Sociobiologija

qwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyui opasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfgh   jklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvb   Sociobiologija  nmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwer     tyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopas     dfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzx     cvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmq   wertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuio pasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghj     Jesenski – Turk  klzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbn     mqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwerty Zagreb, 1995.  uiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdf ghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxc vbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmrty uiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdf ghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxc vbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqw ertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiop Uredio: Darko Polšek

     

      Darko Polšek:  

GENETIKA DRUŠTVENOG PONAŠANJA.   OD AGRESIVNOSTI DO ALTRUIZMA        Relativni  učinak  suvremenih  društava  niti  jednoga  trenutka  ne  želim  pripisati  isključivo  genetskim  razlikama,  ali  moramo  naglasiti:  postoji  jedna  granica,  možda  bliža  praksi  suvremenih društava negoli što to možemo shvatiti, iza koje biološka evolucija počinje kulturnu  evoluciju povlačiti natrag k sebi... Pitanje od značaja više nije je li ljudsko socijalno ponašanje  genetski uvjetovano, ostaje samo pitanje do koje mjere.  Edward Wilson: “On Human Nature”      Sociobiologija je grana evolucione biologije i suvremene populacijske biologije koja se temelji na  tvrdnji  o  genetskoj  uvjetovanosti  socijalnog  ponašanja  prirodnih  vrsta  i  na  tvrdnji  da  darvinističkim  mehanizmima  odabiranja  možemo  objasniti  izbor  određenih  vrsta  socijalnog  ponašanja    prirodnih  vrsta.  Njezina  je  središnja  teza  da  se  evolucija  socijalnoga  ponašanja  u  potpunosti  može  razumjeti  samo  pomoću  demografije  koja  pruža  vitalne  informacije  o    rastu  populacija  i  dobnoj  strukturi,  i  pomoću genetske strukture populacije, čije nam proučavanje može reći kakva je u genetskom smislu  efektivna  veličina  populacije,  kakva  je  korelacija  među  različitim  društvima  i  izmjena  gena  među  njima. To se proučavanje, kako kaže Edward Wilson, utemeljitelj sociobiologije, sintetizira u “hibridnu  disciplinu  koja  sadrži  spoznaje  iz  etiologije  (naturalističkog  proučavanja  obrazaca  ponašanja),  ekologije (pručavanja odnosa među organizmima u njihovoj okolini) i genetike, i ona pokušava izvesti  opća načela bioloških svojstava svih društava. Ono posve novo u sociobiologiji jest način izlučivanja  najvažnijih činjenica o socijalnoj organizaciji iz tradicionalne matrice etologije i psihologije, i njihovo  ponovno  skupljanje  na  temeljima  ekologije  i  genetike  na  razini  populacije”.  Genetičari  su,  kaže  Wilson,  na  temelju  istraživanja  blizanaca  utvrdili  nasljednost  u  tvorbi  raznolikih  karakteristika  koji  utječu  na  socijalne  odnose:  numeričke  sposobnosti,  rječitosti,  pamćenja,  kritičnoga  razdoblja  za  sticanje  jezične  sposobnosti,  konstrukcije  rečenica,  perceptivnih  i  psihomotornih  sposobnosti,  ekstrovertnosti‐introvertnosti,  homoseksualnost,  razdoblja  prve  spolne  aktivnosti,  određenih  oblika  neuroze  i  psihoze,  uključujući  manično‐depresivno  ponašanje  i  shizofreniju.  Prema  Wilsonu,  istraživanja  genetskoga  temelja  društvenoga  ponašanja,  zajedno  sa  etiološkim  i  psihološkim  istraživanjima tvore sociobiologiju ‐ “Novu Modernu Sintezu”, naime sintezu znanosti o životu, time  što će obuhvatiti spoznaje neodarvinističke (naturalističke) teorije, i preoblikovati spoznaje iz dosada  “uglavnom  strukturalističke  i  negenetičke”  sociologije.  “Postao  sam  uvjereniji  nego  ikada  ranije”,  kaže  Wilson,  “da  je  napokon  došlo  vrijeme  da  se  zatvori  jaz  između  dvije  kulture,  i  da  je  opća  sociobiologija, koja je jednostavno proširenje populacijske biologije i evolucione teorije na društvenu  organizaciju, primjereni instrument za taj pokušaj.”    Godine  1975.  Wilson  je  u  svojoj  knjizi  “Sociobiologija:  Nova  sinteza”  objavio  golemi  kompendij  tako  sintetiziranih  znanja,  koji  od  tada  služi  kao  temeljni  kamen  sociobiološke  discipline.  On 

obuhvaća prikaz i obradu temeljnih načela populacijske biologije, grupne selekcije i altruizma, odnosa  veličine  skupine  i  načina  reprodukcije  vrsta,  tipove  modifikacija  socijalnoga  ponašanja,  temeljna  načela  sociološke  i  biološke  komunikacije  (budući  da  se  društvo  od  populacije  razlikuje  po  ograničenom obliku komunikacije), obradu problema agresivnosti, teritorijalnosti, društvenih uloga i  kasta, ulogu spolnosti u određivanju tipa društva, biološka (i matematička) načela roditeljske brige, i  posebno,  sociobiologiju  pojedinih  bioloških  grana  i  vrsta  (beskralježnjaka,  kukaca,  hladnokrvnih  kralježnjaka,  ptica,  brojnih  vrsta  sisavaca,  i  napokon,  sociobiologiju  čovjeka).  Tako  golem  pothvat  kasnije  se  na  razne  načine  kodificirao,  pa  se  sociobiološka  ili  novija,  tzv.  “evoluciono  psihološka”  istraživanja  vode  unutar  određenih  sociobioloških  potpodručja,  premda  se  ni  za  jednu  kodifikaciju,  budući  da  je  riječ  o  “modernoj  sintezi”  koja  bi  trebala  obuhvatiti  sva  relevantna  znanja  o  biosocijalnome svijetu, ne može reći da iscrpljuje sva relevantna istraživanja.     Središnja područja sociobiološkog proučavanja mogli bismo sistematizirati i na sljedeći način. Ona  obuhvaćaju istraživanja:  Agresivnosti;  Spolnosti i spolnog odabiranja;  Roditeljskog uloga, ženskih reproduktivnih strategija, roditeljstva i roditeljske manipulacije, sukoba  među generacijama i spolovima;  Selekcije srodnika i;  Altruizma i recipročnog altruizma.      Svako  navedeno  tematsko  područje  opisuje  jedan  temeljni  oblik,  ili  temeljni  impuls  za  nastanak  društvenosti.  Agresivnost  je  jedna  od  temeljnih  odlika  životinjskih  jedinki  i  vrsta,  budući  da  je  “priroda  krvavih  kandži  i  ralja”.  Ona  se  pojavljuje  prilikom  obrane  teritorija,  zaštite  mladunaca,  prehrane,  u  borbi  za  opstanak  ili  u  spolnom  odabiru,  a  sociobiologija,  kao  nastavak  darvinizma,  pretpostavlja  da  geni  s  određenim  oblicima  urođene  agresivnosti  imaju  veće  šanse  za  opstanak.  Međutim, za razliku od teoretičara grupne selekcije (Lorenz, Wynne‐Edwards), koji su smatrali da se  geni selektiraju prema sposobnosti jedinki da se povinuju pritisku opstanka grupe, pa se agresivnost  rađa  primarno  prema  jedinkama  drugih  vrsta,  dok  je  unutargrupna  agresivnost  samo  “posebni,  patološki  slučaj”,  sociobiolozi  nastavljaju  darvinističku  tradiciju  “individualizma”  prema  kojoj  je  jedinica  selekcije  jedinka;  stoga  će  se  agresivnost  također  pokazivati  i  prema  jedinkama  iste  vrste.  Međutim,  da  objasne  činjenice  koje  tome  proturječe,  recimo  potencijalnu  žrtvu  neke  jedinke,  javljanjem da dolazi istrebljivač (recimo kod ptica), ili pak žrtvovanje cijelih kasta za tuđe potomstvo,  u slučaju socijalnih kukaca, sociobiolozi koriste matematičke modele i modele teorije igara kojima se  pokazuje  da  je  takvo  “altruističko  ponašanje”  određenoj  jedinki  u  interesu  time  što  štiti  “njezine  gene”, odnosno srodne gene u genofondu njezine vrste.     Slične  modele  sociobiolozi  koriste  i  u  objašnjenju  ponašanja  vezanog  uz  roditeljski  ulog  u  potomke,  u  spolnom  odabiru  partnera,  konkurencije  među  mladuncima  itd.  Teorija  prema  kojoj  su  jedinke  samo  “strojevi  za  opstanak”  određenog  gena  ili  genetskog  fonda,  odnosno  prema  kojoj  najbolja  predviđanja  pruža  poznavanje  genetske  srodničke  veze  među  jedinkama  koje  povezuje  “altruizam”, različiti oblici simbioze i suradništva, danas se naziva teorijom “sebičnoga gena”.    Temeljno  sredstvo  pomoću  kojega  sociobiolozi  modeliraju  biološku  i  socijalnu  stvarnost  jest  teorija  igara.  Sve  instance  altruizma,  opovrgavale  bi  darvinističku  teoriju  o  sebičnosti  bioloških  jedinki,  kada  se  modelima  iz  teorije  igara  ne  bi  moglo  pokazati  da  su  gotovo  svi  oblici  altruizma  u  biologiji,  vrste  ponašanja  koje  zbog  očekivanja  da  će  se  isti  oblik  altruizma  “uzvratiti”,  povećavaju  vlastitu, egoističnu, sebičnu korist.  

  Međutim,  teorija  igara,  kao  što  pokazuju  tekstovi  u  ovome  zborniku,  pokušava  objasniti  i  druge  socijalne  i  biološke  činjenice,  recimo  populacijsku  dinamiku.  John  Maynard‐Smith,  primjerice,  pokazuje da nastanak tzv. “evolucijski stabilne strategije” ponašanja ovisi o razmjeru jedinki unutar  određene  vrste,  ili  o  razmjeru  jedinki  među  vrstama,  koje  pokazuju  agresivno  i  kooperativno  ponašanje.  Pojednostavljeno  rečeno:  nijedna  “čista  strategija”  (samo  agresivnost  ili  samo  kooperativnost) nije evolutivno stabilna, jer se korist od suprotnoga ponašanja povećava razmjerno  broju jedinki s dominirajućim tipom ponašanja (što je više kooperativnih “golubova” to se agresivno  ponašanje “jastrebova” više isplati).     Matematika “roditeljskog uloga” i “srodnička selekcija” o kojoj naposljetku ovisi sudioništvo nekog  gena  u  određenom  genetskom  fondu,  također  je  bitan  prediktor  socijalnoga  ponašanja.  Trivers  je  pokazao  da  postoji  matematičko‐genetski  temelj  socijalnoga  ponašanja,  po  tomu  što  je  relativno  manji roditeljski ulog mužjaka kod većine zooloških vrsta ograničen optimalnom plodnošću ženki. Kod  vrsta koje pokazuju takav nerazmjer roditeljskih uloga, spol koji ulaže manje (po jedinki suprotnoga  spola),  bit  će  onaj  koji  će  se  natjecati  za  partnera,  i  čije  će  se  fenotipske  karakteristike  mijenjati  u  skladu s tim. Ako je riječ o mužjacima, Triversov model predviđa da će kod mužjaka dolaziti do borbi,  da će oni biti skloni poliginiji, da će biti udvarači, i da će razvijati fenotipske (a naposljetku kroz niz  generacija  i  genotipske)  distinkcije  zbog  kojih  će  ih  ženke  “imati  razloga”  odabrati.  Kod  suprotnih  razmjera  u  roditeljskim  investicijama,  kao  u  nekih  riba  i  vodozemaca,  obrnut  će  se  i  sve  ostale  navedene  tipične  karakteristike.  Istodobno,  njegova  istraživanja  spolnih  uloga,  tj.  “roditeljske  investicije”,  pokazuju  kako  je  moguće  da  kod  određenih  vrsta  prevladava  poliginija,  promiskuitet,  monogamnost ili poliandrija, dakle vrsta ponašanja koja bitno određuje socijalnost određene vrste.    Slično vrijedi i za “roditeljsku brigu”. Sociobiolozi su matematičkim modelima i modelima teorije  igara  simulirali  vrste  roditeljske  brige,  i  pretpostavljajući  da  je  roditeljska  briga  “ograničeni  izvor”,  pokazali  da  trajanje  brige  i  odgoja  mladih  ovisi  o  broju  članova  legla  i  u  već  uloženoj  roditeljskoj  investiciji u pojedinog člana. Čim je mlado sposobno za opstanak, tj. da “proširi” roditeljske gene, ono  se odbacuje, zbog mogućnosti nastavljanja s parenjem.    Kada  je  riječ  o  “srodničkoj  selekciji”  (koju  ne  treba  brkati  s  “grupnom  selekcijom”),  Hamilton  je  opet matematički pokazao kako se neki oblici unutargrupnog altruizma, odnosno brige za srodnike,  mogu  pojaviti  kada  se  određenoj  jedinki  isplati  žrtvovati  vlastitu  spolnu  reprodukciju  radi  odgoja  “svojih”  gena  kod  srodnika,  recimo  nećakinja,  jer  je  udio  vlasititih  gena  kod  takvih  srodnika  veći  negoli  što  bi  bio  kod  izravnih  nasljednika  (jer  se  u  svakom  diploidnom  parenju  kromosoma  parovi  gena  miješaju  sa  spolnim  stanicama  suprotnoga  spola).  Općenito  vrijedi  pravilo  da  je  briga  za  srodnike  i  altruizam  vezan  za  nju,  proporcionalan  srodničkoj  blizini,  odnosno  da  količina  žrtvovanja  pada sa srodničkom distancom.    Svi  ovi  primjeri,  o  kojima  u  zborniku  ima  dosta  riječi,  pokazuju  da  se  biološki  odnosi,  razmjena  gena,  roditeljska  briga,  srodnička  selekcija,  nastanak  evolutivno  stabilnih  strategija  itd.,  mogu  formalizirati, i objasniti određene fenotipske karakteristike vrste, odnosno pretpostavke za nastanak  vrsta ponašanja koje dovode do specifičnih oblika društvenosti.     Međutim  za  procjenu  značaja  sociobiologije  ostaje  bitno  pitanje  može  li  se  (smije  li  se)  takva  formalizacija  bioloških  karakteristika  protegnuti  i  na  čovjeka.  Wilsona  su  po  objavljivanju  njegove  Sociobiologije, zbog jakog biologiziranja socijalnih odnosa, mnogi znanstvenici (uključujući i Stephen  Jay  Goulda  i  Richarda  Lewontina)  jako  kritizirali  i  optuživali  za  rasizam.  Današnji  trend  znanstvenog  odnosa  prema  biologizaciji  čovjekovih  karakteristika  više  nije  tako  vehementan,  pa  se  u  mnogim  istraživanjima  (recimo  o  razlikama  u  inteligenciji,  o  sposobnostima  za  određene  djelatnosti  i  o  imunološkim  reakcijama  prema  određenim  bolestima)  pokazuje  veći  utjecaj  biologije  i  genetike  na 

čovjekove  sposobnosti  negoli  se  to  mislilo  prije,  i  smislenost  biologizma  u  rješavanju  ljudskih  poteškoća.     Wilsonovu  sociobiologiju  ne  treba  brkati  sa  socijaldarvinističkim  i  rasističkim  idejama.  Ona  zasigurno  indirektno  pruža  argumente  za  određene  oblike  društvene  i  političke  akcije,  ali  fokus  Wilsonovih istraživanja, kao i istraživanja suvremenih evolucionih teoretičara, genetičara i teoretičara  igara, bitno je drukčiji od istraživačke klime s početka ovog ili svršetka prošlog stoljeća. Mendelovo  otkriće,  i  još  puno  više  otkriće  univerzalne  strukture  gena  Cricka  i  Watsona,  nedavna  otkrića  o  neznatnim razlikama  u postocima aminokiselina među različitim  prirodnim vrstama, ili otkriće Lynn  Margulis  da  se  mitohondriji  nasljeđuju  isključivo  matrilinearno,  istraživanja  Luce  Cavalli‐Sforze  i  njegovih  suradnika  o  kontinuiranoj  evoluciji  (disperziji)  fenotipa  i  genotipa  koji  mogu  koincidirati  s  društvenom  povješću  (s  evolucijom  ljudskih  jezika)  stvorili  su  bitno  drukčiju  klimu  za  procjenu  Darwinove “opasne ideje”.    Nadalje, čini mi se da je sociobiologija, svojim sociobiološkim smještajem čovjeka među primate s  određenim  genetskim  i  fenotipskim  predispozicijama,  vrlo  dobro  predvidjela  postojanje  “granica  ljudske  društvenosti”.  Wilson  na  jednome  mjestu  primjerice  kaže:  “Ozbiljno  prihvatiti...  društveni  sustav koji vlada među neprimatima doslovno bi bila ludost. Ličnosti bi se ubrzo rastvorile, društveni  odnosi bi se raspali, a reprodukcija bi prestala... Da se ljudi od rođenja odgajaju u okolini bez većine  kulturnih  utjecaja,  oni  bi  ipak  ab  initio  uspjeli  iskonstruirati  osnovne  elemente  ljudskog  društvenog  života...  Relativni  učinak  suvremenih  društava  niti  jednoga  trenutka  ne  želim  pripisati  isključivo  genetskim  razlikama,  ali  moramo  naglasiti:  postoji  jedna  granica,  možda  bliža  praksi  suvremenih  društava negoli što to možemo shvatiti, iza koje biološka evolucija počinje kulturnu evoluciju povlačiti  natrag k sebi...” Drugim riječima, polje ljudske slobode u oblikovanju društvenosti nije beskonačno.  Wilson  dokazuje  da  ne  mogu  opstati  izvjesni  projekti  (recimo  hippyjevske  komune,  kibuci,  državni  odgoj  cijelih  generacija  potomaka)  kojima  bi  se  društveni  život  oblikovao  protiv  bioloških  temelja  “ljudske  prirode”.  Stoga  sociobiologiju,  i  njezino  bavljenje  čovjekom,  možemo  promatrati  i  kao  pokušaj  istraživanja  ljudske  prirode.  Sociobiologija  je  na  temelju  biologističkih  varijabli  vrlo  dobro  predvidjela  pojavu  određenih  čovjekovih  društvenih  karakteristika  (zašto  su  ljudi  skloniji  promiskuitetu  od  gorila,  odnosno  neskloniji  od  čimpanza;  zašto  je  poligamija  manje  izražena  među  ljudima  u  usporedbi  s  drugim  primatima;  zašto  se  poliandrija  tako  rijetko  pojavljuje  u  ljudskim  društvima; ili zašto je razdoblje udvaranja i roditeljske brige kod ljudi puno duže od ostalih primata  itd.), i izvela određene zaključke o tzv. “ljudskoj prirodi”.    Međutim, takve vrste zaključaka i predviđanja, koje mnogi mogu prihvatiti, još ne dokazuju da je  svođenje  svih  oblika  ljudske  kulture,  etike,  posebno  čovjekova  altruizma,  na  biološke  temelje  razložno  i  opravdano.  Premda  se  neki  oblici  kulture  i  etike  nesumnjivo  mogu  objasniti  biologistički,  kod čovjeka je raznovrsnost i “neuvjetovanost” ponašanja na prvi pogled toliko velika da nam se ideja  općeg svođenja čovjekovog postupanja na biološke temelje čini neumjesnom. Kako kaže Stephen Jay  Gould, “Uvjeren sam da je usporedba biološke i ljudske evolucije, kulturne ili tehnološke promjene u  povijesti  učinila  puno  više  zla  negoli  dobra  ‐  i  postoji  golem  broj  primjera  za  tu  najčešću  od  svih  intelektualnih stupica. Biološka evolucija je loša analogija za kulturnu promjenu, jer su ta dva sustava,  zbog tri glavna razloga, toliko različita, da teško mogu biti temeljnija.” Međutim čak i većina kritičara  sociobiologije slaže se (a ja se priklanjam takvome stavu) da bez istraživanja bioloških temelja ljudske  prirode ili ljudskoga ponašanja, mi nikada ne bismo pronašli onu mjeru uvjetovanosti, o kojoj priča  Wilson.  Stoga  je  standardni  argument  i  zastupnika  i  kritičara  sociobiologije  sljedeći.  Sociobiologija,  Wilsonove ili neke srodne vrste, ponudila je “objašnjavalačko obećanje”, kako kažu današnji filozofi,  obećanje  da  će  pravac  njihova  istraživanja  točnije  objasniti  fenomene  društvenoga  života  od 

konkurentnih  istraživačkih  programa,  odnosno  fenomene  koje  druge  teorijske  paradigme  uopće  ne  uspijevaju  objasniti.  Za  bavljenje  sociobiologijom,  dovoljno  je  reći  da  je  pokušaj  značajan  i  da  to  područje  vrijedi  istraživati  dok  se  ne  pronađu  dovoljno  uvjerljivi  razlozi  za  njegovo  odbacivanje,  odnosno dok se teorijsko‐redukcijsko obećanje ne pokaže potrošenim ili besplodnim. U zaključku već  spomenute  knjige  Sociobiologija:  smisao  ili  besmisao,  Michael  Ruse  kaže:  “Za  potrebe  rasprave,  protpostavio sam da je ljudska sociobiologija plodan pokušaj koji može preživjeti. Ali to ne znači da ga  podržavam bez ikakvih ograda... nisam siguran da su sociobiolozi ljudskih društava još uopće pružili  dokaze za svoj slučaj. Međutim, tvrdim da njihovi grijesi nisu tako veliki kao što tvrde njihovi kritičari.  Čovjekovoj sociobiogiji treba se pružiti šansa da dokaže svoju vrijednost. Ako ne može ispuniti svoja  obećanja, ubrzo će se slomiti; ali ako dokaže svoju vrijednost, njezin će uspjeh s visokim kamatama  isplatiti znanstveni ulog.”     Ako dakle uspijemo opisati raznolikost primjena “biologističkih” objašnjenja i utvrditi potencijalnu  valjanost biološkog redukcionizma, sociološke primjene neće biti teško pronaći. Uostalom, u knjizi ih  ima dovoljno. A ne treba sumnjati da će sociolozi, kao “normalni znanstvenici” u zadanoj paradigmi,  uspjeti pronaći nove primjere i primjene. Da je tome tako, svjedoči bujica novih članaka o biološkim  korijenima  socijalnog  ponašanja  ljudi  i  životinja  u  području  tzv.  “evolucione  psihologije”  (vidi  primjerice članke  Matta  Ridleya  u ovome zborniku).  Između  makro‐sociologije i genetike ima dosta  posredničkih  područja,  područja  na  koje  se  fenomeni  sociologije  prvo  trebaju  reducirati.  Upravo  ta  činjenica često sociologe dovodi u zabludu da redukcijska objašnjenja za njihovo područje uopće nisu  relevantna.    Navedene  tvrdnje,  nadam  se,  vrlo  dobro  definiraju  opravdanost  i  smisao  sociobiologije,  kao  i  objavljivanja  ovoga  zbornika,  i  da  će  u  siromašnoj  prevodilačkoj  i  autorskoj  literaturi  (uz  stare  prijevode Darwina, Th. Huxleya, Lorenza, prijevod Dawkinsova Sebičnog gena, Dobzhanskog i Jacoba,  zbornik  Rudija  Supeka,  Herbert  Spencer  i  biologizam  u  sociologiji,  ali  i  uz  vrlo  dobre  kritike  iz  pera  Kamina,  Lewontina,  Lewina  i  drugih  (vidi  popis  prevedene  literature  na  kraju),  na  tome  području  predstavljati veoma korisnu informaciju za sociologe, biologe, antropologe, populacijske genetičare i  geografe i za istraživače u mnogim drugim teorijskim područjima.    * * *     “Sociobiologija”  je  u  izvjesnom  smislu  pogrešan  naslov  za  ovu  knjigu.  Knjiga  naime  obuhvaća  tekstove  nekih  autora  koji  su  pisali  u  vijeme  kada  termin  “sociobiologija”  još  nije  bio  skovan.  Ona  obuhvaća tekstove “najboljih neprijetelja” sociolobiologije, poput Stephen Jay Goulda. Ona uključuje  radove  deklarativnih  protivnika  ljudske  sociobiologije,  recimo  John  Maynard  ‐  Smitha  i  Richarda  Dawkinsa.  Tu  su  i  filozofski  kritičari  sociobiologije,  Philip  Kitcher,  Gerhard  Vollmer  i  Ludwig  Siep.  A  ima čak i takvih koji se o sociobiologiji u užem smislu riječi nisu eksplicite izjašnjavali, poput Roberta  Axelroda.    Sociobiologiju  u  užem  smislu  riječi  autori  katkada  povezuju  isključivo  s  Edwardom  Osborneom  Wilsonom,  njegovim  nastavljačima  i  Wilsonovim  remek‐djelom  “Sociobiologija”.  Nadam  se  da  priloženi tekstovi dobro ilustriraju rad tog velikog znanstvenika i njegov spisateljski i istraživački rad.  Prema Wilsonovoj definiciji, (da ponovimo) sociobiologija je način proučavanja društvenosti živih bića  koji  pretpostavlja  i  podrazumijeva  genetsku  određenost  društvenoga  ponašanja;  drugim  riječima,  nasljednost  obrazaca  ponašanja,  i  vrstu  objašnjenja  koja  će  za  većinu,  ili  za  sve  društvene  karakteristike  pronalaziti  genetske  korijene.  Međutim,  sociobiologija  se  ne  može  ograničiti  na  Wilsonovo  djelo  i  djelo  njegovih  najbližih  nastavljača.  Wilson  je  primjerice  vrlo  rijetko  koristio  matematičko  modeliranje  i  teoriju  igara,  heuristička  sredstva  koja  se  danas  smatraju  temeljem  dokaznih  postupaka  u  (socio)biologiji.  Kada  bismo  se  dakle  ograničili  na  “uži  pojam”  sociobiologije, 

Wilsonu bismo učinili “medvjeđu uslugu”, a sebi bismo oduzeli pravo da kompetentno raspravljamo o  danas  gotovo  najdominantnijoj  znanstvenoj  paradigmi  na  području  “znanosti  o  životu”,  i  da  procijenimo valjanost njezinih pravih dosega.     Prema  široj  definiciji  “sociobiologije”,  riječ  je  o  primjeni  darvinističkog,  evolutivnog  objašnjenja,  “Darwinove  opasne  ideje”,  kako  kaže  Daniel  Dennett,  na  sve  psihološke,  socijalne  i  kulturne  fenomene, o pokušaju da se za složene oblike društvenih organizacija pronađu biološki uzroci. Takav  bismo  pokušaj  s  punim  pravom  mogli  nazvati  i  “biologizmom”.  I  doista,  u  ovome  je  zborniku  riječ  prvenstveno  o  “biologizmu”,  o  biološkome  objašnjenju  etičkih  normi,  spoznavanja,  civilizacijskih  deformacija,  devijantnog  ponašanja,  itd.  Riječ  je,  kako  kaže  Dennett,  o  “univerzalnoj  kiselini”,  o  darvinističkoj  ideji  koja  rastvara  sve  oblike  teološke,  filozofske  i  sociološke  “emergencije”  i  “transcendencije”  i  koja  se  ne  može  ograničiti  i  zadržati  nekom  “posudom”,  koja  se  kemijskom  reakcijom  te  univerzalne  kiseline  ne  bi  rastopila.  Danas  se  darvinistička  paradigma  širi  i  na  druga  područja:  na  fiziologiju,  medicinu,  neurologiju,  pa  čak  i  na  “kvantnu  epistemologiju”...  ali  u  ovome  zborniku o tome nije riječ.    Kada prihvatimo “širu” definiciju sociobiologije, a mislim da je to posve opravdano, postaje jasno  da  je  svim  izabranim  tekstovima  mjesto  u  ovome  zborniku.  Lorenzovi  tekstovi  jasno  pokazuju  da  njegova “etiologija”, primijenjena na društvo doista nije ništa drugo doli svojevrsna “sociobiologija”.  Postoji li, nadalje, neki bolji i utjecajniji sociobiolog od Richarda Dawkinsa, britanskog zoologa koji u  svemu svjetskom događanju vidi samo pokušaje gena da se repliciraju, i da nâs, naša tijela i umove,  iskoriste kao “darvinističke strojeve” za vlastito razmnožavanje? Nije li na mjestu uvrstiti tekstove o  evolucionoj etici, o područjima za koja je Wilson izričito rekao da podliježu njegovoj vrsti objašnjenja i  predstavljaju  svojevrsni  test?  Naposljetku  tu  su  i  tekstovi  iz  teorije  igara,  bez  koje  sociobiologije  i  teorije  evolucije  u  današnjem  smislu  riječi  uopće  ne  bi  bilo.  Ta  kako  bi  se  bez  teorije  igara,  mogla  objasniti  recipročnost  i  altruizam  (bitni  prirodni  i  društveni  fenomeni,  što  se  unutar  klasičnog  darvinizma  u  zaoštrenoj,  sebičnoj  ili  “socijaldarvinističkoj”  formi  ‐    prema  kojoj  je  opstanak  samo  opstanak najsposobnijih, a priroda tek poprište krvavih bitki, rata svih protiv sviju ‐ uopće ne može  objasniti)? Kako bi se bez  nje mogla objasniti “roditeljska investicija”, briga za srodnike, potreba za  potomstvom  i  socijalnom  organizacijom,  i  napokon  “evoluciono  stabilna  strategija”,  bez  koje  ne  bismo mogli objasniti stabilnost i trajnost određenih vrsta? Ukratko, da bi se dobila slika suvremene  sociobiologije,  nije  dovoljno  pročitati  samo  Wilsonovu  Sociobiologiju,  knjigu  koja  je  zasigurno  bila  jedan  od  temelja  suvremenog  revivala  darvinizma  i  biološkog  redukcionizma,  knjigu  koja  opisuje  najrazličitije  prirodne  vrste,  njihova  ponašanja  i  razloge  za  njihovu  različitu  populacijsku  dinamiku.  Bez  obrade  područja  koja  je  Wilson  tek  nagovijestio,  bez  teorije  “sebičnog  gena”,  kao  i  bez  teorije  igara, biologistička bi paradigma bila bitno siromašnija.     

  Arthur Caplan: 

SOCIOBIOLOGIJA*          Sociobiologija je proučavanje bioloških temelja socijalnog ponašanja ljudi i životinja. Sociobiolozi  pokušavaju  odrediti  funkciju  raznih  oblika  ponašanja  u  životu  životinje.  Isto  tako,  oni  pokušavaju  otkriti  kako  su  nastali  agresija,  komunikacija  i  drugi  tipovi  društvenoga  ponašanja  i  kako  su  se  mijenjali tijekom bezbrojnih generacija.    Socijalno  ponašanje  stručnjaci  su  tradicionalno  proučavali  u  disciplinama  etiologije  (studija  životinjskog ponašanja), antropologije, psihologije i sociologije. Sociobiolozi koriste informacije i ideje  iz tih područja, ali istražuju socijalno ponašanje u prvome redu pomoću modernih teorija genetike i  evolucije.  Mnogi  sociobiolozi  vjeruju  da  bi  rezultati  njihovih  studija  jednoga  dana  mogli  revolucionirati sociologiju i druge društvene znanosti.    Sociobiologija  je  utemeljena  na  teoriji  prema  kojoj  je  središnji  životni  proces  borba  gena  za  vlastitu reprodukciju. Prema toj teoriji organizam nasljeđuje tendencije ka razvijanju određene vrste  ponašanja.  Ti  obrasci  ponašanja  povećavaju  šanse  da  životinja  prenese  svoje  gene  na  buduće  generacije.    Sociobiolozi vjeruju da životinja može prenijeti svoje gene ne samo reprodukcijom već i time što  pomaže srodnim životinjama,  recimo, braćama i sestrama, u preživljavanju i razmnožavanju,  recimo,  pčela  radilica  može  ubosti  napadača  kako  bi  zaštitila  košnicu.  Čin  uboda  ubija  radilicu,  ali  zaštićuje  maticu, koja u sebi nosi velik dio identičnih gena. Matica će prenijeti svoje gene svojem potomstvu.  Sociobiolozi  su  otkrili  da  što  su  dvije  životinje  genetski  srodnije,  to  je  vjerojatnije  da  će  se  jedna  žrtvovati  za  drugu.  Ti  znanstvenici  pretpostavljaju  da  je  samopožrtvovno  ponašanje  u  ljudi  podjednako genetski utemeljeno.    Neki  biolozi  tvrde  da  se  sociobiološka  objašnjenja  socijalnog  ponašanja  životinja  ne  mogu  primijeniti  na  ljudsko  društveno  ponašanje.  Ti  kritičari  ističu  da  je  ljudsko  ponašanje,  za  razliku  od  životinjskoga,  vrlo  promijenljivo  i  da  na  nj  djeluju  mnogi  kulturni  utjecaji  i  utjecaji  iz  okoline.  Sociobiolozi  priznaju  značaj tih  utjecaja, ali ističu da se ljudsko  ponašanje ne može točno  razumjeti  ako se ne razmotre i genetski faktori.      Preveo: Darko Polšek   

David Barash 

SOCIOBIOLOGIJA*          Sociobiologija  ili  proučavanje  životinjskog  i  ljudskog  socijalnog  ponašanja  pomoću  evolucione  biologije tvrdi da se teorija evolucije pomoću prirodne selekcije može primijeniti i na ponašanje, na  isti način na koji se primijenjuje na strukturu i psihologiju. U skladu s tim, ona počiva na načelu koje  govori da geni mogu utjecati na ponašanje i da će biti izabrani ako ponašanje koje potiču naposljetku  dovodi  do  reproduktivnog  uspjeha  pojedinaca  koji  nose  te  gene.  Podobnost  (fitness)  organizma  ili  gena jest mjera sposobnosti organizma ili gena da reproducira vlastite kopije na buduće generacije.  Kako  prirodna  selekcija  utječe  na  genetski  kontrolirano  ponašanje,  sociobiolozi  vjeruju  da  će  se  pojedinci ponašati tako da maksimaliziraju vlastitu podobnost (fitness).    Godine 1960. populacijski genetičar W. D. Hamilton je razvio pojam srodničke selekcije koji ističe  evolucijski  stav  iz  perspektive  gena.  Taj  se  pojam  prvo  primijenio  za  razumijevanje  altruizma  među  životinjama, ponašanja prema kojem se društvene životinje poput mrava, brinu za mladunce koji nisu  njihovi.  Otprilike  u  isto  vrijeme,  biolozi  su  postali  sve  svjesniji  uloge  selekcije  na  pojedince  ‐  ne  na  vrste  ili  skupine  ‐  i  stvaranja  njihovih  adaptivnih  osobina.  Ta  informacija,  uz  rezultate  dugoročnih  studija divljih životinja, genetike ponašanja, evolucione ekologije, pružili su teorijski temelj za razvoj  sociobiologije.  Modeli  evolucije  također  su  se  primije‐njivali  na  vrste  ponašanja  kao  što  su  teritorijalna  obrana,  izbor  spolnog  partnera,  recipročni  altruizam,  roditeljska  investicija,  te  sukob  roditelja  i  nasljednika.  Matematička  teorija  igara  se  također  iskoristila  kako  bi  se  analizirala  interakcija  dviju  jedinki.  Harvardski  zoolog  Edward  O.  Wilson  je  uskladio  velik  korpus  teorije  i  podataka  u  enciklopedijsku  knjigu  pod  naslovom  Sociobiologija:  Nova  sinteza  (1975),  koja  je  definirala područje i privukla veliku pažnju.    Sociobiologija  je  još  uvijek  nova  disciplina  i  pružila  je  novu  i  vrijednu  perspektivu  životinjskog  socijalnog  ponašanja,  posebno  kada  je  riječ  o  altruizmu,  reproduktivnim  sustavima  i  obrascima  komunikacije  i  socijalne  organizacije.  Tijekom  godina  nakon  uvođenja  toga  pojma,  sociobiologija  je  održala  svoje  početno  obećanje  i  postala  dobro  utemeljena  kao  empirijska  znanost.  Istraživači  su  potvrdili  da  se,  uz  neke  iznimke,  živa  bića  ponašaju  tako  da  maksimiraju  vlastitu  podobnost,  s  obzirom na agresivnost, razlike između muškog i ženskog spola, hijerarhije dominacije, izbor spolnog  partnera,  brigu  za  potomstvo,  teritorijalnost  i  druga  ponašanja  u  prostoru  i  na  izbjegavanje  istrebljivača. Sociobiolozi su počeli proučavati relevanciju matematičke teorije igara u predviđanjima  o  tome  kako  se  alternativne  opcije  ponašanja  mogu  održati  u  istim  životinjskim  populacijama.  Sociobiologija  međutim  i  dalje  ostaje  sporna  na  području  ljudskog  ponašanja,  premda  su  njezine  stavove prihvatili mnogi konvertiti, antropolozi, psiholozi i psihijatri.      Preveo: Darko Polšek 

Theodosius Dobzhansky  

EVOLUCIJA I PONAŠANJE*          Temeljni  postulat  moderne  biološke  teorije  evolucije  jest  da  je  vodeći  subjekt  u  evolucionim  promjenama  ‐  adaptacija  prema  okolini  koju  nastanjuje  neka  vrsta.  Isto  vrijedi  i  za  promjene  strukturnih  obilježja,  psihologiju  i  ponašanje  organizama.  Razvoj  evolucije  ističe  da  se  vrste  prilagođavaju kada se okolina mijenja, ali da povećavaju prilagodljivost kada je okolina više ili manje  stabilna.  Okolina,  međutim,  ne  stvara  promjene  u  organizmu,  kao  što  su  vjerovali  neki  rani  evolucionisti,  posebno  zastupnici  sada  gotovo  potpuno  odbačene  Lamarckove  hipoteze.  Točnije  je  reći da okolina predstavlja izazove na koje živa vrsta može odgovoriti adaptivnom modifikacijom svog  genetskog posjeda (genotipa). Ako dođe do odgovora, prilagođenost se zadržava ili poboljšava; ako  vrsta ne odgovori, njezina se podobnost smanjuje i naposljetku može izumrijeti. Genetski materijal iz  kojeg  se  mogu  konstruirati  evolucione  promjene  zbiva  se  mutacijama,  tj.  promjenama  u  genima  ili  strukturama kromosoma. Efekti koje stvaraju mutacije razlikuju se po rasponu, od tako drastičnih, u  kojima  mutant  nije  podoban  za  život  (tada  su  mutacije  smrtonosne  i  riječ  je  o  fatalnim  nasljednim  bolestima koje uzrokuju smrt prije spolnoga zrenja); pa sve do tako malih promjena podobnosti koje  se mogu detektirati samo pomoću vrlo detaljne statističke studije. Mutirani geni mogu biti pogodni  samo  kod  heterozigotnih  nosilaca  (hibrida  ili  heteroze),  ali  su  nepogodni  u  dvostrukoj  količini  (u  homozigotnim  uvjetima).  Isto  tako  genetska  promjena  može  u  nekim  sredinama  biti  pogodna,  a  u  drugima  ne.  Napokon,  mutirani  gen  može  biti  pogodan  u  kombinacijama  s  nekim  genima,  ali  nepogodan u kombinacijama s drugim.    Velik evolucijski značaj spolne reprodukcije leži u tome što stalno kombinira i rekombinira različite  gene što postoje u populaciji vrste, čime se omogućava pojava različitih genetskih kombinacija koje  se testiraju prirodnom selekcijom. U spolno reproduktivnim vrstama, poput čovjeka, ne postoje dvije  jedinke  (osim  identičnih  blizanaca)  s  istim  genotipom.  Mi  nasljeđujemo  gene  od  naših  roditelja  i  dajemo  ih  našoj  djeci,  ali  konstelacija  gena,  genotip,  svake  jedinke  je  jedinstven,  tj.  singularan.  Uglavnom,  što  je  veća  promjena  koju  proizvodi  mutacija,  to  je  veća  šansa  da  za  organizam  bude  pogubna.     * * *      

Fiksiranost i uvjetovana prilagodljivost  

    Nijedna  vrsta  ne  nastanjuje  apsolutno  jednoličnu  i  konstantnu  okolinu.  Organizmi  se  moraju  suočiti s brojnim okolinama, koje se razlikuju i u prostoru i u vremenu. Recimo, stanovnici umjerenih i  hladnih klimatskih područja moraju preživjeti i ljetnu i zimsku okolinu. Čovjek ima sve veću kontrolu  nad  svojom  prirodnom  okolinom,  ali  se  mora  suočiti  sa  sve  većom  raznolikošću  sociokulturnih  okolina.  Postoje  dva  načina  adaptacije  na  raznolikost  okolina  i  oba  su  se  načina  stvarno  koristila  u  evolucijskom  procesu,  uključivši  i  ljudsku  evoluciju.  Jedan  je  način  genetska  fiksiranost  i  genetička  specijalizacija;  a  drugi  je  genetski  uvjetovana  razvojna  prilagodljivost.  Genetička  fiskiranost  je  karakteristika  onih  osobina  bez  čijeg  postojanja  i  točnog  oblika  ne  bi  bilo  opstanka  i  reprodukcije.  Razvojni  proces  koji  stvara  takve  osobine  zove  se  homeostatskim,  tako  da  se  može  pojaviti  u  svim  okolinama s kojima se suočava vrsta u svojim habitatima. Stoga, s rijetkim iznimkama, sva su djeca 

rođena  s  dva  oka,  srcem  s  četiri  klijetke,  fiziološkim  sustavima  za  probavu  hrane  i  održanje  stalne  tjelesne  temperature,  sa  sposobnošću  da  nauči  simbolički  ljudski  jezik  itd.  Genetska  specijalizacija  stvara polimorfnost vrste (polimorfnost se sastoji u genetski različitim oblicima života i sparivanja na  istome teritoriju) ili njezinu politipiju (koja se sastoji od rasa koje nastanjuju različite teritorije, ali su  genetski  prilagođene  okolinama  na  njihovim  teritorijima).  Recimo,    tamnija  ili  svjetlija  pigmentacija  kože nekih ljudskih rasa očito je prilagodba klimatskim uvjetima područja na kojima su one početno  živjele.    Genetski uvjetovana razvojna prilagodljivost je prednost kada organizam profitira od osobina koje  su se različito oblikovale u različitim okolinama. Boja ljudske kože kao prilagodba na sunčevo svjetlo  primjer  je  takve  prilagodljivosti.  Bitno  je  shvatiti  da  su  i  fiksiranost  i  prilagodljivost  genetski  određeni...     

  Kultura 

 

    Najznačajniji  proizvod,  glavni  odredbeni  faktor  ljudske  evolucije  je  kultura.  Odnos  biološke  i  kulturne  evolucije  često  se  pogrešno  shvaćao  i  potrebno  ga  je  razjasniti.  Kultura  se  ne  prenosi  biološki nekim posebnim genom; ona se u svakoj generaciji nanovo stiče pomoću učenja i instrukcije,  najviše  pomoću  simboličkog  jezika.  Međutim,  sposobnost  učenja  i  podučavanja  i  što  je  još  bitnije,  upotrebe  simboličnog  jezika,  biološki  i  genetski  je  upisana  u  svako  nepatološko  ljudsko  biće.  Pojedinac kojemu geni ne omogućuju te sposobnosti očito je pogrešno prilagođen i njegovi će se geni  vjerojatno  eliminirati  prirodnom  selekcijom.  I  obrnuto,  možemo  sa  sigurnošću  pretpostaviti  da  se  genetska  “oprema”  koja  je  ljudskoj  vrsti  omogućila  razvoj  i  održanje  kulture,  tijekom  pred  ‐  subljudske i ljudske evolucije, sastavila pomoću prirodne selekcije.    Od  mnogih  oblika  ljudske  kulture,  ona  koju  stiče  pojedinac  određena  je  društvom  u  kojem  je   odgojen, a ne njegovim genima. Pa ipak, ne samo da sposobnost prihvaćanja neke kulture može biti  genetski  određena,  omogućena  i  spriječena,  već  se  to  može  reći  i  za  sposobnost  i  sklonost  izboru  nekog poziva, te uloge u  kulturi. Sposobnost govora je genetski  određena, ali ono što će pojedinac  doista reći uglavnom je neovisno o genetici.    Stečena,  vanbiološka  kultura,  čovjekov  je  najmoćniji  instrument  prilagodbe.  Čovjek  kontrolira  svoju  okolinu  mozgom,  a  ne  mišićima.  Kako  su  oblici  ljudskog  okoliša  uglavnom  stvoreni  kulturom,  posjedovanje  genetske  sposobnosti  koja  će  članovima  ljudske  populacije  omogućiti  prilagodbu  tim  kulturnim  okolinama,  postaje  nevjerojatno  važno.  Evoluciju  biološkog  temelja  ljudskog  ponašanja   kontrolirala  je  upravo  ta  činjenica.  U  svim  kulturama,  primitivnim  i  naprednim,  vitalna  je  bila  sposobnost učenja svega onoga što je jedinci potrebno za postajanje kompetentnim članom kulture.  Zbog  toga  je  prirodna  selekcija  u  ljudskoj  evoluciji,  u  razvoju  ponašanja  favorizirala  bogatstvo  prilagodljivosti:  čovjekova  glavna  adaptivna  osobina  jest  sposobnost  učenja,  tj.  njegova  sposobnost  prilagodbe svojeg ponašanja uvjetima, a na osnovu vlastitog iskustva.     

  Etika       Velik broj hipoteza posvećivao se problemu koji pita je li etika mogla nastati kao proizvod prirodne  selekcije u evolucionom procesu. Prirodna selekcija očito nije pogodan duh koji vodi evoluciju; ona je  slijep i oportunistički proces. Oportunistički, zbog toga što promovira i ustanovljava gene za poticanje 

opstanka  ili  reprodukcije,  bez  obzira  hoće  li  se  geni  kasnije  pokazati  kao  opterećenje.  Nestajanje  mnogih vrsta organizama posljedica je takve uske isuviše specijalizirane adaptacije na okoline koje se  nisu održale. Možemo zamisliti da prirodna selekcija potiče gene na altruističko ponašanje kod vrsta  koje  se  razlažu  u  brojne  male  kolonije  i  podpopulacije.  “Altruističkim”  se  u  tom  slučaju  definira  ponašanje koje koristi grupi (obitelji, klanu, plemenu) kojemu pripada pojedinac, ponašanje koje za  jedinku  može  biti  pogubno.  Mala  populacija  u  kojoj  postoje  geni  za  takvo  ponašanje  može  prosperirati  i  razmnožiti  se,  unatoč  tome  što  se  neki  nositelji  tih  gena  žrtvuju  za  svoje  bližnje  i  ne  prenose  svoje  gene  na  potomstvo.  I  obrnuto,  u  velikim,  nepodjeljenim  populacijama,  geni  za  “egoističko”  i  “kriminalno”  ponašanje  mogu  osigurati  korist,  ako  ti  nositelji  prežive  i  ostave  potomstvo na račun drugih članova populacije.     

  Budući razvoj      Još  su  spekulativniji  i  nesigurniji  pokušaji  prognoziranja  budućih  evolucionih  razvoja  ljudskih  sposobnosti i obilježja ponašanja. To naročito vrijedi za evolucionu perspektivu ljudske vrste. Često  se ističe vjerovanje da je biološka evolucija čovjeka završila svoj put i da jedini daljnji razvoj možemo  očekivati na području kulture. To je istina u tom smislu što su kulturne promjene brže od genetskih i  to  je  u  stvari  razlog  zašto  je  razvoj  sposobnosti  za  kulturu  pred  ljudsku  vrstu  postavio  tako  visoke  zahtjeve biološke podobnosti. Međutim, moramo znati da je održanje kulture, a o daljnjoj razradi da i  ne  govorimo,  moguće  samo  na  temelju  zdravih  genetskih  sposobnosti.  Poboljšanje,  održanje,  sprečavanje  deteriorizacije  tih  genetskih  sposobnosti  zadaća  je  primijenjene  znanosti  pod  imenom  eugenika...  Tijekom  prve  trećine  dvadesetog  stoljeća  eugenika  se  često  koristila  kao  podrška  za  ultrakonzervativne socijalne filozofije i rasističke doktrine. Zbog toga su mnogi društveni znanstvenici  i šira javnost s pravom skeptični i sumnjičavi prema eugeničkim shemama. No, eugenika bez sumnje  ima  zdravu  jezgru;  prije  ili  kasnije  čovjek  će  biti  prisiljen  uzeti  u  vlastite  ruke  upravljanje  svojom  evolucijom.      Preveo: Darko Polšek  

Charles Darwin:  

SEKUNDARNE SPOLNE ODLIKE KOD ČOVJEKA*          

Zakon borbe 

    Kod divljaka, na pr. Australaca, žene su stalni povod ratovima među članovima istoga ili različitih  plemena. Tako je bez sumnje bilo i u stara vremena: “Nam fuit ante Hellenam mulier teterrima belli  causa”. Kod nekih sjevernoameričkih Indijanaca ta se borba pretvorila u sistem. Nearne tvrdi: “Uvjek  je vladao običaj da se muškarci bore za neku ženu kojoj su odani, i naravno, uvijek su najjači odnosili  nagradu. Slab muškarac, osim ako nije dobar lovac i omiljen u plemenu, rijetko je dobijao ženu koja je  privukla pažnju nekog jačeg muškarca. Taj običaj vlada u svim plemenima i stvara veliku konkurenciju  među  mladićima  koji  još  od  djetinjstva,  u  svim  prilikama  okušavaju  svoju  snagu  i  umijeće  u  borbi”.  Azara tvrdi da se kod Guanasa iz Južne Amerike muškarci rijetko žene prije dvadesete godine, jer prije  te dobi nisu sposobni pobijediti svoje suparnike. Mogli bismo navesti i druge slične činjenice, ali čak i  kada  ne  bi  bilo  dokaza  za  to,  iz  sličnosti  s  višim  majmunima  mogli  bismo  zaključiti  da  zakon  borbe  prevladava kod ljudi u prvim razdobljima njihovoga razvoja...     

  Razlika u duhovnim sposobnostima dvaju spolova         Nitko neće osporavati da se bik po temperamentu razlikuje od krave, vepar od krmače, pastuh od  kobile ili kao što to dobro znaju vlasnici zooloških vrtova, mužjaci majmuna od njihovih ženki. Žena se  razlikuje od muškarca u duhovnoj prirodi poglavito svojom većom nježnošću i manjom sebičnošću...  Žena  zbog  svog  materinjskog  nagona  pokazuje  te  svoje  osobine  prema  svojoj  djeci  u  vrlo  velikom  stupnju,  i  stoga  je  vjerojatno  da  ih  je  ona  često  i  lako  proširivala  na  sva  njoj  slična  stvorenja.  Muškarac  je  naprotiv  suparnik  drugim  muškarcima,  on  uživa  u  suparništvu,  i  to  dovodi  do  ambicije  koja se isuviše lako pretvara u sebičnost. Općenito se priznaje da su kod žene sposobnosti intuicije,  brzog shvaćanja, i možda oponašanja, jače izražene negoli kod muškarca... Glavna razlika u duhovnim  moćima oba spola pokazuje se u tome što muškarac u svemu čega se poduhvati može postići veću  odlučnost  od  žene...  Među  poluljudskim  čovjekovim  precima  i  među  divljacima,  borba  mužjaka  za  sticanje  žena  vodila se  tijekom  niza  generacija.  Ali  samo  tjelesna  snaga  i veličina  malo  bi  značile  za  pobjedu da se nisu udružile s hrabrošću, izdržljivošću i odlučnom energijom. Kod društvenih životinja,  mladi mužjaci morali su izdržati više od jedne borbe prije negoli su stekli neku ženku, a stariji mužjaci  moraju  se  uvijek  ispočetka  boriti  da  zadrže  svoje  ženke.  Kod  ljudi,  oni  moraju  braniti  svoje  žene  i  djecu  od  neprijatelja  svih  vrsta  i  loviti  kako  bi  pribavili  sredstva  za  život.  Ali  da  bi  mogli  izbjeći  neprijatelje  i  napasti  s  uspjehom,  uhvatiti  divlje  životinje,  izraditi  oružja,  za  to  su  potrebne  više  duhovne  osobine:  promatranje,  razum,  pronalazačke  sposobnosti  ili  moć  uobrazilje.  Te  su  se  sposobnosti  stalno  stavljale  na  kušnju...  Prema  tome  u  skladu  s  često  spominjanim  načelom  (odabiranja)  možemo  očekivati  tendenciju  da  se  prenesu  uglavnom  na  muške  nasljednike  u  odgovarajućoj dobi muškosti...     

  O utjecaju ljepote na sklapanje brakova kod čovjeka       Kod civiliziranih naroda na muškarca vanjski izgled supruge jako utječe na izbor, ali ne isključivo...  Poznato je da divljaci imaju strast prema ukrašavanju, a jedan engleski filozof čak tvrdi kako je odijelo  prvo stvoreno radi ukrasa a ne radi topline... Stari europski barbari nosili su u svoje pećine sjajan ili  neobičan predmet koji bi slučajno pronašli. Sadašnji divljaci svuda se ukrašavaju perima, trakama oko  vrata,  ogrlicama,  naušnicama  itd.  Koriste  boje  prilikom  ukrašavanja  na  najraznovrsnije  načine.  U  jednom dijelu Afrike očni se kapci boje u crno; u drugome se nokti boje žuto ili crveno. Na mnogim  mjestima kosa se boji različitim bojama. U raznim zemljama zubi se boje crno, crveno, plavo itd... Sa  kosom se u raznim zemljama postupa s osobitom marljivošću... Ne pošteđuje se nijedan dio tijela koji  se umjetno može preinačiti. Za uspjeh tih operacija mora se mnogo trpiti, jer je za mnoge potrebno  više  godina  da  se  potpuno  izvrše,  tako  da  njihova  potreba  mora  imati  karakter  zapovjedi...  Na  taj  način vidimo koliko se različite ljudske rase razlikuju u svojem ukusu. Međutim Winwood Reade... je  uvjeren  kako  su  pojmovi  o  ljepoti  različitih  plemena  i  rasa  potpuno  isti  kao  i  naši.  U  modi  našega  odijevanja vidimo identično načelo i istu želju da svaku stvar dovedemo do krajnjih granica; mi dakle  dokazujemo da postoji isti duh, tj. da drugoga nadmašimo. Ali mode divljaka su daleko postojanije od  naših...    U prethodnom poglavlju vidjeli smo da se kod svih barbarskih naroda veoma cijene ukrasi, haljine  i vanjski izgled, i da muškarci o ljepoti svojih žena sude na temelju veoma različitih mjerila. Sada treba  ispitati nije li ta veća naklonost prema određenim ženama... dovela do promjene osobina bilo samo  ženskog ili oba spola. Kod sisavaca je čini se opće pravilo da sve karakteristike nasljeđuju podjednako  mužjaci  i  ženke,  stoga  možemo  očekivati  da  će  se  i  kod  ljudskoga  roda  svaka  odlika  koju  su  žene  i  muškarci stekli spolnim odabiranjem, prenositi na nasljednike obaju spolova. Ako se neka promjena  dogodila na taj način, gotovo je izvjesno da su se različite rase različito mijenjale, jer je svaka imala  vlastito mjerilo ljepote...   Civilizirane  muškarce  jako  privlači  duhovna  čar  žena,  njihovo  bogatstvo  i  njihov  društveni  položaj,  jer  se  muškarci  rijetko  žene  ženama  mnogo  nižega  staleža.  Muškarci  koji  su  uspjeli  steći  ljepše  žene  neće  imati  više  sreće  od  onih  koji  dobiju  običnije  žene  u  ostavljanju  za  sobom  dugog  niza  potomaka...  Što  se  tiče  suprotnog  oblika  odabiranja,  kada  žene  odabiru privlačne muškarce... na taj odabir veoma utječu društveni položaj i bogatstvo muškarca; a  muškarčevi uspjesi u životu jako ovise o intelektualnim sposobnostima i energiji, ili o rezultatima tih  sposobnosti  kod  njega  osobno  ili  kod  njegovih  predaka...  Međutim  imamo  razloga  misliti  da  je  kod  nekih civiliziranih ili poluciviliziranih naroda spolno odabiranje proizvelo neke promjene u građi tijela  nekih njihovih članova. Mnogi vjeruju, čini mi se opravdano, da je naše plemstvo, a time nazivam sve  bogate  obitelji  kod  kojih  je  dugo  vladalo  pravilo  primogeniture,  budući  da  je  tijekom  brojnih  generacija biralo iz svih klasa najljepše žene za svoje supruge, po europskim mjerilima, postalo ljepše  od  srednjih  klasa;  ali  se  i  srednje  klase  nalaze  pod  jednako  povoljnim  uvjetima  života  za  potpuni  razvoj tijela...       

O uzrocima koji priječe ili ometaju rad spolnoga odabiranja kod divljaka       Glavni  uzroci  toga  ometanja  su:  prvo,  tzv.  komunalni  brakovi  ili  promiskuitet;  drugo,  posljedice  uništavanja  ženske  djece;  treće,  rana  ženidba;  i  napokon,  postupanje  s  ženama  kao  s  običnim  robinjama... 

  Spolni  život  mnogih  divljaka  bez  sumnje  je  toliko  slobodan  da  to  zadivljuje,  ali  mi  se  čini  da  je  potrebno  više  dokaza  prije  negoli  prihvatimo  mišljenje  da  je  on  potpuno  slobodan...  Pokojni  A.  Smith... me je najozbiljnije uvjeravao da ne postoji nijedna rasa kod koje se žene smatraju običnim  vlasništvom  zajednice...  (Međutim)  posredni  dokazi  u  prilog  tvrdnji  da  su  nekada  vladali  komunalni  brakovi vrlo su jaki. Oni uglavnom počivaju na izrazima srodničkih veza koje su upotrebljavali članovi  istoga  plemena...  Osim  dokaza  izvedenih  na  temelju  oznaka  za  srodničke  veze,  i  druga  razmišljanja  ukazuju da je nekada bio jako rasprostranjen komunalni brak. J. Lubbock objašnjava neobičnu i vrlo  rasprostranjenu naviku egzogamije... time što je komunalni brak bio prvobitni oblik braka, i muškarac  nije  nikada  mogao  dobiti  suprugu  za  samoga  sebe  osim  ako  ju  nije  ugrabio  od  nekog  susjednog  i  neprijateljskog  plemena,  a  tada  je  ona,  naravno,  postala  samo  njegovo  vlasništvo.  Na  taj  je  način  mogla nastati praksa otimanja žena, a zbog časti koja se time sticala, ona je potala opći običaj. Na taj  način također prema Lubbocku možemo razumjeti “nužnost da se plaća otkup ili odšteta za ženidbu,  koja  se  smatrala  prekršajem  plemenskih  običaja,  budući  da  jedan  muškarac  nema  pravo  sebi  prisvajati ono što je pripadalo cijelome plemenu”... Stoga ako pogledamo dovoljno daleko u prošlost i  ako sudimo prema društvenim navikama sadašnjega čovjeka, najvjerojatnije je da je čovjek prvobitno  živio u malim zajednicama, svaki muškarac s jednom ženom, ili ako je bio moćan, s više njih, koje je  ljubomorno  čuvao  od  drugih  muškaraca...  Iako  kod  današnjih  divljaka  vlada  krajnja  spolna  sloboda,  iako su komunalni brakovi ranije mogli općenito dominirati, čini se da mnoga plemena poznaju neku  vrstu  braka,  koji  je  daleko  labaviji  od  braka  civiliziranijih  naroda.  Kao  što  smo  već  rekli,  vođe  svih  plemena, gotovo svuda su poligamni. Unatoč tomu, ima plemena na najnižem stupnju razvoja, koja  su strogo monogamna.     

  Ubijanje djece       Ta je praksa i sada vrlo proširena u svijetu, a imamo razloga misliti da je ona u ranija vremena bila  i  dominantnija.  Divljaci  koji  misle  da  teško  mogu  uzdržavati  sebe  i  djecu  jednostavno  ubijaju  svoju  djecu... Svugdje gdje vlada ubojstvo djece, borba za opstanak bit će blaža, i svi članovi plemena imat  će gotovo jednake izglede da odgoje svoj mali broj preživjele djece. U većini slučajeva ubija se više  ženske nego muške djece, jer je očito da muška djeca za pleme vrijede više, jer će ona kada odrastu  pomagati plemenu u obrani, a i mogu se sama izdržavati. Ali postoje i drugi razlozi za ubojstvo djece:  muke koje žene imaju prilikom odgoja, gubljenje ljepote zbog trudnoće, veća vrijednost djece kada ih  je malo, i shodno tome, njihova bolja sudbina. Kada, zbog ubijanja djece u plemenu ima malo žena,  prirodno  se  morala  razviti  navika  da  se  žene  otimaju  iz  susjednih  plemena...  Oskudica  žena  nastala  zbog  ubijanja  djece,  dovodi  do  drugog  običaja  ‐  poliandrije...  ali  Morgan  i  J.  Lubbock  sumnjaju  u  točnost posljednjega zaključka... Ali u tim okolnostima žene će bez sumnje imati mogućnost izbora i  najviše će voljeti najprivlačnije muškarce.     

  Rane zaruke i ropstvo žena       Kod mnogih divljaka običaj je da se žene zaručuju još dok su djeca. To doista priječi odabir jedne ili  druge  strane  prema  osobnom  izgledu.  Ali  time  se  ne  može  spriječiti  da  se  kasnije  privlačnije  žene  silom ne otmu, odnosno da ih moćniji muškarci ne odvedu od njihovih muževa. U izvjesnome smislu  istovjetne posljedice spolnoga odabiranja bit će i kada se žene cijene samo kao robinje ili kao teretne 

životinje, kao što je to slučaj kod mnogih divljaka. Međutim muškarci su u svim vremenima odabirali  najljepše robinje prema svojem mjerilu ljepote. Zbog toga kod divljaka vladaju različiti običaji koji su  morali jako smetati ili potpuno spriječiti rad spolnoga odabiranja. Unatoč tomu, uvjeti života kojima  su  izloženi  divljaci  i  neki  njihovi  običaji,  povoljni  su  za  prirodno  odabiranje;  a  prirodno  odabiranje  djeluje istodobno sa spolnim odabiranjem...     

  Način djelovanja spolnog odabiranja kod ljudi       Spolno je odabiranje djelovalo vjerojatno upravo na opisani način... Najjači i najživotniji muškarci,  oni koji su najbolje branili svoju obitelj i snabdjevali je lovom, oni koji su imali najbolja oružja i najviše  dobara, najveći broj pasa i drugih životinja, najvjerojatnije su uspijevali odgojiti veći broj nasljednika  negoli slabiji i siromašniji članovi istoga plemena. Isto tako ne može biti sumnje da su takvi muškarci  bili općenito sposobniji da odabiru privlačnije žene... Pretpostavimo da se članovi nekoga plemena,  koje prakticira neki oblik braka, rasprše po nekom nezauzetom kontinentu; oni će se ubrzo raspasti u  različite horde, odijeljene jedne od drugih različitim barijerama, a posebno neprestanim ratovima koji  se  vode  među  barbarskim  narodima.  Te  bi  horde  na  taj  način  bile  izložene  različitim  uvjetima  i  navikama života, i prije ili kasnije nastale bi, u izvjesnom malom stupnju, razlike među njima. Čim bi  se to dogodilo, svako izdvojeno pleme, stvorilo bi za sebe posebna, različita mjerila ljepote, i tada bi  nesvjesno na snagu stupilo odabiranje, time što bi moćni i vodeći ljudi izvjesne žene pretpostavljali  drugima. Tako bi se postupno i neizbježno povećavale isprva male razlike među plemenima.      Priredio Darko Polšek 

Konrad Lorenz 

ČOVJEČANSTVO I SELEKCIJA*       

  PRENAPUČENOST      Organski se život, kao brana jedinstvene vrste, ugradio u struju disipativne svjetske energije. On  “proždire”  negativnu  entropiju  i  upija  u  sebe  energiju  da  bi  pomoću  nje  rastao.  Rastući,  postaje  sposoban upijati sve više energije, to brže što je više energije već prigrabio. Činjenica da ovo još nije  izazvalo  neumjereno  bujanje  ili  katastrofu  može  se  objasniti  time  što  bešćutne  sile  anorganskog  i  zakoni vjerojatnosti drže u granicama umnožavanje živih bića, a i time što su se unutar različitih vrsta  živih  bića  izgradili  kružni  tijekovi.  Raspravljati  prvenstveno  o  neumjerenom  prirastu  čovječanstva  preporučljivo  je  već  zbog  toga  što  su  među  pojavama  o  kojima  ćemo  poslije  raspravljati  mnoge  zapravo posljedica tog prirasta.    Sve  što  kod  čovjeka  proizlazi  iz  uvida  u  prirodu  koja  ga  okružuje,  napredak  njegove  tehnologije,  njegove kemijske i medicinske znanosti, koje kao da trebaju umanjiti čovjekove patnje, pridonose na  jedan užasan i paradoksalan način ‐ propasti čovječanstva. Oni prijete da će prouzročiti upravo ono  što se inače  živim sustavima skoro nikad ne događa, naime, da se uguše u sebi samima.  Strašno je  pritom to da u ovom apokaliptičnom zbivanju prve propadaju najviše i najplemenitije ljudske osobine  i sposobnosti, i to upravo one koje s pravom doživljavamo i vrednujemo kao specifično ljudske.    Svi mi koji živimo u gusto naseljenim kulturnim zemljama ili velegradovima nismo više ni svjesni  toga  do  koje  je  mjere  načeta  naša  općenita,  srdačna  i  topla  ljubav  prema  ljudima.  Da  bismo  mogli  procijeniti  koliko  su  ljudi  gostoljubivi  i  druželjubivi  onda  kad  se  njihova  sposobnost  društvene  komunikacije  neprestano  ne  potiče,  trebali  bismo  jedanput  kao  nepozvani  gosti  banuti  u  kuću  u  nekom  doista  rijetko  naseljenom  kraju  gdje  susjede  dijeli  više  kilometara  loših  cesta.  Toga  sam  postao  svjestan  nakon  jednog  nezaboravnog  doživljaja.  Kod  mene  u  gostima  bio  je  jedan  američki  bračni par iz Wisconsina, inače zaštitnici prirode čija kuća leži u šumi u potpunoj osami. U trenutku  kad smo htjeli sjesti za stol da večeramo, zazvonilo je zvono na vratima i ja sam ljutito uzviknuo: “Što  je to sad opet!” Svoje goste ne bih mogao više šokirati ni da sam počinio najveću gadost. Za njih je  bilo skandalozno to da čovjek na neočekivan zvuk zvona može reagirati drugačije no oduševljenjem.    Zbijenost  mase  ljudi  u  modernim  velegradovima  sigurno  snosi  velik  dio  krivice  za  to  da  u  fantazmagoriji vječno promjenjivih, međusobno se potirućih i brišućih slika ljudi, nismo više u stanju  opaziti lice bližnjega. Zbog mase bližnjih, i suviše bliskih, naša ljubav prema njima tako se istanjila da  je  konačno  više  ne  opažamo  ni  u  tragovima.  Tko  još  želi  razvijati  srdačne  i  tople  osjećaje  za  svoje  bližnje,  mora  se  usmjeriti  na  mali  broj  prijatelja.  Mi  nismo,  naime,  tako  stvoreni  da  bismo  mogli  voljeti sve ljude bez obzira na to što je takav zahtjev ispravan i etičan. Mi, dakle, moramo izabrati a to  znači da mnogo drugih ljudi, koji bi zasigurno također zaslužili naše prijateljstvo moramo “držati na  odstojanju”. “Not to get emotionally involved” (osjećajno se ne angažirati) kažu Englezi, a to je jedna  od glavnih briga mnogih stanovnika velegrada. Ovaj način postupanja, koji nitko od nas sa sigurnošću  ne  može  izbjeći,  poprima  međutim,  odmah  zloćudan  dah  nečovječnosti;  to  podsjeća  na  one  stare  američke vlasnike plantaža koji su sa svojim kućnim  crncima postupali sasvim humano, dok su prema  robovima  koji  su  radili  na  plantažama  u  najboljem  slučaju  postupali  kao  prema  prilično  vrijednim  domaćim životinjama. Ako se ova namjerna obrana od ljudskih kontakata i dalje razvija, ona zajedno 

s pojavom osjećajne nivelacije izaziva užasne pojave odsustnosti sućuti o kojima svakodnevno čitamo  u novinama. Što je veće omasovljenje, to za pojedinca postaje hitnija potreba “not to get involved”  (ne angažirati se) i stoga se danas upravo u najvećim velegradovima mogu usred dana na prepunim  ulicama događati krađe, ubojstva i silovanja, a da se nijedan prolaznik ne umiješa.    Zbijenost  mnogih  ljudi  na  uskom  prostoru  ne  čini  ljude  nečovječnima  samo  posredno  ‐  iscrpljenjem i kopnjenjem međuljudskih odnosa, nego i sasvim neposredno ‐ izazivanjem agresivnog  ponašanja.  Iz  mnogobrojnih  pokusa  sa  životinjama  poznato  je  da  zbijenost  pogoduje  rastu  agresije  unutar  iste  vrste.  Tko  to  sam  u  ratnom  zarobljeništvu,  ili  nekoj  drugoj  sličnoj,  nasilno  sastavljenoj  skupini,  nije  doživio,  ne  može  uopće  procijeniti  koji  stupanj  mogu  doseći  bezazlene  razdražljivosti  koje  čovjeka  spopadaju  u  takvim    okolnostima.  Ovo  stanje  dosiže  stupanj  mučenja  upravo  kad  se  čovjek nastoji savladati i trudi se da se iz dana u dan i iz sata u sat u kontaktima s pripadnicima iste  skupine,  s  kojima  nije  sprijateljen  ipak  ophodi  pristojno,  tj.  prijateljski.  Opća  neljubaznost  u  svim  velegradovima proporcionalna je gustoći ljudi na određenim mjestima. Na velikim kolodvorima ili na  autobusnom terminalu u New Yorku, primjerice, ona dosiže zastrašujući stupanj.    Prenapučenost  posredno  pridonosi  ukupnim  nevoljama  i  pojavama  propadanja  naše  civilizacije,  koje  sam  pokušao  razvrstati  u  osam  skupina  i  nazvao  ih  “smrtnim  grijesima”.  Držim  da  je  opasna  zabluda vjerovanje da će se odgovarajućim kondicioniranjem moći uzgojiti jedna nova vrsta ljudi koja  bi bila zaštićena od zloćudnih posljedica tijesne međusobne zbijenosti.     

  OPUSTOŠENJE ŽIVOTNOG PROSTORA      Vjerovanje  da  je  priroda  neiscrpiva  široko  je  rasprostranjena  zabluda.  Svaka  životinjska  i  biljna  vrsta,  ili  vrsta  gljiva  ‐  budući  da  sve  tri  vrste  živih  bića  pripadaju  velikom  kružnom  tijeku  prirode  ‐  prilagođena  je  svojoj  okolini,  kojoj  očito  ne  pripadaju  samo  anorganski  sastojci  određenog  mjesta,  nego i svi drugi njegovi stanovnici. Sva živa bića nekog životnog prostora stoga su prilagođena jedna  drugima. Ovo vrijedi čak i za one koji se međusobno naizgled odnose kao neprijatelji, kao primjerice  grabežljivac i njegov plijen, onaj koji ždere i ono požderano. Pri pomnijem ispitivanju pokazuje se da  ova  stvorenja  ‐  promatrana  kao  vrste,  a  ne  kao  jedinke  ‐  jedno  drugom  ne  štete,  nego  dapače  ponekad  tvore  interesnu  zajednicu.  Samo  je  po  sebi  razumljivo  da  je  za  onog  koje  ždere  presudno  važno preživljavanje vrste od koje živi ‐ bilo životinjske ili biljne. Njegov je interes nužno to veći što je  isključivo specijaliziran na jednu jedinu vrstu prehrane. U takvim slučajevima grabežljivac nikada ne  može  iskorijeniti  životinje  koje  su  njegov  plijen,  jer  bi  zadnji  par  grabežljivaca  već  odavno  izgladnio  prije no što bi uopće susreo posljednji par životinja kojima se hrani. Kada populacijska gustoća plijena  opada,  grabežljivac  propada,  što  se  srećom  dogodilo  i  većini  poduzeća  za  kitolov.  Kada  je  dingo,  prvotno domaći pas, došao u Australiju i tamo podivljao, on nije iskorijenio nijednu životinjsku vrstu  od  koje  je  živio  nego,  naprotiv,  dvije  vrste  velikih  tobolčara  grabežljivaca:  psoglavog  vučjaka  (Thylacinus‐a) i crnog koljača (Sarcophilus‐a). Ovi tobolčari, s upravo zastrašujućim zubalom, bili su,  doduše, u borbi u mnogo čemu nadmoćniji nego dingo, ali su zbog primitivnog mozga ovisili o mnogo  većoj gustoći populacije svojih žrtava, no što je to bio slučaj s pametnim divljim psom. Dingo nije ove  životinje do smrti izgrizao, nego ih je kao suparnik u lovu doveo do toga da umru od izgladnjelosti.    Samo  se  rijetko  događa  da  količina  dostupne  hrane  izravno  utječe  na  razmnožavanje  neke  životinje.  Bilo  bi  to  neekonomično  i  za  interes  korisnika,  i  za  interes  iskorištenih.  Ribar  koji  živi  od  priroda  nekih  voda  pametno  će  postupiti  ako  iz  njih  ne  izlovi  veću  količinu  riba,  no  što  one  koje  prežive mogu nadoknaditi maksimumom svog potomstva. Gdje leži ovaj optimum moguće je doznati 

samo  putem  stvarno  složenog  izračunavanja  maksimuma  i  minimuma.  Ako  se  lovi  premalo  riba,  jezero  ostaje  prenapučeno,  pa  u  njemu  ne  raste  dovoljno  mlađa;  ako  se  lovi  previše  riba,  ostaje  ih  premalo  za  rasplod  da  bi  se  uzgojilo  onoliko  potomstvo  koliko  bi  te  vode  mirno  mogle  prehraniti  i  othraniti.  Sličnim  načinom  ekonomiziranja  služe  se,  kako  je  pokazao  V.  C.  Wynne‐Edwards,  mnoge  životinjske  vrste.  Osim  ograničavanja  područja,  koje  sprečava  da  se  jedne  životinje  pregusto  naseljavaju pokraj drugih,  postoje i drugi načini ponašanja koji sprečavaju pretjerano iskorištavanje  dostupne hrane.    Ne događa se tako rijetko da vrsta, koja je zapravo plijen, ima očite koristi od svojih napadača. Ne  radi se samo o tome da je stopa razmnožavanja životinja i biljaka koje služe kao hrana prilagođena  utrošku njihovih korisnika  tako da bi ‐  u slučaju  da  ovaj faktor otpadne ‐ njihova životna ravnoteža  bila  narušena.  Velik  pad  populacije  koji  se  može  zabilježiti  kod  brzo  razmnožavajućih  glodavaca  neposredno  nakon  što  je  dostignuta  najveća  gustoća  napučenosti,  za  opstanak  je  vrste  znatno  opasniji od uravnoteženog održavanja prosjeka koji osiguravaju grabežljive zvijeri time što im bivaju  “dostavljani”  prekobrojni.  Vrlo  često  simbioza  između  žderača  i  njegove  hrane  ide  i  mnogo  dalje.  Postoje mnoge vrste trave, koje očito postoje samo zato da ih veliki kopitari neprestano potkraćuju i  gaze,  što  kod  umjetnih  tratina  valja  oponašati  neprestanom  košnjom  i  valjanjem.  Kad  ovi  faktori  izostanu, takve trave bivaju odmah potisnute od onih koje ne mogu izdržati takav postupak, ali koje  su u drugom pogledu prodornije. Ukratko, dva živa oblika mogu stajati u sličnom odnosu uzajamne  ovisnosti kao što je odnos čovjeka prema domaćim životinjama i biljnim kulturama. Zakonitosti koje  vladaju takvim uzajamnim djelovanjem često su vrlo slične zakonitostima ljudskog gospodarstva, što  je  izraženo  i  samim  terminom  koji  je  biološka  znanost  skovala  za  učenje  o  tim  međusobnim  djelovanjima ‐ ono se zove ekologija. Ima još jedan gospodarski pojam, o kojem ćemo ovdje govoriti,  koji se ne javlja, doduše, u ekologiji životinja i biljaka, a to je pojam nerazboritog iscrpljivanja tla.    Uzajamna  djelovanja  u  ustrojstvu  mnogih  vrsta  životinja,  biljaka  i  gljiva,  koje  zajedno  nastanjuju  jedan  životni  prostor  i  čine  životnu  zajednicu  ‐  biocenozu,  silno  su  složena  i  mnogostruka.  Međusobne prilagodbe različitih vrsta živih bića, ostvarene tijekom vremenskih razmaka čija dužina  nije primjerena ljudskoj povijesti nego geologiji, prouzročile su zadivljujuće, ali ujedno i lako narušivo,  stanje ravnoteže. Od neizbježivih smetnji uslijed vremenskih prilika i sličnog, njega osiguravaju mnogi  regulativni  postupci.  Ravnotežu  jednog  životnog  prostora  ne  mogu  ugroziti  spore  promjene,  primjerice  promjene  izazvane  evolucijom  vrsta  ili  postupnim  mijenjanjem  klime.  Iznenadna  djelovanja,  međutim,  čak  i  kad  su  prividno  neznatna,  mogu  imati  neočekivano  velike,  pa  i  katastrofalne  posljedice.  Pojavljivanje  jedne,  naizgled  potpuno  bezazlene,  životinjske  vrste  može  doslovce opustošiti velika područja, kao što se to dogodilo u Australiji pojavom kunića. Ovu povredu  ravnoteže jednog biotopa (životnog prostora) prouzročio je čovjek. Slični učinci, međutim, mogu se u  načelu zamisliti i bez njegova uplitanja, premda su ipak rjeđi.    Ekologija  čovjeka  mijenja  se  umnogome  brže  no  ekologija  drugih  živih  bića.  Brzina  te  promjene  određena  je  napretkom  ljudske  tehnologije,  koji  se stalno  ubrzava  i  to  geometrijskom  progresijom.  Čovjek  ne  može  a  da  ne  uzrokuje  duboke  promjene,  te  prečesto  i  potpun  slom  biocenoze,  jer  od  takvih promjena i u njima on živi. Izuzetak su samo još malobrojna “divlja” plemena, primjerice neki  južnoamerički prašumski Indijanci, koji žive kao skupljači i pčelari, ili stanovnici nekih oceanskih otoka  koji se pomalo bave ratarstvom, a u biti žive od kokosovih oraha i morskih životinja. Ovakve kulture  ne utječu na svoj biotop drugačije no populacija neke životinjske vrste. Ovo je jedan teorijski moguć  način kako čovjek može živjeti u ravnoteži sa svojim biotopom, dok se drugi sastoji u tome da čovjek  kao ratar i stočar stvori jednu novu, svojim potrebama potpuno primjerenu biocenozu, koja u načelu  može  biti  sposobna  za  podjednako  trajno  opstojanje  kao  i  neka  druga,  nastala  bez  čovjekova 

sudjelovanja. Ovo vrijedi za neke stare seljačke kulture u kojima su ljudi tijekom mnogih generacija  živjeli na istom tlu, voljeli ga, te su, zahvaljujući svojim doista dobrim, u praksi stečenim, ekološkim  spoznajama, vraćali svojoj grudi ono što su od nje primili.    Seljak,  naime,  zna  ono  što  je  cjelokupno  civilizirano  čovječanstvo  čini  se  zaboravilo,  a  to  je  da  životni  temelji  cijelog  planeta  nisu  neiscrpivi.  Nakon  što  su  u  Americi  prostrani  predjeli  nekad  obradive zemlje, zbog erozije tla koja je nastupila nakon njegova nerazborita iscrpljivanja, pretvoreni  u  pustinje,  te  nakon  što  su  velika  područja  sječom  drva  pretvorena  u  krš,  pri  čemu  su  izumrle  nebrojene korisne životinjske vrste, postupno su se priznavale ove činjenice. Prvenstveno zato što su  velika industrijska poduzeća agrikulture, ribarstva i kitolova u komercijalnom pogledu bolno osjetila  njihove posljedice. Ove činjenice, međutim, još nisu opće priznate, niti su prodrle u svijest javnosti!    Brzina današnjeg života ne daje ljudima vremena da provjere i razmisle prije no što djeluju. Ništa  ne  sluteći,  oni  su  još  i  ponosni  na  to  što  su  “doers”,  djelatnici,  dok  u  međuvremenu  čine  nedjela  prirodi  i  sebi  samima.  Nedjela  se  danas  provode  svuda,  primjenom  kemijskih  sredstava,  kao  primjerice  kad  se  uništavaju  kukci  u  poljodjelstvu  i  voćarstvu,  ali  ne  manje  kratkovidno  i  u  farmakopeji.  Imunobiolozi  se  ozbiljno  protive  već  posve  uobičajenim  lijekovima.  Psihologija  “što  bržeg posjedovanja” čini neke grane kemijske industrije upravo zločinački lakomislenima kad je riječ  o prodaji sredstava čije djelovanje na duže razdoblje uopće nije predvidivo. Kad se govori o ekološkoj  budućnosti ratarstva i to u vezi s medicinskim interesima, vlada gotovo nevjerojatna nepromišljenost.  Oni koji upozoravaju i istupaju protiv nepromišljene primjene otrova, bivaju na najbesramniji način  diskreditirani i ušutkani.    Opustošujući  na  slijep  i  vandalski  način  živu  prirodu  koja  ga  okružuje  i  održava,  civilizirano  čovječanstvo  samo  sebi  prijeti  ekološkom  propašću.  Kada  tu  propast  jedanput  ekonomski  osjeti,  možda  će  i  spoznati  svoje  greške,  ali  tada  će  najvjerojatnije  već  biti  prekasno.  Ljudi  ipak  barem  opažaju koliko je u tim barbarskim procesima oštećena njihova duša. Sveopće i brzo šireće otuđenje  od žive prirode snosi velik dio krivice za estetičku i etičku zapuštenost civiliziranih ljudi. Prema čemu  bi odrastao čovjek i mogao osjetiti strahopoštovanje kad je sve što oko sebe vidi ‐ čovjekov proizvod,  i to vrlo jeftin i ružan. Čak je i pogled na zvjezdano nebo u gradovima zastrt neboderima i zamućenom  atmosferom.  Stoga  se  i  ne  treba  čuditi  što  je  civilizacijski  prodor  praćen  žaljenja  vrijednim,  poružnjenjem grada i sela. Treba otvorenih očiju usporediti staro središte nekoga njemačkog grada s  njegovom modernom periferijom, ili pak ovu kulturnu sramotu koja se brzo širi u okolni kraj, s njom  još nezahvaćenim područjima. Tada valja usporediti histološku sliku nekog normalnog tjelesnog tkiva  s  tkivom  zloćudnog  tumora:  otkrit  ćemo  zapanjujuće  analogije!  Kad  gledamo  objektivno  i  ono  estetsko prevedemo u izbrojivo, otkrivamo da ova razlika u biti počiva na gubitku informacija.    Stanica zloćudnog tumora razlikuje se od normalne tjelesne stanice prvenstveno po tome što je iz  nje nestala ona genetska informacija koja joj treba da bi mogla odigrati svoju ulogu kao koristan član  interesne zajednice našeg tijela. Ona se stoga ponaša kao jednostanična životinja, ili bolje rečeno, kao  jedna mlada embironalna stanica. Oskudijevajući u posebnoj strukturi ona se dijeli bez mjere i obzira  sve dok se tumorsko tkivo ne infiltrira u još zdravo susjedno tkivo urastajući u njega i razarajući ga.  Upadljiva  analogija  između  slika  gradske  periferije  i  tumora  leži  u  tome  što  su  se  u  oba  slučaja  u  zdravom  prostoru  ostvarivali  mnogobrojni,  vrlo  različiti,  ali  fino  diferencirani  i  uzajamno  nadopunjujući  građevni  nacrti,  koji  su  svoj  mudar  sklad  mogli  zahvaliti  izvjesnoj  informaciji  koja  se  skupila  tijekom  dugog  povijesnog  razvoja,  dok  u  prostoru  opustošenom  tumorom  ili  modernom  tehnologijom  slikovno  vladaju  malobrojne,  pojednostavljene,  na  vanjštinu  svedene  konstrukcije.  Histološka slika potpuno uniformnih, strukturom siromašnih tumorskih stanica nevjerojatno je slična  zračnim snimkama nekog modernog predgrađa s njegovim jednoobraznim kućama koje su bez puno 

promišljanja  u  užurbanom  međusobnom  natjecanju  projektirali  kulturom  siromašni  arhitekti.  Trka  koju  čovječanstvo  igra  sa  samim  sobom,  o  kojoj  ćemo  još  govoriti,  razarajuće  djeluje  u  stambenoj  izgradnji.  Ne  samo  komercijalna  procjena  da  su  masovno  proizvodivi  građevinski  dijelovi  jeftiniji,  nego  i  moda  koja  sve  nivelira,  dovode  do  toga  da  u  predgrađima  svih  civiliziranih  zemalja  niču  masovna prebivališta za stotine tisuća ljudi, koja se međusobno razlikuju samo po brojevima i uopće  ne  zaslužuju  ime  kuće.  U  najboljem  slučaju  to  su  samo  baterije  štala  za  korisne  ljude,  a  ovaj  izraz  upotrijebimo prema analogiji s izrazom korisne životinje, za životinje koje se koriste u stočarstvu.    Kad se kokoši nesilice drže u baterijama, tj. u metalnim kavezima poredanim u nekoliko katova, to  s pravom smatramo mučenjem životinja i kulturnom sramotom. Isto zahtijevati od čovjeka smatra se  potpuno  dopuštenim,  premda  upravo  čovjek  takav,  u  pravom  smislu  riječi  čovjeka  nedostojan  postupak ‐ najslabije podnosi. Samopoštovanje normalnog čovjeka s punim pravom zahtijeva potvrdu  njegove individualnosti. Čovjek nije poput mrava ili termita tako filogenetski konstruiran da bi mogao  podnijeti  da  bude  anoniman  i  potpuno  zamjenjiv  element  među  milijunima  njemu  potpuno  istovrsnih. Treba jedanput otvorenih očiju promatrati naselja s vrtovima u predgrađu da bi se opazilo  kakav učinak proizvodi čovjekov poriv da izrazi svoju individualnost. Stanovnicima ljudskih nastambi  ostaje  otvoren  samo  jedan  put  da  podržavaju  svoje  samopoštovanje:  on  se  sastoji  u  tome  da  se  postojanje  mnogih  istovrsnih  supatnika  potisne  iz  svijesti  i  da  se  u  odnosu  prema  bližnjem  čovjek  čvrsto  učahuri.  U  mnogim  masovnim  nastambama  između  balkona  pojedinih  stanova  podignuti  su  pregradni  zidovi  koji  susjede  čine  nevidljivima.  Čovjek  ne  može  i  ne  želi  s  drugim  “preko  ograde”  uspostavljati društveni kontakt, jer se previše boji da bi u njemu ponovno ugledao vlastitu očajničku  sliku. Na ovaj način omasovljenje vodi osamljivanju i odsutnosti sućuti s bližnjima.    Estetski  i  etički  osjećaji  očito  su  čvrsto  povezani,  pa  ljudi  koji  moraju  živjeti  u  upravo  opisanim  uvjetima, posve vidljivo pate od atrofije obaju osjećaja. I ljepota prirode i ljepota od čovjeka stvorene  kulturne  sredine  očito  su  obje  potrebne  da  bi  se  čovjek  održao  kao  duhovno  i  duševno  zdrav.  Potpuna duševna sljepoća za sve što je lijepo, koja danas posvuda uzima maha ‐ duševna je bolest  koju treba uzeti ozbiljno već stoga što je praćena neosjetljivošću prema onom etički nepoćudnom.    Kod  onih  koji  odlučuju  o  tome  hoće  li  se  izgraditi  neka  ulica,  električna  centrala  ili  tvornica,  pri  čemu će ljpota cijelog velikog područja zauvijek biti uništena, estetske procjene ne igraju baš nikakvu  ulogu.  Od  načelnika  općinskog  savjeta  nekog  malog  mjesta  do  ministra  gospodarstva  neke  velike  države  svi  će  se  složiti  da  se  prirodnoj  ljepoti  ne  smiju  prinositi  nikakve  gospodarstvene,  pa  čak  ni  političke  žrtve.  Ono  malo  zaštitnika  prirode  i  znanstvenika  koji  imaju  otvorene  oči  za  nadolazeću  nevolju  potpuno  su  bespomoćni.  Neke  općinske  parcele  na  samom  rubu  šume  postižu  visoku  prodajnu  vrijednost,  pa  će  dražestan  potočić  koji  vijuga  kroz  selo  ubrzo  biti  utjeran  u  cijevi,  njegov  tok izravnan i nadsvođen, a prekrasan seoski put bit će pretvoren u odvratnu cestu u predgrađu.   

  GENETSKO PROPADANJE      Nastanak i, još više, održanje onih socijalnih načina ponašanja, koji su korisni za zajednicu, ali su  štetni za pojedinačno biće (kao što je to Norbert Bischof nedavno pokazao) težak je problem za svaki  pokušaj  objašnjenja  pomoću  principa  mutacije  i  selekcije.  Čak  i  kad  ova,  ne  baš  lako  razumljiva  zbivanja grupne selekcije, kojima se ovdje neću pobliže baviti, mogu objasniti nastanak “altruističkih”  načina ponašanja, društveni sistem, nastao na ovaj način, ostaje nužno labilan. Kad, na primjer, kod  čavke, Coloeus monedula L, nastane obrambena reakcija zahvaljujući kojoj se svaka čavka  krajnjom  hrabrošću zalaže za obranu pripadnice svoje vrste koju je ugrabio neki grabežljivac, lako je uvidjeti da  grupa, čiji su članovi ovladali ovim načinom ponašanja upravo zahvaljujući njemu, ima bolje izglede za 

preživljavanje od grupe kojoj ovo ponašanje nedostaje. Što, međutim, sprečava da se unutar grupe  pojave individue kojima nedostaje ova reakcija obrane pripadnika njihove vrste? Mutacije možemo  uvijek očekivati i one neizbježno nastupaju, prije ili poslije. Ukoliko se one pak tiču altruističkih načina  ponašanja  o  kojima  je  riječ,  one  bi  za  jedinku  na  koju  se  odnose  morale  predstavljati  selekcijsku  prednost,  pod  čime  podrazumijevamo  da  je  obrana  pripadnika  vlastite  vrste  opasna.  “Asocijalni  elementi”  koji  parazitiraju  na  društvenim  načinima  ponašanja  još  normalnih  članova  zajednice  moraju stoga prije ili kasnije prodrijeti u društvo. Sve ovo, naravno, vrijedi samo za životinje koje žive  u  takvim  zajednicama  kod  kojih  funkcije  razmnožavanja  i  društvenog  rada  nisu  raspodijeljene  na  različite  individue,  kao  što  je  to  slučaj  kod  kukaca.  Kod  njih,  naime,  ne  postoje  gore  naznačeni  problemi, što je vjerojatno i razlog da kod ovih životinja “altruizam” radnika i vojnika može poprimiti  tako ekstreman oblik.    Nije  nam,  međutim,  poznato  što  spriječava  društvene  parazite  u  zajednicama  kralježnjaka  da  potkopaju zajednicu. Teško nam je i zamisliti da bi neka čavka trebala biti potaknuta “kukavičlukom”  pripadnice  njene  zajednice  koja  ne  sudjeluje  u  reakciji  obrane  drugih  članova  zajednice.  Odbojnost  spram  nedruštvenog  ponašanja  poznata  je  samo  na  relativno  niskim  ili  na  najvišim  integracijskim  razinama živih sustava, naime na razini staničnih kolonija i u ljudskom društvu. Imunobiolozi su otkrili  krajnje  značajnu  činjenicu,  naime,  da  postoji  uska  veza  između  sposobnosti  izgradnje  antitijela  i  opasnosti  nastanka  zloćudnih  tumora.  Čak  bi  se  moglo  tvrditi  da  je  do  stvaranja  specifičnih  obrambenih mehanizama došlo pod pritiskom, jer kod organizama koji dugo žive i posebice kod onih  koji  dugo  rastu  postoji  neprestana  opasnost  da  će  pri  nebrojenim  dijeljenjima  stanica,  mutacijama  njihovih potomaka, nastati opasni “asocijalni” stanični oblici. Kod beskralježnjaka ne postoje maligni  tumori ni izgradnja antitijela. Obje pojave nastupaju iznenadno na onom stupnju živih bića na kojem  se  javljaju  najniži  kralježnjaci,  na  primjer  kružnouste,  Cyclostomi.  Da  naše  tijelo  nije  u  formi  svojih  imunoloških  reakcija  razvilo  neku  vrst  “stanične  policije”  koja  pravodobno  onemo‐gućava  posao  asocijalnim parazitima, svi bismo mi, još u ranim godinama, umrli od zloćudnih tumora.    Među  nama  ljudima  normalan  član  društva  posjeduje  visoko  specificirane  načine  reagiranja  kojima  odgovara  na  asocijalno  ponašanje.  Takvim  ponašanjem  svi  smo  uznemireni,  pa  će  čak  i  najblaža  osoba  reagirati  fizičkim  nasrtajem,  ukoliko  je  svjedokom  zlostavljanja  djeteta  ili  silovanja  žene.  Usporedno  istraživanje  strukture  prava  u  različitim  kulturama  pokazuje  podudarnost  koja  ide  do  u  detalje  i  koja  se  ne  može  objasniti  kulturnopovijesnim  vezama.  Goethe  kaže:  “Pravo  koje  je  s  nama rođeno, nažalost, nikada nije u pitanju.” Vjerovanje u postojanje prirodnog prava, neovisnog i  zakonodavstvu koje je određeno kulturom, očito je od davnina povezano s predodžbama da je ovo  pravo natprirodnog, neposredno božanskog podrijetla.    Što  god  da  saznamo  iz  budućih  istraživanja  o  filogenetskim  i  kulturno‐povijesnim  izvorima  čovjekovog  osjećaja  za  pravdu,  kao  znanstveno  izvjesnu  možemo  smatrati  činjenicu  da  vrsta  Homo  sapiens  raspolaže  vrlo  diferenciranim  sustavom  načina  ponašanja  koji  mu,  na  potpuno  analogan  način  kao  i  sustav  izgradnje  antitijela  u  staničnim  kolonijama,  služi  istrebljivanju  parazita  koji  ugrožavaju zajednicu.    I  u  modernoj  kriminologiji  postavlja  se  pitanje  koji  je  u  kriminalnom  ponašanju  udio  genetskih  nedostataka i smetnji kod urođenih društvenih načina ponašanja, a koji se može objasniti smetnjama  u  kulturnoj  predaji  društvenih  normi.  Samo  što  je ovdje  odluka  o  tom  pitanju,  premda  podjednako  teška, od mnogo većeg praktičnog značenja no što je to slučaj u pravnoj znanosti.    Pravo je pravo i podjednako je vrijedno poštovanja bez obzira da li je podređeno filogenetskom ili  kulturnom razvoju. Kod osude jednog kriminalca pitanje je li njegov nedostatak uvjetovan genetski ili  odgojem,  vrlo  je  važno  za  izglede  da  ga  ponovno  pretvorimo  u  podnošljivog  člana  društvene 

zajednice. To još ne znači da se genetske aberacije ne mogu korigirati pomoću ciljanog treninga, kao  što  po  Kretschmeru  mnogi  lepotosomi  mogu,  zahvaljujući  tjelovježbi  koja  ima  gotovo  shizotomne  posljedice, sekundarno steći atletsku muskulaturu. Kada bi sve što je filogenetski programirano ipso  facto bilo nepodložno utjecaju učenja i odgoja, čovjek bi bio nedogovorna loptica svojih instinktivnih  poriva. Svako kulturno zajedničko življenje pretpostavlja da čovjek može naučiti kako da savlada svoje  nagone, svako propovijedanje askeze ima upravo ovaj sadržaj. Čovjek, međutim, nije dovoljno snažan  da  bi  uvijek  bio  moćan,  uman  i  odgovoran.  Zdrav  čovjek  ima  taman  toliko  snage  da  mu  polazi  za  rukom da se uvrsti u kulturnu zajednicu. Duševno zdrav čovjek i psihopat, da spomenem moju staru  usporedbu,  ne  razlikuju  se  više  od  čovjeka  s  kompenziranom  i  onog  s  nekompenziranom  srčanom  greškom.  Kao  što  je  dobro  rekao  Arnold  Gehlen,  čovjek  je  po  svojoj  prirodi,  to  znači  zahvaljujući  svojoj  filogenezi,  biće  kulture.  Drugačije  rečeno,  čovjekovi  instiktivni  porivi  i  njihovo  kulturom  uvjetovano,  odgovorno  svladavanje,  čine  sustav  u  kojem  su  funkcije  obaju  podsustava  točno  usklađene  jedne  prema  drugima.  Neznatni  višak  ili  manjak  na  jednoj  ili  drugoj  strani  dovesti  će  do  smetnji lakše no što misli većina onih koji su skloni vjerovanju u svemoć ljudskog uma i učenja. Mjera  je  kompenzacije  koju  čovjek  uspijeva  postići  vježbanjem  svladavanja  svojih  poriva,  nažalost,  vrlo  mala.    Kriminologiji  je,  bolje  no  drugima,  poznato  kako  su  slabi  izgledi  da  se  takozvani  nepoćudni  pretvore  u  društvene  ljude.  Ovo  podjednako  važi  za  one  koji  su  rođeni  nepoćudni  kao  i  za  one  nesretnike  koji  su  iste  poremećaje  zadobili  zbog  odgojnih  nedostataka,  prvenstveno  zbog  hospitalizacije. Nedostatak osobnih socijalnih kontakata s majkom u najranijem djetinjstvu rezultira,  ako  ne  i  nečim  još  gorim,  nesposobnošću  socijalnog  povezivanja,  sa  simptomatikom  koja  je  krajnje  slična  urođenom  osjećajnom  siromaštvu.  Ni  u  kom  slučaju,  dakle,  nisu  svi  urođeni  nedostaci  neizlječivi, ali tim manje su izlječivi svi stečeni nedostaci; stari motto liječnika “bolje spriječiti, nego  liječiti” važi i za duševne poremećaje.    Nastrojenost današnjeg javnog mnijenja spram zločina je u religiju pretvoreno uvjerenje da su svi  ljudi  rođeni  jednaki,  da  su  sve  ćudoredne  i  moralne  slabosti  zločinaca  svodive  na  pogreške  koje  su  počinili  njegovi  odgajatelji,  a  to  dovodi  do  poništavanja  svakog  prirodnog  osjećaja  za  pravdu,  prvenstveno kod samog prijestupnika koji, pun samosažaljenja, sebe doživljava kao žrtvu društva. U  jednim  austrijskim  novinama  mogao  se  nedavno  pročitati  naslov:  Sedamnaestogodišnjak  postaje  ubojica zbog straha od roditelja. Momak je naime silovao svoju desetogodišnju sestru, a kad je ona  zaprijetila  da  će  to  reći  roditeljima,  zadavio  ju  je.  U  složenom  lancu  učinaka  roditelji  su  i  mogli  biti  djelomično krivi, ali sigurno ne zbog toga što su mladiću ulijevali pretjerani strah.    Ovi jasno patološki ekstremi formiranja mnijenja bit će tek tada razumljivi, kad se zna da su oni u  stvari funkcije jednog od onih regulativnih sustava koji, kako smo već spomenuli, naginju kolebanju.  Javno mnijenje je tromo, na nove utjecaje ono reagira tek nakon dužeg “praznog hoda”; osim toga  ono voli gruba pojednostavljenja koja su uglavnom pretjerivanja u odnosu na pravo stanje. Zbog toga  je opozicija koja kritizira javno mnijenje gotovo uvijek u pravu. Ona se međutim upućuje na estremne  pozicije  koje  nikada  ne  bi  zauzela  da  nije  nastojala  kompenzirati  suprotno  mnijenje.  Kada  se  sruši  dotada vladajuće mnijenje, što opoziciji obično uspijeva potpuno iznenada, njihalo se zaljulja prema  podjednako pretjeranom ekstremnom stajalištu dotadašnje opozicije.    Današnji  iznakaženi  oblik  liberalne  demokracije  stoji  na  kulminacionoj  točki  kolebanja.  Na  suprotnim točkama kroz koje je njihalo ne tako davno prošlo stoje Eichmann i Auschwitz, eutanazija,  rasna  mržnja,  genocid  i  pravda  linča.  Mora  nam  biti  jasno  da  s  obje  strane  točke  na  koju  ukazuje  njihalo kad se smiri, stoje prave vrijednosti: na “lijevoj” ‐ vrijednosti slobodnog individualnog razvoja,  a na desnoj strani vrijednosti društvenog i kulturnog zdravlja. Nehumani su tek ekscesi u oba pravca. 

Kolebanje se nastavlja i već se u Americi ocrtava opasnost da će, po sebi potpuno opravdana, ali ipak  neumjerena  pobuna  mladih  i  crnaca  biti  dobrodošli  povod  desno  radikalnim  elementima  da  se  s  onom starom neumjerenošću zalažu za povratni udarac i suprostavljenu ekstremnu poziciju. Najgore  je pri ovim ideološkim oscilacijama ne samo to da se one neprigušeno odvijaju, već i to da pokazuju  opasnu  sklonost  da  se  odljuljaju  u  raspad  regulativnog  sistema.  Stvar  je  znanstvenika  da  se  poduhvate neophodnog smirivanja ovih đavolskih kolebanja.    Vlastitim  manevrima  civilizirano  čovječanstvo  dospjelo  je  do  mnogih  aporija  među  kojima  je  i  činjenica  da  su  i  u  ovom  slučaju  zahtjevi  koje  čovječanstvo  postavlja  pojedincu  suprotni  interesima  čovječanstva u cjelini. Naše suosjećanje s asocijalnim prijestup‐nikom, čija je inferiornost mogla biti  uzrokovana  kako  irever‐zibilnim  oštećenjima  u  ranom  djetinjstvu,  tako  i  nekim  nasljednim  nedostatkom,  sprečava  nas  da  zaštitimo  one  koji  nisu  postali  prijestupnici.  Ako  samo  jednom  upotrijebimo  riječi  “manje  vrijedan”  ili  “punovrijedan”  pri  karakterizaciji  ljudi,  odmah  će  nas  osumnjičiti da se zalažemo za plinsku komoru.    Tajanstveni  “osjećaj  za  pravdu”  nesumnjivo  je  sistem  genetski  ukorijenjenih  reakcija  koje  potiču  naše  istupanje  protiv  asocijalnog  ponašanja  pripadnika  naše  vrste.  Ove  reakcije  daju  osnovnu  melodiju  ‐  nepromjenjivu  tijekom  povijesnih  razdoblja,  od  koje  će  se  skladati  neovisno  nastajući  pravni  i  moralni  sustavi  pojedinih  kultura.  Vjerojatnost  grubih  promašaja  ovog  nereflektiranog  osjećaja za pravdu nesumnjivo je podjednako velika kao i kod bilo kojeg drugog instinktivnog načina  reagiranja. Pripadnik neke strane kulture koji se “ponaša mimo” pravila (na primjer tako što posiječe  svetu  palmu,  kao  što  su  to  učinili  sudionici  prve  njemačke  ekspedicije  na  Novu  Gvineju),  bit  će  smaknut s istim osjećajem samodopadne pravednosti kao i neki član zajednice koji je počinio, možda  i  nedužan,  prijestup  protiv  tabua  te  kulture.  “Mobbing”  (okupljanje  rulje)  koje  tako  lako  dovodi  do  linča  ustvari  je  jedan  od  najnehumanijih  načina  ponašanja  do  kojeg  možemo  dovesti  normalnog  modernog čovjeka. Zakon rulje uzrokuje sve okrutnosti prema “barbarima” izvan vlastite zajednice,  kao i prema manjinama unutar nje. Među impulsima koji pokreću rulju, a koje socijalna psihologija  dobro poznaje kao fenomene projekcije, je i tipična potraga za “dežurnim krivcem”.    Globalni osjećaj za pravdu ipak je  za naš socijalni način ponašanja podjednako neophodan kao i  štitnjača za djelovanje naših hormona, a danas jasno vidljiva tendencija da ga se globalno osudi i učini  nedjelotvornim podjednako je promašena kao i pokušaj da se Bazedovljeva bolest izliječi potpunim  uklanjanjem štitnjače. Isključivanje prirodnog osjećaja za pravdu koje se danas događa zbog težnje za  apsolutnom  tolerantnošću,  u  svom  opasnom  djelovanju  potaknuto  je  pseudodemokratskom  doktrinom  da  je  svako  ljudsko  ponašanje  naučeno.  Mnogo  što  je  u  našem  društveno  korisnom  i  društveno štetnom ponašanju blagoslov ili prokletstvo oblikovanja koje u ranom djetinjstvu obavlja  roditeljski  par.  Podjednako  mnogo  toga  je,  ako  ne  i  više,  genetski  uvjetovano.  Poznato  nam  je  da  veliki  regulativ  odgovornog,  kategoričkog  pitanja  uspijeva  samo  u  uskim  granicama  kompenzirati  odgojem uvjetovane i genetske nedostatnosti društvenog ponašanja.    Kad  čovjek  nauči  biološki  misliti  i  kad  mu  je  poznata  moć  instinktivnih  poriva  i  relativna  nemoć  svake  moralne  odgovornosti  i  svih  dobrih  namjera,  te  kad  čovjek  uz  to  još  ima  i  psihijatrijsko‐ dubinskopsihološki uvid u proces nastanka smetnji socijalnog ponašanja, oduzeta mu je mogućnost  da  delinkventa  osudi  s  puno  samoopravdanog  gnjeva  kao  što  to čini  svaki  osjećajno  nabijen  laik.  U  prijestupniku čovjek tada ne vidi sotonsko zlo već mnogo više, sažaljenja vrijednog bolesnika, što je s  čisto  teorijskog  stajališta  i  opravdano.  Kad  se,  međutim,  ovo  opravdano  stajalište  još  poveže  sa  zabludom  pseudodemokratske  doktrine  da  je  struktura  svakog  ljudskog  ponašanja  podložna  kondicioniranju koje je stoga može neograničeno mijenjati i korigirati, dolazi do teškog ogrješenja o  ljudsku  zajednicu.  Da  bi  si  čovjek  mogao  predočiti  opasnosti  koje  čovječanstvu  donosi  manjak 

nasljednog  instinkta  mora  mu  biti  jasno  da  u  uvjetima  života  u  modernoj  civilizaciji  nije  na  djelu  nijedan  faktor  koji  bi  obavljao  selekciju  na  osnovi  čiste  dobrote  i  čestitosti,  osim  našeg  urođenog  osjećaja  za  ove  vrijednosti.  U  gospodarstvenoj  utakmici  i  zapadnoj  kulturi  na  njih  se,  dapače,  očigledno pri selekciji stavlja negativni ulog. Imamo još i sreću da gospodarstveni uspjeh nije nužno  pozitivno  koreliran  sa  stopom  razmnožavanja.  Dobra  ilustracija  za  neophodnost  morala  židovska  je  poučna  priča:  Jedan  milijarder  dolazi  ženidbenom  posredniku  i  nagovješta  mu  da  se  želi  oženiti.  Provodadžija  odmah  revnosno  počinje  hvalospjev  jednoj  prekrasnoj  djevojci  koja  je  već  tri  puta  zaredom osvojila titulu Miss America. Bogataš, međutim, odmahuje: “Sam sam sebi dovoljno lijep!”  Provodadžija  sa  svom  okretnošću  svoje  profesije  hvali  odmah  drugu  buduću  mladenku  čiji  miraz  iznosi  više  milijuna  dolara.  “Bogatu  ne  trebam”,  odgovara  knez,  “sam  sam  sebi  dovoljno  bogat”.  Provodadžija ubrzo izvlači treći registar i priča o jednoj mladenki koja je već u dvadeset i prvoj godini  postala  docent  za  matematiku,  a  sada,  u  dvadeset  i  četvrtoj  već  je  redovni  profesor  teorije  informacija na MIT‐u. “Pametnu ne trebam”, odgovara milijarder, “sam sam sebi dovoljno pametan!”  Svodnik na to zavapi u očajanju: “Pa kakva bi ona, zaboga, trebala biti?” “Treba biti čestita!”, glasio je  odgovor.    Kako  brzo  pri  otpadanju  specifične  selekcije  može  nastupiti  propadanje  socijalnih  načina  ponašanja dobro nam je poznato iz iskustva s našim domaćim životinjama, pa i s divljim životinjama  koje se uzgajaju u zarobljeništvu. Kod nekih uzgojenih riba koje su iz komercijalnih razloga uzgajivači  umjetno razmnožavali, za samo nekoliko generacija genetska sposobnost za odgajanje mlađa postaje  tako  narušena  da  među  više  tuceta  riba  čovjek  jedva  može  pronaći  jedan  par  koji  je  još  u  stanju  brinuti  se  za  svoje  mlade  kako  valja.  Začuđujuće  analogno  propadanju  kulturom  uvjetovanih  društvenih normi ponašanja i ovdje su izgleda potrebno ranjivi najdiferenciraniji i povijesno najmlađi  mehanizmi.  Stari,  opće  prošireni  nagoni  kao  što  su  nagon  za  hranjenjem  i  parenjem  često  naginju  hipertrofiji,  pri  čemu  se  svakako  valja  zamisliti  nad  tim  što  će  uzgajivači  vrlo  vjerojatno  poticati,  neprobirljivo i lakomo žderanje i isto takav nagon za parenjem, dok će, naprotiv, nagon za agresijom i  bijegom smatrati suvišnima i uzgojem će ih nastojati otkloniti.    U cjelini uzevši, domaća je životinja uistinu zločesta karikatura svog gospodara. U jednom ranijem  radu  ukazao  sam  na  to  da  naš  osjećaj  za  estetske  vrijednosti  stoji  u  jasnoj  vezi  s  onim  tjelesnim  promjenama koje nastaju u toku udomaćivanja životinja. Nestajanje mišića i stvaranje naslaga sala,  što  zajedno  rezultira  visećim  trbuhom,  skraćenjem  baze  lubanje  i  ekstremiteta,  tipične  su  značajke  domestifikacije,  te  ih  i  kod  životinja  i  ljudi  smatramo  ružnima,  dok  nam  onaj  tko  ima  suprotne  značajke  izgleda  “plemenit”.  Potpuno  analogno  je  naše  osjećajno  vrednovanje  onih  značajki  ponašanja  koje  su  domestifikacijom  uništene,  ili  barem  ugrožene:  majčinska  ljubav,  nesebično  i  hrabro zalaganje za obitelj i društvo podjednako su instinktivno programirane norme ponašanja kao i  žderanje i parenje, pa ipak ih jednoznačno doživljavamo kao bolje i plemenitije od ovih drugih.    U tom sam radu i detaljno dokazivao da postoji uska veza između ugroženosti određenih značajki  pri  domestifikaciji  i  njihova  vrednovanja  na  osnovu  naših  etičkih  i  estetskih  osjećaja.  Korelacija  je  preočita  da  bi  mogla  biti  slučajna,  i  njeno  jedino  objašnjenje  leži  u  pretpostavci  da  naši  vrijednosni  sudovi  počivaju  na  ugrađenim  mehanizmima  čija  je  zadaća  ometanje  posve  određenih  pojava  propadanja  koje  prijete  čovječanstvu.  Ovome  je  blizu  i  pretpostavka  da  naš  osjećaj  za  pravdu  podjednako počiva na filogenetski programiranoj sposobnosti, funkcija koje je da spriječi infiltraciju  asocijalnih pripadnika vrste u zajednicu.    Začuđujuća  kombinacija  ranog  spolnog  sazrijevanja  i  trajne  infantilnosti  sindrom  je  nasljednih  promjena  koje  su  sasvim  očito  na  analogan  način  i  iz  istih  razloga  nastupile  i  kod  čovjeka  i  kod  njegovih  domaćih  životinja.  Bolk  je  već  prije  dugo  vremena  ukazao  na  to  da  je  čovjek  po  mnogim 

tjelesnim  obilježjima  mnogo  sličniji  mladenačkom  obliku  svojih  prvih  zooloških  rođaka  no  odraslim  životinjama.  Dugotrajno  ustrajanje  u  stanju  mladosti  inače  se  u  biologiji  zove  neotenija.  L.  Bolk  ukazuje na ove pojave kod čovjeka, pri čemu posebnu težinu pridaje usporavanju ljudske ontogeneze  govoreći  većinom  o  retardaciji.  Ono  što  važi  za  ontogenezu  ljudskog  tijela,  podjednako  važi  i  za  njegovo ponašanje. Kao što sam 1943. pokušao pokazati, zaigrana istraživačka znatiželja koja se kod  čovjeka  zadržava  do  duboke  starosti,  a  koju  Arnold  Gehlen  zove  otvorenošću  prema  svijetu,  perzistirajuća je značajka mladosti.    Infantilnost  je  jedna  od  najznačajnijih,  nejneophodnijih  i  u  najplemenitijem  smislu  humanih,  značajki  čovjeka.  “Čovjek  je  u  potpunosti  čovjek  samo  kad  se  igra”,  rekao  je  Friedrich  Schiller.  “U  pravom  čovjeku  skriveno  je  dijete  koje  se  želi  igrati”,  kaže  Nietzsche.  “Kako,  skriveno?”,  pita  moja  žena.  Otto  Hahn  mi  je  u  prvih  nekoliko  minuta  našeg  poznanstva  rekao:  “Recite,  jeste  li  vi  u  biti  djetinjasti? Nadam se da me niste pogrešno shvatili!”    Djetinja svojstva bez svake sumnje pripadaju pretpostavkama svakog postojanja čovjekom. Pitanje  je samo ne napreduje li genetsko podjetinjenje koje karakterizira čovjeka brzinom koja bi mogla biti  pogubna.  Već  sam  raspravljao  o  tome  da  pojave  netoleriranja  lošeg  raspoloženja  i  osjećajne  nivelacije  mogu  dovesti  do  infantilnog  ponašanja.  Postoji  opravdana  sumnja  da  se  kulturom  uvjetovani  događaji  ustvari  pribrajaju  onim  genetskim  uvjetovanima.  Nestrpljivo  poticanje  trenutačnog  zadovoljenja  poriva,  manjak  svake  odgovornosti  i  obzirnosti  prema  osjećajima  drugih  tipični  su  za  malu  djecu  i  kod  njih  su  potpuno  oprostivi.  Strpljiv  rad  usmjeren  udaljenom  cilju,  odgovornost za vlastito djelovanje, te obzir i prema onima koji nam nisu bliski, norme su ponašanja  koje karakteriziraju zrelog čovjeka.    Nezrelost,  govore  istraživači  raka,  jedno  je  od  temeljnih  svojstava  zloćudnog  tumora.  Kad  neka  stanica odbija sva ona svojstva koja bi je činila dijelom ili članom nekog određenog tjelesnog tkiva,  npr. crijevnog epitela ili prsne žlijezde, nužno “regredira” na stanje koje odgovara ranoj fazi razvoja u  povijesti  roda  ili  individue,  što  znači  da  se  počinje  ponašati  kao  jednostanični  organizam  ili  kao  embrionalna  stanica,  pri  čemu  se  počinje  dijeliti  bez  obzira  prema  cjelini  tijela.  Što  regresija  dalje  napreduje i što se više novonastalo tkivo razlikuje od normalnog, to je tumor zloćudniji. Papilom, koji  još uvijek posjeduje brojna svojstva normalne pokožice, osim što potiče bujanje bradavica na njenoj  površini ‐ dobroćudan je,  dok je sarkom, koji se sastoji od posve istih, ali potpuno neidentificiranih  stanica  mezoderma  ‐  zloćudan  tumor.  Poguban  rast  zloćudnog  tumora  počiva,  kao  što  smo  već  napomenuli, na tome što zakazuju, ili su od tumorskih stanica učinjeni nedjelotvornima, upravo oni  obrambeni  mehanizmi  pomoću  kojih  se  inače  tijelo  štiti  od  nastupa  “asocijalnih”  stanica.  Samo  ukoliko  okolno  tkivo  ove    “asocijalne”  stanice  tretira  kao  svoje  vlastite  i  hrani  ih,  može  doći  do  po  život opasnog infiltrirajućeg rasta tumora.    Ovdje  možemo  dalje  razviti  već  spomenutu  analogiju.  Čovjek  koji  se  zbog  izostanka  sazrijevanja  socijalnih  normi  ponašanja  zadržava  na  infantilnom  stupnju,  nužno  će  se  pretvoriti  u  društvenog  parazita. On, kao nešto samo po sebi razumljivo, očekuje da može i dalje uživati u skrbi odraslih koja  pripada samo djetetu. U Suddeutsche Zeitung nedavno su izvijestili o jednom mladiću koji je nasmrt  pretukao svoju baku da bi joj oteo nekoliko maraka za posjet kinu. Sva njegova odgovornost očitovala  se  u  upornom  ponavljanju  izjave  da  je  on  svojoj  baki  ipak  rekao  da  mu  treba  novac  za  kino.  Ovaj  čovjek je, naravno, bio prilično slabouman.    Nebrojeni  mladi  danas  su  neprijateljski  nastrojeni  prema  društvenom  poretku,  a  time  i  prema  svojim roditeljima. U tome što oni, unatoč svom držanju, kao nešto samo po sebi razumljivo očekuju  da će ih to isto društvo i roditelji i dalje uzdržavati, očituje se njihova nepromišljena infantilnost. 

  Ukoliko napredujuća infantilizacija i rastući kriminalitet mladih u civiliziranom društvu doista, čega  se bojim, počivaju na pojavama genetskog propadanja, onda smo u najgoroj opasnosti. Naše visoko  osjećajno vrednovanje onog što je dobro i čestito s velikom je vjerojatnošću danas još jedini faktor  koji  pojave  ispada  u  socijalnom  ponašanju  podvrgava  donekle  djelotvornoj  selekciji.  Čak  i  izmišljeni  bogataš u našoj priči, koji mnogo govori, želi oženiti čestitu djevojku. Sve ono što nazivam sustavnim  grijesima čovječanstva ‐ prenapučenost, komercijalna konkurencija, uništenje naše prirodne sredine i  otuđenje  od  njenog  sklada  koji  ulijeva  strahopoštovanje,  nestanak  sposobnosti  za  jake  osjećaje  uzrokovan pretvaranjem ljudi u mekušce, sve ovo rezultira time da je modernom čovjeku  uskraćen  svaki sud o dobru i zlu. K svemu ovome pridolazi i to što asocijalne osobe oslobađamo krivnje, na što  smo navedeni uvidom u genetske i psihološke razloge njihovih prekršaja.    Tek  ćemo  morati  naučiti  kako  da  povežemo  uviđavnu  humanost  prema  individui  s  uvažavanjem  onoga što je potrebno zajednici. Pojedinac koji je poremećen i u pogledu određenih načina vladanja u  društvu,  i  u  pogledu  sposobnosti  za  osjećaje  koji  inače  prate  ovakve  prijestupe  ‐  doista  je  jadan  bolesnik koji zaslužuje naše puno suosjećanje. Ali sam poremećaj je zlo po sebi. To nije samo negacija  i  hod  unazad  u  procesu  stvaranja  kojim  je  životinja  pretvorena  u  čovjeka,  već  nešto  mnogo  gore  i  čudovišnije.  Na  jedan  tajanstven  način  poremećaji  moralnog  vladanja  ne  vode  samo  jednostavnom  manjku svega onog što zovemo dobrim i čestitim, već često i aktivnom neprijateljstvu prema njima.  Upravo ovaj fenomen daje povoda vjerovanju, prisutnom u mnogim religijama, u božjeg neprijatelja,  u  njegovog  protuigrača.  Kad  čovjek  budnim  okom  promatra  sve  što  se  danas  zbiva  u  svijetu  teško  može proturječiti vjerniku, koji zastupa stav da je Antikrist pušten s lanca.    Bez  ikakve  sumnje,  zbog  propasti  genetski  ukorijenjenog  socijalnog  ponašanja  prijeti  nam  apokalipsa i to u posebno strašnom obliku. Ipak, ovu opasnost lakše je otkloniti no druge, kao što su  prenapučenost  ili  đavolski  krug  komercijalne  utakmice,  kojima  se  možemo  suprostaviti  samo  prevratnim mjerama, od kojih je najmanja ‐ odgojno prevrednovanje sviju danas vladajućih prividnih  vrijednosti.  Da  bismo  spriječili  genetsko  propadanje  čovječanstva  dovoljno  je  da  ostanemo  vjerni  staroj  mudrosti,  koju  gore  citirani  stari  židovski  vic  iskazuje  na  klasičan  način.  Dovoljno  je  da  pri  izboru  bračnog  druga  ne  zaboravimo  jednostavan  i  sam  po  sebi  razumljiv  zahtjev:  Ona  mora  biti  čestita ‐ a on ‐ ništa manje.    Na  kraju,  moram  otkloniti  i  jedan  mogući  nesporazum.  Sve  ono  što  je  prethodno  rečeno  o  opasnim  posljedicama  rastuće  infantilizacije,  a  posebno  o  nestanku  svake  svijesti  o  odgovornosti  i  osjećaja za vrijednosti ‐ odnosi se na brzo rastući kriminalitet mladih, a ni u kom se slučaju ne tiče po  cijelom  svijetu  rasprostranjene  pobune  današnje  mladeži.  Koliko  god  da  ću  se  nadalje  energično  suprostavljati opasnim zabludama u koje ova mladež zapada, toliko, izbjegavajući svaki nesporazum,  moram  ovdje  jasno  ustvrditi  da  ova  mladež  ni  u  kom  slučaju  ne  pati  od  nedostatka  socijalnih  i  moralnih osjećaja, a još manje od sljepila za vrijednosti. Baš naprotiv: ona ima rijetko ispravan osjećaj  da nije samo nešto trulo u državi Danskoj, već da u mnogim velikim državama ima mnogo toga što je  trulo.      Prevela: Vanda Božičević   

Vero Copner Wynne‐Edwards:  

SELEKCIJA MEĐU SKUPINAMA I EVOLUCIJA SOCIJALNIH SUSTAVA*          U  svojoj  posljednjoj  knjizi  Disperzija  životinja  i  njezin  odnos    prema  društvenom  ponašanju  predložio sam opću teoriju koju mogu sažeti na sljedeći način.   Životinje,  posebno  viših  rodova,  različito  su  prilagođene  kako  bi  kontrolirale  gustoću  vlastitih  populacija.  Mehanizmi uključeni u taj proces djeluju homeostatski; oni prilagođavaju gustoću populacije s  obzirom  na  varijabilne  razine  životnih  izvora;  ako  je  ograničeni  izvor  ‐  hrana,  kao  što  je  to  najčešće slučaj, homeostatski sustav spriječava da se populacija poveća do one razine gustoće  koja bi isuviše iskoristila izvor i time onemogućila buduću korist.   Ti mehanizmi dijelom ovise o supstitutima prave prehrane, tj. o konvencionalnim nagradama,  naime  o  posjedovanju  teritorija,  staništa,  životnoga  prostora  i  sličnog  vlasništva,  socijalnoga  statusa ili bliskih objekata oko kojih se vodi bitka među članovima dotične skupine.   Svaka skupina pojedinaca uključena u takvu konvencionalnu borbu automatski tvori društvo, i  cjelokupno je socijalno ponašanje početno nastalo iz tog izvora.      U razradi te teme ubrzo se pokazalo da najveća korist društvenosti proizlazi iz njezine sposobnosti  da nadvlada korist pojedinih članova u interesu preživljavanja grupe kao cjeline. Vrste prilagodbi koje  to omogućuju pripadaju i obilježavaju socijalne grupe kao entitete, a ne njihove pojedinačne članove.  To  međutim  povlači,  da  se  posebna  prirodna  selekcija  odvija  među  društvenim  grupama  kao  evolutivnim jedinicama; ona potiče svrsishodnije varijante socijalnih sustava, gdje god se oni pojave, i  potiče njihov razvoj i njihovu prilagodbu.  Opći pojam selekcije među skupinama nije nov. U velikoj je mjeri prihvaćen na području evolucijske  genetike,  uglavnom  zbog  rezultata  klasične  analize  Sewalla  Wrighta.  On  je  naime  tvrdio  da  je  “selekcija  između  genetskih  sustava  lokalnih  populacija  vrsti...  možda  najkreativniji  faktor  koji  omogućuje  selekciju  genetskih  sustava  kao  cjelina,  i  zamijenjuje  puku  selekciju  na  temelju  ukupnih  efekata  alela”.  Na  selekciju  među  skupinama  često  se  pozivalo  i  prilikom  objašnjenja  posebnog  slučaja evolucije kolonija društvenih kukaca.  U kontekstu grupne selekcije pojavljuje se poteškoća, jer selekcija istodobno djeluje na dvije razine:  na razini skupine i na razini jedinke. Poteškoća je u tome da homeostatska kontrola populacije često  zahtijeva  pojedinačne  žrtve;  a  budući  da  je  kontrola  populacije  bitna  za  dugoročni  opstanak  grupe,  takve  žrtve  onemogućuju  plodnost  i  opstanak  individue.  S  pravom  se  možemo  pitati  kako  te  dvije  vrste  selekcije  mogu  djelovati  istodobno,  ako  one  pri  temeljnim  pitanjima  djeluju  u  suprotnim  pravcima. Na prvi pogled ne postoji jednostavan izlaz iz tog sukoba interesa; i zbog toga je za neke  ljude ideja selekcije među skupinama općenito neprihvatljiva...      Preveo: Darko Polšek 

Edward O. Wilson 

ČETIRI VRHUNCA SOCIJALNE   EVOLUCIJE*          Obuhvatimo  li  jednim  pogledom  glavne  karakteristike  socijalnog  ponašanja  svih  organizama,  od  meduza  do  čovjeka,  suočit  ćemo  se  s  paradoksom.  Prvo,  valja  napomenuti  da  se  društveni  ustroj  većine  vrsta  razvijao  sukcesivno,  time  što  je  postizao  različite  stupnjeve  specijalizacije  i  složenosti.  Kolonije  beskralježnjaka,  socijalni  kukci,  sisavci  (isključivši  čovjeka),  te  čovjek,  četiri  su  skupine  koje  su,  svaka  na  svoj  način,  otišle  najdalje.  Tu  smo  suočeni  s  paradoksom:  premda  spomenuti  niz  započinje neosporno primitivnijim i evolucijski ranijim, te se nastavlja novijim i naprednijim oblicima  života, glavna obilježja socijalne egzistencije, poput kohezije, altruizma i suradnje, gube na važnosti.  Izgleda kao da se, usavršavanjem tjelesne strukture, usporila evolucija društva.    Kolonije  beskralježnjaka,  uključujući  koralje,  meduzama  slične  Syphonosphorae  i  mahovnjake,  razvile su gotovo savršen socijalni ustroj. Pojedinačni članovi ili zooidi, uglavnom su podređeni cjelini,  ne  samo  funkcionalno,  već  često  i  doslovnim  fizičkim  srastanjem.  Zahvaljujući  srastanju  i  krajnjoj  specijalizaciji  uloga  jedinki,  kolonija  je  zapravo  organizam,  pa  se  čini  opravdanim  svrstati  beskralježnjake u neprekinuti evolucijski niz, počevši od onih koji tvore nakupine uglavnom slobodnih  i samodovoljnih zooida, do kolonija koje se funkcionalno ne razlikuju od višestaničnih organizama.    Društveni, “zadružni” kukci, mravi, termiti, neke vrste osa i pčela, razvili su nesavršenija društva.  Ovdje nailazimo na neplodne kaste, čiji se članovi mogu žrtvovati ako to zahtijeva opstanak matice.  Altruističko ponašanje vrlo je izraženo i poprima raznolike oblike, od ponude poluprobavljene hrane  članovima  roja,  do  odvojivog  žalca  i  rasprskavajućeg  abdomena,  pojedinih  samoubilačkih  sredstava  zaštite  kolonije  kao  cjeline.  Pripadnici  pojedinih  kasta  tjelesno  su  prilagođeni  obavljanju  specijaliziranih zadaća, a s drugim ih kastama povezuje složen i kruto ograničen način komunikacije.  Pojedinci     ne mogu dugo preživjeti izvan kolonije. Svaki je od njih sposoban prepoznati svoju kastu,  ali ne i pojedinačni organizam, pa možemo reći da se zajednica kukaca temelji na depersonaliziranoj  bliskosti.  Osim  sličnosti  s  kolonijama  nižih  beskralježnjaka,  primijećene  su  i  značajne  razlike.  Društveni  kukci  fizički  su  odvojene  jedinke,  a  tajna  opstanka  društva  leži  u  njegovoj  sposobnosti  odašiljanja pokretnih i samostalnih sakupljača hrane koji se redovito vraćaju u gnijezdo. Lijeganje jaja  nije isključivo pravo matice, jer to ponekada čine i radilice, a kako im jaja nema tko oploditi iz njih se  razvijaju  mužjaci.  Postoji  dovoljan  broj  dokaza  da  između  matica  i  radilica  kod  nekih  vrsta  mrava,  pčela  i  osa,  neprekidno  traje  tiha  borba  za  muške  potomke.  Sukob  katkada  poprima  očiglednije  i  primitivnije  oblike,  što  se  može  vidjeti  kod  pčela  koje  osnivaju  novu  koloniju.  Njezine  se  članice  međusobno natječu za dominaciju i pripadajuću privilegiju lijeganja jaja, pri čemu gubitnice postaju  radilice i ne preostaje im ništa drugo da tu i tamo kradimice umeću vlastita jajašca u prazna gnijezda.  I  matica  bumbara  agresivno  kontrolira  ponašanje  kćeri,  napadajući  ih  kad  god  pokušaju  izleći  jaja.  Ako se pak matica ukloni iz razmjerno jednostavnih kolonija osa i bumbara, pripadnice grupe radilica  borit će se međusobno ne bi li neka od njih zauzela ispražnjeno mjesto.    Agresivnost  i  razdor  mnogo  su  prisutniji  u  društvima  kralježnjaka  (uključujući  sisavce),  čije  međusobne odnosi karakterizira sebičnost. Sterilnih kasta nema, a pojave altruizma sporadične su i  redovito  usmjerene  na  potomstvo.  Svaki  član  zajednice  potencijalno  je  neovisan  i  sposoban  za  vlastitu reprodukciju. Iako izdvojena egzistencija smanjuje izglede preživljavanja jedinke, pripadnost 

grupi  nije  svakodnevna  obaveza  poput  one  koju  imaju  beskralježnjaci  i  društveni  kukci.  Premda  je  svaki  član  društva  samostalan,  život  u  zajednici  olakšava  mu  pribavljanje  hrane  i  skloništa  te  odgoj  većeg  broja  potomaka.  Stoga  je  suradnja  s  drugima  rudimentarna  i  zapravo  znači  ustupak  kojim  se  postižu  spomenuti  ciljevi.  Tako  je,  prema  ljudskim  mjerilima,  život  u  jatu  riba  ili  babuna  težak  i  okrutan jer se bolesne i ranjene napušta tamo gdje su pali, a hranjenje, odmaranje ili parenje se zbog  toga ne prekida. Smrt dominirajućeg mužjaka je često popraćena promjenama u hijerarhiji moći, što  često  dovodi  do  ubojstva  njegovog  najmlađeg  potomka.  Takav  je  razvoj  događaja  uobičajen,  primjerice, kod lengura (vrste dugorepih majmuna) i kod lavova.    Iako  su  ljudi,  s  obzirom  na  društveni  ustroj,  prije  svega  kralježnjaci,  njihovi  međusobni  odnosi  postali  su  do  te  mjere  složeni  da  ljudsko  društvo  možemo  smatrati  posebnim,  četvrtim  vrhuncem  socijalne  evolucije.  Ograničenja  ostalih  kralježnjaka  ljudi  nisu  prerasli  odbacivanjem  sebičnosti,  već  upotrebom  inteligencije  za  stjecanje  iskustava  i  predviđanje  budućnosti.  Ljudska  bića  preuzimaju  dugoročne obaveze i iskorištavaju rezultate uzajamnog altruizma ne samo u jednoj, već kroz nekoliko  generacija  intuitivno  se  oslanjajući  na  srodstvo  u  mjeri  nepoznatoj  ostalim  vrstama.  Međusobne  odnose  unaprijedili  su  uporabom  jezika  jedinstvene  sintakse,  pa  je  opravdano  reći  da  se  ljudsko  društvo  približava  društvu  kukaca  po  razvijenosti  suradnje,  a  daleko  ga  nadmašuje  po  snazi  komunikacije.  Ljudi  su  preokrenuli  silazni  trend  u  društvenoj  evoluciji  koji  je  trajao  više  od  milijun  godina.  Iz  te  perspektive,  nije  toliko  čudno  što  se  ljudski  oblik  socijalne  organizacije  pojavio  samo  jednom,  dok  su  ostala  tri  vrhunca  dosegnuta  više  puta  i  to  u  potpuno  različitim  pravcima  evolucije  životinjskoga svijeta.    Zašto  je  dominantni  trend  društvene  evolucije  bio  silazan?  Razlog  je  možda  povezan  s  mogućnošću  tjelesne  prilagodbe  nižih  bes‐kralježnjaka.  Budući  da  su  njihove  tjelesne  strukture  vrlo  jednostavne, kolonijalne životinje, poput koralja i mahovnjaka, se u velikoj mjeri mogu modificirati,  pa i fizički srastati. Stoga one, za razliku od kukaca i kralježnjaka, mogu “prespajati” živčane stanice,  preusmjeravati  cirkulaciju  i  provesti  ostale  modifikacije  organskih  sustava  koje  su  nužne  za  koordinaciju  kolonijalne  fiziologije.  Srastanju  doprinosi  i  manja  pokretljivost  zooida,  no  ta  prednost  ipak  nije  odlučujuća;  neke  najrazvijenije  kolonije  beskičmenjaka,  uključujući  Syphonosporae  i  Thaliacee,  vrlo  su  pokretne.  Bitno  je  sljedeće:  jednostavna  tjelesna  konstrukcija  nižim  beskralježnjacima  omogućava  izravnu  reprodukciju  pupanjem,  što  znači  da  se  kolonije  sastoje  od  genetski identičnih jedinki. Time smo napokon došli do najvažnije od svih osobina. Genetski identitet  omogućava  evoluciju  neograničenog  altruizma  i  temelj  je  kranjnje  specijalizacije,  te  koordinacije  stanica  i  organa  u  višestaničnom  organizmu.  Svi  najnapredniji  kolonijski  beskralježnjaci  su  zapravo  krenuli  istim  putem,  te  svoj  razvoj  doveli  do  superorganizama,  čiji  su  se  organi  stvorili  kranjim  modifikacijama zooida.    Društveni kukci ne posjeduju ni jednu nabrojenu prilagodbu. Tjelesna struktura im je vrlo složena,  gotovo poput one u kralježnjaka, a jedinke su pokretne i ne mogu fizički srastati. Unatoč tomu, uspjeli  su  razviti  altruističke  kaste  i  intenzivno  se  integrirati  u  kolonije,  a  to  bi  mogao  biti  krajnji  rezultat  njihove  goleme  rasprostranjenosti.  Do  danas  je,  naime,  opisano  800.000  vrsta  kukaca,  što  znači  da  oni tvore više od tri četvrtine svih poznatih životinjskih vrsta. Korijeni te pojave potječu iz razdoblja  kasnog paleozoika, kada su preci današnjih kukaca među prvima naselili tlo i time potpuno iskoristili  pruženu  ekološku  šansu.  Dok  su  oceani  i  ostale  vode  još  od  predkambrija  obilovale  brojnim  životinjskim zajednicama, tlo je bilo poput nove planete, puno bilja a gotovo bez ijednog životinjskog  suparnika. Stoga nije postojalo ništa što bi moglo spriječiti neslućeno širenje  vrsta kukaca  i bujanje  njihove brojnosti. Statistički je, dakle, bilo vrlo vjerojatno da će se iz takvog broja pra‐tipova razviti  barem  nekoliko  ekstremnih  društvenih  oblika.  S  druge  strane,  za  puno  manji  broj  od  7000 

kolutićavaca  ili  5300  vrsta  morskih  zvijezdača  i  ostalih  bodljikaša,  te  su  šanse  bile  puno  manje.  Statistički  argument  moguće  je  pojasniti  konkretnim  primjerom:  ako  bi  mjera  pronalaska  novog  oblika  društvenosti  bila  10‐12  po  vrsti  godišnje,  za  životinjski  svijet  u  cjelini,  800.000  vrsta  kukaca  postiglo bi takvo otkriće mnogo puta na temelju pukog slučaja, dok 10.000 preostalih vrsta životinja,  po istome načelu, to možda nikada ne bi uspjelo.    Statistički argument dobiva na snazi ako računamo pomoću broja rodova, obitelji ili viših razreda  umjesto  pomoću  broja  vrsta,  jer  više  taksonomske  kategorije  bolje  odražavaju  ekološke  razlike.  Vukovi  se,  primjerice,  kao  pripadnici  obitelji  Candida,  ekološki  više  razlikuju  od  jelena  (obitelj  Cervidae)  negoli  od  ostalih  pripadnika  vlastite  obitelji.  Zbog  toga  možemo  reći,  da  je  s  velikim  porastom  broja  kukaca  povećana  i  vjerojatnost  pojavljivanja  cijele  grupe  vrsta  koje  bi  se  posebno  orijentirale prema društvenosti. Jednu od takvih grupa lako možemo ustanoviti; to je red opnokrilaca,  u  koje  spadaju  mravi,  pčele  i  ose.  Iako  čine  samo  oko  12%  živih  vrsta  kukaca,  oni  gotovo  imaju  monopol na više oblike društvene egzistencije. Sterilne kaste se u tom redu pojavljuju u najmanje 11  različitih  prigoda.  Kod  predaka  termita  je,  pak,  takova  pojava  zabilježena  svega  jednom.  To  je  značajna  činjenica    koja  nas  vodi  unatrag,  k  presudnim  pitanjima  srodstva.  Zbog  haplo‐diploidnog  oblika spolnog nasljeđa, ženke opnokrilaca genetski su bliže sestrama no prvim potomcima. Stoga je,  u istim uvjetima, genetski svrsishodnije postati članom sterilne kaste i štititi sestre negoli živjeti kao  neovisni  reproduktivac.  Opnokrilci  posjeduju  i  druge  predispozicije  koje  im  omogućuju  život  u  zajednici,  poput  građenja  gnijezda,  dugog  života  i  sposobnosti  vraćanja  u  gnijezdo;  pa  ipak,  haplo‐ diploidno  nasljeđe  njihova  je  jedinstvena  osobina.  Zahvaljujući  tomu,  najveći  stupanj  genetske  sličnosti  među  sestrama  izražen  koeficijentom  korelacije  iznosi  tri  četvrtine,  što  je  znatno  manje  negoli kod kolonija beskralježnjaka gdje je korelacija potpuna, odnosno gdje koeficijent iznosi 1,25 ili  više postotaka genetske razlike, a to je dovoljno da objasnimo razmjere neslaganja unutar zajednice  opnokrilaca.    Kod  kralježnjaka,  najveći  koeficijent  korelacije  između  braće  i  sestara  iznosi  jednu  polovinu,  što  znači da zahvaljujući zajedničkom podrijetlu imaju 50% identičnih gena. Isti omjer vrijedi za roditelje i  prve potomke iz čega je vidljivo da razvoj sterilnih kasta ne bi mogao genetski unaprijediti zajednicu.  Stoga  inače,  ako  možda  izuzmemo  homoseksualce  u  ljudi,  nije  ni  zabilježena  pojava  sterilnih  kasti.  Kralježnjaci  su,  u  cjelini,  društveniji  od  kukaca  u  posebnom  smislu  riječi;  veći  je  postotak  vrsta  postigao  određeni  stupanj  socijaliziranosti.  Međutim,  ni  najnaprednija  društva  kralježnjaka  nisu  ni  približno  tako  razvijena  kao  socijalni  ustroj  kukaca.  Očito  je  da  na  evoluciju  kralježnjaka  utječe  sila  koja  potiče  socijalno  ponašanje,  ali  tu  silu  uravnotežuje  jednako  jaka  suprotna  sila  niže  genetske  povezanosti najbližih srodnika. Shodno tomu, čini se da je uputnije obratiti više pozornosti tendenciji  socijalnog  ponašanja,  negoli  se  zadržavati  na  jednostavnim  i  lako  rješivim  pitanjima  genetike.  Sila  koja  potiče  socijalno  ponašanje  vjerojatno  je  razvijenija  inteligencija.  Posljedica  toga  jest  složeno  i  adaptibilnije ponašanje, te socijalna organizacija utemeljena na personalizaciji međusobnih odnosa.  Svaki član društva kralježnjaka može se ponašati sebično, kako mu to diktira niži stupanj genetskog  srodstva,  ali  može  odabrati  i  suradnju,  spretno  izbjegavajući  sukobe  i  birajući  put  kroz  društvenu  hijerarhiju uz najmanji utrošak osobnog, genetski uvjetovanog altruizma. Moramo imati na umu da je  primarni  “cilj”  pojedinog  kolonijalnog  beskralježnjaka  ili  društvenoga  kukca  optimalizacija  grupne  strukture,  dok  je  glavni  cilj  društvenog  kralježnjaka  najbolji  aranžman  što  ga  unutar  društva  može  osigurati  za  sebe  i  najbliže  srodnike.  Socijalno  ponašanje  nižih  beskralježnjaka  razvilo  se  grupnom  selekcijom,  a  isto  se  ponašanje  u  kralježnjaka  razvilo  uglavnom  individualnom  selekcijom.  Profinjenost potreba i personalizacija odnosa među kralježnjacima postignuti su:   obogaćenjem komunikacije;  

preciznim prepoznavanjem i odgovarajućim odnosom prema pojedinim članovima društva;   većom ulogom učenja idiosinkratičnog osobnog ponašanja i tradicijom;   oblikovanjem veza i klanova u društvu. Razmotrit ću ukratko sve navedene karakteristike.      Većina kralježnjaka koristi najmanje dvostruki ili trostruki broj osnovnih načina komuniciranja od  većine vrsta kukaca, uključujući i one socijalne. No, stvarni broj poruka koje se mogu prenijeti daleko  je  veći  i  zbog  dva  razloga.  Prvo,  kontekst  bitno  pridonosi  značenju.  Specifična  poruka  može  se  povezati  s  mjestom,  razdobljem  u  godini  ili  čak  spolom  i  rangom  životinje.  Osim  toga,  pojedinačni  signal bit će najvjerojatnije tek jedan dio složenog signala. Primjerice, pokret glave može pratiti jedna  ili više vokalizacija, čime se daje novo, drukčije značenje. Drugo i razvijenije je ‐ skaliranje. Varijacije u  intenzitetu  signala,  koje  su  često  vrlo  male,  koriste  se  kako  bi  prenijele  suptilne  promjene  raspoloženja.  Sva  ta  poboljšanja  znatno  povećavaju  raspon  komunikacije  kralježnjaka  i  osposobljavaju  ih  za  prijenos  daleko  većeg  broja  “bita”  informacija  u  sekundi,  usporedimo  li  ga  s  analognim  brojem  u  kukaca.  Točnu  količinu  informacija  ipak  ne  možemo  precizno  odrediti  jer  prilikom  mjerenja  informacijskog  sadržaja  u  kompleksnijim  sustavima  komunikacije  nailazimo  na  ozbiljne tehničke poteškoće.    Prepoznavanje  pojedinaca  uglavnom  je  karakteristična  osobina  kralježnjaka,  premda  i  članovi  kolonija  plaštenjaka  “prepoznaju”  jedinke  različitog  genotipa  po  neuspjehu  u  srastanju.  Odrasla  vinska  mušica  može  odrediti  mirise  različitog  genetskog  podrijetla  pri  izboru  mužjaka  ili  ženke,  dok  socijalni  kukci  općenito  prepoznaju  članove  istoga  roja  mirisom  koji  prijanja  uz  njihovu  površinu  tijela.  Unatoč  tome,  svi  navedeni  oblici  prepoznavanja  odnose  se  na  klase  jedinki,  a  ne  na  pojedinačne  organizme.  Kod  beskičmenjaka  je  zabilježeno  samo  nekoliko  primjera  pravog  prepoznavanja  jedinke.  Pri  osnivanju  kolonije,  ženke  zadružnih  pčela  Polistes  organiziraju  se  u  hijerarhije u kojima vjerojatno postoji individualno pre‐poznavanje. Spolne parove oblikuju i škampi  Hymenocera picta, te pustinjske babure Hemilepistus reamuri. Obje vrste koriste sparivanje radi lakše  obrane u posebnim uvjetima okoline. Nema sumnje da ćemo među beskralježnjacima naići i na nove  primjere, ali sasvim je izvjesno da će oni ostati u manjini. Nasuprot tomu, sposobnost individualnog  prepoznavanja  tipična  je  za  većinu  kralježnjaka,  s  iznimkom  riba  koje  žive  u  jatima,  vodozemaca  i  nekih  vrsta  gmazova.  No,  osobno  prepoznavanje  je  vrlo  rasprostranjen,  možda  čak  i  univerzalni  fenomen  kod ptica i sisavaca, dvije grupe kralježnjaka koje su razvile najnaprednije oblike socijalne  organizacije.    Kralježnjaci  imaju  sposobnost  brzog  učenja,  što  im  omogućava  snalaženje  u  vrlo  promjenljivoj  socijalnoj  okolini.  Kada  se  kolonija  mrava  suoči  s  opasnošću,  odgovor  članova  svodi  se  na  lučenje  feromona i na procjenu opće opasnosti. Za razliku od toga, rezus majmun mora najprije utvrditi je li  uzbuna  rezultat  unutrašnjeg  sukoba  i  ako  jest,    mora  uočiti  tko  je  upleten.  S  obzirom  na  njegov  vlastiti aktualni odnos prema sudionicima, on procjenjuje hoće li i sam nešto poduzeti, pri tom vodeći  računa  o  osobnom  dobitku  ili  gubitku.  Društveni  kralježnjaci  imaju  i  tu  prednost  što  mogu  vlastito  ponašanje uskladiti s procjenom njegove koristi ili štete po grupu u cjelini. Tako nastaju tradicije koje  se,  unutar  iste  zajednice,  protežu  generacijama.  Evolucijom  društva  kralježnjaka,  značajnu  ulogu  dobila je i igra, koja je olakšala uspostavu i prijenos tradicija, te pomogla u oblikovanju individualnih  veza koje započinju u djetinjstvu i traju do odrasle dobi. Proces stjecanja tih crta, socijalizacija, nije  uzrok društvenog ponašanja u krajnjem, genetskom smislu. Ona je prije svega skup pomagala kojima  se  socijalni  život  može  personalizirati,  a  genetski  uvjetovana  sposobnost  jedinke  unaprijediti  u  socijalnom kontekstu. 

  Napokon, zahvaljujući razvijenoj komunikaciji, osobnom prepoznavanju i mogućnosti modifikacije  ponašanja,  kralježnjaci  su  razvili  vrlo  važnu  sposobnost  oblikovanja  sebičnih  podgrupa  unutar  društva.  Spolni  partneri,  roditelji  i  potomci,  braća,  sestre  i  ostali  bliski  srodnici,  pa  čak  i  klanovi  nepovezanih pojedinaca, mogu opstati u društvu a da pri tom ne izgube vlastiti identitet. Svi oni teže  vlastitim  ciljevima,  te  postavljaju  čvrste  granice  do  kojih  društvo  u  cjelini  može  djelovati  kao  jedinstvena i skladna cjelina. Ukratko, tipično društvo kralježnjaka prvenstveno promiče individualni i  unutargrupni opstanak, a tek onda socijalni integritet.    Čovjek  je  te  crte  još  više  razvio,  dodajući  im  i  vlastite,  jedinstvene  osobine.  Radom  je  postigao  izuzetno  visok  stupanj  suradnje  i  to  bez  većeg  ugrožavanja  osobnog  opstanka  i  sposobnosti  reprodukcije.  Kako  je  to  sam  po  sebi  uspio  postići  i  time  preokrenuti  opći  silazni  trend  socijalne  evolucije, najveća je tajna biologije uopće.       

Edward O. Wilson  

ČOVJEK: OD SOCIOBIOLOGIJE DO SOCIOLOGIJE*       

  Gipkost čovjekove socijalne organizacije      Prva  crta  čovjekove  socijalne  organicije  koja  se  može  najlakše  dokazati  ‐  statističke  je  prirode.  Parametri socijalne organizacije, uključujući veličinu skupine, osobine hijerarhije, stope izmjene gena,  variraju puno više negoli kod bilo koje druge vrste primata. Broj varijacija nadilazi čak i one koje se  zbivaju  među  preostalim  vrstama  primata.  Stoga  je  povećanje  gipkosti  očekivana  pojava.  Ona  predstavlja  ekstrapolaciju  trenda  prema  varijabilnosti  kojeg  uočavamo  već  kod  babuna,  čimpanza  i  ostalih cercopithecoida. Međutim, ono što doista iznenađuje jest do kakve je krajnosti dovedena ta  varijabilnost.    Zašto  su  ljudska  društva  tako  fleksibilna?  Dio  odgovora  na  to  pitanje  leži  u  tomu  što  se  sami  njihovi članovi međusobno toliko razlikuju u ponašanju i u svojim pothvatima. U malom bušmanskom  plemenu Kung, možemo naći pojedince koji su priznati kao “najbolji ljudi”, vođe i iznimni stručnjaci,  kako  među  lovcima,  tako  i  među  medicinarima.  Unatoč  tome  što  se  dobra  dijele,  neki  pojedinci,  zahvaljujući  iznimno  dobrom  poduzetništvu,    nerazmetljivo  stiču  izvjesnu  količinu  bogatstva.  Muškarci plemena Kung, ništa manje negoli muškarci u razvijenijim industrijskim društvima, općenito  se  etabliraju  sredinom  tridesetih,  jer  u  suprotnom  doživotno  stiču  niži  status.  Neki  se  nikada  ne  pokušavaju etablirati, žive u svojim neodržavanim kolibama i nemaju ponosa ni prema sebi ni prema  svom  djelu.  Sposobnost  uklapanja  u  takve  uloge,  oblikovanje  nečije  ličnosti,  također  može  biti  prilagodljiva.  Ljudska  su  društva  organizirana  vrlo  inteligentno  i  svaki  je  član  suočen  s  nizom  društvenih izazova koji zauzimaju cijelu njegovu ingenioznost. Ta temeljna varijabilnost pojačava se  na razini skupine pomoću drugih, u ljudskim društvima iznimno izraženih kvaliteta: riječ je o dugom,  zatvorenom razdoblju socijalizacije; o slaboj povezanosti komunikacijskih mreža; o raznolikosti veza,  o  sposobnosti,  posebno  kod  pismenih  kultura,  da  se  komunicira  na  daljinu  i  u  dužim  vremenskim  i  povijesnim  razdobljima;  napokon  iz  svega  toga  proizlazi  sposobnost  razaranja,  manipuliranja  i  iskorištavanja. Svaki od navedenih parametara bi se mogao  lako promijeniti i svaki ima jak učinak na  krajnji  oblik  socijalne  strukture.  Rezultat  njihove  promjenjivosti  je  uočena  varijabilnost  među  društvima.    Treba stoga razmotriti hipotezu koja kaže da se geni koji potiču fleksibilnost socijalnog ponašanja  jako  selektiraju  upravo  na  pojedinačnoj  razini.  Treba,  međutim,  primijetiti  da  je  varijabilnost  društvene organizacije moguća, ali ne i nužna posljedica toga procesa. Da bi moglo doći do količine  varijabilnosti,  koja  je  doista  primijećena,  bila  su  potrebna  tri  uzastopna  adaptivna  vrhunca.  Drugim  riječima,  različiti  oblici  društva  unutar  iste  vrste  moraju  biti  dovoljno  slični  po  svojoj  sposobnosti  preživljavanja  kako  bi  se  jedinke  dugoročno  mogle  održati.  Rezultat  toga  je  statistički  raspon  vrsta  društava koja se ne kreću velikom brzinom prema nekom posebnom obliku društvenosti, ako već nisu  u ravnoteži .    Alternativa  takvoj  organizaciji,  koju  nalazimo  kod  nekih  društvenih  kukaca,  jest  fleksibilnost  pojedinačnog ponašanja i kastinskoga razvoja. Unatoč takvoj fleksibilnosti, takova organizacija stvara  jednoličnost  statističke  distribucije  vrsta  pojedinaca,  uzmu  li  se  u  obzir  sve  jedinke  unutar  kolonije  zajedno. Kod pčela medarica i mrava roda Formica i Pogonomyrmex, razlike u “osobnosti” jasno su 

označene čak i unutar jedne kaste. Neke jedinke, koje entomolozi zovu elitama, neobično su aktivne.  Njihov  je  učinak  veći  od  njihova  udjela  u  ukupnom  radu  kaste  tijekom  života  i  oni  potiču  druge  da  rade time što im olakšavaju posao. Članovi drugih kolonija su, naprotiv, trajno lijeni. Premda su zdravi  i imaju dug život, njihov osobni učinak tek je mali dio učinka elita. Pojavljuje se i specijalizacija. Neke  jedinke  ostaju  s  leglom  kao  pomoćnice  puno  dulje  od  uobičajenog  prosjeka,  dok  se  druge  koncentriraju  na  izgradnju  legla  i  sakupljanje  zaliha.  Unatoč  tomu,  cijeli  obrazac  ponašanja kolonije  konvergira prema prosjeku vrste. Usporede li se, međutim, dvije kolonije sa svojih po stotinu ili tisuću  članova,  njihovi  su  statistički  obrasci  ponašanja  gotovo  istovjetni.  Poznato  je  da  dio  te  dosljednosti  nastaje  pod  utjecajem  negativnih  povratnih  informacija.  Kada  se  intenzivira  jedna  potreba,  poput  brige  za  potomstvo  ili  popravak  legla,  radilice  mijenjaju  svoje  aktivnosti  kako  bi  kompenzirale  nedostatak,  sve  dok  se  potreba  ne  zadovolji,  a  tada  se  vraćaju  na  staru  dužnost.  Eksperimenti  su  pokazali  da  nagle  promjene  tih  aktivnosti,  kao  i  devijacije  kolonije  od  statističkih  normi,  mogu  biti  katastrofalne. Zbog toga nas ne mora čuditi da su krugovi tih aktivnosti precizni i vrlo jaki.    Kontrola kojom se rukovode ljudska društva nije ni približno tako jaka, a posljedice devijacija nisu  tako  opasne.  Antropološka  je  literatura  bogata  primjerima  društava  koja  iskazuju  očitu  neučin‐ kovitost, čak i patološke pogreške, pa ipak preživljavaju. Društvo robova na Jamajci, koje je uvjerljivo  opisao  Orlando  Patterson,  bilo  je  bez  sumnje  patološko  prema  moralnim  kanonima  civiliziranoga  života.  “To  društvo  karakterizira  nevjerojatno  zanemarivanje  i  izobličenje  gotovo  svih  temeljnih  preduvjeta  normalnog  ljudskog  života.  U  njemu  su  svećenici  krajnje  razulareni;  institucija  braka  je  službeno  osuđena  kako  među  robovima,  tako  i  među  gospodarima.  Obitelj  je  za  većinu  bila  nezamisliva,  a  promiskuitet    norma.  Obrazovanje  se  smatralo  apsolutnim  gubitkom  vremena,  a  učitelje se izbjegavalo kao kugu. Pravni je sustav bio posve namjerno travestija svega što bismo mogli  nazvati pravdom, dok profinjeni oblici izražavanja, poput folklora ili umjetnosti ili nisu postojali ili su  bili u stanju potpune dezintegracije. Od takvog sustava je koristi imao samo mali dio bijelaca, koji je  monopolizirao  gotovo  cijelu  plodnu  zemlju  otoka.  No,  čak  su  i  oni,  odmah  po  namicanju  određene  količine  bogatstva,  napuštali  tu  zemlju,  u  kojoj  je  život  postao  nepodnošljiv  upravo  zbog  njihovog  pohlepnog bogaćenja. Unatoč svemu tome, taj je Hobbesovski svijet trajao gotovo dva stoljeća. Ljudi  su se množili, a ekonomija cvjetala.    Kako  se  takve  varijacije  u  socijalnoj  strukturi  mogu  održati?  Objašnjenje  možda  leži  u  činjenici  pomanjkanja  konkurencije  drugih  vrsta,  zbog  čega  nastaje  ono  što  biolozi  zovu  “ekološkim  opuštanjem”.  Tijekom  prošlih  deset  tisuća  godina  ili  više,  čovjek  je  općenito  bio  toliko  uspješan  u  dominaciji  nad svojom okolinom da je  gotovo svaka vrsta kulture privremeno  mogla uspjeti, ako je  imala neki umjereni stupanj unutrašnje dosljednosti i ako nije posve isključila reprodukciju. Nijedna  vrsta  mrava  i  termita  ne  uživa  takvu  slobodu.  Najmanja  neučinkovitost  u  konstrukciji  legla,  u  uspostavi mirisnih tragova ili izvođenju matičinog leta može ubrzo dovesti do istrebljenja vrste, bilo  zbog istrebljivača ili konkurencije s drugim društvenim kukcima. To u nešto manjoj mjeri vrijedi i za  društvene mesoždere i primate. Ukratko, životinjske su vrste uglavnom čvrsto uklopljene u ekosistem  i imaju mali prostor za eksperimente i igru. Čovjek je privremeno izuzet od ograničenja koja nastaju  uslijed  konkurencije  među  vrstama.  Premda  se  kulture  nadomještaju,  taj  je  proces  puno  neučinkovitiji od konkurencije među vrstama, koja reducira varijabilnost.    Tvrdnja da su gotovo svi oblici kulturne varijacije po svome podrijetlu fenotipski, a ne genotipski,  postala  je  gotovo  dijelom  zdravoga  razuma.  Taj  stav  stiče  svoju  uvjerljivost  zbog  toga  što  pomoću  njega  možemo  relativno  lako  objasniti  promjenjljivost  kulture  unutar  jedne  generacije.  Takova  je  promjena  isuviše  brza  da  bismo  je  označili  evolutivnom  po  prirodi.  Drastična  promjena  irskoga  društva  prve  dvije  godine  krumpirove  pošasti  (1846‐1848)  jedan  je  od  takvih  slučajeva.  Drugi  je 

promjena  japanske  strukture  autoriteta  tijekom  američke  okupacije  koja  je  uslijedila  nakon  Drugog  svjetskog rata. Primjere možemo navoditi u nedogled, jer tvore samu supstancu povijesti.    Ekstremni ortodoksni stav environmentalista ide i dalje od toga i tvrdi da u prenošenju kulture ne  postoji  nikakva  genetska  varijabilnost.  Drugim  riječima,  sposobnost  za  kulturu  prenosi  se  isključivo  ljudskim genotipom pojedinaca. Dobzhansky tu hipotezu formulira na sljedeći način: “Kultura se ne  nasljeđuje genima, ona se stiče učenjem od drugih ljudskih bića... U izvjesnom smislu, ljudski su geni  svoj  primat  u  ljudskoj  evoluciji  predali  potpuno  novom,  nebiološkom  i  nadorganskom  subjektu,  kulturi. Unatoč tomu, ne smijemo zaboraviti da je taj subjekt potpuno ovisan o ljudskom genotipu”.  Premda su geni doista predali velik dio svog suvereniteta, oni su zadržali određenu količinu utjecaja  barem  u  području  onih  kvaliteta  ponašanja  koje  utemeljuju  razlike  među  kulturama.  Dokazana  je  relativno visoka nasljednost osobina introverznosti i ekstroverznosti, brzine reakcija, psihomotornih i  sportskih  aktivnosti  pojedinaca,  neuroticizma,  dominacije,  depresije,  dobi  prve  spolne  aktivnosti,  tempa glavnog kognitivnog razvoja i tendencije prema određenim oblicima mentalnih bolesti poput  shizofrenije.  Čak  i  mali  dio  tih  varijanci  u  razlikama  među  populacijama  može  prouzročiti  kulturne  razlike u društvima. U svakom slučaju, količinu bi varijacija trebalo izmjeriti. Nije dovoljno ukazati na  odsutnost  određene  karakteristike  ponašanja  u  jednom  ili  nekoliko  društava  i  time  “bez  sumnje”  dokazivati da je ta osobina inducirana iz okoline, te da kod čovjeka za nju ne postoji nikakva genetska  predispozicija. Istina bi mogla biti upravo suprotno.    Freedman  i  njegovi  pomoćnici  su,  u  stvari,    pokazali  da  postoje  značajne  rasne  razlike  u  pokretanju, tjelesnom stavu, mišićnom tonusu i emocionalnim reakcijama novorođenčadi. Te razlike  ne  možemo  smisleno  objasniti  pretpostavkom  da  su  one  rezultat  treninga  ili  uvjetovanosti  u  maternici.  Kineska  novorođenčad  u  Americi  primjerice,  obično  se  manje  mijenja,  manje  se  kreće  u  maternici zbog utjecaja buke i pokretanja, bolje se prilagođava novim podražajima i neugodnostima,  te se smiruje brže od američke novorođenčadi kavkaske rase i podrijetla. Možemo biti precizniji i reći  da se slučajni uzorak  novorođenčadi,  čije je podrijetlo u  Kini,  po tim  crtama ponašanja razlikuje od  usporednog uzorka europskoga podrijetla.    Jasno  je,  dakle,  da  nam  treba  disciplina  antropološke  genetike,  a  u  međuvremenu,  dok  je  ne  steknemo,  ljudski  biogram  možemo  okarakterizirati  dvjema  neizravnim  metodama.  Prvo  iz  naj‐ elementarnijih pravila ljudskoga ponašanja možemo konstruirati modele.  Ako se mogu testirati, ta će  nam  pravila  obilježiti  biogram  na  isti  način  na  koji  etogrami,  koje  crtaju  zoolozi,  mogu  uputiti  na  “tipične”  repertoare  ponašanja  životinjskih  vrsta.  Ta  se  pravila  s  pravom  mogu  usporediti  s  etogramima  drugih  vrsta  primata.  Varijacije  u  pravilima  koje  postoje  među  ljudskim  kulturama,  ma  kako  male,  mogle  bi  nam  pružiti  naznake  temeljnijih  genetskih  razlika,  posebno  ako  ih  stavimo  u  korelaciju s varijacijama u crtama ponašanja za koje znamo da su nasljedne.    S  tim  su  se,  prvim  pristupom,  ponajprije  pozabavili  društveni  znanstvenici  iako  u  jednom  drukčijem  kontekstu  od  navedenog.  Abraham  Maslow  je  pretpostavio  da  ljudska  bića  reagiraju  na  hijerarhiju potreba, tako da se niže razine moraju zadovoljiti prije nego što posvetimo pažnju višima.  Temeljne su  potrebe   hrana i san.  Kada su one zadovoljene, glavna preokupacija postaje  sigurnost,  potom  potreba  pripadnosti  skupini  i  potreba  za  ljubavlju,  zatim  samopoštovanje,  te  napokon  samoaktualizacija  i  kreativnost.  U  Maslowljevom  snu  idealno  je  društvo  ono  koje  “podržava  najpotpuniji razvoj ljudskih potencijala i najpotpuniji stupanj ljudskosti.” Kada slobodno izrazimo taj  biogram, njegovo će središte težiti prema višim razinama. Jedan drugi društveni znanstvenik, George  C.  Homans  (1961),  prihvatio  je  Skinnerovski  pristup  kako  bi  sveo  ljudsko  ponašanje  na  temeljne  procese asocijativnog učenja.     Pravila koja je on postavio su sljedeća: 

Ako je u prošlosti određena situacija bila prilika za nagrađivanje čovjekove aktivnosti i ako je  sadašnja situacija slična prošloj, onda će osoba u sadašnjoj situaciji vjerojatnije postupiti na taj  ili sličan način;  Što češće u nekom vremenskom rasponu neka aktivnost nagrađuje ponašanje drugoga čovjeka,  to će ta druga osoba češće izvesti to ponašanje;  Što je čovjeku vrednija jedinica aktivnosti koju mu drugi pruža, to će se češće ponašati tako da  ga drugi nagradi;  Što je češće u bližoj prošlosti čovjek od drugoga dobio neku vrijednu aktivnost, to će mu daljnje  takve aktivnosti biti bezvrednije.      Etolog i vizionar Maslow, svjetovima je odvojen od bihavioriste i redukcioniste Homansa. Unatoč  tomu,  njihovi  se  pristupi  mogu  pomiriti.  Homansova  pravila  možemo  protumačiti  tako  da  nam  omoguće neke poluge za iskazivanje ljudskog biograma. Njegova operacionalistička riječ jest nagrada,  a to je u stvari skup svih interakcija koje emotivna središta u mozgu definiraju kao poželjna. Prema  evolucionoj teoriji, poželjnost se mjeri jedinicama genetske podobnosti, pa su se emotivna središta u  skladu  time  i  programirala.    Maslowljeva  hijerarhija  je  jednostavni  poredak  prioriteta  u  ciljevima  prema kojima se usmjeravaju ta pravila.    Drugi,  neizravni,  pristup  antropološkoj  genetici  jest  filogenetska  analiza.  Usporedbom  čovjeka  s  drugim vrstama primata, možemo ustanoviti temeljne osobine primata koje leže ispod površine, a to  će nam pomoći pri ustanovljavanju konfiguracije čovjekovih viših socijalnih oblika ponašanja. Taj su  pristup,  u  popularnim  knjigama  i  u  velikom  stilu,  odlučno  slijedili    Konrad  Lorenz  (O  agresivnosti),  Robert  Ardrey  (The  Social  Contract),  Desmond  Morris  (Goli  majmun),  Lionel  Tiger  i  Robin  Fox  (The  Imperial  Animal).  Sva  su  ta  djela  bili  zdravi  pokušaji  skretanja  pozornosti  na  čovjekov  status  kao  biološke  vrste  prilagođene  svojoj  okolini.  Međutim,  pozornost  kojom  su  primljene  te  knjige,  knjige  koje  su  srušile  čvrstu  struju  ekstremnih  bihaviorista  i  bihavioristički  stav  o  čovjekovom  umu  kao  stroju  za  reakcije,  nije  bio  niti  ispravan  niti  heuristički  dobar.  Ti  su  autori,  naime  izabirali  jednu  prihvatljivu  hipotezu  utemeljenu  na  malom  uzorku  životinjskih  vrsta,  a  onda  su  samo  proširili  objašnjenje do njegovih krajnjih granica.    Pravilni  pristup  za  korištenje  komparativne  etiologije  jest  utemeljivanje  rigorozne  filogenetske  srodnosti bliskih vrsta na temelju mnogih bioloških osobina. U tom bi se slučaju društveno ponašanje  tretiralo  kao  zavisna  varijabla,  a  njegova  bi  se  evolucija  deducirala.  Ako  se  to  ne  može  pouzdano  utvrditi  (kao  što  se  ne  može  kod  čovjeka),  drugi  najbolji  postupak  bio  bi    ustanovljavanje  najniže  taksonomske razine na kojoj karakter pokazuje značajnu međuvrsnu varijabilnost. Najlabilnije su crte  karaktera,  koje  se  prebacuju  s  vrste  na  vrstu  ili  s  roda  na  rod.    Mi  ih  ne  možemo  sa  sigurnošću  ekstrapolacijom prebaciti s cercopithecoidnih ili čovjekolikih majmuna na čovjeka. Kod primata, te su  labilne  kvalitete:  veličina  skupine,  kohezija  grupe,  otvorenost  skupine  prema  drugoj,  uključenost  mužjaka  u  roditeljsku  brigu,  struktura  pažnje,  te  intenzitet  i  oblik  teritorijalnosti,  odnosno  obrane.  Najkon‐zervativnija  obilježja  karaktera  su  ona  koja  ostaju  trajna  na  razini  taksonomske  porodice  ili  kroz cijeli red primata, te su najvjerojatnije očuvana u relativno nepromijenjenom obliku u evoluciji  čovjeka.    Ta  konzervativna  obilježja  uključuju:  agresivnu  dominaciju  u  sustavu  u  kojemu  su  mužjaci  općenito  dominantniji  od  ženki;  skala  intenziteta  reakcija,  posebno  u  agresivnim  interakcijama;  intenzivna  i  produžena  majčinska  briga,  izraženi  stupanj  socijalizacije  mladunaca,  te  matrilinearna  socijalna organizacija. Takva klasifikacija obilježja ponašanja daje nam pravilni temelj za oblikovanje  hipoteze. Ona nam dopušta kvalitativnu procjenu vjerojatnosti da su se neke crte ponašanja održale  sve  do  modernog  Homo  sapiensa.  Naravno,  preostaje  nam  mogućnost  da  su  se  neke  labilne  crte 

zadržale  i  da  postoje  homologije  između  ,  recimo,  čovjeka  i  čimpanze.  Pa  i  obrnuto,  neke  konzer‐ vativne crte u cijelom nizu primata mogle su se ipak promijeniti tijekom rađanja čovjeka. Nadalje, ta  procjena  ne  povlači  tvrdnju  da  su  konzervativne  crte  pod  većim  genetskim  utjecajem,  odnosno  da  imaju veći stupanj nasljednosti od labilnih. I labilne mogu biti u potpunosti utemeljene na genetskim  razlikama  između  vrsta  ili  između  populacija  unutar  vrsta.  I  kada  se  konačno  vratimo  kulturnoj  evoluciji,  heuristički  možemo  nagađati  da  se  crte  čiju  smo  labilnost  dokazali,  mogu  isto  tako  razlikovati u ljudskim društvima, zbog genetskih razlika. Dostupni dokazi pokazuju da ne postoji ništa  što  bi  proturječilo  toj  temeljnoj  koncepciji.  Napokon,  potrebno  je  posebno  primijetiti  da  komparativno etiološki pristup ni na koji način ne predviđa postojanje obilježja karakterističnih samo  za čovjeka.       

  Trampa i recipročni altruizam      Zajedničko korištenje resursa je rijetko među nečovjekolikim primatima. U rudimentarnom obliku  pojavljuje  se  samo  kod  čimpanza  i  možda  još  nekih  majmuna  staroga  svijeta.  Kod  čovjeka  je,  međutim,  to  jedno  od  najjačih  socijalnih  obilježja  i  po  svojem  se  intenzitetu  može  mjeriti  samo  s  prehrambenom  razmjenom  među  termitima  i  mravima.  Rezultat  toga  jest  da  samo  kod  čovjeka  postoji  privreda.  Njegova  visoka  inteligencija  i  simbolička  sposobnost  omogućava  pravu  trampu.  Inteligencija također dopušta vršenje razmjene tijekom dugog vremena, čime se ona pretvara u akte  recipročnog  altruizma.    Konvencije  tog  oblika  ponašanja  izražavaju  se  obično  tvrdnjama  iz  svakidašnjeg  života: “Daj mi sada, platit ću ti kasnije”; “Pomozi mi sada i  bit  ću  ti prijatelj kada me  zatrebaš”; “Spašavanje nisam smatrao herojskim, bilo je to samo ono što očekujem da drugi učine za  mene i moju obitelj u istoj situaciji”.    Talcott  Parsons  je  tvrdio  da  novac  po  sebi  nema  nikakvu  vrijednost.  On  se  sastoji  od  komadića  metala i papira kojima ljudi garantiraju da će se odreći određene količine vlasništva i usluga, kada ih  za to zatražimo; drugim riječima novac je kvantifikacija recipročnog altruizma.    Najraniji oblici trampe u ranim ljudskim društvima bili su vezani za razmjenu mesa koje je ulovio  mužjak,  odnosno  za  biljnu  hranu  koje  je  sakupila  ženka.  Ako  rana  sakupljačka  i  lovačka  društva  odražavaju  primitivno  stanje,  onda  je  razmjena  oblikovala  važni  element  i  distinktivnu  crtu  seksualnog povezivanja.    Fox  je,  sljedeći  Levi‐Straussa,  tvrdio  da  etnološki  dokazi  potvrđuju  kako  je  ključni  prvi  korak  u  ljudskoj socijalnoj evoluciji bilo korištenje žena kao sredstva za trampu. Kako su mužjaci sticali status  pomoću kontrole ženki, koristili su ih kao objekte razmjene kako bi utvrdili alijanse i potaknuli mreže  srodstva.  Predpismena  društva  su  obilježena  složenim  pravilima  ženidbe  koja  se  često  mogu  protumačiti kao izravno trgovanje moći. To je posebno slučaj kada se negativna pravila ženidbe, koja  zabranjuju  određene  vrste  zajedništava  zamijenjuju  pozitivnima,  koja  uređuju  kakve  se  razmjene  moraju  vršiti.    U  nekim  australskim  domorodačkim  društvima  postoje  dvije  polovine,  dva  klana  plemena između kojih je moguća ženidba.  Muškarac iz svake polovine trguje nećakinjama ili točnije,  kćerima svoje sestre. S vremenom se akumulira moć, jer taj muškarac može kontrolirati nasljednike  svojih nećakinja, tj. srodnike tako daleke kao što su kćeri sestrinih kćeri. U spoju s poliginijom, sustav  osigurava političku i genetsku prednost za starca i njegovo pleme.    Unatoč svim tim složenim pravilima, formalizacija bračnih razmjena između plemena ima gotovo  isti  genetski  efekt  kao  i  slučajno  lutanje  mužjaka  majmuna  od  jedne  skupine  do  druge  ili  pak  kao  razmjena  spolno  zrelih  ženki  u  populaciji  čimpanza.  Gotovo  7,5%  brakova  koji  su  ugovoreni  među 

australskim  domorocima  prije  europskog  utjecaja  bili  su  stvoreni  unutar  plemena,  a  o  sličnoj  stopi  izvjestili  su  istraživači  brazilskih  Indijanaca  i  drugih  predpismenih  društava.  Elementarna  teorija  populacijske  genetike  predviđa  razmjenu  gena  po  stopi  od  10%  po  generaciji,  što  je  više  nego  dovoljno  za  stvaranje  prilično  intenzivnog  prirodnog  pritiska  na  diferencijaciju  populacija.  Stoga  je  razmjena  unutar  plemena  glavni  faktor    u  stvaranju  uočene  visoke  stope  genetske  sličnosti  među  populacijama.  Krajnji  adaptivni  temelj  egzogamije  nije  sam  genetski    protok  tj.  razmjena,  već  izbjegavanje miješanja unutar populacije. Deset postotaka je opet dovoljno za tu svrhu.    Mikrostruktura  ljudske  socijalne  organizacije  utemeljena  je  na  sofisticiranim  uzajamnim  procjenama  koje  dovode  do  ugovora.  Kao  što  je  pravilno  primijetio  Erving  Goffman,  stranac  se  odmah, ali uljudno istražuje, kako bi se mogao odrediti njegov socioekonomski status, inteligencija i  obrazovanje, njegova percepcija samoga sebe, njegovi socijalni stavovi, kompetencija, pouzdanost i  emocionalna  stabilnost.Uglavnom  nesvjesno  dane  i  apsorbirane  informacije  imaju  veliku  praktičnu  važnost.  To  iskušavanje  mora  biti  duboko,  jer  pojedinac  pokušava  impresionirati  kako  bi  stvorio  maksimalnu korist za sebe. On će u svakom slučaju koristiti razne manevre kako bi prikrio informacije  koje  mogu  ugroziti  njegov  status.  Stoga  u  svakoj  samoprezentaciji  možemo  očekvati  uključivanje  elemenata  prijevare.  Kao  što  kaže  sam  Goffman:  “Mnoge  ključne  činjenice  izvan  su  prostora  i  vremena interakcije ili su u njima skrivene.  Recimo,  “prave” i “stvarne” stavove, vjerovanja i emocije  pojedinca možemo ustanoviti samo neizravno iz njegovih izjava ili pomoću njegovih neželjenih izraza  ponašanja.  Isto  tako,  ako  pojedinac  nudi  proizvod  i  uslugu,  ljudi  će  često  shvatiti  da  za  vrijeme  interakcije  neće  odmah  biti  dovoljno  vremena  ili  prostora  za  to  da  se  pojede  puding  kako  bismo  u  njemu našli dokaz. Oni će stoga biti prisiljeni prihvatiti neke događaje kao konvencije ili kao prirodne  znakove za nešto što se ne može izravno primijetiti osjetilima.”    Prijevara i hipokrizija nisu niti apsolutna zla koja vrli čovjek treba ukloniti što je više moguće, niti  su to preostaci životinjskih karakteristika koje će se ukloniti budućom društvenom evolucijom. To su  upravo ljudske metode za vođenje složenog svakodnevnog posla u društvenom životu. Njihova razina  u svakom pojedinom društvu može reprezentirati kompromis koji će odgovarati društvenoj veličini i  složenosti. Ako je ta razina niska, drugi će iskoristiti prednosti i pobijediti. Ako je isuviše visoka, doći  će  do  ostracizma.  Potpuno  poštenje  sviju  nije  odgovor.  Stara  izravnost  primata  uništila  bi  osjetljivu  strukturu društvenog života koja se gradila u ljudskim populacijama većim od neposrednih klanova.  Kako je Louis J. Halle točno primijetio, dobre manire postale su nadomjestak za ljubav.     

  Vezivanje, seks i podjela rada      Kamen  temeljac  gotovo  svih  ljudskih  društava  je  osnovna  obitelj.  Populacija  američkog  industrijskog grada, baš kao i skup lovaca sakupljača u australskoj pustinji organizirana je na taj način.  U oba slučaja, obitelj se seli po raznim regionalnim zajednicama i održava složene veze s primarnim  srodnicima pomoću posjeta (telefonskih poziva ili pisama) i razmjenom darova. Tijekom dana žene i  djeca ostaju  na području  boravka, dok muškarci odlaze u potragu za hranom, društvenom  igrom ili  njihovim simboličnim ekvivalentima u obliku trampe ili novca. Muškarci surađuju u klanovima za lov  ili se bave susjednim skupinama. Ako već nisu u kvrnom srodstvu, oni se bar ponašaju kao da je riječ  o  “klanovima  vlastite  braće”.  Spolne  veze  se  pažljivo  ugovaraju  u  skladu  s  plemenskim  običajima  i  ljudi  pokušavaju  održati  njihovu  trajnost.  Spolno  ponašanje  je  gotovo  trajno  između  menstrualnih  ciklusa  i  obilježava  ga  produžena  predigra.  Morris,  pozivajući  se  na  podatke  Mastersa,  Johnsona  i  drugih,  nabrojao  je  jedinstvene  karakteristike  ljudske  seksualnosti,  koje  smatra  uzrokom  gubitka 

tjelesnih dlaka: zaokružene grudi mlade žene, označavanje područja kože tijekom koitusa, naglašena  erogena  senzitivnost  usnica,  vlažnost  nosa,  ušiju,  bradavica,  areola  i  genitalija,  povećani  penis.  Kao  što  je  već  Darwin  primijetio,  čak  je  i  gola  koža  žene  spolni  nadražitelj.    Sve  te  promjene  služe  kao  sredstvo trajnijih veza, koji s trenutkom ovulacije nemaju nikakve veze. Estrus se smanjuje do puko  simboličnih razmjera, na užas onih koji kontrolu ranja žele postići pomoću metode ritmova. Spolno  ponašanje  uglavnom  je  odvojeno  od  čina  oplodnje.  Ironično  je  kada  religiozni  ljudi  koji  zabranjuju  spolnu aktivnost osim zbog prokreacije tvrde da bi tako trebalo biti na temelju “prirodnoga prava”.  To  je  pogrešan  pokušaj  komparativne  etiologije,  utemeljen  na  netočnoj  pretpostavci  da  je  reprodukcija čovjeka u biti identična onoj u drugih životinja.    Razmjer formalizacije srodničkih veza koje vladaju u gotovo svim ljudskim društvima jedinstveno  je obilježje biologije naše vrste. Sistemi srodstva omogućuju bar tri komparativne prednosti: Prvo, oni  stvaraju  alijanse  između  plemena  i  jedinica  manjih  od  plemena,  kako  bi  omogućili  odlazak  mladih  članova  bez  sukoba.  Drugo,  oni  su  važan  dio  sustava  trampe  pomoću  kojega  neki  muškarci  postižu  dominaciju  i  vodstvo.  Napokon,  oni  služe  kao  homeostatske  metode  za  pozivanje  drugih  grupa  u  pomoć.  Kada  ponestane  hrane,  plemenske  jedinice  mogu  pozvati  svoje  partnere  da  im  pomognu  u  altruističkim  pothvatima;  za  to  među  drugim  socijalnim  primatima  nema  primjera.  Indijanci  Athapaskan Dogrib, narod sakupljača‐lovaca iz sjeverozapadnog kanadskog Arktika, jedan su primjer  za  to.  Athapaskanci  su  slabo  organizirani  pomoću  načela  bilateralnog  primarnog  srodstva.  Lokalni  klanovi  lutaju  zajedničkim  teritorijima  i  stvaraju  neposredne  kontakte  i  razmijenjuju  članove  zbog  unakrsnog  braka.  Kada  dođe  do  gladi,  ugroženi  klanovi  mogu  surađivati  s  onima  koji  su  trenutno  imućniji. Drugi primjer su Yanomamo iz Južne Afrike. Oni se oslanjaju na srodnike kada im neprijatelji  unište usjeve.    Kako su društva iz klanova i plemena evoluirala u kraljevine i države, neki su se oblici povezivanja  proširili  izvan  mreža  srodstva,  te  uključili  alijanse  i  ekonomske  sporazume.  Mreže  su  postale  šire,  nizovi komunikacija duži, a interakcije raznolikije, stoga je ukupni sustav postao daleko složeniji. No i  dalje se čini da se moralistička pravila koja utemeljuju te sporazume, nisu promijenila u većoj mjeri.  Prosječni pojedinac i dalje djeluje po formaliziranom kodu koji nije puno razrađeniji od onoga kojim  se rukovode članovi društava lovaca‐sakupljača.     

  Uloge i politeizam      Nadčovjek, isto kao ni nad‐mrav ili nad‐vuk, nikada ne može biti pojedinac; to je društvo, čiji se  članovi  razlikuju  i  kooperiraju  kako  bi  stvorili  složeni  izvor,  koji  nadilazi  sposobnost  bilo  kojeg  zamislivog organizma. Ljudska društva cvjetaju i postižu razine krajnje složenosti, jer njihovi članovi  imaju  inteligenciju  i  fleksibilnost  za  igru  uloga,  gotovo  bilo  kojeg  stupnja  specifikacije  i  za  njihovu  promjenu, ako to prilika od njih traži. Moderni je čovjek glumac u mnogim ulogama i one se mogu  proširiti do njegovih granica time što mu okolina stalno postavlja drukčije zadatke. Kako primjećuje  Goffman:  “Možda  postoji  vrijeme  kada  pojedinac  maršira  gore  dolje  poput  drvenog  vojnika,  ukalupljen  u  svoju  posebnu  ulogu.  Istina  je,  katkada  možemo  vidjeti  čovjeka  koji  sjedi  po  strani,  s  podignutom  glavom  i  pogledom  u  daljinu,  ali  već  idući  tren  slika  se  razbija  u  mnogo  komada  i  pojedinac  se  dijeli  u  nove  osobe  i  tada  svojim  rukama,  zubima  i  grimasama  povezuje  niti  različitih  sfera svoga života. No, kada ga pogledamo izbliza, pojedinac koji na različite načine povezuje različite  veze što ga spajaju u životu,  postaje mutan.” Zato nije čudno da je najakutniji problem modernoga  čovjeka njegov identitet. 

  Uloge  u  ljudskim  društvima  bitno  se  razlikuju  od  onih  u  kastama  društvenih  kukaca.  Članovi  ljudskih  društava  katkada  tijesno  surađuju  na  određeni  način,  ali  češće  konkuriraju  za  ograničene  izvore  koje  im  dodijeljuje  njihov  sektor  uloge.  Najbolji  i  najpoduzetniji  igrači  uloga  obično  stiču  neproporcionalno veći dio nagrada, dok se manje uspješni  odbacuju na nepoželjne položaje. Postoji i  konkurencija među klasama, a u nekim velikim trenucima povijesti pokazalo se da je to bitna poluga  društvene promjene.    Upravo  zbog  toga,  u  ljudskoj  je  biologiji  ključno  pitanje  ‐  postoji  li  genetska  predispozicija  za  članstvo  u  određenim  klasama  i  za  igranje  određenih  uloga.  Lako  je  zamisliti  uvjete  u  kojima  bi  se  takva  genetska  diferencijacija  mogla  dogoditi.  Nasljednost  barem  nekih  parametara  inteligencije  i  emocionalnih crta dovoljna je za objašnjenje umjerene količine neravnomjerne selekcije. Dahlberg je  pokazao da, ako se pojavi jedan jedini gen koji je odgovoran za uspjeh i poboljšanje statusa, on će se  ubrzo  koncentrirati  među  najgornjim  socioekonomskim  klasama.  Pretpostavimo,  primjerice,  da  postoje  dvije  klase,  od  koje  svaka  započinje  samo  s  1%  frekvencije  homozigota  gena  za  socijalnu  pokretljivost prema vrhu ljestvice. U roku od samo 10 generacija, ovisno o relativnoj veličini grupa,  gornja  će  se  klasa  sastojati  od  20%  homozigota  ili  više,  a  niža  klasa  od  0.5%  ili  manje.  Upotrebom  sličnog  argumenta,  Herrnstein  je  tvrdio  da  će  šanse  koje  u  društvenoj  okolini  postaju  sve  izjednačenije,  utjecati  na  sve  veću  diferencijaciju  socioekonomskih  grupa,  pomoću  genetski  utemeljenih razlika u inteligenciji.    Jaka početna predrasuda prema takvoj stratifikaciji stvara se kada jedna ljudska skupina pobijedi  ili  potčini  drugu,  a  takav  je  događaj  prilično  uobičajen  u  ljudskoj  povijesti.  Genetske  razlike  u  mentalnim karakteristikama, ma koliko male bile, teže očuvanju, time što će se podići klasne barijere,  stvoriti rasna i kulturna diskriminacija i getoi. Genetičar C.D. Darlington je, među ostalima, tvrdio da  je taj proces jedan od osnovnih izvora genetskog diverziteta među ljudskim društvima.    Unatoč plauzibilnosti općeg argumenta, malo je dokaza za nasljednu solidifikaciju statusa. Kaste u  Indiji postoje već 2.000 godina, što je i više nego dovoljno za evolucionu divergenciju, no pripadnici  se  istih,  po  tipu  krvi,  te  ostalim  mjerljivim  anatomskim  i  psihološkim  crtama  ipak  tek  neznatno  razlikuju.  Postoje  snažne  sile  koje  djeluju  protiv  genetske  fiksacije  kastinskih  razlika.  Ponajprije,  kulturna je evolucija isuviše fluidna.  Posljednjih desetljeća, pa čak i stoljeća, getoi su se promijenili,  rase  i  ti  ljudi    su  oslobođeni,  osvajači  su  nadvladani.  Unatoč  tome  što  je  riječ  o  relativno  stabilnim  društvima, u njima i dalje postoje brojni i različiti putevi vertikalne mobilnosti. Kćeri nižih klasa i dalje  se  pokušavaju  udavati  za  sinove  iz  viših.  Uspjeh  u  trgovini  i  političkome  životu  može  jednu  obitelj,  tijekom perioda toliko kratkog da je čak nedostatan za izmjenu generacije, promaknuti iz gotovo bilo  koje  socioekonomske  skupine  u  vladajuću  klasu.  Osim  toga,  postoje  brojni  “Dahlbergovi”  geni,  ne  samo  oni  koje  pretpostavlja  njegov  dokaz  u  tom  najjednostavnijem  modelu.  Nasljedni  faktori  ljudskoga  uspjeha  izrazito  su  poligenični  i  oblikuju  velik  popis,  a  ustanovili  smo  mjerljivost  samo  nekoliko  vrsta  gena.  IQ  tvori  samo  jedan  podskup  komponenti  inteligencije.  Manje  vidljive,  ali  jednako važne su kvalitete kreativnosti, poduzetnosti, motiva i mentalne čvrstoće. Pretpostavimo da  su geni koji pridonose tim kvalitetama raspršeni na više kromosoma. Nadalje, pretpostavimo da neke  od tih crta nisu u korelaciji ili da stoje u negativnoj korelaciji. U tim bi uvjetima, samo najintenzivniji  oblici razarajuće selekcije mogli oblikovati stabilne ansamble gena. Puno je vjerojatnija okolnost koja  se  doista  i  zbiva:  održanje  velike  količine  genetske  raznolikosti  u  društvu  i  blaga  korelacija  nekih  genetski  determiniranih  crta  s  uspjehom.  Proces  stalnoga  miješanja  gena  pojačava  trajna  međugeneracijska pokretljivost pojedinih obitelji.     Unatoč tomu, ne smijemo zanemariti genetske faktore u prihvaćanju određenih široko shvaćenih  uloga. Razmotrimo mušku homoseksualnost. Istraživanja Kinseya i njegovih suradnika pokazala su da 

je godine 1940. oko 10% spolno zrelih muškaraca u Sjedinjenim državama bilo uglavnom ili isključivo  homoseksualno  orijentirano,  barem  u  posljednje  tri  godine  prije  samog  ispitivanja.  Stopa  homoseksualnosti je razmjerno visoka kod muške populacije u brojnim drugim, a možda čak i u  svim  ostalim kulturama. Kallmannovi podaci o blizancima ukazuju na moguću genetsku predispoziciju za tu  osobinu.  U  skladu  s  tim,  Hutchinson  je  tvrdio  da  homoseksualni  geni  mogu  biti  superiorni,  tj.  podobniji u heterozigotnim uvjetima. Njegovo razmišljanje bilo je u skladu s metodama koje su danas  standardne  u  razmišljanjima  populacijskih  genetičara.  Samo  homoseksualno  stanje  proizvodi  inferiornu  genetsku  podobnost,  jer  se,  naravno,  homoseksualni  muškarci  rjeđe  žene  i  imaju  manje  djece  nego  heteroseksualci.  Najjednostavniji  način  održavanja  gena  u  takvim  evolucijskim  uvjetima  nastaje  ako  su  oni  superiorni  u  heterozigotnom  stanju,  tj.  ako  se  heterozigoti  bolje  održavaju  i  opstaju do zrelosti, ako stvaraju više potomstva ili oboje. Zanimljivu alternativnu hipotezu predložio  je Herman T. Spieth. Homoseksualni članovi primitivnih društava obično su dobivali uloge pomoćnika,  bilo lovom u grupi s drugim muškarcima ili time što su prihvaćali stacionarna zvanja na prometnim  mjestima.  Oslobođeni  posebnih  obiteljskih  i  roditeljskih  dužnosti,  pružali  su  vrlo  učinkovitu  pomoć  svojim  srodnicima.  U  tim  uvjetima,  geni  koji  favoriziraju  homoseksualnost  mogli  su  se  održati  s  visokom  stopom  ravnoteže  i  samom  srodničkom  selekcijom.  No,  moramo  reći  da,  ako  takvi  geni  doista postoje, oni su gotovo sigurno  nepotpuni po svojoj prodornosti, varijabilnosti u izražaju, što  znači da će razvoj gena nositelja te crte ponašanja, kao i stupanj njihova razvoja ovisiti o postojanju ili  odsutnosti  promijenljivih  gena  i  o  utjecaju  okoline.  Nedavna  Weinrichova  analiza  etnografskih  podataka  upućuje  na  zaključak  da  su  homoseksualci  u  nedavnim  lovačko‐sakupljačkim  društvima  doista imali korisne posljedice za srodnike, jer su često prihvaćali uloge šamana.    Postoje  možda  i  druge  vrste,  a  možda  su  nam  upute  posve  na  vidiku.  U  svojoj  studiji  djece  zbrinute  u  britanskim  domovima,  Blurton  Jones  razlikuje  dva  očito    različita  tipa  ponašanja.  Prvi  su  “verbalisti”,  manjina,  koja  često  ostaje  usamljena,  koja  se  rijetko  kreće  i  koja  se  gotovo  nikada  ne  uključuje u grube igre. Oni često raspravljaju, te provode puno vremena čitajući i gledajući u knjige.  Druga su djeca “djelatnici”. Ona se uvijek udružuju u grupe, puno se kreću, te provode puno vremena  crtajući i oblikujući objekte, mnogo radije nego pričajući. U toj je studiji Blurton Jones iznio hipotezu  da  je  ta  dihotomija  nastala  ranom  divergencijom  u  razvoju  ponašanja,  koja  se  održala  do  zrelosti.  Pokaže  li  se  ta  hipoteza  univerzalnom,  ona  bi  mogla  bitno  pridonijeti  objašnjenju  raznolikosti  u  kulturi. Ne postoji način na koji bismo mogli ustanoviti je li divergencija po podrijetlu genetska ili ju u  potpunosti potiču eksperimentalni, slučajni događaji iz ranoga djetinjstva.     

  Komunikacija      Cjelina  jedinstveno  ljudskog  socijalnog  ponašanja  usredotočena  je  na  upotrebu  jezika.  U  svim  jezicima  i  kulturama  riječima  se  dodijeljuju  proizvoljne  definicije;  riječi  se  sređuju  prema  gramatici  koja  pruža  značenja  povrh  i  pored  eksplicitnih  definicija.  Potpuno  simbolička  kvaliteta  riječi  i  sofisticiranost gramatike omogućuju stvaranje poruka koje su, tj. čiji je, potencijalan broj kombinacija  beskonačan. Moguća je čak i komunikacija o samome sustavu. To je osnovna priroda ljudskoga jezika.  Osnovni  atributi  mogu  se  razložiti,  a  druge  karakteristike  prijenosa  mogu  se  dodati,  tako  da  tvore  ukupno 16 crta stvaranja. Većinu obilježja pronašli smo barem u rudimentarnome obliku kod nekih  vrsta  životinja.  Ali  jezik  čimpanza,  recimo,  koje  možemo  naučiti  korištenju  znakova  i  jednostavnih  rečenica,  ne  može  se  ni  približno  usporediti  s  bogatstvom  i  kreativnošću  ljudskih  jezika.  Razvoj  ljudskoga govora je kvantni skok u evoluciji, usporediv jedino sa stvaranjem eukariotskih stanica. 

  Čak  i  kad  u  svom  sustavu  ne  bi  sadržavala  riječi,  ljudska  bi  komunikacija  bila  najbogatija.  Proučavanja  neverbalne  komunikacije  postala  su  plodne  discipline  u  društvenim  znanostima.  Kodifikacija tih znakova je donekle otežana zbog pomoćnih uloga koje mnogi signali imaju u verbalnoj  komunikaciji.  Kategorije  tih  signala  često  se  nedosljedno  definiraju,  a  klasifikacije  su  rijetko  podudarne.  Broj  neglasovnih  signala,  koji  uključuju  sve  izraze  lica,  tjelesni  stav  i  pokret,  dodir  itd.  doseže oko stotinu. Brannigan i Humphries napravili su popis od 136 takvih signala i vjeruju da je on  gotovo  potpun.  Taj  je  broj  potpuno  u  skladu  s  posve  neovisnom  Birdwhistleovom  procjenom,  koja  tvrdi  da  nešto  manje  od  100  skupova  izraza  stvara  distinktivne,  smislene  simbole,  premda  je  samo  ljudsko lice sposobno stvoriti oko 250.000 izraza. Glasovni paragovor, ako se uopće može odvojiti od  prozodičke  modifikacije  pravoga  jezika,  nije  bilo  tako  teško  katalogizirati.  Grant  je  napravio  razliku  između 6 različitih zvukova, ali iskusni zoolog koji zna raditi ethograme drugih vrsta primata mogao bi  ih ustanoviti još nekoliko puta više. Ukratko, broj svih parajezičnih signala gotovo sigurno nadilazi 150  i vjerojatno je blizak brojci 200. Taj repertoar je veći od repertoara većine drugih sisavaca i ptica tri ili  više puta i neznatno nadilazi zbroj repertoara rezus majmuna i čimpanza.    Druga se korisna razlika u raščlambi ljudskog parajezika može učiniti podjelom njegovih signala na  predlingvističke i postlingvističke. Prve od njih, predlingvističke, moguće je definirati kao one signale  koji  su  funkcionirali  prije  evolucione  pojave  pravog  jezika,  dok  su  postlingvistički  najvjerojatnije  nastali  kao  dodaci  govoru.  Jedan  od  načina  pristupa  tom  problemu  jest  filogenetska  analiza  relevantnih osobina komunikacije primata. Van Hooff je, primjerice, ustanovio homologije smijeha i  smješka u izrazima lica cercopithecoidnih majmuna, ali je to ljudsko ponašanje klasificirao kao naše  najprimitivnije i najuniverzalnije znakove.    Marler je tvrdio da je ljudski jezik vjerojatno nastao  bogatstvom gradacija zvučnih signala sličnih  onima  koje  upotrebljavaju  rezus  majmuni  i  čimpanze,  za  razliku  od  diskretnijih  zvukova  koji  karakteriziraju  repertoar  nekih  nižih  primata.  Ljudska  novorođenčad  može  izraziti  velik  broj  vokalizacija  sličnim  onima  u  makaka,  babuna  i  čimpanza.  No,  vrlo  brzo  u  svojem  razvoju,  oni  se  prebacuju  na  posebne  zvukove  ljudskoga  govora.  Brojni  se  plozivi,  frikativi,  nazali,  samoglasnici  i  ostali zvukovi kombiniraju kako bi stvorili oko 40 fonema. Ljudska je usna šupljina, zajedno s gornjim  dišnim putevima, jako modificirana kako bi se omogućila ta glasovna kompetencija. Ključne promjene  povezane  su  s  čovjekovim  uspravnim  hodom,  koji  su  možda  omogućili  početni,  ali  još  uvijek  nepotpuni impetus prema postojećoj modifikaciji...     

  Kultura, ritual i religija      Rudimente kulture imaju i viši primati, uključujući japanske majmune i čimpanze, ali samo je kod  čovjeka  kultura  u  potpunosti  integrirana  u  gotovo  sve  aspekte  života.  Genetski  utjecaji  ne  stvaraju  etnografske detalje i veliku raznovrsnost društava. No, to ipak ne znači da je kultura oslobođena od  genetskih  utjecaja.  Evoluirala  je  sposobnost  za  stvaranje  kulture,  gotovo  bismo  mogli  reći  da  tendencija  za  razvoj  jedne  ili  druge  kulture  prevladava.  Robin  Fox  taj  je  argument  oblikovao  na  sljedeći način. Da su se navodni eksperimenti faraona Psammetiha i  Jamesa IV škotskog doista izveli i  da  su  se  djeca  doista  odgajala  u  izolaciji,  preživjela  i  bila  dobroga  zdravlja,  “ne  sumnjam  da  bi  ona  mogla govoriti i da bi teoretski, s vremenom, oni i njihovi potomci izmislili i razvili jezik unatoč tomu  što  ga  nikada  nisu  učili.  Nadalje,  taj  jezik,  premda  bi  bio  posve  drukčiji  od  bilo  kojega  poznatoga,  lingvisti bi mogli analizirati pomoću istih sredstava kao što se to čini i za druge jezike, on bi se mogao  isto tako i prevesti na sve poznate jezike. No, mogli bismo ići i dalje. Kada bi naši novi Adami i Eve 

mogli opstati i množiti se, opet u potpunoj izolaciji od bilo kakvih kulturnih utjecaja, oni bi vjerojatno  isto tako stvorili društvo koje bi imalo zakone o vlasništvu, pravila o incestu i braku, običaje tabua i  izbjegavanja,  metode  za  rješavanje  sporova  s  najmanje  krvoprolića,  vjerovanja  o  nadnaravnom,  te  običaje i prakse vezane uz njih, sustav socijalnog statusa i metoda za njihovo utvrđivanje, ceremonije  inicijacije  mladića,  praksu  udvaranja  i  obožavanja  žena,  općenite  sustave  simboličkog  tjelesnog  obožavanja, neke aktivnosti i skupine muškaraca odvojene od žena, neku vrstu kockanja, neku vrstu  industrije  za  proizvodnju  oruđa  i  oružja,  mitove  i  legende,  plesove,  bračnu  nevjeru,  razne  oblike  i  količine  ubojstava,  samoubojstava,  homoseksualnosti,  shizofrenije,  psihoze  i  neuroze,  razne  praktikante koji bi iskorištavali ili liječili te bolesti, već prema tome na koji bi ih način tretirali.    Kulturu, uključujući i sjajne manifestacije rituala i religije, možemo interpretirati kao hijerarhijski  sustav uputa za otkrivanje okoline. O jednom takvom sustavu govorili smo u 7. poglavlju. Tamo je bila  riječ o cjelini bioloških reakcija, od brzih biokemijskih reakcija što djeluju u vremenu jedne tisućinke  sekunde,  do  supstitucije  gena  koje  zahtijevaju  nekoliko  generacija.  Tada  smo  kulturu  smjestili  u  shemu na krajnje sporom dijelu vremenske skale. Sada tu koncepciju možemo proširiti. U onoj mjeri  u  kojoj  posebni  detalji  kulture  nisu  genetski,  možemo  ih  odvojiti  od  biološkog  sustava  i  smjestiti  pored njega, kao pomoćni sustav. Raspon čisto kulturnog sustava “praćenja” (otkrivanja) analogan je  sporijim segmentima biološkog sustava “praćenja” (otkrivanja) i traje od nekoliko dana do nekoliko  generacija. U industrijskoj civilizaciji najbrže kulturne reakcije su mode u odijevanju i govoru. Nešto  su  sporije  politčke  ideologije  i  društveni  stavovi  prema  drugim  narodima,  dok  su  od  svih  najsporiji  tabui i vjerovanja ili nevjerovanja u posebne više bogove. Možda bi bilo korisno pretpostaviti da su i  kulturni  detalji  uglavnom  adaptibilni  u  Darwinovom  smislu,  premda  mogu  djelovati  posredno  isticanjem  opstanka  grupe.  Vrijedi  razmisliti  i  o  drugom  prijedlogu,  kako  bismo  dovršili  biološku  analogiju,  tako  da  kažemo  da  razmjer  promjene  posebnog  skupa  kulturnog  ponašanja  odgovara  razmjeru promjene osobina okoline prema kojima su ta ponašanja usmjerena.    Spori oblici kulture obično se zatvaraju u ritual. Neki su društveni znanstvenici napravili analogiju  između ljudskih ceremonija i izraza životinjske komunikacije. To nije u redu. Većinu životinjskih izraza  tvore  diskretni  signali  s  ograničenim  značenjem.  Njih  možemo  usporediti  s  tjelesnim  stavovima,  izrazima  lica  i  elementarnim  zvukovima  ljudskog  parajezika.  Neka  životinjska  ponašanja,  poput  najsloženijih  oblika  spolnog  “oglašavanja”,  promjene  gnijezda  u  ptica,  tako  su  nevjerojatno  razrađena,  da  su  ih  neki  zoolozi  katkada  nazivali  ceremonijama.  No  i  tu  je  usporedba  pogrešna.  Većina  ljudskih  rituala  u  sebi  sadrži  više  od  neposredne  vrijednosti  signala.  Kako  je  istaknuo  Durkheim,  funkcija  rituala  nije  samo  označavanje,  već  reafirmiranje  i  pomlađivanje  moralnih  vrijednosti zajednice.    Rituali  svetosti  su  isključivo  ljudske  karakteristike.  U  naj‐elementarnijim  oblicima  tiču  se  magije,  aktivnog  pokušaja  manipuliranja  prirode  i  bogova.  Viša  paleolitska  umjetnost  u  spiljama  zapadne  Europe  ukazuje  na  zaokupljenost  čovjeka  igrama  sa  životinjama.  Mnogo  je  scena  koje  pokazuju  lukove  i  strijele  koje  pogađaju  tijela  životinjskih  žrtava.  Na  drugim  su  crtežima  prikazani  ljudi  koji   plešu  u  životinjskome  ruhu  ili  pognutih  glava  stoje  pred  životinjama.  Funkcija  tih  crteža  bila  je  vjerojatno  simpatička  magija,  posve  logičan  postupak  prema  kojemu  će  se  ono  što  radimo  na  slici  dogoditi i u realnosti. Ta anticipacijska akcija usporediva je s intencionalnim pokretima životinja, koji  su se tijekom evolucije često pretvarali u komunikacijske signale. Prisjetit ćemo se da smo ples pčele  medarice  opisali  kao  minijaturno  oponašanje  leta  od  košnice  do  hrane.  Primitivni  je  čovjek  lako  mogao  razumjeti  značenje  tako  složenog  životinjskog  ponašanja.  Magiju  su  nekoć,  u  nekim  društvima, a to je i danas slučaj, prakticirali posebni ljudi koje često zovemo šamanima, vračevima ili 

magijskim liječnicima. Samo se za njih vjerovalo da imaju tajne spoznaje i moći kojima mogu obraditi  nadnaravno, a njihov je utjecaj katkada nadilazio i samog vođu plemena.    Formalna religija, sensu stricto, sadrži mnoge elemente magije, ali se usredotočuje na dublje, više  plemenski usmjerena vjerovanja. Njezini rituali slave mitove o postanku, umiruju bogove, osvježuju  svetost  plemenskih  moralnih  kodova.  Umjesto  šamana  koji  kontrolira  prirodne  sile,  svećenik  komunicira sa bogovima i ublažuje njihov gnjev pobožnošću, poslušnošću, žrtvovanjem i ukazujući na  dokaze o plemenskom dobrom ponašanju. U složenijim društvima uljudnost i religija prirodno su se  poticali. Moć je pripadala kraljevima po božanskome pravu, ali visoki svećenici vladali su kraljevima  po višem činu u božjoj hijerarhiji.    Razložno je pretpostaviti da su magija i totemizam nastali kao izravne adaptacije na okolinu i da su  u društvenoj evoluciji prethodili formalnoj religiji. Svete tradicije i mitovi koji objašnjavaju čovjekovo  podrijetlo  ili  odnos  njegovog  plemena  prema  ostatku  svijeta,  postoje  gotovo  u  svim  ljudskim  društvima. No, vjera u višeg boga nije univerzalna. Whiting je proučio 81 društvo lovaca i sakupljača i  samo je 28 ili 35% vjerovalo u više bogove i njihove svete tradicije. Pojam aktivnog, moralnog Boga,  koji je stvorio svijet, još je manje proširen. Nadalje, taj je pojam najčešći u stočarskim društvima. Što  je  društvo  ovisnije  o  stočarstvu,  to  je  vjerojatnija  pojava  boga‐pastira  nalik  na  model  iz  židovsko‐ kršćanske  tradicije.  U  drugim  vrstama  društava  takvo  vjerovanje  se  pojavljuje  u  10%  slučajeva  ili  manje. Isto tako, Bog je u monoteističkim religijama uvijek muškarac. Ta jaka patrijahalna tendencija  ima  nekoliko  kulturnih  izvora.  Pastoralna  su  društva  vrlo  mobilna,  čvrsto  organizirana,  često  militantna,  a  sve  te  karakteristike  ravnotežu  prebacuju  na  muški  autoritet.  Isto  je  tako  važno  da  je  stočarstvo, kao glavni ekonomski izvor, uglavnom u nadležnosti muškaraca. Kako su Židovi početno  bili stočari, Biblija opisuje Boga kao pastira, a izabrane ljude kao njegovo stado...    Sve  zahtjevnija  i  sofisticiranija  antropologija  nije  pružila  razlog  za  sumnju  u  zaključak  Maxa  Webera  prema  kojemu  elementarnije  religije  traže  nadnaravno  kako  bi  stekle  čisto  svjetovne  nagrade  dugog  života,  bogate  zemlje  i  hrane,  kako  bi  izbjegle  prirodne  katastrofe  i  obranile  se  od  neprijatelja.  Jedan  oblik  grupne  selekcije  također  djeluje    konkurencijom  među  sektama.  One  koje  stiču poklonike preživljavaju; one koje to ne uspiju, propadaju. U skladu s tim, religije, poput drugih  ljudskih  institucija,  evoluiraju  kako  bi  unaprijedile  dobrobit  njihovih  praktikanata.  Kako  se  te  demografske  koristi  mogu  primijeniti  i  na  skupinu  u  cjelini,  one  se  mogu  postići  jednim  dijelom  pomoću altruizma i pomoću eksploatacije, pri čemu će se neki segmenti okoristiti drugima. Ili pak, te  se  koristi  mogu  postići  zbrojem  opće  povećanih  individualnih  sposobnosti  (fitness).  Tako  nastaje  socijalna  razlika  između  opresivnijih  i  blagonaklonijih  religija.  Sve  su  religije  u  izvjesnoj  mjeri  opresivne,  posebno  kada  ih  potiču  kraljevstva  i  države.  Ta  se  tendencija  još  više  pojačava  kada  se  društva  natječu,  jer  se  religija  dobro  može  upotrijebiti  kao  sredstvo  ratovanja  i  ekonomske  eksploatacije.    Trajni  paradoks  religije  je  u  tome  što  se  lako  može  dokazati  da  je  velik  dio  njezine  supstance  pogrešan, ali unatoč tomu  u svim društvima ona i dalje opstaje kao glavna pogonska sila. Ljudi radije  vjeruju  negoli  znaju,  oni  radije  imaju  prazninu  kao  svrhu,  negoli  prazninu  umjesto  svrhe,  kako  kaže  Nietzsche. Na kraju prošlog stoljeća, Durkheim je odbacio ideju o mogućnosti izlučivanja takve sile iz  “tkiva  iluzija”.  Od  tada  su  društveni  znanstvenici  pokušali  pronaći  psihološku  “rozetu”  koja  bi  objasnila dublje istine religioznog razmišljanja. U vrlo utjecajnoj analizi o toj temi, Rappaport je tvrdio  da gotovo svi oblici svetih običaja služe za komunikaciju. Uz insitutcionalizaciju moralnih vrijednosti  zajednice, ceremonije mogu ponuditi informaciju o snazi i bogatstvu plemena i obitelji.      

  Etika      Znanstvenici  i  humanisti  bi  trebali  zajednički  porazmisliti  o  tome  da  je  možda  došlo  vrijeme  za  privremeno  oduzimanje  etike  iz  ruku  filozofa,  te  njezino  biologiziranje.  Etika  se  danas  sastoji  od  nekoliko  čudno  disjunktivnih  konceptualizacija.  Prva  jest  etički  intuicionizam,  vjerovanje  o  izravoj  svijesti  uma  o  pravom  dobru  i  zlu,  odnosno  ispravnosti  i  pogrešnosti,  svijest  koja  se  može  formalizirati logikom i prevesti u pravila društvene akcije. Najčišći recept kojim su se mislioci Zapadne  misli rukovodili bile su teorije društvenog ugovora, poput Lockove, Rousseauove i Kantove. U naše je  doba taj prijedlog u čvrsti filozofski sustav ponovno oblikovao John Rawls. Njegov se imperativ sastoji  u  tvrdnji  da  pravda  nije  čisto  integralni  dio  sustava vladanja,  već  da  je  predmet  početnog  ugovora.  Načela koje Rawls naziva “pravdom kao pravednošću”, jesu ona koja bi slobodne i racionalne osobe  izabrale da započinju s udruživanjem s pozicije jednake korisnosti i da žele definirati temeljna pravila  tog udruživanja. Kada sudimo o primjerenosti izvedenih zakona i oblika ponašanja, nužno je testirati  njihovu sukladnost s neoborivom početnom pozicijom.    Ahilova  peta  intuicionističke  pozicije  jest  u  tomu  što  se  poziva  na  emotivne  moždane  sudove,  premda  se  mozak  tretira  kao  crna  kutija.  Premda  će  samo  rijetki  osporavati  da  je  pravda  kao  pravednost  idealno  stanje  za  bestjelesne  duhove,  ta  koncepcija  uopće  ne  objašnjava  niti  predviđa  ono  što  se  događa  s  ljudskim  bićima.  U  skladu  s  tim,  ta  pozicija  ne  razmatra  krajnje  ekološke  ili  genetičke posljedice rigoroznog slijeda vlastitih zaključaka. Možda objašnjenje i predviđanje neće biti  potrebno u idućem tisućljeću. No, mislim da to nije vjerojatno; ljudski genotip i ekosustav u kojemu  se  on  razvio,  oblikovala  je  krajnja  nepravda.  Bilo  kako  bilo,  cjelovito  je  istraživanje  neuralne  mašinerije etičkog suđenja potrebno i već se na tome radi. Jedan je takav pokušaj i naš drugi oblik  konceptualizacije,  koji  zovemo  etičkim  bihejviorizmom.  Njegov  temeljni  sud,  najbolje  objašnjen  u  djelu  J.  F.  Scotta,  kaže  da  je  moralna  obaveza  u  potpunosti  stvar  učenja  i  da  je  uvjetovanje  dominantni  mehanizam.  Drugim  riječima,  djeca  jednostavno  internaliziraju  bihejvioralne  norme  društva.  Toj  se  teoriji  suprotstavlja  razvojno‐genetska  koncepcija  etičkoga  ponašanja.  Najbolju  i  najdokumnetariziraniju verziju pružio nam je Lawrence Kohlberg. Kohlbergov je stav strukturalistički,  odnosno Piagetovski, pa stoga još nije sukladan ostatku biologije. Piaget je koristio izraz “genetička  epistemologija”  a  Kohlberg  “kognitivno‐razvojno”  kako  bi  označili  tu  opću  koncepciju.  Međutim  ti  rezultati  bi  se  mogli  uklopiti  u  širu  razvojnu  biologiju  i  genetiku.  Kolbergova  se  metoda  sastoji  u  bilježenju  i  klasificiranju  verbalnih  reakcija  djece  prema  moralnim  problemima.  On  je  ocrtao  šest  sekvencijskih  faza  etičkog  razmišljanja  pomoću  kojih  pojedinac  napreduje  u  procesu  vlastitog  sazrijevanja.  Dijete  se  od  početne  ovisnosti  o  izvanjskoj  kontroli  i  sankcijama  kreće  prema  sve  sofisticiranijem  skupu  internaliziranih  standarda.  Analiza  se  još  nije  usmjerila  na  pitanje  gipkosti  temeljnih  pravila.  Unutarkulturna  varijabilnost  još  nije  izmjerena,  pa  se  iz  toga  ne  može  zaključiti  ništa  o  nasljednosti.  Razlika  između  etičkog  bihejviorizma  i  postojeće  verzije  razvojno‐genetske  analize  jest  u  tomu  što  prva  postulira  mehanizam  (tj.  djelatno  uvjetovanje)  bez  dokaza,  dok  druga  pruža  dokaze  bez  postuliranja  mehanizma.  No,  u  tome  nema  velikih  konceptualnih  poteškoća.  Proučavanje  moralnoga  razvoja  samo  je  složenija  i  neprilagodljivija  verzija  problema  genetičke  varijabilnosti.  Kada  se  sakupi  dovoljan  broj  podataka,  možemo  očekivati  da  će  se  ta  dva  pristupa  spojiti i oblikovati prepoznatljivu vježbu iz bihejvioralne genetike.    No, čak i da se problem riješi sutra, nedostajao bi jedan važan dio. Riječ je o genetskoj evoluciji  etike. Prije sam tvrdio da etički filozofi intuitivno dosižu deontološke kanone moralnosti pozivanjem  na  emotivne  centre  vlastitog  hipotalamsko‐limfnog  sustava.  Isto  vrijedi  i  za  teoretičare  genetskog  razvoja,  čak  i  kada  su  naj‐objektivniji.  Smisao  tih  etičkih  kanona,  naime,  možemo  dešifrirati  samo 

takvim  tumačenjem  aktivnosti  emotivnih  centara  po  kojemu  je  jasno  da  je  riječ  o  biološkim  adaptacijama.  Vjerojatno  će  se  pokazati  da  jedan  dio  takvih  aktivnosti  više  nije  aktualan,  da  je  to  relikt  prilagodbi  na  najprimitivnije  oblike  plemenske  organizacije.  Neke  aktivnosti  možda  će  se  pokazati  u  stanju  nastajanja,  kao  one  koje  tvore  nove  i  brzo  promjenjljive  adaptacije  agrarnog  i  urbanog  života.  Zbrku  koja  će  iz  toga  nastati  pojačat  će  i  drugi  faktori.  Razmjeru  unilateralno  altruističkih gena koji su se etablirali u populaciji grupnom selekcijom, suprotstavit će se alelomorfi  koje favorizira individualna selekcija. Sukob impulsa koji su vođeni različitim mehanizmima kontrole,  vjerojatno  je  proširen  u  populaciji,  budući  da  postojeća  teorija  predviđa  da  se  geni  u  najboljem  slučaju  mogu  održati  u  stanju  uravnoteženog  polimorfizma.  Moralna  ambivalencija  još  će  se  više  pojačati zbog toga što plan spolno ili dobno orijentirane etike može ugroziti genetsku podobnost (tj.  sposobnost  za  preživljavanje)  više  negoli  jedan  moralni  kod  koji  bi  se  primijenjivao  na  sve  spolne  i  dobne skupine. Na taj bismo način već mogli objasniti neke razlike Kohlbergovih ravojnih stupnjeva.   Recimo,  :  za  mlađu  djecu  usmjerenost  na  sebe  i  nesklonost  altruističkim  postupcima,  predstavlja  selektivnu  prednost.  Isto  tako,  adolescenti  će  biti  tješnje  vezani  za  članove  skupina  vlastite  dobi  i  spola,  te  će  zbog  toga    biti  neobično  osjetljivi  na  njihovo  odobravanje,  odnosno  neodobravanje.  Razlog je taj što se u to doba postiže veća korist  oblikovanjem alijansi i statusnim napredovanjem,  negoli  kasnije,  kada  spolna  i  roditeljska  moralnost  postaju  ključne  determinante  podobnosti  tj.  sposobnosti za preživljavanje. Genetski programirani sukob među spolovima, kao i između roditelja i  djece,  koje  predviđaju  Triversovi  modeli,  vjerojatno  će  poticati  razlike  u  dobi,  analogne  razlikama  između  vrsta  i  stupnjeva  moralne  obaveze.  Napokon,  moralni  će  se  standardi  pojedinaca  tijekom  ranih  faza  nastanka  kolonija,  vjerojatno  u  mnogim  detaljima  razlikovati  od  normi  pojedinaca  pri  demografskoj  ravnoteži  ili  pak  tijekom  epizoda  prenapućenosti.  Metapopulacije  podložne  visokim  razinama istrijebljenja genetski će se razlikovati od drugih vrsta populacija, a isto tako i po etičkome  ponašanju.    Ako ima istine u ovoj teoriji moralnoga pluralizma, onda zahtjev za evolutivnim pristupom u etici  postaje  samoevidentan.  U  tom  slučaju  također  postaje  jasno  da  nijedan  jedinstveni  skup  moralnih  standarda ne možemo primijeniti na sve ljudske populacije, a kamoli na sve klase po spolu i dobi u  svakoj  populaciji.  Nametnuti  jedinstveni  kod  ponašanja  znači  stvaranje  složenih,  tvrdokornih  moralnih dilema,  a upravo je to najbolji  opis postojećeg stanja čovječanstva.        Preveo: Darko Polšek   

Edward O. Wilson 

NASTANAK EKOSUSTAVA*           Gologlavi  orao  leti  nad  nacionalnim  parkom  Chippewa  u  Minnesoti.  Područje  nad  kojim  leti  je  nastanjeno tisućama biljnih vrsta. Zašto je tome tako, jedan orao i tisuće biljaka, a ne obratno, tisuće  orlova  i  jedna  biljka?  Ili  tisuće  orlova  i  tisuće  biljaka?  Prirodno  je  pitati  jesu  li  omjeri  koji  vladaju  prirodom  određeni  matematičkim  zakonima.  Ako  takvi  zakoni  postoje,  onda  bi  iz  toga  slijedilo  da  ćemo  jednoga  dana  moći  predvidjeti  raznovrsnost  i  na  drugim  mjestima,  u  drugim  skupinama  organizama. Spoznati takve zakone bilo bi fundamentalno dostignuće za ekologiju.    Nažalost, takvih zakona nema ili ih, barem do sada, biolozi nisu otkrili. Nisu ih otkrili u onakvom  obliku u kakvom se zakon definira, primjerice, u kemiji ili fizici. No, kao u svakom studiju evolucije,  postoje načela koja se mogu izraziti u obliku pravila ili statističkih trendova. Disciplina koja formulira  ovakve  slabije  zakonitosti,  ekologija  zajednica,  još  uvijek  je  mlada,  što  znači  da  ubrzano  raste.  Doduše,  na  taj  se  način  obično,  s  velikom  uljudnošću  opisuje  one  znanosti  koje  uvelike  zaostaju  za  svojim ostalim konkurenticama iz područja prirodoslovlja, no činjenica je da ekologija zajednica zaista  napreduje i vrlo je ambiciozna.    Pred  nama  se  nalazi  izvanredno  važan  problem:  kakva  je  veza  biološke  raznovrsnosti  i  nastanka  ekosustava.  Na  to  se  pitanje  može  odgovoriti  dvama  ekstremnim  odgovorima:  prvi  je  tvrdnja  o  postojanju  totalnog  nereda  u  zajednici  organizama,  poput  one  na  području  nacionalnog  parka  Chippewa.  Vrste  dolaze  i  odlaze  poput  slobodnih  duhova.  Njihova  kolonizacija  i  istrebljenje  nisu  determinirani prisutnošću ili odsutnošću drugih vrsta. U skladu s tim, ekstremnim modelom, biološka  raznovrsnost nastaje nasumce, a habitati u kojima žive različite vrste  zapravo ne koincidiraju, osim  slučajno.  Drugi  ekstremni  model  tvrdi  da  u  ekosustavima  vlada  savršeni  red.  Vrste  su  tako  tijesno  međupovezane,  hranidbeni  lanci  su  tako  čvrsti,  simbioze  tako  neraskidive  da  je  zajednica  zapravo  jedan  jedini  veliki  organizam,  superorganizam.  To  znači  da  ako  imenujemo  samo  jednu  vrstu,  npr.  akadsku muhu‐hvatačicu, mramornog salamandera ili đavolju paprat, tisuće drugih vrsta pojavit će se  za njima, a mi nećemo trebati nikakvih drugih obavijesti o dotičnoj zajednici.    Ekolozi  ne  prihvaćaju  ni  jedan  od  navedenih  ekstremnih  modela.    Oni  se  priklanjaju  srednjoj  mogućnosti oblikovanja zajednice, koja je otprilike ovakva: pojava posebne vrste u nekom habitatu  uvelike  ovisi  o  slučaju,  ali  za  većinu  organizama  taj  slučaj  je  pod  velikim  utjecajem  identiteta  vrsta  koje već postoje u tom habitatu.    U  takvim  labavo  organiziranim  zajednicama  postoje  mali  igrači  i  veliki  igrači,  a  najveći  igrači  od  svih su takozvane ključne vrste. Kao što samo ime implicira, nestanak ključnih vrsta može prouzročiti  drastično  mijenjanje  bitnog  dijela  zajednice.  Dolazi  do  djelomičnog  ili  potpunog  izumiranja  mnogih  drugih vrsta, dok neke druge cvatu u dotada neviđenom obilju. Ponekad će druge vrste, koje su prije  bile  prognane  iz  zajednice  zbog  konkurencije  ili  nepostojanja  životnog  prostora,  osvojiti  zajednicu,  tako dodatno mijenjajući njen karakter. No, vratimo li ključnu vrstu u zajednicu, ona će se u velikom  broju slučajeva, premda ne obvezno, vratiti u nešto što će nalikovati osnovnom stanju.    Jedna  od  najjačih  ključnih  vrsta  na  svijetu  jest  morska  vidra  (Enhydra  lutris).  Ova  predivna  životinja, velika i punašna, rođakinja lasicama, spretna poput mačke, koja gleda beskrajno ozbiljnim  pogledom, nekoć je nastanjivala područja bogata algama, uz obale Sjeverne Amerike, od Aljaske do  južne  Kalifornije.  Europski  doseljenici  i  kolonisti  lovili  su  je  zbog  krzna,  tako  da  je  do  kraja 

devetnaestog  stoljeća  gotovo  istrijebljena.  Na  mjestima  gdje  je  morska  vidra  u  potpunosti  nestala,  došlo  je  do  neočekivanog  lanca  događaja.  Morski  ježevi  inače  glavni  plijen  vidri,  razmnožili  su  se  eksplozivnom  brzinom  i  nastavili  se  hraniti  ogromnim  količinama  algi  i  ostalih  priobalnih  trava.  U  vrijeme vidri, alge i morske trave, usidrene na morskom dnu a visoke sve do površine, sačinjavale su  pravu šumu. Ta je šuma sada nestala, doslovce je bila pojedena. Velika područja bujnog oceanskog  tla sada su bila svedena na pustoš nalik pustinji.    Uz  jaku  podršku  javnosti,  konzervacionisti  su  uspjeli  vratiti  morsku  vidru,  a  s  njom  se  vratio  i  izvorni  habitat,  kao    i  biološka  raznovrsnost  tog  područja.  Mali  broj  životinja  uspio  je  preživjeti  na  rubnim dijelovima područja, oko vanjskih Aleutskih otoka na sjeveru i na nekoliko lokaliteta duž južne  Kalifornijske  obale.  Neke  od  tih  životinja  preseljene  su  danas  na  nekoliko  razbacanih  mjesta  u  priobalju SAD i Kanade, a snažne mjere su poduzete da bi se vrsta zaštitila od krivolovaca. Vidre su se  razmnožile,  a  broj  ježeva  se  smanjio.  Šume  algi  su  ponovno  izrasle  u  svojoj  prvobitnoj  raskoši.  Doselila se gomila manjih algi, zajedno sa račićima, lignjama, ribama i drugim organizmima. Sivi kitovi  su  migrirali  bliže  obali,  da  bi  se  njihova  mladunčad  mogla  hraniti  visokokoncentriranim  animalnim  planktonom, kojeg ima mnogo duž vanjske granice šuma algi.    Ekolozi,  poput  organizama  koje  proučavaju,  ne  mogu  natjerati  prirodu  da  se  ponaša  prema  njihovoj volji. Oni traže mogućnosti iskorištavajući povremeno otkriće ključnih vrsta ‐ poput morske  vidre  ‐  za  svoje  teorije  o  organizaciji  zajednica  u  različitim  okolinama.  Otkriveni  su  i  drugi  primjeri  ključnih vrsta. U nedirnutim šumama Središnje i Južne Amerike ‐ točnije rečeno u malom broju takvih  šuma  koje  još  postoje  ‐  jaguari  i  pume  hrane  se  velikim  brojem  malih  životinja  koje  naseljavaju  te  šume. Oni su lovci, koji uzimaju svaku životinju koju sretnu i suprotni su “tragačima” poput leoparda  ili divljeg psa, koji izabiru samo neke životinje za svoju hranu. Velike mačke naročito vole medvjediće  nosane,  koji  su  članovi  obitelji  rakuna,  samo  izduženog  tijela  i  tupastog  nosa,  te  slične  velike  glodavce, koji donekle nalikuju na divlje zečeve i male jelene. Kada su jaguari i pume iščezli s otoka  Barro  Colorado  u  Panami,  jer  šuma  nije  bila  dovoljno  velika  za  njih,  vrste  koje  su  dotad  bile  njihov  plijen su se deseterostruko ramnožile. Posljedice ovog poremećaja u ravnoteži sada se vide u cijelom  hranidbenom lancu. Veliki glodavci hrane se velikim sjemenkama koje padaju sa prašumskih krošinji.  Kada se previše namnože, oni reduciraju reproduktivnu sposobnost drveća čijim sjemenjem se hrane.  Druge  vrste  drveća,  čije  su  sjemenke  premale  da  bi  bile  zanimljive  glodavcima,  profitiraju  uslijed  manjkave  konkurencije.  Njihove  sjemenke  klijaju  u  velikim  količinama,  a  veći  broj  mladog  drveća  dosiže punu visinu i reproduktivnu dob. Nakon izvjesnog broja godina, sastav prašumskog drveća se  mijenja u njihovu korist. Čini se neizbježnim da će životinjske vrste koje su specijalizirane da se njima  hrane također prosperirati, da će se grabežljivci koji se hrane tim vrstama razmnožavati u većoj mjeri,  kao  i  gljivice  i  bakterije  koje  žive  kao  paraziti  na  drveću  s  malim  sjemenkama,  te  mikroskopske  životinje  koje  se  hrane  gljivicama  i  bakterijama,  a  i  one  čija  su  te  životinje  hrana.  Proces  se  odvija  uzduž i poprijeko mreže sačinjene od hranidbenih niti, sve dok se, nakon šoka nestanka ključne vrste,  ekosustav nanovo ne oblikuje.    Slonovi, nososrozi i drugi veliki biljožderi su ključne vrste u savanama Afrike, na sličan način na koji  su to jaguari u srednjeameričkim prašumama. Kada im je omogućeno dosizanje prirodne gustoće, oni  kontroliraju cijelu fizičku strukturu područja. Moderni Afrički slon gura, slama ili iskorjenjuje drveće,  mijenjajući  tako  fizionomiju  vegetacije,  što  vrlo  često  znači  ‐  i    životne  uvjete  brojnih  životinjskih  vrsta.  “Ubijeno”  se  drveće  zamjenjuje  travom  ili  žbunjem,  koji  su  pogodniji  kao  hrana  manjim  biljožderima. Lišće brzorastućih drvenastih biljaka je slabije kemijski otporno od lišća spororastućeg  drveća,  na  čijem  su  mjestu  izrasle  nove  biljke.  Povećava  se  brzina  hranidbenog  ciklusa.  Prolazak  bijelih  nosoroga  i  vodenih  konja  mijenja  travnata  područja  srednje  visine  u  mozaik  niskih  i  visokih 

travnatih  krpica. Niska trava, općenito  govoreći, manje je vlaknasta a više hranjiva od visoke trave.  Kao  rezultat  takvih  vegetacijskih  promjena,  kvaliteta  hrane  je  pogodnija  za  manje,  selektivnije  preživače.  Životinjske  vrste  koje  ovise  o  gustoj  šumskoj  vegetaciji  ili  o  visokoj  travi,  opstaju  u  područjima u koja slonovi, nosorozi i ostali veliki biljožderi rijetko zalaze.    Milijunima  godina  oni  su  slobodno  šetali  golemim  područjima  subsaharske  Afrike,  stvarajući  mozaik habitata. Ukupni učinak bilo je divovsko obogaćenje biološke raznovrsnosti.    Postalo je jasno da elitna grupa vrsta vrši veliki utjecaj na biološku raznovrsnost. Znanstvenici su  bili  privučeni  takvim  snažnim,  dojmljivim  slučajevima,  ne  samo  u  ekologiji  nego  i  na  drugim  područjima,  od  astrofizike  do  neurobiologije,  zato  što  oni  obećavaju  brzu  informaciju  i  ulazak  u  sustav koji je do tada djelovao nedodirljivo. No, generalizacija tog slučaja ih može vrlo lako zavesti. U  svim znanostima dođe vrijeme kada je poželjno odmaknuti se od očitog i jasnog, te početi kružiti oko  problema izmišljajući suptilniji pristup fenomenima. U proučavanju zajednica, ova strategija iziskuje  više pažnje posvećene kontekstu, povijesti i slučaju.    Jedan nedavni uspješni pristup bio je pokušaj dedukcije pravila zajedništva fauna i flora. Pokušaj  identificiranja  ključne  vrste  uzimao  je  zajednicu  onakvom  kakva  jest  i  nastojao  otkriti  što  bi  se  dogodilo  da  se  vrsta‐kandidat  ukloni.  Otkrivanjem  pravila  zajedništva  pokušavalo  se  rekonstruirati  sekvencu  u  kojoj  su  vrste  bile  dodavane  u  doba  nastanka  zajednice.  I  još  više:  ono  je  postuliralo  moguće  i  nemoguće  sekvence.  Dopustite  mi  da  tu  ideju  objasnim  na  imaginarnom  primjeru,  koji  odabirem  zbog  njegove  jasnoće.  Neka  biljna  vrsta  ustali  se  na,  recimo,  brdovitom  otoku.  Njeno  postojanje omogućava naseljavanje habitata vrstom kukaca koja se hrani baš tom biljkom. Vrsta osa  koja  parazitira  na  kukcima  sljedeća  je  koja  se  doseljava.  U  drugoj  dimenziji  počinje  se  manifestirati  natjecanje,  konkurencija.  Stiže  vrsta  djetlića,  nazovimo  je  A.  Ona  se  razmnožava  u  tolikoj  mjeri  da  počinje dominirati izvorima hrane, tako da u trenutku kada stignu još dvije vrste djetlića ‐ B i C, više  nema mjesta za sve. Može stati još samo jedna vrsta, ali ne obje. Sada imamo faunu djetlića koja se  sastoji ili od vrsta A i B ili A i C, što ovisi o tome koja je vrsta, B ili C stigla prva. Naposljetku, pojavljuje  se  i  vrsta  djetlića  D.  Zaposjedajući  svoju  specifičnu  nišu,  recimo  veliko  crnogorično  drveće,  ona  se  može  ugurati  na  otok  samo  ako  je  već  postojeća  kombinacija  djetlića  AB,  ali  ne  i  AC.  Tako  je  prva  stabilna fauna djetlića u zajednici ili ABD ili AC.    Ekolozi žele deducirati pravila zajedništva promatrajući koje vrste u stvarnosti žive zajedno. Jedan  pristup, koji je koristio Jared Diamond promatrajući ptice na Novoj Gvineji, uspoređuje zajednice na  mnogim različitim lokalitetima kako bi vidio koje se kombinacije vrsta nalaze često, a koje rijetko ili  nikada.  Preliminarni  zaključci  do  kojih  se  došlo  na  ovaj  način  mogu  se  dalje  testirati  detaljnim  proučavanjem  mjesta,  tj.  habitata  koje  individualne  vrste  najradije  biraju.  Recimo,    da  u  slučaju  djetlića, koji sam upravo naveo, B i C gotovo nikada ne koegzistiraju jer se natječu oko hrane sve dok  jedna  ili  druga  vrsta  ne  izumre.    Recimo,    da  su  dodatna  proučavanja  razradila  uzorak:  B  i  C  na  ponekim  planinama koegzistiraju, ali na različitim visinama, tako da su zapravo rijetko kada članovi  iste zajednice. Na planinama gdje obitavaju, B nastanjuje visine od 200 do 1000 metara, a C od 1000  do 2000 metara. Tamo gdje se pojavljuje samo jedna vrsta, ona se nalazi na visinama od 200 do 2000  metara. Ovo širenje je fenomen tzv. “ekološkog opuštanja”, pri čemu se neka vrsta ekspandira tamo  gdje  nema  konkurencije.  Restrikcija  neke  vrste  u  prisustvu  konkurencije  zove  se  “ekološko  premještanje”.  Postojanje  ekološkog  opuštanja  i  ekološkog  premještanja  smatra  se  snažnim  presumptivnim dokazom da čak i kada B i C zauzimaju istu geografsku poziciju, oni ne mogu živjeti  zajedno  u  istom  habitatu  i  zajednici.  Tada  se  povlače  na  visine  u  kojima  su  superiorni  suparničkoj  vrsti. U ovom slučaju B ostaje u nižim područjima, dok se C uspinje na veće visine. 

  Silama koje pridonose biološkoj raznovrsnosti treba dodati grabežljivce. U slavnom eksperimentu  na obali države Washington, Robert Paine je otkrio da mesožderi uopće ne uništavaju vrstu koja im je  glavni  plijen‐hrana,  nego  je  čak  i  zaštićuju  od  istrebljenja  i  time  pospješuju  biološku  raznovrsnost.  Riba Pisaster ochraceus je ključni  grabežljivac  koji se hrani mekušcima s  kamenog morskog tla,  kao  što  su  školjke,  puževi  i  ljuskavci.  Hrani  se  i  luparom,  vrstom  školjke  koja  rado  prianja  uz  brodska  korita.  Od  područja  koja  je  Paine  analizirao  i  na  kojima  živi  Pisaster,  tih  je    petnaest  vrsta  školjaka  koegzistiralo s luparom. Kada je Paine uklonio ribu, broj vrsta spao je na osam. Ono što se dogodilo  bilo  je  neočekivano,  ali  zapravo  logično.  Oslobođene  Pisastera,  školjke  i  lupari  razmnožili  su  se  pretjerano i istisnuli sedam drugih vrsta sa lokaliteta. Drugim riječima, grabežljivac je u ovom slučaju  bio  manje  opasan  po  biološku  raznovrsnost  od  konkurencije  do  koje  je  došlo  kada  je  grabežljivac  uklonjen.     I  simbioza  pridonosi  kompleksnosti  ekosustava.  Simbiozu  možemo  široko  definirati  kao  blisku  svezu dviju ili više vrsta. Biolozi poznaju tri klase simbioze. U parazitizmu simbiont je ovisan o svome  domaćinu, šteti mu ali ga ne ubija. Drukčije rečeno parazitizam je grabežljivost pri kojoj grabežljivac  jede  svoj  plijen  u  komadićima  sitnijim  od  cijele  jedinke.  Budući  da  ga  jede  malo  po  malo  i  da  preživljava,  česti  u  dobrom  stanju,  organizam  domaćin  je  u  stanju  izdržavati  cijelu  populaciju  neke  druge vrste. U stanju je i izdržavati mnogo vrsta simultano. Jedno nesretno i neliječeno ljudsko biće u  stanju  je,  barem  teoretrski  izdržavati  uši  glave,  uši  tijela,  zlouši  (široke  uši),  ljudske  buhe,  mnoštvo  kolutićavaca,  cilija,  protozoa,  gljivica  i  bakterija,  svih  metabolički  prilagođenih  životu  na  ljudskome  tijelu.  Svaka  vrsta  organizama,  naročito  sve  vrste  većih  biljaka  i  životinja,  domaćini  su  takvoj  flori  i  fauni parazita. Gorila ima svoju vlastitu vrstu širokih uši, Pthirus gorillae, koja vrlo nalikuje na vrstu  koja nastanjuje čovjeka. Poznate su sićušne ose čije larve parazitiraju na larvama jedne druge vrste  osa, koja živi unutar ličinke jedne vrste moljaca, koji se hrane izvjesnim biljkama koje žive na drugim  biljkama.    Raznovrsnost  uvećavaju  i  simbiontski  organizmi  koji  žive  na  tijelima  drugih  vrsta  ili  u  njihovim  gnijezdima  ali  im  niti  štete  niti  koriste.  Potpuno  nesvjesni  te  činjenice,  većina  ljudi  hoda  svijetom  noseći na svome čelu dvije vrste grinja, sićušnih stvorenja čija su crvasta tijela i glave nevidljive golom  oku.  Jedna  od  njih  (Demodex  folliculorum)  gnijezdi  se  u  korijenu  kose,  a  druga  (Demodex  brevis)  u  znojnim  žlijezdama.  Možete  ih  upoznati  razvučete  li  kožu  čvrsto  na  jednom  dijelu  čela,  pažljivo  pređete  nožem  za  maslac  preko  čela  pokušavajući  sastrugati  tragove  masne  izlučevine  iz  kože.  Izbjegavajte  oštre  predmete,  naoštreni  nož  ili  staklo.    Sastružite  materijal  koji  ste  skinuli  nožem  na  stakalce mikroskopa. Pogledate li kroz mikroskop vidjet ćete malena stvorenja koja vam se gnijezde  na licu.     Ljudi  nikada  ne  bi  primijetili  grinje  da  nisu  izumili  mikroskop.  Ove  životinjice  hrane  se  malim  količinama  ljudskog  tkiva,  nebitnima  za  svoje  domaćine  i  žive  sigurno  cijeli  svoj  vijek.  Njihova  je  biomasa  mikroskopska,  a  raznovrsnost  golema.  Žive  posvuda,  ali  da  bismo  ih  otkrili  treba  nam  posebno  pomagalo.  Na  listovima  prašumskoga  drveća  nalazimo  i  do  10000  vrsta  mikroorganizama,  tako da je jedan jedini palmin list lokalitet na kome živi cijela minijaturizirana flora i fauna.    Najčvršća veza koja vezuje vrste, ona koja riječi zajednica daje više od metaforičkog značenja jest  uzajamnost. To je treća klasa simbioze, koja se često smatra jedinom pravom simbiozom. Radi se o  bliskoj  koegzistenciji  dvaju  organizama  koji  oba  imaju  koristi  od  te  veze.  Misli  se  da  najveći  dio  mrtvog  drveta  rastaču  termiti  ‐  no  to  nisu  uistinu  termiti,  nego  protozoe  i  bakterije  koje  žive  u  probavnom traktu termita. Pa opet, one to ne bi bile u stanju da im termiti ne pružaju dom i stalni  dotok  drveta  koji  žvakanjem  dostavljaju  u  probavni  trakt.  Tako  bi  ispravan  način  da  se  kaže  što  se  događa s mrtvim drvetom bio: izjeda ga simbioza termita i mikroorganizama. Termiti žvaču drvo ali 

ga nisu u stanju probaviti. Mikroorganizmi probavljaju drvo ali ga nisu u stanju pribaviti. Moglo bi se  reći  da  su  milijunima  godina  termiti  pružali  dom  mikroorganizmima  i  služili  njihovim  specijalnim  prohtjevima.  To  bi  zapravo  bio  šovinizam  velikih  organizama.  Ispravno  je  reći  da  su  termiti  prilagođeni  potrebama  mikroorganizama.  Takva  je  priroda  uzajamnih  simbioza:  postizanje  najviše  razine prisnosti, stapanje partnera u jedan organizam.    Uzajamne simbioze su više od kurioziteta stvorenih za razonodu biolozima. Većina života na tlu u  krajnjoj liniji zavisi o jednoj takvoj vezi o mikorhizi. To je bliska i međuzavisna koegzistencija gljiva  i  korijenja biljaka. Velika većina biljaka dom je za gljivice koje su specijalizirane za apsorbiranje fosfora  i  drugih  kemijski  jednostavnih  hranjivih  tvari  iz  tla.  Mikorhizne  gljivice  prepuštaju  dio  ovog  vitalnog  materijala svojim domaćinima biljkama, a biljke im uzvraćaju time što im daju sklonište i opskrbljuju  ih ugljikohidratima. Biljke lišene svojih gljivica rastu polako, a mnoge umiru.    Bez povezanosti biljaka i gljivica, vjerojatno ne bi bila moguća niti kolonizacija tla višim biljkama i  životinjama, do koje je došlo prije 400 do 450 milijuna godina. Opustošeno, neplodno tlo toga doba  nije  bilo  gostoljubivo  spram  organizama  kompleksnijih  od  bakterija,  jednostavnih  algi  i  mahovina.  Najranije  vaskularne  biljke  bile  su  bez  listova  i  bez  sjemenki.  Udružujući  se  s  gljivicama,  osvojile  su  zemlju.  Neki  od  pionira  evoluirali  su  do  likofitnog  drveća  od  kojeg  su  nastale  veličanstvene  paleozoičke  šume  ‐  šume  koje  su  uslijed  geoloških  sila  pretvorene  u  ugljen  koji  i  danas  koristimo.   Prašume, u kojima se nalazi više od polovice biljnih i životinjskih vrsta koje postoje na Zemlji i danas  rastu na podlozi mikorhiznih gljivica.    Da zaključimo: što nam je danas poznato o stvaranju zajednica? Očito, znamo da u vezama među  vrsta  ima  sistematičnosti  i  organizacije.  Ali,  koliko?  Odgovor  je  nepoznat.  Poznate  su  nam  neke  ključne vrste, neka pravila stvaranja zajednica, neki procesi natjecanja i konkurencije, kao i simbioza.  To sve zvuči kao slaba gravitacijska sila.    Znamo  kako  neke  vrste  funkcioniraju  udvoje  ili  utroje,  ali  ne  kako  funkcionira  cijela  zajednica.  Postoji nekoliko naznaka o tome da cijela zajednica funkcionira na daleko složeniji način. Pomislimo  samo na zajednicu kao hranidbenu mrežu, vezu vrsta koje se hrane drugim vrstama. Pomislimo što se  događa kada je neka vrsta istrijebljena, naprosto povučena iz hranidbene mreže, kao što je to bilo sa  morskim vidrama. Koji je učinak? Sa istraživanjima na terenu, kao i matematičkim modelima, ekolozi  su uspjeli otkriti nekoliko najopćenitijih osobina hranidbenih mreža. Naučili su da su hranidbeni lanci  koji  stvaraju  mrežu  vrlo  kratki.  Slijedite  li  lanac  i  gledate  tko  jede  koga  sa  svake  strane  lanca  ili  na  različitim  mjestima  u  mreži,  obično  ćete  ustanoviti  da  je  broj  članaka  u  lancu  pet  ili  manje.  Npr:  u  močvarnom  području  sjevernih  središnjih  država  SAD  mali  skakavci  jedu  tragu,  paukovi  se  hrane  skakavcima,  male  ptice  pjevice  jedu  paukove,  a  močvarni  orlovi  jedu  male  ptice  pjevice.  Zbog  toga  što  trava  ne  jede  nikoga,  a  orlovi  nisu  ničiji  plijen    (osim  ako  izuzmemo  bakterije  i  druge  dekompozitore, koji će se njima hraniti kada uginu), ove dvije vrste čine krajeve lanca. Drugo pravilo  je da broj članaka hranidbene mreže ne raste ukoliko raste veličina zajednice. Nije važno koliko vrsta  živi  zajedno,  prosječni  broj  članaka  od  određene  biljne  vrste  do  glavnog,  gornjeg  grabežljivca  neće  rasti.    Navest ću dvije generalizacije za ilustraciju nekih čvrstijih principa ekologije zajednica. No, navesti  ću  ih  i  zato  da  bih  pokazao  koliko  su  nepotpuni  i  nedovršeni  ti  principi.  Zamislimo  da  smo  uklonili  male ptice pjevice iz hranidbene mreže u močvari. Hranidbeni lanac je slomljen, ali ekosustav ostaje  više ili manje netaknut. Razlog je tome što je svaka vrsta u lancu povezana dodatnim lancima. Druge  vrste  ptica  koje  žive  u  močvari  sada  će  jesti  više  paukova,  a  močvarni  orlovi  će  se,  gotovo  neprimjetno, okrenuti drugim pticama, zmijama ili drugim životinjama. Grinje koje žive kao simbionti 

na  malim  pticama  pjevačicama,  a  dio  su  nekog  drugog  lanca,  nestat  će  sa  svojim  domaćinom,  no  njihov nestanak imat će zanemariv učinak na zajednicu , gledano u cijelosti.    Proširimo misaoni eksperiment na još dvije vrste ptica pjevica u močvari, pa na sve ptice pjevice.  Kako nož reže dublje, njegov rez zadire sve oštrije u zajednicu. Izuzmimo mrave, glavne grabežljivce  sitnoga  svijeta  kukaca,  potom  druge  male  životinje  i  efekti  će  biti  sve  uočljiviji  ‐  premda  teško  predvidljivi. Većina ptičjih vrsta, mrava, te drugih biljaka i životinja povezana je višestrukim lancima u  hranidbenoj mreži. Vrlo je teško tvrditi tko će preživjeti i tko će od preživjelih preuzeti ulogu nestalih  vrsta i koliko će uspješno igrati tu ulogu. Fizičari mogu iscrtati ponašanje pojedinačne čestice, mogu  sa sigurnošću predvidjeti interakciju dviju čestica. Počinju se gubiti kada dođe do interakcija tri i više  čestica. Ne smijemo zaboraviti da je ekologija neusporedivo kompleksniji predmet od fizike.    Obrnuti  proces  izumiranju  vrsta  je  gomilanje  vrsta.  Ekolozi  su  uglavnom  nesposobni  predvidjeti  koje  vrste  još  mogu  naseliti  već  naseljenu  zajednicu  i  dodati  nešto  njenoj  raznovrsnosti.  Slučajno  odaberimo  habitat.  Koliko  su  gusto  naseljene  vrste?  Koja  je  gornja  granica  stabilne  raznovrsnosti,  najviši  broj  vrsta  koje  se  mogu  same  održavati,  bez  ljudske  intervencije?  Lako  je  potaknuti  lokalnu  raznovrsnost  umjetnim  uvođenjem  velikog  broja  vrsta  ‐  npr.  presađivanjem  u  prirodu  umjetno  uzgojenih  orhideja  ili  puštanjem  na  slobodu  tigrova  rođenih  u  zoološkom  vrtu.  No,  većina  njih  će  nestati.  Bez  trajne  i  nasilne  manipulacije  većina  prenapučenih  zajednica  vratit  će  se  u  niže  stanje  raznovrsnosti, koje će možda nalikovati na izvorno, a možda i neće.    Neodredljivost  strukture  zajednice  uvećava  se  postojanjem  veza  među  vrstama  koje  se  nalaze  izvan  konvencionalnih  hranidbenih  mreža  i  za  koje  postoji  malo  uvjerljivijih  zakona  ili  pravila.  Natjecanje ‐ posebice ono koje rezultira isključenjem jedne vrste od strane druge, naročito je teško  predvidjeti.  Isto  tako  je  teško  predvidjeti  rezultate  uklanjanja  strvinara  i  simbionata.  Najteže  je  predvidjeti  utjecaj  vrsta  koje  mijenjaju  fizički  okoliš  tijekom  mnogih  godina.  Dominantne  tri  vrste  u  stanju su mijenjati temperaturu i režim vlage područja u kojima druge životinje i biljke moraju živjeti.  Termiti obogaćuju i rahle tlo, mijenjaju sastav kemijskih elemenata i određuju vrste biljaka koje mogu  rasti  u  blizini  njihovih  podzemnih  tunela.  Populacije  grinja  će  rasti,  a  gljivica  i  spora  u  humusu  će  opadati ‐ sve u neodredivoj količini.    Nepredvidljivost  ekosustava  je  konzekvenca  posebnosti  vrsta  od  kojih  se  on  sastoji.  Svaka  vrsta  jest  entitet  jedinstvene  evolucione  povijesti  i  genoma,  tako  da  svaka  vrsta  odgovara  ostatku  zajednice  na  poseban  način.  Završit  ću  s  mojim  omiljenim  primjerom  idiosinkrazije  koja  poništava  zakonitost. Male udubine u drveću često se pune kišnicom, stvarajući tako male vodene habitate za  sićušne  životinje  i  mikroorganizme.    Na  zapadnoj  obali  SAD  u  njima  se  nastanjuju  larve  jedne  vrste  komaraca, Aedes sierrensis. One se hrane mikroskopskim protozoama, Lambornella clarki. Protozoe  se hrane bakterijama i drugim mikroorganizmima koji žive u kišnicom napunjenim udubinama u kori  drveća. Nakon što su protozoe bile izložene mirisu larvi komaraca jedan do tri dana, one se prestaju  hraniti bakterijama i navaljuju na larve. Neke od njih se pretvaraju u parazitski oblik koji osvaja tijela  larvi  i  počinje  se  hraniti  njihovim  tkivom  i  krvlju.  Tako  se  segment  hranidbenog  lanca  odjednom  izokreće, stvarajući krug u kome je svaka vrsta istovremeno plijen i grabežljivac za drugoga.    Krug  grabeža  i  protugrabeža  kod  protozoa  i  komaraca  karakterističan  je  za  pravac  kojim  mora  krenuti  ekologija  zajednica:  detaljno  analiziranje  ekosustava,  počevši  s  njegova  dna  prema  njegovu  vrhu. Biolozi se vraćaju prirodnoj povijesti, s novim osjećajem poziva. Više ne očekuju da će mnogo  naučiti  analizirajući  stvari  odozgo  nadolje,  od  osobina  cijelog  ekosustava  (dotoka  energije,  hranidbenih  ciklusa,  biomase)  interpoliranih  na  osobine  zajednica  i  vrsta.  Samo  detaljnim  poznavanjem  životnih  ciklusa  i  biologije  velikih  brojeva  konstitutivnih  vrsta  bit  će  moguće  stvoriti  načela i metode koje mogu precizno ocrtati budućnost ekosustava suočenih s ljudskom devastacijom. 

  Jer,  tu  će  se  nalaziti  odgovor  na  pitanje  koje  sebi  najčešće  postavljam,  u  svezi  s  raznovrsnošću  života:  ako  se  uništi  dovoljan  broj  vrsta,  hoće  li  cijeli  ekosustav  kolabirati  i  hoće  li  uništenje  većine  drugih vrsta uslijediti ubrzo potom? Jedini odgovor koji mogu dati glasi: moguće je. No, u trenutku  kada ćemo biti sigurni, možda će biti prekasno. Jedan je planet ‐ jedan eksperiment.      Prevela: Rajka Rusan 

Robert Wright   

ZNANSTVENIK I NJEGOV BOG*          Wilson  je  u  mladosti  prvi  puta  iskusio  “prirodnjački  trans”,  stanje  koje  sam  opisuje  u,  dijelom  autobiografskoj knjizi Biophilia. Sam u šumi, oslobođen zahtjeva društva, mogao je ući u svijet koji ne  mari za onaj njegov. On to još uvijek može. “Sada mi je potreban jedan jači fix”, kaže. “Kada sam imao  osamnaest godina, uzbuđivala me sama činjenica da ulazim u veliku močvaru Alabame. Sada mi je za  to  potrebna  brazilska  prašuma.  Ali  još  uvijek  osjećam  onaj  isti  nagon,  onaj  isti  emocionalni  polet,  nadu da ću istražujući pronaći nove stvari.”    S  vremena  na  vrijeme  Ed  je  uspio  preobratiti  školskoga  druga  u  zoologa  “bez  stalnog  radnog  vremena.”  Jedan  takav  konvertit  je  i  Ellis  MacLeod,  sada  profesor  entomologije  na  Sveučilištu  u  Illinoisu.  U  petom  razredu,  MacLeod  i  Wilson  živjeli  su  u  istom  susjedstvu  u  Washingtonu.  Krajem  tjedna  ukrcali  bi  se  na  autobus  do  Smithsonianovog  muzeja  prirode  povijesti,  šetali  bi  po  nacionalnom zoološkom vrtu ili bi otišli do parka Rock Creek. U parku su od drški za metle, vješalica i  vrećica od sira radili mreže za lov leptira, crvenih admirala, fritilara, tužnih krinki. Kasnije bi ih ubili,  stjesnili i ovjekovječili kao predstavnike svoje vrste.    Ellis se prisjeća kako je Ed pisao priče u kojima su glavni junaci bili životinje, i kako ih je čitao pred  cijelim razredom. Premda je već bio poznat, ipak je bio sramežljiv. “Ne sjećam se da je imao mnogo  dobrih prijatelja, ako ih je uopće imao, a nisam ih imao ni ja”, rekao je MacLeod. “Prema suvremenim  standardima, mi smo bili par luđaka, znate već, onih ludih vrsta ljudi koji idu okolo i sakupljaju kukce.  Sjećam  se  kako  je  Ed,  jednom  u  šestom  razredu,  sve  klince  dovodio  do  ludila  dopuštajući  vučjem  pauku da šeće preko vlastite ruke.” U srednjoj školi, kada je MacLeod posjetio Wilsonove u Alabami,  Ed je prešao sa paukova na “Kukce, velika grozna bića što jedu bogomoljke”. Godinu dvije kasnije, u  stražnjem  je  dvorištu  počeo  sakupljati  zmije.  Živjele  su  u  kavezima  za  piliće  i  jele  ribu  i  tri  žabe  dnevno, koje im je Wilson pažljivo dostavljao. Znatiželjne je susjede pripuštao u svoj vrtni muzej. “Bio  sam prilično poznat u okolici po svojem interesu za zmije”, prisjeća se Wilson.    Ali istraživanje zmija nije mu postalo sudbina. Jednoga dana, u dobi od sedam godina, one godine  kada  su  mu  se  roditelji  razvodili,  lovio  je  ribe  na  udicu  i  izvukao  jedan  od  svojih  štapova  iz  vode  takvom nekontroliranom snagom da mu se vrh udice zabio u desno oko. Od toga dana ostao mu je  traumatični katarakt koji je potpuno onesposobio oko, i trajno onemogućio dubinsku percepciju. Ali  vid na lijevo oko ostao je dobar, posebno na blizinu, a ta ga je činjenica vodila k proučavanju manjih  stvari. “Ja posljednji opažam jastreba na drvetu”, piše, “ali mogu proučavati vlati i obrise tijela kukca  bez pomoći povećala”.    Wilson  je  na  mrave  prvi  put  obratio  pažnju  u  parku  Rock  Creek.  Još  uvijek  ima  o  tome  jasna  sjećanja: razdvojivši gnjilo deblo, zadržao je u ruci gustu koloniju Acanthomyopsa. Njihova su zlatna  tijela zablistala na suncu, a zrak se ispunio njihovim karakterističnim mirisom, citronelom. Sljedeće je  godine,  nakon  preseljenja  u  Alabamu,  započeo  sistematskim  proučavanjem  mrava,  sakupljajući  primjerke Odontomachus insularis i Iridomyrmex humilis. Njegove namjere o izgradnji karijere počele  su  dobivati  svoje  obrise:  on  će  početi  raditi  za  Odjel  promocije  poljoprivrede  Sjedinjenih  država,  počet  će  se  voziti  u  jednom  od  onih  državnih  zelenih  malih  kamioneta  i  davati  savjete  seljacima  o  kukcima  neprijateljima  i  prijateljima.  U  dobi  od  trinaest  godina,  Wilson  je  stvorio  svoju  prvu  opservaciju  vrijednu  objavljivanja  (premda  ju  nije  objavio  još  godinama  poslije)  ‐  naime  da  je 

područje  Mobile  Alabama  puno  vatrenih  mrava,  koji  su  nekoć  bili  ograničeni  na  Južnu  Ameriku:  Solenopsis invicta.    “Mrave možemo smatrati primarnim društvenim kukcima iz nekoliko razloga”, pisao je Wilson u  svojoj  knjizi  Društva  kukaca,  u  knjizi  koja  ga  je  nakon  objavljivanja  1971.  proslavila  i  unaprijedila  u  jednog  od  najznačajnijih  entomologa  svijeta.  U  razradi  knjige,  on  sa  strahopoštovanjem  govori  o  sposobnosti  tih  malih  jednostavnih  stvorenja  da  stvore  društva  takve  složenosti,  veličine  i  beskonačne  svrsishodnosti.  On  govori:  Pogledajmo  Eciton  Burchelli.  Ti  vojni  mravi  imaju  disciplinu,  smisao  za  poslanstvo  (barem  prema  onome  što  se  može  vidjeti),  i  kolektivnu  koheziju  koju  rijetke  ljudske  vojske  mogu  stvoriti.  Po  noći  logoruju  na  otvorenom;  stotine  tisuća  mrava  povezuje  svoja  tijela,  i  oblikuje  kruti  cilindar  u  promjeru  veličine  od  nekoliko  desetaka  centimetara,  sa  kraljicom  i  njezinim potomstvom sigurnim u središtu. Po danu to se jedinstveno tijelo raspada u privremeni kaos  iz  kojeg  se  stvara  kolona  što  stupa.  Manji,  agilniji  mravi  radilice  preuzimaju  vodstvo,  dok  krupniji  mravi, vojnici prate uz bok kolone. Lišće pod njihovim nogama hrusti, a skakavci ispuštaju zvuke dok  se skrivaju u debla radi samoobrane, ali vrlo često bez koristi; mnoge skakavce koji se uspiju spasiti  od  mrava  proždiru  drozdovi,  mali  strvinari  koji  prate  ovu  mravlju  ofenzivu  sa  strane,  sa  obližnjih  grana.    Ako  ispustite  pogled  iz  fokusa,  kaže  Wilson,  mravi  izgledaju  kao  jedno  tijelo,  dugačko  deset  do  petnaest metara i široko više od jedan metar. Ono raste poput drveta, a onda se dijeli na dvije, tri ili  pet grana, koje se opet dijele i sjedinjuju sve dok mravi ne oblikuju jedinstveni front, luk od dvadeset  metara,  koji  se  metodički  kreće  prema  naprijed.  Taj  sklop  traži  i  uništava  tarantule,  škorpione,  jelenke,  skakavce,  strane  mrave,  čak  i  nedovoljno  pokretljive  zmije  i  guštere.  Ubijaju  ih  ubodima  ili  gušenjem. Komadanje i prijenos vrši se bez posebne odluke; pola tuceta radilica nosi škorpionov rep  oko petnaest metara unatrag, u posebno sklonište, iz kojega će ga krajem dana odnijeti u svoj noćni  logor, putem dužine nogometnog igrališta.    Malo  manje  užasavajuća,  ali  ništa  manje  impresivna  jest  vojska  mrava  Atta  sexdens,  vrsta  poljoprivrednih mrava. Kolonija Atta koristi razrađenu podjelu rada kako bi istovremeno mogla saditi,  orati i žnjeti svoj urod, gljive. Najveće radilice sijeku listove i sa njima se vraćaju u gnijezdo, koje manji  mravi  režu  u  podnošljive  veličine.  Još  manji  mravi  žvaču  dijeliće  u  male  komadiće,  a  onda  ih  prepuštaju  novoj  kasti,  kasti  koja  ih  uvlači  u  zemlju.  Na  tim  gredicama  članovi  jedne  nove  kaste  implantiraju male spore gljivica. Čuvanje nasada ostavljeno je najmanjim od svih mrava; oni ih čiste,  izbacuju  strane  gljivice  i  s  vremena  na  vrijeme  izdvajaju  niti  kako  bi  mogli  nahraniti  svoje  sestre.  Premda kolonija Ataa ne liči na organizam onako kao kolonija vojnika mrava, ona ima neka obilježja  organizma: podjelu rada, bezpoštednu odanost dijelova cjelini, i njihova potpuna ovisnost o njoj. U  stvari to možemo reći za sve mrave. Wiliam Morton Wheeler, veliki entomolog s kraja stoljeća, čiji je  nasljednik E. O. Wilson, tvrdio je da je kolonija mrava vrsta organizma, “superorganizam”.    Zamagljivanje crte koja razdvaja i organizam jest osjetljiva stvar, i u tome se sastoje neke kritike  kojima  je  bio  izložan  E.  O.  Wilson.  Za  zapadnjačku  osjetljivost  ima  nešto  nelagodno  u  društvu  koje  djeluje  po  mehaničkim  pravilima  i  pomoću  slijepe  individualne  požrtvovnosti.  Odmah  nam  pada  na  pamet  fašistička  Italija  ili  komunistička  Kina  ili  čak  moderni  Japan,  koji  je  po  svojim  jeftinim  i  pouzdanim  automobilima  i  kompjutorima  društvo  čije  se  učinkovitosti  neki  Amerikanci  plaše.  Isto  tako, ne treba puno mašte da vidimo sličnost između Atta, s njihovim kastinskim sistemom i ljudskog  društva u kojemu je ljudima od rođenja određen stalni društvenoekonomski status (kao u klasičnoj  Indiji).    Wilson  naravno  nikada  nije  smatrao  da  su  mravlja  društva  vrijedna  ljudskog  oponašanja,  ali  je  napisao  da  su  gotovo  “savršeni”  u  čisto  biološkom  smislu,  savršeniji  od  društava  sisavaca,  pa  je  s 

lijevoga  kraja  političkoga  spektra,  sa  kojega  je  kritika  na  Wilsona  dolazila  više  puta,  takav  jezik  bio  proglašen reakcionarnim. Možda je zato ironija da je Wheeler, koji je ideju o superorganizmu shvatio  doslovno i iz nje izvukao određen estetski užitak, bio socijalist. Ali na izvjestan način to ima smisla.  Glavni problem s kojim su se suočila socijalistička i komunistička društva bila je ljudska sebičnost; ako  ne  dobiju  naknadu  u  odnosu  prema  količini  svoga  rada,  ljudi  neće  raditi  naporno.  Društvo  mrava  nema takav problem. Njihov je altruizam duboko ukorijenjen.    Jedinstvo mravlje kolonije, osim što je politički sugestivno, je i zagonetno, barem na prvi pogled,  jer se prihvaća bespogovorno. Mravi su sposobni samo za mali raspon stereotipnih ponašanja i nisu  sposobni  razlikovati  jednu  maticu  od  druge.  Kako  se  takva  pojedinačna  glupost  može  zbrojati  u  društvenu inteligenciju?    U Wheelerovo doba to je bila velika misterija koja je okruživala sve društvene kukce ‐ ose, pčele i  termite, kao i mrave, i pokrenula je neke prilično lude spekulacije o nematerijalnim snagama poput  “duha košnice”. Čak i Wheeler, kada je pokušao objasniti dosljednost zajednice kukaca, bio je prisiljen  razmotriti “psihološke faktore kao svijest i volju”. U slučaju mrava, ispravno i prizemnije objašnjenje  nije se ponudilo još pedeset godina nakon Wheelerovih radova. E. O. Wilson, tada već mladi profesor  s  Harvarda,  pronašao  je  kritični  dijelić  dokaza  dok  se  igrao  s  jednim  od  svojih  djetinjih  prijatelja  iz  Alabame, Solenopsisom invicta.    Godine 1953. Wilson je slušao predavanje Konrada Lorenza, austrijskog zoologa koji je utemeljio  etologiju.  Etologija  se  obično  definira  kao  proučavanje  životinjskog  ponašanja  iz  evolucione  perspektive. Za vrijeme svog predavanja Lorenz je govorio o “riliserima”, signalima, obično vizualnim  ili  auditornima  koji  pokreću  stereotipsku  sekvencu  ponašanja  u  ptica  i  drugih  životinja.  Wilson  je  odmah shvatio da kemijski signali mogu imati analognu ulogu i kod društvenih kukaca.    Nekoliko godina kasnije, nakon što se vratio s dugih svjetskih putovanja, Wilson je testirao svoje  nagađanje.  Uzeo je primjerak Solenopsisa invicta i žrtvovao ga znanosti. Istražujući izvor mirisa koji  vatreni mravi odašilju iz svojega zatka, Wilson je odstranio tri organa za koje se činilo da su vjerojatni  kandidati, i isprao ih. (To nije bila laka zadaća; svaki je od njih bio otprilike veličine kratke i neobičpno  tanke dlake.) Potom je svaki organ zdrobio u kašastu masu. Samo se Dufourova žlijezda, koja se nalazi  u  bazi  žalca  pokazala  provokativnom.  Kada  su  njeni  ostaci  stavljeni  na  staklenoj  podlozi  u  blizini  gnijezda vatrenih mrava, deseci mrava su izašli van, usmjerili se prema mirisu koji je širila i, kada su  stigli do mjesta na kome se nalazila, počeli su kružiti uokolo kao da bi sada nešto trebali početi raditi.    Wilson je pronašao izvor kemijskog markera koji drži na okupu vatrene mrave. A otkrio je također  da  su  Lorenzovi  “riliseri”  uistinu  analogni.  Ovi  kemijski  okidači,  ili  feromoni  ‐  kako  su  kasnije  dobili  ime ‐ uzročnici su prilično složene sekvence aktivnosti. Oni ne samo da pokazuju put kojim se moraju  kretati mravi, nego ih također prisiljavaju da napuste gnijezdo i da se počnu kretati. Oni nisu, prema  Wilsonovim  riječima,  samo  vodiči  nego  cijela  poruka.  “Te  noći  nisam  mogao  spavati”  zapisao  je  u  jednom  autobiografskom  članku  “tada  sam  zamislio  prikaz  cijelog  društvenog  repertoara  mrava  pomoću  malog  broja  kemijskih  okidača”.  Nakon  plodne  karijere  profesora  na  Harvardu  i  dobitnika  brojnih  nagrada  za  populariziranje  znanosti,  nakon  što  je  izdao  svoje  knjige  O  ljudskoj  prirodi,  Sociobiologija, Društva kukaca, Biofilija i Mravi, okrenuo se ekološkim i teorijsko biološkim temama.  Baveći se problemom znanstvenog definiranja vrste susreo se s potrebom razgraničenja prirodnog i  kulturnog.     Tako  je  pisao:  Možda  vam  je  odmah  palo  na  pamet  da  je  opće  slaganje  o  vrsti  samo  kulturni  artefakt,  konvencija  o  anatomiji  i  znanstvenim  imenima  koja  su  se  pojavila  na  isti  način  poput  autonomne  evolucije  sustava,  naime  iz  intuicije  i  povijesne  slučajnosti,  već  prema  tome  tko  je  prvi  koristio  boju  za  klasifikaciju  tipova,  tko  je  prvi  koristio  latinsko  ime  za  neki  jasni  oblik,  sve  dok  se 

napokon nije pojavila klasifikacija dovoljnog broja ljudi sposobna da nas zadovolji, klasifikacija kojoj je  Roger Tory Petersen napokon dao svoj pečat.     Ali ne biste bili u pravu. Postoji test koji razdvaja kulturne artefakte od prirodnih jedinica. Riječ je  o  usporednim  klasifikacijama  nastalim  u  različitim  ljudskim  društvima  koje  nikada  nisu  bile  u  kontaktu. Godine 1928., veliki ornitolog Ernst Mayr putovao je kao mladić po Arfak planinama Nove  Gvineje kako bi stvorio prvu potpunu kolekciju ptica, uključujući i jastrebove. Prije odlaska, posjetio je  sve  značajnije  kolekcije  ptica  u  europskim  muzejima.  Proučavajući  primjerke  sakupljene  iz  Zapadne  Nove  Gvineje,  on  je  prosudio  da  će  na  Arfak  planinama  vjerojatno  biti  nešto  više  od  stotinu  ptičjih  vrsta.  Njegov  pojam  vrste  bio  je  pojam  koji  su  koristili  europski  znanstvenici  promatrajući  mrtve  ptice,  tako  da  su  izdvajali  primjerke  u  grupe  prema  njihovoj  anatomiji,  kao  što  bankovni  aparat  za  sortiranje  kovanica  razdvaja  kovanice  od  deset  centi,  dvadeset  i  pet  centi  i  jednog  dolara.  Kada  se  smjestio  u  svoj  logor,  poslije  dugog  i  riskantnog  puta,  Mayr  je  unajmio  urođenike  lovce  koji  će  mu  pomoći da sakupi sve ptice u regiji. Kako su mu lovci donosili primjerak po primjerak, on je bilježio  njihova  imena  koja  su  oni  koristili  u  vlastitoj  klasifikaciji.  Napokon  je  izbrojao  da  ljudi  s  Arfaka  raspoznaju 136 vrsta ptica, ni manje ni više, i da se njihove vrste gotovo savršeno podudaraju s onima  koje  imenuju  europski  muzejski  biolozi.  Jedina  je  razlika  bila  između  para  vrlo  sličnih  vrsta,  koje  je  Mayr,  izvježbani  znanstvenik  mogao  razdvojiti,  a  koje  su  ljudi  s  Arfačkih  planina,  premda  izvježbani  lovci, svrstavali u jednu.    Mnogo  godina  kasnije,  kada  sam  imao  dvadesetipet  godina,  poput  Mayra  kada  je  krenuo  u  Arfačku  avanturu,  krenuo  sam  na  dugački  put  preko  Saruwaget  planina  na  sjeveroistoku  Nove  Gvineje kako bih sakupljao mrave. Ponovio sam Mayrov interkulturni test i pronašao da Saruwageti  ne  razlikuju  vrste  mrava.  Mrav  je  mrav.  To  me  nije  trebalo  čuditi,  nije  bila  riječ  o  tomu  da  su  Saruwagetski  mravi  i  urođenici  pali  na  testu,  već  o  tome  da  Papuanci  nemaju  nikakve  praktične  potrebe za klasifikacijom mrava. Arfački ljudi su lovci koji koriste svoje poznavanje raznolikosti ptica  kako bi preživjeli, baš kao i europski ornitolozi. U Mayrovo je vrijeme barem bilo isto, naime da su se  divlje ptice koristile kao temeljni izvor hrane.    Isto  tako,  plemena  američkih  indijanaca  Amazone  i  bazena  Orinokoa  imaju  vrlo  jasna  znanja  o  biljkama  u  prašumi.  Neki  šamani  i  plemenski  starci  sposobni  su  imenovati  tisuće  vrsta  biljaka.  Botaničari Europe i Sjeverne Amerike ne samo da su se općenito slagali s distinkcijama vrsta, već su i  naučili vrlo mnogo od svojih kolega indijanaca o preferencijama u staništima, o sezonama množenja, i  o  praktičnom  iskorištavanju  različitih  biljaka.  Zanimljivo  je  bilo  da  je  jedina  žitarica  koja  se  jako  koristila u razvijenim zemljama za koju urođenici nisu znali bila orah makadamije, čije je podrijetlo u  Australiji.  Nažalost,  mnoga  znanja  urođenika  gube  se,  smanjuju  ili  nestaju  otkako  europska  kultura  uništava  posljednje  predpismene  urođeničke  kulture  u  tropskim  zemljama.  Mi  time  gubimo  bespovratno ono što je u pravom smislu znanstvena spoznaja.    U svim kulturama preživljavaju sredstva taksonomske klasifikacije. Početak je mudrosti, kako kaže  kineska  poslovica,  imenovati  stvari  pravim  imenom.  Nakon  otkrića  iz  1895.  da  malariju  prenosi  komarac Anopheles, vlade širom svijeta poduzele su mjere da se unište zajednice kukaca isušivanjem  baruština  i  zaprašivanjem  zaraženih  područja  insekticidima.  U  Europi  se  razlika  između  prenosnika  malarije, parazita krvnih protozoa roda Plasmodium, i vektorskog komarca Annopheles maculipennis,  isprva  činila  nekonzistentna,  a  kontrolirani  efekti  nisu  bili  precizni  i  točni.  Na  nekim  je  lokalitetima  bilo puno komaraca, ali je malarije bilo malo ili je gotovo nije ni bilo, dok je na drugima točno bilo  upravo  suprotno.  Problem  je  riješen  godine  1934.  Entomolozi  su  otkrili  da  A.  maculipennis  nije  jedinstvena vrsta, već skupina koja se sastoji od najmanje sedam vrsta. Izvanjska je pojava odraslih  komaraca  bila  gotovo  identična,  premda  ih  obilježavaju  mnoge  distinktivne  biološke  crte,  od  kojih 

neke  priječe  njihovu  hibridizaciju.  Prvo  takvo  obilježje  bilo  je  oblik  i  veličina  jajašca  koje  su  ženke  komaraca legle na površinu vode. Pokazalo se da prve dvije vrste ne legu jajašca u grozdovima, već  svako  jajašce  posebno.  Entomolozi  su  se  uzbudili,  pa  su  se  ostali  dijelovi  slagalice  ubrzo  uklopili  na  pravo  mjesto.  Uskoro  su  pronađene  i  druge  karakteristike:  boja  jajašca,  veličina  strukture  kromosoma,  hibernacija  nasuprot  stalnom  oplođivanju  u  vodi,  geografska  distribucija  itd.  I  najznačajnije od svega, pokazalo se da se neke vrste koje razlikujemo prema tim osobinama razlikuju  i  po  tome  što  se  hrane  ljudskom  krvlju  i  na  taj  način  prenose  malarične  parazite.  Kada  se  to  ustanovilo,  opasni  članovi  skupine  A.  maculipennis,  mogli  su  se  naciljati  i  istrijebiti.  Malarija  je  u  Europi gotovo posve nestala.    Sistematičari  često  mogu  riješiti  biološke  probleme  ove  vrste  cijepanjem  vrste  na  karakteristike  zajedničke  vrste.  Isto  vrijedi  i  u  suprotnom  smjeru.  Oni  često  sjedinjuju  različite  oblike  koji  su  se  dotad  smatrali  dobrim  vrstama  u  veće,  varijabilnije  vrste  time  što  demonstriraju  postojanje  samo  jedne populacije jedinki koja se slobodno sparuje u prirodi. Kada se to vrši ispravno, pomoću ispravne  analize, razdvajanje i sjedinjavanje otvaraju vrata sigurnim tumačenjima o organizmima.    Pa  ipak,  pojam  biološke  vrste  sadrži  kronične  i  duboke  probleme.  Otpočetka,  od  prvih  jasnih  formulacija na kraju prošloga stoljeća, on je korodirao pod utjecajem iznimaka i dvosmislica. Osnovni  je  razlog  tomu  što  se  svaka  vrsta  definira  kao  reproduktivno  izolirana  populacija  ili  skup  populacija  koje su se na nekoj stepenici evolucije razdvojile od svih drugih vrsta. Riječ je o jedinstvenoj jedinki,  ne  samo  o  jednoj  jedinki  u  klasi  identičnih  jedinki,  kao  što  je  atom  vodika  ili  molekula  benzena.  Ta  kvalifikacija  se  razlikuje  od  pojma  u  fizici  ili  kemiji,  u  kojima  je  riječ  o  općem  pojmu  sa  skupinom  izmjerljivih  količina.  Elektron  primjerice  jest  postulirana  jedinica  sa  4.8  x  1010  jedinica  negativnoga  naboja i 9.1 x 1028 grama mase. Naravno, nitko zapravo nikada nije vidio elektrone, ali fizičari vjeruju  u njih jer svojstva koja su im pripisana omogućuju točno objašnjenje katodnih zraka, elektromagneta,  tofoelektričkog  efekta,  električne  struje  i  kemijskih  veza.  Velik  dio  fizike  i  kemije  ovisi  o  točnoj  vizualizaciji odstranjivanja elektrona od atoma ili molekula kako bi stvorili pozitivne ione ili slobodne  elektrone. U fizikalnome jeziku oni su virtualni; oni imaju nesumnjivo tjelesno postojanje.    Više  od  mnogih  drugih  znanstvenika  Edward  Wilson  razmišlja  o  znanosti.  Razmišlja  o  pravilima  kojima  se  ona  vodi,  porivu  za  otkrivanjem,  društvenoj  organizaciji  cijelog  poduhvata  i  njegovoj  konceptualnoj  shemi.  Jedna  slika  opsjeda  ga,  implicitno,  proteklih  petnaestak  godina.  To  je  slika  čvrste  strukture  koja  stremi  prema  nebu  ‐  slika  tornja,  nebodera  ili,  možda,  piramide.  Na  vrhu  piramide su društvene znanosti. Ispod njih, biološke. Pod njima su kemija i fizika.    To nije nova metafora, ni u kom slučaju. Ona se pojavljivala kod tisuća mislilaca tijekom mnogih  stoljeća. Ali, Wilson je uzima ozbiljnije od mnogih drugih. Kako znanost napreduje, vjeruje on, svaka  nova razina istraživanja počiva na prethodnoj, i to doslovce: njeni zakoni slijede iz zakona niže razine.    To  je  mišljenje  poznato  kao  redukcionizam.  Na  nižim  razinama  organizacije  redukcionizam  nije  opasan.  Mnogi  zakoni  kemije  bili  su  reducirani  na  zakone  fizike,  tako  da  među  kemičarima  redukcionizam nije sporan niti je nekome odbojan. No, u višim područjima piramide redukcionizam  postaje  osporavanim.  Da  li  biologija  uistinu  počiva  na  kemiji?  Može  li  se  ponašanje  bubrega  predvidjeti s preciznošću kojom možemo predvidjeti ponašanje molekula? A što je s mozgom? Mogu  li zakoni koji opisuju ponašanje čimpanze, psa ili čovjeka biti deducirani iz zakona organske kemije?    Ova  su  pitanja  bremenita  filozofskim  konzekvencama.  Na  višim  razinama  organizacije  redukcionizam je povezan s determinizmom, koji tvrdi da je sloboda volje mit, da je ostatak ljudske  povijesti predvidiv, ma kolika bila naša iluzija da se u svojim djelovanjima ravnamo prema vlastitom  izboru.  Naša  nesposobnost  da  predvidimo  ovu  predeterminiranu  budućnost  ‐  ili  čak  da  predvidimo 

nečije ponašanje ‐ odražava samo naše nepotpuno poznavanje svih činjenica i neznanje principa koji  su tu na djelu.    Istina,  ljudi  su  komplicirana  bića.  Njihovo  je  ponašanje  uzrokovano  milijunima  mikroskopskih  signala koji se odašilju u djeliću sekunde. No, svaki je taj signal neizbježni rezultat nekih drugih signala  i tako u beskonačnost.    Najgorljiviji kritičari redukcionizma potječu s vrha piramide, iz društvenih znanosti. Tzv. humanisti  nisu  spremni,  poput  kemičara,  predati  se  redukcionizmu  bez  borbe.  Tako  je  među  socijalnim  znanostima  riječ  redukcionizam  poprimila  izrazito  pogrdne  i  uvredljive  konotacije:  za  njih  je  redukcionist  netko  tko  nudi  simplicificirajuća  biološka  objašnjenja  ljudskog  ponašanja,  obično  s  neprijateljskim  namjerama.  Edward  Wilson  upoznao  se  s  tim  konotacijama  vrlo  bolno  i  intenzivno  nakon što je 1975. objavljena njegova knjiga Sociobiologija, i susreće se s njima sve do danas.    Je  li  Wilson  uistinu  redukcionist  u  tom  smislu  riječi,  još  uvijek  je  predmet  rasprava.  Ali,  on  je  nesumnjivo  redukcionist  u  čistom  smislu  riječi  ‐  i  ponosan  je  na  to.  Od  1981.  on  inzistira  na  teoriji  koja je po svome duhu redukcionistička koliko to može biti. Pokušava u jednom potezu objasniti sve  pojave  na  svim  razinama  piramide  formuliranjem  zakona  koji  povezuju  molekularnu  biologiju  s  psihologijom, antropologijom i sociologijom. Ovu je teoriju Wilson stvorio u koautorstvu s fizičarom  Charlesom  Lumsdenom,  i  ona  nije  naišla  na  simpatije  među  socijalnim  znanstvenicima.  I  mnogi  biolozi  su  skeptični  spram  nje.  No,  Wilson  ostaje  nepokolebljiv.  Izjavljuje:  “Ukoliko  pokušavate  izgraditi sustav morate imati nešto nalik na vjeru. Morate vjerovati u to da postoji neko glavno načelo  organizacije koje ćete otkriti. Morate vjerovati u njegovo postojanje i ma koliko bila nesavršena vaša  formulacija tog načela, morate vjerovati u to da će se jednoga dana pokazati da ste bili u pravu.” 

Michael Ruse  

SOCIOBIOLOGIJA ŽIVOTINJA*        

  Agresivnost: etiološki stav      Pitanje  životinjske  agresivnosti  fasciniralo  je  evolucioniste  sve  od  Darwinova  vremena:  ustvari,  ono  je  gotovo  isto  tako  fasciniralo  i  pred‐evolucione  biologe,  koji  su  teškom  mukom  pokušavali  harmonizirati  prirodu  “krvavih  zubi  i  ralja”,  s  navodno  dobronamjernim  i  svemogućim  kršćanskim  Bogom.  Za  Darwina,  koji  je  borbu  za  opstanak  smatrao  pogonom  prirodne  selekcije,  agresivnost  je  bila  fundamentalna,  životna  i  sveopća  karakteristika  životinjske  egzistencije.  Njegova  je  “borba”  značila  puno  više  od  puke  bitke  dviju  životinja  do  smrti.  Ona  se  metaforično  proširivala  i na  kaktus  koji se “bori” protiv suše, lijepi cvijet koji se “bori” sa konkurentima za pažnju kukaca.    Posljednjih godina pitanja životinjske agresivnosti osvjetlila su i popularizirala djela tzv. etiologa,  ponajviše Konrada Lorenza. U njegovoj važnoj i s pravom najpoznatijoj knjizi, O agresivnosti, Lorenz  nadugačko  govori  kako  je  tradicionalni  stav  prema  agresivnosti,  kao  neizbježnoj  i  krvavoj  bitki  na  život i smrt ‐  posebno kada se primijeni na sukob među životinjama iste vrste ‐ potpuno pogrešan.  Naravno da kada je riječ o napadu lava na antilopu imamo borbu na život i smrt: da je nemamo lav  nikada  ne  bi  zaslužio  svoju  večeru.  No,  bitke  među  životinjama  iste  vrste,  koje  su  vrlo  uobičajena  vrsta životinjske agresivnosti, posve su drukčije. One uključuju jednu vrstu društvene interakcije, a to  je nešto što nema veze s ulogama žrtve i istrebljivača. Bitke su tu uvijek ograničene, uključuju ritual,  blefiranje,  a  divljaštvo  nije  uvijek  smrtonosno.  Štoviše,  životinja  koja  gubi  u  sukobu  često  daje  znakove umiranja, pa pobjednik ne ide do kraja, do ubojstva. Psi će, recimo, nadmoćnom napadaču  pokazivati svoje trbuhe i time raspršiti gnjev agresora. Nadalje, čini se da životinje općenito ne vole  okus članova vlastite vrste; shodno tomu, životinje koje love druge vrste nemaju razloga istrebljivati  članove  vlastite.  Doista,  prema  Lorenzu,  mehanizmi  su  ograničavanja  tako  svrsishodni,  da  “premda  povremeno, u teritorijalnim ili konkurentnim bitkama može doći do neželjenih rogova u očima ili do  zubiju  koji  prodiru  u  arterije,  nikada  nismo  pronašli  da  je  cilj  agresije  istrebljenje  članova  vlastite  vrste”.     Toliko  o  činjenicama;  a  što  je  s  teorijom?  Agresivnost  jedne  životinje  prema  drugoj,  kada  brani  svoje gnijezdo ili želi dobiti svoju večeru, lako možemo objasniti pomoću darvinističke selekcije. No,  zašto  postoji  agresivnost  između  životinja  iste  vrste,  premda  je  bez  sumnje  ima,  i  zašto  bi  na  tu  agresiju  djelovala  tolika  ograničenja?  Lorenz  se  poziva  na  hipotezu  o  grupnoj  selekciji.  Prema  toj  hipotezi, agresivnost među članovima iste vrste postoji zbog izbora najboljih članova vrste, tako da  oni  postaju  zaliha  za  oplodnju  u  budućnosti,  jer  interesima  vrste  najbolje  služi  ako  imaju  najbolje  članove  kao  roditelje.  Međutim,  uništenje  vlastitih  članova  isto  tako  nije  u  interesu  vrste,  posebno  ako  “slabiji”  uključuju  mlađe  članove,  tako  da  grupna  selekcija  usavršava  sve  te  ograničavajuće  mehanizme.  “Okolina  se  dijeli  među  članovima  vrste  tako  da  svi  mogu  postojati  u  skladu  s  ponuđenim  okolnostima.  Najbolji  otac,  najbolja  majka  izabiru  se  zbog  koristi  potomstva.  Djeca  se  zbrinjavaju.”    Svoj stav o životinjskome svijetu Lorenz nadopunjuje uz pomoć nekoliko mudrih ali tužnih riječi. U  našem je slučaju, na neki način, selekcija otišla krivim putem. Mi više nemamo gotovo nepogrešive  ograničavajuće  mehanizme  divljaka.  Kada  se  suočimo  s  drugim  ljudima,  mi  smo  ubojice!  Tijekom 

ranog  kamenog  doba,  nastala  je  “zla  unutarvrsna  selekcija”,  pa  mi,  ljudi,  više  ne  možemo  svoja  neprijateljstva držati pod kontrolom. Zbog toga ratujemo jedni protiv drugih.     Ovaj  scenarij  o  životinjskoj  agresivnosti,  koji  su  mnogi  gotovo  kao  evanđelje  prihvaćali  do  današnjih  dana,  sociobiolozi  opo‐vrgavaju  i  činjenično  i  teorijski.  Započnimo  prvo  s  činjenicama  i  pogledajmo Wilsonovsku sintezu. 

  Kakva je  u stvari životinjska agresivnost?      Važno i zanimljivo pitanje jest kakva je agresivnost životinja među članovima iste vrste? Nitko ne  poriče da agresivnost među članovima različitih vrsta uključuje prilično izravne darvinističke funkcije  prehrane, obrane itd. Što se tiče agresivnosti unutar vrste, Lorenz i njegovi protivnici slažu se da je  agresivnost  rasprostranjena,  da  je  velik  dio  agresivnosti  genetski  i  urođen,  pa  čak  i  da  je  veći  dio  agresivnosti ograničen. Vrlo često, sukob među životinjama ne eskalira do totalnog rata, posebno ne  na  početku.  Međutim,  mnogi  biolozi  čvrsto  poriču  Lorenzove  tvrdnje  da  je  agresivnost  među  članovima iste vrste gotovo univerzalne ali ograničene prirode.    Wilson započinje sa svijetom kukaca i pruža dug popis vrsta u kojima se pojavljuju bitke do smrti  među članovima iste vrste, a prati ih čak i kanibalizam. Kod izvjesnih parazitnih vrsta Hymenoptera  (tj. reda kukaca koji uključuje ose, pčele i mrave) ličinke se privremeno transformiraju u čudne oblike  koji su, čini se, prilagođene ubijanju i žderanju svih okolnih ličinki istoga roditelja. Smrtonosni sukobi  se završavaju tek kada preostaje samo jedna, a tada se ličinke ponovno transformiraju.    Krenemo li dalje, ako mislimo da se ubojstva i kanibalizam zbivaju samo u svijetu  beskičmenjaka,  uočit ćemo da su ubojstva i kanibalizam prošireni po cijelom životinjskom carstvu i da uključuju čak i  više kičmenjake. Unatoč svim ogradama, mnoge životinje ubijaju svoje drugove, a ne prezaju niti od  njihova  proždiranja.  Suprotno  popularnome  mišljenju,  ljudska  vrsta  u  usporedbi  s  time  izgleda  prilično  dobroćudna.  Lavovi  se  katkada  ubijaju,  a  ako  imaju  priliku,  mužjaci  katkada  žderu  mlade  lavove  drugih  mužjaka.  Stopa  ubojstava  među  hijenama  viša  je  nego  u  Detroitu,  a  ista  će  se  vrsta  također  ponekad  pogostiti  mesom  vlastitih  drugova.  U  svijetu  primata,  ubojstva  također  nisu  nepoznata. U Indiji, recimo, lenguri žive u čoporima, u kojima nad ženkama dominira jedan mužjak.  Preuzme  li  neki  drugi  mužjak  vodstvo  nad  čoporom,  on  će  pokušati  ubiti  cijelo  potomstvo  prethodnoga. Čak se i među čimpanzama katkada događaju ubojstva i kanibalizam. A okrenemo li se  pticama i tu ćemo vidjeti da katkada nastaju bitke do smrti.    Sada se već mnogi pitaju kako je bilo moguće da Lorenz izvede tako krive zaključke. Sociobiolozi  tvrde da do faktičnih i mogućih grešaka može doći, jer se do potpune istine o životinjskoj agresivnosti  (i  općenito,  ponašanju)  može  doći  samo  pomoću  dugoročnih,  longitudinalnih  studija  životinjskog  ponašanja u divljini, pomoću proučavanja koja se vode tek danas. O ubojstvima kod životinja Wilson  piše:  “Bio  sam  zapanjen  kada  sam  shvatio  kako  se  često  takva  ponašanja  vide  tek  kada  vrijeme  promatranja što ga posvećujemo jednoj vrsti, prođe crtu od tisuću sati ispitivanja”. Kako bi istaknuo  svoju  poantu,  Wilson  dodaje  da  je  jedno  ubojstvo  na  tisuću  sati  veliko  divljaštvo  po  ljudskim  standardima  i  tvrdi  da  prema  dostupnim  podacima,  čak  i  kada  uzmemo  u  obzir  ljudsko  ratovanje  i  usporedimo  ga  s  ostalim  životinjskim  bićima,  ljudska  bića  postaju  doista  vrlo  miroljubiva.  Mi  smo  puno manje opasno agresivni od većine životinja, uključujući i majmune.    Kao što se moglo i očekivati, preispituje se i Lorenzova hipoteza o grupnoj selekciji. Sociobiolozi  kreću  s  isključivo  individualno‐selekcijskog  stajališta.  U  izvjesnom  smislu  to  je  lako,  možda  i  lakše  negoli da kreću s Lorenzovog. Sociobiolozi ne čine nikakve apriorne pretpostavke o dobru za vrstu i  stoga nemaju potrebu za posebnim objašnjenjima činjenice da neki organizmi napadaju članove svoje  vrste. Mutatis mutandis, u očima sociobiologa, parazitska ličinka ose potpuno je indiferentna prema 

tome  napada  li  članove  svoje  ili  druge  vrste.  Drugi  organizam  znači  hranu,    konkurenciju  ili  nešto  treće.  Osim  toga,  sociobiolozi,  posebno  Wilson,  životinjsku  agresivnost  općenito  objašnjavaju  kao  konkurenciju “za zajedničke resurse ili potrebe koje su u stvari ili potencijalno ograničene”. Postoje  samo ograničeni izvori, a agresivnost omogućava da životinja dobije svoj dio ili veći. Budući da članovi  iste vrste žele istu stvar, nije čudo da unutar vrste postoji konkurencija i agresivnost.    Nadalje,  Wilson  ističe  da  se  agresivnost  može  mijenjati  po  potrebi.  Kada  su  izvori  ograničeni,  agresivnost  raste  ili  pak  životinje  pokazuju  druge  vrste  bizarnih  ponašanja.  Prenapučene  mačke  postaju  despotske  i  na  one  koje  postaju  vođe,  često  se  vrše  očajnički  napadi.  Štakori  postaju  hiperseksualni,  homoseksualni,  kanibali  i  pokazuju  druge  vrste  ponašanja  koje  su  u  tim  uvjetima  “abnormalne”. Sve se to može objasniti pomoću darvinističke koristi od prilagodbe.    S  objašnjenjem  agresivnosti  pomoću  konkurencije  za  izvore,  već  smo  na  području  teorije.  Međutim,  sociobiolozi  nisu  objasnili  najzačudniju  činjenicu  o  životinjskoj  agresivnosti,  naime  da  unatoč  tomu  što  bismo  Lorenzovu  objašnjenju  željeli  postaviti  mnoga  ograničenja  ipak  nismo  objasnili  veliku  suzdržanost  od  sukoba  među  članovima  iste  vrste.  Kako  to  objasniti,  ako  nam  je  poznata  činjenica  da  sukob  katkada  eskalira?  Kako  bismo  to  mogli  objasniti  pomoću  individualne  selekcije, a ne grupne, koja je anatema za sociobiologe? Wilson ističe da odgovor mora biti sljedeći:  neograničena  je  agresivnost  za  jedinku  skuplja  od  ograničene  agresivnosti.  Premda  on  daje  neke  prijedloge, dovršeniju analizu te tvrdnje nedavno su pružili stručnjaci u Britaniji.     

  Evoluciono stabilne strategije      Pristup  o  kojem  ćemo  raspravljati  jest  grana  primijenjene  matematike  poznata  pod  imenom  teorije igara, a svoj nastanak zahvaljuje John Maynard ‐ Smithu i brojnim suradnicima. U Smithovom  je djelu središnji pojam “evoluciono stabilne strategije”, ESS, koju Smith definira kao strategiju u kojoj  nijedna  “mutirajuća”  strategija  ne  bi  mogla  dati  višu  reproduktivnu  podobnost”.  Time  se  misli  na  situaciju  sljedeće  vrste:  kada  u  populaciji  postoje  mnogi  mogući  oblici  i  kada  je  dan  stvarni  odnos  među tim oblicima, onda pojedinačna selekcija ne favorizira ni jedan od njih...    Razmotrimo  prvo  populaciju  organizama,  s  dvije  moguće  vrste:  jastrebovima  i  golubovima  ili  miševima (to su, naime, samo dva imena za idealne tipove vrsti). Kada se jastreb sretne s članom iste  vrste  oni  se  bore  sve  dok  jedan  od  njih  ne  pobijedi  ili  ne  bude  ozbiljno  ranjen.  Golubovi  se  bore  ritualiziranije, sve dok njihovom protivniku ne postane dosadno ili ne zaspi; oni se uvijek povlače pred  pravom  agresivnošću.  Postavljanjem  pravih  numeričkih  vrijednosti,  može  se  pokazati  da  niti  posve  “golubinja” niti posve “jastrebovska” strategija u populaciji nije ESS, već njihova izvjesna proporcija.  Može se pokazati da je populacija golubova nestabilna, jer bi individualna selekcija favorizirala goluba  mutanta.  No,  nije  stabilna  niti  populacija  jastrebova,  jer  bi  individualna  selekcija  tada  favorizirala  goluba mutanta! Međutim, ako postoji izvjestan razmjer jastrebova i golubova, jedinki ne bi bilo bolje  ni da izabere obrnutu strategiju. Individualna bi selekcija stabilnom zadržala polimorfnu populaciju...     

  Snaga i ograničenje pristupa teorije igara      U  prilog  teoriji  igara  možemo  ponajprije  izraziti  mišljenje  da  su  ti  modeli  sve  usklađeniji  s  dokazima  o  pravoj  stvarnosti  o  agresivnim  sukobima  unutar  životinjskih  vrsta.  Zanemarimo  li  već  navedene  poteškoće  iz  prošlog  poglavlja,  grupna  selekcija  ne  objašnjava  zašto  sukobi  katkada 

eskaliraju  do  određene  granice.  Maynard  ‐  Smithovi  modeli  za  razliku  od  nje  objašnjavaju  kako  se  ograničenje može održati, kao i činjenično stanje, naime, da pravo divljaštvo katkada može buknuti.  Ako  se  organizam  nije  spreman  povremeno  izboriti  za  nešto,  onda  je  njegova  tobožnja  spremnost  pretvaranja  u  jastreba  čisti  blef.  Štoviše,  čini  se  da  postoje  i  fiziološki  dokazi  u  prilog  teoriji  igara  (posebno za model koji uključuje dominaciju vrste osvetnika), jer eksperimentalni dokazi pokazuju da  mnoge  životinje  u  bolnoj  situaciji  ili  kada  su  napadnute,  ne  bježe,  već  odgovaraju  većim  stupnjem  agresivnosti...    Kada raspravljamo o podršci u prilog teorije igara, razmotrimo još i asimetrična natjecanja. Teorija  igara može se primijeniti i na fenomen o kojem se puno raspravljalo ‐ o teritorijalnosti. Poznato je da  kod  mnogih  vrsta  životinja  jedinke  označavaju  vlastiti  teritorij  i  što  je  još  zanimljivije,  da  ga  drugi  članovi vrste uglavnom poštuju, premda bi im on bio vrijedan. Tinbergen je, primjerice,  pokazao da  mužjaci ptice koljuške brane svoje teritorije, ali ako ih umjetno ubacimo na teritorije drugih, oni će  pokušati  bježati.  Pristup  teorije  igara  može  objasniti  takve  fenomene,  ako  pretpostavimo  da  su  sukobi opasni, da se njima gubi vrijeme ili nešto slično. ESS tada glasi: “Ako si kod kuće, ostaj; ako si  na  tuđem  teritoriju,  ne  gubi  vrijeme  i  bježi.”  Usput,  ovdje  moramo  primijetiti  da  je  svrsishodna  i  druga ESS: “Kada si kod kuće bježi van; kada si kod tuđe kuće, ostaj”! Međutim, vjerojatno postoje  drugi  razlozi  zašto  “papučarstvo”,  tj.  zadržavanje  na  vlastitom  teritoriju,  ne  uspijeva  postati  opća  strategija,  premda  postoje  dokazi  da  katkada  ipak  uspijeva.  Recimo,  starosjedilac  će  obično  svoj  teritorij bolje poznavati i stoga će biti u stvarnoj prednosti pred napadačem.    Sada, kada smo naveli razloge u prilog teorije igara prema životinjskoj agresivnosti, trebamo reći i  sljedeće:  Do  sada  je  teorija  igara  dosta  obećavala,  ali  ne  možemo  ju  nazvati  dobro  utemeljenom  teorijom.  Dosad  smišljeni  modeli  davali  su  rezultate  koji  su  grubo  odgovarali  stvarnim  činjenicama  prirode, ali do danas se taj pristup još ne može rigorozno testirati. No, što je još očitije, teoretičari  igara  pridaju  modelima  posebne  vrijednosti  tako  da  rezultati  odgovaraju  onome  što  se  zbiva  u  prirodi;  ali  su  izabrane  vrijednosti  prilično  proizvoljne.  Ne  postoji  stvarna  kontrola  kojom  bi  se  ustanovile vrijednosti u pravom životu, niti procjena predviđanja u skladu s opaženim ponašanjem...  Ukratko,  možemo  umjereno  zaključiti  da  se  s  takvim  pristupom  trenutno  pokazuje  prihvatljivost  modela, ali ne i njihova apsolutna točnost.     

  Spol i seksualna selekcija      Ako se geni životinja moraju prebaciti na buduće generacije, organizmi se jednom moraju prestati  boriti  i  početi  se  reproducirati.  Budući  da  ima  mnogo  seksualnih  životinja,  tj.  vrsta  kod  kojih  su  potrebne  dvije  životinje  da  bi  nastao  podmladak,  postavlja  se  pitanje  ponašanja  koje  prati  reprodukciju, i ono je predstavljalo veliki interes sociobiologa.    U izvjesnom smislu možemo postaviti prethodno pitanje, zašto je uopće potreban spol... Čini se da  prednost  spolnosti  leži  u  bržem  stvaranju  onih  mutacija  koje  pomoću  spolnosti  stvaraju  poželjne  karakteristike. Pretpostavimo da organizam x ima mutaciju a, a organizam y mutaciju b. Premda ab  može  biti  izvrsna  kombinacija,  bez  spolnosti  postojeće  mutacije  ne  bismo  mogli  spojiti,  već  bismo  morali čekati dok x mutira u b, a y u a. Međutim, premda u ovome odgovoru ima istine, ne možemo  poreći  da  se  time  opasno  približavamo  grupno‐selekcionističkom  odgovoru.  Vrsti  se  možda  isplati  imati  ab  kombinaciju,  ali  može  li  nada  da  će  potomci  x  pokupiti  b  kompenzirati  sav  trud  oko  pronalaženja  partnera?  Kao  odgovor  na  to  pitanje  predlagani  su  razni  modeli,  ali  vjerojatno  točno  možemo reći da se problem još uvijek obrađuje i da je bez čvrstih odgovora. 

  No, pretpostavimo da imamo spolnost. Otpočetka je poznato da spolnost ima zanimljive i važne  evolucijske  implikacije.  U  Podrijetlu  vrsta,  Darwin  je  uveo  cijeli  evolutivni  mehanizam  koji  se  usredotočio  na  spolnost.  Darwinov  glavni  mehanizam  je  bio  prirodna  selekcija,  koja  je  bila  funkcija  potrebe  za  pronalaženjem  hrane  i  skloništa;  ali  jedan  od  sekundarnih  mehanizama  bila  je  spolna  selekcija, a ona je bila funkcija bitke za pronalaženje partnera... On je vjerovao da je spolna selekcija  dovoljno važna da bi promovira kao posebni evolutivni mehanizam.    Kada  uzgajivači  izabiru,  oni  to  čine  zbog  dva  razloga:  oni  ili  žele  profit,  kao  što  seljaci  žele  ovce  bogatije runom ili teže krave, ili pak žele ugodu, kao što golubari žele ljepše golubove. Prvi cilj doveo  je  Darwina  do  prirodne  selekcije,  a  drugi  do  spolne  selekcije,  ili  točnije,  do  dviju  vrsta  spolne  selekcije: bitke mužjaka i ženskog izbora. Analogijom s uzgajivačima, Darwin je tvrdio da se katkada  mužjaci  bore  za  ženke,  pa  dobivamo  evoluciju  mužjaka  s  napadačkim  oružjima  usmjerenim  prema  drugim  mužjacima  iste  vrste.  Analogijom  s  uzgajivačima  lijepih  životinja,  Darwin  je  tvrdio  da  ženke  katkada  biraju  mužjake  i  tada  dobivamo  evoluciju  mužjaka  s  lijepim  karakteristikama,  koje  su  usmjerene prema ženkama njihove vrste...    Sociobiolozi  su  oživjeli  spolnu  selekciju  ‐  kao  što  bismo  to  i  očekivali,  jer  ona  počiva  na  nizu  evolucijskih implikacija po životinjsko ponašanje, a to je u krajnjoj liniji njihovo područje. Pa ipak, kao  što  se  također  moglo  očekivati,  premda  su  u  mnogočemu  sličniji  Darwinu  negoli  brojni  njegovi  nastavljači,  sociobiolozi  mnoge  stvari,  recimo  kada  objašnjavaju  ženski  izbor,  ne  prikazuju  pomoću  darvinizma. Njihov vjerojatno najveći doprinos usredotočen je na pojam “roditeljske investicije” koji  je razvio Robert Trivers.       

  Roditeljska investicija      Pretpostavimo rudimentarne početke seksualnosti, s dva novooblikovana spola. Svaki od njih daje  jednaki broj spolnih stanica (gameta). Kada bi jedan roditelj stvorio nešto veću spolnu stanicu, i time  imao  veću  ulogu  u  prehrani  zametka,  razložno  je  pretpostaviti  da  bi  to  bila  selektivna  prednost  u  odnosu  na  onu  konkurentnu.  Međutim,  u  istome  času  došlo  bi  do  selektivne  prednosti  za  drugi  organizam  koji  bi  proizvodio  jeftinije,  i  stoga  količinski  više  manjih  gameta,  koje  bi,  spajanjem  s  većom  gametom  drugog  organizma,  mogle  iskoristiti  suvišak  hrane  druge  gamete.  Shodno  tome,  dobili  bismo  evoluciju  dvaju  tipova  spolnih  stanica:  velike  stanice,  koje  se  proizvode  u  malim  količinama i male stanice koje se proizvode u velikim količinama. Bilo po definiciji ili zbog toga što je  tako realno, “ženskost” proizvodi velike stanice, a “muškost” male stanice.    Sada u igru ulazi pojam roditeljske investicije. Oba roditelja, muški i ženski žele stvoriti potomke.  Međutim,  netko  mora  nositi  bebu.  Ako  jedan  roditelj  može  prebaciti  taj  posao  na  drugoga,  utoliko  bolje (s evolucionog stajališta), jer taj roditelj može sada slobodno  tražiti drugog partnera, s kojim bi  mogao  stvoriti  još  više  potomaka.  No,  naravno  i  drugi  roditelj  želi  učiniti  isto  i  tada  se  postavlja  pitanje:  tko  u  toj  igri  može  više  izgubiti?  Vrlo  je  jasno  da  je  to  obično  ženka,  koja  je  uhvaćena  u  sljedeću  dilemu:  ona  je  investirala  više  ili  duže,  ona  će  morati  napraviti  najviše  napora  ako  odluči  zaboraviti svoje gubitke i započeti ispočetka. I tako odmah imamo sukob interesa. Mužjak želi ženku  oploditi i pobjeći drugoj; ženka se želi oploditi, ali želi zadržati mužjaka zbog pomoći ili kompenzacije.  I  tako  dobivamo  različite  selektivne  sile.  Ono  što  bismo  općenito  morali  pronaći  u  prirodi  (i  što  u  prirodi  doista  i  nalazimo),  jest  da  mužjaci  budu  zainteresiraniji  za  oplodnju  što  većeg  broja  ženki  i  onih koje su zainteresiranije za uzgajanje svojih mladih. Moramo odmah dodati da u toj slici postoje  iznimke i ukratko ćemo ih razmotriti. 

  Stanje  stvari  formalnije  možemo  izraziti  ovako:  Roditeljski  ulog  se  definira  kao  “bilo  koji  ulog  roditelja u pojedinačnog potomka koji povećava šanse za opstanak (i time reproduktivni uspjeh) toga  potomka,  uz  odbitak  cijene  roditeljske  sposobnosti  da  uloži  u  druge  nasljednike.  ”  Veliki  roditeljski  ulog  je  onaj  koji  smanjuje  sposobnost  roditelja  da  investira  u  druge  potomke.  Svaki  pojedinac  ima  određenu  količinu  roditeljskog  uloga  na  raspolaganju  i  kada  obratimo  pozornost  na  tu  količinu,  možemo  izraditi  neku  vrstu  prosječne  investicije  po  nasljedniku  za  pojedinca.  Ako  razmotrimo  dva  spola jedne vrste, vidjet ćemo da dva spola ne moraju nužno imati isti prosječni roditeljski ulog po  potomku; međutim svaki spol (u cjelini) može stvoriti samo istu količinu nasljednika kao i drugi spol.  Shodno tomu, spol koji ima veći prosječni roditeljski ulog od drugoga, postaje faktor ograničenja za  spol s manjim ulogom. A to dovodi do različitih selektivnih pritisaka na jedinke u vrsti.    Kako  se  odvijaju  ti  različiti  selektivni  pritisci  i  kakav  imaju  oblik?  Prvo,  očito  ćemo  imati  konkurenciju  između  onih  članova  koji  ulažu  manje  u  sparivanje  i  onih  koji  investiraju  više.  Svaki  organizam spola s manjim ulogom, čiji geni promoviraju osobine koje pomažu tom organizmu da se  bolje i uspješnije množi od svojih konkurenata, prenijet će u razmjerno većoj količini upravo te gene  na  sljedeću  generaciju.  Iz  onoga  što  smo  rekli  o  relativnim  veličinama  (i  ulozima)  u  spolne  stanice,  ženke  će  biti  ograničavajući  faktor  za  mužjake  i  stoga  dolazi  do  konkurencije  i  shodno  tome,  do  selektivnog  pritiska  na  mužjake.  Riječ  je  naravno  o  Darwinovoj  seksualnoj  selekciji  pomoću  borbe  mužjaka i to je načelo empirijski najdokumentiranije u cijelom životinjskom carstvu. Mužjaci mnogih  vrsta  bore  se  za  ženke  i  posjeduju  najrazličitije  vrste  adaptacije  koje  bi  im  mogle  pomoći  da  se  uspješno bore.    Moramo  istaknuti  da  teorija  o  roditeljskom  ulogu  ne  pretpostavlja    da  su  ženke  nužno  ograničavajući spol. Roditeljski ulog odnosi se na sve napore koje organizam ulaže u svoje potomstvo.  To uključuje gradnju gnijezda, brigu nakon rođenja itd. Zbog razlika među gametama i u psihološkim  osobinama  (poput  ženke  sisavca  koja  nosi  embrio),  to  obično  znači  da  ženke  doista  jesu  spol  koji  ograničava izbor, ali u nekim posebnim okolnostima uloge se mogu obrnuti. Recimo, kod nekih vrsta  riba mužjaci grade gnijezdo, brinu se za mlade itd. U tom su slučaju mužjaci faktor ograničavajućeg  izbora.  Kao  što  predviđa  teorija,  pokazuje  se  da  među  ženkama  postoji  konkurencija  za  mužjake  i  mehanizmi prilagođavanja koji pomažu ženkama u njihovoj borbi.    Kao što smo mogli i očekivati, ne postoji samo jedan razlog da se obrnu spolne uloge. U slučaju  riba,  s  izvjesnom  uvjerljivošću  se  pretpostavilo  da  do  obrata  dolazi  zbog  mehanizma  oplodnje.  Za  razliku  od  unutrašnje  oplodnje  kod  kopnenih  životinja,  mnoge  ribe  vrše  vanjsku  oplodnju  i,  što  je  posebno važno, mužjak oplođuje jajašca nakon što ih je ženka snijela. To znači da ženka može pobjeći  i  ostaviti  mužjaka  s  mladima.  Ako  je  u  interesu  mužjaka  da  dođe  do  reprodukcije  i  da  podmladak  preživi, a to je očito slučaj, mužjak nema druge mogućnosti doli da ih uzgoji  sam. No, to onda znači  da će se ženke boriti oko mužjaka.    Dosad  smo  raspravljali  o  selekciji  koja  djeluje  na  spol  s  manjim  ulaganjem.  No,  ona  djeluje  i  na  spol  s  većim  ulaganjem,  jer,  prisjetimo  se,  selekcija  djeluje  na  razini  jedinke,  a  ne  na  razini  grupe.  Kako  selekcija  može  pomoći  jedinki  koja  ulaže  više  i  kako  može  pomoći  jedinki  koja  je  do  izvjesne  vremenske  točke  uložila  više?  Ona  može  djelovati  tako  da  pomogne  dotičnoj  jedinki  da  uspješno  uzgoji najveći broj najkvalitetnijeg podmlatka. Kada razmislimo o pojedinačnim interakcijama članova  suprotnoga  spola  imamo  barem  dvije  moguće  “strategije”.  Prvo,  jedinka  se  može  izabrati  zbog  karakteristika  koje  joj  omogućuju  da  članove  suprotnoga  spola  prisile  na  veće  investiranje  u  potomstvo  negoli  što  bi  to  činili  inače.  U      drugom  mogućem  slučaju,  selekcija  se  zbiva  prema  karakteristikama koje jedinki omogućuju kompenzaciju vlastitih gena genima članova drugoga spola,  naime onima kojima će se najbolje istaknuti budući uspjeh njegovih gena. U zabavnoj popularizaciji 

sociobiologije,  Richard  Dawkins  vrlo  plastično  o  tim  mogućnostima  govori  kao  o  strategiji  “domaće  radosti” i o “he‐man” strategiji...     

  Ženske reproduktivne strategije      U strategiji “domaće radosti”, ženka mužjaka prisiljava na bitno ulaganje prije kopulacije. Kad do  kopulacije dođe, mužjak se već bitno “posvetio” ženki, jer je morao izgraditi gnijezdo, ekstenzivno je  hraniti ili proći kroz elaborirani ritual udvaranja ili nešto tome slično. U biti, sada se mužjaku više ne  isplati napustiti ženku, jer će se kod sljedeće ženke morati suočiti s jednako visokim zahtjevima kao i  prvi put, to jest s jednakom količinom uloženog napora kao i prvi put. Umjesto rasipanja energije u  pokušajima povećanja apsolutnog broja začete djece, njemu je sada u interesu prebaciti  taj napor na  potomstvo i nadzirati sazrijevanje začete djece.    To svakako pretpostavlja da će sljedeća ženka koju će sresti također tražiti isti prethodni napor.  Ako ona pokaže sklonost za trenutno sparivanje, mužjak može odmah produžiti dalje. Zato moramo  pokazati kako se ženska potreba za takvim prethodnim naporom može održati  u populaciji. To bismo  mogli učiniti pomoću hipoteze grupne selekcije. Očito je u interesu skupine u cjelini da se sve ženke u  klanu  spare  s  mužjacima,  ali  ta  je  hipoteza  zabranjena.  Međutim,  možemo  postaviti  jednostavan  model i iskoristiti teoriju igara kako bismo pokazali da strategija “domaće radosti” funkcionira, čak i  ako smijemo koristiti samo individualnu selekciju. Budući da su detalji prilično slični onima koje smo  opisali kod modela ograničene agresivnosti, ne trebamo ga sada ponavljati.    Kao  usputni  efekt  glavnim  djelatnim  selektivnim  silama  djeluju  i  pozadinske  sile,  koje  se  usredotočuju  na  mogućnosti  bračne  nevjere.  U  uvjetima  evoluiranog  obrasca  mužjačke  roditeljske  brige, kada mužjak napusti ženku, to će ženku prisiliti da odmah potraži novoga oca koji će joj pomoći  da uzgoji svoje potomke. Međutim, kako bi takav očuh radio u korist gena stranca, možemo također  očekivati  i  jak  selektivni  pritisak  protiv  nevjere.  To  je  vjerojatno  razlog  zašto  trudna  mišica  pobaci  kada osjeti miris stranog mužjaka i zašto mužjaci lavovi koji preuzimaju čopor ubijaju i žderu mlade.    Treba spomenuti da je ova ženska strategija možda ključ objašnjenja činjenice da je poliginija (tj.  sparivanje jednoga mužjaka s mnogim ženkama) tako česta u životinjskome svijetu. Kada se sparuje s  već sparenim mužjakom, ženka se barem koristi već provjerenom kvalitetom mužjaka, posebno što  se tiče brige za djecu, s obzirom na obranu teritorija i nabavku hrane. No isto je tako moguće da je u  ženkinom reproduktivnom interesu da se koristi isključivim pravom na neiskušane mužjake, umjesto  da dijeli mužjaka s nekom drugom.    Druga  ženska  strategija  je  “he‐man”  (hi‐men)  strategija,  strategija  pronalaženja  muškarčine.  U  najčišćem obliku ove strategije, ženka odbacuje svaku nadu da će steći mužjaka koji će joj pomoći da  uzgoji  svoje  mlade.  Umjesto  toga,  ženka  sada  traži  najbolje  moguće  gene  za  svoje  potomstvo,  ili  manje  metaforično,  selekcija  favorizira  one  ženke  koje  se  sparuju  s  mužjacima  koji  nose  najkomplementarnije gene ženkinima. I obrnuto, selekcija favorizira mužjake koji nose takve “dobre”  gene. Zbog toga je za mužjake velika selektivna premija ako su jaki, poduzetni i slično, a za ženke da  budu  privučene  tim  kvalitetama.  U  ženkinom  je  reproduktivnom  interesu  da  i  njezina  djeca  nose  takve  kvalitete.  Međutim,  premda  je  kvaliteta  poput  poduzetnosti  i  agilnosti  opće  vrijedna,  to  će  proizvesti  i  osobine  koje  mužjaku  nisu  posebno  korisne.  Pretpostavimo  da  je  neko  obilježje  bilo  korisno  mužjaku,  ali  se  razvilo  u  krajnost,  te  sada  to  više  nije.  Unatoč  tomu,  to  se  obilježje  i  dalje  može  selektirati,  jer  se  sada  shvaća  kao  obilježje  privlačnosti,  pa  je  i  sama  ta  činjenica  vrijedna  za  majku, jer će tada njezini sinovi imati to obilježje i bolju šansu za reprodukciju.    Takozvana  “he‐man”  strategija  očito  postaje  vrlo  slična  Darwinovoj  spolnoj  selekciji  pomoću  ženkinog  izbora;  nju  je  Julian  Huxley  kasnije  nazvao  “epigamskom  selekcijom”.  No,  dok  je  Darwin 

paunovo  perje  protumačio  kao  privlačno  paunici,  po  analogiji  s  onime  što  ljudi  smatraju  lijepim,  moderni  sociobiolozi  paunovo  perje  tumače  kao  privlačno  jer  ukazuje  na  činjenicu  da  su  mužjaci  podobni,  sposobni  za  opstanak  i  da  će  ženkini  muški  potomci  također  biti  privlačni.  Stoga,  unatoč  tomu  što  sociobiolozi  ne  mogu  izbjeći  antropomorfni  jezik  prilikom  opisa  i  označavanja  fenomena,  kada  je  riječ  o  prigovoru  za  antropomorfizam,  njih  u  biti  smijemo  manje  kritizirati  negoli  Darwina.  Takozvana strategija “domaće radosti” nije bila uključena u Darwinovu seksualnu selekciju, premda  bismo  seksualnu  selekciju  vjerojatno  dobili  i  pomoću  mužjačkih  bitki  kojima  mužjaci  ženkama  pokazuju da su bolji opskrbljivači i roditelji od drugih. “He‐man” strategija može se dobro kombinirati  s mužjačkim bitkama: ženke privlače pobjednici, jer tada imaju veće šanse da i njihova muška djeca  postanu pobjednici.    Treba primijetiti da će zbog tih različitih ženskih strategija postojati stalna napetost, budući da će  se  mužjaci  pokušati  pokazati  kao  sposobniji  za  opstanak  negoli  to  doista  jesu,  pa  će  ženke  morati  razlučiti one koji su doista sposobni za opstanak i one koji se takvima samo pokazuju. U odjeljku, koji  je  postao  notorno  mjesto  spora  oko  sociobiologije,  Wilson  piše:  “Čisto  epigamsko  “pravljenje  važnim”, možemo shvatiti kao natjecanje između trgovca i onoga koji se opire trgovini. Spol koji se  udvara,  obično  je  to  mužjak,  namjerava  investirati  manje  reproduktivnoga  napora  u  brigu  za  nasljednika. Ono što on nudi ženki uglavnom je dokaz da je potpuno normalan i fiziološki podoban.  No,  to  obećanje  sastoji  se  samo  od  kratke  predstave,  tako  da  će  postojati  jaka  selektivna  prisila  kojom će se manje podobne jedinke pokazivati u pogrešnom svjetlu. Za spol kojem se udvara, obično  je riječ o ženkama, zbog toga će biti vrlo važno i korisno da razlikuje one stvarno sposobne od onih  koji se takvima samo pokazuju. Shodno tome, postojat će jaka tendencija da spol kojemu se udvara  razvije  stidljivost,  odnosno,  njegove  će  reakcije  biti  oprezne  i  neodlučne  tako  da  potaknu  i  daljnje  “predstave o podobnosti”, kako bi se olakšala ispravna odluka.    Sada  kada  završavamo  raspravu  o  spolnoj  selekciji,  možda  nije  neumjesno  opet  završiti  s  primjedbom o nužnome oprezu. Činjenice životinjskoga svijeta doista neosporno pokazuju da postoji  neka vrsta vrlo općenito shvaćene spolne selekcije. Razlike između mužjaka i ženki tako su uobičajene  i  velike  da  bi  teško  moglo  biti  drukčije.  Čini  se  da  mnoge  tvrdnje  sociobiologa  možemo  empirijski  potvrditi. Wilson,  recimo, pokazuje da u cijelom životinjskom svijetu nalazimo mužjake koji su očito  odsutni kada je potreban težak rad s djecom; i isto tako, mnogo češće nailazimo na mužjake koji su  skloni  promiskuitetu.  S  druge  strane,  kada  je  doista  potrebna  intenzivna  briga,  mužjake  se  može  “uvjeriti” da preuzmu aktivnu ulogu.    No,  unatoč  svim  tim  pozitivno  utvrđenim  činjenicama  iz  ranih  dana,  teško  bismo  mogli  reći  da  imamo  dobro  provjerenu  teoriju.  Mi,  recimo,  možemo  postaviti  modele  kojima  bismo  pokazali  da  individualna selekcija potiče i održava žensko ponašanje koje uzrokuje ekstenzivniju mužjačku brigu  oko  potomstva;  ali,  kao  što  je  i  u  slučaju  s  agresivnošću,  ti  su  modeli  još  uvijek  grubi,  a  brojevi  se  odabiru  kako  bismo  dobili  prave  rezultate,  a  ne  zato  što  su  provjerene  činjenice.  No,  možda  na  ovome stupnju razvoja, ne bismo trebali tražiti više... 

William D. Hamilton:  

EVOLUCIJA ALTRUISTIČKOGA PONAŠANJA*          Općenito  se  smatra  da  su  karakteristike  ponašanja  neke  prirodne  vrste  proizvod  i  evolucije  i  morfologije. Unatoč tomu, vrlo je ograničen broj vrsta ponašanja koje možemo primjereno objasniti  klasičnom  matematičkom  teorijom  prirodne  selekcije.  Ta  teorija  ne  može  objasniti  niti  jedan  slučaj  ponašanja, kada se životinja ponaša tako da koristi članovima vrste koji nisu njezini izravni nasljednici,  odnosno kada šteti samoj sebi. Obično se za takve slučajeve, i za sve druge oblike ponašanja u kojima  se  sebičnost  potiskuje  interesima  grupe,  daje  objašnjenje  koje  kaže  da  su  se  takvi  oblici  ponašanja  razvili pomoću prirodne selekcije koja potiče najstabilnije i najkooperativnije grupe. Ali s obzirom na  neizbježnu  sporost  evolucije  utemeljene  na  grupnoj  selekciji,  usporedimo  li  je  sa  simultanim  trendovima  koji  se  pojavljuju  kod  selekcije  klasične  vrste,  utemeljene  na  prednosti  za  pojedinca,  prema  tom  objašnjenju  moramo  biti  rezervirani,  sve  dok  ga  ne  potkrijepe  matematički  modeli.  U  drugome  izdanju  Genetičke  teorije  prirodne  selekcije  (1958.),  Fisher  odbacuje  sva  objašnjenja  utemeljena  na  “koristi  za  vrstu”.  Sewall  Wright  (1948.)  u  svom  sažetku  o  populacijskoj  genetici  eksplicitno pokazuje da opća korist koju grupa može steći, ne može promijeniti pravac unutargrupne  selekcije. Ta je tvrdnja u oštroj suprotnosti prema Haldaneovom modelu (1932.) koji je čini se pružao  mogućnost  objašnjenja  evolucije  altruizma.  Haldane  je  pretpostavio  da  je  povećanje  grupne  podobnosti  proporcionalno  broju  altruističkih  članova  skupine,  te  je  pokazao  kako  može  doći  do  početnog  numeričkog  povećanja  gena  za  altruizam  ako  je  početna  frekvencija  gena  za  altruizam  dovoljno  visoka,  odnosno  ako  je  individualna  šteta  dovoljno  mala  usporedimo  li  je  s  korišću  grupe.  Haldane  je  zaključio  da  se  genetički  altruizam  može  proširiti  u  populacijama  koje  su  podijeljene  na  dovoljno malena “plemena”; u tom bi  slučaju jedan jedini  mutant predstavljao kritičnu frekvenciju.  Međutim on nije dovoljno istaknuo da taj broj gena mora započeti činiti ono što inače, ex hypothesi,  već ispočetka čini genetska frekvencija, a to je da pada prema nuli. Jedini izlaz iz takvoga zaključka,  nagađa Haldane, bila bi svojevrsna, slučajna, ili neka druga periodična preraspodjela plemena, tako  da se altruisti preraspodjele među nekima od njih.    Međutim,  postoji  jedna  ekstenzija  klasične  teorije,  koja  bi  mogla  uopćiti  i  obuhvatiti  roditeljsku  brigu,  i  uzeti  generaciju  kao  vremensku  jedinicu,  i  koja  bi  mogla  omogućiti  pojavu  ograničene  evolucije altruizma koja nema veze s roditeljskom brigom.       Kao jednostavni, premda grubi model, možemo zamisliti par gena g i G, pri čemu G uzrokuje neku  vrstu altruističkoga ponašanja, dok je g nula. Unatoč načelu “opstanka najpodobnijih”, krajnji kriterij  koji određuje hoće li se G proširiti u populaciji, prema tom modelu nije hoće li određeno ponašanje  koristiti  njegovom  vlasniku,  već  hoće  li  koristiti  genu  G;  a  to  će  biti  slučaj  ako  prosječni  rezultat  ponašanja genetskom poolu dodaje višak gena koji sadrže gen G, odnosno veću koncentraciju negoli  što  bi  to  činio  sam  genetski  pool.  Kod  altruizma  to  će  se  dogoditi  samo  ako  je  dotični  pojedinac  srodnik  altruistu,  odnosno  ako  postoje  veće  šanse  da  on  nosi  gen,  i  ako  je  potencijalna  korist  dovoljno  velika  u  usporedbi  s  osobnom  štetom  koja  bi  pokrenula  regresiju  ili  “razvodnjavanje”  altruističkog genotipa kod dotičnog srodnika. Koeficijent regresije (k) vjerojatno je vrlo blizak Sewall  Wrightovom koeficijentu povezanosti r, ako je selekcija spora. Ako je dobitak za srodnika stupnja r, k  puta veći od gubitka za altruista, kriterij pozitivne selekcije uzročnoga gena jest 

k>(1/r).      Stoga  će  se  gen  koji  proizvodi  altruističko  ponašanje  prema  braći  i  sestrama  općenito  izabrati  samo ako su ponašanje i okolnosti takve da je korist dvostruko veća od gubitka; za polubraću dobit  mora biti četverostruko veća od gubitka itd. Kako bismo oživjeli primjer možemo reći: životinja koja  se ponaša po tom načelu svoj će život žrtvovati ako time može spasiti dvoje braće, ali ne i manje od  dvoje. Slične ilustracije pruža i Haldane.    Iz toga slijedi da će se altruističko ponašanje koje može koristiti susjedima, bez obzira na njihovu  srodnost (poput krika upozorenja kod ptica), pojaviti samo:   a) ako je rizik ili šteta od takvoga ponašanja vrlo mala;   b) ako prosječni susjed nije isuviše daleki srodnik.    Altruističko  djelo  koje  bi  reprodukciji  genotipa  (uključujući  i  reprodukciju  identičnih  gena  u  srodnika) povećalo za jedan posto, neće se tako jako izabirati kao jedan postotak koristi za osobnu  reprodukciju;  jer  takvo  djelo  uključuje  i  povećanu  reprodukciju  nesrodnih  gena  koji  u  postojećem  genetskom poolu stoje u određenom razmjeru, a ta je povećana reprodukcija nesrodnih gena veća  ako je srodnička veza udaljenija.     Nesumnjivo  realističniji  multifaktorski  model  nasljeđivanja,  ne  opovrgava  gore  navedeni  kriterij.  Ako  se  podobnost  definira  pomoću  “inkluzivne”  reprodukcije  genotipa,  i  ako  se  dopusti  “razvodnjavanje” pomoću nesrodnih gena, klasično poimanje dominance i epistaze vrijedi i dalje.      Preveo: Darko Polšek 

Robert L. Trivers 

EVOLUCIJA RECIPROČNOG ALTRUIZMA*          Charles  Darwin  (u  svojoj  knjizi  Podrijetlo  čovjeka)  nerijetko  je  zbrkano  obrađivao  temu  spolnog  odabiranja  jer  mu  je  nedostajao  opći  okvir  u  koji  bi  povezao  varijable  koje  je  smatrao  važnima:  nasljeđivanje  povezano  sa  spolnošću,  udio  spolnosti  pri  začeću,  različite  stope  smrtnosti,  roditeljski  ulog, oblik sustava parenja (monogamija, poliginija, poliandrija i promiskuitet). Ta je zbrkanost navela  druge  biologe  da  kažu  kako  je  Darwinova  terminologija  bila  neprecizna,  kako  je  Darwin  pogrešno  protumačio funkciju nekih struktura, i kako je utjecaj spolnog odabiranja isuviše precijenjen. Huxley  primjerice bez ikakvih dokaza i teorijskih argumenata odbacuje značaj ženkinog izbora, i sumnja u to  da prevladavaju one adaptacije mužjaka koje smanjuju njihove šanse za opstanak premda se izabiru  zbog  visoke  koristi  za  reproduktivni  uspjeh.  Međutim,  od  Darwinova  vremena  i  djela,  došlo  je  do  nekih  značajnih  uspjeha.  Danas  je  razjašnjena  genetika  spolnosti,  a  Fisher  je  1958.  godine  stvorio  model  objašnjenja  o  razmjerima  spolnih  stanica  prilikom  začeća,  a  nedavno  se  taj  model  proširio  kako  bi  uključio  posebne  mehanizme  koji  djeluju  prilikom  parenja.  Laboratorijski  i  terenski  podaci  potvrđuju  da  su  ženke  sposobne  za  vrlo  lukave  izbore,  a  Bateman  je  1948.  godine  predložio  opći  temelj za ženski izbor i natjecanje među mužjacima, a za jednu je vrstu pružio točne podatke kako bi  potkrijepio svoj dokaz.    U  ovome  članku  prikazat  ću  opći  okvir  za  raspravu  o  spolnom  odabiru.  Pokušat  ću  definirati  i  staviti u odnos ključne varijable.    

Varijabilnost reproduktivnog uspjeha 

    Darwin je spolni odabir definirao kao (1) natjecanje jednoga spola za članove suprotnoga i kao (2)  diferencijalni  izbor  kojim  članovi  jednoga  spola  biraju  članove  suprotnoga,  te  tvrdio  da  to  obično  znači da se mužjaci međusobno natječu za ženke, te da ženke izabiru neke mužjake, a ne neke druge.  Da  bismo  proučili  te  fenomene  potrebni  su  nam  točni  podaci  o  diferencijalnim  reproduktivnim  uspjesima  prema  svakome  spolu.  Točni  podaci  o  ženskom  reproduktivnom  uspjehu  su  za  mnoge  vrste  dostupni,  ali  slične  podatke  za  mužjake  teško  je  dobiti,  čak  i  kod  onih  vrsta  koje  su  sklone  monogamiji.  Ljudska  vrsta  dobro  ilustrira  tu  tvrdnju.  U  bilo  kojem  društvu  relativno  je  lako  točno  pripisati dijete biološkoj majci, ali element nesigurnosti prati svako pripisivanje djeteta određenome  biološkom  ocu.  Primjerice,  Henry  Harpending  je  sakupio  biokemijske  podatke  za  Bušmane  iz  Kalaharija,  i  pokazao  da  oko  2%  djece  toga  plemena  ne  pripada  očevima  kojima  se  djeca  obično  pripisuju. Naravno, podaci o ljudskoj vrsti iscrpniji su od sličnih podataka o drugim vrstama.    Kako  bi  došao  do  točnih  podataka  za  oba  spola,  Bateman  je  proučavao  jednu  vrstu,  Drosophila  melanogaster, u laboratorijskim uvjetima. Upotrebom kromosomski označene jedinke u konkurenciji  s  jedinkama  koje  nose  različite  markere,  i  tražeći  te  markere  na  potomstvu,  on  je  mjerio  reproduktivni  uspjeh  svake  jedinke,  ženke  i  mužjaka.  Metoda  se  sastojala  od  promatranja  pet  odraslih mužjaka i pet odraslih, dotad neoplođenih ženki, tako da je svaka ženka imala izbor od pet  mužjaka, a svaki mužjak izbor od pet ženki.    Podaci brojnih eksperimenata s natjecanjima kod Drosopile pokazali su tri važne spolne razlike: (1)  Reproduktivni uspjeh mužjaka varirao je puno više od ženkinog. Samo 5% ženki nije izlijeglo nikakvo  potomstvo koje je preživjelo, dok je 21% mužjaka bilo neuspješno u istome smislu. Nadalje, neki su 

mužjaci  bili  iznimno  uspješni,  i  začeli  gotovo  tri  puta  više  potomaka  od  najuspješnije  ženke.  (2)  Reproduktivni  uspjeh  ženki,  čini  se,  nije  bio  ograničen  njihovom  sposobnošću  da  privuku  mužjake.  Mužjaci su isto tako živo udvarali onim ženkama (4%) koje nisu uspjele kopulirati, kao i onima koje u  tome  jesu  uspjele.  Naprotiv,  reproduktivni  uspjeh  mužjaka  bio  je  bitno  ograničen  njihovom  sposobnošću  da  privuku  i  nadraže  ženke.  21%  mužjaka  koji  nisu  uspjeli  proizvesti  potomstvo,  nije  pokazivalo  nezainteresiranost  za  kopuliranje,  već  samo  nesposobnost  da  ih  ženke  prihvate.  (3)  Reproduktivni uspjeh ženki nije se bitno povećao (ako se uopće povećavao) nakon prve kopulacije, a  nimalo  se  nije  povećao  nakon  druge;  većina  ženki  bila  je  nezainteresirana  za  kopulaciju  više  od  jednom  ili  dvaput.  Kako  su  pokazali  genetički  markeri  kod  potomaka,  mužjaci  su  gotovo  linearno  povećavali reproduktivni uspjeh i sve su se više parili. (Zaključak tog pronalaska jest da mužjaci nisu  skloni parenju s istom ženkom dvaput.) Premda su ti podaci dobiveni u laboratoriju, oni se mogu još  snažnije  primijeniti  na  stvarni  život,  naime  kada  mužjaci  nisu  ograničeni  na  pet  ženki  i  kada  ženke  imaju daleko veći skup za odabir mužjaka.    Bateman  je  dokazivao  da  se  njegovi  rezultati  mogu  objasniti  pozivanjem  na  energiju  koju  svaki  spol ulaže u svoje spolne stanice. Budući da mužjak Drosophila ulaže manje metabolijske energije u  proizvodnju dane spolne stanice, od ženki koje ulažu velik dio energije, reproduktivni uspjeh mužjaka  nije ograničen njihovom sposobnošću da stvaraju spolne stanice, već njihovom sposobnošću da tim  stanicama oplođuju jaja. Reproduktivni uspjeh ženke naprotiv nije ograničen njezinom sposobnošću  da oplodi svoje jaje, već njezinom sposobnošu da stvara jajašca. Budući da kod gotovo svih životinja i  biljaka mužjaci proizvode spolne stanice koje su manje u usporedbi s ženskim, Bateman je zaključio  da  se  njegovi  rezultati  mogu  primijeniti  vrlo široko, dakle  na  “sve  organizme,  osim  vrlo  primitivnih,  kao  i  na  one  slučajeve  kod  kojih  monogamija  u  kombinaciji  sa  nekim  spolnim  udjelom  u  jedinici  oplodnje eliminira svaku unutarspolnu selekciju”.    Dobre  terenske  podatke  o  reproduktivnom  uspjehu  teško  je  naći,  ali  oni  koji  postoje,  uz  pretpostavku  da  reproduktivni  uspjeh  mužjaka  varira  proporcionalno  broju  kopulacija,  podržavaju  uvjerenje da kod svih vrsta, osim kod vrsta kod kojih roditeljska briga može biti izvor ograničavanja za  ženke, reproduktivni uspjeh mužjaka varira više od ženskoga. To podržavaju podaci iz studija o kukcu  konjicu,  babunima,  običnim  žabama,  prerijskim  pilićima,  tetrijebovima,  divovskim  morževima,  balegarima i nekim anolinim gušterima. Posredni dokazi postoje i za druge guštere i mnoge sisavce.  Kod  monogamnih  vrsta,  mogli  bismo  očekivati  da  reproduktivni  uspjeh  mužjaka  varira  u  skladu  s  ženskim,  ali  uvijek  postoji  mogućnost  prevare  i  različite  stope  ženskog  mortaliteta,  a  ti  faktori  povećavaju  varijabilnost  muškog  reproduktivnog  uspjeha,  a  da  pri  tomu  ne  mijenjaju  značajno  varijancu ženskoga.     

  Roditeljski ulozi po spolovima      Batemanov  argument  može  se  prikazati  u  preciznijem  i  općenitijem  obliku,  tako  da  sistem  parenja, recimo monogamija, i razmjer spolova odraslih jedinki postanu funkcije jedne varijable koja  kontrolira spolni odabir. Prvo ću definirati roditeljski ulog kao bilo koji ulog roditelja u pojedinačnog  potomka koji povećava šanse potomka za opstanak (a time i njegov reproduktivni uspjeh) na račun  roditeljske sposobnosti da isti ulog investira u drugog potomka. Na taj način definiran, roditeljski ulog  uključuje  i  metabolički  ulog  u  primarnu  spolnu  stanicu,  ali  on  se  odnosi  i  na  bilo  koju  investiciju  (poput hranjenja ili čuvanja mladunca) koja koristi potomku. Ta definicija ne uključuje napor koji se  troši  za  pronalaženje  člana  suprotnoga  spola  ili  na  potčinjavanje  člana  vlastitoga  spola  kako  bi  se 

jedinka  mogla  pariti  s  članom  suprotnoga,  budući  da  takav  ulog  (osim  u  posebnim  slučajevima)  ne  utječe na šanse za opstanak potomka koji će uslijediti, stoga taj ulog nije roditeljski ulog.    Svakog  potomka  možemo  smatrati  ulogom  neovisno  o  drugim  potomcima,  pri  čemu  povećani  ulog u jednog potomka pod‐razumijeva smanjenje uloga u drugog. Veličinu roditeljskog uloga mjerim  negativnim efektom na roditeljsku sposobnost da investira u drugog potomka: veliki roditeljski ulog u  jednog potomka bitno smanjuje roditeljsku sposobnost da stvori drugoga. Ne postoji nužna korelacija  između veličine roditeljskog uloga u nekog potomka i njegove koristi za mladunče. Mogli bismo čak  pokazati da se za vrijeme sezone parenja, korist od danog roditeljskog uloga mora smanjivati do neke  mjere, jer vrsta inače ne bi proizvodila određeni broj potomaka po sezoni. Smanjenje reproduktivnog  uspjeha koje proizlazi iz negativnog efekta roditeljskog uloga na neroditeljske oblike reproduktivnog  napora  (poput  natjecanja  za  spolne  partnere)  isključujem  iz  mjerenja  roditeljskog  uloga.  Stoga  možemo reći da ovdje raspravljam  o reproduktivnom uspjehu kao da je jedina relevantna varijabla  roditeljski ulog.    U  nekoj  danoj  sezoni  reprodukcije,  ukupan  roditeljski  ulog  jedinke  možemo  definirati  kao  zbroj  njezinih  uloga  u  svakog  potomka  što  ih  stvori  tijekom  te  sezone,  i  možemo  pretpostaviti  da  je  prirodna selekcija favorizirala onaj ukupni roditeljski ulog koji vodi do maksimalnog reproduktivnog  uspjeha.  Ako  ukupni  roditeljski  ulog  podijelimo  brojem  jedinki  koje  je  stvorio  roditelj,  dobit  ćemo  tipični  roditeljski  ulog  neke  jedinke  po  potomku.  Batemanov  argument  sada  možemo  preoblikovati  na sljedeći način. Budući da ukupni broj potomaka koje jedan spol vrste koja se razmnožava spolno  mora odgovarati ukupnom broju koji je stvorio drugi (i pod pretpostavkom da se spolovi ne razlikuju  ni  po  čemu  drugome  osim  u  svom  roditeljskom  ulogu  po  potomku),  onda  će  spol  čiji  je  tipični  roditeljski ulog veći od uloga suprotnoga spola, postati ograničavajući izvor za taj drugi spol. Jedinke  onoga spola koje investiraju manje natjecat će se međusobno kako bi se parile s članovima spola koji  investira više, jer jedinka prvoga spola može povećati svoj reproduktivni uspjeh investirajući uspješno  u  potomstvo  različitih  članova  ograničavajućeg  spola.  Potencijal  spolnoga  natjecanja  kod  spola  koji  investira manje može se izmjeriti izračunavanjem odnosa broja potomaka što ga optimalno proizvodi  taj  spol  (isključivo  kao  funkcija  roditeljskog  uloga,  pod  pretpostavkom  da  je  investicija  suprotnoga  spola fiksirana njezinom optimalnom vrijednošću) i optimalnog broja potomaka koji može proizvesti  ograničavajući spol.    Postupak  spolne  selekcije  rukovodi  se  relativnim  roditeljskim  ulogom  spolova  u  njihovo  potomstvo.  Natjecanje  za  ženke  obično  karakterizira  mužjake  jer  mužjaci  obično  ne  investiraju  gotovo  ništa  u  svoje  potomke.  Tamo  gdje  se  roditeljski  ulog  mužjaka  može  usporediti  sa  ženskim,  možemo očekivati da će reproduktivni uspjeh mužjaka i ženki varirati na sličan način, a ženski izbor  neće biti ništa selektivniji od muškoga. Tamo gdje roditeljski ulog jako nadilazi ženski (bez obzira na  to koji spol ulaže više u svoje spolne stanice), možemo očekivati da će se ženke međusobno natjecati  za mužjake, i da će mužjaci biti selektivni u prihvaćanju neke ženke za partnera.    Moramo  primijetiti  da  možda  nije  moguće  da  jedinka  nekoga  spola  investira  samo  jedan  dio  u  potomke jedinke suprotnoga spola. Kada mužjak ulaže manje po tipičnome potomku, tada će to činiti  i ženka, ali ako uloži više od polovine onoga što investira ženka (ili obrnuto), selekcija neće poticati  mužjačko natjecanje  za sparivanjem s više nego jednom ženkom,  posebno ako se nasljednici druge  ženke ne mogu izdvojiti i pripisati više nego jednom mužjaku. Ako je ukupan reproduktivni uspjeh za  mužjaka veći ako investira u potomke samo jedne ženke, negoli što bi to bio da investira u potomke  dviju,  onda  će  selekcijom  biti  odabran  mužjak  koji  će  investirati  u  potomke  samo  jedne  ženke.  Taj  argument je možda važan za razumijevanje različite stope mortaliteta monogamnih ptica. 

  Fisherov  model  spolnoga  uloga  (nedefinirano)  uspoređuje  roditeljske  izdatke  u  muške  i  ženske  potomke i smatra da su energija i vrijeme mjere tih izdataka. Drugi oblici Fisherova modela koriste ili  nedefinirani  pojam  roditeljskih  izdataka,  ili  pak  pojam  energijskog  uloga.  U  oba  slučaja  ključni  je  pojam neprecizan, ali onaj relevantan jest roditeljski ulog kao što smo ga definirali ranije. Energijski  ulog često može biti dobra aproksimacija roditeljskog uloga, ali je jasno da katkada može biti i vrlo  slaba. Jedinka koja brani svoje leglo od istrebljivača može trošiti vrlo malo energije, a pri tomu imati  visok  mortalitet;  takvo  ponašanje  moramo  smatrati  velikom  investicijom,  premda  je  u  terminima  utrošene energije vrlo mala.     

  Obrasci roditeljskog uloga      Vrste  možemo  klasificirati  prema  relativnoj  roditeljskoj  investiciji  koju  svaki  spol  ulaže  u  svoje  mlade.  U  velikoj  većini  vrsta,  jedini  mužjački  doprinos  opstanku  njihova  potomstva  jesu  njegove  spolne stanice. Kod tih vrsta, ženski doprinos očito u velikoj mjeri nadilazi mužjački.    Mužjak  u  svoje  potomke  može  ulagati  na  različite  načine.  On  može  svojoj  partnerici  osiguravati  hranu, kao što je to slučaj kod nekih kukaca, paukova i ptica. On može pronaći i braniti dobro mjesto  na kojemu će se ženka hraniti, izlijegati jaja ili odgajati mlade, kao što je to slučaj kod mnogih ptica.  On  može  izgraditi  gnijezdo  i  prihvatiti  jajašca,  kao  što  je  to  slučaj  kod  nekih  riba.  On  može  pomoći  ženki  da  izlegne  jaja,  kao  kod  nekih  parazitnih  ptica.  Mužjak  također  može  braniti  ženku.  On  može  ležati  na  jajima,  kao  što  je  to  slučaj  s  nekim  pticama,  ribama,  žabama  i  daždevnjacima.  On  može  pomoći u prehrani i obrani mladih, omogućiti im odgoj i tako dalje, kao što je to s vukovima i mnogim  monogamnim  pticama.  Napokon,  on  može  pružiti  neizravnu  grupnu  korist  za  mladunče  (poput  sigurnosti),  kao  što  je  to  slučaj  kod  mnogih  primata.  Svi  ti  oblici  mužjačkog  roditeljskog  uloga  smanjuju  disparitet  između  muške  i  ženske  investicije  koji  postoji  zbog  početne  razlike  u  veličini  spolnih stanica.     Kako  bismo  testirali  roditeljski  ulog  svakoga  spola  koji  kontrolira  spolno  odabiranje,  moramo  potražiti vrste kod kojih je muški roditeljski ulog veći od ženskog. Najbolji su kandidati Phalaropidae i  poliandrijske vrste ptica. Kod tih vrsta, roditeljski ulog ženke završava se čim snese jaja; samo mužjak  leži  na  jajima  i  brine  se  za  mlade  nakon  izlijeganja.  Ni  jedan  znanstvenik  dosada  nije  pokušao  procijeniti  relativni  roditeljski  ulog  kod  tih  vrsta,  ali  te  su  vrste  vrlo  bitne  po  tome  što  je  visok  mužjački  roditeljski  ulog  u  bitnoj  korelaciji  s  obratom  spolnih  uloga:  ženke  su  svjetlijih  boja,  agresivnije i veće od mužjaka, one se udvaraju mužjacima i bore se za njih. Kod nekih palaropa (vrsta  ptice) ne postoje dokazi da ženke liježu višestruka gnijezda, ali  kod nekih  poliandrijskih vrsta ženke  očito idu od mužjaka do mužjaka i sukcesivno liježu legla. Kod tih vrsta ženka je ograničena svojom  sposobnošću da nagna mužjake da se brinu za njezine potomke, pa njezin reproduktivni uspjeh može  varirati  više  negoli  mužjački.  Isto  tako,  visoki  roditeljski  ulog  mužjaka  lulaša  i  morskih  konjica  (syngnathidae) povezan je sa ženskim udvaranjem i svijetlim bojama, a ženski reproduktivni uspjeh  ograničen je muškim roditeljskim ulogom. Terenski su podaci za druge skupine rijetki, pa nije moguće  reći  postoje  li  i  kod  njih  primjeri  izvrtanja  roditeljskih  uloga,  ali  dostupni  podaci  za  neke  vrste  žaba  barem  ukazuju  na  tu  mogućnost.  Kod  tih  vrsta,  mužjak  nosi  jedno  ili  više  mladih  na  svojim  leđima  dugo vremena. Ženke imaju intenzivnije boje od mužjaka (što je kod žaba rijetkost) i barem kod jedne  vrste,  Dendrobates  aurata,  primijećeno  je  nekoliko  ženki  koje  slijede,  ili  udvaraju  jednom  mužjaku.  Kod  tih  vrsta  mužjak  nosi  samo  jedno  mlado  na  svojim  leđima,  sve  dok  punoglavac  ne  postane  dovoljno velik, ali ženke su za to vrijeme u sebi nosile šest velikih jaja, stoga je moguće da se ženke 

natječu  za  leđa  mužjaka.  Postoje  i  druge  obitelji  žaba  kod  kojih  se  vide  obilježja  muške  roditeljske  brige, ali još je manje toga poznato o njihovoj socijalnoj organizaciji.    Kod  većine  monogamnih  ptica,  muški  i  ženski  roditeljski  ulog  je  vjerojatno  usporediv.  Postoje  dokazi da kod nekih vrsta mužjaci investiraju nešto manje od ženki. Kluijver je pokazao da se mužjak  vrste Sturnus vulgaris zadržava na jajetu manje i da hrani mlado rijeđe negoli ženka, a slični su podaci  dostupni i za druge vrapce. Činjenica da su kod mnogih vrsta mužjaci povremeno poliginični, upućuje  na zaključak da čak i kada su monogamni, mužjaci investiraju manje u mlade od ženki. Kako su obrati  u ulogama, kao i dokazi o većoj muškoj negoli ženskoj roditeljskoj investiciji, izuzetno rijetki u ptica, ja  ću početno tek proizvoljno klasificirati većinu monogamnih ptica u kategoriju u kojoj je ženski ulog u  mladunce nešto veći od muškog.    Točnija  klasifikacija  životinja,  posebno  onih  sličnih  vrsta,  bila  bi  vrlo  korisna  u  oblikovanju  i  testiranju preciznijih hipoteza. Bilo bi idealno kada bismo na taj način klasificirali grupe ptica, jer male  razlike u odnosu roditeljskih investicija mogu stvoriti velike razlike u socijalnom ponašanju, spolnom  dimorfizmu  i  stopama  smrtnosti  po  spolovima.  Bilo  bi  zanimljivo  prema  relativnim  roditeljskim  ulozima  usporediti  i  ljudska  društva,  i  ispitati  oblike  spolnog  uloga,  ali  određivanje  je  roditeljske  investicije  složeno  zbog  činjenice  da  ljudi  često  investiraju  u  srodnike  koji  im  nisu  djeca.  Bogatog  čovjeka koji podržava braću, sestre i njihovu djecu možemo smatrati funkcionalno poliginičnim, ako  se korist za njegovu podobnost pomoću srodinka smanjuje proporcionalno stupnju njihove srodničke  udaljenosti  od  njega.  Postoje  dobri  dokazi  da  predbračni  spolni  promiskuitet  žena  u  ljudskim  društvima  ima  veze  s  onim  oblikom  roditeljskog  uloga  koji  u  normalnim  uvjetima  maksimira  ženski  reproduktivni uspjeh...      Preveo: Darko Polšek 

Matt Ridley 

EVOLUCIJA I ESTETIKA*          Postoji razlog zašto su lijepi ljudi privlačni. Oni su privlačni jer drugi ljudi imaju gene koji ih navode  na to da lijepe ljude smatraju privlačnima. Ljudi imaju takve gene jer su oni koji su koristili taj kriterij  ljepote za sobom ostavili više potomaka od onih koji nisu. Ljepota nije proizvoljna. Uvidi evolucionih  biologa  mijenjaju  naš  stav  prema  seksualnoj  privlačnosti,  jer  su  napokon  počeli  objašnjavati  zašto  neka obilježja smatramo lijepim, a druga ružnim.    Botticelijevu Veneru i Michelangelova Davida ljudi smatraju lijepima. Bi li se s tim složio neolitski  lovac sakupljač, Japanac ili Eskim? Hoće li se s time složiti naši pra‐praunuci? Je li spolna privlačnost  prolazna i podložna modi ili je stalna i nepromjenljiva?    Svi  znamo  kako  zastarjelo  i  neprivlačno  djeluju  ljepotice  iz  prošlog  desetljeća,  a  da  o  onima  iz  prethodnoga  stoljeća  i  ne  govorimo.  Muškarci  u  prslucima  i  dugim  čarapama  nekima  još  mogu  izgledati  seksualno  privlačno,  ali  muškarci  u  teškim,  dugim  kaputima  to  zasigurno  nisu.  Teško  je  izbjeći  zaključak  da  je  osobni  osjećaj  za  lijepo  i  privlačno  pažljivo  odgajan  tako  da  bude  osjetljiv  na  prevladavajuće modne norme. Rubens ne bi izabrao Twiggy za model. Ljepota je relativna, što može  posvjedočiti svaki zatvorenik koji je proveo mjesece zatvoren, bez mogućnosti da vidi osobu drugoga  spola.     Unatoč  tomu,  fleksibilnost  ima  određene  granice.  Ne  postoji  doba  u  kojemu  je  desetogodišnjakinja  ili  četrdesetogodišnjakinja  bila  spolno  privlačnija  od  dvadesetogodišnjakinje.  Nezamislivo  je  da  su  ženama  muške  trbušine  ikada  bile  stvarno  privlačne  ili  da  su  visoke  muškarce  smatrale ružnijim od niskih. Teško je zamisliti da je bilo koji spol lijepima smatrao male brade. Ako je  ljepota stvar mode, kako to da naborana koža, sijeda kosa, dlakava leđa ili kukasti nosevi nikada nisu  bili u modi? Što se stvari više mijenjaju, to više ostaju iste. Poznata skulptura Nefretetine glave i vrata  nastala  pred  tisućutristo  godina  zapanjuje  i  danas  kao  i  nekoć  Ekhnatona  koji  se  udvarao  pravom  modelu.    U ovome ogledu, govoreći o tome što ljudi smatraju seksualno privlačnim, sve ću primjere crpiti iz  klase  bijelih  Europejaca.  Time  ne  želim  reći  da  su  europski  standardi  ljepote  apsolutni  i  superiorni,  već samo da je riječ o standardima koje dovoljno poznajem da ih mogu opisati. ... No, problem kojim  se  bavim  je  univerzalan  kod  svih  ljudi,  a  to  je  pitanje:  jesu  li  standardi  ljepote  izraz  kulturne  prevrtljivosti i nestalnosti ili je riječ o urođenim nagonima? Što je fleksibilno a što trajno? U ovome  tekstu pokušat ću dokazati da samo  uz pomoć razumijevanja evolucije spolne privlačnosti možemo  objasniti  smjesu  kulture  i  nagona  i  shvatiti  zašto  neka  obilježja  prolaze  s  modom,  a  druga  ostaju  trajno. Prvi ključ za razumijevanje dobit ćemo iz studija kukaca.    Rijetki muškarci vode ljubav sa svojim sestrama. Kaligulu i Cesarea Borgiu smatramo perverznima  jer su bili, barem se tako tvrdi iznimke od toga pravila. Još manje muškaraca spolno opći sa svojim  majkama, unatoč tomu što Freud kaže da nam je to intenzivna čežnja. Seksualno nasilje očeva nad  kćerima puno je češće. Ali je ipak rijetko.    Usporedimo  dva  objašnjenja  tih  činjenica.  Prvo,  koje  kaže  da  ljudi  tajno  žele  incest,  ali  su  uz  pomoć socijalnih tabua i pravila tu želju sposobni nadvladati. I drugo, koje kaže da ljudi svoje bliske  rođake ne smatraju seksualno privlačnim, da je tabu urođen. Prvo je objašnjenje Sigmunda Freuda.  On je tvrdio da je naš prvi i najintenzivniji spolni nagon usmjeren na roditelje suprotnoga spola. Zato, 

nastavlja on, sva ljudska društva ljudima nameću čvrste i specifične tabue protiv incesta. Budući da  tabu  ne  pronalazimo  u  psihologiji  pojedinca,  nužno  se  uspostavljaju  čvrste  zabrane.  Po  njegovom  mišljenju, bez tih tabua, svi bismo se sparivali i patili od genetske abnormalnosti.    Freud  je  postavio  tri  neopravdane  pretpostavke.  Prvo,  izjednačio  je  privlačnost  sa  spolnom  privlačnošću. Dvogodišnja djevojčica može voljeti svoga oca, ali to ne znači da ga ona želi seksualno.  Drugo, on je bez dokaza pretpostavio da ljudi imaju incestuozne nagone. Frojdijanci kažu da ljudi ne  ističu  te  svoje  nagone  jer  su  ih  “potisnuli”,  pa  zbog  toga  nikada  ne  možemo  opovrgnuti  Freudov  argument.  Treće,  on  je  pretpostavio  da  su  društvena  pravila  o  ženidbi  rođaka  “incestni  tabui”.  Sve  donedavno znanstvenici i laici slijedili su Freudovo vjerovanje da zakoni kojima se zabranjuju ženidbe  rođaka postoje kako bi spriječili incest i obiteljsko križanje. No, to ne mora biti tako.    Freudov  suparnik  na  istome  polju  bio  je  čovjek  po  imenu  Edward  Westermark  koji  je  1891.  primijetio  da  se  muškarci  ne  sparuju  sa  svojim  majkama  i  sestrama  ne  zbog  socijalnih  pravila,  već  zato  što  ih  oni  s  kojima  su  odgajani  jednostavno  seksualno  ne  privlače.  Westermarkova  je  ideja  jednostavna. Ljudi ne mogu raspoznati svoje rođake kao rođake, stoga oni po sebi ne mogu spriječiti  uzajamno sparivanje (zanimljivo je da to ne vrijedi za prepelice: one se mogu prepoznati kao braća i  sestre,  čak  i  kada  ih  se  odvojeno  odgaja).  No,  oni  mogu  koristiti  jednostavno  psihološko  pravilo  za  odbacivanje incestuoznog sparivanja koje djeluje u 99% slučajeva. Oni mogu izbjegavati sparivanje s  ljudima koje su upoznali vrlo rano u svojem djetinjstvu. Istina, to neće spriječiti brak među bratićima i  sestričnama, ali u tome i nema nešto posebno loše: šanse za nasljeđivanje smrtnonosno recesivnog  gena  iz  takvog  sparivanja  su  male,  a  prednosti  genetske  kombinacije  kojom  se  zadržavaju  geni  što  uspijevaju na svakoj jedinki pojedinačno vjerojatno nadilaze takve opasnosti. Prepelice se međutim  više  vole  sparivati  s  prvim  rođacima  negoli  sa  strancima.  Westermark  to  nije  znao,  ali  ta  spoznaja  pojačava  njegov  argument,  jer  argument  kaže  da  su  sparivanja  braće  i  sestara,  odnosno  roditelja  i  djece, jedini incestuozni odnosi koje ljudi trebaju izbjegavati.    Westermarkova  teorija  dovodi  do  nekoliko  jednostavnih  predviđanja:  bratići  i  sestrične  se  općenito neće ženiti osim ako nisu odgajani posve odvojeno. Bliski prijatelji iz djetinjstva također se  najčešće neće ženiti. Najbolji dokazi za to dolaze iz dva izvora: iz izraelskih kibuca i starog kineskog  ženidbenog  običaja.  U  kibucu,  djeca  se  odgajaju  u  jaslicama  s  rodbinski  nepovezanim  drugovima.  Postoje dugotrajna prijateljstva, ali su brakovi među djecom iz kibuca vrlo rijetki. Na Taiwanu, neke  obitelji prakticiraju brak shim‐pua, u kojemu se kći odmalena odgaja s obitelji osobe koju će kasnije  vjenčati.  Ona  je  time  zapravo  udana  za  svog  polubrata.  Takvi  su  brakovi  često  neplodni,  uglavnom  zato  jer  se  partneri  uzajamno  smatraju  neprivlačnima.  Nasuprot  tomu,  dva  se  odvojena  rođaka  iznenađujuće često zaljubljuju ako se sretnu u pravoj dobi.    * * *     Sve to proturječi Freudovoj ideji o incestnim tabuima koji postoje zato jer ljudima treba reći da ga  ne  počine.  Prema  Freudovoj  teoriji  evolucioni  pritisci  ne  samo  da  nisu  stvorili  mehanizam  izbjegavanja  incesta,  već  zapravo  potiču  incestuozne,  pogrešno  prilagođene  nagone  koje  tabui  potiskuju... U većini društava ne postoji potreba za zabranom incesta u nuklearnoj obitelji jer je rizik  da se on dogodi vrlo malen.    Zašto onda postoje tabui? Claude Levi‐Strauss smislio je drukčiju teoriju zvanu teorijom alijanse,  koja je isticala važnost korištenja žena za trgovinu među plemenima, zbog čega je morala postojati  zabrana udaje unutar plemena.  No, kako se ni dva  antropologa ne mogu složiti o tome što je Levi‐ Strauss  doista  mislio,  teško  je  testirati  njegovu  ideju.  Nancy  Thornhill  tvrdila  je  da  su  tabui  incesta  zapravo  ženidbena  pravila  koja  su  smislili  moćni  muškarci  da  bi  spriječili  svoje  suparnike  da 

akumuliraju  bogatstvo  vjenčanjem  svojih  rođakinja.  Tabui  stoga  uopće  nisu  zbog  incesta,  već  zbog  moći.    Priča  o  incestu  točno  pokazuje  međusobnu  ovisnost  prirode  i  odgoja.  Mehanizam  izbjegavanja  incesta  je  socijalno  nametnut:  svojim  bratićima  i  sestričnama  postajemo  seksualno  odbojni  već  tijekom djetinjstva. U tome nema ništa genetskog. Pa ipak to jest genetski, jer nije naučeno: ono se  jednostavno  razvija  u  mozgu.  Nagon  protiv  sparivanja  s  drugovima  iz  djetinjstva  je  prirodan,  ali  su  obilježja kojima ih prepoznajete stečena odgojem...    U  pozadini  Westermarckova  nagona  za  izbjegavanjem  incesta  stoji  pojam  kritičnog  razdoblja  učenja: u kritičnom razdoblju postajemo seksualno ravnodušni prema onima s kojima smo odgajani.  Nitko nije siguran koje je to razdoblje, ali možemo s izvjesnim pravom nagađati da je riječ o razdoblju  između osme i četrnaeste godine. Zdravi razum diktira da se spolna orijentacija ne smije određivati u  tome razdoblju.... Od studije Nika Tinbergena i Petera Marlera šezdesetih godina, dobro je poznato  da životinje ne uče sve i svašta; one mogu naučiti samo ono što mozak “želi” da one nauče. Muškarce  nagonski  privlače  žene,  zahvaljujući  interakciji  gena  i  hormona,  ali  na  tu  se  tendenciju  u  kritičnom  razdoblju  može  utjecati  pomoću  uloge  modela,  nadgledanja  i  slobodne  volje.  Postoji  učenje,  ali  postoje i predispozicije.    Heteroseksualni  muškarac  ne  izlazi  iz  puberteta  samo  sa  seksualnom  preferencijom  prema  ženama.  On  tada  već  ima  određen  pojam  ljepote  i  ružnoće.  Neke  ga  žene  “zapanjuju”;  prema  drugima  je  ravnodušan;  treće  pak  smatra  spolno  odbojnima.  Stiče  li  se  i  to  pomoću  smjese  gena,  hormona i društvenog pritiska? Očito, ali zanimljivo je pitanje, koliko kojega. Ako je društveni pritisak  sve, onda ključne slike i lekcije mladi oba spola stiču pomoću filmova, knjiga, reklama i primjera. Ako  nije, onda činjenicu da muškarci preferiraju , recimo,  vitke žene oblikuju geni i hormoni, a ne prolazni  hirovi.    Zamislite da ste Marsijanac, zainteresiran za proučavanje ljudi, kao što je Thorpe proučavao zebe.  Željeli  biste  znati  kako  ljudi  uče  svoje  standarde  ljepote.  Držat  ćete  dječake  u  kavezima  i  nekima  puštati beskonačno duge filmove u kojima debeli muškarci obožavaju debele žene i obrnuto i rugaju  se  vitkim  muškarcima  i  vitkim  ženama.  Druge  držite  u  totalnom  neznanju  o  ženama,  tako  da  im  pojava žene u njihovim dvadesetim godinama bude pravi šok.    Bit će zanimljivo spekulirati o tome kakav mislite da će biti rezultat ovog eksperimenta, jer ono što  ću  vam  sada  pokušati  sklopiti  iz  daleko  beznačajnijih  eksperimenata  i  činjenica  svodi  se  u  stvari  na  isto. Kakve bi žene preferirao muškarac koji ženu nikada nije vidio, nakon što se oporavi od šoka i vidi  ženu po prvi put? Stare ili mlade, debele ili mršave? I bi li muškarac odgojen da vjeruje da je debelo  lijepo doista više volio debele žene od vitkih modela?    Sjetite se zašto svoju pažnju obraćamo muškim preferencijama. Mnoga su istraživanja pokazala da  muškarci više paze na fizički izgled žene negoli obrnuto. Za to postoji i dobar razlog: mladost i zdravlje  bolji  su  ključevi  poimanja  vrijednosti  žene  kao  partnera  i  potencijalne  majke,  negoli  vrijednosti  muškarca.  Žene  nisu  ravnodušne  prema  mladosti  i  zdravlju,  ali  one  se  više  od  muškaraca  brinu  za  neka druga obilježja.    Mode  se  mijenjaju.  Ma  kako  despotske  one  bile,  ljepota  je  predmet  mode  i  može  se  mijenjati.  Razmotrimo  slučaj  u  kojem  se  definicija  ljepote  drastično  promijenila  posljednjih  godina:  vitkost.  Kneginji od  Windsora pripisuju primjedbu da  žena  “nikada ne  može biti  dovoljno bogata i  dovoljno  vitka”, ali čak bi se i ona mogla začuditi mršavim izgledom prosječnog suvremenog ženskog modela.  Prema  riječima  Roberte  Seid,  pedesetih  je  godina  vitkost  postala  “predrasuda”,  šezdesetih  godina  “mit”,  sedamdesetih  godina  “opsesija”,  a  osamdesetih  godina  “religija”.  Tom  Wolf  je  za  njujorške  žene od ugleda koje se izgladnjuju zbog modernog oblika skovao termin “društvene X‐zrake”. Težina 

Miss  Amerike  stalno  pada  svake  godine.  Isto  vrijedi  i  za  djevojke  s  Playboyeve  duplerice.  Obje  kategorije  žena  15  su  postotaka  lakše  od  prosjeka  svoje  dobi.  Dijete  za  mršavljenje  pune  novinske  stupce i novčanike šarlatana. Anoreksija i bulimija, bolesti stvorene pretjeranim dijetama ugrožavaju i  ubijaju mlade žene.    Jedna je stvar bolno očita: ne postoji preferencija prema prosjeku. Čak i ako dopustimo da obilna,  jeftina i industrijska hrana danas prosječnu ženu deblja više negoli pred tisuću ili dvije tisuće godina,  žene se moraju iznimno potruditi da steknu moderan oblik trstike. No, muškarcima nikada nije bilo  najpametnije  uzeti  najmršaviju  ženu.  Danas,  kao  i  u  pleistocenu,  to  je  najbolji  način  da  izaberete  najneplodniju ženu: žena može postati neplodna ako joj tijelo sadrži samo deset do petnaest posto  manju  količinu  masti  od  normalne.  Doista,  postoji  čak  i  malo  pretjerana  teorija  koja  kaže  da  je  raširena  opsesija  vitkoćom  kod  mladih  djevojaka  jedna  stvorena  strategija  kako  bi  se  spriječila  prerana trudnoća, naime, prije negoli se muškarac obvezao da će zajednički brinuti za obitelj. No, to  nam  ne  objašnjava  mušku  preferenciju  za  vitkošću,  koja  je  čini  se  očito  evoluciono  kontraproduktivna.    Ako je muška sklonost prema vitkim ženama paradoksalna, još je zagonetnija činjenica da je ona  gotovo sasvim nova. Skulpture i slike od renesanse naovamo pružaju brojne dokaze da su se lijepim  ženama  smatrale  upravo  one  debele.  Postoje  i  iznimke.  Vrat  kraljice  Nefretiti  bio  je  vrat  mršave  elegantne žene. Za Botticellijevu Veneru ne možemo reći da ima suvišnih kilograma. A neko vrijeme  Viktorijanci su do te mjere obožavali uske strukove da su se mnoge žene morale oslanjati na opasno  korzetiranje,  a  neke  su  čak  i  kirurški  uklanjale  par  rebara  kako  bi  im  strukovi  bili  uži.  Lillie  Langtry  mogla  je  obuhvatiti  svoj  struk  od  27  centimetara  s  obje  ruke,  dok  čak  i  najvitkiji  opseg  struka  današnjih  ženskih  modela  iznosi  33  centimetra.  No,  ne  moramo  se  oslanjati  na  našu  kulturu  kako  bismo dokazali da deblje žene mogu biti atraktivnije od mršavih. U svim plemenima svijeta još i danas  postoji  jasna  preferencija  prema  debljim  ženskim  tijelima,  a  u  mnogim  nerazvijenim  društvima  mršave se žene smatraju odbojnima.    Robert Smats sa Sveučilišta u Michiganu tvrdio je da je nekoć vitkoća bila uobičajeni znak relativna  siromaštva.  Danas  je  mršavost  uzrokovana  siromaštvom  ograničena  na  treći  svijet.  No,  u  industrijskim  društvima,  bogate  žene  mogu  si  dopustiti  dijetu  bez  masti  i  trošenje  novca  na  mršavljenje i vježbu. Vitkost je postala ono što je nekoć bila debljina: signal socijalnog statusa.    Smats  tvrdi  da  su  se  muške  preferencije,  u  pronalaženju  ključeva  i  signala  socijalnog  statusa,  jednostavno  obrnule.  To  se  navodno  odvijalo  promjenom  po  asocijaciji.  Mlade  momke  danas  industrija  mode  bombardira  asocijativnim  vezama  vitkoće  i  bogatstva.  On  tijekom  svog  kritičnog  razdoblja nesvjesno povezuje svoju idealiziranu mentalnu preferenciju žene s idejom njezine vitkoće.    Doduše  žene  su,  a  ne  muškarci,  osjetljivije  na  socijalni  status  svojih  potencijalnih  supružnika.  Sociobiolozi tvrde da muškarci ne primjećuju ženski izgled kao nadomjestak za njihovo bogatstvo, već  kao ključ njihovog reproduktivnog potencijala. No ovdje imamo pred sobom muškarce koji navodno  promatraju  ženske  strukove  kao  simbole  njihovih  bankovnih  računa,  a  time  ustvari  čeznu  za  neplodnim mršavicama.    Nekoliko studija došlo je do jednoznačnog rezultata da lijepe žene i bogati muškarci završavaju u  braku puno češće negoli lijepi muškarci i bogate žene. U jednoj studiji, fizička privlačnost žene bila je  puno  bolji  prediktor  socijalnog  statusa  muškarca  za  kojega  je  udana  negoli  njezin  vlastiti  socio‐ ekonomski status, inteligencija ili obrazovanje, što je prilično iznenađujući podatak ako mislite da se  ljudi  često  žene  partnerima  unutar  svoje  profesije,  klase  ili  obrazovnog  sloja.  Ako  muškarci  koriste  izgled kao znak statusa, zašto ne koriste samo poznavanje statusa? 

  Vitkoća je sve u svemu sumnjiv znak statusa, jer je siromašnim ženama niskog statusa nekoć bilo  lakše  postati  mršavom  ženom  negoli  bogatim  ženama  visokoga  statusa.  Čak  i  danas,  kada  je  siromašnoj ženi lako nabaviti masnu hranu loše kvalitete, dok bogate žene jedu salate, teško možemo  tvrditi da je svaka mršava žena bogata, a svaka debela siromašna.    Zbog  toga  argument  koji  povezuje  status  sa  vitkoćom  nije  uvjerljiv.  Vitkost  je  vrlo  loš  simbol  za  bogatstvo,  a  uostalom  muškarce  većinom  ne  zanima  status  i  bogatstvo  žene.  Argument  je  čak  cirkularan: socijalni status i vitkoća su povezani zbog muške preferencije prema vitkoći. Mislim da je  to objašnjenje neuvjerljivo....    Rješenje  te  zagonetke  možda  možemo  pronaći  u  djelu  genijalnog  indijskog  psihologa  Deventre  Singha. On je primijetio da ženska tijela, za razliku od muških između puberteta i srednje dobi prolaze  kroz  dvije  izuzetno  značajne  faze.  U  dobi  od  deset  godina,  djevojčica  ima  oblik  koji  se  ne  razlikuje  bitno  od  oblika  koji  će  imati  u  četrdesetoj.  Tada  se  odjednom  njezine  vitalne  statistike  mijenjaju:  razmjer dimenzija struka prema prsima i bokovima naglo raste. U tridesetoj on ponovno pada kako  grudi gube čvrstoću a struk uskoću. Taj odnos dimenzija bokova prema prsima i bokovima nije samo  poznat  kao  dio  životne  statistike,  već  ga  je,  uz  neke  rijetke  iznimke,  moda  uvijek  isticala:  steznici,  prsluci, korzeti, hoolahoop čarape, uske hlače, krinoline uvijek su se proizvodili kako bi struk izgledao  relativno manji u odnosu prema prsima i kukovima. Grudnjaci implantati za grudi, spužve za ramena  (zbog kojih struk automatski postaje razmjerno manji) i rastezljivi pojasevi, danas imaju istu svrhu.    Singh je primijetio da bez obzira kako se težina Playboyevih modela mijenja, jedna osobina ostaje  trajna:  odnos  širine  pojasa  prema  širini  bokova.  Bobbi  Low  sa  Sveučilišta  u  Michiganu  tvrdio  je  da  masnoća na bokovima, stražnjici i prsima ističe ključne kosti, a uski struk upućuje na to da te oblike  nije stvorila masnoća. Singhova teorija je malo drukčija ali gotovo analogna. On tvrdi da će muškarac,  u nekim razumnim granicama, bilo koju težinu žene smatrati privlačnom ako je njezin struk bitno uži  od bokova.    Ako  vam  to  zvuči  ludo,  pogledajte  rezultate  Singhova  eksperimenta.  Prvo,  on  je  muškarcima  pokazao četiri verzije iste  slike mlade  žene  u kratkim hlačama.  Svaka je slika  neznatno izmijenjena,  tako  da  se  razlikuje  u  odnosu  struka  prema  bokovima:  0,6;  0,7;  0,8  i  0,9.  Svi  muškarci  bez  greške  izabrali su verziju s najužim strukom kao najprivlačniju. Neće nam biti iznenađenje, ali Singh je otkrio i  zanimljivu dosljednost svojih ispitanika. Svojim je ispitanicima pokazao niz crteža ženskih oblika koji  su se razlikovali prema težini i njihovim razmjerima struk naprama bokovi. Dobio je sljedeći rezultat:  ispitanici  su  u  većini  slučajeva  radije  birali  tešku  ženu  s  uskim  strukom,  umjesto  mršave  žene  s  relativno širim strukom. Idealna je figura ona s najnižim razmjerom, a ne s najmršavijim torzom.    Singha zanima anoreksija, bulimija i žene opsjednute težinom čak i kada su mršave. On vjeruje da  u razmjerno mršavih žena vitkost nema nikakvog učinka na razmjer struka prema bokovima: one su  osuđene na to da nikada ne budu privlačne.    Zašto je bitan taj razmjer? Singh primjećuje da je “ginoidna” distribucija masnoća, tj. više masnoća  na  bokovima,  manje  na  torzu,  nužna  za  hormonalne  promjene  vezane  uz  žensku  plodnost.  “Androidna”  distribucija  masnoća,  debeo  trbuh,  uski  bokovi,  povezana  je  sa  simptomima  bolesti,  poput srčanih bolesti, čak i u žena. Ali što je uzrok, a što posljedica? Čini mi se da je točno objašnjenje  prema  kojemu  su  generacije  muškaraca  seksualno  selektirale  i  oblik  tijela  i  njegove  hormonalne  efekte,  a  ne  ono  koje  kaže  da  su  muškarci  birali  oblik  jer  je  to  jedini  način  da  hormoni  pravilno  djeluju. Relativno kratko razdoblje u kojemu žene imaju tijela u obliku pješčanog sata,  recimo,  od  petnaeste  do  tridesetpete,  je  spolno  izabrani  fenomen.  Taj  fenomen  je  nastao  zahvaljujući  konkurentnoj  sposobnosti  da  privuče  muškarce,  daleko  više  nego  bilo  koja  biološka  potreba.  Muškarci su se nesvjesno ponašali kao selektivni uzgajivači žena. 

  Muškarac  ne  može  izravno  utvrditi  ženinu  dob.  On  je  mora  zaključiti  iz  njezine  fizičke  pojave,  njezina  ponašanja  i  reputacije.  Mnoge  najkarakterističnije  osobine  ženske  ljepote  naglo  nestaju  s  vremenom: glatka koža, pune usne, jasne oči, čvrsta prsa, uski struk, vitke noge, čak i plava kosa, koja  bez  kemijske  intervencije  ne  traje  duže  od  dvadesetih,  osim  kod  autentičnih  vikinških  žena.  Te  su  stvari ozbiljna opterećenja: ona pričaju priču o dobi koja se ne može lako prikriti bez kirurgije, make‐ upa i kozmetičkih krinki.    Dugo  se  već  zna  da  Europljani  smatraju  plavu  kosu  žene  ljepšom  od  smeđe  ili  crne.  U  starom  Rimu,  žene  su  bojale  kosu  u  plavo.  U  srednjovjekovnoj  Italiji  velika  ljepota  i  plava  kosa  bile  su  nerazdvojne; u Britaniji su riječi “fair” (svijetle kose) i “beautiful” (lijep) sinonimi. Gen za plavu kosu u  djetinjstvu  prilično  je  uobičajen  među  Europljanima  (ali  i  npr.  među  australijskim  Aboridžanima).  Kada je u ne tako dalekoj prošlosti došlo do mutacije gena koji je prouzročio da se plava kosa održava  do zrelijeg doba (ali ne mnogo kasnije od dvadesete godine), muškarci su se počeli vjenčati za mlade  žene.  Time  su  takvi  parovi  počeli  rađati  više  plavokose  djece,  kao  i  širiti  genetsku  predispoziciju  za  sklonost plavokosim mladim osobama. Zbog toga muškarci više vole plavuše.     Možda  je  sve  ovo  samo  parabola.  Vjerojatnije  je  da  je  sklonost  plavokosim  ženama  kulturna  osobina,  usađena  muškarcima  nesvjesno,  asocijacijom  boje  kose  i  mladosti  ‐  koju  suvremena  kozmetička  industrija  intenzivno  pokušava  uništiti.  No,  konačni  rezultat  je  isti:  to  je  genetska  promjena do koje dolazi zbog seksualnih preferencija.    Dakle, to privlači muškarce ženama. Što žene privlači muškarcima? Muška ljepota u znaku je istog  trojstva kao i ženska: lice, mladost, stas. No, u svim istraživanjima žene tvrde jedno te isto: ono što ih  više  privlači  od  ljepote  jesu  osobnost  i  status.  Muškarci  trajno  stavljaju  tjelesne  osobine  iznad  osobnosti i statusa kada govore o ženama. Sa ženama je obrnuto.    Jedna jedina iznimka je visina. Visoki muškarci se univerzalno smatraju privlačnijima od niskih. U  svijetu agencija za ljubavno posredništvo načelo da muškarac mora biti viši od svoje partnerice toliko  je univerzalno da se naziva “središnjim principom izbora parova”. Samo jedan par od sedam stotina  dvadeset parova prijavljenih za bankovne kredite sastojao se od visoke žene i nižeg muškarca.    Druga  važna  muška  osobina  jest  osobnost,  karakter.  U  monogamnim  društvima  žena  često  odabire partnera mnogo prije negoli on dobije šansu postati “šefom”, pa se mora snalaziti posredno.  Tako  ona  pazi  na  osobine  koje  ukazuju  na  njegove  mogućnosti:  samopouzdanost,  optimizam,  učinkovitost,  hrabrost,  odlučnost,  inteligencija,  ambicioznost  ‐  to  su  osobine  koje  omogućuju  muškarcima  da  se  penju  po  društvenoj  ljestvici  i  nije  čudo  da  su  to  osobine  koje  žene  smatraju  privlačnima. One su i znakovi budućeg statusa.    U  jednom  pokusu  znanstvenici  su  snimili  dva  lažna  intervjua.  U  prvom,  muškarac  je  bojažljivo  odgovarao na pitanja, smješten u stolcu kraj vrata, naginjući se prema čovjeku koji ga je intervjuirao.  U  drugom  razgovoru,  muškarac  je  opušteno  bio  naslonjen  u  stolici,  gestikulirajući  i  smiješeći  se.  U  ispitivanju, žene su smatrale dominantnog muškarca poželjnijim partnerom i seksualno privlačnijim.  Za muškarce je vrijedilo obratno.    Neizravni  pokazatelji  koje  žene  isčitavaju  kao  simbole  muškog  statusa  stalni  su  i  stabilni.  Amerikanci  koji  se  ožene,  u  godini  dana  zarađuju  otprilike  jedan  i  pol  puta  više  od  muškaraca  iste  dobi  koji  se  ne  ožene.  U  istraživanju  dvije  stotine  plemena  koje  su  provela  dva  znanstvenika  s  Kalifornijskog sveučilišta, pokazalo se da privlačnost muškaraca počiva na njegovim vještinama, a ne  u  njegovoj  pojavi.  Dominantnost  je  osobina  koju  žene  univerzalno  cijene.  Sve  u  svemu,  kao  što  je  rekao Bruce Ellis: “Status i ekonomska moć su visoko važni na barometru muške privlačnosti, mnogo  važniji i od tjelesnih atributa.” 

  Koji su općepriznati statusni simboli? Odjeća i ukrasi, prije svega: Armanijevo odijelo, Rolexov sat i  BMW  isto  su  tako  snažni  kao  i  perjanica  poglavice  Siouxa  ili  admiralska  kapa.  U  knjizi‐  kronici  koja  izlaže  kako  je  moda  sve  do  nedavno  bila  izraz  klasne  pripadnosti,  Quentin  Bell  je  pisao:  “Povijest  mode povezana je s natjecanjem među klasama, u prvom redu s oponašanjem aristokracije od strane  buržoazije, a zatim i s proširenom konkurencijom koja je bila rezultat sposobnosti proletarijata da se  natječe sa srednjim slojevima...”    Isto  tako,  Bobbi  Low  je  istražio  stotine  društava  i  došao  do  zaključka  da  se  muški  uresi  uvijek  povezuju sa statusom i položajem. Oni simboliziraju: zrelost, nadređenost, čvrstinu, snagu. Za razliku  od toga, ženski uresi signaliziraju bračni ili dobni status, a ponekad i muževo bogatstvo.     U ovoj točki neki evolucionisti čini se, opasno su blizu da tvrde da su žene evolucijom stekle svoju  sposobnost da budu impresionirane automobilima Mercedes ili BMW. Pa opet, ti automobili jedva da  postoje  više  od  jedne  ljudske  generacije.  Ili  evolucija  djeluje  apsurdno  brzo  ili  nešto  s  ovom  tezom  nije u redu. Postoje dva načina da se izbjegne ova poteškoća. Prvi je popularan među znanstvenicima  u Michiganu, a drugi u Santa Barbari. Znanstvenici iz Michigana kažu otprilike ovako: žene nisu razvile  sposobnost da budu impresionirane BMW‐ima, ali imaju sposobnost ‐ stečenu evolucijom ‐ da budu  fleksibilne  i  da  se  prilagode  društvenim  pritiscima  u  sredinama  u  kojim  rastu.  Znanstvenici  iz  Santa  Barbare kažu ovako: ponašanje samo jest rijetko ono što je evoluiralo. Evoluira psihološka sklonost, a  moderne  žene  imaju  duševni  mehanizam,  koji  je  evoluirao  još  u  pleistocenu,  koji  omogućava  da  iščitavaju ono što ima veze sa statusom muškaraca i da smatraju takve simbole poželjnima.    U biti, obje skupine govore isto. Žene su pod dojmom statusnih signala, ma kakvi oni bili; recimo,  da  u  jednom  trenutku  nauče  asocijaciju  između  BMWa  i  bogatstva:  tu  jednadžbu  nije  baš  teško  riješiti.    Ma  što  determiniralo  spolnu  privlačnost,  na  djelu  je  pažnje  vrijedan  mehanizam  koji  dovodi  do  ovog  rezultata:  lijepe  žene  i  dominantni  muškarci  češće  stupaju  u  brak  i  imaju  više  djece  od  svojih  suparnika.  Tako  žene  u  svakoj  generaciji  postaju  još  malo  ljepše  a  muškarci  još  malo  dominantniji.  No,  to  se  događa  i  s  njihovim  novim  suparnicima,  budući  da  su  i  oni  potomci  onih  istih  uspješnih  parova. Tako rastu i standardi. Naša se osjetila lako zasite onim što se često susreće, premda bi to  možda blistalo na drugom mjestu i u drugom vremenu. Charles Darwin je rekao: “Kada bi sve žene  postale lijepe poput Medicejske Venere, mi bismo samo na trenutak bili zapanjeni. No, ubrzo bismo  se  zaželjeli  raznovrsnosti.  A  nakon  što  bi  bila  postignuta  ta  raznovrsnost,  poželjeli  bismo  da  neke  osobine u naših žena budu još malo više izražene, da budu iznad postojećeg prosjeka.”    Tu je zapravo na sažet način rečeno zašto eugenika ne bi mogla djelovati.      Preveo: Darko Polšek 

 

Matt Ridley  

CRVENA KRALJICA*          U izvanrednom, nedavno završenom istraživanju provedenom širom Zapadne Europe, pokazale su  se sljedeće činjenice: udane žene biraju dominantne, starije, tjelesno atraktivnije, oženjene muškarce  simetričnog  oblika za partnere svojih ljubavnih pustolovina. Žene će se vjerojatnije upustiti u takvu  pustolovinu  ako  su  im  bračni  drugovi  podložni,  mlađi,  fizički  neprivlačni  ili  asimetričnih  oblika.  Kozmetička  kirurgija  kojom  će  poboljšati  svoj  izgled,  udvostručuje  šanse  muškarca  za  uspjeh  u  ljubavnoj pustolovini. Što je muškarac privlačniji, to je nepažljiviji kao otac. Grubo rečeno, jedna od  tri bebe rođene u zapadnoj Europi posljedica je izvanbračne veze.    Ako vas te činjenice uznemiruju ili teško u njih možete povjerovati, ne brinite. Istraživanje uopće  nije  provedeno  na  ljudima.  Ono  se  u  cijelosti  odnosi  na  vrapce,  nevine,  prpošne,  viličastorepaste  ptice  koje  tijekom  ljetnih  mjeseci  cvrkuću  i  skakuću  po  poljima  i  stajama.  Ljudska  su  bića  bitno  drukčija od vrabaca. No, jesu li doista?    Haremi  drevnih  despota  pokazali  su  da  su  muškarci  vrlo  sposobni  svoj  status  pretvoriti  u  reproduktivni uspjeh, ali haremi u velikom dijelu ljudske povijesti ne predstavljaju bit čovjeka. Gotovo  jedini način da danas postanete posjednik harema jest da utemeljite neki kult i svojim potencijalnim  konkubinama  isperete  mozak  pričama  o  vlasitoj  svetosti.  U  brojnim  životnim  aspektima  moderni  čovjek  vjerojatno  živi  u  socijalnim  sustavima  sličnijim  našim  precima  lovcima  i  sakupljačima,  negoli  onima  iz  bliže  povijesti.  Društva  lovaca  i  sakupljača  podržavala  su  tek  povremenu  poligamiju;  institucija braka je gotovo univerzalna. Ljudi žive u većim skupinama nego ranije, ali u tim je grupama  jezgro  ljudskoga  života  osnovna  obiteljska  jedinica:  muškarac,  njegova  supruga  i  djeca.  Brak  je  institucija odgajanja djece: gdjegod se pojavljuje, otac preuzima bar jedan dio odgoja djeteta, barem  svojom  brigom  za  hranu.  U  većini  društava  muškarci  pokušavaju  biti  poligamni;  ali  rijetkima  to  uspijeva. Čak i u pastoralnim poligamnim društvima, velika većina brakova je monogamna.    Upravo  naša  frekventnija  monogamija,  a  ne  povremena  poligamija,  razdvaja  nas  od  ostalih  sisavaca, uključujući i majmune. Od četiri vrste majmuna (giboni, orangutani, gorile i čimpanze) samo  gibon prakticira jedan oblik braka. Vjerni giboni žive u parovima u šumama jugoistočne Azije, a svaki  par živi svoj samostalni život na vlastitome teritoriju.    Ako  su  muškarci  u  srcu  poligamni  oportunisti,  kako  onda  nastaje  brak?  Premda  su  muškarci  prevrtljivi, njih zanima i pronalaženje žena s kojom će osnovati obitelj i mogu joj unatoč nevjeri biti  vrlo privrženi.    Ta su dva cilja proturječna samo zato što žene nisu spremne razdvajati se na supruge i prostitutke.  Žena  nije  pasivna  brbljalica  i  pokretna  imovina  u  rukama  bespoštednih  despota.  Ona  je  aktivni  suparnik  u  seksualnoj  šahovskoj  igri.  Ona  ima  svoje  ciljeve.  Žene  je  poligamija  oduvijek  manje  zanimala  od  muškaraca.  No,  to  ne  znači  da  su  one  seksualni  oportunisti.  Teorija  o  nadobudnom  mužjaku  i  čednoj  ženi  vrlo  teško  može  odgovoriti  na  jednostavno  pitanje:  Zašto  su  žene  uopće  nevjerne?    Osamdesetih  je  godina  niz  žena  znanstvenica  pod  vodstvom  Sarah  Hrdy  sa  Kalifornijskog  sveučilišta  u  Davisu,  primijetilo  da  se  promiskuitet  ženki  čimpanza  i  majmuna  nikako  ne  slaže  sa  Triversovom  teorijom  koja  kaže  da  velika  roditeljska  investicija  kod  žena  izravno  utječe  na  njihovu  izbirljivost.  Umjesto  stereotipa  evolucione  teorije,  studija  lengura  Sare  Hrdy  i  studija  makakaa 

Meredith Small pokazale su jednu sasvim različitu vrstu ženke: ženku koja neprestance traži znakove  pažnje drugih mužjaka; ženku koja aktivno traži raznolikost seksualnih partnera; ženku koja je baš kao  i mužjak, spremna započeti seksualne odnose. Ona uopće nije izbirljiva, štoviše, čini se da su ženke  primata odgovorne za velik udio u promiskuitetu. Hrdy je primijetila da je nešto pogrešno s teorijama  a ne sa ženkama. Desetljeće kasnije, odjednom je postalo jasno što: jedna je skupina ideja poznata  kao  “teorija  spermatozoidne  konkurencije”  posve  novim  svjetlom  osvjetlila  evoluciju  ženskoga  ponašanja.    U svojoj studiji lengura u Abuu, Radžahstan, Hrdy je ustanovila groznu činjenicu: odrasli mužjaci  majmuni rutinski ubijaju bebe. Svaki puta kada mužjak preuzima skupinu ženki, on ubija svu djecu u  toj  skupini.  Nedugo  po  objavljivanju  te  studije  identičan  fenomen  se  pokazao  i  na  primjeru  lavova:  kada skupina braće stekne naklonost ženki, prva stvar koju čine jest pokolj nevine dječice. Pokazalo  se  ustvari  da  je  infanticid  koji  provode  mužjaci  tipična  pojava  kod  glodavaca,  mesoždera  i  primata.  Čak ni našim najbližim rođacima, čimpanzama, takva djela nisu strana. Većina prirodnjaka, odgojena  na dijetnim sentimentalnim prirodoznanstvenim televizijskim  programima, vjerovala je da je riječ o  patološkim  zastranjenjima,  ali  Hrdy  i  njezine  kolege  tvrdili  su  drukčije.  Infanticid,  tvrdili  su,  jest  “adaptacija”, evoluciona strategija. Ubojstvom vlastite posvojene djece, mužjaci, naime, zaustavljaju  stvaranje mlijeka kod ženki i time ubrzavaju dan kada ženka može ponovno začeti.     Važnost infanticida kod primata postupno je pomogla znanstvenicima da razumiju sustave parenja  kod  pet  vrsta  majmuna,  jer  je  odjednom  pružila  razlog  da  žene  budu  odane  jednom  mužjaku  ili  skupini mužjaka: one su lojalne kako bi zaštitile svoj genetski ulog od ubojstva suparničkih mužjaka.  Pomalo  pojednostavljeno,  možemo  reći  da  se  društveni  obrazac  ponašanja  ženki  viših  i  nižih  majmuna određuje distribucijom hrane, a društveni obrazac ponašanja mužjaka distribucijom ženki.  Zbog toga ženke orangutana biraju usamljeni život na ograničenom teritoriju kako bi bolje iskoristile  siromašne  izvore  hrane.  Mužjaci  također  žive  usamljeno  i  pokušavaju  monopolizirati  teritorij  s  nekoliko  ženki.  Ženke  koje  žive  na  njegovom  teritoriju  očekuju  od  svog  “supruga”  da  im  hitno  pritekne u pomoć ako se pojavi drugi mužjak.    Ženke gibona također žive usamljeno. Giboni mužjaci sposobni su zaštititi dom za pet ženki i lako  bi mogli prakticirati istu vrstu poligamije kao i orangutani kod kojih jedan mužjak nadzire teritorij pet  ženki s kojima se pari. Osim toga, giboni mužjaci su kao očevi gotovo beskorisni. Oni ne hrane mlade,  ne  štite  ih  od  orlova,  a  ne  uče  ih  ni  vještinama.  Zašto  su  onda  vjerni  jednoj  ženki?  Jedna  golema  opasnost  za  mlade  gibone  jest  ubojstvo  koje  bi  mogao  počiniti  neki  drugi  mužjak.  Robin  Dunbar  vjeruje da su mužjaci giboni monogamni kako bi spriječili infanticid.    Ženka gorila je svojem suprugu vjerna kao i gibon; ona ide za njim i čini ono što on čini. I on joj je  vjeran  na  svoj  način.  On  ostaje  uz  nju  niz  godina  i  gleda  je  kako  odgaja  njegovu  djecu.  No,  postoji  jedna bitna razlika prema gibonima. On ima nekoliko ženki u svom haremu i svima je jednako vjeran.  Richard Wrangham vjeruje da je društveni sustav gorila uglavnom oblikovan za prevenciju infanticida.  Zbog  toga  gorila  održava  svoj  harem  i  odbija  suparničke  mužjake,  a  svojoj  djeci  čini  golemu  uslugu  time što sprečava njihovo ubojstvo.    Čimpanze  su  razradile  strategiju  anti‐infanticida  izumom  posebnog  društvenog  sustava.  Kako  se  jednolično ali obilno hrane voćem i kako su češće na tlu negoli na otvorenom, čimpanze žive u većim  skupinama (veća skupina vidi više od manje), a te se grupe obično razdvajaju na manje prije negoli se  vrate  u  svoje  stanište.  Te  skupine  koje  se  spajaju  i  razdvajaju  isuviše  su  velike  i  fleksibilne  da  bi  im  mogao dominirati jedan mužjak. Put kojim se čimpanza mužjak penje političkom hijerarhijom jest da  stvara  alijanse  s  drugim  mužjacima,  pa  se  skupine  čimpanza  sastoje  od  više  mužjaka.  Ženku  neprestance prate mnogi opasni potencijalni očusi njezine djece. Rješenje toga problema sastoji se u 

tomu  da  simultano  dijeli  svoje  seksualne  usluge  većem  broju  mužjaka  kako  bi  svaki  od  njih  mogao  misliti da je on otac djeteta. Zbog toga postoji samo jedna jedina okolnost u kojoj mužjak čimpanza  može biti siguran da dijete nije njegovo: kada ženku nikada ranije nije vidio. Jane Goodall je pokazala  da  mužjaci  čimpanza  napadaju  nepoznate  ženke  s  mladima  i  ubijaju  njezino  potomstvo,  ali  ne  napadaju ženke bez mladunčadi.    Problem  Sare  Hrdy  je  riješen.  Ženski  promiskuitet  kod  viših  i  nižih  majmuna  može  se  objasniti  potrebom podjele očinstva među brojnim mužjacima kako bi se spriječio infanticid. Vrijedi li isto i za  ljudsku vrstu?    Kratki  odgovor  jest:  ne.  Vjerojatnost  umiranja  pastorčadi  šezdesetipet  puta  je  veća  negoli  kod  djece  koja  žive  sa  svojim  pravim  roditeljima  i  isto  je  tako  činjenica  da  mlađa  djeca  često  doživljuju  teror novih očuha koji je teško prevladati. No, nijedna od tih činjenica nije jako relevantna, jer se obje  odnose na stariju djecu, a ne na dojenčad. Njihova smrt ne oslobađa majke za novi porod.    Štoviše, to što pripadamo majmunskome rodu može nas odvesti u krivome smjeru. Naš seksualni  život  bitno  je  drukčiji  od  naših  rođaka.  Da  smo  orangutani,  žene  bi  živjele  same  i  razdvojene  od  drugih. I muškarci bi živjeli sami, ali bi svaki od njih zbog povremenog seksa posjećivao nekoliko žena  (ili možda nijednu). Kada bi se dva muškarca susrela, došlo bi do velike, divlje borbe. Da smo giboni,  naš  bi  život  bio  bezličan.  Svaki  bi  par  živio  miljama  udaljen  od  drugih  i  borio  bi  se  do  smrti  protiv  napasnika na vlastitome teritoriju kojeg nikada ne napuštaju. No, ako i imamo ponekog asocijalnog  susjeda, to ipak neće biti opis našeg načina života. Čak i ljudi koji se povlače u svoje svete domove u  predgrađu, ne pretvaraju se da će tamo ostati zauvijek, a još manje pokušavaju odbiti sve strance. Mi  velik dio naših života provodimo na zajedničkom teritoriju, na poslu, prilikom kupovanja ili igre. Mi  smo gregaristički društveni soj. Nismo ni gorile. Da jesmo, živjeli bismo u sarajima kojim bi dominirao  jedan  golem  sredovječni  muškarac,  dvostruko  viši  i  teži  od  žene,  koji  bi  monopolizirao  seksualni  pristup svim ženama u skupini i napadao druge muškarce. Seks bi bio rijeđi od broja svetih dana, čak i  za  te  goleme,  velike  ljude,  koji  bi  spolno  općili  jednom  godišnje,  a  za  većinu  ostalih  muškaraca  on  uopće ne bi postojao.    Da  smo  čimpanze,  stil  života  bi  nam  bio  poznatiji.  Živjeli  bismo  u  obiteljima,  bili  bismo  vrlo  socijalni,  hijerarhijski  i  skupno  teritorijalno  orijentirani  i  agresivni  prema  skupinama  koje  nam  ne  pripadaju.  Drugim  riječima,  bili  bismo  obiteljski,  urbani,  klasnosvjesni,  nacionalni  i  ratoborni,  a  to  i  jesmo.  Odrasli  mužjaci  više  bi  vremena  provodili  u  pokušajima  da  se  popnu  na  društvenoj  ljestvici  negoli u svojim obiteljima. Ali kada je riječ o seksu, stvari bi bile bitno drukčije. Za početak, muškarci  se uopće ne bi brinuli za odgoj potomstva, ne bi plaćali alimentaciju; bračnih veza uopće ne bi bilo.  Većina  žena  parila  bi  se  s  većinom  muškaraca,  premda  bi  mužjak  na  vrhu  (nazovimo  ga  predsjednikom) pazio da ima pravo prve noći kod svih plodnih žena. Seks bi bio posao s prekidima, u  kojem bismo jako pretjerivali tijekom ženkinog tjeranja, ali posve zaboravljen za vrijeme trudnoće ili  odgoja  mladih.  To  vrijeme  pretjerivanja  oglasilo  bi  se  svima  pomoću  ružičastih  znakova  na  ženskoj  stražnjici,  a  svakom  muškarcu  to  bi  bilo  neodoljivo  fascinantno.  Muškarci  bi  tijekom  tih  tjedana  pokušavali monopolizirati takve ženke i prisiljavali bi ih da prihvate njihovo “vodstvo”, ali u tomu ne  bi  uvijek  uspijevali  i  ubrzo  bi  izgubili  interes  kada  bi  oteklina  odostraga  nestala.  Jared  Diamond  sa  Kalifornijskog  sveučilišta  u  Los  Angelesu  pokušao  je  spekulirati  o  tome  kakve  bi  društvene  poremećaje  na  prosječnom  ženskom  radnome  mjestu  izazvala  pojava  takve  neodoljivo  ružičaste  ženke.    Da smo pigmi čimpanze ili bonobosi, živjeli bismo u društvima sličnim čimpanzinim, ali bi postojale  bande dominantnih muškaraca koji posjećuju razne grupe žena. Zbog toga bi žene još i više morale  dijeliti  mogućnost  očinstva.  Ženke  bonobosi  su  stoga  u  svojim  navikama  posve  nimfomanski 

orijentirane. One se pare već i na najmanji nagovještaj i na vrlo raznolike načine (uključujući oralne i  homoseksualne),  a  mužjacima  su  privlačne  tijekom  dugog  vremenskog  razdoblja.  Mlada  ženka  bonobo koja se popne na već zauzeto drvo na kojemu se drugi hrane, dobit će nešto za jelo tek kada  se spari sa svim mužjacima, uključujući i adolescente.    Dok se ženka gorile mora pariti oko deset puta na svaku rođenu bebu, ženka čimpanze oko petsto  do tisuću puta, ženka bonobo mora se pariti do tri tisuće puta da dobije mlado. Ženku bonobo gotovo  nikada ne napastuje bližnji mužjak zbog parenja s mlađim: parenje je tako učestalo da rijetko dovodi  do  začeća.  Isto  tako,  cijela  anatomija  muške  agresivnosti  kod  bonobosa  svedena  je  na  minimum:  mužjaci  nisu  veći  od  ženki  i  troše  manje  energije  za  uspon  u  muškoj  hijerarhiji  negoli  obične  čimpanze.  Najbolja  strategija  mužjaka  bonobo  za  održanje  genetske  vječnosti  jest  da  jede  svoje  zelenilo, da se dobro naspava i da se pripremi za sljedeći dugi dan razvrata.    Za razliku od naših rođaka majmuna, mi, najbrojniji veliki majmuni izmislili smo jedan neočekivan  trik.  Na  neki  način  smo  ponovno  izmislili  monogamiju  i  očinsku  brigu,  a  da  pri  tomu  nismo  izgubili  naviku  života  u  velikim  multimužjačkim  skupinama.  Poput  gibona,  mužjaci  žene  ženke  jednom  i,  sigurni u očinstvo, pomažu im u odgoju mladih, ali, poput čimpanza, žene žive u društvima u kojima  postoji stalni kontakt s drugim muškarcima. Za takav oblik među majmunima nema drugog primjera.  Međutim, vjerujem da postoje usporedni slučajevi među pticama. Mnoge ptice žive u kolonijama, ali  se pare monogamno unutar kolonije. A usporedba s pticama pruža nam posve drukčije objašnjenje  ženskog  interesa  za  seksualnu  raznolikost.  Ženka,  tj.  žena  ne  mora  dijeliti  svoje  seksualne  usluge  mnogim mužjacima kako bi spriječila infanticid, ali možda ima dobar razlog da tu uslugu pruži jednom  dobro odabranom mužjaku koji nije njezin suprug.  To je zbog toga što suprug, gotovo po definiciji,  najčešće nije najbolji postojeći muškarac, jer da jest, zašto bi se za nju oženio? Njegova je vrijednost u  tome da je monogaman, te stoga neće dijeliti svoj ulog u odgoju djece s drugim obiteljima. No, zašto  bi  zbog  toga  trebalo  prihvatiti  njegove  gene?  Zašto  ne  imati  njegovu  očinsku  brigu  i  gene  nekoga  drugoga?    Teško  je  biti  precizan  u  opisivanju  ljudskog  sustava  parenja.  Ljudi  su  nevjerojatno  fleksibilni  u  svojim navikama koje ovise o njihovom rasnom podrijetlu, religiji, bogatstvu i okolini. Unatoč tomu,  postoje neke istaknute univerzalne karakteristike. Prvo, žene najčešće traže monogamni brak ‐ čak i u  društvima u kojima je poligamija dopuštena. Bez obzira na rijetke iznimke, one žele pažljivo izabrati  muškarca  i  ako  se  pokaže  vrijednim,  žele  ga  doživotno  monopolizirati,  od  njega  dobiti  pomoć  u  odgoju djece, a možda s njim i umrijeti. Drugo, žene po sebi ne traže seksualnu raznolikost. Postoje  naravno  izuzeci,  ali  fiktivne  i  stvarne  žene  obično  poriču  da  im  je  nimfomanija  privlačna  i  nema  razloga  da  im  ne  vjerujemo.  Zavodnica  koju  zanima  jedna  noć  s  čovjekom  čije  ime  niti  ne  zna  jest  fantazija  koju  hrani  muška  pornografija.  Lezbijke,  slobodne  od  ograničenja  koja  ženama  postavlja  muška  priroda  ne  koriste  se  odjednom  seksualnim  promiskuitetom;  upravo  suprotno,  one  su  nevjerojatno monogamne. To nas ne mora čuditi: ženke dobivaju malo od seksualnog oportunizma,  jer je njihova reproduktivna sposobnost ograničena, ne brojem mužjaka s kojima se može pariti, već  vremenom koje je potrebno da se odgoji potomstvo. U tom su smislu muškarci i žene bitno različiti.    Međutim,  žene  katkada  jesu  nevjerne.  Nije  svaki  preljub  uzrokovan  ponašanjem  muškarca.  Premda ju rijetko ili nikada ne zanima običan seks s muškom prostitutkom ili strancem, u životu kao i  u televizijskoj sapunici, žena je posve sposobna prihvatiti ili potaknuti ponudu seksualne pustolovine  s  muškarcem  kojega  poznaje,  premda  je  istovremeno  “sretno  udana”.  To  je  paradoks  koji  se  može  riješiti  na  tri  načina.  Možemo  optužiti  varljivost  muškaraca  i  tvrditi  da  uvjerljive  sposobnosti  zavodnika  uvijek  pridobijaju  neka  srca,  čak  i  ona  koja  su  tome  najmanje  sklona.  Nazovimo  tu  vrstu  objašnjenja objašnjenjem “Opasne veze”. Ili, možemo optužiti suvremeno društvo i reći da frustracije 

i  složeni  suvremeni  život  nesretnih  brakova  i  tako  dalje,  remete  prirodni  obrazac  i  uvode  stranu  naviku u ponašanje žena. Nazovimo to objašnjenje: “Dallas”. Ili možemo predložiti neki valjan biološki  razlog za traženje seksa izvan braka a da se brak ne napusti ‐ neki ženski instinkt kojim se žena neće  lišiti opcije seksualnog plana B ako A ne uspije baš dobro. Nazovimo to strategijom “Emma Bovary”.    Preljub  je,  tvrdim,  odigrao  veliku  ulogu  u  oblikovanju  ljudskoga  društva,  jer  je  od  traženja  alternativnih  seksualnih  partnera  često  bilo  koristi  za  oba  spola  u  monogamnom  braku.  Taj  se  zaključak  temelji  na  studijama  ljudskoga  društva,  suvremenog  i  plemenskog  i  na  usporedbama  s  majmunima  i  pticama.  Opisivanjem  nevjere  kao  sile  koja  je  oblikovala  naš  sistem  parenja,  ja  ga  ne  pokušavam  “opravdati”.  Ništa  ne  bi  bilo  “prirodnije”  od  pokušaja  ljudi  da  stvore  neku  strategiju  sprečavanja preljuba. Da je moja analiza opravdanje preljuba, ona bi se pravilnije morala protumačiti  kao opravdanje socijalnih i pravnih mehanizama za sprečavanje nevjere. Stoga jednostavno tvrdim da  su i preljub i njezino sprečavanje “prirodni”.    Sedamdesetih  godina  britanski  biolog  Roger  Short  primijetio  je  nešto  zanimljivo  u  anatomiji  majmuna. Čimpanze imaju goleme testise; gorile pak minijaturne. Premda su gorile četiri puta teže  od čimpanzi, testisi čimpanze četiri su puta teži od testisa gorile. Short se zapitao zašto je to tako i  primijetio da to možda ima neke veze s njihovim sistemima parenja. Prema Shortovu mišljenju, što su  veći testisi, to su ženke poligamnije.    Razlog je jasan. Ako se ženka pari s nekoliko mužjaka, onda se sperma svakoga od njih nadmeće  da stigne prva do njezinog jajašca; stoga je najbolji način za mužjaka da utrku obrne u vlastitu korist,  da  stvori  što  više  sperme  i  iskorijeni  konkurenciju.  Postoje  i  drugi  načini:  neke  vrste  mušica  koriste  penis  za  isisavanje  sperme  koja  je  prethodno  našla  svoj  put;  mužjaci  pasa  i  australskih  skočimiša  poslije  kopulacije  “zaključavaju”  svoje  penise  u  ženkama  neko  vrijeme  kako  bi  spriječili  druge  da  krenu istim putem; muškarci čini se stvaraju veliku količinu defektne “kamikaza” sperme koja stvara  neku vrstu čepa kojim zatvara vaginalna vrata drugim ulaznicima. No, kao što smo vidjeli, čimpanze  žive  u  skupinama  u  kojima  nekoliko  mužjaka  dijeli  ženke,  stoga  postoji  premija  za  čestu  i  bogatu  ejakulaciju, jer onaj tko to čini ima najveće šanse da postane otac. Ta hipoteza vrijedi za sve majmune  i glodavce: što su sigurniji u seksualni monopol, poput gorile, to će im testisi biti manji; što češće žive  u multimužjačkim promiskuitetnim skupinama, testisi su veći.    Izgleda da je Short naišao na anatomski ključ za razumijevanje sustava parenja vrsta: “veliki testisi  =  poligamne  ženke”.  Može  li  se  on  iskoristiti  za  predviđanje  sistema  parenja  vrsta  koje  još  nisu  istražene?  Vrlo  malo  znamo,  recimo,  o  društvima  delfina  i  kitova,  ali  zahvaljujući  kitolovstvu  jako  dobro  poznajemo  njihovu  anatomiju.  Svi  oni  imaju  goleme  testise,  čak  i  u  njihovim  razmjerima.  Testisi  kita  teže  više  od  tone  i  tvore  dva  postotka  njihove  sveukupne  težine.  Dakle,  ako  prihvatimo  obrazac majmuna, razložno je predvidjeti da ženke kitova uglavnom neće biti monogamne, već će se  pariti  s  nekoliko  mužjaka.  Koliko  nam  je  poznato,  to  i  jest  slučaj.  Sustav  parenja  kljunatoga  delfina  sastoji  se  od  prisilnog  ‘zdru‐živanja’  plodnih  ženki  pomoću  promjenljivih  mužjačkih  koalicija,  a  katkada  dva  mužjaka  istovremeno  oplođuju  takvu  ženku;  tu  je  riječ  o  daleko  oštrijoj  konkurenciji  sperme negoli u svijetu čimpanzi. Jedna vrsta kitova živi u haremima poput gorila. Oni imaju relativno  manje testise: jedan mužjak ima monopol nad svojim haremom i nema spermne konkurencije.    Primijenimo sada to predviđanje na čovjeka. Za jednog višeg majmuna, čovjekovi su testisi srednje  veličine ‐ znatno veći od gorilinih. Kao i kod čimpanze, ljudski su testisi spremljeni u skrotumu i vise  izvan  tijela,  tako  da  već  stvorenu  spermu  hlade  čime  navodno  produžuju  njen  život.  Sve  bi  to  ukazivalo na spermatozoidnu konkurenciju kod čovjeka.    No, ljudski testisi nisu ni približno tako veliki kao oni u čimpanze i postoje nagađanja da nisu niti u  potpunosti  iskorišteni  (odnosno  da  su  nekoć,  kod  naših  predaka  bili  veći):  proizvodnja  sperme  po 

gramu tkiva je kod muškaraca neobično mala. Sve u svemu, čini se razložnim zaključiti da žene nisu  vrlo promiskuitetne, a to je uostalom i ono što smo očekivali.    Postojanje ljudske kulture i civilizacije ne opravdava egoizam i egocentrizam  naše vrste. Mi smo  domestificirani  poput  bilo  kojeg  psa,  krave,  a  možda  nešto  više  od  njih.  Odnjegovali  smo  u  sebi  najrazličitije nagone, koji su u primitivnijem obliku postojali u doba pleistocenskog čovjeka, baš kao  što  smo  u  domaćoj  kravi  uzgojili  mnoge  karakteristike  koje  su  postojale  u  pleistocentskom  aurohu.  No, zagrebite kravi pod površinu i još uvijek ćete naći sirovog auroha. Stado iz staje pušteno u divljinu  ubrzo bi postalo poligamna skupina u kojoj se mužjaci natječu oko statusa. Psi, prepušteni sami sebi,  postali  bi  teritorijalni  čopor,  u  kome  bi  starije  životinje  monopolizirale  odgoj  mladih.  Prepuštena  savani, skupina mladih Europljana možda ne bi rekreirala stvarni život svojih predaka. Vjerojatno bi  umrijeli  od  gladi,  toliko  su  postali  zavisni  od  kulturnih  tradicija  pomoću  kojih  dolazimo  do  hrane  i  stana.  Ipak,  oni  koji  bi  preživjeli  sigurno  ne  bi  izmislili  potpuno  nov  način  života,  dalek  od  ljudskog.  Kao  što  su  pokazali  mnogi  eksperimenti  s  komunama,  ljudske  zajednice  uvijek  stvaraju  hijerarhiju  i  uvijek se atomiziraju u posesivne seksualne veze.    Čovjek  je  domaća  životinja  koja  je  domestificirala  samu  sebe.  On  je  sisavac,  majmun,  društveni  majmun.  On  je  vrsta  u  kojoj  mužjak  ima  inicijativu  u  udvaranju,  a  ženka  obično  napušta  najbližu  okolinu  u  kojoj  je  rođena.  To  je  vrsta  u  kojoj  su  muškarci  grabežljivci,  a  žene  sakupljači,  muškarci  hijerarhijski  orijentirani,  a  žene  egalitarno.  Oni  stvaraju  društvo  u  kome  muški  članovi  pridonose  neuobičajeno velike količine potrepština za svoju mladunčad ‐ od hrane i zaštite, do zabave. U tom  društvu su monogamni parovi pravilo, no mnogi muškarci imaju ljubavne veze izvan braka, a neki su  čak i poligamni. Mnogi ženski članovi tog društva, spareni sa hijerarhijski nižim muškarcima, skloni su  izigrati  svoje  bračne  partnere  kako  bi  došli  do  gena  hijerarhijski  viših  muškaraca.  Ljudi  su  vrsta  majmuna  koja  je  prošla  kroz  neuobičajeno  snažnu  međusobnu  spolnu  selekciju,  tako  da  su  mnoge  odlike  ženskog  tijela  (usne,  grudi,  strukovi)  i  umovi  obaju  spolova  (pjesme,  natjecanja,  karijere)  oblikovani tako da služe suparničkoj igri čiji je krajnji cilj dolaženje do partnera suprotnog spola. Oni  su  vrsta  majmuna  koja  je  razvila  izvanredan  raspon  novih  nagona,  naučenih  asocijacijom,  koja  je  naučila govoriti i stvorila tradicije. No, svejedno su majmuni.    Pola  je  mojih  ideja  vjerojatno  pogrešno.  Povijest  ljudske  znanosti  nije  ohrabrujuća.  Galtonova  eugenika,  Freudovo  nesvjesno,  Durkheimova  sociologija,  kulturna  antropologija  Margaret  Mead,  Skinnerov bihejviorizam, Piagetove i Wilsonove ideje ‐ retrospektivno gledano ‐ vezane su uz zablude  i pogrešne perspektive. Nema sumnje da je tako i samnom. Sadašnja zapadnjačka kulturna revolucija  koja teži takozvanoj političkoj korektnosti, sasvim sigurno neće pozdraviti moje mišljenje o različitim  naravima  muškaraca  i  žena,  kao  ni  grubo  postavljanje  ljudskog  roda  u  istu  vrstu  sa  neljudskim  vrstama.  Ponekad  pomišljam  da  nam  nije  suđeno  da  ikada  razumijemo  sami  sebe,  jer  se  svako  istraživanje  izvrće  u  izražavanje  vlastite  prirode:  ambiciozne,  nelogične,  manipulativne  i  religijske.  David Hume je pisao: “Nikada neki spisateljski pokušaj nije bio gore sreće od mojeg Ogleda o ljudskoj  prirodi. Kritičari su ga potpuno uništili.” No, kada to pročitam sjetim se koliko je znanost napredovala  od  Humea  i  koliko  se,  više  no  ikad  ranije,  približila  cilju  potpunog  razumijevanja  ljudske  prirode.  Možda nikad nećemo doseći taj cilj i možda bi bilo bolje za nas da ga i ne dosegnemo. Ali, sve dok se  pitamo “Zašto”, uvjeren sam da je smisao našeg pitanja plemenit.      Preveo: Darko Polšek 

Richard Dawkins  

ZAŠTO POSTOJE LJUDI*          Inteligentan život na planetu pojavljuje se onog trenutka kada otkrije razlog vlastitog postojanja.  Ako neka bića iz svemira ikada posjete zemlju, da procijene razvijenost ljudske civilizacije prvo pitanje  koje će postaviti bit će: “Jesu li stanovnici ovog planeta otkrili evoluciju?”    Živi su organizmi postojali na Zemlji, ne znajući zašto, više od tri milijarde godina prije no što je  jednome  od  njih  sinula  istina.  Njegovo  je  ime  bilo  Charles  Darwin.  Treba  pošteno  reći  da  se  i  prije  toga  u  ponekom  slučaju  naslućivala  istina,  ali  Darwin  je  prvi  stvorio  logički  dosljedno  i  održivo  objašnjenje  zašto  postojimo.  Omogućio  nam  je  da  ubuduće  znamo  odgovoriti  radoznalom  djetetu  koje pita: zašto postoje ljudi? Sada više ne moramo prizivati u pomoć praznovjerje kada se suočimo s  ozbiljnim pitanjima: ima li život značenje? Otkuda smo došli? Što je čovjek? Nakon što je postavio ovo  zadnje pitanje, poznati zoolog Simpson je rekao: “Ono što želim reći jest da su svi pokušaji odgovora  na to pitanje prije 1859. bili bezvrijedni i da bi najbolje bilo potpuno ih zanemariti.”    Danas  se  u  teoriju  evolucije  sumnja  isto  tako  malo  kao  što  se  sumnja  u  teoriju  prema  kojoj  se  Zemlja  okreće  oko  Sunca.  Preostaje  samo  da  potpuno  shvatimo  sve  što  podrazumijeva  Darwinova  revolucija.  Ipak,  moja  namjera  nije  obrana  darvinizma.  Moja  je  namjera  da  analiziram  posljedice  teorije evolucije s posebnim naglaskom na proučavanje biologije sebičnosti i altruizma.    Osim značenja koje takvo proučavanje ima za znanost, očito je da je ono važno i za ljude općenito.  Taj se problem tiče raznih dijelova našeg društvenog života, naših ljubavi i mržnji, borbe i suradnje,  pohlepe  i  velikodušnosti.  Isto  bi  se  moglo  reći  za  knjigu  Konrada  Lorenza  O  agresivnosti,  za  Ardreyev... Društveni ugovor i Eibel‐Eibelsfeldtovu Ljubav i mržnju. Nezgoda s tim knjigama jest što  njihovi  pisci  uglavnom  nisu  u  pravu.  A  nisu  u  pravu  jer  su  krivo  shvatili  kako  se  odvija  evolucija.  Pogrešno su pretpostavili da je u evoluciji važno dobro vrste (ili skupine), a ne dobro jedinice (to jest  gena).  Smiješno  je  što  se  Lorenza  napada  kao  “potomka  mislilaca  iz  devetnaestog  stoljeća  koji  su  vjerovali da su zubi i pandže prirode krvavi”... Ako sam dobro razumio Lorenzovo viđenje evolucije,  on bi spremno odbacio ono što je Tennyson htio reći svojom čuvenom rečenicom. Ja naprotiv mislim  da  je  stih  o  krvavim  zubima  i  pandžama  prirode  izvanredno  sažeto  moderno  shvaćanje  prirodnog  odabiranja.    Prije no krenem na razlaganje vlastite teme, želio bih ukratko objasniti o čemu se točno radi. Ako  smo  primjerice  čuli  da  je  neki  čovjek  dugo  i  uspješno  živio  u  svijetu  čikaških  gangstera  dvadesetih  godina, možemo pretpostaviti kakav je to bio čovjek. Mislili bismo da se odlikovao žilavošću, da je bio  vješt u rukovanju revolverom, i da je znao okupiti oko sebe odane ljude. Ti zaključci ne bi bili nužno  nepogrešivi, ali znamo li nešto o uvjetima u kojima je taj čovjek uspijevao opstati godinama i ostati  živ, mogli bismo izvesti i neke zaključke o njegovom karakteru.     Moja  je  teza  da  smo  mi,  ljudi,  i  sve  ostale  životinje,  strojevi  što  su  ih  stvorili  geni.  Naši  su  geni,  slično uspješnim čikaškim gangsterima, u nekim slučajevima i po više milijuna godina, uspjeli opstati  u jednom izrazito natjecateljskom svijetu. To nam daje pravo da od svojih gena očekujemo određena  svojstva. Ja tvrdim da je glavno svojstvo koje treba očekivati od jednog uspješnog gena nemilosrdna  sebičnost.  Ova  sebičnost  gena  obično  potiče  sebičnost  u  ponašanju  pojedinog  organizma.  Ipak,  pokazat će se da postoje i posebne okolnosti u kojima gen najbolje postiže svoje sebične ciljeve na taj  način da na razini pojedinačnih životinja potiče neki ograničeni oblik altruizma. U prethodnoj rečenici 

treba obratiti pažnju na posebne okolnosti i na ograničeni oblik altruizma. Premda možemo snažno  željeti  da  je  drugačije,  opća  ljubav  i  dobrobit  vrste  kao  cjeline  su  pojmovi  koji  u  evoluciji  nemaju  nikakva smisla.    Važno je uočiti da su altruizam i sebičnost bihejvioralni, a ne subjektivno psihološki pojmovi. Ja se  ne bavim psihologijom motiva. Ne raspravljam o tome da li ljudi koji se ponašaju altruistički “u stvari”  tako djeluju zbog nekih prikrivenih ili nesvjesnih sebičnih poticaja. Možda da, a možda ne, ali o tome  ova  knjiga  ne  raspravlja.  Moji  pojmovi  se  odnose  samo  na  to  da  li  djelovanje  (učinak)  nekog  ponašanja  uvećava  ili  umanjuje  šanse  za  opstanak  navodnog  altruista  odnosno  šanse  za  opstanak  onoga na koga je takvo ponašanje usmjereno.    Pokazati  da  ponašanje  djeluje  na  dugoročne  šanse  za  opstanak,  vrlo  je  složen  posao.  Kada  to  činimo u praksi i primjenimo na neko stvarno ponašanje, naš postupak moramo nadopuniti izrazom  “na  prvi  pogled”.  Jedno  “na  prvi  pogled”  altruistično  djelo  je  ono  koje,  površno  gledano,  povećava  mogućnost smrti altruista i mogućnost opstanka onoga koji će od takvog ponašanja “profitirati”. No,  kada  pobliže  ispitamo  te  postupke,  uviđamo  da  su  djela  prividnog  altruizma  zapravo  prerušena  sebičnost.  Da  pojasnim:  ja  ne  mislim  da  su  motivi  takvog  ponašanja  prikriveno  sebični,  nego  da  su  istinski učinci altruističkoga ponašanja upravo obratni od onoga što smo prvo mislili o njima.    Spomenut  ću  nekoliko  primjera  “na  prvi  pogled”  sebičnog  i  “na  prvi  pogled”  alturističnog  ponašanja. Kada je riječ o našoj vrsti, teško je obuzdati subjektivne navike i mišljenja, pa ću odabrati  primjere  iz  zoologije.  Navedimo  prvo  nekoliko  primjera  sebičnog  ponašanja  koje  iskazuju  životinje  kao jedinke.    Crnoglavi  galebovi  gnijezde  se  u  velikim  kolonijama,  i  gnijezda  su  im  udaljena  jedna  od  drugih  svega nekoliko stopa. Kada se mladi izlegnu, sitni su, bespomoćni i lako ih je progutati. Za galebove je  uobičajeno  da  pričekaju  kada  će  im  susjed  okrenuti  leđa,  možda  da  bi  otišao  loviti  ribu,  pa  da  se  ustreme na jednog od njegovih mladih i cijelog ga progutaju. Na taj način pribavljaju dobar i hranjiv  obrok, a ne moraju se mučiti loveći ribu i ostavljati vlastito gnijezdo nezaštićenim.    Mnogo je poznatiji primjer kanibalizam ženke bogomoljke. Bogomoljke su veliki kukci‐mesožderi.  Obično  jedu  manje  kukce,  poput  mušica,  ali  napadaju  gotovo  sve  što  se  kreće.  U  vrijeme  parenja,  mužjak se oprezno uspuže na ženku i pari se s njom. Ako se ženki ukaže prilika, ona će ga pojesti, na  taj način da će mu prvo odgristi glavu dok joj se mužjak još primiče, odmah čim se popeo na nju, ili  onda kad se razdvoje. Pomislit ćete da bi za nju bilo pametnije da prije nego što počne jesti mužjaka  pričeka da parenje završi. No, gubitak glave ne izbacuje mužjaka iz seksualnog čina. Upravo suprotno:  budući  da  je  glava  sjedište  inhibitornih  živčanih  središta,  kada  jede  njegovu  glavu,  ona  možda  čak  poboljšava njegovu seksualnu aktivnost. Ako je tako, onda je to za nju dodatni dobitak. Dodatni, jer je  prvi u tome što je sebi priskribila dobar obrok.    Riječ “sebičnost” možda ne izgleda primjerena takvim krajnjim slučajevima kanibalizma, premda  se oni vrlo dobro uklapaju u moju definiciju. Možda nam blaže djeluje ponašanje carskih pingvina s  Antarktika. Oni stoje uz vodu i oklijevaju da zarone jer postoji opasnost da ih pojedu morski lavovi.  Kada  bi  zaronio  samo  jedan,  svi  bi  znali  je  li  morž  u  blizini  ili  opasnosti  nema.  No,  nitko  ne  želi  biti  pokusni kunić, pa svi stoje i čekaju, a ponekad pokušavaju jedan drugoga gurnuti u vodu.    U običnijim slučajevima sebično se ponašanje sastoji jednostavno u odbijanju da se podijeli hrana,  teritorij ili seksualni partner.    Sada ću navesti nekoliko primjera “na prvi pogled” altruističkog ponašanja. Ubodi pčela‐radilica su  uspješna obrana od kradljivaca meda. Ali pčele koje ubadaju svoju žaoku istodobno su samoubojice.  Prilikom  zabadanja  žaoke  obično  se  iz  tijela  iščupaju  i  vitalni  unutarnji  organi,  te  pčela  brzo  umire.  Njen samoubilački zadatak možda je košnici spasio životne zalihe hrane, ali nje više neće biti da uživa 

u  njoj.  Prema  našoj  definiciji,  to  je  altruistično  djelo.  Treba  zapamtiti  da  se  ne  radi  o  svjesnim  motivima djelovanja. I u ovom primjeru, kao i u primjerima sebičnosti, takvi motivi možda postoje a  možda ne postoje, no za nas to nije važno.    Dati vlastiti život za prijatelja očito je altruistično ponašanje, ali isto je tako altruistično izložiti se ‐  radi  prijatelja  ‐  ma  i  najmanjoj  opasnosti.  Mnoge  male  ptice,  kada  vide  neku  grabljivicu,  ispuštaju  karakterističan  zvuk  koji  opominje  na  uzbunu,  na  što  cijelo  jato  bježi.  Postoje  neizravni  dokazi  da  ptica  koja  diže  poziv  na  uzbunu  dovodi  sebe  u  opasnost  jer  privlači  posebnu  pažnju  grabljivice.  U  tome je samo mala dodatna opasnost, ali ipak “na prvi pogled” to izgleda kao altruistično djelo.    Najčešći oblik altruizam pokazuju roditelji, posebice majke. One nose mlade, izliježu ih i izlažu se  velikim opasnostima da svoje potomstvo zaštite od grabežljivaca. Mnoge ptice, na primjer, koje grade  gnijezda na zemlji, kada im se približi lisica, izvode takozvanu “igru odvlačenja pažnje”. Ptica‐roditelj  othramlje iz gnijezda, opustivši pritom jedno krilo kao da je bolesno. Lisica je dovedena u zabludu jer  misli  da  se  radi  o  lakom  plijenu,  a  i  odmamljena  je  od  gnijezda.  Odrasla  se  ptica  na  kraju  prestane  pretvarati i uzleti baš u trenutku kad je lisica pokuša zgrabiti. Ta igra povećava šanse za spašavanje  života mladuncima, ali cijena je opasnost po život roditelja.    Ja ne pokušavam zaključivati na temelju prepričavanja priča. Odabrani primjeri nisu nikada dobar  temelj  uopćavanja.  Samo  želim  ilustrirati  ono  što  na  razini  pojedinih  životinja  držim  altruističnim  odnosno  sebičnim  ponašanjem.  Uistinu  želim  pokazati  da  se  i  pojedinačna  sebičnost  i  pojedinačni  altruizam mogu objasniti zakonom sebičnog gena. (...) Osnovna jedinica odabiranja, pa prema tome i  sebičnoga interesa, nije niti vrsta, niti skupina, pa čak niti pojedinačni organizam. To je gen, jedinica  naslijeđa.     * * *     Valja spomenuti još jedan važan mehanizam, koji je naročito isticao i Darwin ‐ premda nije govorio  o molekulama nego o životinjama i biljkama. Radi se o natjecanju. Naime, u prvobitnoj juhi nije bilo  mjesta  za  sve.  I  veličina  Zemlje  je  konačna,  ali  postoje  i  drugi  ograničavajući  faktori.  Kada  smo  zamislili  replikatorsku  molekulu  kao  kalup,  pretpostavili  smo  da  se  ona  nalazila  u  okolini  bogatoj  malim  blokovima  gradivnih  molekula,  nužnih  za  izradu  kopija.  Kada  je  broj  replikatora  narastao,  gradivni  blokovi  su  postali  traženi  i  ‐  relativno,  s  obzirom  na  povećani  broj  prvobitnih  molekula  ‐  rijetki. Različite vrste molekula natjecale su se za gradivne blokove. Između rodova molekula nastala  je borba za opstanak. One, naravno, nisu znale niti da se bore, niti za što se bore.     Borba  se  odvijala  bez  osjećaja.  No,  ona  se  odvijala  u  tom  smislu  što  je  svako  pogrešno  umnožavanje koje je kao rezultat imalo novu, višu razinu stabilnosti, bilo automatski očuvano i dalje  umnožavano.  Tijek  poboljšanja  bio  je  kumulativan.  Načini  da  se  uveća  vlastita  stabilnost,  a  umanji  stabilnost suparnika bili su sve raznovrsniji i uspješniji. Nekim molekulama je uspjelo “otkriti” kako da  kemijski razbiju suparničke molekule, i kako da njihove gradivne blokove iskoriste za izradu vlastitih  kopija. Ti preci mesoždera istovremeno su dobivali hranu i uklanjali suparnike s kojima su se natjecali  za  opstanak.  Drugi  su  otkrili  kako  da  se  zaštite  od  takvih  napada  gradeći  oko  sebe  fizički  zid  napravljen od bjelančevina. Vjerojatno su tako nastale prve stanice. Replikatori nisu samo postojali,  nego su i počeli stvarati omotače u koje su se smještali, prijenosnike vlastitog produženog postojanja.  Oni  koji  su  preživjeli  bili  su  baš  oni  koji  su  si  sagradili  strojeve  za  opstanak  u  kojima  će  živjeti.  Prvi  “strojevi za opstanak” sastojali su se samo od zaštitnog omotača. Ali s pojavom sve novijih i novijih  protivnika  koji  su  imali  sve  uspješnije  i  bolje  zaštitne  omotače,  bilo  je  sve  teže  opstati.  Strojevi  za  opstanak postajali su veći i razrađeniji, a taj pravac evolucije bio je kumulativan i progresivan.    Ima  li  kraja  postupnom  poboljšanju  tehnika  i  pothvata  koje  replikatori  izvode  kako  bi  osigurali  svoje  daljnje  trajanje  u  svijetu?  Vremena  za  njihovo  poboljšanje  bilo  je  dovoljno.  Kakve  su  nam 

neobične  strojeve  za  samoodržanje  dala  buduća  tisućljeća?  Kakva  je  bila  sudbina  prastarih  replikatora  pred  četiri  milijarde  godina?  Oni  nisu  izumrli  jer  je  riječ  o  starim  majstorima  u  umijeću  opstanka.  Ali  ne  tražite  ih  kako  slobodno  lebde  u  moru,  jer  su  se  već  davno  odrekli  svoje  slobode.  Sada  se  roje  u  velikim  kolonijama,  sigurni  unutar  golemih  robota.  Podigli  su  sidro  iz  izvanjskoga  svijeta,  komuniciraju  s  njim  mukotrpnim  neizravnim  putevima,  i  manipuliraju  njime  pomoću  daljinskih upravljača. Ti daljinski upravljači smo vi i ja. Oni su nas stvorili, naše tijelo i naš duh, i njihov  je opstanak krajnji cilj njihova postojanja. Došli su izdaleka, ti replikatori. Sada nastavljaju svoj život  pod imenom gena, a mi smo njihovi strojevi za opstanak.    Naša  DNK  živi  u  našim  tijelima.  Ona  nije  usredotočena  na  neki  posebni  dio  tijela,  već  je  raspodijeljena  među  brojnim  stanicama.  Prosječno  ljudsko  tijelo  tvori  oko  tisuću  milijuna  milijuna  stanica,  i,  uz  neke  iznimke  koje  možemo  zanemariti,  svaka  od  tih  stanica  sadrži  potpunu  kopiju  tjelesne DNK.    Evolucioni  značaj  činjenice  da  geni  kontroliraju  razvoj  embrija  sastoji  se  u  ovome:  geni  su  odgovorni za vlastiti opstanak u budućnosti, jer njihov opstanak ovisi o učinkovitosti tijela u kojima  žive, tijela kojima su pripomogli da nastanu.    Jedinke nisu stabilne stvari, one plove. I kromosomi se miješaju kako bi jednom nestali, baš kao i  jedno miješanje karata nakon što smo ih podijelili. Ali same karte opstaju nakon dijeljenja. Karte su  geni. Geni se ne uništavaju pomoću križanja jedinki, oni tek mijenjaju partnere i nastavljaju svoj dugi  marš.  To  im  je  posao.  Oni  su  replikatori,  a  mi  smo  njihovi  strojevi  za  opstanak.  Kada  smo  poslužili  svrsi, onda nas odbacuju. Geni su domaćini, građani geološkoga vremena. Oni postoje zauvijek.    Geni  se  u  borbi  za  opstanak  izravno  natječu  sa  svojim  alelima,  jer  su  njihovi  aleli  u  genetskom  fondu suparnici za njihovo mjesto u kromosomima budućih generacija. Svaki gen koji se ponaša tako  da  poveća  svoje  šanse  za  opstanak  u  genetskom  fondu  na  račun  svojih  alela,  po  definiciji  će,  tautološki, imati šanse za opstanak. Gen je temeljna jedinica sebičnosti. Ipak, on ne postoji izdvojen.  Za  svoje  postojanje  i  prenošenje,  potreban  mu  je  neki  medij.  Taj  medij,  to  pomagalo  ja  nazivam  strojem za opstanak.    Strojevi  za  opstanak  započeli  su  svoje  postojanje  kao  pasivni  receptori  za  gene;  oni  su  genima  omogućili  tek  zidove  za  zaštitu  protiv  kemijskog  ratovanja  njihovih  suparnika  i  od  baražne  vatre  slučajnog molekularnog bombardiranja. Ranih dana oni su se hranili organskim molekulama koje su  slobodno plovile u organskoj juhi. Tom lagodnom životu došao je kraj kada je organska juha, polako  građena pod energetskim utjecajem stoljeća sunčeve svjetlosti, bila pojedena. Glavna grana strojeva  za  opstanak,  koju  danas  zovemo  “biljkama”,  počela  je  izravno  koristiti  sunce  kako  bi  izgradila  složenije  molekule  iz  jednostavnijih,  nastavljajući  sintetičke  procese  u  početnoj  juhi  puno  većom  brzinom.    Evolucija  je  kulminirala  s  pojavom  subjektivne  svijesti.  Zašto  se  to  dogodilo,  za  mene  je  najveća  misterija  s  kojom  je  suočena  suvremena  biologija.  Nemamo  razloga  pretpostaviti  da  su  elektronski  kompjutori svjesni kada simuliraju, premda moramo priznati da bi u budućnosti to mogli biti. Možda  se svijest pojavila kada je moždana simulacija svijeta postala tako savršena da je morala u nju uključiti  i  model  sebe  same....  Bez  obzira  na  filozofske  probleme  koje  postavlja  problem  svijesti,  o  svijesti  možemo  misliti  kao  o  kulminaciji  evolucionog  trenda  prema  emancipaciji  strojeva  za  opstanak  kao  izvršnih  donositelja  odluka,  od  svojih  početnih  gospodara,  gena.  Mozak  ne  samo  što  ima  ovlasti  u  svakodnevnim poslovima stroja za opstanak, već je stekao i sposobnost da predviđa budućnost i da  djeluje  u  skladu  s  predviđanjem.  Mozgovi  čak  imaju  moć  da  se  pobune  protiv  diktata  svojih  gena,  recimo time što neće imati onoliko djece koliko bi mogli imati. Ali, čovjek je vrlo poseban slučaj. 

  Što je sebični gen? On nije samo jedan jednostavni fizički komadić DNK. Kao i u pra‐juhi, sebični su  geni  replike  posebnih  komadića  DNK  raspodijeljenih  u  svijetu.  Ako  bismo  si  dopustili  da  o  genima  govorimo kao da imaju svjesne ciljeve, pri čemu uvijek imamo na umu da, ako to želimo, naš nejasni  jezik možemo prevesti u jezik dostojan poštovanja, onda možemo postaviti pitanje: što sebični gen  želi postići? Odgovor je: on želi postati brojniji u genetskom fondu. A on to čini u biti time što pomaže  u programiranju tijela u kojima se nalazi da opstanu i da se reproduciraju. Ali sada ističemo činjenicu  da je “on” (sebični gen) raspodjeljeni subjekt, koji istodobno postoji u mnogo različitih jedinki. Moja  ključna poanta jest da je gen sposoban pomagati vlastitim replikama koje se nalaze u drugim tijelima.  Ako je tome tako, onda se čini da je tu riječ o individualnom altruizmu stvorenom pomoću genetske  sebičnosti.       Priredio: Darko Polšek 

Richard Dawkins 

MEMI: NOVI REPLIKATORI*          Do sada nisam puno pažnje posvećivao ljudskoj vrsti, premda mi nije bila namjera da zaobiđem tu  važnu  temu.  Izraz  “strojevi  za  opstanak”  ‐  za  sve  nositelje  gena  ‐  rabio  sam  djelomice  zato  što  bi  izrazom  “životinja”  bile  izostavljene  biljke,  a  prema  mišljenju  mnogih  ‐  i  ljudi.  Moje  se  zanimanje  usredotočilo na sva bića. No došao je čas kada se treba upitati: treba li neku vrstu iz bilo kojeg razloga  izuzeti iz skupa svih živih bića. Postoje li za to valjani razlozi?     Najneobičnija činjenica u vezi s ljudskom vrstom može se sažeti jednom jedinom riječju: kultura.  Ne  koristim  tu  riječ  u  snobovskom  značenju,  nego  u  onom  koji  koriste  znanstvenici.  Prenošenje  kulture analogno je prenošenju gena po tome što ‐ premda u temelju konzervativno ‐ stvara jednan  oblik  evolucije.  Geoffrey  Chaucer  ne  bi  mogao  razgovarati  sa  suvremenim  Englezom  premda  su  međusobno povezani lancem od dvadesetak naraštaja Engleza, od kojih je svaki bez problema mogao  razgovarati s pripadnicima prethodnog ili sljedećeg naraštaja. No, tijekom dvadeset naraštaja jezik je  “evoluirao”, i to negenetičkim putem i tempom bržim od genetičke evolucije.    Upitajmo  se  prvo  što  je  tako  naročito  u  vezi  s  genima?  Naročito  je  to  što  su  oni  replikatori  ‐  umnoživači.  Ali  zašto  bismo  pretpostavili  da  samo  geni  imaju  svojstvo  umnažanja.  Čini  mi  se  da  se  nedavno  na  našem  planetu  pojavila  nova  vrsta  replikatora.  Ona  je  još  uvijek  u  povojima,  još  uvijek  pluta  po  svojoj  pra‐juhi,  ali  i  ostvaruje evolucione  promjene  takvom  brzinom  da  gene  kao  nositelje  prethodnih evolucijskih promjena na planetu Zemlji ostavlja bez daha.    Ta nova prajuha sastoji se od ljudske kulture. Za njene osnovne jedinice naslijeđa i promjene valja  izmisliti  novo  ime  koje  će  prizivati  njenu  sposobnost  prenošenja  informacije  i  oponašanja.  Riječ  mimezis na grčkom znači oponašanje. Memom bismo mogli nazvati jedinicu oponašanja. No, ja bih  želio koristiti jednosložnu riječ koja će se donekle rimovati sa “gen”. Stoga predlažem riječ “mem” i  nadam se da će mi klasičari oprostiti slobodno korištenje grčkog korijena. Osim toga, ta će riječ biti u  vezi i s “memorijom” ‐ latinskom riječju koja znači pamćenje.    Primjeri mema su melodije, ideje, slogani, mode u odijevanju i ponašanju, načini izrade posuđa,  zidanja kuća, odnosno raznih arhitektonskih elemenata. Kao što se geni u genofondu rasprostiru tako  da preskaču iz jednog tijela u drugo pomoću spermatozoida i jajašaca, tako se i memi u memofondu  rasprostranjuju tako da preskaču iz jednog mozga u drugi uz pomoć procesa koji se u najširem smislu  riječi može nazvati oponašanjem. Čuje li neki znanstvenik za neku dobru zamisao, on će je prenijeti  kolegama i učenicima. Spominjat će je u člancima i predavanjima. Prihvati li se ideja, možemo reći da  se  rasprostranila,  da  se  proširila  od  mozga  do  mozga.  Kao  što  je  to  sažeto  rekao  moj  kolega  Humphrey: “Meme treba shvatiti kao žive strukture, ne samo metaforički nego i tehnički. Zasadite li  plodan  mem  u  moju  svijest,  vi  doslovce  naseljujete  moj  mozak,  pretvarajući  ga  u  nositelja  i  prijenosnika mema ‐ na isti način na koji i virus naseljava genetički mehanizam stanice.”    Razmotrimo,  primjerice,  ideju  o  bogu.  Ne  znamo  kako  se  pojavila  u  memofondu.  Vjerojatno  se  pojavila neovisno mnogo puta, pomoću “mutacije”. U svakom slučaju, to je uistinu vrlo stara ideja.  Kako se umnožava? Govorom i pismom, uz pomoć glazbe i umjetnosti. Zašto tako uspješno opstaje?  Treba se prisjetiti da “uspješni opstanak” ne znači opstanak gena u genofondu, nego opstanak mema  u memofondu. Mojim pitanjem zapravo želimo ispitati što to ima misao o Bogu,  po čemu je ona tako  postojana i prodorna? Uspješan opstanak dobrog mema u memofondu posljedica je njegove velike 

psihološke  privlačnosti.  U  ideji  o  Bogu  radi  se  o  vjerojatnom  odgovoru  na  duboka  i  uznemirujuća  pitanja o životu. Ona implicira da se nepravde ovoga svijeta mogu ispraviti na onome. Ona nas štiti od  vlastitih grijehova, i ‐ slično placebu u medicini ‐ nema manje učinke samo zato što je izmišljena. To  su neki razlozi zbog kojih su naraštaji ljudskih mozgova tako spremno kopirali zamisao o Bogu. Bog  postoji, ako nikako drukčije onda u obliku mema koji vrlo uspješno opstaju, to jest u obliku zarazne  sile koja cvjeta u podneblju ljudske kulture.    Čitajući  ovaj  ulomak,  kolege  su  mi  pripomenule  da  je  u  mom  opisu  uspješnosti  ideje  o  Bogu  nedokazano  pretpostavljeno  kao  dokazano.  Oni  se,  napokon,  ipak  žele  vratiti  biološkoj  prednosti.  Reći da zamisao o Bogu ima “veliku psihološku privlačnost” njima nije dovoljno. Oni žele znati zašto  ona ima veliku psihološku privlačnost. Psihološka privlačnost znači privlačnost za mozak, a mozak je  oblikovan  pomoću  prirodnog  odabiranja  gena  u  genofondu.  Moji  kolege  znanstvenici  žele  pronaći  način da posjedovanje takvog mozga unaprijedi opstanak gena.    Razumljivo  mi  je  takvo  razmišljanje.  Ne  sumnjam  da  je  naš  mozak  posljedica  njegovih  genetskih  prednosti. No, mislim da kolege biolozi smatraju dokazanima isto toliko nedokazanih stvari kao i ja.  Osnovni razlog zbog kojih svi mi objašnjavamo biološke pojave uz pomoć prednosti gena jest taj da su  geni replikatori. Više od tri milijarde godina geni su držali stvar u svojim rukama. DNK je bila jedini  spomena vrijedan replikator na našoj planeti. Ali, to ne znači da ona to mora biti zauvijek. Kada se  stvore  pretpostavke  u  kojima  neka  nova  vrsta  replikatora  uspijeva  osvojiti  svoj  životni  prostor,  uspješno stvarajući vlastite kopije, oni će započeti neku vrstu vlastite evolucijske linije. Ta nova linija  uopće ne mora biti podređena staroj. Stara evolucija uz pomoć odabiranja gena ‐ time što je stvorila  mozak  ‐  omogućila  je  pojavu  prvih  mema.  Kada  su  se  pojavili,  otpočela  je  njihova  mnogo  brža  evolucija. U biolozima je tako duboko urasla ideja o genetičkoj evoluciji da zaboravljaju kako je ona  samo jedna od mnogih mogućih vrsta evolucije.    Oponašanje  je  način  razmnožavanja  mema.  Ali,  slično  genima,  svi  se  memi  ne  moraju  uspješno  razmnožavati.  Neki  memi  su  uspješniji  od  drugih.  To  je  analogno  prirodnom  odabiranju.  Općenito  rečeno, uspješnosti nekog mema pridonose sljedeće osobine: dugovječnost, plodnost, uspješnost pri  kopiranju.  Dugovječnost  bilo  koje  pojedine  kopije  nekog  mema  razmjerno  je  nevažna.  Kopija  melodije  Bratec  Martin  koja  postoji  u  mojem  mozgu  trajat  će  samo  do  moje  smrti.  Kopija  iste  melodije  u  primjerku  školske  pjesmarice  vjerojatno  neće  trajati  mnogo  duže.  Ali,  nadam  se  da  će  postojati kopija iste melodije na papiru i u mozgovima ljudi i u narednim stoljećima. Kao i u slučaju  gena, kada je riječ o pojedinim kopijama, plodnost je mnogo važnija od dugovječnosti. Ako je mem  neka  znanstvena  ideja,  njeno  će  rasprostiranje  ovisiti  o  tome  koliko  je  prihvatljiva  za  populaciju  znanstvenika.  Grube  razmjere  njene  uspješnosti  dobit  ćemo  prebrojimo  li  koliko  se  puta  ona  svake  godine  spominje  u  znanstvenim  časopisima.  Radi  li  se  o  nekoj  popularnoj  melodiji,  njeno  rasprostiranje u memofondu može se procijeniti pomoću broja ljudi koji je prepoznaju. Ako je riječ o  ženskim  cipelama,  memetičar  se  može  koristiti  statističkim  podacima  o  prodaji  obuće.  Neki  memi,  kao i neki geni, brzo se šire i postižu izvanredne kratkoročne uspjehe, ali u memofondu ne traju dugo.  Primjeri  takvih  mema  su  popularne  pjesme  i  tanke  potpetice.  Drugi  memi,  npr.  židovski  vjerski  propisi, mogu se prenositi tisućama godina ‐ obično zahvaljujući velikoj trajnosti pisanih bilježaka.    Time  se  vraćamo  trećem  općem  svojstvu  uspješnih  replikatora:  vjernosti  pri  kopiranju.  Moram  priznati da sam ovdje na kliskom terenu. Na prvi pogled čini se kao da memi uopće nisu umnoživači  koji  imaju  visoku  vjernost  pri  replikaciji.  Svaki  put  kada  neki  znanstvenik  prenese  drugom  znanstveniku neku ideju, na neki je način mijenja. Pišući ove odlomke ja sam se umnogome koristio  idejama R.L. Triversa. Pa ipak, nisam te zamisli ponavljao njegovim riječima. Iskrivljavao sam ih prema  vlastitim potrebama, mijenjao naglaske onako kako se meni činilo važno, miješao ih vlastitim idejama 

i  idejama  drugih  ljudi.  Memi  se  prenose  u  izmijenjenom  obliku.  To  nikako  nije  nalik  onoj  odlici  prenošenja gena kada se prenosi sve ili ništa. Prenošenje mema kao da je podvrgnuto neprekidnim  mutacijama i miješanjima.    Možda  je  ovaj  izgled  replikacije  mema  varljiv,  a  analogija  sa  genima  više  od  privida.  Konačno,  pogledamo  li  nasljednost  mnogih  genetičkih  osobina,  poput  visine  ili  boje  kože,  one  nam  neće  izgledati kao djelo nedjeljivih gena koji se ne mogu miješati. Spoje li se crna i bijela osoba, djeca neće  biti ili crna ili bijela, nego nešto između. To ne znači da geni o kojima je riječ nisu posebni. Radi se  jednostavno o tome da ima toliko mnogo gena koji djeluju na boju kože, a od kojih svaki ima samo  ograničeno djelovanje, da oni na koncu daju rezultat koji kao da je proizašao iz njihova miješanja...      Do sada sam o memima govorio kao da su cjelovite jedinice. Ali, možda to nije tako. Rekao sam da  je melodija jedan mem, ali što možemo reći o simfoniji: koliko ona sadrži mema?    Jednom  sam  “kompleks  gena”  podijelio  na  velike  i  male  genetske  jedinice,  i  na  jedinice  unutar  jedinica. Gen sam definirao kao dogovornu jedinicu, kao dužinu kromosoma koja je dovoljno vjerna  pri  replikaciji  da  posluži  kao  za  život  sposobna  jedinica  prirodnog  odabiranja.  Ako  je  jedna  fraza  Beethovenove  Devete  simfonije  dovoljno  prepoznatljiva  i  zapamtiva  da  se  može  izvući  iz  konteksta  cijele simfonije onda ona zaslužuje da se nazove jednim memom.    Slično tomu, kada danas kažemo da gotovo svi biolozi vjeruju u Darwinovu teoriju, mi ne tvrdimo  da  svaki  biolog  u  svome  mozgu  ima  urezanu  istovjetnu  kopiju  svih  riječi  Charlesa  Darwina.  Svaki  biolog na svoj način tumači Darwinove zamisli i za njih najvjerojatnije nije saznao iz originalnih spisa,  nego  preko  posrednika,  učitelja,  predavača,  i  drugih  novijih  autora.  Velik  broj  Darwinowih  tvrdnji  zapravo  je  pogrešan.  Kada  bi  čitao  moje  spise,  Darwin  bi  jedva  prepoznao  svoju  prvobitnu  teoriju,  premda se nadam da bi se složio s idejama koje iznosim. Pa ipak, uvjeren sam da postoji određena nit  darvinizma  koja  postoji  u  glavi  svakoga  tko  prihvaća  njegovu  teoriju.  Da  nije  tako,  gotovo  bi  svaka  tvrdnja o tome da se dvoje ljudi mogu oko nečega složiti bila besmislena.    Nastavimo  s  analogijom  gena  i  mema.  Uvijek  ističem  da  o  genima  ne  smijemo  razmišljati  kao  o  svjesnim djelatnicima koji imaju neke namjere. Slijepo prirodno odabiranje navodi nas međutim na to  da oni imaju neku namjeru ‐ konkretno: raditi u korist vlastitoga opstanka. Ali jezikom “namjera” o  genima  govorimo  samo  radi  kratkoće.  Na  primjer  kada  kažemo  da  “geni  pokušavaju  povećati  svoj  broj  u  budućim  genetskim  fondovima”  mi  želimo  reći  da  će  “oni  geni  koji  se  ponašaju  tako  da  povećavaju svoj broj u budućim fondovima gena najvjerojatnije biti oni čije ćemo postojanje uočiti i u  budućnosti”.  Kao  što  smo  dakle  o  genima  govorili  kao  o  aktivnim  djelatnicima  koji  s  namjerama  djeluju u korist vlastitoga opstanka, tako bi možda bilo dobro na isti način govoriti i o memima. No ne  smijemo mistificirati stvari. U oba slučaja zamisao o namjeri je metafora, ali plodna metafora. Kada  sam  govorio  o  genima  koristio  sam  metafore  o  “sebičnom”  i  “bezobzirnom”  ponašanju  gena.  Možemo li na isti način govoriti o “sebičnim” i “bezobzirnim” memima?    Tu  postoji  jedan  problem.  Kod  spolnog  razmnožavanja,  gen  se  natječe  s  vlastitim  alelima  ‐  suparnicima  na  istom  kromosomu.  Memi  nemaju  na  prvi  pogled  ništa  što  bi  bilo  analogno  alelima.  Možda bi se moglo reći da mnoge ideje imaju “svoje suparnike”. Ali memi zapravo sliče na one rane  molekule  koje  su  slobodno  plutale  u  pra‐juhi,    u  vrijeme  kada  su  velike  i  složene  replikatorske  molekule  DNK  tek  nastajale.  U  kojem  onda  smislu  možemo  govoriti  o  natjecanju  među  memima?  Trebamo li očekivati da će memi biti “bezobzirni” i “sebični” čak i ako nemaju alela i nisu raspoređeni  na kromosomima?    Svaki korisnik računala zna koliko mu je dragocjeno vrijeme korištenja stroja i koliko je ograničen  prostor  za  uskladištenje  informacija.  U  mnogim  velikim  kompjutorskim  središtima  to  se  doslovno 

izražava  novcem:  svaki  korisnik  ima  određeno  vrijeme  na  raspolaganju,  svi  se  mogu  koristiti  računalima za iste svrhe, i na raspolaganju im je određena količina memorije stroja. Ljudski mozgovi  su  poput  računala  u  kojima  žive  memi.  Vrijeme  je  važniji  faktor  ograničenja  od  prostora  za  uskladištavanje informacija, i ta su dva elementa objekt živog natjecanja. Ljudski mozak i tijelo kojim  upravlja mozak, mogu odjednom činiti dvije ili tri stvari. Želi li neki mem zaokupiti pažnju, on to mora  činiti  na  račun  “suparničkih”  mema.  Ostali  objekti  za  koje  se  memi  natječu  jesu  vrijeme  na  radiju  i  televiziji, stupci u novinama, prostori na oglasnim pločama, mjesta u knjižnicama.     Kada  je  riječ  o  genima,  uočili  smo  nastanak  genetskih  skupina  tj.  čvrste  povezanosti  određenih  gena. Kod leptira, veliki skupovi gena koji dovode do mimikrije, čvrsto su povezani na kromosomima,  tako da se mogu shvatiti i kao jedan veliki gen. Također, pokazalo se da postoje i evoluciono stabilni  skupovi gena. U fondovima gena mesoždera razvili su se zubi, kandže, crijeva i osjetilni organi koji se  međusobno nadopunjuju, dok se različit skup osobina pojavio u fondovima gena biljoždera. Možemo  li  tako  nešto  pronaći  i  u  fondovima  mema?  Povezuje  li  se  neki  dobar  mem  s  bilo  kojim  drugim  memom, i potpomaže li to povezivanje opstanak svakog mema posebno? Možda bismo neku crkvenu  zajednicu,  zajedno  s  arhitekturom  koju  koristi  za  gradnju  svojih  svetišta,  obredima,  zakonima,  glazbom, umjetnošću i pisanom predajom mogli shvatiti kao prilagođen stabilan skup mema koji se  međusobno pomažu radi opstanka?    Uzet ću jedan primjer: dio učenja koji je vrlo uspješno pridonosio održavanju religije jest prijetnja  paklom.  Mnoga  djeca,  pa  i  neki  odrasli,  vjeruju  da  će  poslije  smrti  užasno  patiti  ne  budu  li  slušali  zapovijedi svećenika. To je vrlo uspješna tehnika uvjeravanja. U srednjem vijeku, pa i danas, u ljudima  je  izazivala  velike  strahove.  Mogli  bismo  pomisliti  da  su  je  smislili  makjavelistički  obrazovani  svećenici, upućeni u metode dubinske psihološke indoktrinacije. Pa ipak, sumnjam da se radi o tomu.  Vjerojatnije  je  da  su  nesvjesni  memi  pokušavali  osigurati  vlastiti  opstanak  uz  pomoć  istih  osobina  prividne  bezobzirnosti  koja  je  bila  uspješna  i  pri  osiguravanju  opstanka  gena.  Zamisao  o  paklu  se  jednostavno  obnavlja  sama  po  sebi,  zbog  svog  provjereno  uspješnog  psihološkog  utjecaja.  Ona  se  povezala s nekim drugim memima zato što su se na taj način memi međusobno potpomagali u borbi  za opstanak.    Drugi  element  religijskog  kompleksa  mema  jest  vjerovanje.  Ono  znači  slijepo  povjerenje,  odsutnost dokaza, pa čak i vjerovanje unatoč dokazima. Priča o nevjernom Tomi ne ponavlja se zato  da bismo se divili Tomi, nego da bismo se divili drugim apostolima. Toma je tražio dokaze, a za neke  meme  ništa  nije  smrtonosnije  od  potrebe  za  dokazima.  Ostali  apostoli,  čija  su  vjerovanja  bila  tako  čvrsta  da  im  dokazi  nisu  bili  potrebni,  ističu  se  kao  primjeri  koje  treba  oponašati.  Mem  za  slijepo  vjerovanje  osigurava  sebi  neprekidno  obnavljanje  jednostavnom  nesvjesnom  smicalicom  kojom  se  obeshrabruje racionalno provjeravanje.    Memi  i  geni  često  se  međusobno  pojačavaju,  ali  katkada  su  i  suprotstavljeni.  Primjerice,  običaj  samačkog života (nestupanja u brak) genetski nije nasljedan. U fondu gena, takav bi gen bio osuđen  na propast, osim u nekim posebnim okolnostima, na primjer u onima koje nalazimo kod nekih vrsta  društvenih kukaca. Pa ipak, mem za samački život može biti uspješan.    Zamislimo  koliko  vremena  ljudi  aktivno  provode  prenoseći  taj  mem  drugim  ljudima.  Prenose  ga  svećenici  mladim  ljudima  koji  se  još  nisu  odlučili  što  će  biti  u  životu.  Sredstvo  njegova  daljnjeg  prenošenja jesu pisana riječ, nagovaranje, osobni primjer i td.    Pretpostavljam  da  se  prilagođeni  kompleksi  mema  razvijaju  na  isti  način  na  koji  se  razvijaju  i  prilagođeni  kompleksi  gena.  Odabiranje  daje  prednost  onim  memima  koji  svoju  kulturnu  sredinu  koriste u svrhu vlastite dobiti. Ta kulturna sredina sastoji se od mnogih drugih mema koji su također 

odabrani. Tako dolazi do toga da fond mema ima sve osobine evoluciono stabilnog skupa u koji novi  memi teško prodiru.     Treba  istaknuti  i  prednosti  mema  pred  genima.  Kada  umremo,  za  nama  ostaju  naši  geni  i  naši  memi. Sazdani smo kao strojevi za opstanak gena, zato da i dalje predajemo naše gene. Ali, nakon tri  generacije, ta naša strana se zaboravlja. Vaše dijete, pa i unuk, mogu Vam sličiti, po crtama lica, boji  kose  ili  nadarenosti  za  glazbu.  Ali  sa  svakom  novom  generacijom  doprinos  vaših  gena  se  prepolovljuje. Ne prođe mnogo vremena, a njihov udio u novom čovjeku postaje zanemariv. Naši su  geni  besmrtni,  ali  zbroju  gena  koji  čini  svakog  od  nas  suđeno  je  da  se  brzo  raspadne.  Elizabeta  II  neposredni je potomak loze koja potječe od Williama Osvajača. Pa ipak, vrlo je vjerojatno da u njoj  nema niti jednog jedinog gena staroga kralja. U razmnožavanju ne treba tražiti besmrtnost.    Ali  dajete  li  neki  doprinos  svjetskoj  kulturi,  imate  li  dobru  ideju,  ako  komponirate  melodiju,  stvorite  neki  koristan  izum,  napišete  li  neku  pjesmu,  moguće  je  da  će  vaš  proizvod  živjeti  u  netaknutom obliku još dugi niz godina. Netko je primijetio da od Sokrata danas možda više ne postoji  niti jedan živi gen, ali zašto bi to bilo važno, ako Sokratova, Kopernikova, Leonardova djela (tj. memi)  postoje netaknuti i danas.    Premda ovo izlaganje teorije o memima djeluje vrlo spekulativno, želio bih naglastiti: pogledamo li  evoluciju kulturnih osobina i uspješnost njihova opstanka, moramo jasno naznačiti o čijem opstanku  govorimo. Biolozi su se naviknuli da traže opstanak na razini gena, jedinke, skupine ili vrste. Ono što  biolozi  nisu  predvidjeli  jest  da  se  neka  kulturna  osobina  razvila  samo  zato  što  je  bila  korisna  samoj  sebi.    Uobičajenu  biološku  vrijednost  koju  za  opstanak  mogu  imati  religija,  glazba,  ritualni  ples,  ne  moramo  tražiti,  premda  ona  može  postojati.  Kada  su  geni  jednom  osigurali  strojevima  za  opstanak  njihov mozak, memi su preuzeli evoluciju u vlastite ruke. Oponašanju kao njihovoj glavnoj osobini ne  moramo pripisivati neku genetsku korist, premda bi nam to bilo od pomoći. Sve što je potrebno jest  da  mozak  bude  sposoban  za  oponašanje:  tada  će  se  razviti  memi  koji  će  tu  sposobnost  do  kraja  iskoristiti.      Priredio: Darko Polšek 

Stephen Jay Gould  

PANDIN PALAC TEHNOLOGIJE  Jedan evolucijsko ‐ kulturni paralelizam*          Godine  1859.  većina  obrazovanih  ljudi  bila  je  spremna  prihvatiti  evoluciju  kao  razlog  kojim  se  objašnjavaju sličnosti i razlike među organizmima ‐ i na taj se način može objasniti Darwinova nagla  pobjeda  u  intelektualnome  svijetu.  No,  ona  je  očito  bila  nespremna  priznati  radikalne  implikacije  Darwinova  predložena  mehanizma  promjene,  prirodne  selekcije  i  time  možemo  objasniti  gromoglasni  smijeh  koji  je  (barem  na  našim  sudovima  i  u  školskim  odborima)  potaknula  i  koji  još  uvijek potiče knjiga Podrijetlo vrsta.    Darwinov  je  svijet  pun  “groznih  istina”,  a  od  njih  se  posebno  ističu  dvije.  Prvo,  kada  se  stvari  počnu slagati i imati smisla (recimo, dobar sklop organizma, harmonija ekosistema), to nije zbog toga  što  zakoni  prirode,  u  svom  primarnom  efektu,  povlače  za  sobom  takav  poredak.  Te  su  posljedice,  naprotiv,  tek  epifenomeni,  sporedne  posljedice  temeljnog  uzročnog  procesa,  čisto  “sebične”  bitke  među organizmima radi osobnog reproduktivnog uspjeha koji djeluje na prirodne populacije. Drugo,  složeni i čudni putevi povijesti sasvim su pouzdani jamci da se većina organizama i ekoloških sustava  ne  može  oblikovati  optimalno.  U  stvari,  mogli  bismo  taj  sud  i  pojačati:  nesavršenosti  su  primarni  dokazi  da  se  evolucija  dogodila,  jer  optimalni  oblici  i  sklopovi  uništavaju  sve  znakove  svoje  pretpovijesti.    Načelo  nesavršenosti  već  je  nekoliko  godina  glavna  tema  mojih  eseja.  Zovem  ga  “pandinim  načelom”,  kako  bih  odao  poštovanje  svom  omiljenom  primjeru,  pandinom  krivom  palcu.  Pande  su  biljožderi,  nasljednici  medvjeda  mesoždera.  U  davno  doba,  u  eri  mesožderstva  pandinih  predaka,  njihovi  su  pravi  anatomski  palci  bili  nepovratno  posvećeni  ograničenom  kretanju,  primjerenom  njihovom načinu života, te su univerzalno evoluirali zajedno s ostalim sisavcima mesožderima. Kada  je  prehrana  pomoću  bambusa  iziskivala  prilagodbu,  veću  fleksibilnost  u  manipulaciji,  pande  nisu  mogle  preoblikovati  svoje  palce,  pa  su  se  morale  zadovoljiti  ad  hoc  nadomjestkom  ‐  s  povećanom  radijalnom sezamoidnom kosti njihova ručnog zgloba, pandinim krivim palcem. Sezamoidni palac je  nespretan ‐ to je nesavršena struktura, ali može funkcionirati. Putevi povijesti (posvećivanje pravoga  palca  drugim  ulogama  u  neponovljivoj  prošlosti)  pritišću  sva  stvorenja  da  se  koriste  cik‐cak  rješenjima.  Povijest  je  upisana  u  nesavršenosti  živih  organizama,  pa  tako  i  možemo  znati  da  su  suvremena  stvorenja  imala  drukčiju  prošlost  i  da  ih  je  tek  evolucija  preobratila  u  njihovo  današnje  stanje.    Taj  argument  možemo  prihvatiti  za  organizme  (napokon  i  sami  ga  poznajemo  po  našim  slijepim  crijevima  i  bolovima  u  leđima).  No,  je  li  pandino  načelo  općenitije?  Možemo  li  reći  da  je  ono  opća  tvrdnja  o  svim  povijesnim  sustavima?  Hoćemo  li  ga  moći  primijeniti,  recimo,  na  proizvode  tehnologije?  To  bismo  načelo,  s  dobrim  razlogom,  mogli  smatrati  nebitnim  za  objekte  ljudske  genijalnosti.  Ograničenost  genealoškoga  podrijetla  ne  vrijedi  ,  recimo,    za  čelik,  staklo  i  plastiku.  Panda  ne  može  zamijeniti  svoje  prste  i  svoju  budućnost  može  izgrađivati  isključivo  na  temelju  nasljeđenog temeljnog plana, ali mi možemo zamijeniti petrolejske za električne svjetiljke i konjske  kočije  za  automobile.  Razmislimo,  primjerice,    o  razlici  organske  arhitekture  i  ljudskih  građevina.  Složene  organske  strukture  ne  mogu  se  obnoviti  kada  nestanu;  nijedna  zmija  ne  može  ponovno  razviti  svoje  prednje  noge.  No,  apostoli  post‐moderne  arhitekture,  kao  reakcija  na  sterilnost  tolikih 

građevina  ‐  staklenih  kutija  internacionalnog  stila,  poigravali  su  se  svim  klasičnim  povijesnim  oblicima, slagali ih i ponovno otkrivali vrline ornamentacije. Philip Johnson je, primjerice,  slomljeni  stup postavio na vrh njujorškog nebodera ili pak podigao srednjovjekovni dvorac od stakla u središtu  Pittsburgha. Za razliku od toga organizmi ne mogu regrutirati vrline svoje izgubljene prošlosti.    Unatoč  tomu,  nisam  siguran  da  tehnologiju  smijemo  izuzeti  iz  pandinog  načela  povijesti,  jer  upravo  sada  sjedim  oči  u  oči  s  najboljim  primjerom  njegove  primjene.  Mogu  čak  reći  da  sam  u  najintimnijem (i najčudnijem) kontaktu s tim predmetom ‐ tj. s tipkovnicom pisaćega stroja.    Ja sam znao  tipkati prije  negoli sam  znao pisati.  Moj je otac  bio sudski stenograf, a majka mi je  tipkačica.  Naučio  sam  pravilno,  slijepo  pisanje  pomoću  osam  prstiju  kada  sam  imao  devet  godina,  kada su mi ruke još bile male i slabe, a prsti sitni i ružičasti. Stoga sam već otpočetka mogao dobro  procijeniti  iracionalnost  postavljanja  slova  na  standardnoj  tipkovnici,  koju  svi  zainteresirani  zovu  QWERTY, kako bi odali počast prvim slovima gornjega reda.    Sasvim  je  jasno  da  QWERTY  nema  nikakvoga  smisla  (osim  ako  izuzmemo  djetinje  zadovoljstvo  samog tipkanja “QWERTY”). Više od 70% engleskih riječi može se napisati pomoću slova D, H i, A, T, E,  N, S, O, R i ta bi slova inače morala biti na najdostupnijem, srednjem redu ili početnom položaju ‐ kao  što  su  to  i  bili  na  promašenom  suparniku  QWERTY‐ja  uvedenom  davne  1893.  No,  na  QWERTY‐ju  najčešće  englesko  slovo,  E,  zahtijeva  pomicanje  prsta  na  gornji  red,  a  isto  je  slučaj  i  sa  samoglasnicima U i i O (pri čemu se O tipka slabim četvrtim prstom), dok je A ostalo na početnom  položaju, ali se mora tipkati s (barem za većinu dešnjaka) najslabijim prstom, lijevim malim prstom.     Kao  dramatsku  ilustraciju  te  iracionalnosti,  razmotrimo  tipkovnicu  starog,  uspravnog  modela  Smith‐Corone identičnoga s modelom moga oca na kojemu pišem ovaj esej (to je sjajan  stroj ‐ bez  kvara tijekom dvadeset godina i tečnim pisanjem koje se ne može usporediti ni s kojim manualnim  pisaćim strojem što ih odtada proizvode). Nakon više od pola stoljeća upotrebe, neke tipke na koje se  najviše  udaralo  izlizale  su  se  do  mekane  površine  tipke  ispod  površine  (u  to  vrijeme  nisu  poznavali  čvrstu plastiku). Na taj se način izlizalo slovo E, A, S, ali treba primijetiti da se ni jedno od tih slova na  QWERTY‐ju  ne nalazi na početnom  položaju, odnosno da se jedno od njih udara najslabijim, malim  prstom.     Sve  to  nije  nikakvo  nagađanje  utemeljeno  na  idiosinkratičnom  osobnom  iskustvu.  Postoje  jasni  dokazi da je QWERTY drastično nesavršen. Od tih ranih dana tipkanja, stvorili su se brojni konkurenti,  ali  nijedan  nije  nadomjestio,  niti  ugrozio  opću  dominaciju  QWERTY‐ja  među  engleskim  pisaćim  strojevima. Najpoznatija alternativa, DSK, Dvorak Simplified Keyboard, bila je uvedena 1932. Od tada,  gotovo  sve  rekorde  brzoga  pisanja  drže  tipkači  na  DSK,  a  ne  na  QWERTY‐ju.  Tijekom  četrdesetih  godina, U.S. mornarica, koja je uvijek obraćala pažnju na učinkovitost, shvatila je da povećana brzina  na  DSK  može  amortizirati  troškove  za  ponovni  trening  tipkača  u  roku  od  deset  dana  njihove  pune  zaposlenosti....    Kako sam ja posebno zainteresiran za pisaće strojeve, ovaj sam esej želio već davno napisati. No,  nisam ga mogao napisati jer nisam imao podatke koji su mi trebali, sve dok mi jednoga dana Paul A.  David,  profesor  američke  ekonomske  povijesti  sa  Stanforda  nije  poslao  svoj  fascinantni  članak,  “Razumijevanje ekonomije QWERTY‐ja: nužnost povijesti”).     Zagonetka  dominacije  QWERTY‐ja  počiva  na  dva  odvojena  pitanja:  Zašto  je  QWERTY  uopće  nastao? I zašto je QWERTY opstao suočen s nadmoćnim konkurentima?    Odgovori na ta pitanja pozvat će se na analogije s načelima evolucione teorije. Dopustite mi stoga  da  postavim  neka  temeljna  načela  za  tako  upitni  pothvat.  Uvjeren  sam  da  je  usporedba  biološke  evolucije i ljudske, kulturne ili tehnološke promjene u povijesti učinila puno više zla negoli dobra ‐ i  postoji  golem  broj  primjera  za  tu  najčešću  od  svih  intelektualnih  stupica.  Biološka  evolucija  je  loša 

analogija za kulturnu promjenu, jer su ta dva sustava, zbog tri glavna razloga, toliko različita, da teško  mogu biti temeljnija.    Prvo, kulturna evolucija može biti brža od biološke promjene, po najbržoj darvinističkoj stopi, za  nekoliko  stotina  puta,  a  pitanje  vremenskog  odvijanja  bitno  je  za  evolucioni  argument.  Drugo,  kulturna  je  evolucija  izravna  i  po  obliku  lamarkistička:  dosezi  jedne  generacije  prenose  se  izravno  nasljednicima  obrazovanjem  i  objavljivanjem  i  na  taj  način  stvaraju  veliku  potencijalnu  brzinu  kulturne  promjene.  Biološka  je  evolucija  neizravna  i  darvinistička,  jer  se  pogodne  karakteristike  ne  prenose  na  sljedeću  generaciju,  osim  ako  se  nekom  dobrom  zgodom  ne  pojave  kao  proizvodi  genetske  promjene.  Treće,  temeljne  topologije  biološke  i  kulturne  promjene  potpuno  su  različite.  Biološka  evolucija  je  sustav  stalne  divergencije,  bez  naknadnih  spajanja  grana.  Linije  nasljedstva,  jednom  kada  se  razdvoje,  ostaju  zauvijek  odvojene.  U  ljudskoj  je  povijesti  prenošenje  preko  linija  nasljeđivanja možda glavni izvor kulturne promjene. Europljani su o kukuruzu i krumpiru  naučili od  urođenika Amerike, a u zamjenu su im dali male boginje.    Zbog svega toga, kada uspoređujem pandin palac s tipkovnicom pisaćeg stroja, ne želim izvesti ili  objasniti tehnološku promjenu pomoću bioloških načela, već isključivo postavljam pitanje, ne bilježe  li  oba  sustava  zajednička,  temeljna  načela  organizacije.  Biološku  evoluciju  tjera  prirodna  selekcija,  kulturnu evoluciju pak različit skup načela koje tek nejasno naslućujem. No, oba su sustava, sustavi  povijesne promjene. Možda u temelju svih sustava koji se kreću kroz povijest stoje općenitija načela  strukturiranja (a možda ja upravo pokazujem vlastitu predrasudu prema razumljivosti u ovom našem  složenom svijetu) ‐ i naslućujem da bi pandino načelo nesavršenosti moglo biti jedno od njih.    Moja glavna poanta stoga nije da su pisaći strojevi poput biološke evolucije (jer bi takav argument  odmah postao besmislica  pogrešne analogije), već  da su oba fenomena i  tipkovnice i  pandin palac,  kao  proizvodi  povijesti,  podložni  nekim  pravilnostima  koje  vladaju  prirodom  privremenih  povezanosti.  Kao  znanstvenici  moramo  vjerovati  u  opća  načela  na  kojima  se  temelje  strukturno  povezani sustavi što ih vode različita vidljiva pravila. Pravo jedinstvo ne leži u pogrešnom prenošenju  tih  vidljivih  pravila  (poput  prirodne  selekcije)  na  tuđe  domene  (poput  tehnološke  promjene),  već  u  traženju općenitijih pravila same strukture i promjene.    Što se tiče podrijetla QWERTY‐ja: Prava slučajnost ima samo ograničenu moć da se ubaci i prodre  u  oblike  organizama.  Male  i  nevažne  promjene,  nepovezane  s  djelatnim  integritetom  složenog  stvora, mogu se ubaciti i izbaciti iz populacija pomoću procesa koji je nalik na bacanje kocke. No, fine  strukture,  koje  uključuju  koordinaciju  mnogih  različitih  dijelova,  moraju  se  pojaviti  zbog  nekog  aktivnog  razloga,  budući  da  se  granice  matematičke  vjerojatnosti  za  spoj  sretnih  veza  naglo  povećavaju, što je broj aktivnih dijelova veći.    No,  ako  se  kompleksne  strukture  pojavljuju  zbog  nekog  razloga,  povijest  ubrzo  može  preuzeti  početnu  svrhu  ‐  i  ono  što je  u  jednom  trenutku  bilo  smisleno  rješenje,  u  promijenjenom  kontekstu  nove budućnosti, može postati nezgrapnost i nesavršenost. Tako je pandin pravi palac stalno gubio  svoju sposobnost manipuliranja objektima, kada su preci mesožderi pronašli bolji način iskorištavanja  prsta u ograničenim uvjetima pokretanja, pogodnim za stvorove koji bježe i žvaču. Taj promijenjeni  palac stoga postaje ograničenje koje je prethodna povijest upisala u pandinu sposobnost prilagodbe i  onemogućila  optimalan  način  korištenja  u  novome  kontekstu  biljožderstva.  Pandin  palac,  ukratko,  postaje amblem drukčije prošlosti, znak povijesti.    Slično vrijedi i za QWERTY. QWERTY je u vrijeme rane tehnologije tipkanja bio posve racionalan,  ali  je  ubrzo,  čim  je  napredak  u  konstrukciji  izbrisao  razlog  zbog  kojega  je  QWERTY  nastao,  postao  ograničenje za brže tipkanje. Ključ QWERT‐jeva podrijetla počiva na drugoj povijesnoj slučajnosti koju  lako  primjećujemo  na  drugom,  početnom  redu  slova.  Primjećujemo  sekvencu:  DFGHJKL  ‐  sasvim 

dobar  abecedni  poredak  iz  kojega  su  izbačeni  samoglasnici  E  i  I.  Početni  položaj  mora  da  je  jednostavno  poredao  slova  po  abecedi.  Ali  zašto  su  onda  dva  najčešće  korištena  slova  toga  niza  izbačena iz najdostupnijeg, početnog položaja? I zašto su druga slova razbacana na lude položaje?    Oni koji se još sjećaju nezgoda s manualnim pisaćim strojevima (ili ako ih još poput mene koriste),  znaju da veća brzina tipkanja ili neravnomjernost udaraca mogu blokirati mehanizam i tijela znakova  na mjestu udaranja. Isto tako znate, ako ne potegnete mehanizam i blokirana tijela znakova unatrag,  da će svaki novi udarac otipkati ono slovo na kojemu se mehanizam zaglavio, pa će svaki novi udarac  udarati u zaglavljeni znak i time povećati blokadu na mjestu udarca na papir.    Ti su problemi bili još i veći u vrijeme grube tehnologije prvih strojeva i prevelika je brzina bila rizik  a  ne  korist,  budući  da  su  zaglavljeni  znakovi  isključivali  koristi  od  brzine  i  točnosti.  Stoga,  u  velikoj  ljudskoj  tradiciji  pragmatizma  i  pokušaja  i  pogrešaka,  tipke  su  se  pomicale  gore‐dolje,  kako  bi  se  pronašla  ispravna  ravnoteža  između  brzine  i  blokiranja.  Drugim  riječima  i  tu  dolazimo  do  sažetka  bajke  u  jednoj  frazi,  QWERTY  je  nastao  kako  bi  usporio  maksimalnu  brzinu  pisanja  i  time  spriječio  blokiranje tipki. Najčešće korištena slova bila su ili pomaknuta na slabe prste ili odmaknuta na mjesta  koja su tražila veće pomake prstiju s početnog položaja.    Ta  temeljna  priča  proširila  se  zahvaljujući  manjim  člancima  u  Time‐u  i  drugim  popularnim  magazinima, ali detalji su bitni, a samo nekoliko ljudi zna cijelu i točnu priču. Pitao sam 9 tipkača koji  su poznavali glavne crte priče o QWERTY‐jevom podrijetlu, (uključući i mene osobno, da zaokružimo  na 10) i svi su bili u krivu. Svi smo mi mislili, da su stari strojevi zbog kojih se prihvatio QWERTY, bili  suvremenog  dizajna,  s  mehanizmom  sprijeda  koji  otipkava  vidljivu  liniju  na  papiru  koji  se  vrti  oko  valjka.  To  nas  dovodi  do  manje  zagonetke:  blokade  tipki  su  možda  gnjavaža,  ali  ih  odmah  možete  uočiti i vrlo brzo riješiti. Dakle zašto ipak QWERTY?    Moj  kolega  David  je  primijetio  da  je  prototip  QWERTY‐ja,  stroj  koji  je  izumio  C.L.Sholes  1860.  godine, bio po obliku posve različit od današnjih pisaćih strojeva. Imao je ravnu kutiju za papir koji se  nije vrtio oko valjka. Tipka je udarala u papir odozdo, tako da se udarac nije vidio, a ne sprijeda kao  što  je  to  slučaj  sa  modernim  pisaćim  strojevima.  Vi  niste  mogli  vidjeti  što  ste  napisali,  osim  ako  se  niste zaustavili, podigli spremnik za papir i pogledali svoj proizvod. Tipke su se često zaglavljivale, ali  vi to niste vidjeli, a često niste mogli ni osjetiti da se gomilaju na mjestu udarca. Na taj ste način mogli  natipkati cijelu stranicu besmrtne proze, a da vam na papiru ostane samo dugi niz slova E.    Sholes je prijavio svoj patent 1867. godine i sljedećih je šest godina pokušavao metodom pokušaja  i  pogrešaka  kako  bi  poboljšao  svoj  stroj.  QWERTY  je  nastao  u  tom  razdoblju  isprobavanja  i  kompromisa.  Postoji  još  jedna  dodatna  anegdota,  lijepa  ilustracija  povijesnih  ludosti,  slovo  R  u  gornjem redu, bio je ubačen na to mjesto u posljednji čas, zbog jednog doista kapricioznog motiva.  Kako kaže jedna uobičajena bajka, možda apokrifna, R je došao na to mjesto kako bi prodavač mogao  impresionirati potencijalne kupce jednostavnim i brzim pisanjem imena proizvoda “TYPEWRITER”, sa  svim  slovima  u  jednome  redu.  (Premda  se  pitam  koliko  je  prodaja  izgubljeno  kada  se  na  papiru,  nakon zaglavljivanja pojavilo TYPE EEEE.)    Što  se  tiče  opstanka  QWERTY‐ja:  Svi  mi  možemo  prihvatiti  priču  o  QWERTY‐jevu  podrijetlu,  ali  zašto je ipak preživio nakon uvođenja suvremenog kliznog valjka i opruga sprijeda? Prvi je pisaći stroj  s potpuno vidljivom točkom udaranja bio uveden 1890. godine. U stvari, situacija je još zagonetnija.  Ja  sam  mislio  da  su  alternative  tipkanja  pomoću  opruga  bile  dostupne  tek  nakon  što  je  IBM  uveo  električni  stroj  na  kuglu  za  tipkanje,  ali  nitko  drugi  doli  baš  Thomas  Edison,  prijavio  je  patent  za  električni stroj s valjkom već 1872., a L.S. Crandall je prodavao pisaće mašine bez opruga već 1879.  (Crandallov se tip sastojao od cilindričnog ovitka sa slovima koji se okretao prema traženome slovu  prije udarca slova o papir). 

  Osamdesete  godine  prošlog  stoljeća  doživjele  su  procvat  industrije  pisaćih  strojeva;  bilo  je  to  razdoblje  u  kojemu  je  cvjetalo  stotine  cvjetova  i  stotine  škola  mišljenja.  Alternative  QWERTY‐ju  vrebale su iz nekoliko konkurentnih kompanija, alternativne varijante dizajna tiska (nekoliko njih bez  opruga)  kao  i  tipkovnice  koje  su  potpuno  uklonile  početni  razlog  za  QWERTY.  Unatoč  tomu,  devedesetih  godina  prošlog  stoljeća,  sve  se  više  kompanija  orijentiralo  prema  QWERTY‐ju,  koji  je  početkom  stoljeća  postao  industrijski  standard.  QWERTY  se  na  taj  način  čvrsto  držao,  čak  i  nakon  uvođenja  IBM‐ova  Selectrica  i  Hollerithova  stroja  za  bušenje  kartica,  pa  sve  do  krajnjeg  primjera  vlastite nepotrebnosti, do mikrokompjutorskog terminala.    Kako  bismo  razumjeli  opstanak  i  dominaciju  drastično  neoptimalnog  QWERTY‐ja  do  današnjeg  dana,  moramo  shvatiti  dva  opća  mjesta  povijesti,  koja  se  mogu  primijeniti  na  život  u  geološkom  vremenu  i  na  tehnologiju  u  rasponu  od  nekoliko  desetljeća,  a  to  su  kontingentnost,  tj.  slučajnost  i  inkumbencija  tj.  prisila.  Uzmimo  neki  povijesni  događaj,  recimo,    postanak  sisavaca  ili  dominaciju  QWERTY‐ja.  Oni  su  kontingentni  kada  su  posljedica  i  slučajni  rezultat  dugog  niza  nepredvidljivih  uzročnih  karika,  jer  tada  nisu  nužni  rezultat  prirodnih  zakona.  Takvi  kontingentni  događaji  često  ključno  ovise  o  slučajnostima  iz  daleke  prošlosti  koje  su  u  to  vrijeme  izgledale  malene  i  trivijalne.  Manje  perturbacije  u  ranim  stadijima  igre  mogu  pokrenuti  proces  posve  novim  putem  i  imati  stupnjevite posljedice koje stvaraju rezultat bitno drukčiji od bilo kakve druge alternative.    Nužda,  naprotiv,  potiče  stabilnost  jednog  izbora,  nakon  što  su  maleni  kaprici  rane  fleksibilnosti  pokrenuli sekvencu čvrstim putem. Nesavršeni političari često opstaju gotovo zauvijek jednom kada  steknu  položaj  ili  ugrabe  vlast,  privilegije,  patronat  i  ugled.  Sisavci  su  čekali  100  milijuna  godina  da  postanu  dominantne  životinje  na  zemlji,  a  tu  su  priliku  dobili  zato  što  su  dinosauri  podlijegli  masovnom izumiranju. Da svaki daktilograf na svijetu sutra prestane koristiti  QWERTY i počne  učiti  Dvorak  Standard,  svi  bismo  bili  pobjednici,  ali  tko  će  objesiti  mačku  na  zvonce  i  pokrenuti  lavinu.  (Izaberite svoj kliše, jer svaki bilježi tu očitu istinu). Za složene sustave statičnost je norma; promjena,  kada do nje uopće dođe, obično je nagla i epizodna.    QWERTY‐jev  sretni  i  nevjerojatni  uspon  do  nužnosti,  tj.  prisile,  posljedica  je  povezanih  slučajnih  okolnosti, koje su po sebi sve bile  neodlučne, premda su vjerojatno bile nužne za taj krajnji uspjeh.  Remington  je  izbacio  na  tržište  Sholesov  stroj  s  QWERTY  tipkovnicom,  ali  ta  veza  Sholesa  s  velikim  poduzećem  nije  osigurala  QWERTY‐jev  uspjeh.  Konkurencija  je  bila  jaka  i  vodstvo  na  tržištu  nije  značilo  mnogo  jer  je  bila  riječ  o  malim  brojevima  na  sve  većem  tržištu.  David  je  procijenio  da  je  početkom 1880‐ih bilo samo oko 5.000 komada QWERTY strojeva.    Pritisak  prema  prisili  bio  je  složen  i  imao  je  više  odlika;  bio  je  ovisniji  o  software‐u  učitelja  i  promotora  negoli  o  hardware‐u  sve  boljih  strojeva.  Većina  najranijih  daktilografa  koristila  je  idiosinkratično kuckanje i traženje, metode s nekoliko prstiju. Godine 1882. Ms. Longley, osnivačica  Instituta za stenografiju i daktilografiju u Cincinnatiju, razvila je i započela s podukom tipkanja s osam  prstiju,  onako  kako  profesionalci  to  čine  i  danas.  Pokazalo  se  da  je  ona  podučavala  na  tipkovnici  QWERTY, premda je za njezinu svrhu mogla koristiti brojne druge aranžmane. Objavila je i popularni  pamflet  sam‐svoj‐majstor  o  daktilografiji.  Istodobno  Remington  je  započeo  s  osnivanjem  škola  za  daktilografiju i koristio, naravno svoj QWERTY standard. Započela je lavina QWERTY‐ja, ali to vodstvo  u  trci  nije  osiguravalo  mjesto  na  vrhu.  Mnoge  druge  škole  koristile  su  konkurentne  metode  na  drukčijim strojevima i mogle su odnijeti pobjedu.    I onda se godine 1888. zbilo nešto što je dodalo odlučni pomak u QWERTY‐jevu korist. Luis Taub,  drugi učitelj tipkanja u Cincinnatiju, koji je koristio četiri prsta, konkurentnu ne‐QWERTY tipkovnicu s  šest  redova,  bez  tipke  za  podizanje,  dakle  s  različitim  tipkama  za  velika  i  mala  slova  izazvao  je  gospođu Longley da pokaže superironost njezine metode s osam prstiju. Longley je izabrala Franka E. 

McGurrina, svog miljenika i šampiona iskusnog daktilografa na QWERTY‐ju. On je bio toliko iskusan  da  je  postizao  brzine  koje  očito  dotad  nitko  nije  mogao  premašiti.  Znao  je  QWERTY  tipkovnicu  napamet  i  mogao  je  tipkati  na  stroju  kao  što  danas  znaju  svi  kompetentni  daktilografi,  metodom  slijepog  pisanja.  U  dobro  oglašenom  javnom  natjecanju  o  kojemu  se  mnogo  pisalo,  McGurrin  je  izmlatio Tauba.    U  očima  javnosti  i  što  je  važnije,  u  očima  onih  koji  su  vodili  škole  za  daktilografiju  i  objavljivali  daktilografske  priručnike,  QWERTY  je  potvrdio  svoju  superiornost.  No,  u  stvari  do  takve  pobjede  nikada  nije  došlo.  Povezanost  McGurrina  s  QWERTYjem  bila  je  sretna  okolnost  i  velika  pobjeda  Logleyeve  i  Remingtona.  Nikada  nećemo  pouzdano  saznati  zašto  je  McGurrin  pobijedio,  ali  postoji  nekoliko posve neovisnih razloga koji traže da ih priznamo: to je slijepo pisanje u borbi protiv traženja  i kuckanja, osam prstiju u borbi protiv četiri, tipkovnica s tri reda slova s tipkom za podizanje valjka u  borbi protiv tipkovnice sa šest redova i dvije različite tipke za velika i mala slova. Drugi niz borbi kojim  bi se testirao QWERTY nikada se nije održao; recimo,  QWERTY protiv drugih rasporeda slova ako oba  suparnika  koriste  osam  prstiju  naslijepo  na  tipkovnici  s  tri  reda  ili  McGurrinova  metoda  tipkanja  s  osam prstiju na ne‐QWERTY tipkovnici s tri reda protiv Taubova postupka u kojem bismo vidjeli hoće  li pobijediti organizacija QWERTY‐ja (u što sumnjam) ili pak McGurrinova metoda (kao što mislim da  bi se svakako zbilo) kojom je on odnio pobjedu.    U svakom slučaju, QWERTY‐jev valjak za okretanje sada je dobio novi poticaj pa je prevladao ranih  godina  našega  stoljeća.  Kako  je  slijepo  pisanje  na  QWERTY‐ju  postalo  norma  u  američkim  daktilografskim školama i  budući da su konkurentni proizvođači  (na naglo  proširenom tržištu) lakše  prilagodili svoje strojeve tom standardu, negoli što bi ljudi mogli promijeniti svoje navike industrija je  prihvatila pogrešan standard.    Da  Sholes  nije  stekao  naklonost  Remingtona  i  bio  povezan  s  njime,  da  je  prvi  daktilograf  koji  je  odlučio naučiti napamet tipkovnicu koristio neki drugi dizajn, a ne QWERTY, da je McGurrin imao bol  u  trbuhu  ili  popio  previše  noć  prije  natjecanja,  da  Longleyeva  nije  bila  tako  nadobudna  i  da  se  dogodilo još stotinu sasvim mogućih stvari, tada bih ja vjerojatno ovaj svoj esej pisao brže i svojim  prstima baratao ekonomičnije.    No,  čemu  se  mučiti  oko  izgubljene  savršenosti.  Povijest  uvijek  tako  postupa.  Da  je  Montcalm  pobijedio  u  bitci  na  Abrahamovim  visoravnima,  možda  bih  pisao  na  francuskome.  Da  dio  afričkih  džungli nije isušio savane, možda bih još bio majmun na drvetu. Da neke komete nisu pogodile zemlju  (ako je tome tako) pred 60 milijuna godina, dinosauri bi još vladali svijetom i svi bi sisavci i dalje bili  stvorenja veličine štakora što gmize po tamnim uglovima svojega svijeta. Da Pikaia, jedini kičmenjak  iz  škriljevca  Burgess,  nije  preživio  veliko  prestrojavanje  u  planovima  tjelesnoga  razvoja  nakon  kambrijske  eksplozije,  sisavaca  možda  uopće  ne  bi  ni  bilo.  Da  višestanična  stvorenja  nikada  nisu  evoluirala,  nakon  gotovo  pet  šestina  cjelokupne  povijesti  života  i  da  nikada  nisu  stvorila  ništa  složenije  od  saga  punog  algi,  sunce  bi  moglo  eksplodirati  za  nekoliko  milijardi  godina,  bez  ijednog  svjedoka zemljina uništenja.    Kada  te  značajne  mogućnosti  usporedimo  s  ovom  crticom  o  QWERTY‐ju,  onda  se  čini  da  je  QWERTY  doista  niska  cijena  za  nagrade  koje  nam  je  pružila  povijest.  Jer  da  povijest  nije  tako  ludo  kapriciozna,  nas  ne  bi  bilo  ovdje  da  u  njoj  uživamo.  Optimalnost  poput  urice,  kao  na  traci,  ne  sije  sjeme promjene. I zato nam treba ovaj naš čudni mali svijet u kojemu vlada QWERTY...      Preveo: Darko Polšek   

 

John Maynard‐Smith 

TEMELJNA IGRA: GOLUBOVI I JASTREBOVI*          Evolucijska  teorija  igara  je  način  razmišljanja  o  evoluciji  na  fenotipskoj  razini,  kada  biološka  podobnost  pojedinih  fenotipa  ovisi  o  njihovoj  učestalosti  u  populaciji...  Teoriju  igara  prvi  su  formalizirali  Von  Neumann  i  Morgenstern,  1953.  s  obzirom  na  ekonomsko  ponašanje.  Od  tog  se  vremena teorija jako razvila. Središnja  pretpostavka klasične teorije igara jest da se igrači  ponašaju  racionalno i prema nekom kriteriju sebičnoga interesa. U evolucionom kontekstu, takva pretpostavka  očito  nije  na  mjestu.  Zbog  toga  se  u  biologiji  kriterij  racionalnosti  nadomješta  populacijskom  dinamikom  i  stabilnošću,  a  kriterij  sebičnoga  interesa  darvinističkom  biološkom  podobnošću.  Središnja  pretpostavka  evolucione  teorije  igara  vodi  do  nove  vrste  rješenja  u  igri,  do  “evoluciono  stabilne  strategije”  (ESS).  U  ovome  djelu,  mi  oslikavamo  članove  populacije  koji  igraju  igre  jedni  protiv drugih, a zatim razmatramo populacijsku dinamiku i ravnotežu koja nastaje...    Očit  nedostatak  pristupa  teorije  igara  u  evoluciji  leži  u  tome  da  isuviše  ističe  stanja  ravnoteže,  premda je evolucija proces stalne ili barem povremene promjene... Evolucija je povijesni proces, to je  jedinstven  obrazac  događaja.  To  nam  postavlja  posebne  poteškoće  u  oblikovanju  i  testiranju  znanstvene  teorije,  ali  ne  mislim  da  se  one  ne  mogu  riješiti.  Možemo  postaviti  dvije  vrste  teorija.  Opće teorije koje kažu nešto o mehanizmu na kojemu se temelji cijeli proces i posebne teorije koje  objašnjavaju  pojedinačne  događaje.  Primjer  opće  teorije  jest  “sva  je  dosadašnja  povijest,  povijest  klasnih  borbi”  ili  “evolucija  je  rezultat  prirodne  selekcije  varijacija  koje  su  po  svojem  podrijetlu  neadaptibilne”.  Evolucijska  teorija  igara  nije  teorija  te  vrste.  Ona  pretpostavlja  da  evolucijsku  promjenu uzrokuje prirodna selekcija u populaciji. Stoga je teorija igara pomoć u oblikovanju teorija  druge  vrste,  to  jest,  teorija  koje  objašnjavaju  pojedinačni  evolucioni  događaj.  Katkada  se  tvrdi  da  teorije  te  vrste  ne  možemo  testirati,  jer  nije  moguće  ponoviti  povijesni  proces,  tako  da  izmijenimo  neki  faktor,  kako  bismo  vidjeli  hoće  li  rezultat  biti  drukčiji...  Međutim  ja  mislim  da  je  prilikom  procjene teorije u populacijskoj biologiji, pogrešno držati se isuviše rigidno kriterija opovrgavanja... Ti  jednostavni modeli, premda se ne mogu testirati imaju heurističku vrijednost i kada se primjene na  stvarni svijet, mogu postati provjerljivi.     

  Temeljni model      U ovome poglavlju pokušat ću objasniti pretpostavke na kojima se temelji evoluciona teorija igara.  Međutim iznenadit ću se ako se pokaže da je posve uspješna. Kada sam prvi puta pisao o primjenama  teorije igara na evoluciju, nisam bio svjestan koliko mnogo pretpostavki i koliko različitih distinkcija  između različitih vrsta igara treba napraviti. Ostaju mnoge nedoumice, ali danas ih ima manje nego  prije.    U  ovome  poglavlju  uvodim  pojam  “evoluciono  stabilne  strategije”  ili  ESS.  “Strategija”  je  bihejvioralni  fenotip;  tj.  ona  je  specifikacija  načina  individualnog  postupanja  u  situaciji  u  kojoj  se  pojedinac  nađe.  ESS  je  ona  vrsta  strategije  za  koju  vrijedi  sljedeće:  kada  tu  strategiju  prihvate  svi  članovi  populacije,  onda  ne  postoji  mutirajuća  strategija  koja  bi  mogla  istisnuti  populaciju  pod  utjecajem  prirodne  selekcije.  Govorimo  o  “strategiji”  jer  se  pojavljuje  u  kontekstu  ponašanja 

životinja. No ideja ESS može se jednako dobro primijeniti i na bilo koju vrstu fenotipske varijacije, pa  se riječ strategija može zamijeniti riječju fenotip. Strategija, primjerice,  može biti rast određene vrste  biljke ili dob prilikom prve reprodukcije ili relativni broj sinova i kćeri koje stvori neki roditelj.    Ako  napravimo  precizne  pretpostavke  o  prirodi  populacije  koja  evoluira,  posebnim  primjerima  možemo  konkretizirati  definiciju  ESS  kao  strategije  koja  se  ne  može  ugroziti.  U  ovome  poglavlju  opisujem  kontekst  kojim  se  definira  ESS  i  koji  dovodi  do  matematičkih  uvjeta  neugrožljivosti.  Osnovne karakteristike toga modela jesu da je populacija beskonačna, da je reprodukcija aseksualna i  da  se  natjecanja  između  protivnika  vrše  u  parovima,  tako  da  se  ta  natjecanja  ne  razlikuju  od  tzv.  simetričnih natjecanja unutar same populacije. On isto tako pretpostavlja da postoji ograničeni skup  alternativnih strategija, tako da se igra može izraziti u formi matrice. Nadalje, korištenjem tog modela  natjecanja u parovima, ja razlikujem pojam ESS s pojmom populacije u evoluciono stabilnom stanju.  Razlika  je  u  sljedećemu.  Pretpostavimo  da  stabilna  strategija  za  neku  igru  od  pojedinca  traži  da  katkada čini jednu stvar, a u drugim situacijama drugu, , recimo,  da postupak I izvede s vjerojatnošću  P,  a  postupak  J  s  vjerojatnošću  1‐P.  Za  pojedinca  s  varijabilnim  ponašanjem  ove  vrste  kažemo  da  koristi miješanu strategiju, a neugrožljiva strategija jest miješana ESS. Isto tako, populacija se može  sastojati  od  pojedinaca  i  jedinki  koje  uvijek  čine  A,  dok  druge  uvijek  čine  B.  Takva  populacija  može  evoluirati prema stabilnoj ravnoteži kada postoje obje vrste postupaka; populacija će tada evoluirati  u  stabilno  polimorfno  stanje.  Tada  se  postavlja  pitanje  hoće  li  vjerojatnosti  za  ta  dva  slučaja  korespondirati;  odnosno,  ako  se  miješana  ESS  sastoji  od  postupaka  I  s  vjerojatnošću  P,  hoće  li  isto  tako biti točno da i stabilna polimorfna populacija sadrži proporciju P pojedinaca koji uvijek čine I?      

  Igra golubova i jastrebova      Zamislimo  dvije  životinje  koje  se  natječu  za  neki  životni  izvor  vrijednosti  V.  Pod  “vrijednošću”  mislim  na  darvinističku  podobnost  jedinke,  koja  bi  se,  u  slučaju  osvajanja  izvora  povećala  za  V.  Moramo  primijetiti  da  jedinka  koja  ne  osvoji  izvor,  ne  mora  imati  podobnost  nula.  Zamislimo,  primjerice,    da  je  izvor  teritorij  na  omiljenom  prebivalištu  i  da  postoji  adekvatni  prostor  na  nepoželjnijem  prebivalištu  na  kojemu  se  gubitnici  mogu  razmnožavati.  Pretpostavimo  također  da  životinje  na  teritoriju  omiljenog  prebivališta  prosječno  proizvode  5  potomaka,  a  one  na  neomiljenijem proizvode 3. Tada će V biti jednako 5‐3=2 potomka. Stoga je V dobitak u podobnosti za  dobitnika, pri čemu gubitnici nemaju podobnost nula. Tijekom natjecanja, životinja se može ponašati  na  tri  različita  načina:  “prikaži  se”,  “napadni”,  “povuci  se”.  Životinja  koja  se  samo  “pokazuje”  ne  ozlijeđuje protivnika; ona koja napada u tome može uspjeti. Životinja koja se povlači napušta izvor i  prepušta ga protivniku.    U stvarnim borbama, životinje mogu mijenjati svoja ponašanja i to na složen način. Međutim, sada  ću  pretpostaviti  da  jedinke  u  danoj  borbi  prihvaćaju  jednu  od  dvije  strategije;  te  da  se  određena  jedinka uvijek ponaša na isti način.    “Jastreb”: napada i nastavlja borbu sve dok nije ranjen ili dok se protivnik ne povuče.    “Golub”: pokazuje se; povlači se kada protivnik napada. Ako oba protivnika napadaju, pretpostavit  ću da će prije ili kasnije jedan od njih biti ranjen ili da će se povući. Isto tako mogli bismo pretpostaviti  da  će  oba  biti  ranjena,  ali  ovoga  trenutka  tražim  najjednostavniji  model.  Ranjavanje  smanjuje  podobnost za cijenu C. U tom će slučaju matrica isplativosti bitke izgledati ovako:    Tablica 1. Matrica isplativosti za igru jastrebova‐golubova 

——————————————————————————      J    G  J   1,5(V‐C)  V  G    0    V/2  ——————————————————————————      J  znači  jastreb,  a  G  golub.  Sada  možemo  napisati  matricu  isplate  prema  tablici.  U  toj  matrici,  upisane  su  vrijednosti  isplativosti  ili  promjene  podobnosti  nakon  borbe,  ako  jedinka  prihvaća  lijevu  strategiju,  odnosno  ako  protivnik  prihvati  strategiju  u  prvome  redu.  Kada  smo  ispisali  matricu,  napravili smo sljedeće dodatne pretpostavke.    1.  Jastreb  protiv  jastreba.  U  ovome  slučaju  natjecatelj  ima  50%  šansi  da  rani protivnika  i  stekne  izvor V i 50% da sam bude ranjen. Stoga smo pretpostavili da su  genetički i drugi faktori koji utječu  na  ponašanje  neovisni  o  faktorima  koji  utječu  na  uspjeh  ili  neuspjeh  u  natjecanju.  U  kasnijim  ću  poglavljima  obraditi  one  razlike,  primjerice  veličinu  jedinke,  koje  utječu  na  uspjeh  i  koje  sami  natjecatelji mogu primijetiti.    2. Jastreb protiv goluba. Jastreb osvaja izvor, a golub se povlači prije negoli je bio ozlijeđen. Opet  ponovimo  da  vrijednost  0  u  koloni  golubova  ne  znači  da  golubovi  u  populaciji  jastrebova  imaju  podobnost 0; to samo znači da se podobnost goluba ne mijenja s obzirom na rezultat najtjecanja s  jastrebom.  U  zamišljenom  slučaju  o  kojemu  smo  prije  pričali,  u  najtjecanju  za  teritorij,  podobnost  goluba, nakon borbe s jastrebom, bila bi 3 potomka.    3.  golub  protiv  goluba.  Izvor  na  jednak  način  dijele  dva  natjecatelja.  Ako  je  izvor  nedjeljiv,  natjecatelji mogu izgubiti puno time što se “prave važni”; ta ćemo natjecanja obraditi kasnije.      Preveo: Darko Polšek 

Robert Axelrod i William D. Hamilton  

SURADNJA U PRIRODI*          Iako  se  teorija  biološke  evolucije  temelji  na  borbi  za  život  i  opstanak  najsposobnijih,  često  nailazimo  i  na  primjere  suradnje  među  članovima  iste  vrste,  pa  čak  i  različitih  vrsta.  Stoga  se  nedavno,  kako  bi  objasnila  pojave  altruizma  i  suzdržavanja  od  borbe,  teorija  evolucije  proširila  teorijom genetskog srodstva i teorijom reciprociteta.    U teoriji i praksi, problemu srodstva danas se posvećuje velika pozornost. Iako se formalni pristupi  dijelom razlikuju, teorija srodstva sve se više bavi genetskim aspektom prirodne selekcije. Smatra se  da gen teži beskonačnoj reprodukciji vlastitih kopija, što znači da se njegova pojedinačnog smrtnog  nositelja  može  marginalizirati,  ako  je  repliciranje  moguće  pomoću  ostalih,  s  njime  bliskih  jedinki.  Drugim  riječima,  ako  su  pojedinci  dovoljno  bliski,  altruizam  može  pridonijeti  reprodukciji  skupa  unatoč gubitku pojedinca. Sukladno teorijskim predviđanjima, gotovo svi očiti slučajevi altruizma, kao  i  veći  broj  oblika  suradnje,  posebno  u  ljudi,  pojavljuje  se  tamo  gdje  postoji  bliska  povezanost,  najčešće  među najbližim  srodnicima.  Evoluciju samoubilačkog  žalca pčela radilica  možemo smatrati  paradigmom tog teorijskog pristupa.    Očiti  primjeri  suradnje  (premda  gotovo  nikada  samo‐požrtvovnosti),  postoje  i  među  dalekim  srodnicima,  pa  čak  i  tamo  gdje  srodnost  uopće  ne  postoji.  Primjer  za  to  je  česta  pojava  uzajamno  korisnih  simbioza:  gljiva  i  alga  zajedno  čine  lišaj;  u  simbiozi  mrava  i  mravljeg  bagrema,  drvo  služi  mravima  kao  stanište  i  izvor  prehrane,  a  oni  ga  zauzvrat  štite;  smokvine  ose  iako  nametnici,  služe  stablu za oprašivanje i prenošenje sjemena.    Sve  do  pojave  pionirskog  djela  Roberta  L.  Triversa,  Evolucija  recipročnog  altruizma,  objavljenog  1971.  godine,  pojave  suradnje  pobuđivale  su  razmjerno  skromnu  pažnju  biologa.  Osim  teorijske  razrade  srodne  problematike  koja  se  odnosi  na  suzdržavanje  u  konfliktnim  situacijama,  to  je  djelo  omogućilo Johnu  Maynardu Smithu i njegovim suradnicima da formalno razviju nov pojam ‐ pojam  “evolucijski stabilne strategije”. Dobar uvod u to područje je Smithova knjiga Evolucija i teorija igara  iz  1982.  godine.  Ipak,  problem  suradnje  u  običnom  smislu  riječi,  ostao  je  opterećen  nekim  poteškoćama, osobito onima koje se odnose na uspostavu suradnje i njezinu trajnost. Zato se sve više  osjeća potreba za njezinom potpunom teorijskom formulacijom.     

  Strategija za inteligentne i neinteligentne      Iznenađuje  širina  područja  biološke  stvarnosti  koju  je  moguće  opisati  pomoću  teorije  igara.  Vlastitu strategiju mogu razviti čak i organizmi na vrlo niskom stupnju razvoja. Bakterija, na primjer  ima osnovne preduvjete za igranje igara, jer je (1) vrlo osjetljiva na neka obilježja okoline, osobito na  kemijska; (2) to znači da ona može diferencirano odgovoriti na aktivnosti postojećih organizama; (3)  izvjesno je da spomenute strategije ponašanja mogu biti nasljedne i (4) da ponašanje bakterije može  utjecati na stanje okolnih organizama i obrnuto.    Iako  te  strategije  omogućuju  bakteriji  odgovarajući  odgovor  na  trenutne  promjene  ili  na  kumulativni učinak prošlih promjena ipak je riječ o ograničenom rasponu reakcija. Bakterija ne može  “zapamtiti” ili “tumačiti” složene sekvence događaja i vjerojatno ne može razlučiti izvore nepovoljnih 

i  povoljnih  promjena.  Neke  bakterije  proizvode  vlastite  antibiotike,  nazvane  bakteriocini,  koji  su  bezopasni  za  istovrsne  bakterije,  ali  su  smrtonosni  za  druge.  Bakterija  može  lako  proizvesti  vlastiti  bakteriocin  zahvaljujući  opaženom  postojanju  neprijateljskih  elemenata  u  okolini,  ali  ne  može  ga  usmjeriti prema napadaču.    Kod organizama na višoj evolucijskoj razini, osobito kada je riječ o onima s razvijenijim živčanim  sustavom igranje igara postaje sve složenije. Inteligencija primata, pa tako i ljudi, omogućava mnoge  prednosti: složenije pamćenje, složenije procesiranje obavijesti kako bi se odlučilo o sljedećoj akciji,  vodeći računa o prijašnjim iskustvima, bolju procjenu vjerojatnosti budućih odnosa s istom jedinkom,  te bolju sposobnost razlikovanja pojedinaca. Mogućnost razlikovanja drugih, jedna je od najvažnijih  sposobnosti  jer  individualizacija  kontakata  omogućava  nagrađivanje  korisne  suradnje  među  pojedincima i kažnjavanje njezina prekida.     

  Prosudba uspjeha suradnje     

Teoretski, evolucija suradnje mogla bi se kategorizirati pomoću odgovora na tri pitanja:  Prvo, pitanje otpornosti. Kakva vrsta strategije može uspjeti u raznolikoj okolini sastavljenoj od  pojedinaca koji upotrebljavaju mnogo jednostavnije ili složenije strategije?  Drugo,  pitanje  stabilnosti.  U  kakvim  se  uvjetima  jednom  uspostavljena  strategija  može  oduprijeti promjenama?  Treće,  pitanje  početne  sposobnosti  za  život.  Kako  je  uopće  moguće  uspostaviti  otpornu  i  stabilnu strategiju u početno nekooperativnoj okolini?    Rezultati kompjutorski simuliranog turnira pokazali su da je strategija suradnje pod imenom “milo  za drago” izuzetno otporna. Ekološkom analizom utvrđeno je da se manje uspješna pravila uklanjaju,  pa je ta strategija opstala zahvaljujući upotrebi onih pravila koja su se na samom početku pokazala  uspješnima.  To  pokazuje  da  suradnja  utemeljena  na  recipročnosti  može  djelovati  u  različitim  sredinama. No pitanje je može li ona ostati evolucijski stabilna, odnosno otporna na promjene, nakon  što je prihvati i usvoji cijela populacija. “Milo za drago” je zapravo evolucijski stabilna strategija samo  ako za interakcije između određenih jedinki postoji dovoljno velika vjerojatnost da će se nastaviti.    “Milo  za  drago”  nije  jedina  evolucijski  stabilna  strategija.  Naime,  stabilna  je  i  strategija  “stalno  varaj” i to bez obzira na vjerojatnost održanja stalnih odnosa. I upravo se zato postavlja pitanje kako  je  mogla  nastati  evolucijska  težnja  prema  kooperativnom  ponašanju.  Teorija  genetskog  srodstva  upućuje na razloge zbog kojih nestaje ravnoteža strategije “uvijek varaj”. Bliska veza igrača dopušta  istinski  altruizam,  to  jest  žrtvovanje  sposobnosti  jednog  pojedinca  u  korist  drugog.  Pravi  altruizam  može se razviti kada su omjeri štete, koristi i povezanosti takvi da idu u prilog genima koji uzrokuju  altruizam i kada postoje među srodnim pojedincima.    Kada  je  vjerojatnost  ponovnog  susreta  pojedinaca  dovoljno  velika,  uzajamna  suradnja  može  uspjeti i biti evolucijski stabilna čak i u populaciji u kojoj uopće ne postoji srodnost. Suradnja koja se  odvija po tom scenariju, barem na prvi pogled, otkrivena je kod mriješćenja lubina. Svaka riba ima i  ženske i muške spolne organe, pa se formiraju parovi u kojima partneri naizmjence igraju zahtjevniju  žensku i manje zahtjevnu mušku ulogu (lijeganje jaja odnosno osjemenjivanje). Dnevno se mrijeste i  do  deset  puta  i  svaki  puta  oplode  samo  nekoliko  jaja.  Ako  spolne  uloge  i  njihova  zahtjevnost,  nisu  podjednako podijeljene, par se može razdvojiti.    U  slučaju  kada  nema  drugih  jedinki  koje  su  sposobne  nadomjestiti  manjak,  da  bi  se  održala  ravnoteža  suradnje,  oštećeni  se  pojedinac  ne  smije  izgubiti  u  mnoštvu  i  anonimnosti  drugih.  Viši 

organizmi  izbjegavaju  taj  problem  dobro  razvijenom  sposobnošču  prepoznavanja  različitih  jedinki  vlastite  vrste.  Nižima  preostaje  da  se  oslone  na  mehanizme  koji  znatno  smanjuju  broj  različitih  individua ili na kolonije s kojima u cjelini mogu uspješno surađivati.     

  Prepoznavanje prijatelja i neprijatelja      Kada organizam nema sposobnost ponovnog prepoznavanja jedinke s kojom je surađivao, postoje  i drugi mehanizmi koji to omogućuju. Jedan je od njih održavanje neprekidnog dodira, što je osobito  izraženo kod mnogih oblika suradnje među članovima različitih vrsta kako bi se ostvarila obostrana  korist.  Iz  mnogo  primjera  možemo  izdvojiti  odnos  raka  samca  i  vlasulje,  crvčka  i  raznih  kolonija  mikroorganizama koji mu nastanjuju tijelo ili stabla i lišaje.    Ostali  mehanizmi,  kojima  se  izbjegava  nužnost  prepoznavanja,  osiguravaju  dodir  s  jedinstvenim  partnerom  stalnim  mjestom  susreta.  Razmotrimo,  primjerice  uzajamnost  utemeljenu  na  čišćenju.  Mala riba ili ljuskavac čisti veliku ribu,  hraneći se parazitima s njezina tijela  (ili čak iz usne  šupljine)  iako joj je ta velika riba potencijalni neprijatelj. Spomenuta je uzajamnost karakteristična za obalne  vode ili za život na grebenima, što znači za ograničeno stanište. Čini se da slični odnosi ne vrijede u  otvorenom moru.    Ostale  vrste  recipročnosti  tipične  su  za  situacije  u  kojima  postoji  određena  vjerojatnost  stalne  veze  i  uglavnom  uključuju  kvazi  stalno  sparivanje  u  prirođenim,  aseksualnim  skupinama  ili  individualnim dodirima. Naprotiv, u uvjetima slobodnog miješanja i povremenog sparivanja, u kojima  je prepoznavanje nemoguće, vjerojatnije će se razviti eksploatacija, parazitizam, bolest i slični odnosi.  Možemo, primjerice,  spomenuti kolonije mrava koje sudjeluju u mnogo simbioza i povremeno su o  njima  vrlo  ovisne,  te  kolonije  pčela  koje  često  mijenjaju  mjesta  boravka.  One  nemaju  poznatih  simbiota, ali imaju mnogo parazita.    Chlorohydra  virdissima,  mala  životinja  koja  živi  u  bistrim  vodama,  u  stalnoj  je  i  stabilnoj  vezi  sa  zelenim algama koje nastanjuju njezino tkivo i vrlo ih je teško s nje ukloniti. Stabilnu vezu osigurava  im  prenošenje  algi  na  nove  naraštaje  pomoću  jaja  životinje.  I  Hydra  vulgaris,  obična  hidra  i  Hydra  attenuata, u sličnoj su vezi s algama, ali u tom se slučaju alga ne prenosi jajima. Kada simbioze nema,  nastaje  oslabljivanje  ili  infekcija  životinje  koju  prate  patološki  simptomi.  Iz  tog  je  slučaja  vidljivo  da  nestalnost veze destabilizira simbiozu.    Kod  vrsta  s  ograničenom  sposobnošću  razlikovanja  drugih  članova  iste  vrste,  trajnost  suradnje  može  se  osigurati  mehanizmima  koji  ograničuju  nužnu  razinu  prepoznavanja.  Za  to  može  poslužiti  teritorijalnost.  Primjerice,  mužjacima  ptica  koje  žive  na  ograničenom  području,  pjev  omogućava  prepoznavanje susjeda. U skladu s tom teorijom, te ptice reagiraju mnogo agresivnije na bliski pjev  nepoznata mužjaka, nego na pjev poznata susjeda.    Trajna uzajamna suradnja može se razviti i među više pojedinaca, ako se mogu dobro razlikovati  oslanjajući se na dopunske znakove. Kod ljudi spomenuta je sposobnost dobro razvijena i u velikoj se  mjeri oslanja na prepoznavanje lica. Do kojeg je stupnja ta funkcija postala specijalizirana, možemo  otkriti  poremećajem  mozga  pod  imenom  prosopagnozija.  Normalnoj  su  osobi  dovoljne  crte  lica  da  nekoga  prepoznaju,  čak  i  ako  su  se  tijekom  godina  bitno  promijenile.  Ljudi  koji  boluju  od  prosopagnozije ne mogu uspostaviti vezu između određene osobe i crta lica. Poremećaj je ozbiljan jer  obuhvaća  nekoliko  neuroloških  simptoma,  uz  to  što  je  izgubljen  i  dio  vidnog  polja.  Ozljede  koje  ga  izazivaju lokalizirane su u određenim dijelovima mozga: s donje strane oba okcipitalna režnja, šireći  se  prema  naprijed  do  unutrašnje  površine  temporalnog  režnja.  Lokaliziranost  uzorka  i  specifičnost 

učinka  upućuje  na  zaključak  da  je  prepoznavanje  lica  dovoljno  važan  zadatak  da  bi  mu  se  posvetili  znatni moždani resursi.     

  Kada simbionti postaju paraziti      Sposobnost  prepoznavanja  drugih  vrlo  je  važna  za  procjenu  mogućnosti  širenja  suradnje.  Sposobnost  prepoznavanja  znakova  koji  omogućuju  procjenu  trajnosti  suradnje  važna  je  i  za  odlučivanje o njezinu nastavljanju ili prekidu. Nastavljanje suradništva, ako nema trajnu perspektivu,  može  doći  u  pitanje  bez  obzira  na  njegovu  trenutnu  važnost.  Bolest  jednog  od  partnera,  koja  mu  smanjuje  sposobnost  preživljavanja,  prepoznatljiv  je  znak  drugome  i  opominje  ga  da  se  smanjuje  vjerojatnost održavanja trajnih odnosa. Možemo očekivati da će se suradnja smanjiti ili prekinuti. S  tog  je  gledišta  i  starenje  nalik  na  bolest,  što  kao  posljedicu  može  imati  otpadništvo  nakon  što  vjerojatnost održavanja budućih interakcija postane dovoljno mala.    Opisani mehanizmi djeluju i na mikroskopskoj razini. Bilo koji simbiont, koji još ima priliku proširiti  se na druge domaćine nekim procesom infekcije, vjerojatno će prijeći s uzajamnosti na parazitizam u  trenutku  u  kojem  se  vjerojatnost  trajnog  suradničkog  odnosa  s  prvotnim  domaćinom  smanji.  U  sljedećoj  fazi  može  početi  ozbiljnije  eksploatirati  domaćina  proizvodeći  razne  oblike  za  širenje  infekta. Tu je fazu moguće očekivati nakon ozbiljne ozljede organizma domaćina, nakon oboljevanja  od  neke  druge  ozbiljne  parazitske  infekcije  ili  nakon  pojave  znakova  starenja.  Prividno  bezopasne  crijevne  bakterije,  koje  su  u  normalnim  uvjetima  korisne,  mogu  prouzročiti  trovanje  u  slučaju  perforacije crijeva i time izazvati ozbiljnu bolest. Uobičajeni stanovnici površine tijela (poput Candide  albicans)  mogu  postati  opasni  u  slučaju  bolesti  ili  starenja.  Moguće  je  da  slično  vrijedi  i  za  uzroke  raka, barem  u onoj mjeri  u kojoj je točna pretpostavka da on  može biti izazvan i virusima latentno  prisutnim  u  genomu.  Naime  karcinomi  teže  napadaju  u  dobi  kada  se  izgledi  za  prijenos  na  sljedeći  naraštaj znatno smanje.    Zaključno  možemo  reći  da  je  Darwinovo  isticanje  individualnih  prednosti  uspješno  formalizirano  pomoću  teorije  igara.  Time  smo  identificirali  uvjete  uz  koje  suradnja  u  biološkim  sustavima,  utemeljenim na recipročnosti, može uspijeti bez obzira na namjere ili svijest njezinih sudionika.      Preveo: Darko Polšek     

Robert Axelrod 

EVOLUCIJA SURADNJE*         

Prednosti suradnje 

    Kakvi su uvjeti u ovome svijetu egoista i bez središnjeg autoriteta potrebni za nastajanje suradnje?  Ovdje postavljeno pitanje već duže vrijeme muči ljude širom svijeta i to  s dobrim razlogom. Mi svi  znamo da ljudi nisu anđeli i da se uglavnom ponajprije brinu za sebe i sebi bližnje. Mi jednako tako  znamo  da  postoji  suradnja  i  da  je  naša  civilizacija  izgrađena  na  njoj.  Ali  u  situaciji  u  kojoj  svaki  pojedinac teži egoističnoj inicijativi, kako se može pojaviti suradnja? Odgovor koji svatko od nas daje  na  to  pitanje  ima  bitne  posljedice  na  to  kako  mislimo  i  djelujemo  u  našim  društvenim,  političkim  i  ekonomskim odnosima prema drugima. A odgovor koji pružaju drugi, znatno će utjecati na njihovu  spremnost da s nama surađuju.    Najpoznatiji  odgovor  dao  je  prije  300  godina  Thomas  Hobbes  u  svojoj  knjizi  Leviathan.  Taj  je  odgovor  bio  pesimističan.  On  je  tvrdio  da  je  prije  nastanka  vlasti  u  prirodnome  stanju  dominirao  problem egoističnih pojedinaca koji su se grubo natjecali tako da je život bio “usamljen, jadan, gadan,  brutalan i kratak”. Po Hobbesu, suradnja se nije mogla razvijati bez središnjega autoriteta, pa je zbog  toga  bila  potrebna  jaka  vlast.  Od  tada  su  se  argumenti  o  pravoj  mjeri  vlasti  bavili  pitanjem  može  li  suradnja nastati u određenom području ako ne postoji autoritet koji nadgleda situaciju.    Danas  narodi  komuniciraju  bez  središnje  vlasti.  Zahtjevi  su  za  suradnjom  stoga  relevantni  za  mnoge važne teme međunarodne politike. Dobar primjer bitnog problema suradnje jest primjer dviju  industrijskih  zemalja  koje  su  međusobno  postavile  trgovačke  prepreke  izvoznim  proizvodima  druge  zemlje.  Zbog  obostranih  koristi  slobodne  trgovine,  za  obje  će  zemlje  biti  bolje  da  prevladaju  te  prepreke. No, kada bi jedna od njih jednostrano uklonila svoje prepreke, našla bi se u situaciji koja bi  ugrožavala  njenu  privredu.  Zapravo,  štogod  učini  jedna  zemlja,  za  drugu  će  zadržavanje  svojih  prepreka  biti  mnogo  bolja  opcija.  Stoga  je  problem  u  tome  što  svaka  zemlja  pokušava  zadržati  trgovačke prepreke, iako to vodi u goru situaciju nego da su obje zemlje odlučile surađivati.    U  svakodnevnom  životu,  možemo  se  upitati,  koliko  ćemo  puta  pozvati  poznanike  na  večeru  ako  nas  oni  nikada  ne  pozovu.  Službenik  u  nekoj  organizaciji  čini  usluge  drugome  službeniku  kako  bi  zauzvrat dobio neku uslugu. Novinar koji je od nekoga dobio ekskluzivnu priču daje svom informatoru  veliki  publicitet  nadajući  se  da  će  iz  istog  izvora  dobiti  još  više  podataka.  Tvornica  koja  ima  samo  jednog  konkurenta  naplaćuje  visoke  cijene  u  nadi  da  će  druga  zadržati  visoke  cijene,  na  obostranu  korist i na štetu potrošača.    U  ovoj  knjizi  ćemo  istraživati  kako  pojedinci  postupaju  kada  žele  zadovoljiti  vlastite  interese,  a  potom ćemo analizirati posljedice koje takvi postupci imaju za sistem kao cjelinu. Cilj našeg pothvata  jest  razvoj  teorije  suradnje  koja  bi  se  mogla  iskoristiti  da  se  otkriju  uvjeti  nužni  za  suradnju.  Ako  razumijemo  uvjete  koji  omogućuju  njezino  pojavljivanje,  možemo  poduzeti  odgovarajuće  radnje  da  razvijemo suradnju u posebnim uvjetima.    Osnovni  problem  nastaje  kada  zadovoljavanje  vlastitih  interesa  svakoga  sudionika  vodi  do  vrlo  lošeg  rezultata  za  sve.  Kako  bismo  razumjeli  to  golemo  područje  specifičnih  situacija  s  navedenim  svojstvom, potreban nam je put kojim ćemo predstaviti ono što je zajedničko tim situacijama, a da se  pritom ne izgubimo u specifičnostima svake od njih. 

  Srećom već postoji takva predodžba: poznata igra “zatvorenikova dilema”.    Početna priča govori o dvojici sudionika u zločinu, koji su uhapšeni i koje ispituju odvojeno. Svaki  od njih može opteretiti drugoga priznajući zločin kako bi mu smanjili kaznu. Ali ako obojica priznaju,  njihovo  priznanje  nije  posebno  vrijedno.  S  druge  strane,  ako  obojica  surađuju,  tj.  odbijaju  priznati  zločin,  sudac  ih  može  osuditi  samo  za  neznatan  prekršaj.  Pretpostavimo  li  da  nijedan  igrač  nema  moralnih dilema ili strahova da će drugi progovoriti rezultat može oblikovati “zatvorenikovu dilemu”.     

  Zatvorenikova dilema      “Zatvorenikovu dilemu”, su 1950. otkrili Melvin Dresher i Merrill Flood iz korporacije RAND. Albert  Tucker  je  napisao  prvi  članak  o  njoj,  i  u  tome  joj  članku  dao  ime.  Zatvorenikovu  dilemu  prvo  ću  prikazati kao metaforu, a potom kao formalni problem.    Početna  formulacija  sa  zatvorenicima,  neupućenima  je  nešto  nejasnija  od  ove  koju  ću  prvo  ispričati.  Pretpostavite  da  imate  veću  količinu  nekih  predmeta  (primjerice  novca)  i  da  njome  želite  dobiti neku količinu nekih drugih predmeta (možda poštanskih maraka, voća i povrća, dijamanata ili  sličnoga).  Dogovarate  se  za  obostrano  korisnu  razmjenu  s  jedinim  vama  poznatim  dobavljačem  tih  predmeta. No, iz nekog razloga, vaša trgovina mora biti tajna. Dogovorili ste se da ćete ostaviti torbu  na  označenu  mjestu  u  šumi  te  da  ćete  pokupiti  tuđu  torbu  na  drugom  dogovorenom  mjestu.  Pretpostavite  također  kako  vam  je  obojici  jasno  da  se  nikada  više  nećete  vidjeti  ili  imati  posla  s  drugim.    Jasno, postoji nešto čega se obojica bojite: naime, da onaj drugi ostavi praznu torbu. Ako obojica  ostavite pune torbe, obojica ste zadovoljni; ali, naravno, još je bolje dobiti nešto za ništa. Znači, nešto  vas motivira da ostavite praznu torbu. Zapravo, možete razmišljati posve pravilno na sljedeći način:  “Ako trgovac donese punu torbu, za mene će biti bolje da ostavim praznu torbu, jer ću dobiti sve što  želim a zauzvrat neću dati ništa. Ako trgovac donese praznu torbu, bit će bolje da ne dam ništa, jer  me na taj način neće prevariti. Neću ništa dobiti, ali neću ništa ni izgubiti. Stoga izgleda da je bolje  ostaviti praznu torbu, bez obzira na to što odluči trgovac. Dakle, ostavit ću praznu torbu.    Za to vrijeme trgovac, više‐manje u istim teškoćama kao i vi, razmišlja jednako i dolazi do istoga  zaključka, naime da ostavi praznu torbu. Tako obojica uz pomoć vaše neumitne (ili naoko neumitne)  logike  ostavljate  prazne  torbe  i  odlazite  praznih  ruku.  Nažalost,  jer  da  ste  obojica  samo  surađivali,  obojica biste dobili ono što ste željeli. Sprečava li logika suradnju? To je pitanje zatvorenikove dileme.    Vratimo  se  početnoj  metafori  i  promijenimo  malo  uvjete.  Pretpostavite  da  vaš  partner  i  vi  jako  želite ravnomjernu dostavu onoga što vam partner nudi; stoga ste se prije prve trgovine dogovorili da  se  zamjena  provodi  do  kraja  života,  jedanput  na  mjesec.  I  dalje  ne  vjerujete  da  ćete  se  ikada  više  sresti. Zapravo, vi uopće ne znate koliko godina ima partner, pa ne znate kako će dugo taj doživotni  dogovor još trajati, ali čini se da je razumno pretpostaviti kako će trajati barem nekoliko mjeseci, a  vrlo vjerojatno i nekoliko godina.    Sada se dakle pitate što ćete učiniti prilikom prve zamjene? Prazna torba prilično je loš početak  odnosa  /  i  potpuno  nedjelotvoran  način  da  se  stvori  povjerenje.  Pretpostavite,  dakle,  da  ćete  vi  donijeti  punu  torbu,  a  da  će  to  učiniti  i  vaš  partner.  Krasno,  barem  taj  mjesec!  I  onda  ispočetka.  Praznu  ili  punu?  Svaki  mjesec  morate  odlučiti  hoćete  li  “odustati”  (tj.  donijeti  praznu  torbu)  ili  “surađivati” (donijeti punu).    Pretpostavite  da  vas  jedan  mjesec,  neočekivano,  partner  prevari.  Što  ćete  tada?  Hoćete  li  odjednom  odlučiti  da  u  njega  više  ne  možete  imati  povjerenja,  pa  odtada  donosite  samo  prazne 

torbe,  što  znači  da  potpuno  odustajete  od  cijeloga  projekta?  Ili  ćete  se  praviti  da  niste  opazili  i  nastavit ćete donositi pune torbe? Ili  ćete pokušati  kazniti partnera tako da sličnu  prijevaru učinite  više puta? Jedanput? Dvaput? Nekoliko puta? Sve češće, ovisno o tome koliko će vas puta prevariti  partner? Do kojeg stupnja ludila ćete izdržati?    To je takozvana ponovljena zatvorenikova dilema. To je jako težak problem. On se može, kao što  se  uostalom  i  pokazalo,  kvantificirati  i  u  tome  obliku  proučavati  s  pomoću  metoda  teorije  igara  i  kompjutorske  simulacije.  Kako  se  on  kvantificira?  Izgradi  se  matrica  isplate,  u  koju  se  upisuju  vrijednosti različitih alternativa.    Prema  toj  matrici,  uzajamna  suradnja  obiju  strana  dobiva  dva  boda  (ona  označava  subjektivnu  vrijednost  primanja  pune  torbe  onoga  što  vam  treba  i  davanje  pune  torbe  onoga  što  imate).  Uzajamna  prevara  znači  u  oba  slučaja  nula  bodova  (subjektivna  vrijednost  ne  dobivanja  ničega  i  gubljenja ničega, zanemarimo li uzaludno putovanje u šumu toga mjeseca). Suradnja s jedne strane i  prevara s druge, to boli: vi gubite jedan bod, a prevarant dobija 4. Zašto četiri? Zato što je tako divno  dobiti nešto za ništa. I naravno, budete li vi jedan mjesec prevarant, a partner surađuje, onda ćete vi  dobiti 4 boda, a on će izgubiti jedan.    Općenito se može reći kako je s objektivnog stajališta najbolje da obje strane uvijek surađuju. Ali  pretpostavite da vas se drugi uopće ne tiče. Nema “zajedničkog dobra” za koje obojica radite. Vi ste  obojica  krajnji  egoisti.  To  znači  da  nemate  nikakvih  prijateljskih,  dobronamjernih  ili  samilosnih  osjećaja prema suigraču: vi nemate savjesti; sve do čega vam je stalo jest umnažati bodove, sve više i  više i više.    Ta je situacija vrlo značajna za pitanja evolucione biologije. Mogu li potpuno egoistični i nesavjesni  organizmi koji žive u zajedničkoj okolini izraditi pouzdane kooperativne strategije? Može li se suranja  stvoriti  u  svijetlu  čistih  egoista?  Ukratko,  može  li  se  suradnja  razviti  iz  nesuradnje?  Ako  je  odgovor  pozitivan, onda je on za teoriju evolucije nerevolucionaran, jer su mnogi njezini kritičari tvrdili da je  upravo to točka u kojoj je teorija evolucije beznadno promašila.    * * *     Budući  da  je  zatvorenikova  dilema  tako  uobičajena,  u  svemu,  od  osobnih  odnosa  do  međunarodne politike, bilo bi korisno znati kako da se ponašamo u takvoj situaciji. Najbolja strategija  djelomice ovisi o tome što će suigrač najvjerojatnije učiniti. Također, ono što će on vjerojatno učiniti  ovisi o tome što očekuje da ćete vi učiniti. Želimo li se izvući iz tog zapletenog čvora i pronaći koristan  savjet, možemo potražiti odgovor među istraživanjima o zatvorenikovoj dvojbi. Srećom, na tome je  području poduzeto već mnogo istraživanja.    Psiholozi  koji  su  testirali  eksperimentalne  subjekte  doznali  su  da  u  ponovljenoj  zatvorenikovoj  dilemi, količina dobivene suradnje, i njezin specifični obrazac, ovisi o velikom broju čimbenika koji se  odnose na kontekst igre, karakteristike pojedinih igrača i odnos među igračima. Budući da ponašanje  u  igri  ovisi  o  tako  mnogo  značajnih  ljudskih  osobina,  počelo  se  istraživati  ta  pitanja  na  području  socijalne psihologije, s istraživanjima primjerice efekata modernizacije u Srednjoj Africi, o postojanju  (ili  odsutnosti)  agresivnosti  među  karijerističkim  ženama,  o  različitim  posljedicama  apstraktnih  i  konkretnih misaonih stilova. Posljednjih je petnaestak godina u Psychological Abstracts citirano više  stotina članaka o temi zatvoreničke dileme. Nažalost, niti jedan od tih članaka o zatvoreničkoj dilemi  ne otkriva mnogo o tome kako da se dobro igra ta igra. Potreban je nov pristup da naučimo više o  svrsishodnim izborima u ponovljenoj zatvoreničkoj dilemi. Takav pristup morao bi se osloniti na ljude  koji doista znaju o strateškim mogućnostima situacija “sa zbrojem većim od ništice”, u situaciji u kojoj  se  interesi  sudionika  djelomice  podudaraju,  a  djelomice  proturječe.  U  proučavanju  svrsishodnih  izbora u ponovljenoj zatvoreničkoj dilemi, kompjutorsko natjecanje može pomoći. U kompjutorskom 

natjecanju, svaki sudionik upisuje program koji sadrži pravilo za izbor kooperativne ili nekooperativne  odluke u svakom potezu. Programu je dostupan tijek dosadašnje igre i u donošenju odluke može se  njime koristiti.    Tako sam odlučio provesti natjecanje. Pozvao sam profesionalce u teoriji igara da mi pošalju svoje  prve poteze u takvome kompjutorskom natjecanju, da vidim što će se dogoditi. Glavnina igrača bili su  pojedinci koji su objavili članke o teoriji igara općenito i posebno o zatvorenikovoj dilemi. Izabrano je  bilo  četrnaest  sudionika  iz  pet  znanstvenih  područja:  psihologije,  ekonomije,  političke  znanosti,  matematike i sociologije.    Natjecanje je zamišljeno tako da se svaki potez spoji sa svim ostalima. Kao što smo već rekli, svaki  se početni potez spojio s partnerovim i s “Randomom”, programom koji surađuje i vara slučajno, tj. s  jednakom  vjerojatnošću.  Svaka  se  igra  sastoji  točno  od  dvije  stotine  poteza.  Prema  matrici  isplate,  svaki  je  igrač  dobio  3  boda  za  uzajamnu  suradnju,  1  bod  za  uzajamnu  prevaru.  Ako  je  jedan  igrač  prevario, a drugi surađivao, prevarant je dobio 5 bodova, a igrač koji je surađivao nije dobio ništa.    * * *

    Pobjednik: milo za drago      “Milo  za  drago”,  program  koji  je  podnio  profesor  Anatol  Rapoport  sa  Sveučilišta  u  Torontu  pobijedio je na natjecanju. Bio je to najjednostavniji od svih ponuđenih programa i pokazalo se da je i  najbolji! “Milo za drago” počinje kooperativnim izborom, a nakon toga djeluje onako kako je suigrač  igrao u prethodnom potezu. To pravilo odlučivanja vjerojatno je najpoznatije i najintrigantnije pravilo  za igranje zatvorenikove dileme. Ono se lako razumije i lako programira. Program pokazuje svojstvo  dovoljno  dobrog  stupnja  suradnje  s  ljudskim  igračima.  Ima  također  dobro  svojstvo  da  se  njegov  početni potez ne može predvidjeti, kao i to da dobro igra s kompjutorskim suigračem.    Nije čudno da su se mnogi igrači koristili načelom “milo za drago” i pokušali ga popraviti. Začuđuje  činjenica da nijedan od složenijih ponuđenih programa nije bio tako dobar kao originalni, jednostavni  program  “milo  za  drago”.  Analiza  rezultata  pokazala  je  da  niti  znanstveno  podrijetlo  autora,  niti  kratkoća  ili  dužina  programa  nije  objašnjavala  relativni  uspjeh  toga  pravila.  Što  ga  onda  može  objasniti? Iznenadila nas je činjenica da postoji jedna jedina osobina koje može objasniti razliku među  potezima s razmjerno velikim i razmjerno malim brojem dobijenih bodova. Ta osobina “biti dobar”,  jest  osobina  da  se  ne  vara  prvi.  Pravila  poput  “biti  dobar”  bila  su  dobra  pravila  na  natjecanjima,  uglavnom  zato  jer  su  bila  dobra  jedna  prema  drugima,  i  jer  je  bilo  dovoljno  igrača  kojima  se  popravljao  međusobni  prosječni  rezultat.  Dok  suigrač  nije  varao,  upotreba  pravila  “budi  dobar”  sigurno se nastavljala gotovo do kraja igre. Ali što se zbivalo kada je učinjena prijevara? Različita su  pravila odgovarala posve različito, i njihov je odgovor bio bitan da se odredi njihov općenit uspjeh.  Ključni program u tome smislu jest pojam “opraštanja” pravila postupanja. “Opraštanje” pravila može  se  neformalno  opisati  kao  sposobnost  za  suradnju  u  potezima  koji  su  slijedili  nakon  suigračeve  prevare.    Od  svih  pristojnih  pravila,  najlošije  je  prolazilo  ono  koje  je  najmanje  praštalo.  To  smo  pravilo  nazvali  osvetničkim  Friedmanom.  Friedman  nikada  ne  vara  prvi,  ali  jednom  kada  ga  se  prevari  Friedman vara u svim sljedećim potezima. Nasuprot tome pravilo “milo za drago” osvećuje se samo u  potezu nakon prevare, a potom oprašta za tu prevaru. Nakon kazne, za njega je prošlost pokopana.    Jedan od glavnih uzroka zašto pravila “koja nisu bila pristojna” nisu bila tako uspješna u natjecanju  jest činjenica da većina pravila na natjecanju nije znala dovoljno praštati. Razmotrimo primjer pravila  nezvanog  “Joss”,  to  lukavo  pravilo  koje  pokušava  pobijediti  uz  povremene  prevare.  To  je  pravilo 

odlučivanja  varijanta  pravila  “milo  za  drago”.  Poput  pravila  “milo  za  drago”,  “Joss”  je  varao  uvijek  nakon prevare suigrača u prethodnom koraku. Ali umjesto da uvijek surađuje kada suigrač surađuje,  on je varao 10 posto više. Joss se dakle pokušava provući povremenom eksploatacijom suigrača. No,  ako  se  obje  strane  osvećuju  onako  kako  to  rade  Joss  i  “milo  za  drago”,  ne  isplati  se  biti  pohlepan  poput Jossa.    Unatoč  tome  što  nijedan  pokušaj  složenijih  varijanti  pravila  odlučivanja  nije  poboljšao  pravilo  “milo za drago”, bilo je lako pronaći nekoliko pravila koja bi na tom specifičnom natjecanju bila bitno  bolja od pravila “milo za drago”. Postojanje tih pravila može poslužiti kao upozorenje protiv olakog  vjerovanja da je oko za oko nužno najbolja strategija. Bila su barem tri pravila koja bi pobijedila na  tom natjecanju da ih je netko predložio. Primjer takvoga programa jest program koji vara tek pošto je  suigrač  prevario  dva  puta  zaredom.  To  je  tolerantnija  varijanta  pravila  “milo  za  drago”,  jer  ne  kažnjava  izolirane  prijevare.  Važna  značajka  tog  pravila  jest  što  prokazuje  uvriježenu  grešku  natjecatelja  koji  su  očekivali  dobitke  iz  osvetoljubivijih  strategija  od  strategije  “milo  za  drago”,  premda se pokazalo da se veći dobici mogu očekivati od pomirljivijih strategija.    Analiza rezultata toga natjecanja pokazuje da je bilo dosta toga što se mora naučiti o suradnji u  okolini  s  obostranom  snagom.  I  stručnjaci  strategije  u  političkim  znanostima,  sociologiji,  ekonomiji,  psihologiji  i  matematici  radili  su  sistematske  greške,  jer  su  bili  previše  kompetitivni  zbog  vlastite  koristi,  nedovoljno  pomirljivi  i  previše  pesimistični  prema  odgovorima  druge  strane.  Svrsishodnost  pojedine strategije  ne ovisi samo o njenim vlastitim osobinama, nego također o prirodi strategija  s  kojima su u interakciji. Stoga, rezultati pojedinačna natjecanja ne mogu pružiti konačnu odluku. Zbog  toga smo pripremili drugi krug natjecanja.    Drugi  je  krug  počeo  na  mnogo  sofisticiranijem  stupnju  od  prvoga,  i  može  se  reći  da  su  njegovi  rezultati utoliko korisniji kao vodiči svrsishodnoga izbora u zatvorenikovoj dilemi. Drugi je krug  isto  tako  dramatično  povećao  broj  sudionika  natjecanja.  Odgovor  je  bio  mnogo  masovniji  nego  smo  očekivali.  Bilo  je  ukupno  šezdeset  i  dva  igrača  iz  šest  zemalja,  od  desetogodišnjeg  kompjutorskog  hakera,  do  profesora  kibernetike,  fizike,  ekonomije,  psihologije,  matematike,  sociologije,  političke  znanosti i evolucione biologije. U natjecanju su sudjelovali predstavnici Sjedinjenih Država, Kanade,  Velike Britanije, Norveške, Švicarske i Novog Zelanda.    “Milo  za  drago”  bio  je  najjednostavniji  program  u  prvome  krugu  i  on  je  u  prvome  krugu  i  pobijedio. On je bio najjednostavniji program i u drugome krugu, i također je pobijedio. Premda su  svi  igrači  drugoga  kruga  znali  da  je  “milo  za  drago”  pobijedio  u  prvome  krugu,  nijedan  igrač  nije  predložio bolji program. I premda su javna pravila natjecanja svakome dopustila da predloži bilo koji  program, čak i onaj koji je izmislio netko drugi, samo je jedna osoba predložila “milo za drago”. Bio je  to Anatol Rapoport, koji ga je predložio i prvi put.    * * *     U drugome krugu ponovno se pokazalo da osobine natjecatelja nisu imale nikakve veze s učinkom  njihovih pravila. Profesori nisu bili bitno bolji od drugih, a isto tako niti Amerikanci. Oni koji su pisali  Fortranom mjesto Basicom također nisu bili bitno bolji, iako je uporaba Fortrana obično upućivala na  pristup nečemu dubljemu od osnovnih znanja o mikrokompjutorima.    U drugome krugu, opet je postojala bitna korelacija između pravila “biti dobar” i njegovih učinaka.  Od ovih petnaest pravila, svi su, osim jednoga, bili popustljivi, dok je onaj osvetoljubivi bio osmi. Od  daljnjih petnaest pravila, svi, osim jednoga, bili su osvetoljubivi. Opća korelacija između popustljivih  pravila i učinka na natjecanju bila je bitna (0.58).    Osobina kojim su se popustljivija pravila razlikovala bila je koliko promptno i pouzdano odgovaraju  na  izazove  drugoga  igrača.  Pravilo  možemo  zvati  “osvetničkim”,  ako  vara  odmah  nakon  neizazvane 

prijevare suigrača. Što zapravo znači “neizazvan” nije točno određeno. No poanta jest u tome da ako  se  na  suigračev  izazov  ne  odgovori  odmah,  on  se  može  sve  češće  i  češće  koristiti  takvom  lakom  strategijom.    U drugome krugu natjecanja bilo je i nekoliko pravila koja su namjerno iskoristila kontrolirani broj  prijevara, kako bi se vidjelo što će se dobiti. Stvarni poredak dobrih pravila određivalo je uglavnom to  kako su dobro odgovarali na suigračeve izazove. “Milo za drago” kombinira poželjna svojstva. On je  dobar,  oprašta,  i  osvećuje  se.  On  nikada  ne  vara  prvi;  on  oprašta  izoliranu  prevaru  nakon  prvoga  poteza;  ali  on  uvijek  odgovara  na  prevaru  neovisno  dosadašnjoj  interakciji.  “Milo  za  sva  draga”,  tj.  osveta  nakon  dvije  prijevare,  bio  je  program  koji  je  predložio  evolucioni  biolog  iz  Velike  Britanije,  John Maynard ‐ Smith. Ali on je bio tek dvadeset i četvrti.    Analiza kompjutorskog natjecanja i razultati teorijskog istraživanja daju neke korisne informacije o  tome koje strategije vjerojatno pobjeđuju u različitim okolnostima i zašto. Nakana je ovog odlomka  prevesti  te  rezultate  u  upute  igraču.  Upute  su  napisane  u  obliku  četiri  jednostavna  prijedloga  kako  dobro igrati u trajnoj ponovljenoj zatvorenikovoj dvojbi.  To su sljedeća pravila:  Ne budi zavidan;  Budi dobar (Ne varaj prvi);  Prakticiraj uzajamnost (Odgovaraj recipročno na suradnju i prevaru);  Ne pravi se suviše pametan      “Ne budi zavidan”    Ljudi  su  navikli  razmišljati  o  interakcijama  s  nultim  rješenjem.  U  tim  uvjetima,  ono  što  jedan  dobiva, drugi gubi. Dobar je primjer šahovsko natjecanje. Da bi bio dobar, natjecatelj mora biti bolji  od  ostalih  igrača  u  najvećem  broju  igara.  Pobjeda  bijeloga,  poraz  je  crnoga.  Ali  život  uglavnom  nije  takav. Obje strane mogu dobiti, ali mogu i izgubiti. Uzajamna je suradnja često moguća, ali nije uvijek  i  ostvarena.  Zbog  toga  je  zatvorenikova  dvojba  tako  koristan  model  za  veliku  raznolikost  svakodnevnih  situacija.  U  mojim  razredima,  često  sam  imao  parove  studenata  koji  su  igrali  zatvorenikovu dilemu u nekoliko desetaka poteza. Kažem im da je cilj igre što više postići  za sebe,  kao  da  je  riječ  o  dolaru  za  bod.  Isto  tako  kažem  im  da  nije  bitno  jesu  li  malo  bolji  ili  malo  gori  od  suigrača, nego koliko “dolara” mogu pokupiti za sebe.    Te  su  upute  jednostavno  nekorisne.  Studenti  traže  standard  usporedbe  kako  bi  znali  jesu  li  uspješni ili neuspješni. Ljudi se često odlučuju za standard usporedbe koji im je pri ruci, a to je obično  odnos  vlastitog  i  suigračeva  uspjeha.  Taj  standard  uzrokuje  zavist.  A  zavist  vodi  u  pokušaje  da  se  ispravi bilo kakva prednost koju je stekao suigrač. U tom obliku zatvorenikove dvojbe, ispravak tuđe  prednosti  može se stvoriti samo prevarom. Ali  prevara vodi prema sve više prevara, i do uzajamne  kazne. Zato je zavist samo‐uništavajuća.    Bolji standard usporedbe bio bi odnos vlastitog uspjeha prema mogućem uspjehu nekoga drugoga  u vašoj koži. Ako vam je poznata strategija suigrača, jeste li dobri koliko to možete biti? Bi li netko na  vašem mjestu bio bolji u igri s vašim suigračem? To je pravi test uspješnosti.    Program  “milo  za  drago”  pobijedio  je  na  natjecanju  jer  se  je  dobro  odnosio  prema  raznim  strategijama. Pa ipak “milo za drago” nikada nije u igri bio bolji od drugog igrača. U stvari, on to ni ne  može biti. On dopušta da suigrač prvi prevari, a nikada ne vara češće od suigrača. Prema tome, “milo  za drago” može postići ‐ ili isti broj bodova kao i suigrač / ili manje. “Milo za drago” je pobijedio na  natjecanju, ne zato što je pobijedio druge igrače, nego zato što je iz drugog igrača izmamio ponašanje  koje je omogućilo obojici da dobro prođu. “Milo za drago” je bio tako konzistentan u izmamljivanju  obostrano korisnih rezultata da je naposljetku postigao bolji rezultat od bilo koje druge strategije. 

    “Budi dobar”    I natjecateljski i teorijski rezultati pokazuju da je bolje surađivati sve dok suigrač surađuje. Jedan  jedini čimbenik pokazao se najboljom odrednicom uspješnosti pravila, a to je je bio “pristojan”, što  znači, je li ikada prvi prevario? U prvome krugu, najboljih osam pravila bilo je pristojno, a nijedno od  najlošijih sedam nije bilo pristojno. U drugome krugu, prvih petnaest osim jednoga (koji je bio osmi)  bili su pristojni. Od najgorih petnaest, samo je jedno bilo pristojno.      “Prakticiraj uzajamnost”    Izniman uspjeh pravila “milo za drago” daje nam jednostavnu i jaku uputu: odgovaraj uzajamno.  Nakon suradnje u prvome krugu, “milo za drago” je odgovarao na sve što god mu je suigrač odigrao u  ranijem  potezu.  Ljepota  recipročnosti  pravila  “milo  za  drago”  jest  u  tomu  što  je  dobra  u  tako  različitim  okolnostima.  U  stvari,  “milo  za  drago”  vrlo  dobro  razlikuje  pravila  koja  će  se  vratiti  na  početnu  suradnju  od  onih  koja  neće.  To  mu  omogućuje  da  svijet  zloćudnih  ograniči  na  najmanju  moguću  mjeru.  Štoviše,  on  će  odgovarati  i  na  prevaru  i  na  suradnju,  a  to  suparnika  izaziva.  Provokacija je ustvari potrebna za tako lijepo pravilo kao što je “milo za drago”, kako bi se obranilo  od napada.    Odgovarajući na prevaru suigrača, “milo za drago” reprezentira ravnotežu kažnjavanja i praštanja.  Time se postavlja pitanje je li jedan za jedan najdjelotvornija ravnoteža. To je teško reći, jer u nešem  pokusu  suigrači  se  nisu  koristili  pravilima  s  izmijenjenim  ravnotežama.  Ali  svakako  je  jasno  da  izlučivanje više od jedne prevare za svaku prevaru potiče rizik eskalacije. S druge strane, izlučivanje  manje od jedan za jedan podrazumijeva rizik od eksploatacije.    “Milo  za  dva  draga”  je  pravilo  koje  vara  samo  kada  je  suigrač  varao  dva  puta  u  posljednja  dva  poteza. Ono znači vraća jednom prevarom za dvije. To razmjerno praštajuće pravilo pobijedilo bi na  kompjutorskom natjecanju u  prvome  krugu da ga je netko predložio. No, u  drugome krugu, ono je  ustvari bilo predloženo, pa ipak nije bilo ni među prva tri pobjednička pravila. U drugome krugu su  naime postojala pravila koja su eksploatirala sklonost praštanju izoliranih prevara.    Pouka  priče  jest  da  točna  i  optimalna  razina  praštanja  ovisi  o  okolini.  Ako  je  glavna  opasnost  u  uzajamnom beskonačnom okrivljavanju, onda je primjeren veći stupanj praštanja. Ali, ako je glavna  opasnost  u  strategijama  koje  su  dobre  u  eksploataciji  pljačkaških  pravila,  onda  je  pretjerivanje  u  praštanju pogrešno. Iako se točan odnos ne može ustvrditi ni u danom kontekstu, dokaz koji nam je  pružilo natjecanje upućuje na zaključak da će strategija sličnija odgovoru jedan za jedan na prevaru  vjerojatno biti učinkovitija u većem rasponu konteksta. Zato igraču  preporučujemo da odgovara na  suradnju i na prevaru.      “Ne pravi se suviše pametan”    Razultati  natjecanja  pokazuju  da  je  u  stanju  zatvorenikove  dvojbe  lako  biti  suviše  pametan.  Složena pravila nisu bila ništa bolja od jednostavnih. Ustvari rezultati tzv. maksimirajućih pravila bili  su  vrlo  loši  jer  su  ubrzo  skrenuli  na  kolosjek  uzajamnih  prevara.  Ta  su  pravila  u  načelu  koristila  složene metode zaključivanja o drugome igraču ‐ i svi su ti zaključci bili pogrešni. Jedan dio problema  jest u tome da su se “slučajne” prevare suigrača tumačile njegovom nesposobnošću za suradnju. Ali  bit  problema  maksimirajućih  pravila  jest  da  oni  ne  uzimaju  u  obzir  utjecaj  vlastitoga  ponašanja  na  suigrača.  (Taj  se  problem  zove  problem  feedbacka,  tj.  povratnog  utjecaja.  To  je  jedna  od  ključnih  osobina  “organiziranih  kompleksnih  sustava”  Ludwiga  von  Bertalanffyja,  osnivača  opće  teorije 

sustava.  Povratni  utjecaj  između  živih  organizama  i  zemljine  klime  i  kemije  jedna  je  osobina  koju  James Lovlock pripisuje Geei.)    Kada trebamo odlučiti hoćemo li ponijeti kišobran, ne trebamo brinuti hoće li oblaci uzeti u obzir  naše  ponašanje.  Na  temelju  prošloga  iskustva,  možemo  izračunavati  vjerojatnost  da  će  padati  kiša.  Isto  tako  u  igri  nultoga  zbroja,  paput  šaha,  možemo  posve  pouzdano  koristiti  pretpostavku  da  će  suigrač odigrati najopasniji potez koji može pronaći, pa zato možemo djelovati u skladu s njom. Znači  da se u našim analizama isplati biti sofisticiran i složen koliko god to možemo.    Igre  sa  zbrojem  različitim  od  nule,  poput  zatvorenikove  dvojbe  nisu  takve.  Za  razliku  od  oblaka,  suigrač  u  zatvorenikovoj  dilemi  može  odgovarati  na  vaš  izbor.  Isto  tako,  za  razliku  od  šahovoskog  igrača,  drugog  igrača  u  zatvorenikovoj  dilemi  ne  smijete  smatrati  osobom  koja  vas  želi  pobijediti.  Drugi će igrač samo promatrati vaše ponašanje kako bi utvrdio postoje li znaci vaše suradnje ili ne, pa  je vrlo vjerojatno da će vam se izbor vašega ponašanja vratiti.    Pravila  koja  pokušavaju  maksimirati  vlastiti  rezultat  i  koja  pri  tome  suigrača  tretiraju  fiksnim  dijelom  okoline  zanemaruju  taj  aspekt  interakcije,  i  to  bez  obzira  na  njihovu  sposobnost  izračunavanja pod ograničenim pretpostavkama. Zato se ne isplati biti suviše pametan u modeliranju  ponašanja  vašeg  suigrača,  ako  pritom  izostavljate  povratni  proces  u  kojemu  se  suigrač  prilagođava  vašem ponašanju, a vi njemu, i onda opet on vašoj prilagodbi, a vi njegovoj, itd. To je put koji se teško  može pratiti, iako ima šansu za uspjeh. Ali nijedno više‐manje složeno pravilo, predloženo u prvom i  drugom krugu kompjutorskog natjecanja u tome se nije pokazalo posebno dobrim.    Drugi način da budete suviše pametni jest korištenje strategije stalne osvete. Stalna osveta može  izgledati pametna jer omogućuje maksimum inicijative kojom se izbjegava tuđa prevara. Na posljetku  se, međutim, pokazuje da takva strategija ne vodi vlastitoj koristi.    Postoji  i  treći  način  na  koji  su  neka  pravila  u  natjecanju  bila  suviše  pametna:  ona  koriste  probabilističku  strategiju  koja  se  ne  može  razlikovati  od  drugih  strategija  koje  koriste  čisto  slučajni  izbor.  Drugim  riječima,  velika  složenost  izgleda  kao  potpuni  kaos.  Ako  iskoristite  strategiju  koja  izgleda  slučajna,  onda  se  suigraču  čini  da  uopće  ne  reagirate  na  njegove  izbore.  Ako  ne  reagirate,  onda  suigrač  nema  motiva  za  suradnju  s  vama.  Zato  je  složenost  koja  vodi  u  nerazumljivost  vrlo  opasna.    Jedan  način  objašnjenja  velikog  uspjeha  “mjere  za  mjeru”  na  natjecanju  jest  njegova  jednostavnost; to je pravilo očito naj‐razumljivije suigraču. Kada koristite “milo za drago” suigrač ima  izvrsnu  priliku  shvatiti  što  radite.  Vaše  se  buduće  ponašanje  onda  može  predvidjeti.  Kada  se  to  dogodi, drugi igrač lako može shvatiti da je najbolji način da se parira pravilu “mjere za mjeru” taj da  se s njim surađuje. Još jednom, postoji vrlo važna razlika između igre nultog zbroja i igara sa zbrojem  različitim od ništice, poput ponovljene zatvorenikove dileme. U šahu je korisno zaposliti suigrača da  pogađa vaše namjere. Što igrač više sumnja, bit će manje svrhovit u vlastitoj strategiji. Skrivanje vaših  namjera korisno je u kontekstima s nultim zbrojem, u kojima je bilo kakva nesvrhovitost suigračeva  ponašanja na vašu korist.  Ali u kontekstima sa zbrojem različitim od ništice, ne isplati se  uvijek biti  tako  pametan.  U  ponovljenoj  zatvoreničkoj  dilemi,  vi  se  koristite  suigračevom  suradnjom.  Trik  se  postiže  poticanjem  te  suradnje.  Dobar  način  da  to  jasno  stavite  do  znanja  jest  da  vraćate  istom  mjerom. Riječi ovdje mogu pomoći, ali kao što svatko zna, djela govore glasnije od riječi.        Preveo: Darko Polšek     

 

Gerhard Vollmer 

SOCIOBIOLOGIJA I ETIKA*          Evolutivni  stav,  time  što  spaja  raznorodne  znanstvene  discipline,  nema  samo  integrativnu  funkciju; on je u mnogočemu doveo do potpuno novih pitanja i rezultata. Tako se, primjerice,  došlo  do uvida da mnogi sustavi mogu ostati stabilni samo kao dinamični, dakle time što se u njima nešto  zbiva; isto tako, oni razmjenjuju materiju, energiju i informacije sa okolinom; ne nalaze se u statičkoj  već  u  dinamičnoj  ravnoteži.  To  vrijedi  za  svemir  kao  cjelinu  (koji  nije  statičan  nego  ekspandira  ili  kolabira),  za  galaktike  i  planetarne  sustave,  za  sva  živa  bića,  socijalne  i  kulturne  pojave.  Naša  slika  svijeta danas je sličnija Heraklitovoj negoli Parmenidovoj.    I  čovjek,  sa  svim  svojim  osobitostima,  sposobnostima  i  pogreškama,  evoluira.  Ta  činjenica  za  filozofiju ne može biti nebitna. To da su naše kognitivne sposobnosti, naši socijalni načini ponašanja,  naši  estetski  sudovi  rezultat  kozmičke,  biološke,  socijalne  i  kulturne  evolucije,  mora  imati  važne  posljedice  za  njima  pripadne  filozofske  discipline  poput  spoznajne  teorije,  etike  i  estetike.  U  evolucionoj  spoznajnoj  teoriji  taj  evolutivni  stav  će  postati  plodan  u  raspravi  o  spoznajnoteorijskim  problemima.  Evoluciona  etika  uvest  će  u  mišljenje  o  evoluciji  potpuno  analognu  raspravu  o  etici.  Možda  će  upravo  ona  riješiti  neke  probleme  koje  čista  filozofska  etika  mora  ostaviti  otvorenima.  Evoluciona estetika još ne postoji.    Evolucionu etiku nikako ne smijemo shvatiti kao alternativu filozofskoj etici, već kao pokušaj da se  u  etici  kao  filozofskoj  disciplini  rasprave  evolutivni  stavovi.  Kao  što  evoluciona  spoznajna  teorija  ne  rješava,  ne  pokušava  riješiti,  niti  se  nada  rješenju  svih  spoznajnoteorijskih  problema  naputkom  o  biološkoj  evoluciji,  tako  niti  evoluciona  etika  ne  može  riješiti  sve  etičke  probleme  samo  uz  pomoć  evolucije.  Prirok  “evoluciono”  označuje  samo  ono  po  čemu  se  evoluciona  etika  razlikuje  od  tradicionalnih stavova.     Evolucija i etika mogu se spojiti na četiri različita načina. Prvo, etika je kao disciplina, baš kao i sve  znanstvene  discipline,  doprinijela  razvoju.  Ona  obuhvaća  vremenski  raspon  od  predsokratika  do  danas.  Taj  je  razvoj  dio  povijesti  filozofije  i  duha,  pa  time  i  kulturne  evolucije.  No,  razvoj  etike  nije  predmet naše rasprave. Unatoč tomu, zbog činjenice da je i etika podložna “evoluciji”, moglo bi se u  potpunosti govoriti o “evolucionoj etici”. No, to nije niti uobičajeno, niti smisleno, jer mi, primjerice,   ne govorimo o “evolucionoj fizici” premda se i fizika kao znanost razvijala i premda postoji evolucija  fizike. Evolucija etike nije tema evolucione etike.    Drugi  mogući  most  između  evolucije  i  etike  leži  u  često  izraženoj  nadi  da  će  se  evoluciji  (kao  činjenici) ili evolucionoj teoriji (kao njezinu opisu i objašnjenju) oduzeti etički kriteriji. Upravo se takav  pokušaj često naziva “evolucionom etikom”. Mogli bismo, primjerice,  smatrati moralno ispravnim (ili  dobrim)  nastaviti  s  evolucijom  ili  je  barem  ne  spriječiti,  time  što  ćemo  zastupati  trend  raznolikosti  vrsta.     Treći problemski krug na kojemu može počivati veza evolucije i etike je pitanje buduće evolucije.  Ako  biološka  evolucija  još  traje,  može  li  se  na  nju  djelovati  i  utjecati?  Bismo  li  trebali  iskoristiti  tu  mogućnost, u kojem smjeru trebamo usmjeriti evoluciju i kako to treba učiniti? Prva dva pitanja su  pitanja o činjenicama, koja možemo savladati time što ćemo ih provjeravati. Biološka evolucija i dalje  traje,  kada  ne  može  biti  riječi  o  nekom  višem  razvoju,  čak  ni  u  nekom  skromno  objektiviranom  biološkom  smislu.  Čovjek  je  na  tijek  evolucije  odlučno  utjecao  time  što  je  naknadno  izmijenio  dva 

važna faktora evolucije: selekciju, pomoću medicinskih i prehrambenotehnoloških dosega i mutaciju,  pomoću brojnih mutagenih supstanci i energetskih izvora zračenja. (To vrijedi čak i ako zanemarimo  utjecaj  atomskoga  oružja.)  Ta  tri  dodatna  pitanja  stoga  su  normativnog  karaktera  i  u  potpunosti  mogu postati predmet evolucione etike.    Četvrta i za nas najvažnija povezanost evolucije i etike počiva na činjenici da mjerila i norme koje  leže u temelju našega ponašanja nisu nepromjenljive, već da su podložne trajnoj promjeni. Ne postoji  ni  jedna  norma,  koja  bi  bezuvjetno  vrijedila  za  sva  vremena,  sve  osobe  i  sve  situacije.  Naše  je  socijalno  ponašanje,  a  isto  tako  i  ponašanje  životinja,  poseban  proizvod  dužega  razvoja  ili  čak  biološke  evolucije.  Mi  nismo  niti  posve  neovisni  o  prošloj  povijesti  našega  roda,  a  nismo  niti  posve  slobodni u izboru naših maksima djelovanja. Jedna realistična etika mora stoga uzeti u obzir sljedeće  činjenice:   Ona može  ‐ pružiti pravilan opis našeg socijalnog ponašanja i naših moralnih sudova;  ‐ pridonijeti objašnjenju naših moralnorelevantnih struktura ponašanja;  ‐ takvo znanje iskoristiti za prognoze o rezultatima djelovanja;  ‐ pripomoći da se prosudi dugoročna stabilnost normativnih sustava;  ‐ donijeti nove spoznaje o spoznavanju, poduci i realizaciji normi;  ‐ pridonijeti primjerenoj karakterizaciji moralnih i etičkih normi i time  ‐ pripomoći u razjašnjenju područja “razumnoga” u etici.    Područje filozofije može se razložiti na sljedeća pitanja:   1.  Što mogu znati?  2.  Što trebam činiti?  3.  Čemu se mogu nadati?  4.  Što je čovjek?      Na prvo pitanje odgovara metafizika, na drugo moral, na treće religija, a na četvrto antropologija.  “No, sve to ipak možemo ubrojiti u antropologiju, jer se prva tri pitanja mogu svesti na posljednje.”,  kaže Immanuel Kant.    Na taj je način Kant formulirao zadaće filozofije i istodobno podijelio filozofiju u različita područja.  Bez  obzira  na  to  kakva  se  nekome  činila  takva  karakterizacija,  sigurno  je  točno  da  čovjek  stoji  u  središtu  svih  filozofskih  rasprava.  U  tom  smislu  filozofija  i  antropologija  ne  samo  da  se  ne  mogu  odvojiti,  već  su  gotovo  identične.  Zbog  toga  je  govor  o  “filozofskoj  antropologiji”  naposljetku  pleonazam; redundancija u tom izrazu može, međutim, razjasniti ono što time nismo željeli, a to je  ograničenje  na  određene  aspekte,  naime,  ono  što  biologija,  psihologija,  medicina,  sociologija  ili  kulturna antropologija zbog svojih posebnih ciljeva smisleno čine.    Unatoč  njihovom  integrativnom  karakteru  i  filozofija  se  može  razložiti  u  različita  problemska  područja i upravo tu nam Kantovo postavljanje pitanja još uvijek pokazuje put.    Za ljude koji  vjeruju da u  ruci imaju čvrsti dokaz  za  neku  tvrdnju, apsolutno opravdanje za neku  normu...svi  su  početni  problemi  već  riješeni  na  zadovoljavajući  način.  Naprotiv,  onaj,  koji  je  poput  kritičkog racionalista uvjeren u hipotetični karakter i problematičnost našeg svekolikog znanja, onaj  tko dakle zna da odnekuda mora započeti, pri čemu izbor ishodišta uvijek može naknadno procijeniti  pomoću  kasnijeg  uspjeha  ili  neuspjeha,  za  njega  je  pitanje  s  čime  mora  započeti  u  svojoj  argumentaciji, heurističke prirode. 

  Pri  tomu,  smislena  strategija  može  biti  da  započnemo  s  onim  što  “oduvijek”  radimo,  s  našim  istraživanjem onoga što oduvijek smatramo istinitim i ispravnim. Takav početak na razini opisivanja,  čak i normativnih pitanja ima tu prednost što je u svakom slučaju jednostavnije složiti se o tome što  je činjenica, negoli o tome što treba činiti.    Sljedeći  korak  u  argumentaciji  bit  će  pokušaj  objašnjenja  (ne  utemeljenja)  našega  ponašanja.  Zašto  neke  sudove  smatramo  istinitim  (a  druge  lažnim)  i  zašto  neke  radnje  smatramo  ispravnim,  a  druge odvratnim. Suprotno takvoj potrebi za objašnjenjem, kao posebni slučaj kauzalnih objašnjenja,  pokazala  su  se  plodnima  posebno  genetička  i  teleonomska  objašnjenja.  “Kako  je  došlo  do  te  strukture” i “kakvu ona ima funkciju”, to su pitanja, koja postavlja i na koja mora odgovoriti biolog  koji  se  suočava  s  bilo  kojim  obilježjem  organizma.  Kod  živih  bića  pitanje  nastanka  uvijek  ima  dva  aspekta: jedan je ontogenetski (individualan), a drugi filogenetski (rodno‐genetički). Budući da svaki  razvoj slijedi na temelju odnosno uz pomoć genetičkog programa, koji je pak nastao kao filogenetski,  filogenetski je način postavljanja pitanja temeljniji....    Značajan  napredak  u  tvorbi  analitičkog  oruđa  za  etičare  možemo  zahvaliti  u  prvom  redu  teoriji  igara. Izraz “teorija igara” je nesretno skovan, ako pri tome smatra i obrađuje ona nama bliska, važna,  pa  čak  i  životno  važna  razmišljanja  kao  puke  igre.  Zbog  toga  je  puno  primjereniji  općenitiji  pojam  “teorija odlučivanja” ili “teorija racionalnog postupanja”. Da teorija igara nije korisna samo igračima i  ekonomistima, već i filozofima morala, prvi je pokazao Richard B. Braithwaite.    Tipični  primjer  koristi  koju  je  donijela  teorija  igara  jest  otkriće,  analiza  i  razjašnjenje  (ali  ne  i  uklanjanje)  tzv.  zatvorenikove  dileme.  Teorija  igara  pokazuje  zašto  je  moguće  kooperativno  rješiti  konfliktne situacije: svatko uviđa da suradnja svakome bolje koristi od strategije u kojoj svatko slijedi  isključivo vlastite interese. Međutim isto tako svatko vjeruje da će dobiti još i veći dio kolača ako svi  drugi budu surađivali, a da se on sam ponaša nekooperativno. Tako, međutim, onda misle i djeluju svi  i zbog toga svi imaju manju korist.    U takvim slučajevima očito nije dovoljno sve sudionike posjesti za stol; isto tako nije dovoljno da  sve  strane  ispričaju  o  svojim  stavovima  i  iznesu  svoje  argumente;  nije  dovoljno  da  svatko  razumije  drugoga; isto tako, nažalost, nije dovoljno svačije djelovanje s najboljim namjerama, pa niti to da se  svi  slože  o  najboljem  rješenju  za  sve.  Svatko  mora  znati  i  to  da  bi  svatko  rado  profitirao  na  račun  drugoga; i protiv takvog načina ponašanja moraju se postaviti zajedničke mjere opreza (neutralne i  djelotvorne kontrole, provedive sankcije, predvidljiva ponavljanja slučajeva i neukidive pretpostavke  o postupanjima).    Zatovorenikova  dilema  ‐  kao  središnja  problemska  situacija  teorije  igara  primijenjena  na  ljudsko  ponašanje ‐ ima pogrešno ime. Mjerimo li količinu i raznolikost odluka koje stalno trebamo donositi,  situacija sa zatvorenikom čini se čudnom i iznimnom. U stvarnosti, međutim, pred takvim situacijama  često  stojimo  u  politici,  u  privredi,  na  poslu  i  u  privatnoj  svakodnevici.  Najčešće  ne  proziremo  situaciju i čudimo se kada unatoč dobrim namjerama sviju zainteresiranih, nešto ide krivim pravcem.  Čini  se  da  je  to  posebno  nejasno  upravo  političarima  i  drugim  osobama  koje  često  donose  odluke.  Temeljni pravac teorije igara može njima i nama u tom smislu i dalje pomagati.    Teorija  igara  je  međutim,  kako  smo  već  rekli,  samo  jedno  oruđe,  matematički  izgrađena  teorija  koja nam pomaže da strukturiramo situacije odlučivanja i da obilježimo odluke kao racionalne kada  su ispunjeni određeni uvjeti. U te uvjete možemo ubrojiti da sudionici imaju određene interese, da su  ti interesi usporedivi, a po mogućnosti i kvantitativno odredivi, da su poznate alternative ponašanja i  barem  jedna  posljedica  djelovanja,  itd.  Jesu  li  ti  uvjeti  doista  ispunjeni,  o  tome  ne  može  odlučiti  teoretičar  igara.  Teorija  igara  ne  opisuje  svijet,  ona  nije  iskustvena  već  strukturnoznanstvena  disciplina. Koje interese ljudi doista imaju i slijede, može se utvrditi samo empirijski. 

  Ovdje  leži  i  drugi  važan  napredak  u  etičkoj  raspravi.  Riječ  je  o  opisnoj  i  objašnjavalačkoj,  dakle  deskriptivno‐eksplanatornoj strani koju prvenstveno možemo zahvaliti sociobiologiji.    Sociobiologija  je,  kao  i  mnoge  druge  nove  znanosti,  interdisciplinarna.  Ona  je  nastala  spajanjem  populacijske  genetike  istraživanja  o  ponašanju,  teorije  igara  i  ekologije.  Prema  Edwardu  Wilsonu,  jednom  od  njezinih  najprominentnijih  zastupnika,  sociobiologija  je  “sistematičan  studij  bioloških  temelja svih oblika društvenog života svih vrsta organizama uključujući i čovjeka”. Takav dalekosežni  pothvat i programatsko uključenje čovjeka omogućilo je sociobiologiji najveću pažnju stručnjaka, ali  isto  tako  i  podozrivost  i  nevjericu  brojnih  stručnjaka  izvan  problemskoga  područja.  U  studiju  sociobiologije  zbog  toga  će  biti  korisno  odmah  razdvojiti  tri  područja:  opis  i  evolutivno  objašnjenje  životinjskog  socijalnog  ponašanja,  opis  i  objašnjenje  ljudskog  socijalnog  ponašanja  i  napokon,  relevanciju tih rezultata i objašnjenja za antropologiju uopće, a posebno za etiku.    Ogledni  primjer  za  prvo  problemsko  područje  je  kastinska  priroda  pčela,  osa,  mrava  i  termita,  dakle postojanje populacijskih skupina, u kojima jedinke djeluju vrlo raznorodno, s čvrstom podjelom  rada  u  ulogama  matica,  radilica,  vojnika  ili  trutova.  Kao  što  znamo,  u  državi  pčela  samo  matica  i  trutovi mogu imati potomstvo. Radilice su naprotiv sterilne i svoj život provode u opskrbi i odgajanju  matičinog potomstva, naime, potomstva svojih sestara.    Ta  socijalna  struktura,  to  “altruističko”  ponašanje,  naoko  je  proturječje  darvinističkoj  teoriji  selekcije.  Prema  tezi  o  opstanku  najsposobnijih,  radilice  koje  bi  nekom  mutacijom  ili  drukčijom  prehranom mogle imati potomstvo, puno bi bolje širile svoje gene na buduće naraštaje i umnažale ih  iskorištavanjem  svojih  marljivih  sestara,  umjesto  da  se  žrtvuju  i  stavljaju  u  službu  svojih  rođakinja.  Kada  bi  još  k  tomu  i  potomstvo  imalo  sposobnost  vlastitog  razmnožavanja,  plodnost  bi  znatno  porasla; podjela rada bi se takvom reprodukcijom ukinula. Zašto se onda održava sustav kasta?    Evolucioni  biolog  na  tu  primjedbu  može  odgovoriti  da  je  podjela  rada  za  populaciju  kao  cjelinu  prednost, čak i kada jedinki donosi štetu. Kada bi se svi bavili produkcijom vlastita potomstva, tko bi  se onda bavio sakupljanjem peluda, tko bi gradio pčelinjak i brinuo se za leglo? Stoga kod kukaca koji  grade  vlastita  društva,  mehanizam  grupne  selekcije  (umjesto  ortodoksno  darvinističke  individualne  selekcije) može objasniti izraženu podjelu rada.     U  navedenom  obliku,  taj    grupno‐selekcionistički  protuargument,  međutim,  nije  valjan.  On  pokazuje da je podjela rada korisna za izgradnju društva tih kukaca, te da je se oni možda  čak i ne  mogu  odreći.  No,  naravno  to  ne  znači  da  se  oni  ne  bi  mogli  odreći  same  izgradnje  grupe:  mnoge  životinje preživljavaju kao gotovo izolirane jedinke. Moglo bi se, dakle, dogoditi da uopće ne postoje  životinjska  društva  ili  da  ona  postoje,  ali  da  nisu  trajna  i  stabilna,  te  da  se  uvijek  raspadaju.  Dugotrajna  egzistencija  kukaca  s  izgrađenim  društvenim  sustavom  koji  obuhvaća  i  neplodnu  populaciju pruža argurment protiv ispravnosti ili barem protiv potpunosti teorije selekcije.    Taj  se  problem  mogao  riješiti  tek  sociobiologijom.  Godine  1964.  Hamiltonu  je  uspjelo  pokazati  kako se izgradnja kasta kod opnokrilaca može objasniti njihovim posebnim odnosom srodstva. Tu nije  riječ o društvenim, već o čisto genetičkim a time čisto biološkim uvjetima koji omogućuju i održavaju  izgradnju društava s podjelom rada. Naime, budući da se radilice opnokrilaca rađaju iz oplođenih jaja  (budući da su diploidne), a da se trutovi razvijaju iz neoplođenih jaja (pa su stoga haploidni), ženke  imaju  više  zajedničkih  gena  sa  svojim  nećakinjama  negoli  što  bi  ih  imale  sa  svojim  potencijalnim  kćerima. One su dakle sa svojim sestrama srodnije negoli sa svojim (fiktivnim) potomcima. Time što  ostaju uz maticu i rade za svoje rođakinje, radilice time bolje brinu za održanje i proširenje vlastitih  gena, negoli što bi to činile da same imaju potomstvo. Stoga je altruizam radilica potpuno u skladu sa  egoizmom gena, a možda je čak riječ o njegovoj neizbježnoj posljedici.  

  Na taj način, evoluciona biologija nije samo otklonila tobožnji prigovor protiv teorije selekcije, već  ga  je  na  jedan  čudan  način  pretvorila  u  njezinu  potvrdu.  Taj  uspjeh  smijemo  nazvati  datumom  rođenja sociobiologije. Njezino krštenje postalo je standardno djelo Edwarda Wilsona Sociobiologija.  U stvari, sociobiologija je uključila mnoge druge oblike socijalnoga ponašanja u svoj objašnjavalački  program:  recimo,  uzgoj  legla,  kooperaciju  i  konkurenciju,  borbe  kljovama  i  rogovima,  seksualno  ponašanje  i  parenje,  planiranje  obitelji,  vjernost  partnera,  ratove  među  suparničkim  grupama  i  dominaciju.    Kao  što  smo  već  vidjeli  na  primjeru  kasti  socijalnih  kukaca,  za  evolucione  biologe,  populacijske  genetičare i sociobiologe odlučno je pitanje, može li se određeno ponašanje, određena “strategija”  održati ne samo kratkoročno već i dugoročno, odnosno je li u slučaju određenoga ponašanja riječ o  “evoluciono stabilnoj strategiji”. Samo evoluciono stabilne strategije mogu održati jednu vrstu, jedno  obilježje  ili  neki  način  ponašanja.  Pojam  evoluciono  stabilne  strategije  nastao  je  iz  već  spomenute  teorije  igara  koju  je  John  Maynard  ‐  Smith  uveo  u  sociobiologiju.  Kao  analitičko  sredstvo,  u  sociobiologiji se teorija strateških igara pokazala izvanredno plodnom.    Na taj se način od sada može ispitivati koja je strategija smislena u konfliktnim situacijama, to jest,   je li evoluciono stabilna. Pretpostavimo da postoje dvije čiste taktike; nazovimo jednu “golubovi” a  drugu  “jastrebovi”.  Golub  nikada  sam  po  sebi  ne  napada  druge,  on  nikada  ne  pokušava  povrijediti  suparnika, on bježi od toga, čak i po cijenu vlastitoga osakaćenja. Jastreb, naprotiv, napada i za njega  je  bitka  završena  kad  pobijedi  ili  kad  sam  više  nije  sposoban  za  borbu.  Mogli  bismo  nagađati  da  najbolje  prolazi  populacija  golubova,  jer  u  njoj  nikada  ne  dolazi  do  borbi  i  povreda.  Ta  predodžba  odgovara često zastupanom idealu o nenasilju. Međutim teorija igara pokazuje da golubinja taktika  nije  evolutivno  stabilna:  ako  neki  golub  mutira  u  jastreba,  onda  će  se  jastrebovi  proširiti  na  račun  golubova, jer jastrebovi uvijek pobjeđuju golubove. No, niti  taktika jastrebova nije trajna i stabilna,  jer  ako  se  pojave  golubovi  među  jastrebovima,  gotovo  nikada  neće  biti  povrijeđeni.  Evolutivno  je  stabilna  strategija  samo  ona  miješana,  u  kojoj  se  golubovi  i  jastrebovi  miješaju  u  izvjesnom  brojčanom  odnosu  ili  pak  ako  se  svaka  životinja  katkada  ponaša  kao  jastreb  a  katkada  kao  golub.  Jedna  je  strategija  dakle  evoluciono  stabilna  upravo  onda,  kada  se  nijedna  strateška  varijanta  ne  može uspostaviti kao trajna.    Takva  se  razmišljanja  mogu  prenijeti  na  područje  ljudskoga  ponašanja  i  iskoristiti  za  čovjekovo  planiranje.  Kao  i  kod  svakog  drugog  načina  ponašanja,  i  kod  moralnih  normi  se  možemo  pitati  ne  samo je li on neproturječan, primjenljiv i načelno provediv, već i da li predstavlja evoluciono stabilnu  strategiju. Teorija igara i sociobiologija mogu, dakle, pomoći da se razviju daljnji pragmatični kriteriji  za norme i normativne sustave.    Međutim,  činjenična  širina  sociobiologije  u  biologiji  još  uvijek  je  sporna.  Postoji  li  uopće  tako  nešto  kao  što  je  grupna  selekcija,  prakticira  li  se  altruizam  među  životinjama  i  među  nesrodničkim  skupinama (barem kao oblik recipročnog altruizma) i je li doista svako socijalno ponašanje genetski  uvjetovano ‐ to su pitanja o činjenicama i na njih se mora odgovoriti empirijski.    Sociobiologija  nikad  nije  tajila  da  u  svoje  područje  objašnjenja  uvijek  uključuje  i  čovjeka.  Taj  je  zahtjev,  naravno,  na  sebe  svrnuo  više  pozornosti  i  potaknuo  više  rasprava.  O  tomu  je  li  kritika  sociobiologije  zbog  toga  opravdana  ili  pak  počiva  na  sumnjivim  predrasudama,  ovdje  ne  možemo  raspravljati. Ipak moramo naglasiti: u sociobiologiji nije riječ o nekom površnom prenošenju spoznaja  stečenih  o  životinjama  na  područje  spoznaja  o  ljudima.  Sociolog  ne  raspravlja  na  sljedeći  način:  “budući da se čimpanze ponašaju ovako ili onako i budući da su vrlo srodni čovjeku, vjerojatno je da  ćemo  se  i  mi  tako  ponašati”.  Naprotiv,  on  zaključuje  na  sljedeći  način:  čovjek  se  razvio  uz  pomoć  selekcije; i ako prirodna selekcija u pravilu ukazuje na genetski “egoizam”, onda moramo računati s 

tim da će i čimpanze i ljudi i druga živa bića pokazivati genetski egoistično ponašanje. Riječ je očito o  barem dopuštenoj radnoj hipotezi, koja se naravno u svakom pojedinom slučaju mora dokazati. Ako  se  pak  pokaže  da  je  ljudsko  ponašanje  altruističko,  onda  će  to  biti  činjenica  koju  ćemo  trebati  posebno objasniti. No, kako sociobiologija pokazuje da altruističko ponašanje jedinki niti kod životinja  ne  proturječi  egoizmu  gena,  ne  možemo  tvrditi  da  postojanje  altruističkog  ponašanja  kod  čovjeka  dokazuje  da  čovjek  nije  podložan  zakonima  evolucije  i  prirodnom  odabiranju.  Ono  što  je  dostupno  prirodnom objašnjenju kod životinja, ne mora kod čovjeka biti podložno drukčijim pravilima, nekom  čudu,  transcendentalnom  ili  teleološkom  faktoru.  Kako  kaže  Richard  Dawkins:  “Ako  se  stvarno  pokaže da su geni za određenje modernog čovjekovog ponašanja potpuno irelevantni i da smo u tom  smislu  stvarno  jedinstveni  među  životinjama,  još  uvijek  će  biti  zanimljivo  istražiti  pravila  zbog  kojih  smo  odnedavno  postali  iznimka  od  ostalog  prirodnog  svijeta.  No,  ako  se  pokaže  da  naša  vrsta  nije  tako  izvanredna  kao  što  to  možda  želimo  vjerovati,  onda  je  još  značajnije  da  proučavamo  pravila”.  Relevancija sociobiologije za antropologiju dakle neće biti sporna, čak i ako se pokaže da se svi nalazi,  načela i sheme objašnjenja ne mogu protegnuti na područje čovjeka.    Najdelikatnije  je  značenje  sociobiologije  za  etiku.  Kao  što  se  moglo  i  očekivati,  na  tom  su  se  području  pojavili  najbrojniji  i  najoštriji  napadi.  Pri  tomu  treba  razlikovati  posebne  kritike  tvrdnji  o  navodnim  etičkim  posljedicama  sociobiologije  (i  općenitije,  teorije  evolucije)  od  općih  tvrdnji  da  su  sociobiologija  i  evoluciona  teorija  za  etiku  u  načelu  irelevantne.  Ovdje  ćemo  se  pozabaviti  samo  s  drugom vrstom kritike. Za tezu da je biologija za etiku irelevantna pružena su tri različita argumenta.  Čovjek je u svojim odlukama i postupcima slobodan od biološke determinacije.  Pokušaj da se biologija učini plodnom za etiku, neumitno dovodi do naturalističke pogreške.  Čak  i  ako  je  genetski  određen,  čovjek  u  svim  moralno  relevantnim  pitanjima  može  djelovati  protiv svojih gena.      Po mom sudu, sve su tri tvrdnje pogrešne.    Ako je prva teza istinita, ona mora usuglasiti rezultate sociobiologije s tvrdnjama o čovjeku. To se,  naravno, pokušalo mnogo puta, ali nijedan od predloženih argumenata nije bio uvjerljiv. Predloženi  protuprimjeri  u  pravilu  se  pokazuju  kao  neodrživi  ili  se  vrlo  elegantno  mogu  objasniti  pomoću  sociobiologije. Nasuprot tomu, sociobiologija može objasniti mnoge činjenice u ljudskom socijalnom  ponašanju,  koje  bi  inače  ostale  neobjašnjene.  Ako  je  sociobiologija  pogriješila  u  svojoj  primjeni  na  čovjeka, onda moramo reći da kritičarima dosad to nije uspjelo pokazati.    Druga teza tvrdi da je primjena sociobiologije na etička pitanja naturalistički pogrešan zaključak.  Istina je da ni u jednoj standardnoj logici nije dopušteno iz čisto deskriptivnih tvrdnji zaključivati na  čisto normativne. Svaki takav pokušaj dovodi do pogreške i ništa ne govori protiv toga da je, u skladu  s  Humom  i  Mooreom,  ovdje  doista  riječ  o  naturalističkoj  pogrešci.  Međutim,  relevancija  je  slabiji  odnos od logičke implikacije. Biologija može biti relevantna za etiku, čak i ako njezine tvrdnje izravno  ne povlače norme.    Norme  i  normativni  sustavi  ne  postoje  u  zrakopraznom  prostoru.  Kao  što  smo  već  rekli,  norme,  osim  neproturječnosti,  moraju  biti  podložne  pragmatičnim  kriterijima,  posebno  kriterijima  primjenjivosti  i  provedivosti.  Primjenjivosti  i  izvedivosti  nekog  normativnog  sustava  mogu  biti  postavljene goleme biološke granice. (Recimo, ne možemo očekivati od muškaraca da rađaju djecu.)  Nasuprot  tomu,  biološki  faktori  mogu  izvjesne  norme  učiniti  suvišnima.  (Recimo,  muškarcima  ne  treba zabranjivati dječje ratovanje). Napokon, podnošljivost ili nepodnošljivost normi može odlučno  ovisiti  o  činjenicama.  Ne  samo  što  ne  možemo  isti  kolač  i  jesti  i  sačuvati  (što  je  gotovo  analitička  tvrdnja), već se isto tako, budući da su ljudi genetski različiti, ne možemo ni pobrinuti da svi dobiju 

istu količinu (jela, novca, talenta, utjecaja, časti) i da nakon toga istu količinu i zadrže. Ako su početni  uvjeti  različiti,  onda  se  ne  može  istodobno  ostvariti  raspodjela  pravde  i  raspodjela  dobara;  tražiti  oboje bilo bi nerazumno zbog faktičnih razloga.    Zbog  toga  obraćanje  pažnje  na  biološke  činjenice  u  evolucionoj  etici  ne  vodi  nužno  do  naturalističke  pogreške.  Problem  bitka  i  trebanja  (činjenica  i  normi)  nije  zaobiđen,  već  se  pokazuje  kao rješiv, pa čak i riješen i to u negativnom smislu: zaključak s bitka na trebanje nije dopušten (isto  vrijedi  i  za  obrnuti  zaključak).  U  svakom  valjanom  zaključku,  u  kojemu  konkluzija  sadrži  normativni  sud, barem jedna premisa ili dio premise mora sadržavati normativni sud. Druge premise smiju biti  deskriptivne.     Ako se norme moraju steći iz drugih normi, opet nam se postavlja problem početka. Ako  uopće  želimo započinjati, onda na raspolaganju već moramo imati više normi. Te početne norme možemo  nazvati “temeljnim normama” ili “supernormama”. Uopće nije bitno kako smo došli do jedne takve  temeljne norme. Ona može odgovarati nekom duboko unutrašnjem uvjerenju; možemo je preuzeti iz  deset  zapovjedi  iz  govora  na  Maslinskoj  gori,  iz  ustava,  krivičnog  zakonika  ili  partijskog  programa;  možemo je isto tako smisliti ili jednostavno isprobati kao početak.    Da  biološke  činjenice  postanu  plodne  (relevantne)  za  normativni  sustav,  moramo  raspolagati  najmanje  s  jednom  temeljnom  ili  “super”normom.  Ta  norma  može  glasiti:  “Čovječanstvo  mora  preživjeti”,  ili:  “Evolucija  mora  ići  dalje”,  ili:  “Našim  potomcima  ne  smije  biti  gore  nego  nama”,  ili:  “Treba optimizirati prosječni čovjekov standard”, itd. Mislim da je jasno kako se sve mjere ne mogu  uskladiti  s  bilo  kojom  navedenom  temeljnom  normom.  Ako  temeljne  norme  ne  mogu  odrediti  što  treba činiti, one mogu barem isključiti određene postupke. One dakle ne kažu što činimo, ali katkada  govore što bismo trebali napustiti. One ne postavljaju tračnice, već granične zidove našim odlukama i  djelovanjima.    Ali ono što je u granicama oređenih supernormi moguće, može jako ovisiti o činjenicama. Što je  veće  naše  faktično  znanje,  uži  će  biti  prostor  za  naše  norme.  Što  više  znamo,  to  će  konkretniji,  bogatiji,  sadržajniji  biti  naš  normativni  sustav.  Filozof  morala,  dakle,  ne  smije  smatrati  činjenice  iskustvenih  znanosti  suženjem,  već  obogaćenjem.  Time  što  obraća  pažnju  na  činjenice  i  zakone  evolucije, evoluciona etika pokušava oblikovati etička razmišljanja na realističniji i sadržajniji način.    Treći  argument  počiva  na  problemu  slobode  volje.  Možemo  li  mi  nešto  odlučiti  protiv  vlastitih  gena?  Pitanje  je  tko  ili  što  se  tu  odlučuje.  Naše  “ja”,  subjekt,  samosvjest,  savjest  ili,  tko  god  već  donosi odluku, funkcija je našeg mozga i time produkt gena i njegove okoline. Neka druga instanca  koja bi mogla utjecati na naše odluke, u prirodnom stavu koji utemeljuje evolucionu etiku, ne postoji.  Onaj tko izvodi određenu radnju, ne može drukčije djelovati, jer on ne može promijeniti niti prirodne  zakone niti vladajuće okvirne ili početne uvjete, bez obzira jesu li oni određeni genima, okolinom ili  kako je to najčešće slučaj i jednim i drugim.    Za evolucionu etiku zbog toga ne postoji sloboda volje u tradicionalnom smislu. Ako geni određuju  moje  postupke,  ja  ne  mogu  djelovati  protiv  njih.  Ako  pak  oni  ne  određuju  moje  djelovanje,  onda  također ne mogu djelovati protiv njih, jer mi oni ništa ne zabranjuju.    Dakle onaj tko tvrdi da možemo i moramo djelovati “protiv vlastitih gena” i da etika budućnosti ne  može biti u skladu s našim genima, morat će odustati od naturalističke pozicije i prihvatiti dualističku  ili  će  pak  metaforički  reći  da  slobodan  prostor  koji  nam  ostavljaju  geni,  moramo  drukčije  i  po  mogućnosti bolje iskoristiti,  a time je zacijelo u pravu.      Preveo: Darko Polšek 

Philip Kitcher 

ČETIRI NAČINA “BIOLOGIZACIJE” ETIKE ‐ JEDNA KRITIKA*         

1. 

    Godine 1975. Edward Wilson pozvao je svoje čitatelje da “razmisle o sljedećoj mogućnosti: nije li  vrijeme da se etika privremeno oduzme filozofiji i da se počne biologizirati”. U ozbiljnost Wilsonova  pothvata  ne  treba  sumnjati.  Njegovi  radovi  od  1975.  do  danas  svjedoče  o  njegovu  uvjerenju  o  bolovanju neprirodnoznanstvenih, odnosno “duhovnoznanstvenih” približavanja moralnim pitanjima,  od  teške  neodređenosti  i  neznanja,  te  o  tome  da  je  riječ  o  isuviše  važnim  pitanjima  da  bi  ih  znanstvenici smjeli zapostaviti i napokon da biologija, napose grana evolucione teorije i neurološke  znanosti,  koje  Wilson  stavlja  pod  kapu  sociobiologije,  može  pružiti  urgentno  potrebnu  uputu  o  daljnjemu radu. Unatoč tomu, mislim da je Wilsonovo istraživanje na području etike, ono koje je sam  poduzeo, kao i ono koje je proveo zajedno s matematičkim fizičarem Charlesom Lumsdenom i kasnije  s  filozofom  Michaelom  Ruseom,  krajnje  zbrkano,  jer  se  u  tim  istraživanjima  nisu  jasno  razgraničili  posve različiti pothvati. Cilj ovoga članka jest razlikovanje tih projekata, pri čemu ću pokušati pokazati  kako Wilson i njegovi kolege od posve neospornih, samorazumljivih istina klize prema provokativnim  neistinama.    Ideja  “biologizacije”  etike  nipošto  nije  nova,  a  Wilsonovi  prijedlozi  nisu  jedini  koji  su  u  današnje  doba  privukli  pažnju.  Čak  su  i  brojne  definicije  koje  ću  kasnije  navesti,  bliske  kategorijama,  što  su  mnogim  filozofima  koje  Wilson  želi  prosvjetliti  vrlo  dobro  poznate.  Uz  sve  to,  nadam  se  da  ću  pomoću uvoda u ta razgraničenja u kontekstu Wilsonovih rasprava o etici uspjeti skicirati jednu kartu  na  kojoj  će  se  sociobiološki  etičari  sami  moći  lokalizirati,  te  da  će  moći  izrezati  pitanja  na  koje  bi  trebali pružiti odgovor.           

2. 

Kako je moguće “biologizirati” etiku? Čini se da su moguće četiri strategije:  Sociobiologija nam mora objasniti kako je došlo do toga da ljudi stiču etičke pojmove i o tomu  kako donose i oblikuju etičke sudove o sebi samima i drugima.  Sociobiologija  nas  može  poučiti  činjenicama  o  čovjeku,  koje  zajedno  s  već  prihvaćenim  moralnim  načelima  možemo  koristiti  da  iz  njih  izvedemo  normativna  načela  koja  dosad  još  nismo shvatili.  Sociobiologija nam može objasniti o čemu je u etici uopće riječ, te stoga može pružiti odgovor  na staro pitanje o objektivnosti etike. Ukratko: sociobiologija je ključ metaetike.  Sociobiologija  nam  može  dati  povoda  da  revidiramo  naš  sustav  etičkih  načela,  ne  samo  time  što nam daje povod da prihvatimo nove izvedene tvrdnje, kao u varijanti (B), već i time što će  nas  poučiti  o  novim  temeljnim  normativnim  načelima.  Ukratko:  sociobiologija  nije  puki  izvor  činjenica već je ona izvor normi.    Čini se da Wilson prihvaća sva četiri projekta, ali zbog svog osjećaja za hitnost zadatka, kao i zato  što zna da je etika isuviše važna da bi se prepustila onima koji su “naprosto isuviše mudri”, Wilson 

posebno  propušta  uočiti  važnost  varijante  (D).  Strategije  (B)  i  (D)  imaju  najveći  utjecaj  na  ljudske  poslove,  pri  čemu  je  varijanta  (D)  zbog  svojeg  potencijala  da  temeljito  mijenja  postojeće  moralne  i  misaone  stavove,  predstavlja  onu  važniju.  Čini  se  da  mogućnost  takve  promjene  stoji  s  one  strane  Ruseovih i Wilsonovih zaključnih stavova. Evolucionarni dijelovi sociobiologije puno su relevantniji s  obzirom  na  druge  navedene  projekte;  u  drugim  slučajevima  do  izražaja  dolaze  neurofiziološka  pitanja, poput istraživanja limbičkog sustava.    Varijante  (A)  i  (B)  već  su  dugo  legitimni  zadaci.  Etički  načini  čovjekova  ponašanja  imaju  svoju  povijest i posve je opravdano istraživati detalje te povijesti. Ako pretpostavimo da ćemo tu povijest  moći  slijediti  dovoljno  dugo  u  prošlost,  mogli  bismo  spoznati  nešto  o  uzajamnoj  evoluciji  gena  i  kulture, o oblikovanju socijalnih institucija i o uvođenju normi. Unatoč tomu, posve je moguće da će  evoluciona  biologija  u  tome  odigrati  vrlo  ograničenu  ulogu.  Jedino  što  se  iz  prirode  može  vidjeti,  sastoji se možda u tomu, što smo vidjeli da nas je priroda opremila mogućnošću da uđemo u različite  društvene  odnose  i  mogućnošću  da  razumijemo  i  oblikujemo  etička  pravila.  Čim  shvatimo  da  sva  obilježja na koja smo se sada usredotočili, ne moraju biti cilj prirodne selekcije, nećemo više morati  tvrditi  da  je  svaka  ozbiljna  povijest  našeg  etičkog  ponašanja  bila  ova  ili  ona  selektivna  prednost  za  živa  bića  koja  su  prva  prihvatila  sustav  etičkih  uputa.  Možda  povijest  etičkoga  mišljenja  o  jednom  takvom koevolucionom modelu pokazuje da kulturna selekcija ulazi u prirodnu. Ono što se selektira,  vjerojatno  je  jedna  vrlo  općenita  sposobnost  učenja  i  djelovanja  koja  se  manifestira  u  različitim  aspektima ljudskoga ponašanja.    Strategiji  (A)  ne  može  se  ništa  prigovoriti  ako  se  ne  formulira  i  ne  protumači  pretjerano  pojednostavljeno.  Opomenama  iz  prethodnoga  odlomka  trebali  bismo  izbjeći  najgrublje  oblike  neodarvinističkoga  definiranja  strategije  (A).  No,  još  moramo  raspraviti  o  opasnosti  pretjeranih  tumačenja.  U  Wilsonovim  spisima  vlada  trajna  tendencija  da  iz  neospornih  pretpostavki  izvlači  neopravdane  zaključke  o  tomu  da  naša  sposobnost  donošenja  etičkih  sudova  ima  povijest  koja  se  svodi  na  onu  evolucionu.  Nakon  što  su  navijestili  da  “sve  ljudsko,  uključujući  i  razum  i  kulturu  ima  materijalnu  podlogu  i  da  je  ljudska  genetska  konstitucija  i  njezina  interakcija  s  okolinom  nastala  tijekom  evolucije,  Ruse  i  Wilson  tvrde  da  “prikupljeno  empirijsko  znanje”  o  ljudskoj  evoluciji,  “svjedoči o dalekosežnim posljedicama za moralnu filozofiju”. Prema tome je “prikupljenom” znanju  “sve  neopravdanija  hipoteza  da  su  etičke  istine  netjelesne,  odnosno  da  su  usađene  u  naš  mozak  božjim udesom ili pak da izvan mozga čekaju na objavu”. Ruse i Wilson, čini se iz toga zaključuju da  legitimnost strategije (A) uništava ideju moralnoga objektiviteta.    Kada  promotrimo  druge  sustave  ljudskih  uvjerenja,  postat  će  nam  jasno  da  je  takav  zaključak  pogrešan.  Mi,  naime  imamo  sposobnost  da  donosimo  sudove  na  području  matematike,  fizike,  biologije  i  drugih  istraživačkih  disciplina.  Te  sposobnosti  također  imaju  povijesno  objašnjenje,  a  uključuju  i  evolucione  komponente.  Kada  bismo  željeli  argumentirati  poput  Rusea  i  Wilsona,  mogli  bismo izvući zaključak da je objektivna istina matematike, fizike i biologije jedna prijevara, odnosno  da ne možemo slijediti nikakvu znanost bez “spoznaje ljudskoga mozga, ljudskoga organa u kojemu  se donose sve odluke”.    Pozadina Wilsonove argumentacije (kao i njegovih kolega Rusea i Lumsdena) po mom je mišljenju  osjećaj da je etika nešto drugo od aritmetike ili statike. Kada je riječ o potonjim disciplinama, mogli  bismo  zaključiti  na  sljedeći  način:  povijest  (uključujući  i  onu  evolucionu)  pružila  nam  je  mogućnost  učenja.  Ta  se  sposobnost  aktivira  u  našem  susretu  s  prirodom  i  na  taj  način  stičemo  objektivno  istinita uvjerenja o tome kakva je priroda. A budući da ne vide kako bi se sličan izvod mogao ponoviti  s  moralnim  uvjerenjima,  Wilson,  Ruse  i  Lumsden  pretpostavljaju  da  se  njihov  argument  ne  može  proširiti na osporavanje mogućnosti objektivnoga znanja uopće. Taj specifični skepticizam s obzirom 

na mogućnost objektivnosti u etici vrlo se jasno pokazuje u sljedećem navodu. “Filozofi i teolozi još  nam nisu pokazali kako se apsolutne etičke istine mogu spoznati kao nešto što leži izvan specifičnoga  razvoja ljudskoga duha”.    Čovjek  koji  želi  govoriti  o  objektivnosti  etike  stoji  pred  velikim  teškoćama,  recimo,    kada  treba  odgovoriti  na  pitanje  kako  stičemo  etičko  znanje.  Te  su  teškoće  složene  prirode;  o  njima  ćemo  govoriti  povezano  sa  strategijom  (C).  No,  ako  Wilson  nema  nikakve  neovisne  argumente  da  riješi  probleme  metaetike,  jednostavan  je  korak  od  legitimnosti  strategije  (A)  prema  “dalekosežnim  posljedicama  za  moralnu  filozofiju”  čisto  pogrešan  zaključak.  “Dalekosežne  posljedice”,  naime,  ne  slijede iz nekih novih informacija koje nam pruža evoluciona teorija, već iz argumenata koji općenito  poriču mogućnost da se moralna uvjerenja promatraju baš kao i sve druge vrste sudova. 

  3.      Strategija  (A)  ne  podrazumijeva  da  se  etika  mora  uzeti  iz  ruku  filozofa,  a  to  isto  vrijedi  i  za  strategiju (B). Etičari, naime, već dugo zastupaju ideju da nas činjenice o čovjeku i drugim dijelovima  prirode mogu dovesti do  toga da na dosad nepredviđeni način  preoblikujemo naša temeljna etička  načela. Poznati utilitaristi koji tvrde da su moralno korektni postupci oni koji dovode do najveće sreće  za  najveći  broj  ljudi,  koji  pretpostavljaju  da  u  taj  broj  treba  uključiti  i  danas  postojeće  ljude  i  da  se  sreća  može  izjednačiti  s  fizičkim  i  psihičkim  blagostanjem  iz  svoga  znanja  o  tome  izvode  konkretna  etička  pravila,  a  pravilo  o  maksimalizaciji  sreće  doista  se  može  izvesti  iz  tih  pretpostavki.  Sociobiologija  ovdje  nema  nikakav  monopol.  Brojne  vrste  empirijskih  istraživanja  mogu  nam  pružiti  relevantne informacije i pridonijeti plodnoj podjeli rada između filozofa i drugih znanstvenika.    Uzmimo  primjerice  skupinu  problema  kojom  se  Wilson  s  pravom  iscrpno  bavi.  Postoje  brojni  primjeri  za  tvrdnju  da  članovi  manjih  zajednica,  u  uvjetima  u  kojima  su  dopušteni  ekološki  uništavajući načini ponašanja, bolje prehranjuju, odijevaju, udomljuju i odgajaju  sebe i svoju djecu.  Za  odgovoran  etički  sud  potrebne  su  nam  empirijske  informacije  različitih  vrsta,  recimo:  koje  alternativne  mogućnosti  stoje  članovima  tih  zajednica  na  raspolaganju  ako  se  zabrane  takvi  načini  ponašanja? Kakve ekonomske posljedice proizlaze iz takve zabrane? Kakve su ekološke posljedice tih  načina  ponašanja?  Na  sva  ta  pitanja  treba  odgovoriti.  Premda  sakupljanje  odgovora  na  ta  pitanja  može  biti  pretpostavka  za  moralnu  odluku,  postoje  očito  i  točke  kada  nedoumice  treba  riješiti  pomoću  temeljnih  etičkih  načela.  Na  koji  bismo  inače  način  mogli  odlučiti  između  raznorodnih  vrijednosti  (Recimo,    čista  okolina,  proširenje  obitelji)  koje  igraju  ulogu  u  toj  situaciji?  Na  koje  interese, prava ili blagostanja treba obratiti pažnju?    Neki  znanstvenici,  posebno  etičari  u  području  medicine  i  zaštite  okoline,  već  slijede  takvu  vrstu  istraživanja.  Netko  će  možda  pomisliti  da  sociobiologija  može  pružiti  posebno  značajan  doprinos  u  tako  općenitom  pothvatu  time  što  nam  otkriva  naše  najdublje  i  najskrivenije  čežnje.  A  kada  ih  spoznamo,  steći  ćemo  cjelovitije  razumijevanje  ljudske  sreće,  pa  ćemo  prosvjetljenije  primijenjivati  naša  temeljna  etička  načela.  U  svojoj  knjizi  Sociobiologija:  u  potrazi  za  ljudskom  prirodom,  pomalo  pretjerano ali iscrpno, pokazao sam da su najpoznatiji sociobiološki pokušaji da se otkrije podrijetlo  ljudske  prirode,  krajnje  nedostatni;  i  da  ako  želimo  nadvladati  te  nedostatke,  evolucione  ideje  moramo integrirati u neurologiju, psihologiju i različite dijelove društvenih znanosti.    * * *    

  4.   

  Wilsonove  tvrdnje  o  statusu  etičkih  sudova  vrlo  je  teško  shvatiti.  Jasno  je  to  da  on  poriče  objektivnost  moralnih  načela  ako  sadrže  želje  ili  naredbe  božanstva.  (Ta  je  metaetička  teorija  neuvjerljiva  već  od  Platonova  Eutifrona).  On  naširoko  piše  kao  da  je  sociobiologija  pružila  konačni  negativni  odgovor  na  pitanje  o  objektivnosti  etike.  U  jednoj  ranijoj  formulaciji,  Wilson  zastupa  jednostavni oblik emotivizma kada tvrdi: “Svi filozofi sude o svojim osobnim emotivnim odgovorima  na  različite  alternative  kao  da  su  u  najmanju  ruku  pitali  neko  skriveno  proročište.  To  se  proročište  međutim  nalazi  u  dubokim  emocionalnim  središtima  mozga,  najvjerojatnije  u  limbičkom  sustavu,  u  složenom  kompleksu  stanica  neurona  i  hormona  koji  se  nalazi  odmah  ispod  “misaonog”  dijela  moždanih  polutki.  Ljudske  emotivne  reakcije  i  sveobuhvatni  etički  postupci  koji  na  njima  počivaju,  programirane su prirodnom selekcijom tijekom tisuća generacija.”    Kada  shvatimo  da  je  riječ  o  redukciji  na  moždani  aparat,  Wilsonov  je  prikaz  vrlo  jednostavan.  Sadržaj  etičkih  tvrdnji  iscrpljuje  se  time  što  ćemo  ga  preoblikovati  pojmovima  naših  emocionalnih  reakcija. Ljudi koji se slažu s tvrdnjom “Ubijanje nedužne djece je moralno pogrešno”, prema Wilsonu  samo se priklanjaju svojem osjećaju odvratnosti, a to se može izreći i tako da tvrdimo da nam se od  toga  okreće  želudac.  Istu  vrstu  metaetike  srećemo  i  u  tekstovima  novijeg  datuma,  recimo,    u  već  spomenutom demantiju tvrdnje da su “etičke istine vansomatske”.    Unatoč  tomu,  postoje  mjesta  i  eksplicitne  formulacije  koje  proturječe  jednostavnim  emotivističkim  tumačenjima  Wilsonovih  tvrdnji.  Ruse  i  Wilson  naoko  podržavaju  stav  da  tvrdnja  “ubojstvo  je  grijeh”  sadrži  nešto  više  od  tvrdnje  “ne  sviđa  mi  se  ubijanje”.  Isto  tako,  nakon  što  su  negirali  da  su  etičke  istine  izvansomatske,  oni  tvrde  da  “naši  najjači  osjećaji  o  ispravnom  i  pogrešnom”  trebaju  funkcionirati  kao  “temelji  naših  etičkih  kodeksa”,  a  njihov  članak  završava  vizionarskom  nadom  prema  kojoj  će  nam  istraživanje  omogućiti  spoznaju  “kako  naši  kratkoročni  moralni  uvidi  vode  k  dugoročnijim  potrebama  i  kako  će  se  pomoću  odgovarajućih  korektiva  moći  oblikovati  moralni  kodeksi  trajnijeg  karaktera.”  Prema  mojem  tumačenju,  Wilson  i  Ruse  vjeruju  da  neke naše sklonosti i nesklonosti, odnosno na njima utemeljeni moralni sudovi izdaju naše najdublje  čežnje i  potrebe, pa se zbog toga zadatak oblikovanja “objektivnoga” (“trajnoga” ili “korigiranoga”)  morala sastoji u ustanovljavanju čežnji i potreba, kako bismo prihvatili ona načela koja ih potiču.    U svojim ranijim djelima Wilson obrađuje teme koje nisu suglasne s jednostavnom emotivističkom  metaetikom.  On  je  ,  recimo,    uvjeren  da  različite  populacije  ili  različite  skupine  u  istoj  populaciji  moraju imati različite “moralne standarde”. Razlike među populacijama za emotivizam očito stvaraju  poteškoće.    Sa  stajališta  emotivizma,  osobe  s  nastranim  socijalnim  ponašanjem,  koje  slijede  svoju  “limbičku objavu” i u skladu s njom muče djecu, stoje na istome stupnju s ljudima koji njeguju čudne  prehrambene navike. Nas to može razbjesniti, a naša nesklonost takvim navikama može dovesti i do  toga djelovanja protiv njih. No, ako netko od nas zatraži opravdanje naših postupaka, onda ćemo u  skladu s emotivističkim stavom morati priznati da ne postoji stajalište s kojeg bi naše djelovanje bilo  objektivno  vrednije  od  onih  djelovanja  koje  smo  željeli  spriječiti.  Čudaci  slijede  naredbe  svojega  hipotalamusa, a mi slijedimo naredbe svojega.    Pretpostavljam  da  su  Wilson  (kao  i  Lumsden  i  Ruse)  razapeti  između  tih  dvaju  stavova.  Jedan  zagovara  čvrsti  kurs  prema  etičkoj  objektivnosti,  on  izvlači  “dalekosežne  posljedice”  prema  kojima  nema “izvansomatskih” izvora etičkih istina, te stoga prihvaća emotivističku metaetiku. Na nesreću,  kada  biološke  rezultate  želi  iskoristiti  za  poboljšanje  etičkoga  kodeksa,  taj  stav  dovodi  Wilsonov  projekt do apsurda; osim toga on dovodi do daljnje neugodne posljedice, a to je da ne postoji nikakav  razlog na temelju kojega bismo mogli optužiti ljude koje smatramo moralno perverznima.    * * *  

  Ovaj  ću  odlomak  završiti  kratkim  osvrtom  na  argumentaciju  koja  se  skriva  iza  Wilsonovih  emotivističkih sklonosti. Svatko tko zastupa objektivnost etike, suočen je s teškoćom objašnjavanja u  čemu  se  ona  sastoji.  Skeptici  će  argumentirati  na  sljedeći  način,  ako  su  etičke  maksime  objektivne,  onda one moraju biti ili objektivno istinite ili objektivno lažne. Ako su objektivno istinite ili objektivno  lažne,  onda  je  to  zbog  toga  što  u  sebi  imaju  snagu  da  se  slože  ili  ne  slože  s  moralnim  poretkom,  s  carstvom  apstraktnih  objekata  (vrijednosti)  koje  postoje  neovisno  o  prirodnom  poretku.  Veoma  je  sporno  postoji  li  takav  poredak,  ali  čak  i  da  postoji,  on  bi  ostao  potpuna  zagonetka.  U  tom  bismo  slučaju  očito  bili  prisiljeni  postulirati  neku  etičku  intuiciju  uz  čiju  bismo  pomoć  mogli  doći  do  temeljnih moralnih činjenica. Tada bismo morali objasniti kako funkcionira ta spoznaja, a osim toga  morali bismo objasniti kako se moralni poredak i etička intuicija uklapaju u naturalističku sliku svijeta.    Poricanje  “izvansomatskih”  izvora  moralne  istine  temelji  se  po  mom  mišljenju  na  takvoj  vrsti  skeptične argumentacije, koja predstavlja opasnost da postane klin između postignuća naših etičkih  uvjerenja  i  uvjerenja  na  području  fizike  i  biologije.  Zanimljivo  je  da  se  na  isti  način  može  razviti  i  argument koji će dovesti u pitanje objektivnost matematike. Kako gotovo ne postoji filozof koji bi bio  spreman  odreći  se  ideje  matematičke  objektivnosti,  filozofija  matematike  pruža  niz  mogućnosti  odupiranja  ovoj  skeptičnoj  paraleli.  Ekstremni  platoničari  prihvaćaju  stav  skeptika  da  objektivnost  iziskuje jedan apstraktan matematički red, te pokušavaju neposredno pokazati kako je moguć pristup  tome  redu  na  naturalističkoj  osnovi.  Drugi  prihvaćaju  objektivnost  matematike,  ali  ne  postavljaju  zahtjev da matematičke tvrdnje moraju biti objektivno istinite ili lažne. Treći pak pokušavaju razviti  pojam  matematičke  istine  koja  ne  pretpostavlja  postojanje  apstraktnih  objekata,  a  četvrti  priznaju  egzistenciju apstraktnih objekata, ali se žele odreći matematičke intuicije.    U  slučaju  etike  mogući  su  analogni  koraci.  Mogli  bismo  ,  recimo,    tvrditi  da  su  neki  stavovi  objektivno opravdani, a da pri tome ne tvrdimo ništa o njihovoj istinitosti. Ili pak možemo napustiti  korespondencijsku  teoriju  istine  za  etičke  sudove,  kako  bismo  zastupali  stav  da  je  etički  sud  istinit  onda kada bi ga razumno biće prihvatilo zbog toga što je po njemu opravdano postupati. Isto je tako  moguće prihvatiti tezu da postoji moralni poredak, pri čemu ćemo ga definirati naturalistički, time što  ćemo, poput utilitarista, predložiti da se moralno dobro izjednači s maksimalizacijom ljudske sreće ili  tvrditi  da  se  moralna  ispravnost  sastoji  u  zahtjevu  za  moralnim  dobrom.  Daljnja  je  opcija  tvrdnja  o  stvarnom  postojanju  izvanprirodnih  vrijednosti,  koje  su  nam,  međutim,  dostupne  na  sasvim  normalan  način,  recimo,    pomoću  opažanja  drugih  ljudi  i  njihova  ponašanja.  Napokon,  također  je  moguće  da  zastupnici  etičke  objektivnosti  sakupe  i  prihvate  argumente  skeptika,  a  da  pri  tom  ipak  pokušaju naturalistički definirati fenomen koji je skepticima nepojmljiv.    Nadam  se  da  ova  kratka  skica  mogućnosti,  po  sebi  dokazuje  kako  prenagljena  argumentacija  u  prilog  emotivističke  metaetike  jednostavno  zanemaruje  velik  broj  metaetičkih  alternativa:  naime,  onih najvažnijih, tj. upravo onih, koje su tijekom povijesti etičke teorije prikazali “oni isuviše mudri”.  Nikakvi  rezultati  najnovije  evolucione  biologije  ili  neurologije  ne  isključuju  takve  alternative.  Ako  dakle  strategija  (C)  počiva  na  ideji  da  nam  sociobiologija  može  pružiti  brzi  dokaz  za  emotivističku  metaetiku, onda taj projekt počiva na teškoj zabludi.    Ako  Wilson  i  njegovi  kolege  žele  ponuditi  neku  konkurirajuću  metaetičku  teoriju,  koja  će  se  pozivati na njihova uvjeravanja o tome kako sociobiologija može ponuditi bolje (postojanije) moralne  kodekse, onda oni moraju objasniti u čemu se sastoji ta teorija i na koje se biološke nalaze poziva.  Dok takva objašnjenja ne postoje, strategiju (C) moramo odbaciti kao krajnje nesuvislu.   

  5.   

  Kada  je  riječ  o  potrazi  za  novim  normativnim  načelima,  prema  projektu  (D),  nije  posve  jasno  obećaje  li  Wilson  nešto  i  želi  li  stvarno  nešto  pružiti.  U  njegovim  ranim  člancima  postoje  skice  za  poboljšani moral koji bi morao nastati iz biološke analize.  Wilson piše:    “Teoretičari  nove  etike  ponajprije  će  se  morati  pozabaviti  s  kardinalnom  vrijednošću  preživljavanja  ljudskih  gena,  tj.  cjelovitog  zajedničkog  poola  koji  se  stvarao  generacijama.  Gotovo  nikome  nije  jasno  koje  su posljedice  bujnog  djelovanja  spolne  reprodukcije  i  koliko  su  prema  tome  beznačajne  linije  srodstva.  Prilog  DNK  jednoga  pojedinca  gotovo  je  jednak  cijelim  generacijama  i  otprilike  će  se  ravnomjerno  raspoređivati  na  sve  buduće  generacije...  Pojedinac  je  samo  jedna  trenutna  kombinacija  gena  koja  nastaje  iz  toga  poola,  jedna  kombinacija,  čiji  će  se  materijal  nasljeđivanja ubrzo opet rastvoriti u tome poolu.”    Po mom sudu, Wilson ovdje zagovara temeljno etičko načelo koje možemo formulirati na sljedeći  način:    (W)  Ljudska  bića  moraju  učiniti  sve  što  im  je  na  raspolaganju  kako  bi  osigurala  daljnji  opstanak  zajedničkog genetskog poola vrste Homo sapiens.    Wilson osim toga brani stav koji kaže da to načelo nije izvedeno iz nekog višeg moralnog načela,  već da je opravdano isključivo pomoću određenih činjenica seksualne reprodukcije. Wilson ne vidi da  je zaključak iz činjenica na vrijednosti pogrešan, kao što ne vidi da postoji apsolutna razlika između  “jest”  i  “treba  biti”.  On  zbog  toga  činjenicu  spolnosti  očito  smatra  premisom  (S)  iz  koje  izvodi  argument u prilog (W):    (S)  DNK  nekog  pojedinca  naslijeđen  je  od  mnogih  ljudi  prijašnjih  generacija  i  nakon  njegove  reprodukcije, rasporedit će se na mnoge osobe budućih generacija.    Sada ću pokušati ispitati ispravnost (W) i argument (S) koji bi trebao slijediti iz (W).    Očito je da se (W) ne može deducirati iz (S). Isto je tako očito da nikakvi priznati načini induktivne  ili  statističke  argumentacije  ne  mogu  opravdati  taj  prijelaz.  Kao  posljednju  mogućnost  možemo  predložiti da je (W) najbolje objašnjenje za (S) i da je na temelju (S) (W) prihvatljivo. Prolazni šarm te  ideje ubrzo nestaje kada shvatimo da se (S) može objasniti samo genetikom, ali ne i etikom.    Postoje brojne mogućnosti da se unošenjem etičkih premisa opravda prijelaz iz (S) na (W); takvo  bi  unošenje  međutim  potkrijepljivalo  prilično  nesporni  projekt  (B),  ali  ne  i  potragu  za  temeljnim  moralnim  načelima  iz  strategije  (D).  Bez  takvog  ubacivanja  zaključak  je  tako  očito  pogrešan  da  se  moramo zapitati zašto Wilson vjeruje da može zaobići tradicionalnu kritiku zaključka iz činjenica na  vrijednosti.    Pogreška  Wilsonove  metode  odražava  se  u  vrsti  temeljnog  moralnog  načela  koje  je  utvrdio.  To  načelo  (W),  naime,  propisuje  (blago  rečeno)  moralno  vrlo  sumnjive  postupke.  Pretpostavimo  na  primjer  situaciju  općeg  atomskog  uništenja  svijeta,  u  kojoj  preživljavanje  ljudskog  genetskog  poola  ovisi o sparivanju dvaju osoba. Pretpostavimo također da se jedna od tih osoba, zbog nekog razloga,  ne  želi  s  drugom  spariti,  recimo,  zbog  toga  što  se  ne  želi  podsijećati  na  ružnu  prošlost  ili  zbog  spoznaje  da  će  potomci  imati  loš  život,  zbog  bolesti  i  sl.)  Načelo  (W)  u  tim  uvjetima  zahtijeva,  da  osoba  koja  se  želi  spariti,  u  slučaju  potrebe  upotrijebi  čak  i  ekstremne  oblike  nasilja,  kako  bi  na  sparivanje prisilila osobu koja se ne želi spariti, a zahtijeva čak i ubojstvo čovjeka koji bi želio spriječiti  takvo nasilje nad tom osobom. U ovome primjeru jasno se vidi sukob između posljedica načela (W) i  drugih  etičkih  načela,  posebno  onih  koja  podržavaju  pravo  na  autonomiju  pojedinca.  Takav  se  scenarij može i proširiti, ako uzmemo u obzir povećanu bijedu budućeg pokoljenja već rečenog para...  Sukobljeni s teškoćama načela (W), slabu će nam utjehu pružiti misao da naš DNK dolazi od brojnih  osoba  i  da  će  se  takvim  sparivanjem  proširiti  na  brojne  druge  generacije.  U  raspravi  su  sukobljene 

relativne vrijednosti prava na egzistenciju budućih generacija (koje će možda živjeti u lošim uvjetima)  i pravo postojećih ljudi na samoodređenje. Biološke činjenice o reprodukciji ne pružaju nam nikakve  informacije o takvom sukobu.    U novijim člancima Wilson se ne izjašnjava tako izravno o načelima “znanstvene etike”. Biološka  istraživanja  obećaju  da  će  u  budućnosti  doći  do  poboljšanja  moralnih  kodeksa.  Lumsden  i  Wilson  pišu:  “Tek  kada  će  ljudi  shvatiti  fizikalni  temelj  moralnoga  mišljenja  i  kada  će  uzeti  u  obzir  njegovo  evoluciono  značenje,  moći  će  razviti  sposobnost  svijesnog  oblikovanja  svoga  života.  Tada  će  biti  sposobniji odlučiti se za moralne zakone i za izbor onih oblika društvenoga suživota koji su potrebni  za osiguranje valjanosti tih zakona.”    Kada  je  riječ  o  tome  kako  formulirati  ta  temeljna  moralna  načela,  Ruse  i  Wilson  su  začuđujuće  suzdržljivi...  Njihov  jedini  primjer  etičke  maksime  nije  eksplicitno  formuliran,  ali  kako  govore  o  izbjegavanju incesta, on se može izraziti sljedećim riječima: “Ne sparuj se sa svojim rođacima.” Ako je  to uopće čisto moralno načelo, nipošto nije središnje, a kamoli temeljno.    Najdublji  problemi  za  Wilsonove,  Lumsdenove  i  Ruseove  sociobiološke  etike  mogu  se  jasno  shvatiti  kada  pogledamo  na  koji  način  obrađuju  najtemeljnija  i  najteža  normativna  pitanja.  Kada  s  jedne  strane  imamo  na  umu  John  Rawlsova  načela  pravednosti,  a  s  druge  strane  određene  teze  o  dopuštenosti pobačaja (tvrdnje o jednom vrlo teškom moralnom pitanju), onda vidimo kako je nužno  procijeniti  prava,  interese  i  odgovornosti  različitih  strana.  Socio‐biologija  uopće  nema  odgovore  na  pitanje  kako  odvagnuti  te  potencijalno  sukobljene  interese,  prava  i  odgovornosti.  Čak  i  da  smo  uvjereni  u  sposobnost  sociobiologije  da  označi  najdublje  ljudske  porive  i  kada  bismo  iz  toga  mogli  pokazati kako treba postići trajnu sreću nekog pojedinca, preostao bi nam još uvijek temeljni zadatak  procjene  konkurentnih  potreba  i  planova  različitih  ljudi.  U  jezgri  sociobiološke  etike  postoji  jedna  velika  rupa,  koja  se  pokazuje  čim  se  sjetimo  scenarija  zadnjeg  ljudskog  para  i  katastrofe  koju  on  stvara  za  Wilsonovo  načelo  (W).  Ni  u  kasnijim  radovima  Wilson,  Lumsden  i  Ruse  nigdje  je  ne  pokušavaju popraviti.    ... Da je Wilson utilitarist, on bi na pitanje o procjeni konkurentnih ciljeva mogao odgovoriti tako  da kaže da se moralno dobro sastoji u maksimiranju ukupne ljudske sreće; on bi mogao priznati da to  temeljno  moralno  načelo  stoji  izvan  sociobiološke  etike  i  istodobno  tvrditi,  da  nam  sociobiologija,  time što prezentira naše evolutivno izgrađene želje, pokazuje bit ljudske sreće. Kao što smo već rekli  glede strategije (B) imamo dovoljno razloga za sumnju u to, pruža li nam sociobiologija uopće uvid u  naše  “najdublje  porive”.  U  svakom  slučaju  svođenje  sociobiologije  na  utilitarizam  još  nije  potpuna  naturalizacija etike, kako tvrdi Wilsonova retorika.    Kako  bismo  mogli  predočiti  ono  što  najjače  pokreće  Wilsonova  razmišljanja,  moramo  se  pozvati  na načelo koje leži izvan sociobiologije. Suprotstavljanjem “kratkoročnih moralnih problema” našim  “dugoročnim potrebama”, Ruse i Wilson se zanose nadom da će nam biološka istraživanja i njihova  jasna slika o nama samima, pomoći u reformiranju naših moralnih sustava. No, takve reforme moraju  se rukovoditi načelom, koje će moći vrednovati zadovoljenje različitih želja u životu pojedinca. Zašto  zadovoljenje  dugoročnih  potreba  treba  imati  prednost  pred  trenutnim  požudama?  Standardni  filozofski odgovor na to pitanje često pretpostavlja da pravilni put prema maksimalizaciji cjelokupne  životne  sreće  pojedinca  treba  uzeti  u  obzir  i  izvjesni  diskontinuitet  budućnosti.  No,  bez  obzira  je  li  neki  takav  odgovor  primjeren,  ako  želi  da  njegova  vizija  reforme  morala  uopće  ima  smisla,  Wilson  treba  neko  načelo  koje  će  preuzeti  ulogu  takvoga  vrednovanja.  Wilsonovi  članci  ne  pružaju  nam  razloge  da  strategiju  (D)  shvatimo  kao  bilo  što  drugo  doli  kao  grešku.  Njegov  program  moralne  reforme pretpostavlja jednu nebiološku etiku, čiju bijedu često optužuje.   

 

  6.       Sada  kada  sam  razmotrio  četiri  načina  “biologizacije”  etike,  postavit  ću  nekoliko  pitanja  sociobiološkim  etičarima.  Prva  zadaća  svake  sociobiološke  etike  sastoji  se  u  tome  da  nam  u  potpunosti  objasni  koji  od  tih  projekata  treba  slijediti.  Prava  razmjena  biologije  i  moralne  filozofije  moći će se postići tek kada se ti vrsni biolozi potrude da odrede što misle pod “biologizacijom” etike.     Projekt (A) vrlo je blizak suvremenim biološkim i antropološkim istraživanjima. Ljudska sposobnost  moralne refleksije predstavlja fenotipsku karakteristiku čiju povijest možemo smisleno istraživati. No,  znanstvenici  koji  je  žele  rekonstruirati,  dobro  bi  učinili  kada  bi  se  pitali  koriste  li  najbolje  metode  artikulacije koevolutivnih procesa i izbjegavaju li adapcionističke zamke vulgarnoga darvinizma.    Projekt  (B)  nadovezuje  se  na  brojne  vrijedne  radove  objavljene  na  području  normativne  etike  tijekom zadnjih desetljeća. Upotrebom empirijskih informacija, filozofi i stručnjaci iz drugih disciplina  artikulirali  su  različite  tipove  moralnih  teorija  kojima  rješavaju  urgentne  konkretne  probleme.  Ako  sociobiološki etičari žele tom istraživanju nešto pridonijeti, oni moraju priznati nužnost izvanbioloških  moralnih načela. Oni također moraju razmisliti za koje su etičke probleme sociobiološke informacije  korisne  i  je  li  ljudska  sociobiologija  uopće  u  stanju  pružiti  takve  informacije.  Premda  je  projekt  (B)  puno  skromniji  od  projekata  Edwarda  Wilsona  i  njegovih  kolega,  u  svojoj  sam  knjizi  Sociobiologija:  potraga  za  ljudskom  prirodom  obrazložio  zašto  sumnjam  da  je  ljudska  sociobiologija  u  stanju  to  učiniti.    Varijante refrena “nema morala bez biologije” navode socio‐biologe na zanimljiv projekt (C). Tu se  etičari  moraju  pitati,  vjeruju  li,  da  su  neki  moralni  sudovi  istiniti  a  drugi  pogrešni.  Ako  vjeruju  u  moralnu istinitost i pogrešnost, oni moraju biti spremni da kažu u čemu se temelji takva istinitost i  pogrešnost.  Oni  koji  vjeruju  da  se  moralni  sudovi  osoba  izražavaju  pomoću  njihovih  trenutnih  impulsa, moraju nam objasniti kako treba postupati s osobama koje imaju te promjenljive impulse.  Ako  pak  pretpostavimo  da  moral  izražava  “najdublje”  ljudske  želje,  onda  bez  pozivanja  na  izvanbiološka moralna načela moramo pokazati zašto određene želje pojedinca imaju prednost i kako  treba vrednovati sukobljene želje različitih pojedinaca.    Napokon,  znanstvenici  koji  slijede  projekt  (D),  oni  koji  smatraju  da  je  biologija  izvor  temeljnih  normativnih  načela,  najbolje  će  zastupati  svoju  stvar  ako  navedu  takva  načela,  ako  za  njih  pruže  biološke potvrde i ako jasno izlože kako treba izvesti vrijednosti iz činjenica.  Bez pozivanja na neko  posebno moralno načelo, šuplje će zvučati tvrdnja da je “naturalistički pogrešan zaključak posljednjih  godina izgubio na snazi”; kao da je argument kojim se moral izvodi iz biologije uopće bio pružen...    Bilo bi budalasto od filozofa tvrditi da sociobiologija ništa ne može pružiti etici. Povijest znanosti  puna je primjera da su se ideje koje su ispočetka izgledale besmislene, naposljetku ipak isplatile. Bilo  je naravno još i više besmislenih ideja koje smo s pravom zaboravili. Da bismo imali uspjeha, kritiku  moramo  uzeti  ozbiljno  i  ne  smijemo  je  zanemariti.  No,  znanstvenici  koje  inspirira  Wilsonova  vizija  reformacije moralnih kodeksa pomoću biologije imaju pred sobom još velik posao.      Preveo: Darko Polšek 

Ludwig Siep  

ŠTO JE ALTRUIZAM?*       

  1.       Kakvo je značenje sociobioloških istraživanja o “altruističkom” ponašanju za filozofsku etiku? Etika  je tradicionalno učenje o pravilnom postupanju, a filozofska etika preispituje kriterije i razloge zbog  kojih  određene  preporuke  za  djelovanje  nazivamo  “ispravnim”.  “Altruističko”  ponašanje  u  etičkom  smislu zasigurno pripada načinima ponašanja koje gotovo uvijek nazivamo “dobrim” ili “ispravnim”.  Budući da se nagonski postupci često izjednačavaju s egoizmom, altruističko ponašanje treba pružiti  potvrdu za to da možemo postupati i drukčije, a ne samo nagonski, naime, “slobodno”; da li je takav  zahtjev postavljen s pravom, još ćemo vidjeti. Ako, dakle, altruističkoga ponašanja nema ili ako takvo  ponašanje nije “slobodno” zato što je određeno samo nekim pravilima i naredbama, onda se čini da  je etici oduzeto tlo na kojemu se temelji. Tvrdi li sociobiologija tako nešto i ako da, kakva opravdanja  pruža za to?    Prije negoli razjasnimo to pitanje, moramo nešto reći o pojmu “altruizma”. Sasvim je moguće da  sociobiologija  i  filozofska  etika  istom  riječju  govore  o  dvije  posve  različite  stvari.  Budući  da  sociobiologija tim pojmom označava načine ponašanja koji su zajednički posve različitim bićima, ona  mora  apstrahirati  od  specifično  ljudskih  karakteristika  ponašanja,  naime,  upravo  od  onih  od  kojih  polazi etika. U etici je, naprotiv, riječ o ponašanju jednog svjesnog bića koje može procijeniti buduće  posljedice svoga djelovanja i zbog  toga on zna  da ga se budućnost tiče;  u etici je riječ o djelovanju  jednoga  bića  pred  kojim  stoji  problem  odluke,  zato  što  ono  može  procijeniti  alternative  i  imati  potrebu  da  razložno  odluči  o  tome  za  koju  da  se  opredijeli.  Naravno,  moguće  je  da  je  barem  ovo  potonje  iluzija;  ali  da  bismo  to  utvrdili  potrebni  su  nam  jaki  dokazi  i  drugo,  ta  tvrdnja  može  sama  imati  posljedice  za  naše  djelovanje.  I  o  tome  će  još  biti  riječi.  Sociobiologija,  naprotiv,  prvenstveno  govori  o  ponašanju  živih  bića  kojima  takva  obilježja  ne  možemo  pripisati  bez  izvjesnog  “antropomorfizma”.  Ako  “djelovanjem”  nazivamo  samo  svjesno  ponašanje  za  koje  možemo  pružiti  razloge  i  ciljeve,  kako  se  to  obično  u  običnom  govoru  u  etici  i  radi,  onda  sociobiologija  uobičajene  pojmove  djelovanja  mora  najprije  očistiti  od  njihovih  “intencionalnih”  značenja.  Stoga  se  “altruizmom”  u  sociobiologiji  definiraju  načini  ponašanja,  koji  “objektivno”  drugome  pojedincu  pružaju  više  koristi  negoli  prvome;  barem  u  određenom  vremenu  nakon  takvoga  ponašanja.  O  namjerama,  motivima,  interesima,  razlozima  ponašanja  toga  pojedinca  tu  ne  može  biti  riječi.  Nasuprot  tome,  etika  djelovanje  naziva  “altruističkim”  upravo  zbog  njegovih  razloga,  a  ne  zbog  rezultata:  naime,  onda  kada  su  prednosti  za  drugoga  plod  namjere  i  cilja,  a  ne  kada  se  one  samo  uzimaju u obzir, kada su nenamjeravane ili čak kada su postignute bez želje onoga koji djeluje.    Pojmovi  se  još  više  udaljavaju  jedni  od  drugih  kada  uzmemo  u  obzir  “podvrste”  sociobiološkog  altruizma. Često naime, razlikujemo “jaki” i “slabi” altruizam. Samo “jaki” altruizam definitivno šteti  pojedincu  time  što  donosi  prednosti  drugome.  Drugi,  tzv.  “recipročni”  altruizam,  sastoji  se  u  rezultatima koji će djelatnome pojedincu kasnije sami donijeti koristi. Takav altruizam, kada svjesno i  voljno podrazumijeva recipročno djelovanje drugoga, u etici se ubraja u postupanja prema vlastitome  interesu. On može biti moralno neutralan, kada u ukupnoj bilanci ne šteti drugome ili kada se štetu  ne uzima u obzir; ali on može čak biti i egoistično djelovanje kada je riječ o šteti za ukupnu bilancu. 

Kada  površno  promatramo,  sociobiolozi  i  filozofi,  dakle,  isto  ponašanje  nazivaju  suprotnim  pojmovima.  To  je  zbog  toga  što  je  njima  stalo  do  različitih  stvari:  jednima  je  stalo  do  faktičnog,  a  možda  i  dugoročnog  raspoređivanja  koristi  iz  djelovanja,  a  drugima  je  stalo  do  razloga  i  ciljeva  djelovanja.    Pa  ipak,  spor  između  sociobiologa  i  etičara  ne  može  se  izjednačiti  s  “kabinetskom”  tezom,  koja  kaže da je naprosto riječ o tomu da biolozi i etičari govore o različitim stvarima. Možda oba tabora  govore  o  istome  “predmetu”,  naime,  o  istome  tj.  ljudskom  načinu  ponašanja,  pri  čemu  ga  prvi  tumače  kao  svjesno,  herojsko  nadilaženje  samih  sebe,  a  drugi  kao  diktirani,  prirodni  nagon  za  reprodukcijom vlastitih gena, točnije svojih kopija. Tako barem tvrde mnogi sociobiolozi.    Pojašnjenje  ili  čak  odluka  u  tome  sporu  predpostavlja,  osim  pojmovnog  razlikovanja,  još  nešto.  Čovjek bi, naime, morao znati koliko je urođenoga u ljudskome ponašanju ili djelovanju ili koliko je  pod  utjecajem  urođenih  dispozicija,  koliko  je  pod  utjecajem  učenja  i  iskustva  pojedinca,  a  koliko  je  pod utjecajem odgoja i tradicije. Ta pitanja još uopće nisu riješena, a odgovor na njih postaje, čini se,  sve teži. Još Rousseau je smatrao da se ono specifično u čovjeku sastoji u njegovoj “perfektabilnosti”,  sposobnosti usavršavanja, u njegovoj sposobnosti razvoja i učenja. Suvremena je biologija potvrdila  da  je  čovjek  u  svakom  slučaju  jedno  “plastično”  biće,  biće  sposobno  za  učenje.  Čak  je  i  razvoj  ljudskoga mozga (izgradnja sinapsi) pod utjecajem “iskustva”, odnosno susreta s okolinom. U fazi, u  kojoj razvoj djeteta još nije potpuno završen, započinje sticanje jezika i od tada će “njegova iskustva  bitno  odrediti  tradicijom  nasljeđeni  pojmovi,  odnosi  među  značenjima  i  tehnike,  koje  mu  njegova  kultura pruža za njihovo savladavanje.” Ako se čak i kod životinja bez genetskog determinizma može  dokazati da postoji poduka, učenje i promjena tradicija, recimo,  napjeva ili upotrebe oruđa, onda je  teza  genetskog  determinizma  u  ljudskome  ponašanju  neodrživa.  To  ne  isključuje  mogućnost  da  “nasljedni  faktori  u  grubim  crtama  ne  određuju  rubne  uvjete  učenja  (posebno  motivacije)  ili  da  ne  određuju  tendenciozne  procese  razvoja  jedinke.”  Isto  tako,  to  ne  znači  da  u  objašnjenju  ,  recimo,   žalovanja  odraslih  prilikom  smrti  njihove  djece,  treba  tražiti  nasljedne  tendencije  tj.  urođene  dispozicije  za  interkulturalnu  predaju  o  ponašanju  među  odraslima.  No,  “kvantitativno”  određenje  urođenih,  tjelesnih,  naučenih,  svjesnih  i  drugih  faktora  koji  određuju  ponašanje,  postaje  veliki  metodološki  problem.  Čak  i  kada  se  neko  vrlo  prošireno  ponašanje  dobro  uklapa  u  biološko  objašnjenje, to još nikako ne dokazuje, da ne postoje još bitniji kulturni (recimo,  religiozni) razlozi ili  uzroci.     Ako sociobiologija ne tvrdi ili ne uspijeva utvrditi, da postoji potpuni determinizam u ponašanju, u  čemu se onda sastoji filozofski zanimljiv spor o altruizmu? Prvo: što tvrdi sociobiologija? Bez sumnje  to  da  postoje  urođene  i  nasljedne  karakteristike  načina  ponašanja  jedinke,  koje  genetski  srodnoj  jedinki  mogu  donijeti  više  prednosti  negoli  njoj  samoj.  Nadalje,  da  se  te  nasljedne  karakteristike  mogu  proširiti  i  na  utjecaj  na  ne‐srodne  jedinke  ili  čak  na  jedinke  različitih  vrsta;  riječ  je  o  djelovanjima koja će u pravilu donijeti recipročnu korist za prvu jedinku.    Obje  su  teze  nove  s  obzirom  na  svoj  genetski  i  biokemijski  temelj,  ali  ne  i  s  obzirom  na  njihov  sadržaj. Da po prirodi imamo dispoziciju za brigu za potomstvo i srodnike, znala je već antička etika.  Isto je tako već dugo, zasigurno od Aristotela, poznata ljudska sklonost prema “obostrano korisnom  partnerstvu”.  Temeljno  obilježje  sociobiologije  moglo  bi  se  dakle  sastojati  u  tome  da  sve  u  etici  utvrđene  oblike  altruizma  izvede  iz  gorenavedenih  dviju  teza,  a  time  naposljetku  iz  “genetičkog  egoizma”. Postavit ćemo si dakle zadatak (o kojemu je riječ u sljedećem poglavlju) da provjerimo koje  su  to  već  utvrđene  vrste  altruizma  u  etici  i  kakvu  imaju  relevanciju  za  etiku.  I  bez  “ega”,  geni  su  biokemijske jedinice. Oni sadrže određeni program za proizvodnju proteina koji izgrađuju i održavaju  organizam. Pomoću tako izgrađenih organa, kao i pomoću hormona, enzima i drugih tvari, oni mogu 

utjecati  na  dispozicije  za  ponašanje.  No,  oni  sami,  naravno,  ne  posjeduju  sposobnost  ponašanja  ili  biranja  različitih  ponašanja.  Njima  ne  preostaje  ništa  drugo  doli  praćenja  biokemijskih  naredbi.  A  ponašanje organizama, time što je nagonski određeno ka reproduciranju gena, ne djeluje “samo za  volju  reprodukcije  gena”.  Čak  je  i  izraz  “naredba”  samo  jedna  metafora  iz  područja  ljudskoga  djelovanja i govora; geni sadrže i prenose samo biokemijske informacije.         

  2.      Etika postoji sve otkad postoje problemi odlučivanja. Tek kada ćemo naša buduća djelovanja moći  izračunati  džepnim  računalom,  strogi  će  determinizam  postati  nešto  više  od  misaone  igre.  No,  možemo  posumnjati  u  to,  možemo  li  s  našim  dosadašnjim  pojmovima  i  jezičnim  oblicima  uopće  predočiti  jedno  takvo  stanje.  Dosad  su  ljudi  za  odluke  tražili  svakodnevne  kao  i  životne  razloge  tj.  opravdanja.  Samo  onoga  tko  može  odgovoriti  na  pitanje  “Zašto  si  to  učinio”,  možemo  nazvati  djelujućim,  a  ne  puko  refleksnim,  reagirajućim  ili  puko  vegetirajućim  bićem.  Problemi  odlučivanja  nisu samo konkretni problemi: kako izabrati poziv, partnera, mjesto stanovanja, itd. već su određeni i  općim pravilima, kao što su pitanja, moram li na nešto obratiti pažnju, trebam li sljediti zlatno pravilo,  hoću  li  “nasukati  svoje  lađe”,  itd.  Pitanja  vlastite  koristi  odnosno  obzira  ili  davanja  prednosti  drugome, dakle pitanja altruizma, pri tome igraju veliku ulogu. To će nam biti još jasnije kada etičke  maksime  promotrimo  u  povijesnoj  perspektivi:  zapovjed  “ljubi  bližnjega  svoga”,  uključujući  i  neprijatelja,  stoji  u  središtu  kršćanske  tradicije,  za  razliku  od  ,  recimo,    grčke.  I  “prosvjetiteljske”  filozofske etike, poput Kantove i utilitarističke, zadržavaju taj primat altruizma. Po Kantu, nužno treba  zahtijevati  “tuđe”,  ali  ne  i  svoje  blaženstvo,  a  po  utilitaristima  treba  tražiti  maksimalizaciju  blagostanja  svih  (anticipirano)  uključenih  pojedinaca.  Mogu  li  se  te  naredbe  ispuniti  i  mogu  li  one  uopće  motivirati  djelovanja,  već  je  dugo  sporno.  Bilo  kako  mu  drago  iz  etičke  perspektive  postoje  različiti  oblici  altruizma.  Možemo  ih  razlikovati  prema  stupnju  izvjesnosti  i  prema  “adresatima”,  prema drugima, zbog čijeg se dobra djeluje. U prvome smislu, spontane reakcije osjećaja najprije se  moraju  razlikovati  prema  izračunljivoj  svrhovitosti,  a  onda  iz  altruističkih  djelovanja  prema  dobro  promišljenim  razlozima,  treba  izgraditi  vlastiti  etički  “sustav”.  Naravno  da  takvim  razlikovanjima  ne  možemo razvrstati sva djelovanja; spontanitet i razmišljanje katkada se ne isključuju.    Postoji i druga perspektiva. U tom drugom smislu, možemo razlikovati djelovanja koja imaju za cilj  korist  zajednice  kojoj  pripada  i  djelatni  pojedinac  od  onih  djelovanja  koja  su  učinjena  zbog  koristi  nekog drugog pojedinca. Prvoj vrsti pripadaju , recimo,  “domoljubna” djela i drugi oblici djelovanja  za solidarnost grupe; drugoj vrsti pripadaju dobročinstva za prijatelje ili strance. Na razini djelovanja s  namjerama i razlozima, prvi oblik predstavlja jednu vrstu recipročnog altruizma, kada subjekt sam na  neki  način  profitira  od  toga  djelovanja,  a  ta  korist  može  biti  i  samo  “posmrtna  slava”.  Altruizam,  drukčije negoli u pojmu prijateljstva, za koji je već Aristotel rekao da pripada pravednom, obostrano  korisnom partnerstvu, sadrži izvjesnu “asimetriju” između vlastitoga žrtvovanja i zahvalnosti. Da mi  unatoč tomu gotovo uvijek imamo posla sa smijesom onoga “što se čini zbog drugoga” i onoga “što  se čini radi sebe samih”, doći će do izražaja u problemu mogućnosti čistog altruizma.    Međutim,  sve  su  to  još  “deskriptivna”  razlikovanja,  koja  nemaju  nikakve  veze  s  etičkim  procjenama.  Hoćemo  li  spontana  “herojska”  djela  zbog  sućuti  ili  “nereflektiranog  domoljublja”  više  vrednovati  od  dobropromišljenih  i  utemeljenih  djela  koja  se  odriču  koristi,  ovisi  o  tomu  je  li  nam 

temelj vrednovanja pojedinačno djelo ili “opće važenje” pravila na kojemu je ono utemeljeno. O toj  razlici etičkih pozicija ovdje nije riječ. Ključno je pitanje za filozofsku etiku uopće, pitanje može li nam  uspjeti  izvođenje  svih  vrsta  altruističkog  ponašanja  iz  “genetskog  egoizma”.  Čini  se  da  je  na  nj  najlakše odgovoriti pri spontanim, afektivnim radnjama u prilog druge osobe ili zajednice, a najteže  kod utemeljenih radnji za dobrobit pojedinca ili svih drugih, ukoliko takve radnje uopće postoje.    Sućut  je  altruistički  afekt,  koji  od  antike  ima  posebnu  važnost  za  etiku.  Sućut  možemo  smatrati  pozitivnom  i  negativnom.  Ovisno  o  tome  na  koji  način  promatramo  odnos  afekata  i  nepristrano  ispravnih  djelovanja,  sućut  će  biti  ili  temelj  razvoja  naklonosti,  obzira  prema  svim  ljudima  (recimo,  kod Rousseaua, Humea, Schopenhauera), eventualno čak i prema svim osjetilno sposobnim bićima ili  će  pak  biti  poremećaj  jasne,  od  afekta  neovisne  spoznaje  o  ispravnosti  (primjerice  kod  Platona,  Spinoze  i  Kanta).  U  pravilu,  sućut  se  smatra  nečim  specifično  ljudskim.  Prema  suvremenom  stanju  etioloških  i  razvojnopsiholoških  istraživanja,  sućut  pretpostavlja  barem  empatiju,  tj.  sposobnost  uživljavanja  u  osjećaje  drugih;  ona  se  pojavljuje  vjerojatno  kod  nekih  primata  (čimpanzi  i  orangutana),  a  kod  djece  se  razvija  na  predjezičnome  stupnju  (između  16  i  24  mjeseca).  Barem  sposobnost  za  nju,  pristupačna  je  sociobiološkom  objašnjenju.  Empatija  očito  služi  socijalnoj  kompetenciji a time i statusu skupine. Ostavit ću otvorenim pitanje, nije li njezin razvoj bolje objasniti  grupnom  selekcijom,  umjesto  genetskom.  No,  poteškoće  za  sociobiološko  objašnjenje  mogu  se  proširiti:  prvo,  ljudi  pokazuju  spontano  uživljavanje  i  sućut  i  prema  članovima  drugih  rasa,  pa  čak  i  prema  ne‐ljudskim  bićima.  Drugo,  tu  je  sposobnost  “racionalizacije”:  obzirnost,  pomoć  i  dobronamjernost mogu postati kulturne obaveze koje neovisno o bilo kakvim spontanim sklonostima  očekujemo ili zahtijevamo od drugih.    Sposobnost ispunjavanja takvih zahtjeva zbog vlastitih stavova, te sposobnost nadređivanja tuđeg  dobra  vlastitom,  upravo  je  ono  što  filozofsku  etiku  doista  zanima.  O  toj  mogućnosti  postoji  tradicionalno  bogata  filozofska  rasprava.  Platonički  i  dijelom  aristotelijanski  pojam  svrsishodnog  ponašanja,  ogrnut  dobrim  tj.  primjerenim  stanjem,  novovjekovna  je  znanost  zamijenila  pojmom  kauzalnih  sila.  Od  tada,  kao  motivirajuće  sile  djelovanja,  vrijede  samo  nagoni,  koje  određuje  želja  pojedinca  za  samoodržanjem  i  ukus.  Spomenimo  samo  jedan  svakodnevni  primjer:  za  staru  “teleološku”  etiku,  misao  “žena  X  treba  to  hitnije  od  mene”,  bila  je  dovoljna  da  se  uzdržimo  od  predmeta ili šanse, a u najvećem broju novovjekovnih etika, tu misao prati i sljedeća predodžba “za  mene će biti puno ugodnije stanje, ako žena X dobije tu prednost umjesto mene”.    Iz toga je jasno, da taj altruistički postupak po “teoriji motivacije” nužno podrazumijeva nešto što  se  odnosi  i  na  sam  subjekt,  postupak  koji  će  najčešće  voditi  k  poricanju  ostvarenja  ili  barem  do  njegove  “čistoće”.    Zbog  toga  najutjecajnije  etike,  poput  Kantove,  altruistički  motivirane  postupke  svrstavaju u “hedonističke”. Altruistički postupak je prema tome moralan samo onda, kada se može  svesti  na  želju  za  zakonitim  poretkom  ljudskih  pravila  ponašanja  (na  tzv.  “ćudoredni  zakon”).  Sociobiologija se uopće ne tiče jedne  takve etike, jer altruizam  koji objašnjava sociobiologija za nju  uopće  nije  moralan.  No,  razradu  altruizma  ne  moramo  slijediti  tako  daleko  kao  Kant.  U  stvarnosti  navedena  teorija  motivacije  počiva  na  “monokauzalnom”  pojednostavljenju.  Odluka  za  jedan  altruistički postupak, kada je riječ o izboru među alternativama, bez sumnje znači odluku za stvaranje  stanja koje je dobro za djelatni subjekt. Da nije dobar u smislu poželjnosti, do njega ne bi ni došlo.  Kritičarima altruizma možemo priznati da djelatni subjekt očito želi postići to stanje kako bi pomogao  ili kako barem ne bi spriječio neko stanje. Dakle on ima i interes da on bude taj koji djeluje altruistički,  u ovom slučaju ili češće. No, kako mi nismo sposobni registrirati reakcije na naše djelo i procijeniti je  li naše djelo više ili manje poželjno, u pravilu ćemo biti zainteresirani za tuđe altruističko ponašanje  prema  nama  samima.  Mi  imamo  “normativnu  sliku  samih  sebe”,  čije  priznanje,  katkada  čak  i  kroz 

osporavanje (recimo,  u slučaju kada želimo šokirati ili provocirati), želimo od drugih. No, sve to ne  isključuje  da  radnju  poduzimamo,  primarno,  uglavnom  ili  čak  gotovo  isključivo  s  ciljem  da  drugima  učinimo dobro, da pazimo na druge, da od drugih zahtijevamo itd. O čisto prividnom altruizmu može  biti  riječi  samo  kada  je  sticanje  ili  potvrda  normativne  slike  o  samome  sebi  “pravi”,  prevladavajući  motiv ili jedini razlog za djelovanje.    Morali  bismo  još  malo  raspraviti  o  tomu,  na  koji  je  način  nastala  ta  normativna  slika  o  samima  sebi. I sama činjenica da želimo biti pažljivi, osjetljivi, od pomoći, može počivati na uvidu u zahtjeve  drugih,  na  osjećaju  za  primjerene  reakcije  i  na  naknadnoj  refleksiji  o  tome.  Drugim  riječima,  sama  egzistencija naše želje za postajanjem altruistima, može ukazati na to da imamo altruističke motive i  razloge. Pri tome će u igri biti potreba za priznanjem i za samopotvrđivanjem. Mi znamo kako je teško  identificirati, ne samo kod drugih, već i kod samih sebe, koji su to prevladavajući, “pravi” motivi. No,  da bismo dokazali tezu o nemogućnosti altruizma (u etičkom smislu) dovoljno je pokazati mogućnost  postojanja smjese altruističkih i egoističkih motiva, u kojoj katkada čak prevladavaju prvi. Nemoguć je  samo onaj postupak, u kojemu za djelatnika, prema kauzalnoj, ne‐teleološkoj teoriji motivacije, nema  ničega dobrog. Jer djelatnik koji ima samosvjest i preferencije, uvijek za sebe izvlači nešto dobro. On  ima i interese prema samome sebi ili tzv. “brigu za samoga sebe”. No, to ne mora biti primarni, pravi,  djelatni razlog. To može biti i podređeni, neintendirani cilj.    Na  sličnoj  varci  počiva  i  kritika  prema  kojoj  mi  ne  možemo  željeti  ništa  dobra  za  nekog  drugog,  zato  što  uvijek  kada  govorimo  o  dobrome,  primjenjujemo  vlastite  vrijednosti.  Pri  našoj  procjeni,  uvijek bismo se postavili u ulogu drugoga kojemu bismo istodobno pripisali vlastite perspektive. To bi  značilo  da  želje,  osjećaje,  interese  drugih  uopće  ne  možemo  spoznati.  A  to  opet  uključuje  da  i  verbalni i neverbalni izrazi interesa drugih, možda znače nešto sasvim drugo...     

  3.       Ukoliko  ne  postoji  nikakav  načelni  razlog  koji  bi  ukazivao  na  istinitost  teze  o  altruističnim  postupcima  kao  predradnjama  za  egoistična  očekivanja,  zbog  čega  je  onda  sociobiološka  teza  o  altruizmu značajna za etiku? Po mom mišljenju u sljedeća dva stava:    Prvo,  ne  postoji  nikakav  biološki  tj.  genetski  razlog  da  sve  postupke  potčinimo  onom  “egoističnom”, motivaciji koja se prvenstveno oslanja na osobnu korist pojedinca.    Drugo,  svaka  etika  mora  računati  s  jakom  prirodnom  tendencijom  prema  srodničkoj,  skupnoj  solidarnosti i prema partnerstvu zbog koristi.    Što to znači da etičke zapovjedi moraju računati s prirodnim tendencijama ponašanja? Moramo se  podsjetiti, da pod “postupkom” ne podrazumijevamo puke tjelesne reflekse poput “primijetio sam da  sam  pomaknuo  ruku”  ili  s  nekontroliranim  izljevima  temperamenta,  već  poželjna  stanja  koja  se  odnose  na  želje  i  druge  odnose  prema  nečemu,  mnijenja  o  stvarima,  kao  i  “proračunatu”  izradu  koraka (tjelesnih pokreta i duhovnih aktivnosti). Tjelesne potrebe i dispozicije moraju istodobno proći  kroz  filter  interpretacija  i  mnijenja,  kako  bi  postale  razlozi  za  djelovanje.  Recimo,  načini  prehrane  rijetko postoje bez navika, rituala i osobnih maksima (poput: “vrijeme je da nešto pojedem”). Već je  Aristotel  znao  da  se  emocije  ne  pokazuju  zbog  podražaja,  već  pomoću  interpretacija  predodžbi  (poput:  “to  je  bila  uvreda”),  pomoću  tumačenja  koja  nisu  neovisna  o  kulturnim  vrijednostima  i  o  obrascima  ponašanja.  U  kojoj  će  mjeri  tjelesne  potrebe,  sklonosti  i  emocije  postati  djelatne,  ovisi  naravno  o  njihovoj  jačini,  ali  isto  tako  i  o  tome  koliko  ih  podupiru  ili  priječe  različita  mišljenja.  Tim  mišljenjima mogu pripadati i mnijenja o načelima životnog ponašanja. Kod asketa će tjelesne potrebe 

ili  sklonosti  teže  postati  razlozi  za  djelovanje  negoli  kod  hedonista.  Za  nepristranog  promatrača  ljudskog  ponašanja  isto  tako  nema  sumnje  da  se  “ekstremna  mišljenja”  poput  asketskih  ili  jako  altruističkih  religija  i  svjetonazora  o  svojstvima  svijeta  i  o  njegovim  poželjnim  stanjima,  mogu  izbalansirati jakim tjelesnim sklonostima. Što više se neka etika želi proširiti, to manje može graditi na  ekstremnim  mišljenjima  i  na  njima  izgrađenim  motivacijama,  to  više  mora  računati  s  čovjekovim  prirodnim  dispozicijama.  “Moralni  heroizam”  možemo  očekivati  samo  kod  jedne  male  skupine  samodiscipliniranih  pojedinaca  ili  pod  velikim  disciplinskim  pritiskom  izvana  (“seljački  moral”)  ili  odozgo (svećenici, vladari). U povijesnom razvoju etike ogleda se upravo oslobođenje pojedinca od  takvoga pritiska.    Biologija ponašanja, kao teorija genetskog utjecaja, a ne čvrste determinacije ljudskih tendencija u  postupanju,  ne  može  nas  u  potpunosti  podučiti  s  kojim  prirodnim  dispozicijama  moraju  računati  moralne  zapovjedi  ili  prijedlozi.  To  očito  nije  stalno  prevladavanje  sklonosti  prema  vlastitoj  koristi  “pod  svaku  cijenu”.  Zasigurno  moramo  poći  od  jakih  tendencija  koje  podupiru  genetski  srodne  pojedince  i  partnere  razmjene,  s  onima  s  kojima  pojedinac  u  svom  životu  često  ima  posla.  Kod  pojedinca  koji  živi  u  skupini,  to  su  prije  svega  članovi  vlastite  skupine.  U  tom  smislu  etika  može  u  potpunosti pretpostaviti altruističke dispozicije.     No,  to  je  ne  priječi  u  traganju  za  temeljima  takvih  dispozicija,  u  proširivanju  kruga  adresata  altruističkog  ponašanja,  te  uvjeravanju  pojedinaca  u  to.  Postupno  prevladavanje  razlike  između  “ljudi”  (članova  vlastite  skupine)  s  jedne  strane,    te  “barbara”,  nevjernika”,  nižih  ljudi,  (stranaca)  s  druge, u povijesti ćudoređa i religije jedna je od nesumnjivih tendencija, premda s mnogo “padova”.    Približavanje  etičkoga  mišljenja  znanstvenoj  spoznaji  koja  je  započela  već  s  grčkom  filozofijom,  pokazuje, da se u potrazi za “pravilnim djelovanjem”, kao i u znanosti treba apstrahirati od vlastite,  osobne perspektive, kako bismo uvidjeli što treba drugi, druga skupina ili čovječanstvo, što im hitnije  treba  negoli  meni,  čega  se  mogu  odreći  itd.  No,  etika  se  neposredno  emocionalnom,  zainteresiranom, biološkom i socijalnom pojedincu obraća drukčije negoli teorijska znanost. Možemo  li zahtijevati načelan, univerzalan i trajan zaborav pojedinačnih i “genetski egoističnih” koristi, krajnje  je upitno. Čak i kada bi se pojedinac razvio u asketskog altruistu, koji bi dobro za druge ili sve mogao  trajno nadrediti vlastitoj koristi iz toga bi se teško mogla razviti tradicija, stabilni životni oblik koji će  slijediti  njegove  buduće  generacije.  Konverzije  tog  tipa  rijetko  se  održavaju  cijeli  život,  a  još  rjeđe  traju generacijama, posebno kada nade za onostrano obeštećenje postaju sve slabije; to je posljedica  znanstvene  sekularizacije  i  socijalne  emancipacije.  A  prisilni  altruizam,  kako  stalno  iznova  pokazuju  socijalni  eksperimenti  ovoga  stoljeća,  na  duge  je  staze  još  manje  koristan  od  zaštite  privatnih,  obiteljskih i grupnih interesa pomoću zakona, prava i moralnih apela.    Etičke  zapovjedi  i  pravila  ne  smiju  pretjerivati  sa  zahtjevima  prema  čovjekovoj  prirodi.  One  to  međutim čine kada atruizam načelno nadređuju zaštiti obitelji, prijatelja i partnera. Kada se ne krše  temeljna prava i pravno stečeni zahtjevi drugoga, preferencije prema bližnjemu nisu nelegitimne. Još  je  jedno  takvo  pretjerivanje  kada  se  preferencije  jedne  vrste  kritizira  drugom,  kao  što  je  slučaj  s  utilitarističkom  kritikom  “speciesizma”.  Doduše  ne  postoje  razlozi  zbog  kojih  bismo  druge  vrste  tretirali  kao  dosad,  bezgranično  korisnim  stvarima  za  ljude.  No,  njihovi  navodni  interesi  pred  čovjekovu prirodu postavljaju još jedno altruističko pretjerivanje. Riječ je međutim o tomu da se: a)  zahtjevi živih bića, b) prava koja pripadaju svim ljudima na isti način i c) potrebe, koje drugi trebaju  ispuniti,  kada  ih  suprotstavimo  prirodnoj  sklonosti  prema  interesima  bližnjih,  dijelom  trebaju  odmjeriti,  a  dijelom  braniti.  I  zbog  toga  postoji  moralna  refleksija  i  filozofska  etika,  a  pri  tome  ona  mogu naučiti nešto i iz biologije ponašanja.   

  Preveo: Darko Polšek   

     

Bilješke o autorima:      Arthur  Caplan  (1950‐  )  bio  je  voditelj  Hastings  Centra  u  New  Yorku,  Centra  biomedicinske  etike  Sveučilišta  u  Minnesoti, a trenutno je ravnatelj Centra za bioetiku, Pennsylvanijskog sveučilišta. Bavio se etikom u znanosti,  posebno  u  medicini,  i  znanstvenim  sukobima.  Glavna  su  mu  djela:  Vrijedno  razmišljanja:  sporovi  u  doba  medicinskih  čuda  (1997.),  Moralne  stvari  (1995.),  Recepti  za  našu  budućnost  (1993),  Da  sam  bogat,  da  li  bih  mogao kupiti gušteraču? (1992), Svakodnevna etika (1990).      David Barash, autor je brojnih knjiga o sociobiologiji, medicini, ekologiji i politici: Sociobiologija i ponašanje; Zec  i  kornjača;  Kultura,  biologija  i  ljudska  priroda;  Socijalno  ponašanje  i  ekologija  svizaca;  Istraživanje  starenja;  Uvod u mirovne studije; Spiljski čovjek i bomba; i dr.      Theodosius Dobzhansky (1900‐1975) nakon studija biologije, postaje asistent na Kijevskom sveučilištu, i docent  na  Sveučilištu  u  Lenjingradu  (do  1927).  Nakon  specijalizacije  u  SAD,  ostaje  na  Sveučilištu  u  Pasadeni  (1929),  predaje  na  Sveučilištu  Columbia  (1940),  od  1962.  na  Rockefellerovom  sveučilištu,  a  do  kraja  života  na  Kalifornijskom  sveučilištu  u  Davisu.  Objavio  je  više  od  20  knjiga  i  600  znanstvenih  radova  o  usporednoj  anatomiji, paleontologiji i genetici prirodnih populacija. Pod naslovom Genetika prirodnih populacija objavio je  seriju  od  43  studije.  Osobito  su  značajne  još  knjige  Genetika  i  postanak  vrsta  (1937)  i  Evolucija  čovječanstva  (1962).      Charles Robert Darwin (1809‐1882), studirao medicinu na Sveučilištu u Edinburghu i teologiju na Sveučilištu u  Cambridgeu. Od 1831‐36. plovi brodom Beagle oko svijeta. Za neke, najvažniji znanstvenik u povijesti znanosti.  Utemeljitelj  teorije  evolucije  po  načelima  prirodne  i  spolne  selekcije.  Najvažnija  djela:  O  podrijetlu  vrsta  pomoću prirodne selekcije (1859), Postanak čovjeka i selekcija s obzirom na spolnost (1871) iz koje donosimo  neke isječke, te Varijacije životinja i biljaka u uvjetima domestifikacije (1868).    Konrad  Lorenz  (1903‐1989)  austrijski  zoolog,  dobitnik  Nobelove  nagrade  1973.  za  fiziologiju/medicinu,  utemeljitelj  etiologije,  discipline  za  proučavanje  ponašanja  životinja.  Bavio  se  raznim  disciplinama  i  problemskim  područjima,  a  u  ovome  zborniku  navodimo  primjer  njegove  teorije  (koja  se  danas  smatra  pogrešnom)  o  grupnoj  selekciji.  Autor  knjiga  O  takozvanom  zlu,  O  agresivnosti,  Stražnja  strana  zrcala,  Osam  smrtnih grijeha civiliziranoga čovječanstva, Godina sive guske i mnogih drugih.      Vero  Copner  Wynne‐Edwards  (1906‐  ),  umirovljeni  profesor  na  Odsjeku  prirodne  povijesti  sa  Sveučilišta  u  Aberdeenu. U njegovoj knjizi Disperzija životinja prema socijalnom ponašanju (1962) prvi je put eksplicirana u  to vrijeme dominantna teorija selekcije grupa, kojom se pokušala objasniti evolucija ponašanja u životinjskim  bitkama, stabilnost nekih ekoloških sustava, i spontano smanjenje prirodnog priraštaja određenih vrsta. O istoj  teoriji riječ je i u knjizi Evolucija pomoću grupne selekcije (1986).      John Maynard‐Smith biolog, umirovljeni profesor Sveučilišta u Sussexu, Brighton, prvi je primijenio teoriju igara  Von  Neumanna  i  Morgensterna  na  životinjsko  ponašanje  i  populacijsku  dinamiku,  i  ustanovio  pravila  tzv. 

“evoluciono stabilnih strategija”. Autor je knjiga Teorija evolucije (1956), Evolucija spolnosti (1978), Evolucija i  teorija igara (1982), Problemi biologije (1986), Je li Darwin bio u pravu (1988).      Edward  Osborne  Wilson  (1929‐  ),  “otac  sociobiologije”,  tvorac  “velike  sinteze”,  jedan  od  najpoznatijih  suvremenih američkih i svjetskih prirodnjaka i erudita, doktorirao je 1955. na Harvardu, a 1971. objavljuje svoju  prvu  veliku  knjigu  Društva  kukaca.  Svjetsku  slavu  donijela  mu  je  knjiga  Sociobiologija  iz  1976.  (Vidi  detaljniju  biografiju u članku Roberta Wrighta). U novije vrijeme bavi se ekologijom. Osim navedenih knjiga poznatije su  mu knjige O ljudskoj prirodi, Biofilija, Mravi i Raznovrsnost života.      Robert Wright, novinar i urednik znanstvene rubrike The New Republic, uglavnom prati trendove u informatici.  Autor je svojedobno vrlo hvaljene knjige Tri znanstvenika i njihovi bogovi (1988), u kojoj obrađuje biografije i  ideje Edwarda Fredkina, Edwarda Wilsona i Kennetha Bouldinga. Iz te knjige donosimo jedno poglavlje.      Michael Ruse (1940‐ ) profesor filozofije na Sveučilištu Guelph (Ontario, Kanada). Član Kanadskog kraljevskog  društva.  Urednik  časopisa  Biology  and  Philosophy.  Najvažnije  knjige:    Darwinism  Defended  (1982),  Taking  Darwin Seriously (1986), Philosophy of  Biology Today (1988), The Darwinian Paradigm (1989), From Monad to  Man (1997). Uredio je i vrijedan zbornik o sporu oko kreacionizma i evolucije pod naslovom But is it Science?  (1988). U ovome zborniku objavljujemo poglavlje iz njegove možda najznačajnije knjige Sociobiologija: smisao  ili besmisao (1979).      William D. Hamilton, (1936‐ ), profesor Odsjeka za zoologiju Imperial College u Londonu, a danas umirovljeni  profesor  Sveučilišta  u  Oxfordu,  jedan  je  od  najpoznatijih  darvinista  današnjice.  Poput  Triversa,  jedan  od  začetnika  “evolucione  psihologije”.  Objavio  je  brojne  utjecajne  članke:  “Altruizam  i  srodni  fenomeni”  (1972),  “Izvanredni omjeri spolova” (1967), “Geometrija sebičnog krda” (1971), “Oblikovanje starenja pomoću prirodne  selekcije” (1966) i dr.       Robert  Trivers,  voditelj  Muzeja  usporedne  zoologije  na  Sveučilištu  Harvard,  a  danas  predavač  zoologije  na  Sveučilištu  Rutgers  (New  Jersey),  po  nekima  vodeći  teoretičar  tzv.  “evolucione  psihologije”.  Primijenjivao  je  teoriju  igara  na  odnose  među  spolovima,  izradio  je  teoriju  “roditeljskog  uloga”  i  matematičku  raspodjelu  “genetičkog  interesa”  u  odnosu  između  roditelja  i  nasljednika,  te  formalizirao  teoriju  o  “recipročnom  altruizmu”. Glavna su mu djela Social Evolution (1985), te vrlo utjecajni članci “Evolucija recipročnog altruizma”  (1971), “Sukob roditelja i potomaka” (1974), te “Roditeljski ulog i spolna selekcija” (1972).      Matt Ridley, (1958‐ ), diplomirao zoologiju u Oxfordu. Dugogodišnji urednik za znanost u tjedniku Economist.  Kao  publicist  dobio  je  nagradu  Glaxo  za  pisanje  o  znanosti.  Uz  djelo  Warts  and  All,  objavio  je  knjigu  Crvena  kraljica,  iz  koje  donosimo  dva  poglavlja.  Ta  je  knjiga  nominirana  1994.  za  nagradu  Rhone‐Poulenc.  Njegova  najnovija knjiga o sociobiologiji nosi naslov Podrijetlo vrline (1996).    Richard Dawkins (1941‐ ), vjerojatno najpoznatiji zoolog današnjice, popularizator Hamiltonove, Williamsove i  Fisherove  teorije  o  genskoj  selekciji  ili  točnije  o  “sebičnom  genu”,  i  izumitelj  kompjutorskog  programa  za  simulaciju prirodne evolucije (Slijepi urar, 1986). Donedavno predavač na Sveučilištu u Oxfordu. (Danas stvara  kompjutorski program za simulaciju buduće evolucije ljudskog lica). Dobitnih brojnih uglednih nagrada za svoje  knjige i televizijske programe. Uz Sebični gen (1976) i Slijepi urar (1986) autor je knjiga Produženi fenotip, Rijeka  što teče iz raja, Uspon na nevjerojatnu planinu. 

    Stephen Jay Gould (1942‐ ), profesor evolucione biologije i paleontologije sa Harvardskog sveučilišta. Postao je  poznat 1972. godine po članku objavljenom zajedno s Nilesom Eldredgeom “Punktuirana ravnoteža: alternativa  gradualizmu  vrsta”.  Gould  i  Eldredge  napadaju  dvije  evolucione  i  paleontološke  dogme:  da  su  geofizičke  sile  koje su oblikovale život na zemlji bile tijekom prirodne povijesti uglavnom konstante; i Darwinovsku dogmu, da  se  vrste  mijenjaju  gradualistički,  tj.  postupno.  Kao  suradnici  Američkoga  muzeja  prirodne  povijesti,  Gould  i  Eldredge  su  tvrdili  kako  fosilni  ostaci  pokazuju  začudnu  količinu  konstantnosti,  odnosno  nepromjenljivosti,  upućujući  na  zaključak  da  nove  vrste  nastaju  naglo,  i  da  nakon  razdoblja  te  nagle  specijacije  slijedi  dugo  razdoblje  stabilnosti  ili  ravnoteže  vrste.  Gould  je  kao  najpoznatiji  popularizator  bioloških  ideja  autor  brojnih  članaka u časopisu Natural History, a potom u vrlo cijenjenim zbirkama eseja kao što su: Od vremena Darwina;  Ontogeneza i filogeneza; Pogrešna mjera čovjeka; Pandin palac; Kokošji zub i konjski palac; Smijeh plamenca;  Strijela vremena, vremenski krug; Divni život; Osam malih praščića; i napokon, Bravo za brontosaura, iz koje je  preveden članak u ovoj knjizi.      Robert  Axelrod,  profesor  političkih  znanosti  na  Sveučilištu  Michigan,  Ann  Arbor.  Jedan  od  najcitiranijih  teoretičara suvremene teorije igara, autor knjige Evolucija suradnje (1984). Proslavio se proširujući značaj tzv.  “zatvorenikove  dileme”.  Na  temelju  rezultata  kompjutorskog  natjecanja,  na  kojemu  su  sudionici  igrali  “ponovljenu  zatvorenikovu  dilemu”,  Axelrod  je  vrlo  rano,  kao  postdiplomac  (1980),  došao  do  dalekosežnih  zaključaka o prirodi suradnje u politici i biologiji, i o evoluciji etičkih normi.      Gerhard Vollmer (1943‐ ) nakon studija matematike, fizike i kemije u Münchenu, Berlinu i Freiburgu, promovira  iz fizike i filozofije, na temu evolucione spoznajne teorije. Predaje filozofiju znanosti na Sveučilištu u Hannoveru,  na Sveučilištu u Giessenu, a od 1991. predaje na Sveučilištu u Braunschweigu. Najvažnije publikacije: Evoluciona  spoznajna  teorija  (1975),  dvotomna  knjiga  Što  možemo  znati,  o  evolucionoj  spoznajnoj  teoriji  (1.  tom),  i  suvremenoj filozofiji prirode (drugi tom); Teorija znanosti u primjeni (1993), i zbirku eseja Misliti usput (1995).        Philip  Kitcher  (1947‐  )  nakon  studija  matematike,  povijesti  i  filozofije  znanosti  u  Cambridgeu  i  Princetonu,  predaje na Vassar College, Sveučilištu u Vermontu, Sveučilištu Minnesota, a od 1986. predaje na Kalifornijskom  sveučilištu  u  San  Diegu.  Objavio  je  knjige  Zloupotreba  znanosti  ‐  protiv  kreacionizma  (1982),  Priroda  matematičke  spoznaje  (1983),  Nadilaženje  ambicije:  Sociobiologija  i  pitanje  ljudske  prirode  (1985),  Unaprijeđenje znanosti (1993), te Životi koji dolaze (1996).      Ludwig Siep (1942‐ ), profesor Sveučilišta u Duisburgu. Od 1986. ravnatelj Instituta za filozofiju na Sveučilištu u  Munsteru. Bavi se praktičnom filozofijom. Najznačajnija djela: Etika u znanosti (1988), Osobni identitet (1983),  Praktična filozofija u Njemačkome idealizmu (1992).