Јудејске старине

ЈОСИФ ФЛАВИЈЕ

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ДВЕРИ

Flavius Josephus Апtiquitates Judaicae

П р е в е о са енглеског издања: Владан Добривојевић

Уредник: Владан Крстић

УВОД 1) О н и који се подухватају писања повести не прихватају се такве невоље, бар како ја то видим, из једног и увек истог, већ из многих разлога, јер се и такви људи међусобно веома много разликују. Неки од њих посвећују се овој врсти изучавања како би показали своју вештину у уобличавању грађе, те да би отуда стекли углед племенитог изражавања; други су, пак, они који п и ш у повести да би наградили оне које такве повести занимају, и већ су самим тим циљем поштеђени многих мука, будући да се слободно препуштају изношењу грађе преко стварних граница сопствених могућности; али постоје и они који су гоњени — било из потребе или принуде — да п и ш у дату повест стога што их занимају искључиво чињенице, те отуда у себи не могу п р о н а ћ и оправдање за преданост такБом олаком писању које би наводно служило, како се каже, на ползу потомству. И заиста, није мало оних који су подстакнути да изнедре повесне чињенице из мрака заборава на светлост дана, те да их предочавају на добробит јавности, у п р а в о због великог значаја који саме по себи поседују те голе чињенице око чијег се изношења овакви историчари трудно старају. Дакле, од ових неколико разлога за предузимање писања повести, морам признати да су два последња уједно и моји властити. А они ме воде све од када сам постао лично заинтересован за рат који смо ми Јевреји водили с Римљанима, те сам, познавајући посебна збивања у томе рату као и исход до којег је он довео, постао присиљен да отпочнем писање свеукупне историје као окриља свих ратних околности, и то у п р а в о стога што сам видео да други у својим списима изврћу истину о реченом. 2) Тако сам се, дакле, подухватио рада који почива пред вама, помишљајући како ће се он појавити пред свим Грцима' који његов садржај признају достојним проучавања; а ово стога што ће овај рад у себи садржавати све што је до нас преживело из наше старине, као и, у нарочитој мери, успостављање наших непоновљивих облика власти, онаквих какви су растумачени из хебрејских списа. И раније сам заправо већ имао намеру, онда када сам писао о рату^ да објасним ко су, у ствари, Јевреји по свом пореклу, што значи, рецимо, каквих су судбинских удеса они били предмет, по каквом су то законодавству били поучавани у смерној побожности и развијању својих особених врлина, какве су још ратове негда водили у далекој старини, све док нису и п р о т и в своје воље били уведени у овај последњи с Римљанима: али стога што би се овакво дело без сумње п р о ш и р и л о до веома великог обима, издвојио сам га у збирку засебних студија, од којих је свака имала своЈ властити почетак и закључак. Али, с одмицањем времена, као што обично бива са предузимањем тако замашних подухвата, постаЈао сам све уморниЈи и све спориЈе напредовао, будући да Је била реч о одиста великоЈ теми, и одиста тежак задатак превести чињенице наше историЈе на туђ, и уз то нама неблиски Је-

6

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

зик. Па ипак, било је неколико особа које су желеле да упознају нашу прошлост, те су ме и подстицале да наставим даље с радом; међу таквима, и испред свих других, био је Епафродитус^ човек који је љубитељ свих врста знања, али посебно одушевљен познавањем историје, које без сумње дугује својоЈ укључености у многе преокрете и светска збивања, решавана на високом нивоу одлучивања, у којима је показао изванредну снагу једне одличне природе, баш као и непоколебљиво одлучну моралност у свим искушавајућим приликама. Повиновао сам се, дакле, наговарањима овог човека који надахњује упадљивим поседовањем способности у свему што је корисно и умесно; тако сам одлучио да своје напоре п р и д р у ж и м његовим. Осим тога, био сам и постиђен могућношћу да допустим себи да склоност према лењости оствари јачи утицај нада мном него што га има задовољство, усто веома корисно, подношења напора захтеваних у проучавањима ове врсте: отуда сам се тргнуо, и п р о д у ж и о са радом у бодријем расположењу. Поред потоњих мотива, имао сам, међутим, и друге — а то је, најпре, чињеница да су и наши преци били вољни да пренесу таква сазнања другима, као и друга, такође неоспорна чињеница, да су неки међу Грцима поднели заиста много тешкоћа да би упознали све оно кроз шта је прошао наш народ — о којима сам много размишљао. 3) Тако сам, на пример, пронашао да је други Птоломејевић" био изванредно ревностан у свему што се тицало учења и прикупљања књига; да је он такође показивао нарочиту склоност да прибави превод нашег Закона — као и у њему садржаног описа успостављања нашег управног устројства — на грчки језик. При том, високи свештеник Елеазар, који ни по чему није заостајао за осталима међу нама, п о т о м ц и м а у истом достојанству свештеног чина, нипошто није позавидео нити ускратио горепоменутом краљу учешће у подухвату (иначе би га у супротном сасвим сигурно и лако одбио), већ је знао да је управо одувек било у нашем обичају да ништа од онога што ми код себе у в а ж а в а м о не ускраћујемо преношењу другима. Сагласно томе, сматрао сам да ми сасвим приличи да се истовремено и угледам на племенитост нашег високог свештеника, и да уједно претпоставим да чак и данас може бити много таквих љубитеља знања какав је био поменути краљ; јер он у своје време нипошто није могао прикупити све наше списе; већ су му они људи, који су као тумачи били послани у Александрију, дали само законодавне књиге, поред чијих тема, међутим, постоји и огроман број других разматраних питања у н а ш и м светим књигама. И баш ове друге, свете књиге, заправо, најпотпуније садрже нашу прошлост током минулих пет хиљада година — време током којег се догодило толико много необичних удеса, тако много ратних прилика, не мање великих учинака наших заповедника, као и преображаја у устроју наше управне власти. Надасве, пак, човек који би б р и ж љ и в о прегледао нашу повест, могао би из ње као нешто суштинско научити то да сви догађаји један другог уредно наследују, и то чак у невероватној мери, већ према односу спрам обећању награде блаженства које је Бог понудио — али то само онима који следе Његову вољу не дрзнувши се да прекрше Његове одличне законе: и такво происхођење тече глат-

УВОД

7

ко све док се људи, на било који начин, у име којекаквих испразности не одрекну јасног опажања тих закона, те оно што је некада било као прихваћено марљиво упражњавано, напрасно не постане даље непримењиво^; а тада, шта год од стране носилаца таквих промена било новоуспостављено као добар обичај, преобраћа се у неизлечиву пропаст. И отуда ја сада подстичем оне који нажљиво проучавају ове књиге да упуте своје мисли према Господу, те да испитају ум нашег древног законодавца, било да он јесте или није разумео своју праву природу начином достојним њега самог, и било да јесу или нису њему с правом приписана таква чинодејства сразмерна м о ћ и коју је постигао, као и било да јесте или није сачувао своје списе од оних недоличних кажа што су их други саставили (премда је, с о б з и р о м на велику удаљеност времена у којем је он живео, и он сам могао безбедно сковати такве лагарије); јер је он ж и в е о пре две хиљаде година; а у то, од нас тако неизмерно удаљено доба, ни сами песници нису били довољно одважни да утврде тачан родослов својих богова, а још мање поступке њихових изабраника, или њихових властитих закона. Отуда ћу, како будем даље одмицао, верно описивати оно што је садржано у н а ш и м записима о прошлости, и то с обзиром на тачно место у временском поретку коме припадају; јер већ сам, уосталом, и обећао да ћу у п р а в о тако ч и н и т и целим током овог свог предузећа, не додајући ниједну ствар ономе што записи садрже, нити, пак, одатле ма шта уклањајући. 4) Али, будући да читав наш духовни склоп зависи од мудрости Мојсија, нашег законодавца, не могу избећи да овде унапред не кажем понешто о њему самом, учинивши, наравно, то сасвим укратко, стога што би се, како сматрам, у супротном они који читају ове књиге могли упитати како долази до тога да моје казивање, које обећава извештај о законским и историјским чињеницама, садржи у себи тако много филозофије. Читалац, дакле, треба да зна да је сам Мојсије сматрао такво превазилажење чињеница неминовним, то јест да је и о н О сам, који је добро управљао својим животом, па још и другима даривао законе, пре свега, заправо, разматрао природу Божију; и да би, отуда, контемплирање о Б о ж и ј и м поступцима требало да буде основ према којем се у живљењу опонаша тај најбољи од свих узора — Божији — све дотле док је то у људској моћи, и настојати да се по њему влада — јер, ето, чак ни сам законодавац није могао имати иснравну мисао без таквог нутрења, нити би без њега иједна мисао коју би написао могла служити унапређењу врлина у читаоцима. О в и м хоћу да кажем да су Мојсијеви следбеници, без обзира на све друго, пре свега поучавани томе да је Бог отац и господар свих ствари, О н а ј који све достиже свевидећим оком, па отуда дарујући разлива благодат над онима који Га следе — али исто тако и уваљује у неизмерне јаде оне који не ходе стазама врлине. И тако, када је Мојсије бивао жељан да овој поуци учи своје сународнике, он није одмах започињао са успостављањем својих закона онако како су то други законодавци ч и н и л и — што значи: не, дакле, тек помоћу уговора и утанчавања разноразних регула између људи, него надасве узводећи умове ближњих као какве погледе уперене на Господа и Његово стварање света; и још их уз то непрестано уверавајући како смо

8

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ми људи најодличнији међу свим створењима Б о ж и ј и м на земљи. А онда, када их је једном довео дотле да се потчине религији, Мојсије их је лако убедио да се потчине и у свим осталим стварима. Овиме се однос који је народ успостављао према Мојсију неизмерно разликује од односа према другим законодавцима: јер, док су потоњи заправо у људима изазивали склоност да богове спознају пуким слеђењем поучних прича, неминовно се морало догађати да се уз помоћ оваквих п р о ф а н и х казивања неки међу најпрекорнијим људским п о р о ц и м а преносе у тумачење понашања богова — чиме су, дакако, зли људи могли бити опскрбљивани најдејствен и ј и м оправдањима за њихове властите опачине: ако богови тако чине, зашто не би и људи? Али је наш законодавац, у исти мах када је доказивао како је Бог поседник савршенства у врлини, такође претпостављао да се и људи могу и морају борити да у истој врлини и сами учествују; а онима који нису тако мислили, или су, пак,одбијали да у такво што поверују, он је прописивао најстроже казне. Ја отуда подстичем своје читаоце да читаво ово моје предузеће испитају с о б з и р о м на такво виђење — јер ће им се у том случају показати да у њему нема ничега несагласног било с Његовим величанством, било са Њ е г о в о м љубављу за човечанство; наиме, овде се све ствари своде на строге чињенице природе и свемира, чиме следим нашег законодавца који, и поред тога што о неким стварима говори мудро али загонетно, док друге обавија у подесне алегорије, ипак надасве полаже на јасно и изражајно објашњавање таквих ствари које захтевају непосредно тумачење. Они, међутим, који имају ум кадар да разабере дубље разлоге свих ствари, могу овде пронаћи веома чудновато филозофско схватање, од чијег ћу се растумачивања засад уздржати; али ако ми Бог допусти времена за то, потрудићу се да га преиспитам'" након што довршим текући рад. А сада ћу се упустити у повест о јеврејским старинама, након што најпре изнесем шта је то што је Мојсије рекао о стварању света, а што сам пронашао изложено у светим књигама на начин који ћу и сам следити.

КЊИГА ПРВА која покрива време од три хиљаде осам стотина тридесет три године ОД ПОСТАЊА ДО ИСАКОВЕ СМРТИ

ПОГЛАВЉЕ ПРВО С Т В А Р А Њ Е СВЕТА И Р А С П О Р Е Ђ И В А Њ Е ЕЛЕМЕНАТА 1) На почетку Бог створи небо и земљу. Али будући да земља није избијала до видела, већ беше прекривена дебелом тамом а ветар дуваше над њеном површином, Господ заповеди да настане светлост: па када и она постаде, Он узе читаву творевину и раздвоји светлост од таме; и једноме даде име Ноћ, а друго назва Дан: а рођењу светлости и времену починка даде имена Јутра и Вечери — и ово бејаше заиста дан први. Али је Мојсије рекао да је све ово описано стало у један дан, а разлог овоме мишљењу већ бих сада могао изнети; али будући да сам већ обећао како ћу сличне објашњавајуће разлоге свима стварима дати током самог разматрања, то ћу и излагање Мојсијевог становишта одложити до тог времена. Потом, након описаног, током другога дана, Господ постави небо понад читавога света, издвојивши га из свих осталих делова и предодредивши му да почива само за себе. Такође је уоколо поставио омотач јасности небеске и са небом је здружио на начин пријатан земљи, те га снабдео влажношћу, кишом и могућношћу да удељује милост јутарње росе. Трећег је дана Господ наложио оцедитој земљи да се појави, са морем које је окружаваше; и истога дана Он учини да семена и биљке н и к н у из земље. Четвртог је дана уресио небо Сунцем, Месецом и звездама, задавши им кретње и путање, да би се промене годишњих доба могле разабрати по разговетним знацима. Петог је дана Господ у ж и в о т извео створења, једнако она која пливају и која лете, те прва припадоше мору, а потоња ваздуху; такође их је разврстао у родове и по мешавини својстава, у ч и н и в ш и да се даље рађају, те да њихове врсте могу свеједнако расти и м н о ж и т и се. Шестог је дана створио четвороножне звери и подвојио их на мушке и женске; а истог је дана још и саздао човека. Сходно томе Мојсије каже да је у само шест дана створен свет и све што је у њему. И још каже да је седмом дану остављен одмор и предах од трудног делања; отуда потиче да ми славимо одмор од свих предузећа тога дана, и називамо га Сабатом, што је реч која на хебрејском језику у п р а в о означава починак. 2) Након што је описао окончање и седмог дана^ стварања, Мојсије почиње да говори филозофично; тако, у погледу настанка човека, он каже овако: да је Бог узео п р а ш и н у земну, и саздао човека, те му удахнуо дух и душу^ Овај је први човек назван Адамом, што на хебрејском језику значи Онај којије црвен, стога што је уобличен од згрудване црвене земље — јер се ова земља сматра девичанском и истинском. Бог је такође наложио уприличење свеколиких ж и в и х створења — након што их је створио као мушке и женске у њиховим врстама — Адаму који им је, опет, подарио она имена по којима се ова створења и данас називају. Али када је приметио да Адам нема женску пратњу, нити свога друштва, јер такво што и није било дотад створено, те да је с неверицом опазио ж и в о т и њ е које бе-

12

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ху већ подељене на женске и мушке, Бог је Адама успавао, те му извадио једно ребро и од њега сачинио жену; након чега је Адам ж е н у одмах према себи познао након што му је нриведена, и разумео да је она од њега саздана. Тако је жена на хебрејском језику прозвана Иса-, али је њено право име било Ева, што значи Мајка свега живог. 3) Мојсије даље каже да је Бог посадио рајски врт на истоку, намах у њему силно узгајивши све врсте биља; и да је међу њима било и дрво ж и вота, као и оног знања којим се могло спознати добро и зло; те да је, након што је довео Адама и Еву у врт, обома заповедио да се о биљкама старају. Тада врт већ беше наводњен једном р е к о м ' к о ј а је текла уоколо целе земље, подељена на четири дела. Од ових је Фисон, што је име које означава мноштво, својим током стизао до Индије, проналазећи излаз до мора, и од стране Грка је називан Гангом. Такође се и Еуфрат и Тигар сливају све док се не улију у Црвено море. Овде име Еуфрат, или Фрат, означава било расејање, или цвет, док Тигар, или Диглат, означава оно што је хитро, и повезано с ускошћу; а Геон протиче кроз Египат и означава оно што извире на истоку, што је управо значење које Грци називају Нилом. 4) Потом је Бог заповедио да Адам и његова жена могу јести плодове сваког другог биља све док се уздржавају онога са дрвета знања, и предсказао им да ће, уколико га се дотакну, овим доказати своју ништитељску и пропадљиву нарав. Али, како су сва ж и в а бића у почетку говорила ист и м језиком, догодило се да је змија, која је тада живела са Адамом и његовом женом, разоткрила своју завист према њиховом срећном живљењу у послушности заповестима Божијим. Јасно себи у п р и з о р и в ш и да ће у случају њихове непослушности ово двоје допасти кобне несреће, змија је са таквим злоћудним предумишљајем убедила ж е н у да окуси плод са дрвета знања, рекавши да се у њему находи познање добра и зла — што је, пак, оно знање које ће их, уколико га присвоје, водити ка срећном ж и в о ту, таквом који ни по чему неће бити подређен ономе што га Бог за себе има; и са таквим је наговором змија обрлатила жену, убедивши је да презре заповест Божију. А онда, након што је она сама окусила плода са дрвета ж и в о т а и остала задовољна његовим укусом, жена је наговорила Адама да и сам исто поступи. Али одмах пошто су тако учинили, приметише да су намах постали једно пред другим наги; и осетивши срам да се такви показују пред осталим сазданим тварима и другим створењима, они убр30 нађоше нешто чиме ће се покрити — јер је дрво изоштрило моћ њиховог разумевања — а то беше лишће смоквино. И, већ отпавши од сваке скромности, они се тако увезаше лишћем, мислећи да су сада срећнији но што су раније били, будући да су открили нешто без чега дотле као да поч и в а х у у оскудици. Али нетом пошто Бог стиже у врт рајски, Адам, који је раније уобичајавао да са Богом разговара, знајући јасном свешћу да је зло поступио, одступи од те навике. О в а к в о понашање је изненадило Бога, те Он упита који је узрок такве промене у владању, и зашто се Адам, који је све дотле у ж и в а о у свакој прилици разговора, сада од ње уклања и од ње узмиче. Но како Адам не одговараше, будући свестан да је прекршио заповест Божију, Бог му се овако обрати: „На почелу вам предодредих, те-

КЊИГА ПРВА

13

би и жени твојој, како можете водити блажен живот, без иједне патње, бриге или немира душе; и да све ствари које могу доприносити вашем задовољству и у ж и в а њ у морају узрастати по мом провиђењу и уз властито сагласје, без икаквог вашег старања и труда: јер би вас труд и напорно старање убрзо постарили и смрт више не би била у недохватној даљини. Али сада си ти злоупотребио моју добру вољу и усудио се да непослухом одговориш на моје заповести, те ти тако ћутња није знак врлине, него твоје зле савести." Адам, међутим, тада покуша да оправда свој грех, и да од Бога измоли опроштај тиме што ће сву к р и в и ц у за учињено свалити на своју жену; те тако рече да га је она обманула, чиме према њој постаде оптужитељ; жена, пак, са своје стране, окриви змију. Али Бог Адаму свеједно додели казну, већ и стога што се овај тако слабовољно повиновао савету ж е н и н о м — и тако изрече одлуку да земља више неће рађати плодовима по свом властитом сагласју, већ да ће чак и уз трудно обделавање људских руку само неким плодовима рађати, док ће друге надаље одбијати да им дарује. И још Бог осуди жену на патнички напор рађања, и на оштре болове приликом извођења новорођенчади из у т р о б е у ж и в о т — а ово стога што је Адама убедила истим оним наговором којим је и змија њу, те га је тако довела до несрећне коби. Бог такође одузе змији моћ говора, разгневљен њеним злоћудним држањем према Адаму. Поред тога, Бог унесе отров под језик змијски, и учини је непријатељем људи које упути да своје ударце вазда усмере на њену главу, што је место где од описаног дана почива њена пакосна злотворност према људима и где ће се најлакше одмерити њихова освета за учињено. И још Бог одузе змији моћ употребе ногу, и осуди је да пузи по тлу. А када Бог досуди ове казне, он истера Адама и Еву из рајског врта и прогна их на друго место.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО О А Д А М О В О М П О Т О М С Т В У И ДЕСЕТ Н А С Л Е Д Н И Х КОЛЕНА ОД АДАМА ДО ПОТОПА 1) Адам и Ева имали су два сина: старијем дадоше име Каин које, протумачено, означава поседовање-, млађег, пак, назваше Авељом, именом које означава тугу. О н и су такође имали и кћери. А двојици браће беше удовољено посве р а з л и ч и т и м начинима живљења: јер је Авељ, млађи, био љубитељ правичности, а стога што је вера у Господа била присутна у свим његовим делима, он се одликоваше врлином, и нрипаде му занимање пастира. Каин, пак, не само да, насупрот брату, беше зао у сваком погледу, већ је био и сасвим предан пожуди стицања, те тако прво чему се домисли беше начин на који ће поорати земљу. Зато се и догодило да је Каин убио Авеља, и то у околностима које описујемо. Двојица браће, наиме, решише да принесу ж р т в у Господу и стога Каин донесе плодове земље и свога ратарског труда, а Авељ донесе млеко и прворођенчад свога стада; и Бог беше задовољнији овим потоњим жртвовањем, будући да је оно природно

14

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

исходило из оног што је имало његову сагласност, за разлику од оног што беше добијено као плод домишљаја пожудног човека и насиљем над природом. Отуда произађе да Каин остаде у гневу према своме брату Авељу којег Господ испред њега истакну у милости. И тако он посече брата, па потом сакри његово тело, мислећи да тако избегне откриће злочина. Али Господ, који је знао шта је учињено, дође пред Каина и упита га шта се догодило са братом његовим којега није видео много дана, иако беше свикнут да их раније обојицу виђа у разговору. Каин, затечен, посумња у своју намеру, и не могаше се одлучити који би одговор дао Господу. Тако испрва рече да је и сам у недоумици поводом братовљевог нестанка; али потом, када га Бог, својом одлучном решеношћу да разоткрије оно што се догодило, нагна да се изјасни, Каин изјави да није на њему да буде братов ни чувар ни заштитник, нити да, пак, буде мотрилац онога што се са братом збива. Али Бог тада заузврат о п т у ж и Каина да је брата убио, овим речима: „Питао сам се откуда то да ти не знаш шта је од твога брата постало, ти, који си га својом руком погубио." Па ипак Бог, у в а ж и в ш и Каиново ж р т в о п р и н о ш е њ е којим овај исказа молебан да се Господ у одмазди не поведе за крајности своје срдитости, не досуди Каину казну смрти, већ закле удесе проклетства њему и његовом потомству до седмога колена. Он такође прогна Каина и жену његову из земље у којој су дотле живели. А када се Каин побоја да ће у свом лутању з а в р ш и т и међу дивљим зверима и од њих пострадати, Бог му наложи да се не препушта тој жалобној сумњи и да пође слободно по васцелом свету не стрепећи да ће му каква патничка коб дотећи од стране дивљих звери. Па п о л о ж и в ш и над њиме знак проклетства по којем ће се надаље познавати, Бог му заповеди да напусти земљу. 2) Када Каин пропутова многим крајевима, он, напослетку, са ж е н о м својом, подиже град по имену Нод, што беше и име места на којем је зидање извео, те од њега учини своје даље пребивалиште, у којем такође стаде и децу подизати. Али казну своју он не схвати тако као прилику за поправљање, већ само за увећање своје злобивости; јер је Каин тежио једино за тим да обезбеди себи сваку ствар која му је могла донети ужитак, иако га је такво настојање приморавало да буде злурад и штетан по своје суседе. Он увећаваше иметак свог домаћинства пљачком и насилношћу; узнемиравао је ближње како би себи прибавио задовољства и добра отета лоповлуком, те постаде велики предводник људи у злоћудним предузећима. Такође је увео промене у оно што беше природна једноставност у којој негда живљаху људи, и постаде изумитељ мера количине и тежине. И тамо где су људи дотле живели невино и дарежљиво, будући да нису знали ништа од тих вештина мерења, он промени свет у поднебље препредених лукавштина. Пре свега, он ностави границе поседима; затим сазида град којег утврди зидинама, те породицу присили да у њему живи, а сам град назва Енох, по своме најстаријем сину. А потомство његово овако се даље рађаше: Еноху се роди син Јаред, овоме син беше Малалијел, овоме се роди Матусела чији син, опет, беше Ламех; овај потоњи, нак, имао је седамдесет и седморо деце са две жене, Силом и Адом. Од ове последње роди се

КЊИГА ПРВА

15

Џабал, који подиже шаторе и заволе ж и в о т пастирски. Брат Џабалов, пак, по имену Џубал, обучаваше се у музици'" и измисли псалтерион и харфу. С друге стране, пак, Тубал, једно од деце што их изроди Сила, превазилазио је све људе у снази, и беше велики вештак славан у свим умећима ратничких чинова. Тиме је прибављао све што је могло служити телесним у ж и ц и м а , а пре свега је изумео прављење месинганог оруђа. Ламех такође беше и отац једне кћери, по имену Нама. И стога што Ламех беше веома вешт у свему што је служило откровењу намисли Божијих, он тако откри да ж и в о т проводи кажњен због греха убиства што га над Авељом п о ч и н и његов брат Каин, и то откриће пренесе женама својим. Али шта је то вредело! Јер чак и док Адам још бејаше жив, одлучи се у Богу да ће потомство Каиново постајати све грђе у злу, те да ће један наследник за другим умирати у злу устрајнији но што беше његов претходник. И одиста, ово потомство беше неподношљиво у рату и дивље у пљачкама. Па чак и ако који беше понешто уздржан у убијању људи, онда се зацело истицаше у раскалашности, у недостојном владању, и чињењу неправди због пуке добити. 3) Услед тога Адам, који беше први човек и једини који је био саздан од земље (што се због наше расправе мора утврдити као неупитно знање), након што Авељ беше посечеп а Каин протеран због злочина братоубиства, бејаше забринут за потомство, имајући жарку жељу за децом, иако је тада имао већ две стотине тридесет година; јер, након тога је ж и в е о још читавих седам стотина година и потом преминуо. Он је одиста имао и много друге деце", а међу њ и м а посебно истичемо Сета. У погледу осталих рецимо да би их било тешко све макар и именовати; стога ћу ја узнастојати да п р у ж и м обавести само о онима који произиђоше од Сета. Јер тај је Сет, када узрасте до доба у којем је могао разликовати оно што је добро, постао човек богат врлинама; и како он, отуда, сам поседоваше врстан карактер, тако је за собом оставио и децу која су га опонашала у његовим врлинама; и сва се она показаше добрима по нарави. Сходно томе, та деца насељаваху исту земљу без размирица и у срећном живљењу, без иједне недаће која би се на њих оборила, све док у таквом спокојном ж и вљењу и не помреше. О н и су такође изумитељи оне посебне врсте мудрости која се тиче небеских тела и њиховог поретка. А да се та сазнања не би изгубила пре но што постану довољно ш и р о к о позната и тако обезбеђена потомству — с обзиром на Адамово предвиђање да ће свет једном бити разорен ватреном стихијом, а други пут силином и обилношћу надира воде — они саздаше два стуба'^, један од цигле и други од камена, те у њих оба подједнако урезаше своја открића, и то стога што би у случају потопа онај од цигле био разорен док би се онај од камена, пак, успео одржати и успешно пренети сва открића људској раси, па између осталих и то да поред каменог бејаше и други стуб саздан од цигле. Овај стуб тако и данас постоји у земљи Сирији.

16

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ О ПОТОПУ, И НА КОЈИ ЈЕ Н А Ч И Н НОЈЕ С П А С Е Н У А Р Ц И СА Ц Е Л И М СВОЈИМ Р О Д О М И КАСНИЈЕ СЕ Н А С Т А Н И О У Р А В Н И Ц И Ш И Н А Р 1) Тако је Сетово потомство наставило да кроз седам нараштаја слави Бога као Господара свемира и да у целости штује поуке врлине. Ипак, касније током времена, код наследника ових седам првих нараштаја дошло је до изопачења и одрицања од обичаја по којима су живели њихови очеви, све дотле док не престаше да приносе оне почасти Богу које беху дужни да устрајно одржавају, па још и одусташе од сваког обзира у правичном опхођењу према људима. И као што су некада достизали висок ступањ ревности у очувању врлине, сада у чиновима показиваху двоструку ревност у очувању злобивости, све док од Бога не учинише свога непријатеља. Тако се многи а н ђ е л и " Божији, заведени од жена људских, са овима спојише и изродише децу која се показаху неправедна и презираху све што је добро, ослањајући се при том на поуздање које су имали у своју сопствену голему снагу; због тога се одржало предање да су се ови људи у својим ч и н о в и м а показивали налик онима које су Грци називали дивовима. Како Ноје беше веома забринут оним што су чинили, и незадовољан њиховим владањем, он их наговараше да набоље промене своје заснове, па тиме и чинове који су из њих исходили: но како виде да то не може уродити плодом, већ да они остајаху р о б о в и м а својим злим у ж и ц и ма, Ноје се побоја да ће они и њега погубити скупа са његовом женом и свим другим синовима и женама са којима ови беху венчани; те тако он напокон напусти ту земљу. 2) Али је Бог истински волео овог човека због његове исправности; и стога Он не само да баци проклетство на оне друге људе због њихове злобивости, већ одреди да буде уништена читава раса људска, те да уместо ње буде створена једна нова, очишћена од зла, са ж и в о т и м а чији ће век у односу на прву расу бити скраћен у броју година живљења све до само стотину и двадесет лета. С тим на уму Бог учини да сува земља потоне у море, чиме сви други људи бејаху затомљени, те преостаде само Ноје јер га Бог посаветова да следи његов упут и вештином пронађе пут до спасења, а то изгледаше овако: Ноје је требало да начини арку од четири спрата, три стотине лаката дугачку'", педесет лаката широку, и тридесет лаката високу; према истом упуту Ноје уђе у ту арку скупа са женом и синовима својим, као и женама и децом својих синова, и у арку унесе не само попутбине неопходне да задовоље све њихове потребе, већ и остатак свих других врста ж и в и х створења, и то једне као пар мушког и женског пола, како би надаље очувао њихов род, а друге у седмицама истородних примерака. Ова је арка имала чврсте зидове и кров, те била подупрта унакрсно постављеним гредама, тако да ни на који начин није могла бити потопљена нити преплављена силином водене стихије. И тако је Ноје успео да опстане, као десети потомак Адамов, Јер беше син Ламехов, а овај Матуселин, чији отац беше Енох, син Јаредов, који беше син Малалејев који, ску-

КЊИГАПРВА

17

па са многим сестрама својим, представљаше пород Каинана, сина Еносовог; а отац овог Еноса беше Сет, син Адамов. 3) Ова се кобна пропаст догодила у шест стотој години Нојеве управе, у другом месецу, који Македонци називају Диусом, а Јевреји Маркесуаном, јер су по томе равнали своју годину у Египту. Али Мојсије указује да је Нисан, који означава исто што и Ксантикус, требало да буде први месец њихових празника, зато што је он извео Јевреје из Египта у томе месецу; тако је остало да тај месец започиње годину у погледу свих празнујућих свечаности којих се Јевреји придржавају у част Бога, иако је Мојсије сачувао изворни ред месеци у години у свему другом што се тиче свакодневних делања, попут продаје и куповине добара. Отуда Мојсије каже да је овај потопни поводањ започео двадесет седмог [седамнаестог] дана горепоменутог месеца, а овај је падао у две хиљаде шест стотина педесет шесту [или хиљаду шест стотина педесет шесту] годину бројану од настанка Адама, првог човека. И то је време остало записано у наш и м светим књигама, будући да су они који су живели у то доба брижљиво и са великом поузданошћу забележили једнако датуме ж и в о т а и умирања славних људи. 4) Јер, доиста, Сет бејаше рођен када је Адаму било две стотине и тридесет година од његових девет стотина тридесет, колико је укупно живео. У две стотине педесетој години ж и в о т а Сетовог од овога настаде Енос, који је у девет стотина дванаестој години свог ж и в о т а препустио власт свом сину Каинану, којег је добио у стотину и деведесетој години живота. Каинан је исто учинио у својој девет стотина десетој години, када је оставио власт сину Малалејелу, којег је добио у својој стотину седамдесетој години. Овај Малалејел, који је ж и в е о осам стотина деведесет пет година, преминуо је оставивши за собом сина Јареда, рођеног у стотину шездесет петој години очевог живота. Јаред је ж и в е о девет стотина шездесет две године, када га је наследио Енох, који је рођен када његовом оцу беше стотину шездесет две године. Енох је, пак, напустио све што је дотле стекао и пошао Господу када је имао три стотине шездесет пет година, тако да они који су га наследили нису могли да оставе никаквих ваљаних података о његовој смрти. Надаље је Матусел, који беше рођен у стотину шездесет петој години очевог живота, добио за сина Ламеха, и то у својој стотину осамдесет седмој години, а овај је Ламех у седам стотина седамдесет седмој години свог управљања земљом наименовао за свог наследника у владању над свим људима сина Ноја, којег је добио када је имао стотину осамдесет две године. Ноје, пак, остаде управитељем људи девет стотина педесет година. Све ове године, сабране заједно, чине временски износ који смо горе изнели. Али нека се нико не ослања на истраживање датума смрти ових људи, јер су се њихови ж и в о т и протезали упоредо са ж и в о т и ма њихових синова и унука: боље ће бити ако се у расуђивању посвећује само датумима њиховог рођења. 5) Када Бог даде знак, киша поче лити, и вода свеједнако падаше четрдесет васцелих дана, све док висина њена не достиже петнаест лаката изнад п о в р ш и земљине, што је свакако разлог зашто већи број створења

18

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

није преживео, будући да није имао куда да утекне. Али и када је киша напокон престала падати, вода се не поче одмах осецати, већ њено повлачење започе тек стотину педесетог дана (што значи седамнаестог дана седмог месеца) када стаде помало опадати. Након тога, арка се заустави насукана на врху једне планине у Јерменији, када је, уочивши повољније околности, Ноје напокон отвори; а тада, видевши мали комад земље око арке, он се настави успокојавати, и у себи пронађе прегршт разлога за радосну наду да је избављење ипак могућно. А неколико дана доцније, када се вода, п р о д у ж и в ш и с опадањем, изразитије повуче, Ноје одасла напоље гаврана, будући жељан да сазна да ли је још неки део земље остао сув иза повлачења воде, и да ли може безбедно напустити арку; али се гавран, н а ш а в ш и да је читава земља још увек поплављена, поново врати Ноју, који након седам дана изнова покуша да утврди стање земљино, овог пута пославши голуба који му се врати покривен муљем и носећи у кљуну маслинову гранчицу — и тако Ноје сазнаде да је потоп над земљом проминуо. Почекавши смотрено још седам дана, он затим, по истеку тог времена, изведе и одасла ж и в а створења из арке, а такође и сам са породицом изађе, те прво што учини беше да принесе ж р т в у Богу и око ж р т в е уприличи славље са сапутницима својим. Међутим, Јермени ово место називају Место силаска-, јер је арка била спасена на том месту, а њене остатке мештани и дан данас радо показују. 6) Сви писци повести о варварским народима неизоставно помињу како потоп, тако и арку, међу њима и Халдејац Беросус који, описујући околности у којима је дошло до потопа, казује овако: „Прича се да се извесни делови ове лађе и даље налазе у Јерменији, у Кордијанским планинама, као и да неки људи носе битуменске комадиће које су однели са тих делова, те их радо користе као амулете којима ће одагнати свакакве опакости." Слично казује и Хијеронимус Египћанин који је писао о феничанским старинама, па и Мнасеј и многи други. Тако је Никола Дамаскијац, у својој деведесет шестој књизи поклонио посебну пажњу овим темама, и то на месту где казује овако: „У Јерменији, изнад Минијаса, постоји висока планина по имену Барис, о којој постоје извештаји како су многи који су избегли за време великог потопа на њој пронашли избављење; а такође и да је онај који је ту доспео збринут у арци, нашао на врху те планине обалу за усидрење пловила чији су остаци балвана још увек у великој мери очувани. Ово би могао бити човек о којем је писао Мојсије, јеврејски законодавац." 7) Ипак, што се тиче Ноја, он је и даље био неспокојан: будући да је знао како Бог беше намеран да у н и ш т и човечанство, бојао се да Господ сваке године неће изнова потопити земљу. Зато Ноје понуди ж р т в е паљенице и преклињаше Господа за допуштење да природа може надаље трајати у свом негдашњем току и поретку, а такође мољаше и то да Бог више не доноси тако страхотне пресуде због којих би читаве врсте створених бића биле доведене у опасност од уништења — већ да сада, након што је казнио оне зле, преостале људе поштеди даљег кажњавања, те да се задржи у границама негдашњег суда и овај потоп буде последњи, после којег ће наследници расе ових људи бити ослобођена нове такве несреће. Јер би

КЊИГАПРВА

19

у супротном овима потоњим морало бити још и теже од првих страдалника, будући да би били осуђени на још горе услове него што беху негдаш њ и [којима је искушаван Ноје]: ово стога што би они заправо били већ предодређени за други потоп, то јест, док још у себи носе немир и ужаснутост призорима првог потопа, морају бити спремни на уништење које им следује услед другог. Ноје је такође молио Бога да прихвати његову ж р тву и да не допусти да земља икада више буде подвргнута таквим учинцима Његове јарости; да људима буде дозвољено да наставе са радосним узгајањем природе; да подижу градове и срећно ж и в е у њима; и да им не буде ускраћено ниједно од оних добара у којима су у ж и в а л и пре потопа; и да могу достићи до сличне дужине дана и ж и в о т н е старости до којих су њихови преци раније већ стизали. 8) Када је Ноје изнео ове молебни, Бог, који је волео овог човека због његове исправности, награди молиоца њиховим потпуним услишењем, и навести да није Он тај који је донео разорење онечишћеном свету, већ да су људи сами изазвали освету због својих сопствених злости; и да он не би ни настањивао људе на земљи да их је смерао уништити, и да би у том случају свакако био израз веће мудрости да им уопште и није удељивао живот, него да им га је даривао само зато да их потом доведе до разорења. „Међутим, позледе", рече Он, „које су људи нанели мојој целовитости и чедности, присилиле су ме да изведем ову казну над њима. Али ћу у времену које долази одустати од захтева за таквим казнама и учинцима овакве јарости за њихова будућа злодејства, посебно уважавајући твоје молитве. Стога, ако у било које доба будем слао олују или кишу у посве ванредним иступима, немој се уплашити пред обимношћу изливања; јер се вода више никада неће распрострти преко целе земље. Ја од тебе, међутим, захтевам да се уздрж и ш од проливања људске крви, да се чуваш посве чистим од греха убиства и да кажњаваш оне који почине такав злочин. Допуштам ти да се по свом нахођењу користиш свим другим ж и в и м створењима онако како те у глади воде твоји укуси; јер сам те учинио господарем свију њих, једнако оних створења која ходају земљом или пливају водама или, пак, оних која лете у областима смештеним високо у ваздуху — једи их све, али с изузетком њихове крви, јер се у крви находи живот. А знак који ћу ти оставити са поруком да је мој бес проминуо биће лук над земљом". (Овде се заправо мисли на дугу, јер древни писци строго одређују да дуга неоспорно представља Божији знак.) А када Бог ово рече и обећа што је имао, Он отиде. 9) Након што је Ноје ж и в е о још три стотине педесет година после Потопа, и читаво то време провео у благостању, он премину п р о ж и в е в ш и укупно девет стотина педесет година. Али нека нико, разматрајући ову старост и поредећи ж и в о т е ових древних људи са н а ш и м ж и в о т и м а и са овом прегршти година што их данас претрајавамо, нека нико, дакле, не помисли да је оно што смо овде о древнима изнели неистинито; и нека нико као поткрепљење не наводи краткоћу нашег данашњег живљења, одричући да, као ни ми, ни они древни нису могли достизати тако дуго трајање ж и в о т а — јер ти древни напросто бејаху вољени од Бога, и од самога Бога створени. Осим тога, и то што њихова храна беше прикладна

20

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

продужењу живота, могли су они доживети толике старости; поврх свега, Бог им је обезбедио продужење ж и в о т а и као награду за њихову врлост, као и за добро употребљено време у којем стигоше до астрономских и геометријских открића, која им не би допустила довољно време за предсказања звезданих циклуса, осим ако нису живели шест стотина година, стога што је за довршење једне Велике године потребан управо толики временски период. Надаље, за оно што рекох сведоке имам у свима онима који су писали сличне повести о старинама, једнако међу Грцима и варварима; јер се чак и Мането, који је писао египатску повест, и Беросус, који је сабрао халдејске записе, и Мохус и Хестијус, а међу овима посебно Хијеронимус Египћанин или они који су срочили повест о феничанским старинама, слажу у ономе што овде говорим: Хесиод такође, и Хекацеус, и Хеланикус, и Акусилеј; а међу овима такође и Ефорус и Николаус наводе да су древни људски преци живели по хиљаду година. Али нека поводом овог питања свако на њега гледа онако како мисли да је најприкладније.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО О БАВИЛОНСКОЈ КУЛИ И П О М Е Т Њ И ЈЕЗИКА Нојевих синова беше тројица: Шем, Јафет и Хам, овај последњи би рођен стотину година пре Потопа. Њ и х тројица пре свих других људи бејаху сишли са планина у равнице и тамо се настанили, убедивши и остале, који због страха од поплаве зазираху од ниског тла и беху веома невољни да силазе са виших предела, да се ипак усуде и следе пример тројице браће. Равница, у којој се испрва населише, звала се Шинар. Бог им, са своје стране, заповеди да своје живље изашиљу све даље, да подижу настамбе и настањују васцелу земљу, како не би дошли у искушење да међу собом у тискању и трвењу замећу кавге, већ да слободно и по својим потребама запоседају и обрађују пространства земљина и у изобиљу у ж и вају њене плодове. Али, они се у владању показиваху тако лоше усмерени да престадоше да се повинују Богу. Из тог разлога брзо допадоше недаћа и таквим владањем учинише себе подложним греху, због којег понесоше кривицу: наиме, када се у м н о ж и ш е безбројним потомством Бог их поново упозори да се даље раселе и оснују нове насеобине; али они — замишљајући да бољитак који уживаху не исходи из милости Божије, већ да је моћ коју су сами у себи осећали узрок изобиљу у којем се затекоше — уопште не послушаше Господа. Штавише, они овом оглушењу додадоше и другу непослушност Божијој вољи, п о с у м њ а в ш и да је скривени разлог због којег беху слани да оснивају настамбе у томе да Бог, нагонећи их тиме на подељеност и раздвојеност, жели да учини да постану подложнији Њ е г о в о м нахођењу. 2) Поименце Н и м р о д беше тај који их је побудио на такво одбијање и презирање Бога. Био је он унук Хамов и син Нојев, истакнут човек велике телесне снаге. Он убеђиваше остале да благодат у којој пребиваху не при-

КЊИГА ПРВА

21

писују Господу и да нису Њ е г о в и м посредством дошли до срећног ж и вљења, већ да је њихова властита смеоност оно што их је довело до таквог стања. Уз то, Н и м р о д је такође и постепено преиначавао начин управљања у тиранију, увидевши да не постоји други начин окретања људи од страха пред Богом, осим њиховог непрестаног довођења у зависност од његове сопствене моћи. Такође још говораше да би се он успротивио Богу када би овај наумио да још једном потопи свет: јер ће он, Нимрод, подићи кулу толико високу да је вода неће м о ћ и да досегне! Поврх свега, Н и м род је тврдио чак и то да ће се он лично осветити Богу за уништење које је послао на очеве тадашњих људи! 3) Велико мноштво људи беше спремно да следи пут који им је Н и м р о д предодредио, и да у потчињавању Богу не виде ништа друго до узор кукавичлука. Стога такви, не либећи се никаквог напора нити и у једном трену показавши немар према подухвату, подигоше кулу која, захваљујући мноштву руку које око ње пословаху, узрасте веома висока и много пре но што је ико то могао очекивати. Штавише, ш и р и н а њена беше тако голема и она би тако снажно саздана, да ма колико висока се погледу указивала, ипак тај утисак још и заостајаше за њеном стварном величином. Била је сложена од печене цигле, са везивом од живог вапна и обложена битуменом, како би остала отпорна на воду. Када Бог виде да се неимари тако махнито владају Он ипак не одлучи да их сасвим уништи, упркос томе што тако очигледно ништа не научише нити у мудрости узрастоше поучени разорењем грешног нараштаја који им је претходио; уместо уништења, дакле, Бог унесе међу њих потпуну пометњу, у ч и н и в ш и да стадоше говорити различитим језицима, п р о и з в е в ш и тако потпуну немогућност њиховог међусобног разумевања. Место на којем ти људи подигоше своју кулу данас се зове Вавилон, због пометености оног језика којим су претходно могли да опште: јер је хебрејско значење речи „Вавел", управо пометеност. Сибила такође помиње ову кулу, као и пометњу језика, када казује овако: „Када су сви људи још увек говорили једним језиком, неки међу њ и м а подигоше голему кулу, такву да се њоме хтедоше успети до неба, али Бог посла на њих бесну олују и разнесе кулу, поврх свега још свакоме давши његов нарочити језик; и то је разлог зашто се град који постаде на том месту назива Вавилон." Такође постоји помен и о равници Шинар у земљи вавилонској, а којег износи Хестијус када вели овако: „Неки од свештеника беху спасени, преузевши свете сасуде Јупитера Енијалиса, и дођоше у Шинар Вавилонски."

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО НА КОЈИ СЕ Н А Ч И Н П О Т О М С Т В О НОЈЕВО Р А С П Р О С Т Р Л О Н О В И М Н А С Е О Б И Н А М А И Н А С Е Л И Л О ВАСЦЕЛУ З Е М Љ У Након овог удеса људи беху расејани диљем земље у р а з л и ч н и м насеобинама, све захваљујући и бивајући натерани различитим језицима којима су надаље м о р а л и говорити, при чему свака велика насеобина преузе

22

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

онај комад земље на који је набасала путем којим их је Бог водио; и такво се расејање п р о д у ж и све док цела земља не беше насељена, једнако предели п р и м о р с к и и они у у н у т р а ш њ о с т и копна. Беше такође и оних који у бродовима пређоше море те населише и острва. Неки од овако насталих народа и данас су још увек задржали она имена која им дадоше ови први утемељитељи; други су ова имена изгубили, док т р е ћ и унесоше само оне промене које та имена чине разумљивијим данашњем становништву. Међу овима последњим налазе се и Грци који постадоше чести творци оваквих измена. Јер, када у потоњем добу узрастоше у моћи, они самима себи објавише сопствену славну прошлост. Дадоше имена другим народима која су њиховом слуху добро звучала и која им омогућише да се међу собом боље разумеју, те напослетку над тим осталима успоставише прихватљиве облике власти, понашајући се тако као да су народ људи који су происходили из себе самих.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ СВАКИ Н А Р О Д Н А З В А Н ПО СВОЈИМ И С К О Н С К И М ЗАЧЕТНИЦИМА 1) Тако живљаху унуци Нојеви, а у његову се част народима додељују имена оног који је међу њ и м а први владао. Јафет, син Нојев, имао је седам синова: њихово насељавање одвијало се тако да се, почињући од планина Тауруса и Амануса, настављало дуж Азије све до реке Танзиса, и дуж Европе све до Кадиза. И настањујући се у земљама које су у том кретању случајно открили и које нико пре њих није насељавао, они назваше тако створене народе по својим именима. Тако је Гомер основао оне које Грци данас називају Галаћанима, али који су испрва звани Гомеритима. Магог основа оне који се од тада називају Магогитима, али који се од стране Грка зову Сцинтијањанима. Исто је и са Јаваном и Мадајем, синовима Јафетовим; од Мадаја потичу Мадајани, које Грци називају Међанима; од Јавана, пак, потичу сви Јоњани, па и сами Грци. Тобел је основао народ Тобелита, који се данас називају Иберијцима, док су Мосокењани основани од стране Мосока, али се данас називају Кападокијцима. Још увек постоји знак који указује на њихово древно име, будући да се у Кападокији налази град по имену Мазака, што је доказ који може бити довољан онима који су кадри да разумеју, то јест да се истим именом некада називао цели народ. Надаље, Тирас је оне над којима је владао именовао Тиразијанима, али су Грци ово име променили у Трачани. Бројне су и државе које имају децу Јафетову за своје становнике. Од три Гомерова сина, Ашанакс је наденуо име Ашанаксијанцима, који се данас од стране Грка називају Регињанима. На исти је начин и Рифат утемељио Рифејанце, али се они данас називају Пафлагоњанима; од Труграма постадоше Труграмејци, којима грчка власт промени име у народ Фриђана. Од три сина Јавана, сина Јафетовог, Елиза је својим поданицима дао име Елизејци, који су данас Еољани.

КЊИГА ПРВА

23

Тарзус је дао име Тарзијанцима, што је старо име житеља данашње Киликије: јасан показатељ овога је да се њихов најотменији и уједно главни град назива Тарзусом. Цетимус је присвојио острво Цетиму, које се данас назива Кипром; с друге стране, пак, одатле потиче обичај да се од стране Јевреја, сва острва, као и велики део приобаља, и даље називају Цетимом. Осим тога, на Кипру постоји један град који је успео да сачува свој стари назив: они који се користе грчким језиком називају га Цитијусом, што није ништа друго до употребом овог дијалекта измењено име старог Цетима. Многи су и народи који су потомци Јафетових синова и унука. Овде ћу усвојити следећи начин излагања: након што као основну претпоставку имена уведем нешто што Грци не познају, вратићу се и објаснити оно што сам пропустио; да бих удовољио читаоцима, овде ће имена бити изговарана онако како то чине Грци, иако на језику нашег властитог народа та имена тако не звуче: па ипак та имена у свим случајевима имају један и исти завршетак, јер је име које ми овде изговарамо као „Ноје", тамо заправо „Ноах", и у сваком случају задржава исти довршетак. 2) Деца Хамова запосела су земљу од Сирије и Амануса, као и планине Либана, завладавши још и над целим приморјем све до океана и задрж а в ш и их као своје властите. Нека од њихових имена су занавек ишчезла, друга су промењена и придодата су им друга звучања те се тешко могу препознати; па ипак постоји и пеколико која су у потпуности сачувала нетакнутим старе називе. Што се тиче четири сина Хамова, време уопште није угрозило име Хус: јер се Етиопљани, над којима је владао, све до данашњег дана међу собом, али и од стране људи из Азије, називају Хуситима. Такође је сачувано сећање и на име Месретово, бар у свима нама који насељавамо ову земљу [Јудеју] звану Египатска Местра, односно народ њен Египатским Местрејанцима. Фут је, пак, био оснивач Либије, и народ је по себи пазвао Футима, а такође постоји и река у земљи Мавара која носи то име; отуда потиче да можемо видети како велики број грчких историчара помиње ту реку и њој придружену земљу именом добијеним по Футу, али је данашње име, након претрпљене промене, дато по једном од синова Месраимових, који се звао Либиос. Такође ћемо вас одмах обавестити и о томе шта беше повод да Африка добије своје име. Канаан, четврти Хамов син, населио је земљу која се данас назива Јудеја, а која се по његовом имену називала Канаан. Деца ове [четворице Хамових синова] били су: Сабас, који је основао Сабејце; Евила, који је исто учинио са Евиланцима, такође званим и Гетули; Сабатеј је родоначелник Сабатејаца, који су данас од стране Грка названи Астаборанима; Сабактас је населио потоње Сабактејце, а Рагмус Рагмењане; овај последњи је имао двојицу синова, од к о ј и х ј е ј е д а н , Јудадас, населио Јудадејанце, народ западне Етиопије, и оставио им до данас своје име, исто онако као што је Сабас учинио са Сабејцима. Што се тиче Вавилона, већ смо описали начин на који је добио своје ново име након што је њ и м деспотски владао Нимрод. Надаље, читава земља од Газе до Египта била је запоседнута од стране осморице Месраимових синова, иако је само једна област сачувала успомену на неког од њих, а тачно је реч о Филистиму, при чему Грци део те земље

24

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

називају Палестином. Што се тиче осталих, то јест Лудијема, Енемима, или Лабима који је сам населио Либију и, наравно, назвао је по себи, као и Недима, Фетросима, Хеслоима и Цефторима, не знамо ништа о њима осим њихових имена; разлог овоме је Етиопски рат, који ћемо касније описати, а током којег су разорени градови који но њима добише имена. Деца Канаанова, пак, били су Сидонус, који је подигао град чије име и данас нетакнутом чува успомену на оснивача, макар се и грчки називао Сидон, затим Аматус, који је населио Аматину, или Амату како се данас назива од стране свог истоименог народа, иако ЈУЕакедонци ову земљу називају Епифанијом, такође по једном од потомака Аматусових; Арадус је затим запосео острво Арадус, Аракус Арку, која се налази у данашњем Либану. Али што се тиче седморице преосталих Канаанових синова, осим њихових имена — Хетеус, Јебусеус, Амореус, Гергесус, Еудеус, Синеус, Самареус — не постоји ништа друго у светим књигама, будући да су Јевреји разорили њихове градове, а њихова су се страдања одвијала у околностима које ћемо управо изнети. 3) Када је, после потопа, читава земља била поново насељена у првобитном стању, Ноје је приступио њеној обради. Па к а д а ј у ј е редом најпре засадио виновом лозом из које потом родише плодови, и када је извео бербу гроздова у доба њиног пуног зрења и прерадио их тако да вино беше спремно за употребу, он је понудио жртву и узео учешћа у светковини иза које је остао пијан, те заспао тврдим сном, при чему не вођаше рачуна да је легао посве наг, и у сасвим неприкладном положају. Када га је таквог видео његов најмлађи син он се поче смејати и показа оца своме брату, са којим га скупа покри, не би ли га сачувао од срамоте голотиње. А када Ноје постаде свестан онога што се догодило, он се помоли за добробит својих осталих синова; а што се тиче Хама [који га беше спазио], Ноје није проклео њега самог — стога што му беше одвише близак по крви — него његово потомство; а када је остатак потомства избегао ту клетву Бог је пренесе на децу Канаанову. О овим ћемо збивањима, међутим, говорити касније. 4) Шем, трећи Нојев син, имао је петоро синова и ови населише земљу која је започињала код Еуфрата и сезала до Индијског океана. Тако је Елам за собом оставио Еламите, претке данашњих Персијанаца. Асур је ж и в е о у граду Н и н и в и , и своје је поданике назвао Асирцима, који постадоше најбогатијим међу свим народима. Арам је имао Арамите, које Грци називају Сиријцима, а Лауд је основао Лаудите, који се данас називају Лидијци. Од четири Арамова сина, Уз је основао Трахонитију и Дамаскус: ова земља лежи између Палестине и Келесирије. Ул је утемељио Јерменију, а Гатер је родоначелник Бактријанаца, баш као и Меса Месанејанаца, с тим што се њихова земља данас зове Харакс Спасини. Сала је био син Арфаксадов, а његов син беше Хебер, према коме се Јевереји изворно називају Хебрејцима'^. Хеберу се родише Јоетан и Фалег: овај други је име добио стога што је рођен приликом расејања читаве скупине народа у њихове нове домовине, јер „Фалег" међу Јеврејима означава дељење. Од Јоктана, још једног од Хеберових синова, родише се Елмодад, Салеф, Аселмот, Јера, Адорам, Аизел, Декла, Ебал, Абимаел, Сабеус, Офир, Еуилат и Јобаб.

КЊИГА ПРВА

25

Ови се населише делом Азије који почиње од Кофена, једне од индијских река. Оволико ће бити довољно обавештења у погледу Шемових синова. 5) Сада ћу се бавити Јеврејима. Син Халегов, чији отац беше Хебер, звао се Рагау; његов је син био Серуг, коме се, опет, роди син Нахор; син Нахоров био је Терах, који беше отац познатог Аврама који, тако, беше Нојев потомак у десетом колену, и који беше рођен у две стотине деведесет другој години након Потопа. Ова се година може тачно израчунати јер је Терах добио Аврама када му беше седамнаест година, Нахор Харана када је имао стотину двадесет година, Нахор је добио Серуга у својој сто тридесет другој години, Рагау С е р у г а у сто тридесетој; у истој се доби Фалегу роди Рагау, а Хебер је добио Фалега у својој стотину тридесет четвртој години. Он сам родио се оцу Сали када је овоме било стотину тридесет година, а Салу је Арфаксад добио за сина када имађаше стотину тридесет пет година. Арфаксад је био син Шемов, и био је рођен дванаест година након Потопа. П о ђ и м о сада даље. Аврам је имао два брата, Нахора и Харана. Харан је за собом оставио сина Лота, као и две кћери по имену Сара и Милха. Харан је у м р о међу Халдејцима, у граду званом Ур, у којем се и данас показује споменик дигнут њему у част. Нахор и Аврам оженили су своје братанице, и то први Милху, а други Сару. Будући да је Аврамов отац Терах мрзео Халдеју стога што он у њој постојано и неутешно жаловаше за Илараном, сав његов род пресели се у Харан месопотамијски, где Терах премину и би погребен у доби од две стотине пет година. Из овога се види да је људски век већ био умањен и да се доб смртне старости скраћивала у односу на претходно време, што потраја све до рођења Мојсијевог, када најдужи век трајања људског ж и в о т а беше стотину двадесет година, колико Бог досуди да траје Мојсијев живот. Враћајући се родослову, рецимо да је Нахор са Милхом имао осморицу синова; беху то Уз, Буз, Кемуел, Хесед, Асау, Фелдас, Јаделф и Бетуел. Сви они беху законити синови Нахорови, док Теба, Гаам, Тахас и Маака, бејаху р о ђ е н и из Нахорове везе са н а л о ж н и ц о м Реумом; Бетуел је имао кћер Ребеку, и сина Лабана.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО ЈЕ Н А Ш ПРЕДАК АВРАМ Н А П У С Т И О ЗЕМЉУ ХАЛДЕЈАЦА И Ж И В Е О У З Е М Љ И КОЈА СЕ ТАДА Н А З И В А Л А К А Н А А Н О М , А ДАН А С ЈУДЕЈОМ 1) Будући да Аврам није имао властитог сина, усвојио је Лота, сина његовог брата Харана, и брата његове жене Саре. Напустио је Халдеју када је имао седамдесет и пет година, и по налогу Божијем прешао је у Канаан, где се настанио до краја живота, завештавши ту земљу потомцима. Аврам је био човек велике мудрости, једнако вешт у разумевању свих ствари и у убеђивању слушалаца, као што је био непогрешив у својим мнењима. Ово беше разлогом што је досегао узвишеније погледе на значење врлине него што их је ико други поседовао, и стога беше предодређен да об-

26

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

нови и промени мишљење које су тадашњи људи имали у погледу природе Божије и човековог односа према Њему; јер, Аврам беше први који се усудио да јасно објави своје [прекретничко] виђење, то јест да нема другог до једног јединог Господа, Творца свеколиког свемира; и да, што се тиче других [богова], ако они и могу допринети нешто срећи људи, то сваки понаособ може учинити тек по Њ е г о в о м допуштењу и наименовању, а не по својој сопственој моћи. Ово своје мишљење Аврам је извео из опаж а њ а нередовних природних појава, видљивих једнако на земљи и мору, као и оних које се збивају са Сунцем, Месецом и другим небеским телима, а што је Аврам срочио овако: „Ако би [говорио је он] ова тела располагала својом Бластитом моћи, онда би свакако бринула о одржавању својих равномерних покрета; али будући да не одржавају такву редовност, она нам заправо чине јасним да све дотле док сарађују са нама доносећи корист, она то не чине по својем сопственом одређењу, него као да су подређена Ономе који њ и м а заповеда, коме Једином би, отуда, и ми сами требало да упућујемо наша прослављања и захвалности." Управо због ове и сличних тврдњи, када се Халдејци и други људи у Месопотамији негодујући подигоше п р о т и в њега, Аврам дође до помисли да би било умесно да напусти земљу; па, по налогу и уз помоћ Божију, он дође и настави ж и вети у земљи Канаан. А када се једном тамо населио, он подиже олтар, и поче приносити ж р т в е Богу. 2) Беросус без строгог именовања помиње нашег оца Аврама када вели овако: „У десетој генерацији после Потопа, међу Халдејцима се налажаше један велики човек потпуне исправности и умешности у небеским знањима." Хекатсус, међутим, нуди више од пуког помињања, будући да је срочио и за собом оставио цеду књигу посвећену Авраму. А Никола Дамаскијац, у четвртој књизи своје Историје, каже овако: „Аврам владаше у Дамаску иако беше туђинац који се са читавом војском досели из земље понад Вавилона, званом земљом Халдејаца. Али после извесног времена он се подиже и са свим својим људима исели и из те земље па се насели у земљи тада званој Канаан, а сада Јудејом, а то учини када његово потомство постаде многоструко умножено; што се тиче, пак, овог потомства, његову повест приповедамо у другој књизи. Данас је Аврамово име још увек славно у земљи Дамаску, где и д а н - д а н а с показују једно село названо по њему, Станиште Аврамово."

ПОГЛАВЉЕ ОСМО О Т О М Е КАКО ЈЕ, КАДА ЗАВЛАДА ГЛАД У К А Н А А Н У АВРАМ ПОШАО У ЕГИПАТ, ДА БИ СЕ П О Т О М , Н А К О Н Ш Т О ЈЕ НЕКО ВРЕМЕ ТАМО П Р О Б О Р А В И О , П О Н О В О ВРАТИО 1) Након свега описаног, када је глад навалила на Канаан а Аврам сазнао да у Египту влада изобиље, он беше п р и м о р а н да пође у туђину, и то једнако зато да би се и сам окористио њиховим благостањем, али и да би

КЊИГА ПРВА

27

слушао њихове свештенике и сазнао шта они казују о боговима, с намер о м да их почне било следити уколико су њихова схватања прикладнија од његових, или да, пак, њих саме преобрати на исправнији пут, уколико се његова схватања докажу као најистинитија. Видевши, међутим, да ће морати да поведе и Сару са собом и бојећи се залуђености Египћана за женама, те да га тамошњи краљ не би убио због велике лепоте његове жене, Аврам се дови решењу на следећи начин: реши се да се претвара како је њен брат, уједно и њу поучивши да се на сличан начин претвара како му је сестра, рекавши како је то потребно због њеног властитог добра. И заиста, чим стигоше у Егинат све се догоди онако како је Аврам претпостављао да ће бити, јер се о слави лепоте његове жене поче навелико говорити; то, пак, беше разлог зашто је Фараон, краљ Египта, приведе, те се, бивајући незадовољан искључиво оним што су га о њој други извештавали, припремаше да и сам у њој ужива; али га Бог заустави у тим његовим н е п р и л и ч н и м намерама, пославши у н у т р а ш њ е нереде и завереничку побуну против његове власти. А након што је Фараон питао свештенике како се може избавити од тих несрећа, ови му одговорише да бедно стање у којем се нашао потиче од гнева Божијег због његових намера да злоупотреби жену једног туђинца. Због тога он, ван себе од страха, упита Сару ко је она и ко је човек који ју је у Египат довео са собом. Па када му она напокон откри истину, Фараон се извини Авраму, рекавши како је он само стога што је претпостављао да је та жена Аврамова сестра а не жена, према њој развио таква осећања која га подстакоше да у њој побуди жељу да постане његовом женом — што, дакле, беше значење супротно од пожудне склоности да је злоупотреби. Фараон такође учини велики поклон Авраму и омогући му разговор са најумнијим међу Египћанима — а од тог разговора порастоше врлина и углед Аврамови и у ч и н и ш е га истакнутијим међу другима више но што беше икада раније. 2) Јер, док Египћани претходно беху зависни од различитих обичаја, и једни другима презираху свете и обичајне обреде, због чега су живели у узајмном бесу и одбацивању, Аврам је расправљао са сваким понаособ и побијао расуђивања на која беху свикнути, а исто је чинио и са начинима у п р а ж њ а в а њ а вере сваког од њих, показујући да су таква схватања узалудна и далека истини. После тога он постаде високо уважаван од сваког од учесника тих расправа као веома разборит човек који показује велику мудрост у сваком предмету разговора којег се подухвати, и то не само у разумевању већ и у убеђивању других да прихвате његово мишљење. Он је, надаље, домаћине поучио аритметици, и пренео им знање о астрономији, јер, пре но што је Аврам дошао у Египат они беху неупућени у те области знања, те се тако догодило да је ова наука у Египат стигла из Халдеје, да би потом одатле била пренесена и Грцима. 3) Ч и м се Аврам вратио у Канаан, он подели земљу између себе и Лота, чему повод беху узбуркане страсти међу њиховим пастирима поводом пашњака на којима ће напасати своја стада. Аврам је, м е % т и м , поступио тако да је Лоту препустио могућност да бира коју ће земљу преузети, прихвативши да се сам задовољи оним што преостане — а то, након Ло-

28

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

товог избора, беху низине и подножја планина. Тако се Аврам насели у Хеброну, који беше град седам година старији од египатског Таиниса. Лот, пак, запоседе р а в н и ц у и реку Јордан, недалеко од града Содома, који негда бејаше леп град али је сада по вољи Божијој и Њ е г о в о м гневу потпуно уништен, у околностима које ћу касније приказати на њ и м а примереном месту.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО ЗАТИРАЊЕ С О Д О М И Ћ А Н А А С И Р С К О М НАЈЕЗДОМ 1) У ово доба, када Асирци владаху над Азијом, народ Содома је ж и вео у изобиљу, једнако у погледу богатства и у бројности њихове младежи. Пет краљева управљаху д р ж а в н и м пословима ове земље: Балас, Барсас, Сенабар и Сумобор, заједно са краљем по имену Бела, при чему је сваки краљ предводио своје властите трупе. Асирци уђоше у рат са њима, и у војевању разделише војску содомску, те тако она беше подељена на четири дела п р о т и в којих су Асирци водили борбе. Свака је армија содомска имала свог заповедника, и након што се борба распламса из ње као победници изађоше Асирци, наметнувши данак краљевима Содомљана који постадоше р о б о в и у наредних дванаест година, то јест током времена у којем су уредно плаћали наметнути данак. Али се тринаесте године они побунише, и тада асирска војска, под заповедништвом Амрафела, Ариоха, Ходорлаомера и Тидала, пође на њих. Ови краљеви опустош и ш е целу Сирију и затреше потомке негдашњих дивова. А када дођоше наспрам Содома, они поставише логор у једној долини по имену Глибава бара, стога што се у то време у њој налазила мочвара; али након разарања Содома ова је бара постала Асфалтно језеро, како се и данас назива, али ћемо о овом језеру ускоро говорити подробније. Када Содомљани прихватише борбу с Асирцима и она се распламса у ж и л а в бој, многи од њих беху убијени а остатак би заробљен; међу овим заробљеницима нашао се и Лот, који је дошао да припомогне Содомљанима.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО СЕ АВРАМ Б О Р И О П Р О Т И В АСИРАЦА, НАДВЛАДАО ИХ И С П А С А О С О Д О М И Ћ А Н С К Е С У Ж Њ Е , И КАКО ЈЕ УЗЕО ОД АСИРАЦА П Л Е Н КОЈИ СУ РАТОМ З А Д О Б И Л И 1) Када је Аврам чуо за ову несрећу, уплашио се за свог рођака Лота, а уз то сажаљеваше Содомљане, своје пријатеље и суседе. И тако, закључ и в ш и да би им требало понудити помоћ, он више не оклеваше, већ се ж у р н о покрете, и пете н о ћ и стиже сучелице Асирцима на месту званом

КЊИГА ПРБА

29

Дан, што је име једног од изворишта Јордана. И пре него што су се Асирци стигли наоружати он их нападе, те неке посече док још почиваху и пре него што су могли п р у ж и т и било какав отпор; а друге, који још нису били позаспали, али беху толико пијани да се нису могли борити, растера те ови брзо побегоше. Аврам их је, међутим, гонио све док их, по истеку другог дана, не сустиже и свом снагом не салете на месту званом Хоба које припада Дамаску; свиме овим је, тако, показао да победа не зависи од бројне п р е м о ћ и нити од множине руку, већ да ревност и храброст војника надвладавају многобројније људство, будући да је Аврам однео победу над тако великом војском имајући са собом не више од три стотине осамнаест својих слугу и тројицу својих пријатеља; а сви они од Асираца који успеше побећи, неславно се домогоше дома. 2) Тако се Аврам у м и р у врати кући након што је избавио заробљене Содомљане, међу њ и м а и свог рођака Лота. Потом се сусрете са краљем Содома на месту званом Краљева долина, где их обојицу п р и м и Мелхиседек, краљ Салема. О в о име [Мелхиседек] значи правични краљ; и он такав, без сваке сумње, заиста и беше, и то у толикој мери да је због врлине био учињен свештеником Божијим; каснији житељи, међутим, Салем назваше Јерусалимом. Дакле, краљ Мелхиседек опскрби Аврамову војску п р и м и в ш и је на крајње гостољубив начин, и даде им хране у изобиљу; па док ови светковаху, Мелхиседек ода хвалу Авраму и благосиља Господа стога што му поможе да пода њ подвргне непријатеље. А када Аврам даде Мелхиседеку десетину свога плена, овај прихвати дар, али се краљ Содома пожали јер је желео да Аврам ипак задржи плен, преклињући га с објашњењем да он, краљ Содома, мора добити натраг људе које је Аврам избавио од Асираца, стога што они њему припадају. Али Аврам не учини тако, нити за себе задржа ма који део плена осим онога што његове слуге поједоше тог дана; али је зато захтевао да његовим пријатељима који су му у борби помогли припадне део добити. А међу овима први се зваше Есхол, а друга двојица Енер и Мамбре. 3) Бог, пак, похвали врлину Аврамову, и рече: „Зар ћеш ипак испустити награде које си заслужио због свог тако величанственог подухвата?" А Аврам одговори: „Али шта бих ја имао од тога што бих задржао награде, када немам никог ко би их у ж и в а о када мене више не буде било?" — јер он све дотле не имаше деце. Тада му Бог обећа да ће имати сина, и да ће његово потомство бити веома бројно: и то толико бројно да ће их бити колико звезда на небу. Када Аврам чу ово, он понуди ж р т в е Господу како га је Он упутио. А поступак и садржај овог ж р т в о п р и н о ш е њ а беху овакви: Аврам узе трогодишњу јуницу и козу исте старости, затим и трогодишњег овна, грлицу и голуба'^ па три прве ж и в о т и њ е разуди, али птице не прикла, након чега, пре но што подиже жртву на олтару око којег птице облетаху као да су жељне крви, до Аврама допре глас Б о ж и ј и који изјави да ће његови суседи бити на терету његовом потомству, због чега ће ти потомци морати да на четири стотине година бораве у Египту; а током тог времена мораће се злопатити, али ће потом надвладати непријатеље, победити у рату Канаанце, и запосести њихове земље и градове.

30

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

4) Место у којем се Аврам населио налазило се у близини једног храста по имену Огигес; место је принадало Канаану, и налазило се недалеко од Хеброна. Али бивајући забринут због због неплодности своје жене, он је преклињао Бога за допуштење да може имати мушког потомка; а Бог је, пак, са своје стране захтевао од њега да истраје у бодрости, и рече да ће му, поврх свих благодети које му је удељивао још од доба када га је извео из Месопотамије, на дар поклонити још и децу. Сходно томе, Сара, по Божијој заповеди, приведе Аврамовом лежају једну од својих дворкиња, жену египатског порекла, са захтевом да Аврам с њом добије децу коју ће слушкиња родити уместо Саре; али када ова п о м о ћ н и ц а одиста затрудни, она се узохоли и усуди се да увреди Сару, устврдивши да би власт над свим иметком требало да буде пренесена на дете које је она требало да роди. Али када се Аврам, чувши ово, реши да преда слушкињу у руке Сари како би је ова по жељи казнила, помоћница ипак успе да одбегне, тврдећи да не би могла поднети казне што би јој их Сара у строгости наменила, и преклињући Бога да се на њу сажали. Након тога је на њеном путу кроз дивљину пресрете анђео Божији, и позва је да се врати својим господарима, обећавши да ће надаље боље ж и в е т и уколико се повинује том савету — јер, узрок што се потуца на тако бедан и недостојан начин није ништа друго до то што беше незахвална и одбојна према својој господарици. Осим тога, анђео рече да ће, уколико одбаци послушност вољи Бож и ј о ј и п р о д у ж и са истим владањем, напослетку пострадати; али уколико би се, пак, вратила, могла би постати мајка свом сину који ће једном владати над том земљом. Ж е н а послуша ова упозорења, поврати се господару и господарици, и доби опроштај. Мало касније, родила је Ишмаела, што је име које се може растумачити као Чувење Господње, зато што је Бог чуо молитве његове мајке. 5) Њ р е п о м е н у т и син родио се Авраму када је овоме било осамдесет шест година; али када му је било деведесет и девет, Бог се појавио пред Аврамом и обећао му да ће добити сина и са Саром, и наложио му да његово име буде Исак; још му је и указао да ће од његовог сина п о н и ћ и велики народи и краљеви, и да ће они ратом задобити читаву земљу канаанску од Сидона до Египта. Али је Бог обавезао Аврама на очување једног знака којим ће се његово потомство разликовати и одржати непомешано са другим народима: свој мушкој деци ће обрезивати навлаку полног уда, а ово ће бити обављано осмог дана по њиховом рођењу; разлог овог обрезивања објаснићу на другом месту. А када Аврам упита Бога о Ишмаелу, да ли ће и тај прворођени син живети, Бог одговори да ће и Ишмаел пож и в е т и до дубоке старости и бити отац великим народима. Саслушавши све, Аврам ода захвадност Богу за такве благослове, те се читава његова породица, укључујући и Ишмаела, одмах обреже; његов је син тада имао тринаест година, а он сам деведесет и девет.

КЊИГАПРВА

31

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО К Л К О ЈЕ БОГ О Б О Р И О Н А Р О Д С О Д О М И Ћ А Н А , РАЗГНЕВИВШИ СЕ ЗБОГ Њ И Х О В И Х ГРЕХОВА 1) Негде у ово доба Содомљани се погордише на своја богатства и имућност; према људима постадоше неправедни, према Богу незахвални толико да се уопште не сећаху дарова и милости које су некада од Њега примили; замрзише странце и заокупљаху се својим содомитским радњама. Отуда Бог беше веома незадовољан њима, и одлучи да их казни за њихову гордост, те да разори њихов град и опустоши њихову земљу, све дотле док ниједна биљка нити плод не престану из ње расти. 2) Управо када се Бог одлучи да тако иступи против Содомљана, Аврам, који је крај храста Мамбре седео пред улазом у свој шатор, виде пред собом три анђела; и, мислећи од њих да су туђинци, он се подиже и поздрави их, те зажеле да ови послушају његов позив и придруже му се у гостопримљивом разгаљењу које им нуди; па када ови прихватише, он истог часа затражи да се п р и п р а в и и донесе послужење од месних колача; тако беше заклано теле, његово комађе испечено и под храстом послужено гостима који истом прионуше на обед, током којег упиташе Аврама за Сару: где је она? А када Аврам одговори да је Сара надослух њима, анђели узвратише да ће се касније вратити, али да ће тада Сару п р о н а ћ и као мајку свога детета. Ч у в ш и ово, жена се насмеја, рекавши да њој није могућно да затрудни, будући да има деведесет година, а Аврам целих стотину. Тада анђели престадоше са даљим скривањем, и објавише да су они изасланици Божији, од којих један беше послан да Авраму пренесе благовест о рођењу сина, а двојица да разоре Содом. 3) Када Аврам ово чу, ражалости се због судбине Содомљана, те намах уста и стаде преклињати Бога да бар не у н и ш т и недужне скупа са злима и изопаченима. Али Бог узврати да више нема ниједног доброг нити недужног човека међу Содомљанима, јер уколико би их било бар десет ваљаних међу тим народом, он такве не би казнио због грехова; чувши то, Аврам се умири. Анђели стигоше до Содома, и наиђоше на Лота који их замоли да поделе стан са њиме, јер он беше веома племенит и гостољубив човек, што дуговаше својој спремности да опонаша пример Аврамове доброте. Али када Содомљани видеше те младиће ванредно лепог лица који прихватише смештај код Лота, они се решише да те туђинце силом приволе на блуд са њима; али Лот позва сународнике на трезвеност, и да не смерају ништа неприлично са странцима, уважавајући чињеницу да их је он код себе на стан примио, па чак иђаше и дотле да, уколико се похотне склоности његових сународника не буду могле зауздати, своје властите кћери изложи њиховој пожуди као одмену за тела тих странаца. Али чак ни тај предлог не постиде Содомљане. 4) Бог одиста беше незадовољан њиховим дрским понашањем, тако да истовремено људе казни слепилом, и прокле Содом на свеопште затирање. Једино Лот, упозорен претходним Б о ж и ј и м обавештењем о пред-

32

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

стојећем уништењу Содоме, одбеже водећи са собом своју жену и две кћери, које још увек беху девице јер они који за њих беху заручени уопште не помишљаху на оно што се догађа, држећи да су Лотове речи пуко трабуњање. Бог затим удари на град громовима и спали га скупа са свим његовим становницима; потом и свеколику земљу опустоши истим пожаром, као што сам већ раније п о м и њ а о п и ш у ћ и о Јеврејском рату. Али се Лотова жена непрестано освртала погледајући у град из којег је избегла, одвише радознала да види шта ће се с њ и м догодити, иако јој је Бог изриком забранио да чини тако, под п р е т њ о м да ће је преобразити у стуб од соли: а тако се одиста и догоди, и ја сам тај стуб видео, јер он постоји до данашњег дана. Тако су преостали само Лот и његове кћери, који избегоше на једно малено место окружено ватром, где се и населише; то се место назива Зоар, јер је то реч којом Јевреји означавају малену ствар. Ту је надаље Лот морао ж и в е т и бедним животом, јер није имао никаквог друштва, и жељно ишчекиваше некакву помоћ. 5) Али његове кћери, мислећи да је цели свет уништен, приђоше жељом своме оцу, и то довољно смотрено да не буду препознате. Оне учинише тако с помишљу да ће тиме спречити да људска раса безнадежно не ишчезне; те тако родише синове: син старије сестре доби име Моаб, што означава оног којије изведен од свог оца-, други, пак, понесе име Амон, што значи онај којије изведен одрођака. Онај први постаде отац Моабита, који су још увек велики народ; потоњи беше отац Амонита; а обојица беху житељи Келесирије. Ето тако изгледаше Лотово одбегнуће од судбине Содомљана.

ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО О АБИМЕЛЕХУ И О ИШМАЕЛУ, С И Н У АВРАМОБОМ, КАО И О АРАБ Љ А Н И М А КОЈИ БЕХУ Њ И Х О В И П О Т О М Ц И 1) Аврам се потом пресели у палестински Герар, водећи Сару под истим оним л а ж н и м представљањем као сестре, веома се бојећи Абимелеха, краља те земље, који је такође био заљубљен у Сару и спреман да је подмити, али се од задовољења своје пожуде морао уздржати због опасне болести која га је задесила одлуком Божијом: и сада, када његови видари очајаваху због безуспешности лечења, он паде у сан, и у сну чу упозорење да не злоставља ж е н у једног туђинца. Тако се догоди да, када је прездравио, Абимелех каза својим пријатељима да га је Бог том болешћу заразио као казном због његовог новређивања једног странца који, да би могао заштитити част своје жене, мораде с њом путовати као да му је сестра а не законита жена. И још је Бог обећао сневачу да ће бити милостив према њему уколико том човеку омогући да се осети безбедним и не стрени због чувања части своје жене. Па када то изговори, краљ, по савету својих пријатеља, посла по Аврама и увери га да не буде забринут за своју жену нити за насиље над њеном чедношћу, а ово стога што сам Бог брине о њему и да Његовој промисли може захвалити што је жену добио натраг

КЊИГА ПРВА

33

нетакнуту, јер није претрпела никакву патњу због злостављања. И краљ се обрати Богу и савести жене Аврамове, па каза да он иснрва не би имао никакве склоности да са њоме у ж и в а да је знао да је она Аврамова жена; „али будући", рече он, „да ју је Аврам водио као да му је сестра, ја бејах крив али ми немој замерити". Краљ такође преклињаше Аврама да остане у м и р у с њим, и да приклони Бога да и на њега повољно гледа; па ако Аврам нађе да је прикладно да настави ж и в о т у његовој близини, тада би добио у изобиљу свега што би ножелео; али ако је решен да га напусти, биће отпраћен у части, и добиће коју год припомоћ пожели када одлучи да нође на друго место. Након што краљ ово изрече, Аврам му узврати да његово претварање да му је Сара рођака заправо и није лаж, зато што је она кћер његовог брата, и да се он не осећа безбедним у путовањима по страним земљама без такве врсте скривања. Још рече и то да он нипошто не може бити узрок краљеве болести, јер се тако понашао само из забринутости за сопствену безбедност; и напослетку још рече да је спреман да остане са Абимелехом. Чувши ово, Абимелех одмах потом додели Авраму земљу и новац; тако они учинише свечан договор да ће надаље живети заједно без скривених мисли, а један другом ту заклетву дадоше крај једног извора по имену Беершеба, што би се могло превести као Извор заклетве, што је име које остаде међу људима те земље до данашњег дана. 2) Недуго потом, управо како му је Бог предсказао, Аврам доби сина од Саре којем даде име Исак, што значи Смех. И одиста, детету је име дато по томе што се Сара насмејала кад јој је Бог рекао да ће понети сина, будући да нешто такво није могла очекивати она која је прошла доба за трудноћу, имајући деведесет година а Аврам целих стотину; тако се догоди да је овај дечак обома рођен у последњој години ових децималних бројева. Осмог дана по рођењу отац и мајка обрезаше дечака, и од тог доба Јевреји п р о д у ж и ш е са обредом обрезивања синова у оквиру тог првозаданог броја дана по рођењу. Што се тиче Арабљана, међутим, они обрезују синове тек са пуних тринаест година, будући да је Ишмаел, зачетник њиховог народа, којег је Авраму родила милосница, био обрезан по истеку тог времена. Што се тиче Ишмаела, одмах ћу и са великом подробношћу дати посебан извештај. Наиме, када је реч о Сари, она је Ишмаела, рођеног од стране њене властите слушкиње Хагаре, испрва волела с наклоношћу ништа мањом од оне према властитом сину, јер је он одгајан тако да би једном стигао до моћи успешног управљања; али када је и сама родила Исака, није желела да Ишмаел буде одгајан заједно с њиме, јер је био много старији те би му могао наудити када им једном отац буде преминуо. Због тога је Сара наговарала Аврама да пошаље Ишмаела и његову мајку у неку удаљену земљу. Аврам се, међутим, испрва није слагао с тиме за шта се она ревносно залагала, па је о таквој могућности, то јест да мало дете и његову мајку отера — при том им не обезбедивши основне потребе — мислио као о примеру највеће свирепости; па ипак, доцније се и Аврам приклонио том заснову, стога што Бог беше задовољан оним што је Сара одлучила; тако он предаде Ишмаела његовој мајци, будући да дечак још није био кадар да

34

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

сам пође, те јој наложи да узме чутуру воде и векну хлеба, те да тако крене, и да јој Потреба буде водич на путу. Али чим ова попутбина би потрошена, Хагара се нађе у големој невољи; па када воде у чутури беше скоро сасвим нестало, она одложи своје детешце, које беше на прагу смрти, под стаблом једне смокве, и сама пође даље, тако да би дете могло умрети док је она одсутна. Али до ње дође анђео Божији, који јој указа на обл и ж њ и извор и нареди да се врати бризи за дете стога што ће п р о н а ћ и велику срећу уколико сачува Ишмаела. Оснажена изгледом који јој отвараше такво обећање, она пронађе к у р а ж и те, напокон сусревши неке пастире, успе да се посве избави из невоље. 4) Када је израстао у младића, Ишмаел се венчао женом рођеном у Египту, одакле је потицала и његова мајка. Са овом је женом Ишмаел имао дванаесторо синова, по именима: Намајот, Кедар, Абдеел, Мабсам, Идумас, Масмаос, Масаос, Ходад, Теман, Јетур, Нафесус и Кадмас. Ови населише читаву земљу од Еуфрата до Црвеног мора, и назваше је Набатена. Од њих постаде народ Арабљана, а племенима дадоше своја имена, у славу једнако своје властите части, али и због достојанства њиховог претка Аврама.

ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО О ИСАКУ, АВРАМОВОМ З А К О Н И Т О М С И Н У 1) Аврам је неизмерно волео Исака, будући да је овај био његов једини наследник'^ поклоњен милошћу Божијом на граници старости. Осим тога, дете се својим родитељима морало омилити тим више што је упражњавало сваку врлину и једнако ревносно испуњавало како д у ж н о с т и нрема родитељима, тако и обожавању Господа. И сам Аврам је сву своју срећу полагао на наду у успех свога сина, како би, када једном буде преминуо, могао наследника оставити у безбедним и осигураним условима, које је, међутим, могао задобити само бивајући у непрестаном сагласју са вољом Божијом. Бог, пак, са своје стране бејаше жељан да у ч и н и један опит којим би проверио постојаност Аврамове верности према њему. Стога се Бог указа Авраму и поброја му све благослове којима га је у прошлости обдарио, сетивши га поврх свега како га је учинио нобедником над непријатељима и како је и сам Исак, као главни разлог његове садашње среће, занраво такође проистекао од милости Божије. Након тога Бог објави Авраму да жели његовог сина као ж р т в у и доказ истинског обожавања. У складу с том објавом Бог заповеди Авраму да поведе сина до планине Морије, да тамо подигне олтар на којем ће му сина понудити као жртву-паљеницу, што ће бити најбољи доказ искрености његових осећања у служењу Господу: јер ће Аврам тако пре изабрати оно што је удовољење жељи Божијој, но што ће заштитити властитог сина. 2) Аврам мишљаше како нема права да одбије послушност своме Богу ни у једном захтеву, већ да је дужан да му служи у свим ж и в о т н и м околностима, будући да сва створења уживају свој ж и в о т тек захваљујући Бо-

КЊИГА ПРВА

35

ж и ј о ј промисли и милости коју Он на њих излива. Сходно томе, Аврам сакри од жене своје и од свих слугу својих како Божију заповест тако и своју намеру да ову испуни тиме што ће жртвовати сина, јер да није учинио тако, свакако би га спречили у испуњењу ове послушности Богу. Тако он поведе Исака скупа са двојицом слугу, натовари све што је неопходно за ж р т в о п р и н о ш е њ е на једног магарца и крете ка планини. Слуге иђаху с њ и м два дана, али трећег дана, чим виде планину, он отпусти ту двојицу која су га пратила целим путем од равнице, па, узевши са собом само сина, попе се на гору. Била је то иста она планина на којој ће краљ Давид једном подићи Храм. Њ и х двојица понесоше са собом све што беше потребно за обред, осим жртвене животиње. Исак је тада имао двадесет и пет година, и како он беше тај који је подигао олтар, најпосле упита оца какву ће то ж р т в у понудити, будући да са собом немају никакву ж и в о т и њ у чијим би усекнућем посветили олтар, на шта доби следећи одговор: „Сам Бог је себи припремио ж р т в у приносницу, будући да је кадар једнако да обезбеди обилну опскрбу људима који ничег својега немају, као и да одузме другима који већ свога имају али на то одвише полажу; па ако Богу чини задовољство и повољним налази труд да буде присутан и крај овог олтара, он ће себи већ обезбедити жртву." 3) Те тако, чим олтар беше припремљен, Аврам пристави и дрва за потпалу, па, док око њега све ствари тако почиваху спремне, рече свом сину: „О, сине мој, пролио сам безброј молитви како бих добио тебе за дете своје, па када ми ти једном одиста дође на свет, не могаше се наћи ничег од дарова што их у својој огромној б р и ж н о с т и за тебе већ не учиних, н и т и сам и у једној јединој ствари налазио срећу до у гледању тебе како узрасташ до мужевне доби, и како постајеш онај који ће ме у часу смрти наследити као баштиник свега што поседујем. Али, будући да само по вољи Божијој беше да постанем твојим оцем, а сада је Његова воља да тебе будем лишен, поднеси ову ж р т в у Богу са великодушним сагласјем; јер ја те приносим Богу који, ето, нађе сада примереним да управо тебе затражи као сведочанство почасти Њ е м у самом коју морам дати у славу свих милости којима ме је обасуо, бивајући вазда мој подржавалац и бранилац. Стога ти, сине, мораш сада умрети, и то ни на један други начин напуштања овога света, већ бивајући послан Богу, свепретходећем О ц у свих људи, руком свог сопственог оца, у чину жртвоприношења. И ја м н и м да он налази да си ти вредан очишћења од овога света не поводом болести, или рата, или било којег другог неумитног разлога којим смрт обично долази људима, већ тако да ће Он сам прихватити твоју душу скупа са молитвама и светим службама истинске вере, и да ће те Он поставити одмах поред себе тако да ћеш одатле ти бити моја помоћ и подршка у старости. И надасве стога ја те, сине, прилажем, те ми, Боже, сачувај овог сина као утешитеља уместо Тебе самог." 4) Исак, који је имао племениту нарав будући прави син таквог оца, бејаше задовољан очевим обраћањем, на које узврати рекавши како он не би ни био вредан рођења када би могао одбити оно што су Бог и његов отац са њ и м наумили, и када би могао у себи опозвати жељу да спремно

36

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

одговори оним што је њима на задовољство; те би било неправично када се не би повиновао макар и да је само његов отац тако одлучио, ради чега он истог трена сам пође до олтара где је имао бити жртвован. И тај би чин одиста био извршен да га Бог није зауставио; јер Он гласно позва именом Аврама, и забрани му да посече грло свога сина, к а з а в ш и како не беше из жеље потекле од обичне људске крви Његов налог Авраму да жртвује свога сина, нити је истинска воља Његова да Исака одвоји од онога којег је Он сам учинио његовим оцем, већ да жељаше да испроба ваљаност Аврамовогума, да ли ће послушати и такву заповест. Па будући д а ј е садазадовољен Аврамовом р е в н о ш ћ у и запањујућом спремношћу којом је доказао своју побожност, Бог бејаше усхићен што је Авраму уделио толике благослове. И још Бог рече да не жели да више ма која брига походи Аврама, нити да ма које дете Божије буде благословено изнад Аврама, као и да ће овај његов син п о ж и в е т и до веома дубоке старости, водећи срећан ж и в о т и завештавши велико кнежевство својој деци која ће сва бити добра и законита. Бог такође предсказа да ће се Аврамов род развити у много народа, да ће њихови патријарси оставити за собом потомцима вечно трајућа имена, и да у свој посед треба да добију земљу Канаан на којоЈ ће им завидети сви људи. Рекавши све ово, Бог пред Аврамом и Исаком намах створи једног овна који дотле не бејаше видљив, како би им послужио за ж р тву. Тако Аврам и Исак неочекивано задобише један другог, и кад још, поврх свега, п р и м и ш е обећања тако великих благослова, они се загрлише; а када обавише жртвоприношење, вратише се Сари и живљаху срећно, са Божијом помоћи која им је придолазила у свему год што би пожелели.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО О АВРАМОВОЈ Ж Е Н И САРИ, И КАКО ЈЕ ОНА ОКОНЧАЛА СВОЈЕ ДАНЕ Недуго потом премину Сара, доживевши стотину двадесет седам година. Сахранише је у Хеброну, будући да им Канаанци доделише место за погреб које Аврам откупи за четири стотине шекела од Ефрона, становника Хеброна. А Аврам и његови наследници такође себи на том месту подигоше погребна места.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТНАЕСТО КАКО ЈЕ ОД АВРАМА И ЊЕГОВЕ ДРУГЕ Ж Е Н Е КЕТУРЕ П О Т Е К А О Н А Р О Д ТРОГЛОДИТА 1) Након Сарине смрти Аврам је оженио Кетуру и са њоме изродио шесторицу синова, људе храбре и мудрих умова, по имену Замбран, Јазар, Мадан, Мадијан, Јосабак и Соус. Синови овог потоњег били су Саба-

КЊИГА ПРВА

37

тан и Дадан. Синови Даданови, пак, бејаху Латусим, Асур и Луом. Синови Мадијанови били су Ефас, Офрен, Анох, Ебидас и Елдас. Што се тиче свих ових синова и унука, Аврам је домислио да их насели по колонијама. Тако они запосеше Троглодитију, као и земљу звану Срећна Арабија, на самом додиру са Црвеним морем. О поменутом О ф р е н у се приповеда да је заратио са Либијом и да је успео је да је заузме, те да су је његови унуци, након што су се у њој настанили, назвали (по његовом имену) Африка. И заиста, Александар Полихистор потврђује ово што сам управо написао; јер, он овако казује: „Пророк Клеодемус, такође називан и Малхус, који је написао историју Јеврејау сагласју са историјом Мојсија, њиховог законодавца, приповеда да је постојао велики број синова што их је Авраму родила Кетура; и ево имена тројице од њих: Афер, Сурим и Јафран. По Суриму је названа земља Сирија, а по именима друге двојице (Афер и Јафран) добила је име Африка, стога што су ова двојица били п о м о ћ н и ц и Херкулови приликом његове борбе против Либије и Антеуса. Такође се приповеда да је Херкул оженио кћер Аферову и од ње добио сина Диодоруса, а да је и Софон био њихов син, по коме је потом народ Софацијанаца добио име."

ПОГЛАВЉЕ ШЕСНАЕСТО КАКО ЈЕ И С А К УЗЕО РЕБЕКУ ЗА Ж Е Н У 1) Када је Аврам, отац Исаков, решио да узме Ребеку, унуку његовог брата Нахора, за жену свом сину Исаку који је тада имао око четрдесет година, послао је настаријег међу својим слугама да је заручи, након што га је обавезао да пренесе најтврђа уверавања о његовој оданости, а то обавезивање слуге беше изведено на начин који следи: они један другом ставише руке на стегно, и затим зазваше Бога као сведока оног што је требало да буде урађено. Аврам је такође послао и дарове који су тамо морали представљати знаке поштовања, с о б з и р о м да се такво што ретко или никада није могао видети у тој земљи. Слуга, међутим, не стиже тамо у очек и в а н о м року, будући да му је требало много времена да би прошао кроз Месопотамију, кроз коју је исцрпљујуће путовати, једнако зими због дубине глиба, и лети због оскудице у води. Поред тога, на п у т у је долазило и до пљачкашких препада, које п у т н и ц и нису могли да избегну без претходних мера опрезности. Слуга ипак напокон стиже у Харан; па када већ беше у предграђу, срете велики број девојака које су ишле по воду, због чега се помоли Богу не би ли се међу њима нашла и Ребека, то јест она по коју га је, као свог слугу, послао Аврам не би ли верио свог сина, јер му по вољи беше да тај брак буде закључен; тако се слуга помоли да му се та изабраница покаже следећим тачно одређеним знаком: да му све остале девојке на молбу ускрате воду за пиће, осим ње која ће му дати да пије. 2) Са овом намером он оде до бунара и затражи од девојака мало воде за пиће; и заиста, за разлику од свих других које га одбише претварајући се да им је сва вода потребна за кућу те да је не могу расипати на њега,

38

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

нађе се само једна међу девојкама која прекори остале п р е б а ц и в ш и им њихово зловољно понашање према једном туђинцу, рекавши: „Шта бисте онда икада и уделиле некоме ко је потребит, ако човеку ни воде не бисте дале?" Па му затим, са свом предусретљивошћу, понуди да пије. И тек се тада Аврамов слуга поче надати да његов превелики задатак одиста може успети. Али, још увек опрезно желећи да сазна пуну истину, он похвали девојку за њену великодушност и добру нарав због којих се не устезаше да подели воду са оним коме је потребна, иако је њу зацело коштало труда да је захвати; потом је упита ко су јој родитељи, казавши да би хтео да им пожели с в у с р е ћ у з б о г т а к в е к ћ е р и к о ј у у њ о ј имају. „ И т а к о ђ е да т и ј е д н о м будеш удата", додаде, „на њихово задовољство, у породицу пријатног мужа, коме ћеш на свет донети узорну децу." Девојка поново н и ч и м не омаловажи странчево питање, већ спремно удовољи његовој радозналости и каза му о својој породици. „Моји ме зову Ребека", рече, „и мој отац беше Бетуел, али је преминуо. Мој се брат зове Лаван, и скупа са мојом мајком води бригу о целој породици и он је чувар мога девичанства." Када слуга чу ово беше веома задовољан оним што се догодило и што му је саопштено, запажајући да је Бог нескривено управљао његовим путовањем. Па изневши наруквицу и неке друге украсе који се сматрају прикладним уресима за једну девицу, он их даде девојци у знак признања и награде за њену љубазност што му је пружила воде да пије, уз то рекавши да је добро што има дарова само за једну девојку, будући да се она показала толико предусретљивијом од осталих. Девојка, међутим, изрази жељу да и ок пође с њом и подели стан са њеном породицом, будући да му приближавање н о ћ и не допушта да п р о д у ж и даље. Чувши то, слуга показа на своје скупоцене украсе за жене, па одговори како жели да своју безбедност повери ником другом до породици оне која се показала тако вредном поверења; и рече да може сасвим веровати човечности њене мајке и њеног брата, и да га они засигурно неће онеспокојити, будући да је њихову узорност упознао преко врлине ње као кћери и сестре. Ипак, он додаде и обећање да никоме неће бити на терету, већ да ће платити за понуђено склониште. Али девојка на то одврати да се он не вара у погледу човечности њених старатеља, али да греши када их сматра тако ш к р т и м да би могли од њега узети новац, те да ће он извесно све добити не морајући ничим да плати. Ипак, додаде она, мораће најпре да пита свога брата Лавана па, уколико јој он одобри, она ће госта увести у кућу. 3) Ч и м ово последње би обављено, она представи странца; па док Лаванове слуге преузеше бригу за његове камиле, он сам беше уведен на вечеру са Лаваном. Након што тако вечераше, слуга Аврамов окрете се Лавану и девојчиној мајци, којој се непосредно и обрати речима: „Аврам је син Терахов, и ваш рођак; јер је Нахор, деда ово двоје његових унучади, био брат Аврамов и по оцу и по мајци; управо стога ме је он и послао вама, желећи да ову девојку затражи од вас за жену своме сину. Тај младић је његов законити син и једини наследник. Његов је отац одиста могао за сина добити најблагодатнију од свих жена у његовој земљи, али није желео да га ожени ниједном од њих, већ је, растерећен свих властитих веза, желео

КЊИГА ПРВА

39

да прилику за сина пронађе овде, из осећања и наклоности које не бих волео да потцените; јер се несумњиво по доброј вољи Божијој одвијаху удеси на моме путовању, све док не бејах доведен до ваше кћери и дома вашег. Наиме, кад се бејах приближио граду ја видех велику скупину девојака где долази до бунара, те се помолих да међу свима пронађем управо ону коју тражим, а то беше ваша кћер која ми се од свих издвоји и приђе, сасвим у складу са мојом молитвом. Знајући сад све ово, да ли ћете одобрити венчање због којег сам послан, а чије је заруке већ потврдило указање Божије? Да ли ћете показати уважење за Аврама, који ме је послао са толико много брижности, дајући сагласност за венчање ове девојке?" Чувши све ово, мајка и брат разумеше да је реч о вољи Божијој, и здушно потврдише понуду, па послаше кћер онако како је са Аврамове стране и жељено. Тако се Исак њоме венча, а свеколико очево наслеђе постаде његово; јер деца Кетурина већ бејаху отишла до својих удаљених насеобина.

ПОГЛАВЉЕ СЕДАМНАЕСТО О АВРАМОВОЈ С М Р Т И Недуго потом Аврам премину. Он бејаше човек неупоредиве честитости, и почаствован од стране Господа на начин достојан његове побожности. Поживео је стотину седамдесет и пет година, и би сахрањен у Хеброну, покрај своје жене Саре, од стране синова Исака и Ишмаела.

ПОГЛАВЉЕ ОСАМНАЕСТО О ДЕЦИ ИСАКОВОЈ, ЕСАВУ И ЈАКОВУ; О Њ И Х О В О М Р О ^ Е Њ У И ОДГАЈАЊУ 1) Нешто после Аврамове смрти Исакова жена понесе прво дете'®; а кад њен трбух силно нарасте, Исак се веома забрину и упита Бога о исходу трудноће. Бог одговори да Ребека носи близанце, и да ће два народа понети имена ове двојице синова, те да ће онај који се на рођењу појави други, п р е в а з и ћ и старијега. Сходно томе Ребека, недуго потом и управо како Бог предсказа, роди близанце од којих је старији од главе до ногу имао грубу кожу и бејаше веома космат; а млађи, пак, задржа пут глатку каква беше на рођењу. Од њих двојице отац је већма волео старијег, названог, прикладно његовој грубости, Есав, јер Јевреји такву косматост називају Есав^' [или Сеир]; млађи, пак, беше вољенији од стране мајке. 2) Када на њихову земљу удари глад, Исак одлучи да пођу у Египат где земљиште беше добро, те, по Божијој поуци, они отидоше у Герар. Тамо их прими лично краљ Абимелех, будући да је Аврам некада ж и в е о код њега и да беху пријатељи. Испрва је краљево опхођење било врло љубаз-

40

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

но, али га доцније у истом држању спречи завист коју поче осећати према Исаку; јер, када виде да Бог чува Исака са свом могућом брижношћу, краљ му стаде одрицати наклоност. Али се и Исак, када виде како завист мења Абимелехова осећања према њему, повуче у место звано Вале, недалеко од Герара. Тамо се догоди да га, за време док је копао бунар, нападну пастири како би га спречили у послу, а како није желео да се с њима отима за то место оп се повуче, и поче копати на другом месту; па када, опет, неки други Абимелехови пастири поново насрнуше на њега он се и одатле повуче, сачувавши таквим трезвеним и смотреним понашањем своју безбедност. Напослетку му ипак дозволише да без нових узнемиравања ископа бунар којем даде име Рехобот, што означава велики простор; што се тиче претходних бунара, један беше назван Ескон, што значи неслога, а други Ситена, што значи непријатељство. 3) Након овога Исакови се послови увећаше, а повољни услови ж и вота расцваше, одакле потече и велико богатство. Чак се и Абимелех — премда је дотле радио супротстављајући се Исаку, а узајамно је сумњичење међу њима постајало све веће па се и јасно указивало дотле скривено непријатељство због којег се Исак и одвојио — поче прибојавати да му негдашње пријатељство с Исаком неће јамчити безбедност уколико овај пожели да узврати на увреде које му је нанео. Он зато посла једног од својих војних заповедника, по имену Филох, да обнови пријатељство са Исаком. Овај се, пак, ускоро врати краљу, након што доби сва јемства што их је Абимелех прижељкивао, и то само захваљујући доброти Исакове нарави, која учини да се он пре сећао пријатељства што га је Абимелех некада ноказао према његовом оцу и њему самом, него потоњег гнева. 4) Када Есав, један од двојице Исакових синова и онај кога је отац више волео, стиже до доби од четрдесет година, он [самовољно] ожени Адаху, кћер Хелона, и Ахолибамаху, кћер Есебеонову — а Хелон и Есебеон беху велики кнежеви међу Канаанцима; на тај начин, међутим, понашајући се као се да сам располаже п р а в о м одлучивања о својем браку и чак ни не п и т а в ш и оца за савет, он прихвати да над собом има туђине за надређене; јер, да је на Исаку било да одлучи, он му не би дозволио да се тако прижени, јер не бејаше вољан да улази у било какве савезе са људима те земље; али, не желећи да буде непријазан према сину заповедајући му да напусти изабране жене, Исак реши да остане нем. 5) Ипак, када Исак посве остари, и више готово уопште није видео, он зазва к себи Есава и рече му да га, поред слепила и отказивања очију, и његова дубока старост спречава у обожавању Господа [обредом ж р т в о вања]; стога од сина затражи да пође у лов и када налови што је могуће више срнетине, да од ње принреми вечеру™, како би после тога Исак могао учинити молебан Богу да Он остане и Есавов подржавалац и ослонац током читавог његовог живота; томе додаде да више није сигуран колико ће још живети, те да је жељан да молитвом обезбеди да Бог буде милосрдан према његовом сину. 6) Послушавши оца, Есав пође у лов, али Ребека, мислећи да је исправно да обави такву молебан којом ће, уместо за Есава, придобити Божију

КЊИГА ПРВА

41

милост за Јакова, и то без сагласности Исакове, затражи од Јакова да закоље јариће и припреми вечеру. Јаков послуша мајку, и изврши све њене налоге. А када вечера беше готова, Јаков узе козју кожу и стави је на своју руку како би изгледала космата и како би од ње отац помислио да је рука Есавова; јер они беху близанци и у свему другоме сасвим налик један другом, осим по маљавости. Ово је, међутим, Јаков чинио ван себе од страха да би пре но што молебан буде учињена он могао бити ухваћен у превари, и тако, сасвим супротно намери, био од стране оца проклет уместо благословен. У таквом стању он изнесе вечеру пред Исака који поверова да пред собом види Есава. Не п о с у м њ а в ш и у превару, он обедова, те се затим пренусти молитвама и залагању код Бога, рекавши: „О, Господару свих времена и Творче свега постојећег; Ти беше Онај који подари оцу моме обиље добара, а и мене самог удостоји поклањајући ми све што имам; Ти беше и Онај који ми обећа да ћеш и потомству мојему бити милостива потпора, па и њему уделити још и веће благослове; учини, онда, потврду својих обећања, и немој мене превидети због слабости у којој се налазим и због које Ти се најусрдније молим. Буди великодушан и благ према моме сину, и сачувај га и заштити од свега што је зло. Подари му срећан ж и в о т и поседовање онолико добара колико Твоја милост може дарујући пред некога положити. Учини га страшним за непријатеље његове, и уваж а в а н и м и вољеним међу његовим пријатељима," 7) Тако се Исак мољаше Богу, верујући да молитве ч и н и за Есава. Али тек што их он доврши, Есав се врати из лова. А када Исак напокон опази своју грешку, он оћута: но, сад Есав затражи да постане судеоником у истим очевим благосиљањима што их је овај већ учинио за његовог брата; али га Исак одби, стога што све његове молитве већ беху потрошене на Јакова, те Есаву ништа друго не преостаде до да горко жалује због погрешке. Ипак, његов отац туговаше због Есавовог плача, те га хтеде утешити рекавши да ће он све друге људе п р е в а з и ћ и у умешности лова и снази руку и тела, и у свакој врсти делања; те да ће стећи велику славу у свакој од тих области не само он, него и читаво потомство његово; па ипак ће свеједно морати да буде на услузи брату својему. 8) Тек тада мајка ослободи Јакова, будући да је била у страху како ће његов брат у одмазди због грешке у молитвама Исаковим казном ударити на њега. Стога она сада поче уверавати Исака да за жену Јакову узме девојку родом из Месопотамије која је уз то била и њена рођака; јер је Есав, пак, без очевог допуштења већ био жењен за Басемату, кћер Ишмаелову, уопште и не тражећи Исакову сагласност: јер је Есав, знајући у којој је мери његов отац несклон Канаанцима и колико је осуђивао Есавове претходне бракове, Басемату и оженио само зато да би му најзад удовољио; јер је Исак одиста веома волео ову девојку.

42

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТНАЕСТО О ЈАКОВЉЕВОМ БЕКСТВУ У М Е С О П О Т А М И Ј У ЗБОГ СТРАХА ОД СВОГА БРАТА 1) Тако је мајка послала Јакова у Месопотамију како би оженио кћер Лавана, који је био брат Ребекин. (Овај је брак Исак дозводио, напросто стога што је увек услужно испуњавао жеље своје жене.) До свога циља Јаков мораде путовати кроз Канаан, а будући да је, као и отац његов, осећао нетрпељивост према људима те земље, он ни код кога не хтеде да т р а ж и склониште, већ је биваковао на отвореном, имајући за узглавље само хрпу прикупљеног камења. Али он ипак усну, и у том се сну пред њ и м створи визија: у ч и н и му се да види лестве које сежу од земље до небеса, и створења која су силазила низ пречке изгледајући дивотније од људских бића; а напослетку сам Бог стаде преда њ, сасвим разговетно видљив, Бог који, зазивајући сневача по имену, говораше овим речима: 2) „О, Јакове, није умесно да ти, као син врснога оца, и унук онога који је у ж и в а о силно уважење због своје ненадмашне врлине, будеш обесхрабрен ониме што се око тебе тренутно збива, већ да се надаш бољим временима, јер теби уз моју помоћ следује големо изобиље свега доброга; јер ја бејах онај који је Аврама негда извео из Месопотамије када га прогоњаху његови рођаци, и ја учиних срећнога човека од твога оца, па онда нећу ништа мање среће даривати ни теби. Стога буди куражан, и под мојим надзором п р о д у ж и са овим путовањем, јер ће венчање које тако ж а р к о прижељкујеш одиста бити извршено. И ти ћеш имати децу одличних особина, и поврх тога бројем неизмерну; а она ће ж и в е т и посвуда где могу и морају множећи се у још бројнијем потомству којем ћу, као и наследницима тих потоњих, дати власт над свим земљама, а њихово ће потомство најзад испунити сву земљу и море, све дотле док их Сунце видети може; а ти се немој бојати ниједне опасности, нити устукни пред многим подухватима које м о р а ш извршити, јер по својем ћу те провиђењу ја водити и упућивати шта да ч и н и ш како у времену садашњем, тако још и више у ономе што ће тек преда те доћи." 3) Таква беху прорицања што их Бог изрече Јакову, који отуда беше веома обрадован оним што виде и чу, те проли уље на узглавно камење, јер оно беше то на којем је учињено пророчанство тако велике благодати по њега. Такође се и обавеза чврстим заветом да ће на истом месту изв р ш и т и и жртвоприношење, уколико п о ж и в и и безбедно се врати; у том случају понудиће десетак свега што има Богу. Па још додели том месту звање посвећеног и даде му име Бетел, што, преведено на грчки језик, значи Кућа Божија. 4) Тако он п р о д у ж и путовање кроз Месопотамију, те напослетку стиже до Харана; па, сусревши пастире у предграђу, недорасле дечаке и девојке који су седели око неког бунара, он застаде крај њих, жељан да добије воде. Заподенувши разговор са њима, он упита да ли познају човека по имену Лаван, и да ли је он још увек жив. Они му углас узвратише ка-

КЊИГА ПРВА

43

ко таквог човека добро познају, будући да он н и п о ш т о није тако неугледна особа да би је могли непознавати, те да, осим тога, његова кћер напаса очева стада заједно с њима, и право је чудо и штета да она још није дошла, јер — рекоше Јакову — свакако ће странац преко ње најтачније сазнати оно што га занима о њеној породици. Али нетом што окупљени тако изговорише, то се девојче појави, а са њ о м и остали пастири. Њ е н и јој познаници показаше Јакова и рекоше да је он туђинац који је дошао да се распита о пословима њеног оца. Она, пак, бивајући обрадована Јаковљевим доласком онако како већ деца бивају са сваком придошлицом, упита овога ко је он и када је дошао, и шта би се догодило да је она пропустила да у тај дан до бунара дође. Још додаде и да жели да је у моћи њене породице да испуни жеље због којих је до њих допутовао. 4) Али Јаков беше посве освојен, не толико љубазношћу свих присутних нити осећањима која би се у одговор на то могла у њему подићи, већ због тренутне љубави коју осети према девојци, и затеченошћу њеном лепотом која беше тако расцветана да би се свега неколико жена њених година са њом у томе могло огледати. Стога он рече: „Ако си ти Лаванова кћер, између тебе и мене постоји рођачка веза старија од твога или мог рођења; јер Аврам беше отац Терахов, баш као и Харана и Нахора; а од овог последњег, Нахора, син беше Бетуел, твој деда. Мој отац Исак беше син Аврама и Саре, која беше кћер Харанова. Али постоји чак и ближе и позније везиво узајамног сродства којег нас двоје између себе носимо, јер је моја матер Ребека сестра твог оца Лавана од истог оца и мајке, те смо отуда ти и ја најближа својта. А ја сада стижем да бих те поздравио и обновио примерену наклоност која између нас мора постојати." Чувши све ово, а посебно на помен Ребекиног имена, девојка — како се то већ догађа младим бићима — заплака, и то због нежности коју је осећала према свом оцу, те загрли Јакова јер је из очевих прича била добро упозната са Ребеком и знала колико њено спомињање годи једнако и оцу и мајци. Па када тако још једном поздрави Јакова, она додаде како он доноси највеће и најжуђеније задовољство њеном оцу — који се у честим сећањима увек спомињао своје сестре — али и целој њиховој породици, па и њој самој; и још додаде да ће у очевим очима ова вест Јакова учинити једнаким обистињењу најповољнијих окодности које би оца могле задесити. Најзад девојка замоли Јакова да пође до њеног оца, те да је следи док га она буде овоме водила, јер оца не би требало дуже ускраћивати за задовољство таквог сусрета, остајући даље у разговору с гостом. 6) Након што ово изговори, девојка поведе Јакова к Лавану. Будући одмах прихваћен од стране свог ујака, Јаков код њега намах нађе пуну безбедност, као да се обрео међу пријатељима којима је својим неочекив а н и м приспећем донео огромно задовољство. Ипак, недуго по доласку, Лаван му каза како, истина, не може п р о н а ћ и довољно речи којима би изразио радост због његовог присуства, али да га свеједно мора упитати за разлог доласка, и зашто је оставио оца и мајку када они засигурно морају имати потребе за његовим старањем; уз ово питање Лаван још једном понуди Јакову сву помоћ и подршку којом би он за њега могао располагати.

44

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Тада Јаков изнесе све што беше разлогом и намером његовог путовања, те напослетку рече да је Исак имао два сина близанца, њега самог и Есава, који је — будући да није узео учешћа у очевим молитвама за наклоности Божије, које мудрошћу његове мајке све пређоше у корист Јаковљеву — вребао п р и л и к у да брата убије јер је остао ускраћен за краљевство које му је по вољи Божијој имало припасти, као и за благослове које је отац молитвама искао од Господа. То су, дакле, околности које га понукаше да се упути до Лавана, као и мајчин наговор — „јер ми смо сви", рече он Лавану, „један род, а моја мајка цени везу с твојом породицом много више но са ма којој другом у нашој земљи; те се тако ја уздам у тебе и у Бога као у моје чуваре на овом путовању, и д р ж и м да сам посве сигуран у околностима твога окриља". 7) Лаван одмах обећа да ће се према Јакову опходити са највећом могућном човечношћу, и то не најпре због њихових заједничких предака, већ због његове мајке према којој је, како рече, и поред њеног одсуства, увек показивао најдубљу нежност чији ће садржај сада постати брига за Јакова; јер, додаде, Јаков ће по одлуци Лаваној постати старешина свих пастира и добити овлашћења довољна за преузимање таквог положаја; а када буде пожелео да се врати својим родитељима, биће послат са обилн и м даровима, како већ и мора бити у част њихове рођачке блискости. Јакову беше драго све што је управо чуо, па рече како ће својевољно и са највећом спремношћу поднети сваки труд за време свог боравка код Лавана, али да заузврат, као награду за све што ће радити, жели да добије за жену Рахелу која није само део уважавања које осећа према Лавановој породици, већ је и пут којим је до такве милости и доспео, и у п р а в о је, рече, љубав коју осећа према девојци оно што му даје за право да пред њеног оца изнесе своју понуду. Лаван беше веома задовољан овим признањем, и сагласи се да Јакову да кћерину руку, јер није желео никаквог боље зета до њега. Али, додаде, да ће ово учинити само ако Јаков неко време остане код њих, јер он као отац није вољан да шаље Рахелу међу Канаанце, будући да се каје што је и сестри допустио да тамо ствара брачну заједницу. Слож и в ш и се са Лаваном, Јаков пристаде да ту остане седам наредних година, спреман да толико дуго служи своме тасту и да му у том року покаже довољно примера своје врлине, како би овај поближе могао сазнати каквом човеку даје кћер. И тако, након што овај рок прође и сви прихваћени услови беху испуњени с Јаковљеве стране, овај направи свадбену гозбу; али, када дође ноћ, Лаван крадом од Јакова у његову постељу посла своју другу кћер, која беше не само старија од Рахеле већ и сасвим несличног лика; а Јаков, не п р и м е т и в ш и разлику једнако због пића и мрака, те н о ћ и леже са њом. Али, када се развиде, он препозна шта му је учињено, те пребаци Лавану за непоштено поступање — а овај, заузврат, затражи извињење за поступак који је, како рече, био принуђен да учини, будући да он није Јакову подметнуо Леу с неком рђавом мишљу, већ стога што га је савладала друга неодложна потреба која, међутим, н и ч и м не може спречити Јакова да заиста не ожени Рахелу, али под једним условом: потребно је да Јаков служи Лавана и наредних седам година, након којих ће му овај

КЊИГА ПРВА

45

најзад дати руку оне коју воли. Јаков се мораде приклонити овом захтеву, будући да му његова љубав према Рахели није допуштала да поступи другачије; па када прође још седам година, он пајзад узе Рахелу за жену. 8) Тако је Јаков сада имао две жене, а свака од њих је располагала слушкињама које им је поклонио њихов отац: Зилфа беше помоћница Леина, а Билха Рахелина, при чему оне пи по чему не беху робиње, већ тек послушне дружбенице својим господарицама. Леа, међутим, беше посве несрећна због мужевљеве љубави према њеној сестри, верујући да ће је он више уважавати уколико понесе његову децу. Стога она непрестано преклињаше Бога; па када одиста и роди сина, а њен се м у ж због тога помирљивије поче према њој опходити, она детету даде име Ребел, јер је Бог имао милости према њој, дајући јој сина, а то је управо значење тог имена. После извесног времена она роди још три сина: Симеона, што је име које значи да је Бог услишио њене молитве, затим Левија, потврду њиховог пријатењства, а потом и Јуду, што значи захваљивање. Али Рахела, страхујући да плодност њене сестре не би умањила страст коју је Јаков осећао према њој, пусти у његову постељу своју слушкињу Билху која затрудне и Јакову роди сина Дана, што је име које се на грчком може растумачити као Божији суд. После Дана Билха је родила и Нефталима, што значи непобедив у борбеним варкама, будући да је Рахела настојала да победи плодност своје сестре овим лукавством. Али и Леа прибеже истом лукавству, те посла у Јаковљеву постељу своју помоћницу Зилфу, са којојм Јаков доби сина Гада, што се може превести као богатство, а затим Ашера, што значи срећни човек, будући да он додаде слави Леиној. Потом се догоди да је Ребел, најстарији Леин син, донео плодове мандрагоре својој мајци. Када их Рахела виде, обузета снажном жудњом, пожеле да их сестра поклони њој; али када ова одби молбу, пребацивши Рахели покушаје да спречи благонаклоност коју би јој Јаков морао указивати, Рахела, настојећи да ублажи сестрин гнев, рече овој да ће те вечери припустити мужа њеној постељи. Леа нрихвати услугу, и Јаков остаде те н о ћ и с Леом да би угодио Рахели. Тако Леа поново затрудне и потом роди синове Исахара, што значи рођен под закупом, и Завулона, или оног рођеног као залога добронамерности према њој, а уз њих и кћер Дину. После неког времена и Рахела доби сина, којег назва Јосифом, што значи требало би да и други буде њему придодан. 9) П р о ш л о је већ двадесет година како је Јаков непрекидно напасао стада свог таста, те више није могао одлагати жељу да папусти Лаванов дом и са женама пође натраг својој кући. Али како му таст не даде дозволу да тако учини, Јаков мораде смислити начин и потајно умаћи. Зато је пре свега проверио мишљење жена о одласку, и оне се такође показаше вољним и спремним. Рахела понесе са собом слике својих богова које су, по обичајима те земље, употребљавали у обреду богоштовља, па побеже заједно са својом сестром, а сву децу њихову, као и помоћнице и све што су од иметка поседовали, такође поведоше и понесоше на пут. Са своје стране, Јаков поведе половину све стоке а да претходно н и ч и м није обавестио Лавана. Разлог, пак, што је Рахела понела слике својих богова упркос томе што је Јаков презирао њихово поштовање, био је веома смотрен:

46

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

уколико би били гоњени и потом ухваћени од стране њеног оца, она је могла п о т р а ж и т и заштиту у тим сликама, и тиме задобити његов опроштај. 10) Али је Лаван већ након једног дана био упознат са одласком својих кћери и Јакова, те се разгневи и крете за њима, водећи са собом одред гонилаца; и седмог дана они стигоше бегунце, затекавши их како се одмарају на неком брду; али он ипак не насрну нити се грубо умеша, јер догађаји узеше други ток: пред њ и м се, наиме, у сну појави Бог који га упозори да у м и р у прихвати свог зета и жене његове а Лаванове кћери; и да не учини ниједан пренагљен или гневан потез, већ да склопи савез с Јаковом. Такође Бог упозори да ће, уколико Лаван с презрењем потцени њихову малобројност и усуди се да их нападне са тако непријатељским намерама, Он сам стати на страну нападнутих. Будући да на тај начин беше упозорен од стране Господа, Лаван одмах следећег дана позва Јакова к себи, намеран да са њ и м све расправи и упозна га са својим сном; па када, одговоривши позиву, Јаков с поверењем дође до Лавана, овај га стаде оптуживати, устврђујући како га је прихватио када Јаков беше сиромашан и потребит, и како му је уделио обиље свега од оног са чиме је располагао. „Јер", рече Лаван, „ја сам с тобом браком спојио своје кћери, претпостављајући да ће твоја захвалност према мени бити већа но икада; али ти показа да ти није света ни сестринска веза твоје мајке са мном, н и т и наклоност коју смо нас двојица између себе уговорили; нити си се обазирао на жене своје које су моје кћери, нити на децу своју која су моји унуци. Већ си у мени видео непријатеља свога, отевши ми половину стоке и убедивши моје кћери да одбегну од свог оца, поврх свега поневши са собом свете слике које су моји преци као светиње поштовали, и бивали почаствовани тим богоштовљем које сам и сам упражњавао. Укратко, оно што си учинио било је као да ниси мој рођак, нити син моје сестре и м у ж мојих кћери, као да ниси од мене п р и м и о све могуће гостопримство и као да никада ниси јео за мојим столом." Након што Лаван све ово изрече, Јаков устаде у своју одбрану, рекавши да он сигурно није једина особа у коју је Бог усадио љубав према завичају, већ да је такво што учинио природним у свим људима, и да је, отуда, сасвим разумно да се он, после толико дуго времена, жели да врати одакле је дошао. „ А што се тиче плена за чију ме отмицу оптужујеш, не мислиш ли да би, када би иједна друга особа просуђивала, она нашла да веома грешиш? Јер, уместо речи захвалности што сам се истовремено и старао о твојој стоци и умножавао је, како се ти то усуђујеш да се са тако неправичним бесом опходиш према мени зато што сам узео, те и сада имам са собом, само мали део грла? Осим тога, што се тиче твојих кћери, примети да није последица никаквог мог злог наговора то што ме оне желе пратити на мом путу кући, већ због осећања које жене сасвим природно гаје према своме мужу. Оне стога, право говорећи, и не следе толико мене, колико своју децу." Управо тако говораше Јаков у намери да са себе спере свако пребацивање да је неправично поступио. А овоме додаде и своју властиту осуду и прабацивање Лавану, рекавши: „Иако бејах син твоје сестре, и ти ми даде своје кћери за жене, изнуривао си ме грубим заповестима и под њима ме држао двадесет година. Исти-

КЊИГА ПРВА

47

на је да сам сву ту тегобу подносио без роптања само зато да бих оженио твоје кћери; али ти ме након венчања нодвргну још горим захтевима но раније, таквима које би и непријатељ радије избегао." О в о беше тачно, јер се Лаван према Јакову одиста опходио вбома рђаво; јер, када је видео да Бог помаже Јакову у свему што овај пожели, он му је обећао да ће му од све новорођене стоке понекад давати ону чија је кожа бела, а понекад ону чија је кожа црна; али када пристиже време да са Јаковом по том обећању подели бројна грла, он не одржа реч, већ рече како ће му стоку дати следеће године, и то само зато што је завидео на бројности онога што је требало припасти Јакову. И то што обећа он у ч и н и по истом реду као и претходни пут, стога што је веровао да се такав прираст стада више не може очекивати; али када се опет исто догоди, он Јакова поново превари. 11) Али у погледу светих слика, Јаков допусти да их Лаван сам пронађе, и овај на то пристаде. Но Рахела, будући обавештена о томе, склони слике под седло камиле коју је јахала, и седе на њих, рекавши да је „природно стање", у коме се налази, спречава да устане; стога Лаван одустаде од даље потраге, не п о с у м њ а в ш и да би се његова кћер у таквом стању могла и п р и б л и ж и т и сликама. Тако он склопи савез са Јаковом и свечано се обавеза да према њему неће починити никакво зло због онога што се догодило; и Јаков положи сличан завет, обећавши да ће волети Лаванове кћери. Ова заветовања они такође потврдише зазивањем имена Божијег за сведока, које утврдише подизањем стуба у обличју олтара на том брду које се од тада зове Гилеад, као што се и земља којој брдо припада назива Земља Гилеада. Па пошто у п р и л и ч и ш е свечану гозбу поводом направљеног савеза, Лаван се врати дому.

ПОГЛАВЉЕ ДВАДЕСЕТО О СУСРЕТУ ЈАКОВА И ЕСАВА 1) Након што је Јаков п р о д у ж и о путовање према земљи канаанској, пред њ и м се указаше анђели и препоручише му да очува добру наду у повољне околности свог живљења у будућности; стога он то место анђеоског указања назва Божијим логором. Потом, жељан да што пре сазна какве су намере његовог брата према њему, он посла пред собом гласнике са задатком да прибаве тачан извештај о свакој ствари која га се тицала, будући да бејаше уплашен због негдашњег непријатељства које је владало међу њима. Он з а д у ж и оне које је послао да кажу Есаву следеће: „Јаков је сматрао непожељним да ж и в и заједно с Есавом све дотле док је овим овладавао гнев против брата, те је стога напустио завичај; а сада се, мислећи да је дужина његовог одсуства морала учинити своје и поравнати разлике међу браћом, он враћа, доводећи са собом своје жене и децу своју, са свиме што поседује, те се предаје, скупа са оним што му је најдраже, брату у руке, сматрајући својом највећом срећом да са њ и м подели оно што му је Бог милошћу даривао." Такву поруку гласници предадоше и Есав бе-

48

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ше њоме задовољан, али се подиже и крете у сусрет брату са пратњом од четири стотине људи. Јаков, када чу број оних са којима Есав к њему полази, веома се уплаши, али сву наду у ослобођење из невоље предаде Богу, па поче разматрати како би могао, у околностима у којима се нашао, сачувати себе и оне који беху с њим, и надвладати непријатеље уколико би га зломислено напали. Тако се домисли да своју пратњу подели на два дела, те једне посла пред братовљеву скупину, а друге позва да му приђу посве близу, те да тако, уколико први буду надјачани у случају да на њих Есав насрне, могу у онима који ступају иза њих наћи прибежиште. Па накоп што постави пратњу у том поретку, Јаков посла неколико људи да однесу поклоне Есаву. Поклоне су сачињавали стока и велики број разних ч е т в о р о н о ж н и х ж и в о т и њ а , таквих да су због своје реткости морале бити веома прихватљиве за оног ко би их п р и м и о па уздарје. Оне који беху тако отпремљени с поклонима Јаков је слао на извесном растојању једног од другог, тако да би се, појављивани у низу с даровима, могли учинити бројнији, због чега би се у Есаву, док прима низ поклона, стишавао гнев, уколико је још против брата острашћен. Поврх свега, Јаков је ове дароносце поучио да благо говоре са оним коме носе поклоне. 2) Након што је Јаков читавог дана издавао таква задужења, пристиже ноћ, и он покрете напред читаву пратњу, па чим пређоше једну реку по имену Јабок, Јаков заостаде иза осталих, када се изненада пред њ и м појави анђео који га принуди да се порвају. У тој борби Јаков надјача анђела који, побеђен, поче говорити људским језиком. У том обраћању анђео подстицаше Јакова да буде задовољан оним што се управо догодило, те да не потцени победу коју је извојевао јер она нипошто није мала, будући да је савладао анђела Божијег: ту победу ваља ценити као знамен великих благослова који ће се на њега од Бога спустити и чији изданци никада неће престати да избијају, али и као знак да ниједан човек неће бити одвише снажан за Јаковљеву моћ. Анђео му такође наложи да себе од сада назива Израиљом, што на хебрејском језику значи онај који се борио са божанским анђелом-К Ова обећања су учињена на молбу Јаковљеву; јер када је опазио да је пред њ и м анђео Божији, он од овога заиска да му означи шта ће га убудуће задесити. А када анђео изрече оно што смо већ изнели, он ишчезе; али Јаков беше задовољан чувеним, и назва то место Фануел, што значи лице Божије. И он тада осети бол од минуле борбе у тетиви препоне, те одлучи да се од тада па завазда уздржи од једења тог дела тела у ж и в о т и њ а припреманих за обед. А у његову част и ми до данас чинимо исто. 3) Када Јаков схвати да је његов брат близу, он нареди женама да пођу напред, свака понаособ са слушкињама, како би могле гледати држања људи у борби, уколико Есав буде изазвао сукоб. Јаков затим пође до Есава и поклони се пред њим, а овај не имаде зло држање према њему, већ га поздрави и упита о пратњи тих жена и деце с њима; и затражи, након што је саслушао све што је желео да сазна о њима, да пођу заједно до њиховог оца; али како се Јаков поче претварати да је стока изнурена, Есав се врати у Сеир где беше његово место становања, које је он сам преименовао у Чупавиште, због своје сопствене космате чупавости.

КЊИГА ПРВА

49

ПОГЛАВЉЕ ДВАДЕСЕТ ПРВО О ПОВРЕДИ Д И Н И Н Е Ч Е Д Н О С Т И 1) Јаков потом стиже до места које се до данас зове Шатори (Суцот), а одатле оде до Шехема, који је канаански град. Будући да су у то време Шехемљани одржавали празничну светковину, Дина, која беше једина Јаковљева кћер, пође до града како би видела украсе што их носе жене те земље. Али када је угледа Шехем, син краља Хамора, он је насилно обљуби, а будући да се веома заљуби у њу он затражи од оца да му Дину учини женом. Краљ удовољи овој жељи, и пође до Јакова, тражећи од њега дозволу да његов син Шехем може по закону узети Дину за жену. Али Јаков, не знајући како да одбије жељу таквог достојанственика, али истовремено и знајући да му није дозвољено да кћер удаје за странца, умоли краља да му остави времена да обави саветовања поводом онога што овај од њега тражи. Тада га краљ напусти, оставши у нади да ће му Јаков одобрити жељено венчање. Тако добијено време Јаков искористи да обавести своје синове о скрнављењу Динином и о поруци Хаморовој, з а т р а ж и в ш и истовремено од њих савет о томе шта би требало урадити. Синови, међутим, у највећем броју не рекоше ништа, јер нису знали какав би савет дали. Али се Симеон и Леви, браћа Динина по матери, сложише међу собом да изведу следеће нредузеће: будући да је тада било време светковања, када Шехемљани беху предани спокојству и пировању, они се прикрадоше како би уочили час када ће сви коначно позаспати па онда, ушавши у град, носекоше све мушкарце, укључујући и краља и његовог сина међу њима, и поштедевши само жене. А када то и без очеве сагласности учинише, они ослободише и са собом поведоше сестру. 2) Јаков беше грдно запањен силином овог чина, и жестоко окриви синове због њега, али Бог стајаше уз њега и наговори га да ипак нронађе у себи храбрости; те да истовремено очисти своје шаторе и принесе исте оне ж р т в е што их се заветовао да ће их нринети када је први пут пошао у Месопотамију и видео божанску приказу. Па како се прихвати да очисти и све своје присташе, он набаса на слике Лаванових богова (јер он раније није знао да их је Рахела украла), па их положи на земљу оставивши их испод једног храста у Шехему. Напустивши то место, он принесе жртве у Бетелу, месту на којем је видео своја привиђења приликом нрвог путовања у Месопотамију. 3) А када и одатле пође даље, и пристиже наспрам Ефрате, он тамо сахрани Рахелу, која је преминула на норођају; те тако она беше једина од Јаковљеве родбине која није уз почасти сахрањена у Хеброну. А када је неко време ожали, он сина којег му је она у м и р у ћ и родила назва Венијамином, због туге што мајка, родивши га, није с њиме преживела. Те се тако н а в р ш и укупан број деце Јаковљеве, дванаест синова и једна кћер. Од њих осморо беше законито, то јест шест од Лее и двоје од Рахеле, а четворо беше од слушкиња, по двоје од сваке, а имена свих њих већ смо раније изложили.

50

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ДВАДЕСЕТ ДРУГО КАКО ЈЕ П Р Е М И Н У О И С А К И Б И О САХРАЊЕН У Х Е Б Р О Н У Одатле је Јаков дошао у Хеброн, град смештен међу Канаанцима, у којем је ж и в е о Исак, са којим, тако, још кратко време заједно п о ж и в е и његов син; Ребеку, пак, Јаков више није затекао међу живима: његова мајка већ беше сахрањена у величанственој гробници која им је припадала од њихоБих предака, и у којој јој се ускоро п р и д р у ж и и Исак, будући да премину убрзо након Јаковљевог доласка, и беше сахрањен крај жене од стране сБојих синова ту, у Хеброну. Исак беше човек којег је Бог веома волео, удостојавши га великих милости провиђења, у чему је наследио свог оца Аврама. П о ж и в е о је до дубоке старости, јер премину након што у врлини п о ж и в е стотину осамдесет и пет година.

КЊИГА ДРУГА садржи период од две стотине дванаест година

ОД ИСАКОВЕ СМРТИ ДО ИЗГОНА ИЗ ЕГИПТА

ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО СУ ЕСАВ И ЈАКОВ, С И Н О В И ИСАКОВИ, МЕЂУ С О Б О М П О ДЕЛИЛИ СТАНИШТА, ПА ЈЕ ЕСАВ З А П О С Е О ИДУМЕЈУ А ЈАКОВ КАНААН 1) Након Исакове смрти његови су синови у одговарајућем односу поделили расположива станишта, при чему ниједан није задржао све што је раније поседовао, већ је Есав напустио град Хеброн остављајући га брату и, населивши се у Сеиру, управљао Идумејом. Он је ову земљу именовао по себи, јер је он називан и Адомом, што је име које је задобио следећом пригодом. Једног дана, наиме, он се вратио из напорног лова веома гладан (ово се догодило још у његовом дечачком узрасту) и наишао је у дому на свог брата који је у том часу за вечеру обедовао супу од сочива, која беше веома црвене боје; њена је боја учинила да је Есав још жаркије пожели те он затражи од брата да је и њему да за вечеру: али овај искористи братовљеву глад у своју корист, те га уцени да му препусти своје првенство у рођењу, на шта Есав, притеран глађу, пристаде, одиста му обећањем препустивши, под једним храстом, своје првенство. Одатле потиче, с обзир о м на црвенило те супе, надимак који су му као подруглицу придали савременици, назвавши га Адом, будући да Јевреји оно што је црвено називају ,Адом"; па тако исто име беше дато и земљи, с тим што Грци ово изменише у прихватљивији изговор и назваше је Идумеја. 2) Есав постаде отац петорице синова, од којих Јаус, Јалумос и Кореус беху од једне жене, по имену Алибама; Алифаса му је, пак, родила Ада, а Рагуела трећа жена, Басемата, и то су сви Есавови синови. Надаље, Алифас имаше пет законитих синова по именима Темар, Омер, Сафус, Готам и Каназ; шести, Амалек, не беше из законитог брака, већ је рођен од стране наложнице по имену Тамна. О н и живљаху у делу Идумеје који се назива Гебалитис, што потиче од имена Амалек, односно Амалекитис; ово стога што је Идумеја била велика земља са јединственим заједничким називом, док су њени делови задржали имена својих посебних становника.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ ЈОСИФУ, НАЈМЛАЂЕМ ЈАКОВЉЕВОМ С И Н У ПОЗАВИДЕЛА ЊЕГОВА БРАЋА КАДА МУ ЈЕДАН ПРЕДСКАЗАЈНИ С А Н ПРЕДОЧИ ЊЕГОВУ БУДУЋУ СРЕЋУ 1) Тако се догодило да је Јаков напослетку стигао до тако велике среће какву је ретко који други човек достигао. Био је богатији од свих других становника те земље, а истовремено су му завидели и поштовали га због његових веома способних синова, јер не оскудеваху ни у чему од људских

54

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

дарова, већ беху широкогруди, једнако у марљивости својих руку и издрж љ и в о с т и у тешком раду, а беху и домишљати у разумевању свега. И Бог над њиме одржаваше такво старање, такву бригу за његову срећу, шаљући Јакову највеће благослове, који деловаху чак и у ономе што је морало изгледати попут најтугаљивијих околности, које су биле узроком познатог Изласка наших предака из Египта, то јест њега самог и његових потомака. А околности у којима се ово последње догодило беху следеће. Након што Јаков доби са Рахелом сина Јосифа, он га заволе више од свих осталих синова, једнако због лепоте његовог тела и блиставости његовог ума, јер је дечак надмашивао све у смотрености расуђивања. Али, оваква очева осећања пробудила су завист и м р ж њ у у Јосифовој браћи, а њих појачаше и његови снови које он пренесе оцу и браћи, а који су му предсказивали његову будућу срећу; у овој зависти, међутим, нема ничег неуобичајеног, јер је у људској раси редован случај да се завиди најближим рођацима на њиховом напредовању. А приказања која је Јосиф имао у својим сноБима беху следећа: 2) Када су се налазили у јеку жетве, и Јосиф од стране Јакова беше послан, скупа са својом браћом, да сакупи плодину, он у сну п р и м и сновиђење које је веома правазилазило оно што су уобичајена указања када снивамо; када се Јосиф пробудио, он о овоме исприповеда браћи, да би и они могли просудити шта сновиђење предсказује. Рече им како је минуле н о ћ и видео да његов сноп ж и т а још увек стоји на месту на којем га је оставио, али да су се њихови снопови пресавили до земље пред његовим, онако како се слуге клањају пред својим господарима. Али чим браћа разабраше да сновиђење прориче како ће Јосиф задобити велику моћ и богатство, и да ће ова моћ стајати насупрот њима самима, они одлучише да никакво тумачење не казују Јосифу, као да тобоже они сан нису разумели; уместо тога, браћа се помолише да се ниједан део онога што су они сумњали да је исправно тумачење сновиђења никада не обистини; а због свега овога они само понесоше у себи још већу м р ж њ у према Јосифу. 3) Али Бог, сасвим п р о т и в н о њиховој зависти, посла и друго сновиђење Јосифу, које беше још упечатљивије од претходног; јер му приказа како Сунце узима Месец и све звезде са собом, и силази до земље, те се поклања пред сневачем. Он сада рече о сновиђењу и оцу своме, а потом, не п о с у м њ а в ш и ни у шта злонамерно, и браћи својој, када се нађоше заједно, те напослетку затражи од Јакова да растумачи шта би сновиђење могло значити. Јаков беше веома задовољан сном: јер, разматрајући предвиђање које је собом сновиђење носило, и домишљато и мудро погађајући његово значење, он се порадова великим стварима које оно најављује, с обзиром да навештава будућу срећу његовом сину; и да, благословом Божијим, долази време у којем ће Јосиф бити почашћен толико да заслужи обожавање родитеља и браће своје — ово, јер је Јаков слутио да Месец и Сунце значе мајку и оца, стога што оно прво дарује пораст и гајење свега што постоји, а оно друго даје облик и опскрбљује снагом све што претрајава; а браћа беху звезде, будући да и њих беше једанаст на броју, као што је једанаест и број звезда које своју моћ примају од Месеца и Сунца.

КЊИГА ДРУГА

55

4) И тако Јаков даде свој суд о овом сновиђењу, који беше веома домишљат. Али оваква тумачења проузроковаше велику жалост у браћи Јосифовој; и отада они њега почеше осећати такорећи као туђинца међу собом, гледајући искључиво са з а в и ш ћ у у све оне добре и пожељне ствари које обећаваху сновиђења, а не и у ч и њ е н и ц у да је њихов ималац брат њихов, са којим би, отуда, вероватно могли бити судеоници у срећи, па како су такође били и равноправна деца својим родитељима, да су тако исто могли бити и примаоци једнаке среће која би снашла ма кога од њих. Тако се они одлучише да убију јуношу; и, сви се заједно усагласивши у ногледу решености, чим прикупљање жетве би свршено они пођоше у Шехем, који беше земља погодна за прехрану стоке, богата пасиштима; те тако они тамо напасаху стада, не упознавши оца са тим својим покретом до удаљених пашњака. Услед тога Јаков осети како се у њему буди горка зебња у односу на синове, будући да ништа није знао о стању у којем ж и в е на пасиштима, нити добивши ма какве гласове о п р а в о м стању у којем се налазе његова стада; па, стога што у њему узрасте страх за синове, он посла Јосифа да извиди стада и да сазна прилике у којима му се налазе браћа, те да потом донесе оцу речи о томе како се они владају.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО БРЛЋА, ВОЂЕНА М Р Ж Њ О М , П Р О Д А Д О Ш Е ЈОСИФА У ЕГИПАТ; И КАКО ОН ТАМО С Т И Ж Е ДО ВЕЛИКЕ СЛАВЕ И П Р И З Н А Т О СТИ, И П О Т О М ПОДВРЖЕ СВОЈУ БРАЋУ 1) Ч и м браћа видеше како им Јосиф долази, они се веома обрадоваше, али не природно, као сусрету са неким блиским, нити као ономе кога им шаље отац, него као каквом непријатељу који им је провиђењем Бож и ј и м предан у руке; и будући да су већ одлучили да га убију, ово је била прилика која је лежала пред њима и коју нису смели пропустити. Али када их Ребел, најстарији међу њима, виде у таквом расноложењу и сложне да изврше постављени циљ, он покуша да их наведе да се уздрже, предочавајући им гнусност наумљеног предузећа и његову ужасну природу; он и х у п о з о р и да би се такав чин показао као сушто зло у очима Б о ж и ј и м и као б е з б о ж н и ш т в о у очима људи, чак и да им ж р т в а није сродник; али је тај злочин још и више окрутан и гнусан када је онај кога су намеравали да закољу њихов властити брат, и када се, тиме, неминовно поступа крајње бездушно према оцу закланог, па и према мајци која ће неизбежно бити безнадно очајна док буде нарицала над сином који јој је отргнут из загрљаја; све то, дакле, сасвим је изопачено. Тако их он преклињаше да имају обзира према својој властитој савести, и мудро размотре каква ће их штета задесити због смрти тако ваљаног детета, и уз то њиховог најмлађег брата; и да би се морали бојати Бога, који је уједно мотрилац и сведок наума којег имају п р о т и в свог брата; рече и то да ће их Бог већма заволети уколико се уздрже, и подарити им п р и л и к у за покајање и поправку; али, уколико продуже са остварењем тог чина, све врсте каз-

56

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ни сручиће на њих Бог због братовљевог убиства, стога што тиме онечишћују Његово провиђење, које је посвуда присутно и које неће превидети оно што се догодило, било да су у пустињи или у градовима; јер, ма где се човек налазио, мора се претпоставити да је тамо и Бог. Ребел им још каза и то да ће им њихова савест постати непријатељ уколико покушају да спроведу тако наказно дело, без обзира да ли ће је они сматрати умиреном или ће се огласити онаквом какву ће морати да имају једни према другима када убију брата. Још додаде да је поред онога што је дотле говорио — да нипошто не може бити исправно убити сопственог брата макар и да их је он ма чиме повредио — такође веома добро заборавити на немиле чинове тако блиских људи и пријатеља, чак и када су они такви да се осећају као недобронамерни, а да се они, пак, спремају да убију Јосифа који није крив ни за шта злонамерно према њима, те би у сваком случају бар немоћ његових младих година морала у њ и м а пробудити милосрђе и нагнати да се уједине у његовој заштити. Тако би и повод убиства ово учинио још горим, будући да га они уклањају само због зависти према његовом будућем напредовању, у којем би р а в н о п р а в н о и сасвим природно и они могли учествовати јер нису никакви странци већ најближи рођаци, те би на оно што Бог удељује Јосифу могли рачунати као на своје властито. Стога морају веровати да ће бес Божији бити још строжи и немилосрднији због овог узрока, јер се они усуђују да посеку онога коме је сам Бог досудио да буде вредан таквог напредовања: убију ли га, онемогућиће да се испуни промисао Божија и намера Његовог доброчинства. 2) Ребел је говорио браћи ово и још много штошта, користећи речи преклињања и покушавајући на сваки начин да их саклони од убијања свог брата. Али када виде да их његов говор ни у чему не ублажује, те да се они, папротив, ж у р е да што пре изведу паумљено, он их посаветова да умање злочин у који ће се упустити уклањајући Јосифа. Ово, наиме, треба разумети с обзиром да их је он испрва подстицао да, обуздавши осветољубивост, себе ипак одврате од злодела: али како је решеност да убију брата у њ и м а ипак превладавала, Ребел им рече да они могу одмазду учинити и тако да се бар не предају тако безмерној кривици, у чему ће успети уколико послушају бар његов следећи савет кад већ нису претходни: јер, рече, ако се већ мора прихватити да су они тако горљиво жељни освете, он сматра да ипак нису толико рђави, већ да су надасве, у тој унутарњој присили којој се не могу отргнути, напросто лакомислени. Он их зато замоли да не убију брата својим властитим рукама, већ да га баце у дубоку јаму и пусте да у њој сам умре, чиме би они сами веома приходили, будући да тако пе би сопствене руке оскрнавили братовљевом крвљу. Са овим се ти млади људи радо сагласише, те тако Ребел узе Јосифа и веза га ужетом, те га пажљиво спусти у једну јаму у којој уопште не беше воде; он сам, пак, након што учини овако, пође да т р а ж и пашњак који би погодовао његовим стадима. 3) Али Јуда, такође један од Јаковљевих синова, виде неке Арабљане, потомке Ишмаелове, како из земље Гилеада носе зачине и сиријску р о б у у Египат, па након што се Ребел одвоји од браће, Јуда их посаветова да изва-

КЊИГА ДРУГА

57

де Јосифа из јаме и продају га Арабљанима; јер, тако ће он засигурно умрети међу странцима, а они ће остати слободни од свог безочног чина. Тако и би одлучено, након чега браћа извадише Јосифа из јаме и нродадоше га трговцима за двадесет златника. Он је тада имао седамнаест година. За то време Ребел, који током н о ћ и дође до јаме решен да избави Јосифа без знања остале браће, узалуд дозиваше брата јер из јаме до њега није стизао одговор, и он се у н л а ш и да су га остали убили док је он био одсутан; а када ту бојазан нровери код браће, ови му иснричаше шта се догодило и Ребел отиде од њих плачући. 4) Када Јосифова браћа тако изведоше оно што су са њ и м наумили, почеше разматрати шта им ваља ч и н и т и да би избегли сумњи свога оца. Тако се домислише да од Јосифа узму огртач који је на њему био у часу када је к њима дошао и када су га спустили у јаму, да га потргају на комаде које ће потопити у козју крв и потом понети и показати оцу као доказ да су Јосифа растргле дивље звери. Решивши тако, они по тој намисли стигоше до Јакова, који, међутим, већ беше сазнао за нестанак сина, али је по својој нарави још увек одбијао да прихвати оно најгоре што се могло догодити. Браћа, наиме, изјавише оно што се међу собом беху договорили — да они брата нису ни видели, и да не знају какав се несрећан случај с њ и м догодио, али да су његов огртач нашли подеран на комаде и крвав, и да отуда сумњају да је допао дивљих звери и тако пострадао, наравно, уколико је то огртач који је он на себи носио када је полазио од куће. Чувши то, Јаков изгуби пређашњу наду да је његов највољенији син ипак само заробљен; Јер сада, увидевши да је подерани огртач непобитни доказ, он мораде одустати од других претпоставки, јер се одвише добро сећао да је нађени огртач управо онај у којем је Јосифа послао браћи. Стога се Јаков надаље посве препусти горком јадиковању, баш као да му је Јосиф једини син, плачући неутешно без одушке и одмора; а патња његова трајаше већ дуго, јер је осећао ударац несреће и пре но што се срео са осталим синовима, те је и сам нагађајући стрепео да су Јосифа разнеле звери. Тако се сада напокон сруши на тле одевен у саргију, опхрван најтежим болом и утучен толико да речи утехе не допираху до њега, баш као што му ни боли душе нимало не јењаваху са протицањем времена.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО О ЈОСИФОВОЈ Ч Е Д Н О С Т И 1) Човек који је у Египту Јосифа купио од трговаца био је Потифар, главни кувар египатског фараона. Јосиф је код њега наишао на велико уважавање, и овај га је поучавао знањима слободног човека, уједно га држ е ћ и на исхрани бољој од оне која је додељена робовима. П о т и ф а р је временом Јосифу поверио вођење свог домаћинства. Тако је младић у ж и в а о преимућства повлашћенног положаја, а да при том, упркос промени услова живљења, није ништа изгубио од врлине која га је раније красила.

58

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Поврх свега је успевао да и у таквој средини управља искушењима која су искрсавала испред непостојаних страсти његовог младићког живота, које је, међутим, државо б р и ж љ и в о скривене, имајући превасходно на уму свој будући напредак. 2) Тако дође и до тога да се господарева жена заљуби у Јосифа, и то једнако због његове телесне лепоте и вештине у управљању пословима, која претпостави да ће, уколико му јасно стави до знања своју жељу, лако натерати младића да легне с њом, сматрајући да ће оп видети срећу у томе што га на такав начин жели сама господарица; при том, међутим, ова жена рачунаше само на његов положај повлашћеног роба, а не и на његову постојаност која је остала непромењена и поред тога што се тако изменише услови његовог живота. Стога му она јасно објави своје непристојне склоности, говорећи му да дође к њој да поделе постељу. Он, међутим, одби сва њена убеђивања и молбе, имајући на уму како вера не допушта да иде тако далеко с њом, јер би то значило укаљати и повредити оног који га је купио и удостојио тако издашних почасти. И зато, насупрот њеној жељи, Јосиф је подстицаше да обузда своју страст, предочавајући јој разлоге немогућности испуњења њене похоте, за коју је држао да ће бити савладана уколико је он н и ч и м не подржи у нади да се може остварити. Тако јој рече да ће он, са своје стране, одолети и без попуштања издржати све на шта буде био присиљаван, јер, иако је допао стања ропства, он није учинио ништа п р о т и в н о својој господарици, те му може бити опроштено његово држање у њеним тако п р о т и в р е ч н и м захтевима. Али овакво чврсто супротстављање Јосифово, које господарица нипошто није очекивала, њу само у ч и н и још насртљивијом; па како већ беше крајње опседнута својом блудном страшћу, она се одлучи да свој план управи у другачијем настојању. 3) Тако, када дође време великог свенародног празника у којем беше обичај да се жене јавно показују у свом најсвечанијем виду, Потифарова се жена пред мужем направи болесном, уграбивши тако прилику за самоћу и доколицу, како би могла поново сколити Јосифа. Ч и м се, дакле, таква прилика указала, она у наговарању употреби речи нежније но што их је икада користила, говорећи да би за њега било добро да се предао већ њеним п р в и м захтевима, и да јој није одговорио одбијањем, једнако због поштовања које је морао имати у в а ж и в ш и њу која му се нудила, као и због горљивости њене страсти која ју је гонила као да ниЈе његова господарица која га је заправо удостојила спуштањем испод свог достојанства; али такође рече да се он и сада може исправити послушавши њен савет и поступити смотреније, о т р в ш и са себе љагу своје претходне непромишљености. Па расуђујући тако као да помишља како Јосиф није очекивао ово тобоже великодушно понављање захтева што га је сада уприличавала са чак још снажнијом пожудношћу него раније (јер беше јасно да је њено претварање како је болесна учињено само због њега, кога је претпостављала празнику и светковању); или као да је он њеним р а н и ј и м уверавањима до тада п р о т и в р е ч и о само стога што није веровао да могу бити озбиљна, док му она, ето, сада даје довољно уверљивих доказа, тим својим

КЊИГА ДРУГА

59

понављањем молбе отклањајући сумњу да је каква превара то што му се тако пожудно намеће — тек, она га сада увераваше да ће, уколико се повинује њеним осећањима, м о ћ и да очекује само увећање свих оних предности у положају и м о ћ и што их је до сада задобио, јер ће његова понизност њу обавезати да му помогне; али жена рече и то да он, ако, пак, понови одбијање њених жеља и радије изабере очување гласа о својој чедности но љубав своје господарице, може поуздано рачунати на њену мрж њ у и освету; тако да ништа неће добити таквим поступањем, стога што ће га у том случају она о п т у ж и т и а себе натерати на кривоклетство пред мужем коме ће казати да је он насрнуо на њену част: а П о т и ф а р ће пре послушати њене речи него његове, макар ове све дотад и биле увек у пуном сагласју с истином. 4) Након што је жена изговорила ове речи, напослетку праћене и сузама у очима, чак ни сажаљење које поче осећати није могло одвратити Јосифа од његове чедности, нити га је страх могао присилити да пристане на њене захтеве; већ се он и даље сунротстављаше њеним у б е ђ и в а њ и м а и не уступаше пред преклињањима, страшећи се да учини рђаву ствар и изабравши да се радије подвргне и најоштријим казнама него да у ж и в а у т р е н у т н и м предностима, не чинећи ништа што његова властита савест не би одобрила као вредно залагања. Он је такође подсети да је она удата жена, те да би ж и в о т морала делити искључиво са својим мужем, и молећи је да одговорно разматрање те чињенице за њу буде важније него тренутна похотљива доколица, због које ће се касније кајати и којом ће само на себе навући невољу, а да тиме неће исправити оно што је погрешно учињено. Такође је подсети и на страх који она мора непрестано имати да не буду ухваћени, те да је предност коју доноси скривање несигурна и да само дотле док њена норочност не постане позната [они могу имати мира]; док, с друге стране, она може у ж и в а т и у друштву свога м у ж а без икакве опасности. Овоме додаде да у друштву сопственог супруга она може п р о н а ћ и и велико самопоуздање у својој доброј савести једнако пред Богом и пред људима. Тако да ће, све у свему, бити боље да се према Јосифу односи као господарица, и да је боље да свој ауторитет над њиме, док он истрајава у чедности, користи другачије него да обоје буду осрамоћени за порочност коју би могли скривити; као и да је, напослетку, боље ж и в е т и на таквом добру и искрености, него зависити од нада у скривање рђавих чинова. 5) Казавши тако, па и још више, Јосиф покушаваше да обузда женину насилну страст, те да њена осећања стиша позивањем на власт разлога разума; али она од тога постајаше само још разузданија и пожуднија; па будући да жена већ очајаваше у свом убеђивању, она стави руке на младића решена да га присили. Али чим се Јосиф отрже од ње — при чему мораде оставити и своју одећу — и успе умађи из њене одаје, жена се силно у п л а ш и да ће он одмах открити њену развратност Потифару, њеном мужу, осетивши истовремено и снажан бол због увреде коју јој је Јосиф нанео. Тако се она одлучи да га предухитри, те да лажно о п т у ж и Јосифа пред Потифаром, и тиме се освети за његов понос и презир који је показао према њој; веровала је да је мудро такво што у ч и н и т и јер је до-

60

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

вољан доказ то што је жена, те да ће тако предупредити његово оптуживање. Сходно томе, она седе растројена и опхрвана жалошћу, лицемерно глумећи љутитост и преметнувши до изгледа дубоке ожалошћености, због тобожњег насртаја на њену чедност, оно што беше само разочараност њене похоте. Тако, када њен м у ж стиже кући те је, узнемирен тиме што је види у таквом стању, упита за узрок растројености у којем ју је затекао, она поче оптуживати Јосифа: „О, м у ж у мој", рече му, „можеш ди ж и в е т и и дана дуже уколико не казниш роба који зажуде да оскрнави твоју постељу; њега који је био нико и ништа када дође у наш дом, те се тако мораше опходити са свом смерношћу; н и т и показа да има на уму услуге које п р и м и од твоје дарежљивости (јер он мора бити веома незахвална особа без обзира што се у сваком погледу понашао на нама угодан начин): овај је човек, рекох, имао скривен план да злоупотреби твоју жену, и то се имало догодити у време празника, знајући да ћеш ти бити одсутан. Тако је сада јасно да је његова негдашња смерност била само уздржавање због страха којег је осећао од тебе, а не последица доиста добре нарави и разбора, због којих он у твојим очима заслужи да буде почаствован далеко изнад онога што завређује и чему се могао надати — јер ето, до те се мере он узохоли да се усуди закључити како њему, изабраном пре чак и најстаријих слугу, коме беше као прикладном поверено твоје имање и управљање над иметком твоје породице, може бити допуштено и да дирне у твоју жену." Уз то, када доврши своје казивање, жена показа м у ж у и Јосифову одећу, као да ју је тобоже он оставио након што је покушао да над њом учини насиље. П о т и ф а р не беше кадар да не поверује у оно што су му женине сузе показивале а речи казивале, нити беше кадар да посумња у оно што виде очима заведеним љубављу према њој, па ни да се упусти у испитивање онога што је заиста истина; већ, узевши здраво за готово да је његова супруга смерна жена, и осудивши Јосифа као злочестог човека, он га баци у затвор као најгорег злочинца, задржавши, после свега, још и боље мишљење о својој жени, држећи се њеног сведочења према којем је она жена изврсне смерности и чедности.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КОЈЕ СУ СТВАРИ ЗАДЕСИЛЕ ЈОСИФА У ЗАТВОРУ 1) Јосиф се, међутим, реши да све препусти Богу, не упуштајући се у властиту одбрану нити дајући властити тачан приказ чињеница и околности због којих допаде затвора, већ се ћутке подвргавајући оковима и болу у којима се обрете, чврсто верујући да ће Бог, који је знао узрок његове патње и праву истину о збивањима, бити м о ћ н и ј и од оних који њему зададоше такве казне. И заиста, он убрзо доби доказ исправности вере у овакво провиђење: јер, чувар затвора поклони пажњу Јосифовој дотадашњој бризи и оданости у свим господаревим пословима којима се дотле предано посвећивао, као и достојанству његовог држања, те му опус-

КЊИГАДРУГА

61

ти окове и тиме његову несрећу у ч и н и лакшом и подношљивијом. Чувар му такође и омогући бољу исхрану него другим затвореницима. А када би време њиховог тешког рада било окончано, Јосиф би се упуштао у разговор са својим сапатницима међу сужњима, који пропитиваху једни друге о околностима због којих су допали затвора; међу овима се налазио и краљев пехарник којег је владар дуго веома поштовао, али га је погом, у наступу беса, бацио у окове. Овај човек је делио тамнички п р о с т о р са Јосифом, и веома се са њиме зближио, па му једном приликом, примећујућм да овај боље разумева ствари од осталих, исприча један сан за чије значење од Јосифа заиска тумачење, при том се п о ж а л и в ш и да му је, поред мука којима га је подвргао краљ, још и Бог са своје стране додао патње сколивши га неразговетним сновима. 2) Сужањ тако каза како је у сну видео три грозда како висе са три гране винове лозе, већ доспевши до пуне величине и дозрели за бербу; и да их је он затим почео цедити у пехар који је краљ држао у руци, а затим је тако исцеђени сок дао да пије краљу који га је п р и м и о с очигледном пријатношћу. Ово је, дакле, било оно што је у сну видео затвореник, који затражи од Јосифа да му, уколико се ишта разуме у ствари тумачења, одгонегпе шта визија предсказује. Јосиф му одмах пожеле добру срећу будући да очекује да ће бити ослобођен окова за три дана, стога што је краљу потребна његова служба, те је намеран да га врати на задужење. Јер, рече Јосиф, Бог удељује људима вино са добром намером. А управо је такво вино проливено и на сневача, будући да је оно залога верности и узајамне оданости међу људима; оно ставља тачку на њихове свађе и односи страдање и жаловање из ума оних који се у таквом стању налазе, испуњавајући их радошћу. „Кажеш да си та три грозда својом руком изгњечио, и да је краљ п р и м и о сок: јасно је, према томе, да је такво сновиђење за твоје добро и да ти предсказује ослобођење од тренутне туге за тачно онолико дана колико беше грана са којих си убрао гроздове у своме сну. Али када се ускоро одиста нађеш у повољним околностима, немој заборавити мене који сам ти и х у н а п р е д прорекао, јер нас двојица нисмо у затвору ни због каквог злочина, већ смо због наше честитости и трезвености прокажени да подносимо казне додељене нам од стране зликоваца, а да при том нисмо желели да повредимо оног који нас је у патњу гурнуо, иако би нам то донело задовољење." Пехарник се, дакле, што је сасвим природно, обрадова оваквом тумачењу сна, те сад спокојно чекаше извршење онога што му је тако унапред предочено. 3) Са њима, међутим, бејаше и други високи достојанственик, слуга краљев, по звању први пекар, који се нашао окован заједно са пехарником, Чувши Јосифово тумачење и он пронађе разлога за наду, стога што се и њему самом у сну указала визија. И он, наравно, одмах од Јосифа затражи да му каже шта би могло значити оно што је уснио претходне ноћи. А ти снови текоше овако: ,Нинило ми се да носим три кошаре на глави; две беху пуне хлепчића, а трећа пуна слаткиша и другог јестива, таквих које се припремају за краља. Али тада кошаре спопаде нека ж и в и н а те посве изједе њихов садржај, не обазирући се на моје покушаје да их отерам." Ре-

62

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

к а в ш и то, пекар очекиваше предвиђање налик ономе што га је пехарник добио. Али Јосиф, п р о м и с л и в ш и и р а з м о т р и в ш и све што се у сну садржавало, рече да би одиста најрадије сневачу тумачењем предсказао повољне удесе, а не онакве какве их речени сан разоткрива. Јер, рече Јосиф, сан сневачу казује да му је још само три дана ж и в о т а преостало, јер те три кошаре означавају да ће у трећи дан бити разапет, те да ће га перад изјести а да он више неће бити у стању себи да помогне. И тако се догоди да су оба ова сна исходила тачно оним догађајима што их је Јосиф предсказао сваком сневачу понаособ; јер, трећега дана од ових тумачења, када је краљ прослављао свој рођендан, он наложи да се разапне главни пекар, али и да се пехарник пусти на слободу и да му се поврати његово раније намештење. 4) Након што је издржао две године у оковима, сам Бог ослободи Јосифа из сужањства, будући да никаква помоћ не дође од пехарника који се не сећаше онога што је претходно обећао. А оно што Бог уреди као начин избављења, изгледаше овако како ћемо описати. Наиме, краљ египатски, фараон, једне је н о ћ и уснио два сновиђења, а одмах након ових приказања у сан му дођоше и њихова тумачења. Али фараон ове потоње одмах заборави, док му, напротив, снови осташе у сећању. Осећајући, тако, узнемиреност ониме што је уснуо, јер му се све чинило испуњено сетом, он одмах сутрадан позва најмудрије људе диљем Египта, желећи да од њих сазна значење својих снова. Али када се сви они показаше неодлучним, краљ се још већма узнемири. И тек тада, када виде растројење у које допаде фараон, краљевом пехарнику дође у сећање успомена на Јосифа и његову вештину у тумачењу снова; тако он изађе пред фараона и исприча му како је у затвору и сам имао визију, и како су збивања текла онако како је проречено; и још додаде како је сновиђење имао и главни пекар, онај који је разапет истог дана када је он ослобођен, и како се и тај удес догодио сасвим у складу са оним како га је Јосиф предсказао. А тај Јосиф као роб лежи у оковима, у које га је бацио краљев главни кувар, Потифар, иако је Јосиф један од најплеменитијих људи јеврејске крви и — како додаде пехарник — његов отац је ж и в е о у великој раскоши. „Ако, дакле, пошаљете по њега и не одбаците га због мноштва његових несрећних удеса, сазнаћете шта ваши снови одиста значе." Тако краљ заповеди да доведу Јосифа а они којима то заповеди одмах заповест и извршише, довевши Јосифа након што му уредише одећу да изгледаше довољно пријатно за краљеве навике. 5) Али, м и м о обичаја, краљ одмах узе Јосифа за руку и рече му: „О, млади човече, један од мојих слугу устврдио је и собом сведочи да си ти најбоља и највештија особа са којом бих се могао посаветовати; удостоји ме, дакле, истих услуга што си их уделио моме слузи и реци ми какве ми то удесе унапред предочавају моји снови; но ја бих желео да изговориш све, не устежући се због страха, нити ми ласкајући речима л а ж н и м или таквим које би ми могле звучати угодно, без обзира што би истина могла бити по мене неповољна. Дакле, мени се у сну привидело да, шетајући крај реке, видех седам веома великих и дебелих крава на окупу, како иду

КЊИГА ДРУГА

63

од реке према мочварама; али у исто време видех и седам других крава како пресрећу оне прве излазећи из мочвара, но ове друге изгледаху ванредно изнурене и болесне, те ове друге поједоше оне прве, али им то не поможе, будући да не изгледаху ништа боље него пре, ништа мање упадљиво погођене глађу. Након што имах ово сновиђење, ја се пробудих, те, бивајући посве пометен, стадох п р о м и ш љ а т и шта 6и ове приказе могле значити, и тако поново падох у сан, и у њему добих нове визије, још раскошније од претходних, али и такве да ме још већма ужаснуше и узнемирише. Видех, дакле, седам ж и т н и х класова како расту из једног корена, са главицама отежалим од терета зрна која су носила, превешене од плодова који беху дозрели и спремни за бербу; а поред ових видех седам других ж и т них класова, мршавих и слабашних, како вапе за кишом, али се острвљују и посве изједају и п р о ж д и р у оне који су били дозрели за бербу, што ме је бацило у велику зачуђеност." 6) На све ово Јосиф одговори: „Овај сан", рече он, „о, краљу, иако је виђен у два различита обличја, означава један исти след догађаја; јер, када си видео да дебеле краве, које су ж и в о т и њ е саздане за орање и тежак рад, бивају прождране од стране оних слабашних, те када након тога виде где ж и т н о класје бива поједено од стране оних т а н у ш н и х класова, све то једнако прориче велику глад и оскудицу за плодовима земље исти онај број година колико им у Египту претходише у условима изобиља; штавише, снови казују да ће м н о ж и н а плодова ових година изобиља бити потрошено у годинама немаштине, те да ће та оскудица неопходних намирница веома тешко бити надокнађена; на ово, наиме, указује то што се болесне краве, без обзира што поједоше оне од бољега соја, ипак не успеше заситити. Али Бог, тиме што људима показује шта ће им се догодити, не чини то стога да би их жалостио, већ зато да би, познајући унапред оно што ће се збити, могли својом смотреношћу учинити предсказане удесе подношљивијим. Ако ти, дакле, б р и ж љ и в о располажеш оним изобиљем приноса којима ти је земља рађала минулих година, м о ћ и ћеш да обезбедиш да се предстојећа несрећа не осети међу Египћанима." 7) Краљ се овде мораде зачудити виспрености и истанчаности ума Јосифовог. Стога га упита на који би он начин, да може, располагао ж е т в о м из претходних година изобиља, тако да она учини мршаву жетву из предстојећих година подношљивијом. Јосиф у одговор даде краљу следећи савет: да приштеди приносе добре жетве, те да не дозволи Египћанима да их расипају раскошним живљењем, већ да ризниче све оно што би у раскоши п о т р о ш и л и преко неопходних потреба, чиме ће се супротставити предстојећем добу несташице. Јосиф такође умољаваше фараона да преузме ж и т о од ратара, и да им остави само онолико колико им је потребно за њихову властиту исхрану. Фараон сада беше још већма изненађен, не више само Јосифовим тумачењем снова, већ и мудрим саветом којег му овај даде, те му у награду повери располагање ж и т н и м приносом. Јосиф тако доби моћ да учини све што нађе сходним за добробит народа Египта и самог фараона, који је сматрао да ће се онај ко се први домислио таквом начину располагања приносом показати и најбољим у надгледању њего-

64

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

вог спровођења. Тако Јосифу допаде велика моћ, дата му лично од фараона који му допусти да се користи његовим печатом, да се одева у пурпур и вози у сопственим кочијама ш и р о м Египта, те да преузима ж и т о од ратара остављајући свакоме само онолико колико је довољно за сејање и за прехрану, али при том никоме не откривајући разлог зашто тако чини.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ ЈОСИФ, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ П О С Т А О ЧУВЕН У ЕГИПТУ, П О Т Ч И Н И О СЕБИ СВОЈУ БРАЋУ 1) Јосиф тако стиже до своје тридесете године, у ж и в а ј у ћ и велике почасти од краља који га је називао Псотом Фанех, с о б з и р о м на чудесна постигнућа његове мудрости; ово име, наиме, означава откриваоца тајни. Такође се Јосиф и оженио ж е н о м веома великих врлина, кћерком Петефреовом [Потифаровом], једног од свештеника Хелиополиса, која беше девица по имену Асенат. Са њ о м Јосиф доби децу рођену пре но што стигоше године оскудице: Манасеха, старијег сина, чије име значи заборавни, јер он Јосифу донесе срећу која учини да заборави на минуле недаће; и Ефраима, млађег сина, чије име значи васпоставњени, јер је Јосиф тим именом прослављао свој повратак слободи својих предака. Дакле, када Египтом прође седам година благостања, осме године, управо у складу са Јосифовим предсказањем, наступи глад; па будући да оваква глад сколи Египћане који о њој од раније нису имали искуства, они беху њоме крајње погођени, и дотрчаше пред краљеве капије; а он тада позва Јосифа, који им стаде продавати жито, поставши тако по општем признању спасилац свеколиког египатског живља. Штавише, он не отвори своју т р ж н и ц у само људима његове земље, већ су и странци имали слободу да на њој купују; јер је Јосиф сматрао да и други људи, који су по природи истога рода, морају добијати подршку од оних који су ж и в е л и у благостању. 2) Тако се догоди и да Јаков [Јосифов остарели отац], чувши да и т у ђ и н ц и могу трговати у Египту, посла тамо синове да купе жито, будући да је и земља Канаан била чемерно погођена глађу која је својом огромном бедом опустошила васцели свет. Јаков уз себе задржа само Венијамина, којег му је родила Рахела, и који тако беше брат по мајци са Јосифом. Ови Јаковљеви синови доиста и стигоше до Египта, и, желећи да купе жито, пријавише се код Јосифа без чијег се одобрења ниједан посао ове врсте није могао обавити, јер су сви они који су хтели да стекну какве повластице код краља могли то учинити само водећи рачуна да укажу поштовање Јосифу. Тако се догоди да, стигавши до Јосифа, браћа нису ништа знала о њему, док их он, међутим, лако препознаде: јер он бејаше сасвим млад када их напусти, а сада је стигао до доби у коЈој су црте његовога лика биле измењене, те им он остаде непознат; поврх тога, и величина достојанства у којој им се указао није им дозвољала да уопште и посумњају да би се пред њима могао налазити њихов брат. Он стога одлучи да над њима из-

КЊИГА ДРУГА

65

веде испитивање о осећањима што су их сада имали о негдашњим удесима, који су довели до тако несагледивих последица; р е ш и в ш и тако, Јосиф најпре одби да им прода жито, а потом их набеди да су дошли као уходе краљевих послова, приспевши из неколико земаља и у д р у ж и в ш и се заједно претварајући се да су истога рода, премда није могуће да један отац може отхранити толико синова, и то тако лепих лица каква беху њихова, будући да одгајање толико много деце не могу себи лако приуштити ни сами краљеви. Све ово Јосиф изведе како би открио каквог је стања и шта се догодило с његовим оцем након што је Јосиф од њега отишао, као и да би сазнао шта се догодило с братом Венијамином; јер Јосиф страховаше да су они предузели слично непочинство и над млађим братом као што га негда изведоше над њ и м самим, те да су и Венијамина уклонили. 3) Чувши Јосифова набеђивања, његова се браћа нађоше у великој препасти и ужаснутости, мислећи како им се грдна опасност надвила над главом. Па ипак, ништа од тога не показиваху пред Јосифом, и стајаху чврсто пред оптужбама које се на њих свалише, препустивши најстаријем међу собом, Ребелу, да буде гласноговорник њихове одбране. „Нисмо овамо дошли", рече он, „ни са каквом намером, нити да би смо на ма који начин нанели штету краљевим пословима; ми само желимо да опстанемо, те смо претпоставили да би нам твоја човечност могла бити уточиште пред јадима у којима грца наша земља, будући да чусмо за твоју понуду да продајеш ж и т о не само својим земљацима него и туђинцима, и да си одлучио да тим ж и т о м располажеш на начин да омогућиш да га прибаве, и тако се у ж и в о т у очувају, сви који за њиме имају потребу. А што се тиче твоје неверице да смо сви ми, које сад оптужујеш, браћа и од исте крви, да је то истина јасно показује особеност црта наших лица, која се од једног до другог међу нама не разликује. Име нашег оца, који је хебрејског рода, јесте Јаков, и он је имао дванаесторицу синова од четири жене; и нас дванаесторица, док живесмо заједно, бејасмо срећни; али када један од браће међу нама, по имену Јосиф, премину, све што чинисмо пође на зло, јер се наш отац не могаше одупрети непрестаном жаловању за несталим сином; те тако сви допадосмо невоље, једнако због братовљеве смрти, и због очајног стања нашега оца. Тако смо, ето, приспели овамо да бисмо купили жито, поверивши бригу о оцу и остатку наших породица Венијамину, најмлађем брату; па уколико пошаљеш гласника нашем дому, моћи ћеш да утврдиш да ли смо одиста криви за макар и најмању лажну реч овде изговорену." 4) Тако Ребел настојаше да увери Јосифа у оправданост бољег мишљења о њима. Али када Јосиф сазнаде да му је отац Јаков још увек ж и в а и да ни Венијамина браћа нису уклонила, он наложи да сви заједно буду стављени у затвор, намеравајући да их, када му време допусти доколицу, подробније испита о њиховим пословима. Стога их трећег дана изведе напоље и обрати им се следећим речима: „Будући да ви без одступања тврдите да нисте овамо дошли да нанесете ма какву штету краљевим пословима, као и да сте сви међусобно браћа, односно синови једног оца чије сте име саопштили, уверићете ме у истинитост онога што казујете уколико овде оста-

66

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

вите једног од вас који никакву позледу с наше стране неће претрпети; за то ћете време однети ж и т о вашем оцу и потом се опет овде вратити и са собом повести најмлађег брата за којег рекосте да сте га крај оца оставили; толико ће, ето, бити довољно да ме увери да је истина оно што ми казивасте." Чувши ово, браћа се нађоше у још већем јаду но што беху раније; почеше плакати и непрестано у присећању један другог осуђиваху за страдање Јосифово, говорећи да су допали ове беде због одмазде коју им Бог досуди за оно зло што га негда починише над Јосифом. А Ребел беше међу њима најгласнији у пребацивању за такво одоцнело покајање из којег се више никакво добро не може изродити за Јосифа; и ревносно их подстицаше да стрпљиво подносе патње које их сада сколише, јер су оне све потекле од Бога као казна за оно што се са њихове стране збило са изгубљеним братом. Тако они говораху један другом, и не претпостављајући да Јосиф разуме њихов језик. И тек сада се, након Ребелових речи, потпуна туга распростре по њима, а са њоме и покајање за оно што су некада учинили. И они сами напослетку проклеше зло које негда извршише, због којег сада и сами себи признаше да је правична свака казна којој их Бог подвргне. Али када Јосиф виде у какву жалост браћа западоше, он беше силно потресен толико да и сам бризну у плач па се, не желећи да га они таквог виде, повуче. После извесног времена он се, међутим, врати, па, узевши Симеона као залогу за повратак његове браће, осталима наложи да пођу својим путем и са собом понесу ж и т о које су купили. Уз то у поверењу заповеди свом управнику да крадом стави новац који су платили за куповину ж и т а у њихове торбе, и да их са њиме отпусти; и овај налог беше извршен. 5) Када синови Јаковљеви дођоше у земљу Канаан, испричаше оцу све што им се догодило у Египту, да беху оптужени да су тамо послани с намером да уходе послове краљеве, те како се беху бранили тиме што истицаху да су сви међусобно браћа и да су једанаестог брата оставили код оца — али да им у то није поверовано. Испричаше и како су стога морали да оставе Симеона код великог намесника, све док се и Венијамин тамо не покаже као сведок истинитости онога што су казивали; рекавши то, браћа замолише оца да се ништа не брине, те да пусти младића да пође са њима назад у Египат. Али Јаков не беше задовољан ничим од онога што његови синови беху дотле учинили; сматраше да је већ и Симеоново задржавање гнусан чин, те да би било будаласто пустити у исту недаћу и Венијамина. О с т а в ш и при таквом ставу, Јаков се не предаде ни Ребеловом убеђивању, иако га је овај веома молио, рекавши чак како пристаје да у одмазду Јаков побије сву његову децу а своје унуке, уколико се ма каква штета догоди Венијамину током путовања. Али све беше узалуд. Тако браћа осташе у немоћи збуњена, и више не знаше шта би урадили, а поврх свега догоди се и још једна чудна незгода која их још и више помете — а то беше откриће новца којег пронађоше скривеног у својим торбама са ж и том. Тако прође неко време, али чак и када ж и т о што су га купили беше потрошено, те када их поново спопаде глад и нужда их притера, Јаков се још увек не одлучиваше да пошаље Венијамина са браћом, иако свима беше јасно да им нема повратка у Египат уколико са собом не доведу онога

КЊИГА ДРУГА

67

чији су долазак обећали. Глад сваким даном постајаше све већа и синови непрестано преклињаху оца, али он уопште и не помишљаше да у оваквим околностима промени одлуку. Зато се Јуда, који је оштру нарав имао и у другим приликама, веома одрешито обрати оцу, рекавши му да се не мора бојати за свог сина, нити сумњати у најгоре; јер се ништа не може догодити Венијамину а да то не буде намера Божија, па отуда и неминовно збивање, будући да је Јаков тако присан с Богом; зато отац не би смео проклињати синове пребацујући им наводно очигледно погибељно понашање, нити им због свог неразумног страха за Венијамина даље сме ускраћивати обиље хране које могу добити од фараона, већ да мора водити рачуна о спасавању Симеона, будући да ће таквим спречавањем Венијаминовог поласка довести до тога да Симеон настрада. Јуда га подстицаше да бригу 0 сину повери Богу, и додаде да ће и он сам положити свој ж и в о т како би оцу вратио другог сина. Напослетку успеше убедити Јакова, и он пусти Венијамина да пође с њима, удвостручивши новац намењен за куповину жита; Јаков такође посла и поклон Јосифу у виду плодова канаанске земље, балсама и калофонијума, терпентина и меда. Када дође час поласка отац проли многе сузе, исто учинише и синови, а разлози за бригу беху различити: отац је стрепео да ли ће му се безбедни вратити са путовања, а синови су се бојали да ли ће оца у добру затећи, и неће ли му се штогод рђаво десити због жаловања над њиховим одсуством. О в о јадиковање потраја цели дан, тако да најпосле старац занемоћа од туге, и не поврати се ранијем спокојству. А синови пођоше на пут за Египат настојећи да ублаже своју жалост, чувајући се тиме за предстојеће недаће, али се и надајући у боље исходе у будућности. 6) Ч и м стигоше у Египат, беху одведени до Јосифа: и већ их тада немали страх поче мучити, јер се питаху неће ли бити оптужени да су од Јосифа украли новац којим су платили цену жита. Стога се одмах дадоше у дуго правдање пред Јосифовим управником, коме рекоше како су одмах по повратку кући п р о н а ш л и новац у својим торбама, и да су га сада понели натраг у Египат. Али им он узврати да уопште не зна о чему говоре, те су се барем тог страха могли да растерете. А када управник ослободи Симеона и одену га у допадљиву одећу те га пусти да се п р и д р у ж и браћи, појави се и Јосиф који је долазио из посете краљу. Браћа одмах пред њега изнесоше поклоне, па како их он упита о оцу, одговорише му да су га у здрављу затекли, на шта их Јосиф, знајући да је Венијамин жив, упита да ли је он тај кога је, као ново лице, сада могао видети заједно с њима. О н и рекоше да је то заиста Венијамин, а Јосиф узврати да је сам Бог дотле био младићев заштитник, и сузе му потекоше од силине осећања, те се мораде повући јер н и п о ш т о не хтеде да га браћа виде у таквом стању. Потом их он све заједно позва на вечеру, за којом седоше у истом реду којим беху навикли да седе за очевим столом. Па иако се, дакле, Јосиф сада према свима опходио љубазно, ипак је за Венијаминов обед одвојио дупло већу порцију но што беше она у остале браће. 7) Када се након вечере беху спремили за починак, Јосиф наложи свом у п р а в н и к у да им додели њихов износ жита, и при том им поново у тор-

68

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

бе сакрије новац којим су ж и т о платили; осим тога, у Венијаминову торбу би сакривен златни пехар из којег је сам Јосиф понајвише волео да пије — ово последње је учињено како би Јосиф проверио да ли ће остала браћа стати уз Венијамина када овај буде оптужен да је украо пехар и над њ и м се надвила опасност; или ће га, можда, оставити, те се сами, бивајући невини, без њега вратити оцу. Након што је слуга извршио све што му је наложено, синови Јаковљеви, не знајући ништа о оном што се догодило, кретоше својим путем и поведоше Симеона са собом, имајући тако двоструки разлог за радост, најпре стога што је он поново са њима, али и зато што су враћали Венијамина оцу, управо онако како су и обећали. Али истом се догоди да их пресрете скупина коњаника и међу њ и м а слуга Јосифов који је у Венијаминову торбу подметнуо златни пехар. Овај посве неочекивани препад од стране коњаника силно их узнемири, те упиташе за разлог због којег се према њима сада тако опходе они исти који се донедавно код господара држаху са тако гостољубивом и уважавајућом сусретљивошћу. Али у одговор — након што најпре беху названи опаким ништаријама који заборавише на гостољубље и доброту са којом их је дочекао Јосиф — беху набеђени да нису имали ни толико обзира да домаћина не увреде, и да су са собом понели онај пехар из којег им је он тако пријатељски наздрављао, те да се таквим ч и н о м нису осврнули нити на пријатељство које им је понуђено нити на опасност у којој ће се наћи буду ли ухваћени, повевши се само за безочним добитком. Још сазнаше и да је Јосиф решио да морају бити кажњени; јер, ако су и могли умаћи његовој проницљивости, који беше само слуга, нипошто нису могли избећи свезнању Божијем, у м а к а в ш и са оним што су украли; а када они упитаху зашто их је потера пресрела, као да никаквог појма нису имали о ономе што се догодило, сдуга Јосифов им одговори да ће одмах све сазнати из казне која ће над њима бити извршена. Ово, дакле, и још сличнога изговори им слуга свеједнако им пребацујући кривицу; али како браћа посве не разазнаваху ништа од онога што им је приписивано, они се насмејаше, оставши у чуду пред тим увредљивим говором човека који им се обраћао, а који беше тако истрајан у грубости да о п т у ж и њих, који не тако давно нису себи дозволили да задрже новац пронађен у њиховим торбама већ су га вратили, што је чин који нико други не би извршио — што све говори колико је далеко од њих намера да на било који начин увредом одговоре на Јосифову добронамерност. Поврх тога, уверени да ће управо п р е т р а ж и в а њ е њиховог пртљага учинити више за њихову одбрану но што би могло учинити пуко порицање оптужбе, браћа замолише слугу Јосифовог да их одмах и сам претресе, и да, уколико се и један међу њима покаже крадљивцем, одмах казни и све остале; ово су, дакако, зборили јер нису били свесни ма каквог својег греха, говорећи са пуним убеђењем и, како су мислили, без икакве опасности по себе. И слуге Јосифове су желеле да се спроведе претрес, али рекоше да ће се казна ипак морати извести само на ономе за кога се буде нашло да је крадљивац. И тако се изведе претрага, све док напослетку не преостаде само Венијамин за чију су торбу слуге, наравно, знале да је она у којој је сакривен пехар, и да је п р е т р а ж и в а њ е свих оста-

КЊИГА ДРУГА

69

лих било изведено само зато да би се свему дао привид веродостојности; тако се стиже дотле да сва браћа, сада и доказом ослобођена страха од личне кривице, сву бригу пренеше на Венијамина, при том ипак још увек бивајући уверени да ће се потврдити и његова невиност; и у таквом уверењу чак пребацише тим људима да су их пресрели само да би их омели у њиховом путовању које је, међутим, да није тог прекида, дотле већ могло поодмаћи. Али чим се слуге тражећи упустише у Венијаминову торбу, они нађоше пехар и намах му га узеше — те се сада све преокрену у плач и јадиковање. Браћа стргоше са себе одећу и нарицаху због казне којој ће им брат бити подвргнут због крађе, али и због обмане у којој су оставили оца, обећавши му да ће најмлађег брата безбедно вратити са собом. Оно што је очајање чинило још горчим беше чињеница да је тај невесели удес дошао управо у часу када се беху понели уверењем у сопствену недужност — па ипак, они нису могли друго до да признају да је сва та несрећа што је сада сручена на брата, као и потоња жалост очева која ће због ње уследити, настала њиховом кривицом, јер они беху ти који су присилили оца да младића пошаље с њима, иако се он томе снажно противио. 8) Коњаници поведоше са собом Венијамина и доведоше га Јосифу, а његова су га браћа пратила. А Јосиф, када виде како спроводе Венијамина, и осталу браћу опхрвану жалошћу, рече: „Како дођосте, ви подли зликовци, до такве помисли о мојој љубазности и Божијем провиђењу, помисли која вас доведе до толике дрскости у одговору на моје доброчинство са којим сам се тако гостољубиво око вас старао?" Браћа се, међутим, углас понудише да сви буду кажњени ако би заузврат био помилован Венијамин, подсећајући се негдашњег злодела према Јосифу којим заслужише кривицу. Такође међу собом горко признаваху да је, уколико је мртав, Јосиф и такав сада срећнији од њих, јер се барем ослободио ж и в о т н и х јада; а уколико је жив, онда би могао п р о н а ћ и задовољење гледајући Божију освету над њима. Надаље рекоше да су погубни по оца својега, јер ће сада оном старом очајању због нестанка Јосифовог придодати и нови очај због судбине Венијаминове. Ребел такође беше неуморан у самооптуживању на које га нагнаше овакве околности. Али их Јосиф одби, рекавши да овог пута он никакву кривицу њ и м а не пребацује, и да ће се задовољити тиме да казни младића; јер, рече да једнако није исправно да га пусти да слободно оде само стога што остали нису згрешили, нити, пак, да их све заједно казни премда је само он тај који је казну због крађе заслужио. А када им обећа да ће остале пустити да безбедно пођу назад, браћа остадоше посве пометена у тешкој ојађености, и не могоше рећи ништа поводом тако жалосног расплета. Али Јуда, који је и наговорио оца да пусти младића с њима, а бивајући по нарави веома оштар и енергичан човек, одлучи се да ризикује како би сачувао најмлађег брата. „Истина је", рече он, „о намесниче, да наше понашање према теби беше веома злонамерно, и да стога заслужујемо да будемо кажњени макар и да крађу нисмо сви починили, већ само један међу нама, и то најмлађи; па ипак преостаје једна нада за нас, који бисмо у п р о т и в н о м морали пасти у очајање због учињеног, а она почива у твојој доброти по којој си нам обећао ослобођење из те-

70

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

куће опасности. Па те стога молим да не гледаш сада само у нас, нити у велики грех који смо ти скривили, већ на своју добростиву природу која ће ти из твоје врлине дати понајбољи савет, уместо да слушаш гнев који се с п р а в о м диже против нас, али који представља страст примеренију ниским природама, будући да у овима показује своју снагу не у узвишеним, него само у безначајним приликама. Превазиђи, господару, такву страст, и не допусти да она тобом овлада, и не допусти да она у н и ш т и оне који се више никако не могу уздати у своју безбедност осим преко жеље да опа буде плод твоје воље. Јер, ово не би био први пут да нам је ти дарујеш, будући да си нас и раније, када дођосмо да од тебе купимо жито, опскрбио храном у изобиљу, допустивши нам да понесемо онолико колико је потребно нашим породицама да би преживеле од пошасти глади. Стога се чини како нема разлике између одбијања да се превиде потребе опих који страдавају у немаштини основпихуслова постојања, и некажњавања оних који се чине увредиоцима, а који беху толико несрећни да изгубе преимућство оне узвишене наклоности коју примаху од тебе. О в о друго би, дакле, било једнаковредном м и л о ш ћ у као оно прво, иако удељеном другачијим начином; јер ћеш на последњи начин спасти оне којима је у моћи да прехране неке друге; па ако их, по својој дарежљивости, тако оставиш у животу, сачуваћеш и оне удаљене зависне душе којима нећеш допустити да страдају од глади — јер то би била одиста прекрасна и узвишена ствар када би нас одржао у ж и в о т у додељеним ж и т о м и поклонио нам опроштај како бисмо, иако тренутно измучени, ипак могли п р о д у ж и т и и ж и в о т е који од наших зависе. И ја сам спреман да претпоставим како је управо Бог био вољан да ти пре свега омогући ову прилику којом ћеш показати своју племениту нарав, најпре нас доводећи у ову несрећу у којој се чини да нам нипошто не можеш опростити увреде које су ти нанесене, између осталог и јер би то могао бити пример за уважавање другима који, из било којих разлога, постоје пребивајући у потреби за твојом подршком; но се чини да је, ма колико било узвишено ч и н и т и добро онима којима је потребна храна, још је веће славе заслужно дело којим се избављују они који заслужују да буду кажњени због гнусних увреда почињених против тебе. Јер, ако много значи већ и када се опрости онима који су криви за мала непочинства усмерена на нечији губитак у иметку, те је хвале вредан онај човек који прелази преко таквих увреда, постоји и много већи подвиг који некога највише присподобљава истинској природи Божијој: а тај је да се уздржи од одмазде и наношења патње онима чија је кривица толика да превасходи над свим другима. И ја ти искрено, са своје стране, могу рећи како бих те, у случају да немамо оца који је већ открио како страшно изгледа патња због губитка сина, поштедео иједне речи којом настојим да сачувам наше животе. Хоћу да кажем да, без обзира на признање изврсности твоје природе због које би се опростом сажалио чак и на оне које нема ко да оплакује у случају њихове смрти, ми бисмо сами себе предали казни која би теби донела задовољење; али сада — и то стога што ми не молимо за милост због нас самих, иако ће нас, уколико сада умремо, смрт затећи у нашем млађаном добу и пре но што смо одиста стигли да у ж и в а -

КЊИГА ДРУГА

71

мо у ж и в о т у — имајући у виду нашег оца, и сажаљевајући његову старост, ми ти ипак учинисмо све ове молбе. Молимо те да нам вратиш ове пресуђене животе што их је наша злоба учинила тако мрским и заслуженим казне; а ово у име онога који сам ни по чему није зао, нити је он тај који је нас овако лошим учинио. Он је ваљан човек и није заслужио да се овако искушава његов спокој, јер ми смо сада одсутни и он је опхрван бригом. Али када би чуо за нашу смрт, и уз то дознао узрок наше погибије, и он би сам истог часа преминуо ненаданом смрћу; јер би наше држање, вредно сваког укора, које нас доведе до пропасти, убрзало његову смрт, и непосредно га убило. О, боље би било да му пре стигне каква јадна смрт док он још сам помишља да изведе себе из овог напаћеног света и утекне у стање лишено осећаја, но да се вест о нашем жалосном крају р а ш и р и диљем света, па тако и до њега стигне. Покушај да овако сагледаш оно што се над нама збива, па иако те наше злочинство изазива на жудњу за одмаздом, ти нам грехе ипак опрости у име оца нашег, и допусти да саосећање према њему у теби претегне над теретом наших увреда. Уважи позну старост нашега оца којем ће, уколико ми пострадамо, оно време које му је преостало на земљи п р о ћ и у дубокој осами, и он ће веома брзо преминути. Удели још ову благодат у име светости очинства, јер ћ е ш тако почаствовати оног који те најпонизније моли, а такође и самога себе, јер и ти у ж и в а ш истоимену почаст очинства. И онда буди, по том својству, сачуван и од стране Бога, О ц а свега постојећег — учини то показавши п о б о ж н о разумевање којим ћеш се, у случају нашег оца, показати у части пред њиме који с тобом дели то исто име очинства. Јер, уколико и м а ш таквог саосећања према нашем оцу, неће ти бити тешко да увидиш како ће јадан он остати уколико га л и ш и ш његових синова! Отуда је сада на теби да нам поново дарујеш оно што нам је испрва Бог дао, јер је у твојој моћи да нам то одузмеш, па тако и да Богу будеш посве налик у милосрђу; јер је добро користити ту моћ, којом било дарујеш или ускраћујеш, посве на страни милосрдности; и када је у твојој м о ћ и да уништиш, требало би да заббравиш да си икада том моћи располагао, и да на себе гледаш искључиво као на ону моћ која допушта опстанак: јер што више онај који таквом м о ћ и располаже њу тако само милосрђем унапређује, то већи углед он самом себи обезбеђује. Зато сада, опростивши нашем брату оно што је, пре свега, на своју несрећу починио, ти ћ е ш сачувати све нас, будући да ни ми више не можемо помишљати на ж и в о т уколико њега пошаљеш у смрт, јер се ми више не усуђујемо да себе без брата покажемо ж и в и м а пред оцем, чиме ћемо поново узети учешћа у истој пропасти која је већ задесила његов живот. Стога те, намесниче, напослетку молимо да уколико осудиш нашег брата на смрт, истој казни с њ и м заједно подвргнеш и све нас, као судеонике у његовом злочину — јер ћемо ми засигурно сматрати да није разумно уздржати се од тога да сами себи пресудимо смрћу због ж а л о с т и над губитком брата, већ ћемо радије и ми за њ и м п о ћ и будући да смо подједнако криви за злочин због којег страдава. И још ћу те само на једну последњу ствар позвати да о њој промислиш, и више ниједну реч нећу изговорити: а та је да је наш брат починио овај прекршај у доба када је још веома млад,

72

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

и још неуобличене разборитости у своме понашању; те да је природно да људи опраштају тако младим особама. Овде завршавам, не додајући оно што бих још морао рећи, да ћеш у случају да нас осудиш, и да нас наш пропуст тако доведе до неповратне пропасти, учинити тако предајући се овлашћењу да поступиш најстроже; али у случају да нас пустиш на слободу, ово се може приписати твојој сопственој доброти, које си и сам дубоко изнутра свестан, и која ч и н и да са нас подигнеш осуду; и то не само вративши нам голи живот, већ нам и уделивши такву милост која ће и нас саме учинити бољим но што одиста јесмо, будући да ћеш приказати себи више разлога за наше ослобођење но што ти их ми сами можемо предочити. Ако се, дакле, р е ш и ш да погубиш мог брата, желим да уместо њега мене убијеш, а њега пошаљеш његовоме оцу; или, уколико те више задовољава да га з а д р ж и ш као роба, ја сам прикладнији да у твоју корист радим будући да сам, као што видиш, боље припремљеп за такве напоре." Тако се Јуда, бивајући вољан да се ма чему подвргне како би ослободио брата, напослетку баци пред Јосифове ноге, жудно настојећи да у т а ж и и у м и р и његов гнев. За његовим примером пођоше и сва остала браћа, плачући и нудећи свој ж и в о т у замену за Венијаминово ослобођење. 9) Јосиф овде беше надвладан осећањима и више није био кадар да одржава изглед гневног човека, те заповеди да се уклоне сви присутни, како би се насамо напокон открио браћи; а тада рече: „Хвалим вас због врлине коју сте овде приказали и због пожртвовапости према своме брату. Налазим да сте бољи људи но што сам могао очекивати, судећи по ономе што сте нада мном некада починили. Све ово што се догодило било је смишљено само зато да бих искушао вашу љубав према брату; тако сада верујем да без обзира на зло које починисте у мом случају, све што се догодило није због ваше природе која ипак није зла, него због воље Бога који нам је ево овде сада прибавио свега што нам је потребно за радост; и, ако Оп п р о д у ж и у овако повољним уприличењима, каквој ли се тек радости можемо доцније надати! Будући да сада, изван свих очекивања, знам да је наш отац добро и здраво, и будући да вас видим тако добронамерне према своме брату, више се нећу сећати кривице коју понесте због оног што сте мени учинили, већ ћу посве одустати од омразе што је према вама осећам због негдашњег злочина, и радије к вама окренути своја захваљивања што сте се сложили с намерама Б о ж и ј и м да ствари доведе до њиховог садашњег изгледа. Волео бих да је и ви такође заборавите, будући да је ваша несмотреност ипак довела до оваквог срећног закључења, и да више не будете забринути нити да црвените због тих ваших увреда. Немојте стога допустити да вам ваше негдашње зле намере због којих ме невиног осудисте, нити горко покајање, које је након тога уследило, буду извор ваше садашње жалости, јер су, срећом, те намере осујећене. Пођите, зато, својим путем, радујући се ономе што се догодило Б о ж и ј и м провиђењем, и о свему обавестите оца, да се не би посве и с т р о ш и о у бризи због вас, и тако ме л и ш и л и најпријатнијег дела мога блаженства. То јест, похитајте да се не би догодило да он премине пре но што га моје очи поново виде, и пре но што може саучествовати у добрим исходима који су

КЊИГА ДРУГА

73

се овде догодили. Отидите па се и вратите, и доведите онда, кажем, са собом и нашег оца, и ваше жене и децу, и сву родбину вашу, и преселите се овде; јер није исправно да особе које су ми најдраже ж и в е далеко од мене, сад када су моји послови тако успешни, и када сви ви морате издржати још пет гладних година." Након што ово изговори Јосиф загрли браћу своју, која пред овим речима остадоше ганута и у сузама, јер изгледаше да великодушна љубазност њиховог брата у њ и м а није оставила простора страху да ће бити кажњени за оно што су п р о т и в њега учинили; те стога потом сви заједно светковаху. Поврх свега се и краљ, који је чуо да су Јосифова браћа дошла к њему, показа ванредно задовољан тиме, као да је то део његове властите добре судбине; па им зато даде многа кола пуна ж и та, злата и сребра, која је требало испоручити њиховом оцу. Па када још и више дарова за оца п р и м и ш е од Јосифа, а део од тога као лични дар сваком од њих понаособ, те када Венијамин доби још и више од свих осталих, они напокон пођоше.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО О СЕОБИ, ЗБОГ ГЛАДИ, Ј О С И Ф О В О Г О Ц А СА Ч И Т А В О М Њ Е Г О В О М П О Р О Д И Ц О М У ЕГИПАТ 1) Ч и м је, по повратку синова своме дому, Јаков сазнао у каквом су стању ови затекли Јосифа — то јест, да овај не само да је избегао смрти због које је Јаков и даље ж и в е о у свеједнаком жаловању, већ да, штавише, ж и в и ж и в о т о м у срећи и раскоши, те да управља Египтом заједно са краљем који му је поверио старање над готово свим његовим пословима — он више и не помишљаше како би ма која од речених му ствари могла бити невероватна уколико се у обзир узме величина Божијих дела као и посебна милост коју је Он указивао Јакову, иако се та милост у последње доба чинила понешто ускраћеном; те тако он намах и са највећом ревношћу крете на пут к Јосифу. 2) Када путујући стиже до бунара Завета (у Биршеби), он принесе ж р тву Богу, јер беше уплашен да ће благодат коју очекиваху у Египту довести у искушење његово потомство и навести га да ту земљу заволи и у њој се насели, надаље више и не помишљајући на повратак у Канаан који би требало да запоседну и тиме обистине обећање што им га је Бог једном дао. Осим тога, Јаков се бојао да би, уколико се њихов силазак у Египат догоди противно вољи Божијој, они могли бити тамо уништени; па ипак, уједно беше и силно уплашен да ће напустити овај свет а да неће стићи да још једном види Јосифа; те тако, непрестано премећући у уму ове сумње, он напокон заспа. 3) Али Бог стаде преда њ и двапут га зазва по имену, а када Јаков упита ко га то позива, Бог рече: „Сигурно не може бити оправдано да ти, Јакове, не препознајеш Бога који је одувек био з а ш т и т н и к и п о м о ћ н и к прецима твојим, а након њих и твој властити; јер, када ти отац твој хтеде ускратити право на наслеђену власт, Ја бејах тај који ти је исту омогућио; и по

74

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

мојој се милости догодило да си, када бејаше сасвим сам послан у Месопотамију, тамо пронашао ваљане жене и вратио се са много деце и великим богатством. Такође је и доцније твоја породица очувана захваљујући мојем провиђењу; и ја бејах онај који је управљао поступцима твог сина Јосифа, којег си ти већ сматрао изгубљеним, путем среће и свеколиког напретка. Ја га такође учиних господарем Египта, таквог да се у м о ћ и једва понешто разликује од краља. Због свега тога, сада ти долазим као водич на овоме твом путу, и проричем ти да ћеш умрети у наручју Јосифовом и обавештавам те да ће твоје потомство провести многе године у слави и раскоши, те да ћу их населити у земљу коју сам им обећао." 4) Охрабрен сном, Јаков много бодрији н р о д у ж и у Египат, заједно са својим синовима којима тако напокон припаде свим срцем. Сада их све у свему беше седамдесет. Некада сам заиста сматрао да је боље да не наводим имена чланова његове породице, и то нарочито с о б з и р о м на тежину њиховог изговора [од стране Грка]. Али, у в а ж и в ш и све разлоге, мислим да је ипак неопходно да наведем њихова имена како бих побио мишљење оних који тврде да ми не потичемо из Месопотамије, већ да смо Египћани. Јаков је, дакле, имао дванаест синова, од којих је Јосиф на свет дошао последњи. Одавде ћемо навести имена Јаковљеве деце и унучади. Рубен је имао четири сина — Аноха, Фалуа, Асарона и Шармија. Симеон је имао шесторицу — Јамуела, Јамина, Авода, Јахина, Соара и Саула. Леви је имао три сина — Гершома, Каата и Мерарија. Јуда је имао т р о ј и ц у по именима Сала, Фарес и Зелах, а од овог Фареса су рођена два унука, Есром и Амал. Исахар је имао четири сина, са именима Тола, Фу, Јасоб и Самарон. Забулон је са собом водио тројицу синова — Сарада, Хелона и Јалела. О в и м смо навели потомство Леино, са којим је ишла и њена кћер Дина, те све у свему ово чини тридесет троје. Рахела је имала два сина, од којих је Јосиф такође имао два сина, Манасију и Ефраима. Други, Венијамин, имао је десеторицу синова — Болава, Бахара, Асабела, Гераса, Наамана, Јеса, Роса, Момфиса, Офиса и Арада. Ових четрнаесторица, додатих на горе поменутих тридесет и троје, чине четрдесет седморо. И ово је, према томе, број законитих потомака Јаковљевих. Поред ових, он је са Билахом, слушкињом Рахелином, имао Дана и Нефтлијалија — а овај други је имао четворицу синова који су га на п у т у пратили: Јесела, Гунија, Исарија и Селима. Дан је имао само једног сина, по имену Уси. Ако све њих додамо горе сабранима, добићемо број од педесет четворо. Гад и Асер били су синови Зилфе, која беше служавка Леина. Од ове двојице браће Гад је са собом водио седморицу синова, Сафонијаха, Аугиса, Суниса, Азабона, Ерина, Ерокда и Аријела. Асер, пак, имаше једну кћер, по имену Сара, и шесторо мушке деце, чија имена беху: Јомне, Исус, Исуј, Барис, Абар и Мелкијел. Ако сада број ових последњих, који износи шеснаесторо, додамо претходном збиру од педесет четворо, заокружићемо првопоменути број, у који Јаков није убројао себе самог. 5) Када је Јосиф сазнао да долази и његов отац — стога што је Јуда, Јосифов брат, пожурио пре осталих и обавестио га о очевом приспећу — он је и сам изишао у сусрет оцу, са којим се напокон сусрео у месту по имену

КЊИГА ДРУГА

75

Херополис. Али је Јаков готово преминуо од тако изненадне и силне радости; ипак, Јосиф га васкрсну, премда је и сам једва налазио снаге да се уздржи од сличне потресености која та обузе силом једва мањом од оне којој је отац тотово подлегао. После овога, он затражи од Јакова да даљи пут настави спорије, а он сам узе петорицу своје браће са собом и похита краљу, желећи да га обавести о приспећу Јакова и целе његове породице, што беше вест која овога веома обрадова. Штавише, краљ одмах упита Јосифа за омиљени начин ж и в о т а којег су браћа његова свикла водити, како би им могао омогућити да такав ж и в о т и под његовим окриљем без прекида наставе. На ово Јосиф одговори да су они добри пастири, те да нису навикли ни на какво занимање другачије од тога. Сходно овоме, краљ уреди тако да свој браћи омогући заједнички ж и в о т на истоме месту, на којем ће уједно водити бригу о своме оцу; поврх тога, он их тиме уједно и обезбеди да буду прихватљиви Египћанима, јер тим упослењем они нису ч и н и л и ништа што је с овима заједничко, будући да је Египћанима било забрањено да се баве напасањем стада. 6) Када је Јаков стигао нред краља и, поздравивши га, пожелео сваки напредак његовој владавини, фараон га заузврат упита за његове године: колико је сада Јаков стар? Па када у одговор чу да је Јакову стотину тридесет година, у краљу још више узрасте поштовање због тако дугог животног века. А када, поврх тога, Јаков додаде да он сам још не ж и в и онолико дуго колико живљаху његови преци, краљ одмах, из највеће наклоности, одлучи да породици Јаковљевој допусти боравак у Хелиополису, будући да су управо у томе граду краљеви пастири имали своје пашњаке. 7) Међутим, временом глад поче притискати и Египат, а ова тешка казна постаде људима још тегобнија стога што нити се река више изливала и плавила тле, већ остајаше испод негдашње висине свог водотока, нити је Бог слао спасоносну кишу на земљу; осим тога, народ себи није обезбедио ни најмање залихе, јер беше посве неупознат са оним што се могло догодити. Тако је избављење удељивао Јосиф, који је људима продавао ж и т о испрва за новац, али, када новца понестаде, они беху п р и м о р а н и да у замену за ж и т о дају стоку и робове; а ако је иједан међу њ и м а имао какав комад земље, мораде и њега напослетку дати како би прибавио себи хране, што је заправо значило да је краљ тако постајао власник свеколиког народног поседа. Људи због тога бејаху расељавани с једног на другог место, како би поседовање њихове негдашње земље било чврсто зајамчено краљу, а то је значило читавог Египта с изузетком поседа свештеника који су и даље остали власници својих раније стечених земљишта. Стога се може рећи како је ова мучна пошаст глади учинила од људских умова, баш као и од тела, робове, напослетку их п р и с и л и в ш и да храну за опстанак обезбеђују оваквим п о н и ж а в а ј у ћ и м начином. Али када је беда минула, и река поново поплавила земљу у ч и н и в ш и је плодном и изобилном, Јосиф стаде обилазити све градове и окупљати људе, те им редом поче враћати земљу коју су раније поседовали а којом је, с њиховим пристанком, краљ могао п р о д у ж и т и да сасвим сам располаже и у ж и в а добијане приносе. Јосиф је такође подстицао људе да на додељену земљу гледају као на њихов

76

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

властити посед и да се ратарству посвете с радошћу, а да као данак краљу плаћају само петину приноса убираних са земље коју им је краљ, у часу када она беше искључиво његова властита, милосрдно повратио. Ови се људи силно узрадоваше том посве неочекиваном враћању у посед онога чега се већ беху лишили, те сасвим будно процењиваху милост која им је учињена. Таквим поступањем Јосиф себи обезбеди још и већи углед међу Египћанима, и још већу њихову љубав за свога краља. А том је приликом уведени закон плаћања данка од петине приноса остао на снази све до њихових последњих краљева.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО О С М Р Т И ЈАКОВА И ЈОСИФА 1) Након што је Јаков п р о ж и в е о седамнаест година у Египту, тешко се разболе и премину у присуству својих синова — али не пре но што је изговорио молитве за њихово благостање и сваковрсно напредовање, а уз то и пророчанску реч о томе како ће се сваки од њих једном населити у земљи Канаан. Али се ово обистинило тек много година доцније. Јаков је такође још једном похвалама узвеличао Јосифа^^ стога што није, злопамтећи, за неопростиву к р и в и ц у узео својевремено непријатељско држ а њ е његове браће према њему, већ је, напротив, био љубазан према њима, удељујући им толико много доброчинстава колико ретко када други људи приме од стране својих добротвора. Јаков још заповеди својим синовима да поштују Јосифове синове Ефраима и Манасију, те да их уброје међу себе и када једном буду делили земљу канаанску да равноправан део и њима двојици припадне — а овиме ћемо се ми касније бавити. Напослетку он као последњу молбу изложи да буде сахрањен у Хеброну, после чега премину, д о ж и в е в ш и безмало пуних стотину педесет година, тачније свега три године мање. За ж и в о т а он не заостајаше ни за којим од својих предака у богоштовљу, добијајући, уосталом, за ту усрдност од Бога такву надокнаду које су удостојени само они који по доброти беху као што је он увек био. Те тако Јосиф, са краљевим допуштењем, понесе, уз велике трошкове, очево тело до Хеброна, и тамо га раскошно сахрани. При том се, међутим, догоди да браћа испрва одбише да се с Јосифом врате у Египат, у страху да ће се он сада, када оца више нема, променити, и да ће их накнадно казнити за њихово негдашње р ђ а в о владање и скривање злочина — јер, мишљаху, сада је нестао онај због кога је Јосиф нрема њима био тако великодушан. Али их Јосиф убеди да не морају страховати ни од какве штете која би им могла бити нанесена, те да одбаце сваку сумњу у његово будуће поступање. Тако их он ипак поведе натраг са собом, и заиста сваком удели велики иметак и никада их надаље не остављаше без такве бриге коју је довека само према њима указивао. 2) Јосиф је, пак, преминуо када стиже до стотину десете године старости, бивајући до самог краја човек неизмерне врлости и уважавања, који је разумно управљао свим пословима којих би се подухватио. За ж и в о -

КЊИГА ДРУГА

77

та је свој углед користио с обзирном умереношћу, чиме је стекао велику омиљеност међу Египћанима, без обзира што је међу њих доснео из друге земље, и у таквим неповољним околностима какве смо већ описали. Напослетку и сва његова браћа поумираше, након што су срећно проживели у Египту, а њихови потомци након извесног времена понеше њихове земне остатке и сахранише их у Хеброну; али, што се тиче Јосифа, његове мошти беху пренесене у земљу Канаан тек много доцније, у време када су сви Јевреји нанустили Египат, што је сам Јосиф од њих и затражио као заветно обећање. А шта се догађало и каквим је постао сваки од ових људи, и уз какве су напоре они дошли у посед канаанске земље, биће ноказано касније, након што најпре будем објаснио под каквим су околностима Јевреји напустили Египат.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О С Т Р А Д А Њ И М А КОЈА СУ ЗАДЕСИЛА ХЕБРЕЈЕ У ЕГИПТУ Т О К О М ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ГОДИНА 1) Током времена догодило се да су Египћани постајали све лењи и одбојнији према ма каквој трудољубивости, те се одаваху у ж и ц и м а , а међу овима посебно страсти за ма каквом победом и добитком. Такође су постајали све злонамернији према Јеврејима, обузети завишћу према њиховом напредовању. Јер, када видеше како се народ Израиља расцветава, а његови људи постају истакнути у изобиљу и богатству које стицаху захваљујући својој врлини и природној љубави према раду, Егинћани помислише да је уснон Јевреја повезан са њиховом сопственим губитком и пронашћу. Па током времена, посве заборавивши на услуге што их је њиховим очевима учинио Јосиф, а тим пре што је круна сада доспела у посед друге владарске породице но што беше она у Јосифово време, Египћани посташе веома злонамерни према Израелитима, смишљајући мноштво начина којима би их кињили. Тако им они налагаху да просецају велики број канала за развођење речног тока, или да подижу зидине египатским градовима као и такве бране које би по потреби могле или задржати реку, или, пак, спречити њену стагнацију тиме што ће учинити да се прелива нреко властитих обала. Такође су их терали да подижу пирамиде и, све у свему, изнуривали су их оваквим тешким упослењима, нрисиљавајући их да се обучавају у сваковрсним механичким вештинама и привикавају себе на н у ж н о с т тешког телесног рада. Тако нрође четири стотине година током којих су Јевреји трпели оваква мучења, јер се и они и Егинћани упињаху једни против других, при чему су Египћани желели да Израелите овим пословима сасвим сатру, а Израелити да унркос свему под Египћанима устрају и опстану. 2) За време док су послови Јевреја протицали у оваквим општим околностима, дошло је до једног догађаја који је Египћане учинио још забринутијим и, сходно томе, склонијим затирању нашег народа. Наиме, један

78

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

од оних светих писара који су веома разборити у прорицању искључиво оних будућих збивања која ће се одиста и догодити, рекао је краљу да ће се отприлике у то време међу Израелитима родити дете које ће, уколико буде успешно одгојено, довести до опадања египатске превласти и, насупрот томе, до уздизања хебрејског народа, као и да ће превазићи све људе у врлини и себи обезбедити славу која ће остати упамћена кроз сва времена. Овакво је обавештење толико престрашило краља да је он, равнајући се према мишљењу поменутог пророка, заповедио да се свако мушко дете рођено у то време међу Израелитима баци у реку или буде убијено; такође је наложио да египатске бабице надгледају порођај сваке Јеврејке, те да мотре на то којег је пола новорођено дете, што је и учињено будући да се одиста нађоше жене које су по заповести пружале услугу примаља а због строге заданости извршења краљеве воље не могаху прекршити његова наређења. Он је такође заповедио да у случају неповиновања ма којег родитељског пара који би се усудио да сачува у ж и в о т у своје мушко дете, они сами, као и целокупна њихова породица, буду уништени. Ово беше одиста окрутно мучење онима које је погађало, јер такви људи не само да су били ускраћени за ж и в о т сопствених синова, него као њихови родитељи беху принуђени да сарађују на уништењу не само властите деце него и — преко убијања мушког потомства, те тако и постепеног гашења наследника — затирању читавог народа, чему су фараонове заповести заправо и смерале, и због чије је одлучности опасност постајала веома велика а њене последице ненадокнадиве. Такво је, све у свему, веома безнадно, било стање у којем су се нашли Јевреји. Али нико не може бити довољном препреком да се обистини замисао Божија, макар и покренуо десет хиљада превејаних начина да циљ оствари; јер је то дете, чију је судбину свети писар прорекао, било ипак рођено и склоњено од пажње надгледника што их је краљ наименовао. А исти пророк није погрешио ни у погледу онога што ће се догодити уколико дете преживи, будући да су последице биле доведене до предсказаног исхода на начин чији опис даље износимо: 2) Неки човек, по имену Амрам, који је по отмености припадао вишем слоју међу Јеврејима, бејаше уплашен за цели свој народ, бринући да не би почео нестајати стога што надаље више није смео одгајати мушко потомство; осим тога, овај човек беше и лично забринут будући да је његова жена тада била носећа, што га све заједно остављаше у мучној недоум и ц и шта би предузео. Не н а ш а в ш и ништа боље, он се одаде молитвама Богу кога је усрдно преклињао да има саосећања према људима који нипошто нису прекршили законе Његовог обожавања, те да им омогући избављење из беде у којој тада претрајаваху, и да учини да посве побаце наде њихових непријатеља у уништење јеврејског народа. Бог чу овог човека и имаше милости према њему, јер беше дирнут његовим преклињањем. Тако Бог стаде пред Амрама када овај усну и подстакну га да престане очајавати у погледу будућности и пажње којом ће га Бог удостојити. Он надаље рече да н и п о ш т о није заборавио на њихову побожност према Њ е му због које ће их увек награђивати, баш као што је некада као награду изливао своју милост на претке њихове, у ч и н и в ш и да се од неколицине

КЊИГА ДРУГА

79

умноже до тако великог броја. Он га подсети да је Аврам посве усамљен пошао из Месопотамије у Канаан, али да ипак најпосле бејаше веома благословен, и то ни из једног другог разлога до тог што је његова жена, која дотле беше јалова, најзад ипак успела да п р и м и мужевљево семе и понесе му синове. Подсети га да је Он оставио Ишмаелу и његовом потомству земље Арабије, као што је и синовима Кетуре доделио Троглодитију, а синовима Исаковим земљу Канаан. Уз моју је помоћ, рекао је надаље Бог, Исак извео велике подвиге у рату, које бисте, уколико нисте постали безбожни, морали још увек памтити. Што се тиче Јакова, и он је постао добро познат међу странцима по достигнућима у многим областима, чије је плодове у ж и в а о и које је оставио синовима својим; а тај је Јаков у Египат дошао са не више од седамдесет душа, а вас сада има више од шест стотина хиљада. Стога знај, рече Бог, да ћу вам ја прибавити све што вам је од добара потребно, као и да ћу посебно теби уделити оно што ти је н у ж н о да би постао славан; јер то дете, због којег су, ван себе од ужаса, Египћани осудили хебрејску децу на уништење, биће твоје властито, и биће скривено од очију оних постављених да мотре како би га убили; а након што оно буде спасено на начин који ће све изненадити, оно ће избавити јеврејски народ из недаћа које подносе под Египћанима. Сећање на њега и слава његова трајаће докле свет буде трајао, и то не само међу Јеврејима, већ једнако и међу туђинцима: све ово, дакле, биће учинак моје милости учињене теби лично и твоме потомству. То ће дете такође имати и таквог брата коме ће у дужност и звање предати свештенослужење, а његово ће потомство исто звање задржати до краја света. 4) Након што га је сновиђење обавестило о свим овим стварима, Амрам се пробуди и све пренесе својој жени Јохебеди. Но се сада у њима страх само појача с обзиром на п р о р о ш т в о исказано у Амрамовом сну: јер они почеше брижно стрепети не само над дететом, већ и над остварењем велике среће која му је према навештењу имала припасти. Ипак, мајчин порођај беше управо такав да је потврђивао оно што је Бог прорекао, јер остаде непознат онима који су на њу мотрили, што због дотадашње лакоће трудова, што због тога што је ни сами порођајни болови нису сколили тешко подношљивом жестином. Након оваквог рођења, родитељи у тајности одгајаху дете током три месеца; али када ово време прође, Амрам се — у страху да ће бити откривен и тако постати предметом великог краљевог гнева, због којег ће и он и његово дете пострадати а Божије обећање тиме бити обеснажено — одлучи да је упутније да надаље Богу препусти безбедност и старање над дететом него да оно зависи од Амрамовог скривања које му изгледаше све неизвеснијим, при чему су обоје — и дете тако одгајано у тајности и он сам — морали да живе под непрестаном опасношћу. Томе насупрот, Аврам вероваше да ће Бог пронаћи начин да осигура безбедност детету како би тиме обезбедио и обистињење свога пророчанства. Па након што су родитељи тако одлучили, они начинише ковчежић од рогозине у облику колевке и величине толике да је дете могло да буде положено а да му при том ж и в о т не буде угрожен. Потом су ковчег премазали смолом, чиме су спречили да вода продре кроз отворе између упле-

80

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

тене рогозине, након чега су у њега положили дете и пустили га да плута по реци, препустивши тако његов опстанак у потпуности Богу. Река, дакле, прими на себе ковчег и понесе га својим током, када га Мирјам, сестра дететова, мимоиђе прошавши наспрам њега обалом онако како јој је мајка претходно наложила, желећи да се увери да ли ће ковчег одиста бити збринут, чиме ће Бог показати да обична људска разборитост не значи ништа наспрам воље Свевишњег који је кадар да изврши све што му је у намери: па, према томе, и да учини да они који услед бриге за своју безбедност на смрт осуђују друге и улажу велике напоре не би ли такво што извршили, ипак бивају осујећени у злим намерама; али и да ови други, сасвим супротно, успевају не само да на изненађење свих преживе, већ и да обезбеде себи повољне околности и започну напредовање такорећи усред најжешћих несрећа. С тим, бар ја мислим, што су опасности које носе те недаће такве да их, заправо, као искушење поставља сам Бог. И заиста, управо таква је промисао развијана над судбином овог детета, што показује стварну моћ Божију. 5) Управо у то време се краљева кћер, по имену Термутис, упутила према обали, те је, видевши колевку ношену речном струјом, послала по некога ко би могао допливати до ње и коме би могла наредити да јој донесе ковчежић. Па када се они који беху послани с тим захтевом појавише носећи колевку, она виде малено дете у које се одмах веома заљуби због његове величине и упадљиве лепоте — јер је сам Бог предузео велику бригу у Мојсијевом обликовању, у ч и н и в ш и га таквим да буде вредан одгајања и обезбедивши га од опакости свих оних који би, ношени страхом због његовог рођења, донели најкобније одлуке не само по њега, већ и по даљи опстанак остатка јеврејског народа. Тако Термутис заповеди да се доведе жена кадра да детету буде дојиља, али то беше узалуд, јер дете не хтеде пристати уз дојку ни те, а ни многих других жена које Термутис потом доведе. При том се догодило да је у близини била и Мирјам, сестра дететова, али не као могућна дојиља, већ само као једна од позваних да виде дете; она искористи п р и л и к у и рече: „Узалуд је, о краљице, да даље зовеш жене које би подојиле дете а које нису од његовог соја: али уколико би наложила да се доведу жене јеврејског рода, можда ће дете прихватити дојку неке од њих, будући да вероватно припадају истом народу." Будући да јој је то што је рекла изгледало трезвено, Термутис нареди М и р ј а м да се сама постара за извршење тог предлога, и да доведе јеврејске жене кадре да детету дају подој. Добивши такво допуштење, Мирјам се врати до дететове мајке коју без зазора доведе са собом, будући да је нико од присутних није познавао. И чим она приђе, дете се радосно прихвати њене дојке, тако да изгледаше да се тесно приљубљује уз њу. Тако се напослетку догоди да је, по жељи краљеве кћери, дојење детета сасвим поверено његовој рођеној мајци. 6) Термутис је била та која је детету наденула име Мојсије (Моше, Мошес), у ч и н и в ш и тако због чињенице да је дете било бачено у реку; Египћани, наиме, воду означавају речју Мо, а оне који су из реке избављени именом Шес. Па тако, спојене уједно, ове две речи образују име које је детету

КЊИГАДРУГА

81

припало. А од тог детета постаде човек који је, по свеопштем признању и према Божијем предвиђању, најистакпутији међу свим Јеврејима једнако по величини свог ума и по презирању тешкоћа, а његов предак по седмом нараштају унатраг био је Аврам. О в о стога што је Мојсије био син Амрама, који је био син Каатов; отац Каата био је Леви, који је био син Јаковљев, а Јаков је био син Исака, а овај, напокон, Аврамов син. Ускоро се Мојсијево знање и разумевање показало надмоћно над свима његовог доба, и далеко изнад ма чега уобичајеног: јер, када бејаше подучаван он показиваше много брже схватање но што би се очекивало по његовом узрасту, а његови тадашњи поступци обећаваху истинску људску величину када буде доспео до узраста одраслог човека. Бог му је такође дао и висок стас, и већ у доби од три године он изгледаше прекрасно. И управо због такве његове лепоте није било никога ко би се према њему понашао неучтиво, будући да су сви, чим би га видели, остајали затечени складношћу његовог лика. Често се догађало да они који би га срели у мимоходу бејаху п р и м о р а н и да се окрену како би га поново видели; или би остављали оно чиме су дотле били заузети и још неко време стајали само у њега гледајући; јер лепота његова беше по много чему тако изразита и природна, да је то задржавало посматраче и приморавало их да у њега дуго зуре. 7) Примећујући да је дете изузетно, Термусис га је усвојила као сина, тим пре што није имала сопствене деце. И када је једном приликом повела Мојсија њеном оцу како би му га показала, она изјави како је наумила да то дете учини краљевим наследником уколико Божијом удовољеношћу остане да она не добије своје сопствено дете, а затим додаде: „Довела сам дете божанског изгледа и племенитог ума; а будући да сам га добила као поклон из реке, сматрала сам да је исправно и да га усвојим, те да га као свог сина понудим за наследника твог краљевства." И з г о в о р и в ш и то, она положи дете у руке свога оца који га преузе и приви уз груди, па, удовољивши кћери, нежно положи дијадему на главу детета; али је Мојсије одмах баци на тле и поче је, у детињастом изливу, вртети у круг и газити стопалом, што све заједно мораде изгледати као зло знамење у вези египатског краљевства. Али када свети писар виде ово (а то беше управо онај који је прорекао да ће Мојсијево рођење довести до обарања власти), он учини насилан покушај да дете убије, те вичући престрашено, изусти: „Ово је, о краљу, оно дете за које нам је Бог прорекао да ћемо бити ван опасности само уколико га убијемо; па и оно само је учинило напор да нам потврди проречено, одбацивши знак твоје власти и газећи по твојој дијадеми. Зато га одстрани, и ослободи Египћане страха којег подносе због његовог постојања, уједно осујетивши Јеврејима наду коју ће гајити охрабривани његовим даљим опстајањем." Писар би и сам тражено одмах и извршио, али га Термусис у томе спречи, отргнувши дете и узевши га к себи. Па ни краљ не хиташе да погуби дете, јер је сам Бог, чија је промисао бдила над Мојсијем, нагпала фараона да га поштеди. Тако се догодило да је он васпитаван са великом пажњом, због чега су Јевреји полагали велике наде у оно што би се преко њега за њих могло учинити, док су, с друге стране, Египћани били веома сумњичави у шта ће се такво помно об-

82

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

разовање напослетку изродити. Па ипак, да је Мојсије био погубљен, тада не би било никога, ни истокрвног нити усвојеног, који би на својој страни имао пророчанство као залогу полагања права на краљевску круну; стога су његов ж и в о т тако и процењивали — као залогу очувања постојеће краљевске лозе — услед чега су се и уздржавали од убиства.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ ПОВЕО РАТ П Р О Т И В Е Т И О П Љ А Н А 1) Тако је МојсиЈе, након што је одмах по рођењу одгајан на горе описан начин, доспео до доба пунолетства, и почео показивати јасне зпаке своје врлине; исто тако је,међутим, показивао и наговештаје свог послања да Египћане обори а Израелићане уздигне. Тако је једна од околности у којој је јасно показао да у ж и в о т у неће дозволити неправду, изгледала овако: Етиопљани, који беху први суседи Египћана, учинише упад у њихову земљу коју на неко време приграбише скупа са свим приносима, због чега разгневљени Египћани са њима поведоше рат, не би ли им узвратили за претрпљену увреду. Али у том рату Египћани претрпеше поразе, те неки од њих беху побијени, а остали се разбежаше на сасвим срамотан начин, једва извлачећи ж и в у главу; али их Етиопљани почеше гонити и, сматрајући да би било знаком кукавичлука када у таквим околностима не би подјармили целу земљу, са још се већом жестином бацише на заузимање и других области. У таквим узастопним освајањима ослади им се укус египатске земље, те увидеше да им се н и п о ш т о не исплати да одустану од даљег вођења рата; па како се најближе покрајине не усуђиваху да им се супротставе, они наставише поход најпре до Мемфиса, па затим и до самог мора, и тако редом све док више не беше пиједног града који би им могао одолети. Египћани, пак, јадно сузбијени овом навалом, са своје стране прибегоше предсказањима и пророчанствима; а када им Бог даде савет да упосле Јевреја Мојсија и искористе његову помоћ, краљ затражи од кћери да Мојсија доведе како би од њега учинио заповедника њихове војске. Сходно томе, након што је од оца добила обећање да Мојсију неће нанети никакво зло, Термутиса га доведе краљу, сматрајући и сама да ће бити од велике помоћи њеном народу. Уз то она не пропусти прилику да прекори свештенике који се, иако су раније саветовали Египћане да убију дете, сада нису стидели да од истога и ш т у помоћ. 2) Тако се Мојсије, убеђиван једнако од стране Термутис и самог краља, радо подухвати задатка; па и свети писари обају народа беху задовољни: Египћани стога што су се надали да ће Мојсијевом срчаношћу убрзо надвладати непријатеље, али и да ће у истом подухвату и сам Мојсије погинути; Јевреји су се, пак, надали да ће напокон умаћи Египћапима стога што је Мојсије добио чин главнокомандујућег њихове војске. Преузевши заповедништво, Мојсије претече Етиопљане, и поведе своју војску у напад пре но што се непријатељи стигоше обавестити о предстојећем наср-

КЊИГА ДРУГА

83

тају; јер он се није кретао уз реку, него копном, давши тиме одмах доказ о својој виспрености; јер, будући да је земљу било тешко прегазити брзим маршом због великог мноштва змија (које су се ту излегале у огромном броју и, осим тога, биле по много чему јединствене и непостојеће у другим земљама, а свака беше гора од друге у моћи и злоћудности, као и од необичне дивљине у погледу, те се неке нагло и дотле неопажене устремљиваху са тла, а друге долетаху ваздухом, на тај начин лако стижући до неупозорених људи и чинећи им погибељна зла), Мојсије се домисли изванредног поступка којим ће војску очувати безбедном и неповређеном: даде, наиме, да се направе тршчане корпе, налик сандуцима, и напуни их ибисима, које тако затворене понесе са собом. Познато је, наиме, да су ове птице највећи непријатељи змија које беже на само приближавање ибиса, будући да их ови хватају и п р о ж д и р у лако као да су, рецимо, велики јелени; али су ибиси иначе безопасна створења, и п р и р о д н и непријатељи искључиво змијама. О њима, пак, засад не могу ништа више рећи, будући да су ове птице Грцима непознате. Ч и м је, дакле, Мојсије стигао до земље која је врвела од ових змија, он је ослободио ибисе и тиме змије растерао, користећи на тај начин ове птице као истурену помоћ која наступа пре људског дела војске. Н а с т а в и в ш и са успешном применом истог поступка, он је до етиопске војске стигао великом брзином, пре но што га је ико могао очекивати. Ни надаље не оклевајући, он одмах поведе битку с њима, те их и порази, посве их осујетивши у намери да постигну трајне успехе у рату против Египћана и продуже са освајањем њихових градова. Исход беше тај да је дошло до великог покоља поражених Етиопљана. Али сада, када су искусили сласт победе, Египћани под Мојсијем не сусташе у својем полету, већ стадоше гонити Етиољане толико да овима запрети опасност да листом постану робљем а њихова земља п р е т р п и страховита разарања. Напослетку се Етиопљани повукоше у Сабу, која беше њихов престони град, којег је касније Камбис преименовао у Меро, по имену његове властите сестре. Овај је град било веома тешко запосести, будући да је био укруг сасвим опкољен Нилом, а друге две реке, Астапус и Астаборас, беху такве да су чиниле веома тешким покушај њиховог црелажења. Тако је, дакле, град био подигнут на повученом месту и насељен на начин каквог острва, окружен бедемима и имајући пред собом реке које су га штитиле од непријатеља, а поврх свега и јаке грудобране између зидина и река, толико моћне да их вода, макар и да највећом силином набуја и надире, није могла подлокати. Ти су грудобрани ч и н и л и готово немогућим упад чак и у случају успешног прелажења преко река. Међутим, док је војска почивала без покрета (јер се непријатељ није усудио да изађе и прими битку), а Мојсије већ осећао узнемиреност, догоди се следеће: Тарбис, која беше кћер етиопског краља, видела је Мојсија како предводи и у храбрости надмашује Египћане у борби око зидина; па, поштујући истанчаност његових војних потеза, и увиђајући да је он одговоран како за египћанске потоње успехе —који су сменили њихове дотадашње очајничке и узалудне покушаје да се ослободе — тако и за велику опасност у којој су се сада нашли Етиопљани насупрот свом негдашњем

84

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

разметању великим победама, она се свим срцем заљуби у њега. Бивајући надвладана таквом страшћу, она посла најоданијег од својих слугу да са Мојсијем преговара о могућностима њиховог брака. Мојсије пристаде на понуду, али под условом да она обезбеди предају града, док се он, са своје стране, заветом обавезао да ће је заузврат узети за жену, те да када једном буде дошао у посед града своје обећање неће прекршити. И тек што је овај договор склопљен, он одмах доведе до потпуног остварења свега договореног: јер када Мојсије напокон посве порази Етиопљане, он се захвали Богу, узе Тарбису за жену и поведе Египћане натраг у домовину.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ ПОБЕГАО ИЗ ЕГИПТА У М И Д И Ј А Н 1) Али, иако беху опстали захваљујући Мојсију, Египћани се опет прихватише м р ж њ е према њему, и беху веома ревносни у заснивању смртоносних намера против њега, страхујући да ће он искористити п р и л и к у свог великог успеха и подићи устанак, те увести новине у Египат; зато неумољиво рекоше краљу да Мојсије мора бити погубљен. Фараон је и сам већ размишљао у истом правцу, јер бејаше веома завидан на Мојсијевом величанственом подухвату на челу војске, а дакако да беше и ван себе од страха — који су посебно подстицали свети писари — да ће бити свргнут, те тако и он беше сасвим спреман да предузме убиство. Али Мојсије, након што је унапред сазнао за заверу у којој је имао бити погубљен, потајно побеже; а будући да су јавни друмови били под присмотром, он се у бекство даде кроз пустињу, то јест онуда куда његови непријатељи и не помишљаху да би могао кренути; иако је оскудевао у храни, он ипак п р о д у ж и даље, срчано презревши и ту тегобу; па када стиже у град М и дијан, који је лежао на обали Црвеног мора и носио име по имену једног од Аврамових синова са Кетуром, Мојсије застаде украј једног кладенца, одмарајући се након мукотрпног путовања и тражећи окрепу од недаће у којој се обрео. Било је то око поднева, и како место није било далеко од града, он смишљаше како да искористи прилику коју му је нудила нова средина. У нади да ту владају обичаји према којима би могао чинити само оно што му препоручује његова честитост, разматрао је како би у таквим околностима најпре могао побошљати своје изгледе. 2) А будући да је та земља оскудевала у води, пастири би обично запоседали кладенце пре но што би се ма ко други осим њих појавио, иначе би њихова стада остала жедна — напросто стога што би у супротном вода била потрошена пре њиховог утажења. Тако се догодило да је до извора [у чију је близину пристигао Мојсије] дошло седам девичанских сестара, кћери свештеника Рагула, кога људи те земље гледаху као вредног највећег уважавања. Ове девице, које су се старале о стадима свога оца, што је било занимање уобичајено и примерено за жене Троглодитије, стигоше прве до бунара и захвативши онолико воде колико им беше довољно да напоје

КЊИГА ДРУГА

85

стада насуше је у валове који су служили за ту намену. Али када потом наиђоше пастири и отераше девојке како би сами надзирали расподелу воде, Мојсије је, затекавши се на том месту, и гледајући то насиље сматрао да би био вредан прекора када би допустио да девојке остану ж р т в о м таквог неправичног поступка и одузимања њиховог права пуком насилношћу. Стога се он умеша и најпре отера те људе који нису желели да са другима поделе воду, а затим и поможе девојкама које, п р и м и в ш и такву племениту услугу од странца, отидоше до оца и испричаше како беху вређане од стране пастира све док им у помоћ не пристиже тај туђипац, због чега су молиле оца да не допусти да тако великодушно дело прође узалуд и без награде с његове стране. Чувши све, отац као ваљану препозна ту жељу својих кћери да буде обдарен њихов доброчинитељ, те их замоли да овога доведу како би га могао наградити како заслужује. А када се Мојсије појави, отац му пренесе сведочења кћери о његовој помоћи, те додаде како га и он засигурно мора поштовати због таквог понашања, и да своју помоћ нипошто није уделио људима који су неосетљиви на добра дела, већ су, напротив, једнако спремни и жељни да узврате на учињене им љубазности, па, уколико је могуће, и да их надмаше у племенитости. Тако свештеник учини Мојсија својим сином и даде му једну од кћери за жену, те га наименова за чувара и надзорника све своје стоке: јер је за те древне и припросте људе свеколико богатство почивало у располагању стоком.

ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО О ГОРУЋЕМ ГРМУ И МОЈСИЈЕВОМ ШТАПУ 1) Тако је Мојсије, након што је заслужио такву награду Јетрову (што беше једно од имена свештеника Рагула), остао ту напасајући стадо. Али, недуго затим, догоди се да је стада упутио ка гори Синајској, наумивши да на тамошњем пасишту начини успутно станиште. Синај је највиша планина у околини и најбогатија пашњацима, са веома добром травом: па ипак, она раније никада није била коришћена, будући да су људи сматрали да њу насељава Бог, те се пастири нису усуђивали да се на њу попну. Управо ту се, дакле, пред Мојсијем, након што се попео на планину, одигра потресно чудо: јер се пред његовим очима запали један трновити жбун, при чему зелено лишће и цветови на њему остадоше нетакнути, а ватра ни најмање пе дотицаше плодне гране, иако пламен беше голем и силно распаљен. Мојсије испрва остаде уплашен тим тако необичним збивањем са којим се неприпремљен суочио, али његова се неверица још силно увећа када ватра проговори људским гласом, те га зазва по имену и обрати му се јасним речима које му указаше колико је он, Мојсије, био непромишљено смеон попевши се до места где људска нога никада није крочила. будући да је оно било под божанском заштитом. Стога га глас посаветова да се што је могуће даље уклони од ватре, те да буде задовољан оним што је видео; и још глас рече да је он, Мојсије, честит чо-

86

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

век, и изданак племенитог соја, те да се не мора више молити, будући да ће свакако понети славу и почасти понад свих људи, бивајући благословљен Божијом милошћу; тако, ето, Мојсију намах пророкова глас из горућег грма. Али му глас такође и заповеди да одатле одмах, и с поверењем у казивано, пође натраг у Египат, како би ностао заповедник и управитељ народу јеврејском, и коначно га избавио од неправди које његови сународници подносе у земљи Египћана. „Јер", рече Бог, „они ће населити ону благородну земљу коју је твој праотац Аврам настањивао, и у ж и в а ћ е срећу у свему добром." И још га глас поучи да се, када једном буде извео Јевреје из Египта, обавезно врати до тог места и понуди ж р т в е захваднице за срећно избављење. Ето таква беху божанска пророчанства која проистекоше из горућег жбуна. 2) Али Мојсије стајаше обузет оним што је видео, а још и више оним што је чуо, те рече: „Мислим да би било примером огромне махнитости, 0 Господе, када бих, после свега што досад примих од Тебе, посумњао у Твоју моћ, те када бих своје обожавање запоставио и заборавио на све оно што си од милости тако очигледно уделио мојим прецима. Па ипак, и даље остајем у сумњи како бих ја, обичан човек, и без икаквих способности, могао приволети своје сународнике да напусте земљу у којој су свикли да пребивају, и да пођу за мном у земљу у коју си ми наложио да их водим? И још, чак и када би њих и убедио, како бих могао присилити фараона да допусти да они оду, када Египћани своје богатство и напредак заснивају на раду и делима којима им Јевреји удовољавају?" 3) Али га Бог увераваше да остане чврст и одважан у свим приликама, и обећаваше да ће Он бити с њиме и припомагати му, како у речима којима ће убеђивати људе да га следе, тако и у делима преко којих ће изазивати чуда. Бог надаље заповеди да као знамен истинитости Божије речи баци свој штап на земљу и види шта ће се догодити: и заиста, бачени ш т а п намах пропуза и постаде змија која се стаде увијати и обртати око себе, д и ж у ћ и при том главу спремна да се освети ономе ко би је повредио; после чега се опет п р е т в о р и у штап какав бејаше и раније. Накоп тога Бог наложи Мојсију да увуче десну руку у своја недра; он послуша, па када поново извади руку она беше бела, боје креде, али се убрзо поче враћати уобичајеној боји. Такође по Божијој заповести Мојсије узе мало воде која му је стајала надохват, те је проли на тле, и виде да она има боју крви. И тако, носредством тих чуда која се откриваху у свим знацима, Бог га подстицаше да пронађе храбрости, уверавајући га да ће Он остати од највеће помоћи Мојсију у свим потоњим подухватима. Још му наложи да надаље слободно располаже управо учињеним знамењима, како би задобио поверење свих људи „да си ти одиста од мене послан, и да све што ч и н и ш бива по мојој вољи. Сходно томе, сада ти заповедам да више не оклеваш, већ да похиташ до Египта путујући ноћ и дан, и да не отежеш с временом и тако од Јевреја ч и н и ш робље а њихове патње пушташ да дуже трају." 3) Мојсије сада непобитно виде и чу да га та чуда уверавају у истинитост обећања што му га даде Бог, те у њему више не остаде места за било какву неверицу: решен да пође, он је још молио Бога да му ту истинску

КЊИГА ДРУГА

87

моћ удели и када буде био у Египту, и преклињаше да га удостоји познања Његовог правог имена — јер, сада кад је Господа видео и чуо, жеља му беше да се Богу може Њ е г о в и м правим именом обратити, те да, када буде приносио жртву захвалницу може призивати то истинско име у својим молитвеним обраћањима. С м и л о в а в ш и се, Бог заиста и објави своје свето име Мојсију, што никада дотле не беше казано ниједноме човеку, а о чему би од мене било незаконито да изговорим ма шта више. Тако су ови знаци пратили Мојсија не само тада, већ сваки пут када би за њих замолио: а од свих тих знамења он је најприсније поверење гајио према приказању горућег грма. Тако је, верујући да ће Бог заиста остати његова великодушна потпора, Мојсије у себи нашао наде да одиста може бити кадар да ослободи свој народ и донесе несрећу Египћанима.

ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО КАКО СУ СЕ МОЈСИЈЕ И А Р О Н ВРАТИЛИ ФАРАОНУ У ЕГИПАТ 1) Сазнавши да је преминуо фараон за чије је власти био принућен да одбегне, Мојсије упита Рагула за допуштење да га напусти и пође у Египат, како би донео добро своме народу. Тако са собом поведе и Зипору, кћер Рагулову за коју бејаше ожењен, као и децу коју је имао с њом, то јест Гершома и Елеазара, те похита у Египат. Што се тиче имена ове двојице синова, Гершом на хебрејском означава неког, то јест Мојсија, ко је био у страној земљи; а Елеазар, опет, означава да је Мојсије, уз помоћ Бога његових отаца, побегао од Египћана. Када се п р и б л и ж и ш е граници, пред њих изађе Арон, брат Мојсијев, нагнан заповешћу Божијом; и њему Мојсије пренесе оно што му се догодило на гори Синајској, и све заповести што му их тамо предаде Бог. Исто се понови и када заједно пођоше даље: највиђенији људи међу Јеврејима, сазнавши да долазе, такође изађоше пред њих, па и њима Мојсије пренесе знамења која је видео; па како му они нису могли да поверују, он их понови пред њима. Тако и они нађоше снаге за надање при погледу на та запањујућа и посве неочекивана знамења, те почеше веровати у своје коначно ослобођење, будући да ће се сам Бог п о б р и н у т и за њихов опстанак. 2) Утврдивши најпре да ће се Јевреји повиновати свему што их он буде упутио да чине, те знајући да их, осим обећања које му дадоше, води још и љубав према слободи, Мојсије дође до новог краља који је не много пре тога преузео власт, те га подсти колико је добра он раније учинио Египћанима када беху п о н и ж е н и и презрени од стране Етиопљана, а њихова земља почиваше опустошена; опомену га и како је он био заповедник њихове војске, и устрајно ратовао заједно с њ и м а као да су они његов властити народ; напослетку каза и у каквој се опасности нашао током тог похода, и како никакву награду заузврат није добио за све што је учинио. Поврх тога, он сасвим разговетно изнесе краљу све што му се догодило на Синају, а најпре то шта му је Бог саопштио и какве му је знаке дао, како

88

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

би га уверио у снагу и неопозивост заповести које му је издао. Он је усто и молио краља да поверује његовим речима, те да се не супротставља вољи Божијој. 3) Али, како се на све те речи краљ поче ругати Мојсију, овај га уозбиљи показивањем знакова што их је примио на гори Синају. Но то само разбесне краља који га назва шарлатаном, који је најпре побегао из ропства под Египћанима, да би се сада вратио са преварантским триковима и чудима и магијским чинима, како би га запањио и обрлатио. А након што то изговори, он позва свештенике да и сами дођу и упознају се са истим чудесним знацима, знајући да су и они вични тим необичним знамењима, и да Мојсије није једини који познаје вештину којом се може кривотворити раснолагање божанским моћима — јер, како краљ рече, то што је он пред њ и м извео такве чаробњачке представе може проћи само код неуких људи. И заиста, и свештеници бацише своје штапове на тле и они такође посташе змијама. Али Мојсије не беше тиме обесхрабрен, већ рече: „О, краљу, ја нипошто не потцењујем мудрост Египћана, али тврдим да је оно што ја чиним много изнад сличних магијских чини и трикова, и то тачно онолико колико Божија моћ превазилази моћ човекову. Зато ћу показати да оно што чиним није плод никаквог умећа, нити је кривотворитељско представљање нечег што иначе није истина, већ да је покренуто провиђењем и моћима Божијим." Па када то изговори, он баци свој штап на земљу и заповеди му да се преобрати у змију. А штап га послуша, и постаде змија која се поче кретати унаолоко и прождирати штапове Египћана који изгледаху као змајеви, све док их све не прогута. Напослетку се змија поново врати у обличје штапа, којег Мојсије изнова узе у руку. 4) Краљ, међутим, овим последњим не беше ништа више дирнут од онога што му је раније показано, већ само још већма гневан те рече Мојсију како ништа неће задобити тим лукавштинама и препреденостима усмереним против Египћана. Уместо свега, он му заповеди да буде главни надзорник Јеврејима, и да им не дозвољава никаквог одмора од тегобних послова, већ, штавише, да их натера на покорно лишавање и потчињавање још већој стези него раније; тако, на пример, док им је пре давао да користе плеву за прављење цигли, сада им то ускрати, те их тако поче гонити да цели дан посвете тешком раду прављења опека, а потребну плеву морали су сами скупљати и то искључиво током ноћи. И тако, будући да им је сада посао био удвостручен, Јевреји за то окривише Мојсија, просуђујући да су њихови напори и беда сада због његовог уплитања постали гори него што су икада били. Али Мојсије не допусти да му храброст клоне због краљевих претњи, нити да му се ревност смањи због пребацивања Јевреја; већ он самог себе ободри, и душу своју одлучно противстави и једнима и другима, те се ослони само на своју властиту неуморну марљивост како би обезбедо слободу својим земљацима. Стога, следеће што учини било је да поново оде до краља кога стаде наговорати да допусти Јеврејима да пођу до горе Синајске и тамо принесу ж р т в у јер им Бог тако заповеда. Такође га убеђиваше да не омета испуњење наума Божијег, већ да поштује милост Његову изнад свега, те да им допусти да оду.

КЊИГА ДРУГА

89

да се не 6и, пре но што тога и буде свестан, нашао као сметња на н у т у испуњења Божијих заповести и тако дао повода да и сам пострада од казни којима засигурно мора бити подвргнут свако ко спречава извршење Бож и ј и х заповести — а ово стога што је познато да најстроже и најнеочекиваније напасти искрсавају из сваке ствари пред онога ко изазива бес Бож и ј и против себе. Јер, рече Мојсије, такви више немају ни земљу ни ваздух за своје пријатеље, нити им плодови из у т р о б е природе више служе, већ је свака противна и непријатељски окренута према њима. И још рече да би Египћани све то већ м о р а л и знати по свом жалосном искуству из прошлости, и да ће Јевреји у п р о т и в н о м отићи из њихове земље и без њихове сагласности.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО О ДЕСЕТ П О Ш А С Т И КОЈЕ Н А П А Д О Ш Е Е Г И П Ћ А Н Е 1) Али када краљ с п р е з и р о м дочека и ове речи Мојсијеве, и никаквог обзира не поклони упозорењима, тешке пошасти сколише Египћане, а ја ћу сваку од њих описати, најпре стога што никада ниједна о тих напасти није задесила ниједан народ осим тадашње Египћане, а затим и стога да бих показао да у односу на дата обећања Мојсије није заказао ни у једној ствари коју је предсказао, а потанко ћу ове удесе описати напослетку и зато што је за сваког човека добро да упозна и као упозорење п р и м и оно што се догодило, схвативши да не треба ч и н и т и било шта што није по вољи Божијој, да не би био изазван гнев Његов и освета за недела која су против Њега почињена. Тако, дакле, погнано заповешћу Божијом, египатском реком потече крв уместо воде, и то толико густо да се она више није могла пити, што беше погибељно јер Египћани нису имали другог питког извора до тога; али при томе вода не само да беше бојом промењена, већ они који се ипак усудише да је пију задобише велике болове и допадоше горких у т р о б н и х раздирања. Али таква вода беше само за Египћане: Јеврејима, пак, она остаде слатка и подобна за пиће, и ни по чему различита од њеног природног стања. А како краљ отуда не знаше шта би учинио у таквим неочекиваним околностима, а и бејаше у страху за Египћане, он одмах издаде заповест којом се Јеврејима омогућава да оду; али када се пошаст због тог обећања прекиде, он промени одлуку и опозва заповест, и не испуни казано већ Јевреје поново задржа. 2) Али када Бог виде како је краљ незахвалан, и како по прекиду ове пошасти не постаде нимало мудрији, он посла другу пошаст на Египћане. Наиме, огромно мноштво жаба поче харати плодове земљине; осим тога, и река их беше препуна, толико да је онај ко би из ње желео да пије од те намере морао одустати, зато што она беше отрована крвљу тих животиња, јер оне цркаваху и биваху до кужне трулежи разложене водом; осим тога, и сва земља беше прекривена поганом слузи од њиховог рађања и умирања; тако и посуђе које су Египћани користили по кућама беше прља-

90

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

во од жабље слузи, коју су налазили и у храни и у креветима својим. Од ње се посвуда ширио одвратан задах, и смрад се непрестано дизао из жаба које су се у њему и плодиле и умирале. И сада, кад Египћани беху под притиском ових јада, краљ нареди Мојсију да поведе Јевреје са собом и да напусте Египат. Истог часа читаво то м н о ш т в о жаба наједном ишчезе, а земља и вода вратише се своме природном стању. Али чим фараон виде да је земља поштеђена и ове пошасти, он заборави њен узрок, и поново задржа Јевреје. Па како је имао на уму да испита природу ове и других сличних осуда, он још увек не допусти Мојсију и његовом народу да пође, јер не беше кадар да такву милост додели због добрих намера, већ искључиво нагнан страхом. 3) Сходно томе Бог казни ову лажљивост новом пошашћу коју додаде претходнима. Тако, Он сада по телима Египћана расу безброј ваши од којих су, зли какви беху, они ужасно страдавали, не бивајући кадри да ову гамад уклоне било прањем било мастима. Од ове грозне казне египатски краљ беше сасвим растројен и до безумља обузет ужасом у којем се обрео, то јест страхом да ће његов народ бити уништен, и да ће разлог овоме уништењу за њега бити посве постидан; те тако краљ беше присиљен да своју злу нарав бар донекле поново доведе до здравијег расуђивања, јер још једном допусти Јеврејима да сами одлуче о свом одласку. Али чим због тога пошаст умину, он нађе да је исправније да од јеврејских мужева захтева да оставе своје жене и децу своју као залогу свог повратка; овим је, наравно, само изазвао Бога да буде још јароснији у свом гневу према њему, тако дрско и ш т у ћ и од Бога да Он сам наметне своју промисао, или, пак, безумно сматрајући да је само Мојсије, а не и Бог, онај који кажњава Египћане због недела према Јеврејима. Стога Бог сада испуни земљу најразличнијим заразним створењима са најразличитијим кужним својствима, таквим створењима која никада пре не изађоше пред вид људски, и због којих они горко страдаваху, те тако земља остаде лишена својих ратара и без њиховог труда престаде рађати; па ако које створење и избеже уништењу од ових заразних бића, њега убише злоћудни људи који и сами потпадоше под свеопшту зараженост злобом. 4) Али чак ни тада се фараон не повинова вољи Божијој, јер је, премда је допустио мужевима да поведу жене са собом, ипак и даље захтевао да њихова деца остану. Бог се намах р е ш и да казни његову злобу са неколико нових несрећа, таквих које беху чак и горе од претходних а које су и саме доносиле свеопшти јад и смрт. Јер, тела Египћана се осуше чиревима, који се надимаху у пликове, док њихови удови занемогоше; и огроман беше број таквих који пострадаше од ових приштева. Али када се фараон не уразуми ни овом пошасти, киша с градом беше послана на њих са небеса, а град беше такве разорности какав египатска клима дотле није познавала, па чак ни такав какав друге области познају у зимско доба, већ беше већи и од оног који другде пада усред пролећа на оне који настањују северне и северозападне пределе земљине. Овај град покрши све гране које се дотле повијаху под воћем. Затим наиђе и најезда скакаваца те опустоши и оно семење које дотле остаде поштеђено од града. Тако, напослетку.

КЊИГА ДРУГА

91

Египћанима беше уништено све у шта су од будућих плодова земље полагали наду у опстанак. 5) Могло 6и се помислити да су горе поменуте несреће довољне за оног ко је само будаласт, али иначе незлобив, да постане трезвенији и осетљивији за оно што треба ч и н и т и у корист властитог добра, Али фараон, вођен не толико глупошћу колико злим намерама, чак и ако је добро сагледао узрок свих несрећа, ипак п р о д у ж и да се супротставља Богу, и својевољно одбијаше приклањање добрим поривима. Тако овог пута допусти Мојсију да поведе и жене и децу са собом, али да при том своју стоку оставе Египћанима којима њихова властита марва беше пострадала. Али када Мојсије узврати да је таква жеља неправична, будући да упр а в о од те стоке Јевреји морају принети ж р т в е Богу, и време поласка се поново одужи због овог новог неспоразума, дебела тама, без и најмањег зрака светлости, паде преко Египћана, чиме њихов вид остаде запречен а дисање отежано од густине ваздуха, те они почеше умирати у грчевима, и гоњени безумним ужасом да неће како прогутати и отровати се мрачним облацима. Али када се тама, након три дана и исто толико ноћи, најзад ипак поче растурати, и када се фараон ни тада не покаја и не допусти Јеврејима да пођу, Мојсије се поново појави пред њ и м и рече му: „Колико ћеш дуго ти још одбијати послушност Богу? Јер управо Он од тебе захтева да допустиш одлазак Јеврејима. И не постоји ниједан други начин да се ослободиш несрећа под којима страдава твој народ, осим да у ч и н и ш што се од тебе захтева." Али краљ беше само разгневљен т и м речима, и запрети Мојсију да ће му следећи пут одрубити главу буде ли га и даље узнемиравао истим захтевима. На то му Мојсије узврати да одиста више неће говорити 0 томе, будући да су по истој жељи он сам и старешине Јевреја чврсто решени да сви Јевреји морају поћи. Па кад то изговори, Мојсије се уклони. 6) Али када Бог знамењем потврди да ће са још једном заразом присилити Египћане да пусте Јевреје, он нареди Мојсију да своме народу пренесе како њихове ж р т в е морају бити спремне, те да се и сами имају припремити за полазак почев од десетог дана месеца Ксантикуса па до четрнаестог дана истог месеца (који се код Египћана назива Фармут, а код Јевреја Нисан, али га Македонци називају Ксантикус), као и да мора повести Јевреје заједно са свим њиховим иметком. Сходно томе, Мојсије окупи све своје сународнике и припреми их за полазак, унапред их поделивши у племена и објединивши их на једном месту. А када дође четрнаести дан, и када сви беху спремни да пођу и понесу своје жртвене понуде, они последњи пут посветише своје куће крвљу, користећи за ту намену снопље мандрагоре којом су ш к р о п и л и крв, те када вечераше они запалише остатке меса, управо тако као да би свакога трена могли поћи. Тако је утврђен начин на који ми још увек нудимо ж р т в е до дана данашњег, и тај празник називамо Пасха, што значи празник преласка. Јер тога дана Бог пређе преко нас, и посла помор на Египћане; велики број прворођене деце пострада те ноћи, те Египћани који су живели у близини фараонове палате дођоше и наговараху фараона да безусловно допусти Јеврејима да

92

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

оду. Тако присиљен, он позва Мојсија и нареди му да поведе своје људе, претпостављајући да ће, када једном Јевреји напусте његову земљу, Египат напокон бити слободан од толиких страдања. Штавише, краљ и његов народ чак су почаствовали Јевреје поклонима: неки су то учинили како би их приволели да што брже пођу, а други зато што им беху суседи и што су имали пријатеље међу њима.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТНАЕСТО КАКО СУ ЈЕВРЕЈИ ПОД МОЈСИЈЕМ Н А П У С Т И Л И ЕГИПАТ 1) Тако Израелићани напустише земљу, док Египћани осташе утучени, жадећи што су дотле тако кињили Јевреје. А пут је ове водио до Летополиса, места које у то време беше напуштено, али које ће доцније, у доба када ће Камбис опустошити Египат, изградити Вавилонци. Али како су ж у р н о одмицали, трећега дана стигоше до места по имену Беелсефон, смештеног надомак Црвеног мора. Па како је око њих била само пустиња, они су м о р а л и непрестано јести векне умешене од брашна и подгрејане на благој ватри, које су им потрајале тридесет дана, јер им количина коју су понели из Египта за дуже није достајала. А да би и та количина могла равномерно припасти сваком понаособ, они су могли да једу само толико колико беше довољно за опстанак, али н и п о ш т о не и за ситост. Одатле, од сећања на страшну глад у којој смо се тада налазили, потиче празник који славимо осам дана, а који се зове празником бесквасног хлеба. Што се тиче броја свих који напустише Египат, укључујући жене и децу, њега је тешко сабрати, али је број оних који беху у доби спремној за ратовање износио шест стотина хиљада. 2) Египат су напустили у месецу Ксантикусу, петнаестог дана лунарног месеца, четири стотине тридесет година након што је наш праотац Аврам дошао у Канаан, али само две стотине петнаест година након што се Јаков доселио у Египат. У то је време Мојсије имао осамдесет година, а Арон три више. Са собом су носили и Јосифове мошти, баш како је покојник обавезао своје синове да учине. 3) Али Египћани убрзо зажалише што су Јевреји отишли, а и краљ беше опхрван помишљу да је све што се збило изведено захваљујући магијским вештинама Мојсијевим, те се тако сви заједно решише да крену за Јеврејима. Сходно томе они узеше оружје и сва друга ратна оруђа, па кретоше у потеру за Јеврејима, у намери да, када их једном сустигну, ове врате натраг у Египат; Египћанима је остало само насиље, зато што више нису могли полагати право да се обрате Богу п р о т и в Јевреја, сад када су им сами већ једном допустили да оду. Рачунали су да ће их веома лако надвладати, будући да Јевреји нису имали оклопе, а и беху уморни од путовања. Тако се Египћани ж у р н о дадоше у гоњење, распитујући се успут код сваког кога сретоше о п р а в ц у којим су Јевреји отишли. И заиста, том је земљом било тешко путовати не само за војску, већ и за усамљене

КЊИГА ДРУГА

93

појединце. Али је Мојсије управо тај правац изабрао да би, у случају да се Египћани предомисле и пожеле да их гоне, Јевреји пекако ипак могли да их казне за њихову злопамерност и вероломно кршење датог обећања. Други разлог што је народ повео у п р а в о тим путем тицао се Филистинаца који су били у завади са Јеврејима и давнашњој омрази, па је било пожељно да не сазнају о јеврејском одласку, а будући да земља Филистинаца беше с једне стране сусед Египту Мојсије је морао п о ћ и другим правцем. Отуда изабрани пут не смеде бити онај који води у земљу Филистинаца, већ је Мојсије с разлогом желео да путују управо кроз пустињу, како би, после тако дугог путовања и изложености многим тегобама, напокон ипак могли стићи до Канаана. Осим ових, један од разлога почивао је и у заповести Божијој, јер им је Он наложио да обиђу гору Синајску, како би му управо тамо принели жртве. И тако, када су Египћани сустигли Јевреје, они су, захваљујући својој припремљености за борбу и многобројности, сатерали противнике на узак простор — јер је број оних који су се упустили у гоњење био шест стотина бојних кола, педесет хиљада коњаника и две стотине хиљада пешака, у потпуности наоружаних. О н и су се такође домогли и прелаза за које су претпостављали да би Јевреји кроз њих могли одбећи, затварајући их тако између непролазних литица, с једне, и мора, са друге стране, будући да су се ту одасвуд протезали планински гребени који су се завршавали тек у мору, гребени тако сури да се њ и м а није могло проћи, те су са те стране онемогућавали бекство. Тако се заиста догоди да Египћани својом војском притиснуше Јевреје, сабијајући их тамо где стрмени беху затваране морем, истовремено држећи делове војске на врховима планина како би и са те стране спречили ма какав пробој и бекство у равницу. 4) Јевреји се, будући такорећи дословно опкољени, н и н о ш т о нису могли одржати, зато што су, с једне стране, очајно потребовали намирница, а, са друге, јер нису видели никаквог начина да побегну; поврх свега, узалуд беше и помишљање на борбу јер нису имали никаквог оружја; све у свему, могли су очекивати потпуно уништење уколико се не би предали Египћанима. Стога се дадоше на проклињање Мојсија, заборавивши на све оне знаке што их је Бог уредио да би им вратио слободу. Ово је, пак, хуљење ишло дотле да се почеше бацати камењем на пророка у исто време док их је он охрабривао и обећавао им избављење; али га они не слушаху и приклонише се одлуци да се предају Египћанима. И ускоро је све што се могло видети било само туговање и жалопојке међу женама и децом, будући да су они пред собом видели једино уништење, тако опкољени планинама, морем и непријатељем, не разабирајући никаквог пута којим би могли утећи. 3) Али се зато Мојсије уопште не обазираше на дивље погледе народа који га гневно стрељаше, већ је презирао сваку опасност и сву своју веру положи у Бога за кога је знао да, омогућивши им већ прве кораке који су водили ка њиховом ослобођењу што га је сам прорекао, не би допустио да сада буду покорени од стране непријатеља, што значи или да опет постану р о б о в и м а или да буду сатрвени. И тако, стојећи усред светине, Мој-

94

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

сије рече: „Није п р а в и ч н о од нас да показујемо неповерење према оним исправним људима који су некада добро управљали н а ш и м потребама, сумњичећи их да надаље неће бити исти; а како ли би се онда другачије до махнитошћу морало назвати преварно неповерење у Провиђење Божије захваљујући чијој су се м о ћ и одиграле све оне ствари што нам их је обећао, а до којих је дошло без обзира на то што их ви сами н и п о ш т о нисте очекивали — при том мислим на све оно у шта сам био уплетен поводом вашег ослобођења и одбегнућа из ропства. Сада када смо у највећој могућној невољи, и када нам, као што можете видети, не преостаје друго до вера у помоћ од стране Бога, Оног истог који нас је и довео до овог уског и безизлазног места, сада, дакле, верујте да ће Он бити тај који ће нас извести и из ових тешкоћа које би иначе биле сасвим непремостиве, и из којих нити ви нити непријатељи ваши не виде начина да се може избавити, али ће до тога доћи управо зато што Он тако може у један мах показати своју праву моћ и неумољивост своје промисли која лебди над нама. Јер, не може бити да Бог дарује само незнатну п р и п о м о ћ онима које изабере, већ је он понајвећма издашан онда када више нико не може видети ниједну наду у побољшање свог положаја, наду која би могла бити положена у ма ког човека. Зависимо, дакле, од таквог Заштитника који може учинити да мале ствари постану велике, и пред чијом се моћи сва ова људска сила против нас показује тек слабашном претњом; не бојте се, дакле, египатске војске, и не очајавајте пред изгледом беспомоћности стога што вам море пред вама и планине иза вас не откривају никакву могућност за бекство, јер чак и ове планине, ако је Богу тако воља, могу постати р а в н и ц о м за вас, а море се преобратити у суву земљу."

ПОГЛАВЉЕ ШЕСНАЕСТО КАКО СЕ ПРЕД ЈЕВРЕЈИМА М О Р Е П О Д Е Л И Л О НА ДВОЈЕ У ЧАСУ КАДА СУ ИХ Е Г И П Ћ А Н И СУСТИЗАЛИ, ДАЈУЋИ ИМ Т И М Е П Р И Л И КУ ДА ПОБЕГНУ ОД СВОЈИХ Г О Н И Л А Ц А 1) Након што Мојсије ово изговори, он поведе народ до мора, док су Египћани пажљиво мотрили на њих, јер су им Јевреји били на видику. Но Египћани беху толико изморени од великог напрезања да потером што пре сустигну Јевреје, те тако нађоше исправнијим да одложе борбу до следећег дана. Али када Мојсије стиже до морске обале, он подиже свој штап и учини молебан Богу, позивајући га да и сада буде њихов подржавалац и избавитељ, овим речима: „Не чини се да не увиђаш, о Господе, да је с оне стране људских моћи и домишљаја да избегнемо тешкоћама у којима се сада обретосмо; већ Ти свакако знаш да сада мора бити Твоје дело скупа с нама извршено, такво које ће омогућити избављење ове војске која је Египат напустила по Твоме налогу. Више се не можемо надати ниједној другој помоћи или сналажењу, и прибегавамо само нади која нам у Тебе преостаде; па ако је претекао још и један начин који нам може омогући-

КЊИГА ДРУГА

95

ти бекство по промисли Твојој, ми га сада од Тебе иштемо. Учини да то решење брзо пристигне, и покажи нам своју моћ кроз њега. Уздигни тиме у овоме народу нову храброст и наду у ослобођење, овом народу који је потонуо у стање дубоког безнађа и неутешности. Јер ми јесмо на безнадежном месту, али још увек је то место које Ти запоседаш; још увек је ово море твоје, твоје су и планине које нас опкољавају. Па ће се стога ови масиви отворити уколико им Ти тако заповедиш, и море ће такође, пожел и ш ли Ти тако, постати сувом земљом. А ако се можемо избавити само летећи ваздухом, онда ћемо и то учинити ако ти одредиш да такав мора бити пут нашег спасења." 2) Након што се тако обрати Богу, Мојсије својим штапом снажно удари по мору, а ово се истог трена под ударцем расцепи и раздвоји, па, повукавши воду у сабране половине, остави по средини суво тло, као пут и смер бекства за Јевреје. Када Мојсије виде ово указање Божије, и да је море напустило своје властито лежиште и оставило оцедиту земљу, он први крочи на тај новооткривени пут, и заповеди Јеврејима да га следе дуж тог божанског друма, те да се веселе опасности у којој ће се наћи непријатељи уколико буду за њима пошли; а затим се захвали за тај начин изненадног избављења који се пред њиме показа. 3) А након што Јевреји без оклевања ревносно кретоше напред вођени Б о ж и ј и м присуством, Египћани испрва помислише да су полудели, и да су брзоплето јурнули у сусрет очигледном уништењу. Али када видеше где они прођоше напред без икакве позледе, те да им се никаква препрека нити недаћа не испречи на путу, Египћани и сами похиташе у потеру, надајући се да ће море и за њих остати мирно и повучено. О н и потераше коње напред, па затим и сами загазише у море. Али су Јевреји поодмакли у бекству за време док су Египћани стављали своје оклопе и тако потрош и л и време, па им умакоше толико да већ стигоше до земље с оне стране мора без икаквих губитака. Овај успех охрабри и Египћане који се још одважније дадоше у потеру, надајући се да се ни њима ништа штетно не може догодити: али они не беху свесни да су пошли путем који беше створен само за Јевреје, и ни за кога више; да је тај пут био пробијен за избављење оних који су у опасности, а не за оне који би га свом ревношћу користили за уништење других људи. И зато, чим читава египатска војска беше загазила у повучено море, оно се покрете и врати у своје лежиште, оборивши се бујицама дигнутим под олујним ветром и преплавивши Египћане. К и ш н и пљускови такође се обрушише с неба, а са њима и стравична грмљавина и муње с ватреним бљесковима. Громови се осуше по њима, те се тако употпуни приказ Вожијег беса у којем не изостаде ниједна појава која се мора разумети као израз гнева Божијег, закључно са посве тамном и суморном н о ћ и која их притиште. И тако сви ови људи погибоше, те не остаде ни један једини међу њима да пренесе вест о њиховом помору остатку Египћана. 4) Јевреји се не могаху уздржати од радости због свог величанственог избављења и истовременог уништења њихових непријатеља, напокон заиста чврсто поверовавши да су ослобођени сада када су они који су их

96

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

присиљавали на робовање у н и ш т е н и и када нађоше тако очигледним да је Бог заиста њихов заштитник. На тај начин ови Јевреји измакоше онасности у коју унадоше, а поред тога и видеше своје непријатеље кажњене на начин који никада ниједан човек, ма где живео, није упознао, те се предадоше радости, и читаву ноћ проведоше у певању слављеничких песама и несуздржаном весељу. Мојсије је такође срочио песму посвећену Богу, која садржи његова величања и захвалнице за милост коју им је Он уделио, а све у стиховима у ф о р м и хексаметра. 5) Што се мене тиче, ја сам пренео сваки део ове повести онако како сам је нашао у светим књигама, стога нека се нико не чуди — одлучујући о томе да ли се све догодило по Божијој вољи или стицајем природних околности — необичности у начину приповедања оних људи старих времена који су били лишени безбожности модерног доба. Ипак, наведимо и један сличан пример: у извештајима оних који су пратили Александра који је ж и в е о упоредо у времену или нешто пре описаних догађаја, тврди се, наиме, да се Памфилијанско море повукло и тек том својом осеком омогућило Александровој војсци даље наступање-^ будући да ниједан сличан пролаз дотле није постојао — а ја д р ж и м да је овде реч такође о Божијој вољи да буде уништена Персијска краљевина, тим пре што се ово потврђује као истинито од стране свих оних који су писали о Александровим подухватима. Али, што се тиче горе описаних догађаја, нека свако одлучује како му одговара. 6) Следећег дана Мојсије је сакупио оружје остало иза Египћана, које до хебрејског логора беше донела морска струја а силина ветра сачувала од потонућа. Он нагађаше да се и то догодило по намери Божијег Провиђења, како Јевреји надаље не би оскудевали у оружју. И тако, након што је заповедио Јеврејима да се наоружају, Мојсије их поведе према планини Синај како би понудили ж р т в е Богу и захвалили се за то многоструко спасење, баш као што се Мојсије раније и обавезао да ће након свега учинити.

КЊИГА ТРЕЋА покрива период од две године

ОД ОДЛАСКА ИЗ ЕГИПТА ДО БОЖИЈЕГ ОДБАЦИВАЊА ТОГ НАРАШТАЈА ЗБОГ ЊЕГОВЕ НЕПОСЛУШНОСТИ

ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ, Н А К О Н ШТО ЈЕ Н А Р О Д ИЗВЕО ИЗ ЕГИПТА, МОЈСИЈЕ ПОВЕО ЉУДЕ ДО ГОРЕ СИНАЈСКЕ, АЛИ НЕ ПРЕ НО Ш Т О СУ П О Д Н Е Л И М Н О Г О МУКА Н А СВОМЕ П У Т О В А Њ У 1) Након што су Јевреји на тако волшебан начин ослобођени, земља у којој се нађоше донесе им много патњи, будући да је у потпуности била пустињска и без ичега чиме би се могли прехранити. У њој такође беше и ванредно мало воде, те оно што затекоше бејаше недовољно не само за напајање стоке, већ и за људе, јер је земља била посве спржена и није имала у себи довољно влаге да би омогућила раст и рађање ма којем биљу. Стога Јеврејима не преостаде друго до да ж у р н о путују преко те земље, будући да се ниједној другој више нису могли окренути. Истина је и то да су они, под упозорењем и заповешћу свог смотреног вође, носили са собом воду коју су црпли из земље којом су претходно путовали, али када ова беше потрошена били су принуђени да извлаче воду из затечених бунара, што је било веома мучно због њене засићености сољу. Штавише, вода коју су тако добијали била је горка и непитка, а такође и оскудна у количини; па како су ипак непрестано путовали, они касно увече стигоше до места по имену Мар, које је име добило управо по рђавости своје воде, јер Мар означава горчину. Тамо они стадоше измучени како мукотрпношћу дугог путовања, тако и жестоком глађу, јер им тада беше сасвим понестало хране. Но тамо се бар налазио извор који им, премда не беше довољан да засити толику војску, ипак омогући к а к а в - т а к а в предах, то јест онолико колико се може очекивати на таквом пустињском месту. Осим тога, од оних који су послани напред да извиђају дознадоше да се ништа друго не може наћи уколико би даље путовали. Ипак, напослетку се показа да је и та вода коју су затекли горка, и да је непитка не само људима, већ беше неподношљива чак и за стоку. 2) Када је Мојсије видео колико су дубоко људи потиштени, и да се разлог томе не може оспорити, будући да народ нису ч и н и л и само војници кадри да се са мужевном одлучношћу супротставе притиску сваковрсне оскудице, већ и велики број деце и жена одвише слабих да би их тек разборити разлози убедили да истрају, а који отупљиваху храброст и мужевима — све то је представљало велику тешкоћу Мојсију који је несрећу сваког понаособ доживљавао као своју властиту, јер су сви они к њему прибегавали, и сви само њега преклињали: жене су молиле за децу, а мужеви за своје жене, тражећи да их не запостави, већ да обезбеди овај или онај начин за њихов опстанак. Стога се Мојсије поново предаде молитви Богу, тражећи да воду коју су затекли из њеног непитког стања претвори у течност безбедну за пијење. А када Бог удовољи и тој његовој жељи, Мојсије узе врх штапа који му је лежао пред ногама, па га преполови и делове постави уздужно. Затим их положи у воду и стаде уверавати Јевреје

100

ЈУДЕЈСКЕ СТАРЈ/ЈНЕ

да је Бог послушао његову молбу и да је обећао да ће од воде учинити оно што Мојсије затражи, али под условом да они буду увек послушни пред оним што им Он заповеди да учине, и да касније, када невоља прође, то не занемаре из пуког нехата. А када народ упита шта је то што би требало да ураде како би се вода претворила у питку, Мојсије надожи да се најсн а ж н и ј и међу мужевима који ту стајаху упну да поцрпе воду, рекавши им да ће, када највећи део воде буде тако извучен, остатак бити подобан за пиће. М у ж е в и тако и урадише, све док вода, промућкана и избистрена, не беше безбедна за пијење. 3) Покренувши се затим даље, Јевреји стигоше до града Елима, који је издалека изгледао привлачно због погледа на гај палминог дрвећа, али када приђоше ближе пред њима се указа пустошно место са неких седамдесетак стабала која беху кржљава и обореног пузавог грања, усахла од жеђи, јер земља свуда унаоколо беше сува, лишена влажности која би палме учинила родним и људима уливала наду. О н о што је од воде стизало до стабала потицало је од кладенаца, којих беше дванаест, али они заправо беху пре тек мало влажнија места него ж и в и извори, будући да у њ и м а вода уопште није избијала из тла, нити је одатле било шта истицало, те је отуда и није било довољно да накваси дрвеће. Па тако, када дошљаци почеше копати песак, они уопште не наиђоше на воду, а оно неколико капи што се задржаше на рукама не беше употребљиво јер је било помешано с блатом. Дрвеће, наравно, беше одвише слабо да би могло родити плодовима, узалуд жеђајући за другачијим старањем и ж и в о т н о ш ћ у коју доноси само вода. И тако Јевреји поново почеше хулити на свога предводника, предајући се све тежим оптужбама на његов рачун, говорећи да своје очајно стање и трпљење огромне немаштине дугују управо њему. Јер, тога се дана навршило пуних тридесет дана како путоваху, и за то су време п о т р о ш и л и све што су од намирница понели са собом, па, не нашавши ни на том месту никаквог олакшања, бејаху у стању потпуне утучености. Везујући пажњу искључиво на своје тренутне недаће, спречаваху себе да се присете избављења која им је уделио Бог, заједно са мудрошћу и врлином Мојсијевом. Због свега тога беху веома огорчени на свога вођу, и показаше се веома ревносни у покушају да га каменују, видећи у њему непосредног виновника њихове садашње безнадне ојађености. 4) Али што се тиче самог Мојсија, у исто време док је гомила била раздражена и кивна на њега, он се радосно уздаше у Бога, и на свест о Њ е говом извесном старању о јеврејском народу. И зато Мојсије смело дође усред народа, не обазирући се на то што су они дизали повику на њега, н и т и што су у рукама држали камење спремни да га погубе; с друге стране, он је одувек располагао очаравајуће пријатним изгледом, и беше врло умешан да својим речима придобије људе; сходно томе, он поче ублажавати њихов бес и подстицати их да се приберу и не буду претерано обзирни према својим т р е н у т н и м недаћама, те да тако допусте да све оне благодати које им раније беху удељиване напросто ишчиле из њиховог сећања. Тражио је од њих да нипошто не дозволе да због нелагода које их сада заокупљају сметну с ума оне безбројне милости и дарове што су их већ до-

КЊИГАТРЕЋА

101

били од Бога, већ да с надом очекују спасење из ових нових невоља, без обзира што се ни на који начин сами не могу из њих избавити, јер ће им п р и п о м о ћ и Провиђење Божије које над њ и м а од почетка бди. Нека увиде да Бог вероватно искушава њихову врлину и стрпљење пред налетом невоља, не би ли се тако јаснијим показало каквом постојаношћу располажу, и у каквој успомени чувају раније учињена прекрасна дела Божија у њихову корист, то јест да ли их се бар каткад сећају у околностима свеопштих јада што их сада осећају. Још им рече како се ипак чини да они нису заиста добри људи, нити по стрпљењу н и т и по спомену на добро које им је учињено, јер понекад нескривено омаловажавају заповести Божије, иако су их те исте заповести извеле из Египта, а каткад се понашајући тако злобно према њему, Мојсију, који је само слуга Божији, не марећи за то што их он никада досад није изневерио, било обећањима било и з б о р о м онога што им је заповедио да учине слушајући налог Божији. Он их такође подсети свега онога што је остало иза њих: како су Египћани уништени када су, противно одлуци Божијој, покушали да их поново поробе; и како је из истог извора потекло то да је вода која другима беше крвава и неупотребљива, њима самима била слатка и сасвим питка; и како су пошли новим путем посред мора које се размицало пред њима чиме је њих саме од себе сачувало, али је зато њихове непријатеље уништило, те да се то догодило управо у часу када они нису имали оружја којим би се оборужали, те им на тај начин Бог у изобиљу и њега удели — и тако Мојсије призиваше све оне посебне прилике у којима је изгледало да они морају бити уништени, али их је Бог увек избављивао на величанствен и непредвидљив начин. А Он, Бог, још увек има исту моћ, па се стога они ни сада не смеју предати очајању и сумњати у извршење дела Провиђења. Због свега тога Мојсије их подстицаше да остану спокојни и да верују како им помоћ ни сада неће стићи одвише касно, будући да ће свакако бити с њима пре но што им се догоди нека заиста велика несрећа. Они, говорио је Мојсије, морају расуђивати овако: да Бог одлаже да им помогне не стога што их превиђа или занемарује, већ стога што најпре жели да испита њихову постојаност и задовољство које налазе у својој слободи, како би тако утврдио да ли они имају душе кадре да због Њега поднесу немаштину хране и лишеност воде, или су, пак, радије вољни да буду с у ж њ и тако као што стока робује ономе који је поседује и повремено је ослобађа само зато да би му била кориснија у ропској служби. А што се тиче њега самог, рече Мојсије, он се уопште не брине за свој властити опстанак, јер, буде ли неправично погинуо, никаква зломисао неће од њега потећи и за грех се рачунати, већ он чак и сада брине само за њих који у рукама камење држе: да не би насртајем на њега заувек себи уписали грех проклињање Бога самог. 5) Тако је Мојсије у м и р и о народ и, з а д р ж а в ш и га од каменовања, довео до покајања због оног што су намеравали да ураде. А због тога што је мислио како је немаштина у којој су се обрели њихову острашћеност учинила мање неопростивом, он сматраше да је обавезан да се обрати Богу новом молитвом и преклињањем. И тако, попевши се на узвиши-

102

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

цу, он умоли Бога да подари утажење људима као и да им омогући налажење пута избављења из свих потребитости у којима се налазе, зато што је само у Њему, у Њ е м у једином, сва њихова нада у спасење. И још Мојсије мољаше да Бог опрости људима оно што их је њихова немаштина нагнала да ураде, будући да је таква природа људског рода којем је тешко угодити, и који се пред п р в и м тешкоћама одмах одаје јадиковању. А Бог, удовољивши молитви, обећа да ће повести бригу о њима, и да ће послати утажење за којим вапију. Задовољан оним што од Бога чу, Мојсије тада сиђе са узвишице и прикључи се мноштву које га је жељно и с надом чекало. И заиста, ч и м га видеше озареног због обећања која је добио од Бога, они променише израз лица из невеселог у радосно. Тако се он постави у само средиште окупљених и рече да је дошао да им од Бога објави избављење из невоља у којима су се налазили. И уистину, недуго потом на њих налете огроман број препелица, птица које су у том делу Арабијског залива бројније од свих других, а које летијаху поврх мора све док не залебдеше изнад јеврејског живља, сасвим изморене м у к о т р п н и м летом и, као и обично, летећи посве ниско при земљи, све док не почеше падати по Јеврејима, а ови их стадоше спремно хватати, задовољивши тако глад, уз то с п р а в о м претпостављајући да њихов наилазак беше начин којем је Бог прибегао да би их опскрбио храном. Због тога Мојсије одмах узврати Богу захвалницама што им је помоћ уделио тако изненадно и брже него што су они на основу обећања могли очекивати. 6) Али то не би све што им беше од Бога даривано. Јер, убрзо након тог првотног опскрбљивања храном, Бог им посла и друго: наиме, чим је Мојсије подигао руке у молитви, он осети како га једна кап погоди павши с неба; па кад виде да му се залепила за руку, он одмах претпостави да је и то такође храна коју им Бог шаље. Он лизну и проба палу кап, па, примет и в ш и да људи не разазнају шта је по среди, јер одмах помислише да пада снег, верујући да је то нешто уобичајено за то доба године, он обавести људе да те капи не падају с неба на начин и изгледом који они претпостављају, већ да долазе због њиховог опстанка и одржања. Тако он први окуси палу кап, па затим даде и другима да пробају, да би се и сами могли безусловно уверити у оно што им говори. И заиста, они редом почеше опонашати свог предводника и беху задовољни храном, јер је била угодна и слаткастог укуса налик меду, мада је својим изгледом подсећала на смолу мире, једног од слатких зачина, а величином налик семену коријандера. Окусивши храну, они се ревносно бацише на њено сакупљање, али им при том беше наређено да је прикупљају за сваког подједнако, у размери од по једног омера^^ а ово беше изводљиво јер им је та храна пристизала у великим количинама, али на начин који је угрожавао оне слабије међу њима, будући да они не би могли обезбедити своје следовање бивајући лако надјачани снажнијима и окретнијим у прикупљању. Али и за ово Бог наметну решење: јер, они снажнији, када би прибрали количину већу од оне која им је намењена, ипак не стицаху више од других, већ се само све више умараху сакупљајући је; Бог у ч и н и да они нису ни могли наћи више од једног омера по особи, па тако и привид преимућства који добијаху

КЊИГАТРЕЋА

103

беше посве излишан, јер је оно што су налазили било покварено, како од ларви које су се у нађеном множиле, тако и од одурне горчине укуса. Тако је божанствена и прекрасна била та храна! Штавише, она је такође задовољавала потребу и за сваком другом врстом хране у онима који би се њоме хранили. Па чак и данас, на читавом том простору, ова твар и даље пада с кишом, сагласно ономе што је још Мојсије обезбедио код Бога, наиме да је шаље људима за њихово одржање. Додуше, Јевреји ову врсту хране називају мана: јер се језички члан ман у нашем језику односи на корен у постављању питања, то јест: Штаје то? Било како било, Јевреји тада беху веома радосни због онога што им је послано с неба, те се свикоше употребљавати ману и наредних четрдесет година, или, тачније, онолико дуго колико су лутали дивљином. 7) Убрзо након што су одатле пошли даље стигли су до Рефидима, бивајући до крајњих граница издржљивости измучени жеђу; и док су у минулим данима наилазили на неколико малених студенаца, сада доспеше до земље потпуно лишене воде, те се опет нађоше у веома злокобним околностима. И, као и пре, они поново уперише свој бес према Мојсију; он, пак, испрва избегаваше суочење с гневом гомиле, а затим се изнова предаде молитви Богу, преклињући га да, као што им је уделио хране када бејаху у највећој глади, овога пута у т а ж и њихову жеђ, будући да милост учињена даровањем хране губи на вредности уколико немају шта да пију. А Бог ни овога пута није одлагао да им удели тражено, већ обећа Мојсију да ће их опскрбити извором, и из њега изобиљем воде, на месту где такво што н и п о ш т о не би очекивали. Тада Он заповеди Мојсију да штапом снажно удари о стену коју видеше да ту лежи, рекавши му да ће из тог места потећи воде довољно да свима у т а ж и жеђ: јер Бог се постарао да вода до њих доспе без потребе за ма каквим њиховим уложеним трудом. Када је Мојсије п р и м и о ове заповести од Бога, он се одмах упути према окупљеној светини која га је очекивала пажљиво посматрајући његово кретање, јер су већ видели како ж у р н о силази са узвишице. И чим пристиже, он објави да ће их Бог избавити и из ове тренутне невоље, удељујући им сасвим неочекивану милост; и обавести их да ће само због њих река потећи из стене. Али они испрва беху затечени и чак разочарани оним што чуше, будући да су претпостављали како је н у ж н о да стену исеку на комаде, што беше напор за који беху одвише изнурени жеђу и м у к о т р п н и м путовањем. Али тада Мојсије само снажно удари штапом о стену, и тако направи отвор, из којег намах покуља вода у изобиљу и велике чистоте. Људи сада беху толико задивљени тим величанственим учинком да им се, такорећи, ж е ђ у т а ж и већ и самим погледом на чудо. А затим почеше пити ту тако пријатну, тако слатку воду, која таква и мораде бити, а тако се и очекиваше када Бог беше њен дародавац. Људи сада беху и пуни поштовања према начину на који је Мојсија Бог почаствовао, те учинише узвратне ж р т в е захвалнице Господу што их је својим Провиђењем опет сачувао. Тако нас и Свитак, који се чува у Храму, обавештава да је Бог прорекао Мојсију да ће вода на такав чудесан начин бити нагнана из стене.

104

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ АМАЛЕКИТИ И ДРУГИ СУСЕДНИ Н А Р О Д И УШЛИ У РАТ П Р О Т И В ХЕБРЕЈА И БИЛИ ПОРАЖЕНИ, ИЗГУБИВШИ ПРИ Т О М ВЕЛИКИ ДЕО СВОЈИХ ВОЈСКИ 1) Име Јевреја већ је постајало посвуда познато, и гласине о њима проносиле су се надалеко. Ово је улило немали страх у становнике оближњих земаља. Због тога они почеше сдати изасланства једни другима, узајамно се подстичући да се дигну у властиту одбрану и узнастоје да униште те дошљаке. Они који су највише наговарали остале да тако поступе били су становници Гоболитиса и Петре. Припадници овог народа, звани Амалекитима, од свих околних народа беху најсклонији ратовању, и њихови краљеви подстрекаваху најпре једни друге, а затим и своје суседе да неизоставно пођу у рат против Јевреја. Тврдили су како војска туђинаца, која је одбегла из ропства под Египћанима, долази спремна да их покори. Ту војску не треба, говорили су, чак и из разлога обичне смотрености и бриге за сопствену безбедност, потценити, већ се треба с њима сударити пре но што приберу снагу и почну напредовати, и онда вероватно све њих први нападну са крајње непријатељским намерама, поневши се због млитавог одбијања староседелаца да их у нападу предухитре. И још Амалекити говораху како би се требало осветити за оно што су Јевреји радили у пустињи, али да се то неће моћи ваљано урадити једном када они положе руке на туђе градове и добра. Уосталом, како рекоше, онај који се реши да скрши неку силу у њеном раном придизању мудрији је од оног који пође да исту силу заустави онда када је њено напредовање доведе до моћи: јер се чини како ови последњи бивају разљућени само због развитка других, док они први својим непријатељима не остављају никаквог места потоњем стицању способности за узнемиравање других. Па након што изаслаше таква посланства околним народима и иста разменише међу собом, Амалекити се решише да у једној одсудној бици поразе Јевреје. 2) Овакви поступци људи околних земаља помели су и узнемирили Мојсија који није очекивао такве злослутне ратне припреме. И док ти народи већ беху спремни на борбу, целокупно мноштво Јевреја, приморано да искуша срећу у рату, беше тиме затечено, будући да су се нашли у потпуном расулу и оскудици свега за живот неопходног, а пред њима је стајао задатак уласка у рат са људима који су били у потпуности спремни за Бојевање. Тада Мојсију не преостаде ништа друго до да почне охрабривати сународнике, подстичући их да пронађу у себи срчаности и да се уздају у помоћ Бога који их је већ довео до ослобођења, те ће у њима подржати и наду у победу над онима који стоје спремни да се против њих боре, намерни да Јевреје осујете у продужењу таквих Божијих благослова. Мојсије их увераваше како би требало да буду убеђени да чине војску која је веома бројна и свиме задовољена, таква којој није потребно ни новог оружја, ни новца, ни намирница, нити каквих других преимућстава због којих се, када их људи поседују, могу неустрашиво борити: они, да-

КЊИГАТРЕЋА

105

кле, треба да просуђују како све ове погодности и предности имају сабране у једноме, то јест у Божијој помоћи. Такође би требало да претпоставе како је противничка војска малобројна, ненаоружана, нејака, и надасве лишена оних предности за којима би сада морали чезнути када је Божија воља поуздано таква да непријатељи Јевреја буду поражени. А колико је скупоцена Божија помоћ, то су већ искусили у обиљу дотадашњих кушњи, таквих које заправо беху много ужасније од рата, јер су у рату против њих само људи, док оне претходне борбе беху против глади и жеђи, односно противпика који су у људској природи одиста несавладиви; а такође и против планина и против мора који им не допуштаху никаквог излаза за узмицање; па ипак су све те недаће биле савладане захваљујући Божијој великодушној милости према њима. Тако, ето, Мојсије подстицаше свој народ да буде храбар, и да увиди како његов целокупни напредак зависи од садашње победе над непријатељима. 3) О в и м је речима Мојсије осоколико Јевреје, а затим је позвао на једно место кнежеве и заповеднике свих племена, најпре одвојепо а затим све заједно. Младе људе је обавезао да се покоравају својим старијима, а старије да слушају своје вође. Тако се у људима подигоше воља и одлучност, те беху решени да окушају срећу у борби, надајући се да ће се тако напокон решити свих својих јада. Штавише, они су т р а ж и л и да их Мојсије одмах, без и најмањег одлагања, поведе п р о т и в њихових непријатеља, како никаква спорост не би била сметња њиховој тренутној одлучности. На то је Мојсије разврстао све оне који беху способни за ратовање у различите трупе, и поставио Јошуу, Нуновог сина из племена Ефраима, као општег заповедника. То беше човек велике храбрости и кадар да поднесе големе напоре; осим тога и велике способности разумевања и казивања онога што је исправно, те поврх свега још и веома предан у величању Бога; све у свему, умногоме је био саздан попут Мојсија, свог учитеља у богоштовљу. А Мојсије још наложи и једпој изабраној скупини н а о р у ж а н и х људи да остану поред воде, и да се брину о деци, женама и о читавом логору. И тако се читаве н о ћ и припремаху за битку; свако ко је имао иоле ваљано саздано оружје сада га је узео, те је чврсто пристао уз своје заповеднике, спреман да јурне у борбу ч и м би Мојсије изговорио заповедну реч. Мојсије је такође остао будан, поучавајући Јошуу у каквом ће поретку одржавати војни табор. Али када свану дан, Мојсије још једном позва Јошуу и поново од њега затражи да потврди свој углед таквим делима каква је дотле људе свикао да очекују од њега, и да у очима свих којима заповеда задобије славу захваљујући подвизима у овој бици. Потом Мојсије п р у ж и и додатна ободрења највиђенијим људима међу Јеврејима, те новим обраћањем о к у р а ж и и целу војску која наоружана стајаше пред њим. А када је тако покренуо људство, једнако речима и делима, и припремио сваку ствар, он се повуче на планину и препусти војску Богу и Јошуи. 4) Тако војске започеше битку у којој дође до блиске борбе прса о прса, при чему су обе стране показале велику ревност а борци се узајамно охрабриваху. Заправо, беше тако да су се све док је Мојсије уздизао своје руке према небу^^ Јевреји показивали тврдим орахом за непријатеље; али

106

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

како он није био кадар да непрестано држи руке дигнуте увис (па онолико често колико их је морао обарати, толико је и хебрејска војска у одолевању попуштала), Мојсије напослетку нареди своме брату Арону да стане с једне, и Хуру, м у ж у своје сестре Мирјам, с друге његове стране, те да му придрже руке и не дозволе да их умор обори, одржавајући сталном њихову испруженост. А када ово би учињено, Јевреји нобедише и сатреше главнину Амалекита, јер ови уистину сви пострадаше, осим оних који су преживели стога што је долазак ноћи Јевреје приморао да одустану од даљег убијања. Тако наши очеви задобише најзначајнију и крајње благовремену победу: јер њоме не само да су надвладали оне са којима су се борили, већ су и згрозили све околне народе, а поврх свега још и задобили велики и раскошан плен којег су по цену огромних напора освојили од својих непријатеља. Наиме, када су запосели непријатељски логор, увидеше да су постали власници големог ратног плена како за цели народ, тако и сваки понаособ за себе лично и своју породицу, будући да све дотле они не располагаху никаквим не само обиљем, већ чак ни неонходном онскрбом у храни. Управо окончана битка, када једном из ње изађоше као победници, постаде тако зачетком њиховог напредовања не само у том нараштају, већ и у свим потоњим добима. Јер они не само да поробише тела својих непријатеља, него такође потчинише и њихове умове, те након те битке постадоше страх и трепет за све који насељаваху околне земље. Осим тога, они задобише и немала, разноврсна и трајна блага, будући да је велика количина злата и сребра остала у непријатељском логору, као и месинганог посуђа које отад постаде уобичајеном употребом у њиховим домаћинствима; надаље, ту беше и много украсног прибора сваке врсте, како оног што беше изаткано, или оног што је ресило њихове оклопе, као и оног што беше прикладно за одевну и радну употребу једној породици, или као намештај њеноме стану. На крају, али нипошто не и најмање важно, плен је чинила и стока и све оно што прати један војни логор док се помера с једног места на друго. И тако Јевреји сада почеше себе више ценити због испољене храбрости, и одлучније у себи полагаху право на заслугу због поседовања прикладних врлина. Очврснуше себе за непрестано подношење тешких напора, увидевши да захваљујући таквом трпљењу могу надвладати сваку тешкоћу. Ето такве све беху последице ове битке. 5) Следећег дана Мојсије је поскидао тела мртвих војника и сакупио оклопе оних који су побегли, те наградио оне који су се истакли у борби, а понајвећом је хвалом уздигао Јошуу, главног заповедника, за чија храбра дела посведочи цела војска, будући да су сви присуствовали величанственим подвизима што их је у боју извео. У борби ниједан хебрејски борац није пострадао, али је зато посечених непријатеља било толико да се нису могли пребројати. Зато Мојсије понуди ж р т в е захвалнице Богу, и подиже олтар којег назва Господ Освајач. Он такође прорече да ће Амалекити у потпуности бити у н и ш т е н и и да ни један једини међу њ и м а неће остати, стога што су напали Јевреје док су се они потуцали по дивљини и били у невољи. Напослетку, Мојсије освежи војску великом гозбом. И тако се оконча прва битка коју су после изласка из Египта м о р а л и водити про-

КЊИГАТРЕЋА

107

тив свих оних који су им се супротстављали. А када Мојсије тако прослави празник због ове победе, он допусти одмор од неколико дана, а затим војску одведе с попришта борбе, опремљену и у п р а в о м бојном поретку: јер су опи сада располагали са мпого лако оклопљених војника. Постепено напредујући, напокон стигоше до планине Синај, три месеца након што су напустили Египат. На овој су се планини, као што смо раније казивали, Мојсију приказали горући ж б у н и друга прекрасна указања.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ Љ У Б А З Н О П Р И М И О СВОГ ТАСТА ЈЕТРА, КАДА ЈЕ ОВАЈ Д О Ш А О К Њ Е М У НА СИНАЈСКУ ГОРУ Када је Рагул, отац Мојсијеве жене, уочио у каквим се победоносним околностима сада налази Мојсије, он својевољно дође да га посети, а Мојсије и његова деца беху веома задовољни његовим доласком. А након приношења жртве, он приреди гозбу за све људе скупа са њиховим породицама, и то у близини жбуна из којег му се Бог први пут обратио. Рагула, међутим, к себи узе Арон, те заједно с њ и м певаше песме у славу Бога, Њега који беше покретач њиховог избављења из ропства и обезбедитељ новостечене слободе. Такође прослављаху и предводника Мојсија, захваљујући чијој се врлини све одвијаше са успехом. Рагул такође, уз причесну орацију у част Мојсија, изговори и велику похвалну беседу свеколиком народу јеврејском. Јер, одиста, Рагул и није могао друго до да силно поштује Мојсија због његове непоколебљиве постојаности, као и због човечности коју је показао у ослобађању својих сународника.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ РАГУЛ ПОСАВЕТОВАО МОЈСИЈА ДА РАЗВРСТА СВОЈ НАРОД, КОЈИ РАНИЈЕ НЕ И М А Ш Е Ч В Р С Т О Г ПОРЕТКА, У С К У П И Н Е ОД Х И Љ А Д У И СТОТИНУ, КАО И ДА Н А Д О В И М А П О С Т А В И УПРАВИТЕЉЕ, И КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ УСАГЛАСИО СВЕ СТВАРИ У П Р А В Љ А Њ А УЗ САВЕТ СВОГ ТАСТА 1) Следећег дана Рагул виде Мојсија упосленог усред гомиле народа, јер он расправљаше различите притужбе између људи који му се обраћаху, будући да је свако налазио за сходно да дође до њега, верујући да ће правду обезбедити само онда ако Мојсије буде пресудитељ; они, пак, који су његовом пресудом изгубили спор, не осећаху се оштећеним, мислећи да су га изгубили оправдано, а не нечијом пристрасношћу. Рагул, међутим, том приликом не рече ништа, не желећи да буде сметњом онима који дођоше да се окористе врлином свог предводника. Али касније Рагул позва Мојсија, те га, кад се нађоше насамо, поучи у ономе што би требало да учини; посаветова га да препусти решавање лакших случајева другима, а да

108

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

се сам позабави само тежима и онима који се тичу безбедности људи, јер ће се међу Јеврејима засигурно наћи они који би били прикладни за решавање многих лашких спорова, али да свакако не постоји нико осим Мојсија који би на себе могао примити бригу за сигурност толико многих десетина хиљада људи. „Буди стога", рече му Рагул, „обазрив према сопственој јединственој врлини, и према ономе што си служећи Богу учинио у очувању народа. Допусти, дакле, да решавање обичних случајева обављају други, а себе посвети само Божијем следству и трагању за начинима очувања свег људства од њихових текућих невоља. У погледу људских послова прихвати поступак који сам ти изложио; изврши смотру војске и наименуј изабране заповеднике, најпре над десетином хиљада, а затим и над хиљаду људи; потом подели ове у петстотине, затим у стотине и у педесетице, и постави управитеље над сваком скупином, такве који ће их даље моћи разлучити у тридесетице и држати их у чврстом поретку. Последњи број који твори скупину нека буду двадесетице и десетине људи, над којима допусти да увек буде по један одговорни заповедник изабран од стране самих оних којима заповеда, али и такав за кога цели народ налази, и бива потврђено, да је добар и честит човек^^. А онда пусти да такви управитељи одлучују у споровима што их људи имају једни против других. Али ако се појави неки тежи случај, учини да одлучивање о њему буде пренесено до управитеља вишег достојанства, а ако искрсне таква велика тешкоћа у решавању која превазилази чак и њихово просуђивање, нека напослетку буду послани к теби. На овај ћеш начин постићи две предности: Јевреји ће уживати ваљану управу, а ти ћеш се моћи непрестано обраћати Богу, и обезбеђивати да буде све милостивији према твом народу." 2) Такав бејаше Рагуелов савет, којег Мојсије дочека веома љубазно, прихвативши да убудуће равна своје понашање према таквој препоруци. Штавише, он никоме не сакри да је таквом поступању посаветован, нити се претвараше да је он његов изумитељ, већ обавести народ ко је по том питању његов саветодавац; штавише, он и у књигама што их је писао именова Рагула као човека који је осмислио поменути начин управљања људима, мислећи да је право да пружа истинита сведочења о вредним особама, иако је могао прибавити још бољи глас приписујући себи вредне плодове размишљања других људи: одавде, дакле, већ можемо сазнати о великој људској врлини којом се одликовао Мојсије. Али ћемо о таквом држању пуном врлине имати још боље прилике да говоримо на другим местима у овим књигама.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО СЕ МОЈСИЈЕ П О П Е О НА СИНАЈСКУ ГОРУ И ТАМО ОД БОГА П Р И М И О З А К О Н Е КОЈЕ ЈЕ П О Т О М ПРЕДАО ЈЕВРЕЈИМА 1) Мојсије поново окупи народ око себе и саопшти му да од њих на неко време одлази на гору Синајску како би разговарао с Богом, намеран да од Њега прими, и њ и м а донесе, ж и в у реч Божију; али им истовремено

КЊИГА ТРЕЋА

109

наложи да подигну своје шаторе у близини планине, и тако изаберу место за ж и в о т најближе Богу, пре него неко удаљено. Када то изговори, он се попе уз Синај, који беше највиша планина у тој земљи, на коју је веома тешко попети се не само због висине њених врхова, већ и због оштрине њених литица; чак, право говорећи, у њу је тешко и гледати без бола у очима; поврх тога, планина је деловала застрашујуће и недоступно и због гласина које су о њој кружиле, да се, наиме, Бог тамо настањује. Јевреји тако померише своје шаторе онде где им је Мојсије наложио, и запосеше најниже делове планине, бивајући у мислима веома нестрпљиви, јер очекиваху да ће се Мојсије вратити са Б о ж и ј и м обећањем испуњења повољних ствари уколико прихвате Његове понуде. Тако они светковаху и чекаху повратак свог предводника, три дана одбијајући присуство жена, како им је раније и заповеђено да учине, и одржавајући себе чистим и у сваком другом погледу. Такође мољаху Бога да с м и л о ш ћ у п р и м и Мојсија на разговор, и удели им такве дарове који ће им омогућити да надаље лагодније живе. И у погледу исхране они током тог чекања беху издашнији, а своје жене и децу обукоше у раскошније и привлачније хаљине но што су их ови обично носили. 2) Тако проведоше два дана празнујући на овај начин. Али трећега дана, пре но што се Сунце подиже, један облак замрачи цели логор, такав каквог никада нико није видео, и опаса место где су подигли шаторе; па док посвуда другде ваздух остаде чист, на њих наиђе снажан ветар, који нанесе велике кишне млазеве, који убрзо прерастоше у силну олују. Уз то иђаху и бљескови муња, такви да их беше страшно видети, а грмљавина се сручиваше одозго објављујући Божије милосрдно присуство, какво је Мојсије и молио да према њима буде. На овом месту морам застати и рећи да, што се тиче ових појава, о њима сваки мој читалац слободно мисли како му драго; али ја сам обавезан да пренесем ову приповест онако како је она описана у светим књигама. Дакле, поглед на околину и запањујући звук који је доспевао до њиховог слуха, доведоше Јевреје до крајње потресености и узнемирења, будући да на такво што не беху навикли; и управо тада стара гласина да Бог посећује ту планину запоседе њихове мисли, те се они жалостиво скутрише у својим шаторима, очекујући истовремено да ће Мојсије бити сатрт бесом Божијим, и да ће исто разорење стићи и њих саме. 3) Али, док они још беху под влашћу оваквих предосећања, појави се Мојсије, радостан и с изгледом силног озарења на лицу. Када га видеше, људи се ослободише страха, и допустише себи ведрије помисли у погледу онога што је имало доћи. Па и ваздух се, на појаву Мојсијеву, такође рашчисти од претходних непогода. А Мојсије тада позва људе на свопште окупљање, како би чули оно што им је Бог имао да каже; па када се сви заједно сабраше, Мојсије стаде на у з в и ш и ц у на којој га сви могаху видети, и рече: „Бог ме је, о Јевреји, п р и м и о једнако милосрдно као што је и пре чинио, и саопштио ми је начин за очување нашег благословеног ж и вовања, као и овековечења народне управе каква је сада присутна у логору. Зато вас сада обавезујем, у име Бога и свих Њ е г о в и х дела, и у име свега онога што досад учинисмо Њ и м е поучавани и вођени, да не потцени-

110

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

те оно што ћу вам рећи, да чувено не омаловажите зато што је мени заповеђено да исте речи сада и вама пренесем, то јест зато што вам те заповести казује обичан језик људски. Већ ако у себи имате одговорности према великој важности ових ствари по вас саме, разумећете величину Бога чија вам начела преносим, и који није сматрао недостојним да их мени преда за наше заједничко добро. Зато нипошто не треба претпоставити да је творац ових упутстава пуки Мојсије, син Амрама и Јохебеде, већ Он који је због вас натерао Н и л да потече крвљу, и укротио оходост Египћана најразличитијим врстама казни. Он, који је за нас отворио пут преко мора, који је пронашао начин да нам пошаље храну са небеса када бејасмо измучени глађу; Онај, који је учинио да вода потече из стене онда када ми сами једва да је још имасмо; Онај, чијим посредовањем Адаму беше дато да у ж и в а плодове земље и мора, уз чију је помоћ Ноје избегао потопу, Онај, чијом је потпором наш праотац Аврам, окончавајући лутања, постао наследником земље канаанске, Онај, чијом је вољом Исак рођен родитељима који бејаху веома стари и захваљујући којем је Јаков обдарен дванаесторицом врлих синова; Он је, најзад, тај чијом је п о м о ћ и Јосиф постао м о ћ н и господар над Египћанима — ето, Он је, дакле, тај који је предао ова упутства вама, п о з в а в ш и ме да будем Његов тумач. Учините, дакле, да их будете достојни, и браните много ревносније својим делима него што би то делима својим ч и н и л и ваша деца и жене ваше; јер, уколико их будете следили, водићете срећан ж и в о т и земљу налазити у изобиљу, море ће за вас бити мирно а плод у т р о б е мајчине рађаће се целостан, како природа налаже; бићете такође и страх и трепет за ваше непријатеље, јер ја приступих говору Божијем и чух Његов непропадљиви глас како ми казује своју велику бригу за наш народ и његово вечно трајање." 4) Након што ово изговори, Мојсије поведе људе, заједно са женама и децом, тако близу планине да су могли и сами чути како им Бог говори о прописима којих су од сада па надаље имали да се држе у сваком свом чину; овако вођа учини да смисао онога што је требало да буде пренесено можда не би био угрожен изношењем језиком обичног човека, макар тај човек био и Мојсије, језиком који се може показати као недовољно савршен преносилац за опште разумевање тог пресудног смисла. И тако сви окупљени чуше глас који се на све њих изли са висине, разговетан толико да им ниједна реч не измаче, а све речи Мојсије записиваше на две плоче: то што је Мојсије бележио, било би, међутим, од нас незаконито да овде непосредно преписујемо, али ћемо значење тих речи посредно објавити. 4) Прва заповест учи нас да нема другог Бога осим Њега јединог, и да само Њега морамо обожавати. Друга нас поучава да не правимо слике ниједног живог створења како бисмо је обожавали. Трећа упозорава да се не смемо криво у Бога заклињати. Четврта је да морамо седми дан сачувати као дан одмора од сваке врсте посла. Пета налаже да морамо поштовати своје родитеље. Шеста унозорава да се морамо уздржати од убиства. Седма нам забрањује да п о ч и н и м о прељубу. Осма упозорава да никада не смемо красти. Девета, да не смемо лажно сведочити. Десета забрањује да се икада предамо жељи за поседовањем ствари која другоме припада.

КЊИГАТРЕЋА

111

6) Када народ чу да сам Бог даје упутства о којима им је Мојсије говорио, људи се силно порадоваше ономе што је речено, а потом се тај саборни скуп разиђе. Али следећих дана они дођоше до Мојсијевог шатора и затражише да им он, поред примљених, пода још и друге Божије законе. И Мојсије им, услишивши их, уистину прописа такве законе, те их касније разграна и обавести људе како би се м о р а л и понашати у свим различ и т и м случајевима — а ове ћу законе ја поменути у делу књиге који је за то најпримеренији, премда ћу већину ових закона сачувати за друго своје дело", и тамо изложити потанко објашњење сваког од њих. 7) Када су ствари довде доведене, Мојсије поново отиде до планине Синај, о чему је претходно обавестио народ. Штавише, он се попе наочиглед њима, и за дуго време током којег је тамо боравио (јер он одсуствоваше четрдесет дана), страх обузе Јевреје, страх да се Мојсију не би догодило неко зло: јер за њих ниједна ствар не беше тако жалосна, и не беше ничег због чега би толико туговали, као та могућност да Мојсије некако може пострадати. Различита нагађања управљаху њиховим осећањима: једни су говорили д а ј е допао дивљих звери, а они који су заступали ово мишљење били су углавном они који беху злонамерни према њему; други су, пак, сматрали да се он коначно од њих одвојио и отишао к Богу; они мудрији, међутим, беху вођени разумом, не налазећи да би било које од ова два мишљења требало усвојити као једино задовољавајуће, и сматрајући да се, иако се понекад дешава да људи зађу међу дивље звери и тако пострадају, са довољно вероватноће може мислити и да се Мојсије одвојио и заслужено отишао к Богу због његове врлине; ови последњи, отуда, остадоше мирни и очекиваху расплет догађаја; па ипак, они беху ванредно ожалошћени могућношћу да су лишени предводника и заштитника, таквог да га заиста никада више неће моћи да пронађу; а ова им сумња, опет, не остављаше могућности да очекују било какав повољан исход у погледу судбине овог човека, нити су у себи могли сузбити бол и сету због таквог расплета. Било како било, људи се за све то време нису усуђивали да помере логор, будући да им је Мојсије раније наредио да остану на том месту. 8) Али када четрдесет дана и исто толико н о ћ и беше окончано, Мојсије сиђе с планине а да све то време није окусио ништа што људи користе за исхрану. Његова појава испуни мноштво задовољством, а он им одмах каза о бризи коју Бог над њима показује, и о начину живљења који би требало да следе како би могли срећно пребивати. Рече им и то да му је Бог током одсуства такође поверио и да би требало да за Њега подигну табернакул у који би могао силазити када дође к њима, и који би требало да носе са собом када се буду с тог места даље покренули. Додаде и да за њега самог, Мојсија, више неће бити прилике да се пење на гору Синајску, али да ће Бог сам доћи и подићи табернакул међу њима, и бити присутан у јеврејским молитвама; а тај табернакул мора бити тако тачно саздан и таквих мера какве му је Оп показао, те сада сви заједно морају прионути на посао и марљиво га извршити. Када све то изговори, Мојсије показа људима две плоче са десет заповести урезаних у њима, по пет на свакој плочи; а рукопис на њима припадаше Богу.

112

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО О ТАБЕРНАКУЛУ КОЈИ ЈЕ МОЈСИЈЕ Н А П Р А В И О У П У С Т И Њ И У Ч А С Т Б О Ж И Ј У А КОЈИ ИЗГЛЕДАШЕ КАО ХРАМ 1) Израелићани се обрадоваше ономе што су видели и чули од њиховог предводника, и, сходно својим способностима, дадоше се на посао, не штедећи се у марљивости. Јер, одмах донесоше злато, сребро и месинг, као и најбоље врсте дрвета, таквог које никада не би могло иструлити нити сагњити; такође донеше и камиље длаке и овчије коже, неке од ових обојене у плаву а неке у скерлетну боју. Једни донеше цвећа за добијање пурпурне боје, други за добијање беле, трећи прибавише вуну коју ће тим цветним тоновима бојити. Затим стиже и меки лан и драго камење, такво које се користи за скупоцене орнаменте уметнуте у златне огрлице; напослетку донеше и велике количине зачина. Од свег овог материјала Мојсије направи табернакул, који се није много разликовао од каквог покретног и путем ношеног храма. А када све ове ствари беху донесене са великом р е в н о ш ћ у (јер је сваки човек за себе желео да унапреди заједнички посао, предајући му се и преко граница својих способности), Мојсије упосли главне неимаре као надзиратеље зидања, и ово, наравно, по заповести Божијој. И заиста, веома слично као што су људи између себе изабрали вође, тако је и у погледу ових неимара избор био заједнички. Њ и хова су имена забележена у светим књигама, и они беху следећи: Безалеел, син Урије, из племена Јуде, унук Мирјам, сестре Мојсијеве, и Ахолиаб, син Ахисамаха, из племена Дановог. Људи сада наставише тако полетно са започетим прикупљањем и задатке извршаваху са тако великом марљивошћу, да их Мојсије мораде задржавати, рекавши им да је оно што је дотад донесено сасвим довољно, јер су га занатлије тако обавестиле. Тако се људи сада окретоше дизању табернакула. Мојсије им онда пренесе, и даље само следећи Божија усмеравања, колике мере морају бити и са коликом п р о с т р а н о ш ћ у коју покривају, а такође и колико сасуда табернакул мора садржавати да би здање могло ваљано служити приношењу жртава. Жене такође беху веома укључене у подухват, будући да су припремале одећу свештеницима и пословале у свему ономе што би се од њих моглло тражити, као и у украшавању и вршењу припрема за богослужење. 2) Када је сабрано и припремљено све што је потребно — злато, сребро, као и месинг — и када је изаткано све што је од тканина било неопходно, Мојсије одреди да ће по свршетку припремних радова најпре сви празновати, а да жртвоприношење мора бити сразмерно могућностима сваког понаособ; после светковања одреди да се ваља предати коначном дизању табернакула, а оно изгледаше овако како даље следи. Најпре је одмерио отворено двориште, пет кубита широко и стотину дугачко, а затим је поставио месингане стубове, пет кубита високе, по двадесет са сваке дуже стране, и позади десет стубова по ширини, при чему је сваки од стубова имао прстен. Њ и х о в и капители беху сребрни, али основа им беше месингана. Личили су на оштре врхове копаља и беху од месинга, причвршће-

КЊИГАТРЕЋА

113

ног за тле. Кроз прстенове су била провучена ужад, која су својим даљим крајевима била везана за месингане клинове, лакат дугачке, који су, код сваког стуба, били заривени у под, спречавајући тако да табернакул бива потресап палетима ветра. Завеса од финог платна водила је около свих стубова, висећи слободпо и набрано са њихових капитела и затварајући читав простор, уопште не наликујући ни па какав зид. Оваква је, дакле, била грађа три стране ове ограде; али са четврте стране, која се протезала педесет кубита у дужину и била истурепа, двадесет њених кубита^® припадало је отварању двери, где стајаху два стуба са сваке стране, по узору на раскриљене капије. Ови стубови беху направљени од сребра, затим углачани, а потом у целости, изузев постоља, пресвучени месингом. Са сваке, пак, стране капије налазила су се, даље, по три мања стуба, који су били уметнути у удубљена постоља стубова капије, и беху овима саобразни; около њих је била извучена завеса од финог платна, али је зато на сам и м дверима, које су имале двадесет кубита у ш и р и н у и пет у висину, завеса била направљена од пурпурпе, скерлетне и плаве тканине, и извезепа најразличитијим врстама фигура, осим фигурама животиња. Унутар ове капије налазио се бакарни умиваоник, који је под собом имао базен, где су свештеници могли да оперу руке и попрскају стопала. Овако је, дакле, изгледала орнаменталпа грађа затвореног простора који је представљао двориште табернакула, који је, међутим, стојао изложен на отвореном. 3) Што се тиче самог табернакула, Мојсије га је сместио у средиште тог дворишта, са предњом страном према истоку, како би Сунце при свом изласку могло прве зраке слати к њему. Његова дужина, пакон што беше постављен, износила је тридесет лаката, а ш и р и н а десет. Један од његових зидова био је окренут југу, а други изложен северу, док му је задња страна гледала па запад. Било је неопходпо да његова висина буде једнака ширипи [десет кубита]. Ту су се такође налазили дрвени стубови, њих двадесет са сваке стране; били су истесани у четвороугаопој форми, лакат и по у ширину, а дебљине од четири прста; имали су танке плочице од злата причвршћене за њих са обе стране, споља и изнутра. Сваки од стубова имао је по два припадајућа клина, уметнута у њихова постоља, и који беху од сребра, а за њихово прихватање сваки је стуб у основи имао два чашична држача. На западном зиду налазило се шест таквих стубова. Сваки од тих клинова и држача беспрекорно су пристајали један другом, и то толико да су спојеви били невидљиви, а сви су заједно изгледали као један целовит и непрекипут зид, јер је сваки саставак такође био прекривен златом. Број стубова је био једнак на супротним странама, што значи са сваке стране но двадесет, и сваки од њих беше трећину педља дебео. На тај је начин између њих била покривена дужина од тридесет кубита. Али што се тиче задњег зида, где су шест стубова творили само девет кубита, постављена су још два стуба, исечепа у једном целом кубиту, и смештена у углове, а затим обрађена да одговарају осталима. Сваки од ових стубова имао је златне прстепове причвршћене са њихове спољне стране, тако као да су пуштали корење у стуб, и ови су образовали две истурене врсте једну изнад друге, кроз које беху провучене позлаћене шипке, свака

114

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

по пет кубита дугачка, које су, заправо, на известан начин држале стубове везаним, при чему је глава једне шипке улазила у другу, на исти начин као што су и клинови били међусобно спојени. Што се тиче задњег зида, тамо је постојао само један низ ш и п к и који је пролазио кроз стубове, а у те су шипке, јасно, улазили завршеци ш и п к и које су обрубљивале дуже, бочне зидове. Мушки и женски део били су тако стегнути у саставним зглобовима, да су целину конструкције чврсто држали па окупу. Разлог овакве снажне учвршћености зглобова почивао је у предупређивању могућног потресања, било силом ветра или неком другом, обезбеђујући тако постојаност, чврстину и стабилност целог здања. 4) Што се тиче унутрашњости, њу је Мојсије поделио на три дела. На удаљености од десет кубита од најтајнијег места, поставио је четири стуба чија је врхунска занатска оствареност била сасвим истоветна као и код осталих. Осим тога, сасвим налик осталима горе описаним, и ови су стојали на основи налик постољу, и сваки беше на малој удаљености од преостала три. П р о с т о р између ових стубова био је најсветије место у табернакулу. Остатак унутрашњости, пак, био је доступан свештеницима. Треба знати да је са пропорцијама свих мера у табернакулу покушано да се опонаша начин устројства света; јер је та трећина која се налази унутар четири стуба, и у којој ни свештеницима није дозвољеп приступ, замишљена као небо које је подобно и својствено само Богу. С друге стране, околни простор од двадесет кубита такорећи представља земљу и море, на којима ж и в е људи, те је стога овај део примерен само свештеницима. Сасвим напред, где је направљен улаз, постављени су златни стубови, којих је било седам и који су стојали на месинганим стопама. Преко целог табернакула беху р а ш и р е н и велови од извезеног финог платна у пурпурпој, скерлетној и плавој боји. П р в и вео је имао десет кубита у сваком правцу, и беше распрострт преко стубова који су делили храм и унутар себе чували скривено најсветије место; и управо је тај вео онемогућавао да било ко погледа упутра. Иначе је читав храм назван Светим местом-, али је тај део унутар међа четири стуба, у који нико није смео ући, назван Светињом над светињама [Светост светости]. Овај је вео био веома украшен, извезен свим могућним цвећем које на земљи успева; а унутар цвећа беше још додатно уткано све што се може користити као украс, изузев ж и в о т и њ с к и х облика. Следећи вео био је онај који је покривао пет стубова који су се налазили на улазу. По величини, текстури и боји био је налик претходном; а у углу сваког стуба по један прстен је задржавао вео на висини од врха до половине стубова, док је други прстен обезбеђивао улаз за свештенике, који би такорећи упузавали испод њега. Преко овога беше вео од ланеног платна, исте п р о с т р а н о с т и као претходни; он се могао повлачити овамо или онамо помоћу ужади, чији су прстенови, причвршћени, с једпе стране, за текстуру вела, а, са друге, за ужад, служили повлачењу и навлачењу вела, и његовом у ч в р ш ћ и в а њ у за угао, да одатле не би било сметње погледу на светилиште, посебно у свечаним данима; али током других дана, а посебно када је могао пасти снег, овај се вео могао р а ш и р и т и и послужити као прекривач велу у р а з л и ч и т и м бојама.

КЊИГАТРЕЋА

115

Одатле је изведен наш обичај да се по отварању храма преко улаза развлачи платнени вео. Али ту беше и још десет других завеса, по четири кубита у ш и р и н у и двадесет осам у дужину; ове су завесе имале златне штипаљке које су служиле за њихово међусобно повезивање, што је учињено тако прецизно да се чинило како је реч о једпој једипственој завеси. Ове беху раширене преко читавог храма и покривале су све врхове и делове зидова, како са страна тако и позади, висећи до једног кубита од тла. Беху ту и друге завесе исте величине као претходне, са једном више по броју и дуже од оних, будући да су имале тридесет кубита у дужину. Ове, међутим, беху изаткане од косе, и са не м а њ о м тананошћу од оне којом су биле ткане завесе од вуне, и беху лабаво распуштене преко тла, изгледајући као троугаоно чело и надвратак на капији, јер једанаеста завеса беше употребљена само у сврху постизања оваквог изгледа. Понад ових налазиле су се и треће завесе, сачињене од кожа, које су обезбеђиваху прекривеност и заштиту онима изатканим, једнако од врелих и к и ш н и х дана. И увек је било велико изненађење оних који би ове завесе видели са удаљености, јер се оне скоро уопште и нису разликовале од боје неба. Али оне које беху направљене од косе и кожа допирале су до тла на исти начин као и вео на улазу, штитећи у н у т р а ш њ о с т од онога што би могла произвести киша или врелина сунца. Такав, дакле, беше начин на који је подигнут храм. 5) Унутра се такође налазио и један ковчег, посвећен Богу, од најотпорнијег дрвета, таквог да се готово никако није могао оштетити. На нашем ј е з и к у ј е назван Ерон, а њ е г о в склоп и састав беху овакви: у д у ж и н у ј е имао пет спанова, а у висину и ш и р и н у по три. Сав је био прекривен златом, једнако споља и изнутра, тако да се дрвени део уопште и није видео. На себи је такође имао и поклопац, на прекрасан начин спојен златним шаркама; овај се поклопац беспрекорно слагао са ковчегом, никаквом изразитом засебношћу не реметећи њихову прецизну сливеност. Осим тога, ту су се налазила и два златна прстена на обема д у ж и м плочама, пролазећи кроз цели ковчег, и кроз њих су дуж сваке плоче биле провучене позлаћене шипке, тако да се помоћу њих ковчег могао померати или преносити, у зависности од прилика; јер он није био ношен у колима које би вукле теретне животиње, него су га на раменима носили свештеници. На овом су се поклопцу налазиле две слике које Јевреји зову Керубинима: а то су летећа створења, чији облик, међутим, није налик ниједпом створењу које људи могу видети, премда је Мојсије рекао да је таква бића видео у близини трона Божијег. У овај је ковчег Мојсије положио оне две плоче на којима су записане речи десет Божијих заповести, по пет на свакој табли, и по две и по на обема странама сваке од њих; и ковчег је потом сместио на најсветијем месту. 6) На истом светом месту поставио је и један сто, налик ономе у Делфима. У дужину је имао два кубита, у ширину један, у висину три спана. Овај је такође имао и ногаре, чији је доњи део био у облику потпуног стопала, налик онима које Дорани стављају као креветна постоља; али је горњи део био обрађен у квадратном облику. Сто је имао отвор према свакој страни, са первазом од четири прста дебљине, који је обилазио целом дужином

116

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

стола, једнако на горњем и доњем делу његовог тела. У свакој од основа стоних ногу био је уметнут по један прстен, недалеко од поклопца, кроз које су одоздо пролазиле шипке од позлаћеног дрвета, које су се по потреби могле извадити, будући да се на месту где су оне биле спојене са прстеном налазило удубљење; то, заправо, не беху потпуни прстенови, већ су се на месту где би се заокружили у пун круг завршавали оштрим врховима, од којих је сваки био уметнут у истакнути део стола, а други у стопало; на овај је начин и сто преношен током путовања. На овом столу, који је био смештен на северном делу храма, недалеко од најсветијег места, лежало је туце бесквасних хлебова, по шест на свакој хрпи, један изнад другог; они беху направљени од два децима најчистијег брашна, од којих је један децим хебрејска мера за тежину која садржи седам атинских котилона. Изнад ових хлебова биле су смештене две фиоле пуне тамјана. Након седам дана хлебови су мењани и други стављани на њихова места, на дан који ми обично називамо Сабат, јер је такав наш назив за седми дан у недељи, али ћемо о пригодама током којих се постављају ови хлебови говорити на другом месту. 7) Изнад и наспрам овог стола, у близини јужног зида, налазио се свећњак од ливеног злата, изнутра шупаљ, тежине од око стотину омера, које Јевреји називају шиншар, а што би преведено на грчки значило талант. Овај свећњак био је сав саздан од украсних преплета, љиљана и нарова, као и чинија чији је број орнамената износио тачно седамдесет; на тај начин се осовина свећњака извијала високо изнад постамента, протежући се у онолико грана колико има планета, укључујући међу ове и Сунце. Завршавао се са седам глава у једном низу, које су све међусобно паралелно стајале, а ове су гране на себи носиле једну за другом седам лампи, опонашајући седам планета. Ове су лампе гледале према истоку и југу, будући да је свећњак био укосо постављен. 8) Између овог свећњака и стола, који су се, како рекосмо, налазили у светилишту, почивао је жртвени (мирисни) олтар, направљен од истог оног дрвета од којег и горе поменути сасуди, таквог које није подложно труљењу. Олтар је одозго био у потпуности обложен златном плочом. Ширина сваке његове стране износила је по кубит, али је у висину имао двоструко више. Изнад њега се налазила златна ограда, која је на себи целим обухватним кругом носила златну круну, на којој су се налазили прстенови и шипке помоћу којих су свештеници носили олтар приликом путовања. Испред целог табернакула такође се налазио олтар, који је, истина, био направљен од месинга, али је његова унутрашњост била дрвена, по пет кубита са сваке стране осим у висину где је имао три кубита, и који је на начин сличан описаном био украшен бакарним плочама које су сијале попут злата. Овај олтар је такође имао и месингано огњиште, од којег је простор до земље испод олтара добијао топлоту, будући да овај олтар није имао зидану основу. Поред овог олтара лежале су зделе, фиоле и кадионице, као и казани, сви од злата; али су остали сасуди, употребљавани приликом жртвовања, били од месинга. Такав је, дакле, био садржај табернакула, са намештајем и посудама који му припадаху.

КЊИГАТРЕЋА

117

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО О О Д Е Ћ И СВЕШТЕНСТВА И П Р В О С В Е Ш Т Е Н И К А 1) Постојао је посебан збир комада одеће који је обухватао читаву одежду намењену свим свештеницима једнако, а који су називали Коаное [свештеничка] одећа, а постојао је и збир намењен само високом свештенству, који су називали Коаное Раба, и који, наравно, означава одело таквих високих свештеника. Таква је била њихова основна одећа, али када би свештеник пришао светилишту, он би се подвргавао својеврсном очишћењу које прописује закон; пре свега, на себе би стављао оно што се назива Машанасе, што заправо значи „Нешто што је чврсто везано". Реч је о појасу, направљеном од фино уплетених платнених влакана, и који се ставља нреко интимних делова тела, при чему се у њега увлаче ноге као у чакшире, али је на пола висине ових појас исечен те сеже само до бедара, где је чврсто везан. 2) Преко овога свештеник носи хаљу, направљену од дуплог ланеног платна, која се називаХиотон, што дословно и значи платпо, јер ми платно називамо хитон. Ова одећа сеже до стопала и тесно приања уз тело, а има и рукаве који су чврсто везивани уз руке; припасана је око груди мало изнад лаката, а појас иде укруг, четири прста широк, али је тако лабаво исплетен да би се помислило како је реч о змијској кожи. Извезен је цвећем пурпурне, скерлетне и плаве боје, од фино уплетених влакана, са основом искључиво од платна. Почетак овог вијугања је на грудима, а када заврши круг, појас је на том месту везиван, и одатле лабаво виси све до чланака. Ово стога што се свештеник не налази увек у захтевној служби, те се тако у овом положају приказује на начин најпријатнији посматрачима; али када је упослен припомагањем у нриношењу жртава и у њему додељеном богослужењу, у којем поступци не смеју бити скривени његовим покретима, он забацује појас улево, и носи га на рамену, Мојсије је овај ремен називао Албанет, али смо ми од Вавилонаца научили да га називамо Емија, јер га они управо тако називају. Овај део одеће нема ниједно лабаво или шупље место на себи, већ само прорез за врат, и везан је посебним пантљикама које висе надоле од краја груди и леђа, а причвршћене су за свако раме. Ова пантљика се назива Масабазан. 3) На глави свештеник носи капу, која се нити извија у купаст облик нити прекрива целу главу, већ покрива само пола ње, и назива се Мазнаемфтес; направљена је тако да личи на круну од дебелих трака, са платненом потком; она се подуплано овија неколико пута и потом зашива; поред овога, комад танког платна прекрива капу са горње стране сежући до чела где покрива спојеве трака, који би у противном р у ж н о штрчали; овај комад тесно приања уз чеони део главе, и ту је тако снажно свезан да нипошто не може спасти током службе приношења жртви. О в и м смо завршили опис онога што углавном [независно од чина] од одеће носе свештеници. 4) Високи свештеник је, заправо, украшен истом одећом коју смо малопре описали, не пропуштајући ниједан комад, осим што преко свега облачи одежду плаве боје. Ово је такође дуга хаљина, која сеже до стопала

118

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

[на нашем се језику она зове Меир], и везана је појасом, извезеним истим цвећем и бојама као и горе описани, с утканим златним нитима. На доњем крају ове хаљине висе ресе боје нара и са златним звончићима^', сложеним у необичном и прелепо смишљеном поретку, тако да између два нара виси звонце, а између два звончића нар. Ова хаљина, међутим, није састављена из два дела, нити је, пак, зашивена на врату или странама, већ је то једна једина дуга хаљина са прорезом за врат, и није наборана већ таква да равно пада преко груди и леђа. Једна је первазна трака на њу нашивена, и служи томе да ни прорез за врат не би изгледао неприкладно; хаљина је такође била разрезана и на местима где су излазиле руке. 5) Поред ове, високи свештеник облачи и трећу врсту одеће, коју ми називамо Ефод, који личи на грчки Епомис. Он је био направљен на следећи начин: био је изаткан до дубине од кубита, у неколико боја протканих златом, и имао је на себи вез, при чему је место на средини груди остајало празно. Такође је имао и рукаве, тако да се није много разликовао од кратке тунике. Али је на месту где ова одећа имала отвор — на грудима — било уметнуто парче величине педља, везено златом и другим бојама ефода, и тај је је комад називан Есен [то јест „грудна плоча"], што на грчком језику значи пророчанство. Овај комад, дакле, са савршеном помношћу покрива остављено празно место на ефоду. Са овим је, пак, био у сваком углу спојен златним прстеновима, таквим да су изгледали као додаци ефода, а за њихово спајање била је коришћена плава врпца која је пролазила кроз прстенове. Да простор између прстенова не би изгледао празан, творци су се досетили да га покрију петљама плаве врпце. На ефоду су се такође налазила и два златна сардоникса, и то на раменима где су причвршћивали ефод служећи као дугмад. На овима су била угравирана имена Јаковљевих синова у нашем властитом писму и језику, по шест на сваком камену са сваке његове стране; при том су се имена старијих синова налазила на десном рамену. Дванаест додатних каменова налазило се на грудној плочи, ванредне величине и лепоте; и сви су они представљаљи украсе које човек није могао купити, будући да беху непроцењиве вредности. Ови су драги каменови стојали у три врсте, по четири у свакој, и сваки је понаособ уметнут у грудну плочу преко малих златних ложа повезаних са грудном плочом и направљених тако да нису могле стати ниже од последњег низа којег су чинили сардоникс, топаз и смарагд. Други низ творили су мрки гранит, јаспис и сафир. Први камен у трећем низу била је легура, други беше аметист а трећи ахат. Први у четвртом низу био је кризолит, следећи оникс, а последњи међу свима беше берил. Имена сваког од синова Јаковљевих била су једно по једно угравирана у припадни камен, јер ми њих прихватамо као главе наших племена, те је тако сваки камен био почаствован једним именом, и то оним редоследом како су се рађали синови Јаковљеви. А тамо где је појединачни прстен бивао превише слаб, направљена су два додатна прстена на крају оног дела грудне плоче који је сезао до врата, а беху утиснути у саму текстуру грудне плоче, да би примили ланчиће веома лепо обрађене, који су повезивали ове прстенове са златним омчама на раменима, чија је изводна трака била окренута унатраг и улазила у прстен на истак-

КЊИГАТРЕЋА

119

нутом задњем делу ефода; а ово је служило сигурности ефода, да не би случајно спао са свог места. Постојала је још и трака зашивена за грудну плочу, и која такође беше од горе описаних боја протканих златом, трака која би, након што је једном описала круг, била везана једним порубом, па пуштена да виси уназад. Такође су се ту налазиле и златне омче, које су пуштале своје ресе на сваком краку те грудне траке, потпуно их прекривајуђи. 6) Митра високог свештеника била је истоветна оној коју смо горе описали, односно била је израђена као и оне заједничке свим свештеницима; али се преко ове налазила још једна, са плаво извезеним завојима, а около ове је долазила златна углачана круна, у три кружна низа један изнад другог, изван које се издизала златна купа која личи на биљку коју ми називамо Сакарус, али коју Грци, упућени у ботанику, називају Хиоскамус. Ја ћу сада дати њен опис, употпуњујући знање ономе ко је видео ову биљку а да при том није знао њено име нити је упознао њена својства, или оном који, пак, зна њено име али не би препознао биљку када би је видео. Ова биљка је, дакле, најчешће висока око три педља, али је њен корен налик репи (те стога није грешка уколико би ихупоредили), иако јој је лишће налик лишћу нане. Изван грања она пушта чашице које су прилепљене уз гране, а око тих чашица омотана је овојница која бива одбацивана под притиском растућег плода. Ова чашица је величине кости малог прста, али је у кругу свог отвора налик пехару. Ово ћу још подробније објаснити, како би користи могли имати они који ову биљку нису познавали. Замислимо лопту подељену на два дела, горњи и доњи, али да при том има још један сегмент који израста са површине доње половине лопте; претпоставимо затим да тај сегмент постепено постаје све ужи, те да његова шупљина постаје све мања, па се онда поново постепено шири почев од руба, тако као што видимо на пупку нара са његовим ушицама. И заиста, такав омотач расте преко ове биљке обликујући је у полулопту, такорећи као да је прецизно обрће на грнчарском точку, извлачећи њене ушице да стоје на тој хемисфери баш као код нара, с тим што се ове ушице оштре и завршавају се само трновима. Плод је у развитку заштићен овим чашичним омотом, а он сам налик је семену биљке по имену Сидеритис, која избацује цвет налик оном код булке. Дакле, по угледу на ову биљку направљена је круна која сеже од затиљачног дела лобање до сваке од слепоочница; али овај Ефиелис, јер се тако може назвати ова чашица, не прекива чело непосредно, јер је сама покривена једном златном плочицом, која на себи има светим писменима урезано име Божије. Такви, дакле, бехуукраси високог свештеника. 7) Овде би се неко могао зачудити због злонамерности коју људи гаје према нама, и за коју признају да се односи на наше презирање оног Бога којег се они претварају да поштују. Јер, ако неко не уважи ништа друго него само састав табернакула, те погледа одећу високог свештеника и сасуде које ми употребљавамо приликом обављања свете службе, неминовно ће пронаћи д а ј е наш законодавац био божанска особа, и да смо сасвим неправедно предмет туђих оптужби; јер, ако било ко процењује без предрасуда, и разложно судећи посматра све ове ствари, наћи ће да су оне све до једне створене с идејом опонашања и представљања устројства свеми-

120

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ра. Када је Мојсије јасно поделио табернакул на три дела^", и од њих два доделио свештеницима као места њима доступна и заједничка, он је заправо означио копно и море који су доступни свима; али је сасвим одвојио трећи део као онај намењен искључиво Богу, стога што је небо недоступно људима. Надаље, када је наредио да се поставе дванаест бесквасних хлебова на сто, он је заправо означио годину, будући да је она подељена на толико месеци. Разгранавши свећњак у седамдесет делова, он је потајно означио Декани, или седамдесет одељака планета; а што се тиче седам лампи над свећњаком, оне указују на путање планета, којих је седам на броју. И велови такође, који су направљени од четири слоја, заправо означавају четири елемента, при чему је исправно да танко платно означава земљу, зато што лан израста из земље; пурпур означава море, стога што је та боја добијена из крви морске остриге; плава је, наравно, прикладна да означи ваздух, баш као што скерлетна боја природно указује на ватру. Сабравши сад све ово знање, приметимо да је одежда свештеника направљена од платна, које означава земљу; плава на њему означава небо, са муњама извезеним бојом нара и са звуцима звончића који указују на грмљавину. А што се тиче ефода, он показује да је Бог направио свемир од четири елемента, док у погледу утканог злата претпостављам да оно указује на блиставост којом су обасјане све ствари. Мојсије је такође смишљено наложио да грудна плоча буде смештена у средишту ефода, како би тиме личила не земљу која је смештена у средиште свега створеног. Појас који пуним кругом опасује свештеника указује на океан који такође окружује земљу и укључује свемир. Два сардоникса говоре нам о постојању Сунца и Месеца — бар ја мислим да је таква природа дугмади на раменика високог свештеника. А што се тиче дванаест драгих каменова, било да их разумемо као месеце, или их схватамо као број знакова оног круга којег Грци називају Зодијаком, нећемо погрешити у њиховом значењу. Митра, пак, са својом плавом бојом, чини ми се да представља небо: јер како би у супротном име Божије могло бити уписано на њој? Ово је такође поткрепљено и круном као и златом, због блистања које мора бити пријатно Богу. Нека ово објашњење^' засад буде довољно, будући да ће ми се ток мога приповедања често, и у многим приликама, пружати могућност да увеличам врлину нашег законодавца.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО О А Р О Н О В О Ј СВЕШТЕНИЧКОЈ С Л У Ж Б И 1) Када је оно што је досад описивано [поводом подизања табернакула] напокон закључено, и само још дарови нису били принесени, Бог се указа Мојсију и наложи му да чин високог свештеника додели свом брату Арону, будући да он, као најдостојнији од свих, зарад бројних врлина којима располаже, најпре заслужује да добије ту част. Па кад је тим поводом Мојсије окупио народ око себе, он их подсети на Аронову истакнутост у свакој врлини и његову добронамерност према свом народу, као и

КЊИГАТРЕЋА

121

на опасности што их је због њих морао поднети. А након што народ узврати одобравањем свега што је чуо и показивањем спремности да Арона прихвате, Мојсије им рече: „О Израелићани, ово дело је већ доведено до свршетка, на начин Богу најугоднији и према н а ш и м најпримеренијим способностима. И сада, када видите да је Он примљен у овај табернакул, ми пре свега имамо потребу за неким ко ће за нас в р ш и т и обред, ко ће прислуживати приношењу жртви, и чије ће молитве бити у наше име упућене Богу. Па будући да је потрага за таквим човеком остављена мени, морам п р о н а ћ и разлога да себе сматрам особом довољно вредном ове части, једнако стога што сви људи природно воле себе, и зато што сам свестан да сам поднео велике муке за ваше избављење; но је, ево, сада сам Бог одлучио да је Арон достојан ове узвишености траженог звања, и изабрао је њега за свештеника, познајући га као најисправнијег човека међу вама. Зато ће, дакле, он понети одежду која је посвећена Богу; он ће бринути о олтарима и обезбеђивати потрепштине потребне за жртве. Он је тај који мора ваше молитве упутити Богу који ће их спремно саслушати, и то не само стога што је Он сам забринут за наш народ, већ и зато што ће ж р т в е бити уредно приношене од стране онога који је изабран за ту службу.^^" Јевреји беху задовољни оним што је Мојсије изговорио, те дадоше своје одобрење за избор онога кога је и Бог одредио; јер је Арон заиста од свих Јевреја највише заслуживао ту част, најпре због његове обучености и дара за пророковање, али и због врлине његовога брата, У то је време Арон имао четири сина, по имену Ј^адаб, Абиху, Елеазар и Итамар. 2) Потом Мојсије нареди да се прикупе и употребе сва додатна средства која беху неопходна за опрему табернакула, као што је спољни покривач самог табернакула, свећњака, жртвеног олтара и сасуда, како се ови ни на који начин не би оштетили приликом путовања, било од кише или од дигнуте прашине. Па када поново окупи народ, Мојсије заповеди да свако треба да п р и л о ж и износ од пола шекела као дар Богу; шекел је хебрејска новчана јединица која износи четири атинске драхме''. Народ је спремно послушао и овај Мојсијев налог, те је тако прикупљен износ од шест стотина пет хиљада сто педесет шекела. Овај новац је, дакле, добијен од стране свих слободних људи који су имали између двадесет и педесет година, а све што је прикупљено намењено је за потребе табернакула. 3) Мојсије је затим извршио очишћење табернакула и свештеника; а ово очишћење је изведено на следећи начин: заповедио је да се узме пет стотина шекела изабране измирне, затим иста количина касије, као и пола те тежине цимета и каламуса (ово последње је врста слатког зачина); затим да се све то заједно иситни и потом навлажи количином од једног хина маслиновог уља (један хин је мерна јединица наше земље, и садржи два атинска коаса, или конгиусеса); читава та смеса се потом помеша и прокува, и тако п р и п р е м и на начин припремања лека у апотекарској вештини, будући да је крајњи облик ове смесе онај слатке помаде. У коначној употреби, овом се помашћу м а ж у свештеници, баш као и табернакул и жртве. Поред ових беше ту многих и разноврсних слатких зачина који припадају табернакулу, па и таквих који су веома на цени а који се

122

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

користе за златни ж р т в е н и олтар; природу ових ја сада нећу описивати, да не би било одвише напорно за праћење мојим читаоцима; али је жртва^" морала бити приношена два пута дневно, пре Сунчевог изласка и за време заласка. Такође се још морало обезбедити и већ п р о ч и ш ћ е н о уље за лампе, од којих су три морале давати светлост читавог дана^^ на светом свећњаку, док су остале биле паљене само увече. 4) Када је коначно све било завршено, Бешалеел и Ахолијаб показаше се највештијим међу занатлијама, јер су створили лепша дела од било кога пре њих и поседоваху изузетне способности да усвоје знања о ономе у шта се раније нимало нису разумевали. Од њих двојице, пак, Бешалеел је био сматран бољим. Време током којег су они били заокупљени описаним радом износило је седам месеци; након овог периода навршила се и прва година од њиховог одласка из Египта. И тако, почетком друге године, у месецу Ксантикусу — како га зову Македонци — или месецу Нисану, како га зову Јевреји, за прве Месечеве четврти они напокон посветише табернакул и све његове свете сасуде, на начин који сам горе описао. 5) Бог се, пак, показа задовољним радом Јевреја и не допусти да њихов труд буде узалудан, нити је сматрао недостојним да употреби оно што је коначно направљено, већ је дошао и п р о б о р а в и о с њима те подигао свој табернакул у светој кући. А Он је до њих дошао на следећи начин. Небо је било чисто, само је изнад табернакула почивала магла окружујући га облаком али не тако густим и дубоким какав се може видети током зиме, али ни тако п р о з и р н и м да би се кроз њу могла јасно разабрати било која ствар, већ је из те магле капала слатка роса, таква која показује присуство Божије онима који то присуство желе и у њега верују. 6) У то је време велика несрећа задесила Арона, поштованог једнако као оца и као човека уопште, али ју је он поднео са истинском постојаношћу, јер је заиста поседовао чврстину душе у оваквим удесима, сматрајући да је и такве невоље допао само по вољи Божијој; јер, догодило се, једном приликом, да од његових горепоменутих четворице синова двојица старијих међу њима, Надаб и Абиху, нису принела оне ж р т в е Богу које им је Мојсије наложио да принесу, иако су дотле то уредно чинили. После овог пропуста, задеси се, на невољу, да их је обојицу изненада захватила ватра, па када несрећници почеше горети нико им није могао помоћи и ватру угасити, те они пострадаше на ужасан начин. Дошавши до њих, већ преминулих, Мојсије рече њиховом оцу и браћи њиховој да узму њихова тела и изнесу их из логора, те да их достојно сахране. Народ их оплакиваше и беше дубоко потресен њиховом смрћу која их је тако изненадно задесила. Али је Мојсије преклињао њиховог оца и браћу њихову да не очајавају због покојника, и да се радије предају одавању почасти Богу него туговању за несталима; и Арон већ беше за такво чињење обукао своју свету одећу првосвештеника. 8) Мојсије је, иначе, одбијао ону свеколику почаст коју је народ био решен да лично њему указује, не желећи да се бави н и ч и м другим до службом Богу. Више није ишао до горе Синајске, али је одлазио у табернакул и одатле доносио одговоре Божије на оно за шта је молио. Али у осталим

КЊИГАТРЕЋА

123

тренуцима његово понашање у свим околностима беше сасвим као и у осталих људи, јер он сам никада није желео да се ма по чему разликује од других, и једино што је допуштао да на њему буде упадљиво била је стална брига за друге људе. Такође се посветио и писању регула управе над јеврејским народом, са таквим законима чије је послушање водило ж и в о те људи правцем који је био угодан Богу и омогућавало да они међу собом не бивају завађени. Ти закони што их је записивао беху, међутим, само пренос онога што му је Бог саветовао; тако ћу ускоро подробније говорити о том облику владавине и законима на којима је овај почивао. 9) Најпре, ипак морам изложити нешто важно на шта сам претходно пропустио да укажем, разматрајући изглед одеће високог свештеника. Мојсије, наиме није прихватао ниједан вид недовољно чистог или злог упражњавања обраћања Богу, којем су се иначе приклањали лажни пророци; али ако би когод од њих покушао да злоупотреби Божији ауторитет, Мојсије се није мешао, остављајући Богу да по Својој вољи присуствује или одсуствује жртвеноприношењу које такав човек изводи. И његова је жеља била да ово буде свима познато, и то не само Јеврејима, него и странцима који би се код њих затекли. А поводом овог присуства Божијег у чину правоверног жртвеноприношења којег су обављали изабрани свештеници, морам рећи понешто што се тиче оног драгог камења, за које смо претходно приповедали да их свештеници носе на раменима, и који беху од сардоникса (а мислим да је овде излишно разматрати њихову природу, будући да је она свакоме позната), при чему је један од њих увек исијавао у случају када би Бог присуствовао приношењу жртава од стране свештеника којег је тај камен украшавао; мислим да је то било у природи дугмета на његовом десном рамену, када се догађало да светли зраци стрељају из њега, бивајући видљиви чак и онима који беху најудаљенији; а ово блистање претходно нипошто није бивало природно за овај камен, све док није нашао своје место на свештеничкој одежди^''. О в о свакако мора изгледати прекрасном и сасвим прихватљивом појавом некоме ко се није предалеко упуштао у филозофију, будући да ова презире помињање Божијег откривења. Ја ћу, међутим, сада казивати о нечему што је још и чудесније од овог управо изнесеног. Јер је Бог раније објавио, поводом оних дванаест каменова што их високи свештеник носи на својим грудима а који су уметнути па његову грудну плочу, да ће они доносити победу у борби; ово стога што се из њих редовно појављује такво величанствено блистање пре но што ће се војска покренути у марш, да сви окупљени људи постају непобитно уверени у присуство Бога као њиховог помоћника. Ова је појава стигла и до знања оних Грка који имају дубоко поштовање за наше законе, те се отуда и догодило, будући да јој они ни на који начин не могу противречити, да су ту грудну плочу на прсима првосвештеника прозвали Пророчанство. Овде, међутим, треба имати у виду да су та грудна плоча и ти сардоникси још увек сијали и две стотине година пре но што сам ја саставио ову књигу, али Бог [у међувремену] бејаше незадовољан кршењем Његових закона — што су ствари 0 којима ћу расправљати када наиђу њима погодније прилике. А сада ћу наставити приповедање на месту које сам најавио.

124

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

10) Табернакул је сада био посвећен, установљен је и законити ред у погледу свештеничких чинова и обавеза, и народ је просуђивао да Бог и надаље обитава с њима, те су се људи могли предавати жртвовањима и хваљењу Господа, као да су сада слободни од очекивања ма којег зла и као да отворено гаје наду у ишчекивање бољих времена у будућности. Износили су Богу поклоне, како оне који беху заједнички целом народу, тако и оне који су били особени за појединца, или се пак разликоваху од племена до племена. Иначе су старешине племена сарађивале у ношењу табернакула, схватајући и то као заједничко посвећење, сваки доводећи кола с паром ујармљених волова. Тако су се прикупљали до збира од шест кола, и помоћу њих нреносили табернакул када су морали путовати. Поред тога, сваки старешина племена доносио је велику чинију, пладањ и кашику од десет дарика, нуне тамјана. Тај пладањ и чинија били су од сребра и заједно су тежили две стотине шекела, али је само чинија вредела не мање од седамдесет шекела. Чиније беху пуне финог брашна помешаног с уљем, оног који се на олтару користи приликом жртвовања. Доносили су још и јуне, овна, као и једногодишње јагње, за пуну жртву-паљеницу, а такође и јарца за опроштење грехова. Сваки од старешина племена доносио је и друге жртве, назване миротворним понудама, свакога дана по два бика и пет овнова, са једногодишњим јагњетом и јарићима. Ове старешине племена проводили су дванаест дана у жртвоприношењу, при чему је сваком припадао по један дан. Као што сам раније рекао, Мојсије се више није успињао на гору Синајску, већ је одлазио у табернакул и од Бога сазнавао шта да чине и какве је законе требало донети, а то значи: какве законе треба пре других изабрати по мери људског разумевања и таквом лаком и чврстом запажању и упражњавању како би остали непромењени за сва будућа времена, јер се за те законе веровало да су дар Божији, и то толико да Јевреји нису повредили ниједан од њих, без обзира да ли их је текуће време у којем су живели искушавало плодовима мира и раскоши, или да су их угрожавали рат и светски потреси. Али овде засад нећу више говорити о њима, будући да сам решио да приредим једно засебно дело које би се бавило само нашим законима.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО НАЧИН ПРИНОШЕЊА НАШИХ ЖРТВЕНИХ ПОНУДА 1) Сада ћу поменути неколико наших закона који се односе на поступак сакралног очишћења као и на саму свету службу приношења жртви, будући да сам и нехотице у приповедању доспео до питања ж р т в о п р и н о шења. Дакле, свето ж р т в о в а њ е се за нас појављује у два облика: један је онај којим се моли за тачно одређене појединце, а други за људе уопште, па се, сходно томе, оно и изводи на различит начин. У првом случају, оно што је заклано бива у целости спаљено, што и говори име: ж р т в а паљеница; друго је ж р т в а захвалница, и намењена је светковању оних који ж р -

КЊИГА ТРЕЋА

125

твују. Најпре ћу говорити о првој. Претпоставимо да неко приватно лице приноси ж р т в у паљепицу; оп најпре мора заклати бика, јагње или јаре, при чему ово двоје последњих морају имати једну годипу, док је у случају бикова била дозвољепа и старија доб; оно што је, пак, свима заједпичко јесте да ж и в о т и њ а мора бити мушког пола. Након што су ж и в о т и њ е заклане, свештепици попрскају њихову крв око олтара, затим очисте њихове трупове и исеку их на делове које затим посоле и најзад их положе на олтар, то јест па хрпу дрвених цепки послаганих једна на другу, која твори ломачу на којој труп гори. Затим б р и ж љ и в о очисте ноге и и з п у т р и ц у ж и вотиње, па то придруже остатку тела да буде ватром очишћено за време док свештеници преузимају одране коже. Такав је, дакле, начин нуђења жртава-паљепица. 2) О п и који, пак, приносе ж р т в е - з а х в а л н и ц е , заправо жртвују исте животиње, али само оне које су без иједне мрље на кожи и старије од једне године; они, међутим, могу користити ж и в о т и њ е оба пола. Свештеници такође крвљу прскају олтар, на ватру полажу бубреге и постељицу, сву масноћу и јетру, као и т р т и ц у јагњета; потом они који нуде ж р т в у дају груди и десно раме свештеницима, а затим се и сами могу гостити остатком ж и в о т и њ а још два дана; уколико нешто потом остане, и то спале. 3) Ж р т в е за опроштење грехова изводе се па исти начип као и ж р т ве-захвалнице. О н и који себи не могу да приуште целе тражене жртвене животиње, приносе два голуба или грлице; од ове две, једна се пали као ж р т в а - п а љ е н и ц а Богу, а друга се даје свештеницима за храну. Овде, међутим, морамо застати и прецизније размотрити даривање ових ж и в о тиња у оквиру овог пашег казивања о жртвовању. Наиме, уколико особа почини грех из незнања, она мора принети па жртву јагње женског пола, или јаре женског пола и истог узраста. Свештеници и у овом случају прскају крвљу олтар, али не иста места као у горњим примерима, него углове олтара. Приносиоци такође доносе до олтара бубреге и остатке сала, као и јетру, за време док свештеник узима кожу и месо и употребљава их на светом месту истог дапа, будући да му закон не дозвољава да их остави све до јутра. Али ако је неко свесно згрешио иако нема никога ко би то доказао, он на ж р т в у нуди овна јер га управо на то приморава закон, а месо ж р т в о в а н е ж и в о т и њ е истог дана једу свештеници, као и у претходпом случају, на светом месту. А ако народни управитељи приносе жртве за њихове грехе, они доносе исте ж р т в е н е дарове као и приватна лица, осим што је избор ж р т в е сасвим другачији, јер они доносе бика или јаре мушког пола. 4) Закон падаље захтева да се у оба случаја, и у приватном и у јавном жртвоприношењу, донесе још и најфиније брашно, и то уз јагње тежина од једног дила, уз овна се допосе два дила, и уз бика три дила брашна које се освећује на олтару помешано с уљем, а и ово уље такође доносе ж р т в о п р и н о с н и ц и , и то у пратећој количини од пола хина за бика, једну трећину хина за овна, и једну четвртину исте мере за јагње. Хин је стара хебрејска мера за тежину, и вреди п р и б л и ж н о два атинска хоаса (или конгиусеса). Поред овога, у истој количини са уљем п р и н о с н и ц и доносе

126

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

и вино које изливају преко олтара. У случају да неко не приноси потпуну ж и в о т и њ с к у жртву, већ доноси само ф и н о брашно као залогу свог свечаног обећања, он просипа прегршт брашна преко олтара као своје прве дарове, а остатак за храну узимају свештеници, било кувано или помешано с уљем, које затим пеку у хлебове. Али шта год да сам свештеник приноси као жртву, то у целости мора бити спаљено. Осим свега реченог, закон нам још налаже да не смемо било коју ж р т в е н у ж и в о т и њ у приносити на ж р т в у заједно са његовом мајком, нити, пак, ж и в о т и њ а сме бити млађа од осам дана. Друге врсте повода ж р т в о п р и н о ш е њ а тичу се, на пример, уклањања од заразе или сличних непријатности, у којем се случају, упоредо с паљењем, и једе месо ж р т в о в а н е ж и в о т и њ е од које се, према закону, ниједан део не сме оставити до следећег дана, осим што остатке могу за сопствене потребе узети свештеници.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО О П Р А З Н И Ц И М А , И КАКО ТРЕБА ПОСМАТРАТИ СВАКИ Д А Н ДАТОГ П Р А З Н И К А 1) Закон захтева да се, на трошак заједнице, коље по једно једногодишње јагње сваког дана, на почетку и на крају дана; али седмог дана, који се назива Сабат, кољу се два јагњета и жртвују на исти начин. За прве појаве Месечеве четврти свештеници уједно приносе дневне ж р т в е и још додају два бика и седам једногодишњих јагањаца, као и једно јаре, за окајање грехова, то јест уколико се згрешило у незнању. 2) Али седмог месеца, којег Македонци називгју Хиперберетаус, свештеници имају и додатак свему набројаном, те тако, све у свему, тада ж р твују бика, овна, седам јагањаца и јаре којим искупљују грехове. 3) Десетог дана, истог лунарног месеца, они посте све до вечери, а тог дана жртвују једног бика, два овна, седам јагањаца и једно јаре за искупљење грехова. Поред овога, приноси се још и додатак у виду два јарета; једно од ова два се шаље ж и в о у дивљину, изван граница логора, које отуда служи као окајање за цели народ"'; друго се јаре, пак, доноси на место велике чистоте унутар граница логора, и тамо спаљује у целости и без икаквог претходног чишћења. Са овим се јаретом спаљује и бик, али њега не приноси народ него високи свештеник о свом властитом трошку. Крв овог бика након клања свештеник доноси, заједно са крвљу јаради, до олтара, и прстом најпре ш к р о п и таваницу и под седам пута, па онда прска у правцу најсветијег места и златног олтара. Поред овога, свештеник на олтар полаже и донесене удове, бубреге, сало и јетру. На исти начин високи свештеник напослетку приноси још и овна као жртву-паљеницу. 4) Петнаестог дана истог месеца, када годишње доба прелази у зиму, закон нас обавезује да подигнемо мали табернакул у свакој од наших кућа да бисмо се заштитили од зимске хладноће, као и зато да бисмо могли стићи до наше властите земље и до града којег ћемо једном моћи да зове-

КЊИГАТРЕЂА

127

мо својом престоницом; тамо ћемо сазидати н а ш т р а ј н и храм и светковати осам дана, нудити ж р т в е - н а љ е н и ц е и приносити ж р т в е - з а х в а л н и це, да бисмо затим мотли у рукама носити изданак мирте, врбе и палмину грану са додатком лимуна. Прва ж р т в а - п а љ е н и ц а у тим данима дизања приватних табернакула мора бити састављена од тринаест бикова и четрнаест јагањаца, петнаест овнова и једног јарета за искупљење грехова; следећег дана жртвује се исти број овнова и јагањаца, али већи број јарића; при том се сваког наредног дана жртвује још по један бик све док њихов број не достигне седам. Осмог ће дана сваки рад бити обустављен, а тада ће, као што смо раније рекли, Богу бити ж р т в о в а н и јуне, ован и седам јагањаца, са једним јаретом за окајање грехова. То је, дакле, обичајно празновање Јевреја, када подижу своје властите табернакуле. 5) У месецу Ксантикусу, којег ми називамо Нисан и који се налази на почетку наше године, четрнаестог дана лунарног месеца, када је Сунце у Овну (јер се у том месецу догодило наше избављење из египатског ропства), закон нам налаже да сваке године принесемо ону ж р т в у о којој сам раније говорио да је принесена када смо изашли из Египта, и која је названа Пасхом. Тако ми тај празник славимо у друштву, не остављајући ниједан остатак ж р т в е до сутрашњег дана. П р а з н и к бесквасних хлебова следи пасхални, и пада у петнаести дан истог месеца, трајући седам дана током којих се једу бесквасни хлебови, а сваког од тих дана жртвују се по два бика, један ован и седам јагањаца. Ова јагњад се у целости спаљују, а поред њих и једно јаре које је додато због искупљења грехова, будући да је жртвовање намењено за гозбу свештенику сваког од тих дана. Другог дана празника бесквасних хлебова, који је шеснаести дан у месецу, свештеници први пут једу плодове земље јер их се све до тог дана нису дотицали. Па будући да сматрају да је то исправно као почаст Богу од којег су добили изобиље намирница, људи пре свега нуде п р в и принос јечма, и то на следећи начин: узимају руковети класова, осуше их и наситно измрве и очисте од мекиња, а затим подигну једну десетину дила до олтара, к Богу; потом, стављајући једну прегршт у ватру, остатак остављају за употребу свештенику. И тек након тога могу сами или заједно убирати своју жетву. Приликом овог приношења првих плодова земље такође се жртвује и јагње, као ж р т в а - п а љ е н и ц а Богу. 6) Након што прођу недеље после овог ж р т в о в а њ а (тачније, четрдесет девет дана), петнаестог дана, који означава Духове, али се код Јевреја у дословном преводу назива Асарта, Јевреји доносе векну умешену од пшеничног брашна и са додатим квасцем, а за жртву два јагњета; па након што их само представе Богу, они их припремају за вечеру свештеницима, при чему, наравно, није дозвољено оставити било шта за с у т р а ш њ и дан. Такође, за ж р т в у - п а љ е н и ц у кољу три јунета и два овна, као и четрнаест јагањаца уз два јарета за искупљење грехова. И више нема ниједног празника у којем би се нудиле ж р т в е - п а љ е н и ц е . Треба додати и да је у сваком од ових празника људима дозвољено да се предају одмору. Закон, међутим, при сваком од благдана прописује како морају изгледати те неопходне ж р т в е да би се у потпуности могло у ж и в а т и у њиховом благовању.

128

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

7) Међутим, независно од уобичајених обавеза, печени хлеб [се поставља на посебни сто за бесквасни хлеб]; он је умешен без квасца, од двадесет четири десетине дила брашна, јер је управо тачно толико прописана количина потрошеног брашна. Дан пре Сабата нанеку се две гомиле овог хлеба, али се на свето место доносе у јутро Сабата, и по шест векни се ставља на свети сто, нри чему векне леже једна на другој; преко њих се стављају два златна пехара пуна тамјана, и све то тако остаје до следећег Сабата, а затим се друге векне доносе на место старих које се нотом дају свештеницима за храну, а тамјан се баца у ватру где сагорева са свим осталим нринесеним жртвама, при чему се, наравно, нови тамјан ноставља на место старог. Високи свештеник такође, о свом трошку, приноси ж р тву, и то два пута у току дана. То чини са брашном помешаним са уљем и потом благо испеченим на ватри; количина утрошеног брашна износи једну десетину дила; половину спремљеног теста свештеник пече ујутру, а другу ноловину увече. Извештај о овим ж р т в а м а изнећу детаљније нешто касније, а мислим да је засад о њима довољно речено.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО О СВЕТИМ О Ч И Ш Ћ Е Њ И М А 1) Мојсије је наименовао племе Левијево за општење са остатком народа и издвојио га као посвећено племе; очистио га је водом из сталних извора и са таквим ж р т в а м а које се обично приносе Богу у сличним околностима. Такође је п р и п а д н и ц и м а овог племена уручио табернакул и свете сасуде, као и посебне завесе намењене прекривању табернакула, тако да се могло увек прислуживати нод управом свештеника који је већ био посвећен за службу Богу. 2) Мојсије је такође одредио и све што се тицало употребе животиња: које од њих могу бити коришћене за храну, а од којих се мора уздржавати; ово ћу питање ш и р е објаснити касније, када ми овај рад буде дао прилике, те ћу тада говорити и о разлозима због којих је неке означио као погодне за исхрану а друге као нејестиве забранио. Он је, међутим, у сваком случају строго забранио коришћење животињске крви у нашој исхрани, сматрајући да се у крви налазе душа и дух. Такође нам је забранио да једемо месо ж и в о т и њ а које су угинуле природном смрћу, баш као и постељицу и сало коза, оваца и бикова. 3) Надаље је Мојсије одредио да они чија су тела заражена губом или, пак, имају сифилис, не смеју улазити у град^"; наложио је и склањање жена, у периоду њиховог природног онечишћења, све до седмог дана, након којег их је поново сматрао чистима те им дозвољавао повратак. Закон је такође допуштао да се и они који су избивали због учешћа у погребима могу вратити након истог броја дана; али ако би ма ко п р о д у ж и о опстајање у ма којем стању нечисти и даље но што је допуштао дозвољени број дана, морао је нринети два јагњета на жртву, од којих је једно спаљи-

КЊИГАТРЕЋА

129

вано, а друго су свештеници узимали себи. На исти су начин приносили ж р т в е они који су имали сифилис. Онај који је испуштао семе у сну, уколико би се окупао у хладној води, добијао је исте повластице као они који су законито општили са својим женама. Што се тиче губаваца, њима уопште није допуштан улазак у град, нити пак ж и в о т са другима, будући да они заправо беху мртви људи; али ако је ма који од њих од Бога молитвама добио излечење од те заразе и повратио здрав изглед, тај је узвраћао захвалницама Богу неколиким врстама ж р т в о в а њ а о којима ћу надаље говорити. 4) Овде није могуће не насмејати се онима који казују да је и сам Мојсије био заражен губом када је побегао из Египта, те да је постао заповедник оних који су из истог разлога напустили ту земљу и повео их у Канаан; јер, да је ово истинито, Мојсије не би донео такве законе који су по њих неповољни, већ се на основу тога пре чини да је истина потпуно супротна а његово настојање уперено против оних који су се трудили да и губавце уведу у заједницу: ово стога што губаваца има много у свим народима и другде су неретко носиоци уважавања, то јест не само да су слободни од пребацивања и избегавања, већ су чак и на положајима високих војних заповедника, или им се поверавају значајна задужења и положаји у републикама, те напослетку имају и повластицу улажења у света места и храмове. У том смислу ништа није стајало на путу да било сам Мојсије, или народ који је био с њим, буду незазорно повезани са људима који беху унесрећени таквим стањем, у којем би случају донео законе у њихову корист и с предностима за њих на уму, те не би допустио да им се за ж и вот постављају било какве препреке. Сходно томе, сасвим је очигледно да се такви извештаји у погледу нашег порекла могу доносити само на основу злонамерних предрасуда. Мојсије је, дакле, био лишен ма какве сличне заразе, и ж и в е о је са земљацима једнако чистим, те је управо стога и донео такве законе који су се односили на оне који беху заражени. Он је и то учинио у част Божију. Али, на крају крајева, нека о овоме свако размишља на начин какав налази да га задовољава. 5) Што се тиче жена, одмах након што би се породиле Мојсије им је забрањивао да посећују храм или да додирују ж р т в е пре но што прође четрдесет дана, и то у случају да је новорођено дете мушког пола; у случају, пак, да је реч о девојчици, закон налаже да мајци не може бити допуштен приступ пре но што прође двапут д у ж и период. А када их након тог прописаног времена поново позове, оне су дужне да понуде ж р т в е које свештеници даље преносе Богу. 6) Уколико неко сумња да му је жена крива за прељубу, он доноси десет дила јечменог брашна; од тога се једна прегршт даје Богу а остатак одлази као храна свештеницима. Један од свештеника поставља жену на капију која је окренута према храму и скида вео с њене главе, исписује име Божије на пергаменту и захтева од жене да да се закуне да ни на који начин није увредила супруга, те да жели да, уколико је оскрнавила своју част, њено десно бедро буде изглобљено, да јој се трбух надује у гуку, те да због тога може умрети; али уколико је њен супруг пренаглио вођен сили-

130

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ном својих осећања и помрачујућом љубомором, те се предао неоправданој сумњи, жена под заклетвом изговара жељу да након десет месеци роди мушко дете. Након што су ова заклињања окончана, свештеник брише име Божије с пергамента и сипа воду у фиолу. Затим узима п р а ш и н у из храма, укодико се ова тамо затекне, и малу количину усипа у фиолу, те даје ж е н и да пије. Надаље жена, уколико је пеправедно оптужена, затрудњује и узгаја дете у утроби; али уколико је прекршила оданост браку са својим мужем, и криво се заклела пред Богом, она умире на сраман начин; њено се бедро одваја од ње, а трбух јој отиче од водене болести. Такве су, дакле, церемоније које се тичу ж р т в о в а њ а и очишћења која припадају жртвовању, а које је Мојсије обезбедио својим сународницима. Он им је такође преписао и следеће законе.

ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО НЕКОЛИКО ЗАКОНА 1) Браколомство је Мојсије у потпуности забранио, процењујући да је веома срећна и богоугодна могућпост да људи могу бити мудри у брачним пословима, те да је пробитачно и за град и за породицу да деца могу бити препозната као законита. Такође се гнушао легања људи са њиховим мајкама, видећи у томе један од највећих злочина; томе је слично и легање са очевом женом, са теткама, сестрама и женама синова, као једнаким примерима ужасне порочности. Такође је забранио да м у ж леже са својом женом када је она запрљана њеним п р и р о д н и м крварењем, а такође је најстроже забранио и да се са жељом прилази бесловесним ж и в о тињама. Мушкарцу није дозвољено ни легање са другим мушкарцем, као тражење незаконитих задовољстава под изговором лепоте. За оне који су скривили овакво незазорно понашање, Мојсије је прописао казну смрти. 2) Што се тиче свештеника, за њих је прописан двоструки степен очишћења, будући да им је забрањивао све горе описане порочности, а поврх свега их и законом спречавао да се жене блудницама, једнако као и робињама, заробљеницама и таквима које су за ж и в о т зарађивале преварама или држањем крчми, као и женом која је из ма којег разлога напустила мужа. Штавише, Мојсије није сматрао довољно исправним ни то да високи свештеник ожени удовицу, иако је осталим свештеницима ово последње било допуштено. Другим речима, високом свештенику било је дозвољено да ожени и уз себе задржи само девицу. Надаље, високи свештеник није смео долазити у близину мртваца, иако осталим свештен и ц и м а није брањено да долазе у близину своје преминуле браће, родитеља или деце. И у сваком другом погледу свештеници су морали остати неукаљани. Уколико би се, пак, неки од њих на било који начин упрљао грехом, таквом је било дозвољено да узима удела у радњама са осталим свештеницима, али се није смео пењати до олтара, нити улазити у свету кућу. Такође им је било наређено да одржавају чистоту не само у светим прислужењима, него и у свакодневним разговорима, који су морали оста-

КЊИГАТРЕЋА

131

ти беспрекорни. Због свега овога се очекује да онај који носи свештеничку одежду буде без икакве љаге, и да се истиче по својој чистоти и трезвености; сходно томе, њ и м а није било дозвољено да пију вино док су у свештеној одећи. Надасве су морали водити рачуна да њихова ж р т в о п р и ношења буду потпуна, и да ж р т в е на себи немају никаквих недостатака. 3) Све им је ове одредбе уистину прописао Мојсије, јер су их се држали, на начин на који смо поменули, још за његовог живота; па иако су они тада боравили у пустињи, ипак је он унапред припремио такве законе на које су се могли ослонити и када једном буду преузели Канаан. Налож и о је да се земља мора одморити од орања и сејања сваке седме године, баш као што је и људима прописао да се морају одмарати од рада сваког седмог дана. Такође је заповедио да све оно што по Божијој сагласности расте из земље треба да као заједничко припада свима који се тиме могу користити, не правећи при том разлике између његових сународника и странаца. Н а л о ж и о је да се обрађивање и сејање земље може понављати седам пута на сваких седам година, што укупно чини педесет година, при чему се педесета година код Јевреја зове Јубилеј, и у њој д у ж н и ц и бивају ослобођени својих дугова, а р о б о в и бивају ослобођени ропства. П р и том су р о б о в и постали робљем тако што су, премда бивајући истог порекла са господарима, п р е к р ш и л и неке законе чије казне нису биле од оних најстрожих, већ су подразумевале западање у ропство. Те се јубиларне године такође и земља повраћала њеном претходном власнику, и то на следећи начин: када дође Јубилеј — а то је реч која значи слободу — онај који је земљу продао и онај који ју је купио састану се и направе, с једне стране, обрачун прикупљених приноса, и, са друге стране, износа уложеног у земљу. Уколико вредност приноса премашује вредност земље, онај који је земљу продао ову узима назад у власништво; али ако трошкови улагања премашују вредност приноса, садашњи власник прима од претходног разлику коју потражује, и оставља му земљу; а ако је вредност добијених приноса и она трошкова уладања једнака, садашњи власник уступа земљиште претходном. Мојсије је исти закон увео у употребу и када је реч о кућама које су продате у селима, али је донео другачији закон за оне које су продате у граду; јер, ако је онај који је кућу продао понудио купцу исти новац натраг у року од једне године, купац је био обавезан да му кућу врати; али уколико је прошла година дана, купац је могао и даље да слободно располаже оним што је купио. Тако је изгледао збир закона што и х ј е Мојсије п р и м и о од Бога док је логор био дигнут у подножју планине Синај, а који је он потом у писаном облику уручио Јеврејима. 4) И сада, када се чинило да је установљење закона било ваљано обављено, Мојсије је сматрао да је умесно да у целости изврши смотру свег људства, н а ш а в ш и да је време да се припреми за случај ратних изазова. Стога је наложио старешинама свих племена, с изузетком племена Левијевог, да сазнају тачан број оних који су способни да иду у рат; што се тиче Левита, они су били посвећени служби Божијој, и као такви ослобођени војничких обавеза. Када је ова заповест спроведена, избројано је шест стотина хиљада људи способних за рат, старости од двадесет до пе-

132

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

десет година, поред три хиљаде шест стотина педесет [који нису били кадри за ратовање]. Уместо Левија, Мојсије је уврстио Манасију, Јосифовог сина, међу остале старешине племена, као и Ефраима уместо Јосифа. О в о је била највећа жеља самог Јакова, својевремено изражена Јосифу: да му допусти да синови Јосифови усвојењем постану његови [Јаковљеви] властити, као што сам, уосталом, то раније приповедао. 5) Након што су подигли табернакул, поставили су га у средиште логора, при чему су три племена подигла шаторе са сваке његове стране, а пут је био просечен кроз средину ових шатора. Средиште је изгледало као врхунски уређена тржница, на којој је свака ствар била спремна за продају у одговарајућем поретку, баш као што су се и све врсте занатлија могле наћи у радњама; све у свему, логор је понајвише био налик једном граду који је повремено остајао утаборен, а повремено се кретао. Свештеници су заузимали прва места око табернакула; затим Левити којих је — зато што су се у њихов збир убрајали људи почев од тридесет дапа старости — било двадесет три хиљаде осам стотина осамдесет мушкараца. Током времена за којег је облак стајао над табернакулом, они су сматрали да је исправно да остају на истом месту, претпостављајући да се Бог тада населио међу њима; али када би се облак подигао, и они су такође по потреби могли кренути на пут. 6) Поврх свега, Мојсије је изумео и посебну врсту хебрејске трубе, направљене од сребра, која је у дужину имала нешто мање од једног кубита и била склопљена од уске цеви, понешто дебље од оне код флауте, али опет и довољног обима да прими дах из човекових уста. Завршетак је био у облику звона, баш као и код обичне трубе. Њ е н звук је на хебрејском језику назван Асосра. Свега су две овакве трубе биле направљене, од којих се једна оглашавала приликом сазивања свеопштег свештеног сабора. Када би прва дала сигнал, то је био знак да се старешине племена састану и договоре око послова у њиховој надлежности; али када је сигнал долазио из обе трубе, то је био знак за окупљање читавог народа. Када је табернакул подизан у покрет због путовања, то се изводило у следећем свечапом реду: на први зов трубе, они који су живели у источној четврти први су се припремали за покрет; на други сигнал исто су ч и н и л и они насељени у јужној четврти; потом је табернакул био растављан у делове и ношен у средишту између шест племена која су ишла напред, и других шест која су се кретала позади; на трећи позив трубе покретао се народ насељен на западу, а на четврти преостало живље насељено у северној четврти логора. Осим тога, трубе су се употребљавале и у светом прислуживању при обреду заједничког редовног приношења ж р т а в а у данима Сабата и у остал и м [празничним] данима. Сам Мојсије је нудио ж р т в у на дан који је назван Преласком [Пасхом] у пустињу, будући да је он био први који је принео ж р т в у по одласку из Египта.

КЊИГАТРЕЋА

133

ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО МОЈСИЈЕ НАПУШТА ГОРУ СИНАЈСКУ И ВОДИ Н А Р О Д ДО ГРАНИЦА ЗЕМЉЕ КАНААНСКЕ Недуго по завршетку табернакула Мојсије се подиже и поведе народ са Синаја, па, п р о ш а в ш и кроз неколико покрајина, о којима ћемо још говорити, доспео је до места званог Хазерот у којем се народ попово побуни против њега због недаћа претрпљепих током путовања. Али надасве разлог беше то што је Мојсије патерао људе да напусте плодну земљу на којој су дотле обитавали и да је смене том дивљином у којој се обретоше, те да повољне услове живљења замене поповним лутањем у јадпом стању, будући су да већ осећали несташицу воде и хране, јер беху дотле доведени да би, у случају да мана не падне на њих с неба, потпуно пострадали. И тако, док су говорили многе мучне и острашћепе ствари о Мојсију, међу њима беше један који их наговараше да буду безобзирни према свом вођи и свим оним патњама што их је он поднео за њихову заједничку безбедност, као и да се не надају узалуд помоћи од Бога. Због тога народ постаде још разузданији и бунтовнији против Мојсија, који је, без обзира што беше тако сурово нагрђен, ипак и даље охрабривао свој парод и обећавао му да ће обезбедити довољно прехране за све, и то не само за неколико већ за много дана унапред. Народ му, међутим, није веровао, и када један међу њима упита Мојсија како би могао обезбедити толику количину хране коју је обећао, овај одговори: „Нити Бог нити ја још не чусмо тако бешчасан говор као овај ваш, али због тога нећемо напустити труд око вас: а оно што сам обећао ускоро ће се догодити." И заиста, чим он ово изговори, цели се логор испуни препелицама, које људи одмах окружише и тако их прикупише огроман број. Ипак, не прође дуго а Бог поче кажњавати Јевреје за њихову охолост и за све погрде које су му упућивали, те немали број њих убрзо премину; и све до данашњег дана то место чува успомену на то време уништења, будући да носи име Кибротатавах, што значи Гробови пожуде.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ П О С Л А О И З В И Д Н И К Е ДА И С Т Р А Ж Е З Е М Љ У КАН А А Н И Т А И В Е Л И Ч И Н У Њ И Х О В И Х ГРАДОВА; И КАКО ЈЕ Н А Д А Љ Е , КАДА СЕ О Н И Ш Т О ИХ ЈЕ П О С Л А О ВРАТИШЕ П О С Л Е ЧЕТРДЕСЕТ Д А Н А С ОБАВЕШЋУ ДА СУ К А Н А А Н И Т И , ЧИЈУ СУ М О Ћ УЗДИЗАЛИ, ОДВИШЕ ЈАКИ ЗА Њ И Х , Н А Р О Д ПАО У О Ч А Ј А Њ Е И Љ У Т Њ У ТЕ СЕ ЉУДИ РЕШИШЕ ДА КАМЕНУЈУ МОЈСИЈА И ВРАТЕ СЕ У ЕГИПАТ ДА БИ О П Е Т С Л У Ж И Л И ФАРАОНУ 1) Након што је Мојсије повео народ даље, до места званог Паран, које се налазило у близини канаанске границе и одакле је било тешко настави-

134

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ти даље, он окупи народ у сабор и, ставши у његово средиште, рече: „Од две ствари што их је Бог одредио да нам их удели, а то су слобода и поседовање Обећане земље, једну смо већ задобили захваљујући милости Божијој, а другу ћете ускоро примити; јер ево нас сада где пребивамо покрај границе са Канаанитима, и ништа нас више не може спречити да њихову земљу не запоседнемо сада када смо напокон до ње доспели: кажем, дакле, не само ниједан краљ нити град, већ ни читава раса људска, када би се наспрам нас окупила, не би нас могла спречити да узмемо што нам је обећано. Стога се п р и п р е м и м о за делање, јер нам Канаанити неће препустити своју земљу без борбе, већ је од њих морамо отети кроз велике ратне битке. Зато сада пошаљимо уходе које ће испитати вредност земље и снагу тамошњег народа; ипак, више од свега будимо једнодушни, и одајмо почаст Богу који је изнад свега наш избавитељ и подржавалац." 2) Када Мојсије ово изговори, народ му узврати одобравањем, те изабраше дванаесторицу ухода, све најистакнутије људе, по једног од сваког племена који, прешавши целу земљу Канаан од границе са Египтом, дођоше све до града Хамата на гори Либанској. Сазнавши тако све о природи земље и о њеним становницима, они се вратише кући, п о т р о ш и в ш и четрдесет дана на испуњење задатка. Са собом су понели и плодове којима та земља рађа; тако су по повратку свом народу могли показати одличност тих плодова и поткрепити извештај о великим богатствима којима та земља располаже, што беше снажан подстицај за народ да крене у рат. Али их уходе одмах престрашише упознавши их и са огромним потешкоћама које стоје на п у т у задобијања земље; то јест, да су реке толико дубоке и широке да их они не могу прегазити, као и да су брегови толико високи да их они не могу прећи, те да су им градови опасани непробојним зидовима са чврстим утврдама около њих. Осим тога рекоше им и да су у Хеброну затекли потомство дивова. Тако су ове уходе, које су виделе земљу Канааан, схватиле да су препреке и недаће које их чекају веће од свега што су дотле претрпели од када су изашли из Египта, те су се силно уплашили и у оправданост своје препасти настојали да убеде и цели народ. 3) Чувши ово, људи претпоставише, на основу свих ових сазнања, да је ту земљу немогуће заузети. Па када се разиђоше са саборовања, мушкарци, заједно са женама и децом, п р о д у ж и ш е јадиковање, утврђујући се у помисли да им Бог заиста није од помоћи, већ да им само даје празна обећања. Такође поново почеше проклињати Мојсија и дизати глас против њега и његовог брата Арона, високог свештеника. Због тога проведоше ноћ у веома јадном расположењу и препуни погрдних речи против двојице браће; а у ј у т р о поново сами сазваше сабор, намеравајући да каменују Мојсија и врате се натраг у Египат. 4) Али између послатих ухода били су и Јошуа, син Нанов из племена Ефраимовог, и Калеб из племена Јудиног, и ови се у п л а ш и ш е последица насиља те се поставише усред окупљеног мноштва и почеше га уједно упозоравати и подстицати на већу храброст; рекоше им да не проклињу Бога, безумно тврдећи да им Он говори лажи, нити да слушају оне који их застрашују говорећи им оно што није истина о Канаанитима, већ да се с

КЊИГАТРЕЋА

135

поверењем приклоне онима који их храбре вером у коначни успех; надасве би, рекоше, требало нриграбити ту срећу која им је обећана, будући да нити висина брегова н и т и дубина река не може зауставити људе истинске храбрости да се са овима ухвате укоштац, посебно када знају да ће Бог бити уз њих са својом помоћи. „Па пођимо онда", рекоше они, „против непријатеља, и немајмо никакве сумње у могућност лошег исхода, поверивши се Богу да нас води и пратећи оне које је Он наменио да нам буду предводници." Тако су ова двојица наговарала мноштво, настојећи да сузбију гнев који беше у људима. А Мојсије и Арон падоше на земљу и почеше преклињати Бога не за своје сопствено избављење, већ да заустави људе у ономе што су у крајњој несмотрености наумили да учине, те да њихове умове доведе до смирености, будући да су се сада налазили у растројству, под влашћу узаврелих страсти. И тада се над свима њ и м а поново указа облак који стаде изнад табернакула, тако им непобитно објавивши присуство Божије на томе месту.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТНАЕСТО КАКО СЕ МОЈСИЈЕ О С М Е Л И О И П Р О Р Е К А О ДА ЋЕ БОГ Б И Т И РАСРЂЕН, ЗБОГ ЧЕГА ЋЕ ЈЕВРЕЈИ Н А С Т А В И Т И ЈОШ ЧЕТРДЕСЕТ ГОД И Н А ДА ЛУТАЈУ П У С Т И Њ О М , ЗА КОЈЕ СЕ ВРЕМЕ Н Е Ћ Е Н И Т И ВРАТИТИ У ЕГИПАТ Н И Т И ЋЕ З А П О С Е С Т И К А Н А А Н 1) Мојсије тада смело дође усред окупљеног мноштва и обавести их да је Бог потресен и расрђен њиховим погрдама, те да ће им због тога наметнути казну, али не такву какву заслужују због својих грехова, већ онакву какву родитељи задају деци својој како би се ова поправила. Јер, рече, за време док се он налазио у табернакулу и оплакивао пропаст која се над њима спрема, Бог та је подсетио на све оно што је за њих дотле учинио и какве су све милости од Њега примили, указавши тиме колико су они незахвални, јер су сада, побуђени престрашеношћу ухода, поверовали пре њиховим речима него ономе што им је Бог обећао; због тога ће им Он, избегавши да заиста у н и ш т и или затре њихов народ којег је награђивао више него иједан други, ипак забранити да дођу у посед земље Канаан и да ту стигну до у ж и в а њ а у својој срећи; већ ће у ч и н и т и да лутају у пустињи, и ж и в е без сталног боравишта или властитог града током наредних четрдесет година, као казну за њихов прекршај; али је Бог уз то поново навестио да ће ту обећану земљу дати деци њиховој и њих учинити власницима свих оних добара што су их њихови очеви својом н е п р о м и ш љ е н о ш ћ у сами себи ускратили. 2) Након што им је Мојсије ово изговорио према упутствима добијеним од Бога, народ поче јадиковати, нренувши се у својој несрећи, те поче преклињати Мојсија да им обезбеди помирење с Богом и омогући им Њ е гово допуштење да ипак не лутају даље у пустињи, већ да им удели градове у којима ће становати. Али им Мојсије одговори да Бог не би допустио никакав сличан покушај, будући да се Он не може склонити да промени

136

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

своју одлуку ни због какве људске лакоумности или љутње, већ је правично сам одлучио да их осуди на испаштање. Овде не смемо поверовати у то да би сам Мојсије, који ипак беше само слабомоћни човек, умирио толико десетина хиљада разгневљених људи и привео их до умерености и трезвености; истина је, нак, та да је Бог био с њим, и припремио начин којим ће успети да убеди толико мноштво; осим тога, како су они и дотле у многим приликама бивали непослушни, већ су научили да их такво поступање само води до по њих саме штетних последица, те да ће тек услед тога запасти у тешке недаће. 3) Па ипак је Мојсије био човек веома поштован због своје врлине, и моћан у прибављању поверења ономе што је говорио људима, и то не само за време трајања његовог овоземаљског живота; јер чак и данас нема ниједног Јевреја који би се понашао другачије него као да је Мојсије и даље присутан, спреман да га казни за свако понашање које је недолично; штавише, нема никога ко не био био послушан ономе што закон заповеда, чак и ако би се прекршаји могли сакрити. Поред овога, постоји и много других показатеља да је Мојсијева моћ била виша од уобичајене, јер још увек има оних који због њега долазе из крајева с оне стране Еуфрата, путујући четири месеца и пролазећи кроз многе опасности и уз велике трошкове, како би одали почаст нашем Храму; па ипак, и када дају своје дарове, они не могу узети учешћа у жртвовањима, будући да је Мојсије то забранио извесним ставкама у закону које им то изриком не допуштају, или, пак, стога што им се нешто догодило а што се показује несагласно са нашим древним обичајима; неки од њ и х у о п ш т е не изводе жртвовања, а други своје жртвовање остављају непримереним; многима испрва није допуштено ни да уђу у Храм, већ морају пронаћи пут унутра најпре тиме што ће се повиповати Мојсијевим законима пре но што испуне своје сопствене склоности, а то све не зато што би се морали бојати да ће их неко осудити, већ само из страхопоштовања према својој властитој савести коју је Мојсије пробудио. Тако је ово законодавство, које се чини божанског порекла, учинило овог човека цењеним као да у њему бива сагледаван неко ко је надмоћан сопственој људској природи. Надаље, мало пре овог рата који се сада води, када је Клаудије био велики император а Ишмаел наш првосвештеник, и када нас је сколила тако велика глад да је једна десетина дила [пшенице] продавана за четири драхме, и када је не мање од седамдесет товара житног брашна било донесено у Храм за празник бесквасних хлебова (овај један товар вреди тридесет и једну сицилијанску, односно четрдесет и једну атинску медимну), ниједан од свештеника није се осмелио да поједе иједну мрвицу од тога за време док се тако велика глад надвијала над земљом'', и то због страха од закона и беса који Бог не штеди према онима који зло поступају, макар и не било никог ко би оптужио починиоце. Због свега тога не смемо се чудити свему ономе што је учињено, када још и данас текстови што их је Мојсије написао имају толику моћ, да чак и они који нас мрзе морају признати да је онај који је положио такве темеље морао бити сам Бог који је искористио Мојсија и његову врлину; па ипак, што се тиче овог питања, препустићу свакоме да суди онако као сматра прикладним.

КЊИГА ЧЕТВРТА покрива период од тридесет осам година

ОД БОЖИЈЕГ ОДБИЈАЊА ТОГ НАРАШТАЈА ДО МОЈСИЈЕВЕ СМРТИ

ПОГЛАВЉЕ ПРВО Б О Р Б А ЈЕВРЕЈА СА К А Н А А Н И Т И М А БЕЗ МОЈСИЈЕБЕ САГЛАСН О С Т И И Њ И Х О В ПОРАЗ 1) Ж и в о т у пустињи био је Јеврејима тако тегобан и непријатан, и они га примаху као тако тешку муку, да се не обазираху на Божију забрану њиховог тренутног мешања у послове Канаанита, н и т и су се могли натерати на послушност Мојсијевим речима и мировање до Божије заповести да се почну другачије владати; већ, претпостављајући да су ипак довољно јаки да, и без Мојсијевог одобрења, потуку непријатеље, они свога вођу о п т у ж и ш е клеветом да их он намерно настоји одржати у м у ч н и м околностима, како би сав народ заувек остајао потребит његове помоћи. Зато се решише да на своју руку започну борбу са Канаанитима, рекавши себи да ће им Бог свакако подарити своју помоћ, али не више због уважавања Мојсијевог посредовања, већ стога што Он, у име њихових предака, брине над целим јеврејским народом чије је послове од самога почетка узео под своје окриље. Људи такође умислише да им је и ослобођење из ропства Бог омогућио због њихове сопствене врлости, те вероваху да ће им Његова помоћ придоћи и сада када су спремни да за њу поднесу ратне напоре. Осим тога, они сами себе увераваху како поседују довољно способности да поразе своје непријатеље, упркос томе што су сумњали да Мојсије можда има намеру да их одаљи од Божије помоћи; штавише, држаху да су сада, без Мојсија, чак и у предности, стога што су сами себи господарима, те говораху како нипошто не може бити да су се толико веселили ослобођењу од п о н и ж а в а њ а под Египћанима само зато да би подносили Мојсијеву тиранију и да би били заваравани његовим настојањем да живе како њему одговара, као да је Бог сва она повољна збивања прорекао само због Његове љубазности према Мојсију, односно као да и сви они нису једнако потомци Аврамови. Одбијаху да поверују да је Бог једино Мојсија у ч и н и о поседником свеколиког знања којим Јевреји располажу, толико да се и даље морају стално од њега учити; подржаваху једни друге у помисли да је питање части да се супротставе Мојсијевој одбојној умишљености, те да своје поверење поклоне Богу једином, и да се напокон одлуче и преузму под своје ту земљу која им је обећана — а не да више поклањају пажњу Мојсију који им по том питању, а под изговором тобожњег полагања права на Божији ауторитет, забрањује да тако учине. Размотривши, дакле, мучно стање у којем су се тренутно налазили, те да на тим дивљим местима по којима су се потуцали могу очекивати само још горе околности по себе, одлучише се да започну рат п р о т и в Канаанита, п о т ч и н и в ш и се једино Богу, њиховом врховном Заповеднику, и не чекајући више никакву подршку од стране свога законодавца. 2) Када су тако дошли до ове одлуке као по њих најбоље, они пођоше на своје непријатеље; али ти непријатељи уопште не беху затечени ни са-

140

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

м и м нападом нити бројношћу војске која га је извела, већ п р и м и ш е борбу са великом срчаношћу. Многи од Јевреја тада беху нобијени, а остатак војске је у нотнуном расулу борбених јединица био гоњен све док се није, на срамотан начин, само један део успео извући и умаћи до свог логора. Ова их неочекивана несрећа сада доведе до потпуне утучености, у којој више нису видели ничега доброг по себе, будући да закључише како је пропаст дошла због беса Божијег, јер су у брзоплетој наглости похитали у борбу без Његовог допуштења. 3) Али, када Мојсије виде како су дубоко погођени тим поразом, а такође се и прибојавши да ће се њихови непријатељи због победе узохолити и пожелети да задобију још већу славу, због чега ће овог пута они њих напасти, он одлучи да је најисправније да повуче војску још дубље у пустињу, како би се н а ш л и на што већој удаљености од Канаанита; сада му се, међутим, народ поново предаде, јер људи напокон схватише да без Мојсијевог старања над њима њихово живљење не може поћи набоље; те тако Мојсије нареди пораженом људству да се покрене за њ и м који се упути дубље у пустињу, намеравајући да им тамо допусти опоравак и спречи их да предузимају даље борбе против Канаанита пре но што им Бог обезбеди повољније околности.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО П О Б У Н А КОРЕ П Р О Т И В МОЈСИЈА И ЊЕГОВОГ БРАТА А Р О Н А , А П О В О Д О М СВЕШТЕНИЧКЕ СЛУЖБЕ 1) Појава до које често долази код велике војске, поготову у случају њеног тешког неуспеха — да ју је тешко задовољити и још теже њоме управљати — сада је задесила Јевреје. Јер, њих беше шест стотина хиљада, те због своје м н о ж и н е не беху спремни да се лако покоре својим заповедницима ни у доба повољних удеса, а камоли сада, када бејаху више но обично љутити, једнако једни на друге и сви заједно на свога вођу, свакако због несреће до које су сами себе довели и због разорних претњи којима су и даље били изложени. Услед тога, међу њ и м а се распламта таква побуна, да сличне примере не можемо наћи ни међу Грцима н и т и међу варварима, а због које би засигурно дошли у опасност да буду посве уништени да их, упркос свему, није поново спасао Мојсије, који је пустио да му заборав прекрије — и да им тако за зло не узме — ч и њ е н и ц у да су они смерали да га на смрт каменују. А ни сам гневни Бог ипак није одбио да и овог пута спречи њихово уништење; јер, без обзира на п о н и ж а в а њ а којима подвргоше свога законодавца и његове законе, и без обзира на непокорност заповестима што их је Бог послао преко Мојсија, Господ их је и овог пута избавио од надвијања тих ужасних пропасти до којих би их, да није било Његовог провиђењског старања, довела ова побуна. Тако ћу ја најпре објаснити поводе због којих је буна подигнута, а затим и дати извештај о њој самој, као и о томе до каквих је исхода по начин управљања она довела након њеног окончања.

КЊИГАЧЕТВРТА

141

2) Кора, Јеврејин великог угледа у народу једнако по пореклу и по свом богатству, а такође и неко ко је умео говорити веома добро и својим говорима лако друге убеђивати, гледао је како Мојсије стиже до за све друге недостижног достојанства, и због тога не само да му завидеше (а био је из његовог племена, па чак и његов рођак) већ и озбиљно од зависти жаловаше, сматрајући да он сам пре Мојсија заслужује такав почасни положај, како због свог иметка, тако и својим пореклом, будући да ни по овоме ни најмање није уступао законодавцу. Тако Кора поче дизати глас против Мојсија међу Левитима који беху његово властито племе, а такође и међу својим најближим рођацима, говорећи: „Веома је жалосна ствар да ви превиђате како Мојсије б р и ж љ и в о трага и крчи пут сопственој слави коју обезбеђује изопаченим вештинама, претварајући се да је под Бож и ј о м заповешћу, премда је очигледно да је, п р о т и в н о законима, доделио највише свештено звање Арону, заобишавши одлуку народа и сам га на то звање изабравши, као да га је неко позвао да удељује чинове и достојанства онако како се њему свиди." То Кора рече, и још додаде да је тај п р и к р и в е н и начин наметања заправо много грубљи и безобзирнији према народу него да је наметање изведено отворено, јер овако не само да им је одузео моћ без њиховог одлучујућег допуштења, него су још и остали потпуно необавештени о његовим домишљајима п р о т и в њих. Јер, ко год 0 себи мисли да заслужује било какво достојанство настоји да га задобије каквим п а ж љ и в и м и опрезним начином, а не путем отворене присиле. О н и који знају да им је немогуће да праведно задобију почасти, праве представу од тобожње доброте и либе се тога да уводе силу, те уместо тога подмуклим триковима стижу до незаконите моћи. Зато је исправно да људи казне такве, чак и када ови о себи мисле да су успешно п р и к р и л и своје истинске намере; исправно је и да им не буде допуштено да задобију толику снагу да се напокон пред људима, бивајући безбедни у нагомиланој моћи, могу показати као отворени непријатељи. „С каквим је правом", додаде Кора, „Мојсије позван да даје, зашто је он тај који удељује свештеничко првенство Арону и његовим синовима? Јер, ако је Бог одредио да ова почаст буде указана племену Левијевом, ја сам је више завредео од њега; по својој сам п о р о д и ц и раван Мојсију, а изнад њега једнако по богатсву и по старости; али ако је Бог одредио да ова милост буде удељена најстаријему, онда би је најправичније Рубен морао понети, а за њ и м Датан, Абирам и Он [син Пелета]. Јер ово су најстарији људи тог племена, а такође и м о ћ н и због њиховог великог иметка." 3) Говорећи овако, Кора је желео да себе представи као неког ко се брине о општем добру, али је уистину настојао да за себе обезбеди оно достојанство које на појединца бива пренесено народном вољом. Тако је он, по свом злоћудном плану, најпре говорио људима његовог властитог племена; али када се ове речи постепено п р о ш и р и ш е до већег броја људи, и када слушаоци овоме додаше оно што су желели од клевета, читава војска напокон беше овима испуњена. Оних који су сплеткарили заједно са Кором било је две стотине педесет, а међу њима је било и угледних људи, жељних да свештеничко првенство буде одузето Мојсијевом брату, а

142

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

он сам да падне у немилост; тако је и сама светина била раздраживана на побуну, те је покушала да каменује Мојсија, окунљајући се на недоличан начин, у јаросној збрканости и нереду. А онда су сви распомамљени избили пред табернакулом, да би одагнали тиранина и ослободили народ од р о б о в а њ а пред њ и м који је, нод изговором посредовања божанских упутстава, на њих навлачио јарам насилних забрана; јер, ако је заиста Бог тај који бира појединца власног да понесе првосвештеничку службу, он би таквога унапред уздигао до свима нрихватљивог достојанства, а не би до те почасти произвео неког ко по много чему заостаје за другима, и таквом уделио свету службу; па ако је чак Бог и просудио тако да је умесно ту службу уделити Арону, онда би Он и омогућио народу да стане иза тог избора, а не би препустио његовом рођеном брату право да удељује и рукополаже. 4) Иако је Мојсије већ дуго уназад предвиђао ову Корину клевету и увиђао размере раздражености у народу, ипак се није уплашио, већ је, знајући добро колико их је исправно саветовао у свим њиховим дотадаш њ и м пословима, и знајући да је његов брат Арон постао носилац првосвештеног звања по Божијој заповести а не због повластице Мојсијеве личне благонаклоности, он сам без страха дошао до саборишта; а тамо, што се тиче светине, он јој није ни реч упутио, већ се, што је гласније могао, обратио искључиво Кори; па будући да је захваљујући природном дару — једном међу многима које је имао — био вешт у држању говора којим је могао дубоко покренути масу, он рече: „О, Кора, једнако ти и сви ови с тобом (при чему показа на две стотине педесет људи), изгледа да сте вредни ове почасти; уопште се не претварам када изјављујем да читаво ово твоје друштво може заслуживати сличну част, иако можда и нису сви тако богати и тако угледни као што си ти сам. Али чуј: нити сам ја преузео и доделио ову службу свом брату зато што он надмашује друге богатством, јер је сасвим истина да нас ти обојицу надмашујеш величином свог иметка, нити због тога што га истиче углед његове породице, јер је Бог, дајући нам заједничке претке, учинио наше породице равноправним; али, исто тако, нисам ни из братских осећања подарио њему оно што би и други могао ваљано обављати, јер је извесно да ја, иако сам уделио ову почаст по вољи Божијој и Његових закона, нисам ову наменио себи самом већ је пренео другоме, иако сам ја самом себи свакако ближи од мог брата, и приснијим осећам себе самог него што ћу икада осећати њега; јер, сигурно не би било мудро од мене да се излажем опасностима прекршаја закона, удељујући срећну заштиту тумачења ове службе некоме другом. Н и ш т а од тога, дакле, није разлог, јер сам ја изнад таквих бедних чињења, баш као што ни Бог не би превидео оваква збивања и допустио да буде тако презиран, нити би вам допустио да будете у незнању онога што чините, како би себи угодио; већ је Он сам изабрао једног који ће за Њега изводити свету службу, и тако нас остале ослободио те бриге. Тако, дакле, није реч о ствари на коју ја полажем право њеног удељивања, већ сам све чинио према одређењу Божијем. Због тога предлажем да се за ту службу и даље боре они који у њој налазе задовољштину, тражећи само да оно-

КЊИГАЧЕТВРТА

143

ме који је већ изабран, и који је службу већ добио, може бити допуштено да и сам понуди себе за кандидата. Јер он ће пре изабрати ваш м и р и ваше живљење без побуњености, него ово часно намештење, иако је истина да га је он преузео са в а ш и м допуштењем; јер, иако Бог беше давалац, ипак Га нисмо увредили када сматрасмо да је умесно службу прихватити уз сагласност ваше добронамерности; осим тога, био би то нример безбожности када би се одбила таква уважена служба када је Бог нуди; штавише, било би превише неразумно да, када већ сам Бог сматра умесним да то звање неко завазда н р и м и на себе, те га још чини безбедним и поузданим за нримаоца, овај такво што одбије. Али нека сада поново Бог буде тај који ће нресудити коме ће поверити извођење ж р т в о в а њ а и који ће равнати питањима религије; јер је бесмислено да Кора, који гаји амбиције према том звању, може спречити Бога у Његовој моћи да службу додели ономе кога сам изабере. Хајдемо, дакле, да ставимо тачку на вашу побуну и узнемиреност по овом питању; и нека сутра ујутру сваки од вас који желите да преузмете службу првосвештеника донесе кадионицу од куће и дође овамо с тамјаном и ватром; а онда и ти, о, Кора, немој себе правити већим од Бога, већ препусти Њ е м у пресуду, и причекај да видиш за коју ће се страну Он овом приликом одлучити. Али и ти неизоставно дођи, да би надметање око ове цењене службе могло добити разрешење. А претпостављам да и Арону без увреде можемо допустити учешће, како би и он себе подвргао испитивању, будући да је и он истог соја са тобом и током свог свештенослужења није учинио н и ш т а што би га учинило подложним изузимању. Дођите, онда, сви заједно, и понудите свој тамјан јавно пред народом; а када учините тако, онај чију ж р т в у Бог буде прихватио биће постављен на врх свештеног сталежа, и биће чист од клевета које сада падају на Арона — да је, наиме, добио ову милост захваљујући томе што је мој брат."

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СХ ПО В О Љ И БОЖИЈОЈ, У Н И Ш Т Е Н И О Н И КОЈИ СУ ПОКРЕНУЛИ ПОБУНУ; И КАКО ЈЕ А Р О Н , БРАТ МОЈСИЈЕВ, СЕБИ И СВОМЕ П О Т О М С Т В У З А Д Р Ж А О ВЛАСТ НАД С В Е Ш Т Е Н С Т В О М 1) Након што Мојсије ово изговори, мноштво напусти необуздано понашање којем се до тада одавало, као и сумње поводом Мојсија, те поздрави оно што је рекао; јер су изнесени предлози били исправни и у људима изазвали поштовање. Због тога се, после свега, окупљени мирно разиђоше. Али следећег дана они поново дођоше на сабор, како би присуствовали ж р т в о в а њ у и избору који ће бити направљен између кандидата за највише свештено звање. Но се и овај скуп показао немирним, будући да окупљено мноштво беше у великој напетости, ишчекујући оно што ће догодити; јер би неки од њих били веома задовољни када би Мојсије био осуђен за зла чинодејства, док су, томе насупрот, они мудрији међу њи-

144

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ма желели да напокон буду ослобођени текућег нереда и растројства, јер су се бојали да ће, уколико побуна буде потрајала, одлични поредак њихове државне заснованости бити разорен; али је ипак највећи део народа природно у ж и в а о у п о в и ц и п р о т и в њихових управитеља, и, мењајући своје мишљење према хушкањима сваког говорника, узнемиравао јавни ред. Мојсије је послао гласнике Абираму и Датану и наложио им да се прикључе скупу, и тамо сачекају свете службе које су имале да буду извршене. Али су они гласницима одговорили да не само да се неће одазвати Мојсијевим позивима, већ ни да, штавише, неће превидети његово понашање које за њих постаде одвише погорђено злим поступањима. Када је Мојсије чуо овакве одговоре, он затражи да га народне старешине прате, те оде до Датанове странке, не налазећи ничега страшног у одласку до тих дрских људи — те се и други, видевши његово држање, не успротивише и пођоше с њим. Али када Датан и његове присташе схватише да Мојсије и народни угледници долазе к њима, они се и сами подигоше те, ставши пред своје шаторе заједно са женама и децом, чекаху изгледајући шта ће Мојсије урадити. Уз себе су имали и слуге спремпе да их бране, у случају да Мојсије против њих употреби силу. 2) Али он приђе ближе, подиже руке к небу, па повикавши најгласније што је могао како би га читаво мноштво чуло, рече: „О, Господару бића која су на небу, земљи и у мору; Ти си најверодостојнији сведок онога што сам чинио, сведок да све то беше рађено према Твоме налогу, баш као што Ти беше тај који нам је нудио помоћ у свему што настојасмо да предузмемо, показујући милосрђе према Јеврејима у свим њиховим несрећама. Дођи, онда, и сада, и посдушај све што казујем, и нека ниједна мисао моја или чин не измакну Твоме знању, и немој ме презрети ускративши ми да, бранећи ми, говорим оно што је истина не обазирући се на незахвална подметања ових људи. Што се тиче дела чињених пре мога рођења, Ти их знаш најбоље, будући да си их сазнавао гледајући их непосредно а не из прича, јер си им присуствовао док су се пред Тобом одвијала. Али што се тиче потоњих и недавних делања, у која се ови људи, иако им веома добро знају ток и својства, претварају да сумњају, Ти буди мој сведок! Усред провођења ж и в о т а у мирној приватности ја напустих све оне добре ствари које, захваљујући својој радиности и промишљању, у ж и в а х заједно са тастом Рагулом, и предадох се свом народу, због кога допадох многих страдања. Такође сам на себе преузео велика и трудна дела потребна да би народ довео до слободе, а каспије да бих учинио да може опстати, увек се показујући спремним да му помажем у свакој његовој невољи. Сада, међутим, будући да сам под сумњом људи који своје постојање дугују управо мом труду, дођи, о Боже, јер ми разум говори да се Твом доласку смем надати; дођи, кажем, Ти који си ми се указао у ватри на гори Синајској, и учинио ми чујним глас који ми се из ње обраћаше, као што и вид мој насели неколицином чудеса што си ми их на том месту приказао, заповедивши ми да пођем у Египат и народу објавим Твоју вољу; дођи, о Ти, који си нарушио самозадовољство Египћана њиховом влашћу и поседима, давши нам п р и л и к у да од њих одбегнемо, у ч и н и в ш и утицајну моћ

КЊИГАЧЕТВРТА

145

фараонову слабијом од моје; дођи, Ти који си за нас од мора учинио суво тле у часу када више не знасмо куда би са собом, Ти који потом спречи нролаз Египћанима, повративши разорне таласе који се за нас беху раздвојили; дођи, као и онда када си толотињу нашу обезбедио н а о р у ж а в ш и нас оружјем непријатеља, или када си пресахле изворе покренуо и за нас спасоносно п и т к и м учинио, не ускративши нам потом ни чудо источења воде из стене када без ње жеђасмо на самрти; дођи, Ти који си нам ж и в о те најпре сачувао плодовима са мора када нам је земља своје ускратила, а потом нам са неба послао утажење какво никада нико раније није видео; дођи, о Ти, који си нам указао на знање о законима Твојим и припремио нас за прихватање исправне владавине — дођи, кажем, о Ти, Господару васцелог света, дођи као врховни Судија и Сведок мој кога ништа не може поткупити, и п о к а ж и како ја никада нисам прихватио ниједан противзаконит дар од ма кога Јеврејина и никада, за рачун неког богаташа, нисам о п т у ж и о човека кога је требало оправдати, баш као што никада нисам ни покушао да позледим ову нашу заједницу. Ево ме сада овде оптуженог за ствари које су бескрајно далеко од мојих намера, јер ми се подмеће да сам Арону уделио звање првосвештеника не по Твојој заповести, већ по личној наклоности. Зато сада Ти п о к а ж и да је све што сам чинио било управљано Твојим провиђењем, и да ништа од свега није плод случаја отргнутог од чврстог извршења воље Твоје која је све водила и довела до циља. Такође п о к а ж и да Ти беше тај који се стараше о извршењу добра над Јеврејима — покажи, велим, све то кажњавајући Абирама и Датана који те проглашавају удаљеним и непојамним бићем, таквим кога ја надвладавам својим лукавствима. Покажи исправност мојих речи наносећи такве разговетне казне овим људима који се тако безумним супротстављањем бацају у лице Твојој слави, у ч и н и тако што ћеш их уклонити са земног света, али не н и к а к в и м посебним начином, већ тако да се чини да умиру онако како свет напуштају и остали људи: учини, дакле, да се земља којом корачају под њ и м а отвори и прогута их скупа са породицама и свим добрима њиховим. Нека то буде силно уприличење дејства Твоје моћи, а такав начин патње и скончавања наук свима онима који би хтели да се горде осећањима која Тебе унижавају. На тај ћу начин и ја остати осведоченим слугом Твојим, у служби поука које си ми уделио. Али уколико су клевете што их п р о т и в мене подигоше истините, онда сачувај ове људе од сваког зла, и сва она погибељ и сатирање што их мољах да на њих буду сручене, у ч и н и да мени западну. А када будеш наметнуо те казне онима који су настојали да неправду чине своме народу, заврши дело тако што ћеш људима уделити слогу и смирење. Спаси ово мноштво које следи Твоје заповести, сачувај га слободним од сваке штете и не допусти да други ма како отрпе због кажњавања оних који згрешише; јер Ти најбоље знаш да није п р а в и ч н о да због злобе појединих људи читав народ Израелита подноси терет одмазде." 3) Ч и м Мојсије ово изговори, док му из очију леваху сузе, земља се изненада покрете, а потрес којег то померање тла произведе био је налик ономе које ветар производи са таласима морским. Људи се ужаснуше, а

146

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

земља која дотле мирно почиваше под њиховим шаторима наједном потону уз страховит тресак, и у своју у р в и н у повуче све оно што беше драго побуњеницима који тако потпуно без трага нострадаше, да се на томе месту потом није могао видети никакав наговештај да ту донедавно беху ж и в и људи — јер се земља отворила само због њих, и потом се изнова затворила, и све се поврати у стање и изглед какви бејаху пре, до те мере без икакве промене да неко ко би касније гледао у то место не би могао ни наслутити да се какав страхотан удес ту одиграо. И тако ти људи пострадаше, напослетку поставши само поводима за уприличење непојамне Божије моћи. А након свега заиста не беше никог да их је ожалио, и то не због несреће која их је задесила — а која би иначе заслуживала наше саосећање — већ стога што се њихови р о ђ а ц и чак радоваху страдањем бунтовника: јер, на поглед ове жалосне одмазде која показа сву оправданост пресуде њихове кривице, људи посве заборавише на родбинске везе које су их спајале, налазећи да су људи попут Датана к у ж н и по заједницу, па да су као такви с правом и одстрањени, и уопште се за њ и м а у жалости не окретоше. 4) А Мојсије тада позва оне који се беху наумили надметати за првосвештену службу, спреман да отпочне поступак који ће одлучити о ономе који је могао бити првосвештеником, а који беше једноставан: онај, наиме, чијим ж р т в о в а њ е м Бог буде понајвише задовољан, могао је с непобитним п р а в о м бити наименован на тај положај. До тог попришта, дакле, дођоше две стотине педесет људи које је светина истински уважавала не само због моћи њихових предака, већ и због њихове властите вредности којом су н а д м а ш и в а л и остале — а међу њима такође и Арон и Кора. Те тако сви они понудише паљени тамјан у кадионицама што их донеше са собом пред табернакул. А овде се изненада разбукта таква ватра какву нико дотле не виде, и за коју нико н и т и чу нити је могао претпоставити не само да је људском руком запаљена или произведена познатим трењем дрвета једно о друго, већ ни ерупцијама земљиним што их је погнало подземно пуцање ужарених стена: ова је ватра, наиме, била ванредно бљештава и имала је страховит пламен, такав који је могао бити ужган само заповешћу Божијом — а провалом овог огња цели скуп, укључујући и Кору, беше тренутно уништен, и то тако потпуно да од њихових спаљених тела не остаде ни једног јединог трага. Од свих је, дакле, само Арон преостао, и он ни најмање не беше ватром позлеђен, јер је Бог огањ послао само на оне који су м о р а л и бити спаљени. А Мојсије, након што сви ти људи беху уништени, пожеле да се сећање на овај страшни суд пренесе за потомство, те да и будућа доба буду упозната с оним што се догодило; због тога он наложи Елеазару, сину Ароновом, да положи њихове кадионице крај бакарног олтара, како би ове биле успомене за потомство на оно што су њихови власници морали претрпети због примисли да се м о ћ и Божијој може умаћи. Тако, пакон свега, на Арона више није падала сумња да је власт пад свештенством задобио због наклоности Мојсијеве, већ по јавном суду Божијем; стога су он и потомство његово могли у миру уживати у тој часној служби.

КЊИГАЧЕТВРТА

147

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО ШТА СЕ ДОГАЂАЛО С ЈЕВРЕЈИМА Т О К О М ТРИДЕСЕТ О С М О Г О ДИШЊЕГ ЛУТАЊА У ПУСТИЊИ 1) Побуна, пак, о којој је било речи, далеко од тога да последњим страдањима бунтовника беше окончана, већ је, напротив, постајала све снажнија и неподношљивија. А узрок који је такво погоршавање чинио неминовним лежао је у томе што су недаће које сколише Јевреје изгледале као да неће престати, већ да ће трајати дуго времена; јер су људи, већ чврсто верујући да све што се догађа не бива без надзора Провиђења Божијег, закључивали да у свим тим тешким збивањима заједничка мора бити и очигледност Божије наклоности према Мојсију — отуда је народ окривљавао свога законодавца за то што је Бог на њих толико гневан, те да свему што се догађало поводом уклањања бунтовника разлог није толико у злобивости оних који су кажњени, већ у томе што је Бог изашао у сусрет Мојсијевој жељи за кажњавањем; сходно томе, поче се говорити да ти људи и нису у н и ш т е н и због својих грехова, већ само због тога што беху ревносни у обожавању Бога, а да је онај који је заиста одговоран за проређивање Јевреја у н и ш т а в а њ е м толиких људи — и то, наводно, најбољих међу њима — поред тога што је сам посве избегао свакој казни, још успео и да свештенослужење додељено његовом брату потврди тако чврсто да га више нико није могао оспоравати, будући да више никог није ни могло бити ко би се усудио да на то звање полаже право, након што је видео како су јадно пострадали они који су се први опробали да то покушају. Поврх свега, штавише, и р о ђ а ц и оних који су уништени преклињаху народ да отупи одбојност коју осећа према Мојсију, будући да је по њих најбезбедније да тако учине. 2) Мојсије, пак, добро уочивши да у људимо поново ври незадовољство, побоја се да ће ови покушати са неким новим испадима којих ће нека нова велика и жалосна несрећа бити неминовна последица. Стога он сазва народ у сабор, те стрпљиво саслуша шта су имали рећи у своју одбрану, н и ч и м не противречећи како у гомили не би још више потпирио жучност; једино што је затражио беше да старешине племена донесу са собом своје штапове који су на себи имали уписана именима племена чији они беху вођи, понудивши предлог да првосвештенство добије онај на чијем штапу Бог покаже знак прихватања. Ово би прихваћено, те тако сви донеше штапове, а међу њима и Арон, на чијем штапу беше уписано име племена Левита. С а к у п и в ш и их, Мојсије положи ове штапове у табернакул Божији. Сутрадан он изнесе напоље штапове које су један за другим препознавали они који су их донели, будући да су их лако разликовали како они сами, тако и окупљено мноштво, те су могли утврдити да их је Мојсије све враћао у истом оном облику и стању у којем их је и примио, осим штапа Ароновог, на којем сви спазише пупољке и гране како избијаху из њега, скупа са зрелим плодовима бадема, будући да је штап био издељан од овог дрвета. Људи беху веома запањени овим необичним

148

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

призором, па ако су Мојсије и Арон дотле и били донекле омражени, људи сада ту омразу потиснуше у себи, и почеше поштовати Божију одлуку која се овим начином у њихову корист пројавила; те тако ускоро почеше пљескањем поздрављати оно што је Бог овиме озаконио, па без отпора допустише Арону да даље у миру у п р а ж њ а в а своје свештено старешинство. Јер је на овај начин, дакле, Бог три пута указима Арону додељивао службу, коју је овај надаље заиста могао у ж и в а т и без икаквих узнемиравања. Осим тога, овим последњим знаком је и побуна Јевреја, која одиста беше велика и бурна и која немало времена траЈаше, напокон била окончана. 3) Будући да је племе Левита, посвећено обожавању Бога, Мојсије издвојио од осталих ослободивши га обавезе ратовања и сличних безбедносних задужења да не би, паштећи се око трагања за задовољењем основних ж и в о т н и х потреба, запоставили Храм, Мојсије заповеди остатку Јевреја да, према Божијој вољи, запоседну земљу Канаан, како би што пре преписали четрдесет осам берићетних градова Левитима, омогућивши им да уживају у њиховим предграђима протезаним највише две хиљаде кубита од градских зидина. Поред тога, прописао је и да људи морају плаћати десетак од својих годишњих приноса, једнако Левитима и свештеницима. Тако је унапред решено шта је ово племе имало да прима од остатка народа; али мислим да је неопходно да изнесем шта је то што је од стране свих других плаћано свештеницима засебно. 4) П р е свега, Левитима је наложено да од својих четрдесет осам градова тринаест имају препустити свештеницима, те да за њих издвајају десети део оног десетка који су од народа сами добијали сваке године. Осим тога, људи су м о р а л и Богу приносити прве плодове свега што су прикупљали од приноса земљиних, баш као што су и тачно одређени поседници били у обавези да прворођене од свих ч е т в о р о н о ж н и х ж и в о т и њ а — уколико та прворођенчад беху мушког пола — доводе за жртвовање, односно да их доносе свештеницима који ће их клати, како би они и њихове породице могли имати меса за обедовање у светом месту; они, пак, власници прворођене стоке који према законима наше земље нису били задужени да свештеницима намирују износ ж и в о т и њ а потребан за жртвовање, морали су давати један и по шекел у корист свештеника, с тим што су за свако новорођено мушко дете м о р а л и давати пет шекела; ови су такође м о р а л и давати прву стрижевину овчијег руна, а када би пекли хлебно ж и т о и од овога п р а в и л и векне морали су део давати свештен и ц и м а за исхрану. Осим тога, када је ма ко полагао какав свети завет — при чему мислим на оне које су називали Назаренима, који су пуштали да им расте дуга коса и који су се уздржавали од пијења вина — када би освештавао своју косУ" и понудио је на жртву, био је обавезан да посечене власи додели свештеницима [како би је ови сагорели у ватри]. Такође и они који себе посвећују Богу, као корбани, које Грци називају дарованима, када желе да буду ослобођени од таквог заветовања морају положити новац свештеницима, тридесет шекела ако је реч о жени, педесет ако је мушкарац; али ако је неко од њих одвише сиромашан да п р и л о ж и то-

КЊИГАЧЕТВРТА

149

лику суму, свештенику је допуштено да одреди износ за који сматра да је прикладан. Уколико ма ко коље ж и в о т и њ у за неко лично празновање које није религиозне природе, обавезан је да донесе желудац, бок [или груди] и десно раме ж р т в о в а н е ж и в о т и њ е свештеницима. Свиме овиме Мојсије је осмислио начин да свештеници буду задовољавајуће издржавани, чему још треба додати и све оно што људи прилажу жртвујући за опроштај грехова, а што сам ја потанко изнео у овој књизи. Осим овога, Мојсије је наложио да мимо свега што је додељено свештеницима, и њихове слуге, [њихови синови] њихове кћери и њихове жене, могу од прилога користити све, баш као и они сами, с изузетком онога што је добијено понудама ж р т а в а за о п р о ш т а ј грехова; јер су од овога последњег могли јести само м у ш к а р ц и свештеничких породица, и то такође искључиво у Храму и само истога дана када је ж р т в о в а њ е обављено. 5) Након што је донео све ове уредбе а побуна била окончана, Мојсије је покренуо целу војску и стигао до граница Идумеје. Потом је краљу ове земље послао изасланике, тражећи да им буде допуштен пролаз кроз његову земљу; при том бејаше спреман да овоме положи било које тражено јемство, како би га обезбедио од ма које могућне штете. Осим овога, траж и о је од краља и слободу да његова војска може куповати намирнице, а, уколико овај тако буде захтевао, Мојсије беше спреман да плати колико је потребно и за воду коју би успут потрошили. Али краљ Идумеје не беше задовољан оваквим Мојсијевим посланицама, те стога не допусти прелаз јеврејској војсци, већ поведе своје наоружане људе да их пресретну и спрече уколико покушају да насиљем обезбеде пролаз. Због оваквог се одговора Мојсије мораде посаветовати са пророчанством [или ораклом, тј. Умимом и Туримом], које му, међутим, не дозволи да први започне рат; стога за Мојсија и војску није било другог решења до да се повуку и путују обилазећи Идумеју, кроз дивље и ненастањене пределе. 6) У то је време окончању ж и в о т а стигла Мирјам, сестра Мојсијева, нав р ш и в ш и четрдесету годину од када је напустила Египат, а њена смрт паде у први дан лунарног месеца Ксантикуса. Народ је овим поводом уприличио величанствен и раскошан погреб, а њено тело беше сахрањено на планини коју називаху Син. А када прође тридесет дана током којих је оплакиваше, Мојсије очисти људе на следећи начин: он поведе јуницу која никада није служила орању нити парењу, и која беше посве здрава и у целости црвене боје, и доведе је на извесно место у близини логора, савршено чисто. Јуницу је ту заклао првосвештеник, и њену крв прстом попрскао седам пута пред табернакулом Божијим; после овога, читаво је тело ж р т в е спаљено, заједно са кожом и дробом, а у средиште ватре беху бацани дрво кедра, миндрак"' и скерлетна вуна; потом је један од очишћених људи сакупио сав пепео и положио га на место такође претходно очишћено; па када је ма која особа у процесији потом пролазила поред тела покојнице, они стављаху мало тога пепела у изворску воду заједно са миндраком, и, потапајући део пепела у њу, они су ову воду прскали по себи, и то како трећег тако и седмог дана, након чега се свако од оних који је тако чинио могао сматрати чистим. А исти је поступак Мојсије наложио да бу-

150

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

де учињен и онда када племена буду крочила у њихову властиту [Обећану] земљу. 7) Када је довршено ово очишћење што га је Мојсије, како је описано, извршио у част окончања жалости због смрти његове сестре, он наложи војсци да поново крене у марш кроз пустињу и кроз Арабију; а када дођоше до места окруженог високим планинама које су Арабљани сматрали својом престоницом, и чије претходно име беше Арка а сада носи име Петра, Арон се, након што изјави Мојсију да је спреман за умирање, наочиглед целе војске попе на један од врхова који су се извијали наспрам њих. Ту он скиде своју првосвештеничку одежду и уручи је своме сину Елеазару, којем је првосвештени чин имао принасти стога што је био старији од двојице Аронових синова; и тада, тако изложен погледима мноштва, Арон премину. Умро је исте године када је изгубио и сестру, п р о ж и в е в ш и стотину двадесет и три године. Преминуо је првог дана лунарног месеца којег Атињани називају Хекатомбеон, Македонци Лоус, а Јевреји Аба.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ П О Р А З И О С И Х О Н А И ОГА, КРАЉЕВЕ АМОРИТА, И У Н И Ш Т И О ЧИТАВУ ЊИХОВУ ВОЈСКУ А П О Т О М П О Д Е Л И О Њ И ХОВУ З Е М Љ У НА ДВА П Л Е М Е Н А И ЈОШ ЈЕДНУ П О Л О В И Н У ТРЕЋЕГ П Л Е М Е Н А ЈЕВРЕЈА 1) Људи оплакиваху Арона тридесет дана, а када се н а в р ш и ово време жалости, Мојсије покрете војску одатле и стиже до реке Арнон која је, истичући из Арабијских планина, и п р о т и ч у ћ и кроз беспутпе пределе, увирала у језеро Асфалтитис, постајући природном границом између земље Моабита и земље Аморита. Ова је земља веома плодна и кадра да одржи у ж и в о т у велики број људи, захваљујући разноврсним добрима којима рађа. Мојсије отуда посла изасданике Сихону, владару те земље, са једном већ рапије израженом жељом: да његовој војсци допусти пролаз, траж е ћ и заузврат коју му год драго залогу безбедности; и обећа уз то Мојсије да никакву штету неће проласком учинити, ни земљи којом Сихон влада, ни њеном становништву, те да је спреман да намирнице плаћа по цени коју домаћин у своју корист одреди, макар и т р а ж и о да им продаје обичну воду. Али Сихон одби ову понуду и постави своју војску у борбепи поредак, те предузе све што беше потребно да Мојсију спречи прелазак преко Арнона. 2) Када Мојсије виде да је аморитски краљ спреман да уђе у непријатељство с њима, он нађе да не би смео прећи преко такве увреде; па, реш и в ш и да одврати Јевреје од њиховог малодушног расположења и спречи растројство које одатле неминовно проистиче, а које и беше узроком њихове минуле побуне (иако и сада беху далеко од тога да у себи гаје питоме мисли), он упита Бога: да ли би их требало погнати у битку? А ка-

КЊИГАЧЕТВРТА

151

да му Бог на ово питање обећа победу, Мојсије се веома окуражи, те беше спреман да настави са п р и п р е м о м за борбу. Сходно томе, он одмах стаде храбрити војнике, желећи да у њ и м а разбуди одушевљење због предстојеће битке, сада када им је Бог за то дао допуштење. И заиста, војска се сада, прихвативши Божију понуду, предаде ономе за чиме је дуго чезнула, ставивши на себе оклоп и без оклевања и з в р ш и в ш и све потребне припреме. Али се аморитском краљу нимало не допаде ова решеност Јевреја да га нападну, те се веома препадоше како он, тако и његова војска која се недавно показивала као веома храбра, но се сада нађоше ужаснутим; те тако они не могаху одолети ни првом налету, а још мање беху кадри да се даље носе с Јеврејима, већ убрзо побегоше сматрајући да ће им то повлачење донети много повољнији исход него прихватање борбе, јер су тиме ступали у окриље својих градова, који беху веома јаки. Али од овог се наума они не окористише, јер им градови нису могли донети никакву предност будући да се Јевреји, видевши да ненријатељи напуштају бојиште, одмах устопице дадоше у потеру; па када п р о б и ш е њихове линије, Јевреји их силно престрашише, те се целина војске распаде а један њен део поче бежати према градовима; али су Јевреји и ове бодро гонили, упорно устрајавајући у послу који су започели; па, бивајући веома вешти стрељању из п р а ћ к и и спретни у одапињању стрела или ма којој другој вештини исте врсте, а такође и захваљујући томе што на себи нису имали ништа друго до лагани оклоп који их пије ометао у брзом кретању, они потпуно у н и ш т и ш е непријатеље; а оне који међу овима беху у бекству понајдаље одмакли, Јевреји досегнуше праћкама и луковима, те тако велика већина Аморита би погубљена. Они, пак, који избегоше погибију, беху тешко израњавани те пострадаше много више од жеђи него од оних п р о т и в којих су се борили, будући да је било летње доба. Па када се огромна већина ових одбеглих доможе реке жељна воде, Јевреји их опколише и побише све до једног, а међу њ и м а и краља Сихона. Јевреји потом опљачкаше мртва тела, а затим се предадоше молитви. Земља коју су заузели била је крцата изобиљем плодова, и војска се без страха креташе посвуда, при том успут прикупљајући стоку. Осим тога, заробили су и велики број живља поражених Аморићана, будући да их ни на који пачин нису могли спречити да се предају, јер су сви њихови људи под оружјем већ били побијени. Такво, дакле, беше страхотно разорење Аморићана, који нити беху мудри у расуђивању, нити храбри на делу. Јевреји посве заузеше њихову земљу, која се налази између три реке и природно наличи каквом острву: река Арнон беше на југу; Јабок је омеђаваше са севера, а његове воде, у т и ч у ћ и у Јордан, губе своје име и преузимају друго, оно Јордана, док сам Јордан протиче на западној страни. 3) А када су већ ствари дотле доведене, Ог, краљ Галада и Гауланитиса, нападе Израелићане. Он је повео војску ж у р е ћ и да помогне свом пријатељу Сихону; али, без обзира што га је већ нашао погубљеним, он ипак не одустаде од намере да дође и упусти се у борбу с Јеврејима, верујући, с једне стране, да може бити одвише тврд орах за њих, а, с друге, жељан да опроба њихову вредност. Али, његове наде беху узалудне, јер у бици

152

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

и сам погибе, баш као што и читава његова војска беше уништена. Тако је Мојсије прешао и Јабок, и прегазио краљевство Ога. Заузео је њихове градове и погубио све њихове становнике који су у имућности превазилазили све људе у том подручју, због плодности земљишта и најразноврснијег другог богатства. Па и сам краљ Ог једва да је за ж и в о т а имао некога себи равног, било у величини тела или у укупној привлачности појаве. Био је такође и човек веома жустрих покрета, те тако његове кретње нису заостајале за величином његовог стаса и привлачности тела. А Јевреји су лако могли погодити колика беше његова снага и величина када су отели његов кревет у Рабату, краљевском граду Амонита; био је гвоздене конструкције, ш и р и н е четири кубита, а у д у ж и н у имаше кубит више од двоструке ширине. Пад овог силног краља не само да је побољшао околности у којима су се тренутно налазили Јевреји, већ је његова смрт била повод и њиховим будућим успесима; јер они редом заузеше шездесет градова који дотле беху краљеви и сви одреда опасани одличним зидинама, а својом унутрашњошћу, сви заједно и сваки понаособ, освајачима донеше велики плен.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО О П Р О Р О К У ВАЛАМУ И О Т О М Е КАКАВ ОН БЕШЕ ЧОВЕК 1) Након што је превео своју војску преко реке Јерихона, Мојсије подиже логор у великој р а в н и ц и наспрам истоименог града, који је заузимао веома добар положај и располагао одличним условима за узгајање палминог дрвећа и балзама. Стање у редовима Јевреја сада већ беше пуно поноса због постигнутих победа ради којих су, сходно томе, показивали велику глад за н о в и м биткама. Имајући то у виду, Мојсије, након што је неколико дана одвојио за приношење ж р т а в а захвалница Богу и светковање народа, посла део оклопљене војске да опустоше земљу Мидијанаца и заузму њихове градове. Околности под којима се Мојсије решио да уђе у рат са Мидијанцима, изгледаху овако. 2) Када је Балак, краљ Моабита, који је још од предака наследио присно пријатељство и савезништво са Мидијанцима, видео у какву величину израстају Изралићани, веома се уплашио за своју властиту и безбедност свог краљевства; ово стога што он није био упознат с тиме да се Јевреји неће више мешати у поседе других земаља, већ се морају задовољити поседовањем Канаана, због чега им је Бог забранио да иду у даља освајања^Ч Стога он, са више ж у р н о с т и него мудрости, одлучи да покуша да нападне Јевреје речима, будући да је сматрао како би било несмотрено упуштати се у војне окршаје с њима после њихових последњих ратних успеха из којих чак изађоше срећнији но што беху пре оног негдашњег пораза; а начин којем се Балак домислио састојао се у покушају да их спречи у даљем снажењу тако што ће посдати изасланике и з а т р а ж и т и помоћ Мидијанаца. Са своје, пак, стране ови су М и д и ј а н ц и познавали извесног Валама,

КЊИГАЧЕТВРТА

153

који је ж и в е о покрај Еуфрата и био један од највећих п р о р о к а тог времена и у пријатељству с њима; к њему су, дакле, М и д и ј а н ц и упутили једног од својих кнежева, заједно са Балаковим изасланицима, како би измолили од пророка сагласност да пође с њ и м а и изговори речи клетве за уништење Јевреја. Валам је заиста радо п р и м и о изасланике и љубазно се са њ и м а опходио, те, када вечераше, он се осами да би испитао вољу Божију и сазнао како стоји с тим разлогом због којег су М и д и ј а н ц и дошли к њему. Али када сазнаде да се Бог одупире његовом поласку, Валам изиђе пред изасланике и рече им да је он сам, истина, веома вољан и жељан да изиђе у сусрет њиховом захтеву, али да је Бог противан таквим његовим намерама, онај Бог који га је и довео до тако великог угледа због истинитости његових предвиђања; јер је та војска, због које су они дошли како би га умолили да на њу баци клетве, у милости Божијој, због чега их он саветује да се врате кући и да више не истрајавају у непријатељству према Израелитима; па када им даде такав одговор, он отпусти изасланике. 3) Балак се, међутим, није могао п о м и р и т и са оваквим саветом, већ убеди Мидијанце да још једном пошаљу изасланике к Валаму, што они и учинише попустивши пред ж а р к и м Балаковим п р е к л и њ а њ и м а и наговарањима, а овај пророк, жељан да удовољи гостима, поново испита Бога који, међутим, беше у себи веома незадовољан и овим другим испитивањем, те овом приликом, с намером да казни дрзнике, п р о р о к у наложи да више н и п о ш т о не п р о т и в р е ч и изасланицима. Валам, међутим, није схватио да му је Бог издао такву заповест с намером да га обмане, те тако одиста и пође с изасланицима; али када га је божански анђео пресрео на п у т у у часу када се Валам затече у једном уском кланцу и беше заграђен зидом с обе своје стране, мазга коју је п р о р о к јахао препознала је да се пред њ и м а обрео божански дух, те притиште Валама уз један од зидова не обазирући се на ударце што их је овај задавао будући да је био пригњечен зидом; али када мазга због анђеловог непрестаног узнемиравања и због задаваних удараца паде на тле, она по вољи Божијој проговори људским гласом и пожали се на Валама који ју је неправично повређивао; јер, без обзира што никада раније није могао п р о н а ћ и ниједан прекршај у њеном служењу, он јој је овом приликом задавао ударце, не разумевајући да му она сада ускраћује послушност због нечега што се управо догађа по налогу Божијег провиђења. И након што се Валам најзад узнемири чувши људски глас из мазге, анђео се отворено појави и пред њим, и изгрди га због удараца што их је задао мазги, обавестивши га да ж и в и н ч е није погрешило, већ да се он сам појавио како би осујетио то путовање, будући да је оно п р о т и в н о вољи Божијој. Од ових се речи Валам уплаши, и припреми се за повратак; па ипак га Бог нагна да п р о д у ж и са намераваним путовањем, али са овом додатном забраном, тако да Валам [услед ових двосмислених порука] није могао као поуздано утврдити н и ш т а више до онога што би препоручио самом себи. 4) Након што му је Бог упутио ову заповест, Валам стиже до Балака, па када га краљ угости на величанствен начин, он затражи од придошлице да пођу до једне планине како би одатле сагледали стање јеврејског

154

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

логора. Тако и учинише, те сам Балак, кренувши на планину, поведе, уз краљевску пратњу, са собом и пророка. А ова се планина п р о с т и р а ш е високо над главама Јевреја, на удаљености од шездесет фурлонга од логора. Након што је све добро сагледао, Валам затражи од краља да му подигне седам олтара, те да му доведе што је могуће више бикова и овнова — а тој жељи краљ одмах и удовољи. П р о р о к потом закла ж и в о т и њ е и понуди их као ж р т в е - п а љ е н и ц е , не би ли можда преко њих опазио какав наговештај бекства Јевреја. А затим рече: „Срећан је овај народ којем Бог удељује у поседовање безброј добрих ствари и обдарује га сопственим провиђењем да му буде помоћ и водич; јер нема ниједног народа у свеколиком човечанству који би био уважаван као њ и м а надмоћан у врлини, баш као ни у ревносном у п р а ж њ а в а њ у најбољих ж и в о т н и х правила, таквих да су чиста од сваког зла и бивају даље завештавана њиховој крепосној деци; а све ово због бриге коју Бог чува за тај народ, и обезбеђивања таквих околности које га могу у ч и н и т и срећнијим од ма којег другог народа под Сунцем. О, Јевреји, требало би да задржите ту земљу према којој вас је Бог послао, и која ће довека остати под влашћу деце ваше; и једнако земља и море биће испуњени в а ш о м славом, а ви ћете бројношћу бити довољни да испуните цели свет и сваку област посебно ж и в љ е м вашег порекла. И заиста, земља Канаан вас сада може примити, јер вас засад има мало у односу на то колико ће вас бити; али знајте да вам је цели свет понуђен да заувек буде ваше место становања. Белики број ваших потомака ж и в е ћ е једнако на острвима као и на континенту и биће их више него звезда на небу. А и када будете постали тако бројни Бог вас неће оставити без свога старања, већ ће вас обезбедити изобиљем свих пожељних ствари у доба мира, као и победом и надмоћношћу у доба рата. Могу потомци ваших непријатеља гајити намеру да се боре п р о т и в вас, могу бити веома срчани када дође до говора оружја, и могу вас напасти у бици, али се они неће вратити с победом, нити ће њихов повратак бити пријатан њиховој деци и женама. Јер ћете до таквог ступња недодирљивости бити уздигнути провиђењем Бога, Њега, који је кадар да у м а њ и богатство једних и испуни све жеље других." 5) Тако је по надахнућу говорио Валам, а изречено не потицаше од његове воље, већ га је на говор покретао Дух Божији. Али Балак беше веома незадовољан оним што, тако, мораде чути, и рече да је п р о р о к развргао уговор који су направили, будући да је до њих дошао на п о з и в његов и његових савезника, како би им навестио велике дарове: а он, уместо да прокуне њихове непријатеље, о њ и м а казује похвалне беседе и лично им се обраћајући прогдашава их најсрећнијим међу свим људима. На ово је, међутим, Валам одговорио: „О, Балаче, ако разложно р а з м о т р и ш целу ову ствар није ли исправно претпоставити да је у нашој м о ћ и једино да останемо неми и ниједном се речју не умешамо, када Дух Б о ж и ј и посегне за нама? Јер Он ставља речи које сам хоће у наша уста и испуњава их говор о м којега ми нисмо свесни. Веома се добро сећам са каквим сте ме молбама ти и М и д и ј а н ц и радосно довели овамо, и са каквом сам помишљу пристао на ово путовање. Својом молитвом нисам желео никакву увреду

КЊИГАЧЕТВРТА

155

да вам упутим, већ управо да одговорим на оно што сте од мене тражили; али је Бог м о ћ н и ј и од циља којег сам себи, да бих вам служио, поставио, јер би онима којима је дато да п р о р и ч у то било немогуће када би почивало на њиховим властитим снагама, баш као што би било немогуће да само по својој вољи изговоре оно што им Бог саветује, или, пак, да се Његовој вољи насилно супротставе: напротив, када нас Он п р и п р е м и и уђе у нас, све што кажемо није наше властито. Ја, дакле, нисам намеравао да хвалим ову војску, нити да откривам неколике изванредне ствари што их је Бог намеран да испуни њиховом народу; али, будући да им је Он толико наклоњен и толико спреман да им удели срећан ж и в о т и вечну славу, Он ми је и поверио објављивање тих намера; али сада, будући да ми је жеља да у ч и н и м услугу теби самом и Мидијанцима, чије молбе није пристојно да са своје стране одбијем, пођимо и подигнимо друге олтаре, те поновимо ж р т в е које смо на овоме првом принели, како бих видео да ли ми је могуће да Бога наговорим за допуштење да вежем ове људе клетвама." Ово, међутим, иако је Балак понуду прихватио, Бог поново није дозволио, јер и при другом ж р т в о в а њ у не допусти проклињање Израелићана. А затим се у лице обрати Валаму, п р о р и ч у ћ и несреће које ће задесити неколицину краљева ових народа, као и најистакнутије градове, од којих неки најстарији и не беху одвише настањени; а ти ће удеси погодити неколико различитих народа, и то једнако у претходним добима и у овом нашем, све до мог властитог сећања, једнако на мору и на копну. А из досадашњег обистињења свих ових предвиђања што их је Валам учинио, лако се може закључити о неминовном испуњењу и осталих, у времену које долази. 6) Али Балак беше веома бесан што Израелити осташе без клетви, те отера Валама не сматрајући га више вредним никакве части. Па ипак, када је већ одмакао у свом повратку, у часу када је требало да пређе Еуфрат, п р о р о к посла по Балака и мидијанске кнежеве, па кад ови дођоше, он им рече: „О, Балаче, и ви овде присутни Мидијанци, будући да се и без Божије воље осећам д у ж н и м да вам одговорим, морам рећи да је истина како никакво потпуно разорење не може стићи народ Јевреја — дакле, ни оно потекло од рата, н и т и пошасти, н и т и од немаштине плодова земљиних, нити било какав неочекивани удес може бити узрок њиховог свеукупног страдања; јер је по провиђењу Божијем одлучено да буду сачувани од такве несреће, и ниједној тако погибељној опасности није допуштено да на њих наиђе и угрози њихов укупни опстанак; али некакве мање и краткотрајније недаће, преко којих би се они могли унизити, још увек их могу снаћи; али ће после ових они поново нроцватити, на ужас оних који им својим поступањем донесоше такве недаће. И зато, уколико сте наумили да над њима на кратки рок однесете победу, ову ћете задобити следећи ова моја упутства. Потребно је, наиме, да изведете оне међу ваш и м кћерима које су најпривлачније и најистакнутије по својој лепоти, подесне да се наметну и освоје скромност и уздржаност оних који их посматрају, бивајући искићене и украшене у највећој могућој мери. Затим ове девојке доведите у близину јеврејског логора, и ставите им у задатак да у младим Јеврејима потакну жељу за допуштењем да им приђу. Па када

156

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

утврде да су младиће опчиниле, ви им са своје стране дајте тражена одобрења. А уколико их они буду молили да остану с њима, пустите девојке да дају свој пристанак све дотле док младиће не наговоре да се отргну од послушности њиховим властитим законима, те да се од обожавања Бога који их је засновао преобрате у обожаваоце богова Мидијанаца, због чега ће Бог на њих бити гневан." Након што их овако посаветова, Валам их напусти и оде својим путем. 7) Тако, када М и д и ј а н ц и послаше своје кћери онако како их је Валам поучио, јеврејски м у ш к а р ц и беху заведени њиховом лепотом, те их усрдно мољаху да их не спутавају у у ж и в а њ у у таквој телесној красоти, нити да одбијају општење с њима. Ове кћери Мидијанаца са задовољством п р и м и ш е ове речи, те се са њ и м а сложише и усвојише их као своје. Али када м у ш к а р ц и признаше да су у њих заљубљени, а њихове намере према њима дозреше до опипљивих чинова, жене тобоже почеше размишљати о томе да их напусте. Оваква намера, међутим, учини да м у ш к а р ц и постадоше веома неутешни због одласка жена, те их стадоше наговарати да их не напуштају, већ да продуже боравак с њима и постану њиховим женама, уз то им обећавши да ће као господарице поседовати све што они имају. Ово, штавише, изговорише у облику завета, и позваше Бога као судију над положеним обећањем. Сузе беху у очима мушкараца и одаваху све знаке дубоке забринутости, показујући отворено колико се јаднима осећају без тих жена, не би ли у овима побудили самилошће. И тако жене, чим увидеше да су успеле да од њих учине робове, те да су их посве потчиниле намером да се од њих сачувају, почеше говорити мушкарцима на следећи начин: 8) „О, ви сјајни младићи! Знајте да ми и своје млађане мушкарце код својих кућа имамо, баш као и изобиље добара заједно са р о ђ е н и м родитељима и оданим пријатељима. Није, дакле, ни из какве наше жеље за ма којом од тих ствари потекао разлог нашем доласку да са вама разговарамо. Н и т и смо в а ш позив прихватили с намером да продамо лепоту нашег тела зарад какве добити, већ смо, препознајући да сте храбри и врли људи, р е ш и л и да се са в а ш и м захтевима сложимо, те да се према вама опходимо са онаквим почастима какве захтева гостопримљивост. А сада, видевши вас како говорите да према нама осећате велику привлачност, те да вас тишти могућност нашег одласка, ми се нећемо одупирати в а ш и м молбама. Па ако од вас можемо добити таква јемства ваше добронамерност за која сматрамо да могу сама по себи бити довољна, биће нам драго да можемо водити ж и в о т е као ваше супруге. Али се бојимо да ћете с временом постати уморни од нашег друштва, те да ћете нас злоупотребити и најпосле вратити н а ш и м родитељима на начин који се једино срамотним може назвати." И, сходно овоме, жене затражише да им буде опроштено што траже заштиту од ове опасности. Али на то млади људи одмах прихватише да им пруже било које уверење које жене затраже, ниједном речју не противречећи њиховом захтеву, јер тако силна беше страст коју су према њ и м а осећали. „Ако је, дакле", рекоше оне, „то ваша одлука, будући да ви следите обичаје и водите ж и в о т е посве различите од свих дру-

КЊИГАЧЕТВРТА

157

гих људи, те је чак и храна коју у себе уносите само вама својствена, а исто је и са пићем које користите, биће безусловно неопходно, ако нас желите имати за своје жене, да уместо свега тога почнете поштовати наше богове. Н и т и може бити било које друге нотврде наклоности за коју тврдите да је према нама гајите, као ни потврде обећања што сте нам га дали, од овога да обожавате исте богове које и ми. Јер, да ли би ма ко могао имати разлог за жаљење због тога што, сада када стигосте у ову земљу, морате обожати истинске богове те земље? О в о нарочито стога што су н а ш и богови заједн и ч к и свим људима, а ваши не припадају никоме другом до само вама." Тако, дакле, жене заправо изјавише да м у ш к а р ц и или морају пристати уз начин богоштовања каквог и други људи упражњавају, или у супротном морају т р а ж и т и друга станишта, где могу ж и в е т и сами са собом, искључиво према својим сопственим законима. 9) Младићи, међутим, беху гоњени п р и в р ж е н о ш ћ у коју су осећали нрема тим женама, и п р и м о р а н и да сматрају како су ове веома добро говориле. Тако и сами потврдише оно на шта су их оне наговарале, те п р е к р ш и ш е своје сопствене законе и прихватише да ностоји мноштво богова, а они сами одлучише да приносе ж р т в е према ономе што им налажу закони те земље; уједно беху и усхићени туђинском храном, и почеше се понашати у свакој п р и л и ц и онако како су од њих жене тражиле, не марећи што тиме противрече законима Јевреја. Толико је одиста ово кршење узело маха кроз читаву војску младих људи, да напослетку они подигоше побуну много гору но што беше претходна, уз опасност нотпуног укидања њихових властитих прописа; јер, када је младеж једном пробала укус ових страних обичаја, одмах је у себи развила незаситу склоност према њима; па ако је и било неколико утицајних људи који беху истакнути због врлине њихових очева, напослетку и они постадоше искварени заједно са осталима. 10) Тако се онда догоди да се чак и Зимри, старешина племена Симеоновог, спојио са Козби, Мидијанском женом, која беше кћер Сура, веома угледног човека те земље; па будући да је жеља његове жене била да јој м у ж занемари законе Мојсијеве и следи оне које је она упражњавала, он се удружи с њом у заједничком ж р т в о в а њ у на начин различит од његовог властитог, што за њега беше неумитна последица узимања туђинке за жену. Видевши како се ствари одвијају, Мојсије се унлаши да зло не постане још и веће те сазва народ на саборовање, али том приликом никог поименце није оптужио, бивајући несклон да доведе до очајања оне који би, заваравајућим прећуткивањем, можда ипак могли доћи до покајања; већ рече само то како они не чине оно што је достојно њих самих, или њихових очева, при том мислећи на одступање од ж и в о т а угодног Богу и вођеног према Његовој вољи; рече и то како би било умесно да промене ток којег узеше н о в и м понашањем сада, док су њихови послови још увек у добром стању, при чему морају схватити да је истинска постојаност она која се њиховим законима не обраћа насиљем и прекршајима, већ она која зауздава људску пожуду. Поред тога, он рече како не може бити разложно да се, сада када су већ успели да трезвено преживе у пустињи, махнито

158

ЈУДЕЈСКЕ С Т А Р И Н Е

понашају у тренутку када њихов народ напредује, и како не би смели да дозволе да изгубе, сада када располажу изобиљем, оно што су задобили док су као СБОје имали веома мало тога. Тако, дакле, говорећи, Мојсије је настојао да поправи лењу младеж, те да их доведе до кајања због онога у шта су се упустили. 11) Али Зимри устаде после њега, и рече: „Истина је, Мојсије, да си ти у слободи настојао да утаначиш такве законе којима си веома привржен, те си хитао, навикавајући нас на њих, да их учиниш постојаним; у противном, да ствари не беху такве, већ би често раније бивао оповргнут, те би спознао да се Јевреји не могу лако њима приволети; али у мени више нећеш имати следбеника својих тиранских заповести, јер ти досад ништа друго ниси чинио до тога да си нас, опонашајући законе и повиновање Богу, изопачено гурао у ропство и задобијао сопствену превласт међу Јеврејима, осујећујући нас у лепотама живљења, које се састоје у владању сваког према властитој вољи, што је право истински слободних људи, таквих који над собом немају господара. Штавише, овај је човек", и ту показа на Мојсија, „Јеврејима заправо тежи но што беху Египћани, јер он узима право да кажњава, према његовим властитим законима, сваки онај чин који некога гради најзадовољнијим. Али заправо си ти сам, о, Мојсије, онај који најпре заслужује кажњавање, ти који си се усуђивао да свакоме укидаш право на знање о томе шта је за њега најбоље, тежећи тако да своје властито искључиво мишљење учиниш таквим да има већу снагу од мишљења свих других заједно. А оно што сада чиним, при том мислећи да је исправно, јесте да више нећу одбијати да се управљам према својим властитим осећањима. Оженио сам, као што си истинито рекао, странкињу, и ти чујеш о томе од мене лично као од некога ко је слободан, јер ја заиста нисам намеран да било шта скривам. Такође признајем да сам приносио жртве оним боговима за које ти сматраш да им нипошто није умесно нудити дарове, јер ја мислим да је исправно доспети до истине испитујући велики број људи, а не, попут оних који ж и в е под тиранском влашћу, подносити да сва нада личног ж и в о т а сме зависити само од једног човека. Ја, дакле, никада више нећу допустити да мноме заповеда онај који изјављује да располаже већом власти над мојим чиновима од мене самога." 12) Након што З и м р и изговори ова признања о ономе што су он и неки други, препустивши се пороку, урадили, људи сачуваше мир, али беху уплашени оним што им се може догодити, стога што видеше да њихов законодавац није вољан да даље јавно подноси Зимријеву дрскост, али нити да се отворено с њ и м сукоби: Мојсије је то избегавао да не би код мноштва произвео опонашање Зимријевог бесрамног говора, те тако даље узбудио гомилу. Због тога се сабор мирно разиђе. Али се злонамерни покушај не би на томе зауставио, да З и м р и не беше први посечен, што се догодило под следећим околностима: — Финес, човек у многом погледу бољи од остатка младих људи, а такође и неко ко је превазилазио остале савременике у достојанству наслеђеном од оца (јер он беше син првосвештеника Елеазара и унук Мојсијевог брата Арона), и који се веома забрину оним што је Зимри учинио, у својој се ревности одлучи да овога казни пре него што његово

КЊИГАЧЕТВРТА

159

бешчасно понашање постане још утицајније, а наравно и стога да би спречио да се ово кршење закона даље не настави, што би се неминовно догодило уколико коловође не би биле одмах осујећене. Овај Финес беше човек велики у сваком погледу, једнако у снази ума и тела, и такав да када би предузео неки, чак и веома опасан покушај, он га не би напустио све до потпуног разрешења и коначне победе. Тако он неустрашиво уђе у Зимријев шатор и посече овога својим џилитом, а са њ и м посече такође и канаанитску жену Козби. Видевши ово, многи млади људи који су имали обзира према врлини и стремили славним делима, угледаше се на Финесову срчаност те, опонашајући овога, посекоше оне за које утврдише да су криви по истој оној кривици по којој и Зимри. Тако, дакле, велики број оних који прекршише законе пострадаше од велике смелости ових младих људи, док сви остали прекршитељи скончаше од куге коју на њих посла разљућени Бог. Исто се догоди и свој њиховој родбини која — уместо да их с п р е ч а в а у таквим порочним понашањима, што је неминовно требало да учини, ове још и подстрекаваше да у њима наставе — беше од стране Бога оцењена као саучесник у изопачености, те једнако изгибе. Све у свему, у целој војсци тако пострада не мање него четрнаест хиљада људи у кратком року. 13) О в о је био разлог због којег Мојсије сада беше подстакнут да пошаље војску против Мидијанаца, о којем ћемо походу говорити касније, након што прво испричамо оно што смо засад пропустили. Јер, не би требало изоставити доличну беседу о нашем законодавцу поводом његовог држања у овим осетљивим околностима — када је, наиме, видео како је Валам, позван од стране Мидијанаца да прокуне Јевреје, и упркос томе што га је у овоме спречило Провиђење Божије, ипак успео да непријатеље посаветује тако да су били на путу да готово цели јеврејски народ изопаче својим завођењима, у ч и н и в ш и несумњиво толико да су немали број људи дубоко заразили својим веровањима, Мојсије је, међутим, и поред оваквог Валамовог понашања, овоме учинио велику част, забележивши његова пророчанства у својим списима. И премда је био сасвим властан да сам полаже право на славу овог пророковања и да остави потомство у уверењу како је овде реч о његовим властитим предсказањима, будући да не беше никог ко би могао бити сведок п р о т и в њега и о п т у ж и т и га за такво дело, он је ипак потврдио Валамов дар и учинио му част поменувши га као истинског пророка. А ми ћемо свакоме препустити да о оваквом избору размишља како му драго.

ПОГЛАБЉЕ СЕДМО КАКО СУ СЕ ЈЕВРЕЈИ Б О Р И Л И П Р О Т И В М И Д И Ј А Н А Ц А И НАДВЛАД А Л И ИХ 1) Из горе описаних разлога Мојсије је, како већ рекосмо, напокон одлучио да пошаље војску против Мидијанаца, војску која је све у свему бројала дванаест хиљада бораца, при чему је узео подједнак број из

160

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

сваког племена, а за њиховог заједничког заповедника наименовао је Финеса. Овога смо Финеса малопре п о м и њ а л и као истакнутог заштитника јеврејских закона и онога ко је насмрт казнио Зимрија када их је овај прекршио. ЈМидијанци су, међутим, унапред сазнали да Јевреји долазе, схвативши да ће се ови изненадно наћи пред њима. Стога су сабрали сву своју војску и у т в р д и в ш и прилазе својој земљи очекивали долазак непријатеља. А када се ови појавише, заметну се битка у којој паде огроман број Мидијанаца — толико беше мртвих да се нису могли пребројати, а међу њима погибоше и сви њихови краљеви, петорица на броју, то јест Еви, Зур, Реба, Хур и Рекем, од којих овај последњи носи исто име које и главни и престонички град Арабије, а који се до данас од стране свих арабијских народа назива Арекем по имену тог краља који га је подигао, али је његово грчко име — Петра — много познатије. Након што су непријатељи разбијени, Јевреји похараше њихову земљу и отеше велики плен, уз то п о б и в ш и све становништво, жене као и мушкарце; у ж и в о т у су једино сачували девице, будући да такав беше Мојсијев налог Финесу који је војску са похода вратио без претрпљене штете и са огромним пленом: педесет две хиљаде грла рогате стоке, седамдесет пет хиљада и шест стотина оваца, шест стотина хиљада мазги, са безмерном количином златног и сребрног покућства што су их М и д и ј а н ц и употребљавали у својим домаћинствима; јер они беху толико и м у ћ н и да су се олако могли предавати раскоши. Са собом је Финес довео и тридесет две хиљаде заробљених девица"'. Потом је Мојсије разделио плен и један педесети део дао Финесу и двојици свештеника а други исти толики део уделио Левитима, а затим остатак разделио народу. Након тога почеше срећно ж и в е т и због задобијања обиља вредних ствари, а недаће их нису посећивале нити спречавале да у ж и в а ј у у свом благостању. 2) Али је тада дошло време у којем Мојсије стиже до дубоке старости, и он наименова Јошуу за свога наследника, једнако у добијању заповести од стране Бога, и као врховног војног заповедника уколико Јевреји икада поново буду морали да за таквим осећају потребу; а ово је наследно поверавање бриге за јавно добро учињено по наредби Божијој. Надаље је Мојсије поучио Јошуу о свим знањима која се тичу како закона, тако и самог Бога. 3) У ово време два су племена — Гадово и Рубеново — као и половина племена Манасијиног, киптела од обиља стоке, као и од свих других поседа који указују на благостање; они се стога састадоше и њихови поглавари пођоше до Мојсија, те овога преклињаху да им додели, као њихов посебан удео, земљу Аморићана задобијену правом рата, а која беше плодна и погодна за напасање стоке. Али Мојсије, претпостављајући да се они боје борбе са Канаанитима, и да су се домислили разлога обезбеђивања сточне испаше као згодног изговора за избегавање рата, прозва ове људе опаким кукавицама, рекавши им да су иза свог доласка заправо смислили тобоже пристојан изговор за свој кукавичлук, будући да им је једино стварно на уму да ж и в е у раскоши и лагодности, док су сви остали Јевреји морали и даље да мукотрпно делају како би задобили земљу сличну оној коју су они сада жудни да присвоје. Рече им Мојсије још и то како зна да

КЊИГАЧЕТВРТА

161

су невољни да даље наступају и подвргну се даљим тешким служењима сада када би требало, по Божијем обећању, да пређу Јордан и напокон победе оне непријатеље на које им је Бог указао и да освоје њихову земљу. Али се ова племена, када видеше да је Мојсије киван на њих, и када не могоше порећи да је он оправдано незадовољан њиховим захтевом, почеше бранити, рекавши да нису због страха од опасности, нити због своје лењости у ч и н и л и овај захтев, већ да би плен који су освојили могли оставити на безбедном месту, те се тако брже кретати, спремније подносити тешкоће и напокон се окретније борити. Овоме додадоше и то да ће, уколико им он допусти да подигну градове у којима ће моћи да похране и сачувају своју децу, жене и сав иметак, они безусловно и о ћ и даље са остатком војске. Мојсије беше задовољан овим последњим што чу од тих племена, те позва првосвештеника Елеазара, Јошуу и старешине свих племена, и овим молиоцима допусти да запоседну земљу Аморићана, али само иод условом да се одмах придруже својим сународницима у рату, то јест чим буду довршили све што им је за насељавање потребно. Под тим условом, дакле, они преузеше земљу Аморићана, подигоше у њој чврсте градове и у ове уведоше своје жене и децу, те довршише све остало што беше сметња укључењу у напоре будућих ратних похода. 4) Мојсије такође подиже десет градова од оних четрдесет и осам [намењених Левитима], од којих три додели онима који су нехотице посекли неку особу и због тога одбегли, одредивши их као места прогонства, које је морало трајати током читавог ж и в о т а првосвештеника за чије се власти убиство и одбегнуће догодило; а након смрти тог првосвештеника Мојсије је допуштао кажњенику да се врати дому. А за време његовог изгнанства р о ђ а ц и убијеног смели су, по закону, п р о н а ћ и и погубити убицу, али само уколико би га ухватили изван граница града у који је одбегао, а ово допуштење освете за убиство није било дато ниједној другој особи. Градови који су издвојени за ове бегунце били су: Безер, на гран и ц и са Арабијом, Рамот, у земљи Галад, и Голан, у земљи Башан. Такође су, по Мојсијевој заповести, од градова намењених Левитима имала бити додељена још три града за ж и в о т оваквим бегунцима, али не пре но што Јевреји уђу у посед Канаана. 5) У то време до Мојсија дођоше угледници племена Манасијиног, и обавестише га да је преминуо један истакнути човек њиховог племена, по имену Зелофехад, који иза себе није оставио синове већ само кћери, те га упиташе да ли ове кћери могу наследити очеву земљу или не. Мојсије одговори да, уколико се оне буду удале унутар њиховог племена, могу са собом понети очински посед, али уколико се одлуче да пођу за мужа из другог племена, мораће своје наследство оставити очевом племену. Тако је отада остало од Мојсија заповеђено да свачије наследство мора остати унутар племена у којем је наслеђено.

162

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ОСМО О Д Р Ж А В Н О Ј З А Ј Е Д Н И Ц И КОЈУ ЈЕ МОЈСИЈЕ УСТАНОВИО, И КАКО ЈЕ П О Т О М Н А П У С Т И О СВЕТ 1) Када се наврши четрдесет година лутања, у року од тридесет дана Мојсије окупи сабор поред реке Јордан, на месту на којем данас стоји град Абила, богат п а л м и н и м стаблима; па када се цели народ сабра, он им овако проговори: 2) „О, ви Израелити и моји ратни другови, који ми бејасте садрузи на овом дугом и нелагодном путу! Будући да воља Божија, и терет позних година којих бројим стотину и двадесет, захтевају да нанустим овај ж и вот; и будући да ми је Бог забранио да вам будем покровитељ и предводник у ономе што је преостало да буде урађено с оне стране Јордана, сматрам да је умесно да ни сада не напустим своја настојања у погледу ваше добробити, већ да у ч и н и м највише што могу да вам осигурам вечно у ж и вање ваљаних ствари, као и спомен на мене када будете окружени великим обиљем и благостањем. Допустите ми, дакле, да вас посаветујем на који ћете начин постићи и сачувати срећу, те је оставити као заувек благословен посед деци својој после вас — допустите ми да то кажем, а онда допустите да напустим свет. И мислим да не заслужујем ма шта мање од вашег пуног поверења у ове моје последње речи, једнако због свега онога немалог што сам већ за вас учинио, али и стога што, када се душе спремају да напусте тело, оне говоре с најистинитијом разрешеношћу. Чујте, дакле, о децо Израела! Постоји само један извор среће за читаво човечанство, а то је милост Божија, јер је Он једини кадар да подари добра онима који их заслужују, али и да их ускрати онима који противе Њега греше; и управо према том једином извору, уколико се понашате према Његовој вољи и према ономе што вас ја, који довољно добро разумевам Његове намисли, бодрим да чините, бићете једнако почаствовани благословом и уважавани од стране свих људи, и никада нећете допасти недаћа нити ће ваша срећа престати; само тако ћете одржати у свом поседу све оно добро што већ имате, и брзо стићи до поседовања онога што тренутно прижељкујете — али то само уколико будете послушни онима које вам Бог даје да их следите. Уз то не смете бирати ниједан начин владавине другачији од закона које сте добили, баш као што не смете занемарити начин обожавања Господа којег сада упражњавате, нити га заменити претпоставивши њему ма који други облик богоштовања. А ако будете овако чинили, бићете најхрабрији међу људима у подношењу терета ратовања, и ниједан вас непријатељ неће моћи лако покорити: јер, све док је Бог са вама као помоћ у делима можете очекивати да ћете бити кадри да презрете омразу остатка човечанства, због чега су управо вама обећане велике награде у части људској — но и то само уколико будете кадри да такву часност пронесете и сачувате целим својим животом. О в о кажем јер је част људскости уистину главна и прва међу свим наградама, и само по њој бива удељено обиље других; а то значи да ће само непрестано у п р а ж њ а в а њ е врли-

КЊИГАЧЕТБРТА

163

не часности према другим људима учинити ваш властити ж и в о т срећним а ваше име славнијим но што иједно страно може бити, осигуравши вам и непорецив углед међу потомством. Ове ћете благослове моћи да задобијете само уколико будете слушали и држали се закона које сам вам, по Божијем откривењу, пренео, а то значи да пре свега и поврх свега непрестано размишљате о мудрости која се у њ и м а находи. Ја сам, пак, одлазим од вас, наређујући вам да задовољство налазите у ваљаним делима, и препоручујући вас мудром вођењу вашег закона, баш као и тако прикладном поретку ваше државне владавине и врлинама ваших вођа који ће бринути о ономе што је у корист свију вас. А тај Бог, који је све досад био ваш истински Предводник, и по чијој сам вам вољи и ја био управљан, неће сада ставити тачку на бдење својег провиђења над вама, већ ћете, све дотле док будете желели да Њега имате за заштитника у вашој потрази за врлошћу, у ж и в а т и и Њ е г о в о старање за вас. Ваш првосвештеник Блеазар, као и Јошуа са сенатом и старешинама ваших племена, и ћ и ће пред вама и саветовати вам оно што је по вас најбоље, а што ће, уколико то будете слушали, учинити да ваша срећа траје; њима треба, дакле, да свој слух окренете без устезања, осетљиви на то да ће само они који добро науче да буду управљани м о ћ и добро и другима да управљају, што значи: уколико се и сами буду уздигли до узора у послушању. А ви немојте сматрати да се слобода састоји у противљењу оним упутствима за које ваши управитељи сматрају да су по ваш заједнички опстанак и живљење најумеснија — као што сада своју слободу не смештате ни у шта друго до у опадање ваших добротвора, што је погрешка чије би избегавање могло учинити да у временима које долазе ваши послови доспевају до срећнијих околности но што досад беше случај. Уз то, не би се требало предавати толикој количини страсти у тим питањима, као што сте често ч и н и л и бивајући веома гневни на мене; јер ви знате да сам ја много чешће био у смртној опасности од вас него од непријатеља наших. Али ово што сада желим да речима у вама постигнем не ч и н и м из пребацивања, јер нипошто не сматрам исправним да сада, када напуштам овај свет, себе таквог приведем у ваше сећање, оставивши вас у љутњи према мени — уосталом, зашто бих то сада чинио, када се ни у доба када сам од вас доживљавао само тегобе, ипак на вас нисам срдио; већ вам ово говорим како бисте надаље били мудрији, и да вас поучим ономе што је добро за вашу властиту безбедност. Да никада, дакле, више не будете неправедни према онима који вас воде, чак и онда када будете имућни, као што ћете у великој мери бити када пређете Јордан и запоседнете земљу Канаанску. Али када једном будете тако далеко доспели у богатству, у случају да презрете и занемарите врлину једнако ћете лако бити лишени и наклоности Божије; а ако од њега направите свог непријатеља, тада ћете бити поражавани у сваком рату, а земља коју сте једном запосели биће поново освојена од стране ваших противника, а све уз велике укоре вашем понашању. Бићете расути диљем света и као р о б о в и ћете испунити земљу и море; а када једном будете искусили оно што вам сада казујем, тада ћете се покајати и поново сетити закона које сте погазили, али тада ће бити прекасно. Зато вас сада

164

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

саветујем да, уколико сте намерни да сачувате своје законе, не остављате у ж и в о т у ниједног непријатеља свога када га победите, већ да као на своју повластицу гледате на могућност да их све уништите, да не бисте, уколико им допустите да живе, доцније п р о б а л и њихове обичаје и њ и м а разјели своје властите навике. Надаље вас такође преклињем да разорите њихове олтаре и свете гајеве, и каква год [обредна места] и храмове да међу њима нађете, те да напослетку све на исти начин спалите, цели њихов народ па и свако сећање на њих; јер ће вам само на тај начин бити осигурано постојање вашег благословеног поретка. А како бих предупредио ваш пад у непознавање врлине, и изопачавање ваше природе у грех, установио сам вам, по савету Божијем, законе и облик управљања, који су толико ваљани да ћете, уколико их се држите, бити од свих цењени као најсрећнији међу људима." 3) Након што ово изговори Мојсије им уручи законе и устројство власти, записане у књизи. На све ово људи стадоше плакати и показаше се силно дирнути осећањем неисказиве потребе за својим предводником, стога што се присетише кроз колико је опасности прошао и са каквом се преданошћу старао о њиховом опстанку; људи клонуше духом на помисао шта ће се с њ и м а догодити када њега једном не буде, те најзад помислише како више никада неће имати таквог вођу какав је он био. Поврх свега страховаху да се Бог више неће једнако о њима старати када више међу њ и м а не буде Мојсија, који се тако много за њих заузимао. Такође зажалише због свега онога што су му у љутњи изговорили у пустињи, те се због свега тога нађоше у дубокој жалости, толико да цели народ као један поче плакати тако горко, да је превазилазило моћ било којих речи да им олакшају њихов јад. Па ипак, сам Мојсије им подари к а к в у - т а к в у утеху, п о з в а в ш и их да размисле какве вредпости за њега може сада имати то што за њ и м плачу, те их још једном замоли да сачувају облик власти каквог им иза себе оставља; и са тим речима се тога пута сабор растури. 4) Сходно свему реченом, сада ћу најпре описати облик владавине који беше толико примерен достојанству и врлини Мојсијевој; тако ћу оне који читају ове Старине обавестити какво беше наше изворно државно уређење, а потом ћу п р о д у ж и т и са приповедањем даљих повести. Начела овог устројства још увек постоје записана онако како их је Мојсије оставио; и ми опису нећемо додати ништа од украса, нити, пак, иједан став који нам сам Мојсије није завештао; једина промена коју ћемо увести биће учињена да би се неколико врста закона сабрало у један веродостојан систем; јер су они у његовом рукопису остављени тако као да су случајно расути онако како су њему изношени, односно онако како их је редом сазнавао испитујући Бога. Ову сам напомену сматрао да је неопходно унапред изнети, да ме не би когод од мојих земљака прекоревао држећи како сам због предстојећих речи крив ради богохуљења. Толико о томе. Одмах ћу р е ћ и да један део нашег општег поретка укључује законе који припадају политичком устројству наше државе. Што се тиче оних закона што их је Мојсије оставио као начин регулисања нашег заједничког општења и међусобног опхођења, њих сам сачувао за део разматрања који

КЊИГАЧЕТВРТА

165

ће се тицати нашег начина живота, односно таквих прилика које ти закони уређују; а то сам намеран да напишем, уз Божију помоћ, након што будем з а в р ш и о дело на којем управо сада радим. 5) [Овако је говорио Мојсије:] „Када једном будете запосели земљу Канаан, и будете доспели до доколице у којој ћете м о ћ и у ж и в а т и у свим добрима што се у њој налазе, и када се касније будете р е ш и л и да подижете градове, будете ли ч и н и л и оно што је мило Богу, задобићете трајно држ а в н о благостање. Нека буде онда један град у земљи Канаанској, и нека његов положај буде такав да буде најпогоднији за сва његова ваљана својства и по изгледу достојан његовог значаја, и нека онда тај град сам Бог изабере преко пророчког откривења. Нека се у њему потом нађе један храм, и у њему олтар, али такав да није дигнут од тесаног камења, већ од стења што ћете га ви сви заједно без реда сакупити; а ово стење, када га будете избелили кречом, добиће велику привлачност и биће на око прекрасно. Нека приступ храму не буде преко степеника''^, него косином уздижућег тла. И нека осим тога не буде више ниједног олтара и ниједног храма ни у једном другом граду; јер је Бог један и народ је јеврејски један." 6) „Онај који богохули нека буде каменован. И н е к а п о т о м обешен виси на дрвету целог дана, и нека затим буде неприметно и бедно сахрањен." 7) „Нека они који ж и в е тамо докле ће досезати границе земље у поседу Јевреја, три пута годишње долазе до града у којем ће се налазити храм, како би захвалили Богу за све претходне добробити и како би га могли молити за све што убудуће од Њега желе да добију; и нека они на овакав начин одржавају међусобно пријатељско општење преко сусретања и заједничких светковања, јер је веома пожељно да они који припадају истој лози, и који ж и в е према истим законским узусима, не остају једни другима далеки. А ова познанства одржаваће се општењима, кроз виђења и разговоре, током којих ће обнављати успомене на ово јединство; јер ако они међусобно не буду стално општили, једни другима више неће бити ништа друго до пуки странци." 8) „Нека се од в а ш и х плодова издвоји десетина, поред оног што је одређено да морате давати свештеницима и Левитима. Ове плодове можете издавати и у унутрашњости, али они морају бити употребљени о п р а з н и ц и м а и ж р т в о в а њ и м а која се прослављају у светом граду; јер је поштено да можете у ж и в а т и у плодовима земље коју вам је Бог дао у посед, те да преко њих носите част дародаваца." 9) „Нећете нудити ж р т в е од најамнине жене која је проститутка''^ јер Бог није задовољан н и ч и м што потиче из такве злоупотребе природе, а ниједна не може бити гора од злоупотребе сопственог тела. На сличан начин, нико не може утврђивати цену онога што покрива такву жену, или онога што се користи у лову или при чувању оваца, и потом од тога жртвовати Богу." 10) „Нека нико не хули на оне богове које други градови уважавају; нити било ко сме украсти оно што припада туђим храмовима, а ни узимати дарове који су намењени ма којем божанству."

166

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

11) „Нека нико од вас не носи одећу направљену од вуне или лана, јер су ови намењени само за одећу свештеника." 12) „Када се народ састане заједно сваке седме године у светом граду да би принео ж р т в е током празника табернакула, нека се првосвештеник попне на високи сто одакле се може чути, и нека чита законе народу; и нека ниједна жена нити дете не буду спречени у чувењу овог читања, па чак нити иједан слуга. Јер је добро да ови закони буду урезани у њиховим душама и сачувани у њиховом памћењу, те да се тамо више не могу онечистити; јер ће на овај начин они бити криви и због оног греха за који се више не буду могли бранити незнањем онога што им закон налаже да чине. Осим тога, закони ће над њ и м а имати већи утицај уколико им јасно проричу шта ће их снаћи уколико их прекрше. Утискујући у њихове душе оно што им је заповеђено да чине, може им увек бити на уму које су намере закона презрели и погазили, те тако сами били в и н о в н и ц и м а сопствених несрећа. Нека и деца уче законе као прво чему бивају поучавани, а што ће бити и оно најбоље што имају сазнати, јер ће бити узроком њихове будуће среће." 13) „Нека се свако пред Богом спомиње повластица што нам их је Он уделио приликом избављења из Египта, и то нека се ч и н и два пута дневно, када почиње дан и када наилазе сати намењени починку; јер је захвалност већ по својој природи исправна, и служи не само као начин окретања прошлости, већ и као начин призивања будућих милости. Нека људи такође у р е ж у главне благослове које п р и м и ш е од Бога на своја врата, и иста подсећања на њих нека покажу и на својим рукама; и нека такође носе на својим челима и рукама она чуда која објављују моћ Божију и Њ е гову добронамерност према нама, како би се Божија спремност на благосиљање могла посвуда упадљиво показати." 14) „ Н е к а у свакоме граду буде по седам судија, и то таквих који су претходно били најревноснији у у п р а ж њ а в а њ у честитости и правичности. Нека сваки судија има по двојицу службеника додељених му из племена Левија. Нека они који су изабрани да суде у више градова буду веома почаствовани, и нека у њиховом присуству никоме не буде допуштено да р у ж и кога другог човека, нити да се дрско понесе према њима; ово све, јер је природно да страхопоштовање према онима који носе високе положаје међу људима у њ и м а произведе и страхопоштовање према Богу. Нека онима који суде буде допуштено да доносе одлуке према ономе што сматрају да је исправно, осим ако неко може доказати да су примали мито, изопачавали правду, или ако може навести било који доказ оптужбе против њих, а због којег се може очигледно показату да су донели какву неправичну пресуду; јер није примерено да парнице буду јавно решаване с обзиром на могућу добит, или на достојанство парничара, већ онај који суди треба да пре свега другог процењује шта је то што је исправно, иначе би при супротном поступању Божија воља била презрена и као подређена оном утицајном човеку који страшећи судију својом м о ћ и проузрокује неправичну пресуду; јер је управо у правди моћ Божија. Такав судија награђује оне са великим достојанством, чиме претпоставља да су они моћ-

КЊИГАЧЕТВРТА

167

нији од самог Бога. Али уколико те судије нису кадре да дају исправну пресуду у случају који се појави пред њ и м а (а овај случај није редак у људским пословима), нека тај случај буде као нерешен послан у свети град, и нека тамо првосвештеник, п р о р о к и веће синхедриона одлуче онако како се њима ч и н и да је исправно." 15) „Али нека се никада не верује једном сведоку већ тројици, или најмање двојици, и то само таквима чије сведочење може бити потврђено њиховим исправним дотадашњим живљењем. И нека женама не буде допуштено сведочење, због лакомислености и дрскости њиховог нола'''', баш као ни слугама, због нискости њихове душе, будући да је вероватно како неће говорити истину било због наде у какву добит или због страха од какве казне. Али ако ико поверује да може лажно сведочити, треба га осудити када му кривица буде доказана, да поднесе исте оне казне што их је добио или требало да добије онај против кога је лажно сведочио." 16) „Ако на било којем месту буде почињено убиство а починилац не буде пронађен, нити има било какве сумње на некога да је мрзео убијеног те да га је због тога убио, нека буде спроведена веома марљива потрага за убицом, и награде обећане ономе ко га буде открио; али ако се и даље никаква обавештења не пронађу, нека се високе судије и сенати оних градова који леже близу места на којем је извршено убиство састану заједно и измере раздаљину од места где лежи м р т в о тело. Нека затим високи судија најближег града одатле прибави јуницу и доведе је у долину, до места где земља никада није заорана нити дрво засађено, и нека исече тетиве јуници. Нека онда свештеници, Левити, као и сенат тог града, узму воде и онеру руке изнад главе јунице, те нека отворено изјаве да су њихове руке чисте у том убиству, те да га нису сами починили, н и т и на било који начин помогли ма коме ко га је починио. Нека такође замоле Бога да буде милостив према њима, те да више ниједан тако ужасан злочин не буде учињен на тој земљи." 17) „Аристократија, и начин ж и в о т а под њом, најбољи је од свих друштевних поредака, и никада не би требало да имате склоности према ма којем другом облику владавине, као што је и добро да увек волите тај облик у којем ћете имати законе за своје једине управитеље, а сами управљати своје понашање према њима: ово, јер вама није потребан савршенији управитељ од Бога. Али ако будете желели краља, нека то онда буде неко из вашег властитот народа, и нека се увек и непрестано брижно стара око правичности и других врлина. Нека се потчини законима и нека процењује Божије заповести као највишу мудрост; али му не допустите да ма шта учини без првосвештеника и гласова сенатора; не допустите му да има велики број жена, н и т и да јури за изобиљем богатстава нити м н о ж и н о м коња, јер би се могао одвише узохолити да би више био кадар п о т ч и н и т и се законима. А ако буде заражен ма којом од тих штетних страсти, нека буде зауздан, да не би постао толико моћан да његова власт постане неспојива с в а ш и м благостањем." 18) „Нека не буде цењено као законито номерање граница, н и т и наших властитих, нити оних народа са којима ж и в и м о у миру. Старајте се

168

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

о томе да не уклањате међаше који су такорећи божански и непомерљива оивичења права што их је сам Бог поставио да трају заувек; ово стога што је прелажење преко граница, и отимање земље другима, повод за рат и побуне, а они који померају границе нису далеко од покушаја да поткопају законе." 19) „Онај који засади комад земље стаблима која доносе плода пре четврте године, неће доносити никакве првородне плодове Богу, нити ће их он сам користити, будући да нису произведени у исправно доба; јер када се природи силом намеће да рађа у доба које није сама одредила, плодови нису исправни ни за Бога н и т и за властиту употребу; али нека власник сакупи све што је узрасло у четвртој години, јер је тада право доба за рађање. И нека тај што је сабрао плодове ове донесе у свети град и п о т р о ш и их, заједно са десетком његових осталих плодова, на гозбе са својим пријатељима, са сирочићима и удовицама. Пете године, пак, плодови припадају само њему, и може их користити како му драго." 20) „Не треба семеном сејати комад земље који је засађен виновом лозом, јер је довољно да земља прехрани ту биљку, те да не буде додатно кињена орањем. Земљу би требало да орете воловима, и да не терате друге ж и в о т и њ е под исти јарам с њима, већ обрађујте своју земљу ж и в о т и њ а ма које су истог соја. Семење такође мора бити чисто, без додатних мешавина, и не треба да буде сложено од две или три сорте будући да се природа не радује јединству ствари које нису сличне по својој природи; нити би требало дозволити да се укрштају ж и в о т и њ е различитих врста, јер постоји разлог за страх да ће се оваква неприродна злоупотреба са ж и вотиња различитих врста п р о ш и р и т и на људе, иако своје прво јављање развија из рђавих у п р а ж њ а в а њ а поводом таквих незнатнијих ствари. Нити треба дозволити иједну појаву чијим се опонашањем ма који ступањ подривачког дејства може увући у државни поредак. Ни закони такође не смеју пренебрегавати важност ни најнезнатнијих питања, већ и таква треба обезбедити могућношћу лаког опхођења с њ и м а на један примерен начин." 21) „Нека они који ж а њ у и сакупљају пожњевено ж и т о ово упласте у стогове, али нека оставе неколико руковети за оне који у оскудици немају довољно да преживе, како би им помогли и опскрбили их довољно за голи опстанак. На исти начин, када убиру грожђе, нека оставе мало гроздова за сиромашне, и нека такође за њих издвоје мало маслина када њих буду сакупљали, допустивши да у раздеоби учествују и они који немају ничег свога: све ово стога што корист која исходи из узимања свеколиког приноса сигурно није тако значајна као корист која се добија од захвалности сиротих. А Бог ће обезбедити да земља још вољније рађа ониме што је потребно за исхрану људи у случају да не бринете само о сопственом добитку, већ имате обзира и према помагању других. Немојте забрњичити уста волова док газе ж и т н е класове на поду за вршење, јер није п р а в и ч н о задржавати ж и в о т и њ е које су наши садрузи у раду, као и све друге који саучествују у послу, да са своје стране и својом мером уживају плодове свога рада. Такође немојте бранити оним намерницима који пролазе покрај

КЊИГАЧЕТВРТА

169

родне земље у време када плодови дозревају да ове додирну, већ их сами позовите да се насите ониме што сте од земље добили. И нека се ово једнако односи на ваше земљаке и на туђинце — јер треба бити захвалан на п р и л и ц и да уделите своје дозреле плодове, при чему, опет, није законито дозволити им да ове са собом и понесу. Такође нека берачи грожђа, након што убране троздове понесу до муљача, не одбију успутне намернике да грожђе пробају; јер је неправично из злобе спречавати оне који су грожђа жељни да узму удела у у ж и в а њ у добара која су нам доспела захваљујући Божијој вољи, и то док је сезона бербе у јеку а зрење напредује како је Богу угодно. Штавише, уколико неко из бојажљивости зазире од тога да се дотакне ових плодова, нека буде охрабрен да се њиме користи (при чему мислим на Израелите) као да су такви и сами власници и господари, стога што међу свим Израелитима постоји родбинска веза. Нека чак и жудни људи из других земаља узму учешћа у овим знацима пријатељства што их је Бог доделио у њ и м а одређеном годишњем добу; јер не треба сматрати за узалудно потрошено оно што р о ђ а ц и међусобно једни другима од дарова прослеђују, будући да је Бог уделио велики број добрих ствари људима, не само да би сами у ж и в а л и користи, већ такође да би их и другима препуштали у име великодушпости; поред тога, Бог је жељан да на овај начин и другима стави до знања своју посебну милост коју указује људима Израела, и колику им безграничну Он приноси благодат, када и они изобилно удељују своје вишкове приноса чак и п о т п у н и м странцима. У случају да неко не поступа по овом закону, нека се избичује са четрдесет мање један удараца^' од стране јавног џелата. Нека подпесе ову казну, која је једна од најсрамотнијих за слободног човека, а ово стога што је поступио попут роба и због добити укаљао своје људско достојанство; јер је исправно да ви који имате искуство страдавања под недаћама у Египту, као и под онима у пустињи, будете потпора онима који се нађу у сличним околностима; и сада када сте, захваљујући милосрђу и Провиђењу Божијем, задобили изобиље за себе, п р а в и ч н о је да део тог изобиља разделите, са истом наклоношћу коју је Бог вама указао, онима којима је то у немаштини потребно." 22) „Поред она два десетка за које вам рекох да их морате плаћати сваке године — један за Левите а други за празнике — обавезни сте и да сваке треће године разделите и трећи десетак онима који су тога потребити"®, такође и женама које су удовице, и деци која су сирочад. А што се тиче зрелих плодова, нека се они најпре похране у Храму; а када Бог буде благословљен за оно што је земља људима понела и што је Он људима дао на поседовање, и када власници такође понуде све опе ж р т в е које им закон прописује да принесу, нека се онда први принос да свештеницима. Али када неко уради овако, и када донесе десетак од свега што има, заједно са оним п р в о р о д н и м приносима за Левите и за празнике, па када се потом врати дому, нека тај онда стане пред свету кућу и узврати захвалнице Богу за то што је Јевреје избавио из сатирућег опхођења према њ и м а у Египту, и за то што им је дао добру и пространу земљу чије су плодове надаље слободни уживати. Па када затим отворено посведочи да је у потпуности

170

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

исплатио дужне десетке [и друга задужења] према Мојсијевим законима, нека онда умоли Бога да довека буде милосрдан и благ према њему, и да такав исти п р о д у ж и да буде свима Јеврејима, једнако тиме што ће сачувати сва она добра што им их је већ дао, и овоме још придодати све оно што је у Његовој м о ћ и да им убудуће удели." 23) „Нека се Јевреји жене, када доспеју до година за то примерених, девицама које су слободне и рођене од добрих родитеља. А онај који не ожени девицу нека не саблажњава ж е н у другог човека, и њу ж е н и па тако ојађује њеног бившег мужа. Нека слободни људи не жене робиње, макар и да према њима осећају снажну привлачност; јер је пристојно, и питање достојанства самих тих људи да управљају својим осећањима. Надаље, нико не сме ж е н и т и п р о с т и т у т к у чије брачне жртвене понуде, које потичу од продаје тела, Бог неће примити. Јер ће само на овај начин нарави деце бити слободољубиве и склоне врлинама — мислим, онда када нису рођена од искварених родитеља и од пожудног здруживања са таквом женом која није слободна. Ако неко венча ж е н у за коју мисли да је девица а касније пронађе да она то није, нека слободно ради тако да је о п т у ж и и позове се на утврђене показатеље"® како би довољно снабдевен доказима подржао своју оптужбу. И нека отац или брат ове жене, или неко ко је после њих њен најближи рођак, ову одбрани уколико она обезбеди пресуду у своју корист, према којој она није крива, те нека је остави да ж и в и са својим м у ж е м који ју је оптужио, при чему м у ж надаље више неће имати никакво право да је отера, осим уколико му да веома велики повод за сумњу, такав да му се ни на који начин не може противречити. Али онај који оптужбу и клевету п р о т и в своје жене изнесе на срамотан и пренагљен начин, нека буде кажњен са четрдесет мање једним ударцем бича, и уз то плаћањем педесет шекела ж е н и н о м оцу. Уколико се, пак, докаже да је жена оскрнављена, и уз то потиче од профаног света, нека буде каменована стога што није сачувала своје девичанство све док није законито венчана; у случају, пак, да је кћер свештеника, нека буде ж и в а спаљена. Уколико неко има две жене, а при том веома поштује и љубазан је само према једној од њих, било због својих осећања било због њене лепоте или каквог трећег разлога, а другу при том не уважава, и уколико је син вољене жене млађи од сина рођеног од стране друге жене, али настоји да право прворођености присвоји захваљујући очевој љубазности према својој мајци, те на тај начин добије двоструки део очеве имовине јер сам му тај двоструки износ ја доделио законима — нека ово не буде дозвољено, јер није п р а в и ч н о да онај који је старији по рођењу буде ускраћен за оно што му припада, само на основу очевог располагања сопственом имовином, а због тога што се према његовој мајци отац не опходи Једнакомерно. Онај који оскрнави ж е н у удату за другог мушкарца, а у случају да је за то имао њен пристанак, нека и он и она буду осуђени на смрт, јер су обоје једнако криви; мушкарац зато што је наговорио жену да се својевољно потчини најнечистијем чину, п р е т п о с т а в и в ш и га брачној заједници, а жена зато што је наговорена да допусти да буде оскрнављена, било због задовољства или због добити. Ако, међутим, мушкарац приђе жени када је

КЊИГАЧЕТВРТА

171

она сама, и присили је на блуд тамо где никога нема ко 6и јој притекао у помоћ, нека само он буде убијен. Нека онај који је оскрнавио још невенчану девицу буде п р и м о р а н да је ожени, али уколико га девичин отац не жели за њеног мужа, нека плати педесет шекела као цену за њено скрнављење. Нека онај који се из било којег разлога жели развести од своје жене (а много таквих случајева се дешава међу мушкарцима), нека, дакле, тај п р у ж и писмено уверавање да је више никада неће користити као своју жену, јер на тај начин она постаје слободна да се уда за другог мушкарца, будући да јој, пре но што је дат овај доказ развода, то није дозвољено. Али уколико се исто понови и са другим мужем, или ако, у случају да други м у ж премине, онај први затражи да се поново за њега уда, није законито да му се она врати. Ако женин м у ж умре и остави је без деце, нека је ожени његов брат, и нека сина којег добије с њ о м назове по братовљевом имену, и одгаја га као наследника његовог иметка, јер ће овакво поступање служити општој добробити будући да се на тај пачин породице неће гасити, а посед ће остати међу родбином. О в о ће такође бити и на утеху женама у несрећи, да се удају за следећег сродника њихових покојних мужева. Али уколико је брат не жели узети за жену, нека жена дође пред сенат и отворено просведује због тога што је овај не прихвата за жену, већ вређа успомену на свог покојног брата док је она, пак, вољна да остане у породици и понесе његову децу. А када сенат испита разлоге тог човека због којих се п р о т и в и овом браку, било да су ти разлози ваљани или неоправдани, спор мора доћи до следећег исхода: жена ће развезати сандале тог брата и пљунуће му у лице, и р е ћ и да он заслужује такво њено прекорно поступање будући да је увредио успомену на покојника. И нека он онда напусти сенат и довека на себи носи овај укор, а нека се њој допусти да се уда за кога јој драго, таквог који брак са њом тражи. Надаље, уколико ма ко узме заробљеницу, било да је девица или таква да је већ била удата, и намеран је да је ожени, нека му не буде дозвољено да је доведе у своју постељу или да с њоме ж и в и као са женом пре но што она обрије своју главу и на себе обуче одећу ожалошћене, те оплаче своје рођаке и пријатеље који су посечени у борби, јер на тај начин она може дати одушку својој тузи за њима, а после тога се може посветити празновању и удаји; јер је добро за њега да узме жену, како би имао деце са њом, те да буде предусретљив према њеним склоностима, а не да се искључиво поводи за својим задовољством не водећи рачуна шта је њој угодно. Али након што прођу тридесет дана као време за оплакивање, јер је толико довољно за смотрене људе да ожале своје најближе, нека онда њих двоје продуже до остварења брака; али у случају да је мушкарац задовољио своју пожуду а надаље је одвише горд да би жену узео за супругу, нека више не буде у његовој моћи да је има као робињу, већ нека је пусти да иде куда јој драго, добивши повластице слободне жене." 24) „Што се тиче оних младића који презиру своје родитеље и не указују им дужне почасти, већ их вређају било стога што их се стиде или зато што налазе да су сами мудрији од њих — нека их родитељи најпре речима укоре (јер су они по природи узора подобни да постану њихове судије), и

172

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

нека им кажу овако: да они станују заједно не због задовољства, нити због увећања њиховог богатства удруживањем прихода, већ да су они одгајали децу како би ова о њима бринула у старости, те да преко њих могу тада добијати оно што им је потребно. И нека им даље кажу: 'Када ти бејаше рођен, ми смо те са радошћу одгајали и већма захваљивасмо Богу за твој долазак, и време ти поклањасмо с великом бригом, и не штедесмо ни у чему што је могло бити корисно за твој опстанак и твоје поучавање у ономе што је најбоље. А сада, будући да је разумно опростити грехове онима који су тако млади, нека ти буде довољно онолико знакова твог презирања што си нам их већ показао; промени се, и владај се мудрије у времену које долази; сети се да је Бог незадовољан онима који су дрски према својим родитељима, будући да је и Он сам Отац читаве људске расе, те се чини да и Он мора понети део тог срамоћења које пада на оне који носе исто име онда када немају достојног узврата од стране своје деце. А таквој деци закон досуђује неумољиве казне, такве какве ти никада ниси искусио.' Уколико је дрскост младих људи овиме излечена, нека они прођу без укора који је њихово претходно понашање заслуживало; јер ће се на овај начин показати доброта законодавчева а родитељи ће бити задовољни, будући да не гледају радо на то да било њихова кћер или син буду кажњени. Али уколико се догоди да се ове речи и поуке, саопштене како би се човек поправио, покажу бескорисним, тада увреда налази у законима неумољиве непријатеље тих дрскости којима је позледио родитеље. Нека он зато буде одведен изван града'°од стране својих родитеља, са мноштвом људи која их следи, и нека буде каменован; и када тамо мртав остане да лежи читавог дана, тако да га сви људи могу видети, нека буде сахрањен по ноћи. На овакав начин ми сахрањујемо све оне које закон осуди на смрт, ма који да је разлог пресуде. Нека и наши непријатељи који су нали у борби такође буду сахрањени, и нека ниједно мртво тело не почива на земљи, или подноси казну изван граница онога што правда захтева." 25) „Нека нико не посуђује ниједном Јевреју са зеленашком добити, н и т и нека не зеленаши на оном што је поједено или попијено, јер није п р а в и ч н о извлачити корист из несреће ма којег од твојих сународника; већ треба да се покажеш самилосним у његовим потребама, мислећи како си већ довољно добио уколико си од њега п р и м и о захвалност; а уз то не занемари паграду која ће ти стићи од Бога, због људскости коју си према другоме показао." 26) „Они који су посудили било сребро или ма коју врсту плодова, сувих или влажних (под овим мислим на време када ће, по благослову Божијем, послови Јевреја зависити само од њих самих), нека их посудиоци врате у целости и на задовољство оних који су им посудили, полажући их такорећи у њихове ризнице и оправдано очекујући да могу посудити поново, уколико се за тиме поново јави потреба. Али уколико су посудиоци бесрамни, и не поврате што су посудили, нека посудитељ не одлази до куће посудиоца или сам задржава оно што је код њега заложено, пре него што буде донесен суд поводом тога; већ нека он пред судом затражи заложено и нека д у ж н и к врати дуг без и најмањег супротстављања, будући

КЊИГАЧЕТВРТА

173

да се посудитељ налази под заштитом закона. Уколико је онај који је заложио богат, нека зајмодавац задржи залогу све док му дуг не врати онај ко је посудио; али уколико је заложник сиромашан, нека му се заложено врати пре заласка сунца, посебно уколико је заложена одећа, како би дужник то могао задржати као покривач у сну, будући да и сам Бог природно показује милосрђе према сиромашнима. Такође није законито дати у залогу воденички камен, н и т и оно што од прибора уз њега иде, да заложници не би били ускраћени за оруђе којим производе храну, те да не би пострадали од немаштине." 27) „Нека смрт буде казна за оног ко покраде човека; али нека онај који је украо злато или сребро плати дупло. Ако неко убије човека који краде нешто из његове куће, нека се сматра без кривице, чак и ако је крадљивац само прешао преко зида. Нека онај који је украо стоку плати четвороструко више но што је другоме отето, осим у случају вола, за којег лопов треба да плати петоструко. Нека онај који је толико сиромашан да не може платити буде оглобљен, те нека буде слуга ономе коме је било досуђено да нлати." 28) „Ако је ма ко продат неком из његовог сопственог народа, нека служи шест година, и нека седме буде пуштен на слободу. Али уколико има сина са слушкињом у кући његовог господара, и ако је, због своје добронамерности према господару и природних осећања према ж е н и и деци, вољан да и даље остане слугом, нека онда буде ослобођен само по доласку године Јубилеја, која је свака педесета година, и нека тада са собом поведе своју жену и децу који се тада имају такође сматрати слободним." 29) „Ако било ко пронађе злато или сребро на п у т у нека п о т р а ж и онога ко га је изгубио и нека објави место где је благо нашао, те нека нађено врати ономе ко је изгубио, не мислећи да је п р а в и ч н о да сам заради на нечијем губитку. Истог се закона мора држати и у случају стоке која се нађе како лута на усамљеном месту. Ако се власник не нађе, нека онај који је пронашао задржи нађено за себе, и нека се обрати Богу рекавши да није покрао оно што припада другоме." 30) „Није законито п р о ћ и поред иједне ж и в о т и њ е која је у невољи, када је олуја или се заглибила у мочвари, већ треба настојати да се она сачува, имајући саосећања према њеном болу," 31) „Такође је дужност показати пут онима који га не знају, и нипошто не треба гледати као на игру када друге спречавамо у напредовању шаљући их на погрешан пут." 32) „На сличан начин, нека нико не ружи особу која је слепа или глува." 33) „Уколико се људи боре један п р о т и в другог, и немају гвозденог оружја, нека онај који је надвладан буде одмах освећен, кажњавајући истом казном онога који га је савладао. Али уколико оборени, након што је одведен кући, лежи болестан много дана и потом умре, нека онај који га је оборио нипошто не избегне казну; а уколико онај оборени избегне смрт, али његов опоравак захтева велики трошак, онај који га је повредио платиће све што је потрошено током времена болести повређеног, као и све оно што је овај морао платити лекару. Нека онај који удара жену с дете-

174

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

том, тако да она побаци, плати новчапу казпу у висини коју судије буду одредиле, будући да је у м а њ и о бројпост народа упиштењем опога што је било у мајчиној утроби; и нека новац буде дат ж е н и н о м м у ж у од стране онога ко ју је ударио; али уколико она од ударца умре, нека и оп буде погубљен, јер закоп пресуђује да је п р а в и ч н о да ж и в о т иде за живот." 34) „Нека пико од Израелита пе чува ниједан отров који може проузроковати смрт, или ма какву штету другоме; али ако ма ко буде ухваћен с отровом, нека буде кажњеп смрћу, и тако п р е т р п и потпупо исту песрећу коју би он нанео ономе за кога је отров био приправљен." 35) „Онај ко било кога осакати нека исто и сам поднесе, и пека буде лишен истог оног уда којег је он лишио другог, осим уколико онај који је осакаћеп уместо тога не прими новац, јер закон допушта да опај који је патио сам просуди вредност онога што је изгубио, осим ако се осакаћени пе покаже превише строгим." 36) „Нека онај ко је власник вола који пасрће својим рогом, овога убије; алп уколико во гура и пробада некога на стази за вршење, нека буде убијеп камеповањем и нека се не сматра прикладним за јело. Уколико се докаже да је његов власник знао каква је нарав тог вола, а ипак га није задржао, пека и оп такође буде кажњен смрћу, будући да је био узроком због којег је во убио човека. Али уколико је во убио слугу или слушкињу, нека буде каменован, а нека његов власник плати тридесет шекела господару онога ко је убијен. Али уколико је ж р т в а другп во којп је оборен и убијен, нека оба вола, и онај који је убијен и онај који је убио, буду продати, и нека добијени повац власници поделе између себе." 37) „Нека онај који копа бупар или јаму положи дашчану ограду преко њих, те их тако чува затвореним, и то пе зато да би спречио другу особу да црпе воду, већ да пе би бпло опасности од упадања у попор. Али уколико било чија ж и в о т и њ а пропадпе у тако ископапу јаму иди бупар који пису затворени и пострада, нека власпик јаме или рупе плати цену ж и в о т и њ е њеном власнику. Нека се около кровова ваших кућа подигне грудобран уместо зида, како би се спречило да се пеко скотрља доле и пострада." 38) „Нека онај ко од пекога п р и м и пеку ствар на поверење, о овој брипе као о светој и божапској ствари; и пека се нико не довија да смисли некакво лукавство којим би од повериоца одузео опо што му је поверепо, било да је реч о мушкарцу или жени; пека се тако не чини и ако оп или опа добију огромну суму злата, а ово се не може доказати од страпе ниједпог [законског] тела; јер је умесно да човекова властита савест, која најбоље зна какви јесмо, у сваком случају човека обавезује да чини пајбоље што може. Нека ова савест буде његов сведок који у њему чини тако да увек дела па тај пачин да га други могу препоручити; али нека он првенствепо води рачуна о Богу, од којег ниједап порочпи човек не може сакрити своје лажи; али уколико опај коме је нешто поверепо, без икаквог свог удела изгуби опо што му је поверено, пека се оп појави пред седам судија и закуне пред Богом да ништа није изгубио својевољно или са рђавом намером, те да се није окористио ниједним делом тога, па пека буде пуштен без икакве осуде; али ако се покаже да се окористио ма и најмањим делом онога што

КЊИГАЧЕТВРТА

175

му је поверено а затим изгубљено, нека буде осуђен да плати све што је изгубио. Нека се на начин исти као у овим приликама поступи и уколико неко превари онога који се подвргао телесном раду за њега. И нека заувек буде запамћено да не смемо закидати сиромашног човека за његове наднице, разумевајући да их је Бог овоме доделио уместо земље и других поседа; штавише, плаћање ових нипошто се не сме ни одлагати, већ се мора и з в р ш и т и тог истог дана када је рад окончан, будући да Бог није вољан да ускрати радника за тренутно у ж и в а њ е онога за шта је радио." 39) „Немојте кажњавати децу за грешке њихових родитеља, јер због својих властитих врлина она пре заслужују сажаљење, стога што су најпре рођена од порочних родитеља, а потом омражена што су наследници лоших људи. Такође не смемо приписивати грехове деце њиховим родитељима, будући да се млади људи упуштају у многе чини различите од оних којима су поучавани, и то пуни охолости што такве поуке одбијају." 40) „Нека се над онима који су себе учинили евнусима људи згражавају; и избегавајте сваки разговор са онима који су себе лишили своје мушкости и оног плода стварања којег је Бог дао људима како би увећали своју врсту: нека такви буду отерани као да су убили своју децу, будући да су унапред изгубили оно што човека обезбеђује децом; јер је очигледно да су, док је најпре њихова душа постала мекушна, они поред тога то мекуштво прелили такође и у тело. На сличан начин опходите се и према оним који на први поглед одају чудовишну природу. Такође није законито ушкопљивати људе или било коју животињу.^'" 41) „Нека ово буде устројство ваших закона у доба мира, а и Бог ће бити тако милосрдан да сачува ово одлично утемељење слободним од узнемиравања: и можда никада и неће доћи време које може било коју написану ствар сменити новом, или је променити у њену супротност. Али будући да се мора рачунати да ће човечанство запасти у невоље и опасности, било нехотице или с намером, углавимо неколико прописа који се тичу и таквих околности, да би се унапред могли упознати с оним што је потребно чинити, те да можете имати спасоносне савете спремне у часу када вам буду неопходни, и да не морате трагати за оним што је потребно урадити бивајући необезбеђени и тиме још подложнији западању у безизлазне околности. Можете ви постати сасвим р а д и н и људи, и навикавати своје душе часним понашањима, и тако поседовати и наследити земљу без ратова; тако да никакав туђин неће повести рат за њу и тако вас напасти, нити ће се ико некаквом у н у т р а ш њ о м побуном за њом машити, при чему можете ч и н и т и ствари које су супротне ономе што су предузимали ваши очеви, и тако занемарити законе које су они установили. А можете и наставити да се придржавате тих закона што их је Бог потврдио и вама уручио. Сходно томе, нека све врсте ратних дејстава, било да вас задесе сада у ваше властито доба, или касније у доба ваших потомака, буду извођене изван ваших граница: али када будете решени да пођете у рат, пошаљите изасланике и гласнике онима који су ваши својевољни непријатељи, јер је правично да према њима најпре употребите речи пре но што дође до употребе оружја; и уверите такве да иако имате бројну војску, опскрбљену

176

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

коњима и оружјем и, поврх свега, Бога, милосрдног према вама и спремног да вам помогне, ви ипак не желите да будете присиљени да се п р о т и в њих борите, нити да од њих узимате оно што поседују, а што ће у случају борбе заиста и бити наша добит, али што они немају никаквог разлога да желе да ми присвојимо за себе. Па ако вас они послушају, биће исправно да са њима сачувате мир; али ако се они уздају у сопствену снагу као надмоћнију од ваше и неће да учине праведну ствар, поведите војску на њих, у ч и н и в ш и од Бога вашег врховног Заповедника, али з а д у ж и в ш и као Њ е говог намесника онога међу вама који је најхрабрији; јер је постојање више различитих заповедника, осим тога што је препрека дејствима која морају бити изненадно изведена, само сметња онима који под њ и м а војују. Водите војску која је чиста и саздана од изабраних људи, таквих који располажу ванредном снагом тела и чврстином душе; али уклоните из ње плашљиве да не би одбегли за време борбеног дејства и тако донели предност непријатељима. Такође допустите да оду они који су у последњи час себи подигли куће, те тако нису у њима живели током године; као и оне који су посадили винограде и још нису п р о б а л и своје плодове — сви такви нека продуже до своје земље, а такође и они који су заручени или су недавно венчани, да не би такви у којима су снажна осећања према раченим стварима били одвише обзирни према својим ж и в о т и м а и, штедећи себе за оваква уживања, због својих жена постали добровољне кукавице." 42) „Када подигнете в а ш логор, водите рачуна о томе да не чините ништа што је окрутно. И када сте заузети опсадом, и када тражите брвна за прављење ратних направа, не огољујте земљу тако што ћете сећи стабла која носе плод, већ их поштедите увиђајући да су она створена за добробит људи, и када би могла говорити с п р а в о м би вас укорила стога што, иако ни на који начин нису узроци рата, од њега пате јер се неправично према њима опходите, те би се, да су за то кадра, покренула и одселила у другу земљу. Када поразите своје непријатеље у бици, побијте оне који су се п р о т и в вас борили, али оставите остале у животу, да вам могу плаћати данак, с изузетком народа Канаанита: јер њих морате у потпуности уништити." 43) „Водите рачуна, поготову у биткама, да ниједна жена не носи одећу мушкарца, нити мушкарац одећу жене." 44) О в о је облик државне управе којег нам је оставио Мојсије. Штавише, он је већ предао законе у писаном облику четрдесете године [након изласка из Египта], а о њ и м а ћемо говорити у нашој следећој књизи. Што се тиче наредних дана (јер је Мојсије у низу дана непрестано окупљао народ) он током њих пренесе благослове свима, а клетве онима који не буду живели у складу са законима већ буду кршили дужности којих им беше наложено да се држе. Након овога, он прочита народу једну песму написану у шестостопном стиху и завешта им је у светој књизи; она је садржавала предвиђање онога што ће се касније догодити, и заиста су нам се у складу са њом све ствари до данас и догађале, а и догађају се још увек, и у њој се Мојсије ниједном и ни најмање није удаљио од истине. Сходно овоме, он предаде све ове списе првосвештенику, заједно са ковчегом у који

КЊИГАЧЕТВРТА

177

је такође положио и оних десет заповести урезаних у плочама. Затим их је пренео у табернакул и замолио људе да, када буду освојили земљу и у њој се населили, не забораве увреде Амалекићана, већ да поведу рат против њих и казне их за несрећу коју им ови нанеше док Јевреји беху у пустињи; и да када буду поседовали земљу Канаанита, и када, као што морају учинити, буду затрли све живље које ову настањиваше, подигну олтар који ће стајати наспрам излазећег сунца, недалеко од града Сихема и између две планине — горе Гаризин, смештене с десне стране, и оне зване Ебал, са леве. И нашу би војску требало тако поделити да по шест племена стану на сваку планину, а са њ и м а Левити и свештеници. А онда нека најпре они који почивају на гори Гаризин почну молити за најблагодатније благослове онима који беху ревносни у обожавању Бога и у држању закона, и који нису одбијали оно што им је Мојсије говорио; за њ и м а и други треба да такође молитвама зажеле сваку врсту среће; а када ови последњи доврше сличне молитве, нека их они први хвале. После тога нека се клетвама проклињу они који су п р е к р ш и л и законе, при чему две скупине једна другој нека наизменично одговарају на начин потврђивања онога што је речено. Мојсије је такође написао и ове благослове и клетве, да би их они могли у целости унапред научити и да никада не буду заборављени у временима која долазе. А када беше спреман да умре, он записа ове благослове и клетве на олтар, са сваке његове стране; потом рече народу да устане и принесе ж р т в е и понуди ж р т в е - п а љ е н и ц е , јер после тога дана они на том олтару више никада неће поново жртвовати, јер ће то бити незаконито. Ово, дакле, беху прописи Мојсијеви, а народ јеврејски још увек ж и ви према њима. 45) Следећег дана Мојсије поново окупи народ у сабор, заједно са женама и децом, с тим да чак и робови беху присутни како би се и они сами преко завета могли обавезати на испуњавање ових закона, те да, правилно разумевајући значење Бога у њима, не могу, чак ни у корист својих рођака или из страха за ма кога, или из ма којег другог порива, помислити да иједну другу ствар претпоставе овим законима и тако их прекрше. У случају да ма ко њихове крви, или из неког посебног града, покуша да преиначи или п о н и ш т и устројство њихове власти, требало би се одмах таквима осветити, једнако сви заједно и свако понаособ; а када такве непослушнике поразе, требало би разорити њихове градове до темеља, и, уколико је могућно, не оставити ни најмањи траг те махнитости; али уколико нису кадри да предузму такву освету, требало би да просведују говорећи да им је то што је учињено наметнуто против њихове воље. Мојсије ово наложи, а народ се заветом обавеза да ће тако и чинити. 46) Мојсије их такође поучаваше на који ће начин њихове ж р т в е бити најприхватљивије Богу; и какви морају полазити у рат, користећи свето камење (на сакралном прснику њиховог првосвештеника) као путоказ^", као што сам раније објашњавао. И Јошуа такође п р о р и ц а ш е у присуству Мојсијевом. Па након што Мојсије подсети на све оно што је учинио за очување народа јеврејског, једнако у ратовима и у миру, и како им је саставио основе закона и опскрбио их одличним обликом управљања.

178

ЈУДЕЈСКЕ С Т А Р И Н Е

он предсказа, по ономе што му је Бог објавио, да ће, уколико буду прекрш и л и такво установљено богоштовље, искусити следеће патње: њихова земља биће испуњена ратним оруђима њихових непријатеља, њихови ће градови бити разорени а храмови њихови спаљени како би могли бити продани као робље, јер се за такве људе неће имати сажаљења у њиховим страдањима; и они ће се тада покајати, али им тада то покајање неће донети никакво олакшање у њиховим патњама. „Па ипак ће", рече Мојсије, „Бог који је основао ваш народ, обновити градове вашем становништву, све заједно са храмом; али ви ћете губити све ове предности Божије добродати не само једном, него често." 47) Након што Мојсије поново охрабри Јошуу да поведе војску против Канаанита, говорећи да ће му Бог помагати у свим његовим ратним предузећима, и након што благослови цели народ, он најпосле рече; „Будући да одлазим с Б О Ј и м прецима, а Бог је одредио да овај дан буде дан мог поласка к њима, ја му узвраћам захвалношћу док сам још ж и в и овде окружен вама, благодарећи му за дарове провиђења што их је над вама изливао, а који не само да нас избављаху из патњи под којима страдавасмо, него и удељиваху што је потребно за наше благостање и напредак; такође захваљујем и за то што Он стојаше као помоћ уз мене у свим невољама која морадох подносити, и у свим домишљањима до којих сам се морао довинути у својој бризи за вас, како бих побољшао услове вашег живљења; хвала му, дакле, за све оне прилике у којима се показиваше нама тако неизмерно наклоњеним. Јер биће најпре истипа да Оп беше тај који је управљао свим нашим подухватима и доводио их до срећног разрешења, учинивши од мене тек свог опуномоћеног заповедника и посредника у свим оним збивањима у којима Он беше вољап да вам донесе добра. Због тога сматрам исправнрш да благословим ту божанску силу која ће се о вама старати и у временима која долазе, како бих бар тим благословом могао узвратити за све што сам Њ е м у дужан, те да за собом оставим памћење према којем смо обавезни да Га уз све почасти обожавамо, чувајући ове законе који су најодличнији дар од свега онога што нам је уделио или што ће нам, ако п р о д у ж и са истом наклоношћу, уделити у потоњим временима. Извесно је да је људски законодавац грозан непријатељ када су његови закони повређени и учињени безвредним. А нека никада не искусите оно незадовољство Божије које би било последица вашег одбијања Његових закона што их је Он, који је ваш Творац, вама једном дао." 48) Након што Мојсије изговори ово на крају свог живота, и након што, уз последње благослове, прорече шта ће се догодити сваком од јеврејских племепа, народ поче нарицати толико да чак и жене ударањем у груди дадоше одушка дубокој стрепњи пред оним што их чекаше када он буде преминуо. Деца још и више плакаху, будући немоћна да уздрже своју жалост, показујући тако да су чак и у свом раном узрасту била свесна Мојсијеве врлине и његових величанствених дела; и заиста, тада изгледаше као да се одвија такмичење између младих и старих у томе ко ће највише жаловати за вођом. Стари туговаху јер су знали каквог брижног чувара бивају лишени, те тако оплакиваху наредна времена у којима ће морати да буду без

КЊИГАЧЕТБРТА

179

њега; али млади туговаху не само због тога, већ и зато што се тако задеси да буду остављени без њега пре него што су у пуној мери могли појмити и искусити његову врлину. И не беше никог ко би правио питање од неумерености ове туге и јадиковања целога народа због онога што ће се догодити самом законодавцу; јер, иако он беше од Бога упућен да неће смети да буде свладан у часу наиласка смрти, будући да је његов одлазак био угодан вољи Божијој и у складу са природним законом, ипак га оно што се догађало с народом намах обузе, те и он сам поче плакати. Па када напокон пође до места где је требало да ишчезне из погледа људства, они га следише наричући; али Мојсије махну руком онима који од њега беху далеко, и замоли их да у миру остану позади, док оне који беху близу преклињаше да не чине његов одлазак још т у ж н и ј и м . Чувши то, они нађоше да су д у ж н и да му учине ту услугу, и да га пусте да оде на начин који је сам изабрао; те се тако уздржаше од даље пратње, ипак се још свеједнако један к другом повијајући под теретом плача. Једини који преосташе у пратњи беху чланови сената, Елеазар, првосвештеник, и Јошуа, наследни заповедник. Па чим стигоше до планине зване Абарим (која је врло висока, и смештена наспрам Јерихона, а која онима који се на њој нађу пружа поглед на највећи део земље канаанске), Мојсије распусти сенат. Па како пође да још једном загрли Елеазара и Јошуу, и док је још размењивао речи с њима, изненада се над њ и м заустави један облак и он ишчезе у извесном процепу, онако како је сам у светим књигама навестио, да и он као смртник без страха умире, да се људи не би усудили да кажу како је због своје узвишене врлости једноставно [без смрти] отишао Господу. 49) Мојсије је ж и в е о стотину и двадесет година, а трећину овог времена мање један месец он је био народни владар. Преминуо је последњег месеца у години, који Македонци називају Дисшрус, а ми Адар, и то првог дана у месецу. Био је човек који је све што од људи икада живљаше превазилазио у проницљивости, као и у налажењу најбољег начина примене онога што му је та проницљивост саветовала да учини. И м а о је веома благ и умилан начин говора и обраћања мноштву, а у погледу других својстава мора се истаћи његов потпуни надзор над својим страстима — то јест, уколико је он уопште имао таквих нагона у својој души, или их је пре познавао само по имену, препознајући их у другима али не и у себи самом. Био је и такав војни заповедник какав се ретко виђа, баш као и п р о р о к каквог свет никада пре није упознао и у толикој мери поуздан да се за све оно што је објављивао није могло другачије него веровати да бива изговарано гласом самог Бога. Тако га народ оплакиваше тридесет дана; и никада ниједна туга није тако дубоко ожалостила Јевреје као што је учинила смрт Мојсијева; и не само да они који су искусили његово управљање истовремено беху и људи који га довека осташе жељни, већ су и они који су касније проучавади законе што их је за собом оставио имали снажну жељу за његовом присутношћу — јер преко тих закона прибираху у целину величанствену врлину којом је располагао овај велики човек. И нека ово буде довољно казивања о начину смрти Мојсијеве.

КЊИГА ПЕТА обухвата период од четири стотине седамдесет и шест година

ОД СМРТИ МОЈСИЈЕВЕ ДО СМРТИ ИЛИЈИНЕ

ПРВО ПОГЛАВЉЕ КАКО ЈЕ ЈОШУА, З А П О В Е Д Н И К ЈЕВРЕЈА, ПОВЕО РАТ П Р О Т И В КАН А А Н И Т А , П О Б Е Д И О ИХ И ЗАТРО, И П О Т О М П О Д Е Л И О ЊИХОВУ З Е М Љ У П Л Е М Е Н И М А ИЗРАЕЛА 1) Када је Мојсије одведен од људи на већ описан начин, и када су окончане све свечаности које су пратиле његово оплакивање а туговање за њ и м било свршено, Јошуа заповеди народу да се спреми за ратни поход. Такође је одмах послао уходе преко Јерихона како би открио каквим снатама располаже п р о т и в н и к и какве су његове намере. При том је подигао логор у строгом поретку, намеравајући да што скорије пређе Јордан када за прелазак буде погодно годишње доба. Затим позва к себи вође племене Рубеновог, као и старешине племена Гадовог [и половине племена Манасијиног], будући да је другој половини овог последњег племена допуштено да се, заједно са Рубенитима и Гадитима, насели у земљи Аморићана, која је по величини била седми део земље Канаан, а затим све окупљене подсети на оно што је обећао Мојсију, те их наговараше да се — у име старања што га је Мојсије показивао за њих, не марећи при том за све оне патње што их је због њих поднео — сада, у п р а в о сада када је он мртав, и у име опште добробити, сви заједно припреме и испуне оно што су обећали. Тако он поведе педесет хиљада људи који су га пратили у брзом наступању од Абиле до Јордана, дакле путем у д у ж и н и од шездесет фурлонга. 2) Ч и м је подигао логор послане уходе се изненада вратише, током свог одсуства добро се упознавши са у к у п н и м стањем Канаанита; оно што су пре свега открили беше исход потанког осматрања положаја града Јерихона, којем су се могли одати без узнемиравања, захваљујући чему су могли разабрати који делови градских зидина баху јаки а који за одбрану непоуздани, као и које су међу капијама толико слабе да могу обезбедити поуздан улаз њиховој војсци. О н и људи које су успут срели, нису на њих обратили посебну пажњу, будући да су их сматрали само за странце који су веома радознали да запазе све на граду, те их не држаху за непријатеље. Али, када су се одморили у извесној гостионици која се налазила близу зидина, а у коју су дошли спремивши се да вечерају, те када закуска беше готова а они п о м и ш љ а л и како ће поново изићи, сазнаше да се поводом њих градом р а ш и р и о глас који је стигао и до краља — да се, наиме, у земљи налазе извесни људи који су дошли из јеврејског логора да као уходе осмотре град, те да се они налазе у крчми чија је власница извесна Рехаб — те уходе посташе веома забринуте због велике могућности да буду откривени. Краљ је, пак, са своје стране одмах послао људе по њих, нал о ж и в ш и им да их ухвате и доведу до њега, како би их могао ставити на муке и таквим испитивањем сазнати са каквим су послом дотле доспели. Ч и м је Рехаб схватила да долазе ови краљеви људи, она сакри уходе

184

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

иза ланених копрена, које су се сушиле на врху њене куће. А када краљеви гласници дођоше она, пак, рече да су код ње заиста мало пре заласка Сунца вечерали неки непознати странци, али да су отишли, при чему засигурно могу још увек бити лако ухваћени уколико представљају какву претњу за град, или сличну опасност за самог краља. Тако ови гласници беху обманути од стране ове жене, те, не п о с у м њ а в ш и ни на какву удешеност приче, пођоше својим путем не упуштајући се одвише у претресање гостионице, већ се одмах дадоше у гоњење оним путевима за које сматраху да су највероватнији п р а в ц и одласка тражених људи, а посебно оним који је водио до реке — али о гоњенима не чуше више никаквог гласа, те тако одусташе од даљих напора. А након што се пометња смирила, Рехаб позва Јевреје да сиђу, пожелевши да њихов народ што је могуће пре дође у посед Канаана, када ће бити у могућности да је награде одговарајућом надокнадом за то што их је сачувала, памтећи у какву је опасност она себе због њих довела. Јер, у случају да је била ухваћена у њиховом скривању, она и њена породица не би могли избећи језивом мучењу; због свега тога, дакле, она умоли уходе да што пре пођу натраг к својима. Уз то затражи од њих да јој се закуну да ће њу и њену породицу поштедети када једном буду освојили град и при том побили све његове становнике, као што су се заветовали да ће учинити, а о чему она није имала никакве сумње, будући да је већ била уверена у победу Јевреја преко свих оних божанских предсказања о којима је била обавештена. Тако јој уходе потврдише да јој заиста дугују захвалност за све оно што је већ за њих учинила и при том се заклеше да ће јој узвратити љубазност, и то не само р е ч и м а већ и делима. Али јој уз то дадоше и следећи савет: да када примети да ће град бити заузет, због сопствене безбедности спусти сва своја добра, и целу породицу, у крчму, па да овеси скерлетне конопе испред својих врата [или прозора], да би заповедник Јевреја могао препознати њену кућу и п о б р и н у т и се да јој не буде нанесена било каква штета. „Јер", рекоше гласници, „ми ћемо заповедника обавестити о свему што се догодило, а надасве о твоме старању да нас сачуваш. Али, уколико било ко од твоје породице страда у борби, немој за то нас кривити; ми, пак, усрдно молимо Бога у којег се заклињемо да те не у ч и н и незадовољном нама, те да о нама помислиш као о људима који су погазили своју заветне речи." Потом ови људи, када се на описан начин договорише са женом, пођоше, и то тако што им за бекство послужи уже којим се спустише низа зид, па ускоро дођоше до јеврејског логора и испричаше народу све што им се догодило при њиховом обиласку града. А Јошуа такође пренесе првосвештенику Елеазару, као и сенату, оно на шта су се уходе зарекле ж е н и по имену Рехаб, а сви они обећано п р и м и ш е на себе као сопствени завет. 3) Ипак Јошуа, главни заповедник, беше у страху због преласка Јордана, будући да је река брзо протицала због јаке струје, а није се могла прећи ни мостовима јер на том месту преко ње ови никада дотле и не беху постављени; па док он тако закључиваше да би, уколико би и покушао да подигне мост, непријатељи спречили његово довршавање, а од сплавова Јевреји такође немаху ниједнога — њему се обрати Бог с обећањем да

КЊИГАПРВА

185

ће Он уредити реку тако да преко ње прелазак буде могућ, и то тако што ће повући највећи део њених вода. И тако Јошуа, после два дана, заповеди војсци и целом народу да пређе преко на следећи начин: — Пре свих пођоше свештеници, носећи са собом ковчег завета; за њима су ишли Левити носећи табернакул са свим оним светим сасудима који су припадали обреду жртвоприношења; потом је следило целокупно народно мноштво, сређено по племенима, са женама и децом у средини, због тога што се бојаху да ће ови бити повучени и однесени матицом. Али чим су свештеници први закорачили у реку она се изненада показа прегазивом, будући да се водена матица уздржа у дубини а нагомилани се песак показа на дну, због чега струја не беше нитм толико јака нити превише брза да би могла односити својом сопственом силом; тако сви пређоше реку без икакве бојазни, будући да препознаше да се она налази у п р а в о у онаквом стању у каквом је Бог обећао да ће је за њих довести; но свештеници и даље стајаху у средини реке, чекајући да цели народ прође и безбедно се домогне обале; а када сви срећно пређоше, свештеници и сами кретоше изван корита, допустивши струји да потече слободно како је навикла. Сходно томе, река се, чим Јевреји из ње изиђоше, намах поново подиже, достижући своју претходну величину. 4) Јевреји потом напредоваху педесет фурлонга, те подигоше логор на удаљености десет фурлонга од Јерихона. Ту Јошуа подиже олтар од каменова што су их старешине свих племена, на заповест пророка, извадили из речних дубина, како би касније били подсетници на раздвајање водене матице те реке, и служили за понуду ж р т а в а Богу. На том месту они, дакле, прославише прелазак, а у околини нађоше велики број ствари које су дотле прижељкивали: јер пожњеше затечено ж и т о Канаанита, које тада беше управо дозрело, и узеше друга остављена добра као ратни плен; то беше у прави час, јер им се тада догоди да њихова дотадашња храна, коју су називали мана, и којом су се хранили четрдесет година, први пут заказа. 5) Будући да их за време док су Израелити све ово ч и н и л и Канаанити не нападоше, већ остадоше м и р н и унутар зидина свог града, Јошуа се одлучи да започне опсаду. Те тако првог дана празновања [преласка] свештеници пронесоше ковчег завета, са извесним бројем н а о р у ж а н и х људи као чуварима. Ови свештеници пођоше напред, дувајући у својих седам труба и закдињући војску да се покаже храбром, па затим кретоше уоколо града, праћени сенатом; и након што свештеници дунуше у трубе, задрж а в ш и се засад искључиво на томе, они се вратише у логор. А када ово исто поновише још шест наредних дана, седмога дана Јошуа окупи сву војску и остатак народа, те им изговори следеће добре обавести: да ће град тога дана бити заузет стога што ће се сам Бог постарати да им га управо тог дана додели, захваљујући рушењу зидова до којег ће доћи без икаквог њиховог труда. Он им, међутим, наложи да усмрте свакога кога се домогну, те да се н и п о ш т о не уздржавају од убијања њихових непријатеља, било због умора или из сажаљења, али и да се не одају грабежи, јер ће тиме бити одвраћени од гоњења непријатеља док ови буду бежали; рече им и да при том такође убијају и животиње, али свеједнако не узимајући ништа за

186

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

своју личну корист. Он им такође заповеди да сви заједно донесу све оно што буде освојено од сребра и злата, како би ово могло бити издвојено као принос првородних плодова Богу ради Његовог величанственог подвига, будући да ће та блага бити понесена из града којег су првог преузели. Од свих људи, међутим, у ж и в о т у треба да оставе само Рехаб и њене рођаке, због завета којим су се тој ж е н и заклеле уходе. 6) Након што ово изговори, Јошуа постави војску у борбени поредак, довевши је наспрам града; те тако они опет обиђоше около његових зидина, са ковчегом завета који иђаше испред њих, док свештеници подстрекиваху људе да буду ревносни у борби; па када укруг прођоше око града седам пута, и још на кратко застадоше, зид градски сам од себе поче падати, а да нри том никакво ратно оруђе, нити иједна друга сила, не беше п р о т и в њега примењена од стране Јевреја. 7) Тако они уђоше у Јерихон и посекоше све људе које су тамо затекли, док ови бејаху препаднути изненађујућим урушавањем зидина, због чега њихова храброст намах постаде бескорисна а они сами не беху више кадри да се бране; тако су побијени, оставши закланих грла, неки на улицама а други затечени у њиховим кућама; и нико им не понуди помоћ, те тако пострадаше сви, чак и жене и деца; а град беше испуњен м р т в и м телима, и нико не успе побећи. Јевреји потом такође спалише цели град и земљу око њега, а у ж и в о т у оставише само Рехаб и њену породицу, који су успели у м а ћ и у крчму. А када ову ж е н у доведоше до њега, Јошуа јој потврди да њој дугују захвалност за очување ж и в о т а ухода, и уз то рече како он неће допустити себи да иза ње заостане у добротворству, после чега је одмах дарива комадом земље, а и надаље је према њој гајио велико уважавање. 8) Уколико је иједан део града дотле избегао ватри, сада га Јошуа разори до темеља. Затим јавно огласи клетву^^ п р о т и в његових становника, и против сваког ко икада буде желео да га поново изгради; а учинак клетве требало је да буде тај да онај који покуша зидање одмах по утемељењу његових зидова буде лишен најстаријег сина, и да, након што га доврши, такође остане и без најмлађег мушког наследника. Али о ономе што се потом овде догодило говорићемо касније. 9) Након разарања у граду нађоше огромне количине сребра и злата, а поред ових и бакра, и све то сакупише изван града након што овај беше разорен, и нико од војника не п р е к р ш и заветну реч, нити ишта покра за своју личну корист. И тако све што беше отето Јошуа предаде свештеницима, да буде положено у њихове ризнице. И тако пострада Јерихон. 10) Али међу њ и м а беше извесни Ахар, син [Хармије, сина] Зебедије, из племена Јудиног, који пронађе краљевску одежду у целости изаткану од злата, као и комад злата који је тежио две стотине шекела; и — помишљајући да је веома неправедно да те трофеје што их је нашао ризикујући ж и в о т сада мора вратити и понудити Богу који за њима нема потребе, док он, пак, који их одиста жели мора п о ћ и без њих — он и ископа дубоки јарак у своме шатору, и положи благо унутра, претпостављајући да га неће сакрити само од својих сабораца, већ такође и од Бога.

КЊИГАПЕТА

187

11) Место где је Јошуа подигао логор називало се Галгал, што означава слободу, јер све откад пређоше Јордан, они себе гледаху као ослобођене од страдања која поднеше под Египћанима и у пустињи. 12) Неколико дана након пропасти која је задесила Јерихон, Јошуа посла три хиљаде наоружаних људи да заузму Аи, град смештен на гори изнад Јерихона. Али, бивајући на н и ш а н у људима из Аија, они беху одбијени и изгубише тридесет шест својих људи. Када је вест о овоме стигла Израелићанима, у ч и н и их веома т у ж н и м и крајње неутешним, не толико због односа у којима су били са изгинулим људима — иако су ти који беху нобијени сви били ваљани, и људи који су надасве заслуживали уважавање — колико због очајања до које их овај догађај доведе. Јер, они су, наиме, поверовали да су заправо већ запосели земљу, те да увек могу враћати војску из борби без губитка, као што им је Бог претходно обећао, а сада неочекивано видеше како се њихови непријатељи осмелише успехом. Тако они навукоше саргију преко одеће, и наставише са оплакивањем и јадиковањем читавог дана, ни најмање не осећајући потребу за храном, одиста тешко п р и м и в ш и к срцу оно што се догодило. 13) Када Јошуа виде војску тако силно погођену, уз то и обузету злим слутњама у погледу целог похода, он се окористи присношћу с Богом, коме рече: „Нисмо дошли овако далеко ни због какве наше властите наглости, иако сматрасмо себе кадрим да покоримо ову земљу н а ш и м властитим оружјем, већ подстакнути Мојсијем, Твојим слугом у овоме циљу, због тога што нам Ти преко многих знакова обећа да ћ е ш нам ову земљу дати у посед, и да ћеш нашу војску увек учинити надмоћном над н а ш и м непријатељима, те да ће нас, сходно томе, успех увек пратити јер је у складу с Твојим обећањима; али стога што смо сада неочекивано осујећени, и зато што изгубисмо известан број наших војника, ми смо тиме ожалошћени, те се нађосмо у страху да оно што си нам Ти обећао, а Мојсије прорекао, не зависи од нас. И још нас више муче очекивања од будућности, стога што се сретосмо са таквом пропашћу при нашем првом покушају, Али нас Ти, о Господе, ослободи ових сумњи, јер си Ти кадар да нађеш лек за ову пометеност, дарујући нам победу која ће уједно одагнати жалост у којој се тренутно обресмо, и спречити наше неповерење у оно што у будућности има доћи." 14) Оваква заузимања Јошуа упути Богу, говорећи тако док, као беспомоћан, лежаше ничице, на шта му Бог одговори да би требало да се најпре усправи и очисти свој дух од примисли које су у њега ушле; јер су, рече, „неке ствари које су ми посвећене безочно од мене украдене", те да је то разлог због којег им се догодио пораз. Па га упути да ће се, када потраже и казне увредитеља, Он постарати да задобију победу над њиховим непријатељима. О в о Јошуа одмах пренесе народу; и п о з в а в ш и првосвештеника Елеазара и људе од утицаја, он баци коцке за свако племе посебно. А када коцка показа да је ово злодело п о ч и н и о један из племена Јудиног, Јошуа поново понуди коцку неколицини породица које том племену припадаху, чиме се разоткри истина да то злодело припада п о р о д и ц и Захаровој; а када испитивање беше спроведено од човека до човека, они ух-

188

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ватише Ахара који, након што га Бог доведе до ужасне невоље, није могао да порекне чињеницу. Тако он признаде крађу и донесе оно што је узео у средиште окупљених, после чега одмах беше погубљен, те тако не постиже ништа друго до да буде сахрањен по н о ћ и и на сраман начин, а такво што и беше примерено осуђеном злочинцу. 15) Након што је тако спрао грех с људства, Јошуа их поведе против Аија; па залегавши током н о ћ и у бусију око града, он нападе непријатеље чим свану; али, будући да су се ови због своје пређашње победе накупили срчаности п р о т и в Израелита, Јошуа учини тако да поверују како се Јевреји повлаче, те их на тај начин извуче далеко изван града, будући да су Канаанити с презрењем веровали да се све догађа као у претходној борби и да они одиста гоне своје непријатеље; али Јошуа изненада заповеди својој војсци да се окрене и постави се наспрам противника. Затим даде знак онима који су дотле лежали у заседи, п о з в а в ш и тако и њих у борбу, те на тај начин они изненадно провалише у град у којем остатак становништва беше посве збуњен, јер се затекоше на зидинама док осматраше шта ће се догодити са онима који су напустили град. Тако тај део Јошуине војске заузе утврду и посече све које су затекли, а сам Јошуа натера оне који су га гонили на блиску борбу у којој их разби, те ови почеше бежати према граду; али када већ беху догнани до града, верујући да их ту неће м о ћ и досегнути, чим схватише да је овај заузет и спаљен заједно са њиховим женама и децом, почеше распршено лутати по пољу, не бивајући више кадри да се одбране, јер нису и м а л и никога ко би их у томе подржао. Пошто ова пропаст људи Аија беше довршена иза њих остаде велики број деце, жена и служинчади, као и огромна количина покућства. Јевреји присвојише још и многа стада разне стоке, као и велику суму новца, јер то беше богат крај. А када се Јошуа врати у Галгал, он све што је отето раздели међу војницима. 16) Али када Гибеонити, који су ж и в е л и у близини Јерусалима, видеше каква је беда снашла становнике Јерихона и оне из Аија, па, увидевши да и њих у најскорије време чека исто ужасно страдање, нађоше да је бескорисно да траже милосрђе од онога који је повео рат чији је исход морао бити потпуно уништење народа Канаана; већ они позваше људе Цефираха и Кирјатјерима, који беху њихови суседи, да са њима направе савез, рек а в ш и им да нико од њих неће м о ћ и да избегне опасности у којој се сви заједно налазе уколико их Израелити предухитре и пођу на њих. Па када их тако наговорише, и ови се р е ш и ш е да узнастоје да избегну снаге Израелита. Сходно томе, они заједно и према договору послаше изасланике Јошуи како би с њ и м успоставили пријатељски савез, а ови изасланици беху они међу грађанима који за такву мисију беху најдоказанији и најспособнији да учине оно што је најбоље за све. О в и изасланици, међутим, нађоше да је одвише опасно да признају да су Канаанити, уверени како ће само уз помоћ извесног лукавстсва успети да избегну опасност — говорећи, наиме, како немају никакве везе са Канаанитима, већ да пребивају на великој удаљености од њих; и још додајући како су п р е ш л и дуг пут и дошли издалека због угледа којег је Јошуа стекао својом врлином. Па када

КЊИГАПЕТА

189

се тако и догоди, они као знак истинитости изговореног показаше одећу у којој беху, јер ова, рекоше, беше нова када су пошли, али од дужине пута постаде веома похабана — док је истина била да су они понели поцепану одећу за такав случај при којем би Јошуу морали уверавати у своје речи. Тако они стадоше усред јеврејског мноштва и изјавише да су послани од стране народа Гибеона и околних градова, који сви беху веома удаљени од земље у којој се сада нађоше, како би направили пријатељски савез са њима, и то под условима који беху уобичајени међу њиховим прецима; јер када схватише да је, по милости Божијој и Њ е г о в о м дару Јеврејима, овима удељено поседовање земље Канаана, изасланици рекоше да им је због тога веома драго, те да желе да буду признати у број њихових грађана. Тако су говорили изасланици, те, показујући знаке свога дугог путовања, замолише Јевреје да пристану па склапање пријатељског савеза с њима. Сходно томе, Јошуа, који поверова у то што рекоше — да не припадају народу Канаанита — ступи у понуђепи савез, а првосвештеник Елеазар се, заједно са сенатом, закле да ће их уважавати као пријатеље и савезнике, те да неће покушати н и ш т а што би било неправично према њима; поврх свега, и остало људство се сагласи са заветима које дадоше дошљацима. Тако ови људи, добивши преваром оно што су желели, пођоше кући; али када Јошуа поведе војску до земље у подножју планина тог дела Канаана, он најзад увиде да Гибеонити пребивају недалеко од Јерусалима, и да припадају лози Канаанита; те он посла по њихове владаре и прекори их због преваре којој су га изложили; али се ови у прилог свом понашању позваше на то како нису имали другог начина да се спасу до тог, те да су стога били присиљени да прибегну варци. Чувши то, Јошуа позва Елеазара и сенат, који су сматрали да је п р а в и ч н о да од ових људи направе заједничке слуге, али да не крше завет којег су им дали; па затим владарима наложише да се по томе равнају. И такав, дакле, беше начин што га ови људи смислише како би нашли безбедност и сигурност испред пропасти која већ беше спремна да се на њих обори. 17) Краљ Јерусалима, међутим, п р и м и к срцу то што су Гибеонити пребегли Јошуи; стога он, напротив, сад позва краљеве суседних народа да се удруже и пођу у рат п р о т и в Јевреја. Када Гибеонити видеше ове краљеве, којих беше четири, поред јерусалимског краља, и схватише да су ови подигли логор покрај једног извора недалеко од њиховог града, при том, по свему судећи, решени да га опсаде, они позваше Јошуу у помоћ; јер такав беше њихов положај: будући да су очекивали да ће бити у н и ш т е н и од стране ових Канаанита, они претпоставише да — због склопљеног пријатељског савеза са Јеврејима — могу бити спасени од стране оних који су дошли да униште Канааните. И заиста, Јошуа похита са свом својом војском у помоћ, те се, марширајући ноћ и дан, паједном појави пред непријатељима управо у часу када су они затварали опсаду; па када их у борби порази, он их поче јурити, гонећи их низ обронке планина. То место беше звано В е т - О р о н , а Јошуа ту такође препозна да је Бог уз њега, јер се овај огласи муњама и грмљавином, као и пљуском који беше обилнији него обично. Поврх тога, догоди се да дан беше продужен како ноћ

190

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

не би одвише брзо дошла, те да буде сметња ревности са којом су Јевреји гонили своје непријатеље; а ово трајаше толико да Јошуа ухвати краљеве, који се беху сакрили у једној пећини у Македаху, и потом их погуби. Да је овај дан тако био продужен, те да је трајао дуже но обично, казано је у књигама ноложеним у Храму. 18) Након што су тако у н и ш т е н и краљеви са којима је заратио а који су желели да казне Гибеоните, Јошуа се поново врати у нланинске делове Канаана; а када начини велики покољ међу т а м о ш њ и м живљем и задоби велики плен, повуче се у логор у Галгалу. Због свега учињеног крете велики глас међу суседним народима о храбрости Јевреја, а они који чуше колики је број људи већ уништен силно се уплашише. Те се тако краљеви који су пребивали на гори Либану, а који беху Канаанити, и они Канаанити насељени у равници, скупа са савезницима из земље Филистинаца, удружише и подигоше логор у Бероту, граду у горњој Галилеји, недалеко од Кадеша, који се и сам налази у Галилеји. Број ове војске износио је три стотине хиљада оклопљених пешака и десет хиљада коњаника, као и двадесет хиљада бојних кола. Оволико м н о ш т в о непријатеља застраши једнако Јошуу и све Израелите, те они, уместо да буду испуњени надама у нови успех, беху празноверно уплашени, затечени нод притиском изненадног ужаса. Али их Бог прекоре због тог страха у којем се нађоше, те их упита да ли им је потребна већа помоћ од оне коју им Он може пружити, истовремено им обећавши да ће савладати непријатеље; при том им изда и непосредну заповест да онеспособе коње непријатеља и запале њихова бојна кола. Од ових се обећања Јошуа испуни храброшћу и реши се да изненада пође на непријатеље, па се након пет дана м а р ш и р а њ а појави пред њ и м а и ступи у тако страховиту битку да они који су о њој чули нису могли поверовати у број побијених људи. Јошуа је поново предузео и гоњење пораженог противника, и тако у н и ш т и о читаву непријатељску војску с изузетком неколико преживелих, а сви су њихови краљеви пали у борби. Покољ беше такав да док су узалуд трагали за новим људима које би убијали, а Јошуа покла и њихове коње и спали њихова кола, те прође целом земљом без икаквог даљег отпора, јер се више нико није усуђивао да ступи п р о т и в њега у борбу. А он је п р о д у ж и о даље са освајањима, опсађујући градове и убијајући сваког на кога би наишао. 19) Тако је прошла и пета година, и не беше више ниједног Канаанита да је преостао, осим оних који су се повукди у утврђена места најснажнијег отпора. Зато је Јошуа померио логор до планинског дела земље и сместио табернакул у граду Силоху, јер се овај чинио за то прикладним због лепоте свог положаја, све док им њихови послови не буду допустили да изграде храм. Одатле је Јошуа пошао до Сихема, заједно са свеколиким народом, и подигао олтар на месту на које је Мојсије претходно упутио. Затим је поделио војску и једну њену половину сместио на планини Гаризин, а другу на планини Ебал на којој се и налазио олтар, а ту је такође задржао и Левите, као и свештенике. А након што су принели ж р т в е и огласили [благослове и] клетве, те их оставили урезане на олтару, они се вратише у Силох.

КЊИГАПЕТА

191

20) Али сада Јошуа већ беше стар, и уочаваше како најтврђи градови Канаанита неће бити лако заноседнути, не само стога што су ови заузимали неосвојиве положаје, већ и због снаге самих зидина који беху подигнути свуда около градова; укратко, природни положај терена био је такав да је онемогућавао опсаду и морао непријатеље довести до безнађа у погледу њиховог освајања. Јер, како су Канаанити благовремено сазнали да су Израелити пошли из Египта како би њих уништили, они су све то време провели у ојачавању својих градова. Због тога Јошуа сазва народ у сабор на планини Силох; а када људи дођоше са великом ж у р б о м и ревношћу, он им указа на то какве су све велике успехе задобили и каква су славна дела већ учињена, таква да су одиста достојна Бога који им је све то омогућио, као што су и вредна врлине закона које су они следили. Такође им скрете пажњу на то да су савладали тридесет једног краља који се усудио да против њих ступи у борбу, те да је свака војска, ма колико велика била и ма колико се уздала у своју снагу, која је ушла у борбу п р о т и в њих, била потпуно уништена, тако да, све у свему, није више преостало много од наследника тих поражених непријатеља. А што се тиче градова, иако су неки од њих заузети, ипак ће морати освојити и друге, али ће за то бити потребни дуже време и исцрнљујуће онсаде, једнако због снаге њихових зидина и због поверења што га због те снаге браниоци имају у себе. Узевши све у обзир, Јошуа беше мишљења да је разумно да она племена која су са њ и м а кренула дошавши с оне стране Јордана, и која су узела учешћа у свим дотад поднесеним опасностима, јер сви међусобно беху рођацима, сада могу бити распуштена и људи послани домовима, п р и м и в ш и захвалност за сав труд што су га поднели скупа са остатком јеврејског народа. Осим тога, Јошуа је сматрао да је упутно послати по једног човека од сваког племена — и то таквог који би располагао осведочењем своје ванредне врлине — који ће верно премерити земљу, и без икаквих злоупотреба или варања обавестити остале о њеној стварној величини. 21) Након што је овако говорио, Јошуа нађе да окупљено мноштво уважава и потврђује његове предлоге. Тако он посла људе да премере њихову земљу, а с њ и м а посла и неколицину геометара, који се нису могли лако преварити у погледу истине о њеној величини, захваљујући њиховој великој вештини у том знању. Јошуа им такође даде у задатак и да процене који је то део земље који је најплоднији, а који није толико добар — јер је таква природа земље Канаан, где се могу видети велике равнице, такве које су ванредно погодне за обделавање, и које се, упоређене с осталим деловима земље, могу држати прекомерно плодним; али, уколико би биле упоређене са пољима око Јерихона, као и са онима која припадају Јерусалиму, изгледале би као посве безвредне. Па иако се испостављало да ови људи имају веома мало овакве врсте земље, а да је остатак углавном планинског састава, ипак ови последњи не заостајаху много за осталима због њихове велике крепкости и лепоте. Због ових разлога Јошуа сматраше да би земља требало да племенима буде раздељена према процени вредности њених својстава, а не по величини, будући да се често дешава да једна акра одређене врсте земљишта вреди колико хиљаду акри неке друге

192

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

врсте. Тако људи који беху послати с овим задатком, а којих беше десеторица, пропутоваше целом земљом, и направише процену њених делова, и после седам месеци дођоше до Јошуе у Силох, где су Јевреји подигли табернакул. 22) Тако Јошуа узе крај себе Елеазара и сенат, а са њ и м а и старешине племена, па расподели земљу на девет племена и још половину нлемена Манасијиног, водећи рачуна да пространост делова буде у складу са вел и ч и н о м сваког племена. И тако, када бацише коцке, Јуди припаде горњи део Јудеје, досежући све до Јерусалима, а ш и р и н о м до језера Содом. Осим тога, у коцки овог племена беху и градови Акарон и Газа. Коцка Симеонова, који беше други, укључивала је део Идумеје која се граничи са Египтом и Арабијом. Што се тиче Венијамита, њихова коцка паде тако да им припаде земља која је д у ж и н о м сезала од реке Јордана до мора, али ширином беше ограничена Јерусалимом и Бетелом; тако је ова коцка додељивала најужу земљу, а због њене вредности, јер је укључивала у себе Јерихон и Јерусалим. Племе Ефраимово коцком доби земљу која је у д у ж и н у сезала од реке Јордана до Гезера, али у ш и р и н у све од Бетела па до Велике равнице. Половина племена Манасијиног доби земљу од Јордана до града Дора, али у ш и р и н у досезаше до града Бехема, који се данас зове Скитополис. После ових на ред је дошло племе Исахарово, чијој земљи граница у д у ж и н у беше гора Кармел и река, а у ш и р и н у гора Тавор. Земља племена Завулоновог укључивала је простор који се протезаше све до Генисаретског језера, и којем припадаху Кармел и море. Племе Асерово добило је део који се називао Долином, јер он долински и беше, као и сав онај део земље који лежи наспрам Сидона; град Арк, који се још назива и Актипус, такође је припао Асеру. Н е ф т а л и т и добише најисточнији део, све до града Дамаска и Горње Галилеје, према гори Либан и изворима Јордана који истичу из те планине; то јест, све до оног дела чије границе припадају граду Арку. Земља која је припала Данитима укључивала је онај део Долине који је гледао према страни Сунчевог заласка, и беше омеђена Азотусом и Дором; такође су добили и целу Јамнију и Гат, почевши од Екрона па до оне планине где почиње посед племена Јудиног. 23) На овај је начин Јошуа поделио шест народа који носе имена синова Канаана, заједно са њиховом [негдашњом] земљом, да буду запоседнуте од стране девет и по јеврејских племена; Мојсије је, пак, већ расноделио земљу Аморићана, који су и сами такође названи по имену једног од синова Канаанових, на два и но племена, као што смо раније показали. Али делови око Сидона, као и они који су припадали Аркитима, Аматитима и Арадијанима, још не беху у њиховом пуном располагању. 24) Али је сада Јошуа био спречен својим годинама да доврши оно што је намеравао (а они који су га наследили у управљању мало су бринули о ономе што је опште добро); тако он заповеди сваком племену да не оставе у жиБоту ниједног од расе Канаанита у земљи коју су деобом добили у посед, јер их је Мојсије унапред уверио да је то услов да могу мирно почивати у благостању, као и да њихова властита сигурност и држање закона у потпуности зависе од тог услова — нестанка Канаапита. Поред свега.

КЊИГА ПЕТА

193

Јошуа им наложи да дају тридесет осам градова Левитима, будући да су ови већ добили десет градова у земљи Аморићана; а три од ових он прописа за оне који беже од освете, како би се у њима могли безбедно настанити; јер Јошуа беше веома обзиран да не буде ништа неиспуњено од онога што им је Мојсије заповедио. Ови градови, дакле, беху: од племена Јудиног, Хеброн; од племена Ефраимовог, Сихем; и од племена Нефталија, Кадеш, који се налази у горњој Галилеји. Такође је и разделио оно што је од плена још увек остало нерасподељено, а тога беше веома много; због тога они имаху приливе великих богатстава, како сва племена заједно, тако и свако понаособ, а која се састојаху од злата, одеће и покућства, поред мноштва грла стоке, чији се број не може ни утврдити. 25) Када је све ово окончано, Јошуа сазва читаву војску, те овако прозбори војницима оних племена која беху насељена с друге стране Јордана — јер је од ових било педесет хиљада својеручно наоружаних људи који су пошли у рат заједно са осталима: „Будући да нам је Бог, који је Отац и Господар јеврејског народа, сада дао ову земљу у посед и обећао нам да ћемо је заувек уживати као своју властиту, и будући да сте ви по Његовој заповести са готовошћу понудили своју помоћ када год нам је она била потребна — сматрам да је правично да сада, када су све тешкоће окончане, вама буде допуштено да уживате у доколици, те да бисмо се ми огрешили 0 вашу предану помоћ када бисмо је даље продужавали; дакле, уколико ми икада будемо поново имали потребе за њоме, можемо је спремну добити у свакој будућој нужди, те вас сада више нећемо оптерећивати даљим испомагањем у садашњим околностима. Зато вам ми, дакле, узвраћамо захвалношћу за учешће у свим опасности које сте п р о ш л и с нама, и ту захвалност не чувамо само за ову прилику, већ ћемо увек према вама бити тако расположени. Јер је свакако добро памтити своје пријатеље, и чувати у сећању какве смо користи од њих имали; памтићемо како сте због нас одложили у ж и в а њ е у својој властитој срећи, и старали се за оно што смо сада, по вољи Божијој, задобили, док ви бејасте решени да не уживате у вашем властитом напредовању све док нам понуда ваше помоћи буде била потребна. Ипак, и ви сте, удружујући своје напоре с нашима, задобили велика богатства, и кући односите много плена, злата и сребра, али и, што је много важније од свега, нашу добронамерност према вама, и мисли спремне да вам узврате и надокнаде за вашу љубазност према нама, у ма којем случају да вам устребамо; јер ви нисте пропустили ниједну ствар коју је Мојсије раније од вас затражио, нити сте његове жеље пренебрегли стога што је он преминуо и од вас отишао, тако да уистину нема ничега што би умањило ту захвалност коју вам по свему дугујемо. Стога вас сада отпуштамо да радосно уживате у своме властитом наслеђу, и молимо вас да сматрате да нема постављених граница које могу сузити присност односа који постоје између нас, те да никада не помислите, зато што је једна река уметнута између нас, да сте ви нека друга раса од нас, и да нисте Јевреји. Јер ми смо сви потомци Аврамови, једнако ми који ж и в и м о овде, и ви који сте се тамо настанили. И исти је Бог који је у свет довео ваше и наше очеве, исти је Бог о чијем се исправном начину

194

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

обожавања и облику управљања старамо, а које нам је он заповедио а ми их се б р и ж љ и в о држимо. Стога, уколико ви будете продужили штовање ових закона, Бог ће се такође показати милосрдним и вашим помагачем; али уколико почнете опонашати друге народе, и одрекнете се ових закона, Бог ће изопштити ваша племена." Након што Јошуа ово изговори, те их све поздрави, како једног по једног старешину тако и читаво људство, он сам остаде ту где бејаше и пре, али његови људи почеше пратити ова племена на њиховом путовању, и то не без суза у очима, јер они заиста једва да се могаху одвојити једни од других. 26) Када племе Рубеново и оно Гадово, заједно са многим Менашитима који су их следили, пређоше реку, они подигоше олтар на обалама Јордана, као споменик потомству и знак њихове везе са онима који су настањени с друге стране. Али када они који осташе да ж и в е с ове стране чуше да су они које су са захвалношћу отпустили подигли олтар, а при том не чуше са каквом су намером они то учинили, већ претпоставише да је реч о некој новотарији којом се уводе туђи богови, ови који су остали не беху склони да у то посумњају; већ, сматрајући да је такав клеветнички извештај — према којем је олтар подигнут ради обожавања туђих богова — веродостојан, они се намах наоружаше, решени да се освете онима који су олтар подигли; и већ беху спремну да пређу реку и одмах казне отпадничка племена због подривања закона њихове земље, јер више не помишљаху да је умесно посматрати ове с обзиром на њихову љубазност или постојаност о којима су дали доказа, већ искључиво с о б з и р о м на вољу Божију и начин на који Он жели да буде обожаван; те се тако ови људи опремише за рат. Али их Јошуа, првосвештеник Елеазар и сенат задржаше и наговорише да најпре испитају речи које говоре о намери прекоречних племена, те да тек пошто утврде да су те намере можда одиста зле, продуже са припремама и ступе у рат против њих. Сходно томе, они као изасланике послаше Финеса, Елеазаровог сина, и још десеторицу људи који беху цењени међу Јеврејима, да од ових племена сазнају шта су то имали на уму када, прешавши реку, подигоше олтар на њеној обали. И заиста, чим изасланици пређоше реку и дођоше до племена у крету, окупи се сабор, у којем Финес устаде и рече да је увреда за коју су ови оптужени одвише гнусна да би била кажњена само речима, или њиховим обећањем да ће се у будућности поправити; па ипак, он рече да девет и по племена с оне стране Јордана ипак нису на одвратност прекршаја гледали као на разлог прибегавању оружју и машању за битком као начином њиховог тренутног кажњавања, већ да су, због минуле љубазности њихових рођака с ове стране, и вероватноће да се они могу поправити, изабрали овај начин слања изасланика „... како бисмо, сазнавши истините разлоге коЈи вас покренуше да подигнете овај олтар, могли спречити да пренаглимо са о р у ж а н и м нападом уколико се покаже да сте олтар направили из правичних побуда, или да бисмо вас с пуним оправдањем казнили уколико се оптужба покаже истинитом. Јер ми тешко да можемо претпоставити да бисте ви — који сте упознати са вољом Божијом и који бејасте послушн и ц и ових закона што их је Он сам нама свима дао — да бисте сада, када

КЊИГА ПЕТА

195

се одвојисте од нас и пођосте до сопствене тековине коју сте, кроз милост Божију и провиђење што га је упутио к вама, задобили коцком, могли Њега заборавити и оставити онај олтар и ковчег завета који су само нама својствени, па увести стране богове и опонапгати порочне обреде Канаанита. Ово би ипак могао бити опростив злочин уколико се сада покајете и не продужите у својој махнитости, већ одате дужно поштовање законима ваше земље и увек их држите на уму; али уколико истрајете у в а ш и м греховима ми нећемо бити невољни да учинимо потребне напоре да заштитимо наше законе, већ ћемо прећи Јордан и одбранити их, а са њима и Бога, сматрајући вас за људе који се ни у чему не разликују од Канаанита и које ћемо у н и ш т и т и као што смо и њих уништили. Јер, немојте замишљати да сте, о т и ш а в ш и преко реке, у исти мах отишли и изван досега силе Божије. Свуда сте и увек на месту које Њ е м у припада и није могуће прећи преко Његове м о ћ и и казне којом ће достићи људе. Али ако мислите да ће ваше насељавање овде представљати ма какву сметњу вашем одношају са оним што је добро, ништа нас не може спречити да поново са вама поделимо земљу и оставимо ову стару да служи само напасању оваца. Дакле, добро ћете учинити уколико се вратите својим обавезама и оставите се нових прекршаја, а ми вас преклињемо в а ш о м децом и женама — немојте нас присиљавати да вас казнимо. Равнајте се, дакле по овим речима размишљајући о поводу овог нашег окупљања, схватајући да је овде у питању ваша властита безбедност, као и безбедност оних који су вам најдражи, те поверујте како је за вас боље да будете покорени речима него да продужите у вашој намери и зато искусите дела и рат." 27) Када Финес ово изговори, окупљене старешине, као и цели народ, почеше се бранити због онога за шта су неправично оптужени. Те тако рекоше да нити би икада напустили однос који имају са осталим Јеврејима, нити би подигли олтар туђим боговима; рекоше да они све што имају дугују једном и истом Богу са свима Јеврејима, и да имају само онај бронзани олтар који почива пред Б о ж и ј и м табернакулом свих Јевреја, на којем ће и они нудити своје жртве; а што се тиче олтара којег су подигли, а због којег су тако осумњичени, он уопште и није подигнут у сврху обожавања, „већ да би заувек могао бити знак и споменик наших веза с вама, као и неопходно упозорење нама самима да се владамо мудро, п р о д у ж и в ш и са поштовањем закона наше земље, н и п о ш т о их, дакле, не намеравајући да прекршимо, као што ви сумњате. Па нека Бог буде н а ш и м веродостојним сведоком да је само то што рекосмо разлог нашем дизању олтара. Због тога вас молимо да имате боље мишљење о нама, те да нам не приписујете такву ствар због које би сваки од потомства Аврамовог завредео само пропаст, то јест покушај да се уведу нови обреда, такви који се разликују од наших установљених светих служби." 28) Након што они тако одговорише, а Финес их због тога похвали, овај се врати Јошуи и пред људима објасни какав је одговор добио. Јошуа беше веома задовољан тиме што не имаде разлога да људе поставља у борбени поредак, нити да их води да проливају крв водећи рат п р о т и в људи њиховог властитог соја; те, сходно томе, он понуди ж р т в е захвал-

196

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

нице Богу због таквог исхода. Одмах потом Јошуа распусти тај велики скуп и људе разасла према њиховим властитим одскорашњим стаништима, док он сам остаде да ж и в и у Сихему. Али двадесет година након ових последњих догађаја, када већ беше веома стар, оп позва на окупљање највеће достојанственике, такве који су располагали великим угледом и утицајем, из неколико градова, као и сенат и уз њих што је већи број обичних људи. А када сви они дођоше, он их подсети свега онога што им је Бог уделио, а што се не може другачије назвати до безмерним, будући да из крајње понижавајућег положаја беху унапређени до тако високог ступња славе и изобиља којег сада уживају; затим их замоли да непрестано мотре на намере Бога који беше тако благ према њима, рекавши уз то и да ће Господ своју наклоност п р о д у ж и т и само у случају њихове побожности, а да је за њега, Јошуу, исправно да им сада, када се спрема да напусти живот, остави такав савет. Па напослетку затражи да у сећању чувају ову његову молбу. 29) Тако Јошуа премину након што ово изговори, п р о ж и в е в ш и стотину десет година, од којих је четрдесет ж и в е о с Мојсијем, учећи уз законодавца оно што ће касније бити од користи како свима тако и њему самоме. Он бејаше заповедником Јевреја током двадесет пет година које наступише после Мојсијеве смрти. Био је човек који није морао т р а ж и т и ни мудрости ни говорничке вештине да би пренео своје намере људима, будући веома истакнут у обема овим људским моћима. Располагао је великом племенитошћу у свим поступцима, као и храброшћу у опасностима, и беше веома брижан у обезбеђивању мира међу људима, показујући велику врлину у свим временима. Сахрањен је у граду Тимнабу, у племену Ефраимовом^". Негде у исто време преминуо је и првосвештеник Елеазар, остављајући то свето звање своме сину Финесу. Његов споменик, као и гробница, налазе се у граду Габати.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ, Н А К О Н С М Р Т И Њ И Х О В О Г З А П О В Е Д Н И К А ЈОШУЕ, ЈЕВРЕЈИ П Р Е К Р Ш И Л И З А К О Н Е СВОЈЕ З Е М Љ Е И И С К У С И Л И ВЕЛИКЕ НЕСРЕЋЕ; А КАДА СЕ ПОДИГЛА ПОБУНА, ПЛЕМЕ ВЕНИЈАМИН О В О БЕШЕ У Н И Ш Т Е Н О , ИЗУЗЕВ С А М О ШЕСТ С Т О Т И Н А ЉУДИ 1) После смрти Јошуе и Елеазара Финес прорече да према Божијој вољи треба да повере управљање племену Јудином, и да то племе треба да у н и ш т и расу Канаанита; ово Финес прорече јер народ беше забринут да сазна Божију вољу. Племе Јудино у овом свом послању узе као помоћ племе Симеоново, али под тим условом да када буду истребљени они који су као даваоци данка потчињени племену Јудином, такође исто буде урађено и са онима п о т ч и њ е н и м племену Сименовом. 2) Послови Канаанита, међутим, беху тада у процвату, и они са великом војском очекиваху Израелите у граду Безеку, предавши власт у руке

КЊИГАПЕТА

197

Адонибезеку, чије име означава Господара Безека, будући да Адони на хебрејском језику значи господар. О н и су се уздали да су одвише јаки за Израелићане, сада када је Јошуа био мртав; али када се Израелити упустише у битку с њима — при чему мислим на два горе поменута племена — они се славно борише, и посекоше око десет хиљада Канаанита, а остале натераше у бекство, а у потери ухватише Адонибезека који, када му одсекоше прсте на рукама и ногама, рече: „Нисам, заиста, увек лежао скривен од Бога, какав сам сада под овим што подносим, док не бејах осрамоћен, јер сам ово исто чинио седамдесет двојици потчињених краљева."" Тако га они поведоше живог све до Јерусалима; а када он премину, сахранише га у земљи и п р о д у ж и ш е да освајају градове. А након што их у највећем броју заузеше, они почеше и са опсадом Јерусалима; а када заузеше доњи град, за шта им не беше потребно значајније време, они побише све становништво. Али се горњи град није могао заузети без великих тешкоћа због снаге његових зидина и природе свог положаја. 3) Из тог разлога они померише логор до Хеброна, а када освојише и њега, посекоше све житеље. Тамо се све дотле налазио остатак расе дивова, који су имали тела тако велика и ликове толико различите од других људи, да беху запањујући на поглед и ужасавајућег гласа. Кости ових људи показују се до данашњих дана, као лишене ма какве природне везе са другим људима. Освојивши Хеброн, племена Јуда и Симеон дадоше овај град Левитима као изванредан поклон, са предграђима од око две стотине насеља. Али земљу која је овоме припадала дадоше као расположиви поклон Калебу, а по заповести Мојсијевој. Овај Калеб био је један од ухода што их је Мојсије био послао у Канаан. Такође доделише и земљу за настањивање потомака Јетра, Мидијанца, који беше таст Мојсијев; јер су ови људи напустили своју властиту земљу и пратили Јевреје, п р и д р у ж и в ш и им се и у пустињи. 4) Потом племена Јуде и Симеона заузеше градове који беху у планинском делу Канаана, а такође Акарон и Азот од оних који се налазе у близини мора. Али Газа и Екрон избегоше освајање, јер су ови градови, почивајући на отвореној равници, и располажући великим бројем бојних кола, жестоким ударцима узвраћали онима који су их нападали. Тако се ова племена, када посташе веома богата од добијеног плена, повукоше у своје властите градове, одложише оружје и обуставише ратовања. 5) Венијамити, пак, са своје стране, којима је припао Јерусалим, допустише староседеоцима да плаћају данак. Тако се они свега дотадашњег оканише, јер једни престаше да убијају Канааните, остали, пак, да се излажу ма каквим опасностима, те су сада имали времена да обрађују земљу. И остала племена почеше опонашати Венијамите, чинећи исто, па, бивајући задовољни данком који им је плаћан, допустише Канаанитима да ж и в е у миру. 6) Борци племена Ефраимовог, међутим, након што су опсели град Бетел, даље од те опсаде не успеше да напредују, те тако ни да остваре исход вредан толиког утрошеног времена и напора уложених у ту опсаду. Па ипак они истрајаваше у томе, свеједнако боравећи пред градом, иако су

198

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

трпели велике недаће на том положају. Али, након неког времена, они ухватише једног житеља града који мораде доћи к њима скољен немоћи да задовољи основне ж и в о т н е потребе, те му дадоше довољно уверавања да ће, уколико им буде помогао у предаји града, он и његова породица бити поштеђени, на шта их он заузврат убеди да ће им, под тим условима, помоћи и предати град у руке. Па тако и би, а тај који издаде свој град беше са својом породицом једини поштеђен, будући да Израелити побише све становништво а град себи задржаше. 7) Али после овога Израелићани посташе одвише мекушни да би се даље могли борити п р о т и в непријатеља, већ се посветише обрађивању земље која им поче рађати огромним количином приноса и доносити велико богатство, услед чега се временом одалечише од одржавања прописаног начина живљења унутар својих насеобина, одајући се раскоши и задовољствима, уз то више не бивајући ни обзирни да слушају законе који припадаху њиховој државној управи. Овиме Бог беше највећма расрђен, те их подсети како су, супротно Њ е г о в и м упутствима, поштедели Канааните, и потом како су ти исти Канаанити, јер су им околности ишле на руку, њих заузврат увели у своје варварске обичаје. Али Израелити, иако се нађоше у неприлици због ових Божијих упозорења, још увек не беху вољни да пођу у рат, а како су добијали велики данак од Канаанита и нипошто не беху склони да одустану од стечене раскоши, они допустише да и њихова аристократија постане искварена; више, такође, нису образовали ни сенат нити иједан други судски орган којег су захтевали њихови закони, већ се још више предадоше обрађивању својих поља, како би стекли још већи иметак. Оваква немарност, међутим, доведе до страховитог метежа међу њима, који се п р о д у ж и све дотле док се међусобно не сукобише, у следећим околностима. 8) Беше један Левит''', човек простог порекла, који је припадао племену Е ф р а и м о в о м и међу њима живео. Овај је човек оженио жену из Витлејема, града који припадаше племену Јудином. Он беше веома заљубљен у ту ж е н у и обузет њеном лепотом, али га то није чинило срећним, будући да му она није узвраћала једнаким осећањима већ, напротив, беше према њему одбојна, што је, међутим, само додатно у њему распаљивало страст према њој, услед чега су се непрестано свађали. Напослетку жени ове препирке постадоше толико мрске, да напусти м у ж а и врати се својим родитељима четвртог месеца након венчања. М у ж беше веома несрећан због њеног одласка, а све због дубоке привржености, па похита и дође до своје тазбине где прекиде свађе са женом, те се њих двоје помирише а он остаде тамо четири дана, за које се време њени родитељи љубазно опходише према њему. Петог се дана он одлучи да крене своме дому, али успе п о ћ и тек с вечери, јер родитељи његове жене беху несклони да се од ње одвоје, те одлагаху одлазак све док се дан не оконча. Једва једном пошавши, они са собом поведоше једног слугу и једну мазгу на којој је жена јахала; а када се нађоше у близини Јерусалима, већ прешавши готово тридесет фурлонга, слуга их посаветова да негде потраже смештај, да их каква несрећа не би задесила због путовања по ноћи, посебно с обзиром на то да не бе-

КЊИГА ПЕТА

199

ху далеко од непријатеља, јер је то доба давало разлога за сумњу у опасности које су као претња долазиле чак и од стране оних који су се иначе сматрали пријатељима. Али м у ж не беше задовољан овим саветом, нити вољан да т р а ж и смештај међу странцима, јер је град припадао Канаанитима, већ радије изабра да пође још двадесет фурлонга даље како би уточиште нашли у неком израелитском насељу. Сходно томе, он и спроведе своју намеру, те стиже до Гаваја, града који је припадао племену Венијаминовом, у време када је већ био мркли мрак. Но како га нико ко је становао на т р ж н и ц и не позва да п р е н о ћ и код њега, пред њих, дошавши из поља, изађе један старац који је припадао племену Ефраимовом, али беше настањен у Гавају, те пресрете дошљака и упита га ко је он и због чега је приспео тако доцкан, те зашто т р а ж и намирнице за вечеру када је већ пала ноћ. На ово човек одговори да је Левит и да води своју жену од њених родитеља, те да је на п у т у кући, додавши и то да његово насеље припада племену Ефраимовом. Чувши ово, онај старац, једнако стога што се испостави да су рођаци, као и зато што су живели у истом племену, а и због тога што се тако случајно сретоше, позва дошљака на п р е н о ћ и ш т е код њега. Догоди се, међутим, да неки младићи, житељи Гаваје, видевши жену на градској т р ж н и ц и и оставши задивљени њеном лепотом, када чуше да је она одсела код старца, дођоше на његова врата, у бахатости се не осврћући на слабост и малобројност старчеве породице; а када старац затражи од младића да се уклоне с врата, те да се не понашају тако насилно и увредљиво, они му одговорише да је довољно да им допусти да изведу туђинку, те да му онда никакве штете неће учинити. А када старац изјави да му је Левит рођак, те да ће младићи бити криви за ужасан злочин уколико допусте да буду надвладани сопственом пожудом и жестоко повреде јеврејске законе, они презреше његова оправдана упозорења те му се уз смех наругаше, при том запретивши да ће га убити уколико буде сметњом њиховим намерама. Тако се старац нађе у великој невољи, па ипак не беше вољан да препусти своје госте и види их страшно нагрђеним, већ понуди младићима своју сопствену кћер, рекавши им да ће бити мање кршење закона уколико своју пожуду задовоље њоме него да оскрнаве његове госте, надајући се да ће бар на овај начин спречити да икаква повреда буде нанесена овим недужним придошлицама. Али како младићи нимало не одустајеше од своје жудње за туђинком, старац их поново поче преклињати да не згреше н и к а к в и м н е п р а в и ч н и м чином, но све беше узалуд. О н и жену силом отеше, одајући се, само додатно распаљени отпором, још жешће својим насилним склоностима, те одведоше жену својој кући; па када читаву ноћ проведоше задовољавајући пожуду над њом, они је тек у свитање пустише да оде. Тако се она врати до места где је имала бити угошћена, дубоко потиштена и сломљена несрећом која јој се догодила, толико да се од срамоте није усуђивала да погледа м у ж а у лице, јер је закључивала да јој он никада неће опростити оно што се догодило; те, тако, на том месту паде и испусти душу. Њ е н муж, међутим, помисли да му је жена само приспала, п а ј е , и не помишљајући да се догодило нешто много жалосније, покуша да придигне, решен да умирујуће говори с

200

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

њом, будући да се она није добровољно изложила пожуди оних младића, већ је на силу одведена њиховој кући. Али чим примети да је жена мртва, он се понесе онолико смотрено колико му допусти велика несрећа, те положи своју мртву ж е н у на ж и в о т и њ у и понесе је кући. Затим је исече, комад по комад, на дванаест делова, које посла за уручење свој дванаестини јеврејских племена, н а л о ж и в ш и онима који понеше ове делове распарчаног тела да обавесте племена о ономе што је било узроком женине смрти, и о насиљу које је над њом извршено. 9) Људи који п р и м и ш е поруку осташе силно узбуђени, како оним што видеше, тако и свиме чувеним, јер никада раније нису такав удес доживели. Тако се, обузети големим и праведним гневом, окупише у граду Силоху и одржаше велики сабор пред табернакулом, решени да одмах узму оружје и, видевши у житељима Гибеоха непријатеље, пођу на ове и одмах изврше одмазду. Али их сенат задржа од таквог поступка, уверивши их да не смеју тако пренагљено поћи у рат п р о т и в људи који припадају истом народу, пре него што речима расправе све што се тиче оптужбе која на овима почива; јер беше делом њихових закона да чак ни против странаца не д и ж у војску, уколико се ови владају увредљиво, а да им претходно не пошаљу гласника који ће проверити да ли су вољни или не да се покају. Сходно томе, сенат наговори људе да учине оно што морају повинујући се закону, што значи да пошаљу [поруку] становницима Гибеоха којом ће сазнати да ли су вољни да им изруче злочинце, те ако их предају, да буду задовољени к а ж њ а в а њ е м само тих злочинаца; али уколико ови с презрењем одбију поруку, да их све казне дигавши се на оружје п р о т и в њих. Тако, према том договору, они послаше поруку житељима Гибеоха, и отп у ж и ш е оне младиће за злочине почињене у случају Левитове жене, па од њих затражише те људе који су поступили супротно закону, како би могли бити кажњени, с правом заслужујући да умру због онога што су починили. Али житељи Гибеоха одбише да изруче младиће сматрајући да је за њих одвише срамно да се, због страха од рата, повинују т у ђ и м захтевима, хвалишући се при том како они ни за ким не могу заостајати у случају сукоба, нити у бројности, н и т и у храбрости. Остатак њиховог племена такође се поче припремати за рат, јер беху колико незазорно махнити, толико и решени да силу сузбију силом. 10) Када Израелитима би пренесено шта су одлучили становници Гибеоха, они најпре дадоше завет да нико од њих неће дати своју кћер у брак са Венијамитима, већ да ће ући у рат са већом бесомучношћу но што смо научили да су наши очеви ратовали п р о т и в Канаанита. Те тако одмах послаше војску од четири стотине хиљада, док њима насупрот стајаше двадесет пет хиљада и шест стотина Венијамита, од којих пет стотина беху изврсни у бацању камења левом руком, и то толико да када отпоче битка код Гаваје Венијамити потукоше Израелите, од којих паде две хиљаде људи. Па би вероватно и више њих било побијено да не паде ноћ и спречи покољ, прекинувши битку; тако се Венијамити радосни вратише у град, а Израелити у свој логор веома онеспокојени оним што се догодило. И следећег дана, када се поново сукобише, Венијамити их пора-

КЊИГАПЕТА

201

зише, а осамнаест хиљада Израелита беше посечено, док остатак напусти логор плашећи се још већег покоља. Тако стигоше до Бетела, града који се налазио у близини њиховог логора, и следећег се дана одадоше посту; а преко првосвештеника Финеса мољаху Бога да обузда своје гнев п р о т и в њих, те да буде задовољан са ова два пораза, и напокон им пода победу и премоћ над њиховим непријатељима. А Бог им, преко Финесовог пророчанства, одиста то и обећа. 11) Када тако осокољени поделише војску у два дела, они током н о ћ и поставише једну њену половину у заседу око града Гаваја, док другом половином нападоше Венијамите који најпре устукнуше а затим их, узвративши нападом, почеше гонити, при чему су се Јевреји веома споро повлачили, намерни да Венијамите сасвим извуку из града. О в и х их, пак, устопице гонише, све док чак и старци и сасвим млади мушкарци, који су дотле остајали у граду као одвише слаби за борбу, не истрчаше напоље јурећи заједно са осталима, жељни да у потпуности потуку непријатеље. Али, када се нађоше веома далеко од града, Јевреји престаше бежати, па се изненада окренуше да би прихватили борбу, уједно пославши уговорени знак онима који су дотле лежали у бусији, а који сада усташе и са великом се буком обрушише на непријатеља. А ови, када намах приметише да су обманути, више нису знали шта би урадили; јер, како беху сатерани на извесно ужљебљено место које се налазило у удолини, беху стрељани од стране оних који су их ту опколили, све док нису били сви побијени, осим њих шест стотина, који су од себе образовали једно јединствено збијено тело од мноштва људи и п р о б и л и пролаз посред непријатеља, разбегавши се потом према о б л и ж њ и м планинама у којима су се, једва их се докопавши, напокон и задржали. Али сви остали, њих око двадесет пет хиљада, беху побијени. Израелити потом спалише Гавају, те поклаше жене и малодобну децу, а потом исто у ч и н и ш е и са другим градовима Венијамита; и заиста, они беху толико разбешњени, да послаше дванаест хиљада људи издвојених из војске да униште и [иначе невенијамитски] град Јабеш Галад, само зато што им се овај није п р и д р у ж и о у борби п р о т и в Венијамита. И тако та послана војска заиста посече, поред мушкараца спремних за рат, још и жене и децу њихову, поштедевши само четири стотине девица. До такве су разјарености били доведени не само стога што су м о р а л и да освете убиство Левитове жене, већ и погибију својих властитих војника. 12) Ипак, овим Израелитима касније беше жао због пропасти коју донеше Венијамитима, те због тога себи одредише пост иако су сматрали да су ти људи правично пострадали због њиховог огрешења о законе; потом преко изасланика позваше назад оних шест стотина који су успели побећи. А ови пребиваху на једној стени по имену Римон, која се налазила у планинској дивљини. Н а ш а в ш и их, изасланици с њима оплакиваху пропаст која је задесила не само побијене Венијамите, већ и ове одбегле, због уништења њихове родбине; и наговараху их да с кроткошћу прихвате бол, рекавши им да су дошли да би се с њима опет сјединили а не да би преко њих дали свој допринос коначном уништењу племена Венијаминовог; па још додаше: „Дајемо вам слободу да преузмете читаву земљу Венијамино-

202

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ву за себе, и онолико плена колико можете понети са собом." Тако ови људи с тугом признаше да се све што се догодило ипак збило у складу с одлуком Божијом, а због њихове властите порочности; па се сагласише са свиме што рекоше они који су их натраг позвали, и сиђоше к своме властитом народу. Израелити им такође дадоше четири стотине девица из Јабеш Галада за жене; а што се тиче преосталих две стотине које су недостајале [јер преживелих Венијамита беше шест стотина], они се премишљаху како би могли прикупити довољан број жена за њих, те да сви могу добити деце; па будући да су, пре но што је рат започео, дали завет да нико од њих неће дати кћери за жену Венијамиту, неки међу њима саветоваху остале да се не обазиру на то што су обећали, стога што завет не беше дат промишљено и разборито, већ у страсти, образлажући савет тиме да се не може учинити ништа противно Богу уколико се тиме спасава племе које је у опасности од затирања; другим речима, да је кривоклетство једнако жалосна и опасна ствар само онда када је учињено са злом намером, а не и када је изнуђено због потребе опстанка. Али како сенат ипак беше ужаснут на сам помен кривоклетства, неки човек рече како им може показати начин помоћу којег би могли преосталим Венијамитима обезбедити довољно жена, а уједно и одржати свој завет. На то га они одмах упиташе који је његов предлог. Он рече да три пута годишње, „приликом наших сусрета у Силоху, наше жене и кћери долазе пратећи нас на путу; нека тада буде допуштено Венијамитима да се прикраду и отму кћери, те да ожене онолико жена колико могу ухватити, при чему их ми нећемо ни подстицати нити их спречавати; а када њихови родитељи то узму за зло, и пожеле да их стигне казна, ми ћемо им рећи да су сами узрочници онога што се догодило, јер су занемарили чување својих кћери, те да не смеју бити одвише љути на Венијамите, будући да је гневу међу нама већ исувише допуштено да узрасте." Тако Израелити беху наговорени да следе овај савет, те се зарекоше да ће Венијамитима бити допуштено да украду себи жене. Па када први празник дође, ових две стотине Венијамита залегоше у заседу пред градом, по двојица и тројица заједно, и чекаху наилазак девица по виноградима и другим местима где су могли да леже сакривени. Девице одиста и наиђоше, заузете игром, ни најмање не сумњајући на оно што ће им се догодити, те шетаху посве незаштићене, све док се они који су лежали расути уз пут не усправише и почеше их хватати. На овај начин, дакле, Венијамити дођоше до жена, па се убудуће посветише пољодељству, свом снагом се старајући да поврате своје раније срећно стање. Тако, према томе, стоје ствари са овим племеном Венијамита, након што беху у опасности од потпуног истребљења, и када ипак беху спасени на горе поменути начин, захваљујући мудрости Израелита; и заиста, они одмах почеше напредовати и ускоро се умножише до новог великог мноштва, уз то повративши све могућне изгледе и ступњеве среће и благостања. И такав беше закључак овога рата.

КЊИГА ПЕТА

203

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СУ И З Р А Е Л И Т И П О С Л Е ОВЕ НЕСРЕЋЕ П О С Т А Л И С Л А Б И И П О Ч Е Л И С Л У Ж И Т И А С И Р Ц И М А ; И КАКО ИХ ЈЕ БОГ О С Л О Б О Д И О ПРЕКО ОТНИЈЕЛА, КОЈИ ЈЕ П О Т О М ВЛАДАО ЧЕТРДЕСЕТ Г О Д И Н А 1) Догоди се потом да је племе Даново пострадало на начин сличан племену Венијаминовом, а до овога је дошло следећим поводом: — Након што су Израелити већ напустили сваки обуку у ратној вештини и сасвим се посветили ратарству, Канаанити их презреше и заједно сакупише једну војску, и то не зато што су очекивали да ће под Јеврејима патити, већ стога што су одувек гајили непоколебљиву наду да ће се једном моћи зло понети према Јеврејима када им то буде одговарало, те се тако у својим властитим градовима моћи настањивати са већом сигурношћу. Тако они припремише своја бојна кола, и сабраше заједно све своје војнике, при чему су њихови градови међусобно сарађивали, повукавши са собом и Акарон и Екрон, који су се налазили у оквиру племена Јудиног, као и многе друге који су почивали у равници. Тако они натераше Даните да побегну у планинске делове земље, не оставивши им ни толико слободног дела равнице да на њега могу стати ногом. Будући да се ови Данити нису могли у борби носити са Канаанитима, они послаше петорицу својих људи у средишње пределе Канаана, како би потражили земљу у коју би могли преселити своје станиште. Тако ова петорица стигоше све до суседства горе Либан и до извора доњег Јордана, у велику равницу Сидон, на дан путовања од истоименог града. А када обухватише земљу погледом, нашавши да је добра и ванредно плодна, они упознаше цело племе с њом, након чега одмах пођоше тамо, штићени војском, и подигоше град Дан, дајући му, дакле, исто име које је имао син Јаковљев, и наравно, име по којем се разликовало њихово сопствено племе. 2) Израелити постадоше тако немарни и неспремни на подношење напора, да све теже несреће почеше на њих наилазити, што је такође делимично потицало и од њиховог занемаривања службе Господу; јер када су једном испали из одржавања редовности своје политичке управе, они се надаље одадоше стихијном живљењу према властитим у ж и ц и м а и произвољностима личног нахођења, све док се не испунише злим чињењима која беху уобичајена међу Канаанитима. Због тога Бог беше гневан на њих, те они изгубише сву ону срећу коју су некада заслужили безбројним трудн и м делањима, заменивши их жеђу за ж и в о т о м у раскоши. Тако, када Хушан, краљ Асирије, против њих поведе рат, они изгубише много бораца у наметнутој бици, а убрзо пошто их опседе, асирска их војска и посве надјача. Штавише, беше међу њима и оних који се без страха одмах добровољно потчинише Хушану, па премда данак којег им овај наметну беше такав да су га једва могли сносити, они га ипак плаћаху, подносећи све могућне врсте притисака током осам година, након којих ипак беху ослобођени од Асираца, и то на следећи начин: — 3) Беше међу њима човек по имену Отнијел, син Кеназов, из племена Јудиног, предузимљив човек велике храбрости. Њ е м у се указа Бог и опо-

204

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

мену га да не прелази преко такве несреће у којој су се Израелити тада налазили, већ да се срчано посвети напорима како би им донео ослобођење. Те тако, када Отнијел обезбеди неколицину пратилаца који би му помотли у опасном предузећу (а то беху они у којима је, било услед срамоте због околности у којима су живели, било због жеље да ове промене, могла превладати одлука да му помогну), он најпре у н и ш т и тамошњу надзорну посаду Асираца коју је Хушан над њима поставио; а када народ примети да Отнијел није пропао у том свом првом покушају, све више људи му се придружи и понуди помоћ. Тако напослетку они заметнуше одсудну битку против Асираца, и све их потераше пред собом, натеравши их да пређу Еуфрат. Тиме је Отнијел, који је дао такве непобитне доказе своје вредности, заслужио да од народа прими власт и утицај, те да суди људима; па након што је над њима владао четрдесет година, он премину.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ Н А Ш Н А Р О Д С Л У Ж И О М О А Б И Т Е О С А М Н А Е С Т ГОДИНА И П О Т О М Б И О ИЗБАВЉЕН И З РОПСТВА ЗАХВАЉУЈУЋИ И З В Е С Н О М ЕХУДУ КОЈИ ЈЕ З А Д Р Ж А О ВЛАСТ ТОКОМ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА 1) Када је Отнијел умро, послови се Израелита, међутим, наново уруш и ш е до потпуног расула; па док они нити указиваху Богу почаст коју му дуговаху, нити беху послушни законима, њихове невоље постојано нарасташе, све док Еглон, краљ Моабита, не дође до тако великог презрења према Јеврејима због небриге у њиховом управљању државом, да поведе против њих рат и надвлада их у неколико битака, натеравши и најхрабрије да му се потчине, напослетку и у потпуности покоривши њихову војску, и наметнувши народу плаћање данка. А када он себи подиже краљевску палату у Јерихону", не пропусти ниједан начин којим би их могао мучити; и заиста, он их током осамнаест година унизи до потпуног сиромаштва. Али када се потом Бог једном поново сажали на Израелићане због њихових страдања, подстакнут самилошћу зазваном молитвама које су му упућивали, Он их ослободи од тешких услова које трпљаху под Моабитима. А ово им је избављење донео на следећи начин; — 2) Постојао је у то време један млади човек из племена Венијаминовог, по имену Ехуд, син Гера, човек веома велике храбрости у подухватима у којима се тражила срчаност, и веома снажног тела кадрог да се подухвати најтежих послова, али је његова највећа моћ лежала у левој руци којом је, уз велику снагу, још и баратао веома умешно. Овај човек, дакле, обитаваше у Јерихону, и током времена постаде присан са Еглоном због дарова којима је награђивао краљеве услуге, чинећи да овај о њему постепено стиче све повољније мишљење, поред тога бивајући такође вољен и од стране оних који су окруживали краља. Када једном прилику Ехуд донесе поклоне краљу, водећи са собом двојицу слугу, он причврсти и крадом склони каму на свом десном боку, па уђе унутра. Беше то усред једног летњег дана, ка-

КЊИГА ПЕТА

205

да стража није одвише строго пазила, једнако због врућине и због тога што је Ехуд дошао у време обеда. Тако млади човек, након што понуди поклоне краљу који је тада становао у малој гостинској соби подесној за избегавање врућине, ноче с владаром разговарати, јер сада беху сами, будући да је краљ наложио слугама да се постарају око својих послова због тога што је желео да насамо разговара с Ехудом. Како је седео на свом трону, Ехуда, док га гледаше, страх обузе због могућности да ће његов убод промашити, не усмртивши жртву; због тога се усправи и рече краљу како има да му по Божијој заповести саопшти један сан, на шта краљ поскочи с трона како би већма уживао у јаснијем слушању садржаја поменутог сна; тако га је Ехуд могао снажно ударити право у срце, па, оставивши каму у краљевом телу, изађе наноље и затвори врата за собом. А краљеве слуге осташе веома мирне, претпостављајући да се краљ припремио за починак. 3) Након тога Ехуд тајно обавести житеље Јерихона о ономе што је урадио, наговарајући их да поврате своју слободу; а они га са задовољством слушаху, те пођоше по оружје и разаслаше гласнике по земљи како би и други могли чути звук труба од овнујских рогова; јер такав беше наш обичај, да преко њих сазивамо окупљања. За то време, п о с л у ж и о ц и Еглонови бејаху и даље у незнању онога што их је задесило, али, негде око вечери, плашећи се да се није догодио неки неуобичајен удес, они уђоше у краљеву одају, па када га нађоше мртвог посве се пометоше, јер нису знали шта би урадили. И пре но што стража стиже да се окупи, до њих провали мноштво Израелита, тако да неки од њих беху одмах посечени, а неки се дадоше у бекство, те заједно са својим народом похиташе према земљи Моаба како би се тамо покушали спасти. Оваквих бројем беше преко десет хиљада. Израелитски гонитељи их се, међутим, домогоше у плићацима Јордана, те их ту све до једног посекоше, не допустивши да им ниједан побегне из руку. На тај се, дакле, начин Јевреји ослободише ропства под Моабитима. Због своје пресудне заслуге Ехуд беше уздигнут до положаја управитеља над целим народом, а премину након што је ову власт држао осамдесет година^^ Он беше човек вредан сваке хваде, чак и ако се не рачуна горе поменути одсудни подвиг. После њега је на управни положај изабран Шамгат, син Анатов, али овај премину већ прве године своје владавине.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО СУ К А Н А А Н И Т И П О Р О Б И Л И ИЗРАЕЛИТЕ И Д Р Ж А Л И ИХ У С У Ж А Њ С Т В У Т О К О М ДВАДЕСЕТ ГОДИНА, Н А К О Н КОЈИХ СУ ОВИ О С Л О Б О Ђ Е Н И ОД СТРАНЕ БАРАКА И ДЕБОРЕ, ЧИЈА ЈЕ ВЛАСТ ПОТ О М ТРАЈАЛА ЧЕТРДЕСЕТ Г О Д И Н А 1) Слобода је кратко потрајала, будући да Израелити из п р е ђ а ш њ и х недаћа не извукоше никакве поуке у погледу исправљања начина на који су водили ж и в о т — јер, нити се вратише исправном обожању Господа,

206

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

нити се потчинише законима — те не прође дуго а н о р о б и их Јабин, краљ Канаанита, због чега једва да су имали времена довољног да искусе слободно дисање после робовања под Моабитима. О в а ј Јабин беше из Хазора, града смештеног изнад Семехонитиса, и имао је три стотине хиљада плаћених пешака и десет хиљада коњаника, а уз њих и нешто мање од три хиљаде бојних кола. Заповедник све ове војске звао се Сисера, који је уједно био и главни миљеник краља Јабина. Он у бици тако жестоко порази Израелићане, да им намах наметну плаћање данка. 2) Тако Израелити п р о д у ж и ш е са м у ч н и м живљењем и наредних двадесет година, будући да не беху довољно мудри да се уче на сопственим несрећама. А и Бог беше намеран да обузда њихову својеглавост и незахвалност према Њему; те када се они напослетку покајаше, и напокон увидеше да њихово пропадање потиче од дуготрајног презирања властитих закона, они сколише п р е к л и њ а њ и м а Дебору, извесну п р о р о ч и ц у која је пребивала међу њ и м а (а чије име међу Јеврејима означава пчелу) да умоли Бога да се на њих сажали, те да их више не занемарује, сада када су пониж е н и од стране Канаанита. И заиста, Бог се смилова и удели им ново избављење, те им изабра новог војног заповедника по имену Барак, из племена Нефталијевог. А Барак на хебрејском језику значи муња. 3) Тако Дебора посла по Барака и нареди му да одабере десет хиљада младих људи који ће поћи на непријатеља, зато што је сам Бог овај број навео као довољан и обећао им победу. Али када Барак рече како он војску неће предводити уколико и Дебора као заповедник не буде пошла с њим, она из озлојеђености његовим речима узврати: „О, Бараче, тако је бедно да моћ одлучивања коју ти Бог даде стављаш у руке једне жене, а да је ја не могу одбити!" Те тако они сакупише десет хиљада људи и подигоше логор на гори Тавор; до горе такође стиже и Сисера по заповести канаанског краља, па и сам подиже логор недалеко од непријатеља; видевши то, Барак и Израелити беху толико уплашени бројношћу непријатеља да би свакако одступили да их Дебора није задржала и заповедила да истог тог дана уђу у борбу с противником, јер га могу победити, а Бог ће бити њихов помагач. 4) И тако битка започе; а када борци дођоше до блиске борбе, са неба се спусти грдна олуја са силним пљуском и зрнима града, и ветар задува у лице Канаанитима те им толико помрачи вид да им њихове стреле и праћке не беху од користи, баш као што бритка хладноћа ваздуха не дозволи војницима да употребе мачеве — док, њима насупрот, ова олуја не омете Израелите, стога што су им њени налети долазили с леђа. Осим тога, они се веома охрабрише препознавши да им то Бог помаже, те насрнуше у само срце непријатељске војске и побише велики бро) људи, услед чега међу овима настаде расуло, те неке посекоше Израелити, неке изгазише властити коњи, а немали број пострада и од гажења сопственим бојним колима. Напослетку Сисера, када увиде да је поражен, побеже с попришта и стиже до једне кенитске жене по имену Јаел, која га прими када јој он затражи да га сакрије; а када је још замоли и да му да нешто да пије, она му понуди укишељено млеко, од кога је пио толико неумерено да од-

КЊИГА ПЕТА

207

мах заспа. Али док он спаваше, Јаел узе један гвоздени ексер и чекићем га укуца кроз Сисерине слепоочнице, закуцавши га тако за под. А када Барак мало касније наиђе, она му показа прикуцаног Сисеру: и тако је ову победу напослетку задобила жена, управо како је Дебора предсказала. Барак се потом с Јабином борио и у Хазору, те га при том судару и уби, након чега, после заповедникове погибије, Барак разори град до темеља и остаде да управља над Јеврејима наредних четрдесет година.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО СУ СЕ М И Д И Ј А Н Ц И И ДРУГИ Н А Р О Д И Б О Р И Л И П Р О Т И В ИЗРАЕЛИТА И П О Р А З И Л И ИХ, А П О Т О М П У С Т О Ш И Л И ЊИХОВУ З Е М Љ У Т О К О М СЕДАМ ГОДИНА, И КАКО ИХ ЈЕ П О Т О М О С Л О Б О Д И О ГЕДЕОН КОЈИ ОСТАДЕ ДА ВЛАДА ЧЕТРДЕСЕТ Г О Д И Н А 1) Након што у исто време преминуше Барак и Дебора, Мидијанци позваше Амалеките и Арабијце да им помогну, те сви заједно поведоше рат против Израелита, при чему беху одвише јаки да би им ико могао одолети. Тако провалише у земљу Јевреја, те попалише све плодове земљине, а оно што остаде понеше као плен. Овако су чинили три године, а народ се Израелићана повуче у планине, напустивши све што је дотле насељавао од равнице. Такође направише јаме и пећине под земљом, те су тамо похрањивали оно што су могли склонити испред непријатеља; јер су се Мидијанци дизали у походе у доба жетве, али су Јеврејима допуштали да ору земљу зими, како би, када ови заврше са својим напорима, они могли са собом без труда однети приносе. И з а оваквог поступања морали су, наравно, уследити оскудица хране и велика глад, због чега Јеврејима не преостаде друго до да се предају молитвама Богу, преклињући га да их спаси. 2) М е % другим људима је и Гедеон, син Јоашов, један од главних особа у племену Манасијином, крадом доносио своје ж и т н о снопље, и вршао га у винској преси, будући да се одвише плашио непријатеља да би вршање изводио на гумну. Негде у то време пред њ и м се појави обличје једног младића који му рече како је он, Гедеон, срећан човек, и од Бога веома вољен. На шта Гедеон одмах узврати: „О, какав је то величанствен знак Божије наклоности, да сам присиљен да ж и т о в р ш и м у винској преси уместо на гумну под ногама волова!" Али га младићева појава увераваше да буде храбар, и да зачне покушај којим би Јевреји повратили слободу. На ово Гедеон одговори како му је немогуће да слободу поврати, стога што племе којем он припада нипошто није бројно, али и стога што је он одвише млад и несмотрен да би могао размишљати о тако великом подухвату. Али му младићева појава обећа да ће га Бог опскрбити ониме у чему оскудева, те да ће Израелитима обезбедити победу под Гедеоновом заповешћу. 3) Када је Гедеон све ово испричао неколицини младића они му повероваше, и ускоро се створи војска од десет хиљада људи спремних за бор-

208

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

бу. Али Бог стаде пред Гедеона док овај беше у сну, и рече му да су људи одвише себи привржени и непријатељи онима који се уздижу у врлини, те да сада Јевреји н и п о ш т о пе смеју заобићи Бога већ Њ е м у приписати победу, не замишљајући будаласто да су је задобили сопственом снагом, стога што, ма колико да су бројни и кадри да се надмоћно боре са непријатељима, морају признати да победу дугују Његовој помоћи. С тим упозорењем Бог посаветова Гедеопа да поведе своју војску у подне, у време најж е ш ћ е жеге, до реке, те да оне који се спусте на колена како би пили процени као храбре људе; али да у онима који бучно лапћу треба да препозна понашање из страха и ужаснутост пред њиховим непријатељима. Па када Гедеон учини како га је Бог посаветовао, нађе се три стотине људи који бучно грабише воду рукама; тако му Бог наложи да узме баш ове људе и нападне непријатеља. Сходно овоме, они подигоше логор крај реке Јордана, спремни да је следећег дана пређу. 4) Али се сада сам Гедеон нађе у великом страху, јер му је Бог претходно рекао да би на непријатеље требало да навали током ноћи; али Господ, вољан да га ослободи овог страха, наложи му да узме једног од својих војника, и пође у близину мидијанских шатора, јер ће на том месту његова храброст узрасти и срце постати смелије. Гедеон и ово послуша, те пође и са собом поведе свог слугу Фураха; па када се нађе у близини једног од шатора, он откри да су они који у њему бораве још увек будни, те да један од њих приповеда саборцима један свој сан, и то тако разговетно да га је Гедеон могао чути. А сан беше овај: — Сневач снатрише да је видео један огромап јечмени колач, такав да га гомила људи не може изјести, а тај колач беше гадан, и одједном се поче котрљати кроз логор те прегази краљевски шатор, а са њиме и шаторе свих војника. Чувши ово, други један војник растумачи да ово сновиђење значи уништење војске, а потом и објасни разлог који га је навео да тако нагађа. Рече, наиме, да је зрно јечма од свих јестивих најгадније, а да су Израелити познати као најгаднији међу свим народима Азије, сасвим сродни зрнима јечма, и да је оно што изгледаше велико међу М и д и ј а н ц и м а био овај Гедеон и војска која је с њим; „па будући да ти рече како је колач преврнуо наше шаторе, бојим се да ће Бог Гедеона наградити победом над нама." 5) Када Гедеон чу овај сан, у њега притекоше храброст и добра нада; те он заповеди својој војсци да се наоружа, и при том им исприча о сновиђењу њихових непријатеља. Од чувеног се такође и в о ј н и ц и окуражише, те беху спремни да изврше оно што им Гедеон заповеди. Тако Гедеон подели своју војску на три дела, и поведе је негде око четвртог ноћног сата, при чему је сваки део бројао стотину људи. Сви су они носили празне крчаге и упаљене лампе у њима, да њихов јуриш не би могао бити откривен од стране пепријатеља. Са собом су такође имали и овчији рог у десној руци, који је Гедеон намерио да употреби као трубу. ГГепријатељски логор се простирао преко земљишта велике површине, јер се догодило да су они имали велики број камила; а како су били подељени у различите народе, то је сваком табору припадао по део заједничког круга. Па када Јевреји учинише онако како им је претходно заповеђено у на-

КЊИГА ПЕТА

209

чину приласка непријатељу, и када се, на дати знак, огласише својим роговима, те када поломише своје крчаге и лампама навалише на непријатеље уз силну повику и покличе „Победа Гедеону, уз Божију помоћ", пометња и страх обузеше људе који беху у полусну јер је било позно доба ноћи. Исход беше тај да неколицина њих би посечена од стране Јевреја, али највећи број пострада од стране њихових властитих војника, а због различитости њихових језика; јер када једном беху доведени у стање расула, сви они убијаху све што су затицали пред собом, сматрајући да су то њихови непријатељи. И тако се направи велики покољ. А када извештај о Гедеоновој победи дође до Израелита, они узеше оружје и стадоше гонити непријатеље, те их потукоше у једној долини окруженој планинским бујицама, на месту преко којег се није могло прећи; тако их ту Јевреји опколише и побише све до једног, заједно са њиховим краљевима, О р е б о м и Зебом. Али избегли заповедници канаанитске војске поведоше своје преостале војнике, којих беше око осамнаест хиљада, и подигоше логор на великој удаљености од Израелита. Гедеон, међутим, не пожали труда, већ их поче гонити са свом својом војском, па најпосле заподену битку п р о т и в њих и посече целокупну непријатељску војску, и зароби њихове преостале вође, Зеба и Залмуна. Све у свему, у овој бици погибе око сто и двадесет хиљада Мидијанаца и њихових савезника Арабијаца, а Јевреји задобише велики плен у злату, сребру и одећи, као и велики број камила и мазги. А када Гедеон стиже у своју сопствену земљу Офру, он тамо погуби мидијанске краљеве. 6) Племе Ефраимово, међутим, беше тако незадовољно оваквим Гедеоновим успесима, да се реши да поведе рат против њега, о п т у ж и в ш и га да њима није рекао о свом смераном походу п р о т и в заједничких непријатеља. Али Гедеон, који беше благ и умерен човек, и такав који се истицаше у свакој врлини, узврати да није било исходом његовог властитог утицаја и расуђивања оно што га је навело да непријатеље нападне без Ефраимита, већ то беше заповест Божија, а победа припада свима једнако, Ефраи м и т и м а као и онима који су је у војсци извојевали. Охладивши овако њихове успламтеле страсти, Гедеон задоби више надмоћи међу свим Јеврејима но што је стекао успехом постигнутим против непријатеља, јер их је тако ослободио побуне која се међу њ и м а већ подизала; па ипак ово племе доцније мораде поднети казну због оваквог увредљивог опхођења према Гедеону, о чему ћемо дати извештај када томе дође право време. 7) Након свега, Гедеон би најрадије одустао од владања, али беше надвладан убеђивањима да власт прихвати, те је тако он у ж и в а ш е четрдесет година и за то је време свима р а в н о м мером удељивао правду, јер су му људи долазили са свим својим размирицама, а само оно што би он одлучио бејаше уважавано од стране свих. А када премину, он беше сахрањен у свом властитом граду Офри.

210

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО СУ СУДИЈЕ КОЈЕ Н А С Л Е Д И Ш Е ГЕДЕОНА ПОВЕЛЕ ДУГ РАТ ПРОТИВ ПОГРАНИЧНИХ НАРОДА 1) Гедеон је имао седамдесет правоваљаних синова са великим бројем законитих жена. Али је имао и једног ванбрачног сина са м и л о с н и ц о м но имену Друма, а име овог сина беше Авимелех, који се после очеве смрти повуче у Сихем родбини своје мајке, јер су они пребивали у том месту. Па када Авимелех доби новац од оних међу њ и м а који су се истицали но многим примерима нравичности, он се с њ и м а врати очевој кући, и поби сву своју браћу, изузев Јотама коме се осмехнула срећа те је успео да побегне и преживи. Тако Авимелех успостави тиранску власт у којој нрогласи себе за господара који може радити што му је воља, уместо да се потчини законима; а најокрутније се понашао према онима који беху заштитн и ц и правде. 2) Догоди се потом да се, после извесног времена, приликом народног празника у Сихему на којем се окупило велико мноштво људи, Јотам, Авимелехов брат чије смо бекство малочас номенули, попео на гору Гаризин, која се надвија над Сихемом, и повикао тако да га је могло чути мноштво које према њему беше нредусретљиво. Он најпре затражи да нажљиво размотре оно што ће им рећи, на када настаде тишина, он настави с говором, рекавши да када је дрвеће једном располагало људским гласом, и окунило се у заједнички скуп, оно изабра смокву да њ и м а управља; али када је потом то дрво одбило да се овога нодухвати, због тога што је задовољно само тиме да у ж и в а у оној части коју му пружају плодови што их носи, а не и оној части која би му споља могла придоћи, те када остало дрвеће ипак не одустаде од намере да добију владара, они нађоше да је исправно да исту понуду учине виновој лози; али када тако лоза беше изабрана, она употреби исте оне речи што их је смоква већ изговорила, и извини се због одбијања да се прихвати власти; па када још и маслина учини исто, преостаде шипак, од кога дрвеће најпосле затражи да нреузме краљевство (а ово је дрво добро за потпалу), те шипак обећа да ће се п р и м и т и власти и бити марљив у њеном упражњавању, али да остала стабла морају стати под његову сенку, и уколико би сковали заверу п р о т и в њега којом би га уништили, начело ватре које се налази у њему у н и ш т и ћ е њих саме. Јотам им рече да то што је управо изговорио не треба да схвате као повод за смех; јер, иако су искусили многе благослове од Гедеона, ипак су нревидели Авимелеха који је над свима загосподарио, те су му се п р и д р у ж и л и у покољу његове браће, па да према томе он, Авимелех, није н и ш т а бољи од саме ватре. Те када и ово изговори, он се уклони, и три године живљаше скривен у планинама, због страха од Авимелеха. 3) Мало после овог празника, Сихемити, који су се сада нокајали због покоља Гедеонових синова, нротераше Авимелеха једнако из њиховог града и из племена њиховог, због чега се он поче домишљати како би заузврат могао ојадити њихов град. Било је тада доба бербе, и људи стра-

КЊИГАПЕТА

211

ховаху да изађу и уберу своје плодове, бојећр! се да би им Авимелех могао учинити какву несрећу. Догоди се, међутим, да до њих тада дође један угледан човек по имену Гал, који п р о б о р а в и с њима, водећи са собом наоружане људе и своје рођаке. Тако Сихемити од њега затражише да им он обезбеди заштиту током бербе, што он и прихвати, те тако људи изађоше, а са њ и м а и Гал на челу својих војника. Захваљујући томе, они безбедно сакупише своје гроздове, па када пођоше обедовати у неколико скупина, усудише се да отворено п р о к л и њ у Авимелеха, а усто поставише и заседе на извесним местима око града, и ухватише многе Авимелехове следбенике, које одмах побише. 4) Али беше међу Сихемитским судијама и човек по имену Зебул, који је прихватао Авимелеха. Он, дакле, посла гласнике и обавести овога колико је Гал разјарио људе против њега, те саветом подстаче Авимелеха да постави заседе испред града, јер ће он, Зебул, наговорити Гала да пође против Авимелеха, чиме ће га довести на дохват освете; а када се то буде догодило, Зебул обећа да ће испословати Авимелехово помирење с градом. Тако Авимелех заиста и постави заседе, а у једну од њих и сам залеже. Гал, пак, пребиваше у предграђу, готово и не бринући за своју безбедност, а Зебул беше с њиме. Када Гал опази да к њему крадом долазе наоружани људи, он то пренесе и Зебулу, на шта овај, међутим, одговори да то беху само сенке великог камења; али када људи приђоше ближе, Гал коначно увиде шта се збиља догађа, те рече: „То нису сенке, већ људи који леже у бусији." А Зебул узврати: „Ниси ли ти пребацио Авимелеху кукавичлук? Зашто онда ти не покажеш колико си сам храбар, и не пођеш и са њ и м се бориш?" Тако Гал, збуњеп и изазван, прихвати борбу против Авимелеха, и неки од његових људи падоше, али се он окрете и побеже у град, водећи остатак својих људи са собом. Али је Зебул у међувремену тако уредио стање у граду, да је од људи добио сагласност да Гала протерају, о п т у ж и в ш и га за кукавичлук у тој борби против Авимелехових присталица. А Авимелех, када је сазнао да су Сихемити поново кренули да скупљају гроздове, изнова постави заседе испред града, па када људи изађоше, трећина његове војске запоседе градске капије како би спречили грађане да се врате натраг, док је остатак војске послао да гоне оне који се растурише, због чега посвуда дође до покоља. А затим разори до темеља град који није могао поднети опсаду, и његове рушевине посу сољу, док се он са својом војском настави јаросно светити, све док сви Сихемити не беху поклани. Што се тиче оних који се растурише по земљи измакавши тако опасности, они се сви заједно окупише код једне снажне стене, на којој се и населише, спремни да око ње подигну и зид. Али Авимелех сазнаде за њихове намере, те их предухитри и стиже до њих са својом војском, па положи свежњеве сувог дрвета около тог места, лично доневши неке међу снопљем, охрабривши тако сопственим примером војнике да учине исто. Па када стена беше посве опкољепа овим свежњевима, они запалише ватру, те у њу бацаху све оно што природно најлакше сагорева; услед тога се подиже огроман пламен, и нико не могаше умаћи са стене, већ сви људи грозно пострадаше, скупа са женама и децом, све у свему око петнаест стотина мушкараца, и осталих такође

212

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

велики број. Таква беше пропаст која задеси Сихемите; и човечна жалост ради њих била би много већа да и сами нису донели толико много несреће човеку који је од њих заслужио свако добро, и да и сами нису проценили да је све што се им догодило казна за то њихово недело. 6) Власт сада преузе Јаир Галадит^'' из племена Манасијиног. Он беше човек благословен у много чему, али посебно у деци, која сва беху добре нарави. Било их је укупно тридесет, и беху веома вешти у јахању коња, и поверено им је управљање градовима Галада. Јаир је задржао власт током двадесет две године, и преминуо у дубокој старости; сахрањен је у Камону, граду Галада. 7) У то се време сви послови Јевреја одвијаху с неизвесним исходом, бивајући редовно склони нереду и презирању Бога и закона. Због тога су их Амонити и Филистинци с п р а в о м омаловажавали, пустошећи им земљу великом војском. Па када заузеше целу Переју, они се узохолише и покушаше да заузму и све друго што је Јеврејима преостало. Али се Јевреји, напокон се исправивши због несрећа које су их редом сустизле, посветише молитвама Богу, приносећи му жртве, преклињући га да не буде одвише строг према њима, већ да допусти да га дирну њихове молитве и учине да одустане од свога беса. И заиста, Бог постаде милосрднији према њима, и спреман да им буде од помоћи. 8) Када Амонити поведоше један поход у земљу Галад, њени становници их чекаху на једној планини, али беху без заповедника. Ипак, међу њима беше човек по имену Јефта, који је, једнако због врлине његовог оца и због војске коју је одржавао о сопственом трошку, био моћан човек. Израелити зато послаше по њега с молбом да им дође у помоћ, и обећаше му власт над њима током читавог његовог живота. Али он не попусти овим салетањима; напротив, о п т у ж и их да ни они њему нису пружали помоћ када су се према њему са сасвим очигледном неправичношћу опходила његова браћа; јер су га браћа одбацила стога што није имао исту мајку са њима, већ га је родила мајка која је у породицу дошла захваљујући очевој љубави; а ово су браћа урадила из гађења према његовој немоћи [да се на било који начин одбрани]. Тако се он населио у земљи Галаду, где је и примио у војску све оне који дођоше к њему ма откуда долазили, и плаћао им најамнине. Ипак, када гласници устрајаше у настојању да прихвати власт над Јеврејима, и заклеше се да ће му предати управљање за цели његов ж и в о т н и век, он их напокон поведе у рат. 9) Ч и м Јефта преузе старање над њиховим тренутним пословима, он постави своју војску у граду Миспеку, и посла поруку амонитском краљу, жалећи се на његово неправично отимање јеврејске земље. Али му краљ одговори пославши поруку супротног садржаја, пожаливши се на излазак Јевреја из Египта, и тражећи од њега да напусти земљу Аморита, препустивши је њему, јер је то пре свега његово родитељско наслеђе. Али Јефта опет узврати следећим одговором: да краљ нема право када се жали на Јефтине претке поводом земље Аморита, већ да би пре морао да им се захвали што су земљу Амонита овима оставили у поседу, иако је Мојсије и њу могао заузети; и још додаде да нипошто неће узмакнути са те земље која је

КЊИГАПЕТА

213

њихова властита јер им је ову Бог доделио, а они је сада настањују [више од] три стотине година, већ да ће се нротив Амонита за њу борити. 10) И када даде такав одговор, он посла изасланике назад. Па након што се помоли за победу, и заветова се да ће испунити све свете службе, а уколико се безбедно врати кући да ће жртвовати које год ж и в о биће да прво сретне на путу''" — он уђе у битку с непријатељем, и извојева велику победу, а у потери која уследи за п о р а ж е н и м Амонитима сатираше их све до града Минита. Он затим пређе и у њихову земљу, и разори многе од амонитских градова, односећи велики плен и ослобађајући свој властити народ који је тамо робовао током минулих осамнаест година. Али, за време повратка, он допаде страдања које ни на који начин није имало везе са великим подухватима што их је управо извео. Наиме, догоди се да му у сусрет прва изађе кћер, која беше његово једино дете и при том девица [а његов је завет био да ће ж р т в о в а т и прво створење које сретне на повратку]. Због тога Јефта поче горко јадиковати над величином своје несреће, и окривљаваше своју кћер што беше тако ревносна да га види, јер он сада беше заветом обавезан да је жртвује Богу. Ипак, овај чин који над њом мораде бити извршен њој самој не изгледаше немилосрдан, будући да ће умрети у околностима велике очеве победе и ослобођења њених сународника. Једино што је оца молила било је д а ј о ј допусти да на два месеца оде и оплаче своју младост са н а ј б л и ж и м суграђанима; а са овим се он сложи, с т и м да му до горепоменутог времена омогући да дела у складу с датим заветом. Сходно томе, када то време би окончано, он ж р т в о в а своју кћер као жртву-паљеницу, нудећи тиме дар који нити беше нримерен закону нити прихватљив Богу, нити он, Јефта, сам вагаше какво ће мишљење људи имати о оваквом чину. 11) Сада се, међутим, нлеме Ефраимово подиже на њега, с образложењем да их није повео са собом у поход против Амонита, и то зато што је желео да читав плен задржи за себе, и да сву славу за оно што је учињено п р и п и ш е себи. На ово им он најпре одговори да Е ф р а и м и т и нису били необавештени како су се његови р о ђ а ц и против њега борили, а онда када их је он позвао у помоћ они се нису одазвали, док би у ствари п р а в и ч н о било да су тада хитро пристигли, чак и пре но што их је он позвао. А надаље им рече да су и сада поступили неправедно: јер премда раније немаху довољно храбрости да се сами боре са својим истинским непријатељима, сада се ж у р н о д и ж у п р о т и в властите родбине; али ће их он дочекати тако да ће, уз Божију помоћ, за своју дрскост бити кажњени, осим ако не постану мудрији. Али када их не успе убедити да се промене, он уђе у борбу с њ и м а са оним снагама што их је послао на Галад, и направи велики покољ међу њима; а када их потуче, настави их гонити и докопа их се на обали Јордана оним делом војске што га је раније за такав случај тамо послао, и свеукунно их поби око четрдесет две хиљаде. 12) Након што је владао шест година, Јефта премину, и би сахрањен у својој властитој земљи, у Себи, месту у земљи Галада. 13) После Јефтине смрти управљање на себе преузе Ибзан, из племена Јудиног и града Витлејема. И м а о је шездесеторо деце, од чега тридесето-

214

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

р и ц у синова. Сви су га они надживели, и свима кћерима је нашао мужеве, а свим синовима жене. За седам година свог управљања народом није учинио ништа вредно бележења, или такво да заслужује памћење. Умро је као старац, и био сахрањен у домовини. 14) Након што је Ибзан овако преминуо, ни Хелон, који га је за наредних десет година наследио у власти, такође није учинио ништа значајно; он сам припадао је племену Завулоновом. 15) После Хелона, на место врховног управитеља постављен је Абдон, син Хилелов, из племена Ефраимовог, рођен у граду Пиратону. О њему је забележено једино то да је био благословљен због своје деце; што се тиче јавних послова био је одвише мирољубив, и одвише обазрив, тако да ни он није могао извести ма какав славан подухват. И м а о је четрдесеторицу синова, и преко њих тридесеторицу унука. Водио је државу са овом седамдесеторицом, који сви беху вешти у јахању, и који сви осташе ж и в и носле његове смрти. И он је преминуо у позној доби, и био у величанстеном погребу сахрањен у Пиратону.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО О И С Т Р А Ј Н О С Т И С А М С О Н О В О Ј , И О Т О М Е КАКВЕ ЈЕ НЕСРЕЋЕ ДОНЕО ФИЛИСТИНЦИМА 1) Након што премину Абдон, Филистинци савладаше Израелите и наметнуше им данак током наредних тридесет година, а из ове се несреће избавише на следећи начин: — 2) Беше међу Јеврејима човек по имену Мано, тако велике врлине да му је мало било равних, и који без икакве сумње беше најважнија личност своје земље. И м а о је жену славну по својој лепоти, по којој је надмашивала све своје савременице. Мано, међутим, није имао деце, те бивајући забринут због неудовољене жеље за потомством, он мољаше Бога да му допусти да њега и жену његову наследи семе њихових тела; и с том намером он је непрестано одлазио у нредграђа''', заједно са својом женом; а ова се предграђа налазе у Великој равници. Али, Мано беше до лудила заљубљен у своју жену, и због тога безмерно на њу љубоморан. Једном приликом, када она беше сама, њој се привиде једна утвара; био је то анђео Божији и личио је на високог и лепог младића, који јој донесе благовести да ће имати сина, рођеног вољом провиђења Божијег, и који ће бити ваљан дечак, велике снаге, преко којег ће, када буде одрастао до очевог наслеђа, Филистинци бити унесрећени. Он ју је такође молио да не допусти да детету буде подрезивана коса, као и да мора бринути да оно избегава све друге врсте пића (јер је тако Бог заповедио) и буде задовољно само водом. И потом анђео, након што уручи ову поруку, пође својим путем, а његов долазак беше учињен по вољи Божијој. 3) Када је њен м у ж дошао кући, жена га обавести о ономе што јој је навестио анђео, који се, рече жена, показао тако прекрасан у младићкој ле-

КЊИГАПЕТА

215

поти и висини, да муж, чувши то, остаде запрепашћен и ван себе од љубоморе, те жену нападе сумњама које беху подстакнуте његовом страшћу. Она, међутим, беше искрено жељна да неразумна туга њеног м у ж а буде одагната, те, сходно томе, замоли Бога да јој анђела пошаље наново, но овог пута тако да га и њен м у ж може видети. Тако анђео, по милости Божијој, дође поново, и то док су боравили у предграђу, али и овом приликом док она беше сама. Но она затражи од анђела да остане довољно дуго да она стигне да доведе мужа, а том захтеву и би удовољено, те она похита да позове Мана. Али чак и када је видео анђела, Мано се не ослободи сасвим сумње, већ сада затражи од анђела да га обавести о свему ономе што је рекао и његовој жени; али када анђео узврати да је довољно да жена буде упозната са оним што је изговорио, м у ж затражи од њега да му каже ко је, да би, када се дете буде родило, могао узвратити захвалношћу, и дати му поклон. Али анђео одговори да не жели никакав поклон, јер му и није донео благовести о рођењу сина због жеље да ма шта заузврат добије. А када га Мано замоли да бар остане и у ж и в а његово гостопримство, анђео ни на ово не даде свој пристанак. Па ипак, беше наговорен ревносним М а н о в и м молбама да остане бар толико дуго док му овај не донесе неки знак своје гостољубивости; тако Мано закла једно јаре, и умоли жену да га скува. Када све беше готово, анђео му наложи да постави хлеб и месо, али без посуђа, на стену; а када приђоше, анђео дотаче месо штапом што га је држао у руци, и то месо, на које тако сукну пламен, беше прогутано, заједно са векнама; а анђео се, наочиглед њиховим погледима, попе пут неба, у виду дима. Сада се, међутим, Мано у п л а ш и да ће му се штогод опасно догодити због овог виђења Бога; али га жена замоли да буде храбар, јер се Бог појавио за њихово добро. 4) Тако жена затрудне, и бејаше брижљива у испуњавању оних забрана које су јој дате; а када се дете роди, они га назваше Самсон, што је име које означава онога ко је снажан. А дете је нагло расло, и бејаше очигледно да ће постати пророк''^, једнако због умерености његове исхране, и због пуштања његове косе да расте без скраћивања. 5) Једном када је са својим родитељима дошао у Тамнат, град Филистинаца, у време када се тамо одржавала велика светковина, Самсон се заљуби у девојку из те земље, и затражи од родитеља да му омогуће да та дева постане његовом женом: али га они одбише, због тога што она не беше јеврејског рода. Али, пошто је овај брак био по замисли Бога, који је смерао да га преобрати у корист Јевреја, Он ипак натера Самсонове родитеље да омогуће девојци удају за њиховог сина. А након што Самсон поче редовно да одлази до девојчиних родитеља, догоди се да једном приликом среге лава па, иако беше необоружан, он прихвати напад животиње, и задави лава голим рукама, након чега баци звер у пошумљени комад земље који је лежао уз пут. 6) А када следећи пут пође до деве, он виде рој пчела како праве саће на грудима лавље цркотине. Па, издвојивши одатле три медена саћа, он их даде, заједно са остатком поклона, својој деви. Али људи Тамната, ужаснути спознањем младићеве снаге, доделише овоме током његове свадбе-

216

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

не гозбе (јер их је том приликом он све угостио) тридесет најснажнијих међу њиховим младићима, под изговором да му праве друштво, а заправо да стражаре над њим, како их он ни на који начин не би могао узнемирити. Док су они весело пили и играли, Самсон рече, што беше и обичај у таквој прилици: „Хајде сад, уколико вам задам загонетку, и ви је решите у року од седам дана, свакоме ћу дати ланену кошуљу и свечане хаљине, као награду за вашу мудрост." Па како они беху веома вољни да задобију славу мудрих људи заједно са наградама, сватови затражише да им постави загонетку. А он рече: „Од онога који п р о ж д и р е изиђе слатко јело, иако он сам беше неукусан." Па када младићи не беху кадри да у току наредна три дана открију значење загонетке, они затражише од деве да одгонетку сазна од њенога мужа, и њима их пренесе, при чему јој запретише да ће је спалити уколико их не послуша. Када жена замоли Самсона да јој открије значење загонетке, он је испрва одби, али када она клече пред њ и м и поче плакати, рекавши како ово одбијање сматра знаком његове нељубазности према њој, он је обавести о томе како је погубио лава, и како је пронашао пчеле на грудима мртве звери, и потом одатле понео три медена саћа што их је њој донео на поклон. Тако је, дакле, ни најмање не п о с у м њ а в ш и на превару, о свему обавести, а она откриће пренесе онима који су га од ње тражили. И онда, седмога дана, када беше уречено њихово одгонетање постављене им загонетке, младићи из сватова се сви нађоше пре сунчевог заласка, и рекоше: „Ништа није непријатније од изгледа лава ономе ко га погледа, и ништа слађе од меда ономе ко га употреби." А на ово Самсон узврати: „Ништа није превртљивије од жене, јер таква беше особа која вам је открила моје тумачење." Сходно обећању, он им ипак даде њихове поклоне, али начин на који је је дошао до тих дарова био је следећи: он те хаљине скиде као плен са тела Акаронита, који беху филистинског рода, а које је он побио након што их је киван срео на путу. Али се од своје жене разведе, а она посве презре његов гнев, и преудаде се за његовог друга који је раније уговорио брак између ње и Самсона. 7) Оваквим увредљивим опхођењем према њему Самсон беше толико раздражен, да се реши да казни све Филистинце, баш као и бившу жену; то беше у летње доба, а плодови земљини беху готово дозрели за бербу, и Самсон ухвати три стотине лисица, па свезавши упаљене буктиње за њихове репове, посла их у филистинска поља, због чега сво жито сагоре. А када Филистинци сазнаше да је Самсон виновник паљевине, знајући при том и шта је повод томе, они послаше своје старешине у Тамнат, и спалише његову бившу жену, и све њене рођаке, који бејаху узрок њиховим несрећама. 8) Након што потом Самсон посече многе Филистинце у равници, он се насели у пећини Итама, једне велике стене у поседу племена Јуде. Због тога Филистинци покретоше поход п р о т и в овог племена, али им ови негодујући рекоше како се Филистинци тиме не понеше правично према њима, кажњавајући их упркос томе што они уредно плаћају данак, и то само због увреда једног човека, Самсона. Филистинци, пак, узвратише да им, уколико не желе да буду окривљени, Јевреји морају изручити Самсона, и оставити га њима на располагање. А ови, будући жељни да избегну кри-

КЊИГАПЕТА

217

вицу, дођоше до стене у скупини од три хиљаде н а о р у ж а н и х људи, и пож а л и ш е се Самсону поводом дрскихувреда што и х ј е нанео Филистинцима, који беху људи кадри да због тога донесу несрећу целом јеврејском народу; па му рекоше да су дошли да гаухвате и изруче Филистинцима, препустивши га њима на располагање; стога затражише да им се он својевољно преда. А када Самсон од њих под заклетвом п р и м и уверавања да му по предаји неће нанети друге штете осим што ће га изручити у руке његових непријатеља, он сиђе са стене и предаде се под власт својих супародника. О н и га затим свезаше са два ужета, и поведоше у намери да га изруче Филистинцима; па када дођоше до места које се данас зове Чељусна кост, у част великог подухвата што га је ту извео Самсон (иако од давнина ово место није носило никакво посебно име), Филистинци, који подигоше свој логор недалеко одатле, дођоше, с радошћу и виком, да се с Јеврејима сретну, као да су у ч и н и л и велику ствар добивши оно што су тражили. Али Самсон тада искида ужад у парампарчад, па узевши једну чељуст од лешине магарета која је лежала пред његовим ногама, нападе своје непријатеље, те их силовито удараше овом кости, п о б и в ш и тако хиљаду људи, а остатак потеравши у бекство у потпуном расулу. 9) Због овога покоља Самсон беше веома поносан, и рече да до тога није дошло уз помоћ Божију, већ је тај успех приписивао искључиво својој сопственој храбрости, хвалишући се како се због страха од њега догодило да неки од његових непријатеља падоше а остали се разбежаше пред чељусном кости којом их је салетао. Али се у то време догоди да Самсона поче мучити велика жеђ, и он тако позпаде да људска храброст по себи није ништа, и даде своје посведочење да све што се догодило мора бити приписано Богу, којег је он сада усрдно молио да се више не гневи ни на једну ствар коју је из охолости изрекао, те да га н и п о ш т о не преда у руке непријатеља његових већ му буде од п о м о ћ и у његовој песрећи и избави га од недаће од које је тада страдавао. Чувши то, Бог беше дирнут његовим преклињањима, те пред њ и м подиже извор обилне воде у стени на том месту што га Самсон прозва Чењусном кости, именом које овоме остаде и до дан-данас. 10) После ове борбе Самсон поче с п р е з и р о м пркосити Филистинцима, те дође до Газе, где узе смештај у једној крчми. Када владари Газе беху обавештени о његовом доласку, они замандалише градску капију, и поставише људе у заседи око ње, како Самсон не би могао побећи а да не буде опажен; али он, бивајући упознат с њиховом завером, устаде око пон о ћ и и силом се п р о б и преко капије, разневши њену стражарску посаду и греде и сву осталу дрвену опрему, коју понесе на раменима, те је однесе до планине изнад Хеброна, и тек је тамо одложи. 11) Ипак, Самсон напослетку п р е к р ш и законе своје земље, промепи свој редовни начин живота, и поче опонашати обичаје странаца, што беше почетак његовог срозавања и пропасти; јер, и з м е % осталог, он се заљуби у жену која је била проститутка међу Филистинцима; њено име беше Далила, и он поче ж и в е т и с њом. Због тога они који су управљали јавним пословима Филистине дођоше к њој и, п о т к у п и в ш и је обећањима,

218

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

наговорише је да од Самсона извуче признање о томе шта је узрок његове снаге помоћу које је постао тако непобедив својим непријатељима. Сходно томе, када се њих двоје поднапише и започеше разговор, Далила ноче хинити дивљење према подухватима што их је Самсон извео, настојећи да подмуклим лукавством из њега извуче истину о ономе захваљујући чему он тако неизмерно све друге превазилази у снази. Самсон, међутим, у намери да обмане Далилу, будући да још није био изгубио власт над чулима, одговори да када би он био свезан са седам једрих ж и л а винове лозе које се још могу савити, он би постао слабији од било ког другог човека. Ж е н а није више ништа рекла, али је ово пренела владарима Филистинаца, и сакрила известан број војника у заседи унутар куће. Па када Самсон беше већ растројен од пића и када напокон усну, Далила га што је могла брже веза жилама, а затим га пробуди, рекавши му да га траже неки људи; али он покида ж и л е и успе да се одбрани, иако су га држали. Али на овоме се не заврши, Јер се Далила, са којом је Самсон и даље непрестано општио, другом приликом направи да је веома разочарана тиме што је он имао толико мало поверења у њена осећања према њему, због чега јој није рекао истину о оном што је од њега тражила, као да она не би сакрила оно што зна уколико је његов интерес да то остане скривено. Самсон је, међутим, поново обману, р е к а в ш и јој да када би био везан са седам ужади, сигурно би изгубио снагу. Али када она ни овога пута, упркос поступању према његовим речима, ништа не ностиже, он јој трећи пут рече да би његова коса морала бити уплетена у мрежу; но када ни овога пута, упркос њеном напору да поново изведе што јој је рекао, истина не беше откривена, напослетку Самсон, попустивши Д а л и л и н и м молбама (јер њему беше суђено да допадне несреће), пристаде да јој удовољи, па јој рече да се Бог о њему стара, и да је он рођен вољом провиђења, па додаде да „ја пуштам косу да ми расте, јер ми је Бог наложио да је никада не подрезујем, те отуда моја снага зависи од непрекидности раста моје косе". Када Далила ово сазнаде, и потом га л и ш и косе, она га изручи непријатељима, будући да Самсон више није имао снаге да се одбрани од напада којим га ови најзад сколише; тако му они најпре ископаше очи, потом га свезаше и као роба одведоше к себи. 12) Али током времена Самсонова коса поново поче расти. Па када дође до јавне светковине међу Филистинцима, и владари и најистакнутији људи се гостише заједно (а соба у којој су се налазили имала је кров нодржан са два стуба), они послаше по Самсона, и он беше доведен на њихову гозбу, да би га могли у свом пијанству вређати. Но Самсон нађе да га већа несрећа не може снаћи од тога да се не може осветити када је тако наруживан, те он увери дечака који га је водио за руку да је у м о р а н и да се жели мало одморити, због чега замоли да га доведе у близину стубова; па чим се то догоди, и он приђе стубовима, Самсон свом снагом насрну на њих, и р а з о р и здање у р у ш и в ш и његове потпорње, са три хиљаде људи затечених унутра, који тако сви беху побијени, заједно са Самсоном. Такав, дакле, беше крај овог човека, који је владао Израелитима двадесет година. И заиста, овај човек заслужује да буде поштован због своје

КЊИГАПЕТА

219

храбрости и снаге, као и величине показане у часу смрти, када је његов бес п р о т и в непријатеља отишао тако далеко да је са њ и м а погубио и себе. А то што је био заведен од стране жене, то се мора приписати људској природи, која је одвише слаба да одоли искушењима тога греха; али смо дужни да будемо сведоци истине да је у свим другим својствима он био човек ванредне врлине. Након смрти, Самсонови р о ђ а ц и однесоше његово тело и сахранише га у Сарасату, у његовој домовини, заједно с остатком његове породице.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ ПОД И Л И Ј И Н О М В Л А Д А В И Н О М И З Р А Е Л И Т И М А ВОЗ О Ж Е Н И О РУТУ, КОЈА Р О Д И ОБЕДА, ДЕДУ ДАВИДОВОГ 1) После Самсонове смрти Израелитима је унрављао првосвештеник Илија. За време његове власти, када земља беше онхрвана глађу, Елимелех из Витлејема — града који је припадао племену Јудином — не бивајући кадар да одржи своју породицу под тако жестоком оскудицом, узе своју жену Нојемину, и децу коју са њом имаше, Хилона и Малона, и пресели се у земљу Моаб; па након срећног развоја и напредовања у новој средини, он узе за своје синове жене Моабићанке, Орпу за Хилона и Руту за Малона. Али, у року од десет година умреше један за другим најпре Елимелех, а мало после њега и његови синови. Нојемини беше веома тешко због оваквих удеса, и она не беше кадра да подноси такав усамљенички ж и в о т сада када они који јој беху најдражи почиваху мртви, они због којих је некада отишла из своје земље, у коју се сада пожеле вратити, јер до ње стигоше обавештења да је тамо сада поново благостање. Њ е н е снахе, међутим, и не помишљаху да се од ње одвоје, па када решише да и саме с њом напусте земљу, она их није могла од тога одвратити, упркос томе што им, када оне истрајаше у томе, она пожеле срећније бракове но што су их имале са њеним синовима, као и боље услове и напредак у сваком погледу. Па видевши како њени сопствени послови стоје веома ниско, Нојемина их убеђиваше да остану ту где јесу, и да не помишљају на напуштање своје земље, суделујући у тој неизвесности под којом се она мора вратити. Ове речи у ч и н и ш е да Орпа заиста остане; али Руту поведе са собом, будући да се ова не даде наговорити, већ усрдно гајише жељу да срећу п о т р а ж и са свекрвом, па каквима се год околности показале. 2) Када је Рута са својом свекрвом дошла у Витлејем, догоди се да је Воз, који беше близак рођак Елимелехов, угости; па како је Нојемина тим именом звана од стране својих б л и ж њ и х суграђана, она, говорећи о свом п р а в о м имену, рече: „Истинитије би било када бисте ме звали Мара". Наиме, Нојемина на хебрејском језику означава срећу, а Мара — тугу. У Витлејему, пак, беше време жетве; и Рута, са допуштењем своје свекрве, пође да се прикључи пабиркињама, како би укућани могли сабрати довољне залихе ж и т а за исхрану. Догоди се, тако, да она дође до Возовог

220

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

поља, а после неког времена ту наиђе и сам Воз, па када виде девојку, он се 0 њој распита код слуге који беше постављен за надзорника жетеоцима. Слуга се мало раније већ био обавестио о свим њеним околностима, па их сада пренесе господару, који одмах љубазно загрли девојку, једнако због његових осећања према њеној свекрви, и због сећања на тог Нојемининог сина за кога је била удата, па јој пожеле да ускоро д о ж и в и боље и за напредак повољније услове живота; уз то од ње затражи да не пабирчи већ пожњевено ж и т о у снопове, већ да сама пожање онолико колико је у стању, па јој то пожњевено допусти да понесе кући. Он такође и заповеди слузи да је не спречава када буде пошла кући, те му још наложи и да јој да обед, као и да јој допусти да пије када жели, као и остали жетеоци. Оно, пак, ж и т а што је Рута добила од Воза она сачува за своју свекрву, којој се врати с вечери, доневши јој са собом на поклон ж и т н о класје; а Нојемина тако задржа за себе део оне хране коју су јој њени суседи тако обилно уделили. Рута такође обавести свекрву и о ономе што јој је Воз рекао; а када је ова друга заузврат обавести да је он њихов блиски рођак, и вероватно п о б о ж а н човек када их је тако опскрбио намирницама, Рута се одлучи да и следећег дана пође како би пабирчила класје заједно са Возовим слушкињама. 3) Не прође много дана након што Воз, пошто јечам беше расплевљен, заспа на своме гумну. Када се Нојемина обавести о овоме, она се домисли томе да Рута легне крај њега, јер је сматрала да би могло испасти у њихову корист када би он разговарао с девојком. Сходно томе, она је посла да спава крај његових ногу, а ова послуша што јој је наложено, будући да је мислила да није у сагласју с њеном обавезом да п р о т и в р е ч и ма којој заповести њене свекрве. Тако она најпре леже скривена од Воза, будући да је он брзо заспао; али када се он нробуди око поноћи, и опази жену која лежи крај њега, он је упита ко је; а када она рече своје име, и затражи да јој опрости он кога је она држала својим господарем, он тада више ништа не рече. Али ујутру, пре но што слуге почеше да се припремају за посао, он пробуди девојку, и наложи јој да узме онолико јечма колико са собом може понети, и однесе то свекрви пре но што ико може приметити да је спавала крај њега, јер беше смотрено избећи ма какав приговор који би одатле могао произићи, посебно када се између њих није догодило ништа што би било неприлично. Али што се тиче главне ствари којој је Рута тежила, Воз јој рече овако: „Догодиће се тако да ће се онај који је твој ближи рођак но што сам ја, упитати да ли те жели узети за жену: ако каже да жели, ти ћеш га следити; али уколико он одбије, ја ћу те оженити, јер закон тако налаже." 4) Када је о свему обавестила свекрву, оне беху веома задовољне учињеним, јер су се надале да ће их Воз опскрбити потребном храном. Негде око поднева, међутим, Воз сиђе до града, и окупи сабор, а затим позва Руту, а са њом и њеног најближег рођака; а када овај дође, Воз га упита: „Да ли си ти задржао наслеђе Елимелеха и његових синова?" О в а ј призна да је тако учинио, и то стога што је било законом допуштено, будући да је он њихов најближи рођак. Али Воз тада рече: „Не смеш се закона сећати само на-

КЊИГАПЕТА

221

пола, већ сваке ствари која их се тиче; јер је жена Малонова овде дошла, и ти си је према закону морао оженити, у случају да желиш задржати њихова поља." После овога овај човек препусти и поља и жену Возу — који и сам беше рођак оних који су преминули — бранећи се тиме да он већ има жену и децу; тако Воз позва сабор да буде сведоком реченог, и нареди ж е н и да изује обућу, и према закону њоме удари најближег рођака у лице; а када се и ово учини, Воз узе Руту за жену, и наредне године они добише сина. Нојемина сама беше дадиља детету, и према савету жена даде му име Обед, јер он беше рођен како би мајци служио као потпора у њеној старости, а Обед на хебрејском значи слуга. Син Обедов био је Јес, а син Јесов беше Давид, који постаде краљ и остави круну својим наследн и ц и м а за наредних двадесет један нараштај. Ову причу о Рути био сам обавезан да испричам јер сам желео да на њој покажем моћ воље Божије који, без икакве тешкоће, може уздићи до највишег достојанства и блиставости оне чији су родитељи скромног порекла; управо тако је подигао и Давида, иако он беше рођен од пореклом незнатних родитеља.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО О Р О Ђ Е Њ У САМУИЛА; И КАКО ЈЕ ОН П Р О Р Е К А О П Р О П А С Т КОЈА ЈЕ ЗАДЕСИЛА С И Н О В Е И Л И Ј И Н Е 1) Недуго потом, стање међу Јеврејима и њихов положај постадоше толико рђави, да су морали ући у рат п р о т и в Филистинаца; а повод беше следећи: Илија, првосвештеник, имао је двојицу синова, Хофнија и Финеса. О в и синови И л и ј и н и беху к р и в и за неправде које су наносили људима као и због своје отворене безбожности, те се не уздржаваху ни од какве врсте порочности. Неке од приношених дарова задржавали су као припадне свом часном упослењу; остале би, пак, насилно присвајали. Такође су били криви и за срамно понашање према женама које би дошле да обожавају Господа у табернакулу, силом терајући неке да се потчине њиховој пожуди, а друге намамљујући митом. Све у свему, цели ток њиховог ж и в о т а није био ништа друго доли тиранско угњетавање. Њ и х о в отац беше веома киван због њихове порочности, и очекиваше да их Бог ненадано казни због свега што су већ починили. Па и народ их је гледао с гнушањем. И тек када Бог прорече каква ће пропаст задесити Илијине синове, што је учинио једнако преко самог Илије и пророка Самуила који тада беше још увек дете, Илија отворено показа своју тугу због уништења својих синова. 2) Најпре ћу, пак, изнети оно што имам да кажем о п р о р о к у Самуилу, а потом п р о д у ж и т и казивање о И л и ј и н и м синовима и јадима што су их они донели целом јеврејском народу. У то је време ж и в е о извесни Елкана, Левит, један од добростојећих људи међу о б л и ж њ и м грађанима, са станом у Раматајиму, граду племена Ефраимовог. Он је оженио две жене, Хану и Фенину. Са овом другом је имао деце, али је прву више волео, иако

222

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

она беше нероткиња. Догоди се да је Елкана дошао са женама у град Силох на жртвоприношење, јер то беше град у којем је био постављен табернакул Божији, као што смо већ рекли раније. Када је, након што је принео жртве, разделио порције свечарског меса својим женама и деци, и када је Хана видела како друга жена седи окружена својом децом, она бризну у плач оплакујући себе због своје јаловости и самотности. Ж а л о с т коју је подносила надјача мужевљево тешење, те она пође у табернакул како би молила Бога да јој удели плодност и учини је мајком; обавеза се и заветом да ће свог првог сина посветити служби Богу, и тако да његов начин ж и в о т а неће бити као онај код обичних људи. Па како је она продужавала с молитвама, првосвештених Илија, који је седео испред ње у табернакулу, нареди јој да оде, мислећи да је пометена пијанством; али када она узврати да је пила само воду, али да тугује у ж у д њ и за децом за коју преклиње Бога, Илија јој наложи да се нрепусти радости и рече да ће јој Бог послати децу. 3) Тако се она врати своме м у ж у испуњена надом, и обедова додељено месо с великим задовољством, Па када се вратише своме дому, она нађе да је трудна, те им се потом роди и син коме дадоше име Самуило, што би се могло превести као „онај којије питао за Бога". Родитељи отуда пођоше до табернакула и понесоше своје десетке са собом како би понудили ж р т в е за рођење детета; жена је, међутим, памтила завете што их је учинила Богу поводом њеног сина, те препусти овога Илији како би Самуила посветила Богу чији би пророк оп могао постати. Сходно томе, они пустише да дечакова коса израсте, а од пића је пио само воду. Тако је Самуило био настањен и одрастао у храму. А Елкана је са Ханом добио још синова, као и три кћери. 4) Када је Самуило имао двапаест година, он започе са прорицањем: и једпом приликом, када беше уснуо, Бог га позва по имену, а он, мислећи да га је то зазвао првосвештепик, пође к овоме; али када првосвештеник изјави да није он тај који га је позвао, Бог понови исто још три пута. Илија овиме беше толико озарен да рече: „Заиста, Самуило, ја сам и сада оћутао као и раније, да тај што те нозива није други него Бог; покажи му се, онда, рекавши: овде сам, и за Тебе спреман." И тако, када дечак чу да му се Бог поново обраћа, он пожеле да му буде омогућено да изговори пророчанства која су Богу угодна, јер он неће пропустити ниједну службу за коју би Он нашао да је сходно упослити га; а на ово Бог одговори: „Будући да рече како си спреман, слушај сада и познај какви ће јади наићи на Израелите — заиста такви да их речи не могу описати, нити ум у њих новеровати; јер ће синови И л и ј и н и умрети у једноме дану, а достојанство свештеничко биће пренесено потомству Елеазаровом; јер Илија више воли своје синове него чистоту мога обожавања, и то у толикој мери да им опа не може донети користи." Илија обавеза пророка заветом да и њему пренесе ову поруку, јер у супротпом Самуило не беше склон да реченим овога засигурно веома растужи. Чувши тако и сам поруку Божију, Илија сада беше посве уверен у неумитност очекивања пропасти својих синова; а слава Самуилова све више поче расти, јер се све оно што би пророковао по-

КЊИГА ПЕТА

223

казиваше истинитим.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО ОВДЕ СЕ И З Н О С И О Н О Ш Т О ЈЕ З А Д Е С И Л О С И Н О В Е ИЛИЈИНЕ, КАО И О КОВЧЕГУ И ЉУДСТВУ, И О Т О М Е КАКО ЈЕ С А М ИЛИЈА БЕДНО СКОНЧАО 1) Негде у то време Филистинци поведоше рат п р о т и в Израелита, и подигоше логор у близини града Афека. Будући да их нешто касније Израелити очекиваху спремни за борбу, већ следећег дана отпоче битка из које Филистинци изађоше као победници, п о б и в ш и око четири хиљаде Јевреја, а остатак људства гонећи све до њиховог логора. 2) Тако се Јевреји почеше плашити најгорег и послаше по сенат и првосвештеника, з а т р а ж и в ш и да изнесу ковчег Божији како би, ноставивши се у борбени поредак у његовом присуству, могли постати непобедиви за непријатеље. Ово, међутим, мишљаху уопште се не досећајући да је Онај који их је осудио на подношење ових несрећа био већи од ковчега, јер је тек у Његово име тај ковчег и био поштован. Тако ковчег беше донесен, у пратњи синова првосвештеникових, који су од оца п р и м и л и завет да се, уколико себи буду допустили право да надживе отмицу ковчега, пред њ и м више не појављују, јер је Финес већ био рукоположен за првосвештеника [па тако и одговоран за ковчег] будући да му је због позних година Илија већ препустио службу. Тако Јевреји беху испуњени храброшћу, верујући да ће доласком ковчега ностати одвише јаки за непријатеље; па чак и Филистинци беху веома забринути и уплашени тиме што је ковчег изнесен међу израелитску војску. Ипак, закључак свега не потврди очекивања обеју страна, јер, када битка отпоче, победа коју су Јевреји очекивали припаде Филистинцима, а онај пораз којег се Ф и л и с т и н ц и прибојаваху погоди велики број Израелита, због чега ови нађоше да су узалуд нолагали своје наде у ковчег, јер беху потучени чим ступише у блиску борбу с непријатељем, којом приликом изгубише око тридесет хиљада људи, мођу којима беху и синови првосвештеника; а напослетку Филистинци отеше и ковчег. 3) Када вести о поразу дођоше до Силоха, заједно са оном о заробљавању ковчега (јер један младић, Венијамит, који је учествовао у борби, дође као гласник), цели се град испуни јадиковањима. А првосвештеник Илија, који је седео на високом трону на једној од капија, слушаше њихове ожалошћене крике, те претпостави да је неки несрећни удес задесио његову породицу. Зато он посла по младог гласника, па када схвати шта се догодило у бици, не беше толико сневесељен ониме што се догодило његовим синовима, па чак нити оним што је уз то снашло војску — јер је већ преко Божијег откривења и сопственог гласа био упознат са свиме што ће се догодити, а што беху вести које као неочекиване углавном потресоше друге људе — него, чим сазнаде да су ковчег са собом као плен однели непријатељи, он од тога паде у горку жалост, јер тај удес беше посве супротан од

224

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

онога што је очекивао; тада он паде с трона и на месту премину, ж и в е ћ и укупно деведесет осам година, од којих је пуних четрдесет делио правду. 4) Истога дана премину и његова снаха, жена његовог сина Финеса, не бивајући кадра да п р е ж и в и несрећу свога м у ж а и свекра: јер јој је о њиховој смрти било речено док беше носећа. Ипак, она умирући роди сина од седам месеци, који преживе, и коме дадоше име Ихавод, што означава немилост — јер војска у то време беше у немилости поражена. 5) Илија је био први из породице Итамара, другог Ароновог сина, који је располагао влашћу; јер је најпре Елеазарова породица обављала дужност првосвештеника, при чему је сваки син преузимао ту почаст од свога оца откад је Елеазар ово завештао своме сину Финесу. После овога је звање п р и м и о Абиезер, затим га предао свом сину чије име беше Буки, а од овога је звање наследио син Ози. После њега је првосвештеник постао Илија [потомак Итамаров], о којем смо овде говорили, а потом је његово потомство задржало звање све до времена Соломоновог краљевства, када га је поново преузело потомство Елеазарово.

КЊИГА ШЕСТА обухвата период од тридесет две године

ОД ИЛИЈИНЕ ДО САУЛОВЕ СМРТИ

ПОГЛАВЉЕ ПРВО У Н И Ш Т Е Њ Е КОЈЕ ЈЕ С Н А Ш Л О Ф И Л И С Т И Н Ц Е И ЊИХОВУ З Е М Љ У А КОМЕ У З Р О К БЕШЕ БЕС Б О Ж И Ј И ЗБОГ Њ И Х О В О Г О Т И М А Њ А И З А Р О Б Љ А В А Њ А КОВЧЕГА; И НА КОЈИ СУ Н А Ч И Н О Н И ВРАТИЛИ КОВЧЕГ ЈЕВРЕЈИМА 1) Након што су Филистинци заробили и као плен однели ковчег, а што сам малочас описао, они га однесоше у град Азот и ставише поред њиховог властитог божанства но имену Дагон®, као један од опљачканих трофеја; али када следећег јутра грађани Азота дођоше у храм како би се посветили обожавању, они свог идола нађоше како исто обожавање посвећује ковчегу, јер је он лежао упроштац, као да је оборен с трона на којем је стајао; они га стога подигоше и поново поставише на постоље, али се веома забринуше због онога што се догодило. Па како они почеше учестано долазити до Дагона увек га налазећи како лежи ничице на поду, у положају обожавања ковчега, они се нађоше у још већој пометњи и брижности. Напослетку Бог посла страховито разорну заразу на град и земљу Азота, јер живље поче умирати од срдобоље или крварења, као и од жестоке псеће куге која је доносила изненадну смрт оболелима: јер пре него што би се душа могла, како је уобичајено у природној смрти, постепено ослободити тела, њ и м а би се дизала у т р о б а и бљували би све што су нојели, а што беше потпуно заражено пошашћу. А што се тиче плодова земљиних, огромно мноштво мишева подиже се из земље и изједе их, не поштедевши нити биљке нити плодове. И тек пошто неко време људи Азота страдаваху од ових недаћа, не бивајући кадри да на ма који начин себи помогну под овим сравњујућим ударцима, они напокон увидеше да узрок толиком страдању лежи у ковчегу и у победи којом су га задобили, као и у његовом присвајању које очигледно не беше на њихово добро. Због тога они послаше по људе из Акарона, и затражише да они код себе приме освојени ковчег. Ова жеља људи Азота не би непријатна Акаронцима, те им тако они захвалише на овој услузи. Али чим ови добише ковчег, исте несреће и њих задесише, будући да је ковчег са собом носио пошасти од којих су натили Азоћани, преносећи их онима који су ковчег примили. Тако и становништво Акарона проследи ковчег даље, али се он не задржаваше много ни код других: јер, идући редом од града до града, стан о в н и ш т в о беше присиљено да га предаје суседима, те ковчег тако редом обиђе пет градова Филистине, као да изнуђује ове пошасти као данак који су морали да плате сви који би га код себе примили. 2) Када се они који су доживели овакве јаде напокон од њих посве изнурише, и када они који чуше о ковчегу напокон увидеше да не би требало да га код себе примају због скупог данка којег му морају плаћати, Филистинци напослетку почеше смишљати начин на који би га се могли ослободити. Тако се управитељи ових пет градова, Гата, Екрона и Акарона,

228

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

као и Газе и Азота, иађоше заједно и разматраху шта би било умесно да учине; испрва помислише да је најбоље да ковчег врате њетовом властитом народу, допуштајући да је Бог осветио његову крађу, и да су несреће које су поднели дошле с њиме, односно да су на њихове градове послане због његовог присуства. Ипак, међу њ и м а беше и оних који рекоше да не би требало да то учине, те да не допусте да буду заварани приписујући узрок несрећа ковчегу, стога што ковчег не може располагати таквом м о ћ и и силом над њима, јер, да је Бог имао такву намисао с њиме, не би га ни предавао у њихове руке. Тако ови наговараху остале да остану м и р н и и да стрпљиво подносе оно што их је снашло, те да претпоставе да томе нема другог узрока до оног дејства природе која, у одређеним временским размацима, производи такве промене у људским телима, као и у тлу и биљкама, и у свему што израста из земље. Али савет који превлада над свима овде описаним потече од извесних људи за које се веровало да су се у минулом времену истакли по својој разборитости и смотрености, и који изгледаху као да у датим околностима говоре исправније од свих других. Они, наиме, рекоше да није добро нити да враћају ковчег, нити да га задрже, већ да посвете пет златних слика, по једну за сваки град, као ж р тву захвалницу Богу због тога што је бринуо о њиховом опстанку и одрж а о их када је изгледало да ће им ж и в о т и бити угрожени таквим заразама са којима се они нису могли носити. Такође би требало да направе пет златних мишева налик онима који су п р о ж д и р а л и и у н и ш т и л и њихову земљу''^, те да их ставе у торбу и положе у ковчег; а затим и да направе нове таљиге за ковчег у које ће ујармити млечне краве''^ али да затворе њихову телад и одвоје их од мајки, да их не би ометала у кретању, и да би се ове могле брже вратити због чежње за својом телади; па да тако погнају ове краве које вуку ковчег, и оставе их на месту где се сустичу три пута, те да се краве саме одлуче којим им је путем драго да пођу; па у случају да се упуте правцем Јевреја, и почу се успињати ка њиховој земљи, Филистинци треба да поверују како је ковчег узрок њихових несрећа; али ако краве крену другим путем, они ће рећи: „Ми ћемо га пратити, и закључити да таква сила у њему не пребива." 3) Тако се сви сложише да су ови људи добро говорили, а то своје мишљење одмах потврдише тиме што поступише према њиховим саветима. Па када беше изведено све што смо већ описали, они доведоше таљиге до места где се срећу три пута, па их тамо оставише и пођоше својим путем; али краве кретоше десним путем, и управо као да их неко гони, док су их, у ствари, владари Филистине следили идући на одстојању за њима, знатижељни да сазнају где ће краве застати, и према коме ће даље поћи. Показа се да оне кретоше према извесном селу Јудиног племена, по имену Бет-Семес, па иако се пред њ и м а протезала пространа р а в н и ц а којом су могле наставити, оне зауставише таљиге на том месту и не хтедоше п о ћ и даље. Био је то призор за људе из села, којим беху веома задовољни; јер то беше у време лета, и сви су сељани били у пољу скупљајући жито, па су тако сада могли прекинути напорни рад, и порадовати се, чим видеше ковчег и потрчаше према таљигама. Пришавши, они одмах спустише ков-

КЊИГА ШЕСТА

229

чег и сасуд у којем су се налазиле слике, као и златни мишеви, па их све ставише на једну стену која се налазила у пољу. Па након што понудише величанствену ж р т в у Богу, и направише гозбу, они таљиге и краве принеше као ж р т в у - п а љ е н и ц у ; а када господари Филистине видеше ово, окретоше се и вратише натраг. 4) Али се потом догоди да бес Божији захвати Јевреје овога села, и његови ударци погодише седамдесеторицу људи Вет-Семеса који, иако нису били свештеници, те су тако били недостојни да се машају ковчега, овај ипак дотицали. Сељани оплакиваху оне који су тако пострадали, и жаловаху као што је и природно због тако велике несреће послане од Бога; и свако јадиковаше за својим сродником. Па будући да су знали како нису достојни да ковчег пребива код њих, они послаше поруку заједничком сенату Јевреја, обавестивши га да су Филистинци њима повратили ковчег — на шта ови, чим сазнаше за вест, дођоше и пренесоше ковчег до Кирјатјерима, града у близини Вет-Семеса. У том је граду живео извесни Абинадаб, по рођењу Левит, који беше веома уважан због своје правичности и побожног начина живота; тако ковчег донесоше његовој кући, као месту прикладном за боравак Божији, будући да је у њему становао праведан човек. Његови синови такође прислуживаху ковчегу, и беху његови главни старатељи током двадесет година; јер је толико година ковчег остао у Кирјатјериму, након што је четири месеца био у рукама Филистинаца.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО ПОХОД Ф И Л И С Т И Н А Ц А П Р О Т И В ЈЕВРЕЈА, И ПОБЕДА ИЗРАЕЛИТА ПОД З А П О В Е Ш Ћ У П Р О Р О К А САМУИЛА, КОЈИ БЕЈПЕ Њ И Х О В ГЛАВНОКОМАНДУЈУЋИ 1) Сада када је град Кирјатјерим код себе имао ковчег, читаво се становништво одаваше дугим молитвама и ж р т в о п р и н о ш е њ и м а , те изгледаше веома посвећено и ревносно у обожавању. Због тога п р о р о к Самуило, видевши их тако спремне да обављају своју дужност, сматраше да је повољан тренутак да им се обрати сада док се налазе у добром расположењу, а поводом настојања за поновним задобијањем слободе Јевреја, и благослова који прате такав подухват. Сходно томе он је бирао такве речи за које је сматрао да су најпримереније за побуђивање такве намере и наговор да се упусте у њено остварење. „О, ви Израелити", рече он, „којима су Филистинци још увек најмучнији непријатељи, али према којима ће Бог бити великодушан, ни од какве користи није само желети да задобијете слободу, већ је потребно п р о н а ћ и начине помоћу којих ћете је и стећи. И не можете бити задовољни само склоношћу да се ослободите ваших владара и господара, док још увек чините оно што ће п р о д у ж и т и вашу потчињеност. Будите зато праведни, и избаците порочност из својих душа, и с обожавањем упутите молитве величанству Божијем свим својим срцем, и истрајте у почасти коју му указујете. Јер, будете ли се тако пона-

230

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

шали, уживаћете у напредовању, бићете ослобођени ропства и задобићете победу над непријатељима, што су све благослови које не можете добити било оружјем, било снагом својих тела илм м н о ж и н о м ваших помагача; јер Бог и није обећао да подари ове благослове ниједном од ових начина, већ само онима који су добри и праведни људи. Па ако ви будете такви, ја ћу вас водити у жељи да будете они који остварују Божија обећања." Након што Самуило изговори ово, окупљено мноштво поче пљескати његовом говору, задовољно оним на шта их је наговарао, те дадоше пристанак да се посвете ономе што је угодно Богу. Тако их Самуило поново окупи у граду по имену Миспек, што на хебрејском језику значи кула осматрачница-, тамо они захватише воду и п р о л и в ш и је за Бога светковаху цели дан и одаваху се молитвама. 2) О в о њихово окупљање није измакло Филистинцима; те када ови сазнаше да се окупило тако велико мноштво, они их нападоше бројном војском и м о ћ н и м наоружањем, уздајући се у неодољивост јуриша када га Јевреји не очекиваху нити за њега беху припремљени. Овакав ток догађаја уплаши Јевреје, и доведе их до пометње и ужаснутости; стога они дотрчаше до Самуила, и рекоше да су им душе обузете страхом и сликама минулог пораза, „па због тога лежимо непомични, да не бисмо подстакли моћ наших непријатеља против нас. Па док си нас ти овде довео да уздигнемо к Богу наше молитве и жртве, и да дајемо завете [наше послушности], наши непријатељи кретоше у поход против нас голих и ненаоружаних; отуда немамо друге наде у избављење до оног начина којег си нам ти препоручио, да ће нам стићи помоћ Божија због наших молитви и да ћемо преко ње задобити ослобођење од Филистинаца." На ово Самуило узврати налогом да устрају у нади и још једном им обећа да ће им Бог помоћи; па узевши једно јагње које још беше дојенче, он га ж р т в о в а за народ, и усрдно замоли Бога да д р ж и своју з а ш т и т н и ч к у руку над њ и м а док се буду борили против непријатеља, те да их не запостави и не допусти да и по други пут дођу под удар нове несреће. Бог послуша ове молитве, и прихвати ж р т в у са милостивом намером да им буде од помоћи, те им напослетку удели победу и премоћ пад непријатељима. Па док је на олтару још увек лежало тело жртве, јер ова још не беше посве прогутана светом ватром, непријатељска војска крете из свог логора и постави се у борбени положај у нади да ће се показати победником, будући да Јевреји беху затечени у неповољним околностима, јер нити су имали оружја, нити ту уопште беху окупљени како би се борили. Али се ствари почеше одвијати тако да би се тешко могло поверовати да их је неко таквима предсказао. Јер, пре свега, Бог посве узнемири непријатеље изненадним земљотресом, померивши тле под њима толико да поче подрхтавати, због чега се филистинска војска у трешњи толико заљуља да се многи не успеше одржати на ногама те попадаше на земљу која се, опет, на другим местима отвори урвинама у које се сручи остатак војске. После тога Бог посла тако јаросно бучну грмљавину над њима, и учини да ужарене муње бљештаху тако стравично око њих, као да су намерне да им опале лица; напослетку им истрже и оружје из руку, па се оно што остаде од њих разбежа и гото-

КЊИГАШЕСТА

231

Бо обнажено врати кући. Самуило са својим људима поче ове гонити све до места по имену Вет-Сар, тде подиже големи камен као с п о м е н - м е ђ а ш победе Јевреја и бекства непријатеља, и назва га Каменом моћи, као знамен снаге коју им је Бог уделио против њихових непријатеља. 3) Тако Филистинци, после овог ударца, више не предузимаху походе п р о т и в Израелита, већ почиваху м и р н и зарад страха и присећања на оно што их је задесило; а она храброст коју су дотле Филистинци показивали према Јеврејима, сад се пренесе Израелићанима. Јер сада Самуило покрете поход против Филистинаца, и многе од њих поби, те сасвим понизи њихова горда срца, и оте им земљу коју су они, победивши некада Јевреје, отргли од поседа Израелита, а та се земља протеже од граница Гата до града Екрона. Остатак Канаанита, пак, тада бејаше у пријатељству са Јеврејима.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ С А М У И Л О , Н А К О Н Ш Т О ЈЕ Т О Л И К О О Р О Н У О ПОД ТЕРЕТ О М Г О Д И Н А ДА ВИШЕ НИЈЕ МОГАО Б Р И Н У Т И О ЈАВНИМ П О СЛОВИМА, ОВЕ П Р Е П У С Т И О С И Н О В И М А ; И КАКО ЈЕ П О Т О М ЗБОГ Њ И Х О В О Г РЂАВОГ У П Р А В Љ А Њ А Н А Р О Д Б И О Т О Л И К О ГНЕВАН ДА ЈЕ Т Р А Ж И О КРАЉА КОЈИ БИ Њ И М Е ВЛАДАО, И А К О ЈЕ С А М У И Л О Т И М Е Б И О ВЕОМА Н Е З А Д О В О Љ А Н 1) Након што је управљао пословима људи на прикладан начин, и наименовао у п р а в н и град свакој области, заповедивши људима да одлазе у те градове како би њихове међусобне несугласице биле тамо решаване, пророк Самуило је, пак, и сам у те градове одлазио двапут годишње и тамо делио правду; и на тај их је начин држао у ваљаном реду током дугог времена. 2) Али је касније осетио притисак година, и више није био у стању да влада како је дотле навикао, те је препустио управљање и старање о народу својим синовима, од којих се старији звао Јоил, док је име млађем било Авија. Такође им је заповедио да стално пребивају и суде људима, један у граду Бетелу, а други у Биршеби, а народ је поделио у области које ће бити под судским надзором сваког од њих. О в и су нам Самуилови синови, међутим, обезбедили очигледан пример и показади како нека деца не располажу истим својствима као њихови родитељи; већ понекад деца бивају добра и умерена, иако су потекла од порочних родитеља; али каткад се покажу рђавима иако им родитељи беху ваљани; тако се синови Самуилови окретаху од добрих дела својих отаца, ж и в е ћ и на начин супротан њиховом, изопачујући правду за нечист новац дарова и мита, и доносећи пресуде не према истини већ према количини примљеног поткупа, те се окретаху раскоши и р а с т р о ш н о м начину живљења. Тако су, све у свему, пре свега радили на начин супротан вољи БожијоЈ а затим и супротно од онога што беше воља њиховог оца, који се силно старао о правди, чинећи

232

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

брижљиве кораке како би и народ могао постати правичан. 3) Али људи беху веома незадовољни поступањем Самуилоових синова због увреда и прекршаја наношених законитом устроју и начину владавине, те напослетку похиташе до пророка, који је тада ж и в е о у граду Рами, како би га обавестили о прекршајима што их чине његови синови. Па му рекоше да, будући да је он одвише стар и превећ од година слаб да би могао прикладно надгледати оно што његови синови чине, од њега траже и моле га да одабраног човека наименује за њиховог краља, таквог који би могао владати народом и осветити се Филистинцима, који морају бити кажњени за њихово раније насиље. Ове речи веома ојадише Самуила због његове дубоке нривржености правди, али и због м р ж њ е коју је осећао према краљевини као облику владавине, будући да је сам био веома одан аристократији, јер је ова створена од стране људи кадрих да је користе за божанске и племените склоности; тако он због бриге и опхрваности ониме што му је народ рекао више није могао ни јести ни спавати, те је целу ноћ пробдио премећући по глави таква њихова снатрења. 4) Док он још беше у оваквом расположењу, Бог му се указа и утеши га рекавши му да не сме бити незадовољан ониме што жели народ, зато што није он, Самуило, тако дрско презрен, већ Бог, и да неће бити само један краљ Јевреја, као и да су Ј^зраелити о томе размишљали од првога дана изласка из Египта. Осим тога, Јевреји ће се убрзо жестоко покојати због онога што су учнили, али да то покајање неће м о ћ и да п о н и ш т и оно што је већ урађено и што ће остати као последица за будућност; поврх тога, биће довољно укорени због њиховог презира и незахвалног понашања према Богу и Самуилоовом п р о р о ч к о м савету. „Стога ти заповедам да над њима наименујеш за краља онога кога ћу ти ја претходно одредити, али тек пошто им ти најпре нредочиш какве ће им несреће донети владавина краљева, и отворено посведочиш у какву велику промену свога положаја они тиме срљају." 5) Након што је ово саслушао, Самуило позва народ рано изјутра и призна људима да му је наложено да им одреди краља; али им рече да ће им најпре описати шта иза тога даље следи, какво ће опхођење њихови краљеви имати према њима, и са каквим ће се све недаћама људи морати да боре. „Пре свега", рече он, „они ће од вас одвојити ваше синове, па ће једнима заповедити да буду возачи њихових кочија, другима да им буду коњушари или телохранитељи, а затим и да буду њихова претходница и заповедници војних стотина или хиљада; такође ће од ваших синова направити своје занатлије, творце оклопа, кочија и разних оруђа; у ч и н и ћ е од њих своје ратаре и старатеље над њиховим властитим пољима, као и копаче њихових винограда. И неће бити ниједне ствари коју ваши синови неће извести на њихову заповест, као да су р о б о в и купљени новцем. Такође ће и ваше кћери упослити као своје кројачице, куварице или пекарке, те ће и оне бити обавезне да обављају све оне послове који припадају робињама, а којима се морају повиновати из страха од бичевања и мучења. Поред тога, од вас ће узимати ваше поседе и додељивати их својим евнусима и стражарима, а ваша ће стада делити својим слугама. Па ћу

КЊИГА ШЕСТА

233

р е ћ и то и укратко: бићете слуге своме краљу, и ни на који се начин нећете издизати изнад његових робова; па када будете све ово подносили, сетите се свега овога што сам вам сада рекао. А када се због учињеног покајете, преклињаћете Бога да се на вас сажали и подари вам брзо ослобођење од ваших краљева; али Бог неће прихватити ваше молитве, већ ће вас одбити, и пустиће да подносите патње које ваше зло понашање заслужује." 6) Али светина и даље остаде махнита, као да је глува за сва ова предсказања онога што ће је задесити, превише осорна и зловољна да допусти да она одлука коју су већ једном непромишљено донели и ш ч и л и из њихових мисли; јер се они више не могаху окренути од своје намере, нити се обазреше на речи Самуилоове, већ одлучно истрајаваху на својој одлуци, захтевајући да им одмах одреди краља, не оптерећујући себе страховима због онога што ће се касније догодити — јер им је, рекоше, неопходно да над собом имају некога који ће водити њихове битке и осветити их код њихових непријатеља, па и да то ни на који начин не може бити бесмислено, будући да сви њихови суседи имају краљеве за владаре, то што и они желе да прихвате такав начин управљања. И тако, када Самуило увиде да све што је изговорио не може људе скренути од њихове намере, већ да и даље остају одлучни у њој, он им рече: „Засад се разиђите кућама; када то буде примерено послаћу по вас, чим будем од Бога сазнао ко је тај кога ће вам Он дати за краља."

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО П О С Т А В Љ Е Њ Е КРАЉА, ЧИЈЕ И М Е БЕШЕ САУЛ, Н А Д И З Р А Е Л И Т И М А П О З А П О В Е С Т И БОЖИЈОЈ 1) У племену Венијаминовом налазио се човек из добре породице и карактера пуног врлина; његово име било је Киш. Он је имао сина пријатног лика, високог стаса, али су његово разумевање и његов ум били окренути ономе што је видео у себи: људи су га звали Саул. Овај је К и ш имао неколико магарица које су одлутале са пашњака на којем су биле напасане, а он се забрину јер беше задовољнији овима него било којом другом стоком коју је имао; те тако К и ш посла свога сина, заједно са једним слугом, да п о т р а ж и животиње; али када овај узаман прође целим својим племеном трагајући за магарицама, он се окрете и другим племенима, па када ни тамо не нађе тражено, он се одлучи да пође назад кући, да не би своме оцу п р у ж и о никаквог разлога б р и ж н о с т и за сина. Али када му слуга, који га је нратио, рече да се налазе у близини града Раме, и да се један истински п р о р о к налази у томе граду до којега би могао п о ћ и како би сазнао свршетак те потраге за магарицама, Саул одговори да уколико би отишли до пророка, немају чиме овога да награде за његово пророчанство, јер су п о т р о ш и л и новац понесен за издржавање. Слуга на ово узврати да он још увек има четвртину шекела, те да ће пророка тиме даровати; јер су они грешили из незнања, не знајући да прави пророк не прима такве награде.

234

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

И тако они пођоше до пророка, па када се нађоше пред његовом капијом, спазише неке девојке које су пошле да донесу воду, те их упиташе која је пророкова кућа. Девојке им показаше кућу, али им рекоше да п о ж у р е пре но што пророк седне да вечера, јер је позвао много гостију на гозбу, а да је пророков обичај био да седи пред онима који су позвани. Али је Самуило тога дана окупио толико много људи на гозбу управо због онога што се имало догодити са Саулом; јер пошто је свакога дана молио Бога да му укаже кога ће учинити краљем, Бог га је претходног дана обавестио о нриспећу тога човека, рекавши да ће му послати младића из племена Венијаминовог који ће доћи у п р а в о у тај час тога дана — па је Самуило присео на кровној плочи своје куће у очекивању тога часа. А када је дошло време, он сиђе доле и пође да вечера, те тако срете Саула, и Бог му откри да је управо он човек који ће над њ и м а владати. Тако се Саул поне до Самуила и поздрави га, желећи да га овај обавести која је пророкова кућа, јер рече да је странац и да већ дуго времена лута. Након што му Самуило одговори да је он та особа коју тражи, новеде га на вечеру и успут га увери да ће магарице које т р а ж и бити нађене, али да је њему, Саулу, зајамчено највеће од свих добара. На ово Саул одговори: „Ја сам превише безначајан да бих се томе могао надати, и потичем из племена одвише малог да би краљ из њега могао произићи, уз то још и из породице незнатније од већине других; али ти ми то казујеш у шали, и од мене п р а в и ш предмет подсмеха када са мном разговараш о п и т а њ и м а од већег значаја но што за њ и м а имам потребе." П р о р о к га, међутим, уведе на гозбу, и постави за сто њега и слугу који га је следио, и то изнад свих других гостију које је позвао, њих седамдесет на броју®'", а слугама рече да краљевску порцију послуже нред Саулом. А када дође време одласка у кревет, остали устадоше, и сваки од њих пође кући; али Саул остаде код пророка, као и слуга његов, и спаваху код домаћина. 2) Ч и м свану, Самуило подиже Саула и поведе га пут његовог дома; а када се нађоше изван града, он затражи да слузи буде наложено да пође напред, стога што му има рећи нешто чему нико други не сме бити сведоком. Послушавши, Саул одасла слугу који је дотле ишао за њима, а пророк узе сасуд са уљем и нроли га по младиђевој глави, па му, пољубивши га, рече: „Буди краљ, по заповести Божијој, нротив Филистинаца и за освету Јевреја за све оно што су под њима претрпели; о овоме ћеш имати знамен, који ћу учинити да ти буде приметан: — Ч и м се будеш одавде удаљио, на н у т у ћеш наићи на три човека који иду на богослужење у Бетелу. Првог кога будеш видео носиће три векне хлеба, други ће носити јаре, а трећи ће их следити носећи боцу вина. Ова три човека ће те поздравити, и љубазно са тобом говорити, те ће ти дати две своје векне, које ћеш ти примити. Одатле ћеш стићи до места које се зове Рахелин сноменик, где ћеш срести оне који ће ти рећи да су твоје магарице пронађене. Након овога, када стигнеш у близину Габате, н р и д р у ж и ћ е ш се скупини пророка, и бићете захваћени Божанским Духом®' и п р о р о ш т в о м које уз њега иде, све дотле док свако ко те буде видео не остане запрепашћен и упитан, рекавши, 'Како то да је син Кишов доспео до таквог ступња среће?' А када

КЊИГАШЕСТА

235

ти се ова знамења догоде, знај да је Бог с тобом. Затим поздрави свога оца и своју децу. Такође ћеш, када пошаљем по тебе, доћи у Галгал, да бисмо могли понудити ж р т в е захвалпице за ове благослове." Након што Самуило ово изговори, и предсказа ствари које ће се догодити, он посла младића његовим путем. А све што се потом догоди Саулу беше истоветно ономе што је Самуило пророковао. 3) Али чим Саул дође до куће свога рођака Авенира, кога је заиста волео више од остатка родбине, овај га упита о његовом путовању и о удесима који су га у избивању задесили. А Саул му ништа од споредног не сакри, нити његов долазак до пророка Самуила, нити како му је овај рекао да ће магарице бити пронађене; али му не рече ништа о краљевању, н и т и о свему ономе што овоме припадаше, за шта је сматрао да ће изазвати завист, а и неповерење, будући да је, када се такве ствари чују, у њих тешко поверовати. Штавише, није сматрао ни да је смотрено р е ћ и о тим стварима овом рођаку, без обзира што је овај изгледао пријатељски расположен и што га је волео више од осталих, знајући — бар тако претпостављам — каква је заиста људска природа, да нико није поуздан пријатељ, нити међу присним познаницима, н и т и н а ш и м рођацица: јер они не могу сачувати такво држање и љубазан став када Бог уздигне човека до великог благостања, већ постају једнако злонамерни и завидни према онима који се нађу на истакнутим положајима. 4) Потом Самуило позва људе на окупљање у граду Миспеку, па им говораше следећим речима за које устврди да их изриче по заповести Божијој. Рече им, наиме, да када их је некада довео до слободе, а њихове непријатеље гурнуо у завистан положај, они посташе слепи на ове милости, и одбише Бога мислећи да он не може бити њихов Краљ, не размишљајући о томе да за њихово властито добро не може бити боље него да њима влада најбоље од свих бића — јер Бог јесте најбоље од свега што постоји — а они, пак, уместо Њега изабраше да добију човека за краља; а краљеви ће користити своје поданике као бесловесне животииње, према сили своје властите воље, склоности или страсти, у целости гоњени ж у д њ о м за моћи, али се неће трудити да сачувају људску расу као своје сопствено дело и творевину, што је управо разлог због којег се једини Бог тако о људима стара. „Али будући да сте стигли до тако чврсте решености, и такво је увредљиво опхођење према Богу над вама преовладало, поделите се по в а ш и м племенима и знамењима, и бацајте коцке." 5) Након што Јевреји у ч и н и ш е тако коцка паде на племе Венијаминово; а када коцка беше бацана за породицу овог племена, она које се називала Матри беше извучена; а када коцка беше бацана за посебну особу из те породице, Саул, сип Кишов, постаде овим и з б о р о м њихов краљ. Како је младић ово већ знао, он предухитри [њихово слање по њега], те се истог трена удаљи и сакри. М и с л и м да то беше стога што он није мислио да својевољно прихвати управљање; штавише, он показа такав ступањ самосавлађивања и скромности, јер тамо где највећи број људи не би био кадар да уздржи своју радост, чак и у задобијању малих користи, већ би је о д м а х ј а в н о показивао свим људима, овај човек не само да није открио

236

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ништа од такве природе, након што беше постављен за господара толико многих и тако великих племена, већ се искрао и утекао погледима оних над којима је требало да краљује, те их натерао да га траже, и то уз много муке. Па тако када се људи нађоше збуњени и забринути због Сауловог ишчезнућа, пророк замоли Бога да му каже где се налази млади човек, те да га изведе пред народ. Те чим сазнадоше од Бога место где се Саул сакрио, они послаше људе да га доведу; а када он напокон стиже, они га уведоше у средиште мноштва. Ту се показа да је он в и ш и од свих других, и његов стас изгледаше одиста величанствено. 6) А затим пророк рече: „Бог вам је дао овог човека за краља, и погледајте како је он в и ш и од сваког од вас, и вредан своје превласти." Те тако чим људи учинише гласно одобравање узвикнувши „Да Бог спаси краља!" п р о р о к записа у књигу све што ће се потом догодити, те прочита то на ухо краљу, а књигу положи у ковчег Божији, да буде сведок потоњим генерацијама онога што је он прорекао. Па када тако Самуило дов р ш и овај подухват, он распусти народ, а сам пође у град Рајну, који беше у његовој властитој земљи. Саул такође отиде у Гавају, где беше рођен, и тамо се нађе много добрих људи који му одмах одаваху почаст д у ж н у његовом положају. Али највећи број чињаху злуради људи који се подсмеваху осталима, и који н и т и му донеше поклоне, нити му било показаним осећањем, или каквом речју, на било који начин удовољише.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО САУЛОВ ПОХОД П Р О Т И В Н А Р О Д А А М О Н И Т А И ПОБЕДА Н А Д Њ И МА, КОЈА ЈЕВРЕЈИМА Д О Н Е С Е ТРОФЕЈЕ Ш Т О ИХ П О Н Е С О Ш Е СА СОБОМ 1) Након једног месеца, рат који Саул поведе против Наса, краља Амонита, донесе му поштовање од стране народа; јер је овај Нас наносио велике патње Јеврејима који су живели с друге стране Јордана, у походима у које је п р о т и в њих полазио на челу велике и за рат врло опремљене војске. Такође је њихове градове свео на послушничке, и то не само тиме што би их тренутно п о т ч и н и о силом и окрутношћу, већ и тиме што их је стално слабио подмуклостима и лукавствима, тако да се ни касније нису могли очистити од трагова ропства које су подносили под њим. Јер је он имао обичај да ископа десно око свима онима који би му се препустили било уговорима, или што их је покорио ратовима; а ово је чинио зато да би, када њихово лево око било у борби закривено њиховим истуреним штитом, они могли остати потпуно неупотребљиви у ратном судару®1 Када је краљ Амонита на овај начин поробио оне преко Јордана, он поведе своју војску против оних који беху звани Галадитима, па подигавши свој логор пред престоницом његових непријатеља, која беше град Јависа, он им посла изасланике, заповедивши било да му се предају, под условом да допусте да им десно око буде ископано, или да буду подвргнути опсади.

КЊИГА ШЕСТА

237

после чега ће њихови градови бити разорени. Он им, дакле, понуди избор да ли ће ж р т в о в а т и мали део свога тела, или ће потпуно пострадати. Галадити, међутим, беху толико престрашени понудом оваквог избора, да не имадоше храбрости да кажу ма шта било о једном или другом, нити да ће се добровољно нредати, нити, пак, да ће се борити. О н и ипак затражише да им се допусти седам дана предаха, током којих ће послати гласнике својим земљацима и замолити за њихову помоћ: па ако им ови дођу у помоћ, ући ће у борбу; али уколико буде немогуће добити помоћ од њих, они рекоше да ће се предати и поднети било коју казну за коју он нађе да ће га задовољити. 2) Тако Нас, о м а л о в а ж и в ш и Галадите и одговор који су дали, допусти овима предах и омогући им да слободно пошаљу по кога год им драго у помоћ. А ови одмах послаше по Израелићане, и то идући од једног до другог града, обавештавајући све о ономе што је Нас запретио да ће им учинити, и у каквој су невољи због тога. Људи одмах падоше у плач и жаловање чувши оно што су им пренели изасланици из Јависе, али им ужас у којем се нађоше не допусти да учине било шта више. А када гласници дођоше до града краља Саула, и објавише погибељ у којој се налази ж и ваљ Јависе, људи се показаше једнако болно узбуђени као и њихови сународници у другим градовима, те оплакиваху пропаст оних који им беху сродници; тако, када се Саул врати са пољских радова у град, он нађе своје суграђане уплакане; па када, испитавши их, утврди узрок пометње и гуге у којој су се нашли, обузе га помамни бес, те посла натраг изасланике Јависе с обећањем да ће им доћи у помоћ трећег дана, и да ће потући непријатеље пре Сунчевог рођења, како би Сунце по изласку могло видети да су Јевреји већ победили и ослободили се страхота у којима су живели; уз то Саул нареди некима од гласника да остану како би му показали прави пут до Јависе. 3) Желећи да покрене људе у овај рат п р о т и в Амонићана страхом због запрећених губитака које ће у супротном морати да поднесу, а и да би се што брже могли окупити заједно, он пререза тетиве својим воловима, и запрети да ће у р а д и т и исто свакоме који сутра под оклопом не дође до Јордана, пратећи њега и пророка Самуила куда год их они поведу. И тако људи заиста дођоше у наложено време, плашећи се навештених губитака. Такво се мноштво у огромном броју саста у граду Весеку, а Саул нађе да број окупљених, поред оних племена Јуде, износи седам стотина хиљада, док број оних из Јудиног племена беше седамдесет хиљада. Саул их одмах нагна у покрет, и они наступаху целе н о ћ и прешавши растојање од тридесет фурлонга, те дођоше до Јависе пре свитања. Он одмах подели војску у три скупине, и изненадно нападе непријатеља са свих страна, када они не очекиваху никакав удар, п р и м о р а в ш и их да прихвате битку у којој погибе највећи део Амонита, заједно са краљем Насом. Овај величанствен подухват предводио је Саул, и он је са великим хвалама препричаван међу свим Јеврејима, због чега и Саул и вредност његовог дела постигоше велики углед. Па иако дотле беше оних који га осуђиваху, сада и они променише мишљење и указиваху му част, уважавајући га као најбољег међу

238

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

људима. Јер он не беше задовољан ослобођењем само становника Јависе, већ нокрете поход у земљу Амонита коју потпуно опустоши и одатле донесе огроман плен, тек тада се у пуној слави вративши у своју земљу. Народ тако беше веома задовољан тим одличним начином којим им се представи Саул, те се веселише што су њега изабрали за краља, али се уз то почеше и подбуњивати против оних који су наводили да он неће бити од користи њиховим пословима, па се стога наглас питаху — „Где су сада ти људи? Доведимо их да буду кажњени" — са свим сличним стварима које светина обично казује када је понесена успехом, а против оних који су претходно сумњали у творца тог успеха. Али Саул, иако је веома љубазно п р и м и о добронамерност и наклона осећања људи, ипак се уздржа од тога да види иједног од својих земљака посеченог тог дана, због очигледне бесмислености мешања те победе коју им је Бог дао са крвљу и одмаздним погубљењем оних који беху истог рода с њима самима, те да је стога много природније да сви заједно остану људи пријатељског настројења и да се сви скупа предају заслуженом празновању. 4) Када Саул рече људима да ће морати да потврди краљевство својим другим рукоположењем, они сви дођоше у град Галгал јер им је управо тамо Самуило заповедио да дођу. Тако Самуило помаза Саула светим уљем на очиглед мноштва, и по други пут га прогласи за краља, чиме је начин управе Јевреја промењен у краљевски, јер су у данима Мојсија, као и онима његовог ученика Јошуе, они живели у аристократском уређењу, али након Јошуине смрти, и током наредних осамдесет година, народ више није имао установљен начин владавине, већ су живели у безвлашћу; после тога се вратише претходном облику управљања, допустивши себи да им буде суђено од стране оних који су се показали као најбољи р а т н и ц и и најодважнији међу њима, због чега су тај период управљања називали временом Судија. 5) Тада пророк Самуило позва на још једно окупљање, те рече људима: „Свечано вас заклињем С в е в и ш њ и м Богом који нам је у свет донео ону одличну браћу, а овим мислим на Мојсија и Арона, и који је извео наше очеве из Египта и избавио их из ропства. Али зар су зато издржали у ропству, да ви никад не бисте говорили оно чиме бисте ме наградили, нити се одрекли иједне ствари због страха од мене, нити у себи надјачали иједну жудњу? Реците: шта сам ја то икада урадио што беше сурово или неправично? Или шта сам ја то урадио због добити и грамзивости, или да бих друге наградио? Будите сведоци против мене, уколико сам присвојио каквог вола или овцу, или ма шта слично, а чије је узимање за добробит људи било икада оцењено као срамотно; и да ли сам икада узео каквог магарца за сопствену употребу а на нечију туђу жалост? Нека ме неко, дакле, опт у ж и за такав злочин, сада када смо у присуству вашега краља." Али људи повикаше да ниједну такву ствар он није починио, већ да је столовао над народом на начин узвишен и правичан. 6) Надаље Самуило, када му сви дадоше такво сведочанство, рече: „Будући да прихватате да нисте кадри оптужити ме ни за једну рђаву ствар, дођите онда амо и послушајте што вам говорим с потпуном разрешено-

КЊИГА ШЕСТА

239

шћу. Тражећи за себе краља, криви сте за велико непоштовање Бога. Потребно је да се сетите да је наш праотац Јаков пошао у Египат због глади, са свега седамдесет душа које су тада чиниле нашу породицу, а да се касније његово потомство тамо умножило до много десетина хиљада, а све њих су Египћани подвргли ропству и тешком искушењу; тада је Бог услишио молитве ваших очева и послао Мојсија и Арона, који беху браћа, и дао им моћ да избаве народ из несреће, а све ово без краља. Та су нас браћа довела до ове земље коју ви сада поседујете: и премда сва преимућства што их над другима имате уживате захваљујући Господу, ви ипак занемарујете Његово обожавање и славу; штавише, и када сте доспевали под руке ваших непријатеља, Он вас је избављао, најпре вас учинивши надмоћнијим од Асираца и њихових снага, а потом вас довевши до победе над Амонитима и Моабитима, те напослетку и Филистинцима, што беше постигнуто под управом Јефте и Гедеона. Каква вас је онда махнитост обузела да се од Бога одметнете и пожелите над собом краља? Па ипак, ја сам вам поставио онога краља што га је Он изабрао. Али, да бих вам учинио јасним да је Бог незадовољан и гневан вашим избором краљевског управљања, ја ћу са Богом уредити тако да вам разговетно све ово потврди веома упечатљивим знацима, таквима које нико од вас раније није видео, при чему мислим на зимску олују усред летње жетве, за коју ћу умолити Бога, а он ће је учинити вама видљивом." И заиста, чим он ово изговори, Бог показа таква велика знамења у виду грмљавине, севања муња и стропоштавања града, као потврду свега онога што је пророк изрекао, а то беше тако убедљиво да су људи били уједно очарани и ужаснути, и признаше да су згрешили, и у тај грех пали из незнања. А потом почеше преклињати пророка, као оног који према њима беше попут нежног и благог оца, да учини Бога тако милосрдним да заборави њихов грех, који они додадоше оним увредама којима су га већ од раније нападали и кршили законе против Њега. Тако им пророк обећа да ће молити Бога и наговарати га да им опрости грехове. У међувремену их посаветова да буду правични и добри, и да се увек сећају несрећа које су их задесиле због њиховог отпађења од врлине, као и да се сећају чудесних знакова што им их је Бог показао, и збира закона које име је Мојсије предао, уколико имају жељу да буду сачувани и ж и в е срећно са својим краљем. Али им рече и то да ће, уколико буду ширили небрижљивост у односу на речене ствари, велике осуде од Бога дотећи против њих и њиховог краља. И након што Самуило овако нророкова Јеврејима, он их распусти кућама, потврдивши краљевство Саулово по други пут.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО С У Ф И Л И С Т И Н Ц И П О К Р Е Н У Л И Н О Б И ПОХОД П Р О Т И В ЈЕБРЕЈА И Б И Л И П О Р А Ж В Н И 1) Потом Саул изабра из народа три хиљаде људи, па од ових узе две хиљаде да буду његови телохранитељи и насели их у месту Ветиљу, а оста-

240

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

так даде своме сину Јонатану, да буду његови чувари. А затим их посла у Гавају где опседе и заузе тамошњу филистинску војну посаду недалеко од Галгала; јер су Филистинци Гаваје потукли Јевреје и отели им оружје, и затим поставили наоружане посаде на најутврђенијим местима у земљи, уз то забранивши Јеврејима да носе било које гвоздено оружје, или да уопште користе гвоздено оруђе ма којом пригодом. А последицом ове забране 6ило је и то да су ратари, уколико су имали потребу да наоштре ма које од њихових оруђа, било рало или ашов, или ма коју ратарску алатку, морали да дођу до Филистинаца. Но чим Филистинци чуше за покољ њихове посаде, они побеснеше и, видевши у овом нападу страшно и увредљиво потцењивање, они поведоше рат против Јевреја са три стотине хиљада пешака, тридесет хиљада бојних кола и шест хиљада коња, при чему подигоше логор у граду Михмасу. Када Саул, краљ Јевреја, о овоме беше обавештен, он се спусти према граду Галгалу и учини проглас ш и р о м целе земље како би требало да покушају да поново освоје слободу. Па све људе позва у рат против Филистинаца, умањујући њихове снаге и потцењујући их као не одвише значајне, у сваком случају не толико велике да се не би могла окушати срећа у бици против њих. Али када су људи око Саула приметили колико су бројни Филистинци, беху силно пренеражени, па се неки од њих склонише у пећине и јазбине под земљом, а већи део побеже у крајеве с друге стране Јордана, који су припадали племену Гадовом и Рубеновом. 2) Али Саул посла по пророка с позивом да се заједно посаветују о рату и државним пословима; пророк му, пак, узврати налогом да застане и да припреми све за жртвовање, а да ће он доћи до њега у року од недељу дана, тако да би могли понудити ж р т в е седмог дана и потом ући у борбу против непријатеља. Тако је краљ чекао, онако како му је пророк и наложио да треба чинити. Па ипак, он се није до краја држао заповести која му је дата, већ када виде да пророк не стиже дуже но што је он очекивао, и да су га војници напустили, он сам узе ж р т в е и поче их нудити; а када у тај час чу да стиже Самуило, он изађе да се с њ и м сусретне. Али му пророк одмах рече како није поступио добро тиме што се оглушио о забране које му је послао, јер није чекао на његов долазак који је био уречен по вољи Божијој, а, што је најважније, краља закон спречава да нуди оне жртве и изговара оне молитве које је само свештенику допуштено да изговара мноштву, те да је отуда извео богослужења на потпуно рђав начин, посежући за њима брзоплето и бесправно. На овај се прекор Саул поче бранити, рекавши да је чекао онолико дана колико му је пророк наложио, а да је у нуђењу жртава био толико брз због нужде у којој се нашао и због тога што су га војници напустили плашећи се непријатељског логора у Михмасу, јер се ширила вест да они силазе к њему у Галгал. На ово је Самуило одговорио: „Извесно је, уколико си био праведан човек, и уколико ми ниси био непослушан, нити се оглушивао о заповести што ми их је Бог саветовао поводом текућег стања послова, и ако се ниси понашао плаховитије него што захтевају тренутно околпости, биће ти дозвољено да владаш дуго времена, као и твоје потомство после тебе." Тако се Самуило, жалећи због оног што се догодило, врати кући. Али Саул, заједно са сином Јонатаном, дође до града Гаваје,

КЊИГАШЕСТА

241

водећи са собом свега шест стотина људи, од којих већина није ни имала оружје због реткости гвожђа у тој земљи, баш као и због непостојања оних који би оружје направили — јер, као што смо раније указали, Филистинци им нису допуштали да поседују гвожђе нити да имају мајсторе коваче. Филистинци поделише своју војску на три дела, па запосеше многе путеве и опустошише земљу Јевреја, док су краљ Саул и његов син Јонатан морали гледати та недела не бивајући кадри да земљу заштите, будући да су са собом имали само шачицу војника. И тако, док су краљ, његов син, и првосвештеник Авијам који беше потомак првосвештеника Илије, седели на једном веома високом брду и гледали то пустошење земље, осећали су снажну потресеност виђеним призором. Тада се Саулов син договори са својим штитоношом да тајно пођу до непријатељског логора и тамо направе неред и пометњу. Па када штитоноша обећа да ће следити господара где год га овај поведе, макар и ако би при том могао погинути у подухвату, Јонатан се уз помоћ овог младића спусти с брега па пође до њихових непријатеља. Овај се логор налазио над једним понором који је имао три камене главе које су се завршавале малим али оштрим и дугим врховима, а такође су их окружавале и стене, чинећи нешто попут природне линије кадре да спречава нападе непријатеља. Тако се могло догодити да предстража није била постављена због таквог заштићеног положаја логора, али и стога што су Филистинци мислили да је, све у свему, немогуће не само попети се до логора с те стране, већ нити му се уопште приближити. Отуда, чим стигоше до логора, Јонатан охрабри свог штитоношу, рекавши му: „Хајде, нападнимо непријатеље; па ако нам, видевши нас, наложе да се попнемо до њих, узмимо то као знак победе; али ако не кажу ништа, као да немају намеру да нас позову да се попнемо, онда ћемо се вратити." И тако, када се приближише непријатељском логору одмах након сумрака, а Филистинци их видеше, ови рекоше једни другима: „Јевреји су изашли из њихових јазбина и пећина", а Јонатану и његовом штитоноши довикнуше: „Хајдете, попните се овамо, како бисмо могли правично да казнимо ваш брзоплети долазак." И тако Јонатан прихвати позив као знамен који предсказује његову победу, па истог часа напусти место где су их непријатељи дотле видели; променивши положај, он се попе до стене на којој није било страже због њене — мислили су Филистинци — природне отпорности и неосвојивости. Одатле се успузаше навише уз велике напоре и потешкоће, надвладавани дивљином предела, све док не беху у положају да се боре с непријатељима. Јер, њих двојица бануше међу њих када ови беху позаспали, те побише двадесетину њих чиме остале испунише пренераженошћу и пометњом, толико да неки од непријатеља одбацише своје оклопе и побегоше, али највећи број њих, будући да се нису међусобно познавали стога што су потицали из различитих народа, видеше једни у другима непријатеље (јер нису могли ни замислити да су се свега два Јевреја до њих попела), те се почеше између себе борити, па неки од њих погибоше у тој борби, а други се стрмоглавише низа стену у покушају да побегну. 3) Утом Саулов осматрач рече краљу да је Филистински логор у потпуној пометњи, због чега овај одмах испита да ли из његове војске ма ко не-

242

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

достаје; па када чу да су одсутни његов син Јонатан и његов штитоноша, он наложи првосвештенику да обуче одежду свог звања, те да му пророчанством каже какав су успех ова двојица постигли; а овај то и учини, и одговори да су однели победу и надвладали непријатеље. Чувши то, Саул подиже војску и пође на Филистинце, које затече у међусобном убијању. Ове вести брзо доспеше и до Јевреја који беху побегли у пећине и јазбине, те који сада, чувши о Сауловој победи, изађоше и дотрчаше до њега. Па када се број Јевреја пристиглих до Саула подиже до десет хиљада, он поче гонити непријатеље који беху расути по земљи. Али овом приликом он изведе покушај који се показа веома несрећан и заслуживаше велику осуду. Јер, било због незнања или због радости што је победа извојевана на тако необичан начин (јер се често догађа да тако срећне особе нису кадре да потом сходно искористе свој разум), као да је жељан да се освети и и з в р ш и достојно кажњавање Филистинаца, он јавно огласи клетву^' над Јеврејима: да ако се било ко заустави у убијању непријатеља како би предахнуо или јео, и одустане од гоњења и убијања пре него што падне ноћ, мора бити проклет. Па након што је Саул објавио ову клетву, а будући да су се тада налазили у ш у м и која је припадала племену Е ф р а и м о в о м и која беше густа и пуна пчела, Саулов син, који није чуо обзнану клетве, нити је чуо потврду коју је овој дао народ, разби комад једног саћа и од њега поједе један део. Али у међувремену он ипак сазнаде са каквом је клетвом његов отац забранио ма коме да проба ма које јестиво пре смираја: те стога он преста јести, и рече како његов отац није учинио добро овом забраном, будући да би, када би се успут могли заложити, људи могли и гонити непријатеља са већим полетом и ревношћу, па једнако и достићи и побити много више својих противника. 4) Када тако они посекоше много десетина хиљада Филистинаца, почеше напокон пљачкати непријатељски логор, али не пре касно у ноћи. Тако отеше велику количину плена и стоке коју побише, те њено месо једоше заједно с крвљу. О в о је, међутим, било пренесено краљу од стране писара — да је мноштво згрешило п р о т и в Бога у погледу жртвовања, јер су месо јели пре него што је крв добро испрана а месо учињено чистим. Стога Саул заповеди да једна велика стена буде докотрљана у њихово средиште, па објави да на њој морају убијати своје жртвене животиње, и не хранити се месом с крвљу, јер то за Бога није прихватљиво. А када сав народ учини како му је Саул наложио, краљ на том месту подиже олтар, и понуди ж р т в е паљенице Богу"'. То, дакле, беше први олтар којег је Саул подигао. 6) Тако се Саул, након што погуби око шездесет хиљада непријатеља, врати кући у свом властитом граду, и управљаше срећно. Такође се борио п р о т и в суседних народа, те је тако најпосле п о т ч и н и о Амоните, Моабите, Филистинце, Едомите и Амалеките, баш као и краља Зове. Имао је тројицу синова, Јонатана, Исаја и Мелхисуа, а уз њих и кћери по имену Мерава и Михала. И м а о је такође и Авенира, сина свога стрица, за заповедника свег оружаног људства. Име тог стрица било је Нир, и он беше брат Сауловог оца Киша. Саул је поседовао огроман број бојних кола и коњаника.

КЊИГА ШЕСТА

243

и враћао се као победилац ма п р о т и в кога да је ратовао, те је унапредио Јевреје до високог ступња успеха и благостања, у ч и н и в ш и их н а д м о ћ н и м над свим другим народима. Поред тога, створио је и личну гарду од младића високог стаса и велике привлачности.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО САУЛОВА Б О Р Б А П Р О Т И В АМАЛЕКИТА И ОСВАЈАЊЕ Њ И Х О В Е ЗЕМЉЕ 1) Потом Самуило дође до Саула и рече му како га је Бог послао да овога подсети на то да га је Он сам изабрао испред осталих, и поставио га за краља, те да је отуда д у ж а н да буде послушан и потчини се Њ е г о в о м ауторитету, увиђајући да је, иако располаже влашћу над племенима, ипак Бог тај који влада над њиме, као и над свим другим бићима и стварима. Сходно томе, Бог му поручује „да стога што су Амалекити донели много несрећа Јеврејима док су ови лутали пустињом, а сада су Јевреји по изласку из Египта нашли пут до те земље која је сада њихова властита, наређујем ти да казниш Амалеките повевши рат п р о т и в њих; па када их будеш покорио, да не оставиш ниједног од њих у животу, већ да их гониш без обзира на доб и побијеш све, почев од жепа и деце, а њихову смрт да захтеваш као казну за све несреће које су донели в а ш и м прецима; не поштеди никога, ни магарце нити друге животиње, нити сачувај било кога од њих за своју личну корист и поседовање, већ их све заједно посвети Богу и, послушавши заповести Мојсијеве, уклони име Амалека заувек са лица земљиног.""' 2) Тако Саул обећа да ће учинити што му је заповеђено; па сматрајући да ће његова послушност Богу бити показана не само у спремности да поведе рат п р о т и в Амалекита, већ и много потпуније у одлучности и ж у р ности његових следећих корака, он не допусти никакво одлагање, већ истог трена окупи све своје снаге; па када их је све збројио у Галгалу, нађе да има четири стотине хиљада Израелита, поред племена Јудиног, јер је то племе само за себе довело тридесет хиљада бораца. Не оклевајући, дакле, Саул учини провалу у земљу Амалекита, и постави много људи, подељених у неколико скупипа, у заседе крај реке, тако да Амалекићима не донесе пропаст само отвореном борбом, већ и могућношћу неочекиваних напада са разних страна, чиме би напослетку успео да их све опколи и побије. И заиста, у бици која започе он потуче противнике, а затим их прогонише, све док их потпуно не уништи. А када се тај подухват заврши успехом и у складу са ониме што је Бог прорекао, Саул крете на амалекитске градове. Опсађивао их је једног по једног и силом преузимао, делимично захваљујући ратним направама, делимично поткопавајући њихове бедеме, а делимично и подижући зидове са спољње стране. Неки су гинули од изгладнелости, а неке усмртише другим начинима; најпосле се Саул подухвати убијања и жена и деце, при том не мислећи да на тај начин чини

244

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

нешто варварско и нељудско. Ово најпре зато што су ти према којима је тако чинио припадали најогорченијем непријатељу, а затим и што то беше учињено по заповести Божијој, коју је било опасно не послушати. Такође је успео и да зароби Агага, непријатељског краља, чијој се лепоти и висини стаса толико дивио да је сматрао вредним да га сачува у животу. Па ипак, ово последње није било учињено према вољи Божијој, већ дајући одушка људској страсти, у којој је Саул допустио себи да буде понесен неумесном самилошћу, и то у тачки у којој не беше за њега безбедно да јој се препусти: јер је Бог мрзео народ Амалекита у толикој мери да је заповедио Саулу да нема сажаљења чак ни према деци која су по својој природи вредна самилости; а Саул је поштедео њиховог краља од оне несреће коју су Јевреји већ донели свим другим Амалекитима, чиме као да је претпоставио непријатељеву привлачну појаву сећању на оно по шта га је Бог послао. Осим тога, беше крив и народ јеврејски, једнако као и Саул, јер су ови поштедели стада и крда, узевши их као плен, иако је Бог заповедио да ни они не буду поштеђени. Са собом су такође понели и остатак блага и сваковрсног иметка; али уколико беше и једне ствари која није била вредна, они су је уништили. 3) Након што је поразио све Амалеките који су настањивали земљу која се протезала од Пелузијума у Египту до Црвеног мора, потпуно је опустошио и остатак њихове земље. Али што се тиче народа Шехемита, њих није ни дирнуо, иако они беху насељени у средишту земље ЈМидијана; но им је Саул пре битке послао поруку и наложио им да пођу одатле, да не би и они постали судеоници у пропасти Амалекита; јер је имао оправдан разлог за њихово избављење, будући да они беху р о ђ а ц и Рагула, Мојсијевог таста. 4) Одатле се Саул радосно поврати кући, јер славни подухвати беху изведени тим освајањем и уништењем непријатеља, али и зато што је сматрао како није одбио ниједну ствар коју му је пророк наложио да учини када је полазио у рат против Амалекита, и како се у потпуности држао свега што је морало бити извршено. Али је Бог негодовао што је краљ Амалекита остављен у ж и в о т у и што је војска приграбила стоку као плен, стога што је ово било учињено без Његове дозволе. Јер је сматрао недопустивим да они савладају и освоје непријатеље и њихову земљу захваљујући моћи коју им је Он дао, а да потом покажу толико много презира и непослушности према Њему, да их чак ни обичан земни краљ не би могао поднети. Бог стога објави пророку Самуилу како се каје што је од Саула учинио краља, јер овај није испунио оно што му је наложио, већ се одао својим властитим склоностима. Самуило остаде пометен након што чу ове речи, и поче преклињати Бога да буде помирљив према Саулу и да стиша гнев; али Бог не удели онај опроштај за који је пророк молио, не сматрајући за примерено да подари опроштај [таквим] гресима, будући да увреде не 6и толико ни узрастале да није нехајног расположења оних који су увређени; јер су људи често вођени жељом да буду сматрани за благе и добродушне, доцкан постајући свесни да тиме производе све веће грехе. Ч и м је Бог одбио пророково заузимање, и чим је постало јасно да Он неће променити

КЊИГА ШЕСТА

245

мишљење, Самуило у сумрак дође до Саула у Галгал. Када га краљ виде, он потрча к пророку, загрли га, и рече: „Узвраћам захвалност Богу, који ми је подарио победу, јер сам извео сваку ствар коју ми је заповедио." На ово Самуило одговори: „Како то да сам чуо блејање оваца и мукање крупније стоке у логору?" Саул одговори да их је народ одредио за жртвовање, а да је, што се тиче народа Амалекита, овај у потпуности уништен, управо као што је и гласила заповест Божија, те да ниједан човек није преостао, осим што је поштедео ж и в о т њиховог краља, те да га је довео до Самуила како би се о њему, рече Саул, могли заједно посаветовати шта 6и учинили с њим. Али Самуило одговори: „Бог није задовољан жртвовањима, већ добрим и правичним људима, таквима који следе Његову вољу и Њ е гове законе, и никада не помишљају да је иједна ствар добро урађена с њихове стране осим када је изведена онако како им је Бог заповедио. Али да, с друге стране, од оних који га не поштују, нити испуњавају ону дужност која је једино истинито и прихватљиво обожавање, Он неће љубазно примити њихове дарове, макар и то што нуде било веома једро и многобројно, и макар поклони које за Њега прилажу били украшени, па чак, штавише, и да су направљени од злата и сребра — Он ће их одбити, и у њима гледати примере порочности а не побожности. А насупрот овиме, Он је задовољан људима који постојано држе на уму једну једину ствар, наиме како да чине оно, ма шта то било, што је Бог објавио или им заповедио да учине, те да радије изабирају смрт него да прекрше иједну од ових заповести, због чега, Он, дакле, од ових и не т р а ж и толико много жртвоприношења. Јер када овакви људи приносе ж р т в е он их радије прихвата, макар оне биле сиромашне понудама, од таквих скупоцених даривања која долазе од најбогатијих али самовољних људи. Због тога прими к знању да се понашаш изазивајући бес Божији када омаловажаваш и одбијаш оно што ти је Он заповедио. Како онда можеш претпоставити да ће Он уважавати жртвовање таквих ствари које је осудио на уништење — осим ако можда не замишљаш да је готово своједно понудити је на жртву и у н и ш т и т и је? Очекуј онда да ће ти краљевство бити одузето вољом Онога којег си злоупотребио таквим охолим понашањем, пренебрегавши оно што ти је Бог уделио." Тада је Саул признао да се понео неправично, и не поричући даље да је згрешио стога што је прекршио пророкове забране; али рече да је то било због страха од војника, како их не би задржао и поставио им забрану у часу када су посегнули да приграбе плен. „Али ми опрости", рече Самуилу, „и буди милосрдан према мени, јер ћу бити обазрив да се о тебе не огрешим у времену које следи." Он такође замоли пророка да се врати с њим, како би могао принети ж р т в е захвалнице Богу; али се Самуило одлучи да пође кући, стога што виде да се Бог неће са Саулом помирити. 5) Али се Саул на то показа толико жељан да задржи Самуила, да га ухвати за огртач, а пошто плаховитост Самуиловог одласка у ч и н и да покрет испадне насилан, огртач се подера. На то п р о р о к рече да ће на исти начин и краљевство бити отргнуто Саулу, како би га добар и праведан човек могао преузети; да ће Бог устрајати на ономе што је одлучио поводом њега; да је бити променљив и непостојан у ономе што је одлучено, приме-

246

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

рено само људским страстима, али није прихватљиво божанској моћи. На ово Саул рече да је рђаво поступио, али да се оно што је учињено више не може поништити: отуда замоли Самуила да му укаже бар толико поштовања да народ може видети како заједно учествују у обреду. Тако му Самуило у ч и н и ту услугу, и пође с њ и м да изведу богослужење. Такође му беше доведен и Агаг, краљ Амалекита. А када га краљ упита: колико горка да му буде смрт? Самуило рече Агагу: „Као што си учинио да многе јеврејске мајке оплакују и наричу над губитком своје деце, тако ћеш и ти својом смрћу учинити да твоја мајка такође нариче." Сходно томе, краљ даде наређење да Агаг буде одмах посечен у Галгалу, а затим оде према граду Рами.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО КАКО ЈЕ, П О С Л Е САУЛОВОГ К Р Ш Е Њ А П Р О Р О К О В И Х ЗАПОВЕСТИ, С А М У И Л О КРАДОМ З А П О В Е Д И О ДА ДРУГА О С О Б А БУДЕ КРАЉ, А Њ Е Г О В О И М Е БЕГПЕ ДАВИД, КАКО МУ ЈЕ БОГ И Н А Л О Ж И О 1) Саул, пак, беше свестан у какве је очајне околности себе довео, те да је од Бога начинио свог непријатеља, па се упути до своје краљевске палате у Гаваји — што је име које означава брдо — и после једног дана стиже тамо, али не више у присуству пророка. А када се Самуило пред Богом р а ж а л и над Сулом, Бог му наложи да одустане од старања над њиме, те да узме свето уље и пође у Витлејем до Јесеја, сина Обедовог, и да помаже оног од његових синова на којег му буде указао као на будућег краља, Али Самуило примети да се плаши неће ли Саул овога, када то буде сазнао, убити, било на неки потајан начин или чак отворено. Ипак, послуш а в ш и Божији савет да безбрижно и неоклевајући пође тамо, он стиже до горепоменутог града; а када га сви поздравише и упиташе којим је поводом дошао, он им рече да је стигао да би принео ж р т в у Богу. Када, отуда, све беше спремно за жртвовање, он позва Јесеја и његове синове да узму учешћа у обредима; а када виде да је његов најстарији син висок и привлачан човек, он по његовој љупкости помисли да ће он бити њихов будући краљ. Али је овог пута погрешио судећи о предмету Божијег провиђења: јер, када Самуило упита Бога да ли ће помазати тога младића пред којим се толико задивио и проценио га вредним краљевства, Бог рече: „Људи не виде исто што и Бог. Ти заиста поштујеш племениту појаву овог младића, и зато га процењујеш вредним краљевства, док ја нудим краљевство као награду не лепоти тела, већ врлини душа, и трагам за ониме ко је савршено пристао у том погледу. При том мислим на онога ко је истрајан у побожности, уз то и правичан и постојан, и који је напослетку и послушан, јер се од ових састоји ваљаност душе." Након што Бог ово изговори, Самуило наложи Јесеју да му покаже све своје синове, на шта овај доведе и петорицу преосталих, од којих је Елиав био најстарији, Аминадав други, Шамал трећи, Натанијел четврти, Раел пети и Асам шести. А када

КЊИГА ШЕСТА

247

пророк виде да ови по лику ни у чему не заостају за најстаријим, он унита Бога којег је од њих изабрао за краља. Али када Бог рече да није ниједног од њих, п р о р о к упита Јесеја нема ли он и неке друге синове осим ових. Овај му одговори да има још једнога, по имену Давид, али да је он пастир и да се стара о стадима, на шта му Самуило нареди да га одмах доведе, јер све док и он не дође неће бити могуће да седну за гозбу. И тако, чим отац носла по Давида и он убрзо стиже, испостави се да је то младић светлог тена, бистроумног изгледа и особа пристала и у сваком другом погледу. Ово је онај, рече крадом Самуило самом себи, којим је Бог задовољан да буде наш краљ. Па тако он седе за трпезу, и постави младића подно себе, баш као и Јесеја, са осталим његовим синовима; након чега узе уље у Давидовом присуству па га помаза, и прошанта му на ухо упознавши га са Б о ж и ј и м и з б о р о м њега за краља; затим га замоли да буде правичан и послушан Њ е г о в и м заповестима, јер ће на тај начин његово краљевство трајати дуго времена, а његова ће кућа бити веома раскошна и слављена у целом свету. Такође му рече и да ће срушити Филистинце, и да ће п р о т и в којег год народа буде водио рат остати као победник и п р е ж и в е т и борбу; и да ће за све време ж и в о т а у ж и в а т и славно име, а такво име такође и завештати своме потомству. 2) Потом Самуило отиде, након што му је пренео ова предсказања. А божанска сила напусти Саула, и пресели се у Давида који, након овог усељења Божијег Духа у његово биће, поче прорицати. Али што се тиче Саула, неки чудни и демонски неред уђе у њега, и донесе му таква гушења као да га жели задавити. Овоме лекари нису могли наћи ниједан други лек до тога да се пронађе особа која може опчинити ова запоседања певањем и свирањем на харфи. Стога лекари посаветоваше да буде потражен такав вештак, и да се п а ж љ и в о мотри на час када ови демони улазе у Саула и почну га мучити, те да се краљ побрине да таква особа тада може стајати над њ и м и свирати на харфи, и уз то му рецитовати свечане песме'^. Чувши ово Саул није оклевао, већ издаде заповест да се т р а ж и таква особа. А када један присутни човек рече како је у граду Витлејему видео Јесејевог сина, који једва да је прерастао детиње доба, али који беше љубак и леп, и у сваком погледу неко ко заслужује велико поштовање, те да је тај младић вешт у свирању харфе и певању свечаних песама [и одличан војник у рату], Саул носла по Јесеја и затражи му да одвоји Давида од стада и пошаље га к њему, јер је радознао да га види будући да је чуо повољне ствари о његовој присталости и значају нарави. Тако Јесеј посла сина, и даде му ноклоне које ће нредати Саулу. А када младић дође, Саул беше задовољан њиме и постави га за свог штитоношу, гајећи према њему велико уважавање; јер он је успео да зачара Саулову поседнутост, и беше једини кадар да се супротстави мукама које потицаху од демона, ма када да су ови у њега улазили, и то рецитовањем свачаних песама и свирањем на харфи, чиме је враћао Саулу стање присебног ума. Због тога Саул посла поруку Јесеју, оцу дететовом, у којем затражи за допуштење да Давид остане с њим, јер је краљ усхићен његовим изгледом и друштвом; а овај останак Јесеј, не могући да п р о т и в р е ч и Саулу, допусти.

248

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО СУ Ф И Л И С Т И Н Ц И ПОВЕЛИ И ДРУГИ ПОХОД П Р О Т И В ЈЕВРЕЈА ЗА ВРЕМЕ САУЛОВОГ КРАЉЕВАЊА; И КАКО БЕХУ НАДВЛАДАНИ ЗАХВАЉУЈУЋИ Д А В И Д О В О М У С М Р Ћ Е Њ У ГОЛИЈАТА У ЈЕДНОМ Ј Е Д И Н О М ОКРШАЈУ 1) Филистинци се, међутим, недуго потом поново окупише, и саставише велику војску, те поведоше рат против Израелита; и докопавши се положаја између Сокота и Азике, ту подигоше свој логор. Саул је такође довео своју војску насупрот њима; па подигавши логор на једном брду, он присили Фислистинце да напусте њихов претходни логор, те да се преселе па сличан други брег, повише и наспрам оног на којем је почивала Саулова војска, тако да је долина, која се налазила између два брда са војскама, као уметнута делила њихове логоре. Изненада се догоди да из логора Филистинаца сиђе један човек, чије име беше Голијат, из града Гата, оријаш велике масе, јер је имао четири кубита и један спан у висину, а са собом је носио оружје примерено величини његовог тела, јер је имао грудни оклоп тежине пет хиљада шекела; такође је имао бронзану кацигу и панцир, толико велики да би се природно очекивало да покрива удове тако гломазног тела. Његово копље је било такво да није ношено попут лаког предмета у његовој десној руци, већ га је држао положеног на раменима. Такође Је имао и џилит од шест стотина шекела, а многи су ишли за њ и м носећи његов оклоп. Тако је овај Голијат стао између две војске, као да су у бојном поретку, и повикао снажним гласом, обративши се Саулу и Јеврејима: „Ослободићу вас борбе и опасности; јер зашто је неопходно да ваша војска падне и буде ојађена? Дајте ми вашег човека који ће се борити против мене, и онај који победи добиће награду победника и одлучиће рат: јер ће они од којих долази поражени служити оне којима припада победник. И свакако је много боље и смотреније да добијете оно што желите стављањем на коцку једног човека него свих." Када ово рече, он се повуче у свој логор; али следећег дана он дође поново и употреби исте речи, све док Саул и његова војска не беху тиме препаднути, поставивши себе у борбени поредак као да ће се сукобити, али до блиске борбе ипак не дође. 2) Док се одвијао овај рат између Јевреја и Филистинаца, Саул је послао Давида младићевом оцу Јесеју, задовољивши се оном тројицом синова што их је Јесеј послао Давиду као помоћ, и као његовим садрузима у опасностима рата. Испрва се Давид вратио напасању својих оваца и сточних стада; али се недуго потом врати у јеврејски логор по наредби свог оца, да би, наиме, донео намирнице за браћу и да би сазнао шта они раде. И тако, када Голијат дође поново и изазва их и уз то поче вређати, рекавши како они међу собом немају вредног човека који би се усудио да се са њ и м бори, Давид је управо у исто време разговарао са својом браћом о пословима због којих га је отац послао, те младић чу како Филистинац грди и ружи војску, и одмах браћи показа озлојеђеност тим увредама, и уз то ненадано рече: „Ја сам спреман да се сукобим у двобоју са овим противни-

КЊИГА ШЕСТА

249

ком." На ово га Елијав, његов најстарији брат, прекоре рекавши да говори одвише брзоплето и неприлично за некога његових година, те му нареди да се врати својим стадима и оцу. Тако Давид беше постиђен братовљевим речима, па се удаљи, али и даље говорећи неким в о ј н и ц и м а да је вољан да се бори са тим човеком који их изазива. А када обавестише Саула о одлучности тог младог човека, краљ посла по њега; а када краљ упита шта овај има да му каже, Давид одговори: „О краљу, не буди снужден н и т и уплашен, јер ћу ја понизити охолост овог противника, и сићи ћу доле и борити се н р о т и в њега, те ћу га имати под собом у свој његовој големости, све док не буде довољно исмејан, а твоја војска буде задобила велику славу, будући да ће Филистинац бити погубљен од стране неког ко још није у м у ж е в н о м добу, нити дорастао за борбу, нити кадар да му буде поверено наступање с војском или ступање у битку, већ изгледа попут детета, и заиста и није по година старији од каквог дечака." 3) Сада се Саул зачуди Давидовој дрскости и готовости за борбу, али се због младићевих година не усуди да нрихвати за ч и њ е н и ц у његову способност, већ рече како он мора бити одвише слаб да би се борио п р о т и в неког ко је обучен у вештини ратовања. „Ја ћу се подухватити овог задатка", рече Давид, „уздајући се да ће Бог бити уз мене, јер сам ја већ искусио Његову помоћ, будући да сам једном приликом гонио и сустигао лава који је напао моја стада, и од њега отео једно јагње; отргао сам плен из чељусти звера, и када је он разјарено скочио на мене, ухватио сам га за реп и треснуо о земљу. На исти сам се начин осветио и медведу. Па нека ова) наш п р о т и в н и к буде процењен као нека од ових дивљих звери, јер већ је дуго како он р у ж и нашу војску, и вређа нашег Бога, који ће га стога унизити под мојом моћи." 4) Саул се, међутим, поче молити да крај не буде, уз Божију номоћ, неповољан по дрскост и готовост тог детета, а затим рече: „Пођи својим путем и бори се." И тако стави на њега свој прсник, припаса му свој мач и причврсти своју кацигу на његову главу, па га отпусти. Али Давид беше оптерећен т е ж и н о м Сауловог оклопа, јер није на њега био навикнут, нити је учио да с њиме хода; и зато рече: „Нека овај оклоп остане твој, о краљу, јер си кадар да га носиш; а мене пусти да се борим као твој слуга, и онако како ја желим." Сходно томе он одложи оклоп, узе свој штап и спусти пет каменова из потока у пастирску торбу, па, поневши нраћку у десној руци, пође према Голијату. Али га противник, видевши како на такав начин долази, погледа с висине и подсмехну му се што са собом не носи оружје које је уобичајено када се боре два човека, већ такво које се користи у терању и избегавању паса; па рече: „Зар ме ти не сматраш за човека, већ за пса?" На шта Давид одговори: „Не, не за пса, већ за сподобу гору од пса." Ово до беса доведе Голијата, који му опсова име Божије, и запрети да ће дати његово месо земаљским бештијама и птицама небеским, да их на комађе растргну. На ово Давид одговори: „Ти долазиш к мени с мачем и копљем, и грудним оклопом; али ја имам Бога за свој оклоп док на тебе полазим, и Он ће у н и ш т и т и тебе и сву твоју војску мојим рукама, јер ћу ти овог дана одсећи главу и бацити остале делове твог тела псима, и сви ће

250

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

људи сазнати да је Бог з а ш т и т н и к Јевреја, а да су наш оклоп и наша снага у Њ е г о в о м нровиђењу, као и да су без Божије помоћи све друге ратне нрипреме и моћр1 потпуно бескорисне." Филистинац је, међутим, био ометан тежином свог оклона у нокушају да ж у р н о пресретне Давида, па стога пође споро, као да га презире, уздајући се у то да ће без икаквих тешкоћа посећи тог противника који, осим што је био ненаоружан, такође беше и дете. 5) Али младић изиђе пред противника, имајући у пратњи једног невидљивог помагача, који не беше нико други до сам Бог. Па узевши један од каменова што их је покупио из потока и положио у пастирску торбу, он га учврсти у своју праћку, и најсполе га хитну на Филистинца. Овај камен паде на његово чело и зарину му се до мозга, толиком снагом да Голијат паде као покошен, ничице на тле. Тада Давид притрча, па стаде над противником док је овај лежао нод њим, и одсече му главу његовим властитим мачем, јер он свога није имао. Због нада Голијата Филистинци су били пренеражени, те побегоше; јер, чим видеше да се њихов првак п р о с т р о по земљи, они се уплашише за свеукупни исход њихових нослова, па се реш и ш е да не остају више ни тренутка, већ се одадоше срамном и недоличном бекству, настојећи да се на тај начин избаве из опасности у којој су се нашли. Али Саул и читава јеврејска војска подвикнуше и срнуше према њ и м а и посекоше велики број Филистинаца, гонећи остатак до граница Гарба и до капија Екрона; тако је све у свему побијено тридесет хиљада Филистинаца, и двапут толико рањено. А Саул се напокон врати у свој логор, па растави своје утврђење у делове које потом запали; Давид, пак, узе Голијатову главу у свој шатор а мач посвети Богу [у табернакулу].

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО САУЛ ЗАВИДИ ДАВИДУ НА ЊЕГОВОМ ВЕЛИЧАНСТВЕНОМ ПОДВИгу И К О Р И С Т И ПРИЛИКУ ДА ГА УХВАТИ У КЛОПКУ УЗ П О М О Ћ О Б Е Ћ А Њ А ДА ЋЕ МУ ДАТИ СВОЈУ КЋЕР ЗА Ж Е Н У АЛИ ПОД УСЛОВОМ ДА МУ ОВАЈ ДОНЕСЕ ШЕСТ С Т О Т И Н А ГЛАВА Ф И Л И С Т И Н А Ц А 1) Ж е н е су, пак, биле повод СауловоЈ зависти и м р ж њ и према Давиду, јер оне изиђоше да дочекају победничку војску са ц и м б а л и м а и бубњевима и свим другим знацима радости, те певаху овако: „Поби Саул своју хиљаду Филистинаца", али девице одговараху „Давид поби своју десетину хиљада". Када је краљ чуо да овако певају, те да је њему нрипао мањи удео у њиховим хвалоспевима, у којима је већи број, десет хиљада усмрћених непријатеља, био приписан младићу, па када увиде да се од Давида није могло тражити, после такве бујице одушевљења, друго до да преузме краљевство, он постаде уплашен и сумњичав према младићу. Сходно томе, он га уклони са подожаја на којем се претходно налазио — јер он беше краљев штитоноша, што се овоме, бојазном и онеспокојеном, сада чинило положајем у одвише великој близини; зато он сада постави Давида за

КЊИГАШЕСТА

251

заповедника јединице од хиљаду војника, и тако му удели службу која је по себи заиста била вреднија, али на коју је циљао више због своје сопствене безбедности. Јер је краљ имао на уму да пошаље Давида п р о т и в непријатеља у тешке битке, надајући се да ће бити убијен у таквим смртоносним окршајима. 2) Али је Давид имао Бога у пратњи ма куда пошао, те је захваљујући томе веома напредовао, при чему је било очигледно да је постигао величанствен успех, толики да се Саулова кћер, која још увек беше девица, заљуби у њега. А њена осећања је толико обузеше да се нису могла сакрити, те их је тако и њен отац морао препознати. Тиме је Саул, међутим, био задовољан, јер је смислио начин да своју кћер искористи како би поставио замку Давиду, надајући се да ће се она потврдити као извор опасности и уништења за младића. Тако он обавести Давида о осећањима своје кћери, изјавивши да је вољан да Давиду да њену руку, рекавши још: „Обавезујем се да ћу венчати своју кћер за њега уколико ми донесе шест стотина непријатељских глава^\ претпостављајући да ће понуда тако велике награде, праћена и Давидовом жељом да постигне још већу славу предузимањем ствари тако невероватних и опасних, у ч и н и т и да се овај одмах подухвати задатка, и тако пострада од руке Филистинаца. А овакав мој план поводом њега добро ће ми пристајати, јер ћу га се ослободити, при чему ће га убити неко други, а не ја." Тако Саул нареди својим слугама да испитају колико Давиду одговара понуда за брак са девојком. Послушавши, слуге стадоше да говоре Давиду како га Саул воли, баш као и сав народ, те да жели да сазна мишљење о браку са девојком. На ово Давид одговори: „Да ли се вама ч и н и малом ствари бити краљев зет? Мени се не чини тако, посебно што припадам породици ниског положаја, и без икакве славе или почасти." Л када слуге обавестише Саула о Давидовом одговору, он рече: „Реците му да од њега не т р а ж и м никакав новац нити мираз, јер би онда било боље кћер продати него је оженити; већ желим искључиво таквог зета у коме пребивају постојаност и све остале врсте врлине", које види да Давид поседује, а да је његова жеља да од њега не прими, као услов венчања са његовом кћери, н и т и злато н и т и сребро, па ни да му донесе какво богатство из очеве куће, већ искључиво прилог освети над Филистинцима, тачније шест стотина њихових глава, од којих му пожељнији или славнији поклон не може бити донесен, јер ће овај много радије п р и м и т и него ма који уобичајени мираз за његову кћер — то јест, то да ће она бити удата за човека таквог карактера који располаже сведочанством да је потукао своје непријатеље. 3) Када су ове Саулове речи пренесене Давиду, овај је био задовољан њима, верујући да је Саул заиста искрен у наклоности према њему; и тако, без даљег оклевања или оптерећивања тиме да ли је оно што је понуђепо уопште могућно, да ли је тешко остварљиво или није, он са својим садрузима одмах пође на непријатеље, решен да испуни оно што беше услов брака. Сходно томе, захваљујући ч и њ е н и ц и што је Бог чинио све ствари лаким и остварљивим Давиду, он је побио многе [међу Филистинцима], и одсекао главе шест стотина њих, и потом дошао до краља па, показав-

252

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ши му главе Филистинаца, затражио његову кћер како би је могао оженити. Саул више није могао повући своје обећање о зарукама, мислећи да је иста ствар испасти лажовом када је већ Давиду обећао овај брак, или се понашати вероломно, постављајући нови немогућ задатак како би Давид био убијен, те му даде кћер за жену: њено име било је Михала.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ САУЛ П О С Т А В Љ А О ЗАМКЕ ДАВИДУ, КОЈИ ЈЕ И П А К ИЗБЕГАО О П А С Н О С Т И М А У КОЈИМА СЕ О Б Р Е О ЗАХВАЉУЈУЋИ БРИЗИ ЈОНАТАНОВОЈ И ЛУКАВСТВИМА ЊЕГОВЕ Ж Е Н Е МИХАЛЕ; И КАКО ЈЕ Д О Ш А О ДО П Р О Р О К А С А М У И Л А 1) Саул, међутим, није био расположен да дуго одржи стање у којем се нашао, јер када је видео да Давид постаје све цењенији, једнако од стране Бога и народа, он се уплаши. И не умејући да прикрива страх у погледу тако значајних ствари какве су његов ж и в о т и краљевство, чије је угр о ж а в а њ е представљало велику опасност за њега, он се одлучи да погуби Давида, те заповеди Јонатану и његовим најоданијим слугама да га убију. Али се Јонатан чудио очевој промени у односу са Давидом, и томе како је могла бити доведена до таквог ступња, од показивања немале добронамерности до смишљања начина којим би га убио. Па због тога што је волео младића и поштовао га због његове врлине, он га обавести о очевој тајној наредби и откри му какве беху Саулове стварне намере у погледу Давида. Стога га посаветова да се побрине да буде одсутан следећег дана, јер ће он, Јонатан, поздравити свог оца и, уколико се укаже повољна прилика, затражити разговор о Давиду како би сазнао разлог Саулове нетрпељивости и показао колико мало има основа за такво нешто, те да због тога не мора убијати човека који је учинио толико много добрих дела за народ, па чак и њему самом био доброчинитељ, што је разлог због којег би могао добити опроштај чак и да је био крив за највеће злочине; и на крају додаде: „Затим ћу те обавестити о одлуци свог оца." Давид се сложи са таквим корисним саветом, и одмах се склони из краљевог видокруга. 2) Следећег дана Јонатан дође до Саула чим виде да се овај налази у веселом и радосном расположењу, и започе разговор о Давиду: „Какав си неправичан чин, о оче, било мали или велики, нашао тако прекорним код Давида, који те је подстакао да нам наредиш погубљење човека који је био од велике користи твом властитом опстанку, и још већег значаја имао у к а ж њ а в а њ у Филистинаца? Човека који је ослободио Јевреје ружења и исмевања који су трајали четрдесет дана, када је само он имао довољно храбрости да и з д р ж и изазов противника, а потом и да донесе онолико глава наших непријатеља колико му је и било наложено, и добио, као награду за исти подвиг, моју сестру за жену. Његова би нас смрт веома ожалостила, не само због његове врлине, већ и због блискости наших односа; јер и твоја кћер би морала бити повређена његовом смрћу, и мо-

КЊИГА ШЕСТА

253

рала би искусити удовиштво, и то пре но што је и стигла да у ж и в а у предности њиховог узајамног општења. Размотри и у в а ж и ове ствари и доведи ум у милосрдније расположење, и немој унесрећити човека који нам је, пре свега, учинио највећу љубазност сачувавши твој живот; јер, када су те обузели зли духови и демони, он их је истерао и излечио остатак твоје душе од њихових насртаја; а затим нас је осветио код наших непријатеља, због чега је заиста ниска ствар заборавити таква његова корисна дела." Тако Саул беше умирен овим речима, те се закле свом сину да неће нанети никакве штете Давиду, јер се овај п р а в и ч н и говор показао одвише убедљивим за краљев срџбу и бојазан. Тако Јонатан посла по Давида, и пренесе му добре вести од свог оца, према којима је имао бити поштеђен. Такође је потом Давида довео до свог оца, те тако овај настави да ж и в и с краљем као и раније. 3) У ово се време догодило и то да је због новог похода Филистинаца против Јевреја краљ послао Давида на челу војске како би се с њима сукобио; па како је и та битка завршена п о р а з о м и погубљењем многих Филистинаца, Давид се после победе врати краљу. Али пријем на који је наишао код Саула није био онакав какав је очекивао због постигнутог успеха, јер је Саул био ожалошћен због његовог напредовања, те је сматрао да ће за њега бити опасније уколико се буде понашао са благонаклоном узвишеношћу: па када је демонски дух поново ушао у њега, н а м у ч и в ш и га и довевши га до растројства, он позва Давида у спаваћу собу у којој је лежао, и, држећи копље у руци, заповеди овоме да га омађија свирањем на харфи и певањем свечаних песама; а када се Давид по наредби овога одмах прихвати, краљ великом снагом завитла копље на њега, али је Давид на време предосетио овај напад и избегао погибељи, те умаче својој кући где п р о б о р а в и целог тог дана. 4) Али с вечери краљ посла војне старешине, и заповеди да Давид мора бити чуван све до јутра да не би побегао пре но што буде доведен до судске дворане и тамо изручен, па потом осуђен и погубљен. Али када Михала, Давидова жена и краљева кћи, схвати шта је краљ наумио, она дође до свог м у ж а имајући мале наде у његово избављење и бивајући веома забринута и за свој властити живот, јер она не би могла ж и в е т и у случају када би била њега лишена; и стога она рече: „Нека те Сунце не затекне овде када сутра изађе, јер ако се то догоди, биће то последњи пут да га можеш видети. Стога побегни док ти ноћ пружа ту могућност а Бог је можда због тебе продужи; јер, знај ово, уколико те мој отац овде затекне, бићеш мртав човек." Тако га она уз помоћ ужета спусти кроз п р о з о р и избави га: а након што то уради, она се попе у његов кревет чинећи се као да је она болесни Давид, и испод ноћне одеће стави козју јетру, а када њен отац чим свану посла људе да се докопају Давида, она рече онима који дођоше да се њен м у ж није осећао добро те н о ћ и и показа им прекривени кревет, у ч и н и в ш и да поверују, због п о с к а к и в а њ а ј е т р е к о ј а ј е чинила да се помера и ноћна хаљина, како Давид дише попут некога ко има астму. Па када они који су послани рекоше Саулу да се Давид те н о ћ и није осећао добро, он им нареди да га доведу и у таквом стању, јер је он намеран да га убије. Али

254

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

када се стражари вратише и, р а з о т к р и в ш и кревет, схватише женино лукавство, они је одадоше краљу; а када јој се отац пожали да је спасла његовог непријатеља а њега самог изневерила, она се досети нристале одбране, и рече да је Давид запретио да ће је убити, те да је она само из страха за себе обезбедила ту помоћ којом га је спасила; због тога јој, дакле, њен поступак мора бити опроштен, стога што није учињен по слободној вољи, већ из нужде: „Јер", рече она, „не верујем да ти је толико стало да убијеш свог непријатеља, колико да ја будем спасена." И тако је Саул морао опростити девојци. Али Давид, накоп што је умакао овој опасности, дође до пророка Самуила у Раму и рече му какве му је клопке краљ поставио, и колико је био близу смрти када је Саул хитнуо копље на њега, иако ни због чега није био крив у односу према њему, нити је био кукавица у борбама с непријатељима, већ је уз Божију помоћ пожњео успех у свим биткама, што је заправо и био узрок Саулове м р ж њ е према Давиду. 5) Након што се пророк упознао с краљевим н е п р а в и ч н и м поступцима, он поведе са собом Давида до извеспог места по имепу Најот где остаде с њим. Али када краљу беше речено да је Давид заједно с пророком, он посла војнике по њега са заповешћу да га заробе и доведу; но када ови дођоше до Самуила, и на том месту затекоше сабор пророка, и они сами постадоше судеоници у Божијем Духу, те и они почеше прорицати. Ч и м Саул чу шта се тамо догодило, он посла друге људе по Давида, али и ови почеше прорицати на исти начин као и претходни, те он поново посла и трећу скупину; па када и ови трећи једнако посташе обузети пророштвом, он се напослетку разљути и у великој ж у р б и и сам пође тамо. Али чим се нађе у близини чудесног места, Самуило, и пре но што га виде, и њега учини пророком. Тако, када се Саул појави пред њим, већ беше потпуно растројеног ума и ватрено узнемиреног духа; па, скинувши одећу са себе, он леже на тле и остаде тако лежећи цели тај дан и ноћ, у присуству Самуила и Давида. 6) Давид потом пође и стиже до Јонатана, Сауловог сина, и пожали му се на замке што их је постављао његов отац; и рече да, иако он ни за какво зло није крив, нити је краљу нанео какву увреду, овај жарко жели да га убије. На то га Јонатан замоли да не верује таквим својим сумњама, нити сплеткама оних који ш и р е такве обавести, уколико таквих има, већ да се ослони на њега и остане храбар; јер, да је његов отац заиста имао такве намере, он би са њима упознао свог сина и прихватио његов савет, као што је имао обичај да се с њ и м саветује у свим другим пословима. Али му се Давид закле да је тако као што је рекао; и затражи од Јонатана да му пре поверује и постара се за његову безбедност него да омаловажи оно што му он, с великом оданошћу, говори; да ће му поверовати онда када га буде и сам видео већ убијеног, или када буде о томе сазнао од других људи; а да је разлог због којег му његов отац није рекао ништа о тим збивањима тај што је знао за пријатељство и наклоност што их Јонатан гаји према Давиду. 7) Када Јонатан ипак напокон увиде да је таква Саулова намера довољно убедљиво потврђена, он упита Давида шта би желео да за њега учи-

КЊИГА ШЕСТА

255

ни. На ово Давид одговори: „Свестан сам да си вољан да ме наградиш у свакој ствари и обезбедиш ме оним што пожелим. Сутра је младина, и постало је обичајем да седим са краљем за вечером; дакле, уколико и теби то изгледа прикладно, ја ћу и з и ћ и из града и крадом се сакрити на договореном месту. А ако Саул буде питао зашто сам одсутан, реци му да сам пошао у свој родни град Витлејем, како бих присуствовао празнику са својим властитим племеном; а такође додај и то да си ми ти допустио да тако урадим. Па ако он каже — као што обично каже за пријатеље који су отишли подаље — да је добро што је тај отишао, тако ћеш се уверити да се никакве прикривене несреће или непријатељства не треба бојати као да пребивају у његовој руци; али ако одговори некако другачије, то јест да је у мом одласку поуздан знак да имам неке планове п р о т и в њега — биће јасне његове намере, и сходно томе ти ћеш ме о њима обавестити; а све то због саосећања према мом случају и због твог пријатељства према мени — а управо као примере тог пријатељства удостојићеш се да прим и ш моја уверавања о љубави коју према теби носим — уз оно сажаљење које господар може имати према своме незаштићеном слузи. Али ако ти сам откријеш ма шта злонамерно у мени, предухитри свог оца, и убиј ме својом руком." 8) Јонатан, међутим, саслуша ове последње речи с озлојеђеношћу, те обећа Давиду да ће учинити како је овај тражио, и да ће га обавестити уколико очев одговор подразумева ма какав призвук огорчености, и ма каквог непријатељства према њему. Па да би се Давид могао чвршће поуздати у њега, Јонатан га одведе на отворено поље, на чист ваздух, и тамо се закле да неће одбити ништа што би могло служити очувању Давидовог живота; и још рече: „Позивам се на оног Бога који је, као што видиш, посвуда присутан, и који зато познаје моју намеру и пре но што је ја објасним речима, као сведока овог мог завета с тобом, да нећу одустати од провере циљева мога оца све док не сазнам да ли постоји ма какво вребајуће незадовољство у најскривенијим деловима његове душе; а када то сазнам, нећу сакрити од тебе, већ ћу ти одмах пренети, па био он племенито или зловољно настројен. Јер ово сам Бог зна, да га молим да увек буде с тобом, јер је он с тобом сада, и неће те напустити, и учиниће те н а д м о ћ н и м над твојим непријатељима, макар то био и мој отац, или, чак, био такав и ја сам. Ти се само сећај овога шта сада чинимо. Па уколико се догоди да ја умрем, сачувај моју децу у животу, и узврати њ и м а ону љубазност коју сада ти сам примаш." Па након што даде овакав завет, он отпусти Давида, н а л о ж и в ш и му да пође до извесног места у оној р а в н и ц и где је навикао да изводи своја вежбања; јер ће тамо, ч и м буде сазнао мисли свог оца, он, Јонатан, доћи к њему, у пратњи само једног слуге. „А ако", рече он, „хитнем три стреле у мету, и потом н а л о ж и м свом слузи да донесе те три стреле, при том му рекавши да се оне налазе иза њега, ти знај да не постоји несрећа које се м о р а ш бојати од краља. Али ако ме чујеш где кажем супротно [то јест да су стреле пред њим], очекуј супротно и од краља. Било како било, преко мене ћеш стећи сигурност, и ни на који начин ти неће бити нанесена ма каква штета. Али се потруди да не заборавиш шта сам од те-

256

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

бе затражио у времену твога напредовања, и буди на услузи мојој деци." И тако Давид, п р и м и в ш и ова уверавања од Јонатана, пође путем према заказаном месту. 9) А следећег дана, који паде у Месечеву младину, краљ пође на вечеру након уобичајеног очишћења. И кад је тамо крај њега засео његов син Јонатан с десне стране, и Авенир, заповедник његове страже с друге стране, краљ виде да је Давидово место празно, али не рече ништа претпоставивши да се није очистио будући да је био у друштву своје жене, те да стога није могао бити присутан; али када виде да Давида нема ни другога дана у месецу, он упита Јонатана зашто Јесејев син није дошао на вечеру н и т и на гозбу, ни тога нити претходног дана. ]г1а то Јонатан одговори да је Давид отишао, према њиховом договору, до свог родног града, где је племе одржавало светковину, и да је за то добио његову дозволу, као и да је и њега позвао да дође на њихово жртвовање; „и", рече Јонатан, „ако ми допустиш да одем, ја ћу тамо отићи, јер знаш моју добронамерност према Давиду." И тада је Јонатан напокон увидео очеву м р ж њ у према Давиду, и разговетно препознао читаву његову тајну склоност; јер Саул није могао суздржати бес, већ поче пребацивати Јонатану назвавши га с и н о м - о т п а д н и к о м и непријатељем; и још рече да је он саучесник Давидов и његов помоћник, и да је таквим понашањем показао да нема обзира према себи или према својој мајци, јер иначе не би био наговорен на то — јер докле год је Давид жив, њихово краљевство им није осигурано; стога је он, Саул, одмах наложио да пошаљу по младића, како би могао бити кажњен. А када Јонатан у одговор упита: „Шта је он то урадио да га желиш казнити?" Саул се више не задовољи тиме да свој бес изрази пуким речима, већ зграби свој мач и скочи према Јонатану, жељан да овога убије. Ипак, у овоме није успео јер су га спречили пријатељи; али овиме је његовом сину постало непобитно јасно да краљ м р з и Давида, и да је силно жељан да га погуби, толико да је због тога умало властитим рукама убио рођеног сина. 10) Одмах потом краљев син ж у р н о одступи од вечере; и бивајући немоћан да због жалости ма шта стави у уста, он плакаше целу ноћ, једнако стога што је и сам био близу уништења, и зато што је Давидова смрт била одлучена. Али чим свану с у т р а ш њ и дан, он изиђе у р а в н и ц у пред градом, претварајући се да иде да вежба, али стварно зато да би обавестио свог пријатеља какве намере његов отац има према њему, као што је то с Давидом и утаначио. А када Јонатан испуни оно што је било договорено, он пусти слугу који га је пратио да се врати у град, а сам пође у пустињу, и дође у близину Давида који се појави и паде пред Јонатанове ноге, покл о н и в ш и се и назвавши га чуваром његове душе; али га Јонатан подиже са земље, те се узјамно загрлише уз дуге поздраве, и то не без суза. Такође оплакиваху и своју младу доб, и ту присност које ће их краљева завист лишити, као и раздвојеност коју сада морају очекивати, а која њ и м а не изгледаше ништа боља од смрти. Једва се, напокон, п р и б р а в ш и од жаловања, и умоливши један другог да имају на уму завете којима су се један другом заклели, они се разиђоше.

КЊИГА ШЕСТА

257

ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО КАКО ЈЕ ДАВИД ИЗБЕГАО ДО АХИМЕЛЕХА И КАСНИЈЕ ДО КРАЉЕВА Ф И Л И С Т И Н А Ц А И МОАБИТА, И КАКО ЈЕ САУЛ П О Г У Б И О АХИМЕЛЕХА И ЊЕГОВУ П О Р О Д И Ц У 1) Тако Давид побеже од краља и од смртне опасности, те дође до града Ноба код свештеника Ахимелеха који се зачуди када виде да он долази сам, без слуге или пријатеља, и пожеле да сазна узрок томе што никог није било са њиме. На ово Давид одговори да му је краљ заповедио извесне ствари које су морале остати тајне, а због којих, држећи на уму колико много тога зна, није имао разлога да га било ко прати: „Ипак, наредио сам својим слугама да ме сачекају на извесном месту." Тако Давид затражи од свештеника да му пода штогод за јело, јер ће, у случају да га свештеник обезбеди храном, то бити ваљан чин од стране једног пријатеља и од помоћи послу којим је сада задужен. Па када доби оно што је тражио, Давид такође упита свештеника да ли има неко оружје код себе, било мач или копље. Догоди се, међутим, да се у Нобу задесио један слуга Саулов, по рођењу Сиријац, чије име беше Дег, један од оних који је чувао краљеве муле. Првосвештеник рече како он нема такво оружје, али, додаде, „Овде је мач Голијатов којег си, када си убио Филистинца, посветио Богу." 2) Када Давид поново прими тај мач, он побеже из земље Јевреја у ону Филистинаца, којима је тада владао краљ Ахис. Али будући да га је краљев слуга Дег препознао, овај похита да о томе обавести и самог краља Ахиса, па када краљеве слуге известише овога да је реч о човеку који је побио много десетина хиљада Филистинаца, Давид се у п л а ш и да ће га краљ осудити на смрт, те да ће тако ипак искусити ону опасност због које је побегао од Саула; тако се он поче претварати да је вас себе и махнит, толико да му је пљувачка избијала из уста, а чинио је и друге сличне испаде пред краљем Гата, како би овога оставио у уверењу да сви они происходе из такве болести. Сходно томе, краљ беше веома љут на своје слуге због тога што су му довели суманутог човека, те издаде заповест да морају одмах избацити Давида [из града]. 3) Када је на овај начин Давид побегао из града Гата, он стиже до племена Јудиног, и настани се у пећини поред града Адулама. Најзад се негде п р и м и р и в ш и , он посла по своју браћу, обавестивши их где се налази, на шта ови одмах дођоше са свим њиховим р о ђ а ц и м а и са још много других људи који су или били прогањани од стране Саула, или га се бојали, а који дођоше и стопише се у једно тело, чији му гласник саопшти да су спремни да се повинују његовим наредбама: све у свему, било их је четири стотине. Због тога се Давид охрабри, јер је сада изненада уз њега стала таква сила и неочекивана помоћ. Стога се он поново покрете и дође до краља Моабита, и затражи од њега да угости Давидове родитеље у својој земљи, током времена у којем се стање његових послова налази у тако злослутној неизвесности. Краљ му додели ову милост, и поклони велику пажњу Давидовим родитељима све време док они беху с њим.

258

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

4) Што се тиче Давида, он послуша пророкову заповест да напусти пустињу и оде у земљу племена Јудиног и тамо се настани; па, дошавши у град Харет, који је припадао том племену, он тамо и остаде. Када, Саул, међутим, чу да је Давид виђен окружен мноштвом, он се не мало узнемири и забрину; па како је знао да је Давид дрзак и смео човек, краљ новерова да ће овај сасвим неочекивано, али такође и на отворен начин, доћи до њега, а што ће га довести до јада и унесрећити. Због тога он позва к себи своје пријатеље и војне заповеднике, као и племе из којег је сам потекао, на брдо где се налазила његова палата; па, седећи на месту које се звало Арора, окружен својим дворанима и телесном стражом, овако им је говорио: „Ви, који сте људи мога племена, верујем да се сећате помоћи коју сте од мене добијали, као и да сам неке од вас учинио земљопоседницима или, пак, заповедницима, и уделио вам почасне службе а неке међу вама уздигао изнад обичног света а друге изнад простих војника; стога вас питам, да ли очекујете више и већих поклона од сина Јесејевог? Јер знам да сте му сви наклоњени, а чак је и мој син Јонатан тог мишљења и наговара вас да исто с њиме поделите. Јер нису ми непознати завети и уговори између њега и Давида, као и да је Јонатан саветник и п о м о ћ н и к онима који кују заверу п р о т и в мене, а нико од вас се не брине, већ остајете неми и посматрате, да бисте видели какав ће бити исход ових ствари." Након што краљ заврши с говором, нико од оних који беху присутни ништа не одговори. Али Сиријац Дег, који је напасао његове муле, рече да је видео Давида када је дошао до града Ноба код првосвештеника Ахимелеха, те да је тамо сазнао будућност из Ахимелехових пророчанстава; такође је Давид од првосвештеника п р и м и о и храну и Голијатов мач, и био безбедно од њега испраћен куда је желео да пође. 5) Због овога Саул посла по првосвештеника и сву његову родбину, па им рече: „Какву сте то страшно и немилосрдно искушење због мене претрпели, да сте морали п р и м и т и сина Јесејевог, и опскрбити га храном и оружјем, сад када он сплеткари да би освојио краљевство? И надаље, зашто сте му изрекли пророчанства која се тичу будућности? Јер вама не може бити непознато да је он побегао од мене, и да мрзи моју породицу." Првосвештеник не прибеже порицању онога што је урадио, већ одв а ж н о признаде да је опскрбио Давида тим стварима, али не да би наградио Давида, него самог Саула; и још рече: „Нисам знао да је он твој противник, већ твој слуга који ти је био одан, као и заповедник једне хиљаде твоје војске и, што је од свега важније, твој зет и рођак. Људи не бирају да поверавају такве почасти својим противницима, већ онима за које процењују да могу понети највише наклоности и поштовање. Н и т и је ово било први пут да за њега проричем, јер сам то често чинио, у другим временима управо као и сада. И како ми је он рекао да си га управо ти послао са великом ж у р н о ш ћ у да нешто учини, у случају да га нисам ничим опскрбио од онога што је т р а ж и о морао бих мислити да је то пре управљено против тебе него п р о т и в њега. Због свега тога немој гајити никакво лоше мишљење о мени, нити имај сумње поводом онога што сам тада сматрао ч и н о м људскости, јер нисам знао ништа од онога што си сада рекао о Да-

КЊИГА ШЕСТА

259

видовим поступцима п р о т и в тебе, већ сам се према њему понашао као према твом пријатељу и зету, и заповеднику хиљаде, а не као према твом противнику." 6) Али чак иако је овако говорио, првосвештеник није успео да увери Саула у којем је толико превладавао страх да није могао поклонити поверење одбрани која је била веома оправдана. Стога он издаде заповест својим наоружаним људима да устану и убију Ахимелеха и сву његову родбину; али како се ови нису усуђивали да додирну првосвегптеника, више се плашећи да одбију послушност Богу него краљу, краљ наредбу пренесе на Дега Сиријца. Овај, пак, послуша, и, уз помоћ људи једнако злих какав је био и сам, он поби Ахимелеха и сву његову породицу, којих све у свему беше три стотине осамдесет пет. Саул такође посла војску у Ноб'"', град свештеника, и поби све који се тамо затекоше, не штедећи ни жене ни децу нити старце, и потом их све спали. Успео је да побегне само један Ахимелехов син, по имену Авијатар. Ипак, све ово догодило се управо онако како је Бог предсказао првосвештенику Илији, када је рекао да ће његово потомство бити уништено због прекршаја његове двојице синова. 7) Тако'^ краљ Саул — п о ч и н и в ш и такав варварски злочин, и побив ш и целокупну породицу првосвештеничког звања, немајући милости ни према деци, нити поштовања према старцима, уз то р а з о р и в ш и град што га је Бог изабрао за власништво и подршку свештеницима и пророцима који су се тамо налазили, као и с наменом да буде једини град додељен образовању таквих људи — даде свима пример за разумевање и увиђање нарави људи, који, док су анонимне особе, и налазе се на ниж и м положајима, стога што нису у м о ћ и да се одају својој правој природи, нити да се усуде да добију оно што желе, бивају непристрасни и умерени, не следећи ништа што није правично, и посвећују све своје мисли и дела у том правцу; тада такође имају и такву веру у Бога, да је Он присутан у свим поступцима њихових живота, и да Он не само да види извршена дела, већ да такође зна и њихове мисли, из којих поступци тек происходе. Али када једном буду уздигнути до моћи и власти, они тада одлажу сва слична схватања, и, као да нису ништа друго до глумци у позоришту, најзад скидају своје маске и навике, и посежу за дрскошћу, охолошћу и презирањем једнако људских и Божијих закона, и то управо у време када су им посебно потребни п о б о ж н о с т и правичност, стога што су они тада највише изложени зависти, и све што мисле или говоре праћено је погледом свих људи; тада, дакле, они постају тако незазорни у својим поступцима, те мисле да их Бог више не види, или их се можда прибојава због њихове нове моћи; шта год било, истина је да се они почињу било плашити гласина које чују, или мрзети према суду мрачних склоности, или волети без разлога, премда све то њ и м а изгледа веродостојно, чврсто и истинито, угодно и Богу и људима; али у погледу онога што ће доћи они немају ни најмањег обзира. О н и заиста уздижу до почасти оне који су због њих подносили патњу, а после таквог уздизања почињу их мрзети; а када их доведу до високог достојанства, они не само да их лишавају онога што су им доделили, већ такође, из истог разлога, и њихових живота, и то

260

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

на основу злих оптуживања, таквих која су, ако се има у виду изванредна природа оптужених, невероватна. О н и такође кажњавају људе због њихових поступака који нипошто не заслужују осуду, само на основу клевета и окривљавања без провере; а овакво се поступање протеже не само на оне који наводно заслужују да буду кажњени, него и на све оне које су кадри да убију. О в а к в о размишљање отворено нам потврђује пример Саула, сина Киша, који је био п р в и краљ који је нама владао након што су окончане аристократска и владавина судија; то је пример покоља три стотине свештеника и пророка, само због његове сумње у Ахимелеха, и уз додатни злочин разарања њиховог града, а овим као да је настојао да осиромаши храм једнако у свештеницима и пророцима, а које је настојање показао убијајући толико много њих, не допустивши да им остане ни сам град који им је принадао, како би их бар неко други могао наследити. 8) Али Авијатар, Ахимелехов син, који је једини успео да се спасе од читаве породице свештеника што их је побио Саул, побеже к Давиду и обавести га о пропасти к о ј а ј е задесила његову породицу, а пре свега о погибији његовог оца, на шта Давид одговори да није неочекивано то што се догодило са њ и м а када је код њих видео Дега; јер је већ тада имао сумње да ће овај лажно о п т у ж и т и нрвосвештеника; но Давид себе окривљаваше што је био узрок ове несреће. Потом затражи од Авиатара да остане с њим, будући да је то место на којем је могао бити сакривен боље него било где другде.

ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО КАКО ЈЕ ДАВИД, ИАКО ЈЕ ДВА ПУТА ИМАО ПРИЛИКУ ДА УБИЈЕ САУЛА, ИЗБЕГАО ДА ТО УЧИНИ, КАО И О С М Р Т И САМУИЛА И НАВАЛА 1) Негде у ово време Давид је чуо како су Филистинци учинили упад у земљу Кеила, и опљачкали је; тако се он нонуди за борбу п р о т и в њих, уколико му Бог, након што се буде саветовао с пророком, буде навестио победу. А када пророк рече да је Бог дао знак да ће победа припасти Давиду, овај учини изненадни јуриш на Филистинце са својом пратњом, те тако проли много њихове крви и однесе плен, оставши потом са житељима Кеила све док се ови безбедно не окупише у ж е т в и и берби плодова. Вест о овом догађају је, међутим, пренесена краљу Саулу, будући да се велика победа код Кеила није могла задржати међу учесницима када су ствари већ учињене, већ се њена слава почела посвуда ш и р и т и дошавши тако и до слуха других, па су, дакле, како чињенице, тако и име њиховог виновника, стигле и до Сауловог уха. Али је Саул био задовољан чувши да је Давид у Кеилу, те рече: „Бог га је сада ставио у моје руке, будући да га је натерао да дође у град који има зидине, капије и решетке." Тако он изненада заповеди свом људству да крене у опсаду и убије Давида. Али када Давид увиде тај покрет, и од Бога сазнаде да ће га људи Кеила изручити Саулу уколико ту остане, он поведе својих четири стотине људи и повуче се у пустињу наспрам града по имену Енгеди. Па када краљ чу да је Давид

КЊИГА ШЕСТА

261

побегао од људи Кеила, и он обустави поход против њега. 2) Потом се Давид поново покрете и стиже до места званог Н о в о место, које је припадало граду Зифу; а ту до њега дође Јонатан, син Саулов, и поздрави га, замоливши га да остане бодар и да надаље очекује бољитак у погледу развоја догађаја, и да не буде обесхрабрен због текућих окодности, јер ће постати краљ и под собом имати све снаге јеврејског народа. Још му Јонатан рече да таква срећа обично долази уз велики рад и напоре; па потом обојица дадоше завет да ће, током целог свог живота, наставити са добронамерношћу и верношћу једног према другом. А Јонатан позва Бога за сведока, и да какво год проклетство баци на њега уколико икада п р е к р ш и уговор с Давидом и преобрати своје држање у супротност. Тако га Јонатан остави на том месту, донекле у м и р и в ш и своју бригу и страховање, па се врати кући. Али се потом догоди да људи Зифа, да би наградили Саула, обавестише овога да Давид станује код њих, и [уверише га] да ће му, уколико дође до њих, изручити Давида, јер, уколико се Саул домогне теснаца З и ф а овај више неће моћи да пребегне другим људима. За ово их краљ похвали, признајући да има разлога да им захвали, јер су му доставили обавештење о његовом непријатељу, те им обећа да неће п р о ћ и много а да ће им узвратити њихову љубазност. Он такође посла људе да пронађу Давида, помно п р е т р а ж у ј у ћ и дивљину у коју је одбегао, обећавши овим трагачима да ће и он ускоро поћи за њима. Сходно томе, ови људи пођоше испред краља да гоне и улове Давида, и беху веома ревносни, не само како би показали добру вољу према Саулу и обавестили га где се налази његов непријатељ, већ и да се још очигледније докажу тиме што ће гоњеног изручити на располагање краљевој моћи. Али ови људи омануше у таквим својим неправичним и злим жељама, јер су они, иако се не би изложили никаквој опасности уколико и не би Саулу одали да су разоткрили Давидово скровиште, ипак лажно о п т у ж и л и и обећали да ће изручити човека драгог Богу, таквог чија је смрт неправично захтевана, и који би у супротном могао остати скривен, а све ово само због улагивања и очекивања добити од краља. Јер, када је Давид био обавештен о злоћудним намерама људи Зифа, и о Сауловом приближавању, он је напустио теснаце којима је обиловала та земља, и одбегао на велику горску хрид која се налазила у дивљини Маона. 3) Сада и Саул похита да га тамо сустигне, јер је још у наступању сазнао да је Давид напустио теснац Зифа, те се и он упути другој страни горске хриди. Али извештај да су Филистинци поново учинили упад у земљу Хебреја, одврати Саула од гоњења Давида у часу када је све већ било спремно за његово хватање; тако се Саул поново врати како би се супротставио овим Филистинцима, који беху њихови природни непријатељи, судећи да је потребније да се освети њ и м а него да предузима велике напоре како би ухватио свог властитог непријатеља, превиђајући харање којем је била подвргнута његова земља. 4) На овај је начин Давид неочекивано измакао опасности у којој се налазио, те је тако доспео до кланца Енгедија; а када је Саул истерао Филистинце из земље, до њега дођоше гласници који му рекоше да се Да-

262

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

вид населио унутар граница Енгедија. Чувши ово, он подиже три хиљаде изабраних и наоружаних људи и похита према Давиду; а када се нашао недалеко од тог места, он угледа дубоку и у литице издубљену пећину; била је отворена великом д у ж и н о м и ширином, и у п р а в о ту се скривао Давид са својих четири стотине људи. Како је Саул нетом пожелео да се одмори, прилику је видео у уласку у пећину, и то посве сам; у ч и н и в ш и тако, одмах по уласку био је примећен од стране једног од Давидових пратилаца, те је овај одмах похитао да о виђеном обавести Давида, рекавши како он, вољом провиђења, има прилику да се освети свом противнику, посаветовавши га да Саулу одсече главу и тако се напокон ослободи мукотрпног луталачког живота, и свеукупне несреће у којој се налазио. И Давид то уистину покуша, али је само исекао руб горње одеће коју је Саул имао на себи, но се ускоро покајао чак и за толико што је урадио, рекавши да није исправно да убије свог господара, при том још и онога кога је сам Бог сматрао вредним краљевства, јер, рече, „иако се он грозно понашао према нама, ипак није потребно да се и ја исто тако д р ж и м према њему". Али када је Саул напустио пећину, Давид приђе ближе и повика, желећи да га Саул чује; а када због тога краљ окрете лице уназад, Давид по дворском обичају паде ничице пред краљем, у знак најдубљег поштовања, и рече: „О, краљу, немој слушати злог човека, нити таквог који измишља клевете, и немој их награђивати тиме што ћеш веровати ономе што кажу, нити гајити сумње према онима који су твоји најбољи пријатељи, већ суди о нарави људи по њиховим поступцима; јер клевете обмањују људе, али су човекови поступци јасан показатељ њихове вредности. Речи заиста, по својој природи, могу бити истините или лажне, али људски поступ ц и излажу намере огољене нашем погледу. Управо због ових ће за тебе бити добро да ми верујеш у погледу обзира према теби и твојој кући, и не поклањаш поверење онима који измишљају такве оптужбе п р о т и в мене чији ми садржај никада није био на уму, нити га је могуће извести, па ме због таквих свеудиљ гониш тражећи мој ж и в о т не марећи да ли је дан или ноћ, већ само о томе хоћеш ли ме сколити и убити ме, што је дело које д р ж и м да га је неправично извести; јер како је дошло до тога да си пригрлио ово лажно мишљење о мени, по којем те ја тобоже желим да убијем? Или како си могао прибећи таквом греху непоштовања Бога, када си пожелео да можеш убити и држати за свог противника човека који је овог дана имао могућност да се освети и да те казни, али није то учинио, нити је искористио прилику коју, уколико би се теби указала, ти не би пропустио, јер када сам одсекао руб твоје одеће могао сам исто учинити и са твојом главом?" Тада му показа комад његове одеће и тиме потврди да је оно што говори истина; па додаде: „Извесно је, дакле, да сам се уздржао од освете, а тебе није срамота да ме прогониш својом неправедном мржњом'^. Пустимо нека Бог просуди, и Он одлучи о свакој од наших намера." Али је Саул био запањен чудноватим спасењем које му је подарено, па, бивајући веома дирнут умереношћу и држањем младог човека, он зајеца; а када и Давид у ч и н и исто, краљ одговори да је он ипак имао основанији повод за плач, „јер ти беше заточник мојега добра, а ја твоје про-

КЊИГА ШЕСТА

263

пасти; и ти си данас показао да поседујеш правичност предака која световаше да људи треба да поштеде своје непријатеље уколико их затекне на пустом месту. Сада сам уверен да је Бог теби наменио краљевство, и да ће теби припасти власт над свим Јеврејима. Зато ми сада под заклетвом п р у ж и уверавања да нећеш искоренити моју породицу, нити ћеш, због сећања на зло које сам ти учинио, затрети моје потомство, већ ћеш спасти и сачувати моју кућу." На то се Давид закле како му је тражено, и посла Саула натраг његовом краљевству; а он се, и они који беху с њим, попе на врх кланца Мастерот. 5) Негде у то време премину п р о р о к Самуило. Био је то човек кога су Јевреји неизмерно поштовали; а оплакивање којем се људи предадоше, и које потраја дуго времена, најбоље је показало његову врлину и осећања к о ј а ј е народ гајио према њему, као и свечаност и брижност који су пратили његов погреб и потпуно придржавање свих посмртних обреда. Сахранили су га у његовом властитом граду Рами, и плакаху за њ и м велики број дана, не видевши у томе само смрт било којег човека, већ такву којом је свако понаособ био погођен. Био је ванредно правичан човек, благ и племенит по природи, и због тога веома драг Богу. Сам је, после првосвештеника Илије, управљао и судио над људима дванаест година, а осамнаест година са краљем Саулом. И овиме смо завршили причу о Самуилу. 6) Постојао је један човек, пореклом Зифит, у граду Маону, који је био богат и поседовао огроман број стоке, будући да је напасао једно стадо од три хиљаде оваца, и друго од хиљаду коза. Давид је сада наложио својим пратиоцима да чувају ова стада од ма какве позледе или штете, али и да им сами при том не донесу какву невољу нити због своје грамзивости, нити због глади, а ни због тога што се налазе у дивљини те не могу лако да буду откривени, већ да отклон од неправичности цене као најважније постигнуће, и да се чувају машања за оно што припада другом човеку као страшног злочина, и супротног вољи Бога. Таква су била упутства што их је дао, мислећи да су услуге које чини овоме човеку додељене једном добрици, таквом који заслужује да се на тај начин брине о његовим пословима. Овај се човек звао Навал, и био је, међутим, веома грубе природе и порочног живота, при свем том се понашајући заједљиво према другима, али је без обзира на мане добио жену доброг карактера, мудру и привлачну. Овоме је Навалу, дакле, Давид послао десеторицу од својих пратилаца у време када је овај стригао своје овце и ови га гласници поздравише, преневши Давидову жељу да оно што сада ради може радити такође још много година, те и да жели да му се учини поклон од онога што је овај кадар да дарује, будући да је већ свакако сазнао од својих пастира да му Давидови људи нису починили никакве штете, већ су били његови чувари све оно дуго време које су наставили да ж и в е у дивљини; и још га Давид преко гласника увераваше да никада неће зажалити због било које ствари коју би дао Давиду. Када гласници донеше ову поруку Навалу, он им заузврат приђе на нечовечан и груб начин, будући да их упита: ко је тај Давид? а када чу да је то син Јесејев, он рече: „Време је, дакле, да се избеглице узохоле, и направе од себе важне личности па да напусте своје господаре." Када гласници

264

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

пренеше ово Давиду, овај се разјари и заповеди својим четири стотине наоружаних људи да га следе, а две стотине остави да чувају њихов заједнички иметак (јер је он већ водио шест стотина људи), па пође против Навала. Такође се и закле да ће те вечери уништити целу кућу и поседе Навалове. Ово стога што је био разочаран не само тиме што се овај показао незахвалним према њему, не узвративши ничим добрим на њихову људскост, већ и такође стога што их је укорио злим језиком, иако од Давида није добио никакав повод због којег би се клонио њега и његових људи. 7) Догоди се, међутим, да је један од оних који су чували Навалова стада рекао својој господарици, Наваловој жени, да, када је Давид послао гласнике њеном мужу, одговор којим му је овај узвратио нипошто није био уљудан, већ је, штавише, њен м у ж говорио веома погрдним језиком, не марећи што је Давид предузимао изванредно брижљиве мере како би Навалова стада сачувао од штете, те да се оно кроз шта је морао ради тога п р о ћ и често показивало опасним по њега самог. Након што је слуга ово изговорио, Авигеја, јер то беше женино име, оседла своје мазге и натовари их свим могућним врстама поклона; и, не р е к а в ш и о томе ништа своме м у ж у (јер он због пијанства није био при свести), пође до Давида. Срела га је у часу када се овај спуштао с брега, на челу својих четири стотине људи што их је подигао на Навала. Када жена виде Давида, она скочи са седла, клече и ноклони се до земље; затим замоли Давида да се не држи Навалових речи, будући да мора знати како њен м у ж наличи свом имену — наиме, Навал на хебрејском језику означава лудост. Тако се она у своје име одбрани рекавши да није видела гласнике што их је Давид послао. „Опрости ми, зато", рече, „и захвали Богу који те је спречио да п р о л и в а ш крв људску; јер све дотле док чуваш своју невиност, Он ће те осветити од злих људи'^, а оне несреће које чехају Навала нека падну на главе твојих непријатеља. Буди зато милостив према мени и сматрај ме довољно вредном да п р и м и ш ове поклоне од мене; и, имајући обзира према мени, умири свој бес и кивност коју и м а ш против мог м у ж а и његове куће, јер ти благост и човечност приличе, посебно стога што ћеш бити наш краљ." Саслушавши ово, Давид прихвати поклоне и рече: „Заиста, о жено, ништа друго не беше до Божије милосрђе оно које те нам је данас довело, јер, у противном, ти никада не би видела с у т р а ш њ и дан, јер сам се заклео^® да ћу у н и ш т и т и Навалову кућу ове ноћи, не остављајући у ж и в о т у никога од вас који припадате човеку који се показао злобан и незахвалан према мени и мојим пратиоцима; али сада си ме предухитрила и благовремено утишала мој бес, баш као да си ти сама под Б о ж и ј и м старањем; али што се тиче Навала, иако је сада захваљујући теби избегао казну, неће увек измаћи правди; јер ће његово рђаво понашање неком другом приликом бити и његова пропаст." 8) Након што Давид рече ово, он отпусти жену. А када она дође кући и пронађе свог мужа у гозби са великим друштвом и разума помућеног вином, она му не рече ништа од онога што се догодило. Али следећег дана, када се отрезнио, она му пренесе све појединости, и учини да му тело од њених речи заличи на леш, укочено озлојеђеношћу која се р а ш и р и од

КЊИГА ШЕСТА

265

њих; тако Навал поживе још десет дана, и потом премину. А када Давид чу о његовој смрти, рече да га је Бог правично осветио, јер је тај човек у м р о због властите порочности и због тога претрпео казну, док су њему, Давиду, руке остале чисте. У то је време, дакле, схватио да су зли људи од Бога осуђени; да Он не превиђа ниједног човека, већ удељује добрима оно што им је примерено, а наноси заслужене казне злима. Тако он посла по Навалову жену с позивом да дође до њега, да ж и в и с њим и буде његова жена. Али она узврати онима који дођоше да није вредна да додирне Давидова стопала; па ипак, она дође, са свим својим слугама, и постаде његова жена, п р и м и в ш и ту част због своје мудрости и честитог начина живота. Дакако, ову је почаст добила делимично и због своје лепоте. Давид је, међутим, од раније већ имао жену, коју је оженио у граду Абесару; а што се тиче Михале, кћери краља Саула, која је била Давидова жена, њен ју је отац поново удао, овог пута за Фалтила, сина Лаисовог, који беше из града Галима. 9) Након овога дођоше извесни З и ф и ћ а н и и рекоше Саулу да Давид поново долази у њихову земљу, па уколико би им он обезбедио помоћ могли би га ухватити. Тако краљ дође до њих са три хиљаде наоружаних људи, и по спуштању н о ћ и подиже логор на извесном месту по имену Хасила. Али када Давид чу да је Саул довео војску и да креће на њега, он посла уходе с налогом да сазнају до којег је места у тој земљи Саул већ доспео; а када му ови дојавише да се Саул налази у Хасили, Давид сакри свој одлазак од пратилаца, и стиже у Саулов логор, повевши са собом Ависаја, сина његове сестре Серује, и Хитита Ахимелеха. Саула затекоше уснулог, а наоружани људи са заповедником Авениром лежаху у кругу око њега. Давид тако уђе у Саулов шатор, али нити сам уби Саула, иако је знао где овај лежи, мачем који беше пободен крај њега, нити допусти Ависају да то учини, иако је овај жарко желео да то уради; јер, рече, ужасан је злочин убити онога кога је Бог поставио за краља, чак иако је рђав човек, јер ће му онај који му је дао власт у прави час нанети и казну. Тако се он суздржа, али да би доцније било очигледно како је било у његовој м о ћ и да га убије али да се од тога обуздао, он узе његов мач и посуду за воду која почиваше поред Саула док је уснут лежао, не бивајући при том опажен ни од кога у логору јер сви беху позаспали, па се безбедно удаљи, успут п о ч и н и в ш и међу краљевим пратиоцима шта год му је ова прилика допуштала, а његова га смелост охрабривала. Тако, када прегази поток и доможе се врха брда, одакле се могао довољно добро чути, он повика гласно Сауловим в о ј н и ц и м а и њиховом заповеднику Авениру, те их пробуди из сна, зазвавши једнако њега и народ. Тако га, дакле, заповедн и к чу, па упита ко га то зове. На ово Давид одговори: „То сам ја, син Јесејев, од кога сте направили скитницу. Али у чему је ствар? Да ли ти, који си човек тако високог достојанства, и највишег ранга на краљевом двору, тако слабо бринеш о телу свога господара? Оваква твоја немарност заслужује смрт као достојну казну за тебе, који уопште ниси приметио како је малочас неколицина нас продрла у ваш логор, па чак штавише и до самог краља као и до свих вас осталих уснулих. Уколико п о т р а ж и ш краљев мач и посуду за воду, сазнаћеш каква ти се велика несрећа могла догоди-

266

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ти у самом твом логору а да ти то ниси ни знао." Када сад и Саул препозна Давидов глас, и схвати да је овај имао његов ж и в о т у руци док његова стража није пазила, а да га ипак није убио већ га је поново поштедео, иако га је оправдано могао посећи, он гласно изрече да њему дугује захвалност за свој опстанак. Затим замоли Давида да сачува храброст, и да се не плаши да ће више икада претрпети ма какву штету од њега, те да се врати кући, јер је он, Саул, сада уверен да ни он самог себе не воли тако како га воли Давид; да је отерао од себе онога који га је могао чувати, и који му је дао толико много доказа своје добронамерности, упркос чему га је Саул натерао да толико дуго ж и в и у изгнанству и у великом страху за свој ж и вот, лишен пријатеља и рођака, док га је заузврат Давид често спасавао, и често је од њега примао свој ж и в о т када је очевидно био у опасности од погибељи. А Давид им на то наложи да пошаљу по краљев мач и посуду с водом, и узму их назад; додајући при том да ће Бог бити судија обојици за њихово држање и поступке који из ових происходе, Бог „који зна да је данас било у мојој моћи да те убијем, али сам се уздржао." 10) Тако је Саул и други пут измакао из Давидових руку, па се врати у краљевску палату у свом граду; али се Давид уплаши да би, уколико буде остао на истом месту, могао бити ухваћен. Стога помисли да је боље да пође до земље Филистинаца, и тамо се настани. Сходно томе, он дође са својих шест стотина људи до Ахиса, краља Гата, који беше један од пет њихових градова. Краљ прихвати једнако Давида и његове људе, и даде им место за становање. Давид је са собом имао и две жене, Ахиноаму и Авигеју, и населио се у Гату. Када Саул ово чу, више се није трудио да шаље по њега, нити да га гони, јер је већ два пута на исти начин он био тај који је ухваћен усред настојања да се и сам дочепа Давида. Ипак, Давид није помишљао да се дуже задржава у Гату, већ је желео да му краљ Ахис, који га је п р и м и о са таквом човечношћу, у ч и н и још једну услугу и додели му неко место у у н у т р а ш њ о с т и земље где би се могао населити, јер се Давид стидео да, ж и в е ћ и у граду, буде на терету своме домаћину. Тако му Ахис даде једно село по имену Сиклаг, а том ће месту Давид и његови синови остати привржени и када он једном постане краљ, гледајући у њему њихово посебно наслеђе. Али ћемо о овим стварима читаоцу дати даља обавештења на другом месту. Време које је Давид провео ж и в е ћ и у Сиклагу, у земљи Филистинаца, износило је четири месеца и двадесет дана. Али он ускоро крадом нападе оне Гесуреје и Амалеките који беху суседи Филистинаца, и похара њихову земљу, одневши много плена у виду њихове стоке и камила, па се потом врати кући; али се Давид клонио сусрета с људима, плашећи се да ће га ови открити краљу Ахису, због чега је послао део плена овоме као поклон. А када краљ упита кога су то они напали пре но што су отели плен, Давид рече да то беху они који су настањени јужно од Јевреја, и насељени у равници; тиме је наговорио Ахиса да одобри оно што је учињено, Јер је овај прижељкивао да се Давид бори против властитог народа, тако да би га могао задржати као свог слугу целог живота, а овај заузврат могао остати у његовој земљи.

КЊИГА ШЕСТА

267

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО КАКО ЈЕ САУЛ, Н А К О Н Ш Т О МУ БОГ НИЈЕ О Д Г О В О Р И О О ИСХОДУ БОРБЕ СА Ф И Л И С Т И Н Ц И М А , З А Т Р А Ж И О ОД ЈЕДНЕ Н Е К Р О М А Н Т К И Њ Е ДА ЗА ЊЕГА ВАСКРСНЕ ДУШУ САМУИЛОВУ; И КАКО ЈЕ ПОГИНУО, ЗАЈЕДНО СА СВОЈИМ С И Н О В И М А , У ПОРАЗУ ЈЕВРЕЈА У ТОЈ Б И Ц И 1) Негде у исто време Филистинци се одлучише да пођу у рат п р о т и в Јевреја, и послаше позив свим својим савезницима да са њ и м а крену у поход до Регана [близу града Сунема], где би се могли окупити сви заједно и изненада напасти Јевреје. Због тога Ахис, краљ Гата, затражи од Давида да му помогне са својим н а о р у ж а н и м људима п р о т и в Јевреја. То овај спремно обећа, рекавши да је сада дошло време када може узвратити краљеву љубазност и гостопримљивост. Тако краљ обећа да ће га после победе наименовати за личног телохранитеља, верујући да ће се битка п р о т и в непријатеља завршити њиховим успехом; а овим обећањем почасти и поверења имао је за циљ да увећа Давидову преданост у његовој служби. 2) Током своје владавине Саул, краљ Јевреја, протерао је из земље гатаре и некроманте, и све оне који су практиковали сличне вештине, изузев пророка. Али када је чуо да су Филистинци већ пристигли и подигли логор у близини града Сунема, смештеног у равници, он похита да им се супротстави са својим снагама; па када пристиже до извесне планине по имену Гилбоа, он подиже логор наспрам непријатеља; али када виде супротстављену му војску он се веома узнемири, јер му се учини да је бројна и надмоћна његовој; стога он преко пророка упита Бога о исходу битке, како би могао унапред знати за ток збивања. А када Бог не одговори, Саул се још више престраши и обесхрабри, предвиђајући, као што је и било разумно претпоставити, да ће га задесити несрећа, сада када није било Бога да му помогне; ипак, он нареди слугама да се распитају за какву жену некроманткињу која је кадра да призива душе умрлих, како би преко њих могао сазнати да ли ће његово учешће у рату окончати онако како је желео; јер ова врста некроманткиња дозива душе мртвих и преко њих прориче будуће догађаје онима који то желе. И заиста, један од његових слугу рече му да постоји таква жена у граду Ендору, али о њој у логору нико ништа није знао. Стога Саул скиде своје краљевске украсе и узе двојицу својих слугу са собом за које је знао да су му најоданији, и пође у Ендор к жени, па је замоли да за њега учини прорицање, и призове душу оног човека чије јој име означи. Али се жена одупре његовом предлогу, и рече да она не омаловажава краља који је прогнао ову врсту гатара, те да тиме њен гост не чини добро себи — када му она није нанела никакву штету — настојећи да је ухвати у замку и на тај начин открије да ли она у п р а ж њ а в а забрањену вештину, чиме би омогућио да она буде кажњена. Чувши ово, Саул се закле да нико неће сазнати шта она ради, као и да никоме другом неће рећи оно што је прорекла, те се тако она неће изложити никаквој опасности. Па чим ју је овим заветом подстакао да не осећа никакав страх,

268

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

он јој наложи да му приведе душу Самуилову. Тако она, и не знајући ко је Самуило, позва његову душу из Хада. А када се он појави, и жена виде да је реч о пречасној особи и уз то божанског подобија, она се помете, па, бивајући запањена оним што виде, упита госта: „Ниси ли ти краљ Саул?" јер ју је Самуило претходно обавестио о себи. Када он призна да је то истина и потом је упита одакле је произишла њена пометња, она рече да је видела како се успиње једна особа чији облик беше налик божанском. А када је Саул упита на шта је он личио, и у каквој се одећи појавио, као и које је доби био, она му рече да то беше један већ стар човек узвишеног лика и у свештеничкој одежди. Тако Саул по овим знацима препозна да је реч о Самуилу, и истог часа паде на земљу, поздрави га и одаде се најдубљем поштовању. Па када душа Самуилова упита зашто га узнемирава силом га доводећи, Саул се пожали на нужду у којој се налази; јер рече да су га непријатељи тешко притисли и да је у м у ц и шта да уради у текућим околностима; да га се Бог одрекао те тако није могао добити никакво предвиђање онога што ће се догодити, нити преко пророка нити уз помоћ снова; и то су „разлози због којих сам прибегао ономе, који се увек веома бринуо о мени." Али Самуило, видећи да долази свршетак Сауловог живота, рече: „Узалуд је за тебе да желиш од мене сазнати ма шта о будућности, када те се Бог одрекао: ипак, слушај шта ти кажем, да ће Давид бити краљ и окончаће овај рат успешним исходом; а ти ћеш изгубити и власт и живот, зато што ниси послушао Бога у рату са Амалекитима, и ниси се држао Његових заповести, као што сам ти прорекао док сам био жив. Знај, дакле, да ће народ сутра бити изложен њиховим непријатељима, и да ћеш ти, заједно са својим синовима, сутра пасти у бици, и бићеш са мном [у Хаду]." 3) Када Саул чу ово, он не могаше говорити од жалости, па се сруши на под, било због туге која се подиже од онога што је рекао Самуило, или због изнурености јер није узимао храну ни претходног дана нити ноћи. Па када се с напором поврати, жена га натера да штогод поједе, молећи ово од њега као услугу због њене бриге у овом опасном случају прорицања, које за њу није било законито, зато што га се, због страха који је осећала од краља док још није знала ко је он, она ипак подухватила и са њ и м кроз прорицање прошла; с о б з и р о м на све она га умоли за пристанак да сто и храна могу бити постављени пред њега, како би могао повратити снагу и тако се безбедно вратити у свој логор. А када се он супротстави њеном захтеву и у потпуности га одби због своје преплашености, она га стаде наговарати, па га напослетку и убеди да је послуша. Она је, наиме, имала теле које је веома волела, и о којем се веома старала, и сама га хранила; јер то беше жена која је живела од сопственог рада, и није имала ништа од поседа осим тог једног живинчета; и у п р а в о ово она закла, и п р и п р е м и његово месо, па постави пред краљем и његовим слугама. И тако Саул стиже до логора када већ беше ноћ. 4) Правично је похвалити великодушност ове жене, због тога што, премда јој је краљ забранио да користи своју вештину којом су њене ж и вотне околности могле бити унапређене и олакшане, и премда никада раније није видела краља, она њему није узела за зло то што је осудио њено

КЊИГА ШЕСТА

269

звање, и није га одбила као странца, односно као таквог кога никада пре није упознала; већ је имала саосећања за њега, те га је тешила и молила га да учини оно чему се веома противио, понудивши му при том једино створење које је, као сиромашна жена, имала да понуди, па још тако ревносно и са великом човечношћу, иако он није имао чиме да узврати за њену љубазност, нити је могла посегнути ни за каквом будућом његовом услугом, јер је знала да ће он умрети; ово је тако различито од уобичајеног, јер су људи по природи склони да удовоље било онима који им удељују благодати, или су веома спремни да служе онима од којих могу добити неку корист. Било би отуда добро опонашати овај пример, и поступати једнако добро према свима који за тим имају потребе, те мислити како ништа није боље, нити је ишта присталије људској раси, од такве опште добронамерности, као што се и н и ч и м пре не може задобити Божија наклоност и спремност да нам удели добре ствари. И оволико је довољно рећи о овој жени. Али ћу ја даље говорити о другој теми, која ће ми пружити сваку могућност да размотрим шта је то што уистину води напредовању градова, људи и народа, и што, примерено укусу ваљаних људи, ове охрабрује у извршавању дела врлине; то исто је и кадро да им покаже начин задобијања славе и вечног помена, а каткад бива и утиснуто у краљеве и народе, и владаре градова, а показује се као велика склоност и марљивост у чињењу добра. Томе је сагласно и охрабривање људи да се подвргну опасностима, и да положе ж и вот за своју отаџбину, поучавајући их како да презру све, па и најстрашније противнике. Ја, дакле, имам понуђену праву прилику да започнем такву расправу поводом случаја Саула, краља Јевреја; јер, иако је он знао шта ће се догодити с њим, то јест да ће, према пророчанству Самуиловом, погинути у предстојећој бици, он се није решио да побегне од смрти, нити је због љубави према ж и в о т у издао свој властити народ непријатељу, или осрамотио своје краљевско достојанство. Напротив, он је излож и о како себе, тако и сопствену породицу и децу, опасностима, мислећи да је питање части то да погине заједно с њима, будући да се бори за прави циљ, па и да је боље да његови синови такође погину показујући своју храброст, него да их препусти њиховом неизвесном владању у потоњем животу — тиме ће, дакле, уместо потомства и наследника, они задобити хвалу и вечно трајуће име. Један такав појединац изгледа ми праведан, одважан и смотрен човек; и када је ма ко стигао до оваквих својстава, или ће до њих тек стићи, он постаје човек који мора од стране свих других бити почаствован сведочанством врлог и неустрашивог човека. Јер, што се тиче оних који полазе у рат с надама у успех и срећан и безбедан повратак, верујући уз то да ће извести какав славан подухват, мислим да не чини добро онај ко ове назива ваљаним и к у р а ж н и м људима, као што су то чинили многи историчари и други писци који се, разматрајући ове, понашају на уобичајен начин, иако и ја признајем да такви такође оправдано заслужују извесне похвале; али само онај може бити окарактерисан као смео и одваж а н у великим подухватима и презирању препрека, који опонаша пример Саула. Јер што се тиче оних који не знају какви ће по њих испасти ратни догађаји, и премда се они не двоуме, већ се предају неизвесној будућности

270

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

те бивају бацани на све стране — ово није тако упадљив пример племенитог духа, иако се може догодити да и овакви људи изведу много великих подвига; али када људи не очекују никакав добар удес, већ унапред знају да морају умрети, и да ту смрт морају поднети у нареченој бици, па упркос томе нити су уплашени нити затечени ужасном судбином која наступа, већ иду правце на њу иако је унапред познају — то је оно што ја уважавам као карактер човека истинске храбрости. Управо је тако Саул урадио и тако показао да се сви људи који желе славу након смрти морају понашати тако као да ту исту смрт мораЈу неминовно и поднети: ово се посебно односи на краљеве, који не смеју мислити да је за њихове високе положаје довољно да не буду зли у управљању својим потчињенима, или да не буду више него умерено добри према њима. Могао бих рећи и више од овога о Саулу и његовој храбрости, јер предмет нам за то даје довољно права; али да не би изгледало да неумесно отежем ову похвалу, враћам се поново приповести у којој сам направио ову малу дигресију. 5) Када Филистинци, као што сам раније рекао, подигоше свој логор и направише смотру својих снага према учествујућим народима, краљевствима и у п р а в н и м областима, краљ Ахис стиже последњи са својом властитом војском, а после њега дође и Давид са својих шест стотина наоруж а н и х људи. А када овог видеше заповедници Филистинаца, они упиташе краља одакле су дошли ти Јевреји, и на чији позив. Он одговори да је то Давид, који је побегао од свог господара Саула, и да га је он угостио када је овај дошао до њега, а да је сада Давид вољан да узврати за примљене услуге и да се освети Саулу, те је тако постао његов савезник. Заповедници се на ово пожалише, а неки и рекоше да је за савезника узео човека који је заклети непријатељ, па дадоше Ахису савет да га удаљи, да не би неопрезно донео несрећу својим пријатељима прихвативши га, јер му тако пружа прилику да се п о м и р и са својим господаром п р и ч и н и в ш и несрећу филистинској војсци. Ова опомена учини да сада сви затраже од Ахиса, зарад смотрености таквог предвиђања, да врати Давида, заједно са шест стотина наоружаних људи, до места које му је дао за становање; јер то беше онај Давид кога су девице славиле у својим песмама стога што је у н и ш т и о многе десетине хиљада Филистинаца. Када краљ Гата чу ово, он помисли да су добро говорили; стога он позва Давида и рече му: „Што се мене тиче, могу посведочити да си показао велику марљивост и љубазност према мени, и у п р а в о због тога сам те узео за свог савезника; па ипак, то што сам учинио неприхватљиво је за друге заповеднике Филистинаца, те стога ти отиди за видела до места које сам ти поклонио, не сумњајући ни у какву штету по себе, и тамо чувај моју земљу, да не би когод од наших непријатеља могао извести провалу у њу, па ће тако и то бити део оне помоћи коју очекујем од тебе." Тако Давид дође у Сиклаг, као што му је и наредио краљ Гата; али се у међувремену догодило да су, док је он већ био одсутан због одласка у помоћ Филистинцима, Амалекити извели препад и заузели ово место, те га спалили; па када опљачкаше велику количину плена посебно са тог подручја, независно од других делова филистинске земље, разбојници се удаљише.

КЊИГА ШЕСТА

271

6) Када Давид виде да је Сиклаг опустошен и да је потпуно похарано све што беше у њему, па су тако и његове две жене, као и жене његових пратилаца, заједно са децом, заробљени, он умах покида своју одећу, плачући и лелечући, а у истом су га следили и његови пријатељи; и заиста, он беше толико скрхан овом несрећом, да га напослетку и саме сузе издадоше. Штавише, био је у великој опасности од каменовања до смрти од стране својих другова, који беху силно ојађени због заробљавања њихових жена и деце, а кривицу за то што се догодило приписиваху Давиду. Али када се он напокон опорави од жалости, и подиже ум к Богу, прво што зажеле било је да првосвештеник Авијатар обуче своју свештеничку одећу, те да упита Бога, и потом пророкује, да ли ће Њспод допустити да, уколико буде гонио Амалеките, ови буду сустигнути, те да њихове жене и деца остану спасени, а он сам се освети непријатељима. Па када му првосвештеник наложи да их заиста крене гонити, он одмах пође, заједно са својих четири стотине људи, за непријатељима; а када стиже до извесног потока званог Бесор, и када спази једног човека како лута около, Египћанина по рођењу, а који беше већ готово мртав од глади и жеђи (јер је он непрестано лутао без хране том дивљином три дана), он му пре свега даде најосновније, то јест храну и пиће, и тако га освежи. А затим га упита коме припада и куда иде. На ово човек рече да је Египћанин родом, и да је остављен од свог господара, стога што је био тако болестан и слаб да овога више није могао пратити. Такође обавести Давида да је он један од оних који су спалили и опљачкали не само друге делове Јудеје, него и Сиклаг Тако је Давид могао употребити тог човека као водича помоћу којег ће пронаћи Амалеките. А када их сустиже, затекавши их како леже расути по земљи, неки од њих вечерајући, други у растројству од потпуног пијанства, у ж и в а ј у ћ и у оном што су напљачкали, он изненада насрну на њих, и н а п р а в и велики покољ међу њима. Јер они беху голоруки, и не очекиваху такво што, већ су се сасвим одали банчењу и светковању, те их је због тога било лако побити. Тако су они међу њ и м а који су затечени како леже за столом били посечени у том положају, а њихова је крв куљала мешајући се са храном и пићем. Друге су носекли док су пили наздрављајући један другом пехарима, а треће док су њихови засићени трбуси учинили да усну; што се тиче оних који су стигли да на себе ставе оклоп, и они беху посечени у не мањем броју од оних који беху разоткривени. Давидови људи наставише са убијањем од првог сата дана па до вечери, тако да у ж и в о т у не остаде више од четири стотине Амалекита, а ови су успели побећи захваљујући томе што су се домогли својих камила. Тако је Давид не само повратио све што су непријатељи од њега опљачкали и однели, већ такође и своје жене, као и жене његових пратидаца. Али када дођоше до места где су оставили две стотине људи који их нису могли пратити већ су остављени да се брину о заједничком иметку, оних четири стотине који су се борили нису сматрали да је потребно да са овима поделе ма шта што су задобили као плен, будући да им се ови нису п р и д р у ж и л и него су се претварали како су занемоћали те их нису пратили у гоњењу непријатеља, рекавши да ће бити задовољни избављењем и повраћајем њи-

272

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

хових жена. Ипак, Давид објави да је овакво мишљење рђаво и неправедно, јер када им је Бог уделио такву милост да су се могли осветити својим непријатељима, при том повративши све што им је припадало, правично је да направе р а в н о п р а в н у деобу свега задобијеног, зато што су остали чекали као чувари њихове опреме; и од тог времена овакав се закон задржа међу њима, да они који као чувари заједничког добра остају у позадини могу добити једнак део са онима који се боре у бици. Тако, када Давид стиже у Сиклаг, он посла део плена свима са којима је био присан, као и својим пријатељима у племену Јуде. Тиме су се завршили удеси започети харањем Сиклага и настављени узвратним покољем Амалекита. 7) За то време Филистинци су започели битку у којој су, након што су уследили жестоки судари, они изашли као победници, побивши велики број својих непријатеља; али су се Саул, краљ Израела, и његови синови борили храбро и са крајњом срчаношћу, знајући да сва њихова слава сада почива искључиво у часној погибији, због чега су се излагали највећим опасностима у окршају с непријатељем (јер није било више ничега чему би се могли надати), тако да на себе навукоше целокупну силу непријатеља, све док не беху опкољени и напокон погубљени, али не пре но што побише велики број Филистинаца. Синови Саулови били су Јонатан, Авинадаб и Малхисув, а када они беху убијени остатак Јевреја даде се у бекство у потпуном растројству и нереду, трпећи страшне губитке док су их Филистинци прогањали. Сам Саул је, међутим, узмакао, имајући са собом снажну скупину војпика, али Филистинци послаше за њима оне који вешто бацаху џилите и кратке стреле, све док од Саулове пратње не остаде свега њих неколицина. Он сам се борио с огромном храброшћу, а када је задобио толико рана да се више није могао усправно држати нити се супротстављати, а уз то и не беше кадар да самог себе убије, он нареди свом штитоноши да потегне његов мач и прободе га, пре но што би га непријатељи могли ухватити живог. Али се штитоноша не усуди да убије свог господара, па Саул тргну свој властити мач и управивши његов в р х у своје тело, самог себе нрободе; али како га више није могао гурати кроз своје тело, нити се на њега снажније наслањати како би га сечиво скроз пробило, он се окрете те упита неког младића, који стајаше крај њега, ко је он; а када схвати да то беше један Амалекит, Саул затражи од њега да га до краја пробурази мачем, стога што он сам то више није могао учинити властитим рукама, и тако му омогући смрт коју је желео. Овај млади човек тако и уради, па затим узе златне наруквице са Саулових руку, као и краљевску круну коју је овај држао на глави, и побеже. А када Саулов штитоноша виде да је краљ мртав, он се и сам уби; тако од целокупне Саулове телесне страже нико не преостаде, и сви изгибоше на планини званој Гелвуја. А када Јевреји који су живели с друге стране Јордана чуше да су пали Саул и његови синови, те да је војска око њега уништена, они напустише властите градове и утекоше опима који беху најбоље утврђени и брањени; а Филистинци, нашавши њихове старе градове напуштене, ту осташе и у њима се населише. 8) Следећег дана, када Филистинци дођоше да оробе непријатеље који беху убијени, они нађоше тела Саула и његових синова, те их обнажише

КЊИГА ШЕСТА

273

и одсекоше им главе, а затим послаше гласнике ш и р о м земље да разгласе како су њихови непријатељи убијени; њихове оклопе посветише у храму богиње Астарте, а њипа тела разапеше на крстове крај зидова града Ветсана, који се сада зове Скитополис. Али када житељи Јависа Галадовог чуше да су Филистинци растргли мртва тела Саула и његових синова, они нађоше да би била ужасна ствар прећи преко овог варварства, и оставити их без посмртних обреда; стога најхрабрији и најиздржљивији међу њима (а заиста је тај град имао људе који беху стамени једнако у м о м и телом) путоваху целу ноћ и дођоше до Ветсана, где приђоше непријатељском зиду, па скидоше тела Саула и његових синова, одакле их однеше са собом у Јавис, при чему се непријатељи не усудише да их у томе спрече због велике храбрости што су је том приликом показали. Тако људи Јависа сви одреда жаловаху над телима краља и његових синова, које најзад сахранише на најбољем месту у њиховој земљи, које се зове Арорн. И над њ и м а су одрж а л и седмодневну жалост, заједно са женама и децом, ударајући се у груди, оплакујући несталог владара и његове синове, и не кушајући јела нити пића [све до вечери]. 9) До оваквог свог скончања Саул је дошао, према Самуиловом пророчанству, зато што није послушао заповести Божије поводом Амалекита, као и због уништења првосвештеника Ахимелеха и његове породице у граду високог свештенства. Тако је Саул, након што је владао осамнаест година за време Самуиловог живота, а после његове смрти још [двадесет] две, з а в р ш и о ж и в о т на описан начин.

КЊИГА СЕДМА обухвата период од четрдесет година

ОД САУЛОВЕ СМРТИ ДО СМРТИ ДАВИДОВЕ

ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ ДАВИД ВЛАДАО ЈЕДНИМ ПЛЕМЕНОМ У ХЕВРОНУ ДОК ЈЕ САУЛОВ С И Н ВЛАДАО ОСТАТКОМ НАРОДА; И КАКО СУ У ГРАЂАНСКОМ РАТУ КОЈИ ЈЕ П О Т О М И З Б И О ПОГИНУЛИ АСАХЕЛ И АВЕНИР 1) Ова битка одвијала се истог оног дана када се Давид вратио у Сиклаг након што је потукао Амалекићане. А након што се Давид већ налазио два дана у Сиклагу, до њега дође човек који је усмртио Саула, а то беше трећег дана после битке. Он је избегао борбу Филистинаца и Израелита, а потом је искидао своју одећу и посуо главу пепелом. И након што се поклонио Давиду, овај га упита одакле долази. Он одговори да долази после битке против Израелита, и да је њен исход несрећан јер је много десетина хиљада Израелита посечено, а убијен је и Саул заједно са његовим синовима. Човек такође рече како му ово обавештење може дати сасвим поуздано, зато што је присуствовао победи над Јеврејима, и био је са краљем када је овај узмакао. Такође није порекао да је он сам докрајчио краља када је већ све било спремно да буде ухваћен од стране непријатеља, а овај га је сам за то замолио, стога што је, када се већ беше пробо сопственим мачем, велики број задобијених рана учинио краља толико слабим да више није био у стању да доврши самоубиство. Човек такође п р у ж и и доказе да је краљ погинуо, показавши златне наруквице са краљевих руку и његову круну, што их је узео са Сауловог мртвог тела, и донео их Давиду. Овиме је Давид био уверен, немајући места више никаквој сумњи сада када је видео најочигледније знаке Саулове смрти, те тако издера своју одећу, и читав тај дан п р о д у ж и са жаловањем и нарицањем у друштву својих пратилаца. Ова жалост била је појачана због погибије Јонатана, Сауловог сина, који беше његов најоданији пријатељ, и његовог властити спасилац. Давид је такође показао каквом великом врлином располаже, и колико велику љубазност гаји према Саулу, не само стога што је тако потресно п р и м и о к срцу његову смрт, иако је тако често био у опасности да због Саула изгуби живот, већ и тиме што је казнио онога ко га је усмртио; јер када му Давид рече да је постао својим сопственим оптужитељем као човек који је убио краља, и када још сазнаде да је овај син једног Амалекита, Давид заповеди да Саулов убица буде погубљен. Он такође даде упутства да се з а п и ш у извесне т у ж б а л и ц е и посмртне похвале Саулу и Јонатану, које су опстале и до мога доба. 2) Након што је овако одао почасти краљу, он прекиде оплакивање, те преко пророка упита Бога које ће му од градова племена Јудиног уделити како би се у њ и м а настанио; а Бог одговори да ће њему припасти Хеврон. Тако он напусти Сиклаг и дође до Хеврона, водећи са собом своје две жене и своје наоружане људе; на то сав народ поменутог племена дође к њему и прогласи га за свог краља. Али када он чу да су житељи Јависа Галадовог [уз почасти] сахранили Саула и његове синове, он посла по њих и

278

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

похвали их, п р и м и в ш и са задовољством оно што су учинили, и обећа да ће им надокнадити све оно што су уложили бринући за мртвог краља и његове синове, те их у исто време и обавести да га је племе Јуде изабрало за свог краља. 3) Али чим Авенир, син ]Н[еров, који беше заповедник Саулове војске, и један веома одлучан и доброћудан човек, сазнаде да су Саул и Јонатан, као и друга два Саулова сина, пали у борби, он похита у логор; па повевши са собом јединог преосталог Сауловог сина, чије име беше Исвостеј, он пређе преко у земљу с друге стране Јордана, и овог сина прогласи за краља свих Јевреја осим племена Јудиног. За његово краљевско седиште изабра место које се на нашем језику зове Маханајим, а на грчком Логори. Одатле Авенир похита са изабраном скупином војника, како би се борио са онима из племена Јуде који су за то расположени, јер је био љут што је ово племе поставило Давида за свога краља. Али Јоав, чији отац беше Сури а мајка Серуја, Давидова сестра, и који беше заповедник Давидове војске, пресрете Авенира по Давидовој заповести. Са собом је водио своју браћу Ависаја и Асаила, као и све Давидове наоружане људе. Након што срете Авенира на једној планини изнад Гаваона, он се п р и п р е м и за битку. А када му Авенир рече да би желео да сазна који од њих двојице има храбрију војску, обе стране уговорише да изаберу по дванаесторицу бораца који ће се борити једни против других као представници двеју војски. И тако они који беху изабрани од стране заповедника изиђоше на простор између две војске па, најпре б а ц и в ш и копља, потегоше мачеве и, машајући се једни другим за вратове, чврсто се ухватише у коштац, и зариваху једни другима мачеве у бедра и слабине, све док напослетку, као да то беше узајамни договор, сви заједни не изгибоше. Када ови падоше мртви, остатак војски уђе у жестоку битку, и Авенирови људи беху потучени; а након што их порази, Јоав не одустаде од њиховог гоњења, већ их притиште и подстицаше своје војнике да их устопице следе, и да не одустају од убијања. И његова су браћа учествовала у гоњењу са великом ревношћу, посебно млађи, Асаило, који беше у гоњењу најистакнутији. Овај Асаило је дивље гонио самог Авенира, ни најмање не скрећући с правог пута, било на једну или на другу страну. Зато се Авенир окретао, свом вештином покушавајући да избегне Асаилове насртаје, понекад га позивајући да одустане од гоњења и узме оклоп једног од његових војника, а понекад, када га није могао наговорити да тако поступи, он га мољаше да се уздржи и више га не гони, да га не би присилио да га убије, због чега више не би могао да погледа његовог брата у лице: али када Асаило не попусти ни пред каквим наговорима, већ и даље настави с гоњењем, Авенир га, окренувши се, удари својим мачем којег је свеједнако држао у бекству, чиме га на смрт рани те тако Асаило премину истог трена. Они, пак, који су са њ и м гонили Авенира, када стигоше до места на којем је лежао Асаило, стадоше и окружише мртво тело, и одусташе од даље потере за непријатељом. Ипак, једнако Јоав и његов брат Ависај претрчаше преко мртвог тела и бесну огорченост због братовљеве погибије п р е т в о р и ш е у повод још ревносније потере за Авениром, кога су гонили са чудесном

КЊИГА СЕДМА

279

бодрошћу и жустрином, све док не стигоше до извесног места по имену Ама; а то беше у сумрак. Ту се Јоав попе на један брег одакле се могло видети племе Венијаминово и Авенир међу њима. Тада Авенир гласно повика и рече како није умесно да раздражују људе истог народа да се тако горко боре једни п р о т и в других; а што се тиче Асаила, он сам је погрешио, јер га је он више пута саветовао да га даље не прогони, због чега је напокон на смрт рањен. Тако се Јоав задовољи оним што је речено, и прихвати ове речи као извињење [за Асаила], те позва војнике натраг звуком трубе као сигналом за повлачење, и на тај начин обустави свако даље гоњење. После тога Јоав подиже те н о ћ и логор на месту где се затекао; али Авенир настави са напредовањем током ноћи, па пређе Јордан и стиже до Исвостеја, Сауловог сина, у Маханајим. Следећег дана Јоав преброја мртве људе, и п о б р и н у се за њихову сахрану. Авенирових војника беше побијено три стотине шездесет, а Давидових деветнаест поред Асаила, чије тело Јоав и Ависај понеше у Витлејем; па када га сахранише у гробницу својих очева, они дођоше до Давида у Хеврон. Од тог времена па надаље започе истребљујући рат, који потраја веома дуго, али у којем Давидови следбен и ц и постајаху све снажнији у опасностима кроз које су пролазили, а слуге и поданици Сауловог сина сваким су даном бивали све слабији. 4) Негде у то време Давид постаде отац шесторице синова, рођених од исто толико мајки. Најстаријем мајка беше Ахиноама, а његово име беше Амнон; други је био Данијел, од Авигеје; трећем је име било Авесалом, син Махе, кћери Талмаја, краља Гесурије; четврти се звао Адонија, син Агитин; пети беше Сефатија, од мајке Авитале; и шести беше Итрам, од мајке Егле. Док је међусобни рат трајао, а поданици два краља често полазили у подухвате и окршаје, Авенир, који беше заповедник војних одреда Сауловог сина, својом је смотреношћу и великим уважавањем које је имао у народу, у ч и н и о да народ следи Исвостеја; и заиста, веома дуго времена народ је пратио ову странку; али је касније Авенир био осуђен, а оптужба која је изнесена п р о т и в њега била је да је походио Саулову иночу; њено је име било Ресфа, кћер Ајина. Када му се због овога пожалио сам Исвостеј, Авениру је било веома нелагодно и веома се разљутио, зато што се Исвостеј није према њему понео правично, иако је он према Сауловом сину одувек показивао највећу наклоност; стога он запрети да ће се преселити у краљевство Давидово, и тиме показати да Исвостеј не влада људима с друге стране Јордана захваљујући сопственим способностима и мудрости, већ помоћу Авенирове ратничке приљежности и оданости у вођењу његове војске. Тако Авенир посла изасланике Давиду у Хеврон, и од њега затражи безбедност и реч да ће га прихватити као пријатеља и сарадника, за шта ће заузврат Авенир убедити људе да напусте Сауловог сина и Давида изаберу за свеопштег краља; па када Давид направи савез с Авениром, јер беше задовољан поруком коју је од овога добио, он затражи да одмах може добити п р в и знак успостављеног савеза, а то значи да му буде повраћена његова жена Михала, будући да ју је Давид добио по цену великих опасности, за оних шест стотина филистинских глава што их је донео њеном оцу Саулу. Тако Авенир узе Михалу од њеног та-

280

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

дашњег м у ж а Фалтила, и посла је Давиду, при чему је и сам Исвостеј понудио своју помоћ, јер му је Давид писао да му по праву ова његова жена мора бити враћена. Авенир такође окупи заједно народне старешине, заповеднике војски и хиљада, и рече им да их је он претходно одвраћао од њихове властите одлуке, када су они били спремни да се одрекну Исвостеја и придруже се Давиду; а сада им, међутим, он допушта да оду ако још увек на то помишљају, знајући да је Бог преко пророка Самуила наименовао Давида за краља свих Јевреја; уз то је Самуило прорекао и то да ће он казнити Филистинце, савладати их и нотчинити. Када старешине и вође чуше ово, схвативши да је Авенир сада стигао до оних осећања и мнења о јавним приликама што су их они претходно имали, они променише своје дотадашње владање, и дођоше до Давида. А након што су се ови људи сагласили са А в е н и р о в и м предлогом, он је сазвао на окуп и цело племе Венијаминово, будући да је Исвостејева телесна стража сва потицала из тог племена, па је и њима говорио са истим циљем. Па када је видео да се они ни најмање не супротстављају његовим речима, већ се у потпуности приклањају његовом мишљењу, он узе двадесетину својих пријатеља и пође к Давиду, како 6и од овога лично под заветом испословао безбедност; ово од њега беше храбро, а ми морамо правично као поузданије ценити такве ствари што их сваки од нас сам уради, него оне што их урадимо преко другога. Авенир такође даде Давиду и извештај о ономе што је пренео вођама и целом племену Венијаминовом; а када га је Давид п р и м и о на господствен начин, и према њему се неколико дана опходио са великом гостољубивошћу, Авенир, након што је отпуштен, затражи да му следећи пут може довести и народ са собом, како би му овај могао уручити власт, у часу када је сам Давид присутан и сведок онога што је учињено. 5) Након што је Давид послао натраг Авенира, к њему у Хеврон одмах дође Јоав на челу војске; он је разумео да је Авенир боравио код Давида и недавно се разишао добивши уверења о савезу и уговорима којима је одређено да ће власт над свим Јеврејима бити препуштена Давиду. Јоав се у п л а ш и да ће Давид сада Авенира, због помоћи у задобијању краљевства, подићи до ранга највишег достојанства, посебно стога што је овај у сваком погледу био виспрен човек, а нарочито у п р о н и ц а њ у збивања и њиховом вештом управљању у зависности од прилика, а да ће он, Јоав, бити постављен испод Авенира, и бити лишен заповедништва војском; и због тога Јоав посеже за подмуклошћу и зломисленим поступањем. П р е свега, он покуша да оклевета Авенира код краља, молећи овога да се чува свог новог савезника, те да не обраћа пажњу на оно што је с њ и м уговорио, стога што је све што је Авенир чинио наводно имало за скривени циљ потврђивање власти Сауловог сина. Затим рече да је Авенир дошао са спремном преваром и лукавством, те да је отпуштен с надом да је остварио своју намеру таквом препреденошћу; али када Јоав не успе овиме наговорити Давида, нити га видети и најмање озлојеђеним, он се подухвати спровођења плана дрскијег од претходног: одлучи се да убије Авенира, и у складу с т и м он овоме посла гласнике којима даде у задатак

КЊИГА СЕДМА

281

да, када га буду стигли, кажу да га Давид позива натраг како 6и му рекао нешто поводом њихових послова, а чега се није сетио док овај још беше код њега. Када Авенир чу шта су гласници рекли (јер га ови сустигоше на месту званом Весира, које се налази на двадесет фурлонга удаљености од Хеврона) он уопште не носумња на несрећу која му је спремљена, и пође натраг. Јоав га пресрете на капији и п р и м и га на најљубазнији начин, као да му је Авенир најдобронамернији познаник или пријатељ; јер да би се предузеле најподлије замисли, а како би се предупредила сумња на ма какву личну опакост, често се прибегава највернијем опонашању онога што би учинили истински добри људи. Тако Јоав издвоји Авенира од његових пратилаца, као да би хтео да му нешто насамо саопшти, па га доведе на пусто место код капије, немајући поред себе никог осим свог брата Ависаја; тада Јоав потегну мач и удари Авенира у слабину; тако је Авенир погинуо од вероломства Јоавовог, који је, како је сам рекао, овиме осветио убиство свог брата Асаила, кога је Авенир убио док га је овај гонио након битке код Хеврона, док је, међутим, истина била та да је Јоав убио Авенира због страха од губитка места војсковође које је имао код Давида, како не би био лишен ове и других предности положаја, а Авенир уместо њега задобио највиши ранг на Давидовом двору. На основу ових примера свако може сазнати на колико много и колико великих видова изопачености ће се људи усудити зарад задобијања новца и власти, или, пак, да не би изгубили штогод од ових повластица. Јер, када су овакви људи жељни да их задобију, посежу за хиљаду злих поступака; а када су уплашени да ће их изгубити, поступају на начин још гори, као да их не може снаћи несрећа тако страшна као неуспех у постизању високе власти. А када је једном задобију и дугом навиком осете њену сласт, поново је губе: а будући да је ово последње најтежа од свих несрећа, они се не устежу од најподлијих подухвата због страха од губитка. Али нека оволико буде довољно гледе мог кратког р а з м и ш љ а њ а о овом предмету. 6) Када Давид чу да је Авенир убијен, ово га ражалости; и он позва све људе за сведоке, ш и р е ћ и руке к Богу, и узвикујући да он ни на који начин није био саучесник у Авенировом убиству, и да његова смрт није исход Давидове заповести или одобрења. Он такође пожеле да најтеже клетве падну на оног који га је убио и на читав његов дом, а такође да исте казне снађу све оне који су помагали у овом убиству; јер се побринуо да се ни на који начин не покаже умешаност његових руку у овај злочин, који беше противан уверавањима која је дао и заветима што их је положио пред Авениром. Тако Давид заповеди свим људима да оплакују и ожале овог човека, и одају почасти мртвом телу са д у ж н и м опхођењем; а то значи кидајући одећу и навлачећи саргију, што је одећа која беше обавезна за оне који долазе пред одар; а у процесији је за одром ишао и сам Давид заједно са старешинама и вођама, оплакујући Авенира и тим сузама показујући своју добронамерност према њему док је овај био жив, и тугу због његовог нестанка, као и то да му ж и в о т није одузет с његовим пристанком. Тако је Давид сахранио Авенира у Хеврону на величанствен начин, и за овога написао посмртне тужбалице; он је такође и први са сузама стао изнад споме-

282

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ника, позвавши и друге да учине исто; штавише, тако га је дубоко помела Авенирова смрт, да га његови другови ни на који начин нису успели приволети да узме ма какву храну, већ је он заветом потврдио да неће ништа окусити све до заласка Сунца. Овакво поступање донело му је одобравање људи, јер су они који су били наклоњени Авениру били веома задовољени дубоким поштовањем што га је Давид показао према умрлом, као и одржањем оне дате речи којом му се заветовао, што је било показано давањем личног одобрења за све уобичајене церемоније, као да је овај био његов рођак и пријатељ, односно не допустивши да буде занемарен и увређен недостојним погребом, какав би био уприличен непријатељу. Ова човечност била је толика да се цели народ радовао краљевој узвишености и благости држања, јер је на основу виђеног свако био спреман да претпостави како би краљ у истим околностима било коме посветио ону исту бригу која је била показана приликом сахране мртвог Авенировог тела. И заиста је Давид пре свега намеравао да овим задобије добар углед, п а ј е отуда пажљиво бринуо о томе да учини све што је исправпо у овом случају, како нико не би имао сумње да је он виновник Авенирове смрти. Управо то је и рекао народу, изјављујући да је веома унесрећен смрћу тако доброг човека, а да су послови Јевреја претрпели велики губитак лишавањем таквог заповедника који је располагао толико великим способностима да људе сачува својим одличним саветом, али и снагом својих руку у рату. Али уз то додаде да „Бог, који има увид у поступке свих људи, неће допустити да овај човек [Јоав] прође без освете; али знајте да ја нисам кадар да учиним ништа против Серујиних синова Јоава и Ависаја, који имају више моћи но што је имам ја; али ће им Бог равном мером узвратити за овај њихов безочни чин." Ето такав је, дакле, био кобан свршетак Авенировог живота.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО ЈЕ П О С Л Е УБИСТВА ИСВОСТЕЈА Н А К О Н ИЗДАЈЕ ЊЕГОВИХ ПРИЈАТЕЉА ДАВИД З А Д О Б И О Ц Е Л О КРАЉЕВСТВО 1) К а д а ј е Исвостеј, Саулов син, чуо о Авенировој смрти, био је дубоко коснут лишавањем човека који је био његов рођак и који му је уистину и подарио краљевство, а био је веома ожалошћен и стога што му је Авенирова смрт доносила велике несреће; јер, показало се да га ни сам није задуго надживео, будући да је издајством убијен од стране Римонових синова (њихова имена била су Вана и Реав). Ова двојица припадала су венијамитској породици највишег достојанства, а убиство је извршено с помишљу да ће њиме задобити велике дарове од стране Давида, и бити постављени за војне заповеднике, или ће им, пак, бити поверен какав други одговоран положај. И, тако, када су једном приликом затекли Исвостеја самог како око поднева спава у горњој одаји око које није било стражара, и када жена која је чувала врата није мотрила већ је и сама уснула уморена понешто р а д н и м напорима а донекле и дневном жегом, ови су људи ушли у со-

КЊИГА СЕДМА

283

бу у којој је Исвостеј, Саулов син, уснут лежао, и убили га. Потом су му одсекли главу и пошли на целоноћни пут с намером да следећег дана, побегавши од оних које су убиством унесрећили, стигну до оног који би, како су мислили, могао п р и м и т и ово дело као услугу и стога им обезбедити сигурност. Тако су доспели до Хеврона и показали Давиду Исвостејеву главу, представљајући му се као они који делају њему у корист, такви који су убили онога који је био његов непријатељ и противник. Па ипак, Давид се није понео како су они очекивали, већ им је рекао: „Ви подли зликовци, одмах ћете добити казну коју заслужујете. Знате ли какву сам казну извео над оним који је усмртио Саула и донео ми његову златну круну, а он је при том убиство извршио само као услугу убијеноме, како овај не би био ухваћен од стране непријатеља? Или замишљате да сам ја променио став, и претпостављате да више нисам исти човек који сам био, већ налазим задовољства у људима који су бешчасни, те да ваше подле поступке процењујем, сад када сте постали убице свога господара, као мени угодне, а ви сте заклали праведног човека у његовом кревету, таквог који никада није нанео зла никоме, а и према вама самима се опходио с великом добронамерношћу и поштовањем? Ви ћете стога бити кажњени због тога што сте учинили, и на вас ће пасти освета коју морам извести најпре убог убиства Исвостеја, али и због ваше помисли да ћу ја са доброхотношћу п р и м и т и ову смрт из ваших руку: јер нисте могли бацити већу љагу на моју част, него у ч и н и в ш и ми такву понуду." Након што ово изговори, Давид их стави на најтеже могућне муке, а затим их усмрти. А потом изведе све уобичајене погребне обреде над Исвостејевом главом, коју положи у Авениров гроб. 2) Када су описани догађаји стигли до оваквог свршетка, сви главни људи јеврејског народа дођоше Давиду у Хеврон, заједно са старешинама хиљада и другим управитељима, па му се препустише, подсетивши га добронамерности коју су према њему показали за Сауловог живота, и поштовања које нису престали да му указују док је био заповедник хиљаде, а такође и када је био од Бога изабран са својим синовима, посредством пророка Самуила; поред тога, они изјавише како је Бог њему дао моћ да избави земљу Јевреја, и да савлада Филистинце. Краљ је љубазно примио њихову приљежност по овом питању, и замоли их да тако и продуже, јер неће имати никаквог разлога да се покају због таквог држања према њему. Те тако, након што за њих у п р и л и ч и гозбу и угости их са свом могућном пажњом, он их посла с наредбом да му доведу сав народ. Тим поводом до њега дође око шест хиљада и осам стотина н а о р у ж а н и х људи племена Јудиног, који су од оружја носили штитове и копља, јер су ови [све дотад] п р о д у ж и л и верност Сауловом сину, док је остатак племена Јуде поставио Давида за свог краља. За њ и м а је дошло седам хиљада стотину бораца племена Симеоновог. Од племена Левијог дошло је четири хиљаде седам стотина, са Јехојадом као вођом. После ових дошао је првосвештеник Садок, са двадесет двојицом старешина његове племена. Од племена Венијаминовог било је четири хиљаде н а о р у ж а н и х људи, док је, међутим, остатак племена остао уздржан, и даље очекујући да ће над њи-

284

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ма владати неко из Сауловог дома. Оних из племена Ефраимовог било је двадесет хиљада осам стотина, и ово беху људи врло срчани и истакнути по својој снази. Од половине племена Манасијиног дошло је осамнаест хиљада највреднијих људр1. Од племена Исахаровог дошло је две стотине људи који су унапред знали шта ће се убудуће догађати'^ али од наоружаног људства њих двадесет хиљада. Од племена Завулоновог дошло је педесет хиљада изабраних људи, и ово је било једино племе од којег су сви мужеви дошли к Давиду, и који су имали истоветно оружје са племеном Гадовим. Од племена Нафталијевог било је истакнутих људи и управитеља једна хиљада, који су од оружја имали штитове и копља, а за њ и м а је ишло и само племе, наизглед неизбројно [тридесет седам хиљада]. Од племена Дановог пристигло је двадесет седам хиљада и шест стотина, а од племена Ахеровог четрдесет хиљада. Од племена која су живела с друге стране Јордана, као и од остатка племена Манасијиног, таквих који су користили штитове, копља, кациге и мачеве, било је стотину двадесет хиљада. Остатак племена такође је користио мачеве. Све ово мноштво стигло је заједно у Хеврон Давиду с великом количином ж и т а и вина и сваком другом врстом намирница, и установило Давида као краља свеопштом сагласношћу. А након што се људи одадоше тродневној радости у Хеврону, Давид и сав народ покретоше се и стигоше у Јерусалим.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ ДАВИД П О С Т А В И О О П С А Д У ЈЕРУСАЛИМА, И КАКО ЈЕ, КАДА ЈЕ ГРАД ЗАУЗЕО, ИЗ ЊЕГА ИСТЕРАО К А Н А А Н И Т Е И ДОВЕО ЈЕВРЕЈЕ ДА У Њ Е М У Ж И В Е 1) Али су Јевусити, који беху житељи Јерусалима и пореклом Канаанити затворили капиЈе и поставили слепце, хроме и све сакате људе на зид како би се наругали краљу, поручујући тако да ће и најнеспособнији људи бити довољни да спрече његов улазак. О в о су урадили из презира према јеврејској моћи, али и из поуздања у снагу својих зидова. Давид је овиме био разјарен, те поче опседати Јерусалим, уневши сву своју ревност и марљивост у овај подухват, намеравајући да управо заузимањем овог града покаже каквом снагом заиста располаже, али и да би застрашио све друге који би могли гајити сличне намере према њему. Тако он силом заузе доњи град, али се тврђава чврсто држала®". Краљ је, међутим, знао да ће понуде награда и одличја в о ј н и ц и м а ове охрабрити за смелије подухвате, те је обећао да ће ономе који буде први прешао јаркове који су се налазили подно тврђаве, и попео се на саму утврду и заузео је, бити додељено заповедништво над целим народом. Тако су сви борци били подстакнути на жртву, сматрајући да ниједан труд није одвише велики да би се тамо узверали, било по својој властитој жељи или по наредби заповедника. Ипак, Јоав, син Серујин, предухитрио је остале; и чим се попео на тврђаву, довикнуо је краљу и затражио право на врховно заповедништво.

КЊИГА СЕДМА

285

2) Када је Давид избацио Јевусите из тврђаве, наново је изградио Јерусалим и назвао га Давидовим градом, у којем се настанио целим током своје владавине; време, пак, које је провео заповедајући само племеном Јудиним у Хеврону, износи седам година и шест месеци. У часу када је изабрао да Јерусалим буде његов краљевски град, његови послови постајали су све напреднији, свакако вољом Божијом, који се старао о томе да се они побољшавају и умножавају. Тада му је, такође, изасланике послао Хирам, краљ Тира, те су н а п р а в и л и савез узајамног пријатељства и помоћи. Овај му је исто тако послао и поклоне, кедрова стабла, занатлије и људе умешне у зидању и архитектури, како би му ови могли подићи краљевску палату у Јерусалиму. А Давид је сазидао грађевине око доњег града, и овај спојио са тврђавом у једно тело; а када је све опколио зидом, поставио је Јоава да брине о граду. Дакле, Давид је био тај који је истерао Јевусите из града којег је потом назвао својим именом; јер је, наиме, под н а ш и м праоцем Аврамом овај град био назван (Салем или) Солима®'; а дуго након овог времена, неки кажу да га и Хомер помиње под т и м именом, Солима [јер он храм назива Солима, што, према хебрејском језику, означава сигурност]. Ч и т а в о ово време, почев од војевања нашег заповедника Јошуе против Канаанаца, односно од тог рата у којем их је надвладао и разделио земљу међу Јеврејима (јер Израелити никада нису успели да избаце Канааните из Јерусалима све до времена када га је Давид заузео опсадом), износи пет стотина педесет година. 3) Сада ћу поменути Орну, који је био имућан човек међу Јевуситима, али није био убијен приликом Давидове опсаде Јерусалима захваљујући добронамерности коју је гајио према Јеврејима, као и посебној доброћудности и наклоности коју је показивао према самом краљу, о чему ћу имати погоднију прилику да говорим мало касније. У граду је Давид оженио и друге жене поврх оних које је имао раније, а осим њих је имао и милоснице. Синова којих је добио било је укупно једанаест, а њихова имена беху Амнон, Емнос, Еван, Натан, Соломон, Јеван, Елијен, Фална, Енафен, Јенеј, Елифала, као и једну кћер, Тамару. Деветорица од ових рођени су као синови законитих жена, а двојица последње поменутих потицали су од иноча; Тамара је имала исту мајку као Авесалом.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ ДАВИД, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ П О Б Е Д И О Ф И Л И С Т И Н Ц Е КОЈИ ПОВЕДОШЕ РАТ П Р О Т И В ЊЕГА, П Р Е Н Е О КОВЧЕГ САВЕЗА У ЈЕРУС А Л И М И Н А М Е Р И О ДА ИЗГРАДИ ХРАМ 1) Када су Филистинци схватили да је Давид у Јерусалиму учињен краљем Јевреја, они поведоше рат п р о т и в њега; и када се том приликом дочепаше долине која се зове Долином дивова, а што је место недалеко од града, они тамо подигоше логор; али краљ Јевреја, који никада није дозвољао себи да учини било шта без пророчанства и заповести Божије, од-

286

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

носно без поуздања у Њега као јединог обезбеђења у времену које долази, наложи првосвештенику да му прорекне шта је воља Божија и какав их удес чека у бици. Па када му овај прорече да ће задобити победу и власт, Давид поведе војску н р о т и в Филистинаца; а када се битка заметну, он се сам провуче у позадину непријатеља кога одатле изненада нападе, те неке поби а остале нагна у бекство. И нека нико не помисли да мала беше та војска Филистинаца која је пошла на Јевреје, судећи само на основу наглости њиховог пораза и по томе што није успела да изведе никакав значајан подухват или ма шта вредно помена, или, пак, судећи на основу спорости њиховог наступања или недостатка храбрости; већ треба знати да су у рату учествовали читава Сирија и Феникија, са још много других народа поред њихових, па и са оним ратоборним народима који им такође дођоше у помоћ узевши учешћа у војевању, у чему треба т р а ж и ти узрок томе што су, упркос бројним поразима и губитку тако много десетина хиљада људи, још увек могли нападати Јевреје са све већим војскама; штавише, након што су тако често трпели неуспех у овим биткама, они пођоше на Давида са војском трипут бројнијом него пре, и подигоше свој логор на истом месту као и раније. Због тога краљ Израела поново упита Бога о предстојећем току битке, а првосвештеник му одговори да мора држати своју војску у шумарцима, званим Гајеви плача, коЈи не беху далеко од непријатељског логора, и да се одатле не сме померати, нити започињати битку, све док се дрвеће у шумарку не покрене без ветра који би преко њих задувао; али чим се ово дрвеће покрене, и дође време које му је од Бога проречено, он мора без оклевања иступити како би задобио опо што је већ навештено као убедљива победа; јер му ни неколико редова непријатељске војске неће м о ћ и одолети, већ ће се повући при првом сумраку, а он ће их следити и убијати правцем њиховог бекства, гонећи их тако до Газе (која је била граница њихове земље); после тога ће похарати њихов логор, у којем ће п р о н а ћ и многа блага; а онда напокон мора у н и ш т и т и њихове богове. 2) Након што је потврђен овакав ток битке, Давид помисли да је исправно, после саветовања са старешинама, управитељима и заповедницима хиљада, да пошаљу по оне који су били у цвету свог ж и в о т а међу свим својим земљацима и из целе земље, а с њима и по свештенике и Левите, како би отишли у Кирјат-Јерим, и преузели Ковчег савеза Божијег из тог града, те га донели у Јерусалим и тамо надаље чували, нудећи пред њ и м оне ж р т в е и остале почасти које ће Богу бити угодне; јер да су тако учинили за владавине Саула, не би поднели никакве велике несреће. И тако, када се сав народ сакупи како је било решено да се учини, краљ дође до ковчега који је првосвештеник изнео из куће Аминадавове, те га положи на нове таљиге, и допусти Аминадавовој браћи и њиховој деци да га повуку, заједно са воловима. Позади је ишао краљ, и целокупно народно мноштво с њим, певајући химне Богу и оне песме које су међу њ и м а уобичајене, са разноликошћу звукова музичких инструмената, уједно и плешући и певајући псалме уз звуке труба и цимбала, те тако понесоше Ковчег до Јерусалима. Али чим пристигоше до места званог Хидонско гумно.

КЊИГА СЕДМА

287

Уза [син Аминадавов] беше усмрћен гневом Божијим: јер, како су волови дрмусали Ковчег, он је р а ш и р и о руке како би га придржао; али стога што није био свештеник®-, а инак је дотакао Ковчег, Бог га на смрт ошину. Видевши то, и краљ и народ једнако беху растужени смрћу Узовом, а место на којем је издахнуо и данас се зове Прекршај Узин. Давид је овим био веома уплашен, па претпостављајући да уколико он сам п р и м и Ковчег у граду може пострадати на исти начин као Уза — који, иако је само полож и о руке на Ковчег, ипак мораде у м р е т и на горе описани начин — он се не усуди да Ковчег п р и м и код себе у граду, већ га унесе на место које је принадало једном праведнику, чије име беше О в и д - Е д о м и који је потицао из породице Левита, те положи ковчег код њега, где је остао три пуна месеца. Овај је боравак у м н о ж и о дом О в и д - Е д о м о в и даровао га многим благословима. А када је краљ чуо шта је задесило О в и д - Е д о м а , и како је од сиромашног човека неугледног иметка постао ванредно срећан и предмет зависти свих који су томе били сведоци или се само распитивали о његовом дому, он се охрабри и, надајући се да се ипак због тога неће суочити с несрећом, Давид пренесе ковчег својој властитој кући. Овај су га пут носили свештеници, док су седморица пратећих певача, који су послати по краљевом налогу, ишли за њиме, при чему је и сам краљ свирао на харфи, предајући се музици толико да се Михала, кћер Саулова, који беше наш п р в и краљ, када га виде да се тако понаша, поче смејати. А када унесоше Ковчег, они га сместише под табернакулом којег је Давид подигао за њега, па потом он понуди драгоцене ж р т в е и дарове мироносне, почастивши уз то и цело мноштво, једнако жене и мушкарце, као и децу, векном хлеба и колачем, као и другим посластицама печеним у тепсији и ж р т в е н о м порцијом. Након што је тако погостио људе, он их потом распусти, а и сам се врати својој сопственој кући. 3) Али када Михала, његова жена и кћер Саулова, дође и стаде крај њега, она му пожеле сву срећу, и замоли Бога да му, ма шта год њен м у ж буде надаље желео, то до крајњих могућности буде и дато од Бога, те да тако Он увек буде према Давиду милостив; па ипак, она га и покуди због тога што је, иако краљ, плесао на недоличан начин, и што је у том свом плесу разоткрио себе у друштву слугу и слушкиња. Али Давид одговори да се не стиди онога што је пријатно Богу који је њега изабрао испред њеног оца и свих других, те да ће он често свирати и играти не обазирући се на то што о томе мисле слушкиње или она сама. Ова Михала, Давидова жена, са њ и м није имала деце; када се, међутим, касније удала за онога коме ју је дао њен отац Саул (а од кога ју је Давид преотео), она је донела на свет петоро деце. Али ћу о овим стварима расправљати на прикладном месту. 4) Када је краљ видео да његови послови вољом Божијом сваким даном постају све напреднији, он помисли како би Бога можда увредио када би, док он свеједнако пребива у кући нанрављеној од кедра који беше велике висине, и поседујући најређе и најлепше израђевине у њој, и даље превиђао да Ковчег лежи у табернакулу, па је стога био жељан да направи храм Богу, као што је Мојсије и предвидео да ће једном бити учињено®'. А након што је разговарао са п р о р о к о м Натаном о овим стварима, и с ње-

288

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

гове стране био охрабрен да изведе шта год да је наумио будући да је Бог увек уз њега као помагач, он се нађе још одлучнијим да подигне то здање. Али се Бог те исте н о ћ и указа Натану и наложи му да каже ДавидУ*' како Он љубазно прихвата његову намеру и жеље, будући да се никоме никада раније није таква помисао родила у глави, али да, иако Давид има такву замисао, Бог овоме не допушта да подигне храм, зато што је он водио многе ратове и био упрљан убиствима својих непријатеља; али да ће, након што буде п р о ж и в е о много година и после његове смрти, храм бити дигнут као дело његовог сина који ће наследити краљевство после њега, а зваће се Соломон, за којег Бог обећа да ће се постарати као што се отац стара за свог сина, чувајући краљевство за његово потомство и редом га њима уручујући; али да ће и овога свеједно казнити, уколико буде згрешио, заразама и пустошењем земље. Када Давид чу ово од пророка, и беше пресрећан спонањем поузданости продужења власти његовог потомства током којег ће његов дом постајати све раскошнији и веома знаменит, он дође до Ковчега и леже ничице, те стаде обожавати Господа и захваљивати му за све милости, једнако за оне што их је већ уделио, д и ж у ћ и га из негдашње скромности и пастирског занимања до тако високог достојанства власти и славе, али и за оне части што и х ј е обећао његовом потомству, а поред тога и за провиђење којим је Јеврејима обезбедио слободу коју сада уживају. А када све то изговори, и отпева песму у славу Бога, он пође својим путем.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ ДАВИД У1ПАО У РАТ П Р О Т И В Ф И Л И С Т И Н А Ц А , М О А Б И ТА И КРАЉЕВА С О Ф Е Н Е И ДАМАСКА, КАО И П Р О Т И В СИРИЈА1ЈА И ИДУМЕЈАЦА; И КАКО ЈЕ Н А П Р А В И О САВЕЗ СА КРАЉЕМ ХАМАТА, И С Е Т И О СЕ ПРИЈАТЕЉСТВА КОЈЕГ ЈЕ ЈОНАТАН, С И Н САУЛОВ, П Р Е М А Њ Е М У ГАЈИО 1) Мало после овога Давид увиде да је п р и м о р а н да поведе рат против Филистинаца, како му не би било замерено ма какво дангубљење и лењост у управљању, и како би се могло потврдити оно што му је Бог предсказао, да ће, када буде савладао своје непријатеље, м о ћ и да своме потомству завешта каснију владавину у миру. Тако он поново сазва своју војску, па када им наложи да се припреме за рат, и када се увери да су све потребне ствари у војним јединицама у добром стању, он се покрете из Јерусалима и пође на Филистинце. Након што их је савладао у бици и припојио велики део њихових територија земљи Јевреја, он пренесе рат даље, против Моабита, па након што је потукао оба крила њихове војске, он остатак зароби и наметну им плаћање годишњег данка. Затим поведе рат и против Адад-Езера, сина Реовова, краља Софене, па у бици до које између њих дође на реци Еуфрату он у н и ш т и двадесет хиљада његових пешака и око седам хиљада коњаника. Такође је запленио хиљаду његових

КЊИГА СЕДМА

289

бојних запрега од којих је највећи део уништио, заповедивши да од ових не остане сачувано више од стотину®^ 2) Када је Адад, краљ Дамаска и Сирије чуо да се Давид бори против Адад-Езера који је био његов пријатељ, он овоме дође у помоћ на челу велике војске, с надом да ће успети да га избави. Али када заметну битку с Давидом крај Еуфрата, остаде неиспуњеног циља, јер и он сам беше поражен, изгубивши велики број војника; јер од Ададове војске паде двадесет хиљада људи, а сви остали побегоше. Никола [из Дамаска] такође помиње овог краља у четвртој к њ и з и својих повести, где каже овако: „Дуго након што су се ови догађаји одиграли, постојао је у тој земљи човек по имену Адад, који временом постаде веома моћан, а владао је Дамаском и другим деловима Сирије, осим Феникије. Водио је рат п р о т и в Давида, краља Јудеје, и кушао судбину у многим биткама, а посебно у последњој бици код Еуфрата, где је поражен. Изгледа да је он био најодличнији од њихових краљева по снази и срчаности." Штавише, поред овога, он каже и о њиховом потомству да су „наслеђивали један другог у његовом краљевству, и носећи његово име", као и да је, „након што је Адад преминуо, његово потомство владало десет наредних нараштаја, при чему је сваки од наследника примао од оца исту ову власт као и име родоначелника, а тако је исто чинио и Птоломеј у Египту. Али је трећи био најмоћнији од свих, и био је вољан да освети пораз који су претрпели његови преци; због тога је повео поход против Јевреја и опустошио град који се данас зове Самарија." И он се није огрешио о истину; јер ово је онај Адад који је кренуо у поход п р о т и в Самарије током власти Ахава, краља Израела, о чему ћемо касније говорити на одговарајућем месту. 3) Након што је Давид повео поход против Дамаска и других делова Сирије, и потом целу ову земљу п о т ч и н и о поставивши посаде по њој и наредивши плаћање данка, он се вратио кући. Такође је у Јерусалиму посветио Богу златне тоболце, као и целокупан оклоп што га је Ададова стража носила у борби, а који је касније Сихак, краљ Египта, отео када се борио са Давидовим унуком Реовом, заједно с великом количином другог блага што га је однео из Јерусалима. Ови ће догађаји, међутим, бити објаш њ е н и касније, на њ и м а одговарајућем месту. Што се тиче краља Јевреја, помоћ му је долазила од Бога који му је доделио велике успехе у ратовима, те је овај водио победничке походе п р о т и в већих градова Адад-Езера, Бетаха и Махена, које је силом заузео и сасвим опустошио. Тамо је пронашао велику количину злата и сребра поред свих врста бакра за које је речено да су вреднији од злата; од ових је Соломон направио велики сасуд које био назван [Месинганим] Морем, и оне најнеобичније умиваонике, када је зидао храм Божији. 4) Али када је краљ Емата био обавештен о неуспеху Адад-Езера, и примио вести о распаду његове војске, он се поче бојати за себе, те се реши да направи савез пријатељства и оданости с Давидом пре но што овај пође и против њега; тако му посла свога сина Јорама, преко којег изјави да Давиду дугује захвалност због борбе против Адад-Езера који је био и његов непријатељ, те да нуди савез узајамног припомагања и пријатељства.

290

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Такође му је послао и дарове, сасуде древног занатства, једнако од злата, сребра и бакра. Те тако када Давид пристаде и склопи савез међусобне помоћи са Тојем (јер ово је било име краља Емата) п р и м и в ш и поклоне које му је овај послао, он отпусти његовог сина с поштовањем које беше дужно указати обема странама. А потом донесе у Јерусалим ове поклоне, а са њима и остатак злата и сребра које је узео из освојених градова, те их посвети Богу. А Божија се помоћ није завршавала само на Давиду када би он сам водио војску, него је омогућавао победу и Ависају, брату Јоавовом, заповеднику његових оружаних снага, над Идумејцима®^ а преко њега Давиду када га је овај са војском послао у Идумеју, јер је Ависај побио осамнаест хиљада Идумејаца у једној бици. Тако је краљ [Израела] разместио посаде ш и р о м целе Идумеје, и примао данак од читаве земље и од сваке главе понаособ. Давид је по природи био правичан, и своје је одлуке увек доносио обазирући се на оно што је истина. За заповедника целе своје војске имао је Јоава, а за летописца је поставио Јехосафата, сина Ахилудовог. На место првосвештеника наименовао је Садока из Финејеве породице, заједно са Авијатаром, који је био Давидов пријатељ. За писара је поставио Сејсара, а за заповедника своје телесне страже Венају, сина Јехојада. Његови старији синови увек су били уз њега, те су и они били под истом заштитом. 5) Он се такође добро сећао уговора и завета што их је направио с Јонатаном, Сауловим сином, као и Јонатановог пријатељства и наклоности; јер је поред осталих својих одличних својстава којима је био обдарен, такође био и ванредно п а ж љ и в према онима који су му у неко друго време подарили какву милост. Отуда је наложио да буде спроведена потрага с циљем да се утврди да ли још ж и в и неко од Јонатановог рода, а коме би могао узвратити за оно присно познанство којим је њега својевремено удостојио Јонатан, и за које је још увек био дужник. Па када м у ј е доведен један од Саулових ослобођених људи, који је познавао оне који су од те породице били још увек живи, Давид га упита да ли му може шта р е ћ и о било коме ко припада Јонатановом потомству а да је још увек ж и в и кадар да прими узвраћај за све оне услуге што их је Давид добијао од Јонатана. А овај човек одговори да је још ж и в Јонатанов син, по имену Мефивостеј, али да је он хром, јер када је његова дадиља чула да су отац и деда дететови пали у бици, она га је зграбила и побегла, при чему је дечак пао с њених рамена, због чега су му обе ноге остале хроме. Па када Давид сазнаде где је он сада и ко га је подигао, он посла гласнике Махиру, у граду Лодевару, јер је код њега одрастао тај син Јонатанов коме сада нареди да дође код њега. Када Мефивостеј стиже краљу, баци се ничице у изразу дубоког штовања; али га овај охрабри, н а л о ж и в ш и му да сачува бодрост и да се нада бољим временима. Тада му предаде кућу његовог оца као и сав Саулов посед, па га позва да долази и обедује за његовим столом, и то тако да у томе не пропусти ниједног дана. А када га младић заблагосиља најдубљим поштовањем за све добре речи и поклоне којима га је Давид даривао, овај позва Сиву, слугу Сауловог, коме рече да је младићу предао кућу његовог оца и свеколико наслеђе онога што је Саул поседовао. Такође је Сиви наредио да обрађује младићеву земљу и иреузме свако старање над

КЊИГАСЕДМА

291

њом, а да добити доноси у Јерусалим. Сходно томе, Давид га је код себе доводио сваког дана, и даривао је како младића, тако и Сиву и његове синове, којих је било петнаесторица, као и његове слуге, којих је било двадесеторо. Када је краљ учинио ова наименовања, и Сива му најдубље захвалио обећавши да ће учинити све што му је наложено, он нође даље својим путем. И тако се Јонатанов син населио у Јерусалиму, где је обедовао за краљевим столом, и добијао исто оно старање које би добио и краљев син. А и он је сам имао сина, по имену Миха.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ ВОЂЕН И СРЕЋНО О К О Н Ч А Н РАТ ПРОТИВ АМОНИТА 1) Такве су, дакле, биле почасти што су их од Давида п р и м и л и преостали чланови Сауловог и Јонатановог рода. Негде у то време преминуо је Нас, краљ Амонита, који је био Давидов пријатељ; па када је његов син наследио од оца краљевство, Давид му посла изасланике да га утеше, зам о л и в ш и га да кротко п р и м и очеву смрт, и да с м и р о м очекује да ће Давид п р о д у ж и т и са истом оном љубазношћу према њему коју је показивао и према његовом оцу. Али амонитски кнежеви п р и м и ш е ову поруку као злураду, не онако како су Давидове љубазне наклоности давале разлога, па подстицаху новог краља да се због ње увреди. Рекоше да је Давид послао људе како би уходили њихову земљу, проверавајући, испод опонашања човечности и љубазности, какве су њихове снаге. Даље су га саветовали да буде на опрезу, и да не обраћа пажњу на Давидове речи, да не би био обманут и тако пао у непоправљиву несрећу. Тако упућиван, Насов син, краљ Амонита, помисли како је то што кнежеви говоре вероватније од онога чему је истина једином давала повода, те тако наружи Давидове изасланике на веома увредљив начин: јер он, наиме, обрија половину браде сваком од њих, и одсече до бедара половину њихових свечаних хаљина, и тако посла свој одговор не у речима, него таквим чиновима. Када краљ Израелита виде ово нађе се веома озлојеђеним, и јасно показа да неће прећи преко таквот увредљивог и бесрамног опхођења, већ да ће повести рат п р о т и в Амонита и осветити зло понашање којим су код њиховог краља били изложени јеврејски изасланици. Такође и најближи пријатељи и заповедници краља амонитског, схвативши да су обешчастили савез с Јеврејима, и изазвали ове да их за то казне, извршише све припреме за рат. Сходно томе, послаше и хиљаду таланата сиријском краљу Месопотамије, настојећи да га наговоре да им за ту цену помогне у војевању, а исту суму послаше и Сиријцима из Сове. С а к у п и в ш и сву ту силу, ови су краљеви имали са собом двадесет хиљада пешака. Такође унајмише и краља земље зване Маха, као и четвртог краља, по имену Тов, који је са собом имао дванаест хиљада наоружаних војника. 2) Али Давид није био пренеражен овим савезом држава, нити силом Амонита, већ, п о л о ж и в ш и веру у Бога зато што је полазио у рат због пра-

292

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

вичног разлога, то јест због увредљивог опхођења с којим је незаслужено суочен, он истог трена посла Јоава, заповедника свог људства, и предаде му цвет бораца своје војске, који подигоше логор поред Раве, престонице Амонита; ту такође наиђе и непријатељ, поставивши се у борбени поредак, али не изједна, већ у два крила: јер су савезничке војске биле засебно сврстане у равници, а војска Амонита на капијама наспрам Јевреја. Када Јоав виде ово, он супротстави свој ратни потез оном непријатеља, тако што изабра најчвршће међу својим људима и постави их насупрот краља Сирије и другим краљевима који беху с њим, а други део војске препусти свом брату Ависају, коме наложи да свој део људства постави наспрам Амонита; затим Јоав рече да у случају да види како њега самог Сиријци изнурују и да су за њега одвише снажни, Ависај може наредити својим трупама да се окрену и помогну Јоаву, баш као што ће и он сам урадити исто уколико уочи да Ависај допада невоље у сукобу с Амонитима. Тако он посла брата напред, храбрећи га да све што буде чинио изведе смело и са жаром, чиме ће научити људе да се плаше немилости и да се боре срчано. Затим га отпусти да се бори п р о т и в Амонита, док он сам насрну на Сиријце. Па иако ови последњи неко време успеше да пруже снаж а н отпор, Јоав ипак поби многе међу њима, натеравши остале да се предају бекству, што на Амоните произведе поразан учинак, будући да су се уз то препали и Ависајеве војске, те ни сами не остадоше на положају, већ почеше опонашати савезнике бежећи у град. И тако се Јоав, након што је надвладао непријатеље, слављенички врати краљу у Јерусалим. 3) Овај пораз, међутим, није натерао Амоните да се смире, нити су тако поступили они од савезника који беху још и м о ћ н и ј и од њих, већ послаше понуду Еламу, краљу Сиријаца с друге стране Еуфрата, те га унајмише за савезника. Заповедник његовог људства звао се Совак, и водио је осамдесет хиљада пешака и десет хиљада коњаника. Када је краљ Јевреја схватио да су Амонити поново окупили велику војску, он одлучи да више не води рат п р о т и в њих преко својих војних заповедника, већ сам пређе Јордан са свим својим људством. Па када ове две војске поведоше битку, Давид изађе као победник, посекавши четрдесет хиљада непријатељских пешака и седам хиљада њихових коњаника. Такође је на смрт р а н и о Совака, Еламовог војсковођу. Након оваквог окончања битке сав се народ Месопотамије потчини Давиду, пославши му поданичке поклоне, а краљ се потом у зимско доба врати у Јерусалим. Али почетком пролећа он посла Јоава, главног заповедника свог људства, да докрајчи борбу против Амонита, и овај коначно прегази сву њихову земљу и посве је опустоши, а сав преостатак људства затвори у њиховој престоници Рави, коју потом поче опсађивати.

КЊИГА СЕДМА

293

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО СЕ ДАВИД З А Љ У Б И О У ВИТСАВЕЈУ И У Б И О Њ Е Н О Г М У Ж А УРИЈУ, ЗБОГ ЧЕГА ГА ЈЕ НАТАН ПРЕКОРЕО 1) Али је Давид пао у веома тежак грех, иако је по природи био правичан и п о б о ж а н човек, и међу онима који су се чврсто држали закона наших очева. Јер, када се једне касне вечери освртао око себе с крова своје краљевске палате где је имао обичај да у тај час шета, видео је једну жену како се купа у њеном властитом врту: била је ванредне лепоте у којој је превазилазила све жене; а име јој је било Витсавеја. Давид је био освојен њеним изгледом, и није био кадар да уздржи своју жељу, већ посла по њу, и са њом леже. После овога она затрудне и посла по краља како би он смислио неки начин којим би сакрила свој грех (јер је, према закопима њихових очева, она која је била крива за прељубу морала бити кажњена смрћу). Због тога краљ посла по Јоавовог штитоношу који је тада учествовао у опсади, и који беше женин муж, а његово име било је Урија. А када је овај дошао, краљ га упита о стању у војсци, и о току опсаде; и након што он одговори да се сви њихови послови одвијају у складу са жељама, краљ узе понешто хране од њихове вечере и даде је Урији, н а л о ж и в ш и му да пође до своје жене и одмори се с њом. Урија ипак не у ч и н и тако, већ је спавао у близини краља заједно са остатком његових штитоноша. Када је краљ 0 овоме обавештен, он упита Урију зашто није пошао својој кући и својој жени, после толико дугог одсуства, а што је природан обичај свих људи када пристигну са дугог путовања. Урија одговори да није исправно да док његови саборци, и заповедник војске, спавају на земљи у логору, и у непријатељској земљи, он пође те одмор и утеху пронађе са својом женом. Када Урија тако одговори, краљ му заповеди да остане тамо те ноћи, како би га следећег дана могао отпустити за повратак заповеднику. Тако краљ позва Урију на вечеру, где му је на подмукао и спретан начин непрестано досипао пиће, све док се овај није посве од пијанства номео; па ипак, он је упркос томе спавао крај краљевих капија, без икакве склоности да пође до своје жене. Због овога је краљ био веома љут на њега, те написа Јоаву заповест да Урију казни, јер му рече да га је овај увредио; штавише, он га посаветова и о начину на који би Утија требало да буде кажњен, али тако да се није могло открити да је сам Давид в и н о в н и к овог кажњавања: Давид, наиме, затражи да Урија буде послат п р о т и в оног дела непријатељске војске где је напад морао бити најопаснији по живот, и где је могао бити изложен највећој погибељи, јер је наложио да се његови саборци повуку из борбе и оставе га самог. Након што је овако написао Јоаву, и запечатио писмо својим властитим печатњаком, он га даде Урији који га је имао понети свом војсковођи. Када га је Јоав примио, и прочитавши га схватио краљеву намеру, он посла Урију на место за које је знао да ће непријатељ по њих бити најопаснији, при чему му као саборце даде неке од најбољих војника у читавој војсци, рекавши да ће им он сам доћи у помоћ са целом војском уколико они успеју да сруше један део зида и

294

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

провале у град. И Јоав зажеле Урији да буде почаствован приликом да себе изложи тако великим напорима, а не да тиме буде незадовољан, будући да је он ваљан борац, и има велики углед због своје вредности, једнако код краља и код својих сународника. А када Урија ревносно преузе задатак на који је постављен, Јоав даде тајну наредбу онима који беху његови другови у подухвату, налог према којем је требало да напусте Урију чим примете да ће непријатељ направити испад. И тако, када Јевреји изведоше напад на утврду, Амонити се уплашише да их непријатељ може предухитрити и упасти у град, и то управо на оном месту на којем је Урија био постављен; због тога они изложише своје најбоље борце да буду у првом реду, па изненада отворише капије и нападоше непријатеља са великом јарошћу, жестоко наваливши на њих. Када они који беху са Уријом видеше ово, сви се повукоше, онако како их је претходно упутио Јоав; али Урија, стидећи се да побегне и напусти свој положај [на челу оних који нису били упућену у заверу] истраја пред непријатељем, па, п р и м и в ш и на себе силину њиховог напада, поби многе од њих; али, будући да беше сасвим опкољен и приклештен у њиховом средишту, ови га посекоше, при чему су са њ и м пострадали и неки од његових другова. 2) Када ово би учињено, Јоав посла гласнике краљу, и заповеди им да овоме пренесу да он чини све што може како би ускоро заузео град, али да су, након што су извели један напад на зид, били присиљени да се повуку уз велике губитке; и нареди им да, уколико виде да је краљ веома расрђен том вешћу, додају и то да се међу убијенима такође налази и Урија. Када краљ ово чу од гласника, он вести прими с љутњом, рекавши да су учинили лоше што су насрнули на зид, јер је уместо тога требало да узнастоје да град освоје прибегавши подземном копању и другим ратним лукавствима, посебно имајући пред очима пример Авимелеха, сина Гедеоновог, који је покушао да силом заузме кулу у Теби и био убијен великим каменом којег је на њега бацила једна старица, па иако је био човек великог јунаштва он је срамно погинуо због одвише изложеног напада; требало је, дакле, рекао је Давид, да се сете тог удеса, и да се не приближују непријатељском зиду, јер је најбољи начин постизања ратног успеха призивање поучнихудеса минулих ратова, и разабирање какав је добар или лош успех постигнут у сличним случајевима, како би могли опонашати један, а избећи други. Али када гласници видеше да је краљ у таквом расположењу, један од њих му рече да је и Урија такође убијен, после чега се краљ умири. Тако он наложи гласнику да се врати Јоаву и да му каже како је описана несрећа уобичајена међу људима, те да је таква природа и такви удеси рата, и да је неминовно да ће каткад непријатељ имати успеха, а каткад наша страна; али да му он наређује да се надаље боље стара о опсади, како се више ниједан немио случај не би поновио, те да би требало да подигну грудобране и употребе направе у опседању града; а када га заузму, да га до темеља разоре и униште све које у њему затекну. Сходно томе, гласник понесе ову краљеву поруку, и похита Јоаву. Али када Витсавеја, жена Уријина, би обавештена о смрти свога мужа, стаде га оплакивати током многих дана; а када се њена жалост оконча, а сузе које је пролила за Уријом беху

КЊИГА СЕДМА

295

усахле, краљ је одмах узе за жену, након чега му она роди сина. 3) О в и м браком Бог не само да није био задовољан, већ беше гневан на Давида; стога се Он појави уснулом п р о р о к у Натану, и пожали се на краља. Натан је био честит и обазрив човек, па, увиђајући да краљеви, буду ли захваћени страшћу, бивају вођени више њом него правдом, он се реши да сакрије претње које произиђоше из Божијег беса, те да поведе са краљем један добронамеран разговор, и то на начин који следи. Натан, наиме, затражи од краља да му да своје мишљење о следећем случају: „Бејаху једном", рече он, „двојица људи настањених у истом граду, али један од њих беше богат а [други сиромашан]. Богати човек имао је велики број стада стоке, оваца и крава; али с и р о м а ш н и имаше само једно једино шиљеже. О в о је одгајао заједно са својом децом, и давао му да његову храну једе обедујући с њима, и према њему гајио исту ону природну нежност коју би ма ко други имао према властитој кћери. Једном, пак, приликом дође некакав странац к богатом човеку, али овај не допусти да се убије иједно грло из његових стада и тиме погости новодошлица; већ он посла по овчицу сиромашног човека, и одвоји је од њега, па је приготови за храну и њоме погости странца." Овај говор ванредно узнемири краља, који изјави Натану да је „овај човек био зликовац ч и м се могао усудити да учини такво злодело; и да је једино исправно да буде п р и м о р а н да четвороструко надокнади јагње, а потом такође и да буде кажњен смрћу." На ово Натан одмах каза да је сам Давид човек који би морао поднети такве казне, и то по својим властитим речима, јер је управо он тај који је згрешио такав велики и ужасан злочин. Он му тада такође откри и јасно предочи гнев Божији п р о т и в њега, оног Бога који га је у ч и н и о краљем над војском Јевреја, и господаром свих племена, као и многих и великих народа који га окружују; оног Бога који га је некада избавио из руку Саулових и дао му толико жена које је п р а в и ч н о и законито оженио; а сада је тог Бога презрео и увредио својом безбожношћу, када је оженио, и овчас за себе има жену другог човека, којег је, излажући га непријатељу, заправо сам убио. Због тих ће му примера порочности, рече Натан, тај Бог нанети доличне казне: најпре ту да ће његове властите жене силовати један од његових синова, и да ће он сам издајством бити потиснут од тог истог сина; а да ће, премда је он п о ч и н и о те злочине тајно, казне којима ће бити подвргнут постати свима видљиве и јавне. „А поврх свега", рече Натан, „дете које ти је она родила ускоро ће умрети." Када се краљ испрва довољно измучи овим порукама, и сагледа бездан своје осрамоћености, те када са сузама и тугом рече да је згрешио (јер он без сумње беше п о б о ж а н човек, и без икаквог греха целог свог живота, изузев тог у случају Урије), Бог се на њега сажали и п о м и р и се с њим, обећавши да ће му сачувати једнако ж и вот и краљевство, јер, будући да виде како се искрено каје за злодела што их је починио, он више није њиме незадовољан. Потом се Натан, изговор и в ш и ово пророчанство краљу, врати кући. 4) Ипак, Бог посла опаку болест детету што га је Давиду родила жена Уријина, због које се краљ забрину толико да не хтеде узимати храну седам дана, иако га његове слуге на то готово присиљаваху; он још и обуче

296

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

црне погребне хаљине и паде ничице, и лежаше на земљи у саргији, молећи Бога за опоравак детета, јер је тако жарко волео његову мајку; али када, после седам дана, дете премину, краљеве слуге се не усудише да му то кажу, верујући да ће када за то буде сазнао још мање бити вољан да прихвати храну или ма коју другу бригу о себи, имајући разлог у жалости због смрти свога сина, будући да је чак и док дете беше само болесно Давид тако силно изнуривао себе ж а л е ћ и за њиме; али када краљ нримети да су му слуге посве пометене и да изгледају попут неког ко се претвара желећи да нешто сакрије, он схвати да је дете мртво. Па када позва једног од слугу к себи, и откри да је одиста тако, он се подиже и опра, те обуче беле хаљине, и дође до Ковчега Божијег. Такође заповеди слугама да поставе вечеру нред њим, чиме веома изненади и родбину и слуге, јер ништа од тога није радио док дете беше болесно, а све ово у ч и н и сада када оно беше мртво. Због тога, када први пут допусти да му се постави питање, ови га умолише да им каже разлог таквог његовог понашања; а он их тада назва невештим људима, те их упути како је имао наде у опоравак детета док је оно било ж и в о и према томе исправно чинио све што је за њега могао, мислећи да ће таквим средствима учинити Бога м и л о с т и в и м према њему; али да сада, када је дете ипак мртво, више нема никаквог повода за жалост, будући да је она надаље бесциљна. А када ово изговори, окупљени похвалише краљеву мудрост и разборитост. Он потом поново леже са својом женом Витсавејом, а она затрудне и роди сина, а по заповести пророка Натана детету дадоше име Соломон. 5) За то је време Јоав жестоко мучио опсађене Амоните, одсекавши их од воде и лишавајући их и других средстава неопходних за опстанак, све док они не падоше у очајну жудњу за храном и пићем, будући да су зависили само од једног маленог бунара, а ни из овог се нису усуђивали да пију одвише слободно, да не би сасвим пресахнуо. Тако Јоав о свему извести краља, те га наговори да лично дође и заузме град, како би могао понети част победе. Ово Јоавово писмо краљ прихвати као знак добронамерности и оданости, те покрете са собом своју сопствену војску и пође да разори Раву; а када је нанокон силом заузе, он је предаде војницима да је опљачкају; он сам узе круну краља Амонита, која је тежила један талант злата®' а у средишту имала драги камен сардоникс; и ову је круну Давид касније увек носио. Такође је пронашао и много других сасуда у граду, таквих да им једнака беше раскош изгледа и вредност цене; а што се тиче људи, најпре их је мучио®®, а потом побио; а када је силом заузимао и остале градове Амонита, према њима се опходио на начин истоветан овоме.

КЊИГА СЕДМА

297

ПОГЛАВЉЕ ОСМО КАКО ЈЕ АВЕСАЛОМ У Б И О А М Н О Н А , КОЈИ ЈЕ СИЛОВАО СВОЈУ ВЛАСТИТУ СЕСТРУ; И КАКО ЈЕ Б И О П Р О Т Е Р А Н И П О Т О М П О Н О ВО П О З В А Н ОД СТРАНЕ ДАВИДА 1) Када се краљ вратио у Јерусалим, тугаљива несрећа задесила је његов дом, и то у следећим околностима: он је, наиме, имао кћер која беше још невина, и веома привлачна, толико да је у лепоти превазилазила све жене; њено је име било Тамара, и имала је исту мајку с Авесаломом. Догодило се, међутим, да се Амнон, Давидов најстарији син, у њу заљубио, и не бивајући у стању да оствари своју пожуду због њене невиности и надзора под којим се налазила, он се нађе потпуно ван себе од жеље, штавише, његова му жудња поче тако изједати тело да стаде мршавити, а и кожа му поче мењати боју. Он је, међутим, имао једног пријатеља и рођака, по имену Јенадав, који је у Амнону препознао ту скривану страст, будући да је био ванредно уман човек, велике виспрености. Када је, дакле, Јенадав видео да Амноново тело свакога јутра није онакво какво би морало бити, он дође до њега и затражи да му младић каже који је томе узрок, уз то му одмах р е к а в ш и како нагађа да то стање происходи из љубавне страсти. Тако је Амнон признао наклоност коју је осећао према својој сестри са којом је имао истог оца. Ч у в ш и то, Јенадав га посаветова којим би домишљатим начином могао удовољити својим жељама; убеди га, наиме, да се тобоже начини болесним, те му рече да потом, када његов отац буде дошао да га посети, овога умоли за дозволу да сестра може доћи и припомагати му у оздрављењу, јер да ће, уколико тако буде урађено, њему бити боље и моћи ће се брже опоравити од своје болести. И тако Амнон леже у кревет претварајући се да је болестан, онако како га је Јенадав саветовао. А када му дође отац, распитујући се како му је, младић га замоли да му пошаље сестру, на шта Давид одмах изда наређење Тамари да дође до брата; а када се она појави, Амном је замоли да му направи колаче и испече их у пећници, те да то све учини својим рукама зато што ће му они боље чинити уколико их п р и м и из њених руку. Девојка, тако, поклече пред погледом свог брата, и направи му колаче које испече у пећи, те му их донесе; али их он у тај час не хтеде пробати, већ даде налог слугама да се сви који ту беху удаље из његове собе, стога што је намеран да се одмори од вреве и узнемиравања. Па чим заповеђено беше извршено, он затражи од своје сестре да му донесе вечеру у у н у т р а ш њ у одају; а када она дође, он је задржа уз себе те је поче наговарати да легне с њим, на шта девојка узвикну, рекавши: „Не, брате, немој ме силити, и немој бити толико зао да прекрш и ш законе и доведеш себе до наЈвеће пометености. Обуздај своју неправичну и нечисту пожуду, од које наш дом неће снаћи ништа друго до осрамоћења и немилости." Такође га посаветова да говори с оцем о ономе што осећа, јер ће му он свакако дозволити [да је ожени]. Она је овако говорила, желећи да тренутно избегне братовљеву насилну страст. Али јој он не допусти да узмакне, већ, горећи од жудње и заслепљен жестином

298

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

своје страсти, он је силом обљуби. Али чим је Амнон задовољио своју пожуду, он истог часа омрзе сестру и стаде јој упућивати речи прекора, нал о ж и в ш и јој да се подигне и удаљи. А када она рече да је то још увредљивије понашање од претходног уколико јој, сад када ју је силовао, не донусти да остане с њ и м до вечери, већ јој налаже да иде за видела када се може срести с људима који ће постати сведоци њене срамоте — он заповеди свом слузи да је избаци из куће. Тамара је била дубоко огорчена повредом и насиљем који су јој нанесени, те искида своју лабаву горњу хаљину (јер су девице у старо доба носиле такве хаљине привезане око руку и пуштене до н о ж н и х зглавака, како се не би виделе доње хаљине) и посу се пепелом по глави, па изиђе усред града, плачући и наричући због насиља којем је била изложена. Ту је, међутим, срете њен брат Авесалом, који је упита каква ју је жалосна ствар задесила те је у таквом стању; а када му она рече каква јој је увреда нанесена, он је утеши, и затражи од ње да остане мирна и све п р и м и стрпљиво, те да то што ју је брат изложио разврату не процењује као увреду. Тако она попусти пред његовим саветом, те престаде плакати и откривати мноштву минуло силовање; па задуго настави живети као удовица са својим братом Авесаломом. 2) Када је Давид сазнао шта се догодило, нађе се озлојеђеним Амноновим поступцима; али будући да је према њему гајио нарочиту наклоност стога што овај беше његов најстарији син, он се присили да га не казни; али је зато Авесалом мотрио на погодну прилику да се освети за овај злочин, ради кога је брата неумољиво замрзео. И онда, када је минула и друга година након што је окончано насиље над његовом сестром, а Авесалом требало да пође да стриже властите овце у Валазору, који је град у поседу племена Ефраимовог, он замоли оца и браћу да дођу на гозбу код њега; а када се Давид извини, не желећи да сину буде на терету, Авесалом свеједно затражи да му ипак пошаље браћу, што овај и учини. Тада Авесалом наложи својим слугама да када буду видели Амнона пометеног и поспаног од вина, а он, Авесалом, им буде дао знак, приђу и не стрепећи ни од кога убију Амнона. 3) О в о се и догоди јер слуге учинише што им је заповеђено, а остала браћа беху запрепашћена и узрујана јер се уплашише за себе, те се истог трена нађоше на коњима и одјахаше право своме оцу; али их је неко предухитрио, већ стигавши да дојави Давиду како су му, наводно, сви синови побијени Авесаломовом руком; због тога Давид посрну под неизмерном тугом: јер изгледаше да је наједном усмрћено толико његових синова и то од стране њиховог рођеног брата; и у п р а в о то сазнање, да их је побио неко најрођенији, још силније увећа његову жалост за њима. Тако се он и не упита који је разлог тог покоља, н и т и се стрпи да чује ма шта више, што је ипак било разумно да учини када му је већ тако велика, и управо због такве величине невероватна, несрећа припала: јер он искида одећу са себе и баци се на под, те на тај начин поче оплакивати губитак свих својих синова, и то једнако оних који су, како је обавештен, убијени, и оног који их је убио. Али Јонадав, син његовог брата Сема, увери га да се не одаје толикој тузи, јер што се тиче остатка његових синова он не верује да су убијени.

КЊИГА СЕДМА

299

будући да не види разлога за такву сумњу, али да другачије стоје ствари са Амноном јер није немогуће да се Авесалом одважио да га убије због увреде коју је нанео Тамари. У међувремену, велика бука од наиласка коња, и метеж од неколицине људи који нахрупише, одврати Давидову пажњу к њима: то беху краљеви синови који су побегли са гозбе. Тако их њихов отац срете док још беху потресени и ожалошћени, па и сам подели жалост с њима; али је уистину било више него што је очекивао то што је поново видео те своје синове, будући да је мало пре тога чуо да су пострадали. Ипак, сузе се леваху на обе стране: браћа су оплакивала убијеног брата, а отац сина. А Авесалом одбеже у Гесур к своме деди са мајчине стране, који је био краљ те земље, те је код њега остао пуне три године. 4) Али је Давид имао план да пошаље по Авесалома и то не зато да би овај био кажњен, већ да би могли ж и в е т и заједно, јер је силина Давидовог гнева јењала с проласком времена. Заправо је Јоав, заповедник његовог оружаног људства, био тај који га је углавном наговорио да уради тако — Јоав је, наиме, поткупио једну обичну жену опхрвану старошћу да оде до краља у жалобној одећи, која му је рекла да су двојица њених синова имала међусобне грубе несугласице, те да је у наставку тих трвења дошло до отвореног сукоба, у којем је један био посечен руком другога, и преминуо; сада је жена т р а ж и л а од Давида да посредује у том случају, и да јој у ч и н и услугу којом би њен преостали син био спасен од насиља рођака који биху веома ревносни у одлуци да га убију, а она сама више не би била лишена наде да ће јој у њеним п о з н и м годинама син бити потпора и утеха; јер ако краљ спречи ово убиство њеног сина од стране оних који жарко желе да га почине, биће то услуга коју само Давид може да удели, будући да се р о ђ а ц и неће другачије уздржати од своје намере осим због страха од краља. А када је он дао пристанак на то што га је жена молила, она му овако одговори: „Дугујем ти захвалност за доброћудност којом сажаљеваш моју старост, и спречаваш губитак мог јединог преосталог детета; али да би ме уверио у ову своју љубазност, буди ти први који ће се п о м и р и т и са својим властитим сином, и прекини се срдити на њега; јер како ћу се ја заиста уверити да ћеш ми уистину уделити ову милост, док ти и сам устрајаваш на сличан се начин одајући гневу према свом властитом сину? Јер је будаласта ствар тврдоглаво додавати другога своме већ м р т в о м сину, док за усмрћење нечијег туђег сина ти не дајеш свој пристанак." И сада краљ увиде да је ова измишљена прича заправо наговор потекао од Јоава, и да је посве његово лукавство; а када, испитавши старицу, непобитно стиже до уверења да је заиста тако, он позва Јоава и рече му да је задобио оно што је т р а ж и о стога што је и он сам слично расуђивао; те му тако наложи да доведе Авесалома натраг, јер да сада више на њега није огорчеп, већ је прекинуо с љутњом. Чувши то, Јоав се поклони пред краљем и бодро прими његове речи, те истог часа пође у Гесуру, одакле поведе Авесалома са собом, те се обојица вратише у Јерусалим. 5) Ипак, краљ је претходно послао умирујућу поруку свом сину коме поручи да се по доласку одмори у својој властитој кући, јер краљ још увек није сматрао да је у стању прикладном њиховом сусрету. Сходно овоме,

300

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

послушавши очеву заповест, Авесалом избегну да се појави у његовом присуству и задовољи се знацима поштовања указаним му преко његове властите породице. Његова лепота, пак, уопште није била умањена било теретом несрећа под којим се налазио, било изостајањем оне неге која је примерена краљевом сину, јер је Авесалом још увек превазилазио све људе висином свог тела, и изгледао привлачније [у лепоти лика и појаве] од оних који су најраскошније живели. И заиста, таква беше дебљина власи његове косе, да се само с великом тешкоћом могла шишати сваких осам дана, а ова је коса свеукупно тежила две стотине шекела®'. Авесалом је ж и в е о у Јерусалиму две године, и постао отац тројице синова и једне кћери, која је била ванредно лепа и коју је касније за жену узео Ровоам, син Соломонов, те је са њом добио сина по имену Авијам. У међувремену је Авесалом послао поруку Јоаву, и од њега затражио да оца посве у м и р и гледе односа према њему, као и да га умоли за пристанак да дође до њега и са њ и м разговара. Али када Јоав одби да тако учини, Авесалом посла неке од својих властитих слугу да запале ватру на пољу које је припадало Јоаву, што овај схвати те одмах дође до Авесалома и извини му се за претходно одбијање да му удовољи, али га и упита зашто је тако поступио. На ово Авесалом одговори: „Ја сам измислио ово лукавство да бих те довео до нас јер ти ниси марио да и з в р ш и ш налог који сам ти поставио, а који беше тај да ме п о м и р и ш с оцем; и ја те заиста молим, сада када си овде, да посве у м и р и ш оца у односу према мени, будући да овај свој долазак овде процењујем као м у ч н и ј и него пређашње прогонство све док се продужава гнев мога оца." Овиме је Јоав био наговорен, те се сажали на несрећу у којој се налазио Авесалом, и ностаде његов посредник код краља. А након што је потом Јоав разговарао с Давидом, он ускоро донесе Авесалому изразе таквог пријатељског држања Давидовог, да је овај одмах послао по сина да га посети; а када се Авесалом пред краљем стропошта ничице на тле, и замоли за опроштај његових увреда, краљ га подиже, и обећа му да ће заборавити оно што је претходно учињено.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О АВЕСАЛОМОВОЈ П О Б У Н И П Р О Т И В ДАВИДА И О А Х И Т О Ф Е Л У И ХУСАЈУ; КАО И О СИВИ И СИМЕЈУ И О Т О М Е КАКО СЕ А Х И Т О Ф Е Л ОБЕСИО 1) Захваљујући успеху код краља Авесалом се снабдео великим бројем коња и бојних кола, и то у веома кратком року. Поврх тога имао је увек педесет штитоноша са собом, и долазио је рано свакога дана у краљеву палату и говорио оно што беше мило онима који су т р а ж и л и правду и изгубили своје парнице, као да се то догађало услед потребе за добрим сав е т н и ц и м а око краља, или можда стога што су судије погрешиле доносећи неправичне пресуде, због чега је Авесалом постепено стекао неподељену наклоност људи. Говорио им је да када би њему била поверена так-

КЊИГА СЕДМА

301

ва власт, он би свакако делио правду на најнепристраснији начин. Када је себе учинио тако омиљеним међу народом, помислио је да је већ стекао и наклоност војске која је народ обезбеђивала; па када је п р о ш л о четири године од очевог помирења с њиме, он дође до Давида, и замоли га да оде у Хеврон и принесе ж р т в у Богу, јер му се на то заветовао када је побегао из земље. Па када Давид услиши овај његов захтев, он сместа пође тамо, и велико мноштво се покрете заједно с њим, јер је он и послао по велики број људи да тако учини. 2) Међу њ и м а пође и Ахитофел Гилонит, Давидов саветник, као и две стотине људи из Јерусалима који нису знали за Авесаломове стварне намере, већ су послани да присуствују приношењу жртве. Тако Авесалом од стране свих ових би [изван Јерусалима] проглашен за краља, а то управо беше оно што је желео п о с т и ћ и овим лукавством. Ч и м су ове вести стигле до Давида, и он био у потпуности обавештен о ономе што уопште није очекивао од свог сина, он се у п л а ш и пред овим б е з б о ж н и м и дрским подухватом, чудећи се како је Авесалом одмакао тако далеко од сећања на опроштену увреду, да се могао подухватити још горег и гнуснијег предузећа: да, прво, л и ш и Давида краљевства које му је Бог дао; и, друго, да узме ж и в о т свог властитог оца. Он се отуда реши да побегне у делове земље с друге стране Јордана, те тако позва своје најприсније пријатеље и пренесе им све што је чуо о махнитости свога сина. Он сам се повери Богу, препустивши му да Он пресуди између свих њихових поступака, па остави бригу о својој краљевској палати својим иночама којих беше десет, па потом напусти Јерусалим, бивајући својевољно праћен остатком оружаног људства, који ж у р н о пођоше с њим, а посебно оних шест стотина људи који беху уз њега још од његовог првог бекства у данима Саула. Али он наговори Авијатара и Садока, првосвештенике, који су већ р е ш и л и да пођу с њим, као и све Левите којима је био поверен Ковчег савеза, да ипак остану, надајући се да ће га Бог ослободити и без њихове сеобе, али им наложи да га тајно обавештавају како се одвијају ствари, при чему је њихове синове, Ахимаса, сина Садоковог, и Јонатана, сина Авијатаровог, наименовао за верне и савесне извршиоце у свим пословима извештавања; али је Итај Гитрит пошао с њ и м не марећи да ли му Давид то допушта или не будући да га је овај наговарао да остане, због чега се краљ најпосле показа још пријатељскији према њему. Али када се он босоног попе на Маслинову гору, и сви који су га пратили беху у сузама, рекоше му да је Ахитофел са Авесаломом, и на његовој страни. То што сада чу додатно појача његову жалост, и он жарко замоли Бога да растави ум Авесаломов од Ахитофела, јер се бојао да ће га овај убедити да послуша његов опаки савет, јер је Ахитофел био изузетно разложан човек, и веома оштровид у сагледавању онога што је требало ч и н и т и у своју корист. Када се Давид доможе врха планине, он обухвати погледом град и помоли се Богу с обиљем суза, као да је већ изгубио своје краљевство, а управо у том часу и на том месту срете га један његов одани пријатељ, по имену Хусај. Када га Давид виде како хода у поцепаној одећи и главе посуте пепелом, обузетог јадиковањем због промене стања у држави, краљ га утеши и ободри да преки-

302

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

не са жалошћу; штавише, напослетку га замоли да пође натраг Авесалому и да се учини као да је његов присташа, те да похвата његове најтајније намере, и да противречи саветима Ахитофеловим — а све то јер он, Хусај, не може учинити краљу толико добра бивајући с њим, колико може боравећи код Авесалома. Тако ове Давидове речи надвладаше Хусајеву жалост и жељу да остане уз краља, те га овај напусти и стиже у Јерусалим где се и сам Авесалом нешто касније појави. 3) Када је Давид мало поодмакао, он срете Сиву, слугу Мефивостајевог (којег је био послао да се стара о поседима што их је дао овом сину Јонатановом и унуку Сауловом), са паром магараца, оптерећених намирницама, и Сива пожеле да краљ од ових узме онолико колико је потребно њему и његовим пратиоцима. А када га Давид упита где је оставио Мефивостаја, Сива рече да га је оставио у Јерусалиму у очекивању да буде изабран за краља у текућој пометњи, сећајући се добробити које је народу јерусалимском поклањао Саул. Ову вест Давид прими са великом озлојеђеношћу, и одмах даде Сиви све што је претходно уделио Мефивостају, јер одлучи да је много примереније да Сива овим располаже него други; и овоме се Сива силно узрадова. 4) Када Давид стиже до места званог Ваурим, ту срете једног Сауловог рођака, чије име беше Симеј, и који се поче бацати на њега камењем, узвикујући погрдне речи; па како краљеви пријатељи окружише Давида да би га заштитили, Симеј још више устраја у погрдама, и назва краља крвником и виновником свих могућих несрећа. Такође га позва да напусти земљу као нечист и проклет; па још и захвали Богу што га је лиш и о краљевства, кажњавајући га за увреде које је починио свом господару [Саулу], и то користећи његовог властитог сина. Али када већ сви беху раздражени против тог човека, а посебно Ависај који науми да убије Симеја, Давид задржа његов бес. „Не придружујмо", рече он, „још једну свежу несрећу онима које већ трпимо, јер се ја заиста ни најмање не обазирем на овог пса који лаје на мене: ја сам се п о т ч и н и о Богу, по чијем се допуштењу овај човек овако дивље опходи према мени; и нема ничег чудног у томе да сам обавезан да п р е т р п и м ове погрде од њега, када сам доживео сличне од свог властитог безбожног сина; али ће можда Бог имати сажаљења над нама, и ако то буде Његова воља, ми ћемо непријатеље надвладати." Тако он оде својим путем не замајавајући се Симејом, који пође другом страном планине, добацујући обиље погрдних речи. А након што Давид стиже до Јордана, он допусти онима који беху с њ и м да се освеже, јер беху исцрпљени. 5) Када Авесалом и његов саветник Ахитофел стигоше у Јерусалим заједно са свим народом, Давидов пријатељ Хусај дође к њима; и овај указа најдубље поштовање Авесалому, при том му пожелевши да његово краљевство потраје дуго времена и п р о д у ж и се кроз сва потоња доба. Али када га Авесалом упита: „Како је дошло до овога да ти, који си био толико присан пријатељ мог оца, и показивао му се одан у свим стварима, ниси сада с њиме, већ си га напустио и дошао к мени?" Хусајев одговор беше веома умесан и обазрив, јер он рече: „Дужни смо да пратимо Бога и

КЊИГА СЕДМА

303

народно мноштво; па док су ови, мој господару, с тобом, умесно је да их и ја у томе следим, јер си ти п р и м и о краљевство од Бога. Ја ћу отуда, ако ме удостојиш поверењем, бити и твој пријатељ, и показати исту оданост и предусретљивост према теби, за које знаш да сам их показивао према твом оцу. Осим тога, нема ни најмањег разлога за незадовољство текућим приликама, јер краљевство није пренесено другоме, већ је још увек остало у истој породици, након што га је син преузео од свог оца." Овај говор убеди Авесалома, који је претходно сумњао у Хусаја. Он затим позва Ахитофела и с њ и м се посаветова шта му је надаље чинити, а овај га наговори да пође до краљевих милосница и легне с њима; јер, рече, „овим ће поступком народ поверовати да је твој однос према оцу непомирљив, те ће се отуда са већом ревношћу борити против Давида, јер су се раније бојали показивања отвореног непријатељства према њему због очекивања да ћете се ви помирити." Авесалом остаде убеђен овим саветом, па заповеди својим слугама да подигну шатор на врху краљевске палате, на очиглед народу, па затим пође тамо и леже са очевим иночама. О в о се, дакле, догодило према пророчанству Натановом, јер је он Давиду прорекао и указао да ће његов син подићи побуну п р о т и в њега. 6) Када је овако извршио оно што га је саветовао Ахитофел, Авесалом и други пут затражи његов савет, овог пута поводом вођења рата п р о т и в Давида. Али му на ово Ахитофел само затражи да му додели десет хиљада изабраних људи, и обећа да ће му убити оца и потом безбедно вратити војнике; и још рече да ће му краљевање бити осигурано само ако Давид буде усмрћен. Авесалом је био задовољан овим саветом, али позва још и Хусаја, Давидовог пријатеља (јер га је заиста тако и називао); па, обавест и в ш и га о Ахитофеловом плану, он даље упита које је његово мишљење о том питању. Хусај, пак, беше свестан да ће, уколико Ахитофелов савет буде остварен, Давид бити у опасности од заробљавања или убиства; стога он покуша да наметне супротно мишљење, и рече: „Ти ниси неупознат, о краљу, са вредношћу твог оца и оних који су сада с њим; знаш да су они водили многе ратове и увек се враћали с победом — тако он и сада вероватно борави у логору — јер је веома умешан у ратним лукавствима и предвиђању обманљивих трикова својих непријатеља; стога ће он с вечери напустити своје војнике, па ће се или сакрити у каквој долини, или ће поставити заседу на каквој стени; па када наша војска буде повела битку, његови ће се војници мало повући, али ће нас потом поново напасти, охрабрени краљевом близином; а у међувремену ће се твој отац сам показати изненадно у јеку битке, уносећи нову смелост у своје властито људство када се оно нађе у опасности, а до пренеражености доводећи твоје присталице. Размотри, дакле, мој савет, и размисли о њему, па ако не мож е ш другачије до да га препознаш као најбољег, тада одбаци мишљење Ахитофелово. Пошаљи поруку ш и р о м читаве земље Јевреја, и нареди им да дођу у борбу п р о т и в твог оца; а ти сам преузми војску, и сам буди заповедник у овом рату, и немој поверавати његово вођење другоме; тада очекуј да ћеш га с лакоћом поразити, када се отворено суочиш с некол и ц и н о м његових присташа, а ти сам будеш имао много десетина хиља-

304

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

да бораца, који ће бити жељни да ти покажу своју ревност и готовост. А ако се твој отац буде затворио у неком граду и спремио да подноси опсаду, ми ћемо разорити тај град р а т н и м направама и поткопавањем зидина." Када Хусај ово изговори, он задоби предност над Ахитофелом, јер његово мишљење превлада код Авесалома; па ипак, не беше нико други до Бог онај који је учинио да се Хусајев савет учини најбољим у Авесаломовом уму. 7) Тако Хусај похита до првосвештеника Садока и Авијатара, и пренесе им мишљење Ахитофелово и своје властито, као и одлуку која је донесена о поступању у складу са овим потоњим. Он их зато позва да пошаљу поруку Давиду, и обавесте га о саветима који су прихваћени; и да, надаље, затраже од њега да брзо пређе преко Јордана да не би његов син променио мишљење, и похитао да га гони и тако га спречи да умакне пре него што се домогне безбедности. Првосвештеници, пак, понајпре беху сакрили своје синове на одговарајућем месту изван града, како би ови могли однети Давиду вести о ономе што је утаначено. Сходно томе, они сада к њима послаше једну слушкињу од поверења, како би им однела вести о Авесаломовом саветовању и заповедила да исто доставе Давиду највећом могућом брзином. П р и м и в ш и обавести, синови првосвештеника нису оклевали, већ одмах кретоше носећи налоге својих очева стога што беху посвећени и одани извршиоци, па судећи да су брзина и одлучност најбољи знаци верне службе, они похиташе да се сретну с Давидом. Али их један коњаник виде када беху два фурлонга од града и о њ и м а обавести Авесалома, који сместа посла људе да их заробе; али када синови свештеника спазише ово, они скретоше с пута и упутише се ка једном селу по имену Ваурим; тамо они затражише од неке жене да их сакрије и омогући им избављење. Она их послуша, те уз помоћ ужета спусти младиће у бунар, па постави вунене гужве преко њих; а када они који су их гонили дођоше до ње и упиташе је да ли их је видела, она не одрече да их је сусрела, јер да су они чак и остали код ње неко време, али да су, како рече, потом отишли својим путем; па им још и прорече да ће их, уколико их буду непосредно следили, сигурно ухватити; али када их ни после дугог гоњења ипак нису успели да сустигну, они се вратише назад у град. Видевши да су се људи из потере вратили одакле су и пошли, и да више нема места страху да ће младићи бити ухваћени, жена их извуче ужетом, и затражи да наставе путовање, што они и учинише, при чему употребише сву своју ревност да би пут привели крају, те стигли до Давида и прецизно га обавестили о свим саветима датим Авесалому. Саслушавши све, Давид заповеди онима који беху с њ и м да током н о ћ и прегазе Јордан, и то сместа, прекинувши свако оклевање. 8) Али Ахитофел, после одбацивања његовог савета, уседе на магарца и одјаха до своје властите земље Гилон, па, п о з в а в ш и сву своју породицу на скуп, он им тачно пренесе какав је савет дао Авесалому, али будући да овај њиме није био убеђен, Ахитофел рече да ће Авесалом очигледно пострадати, и то у не тако дугом времену, те да ће га Давид савладати и повратити своје краљевство. Због таквог расплета Ахитофел рече да је боље

КЊИГА СЕДМА

305

да он самом себи одузме ж и в о т слободном вољом и достојанствено, него да буде изложен Давидовој казни стога што је радио нротив њега и сасвим на страни Авесалома. Након што им је ово изговорио, он пође до најскривеније собе у својој кући, и тамо се обеси. Такав је, дакле, био крај Ахитофела који је самом себи пресудио. А када га његови р о ђ а ц и скиноше с конопца, побринуше се за његову сахрану. Што се тиче Давида, он је, као што смо рекли, прешао Јордан и стигао до Маханајима, у сваком погледу красног и снажног града; а сви га угледни људи земље п р и м и ш е с великим задовољством, једнако због стида што је био присиљен да побегне [из Јерусалима], и због поштовања што су га према њему гајили док је још ж и в е о у благостању. О в и п р в а ц и Маханајима беху Варзелај Галаћанин, и Сифар, владар међу Амонитима, као и Махир, главни управитељ Галада. Сви га они опремише обиљем потрепштина и за њега и његове пратиоце, толико да овима више није требало ни постеља ни прекривача за њих, нити векни хлеба а ни вина; штавише, они им допремише и много стоке за клање, као и свега потребног за окрепљење када су бивали исцрпљени, заједно са обиљем других ствари неопходних за живот.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ АВЕСАЛОМ, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ П О Р А Ж Е Н , Б И О УХВАЋЕН НА ДРВЕТУ У КОЈЕМ МУ СЕ УПЛЕЛА КОСА, И П О Т О М УБИЈЕН 1) Такво је било стање Давида и његових следбеника; али је Авесалом сабрао велику војску Јевреја како би се супротставио свом оцу, те је напокон и сам прешао реку Јордан, и улогорио се недалеко од Маханајима, у земљи Галаћана, наименовавши Амасу за главног заповедника свег људства, уместо свог рођака Јоава. Отац овог Амаса био је И т р а а мајка Авигеја: она и Серуја, мајка Јоавова, биле су Давидове сестре. Али када Давид преброја своје следбенике, и нађе да их има око четири хиљаде, он се реши да не оклева чекајући да га Авесалом нападне, већ постави над људством старешине хиљада и стотина, а целу војску подели на три дела, од којих је један поверио Јоаву, други Ависају, Јоавовом брату, а трећи Итају, свом пријатељу и сараднику који је дошао из града Гата; а када се показа жељан да се и сам бори међу њима, његови му пријатељи то не допустише, а ово њихово одбијање било је засновано на веома мудрим разлозима: „Јер", рекоше, „уколико будемо побеђени док је Давид с нама, изгубићемо све добре наде да се можемо повратити; али уколико буде поражен само један део наше војске, преостали му се делови могу вратити, и тако се п р и п р е м и т и већа сила, док ће непријатељ природно претпоставити да он има и другу војску са собом." Давид је био задовољан овим њиховим саветом, те реши да сам остане у Маханајиму. И тако, шаљући своје пријатеље и заповеднике у битку, он затражи од њих да покажу сву могућу ревност и оданост, и да имају на уму какве су све добробити п р и м и л и од њега, које, ако и нису биле одвише велике, ипак нису биле ни сасвим безна-

306

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

чајне. И још их замоли да поштеде младог Авесалома, да не би нека несрећа задесила и њега, Давида, када би овај био убијен; и с тим речима он посла своју војску у битку, и пожеле им победу. 2) Тада Јоав постави своју војску у борбени поредак наспрам непријатеља у Великој равници, на месту где је имао шуму иза себе, а Авесалом је такође довео војску у поље насупрот њему. По започињању битке обе стране изведоше велика дела снаге и смелости; једна се страна излагала највећим опасностима, и уз сву расноложиву ревност, како би Давид могао повратити своје краљевство; али ни друга страна ни у чему није заостајала, било у чињењу или у подношењу, како Авесалом не би био лишен тог истог краљевства и био кажњен од стране оца за свој безочан покушај преврата. Осим тога, они који беху бројнији водили су рачуна да не буду поражени од оне неколицине која је била са Јоавом и другим заповедницима, јер би то била још и већа срамота по њих, док су се, томе насупрот, Давидови в о ј н и ц и срчано борили да надвладају тако много десетина хиљада што их је непријатељ имао са собом. Напослетку, Давидови људи ипак изађоше као победници, будући надмоћнији у личној снази и вештини ратовања, те се тако упустише и у гоњење преосталих непријатеља који бежаху кроз шуме и долине. Неке од ових узеше као заробљенике, друге убише, те се догоди да их је тог дана пало око двадесет хиљада, и то мање у борби а више у бекству. Али су Давидови људи с посебном жестином јурили Авесалома, јер је он био лако препознатљив по својој висини и лепоти. И он сам је био веома уплашен да га се непријатељи не домогну, те је стога узјахао краљеву мулу и побегао; али како је био ношен с великом силином и у брзом покрету као да му је тело сасвим лагано, он уплете косу у велике гране квргавог дрвећа које се ширило на све стране, и тамо се обеси на потпуно изненађујућ начин; а што се тиче његове жиБотиње она настави даље веома окретно, као да јој господар још увек седи на леђима; али он, висећи у ваздуху међу грањем, беше ухваћен од стране непријатеља. Када је један од Давидових војника видео Авесаломов удес, он о томе обавести Јоава, а када му заповедник рече да ће му дати педесет шекела уколико нациља и устрели Авесалома, овај му одговори: „Не бих убио сина свог господара и кад бисте ми дали хиљаду шекела, посебно зато што смо сви могли чути да је он затражио да тај млади човек буде поштеђен." Али му Јоав наложи да му покаже место на којем је видео да виси Авесалом, па када га овај показа, Јоав га погоди у срце и на месту уби, а његове штитоноше стадоше око дрвета, па скидоше мртво тело које потом бацише у велики јаз изван видокруга и набацаше гомилу камења на њега све док јама није била сасвим испуњена, достижући једнако изглед и величину какве гробнице. Тада Јоав огласи повлачење и опозва војнике од даљег гоњења непријатељске војске, како би поштедео своје сународнике. 3) Авесалом је за себе био подигао мермерни стуб у Краљевом долу, два фурлонга удаљен од Јерусалима, који је назвао Авесаломовом главом, рекавши да ће, уколико му и деца буду убијена, бар његово име остати на том стубу; он је имао три сина и кћер која се, као што смо рекли, звала

КЊИГА СЕДМА

307

Тамара, и која је, након што се удала за Давидовог унука Ровоама, родила сина по имену Авијам, који је наследио краљевство свог оца; али ћемо о овоме говорити у делу ових наших приповести који ће томе бити примеренији. После, пак, смрти Авесаломове, народ се разиђе и сваки је пошао својој кући. 4) Али се догодило да је Ахимас, син првосвештеника Садока, дошао до Јоава и затражио допуштење да може о т и ћ и до Давида и јавити му о победи, те му донети добре вести да му је Бог подарио своју помоћ и наклоност провиђења. Ипак, Јоав није удовољио његовом захтеву, већ му рече: „Зар ћеш ти, који си увек био гласник добрих вести, сада п о ћ и и упознати краља са синовљевом смрћу?" Те тако затражи да Ахимас од намере одустане. Затим позва Кусија, и њему повери исти задатак, да пренесе краљу оно што је видео. Али када после одласка овога Ахимас поново затражи да и он буде тај који ће о т и ћ и као гласник, уверивши Јоава да ће пренети само оно што се односи на победу а не и на Авесаломову погибију, Јоав му дозволи да пође до Давида. Он крете путем пречим од оног којим се други гласник упутио, а којег нико други није знао, те стиже до Давида пре Кусија. И како је Давид седео између капија''", изгледајући наилазак некога ко ће доћи из битке и саопштити му како је она текла, један од осматрача виде Ахимаса како трчи, и пре но што је могао разабрати ко је тај, дојави Давиду да је видео неког ко му долази, а који показује да је благовесник. Мало потом, међутим, осматрач га обавести да долази и други гласник, на шта краљ одговори да и овај мора бити гласник добра; но у т о м је осматрач препознао Ахимаса који беше веома близу, те пренесе краљу да је то син првосвештеника Садока који трком долази. Овиме Давид беше веома задовољан, јер рече да је он гласник добрих вести, и доноси му такве новости из битке какве он и прижељкује да чује. 5) Још док је краљ ово изговарао, појави се Ахимас и дубоко се поклони, а када га краљ упита о бици, он рече да му доноси добре вести о победи и поново задобијеној власти. А када краљ даље упита шта му има рећи о његовом сину, он рече да је нагло пошао чим је непријатељ поражен, али да је чуо велику грају од оних који су гонили Авесалома, и да више није стигао сазнати, због ж у р б е којом је похитао када га је Јоав послао да обавести краља о победи. Али када и Куси потом пристиже и указа дубоко поштовање краљу, овај и њега упита о сину, и доби одговор: „Иста судбина која је задесила твоје непријатеље припала је и Авесалому." Ове речи нису допустиле било краљу било његовим в о ј н и ц и м а да се веселе победи, иако је она била одиста велика; већ се Давид попе до највишег дела града, и стаде нарицати за својим сином, ударајући се у груди и чупајући косе, мучећи се на сваки начин, и вичући: „О, сине мој! Волео бих да сам и сам умро, и с тобом довршио своје дане!" јер је по природи био нежних осећања, а посебно је носио дубоко саосећање за овог свог сина. Али када војска и Јоав чуше да краљ тугује за Авесаломом, осећали су се одвише посрамљеним да уђу у град попут победника, већ се појавише погружени, у сузама, као да су потучени. Па док се краљ покривао и жалобно оплакивао сина, Јоав дође до њега и утеши га, рекавши: „О, мој краљевски гос-

308

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

подару, ти ниси свестан какву љагу на себе бацаш овиме што чиниш, јер изгледаш као да м р з и ш оне који те воле и који су због тебе н р о ш л и кроз опасности, да м р з и ш и себе и своју породицу, а да волиш оне који беху твоји најљући непријатељи, и да желиш да се п р и д р у ж и ш онима којих више нема и који су правично усмрћени; јер да је Авесалом задобио победу, и чврсто се устоличио у краљевској власти, ниједан од нас не би остао у животу, већ бисмо сви, почевши од тебе и твоје деце, бедно пострадали, а непријатељи наши ни сузу не би пустили већ би се веселили, казнивши чак и оне који би се сажалили над н а ш и м несрећама. А ти се, ево, не стидиш да ч и н и ш овако у случају свог најгорег ненријатеља који се, упркос томе што ти је син, показао тако на смрт злобив према теби. Остави се, онда, свог неразумног жаловања, па изиђи да те виде твоји војници, и узврати им хвалом на ревност коју су показали борећи се за тебе; јер ћу ја лично колико данас убедити народ да те напусти и краљевство пода другоме, уколико наставиш да се овако понашаш; и тако ћу учинити да заиста и м а ш рашта горко ж а л и т и и туговати." Ове Јоавове речи учинише да краљ престане нарицати, јер га доведоше до увиђања свога положаја. Те тако Давид промени одећу и показа се изгледом присталим да буде виђен од стране мноштва, па седе крај капија, што се разгласи међу људима, те сви заједно дотрчаше до њега и поздравише га. И тако је, дакле, било окончано тренутно стање Давидових послова.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО СЕ ДАВИД, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ ПОВРАТИО СВОЈЕ КРАЉЕВСТВО, П О М И Р И О СА СИМЕЈО]\4 И СИВОМ, И П О К А З А О ВЕЛИКУ Н А К Л О Н О С Т П Р Е М А ВАРЗИЛАЈУ; И КАКО ЈЕ, П О В О Д О М Д И З А Њ А ПОБУНЕ, У Ч И Н И О А М А С У З А П О В Е Д Н И К О М ЊЕГОВОГ ЉУДСТВА, КАКО БИ Г О Н И О СЕВУ; А Л И ЈЕ АМАСУ У Б И О ЈОАВ 1) О н и Јевреји који су били с Авесаломом, и који су се повукли из битке, по свом повратку кући послаше гласнике у сваки град с обавештењем о милостима што им их је уделио Давид, и о слободи коју им је омогућио, и з б а в и в ш и их из многих и великих погибељи. Али су ж а л и л и што — након њиховог одбијања његовог права на краљевство, и поверавања власти другом управитељу којег су сами поставили и који је већ мртав — нису сада замолили Давида да одустане од гнева према њ и м а и остане им пријатељ какав је и пре био, те да настави са старањем о њиховим пословима и поново преузме краљевство. О в о је било тако често наговештавано Давиду, да, при таквом стању ствари, он посла по првосвештенике Садока и Авијатара, како би говорили са владарима племена Јуде, упозоравајући их да би било срамота када би друга племена изабрала Давида за краља пре њих, „а ово тим пре", рече он, „што сте истога рода са мном, и делимо заједничку крв." Он гласницима такође наложи да им пренесу да заповедник п р о т и в н и ч к и х снага, Амаса, који, иако је био син његове сес-

КЊИГА СЕДМА

309

тре, ипак није наговарао народ да поврати краљевство Давиду, може од овога очекивати не само помирење, јер је оно већ одобрено, већ и врховно заповедништво над војском које му је и Авесалом био доделио. Сходно овим упутствима, након што су разговарали са старешинама племена, и пренели оно што им је краљ заповедио, Садок и Авијатар наговорише Амаса да се подухвати бриге о Давидовим пословима. Тако напослетку Амаса наговори ово племе да сместа пошаље изасланике Давиду, те да га преко њих замоли да се врате у његово краљевство. Исто урадише сви Израелити, под сличним Амасиним наговором. 2) Након што је п р и м и о изасланике, Давид је пошао у Јерусалим, а племе Јудино било је прво које је дошло да сретне краља крај реке Јордана. Дошао је и Симеј, син Геров, са хиљаду људи које је довео из племена Венијаминовог, и Сива, ослобођени роб Саулов, са својом петнаесторицом синова и својих двадесеторо слугу. Сви ови, баш као и племе Јудино, паправили су мост [од чамаца] преко реке, како би је краљ и они који беху с њ и м могли лако прећи. Па чим је он стигао до Јордана, племе га Јудино поздрави. Симеј се такође попе на мост, те се дохвати Давидових ногу и замоли га да му опрости зато што га је увредио, и да не буде одвише љут према њему нити да њега узме за пример строгости под својом новом влашћу; већ да у в а ж и његово покајање због занемаривања својих обавеза као и то да се побринуо да међу свима буде први који му је дошао. Док је он овако преклињао краља терајући га на сажаљење, Ависај, Јоавов брат, рече: „Неће ли овај човек умрети због тога што је ружио краља којег је Бог поставио да влада над нама?" Али се Давид окрете к њему и одговори: „Зар никада нећете одустати, ви синови Серујини? Не дижите, молим вас, нове несреће и побуне међу нама, сад када је претходна окончана; јер не желим да заборавите да данас почиње моја владавина, те се зато заклињем да ћу опростити свим увредиоцима заслужене казне, не замерајући никоме за оно што је згрешио. „Буди зато", рече, „о, Симеју, спокојан, и уопште се не бој да ћеш бити убијен." И тако му се овај најдубље поклони, и пође даље. 3) И Мефивостај, Саулов унук, срете Давида, одевен у просјачку одећу и са запуштеном косом; јер након што је Давид побегао оп је био у таквој жалости да више није скраћивао косу, нити је прао одећу, осуђујући себе на подвргавање таквим испаштањима због промене у краљевим приликама. Испоставило се да је био неправедно оклеветан код краља од стране Сиве, његовог посилног. Када је поздравио краља и поклонио се у знак страхопоштовања, Давид га упита зашто није с њ и м напустио Јерусалим и придружио му се за време бекства. Мефивостај одговори да за овај неприлични поступак дугује Сиви, зато што се, након што му је наређепо да припреми ствари за полазак с краљем, овај за то уопште није побринуо, већ га је гледао као да није ништа више од обичног роба; „и заиста", рече, „да сам имао ноге здраве и јаке, никада те не бих напустио, јер би их могао употребити за бекство; али ни то није све од увреда што ми их је нанео Сива, спречивши ме у дужности према теби, мој господару, већ ме је поред тога и клеветао, и о мени говорио лажи што их је сам измислио; али знам да твој ум неће уважиати ове лажне оптужбе, већ д а ј е правично настројен и

310

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

наклоњен истини, због чега је такође у твоју корист превладала воља Божија. Јер када си ж и в о т траћио у највећој опасности од мог деде и када је потом, због тога, читава наша породица могла праведно бити уништена, ти си се показао благим и милосрдним, и заборавио си све те увреде када си с правом, да си их држао у сећању, могао показати своју моћ у нашем кажњавању; али ти си ми досудио да будем твој пријатељ и сваког ме дана гостио за својим столом, и ничег ми није недостајало од оног што би какав твој рођак кога највише поштујеш могао очекивати." Након што је ово изговорено, Давид се реши да нити казни Мефивостаја, нити да осуди Сиву зато што је лагао свог господара; већ му рече да будући да је [претходно] доделио читаво његово имање Сиви, стога што он није пошао с њиме, тако ће му [сада] обећати опроштај и наредити да му буде повраћена једна половина овог наслеђа. Али на ово Мефивостај одговори: „Нека ипак Сива задржи све; мени је довољно да си ти повратио своје краљевство." 4) Давид надаље затражи да му се Варзилај Галаћанин, тај велики и ваљани човек, и онај који му је сабрао тако обилну испомоћ у Маханајиму и штитио га све до Јордана, п р и д р у ж и у Јерусалиму, јер му је обећао да ће се у старости опходити према њему са свим могућим поштовањем, а сада је желео да се за њега постара и п р у ж и му сваку бригу. Али је Варзилај био толико жељан да ж и в и у својој кући, да замоли краља за извињење и дозволу да га не мора посећивати, рекавши уз то да су његове године одвише бројне да би у ж и в а о у задовољствима [двора], будући да је он тада имао осамдесет година те је отуда већ све припремио за своју сахрану и смрт; те тако он затражи да само тиме буде награђен, и одби краља, јер због својих година није имао склоности према храни или пићу, а и његове у ш и беху одвише оглувеле да би чуле звук свирала, или мелодије других инструмената, такве у којима они што ж и в е с краљем могу уживати. Када он ово затражи тако ватрено, краљ му рече: „Отпустићу те, али ми м о р а ш дати свога сина Симхама, коме ћу, уместо теби, моћи да уделим сваку добробит." Тако Варзилај остави сина са краљем и, одавши му поштовање, пожеле му такав завршетак свих његових послова какав је у сагласности с његовим властитим хтењима, па се врати кући. А Давид дође до Галгала, водећи са собом половину људства [Израела], и [читаво] племе Јудино. 5) Најугледнији људи земље дођоше, пак, к њему у Галгал водећи становништво, и пожалише се на племе Јудино да је тајно дошло до Давида и тако учинило прекршај, с обзиром да су сви морали бити здружени и р а в н о п р в н и и са једном и истом намером, да се са њ и м сусретну. Али старешине племена Јудиног замолише остале да не буду незадовољни тиме што су предухитрени; јер, рекоше, „ми смо Давидови р о ђ а ц и и само због тога ми пре свих бринемо за њега и волимо га, те смо отуда први до њега и дошли", додавши да они ипак нису због свог раног доласка примили никакве поклоне од краља, такве који би у њима који долазе последњи могли створити ма какву нелагоду и узнемирење. Ипак, и пошто ово изговорише старешине племена Јуде, прваци осталих племена се не умирише, већ рекоше даље: „О, браћо, ми не можемо друго до чудити вам се када сте краља назвали само в а ш и м рођаком, с обзиром на то да је он од Бо-

КЊИГАСЕДМА

311

га п р и м и о моћ над свима нама заједно зато да би нас све морао уважавати као рођаке; јер цели народ има једанаест делова у себи, и ваш је стога само један део, док је наш, поврх тога, и старији од вашег; отуда се нисте понели правично када сте дошли до краља на овај крадомичан и од других утајен начин." 6) За време док су се старешине овако расправљале, један опаки човек који је налазио задовољство у сваковрсним подбуњивањима (његово име било је Сева, син Вихријев, из племена Венијаминовог), устаде усред мноштва, па повика, овако им говорећи: „Ми немамо удела у Давиду, нити наслеђа у сину Јесејевом." А када упути ове речи, он задува у трубу и објави рат п р о т и в краља; а сви окупљени напустише Давида и пођоше за Севом; једино племе Јудино остаде с краљем и смести га у његову краљевску палату у Јерусалиму. А што се тиче иноча са којима је његов син Авесалом лежао, Давид их пресели у другу кућу, и нареди онима који су се о њ и м а старали да им обезбеде обиље потрепштина, али да му више никада не прилазе. Такође је наименовао Амаса за заповедника својих оружаних снага, и даде му исти онај високи положај што га је раније заузимао Јоав; па му одмах заповеди да од племена Јуде сакупи што је бројније људство, и да дође к њему у року од три дана, како би му могао уручити сву своју војску и послати га да се бори против [Севе] сина Вихријевог. Али када је Амаса изишао, и понешто оклевао у сакупљању војске те се још није враћао, трећега дана краљ рече Јоаву: „Није умесно да правимо ма какво одлагање овог похода против Севе, да не би он сам стигао да окупи бројну војску и постао узроком велике несреће, погодивши наше прилике теже од самог Авесалома. Због тога ти бар немој више чекати, већ узми онолику војну силу колику је тренутно и м а ш при руци, то јест оних [старих] шест стотина војника и свог брата Ависаја, па пођи у потеру за н а ш и м непријатељем, и настој да се сукобиш с њ и м где год да га сустигнеш. Пож у р и да га предухитриш, да се не би домогао каквих брањених градова и проузроковао нам много труда и патње пре но што га успемо ухватити." 7) Тако се Јоав без одлагања и великом брзином покрете из Јерусалима у потеру за Севом, узевши са собом свог брата и оних шест стотина људи, те издавши наређење остатку војске која је остала у Јерусалиму да га прати; па када стиже у Гаваон, село које се налази на четрдесет фурлонга удаљености од Јерусалима, Амаса доведе велику војску са собом, и пресрете Јоава. Јоав је имао припасан мач, и свој прсник преко груди, па када Амаса дође близу да га поздрави, Јоав се веома потруди да му мач испадне такорећи случајно; тако га он подиже са тла, и док се приближавао Амаси који је тада био близу њега, као да ће га пољубити, он га шчепа за браду једном руком, а другом, у којој је држао мач, овога снажно убоде у трбух, и на месту га уби. Овај безбожни и надасве гнусни злочин Јоав је п о ч и н и о над ваљаним младићем и својим рођаком, и таквим који му никакву увреду није скривио, и то само због љубоморе што ће овај добити заповедништво над војском, и бити једнаког достојанства с њиме код краља; а због истог је разлога некада убио и Авенира. Али што се тиче тог првог злочина, њему је смрт брата Асаила давала привид освете и

312

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

омогућила му подесан изговор, у ч и н и в ш и тај злочин опростивим; али у овом Амасином убиству није било таквог заклањања. Након што је тако убио овог заповедника, Јоав настави да гони Севу, оставивши са м р т в и м телом једног човека коме је било наложено да наглас објави војсци како је Амаса правично убијен и заслужено кажњен. „Али", рече он, „укодико сте уз краља, следите Јоава као свог заповедника и Ависаја, Јоавовог брата." Ипак, будући да је тело лежало на п у т у и да је целокупно људство дотрчало до њега, где је, као што је обично случај с мноштвом, стајало чудећи се, онај који је чувао тело помери га одатле и однесе до једног места врло удаљеног од пута, где га положи на земљу и покри својом одећом. Након што је то учињено, цела војска настави да следи Јоава. Како је он гонио Севу кроз читаву земљу Израела, најзад му неко дојави да се овај налази у једном снажном граду званом А в е л - В е т - М а х а . Јоав се зато упути тамо, и постави војску око њега, укопавши је свуда уоколо, те нареди људима да поткопају зидине и разруше их; а будући да му народ у граду то не допусти, он беше веома незадовољан њима. 8) Ту се, међутим, нађе једна пореклом незнатна жена, па ипак веома умна и промућурна, која се, видевши свој родни град изложен крајњој невољи, попе на зид и, понад сукобљених људи, позва Јоава; а када он дође до ње, она му поче говорити да „Бог поставља краљеве и заповеднике војски како би могли смицати непријатеље Јевреја и заводити свеопшти м и р међу њима; али ти, Јоаве, настојиш да р а з о р и ш и истребиш једну од престоница Израелита, која ти ни за какву увреду није крива." Али он одговори: „Бог наставља да буде милосрдан према мени: расположен сам да избегнем убијање ма ког од људи, и још мање да р а з о р и м град; а ако ми људи изруче Севу, сина Вихријевог, који се побунио против краља, ја ћу прекинути опсаду и повући војску с овог места." Ч и м је жена чула Јоавове речи, она затражи од њега да на неко време прекине с опсадом, јер ће настојати да он добије главу свог непријатеља избачену из града. Тако она сиђе до суграђана, и рече им: „Хоћете ли бити толико неразумни да бедно пострадате заједно са децом и женама вашим, због једног подлаца о коме нико од вас ништа не зна? И хоћете ли да њега имате за краља уместо Давида који је према вама био тако велики добротвор, те ћете једини супротставити свој град оваквој моћној и снажној војсци?" Тако ж е н и н о мишљење превлада, и они одсекоше главу Севи и избацише је Јоавовој војсци. Када ово би урађено, краљев заповедник затруби повлачење и прекиде опсаду. А када се врати у Јерусалим, краљ га поново наименова за војсковођу целог народа. Краљ такође постави Бенају за заповедника стражара и оних шест стотина људи, као и Адорама за надзорника убирања пореза, а Саватија и Ахилаја за летописце. Сеју је поставио за писара, а Авијатар и Садок остадоше првосвештеници.

КЊИГАСЕДМА

313

ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО КАКО СУ ЈЕВРЕЈИ И З Б А В Љ Е Н И ОД ГЛАДИ КАДА СУ ИМ ГАВАОЊАН И П Р И З В А Л И КАЗНЕ З А О Н Е М Е ^ У Њ И М А КОЈИ НЕКАДА БЕХУ УБИЈЕНИ; А ТАКОЂЕ И КАКВЕ СУ ВЕЛИКЕ ПОДУХВАТЕ П Р О Т И В Ф И Л И С Т И Н А Ц А ИЗВЕЛИ ДАВИД И ДРУГИ В А Љ А Н И ЉУДИ ОКО ЊЕГА 1) Након овога, а у време када је земља била веома измучена великом глађу, Давид усрдно мољаше Бога да буде милосрдан према свом народу, и да њему, краљу, открије узрок ове пошасти као и то и какав се лек може наћи за такво страдање. А када п р о р о ц и одговорише да Бог овим дарује освету Гаваоњанима према којима се краљ Саул понео зло јер је издајом неке међу њ и м а побио, не држећи се завета којим су им се Јошуа и сенат једном заклели на пријатељство. Ако ће, отуда, рече Бог, краљ дозволити да буду освећени побијени Гаваоњани на начин на који они то желе, Он обећа да ће се п о м и р и т и с Јеврејима и ослободити људе од беде у којој су се нашли. Чим, дакле, краљ увиде да је управо то оно што Бог од њега захтева, он посла по Гаваоњане и упита их за њихове прохтеве; а када они затражише да им се изруче седморица потомака Саулових како би били кажњени, Давид их послуша и изручи тражене, осим што поштеди Мефивостаја, сина Јонатановог. Тако, када Гаваоњани добише ове људе, они их казнише како су нашли за сходно; после чега Бог поче слати кишу, и обнови земљу, у ч и н и в ш и да као и обично доноси плодове ослободивши је суше, тако да земља Јевреја поново процвета. Нешто касније краљ поново поведе рат п р о т и в Филистинаца, којом приликом се зби следећи догађај: након што се битка оконча победом Јевреја, ови почеше гонити противника, при чему Давид остаде сам у потери; а када се посве уморио, њега опази један од непријатељских војника по имену Амон, син Арафов, који беше један од синова дивова. Овај је уз себе имао копље чија је дршка тежила три стотине шекела, и п а н ц и р н и п р с н и к од окова, као и мач. Он се окрете и силовито јурну како би посекао Давида, непријатељског.краља, јер овај беше посве исцрпљен напорима. Али се изненада појави Ависај, Јоавов брат, и заклони краља својим штитом, док Давид леже на тле и одатле посече непријатеља. Његова, пак, пратња, видевши овај призор нађе се у нелагоди због опасности у којој се обрео краљ, јер је овај био изложен највећој могућној погибељи. Стога му се сви заповедници заклеше да више никада неће без њих и ћ и у битку, да не би дошло до какве велике несреће због његове храбрости и срчаности, те би тако народ остао лишен оних користи што их сада уживају његовим посредством, али и свега онога што би касније могли на у ж и в а њ е задобити његовим дугим пребивањем међу њима. 2) Када је краљ чуо да су се Филистинци сакупили у граду по имену Газара, он посла војску п р о т и в њих, којом приликом се Сивехај Хитит, један од Давидових најодважнијих људи, понашао тако да заслужује највећу хвалу, јер је посекао велики број оних који су се дичили да су

314

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

потомство дивова, и због тога се високо гордили, те се отуда овај човек може сматрати заслужним за победу Јевреја. Али, и након овог пораза Филистинци смогоше снаге да опет поведу рат; а када је Давид поново спремно послао војску, догодило се да се његов рођак Нефан у двобоју борио п р о т и в највећег међу свим Филистипцима и убио га, посде чега је остатак нагнао у бекство. И многи су други такође побијени у овој великој бици. Међутим, мало после овога, Филистинци подигоше логор у граду који се налазио недалеко границе земље Јевреја. Са собом су имали човека шест кубита високог, који је на свакој ш а ц и и стопалу имао по један прст више него што их људи природно имају. Човек који је био послан п р о т и в њега из Давидове војске био је Јонатан, син Симејов; он се с овим дивом борио у двобоју и убио га; па како је тиме постао човек који је преокренуо ток битке, задобио је највећи углед због своје смелости. Што се тиче убијеног Филистинца, он се такође разметао да припада синовима дивова. Али после ове борбе Филистинци више никада нису водили рат п р о т и в Израелита. 3) Тако је напокон Давид био слободан од ратова и опасности, те је убудуће у ж и в а о у трајном м и р у " , и састављао песме и химне Богу у неколико врста метра; неке од ових је, наиме, написао у триметру, а неке у пентаметру. Такође је и правио музичке инструменте, и поучавао Левите да певају химне Богу, једнако оне на дан сабата, и друге о данима различитих празника. Склоп ових инструмената је био следећи: виола је била инструмент од десет жица, и свирана је уз помоћ гудала; псалтерион је имао дванаест ж и ц а окиданих прстима; цимбала су били ш и р о к и и масивни инструменти, направљени од бакра. И оволико ће бити довољно речи о овим инструментима, како читаоци не би били посве неупознати са њиховом природом. 4) Сви људи који су о к р у ж и в а л и Давида били су признати по смелости. Оних који су били најславнији и најчувенији по својим делима било је тридесет осморица; а ја ћу приповедати о делима само петорице њих, јер ће толико бити довољно да покаже и врлине осталих, будући да су сви били једнако м о ћ н и да у датим околностима потчине земље и освоје велике народе. П р в и од њих био је Јесеј, син Ахимасов, који је често искакао пред непријатељске одреде у наступању, и није напуштао борбу све док не би посекао њих девет стотина. Следећи је Елеазар, син Додов, који се са краљем борио код Арасама. Овај је човек једном приликом, када су Израелити били пренеражени бројношћу Филистинаца и потом се разбежали, остао сасвим сам и напао непријатеља, посекавши при том велики број њих све док му се мач није залепио за појас од крви коју је пролио, и док Израелити, видевши да Филистинци пред њ и м уступају, нису сишли с обл и ж њ и х брда и почели их гонити, з а д о б и в ш и тада изненађујућу и славну победу, док је Елеазар секао људе а мноштво следило за њ и м и пљачкало мртва тела. Трећи је био Сева, син Илусов. Овај је човек, који као да сам собом чини читаву војску, такође једном остао сасвим сам у рату против Филистинаца, када су ови подигли логор на месту званом Лехи, и када су се остали Јевреји поново уплашили њихове војске и побегли; Сева је, пак.

КЊИГАСЕДМА

315

насрнуо и побио многе Филистинце, а неке међу онима који нису успели да одоле његовој снази и силини удара погнао је пред собом. О в о су, дакле, била дела руку и храбрости што су их извела ова тројица. Надаље, у време када се Давид затекао у Јерусалиму, а војска Филистинаца изненада насрнула на њега, он се попе на врх тврђаве, коју смо већ описивали, како би испитао Бога о исходу битке, док је непријатељски логор почивао у долини која се протеже до града Витлејема, који је двадесет фурлонгаудаљен од Јерусалима. Тадаје Давид рекао пратиоцима: „Знано ми је да имамо изврсну воду у мом родном граду [Витлејему], посебну ону која се налази у бунару близу капије", питајући се да ли међу њ и м а има некога ко би је донео те да могу пити, јер рече да би у том часу радије имао њу него какво веома велико благо. Када су поменута тројица мужева чули шта је краљ рекао, сместа су отрчали и п р о б и л и се кроз само срце непријатељског логора, те стигли до Витлејема; а након што су захватили воду, вратили су се поново кроз непријатељски табор своме краљу, толико смело да су Филистинци били тако запањени њиховом дрскошћу и одлучношћу, те су остали мирни, не п о к у ш а в ш и ништа п р о т и в њих, правећи се као да презиру њихову малобројност. Али када је вода донесена краљу, он је не хтеде пити, рекавши да је приспела захваљујући излагању и крви одв а ж н и х људи, те да је отуда није исправно пити. Већ је он проли за Бога, коме у п у т и захвалност за избављење људи. После ових долази Ависај, Јоавов брат, јер је он у једном дану побио шест стотина људи. Пети је Венаја, по роду свештеник; бивајући једном приликом изазван од стране [двојице] славних људи у земљи моавској, он их је савладао својом срчаношћу. Поред ових, изазвао га је и један из народа Египћана, који је био огромне масе, а Венаја га је убио упркос томе што није био наоружан, у ч и н и в ш и то непријатељевим властитим копљем којег је бацио на њега; јер га је силом успео ухватити укоштац, и отети му оружје док је овај још био ж и в и борио се, па га је тако п р о б о отетим копљем. И још нешто би требало додати већ поменутим подухватима овог човека, било да је био одиста главни међу тим јунацима, или само наличан осталима. Наиме, када је Бог једном приликом послао снег, догодило се да се један лав увукао и упао у неку јаму, па будући да је њен отвор био узак било је очигледно да ће пострадати тако опкољен снегом; па тако, када виде да нема начина да изађе и спасе се, лав је зарикао. Када је Венаја чуо дивљу звер, он пође према њој, па, н а ш а в ш и је по буци коју је правила, он сиђе доле у јаму и, док је звер насртала, удари лава коцем који се ту затекао и на месту га уби. И остала тридесет тројица беху слични овима по својој срчаности.

316

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО КАКО ЈЕ ДАВИД ПРЕБРОЈАО НАРОД, ЗБОГ ЧЕГА СВИ БЕХУ К А Ж Њ Е НИ; И КАКО ЈЕ БОЖИЈЕ С А Ж А Љ Е Њ Е УКИНУЛО ОВО К А Ж Њ А В А Њ Е 1) Краљ Давид је био жељан да сазна са колико много десетина хиљада људи располаже, али је при том заборавио на Мојсијеве заповести што их је овај некада издао'^ да ће уколико народ буде пребројан, сви морати да плате Богу пола шекела по свакој глави. Удовољавајући жељи, краљ наложи Јоаву, заповеднику свог људства, да пође и преброји сав народ; али кад овај рече да нема потребе за таквим пребројавањем, краљ се није упустио у убеђивање, већ му нареди да не оклева, и да истог трена нође да преброји Јевреје. Тако Јоав узе са собом старешине племена и писаре, и пође ш и р о м земље Израелита, те ноче бележити колико бројан беше народ, па се после девет месеци и двадесет дана врати у Јерусалим краљу, коме уручи укупан број Јевреја без племена Венијаминовог јер још није стигао пребројати и то племе, као ни племе Левита, јер се краљ у међувремену већ покајао што је згрешио против Бога. Број преосталих Израелита био је девет стотина хиљада људи који су били кадри да носе оружје и пођу у рат; али само племе Јудино бројало је четири стотине хиљада људи. 2) Када су п р о р о ц и указали Давиду на то да је Бог љут на њега, овај га поче молити, тражећи да Бог буде милосрдан према њему и опрости му грех. Али му Бог посла пророка Натана да му предложи избор између три ствари, од којих може одабрати ону која му се највише свиди. Да ли жели да глад наиђе на земљу и траје седам година, или жели да га снађе рат након којег ће три месеца бити подјармљени од стране њихових непријатеља, или ће, пак, Бог током три дана послати заразну болест на Јевреје? Посрнувши под принудом кобног избора великих несрећа, Давид се нађе у муци, и ужасно пометен; а када му п р о р о к рече да н у ж н о мора направити избор, и још му при том наложи да то м о р а учинити брзо како би оно што је изабрано било пренесено Богу, краљ се поче са собом овако преиспитивати: уколико буде затражио глад, изгледаће као да он ову несрећу чини пребацуЈући је другима, без опасности но себе — будући да он има нагомилану велику залиху ж и т а — али са великом штетом по све остале; у случају да изабере да буде надвладан [од стране својих непријатеља] током три месеца, изгледаће да је рат изабрао стога што око себе има ваљане људе и снажна упоришта, те да се отуда с те стране не мора ничега бојати; зато напослетку изабра несрећу која је заједничка краљевима и њиховим потчињенима, и у којој је страх равноправно присутан на свим странама; и још пре свега рече да је много боље пасти у руке Божије, него његових непријатеља. 3) Ч и м п р о р о к саслуша ово, он исто пренесе Богу, који стога посла заразу и помор на Јевреје; и нити они умираху на један и исти начин, нити је било могуће сазнати о којој је болести реч. Али је уистину несумњиво харала једна једина ужасна зараза, иако их је односила у десет хиљада видова узрока и околности, које они који беху погађани нису могли разуме-

КЊИГАСЕДМА

317

ти; у м и р а л и су један за другим, ужасна пошаст шчепала би их пре но што би тога били свесни и доводила их до изненадног краја, при чему су неки испуштали душу тренутно, уз огромне болове и горку јадиковку, а неки су бивали и з н у р и в а н и својом болешћу, све док напослетку од њих не би остало готово н и ш т а за сахрану, будући да су одмах по у м и р а њ у бивали потпуно сасушени; неки беху гушени уз грцаје жаљења због оног што их је снашло, а ови такође биваху и погођени изненадним помрачењем вида; било је и оних који би, тек што су сахранили своје рођака, падали мртви, не д о в р ш и в ш и посмртне обреде. С в е у свему, од о в е ј е пошасти, која је почела с јутром и трајала до вечерњег часа, помрло седамдесет хиљада људи. А када је краљ погледао у небо, и видео анђела како прелеће над Јерусалимом са исуканим мачем, он рече Богу да је оправдано да буде кажњен онај који је пастир, али да би овце морале бити поштеђене јер уопште нису згрешиле; и он преклињаше Бога да усмери свој бес према њему и његовој породици, али да поштеди народ. 4) Када Бог чу ову молбу, он заустави заразу, и посла му пророка Гада, и преко њега заповеди Давиду да сместа пође до гумна Орна Јевусејина, и тамо подигне олтар и принесе жртве. Чувши ово, Давид не одби дужност већ похита до места на које му је указано. Орна је у п р а в о био заузет вршидбом жита, па када виде како му долази краљ са слугама, он истрча пред њих и стиже до краља дубоко се клањајући: овај је човек родом био Јевусит, али и присни пријатељ Давидов; управо је то било разлогом што, након што је разорио град, краљ овоме није нанео никакве штете, као што смо већ мало раније изнели. Орна сада упита: „Због чега је мој господар дошао слузи своме?" на шта Давид одговори да жели да од њега купи гумно како би ту могао подићи олтар и приносити жртве. На ово Орна узврати да му слободно уступа гумно, али и плугове и волове за ж р т в е н у понуду, и смерно замоли Бога да п р и м и његову жртву. Али краљ одговори да јасно схвата његову племенитост и великодушност, те да прихвата његову добронамерност, али да жели да Орна заузврат прихвати новац за све понуђено, јер није праведно нудити ж р т в у која ништа не кошта. А када Орна узврати да ће онда бити учињено како је краљу драго, овај од њега за педесет шекела откупи гумно, на којем је, пошто подиже олтар, извео богослужење и принео ж р т в е - п а љ е н и ц е а такође и ж р т в е помирнице. О в и м а је Бог поново био умилостивљен, те постаде опет благ према Јеврејима. Овде треба знати да је ово било исто оно место на које је Аврам дошао и понудио свог сина Исака као ж р т в у паљеницу, а када је младић био спреман да буде заклан, изненада се, стојећи на олтару, појавио ован којег је Аврам ж р т в о в а о уместо сина, као што смо раније приповедали. Када краљ виде да је Бог чуо његову молитву и милосрдно прим и о његову жртву, он се одлучи да то место назове Олтаром народа, и да на том месту изгради Богу жртвеник, а ове речи јасно су обзнаниле оно што ће се касније догодити; јер му Бог посла нророка, и рече му да ће његов син бити тај који ће ту подићи олтар, онај син који ће после њега преузети краљевство.

318

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО КАКО ЈЕ ДАВИД У Ч И Н И О ВЕЛИКЕ П Р И П Р Е М Е ЗА П О Д И З А Њ В БОЖ И Ј Е КУЋЕ; И КАКО ЈЕ, П О С Л Е АДОНИЈЕВОГ ПОКУШАЈА ДА ОСВОЈИ КРАЉЕВСТВО, П Р О Г Л А С И О С О Л О М О Н А ЗА ВЛАДАРА 1) После изрицања овог пророчанства, краљ заповеди да и странци морају бити пребројани, што и би учињено, те се показа да их има сто осамдесет хиљада. Од ових је краљ осамдесет хиљада упослио као каменоресце, а остатку наменио да носи грађу, а над радницима је поставио три хиљаде пет стотина надзорника. Такође је за рад припремио и велику количину гвожђа и бакра, као и много (и то ванредно великих) кедрових стабала која су му послали Тирци и Сидонци, будући да је затражио да га снабдеју овим дрветом. Затим је својим пријатељима рекао да су све потребне ствари сада припремљене како би грађу за зидање храма могао оставити своме сину који ће владати после њега, и како је овај касније, будући да је веома млад и невешт у таквим предузећима, не би морао прикупљати, те би отуда са већом лакоћом могао да доврши дело. 2) Тако Давид позва сина Соломона и наложи му да, када буде преузео краљевство, изгради храм Божији, изговоривши при том и ово: „Жеља ми је била да сам изградим храм, али ми је Он то забранио зато што сам онечишћен крвљу и ратовима; али је прорекао да ће мој најмлађи син Соломон бити тај који ће му подићи храм, и који ће бити назван по његовом имену. И још је обећао да ће се о Соломону старати онако како се отац стара над својим сином и да ће земљу Јевреја учинити под њ и м срећном и то управо у ономе што је највећи од свих благослова, дарујући јој мир и ослободивши је од ратова и унутрашњих побуна. Будући, дакле", рече Давид, „да те је Бог поставио за краља и пре но што си рођен, настој да се покажеш достојним овог Његовог провиђења у сваком погледу, а посебно у верском мару, у правичности и храбрости. Такође се држи Његових заповести и Његових закона које нам је донео Мојсије, и не дозволи другима да их прекрше. Буди ревностан у посвећивању Богу Његовог храма, за који је изабрано време твоје владавине током којег ће бити подигнут. Немој се уплашити обимности посла и немој му прићи бојажљиво, јер ћу ти све припремити пре но што умрем, и води рачуна да је већ прикупљено десет хиљада таланата злата и сто хиљада таланата сребра. Такође се не може измерити количина спремљеног гвожђа и бакра, као и неизмеран број балвана и камених блокова. Поврх свега, располагаћеш са много десетина хиљада клесара и столара; а ако ти још штогод буде недостајало, слободно свему додај и оно што сам нађеш. Стога, уколико изведеш ово дело, Бог ће те прихватити и имаћеш га за свог заштитника." Давид је надаље опоменуо народне старешине да помогну његовом сину у овом предузећу, и да присуствују богослужењу да би били слободни од свих несрећа, јер ће управо на тај начин уместо пометњом бити окружени мирним и срећним уређењем, којим ће Бог као наградом благословити људе који су верни и праведни. Такође је издао и наређења, да када храм једном буде подигнут у

КЊИГАСЕДМА

319

њега мора бити донесен Ковчег савеза, са свим светим сасудима; и још их је уверавао да су могли имати храм још давно пре, да њихови оци нису занемаривали зановести Бога који их је обавезао да када једном буду поседовали земљу, у њој морају подићи и храм. Овако је, дакле, Давид говорио управитељима племена и своме сину. 3) Давид је тада већ био стар, и његово је тело од времена постало хладно и умртвљено, толико да се није могао загрејати покривајући се ни са много одеће; и када су се окупили лекари, сложили су се у савету да би једна прелепа девица, изабрана из целе земље, требало да спава уз краља, јер би му таква девојка успела пренети топлоту и била лек против његове утрнулости. И тако је у граду пронађена једна жена, лепоте надмоћне свим другим женама (њено име је било Ависаг) која је спавала с краљем, не чинећи при том ништа више до преносећи му своју топлоту, јер је он био превише стар да би је могао познати као што м у ж познаје своју жену. Али ћемо о овој жени ускоро више говорити. 4) Четврти, пак, Давидов син био је прелеп и висок младић, рођен од његове законите жене Хагите. Његово је име било Адонија, и по својим је склоностима био налик Авесалому; узносио се надом да ће бити краљ, и говорио је својим пријатељима да би морао за себе да преузме краљевску власт. Такође је припремио многа бојна кола и коње, и педесеторицу људи који су увек ишли испред њега. Када је његов отац ово видео, није га прекорео, нити га задржао од овог наума, и није ишао тако далеко да га упита због чега се тако понаша. Али је Адонија имао за помагаче Јоава, заповедника војске, и првосвештеника Авијатара; људи који су му се супротстављали били су првосвештеник Садок и пророк Натан, затим Венаја који је био заповедник страже, као и Симеј, Давидов пријатељ, са свим осталим најмоћнијим људима. Догодило се, међутим, да је Адонија припремио вечеру изван града, близу извора који се налазио у краљевом врту, и позвао је сву своју браћу осим Соломона, а са собом је повео Јоава и Авијатара, као и старешине племена Јуде, али на гозбу није позвао првосвештеника Садока, нити пророка Натана или Венају, нити било кога другог из супротне странке. О овоме је Витсавеју, Соломонову мајку, обавестио пророк Натан, рекавши јој да се Адоније проглашава за краља, а да Давид о томе ништа не зна. Затим ју је посаветовао да без оклевања учини нешто за спас свога сина Соломона и себе, те да сама оде к Давиду и саопшти му да се он, истина, јесте заклео да ће Соломон владати после њега, али да је у међувремену Адонија већ преузео краљевство. И рече јој да ће он, пророк Натан, доћи после ње и када већ буде говорила с краљем, те да ће потврдити што она буде рекла. Сходно томе, Витсавеја је послушала Натана, те је пошла код краља коме је, уз знаке најдубљег поштовања и након његовов допуштења да говори, саопштила све на начин којем ју је поучио Натан; испричала је о вечери коју је уприличио Адонија, као и ко беху они које је позвао: Авијатар и Јоав, као и Давидови синови с изузетком Соломона и његових присних пријатеља. Такође је рекла да цели народ држи очи упрте у Давида, како би сазнао кога ће он изабрати за краља. И још га позва да увиди како ће, после његовог одласка, Адонија, уколико он буде био краљ, убити и њу и њеног сина Соломона.

320

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

5) Како је Витсавеја говорила, чувар краљевих одаја обавести овога да Натан жели да га види. А када краљ заповеди да му се дозволи улазак, пророк уђе и упита га да ли је он наименовао Адонија за краља и уручио му власт, или није; јер је овај, наиме, приредио раскошну вечеру, на коју је позвао све његове синове осим Соломона; те да је такође позвао и Јоава, заповедника свег оружаног људства [и првосвештеника Авијатара], који су се гостили уз пљескања и у ж и т а к звукова многих инструмената, уз здравице желећи да његово краљевство траје довека; али Натан рече како он сам није позван, нити првосвештеник Садок, ни заповедник страже Венаја, те да је отуда сасвим н у ж н о да сви могу знати да ли је ово учињено с краљевом сагласношћу или не. Када Натан ово изговори, краљ заповеди да му се доведе Витсавеја, јер је она отишла из собе када је дошао пророк. А када је она дошла, Давид рече: „Кунем се свемоћним Богом да ће твој син Соломон бити краљ, као што сам се и раније заклео; и да ће он седети на мом трону још овога дана." На то се Витсавеја најдубље поклони и пожеле му дуг живот; а краљ посла по првосвештеника Садока и заповедника страже Венају, па када ови стигоше он им нареди да поведу са собом пророка Натана и све наоружане људе из палате, те да уседну његовог сина Соломона на краљевску мулу и одведу га ван града, до извора званог Гион, те да га тамо п о м а ж у светим уљем и учине краљем. За ово он задужи првосвештеника Садока и п р о р о к а Натана, те им заповеди да уз звуке труба прате Соломона кроз средиште града, свим гласом извикујући жељу да краљ Соломон довека седи на краљевском трону, како 6и тако сви људи могли знати да га је за краља поставио његов властити отац. Он такође даде Соломону наредбу поводом његове владавине, да управља свим јеврејским народом, а посебно племеном Јудиним, праведно и са преданом ревношћу. А када Венаја замоли Бога да буде наклоњен новом краљу, они без оклевања поставише Соломона на мулу и изведоше га изван града до извора, помазаше га уљем и поново вратише у град, с клицањем и жељама да се његово краљевство може п р о д у ж и т и за дуго времена: а када га уведоше у краљевску кућу, они га најзад уседоше на трон. Због свега се овога људи у граду одадоше весељу, те стадоше светковати, играјући и усхићујући се звуцима свирала, све док се једнако земља и ваздух не разлегаху од звукова мноштва музичких инструмената. 6) Када су Адонија и његови гости приметили буку, посве се пометоше; Јоав рече како није задовољан тим одјецима гласрва и звуцима труба. Па иако је вечера била пред њих постављена, нико од ње ништа не окуси, већ сви беху веома замишљени над узроком онога што су чули. Тада Јонатан, син првосвештеника Авијатара, дотрча к њима; а када Адонија са задовољством угледа младића, те се понада рекавши како је он благовесник, овај им откри све што се збило око Соломона и одлуке краља Давида; чувши то, Адонија и сви гости ж у р н о устадоше са гозбе и свако побеже свом сопственом дому. Такође и Адонија, у п л а ш и в ш и се од краља због оног што је учинио, постаде усрдни молилац Богу, те се дохвати рогова олтара, што беше веома упадљиво. И овај је поступак такође пренесен Соломону, уз обавест да је Адонија жељан да од њега п р и м и уверавања

КЊИГАСЕДМА

321

да неће злопамтити увреду која му је нанесена, и да му неће досудити никакву строгу казну. Соломон одговори благо и обзирно, да му је већ опростио ту увреду; али при том рече да ако буде препознао још и један нови сличан покушај, он ће лично бити тај који ће га казнити. Тако Соломон посла по Адонија, и подиже га с места његове молитве. А када овај стиже до краља и поздрави га с највећим поштовањем, он му наложи да пође својој кући, слободан од сумње да ће му бити нанесена штета. Са своје му, пак, стране још пожеле да се покаже ваљаним човеком, што ће му свакако изићи на корист. 7) Али Давид, желећи да свог сина прогласи краљем над целим народом, окупи у Јерусалиму све управитеље племена, са свештеницима и Левитима; па најпре пребројавши Левите, нађе да их има тридесет осам хиљада, старости од тридесете до педесете године; од ових он изабра двадесет три хиљаде да се старају о изградњи храма, а од ових, опет, шест хиљада да буду записничари и судије, четири хиљаде вратари куће Божије, и исто толико да буду певачи уз инструменте што их је Давид сачинио, а које смо већ описали. Такође је све људе поделио у класе, па када је одвојио свештенике од осталих, ове је даље поделио у двадесет четири богослужбене јединице, шеснаест из куће Елеазарове и шест из Итамарове; затим је наложио да једна јединица прислужује богослужењу осам дана, од сабата до сабата. Ове су јединице расподељене помоћу коцке, у присуству Давида и првосвештеника Садока и Авијатара и управитеља свих племена; и она скупина која је прва изабрана тако је као прва и била уписана, после ње на исти начин друга, и тако редом до двадесет четири, и ова је подела остала до данашњег дана. Давид је такође поделио и племе Левијево на двадесет четири дела, а када су они бацали коцке, за поделу је уведено исто мерило осмодневног циклуса. Такође је одао почаст Мојсијевом потомству, и ове људе учинио чуварима Божије ризнице и свих посвећених дарова што су их доносили краљеви. Осим тога, још је и заповедио да племе Левијево, баш као и свештеници, дан и н о ћ служе Богу, како им је још и Мојсије наредио. 8) Након овога је поделио читаву војску на дванаест делова, доделивши им вође и заповеднике. Сваки овај део имао је двадесет четири хиљаде, којима је наложено да непрестано спремни чекају на Соломона од првог до последњег дана, заједно са заповедницима стотина и хиљада. Над свим овим деловима Давид је поставио такве управитеље које је познавао као добре и праведне људе. Друге је поставио да брину о благу, о селима и пољима, као и стоци, а њихова имена сматрам да није неопходно помињати. А након што је Давид поставио све ове старешине на претходно описани начин, позвао је најугледније Јевреје, као и предводнике племена и заповеднике великих оружаних целина, као и све друге који су носили одговорна задужења ма у којем послу или звању; и онда, издигавши се на високом подножју, он изговори читавом том мноштву следеће: „Браћо моја и народе мој, желим да знате да ми је била намера да сазидам кућу Божију и п р и п р е м и м велику количину злата и стотину хиљада таланата сребра; али ме је пророк Натан спречио у овоме, због ратова које сам у

322

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ваше име водио и зато што ми је десна рука онечишћена убијањем наших непријатеља; али је зато заповедио моме сину, који ће од мене наследити краљевство, да за Њега изгради храм. И због тога сада, будући да знате да је од дванаесторице синова праоца Јакова Јуда био наименован за краља, а да сам ја изабран, и од Бога п р и м и о власт, испред своје шесторице браће којима ниједном ипак није због тога било нелагодно, тако и ја такође жел и м да моји синови не буду бунтовни један према другом сада када је Соломон п р и м и о краљевство, већ да га радосно осећају као свог господара, знајући да га је Бог изабрао; јер није жалосна ствар чак ни странцу се као владару повиновати уколико је то Божија воља, те је онда сасвим умесно радовати се када је брату додељено то достојанство, будући да ће тако и сви његови најближи у истоме учествовати. А ја се молим да Божија обећања буду испуњена; и да се ова срећа коју је навестио да ће уделити краљу Соломону и целој земљи, може наставити у свим потоњим временима. А ова ће обећања, о сине мој, бити постојана и стићи до срећног свршетка, уколико се ти покажеш као веран и праведан човек, као онај који се д р ж и закона своје земље; али уколико не будеш такав, очекуј патњу због своје непослушности." 9) Након што ово изговори, краљ одступи, али не пре но што је наочиглед свима Соломону дао опис и узорак грађевине храма: изглед темеља и просторија, у н у т р а ш њ и х и спољних, као и то колико ће их бити и колико великих у висину и ширину; такође је одредио и м н о ж и н у златних и сребрних сасуда; штавише, жарко је подстакао људе да дају своју реч да ће се послу предати са највишом могућном ревношћу; позвао је владаре племена, а посебно племе Левијево, да помогну Соломону једнако због његове младости и због тога што га је Бог изабрао да се стара о изградњи храма, као и о управљању краљевством. Такође је објавио да ће им рад бити олашкан и не одвише мукотрпан стога што им је он сам припремио много таланата злата и још више сребра и балвана, и стога што је већ довео велики број столара и каменорезаца, а и зато што је обезбедио велики број смарагда и другог драгог камења. А затим рече да ће чак и сада од добара свог властитог поседа дати две стотине таланата, као и три стотине таланата чистог злата, за изградњу најсветијег места, као и за Божије кочије и херувима који ће стајати изнад и покривати Ковчег савеза. Након што је Давид довршио говор, међу свим управитељима, и свештеницима и Левитима, узрасте заједнички полет и ревност да допринесу подухвату, те сви дадоше велика обећања у погледу свога доприноса; јер се одмах п р и м и ш е да прикупе и допесу пет хиљада таланата злата и десет хиљада злата у драмима, као и од сребра десет хиљада таланата и много десетина хиљада таланата гвожђа; а ако је ико поседовао драги камен, сада га је донео и завештао га да буде положен у р и з н и ц у за коју је Јахиел, један од потомака Мојсијевих, био задужен да се стара као главни надзорник. 10) О в и м се поводом сав народ радовао, а краљ Давид је могао видети горљив и усрдан порив за изградњом храма у свим људима од значаја, али и у свима осталима; стога он поче гласно благосиљати Бога, називајући га Оцем и Родитељем свемира, Творцем божанских и људских ствари, који-

КЊИГА СЕДМА

323

ма је украсио Соломона, заштитника и чувара јеврејског народа и свеколике његове среће, као и краљевства што га је он, Давид, уступио свом сину. Поред овога, молио је и за срећу свих људи; а за Соломона је молио посед здравог и праведног ума, и оснажење свих врсти врлина. Затим заповеди и мноштву да благослови Бога, након чега цели народ истом паде на земљу и најдубљим поклоном одаде славу Господу. Потом се хвалама обратише Давиду, због свих оних добродати што су их п р и м и л и од када је он преузео краљевство. Следећег дана и он сам понуди ж р т в е Богу, хиљаду јунади и исто толико јагњади, који беху припремљени за ж р т в у паљеницу. Такође је понудио и ж р т в е захвалнице, заклавши десет хиљада ж р т в о в а н и х животиња; а онда је краљ светковао целога дана заједно са целим народом; тада и по други пут помазаше Соломона светим уљем, и пред свима га прогласише за краља, а Садок постаде првосвештеник читавог народа. А када доведоше Соломона до краљевске палате и поставише га на очев трон, они од тога дана постадоше само њему послушни.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТНАЕСТО КАКВУ ЈЕ З А П О В Е С Т ДАВИД ДАО С О Л О М О Н У У ЧАСУ П Р И Б Л И Ж А В А Њ А С М Р Т И , И КАКВЕ МУ ЈЕ СВЕ М Н О Г Е СТВАРИ О С Т А В И О ЗА ИЗГРАДЊУ ХРАМА 1) Мало потом Давид се разболе услед недаћа старости, и опажајући да је близу смрти, он позва Соломона те му овако прозбори: „Сине мој, ја сада идем у гроб и својим оцима, што је пут којим сви људи, који сада јесу или ће бити, морају поћи; то је пут са којега се није могуће вратити и сазнати ма коју ствар која је потом урађена у овом свету. Управо због тога те молим, док сам још жив, иако веома близу смрти, исто онако како сам ти раније изговорио свој савет, да будеш праведан према својим поданицима и веран своме Богу који ти је доделио ово краљевство; да се д р ж и ш Њ е г о в и х заповести и Њ е г о в и х закона што нам их је послао преко Мојсија; и нека никаква услуга нити ласкање не допусте ж у д њ и или другој страсти да те обузме тако да Њега занемариш; јер ако п р е к р ш и ш Његове законе, изгубићеш милост Божију, и он ће од тебе удаљити своје милосрдно провиђење у свим стварима; али ако се будеш понашао онако како је одиста теби у прилог, и како те ја молим, сачуваћеш наше краљевство и нашу породицу, и ниједна друга кућа пеће владати Јеврејима до нас самих у свим временима. Али буди исто тако и опрезан поводом грешних прекршаја Јоава, заповедника војске, који је убио двојицу војсковођа због зависти, иако су обојица били праведни и добри људи, Авенира, сина Неровог, и Амасу, сина Јетровог, чију ћеш смрт ти осветити како ти буде изгледало погодно, јер је Јоав био одвише силан, и м о ћ н и ј и од мене самог, те је отуда својевремено избегао казну. Такође ти поверавам Варзилаја од Галада, коме ћеш, да би мени удовољио, указати велику почаст и о њему веома бринути; јер ми му испрва нисмо учинили ништа добро, већ смо

324

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

само узвратили дуг који носим према његовом оцу за све оно што је за мене учинио приликом мог бекства. Ту је такође и Симеј, син Геров, из племена Венијаминовог, који је, након што је на мене извикивао многе погрде у часу док сам бежећи пошао у Манахајим, ипак посде моје победе дошао на Јордан и п р и м и о уверења да му се тада ништа неће лоше догодити. А ти више немој т р а ж и т и никакву сличну п р и л и к у за оправдање, него га казни." 2) Након што је Давид изговорио сину оваква упозорења поводом јавних прилика и људи који беху пријатељи или који су заслуживали казну, он премину, п о ж и в е в ш и седамдесет година, владајући седам година и шест месеци у Хеврону над племеном Јудиним, и тридесет три године у Јерусалиму над целом земљом. Овај је човек имао одличан карактер, и био обдарен свим оним врлинама које су пожељне за краља, односно за онога коме је поверено очување толико много племена; располагао је срчаношћу до веома изванредног ступња, полазећи спремно и пре свих у опасности када се борио за своје поданике, подстичући војнике на подвиге својим л и ч н и м примером и борећи се уз њих, а не заповедајући им на деспотски начин. Такође је располагао великом способношћу п р о н и ц а њ а и разумевања садашњих и будућих догађаја када је руководио ма којим пословима. Био је разложан и умерен, остајући такав у ма којим опасностима; био је праведан и волео људе, а то су веома в а ж н а својства, посебно за краља. Није скривио ниједну увреду приликом дугог у п р а ж њ а в а њ а тако велике власти какву је имао, осим у случају Уријине жене. Такође је иза себе оставио богатство много веће но што је учинио било који други краљ, како Јевреја, тако и ма којег другог народа. 3) Сахранио га је у Јерусалиму, на величанствен начин, његов син Соломон, са свом оном погребном раскоши са којом се сахрањују краљеви; поврх свега, са њ и м је похрањено и веома велико благо, о чијој се величини и бројности може лако нагађати по ономе што ћу сада рећи; наиме, када је хиљаду три стотине година касније првосвештеник Хиркан, који је тада био под опсадом у Антиохији, био позван од стране Пија, сина Деметријевог, са захтевом да му новцем плати дизање опсаде и повлачење војске, а да при том овај није имао ниједан други начин да се домогне новца, Хиркан је отворио једну одају Давидове гробнице и узео одатле три хиљаде таланата, и део те суме дао за Антиохију; тако је успео да опсада буде обустављена, као што смо на другом месту обавестили читаоца. Штавише, и после њега, након још много година, краљ Ирод је отворио другу одају, те и сам однео велики део новца, па ипак још није стигао до саркофага самих краљева, будући да су њихова тела била покопана тако умешно, да се нису откривала чак ни онима који би ушли у њихова гробна места. Оволико ће бити довољно речено о овим питањима.

КЊИГА ОСМА обухвата период од стотину шездесет три године

ОД СМРТИ ДАВИДОВЕ ДО СМРТИ АХАВОВЕ

ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ С О Л О М О Н , Н А К О Н Ш Т О ЈЕ П Р И М И О КРАЉЕВСТВО, ОДС Т Р А Н И О СВОЈЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ 1) Већ смо у претходној књизи разматрали Давидове врлине и добробити, по његове земљаке, којих је био творац; говорили смо такође и о његовим ратовима и биткама које је водио с успехом и потом умро у позном добу живота. Тада смо говорили и о томе како је његов син Соломон, који је у то доба био тек младић, преузео краљевство, и на који га је начин Давид, за свога живота, по Божијој вољи прогласио за господара јеврејског народа; говорили смо и како је сео на трон и читав га народ поздравио радосним одобравањем, као што је и обичај на почетку владавине, пожелевши му да сви његови послови могу доћи до благословеног свршетка, а он сам стићи до дубоке старости, и до најсрећнијег могућног стања животних прилика. 2) Али је Адонија, који је, док је његов отац још био жив, покушао да силом задобије власт, дошао до краљеве мајке Витсавеје и поздравио је с великом учтивошћу; а када га је ова упитала да ли је к њој дошао тражећи помоћ у ма чему, при том га позвавши да јој одмах каже разлог ако је о томе реч, јер ће му је она радосно пружити, он јој поче говорити како она и сама зна да је краљевство било његово, једнако због његовог старијег узраста и због наклоности народа према њему, а да је оно ипак пренесено њеном сину Соломону по вољи Божијој. Он такође рече и да је задовољап да буде слуга под њ и м и да је срећан са својим садашњим приликама. Али да је он дошао да је замоли да буде посредник у задобијању милости за њега од стране Соломона, те да га наговори да му буде дато да ожени Ависагу која је, истина, спавала са његовим оцем, али је, стога што овај беше одвише стар, она била и даље девица. Саслушавши га, Витсавеја му веома ревносно обећа своју помоћ, рекавши да ће лако испословати тај брак стога што ће краљ и сам бити вољан да га награди у таквој ствари, али и зато што ће га она веома предано наговарати. Сходно томе, Адонија оде од ње у нади да ће успети у овом брачном уговарању. А Соломонова мајка сместа оде код свог сина како би са њиме говорила о ономе што је обећала у одговор на Адонијину молбу. Па када овај изиђе пред њу и загрли је, уводећи је потом у краљевску одају у којој је био постављен трон, он седе и затражи од послуге да поставе још један трон с десне стране за његову мајку. Када и Витсавеја седе, овако му поче говорити: „О сине мој, испуни ми једну жељу коју од тебе иштем, и немој ми у ч и н и т и ништа незахвално и нелагодно, што ће се догодити уколико ме одбијеш." А када Соломон затражи да му изложи своје заповести, јер је у складу са његовом дужношћу да јој испуни шта год да затражи — и п о ж а л и в ш и се при том што она није почела разговор у чврстом очекивању да ће добити оно што затражи, већ има сумње у могућно одбијање — она га замоли да допусти да његов брат Адонија може оженити Ависагу.

328

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

3) Али се краљ намах нађе веома увређен овим речима, и удаљи своју мајку, рекавши да Адонија т р а ж и превише, а да се он, Соломон, чуди што му мајка није затражила да Адонији као старијем брату препусти краљевство, будући да жели да овај ожени Ависагу; опомену је и тога да Адонија има и моћне пријатеље, војсковођу Јоава и свештеника Авијатара. Зато он одмах позва заповедника страже Венају и наложи му да погуби његовог брата Адонију. Такође посла по свештеника Авијатара, коме рече: „Нећу те казнити смрћу због многих невоља које си поднео заједно са мојим оцем, и због Ковчега којег си носио заједно с њиме; али ти пресуђујем казну стога што припадаш Адонијевим следбеницима и његовој странци. Немој се више задржавати овде, нити ми се више икада појављуј пред очима, већ одлази у свој град и ж и в и на својим сопственим пољима, и тамо проведи сав свој живот; јер си ме увредио тако много да није праведно да можеш и часа дуже задржати своје достојанство." Због овог је разлога, дакле, проистекло то да је породица Итамарова била лишена свог свештеничког достојанства, баш као што је Бог и прорекао Илији, Авијатаровом деди. Тако је ово звање пренесено Финејевој породици, односно Садоку. О н и који су припадали п о р о д и ц и Финеја, али су живели крадомице током времена у којем је свештеничко звање припадало Итамаровој кући (а Илија је био први од ове породице који га је примио), били су следећи: Вуки, син првосвештеника Ависуе, чији је син био Јоатам; Јоатамов син био је Мерајот, а његов Арофсеј; Арофсејев син био је Ахитув, а Ахитувов Садок, који је п р в и добио првосвештеничко звање током Давидове власти. 4) Када је Јоав, заповедник оружаних снага, чуо за Адонијево погубљење, веома се уплашио, јер је био много већи пријатељ овоме него Соломону; стога је посумњао, не без разлога, да се налази у опасности због своје наклоности према Адонију, те се склони код олтара, верујући да ће због краљеве велике п о б о ж н о с т и ту бити безбедан. Али када неки људи пренеше краљу чега се Јоав домислио, он посла Венају с наредбом да овога отргне од олтара и доведе га на оптуженичку столицу, како би могао рећи што има у своју одбрану. Али Јоав рече да неће напустити олтар, већ да жели да радије умре ту него на неком другом месту. А када Венаја пренесе оваЈ одговор краљу, Соломон му заповеди да тамо одсече Јоаву главу'^, као казну за ону двојицу војних заповедника што их је подло убио, а затим да сахрани његово тело, да његови грехови никада не би могли напустити његову породицу, и да он, Соломон, и његов отац, могу надаље бити без кривице [што нису осветили Авенира и Амасу]. А када Венаја учини оно што му је наређено, он сам беше постављен за заповедника целе војске. Краљ је такође поставио Садока као изабраног на место првосвештеника, уместо Авијатара, којег је уклонио. 5) Што се тиче Симеја, Соломон му је заповедио да остане у Јерусалиму, да сазида себи кућу и посећује га, те да нема дозволу да одлази преко Кедронског потока; и рече да ће, уколико не послуша ову заповест, смрт бити казна за њега. О в и м му је тако страшно запретио да га је принудио да под заветом прихвати све чему се морао повиновати. Сходно томе, Си-

КЊИГА О С М А

329

меј је изјавио да има разлога да захвали Соломону што му је изрекао такву забрану; па се и заветовао да ће учинити све како му је наложено, те зато, напустивши своју властиту земљу, он у Јерусалиму учини место свог даљег боравишта. Али три године касније, када је чуо да су тројица његових слугу одбегла од њега и склонила се у Гату, он у ж у р б и похита за њима; а када се с овима вратио назад, краљ је то приметио, и беше веома незадовољан што је овај презрео његове заповести и, поврх тога, што није имао обзира према заветима којима се заклео Богу; стога га он позва и рече му: „Ниси ли се ти заклео да ме никада нећеш напустити, нити п о ћ и из овога града у неки други? Због тога нећеш избећи наплату за своје кривоклетство, већ ћу те казнити, тебе зли подлаче, како за овај злочин, а такође и за онај којим си р у ж и о мог оца када је био у бекству, како би сада сазнао да опаки људи напослетку ништа не постижу, иако можда и не бивају одмах кажњени за своје неправичности и недела. Али баш због свег тог времена током којег мисле да су безбедни, и зато што још увек н и ч и м нису испаштали за грехе, њихова казна само расте и над њ и м а бива све тежом, и стиже до већег ступња но што би била да су к а ж њ е н и одмах након извршења својих злочина." И тако Венаја, на краљеву заповест, погуби и Симеја.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО О С О Л О М О Н О В О Ј Ж Е Н И И ЊЕГОВОЈ М У Д Р О С Т И И БОГАТСТВИМА; И О Т О М Е ШТА ЈЕ Д О Б И О ОД ХИРАМА ЗА ИЗГРАДЊУ ХРАМА 1) Соломон је тако већ чврсто засео у својем краљевству, а своје непријатеље довео до казне. Уз то је оженио кћер египатског фараона и подигао зидове Јерусалима, много веће и јаче но што беху икада раније^''*, и од тада управљао д р ж а в н и м пословима веома разложно. Њ е г о в а се младост није показала н и к а к в о м сметњом у у п р а ж њ а в а њ у правичности, или у придржавању закона, или у спровођењу онога што му је отац ставио у задатак у часу смрти; сваку је дужност извршавао с великом марљивошћу, таквом каква би се могла очекивати само од некога у зрелим годинама, а при том и са великом смотреношћу. Тада је донео и одлуку да пође у Хеврон, и принесе ж р т в у Богу на бронзаном олтару што га је подигао Мојсије. Те је тако принео ж р т в е паљенице, хиљаду њих; а када је ово урадио, помислио је да је указао довољну почаст Богу: с правом, јер, када је те н о ћ и уснуо, Бог му се указао и наложио му да од Њега затражи дарове које је Он спреман да удели као награду за Соломонову побожност. Тако овај затражи од Бога оно што је најодличније и по себи највеће вредности, и што би Бог уједно уделио с највећом радошћу а п р и м а о ц у било од највеће користи; јер, Соломон не затражи да му се удели ни злато ни сребро, или било које друго богатство, као што би природно учинио мушкарац и младић, будући да су ове ствари цењене од стране већине људи као највреднији и најбољи поклони од Бога. Већ, рече он, „дај ми, Господе,

330

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

здрав ум и исправно разумевање, како бих могао говорити и судити људима по истини и правди." О в и м је молбама Бог био веома задовољан, те обећа Соломону да ће му дати и све оне ствари које овај није поменуо у свом избору — богатство, славу, победу над непријатељима, али, на првом месту, разборитост и мудрост, и то у таквој мери какву ниједан смртник, било краљ или обичан човек, никада није носедовао. Такође му је обећао да ће задуго сачувати краљевство његовом потомству уколико п р о д у ж и да буде праведан и послушан Њему, опонашајући свог оца у оним стварима у којима се овај тако истицао. Кад Соломон чу ово од Бога, он сместа поскочи из кревета, и након што се поклони у знак обожавања, он се врати у Јерусалим; па након што понуди велике ж р т в е пред Табернакулом, он ово виђење Бога нрослави заједно са целом својом породицом. 2) У то време до потребе за његовим суђењем дошао је један веома теж а к случај, којем је било веома тешко п р о н а ћ и ма какво разрешење; мислим да је неопходно објаснити предмет око које се водио спор, како би они који прате ову моју повест могли знати какав је замршен случај Соломон разрешио, а такође и да би они којих се тичу овакве ствари могли узети краљеву виспреност као узор, те и сами могли лакше доносити одлуке у сличним питањима. До њега, дакле, дођоше две жене које су ж и вот водиле као блуднице, а од којих она која изгледаше оштећена страна прва поче говорити, и рече: „О краљу, ја и ова жена заједно ж и в и м о у једној соби. Догодило се да смо обе родиле сина у исти час истога дана, а трећег је дана ова жена покрила свог синове и убила га, а затим ми са недара отргла мог сина и узела га к себи, а када сам ја заспала она је положила свог мртвог сина у моје наручје. И онда, када сам изјутра желела да дам сису детету, нисам пронашла своје дете, већ видех како мртво дете ове жене лежи на мени, што сам веома п а ж љ и в о проверила, и утврдила да је тако. Тада сам, дакле, затражила свог сина, а када га нисам могла добити, прибегла сам, господару, твојој помоћи; јер, будући да смо нас две биле саме, и тамо није било никога ко би је могао оптужити, она низашта не мари, већ истрајава у упорном порицању истине." Када је тако ова жена довршила своју причу, краљ упита другу жену шта она има да каже, а што би противречило чувеном. Али када она порече да је учинила оно за шта је оптужена, рекавши да је њено дете оно које је остало у ж и воту а да је мртво дете припадало њеној супарници у спору, и када се потом нико не домишљаше какав би суд могао бити дат, а цели двор беше у недоумици не знајући како да разреши ову загонетку, сам се краљ досети следећег начина којим ће је разрешити. Он наложи да се донесу једнако ж и в о и м р т в о дете, па посла једног од својих слугу са заповешћу да донесе мач, те да исече оба детета на два дела, тако да свака жена може имати пола живог и пола мртвог детета. Због овога се сви окупљени крадом насмејаше краљу, помишљајући на његову незрелост. Али, у међувремену, она која је била стварна мајка живог детета узвикну да он тако не сме урадити, већ да је она спремна да уручи то дете другој ж е н и као да је њено властито, јер ће она сама бити задовољна већ и тиме да је дете живо, и макар само погледом на њега, иако је оно признато као дете друге жене;

КЊИГАОСМА

331

али је друга жена била спремна да види децу располућену, и била је, штавише, жељна да прва жена буде стављена на муке. Када је краљ разумео да код обе жене изговорене речи происходе из истине о њиховим страстима, он додели дете оној која је узвикнула како би га спасла, јер је она заиста била његова мајка; а ону другу осуди као изопачену жену, која не само да је убила своје властито дете, већ је и настојала да види уништено и дете њене пријатељице. Окупљено мноштво сада сагледа ову одлуку као величанствен знак и доказ краљевог бистроумља и мудрости, и након тог дана људи су к њему долазили као ономе ко има божански ум. 3) Сада ћемо набројати заповеднике његових војски и војне старешине постављене ш и р о м целе земље, који беху следећи: изнад Ефраимовог дела био је Ур; изнад области Витлејема био је Диоклер; Авинадаб, који је оженио Соломонову кћер, надзирао је област Доре и морску обалу; Велика равница припала је старању Венаје, Ахиловог сина; он је такође управљао читавом земљом до Јордана; Гевер је управљао Галадом и Голанитом и под собом имао шездесет великих и ограђених градова [Ога]; Ахинадав је управљао пословима целокупне Галилеје све до Сидона, а он је такође и оженио другу Соломонову кћер чије је име било Васима. Ванакат је држао морско обалу око Акре, Сафат је надгледао планину Тавор и Кармел, као и [доњу] Галилеју све до реке Јордана. Симеју је била поверена област насељена Венијамитима, а Гавар је држао земљу с друге стране Јордана. Јеврејски народ, а посебно племе Јудино, доживели су прекрасно умножење сада када су се могли посветити пољодељству и обрађивању својих поља; јер како су у ж и в а л и у миру, и нису били угрожавани ратовима и недаћама, а уз то су у изобиљу располагали предностима најпожељније слободе, сваки је био заузет повећавањем приноса својих властитих њива, и чињењем ових издашнијим но што су биле икада раније. 4) Краљ је такође имао и друге управитеље који су се старали о земљама Сирије и Филистине, које су досезале од реке Еуфрата до Египта, а ови су прикупљали данак сваког од ту настањених народа. Од ових су данака краљевом столу доношени сваког дана'^ за вечеру тридесет мерица меког брашна, и шездесет прекрупе; такође и гојни волови, и двадесет волова с пашњака, као и стотину утовљених јагњади; а све ово поред уловљених јелена и бивола, птица и риба, који су доношени краљу од стране туђинаца из дана у дан. Соломон је такође имао велики број кола, а коњушница за ова кола било је четрдесет хиљада; поред ових он је имао дванаест хиљада коњаника, од којих је једна половина била на услузи краљу у Јерусалиму а остатак је био расут у унутрашњости, ж и в е ћ и у краљевским селима; онај исти надзорник који се старао о краљевим издацима, обезбеђивао је такође и крмиво за коње, и увек их доводио до места у којем се тренутно краљ налазио. 5) О ш т р о у м н о с т и мудрост што и х ј е Богуделио Соломону били с у т а ко велики, да је он превазилазио све претке, толико да ни по чему није заостајао за Египћанима, за које је речено да су били изнад свих људи у поимању ствари и појава; штавише, очигледно је да је њихова виспреност у многоме била испод оне којом је располагао краљ. Такође је надмашивао

332

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

и јасно себе издвајао чак и од оних који су у то време били најистакнутији међу Јеврејима но бистроумљу; при овоме мислим на Етана, Хемана, Халкола и Дарда, синове Махолове. Он је такође саставио књиге са хиљаду и пет ода и песама, као и три хиљаде парабола и поредбених прича; јер је он умео да говори параболе о свакој врсти дрвећа, од благовња до кедра, а на сличан начин и о животињама, и о свим врстама ж и в и х створења, било на земљи, у морима или у ваздуху; јер он није био неупознат са природом ниједног од ових бића, нити је пропуштао да се о њима распита, већ их је све описивао као философ, и показивао своје изврсно знање о њиховим свеколиким својставима. Бог му је такође омогућио и знање оне вештине којом се истерују демони^'', што је наука корисна и лековита за људе. Такође је састављао и таква чарајућа призивања уз помоћ којих су ублажаване болести. За собом је оставио начин истеривања духова, помоћу којег су демони изгоњени тако да се више никада не врате; а овај начин лечења има велику снагу и до данас, јер ја сам видео једног човека моје властите земље, чије име је било Елеазар, како у присуству Веспазијана, његових синова, заповедника и великог мноштва војника ослобађа људе који су били обузети демоном. Поступак ове технике је следећи: стављао је прстен, са печатњаком од оне врсте које Соломон помиње, на носнице демонијакалног човека, након чега је истеривао демона кроз његове ноздрве; и када би човек истог трена падао, он је демону порицао право да се икада више врати, а све уз помињање Соломона и изговарање инкантација које је овај саставио. А када би Елеазар убеђивао и доказивао посматрачима да поседује такву моћ, он би на малој удаљености постављао пехар или крчаг испуњен водом, и заповедао демону, након што је овај изишао из човека, да ове преврне, и тако посматрачима омогући да сазнају да је напустио човека; овиме би вештина и мудрост Соломонова били веома непобитно показани — на основу чега сви људи могу спознати распон Соломонових способности, и како је он био вољен од стране Бога, и како би ванредне врлине сваке врсте којима је овај краљ био обдарен постале познате ма којем народу под Сунцем, а што је уједно и разлог, кажем, што смо п р о д у ж и л и да говоримо тако опширно о овим стварима. 6) Поврх свега, Хирам, краљ Тира, када је чуо да је Соломон наследио очево краљевство, био је због овога веома задовољан, будући да је био Давидов пријатељ. Тако он посла изасланике Соломону преко којих га поздрави честитајући му на текућем срећном стању његових државних послова. О в и м му поводом Соломон посла наредну посланицу, чији је садрж а ј овај који следи: С О Л О М О Н КРАЉУ ХИРАМУ „Знано ти ј е ' ' да је мој отац желео да сагради храм Богу али је био спречен ратовима и непрестаним походима; јер он није одустао од тога да побеђује своје непријатеље све док их није учинио поданицима и даваоцима данка. Али зато ја захваљујем Богу за м и р у којем сада уживам, због којег сам у доколици и решен да сазидам кућу Божију, јер је и сам Бог прорекао моме оцу да управо ја морам изградити такав Б о ж и ј и дом. Отуда

КЊИГА О С М А

333

од тебе желим да пошаљеш неке од својих поданика заједно са мојима до планине Либан да исеку дебла, будући да су Сидонци вештији него н а ш и људи у овоме послу. Што се тиче најамнине за ове дрвосече, платићу коју год цену да ти одредиш." 7) Када је Хирам нрочитао наведену посланицу, био је њоме задовољан, те је на ову узвратио одговором Соломону. ХИРАМ КРАЉУ С О Л О М О Н У „Умесно је благословити Бога да је поверио власт твога оца теби, који поступаш као мудар човек и обдарен си свим врлинама. Што се мене тиче, радујем се условима у којима се налазиш, и бићу ти послушан у свему ономе за шта по мене пошаљеш; јер када будем са својим поданицима посекао многа и велика стабла кедра и кипариса, отпремићу их до мора и заповедити мојим људима да од њих направе сплавове и са њ и м а отплове до којег год места твоје земље ти пожелиш, те ће их тамо оставити, после чега их твоји људи могу преузети и пренети до Јерусалима. А ти са своје стране гледај да нас обезбедиш ж и т о м за ова дебла, будући да нам је оно неопходно јер ж и в и м о на једном острву.'®" 8) П р и м е р ц и ових посланица преостали су до дана данашњег, и сачувани су не само у н а ш и м књигама, већ такође и међу Тирцима, те уколико би неко желео да се увери у њихову поузданост, могао би з а т р а ж и т и од чувара јавних заниса Тира да му их покаже, јер ће тада п р о н а ћ и да је оно што тамо стоји у сагласности са оним што смо ми овде већ рекли. Ја сам, пак, оволико казивао због жеље да моји читаоци могу проверити да не говоримо ништа до истине, те да не састављамо повест од неких тек наизглед прихватљивих приповедања, која истовремено заваравају људе и чине их задовољним, н и т и да бисмо покушали да избегнемо испитивање, или т р а ж и л и да нам људи одмах поверују. Ми нисмо ни слободни да се удаљимо од казивања истине, што је иснравна препорука за једног историчара који жели да остане неукаљан; ми, дакле, не инсистирамо ни на каквом признавању онога што говоримо, осим уколико нисмо у стању да покажемо ову истину помоћу доказа и најснажнијих јемстава. 9) Одмах након што му је донесена посланица краља Тира, краљ Соломон похвали његову готовост и добронамерност које су у њој изречене, те је краљу тирском платио оним што је овај затражио, шаљући му годишње двадесет хиљада мерица брашна и исто толико б а т а " цеђеног уља, при чему једно корито у себи садржи седамдесет два секстарија. Такође му је послао и исту меру вина. Тако је пријатељство између Хирама и Соломона све више расло, и они се заклеше да ће трајати заувек. А краљ је налож и о да од целог народа буде узиман кулук у виду тридесет хиљада радника чији је рад б р и ж љ и в о олакшао, смотрено га поделивши тако да једнак терет падне на сваког међу њима. Тако је посекао десет хиљада стабала на гори Либану за један месец; а затим су упослени људи долазили кући и одмарали се два месеца, све до времена када би следећих двадесет хиљада завршило њихов задатак у заказано време; а затим би се касније оних првих десет хиљада враћало на носао сваких четири месеца, а над овим је

334

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

људским данком за надзорника био постављен Адорам. ЈУЕеђу р а д н и ц и м а је такође било и седамдесет хиљада странаца што их је послао Хирам, који су носили камен и другу грађу, а оних који су тесали камен било је осамдесет хиљада. Од ових је три хиљаде три стотине било постављено за надзорнике осталима. Такође им је наређено да исецају велике блокове за темеље храма, као и да ове морају исклесати и спојити уједно још у планини, и такве их допремати до града. Ово је изведено не само од стране наших земљака, већ и од оних радника што их је послао Хирам.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ О П О Д И З А Њ У ОВОГ ХРАМА 1) Соломон је почео са изградњом Храма четврте године своје владавине, другог месеца којег Македонци називају Артемисијус а Јевреји Јур, пет стотина деведесет две године након Изласка из Египта, и хиљаду две стотине година након Аврамовог доласка из Месопотамије у Канаан; од Потопа је прошло хиљаду четири стотине четрдесет година, а од стварања првог човека па до Соломонове изградње храма, прошло је три хиљаде стотину две године. Година у којој је започето зидање била је једанаеста година Хирамове владавине, а од подизања Тира прошло је две стотине четрдесет година. 2) Краљ је укопао темеље Храма веома дубоко у земљу, а за грађу је узето веома отпорно камење, такво које ће одолети сили времена; ови су међусобно састављани глином, поставши основом и поузданим темељом за ону надградњу која ће бити подигнута над њим. О в о је камење морало бити тако снажно како би с лакоћом издржало оне обимне надзидане делове и скупоцене украсе, чија сопствена тежина није била мања од тежине оних високих и тешких зиданица што их је краљ замислио као веома украшене и велелепне. Ч и т а в о дигнуто тело здања, све до крова, било је од белог камена: у висину је имало шездесет кубита, дужина му је износила исто толико, а ш и р и н а беше двадесет кубита. Изнад ове се налазила још једна дигнута зиданица, у свим мерама једнака првоЈ, тако да је свеукупна висина Храма износила сто двадесет кубита. Његова предња страна била је окренута истоку. Што се тиче трема, био је подигнут нред Храмом; у дужину је имао двадесет кубита, и био је тако изведен да се уклапа са ш и р и н о м здања; имао је двадесет кубита ширине, а његова висина је достизала стотину двадесет кубита. Соломон је такође око Храма сазидао тридесет малих одаја'"", које су окружавале целу грађевину својом тесном приљубљеношћу једна уз другу, али и својим бројем и спољним положајем около тела здања. Такође је направио и ходнике кроз њих, тако да се могло пролазити из једне у другу. Свака од ових одаја имала је пет кубита у ш и р и н у и исто толико у дужину, али им је висина износила двадесет кубита. Изнад ових су се налазиле друге одаје, а понад ових опет неке друге, све једнаке, како у мерама тако и у броју, тако да су достизале ви-

КЊИГА О С М А

335

сину једнаку доњем делу тела здања, будући да горњи део није имао зиданице око себе. Кров изнад целог здања био је од кедра, а заправо је и свака од ових одаја имала свој засебан кров који није био повезан са другим просторијама; али што се тиче других делова, постојао је само један заједн и ч к и препокривајући кров, изграђен од веома дугих греда које су пролазиле кроз остале и пресецале читаво здање, тако да су средишњи зидови, бивајући ојачавани истим гредама, отуда могли бити направљени још ч в р ш ћ и м ; онај део крова, пак, који се налазио испод греда, био је направљен од исте грађе али је читав био углачан, и имао орнаменте примерене таваници, као и златне плочице укуцане на њих. И како је Соломон обложио зидове кедровим даскама, тако је на њих учврстио златне плочице које су на себи имале украсе. Због тога је цели Храм сијао и заслепљивао очи оних који би улазили, блистањем злата које се налазило на свим странама. Читава грађа Храма била је са великом вештином изведена од углачаног камена, који су били спојени веома складно и глатко, тако да се посматрачу чинило да на њ и м а нема никаквог знака ударца чекића или било којег другог грађевинског алата; и заиста је без икакве употребе ових читава грађа била међусобно тако природно састављана, да се чинило да је спој једног дела са другим пре био потпуно природан но што је претрпео било какво посредовање оруђа. Краљ је такође добро замислио прилаз до горњих одаја Храма, и то преко степеника ш и р и н е његових зидова; јер Храм није имао велика врата на свом источном крају као што их је имала доња зграда, већ су улази били са страна, кроз веома мала врата. Соломон је такође и препокрио Храм, једнако споља и изнутра, кедровим плочама, које су међусобно тесно приљубљене помоћу дебелих ланаца, тако да је овај изум по природи служио даљем одржању и оснаживању грађевине. 3) Након што је краљ поделио Храм у два дела^"', уредио је у н у т р а ш њ и простор од двадесет кубита [у сваком правцу] да буде најтајнија одаја, али је доделио да само светилиште има четрдесет кубита; а када је од зида одсекао место за врата, тамо је поставио двери од кедровине и облож и о их великом количином злата које је на себи имало украсе. Такође је поставио плаве, пурпурне и скерлетне велове, као и најсветлија и најмекша платна — са најнеобичнијим цветовима у т к а н и м у њ и м а — која су као завесе висила пред овим дверима. Такође је за најсветије место, чије су ш и р и н а и дужина износиле по двадесет кубита, доделио два херувима од чистог злата; висина сваког износила је пет кубита'"^ а сваки од њих је имао крила раширена до дужине од пет кубита; Соломон их је поставио недалеко једног од другог, тако да је крило једнога могло дотаћи јужни зид светог места, а другог северни; друга два њихова крила била су међусобно спојена и прекривала су Ковчег савеза који је био постављен између њих; али нико не може рећи, па чак ни наслућивати, какав је био облик ових херувима. Такође је и под Храма обложио златним плочама, а додао је и врата капији Храма примерена висини зида, са ш и р и н о м од двадесет кубита, па је и њих обложио златним плочама. Једном речју, није оставио ниједан део Храма, било у н у т р а ш њ и или спољни, који није био покривен златом. Такође је имао завесе овешене преко ових спољних врата на ис-

336

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ти начин како су била овешене преко оних у н у т р а ш њ и х на најсветијем месту; али трем Храма није имао ништа слично. 4) Потом је Соломон послао по једног уметника из Тира, чије име је било Хирам. По рођењу је, са мајчине стране, припадао племену Нефталијевом, али је његов отац био Ур, пореклом Израелит. Овај је човек био веома вешт у свакој врсти посла, али је његова главна способност лежала у обради злата, сребра и бакра; он је био тај који је извео све занатске радове око Храма, испуњавајући Соломонову вољу. Поврх тога, Хирам је направио два [шупља] стуба, чија је спољна страна била од бакра дебљине четири ш и р и н е прста; висина, пак, ових стубова била је осамнаест кубита а њихов обим дванаест кубита; такође су постојала и два изливена капитела у ф о р м и љиљана која су стајала по један на сваком стубу, по пет кубита висине. Око ових је почивала уткана мрежа са мотивом ситног палминог лишћа, која је покривала кринолики капител. Око њих су такође водиле и две стотине нарова угравираних у два реда. Један од ових стубова поставио је на улазном трему с десне стране, и назвао га Јахин, а други с леве стране, и назвао га Воаз. 5) Хирам је такође излио и „бакарно море" у обличју полукруга. О в а ј бакарни суд био је назван морем због своје величине, јер је имао десет кубита у пречнику, а дебљина лива износила је један длан. Његов средњи део почивао је на кратком стубу [као на осовини] који је око себе имао десет спирала, а и тај је стуб имао десет кубита у пречнику. Море је било постављено на дванаест волова који су гледали у правцу четири стране света, по три према свакој страни, а задња страна свих била је окренута унутра тако да је овај велики полукружни суд могао лежати на њима, будући да је и сам такође био угнут унутра. Ово је море у себи садржавало три хиљаде бата"'^ 6) Хирам је такође направио и десет бакарних подножја за исто толико четвороуглих здела или умиваоника за обредно прање; дужина сваког од ових подножја била је пет кубита, ш и р и н а четири кубита, а висина шест кубита. Сваки овај у м и в а о н и к је ободом био делимично уврнут [према носећим стубовимај, а то је овако изведено. Постојала су четири мала четвороугла стуба који су стајали по један на сваком углу умиваоника; ови су имали стране основе примерене свакој од четири стране умиваоника које су, опет, биле подељени у три дела: наиме, сваки крај стуба је имао перваз прилагођен да подржава [умиваоник] који је био угравиран на једном месту ликом лава, на другом бика, а на трећем орла. Ти мали стубови су, дакле, имали угравиране исте оне ж и в о т и њ е које су биле угравиране и на странама умиваоника. Читав овај склоп био је уздигнут и почивао је на четири точка, који такође беху изливени, и који су имали обруч и главчине, са пречником од стопу и по. Свако ко је видео паоке ових точкова, како су тачно уклопљени и спојени у странама основа, као и у каквом су складу сложени са главчинама, морао би се зачудити. Њ и х о в а структура била је оваква: са сваког точка протезали су се испусти налик ремењу држећи скупа горњи састав, на којем је почивао кратак спирални стуб који се упирао испод шупљег дела умиваоника, имајући на

КЊИГА О С М А

337

предњем делу орла и лава који су били уклопљени у умиваоник до те мере да је свако ко би их видео морао помислити да су из једног комада; а између ових су се налазили још и угравирани украси у виду палминог дрвећа. Оваква је, дакле, била конструкција тих десет подножја. Уоколо мора Хирам је направио и још десет бакарних сасуда, који су и сами имали улогу умиваоника, од којих је сваки садржавао четрдесет бата^"^, јер је сваки имао четири кубита у висину, са крајевима једнако удаљеним једни од других. Ове је умиваонике такође поставио на десет подножја која су била названа Мехонотима; пет умиваоника поставио је с леве стране Храма'"^ односно оне која је окренута северу, и исто толико с десне стране, окренутој према југу; мореје, пак, било постављено на источној страни. Намена бакарног мора била је прање руку и ногу свештеника приликом њиховог уласка у Храм и пењања до олтара, а у м и в а о н и ц и су служили за чишћење изнутрице ж и в о т и њ а припремљених за ж р т в е паљенице, као и њихових ногу. 7) Поред поменутих предмета био је направљен и бакарни олтар, дуж и н е двадесет кубита и исто толике ширине, и десет кубита висине, а служио је за ж р т в е паљенице. Сви сасуди били су од бакра, ћупови, лопатице, пепељарници, а такође и усекачи и машице, а овај је бакар имао сјај и лепоту злата. Ту је било и освећених столова, међу којима и један највећи, од чистог злата, на којем су стајали Б о ж и ј и хлебови; столова налик овоме свеукупно је било десет хиљада, али су били израђени на другачији начин, и на њима су почивали стаклене фиоле и пехари од којих је златних било двадесет хиљада, а сребрних четрдесет. Такође је направљено и десет хиљада свећњака, сходно заповести Мојсијевој, од којих је један главни био намењен Храму, како би, према закону, могао горети током дана. Један је сто почивао на северној страни — и он, наравно, носећи на себи хлебове — наспрам овог свећњака који беше смештен на југу, док је златни олтар стајао између њих. Сви ови сасуди налазили су се оном делу свете куће који је био дугачак четрдесет кубита, и који је застором био одвојен од најсветијег места у којем се налазио Ковчег савеза. 8) Хирам је такође дао да се направи осамдесет хиљада сасуда за левање течности, као и сто хиљада златних и двапут толико сребрних бочица; било је и осамдесет хиљада златних, и двапут толико сребрних здела у којима се на олтару нудило ф и н о умешено брашно. Било је такође и шездесет хиљада златних и двапут толико сребрних великих котлова у којима се мешало фино брашно са уљем, а од оних чија мера одговара онима што их је Мојсије називао хин и асарон (један десети део дила) било је двадесет хиљада златних и двапут толико сребрних. Златних кадионица, у којима се до олтара носио тамјан, било је двадесет хиљада; других кадионица, у којима је преношен пламен са великог до малог олтара унутар Храма, било је педесет хиљада. Свештеничких одежди које су припадале првосвештенику, са дугим хаљинама, пророчанским прсником и драгим камењем, било је хиљаду. Али је круна на којој је Мојсије написао [име Божије] била само једна, и тако је остало до дана данашњег. Било је такође и десет хиљада одежди од финог платна са п у р п у р н и м појасима за сваког

338

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

свештеника; затим и две стотине хиљада труба, према заповести Мојсијевој, а такође и две стотине хиљада платнених одежди за певаче, који беху Левити. Хирам је такође направио и музичке инструменте, такве који су изумљени за пратњу певању химни, званих навлеј и синдреј [псалтериони и харфе] који беху направљени од најплеменитијег бакра званог електрум, а ових беше четрдесет хиљада. 9) Хирам је све ове ствари направио у част Бога, са величанственом и разноврсном израдом, ни на чему не штедећи, већ показујући највећу могућу издашност у украшавању Храма, а све описано је било посвећено као Божије благо. Такође је по Соломоновој замисли сместио и оградни зид око Храма, који се на нашем језику назива гисон, али га Грци називају трикос, који се уздизао до висине од три кубита, а служио је раздвајању мноштва које је долазило у Храм, показујући да је то место отворено и слободно само за свештенике. Такође је и иза овога направио други храм, четвороугаоног облика, подигнут као велики и п р о с т р а н и ходник на сводовима, у који се улазило кроз веома високе двери, од којих су сваке биле изложене једној [од четири] стране света, а које су се затварале златним вратима. У овај су храм улазили они људи који су се од других разликовали тиме што су чисти и строги у придржавању закона. Али је Соломон иза овога подигао и још један, одиста прекрасан храм, такав да превазилази моћ било каквог описа; штавише, ако могу тако рећи, тешко је било поверовати и погледу да такво нешто постоји. Јер када је испунио велике удолине земљом, у које се, због њихове огромне дубине, није могло ни гледати без нелагоде када би се над њ и м а надвили, и када је подигао тле на висину од четири стотине кубита, сазидао је овај трећи храм [намењен нејеврејима] у нивоу врха стене на којој је био подигнут, те је овај крајњи храм, који је био изложен ваздуху, био у истој равни са самим великим Храмом [свештеника]'"''. Овог је такође окружио двоструким редом ходника на сводовима, који су стајали на високом стубовима природне стене, док им кровови беху од кедра, обрађени на начин прикладан овако високим кровиштима; али је сва врата овог храма направио од сребра.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ КРАЉ С О Л О М О Н П Р Е М Е С Т И О КОВЧЕГ САВЕЗА У ХРАМ УЗ МОЛИТВУ БОГУ И НУДЕЋИ МУ ЈАВНЕ Ж Р Т В Е 1) Након што је краљ Соломон у року од седам година тако довршио изградњу ових великих и прекрасних здања, и потом п р и л о ж и о своје дарове Храму, показавши тиме богатство и ревност којима располаже (јер ко год би видео ова дела морао би помислити да је било потребно огромно време да би била окончана, остајући потом изненађен да је толико много и тако величанствених ствари могло бити урађено за тако кратко време) — након дизања Храма је, дакле, позвао управитеље и старешине Јевреја да окупе сав народ у Јерусалиму, како да би видели Храм што га је

КЊИГА ОСМА

339

подигао, тако и да би у њиховом присуству преселио Ковчег Божијег савеза у њега. И након што је свуда разнесен овај позив на окупљање целокупног народа у Јерусалиму, ово се није догодило пре седмог месеца у години, што је месец којег наши земљаци називају Тисри, а Македонци Хиперберетет. Тако се догодило да је у исто време нао и празник табернакула, којег Јевреји славе као најсветији и најважнији празник. Они, дакле, узеше Ковчег и табернакул што их је нодигао Мојсије, као и све сасуде потребне за нрислуживање приликом жртвеноприношења, и нреселише их у Храм^"'. Сам краљ, као и Левити и сав народ, ишао је испред, у ч и н и в ш и земљу влажном од дарова и понуда пића, натопивши је крвљу великог броја ж р т а в а и палећи огромну количину тамјана, све док читав околни ваздух није био иснуњен мирисом који је издалека пресретао људе и био показатељ Божијег присуства; и управо зато што су веровали да Он пребива с њ и м а у том новосаграђеном и посвећеном месту, људи нису посустајали било од певања химни или од плесања, све док не дођоше до Храма; а у истом су расположењу носили и Ковчег. Али када је требало да га пренесу на најсветије место, остатак мноштва се удаљи, и само су га они свештеници који су га и дотле носили сада поставили између два херувима, који га обгрлише својим крилима (јер их је тако уклопио њихов створитељ), и тако наткрише као да се налази под шатором или куполом. Овај Ковчег није у себи садржавао ништа осим две камене плоче које су на себи чувале десет Божијих заповести што их је Бог изговорио Мојсију на Синајској гори, а које су на њима била урезане; у Храм су такође унели и свећњак и сто, као и златни олтар, и поставили их иснред најсветијег места, на иста она места на којима су и дотле стајали у табернакулу. Тамо су, дакле, могли приносити дневне жртве; али што се тиче бакарног олтара, Соломон га је поставио испред Храма, наснрам врата, тако да би могао бити изложен погледу када се врата отворе, баш као и света и свечана опрема и богатство жртава; напослетку су сакупили и све остале сасуде, те их положили у Храм. 2) Ч и м су свештеници поставили све ствари око Ковчега у исправан поредак, и потом изашли напоље, с висина сиђе један големи облак, и стаде над Храмом, те се меко разастра његовом у н у т р а ш њ о ш ћ у ; овај облак био је распршен и благ, н и п о ш т о не онако опор какав се, испуњен влагом, може видети у зимско доба. Али је овај облак тако затамнио простор, да свештеници нису могли разабрати један другог, због чега су у свести призивали све могуће слике и величанствена указања Бога како силази у властити Храм, и како у њему са задовољством подиже свој табернакул. Таквој су се мисли, дакле, приклањали ови људи. Али Соломон устаде (јер је он још увек седео иснред), те изговори оне речи Господу за које је мислио да ће их Божија природа п р и м и т и као пријатне и с његове стране примерене да их изрекне; јер он каза: „Ти си вечна кућа, о Господе, таква коју си за себе створио од својих властитих дела; знамо да се на небу, у ваздуху, на земљи и води Ти распростиреш, а да ипак ниси садржан у њиховим границама. Намеран сам био да подигнем овај Храм за Тебе, за Твоје име, да од сада, када приносимо ж р т в е и изводимо свете чинове, можемо у етар

340

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

послати наше молитве и непрестано веровати да си присутан, и да ниси удаљен од онога што је Твоје властито; јер ни док сагледаваш свеукупност ствари, и ослушкујеш све што постоји, па ни сада када Ти је угодно да се настаниш овде, Ти не напушташ старање о људима, већ си им свима веома близак, а посебно си назочан онима који ти се обраћају, било ноћу или дању." Након што се овако свечано обратио Богу, Соломон преусмери даље казивање према окупљеним људима, и снажно засведочи моћ и провиђење Божије над њима: како је, наиме, Он предсказао све ствари које ће се догодити његовом оцу Давиду, као и многе од ствари које су се већ догодиле а остатак ће се извесно остварити касније; и како је Он њему, Соломону, наденуо име, и Давиду рекао како ће му син бити зван и пре но што се овај родио; и како је потом прорекао да ће, када буде био краљ након очеве смрти, он за Њега изградити Храм којег они сада виде довршен и м према Њ е г о в о м предвиђању; стога је Соломон од мноштва затражио да благослови Бога, и да, верујући у њега због погледа на ово здање које виде довршеним, никада, ради своје властите среће, не очајавају ма због чега што је Он навестио у будућности, сумњајући да се то неће збити. 3) Након што је краљ тако говорио мноштву, он поново погледа према Храму и подиже десну руку према народу, рекавши: „Није могуће да људи могу довољно узвратити Богу за добробити које им Он удељује, јер Богу ништа није потребно и изнад је ма каквог уздарја. Али све дотле док се градимо н а д м о ћ н и ј и м над Твојим створењима, п р и л и ч и нам да благословимо Твоје величанство, и неопходно нам је да ти одговоримо захвалношћу за оно што си уделио нашем дому и јеврејском народу; јер којим ћемо Те средством боље у т а ж и т и када си на нас љут, или прикладније сачувати Твоју наклоност, него н а ш и м гласом, за који, будући да га добијамо од ваздуха, можемо знати да се истим путем пење к Теби. Отуда морам као најпрече да ти узвратим захвалношћу због свог оца, којег си Ти уздигао из незнатности до тако велике благодати; а затим, као следеће, да Ти захвалим за себе самог, будући да си извео све што си о мени обећао до данашњег дана. А ја те преклињем да нас и у времену које долази обезбедиш свим оним за шта и м а ш моћ да уделиш сматрајући га достојним, и да у м н о ж и ш наш дом у свим временима, као што си обећао мом оцу Давиду да ћеш учинити, како за његовог ж и в о т а тако и после његове смрти, да се наше краљевство може наставити и да га наше потомство може успешно преузимати током десет хиљада нараштаја. Зато немој пропустити да нам даш ове благослове и да мојој деци уделиш ону врлину која ти је најдража. А поврх свега овога, понизно Те молим да допустиш да делић Твог духа сиђе и насели овај Храм, како би се могло потврдити да си са нама на овој земљи. О в о у ч и п и иако знам да су, што се Тебе тиче, сва небеса и безброј ствари које су у њ и м а само малени део Твога станишта, а колико је тек према њ и м а незнатнији овај сироти Храм; али ја Те ипак молим да га прим и ш као свој властити дом, којег никада неће у н и ш т и т и наши непријатељи јер ћеш Ти о њему бринути као о своме поседу. Али уколико нађеш да су ови људи постали грешни, и ако их због тих грехова к а з н и ш каквом пошашћу, као оскудевањем или заразама или ма којом другом несрећом

КЊИГАОСМА

341

којом ти к а ж њ а в а ш оне који крше ма који од твојих светих закона, па ако сви они прибегну у овај Храм, ја те најусрдније молим да им поклониш време да 6и могао чути њихове молитве као да се чују у Твојем властитом дому, и онда буди милосрдан према њима, и избави их из њихових недаћа. Штавише, ова је помоћ оно за шта Те преклињем, и не само за Јевреје када се нађу напаћени, већ и када буде дошао ма ко други из ма којег дела света, одбивши се од свог греха и молећи Те за онроштај: преклињем те да им уистину и опростиш и саслушаш њихову молитву. Учини тако, јер ћу онда знати да си задовољан овим Твојим домом, и да ми сами по природи нисмо недружевни, нити се односимо као непријатељи према онима који не припадају нашем народу; већ желимо да Твоја помоћ од Тебе буде посредована свим људима света, и да сви могу уживати у оним добрима што их Ти над људима удељујеш." 4) Након што је Соломон ово изговорио он се баци на тле и тако леж е ћ и остаде дуго предан изразима обожавања, а потом се подиже и донесе дарове до олтара; и пошто га је испунио очишћеним жртвама, пред њ и м се указа најочигледнији доказ да је Бог са задовољством прихватио све што му је жртвовано, јер се изненада указа ватра која букну из самог ваздуха, па се великом силином сјури до олтара, на очиглед свих људи, те шчепа и намах прогута понуђене дарове. А када људи видеше овако упадљиво указање Божије, они одмах претпоставише да је то потврда Божије настањености у Храму, због чега беху задовољни и потресени, те сада и они падоше на тле и одадоше се молитвеним обредима. Видевши то, краљ поче благосиљати Бога и заклињати народ да учини исто, јер су сада имали довољно знакова Божијег благонаклоног држања према њима. Молили су се да им од Њега увек дотичу такви знаци, те да у њима сачува ум чист од сваког изопачења, одржавајући га у правичном и п о б о ж н о м заносу богоштовања, као и да се могу и даље придржавати оних упутстава што им их је Бог дао преко Мојсија — све то јер ће на тај начин јеврејски народ бити срећан и заиста најблагословенији међу свим народима. Соломон их је такође бодрио да буду обазриви и да препознају како истим оним поступцима помоћу којих су остварили садашња ваљана постигнућа и надаље морају осигурати поседовање тих добара, па их и приде учинити још већим и бројнијим но што су сада; јер нипошто није довољно бавити се размишљањем да су их добили захваљујући својој побожности и праведности, већ је неопходно разумевање да нема другог начина да их за себе и сачувају у времену које долази; јер и није одвише велика ствар за људе да добију нешто што желе, колико је дично и тешко да сачувају то што су стекли, и да не постану криви за ма који грех који би то стечено могао угрозити. 5) Када краљ изговори све ово окупљенима, он распусти сабор, али не пре но што је употпунио богослужбено даровање, како за себе тако и за Јевреје, толико да је ж р т в о в а о двадесет две хиљаде волова, и сто двадесет хиљада оваца; јер то, уосталом, беше први пут да је Храм п р и м и о жртве; за краљем су потом и сви Јевреји, заједно са женама и децом, приступили ж р т в и и свечаној гозби. Штавише, поред овога, краљ је независно уп-

342

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

риличио величанствено и раскошно светковање празника који је познат као П р а з н и к табернакула, а ово светковање се одржавало пред Храмом, два пута по седам дана, при чему је и он сам учествовао у гозбама заједно са читавим народом. 6) Након што су све ове свечаности у изобиљу спроведене, и ништа није пропуштено што се тицало обожавања Господа, краљ је позвао људе да се разиђу, посде чега свако пође свом дому, претходно се захваливши краљу за сву бригу коју им је посветио и сва дела што их је за њих учинио, а Бога молећи да им сачува Соломона за краља за дуго времена. Због тога је народу и повратак кући био радостан, чинећи их тако срећнима да непрестано певаху химне Богу. И заиста је задовољство којем су се предавали уклонило осећај напрезања којег су сви морали поднети на путовању кућама. Тако се, дакле, након што су напослетку унели Ковчег савеза у Храм, и видели његову величину и лепоту израде, и када су постали саучесници у многим ж р т в о в а њ и м а која су била нуђена, као и у празницима који беху прослављени, они испуњени вратише градовима из којих су дошли. А Соломону се кроз један сан објави порука да је Бог чуо његове молитве, и да Он не само да ће сачувати Храм, већ ће га увек и настањивати — наравно, у случају да његово потомство и цели народу буду устрајали у правичности. А што се тиче самог Соломона, њему је речено да ће, уколико настави да се влада према саветима свога оца, овога п р е в а з и ћ и у неизмерности достојанства и блажености, а да ће његово потомство заувек наставити да краљује том земљом, као и посебно племеном Јудиним. Али исто тако, уколико се он буде показао неверним у погледу придржавања закона, и на њих заборави, и окрене се обожавању туђих богова, Бог ће му име сасећи до корена, и више се ниједан остатак помена на његову породицу неће одржати, па нити ће Бог даље бдети над народом Израиља нити га даље чувати од несрећа, већ ће га сасвим у н и ш т и т и шаљући му десет хиљада ратова и мука; истераће Јевреје из земље коју је поклонио њиховим очевима и учинити их незванцима у туђим земљама; а овај ће Храм препустити пламену и харању од стране њихових непријатеља, а и читав тај град биће у потпуности разорен непријатељским рукама. Буду ли, дакле, згрешили, њихови ће јади заслужити да постану пословични, такви да је у њих тешко поверовати с обзиром на њихову запањујућу мноштвеност, све док се њихови суседи, чувши за то, не почну чудити због њихових страдања, и стану се врло ревносно распитивати за узрок, питајући се како су Јевреји, које је Бог тако издигао у слави и богатству, могли тако постати предметом Његове омразе? А одговор који ће м о ћ и да п р у ж и преостатак народа упућиваће на признање њихових грехова и кршење закона сопствене земље. Тако смо ми, у складу са поруком, пренели у ово ш т и в о оно што је Бог говорио Соломону док овај беше уснуо.

КЊИГА О С М А

343

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ С О Л О М О Н СЕБИ ПОДИГАО КРАЉЕВСКУ ПАЛАТУ ВЕОМА РАСКОШНУ И СКУПОЦЕНУ; И КАКО ЈЕ РАЗРЕШИО ЗАГОНЕТКЕ Ш Т О МУ ИХ ЈЕ П О С Л А О ХИРАМ. 1) Након зидања Храма који је, као што смо рекли, био завршен за седам година, краљ је поставио темеље своје палате, коју ипак неће завршити за мање од тринаест година, будући да није био једнако ревностан у подизању овог здања као што је раније био у случајуХрама; јер, што се тиче овог последњег, иако је то било велико дело и захтевало занесену и изненађујуће ревносну преданост, ипак је Бог, за кога је и прављено, у толикој мери сарађивао у његовом настајању, да је у п р а в о зато могло бити довршено у горепоменутом броју година; али је зидање палате потрајало, иако је као грађевина по достојанствености много заостајала за Храмом, једнако стога што грађа за њу није била тако дуго унапред прикупљана, а и зато што није била тако марљиво припремана, па напослетку и зато што је она била само станиште краљево, а не и Божије. Па ипак, и ово је здање подигнуто тако пристало и примерено срећним приликама у којима су тада живели сви Јевреји, па отуда и њихов краљ. Али је неопходно да опишем целокупно устројство и распоред делова, да би они који читају ову књигу могли бар наслућивањем стећи слику величине ове палате. 2) Овај дом је био велика и необична грађевина, подржана са много стубова, које је Соломон подигао да би здање могло у себи примити мноштво чије је спорове он саслушавао и просуђивао у парницама. Ту је, дакле, могао стати велики број људи и заједно чекати на решавање њихових случајева. Здање је било сто кубита дугачко, педесет широко и тридесет високо, подржано са четвороугаоним стубовима који су сви били од кедровине; кров палате је, пак, био у коринћанском стилу"'^ са уклапајућим отворима и њима припадајућим стубовимаједнаке величине, сваки ижљебљен са три удубљења, што је, све у свему, здање чинило уједно веома чврстим и украшеним. Постојала је још једна зграда у истом стилу, у средини дворишта, четвороугаоног облика ширине тридесет кубита, са засебним храмом наспрам себе који се издизао на масивним стубовима; у овом се храму налазила велика и веома свечана одаја, у којој је краљ седео приликом суђења. О в о м је здању била придружена и друга зграда сазидана за краљицу. Постојала су такође и посебна мања здања за обедовање и за спавање у која се повлачило након што су бивали окончани јавни послови, а сва су имала под поплочан кедровином. Нека од ових Соломон је сазидао од блокова промера странице десет кубита, и имала су оплату од мањег резаног камења велике вредности, оног истог који беху ископани да би украсили Храм и да би улепшали изглед краљевске палате, прославивши тако мајдане из којих су извађени. Збир ових необично обрађених каменова био је подељен у три реда, док је четврти на себи носио мозаике вредне дивљења, јер је на њима било представљено дрвеће и разноврсно биље, са сенкама бацаним са њихових грана, и висећим лишћем.

344

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Ово дрвеће и биљке прекривали су камен испод себе, а њихово лишће било је изведено тако запањујуће танано и веродостојно, да се морало номислити како се креће; други, нак, део блокова, онај који се дизао до крова, био је окречен и такорећи извезен бојама и сликама. Поред ових, Соломон је подигао и посебна здања за одмор и уживање, а такође и веома дугачке ходнике са сводовима, смештене на веома пријатним местима палате; међу овима је најдивнија била трпезарија за гозбе и закуске, пуна злата и намештаја тако лепог каквог је и морала поседовати просторија која удовољава удобности гостију, и у којој је све посуђе било од злата. Веома је тешко дочарати величину и разноврсност краљевских одаја: тешко је нренети колико је било соба најнространије врсте, колико оних са величином једва мањом од претходних, и колико је било оних испод земље и недоступних; каква је необичност оних које су биле отворене свежем ваздуху, и какви беху шумарци посађени да би дали усхићујући изглед целини и да би штитили од врућине склањајући у свој хлад ове одаје. Једном речју, Соломон је читаво здање у целости направио од белог камена, кедровине, злата и сребра. Такође је украсио таванице и зидове драгуљима улаганим у злато, улепшавши их на исти начин на који је украсио и Храм Божији. Такође је за себе од слоноваче направио један трон запањујуће величине, који је служио као седиште правде, са шест степеника који су водили до његовог подножја; на оба краја сваког од ових стененика стајала су два лава; седиште трона прихватало је краља тако да када би се он наслонио почивао би на половини извајаног јунета које му је гледало у леђа; а све ово је било учвршћено и држано на окупу златним спојевима. 4) Док је Соломон довршавао ове зиданице током двадесет година, непрестано је богатим даровима узвраћао краљу Хираму из Тира, који му је слао велике количине злата и још веће сребра, као и кедровину и боровину за све ове грађевине; Соломон је, пак, овоме из године у годину слао пшеницу, вино и уље, односно главне производе који су Хираму недостајали стога што је, као што смо већ рекли, насељавао острво. Поред овога, Соломон му је поклонио и двадесет мањих градова у Галилеји који су се налазили недалеко од Тира; али их је Хирам обишао и након прегледа, оставши незадовољан њиховим изгледом, поклон одбио, отписавши Соломону да не жели градове такве какви изгледају. Од тог се времена ови градови називају земљом Кабул, што је име које, протумачено према језику Феничана, означава оно што није пријатно. Поврх овога, краљ Тира је имао обичај да са Соломоном размењује софизме и загонетне изреке, налагавши међусобно да их онај други одгонетне, и тако ослободи недоумица што их је сам пошиљалац имао у погледу њиховог значења. Соломон је био тако виспрен и п р о н и ц љ и в да му ниједан од ових задатака није био одвише тежак, те их је све савладавао расуђивањем, откривајући њихово скривено зпачење и у ч и н и в ш и их препознатљивим. Такође је и Менандер, човек који је преводио тирске архиве са феничанског на грчки језик, поменуо ова два краља на месту где овако казује: „Када је преминуо Авибал... његов син Хирам преузео је од њега краљевство, владајући наредних тридесет четири године, то јест до своје педесет треће године живота.

КЊИГА О С М А

345

Подигао је велики насип и посветио златне стубове у Јупитеровом храму. Такође је одлазио и секао дрвену грађу у планини званој Либан, потребну за таванице храмова. Након што је порушио древне храмове, подигао је друге, посвећене Херкулу и Астарти, од којих је најпре изградио храм Херкулу на планини Перицијус. Осим овога, водио је и поход против Еухија, или Титија, који је одбијао да плати данак, па га је покорио и потом се вратио дому. Један од поданика овог краља био је Абдемон, по годинама веома млад, који је увек решавао тешке [мисаоне] задатке што му их је Соломон, краљ Јерусалима, заповедао да их објасни." Овога такође помиње и Диус, када говори овако: „Након што је у м р о Авибал, владао је његов син Хирам. Он је подигао на в и ш и ниво источни део града којег је такође и у целини проширио. Такође је граду придружио Јупитеров храм који је дотле стајао засебно, подигавши обалски насип између њих, а потом је храм украсио златним даровима. Поред овога, пењао се у гору Либан и секао дрвену грађу која је служила подизању храмова." Овај писац такође казује да је „Соломон, који је тада био краљ Јерусалима, слао загонетке Хираму са молбом да и сам од њега прима сличне, те да онај који не би успео разрешити загонетке другога, овоме исплати извесну новчану надокнаду, а да је Хирам прихватио ове услове. Па када није био у стању да реши загонетке што му их је поставио Соломон, платио је велику суму новца као глобу; али је касније решио ове загонетке уз помоћ Абдемона, човека из Тира, а затим је и сам поставио узвратне загонетке Соломону, који такође није успео да их реши па је морао да врати Хираму наплаћени новац." Овако је, дакле, писао Диус.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ С О Л О М О Н УТВРДИО ЈЕРУСАЛИМ И ПОДИГАО ДРУГЕ ВЕЛИКЕ ГРАДОВЕ; КАКО ЈЕ У Ч И Н И О П О Д А Н И К Е ОД Н Е К И Х К А Н А А НАЦА, И У Г О С Т И О К Р А Љ И Ц У ЕГИПТА И ЕТИОПИЈЕ. 1) Када је краљ видео да је зидинама Јерусалима потребно ојачање и прикладније обезбеђење (јер је сматрао да би зидови који окружују Јерусалим морали да одговарају достојанству града), он их је једнако обновио и учинио вишим, са великим кулама над њима; такође је и сазидао градове који се могу убројати у најснажније, по имену Хазор и Мегидо, као и Гезер, који је заправо припадао Филистинцима, али је фараон, краљ Египта, повео поход п р о т и в њега и после успешне опсаде га силом заузео; побивши потом све становништво, он га је потпуно разорио и дао га као поклон својој кћери која се удала за Соломона; то је, дакле, био разлог због којег га је краљ поново изградио као град који је по себи снажан и употребљив у ратовима и преокретима политичких прилика до којих понекад долази. Осим овога, Соломон је подигао и два друга града недалеко од овога, по имену В е т - О р о н и Валат. Такође је подигао и мање насеобине подређене овима, како би се у њима могло у ж и в а т и у задовољствима и

346

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

сластима живота, будући да су имале угодну свежину ваздуха и располагале пријатним воћем које је дозревало у прикладно доба године, јер беху обилно снабдевене изворима. Штавише, Соломон је ишао све до пустиње поврх Сирије коју је запосео, те и тамо саградио веома велик град који је био удаљен два дана путовања од горње Сирије и један дан од Еуфрата, као и шест дугих дана путовања од великог Вавилона. Разлог због којег је овај град лежао тако далеко од насељених делова Сирије јесте тај што свуда око њега није нигде било воде, а он сам се налазио на једином месту које је поседовало изворишта и бунаре. Након што је, дакле, сазидао овај град, и опколио га веома снажним зидинама, Соломон му је дао име Тадмор, што је име које се и данас користи међу Сиријцима, али га Грци називају Палмира. 2) Тако је Соломон у ово време био заузет подизањем градова. Али уколико ма ко испита зашто су се сви краљеви Египта почев од Менеса, који је подигао Мемфис и који је ж и в е о много година пре нашег праоца Аврама, па до Соломона — што је временски период који обухвата више од хиљаду три стотине година — називали фараонима, закључно са фараоном који је ж и в е о после краљева тог периода, мислим да је неопходно да све обавестим о одговору, како бих уклонио постојеће незнање и учинио очигледним порекло овог имена. Наиме, фараон на египатском језику значи краљ, па стога мислим да су у свом детињству сви потоњи краљеви користили друга имена, али да су у часу постајања краљевима мењали имена у онај назив који на њиховом властитом језику означава ранг њихове власти; слично је такође и са краљевима Александрије који су раније били називани по л и ч н и м именима, али када су преузимали краљевство називани су Птолемејевићима, по њиховом првом краљу. Римски императори су такође од свог рођења били називани другим именима, али су потом п р о з и в а н и Цезаром, јер им њихово царство и њихово достојанство намеће то име, не допуштајући им да продуже са ношењем оних имена која су им дали њихови очеви. Такође мислим да Херодот из Халикарнаса, који каже да је било три стотине тридесет краљева Египта после Менеса који је изградио Мемфис, у п р а в о стога не казује њихова имена што су они уонштено називани фараонима; али када је након смрти једнога од њих власт нреузела краљица, он је назива л и ч н и м именом Никол, правдајући се тиме што су краљеви мушког рода, и отуда подобни да им се призна иста природа, док се ж е н и не може приписати истоветно својство, те стога он увек записује њено властито име, које је она природно имала и задржала. Што се мене тиче, ја сам из наших сопствених књига открио да после фараона, Соломоновог таста, ниједан краљ Егинта више није носио то име'"'; и да се у п р а в о после тог времена догодило да је краљица Египта и Етиопије дошла до Соломона, а о овој ћемо убрзо говорити. Овде сам, међутим, номињао ове ствари како бих могао показати да се наше и египатске књиге слажу у овоме, као и у много чему другом. 3) Следеће што је Соломон учинио било је потчињавање остатка Канаанаца, који све дотле нису били под његовом влашћу; овде мислим на оне насељене на Либанској гори, као и оне који су пребивали у граду Еме-

КЊИГА О С М А

347

ту; покоривши их, наметнуо им је данак. Такође је од ових изабирао сваке године оне који ће му служити у н а ј н и ж и м службама и бавити се његовим домаћинским пословима као и ратарством. Ово стога што нико од Јевреја није био слуга [у таквим ниским занимањима], па и није било разложно да, када је Бог довео толико много народа под њихову моћ, ма ко из њиховог властитог народа буде п о н и ж а в а н до тако бедних упослења пре но припадник туђег народа; уместо тога, сви су Израелићани подлегали војној обавези и одржавали војну спрему, и пре су подизани на коње и у бојна кола но што су водили ж и в о т е робова. Соломон је такође паименовао и пет стотина педесет надзорника над овим Канаанцима који су били подвргнути овом својеврсном ропству одржавања домаћинства, а ти су надзорпици били под краљевим старањем и служили су поучавању р о б о в а оним радовима и делатностима у којима је било тражено њихово учешће. 4) Краљ је још и направио велики број бродова у Египатском заливу Црвеног мора, на месту званом Есион-Гавер, које се још назива и Беренисом, смештеном педалеко од града Елота. Ова је земља претходно припадала Јеврејима, и постала је употребљива за бродоградњу захваљујући поклонима краља Хирама Тирског; јер је он тамо послао довољан број људи као заповеднике бродова, и оне који беху веома умешни у навигацији, а којима је Соломон издао следећу заповест: да могу и ћ и са својом властитом посадом до земље коју су стари називали Офиром, али се сада зове Ауреа Херсонесус, а која припада Индији, како би му донели злато. А када су ови морепловци сакупили четири стотине таланата, вратили су се краљу. 5) У то се време на престолу Египта и Етопије налазила жена"°; била је упућена у филозофију толико да је макар само због тога била веома поштована. Када је ова краљица чула о врлини и разборитости Соломоновој у њој се пробуди жеља да га упозна, чему су допринели и извештаји који су свакога дана стизали до ње, због чега она поста одлучна да се задовољи само личним искуством, уместо дотадашњих пуких гласина (јер овакви извештаји могу проистећи и врхунити у погрешном мишљењу, будући да у целости зависе од поверљивости оног који их преноси); тако се она реши да пође к њему, с посебном намером да провери његову мудрост, и то тако што ће му постављати веома тешка питања и молити га да разоткрије њихово скривено значење. Сходно томе, она стиже у Јерусалим, окружена великом раскоши и богатом опремом, доводећи камиле натоварене златом и неколиким врстама слатких зачина, као и драгим камењем. П р и м и в ш и је веома љубазно, Соломон уједно показа велику жељу да је угости, али и да изиђе у сусрет њеној жељи, успевајући да мислима лако проникне значење необичних питања која му је постављала — јер, заиста, он их је разрешавао брже но што је то ма ко могао очекивати. Тако она остаде задивљена Соломоновом мудрошћу, о т к р и в ш и да је оно што је сама сазнала овом провером било још вредније од онога што је претходпо начула. Надасве је била изненађена тананошћу и величином његове краљевске палате, а не мање и уређеношћу њених одаја, будући да је и у томе краљ показао велику виспреност. Али је уистину преко сваке ме-

348

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ре била запањена здањем које је било названо Либанском шумом, као и величанственошћу краљеве дневне трпезе, као и околностима њене припреме и прислуживања, скупа са одећом слугу који су позорно бдели, као и у м е ш н о ш ћ у и уљудношћу њиховог услуживања. Била је не мање потресена и свакодневним ж р т а м а п р и н о ш е н и м Богу, као и б р и ж љ и в и м управљањем овима од стране свештеника и Левита. Када је увидела да се све то обавља свакога дана, била је задивљена како се само може замислити, толико да није успевала да у себи задржати усхићење, већ је отворено признала колико је дубоко и очаравајуће дирнута — јер је у свим т и м приликама и даље настављала да разговара с краљем, изјављујући да је освојена дивљењем према малочас описаним стварима; тако је рекла: „Заиста су све оне ствари, које су до нашег знања дошле туђим извештајима, доспеле са непоузданошћу која је т р а ж и л а да им без личног увида верујемо; али сада, што се тиче свих ових добара које ти припадају, и то једнако оних које поседујеш у својој личности — при чему мислим на мудрост и проницљивост — и оних других које потичу из благостања твога краљевства, извесност њиховог постојања која је дошла до нас није била лажна; те не само да су извештаји истинити, већ се у њ и м а о твојој срећи говори као о много мањој од оне коју ја сада видим пред властитим очима. О в о свакако и стога што туђи извештаји убеђују само наш слух, али не чине предочивом достојност самих ствари какве се указују погледом на њих или пребивањем међу њима. И ја сама, дакле, која нисам веровала о ономе што су ме обавештавали, због све ове м н о ж и н е и величине ствари које сам овде упознала, уочавам да је све у свом изобиљу још веће но што ми је приповедано. Сходно томе, ја процењујем да је народ Јевреја, баш као и твоје слуге и пријатељи, веома срећан, јер уживају твоју присутност и слушају твоју мудрост свакодневно. Због тога се мора благословити Бог који тако воли ову земљу као и оне који је насељавају, и који је од тебе учинио њиховог краља." 6) Након што је тако р е ч и м а показала колико ју је дубоко краљ дирнуо, њена се наклоност исказа и поклонима, јер га она дарова са двадесет таланата злата и неизмерном количином зачина и драгог камења. (Прича се такође да корен балсама којим наша земља још увек рађа нотиче из поклона ове жене.) Соломон јој је узвратио великим бројем поклона, али најважније беше да јој је удељивао оно што је она сама изабрала по својој склоности, јер не беше ничега што је затражила а да је краљ одбио да јој подари; па како је он по нарави био веома широкогрудан и сусретљив, тако је и краљици Египта показао величину своје душе у даривању свега онога што је она сама од њега затражила. Тако се, дакле, након што је краљица Етиопије примила све оно о чему смо говорили, и уручила краљу оно што је сама за њега са собом донела, она врати у властито краљевство.

КЊИГА О С М А

349

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО ЈЕ С О Л О М О Н П О С Т А О БОГАТ И Б Е З Н А Д Е Ж Н О СЕ З А Љ У Б И О У ЈЕДНУ Ж Е Н У И КАКО ЈЕ БОГ, БИВАЈУЋИ О В И М Е РАЗЈАРЕН, П О ДИГАО АДЕРА И ЈЕРОВОАМА П Р О Т И В ЊЕГА. ТАКОЂЕ И О С М Р Т И СОЛОМОНОВОЈ 1) Негде у исто време краљу су из земље зване Златни Херсонес донесени драго камење, боровина и оно дрвеће које је коришћено за подизање Храма и палате, али такође и као грађа за музичке инструменте, харфе и псалтерионе, да би их Левити могли користи као пратњу њихових химпи Богу. Дрво које му је тада донесено било је веће и племенитије од било којег другог раније испорученог; али не треба замишљати да су ови борови били налик онима које сада тако називамо, а који су име добили од стране трговаца који их тако именују да би обезбедили поштовање оних који их купују; јер ови борови о којима овде говоримо наизглед су наличили дрвету смокве, али су били светлији и сјајнији. Оволико смо говорили како нико не би остао у незнању о разлици између ових врста дрвећа, нити неупознат са изворном природом бора; п о м и њ у ћ и ово, мислили смо пре свега да објаснимо разлику која је омогућила тако разноврсну краљеву употребу овог племенитог, а данас несталог, рода дрвета. 2) Тежина злата која му је донесена износила је шест стотина шездесет шест таланата, не укључујући у ту количину оно што су му донели трговци, н и т и оно што су му као поклон уручили краљеви Арабије. Такође је излио две стотине малих штитова од злата, од којих је сваки тежио шест стотина шекела. Истом је сачинио и три стотине великих грбних штитова, сваки тежине три златне фунте, а све њих је пренео и одложио у оно здање које је названо Либанском шумом. Такође је направио и пехаре од злата и драгог камења којима је служио своје госте, украсивши их са врхунском умешношћу; такође је бринуо и да свеколико његово посуђе буде златно; јер је краљ имао много бродова који су лежали у Тарскуском мору, а којима је заповедао да носе сваковрсну трговачку робу до најудаљенијих народа, чијом су продајом добијани злато и сребро за краљеве потребе, као и велика количина слоноваче, Етиопљана и мајмуна; а ови су бродови окончавали своје путовање, дакле одлазак, избивање и повратак, у року од три године. 3) Због свега овога, слава Соломонове врлине и мудрости п р о ш и р и ла се посвуда по о б л и ж њ и м земљама, и то толико да су сви краљеви желели да га виде због неверице у оно у шта су обавештавани, јер је то било одиста бајословно; уважавање које су према њему потом носили израж а в а л и су у поклонима, будући да су му слали златне и сребрне сасуде, пурпурну одећу, као и многе врсте зачина, али и коње и кола, и такве муле за запрегу којима се краљ морао дивити због снаге и лепоте. Овај додатак већ дариваним колима и коњима повећао је број његових кочија на преко четири стотине, а он сам их је од раније имао преко хиљаду, док се број поклоњених коња попео на две хиљаде, што треба додати на његових

350

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

властитих двадесет хиљада. О в и су коњи били тако добро увежбани како би оставили што бољи утисак, те су трчали тако спретно да се са њима ниједни други нису могли поредити били по складности или окретности, па се одиста могло р е ћ и да им нема равна ни по лепоти нити по умешности. Њ и х о в и јахачи представљали су уистину само додатан украс, будући да су, пре свега, били људи у најлепшем цвету младости, висином и величином стаса далеко надмашујући друге људе. Такође су имали веома дуге косе, и беху одевени у хаљине боје тирског пурпура. Такође су свакога дана по коси посипали златну прашину, тако да су им се главе пресијавале од одсјаја Сунчевих зрака што их је стварало злато. Сам краљ је јахао на својим кочијама у средишту ових људи који су увек били у оклопу и са собом носили лукове. Соломон је носио белу одеђу, и имао је обичај да јутром изјахује из града. Постојало је једно место на око педесет фурлонга удаљено од Јерусалима, које се звало Етам, веома пријатно због својих прелепих вртова са изобиљем поточића; тамо је, дакле, волео да изјутра одлази, седећи на врху својих кочија. 4) Соломон је показивао божанску оштроумност у свим питањима, и испољавао велику ревност и помност да све чега се подухвати реши на најизврснији начин; тако није запоставио ни бригу о путевима, већ је положио уздигнуте плочнике од црног камена д у ж друмова који воде у Јерусалим, који је био краљевски град, једнако стога да би их учинио проходнијим за путнике, и да би показао величину свога богатства и владавине. Такође је разврстао своје кочије, и поставио их у једном редовно одржаваном поретку, како би се известан број њих стално налазио у сваком граду, з а д р ж а в ш и уз себе свега неколико запрега; а ове је градове назвао градовима својих кочија. П р и к у п и о је и толико обиље сребра у Јерусалиму колико је било камења на улицама; и толико је у м н о ж и о кедрова стабла у р а в н и ц а м а Јудеје у којима претходно нису расла, да су у бројности достигла обична стабла сикоморе. Такође је заповедио египатским трговцима који су му доносили своју робу да му прибављају кочије са пар о м племенитих коња за шест стотина сребрних драхми, а затим их је слао као поклон краљевима Сирије, као и оним краљевима који су живели с друге стране Еуфрата. 5) Али иако је Соломон постао најславнији међу краљевима, а уједно и од Бога највољенији, и иако је превазилазио у мудрости и богатству све оне који беху владари Јевреја пре њега, он ипак није одржао ово своје срећно стање до саме смрти. Штавише, одступио је од држања закона својих предака и стигао до краја ж и в о т а који није примерен ономе што смо претходно говорили о њему. Постао је махнит у својој страсти према женама и није се уздржавао у својим пожудама; при том се није могао задовољити само женама своје земље, већ је оженио и многе жене других народа: Сидонке, Тиранке, Амонићанке и Едомљанке; тиме је прекршио Мојсијеве законе који су забрањивали да се за жене узимају оне које нису јеврејског рода. Такође је почео да обожава туђе богове, што је чинио како би удовољио својим женама, и из безумне наклоности према њима. Управо је у ову појаву сумњао наш законодавац, те нас је унапред упозо-

КЊИГАОСМА

351

рио да не би требало да своје жене узимамо у страним земљама, да не бисмо постали уплетени у туђе обичаје, и тако се отпадили од наших властитих, као и да не бисмо напустили указивање части нашем Богу и прешли на обожавање божанстава ж е н а - т у ђ и н к и . Али се Соломон стрмоглаво бацао у претерана и неразумна задовољства, не обазирући се на сва ова упутства; јер након што је венчао седам стотина ж е н а " ' , кћери кнежева и истакнутих људи, и уз то имао три стотине милосница, а све њих поред кћери египатског краља, убрзо је потпао под њихову власт, све док није почео опонашати њихове навике и обичаје. Био је присиљен да им пружа доказе своје љубазности и наклоности, и да води ж и в о т према законима њихових земаља. А како је временом старио и његово расуђивање због година постајало све слабије, више није имао моћи да себи призове прописе свог властитог народа, те је тако све више и више омаловажавао свог Бога, и настављао да уважава божанстава што их је увело његово многоженство, све док се напослетку није догодило да је посве забраздио и пао у најтежу грешку непридржавања Мојсијевог наслеђа, да је направио фигуре златних волова које су подупирале бакарно море"-, баш као и фигуре лавова на његовом властитом престолу. Јер је Соломон ове направио упркос томе што није приличило п о б о ж н о с т и да тако учини, а и упркос томе да је имао свог оца за најодличнији и најприснији узор врлине, и као и да је знао какав је узвишени траг овај оставио за собом, искључиво захваљујући п о б о ж н о с т и указиваној Њсподу. Соломон се није угледао на Давида иако му се Бог два пута указао у сну, и изричито га замолио да опонаша свог оца. Тако је, напослетку, неславно завршио. До њега је дошао пророк од Бога послан, и рекао му да његови зли поступци нису скривени од Бога, уз то му запретивши да неће још дуго у ж и в а т и у ономе што је починио, премда му, истина, краљевство неће бити за ж и в о т а одузето, али и то само стога што је Бог обећао Давиду да ће од Соломона начинити његовог наследника, али ће се зато Бог постарати да ово одузимање краљевства задеси његовог сина када он, Соломон, већ буде мртав. И п а к — рекао је п р о р о к — неће читав народ бити одвраћен, већ ће другом владару бити дато десет племена за слуге, а само ће два племена бити остављена Давидовом унуку, зато што је Давид волео Бога, али и зато да би опстао Јерусалим, где је Бог морао имати храм. 6) Соломон се ражалостио након што је саслушао ове речи, силно се помевши због готово потпуног преврата среће која га је учинила толико поштованим, и њеним коначним преокретом у тако рђаво стање. И није прошло много времена како је п р о р о к предсказао оно што ће се догодити, а Бог подиже непријатеља против Соломона, чије име беше Адер [Адад], и чије ћемо околности за развијање овог непријатељства одмах описати. Он је, наиме, био дете едомитског рода и краљевске крви; а када је Јоав, заповедник Давидове војске, опустошио земљу Едом и сатро све што је тамо било од одраслих мужева и кадро да носи оружје за следећих шест месеци, овај је Адад одбегао и стигао до фараона, египатског краља, који га је љубазно п р и м и о и доделио му кућу за становање, као и део земље који ће га обезбедити храном; па и када је Адад одрастао, фараон га је ванред-

352

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

но волео, толико да му је за ж е н у дао сестру саме краљице чије је име било Тахпенеса. Са сестром Тахпенесином је добио сина који је и одрастао са фараоновом децом. Када је до Адада у Египту стигла вест да су умрли и Давид и Јоав, он је дошао до фараона и затражио допуштење да пође у своју родну земљу, на шта га фараон упита зашто то жели, и са којим се тешким предузећима на уму покреће, када је тако жељан да га напусти. И испрва га фараон не хтеде пустити упркос свим молбама; али у доба када Соломонови послови пођоше на зло, а због горе поменутих кршења закона"^, и гнев је Б о ж и ј и п р о т и в овога све више растао, Адад је напокон, с фараоновим допуштењем, пошао у Едом. А када није успео да људе подбуни да се одрекну Соломона, зато што је поредак чуван уз помоћ многих војних посада, те се промена не би могла безбедно извести, он се одатле покрену и стиже у Сирију; тамо се п р и д р у ж и о Резону, који је одбегао од Адад-Езера, краља Сове и његовог господара, и постао разбојник у тој земљи, те се са овим спријатељио, тим пре што је Резон већ имао хајдучку д р у ж и н у око себе. Тако се Адад дочепао тог дела Сирије и учинио се његовим краљем, одакле је чинио упаде у земљу ]/1зраела, пљачкајући и доносећи не мале несреће, а све то у време Соломонове власти. Такве су, дакле, недаће које су Јевреји подносили од стране Адада. 7) Био је такође и један човек из Соломоновог властитог народа који је извео покушај његовог одстрањивања с власти, по имену Јеровоам, син Наватов, који је гајио велика очекивања о сопственом уздизању, темељећи их на пророчанству које му је давно дато. Њега је отац оставио, те га је подизала мајка, а када је Соломон приметио да је узрастао у човека смелог и срчаног држања, учинио га је надзорником зидина што их је подигао око Јерусалима; и заиста, Јеровоам се толико марљиво око њих трудио, да га је краљ због тога похвалио, и дао му, као награду за тако добро служење, власт над племеном Јосифовим. Па када је негде у то време Јеровоам једном приликом изашао из Јерусалима, пророк из града Силома, по имену Ахија, пресрео га је и поздравио. А када га је потом одвео на место мало подаље од пута, на којем више никога не беше, пророк је искидао своју хаљину на дванаест делова и рекао Јеровоаму да за себе узме десет, казавши му при том „да је то воља Божија, јер ће Он поделити власт Соломонову, и предати још једно племе, поред онога коме припадају, његовом сину због обећања што га је дао Давиду за његовог наследника, а преосталих десет ће припасти теби, зато што је Соломон згрешио против Бога и предао се женама и њиховим боговима. Видевши, тако, разлог због којег је Бог променио своју одлуку и отпадио се од Соломона, схватићеш зашто се приклонио теби." 8) Јеровоам је био усхићен овим п р о р о к о в и м речима; па како је при том био млад човек жестоке нарави и са властохлепљем и ж у д њ о м за постизањем величине, он није могао остати миран; па када је тако најзад доспео до веома велике управне власти, он се присети онога што му је открио Ахија, те се одаде настојању да на сваки начин људе убеди у оправданост одметања од Соломона, како би довео до пометње у земљи и потом себи самом прибавио власт. Али када је Соломон препознао његову пре-

КЊИГА О С М А

353

вару и стварну намеру, он покуша да га ухвати и убије, о чему је, међутим, Јеровоам претходно био обавештен, те је побегао Сисаку, краљу Египта, где је ж и в е о све до Соломонове смрти; на овај је начин стигао до двоструке користи: најпре што није пострадао под Соломоном, а затим и што је остао сачуван за власт над краљевством. А Соломон је преминуо када је већ готово био старац, владајући осамдесет година, и имајући у часу смрти деведесет четири. Био је сахрањен у Јерусалиму, оставши изнад свих краљева у срећи, богатству и мудрости, изузевши то што је старећи бивао све више заведен женама, због чега је кршио законе; а о овим преступима, и јадима који су због њих снашли Јевреје, мислим да је исправније говорити другом приликом.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО КАКО СЕ П О С Л Е С О Л О М О Н О В Е С М Р Т И Н А Р О Д ОДРЕКАО ЊЕГОВОГ С И Н А РОВОАМА, И П Р О Г Л А С И О ЈЕРОВОАМА КРАЉЕМ НАД ДЕСЕТ П Л Е М Е Н А 1) Након што је Соломон преминуо а његов син Ровоам (којег му је родила Амонићанка по имену Нама) наследио краљевство, народне старешине сместа послаше поруку у Египат и позваше Јеровоама натраг; а када он до њих стиже у град Сетем, ту се такође појави и Ровоам, јер беше решен да прогласи себе краљем Израелита у п р а в о том приликом док су они окупљени у тако великом броју. Тако се догодило да народни п р в а ц и заједно са Јеровоамом дођоше до њега и почеше га преклињати, рекавши да му је потребан предах, али и да мора бити блажи од свог оца у обавезама које им је наметнуо, јер они сада већ носе тежак јарам, те да је неоходно да према њему гаје срдачнија осећања и пронађу веће задовољство у служењу његовој умеренијој владавини, због тога што је служење приљежније ако се испуњава пре због љубави према владару него из страха. Али им Ровоам рече да дођу до њега поново кроз три дана, када ће им, после саветовања, дати одговор на њихов захтев. О в о одлагање, међутим, даде повода тренутној сумњи, будући да он није истог часа изишао у сусрет њиховој молби, а они су очекивали да ће им без оклевања дати човечан одговор, посебно стога што је био млад. Па ипак, они осташе у уверењу да им уречено саветовање, па и то што их краљ није одмах одбио, ипак оставља наду у успех. 2) А Ровоам у међувремену позва очеве пријатеље, те се с њ и м а посаветова о одговору који би требало дати мноштву, на шта му они дадоше савет који је био пријатељски, и такав да је смотрено у в а ж а в а о расположење окупљеног народа. Јер, они га упутише да говори на начин пре допадљив него примерен његовој краљевској величипи, стога што ће их тако обавезати да му се потчине с добром вољом, јер је најприхватљивије за поданике када се њихов краљ према њима опходи готово равноправно, односно на њиховом властитом нивоу. Али Ровоам одби овај тако добар.

354

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

и, уопштено говорећи, тако користан савет (а такав је свакако био бар у часу када је требало да постане краљем), при чему је, ипак, како ја сматрам, Бог био тај који је проузроковао оно што је било најупутније да би Ровоама осудио. Потом он позва младиће што их је повео са собом, и рече им какав су му савет дали старији, те их позва да и они кажу шта мисле да би требало урадити. А они га посаветоваше да да следећи одговор народу (јер нити је ова младеж по себи могла, нити јој је Бог дозволио, да разабере оно што је најбоље): да његов мали прст мора бити дебљи од бутине његоБОГ оца; и да ће, уколико су били подвргпути тешком служењу од стране његовог оца, од њега доживети још грубље опхођење; и ако их је његов отац кажњавао бичевима, морају очекивати да ће он ово чинити скорпијама"^. Краљ је био задовољан овим саветом, сматрајући да је примерено достојанству његове власти да узврати таквим грубим одговором. И тако, када се народ поново окупио и трећега дана дошао до њега како би чуо одговор, сви људи беху у великом очекивању и веома позорни да саслушају шта им краљ има рећи, претпостављајући да ће чути нешто предусретљиво и обзирно; али краљ п р о м и н у поред очевих пријатеља, и одговори онако како су га посаветовали они млади људи. А ово беше учињено по Божијој вољи, да би се обистинило оно што је прорекао Ахија. 3) О в и м речима људи беху погођени као гвозденим маљем, и беху толико ојађени чувеним као да већ осећају претеће последице тих грубих речи; те тако у великој оздојеђености на краља почеше викати, говорећи: „После овога дана више не желимо да имамо никакве везе са Давидом и његовим нотомством." И још: „Ровоаму ћемо оставити само Храм којег је подигао његов отац", и тако запретише да ће га се одрећи. Штавише, били су толико огорчени и бес се у њ и м а тако дуго одржавао, да када је краљ касније послао Адорама, који је био надзорник нлаћања данка, како би их умирио и учинио мекшим, те покушао да их наговори да Ровоаму опросте уколико је у својој незрелости изговорио ма шта пренагљено и њима неугодно, они нису хтели ни да га саслушају, већ се бацише камењем на њега и убише га. Када је Ровоам то видео, схватио је да је то камење што је убило слугу заправо било њему намењено, те се уплаши да неће бити, са великом ревношћу, подвргнут истој казни; тако он сместа уседе у своју кочију и побеже у Јерусалим, где га племена Јуде и Венијамина прогласише за краља, док се остатак јеврејског народа од тог дана одрече синова Давидових и наименова Јеровоама за управитеља њихових државних послова. Али је овај Ровоам, Соломонов син, сакупио велики број људи од два племена која су му се потчинила, и био је спреман да поведе стотину осамдесет хиљада војника у поход против Јеровоама и народа који је био уз њега, како би их ратом натерао да остану његови поданици; ово је покретање рата, међутим, забранио Бог преко пророка [Семаје], будући да није правично да се браћа која настањују исту земљу боре једни против других. П р о р о к је такође пренео и поруку да је то отцепљење дела народа у складу са вољом Божијом. Тако Ровоам напослетку одустаде од овог похода. А ја ћу сада најпре приповедати о поступцима Јеровоама као краља

КЊИГА О С М А

355

Израела, а потом о ономе што је с овима повезано, односно о делима Ровоама, краља два племена; на овај ћемо начин сачувати добар след у излагању читаве историје. 4) Када је, дакле, Јеровоам подигао себи палату у граду Сехему, он се тамо и настани. Другу палату је подигао у граду по имену Пенуел. И како се празник табернакула ближио, Јеровоам увиде да ће, уколико буде дозволио да народ пође у Јерусалим на изражавање богопоштовања и тамо буде прославио празник, вероватно доћи до тога да се људи покају за оно што су учинили, и биће заведени Храмом и велелепношћу обреда који се у њему буде изводио, те ће га напустити и вратити се својим првим краљевима; а ако се то буде догодило, Јеровоамов ће ж и в о т бити доведен у опасност. Отуда се он досети следећег лукавства: даде да се направе две златне јунице, и да се за њих подигну два мала храма, један у граду Ветиљу а други у Дану који се налазио на изворима Доњег Јордана, те постави ове јунице у храмове у ова два града. А када је позвао на сабор оних десет племена којима је владао, он им одржа следећи говор: „Претпостављам, земљаци моји, да вам је познато како свако место има Бога у себи; отуда следи да нико не може одредити место на којем се Он налази, јер Он посвуда чује и види оне који га обожавају; управо због тога не мислим да је исправно да полазите на тако далек пут до Јерусалима, који је непријатељски град, како бисте му указали поштовање. Човек је био тај који му је подигао храм: и ја сам такође направио два златна телета, посвећена истом Богу: једно сам посветио у граду Ветиљу, а друго у Дану, да бисте ви који се ж и в и т е најближе овим местима могли п о ћ и до њих и тамо се поклонити Богу; а ја ћу одредити свештенике и Левите међу вама самима, како вам не би било потребно племе Левијево и синови Аронови: него нека онај који од вас жели да буде свештеник понесе Богу јуне или овна, за које се каже да их је и први свештеник Арон такође донео." Тиме што је овако изговорио Јеровоам је успео да обмане народ и учини да се одметне од обожавања на начин својих предака, те да тако и прекрши своје законе. Ово је био почетак страдања Јевреја, и узрок зашто су надвладани у ратовима од стране туђинаца, запавши најпосле у ропство. Али ћемо о овим стварима приповедати касније, на њ и м а примереном месту. 5) Након што је дошао празник табернакула, Јеровоам је пожелео да га и он сам прослави у Ветиљу, исто онако како су два племена то чинила у Јерусалиму. Сходно томе, он подиже један олтар пред златним телетом, и подухвати се да сам буде у улози првосвештеника. Тако се и попе на олтар са свештеницима око себе; али када наочиглед целог народа посегну за приношењем ж р т а в а паљеница, један пророк, по имену Јадон, којег је Бог послао да ту дође из Јерусалима, усправи се усред окупљеног мноштва и привукавши пажњу краљеву упути свој говор према олтару, рекавши ово: „Бог прориче да ће се појавити један човек из породице Давидове, по имену Јосија, који ће побити све оне лажне пророке што ће ж и в е т и у то време, те варалице и подле ниткове, и који ће потом спалити кости тих који обмањују народ. Ипак, да би овај ж и в а љ могао поверовати да ће се ове ствари обистинити, ја проричем њихов знамен који ће се та-

356

ЈУДЕЈСКЕ СТАРЈ/ЕНЕ

кође догодити. Овај ће олтар, наиме, овога часа бити разбијен, и сва она масноћа од ж р т а в а која на њему налази биће изливена на земљу." Након што је п р о р о к ово изговорио, Јеровоам се ражести и испружи руку, заповедивши народу да легне пред њим; али та рука коју је опружио напрасно потпуно занемоћа, и он је више не могаше привући, јер она свену и паде, као да је сасвим мртва. Уз то се и олтар распрште у парампарчад, и проли се све што се на њему налазило, управо као што је пророк и предсказао да ће се догодити. Тако краљ схвати да је овај човек био веродостојни гласник Божији, и да је располагао Б о ж и ј и м навештењем, због чега га одмах стаде преклињати да се помоли Богу како би му се повратила десна рука. Послушавши га, п р о р о к се обрати Богу с молбом да удовољи краљевом захтеву, што се и догоди, те се краљева рука врати у природно стање а он се сам томе силно обрадова, и одмах позва пророка да с њиме обедује; али Јадон рече како не би поднео да дође и борави у његовој кући, нити да окуси воде и хлеба у том граду, јер му је то Бог забранио, те да чак и не жели да се врати путем којим је и дошао, већ да би радије натраг пошао другим путем. Чувши то, краљ се зачуди уздржаности тог човека, при том и сам бивајући уплашен, сумњајући да би му се ж и в о т н е прилике могле погоршати од свега онога што је пророк изрекао.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ П Р О Р О К ЈАДОН Б И О УБЕЂИВАН ОД СТРАНЕ Л А Ж Н О Г П Р О Р О К А И КАКО СЕ ВРАТИО У ВЕТИЉ, ТЕ ГА ЈЕ КАСНИЈЕ У Б И О ЛАВ. ТАКОЂЕ И О Р Е Ч И М А Ш Т О ИХ ЈЕ Л А Ж Н И П Р О Р О К УПОТРЕБ И О ДА БИ УБЕДИО КРАЉА И Т И М Е ЊЕГОВ УМ О Т У ђ И О ОД БОГА 1) У том се граду, међутим, налазио један несумњиво изопачени човек који се лажно представљао као пророк, а којег је Јеровоам веома ценио, премда га је овај обмањивао својим ласкавим речима. Овај је човек био везан за постељу својом старачком слабошћу. Њега су, међутим, његови синови обавестили о п р о р о к у који је дошао из Јерусалима, као и о знацима што их је овај извео, а надасве како је напрасно свенула Јеровоамова рука, и потом је, на пророкову молитву, оживела и вратила се у природно стање. Због тога се овај човек уплаши да ће сада тај странац и пророк наићи код краља на веће уважавање но што га је сам имао, те да ће и задобити веће почасти од оних што их је он сам, као л а ж н и пророк, дотле уживао. Стога он заповеди синовима да сместа оседлају магарца и припреме све како би могао поћи. Синови га послушаше, те се он убрзо нађе на магарцу, хитајући за п р о р о к о м Јадоном који је напустио краља. А када га стиже, затекавши га како се одмара у сенци једног великог храстовог дрвета, он га најпре поздрави, али се одмах потом поче ж а л и т и што му п р о р о к није дошао у кућу и допустио да покаже своју гостопримљивост. А када пророк Јадон одговори да му је Бог забранио да куша ма коју храну у томе граду, старац му узврати да „Бог сигурно није забранио да

КЊИГА О С М А

357

изнесем храну пред тебе, јер сам и ја п р о р о к као и ти, и обожавам Бога на исти начин на који и ти; а ја сам сада дошао будући од Њега послан, како бих те довео у своју кућу и учинио својим гостом." Тако Јадон поверова овоме лажном пророку, и врати се с њим. Али за време вечере, док су заједно пили, Бог се указа Јадону и рече му да ће морати да поднесе казну стога што је п р е к р ш и о Његове заповести — па му још и откри која ће то казна бити: на његовом ће п у т у искрснути лав који ће га растргнути на комаде, због чега ће бити лишен сахране у г р о б н и ц и његових предака; а ово се морало догодити, бар како ја мислим, према вољи Божијој, да Јеровоам не би поклонио пажњу Јадоновим речима као некоме ко је ухваћен у лагању. Тако је, дакле, приликом Јадоновог повратка у Јерусалим лав одиста напао пророка, збацио га са ж и в о т и њ е на којој је јахао, и заклао га; па ипак, лав ни најмање није повредио магарца, већ је присео крај њега чувајући га, баш као и пророково тело. И лав је тако чекао све док се нису појавили неки п у т н и ц и и о виђеном обавестили лажног пророка, који је одмах послао своје синове и пренео тело до града, приредивши му потом скупоцен погреб. Такође је обавезао синове да када дође време и њега сахране уз Јадона, рекавши да ће се све оно што је овај пророковао против тог града, свештеника и лажних пророка, показати истинитим; а да ће, уколико он буде сахрањен поред њега, он избећи казне после смрти, те му кости неће бити разнесене у комађе. Али након што је извео погребне обреде над Јадоновим телом, и након што је тако обавезао синове, будући да је по природи био зао и безбожан човек, он ипак пође до Јеровоама и рече му: „Реци сада, због чега си се толико узнемирио због речи овог будаластог човека?" А када му краљ исприча шта се догодило са олтаром и његовом властитом руком, и изговори му име тог божанског човека и веродостојног навеститеља, л а ж н и п р о р о к се потруди да уз помоћ глуме и преваре подрије овакво краљево мишљење, те да, користећи пажљиво биране речи о ономе што се догодило, изврне истину која се налазила у тим догађајима: јер, он покуша да убеди краља како му је рука клонула због поднесеног напора док је придржавао жртве, те да се након одмора она природно вратила у првобитно стање; а што се тиче олтара, он је био сасвим нов, и на себи је носио превелик терет жртава, па и оних сасвим великих, те је услед тога поломљен у парчад и пао под теретом онога што је на њега било постављено. Такође је обавестио краља и о погибији онога који је такве ствари пророковао, а који је сада пострадао. Због свега тога он је закључио да у њему није било ничега пророчког, н и т и је он икакво истинито наговештење изговорио. Таквим је речима овај л а ж н и п р о р о к сасвим убедио краља, и напослетку његов ум неповратно отуђио од Бога, а самим тим и од чињења онога што је п р а в и ч н о и свето, охрабривши га да настави са својим безбожним поступцима. Сходно томе, Јеровоам се до те мере одао вређању Бога, и постао тако велики прекршитељ Њ е г о в и х закона, да свакога дана и није чинио ништа друго до што је т р а ж и о чиме би могао себи обезбедити нове примере порочности, такве који би били још гнуснији од свих оних због којих је дотле постао такав безбожни дрзник. И засад ће оволико бити довољно речи о Јеровоаму.

358

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО О Р О В О А М Х и КАКО ГА ЈЕ БОГ УЗ П О М О Ћ С И С А К А (КРАЉА ЕГИПТА) К А З Н И О ЗБОГ ЊЕГОВЕ Б Е З Б О Ж Н О С Т И 1) Ровоам, син Соломонов, који је, као што смо рекли, био краљ двају племена, са своје је стране учврстио и подигао велике и снажне градове од којих су племену Јудином припадали Витлејем, Етар, Теко, Весур, Соко, Адулам, Ипан, Мареса, Циф, Адорлам, Лахис, Асека, Зора, Ајалон и Хеврон. Такође је подигао и градове под племеном Венијаминовим, учврстио их зидинама и у све њих поставио посаде са наименованим заповедницима, велику количину жита, вина и уља, те опскрбио сваки од њих обиљем намирница неопходних за одржање; поврх свега, у сваком је оставио штитова и копаља за много десетина хиљада људи. Такође су се око њега окупили и сви свештеници целога Израела, као и Левити, па и све оно што је било ваљано и п р а в и ч н о у народу дошло је к њему, напустивши сопствене градове, како би могли обожавати Господа у Јерусалиму, јер не беху вољни да силом каде златним теладима што их је направио Јеровоам; својим су доласком, међутим, у току три године оснажили краљевство Ровоамово. Тако је он оженио ж е н у свога рода, и са њом добио троје деце, па потом такође и другу Јеврејку која беше кћер Авесалома и Тамаре, чије име беше Маша, те је и са њом добио сина, по имену Авија. Осим ових, имао је много деце са другим женама, али је изнад свих волео Машу. Све у свему имао је осамнаест законитих жена и тридесет иноча, а све оне родиле су му двадесет осморицу синова и трипут толико кћери; али је од свих за наследника краљевства прогласио Авију, сина Машиног, и пре своје смрти му поверивши ризнице и најутврђеније градове. 2) После свега, ја не могу а да не помислим да ведичина краљевства, и његово уздизање до благостања, често постају узрок несрећи и људским преступима. Јер, када је Ровоам видео да се његово краљевство тако моћно умножава, и он је одступио са исправног пута у незаконите и безбожне поступке, презревши обожавање Господа, све док и сам народ није почео опонашати његове изопачене чинове: јер се често догађа да се владање поданика исквари на начин истоветан оном који разједа њихове владаре, услед чега они одбацују свој властити трезвени начин живота, те као да и сами потврђују неумерености у понашању својих вођа, па почињу да следе њихове пороке као да су врлине; јер свакако није могуће лако показати пример да народ исправља поступке својих краљева, али је зато често искуство да почиње поступати исто као и они. О в а к в о нешто се, дакле, догодило са поданицима Ровоамовим; јер, пакон што је он као краљ постао безбожан и преступник Божијих закона, ни они као поданици нису настојали да га опомену сопственим опстајањем у правичности. Стога је Бог послао Сисака, краља Египта, да их казни због њиховог неправедног понашања према Њему, а поводом чега је Херодот погрешио, будући да је овај поход приписао Сесострису; јер је управо овај Сисак, пете го-

КЊИГА О С М А

359

дине владавине Ровоамове, извео поход против Јудеје, са војском од много десетина хиљада људи. Тачније, он је новео хиљаду две стотине бојних кола, и трипут толико коњаника, заједно са четири стотине хиљада пешака. Највећи део овог људства ч и н и л и су Либијци и Етиопљани. И тако, чим је упао у земљу Јевреја, заузео је најснажније Ровоамове градове без икакве борбе; а када је у њима оставио своје посаде, напослетку је пошао на Јерусалим. 3) Иако су Ровоам, и сав народ који је био с њ и м и остао затворен у Јерусалиму под Сисаковом опсадом, упутили најусрдније молитве Богу да им подари победу и ослобођење, они ипак нису успели убедити Бога да буде на њиховој страни. Уместо тога, п р о р о к Семаја им је открио да их се Бог одрекао стога што су се најпре они одрекли обожавања Њега као јединог истинитог Бога. Ч у в ш и ово, људи су остали у стању потпуног ужаса и пренеражености; па, не видећи никаквог начина избављења, они се сви жарко одаше покајничком нризнавању да их Бог оправдано запоставља, будући да су били криви за безбожност и потпуно запуштање Њ е гових закона. А када их Бог виде у таквом стању признавања сопствених грехова, Он преко пророка поручи да их неће уништити, али да ће од њих учинити египатско робље, како би тако могли научити да ли је лакше служ и т и Богу или људима. И тако, када Сисак без борбе заузе и Јерусалим, стога што се Ровоам уплашио и, не одупирући се, пустио га унутра, он се није држао датог завета, већ је опљачкао Храм и целокупно благо — како краљево тако и оно посвећено Богу — поневши са собом безбројне десетине хиљада комађа злата и сребра, не оставивши ништа за собом. Такође је понео и велике и мале штитове од злата што их је излио краљ Соломон. Штавише, није оставио ни златне тоболце што их је Давид некада отео краљу Сове и посветио их Богу. А када је завршио с овим харањем, Сисак се вратио у своје краљевство. Херодот из Халикарнаса помиње овај поход и при том греши само у погледу краљевог имена, као и у тврђењу да је овај водио рат и п р о т и в других народа, те да је п о т ч и н и о и Сирију и Палестину, одвевши без борбе у ропство људе што их је тамо затекао. Очигледно је да је Херодотова намера да каже како је наш народ био покорен од стране Сисака, јер наводи да је овај оставио за собом стубове у земљи оних који су му се предали без борбе, те да је на њ и м а урезао стидне делове жениног тела. Извесно је да је наш краљ Ровоам предао град без борбе. Херодот, међутим, надаље каже"^ да су Етиопљани од Египћана научили да обрезују своје стидне делове, са тим додатком да су Феничани и Сиријци који ж и в е у Палестини признали да су исто научили од Египћана. Па ипак је очигледно да се, осим нас, нико више не обрезује до Сиријаца који ж и в е у Палестини. Али, што се тога тиче, нека свако прича како му драго. 4) Када је Сисак отишао, краљ Ровоам је наредио да се направе велики и мали штитове од бакра уместо од злата, и предао исти њихов број какав је и пре био чуварима краљеве палате. И тако, уместо војних похода, и оне славе која исходи из таквих општих предузећа, он је владао у трајном миру, иако не без страха, будући да је био стални непријатељ Јеровоаму, те је

360

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

преминуо када је имао педесет седам година, а владао седамнаест. Био је то горд и лакомислен човек, који је, као што смо рекли, део своје власти изгубио стога што није послушао очеве пријатеље. Сахрањен је у Јерусалиму, у гробници краљева; на престолу га је наследио његов син Авија, а ово се догодило у осамнаестој години Јеровоамове владавине над десет племена, и то би било све што се има р е ћ и о Ровоамовом краљевању. Сада се морамо вратити приповедању о Јеровоаму, и како је он окончао свој живот; јер он не само да до краја није престао да вређа Бога, већ је сваког дана дизао нове олтаре на високим планинама, унапређујући у чин свештеника ма кога из народа ко се тога звања желео прихватити.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО О С М Р Т И Ј Е Р О В О Л М О Б О Г С И Н А И КАКО ЈЕ ЈЕРОВОАМ Б И О ПОРАЖ Е Н ОД СТРАНЕ АВИЈАМА, КОЈИ ЈЕ У Б Р З О П О Т О М П Р Е М И Н У О ТЕ ЈЕ Њ Е Г О В О КРАЉЕВСТВО Н А С Л Е Д И О АСА. ТАКОЂЕ И О Т О М Е КАКО ЈЕ П О С Л Е ЈЕРОВОАМОВЕ С М Р Т И ВАСА У Н И Ш Т И О ЊЕГОВОГ С И Н А НАДАВА И САВ РОД ЈЕРОВОАМОВ 1) Ипак, Бог задуго није био спреман да одговори на Јеровоамове зле поступке, не посежући за казном коју су заслуживали како он сам, тако и сви у његовој породици. Како се у то време догоди да се разболео његов син по имену Авија, Јеровоам нареди својој ж е н и да одложи хаљине и обуче одећу помоћу које ће се прерушити, те да пође до пророка Ахије, будући да овај беше човек изузетно вешт у п р о р и ц а њ у будућности, који се показао и тиме што је Јеровоаму прорекао да ће постати краљ. Ж е н и је наложено да када дође до овога упита за здравље детета, али као да је каква туђинка, те да утврди да ли ће дете оздравити од болести која га је сколила. Ж е н а је учинила што јој је м у ж наложио, па, п р о м е н и в ш и одећу, дође до града Силоха у којем је ж и в е о Авија. И како је она ушла у кућу, њему се, иако су му очи биле мутне од година, Бог указа и обавести га о две ствари: најпре да је к њему дошла Јеровоамова жена, а затим и који је то одговор који јој мора дати. Сходно томе, чим је видео жену која је к њему приспела крадом и као туђинка, он повика „Дођи, о жено Јеровоамова! Зашто се скриваш! Не можеш се сакрити од Бога који ми се приказао и упутио ме у оно што ће доћи, заповедивши ми при том шта ћу ти рећи." Тако јој он рече да пође натраг к свом мужу, те да му овако проговори: „Будући да сам те учинио великим човеком када си вредео тако мало, или пре нимало, и одузео краљевство дома Давидовог и предао га теби, а ти беше тако безобзиран према овим даровима да си одустао од одавања почасти свом Богу, н а п р а в и в ш и при том ливене богове и терајући људе да се њима клањају, ја ћу те овог пута оборити и у н и ш т и т и све твоје најближе, и од њих учинити храну псима и кокошима; јер се већ сада неумољиво уздиже један други краљ над свим овим народом, који неће оставити у ж и в о т у никога од породице Јеровоамове. И народ ће са своје стране саучествовати у овом кажњавању, и биће избачен са своје зиратне земље, и

КЊИГА О С М А

361

биће расут по местима с оне стране Еуфрата, стога што су следили изопачене обреде свога краља и обожавали божанства што их је он сам саздао, одуставши од приношења ж р т а в а Мени. Али ти, о жено, сада похитај к своме мужу, и пренеси му ову поруку; а нри том ћеш затећи свога сина већ мртвог, јер ће он напустити ж и в о т у часу када ти будеш стунила у град; но ће он ипак бити сахрањен и ожаљен од стране свеколиког народа, и почаствован свеопштим оплакивањем, јер он беше једино добро биће у читавој Јеровоамовој породици." Након што је Ахија прорекао ове догађаје, жена, посве пометена, похита натраг, силно ожалошћена због губитка поменутог детета. Тако је нарицала током читавог пута, оплакујући синовљеву пропаст коју овај није заслужио. Била је заиста у јадном стању због неизбежности његове смрти, те је ж у р и л а што је брже могла, али бивајући због те ж у р б е и веома несрећна, услед особених околности прореченог исхода: јер, што је више хитала, знала је да ће пре видети сина мртвог, а опет је била принуђена на ж у р б у због обавезе да о свему обавести мужа. Сходно томе, када се вратила, она нађе да је њен син издахнуо управо како је п р о р о к најавио; и не преостаде јој ништа друго до да све исприча краљу. 2) Јеровоам, пак, ништа од реченог није п р и м и о к срцу, већ је окупио бројну војску, и кренуо у ратни поход против Авијама, сина Ровоамовог, који је наследио оца у краљевању Над два племена, при чему је Јеровоам његову младићку снагу сасвим омаловажио. Па тако, када је Авијам чуо о Јеровоамовом покрету, он се уопште није уплашио, већ је намах показао присебност ума која је надилазила како његову доб, тако и очекивања непријатеља. Сходно томе он изабра људе за војску између своја два племена, и пресрете Јеровоама на месту званом Гора Семараимска, па подиже логор у близини непријатељевог и припреми све што је потребно за битку. Његова војска бројала је четири стотине хиљада, али је Јеровоамова била двапут бројнија. Међутим, у часу када две војске стајаху у бојном поретку једна наспрам друге, спремне да јурну у битку, Авијам с е у с п р а в и на једном уздигнутом месту, па махнувши руком затражи да, пре окршаја, сви људи, као и Јеровоам, у т и ш и н и саслушају што им је имао рећи. Па када се све утиша, он проговори овако: „Бог је допустио да Давид и његово потомство владају над Јеврејима у временима која долазе, и вама то није непознато; али ја не могу друго до да се чудим како сте се могли одрећи мог оца, и п р и д р у ж и т и се његовом слузи Јеровоаму, стигавши дотле да ћете се сада заједно с њ и м борити п р о т и в оних који су по одлуци Божијој позвани да владају, жељни да их лишите те власти коју они још увек делом држе, иако је Јеровоам њен највећи део незаконито присвојио. Ипак, не мислим да ће је он више уживати, већ, када буде претрпео ону казну коју му је Бог наменио због свега што је у прошлости чинио, он ће напокон одустати од прекршаја за које је крив и од увреда што их је нанео Богу и које све досад наставља да наноси, при том и вас наговарајући да чините исто. Јер, када се према вама више није праведно поступало од стране мог оца, као онда када није говорио оно што вам је било прихватљиво, а и то је у ч и н и о само из попустљивости према саветима злих људи, ви сте

362

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

га се, како мислите, одрекли, а уистину сте се заправо одметнули од Бога и његових закона, иако је било право с ваше стране да опростите човеку тако младом по годинама и невичном да управља људима, да му опростите не само непријатне речи, већ и то што су га његова младост и ненавиклост вођењу одвели у неке несрећне поступке, а све то сте могли учинити у име његовог оца Соломона и милости које сте од њега примали; јер би људи морали опраштати грехе потомака због добротворства њихових родитеља. Али ви ни најмање о свему овоме нисте тада размишљали, па то не чините ни сада, већ сте са тако великом војском пошли п р о т и в нас. И на шта се ослањате као на јемство за своју победу? Да ли на ону златну телад и на олтаре дигнуте по врлетима, који су показатељи ваше безбожности а не истинске верске смерности? Или је то надмоћна бројност ваше војске оно што вам улива наду? Па ипак нема никакве снаге у војсци од мпого десетина хиљада људи, уколико је рат неправедан; јер ми своје најчвршће наде у борби п р о т и в непријатеља м о р а м о заснивати искључиво на праведности и у поштовању Бога; а такву наду ми с п р а в о м уз себе имамо, јер смо се од почетка држали закона, и обожавали пашег властитог Бога, који није сатворен рукама људским од пропадљиве твари, нити га је обликовао изопачени краљ, с једином намером да обмане људе. Већ је наш Бог своје властито дело, и почетак свих ствари. Због свега овога дајем вам савет да се сада покајете и одустанете од ратовања; да се призовете закона ваше земље и да размислите о томе шта је одиста било то што вас је унапредило до таквог срећног положаја у којем се сада налазите." 3) Овакав је, дакле, био говор што га је Авијам одржао људству обеју војски. Али још док је говорио, Јеровоам је крадом послао неке од својих војника да опколе Авијама, п р о к р а в ш и се кроз делове логора на које нико није мотрио; па када се напрасно показа да је Авијам окружен непријатељима, његова се војска престраши, и смелост им се изгуби; али их Авијам попово ободри, рекавши да сву наду положе у Бога, јер Њега непријатељ сигурно не може опколити. Тако се сви они намах предадоше молби за Божију помоћ, док се свештеници огласише звуцима труба, и сви заједно сјединише поклич те тако насрнуше на непријатеље којима Бог намах одузе сваку храброст и скрши им снагу, у ч и н и в ш и Авијамову војску надмоћном; тако се Бог смиловао да им додели прекрасну и веома славну победу, којом се такав покољ у ч и н и по Јеровоамовој војсци^^^какав никада није забележен да се догодио ни у једном рату, било да је реч о Грцима или варварима, јер Авијамови борци савладаше и посекоше пет стотина хиљада својих непријатеља, чије градове потом силом заузеше и опљачкаше их; поред овога, исто учинише и са Ветиљом и околним насељима, као и са градом Јесаном и његовом околином. А после овог пораза Јеровоам се више пикада није опоравио за ж и в о т а Авијамовог, који, међутим, није дуго поживео, будући да је владао још само три године, и био сахрањен у Јерусалиму у гробници својих предака. Иза себе је оставио двадесет двојицу синова и шеснаест кћери, из бракова са четрнаест жена. Од њега је краљевство наследио син Аса, чија је мајка била Михаја. Под његовом је влашћу земља Израелита у ж и в а л а у миру десет година.

КЊИГА О С М А

363

4) Толико о Авијаму, сину Ровоамовом, сину Соломоновом, и његовој повести каква је доспела до нас. А Јеровоам, краљ десет племена, преминуо је након што је њима владао двадесет две тодине. Наследио га је син Надав, друге године краљевања Асиног. Овај је Јеровоамов син владао две године, наликујући свом оцу у безбожности и порочности. Током овде две године повео је поход против Гиветона, филистинског града, којег је потом држао под опсадом; али је у међувремену пао као ж р т в а завере коју је предводио његов пријатељ по имену Васа, син Ахијин; а тај је Васа после Надавовог убиства преузео краљевство и одмах затро целу породицу Јеровоамову. Такође се догодило и то да су, управо како је Бог и прорекао, неке од Јеровоамових рођака који су преминули у граду потом растргли и прождрали пси, а да су остале које је смрт сустигла у пољу искљувале и изјеле кокоши. Тако је кућу Јеровоамову сустигла правична казна за безбожност и пороке у којима су њени чланови огрезли.

ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО КАКО ЈЕ АСА П О Р А З И О СЕРУ, КРАЉА Е Т И О П Љ А Н А ; И КАКО ЈЕ АСА, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ ВАСА П О Ш А О У РАТ П Р О Т И В ЊЕГА, ПОЗВАО КРАЉА ДАМАСКА У П О М О Ћ ; И КАКО ЈЕ П О С Л Е У Н И Ш Т Е Њ А ДОМА ВАСИНОГ КРАЉЕВСТВО ПРЕУЗЕО ОМРИЈА, А П О С Л Е ЊЕГА ЊЕГОВ С И Н АХАВ. 1) Аса, краљ Јерусалима, био је човек одличног карактера и чврстог штовања Бога, и нити је чинио нити смерао да учини иједну ствар до оних које су се држале закона. Извео је народни препород унутар свог краљевства, у к л о н и в ш и све што год је у њему било зло и безбожно, очистивши га од сваке порочне нечисти. Уз себе је имао војску изабраних људи наоружаних копљима и лаким штитовима; од племена Јуде било их је три стотине хиљада, а од племена Венијаминовог, који су носили тешке штитове и затезали лукове, две стотине педесет хиљада. У часу када је владао већ десет година, Зера, краљ Етиопије"', поведе у поход против њега војску од девет стотина хиљада пешака и стотину хиљада коњаника са три стотине бојних кола, па стиже до Маресе, града који је припадао племену Јудином. Будући да је Зера продро тако далеко са својом војском, Аса му изиђе у сусрет и сврста своју војску наспрам његове у долини званој Сефата, недалеко од града; а када виде огроман број Етиопљана, он завапи и замоли Бога да му додели победу и моћ да може побити много десетина хиљада непријатеља. „Јер", рече он, „ја не зависим ни од чега другог до Твоје помоћи коју од Тебе и очекујем, такве која чини да неколицина буде надмоћна над бројнијима, а слабији над јачим; и само услед тога ја се усуђујем да станем пред Зеру, и с њ и м се борим." 2) Док је Аса овако говорио, Бог му посла знамен победе, те он уђе у битку радосно, због тога што му је Бог прорекао повољан исход, и посече велики број Етиопљана које је, након што они почеше бежати, гонио

364

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

све до земље Гераре; а када ту обуставише даље убијање непријатеља, победници се одадоше пљачки (јер је такође заузет и град Герар) у којој похараше и непријатељски логор, одакле понеше много злата и сребра, као и велику количину другог плена, уз то и камиле, крупну стоку и стада оваца. Па када Аса и његова војска задобише такву победу и такво богатство од Бога, они се вратише у Јерусалим. А како су се приближавали, један пророк, по имену Азарија, изиђе пред њих на друм и замоли их да накратко зауставе напредовање, како би им рекао следеће: да је разлог због којег су задобили ову победу од Бога био тај што су се показали као п р а в и ч н и и п о б о ж н и људи, при том чинећи све што је у сагласју са вољом Божијом; па уколико, рече пророк, они и даље наставе с таквим владањем, Бог ће их наградити тиме да ће увек савлађивати своје непријатеље, и ж и в е т и срећно. Али уколико напусте п о б о ж н о живљење и обожавање Господа, све ће се са њ и м а збити супротно, и доћи ће време када ниједан истински пророк неће.остати у целоме народу, нити ће бити свештеника кадрог да пренесе истинит одговор из пророчанског камења; и градови ће бити разорени а народ расут по целој земљи и као луталице ж и в е т и ж и в о т о м туђинаца. Тако их пророк посаветова, док још имају времена, да буду верни, и не лишавају се милости Божије. Када краљ и људство чуше ово, веома се обрадоваше, па се сви заједно, и свако понаособ, постараше да се и убудуће владају правично. Краљ такође посла изабране људе да се побрину и за народ у унутрашњости, како би и они водили ж и в о т е држећи се закона. 3) Такво је, дакле, било стање Асе, краља два племена. Сада ћу се вратити Васи, краљу већине Ј^зраелита, који је убио Надава, сина Јеровоамовог, и за себе задржао власт. Он је ж и в е о у граду Тирсу, одакле је владао двадесет четири године, постајући током времена још порочнији и безбожнији него што беху Јеровоам и његов син. Нанео је много јада народу и непрестано вређао Бога, који је напокон послао пророка Јуја и преко њега најавио Васи да ће му цела породица бити уништена, и да ће Бог донети исту ону пропаст његовом дому што га је Васа сатирућим покољем донео Јеровоамовој. О в о стога што када је захваљујући Богу постао краљ, он није узвратио на ову наклоност управљајући народом п р а в и ч н о и побожно што би, пре свега, њих саме довело до среће, а затим и Богу било угодно. Уместо тога, он је опонашао свог веома злог претходника Јеровоама, па иако је душа тог човека пострадала, ипак је и он свој ж и в о т испунио изопаченим делима. Стога Бог преко пророка навести да ће Васа по правди доживети једнак удес као и претходни краљеви, будући да је крив због истих зликовачких поступака. Али Васа се, и поред тога што је на овај начин сазнао какве ће несреће снаћи њега и читаву његову породицу због таквог охолог владања, није оканио порочних чинова ни у времену које је следило, н и т и је марио да се покаже другачијим до све горим и горим, до саме своје смрти. Није се покајао за минуле поступке, нити је уопште настојао да обезбеди опроштај од Бога, већ се понашао као они којима су понуђене награде, па кад су једном прионули на посао, од њега не могу одустати; јер се у п р а в о тако понашао Васа када му је п р о р о к пренео шта ће се догодити, постајући све гори, као да су оно чиме му је

КЊИГА О С М А

365

запрећено — пропаст његове породице и затирање његовог дома (што су заиста највеће могућне несреће) — биле ствари вредне прижељкивања. Изгледало је као да је и он сам постао ратник за ствар зла, и сваког је дана улагао све веће напоре у остварења изопачених наума. Напослетку је покренуо војску и напао извесни угледни град по имену Рама, који се налазио на четрдесет фурлонга од Јерусалима; па када га је освојио, одмах га је утврдио, унапред р е ш и в ш и да ће у њему оставити војну посаду, како би одатле могао изводити упаде и доносити недаће краљевству Асином. 4) Аса се отуда морао прибојавати могућних непријатељских покушаја против њега; па р а з м о т р и в ш и колико несреће може земљи над којом је владао донети та војска што је остављена у Рами, он посла изасланике краљу Дамаска, о п р е м и в ш и их сребром и златом, са задатком да од њега затраже помоћ, и подсете га на пријатељство које их везује од времена њихових предака. И заиста, краљ Дамаска са задовољством п р и м и послану му суму новца, те направи савез са Асом, и погази пријатељство које је имао с Васом, па посла заповеднике својих снага на градове који беху под Васином влашћу, наредивши им да почине што више штете. Тако они пођоше и попалише неке од њих, а друге похараше: међу осталима и Ијон, Дан, Авелмајим и многе друге. Када је краљ Израела чуо ово, обуставио је даље дизање и у т в р ђ и в а њ е Раме, и одмах се вратио како би помогао свом властитом народу у невољи у којој се нашао; али, Аса је искористио сву ону грађу коју је Васа прикупио како би на истом месту саградио два снажна града, од којих је један назван Гева а други Миспа. У међувремену се догодило да Васа није имао времена да обнови поход п р о т и в Асе, јер га је у томе спречила смрт, те је сахрањен у граду Тирсу; краљевство је преузео његов син Ила, који је, међутим, после две године владања и сам погинуо, будући да га је на превару посекао Зимрија, заповедник половине његове војске: наиме, док се он налазио у кући свог посилног, наговорио је неке коњанике који су му служили да нападну Илу, и тако га погубе када овај буде без својих наоружаних људи и заповедника, јер су сви они били заузети опсадом Гиветона, града Филистинаца. 5) Када је Зимрије, заповедник војске, убио Илу, преузео је краљевство и, према Јујовом пророчанству, искоренио читав дом Васин; тако се догодило да је све што је носило Васино име до краја пострадало, а све због његове безбожности, и то на исти онај начин који смо описали говорећи о уништењу дома Јеровоамовог. А када је војска, која је тада опсађивала Гиветон, чула шта се догодило с краљем, и да га је убио Зимрије који је тиме задобио краљевство, они прогласише свог војсковођу Омрију за новог краља, који повуче своју војску од Гиветона, и дође до Тирса где се налазила краљевска палата, и нападе тај град, па га и силом заузе. Али када Зимрије виде да више никога нема ко би бранио град, он побеже у најскривенији део палате и потпали га, запаливши тако и себе самог, владајући тако свега седам дана. Због овога народ Израела остаде раскољен, један део желећи да Тивнија буде краљ, а други Омрија; али када они који беху за Омријину власт победише Тивнијине присталице, Омрија је остао да влада над целим народом десет племена. Владао је дванаест година, а последња

366

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

година је падала у тридесету годину Асине владавине; шест од ових година владао је у граду Тирсу, а остатак у граду званом Семареон, којег Грци називају Самарија; он сам називао је град Семареон, од имена Семер, јер се тако звао човек који је уступио врлет на којој је град нодигнут. Омрија се, међутим, није разликовао од оних краљева који су владали пре њега, већ је, штавише, постао и гори од њих, јер су сви они т р а ж и л и начин како би људе одвратили од Бога својим свакодневним злим постунањима; упр а в о због тога је Бог учинио тако да један сатире другога, и да од њихових породица нико не преостане. Овај је Омрија умро у Самарији, а наследио га је његов син Ахав. 6) Из ових догађаја можемо сазнати колико се Бог стара о удесима човечанства, и на који начин воли добре и мрзи зле људе, уништавајући им и корен и гране. Јер су многи од ових краљева Израела заједно са њиховим породицама бедно скончали и једни од других одвојени за кратко време, а све због њихових престуна и изопачености; али је Аса, који је био краљ Јерусалима и двају племена, опстао, уз Б о ж и ј и благослов, на власти дуго, и био награђен дубоком старошћу због своје п о б о ж н о с т и и нравичности, те је у благостању и преминуо након што је владао четрдесет и једну годину; а када је умро, на власти га је наследио његов син Јосафат, рођен од мајке Асуве. Сав народ је пристао уз то да он п р о д у ж и дела свог претка Давида, једнако у храбрости и побожности; али засад нисмо обавезни да говоримо ма шта више о пословима овог краља.

ТРИНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ КАКО ЈЕ АХАВ, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ УЗЕО ЗА Ж Е Н У ЈЕЗАВЕЉУ, П О С Т А О ГОРИ ОД СВИХ КРАЉЕВА КОЈИ БЕЈАХУ ПРЕ ЊЕГА; ТАКОЂЕ И О ДЕЛ И М А П Р О Р О К А ИЛИЈЕ, И О О Н О М Е Ш Т О ЈЕ С Н А Ш Л О НАВОТА 1) Ахав, краљ Израела, био је настањен у Самарији и држао је власт двадесет две године, током којих није било никакве нромене у начину краљевог поступања у односу на његове претходнике, осим у оним стварима у којима је његова домишљатост ове чинила још рђавијим, а због његове огромне порочности. Све што је било безбожно и према Богу увредљиво код претходника он је опонашао, а надасве су му узор били прекршаји Јеровоамови; јер је и он обожавао златну телад што их је овај саздао, а и сам је такође смишљао нове и још несувислије предмете који би служили идолопоклонству заједно са овим животињама; такође је и за жену узео туђинку, кћер Етвалову, краља Тира и Сидона, чије је име било Језавеља, од које је научио да обожава њене богове. Ова жена је била веома одлучна и дрска, и доспела је до тако изразите нечистоте душе и махнитости ума, да је подигла храм божанству Тираца, којег су они звали Велус, и посадила уоколо идолатријски гај препун свакојаког дрвећа, а такође је и наименовала свештенике и лажне пророке своме божанству. И сам краљ се умногоме старао око овог божанства, те је у безумљу и порочности превазишао све краљеве који су владали пре њега.

КЊИГА О С М А

367

2) У то је време један велики п р о р о к Бога свемогућег, из Тезвита у земљи Галаћанској, дошао до Ахава, и прорекао му да Бог неће слати кише нити росе на ту земљу, осим када се Он сам буде појавио. И након што је ово потврдио заветом, он се иселио у јужне крајеве, и настанио крај једног потока из којег је добијао воду за пиће; а што се тиче хране, њу су му свакога дана доносили гаврани; али када је и тај поток пресушио због изостанка кише, овај п р о р о к се преселио у Сарепту, град недалеко од Сидона и Тира између којих се и налази, а то је учинио на заповест Божију, јер му је Бог казао да ће тамо наћи жену која је удовица и која ће га издржавати. И тако, у часу када беше недалеко од града, п р о р о к заиста виде једну жену како властитим рукама скупља ж и т н о класје, а Бог га истог часа обавести д а ј е то жена која ће се о њему старати. Тако он приђе и поздрави је, те затражи да му донесе воде за пиће; али кад она крете да га послуша, он је опет зазва, те је замоли да му уз воду донесе и векну хлеба, на шта се она закле да у кући нема ничега до једну шаку каше и мало уља, те да је управо зато и скупљала ж и т о како би га могла умесити и направити хлеб за себе и свог сина; али ће након тога, рече жена, они засигурно пострадати од глади, јер уз себе више ничег немају. Али на ово п р о р о к узврати: „Останите бодри и надајте се бољему; а пре свега умеси ми малу погачу и донеси ми је јер ти ја проричем да се тај тањир каше и тај лонац уља неће п о т р о ш и т и све док Бог не пошаље кишу." Након што је п р о р о к ово изговорио, она му направи тражени хлепчић, од којег део узе за себе и свог сина, а остатак даде пророку; и заиста, ништа од овога се не п о т р о ш и све док суша није прекинута. Менандер такође помиње ову сушу у свом извештају о Етвалу, краљу Тираца, када каже овако: „За његове власти киша је изостала од месеца Хиперверетмуса једне, до истог месеца друге године. Али када је он учинио молебан, дође до велике грмљавине. Овај је Етвал подигао град Вотрис у Феникији, и град Аусу у Либији." О в и м се речима указује на изостанак киша у данима Ахава, јер је управо у то време Етвал владао над Тиром, како нас Менандер обавештава. 3) Догодило се потом да се син оне жене, о којој смо недавно говорили да је одржала пророка, тешко разболео све док готово није испустио душу а изгледом се показиваше мртвим, те је жена, плачући и ударајући се у груди, дошла пророку, па му се, уз изразе што их је наметала патња, пожалила како је он дошао до ње као укор за њене грехове, и да је управо због тога њен син преминуо. Али је п р о р о к позва да сачува наду и њему препусти сина, јер ће јој га он вратити живог. И тако, када га она послуша и донесе сина, он га узе к себи у горњу одају где је становао, и положи га на кревет, па зазва Бога коме рече да није добро поступио тиме што је ту жену, која је Његовог пророка угостила и одржала га, наградио узимајући јој сина; и пророк се помоли да Бог врати натраг душу детињу у његово тело, и поново га оживи. Чувши ово, Бог се сажали на мајку, и беше вољан да удовољи п р о р о к у како не би изгледало да је овај до дечакове мајке дошао како би јој донео несрећу — и тако дете, мимо свих очекивања, одиста оживе. Сада мајка поче захваљивати пророку, рекавши уз то да је и сама задовољена тиме што је Бог говорио с њиме.

368

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

4) Недуго потом овај пророк, коме име беше Илија, по Божијој вољи стиже до краља Ахава, како би га обавестио да долази киша. Али уместо тога, глад је још теже опхрвала целу земљу и посвуда владаше велика несташица онога што беше неопходно за опстанак, толико да је после опоравка удовичиног сина у Сарепти, Бог у стање немаштине довео не само људе, већ и саму земљу, која због суше није рађала довољно онога што је потребно коњима и другим ж и в о т и њ а м а да би преживеле. Зато је краљ позвао Авдију, надзорника његове стоке, рекавши му да га шаље до извора и потока како би, у случају да пронађе ма које биље крај њих, ово могао покосити и сачувати за животиње. А након што је уз то послао људе диљем целе насељене земље да пронађу пророка Илију [због лажног пророчанства], а ови га нису могли пронаћи, краљ наложи Авдији да му се придружи у потрази за Илијом, и то тако да решише да због бољег напредовања крену супротним путевима, те Авдија пође једним, а краљ другим друмом. Али, не много пре тог времена догодило се да је Језавеља побила све пророке, али да је Авдија успео да крадом сакрије стотину њих, и без дозволе их сам хранио, иако само хлебом и водом. И тако, када Авдија остаде сам без краља, пред њега изиђе пророк Илија, а када Авдија на питање: ко је он? доби одговор, он клече пред п р о р о к о м и поче му се клањати. Илија му потом наложи да пође до краља и пренесе му да се он налази спреман на том месту, и да га очекује. Али му Авдија узврати: „Какво сам ти зло ја учинио да ме шаљеш ономе који настоји да те убије, преврћући целу земљу не би ли те пронашао? Или ти заиста не знаш да краљ није оставио ниједно место непокривено неким гласником посланим да те доведу натраг, како би те по привођењу могао казнити смрћу?" Осим тога, Авдија рече како се боји да се Илији Бог неће поново указати и склонити га на каквом другом месту, те тако, када краљ буде послао Авдију по Илију а овај га више не буде могао пронаћи, неизбежно је да сам Авдија буде кажњен смрћу. Стога он затражи од Илије да се побрине за његов опстанак, и откри му са коликом је р е в н о ш ћ у он дотле обезбеђивао људе пророчког дара, којих је спасао не мање од стотину у време када је Језавеља све остале побила, а он је ове скрио, захваљујући чему су успели да преживе. Али га Илија позва да се ничега не плаши, већ да пође до краља, и под заветом га увери да ће се сасвим сигурно тог истог дана показати пред Ахавом. 5) И тако, када Авдија обавести краља да је пронашао Илију, Ахав се подиже те стиже до указаног места и бесно упита Илију да ли је он човек који је донео несрећу Јеврејима, и да ли је он виновник те суше која се на њих оборила. Али Илија без икакве понизности и ласкања узврати да је управо Ахав, са свом његовом породицом, кривац за патње које су снашле цели народ, и да је то учинио увођењем туђих божанстава у своју земљу, и њиховим обожавањем уз напуштање свог властитог Господа који је једини истински Бог према коме он, Ахав, ето, није имао никаквог обзира. Ипак, пророк наложи краљу да пође својим путем и сакупи сав народ и доведе га к њему на гору Кармел, са свим краљевим п р о р о ц и м а и онима његове жене, одмах му рекавши и њихов тачан броЈ — све у све-

КЊИГА О С М А

369

му, било их је, заједно са п р о р о ц и м а из освећених гајева, око четири стотине. Па када сви људи што их је Ахав послао стигоше до горепоменуте планине, пророк Илија стаде усред њих и рече им: „Колико ћете дуго још ж и в е т и у тој непостојаности ума и лажљивог мнења?" На шта их замоли да у случају да још увек цене своју земљу морају следити заповести Бога који је један и једини истински Бог; али да у случају да сматрају како тај Бог није ништа, већ се држе мишљења туђих богова, и да стога њих морају обожавати, И л и ј и н савет беше да би онда требало њих да следе. А када окупљено мноштво не даде никакав одговор на оно што је рекао, Илија предложи да ставе на пробу моћ туђих богова насупрот оној њиховог властитог Бога, и то на следећи начин: он, који је једини Његов пророк, док је њих четири стотине, заклаће јуницу и принети је на жртву, а испод ће сакупити дрва која, међутим, н и ч и м неће потпалити, а то исто нека ураде и други пророци, па нека онда зазову своја божанства, баш као и он јединог Бога Израела, да се њиховом помоћи дрва упале. Овај се предлог допаде окупљеном народу. Тако Илија позва пророке да изаберу теле и закољу га, те да се за ватру обрате њиховим боговима. Али када не беше никаквог учинка ових молитви и призивања над њиховом жртвом, Илија им се поче ругати, па их позва да се гласније обрате својим божанствима, јер су ови у том трену могли спавати, или бити на путу. П р о р о ц и су чинили тако од јутра до поднева, те се почеше, по обичајима своје земље, и сећи мачевима и џилитима, али све беше узалуд. Тада Илија приђе да принесе жртву, и затражи од осталих пророка да се удаље, али зато позва народ да приђе ближе и посматра шта он чини, да не би помислили како је крадом сакрио ж е р а в и ц у међу дрвима. И тако, након што народ приђе, он узе дванаест каменова, по један за свако племе јеврејског народа, и од њих подиже олтар, ископавши једновремено испод њега веома дубок јарак; па када исече дрвене облице на олтару а на ове одозго постави комађе заклане жртве, он наложи људима да напуне четири бурета воде са извора, и пролију је преко олтара, све док вода не потече преко, и све док се јама не испуни проливеном водом. А када се све тако изврши, он се поче молити Богу, позивајући га да учини знак своје моћи људима који су већ толико дуго били у заблуди; на те се речи изненада и на очиглед мноштва појави ватра с неба, и паде на олтар и сагоре жртву, све док свака кап воде не испари у огњу, а читаво место не постаде суво. 6) Када Израелити видеше ово, истом падоше на тле, те се дубоко тронути почеше клањати свемогућем Богу, називајући га великим и јединим истинитим Богом; остала божанства, пак, називаху пуким именима уобличеним од злих и подлих домишљања људи. А одмах потом ухватише пророке туђих богова, и на Илијину их заповест све побише. Илија такође рече краљу да може поћи на вечеру без даље бриге, јер ће за кратко време видети како им Бог шаље кишу. Послушавши, Ахав пође својим путем. А Илија се попе на највиши врх горе Кармел, те се спусти на тле, и погну главу на колена, те затражи од свог слуге да пође до једног уздигнутог места са којег се види море, па када угледа да се ма откуда подиже облак, сместа да Илији на њега укаже, јер ће све до тог часа ваздух бити чист. Када се слуга

370

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

попе до траженог места, и након што много пута поручиваше да не види ништа ново, при седмом се његовом оглашавању чуше речи да види малу црну мрљу на небу, не већу од људског стопала. Када Илија то чу, он одмах посла по Ахава, и затражи од њега да пође у град пре но што почне да пада киша. Тако овај пође до града Језраела, а за кратко време цели се ваздух замрачи и небо испуни облацима, а силовит се олујни ветар сјури на земљу, носећи огромну количину кише; и пророк се затече под овим бесом Божијим, хитајући краљевом кочијом у Језраел, град Изаров. 7) Када је Језавеља, жена Ахавова, схватила какво је знамење од Бога измамио Илија, и како је побио њене пророке, она се разбесни и посла му гласнике с п р е т њ о м да ће га убити исто онако као што је он у н и ш т и о њене пророке. Од ове се претње Илија уплаши, па побеже у град Вирсавеју, који се налази на к р а ј њ и м границама земље која припада племену Јудином, према земљи Едом; и ту напусти и свог слугу, па се упути у пустињу. Тамо се поче молити да умре, јер није ништа бољи од својих отаца, нити у њему више има посебне жеље да ж и в и када су и они мртви; п о м о л и в ш и се тако, он најпосле леже и заспа под једним дрветом; а када га неко пробуди, и он се придиже, око себе нађе постављену воду и храну; па када приону на јело и њиме обнови снагу, он пође до планине по имену Синај за коју се приповеда да је на њој Мојсије п р и м и о законе од Бога; па нашавши тамо једну шупљу пећину, он уђе у њу, и ту настави да пребива. Али се по неком времену догоди да га споља зазва један глас, иако он није могао тачно одредити одакле долази, и упита га зашто је ту дошао и напустио град. А Илија рече да је то стога што је побио пророке туђих богова, и убедио људе да постоји само један Бог кога су Јевреји од почетка обожавали, те је заузврат краљева жена т р а ж и л а п р и л и к у да га смрћу казни за то што је учинио. Али када убрзо он чу и други глас који му рече да би следећег дана требало да изађе на отворен ваздух где ће сазнати шта му је даље чинити, он послуша тај позив, и сутрадан изађе из пећине, када му се догоди следеће чудо: он истовремено чу тутањ земљотреса и виде блистање велике ватре, и након што начас завлада тишина, један божански глас допре до њега бодрећи га да се не узнемирава даље околностима у којима се налази, јер ниједан његов непријатељ над њ и м нема никакве моћи. Исти му глас заповеди да се врати кући, и да учини помазање Јуја, сина Нимсијиног, којим ће овај постати краљ над јеврејским народом, а исто ће учинити са Азаилом Дамаскијцем, који ће постати краљ Сиријаца; такође ће Јелисеј из Авела постати пророк уместо њега, Илије; а што се тиче безбожног народа, пеке ће побити Азаило, а друге Јуј. И тако се Илија, саслушавши ове заповести, врати у земљу Јевреја. Па када нађе Јелисеја, сина Сафатовог, како оре са још неколицином другова, водећи дванаест ујармљених волова, он му приђе и одену га својом властитом одећом; услед тога Јелисеј истог часа поче прорицати, па, напустивши волове, пође с Илијом, али не пре но што од њега затражи да се опрости с родитељима, што му овај дозволи; па када и то испуни, он се предаде п р о р о к у Илију и постаде његовим учеником и слугом свих дана свог живота. И тако сам окончао са приказом прилика у које је био пресудно умешан овај пророк.

КЊИГА О С М А

371

8) У то је време ж и в е о извесни Навутеј из Језраела који је поседовао поље које се додиривало с краљевим: а краљ га наговараше да му то поље прода стога што је лежало тако близу његове властите земље, и то по било коју му драго цену, како би се поља могла припојити и од њих начинити једно заједничко добро. А уколико Навутеј не би пристао ни на коју цену, краљ му остави да изабере које год друго поље пожели уместо тога о којем је реч. Али Навутеј све ово одби, желећи једино да задржи то своје поље што га је наследио од свог оца. Због оваквог се одговора краљ ражалости, као да је каква увреда била садржана у томе што није успео да присвоји туђи посед, те се због јада престаде прати, а такође не хтеде више ни узимати храну. Када га Језавеља најзад упита шта је то што га толико мучи, и зашто одбија да се купа и заложи било ручком или вечером, он јој исприча о истрајности Навутејевој, и како је тај човек, након што су му упућене благе речи какве приличе краљевској власти, све одбио, а краљ остао омаловажен, не добивши оно што је пожелео. Чувши ово, Језавеља га убеди да не клоне духом због тог догађаја, већ да се окане ж а л о с т и и врати уобичајеној бризи за тело, јер ће се она п о б р и н у т и да Навутеј буде кажњен. И заиста, она сместа посла писма старешинама Израелићана у Ахавово име, и заповеди им да похитају и саставе народни сабор, те да Навутеја ставе пред људе, стога што је он припадао једној чувеној породици, након чега ће она подметнути тројицу дрских људи спремних да посведоче да је он р у ж и о и речима каљао Бога и краља, те да стога народ треба да га каменује све до смрти. Сходно томе, када Навутеј беше тако изведен да сведочи п р о т и в свега онога што је краљица написала — да је богохулио и на Бога и на краља — и када тако пострада, Језавеља затражи од краља да слободно присвоји Навутејев виноград. Тако Ахав беше веома задовољан оним што је учињено, те истог трена устаде из кревета у којем је лежао како би похитао и видео Навутејев виноград; али Бог овиме беше силно озлојеђен, и посла п р о р о к а Илију у Навутејево поље да говори с Ахавом, те да му каже да је починио злочин у б и в ш и неправедно истинског власника тог поља. И ч и м се пророк састаде с краљем у пољу, а овај му рече да може ч и н и т и с њ и м што му је воља (јер је схватио да је ухваћен у греху), Илија му узврати да ће на истом оном месту на којем су мртво тело Навутејево изјели пси, бити проливена крв Ахавова и његове жене, и да ће сва његова породица пострадати, јер он беше толико безочно зао, а поврх свега је на правди Бога и п р о т и в н о законима своје земље убио недужног човека. Чувши ово Ахав поче ж а л и т и због свих недела које је починио, и предаде се кајању; на себе стави кострет и ходаше босоног и не дотицаше се никакве хране; такође је признавао и све друге своје грехе, настојећи тако да у м и р и Бога. Видевши ово, Бог рече Илији да ће због овог кајања Ахавовог над почињеним злочинима одложити казну досуђену његовој породици, али да ће казано и з в р ш и т и над његовим сином, а ту поруку п р о р о к пренесе краљу.

372

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО КАКО ЈЕ АДАД, КРАЉ ДАМАСКА И СИРИЈЕ, ПОВЕО ДВА ПОХОДА П Р О Т И В АХАВА И Б И О П О Р А Ж Е Н 1) У време док су се одвијали описани удеси Ахавови, догодило се да је син Ададов, Вен-Адад, који је био краљ Сирије и Дамаска, сакупио војску од људства из целе земље, и обезбедио савезништво тридесет двојице краљева земаља с оне стране Еуфрата, те је с таквом бројном војском пошао у поход против Ахава. Али будући да Ахавова војска бројем није била дорасла Вен-Ададовој, овај није ни покушавао да јој се отворено супротстави, већ је све што беше ж и в о у земљи Израелита склонио у најснажније градове што их је имао, а он сам се утаборио у Самарији, јер су зидине око ње биле веома снажне, а уз то се чинило да град не може бити лако заузет ни због других преимућстава којима је располагао због свог положаја. Тако краљ Сирије доведе своју војску право пред Самарију, и разврста је око града у опсадном поретку. Такође је послао гласника Ахаву з а т р а ж и в ш и да допусти улаз изасланицима које ће му послати, преко којих ће сазнати шта је то што би задовољило Вен-Адада. И тако, по допуштењу краља Израелита њему дођоше изасланици, и по налогу њиховог краља пренеше му да све Ахавово богатство, његова деца и жене имају припасти Вен-Ададу, те да ће, уколико учине договор према којем ће освајачима бити допуштено да узму онолико колико и чега хоће што би их задовољило, краљ Сирије потом повући своју војску и обуставити даљу опсаду. На ово Ахав позва изасланике да се врате своме краљу са поруком да њега самог и све што поседује може надаље сматрати својим власништвом. А када изасланици пренеше ово Вен-Ададу, он поново посла поруку Ахаву од кога затражи да — будући да је признао да је све што поседује прешло у власништво Вен-Ададово — прими његове слуге које ће му послати следећег дана; а овим ће слугама Ахав имати да преда што год они нађу за сходно да узму, а што нађу да је одлично у својој врсти, након п р е т р а ж и в а њ а његове палате, али и кућа његових пријатеља и родбине, те да све оно што ове слуге нађу да их не може задовољити краљ Ахав и Јевреји могу задржати. О в о м другом поруком краља Сирије Ахав остаде затечен, и, окупивши сав народ на сабор, рече им да је спреман, што се њега тиче и због њихове безбедности и мира, да препусти своју властиту децу и жене непријатељу и преда му све што поседује, јер је то оно што је сиријски краљ затражио у својој првој поруци; али да сада он т р а ж и да пошаље слуге које ће п р е т р а ж и т и и све друге куће, те да у њима не оставе ништа што је одлично у својој врсти, чиме заправо т р а ж и повод да уђе у борбу п р о т и в њега, јер „знајући да ја због вас нећу штедети оно што је моје властито, он сад користи ове неприхватљиве услове који се и вас тичу да би нас увео у рат; било како било, ја ћу свакако учинити оно што ви сматрате да је примерено да буде урађено." Али га народ посаветова да се не обазире ни на један од ових предлога, већ да их с презрењем одбаци и спреми се за борбу. Сходно томе, Ахав даде овакав одговор изасла-

КЊИГА О С М А

373

ницима, рекавши да је он и даље спреман да се повинује условима који су му првобитно затражени, а у име безбедности грађана, али да што се тиче тиче захтева из друге поруке он није спреман да на њих пристане; тако рече, па гласнике отпусти. 2) Када је Вен-Адад чуо овај одговор, био је веома озлојеђен, па и по т р е ћ и пут посла изасланике Ахаву, и запрети му да ће његова војска подићи насип в и ш и од градских зидина у чију је снагу узалудно се уздати, јер је свако слично поверење достојно презрења, те да ће продрети у град од чије ће земље сваки његов војник м о ћ и да узме само по шаку: тако је, наиме, показао колико је бројна његова војска, у намери да застраши Ахава. Али је Ахав одговорио да се Вен-Адад не би смео толико хвалисати само тиме што је на себе ставио оклоп, већ тек онда када буде савладао непријатеља у бици. Тако се изасланици вратише натраг и нађоше краља у вечери са савезничким владарима, и обавестише га о Ахавовом одговору. На ово Вен-Адад сместа изда наређење да се изврши следеће: успоставити линију око града и подићи високи грудобран, и на тај начин довршити опсаду. Док се ово наређење извршавало дизањем насипа, Ахав беше у великом очајању, и сав народ с њиме; али се он поврати храбрости и одагна сваки страх када му дође један п р о р о к и рече му да је Бог обећао како ће у ч и н и т и да он савлада много десетина хиљада непријатеља. А када Ахав упита на који се начин таква победа може задобити, п р о р о к рече: „Уз помоћ синова кнежева; али под твојим надзором као њиховог вође, због њихове невештине у ратовању." Чувши ово, Ахав позва кнежевиће, и нађе да ових има две стотине тридесет двојица. Па чим сазна да се краљ Сирије одао светковању и одмору, он отвори градске капије и посла напоље кнежевске синове. Када стража обавести Вен-Адада о овоме, он одмах после људе да их пресретну, заповедивши им да уколико дође до борбе не побију непријатеље, већ да их заробе и доведу к њему; а уколико су њихове намере мирољубиве, да и у том случају ураде исто. За то је време Ахав имао спремну другу војску унутар зидина, али кнежевски синови изршише препад над стражом, побише многе од њих а остатак погнаше натраг у логор. Па када Ахав примети да су кнежевићи неочекивано задобили превласт, он посла напоље сав остатак војске која, налећући неочекивано па Сиријце, ове поче страховито тући, будући да нису ни п о м и ш љ а л и да би се то могло догодити; тако се збило да је напад учињен у часу када су многи непријатељи били наги"® и пијани, толико да су оставили сав свој оклоп пре но што су почели бежати ван логора, п а ј е и сам краљ једва умакао, јашући на неоседланом коњу. Али Ахав учини велики подвиг гонећи Сиријце; а када је опљачкао њихов логор који је садржавао велику количину разноврсног блага, укључујући злато и сребро, он заплени Вен-Ададове коње и бојна кола, па се врати у град; али како му је п р о р о к рекао да мора одржати своју војску спремном стога што ће сиријски краљ повести још један поход п р о т и в њега следеће године, Ахав остаде веома заузет да би се обезбедио за ту следећу најезду. 3) Вен-Адад се са своје стране, након што је спасао себе и онолико своје војске колико је могао, поче саветовати с пријатељима како би могао

374

ЈУДЕ1СКЕ СТАРИНЕ

уприличити следећи поход п р о т и в Израелита. О в и га пријатељи посаветоваше да пе прихвата борбу с њима у брдима, зато што је њихов Бог веома моћан на таквим местима, те се тако и догодило да су недавно поражени, али да ће, уколико се битка заметне у нољу, Сиријци бити у предности и победити их. Такође му дадоше и савет да ношаље кућама оне краљеве који су му били савезници, али да задржи њихово људство и да постави своје заповеднике уместо тих отпуштених краљева, те да подигне нову војску из њихове земље наместо старе која је пострадала у бици, заједно са коњима и бојним колима. Краљ, пак, просуди да је њихов савет добар, те се ноче по њему равнати у принремању војне. 4) Почетком пролећа Вен-Адад поведе своју нову војску против Јевреја; и када стигоше до града но имену Афек, он подиже логор у великој равници. Ахав такође изађе да га сретне са својом војском, те нодиже логор наспрам непријатељевог, иако је његова војска била веома мала у поређењу са противничком; али је пророк поново дошао до њега и објавио му да ће му Бог изнова уделити победу како би могао показати да се Његова моћ не протеже само над планинама, већ такође и у равницама, што је, наравно, било супротно мишљењу Сиријаца. Тако су они мировали у свом логору седам дана, али последњег од тих дана, када су ненријатељи изишли из свог логора и сврстали се у борбени поредак, Ахав такође изведе своје људе; а када отпоче битка у којој су се и једни и други срчано борили, он поново натера непријатеље у бег и поче их жестоко гонити убијајући их немилице, али је највећи број ових ипак пострадао од својих властитих бојних кола и у узајамном паничном убијању, тако да их је напослетку не више од неколицине приспело у њихов град Афек, где су, поврх свега, такође многи остали смрскани зидинама које се изненада почеше рушити на њих; тако их и само ту пострада не мање од двадесет седам хиљада, док их је у бици убијено још стотину хиљада. Али је Вен-Адад, сиријски краљ, успео да побегне заједно са неколико најоданијих слугу, те се сакрио у једном подруму; тада, му, међутим, беше речено да је краљ Израела човечан и самилостан, те да би бегунци могли употребити уобичајени начин молбе за поштеду, и тако добити ослобођење од Ахава, јер ће у случају да узмогну да стигну до њега он пристати да их помилује. Тако они нриђоше Ахаву одевени у кострет и са омчама око глава (јер је ово био древни начин молбе за милост међу Сиријцима), и рекоше да Вен-Адад жели да буде спасен, и да ће за ту услугу краљу довека бити слуга. Ахав на ово одговори да му је драго да је краљ жив, те да није повређен у бици, а да му он са своје стране обећава исту ону част и љубазност што би их човек показао према своме брату. Тако они од њега примише уверавања под заклетвом, да када сиријски краљ буде дошао неће доживети никакву штету од Ахава, те они одоше и изведоше га из подрума у којем је био скривен, и доведоше га Ахаву док је овај седео у својим двоколицама. Тако му се Вен-Адад поклони с понизним поштовањем, а Ахав му п р у ж и руку и попе га к себи у кочије, те га пољуби и затражи да буде радостан, и ослободи се лошег предосећања да ће допасти било какве невоље. На то му Вен-Адад узврати захваљивањем, изјавивши да ће ту љубазност памтити читавог свог живота; уз то

КЊИГА О С М А

375

обећа да ће повратити оне градове Израелита што су их његови претходници од њих отели, и допустити да Ахав увек може ући у Дамаск, као што су његови преци улазили у Самарију. Након тога они потврдише свој договор заветом, а Ахав му учини много поклона, и посла га натраг у његово властито краљевство. И ово је закључак ратова што их је Вен-Адад водио против Ахава и Израелита. 5) У то време један пророк, по имену М и х е ј " ' , дође к једноме од Израелита, и затражи од овога да га удари у главу јер ће у ч и н и в ш и тако задовољити Бога; али када овај не пристаде да тако уради, п р о р о к предсказа том човеку да ће, будући да његово одбијање значи непослушност Богу, он на п у т у срести лава који ће га растргнути. Када та жалосна коб одиста и задеси човека, п р о р о к дође до другога и даде му исто упутство; овај би послушан, и удари га и позледи му лобању, на шта пророк увеза главу и такав дође до краља, рекавши му да он беше његов војник, који је имао задатак да надзире једног затвореника којег му је поверио старешина, али да је тај затвореник побегао а он сам је тако допао опасности да изгуби ж и в о т стога што му је заповедник запретио да ће га убити уколико затвореник буде умакао. А када Ахав рече да ће у том случају његова смрт бити праведна, п р о р о к одмота главу и тако се краљу откри да је он п р о р о к Михеј, који је искористио ово лукавство као увод у следеће речи: јер он навести да ће Бог казнити Ахава који је допустио да Вен-Адад, који је хулио на Бога, избегне казни, те да ће Он уредити тако да сиријски краљ пострада на други начин^^", а његов народ од стране друге војске. Због ових се речи, међутим, Ахав веома разгневи на пророка, и изда наредбу да овај буде стављен у затвор, и б р и ж љ и в о чуван; али, што се тиче њега самог, он беше пометен речима Михејовим, и врати се својој кући.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТНАЕСТО О ЈОСАФАТУ, КРАЉУ ЈЕРУСАЛИМА, И КАКО ЈЕ АХАВ П О К Р Е Н У О ПОХОД П Р О Т И В С И Р И Ј А Ц А У КОЈЕМ МУ ЈЕ ПОМАГАО ЈОСАФАТ, А Л И ЈЕ У Б И Ц И П О Р А Ж Е Н И С А М И З Г У Б И О Ж И В О Т 1) Такве су, дакле, биле околности у којима се налазио Ахав. Али, сада ћу се вратити Јосафату, краљу Јерусалима, који је, након што је увећао своје краљевство, поставио посаде по градовима који су припадали његовим поданицима, али такође и у оним градовима што их је племену Ефраимовом одузео његов деда Авијам за време Јеровоамове владавине над десет племена. Бог је према Јосафату био наклоњен и помагао му, стога што је овај био једнако п о б о ж а н и нравичан, свакога дана тражећи нешто што би било угодно и прихватљиво Богу. Краљеви околних земаља такође су му указивали почаст шаљући му поклоне све док богатство што га је стекао није постало ванредно велико, а слава која га је пратила била одиста величанствена. 2) Треће године своје владавине он је сазвао управитеље свих области своје земље, као и свештенике, и наложио им да пођу у све крајеве

376

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

под његовом влашћу, и да један за другим обиђу све градове, поучавајући људе Мојсијевим законима и старајући се да их се придржавају, упоредо са ревносним обожавањем јединог Господа. Овиме је народ био тако задовољан, да не беше ниједне друге ствари за којом су се тако жарко машали или њоме бивали обузети као живљењем по законима. Суседни народи такође су и даље предано волели Јосафата и живели у м и р у с њиме. Филистинци су плаћали наложени данак, а Арабљани су га сваке године опскрбљивали са три стотине шездесет јагањаца, и исто толико јаради. Он сам, пак, у т в р ђ и в а о је велике градове којих беше много и од великог значаја. Такође је благовремено припремао велику војску и прикладно оружје п р о т и в могућних непријатеља. Тако наоружано људство бројало је три стотине хиљада војника племена Јуде под оклопом, а њихов главни заповедник био је Адна, док је следећи по рангу био Јован, са још две стотине хиљада лакше наоружаних војника. О в а ј исти човек био је и старешина племена Вепијаминовог, и под собом је имао још и две стотине хиљада стрелаца. Постојао је и још један високи војни заповедник, по имену Јозавад, са стотину четрдесет хиљада н а о р у ж а н и х људи. Читаво ово људство било је б р и ж љ и в о расподељено да буде увек спремно за краљеву војну службу, поред оних који су били послани као посаде у најбоље утврђене градове. 3) Јосафат је своме сину Јораму за жену узео кћер Ахавову, краља десет племена, чије је име било Аталија. И када је, после неког времена, он дошао у Самарију, Ахав га је п р и м и о са свом могућном уљудпошћу, опходећи се према војски која га је са пратила највећим уважавањем, дарујући јој огромну количину жита, вина и меса убијених животиња. Ахав је том приликом затражио од Јосафата да му се п р и д р у ж и у ратном походу против краља Сирије, од кога је желео да поврати град Рамот у Галаду, јер иако је овај припадао његовом оцу, ипак га је краљ Сирије силом од овога отео. Па након што је Јосафат обећао да ће му п р у ж и т и своју помоћ (јер његова војска заиста није ни у чему била подређена другима), те је потом послао људство из Јерусалима у Самарију, двојица краљева напокон заједно изиђоше из града, и док је сваки седео на свом трону издавали су наређења њиховим сједињеним војскама. Но Јосафат тада затражи да му се позову пророци, уколико је таквих било у близини, те да буду питани поводом предстојећег похода против краља Сирије, јер је желео да сазна њихов савет да ли да у то време покреће поход, јер је у том часу м и р између Ахава и краља Сирије трајао већ три године, тачније од оног часа када је Ахав овога заробио и потом га великодушно пустио на слободу. 4) Тако је Ахав сазвао своје властите пророке којих је било око четири стотине, и позвао их да испитају Бога да ли је вољан да им удели победу уколико буде повео поход п р о т и в Вен-Адада, и омогући им да сруше тај град који је био повод поласка у поход. Ови п р о р о ц и на то одговорише саветом да се у поход може п о ћ и стога што ће Ахав поразити краља Сирије и као и пре га подвргнути под своју моћ. Али Јосафат, разумевши из њихових речи да су ови л а ж н и пророци, упита Ахава има ли у близини још неког другог пророка који припада истинитом Богу, а који би имао поуз-

КЊИГА О С М А

377

данија обавештења која се тичу будућности. На то Ахав одврати да заиста постоји један такав, али да га он мрзи стога што му увек прориче зло, те му је и сада рекао да ће бити надвладан и убијен од стране краља Сирије, па га због тога д р ж и у затвору, а његово је име Михеј, син Јемлин. Али на Јосафатово устрајно тражење да се и овај п р о р о к пита, Ахав посла евнуха који му доведе Михеја. Евнух је успут овоме пренео да су сви остали прор о ц и прорекли краљу да ће извојевати победу, али је Михеј одговорио да за њега није законито да лаже п р о т и в Бога, већ да он мора говорити оно што је н у ж н о о краљу, па ма како то изгледало. Тако, када стиже до Ахава, и овај га под заветом позва да говори истину, Михеј рече да му је Бог показао Израелите у бекству и како бивају гоњени од стране Сиријаца, те како их ови разгоне по врлети, као што се стадо оваца распршује након што им је пастир убијен. Но даље рече и то да му је Бог показао како ће се Израелити вратити у миру својим домовима, и да ће од свих краљ једини пасти у бици. Када Михеј ово изговори, Ахав рече Јосафату: „Рекох ти малочас о држању што га овај човек има према мени, те да користи пророштва да би о мени говорио зло." На то Михеј одговори да је краљ обавезан да саслуша све, па ма шта то било, што Бог навештава; а да се посебно сада око њега налазе п р о р о ц и који га л а ж н о м надом у победу охрабрују да пође у рат у којем ће се он борити и бити убијен. Због ових речи краљ беше веома пометен, али му приђе Седекија, један од оних лажних пророка, и замоли га да се не рбазире на Михеја, јер он уопште и не говори истину, а као доказ он даде пример онога што је говорио Илија, који у п р о р и ц а њ у будућности беше бољи од Михеја, јер му је он прорекао да ће пси лизати његову крв у граду Језраелу и пољу Навутејевом, који је тамо био до смрти каменован; те је отуда јасно да је Михеј лажов будући да п р о т и в р е ч и већем п р о р о к у но што је сам јер тврди да ће краљ бити посечен на удаљености од три дана хода; „а ти ћеш", рече Седекија, „ускоро сазнати да ли је он истинити п р о р о к који поседује моћ Божијег Духа; јер ћу га ја ударити, и пустити га да позледи моју руку као што је п р о р о к Јадон учинио са руком краља Јеровоама након што ју је овај на њега дигао, јер претпостављам да сте чули за тај догађај". И тако, када се након што Седекија удари Михеја ништа заузврат с њ и м не догоди, Ахав прикупи храброст и бодро поведе своју војску против краља Сирије; ово је учинио, како мислим, стога што му је судбина била одвише ненаклона, те је учинила да поверује како л а ж н и п р о р о ц и говоре истинитије од истинског, те да се тако не би испустила прилика да он буде доведен до [предодређеног] свршетка ж и вота. Поврх свега, л а ж н и п р о р о к Седекија је такође направио и гвоздене рогове, рекавши Ахаву да је Бог у ч и н и о од звукова ових рогова знаке помоћу којих ће разорити целу Сирију. Али на то Михеј узврати да ће Седекија у року од неколико дана и ћ и од једног до другог у т о ч и ш т а како би се сакрио и избегао казну због свог лагања. Напослетку краљ издаде наређења да се Михеј одведе и преда на чување Амону, управитељу града, те да му се не даје ништа изузев хлеба и воде. 5) Тако су Ахав и Јосафат подигли своје снаге и наступали до Рамота Галадског; а када је краљ Сирије чуо за овај поход, повео је своју војску

378

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

како би им се супротставио, те је и сам подигао логор недалеко од Рамота. Утом се Ахав и Јосафат сложише да Ахав скине са себе своју краљевску одећу, а да потом краљ јерусалимски на себе обуче ту исту одору и стане на чело војске, како би овим лукавством онемогућили да се потврди оно што је прорекао Михеј. Али је Ахавова судбина овога нашла и без краљевске одеће; јер је Вен-Адад, краљ Сирије, преко заповедника наложио својој војсци да не убија никога до краља Израела. Те су тако Сиријци по уласку у битку видели Јосафата како стоји на челу непријатељске војске, и, помисливши да је он Ахав, силовито јурнули на њега и опколили га; али након што су му п р и ш л и сасвим близу они видеше да пред њима није Ахав, те се сви вратише натраг; па када се битка заметну трајући од јутра све до касне вечери, Сиријци остадоше као победници, а да при том ипак нису убили никога, послушавши заповест свог краља. А како су узалуд т р а ж и л и да убију једино Ахава, нађе се један млади племић који је припадао краљу Вен-Ададу, чије име беше Наман, који одапе стрелу у правцу непријатеља и погоди у п р а в о краља у плућа, простреливши га кроз прсник оклопа. Ахав се, међутим, реши да ову своју несрећу сакрије војсци, како се људи не би разбежали, те нареди возару својих бојних кола да ова окрене и изведе га из битке стога што је на смрт рањен. И тако он остаде у својим колима подносећи болове све до сумрака, а тада клону и премину. 6) Сиријска се војска, пак, по доласку вечери повуче у свој логор; а када гласник који је припадао јеврејском логору примети да је Ахав погинуо, Израелити се вратише кући, поневши м р т в о Ахавово тело у Самарију, где га и сахранише; но када опраше његова кола у извору Језраела, који беше сав замућен крвљу од тела Ахавовог, они препознаше и то да је И л и ј и н о пророчанство било истинито, јер су пси заиста лизали његову крв, а блуднице и даље наставиле да се купају у томе извору; па ипак је истовремено он у м р о у Рамоту, како је прорекао Михеј. И како су се удеси што су их Ахаву прорекла двојица пророка одиста догодили, ми отуда морамо усвојити високо уважавање Бога, и посвуда му се уз част клањати и обожавати га, те никада не смемо претпоставити да је оно што је угодно и нама прихватљиво вредније поверења од истине, па због тога ниједан други дар не смемо ценити више од пророчког, из којег је изведено познавање будућих догађаја, стога што преко њих Бог показује људима оно што би м о р а л и избегавати. Из онога што се догодило краљу Ахаву такође можемо наслутити и п р у ж и т и разлог уважавању моћи судбине; да, наиме, нема начина на који се она може избећи, чак и када је унапред познајемо. Она овладава људским душама, и заварава их омамљивим надама, све док их не доведе до тачке када за њих постаје одвише тешка. Сходно томе се ч и н и како је Ахав морао бити преварен толико да је одбио да укаже поверење ономе ко је прорекао његов пораз, да би, вољом судбине поверовавши ономе ко је прорекао њему угодну ствар, био убијен. По његовој смрти наследио га је његов син Охозија.

КЊИГА ДЕВЕТА обухвата период од сто педесет седам година

ОД АХАВОВЕ СМРТИ ДО ЗАРОБЉЕНИШТВА ДЕСЕТ ПЛЕМЕНА

ПОГЛАВЉЕ ПРВО П О Н О В О О ЈОСАФАТУ; КАКО ЈЕ У С П О С Т А В И О СУДОВЕ И, УЗ БОЖ И Ј У П О М О Ћ , НАДВЛАДАО НЕПРИЈАТЕЉЕ 1) Када се краљ Јосафат вратио у Јерусалим са похода у којем је пруж и о помоћ Ахаву, краљу Израела, у борби п р о т и в сиријског краља В е н Адада, пред њега изађе пророк Јуј и укори га због тога што је помагао Ахаву, човеку једнако безбожном колико и порочном; и рече му да је Бог незадовољан оним што је учинио али да га је избавио од непријатеља упркос томе што је згрешио, а због његовог исправног држања које је одувек било узорно. На то се краљ одмах одаде захваљивањима и приношењу ж р т а в а Богу, након чега пође ш и р о м земље, и поново поче људе подсећати како закона што их је Бог послао преко Мојсија, тако и служби које као највећи дуг морају испуњавати према Богу. Такође је успоставио судове у сваком граду свог краљевства, и наложио им да се приликом суђења не обазиру ни на шта друго доли на правду, те да остану неподложни покушајима поткупљивања или притиску достојанства људи истакнутих по иметку или пореклу, и да деле правду свима једнако, знајући да је Бог свестан сваког њиховог скривеног поступка. Након што их је тако поучио, и прошао свим градовима двају племена, краљ се врати у Јерусалим. Тамо је такође установио судове од свештеника, Левита и угледних људи међу народом, у п о з о р и в ш и их да изричу све своје пресуде б р и ж љ и в о и по правди'^'. А уколико су ма који људи његове земље доспели до спора са крупнијим последицама, били су слани из других градова овим јерусалимским судијама, који су били обавезни да дају п р а в и ч н у и последњу пресуду у оваквим споровима; а ово је чињено са још већом брижљивошћу, стога што је исправно да пресуде које се доносе у граду где се налази храм Божији и где пребива краљ, бивају донесене с највећом пажљив о ш ћ у и врхунском правичношћу. Јосафат је над свим судијама поставио првосвештеника Амарију, као и најугледнијег првака Завдију, обојицу из племена Јуде; на такав је начин, дакле, краљ уредио ове послове. 2) Негде у то време се М о а в и ћ а н и и А м о н и ћ а н и подигоше п р о т и в Јосафата, и поведоше са собом велики број Арабљана, те подигоше логор у Ен-Гаду, граду смештеном крај језера Асфалтитиса, удаљеног три стотине фурлонга од Јерусалима. На том је месту расла најбоља врста палми, као и балсам. Јосафат је чуо да су непријатељи прешли преко језера и направили упад у околну земљу која је припадала његовом краљевству. Уплашен овим вестима, сазвао је народ Јерусалима на сабор, те је, ставши испред самог Храма, зазвао Бога да му п р у ж и моћ и снагу како би донео казну онима који су повели тај поход против његовог народа (а молио је и у име оних који су градили тај Њ е г о в храм, како би се град и осветио онима који беху толико дрски да пођу п р о т и в њега), „јер", рече, „они дођоше да нам одузму ту земљу што си нам је Ти дао на поседовање". На-

382

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

кон што се овако помолио, Јосафат бризну у плач, а целокупно окупљено мноштво, са женама и децом, предаде се истој молитви; а тада се догоди да један пророк, по имену Јазило, ступи у средиште окупљеног збора, те повика, обраћајући се једнако краљу и народу, да је Бог чуо њихове молитве и обећао да ће се борити п р о т и в њихових непријатеља. Он је такође заповедио да краљ изведе своје снаге следећег дана како би се могле затећи између Јерусалима и стрмени Ен-Гада, на месту званом Вис; Јазило, међутим, рече да не треба они да се боре са непријатељем, већ да само м и р н о стоје на заданом месту, посматрајући како се Бог бори у њихово име. Када пророк ово изговори, краљ и народ одмах падоше ничице на тле, и стадоше захваљивати Богу уз безбројне изразе поштовања, а Левити наставише да непрестаним певањем уз инструменте химнама славе јединог Творца. 3) Ч и м се раздани, и краљ стиже у пустињу која се налази подно града Текуја, он рече своме људству да би требало да поверују ономе што је казивао пророк, те да се не сврставају у борбени поредак; већ треба да пусте свештенике с њиховим трубама и Левите са певачима химни да узносе захвалност Богу, као да је Он већ избавио земљу од њихових непријатеља. О в а к в о мишљење краљево свиде се људима, и они учинише како их је саветовао. И тако Бог изазва ужас и тешки метеж међу Амонићанима, који једни од других помислише да су непријатељи, те се почеше међусобно убијати, и то тако жестоко да ниједан човек од тако бројне војске није успео побећи; а када Јосафат погледа у долину у којој су логоровали њихови непријатељи, и виде да је испуњена лешевима, он се силно обрадова тако неочекиваном збивању, знајући да је промисао Божија, односно Он сам својом властитом м о ћ и и трудом био тај који им је уделио победу. Тада Јосафат допусти својој војсци да оплени непријатељски логор и да опљачка њихова мртва тела, на шта се ови препустише том занимању читава три дана, све док се нису сасвим уморили, јер је толики био број побијених; а четвртог дана сав се народ сакупи на једном пустом месту у долини и као један благослови Бога за Његову потпору и показану моћ, од чега је то место и добило своје име, долина Верака, односно Благослова. 4) Након што је краљ вратио своју војску у Јерусалим, он се одаде свечаном празновању и понудама бројних ж р т а в а Богу, што је потрајало много дана. И заиста, када је вест о оваквој пропасти њихових непријатеља стигла до ушију других народа, ови се сви веома уплашише, претпостављајући да ће се Бог и надаље тако разговетно залагати за Јевреје. Због тога је Јосафат од тог времена ж и в е о у великој слави и сјају, а све због његове правичности и дубоке побожности. Такође је одржавао пријатељство са Ахавовим сином, краљем Израела, коме се п р и д р у ж и о у грађењу бродова који су требали да пдове до Понта и и трговачких градова Тракије, али је у овом настојању пропао, будући да су се бродови насукали због своје величине [и незграпности], због чега се он више није занимао за морепловство. О в о је, дакле, била повест о Јосафату, краљу Јерусалима.

КЊИГА ДЕВЕТА

383

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО О ОХОЗИЈИ, КРАЉУ ИЗРАЕЛА; И П О Н О В О О П Р О Р О К У И Л И Ј И 1) У то је време краљ Израела постао Охозија, син Ахавов, а његово седиште било је у Самарији. Био је то зао човек, и у сваком погледу налик својим родитељима и Јеровоаму који је први у низу погазио верност Богу и почео обмањивати народ. У другој години своје владавине краљ Моава се одметнуо и престао са исплатом данка што га је претходно плаћао Ахаву. Тада се догодило да је Охозија, силазећи са терасе своје куће тешко пао и позледио се, па је у таквом стању упутио упитну поруку за Муву'-^, која беше божанство Екрона, како би сазнао да ли ће се опоравити, али се Бог Јевреја указао п р о р о к у Илији и заповедио му да пође и пресретне послане гласнике, те да их упита није ли се народ Израела одрекао свог властитог Бога, када краљ шаље питање туђем божанству желећи да сазна о своме опоравку; Илија доби и реч да наложи гласницима да се окрену и врате краљу са поруком да неће преживети болесно стање у којем се налази. И када Илија учини што му је Бог заповедио а гласници саслушаше шта им је имао казати, они се истог трена вратише краљу; а када се овај зачуди како су се могли вратити тако брзо те их упита за разлог томе, они му рекоше да их је један човек пресрео и забранио им да пођу даље, налож и в ш и им да се врате и пренесу краљу поруку од Бога Израела, која гласи да ће болест краљева окончати његовом смрћу. А када краљ затражи да му опишу тог човека што их је са таквом поруком отпослао, они одговорише да то беше човек обрастао у косу и опасан к о ж н и м појасом. Тако краљ схвати да је описани човек нико други до п р о р о к Илија, на шта одмах посла педесет војника и старешину са заповешћу да доведу Илију к њему; а када старешина одреда пронађе Илију како седи на врху брда, он му нареди да сиђе доле и пође с њ и м а до краља, стога што је овај тако заповедио, те да ће, у случају да Илија то одбије, бити п р и м о р а н и да га одведу силом. Илија им на то одговори: „Како бисте имали доказ да сам ја истински пророк, молићу се да се огањ спусти с неба, и сажеже једнако тебе и твоје војнике.'-^" Тако се он помоли, а ватрени се вихор обруши с неба и сатра старешину и све који беху с њиме. А када је краљ био обавештен 0 усмрћењу ових људи, он се веома разгневи, па посла и другог заповедника са једнаким људством као и пре. Но када и овај старешина запрети пророку да ће, уколико овај својевољно не сиђе, применити силу и одвести га, пророк понови своју молитву и изнова се с неба спусти огањ и сажеже и старешину и војнике. Па када краљ и о овоме сазнаде, он се не уздржа већ посла и трећег старешину. Али када овај, иначе човек благе нарави, стиже до места где се налазио Илија, он уљудно поразговара с њиме, и рече му како он, пророк, мора знати да његов долазак није по сопственој сагласности, него искључиво због повиновања краљевој заповести; а да и они који су раније долазили нису то ч и н и л и својевољно, већ из истог разлога — па он отуда затражи од пророка да се сажали на ове наоружане људе који су с њиме, те да сиђе и прати их до краља. Овог пута Илија

384

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

прихвати ове одмерене речи и учтиво понашање, те сиђе доле и пристаде да их следи. А када стиже до краља, он му одмах пророкова, рекавши му да је Бог казао следеће: „Будући да си омаловажио Бога као да Он није једини наш Творац, те си га тако онемогућио да ти пренесе истину о твојој болести, већ си послао гласника божанству Екрона како би овога испитао какав ће бити крај ове твоје болести, ево ти ја кажем, да можеш знати, како ћеш засигурно умрети." 2) Сходно овом пророчанству краљ убрзо потом премину, те га наследи његов брат Јорам, будући да иза његовог претходника није остало деце. Али и овај Јорам беше сасвим налик свом оцу Ахаву у изопачености, а владао је дванаест година, посвећујући се свим могућним примерима безбожништва и порочности, јер је, одуставши од поштовања Бога Израела, своје обожавање поклонио туђим божанствима. У осталим је, пак, стварима он био предузимљив човек. Негде у то време догодило се и да је Илија ишчезао из света људи, и нико ништа не зна о његовој смрти до дана данашњег; али је иза себе оставио свог ученика Јелисеја, као што смо претходно говорили. И заиста, што се тиче Илије, баш као и у случају Еноха који је живео пре потопа, у светим је књигама написано да су обојица ишчезли, али тако да нико никада није сазнао да су умрли.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СУ ЈОРАМ И ЈОСАФАТ ПОВЕЛИ ПОХОД ПРОТИВ МОАВИЋА-

НА;

ТАКОЂЕ

И О ЧУДИМА ЈЕЛИСЕЈЕВИМ И

О

СМРТИ ЈОСАФАТОВОЈ

1) Након што је Јорам преузео краљевство донео је одлуку да поведе поход против краља Моава, који се звао Меса, јер је, као што смо раније говорили, одбио послушност Јорамовом брату Охозији, те престао са плаћањем данка који је у време Ахава износио две стотине хиљада оваца заједно са рунима. Сакупивши тим поводом властиту војску, Јорам такође посла гласнике Јосафату, молећи га да му — будући да је од почетка био пријатељ његовом оцу — помогне у рату у који улази против Моавићана који су отказали послушност. Јосафат не само да је уз завет прихватио овај позив за пружање помоћи, већ се такође обавезао да ће им у походу помоћи и краљ Едома, који је потпадао под његову власт. Чим је Јорам примио ова уверавања, он поведе војску и стиже до Јерусалима, и након што је био раскошно угошћен од стране Јосафата, они решише да се према непријатељу убрзано крећу кроз Едомску пустињу. И након што проведоше седам следећих дана у оваквом наступању, нађоше се у невољи због несташице воде како за војску тако и за стоку, а све због тога што су водичи које су имали промашили пут; тако су доспели у безнадежан положај, а посебно Јорам, коме не преостаде друго до да се из очајања обрати Богу, упитавши га какво су зло починили те су га нагнали да тројицу краљева без борбе изручи краљу Моава. Али овде га Јосафат, који беше праведан човек, окуражи, те затражи да пошаље људе у логор како би саз-

КЊИГА ДЕВЕТА

385

нао да ли је који пророк Б о ж и ј и пошао с њима, уз помоћ кога би од Бога могли сазнати шта им је даље чинити. А када један слуга Јорамов рече да је међу људством видео Јелисеја, сина Сафатовог и ученика Илијиног, сва тројица краљева одмах пођоше до њега, друга двојица тек удовољивши Јосафатовој молби. И тако, када дођоше до пророковог шатора који беше дигнут изван логора, упиташе га шта ће се догодити с војском, а посебно га Јорам салете питањем. Али п р о р о к узврати да није требало њега да узнемирава, већ да оде до пророка својих родитеља јер је у њих сигуран да су прави пророци; но Јорам истраја у жељи да Јелисеј прориче, и да их избави. На то се овај у Божије име закле му никада не би одговорио, али да ће то учинити због Јосафата који је свет и правичан човек; па потом затражи да му доведу неког вичног свирању на псалтериону, те уз музику на Јелисеја сиђе Божији Дух, и он заповеди Јораму да ископа много јама у долини; јер, рече он, „иако се ниоткуда не појављује ни облак, ни ветар нити олујна киша, ти ћеш ипак видети реку пуну воде, све док војска и стока не буду спасени пијући из ње. И неће ово бити једина милост коју ћеш п р и м и т и од Бога, већ ћ е ш такође и надвладати своје непријатеље и заузети најбоље и најјаче градове моавске, и посећи ћеш њихове воћњаке^-^, опустошити им земљу и уставити њихове реке и изворе." 2) Након ових пророкових речи, следећег дана пре свитања изненада снажно потече велика бујица, јер је Бог учинио да обилна киша падне три дана путовања одатле даље у Едому, те су тако војска и стока могли н р о н а ћ и воде за пиће у изобиљу. У међувремену су М о а в и ћ а н и чули да на њих надиру тројица краљева прилазећи кроз пустињу, те је моавски краљ брзо сакупио војску и подигао логор на планинама, тако да њихови непријатељи, улазећи у Моав, не би могли остати непримећени. Али када по дизању сунца видеше куљање буЈице, јер то се није догађало далеко од моавске земље, и да је вода боје крви — јер је у том часу она изгледала посебно црвена од пресијавања Сунчевих зрака — они стекоше погрешан утисак о стању својих непријатеља, и помислише да су се они међусобно поубијали због жеђи, те да је реком отуда текла њихова крв. Бивајући убеђени да је то случај, в о ј н и ц и затражише од краља да их пошаље да опљачкају противнике, па након допуштења сви похиташе како би се што пре домогли плена, све док не набасаше на непријатељски логор за кога су претпостављали да је већ уништен. Али се у тој нади грдно преварише, јер се убрзо нађоше опкољенима од стране Јевреја који многе међу њ и м а побише, а остатак се расу и одбеже у своју земљу. А када после тога краљеви упадоше у Моав, почеше разарати тамошње градове и пљачкати поља те их кварити наплавином из потока, уз то секући најбоља међу њиховим стаблима, затрпавајући изворе и до темеља рушећи зидове насеља. Сам краљ Моава, након што беше гоњен, нађе се под опсадом у једном граду. Па како је увиђао да ће овај бити разорен, одлучи се да покуша испад, те изађе са седам стотина људи, како би се на челу коњаника пробио кроз непријатељски логор с оне стране где се чинило д а ј е стража најнемарнија. Па када, покушавши то, не успе да прође, јер је налетео управо на место које је брижљиво чувано, он се врати у град, и прибеже нече-

386

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

му што је показивало у каквом се тешком очајању и мукама налазио: јер он узе свог најстаријег сина, оног који је требало да влада после њега, и подиже га на градски зид како 6и могао бити видљив свим непријатељима, а затим га принесе као ж р т в у паљеницу Богу; а када краљеви ово видеше, почеше сажаљевати то ужасно очајање моавског краља које беше повод жртвовања, и беху толико потресени и ганути тим саосећањем и жаљењем, да одмах подигоше опсаду и сваки се врати своме дому. Тако Јосафат стиже у Јерусалим и тамо настави да ж и в и у миру, недуго надживевши овај поход јер је ускоро преминуо, п р о ж и в е в ш и шездесет година, од којих је владао двадесет пет. Сахрањен је на величанствен начин у Јерусалиму, јер је у свему па и у погребу следио Давидов пример.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО ЈОРАМ НАСЛЕЂУЈЕ ЈОСАФАТА; КАКО СЕ ЈОРАМ, ЊЕГОВ И М Е Њ А К , Б О Р И О П Р О Т И В СИРИЈАЦА; И КАКВА ЈЕ ЧУДА ИЗВЕО П Р О Р О К ЈЕЛИСЕЈ 1) Јосафат је имао велики број деце, али је за свог наследника именовао најстаријег сина Јорама, који је имао исто име са братом његове мајке, а који је био краљ Израела и Ахавов син. Када се овај краљ Израела вратио из земље моавске у Самарију, са собом је повео пророка Јелисеја, чија ћу дела п р о ћ и у појединостима, јер она беху славна и вредна приповедања, онаква каква их налазимо описана у светим књигама. 2) Речено је, тако, да је удовица Овадије, Ахавовог старешине, дошла до њега и рекла му како њему свакако није непознато да је њен покојни м у ж сачувао ж и в о т е пророка што их је хтела побити Језавеља, жена Ахавова; подсети га да је њен м у ж сакрио стотину њих и посуђивао новац за њихово издржавање, а да су сада, после мужевљеве смрти, она и њена деца одведена како би постала р о б о в и њихових поверилаца. Стога она затражи од пророка да нађе милости за њу због онога што је њен м у ж учинио, те да јој на сваки начин помогне. А када је на то пророк упита шта тренутно има у кући, она одговори: „Ништа осим веома мало уља у посуди." Тада јој пророк рече да пође од њега и позајми што је више могуће празних посуда од својих суседа, па када буде затворила врата своје собе да у сваку од њих успе уља, јер ће их све Бог напунити. А када је жена урадила што јој је наложено и затражила од деце да донесу судове, и они сви до једног остадоше напуњени, она се врати п р о р о к у и каза му да су сви сасуди сада пуни уља, на шта јој он узврати да сада пође и прода то уље и од добијеног новца исплати повериоцима што им дугује, али да ће остати и вишак добијен од цене уља, од којег ће убудуће м о ћ и да издржава своју децу. И тако је Јелисеј исплатио женине дугове и ослободио је даљег узнемиравања од стране поверилаца. 3) Јелисеј је такође послао хитну поруку Јораму и затражио од њега да се побрине за извесно место, јер да се тамо налази неколицина Сиријаца

КЊИГА ДЕВЕТА

387

који леже у заседи с намером да га убију. Тако је краљ учинио оно што му је п р о р о к наложио, и избегао је сигурну смрт. А када је Вен-Адад овако омануо са припремљеном заседом, разјарио се на своје сопствене слуге, као да су они одали постојање заседе Јораму; па је послао по њих, и рекао им да су издајници његових тајних налога, те им запрети да ће их казнити смрћу будући да је такав њихов поступак очигледан стога што се никоме није о заседи поверио до њима, а ипак је она постала позната и непријатељу. Али му један од присутних одговори како не би требало да пренагљује са неоснованом оптужбом, нити да сумња да су они непријатељима открили како је послао људе да убију краља, већ да мора знати да је то био пророк Јелисеј који је открио његову намеру и учинио познатим све његове заснове. Чувши то, Вен-Адад даде наређење да се пошаљу људи који ће сазнати у којем граду ж и в и Јелисеј. Сходно томе, послане уходе му дојавише да Јелисеј пребива у граду Дотану, на шта Вен-Адад одмах на тај град посла велику војску с коњима и бојним колима, како би ухватио Јелисеја; тако они по ноћи опколише град, и у њему заточише пророка; али када Јелисејев слуга ујутру опази шта се догодило, и да непријатељи трагају за Јелисејем, он вичући дотрча до господара и сав пометен овоме пренесе шта је сазнао; али га Јелисеј охрабри и затражи да се не плаши, те да презре те непријатеље и верује у помоћ Божију, баш као што и он сам не осећа никакав страх; па затим замоли Бога да његовом слузи учини очигледном своју моћ и присутност, и то што је изразитије могућно, како би га надахнуо надом и смелошћу. Бог заиста чу молитву свог пророка, па учини да слуга види како мноштво бојних кола и коња окружују Јелисеја, све док овога сасвим не прође страх, а његова срчаност оживе на поглед онога што је могао веровати да ће им доћи у помоћ. После овога Јелисеј и даље мољаше Бога, овог пута да п о м у т и очи непријатеља и спусти пред њих маглу, како га ови не би могли разабрати. А када и ово би учињено, он отиде усред редова својих непријатеља, те упита ко је тај кога су дошли да пронађу; а када ови одговорише да је то пророк Јелисеј, он обећа да ће им овога изручити уколико га буду следили у град у којем се пророк налази. О в и м људима је, међутим, Бог толико помрачио вид и ум, да га они почеше веома ревносно пратити, а када их Јелисеј доведе у Самарију, он заповеди краљу да затвори капије и постави властиту војску око доведених непријатеља, те напослетку умоли Бога да напокон разбистри вид ових људи и подигне маглу испред њихових очију. И тако, чим се ови ослободише помрачености у којој су се налазили, намах увидеше да се налазе у средишту својих непријатеља; па како Сиријци беху потпуно запрепашћени и збуњени, што је и било оправдано, тим делом Јелисејевим тако божанским и изненађујућим, и како краљ Јорам упита пророка хоће ли му допустити да их на месту устрели, Јелисеј му то забрани и рече „да је оправдано убити оне који су ухваћени у бици, али да ови људи нису у ч и н и л и никакве штете земљи, већ су, и не знајући то, овамо доведени силом Божијом" — те је тако његов савет био да их с пуним гостопримством послужи за својим столом, и затим их пошаље натраг без икакве повреде. Јорам је послушао свог пророка, и након што је провео гоз-

388

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

6у са Сиријцима на раскошан и велелепан начин, он их пусти да се врате своме краљу Вен-Ададу. 4) Након што се ови људи вратише Вен-Ададу и казаше му какав их је чудан удес задесио, и какво су указање и милост доживели од стране Бога Израела, овај се веома зачуди, баш као и том п р о р о к у уз којег је Бог тако очигледно присутан. Због тога он одлучи да због страха од Јелисеја не предузима више никакве тајне покушаје против краља Израела, већ да ступи у отворен рат, мислећи да је у таквом случају надмоћан због бројности своје војске и расположиве силе. Тако он поведе велики поход, са огромном војском, п р о т и в Јорама, који се, уопште и не помишљајући да му се може супротставити, затвори унутар зидина Самарије, уздајући се у одбрамбену снагу града. Вен-Адад је, пак, са своје стране веровао да може заузети утврду, ако не р а т н и м направама, а оно стрпљивошћу којом ће изгладњивати Самарићане и м у ч и т и их постепеном оскудицом. Тако он доведе своју војску и поче опсађивати град. Током времена почеше се т р о ш и т и залихе и крајња несташица намирница доведе дотле да се једна магарећа глава у Самарији продавала за осамдесет сребрњака, а Јевреји су куповали шестину голубијег измета, које је служило уместо соли, за пет сребрњака. Јорам је био веома уплашен да неко неће због глади издати град непријатељу, те је сваког дана са стражом обилазио све зидине траж е ћ и да се когод такав није сакрио, те је м о т р е ћ и на тај начин и водећи такву бригу лишавао људе могућности да тако нешто и покушају; па ако су и п о м и ш љ а л и на издају, он их је на овај начин спречавао. Али се догоди да је једна жена повикала: „Сажали се на мене, господару", а краљ помисли да она то од њега т р а ж и штогод за јело, те је прокле Божијом клетвом, и изјави како он нема нити гумно нити винску пресу одакле би јој могао уделити било шта по њеном захтеву. Али она на то одговори како од њега не т р а ж и никакву сличну помоћ, нити га узнемирава због хране, већ да жели да јој омогући правду у спору против друге жене. А када је он позва да се изјасни и упозна га са својом жељом, она рече како је направила споразум са женом која је њен сусед и пријатељ да ће, у часу када глад и несташица постану неподношљиви, м о ћ и да убију своју децу, при чему је свака имала властитог сина, те ће од њих м о ћ и да преживе још два дана, један дан од једног сина, и други дан од другога. И тако, рече жена, „ја сам убила свог сина првога дана, и ми смо од њега преживели јучерашњи дан; али ова друга жена није учинила исто, већ је прекршила договор, и сакрила свог сина." Ова прича силно ожалости Јорама, на шта он искида своју одећу и поче наглас нарицати, изражавајући велики гнев п р о т и в пророка Јелисеја, те жарко зажеле да га убије, јер се овај није молио Богу како би им омогућио некакав излаз и избављење од недаћа којима су били окружени; тако он сместа посла човека који ће п р о р о к у одсећи главу, а овај одиста и похита да испуни налог. Али Јелисеју није био непознат гнев краљев против њега; јер, за време док је седео у кући у којој не беше никога до његових ученика око њега, он им рече да је Јорам, који и сам беше син убице, послао човека да му одсече главу. „Али", рече он, „када тај коме је тако заповеђено пристигне, ви се побрините да он не може ући, већ заман-

КЊИГА ДЕВЕТА

389

далите врата с ове стране, и чврсто их придржавајте, јер ће за њ и м доћи и сам краљ, ж у р е ћ и к мени, јер ће се предомислити." Ученици и учинише како им је наложено, када стиже човек послан Да убије Јелисеја. Али се у међувремену Јорам покајао за свој гнев п р о т и в пророка, намах се уплаш и в ш и да ће тај коме је заповедио да убије нророка тако одиста и учинити пре но што би га могао зауставити, те он похита да спречи ово убиство и спасе пророка; а када, пак, успе стићи до Јелисеја на време, краљ му поче пребацивати, рекавши како се није молио Богу за избављење од недаћа под којима се сада налазе, већ немо посматра како жалосно бивају њ и м а уништавани. На ово Јелисеј обећа да ће колико следећег дана, у исти тај час у којем је краљ сада дошао к њему, располагати обиљем хране, те да ће две мерице јечма на т р ж н и ц и бити продаване за један шекел, баш као и мерица белог брашна за исту цену. Ово предвиђање у ч и н и Јорама и све који беху с њиме веома радосним, јер уопште више нису зазирали од тога да верују ономе што пророк изговара, а због свих оних дотле обистињених речи што су их већ од њега доживели. О в а радост и очекивање обећаног изобиља учинише да им тога дана свеколика оскудица и нелагода која ју је пратила изгледаху лакима; и једини који показа неверицу био је заповедник треће одбрамбеног прстена, који беше краљев пријатељ, и на кога се краљ веома ослањао, а који рече: „Ти казујеш невероватне ствари, о, пророче! Јер онако како је немогуће да Бог спусти с небеса бујицу јечмену, или белога брашна, тако је и немогуће да се догоди то што говориш." А на ово пророк одговори: „Видећеш да ће се све догодити као што рекох, али ти ни најмање нећеш у томе учествовати." 5) А то што је Јелисеј прорекао догодило се на следећи начин. У Самарији^^^ је, наиме, постојао закон да они који имају губу, и чија се тела од ње нису очистила, морају пребивати изван града, те су због тога четворица људи тада живела пред градским капијама, а нико им у т и м данима није давао хране због крајње глади која је владала. Па како им је законом било забрањено да улазе у град, а они увиђаху да ће, чак и да им буде допуштено да уђу, ипак бедно скончати од глади — једнако као и у случају да и даље не узмогну ући — они се решише да се предају непријатељима, јер ће, у случају да буду поштеђени, бар м о ћ и даље да живе, а у случају да буду убијени макар ће п р о н а ћ и лакшу смрт. И тако, када сваки од њи потврди ову одлуку, они по н о ћ и стигоше у непријатељски логор. У том, пак, часу Бог поче плашити и узнемиравати Сиријце, доводећи им до слуха буку бојних кола и оклопа, као да се каква војска креће према њима, те их остави у уверењу да им се ова све више приближава. Укратко, њих обузе такав ужас од ове утварне војске, да они напустише своје шаторе и сви заједно потрчаше к Вен-Ададу, рекавши да је Јорам, краљ Израела, унајмио као савезнике једнако краља Египта и краља Острва, те и х ј е довео до њих, јер су они јасно чули буку њиховог пристизања. А Вен-Адад поверова у то што му рекоше (јер је и до његових ушију допрла иста таква бука), те међу њ и м а завлада силна пометња и врева, и они се у п л а ш и ш е толико да у ж у р б и оставише коње и остале ж и в о т и њ е у логору, заједно са огром н и м разноврсним благом, и предадоше се бекству. Тако се догодило да

390

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

су они губавци који су напустили Самарију и пошли до сиријског коначишта, а о којима смо малочас говорили, овај логор затекли у потпуном миру и тишини; па они одмах уђоше у њега и похиташе до једног од рстављених шатора; па када видеше да тамо никога нема, они слободно почеше јести и пити, те потом понесоше одећу и велику количину злата које сакрише изван логора; затим пођоше до следећег шатора, па однесоше и оно што су у њему затекли, те су тако ч и н и л и неколико пута, не бивајући ни од кога ометани. Тако они сакупише све оно што су непријатељи оставили у тим шаторима, након чега себи пребацише што о свему нису обавестили Јорама и остале грађане. Стога се упутише до зидина Самарије и гласно зазваше стражаре, те им пренеше у каквом су стању затекли непријатељски логор, а ови одмах о томе обавестише краљеве чуваре, те тако нанослетку и Јорам сазнаде шта се догодило. Он на то одмах посла по своје пријатеље и заповеднике људства, те им рече како сумња да је тај одлазак краља Сирије нека врста заседе и преваре, како би они, тако очајни и избезумљени од глади, замишљајући да су непријатељи заиста побегли, олако изишли из града да опљачкају њихов логор, на шта би Сиријци изненада искрсли и напали их, чиме би истовремено побили војску и заузели град без борбе. „Стога вас молим", рече краљ, „да б р и ж љ и в о заштитите град, и нипошто не излазите из њега, не предајући се олаком пренебрегавању непријатеља, мислећи да су они заиста отишли." А када неки човек изјави да је краљ у праву што мудро допушта такву сумњу, али да он са своје стране ипак саветује да пошаљу пар коњаника да претраже читаву земљу све до Јордана, па „уколико буду наишли на непријатељску заседу, могу сачувати безбедност вашој војсци која ће тада знати да не сме наивно иступити, ни у шта не сумњајући, те тако неће допасти исте несреће; а", рече даље овај човек, „ови коњаници могу бити п р о б р а н и од оних који и тако умиру од глади, а овако ће до даљњег још живети, макар можда били ухваћени и у н и ш т е н и од стране непријатеља". Краљ беше задовољан овим мишљењем, те посла коњанике како би могао утврдити истину, а они прођоше друмом који беше пуст и без непријатеља, али га зато нађоше пуног намирница и оружја којег су Сиријци одбацили и оставили за собом како би били лакши и бржи у свом бекству. Када је краљ чуо ове вести, он напокон пусти народ напоље да опљачка логор, а оно што тамо нађоше уопште не беху ствари од малене вредности, већ сабраше велику количину злата, сребра, као и стада сваке врсте стоке. О н и такође присвојише толику количину брашна и јечма — много десетина хиљада мерица — о каквој никада нису ни сањали да је могу одједном видети; и тако не само да се ослободише од недавне смртоносне оскудице, већ сада располагаху таквим изобиљем, да се две мерице јечма продаваху за шекел, а за исту цену и мерица белог брашна — дакле све како је прорекао Јелисеј. Заповедник трећег прстена беше, пак, једини човек који није ништа добио од оволиког изобиља; јер како га је краљ наименовао да надгледа капију, како би спречио одвише велику гомилу људи да једни друге не доведу у опасност и пострадају гурајући се узајамно у журби, он сам настрада управо на тај начин и погибе од онога што је требало да спречи, управо

КЊИГАДЕВЕТА

391

као што је Јелисеј и прорекао недавно, када он беше једини који није поверовао у оно што је пророк рекао поводом обиља н а м и р н и ц а што ће их народ у најскорије време задобити. 6) Након што је Вен-Адад, краљ Сирије, побегао у Дамаск и схватио да је сам Бог био тај који је бацио читаву његову војску у страх и пометеност за које није била одговорна никаква најезда непријатеља, остао је силно потиштен што има тако моћног Бога за непријатеља, те се од тога разболе. У то се време, међутим, догодило да је п р о р о к Јелисеј отишао из своје земље и стигао у Дамаск, о чему је Вен-Адад био обавештен; стога је послао Азаила, најоданијег од свих његових слугу, да га посети и понесе му поклоне, и позове га да упита Бога о краљевој болести, то јест да ли овај може избећи опасности која му прети. Тако Азаило стиже до Јелисеја са четрдесет камила које су носиле најбоље и најскупоценије плодове што их је рађала земља Дамаска, као и оне којима је била опскрбљена краљева палата. Азаило је љубазно поздравио пророка и рекао му да је послан од стране краља Вен-Адада од кога му доноси поклоне, како би га замолио да испита исход болести у којој се налази, односно да ли ће се од ње опоравити или не. На ово му п р о р о к наложи да краљу пренесе како поводом болести не мора чути жалосне вести, али му ипак рече да ће краљ свеједно ускоро умрети. Због овога што је чуо краљев се слуга нађе потресеним; па и Јелисеј такође плакаше, а његове су сузе текле у изобиљу стога што је предвиђао какве ће јаде његов народ подносити након смрти Вен-Ададове. А када га Азаило упита који је разлог те растужености у којој се п р о р о к нашао, овај рече да плаче због сажаљења према народу Израелита и страшних страдања које ће поднети у п р а в о од тог слуге: „Јер ћеш ти побити најснажније међу њима и спалити њихове најјаче градове, у н и ш т и ћ е ш децу њихову и смрскавати их о стене и распорићеш њихове жене са дететом у утроби." А када Азаило упита: „Како може бити да ја имам моћ довољну да ч и н и м такве ствари?" п р о р о к одговори да га је Бог обавестио да ће он постати краљ Сирије. И тако, када Азаило дође до Вен-Адада, он му пренесе добре вести о његовој болести*^'', али следећег дана он р а ш и р и влажну одећу налик м р е ж и преко њега, и задави га, те потом од њега преузе власт. Тако је, дакле, з а в р ш и о ж и в о т В е н Адад. Био је то предузимљив човек, и имао је уз себе у великој мери наклоност Сиријаца и људи Дамаска: јер је како Вен-Ададу, тако и Азаилу који га је наследио, народ указивао почаст као да су богови, а разлог томе беху њихова доброчинства и то што су дизали храмове којима су украсили град Дамаскијаца. О н и и д а н - д а н а с са великом узноситошћу изражавају обожавање према овим краљевима и цене себе због своје древности, не знајући да су ови краљеви ж и в е л и много касније но што они замишљају, те да они нису стари ни једанаест стотина година. Било како било, к а д а ј е Јорам, краљ Израела, чуо да је Вен-Адад мртав, он се опоравио од ужаса и зебње у којој се због њега налазио, те беше задовољан што може ж и в е т и у миру.

392

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО О И З О П А Ч Е Н О С Т И ЈОРАМА, КРАЉА ЈЕРУСАЛИМА; ЊЕГОВ ПОРАЗ ИСМРТ 1) Што се тиче Јорама, краља Јерусалима, за кога смо раније рекли да је имао исто име као краљ Израела, ч и м је преузео власт одао се затирању своје браће и пријатеља свога оца који су за време његове владавине били управитељи обдасти, чиме је започео отворено показивање своје изопачености; по овоме он није био ништа бољи од најранијих краљева Израела који су први згрешили против закона своје земље и Јевреја, као и против свога Бога. Он је оженио Готолију, кћер Ахавову, и она га је даље поучавала злу у свим могућним испољењима, као и обожавању туђих богова. Разлог зашто Бог није сасвим искоренио ову породицу лежао је у обећању које је некада дао Давиду. Ипак, Јорам није одустајао од увођења нових обичаја којима је све даље распростирао безбожност, и, сходно томе, од разарања обичаја своје земље. Па када су се у то време Едомићани одметнули од њега, и убили свог дотадашњег краља који је био поданик Јорамовог оца, те поставили другог којег су сами изабрали, Јорам је по ноћи напао земљу Едомску коњаницима и бојним колима, и у н и ш т и о све оне који су се налазили у близини његовог властитог краљевства, али није даље наступао. Овај му поход, међутим, није донео добра, јер су се тек сада сви одметнули од њега, укључујући и оне који су насељавали земљу Ливну. Он је одиста био толико махнит, да је присиљавао људе да се пењу до високих места по планинама, и тамо обожавају туђа божанства. 2) Док се он овако понашао, у потпуности занемарујући законе своје властите земље, уручена му је посланица пророка Илије'^^ у којој је овај изјављивао да ће Бог и з в р ш и т и немиле пресуде над њиме, стога што није следио пример својих отаца, већ се одао изопаченим навикама краљева Израела. Осим тога, п р и м о р а в а о је племе Јудино, и грађане Јерусалима, да напусте законито обожавање свог властитог Бога и да се клањају идолима, управо као што је Ахав на исто присиљавао Израелићане; поврх свега, грешан је и што је побио своју браћу, људе који су били добри и правични. Штавише, п р о р о к му је у својој посланици указао и на тачно одређену казну којој ће бити подвргнут због ових злочина, а то ће бити сатирање његовог народа и уништење његових властитих жена и деце, при чему ће сам Јорам у м р е т и од кидајућих болова у утроби, уз дуга мучења, јер ће му дроб испадати из уста због силине труљења, толико да неће бити кадар да себи помогне иако ће гледати своје властито распадање, и остаће беспом о ћ н и сведок грозног скончавања. То је било све што је Илија разоткрио краљу у овој посланици. 2) Није много прошло након овога, када је војска оних Арабљана који су живели близу Етиопије, заједно са Филистинцима, напала Јорамово краљевство, и опљачкала земљу и краљеву кућу. Штавише, они су побили краљеве синове и жене, и само је један његов син, који је умакао непријатељу, преживео, а његово име је било Охозија. После овакве пропа-

КЊИГА ДЕВЕТА

393

сти, сам Јорам је допао у п р а в о оне болести коју му је предсказао пророк, и која је трајала веома дуго (јер је Бог ову казну послао у трбух краљев, будући да беше страховито гневан на овога), те је тако бедно скончао, гледајући како бљује сопствену утробу. Народ је такође нагрдио његово мртво тело, а претпостављам да су тако поступили стога што су мислили да је таква смрт морала доћи због беса Божијег, те да стога он и није заслужан да добије онакав погреб какав доликује краљу. Сходно томе, н и т и су га сахранили у гробницама његових очева, нити су га удостојили било какве почасти, већ су га покопали као обичног човека, а све то се догодило након што је ж и в е о четрдесет година, а владао осам. А народ Јерусалима је власт предао његовом сину Охозију.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ ЈУЈ П О М А З А Н ЗА КРАЉА, ТЕ ЈЕ У Б И О И ЈОРАМА И ОХОЗИЈУ; А ТАКОЂЕ И ШТА ЈЕ У Ч И Н И О РАДИ К А Ж Њ А В А Њ А ЗЛИХ 1) Јорам, краљ Израела, мислио је да после смрти Вен-Ададове може преотети Рамот, град Галада, од Сиријаца, те је покренуо велику војску п р о т и в овог града; али како је започео опсаду, погоди га једна стрела са сиријске стране, па иако рана не беше смртоносна, ипак га натера да се сам врати до Језраела како би тамо залечио позледу. Војска је, пак, остала код Рамота, а за њеног главног заповедника краљ је одредио Јуја, сина Нимсијиног, јер је овај већ имао искуства у заузимању градова силом, а показивао је и предузимљивост, будући да је предложио краљу, када овај буде залечен, да поведу рат против Сиријаца. У међувремену се, међутим, догодило да је пророк Јелисеј послао једног од својих ученика у Рамот и дао му да понесе свето уље како би тамо помазао Јуја, и пренео му да га је Бог изабрао да буде њихов краљ. Такође га је послао и са другим обавештењима за Јуја, и наложио му да на пут пође тако брзо као да бежи, а да се на исти пачин, чим буде пренео то што има рећи, одмах од Јуја удаљи и тако избегне да обавештава друге људе. И тако, када ученик стиже до града, он пронађе Јуја где седи између својих подређених војних старешина, баш као што му је Јелисеј и прорекао да ће га затећи. Не оклевајући ни тренутак, гласник приђе Јују и рече му да жели да са њ и м разговара о извесним питањима, а када се Јуј подиже и допрати момка до у н у т р а ш њ е собе, младић узе уље и проли га на Јујеву главу, говорећи му да га је Бог одредио за краља, како би у н и ш т и о кућу Ахавову и осветио крв п р о р о ка што их је неправедно побила Језавеља: тако је, рече гласоноша, њихов дом морао потпуно нестати, као што су и Јеровоам, син Невата, и Васа, пострадали због њихове изопачености, и ниједно семе не сме остати од Ахавове породице. Па кад младић ово изговори, он ж у р н о истрча из собе, настојећи да не буде виђен ни од кога од војске. 2) Али Јуј изиђе напоље и пође на место где је недавно седео са заповедницима; а када га ови упиташе одакле је тај јуноша дошао до њега, до-

394

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

давши при том да је засигурно морао бити луд, Јуј одговори: „Добро погађате, јер су речи које је говорио речи махнитог човека"; а када ови показаше ж а р к у радозналост за појединостима тражећи да им све исприча, он одговори да је наводно Бог рекао како је он изабран да буде краљ над народом. На ове, пак, његове речи присутни скидоше своје горње хаљине^^® те их простреше пред њим, и наложише да се задува у трубе показујући тако целој војсци да је Јуј изабран за новог краља. И тако, након што је сабрао и окупио војску, Јуј није оклевао, већ све припреми за тренутан поход против Јорама који се налазио у граду Језраелу, у којем је, као што смо рекли раније, лечио рану задобијену приликом опсаде Рамота. Такође се догодило и да је Охозија, краљ Јерусалима, у то време дошао код Јорама — јер је овај, као што је већ било речи, био син његове сестре — да види како се опоравља од рањавања, одржавајући тако рођачке односе. Јуј је, пак, желео да изненада нападне Јорама и оне који су се налазили с њим, те му је било неопходно да нико од војника не одбегне и дојави Јораму шта се догодило, јер би на тај начин то значило отворено показивање наклоности војске према Јују, и истовремено њихов избор њега за краља, чиме би Јорам био упозорен. 3) Тако је војска била задовољна оним што је урадио, те су поставили стражу на свим путевима, да не би когод крадом саопштио о Јујевим намерама онима у Језраелу. А Јуј је изабрао најбоље коњанике и сео у своја бојна кола, те је пошао према Језраелу; а када се сасвим приближио граду, Јорамов осматрач, који беше постављен да уходи свако приближавање непознатих људи, виде Јуја како наступа, те одмах обавести Јорама да се скупина коњаника креће према граду. На ово краљ сместа изда наређење да се један коњаник из града пошаље да пресретне дошљаке, и сазна ко су ти који долазе. Тако, када овај извидник стиже до Јуја, он га одмах препозна и упита у каквом се стању налази војска, јер је то оно што краљ жели да зна; али му Јуј затражи да се уопште не меша у оно што се догађа, већ да га без речи следи. Када је градски осматрач ово видео, он пренесе Јораму да се коњаник помешао са прилазећим одредом, те да долази заједно с њима. А када је Јорам потом послао и другог гласника, Јуј и овоме заповеди исто што и претходном; а када осматрач и ово пренесе Јораму, краљ напослетку и сам уседе у кола, и изађе у сусрет Јујевој скупини заједно са Охозијом, краљем Јерусалима — који је, како рекосмо, као његов рођак био присутан да би се обавестио о стању краљеве повреде. И тако они похиташе према Јују који је полако напредовао, и у уређеном поретку; па када га најзад Јорам срете у Навутејевом пољу, он га упита о свему што се догађа у логору; али га на то Јуј горко нагрди, и чак се усуди да његову мајку назове вештицом и блудницом. На то се краљ, страхујући од Јујевих стварних намера, и увиђајући да оне не носе добар предзнак, окрете са својим колима и рече Охозију: „Борићемо се п р о т и в издаје и преваре." Али Јуј натегну свој лук и прострели Јорама кроз срце, те овај истог часа паде на колена и испусти душу. Јуј такође даде наредбу Вадекару, стареш и н и трећине његове војске, да баци м р т в о Јорамово тело у Навутејево поље, подсетивши га на пророчанство што га је Илија изрекао Јорамовом

КЊИГА ДЕВЕТА

395

оцу Ахаву када је овај погубио Навутеја, то јест да ће и он и његова породица пострадати на том истом месту (те су тако и они који су некада седели иза Ахавових кола могли чути да је п р о р о к тако изговорио, и потврдити да је ово што се сада догодило било у складу са И л и ј и н и м пророчанством). Видевши погибију Јорамову, Охозија се у п л а ш и за свој властити живот, па окрете своја кола на други пут, мислећи да га Јуј неће приметити; али га је овај следио, те га сустиже на извесној узбрдици, па и на њега пусти стрелу и р а н и га; али Охозија напусти кола и баци се на једног коња, и успе утећи од Јуја у Мегидо; али иако тамо беше лечен, рана се ипак показа смртоносном, и он тамо премину, након чега га пренесоше у Јерусалим и тамо сахранише; владао је свега једну годину, и показао се као зао човек, још гори но што му беше отац. 4) Након што је Јуј ушао у Језраел, Језавеља се накити и изађе на кулу, па с гневним подсмехом рече како је Јуј баш добар слуга када је убио свог господара! А када је он угледа, најпре је упита ко је она, а онда заповеди да сиђе доле к њему. Када она то одби, Јуј нареди евнусима да је баце с куле, што ови и учинише, при чему њена крв попрска зидове, а коњи јој изгазише тело, те она премину. Када се и ово сврши, Јуј уђе у палату са својим пријатељима како би се након свега освежио и обедовао. Такође нареди слугама да покупе Језавељино тело и пристојно је сахране због порекла њене крви, јер она беше потомак краљева; али они којима ово беше наложено не нађоше ништа до њених удова, будући да су све већ били изјели пси. Када Јуј ово чу, он се још више задиви пророчанском дару Илијином, јер је овај прорекао да ће Језавеља управо на такав начин и скончати у Језраелу. 5) Ахав је имао седамдесеторо деце п о д и г н у т и х у Самарији. Стога је Јуј послао две посланице, једну онима који су одгајали децу, а другу управитељима Самарије, у којима је овима поручио да могу наименовати најсрчанијег међу Ахавовим синовима за краља, будући да располажу обиљем бојних кола, коња, оклопа, као и великом војском и утврђеним градовима, те да ће тако у р а д и в ш и моћи да освете убиство Ахавово. Овако је, међутим, написао како би искушао намере људи Самарије. Када су управитељи, и они који су подизали децу, прочитали посланицу, веома се уплашише; па закључивши да се не могу супротставити Јују, који је већ покорио два велика краља, узвратише одговором у којем рекоше како њега прихватају за свог господара, те да ће ч и н и т и оно што им он наложи. На ово им он посла одговор у којем наложи да се повинују његовој наредби, те да посеку главе Ахавовим синовима, и пошаљу их к њему. Сходно томе, управитељи града послаше по оне који су подизали синове Ахавове, и заповедише им да их побију, те да им потом одсеку главе и пошаљу их Јују. Ови заиста и учинише све што им је наређено, те положише главе у котарице од прућа и послаше их у Језраел. А када Јуј, који је у п р а в о вечерао са пријатељима, беше обавештен да су донесене главе Ахавових синова, он наложи да се од њих направе две хрпе, по једна пред сваком од капија; а ујутру изађе да их погледа, па када их виде поче говорити присутним људима како је он сам, истина, повео поход против његовог господара [Јора-

396

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ма], и убио га, али да није био тај који је побио власнике тих глава на гомили. Истовремено затражи од људи да примете како се, што се тиче Ахавове породице, све догодило према Божијем пророчанству, те да је читава његова кућа пострадала управо онако како је Илија предсказао. Па након што је потом побио све оне од преосталих рођака Ахавових који су се затекли у Језраелу, Јуј пође у Самарију; а када се нашао на путу, он срете сроднике Охозија, краља Јерусалима, те их упита куда иду, а они одговорише да иду да поздраве Јорама, и њиховог властитог краља Охозија, јер нису знали да су обојица убијени. А Јуј нареди да се сви ти људи — укупно четрдесет две особе — ухвате и побију. 6) После ових, на п у т у га срете један добар и праведан човек, по имену Јонадав, који беше Јујев стари пријатељ. Он поздрави Јуја, и поче га хвалити стога што је све учинио према вољи Божијој, искоренивши дом Ахавов. На ово Јуј затражи да се човек попне код њега у кола, те да заједно уђу у Самарију, и рече му да неће поштедети ниједног злог човека, те да ће казнити лажне пророке и свештенике, као и оне који су варади народ наговарајући их да напусте обожавање Свемоћног Господа и клањају се туђим божанствима — а све то свакако мора бити најодличнији и најугоднији призор за доброг и праведног човека: да види како зли и изопачени бивају кажњени. Тако Јонадав остаде убеђен овим разлозима, те се попе у Јујева кола и заједно пођоше у Самарију. Тамо је Јуј пронашао сву преосталу Ахавову родбину, и у потпуности је искоренио. Па желећи да ниједан од лажних пророка и истих таквих свештеника не избегне казни, он их на превару похвата овим мамцем: јер најпре сазва на збор сав народ, рекавши да ће се клањати двапут оноликом броју божанстава коликом се клањао Ахав, те затражи да његови свештеници, п р о р о ц и и њихове слуге буду присутни, јер жели принети скупоцене и обилне ж р т в е Ахавовим божанствима, па ако иједан од његових свештеника буде изостао, да ће сви бити к а ж њ е н и смрћу. Ахавово божанство звало се Ваал; па када је Јуј означио дан у којем ће понудити ове жртве, он посла гласнике шир о м целе земље Израелићана, како би довели свештенике Ваалове к њему. Потом је, кад се ови окупише, наредио да се свим свештеницима дају олтарски чаршави, а када их ови примише, он уђе у кућу [Ваалову] са својим пријатељем Јонадавом, и издаде наредбу да се п р е т р а ж и није ли се који туђинац нашао међу њима, јер он не жели да се ико друге религије меша са овим светим служењима. А када му и з в р ш и о ц и рекоше да међу њима нема странаца, те када свештеници почеше са жртвовањима, он уведе осамдесеторицу људи који заправо беху његови војници за које је знао да су му најоданији, и заповеди им да побију пророке и тако потврде законе њихове земље, који су тако дуго били презирани. Такође одмах запрети овим људима да ће својим ж и в о т о м платити уколико иједан од свештеника и пророка побегне. Тако их они све побише мачем, а затим запалише кућу Ваалову, и на тај начин очистише Самарију од туђинских обичаја и идолатријског обожавања. Овај Ваал био је, наиме, божанство Тира, а Ахав је, с намером да награди свог таста Етвала, који је био краљ Тира и Сидона, за њега саградио храм у Самарији, и поставио његове пророке и

КЊИГА ДЕВЕТА

397

око њега ревновао свим врстама богослужења; ипак, и након што је овако искоренио сваки траг овог божанства, Јуј је допустио Израелитима да обожавају златну телад. Али због свега доброг што је учинио, и надасве стога што се побринуо за кажњавање злих, Бог је преко п р о р о к а поручио Јују да ће његови синови владати Израелом током четири следећа нараштаја. Ето у таквим се условима тада налазио Јуј.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО ЈЕ ГОТОЛИЈА ВЛАДАЛА ЈЕРУСАЛИМОМ Т О К О М ПЕТ ГОД И Н А , КАДА ЈУ ЈЕ У Б И О П Р В О С В Е Ш Т Е Н И К ЈОДАЈ И П Р О Г Л А С И О ОХОЗИЈЕВОГ С И Н А ЈОАСА ЗА КРАЉА 1) Када је Готолија, кћер Ахавова, чула за смрт свог брата Јорама и њеног сина Охозија, као и читаве краљевске породице, она се поче трудити да ниједан од лозе Давидове не остане жив, те да читава та породица буде истребљена, како никада више ниједан краљ из ње не би могао произи ћ и — па како је намислила, тако је и урадила, али је један од Охозијевих синова преживео, умакавши смрти на следећи начин. Охозије је, наиме, имао сестру по оцу, чије је име било Јошева, и она је била удата за првосвештеника Јодаја. Она је, тако, након покоља Давидових наследника ушла у краљеву палату и међу убијенима пронашла Јоаса, што је било име маленог детета које није имало више од годину дана, и оно беше ж и в о стога што га је његова дадиља успела да сакрије. Јошеја га узе са собом и уведе у тајну спаваћу собу, где га затвори, те су га она и њен м у ж Јодај тајно доводили у Храм током шест година, током којих је Готолија владала Јерусалимом и двама племенима. 2) Али је седме године Јодај открио своју тајну неким заповедницима војних стотина — њих петорици — и наговорио их да му помогну у покушају који ће извести п р о т и в Готолије, те да му се придруже у прибављању краљевства детету. Заузврат је од ових заповедника п р и м и о завете који су н у ж н и како би се од страха од издаје обезбедили они који п о м а ж у једни другима, због чега је Јодај имао довољно наде да ће успети да свргну Готолију. Надаље, ти људи што их је Јодај прихватио као сараднике пођоше ш и р о м целе земље, те почеше окупљати пробране свештенике и Левите, као и старешине племена, те када ово одабирање успешно изведоше они све њих доведоше у Јерусалим к првосвештенику. О в а ј им најпре под заклетвом затражи да сачувају као тајну све што ће им открити, а што ће од њих захтевати једнако ћутљивост и сарадњу. И тако, када сви дадоше тражени завет, и у ч и н и ш е безбедним његов предстојећи говор, он им представи дете које је као једино успео спасти од целог рода Давидовог, па им рече: „Ово је ваш краљ, из оне породице за коју знате да је Бог предсказао да ће над вама владати у свим временима која долазе. Стога вас молим да га једна трећина вас чува у Храму, а да четвртина мотри на капију која се отвара и води у краљеву палату, те да остатак мноштва остане ненаору-

398

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ж а н у Храму и не допусти да ико нод оружјем уђе унутра, осим свештеника." Поред овога, он им такође издаде и следеће наређење: да се део свештеника и Левита нађу око самог малодобног краља, и буду његовим чуварима са исуканим мачевима, и да сместа убију сваког човека, ма ко тај био, који би се показао тако дрзак да наоружан уђе у Храм. А од ових чувара краљевих Јодај затражи да се ничега не нлаше, већ да устрају у свом задатку краљевих заштитника. Ови се људи повиноваше ономе што им је првосвештеник посаветовао, и одмах чиновима потврдише своју решеност. Јодај такође отвори ону о р у ж н и ц у што ју је Давид саградио у храму, и раздели сва копља и штитове зановедницима стотина, као и свештеницима и Левитима, као и сваку другу врсту оружја која се тамо затекла, те постави тако наоружане људе у круг око Храма, тако да су једни другима додиривали руке, на тај начин искључујући могућност да у Храм уђе било ко коме то не беше допуштено. Тада доведоше дете у своје средиште, и ставише му на главу краљевску круну, а Јодај га помаза уљем и тако учини краљем; а окупљено мноштво се обрадова, и ноче клицати, а сва се врева стапала у један повик: „Бог спасава краља!" 3) Када је Готолија чула ту неочекивану галаму и повике одобравања, она се веома узнемири, и изненадно изјури из краљевске палате заједно са својом властитом војском; а када пристиже до Храма, свештеници је нримише, али они којима беше налажено да у кругу чувају приступ Храму не допустише да уђе и војска која је Готолију пратила. Но када Готолија виде дете како стоји на трону, са краљевском круном на глави, она подера своју одећу и поче дивље викати, наређујући својој стражи да убије оног који јој је поставио ту замку, настојећи да је лиши власти. Али Јодај позва заповеднике стотина и заповеди им да одведу Готолију у долину Кедронску и тамо је погубе, јер не жели да Храм запрља к а ж њ а в а њ е м ове злоћудне жене. Па још изда наређење да буде погубљен и свако ко би јој пришао у жељи да помогне; тако је они задужени за њено смакнуће одведоше са собом, те је спроведоше до каније за краљевске муле, и тамо је посекоше. 4) Ч и м је извршено све што се овим лукавством желело п о с т и ћ и поводом Готолијиног свргнућа, Јодај позва заједно народ и наоружане људе да уђу у Храм, те да положе завет да ће бити послушни краљу, и бринути о безбедности његовој и његове власти; након тога се првосвештеник и сам заветом обавеза да ће обезбедити краљеву сигурност, како би могао обожавати истинског Бога и избегавати кршење закона Мојсијевих. Потом сви пођоше до куће Ваалове што су је подигли Готолија и њен м у ж Јорам као чин обешчашћења Бога њихових предака а у част Ахавову, те је разорише и убише Вааловог свештеника Матана. Јодај надаље, према завештању Давидовом, повери старање и надзор над Храмом свештеницима и Левитима, и нареди им да изводе своје редовне понуде ж р т а в а паљеница двапут дневно, и да каде тамјаном онако како налаже закон. Такође и наименова неке међу Левитима да буду чувари Храма, како нико ко је нечист не би могао ући унутра. 5) Након што је Јодај све ове ствари довео у ред, он, заједно са војним заповедницима, изабраним градским управитељима и целим народом.

КЊИГА ДЕВЕТА

399

изведе Јоаса из Храма и доведе га у краљевску палату; а када га уседну на краљевски престо, народ ускликну од радости, те се предаде светковању, празнујући много дана; томе насупрот, град, међутим, остаде сасвим нем на смрт Готолијину. Јоас је имао седам година када је преузео краљевство. Име његове мајке било је Сивија, и потицала је из Вирсавеје. И за све време ж и в о т а Јодај се старао да се Јоас држи закона и да буде ревностан у обожавању Господа; а када је краљ доспео до зрелости, оженио је две жене које му је доделио првосвештеник, а које су му родиле једнако синове и кћери. О в и м је довољно речено о краљу Јоасу, како је успео избећи Готолијину заверу, и како је п р и м и о краљевство.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО А З А И Л О П О К Р Е Ћ Е ПОХОД П Р О Т И В Н А Р О Д А ИЗРАЕЛА И Ж И Т Е Љ А ЈЕРУСАЛИМА; М Е ^ У И З Р А Е Л И Т И М А У М И Р Е КРАЉ ЈУЈ, И У ВЛАСТИ ГА НАСЛЕЂУЈЕ С И Н ЈОАХАЗ. ЈОАС, КРАЉ ЈЕРУСАЛИМА, ИСПРВА ЈЕ Б Р И Ж Љ И В У О Б О Ж А В А Њ У БОГА ЈЕВРЕЈА, А Л И КАСНИЈЕ ПОСТАЈЕ Б Е З Б О Ж А Н И ЗАПОВЕДА К А М Е Н О В А Њ Е З А Х А Р И Ј И Н О . Н А К О Н С М Р Т И ЈОАСОВЕ КРАЉЕВСТВО НАСЛЕЂУЈЕ АМАСИЈА 1) У то се време против Израелићана и њиховог краља Јуја поче борити Азаило, краљ Сирије, који је успео да похара источне крајеве земље иза Јордана, оне који су припадали Рубепитима и Гадитима, као и половини племена Манасијиног; а такође и Галад и Васан, палећи и пљачкајући све пред собом, вршећи пасиље над свиме чега би се докопао, и све то без ометања од стране Јуја, који пије ж у р и о да брани земљу која се нашла под таквом несрећом; штавише, Јуј је почео потцењивати веру свог народа, и презирати све што је свето и законито, те је премипуо након што је двадесет седам година владао пад Израелитима. Сахрањен је у Самарији, а као наследника своје власти оставио је сипа Јоахаза. 2) За то је време Јоас, краљ Јерусалима, показао склоност да обнови храм Божији; стога је позвао Јодаја, и наложио му да пошаље захтев свештеницима и Левитима из целе земље да затраже по шекел сребра од сваког стаповника, чиме ће се прикупити новац за поновну градњу и поправку Храма који је под Јорамом, као и Готолијом и њепим синовима, почео пропадати. Али га у овоме првосвештеник није послушао, закључивши да нико неће добровољно дати новац; али када у двадесет трећој години Јоасове владавине краљ посла по њега и Левите како би им се пожалио што нису послушали оно што им је заповедио (а и још увек паређује исто, како би се постарали о обнови Храма), Јодај прибеже следећем лукавству — којим народ беше задовољан — како би прибавио новац. Он, наиме, затражи да се направи дрвени сандук којег чврсто затвори са свих страна, али у њему потом пачини један отвор; затим га постави у Храм поред олтара, и наложи да свако у њега, кроз тај отвор, убаци онолико колико му драго за обнову Храма. Овакав изум се показа прихватљив за народ, те

400

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

се људи почеше такмичити међусобно, све док не оставише у ковчегу велику количину сребра и злата; а када су писар и свештеник који беху задужени за ризницу отворили сандук, и пред краљем пребројали новац, они испражњени сандук вратише на старо место, те су тако надаље чинили сваког дана. А када је народ испунио сандук са онолико новца колико је било потребно, првосвештеник Јодај и краљ Јоас послаше по најмљене зидаре и дрводеље, и прибавише велике балване најређе врсте; па када су обновили Храм, они преостатак новца, који не беше мали, искористише за куповину чинија, чаша, пехара и свих других сасуда, и потрудише се да олтар свакога дана опскрбе ж р т в а м а велике вредности. А над свим овим стварима се примерено бринуло за све време Јодајевог живота. 3) Али чим је он преминуо (а било је то у доби од сто тридесет година ж и в о т а којег је провео као човек правичан и веома ваљан у сваком погледу, и био је сахрањен у краљевској г р о б н и ц и у Јерусалиму, стога што је он био заслужан за враћање краљевства породици Давидовој), краљ Јоас издаде ту од Јодаја завештану бригу о исправном богоштовању. А са њ и м се искварише и највиђенији људи у народу, те се отпадише од својих верничких дужности и од онога што су им прописи одређивали као највредније за њихово добро. Бог, пак, беше веома незадовољан променом која се догодила с краљем и остатком народа, те је послао пророке како би утврдили за какве су поступке кадри, и како би краља и народ извели из започетог изопачавања. Али се показа да су и краљ и народ допали тако снажне везаности и тако силовитих склоности према безбожном понашању, да нити примери строгог кажњавања целих породица оних који су повредили законе, нити страх од онога што су п р о р о ц и навештавали, не успеше народ довести до покајања, и окренути их натраг с правца кршења њихових дотадашњих дужности. Штавише, краљ нареди да Захарија, син преминулог првосвештеника Јодаја, буде до смрти каменован у Храму, чиме је заборавио на сву ону добродат што ју је п р и м и о од оца осуђеног; а разлог осуде Захаријине био је у томе што је, п р и м и в ш и п р о р о ч к у поруку од Бога, стао усред народа и изговорио следећи савет краљу и свима окупљенима: да се морају вратити исправном понашању, те да ће, уколико се буду оглушили о ово упозорење, бити кажњени тешком одмаздом. Али чим је Захарија био спреман да умре, он зазва Бога као сведока да страдава због ваљаног савета којег је дао људима, и да као награду за сва она добра дела што их је његов отац учинио Јоасу он добија то да бива мучен на најсуровији и најнасилнији могућни начин. 4) Ипак, није прошло много а краљ је био кажњен за овај злочин; јер када је Азаило, краљ Сирије, учинио упад у његову земљу, и када је разорио и опљачкао Гат, он усмери силу свог похода на Јерусалим. Од тога се Јоас уплаши и испразни ризнице Божије и свих претходних краљева, те узе и све поклоне који беху посвећени Храму, па све то посла краљу Сирије и тиме се обезбеди да град не буде опсађен а краљевство доведено у опасност, будући да Азаило том великом сумом новца беше привољен да не поведе своју војску против Јерусалима. Али Јоас тада паде у тешку болест, а на њега у исто време насрнуше и његови донедавни пријатељи, на-

КЊИГАДЕВЕТА

401

мерни да освете убиство Захарије, сина Јодајовог. О в и људи тако поставише клопку краљу, и убише га. Он, истина, беше сахрањен у Јерусалиму, али не у краљевској гробници својих очева, стога што се показао безбожним. Ж и в е о је педесет седам година, а краљевство је од њега наследио његов син Амасија. 5) Једне од двадесет година власти Јоасове, Јехоаз, син Јујев, преузео је власт над Израелитима у Самарији, и држао је седамнаест година. Он није опонашао исправне поступке свог оца, већ је убрзо постао виновник многих порочних и безбожних недела, од којих је прво, свакако, презирање Бога; али га је краљ Сирије оборио, и једним походом против њега до те мере десетковао његове снаге, да од некада тако велике израелићанске војске није остало више од десет хиљада наоружаних пешака и педесет коњапика. Краљ Сирије је Јехоазу такође отео све велике градове уз сатирање затеченог људства и уништење војске. И све ово се догодило онако како је пророковао Јелисеј, када је Азаилу прорекао да ће убити свог господара и сам завладати Сиријцима и Дамаскијцима. И тек у часу када се нашао у оваквим неизбежним несрећама, Јехоаз је прибегао молитви и зазивању Бога за избављење из руку Азаилових, тражећи да га Бог више не запоставља и не кажњава, и нудећи се предаји у Божије руке. А Бог је овог пута прихватио ово покајање уместо стварне врлине; па желећи да радије подстакне оне који би се могли покајати, и несклон одлуци да Израелићани буду до краја уништени, он удели Јехоазу избављење од рата и погибељи. Тако земља задоби мир, те се полако поврати у раније стање и поче напредовати као пре. 6) После смрти Јехоазове на власт дође његов син Јоас, у часу када је други Јоас, краљ Јудеје, имао тридесет седам година. Ова двојица су, дакле, носила исто име, а Јоас, који је владао краљевством Израела у Самарији, држао је власт наредних шеснаест година. Био је то ваљан човек, који по нарави и склоностима уопште није био налик своме оцу'^^ Негде у то време догодило се да је посетио веома остарелог пророка Јелисеја који је се разболео; и када га је краљ Израела нашао сасвим близу смрти, он наочиглед п р о р о к у поче плакати и нарицати, називајући га својим оцем и својим истинским оружјем, јер само захваљујући п о м о ћ и Јелисејевој он никада није користио оружје п р о т и в непријатеља, јер је увек савладавао противнике уз помоћ његових пророчанстава и без икакве борбе; и краљ јадиковаше стога што пророк сада напушта овај ж и в о т и оставља краља незаштићеног пред ратоборним Сиријцима и свим другим непријатељима којима ови владају; напослетку рече како ни за њега више не може бити безбедно да живи, већ да би и за њега било добро да похита к своме скончању, те да напусти овај свет заједно са вољеним пророком. Након што је краљ тако ожалио себе самог, Јелисеј га поче тешити, и рече краљу да напне лук који му је донесен; а када краљ припреми лук за стрељање, Јелисеј га ухвати за руке и нареди му да одапне; па тако краљ одапе три стреле, а онда престаде. А Јелисеј рече: „Да си одапео више стрела, посекао би Сиријце до корена; али будући да си био задовољан са само три стреле, борићеш се и потући Сиријце не више него три пута,

402

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

како би могао повратити ону земљу коју су они отргли од твог краљевства у доба власти твога оца." И тако, када краљ чу ово навештење, напусти нророка, који мало потом премину. Био је то човек славан због своје праведности и велике наклоности коју му је Бог указивао. Изводио је запањујућа и прекрасна прорицања, таква која су остала као узвишена у вечном памћењу Јевреја. Био је сахрањен величанственим погребом, такБим који је одиста и примерен особи Богу толико драгој. У то се време такође догодило и то да су неки разбојници бацили човека кога су убили у Јелисејев гроб, па кад је тако м р т в о трупло тог човека доспело у близину Јелисејевог тела, оно поново оживе. А ми смо довде с разлогом опширно говорили о делима п р о р о к а Јелисеја, како онима што их је изводио док је био жив, али и о овом последњем које доказује како је поседовао божанску моћ и након своје смрти. 7) После смрти Азаила, краља Сирије, то краљевство пређе у руке његовог сина Адада, против којег је Јоас, краљ Израела, повео рат; па након што га је поразио у три битке, Јоас освоји читаву ону земљу, са свим градовима и селима, што их је Азаило отео од краљевства Израела, а што се догодило у п р а в о према Јелисејевом пророчанству. А када је Јоас преминуо, био је сахрањен у Самарији, а управљање земљом пало је на његовог сина Јеровоама.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ АМАСИЈА П О Ш А О У ПОХОД П Р О Т И В Е Д О М И Ћ А Н А И А М А Л Е К И Ћ А Н А И П О Р А З И О ИХ; АЛИ КАДА ЈЕ КАСНИЈЕ ПОВЕО РАТ П Р О Т И В ЈОАСА, Б И О ЈЕ П О Р А Ж Е Н И НЕДУГО П О Т О М УБИЈЕН, А ВЛАСТ ЈЕ ОД ЊЕГА Н А С Л Е Д И О ОЗИЈА 1) Друге године Јоасове владавине над Израелом, власт је над Јудејом у Јерусалиму преузео Амасија. Име његове мајке било је Јоадана, и била је рођена у Јерусалиму. Он је све надмашивао у б р и ж љ и в о м чињењу онога што је исправно, али то беше тако само у његовом сасвим младом узрасту; када је, међутим, доспео до доби управљања пословима и владавине, он донесе одлуку да пре свега мора осветити смрт свог оца Јоаса, и казнити оне његове пријатеље који су с грозним насиљем дигли руку на њега: стога их он све похвата и одмах усмрти; па ипак није извео ништа слично над њиховом децом, и ту се равнајући према законима Мојсијевим, који није сматрао да је п р а в и ч н о кажњавати децу због грехова њихових родитеља. После овога он изабра војску од племена Јуде и Венијамина, такву коју су ч и н и л и људи у цвету младости, око двадесете године живота; па када их је сакупио око три стотине хиљада, он их подели и постави заповеднике стотина над њима. Такође је послао понуду краљу Израела, и унајмио стотину хиљада његових војника за суму од стотину таланата сребра, јер је решио да поведе поход п р о т и в народа Амалекићана, Едомићана и Гевалићана; али за време док се припремао за овај поход, један му п р о р о к да-

КЊИГА ДЕВЕТА

403

де савет да распусти војску Израелићана, зато што су је ч и н и л и рђави људи, и стога што је Бог прорекао да ће бити поражен уколико буде њих користио као савезнике, али да ће сигурно савладати непријатеље уколико буде имао и мање војника, јер је тако било Богу угодно. А када краљ прогунђа због тога што већ беше платио најамнину Израелићанима, пророк га умоли да ипак учини оно што му је Бог поручио, стога што ће доцније задобити много више богатства од самога Бога. Краљ се повиновао, па тако он отпусти Израелићане, уз речи да им оставља оно што је платио, те да ће даље п о ћ и само са својом војском у рат против горе поменутих народа. И заиста, и без помоћи отпуштене војске успео је да непријатеље порази у бици, п о б и в ш и их десет хиљада и повевши потом једнако толико ж и в и х заробљеника, које је довео до једне велике стене у Арабији, и одатле их стрмоглавио у понор. Такође је однео и велику количину плена и разноврсна богатства ових народа. Али за време док је Амасија био заузет овим походом, они И з р а л и ћ а н и што их је најпре унајмио а потом отпустио били су веома незадовољни тиме, те су распуштање схватили као увреду (сматрајући да је то учињено из презира према њима); стога они нападоше његово краљевство и почеше редом пљачкати земљу све до Б е т Орона, одвевши са собом стоку и п о б и в ш и три хиљаде људи. 2) Након што је Амасија задобио велику победу и извршио ова славна дела, он се поче узносити и запостављати Бога који му је ту победу и уделио, и настави обожавати божанства што их је донео из земље Амалекићана. Због тога до њега стиже један пророк и рече му да се чуди како може сматрати боговима те идоле који нису били од користи ни њиховом властитом народу који им је указивао почасти, нити су тај народ успели спасти од Амасијиних руку, већ су п р е ш л и преко уништења толиких својих верника, па и допустили да и сами буду заробљени, будући да су донесени до Јерусалима на исти начин на који би били доведени ж и в и непријатељи. Овај приговор доведе краља до беса, и он заповеди пророку да гледа своја посла и остане уздржан, запретивши му да ће га казнити уколико се буде мешао у његово поступање. На то овај одговори да он заиста може оћутати, али при том прорече краљу да Бог неће прећи преко његових покушаја увођења промена. Али Амасија није био кадар да се задовољи тим благостањем што му га је уделио Бог, макар и по цену увреде Његове милости; већ у нападу охолости он посла поруку Јоасу, краљу Израела, и нареди да му се овај, заједно са његовим народом, мора покорити, као што су некада били покорни његовим прецима, Давиду и Соломону; те га упозори да ће, уколико не буде довољно мудар да се повинује ономе што му је заповедио, морати да се бори за своју власт. На ову поруку, пак, Јоас узврати оваквим одговором: „Краљ Јоас краљу Амасији. Има много високих стабала чемпреса у гори Либанској, а такође и драче; ова драча посла поруку чемпресу да пода своју кћер за жену драчином сину; али како је драча овако говорила, дође звер дивља и изгази драчу. И ово би требало да ти је наук, да не будеш толико разметљив, и да се побринеш да те велики успех против Амалекићана не би учинио толико охолим да доведеш у опасност и себе и своје краљевство."

404

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

3) Након што Амасија прочита ову поруку, он још жаркије пристаде уз намеру да поведе поход, што је, како мислим, био подстицај од стране Бога који је желео да га казни за увреду Његове милости. Али ч и м поведе војску н р о т и в Јоаса и они заметнуше бој, силан се страх и пренераженост увукоше у људство Амасијино, јер их у такво стање доведе расрђени Бог како би их помео, чак и пре но што дође до блиске борбе. Тако се догоди да се Амасијина војска расу због ужаса који је обузе, а Амасија остаде сам, те га непријатељи заробише; тада му Јоас запрети да ће га погубити уколико не буде наговорио народ Јерусалима да му отвори капије и п р и м и њега и његову војску у град. А Амасија беше толико ојађен и уплашен за свој живот, те омогући непријатељу да уђе у град, а Јоас р а з о р и део зидина у д у ж и н и од четири стотине кубита, и потера своја кола кроз ту брешу у Јерусалим, водећи са собом заробљеног Амасију. На тај начин он постаде господар Јерусалима, и понесе благо из ризница Божијих, као и све злато и сребро из краљеве палате, а затим ослободи краља из заробљен и ш т в а и врати се у Самарију. О в и су се удеси догодили живљу Јерусалима четрнаесте године владавине Амасијине, п р о т и в којег његови пријатељи ускоро направише заверу, те он покуша побећи у Лахис, али и тамо га стигоше завереници: напослетку беше убијен од стране човека којег су ови послали. Ипак, по убиству они однесоше његово телу у Јерусалим и сахранише га уз краљевске почасти. О в о је био крај ж и в о т а Амасијиног који је кажњен смрћу због својих изопачености и презирања Бога; имао је педесет четири године у часу смрти, и владао је двадесет девет. Наследио га је његов син по имену Озија.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО О ЈЕРОВОАМУ, КРАЉУ ИЗРАЕЛА, И П Р О Р О К У ЈОНИ; И КАКО ЈЕ П О СЛЕ С М Р Т И ЈЕРОВОАМОВЕ ВЛАСТ ПРЕУЗЕО ЊЕГОВ С И Н ЗАХАРИЈА. КАКО ЈЕ ОЗИЈА, КРАЉ ЈЕРУСАЛИМА, П О К О Р И О Н А Р О Д Е КОЈИ СУ Ж И В Е Л И ОКО ЊЕГОВОГ, И ШТА ГА ЈЕ З А Д Е С И Л О КАДА ЈЕ П О К У Ш А О ДА П О Н У Д И ТАМЈАН БОГУ 1) Петнаесте година владавине Амасијине премину Јоас, краљ Израела, и власт преузе његов син Јеровоам, који је владао наредних четрдесет година. О в а ј краљ је хулио на Бога, и стигао до велике изопачености у обожавању идола, као и у многим предузећима која беху како бесмислена, тако и туђа Јеврејима. Био је такође узроком безбројних несрећа које задесише народ Израела. Једном приликом му је пророк Јона прорекао да ће повести рат п р о т и в Сиријаца у којем ће савладати њихову војску и п р о ш и р и т и границе своје земље на северу до града Хамата, а на југу до језера Асфалитис; јер су, наиме, некадашње границе Канаана заиста и биле ове, како их је и одредио велики војсковођа Јошуа. Тако је Јеровоам пошао у поход против Сиријаца и запосео њихову територију управо онако како је предсказао Јона.

КЊИГА ДЕВЕТА

405

2) Овде не могу другачије него да мислим како је неопходно, будући да сам обећао б р и ж љ и в извештај о н а ш и м приликама, описати дела овога пророка, онаква каква сам их нашао з а п и с а н а у јеврејским књигама. Јони је Бог заповедио да пође у краљевство Ниниве, а када се тамо нађе да обзнапи целом граду како ће изгубити власт над народима. Али Јопа, уплаш и в ш и се, није отишао; штавише, побегао је од Бога у град Јопу, те је тамо нашао брод у који се склонио и запловио према Тарсусу у Киликији; па п у т у се, међутим, подигла најстрашнија могућа олуја, толико силовита да је брод био у опасности од потонућа, те морнарима, заповеднику и самом кормилару не преостаде ништа друго до да се одају молитвама и заветовањима у случају да избегну ужасу мора; али је Јона за то време још увек непомично лежао прикривен у у т р о б и брода, не опонашајући оно што су други чинили; али како су таласи постајали све већи, а море се дизало све силовитије због удара ветра, посада носумња, као што је и уобичајено у таквим случајевима, да је неко међу њима узрок такве олује, те се сложише да коцком открију о коме је реч. Па када бацише коцке"" оне указаше на пророка; а када га упиташе одакле долази и шта је то учинио, он одговори да је јеврејског рода и пророк Свевишњег Бога; а затим их наговори да га баце у море уколико желе да умакну опасности у којој се налазе, јер је он виновник те олује која над њ и м а бесни. О н и се, међутим, испрва не усудише да тако учине, процењујући да је злочин гурнути човека, који је туђин и који им је поверио свој живот, у тако очигледну пропаст. Али напослетку, када се несрећа више није могла подносити и лађа само што не беше потонула, и када их је на тај чин, уз њихов страх за сопствени живот, још подстицао и сам пророк, они га бацише у море, које се намах смири. Такође се казује да је Јону прогутао кит, те да је након што је у његовој утр о б и боравио три дана и исто толико ноћи, био избљуван на асирску обалу, те је тако преживео без иједне телесне повреде; а тамо је, у одговор на молитву Богу, добио опроштај грехова, те је отишао у град Ниниву, где се усред мноштва усправио и проповедао да ће у најскорије време они изгубити власт над Азијом. А када је ово обзнанио, Јона се вратио дому. О свему овоме, дакле, дао сам онакав извештај какав сам нашао записан [у н а ш и м књигама]. 3) Након што је краљ Јеровоам п р о ж и в е о свој век у великој срећи, владајући четрдесет година, он премину и беше сахрањен у Самарији, а краљевство од њега преузе његов син Захарија. На исти је начин и краљ Озија, син Амасијин, започео владавину над два племена у Јерусалиму, четрнаесте године Јеровоамовог краљевања. Мајка Озијина звала се Јехолија и била је рођена у Јерусалиму. Он је био добар човек, по природи правичан и великодушан, и веома марљив у старању за послове свога краљевства. Такођеје заратио п р о т и в Филистинаца, и након што и х ј е поразио заузео је градове Гат и Јавну и оборио њихове зидове; после овога је напао и Арабљане који су припадали Египту. Поред ових ратова, подигао је и град на Црвеном мору и у њему поставио посаду. Потом је прегазио Амонићане и наметнуо им данак, а за њима је учинио исто и са свим земљама до граница с Египтом, а затим је прекинуо походе и посветио се

406

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

старању о Јерусалиму до краја свог живота. Поправио је и обновио, наиме, оне делове зидина који су нали било због старости или небриге његових претходника, као и читав онај део којег је разрушио краљ Израела када је заробио његовог оца Амасију и са њ и м ушао у град. Поред овога изградио је и много нових кула високих сто педесет кубита, те је подигао утврђене градове у пустињи и у њима држао војну посаду, прокопавши многобројне канале за снабдевање водом. У раду је користио снагу многих теглећих животиња, а такође је располагао и огромним бројем стоке, будући да је његова земља била погодна за напасање. Не мање је био посвећен и ратарству, те је бринуо о обрађивању земље и сађењу великог броја садница, као и сејању најразноврснијег семења. Уз себе је увек имао на располагању војску п р о б р а н у од најбољих људи, бројности од три стотине седамдесет хиљада војника, којима су управљале највише војсковође и заповедници хиљада, који сви беху срчани људи и заиста ненадмашне снаге, а таквих је укупно било две хиљаде. Војску је поделио у одреде које је б р и ж љ и в о наоружао, свакоме дајући мач са великим б р о н з а н и м штитом и прсником, као и лукове и праћке; поред овога, дао је да се направи велики број ратних и опсадних направа, таквих које су избацивале камење и стреле, као и чакље и други изуми исте врсте. 4) Док се Озија још налазио у таквом стању, и вршио припреме за будућност, гордост је почела кварити његове мисли, те је постао охол, а све због изобиља ствари које је поседовао а које ће ускоро нестати, презирући, пак, ону моћ к о ј а ј е вечна (а која се састоји од п о б о ж н о с т и и држања закона); тако је он пропао управо због величине постигнутог успеха, те је стрмоглаво срљао у исте грехове које је чинио и његов отац, а у које су га водили у п р а в о раскош тог благостања у којем је у ж и в а о и славни подухвати које је извео — јер због њих није био кадар да на исправан начин управља собом. Тако је, дакле, када је дошао један значајан дан и када се прослављао свеопшти празник, он на себе ставио свету одећу и пошао у Храм да понуди ж р т в у тамјана Богу на златном олтару, а што му је забранио да у ч и н и првосвештеник Азарија, који је уз себе имао осамдесет свештеника, рекавши му да је незаконито да краљ нуди жртве, те да ником до потомству Ароновом није допуштено да то чини. Па када свештеници повикаше да краљ мора напустити Храм саклонивши се од кршења Божијег закона, краљ се на њих разјари и запрети им да ће их посмицати уколико не буду ућутали. Али се у међувремену догоди земљотрес који силно потресе тле"', те се у Храму појавише пукотине кроз које продреше јасни Сунчеви зраци, те падоше на краљево лице тако да се на њему одмах указаше знаци губавости. А пред градом, на месту званом Ерог, скрши се половина планине са западне стране, те се скотрља четири фурлонга и заустави се на источној страни, павши на путеве и краљеве вртове, које, з а к р ч и в ш и их својом масом, сасвим унереди. За то време, чим свештеници видеше да је краљево лице заражено губом, они му рекоше у каквој се опасности налази, те му заповедише да мора напустити град као нечиста особа. А краљ беше толико пометен појавом ове жалостиве болести, да осећаше како нема права да противречи, па учини како му је заповеђено,

КЊИГА ДЕВЕТА

407

те се подврже овој немилој и јадној казни због своје склоности да досегне оно што није примерено човеку, као и због одсуства преданог поштовања према Богу, одсуства које оваква охолост са собом носи. Тако се он на неко време населио изван града и ж и в е о скровитим животом, за време док је његов син Јотам нреузео власт; након тога Озија је преминуо, у часу када је имао шездесет осам година од којих је владао педесет две, опхрван ж а л о ш ћ у и страхом због онога што му се догодило, и био је сахрањен у властитим вртовима.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО СУ ЗАХАРИЈА, СЕЛУМ, М Е Н А Ј И М , ФАКИЈА И ФЕКАЈ ПРЕУЗЕЛИ ВЛАСТ Н А Д И З Р А Е Л И Ћ А Н И М А ; И КАКО СУ ПУЛ И ТЕГЛАТ-ФЕЛАСАР П О Ш Л И У ПОХОД П Р О Т И В И З Р А Е Л И Ћ А Н А . ЗАТИМ И КАКО ЈЕ ЈОТАМ, С И Н О З И Ј И Н , ВЛАДАО П Л Е М Е Н О М ЈУДИНИМ, И ШТА ЈЕ П Р О Р О К НАУМ П Р О Р О К О В А О П Р О Т И В С И Р И Ј А Ц А 1) Након што је Захарија, Јеровоамов син, владао шест месеци над Израелом, њега је издајом и завером убио један од његових пријатеља, по имену Селум, син Јавасов, који је после њега и преузео краљевство, али га није задржао дуже од тридесет дана. Потом се догодило да је Менајим, главни заповедник Захаријеве војске, који је у то време био у граду Тирсу, чувши шта се догодило Захарији кренуо са свом војском према Самарији и започео битку против Селума, у којој га је убио; а када је после тога себе учинио краљем, он је пошао одатле у град Тирсу, чији су становници, међутим, пред њ и м затворили и подупрли капије, не допустивши му улаз; али је Менајим, како би им се осветио, попалио сву земљу око града, те је напослетку и сам град након опсаде силом заузео, у којем је за одмазду побио сав живаљ, не поштедевши ни децу у м а ј ч и н и м у т р о б а м а и не пропустивши да изведе ниједан чин најгнусније суровости и варварства, у п о т р е б и в ш и такву окрутност п р о т и в властитих сународника каква не би могла бити опроштена ни да ју је након савладавања применио против туђинаца. Али је после овога Менајим наставио да влада наредних десет година на сличан окрутан и немилосрдан начин. Но када је Фул, краљ Асирије, повео поход против њега, Менајим је избегао да се с овим сукоби у отвореној бици, него је Фула убедио да прими десет хиљада таланата сребра и потом напусти земљу, окончавајући тиме рат. Ову је, пак, суму Менајим сакупио од народа, наплаћујући педесет драхми као откупнину за сваког човека"^; након тога је у м р о и био сахрањен у Самарији, оставивши као наследника краљевства свог сина Факију, који је продуж и о варварско поступање свог оца и тако владао свега две године, након којих су га приликом једне гозбе погубили његови пријатељи, ослонивши се на издају извесног Фекаја, иначе зановедника Факијине коњице и сина Рамалијиног, која је за њега и припремила Факији замку. Овај је Фекај потом владао двадесет година, непрестано се доказујући као зликовац и прекршитељ закона. У то је време велики поход п р о т и в Израелићана по-

408

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

вео асирски краљ по имену Теглат-Феласар, те је том приликом прегазио земљу галадску и читаву област с друге стране Јордана, п р и п о ј и в ш и себи земљу која се назива Галилејом, заједно са Кадесом и Асором, у ч и н и в ш и од становништва заробљенике и преселивши их у сопствену земљу. И оволико ће бити довољно приноведања о краљу Асирије. 2) За то је време племеном Јудиним у Јерусалиму — чији је грађанин био преко своје мајке која се звала Јеруса — владао Озија. Овоме краљу није недостајало ниједне врлине, и био је п о б о ж н о ш ћ у дубоко посвећен Господу а п р а в и ч н о ш ћ у људима, и брижљиво се старао о добробити града (те је све оно што је требало на овоме поправити и украсити он учинио на величанствен начин). Такође се побринуо за одржавање темеља надсвођених ходника у Храму, као и за подизање урушених делова зидина, те је и подигао велике куле, такве које су готово неосвојиве; па ако је у његовом краљевству иједна вредна ствар дотле била занемарена, он се сада о њој постарао. Такође је повео рат п р о т и в Амонићана, те им је после победе наметнуо плаћање данка од по сто таланата и десет хиљада корија брашна и исто толико јечма сваке године, и толико је ојачао своје краљевство да га непријатељи нипошто нису могли потценити, а његов је народ у њему срећно пребивао. 3) У то је време ж и в е о један пророк, по имену Наум, који је на следећи начин говорио о паду Асираца и Ниниве: „ Н и н и в а ће бити локва [некад] ж и в е воде''^ и сви ће њени људи бити мучени и растрзани и бежаће на све стране, док ће они други говорити један другом: застани, притаји се, граби њихово злато и сребро, јер неће бити никог да им жели добро, јер ће радије спасавати ж и в о т е своје него новац; и страшни ће их сукоби обузети једне п р о т и в других, и т у ж б а л и ц е и губитак ближњих, и све ће њихове свађе бити савршено грозовите. О, шта се то догоди са том јазбином лављом и мајком лавицом младих лавића! Бог ти каже, Н и н и в о , да ће те нагрдити, и лав више од тебе неће полазити да пода законе свету." И овај је пророк поред ових навештавао и многе друге ствари о Н и н и в и , које мислим да није неопходно да преносим, те % их изоставити како њима не бих замарао своје читаоце; а све проречено догодило се Н и н и в и стотину педесет година касније. Толико мислим да ће бити довољно о овоме.

ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО КАКО ЈЕ ПОСЛЕ ЈОТАМОВЕ С М Р Т И АХАЗ ВЛАДАО УМЕСТО ЊЕГА, А ПРОТИВ ОВОГА СУ РАТ ПОВЕЛИ РЕСИН, КРАЉ СИРИЈЕ, И ФЕКАЈ, КРАЉ ИЗРАЕЛА; И КАКО ЈЕ ТЕГЛАТ-ФЕЛАСАР, КРАЉ АСИРИЈЕ, ДОШАО У П О М О Ћ АХАЗУ И О П У С Т О Ш И О СИРИЈУ И ПРЕСЕЛИО ДАМАСКИЈЦЕ У МЕДИЈУ А ДРУГЕ НАРОДЕ ДОВЕО НА Њ И Х О В О МЕСТО 1) Јотам је у м р о у четрдесет првој години живота, од којих је владао шеснаест, и сахрањен је у г р о б н и ц и краљева. Наследио га је син Ахаз, који се показао као међу свим краљевима најлишенији страхопоштовања пре-

КЊИГА ДЕВЕТА

409

ма Богу, и као безобзирни прекршитељ закона своје земље. Опонашао је краљеве Израела и подизао је олтаре по Јерусалиму и на њима нудио жртве идолима, којима је чак и властитог сина принео као ж р т в у паљеницу, према обичају Канаанаца. И други његови поступци били су исте врсте. И како је он настављао да влада у оваквој махнитости, Ресин, краљ Сирије и Дамаска, и Фекај, краљ Израела, који су тада били у пријатељству, поведоше рат п р о т и в њега; па када су га сатерали у Јерусалим, они стадоше дуго времена опсађивати град, али у томе нису много напредовали због снаге његових зидина; а када је краљ Сирије заузео град Елат на Црвеном мору, и побио његове становнике, он га је населио Сиријцима; па када је поставио људство и у другим утврђењима, и савладао Јевреје у њиховом суседству, вратио је војску у Дамаск. Али када је за овај повратак Сиријаца кући сазнао краљ Јерусалима, он помисли да је достојан п р о т и в н и к самом краљу Израела, те изведе своју војску изван града и уђе у битку против Фекајевог људства, у којој беше поражен. О в о се догодило стога што Бог беше гневан на њега због његових бројних и безграничних подлости. Тако су Израелити побили сто двадесет хиљада људи Јерусалима у једном дану, а њихов војсковођа, по имену Амасија, посекао је том приликом краљевог сина Захарију, као и главног управитеља краљевства, који се звао Асрикам. Такође је и заробио Елкана, заповедника снага племена Јуде, као и велики број жена и деце племена Венијаминовог. Па када отеше велику количину плена, Израелићани се вратише у Самарију. 2) У то време у Самарији је ж и в е о један п р о р о к по имену Одид. Он је пресрео војску испред градских зидина и гласно се обратио борцима рекавши да нису задобили победу сопственом снагом, већ због беса Божијег наспрам краља Ахаза. А потом се пожалио што се нису задовољили успехом у боју п р о т и в њега, већ су били толико безобзирни да заробе своје сопствене сународнике из племена Јуде и Венијамина, због чега их прекоре и посаветова да ове одмах пусте кући не наносећи им никакве штете јер ће у противном, уколико се не повинују таквој Божијој жељи, бити кажњени. Тако се због овог питања око пророка окупи народ Израела, и догоди се да један човек, по имену Верахија, који беше један од најугледнијих у власти, устаде, а за њ и м и други, па рече: „Нећемо допустити да грађанима доведете то робље у град, да нас Бог не би све истребио; довољно смо сами згрешили п р о т и в Њега, како нас п р о р о ц и уверавају, и због тога не смемо себи дозволити вршење нових злочина." Када су в о ј н и ц и чули ово, они дозволише грађанима да учине како налазе да је најбоље. И тако горепоменути људи преузеше заробљенике па их пустише да оду, али не пре но што су се побринули за њих и обезбедили их намирницама, те их упутили према њиховој властитој земљи, не наневши им никакве штете. Штавише, четворо људи је пошло с њ и м а и водило их све до Јерихона, који није далеко од Јерусалима, након чега се ови водичи вратише у Самарију. 3) За то време је краљ Ахаз, будући тако потпуно потучен од стране Израелићана, послао поруку Теглат-Феласару, краљу Асирије, и замолио за његову помоћ у рату п р о т и в Израелићана, Сиријаца и Дамаскијаца, с

410

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

обећањем да ће му послати много новца, а и с поруком је већ био одаслао велике поклоне. Тако је овај краљ најпре п р и м и о Ахазове изасланике, а потом је и дошао овоме у помоћ, те је најпре заратио против Сиријаца и посве опустошио њихову земљу, затим је силом заузео и Дамаск и погубио његовог краља Ресина, па преселио житеље Дамаска у горњу Медију а на њихово место довео колонију Асираца. Такође је напао и земљу Израелићана и из ње повео велики број заробљеника. Док је он овако ратовао, краљ Ахаз је узео све што је од злата и сребра било у краљевским ризницама, а затим и све што се од скупоцених поклона налазило у храму Божијем, те је све то понео са собом и дошао у Дамаск, и предао краљу Асирије у складу са њиховим договором. Још је признао да му дугује захвалност за све што је овај у ч и п и о за њега, па се вратио у Јерусалим. Овај је краљ, дакле, био толико заслепљен и безуман у погледу онога што је за њега добро, да чак није нанустио обожавање сиријских божанстава ни када су га Сиријци потукли, већ је п р о д у ж и о са клањањем њиховим идолима, као да ће му они следећи пут обезбедити победу; а када је поново поражен, почео је обожавати божанства Асираца, тако да се чинило да је жељан да укаже почаст сваком другом божанству осим свом родитељском и једином истинитом Богу, чији је бес био једини узрок његових пораза; штавише, он је у толикој мери п р о д у ж и о са презирањем и омаловажавањем Бога Јевреја, да је у потпуности затворио Храм, и забранио људима да тамо носе намењене жртве, те је и однео све дарове који су 6или поклањани Храму. И након што је извео сва ова скрнављења Бога, умро је са тридесет шест година, од којих је владао шеснаест, а за наследника је оставио свог сина Језекија.

ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО КАКО ЈЕ, П О С Л Е ИЗДАЈЕ ОСИЈИНЕ, П Р Е М И Н У О ФЕКАЈ, И КАКО ЈЕ, М А Л О КАСНИЈЕ, ЈОСЕЈА П О Т Ч И Н И О САЛМАНАСЕР; И КАКО ЈЕ ЈЕЗЕКИЈА ВЛАДАО У М Е С Т О АХАЗА И КАКВЕ ЈЕ СВЕ П О С Т У П К Е НАДАХНУТЕ П О Б О Ж Н О Ш Ћ У И ПРАВДОМ ОН Ч И Н И О 1) Негде у исто време убијен је Фекај, краљ Израела, након издаје коју је водио један његов пријатељ, по имену Осија, који је потом владао наредних девет година као зао и безбожан човек који се с п р е з и р о м односио према богоштовљу. Тада п р о т и в њега покрете поход Салманасар, краљ асирски, и савлада га (што је морало бити зато што краљ Израела уз себе није имао наклоност Божију), те је п о р о б и о Израелићане и натерао их да Асирцима плаћају данак. Током четврте године владавине Осијине власт у Јерусалиму је преузео Језекија, син Ахазов, чија мајка беше Авија, рођена у Јерусалиму. Језекија је по природи био добар, правичан и п о б о ж а н човек; па када је стигао до власти сматрао је да ништа не може бити прече, неопходније или корисније за њега самог и за његове поданике, него да се сви поврате истинском обожавању јединог Бога. Сходно томе, он је на

КЊИГАДЕВЕТА

411

велики сабор сазвао народ, свештенике и Левите, те им је одржао овакав говор: „Није вам непознато како сте, због грехова мог оца који је кршио дужност одавања верских почасти Богу, доживели велике несреће, док вам је његов пример помрачивао ум, терајући вас да обожавате оне идоле за које је он претпостављао да су божанства; стога молим у п р а в о вас који сте путем жалосног искуства сазнали колико је опасно остајати безбожно удаљен од Господа, да сместа из сећања избаците све чему сте се грешно клањали, и отворите Храм овде окупљеним свештеницима и Левитима, те да га очиститеуобичајеним жртвама, обнављајући све оне почасти што су их од давнина наши преци указивали Богу. Јер ћемо Га на тај начин умилостивити и у Њ е м у стишати гнев који према нама осећа." 2) Након што је краљ овако говорио, свештеници отворише Храм; па када доведоше у ред сасуде Божије, и освешташе све што је било нечисто, они положише уобичајене ж р т в е на олтар, Краљ такође посла поруку шир о м земље у којој позва људе у Јерусалим да прославе празник бесквасног хлеба, који је дуго времена био заборављен због изопачености гореп о м и њ а н и х краљева. Он такође посла поруку и Израелићанима, и замоли их да одустану од њиховог текућег начина живота, те да се врате древним обредима и обожавању Бога Јевреја, јер ће им он допустити да дођу у Јерусалим да сви заједпо, као једно тело, прославе празник бесквасног хлеба; а то што је поручио било је само у облику позива остављеног на испуњење њиховој доброј вољи и у њихову корист, а не из послушности њему, већ само уколико их може учинити срећним. Али су Израелићани након доласка изасланика, и након што су ови изложили што су имали од позива њиховог краља, били тако далеко од удовољења Осијиној жељи, да их извргоше руглу и исмејаше као будаласте; истовремено извређаше и пророке који су им пренели исте молбе, и навестили шта ће им се догодити уколико се не врате обожавању Господа — јер ће их, наиме, напослетку Он све салетети и сатрети. Па чак им ни оволико прекршаја не беше довољно, већ измислише још и веће опакости од оних које смо описали; а не одусташе од изопачености ни када их Бог за казну доведе до ропства под непријатељем, већ од тога постадоше само још гори. Па ипак, беше много и оних из племена Манасијиног, Завулоновог и Исахаровог, који се повиноваше ономе што су их п р о р о ц и молили, те се вратише древном богоштовљу. И сви такви похиташе у Јерусалим, к Језекију, како би тамо могли неометано попово обожавати Бога Јевреја. 3) А када су ови људи дошли, краљ Језекија се попе у Храм, заједно са свим народним старешинама, и за њих принесе на ж р т в у седам бикова и исто толико овнова, као и седам јагањаца и јарића. Сам краљ и старешине положише руке преко глава жртава, и допустише свештеницима да око њих доврше чин приношења. Тако ови заклаше ж р т в е и сагореше их као ж р т в е паљенице, док Левити стајаху уоколо с музичким инструментима певајући химне Богу и свирајући па псалтерионима, онако како их је Давид научио; за то време се остатак свештеника такође окренуо музици, свирајући у трубе. А када се све ово доврши, краљ и окупљено мноштво бацише се ничице на под, и стадоше се клањати Богу. Након овога је

412

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

краљ ж р т в о в а о још седамдесет бикова, стотину овнова и две стотине јагњади. Такође је допустио и да народ принесе ж р т в е и потом се препусти светковању, све у свему шест стотина волова и три хиљаде грла друге стоке; а свештеници су све ж р т в е извели према закону. Краљ је био толико задовољан учињеним, да се п р и д р у ж и о народу у гозби и захваљивању Богу. Па како је дошао и празпик бесквасног хлеба, након што принеше оне ж р т в е које се зову ж р т в а м а Изласка, они п р о д у ж и ш е са ж р т в о в а њ и ма и седам наредних дана. Сам краљ је уделио народу, поред онога што је свако понаособ за себе жртвовао, још две хиљаде бикова и седам хиљада грла друге стоке, а исто су учиниле и народне старешине, јер ови дадоше својих хиљаду бикова и хиљаду четрдесет грла друге стоке. Никада од дана Соломона овај празник није био тако ваљано и помно спроведен, те беше као да се први пут одржава са таквом раскоши и величанственошћу. А када се празник заврши, људи пођоше у у н у т р а ш њ о с т земље и стадоше је очишћавати, заједно са Јерусалимом, од сваке погани заостале иза идола. Краљ такође изда наређење да се о његовом т р о ш к у и према закону морају нудити свакодневна ж р т в о в а њ а Богу; те наложи да се десеци и први плодови приноса целог народа морају давати свештеницима и Левитима, како би ови могли непрестано обављати богослужења, и никада више не би били отпађени од обожавања Господа. Сходно томе, народ је доносио све врсте плодова свештеницима и Левитима, а краљ је направио посебне амбаре и спремнице за ове плодове, из којих их је расподељивао сваком свештенику и Левиту, и њиховим женама и деци — и тако су се вратили старом облику богоштовља. Након што је краљ на описани начин уредио ове ствари, повео је рат п р о т и в Филистинаца и поразио их, запосевши све њихове градове, од Газе до Гата. Али му је краљ Асирије послао поруку у којој је запретио да ће прегазити све области над којима је Језекија владао, уколико не буде плаћао данак који је дотле уредно исплаћивао његов отац. Језекије се, међутим, није обазирао на ове претње, већ се ослонио на своју п о б о ж н у преданост Господу, као и на пророка Исаију преко којег је испитивао и подробно сазнавао све будуће догађаје. И оволико ће засад бити довољно о краљу Језекију.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО КАКО ЈЕ С А Л М А Н А С А Р С И Л О М ЗАУЗЕО САМАРИЈУ И П Р Е С Е Л И О ДЕСЕТ П Л Е М Е Н А У МЕДИЈУ А НА Њ И Х О В О М Е С Т О И З Е М Љ У ДОВЕО Н А Р О Д Х У Ћ А Н А 1) Када је Салманасару, краљу Асирије, речено да је Осија, краљ Израела, тајно послао поруку Соу, краљу Египта, у којој је од овога т р а ж и о помоћ у борби п р о т и в Асираца, био је веома бесан, и повео је војску у поход п р о т и в Самарије, у седмој години владавине Осијине; али будући да му краљ није допустио улазак у град"^, он је око Самарије поставио опсаду која је трајала три године, све док је напослетку силом није освојио деве-

КЊИГАДЕВЕТА

413

те године власти Осијине, и седме године владавине Језекијине, краља Јерусалима, те је тако у потпуности затро свако самовлашће Израелићана, а затим читав њихов народ преселио у Медију и Персију, ухвативши при том живог Осију. А након што је прогнао и раселио овај народ изван њихове властите земље, у Самарију и у некадашњу земљу Израелићана довео је народе из места званог Хута (а још увек постоји река под тим именом у Персији). Тако су десет племена Израелићана расељени из Јудеје девет стотина четрдесет седме године након изласка њихових предака из Египта и запоседања те земље, односно након осам стотина година пошто је Јошуа био њихов вођа, и, као што сам раније рекао, две стотине четрдесет година, седам месеци и седам дана након што су се побунили п р о т и в Ровоама, унука Давидовог и предали краљевство Јеровоаму. И тако је, дакле, закључена судбина Израелићана који су непрестано кршили законе, и нису се освртали на речи пророка, који су навештавали каква ће их пропаст задесити уколико не буду одустали од својих изопачених дела. Оно што је на почетку удахнуло ж и в о т овим злочинима против Бога била је побуна дигнута п р о т и в Ровоама, унука Давидовог, када су они поставили његовог слугу Јеровоама за свог краља, та када су, грешећи п р о т и в Бога и одајући се опонашању рђавих узора, од Њега учинили свог непријатеља, док је Јеровоам подвргнут казни коју је оправдано заслужио. 2) Потом је краљ Асирије извео силовиту најезду на читаву Сирију и Феникију. Име овог краља такође је записано и у архивама Тира, јер је он извео поход и против тог града док је њиме владао Елулеј; ово потврђује и Менандар, који нам је, док је писао своју Хронологију, и преводио архиве Тира на грчки језик, оставио следећу приповест: „Онај коме је име било Елулеј владао је тридесет шест година; овај је краљ због побуне Сићана морао пловити до њих и поново их натерати на послушност. П р о т и в њега је краљ Асирије послао војску и дивље прегазио читаву Феникију, али је ускоро са свима утаначио мир, и вратио се назад; али су се Сидон, Ас и Палсетирус побунили, као и многи други градови који су се ослободили власти краља Асирије. Па када му се и Тирци нису хтели потчинити, краљ се вратио и поново их напао, имајући са собом и шездесет бродова и осам стотина веслача, којима су га снабдели Феничани; а након што су им се Тирци супротставили са дванаест бродова којима су растурили непријатељску флоту, ухватили су пет стотина заробљеника, због чега је порастао углед свих становника Тира; али се краљ Асирије поново вратио и поставио стражу над њиховим рекама и аквадуктима, чиме је Тир одсекао од снабдевања водом. О в а к в о стање п р о д у ж и л о се пет година, и Тирци још увек издржавају опсаду и пију воду из бунара које копају." О в о је, дакле, остало записано у архивама Тира поводом Салманасара, краља Асирије. 3) У то су време Хућани који су досељени у Самарију (јер је то име којим су називани у то време, стога што су доведени из земље зване Хут, која се налази у Персији, у којој постоји и река са истим именом), сваки понаособ, већ према припадности народима којих је било пет на броју, донели своје властите богове у Самарију, те су њиховим обожавањем, на начин који је био уобичајен у њиховим властитим земљама, изазвали Све-

414

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

могућег Бога на бес и велико незадовољство, због чега је на њих послао заразу којом су немилице уништавани. Па како нису могли пронаћи лека својим јадима, они су уз помоћ нророчанства поучени да морају обожавати Свемогућег Господа, јер је то био једини пут до њиховог избављења. Тако су послали изасланике краљу Асирије, з а т р а ж и в ш и од њега да им пошаље неке од свештеника Израелићана које је држао заробљене. А када их је овај послао, и након што су свештеници поучили досељени народ законима и верском богоштовљу, они почеше служити Богу на начин пун поштовања, услед чега се зараза одмах прекиде. А они заиста и продужише са упражњавањем истих обичаја до дана данашњег, те их Јевреји на свом језику прозваше Хућанима, али их Грци зову Самарићанима. А када би ови видели да Јевреји напредују, они би се правили као да су се и сами променили, те су све чинили да се зближе с Јеврејима и почели би их називати рођацима, тврдећи како су они происходили од Јосифа, те да на тај начин имају изворно јединство с Јеврејима; али када би видели како Јевреји бивају унижени и падају у све горе околности, ови досељеници говорили би како им они ни на који начин нису сродници, те да Јевреји немају права да очекују никакву љубазност нити знаке сродства од њих, већ би изјављивали како су они, Хућани, само гости који су дошли из других земаља. Али ћемо о овоме имати погоднију прилику да касније говоримо.

КЊИГА ДЕСЕТА обухвата период од сто осамдесет две и по године

ОД ЗАРОБЉАВАЊА ДЕСЕТ ПЛЕМЕНА ДО ПРВЕ ГОДИНЕ СИРУСА

ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ С Е Н А Х И Р И М ПОВЕО ПОХОД П Р О Т И В ЈЕЗЕКИЈЕ; КАКО ЈЕ РАВСАК З А П Р Е Т И О ЈЕЗЕКИЈИ КАДА ЈЕ С Е Н А Х И Р И М П О Ш А О У РАТ П Р О Т И В Е Г И П Ћ А Н А И КАКО ГА ЈЕ П Р О Р О К И С А И Ј А ХРАБРИО; КАКО ЈЕ С Е Н А Х И Р И М П Р Е Т Р П Е О НЕУСПЕХ У ЕГИПТУ И ВРАТИО СЕ У ЈЕРУСАЛИМ ТЕ СЕ, Н А Ш А В Ш И СВОЈУ ВОЈСКУ У Н И Ш Т Е Н У ВРАТ И О КУЋИ, И ШТА ГА ЈЕ М А Л О КАСНИЈЕ ЗАДЕСИЛО 1) Четрнаесте године владавине Језекије, краља двају племена, догодило се да је Сенахирим, краљ Асирије, са великом војском пошао у поход против њега, и силом заузео све градове Јуде и Венијамина; а када је био спреман да поведе војску на Јерусалим, Језекија га је предухитрио и послао му изасланике, обећавши да ће му се покорити и плаћати који год данак да му овај одреди. Чувши ту понуду, Сенахирим је решио да не прод у ж и са даљим ратовањем, већ да прихвати Језекијин предлог, те уколико буде могао да добија три стотине таланата сребра и тридесет таланата злата, он обећа да ће о т и ћ и на пријатељски начин, обећавши изасланицима да неће начинити више никакве штете Језекији, и да ће о т и ћ и као што је и дошао. Тако се Језекија потчини, и испразни своје ризнице, те посла новац, претпостављајући да ће надаље бити ослобођен непријатеља и недаћа које од овога дотицаху краљевству. Али асирски краљ узе новац и не обазре се на оно што је обећао, већ, о т и ш а в ш и сам у рат против Египћана, остави свог највишег заповедника Равсака и још двојицу угледних заповедника са великим снагама да пођу и разоре Јерусалим. Имена преостале двојице заповедника била су Тартан и Равсарис. 2) Ч и м су ови пристигли под зидине Јерусалима, они подигоше логор и послаше гласнике Језекији, з а т р а ж и в ш и да говоре с њим; али он сам се не усуди да изађе к њима, већ посла тројицу својих најприснијих пријатеља; њихова имена беху Елијаким, који беше надзорник послова краљевства, затим Сомна, Језекијев писар, и Јоах летописац. Тако ови људи изиђоше и стадоше пред заповеднике асирске војске; а када их Равсак виде, он им наложи да пођу и поруче Језекији следеће: да С е н а х и р и м " ' , велики краљ, жели да зна на кога се он то ослања и у кога поуздава, отпађујући се од свог господара, не слушајући га нити допуштајући његовој војсци да уђе у град? Да ли у Египћане, и у наду да ће они потући асирску војску? У том случају треба да зна да се он, уколико је то оно што очекује, показује као будаласт човек и налик ономе који се ослања на сломљену трску, јер такав не само да ће пасти, већ ће још и п р о б о с т и своју руку и позледити се. Он мора, међутим, знати да је асирски краљ повео овај поход против њега по вољи Бога који му је даровао своју наклоност, како би могао прегазити краљевство Израела, те ће на исти начин у н и ш т и т и све оне који одбијају да буду његови поданици. Када Равсак доврши овај говор на хебрејском језику, којем беше вичан, Елијаким се уплаши да јеврејски народ који га

418

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

је слушао не остане одвише узнемирен; те зато затражи да може говорити на сиријском језику. Али заповедник, схвативши због чега је упућен тај захтев, и примећујући страх у којем се његов саговорник налази, одговори још гласнијим и звонкијим гласом, али поново на хебрејском језику, те рече да „будући да су сви чули краљеве заповести, они се могу и посаветовати о оном што је за њихово добро те нам се слободно предати; јер је јасно да и ти и твој краљ с узалудним надама одвраћате људе од покоравања, подстичући их тако да се одупиру; али уколико сте ви заиста храбри, и мислите да отерате нашу војску, ја сам спреман да вам предам две хиљаде од ових коња које водим са собом, уколико ви можете послати једнако толико јахача за њих, и показати вашу снагу; али, наравно, оно што немате ви и не можете обезбедити. Зашто онда оклевате да се предате надмоћној сили, која вас може освојити и без вашег одобрења? Јер ће бити безбедније за вас да се добровољно предате, стога што ће насилно поробљавање, након што будете поражени, бити много опасније и само вам донети даље несреће." 3) Када су народ и гласници чули шта је рекао асирски заповедник, они пренеше то Језекији, који одмах скиде своји краљевску одећу, те се одену у кострет и одаде жалости, полегавши на тле ничице, према обичајима своје земље, и поче преклињати Бога за помоћ, сада када више нису имали друге наде нити олакшања. Такође посла неке своје пријатеље и свештенике п р о р о к у Исаији, з а т р а ж и в ш и од њега да се моли Богу и понуди ж р т в е за њихово заједничко избављење, те да преклиње Бога да осујети очекивања њихових непријатеља и сажали се на Његов народ. Па када п р о р о к учини све како му је тражено, до њега стиже пророчанство Божије, којим се охрабривао и краљ и људство око њега; јер Исаија прорече да ће њихови непријатељи бити поражени без борбе, те да ће о т и ћ и на срамотан начин, н и п о ш т о с таквом охолошћу какву сада показују, јер ће се Бог п о б р и н у т и да буду уништени. Он такође навести да ће Сенахирим, краљ Асирије, пропасти у свом покушају п р о т и в Египта, те да ће по повратку своме дому пострадати од мача. 4) Отприлике у исто време такође је и краљ Асирије написао писмо Језекију у којем је навео да је овај будаласт човек јер мисли да ће м о ћ и да избегне да буде његов слуга, будући да је он већ себи п о т ч и н и о толике многе и велике народе; још му је затим запретио да ће га по заузећу сасвим сатрети уколико одмах не буде отворио капије и својевољно п р и м и о његову војску у Јерусалим. Али када је Језекије прочитао поруку, он је, уздајући се у Бога, п р е з р и в о одбаци, па је сави и положи у Храм. Па како се и даље обраћаше Богу за опстанак града и очување народа, п р о р о к Исаија рече да је Бог чуо молитву, те каза да га овог пута краљ Асирије'^'" неће опсадити и да исто тако може бити сигуран да га ни у будућности овај више неће узнемиравати, и да људи могу да у миру и без страха наставе са ратарством и другим пословима. Сходно томе, после недугог времена краљ Асирије се, након неуспеха у вероломним наканама п р о т и в Египћана, вратио кући не остваривши своје намере, а што се догодило под следећим околностима. Он је, наиме, провео много времена у опсади Пелу-

КЊИГАДЕСЕТА

419

зијума; а када су насипи што их је подигао изнад зидова града достигли велику висину, и када је већ био спреман да учини тренутни напад на њих, чуо је да Тирхак, краљ Египта, долази и доводи велике снаге у помоћ Египћанима, решен да наступа право кроз пустињу и тако непосередно удари на Асирце; од ових се вести Сенахирим веома узнемирио, те је, како сам раније рекао, напустио Пелузијум, и вратио се без икаквог успеха. А поводом Сенахирима Херодот такође каже, у другој књизи своје Историје, како је „краљ пошао против египатског краља, који је био свештеник Вулкана; па је опседао Пелузијум, али је обуставио опсаду под следећим околностима: овај се египатски свештеник молио Богу, и Бог је чуо његову молитву, и послао осуду на краља Арабије." Али овде је Херодот погрешио, када овог краља није назвао краљем Асирије, већ Арабије; јер је рекао да „је мноштво мишева једне н о ћ и изгризло у комаде лукове и остатак оклопа Асираца, па је то било разлог зашто је краљ, када му више није остало лукова, повукао своју војску од Пелузијума." Херодот нам заиста износи овакву приповест; штавише, и Веросус, који је писао о пословима Халдеје, такође помиње краља Сенахирима, као и то да је он владао над Асирцима, и водио походе п р о т и в читаве Азије и Египта, те каже овако: 5) „Када се Сенахирим вратио из египатског рата у Јерусалим, затекао је своју војску под заповедником Равсаком угрожену заразом, јер је Бог послао к у ж н у болест на његово људство; и већ прве н о ћ и опсаде умрло је стотину осамдесет пет хиљада војника, заједно са старешинама и високим заповедницима. Краљ је био ужаснут стравичном пропашћу коју је узроковала оваква пошаст; и будући у великој бризи за читаву своју војску, он побеже са остатком својих снага у властито краљевство, у град Н и ниву. А када је кратко време тамо проборавио, издадоше га његови старији с и н о в и " ' Адрамелех и Серасер, те га својеручно убише у његовом сопственом храму који се називао Араске. Грађани Н и н и в е су, међутим, ову двојицу оцеубица протерали из града, те су отишли у Јерменију, док је власт од Сенахирима преузео Есарадон." И ово је закључак асирског похода против народа Јерусалима.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СЕ ЈЕЗЕКИЈА РАЗБОЛЕО И Б И О С П Р Е М А Н ДА УМРЕ; И КАКО МУ ЈЕ БОГ О Б Е Ћ А О П Е Т Н А Е С Т Г О Д И Н А Д У Ж И Ж И В О Т [И ИСПУН И О Т О О Б Е Ћ А Њ Е ] , ВРАТИВШИ КАО З Н А М Е Н СЕНКУ С Т В О Р Е Н У С У Н Ц Е М ЗА ДЕСЕТ С Т У П Њ Е В А 1) Тако је краљ Језекија на чудесан начин избављен из ужасних околности у којима се налазио, те је Богу понудио ж р т в е захвалнице, јер заиста ништа друго до божанска промисао није било то што је уништило већину његових непријатеља а остатак учинило тако престрашеним да ће доживети исту судбину да су морали напустити Јерусалим. Ипак, док он беше тако ревностан и жељан да ода дужно поштовање Богу, дого-

420

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ди се да падне у озбиљну болест, толико да сви лекари очајаваху над њ и м и изгубише веру у оздрављење, баш као и његови пријатељи; поред саме ове болести, постојале су и веома жалосне околности које су растројавале краља, а то беше размишљање како иза себе није оставио деце а био је на прагу смрти, остављајући свој дом и власт без наследника од његовог властитог тела; тако је бивао узнемирен оваквим помислима, те је ж а л и о себе и молио Бога да му још неко време п р о д у ж и битисање, и да не дозволи да напусти овај ж и в о т пре но што постане отац. Бог се показао милосрдн и м према њему, те је прихватио његову молитву, стога што очај у који га је доводила помисао на смрт није потицао од тога што ће ускоро напустити погодности што их је у ж и в а о у свом краљевству, нити је Језекија молио да му се омогући д у ж и ж и в о т због њега самог, већ како би могао имати синове који би после њега могли п р и м и т и власт. И тако је Бог послао пророка Исаију и заповедио му да обавести Језекију да ће у року од три дана оздравити, те да ће п о ж и в е т и још петнаест година, током којих ће такође и добити децу. Међутим, у то што је п р о р о к рекао а Бог му заповедио да пренесе, Језекија је тешко могао поверовати, једнако због болести под којом се налазио, а која је била веома тешка, али и због запањујуће природе онога што му је речено; стога је он пожелео да му Исаија покаже некакав знамен или чудо, како би могао поверовати у то што му је казао, и био свестан да то потиче од Бога; јер у ствари које се налазе изван очекивања, и које су веће од наших надања, може се веровати само преко дела сличне природе. А када га Исаија упита какав би то знак желео да му буде показан, краљ затражи да у ч и н и да Сунчева сенка, која је већ сишла десет степеника [или ступњева] у његову кућу, буде поново враћена на исто место"®, и у ч и н и се каква је и пре била. А када се пророк помолио Богу да укаже овај знамен краљу, овај заиста и виде оно што је желео, и потом беше ослобођен болести, па се одмах, потресен, попе у Храм, и тамо се поче с најдубљим поштовањем клањати Богу и заветовати му се. 2) У ово се време догодило да је власт Асираца била оборена од стране Медијаца, али ћу ове ствари обрадити касније. У међувремену је краљ Вавилона, по имену Валадан, послао изасланике с ноклонима Језекији, з а т р а ж и в ш и да буде његов савезник и пријатељ. Тако је Језекије п р и м и о ове изасланике љубазно и направио гозбу у њихову част, те им је показао своје ризнице и оружје, као и друго богатство које је поседовао, понајвише у злату и драгом камењу, и дао им да понесу поклоне Валадану, пославши их натраг у Вавилон. На ово је п р о р о к Исаија дошао к њему и упитао га одакле су доспели ови изасланици, на шта је Језекија одговорио да су послани од вавилонског краља, а да им је он показао све што поседује, да би погледом на богатства и спрему они могли наслутити о изобиљу у којем се налази краљ Јерусалима, и о томе могли обавестити свог краља. Али му п р о р о к приговори, рекавши: „Дакле, треба да зпаш, да ће после недугог времена све твоје благо бити однесено у Вавилон а твоје ће потомство тамо бити учињено евнусима, изгубивши своју мушкост и служећи вавилонском краљу; јер је Бог прорекао да ће се те ствари догодити." На ове се речи Језекија растужи, и одговори да у њему самом нема

КЊИГАДЕСЕТА

421

воље да таква пропаст задеси његов народ; па иако није могуће изменити оно што је Бог одредио, он се поче молити да потраје мир, бар дотле док он буде живео. Веросус такође помиње овог Валадана, краља Вавилона. А што се тиче овог пророка Исаије, он је по признању свих људи био божански и прекрасан човек у казивању истине; а због уверености да никада није пренео ништа што је било погрешно, он је записао сва своја пророчанства и оставио их иза себе сабране у књизи, како би се њихово испуњење могло просудити из будућих догађаја; а такође није овај п р о р о к то чинио сам, већ су и други, њих дванаесторица на броју, учинили исто. И шта год се догодио с нама, било то добро или лоше, догодило се према њиховим пророчанствима; али о сваком од њих говорићемо касније.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ М А Н А С И Ј А ВЛАДАО П О С Л Е ЈЕЗЕКИЈА; И КАКО СЕ ЗА ВРЕМЕ БОРАВКА У З А Р О Б Љ Е Н И Ш Т В У ОН ВРАТИО БОГУ И ПОВРАТИО СВОЈЕ КРАЉЕВСТВО И О С Т А В И О ГА С В О М С И Н У А М О Н У 1) Након што је краљ Језекија п р о ж и в е о и горепоменуто поклоњено време, провевши га при том у потпуном миру, он премину, н а в р ш и в ш и педесет четири године живота, од којих је владао двадесет девет. Али када је његов син Манасија, чија се мајка звала Евсива, и била из самог Јерусалима, преузео краљевство, он се отпадио од владања свог оца и предао се потпуно супротном начину живота, те се у својим поступцима показао у сваком погледу крајње изопачен, не пропуштајући ниједну могућност да открије своју безбожност, спремно опонашајући прекршаје Израелићана, због чијег су живљења противног вољи Божијој ови били уништени; он је, наиме, био тако дрзак да оскрнави храм Божији, као и град и целу земљу, будући да је, полазећи од презирања Бога, варварски побио све правичне људе који су постојали међу Јеврејима; није штедео ни пророке, будући да би сваког д а н а у б и ј а о неке од њих, све док Јерусалим није био преплављен њиховом крвљу. Бог се разбеснео над оваквим поступањем, те је послао пророке краљу и народу, преко којих је запретио да ће их снаћи иста она пропаст која је већ задесила њихову браћу Израелићане због сличног вређања Бога. Али људи нису веровали речима пророка, чијим су уважавањем могли побрати корист и избећи таква страдања; па ипак ће они ускоро збиља сазнати колико су речи п р о р о к а биле истините. 2) Како су они остајали при истом начину живљења, Бог подигну у рат п р о т и в њих краља Вавилона и Халдеје, који посла војску на Јудеју, и читаву је опустоши, а уз помоћ издајника његови људи ухватише и Манасију, те краљ нареди да овога доведу како би му могао досудити казну каква му се свиди. Али када је Манасија увидео у каквим се бедним околностима нашао, процењујући да је управо он узрок свеколике несреће, он стаде преклињати Бога да у ч и н и његове непријатеље човечним и милосрдним. А Бог је заиста чуо ову молитву, те га и удостојио онога за шта је мо-

422

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

лио. Тако је краљ Вавилона пустио Манасију на слободу, и овај је избегао опасности у којој се нашао; а када се вратио у Јерусалим, он се поче трудити, колико је то било могућно, да избаци из сећања своје претходне грехе п р о т и в Бога, за које се сада покајао, те да се преда веома п о б о ж н о м ж и воту. Он поново освети Храм, и очисти град, те се цели остатак својих дана није посвећивао ничем другом до трагању за начинима на које би узвратио Богу за своје ослобођење, и сачувао Његову наклоност током читавог преосталог живота. Такође је упућивао и народ да чини исто, јер је у веома скором искуству имао пропаст до које је доспео владајући се супротно. Поред тога, поново је изградио олтар и почео нудити законите жртве, онакве какве је Мојсије заповедио. Па када је тако на прави начин васпоставио све што се тицало истинског богоштовања, побринуо се за безбедност Јерусалима; не само да је са великом марљивошћу поправио старе градске зидине, већ је и додао нови зид староме. Такође је и подигао веома високе куле, и ојачао у сваком погледу, па и у опскрби намирницама које су им недостајале, места испред града у којима се налазила војна посада,. И заиста, након што је променио свој негдашњи начин ж и вљења, он је убудуће тако водио ж и в о т да је од часа повратка искреној п о б о ж н о с т и био од свих сматран као срећан човек, и као узор за опонашање. Када је тако п р о ж и в е о шездесет седам година, напусти је овај свет у којем је владао педесет пет година, и био сахрањен у сопственом врту; а краљевство је прешло његовом сину Амону, чија се мајка звала Месулемета, из града Јотеве.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ А М О Н ВЛАДАО У М Е С Т О МАНАСИЈЕ, А П О С Л Е ЊЕГА ЈОСИЈА, КОЈИ ЈЕ Б И О ЈЕДНАКО ПРАВИЧАН И П О Б О Ж А Н ; ТАКОЂЕ И О П Р О Р О Ч И Ц И ОЛДИ 1) Амон је, међутим, опонашао она дела свог оца што их је овај охоло изводио у својој младости; због тога је против њега створена завера од стране његових властитих слугу, те га ови и убише у његовој кући, када је имао двадесет пет година, од којих је владао две. Али је народ ипак казнио те људе који су убили Амона, сахранивши га потом уз његовог оца и предавши краљевство његовом сину Јосији, који је имао свега осам година. Њ е г о в а мајка је потицала из града Воската, а име јој је била Једида. Јосија је био човек најодличније нарави и природно обдарен врлинама, и следио је поступке краља Давида као узор и закон по којем је управљао своје понашање током читавог живота. Већ са дванаест година је дао доказ свог истинског верског и праведничког понашања; јер је привео људе трезвеном начину живљења, молећи их да напусте представе које су имали о својим идолима, стога што ови и нису никакви богови, те да се предају обожавању јединог истинитог Господа. И понављајући богоугодне поступке својих предака, он је смотрено исправио све оно што су ови

КЊИГА ДЕСЕТА

423

лоше учинили, као да је много старији но што јесте, и као неко ко је у изобиљу кадар да разумева оно што је долично урадити; а оно што је налазио да су преци добро учинили, он је здушно примењивао, и то ш и р о м целе земље, и трудио се да исто ононаша. Овако је постунао следећи мудрост и виспреност своје сопствене природе, и усаглашавајући се са саветом и упутствима старијих; јер је управо захваљујући чврстом држању онога што је законито, као и верничком односу према обожавању Господа, његова владавина била тако успешна. А овај се успех и догађао стога што се прекршаји претходних краљева више нису могли уочити, јер су с њиме као краљем сасвим ишчезли; јер је Јосија пролазио целим градом, а затим и целом земљом, и секао гајеве који беху посвећени т у ђ и м божанствима, и рушио њихове олтаре. Па ако је постојао и један дар што су га овима посветили његови преци, он их је проглашавао срамотним и обарао их. На овај је начин враћао људе исправном сагледавању, и величању Бога. Такође је уредно обављао уобичајена ж р т в о в а њ а и на олтару приносио ж р т в е паљенице. Штавише, наименовао је судове и надгледнике, који су могли пратити све оно што сваком посебно припада, те су се тако увек и изнад свега морали равнати према правди, коју су спроводили на исти онај начин на који су бринули о властитој души. Осим тога, послао је гласнике ш и р о м земље, и од оних који би били вољни т р а ж и о да донесу злато и сребро за обнову Храма, и то сваком према његовим властитим склоностима и могућностима. А када је новац донет, он је поставио Масају за у п р а в н и к а града, Сафана за писара и Јоава за летописца, док је првосвештеник постао Хелкија, који је уједно био старатељ над пословима Храма и над свим оним порезима који су овоме припадали. А овај није ни најмање оклевао, нити је допустио да посао и најмање трпи, већ је припремио архитекте и све оно што је неопходно за такве поправке, и прионуо на рад. Тако је Храм обновљен на најбољи начин, и постао јавним доказом краљеве побожности. 2) Осамнаесте године своје владавине он је првосвештенику Хелкији наредио да од вишка новца купи пехаре, тањире и бочице за прислуживање у Храму, те да поред тога буде узето свеколико злато и сребро које се налази у р и з н и ц и и од њега такође направе пехари и слични сасуди. Али док је првосвештеник износио злато, наишао је на свете књиге Мојсијеве које су биле положене у Храму, па након што их је изнео он их предаде писару Сафану који, п р о ч и т а в ш и их, отиде до краља и обавести га да је довршено све што је наредио да буде учињено. Истом је приликом, међутим, и поново прочитао књиге, но овог пута пред краљем који, слушајући их с растућом потресеношћу, напослетку поче дерати своје хаљине, па позва првосвештеника Хелкију, уз писара Сафана још и неке друге своје најзначајније пријатеље, те их све посла п р о р о ч и ц и Олди, ж е н и Салумовој (који је, иначе, био човек великог достојанстава и потицао из угледне породице) са жељом да јој пренесу молбу да умилостиви Бога и узнастоји да га учини наклоњеним према њима; наиме, краљ је препознао оправдани разлог за страх да ће, због кршења Мојсијевих закона од стране њихових предака, његов нараштај бити у опасности од општег робо-

424

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

вања и протеривања из сопствене земље, при чему ће им недостајати баш свега што им је за ж и в о т неопходно, те да ће на тај начин бедно окончати своје дане. Када је пророчица чула овакве речи од гласника што их је к њој послао Јосија, она им наложи да се врате краљу и кажу му да је Бог већ донео одлуку о њима, према којој ће у н и ш т и т и народ и истерати га из његове земље, и на тај их начин л и ш и т и све среће коју тренутно уживају; а то је одлука коју више нико од њих и н и к а к в и м молитвама не може изменити, будући да је установљена њиховим кршењем закона и одбијањем покајања тако дуго времена током којег су их п р о р о ц и преклињали да се поправе, навештавајући им каква ће казна проистећи из њихових безбожних поступака. Ту ће претњу Бог сада неумољиво и з в р ш и т и над њима, како би се могли уверити да је Он истински Бог, и да их није изневерио ни у чему од онога што је објавио преко својих пророка; па ипак, будући да је Јосија праведан човек, Бог ће тренутно одложити ову пропаст, али ће након његове смрти послати на народ све оне патње које им је наменио. 3) Тако се ови гласници вратише и пренеше краљу оно што је Олда пророковала; на то он посвуда разасла људе са наредбом да се сви свештеници и Левити окупе у Јерусалиму, без обзира на старост. А када се ови сакупише, он име пре свега прочита свете књиге, након чега се усправи усред народа, и под заклетвом их обавеза да с њ и м као владаром направе споразум према којем ће се држати закона ЈУЕојсијевих и ревносно поштовати Бога. Сви окупљени одмах дадоше свој пристанак, и прихватише све оно што им је краљ препоручио. Тако одмах принеше ж р т в е на најисправнији начин, молећи Бога да буде благ и милостив према њима. Краљ је надаље заповедио првосвештенику да одмах буде избачен било који сасуд посвећен идолима или туђим божанствима, уколико је такав у Храму остао. Па када се накупи велики број таквих сасуда, он их сажеже и расу пепео, те поби све оне свештенике тих идола који нису припадали потомству Ароновом. 4) Након што је тако урадио у Јерусалиму, он пође по земљи и до краја разори све оне грађевине што их је подизао краљ Јеровоам у част туђим божанствима, а такође и спали кости лажних пророка на оном олтару што га је Јеровоам првог подигао, у време када је пророк Јадон дошао к Јеровоаму, док је овај приносио жртве, и пред целим народом пророковао шта ће се догодити, то јест да ће један човек из породице Давидове, по имену Јосија, урадити управо оно што смо овде поменули. И тако се догодило да су се та предвиђања обистинила после три стотине шездесет једне године. 5) Након свега овога Јосија такође пође и до оних И з р а л и ћ а н а који су избегли заробљавање и ропство под Асирцима, и наговори их да одустану од својих безбожних поступака, те да напусте одавање почасти туђим божанствима и посвете се исправном обожавању њиховог властитог Свемогућег Бога, чврсто се предавши Његовој милости. Такође је п р е т р а ж и о куће, села и градове, сумњајући да је неко потајно задржао каквог идола; поврх свега, уклонио је сунчана кола која беху постављена у краљевској п а л а т и " ' , а која су направили његови преци, као и ма који други предмет што су га они обожавали као божанство. И када је тако очистио це-

КЊИГА ДЕСЕТА

425

лу земљу, позвао је народ у Јерусалим и тамо прославио п р а з н и к бесквасног хлеба, као и онај који је назван Пасхом. Такође је народу за Пасхалне ж р т в е дао тридесет хиљада јарића и јагањаца, као и три хиљаде волова за ж р т в е паљенице. Главни међу свештеницима такође су за Пасху међу свештеницима поделили две хиљаде шест стотина јагањаца, а најугледнији Левити су међу саплеменицима поделили пет хиљада јагањаца и пет стотина волова, помоћу којих се стигло до великог обиља принесених ж р тава; а сва ова ж р т в о в а њ а изведена су према Мојсијевим законима, док је сваки свештеник објашњавао о чему је реч и прислуживао ж р т в о в а њ и м а која су нудили за људе из народа. И заиста, још од времена пророка Самуила није било празника прослављеног на сличан начин, а обилатост ж р т а ва била је додатно искушење да све ствари буду изведене према законима, и у складу са обичајима њихових предака. Па пошто је након овога Јосија поживео не само у миру, већ и са великим угледом и богатством међу људима, завршио је ж и в о т на начин који ћемо описати.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО СЕ ЈОСИЈА Б О Р И О П Р О Т И В НЕХАОНА, ТЕ Б И О Р А Њ Е Н И НЕДУГО П О Т О М П Р Е М И Н У О ; И КАКО ЈЕ Н Е Х А О Н УХВАТИО ЈОАХАЗА, КОЈИ ЈЕ Б И О ПРОГЛАШЕН КРАЉЕМ У ЕГИПТУ И У Р У Ч И О КРАЉЕВСТВО ЈОАКИМУ; ТЕ [НАПОСЛЕТКУ] О ЈЕРЕМИЈИ И ЈЕЗЕКИЉУ 1) Нехаон, краљ Египта, подигао је војску и прегазио реку Еуфрат како би се борио против Међана и Вавилонаца који су срушили асирску власт"", јер је желео да п р о ш и р и краљевство над Азијом. Када је стигао у град Мендес, који је припадао краљевству Јосијином, овај је са собом довео војску како би Египћане спречио да пролазе његовом властитом земљом у походу п р о т и в Међана. Нехаон је, међутим, послао гласника Јосији, с умирујућом поруком да он не води ратни поход п р о т и в њега, већ да само ж у р и преко Еуфрата, те је од краља Јерусалима т р а ж и о да га не изазива на борбу тиме што спречава његово наступање до места до којег је одлучио да стигне. Али Јосија није у в а ж и о овај Нехаонов савет, већ је поставио своју војску у положај који Египћанима није допуштао намеравано наступање. Претпостављам да је судбина та која га је нагнала на овакав поступак, како би могла искористити п р и л и к у п р о т и в њега; јер, чим је он поставио војску у борбени п о л о ж а ј " ' , и изјахао у својим колима како би прошао од једног до другог крила постројене војске, један Египћанин одапе стрелу на њега, и тиме оконча његову ревност да се бори; јер, бивајући озбиљно рањен, Јосија нареди да се огласи повлачење његове војске, те се врати у Јерусалим, где убрзо и премину од задобијене ране. Био је достојно сахрањен у гробници својих предака, у доби од тридесет девет година, од којих је владао тридесет једну. Ч и т а в га је народ дубоко ожалио, провевши много дана у нарицању и оплакивању; п р о р о к Јеремија је саставио једну т у ж б а л и ц у у којој га је ожалио, а која је остала све

426

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

до данас. Штавише, овај је п р о р о к унапред објавио пропаст која ће снаћи овај град. Такође је иза себе у списима оставио опис уништења нашег народа које се догодило касније, у н а ш и м данима, као и заузеће Вавилона. Али он није био једини пророк који је народу унапред изнео ова предсказања, јер је то исто учинио и Језекиљ, који је био прва особа која је записала, и оставила иза себе, две књиге које се баве овим догађајима. Ова двојица пророка су по рођењу били свештеници, али је од њих само Јеремија пребивао у Јерусалиму почев од тринаесте године власти Јосијине, све док град и Храм нису потпуно уништени. Али, оно што се тиче овог пророка приповедаћемо на прикладном месту. 2) После Јосијине смрти, коју смо већ поменули, краљевство је преузео његов син Јоахаз, који је тада имао двадесет три године. Владао је у Јерусалиму, а његова се мајка звала Амутала, и потицала је из Ливне. Он је био безбожан човек и водио је нечист живот; али када се краљ Египта вратио из битке, послао је по Јоахаза у град Емат који припада Сирији; а када је овај дошао, Нехаон га је бацио у окове а краљевство предао његов о м брату по оцу, чије је име било Елијаким, али га је Нехаон променио у Јоаким, те је оглобио земљу са стотину таланата сребра и једним талантом злата, плаћаним као годишњи данак; Јехоаза је Нехаон, пак, повео у Египат где је и умро, након што је владао три месеца и десет дана. Јоакимова мајка звала се Завуда, из потицала је из града Руме. Био је човек зле нарави, увек спреман да другима наноси несреће; нити је био побожног држ а њ а према Господу, нити је имао добронамерности према људима.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ НАВУКОДОНОСОР, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ П О Б Е Д И О КРАЉА ЕГИПТА, ПОВЕО ПОХОД П Р О Т И В ЈЕВРЕЈА, И У Б И О Ј О А К И М А И НА М Е С Т О КРАЉА ДОВЕО ЊЕГОВОГ С И Н А ЈОАХИНА. 1) Четврте године владавине Јоакимове, човек по имену Навукодоносор преузео је власт у Вавилону, и одмах са великом војском пошао у град Каркемиш, који се налази на Еуфрату, решен да се бори против Нехаона, краља Египта, под којим се тада налазила Сирија. А када је Нехаон схватио намеру вавилонског краља, и да је овај поход покренут против њега, он није потценио овај покушај, већ је са бројним људством похитао до Еуфрата како би се одбранио од Навукодоносора; тако су заметнули битку у којој је Нехаон поражен, и изгубио је много десетина хиљада војника. То је краљу Вавилона омогућило да пређе Еуфрат и заузме целу Сирију, све до Пелузијума, изузев Јудеје. Али у време када је Навукодоносор већ н а в р ш и о четврту годину владавине, која је била осма година Јоакимовог владања над Јеврејима, он је од овога затражио плаћање данка, запр е т и в ш и му да ће у случају одбијања п р о т и в њега повести рат. Јоаким се у п л а ш и о ове претње, те је м и р купио новцем, и потом плаћао затражени данак наредне три године.

КЊИГА ДЕСЕТА

427

2) Међутим, треће године, чувши да је краљ Вавилона покренуо поход п р о т и в Египћана, Јоаким одби да плати данак, али је у својој нади у одрж и в о с т такве одлуке остао разочаран, будући да се Египћани нису усудили да тада уђу у битку. А п р о р о к Јеремија је дословно свакога дана прорицао колико узалудно они полажу наде у Египат, и како ће град бити разрушен Навукодоносоровом силом, а краљ Јоаким ће му се покорити. Али све што је он говорио није било ни од какве користи, будући да пе беше никога ко би овоме избегао: јер се и народ и управитељи нису обазирали на оно што су од њега чули. Баш папротив, бивајући незадовољпи опим што је говорио, као да је овај п р о р о к био краљев злослутник, они Јеремију оптужише, и доведоше га пред суд т р а ж е ћ и п р о т и в њега пресуду да је крив, као и одговарајући казпу. Ч и т а в народ даде свој пристанак за овакву осуду, али старешине ово ипак одбише, већ пророка послаше из суда у затвор наговоривши и остале да Јеремији не наносе другу штету; јер рекоше да он није једина особа која је прорекла шта ће задесити град, већ да је и Миса указивао на исти исход, а такође и многи други, при чему ниједан од њих није трпео никакву казну под њиховим краљевима, већ им је указивапо поштовање као п р о р о ц и м а Божијим. Тако су они ублажили народ овим речима и ослободили Јеремију казне на коју је био осуђен. Но будући да је овај пророк записао сва своја пророчанства, он је, у време када је народ постио и окупио се у Храму деветог месеца пете године владавине Јоакимове, прочитао књигу коју је саставио од предвиђања онога што ће задесити како град, тако и Храм и сам парод. А када су управитељи града чули ово, опи му одузеше књигу и наложише да се он и његов писар Варух удаље, да не би били откривени, али књиге задржаше и однеше их до краља, који нареди свом писару да их, у присуству пријатеља, узме и наглас прочита. Но када је краљ чуо шта књига садржи, оп је искида и баци у ватру где ова изгоре, а такође и нареди да се пронађу и к њему доведу Јеремија и Варух, како би могли бити кажњени. Ипак, ови су успели измаћи опасности. 3) Недуго потом, међутим, краљ Вавилона је повео поход п р о т и в Јоакима, који га је п р и м и о у град због страха од пророкових предвиђања, надајући се да му се тако неће догодити ништа рђаво, будући да н и т и је затворио градске капије, нити се борио п р о т и в Вавилонаца; па ипак, када је Навукодоносор ушао у град није се држао договореног споразума, већ је побио све који беху у цвету младости, као и све великодостојнике, укључујући и краља Јоакима, кога је бацио са зидина, не дозволивши никакву сахрану. За новог краља земље и града поставио је његовог сина Јоахипа, а такође је преостале виђеније људе, њих око три хиљаде, повео у прогонство у Вавилон; међу овима се налазио и п р о р о к Језекиљ, који је тада био сасвим млад. Овакав је био крај краља Јоакима, када је имао тридесет шест година, од којих је владао једанаест. Краљевство је наследио Јоахин, чија се мајка звала Нехушта, рођена у Јерусалиму. Оп је владао три месеца и десет дапа.

428

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО ЈЕ КРАЉ ВАВИЛОНА З А Ж А Л И О Ш Т О ЈЕ П О С Т А В И О ЈОАХИНА ЗА КРАЉА, ТЕ ГА ЈЕ П Р О Г Н А О У ВАВИЛОН И КРАЉЕВСТВО ПРЕДАО СЕДЕКИЈИ, КОЈИ НИЈЕ П О С Л У Ш А О О Н О Ш Т О СУ ПРЕДВИЂАЛИ ЈЕРЕМИЈА И ЈЕЗЕКИЉ, ВЕЋ СЕ П Р И Д Р У Ж И О ЕГИПЋАН И М А , КОЈИ СУ ПО ДОЛАСКУ У ЈУДЕЈУ П О Р А Ж Е Н И ОД СТРАНЕ КРАЉА ВАВИЛОНА; ТАКОТЗЕ И О Т О М Е Ш Т О СЕ ДОГОДИЛО СА ЈЕРЕМИЈОМ 1) Ускоро је, међутим, стрепња обузела краља Вавилона, који је предао краљевство Јоахину, да се у овом неће развити злопамћење због убиства оца, те да ће стога подићи земљу у побуну. Стога је краљ Вавилона поново послао војску и опколио Јоахина у Јерусалиму; али будући да овај беше благе и правичне нарави, и није желео да због њега буде угрожен град, он сабра све своје рођаке, укључујући и мајку, те се предаде заповедницима послатим од стране краља Вавилона, и прихвати њихову заклетву да се никаква штета неће догодити ни тим таоцима, а ни граду; али се овај договор није одржао ни једну годину, будући да га краљ Вавилона није даље поштовао већ је наложио својим в о ј н и м заповедницима да заробе све који су живели у граду, а најпре младеж и занатлије, и доведу их спутане к њему. Њ и х о в број износио је десет хиљада осам стотина тридесет двоје, заједно са Јоахином и његовим пријатељима. А када су му ови доведени, он их је задржао у заточеништву, а на место владара поставио Јоахиновог ујака Седекију, који се заветовао да ће безусловно бдети над краљевством у име Вавилона, те да неће уносити никакве новине, нити ће склапати било какав пријатељски савез са Египћанима. 2) Седекија је имао двадесет једну годину када је преузео власт, а некадашњи краљ Јоаким био му је брат по мајци. Био је то млад човек који је презирао правду и своје дужности, и био окружен изопаченим младићима његових година, а њиховим п о р о ц и м а п р и д р у ж и о се и народ који је чинио свакојаке неправедне и охоле ствари, само уколико су доносиле угодности. Због овога је пророк Јеремија често долазио до њега и протестовао, настојећи да га убеди у напуштање таквих безбожних и незаконитих поступака, те да поведе рачуна о ономе што је исправно, не поклањајући пажњу речима повереника (међу којима беше злих људи), нити веру лажним п р о р о ц и м а који су га обмањивали говорећи да краљ Вавилона више неће ратовати нротив њих, као и да ће Египћани повести рат против Вавилона у којем ће победити — јер све то није било истина, и догађаји се неће показати таквим какве су очекивали ови т о б о ж њ и пророци. Што се тиче самог Седекије, он је веровао у истинитост сваке Јеремијине речи, верујући, такође, и да је то што овај говори за његово добро; али тада су га на неповерење сколиди пријатељи, и одвратили од оног што је Јеремија саветовао, те га обавезали да учини оно што је њ и м а одговарало. Такође је и Језекиљ у Вавилону предсказао каква ће пропаст задесити народ, а краљ је послао по извештаје о овим пророчанствима, те су тако они

КЊИГА ДЕСЕТА

429

стигли и до Јерусалима. Али Седекија није поверовао пророчанствима Јеремије и Језекиља, и то из следећег разлога: испоставило се, наиме, да су обојица пророка била сагласна у погледу онога што ће се догодити, то јест да ће град бити заузет а Седекија заробљен; али је Језекиљ тврдио да Седекија неће видети Вавилон, док је Јеремија п р о р и ц а о да ће га краљ Вавилона повести тамо у оковима. 3) Седекија је био обавезан да одржава уговор о осмогодишњој узајамној помоћи с Вавилонцима, али је он овај уговор п р е к р ш и о и окренуо се Египћанима, у нади да ће уз њихову помоћ савладати Вавилонце. Када је вавилонски краљ сазнао за ово, повео је рат против Седекије, те опустошио његову земљу и заузео све утврђене градове, напослетку постав и в ш и опсаду и око Јерусалима. Али када је краљ Египта чуо у каквим се околностима налази његов савезник Седекија, он сакупи велику војску и стиже до Јудеје, у намери да прекине опсаду Јерусалима; због тога је краљ Вавилона морао напустити Јерусалим и пресрести Египћане, те се између њих заметну битка у којој Египћани беху поражени и нагнани у бекство, а Вавилонци су их гонили све док их сасвим не истераше из Сирије. За то време, чим је краљ Вавилона напустио Јерусалим, л а ж н и прор о ц и обмануше Седекију рекавши му да краљ Вавилона више неће водити рат п р о т и в његовог народа, нити ће их иселити из њихове земље у Вавилон; такође рекоше и да ће се они који већ беху у заробљеништву вратити, са свим оним сасудима из Храма што их је краљ Вавилона отео. Али се у часу њиховог наговарања пред краљем појави и Јеремија, навештавајући оно што је п р о т и в р е ч и л о њиховим предвиђањима и што ће се показати истинитим, то јест да они зло чине тиме што варају краља; тврдио је да им Египћани неће бити ни од какве користи, већ да ће краљ Вавилона обновити рат п р о т и в Јерусалима, и поново га опколити, сатревши људе глађу, а оне који преостану потерати у ропство, одневши све што имају као плен, укључујући и све што се од вредности налази у Храму; штавише, Јеремија рече да ће краљ Вавилона потом запалити храм и разорити град, те да ће прогнаници служити њега и његово потомство седамдесет година; па додаде и то да ће тек Персијанци и Медијци напокон окончати јеврејско сужањство, и срушити Вавилонце; „а тада ћемо ми бити отпуштени, и вратити се у ову земљу, поново изградити Храм и обновити Јерусалим." Након што је Јеремија ово изговорио, већи део људи му је поверовао; али су управитељи града, и они који по нарави беху изопачени, омаловажили његове речи, као говор некога ко се налази у умном растројству. Стога се Јеремија одлучи да пође до свог завичајног места, по имену Анатот, а које се налазило двадесет фурлонга удаљено од Јерусалима; па када се већ нађе на путу, пресрете га један од управитеља који га салете и без основе о п т у ж и да одлази као бегунац и пребеглица к Вавилонцима; на то Јеремија одврати како га лажно оптужује, будући да он само одлази својој властитој земљи. Њ е г о в и м се речима, међутим, није поверовало, и он поново би ухваћен и предат управитељима који га овог пута осудише, због чега је морао поднети сваковрсна мучења и насиља, као неко ко заслужује да буде најсуровије кажњен. У таквим се условима на-

430

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

лазио неко време, подносећи описану патњу на коју је неправично осуђен злонамерношћу непријатеља. 4) Девете године владавине Седекијине, десетог дана десетог месеца, краљ Вавилона пође у други поход против Јерусалима, пред којим остаде осамнаест месеци, држећи га под опсадом са к р а ј њ о м преданошћу. На опсађени ж и в а љ Јерусалима тако падоше две највеће несреће, глад и к у ж н а зараза, у ч и н и в ш и страховито пустошење међу њима. А п р о р о к Јеремија, иако се налазио у затвору, није мировао, већ је вапио и на сав глас опомињао, молећи народ да отвори капије и пусти унутра краља Вавилона, јер ће бити поштеђени, заједно са целим својим породицама, уколико тако учине; али уколико га не послушају, биће уништени, додајући и да уколико и неко остане у граду засигурно ће пострадати на било који начин: или ће га докрајчити глад, или ће погинути од непријатељског мача; али да ће они који одбегну непријатељу избећи смрт. Али не беше управитеља који би му поверовао, чак иако су се налазили усред најболнијих недаћа; већ они бесно дођоше до Седекије и разгневљени обавестише краља шта је Јеремија саветовао, те га о п т у ж и ш е назвавши пророка лудом која их обесхрабрује, а подсећањем на јаде слаби ревност народа који би у супротном био спреман да се изложи опасностима за краља и за земљу — док их Јеремија, напротив, позива да пребегавају непријатељу, говорећи им да ће град засигурно бити заузет и до темеља сравњен. 5) Али сам краљ није уопште био раздражен Јеремијиним речима, будући да му је нарав била блага и правична; ипак, да се не би упуштао у спорење са управитељима у такво невреме, супротстављајући им се у ономе што су наумили, он им препусти да учине с п р о р о к о м што им је воља; на шта они, добивши такву дозволу, сместа пођоше у затвор и извукоше Јеремију, те га уз помоћ ужета спустише у јаму пуну глиба, остављајући га да се у њој удави. Али се тамо нађе један од краљевих слугу, пореклом Етиопљанин, који је уважавао пророка, и који пренесе краљу у каквом се стању налази пророк, рекавши да су његови пријатељи и повер е н и ц и учинили злочин б а ц и в ш и пророка у блато, наумивши тако да га снађе смрт страшнија но што беше умирање у оковима. Када краљ чу ово, он зажали што је препустио пророка управитељима, и наложи Етиопљанину да узме тридесеторицу људи из краљеве страже, те да понесу ужад и све друго што је потребно за пророково избављење, те да га сместа извуку из јаме. Етиопљанин тако и учини, те с одабрапим људима избави пророка из јаме, и врати га п р е ђ а ш њ и м условима у затвору. 6) Али када је краљ тајно послао по пророка, испитујући га шта му овај има од Бога рећи а што може бити примерено т р е н у т н и м околностима, Јеремија је одговорио да има понешто да каже, али при том додаде да му се неће веровати, нити ће, уколико буде нешто посаветовао, бити послушан. „Јер", рече он краљу, „твоји су пријатељи р е ш и л и да ме униште, као да сам ја крив за какву злонамерност; а где су сада они људи који су нас обманули рекавши да краљ Вавилона више неће доћи и борити се п р о т и в нас? А ја се сада бојим да говорим истину, да ме они не би осудили на смрт." Но када се краљ закле да нити ће га он сам осудити, нити ће

КЊИГАДЕСЕТА

431

га изручити управитељима да то учине, Јеремија се охрабри од тог уверавања, и даде краљу следећи, н а ј в а ж н и ј и савет: да изручи град Вавилонцима. И рече да му је Бог наложио да тако пророкује, јер краљ тако мора учинити уколико жели да буде спасен и избегне опасности у којој се налази, те да у том случају нити ће Храм бити спаљен, нити ће зидови бити до темеља срушени; али уколико краљ ово не послуша, постаће узроком свих оних јада који ће се сручити на становништво, али и оне пропасти која ће задесити његову властиту породицу. Када краљ чу ово, он одговори да ће радо учинити то на шта га пророк наговара и што тврди да је у његову корист, али да се плаши оних његових земљака који су већ пали у руке Вавилонаца, да га неће они о п т у ж и т и код вавилонског краља, који ће га због тога казнити. Али га п р о р о к охрабри, рекавши да нема разлога за такав страх од кажњавања, јер неће доживети никакву несрећу уколико их све заједно преда Вавилонцима, већ ће тако и он сам, и његове жене и деца, па и Храм опстати и даље у животу. И тако, када Јеремија ово изговори, краљ га отпусти, н а л о ж и в ш и му да никоме од грађана не одаје то на шта су се одлучили, нити да ишта од тога пренесе иједном од управитеља уколико они сазнају да је краљ послао по њега, и уколико га буду испитивали шта је био разлог тог позива и шта је том приликом речено, већ да се претвара да га је током разговора пророк једино молио да га више не држи у оковима и затвору. И Јеремија им заиста тако рече, јер они дођоше до пророка и затражише да и њима пренесе савет који је од њега краљ тражио. И тиме сам завршио са приказом ових збивања са пророком Јеремијом.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО КАКО ЈЕ КРАЉ ВАВИЛОНА ЗАУЗЕО ЈЕРУСАЛИМ, З А П А Л И О ХРАМ И П Р Е С Е Л И О Н А Р О Д И СЕДЕКИЈУ У ВАВИЛОН. ТАКОЂЕ И О Т О М Е КО БЕХУ О Н И КОЈИ СУ НАСЛЕЂИВАЛИ З В А Њ Е П Р В О С В Е Ш Т Е Н И КА ПОД КРАЉЕВИМА 1) Краљ Вавилона био је веома одлучан и ревностан у опсади Јерусалима, те је подигао куле на великим земљаним насипима, и одатле стрељањем терао оне који су стајали на зидинама; такође је направио велики број сличних насипа око читавог града, чија је висина била једнака оној зидова. Ипак, они који су били под опсадом носили су се са њом срчано и марљиво, јер нису били обесхрабрени н и т и глађу нити заразом, већ беху бодрог ума у решености да продуже рат, па иако су јади и њих притискали, ипак нису дозвољавали себи да буду препаднути било дом и ш љ а њ и м а непријатеља, или њиховим ратним справама, већ су и сами смишљали потпуно супротне направе, све док није изгледало да се читава борба између Вавилонаца и народа Јерусалима одвија у томе ко ће бити оштроумнији и вештији; она прва страна је мислила да ће бити одвише чврста за другу у својој решености да разори град; потоња је, пак, своје

432

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

наде у избављење полагала ни у шта друго до у истрајавање у таквим изумима којима се успешно супротстављала противнику, како би тиме доказали непријатељу да су му његове направе бескорисне. Тако је ова опсада трајала осамнаест месеци, све док браниоци нису сатрвени глађу и стрелама што су их непријатељи бацали са својих кула. 2) Град је заузет деветог дана четвртог месеца, једанаесте године владавине Седекијине. О н и који су одржавали опсаду били су заправо највиши војни заповедници Вавилонаца којима је Навукодоносор поверио тај задатак, будући да је он сам боравио у граду Ривли. Имена ових заповедника који су п о т ч и н и л и и опустошили Јерусалим, уколико ма ко жели да их зна, била су: Нергал Сахезер, Самгар Нево, Равсарис, Сорсехим и Равмаг. И када је негде око поноћи заузет град, и непријатељски заповедници ушли у Храм а Седекија схватио шта се догодило, он је узео своје жене и децу, као и своје старешине и пријатеље, и са њ и м а побегао из града кроз утврђени ров, па кроз пустињу; а када су неки међу пребеглицама обавестили у зору Вавилонце о овоме бекству, ови похиташе да гоне Седекију, те га стигоше недалеко од Јерихона, и опколише га. Али они поверен и ц и и старешине који су са Седекијом напустили град, када видеше непријатеље у близини, овога оставише, и расуше се, неко једним, неко другим путем, али сви решени да само себе спасавају; тако непријатељ живог ухвати Седекију у часу када су га осим неколицине сви напустили, заједно са женама и децом, па га доведоше краљу. А када се појави пред Навукодоносором, овај га поче називати злим вешцем, кршиоцем споразума и оним ко је заборавио своје речи којима је вавилонском краљу обећао да ће у његово име чувати земљу. Такође му приговори незахвалност, јер премда је од њега п р и м и о краљевство уместо Јоахина коме је оно отето, он је искористио добијену м о ћ против онога који му је ову уделио; „али", рече он, „велики Бог м р з и такво твоје понашање, и Он те је нама потчинио". Па када је изговорио ове речи, краљ заповеди да Седекијини синови и пријатељи буду убијени, а да се на њега и остатак заповедника будно мотри; после тога он ископа очи Седекији, окова га и поведе у Вавилон. А ове се ствари догодише онако како су му прорекли Јеремија и Језекиљ, јер они рекоше да ће бити ухваћен и доведен пред краља Вавилона, и да ће с њ и м говорити лицем у лице, и видети се очи у очи; и дотле је Јеремија пророковао. Али је Седекија такође и ослепљен, и доведен у Вавилон, али га није могао видети, управо према предвиђању Језекиљевом. 3) Оволико смо говорили како би довољно убедљиво могли показати природу Божију онима који је не познају, јер је она разнолика и поступа на много различитих начина, а да се при том сва збивања одвијају на прописан начин и у њима одговарајуће доба, те да се оно што је проречено заиста и мора догодити. Такође је било довољно показати незнање и безверје људи, у часу када њима самима није дозвољено да предвиде ма шта у будућности, те су тако остављени без заштите и изложени недаћама, те им је стога и немогуће да избегну искуство таквих предстојећих страдања. 4) На такав су начин, дакле, краљеви Давидовог рода довршавали своје животе, њих тачно двадесет један, све до последњег, а све у свему владали

КЊИГА ДЕСЕТА

433

су пет стотина четрдесет година, шест месеци и десет дана; од којих је Саул, који беше први краљ Јевреја, задржао власт двадесет година, иако није припадао истом племену као остали. 5) После описаних догађаја краљ Вавилона је послао Невузарадана, главног заповедника своје војске, у Јерусалим, како би опљачкао Храм, а такође је имао и паређење да запали како ово здање, тако и краљевску палату, али и да цели град дословно сравни са земљом, и да потом целокупно становништво поведе у Вавилон. Сходно томе, он је дошао у Јерусалим једанаесте године владавине Седекијине, и нохарао је Храм, одневши све сасуде Божије, једнако златне и сребрне, а поготову оне велике умиваонике што их је Соломон посветио, као и бакарне стубове са капителима, са златним плочама и свећњацима. А када је однео све из Храма, Невузарадан је запалио ватру у тој светој кући и оставио је пожару првог дана петог месеца једанаесте године владавине Седекијине, а осамнаесте године власти Навукодоносорове; такође је по наређењу запалио краљевску палату и порушио град. Храм је, дакле, спаљен тачно четири стотине седамдесет година, шест месеци и десет дана након што је подигнут. Било је то хиљаду шездесет две године, шест месеци и десет дана након изласка из Египта, а након великог потопа је прошло хиљаду девет стотина педесет седам година шест месеци и десет дана. Од нараштаја Адамовог, пак, па до ове пропасти Храма, прошло је три хиљаде пет стотина тринаест годипа, шест месеци и десет дана — ето колики је велики број година дотле проминуо; а шта се све током свих тих година догађало, ми смо делимично приповедали. Дакле, војсковођа вавилонског краља је до темеља разорио град, и покренуо све становништво, заробивши и првосвештеника Серају и његовог првоподређеног свештеника Сефанију, као и тројицу управитеља који су чували Храм, затим и евнуха постављеног над наоружаним људством, и седморицу Седекијиних пријатеља, затим и његовог писара и шездесет других старешина; све њих је, заједно са сасудима опљачканим из Храма, Невузарадан водио краљу у Ривлу, град у Сирији. Тамо је краљ Вавилона наредио да се одсеку главе првосвештеника и управитеља, док је све остале заробљенике, као и Седекију, са собом повео у Вавилон. Такође је у оковима новео и свештеника Јоседека, чијег је оца Серају, као што смо управо рекли, убио у Ривли. 6) А сада, будући да смо побројали след краљева, то јест ко они беху и колико су владали, мислим да је неопходно записати и имена првосвештеника, и ко они беху док су један другог наслеђивали у првосвештеничком звању за време краљева. П р в и првосвештеник у Соломоновом Храму био је Садок; после њега је част п р и м и о његов син Ахимас, а после њега Азарија; његов син био је Јорам, а Јорамов Р1сус; после њега дошао је Аксиорам, чији је син био Фидеј, а Фидејев Судеј; Судејев син звао се Јуел, а његов син звао се Јотам, а његов Урија; Уријин сип био је Нерија а Неријин Одеј, чији се син звао Салум, а Салумов син био је Елкија, чији је син био Азарија, а његов Сераја, чији је син био онај Јоседек који је одведен у заробљеништво у Вавилон. Сви они добијали су првосвештеничко звање узастопним наслеђем преношеним са оца на сина. 7) Када је краљ стигао у Вавилон, задржао је Седекију у заточеништву

434

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

све до смрти овога, након чега г а ј е сахранио уз величанствен погреб. Све сасуде покрадене из јерусалимског храма посветио је својим властитим боговима, а народ је преселио у Вавилон, али је свештенике ослободио окова.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ Н А В У К О Д О Н О С О Р П О С Т А В И О ГОДОЛИЈУ Н А Д О Н И М ЈЕВРЕЈИМА КОЈИ СУ О С Т А Л И У ЈУДЕЈИ, А Л И ЈЕ ОВОГ ГОДОЛИЈУ НЕДУГО П О Т О М У Б И О ИШМАЕЛ; И КАКО ЈЕ ЈОАНАН, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ И Ш М А Е Л ОТЕРАН, С И Ш А О ДО ЕГИПТА НА ЧЕЛУ Н А Р О Д А КОЈЕГ ЈЕ Н А В У К О Д О Н О С О Р П О С Л Е УСПЕШНОГ ПОХОДА П Р О Т И В Е Г И П Ћ А Н А , З А Р О Б И О И ОДВЕО У ВАВИЛОН 1) Војсковођа вавилонски, Невузарадан, након што је одвео јеврејски народ у заробљеништво, оставио је у земљи само сиромашне и оне који су успели одбећи, и поставио човека по имену Годолија, сина Ахикамовог, особу из угледне породице, за његовог намесника над тим преостал и м Јеврејима; а овај Годолија био је човек благе и правичне нарави. Невузарадан је такође заповедио људима да могу обрађивати земљу и плаћати додељени данак краљу. Осим тога, извео је из затвора пророка Јеремију, и покушао је да га паговори да пође с њ и м у Вавилон, јер ће тамо по краљевој наредби бити опскрбљен чиме год пожели; а уколико ипак одлучи да остане, од њега је тражено да обавести Невузарадана где намерава да пребива, како би исто могао пренети краљу. Али пророк није желео да пође с њим, па ни да се настани ма где другде, већ рече да ће бити задовољан да остане у својој опустошеној земљи, и међу јадним остацима њеног народа. Када је војсковођа схватио Јеремијину намеру, паложио је Годолији да се о Јеремији стара на сваки могућни начин, и да га обезбеди свиме што овај буде пожелео. Па након што п р о р о к у даде скупоцене поклоне, он га отпусти. Као што је и рекао, Јеремија се населио у једном од градова те земље, који се звао Миспа; а од Невузарадана је само затражио да ослободи његовог ученика Варуха, сина Неријиног, човека из веома угледне породице, и ванредно умешног у служењу језиком ове земље. 2) Након што је Невузарадан све ово учинио, он похита натраг у Вавилон. Али, тада се они који су одбегли за време опсаде Јерусалима, и који су дотле остали расути ш и р о м земље, почеше одасвуд упућивати к Годолији у Миспу, погнани вешћу да су Вавилонци отишли и преостале Јевреје оставили да на миру обрађују напуштену земљу. Управитељи који беху међу њ и м а звали су се Јоанан, син Каријајев, као и Јазанија и Сераја, и други поред њих. Од краљевске породице остао је Ишмаел, један по природи зао и препреден човек, који је за време опсаде Јерусалима побегао к Валису, краљу Амонићана и тамо боравио све време борби; Годолија је уверио све њих да, будући да су се ту затекли, остану с њ и м и не плаше се Вавилонаца, јер неће трпети никакве штете докле год буду мирно обрађивали

КЊИГАДЕСЕТА

435

земљу. За ове речи им даде и завет, рекавши да ће имати њега за свог заштитника, те да ће у њему наћи оног који ће их одбранити уколико их снађе ма каква невоља. Такође их је носаветовао да се настане у којем год да им је драго граду, а да ношаљу своје људе који ће, заједно са његовим властитим слугама, нодићи њихове куће на старим темељима и потом се у њ и м а населити. Осим тога, унанред их је упозорио да припреме залихе, док још траје сезона, жита, вина и уља, да би се имали чиме хранити током зиме. Након што су овако с њиме разговарали, Годолија их отпусти, како би се сваки од њих могао населити у оном делу земље који му се свиди. 3) Када се глас о оваквом Годолијином гостонримљивом ставу према свима онима који су одбегли р а ш и р и о по свим околним земљама, људи се почеше окунљати под јединим условом да плаћају данак Вавилонцима, те се земља поче поново насељавати. А када Јоанан и они који беху с њ и м приметише богатство земље и људскост Годолијину, они га ванредно заволеше, због чега му открише да је Валис, краљ Амонићана, послао Ишмаела да га уз помоћ издајника тајно убије, како би он сам могао преузети власт над Израелићанима, будући да припада краљевској породици. Али уз то додаше и да се Годолија може избавити из ове издајничке уроте уколико им допусти да убију Ишмаела тако да нико за то не сазна, јер су се бојали да ће, уколико се прочује да се они међусобно убијају, и онај преостатак снага Израелићана бити исцрнен. Али им Годолијаузврати да не верује у то што му говоре, те да не мисли да постоји икаква издајничка урота од стране човека према коме се он тако добростиво опходио; ово стога што није вероватно да онај који се налази под таквом оскудицом може бити толико злобив и незахвалан према свом добротвору; ипак, Годолија додаде и то да када би пронашао неки нример зла у И ш м а елу он овога не би спасао, те да када би заиста био издајнички нанаднут са ма чије стране он не би оклевао, већ би настојао, и то ревносно, да властитим рукама такве издајнике уклони; но све су свему, рече, уколико заиста мора претпостављати да је њихово обавештење истинито, за њега самог је боље да буде убијен, него да повреди човека који је к њему дошао по уточиште након бекства, и који му је поверио сопствену безбедност, став и в ш и се њему на располагање. 4) И тако Јоанан и управитељи који беху с њим, не успевши да убеде Годолију, морадоше отићи. Али после тридесет дана догоди се да Ишмаел поново дође Годолији у град Мисну, и са њ и м десеторица његових људи; и док је Годолија за својим столом раскошно угошћавао Ишмаела и његове пратиоце, дарујући им при том и поклоне, он остаде помућеног разбора од пијанства, будући да се све време трудио да буде љубазан према гостима; а када га Ишмаел виде у том стању, то јест да се до бесвести утопио у свом пехару с пићем, те да је заспао, он се изненада подиже са својих десет саучесника, и уби Годолију и све оне који беху с њиме на гозби. А након што је уклонио њих, он крете по н о ћ и и поби све остале Јевреје који су се налазили у граду, као и оне војнике што су их тамо оставили Вавилонци. Али кад следећег дана осамдесеторица људи дођоше из у н у т р а ш њ о с т и са поклонима за Годолију, не знајући, наравно, шта се догодило, Ишмаел их

436

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

опази те их позва до Годолијине куће, те када они дођоше он затвори врата дворишта па и њих поби, б а ц и в ш и њихова тела у извесну дубоку јаму, како их каснији намерници не би могли видети; а од ове осамдесеторице Ишмаел је поштедео оне који су га молили да их не убије све док му не изруче свако благо које су и м а л и скривено у пољима, а које се састојало од њиховог намештаја, одеће и жита. Са сличним је договором заробио и неке од људи који су се надазили у Миспи, заједно са њиховим женама и децом. А међу њима су се налазиле и кћери краља Седекије, што их је Невузарадан оставио Годолији. А када је починио све ове злочине, Ишмаел пође краљу Амонићана. 5) Али када су Јоанан и управитељи који беху с њ и м чули да је у М и спи Ишмаел убио Годолију, нађоше се веома озлојеђени, те свако од њих поведе своје наоружане људе, и сместа пођоше да се боре с Ишмаелом, кога нађоше на извору у Хеврону. О н и што их је Ишмаел заробио силно се обрадоваше видевши Јоанана и управитеље, препознавши у њ и м а помоћ, те тако одмах напустише оне који су их надзирали као заробљенике, и пређоше Јоанану; но Ишмаел успе побећи, заједно са још осморицом људи, до краља Амонићана, а Јоанан поведе оне што их је ослободио из Ишмаелових руку, заједно са женама и децом и евнусима, те дођоше до једног места по имену Мандра, где се задржаше целог дана. Намера им је била да одатле продуже до Египта, јер су се бојали да их не побију Вавилонци уколико би се вратили у земљу, и то због гнева што је погубљен Годолија, човек кога су они поставили за намесника. 6) Будући да су се овако нредомишљали о оном што је по њих најбоље, Јоанан, син Каријајев, пође заједно са управитељима до пророка Јеремије, и затражише да се помоли Богу стога што они беху сасвим у недоумици и пометености око оног што морају учинити, и јер желе да им открије шта да чине, при чему се заклеше да ће га послушати шта год да им наложи. А када пророк пристаде да буде њихов посредник код Госнода, догоди се да му се након десет дана Бог и указа, рекавши како би требало да обавести Јоанана и остале управитеље, као и сав народ, да ће Он бити с њ и м а на п у т у у у н у т р а ш њ о с т њихове земље, те да ће се старати о њима и неће дозволити да им науде било Бавилонци, било ко други кога се боје; али да ће их нанустити уколико се упуте у Египат, те да ће их због гнева у том случају казнити истим оним казнама које су њихова браћа већ ноднела. Али, када је п р о р о к обавестио Јоанана и народ о ономе што је Бог прорекао, ови не хтедоше поверовати у речи којима им Бог налаже да остану у земљи, већ измислише да је Јеремија тако рекао да би наградио Варуха, свог властитог ученика, и тако своју жељу лажно представио као Божију, наговарајући их да остану ту где јесу како би их Вавилонци могли уништити. И тако Јоанан и сав народ не послушаше савет Б о ж и ј и што га је Он дао преко пророка, те се преселише у Египат, водећи са собом и Јеремију и Варуха. 7) А када се најзад тамо нађоше, Бог указа п р о р о к у да се краљ Вавилона спрема у поход п р о т и в Египта, те му заповеди да предскаже људима да ће Египат бити заузет, и да ће Навукодоносор неке од њих побити а друге

КЊИГА ДЕСЕТА

437

као заробљенике повести у Вавилон. И све се ово догоди како је било проречено: јер, пете године након уништења Јерусалима, и двадесет треће године владавине Навукодоносора, вавилонски краљ поведе поход против Келесирије; а када њу заузе, он уђе у рат п р о т и в Амонићана и Моавићана; па када и ове народе покори и у ч и н и својим поданицима, напослетку нападе и Египат, с намером да га разори. Тако се и догоди, при чему је Навукодоносор убио тадашњег краља Египта'"^ и на његово место ноставио другог, а оне Јевреје што их је тамо нашао заробљене повео са собом у Вавилон. Такав је, дакле, био крај народа Јевреја, како је у записима стигло до нас, након што је два пута прешао преко Еуфрата; јер су народ десет племена Асирци одвели из Самарије у данима краља Јосија; а након тога је народ два племена, који је остао до заузећа Јерусалима од стране Вавилонаца, био одведен од страпе Навукодоносора, краља Вавилона и Халдеје. Што се тиче Салманасера, он је иселио Израелићане из њихове земље и сместио их тамо где је ж и в е о народ Хућана, који су раније припадали у н у т р а ш њ е м делу Персије и Медије, али су касније узели име Самарићана, прихвативши име земље у коју су доведепи. Али краљ Вавилона, који је одвео два п л е м е н а " ^ ниједан други народ није населио у њихову земљу, због чега су читава Јудеја и Јерусалим, баш као и Храм, остали напуштени наредних седамдесет година. Ч и т а в временски период који је прошао од заробљавања Израелићана па до одвођења два племена, износи сто тридесет година, шест месеци и десет дапа.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО О ДАНИЈЕЛУ И ШТА МУ СЕ Д О Г О Д И Л О У ВАВИЛОНУ 1) Краљ Навукодоносор је узео к себи неку од деце најплеменитијег рода, као и рођаке краља Седекије истог узраста, такве који су се истицали по лепоти тела и привлачности лика, и предао их у руке старатеља како би их ови васпитавали и однеговали. Такође је пеке од њих учинио евнусима. Исто је поступао и са другим покореним народима, од оних које је међу њима одабрао у цвету њихове младости, омогућивши им да обедују за његовим столом и да буду поучавани знањима Халдејаца у установама његове земље; и тако су се ови обучавали све док не би стигли до задовољавајуће мудрости у оној области знања за коју су унапред били намењени. Међу оваквима се налазило и четворо дечака из Седекијине породице, најодличнијих својстава и нарави, од којих се један звао Данило, други Ананија, трећи Мисаило, а четврти Азарија, али је краљ Вавилона промепио њихова имена, наредивши им да надаље морају користити друга. Тако је Данило назван Валтазаром, Ананија је постао Седрах, Мисаило је назван Мисахом, а Азарија Авденагом. Ову четворицу је краљ веома ценио и ностојано волео, због племенитости њихове нарави и склоности ка учењу, као и преданости коју су показивали у питањима мудрости. 2) Догодило се, међутим, да су Данило и његови р о ђ а ц и одлучили да

438

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

се подвргну строгом начину исхране, те да се уздрже од оне хране која је долазила са краљевог стола, у нотнуности з а б р а н и в ш и себи да једу храну добијену убијањем ж и в и х створења. Тако је Данило дошао до Асфеназа, евнуха коме је било поверено старање о њима, и затражио да он сам узме и н о т р о ш и све што им је послато са краљевог стола, а да њ и м а за храну да вариво и датуле, или ма шта друго му драго осим меса ж и в и х бића, јер они имају искључиву склоност према храни коју су му поручили, и гаје презир према оној другој. Е в н у х ј е одговорио да је спреман да им служи у свему што затраже, али да се боји да ће их краљ открити по њиховим мрш а в и м телима, и промени њихових лица, јер се не може избећи да им се тело и боја тена не промене са таквом исхраном, нарочито када буду јасно откривени поређењем са лепшом појавом друге деце која ће се боље хранити. Тако ће, међутим, и њега довести у опасност и до повода да буде кажњен; ипак, они напослетку успеше убедити Асфеназа да им и поред бојазни доноси такву храну током десет дана, бар као пробу; па у случају да се изглед њиховог тела не промени, да продуже на исти начин, с оправданим очекивањем да ни касније неће поружнети; али ако он види да постају омршавели и изгледом гори од других, они пристају да их врати на њихову претходну исхрану. Али ускоро постаде јасно да они не само да нису погоршали изглед таквог храном, већ да су постали пунији и облији од других, и то толико да је било упадљиво да они који се хране са краљевог стола заостају у телесној попуњености, док они који беху с Данилом, напротив, изгледаху као они који ж и в е у изобиљу и раскоши. Стога је од тада Асфеназ безбедно узимао себи све оно што је краљ по обичају слао деци за вечеру, а заузврат им је давао горепомепуту храну, чиме су и њихове душе постајале чистије, мање оптерећене, и тако прикладније за учење, а њихова тела била боље прилагођена за теже напоре; јер више нису бивали отромљивани и отежавани различитим месиштем, нити су због истог разлога постајали мекушни. Тако су спремно разумевали све оно знање које је постојало како међу Јеврејима тако и међу Халдејцима, а посебно се истицао Данило, који је већ био зреле мудрости и веома заузет у тумачењу снова; таквом му се, напокон, и Бог указао. 3) Две године након уништења Египта, краљ Навукодоносор је уснио прекрасан сан, чији му је довршетак Бог растумачио током тог истог сна; али када је устао из кревета, он је заборавио тај свршетак. Стога је послао по Халдејце, маге и пророке, рекавши им да је уснио сан али да је заборавио како се тај сан завршио, те им је наредио да му кажу једнако какав је сан био, и какво је било његово значење. Али му сви позвани рекоше да је такво нешто људима немогуће открити, али му обећаше да ће, уколико им он буде објаснио шта је у сну видео, они моћи да му открију његово значење. Краљ им запрети да ће их казнити смрћу уколико му не кажу шта је уснио, те заиста и издаде такву заповест, будући да су остали беспомоћни у признању да не могу учинити оно што им је наложио. Али када Данило чу да је издато такво наређење према којем су сви мудри људи требало да буду кажњени смрћу, те да су међу овима и три његова рођака у опасности, он отиде до Ариоха, који је био заповедник краљеве страже, и затра-

КЊИГА ДЕСЕТА

439

жи од њега да му каже разлог због којег је крал. решио да побије све мудре људе, као и Халдејце и маге. Па када у одговор сазнаде да је краљ уснио сан али да га је заборавио, а да мудраци, када им је краљ наложио да га о сну обавесте, за то нису били кадри, те су га тако разљутили, Данило затражи од Ариоха да му омогући да он нриђе краљу, и да затражи нредах за маге од једног дана на колико ће се и одложити њихово смакнуће, будући да се он нада да ће уснети да за то време, уз Божију помоћ, обезбеди знање о сну. Сходно овој молби, Ариох обавести краља о ономе што је Данило тражио, на шта краљ пристаде да одложи погубљење мага све док не сазна да ли се обистинило оно што је Данило обећао; а млади се човек повуче својој кући, и са својим р о ђ а ц и м а целе се н о ћ и стаде молити да открије сан, и на тај начин ослободи маге и Халдејце, са којима су и његови р о ђ а ц и имали да страдају због краљевог гнева што не умеју да му пренесу његово сновиђење и учине разговетним шта је то што је краљ у сну видео претходне ноћи, али што је заборавио. И тако Бог, из сажаљења према онима који беху у опасности, али и из обзира према Даниловој мудрости, у ч и н и да овај сазна какав изгледаше сан и које је његово значење, тако да и краљ може разумети шта је његов сан имао да значи. А када Данило доби од Бога ово знање, он сав раздраган устаде, и рече о овоме својој браћи која остадоше задовољна и у нади да ће сада сачувати животе, над којима су већ очајавали, не размишљајући више ни о чему доли о смрти. И тако, након што сви заједно захвалише Богу који се сажалио на њихову младост, када дан освану Данило пође к Ариоху и затражи да га поведе краљу, стога што ће му открити сан којег је уснио претходне ноћи. 4) Када Данило уђе у одају где је седео краљ, он се најпре извини рекавши да и не помишља да се прави мудријим од Халдејаца и мага, зато што је, упркос њиховој немоћи да открију краљев сан, он, ето, у стању да краља о сну поучи; јер, рече, није за то заслужна његова властита вештина, нити то што је његово разумевање одгојеније од њиховог; већ се, рече, „Бог смиловао на нас зато што бејасмо у опасности од погибије, и зато што сам се молио за ж и в о т свој и људи мога народа, те ми је он учинио очигледним како сан, тако и његово значење; јер мене не брине мање твоја слава од жалости што си нас осудио на смрт, иако си ти тако неправедно наредио да људи који су по себи ваљани и одлични у сваком погледу буду погубљени, само зато што си им наложио да учине оно што је у потпуности изван досега људске мудрости, тражећи од њих оно што може бити само дело Божије. Дакле, будући да си у свом сну био забринут за оне који ће те наследити у владавини над васколиким светом, Бог је пожелео да ти покаже све оне који ће владати после тебе, и са тим ти је циљем изложио следећи сан. Изгледало ти је, дакле, да видиш велики кип пред собом, такав чија је глава била од злата, а рамена и руке беху му од сребра, трбух му и бедра од бакра, али ноге и стопала од гвожђа. Потом си видео стену одломљену од планине, која пада на кип, обара га и крши у комађе, не дозволивши ниједном делу да остане цео. А злато, сребро, бакар и гвожђе постадоше ситнији од зрнца брашна које се, но налету силовитог ветра, развеја и расу свуда уоколо, али стена нарасте до таквих разме-

440

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ра да читава земља изгледаше њоме испуњена. Ово је, дакле, сан којег си видео, а сада ћу ти р е ћ и његово тумачење. Златна глава на кипу означава тебе и краљеве Вавилона који владаху пре тебе; но две руке и шаке означавају да ће твоју власт разграбити два краља, али ће још један краљ доћи са запада, са тучаним оружјем, и у н и ш т и т и и њихову власт. Напослетку ће доћи и нова власт, која ће бити налик гвожђу а која ће окончати владавину претходног краља, и завладаће над целом земљом, због своје гвоздене природе која је јача од злата, сребра и туча." Данијел је такође изнео краљу и значење стене'^, али налазим да овде није потребно и о томе приповедати, будући да сам се овде подухватио да опишем само ствари прошле и садашње, а не и будуће. Па ипак, уколико би неко био знатижељан да сазна истину и, премишљајући се од радозналости, не може уздржати склоност да упозна неизвесна збивања будућности, то јест да ли ће се она догодити или не, нека такав ревносно прочита књигу Данилову, коју ће пронаћи међу светим списима. 5) Када је Навукодоносор чуо ово, и присетио се свог сна, остао је запрепашћен Даниловом природом, те је пао на колена, поздрављајући Данила као што човек поздравља Бога, издајући потом и заповест да овај буде посвећен као да је божанство. И ово није било све, јер му је он такође наденуо име свог властитог бога [Валтазара], у ч и н и в ш и при том њега и његове ближње управитељима целог краљевства, због чега су ови убр30 допали велике опасности због зависти и злонамерности [њихових непријатеља]. Наиме, догодило се да су они увредили краља у околностима које ћу одмах описти. Краљ је, наиме, направио кип од злата, висине шездесет и ш и р и н е шест кубита, и поставио га у великој вавилонској равници; а када је пошао да посвети кип, позвао је највиђеније људе из свих земаља које беху под његовом влашћу и заповедио им да, пре свега, када буду чули звук трубе, морају пасти на тле и клањати се кипу, при том запр е т и в ш и да ће они који тако не учине бити бачени у ужарену пећ. Након тога, међутим, злобници дођоше краљу и рекоше му да када су се на звук трубе сви почели клањати у знак обожавања кипа, Данилови р о ђ а ц и то нису у ч и н и л и како не би прекршили законе своје земље. Тако су ови људи одмах осуђени и бачени у ватру, али су остали спасени Б о ж и ј и м провиђењем, и на изненађујући начин избегли смрт, јер их ватра није дотицала; а ја претпостављам да их није могла дотаћи стога што су у ватру бачени без икакве своје кривице, те је она отуда била одвише слаба да би угрозила такве јуноше. Ово је изведено силом Божијом, који је њихова тела учинио толико н а д м о ћ н и ј и м над ватром, да их она није могла сагорети. Ово их је одмах препоручило краљу као правичне и људе од Бога вољене, због чега су надаље они стекли још веће краљево уважавање. 6) Мало касније краљ је уснио ново сновиђење: како ће пасти са власти и хранити се са дивљим зверима, и после таквог ж и в о т а током седам година, поново успоставити своју власт. Након овог сна поново је сабрао магове и, испитујући их о сну, затражио да му кажу његово значење; али када ниједан од њих није могао п р о н а ћ и значење сна нити га открити краљу, Данило поново преостаде једини који га је растумачио, а како је

КЊИГАДЕСЕТА

441

он прорекао, тако се и догодило; наиме, краљ ће провести горепоменути период ж и в о т а у дивљини, током којег се нико неће усудити да посегне за краљевством, а он ће се молити да га Бог њему врати, и Он ће тако и учинити. Али нека ме нико не криви што записујем ствари овакве природе, онако како сам их нашао у древним књигама; јер што се њих тиче, отворено уверавам оне којима се ч и н и м недостатним по било којој тачки приповедања, или се, пак, жале на мој начин излагања, да сам им још на почетку ових повести рекао како моја намера није друга до да преведем хебрејске књиге на грчки језик, обећавши им да ћу објаснити ове чињенице тако да нити им шта своје додајем, н и т и било шта од њих одузимам.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО О Н Л В У К О Д О Н О С О Р У И Њ Е Г О В И М Н А С Л Е Д Н И Ц И М А , И КАКО СЕ Њ И Х О В А ВЛАСТ РАСПАЛА ПОД П Е Р С И Ј А Н Ц И М А ; И О Т О М Е ШТА СЕ Д О Г О Д И Л О С Д А Н И Л О М У МЕДИЈИ И КАКВА ЈЕ П Р О Р О Ч А Н СТВА ОН ТАМО И З Г О В О Р И О . 1) Краљ Навукодоносор преминуо је након што је владао четрдесет три године"'^ Био је то предузимљив човек, и срећнији од краљева пре њега. Веросус помиње његове подухвате у трећој књизи Халдејске историје, где казује овако: „Када је његов отац Навополасар чуо да се побунио намесник кога је поставио над Египтом и местима око Келесирије и Феникије, а у тренутку када он сам више није могао да се подухвати напора ратовања, он је поверио свом сину Навукодоносору, који је још увек био голобрад, неке делове војске, и послао га против побуњеника. И тако, након што је Навукодоносор ушао у битку и из ње изашао као победник, он је читав народ побуњене земље свео на своје поданике и учинио огранком свог краљевства; али се у то време догодило да се његов отац Навополасар најпре разболео, а потом и преминуо у граду Вавилону, где је владао двадесет две године; а када је његов син након кратког времена дознао да му је отац умро, он је најпре уредио свеукупне прилике у Египту и другим земљама, као и оне које су се тицале заробљавања Јевреја, Феничана, Сиријаца и египатског народа; па је, поверивши њихово довођење до Вавилона неким својим саборцима, заједно са већином своје војске и остатком њиховог наоружања и намирница, сам похитао преко пустиње са свега неколицином људи у пратњи, и дошао у Вавилон. Тако је преузео управљање државним пословима, као и краљевство што га је до његовог доласка чувао један од најважнијих људи међу Халдејцима, те је на себе п р и м и о целокупну очеву власт и наложио, када су заробљеници стигли, да ови буду размештени као колоније на најприкладнијим местима Вавилона; а затим је украсио храм Велуса, као и све друге храмове, на величанствен начин, ониме што је опљачкао током ратовања. Такође је додао још један град ономе који је постојао од давнина, и поново све изградио тако да онај који би га касније опсео више не би могао скренути ток реке, и тако напасти

442

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

сам град. Стога је изградио три зида око унутрашњег града, и још три нова који су се простирали око некадашњег спољњег зида, а све ове радове извео је употребивши као грађу печену циглу. А након што је на веома привлачан начин обзидао град, и величанствено украсио његове капије, сазидао је још једну палату испред очеве, тако да их је међусобно спојио. Описати огромну висину и раскош ове палате за мене 6и можда било одвише и покушати; па ипак, ма колико да су високе и велике ове палате биле, ипак су довршене за петнаест дана."'' Такође је од камена подигао уздигнута места за шетњу, и учинио их налик брдашцима, водивши рачуна да буду сазидана тако да се по њима могло садити разноврсно биље. Такође је подигао и оно што је названо „висећим рајем", стога што је његова жена желела да има такво нешто налик ономе у њеном завичају, јер је такав врт узгајала у палатама Медије." Ове ствари помиње и Мегастен, у својој четвртој књизи извештаја о Индији, и тамо настоји да покаже да је краљ Навукодоносор надмашивао Херкула у снази и величини својих подухвата, наводећи да је освојио и велики део Либије и Иберије. Осим тога и Диокло, у својој другој књизи извештаја о Персији, помиње овог краља; исто чини и Филострат у извештајима о Индији и Феникији, где каже да је овај краљ опседао Тир тринаест година за време док је Етвал владао тим градом. О в о су сви историјски записи у којима сам нашао помињање овог краља. 2) После Навукодоносорове смрти наследио га је његов син Е в и л Меродах, који је одмах ослободио Јеконију, уважавајући га као једног од својих најприснијих пријатеља. Такође га је обдарио многим поклонима, и указивао му част изнад свих других краљева у Вавилону; јер његов отац није одржао реч дату Јеконији у п р и л и ц и када му се овај добровољно предао заједно са женама и децом и свом родбином, како би спасао своју земљу и спречио да буде опсађена и посве уништена, како смо раније описивали. Након смрти Евил-Меродаха, после владавине дуге осамнаест година, власт је преузео његов син Ниглисар, који је потом владао наредних четрдесет година, до своје смрти; након њега на власт је дошао његов син Лавосордакус, али ју је овај задржао свега девет месеци, а после његове смрти исту је преузео Валтазар којег су Вавилонци називали Навоанделус. Он је био краљ против којег су Кир, краљ Персије, и Дарије, краљ Медије, повели рат. А када су га ова двојица опсели у Вавилону, догодила му се прекрасна и запањујућа визија. Он је, наиме, седео за вечером у горњој соби, и пред њ и м се налазио велики број сребрног посуђа, таквог које се прави за краљевску гозбу, а крај себе је имао своје милоснице и пријатеље; у том је часу донео одлуку и заповедио да се они сасуди што их је Навукодоносор отео из Јерусалима — а да их потом није употребио већ их је положио у свом властитом храму — да се ти сасуди, дакле, изнесу из храма. Краљ је, штавише, постао тако охол да је наставио да те сасуде користи уместо својих пехара, пијући из њих и хулећи на Бога. Али је у међувремену изненада видео како једна рука избија из зида и по њему почиње исписивати извесне слогове; видевши то, и бивајући крајње узнемирен, Валтазар је сместа позвао маге и Халдејце и све оне сличног звања међу варварима који се разумеју у тумачење знамења и снова, како би му објаснили

КЊИГА ДЕСЕТА

443

запис са зида. Али када су маги одговорили да не могу ништа ни схватити нити одгонетнути, краљ допаде великог растројства и унесрећености тим изненађујућим догађајем; стога он наложи да се ш и р о м земље разгласи обећање да ће онај који му буде објаснио запис и одгонетнуо његово скривено значење, добити златан оковратни ланац, и да ће му се допустити да носи пурпурну одећу као што чине краљеви Халдеје, те да ће му краљ уделити трећину своје власти. Када се овај проглас рашчуо, маги одсвуд похиташе и са још већом ревношћу и жудњом прионуше да одгонетну важност записа, али су се и даље једнако узалуд упињали. Али када је краљева баба видела овога потпуно утученог оним што се догодило'"', она га поче храбрити, рекавши му да постоји један заробљеник пореклом из Јудеје, Јевреј по рођењу, који је оданде доведен када је Навукодоносор разорио Јерусалим, а чије је име Данило, и који је мудар човек и један од највиспренијих умова у откривању онога што је другима немогуће да одгонетну, а што је познато само Богу, и који је учинио разговетним и одговорио на питања Навукодоносорова на која нико други са ким се тадашњи краљ саветовао није могао да одговори. Она је отуда затражила да краљ пошаље по тог човека, и њега испита о тајанственом запису, те да осуди невичност оних који нису могли пронаћи његово значење, додајући и то да оно што је Бог тако показао мора бити жалосно по природи. 3) Када је Валтазар чуо ово, он сместа посла по Данила; а када је по његовом доласку разговарао с њиме о ономе што је сазнао о његовој мудрости и Божијем Духу који пребива с њиме, те изјавио да он једини може пронаћи оно што други никада не би ни помислили, краљ напокон изнесе жељу да му Данило саопшти шта значи запис на зиду; па ако тако учини, он ће му допустити да носи пурпурну одећу и златни ланац око врата, и уделиће му трећину своје власти, као и награду за његову мудрост, због чега ће постати славан пред свима који га буду гледали и који ће се питати каквим је поводом задобио толике почасти. Али Данило затражи да краљ своје дарове задржи за себе, јер оно што је учинак мудрости и Божијег откровења не може прихватити нити допушта дарове, удељујући своја открића п о т р а ж и о ц и м а без надокнаде, али да то не значи да му он неће објаснити шта значи запис. А овај, наиме, казује да ће краљ ускоро умрети, и то стога што није научио да указује част Богу, и да не сме допуштати чињење ствари које су изнад људске природе, јер су то увреде бића Божијег због којих је и краљев славни предак био подвргнут тешким казнама. Јер је краљ сасвим заборавио да је Навукодоносор био бачен да се храни међу дивљим зверима због својих безбожности, и да никада не би повратио свој претходни ж и в о т међу људима и у свом властитом краљевству, да се Бог на њега није био сажалио после многих преклињања и молитви, будући да је тај краљ отуда хвалио Бога све нреостале дане свог живота, као Оног који располаже свевишњом моћи и брине о човечанству. Данило је такође подсетио краља колико је силно хулио на Бога када је сасуде Њ е м у посвећене користио међу милосницама, те је отуда происходило да је Бог видевши то остао разгневљен, и тим је записом на зиду унапред предсказао какав ће т у ж а н завршетак имати краљев

444

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

живот. А објашњење тих речи је следеће: „МАНЕХ. Ово, уколико се растумачи на грчком језику, може значити Број, јер је Бог одбројао још толико дуго време твог ж и в о т а и твоје власти, од којих је остао само мали део. ТЕКЕЛ. Ово означава тежину, и значи да је Бог одвагао твоје краљевство, и нашао да је оно већ оборено. ФАРЕС. О в о такође, на грчком језику, означава део. Бог ће отуда разбити твоје краљевство у комаде, и поделити га између Медијаца и Персијанаца." 4) Након што је Данило краљу објаснио да запис на зиду означава ове догађаје, Валтазар остаде у великој тузи и јаду, као што се и могло очекивати када је тумачење по њега било тако мучно. Ипак, он није ускратио оно што је обећао Данилу, иако је овај постао пророк његових несрећа, већ му јеуделио све обречено, расуђујући тако да је оно што м у ј е проречено нешто неминовно и судбинско, те да не припада пророку, а и да приличи добром и правичном човеку да пода оно што је обећао, иако су предсказана збивања тако жалосне природе. Према томе, краљ је тако и учинио. Али убрзо потом и он и град били су освојени од стране Кира, краља Персије, против којег се борио; Валтазар је, дакле, био краљ под којим је заузет Вавилон, у часу када је он владао седамнаест година. И био је то крај потомака краља Навукодоносора, како нас обавештава историја. А када је, заједно са својим рођаком Киром, заузео Вавилон, и тако окончао превласт Вавилонаца, Дарије је имао шездесет две године. Он је био син Асвира, кога су Грци називали другачије. Штавише, он је повео Данила са собом у Медију, где му је указивао велике почасти, држећи га крај себе, јер је Данило постао један од тројице управника што их је Дарије поставио над својих три стотине шездесет покрајина, будући да је на толико делова поделио земљу. 5) Ипак, овако високо достојанство Даниловог положаја морало је изазвати завист код оних који нису могли поднети да краљ испред њих у части држи неког другог: јер је Данило био у милости Даријевој, и њему је поверавана свака ствар од значаја, будући да је у себи имао нечег божанског. Па када су ти који су ж а л и л и због наклоности указиване Данилу т р а ж и л и какав повод против њега, он им такав уопште није давао, будући да је био изнад сваког кушања новцем и презирао подмићивање, а као веома ниско држање ценио је узимање било које ствари као награде, чак и када би му она оправдано била дата: укратко, он није п р у ж а о могућност ни за какву оптужбу онима који су му завидели. И тако, када ови нису могли п р о н а ћ и ништа због чега би га оклеветали код краља, ништа што би било постиђујуће или достојно приговора, и тако га л и ш и л и почасти којом га је краљ обдаривао, они почеше т р а ж и т и какав други начин којим би га могли унизити. Па када тако приметише да се Данило моли Богу три пута дневно, они помислише да су тим сазнањем прибавили повод помоћу којег га могу уклонити; тако дођоше до Дарија и рекоше му да кнежеви и намесници сматрају да би било добро допустити народу одмор од тридесет дана, током којих нико не би могао упућивати молбу или молитву било за себе или за богове, а да онај који буде прекршио ову заповест има бити бачен у лављу јазбину.и тамо пострадати. 6) На ово је краљ — будући да није прозрео њихову злоћудну замисао.

КЊИГА ДЕСЕТА

445

нити је посумњао да је то подмукло лукавство уперено против Данила — одгоБорио да је задовољан таквом заповешћу народу, те је обећао да ће потврдити оно што су тражили; тако је објавио указ којим је народу разглашено решење које су саставили кнежеви. Сходно овоме, читав се народ побринуо да не прекрши добијена упутства, те се одмарао у миру; али се Данило на њих није обазирао, већ је стајао и молио се Богу на очиглед свима. Тако су кнежеви добили прилику против Данила за којом су тако жарко трагали, те сместа дођоше краљу и овог оптужише, рекавши да је Данило једина особа која је прекршила заповест, будући да се нико други није усудио молити својим боговима. До овог су открића, наравно, дошли не због Даниловог непоштовања краља, већ стога што су на њега мотрили и надзирали га из зависти. Осим тога, претпостављали су да ће се Дарије понети према Данилу са већом љубазношћу но што су они очекивали, и да ће бити спреман да му додели опроштај за такво омаловажавање његових забрана; због таквог очекиваног краљевог саосећања такође су завидели Данилу, па се нису ни надали да ће се својом доставом додворити краљу, већ су само захтевали да према закону Данило буде бачен у лављу јазбину. И тако је Дарије, надајући се да ће Бог ипак избавити Данила, и да му се неће догодити ништа зло од стране дивљих звери, позвао Данила да с радошћу поднесе тај удес. И када овај беше заиста и бачен у лављу јазбину, краљ узе свој печат и њиме запечати камен који је лежао на отвору јазбине, и пође својим путем, али је провео целу ноћ без хране и сна, бивајући у великој бризи због Данила. А када освану, он изиђе и стиже до јаме, где пронађе недирнут и цео печат којим је запечатио камен над јазбином; он сад разломи печат и повика зазвавши Данила, питајући га да ли је још увек жив. А овај, чим чу краљев глас, одговори да му се никаква штета није догодила, на шта краљ нареди да Данило буде извучен из јаме. Но када његови непријатељи видеше да се Данилу ништа страшно није догодило, они не увидеше да га је сам Бог сачувао својим провиђењем, већ рекоше да су лавови били засићени храном, и да је то био разлог што нису ни дотакли Данила, нити му пришли; па се са таквим т о б о ж њ и м разлогом обратише и краљу. Али на то краљ, згађен над толиком њиховом злобом, нареди да они сами баце велику количину меса у јаму, а када се лавови наситише, он издаде и следећу, њима неочекивану наредбу, да се и Данилови непријатељи баце у јаму, како би, наиме, могао сазнати да ли ће и њих лавови, сада када су сити, дотаћи или неће. И тако се Дарију разјасни, након што су кнежеви били бачени дивљим зверима, да је Бог био тај који је сачувао Данила, јер лавови не поштедеше ниједног од њих, већ их све растргаше на комаде, баш као да су веома гладни и жељни хране. Отуда ја претпостављам да није била глад, коју су нетом пре бацања кнежева задовољили изобиљем меса, било оно што их је раздражило, него злоба бачених, због које су ове и растргли; јер, уколико је тако Богу угодно, таква изопаченост може и код неразумних створења изазвати порив за њеним кажњавањем. 7) Након што су тако усмрћени они који су мучком издајом желели да уклоне Данила, краљ Дарије упути разглас ш и р о м земље, у којем је славио Бога коме се Данило клањао, рекавши да је Он једини истински Бог

446

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

и поседник свеколике моћи. Такође је и Данила још више почео уважавати, у ч и н и в ш и га најугледнијим међу својим пријатељима. И када је Данило постао тако славан и посвуда чувен, а због мишљења људи да је вољен од стране Бога, он подиже кулу у Екбатану у Медији: била је то грађевина изванредног склада и ирекрасне израде, која још увек постоји, очувана до дана данашњег; и таква каква се сада може видети она изгледа као управо подигнута, као да није старија од дана у којем је неко посматра, толико делује свежа и расцветана у својој лепоти, као да ниуколико није претрпела од толико дугог времена; јер грађевине пате као и људи, и оне старе као и они, и са проласком година и њихова снага се раствара а њихова лепота вене. У тој се кули до данас сахрањују краљеви Медије, Персије и Партије, а онај коме је поверено старање о њој је јеврејски свештеник, што је обичај којег се држе до данас. Овде је, дакле, било сасвим умесно дати извештај о томе шта је овај човек учинио, а што је најдостојније чути, јер је он био толико срећан да је доживео таква чудесна откровења, равна онима код највећих пророка, толико да је за свог ж и в о т а био цењен и слављен једнако од стране краљева и народа. А сада када је мртав, он остаје у сећању које никада неће угаснути, јер неколико књига што их је он написао и оставио за собом још увек постоје и бивају читане. Из њих ми верујемо да је Данило општио с Богом; јер он није само навештавао будуће догађаје, као остали пророци, већ је и наводио тачно време њиховог извршења. И док су други п р о р о ц и навикли да п р о р и ч у несреће, те су отуда бивали непријатпи и краљевима и народу, Данило је био п р о р о к добрих ствари, и то у толикој мери да је захваљујући угодној природи својих предвиђања обезбеђивао добронамерност свих људи. А по њиховом извршењу осигуравао је међу народом поверење у њихову истинитост, као и раширено мишљење о властитом поседовању својеврсне божанствености. Такође је написао и оставио иза себе оно што је учинило очигледном помност и непорециву веродостојност његових предвиђања; јер је рекао како је једном приликом када се нашао у Суси, престоници Персије, и изишао у поље са својим пријатељима, дошло до изненадног покрета и потреса земље, те да је остао сасвим сам будући да су му се пријатељи разбежали, те да је био узнемирен и пао ничице држећи лице међу рукама, када га је додирнула нека особа и у исто му време наложила да устане и види шта ће се догодити његовим земљацима након много нараштаја. Усправивши се — приповеда даље на истом месту — указао му се велики овап, са м н о ш т в о м рогова који израстаху из његове главе, при чему је последњи био већи од осталих; те да је после тога погледао на запад и видео јарца како прилази кроз ваздух са те стране, који је потом силовито навалио на овна, ударивши га двапут својим рогом, треснувши га о земљу и затим га изгазивши; приповеда и да је касније видео како веома велики рог израста из главе јарчеве, али да се онда сломио, а да су на његово место израсла четири друга рога сваки исукан према једном од четири ветра, а затим је записао и да је из једног од ова четири израстао још један мањи рог, који се, међутим, потом силно увећао. Тиме му је Бог показао да ће се борити п р о т и в његовог народа, и силом заузети њихов град као и да ће до пометње довести бого-

КЊИГА ДЕСЕТА

447

служје у Храму и забранити жртвене понуде за хиљаду две стотине деведесет шест дана. Данило је написао да је ове визије имао у р а в н и ц и Сусе; а потом нас је обавестио да је Бог тумачио појаве у овој визији на следећи начин. Рекао је да ован означава краљевство Медијаца и Персијанаца, а рогови оне краљеве који су њима владали, те да последњи рог означава последњег краља, који ће превазићи све претходне у слави и богатству; да, затим, јарац представља једног човека који ће доћи и владати од стране Грка, који ће се двапут борити против Персијанаца и поразити их у биткама, и у потпуности освојити превласт; да велики рог који израста из чела јарца значи првог краља, а да израстање четири рога након пада оног првог, и њихово усмеравање на четири стране света, означава наследнике који ће се подићи након смрти првог краља, као и деобу краљевства између њих, при чему они неће бити ни његова деца, нити рођаци, и да ће владати насељеном земљом много година; затим ће се између њих подићи једап краљ који ће срушити наш народ и његове законе и одузети му управљање државом, као што ће и опљачкати Храм и забранити ж р т в о в а њ а која се нуде у трогодишњем периоду. И заиста, све ово се и догодило, јер је наш народ све ово преживео под Антиохом Епифаном а према Даниловој визији, те се оно што је овај много година раније записао дословно и обистинило. На исти је начин Данијел такође писао и поводом власти Римљана, и да ће они нашу земљу опустошити. Све ове најаве Данило је оставио у списима, онако како му их је Бог назначио, толико да се онај који чита његова пророчанства, и сагледава како су се она испунила, мора чудити части коју је Бог указивао Данилу; тако може открити и колико су Епикурејци грешили када избацују Провиђење из људског живота, и не верују да се Бог стара о пословима света, нити да је свемир управљан и одрж а в а н у бивању путем те благословене и вечне природе, већ говоре да се свет покреће по свом властитом нахођењу, без икаквог управитеља и старатеља; а тај, тако лишен водича који би њиме управљао, бар како они замишљају, налик је броду без кормилара, којег видимо потапаног ветром, или колима без возара, која се преврћу; тако би свет био разбијен у комаде када би био ношен у покрету без Провиђења, и пострадао би стигавши до ништавила. Тако ми, у односу на горепоменута предвиђања Данилова, ови људи изгледају веома далеким од истине, будући да уче како Бог не уводи никакво провиђење над људским пословима; јер када би то био случај, да се, наиме, свет покреће механичком нужношћу, ми не бисмо могли видети да се све ствари догађају према Њ е г о в о м навештењу. Што се мене тиче, ја сам описао ове предмете онако како сам их другде пронашао и прочитао; али уколико ма ко нагиње каквом другачијем мишљењу о њима, нека у ж и в а своја другачија схватања не кривећи мене за моја.

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА обухвата период од две стотине педесет три године и пет месеци

ОД КИРА ПРВОГ ДО СМРТИ АЛЕКСАНДРА МАКЕДОНСКОГ

ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ КИР, КРАЉ ЕГИПТА, О С Л О Б О Д И О ЈЕВРЕЈЕ ИЗ ВАВИЛОНА И ДОПУСТИО ИМ ДА СЕ ВРАТЕ У ЊИХОВУ ВЛАСТИТУ ЗЕМЉУ И ПОН О В О ИЗГРАДЕ СВОЈ ХРАМ, ЗА ЧИЈУ ИМ ЈЕ ИЗГРАДЊУ ДАО НОВАЦ 1) Прве године Кирове владавине"®, која је била седамдесета од дана када је наш народ исељен из своје земље у Вавилон, Бог се сажалио на заточеништво и страдање ових сиротих људи, те је испунио оно што им је предсказао преко пророка Јеремије, а пре разорења града: да ће их, након што буду служили под Навукодоносором и његовим потомством, и након што буду поднели служење током седамдесет година, вратити и обновити им право на носедовање своје земље, те да ће поново изградити Храм и поново у ж и в а т и њихово древно благостање. И све ово им је Бог учинио: јер је Он нодстакао ум Киров и учинио да овај разгласи ш и р о м целе Азије: „Овако говори краљ Кир: будући да ме је Свемоћни Бог поставио да будем краљ целе насељене земље, ја верујем да је то управо онај Бог кога обожава народ Израелићана; јер је Он заиста прорекао моје име преко пророка, као и то да ћу му подићи дом у Јерусалиму, у земљи Јудеји." 2) Ово је постало познато Киру преко читања књиге коју је о својим пророчанствима оставио Исаија; јер је овај пророк рекао да му је Бог у тајној визији овако говорио: „Моја је воља да Кир, кога сам наименовао да буде краљ над многим и великим народима, пошаље натраг мој народ у њихову властиту земљу, и подигне мој храм." О в о је Исаија предсказао сто педесет година пре но што је Храм био разорен. Према томе, након што је Кир ово прочитао, и задивио се Божијој моћи, био је понесен жарком жељом и ж у д њ о м да испуни оно што је овако записано; тако је сазвао најистакнутије међу Јеврејима у Вавилону и саопштио им да им допушта да се врате у њихову властиту земљу, као и да поново изграде град Јерусалим и храм Божији, у чему ће им он бити на помоћи, те да ће наложити управитељима и намесницима који су владали у суседству земље Јудеје да им морају п р и л о ж и т и злато и сребро за изградњу храма, а поред тога дати и ж и в о т и њ е за њихове жртве. 3) Након што је Кир рекао ово Израелићанима, управитељи два племена, Јуде и Венијамина, заједно са Левитима и свештеницима, похиташе у Јерусалим; па ипак, многи од њих су и остали у Вавилону не желећи да напусте своје поседе; а када они први тамо стигоше, сви су им се краљеви повереници нашли у помоћи, доневши, за изградњу Храма, неки злато а неки сребро, а неки, опет, велики број грла стоке и коња. Тако они изведоше сва потребна заветовања, и понудише ж р т в е какве беху некада уобичајене, при чему мислим на почетак поновне изградње њиховог града и оживљавање древних обредних поступака. Кир им је такође вратио свете сасуде што их је Навукодоносор опљачкао из Храма и донео у Вавилон. Њ и х је поверио ризничару Митридату са заповешћу да их да Саванасару,

452

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

да би их овај могао чувати док Храм не буде подигнут, а када овај буде довршен морао их је уручити свештеницима и народним управитељима како би их ови ноложили у Храм. Кир је такође нослао једну носланицу намесницима који су се налазили у Сирији, а чији садржај овде износимо: „Краљ Кир шаље поздраве Сисину и Сатравузану. Допустио сам одлазак свим Јеврејима који насељавају моју земљу, задовољан што ће се они вратити свом властитом завичају и изградити свој град и храм Божији у Јерусалиму, на истом месту на којем се и пре налазио. Такође сам нослао свог ризничара Митридата, као и Зоровавеља, намесника Јевреја, како би могли положити темеље Храма довољне за његових шездесет кубита висине и ширине, те направипт три грађевине од глачаног камена и једну од дрвета, а иста се наредба односи и на олтар где они приносе ж р т в е Богу. Такође захтевам да се трошкови за ову градњу могу издвојити из мојих прихода. Штавише, такође сам послао и сасуде што и х ј е краљ Навукодоносор запленио из Храма, и дао их Митридату ризничару и Зоровавељу намеснику, како би их понели у Јерусалим и вратили у Храм, а број тих сасуда је следећи: педесет великих плитких пладњева од злата и пет стотина таквих од сребра; педесет златних бачава и пет стотина сребрних; тридесет [златних] посуда за изливање ж р т в е ливенице и три стотина сребрних; тридесет златних бочица и две хиљаде четири стотине сребрних; заједно са хиљаду осталих великих сасуда. Дозволио сам им да поново располажу истом оном чашћу слободе коју су поседовали њихови преци; а такође сам за њихову ситну стоку, као и вино и уље, издвојио две стотине пет хиљада и пет стотина драхми, а за бело брашно две стотина пет хиљада и пет стотина артабеса. Издао сам наређење да им се овај новац додели из данка који добијам из Самарије. Свештеници ће ове ж р т в е понудити према Мојсијевим законима у Јерусалиму; а када их буду принели, молиће се Богу за очување краља и његове породице, како би краљевство Персије наставило да траје. Али је моја воља и та да свако ко се не буде повиновао овим упутствима, и остави их неиспуњеним, буде разапет на крст, а сав његов посед припадне краљевској ризници." Такво је, дакле, било значење ове посланице. Број оних који су се вратили из заробљеништва у Јерусалим био је четрдесет две хиљаде четири стотине шездесет двоје.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ П О С Л Е С М Р Т И КРАЉА КИРА ЈЕВРЕЈИ С П Р Е Ч Е Н И У ИЗГРАДЊИ ХРАМА ОД СТРАНЕ Х У Ћ А Н А И СУСЕДНИХ Н А М Е С Н И К А ; И КАКО ЈЕ К А М Б И С САСВИМ З А Б Р А Н И О ЈЕВРЕЈИМА ДА СЕ ДАЉЕ Т И М Е БАВЕ 1) Када је ноложен темељ Храма и Јевреји потом ревносно прионули на његово зидање, суседни народи, а посебно Хућани које је Салманасер, краљ Асирије, довео из Персије и Медије и населио их у Самарију након што је одвео у заробљеништво народ Израела, умолише намеснике и оне који су бринули о тим пословима, да зауставе Јевреје како у изградњи њи-

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

453

ховог града, тако и у дизању Храма. Па након што су ови људи потплаћени новцем, они удовољише Хућанима у њиховој намери да ово зидање сведу на спор и небрижљив рад, будући да Кир, који је тада био заузет ратовима, о овоме ништа није знао; тако се догодило да је у једном походу који је водио п р о т и в Масагита он и окончао живот'^'. Али када је Камбис, Киров син, преузео краљевство, намесници Сирије и Феникије, и земаља Амона, Моава и Самарије, овоме послаше посланицу, чије је садржај следећи: „Нашем господару Камбису. Ми, твоје слуге, Ратмус историчар, и Семелис писар, и сви остали који су твоје судије у Сирији и Феникији, шаљемо ти поздраве. Потребно је да знаш, о краљу, да су они Јевреји који беху одведени у Вавилон сада дошли у нашу земљу, те да зидају бунтовни и изопачени град, изграђују му т р ж н и ц е и зидове и подижу Храм; знај, отуда, да када ови радови буду завршени, они више неће хтети да плаћају данак, н и т и ће се покоравати твојим заповестима, већ ће се успротивити краљевима и радије изабрати да другима управљају него да се над њима управља. Зато сматрамо да је исправно да ти пишемо, о краљу, док се ти радови око изградње Храма у ж у р б а н о одвијају, да не превидиш ове околности, како би могао да п о т р а ж и ш у књигама својих отаца, и у њ и м а нађеш да су Јевреји одувек били бунџије и непријатељи краљевима, а такав је такође био и њихов град који је, у п р а в о из тог разлога, све до сада почивао разорен. Налазимо да је умесно да те о овоме обавестимо стога што би у супротном могао остати неупознат да ће ти, уколико овај град једном буде насељен и сасвим опасан зидовима, бити одсечен пролаз у Келесирију и Феникију." 2) Након што је Камбис прочитао ову посланицу, а бивајући по природи зао, остао је веома раздражен оним што му је речено, те је писцима посланице отписао овако: „Краљ Камбис Ратумусу историчару и Велтетмусу и Семелису писарима, и свима осталима који сте овлашћени и пребивате у Самарији и Феникији, одговара овако: прочитао сам вашу посланицу и издао наређење да се претраже књиге мојих отаца, и заиста је у њ и м а нађено да је тај град одувек био непријатељ краљевима, а његови су ж и тељи непрестано подизали буне и ратове. Такође смо постали свесни да су њихови краљеви били м о ћ н и и владали тирански, те да су извлачили данак из Келесирије и Феникије. Отуда сам издао наређење да се Јеврејима не дозволи изградња тог града, да не би тиме несрећа коју су навикли да доносе краљевима била још веома увеличана." Када је био прочитан овај одговор, Ратумус и Семелис и сви њима придружени одмах уседоше на коње и похиташе у Јерусалим; са собом су такође повели и велику пратњу, те забранише Јеврејима да даље подижу град и Храм. Због тога су ови радови заустављени у напредовању све до друге године владавине Дарија, дакле девет наредних година; јер је Камбис владао шест година и током тог времена освојио Египат, а када се вратио у м р о је у Дамаску.

454

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СЕ П О С Л Е С М Р Т И К А М Б И С О В Е И ИСТРАГЕ МАГА ПОД ВЛАД А В И Н О М ДАРИЈА, З О Р О В А В Е Љ П О К А З А О Н А Д М О Ћ Н И М НАД О С Т А Л И М А У Р Е Ш А В А Њ У М И С А О Н О Г ЗАДАТКА И ЗБОГ ТОГА ДОБ И О ТУ М И Л О С Т ОД КРАЉА ДА ХРАМ М О Ж Е Б И Т И ИЗГРАТЕН 1) После уништења мага који су, након смрти Камбисове, једну годину управљали Персијом, оне породице које се називају Седам персијских породица изабраше Дарија, Хистасповог сина, за свог краља. Овај човек је, док још беше непознат јавности, дао завет Богу да ће, уколико буде постао краљ, послати све Божије сасуде који су се налазили у Вавилону назад у јерусалимски Храм. Тако се у то време десило да је Зоровавељ, који је био намесник Јеврејау заробљеништву, дошао из Јерусалима к Дарију, будући да је међу њ и м а двојицом постојало старо пријатељство. Том га је приликом краљ известио да га сматра вредним да, заједно са двојицом других људи, буде наименован за краљевог пратиоца, што беше почаст којој се овај и надао. 2) Прву годину свог краљевања Дарије је прославио гозбом са најближ и м људима и онима р о ђ е н и м у његовој породици, као и са управитељима Медије, кнежевима Персије, високодостојницима Индије и Етиопије, те и заповедницима војски својих сто двадесет седам покрајина. Када су се до засићења у изобиљу најели и напили, раздвојише се и сваки пође на починак својој кући, па тако и краљ Дарије; али након што се одморио једним делом ноћи, он се пробуди, па не могући више да заспи он се упусти у разговор са својом тројицом пратилаца, и том приликом обећа да ће оном који буде сачинио говор о темама које он буде поставио, и то такав да је најближи истини и мудро срочен, он као награду за победу доделити право да носи пурпурну одећу, да пије из златних пехара, да спава на злату, као и да има кола са златним уздама и златни ланац око врата, а осим тога м о ћ и ће да седи одмах до краља, а све због показане мудрости; „а поврх свега", рече он, „биће називан мојих рођаком". Па након што је обећао да ће им и уделити такве поклоне, он упита првог од њих: „Није ли вино најснажније?"; а другог: „Нису ли можда краљеви такви?"; и трећег: „Нису ли ипак жене такве, или је пак истина од свега најснажнија?" А када им је задао да се удубе у испитивања о овим задацима, он пође на починак; али ујутру он посла по своје великаше, кнежеве, високодостојнике Персије и Медије, па седе на место на којем је обично н р и м а о посете, те позва сваког свог пратиоца да се изјасни о оном што мисли да је исправно поводом постављених питања, тако да га сви могу чути. 3) Сходно позиву, први од њих поче говорити о снази вина, и показа је овако: „Када", рече он, „треба да дам своје мишљење о вину, о људи, налазим да оно превазилази сваку ствар по следећим показатељима: оно вара ум онога који га пије, и једног краља своди до стања каквог сирочета и онога коме је потребан старатељ, а оног ко је роб подиже до смелости оног ко је слободан; такође, онај ко је свега потребит постаје налик бога-

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

455

томе, јер вино мења и обнавља душе људи када у њих уђе; уз то сузбија тугу оних који подносе недаће и чини да људи забораве оно што дугују другима, мислећи да су од свих људи они најимућнији; оно чини да не говоре 0 безвредним трицама, већ о талантима или о каквим другим вредностима које приличе само богатим људима; штавише, оно људе чини несвесним њихових надређених, па чак и краљева, и односи сећање на пријатеље и дружбенике, јер оно наоружава људе чак и против оних који су им најдражи и од ових чини највеће туђинце; а када дође отрежњење, и вино остане проспавано у минулој ноћи, људи се подижу не знајући ништа од оног што су учинили са својим пехарима. Све ово препознајем као знакове моћи, и помоћу њих откривам да је вино најјаче и надмоћно над свим другим стварима." 4) И чим је овај први изнео горепоменуте доказе о јачини вина, он одступи; а следећи поче говорити о снази краља, доказујући да је он најјачи од свега, и м о ћ н и ј и од ма чега другог што се чини да располаже било каквом силом или оштроумношћу. А ово доказивање он изведе на следећи начин: „Људи су ти који управљају свим стварима; они нагоне земљу и море да им доносе корист у ономе што желе, а таквим људима, опет, управљају краљеви и над њима имају власт. Тако, дакле, они који управљају ж и в о т и њ о м која је над свима најјача и најмоћнија, заиста заслужују да буду сматрани ненадмашно снажнима и моћнима, када на пример, краљеви заповеде својим поданицима да пођу у рат и подвргну се опасностима, ови их послушају; и када их краљеви шаљу против њихових непријатеља, њихова моћ је толика да јој се покоравају. О н и наређују људима да сравњују планине и обарају зидове и куле; штавише, када они заповеде да се буде убијен и да се убија, поданици се и томе потчине како не би изгледало да крше краљеве заповести; а када победе и освоје, људи доносе оно што су задобили краљу. Па и они који нису војници, него обрађују и ору земљу, након што су издржали рад и све непријатности таквог ратарског труда, беру и сакупљају своје плодове и доносе данак краљу; и шта год да је то што краљ каже или заповеди, бива урађено као н у ж н о и без икаквог одлагања, док се он у међувремену може ситити сваком врстом хране и ужитака, и спавати у миру. Краљ бива чуван таквима који будно мотре и таквима који су, такорећи, страхом везани за место његовог пребивања: јер се нико не усуђује да га напусти, чак ни када спава, нити ико иде својим путем и стара се о својим пословима; јер људи једну једину ствар процењују као неопходну, а то је да краљ буде заштићен, и таквом се циљу сасвим предају. Како онда може бити другачије, када мора бити да краљ надмашује све у снази јер се свеколико мноштво људи повинује његовим налозима?" 5) Па када се и овај човек утишао, трећи од њих, а то беше Зоровавељ, поче поучавати окупљене о женама и истини, те говораше овако: „Вино је јако, баш као што је и краљ, јер им се сви људи покоравају, али их жене у м о ћ и надмашују; јер је жена та која доноси краља на свет, а што се тиче оних који саде лозу и праве вино, такође су жене оне које их носе и одгајају, и заиста нема ниједне ствари коју од њих не примамо; јер су жепе

456

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

те које ткају одећу за нас, и наша су домаћинства само помоћу њих збринута и остају безбедна; а такође ми не можемо ж и в е т и одвојено од жена. Па и када имамо велику количину злата и сребра, или ма коју другу ствар велике вредности и која заслужује пажњу, а потом видимо лепу жену, ми остављамо све те ствари и отворених уста зуримо у њен лик, и спремни смо да се одрекнемо свега што имамо како бисмо могли у ж и в а т и у њеној лепоти и задржати је за себе. Такође због жена напуштамо оца и мајку и земљу која нас храни, и често заборављамо најдраже пријатеље; штавише, бива нам толико тешко да и ж и в о т е полажемо за њих. Али оно што ће пре свега учинити да препознате снагу жена, јесте следеће: нисмо ли спремни на патње, и подношење великих недаћа једнако на копну и мору, па када прибавимо штогод као плодове нашег рада, не доносимо ли их женама, као н а ш и м господарицама, и њима све удељујемо? Штавише, видео сам једном краља, који је господар многих народа, како га у лице удара Апама, кћер Равсаса Темасија, његова милосница, и како му узима његову дијадему и ставља је на своју властиту главу, док он све то стрпљиво подноси; а када се она смејала, смејао се и он, и када она беше сетна и он је био тужан; и већ према променама њених страсти, он се улагивао својој жени, и дозивао је помирењу својом великом понизношћу пред њом, уколико би у ма које доба видео да је она њиме незадовољна." 6) А када се управитељи и кнежеви почеше згледати, он стаде говорити о истини, па рече: „Већ сам вам показао колико су снажне жене; али су и жене и краљ ипак слабији од истине; јер иако је земља пространа, а небо високо, и кретање сунца неумољиво, ипак је све ово покретано према вољи Бога, који је истинит и правичан, због чега м о р а м о истину уважавати као нешто од свега снажније, због чега оно што је неправично пред њ о м нема моћи. Штавише, све друге ствари које располажу силом смртне су и кратковеке, али је истина нешто што је бесмртно и вечно. Она нас заиста не опскрбљује лепотом која временом може увенути, нити богатствима која се обртом судбине могу изгубити, већ п р а в и ч н и м регулама и законима. Она их разликује од неправде, и оном што је неправично упућује прекор.'™" 7) Када је Зоровавељ довршио свој говор о истини, а окупљено мноштво узвикнуло да је он говорио најмудрије, и да је истина једина непроменљива сила и таква која никада не стари, краљ овоме нареди да затражи нешто преко и више од онога што му је обећано, јер ће му он и то подарити због његове мудрости и разборитости у којој је надмашио остале. „И ти ћеш седети крај мене", рече краљ, „и бићеш називан мојим рођаком." Када краљ ово изговори, Зоровавељ га подсети завета што га је дао у случају да икада задобије краљевство. А тај завет беше, „да се поново изгради Јерусалим, и у њему подигне храм Божији; а такође и да се врате сасуди што их је опљачкао Навукодоносор и донео у Вавилон. Ово је, дакле", рече Зоровавељ, „мој захтев који си ми допустио да изложим стога што сам се у суду показао мудар и разговетан." 8) Краљ беше задовољан и овим што је рекао Зоровавељ, те се подиже и пољуби га; па обзнани високодостојницима и намесницима, нало-

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

457

ж и в ш и им да прате Зоровавеља и оне који с њ и м буду градмли Храм. Такође је послао писма управитељима Сирије и Феникије да посеку и допреме кедрова стабла од Либана до Јерусалима, и помогну Зоровавељу у подизању града. Осим тога, написао им је и да ослободе све заробљенике који буду пошли у Јудеју, при том з а б р а н и в ш и свим својим заступницима и намесницима да наплаћују краљевску таксу Јеврејима, којима је по истој заповести такође допуштао да без данка уживају сву ону земљу коју буду могли да запоседну. Надаље је наложио Идумејцима и Самарићанима да поврате Јеврејима сва она села што су их од њих отели, те да им, поред свега, буде издато још педесет таланата за изградњу Храма. Затим је Јеврејима дозволио да приносе ж р т в е по њиховом закону, и да чине све оно што њихов првосвештеник и свештенство затраже, а да ће оне сакралне одежде које су навикли да носе у богослужењу бити направљене о његовом, краљевом, трошку, баш као што ће им бити дати и они музички инструменти које су Левити користили у певању химни Богу. Поред овога, заповедио је и да се одређени делови земље имају дати онима који чувају град и Храм, а такође и одређена сума новца сваке године за њихово одржавање. Потом је послао и сасуде, те је тако све оно што је К и р пре њега намеравао да уради поводом обнове Јерусалима, Дарије сада наредио да буде извршено. 9) Након што је Зоровавељ добио све ове дозволе од краља, напустио је палату и, у п и р у ћ и поглед у небеса, почео захваљивати Богу за мудрост коју му је уделио, захваљујући којој је однео победу, и то у присуству самог Дарија; јер, рекао је, „Не бих био сматран вредним таквих милости, о Господе, да није било Твоје наклоности." Па када је тако захвалио Богу за околности у којима се тренутно налазио, и помолио се да му слична милост буде удељена и у времену које долази, он дође у Вавилон доносећи добре вести својим земљацима о даровима што их је за све њих обезбедио од краља; а сви они, чим су то чули, и сами захвалише Богу што им је вратио ону земљу коју су им очеви завештали. Затим су наредних седам дана празновали, предавши се јелу и пићу, и те дане посветише као празник поновне изградње и поседовања њихове земље. Након тога изабраше између себе, и из племена својих предака, управитеље који су требали да пођу заједно са женахма, децом и стоком, и који су путовали до Јерусалима с радошћу и одушевљењем, праћени онима што их је Дарије послао на пут с њима, д и ж у ћ и буку песмама, фрулама и цимбалима. А овима се потом раздрагано п р и д р у ж и о остатак јеврејског народа. 10) И тако су отишли ови први насељеници, известан тачно одређен број од сваке породице, али не мислим да је овде потребно посебно изнети имена ових породица, како не бих скренуо пажњу својих читалаца са повезаности повесних збивања и отежао им суставно праћење мојих приповедања; али је број оних који су отишли, изнад доби од дванаест година, од племена Јуде и Венијамина, био четири стотине шездесет две десетине хиљада и осам хиљада^^^, а Левита је било седамдесет четворо; број жена и деце узетих заједно износио је четрдесет хиљада седам стотина четрдесет двоје; а поред ових било је и певача Левита стотину дваде-

458

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

сет осам, као и вратара сто десет, а од светих прислужитеља три стотине деведесет двојица; осим ових било је и других који су тврдили да су Израелићани, али нису били кадри да докажу своје родословље, и то шест стотина шездесет двоје; било је и оних који су били изузети из почасти и звања свештеника, будући да су оженили жене чије порекло нису могли утврдити, н и т и се могу наћи у родословима Левита и свештеника — оваквих је било око пет стотина двадесет петоро; велико је било и мноштво оних који су као слуге пратиле ове прве повратнике у Јерусалим, тачније седам хиљада три стотине педесет седам; певача и певачица било је две стотине четрдесет петоро; камила је било четири стотине тридесет пет; ж и в о т и њ а упрегнутих у јарам било је пет хиљада пет стотина двадесет пет; а управитељ читавог овде побројаног мноштва био је Зоровавељ, син Салатијелов, потомак Давидов, из племена Јуде, као и Јошуа, син првосвештеника Јоседека; поред ових на челу народа били су још и Мордехај и Серевус, који су постављени за управитеље над мноштвом, и који су придодали стотину фунти злата и пет хиљада сребра. Тако су, све у свему, свештеници и Левити, и известан део целокупног броја Јевреја што су пребивали у Вавилону, дошали и населили се у Јерусалиму; а остатак се народа вратио сваки својој земљи.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ П О Д И Г Н У Т ХРАМ ЗА ВРЕМЕ ДОК СУ Х У Ћ А Н И УЗАЛУД НАСТОЈАЛИ ДА ОМЕТУ РАД 1) Седам месеци након што су напустили Вавилон, првосвештеник Јошуа и намесник Зоровавељ одаслаше посвуда гласнике, и окупише, на опште задоБОљство, све који беху разасути по земљи у Јерусалим. Зоровавељ потом најпре подиже олтар на истом месту на којем је и раније стајао, како би се на њему надаље могле приносити ж р т в е Богу у складу са Мојсијевим законима. Али овакав рад није био угодан околним народима који су сви до једног били злонамерни према Јеврејима. У то је време такође прослављен и празник табернакула, и то на начин тачно одређен од стране законодавца. Затим су редом принете све прописане жртве, како оне свакодневне, тако и оне примерене Сабату и другим светим празницима. Првог дана седмог месеца ж р т в е су такође принели и они који су се на њих претходно заветовали. Након олтара, на ред је дошао и сам Храм, и старешине су издвојиле велику суму новца зидарима и дрводељама, као и за обезбеђење свега што је потребно радницима. Сидонци су се показали веома наклоњени и спремни да добаве кедрова стабла из Либана, увезујући их у сплавове и тако их допремајући до луке Јопе, јер је управо тако заповедио Кир, а сада је и учињено по наредби Даријевој. 2) Друге године по њиховом доласку у Јерусалим, почев од другог месеца, зидање Храма поче брзо напредовати; и након што су првог дана другог месеца те друге године постављени темељи, старешине поставише

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

459

за надгледнике радова Левите који су напунили двадесет година, затим и Јошуу и његове синове и браћу, такође и Кодмијела, Јудиног брата, сина Аминадавовог, заједно са његовим синовима; на је тако основни склоп Храма, захваљујући великој ревности ових који су били задужени за старање о радовима, био завршен пре но што је то ико могао очекивати. А по окончању радова, свештеници устадоше, украшени својом уобичајеном одећом, и засвираше у своје трубе, док су Левити и синови Асафови почели певати химне Богу, оне што их је Давид пре свих других наменио благосиљању Творца. Но се тада свештеници и Левити, заједно са старијим члановима породица, почеше сећати колико је већи и раскошнији био стари Храм, гледајући у овај садашњи подигнут из њиховог сиромаштва, и тако уједно препознајући колико је ововремено стање Јевреја било далеко испод среће у којој су пребивали њихови преци, а што се огледало у неугледности новога Храма у односу према негдашњем. Због тога беху неутешни, и не могоше суздржати жалост, толико да због тога почеше нарицати и проливати сузе; па ипак, народ је углавном био задовољан својим текућим приликама, не тражећи више од дозволе да подигну себи Храм, нити се обазирући нити морећи себе сећањем и упоређивањем између овог и пређашњег Храма, као да је овај садашњи испод њихових очекивања; али је жаловање старих људи и свештеника због мањкавости новог Храма у поређењу с оним уништеним, ипак надјачало звук труба и радост остатка народа. 3) Али када су Самарићани, који још увек беху непријатељи племена Јуде и Венијамина, чули звуке труба, они се окупише и дотрчаше, желећи да сазнају који је узрок те вреве; а када схватише да су то Јевреји који донедавно беху заробљени у Вавилону, а који су сада подизали свој Храм, они дођоше до Зоровавеља и Јошуе и старешина породица, и затражише да и њима буде допуштено да суделују у довршењу Храма и да буду сарадници у даљим радовима; јер, они рекоше, „Ми обожавамо истог Бога, и само се њему молимо, и желимо да будемо део вашег верског устројења, и то почев од времена када нас је Салманасар, краљ Асирије, преселио из Хута и Медије на ово место." Ипак, када су ово чули Зоровавељ, првосвештеник Јошуа и старешине породица Израелићана, они одговорише да им је немогуће да допусте суделовање Самарићана као сарадника, стога што је једино Јеврејима дозвољено да подижу Храм, указом најпре Кировим, а сада и Даријевим, иако немају н и ш т а против, јер је сасвим законито, да и опи дођу и, уколико им је угодно, придруже се обредима, а што је дозвола заједничка њима као и свим другим људима, наиме да слободно уђу у Храм и посвете се обожавању јединог Господа. 4) Када су Хућани (јер је ово било право име Самарићана) чули овакав одговор, они се веома озлоједише и заузврат наговорише народе Сирије да од својих намесника затраже — на исти онај начин како су учинили раније у данима владавине Кира, и касније у данима Камбиса — да зауставе зидање Храма, те да узнастоје да одгоде и отегну ревност Јевреја у њиховом градитељском мару. У то су време Сисин, намесник Сирије и Феникије, и Сатравасан, заједно са другим великашима, дошли у Јерусалим и

460

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

упитали управитеље Јевреја с чијим допуштењем они подижу Храм на такав начин, будући да је он више палик утврди него Храму? Као и из којих разлога они подижу надсвођепе ходнике и зидове, чак и такве који су веома јаки, око свог града? На ово су Зоровавељ и првосвештеник Јошуа одговорили да су они слуге Свевишњег Бога; да је тај Храм подигнут за Њ е га а по вољи њиховог краља, који ж и в и у великом благостању и који све људе надмашује у врлини; а да се зидање одужило стога што је услед безбожности њихових отаца Навукодопосор, краљ Вавилонаца и Халдејаца, силом заузео њихов град и р а з о р и о га, те опљачкао и спалио Храм, а заробљени парод преселио у Вавилон; али да је Кир, који је после њега владао Вавилоном и Персијом, издао указ којим им наређује поновно дизање Храма, и који им је доделио натраг, за повраћај у Храм када овај буде био подигнут, дарове и свете сасуде што их је са свиме осталим Навукодоносор донео у Вавилон; јер је Кир т р а ж и о да Храм буде сазидан брзо, и заповедио је Саванасару да пође у Јерусалим и лично се побрине за успех радова; а овај је, п р и м и в ш и такву послапицу од Кира, сместа поставио темеље, „па иако је све од тада у градњи, Храм још увек није окончан због злоћудности паших непријатеља. П а у к о л и к о се отуда двоумите, и мислите да је тако исправно, пишите о овоме Дарију, те нека се он посаветује са записима о краљевима, у којем ће случају наћи да нема ничег нетачног у овоме што смо вам по вашем питању одговорили." 5) Након што су Зоровавељ и првосвештеник овако одговорили, Сисин и они који беху са њ и м донеше одлуку да не спречавају зидање пре но што о свему не обавесте краља Дарија, коме истог трена написаше све што су сазнали о овим пословима. Али да се Јевреји не би нашли устрашени могућношћу да краљ промени своје одлуке поводом изградње Јерусалима и Храма, у то се време међу њ и м а нађоше двојица пророка, Хагај и Захарија, који их почеше храбрити, н а л о ж и в ш и им да у весељу наставе напоре, и пе очекују никаква обесхрабривања од стране Персијанаца, јер им је Бог тако навестио. И тако, ослањајући се на ове пророке, народ се са још већом ревношћу предаде зидању, не п р е к и н у в ш и га ни једног јединог дана. 6) Али су и Самарићани написали Дарију посланицу у којој су оптуж и л и Јевреје да утврђују град и подижу Храм који више наличи утврди него светилишту, и з р а з и в ш и уверење да радови Јевреја нису у корист краљеву; поред тога, они су указали на Камбисову посланицу, у којој овај забрањује Јеврејима да подижу Храм. Када је из свега овога Дарије схватио да обнова Јерусалима за њега није пробитачпа, при том се упознајући са свиме што је стајало у посланици људи окупљених око Сисина, он издаде наређење да се међу краљевским записима п о т р а ж и све што се односи на ово питање. Тако је у Екбатани, у утврди која се налази у Медији, нађена књига у којој је написано ово што следи: „Краљ Кир, у првој години своје владавине, заповедио је да буде подигнут Храм у Јерусалиму, са олтаром од шездесет кубита у висину и ширину, са три здања од углачаног камена, и једним од камена из њихове властите земље. Такође је налож и о да се т р о ш к о в и грађења имају покрити из краљевих прихода. Осим

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

461

тога, наредио је да сви они сасуди што их је Навукодоносор опљачкао из Храма и донео у Вавилон, буду враћени народу Јерусалима, а да се о свему овоме има бринути Санавасар, намесник и надзорник Сирије и Феникије, заједно са својим сарадницима, при чему се нико не сме мешати у ствари Јевреја, већ се мора допуститити слугама Божијим, Јеврејима и њиховим управитељима, да изграде свој Храм. Такође је наложио да поменути повереници краљеви морају помагати Јеврејима у нослу, те да ће им исплатити, од данка земаља којима управљају, све што је потребно за жртве, односно бикове, овнове, јагњад и јариће, као и бело брашно, уље, вино и ма шта друго што им свештеници буду затражили. А обавеза последњих је да се моле за очување краља и Персијанаца. Они, пак, који прекрше ма које од ових послатих наређења, имају по краљевој заповести бити ухваћени и разапети на крст, а сав њихов посед биће заплењен у краљеву корист. Он се такође моли Богу п р о т и в таквих, да уколико било ко буде спречио изградњу Храма, Бог таквог одмах погоди смрћу и тако сузбије његову злобивост." 7) Након што је Дарије пронашао књигу са овим садржајем међу Кировим записима, он написа одговор Сисину и његовим сарадницима, чији је садржај следећи: „Краљ Дарије шаље поздраве намеснику Сисину и Сатравасану. П р о н а ш а в ш и нрепис ове посланице међу К и р о в и м записима, ја вам га шаљем, а моја је воља да све ствари буду учињене како у њој пише. Остајте с Богом." Тако су Сисин и они који беху с њ и м разумели краљеву намеру, те се решише да и сами убудуће у потпуности следе његова упутства. Стога и лично почеше доприносити убрзању светих радова Јевреја, п о м а ж у ћ и њиховим старешинама и кнежевима Синхедриона; тако је склоп Храма с великом р е в н о ш ћ у довршен, управо према пророчанствима Хагеја и Захарије, у складу са заповестима Б о ж и ј и м и упутствима краљева Кира и Дарија. Све у свему, Храм је довршен у року од седам година; а девете године владавине Дарија, двадесет трећег дана дванаестог месеца који ми зовемо Адар, а Македонци Диструс, свештеници, Левити, као и остатак народа Израелићана, понудише ж р т в е — у част обнове њиховог негдашњег благостања пре заробљеништва, али и стога што су сада имали Храм поново изграђен — и то стотину бикова, две стотине овнова, четири стотине јагањаца, и дванаест јарића у складу са бројем њихових племена (јер је, као што је познато, толики број племена Израелићана), при чему су јарићи принети за опроштај грехова сваког од племена. Свештеници и Левити такође поставише вратаре на свакој од капија, а у складу са Мојсијевим законима. Такође су изграђени и надземни ходници унутрашњег Храма, који су водили око средишње храмске грађевине. 8) Па како надомак беше и нразник бесквасних хлебова, то јест првог месеца којег ми називамо Нисан а Македонци Ксантикус, сав народ изиђе из својих села и дође у град, празнујући овај празник и вршећи самоочишћења заједно са женама и децом, како већ стоји у законима њихове земље; понудили су и ж р т в е које се зову Пасхалне, четрнаестог дана истог месеца, те су светковали седам дана не штедећи ни у чему, нудећи

462

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ж р т в е паљенице и ж р т в е захвалнице, стога што их је Бог поново привео земљи њихових отаца и законима који овој нрипадају, и учинио да краљ Персије буде њ и м а наклоњен. И тако ови људи принеше величанствене ж р т в е овим поводом, у духу најпреданијег обожавања Господа, те се населише у Јерусалиму, изабравши облик владавине који понајпре беше аристократски, али са извесним примесама олигархије, будући да се високо свештенство налазило на челу њихових послова, све док потомство Асамонејевића није поново засновало краљевску власт; јер су пре заробљавања, и растакања њихове државне заједнице, они најпре имали краљевску владавину, почев од Саула и Давида, током пет стотина тридесет две године, шест месеци и десет дана; али су још пре ових краљева народ водили такви управитељи који су називани судијама и монарсима. С тим су обликом владавине они п р о д у ж и л и више од четири стотине године после смрти Мојсија и његовог војсковође Јошуе. И ово је, дакле, извештај који сам морао дати о Јеврејима који су били одведени у заробљеништво, али су одатле ослобођени у временима Кира и Дарија. 9) Али су С а м а р и ћ а н и ' " , будући злонамерно и завидно расположени према Јеврејима, овима наносили многе недаће због њиховог повратка, а поуздајући се у своје богатство и увереност да су савезници Персијанаца; стога су избегавали све што им је по краљевом наређењу било наложено да Јеврејима плаћају од свог данка, те тако нису издвајали ни прилоге за њихове жртве. Такође су на својој страни имали њ и м а наклоњене намеснике, који су им помагали у таквом понашању према Јеврејима; најзад, нису се устручавали да дошљаке повреде, било сами или преко других, кад год и докле год би им се пружила прилика. Због тога су Јевреји одлучили да пошаљу изасланство краљу Дарију, како би овај одбранио ствар Јевреја и осудио Самарићане. Ово су изасланство ч и н и л и Зоровавељ и још четворица управитеља, и чим је краљ саслушао њихове оптужбе и жалбе које су изнели против Самарићана, он им даде посланицу намењену намесницима и савету Самарије, чији је садржај следећи: „Краљ Дарије Тангану и Самваву, намесницима Самарићана, као и Садрасу и Вовелу, и осталим њиховим сарадницима а мојим слугама у Самарији: Зоровавељ, Мордехај и Ананија, изасланици Јевреја, п о ж а л и л и су се на вас, рекавши да их онемогућавате у израдњи Храма и не опскрбљујете ониме што сам вам наложио да прилажете за извођење њихових жртава. Отуда је моја воља следећа: да одмах по пријему ове посланице Јевреје снабдете свиме што им је потребно за жртве, и то из краљевске ризнице и данка Самарије, те да дате све што свештеници затраже како не би м о р а л и да обуставе свакодневне жртве, нити престати да се моле Богу за мене и Персијанце." Такав је, дакле, био садржај Даријеве посланице.

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

463

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ КСЕРКС, ДАРИЈЕВ С И Н , Б И О Б Л А Г О Н А К Л О Н П Р Е М А ЈЕВРЕЈИМА; Т А К О ^ Е И О ЈЕЗДРИ И Н Е М И Ј И 1) Након Даријеве смрти краљевство је преузео његов син Ксеркс, који је заједно са влашћу наследио и очеву побожност и указивање почасти Богу; јер је све чинио примерено очевим делима у погледу богоштовља, и био је нарочито пријатељски настројен према Јеврејима. Негде у то време је Јошуин син, по имену Јоахим, постао првосвештеник. У исто време је, међутим, у Вавилону ж и в е о један човек славан по својој правичпости и великом угледу којег је имао у очима народа. Он је био главни свештепик простог народа, а његово име је било Јездра. Био је веома упућен у Мојсијеве законе, и присан пријатељ са краљем Ксерксом. Након таквог ж и вота донео је одлуку да и сам пође у Јерусалим и са собом поведе неке од Јевреја који су још живели у Вавилону; од краља је затражио да за њега напише писмо намесницима Сирије, помоћу којег ће им бити јасно с ким саобраћају. Одговоривши овој жељи, краљ је написао следећу посланицу овим намесницима: „Ксеркс, краљ краљева, у поздрав Јездри свештенику и тумачу Божијих закона. М и с л и м да је примерено љубави коју осећам за човечапство да допустим оним људима јеврејског народа који су томе склони, као и оним свештеницима и Левитима који се палазе у нашем краљевству, да пођу заједно у Јерусалим. Сходно томе, ја сам издао заповест с том сврхом; и пустите сваког ко на уму има ту жељу да оде, будући да се то чини исправним и мени и мојима седам саветника, а ово пишем разматрајући њихову упитапост о стању у Јудеји, како би могли видети да ли је њихов одлазак тамо у складу са законом Божијим. Нека, дакле, ови људи понесу оне поклоне на које смо се ја и моји пријатељи обавезали да ћемо им дати, заједно са свим њиховим сребром и златом које је пронађено у Вавилону а посвећено је Богу, и нека ово буде понесепо у Јерусалим Богу за жртвовање. Нека такође буде дозвољено теби и твојој браћи да начините онолико сребрних сасуда колико вам је драго. Такође ћеш моћи да посветиш онолико светих сасуда колико желиш, и још више оних које си намеран да направиш, а сви т р о ш к о в и у вези тога биће покривени из краљеве ризнице. Ја сам, штавише, писао ризничарима Сирије и Феникије, да се побрину за све потребе Јездре, свештеника и тумача закона Бож и ј и х због којих је и послат. А да се Бог ни најмање на мене или на моју децу не би срдио, ја дарујем све што је неопходно за жртвовање Богу по закону, као и стотину корија брашна. Такође вам налажем да не постављате никакве потајне намете или данке на њихове свештенике или Левите, нити, пак, на свете певаче, вратаре или слуге и писаре у Храму. А ти, о Јездра, постави судије према мудрости датој ти од Бога, такве који разумевају закопе, како би могли судити по целој Сирији и Феникији; а такође и поучи оне који су у незнању да уколико било који од твојих сународпика прекрши закон ЈЗожији, или пак онај краљев, може бити кажњен, будући да га пије прекршио из неупућености већ као онај који заиста зна шта у

464

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

односу према закону чини, те га дрско потцењује и презире; а такав може бити кажњен смрћу или плаћањем новчане глобе. Остај ми с Богом." 2) Након што је п р и м и о ову посланицу Јездра се веома обрадова, те поче захваљивати Богу говорећи како је Он био узрок тако велике краљеве паклоњености, те да жели да из истих разлога сву своју захвалност упути само Њему. Потом добијену посланицу прочита Јеврејима, који су се налазили у Вавилону, али је за себе задржа, а затим њен препис посла свим оним сународницима који су живели у Медији. А када и ови Јевреји схватише какву побожност у себи гаји краљ, и уз то какву љубазност показује према Јездри, сви беху веома раздрагани; штавише, многи међу њима узеше све што имаху од покретног добра и дођоше у Вавилон, бивајући веома жељни да пођу у Јерусалим; али је тада цели народ Израела остао у овој земљи, због чега су данас два племена у Азији и Европи поданици Римљана, док се десет племена до дана данашњег налази с опе стране Еуфрата, у толиком мноштву да се њихов број не може проценити. И тако к Јездри дође велики број свештеника, Левита, те храмских вратара, светих певача и послужитеља. Тако он окупи оне који су се налазили у заробљеништву преко Еуфрата, и остаде тамо три дана, и заповеди им да посте, како би могли упутити молитве Богу за њихово очување, како их не би снашла никаква несрећа било од стране непријатеља или каквог другог лошег удеса. Јер је Јездра унапред рекао краљу како зна да ће их Бог сачувати, сматрајући да није умесно захтевати да овај с њима пошаље коњанике који ће их водити. Па када они завршише с молитвама, покретоше се с Еуфрата дванаестог дана првог месеца седме године владавине Ксерксове, и стигоше у Јерусалим петог месеца исте године. Јездра Је одмах предао освећени новац ризничарима који беху из рода свештеника, све у свему шест стотина педесет таланата, сребрних сасуда стотину таланата, златних сасуда двадесет таланата, док је бакарних сасуда који беху скупоценији од златних^" било двапаест таланата; ови су дарови потицали од краља и његових саветника, као и од оних Израелићана који су остали у Вавилону. Па када је Јездра уручио ове ствари свештеницима, он предаде и Богу, преко прописаних жртава паљеница, двадест бикова за заједнички опстанак народа, и деведесет овнова, седамдесет два јагњета и дванаест јарића за опроштај грехова. Такође је предао и краљеву посланицу његовим службеницима и намесницима Келесирије и Феникије; па како сви ови беху под обавезом да поступе како им је наложепо, они указаше почаст нашем народу и остадоше му сусретљиви у свим његовим потребама. 3) Све ове ствари беху исцрпно извршене под Јездриним надзором; а он је у њ и м а успео стога што је Бог сматрао вредним да га награди успехом у вођству, због његове доброте и праведности. Али после неког времена њему приступише извесни људи, износећи оптужбе на рачун пеких других људи из народа, као и свештеника и Левита, а који су сви прекршили устројство њихове заједнице и пренебрегли законе земље, тиме што су се венчали с туђинкама, доводећи на тај начин до пометње свештенички род. Ти су људи затражили од Јездре да подржи законе, како Бог не би допао гнева п р о т и в свих њих заједно, и поново их присилио на пребивање

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

465

у тешким околностима. Чувши ово, Јездра намах раздера своју хаљину, те из велике ж а л о с т и посече власи косе и браде, па се баци на земљу, будући да је грех о којем је обавештен захватио главне људе у народу; и тако он и остаде лежећи на тлу, увиђајући да ће се, уколико кршитељима закона буде само саветовао да отерају своје жене туђинке, као и децу коју су са њима добили, ови о његову жељу оглушити. Па ипак, сви они који припадаху виђенијима у народу дотрчаше к њему, и сами плачући, те узеше учешћа у жалости којој се Јездра одао због онога што је учињено. И тек тада он устаде па, д и ж у ћ и руке к небу, рече како се стиди очињег вида због злочина што су га ти људи починили, избацујући из сећања све оно што су њихови очеви пропатили због њихове порочности; па поче преклињати Бога — који је спасао семе и остатке Јевреја из недаћа заробљеништва у којима су се налазили, и вратио их у Јерусалим и њиховој властитој земљи, приморавајући краљеве Персије да са њ и м а саосећају — да им овог пута опрости грехове што су их сада починили, иако ови заслужују одмазду, јер је ипак у складу са великим милосрђем Б о ж и ј и м да удели опроштај чак и онима који због греха једино казну заслужују. 4) Након што је ово изговорио, Јездра се престаде молити; па док се сви они који к њему дођоше заједно са женама и децом још одаваху нарицању, приђе му један од Јевреја, по имену Сеханија, који беше најугледнији у Јерусалиму, и који и сам изјави да су многи погрешили женећи туђинке, али да он са своје стране жели да увери Јездру да је спреман да позове све да такве жене и децу њихову отерају, и да буду кажњени они који су тако прекршили закон. Јездра послуша овај предлог, и затражи од свих старешина — свештеника, Левита и Израелићана — да се закуну да ће уклонити такве жене и њихову децу, управо онако како је препоручио Сеханија. А када се ови на то заклеше, он похита из Храма у собу Јоананову, сина Елијасивовог, где остаде читавог тог дана не окусивши хране због ж а л о с т и у којој се нашао. И након што беше објављен указ — да се сви они који дођоше из заробљеништва имају окупити у Јерусалиму, те да ће они који се за два или три дана не нађу тамо бити изопштени из народа, при чему ће сав њихов иметак припасти Храму према препоруци старих — сви који припадаху племенима Јуде и Венијамина окупише се у року од три дана, то јест двадесетог дана деветог месеца којег Јевреји зову Тевет а Македонци Апелејус. Па док су тако сви седели у горњој одаји Храма, заједно са п р и с у т н и м старешинама, али се због хладноће осећајући нелагодно, Јездра устаде и о п т у ж и их, рекавши им да су згрешили венчавши жене које не припадају њиховом народу; али да сада могу учинити дело једнако угодно Богу и њ и м а самима на корист, уколико буду те жене отерали. Чувши ове речи, сви окупљени повикаше да ће тако и учинити, али да је број таквих веома велик, и да је зимско доба, те да извршење таквог дела т р а ж и више од једног или два дана. „Зато пустимо њихове управитеље", рекоше људи, „као и оне који су оженили туђинке, да долазе овде у одређено време, заједно са поглаварима сваког места, који ће процењивати број таквих бракова." Сходно томе се и договорише, те првог дана десетог месеца поче истраживање оних који су били ожењени туђинкама, те

466

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

се пронађе да је велики део потомства првосвештеника Јошуе, као и других свештеника и Левита, као и свих Израелићана, припадао грешницима, али да је потом показао више обзира према придржавању закона него према п р и р о д н и м осећањима"", те је одмах отерао своје жене и децу коју је са овима имао. А како 6и умилостивили Бога, они понудише жртве, те поклаше овнове као дар Господу. Мени ипак не изгледа неоходно да овде преносим имена тих људи. Битно је да је Јездра одагнао овај горепоменути грех, те да је привео такво понашање јасном исходу, који се у таквом стању задржао и убудуће. 5) Након што су одржали празник табернакула седмог месеца, на којем се окупио готово цели народ, људи се попеше до отвореног дела Храма, до капије која је гледала према истоку, и затражише од Јездре да им буду п р о ч и т а н и закони Мојсијеви. Послушавши, он стаде усред мноштва и поче читати, а тако је чинио од јутра до поднева. Чувши тако законе, људи беху поучени како да буду п р а в и ч н и у времену тадашњем и будућем; али једнако тако беху и незадовољни поводом својих минулих повреда закона, те п р о д у ж и ш е да лију сузе због сваког почињеног греха, увиђајући како ниједну од несрећа које су их задесиле не би морали поднети да су се држали закона. Али када их Јездра виде у таквом расположењу, наложи им да пођу кућама и престану ридати, јер се налазе у времену празника када се не сме плакати, будући да то није оно што закон препоручује'^^. Он их позва да се радије одмах предају благовању и чине оно што је примерено п р а з н и к у и угодно дану посвећеном радости; а да пусте да им кајање и жалост због минулих грехова буду опомена и брана, како никада више не би упали у сличне прекршаје. И тако на Јездрин позив они почеше са светковањем; па када у њему проведоше осам дана по празнику табернакула, они се разиђоше п о ш а в ш и кућама, певајући химне Богу и захваљујући Јездри за препород којег је извео п р е к и н у в ш и кварење које су они увели у њихову заједницу. Тако се напослетку догодило да је, након што је заслужио велики углед међу народом, Јездра у м р о као већ стар човек, и био сахрањен на величанствен начип у Јерусалиму. Негде у исто време се догодило и да је преминуо првосвештеник Јоахим, кога је у том звању наследио његов син Елијасив. 6) Међу оним Јеврејима који су дошли из заробљеништва био је и пехарник краља Ксеркса, по имену Немија. Наиме, док је овај човек једном приликом шетао пред Сусом, престоницом Персијанаца, чуо је како неки странци улазе у град после дугог путовања, говорећи између себе хебрејским језиком. Он им је одмах пришао и упитао их одакле долазе. А када му ови одговорише да су пристигли из Јудеје, он их поче испитивати 0 томе у каквом се стању налази тамошњи народ, и у каквим је приликама Јерусалим; а п у т н и ц и узвратише да је народ у лошем стању'^® стога што су се зидине града урушиле, те да суседни народи наносе много недаћа Јеврејима, будући да током дана харају земљом а ноћу вребају прилику да их унесреће, толико да је свега неколицина од негдашњих заробљеника успела да изађе из земље и Јерусалима, а путеви се обдан могу видети пуни мртвих људи. На ове речи Немија проли сузе, саосећајући са пропа-

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

467

дањем својих сународника; па, гледајући пут неба, он рече: „Колико ћеш још дуго, о Господе, превиђати наш народ, док оп подноси тако велике патње, а наши људи бивају предапи на плен и похару свима другима?" И док он тако стајаше и нарицаше на капији, неко му приђе и рече да је краљ сео за вечеру; тако Немија мораде похитати такав какав се затекао, како би прислуживао краљу у својој служби пехарника. Али како се краљ осећао веома пријатно по вечери, и беше расположенији него обично, он баци поглед на Немију, па, видевши га невеселог, упита због чега је тако жалостан. На то се Немија помоли Богу да му удели милост, и његове речи учини убедљивим, те одговори: „Како могу, о краљу, и изгледати другачије него овако, и како не бих био утучен, када сам чуо да су се урушили зидови Јерусалима, града у којем се налазе гробнице мојих отаца, а да су његове капије остале спаљене? Али тебе молим, уколико ми хоћеш учинити милост, пусти ме да пођем и подигнем његове зидине и довршим градњу Храма." Чувши ове речи, краљ даде знак да му драговољно удељује то што је тражио, те рече да ће му предати посланицу упућену намесницима како би ови Немији указали дужну почаст и п р у ж и л и му сваку помоћ коју буде затражио, онако како он нађе да ће га задовољити. „Зато сада одагнај тугу", рече краљ, „и буди радостан у вршењу своје дужности." На то се Немија с преданошћу обрати Господу, и најдубље захвали краљу на добијеном обећању, те разведри свој т у ж н и и натмурени лик, због задовољства које му дође од краљеве сусретљивости. А краљ га позва следећег дана, и даде му писмо за Адуса, намесника Сирије, Феникије и Самарије, у којем је овоме било наложено да укаже част Немији и опскрби га чиме год овај зажели за његов подухват зидања града. 7) И тако, када је Немија дошао у Вавилон и око себе окупио мноштво својих сународника који се добровољно решише да га прате, он се у п у т и у Јерусалим где стиже двадесет пете године владавине Ксерксове. Па након што изложи краљеве посланице најпре Богу^'% он их предаде Адусу и осталим управитељима. Немија такође сазва на сабор и све људе Јерусалима, те када ови дођоше он стаде у средиште Храма, и оваквим се говором обрати окупљенима: „Ви знате, о Јевреји, да је Бог увек у мислима имао ваше претке Аврама, Исака и Јакова, и због њихове правичности никада ни вас није оставио без своје бриге. Он је одиста био тај који је учинио да задобијем од краља право да подигнем зидине око града и довршим што је потребно око Храма. О н о што од вас т р а ж и м јесте да — будући да добро знате злонамерност суседних народа, те да ће нас напасти чим буду сазнали да смо ревносно прионули на градњу, и да ће смишљати многе начине да нас у делима омету — сву своју веру предате Богу као Ономе који ће нам помоћи против њихове омразе, и затим да не прекидате зидање ни дању ни ноћу, већ да употребите сву могућну марљивост и похитате на рад сада када смо добили овако посебну прилику за њега." Па након што је овако говорио, Немија издаде наредбу да управитељи измере зид, и поделе радне задатке међу народом према њиховим градовима и селима, онако како се може захтевати према способности сваког понаособ. А када још даде обећање да ће им и он сам, заједно са својим слугама, помага-

468

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ти, он распусти сабор. И тако се Јудејци припремише за рад: а ово име — Јудејци — беше име које су добили од дана када су стигли из Вавилона, а које је изведено од стране људи из племена Јудиног, које је прво дошло до ових крајева, те су тако једнако опи и земља добили такав назив. 8) Али када су Амонићани, М о а в и ћ а н и и Самарићани, као и сви они који су насељавали Келесирију, чули да је зидање ж у р н о покренуто, они вест п р и м и ш е с одбојношћу, и почеше да праве замке Јеврејима, како би их спречили у њиховим намерама. Убили су мноштво њих, а такође и траж и л и п р и л и к у да уклоне самог Немију, у н а ј м и в ш и неке странце да га усмрте. Непрестано су застрашивали и узнемиравали Јевреје, те посвуда ш и р и л и гласине како су многи народи спремни да поведу поход против њих, због чега су ови били испрепадани и готово одустали од даљег зидања. Али ниједна од ових препрека није могла одвратити Немију од одрж а в а њ а ревности у послу; он је једино известан број људи поставио око себе као пратиоце, и тако је неуморно наставио с радом, остајући непопустљив пред ма којом недаћом, несустало желећи да доврши започето дело. И тако је поступао веома пажљиво и с великом п о м н о ш ћ у бринуо о својој безбедности, али не стога што се плашио смрти, већ из уверености да уколико он буде погинуо зидови што их је подизао за грађане Јерусалима никада неће бити довршени. Такође је издао наређења да се градитељи држе поретка и на себи носе оклоп током зидања, те је тако сваки зидар уз себе имао свој мач, баш као и онај који је доносио грађу за зидање. С истим је опрезом Немија наложио и да штитови леже у близини градитеља, а поставио је и трубаче на сваких пет стотина стопа и наложио им да уколико се појаве непријатељи обавесте народ, како би се могли борити под оклопом, а њихови их непријатељи не би успели напасти необоружане. Такође је сваке н о ћ и полазио у обилазак града, никада се не обесхрабр и в ш и било због самог рада, нити због своје властите исхране и сна, јер он ове није у п р а ж њ а в а о из властитог задовољства, већ увек само из нужности. И тако је под оваквим притиском провео две године и четири месеца: јер је у том року подигнут зид, деветог месеца двадесет осме године владавине Ксерксове. И када су зидине напокон довршене, Немија и свеколико м н о ш т в о понудило је ж р т в е Богу за успешно довршење радова, након чега су п р о д у ж и л и са празновањем осам дана. Наравно, вест о окончању градње утврда веома је озлоједила суседне народе који насељаваху Сирију. Али када је Немија приметио да град оскудева у народу, он замоли свештенике и Левите да напусте унутрашњост и преселе се у град и тамо продуже са живљењем, а он им је о свом т р о ш к у подигао куће. Такође је заповедио да део људи који су обрађивали земљу доноси плодове у Јерусалим, како би свештеници и Левити од тога могли ж и в е т и не напуштајући богослужења. И народ је спремно послушао Немијина упутства, захваљујући чему град постаде испуњенији људима но што беше раније. А Немија је, након што је учинио и много других изврсних ствари, таквих које су вредне сваке хвале, и то на достојан начин, стигао до дубоке старости и преминуо. Био је то човек ванредно добре и правичне нарави, посве предан жељи да свој народ у ч и н и срећним; а зидине Јерусалима

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

469

што их је оставио за собом, на известан су начин вечни споменик и њему самом. А све то беше изведено у данима Ксерксовим.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО О ЈЕСТИРИ, МОРДЕХАЈУ И АМАНУ; И КАКО ЈЕ У ДОБА ВЛАСТИ АРТАКСЕРКСОВЕ ЦЕЛИ ЈЕВРЕЈСКИ Н А Р О Д Б И О У О П А С Н О С Т И ОД СТРАДАЊА 1) Након смрти Ксерксове краљевство је нрешло у руке његовог сина Кира, кога су Грци назвали Артаксерксом. У доба када је овај човек добио власт над Персијом, цели се народ Јевреја, укључујући жене и децу, нашао у опасности од истребљења, под околностима које ћемо ускоро објаснити. Наиме, неопходно је најпре разјаснити нешто везано за самог краља, и како је дошло до тога да је оженио Јеврејку која је и сама била из краљевске породице, и о којој се приповеда да је спасла н а ш народ. Дакле, након што је Артаксеркс преузео краљевство и поставио намеснике над сто двадесет седам покрајина од Индије до Етиопије, он је треће године своје власти приредио раскошну гозбу за своје пријатеље и за намеснике Персије, такву какву је и умесно да направи краљ када има на уму јавно показивање свог богатства, и која је трајала стотину осамдесет дана, након чега је приредио и другу гозбу, овог пута за све преостале народе и њихова изасланства, али сада у Сусану и у трајању од седам дана. Ова је гозба била изведена на следећи начин: краљ је наредио да се подигне шатор који је био подупрт златним и сребрним стубовима, са завесама од лана и пурпура р а ш и р е н и м преко њих, чиме је обезбеђен простор за много десетина хиљада званица које су седеле испод њих. Пехари које су приносили послужитељи били су од злата и украшени драгим камењем које беше у ж и т а к оку. Краљ је такође издао и наређење послузи да не присиљавају госте да пију непрестано им доносећи вино — какав је обичај код Персијанаца — већ да сваком госту дозволе да у ж и в а према својој склоности. Поврх свега, послао је гласнике ш и р о м земље с наредбом да народ предахне од послова, и преда се празновању много дана због Артаксерксовог краљевања. На сличан је начин и краљица Астира окупила своје госте и приредила им гозбу у палати. А краљ је пожелео да њу, која је у лепоти надмашивала све друге жене, покаже онима који су светковали с њим, те је по жену послао гласника, с наредбом да је доведе. Али је она радије послушала персијске законе који забрањују женама да се показују пред туђинцима, те није отишла краљу'^®, па иако је он више пута слао евнухе по њу она је ипак остала по страни одбијајући да дође, све док краљ није био до те мере раздражен да је прекинуо забаву и нагло устао, те је позвао седморицу људи којима је поверио тумачење закона, пред њ и м а оптуж и в ш и своју жену за увреду, стога што му се ниједном није повиновала и поред тога што ју је толико пута звао к њему на гозбу. Због тога је од њих затражио да га обавесте о томе шта се п р о т и в ње по закону може учини-

470

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ти. Тако му један од прозваних, по имену Мемукан, рече да таква увреда није нанесена тек краљу самом, већ и свим Персијанцима, који су у опасности да почну водити веома неприличне ж и в о т е са својим женама уколико их ове буду на сличан начип презирале, јер ниједна међу њиховим женама неће имати никаквог поштовања према својим мужевима „ако буду пред собом имале пример такве осионости коју краљица показује према теби који владаш над свима". Сходно томе, овај човек затражи од краља да је строто казни због тако велике увреде коју му је нанела; а када тако буде учинио, да обзнани народу оно што је одлучено и извршено над краљицом. Тако је одлучено да се Астира одстрани, а њено достојанство подари другој жени. 2) Али је краљ био веома нривржен овој жени, и тешко је подносио раздвојеност, па ипак му закон није допуштао помирење; тако се он нашао на мукама, будући да није у његовој моћи лежало да учини оно што је желео. Али када га његови пријатељи видеше у таквој тескоби, они га посаветоваше да избаци из сећања ту жену, као и своју љубав према њој, те да пошаље гласнике ш и р о м насељеног света тражећи за себе пристале девице, и да себи за жену узме ону која му се највише свиди, стога што ће његова страст према бившој ж е н и бити обуздана присуством друге, а нежност коју гаји према Астири биће обраћена са ње и упућена оној која буде с њиме. Не знајући за боље, краљ беше наговорен да прихвати овај савет, те извесним људима стави у задатак да међу девицама које су ж и веле у његовом краљевству изаберу оне за које процене да су најпривлачније. И тако, када се велики број оваквих девица окупио, нађе се у Вавилону и једна девојка чији родитељи беху умрли, а коју је одгајио њен ујак по имену Мордехај. Овај је ујак припадао племену Венијаминовом, и био је један од највиђенијих људи међу Јеврејима. Тако се показало да је ова девојка, чије име беше Јестира, била лепша од свих других, те да је љупкост њеног лика везивала очи сваког посматрача. Стога одмах беше поверено једном евнуху да се за њу побрине, услед чега су јој у изобиљу обезбеђени угодни мириси и скупоцене помасти којима је њено тело траж и л о да буде тетошено; а овакву су бригу током шест месеци добиле све девице, којих је било четири стотине. А када је евнух после поменутог времена нашао да су девице довољно однеговане, те да су приправне да пођу у краљеву постељу, он свакога дана посла по једну да проведе време с краљем. И тако је, након што би девица провела неко време у његовој пратњи, краљ сваку враћао натраг евнуху; али када је Јестира дошла к њему, он пронађе највеће задовољство у њој, те се у њу заљуби и напослетку је ожени, у ч и н и в ш и је својом законитом женом и прославивши венчање дванаестог месеца седме године своје владавине, који се зове Адар. Такође је послао гласнике свим народима свог краљевства, с налогом да и они као празник прославе његово венчање, док је он сам гостио Персијанце и Медијце, као и главне људе других народа, читавих месец дана. И тако је Јестира дошла у краљевску палату, а краљ јој је положио дијадему на главу, при чему она све дотле није краљу одала из којег је народа потекла. Њ е н ујак се такође преселио из Вавилона у Сусан, и у њему се населио, те

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

471

се сваког дана врзмао око палате, запиткујући како је девојка, јер ју је волео као да је била његова властита кћер. 3) За овог је краља везано и то да је донео закон по којем му нико из његовог народа није смео прићи уколико није био позван'^', па и то само за време док је краљ седео на трону окружен људима са секирама у рукама, како би казнили сваког ко би приступио без позива. Краљ је, пак, седео са златним скиптром у руци којег је испружао кад је желео да поштеди неког од оних који су му непозвани пришли, те је онај кога би њиме додирнуо био ван опасности. Оволико ће бити довољно говора о овој ствари. 4) Извесно време након описаних догађаја двојица евнуха, по имену Вихтан и Терес, направила су заверу н р о т и в краља, при чему је Варнава, слуга једног од ове двојице евнуха, по рођењу Јевреј, био упознат са њиховом уротом, што је открио к р а љ и ч и н о м у ј а к у ; а Мордехај, уз помоћ Јестире, упозна и краља с оним што му евнуси спремају. Ово је краља узнемирило, али, о т к р и в ш и истину, он одмах разапе двојицу завереника на крст, при чему у то време никакву награду није доделио Мордехају, иако је овај био узрочник очувања краљевог живота. Једино је наложено писарима да забележе његово име у летописима, а Мордехај је позван да остане у палати као присни краљев пријатељ. 5) У то се време у краљевој близини налазио извесни Аман, син Амедатов, по рођењу Амалекићанин, који је имао обичај да долази до краља, а Персијанци и странци указивали су му најдубље поштовање будући да је сам Артаксеркс заповедио да се овоме мора указивати таква почаст; али је Мордехај био одвише мудар и одвише се чврсто држао закона своје властите земље, да би знаке таквог обожавања могао упућивати ма којем човеку. Када је Аман ово опазио, он упита Мордехаја одакле овај потиче, а када је сазнао да је реч о Јевреју, он се веома озлоједи, говорећи у себи бесно да иако га и Персијанци, који су слободни људи, обожавају, овај човек, који није ништа бољи од роба, не жели да се удостоји да тако чини. Тако у Аману узрасте жеља да казни Мордехаја, при чему му се чинило одвише малим захтевом краљу да казни само овог појединца, те је пожелео да овај уклони и читав његов народ, будући да је Аман, као припадник народа Амалекићана, био природни непријатељ Јевреја. Сходно томе, он дође до краља, и оптужи Мордехаја, рекавши: „Постоји један изопачен народ који је расут диљем насељене земље под твојом влашћу; то је народ одвојен од свих других и сасвим недружеван, који чак и не дозвољава онај начин указивања поштовања Богу којег други упражњавају, као што се и не потчињава истим законима, остајући у непријатељству с твојим народом и са свим другим људима, једнако у њиховим поступцима и обичајима. И зато, уколико желиш да будеш доброчинитељ својим поданицима, издаћеш наређење да се овај народ сасвим истреби, те да не остане ниједан од његовог рода, не поштедевши никога њиховог, ни као роба или сужња." Али када се краљ показа несклон овоме због штете од губитка данка што су га Јевреји плаћали, Аман му обећа да ће издвојити из свог властитог поседа четрдесет хиљада таланата кад год краљ буде желео, додавши да ће тај новац платити веома радо, како би се краљевство могло ослободити такве несреће.

472

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

6) Након што је Аман упутио овакву молбу, краљ му истовремено одобри понуђени новац и додели људе помоћу којих је могао урадити шта му је воља. И тако Аман, д о б и в ш и оно што је желео, сместа одасла јавни указ од краља, упућен свим народима, чији је садржај био следећи: „Артаксеркс, велики краљ, управитељима сто двадесет седам покрајина, од Индије до Етиопије, шаље овај напис: С о б з и р о м да управљам многим народима, те да сам задобио власт над свом пасељеном земљом, м о ј а ј е жеља да се, не бивајући п р и м о р а н да својом м о ћ и ч и н и м ма шта безобзирно или окрутно својим поданицима, покажем благ и одмерен у чувању њиховог мира и исправног поретка, те да т р а ж и м начин како да и у временима која долазе они и даље у ж и в а ј у овакве благослове. Али с о б з и р о м да сам љубазно обавештен од стране Амана — кога због његове смотрености и правичности уважавам више од свих људи, држећи га због његове оданости и постојане добронамерности према мени у достојапству одмах иза себе — да овде постоји један злоћудни народ који је помешап са свеколиким човечанством, а који је противан н а ш и м законима, и не подвргава се краљевима, и који води начин ж и в о т а различит од свих осталих, при том мрзећи монархију и гајећи држање које је штетно за наше послове, ја издајем наредбу да сви људи овог парода, о којима нас је обавестио наш други отац Аман, буду уништени, заједно са њиховим женама и децом, те да пико од њих не буде поштеђен, и да нико у односу према њ и м а не прибегне пре сажаљењу него повиновању овом указу. А ја желим да ово буде извршено четрнаестог дана дванаестог месеца текуће године, како бисмо након што сви н а ш и непријатељи буду у н и ш т е н и у једном дану, надаље могли спокојно водити ж и в о т е у миру." И тако, када је овај указ разнесен по градовима и читавој земљи, сви беху спремни да униште и у потпуности истребе Јевреје, и то горепоменутог дана; а ово су с нестрпљивом ж у р н о шћу очекивали посебно у Сусану. Краљ, пак, и Аман, проводили су време заједно у весељу и вину, али је у граду завладала пометња. 7) Након што је Мордехај био обавештен о ономе што је учињено, он подера своју хаљину и навуче на себе кострет, те посу главу пепелом и пође градом вичући да ће бити уништен народ који никоме није нанео штете ни увреде. С таквим је речима он продужио све до краљеве палате, где се напокон зауставио, будући да закон није дозвољавао да унутра уђе тако одевен. Исто су учинили сви Јевреји који су се налазили у неколико других градова у којима је објављен указ, одајући се оплакивању и нарицању због свирепе пропасти која им је тако најављена. Али чим су неки људи рекли краљици да Мордехај стоји пред двориштем у одећи примереној нарицању, она се узруја и посла напоље људе који ће њеном ујаку заменити одећу; али када овај не дозволи да буде присиљен на одлагање кострети, стога што жалостан повод који овоме беше узрок није укинут, краљица позва евнуха Акратеја, јер је овај у том часу био присутан, и посла га до Мордехаја, како би сазнао какав га је то удес снашао због којег тако тужи, и због којег не жели да је послуша и скине жалобну одећу. Тада Мордехај обавести евнуха о узроку свог жаловања, као и о указу што га је краљ разаслао целој земљи, и о обећаном новцу помоћу којег је Аман до-

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

473

био одлуку о уништењу њиховог народа. Такође је евнуху предао и препис онога што је објављено у Сусану, како би га могао однети краљици. Истовремено Мордехај наложи Јестири да замоли краља за добро Јевреја, не сматрајући нечасним да се преда понизности за спас свог народа, ако би на ма који начин могла краља одвратити од уништења Израелићана, којима прети таква пропаст; јер је тај Аман, чији је достојанство подређено једино краљевом, оклеветао Јевреје и краља разјарио против њих. Када је Јестира све ово чула, она поново посла поруку Мордехају, рекавши му да је краљ није позвао, а да ће свако ко му буде пришао без позива бити посечен, осим уколико он није вољан да некога поштеди, пружајући к њему свој златни скиптар; па ма ко год да је тај према коме тако поступи, иако је ушао без позива, тај ће добити опроштај и проћи ће некажњен и сачувати живот. А када евнух пренесе ову поруку Мордехају, овај му наложи да такође пренесе Јестири и то да она не сме чувати само свој властити живот, већ мора мислити на спасење читавог њеног народа, јер уколико она пропусти ову прилику, свакако ће им се од Бога указати помоћ на неки други начин, али ће она и дом њеног оца бити уништени од стране оних које би сада у страху запоставила. Али Јестира истог евнуха посла натраг к Мордехају, з а т р а ж и в ш и од овога да пође у Сусан и окупи све Јевреје на сабор, наложивши им да се због ње предају посту, уздржавајући се од ма које врсте хране, ставивши им до знања да ће и она, заједно са својим пратиљама, учинити исто; а затим обећа да ће п о ћ и до краља, иако је то против закона, па и ако због тога буде морала умрети, она од тога неће устукнути. 8) Мордехај је учинио све што му је Јестира наложила, и људи на њихов захтев почеше постити; а сви заједно стадоше молити Бога да не пређе преко патњи њиховог народа, посебно у то време у којем над њ и м почива претња уништења; већ да им, као што је често чинио, опраштајући им оно што су згрешили, и овог пута удели избављење од тог истребљења које им је већ објављено; а Мордехај говораше како, иако није цели народ онај који је набеђен за увреду, ипак сви они морају срамотно бити побијени, а да је једини он повод гнева Амановог, „зато што га", рече он, „нисам хтео обожавати, нити сам могао поднети да њему упућујем ону почаст коју сам навикао указивати само Теби, о Господе; и само је због тог свог беса он произвео ову несрећу п р о т и в оних који н и ч и м нису п р е к р ш и л и Твоје законе." Сличне је молитве упућивао и васцели народ, преклињући Бога да им омогући спасење и ослободи све Израелићане који беху на земљи те пропасти која им се приближавала, јер су је они већ видели пред очима и очекивали њен скори долазак. И Јестира је, такође, учинила молебан Богу на начин њене земље, б а ц и в ш и се ничице на тле и одевајући се у жалобничку одећу, одбијајући јело и пиће и све посластице читава три дана; и молила је Бога да се на њу сажали, и њене речи учини убедљивим пред краљем, те да јој лик у ч и н и лепшим но што је икада пре био, како би њене речи и лепота могли заједно успети у одвраћању краљевог гнева у случају да се на њу разјари, те да донесе умирење онима из њене властите земље сада када се налазе у крајњој опасности од неповратног страдања; такође је молила и да Бог у краљу побуди м р ж њ у према онима који су неприја-

474

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

тељи Јевреја и онима који смишљају њихово уништење, уколико се покаже да такви заслужују његову осуду. 9) Након што је Јестира одржала ове молитве три дана, скинула је жалобничке хаљине и нроменила одећу, те се украсила онако како приличи краљици, и повела са собом две своје пратиље, од којих ју је једна придржавала док се она на њу благо ослањала, а друга пратила подижући њен дуги скут врховима прстију. И тако она стиже до краља, показујући стидну румен на лицу, са угодном зазорношћу у свом држању; па ипак је к њему ушла веома уплашена, и чим му је пришла — док је он седео на трону у својој краљевској одежди протканој златом и драгим камењем, што га је пред Јестиром чинило још страшнијим нарочито стога што је у њу гледао са упадљивом строгошћу и лицем успламтелим од гнева, од чега јој колена одмах заклецаше од ужаса — она се сруши обезнањена; али на то се краљеве мисли намах променише — што се догодило, како мислим, вољом Бож и ј о м — и он се забрину за своју жену, мислећи да ће је страх довести до нечега по њу погубног, те он поскочи са трона, узе је у наручје и загрљајем је поврати из несвести, обраћајући јој се нежно и позивајући је да буде радосна, не очекујући да ће јој се ма шта лоше догодити стога што му је дошла непозвана, зато што је закон донесен за поданике, али да она, која је краљица, баш као и краљ могу бити сасвим сигурни; и како ово рече, он јој положи скиптар у руку и његовим јој врхом додирну врат чиме је, по закону, ослободи сваког страха. И након што се повратила захваљујући овим побудама, она проговори овако: „Господару мој, није ми лако овако изненада рећи шта ми се догодило, јер чим сам те видела тако великог, мужевног и намргођеног, мој ме је дух напустио и у мени није остало душе." И све док је она са видном тешкоћом и тихим гласом могла једва и толико изговорити, краљ беше у великој муци и пометености, те још једном охрабри Јестиру да буде весела и очекује бољу срећу, будући да је он спреман, уколико би она то зажелела, да јој подари половину његовог царства. Чувши ово, Јестира затражи да он и његов пријатељ Аман дођу к њој на гозбу, јер рече да је за њега припремила вечеру. И краљ на то пристаде; а када се нађоше за вечером, док су још пили, он затражи од Јестире да му каже своју жељу, јер неће бити разочарана чак и да затражи половину његовог краљевства. Али она одложи откриће њене молбе за следећи дан, уколико јој краљ још једном буде дошао, заједно са Аманом, на гозбу коју ће поново припремити. 10) Након што је краљ обећао да ће учинити тако, Аман се удаљи веома задовољан, зато што је он једини имао ту част да вечера с краљем на Јестириној гозби, и стога што никоме другоме није било дозвољено да са краљем дели такав позив; ипак, када је одмах потом видео Мордехаја у дворишту, осетио се веома нелагодно, јер му овај приликом тог виђења није показао никакво поштовање. У таквом стању Аман дође кући и позва своју жену, која се звала Сереса, као и пријатеље, те кад ови стигоше он им указа на то какву је част доживео не само од краља, већ такође и од краљице, будући да је тог дана он једини вечерао с њом и са краљем, а да је такође позван и следећег дана. „Па ипак", додаде, „нисам задовољан тиме што сам видео Јевреја Мордехаја у дворишту." На ово му његова жена

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

475

Сераса даде следећи савет: да изда наређење да се подигну вешала висока педесет кубита, те да ујутро упита краља за дозволу да на њима обеси Мордехаја. Аман је заиста нослушао добијени савет, и издао наредбу слугама да принреме вешала и да их сместе у двориште, јер ће на њима бити кажњен Мордехај. Али се Бог силно наругао овим злим очекивањима Амановим; па како је знао на који ће се начин догађаји одвијати, Бог се веома радовао. Те је ноћи, дакле, Он најпре одагнао краљев сан; но како краљ није био вољан да губи време лежећи будан, већ је т р а ж и о нешто што би могао урадити у корист свог краљевства, он нареди писару да му донесе летописе претходних краљева, као и занисе његових властитих подухвата; а када му их је овај донео и почео их читати, нађе се један у којем је неком човеку додељена земља због његовог изврсног држања у извесним околностима, а име земље је било записано; а пронађен је и други запис у којем је некоме учињен поклон због његове оданости; а затим писар стиже до Вихтана и Тереса, евнуха који су сковали заверу против краља, а коју је Мордехај разоткрио; а када писар не рече више ништа о том случају, већ пређе на другу причу, краљ га заустави и упита: „Није ли додато да је Мордехају дата награда?" А када писар рече да таквог додатка нема, краљ му наложи да се удаљи, а сам упита оне којима то беше задатак да га обавесте које је доба ноћи; а када га ови обавестише да је скоро дан, он им издаде наређење да му пренесу уколико виде да је ма ко од његових пријатеља већ стигао, и да стоји у дворишту. Догодило се да је тамо већ био Аман, стога што је дошао раније него обично да би замолио краља да Мордехаја казни смрћу; па када слуге рекоше да је Аман у дворишту, краљ овога позва к себи, те када Аман стиже он му рече: „Стога што знам да си ти мој једини постојан пријатељ, т р а ж и м од тебе да ми даш савет какву бих почаст могао указати некоме ко ми је веома драг, а да то буде примерено мојој величини." Чувши ово, Аман закључи у себи да ће се мишљење које буде дао односити на њега самог, будући да је он био једини кога је краљ волео: па стога даде савет за који је мислио да је најбољи од свих; тако рече: „Ако ћеш заиста указати част човеку за кога кажеш да га волиш, издај наређење да он може јахати на коњу одевен у исту ону одећу коју ти носиш, са златним ланцем око врата, и учини да један од твојих блиских пријатеља иде пред њ и м и оглашава целом граду да се тако чини када краљ жели да некоме укаже почаст." Такав је, дакле, предлог дао Аман јер је претпостављао да ће таква награда њему припасти. Краљ је, пак, био задовољан саветом, те рече: „Пођи онда, па када будеш прибавио коња, одећу и ланац, п о т р а ж и Мордехаја Јевреја, и подај му те ствари, а ти сам крени испред њега и оглашавај оно што си рекао. Јер ти си", рече краљ, „мој најприснији пријатељ, и дао си ми добар савет; па онда ти буди и прислужитељ онога што си ме саветовао. А ово ће бити награда од нас Мордехају, зато што ми је сачувао живот." Када је Аман чуо ово наређење које је било потпуно неочекивано, он остаде сасвим збуњен, не знајући шта би учинио. Ипак, изишао је напоље и довео коња, узео пурпурну одећу и златни оковратни ланац, и пронашао Мордехаја пред двориштем, одевеног у кострет, те му наложио да скине ту одећу и на себе обуче пурпурну

476

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

коју му је донео. Али Мордехај, не знајући истину о оном што се догодило, већ сматрајући да је реч о исмевању, рече: „О, ти ниткову, најподлији међу свим људима, тако ли ћеш се подсмевати н а ш и м недаћама?" Али када напокон сазнаде да му је краљ уделио част због избављења које му је омогућио разобличивши евнухе који су ковали заверу против њега, он прими на себе пурпурну одећу коју је носио и краљ, и стави златни ланац око врата, те узјаха коња и крете градом, док је Аман ишао пред њ и м вичући: „Ово ће бити награда коју краљ удељује сваком ономе кога заволи, и кога сматра вредним такве части." А када тако прођоше градом, Мордехај пође краљу, а Аман се врати кући веома осрамоћен, где обавести жену и пријатеље о ономе што се догодило, остајући у сузама, рекавши најпосле да никада неће бити кадар да се освети Мордехају стога што је Бог уз њега. 11) И док су ови људи тако разговарали, Јестирини евнуси похиташе Аману с позивом на вечеру; али један од евнуха, по имену Савухај, виде вешала која беху причвршћена у Амановој кући, и упита једног од слугу са каквом су намером она припремљена. Тако сазнаде да су била намењена краљичином ујаку, стога што је Аман смерао да краља замоли да на тај начин овога казни, али је због познатог расплета о свему прећутао. И тако, када се краљ и Аман нађоше на гозби, краљ затражи од краљице да му напокон каже какав поклон жели да добије, уверавајући је да ће јој дати шта год она пожели. Тада се она поче ж а л и т и на опасност у којој се нашао њен народ; и рече да је њој и њеним сународницима пресуђено да буду уништени, те да се њена молба због тога односи на њихово избављење; јер, рече, она га не би узнемиравала да је он издао наредбу да Јевреји буду само предати тежем служењу, јер таква несрећа још увек не би била неподношљива; али сада је она приморана да моли за спасење од њиховог намераваног истребљења. А када је краљ упита кога сматра виновником таквог јада у којем се нађоше Јевреји, она отворено о п т у ж и Амана, и окриви га да је зло оруђе такве намере, те да је сам смислио читаву заверу против њих. На ове речи краљ остаде сасвим пометен, те ж у р н о одступи од гозбе и отиде у вртове крај палате, а Аман се поче залагати код Јестире, молећи је да му опрости због онога чиме ју је увредио, а све то јер је добро опажао у каквим се бедним околностима сада нашао. Па како се у мољењу спустио на краљичину постељу, утом се врати краљ те, бивајући још ж е ш ћ е раздражен оним што Је видео, рече Аману: „О, ти подлаче, најгнуснији међу људима, желиш ли ти то да силујеш жену?" А када Аман остаде пренеражен овим речима, те не могаше да ма шта изусти, тада уђе и евнух Савухај, те и он о п т у ж и Амана, рекавши да је видео вешала у Амановој кући, која беху спремна за Мордехаја, а то је сазнао из уста Амановог слуге којег је упитао за сврху тих вешала приликом уручења позива Аману за вечеру. И још рече да су вешала педесет кубита висока, на шта краљ одлучи да Аман буде кажњен управо на онај начин којем се сам домислио против Мордехаја; и тако он издаде наређење да Аман сместа буде обешен на тим вешалима, те да га тако снађе она смрт коју је наменио Мордехају. И овде се ја не могу уздржати да се не удивим Богу, и да из овог случаја спознам Његову мудрост и правичност, не само у кажњавању злог Амана, већ и у таквом раз-

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

477

решењу заплета при којем је овоме припала она казна коју је он смислио другоме; свим овим нас Бог такође поучава лекцији да оне несреће које неко п р о т и в другога припрема, најпре њему самом допадају. 12) На такав је начин, дакле, усмрћен Аман, који је тако нескромно злоупотребио поверење које је имао код краља, који је потом цели његов посед предао краљици. Такође је позвао Мордехаја (јер га је Јестира обавестила да је овај њен рођак), и предао му прстен којег је раније дао самом Аману. Краљица је, пак, са своје стране, добијени посед Аманов препустила Мордехају, а затим је замолила краља да ослободи јеврејски народ страха од погибељи, показавши му шта је било написано и разаслато ш и р о м земље од стране Амана; уз то је додала да уколико би њена земља била опустошена а њени сународници били побијени, ни она сама не би дуже могла поднети живот. Тако јој краљ обећа да неће учинити н и ш т а што би њој било непријатно, нити у супротности са оним што она жели; уз то јој наложи да сама напише у краљево име што јој је драго о Јеврејима, те да то запечати његовим печатом, и потом пошаље посвуда по његовом краљевству, тако да они који буду читали посланицу, чија је веродостојност осведочена поседовањем краљевог печата, ни на који начин неће смети да противрече ономе што је ту написано. И тако он заповеди да му се доведу краљевски писари који ће свим народима упутити речи у корист Јевреја, а које ће и з в р ш и т и његови намесници у свих сто двадесет седам покрајина, од Индије до Етиопије. Садржај ове посланице био је следећи: „Велики краљ Артаксеркс шаље поздраве н а ш и м управитељима, и онима који су наши одани поданици"'". Постоји много људи који због величине добробити која им је удељена, и због части што су је добили ванредном доброхотношћу оних који милост удељују, не само да бивају неп р а в и ч н и према онима себи подређеним, већ се не устручавају да чине зло и онима који су њихови добротвори, као да желе да затру захвалност међу људима, те својом дрском злоупотребом таквих добробити које нису ни очекивали преокрећу изобиље које имају п р о т и в оних од којих им је то обиље дотекло, претпостављајући да ће њихова лаж остати скривена Богу, и да ће избећи ону освету која од Њега потиче. Неки од ових људи, располагажући п р а в о м да управљају пословима као повереници својих пријатеља, искористили су ту повластицу за испољавање њихове личне м р ж њ е против неких других људи, варајући тако оне који су истински поседници моћи, наговоривши их да буду гневни на оне који им никакву штету нису нанели, све док те своје ж р т в е нису довели до ивице погибељи, д и ж у ћ и п р о т и в њих оптужбе и клевете. Ово, међутим, није тек стање ствари које откривамо из древних примера, или такво о којем смо сазнали из извештаја о другима, већ је реч о примерима таквих бестидних покушаја што су се одвијали пред н а ш и м очима; тако да више не може бити места слушању клевета и лажних оптужби, нити наговарању других, већ ваља одлучити о ономе што је свако за себе заиста урадио, те казнити оне који казну оправдано заслужују, а милошћу наградити оне који су невини. Овакав је, дакле, случај био са Аманом, сином Амедатовим, по рођењу Амалекићанином, по крви туђинцем Персијанцима, који се — на-

478

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

кон што је са свом гостољубивошћу код нас угошћен и постао судеоником оне љубазности што је у тако великом стунњу гајимо према свим људима, до те мере да је називан мојим оцем и од стране свих био дуго обожаван, а почаст њему указивана била одмах после оне што се дугује самом краљу — показао немоћан да носи своју добру судбину, нити да управља величином свог благостања са здравим разумом; штавише, он је новео заверу против мене и мог живота, мене који сам му омогућио сав његов положај и утицај, настојећи да уклони Мордехаја, мог добротвора и спасиоца, и да подло и издајнички преузме Јестиру, пратиљу мог живота, а моју власт доведе до уништења; он је на овај начин покушао да ме л и ш и мојих оданих пријатеља, и пренесе власт другима"'^; али будући да сам ја опазио да Јевреји, које су ови убилачки садрузи наменили уништењу, нипошто нису зли људи, већ да воде своје животе на најпримеренији могући начин, те да су људи посвећени обожавању оног Бога који је сачувао краљевство мени и мојим наследницима, ја не само да их ослобађам оне казне коју је претходна посланица, изаслана од стране Амана, зановедила да над њима буде извршена, а којој уколико откажете послушност учинићете добро, већ желим да њ и м а надаље буде указивано свако ноштовање. Сходно томе, ја сам обесио човека који је смишљао такве зле ствари против њих, заједно са његовом породицом, пред капијом Сусана, а та му је казна послана од стране Бога, који види све ствари. А ја вам стављам у задатак да јавно пронесете препис ове посланице кроз цело моје краљевство, како би се Јеврејима могло дозволити да у миру проводе своје властите законе, и да бисте им могли номоћи како би се у ово доба у којем се налазе у тако јадном стању могли одбранити од ненравичног насиља смераног према њ и м а тринаестог дана дванаестог месеца којег називају Адар: јер је Бог одлучио да тај дан буде дан њиховог избављења уместо уништења; а тај би дан могао бити берићетан и за све оне који нам желе добро, и спомен на казну која је стигла заверенике против нас. И желим да примите к знању да ће сваки град, и сваки народ који не буде послушао ма коју ствар из ове посланице, бити у н и ш т е н и огњем и мачем. Због тога учините да ова посланица буде објављена свуда где се допире наша моћ, и учините да Јевреји на сваки начин буду припремљени за оно што их чека поменутог дана, како би се могли осветити својим непријатељима." 13) Сходно овим речима, коњаници који су носили посланицу прод у ж и ш е великом брзином путевима до својих одредишта. А што се тиче Мордехаја, чим је преузео краљевску одећу и златну круну, те око врата ставио златан ланац, он крете на челу јавне поворке; а када га Јевреји, који су живели у Сусану, видеше у тако великој почасти поред краља, они помислише да његова велика срећа и њима припада, те радост и сјај спасења окружише све Јевреје, једнако оне који беху у градовима као и оне у унутрашњости, јер су чули објаву краљевог писма, чији је одјек био такав да се многи из туђинских народа обрезаше у страху од Јевреја, не би ли тако осигурали своју безбедност; јер тринаестог дана дванаестог месеца, који се на хебрејском језику зове Адар, док га Македонци називају Диструс, они који су носили краљеву посланицу ставише Јевреји-

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

479

ма до знања да је тај дан у којем су они имали бити у смртној опасности ностао онај у којем ће моћи да униште своје непријатеље. И тако сада управитељи покрајина и сви тирани, краљеви и писари, почеше уважавати Јевреје, будући да је страх који су имали од Мордехаја учинио да се почну смерно понашати. Па када је краљевски указ стигао до свих земаља које беху под његовим господством, догодило се да су Јевреји из Сусана побили пет стотина својих непријатеља; а к а д а ј е краљ саопштио Јестири број оних који су погубљени у том граду, не знајући при том шта се догодило у покрајинама по унутрашњости, он је упита да ли би она желела да још нешто буде предузето п р о т и в њих, јер ће бити учињено према њеној жељи; на то је Јестира одговорила да жели да Јеврејима буде дозвољено да се на исти начин обрачунају са својим душманима и следећег дана, и да такође могу обесити десеторицу синова Аманових. Тако је краљ испунио и ову жељу Јестири, не хтевши да јој противречи. Стога се Јевреји поново окупише четрнаестог дана месеца Диструса и побише још око три стотине њихових опонената, не дирајући при том ништа од њихових поседа. Осим тога, и од стране Јевреја који су живели у градовима и у унутрашњости било је све у свему побијено седамдесет пет хиљада њихових непријатеља, а све то тринаестог дана тог месеца, док су следећи дан прославили као празник. На исти су начин четрнаестог дана и дана после њега славили и Јевреји у Сусану, те је отада остало да чак и данас Јевреји шир о м насељеног света у те дане празнују и шаљу поклоне једни другима. И Мордехај је са своје стране наложио свим Јеврејима који су живели у Артаксерксовом краљевству да ове дане држе као празничне, те да успомену на њих предају потомству како би се тај празник могао заувек одржавати а сећање на тај догађај никада не препустити забораву. Јер, будући да је тих дана требало да буду уништени од стране Амана, они би учинили исправно дело — стога што су у тим данима избегли погибију, и заузврат казнили своје непријатеље — када би се тих дана држали као оних у којима захваљују Богу; то је, дакле, разлог што Јевреји још увек празнују у те дане, називајући их данима Пурима. А Мордехај је постао велик и славан човек поред краља, коме је помагао у управљању народом. Такође је ж и в е о и у краљичиној близини, те су ж и в о т н е прилике Јевреја тада биле боље но што су се икада могли надати. Све у свему, тако је надаље изгледало стање Јевреја под Артаксерксом.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО ЈЕ ЈОВАН У Б И О СВОГ БРАТА ИСУСА У ХРАМУ; И КАКО ЈЕ ВАГОСЕЈ НА М Н О Г О Н А Ч И Н А УВРЕДИО ЈЕВРЕЈЕ, И ШТА ЈЕ У Ч И Н И О САНВАЛАТ 1) Након што је у м р о првосвештеник Елијасив, наследио га је његов син Јуда; а када је и овај преминуо, то је звање преузео његов син Јован, што је било повод да Вагосеј, главни заповедник војске Артаксеркса Другог, оскрнави Храм и зада намете Јеврејима да из заједничких залиха, пре

480

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

но што принесу дневне жртве, морају за свако јагње платити педесет шекела. Наиме, Јован је имао брата по имену Исус, који је са Вагосејем био пријатељ, те му је овај обећао да ће му обезбедити достојанство првосвештеника. Имајући поверења у ову подршку, Исус се посвађао с Јовапом у Храму, и тако раздражио свог брата да га је овај убио у самој светињи. О в о је убиство представљало ужасно непочинство за Јована који је био првосвештеник, а његова је страхота била тим већа што се никада није чуло за нешто такво окрутно и безбожно, било код Грка или варвара. Бог, наравно, није занемарио његово кажњавање, али је при том и цели народ био поробљен а Храм оскрнављен од стране Персијанаца. Наиме, када је Вагосеј, највиши заповедник Артаксерксове војске, сазнао да је Јован, јеврејски првосвештеник, убио свог властитог брата Исуса у Храму, он сместа нападе Јевреје и поче им у бесу говорити, „Зар сте толико безочни да сте могли п о ч и н и т и злочин у Храму?" И како је он намеравао да уђе у светињу, а они му то нису дозвољавали, он им рече: „Нисам ли ја чистији од онога ко је посечен у Храму?" те, након што извогори овако, пође у Храм. Сходно томе, Вагосеј је искористио овај разлог и седам година кажњавао Јевреје за убиство Исусово. 2) Након што је Јован напустио овај свет, звање првосвештеника припало је његовом сину Јаду. Овај је, пак, имао брата по имену Манасија. У то је време Дарије, последњи краљ Персије, послао човека по имену Санвалат у Самарију [као управитеља], будући да је овај по рођењу припадао Хутима, од чијег су рода такође били и Самарићани. Овај је човек знао колико је Јерусалим славан град, и да су његови краљеви задавали много мука Асирцима и народу Келесирије; стога је он радо дао своју кћер, по имену Никаса, за жену Манасији, мислећи да ће ово савезништво преко брака значити јемство и обезбедити даљу добронамерност јеврејског народа према њему.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО О САНВАЛАТУ И М А Н А С И Ј И И О ХРАМУ КОЈИ СУ ПОДИГЛИ НА П Л А Н И Н И ГЕРИСИМУ; ТАКОЂЕ И О ТОМЕ КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР УШАО У ЈЕРУСАЛИМ, И КАКВЕ ЈЕ Д О Б Р О Б И Т И УДЕЛИО ЈЕВРЕЈИМА 1) Негде у то време догодило се да је у Егеју на превару — а од стране Паусаније, сина Серастовог, који је потицао из Орестове породице — нападнут и убијен Филип, македонски краљ, те га је на престолу паследио његов син Александар; он је, пак, прешавши преко Хелеспонта, поразио заповеднике Даријеве војске у бици код Граника. Тако је отворио пут преко Лидије, покорио Јонију и прегазио Карију, и почео нападати места у Памфилији, као што је већ приповедано на другом месту. 2) Старешипе Јерусалима биле су веома забринуте тиме што је брат првосвештеника Јада, иако је оженио туђинку, са овим делио највише свештеничко звање, те се почеше спорити с њиме, јер су процењивали да је венчање тог човека било корак учињен из жеље за кршењем закона против

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

481

улажења у брак са туђинкама, те да ће то означити почетак једног узајамног ортачења са странцима. Сећали су се, наиме, да је увреда коју су Богу нанели Јевреји венчани са женама из других земаља било поводом њиховог негдашњег подјармљивања и свих оних несрећа које су због тога поднели; стога су они наредили Манасији да се разведе или да више не прилази олтару, при чему се и сам првосвештеник придружио народу у озлојеђености против његовог брата, те га је и својом одлуком отерао од олтара. На ово је Манасија дошао до свог таста Санвалата и рекао му да, иако он искрено воли његову кћер Никасу, ипак није вољан да због ње буде лишен свог свештеничког достојанства, које је највише звање у његовом народу и бива наследно преношено у оквиру једне исте породице. Санвалат му, међутим, обећа да не само да ће сачувати част његовог свештеничког положаја, већ и да ће му осигурати моћ и достојанство јединог првосвештеника и учинити га намесником свих места којима он сам сада управља, уколико буде задржао његову кћер уз себе као жену. Надаље му рече да ће за њега подићи храм налик ономе у Јерусалиму, смештен на гори Герисимској, која је највиша од свих планина у Самарији, уз то још и обећавши да ће све то учинити са допуштењем краља Дарија. Чувши ова обећања, Манасија се узохоли, те остаде уз Санвалата надајући се да ће задобити првосвештеничко звање које ће му уделити Дарије, тим пре што је Санвалат тада био у позним годинама. Оваква његова одлука, међутим, довела је до велике узнемирености народ Јерусалима, стога што су многи свештеници и Левити били уплетени у сличне односе са женама-туђинкама; и зато се сви такви одметнуше к Манасији, а Санвалат им уз то понуди новац, и раздели међу њима насељиву и обрадиву земљу, а све то како би наградио свог зета. 3) Негде у то време Дарије је чуо како је Александар прешао преко Хелеспонта и потукао његове војсковође у бици код Граника, п р о д у ж и в ш и потом даље с освајањем; стога је сабрао велику војску од коњаника и пешака, одлучивши се да пресретне Македонце пре но што ови нападну и освоје читаву Азију. Тако је он прегазио Еуфрат и прешао преко Тауруса, планине у Киликији, те се код места Исе у Киликији зауставио очекујући непријатеља, спреман да се с њ и м упусти у битку. Санвалат је био задовољан да је Дарије сишао са горја, те је рекао Манасији да се изненада указала прилика да испуни дато обећање, што ће се догодити чим се Дарије врати након што буде поразио непријатеље — јер, наиме, не само он, већ такође и сви народи Азије, били су уверени да се Македонци неће ни упустити у битку п р о т и в Персијанаца, због огромне бројности Даријеве војске. Али су догађаји узели други ток од очекиваног, јер је краљ ушао у битку у којој је поражен, изгубивши велики део своје војске. При том су заробљени његова мајка и жена, а он сам је побегао у Персију. Тако је Александар ушао у Сирију и заузео Дамаск; а након што је освојио и Сидон, почео је са опсадом Тира, пославши у том часу посланицу јеврејском првосвештенику, са п о з и в о м да му његов народ приђе као савезник, те уз то и опскрби његову војску намирницама. То је значило да поклоне што их је раније слао Дарију сада пошаље њему, изабравши пријатељство Македонаца, због чега никада неће зажалити. Али је првосвештеник одго-

482

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ворио да је дао завет Дарију да против њега неће опасивати оружје, те да тај завет неће п р е к р ш и т и све док је Дарије међу живима. Чувши овакав одговор, Александар беше веома љут; па иако је одлучио да не напушта Тир који је у сваком часу могао бити заузет, ипак је запретио да ће чим овај град пред њ и м буде пао повести поход против јеврејског првосвештеника, и на његовом примеру показати свим људима ко је тај према коме се морају држати својих завета. И тако, након што је уз велике напоре поднесене током опсаде, напокон заузео Тир и тако окончао тамошње освајање, он стиже до града Газе, и поче у њему опсађивати заповедника војне посаде чије име беше Вавемес. 4) У исто је време Санвалат помислио да му се сада пружила права прилика за испуњење његових намера, те се одрече Дарија и, повевши са собом седам хиљада властитих поданика, стиже до Александра. Затекавши овога на почетку опсаде Тира, он му изјави како му се предаје са свим доведеним људима, који су подигнути из места под његовом влашћу, и који са задовољством прихватају за господара Александра уместо Дарија. Па када га је Александар љубазно примио, Санвалат прикупи храбрости и поче му говорити о својим т р е н у т н и м приликама. Рече му да има зета по имену Манасија, који је брат јеврејског првосвештеника Јада, те да велики број људи овог народа, који су сада уз Манасију, желе да подигну храм на месту које је под Санвалатовом управом. О в о м е је додао да краљу иде у прилог да снага Јевреја буде расцепљена на два дела, јер би се у супротном тај народ који би остао јединствен и уједињен п р о т и в покушаја увођења новина у њихове обичаје, показао у стању да зада невоље краљевима, као што је раније био случај са краљем Асирије. Уваживши ове речи, Александар је допустио Санвалату да чини како је намислио, а овај је са крајњом р е в н о ш ћ у подигао нови храм, и произвео Манасију у првосвештеника, сматрајући великом наградом да деца његове кћери могу суделовати у таквом достојанству; али, након што је минуда седмомесечна опсада Тира, и још два месеца опсаде Газе, Санвалат премину, а Александар, заузевши Газу, похита према Јерусалиму; а Јад, првосвештеник, чувши за овај Александров покрет, нађе се ужаснут и на великим мукама, не знајући како би сачекао Македонце, будући да је њихов краљ био незадовољан његовом ранијом непослушношћу. Он отуда заповеди да се народ преда молитвама и п р и д р у ж и му се у приношењу ж р т а в а Богу, кога сам поче преклињати да заштити тај народ и избави их страдања које им се приближава. А Бог, послушавши ове молитве, посети Јада у сну којем се препустио након принесених жртава, и подстакну га да пронађе храбрости, украси град и отвори капије, а да се народ одене у белу одећу, те да свештеници сачекају краља у хаљинама прикладним њиховом звању, не плашећи се никаквих рђавих последица, јер ће такве спречити Божије провиђење. И тако, након што се подиже из сна, Јад се веома обрадова, и објави свима поуку што ју је п р и м и о од Бога. И потом је све урадио посве у складу са сном, и тако п р и п р а в а н остаде чекајући долазак краља. 5) Ч и м је схватио да се овај налази недалеко од града, он изиђе на челу свечане поворке, заједно са свештеницима и мноштвом грађана. Про-

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА

483

цесија је изгледала узвишено, држећи се на начин различит од свих других народа. У таквом је реду стигла до места званог Сафа, а које име, преведено на грчки, значи поглед, јер се одатле указује видик једнако на Јерусалим и на Храм. Па када Феничани и Халдејци који су пратили Јевреје помислише да им се сада оставља слобода да опљачкају град и убију првосвештеника — будући да им је такво што обећавало раније краљево незадовољство — догоди се нешто сасвим супротно. Јер, Александар — видевши из даљине мноштво људи одевениху белу одећу, са свештеницима који су на себи носили ланену одежду међу којима се истицао првосвештеник у пурпурној и скерлетној ношњи, носећи митру на глави са златном плочицом на којој је било урезано име Божије — лично приђе поворци, и указа поштовање томе имену, и први поздрави првосвештеника. Јевреји такође у један глас поздравише Александра и опколише га, а на све то се краљеви Сирије и сви остали нејевреји изненадише, помисливши да је Александар померио памећу. Ипак, Парменије му једини приђе и упита га како је дошло до тога да док се цели свет пред њ и м клања он указује најдубље поштовање првосвештенику Јевреја? На ово је добио одговор: „Ја не поштујем толико њега, колико Бога који га је обдарио звањем првосвештеника; јер сам управо ову особу видео у сну, и управо у овој одећи, док сам се налазио у Дијусу у Македонији, те сам се пред њом бавио мишљу како бих могао завладати Азијом, на шта ме је она позвала да не оклевам, већ да смело пређем преко мора, јер ће она водити моју војску и подарити ми власт над Персијанцима; па отуда, не видевши никог другог у тој одећи, а гледајући сада овог човека у њој и сећајући се сновиђења и бодрења којег сам добио у сну, верујем да водим своју војску под Божијим управљањем, те да ћу отуда победити Дарија и скршити моћ Персијанаца, а да ће се све ствари обистинити према ономе што се налази у мом властитом уму." Па након што је ово изговорио Парменију и п р у ж и о десну руку првосвештенику, сви свештеници пођоше са њ и м те тако он уђе у град. А када се попео до храма, он принесе ж р т в е Богу следећи првосвештеникова упутства, и све време се на достојанствен начин опходећи према свим свештеницима. А када му је показана Књига Данилова, у којој је овај објавио да ће један од Грка уништити царство Персијанаца, Александар помисли да је управо он особа на коју је овај указивао. Па како се овиме нађе веома задовољан, Александар до даљњег распусти народ, али их следећег дана поново позва упитавши их при том каква би их услуга с његове стране могла задовољити; на то првосвештеник затражи право да се могу придржавати закона својих предака, и да током седам наредних година не морају плаћати данак, а Александар им радо услиши обе ове молбе. А када га они такође почеше молити да допусти Јеврејима у Вавилону и Медији да се и сами придруже упражњавању њихових властитих закона, он радо обећа да ће касније удовољити и тој њиховој жељи. А затим се обрати мноштву, и рече да је, уколико когод од њих жели да се својевољно упише у његову војску — при чему ће такви бити слободни да се покоравају и ж и в е према законима својих предака — он вољан да их поведе са собом, на који се позив многи одазваше бивајући спремни да му се придруже у његовим ратовима.

484

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

6) И тако, након што је Александар довео у ред ствари у Јерусалиму он поведе своју војску до суседних градова; а када га сви народи до којих је стизао п р и м и ш е са великом љубазношћу, Самарићани, који су тада за своју престоницу имали Сехем (град смештен на гори Герисимској, тада насељен отпадницима одјеврејског народа), видевши д а ј е Александар тако штедро обдарио Јевреје, одлучише да и сами себе прогласе Јеврејима; јер је такво било држање Самарићана, као што смо већ на другом месту изнели, да, када су Јевреји бивали у недаћама, ови одрицаху да су са њима у било каквом сродству, при чему су тада говорили истину; али када би приметили да се каква срећа осмехује Јеврејима, они би се одмах претварали да су с њ и м а у сродству, говорећи да им припадају, те да своје порекло изводе из потомака Јосифових, Е ф р а и м а и Манасије. Сходно томе, они се блиставим речима препоручише краљу, показавши велику ревност да се са њиме сретну недалеко од Јерусалима. А када им Александар заповеди, Сехемићани му приђоше, водећи са собом војне одреде што их је краљу послао Санвалат, па и сами затражише да он дође у њихов град, и да и њиховом храму такође укаже почаст; на шта он обећа да ће у повратку доћи и к њима. А када га они замолише да и њ и м а на седам година одгоди плаћање данка, стога што они дотад неће ништа друго радити до сејати, он их упита ко су они када му се обраћају таквом молбом; а ови одговорише да су и они Хебреји, али да носе име Сидоњана, те да ж и в е у Сехему; но када их он поново упита да ли су и они Јевреји, на шта доби одговор да нису, краљ узврати речима: „Јевреји су ти којима сам уделио такву повластицу; ипак, када се будем вратио, и будем од вас у потпуности обавештен о овом питању, у ч и н и ћ у оно што будем смахрао за исправно." На такав је начин, дакле, отпустио Сехемићане, наредивши при том да га Санвалатови одреди прате у Египат, стога што је наумио да им тамо додели земљу, а што је касније и учинио у Теваиди, када им је наредио да штите ху земљу. 7) Након Александрове смрти управљање царством је подељено међу његовим наследницима, али је храм на гори Герисимској остао. Па ако је ма ко био оптужен од стране житеља Јерусалима да се хранио простом храном"'^, или да је п р е к р ш и о сабат, или да је починио ма који сличан прекршај такве природе, он би пребегао Сехемићанима говорећи да је неправедно оптужен. Негде у то време је преминуо и првосвештеник Јад, а наследио га је његов син Онија. Такво је, дакле, било стање међу Јеврејима у то време.

КЊИГА ДВАНАЕСТА обухвата период од сто седамдесет година

ОД СМРТИ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ ДО СМРТИ ЈУДЕ МАКАБЕЈСКОГ

ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ ПТОЛОМЕЈ, С И Н ЛАГУСА, ПРЕВАРОМ И ЛУКАВСТВОМ ЗАУЗЕО ЈЕРУСАЛИМ И ЈУДЕЈУ И ОДАТЛЕ ПОВЕО М Н О Г Е ЉУДЕ, НАСЕЛИВШИ ИХ П О Т О М У ЕГИПТУ Александар, краљ Македоније, преминуо је након што је успео да оконча превласт Персијанаца и уреди ствари у Јудеји на горе описани начин. Па како је његова власт подељена између више наследника, Антигону је припала Азија, а Селеуку Вавилон, а од осталих народа који су живели у његовом царству Лисимах је добио на управљање Хелеспонт, Касандер је преузео Македонију, а Птолемеј, син Лагусов, преузео је Египат. И док су се ови кнежеви славољубиво борили једни против других не би ли сваки приграбио за себе што више власти, неминовно је морало доћи до безбројних сукоба, па и оних дуго трајућих; градови су веома страдавали, изгубивши при том велики број свог живља у тим несрећним временима, до те мере да је Сирија у рукама Птолемеја Сотера заправо подносила нешто потпуно супротно имену Спаситеља'^' што г а ј е овај тадашњи Птолемеј носио. Он је такође смерао да преузме и Јерусалим, бивајући у том циљу спреман да се послужи преваром и лукавством; дошавши, наиме, у град у дан сабата, претварајући се да је намеран да принесе жртву, он је без икакве муке заузео град, будући да му се Јевреји нису супротставили, не слутећи да им он може бити непријатељ; тако је он задобио Јерусалим најпре због тога што народ у њега није сумњао, а затим и стога што се у тај дан одмарао, почивајући у миру; али након што је заузео град, Птолемеј је наставио да у њему влада на окрутан начин. Штавише, Агатархид из Книда, који је писао о делима Александрових наследника, приговара Јеврејима сујеверје, као да смо ми због њега изгубили своју слободу; јер, он каже овако: „Постоји народ назван Јеврејима, који насељава снажан и велики град, по имену Јерусалим. Ови људи су били небрижљиви, те су допустили да падну у руке Птолемеја, не желећи да се прихвате оружја, те су стога били потчињени веома осионом господару услед свог неразумног сујеверја." Ово, дакле, Агатархид приповеда о нашем народу. А када је Птолемеј заробио велики број људи, једнако из планинских делова Јудеје и из места у околини Јерусалима, Самарије и горе Герисимске, он их је све повео у Египат"''', и тамо населио. Па како је знао да је народ Јерусалима најоданији у држању датих завета и уговора — а ово из одговора који је дат на Александров позив након што им је, после победе над Даријем, послао изасланике — он је многе од њих расподелио у војне посаде, а у Александрији им је дао грађанске повластице једнаке онима које су поседовали и сами Македонци. П р и том је захтевао од њих да се држе своје заклетве према којој ће чувати послушност п о т о м ц и м а оних који су им та места поверили на чување. Штавише, било је немало Јевреја који су по својој вољи пошли у Египат, примамљени зиратношћу земље и Пто-

488

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

лемејевом сусретљивошћу. Ипак, међу њиховим потомством је дошло до пометње због веза са Самарићанима, стога што су одлучили да сачувају онај начин управљања ж и в о т о м који им је преношен од предака, те су се стога међусобно сукобили, јер су они из Јерусалима тврдили да се светим може сматрати једино њихов Храм, остајући решени да своје ж р т в е шаљу тамо, док су Самарићани једнако бивали решени да ж р т в е упућују на гору Герисимску.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО ЈЕ ПТОЛЕМЕЈ ФИЛАДЕЛФУС О Б Е З Б Е Д И О ДА СЕ ЈЕВРЕЈСКИ З А К О Н И ПРЕВЕДУ НА ГРЧКИ ЈЕЗИК И УЗ ТО О С Л О Б О Д И О М Н О Г Е З А Р О Б Љ Е Н И К Е , П Р И Т О М П О С В Е Т И В Ш И БРОЈНЕ ДАРОВЕ БОГУ 1) Након што је најпре Александар владао дванаест година, а за њ и м Птолемеј Сотер четрдесет, египатско краљевство преузео је Птолемеј Филаделфус, и држао га четрдесет година. Он је омогућио да се растумачи закон и ослободе они који су из Јерусалима као р о б о в и доведени у Египат, а којих је било сто двадесет хиљада. Повод за овакво поступање био је следећи: Деметрије Фалеријус, који је био краљев чувар библиотеке, настојао је да, колико је то било могуће, сакупи на једном месту све књиге које су постојале на васцелом свету, купујући све што се од вредних списа ма где могло наћи, или што је било у складу са краљевом склоношћу (који је био веома ревносно посвећен сакупљању књига), којој је Деметрије са одушевљењем служио. А када га је једном Птолемеј упитао колико је десетина хиљада књига већ сакупио, он је одговорио да већ поседује двадесет пута по десет хиљада, али да ће, ускором имати педесет пута по толико. П р и том је, међутим, рекао и то да је обавештен како код Јевреја постоји велики број књига закона вредних проучавања, а такође и вредних краљеве библиотеке, али које ће, будући написане њиховим властитим писмом и дијалектом, проузроковати немале тешкоће, осим уколико би се дале превести на грчки језик'''^ Наиме, та писмена којима су писане, рекао је Деметрије, изгледају налик словима Сиријаца, па је чак и њихово звучање, када се изговарају, налик њиховом; па ипак, то звучање је опет својствено само том језику. С обзиром на то, додао је Деметрије, њих ништа не спречава да дају да се и те књиге такође преведу, па будући да не недостаје ништа што је неопходно за тај циљ, и те би се књиге такође могле наћи у краљевој библиотеци. Чувши ово, краљ се утврди у уверењу да је Деметрије веома ревностан у настојању да му обезбеди обиље књига, те да га саветује да учини нешто што је надасве исправно; стога он упути допис јеврејском првосвештенику, како би овај могао поступити према Деметријевој препоруци. 2) У краљевој близини налазио се извесни Аристеј, који је био један од најприснијих краљевих пријатеља, према којем је овај гајио наклоност због његове скромности. Овај Аристеј се често и од раније решавао да

КЊИГА ДВАНАЕСТА

489

умоли краља да пусти на слободу све Јевреје који као заробљеници пребиваху у његовом краљевству, па је, чувшио о одлуци о превођењу, помислио како је сада погодна прилика да упути поменуту молбу. О томе је најпре разговарао са заповедницима краљеве страже, од којих се један звао Сосивије из Тарентума, а други Андреја, и наговорио их да му помогну у ономе што је наумио, тиме што ће за њега посредовати код краља. Сходно томе, Аристеј је чврсто пригрлио замисао утврђену са горепоменутим заповедницима, те је отишао код краља, и обратио му се следећим говором: „Не приличи нам, о краљу, да олако и брзоплето прелазимо преко ствари, или да себе обмањујемо, већ да се д р ж и м о отворене истине. Јер, будући да смо одлучили да не само преведемо јеврејске законе, већ и да их такође растумачимо како би ти био задовољан, на који бисмо начин ово урадили када је толико много Јевреја који су још увек р о б о в и у твоме краљевству? Учини зато оно што ће бити примерено твојој великодушности и твојој добростивој природи: ослободи их из беднихуслова у којима се налазе, зато што је Бог, који подржава твоје краљевство, истовремено био и творац њихових закона, као што сам могао сазнати из њиховог делимичног проучавања; јер и ми сами, једнако као и тај народ, обожавамо истог Бога, Творца свих ствари. Ми га, истина је, називамо грчким именом''^^ стога што Он удахњује ж и в о т у све људе. С о б з и р о м на ту истоветност нашег и њиховог Бога, врати ове људе у њихову властиту земљу, а то учини у славу Божију, јер ови људи показују нарочиту преданост у обож а в а њ у Њега, нашег Творца. А знај, надаље, и то, да ја иако нисам њихов сродник по рођењу, н и т и потичем из исте земље као они, ипак желим да им ова милост буде учињена, будући да су сви људи једнако дела Божија, а ја сам свестан тога да је Он наклоњен онима који чине добро. Ето зато ти ја упућујем ову молбу, како би им ти у ч и н и о милост." 3) Након што је Аристеј ово изговорио, краљ га погледа с добростивим и веселим изразом лица, па упита: „Колико много десетина хиљада таквих претпостављаш да има који желе да буду ослобођени?" На ово је одговорио Андреја, јер и он стајаше поред, рекавши: „Нешто мање од десет пута по десет хиљада." А краљ, опет, упита: „А није ли то мален поклон што га ти т р а ж и ш , Аристеју?" На ово, пак, одговори Сосивије, као и остали који стајаху у близини, рекавши да би краљ морао понудити такву захвалницу оном Богу који му је уделио његово краљевство, каква је достојна величини његове душе. Краљ беше веома задовољан овим одговором, па издаде наређење да када буду исплатили в о ј н и ц и м а њихову најамнину, такође положе и суму од [стотину] двадесет драхми"'' за сваког од робова. И тако он обећа да ће објавити одговарајући указ о ономе што су сви они затражили, којим ће се потврдити оно што је Аристеј предложио, а посебно оно што је Божија воља да буде учињено, при чему краљ додаде да неће ослободити само оне што их је заробила војска његовог оца, већ и оне који су се од раније налазили у краљевству, као и оне, уколико таквих има, који су били доведени од тада. А када присутни рекоше да ће новац за њихово откупљење износити преко четири стотине таланата, краљ то одобри. Одлучио сам да овде придодам препис овог

490

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

указа, како би постала позната великодушност овог краља. Његов је садрж а ј био следећи: „Нека они Јевреји које су војници под н а ш и м оцем заробили након што су прегазили Сирију и Феникију и опустошили Јудеју, те од њих учинили робове довевши их у наше градове и у ову земљу, и потом их продали; а такође и они који су се налазили у моме краљевству пре њих, као и сви они који су касније овде доведени — буду сада осдобођени од стране оних који их поседују, а који нека прихвате суму од [стотину] двадесет драхми за сваког роба. И нека в о ј н и ц и приме ову откупнину заједно са њиховом платом, а остали из краљеве ризнице; јер ја претпостављам да су ови били заробљени без сагласности нашег оца, и науштрб правичности; и да је њихова земља била измучена охолошћу победиоца, те да су, преселивши их у Египат, војници од њих остварили велику добит. Отуда, уважавајући правду, и из сажаљења према онима који су овде супротно правичности били тлачени, ја наређујем онима који имају такве Јевреје у својој служби да ове пусте на слободу, на рачун горепоменуте суме; и нека се нико не упусти ни у какву превару поводом њих, него нека послуша оно што је овде заповеђено. И ја захтевам да власници дају њихова имена у р о к у од три дана након објављивања овог указа онима који су наименовани да ову наредбу спроведу, и да пред ове извршиоце такође и изведу своје робове, зато што мислим да ће то бити у корист мојих послова. И још нека свако буде упознат с тиме да ће свима онима који се не буду повиновали овом наређењу њихови поседи бити одузети и предати у краљеву ризницу." Након што је овај указ прочитан краљу, он испрва није садржавао остатак који је овде унесен, испуштајући оне Јевреје који су раније били доведени и оне који су доведени касније, а који нису били изричито поменути; стога је краљ лично додао ове чланове због своје људскости, и са истинском племенитошћу. Он је такође издао и наређење да сам чин исплате, која је вероватно морала бити изведена у журби, буде расподељен међу краљевим службеницима и н а д з о р н и ц и м а његове ризнице. А када Је све ово учињено, краљев је указ брзо доведен до извршења; и тако је за не више од седам дана прикупљен број таланата исплаћених за заробљенике који је износио суму од преко четири стотине шездесет, а ово стога што су власници робова захтевали износ од [стотину] двадесет драхми такође и за децу, за који је краљ заповедио да такође буде исплаћен, стога што је у указу рекао да господари имају п р и м и т и горепоменути износ за сваког роба. 3) Након што је све ово извршено на изванредан начин и према краљевим намерама, он издаде Деметрију наређење да му написмено изложи своје замисли гледе превођења јеврејских књига; овај захтев говори о томе да код ових краљева ниједна одлука није извршавана нагло, већ се СБИМ стварима управљало са великом промишљеношћу. Због тога сам овде припојио препис ових посланица, и записао број сасуда послатих као поклон [у Јерусалим], као и изглед сваког од њих, како би прецизност уметничке израде, онаква каква се указивала онима који би их видели, а са којом је сваки занатлија правио сваки сасуд, тиме била непосредно предочена, а све ово због изврсности самих сасуда. Ево преписа послани-

КЊИГА ДВАНАЕСТА

491

це која се на то односи: „Деметрије великом краљу. Када си ми, о краљу, дао задатак поводом сакупљања књига које недостају нашој библиотеци, и поводом бриге која се мора спровести над онима чије је стање неодговарајуће, ја сам се извршењу тог задатка посветио с највећом марљивошћу. И желим да знаш да смо ми затражили књиге о јеврејском законодавству, заједно са још некима; јер су оне написане хебрејским писменима, и на језику тог народа, који су нама непознати. Такође сам се потрудио да ове књиге буду преведене са већом б р и ж љ и в о ш ћ у но што су морале бити, стога што им претходно није била указана краљева брига, а сасвим је неопходно да ти поседујеш њихове потанке преписе. И заиста, ово законодавство је пуно скривене мудрости, и у потпуности неукаљано, будући да представља законодавство Божије; а то је и разлог, као што каже Хекатеј Абдерићанин, што то законодавство не помињу песници и летописци, па ни они људи који воде своје ж и в о т е према његовим прописима, будући да је то свети закон и не сме бити објављиван простим устима. Стога, уколико ти је тако угодно, о краљу, ти можеш писати првосвештенику Јевреја да ти пошаље по шесторицу староста из сваког племена, и такве који су најупућенији у законе, како бисмо помоћу њих могли сазнати чисто и сагласно значење ових књига и могли добити поуздано тумачење њихових садржаја, те тако могли напослетку поседовати такву њихову збирку која би била примерена твојој жељи." 5) Након што је ова посланица предата краљу, он заповеди да по овом питању буде одаслана једна друга посланица за Елеазара, јеврејског првосвештеника, те да овај уједно буде обавештен о ослобођењу Јевреја који су се налазили међу њима. Такође је послао педесет таланата злата за прављење великих сасуда и пехара, као и огроман број драгог камења. Такође је издао налог онима који су се старали о ковчегу са овим камењем да дају занатлијама на вољу да изаберу које год им драго врсте. При том је наменио стотину таланата у новцу да буде послато Храму за ж р т в е и за друге намене. Сада ћу описати ове сасуде и начин њиховог прављења, али не пре но што запишем препис оне посланице к о ј у ј е краљ отпослао првосвештенику Елеазару, који је то своје звање задобио у следећим околностима. Након што је преминуо првосвештеник Онија, наследио га је његов син Симон. Он је био прозван Симон Праведни^^® једнако због своје дубоке п о б о ж н о с т и и због благог држања према људима свог народа. А када је и он умро, оставивши иза себе недораслог сина по имену Онија, звање првосвештеника преузео је Симонов брат Елеазар, о коме сада говоримо. Њ е м у је, дакле, писао Птолемеј на следећи начин: „Краљ Птолемеј првосвештенику Елеазару шаље поздраве. Много се Јевреја налази насељено у мојој земљи а које су Персијанци, бивајући тада моћни, довели као заробљенике. Ове је мој отац држао у части: неке је укључио у војску и дао им плату већу од уобичајене; другима је, након што су са њ и м дошли у Египат, поверио на чување своја утврђења, како би утеривали страх Египћанима. А када сам ја преузео власт, према свим овим људима сам се опходио с човечношћу, а посебно са онима који су били твоји суграђани, и од којих сам ослободио ропства преко сто хиљада, плативши цену от-

492

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

купа од њихових господара из својих властитих прихода. Онима који су навршили довољан број година допустио сам да се укључе у моју војску, а онима за које сам нашао да ми могу бити одани, и при том примерени за рад у моме двору, п р и м и о сам у одговарајуће службе, мислећи да ће оваква моја љубазност према њ и м а бити велики и прихватљив поклон којег посвећујем Богу за провиђење којим ме је водио. Па пошто сам и даље жељан да ч и н и м оно што је угодно овима, али и свима другим Јеврејима на васцелој земљи, одлучио сам да обезбедим једно тумачење вашег закона, те да га преведем са хебрејског на грчки језик и положим у своју библиотеку. Отуда ћеш ти учинити добро уколико изабереш и пошаљеш ми људе добре нарави, који својим годинама јемче искуство, и то по шест из сваког племена. Ови због својих година морају бити упућени у законе и способни да их на исправан начин растумаче; а када ово буде учињено, сматраћу да сам за себе самог у ч и н и о славну ствар. А сада к теби шаљем Андреју, заповедника моје страже, као и Аристеја, људе које веома много уважавам, и по којима ти шаљем прве плодове онога што посвећујем вашем Храму и жртвама, а у вредности од стотину таланата. А уколико нам будеш послао обавештење о томе шта би још желео од мене, у ч и н и ћ е ш нешто што ће ми бити задовољство да испуним." 6) Након што је ова краљева посланица донесена Елеазару, он је на њу написао одговор са свим могућим поштовањем: „Елеазар првосвештеник шаље поздрав краљу Птолемеју. Уколико сте ти и твоја краљица Арсиноја"'', као и ваша деца, добро, ми смо сасвим задовољни. Када смо прим и л и твоју посланицу, веома смо се обрадовали намерама изложеним у њој; а након што смо окупили народ, прочитали смо је пред свима, и тако их упознали са п о б о ж н о ш ћ у коју гајиш према Свемогућем. Такође смо народу показали двадесет златних и тридесет сребрних здела, и пет великих сасуда, као и сто за бесквасни хлеб; такође и стотину таланата за ж р т ве и прибављање онога што је потребно за Храм, а што су нам све донели Андреја и Аристеј, твоји најдостојнији пријатељи; и заиста, ово су људи одличног карактера, великог знања и вредни твоје врлине. Буди, дакле, упознат с тиме да те желимо наградити ониме што ће ти бити на корист, иако то никада раније нисмо чинили, но смо сада п р и м о р а н и да ти узвратимо за бројне изразе љубазности које си учинио према н а ш и м сународницима. Тако смо одмах понудили ж р т в е за тебе и твоју сестру, за твоју децу и пријатеље; а народ се молио да ти се послови одвијају онако како си замислио, и онако како ће твоје краљевство остати сачувано у миру, те да тако и превођење нашег закона може стићи до исхода којег желиш и донесе ти користи. Такође смо изабрали по шесторицу староста из сваког племена, које смо ти послали заједно са законом. А теби остављамо, и твојој правичности и побожности, да нам вратиш натраг закон након што буде преведен, као и те људе које смо ти послали. Остај с Богом." 7) О в о је био одговор којег је сачинио првосвештеник. Мени се ипак не чини неопходним да бележим имена седамдесет двојице учених староста који су били послани од стране Елеазара носећи са собом закон, а која су, пак, била придружена посланици. А када је првосвештеник Еле-

КЊИГА ДВАНАЕСТА

493

азар посветио поклоне Богу, и указао достојне почасти онима који су их донели те им предао узвратне поклоне које су имали да понесу краљу, он их је отпустио. Па након што су изасланици стигли у Александрију и Птолемеј чуо за њихово приспеће, те да је са њима дошло и седамдесет учених староста, он одмах посла по своје изасланике Андреју и Аристена како би му предали посланицу од првосвештеника, а они сами ж и в и м речима одговорили на сва питања која им је желео да постави. Потом је похитао да се сусретне са старостама које су дошле из Јерусалима како би растумачили законе; при том је издао наређење да било ко да у то време дође другим поводом, буде одбијен и враћен, што је за овог краља било изненађујуће, будући да нешто такво није имао обичај да чини, јер је оне који би му сличним поводом довођени примао петог дана, а изасланике на крају месеца. Али када су тако отпуштени сви они који су дошли из других разлога, он одмах п р и м и старосте послате од првосвештеника Елеазара, који му дођоше с поклонима и са тананим к о ж н и м пергаментима на којима су златним словима'™ били написани њихови закони; краљ их одмах упита за књиге, а када они у одговор размоташе овојнице у којима су биле умотане кожне странице, ове се указаше пред запањеним краљем — јер се он намах поче дивити т а н к о ћ и листова и тако саливеној тачности спојева, да се ови нису ни могли приметити (будући да су тако прецизно листови били повезани један с другим), и у овом је дивљењу провео много времена. Затим исказа старостама колико им је захвалан што су дошли, и још више ономе ко их је к њему послао, а поврх свега да је захвална оном Богу чији ти закони очигледно јесу. На ове речи све старосте и сви који беху од пратилаца представљени заједно с њима ускликнуше једногласно жељу за сваком могућном краљевом срећом. А краљу на све то пођоше сузе, због силине задовољства, што је и разумљиво, јер је природно да човек истим знацима показује велику радост као и велику тугу. А када краљ најзад позва госте да препусте књиге онима који су задужени за њихов пријем, он их још једном поздрави, и рече да је ваљда ипак било прикладно да са њ и м а најпре поразговара о ономе због чега су послати, а затим им се препоручи за сваку услугу. Штавише, он обећа да ће тај дан у којем су пристигли учинити и с т а к н у т и м и обележавати сваке године читавим током његовог живота; јер се подударило да су се њихов долазак, и победа коју је на мору задобио п р о т и в Антигона, догодили на исти дан. Такође издаде наређење да се п р и п р е м и вечера за све њих заједно с њиме, и наложи да им се за пребивање удесе изврсна коначишта у горњем делу града. 8) Онај који је био задужен да брине о пријему ових странаца — човек по имену Н и к а н о р — одмах је позвао Доротеја, чији је задатак био да им прибави све потрепштине, те му наложи да за сваког од њих припреми све што је потребно за њихову исхрану и начин живљења; а ове су ствари уређене од стране краља на следећи начин: он се побринуо да они који су припадали р а з л и ч и т и м градовима, и нису и м а л и исте ж и в о т н е прилике, буду обезбеђени свиме оним што су навикли да поседују према обичајима средине из које су дошли, како би, тако угошћени према њиховом уобичајеном живљењу, били задовољнији, и не би ни у једном трену би-

494

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ли суочени са ма чиме према чему су осећали њима природну одбојност. За сво ово старање поводом гостију бринуо се Доротеј, који је на такву службу постављен због његове велике умешности у таквим стварима које припадају свакодневном ж и в о т у ; тако је, бринући о пријему, и слушајући краљеву наредбу, обезбедио двострука седишта на којима ће они седети за обедом, будући да је краљ желео да се половина седишта налази с његове десне сране, а друга половина мало иза његовог стола; тако је било и са свим другим понудама у којима није смео бити пропуштен ниједан знак поштовања који им се могао указати. А када су те вечери гости тако присели, на Доротеју је била обавеза да прислужује свима онима који су дошли из Јудеје на начин на који су они навикли да буду служени; из тог је разлога краљ удаљио своје свете телале и оне који су клали ж и в о т и њ е за жртве, као и остале који су изговарали речи кратке молитве; већ је позвао једног од оних који су стигли из Јудеје, а чије име је било Елеазар, и који је био свештеник, з а т р а ж и в ш и од њега да изговори кратку молитву''^; а овај је стао у средину окупљених и помолио се да свако благостање припадне краљу и свим његовим поданицима. На ове је речи уследило једногласно одобравање од стране свих окупљених, бучно и с радошћу; а када је и то учињено, сви се препустише обедовању вечере и у ж и в а њ у у ономе што је пред њих постављено. А мало касније, након што је краљ проценио да је прошло довољно времена, он поче с гостима мудрословно разговарати, поставивши сваком понаособ филозофско питање'^^ какво би могло понешто осветлити у његовим упитаностима; и након што су они размотрили све те недоумице по многим стварима, краљ је остао веома задовољан њиховим одговорима. Тако се према њ и м а опходило дванаест дана, а затим их краљ замоли да му разјасне посебна питања из Аристејеве књиге, коју је овај написао у п р а в о тим поводом. 9) И након што се гостима не само краљ, већ такође и ф и л о з о ф Менедем, поче дивити, рекавши да су све појаве управљане провиђењем, и да се вероватно стога догодило да су такву силу или лепоту могли открити у речима ових људи, они напокон одусташе од постављања даљих сличних питања. Али краљ рече да је већ добио много корисног од њиховог доласка, будући је међу другим знањима од њих научио и како мора управљати својим поданицима; па издаде наређење да се сваком од староста да по три таланта, која ће им издати они који их буду одвели до њима намењених пребивалишта. Сходно томе, након три дана Деметрије их преузе и пође уздигнутим путем седам фурлонга далеко: а то беше насип који је пред морем водио до острва. А када пређоше преко моста, он продужи до северних делова и показа Јеврејима где ће се састајати, а што беше кућа подигнута поред обале, чинећи тихо место прикдадно за заједнички разговор поводом предстојећег рада. А када их је дотле довео, он их замоли (сада када су са собом имали све ствари потребне за тумачење њихових закона) да не трпе ништа што би их ометало и прекидало у послу. И тако они временом уз велике напоре и марљивост, направише подробно тумачење, продужавајући с радом све до деветог сата дана; након тога би се одмарали и бринули о свом телу, док би им у изобиљу била служе-

КЊИГА ДВАНАЕСТА

495

на храна; поред ове, Деметрије им је на краљеву заповест доносио велики део онога што је припремано за самог краља. Ујутро су долазили до двора и поздрављали Птолемеја и потом се враћали на њихово раније место, где су се, након што би опрали руке и очистили се, посвећивали превођењу закона. А када је закон напокон преведен и окончан труд око његовог тумачења, што се довршило седамдесет другог дана, Деметрије је окупио све јеврејско живље на месту где су закони превођени и тумачени, и све их пред њима прочитао. Тако је и окупљено м н о ш т в о потврдило исправност речи староста који су растумачили закон. При том је народ похвалио Деметрија за овај разлог окупљања, будући да им је прибавио велику срећу; а потом затражише од њега да омогући да и њихови управитељи могу прочитати закон. Штавише, сви они, једнако свештеник и најстарији међу старостама, као и главни људи јеврејске заједнице, изнеше захтев да будући да је тумачење срећно довршено, закон може наставити да се надаље према њему примењује, уз забрану сваке даље промене. И када сви заједно похвалише ову одлуку, такође наредише да, уколико било ко нађе да је иједна ствар сувишна, или да је штогод пропуштено, та особа поново обрати пажњу, и постави тумачење преда се, и исправи што је недовољно; а ово је било веома мудар поступак, будући да само она ствар која је темељно просуђена као ваљана, може трајати заувек. 10) Тако се и краљ обрадовао када је видео како је његова замисао доведена до савршенства и до велике користи; а понајвише беше усхићен док је слушао како се пред њ и м читају закони, при том бивајући запрепашћен дубоким значењем и мудрошћу законодавца. О томе је почео разговарати са Деметријем, упитавши: „Како се могло догодити да када је законодавац био тако диван, нико, нити песници ни летописци, њега не помињу?" А Деметрије одговори „да се нико не усуђује да буде толико дрзак да се дотакне описа ових закона, зато што су они божански и високодостојни, и зато што су неки који су то покушали били кажњени од стране Бога." Он такође рече и да је „Теопомпус желео да напише нешто о њима, али да је због тога пореметио памећу више од тридесет дана; а током извесног повлачења његове болести, он се обратио Богу молитвом, сумњајући да је његово лудило изазвано тим узроком. Штавише, он је касније видео у сну да га је болест снашла за време док се одавао тако великој радозналости за питања Божије природе, желећи при том да их објави међу о б и ч н и м људима; али након што је од овога одустао, повратио се својој ранијој разборитости." И још је Деметрије обавестио краља о Теодекту, песнику трагичару, о којем се казује да је једном приликом, када је у извесној драмској представи желео да помене ствари које су садржане у светим књигама, доживео напад слепила; а када се потом, бивајући свестан повода ове болести, обратио Богу молитвом, био је ослобођен даљег помрачења вида. 11) Након што је краљ добио ове књиге од Деметрија, он се према њима стаде односити са страхопоштовањем, наредивши да се о њ и м а поведе највећа брига, како би остале неоштећене. Такође је затражио да к њему често долазе тумачи из Јудеје, и то једнако због поштовања које је према

496

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

њима осећао и због поклона које им је желео да учини; јер рече да је сада праведно да их пошаље натраг, иако би, са њиховом сагласношћу, ако би они к њему поново дошли, могли добити све оно што њихова мудрост с правом може захтевати а што им његова племенитост може подарити. И тако он отпусти тумаче, поклопивши сваком од њих по три горње хаљине најбоље врсте, као и два таланта злата и пехар вредан једног таланта, као и намештај одаје у којој су се гостили — такве беху ствари којима их је он даривао. Али је по њима послао и првосвештенику Елеазару десет кревета са сребрним ногама, као и сав намештај који иде уз њих, уз то и пехар у вредности од тридесет таланата; поред овога, Елеазар је добио и десет пурпурних хаљина, као и веома лепу круну, и стотину комада најфиније изатканог лана; а такође и боце и плитице и сасуде за жртве леванице, и још два златна котла који су сви имали бити посвећени Богу. Такође је једном посланицом Елеазару од овога затражио да допусти овим тумачима одлазак уколико ма који од њих буде желео да дође к њему у Египат, будући да он високо цени разговор с људима такве учености, и увек је вољан да понуди своје богатство таквим особама. И оволико је све што смо имали рећи о томе шта се догодило с Јеврејима, а сасвим на њихову част и славу, од стране Птолемеја Филаделфа.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СУ КРАЉЕВИ АЗИЈЕ ПОЧАСТВОВАЛИ НАРОД ЈЕВРЕЈА И ОД

ЊИХ УЧИНИЛИ

ГРАЂАНЕ

ОНИХ ГРАДОВА ШТО СУ ИХ ПОДИГЛИ

1) Јеврејима је такође указивана почаст и од краљева Азије када су ови постали њихови савезници; јер је Селеук Никатор од њих учинио грађане оних градова што их је подигао по Азији и у доњој Сирији, као и у самој престоници, Антиохији; и дао им је исте оне повластице које су имали Македонци и Грци који су били ту насељени, толико чврсто зајемчене да те повластице трају и до данас; један од доказа за ово је да с обзиром да Јевреји не користе уље које су припремили туђинци'^^, они примају извесну суму новца од посебних службеника, као надокнаду за то њихово властито уље; а када је у последњем рату народ Антиохије желео да лиши Јевреје тог новца, Мукијан, тадашњи владар Сирије, то није дозволио и задржао га је. Па и када је народ Александрије и Антиохије поступио тако — у оно време када су Веспазијан и његов син Тит управљали свом насељеном земљом — да је молио да такво грађанско право буде Јеврејима одузето, ови им владари то нису допустили. У оваквом понашању свако може разабрати правичност и племенитост Римљана, а посебно Веспазијана и Тита, који, иако су имали много мука ратујући против Јевреја, и били огорчени на њих стога што им ови нису предали своје оружје већ су до последњег часа водили рат, ипак нису одузели ниједну од горепоменутих повластица које су им као грађанима припадале, већ су обуздали свој бес и надјачали молитве Александринаца и Антиохијаца, који су

КЊИГА ДВАНАЕСТА

497

били веома м о ћ н и људи, толико да овима нису попустили ни због наклоности коју су према овим градовима гајили, н и т и због старе кивности према онима чије су супротстављање покорили у рату; нити су изменили иједну древну повластицу додељену Јеврејима, већ су изјавили да ће они који буду подигли оружје п р о т и в њих и напали их, сигурно бити и кажњени, јер није правично лишавати оне који их ничим нису увредили добара која су уживали. 2) Знамо да је такође и Марко Агрипа имао слично држање према Јеврејима; јер када је народ Јоније био веома гневан на њих, и преклињао Агрипу да само они могу имати грађанске повластице што их је Антиох, унук Селеука (који је од стране Грка називан богом) њ и м а уделио, и затраж и л и да, уколико Јевреји желе да у томе са њ и м а буду саучесници, морају бити обавезани да ће обожавати иста божанства која и Јоњани обожавају — дошло је до процеса у којем су Јевреји надвладали, и задржали су право да могу наставити са властитим обичајима под старањем Николе Дамаскина, зато што је Агрипа пресудио да он сам не може уводити новине. А ако ико жели да о овом питању потанко сазна, нека проучи сто двадесет трећу и четвру књигу историје коју је написао овај Никола. А што се тиче такве Агрипине одлуке, њој се и не може превише дивити, јер у то време наш народ није ратовао п р о т и в Римљана. Али свако мора остати запањен племенитошћу Веспазијана и Тита, да су се након толико ратова и сукоба које су водили п р о т и в нас, могли понети тако обзирно. Али ћу се на тај део наше историје вратити након што довршим следећу дигресију. 3) Догодило се, наиме, да је за владавине Антиоха Великог, који је владао над целом Азијом, јеврејски народ, баш као и становништво Келесирије, много патио, а њихова земља била жестоко кињена; јер док је овај краљ водио рат п р о т и в Птолемеја Филопатра и његовог сина који је називан Епифаном, догађало се да су ови народи потпуно једпако страдавали било да је Антиох поражаван, или да је он поражавао друге; те су тако умногоме наличили броду у олуји којег таласи бацају са свих страна, јер је у п р а в о такав био њихов положај у средини између Антиоховог напредовања и његовог западања у супротно стање. Али када је на крају Антиох поразио Птолемеја, он се докопао Јудеје; а након што је Филопатар умро, његов је син послао велику војску под вођством Скопаса, његовог главног заповедника, п р о т и в народа Келесирије, који је заузео многе њихове градове, а посебно нашег народа, који би, када би их овај напао, прелазили на његову страну. Ипак, није прошло дуго а Антиох је савладао и Скопаса, у бици вођеној на изворима Јордана, и у н и ш т и о велики део његове војске. Али када је касније Антиох п о т ч и н и о оне градове Келесирије што их је Скопас претходно запосео, а међу њ и м а и Самарију, Јевреји су својевољно п р е ш л и на његову страну и п р и м и л и га у граду Јерусалиму, дајући обиље н а м и р н и ц а за целу његову војску, укључујући и слонове, и спремно му п р у ж и л и помоћ када је почео опсађивати посаду која се налазила у јерусалимској тврђави. С обзиром на то Антиох је сматрао да је правично да Јеврејима узврати за марљивост и ревност са којом су му тада служили, те је писао заповедницима својих војски, као и својим пријатељи-

498

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ма, посведочивши им о добром понашању Јевреја према њему, и обавест и в ш и их какве је награде решио да им удели за такво њихово понашање. А ја ћу ускоро и навести саме те посланице што их је поводом Јевреја упутио највишим заповедницима, али ћу најпре изнети сведочанство Полибија Мегалополитског, који овако говори у шеснаестој књизи своје историје: „У том је часу Скопас, Птолемејев војсковођа, у ж у р б и пошао према горњим деловима земље, и у зиму прегазио народ Јевреја." Он такође каже, у истоЈ књизи, да је, када је Скопас био поражен од стране Антиоха, овај преузео Витинију, Самарију, Авилу и Гадару, а затим су к њему нешто касније дошли они Јевреји који ж и в е у близини Храма званог Јерусалим, поводом чега, иако бих имао више да кажем, а посебно о присутности Бога у том Храму, ипак ћу ту приповест одложити за неку другу прилику." Овако, дакле, приповеда Полибије. Али ми ћемо се вратити историјском следу чим најпре наведемо посланице краља Антиоха. „Краљ Антиох шаље поздраве Птолемеју. Будући да су се Јевреји, одмах по нашем уласку у њихову земљу показали пријатељски према нама, а када смо ушли у њихов град [Јерусалим] п р и м и л и нас на раскошан начин и изашли нам у сусрет са својим сенатом, уз то нам дајући обиље н а м и р н и ц а за наше војнике и слонове, а потом нам се и п р и д р у ж и в ш и у избацивању војне посаде Египћана која се налазила у тврђави, сматрали смо да је умесно да их наградимо и обновимо стање њиховог града — који је био веома испражњен због удеса који су погађали његово становништво — доводећи оне који су се расули по земљи назад у град. Зато смо пре свега одлучили да им због њихове велике побожности, као редовни прилог за њихове жртвене животиње, као и за вино, уље и тамјан, уделимо двадесет хиљада сребрњака, и шест посвећених артабри белог брашна, заједно са хиљаду четири стотине шездесет медимни ж и т а и три стотине седамдесет пет медимни соли. А ове износе ћу им у потпуности исплатити, као што сам вам већ послао наређења. Такође бих желео да буде довршен посао око изградње Храма, као и око клаустара, или било чега што би још требало зидањем обновити. Што се тиче дрвене грађе, нека им буде донесена из саме Јудеје и из других земаља, као и из намета Либану; истог ћу се држати и поводом друге грађе која ће бити неопходна, како бих Храм учинио велелепнијим. Уз то желим да допустите да сви људи тог народа ж и в е према законима своје земље, и нека сенат, свештеници, као и храмски писари и посвећени певачи буду ослобођени од свих намета и плаћања. А како би град скорије могао повратити своје становништво, ослободио сам од плаћања пореза у наредне три године његово тренутно становништво, као и оне који ће у град доћи све до месеца Хипереретуса. Такође смо их и за убудуће ослободили једне трећине њихових каснијих плаћања, како би се губици које су поднели могли исправити. А свим оним грађанима који су одведени и постали робље, њима и њиховој деци враћамо слободу, и издајемо наређење да им се врати њихова имовина." 4) Такав је био садржај ове посланице. Антиох је такође ш и р о м свог краљевства обзнанио и указ у част Храма, који гласи овако: „Узакоњено је

КЊИГА ДВАНАЕСТА

499

да ниједан туђинац не уђе унутар граница Храма, што је такође забрањено и Јеврејима, осим онима који, по њиховом властитом обичају, себе претходно очисте. И нека нико у град не донесе месо коња, муле или магарца, били они дивљи или припитомљени; а такође ни оно од леопарда, лисице или зеца, односно, било које ж и в о т и њ е коју Јевреји себи забрањују да једу. Нека такође ни кожа оваквих ж и в о т и њ а не буде унесена у град, а такође у њему ни узгајана. Нека им буде допуштено да користе само оне ж р т в е које су наследили од предака, којима су обавезни да чине прикладна умилостивљења Бога. А онај који п р е к р ш и било које од ових наређења нека плати свештеницима три хиљаде драхми сребра." Поврх свега, овај је Антиох оставио и сведочанство о нашој п о б о ж н о с т и и оданости, у једној својој другој посланици, написаној када је обавештен о побуни у Фригији и Лидији, у време када се он налазио у горњим покрајинама, а у којој је посланици заповедио Зеуксису, највишем заповеднику његових снага и његовом најприснијем пријатељу, да пошаље по људе нашег народа из Вавилона у Фригију. Ова посланица гласи овако: „Краљ Антиох шаље поздраве свом оцу Зеуксису. Ако си здрав, то је добро. Ја сам такође здрав. Будући да сам обавештен о побуни подигнутој у Лидији и Фригији, помислио сам да не заслужује велику бригу; и након што сам се посаветовао са пријатељима о томе што би било примерено учинити, нашао сам да би било исправно преселити две хиљаде јеврејских породица, заједно са њиховим иметком, из Месопотамије у Вавилон, у утврде и друга места која су најприкладнија. О в о стога што сам убеђен да ће бити поуздани чувари наших поседа због њихове побожности и због тога што знам да су моји преци сведочили за њих да су верни и да с марљивошћу извршавају оно што су наумили да учине. Стога желим, иако знам да ће то бити замашан посао, да преселите ове Јевреје под обећањем да ћете им дозволити да се држе њихових властитих закона. А када их будете довели до горепоменутих крајева, свакој од њихових породица даћете место за подизање куће, као и комад земље за обрађивање и сађење лозе; такође ћете их ослободити плаћања намета у виду плодова за наредних десет година, и уз то им дати довољну количину пшенице за одржавање њихових слугу, све док им не буде рађало њихово властито хлебно жито. Уз све ово, нека буду и довољно опскрбљени у свим ж и в о т н и м потребама, како би се, у ж и в а ј у ћ и у у ч и н ц и м а наше човечности, показали вољнијим и спремнијим да суделују у н а ш и м пословима. На овај начин се старајте о овом народу све док је то у вашој моћи, како их нико не би могао узнемиравати." Ова сведочанства што сам их навео довољна су да покажу пријатељство што га је Антиох Велики гајио према Јеврејима.

500

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ А Н Т И О Х С К Л О П И О САВЕЗ СА ПТОЛЕМЕЈОМ И КАКО ЈЕ О Н И Ј А ДОВЕО ЕРГЕТА ДО БЕСА; ТАКОЂЕ И КАКО ЈЕ ЈОСИФ ПОН О В О ДОВЕО СВЕ СТВАРИ У РЕД И СА Њ И М Е О С Т Б А Р И О ПРИЈАТ Е Љ С Т В О ; И КАКВА СУ ЈОШ ДЕЛА У Ч И Н И Л И ЈОСИФ И ЊЕГОВ СИН ХИРКАН 1) Након овога је Антиох склопио пријатељство и савез са Птолемејом, дајући му своју кћер Клеопатру за жену и препустивши му као мираз Келесирију, Самарију, Јудеју и Феникију. И пошто су двојица краљева поделили намете, сваки је главар одредио порезе за њихових неколико земаља, тако да је, када је сабрана додељена сума, обојици краљева био исплаћиван исти износ. У то су време Самарићани ж и в е л и у благостању и веома кињили Јевреје, одсецајући им делове њихове земље и отимајући и м робове. О в о се догађало у доба док је првосвештеник био Онија; јер је након Елеазарове смрти звање преузео његов ујак Манасија, а после њега је ово достојанство п р и м и о Онија, који је био син Симона званог Праведни, који је, опет, као што сам раније рекао, био Елеазаров брат. Овај је Онија, међутим, био човек ситне душе и велики љубитељ новца; због тога је, будући да није плаћао данак од двадесет таланата сребра, које су његови преци исплаћивали из сопствених поседа, раздражио и до беса довео краља Птолемеја Ергета, који је био Филопатров отац. Ергет је због тога послао изасланике у Јерусалим и пожалио се на Онијево неплаћање данка, те је запретио да ће, уколико не буде п р и м и о тражено, заузети њихову земљу и послати војнике да на њој живе. Када су Јевреји чули овакву краљеву поруку, били су веома пометени; али је Онија био тако пожудно грамзив, да га н и ш т а по природи није могло посрамити. 2) У то је време, међутим, ж и в е о и извесни Јосиф, по годинама млад али великог угледа међу Јеврејима због своје озбиљности, смотрености и правичности. Његов се отац звао Товија, а њ е г о в а ј е мајка била сестра првосвештеника Оније, те га је она и обавестила о доласку изасланика, будући да је тада пребивао у селу по имену Фикол, где је био и рођен. Стога је он дошао у Јерусалим и укорио Онију што не брине о безбедности његових сународника, већ доводи народ у опасност избегавајући исплату овог новца. И рече му да је у п р а в о због очувања народа и п р и м и о власт над њ и м а и био учињен првосвештеником; али сада, када се Онија показао тако великим среброљупцем, а он, Јосиф, мора подносити да због тога гледа своју земљу у опасности а људе под п р е т њ о м највећег страдања, Јосиф даде О н и ј и савет да пође до краља и умоли га да одгоди плаћање било целог износа или дела тражене суме. О н и ј и н одговор био је овакав: да он сам уопште не мари за своју власт, и да је снреман, уколико се то покаже пробитачним, да се одрекне свог првосвештеничког звања; те да он неће и ћ и код краља стога што уопште не жели да се узнемирава због таквих ствари. Јосиф га на то упита да ли му допушта да он сам пође као изасланик у име народа, на шта му Онија даде такву дозволу. На то се Јосиф попе

КЊИГА ДВАНАЕСТА

501

у Храм, сазва људе на сабор, и охрабри их да се не узнемиравају и не плаше због немарности његовог ујака Оније, већ затражи од њих да остану уздржани и мирни, и не предају се н и к а к в о м страшењу; јер им обећа да ће он бити њихов изасланик код краља и убедити га да му ништа лоше нису учинили. А када присутни чуше ове речи, они на њ и х у з в р а т и ш е захваљивањем Јосифу. Тако он сиђе из Храма, и са к р а ј њ и м пријатељством угости Птолемејевог изасланика. Такође га обдари скупоценим поклонима, гостећи се са њ и м много дана, а затим га посла краљу као свог претходника, рекавши му да ће га и сам ускоро следити; јер је сада био још вољнији да пође до краља, због охрабрења од стране изасланика који га је жарко наговарао да дође у Египат, обећавши да ће се постарати да од Птолемеја добије све што тражи; јер је овај човек био веома задовољан Јосифовом искреном и слободном нарави, као и озбиљношћу његовог држања. 3) Када је Птолемејов изасланик стигао у Египат, он исприча краљу о непромишљеној ћуди О н и ј и н о ј и о врлини к о ј у ј е нашао код Јосифа, који долази к њему како би се извинио у име народа, будући да овај није нанео никакве штете краљу као своме заштитнику. Укратко, изасланик је био веома штедар у својим похвалама на рачун младог човека, и тако је унапред побудио гостољубивост једнако краља и његове жене Клеопатре и пре него што је Јосиф дошао. А овај је послао поруку својим пријатељима у Самарији, и од њих посудио новац, те припремио све што му је неопходно за путовање — одећу и пехаре и теретне животиње, што је све вредело око двадесет хиљада драхми, и онда кренуо у Александрију. У то се време догодило да су сви в а ж н и ј и људи напустили градове Сирије и Феникије како би у б и р а л и своје порезе, будући да је сваке године краљ продавао ове намете н а ј м о ћ н и ј и м људима у сваком граду. Тако су ови људи видели Јосифа како путује према своме циљу, те га исмејаше због његовог сиромаштва и безначајности. Али када је стигао у Александрију, и чуо да се краљ Птолемеј налази у Мемфису, он пође тамо да се сретне с њиме, а овај се сусрет догодио док је краљ седео у својим колима заједно са женом и пријатељем Атенионом, управо оним који је био изасланик у Јерусалиму, и кога је Јосиф угостио. И тако, ч и м Атенион виде Јосифа, он одмах подсети краља на то како је добар и племенит био тај младић према њему. Због тога Птолемеј први поздрави Јосифа, и позва га да им се п р и д р у ж и у колима; па како је Јосиф присео, краљ се поче ж а л и т и на О н и ј и н о управљање, на шта Јосиф одговори: „Опрости му због његових година; јер теби свакако није непознато да старци и деца имају сасвим сличан ум; али ћеш ти од нас младих људи добити све што т р а ж и ш , и нећеш имати разлога за жаљење." Краљ је био усхићен оваквим неспутаним и пријатним наступом младићевим, те га још више заволе, као да је са њиме много тога искусио, толико да га позва да обедује у краљевој палати и да сваког дана буде гост за његовим столом. Али када се краљ вратио у Александрију, они в а ж н и људи сиријских градова видеше Јосифа како седи за краљевим столом, и због тога се веома увредише. 4) И када је дошао дан у којем је краљ издавао градске порезе у најам, а они који су били људи од највећег достојанства у р а з н о р а з н и м земаља

502

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

дошли да их закупе, сума свих пореза заједно, из Келесирије, Феникије и Јудеје са Самаријом, за коју су се ови људи понудом надметали, износила је осам хиљада таланата. Али је Јосиф због овога о п т у ж и о закупнике да су се међусобно договорили да вредност пореза процене на одвише малу вредност, при том обећавши да ће он сам дати двапут више од њих, а да ће при том за оне који не буду платили послати краљевој кући целокупну њихову имовину — јер је ово право било продавано заједно са самим таксама. Краљ је био задовољан том понудом; па због тога што је њоме увећавао своје приходе, он рече да се слаже да порези буду препуштени Јосифу. Али када га упита да ли има ма какво јемство које ће краља осигурати у исплати новца, Јосиф одговори веома уљудно: „Даћу ти таква обезбеђења, у виду људи добрих и одговорних и у које никада нећеш имати разлога да посумњаш." А када му краљ наложи да саопшти имена тих људи, Јосиф узврати: „Не дајем ти никог другог, о краљу, за своје јемце, до тебе самог и твоју жену; јер ћете ви бити сигурност за обе странке." Птолемеј се насмеја на овакав предлог, и додели Јосифу закуп пореза без икаквог јемства. Али је овакав исход жестоко р а с т у ж и о оне који су из разноразних градова дошли у Египат, јер су били крајње разочарани; и тако се они посрамљени вратише сваки својој земљи. 5) Јосиф потом узе са собом две хиљаде војника-пешака од краља, јер је желео да уз себе има помоћ како би присилио на плаћање оне градове који би се показали непослушним. Позајмивши уз то још и пет стотина таланата од краљевих пријатеља у Александрији, он похита натраг у Сирију. А када се нашао у Аскалону, и од тамошњег живља затражио плаћање пореза, ови одбише да му било шта плате, и још га при том увредише, на шта он дограби око двадесет највиђенијих људи и све их поби, те потом одмах сакупи све што је народ требало да плати и то посла краљу, обавестивши га шта је урадио. Птолемеј се задиви разборитом понашању овог човека, и похвали га за оно што је учинио, и даде му дозволу да надаље поступа онако како му буде драго. Чувши за ово, Сиријци осташе пренеражени, па имајући пред собом пример људи из Аскалона који беху побијени, ови отворише своје капије и својевољно пустише Јосифа, спремно плативши свој део пореза. А када су становници Скитопоља покушали да му се на увредљив начин супротставе, не желећи да плате данак који су раније плаћали, он без икакве даље расправе поби виђеније људе тог града, а њихову имовину посла краљу. Оваквим поступањем прикупио је велико богатство, и себи прибавио знатну добит од закупа ових пореза; посед који је на тај начин стекао употребио је како би осигурао своју власт, сматрајући делом разборитости да очува оно што је било повољном околношћу и основом његове тренутне добре судбине; а ово је учинио уз помоћ онога што је већ поседовао, будући да је тајно слао многе поклоне краљу, Клеопатри и њиховим пријатељима, као и свима другима који беху на двору, задобијајући на тај начин њихову трајну благонаклоност. 6) Ову дарежљивост судбине уживао је двадесет две године, током којих је постао отац седморице синова од једне жене; такође је имао и још једног сина, по имену Хиркан, са кћерком свог брата Солимија, коју је оже-

КЊИГА ДВАНАЕСТА

503

нио под следећим околностима. Једном је, наиме, дошао у Александрију са својим братом, који је са собом повео своју кћер стасалу за удају, како би је венчао са неким од тамошњих Јевреја највишег достојанства. Затим је вечерао са краљем и заљубио се у једну глумицу велике лепоте, па је, дошавши у собу где је обедовао с братом, овоме све испричао, замоливши га да чува у тајности његово увредљиво понашање, због тога што је Јеврејину по закону забрањено да се приближава туђинки; и још га замоли да му буде на услузи, п р у ж и в ш и му прилику да испуни своје жеље. На ово Јосифов брат спремно прихвати понуду да му помогне, али оно што је стварно учинио било је да украси своју властиту кћер и доведе је током ноћи у Јосифову постељу; а овај, будући растројен од пића, није разазнао ко је она, те је тако легао са кћерком свога брата; а ово је учинио много пута и ванредно је заволео, те рече свом брату да је тако заљубљен у ту глумицу да ће довести у опасност свој живот, будући да му краљ вероватно неће допустити да је поведе са собом. Али га брат позва да се уопште не брине због тога, рекавши му да у оној коју толико воли може уживати без икакве опасности, те да је може узети себи за жену; и затим му изнесе истину о свему што се догодило, те га увери да је радије изабрао да његова кћер буде злоупотребљена него да Јосифа лиши своје бриге, и види како овај пада у општу немилост. На ово га Јосиф похвали за његову братску љубав, и ожени његову кћер, са којом доби сина по имену Хиркан, као што сам већ раније рекао. А када је овај његов најмлађи син већ са тринаест година показао ум који је истовремено био неустрашив и проницљив, и када овоме због тога почеше замерати остала браћа, будући да је по духу, којем се лако могло позавидети, био високо изнад њих, Јосифу паде на памет да сазна који је од његових синова најсклонији врлини; па када стога посла седморицу старијих онима који су имали највећи углед у поучавању младежи, сви се они, због њихове лењости и несклоности труду, вратише оставши будаласти и неуки. Након њих он позва најмлађег, Хиркана, и даде му три стотине ујармљених волова, те му наложи да пође на дводневно путовање у пустињу, и тамо засеје утрину, па да врати јармове којима су волови били упрегнути у паровима. А када Хиркан стиже до назначеног места, и не нађе уз себе јармове, он за то о п т у ж и гониче волова, који га, међутим, посаветоваше да пошаље неког до оца, и донесе му нешто јармова; али он помисли како не сме изгубити време за које је требало да му буду послани јармови, те се досети извесног лукавства које је било примереније некоме по годинама старијем од њега; јер он закла десет упарених волова, и раздели њихово месо радницима, па исече њихову кожу на неколико комада и од њих направи јармове помоћу којих упреже преостале волове; на овај је начин успео засејати онолико земље колико му је отац наложио, па се потом врати кући. А када се вратио, Јосиф беше силно задовољан доказом синовљеве виспрености, те похвали оштрину његовог расуђивања и смелост у ономе што јеурадио. Па г а з б о г свега заволе још више, као да је овај његов једини властити син, због чега се, међутим, његова браћа још више ојадише. 7) Али се догоди да неко рече Јосифу како се Птолемеју у п р а в о родио син, и да су сви угледнији људи Сирије и свих других поданичких земаља

504

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

одржали светковање у част дететовог рођења, те са великим пратњама похитали у Александрију; сам Јосиф је, међутим, био спречен да пође због позних година; уместо тога, он испита своје синове да ли би неко од њих био вољан да пође до краља. А када се старији синови изговорише и не пожелеше да пођу, рекавши да нису довољно учтиви за разговор који се тамо од њих очекује, и у исти мах му при том препоручивши да пошаље њиховог брата Хиркана, Јосиф радо послуша тај савет, те позва Хиркана и упита га да ли жели да пође до краља, и да ли би му то п р и ч и н и л о задовољство или не. А када овај одговори обећањем да ће поћи, рекавши да му при том неће бити потребно много новаца за путовање стога што је научио да ж и в и умерено, Јосиф беше задовољан обзирношћу свог сина. Убрзо потом Хиркан посаветова оца да не шаље одатле поклоне краљу, већ да њему да писмо за његовог подворника у Александрији, како би га овај могао опскрбити новцем којим ће купити оно што је најизврсније и најскупоценије. Тако Јосиф нађе да ће износ од десет таланата бити довољан за поклоне краљу, па, похваливши сина на добром с а в е т у наложи свом подворнику Ариону да п р и к у п и сва његова новчана п о т р а ж и в а њ а у Александрији, што све у свему изнесе суму не мању од три хиљаде таланата, јер је Јосиф новац који је добијао из Сирије слао у Александрију. А када је дошао дан договорен за плаћање пореза краљу, он написа Ариону да изврши исплату. И тако, када Хиркан затражи и доби од оца писмо за подворника, он п о ж у р и у Александрију. Но чим он оде, његова браћа упутише захтев краљевим пријатељима да Хиркана убију. 8) Хиркан, међутим, након што је стигао у Александрију, предаде писмо Ариону, који га упита колико му је таланата потребно (падајући се да овај неће з а т р а ж и т и више од десет, или само нешто више); но Хиркан рече да жели хиљаду таланата. На ово се подворник веома наљути и укори га, као неког ко је наумио да ж и в и расипно, те га подсети како је његов отац мукотрпно збирао свој посед и уздржавао се у својим склоностима, те Хиркану изрази жељу да следи очев пример; при том га увери да му неће дати више од десет таланата, и то укључујући новац за поклон краљу. Хиркана ово разгневи, и он баци Ариона у затвор. Али када је Арионова жена обавестила Клеопатру о овоме, при том је замоливши да укори младца због онога што је учинио (јер је Клеопатра веома ценила Ариона), краљица о свему обавести краља. На то Птолемеј посла по Хиркана, са поруком да се чуди да, иако га је отац послао к њему, он се ипак још није показао у његовом присуству али је стигао да баци подворника у тамницу. Због тога краљ издаде наређе да Хиркан дође к њему и објасни му разлог ономе што је учинио. И прича се да је одговор што га је Хиркан дао краљевом поклисару гласио овако: да постоји њихов властити закон који забрањује младићу да окуси од ж р т в е пре но што дође до Храма и принесе ж р т в у Богу. Размишљајући тако, Хиркан није дошао краљу, још увек очекујући поклон који ће му подарити, као некоме ко је био добротвор његовог оца; а роба је казнио због непослушности његовим заповестима, јер се у таквом случају не гледа да ли је господар млад или одрастао: „јер уколико такве не бисмо казнили, и ти сам би такође могао оче-

КЊИГА ДВАНАЕСТА

505

кивати да будеш презрен од стране својих поданика". На овај се одговор краљ поче смејати, чудећи се виспрености духа у овоме младићу. 9) Када је Ариоп упознат са таквим краљевим држањем, те да себи више ни на који начин не може помоћи, он младићу даде хиљаду таланата, и тиме обезбеди да буде пуштен из тамнице. И тако, након три дана, Хиркан дође и поздрави краља и краљицу. А ови га сусретоше са задовољством и погостише на достојан начин због поштовања које су гајили према његовом оцу. А Хиркан је крадом пошао до трговаца и купио стотину дечака који беху учени и у цвету њихове доби, сваког плативши по један талант; такође је по истој цени купио и стотину девојака. А када је био позван на гозбу са краљем и главним људима земље, он доби место као н а ј н и ж и међу свима, стога што се на њега мало обазирало будући да је по годинама био још дете, а до места га доведоше они који су сваког од званица смештали по његовом достојанству. Но када сви који су седели с њ и м положише после обеда кости на хрпу пред Хирканом (јер су већ били узели месо које и м је припадало), све док сто на месту на којем је он седео није био њ и м а испуњен, човек по имену Трифо, који беше краљев лакрдијаш и као такав задужен за шале и смех током светковина, беше позван од стране гостију који сеђаху за столом да их насмеје. Тако он устаде наспрам краља, и рече: „Зар не видиш, мој господару, кости које леже пред Хирканом? Ако судиш по сличности, можеш претпоставити да је његов отац целу Сирију тако оголио како је Хиркан у ч и н и о са овим костима." Краљ се насмеја на то што је Трифо рекао, а потом упита Хиркана како је дошло до тога да пред собом има тако много костију, на шта младић узврати: „Веома разумљиво, мој господару; јер су пси ти који једу месо и кости заједно, баш као што су у ч и н и л и ови гости (при томе је гледао у њиховом правцу), јер нису ништа бољи од ових; али људи су ти који једу месо а кости бацају, у п р а в о тако као што сам ја, који сам такође човек, учинио." Краљ се задиви овом одговору који је тако мудро смишљен; те позва све да запљескају у знак похвале Хиркановој досетки, која је одиста била веома шаљива. Следећег дана Хиркан пође до сваког од краљевих пријатеља, као и до других људи моћних на двору, те их поздрави, при том свеједнако испитујући њихове слуге какав ће поклон ови дати за рођендан његовог сина; а када неки рекоше да ће дати дванаест таланата, и да ће остали од већег достојанства дати сваки према количини њиховог богатства, он се пред сваким представи као жалостан што није кадар да и сам донесе тако велики поклон, будући да он нема више од пет таланата. А када су слуге чуле шта је он рекао, они то пренеше својим господарима, који се порадоваше изгледу да ће Јосиф бити одбачен, јер ће краља разљутити неугледношћу свог поклона. А када дође дан, сви други, чак и они који донеше највише, не понудише краљу поклон вредан преко двадесет таланата; али Хиркан даде сваком од стотину дечака и стотину девојака да понесу по један талант, а затим их представи, дечаке краљу, а девојке Клеопатри; и сви се зачудише неочекиваном богатству поклона, чак и сами краљ и краљица. Хиркан такође даде поклоне у вредности од много таланата и онима који су пратили краља, како би могао у м а ћ и опаснос-

506

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ти која му је од њих претила: јер у п р а в о су овима Хирканова браћа писала са жељом да га униште. А Птолемеј се поново задиви, овог пута великодушности младог човека, и наложи му да затражи какав год хоће поклон који ће га задовољити. Али овај не затражи ништа друго до да краљ напише његовом оцу и браћи о његовом држању пред краљем. И тако, када му краљ указа велико поштовање, и обдари га веома великим поклонима, написавши при том његовом оцу и браћи, као и свим својим заповедницима и службеницима о њему, он га посла натраг Али када су Хирканова браћа чула да је овај п р и м и о толике милости од краља, те да се кући враћа у великој части, они изиђоше да га пресретну и убију га, и то, са знањем њиховог оца: јер је овај био љут на Хиркана због велике суме новца коју је п о т р о ш и о на поклоне, показавши тако небригу за очување његове властите породице. Ипак, Јосиф је прикрио овај бес према сину, због страха од краља. А када Хирканова браћа дођоше да се с њ и м обрачунају, он поби многе који беху с њима, а такође и двојицу браће, док остатак побеже у Јерусалим к њиховом оцу. Па када Хиркан стиже до града, никог не беше ко би га примио, и он се у п л а ш и за себе и повуче се преко реке Јордан, те се тамо и насели, при том обавезавши домороце да му плаћају прописани данак. 10) У то је време Азијом владао Селеук, звани Сотер, који је био син Антиоха Великог, а негде у исто доба нреминуо је и Хирканов отац Јосиф. Био је то ваљан човек, велике дарежљивости, који је извео Јевреје из стања сиромаштва и безначајности, те их довео до великог уважавања. Наплаћивао је порезе Сирије, Феникије и Самарије током двадесет две године. У то је време у м р о и његов ујак Онија, оставивши звање првосвештеника свом сину Симеону. А када је и овај преминуо, његов син, Онија Млађи, наследио га је у том достојанству. О н је био тај коме је Ареј, краљ Спартанаца упутио једно посланство, заједно са посланицом чији препис овде износимо: „Ареј, краљ Лакедемонаца, шаље поздраве Онији. Н а ш л и смо се око извесног списа, у којем смо обојица открили да Јевреји и Лакедемонци припадају истом роду, јер су изведени из потомства Аврамовог'"''. Отуда је сасвим правично да ви, који сте наша браћа, затражите од нас помоћ у свакој од брига уколико би вам то било драго. М и ћемо такође исто учинити, и ваше бриге сматрамо као наше властите, а у нашима ћемо гледати као да су вама заједничке. Демотел, који вам доноси ово писмо, такође ће нам донети ваш одговор. Ово писмо је четвороугаоно, а печат му је у облику орла, са змајем у канцама." 11) Овакав је, дакле, био садржај посланица што их је упутио краљ Лакедемонаца. Али се после смрти Јосифове јеврејски народ побуни због његових синова. Јер, будући да старији поведоше рат против најмлађег, Хиркана, народ се поделио, при чему се у овом рату ипак већи део приклонио старијима, управо као и првосвештеник Симон, из разлога што је био њихов рођак. Хиркан, пак, одлучи да се више не враћа у Јерусалим, већ се населио преко Јордана, водећи непрекидни рат против Арабљана, у којем је многе побио а многе од њих заробио. Такође је подигао снажну

КЊИГА ДВАНАЕСТА

507

утврду, сазидавши је од темеља до крова од белог камена, са ж и в о т и њ а м а горостасне величине урезаним на њима. Такође је около прокопао велик и дубок канал испуњен водом, као и пећине у дужину од много фурлонга, дубећи стену која се налазила над њима; затим је у тим пећинама нанравио велике собе, од којих су неке служиле за гозбе, друге за спавање или за дневни живот. Такође је и спровео огромну количину воде која је туда протицала, која је представљала усхићујући украс у двору. Али је уласке у ове пећине извео тако ускима, да у њих није могло одједном ући више од једне особе. А разлог због којег их је таквима направио био је несумњиво исправан: учинио је то због сопственог опстанка, да не би био опсађен од стране своје браће и допао опасности да га ови ухвате. Поврх свега, сазидао је дворишта величине веће од уобичајене, које је украсио п р о с т р а н и м вртовима. А када је то место довео до таквог стања, назвао га је Тир. О в о место се налази између Арабије и Јудеје, с друге стране Јордана, недалеко од земље Хезвона. Тим је делом земље владао седам година, чак и читаво време током којег је Селеук био краљ Сирије. А када је овај умро, краљевство је преузео његов брат Антиох, назван Епифаном. У то је време преминуо и краљ Птолемеј, који је такође називан Епифаном, оставивши иза себе двојицу синова, обојицу у најмлађој доби, од којих је старији назван Филометром, а млађи Фисконом. А што се тиче Хиркана, када је видео да Антиох располаже великом војском, уплашио се да ће га овај заробити и казнити за оно што је учинио Арабљанима, те је окончао свој живот, убивши се сопственим рукама, након чега се Антиох домогао целокупног његовог иметка.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ, П О В О Д О М С П О Р Е Њ А ЈЕВРЕЈА ОКО ЗВАЊА ПРВОСВЕШТЕНИКА, А Н Т И О Х ПОВЕО ПОХОД П Р О Т И В ЈЕРУСАЛИМА, ЗАУЗЕО ГРАД, ОПЉАЧКАО ХРАМОВЕ И ТЛАЧИО ЈЕВРЕЈЕ. ТАКОЂЕ И О Т О М Е КАКО СУ М Н О Г И ЈЕВРЕЈИ ОДБАЦИЛИ ЗАКОНЕ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ, И КАКО СУ С А М А Р И Ћ А Н И СЛЕДИЛИ ОБИЧАЈЕ ГРКА И СВОЈ ХРАМ Н А ГОРИ ГЕРИСИМСКОЈ НАЗВАЛИ ХРАМОМ ХЕЛЕНСКОГ ЈУПИТЕРА 1) Негде у то време, по смрти првосвештеника Оније, Јевреји предадоше ово звање његовом брату Исусу, будући да је син којег је Онија иза себе оставио [Онија IV] био тек дете, а ми ћемо на томе примереном месту обавестити читаоце о удесима који су га снашли. Али се догодило да је поменутог Исуса, Онијиног брата, првосвештеничког достојанства лишио краљ који је на њега био бесан, и предао га његовом млађем брату, чије је име такође било Онија [III]; јер је Симон имао т р о ј и ц у синова, од којих је, дакле, свакоме редом припадало ово звање. Исус је, међутим, променио име и назвао се Јасоном, а Онија III био је назван Менелајом. И тако, како је претходни првосвештеник Исус (Јасон) подигао побуну п р о т и в Менелаја који је наименован уместо њега, народ беше подељен између ове

508

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

двојице. Синови Товијини држали су страну Менелају, али је већи део народа помагао Јасону, због чега су Менелај и Товијини синови веома страдавали, те прибегоше Антиоху, кога обавестише да су вољни да напусте законе своје земље и ж и в о т н е обичаје сходне њима, те да почну следити краљеве законе и ж и в е т и попут Грка. Стога они затражише од краља дозволу да подигну гимназијум''^ у Јерусалиму. А када и м овај то донусти, они се такође престаше обрезивати, како би чак и наги могли изгледати као Грци. Сходно томе, они напустише све обичаје који су припадали њиховој земљи, те почеше опонашати поступке људи других народа. 2) Будући да је био задовољан приликама у властитом краљевству, Антиох је тада решио да поведе поход против Египта, једнако зато што је желео да га има за себе, и стога што је презирао Птолемејевог сина као одвише слабог и неспособног да управља пословима таквог значаја; тако он пристиже са великим снагама до Пелузијума, те уз помоћ преваре надмудри Птолемеја Филометра и доможе се тог дела Египта. Затим стиже до места око Мемфиса, те и њих заузе, након чега похита до Александрије, надајући се да ће и њу освојити опсадом и покорити Птолемеја који је из тог града владао. Али је био отеран не само од Александрије, већ и из целог Египта, због протеста Римљана који му заповедише да ту земљу остави на миру, о чему сам већ на другом месту говорио. Зато ћу надаље дати посебан извештај о ономе што се тиче овог краља, односно како је он п о т ч и н и о себи Јудеју и Храм; јер сам у свом ранијем делу ове ствари поменуо веома кратко, те отуда мислим да је сада неопходно да поново пређем тим делом наше историје, овог пута са већом подробношћу. 3) Вративши се, дакле, због страха од Римљана из Египта'^'", краљ Антиох је повео поход п р о т и в Јерусалима; а када се нашао пред њиме — било је то сто четрдесет треће године краљевства Селеукида — заузео је град без борбе, будући да су му капије отворили они који беху на његовој страни. Након што је ушао у град, побио је велики број припадника супротне странке, па пошто је напљачкао велику кодичину новца, вратио се у Антиохију. 4) После две године, међутим, или тачније сто четрдесет пете године краљевства, двадесет петог дана месеца којег м и називамо Шаслев, а Македонци Апелеј, у години сто четрдесет треће олимпијаде, краљ је дошао у Јерусалим и, претварајући се да долази с миром, поново је на превару запосео град, при чему овог пута није ноштедео никог до оних који су га пустили унутра — све због богатства које је почивало у Храму — већ је, гоњен својом пожудном грамзивошћу (јер је видео да се у њему налази велика количина злата, као и много украса од веома велике вредности), и како би похарао храмско благо, п р е к р ш и о и савез са онима који су га раније подржавали. Тако је у потпуности опустошио Храм, одневши златне свећњаке и златни олтар [за кађење], као и сто [за бесквасни хлеб] и олтар за ж р т в е паљенице, а није се уздржао чак ни пред засторима, који беху направљени од меког лана и скерлета. Такође је испразнио и тајне ризнице, не оставивши н и ш т а у њима; тако је бацио Јевреје у тешку жалост, јер им је уз све још и забранио да нуде свакодневне ж р т в е које су према закону

КЊИГА ДВАНАЕСТА

509

навикли да приносе Богу. А када је опљачкао и сав град, неке од његових житеља је побио, а друге је потерао као заробљенике заједно са женама и децом, тако да је број ових који су били остали у ж и в о т у као робље износио око десет хиљада. Такође је и спалио најдепше грађевине, а након што је порушио градске зидине, подигао је тврђаву у доњем делу града'^^, јер је место било високо, и надзирало је и Храм, због чега га је утврдио високим зидовима и кулама и у њему поставио посаду састављену од Македонаца. Штавише, у ту се утврду населио безбожни и изопачени део јеврејског народа, од којег је остатак грађана подпосио многе и жестоке недаће. А када је краљ подигао идолатријски олтар на месту некадашњег Божијег, заклао је на њему свињу, и тако понудио ж р т в у која нити је била у складу са законом, н и т и у складу са начином јеврејског богоштовања у тој земљи. Такође их је натерао да се одрекну обожавања које су указивали њиховом властитом Богу, и да се клањају онима за које је он држао да су божанства; за ове је градио храмове, и подизао идолопоклоничке олтаре у сваком граду и селу, нудећи на њ и м а свиње сваког дана. Такође је Јеврејима заповедио да не обрезују своје синове, з а п р е т и в ш и да ће казнити сваког ко буде прекршио његову забрану. Поврх свега је поставио и надгледнике који су имали задатак да непрестано присиљавају народ да спроводи оно што је краљ заповедио. И заиста је било много Јевреја који су се повиновали краљевим наредбама, било својевољно или из страха од објављене казне. Али се најбољи људи, и они најдостојнијег духа, на ово нису обазирали, већ су више пажње поклањали поштовању обичаја своје земље него бризи о запрећеној казни за непослушност; због тога су сваког дана подносили грдне несреће и горка страдања, јер беху батинани а њихова су тела тргана у комаде, и били су р а з а п и њ а н и док су још дисали и били у ж и воту. Такође су дављене оне жене и њихови синови које су ове обрезивале, онако како је краљ одредио, вешајући и м децу за њихове вратове док су ове жене издисале на крстовима. А уколико би била пронађена иједна света књига закона, била је уништавана, а они код којих би се пронашле такође су страховито страдавали. 5) Када су Самарићани видели Јевреје у оваквим патњама, они престаше да се приказују као њихови рођаци, и порекоше да храм на гори Герисимској припада њиховом Свемогућем Богу. О в о је било у складу са њиховом природом, као што смо већ показали. Сада су, пак, говорили да представљају насеобину Медијаца и Персијанаца, што је заиста и било тачно. Тако су послали изасланике Антиоху, као и једну посланицу, чији је садржај био следећи: „Краљу Антиоху, божанском Епифану, молбени поднесак од Сидонаца, који ж и в е у Сехему. Н а ш и су преци, због извесних честих зараза, и следећи извесна древна сујеверја, и м а л и обичај да одржавају дан који се од стране Јевреја назива Сабатом'^^ Па када су подигли храм на планини коју су називали Герисим, иако он беше без имена, на њему су нудили прикладне жртве. А сада, поводом правичног поступања п р о т и в тих изопачених Јевреја, они који управљају њиховим пословима, претпостављајући да смо м и њихови сродници, те да ч и н и м о исто што и Јевреји чине, обавезали су нас истим оптужбама, иако смо ми изворно

510

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Сидонци, као што је очигледно из јавних записа. Због тога ми молимо тебе, нашег добротвора и спаситеља, да издаш паредбу Аполону, намеснику овог дела земље, и Никанору, застуннику твојих нослова, да нас даље не узнемирава, нити да на наш рачун ставља оно за шта су Јевреји оптужени, будући да смо ми туђинци у односу на њихов народ и њихове обичаје; и такође допусти да паш храм, који засад још нема имена, буде назван храмом Јупитера Хеленског. Уколико то буде урађено, ми надаље нећемо бити узнемиравани, већ ћемо се м о ћ и с м и р о м одати нашим властитим занимањима, па тако и теби доносити више прихода." И након што су Сам а р и ћ а н и овако замолили, краљ је такође у носланици овако одговорио: „Краљ Антиох Никанору. Сидонци, који ж и в е у Сехему, послали су м и посланицу са придруженим поднеском. Када смо се поводом овога посаветовали са нашим пријатељима, гласници које су нам ови послали представили су нам да они ни на који начин нису повезани са оптужбама које се односе на Јевреје, већ бирају да ж и в е по обичајима Грка. Сходно томе, ми изјављујемо да их ослобађамо оваквих оптужби, и наређујемо да, сагласно молби, њихов храм буде назван храмом Јупитера Хеленског." О н је сличну посланицу послао и Аполону, намеснику тог дела земље, сто четрдесет шесте године, осамнаестог дана месеца Хекаторабеума.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ, ЗБОГ А Н Т И О Х О В Е ЗАБРАНЕ ЈЕВРЕЈИМА ДА Ж И В Е П О З А К О Н И М А СВОЈЕ ЗЕМЉЕ, МАТАТИЈА, С И Н А С А М О Н Е С О В , ПРЕЗРЕО КРАЉЕВУ ЗАБРАНУ И САВЛАДАО З А П О В Е Д Н И К Е А Н Т И О Х О ВЕ ВОЈСКЕ; ТАКОЂЕ И О С М Р Т И МАТАТИЈИНОЈ И Њ Е Г О В О М НАС Л Е Д Н И К У ЈУДИ 1) У то је време у Модину ж и в е о човек по имену Мататија, син Јованов, који је био син Симеонов, а овај Асамонесов, свештеника реда Јарива и грађанина Јерусалима. О н је имао петорицу синова: Јована, кога су звали Гад, Симона, званог Матеј, Јуду, званог Макабејац'^', Елеазара, званог Оран, и Јонатана, кога су звали Афус. Мататија се ж а л и о синовима на стање њиховог живљења, и на пустошења учињена у граду, као и на пљачкање Храма и несреће под којима Је страдавао народ; те им је рекао да је за њих боље да умру по законима своје земље, него да живе тако срамно. 2) Али када они од краља задужени за надзор дођоше у Модин, како би присилили Јевреје да чине оно што им је заповеђено, и да приморају оне који су се тамо налазили да приносе ж р т в е на начин на који је налож и о краљ, они затражише да Мататија, особа од највећег утицаја међу њима, како због осталих врлина тако и посебно због тако бројне и поштовања достојне породице, започне са жртвовањем, зато што ће његов пример потом следити и суграђани, а и зато што ће му такво поступање прибавити част код краља. Али Мататија рече да неће испунити тражено, те да и уколико се сви други народи буду повиновали заповестима Антио-

КЊИГА ДВАНАЕСТА

511

ховим, било из страха или да би му удовољили, он и његови синови ипак неће напустити начин богослужбеног обожавања који је у складу са законима њихове земље. Али чим је он завршио са говором, појави се један од Јевреја и принесе жртву онако како је наложио Антиох. На ово се Мататија веома озлоједи, па насрну заједно са својим синовима који су при себи имали мачеве, те тако посекоше како човека који је принео жртву, тако и краљевог заповедника Апела који их је присиљавао да жртвују, заједно са неколицином његових војника. Мататија је такође и п о р у ш и о идолопоклонички олтар, па је повикао, „Уколико је ико ревностан у чувању обичаја своје земље и у обожавању Бога Јевреја, нека ме прати." И како ово изрече, он похита са децом и женама у пустињу, те се насели у пећинама. Али када краљеви заповедници чуше о овоме, они подигоше све снаге које су и м а л и у јерусалимској тврђави, те се упустише у гоњење Јевреја. А када су их сустигли, најпре су настојали да их присиле на покајање, и да изаберу оно што им је најкорисније, те да се не излажу непотребно одмазди по законима рата. Али када се ови не сложише са њиховим убеђивањима, већ п р о д у ж и ш е са другачијим настојањем, војници их нападоше на дан сабата, те без отпора савладаше Јевреје и запалише их у пећинама у којима чак нису бранили ни улаз — они су, наиме, избегли да се бране тог дана, стога што нису били вољни да укину ону почаст коју дугују сабату, чак и у таквим јадима, јер наш закон захтева да се тога дана одмарамо. Било је, дакле, хиљаду оних, заједно са женама и децом, који су се угушили и преминули у пећинама; али многи од оних који су успели у м а ћ и придруж и ш е се Мататији, кога изгласаше за свог управитеља, и који их поучи да се морају борити, чак и на дан сабата; јер им он рече да ће постати властити непријатељи уколико тако не учине, држећи се круто закона, за време док ће их њихови непријатељи једнако нападати и тог дана, те да, уколико се не буду бранили, н и ш т а неће спречити њихову сигурну погибију без борбе. Овај говор убеди народ, и ово се правило и до данас одржало, да се, уколико је неопходно, можемо борити и у данима сабата. Тако је Мататија око себе окупио велику војску, и порушио идолатријске олтаре, и побио све који су п р е к р ш и л и законе, то јест све оне које је могао досегнути под својом управом; јер су се многи од њих расули међу о б л и ж њ и м народима из страха од Мататије. Такође је заповедио да се сада обрежу они дечаци који још нису обрезани, а оне који су били наименовани да спрече такво владање одмах је отерао. 3) Али након што је владао једну годину он се разболе, те позва своје синове, окупи их око себе, и рече: „О, синови моји, ја идем путем којим и све што је земно, и завештавам вам своју опоруку молећи вас да не будете немарни у њеном спровођењу, већ да будете обзирни према жељи молиоца и образујте се тако да сачувате обичаје своје земље и повратите древни облик управљања, који је у опаспости од развргнућа, будући да бива одбачен од оних који га, било по властитој склоности или због нужде, издају. Будите, дакле, синови достојни мене, изнад сваке силе и неминовности, и тако располажите својим душама да будете увек спремни, уколико тако буде неопходно, да умрете за своје законе, бивајући већ

512

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

и простим расуђивањем свесни тога да вас Бог са таквим држањем неће занемарити, већ ће вас вредновати по вашој врлини и повратиће вам оно што сте изгубили, и вратиће вам ону слободу у којој ћете мирно живети, у ж и в а ј у ћ и у сопственим обичајима. Ваша су тела смртна, и у власти судбине; али она добијају једну врсту бесмртности сећањем на подухвате које сте извршили. А ја желим да будете у љубави са таквом бесмртношћу, и да не одступате од славе, и да се, након што поднесете највеће тешкоће, више не двоумите да за такве ствари изгубите животе. Посебно вас молим да се међусобно слажете, и да допустите сваком од вас да онај други достиже највише докле може у некој одлици у којој надмашује остале, како би на тај начин до највеће користи дозрела и врлина свих осталих. Па онда уважавајте Симона као свог оца, зато што је он човек ванредне смотрености, и управљајте се према саветима које вам он буде дао. Узмите Макабејца за вашег војсковођу због његове храбрости и снаге, јер ће он осветити наш народ, и узвратити н а ш и м непријатељима за зло које су нам нанели. Поштујте међу собом највише правичност и побожност, и увеличајте њихову моћ." 4) Након што је Мататија овако говорио синовима, и помолио се Богу да им буде од помоћи и да врати народу његово негдашње устројство, он недуго потом премину, и беше сахрањен у Модину, а сав је народ за њ и м веома туговао. Након њега је, сто четрдесет шесте године [Селеукида] његов син Јасон преузео управљање пословима народа, те је тако, уз свесрдну помоћ његове браће и свих осталих, Јуда избацио непријатеље из земље Јевреја, и погубио оне своје сународнике који су п р е к р ш и л и законе, при том очистивши земљу од загађености у којој је под т у ђ и н и м а почивала.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО ЈЕ ЈУДА П О Т У К А О СНАГЕ А П О Л О Н А И С Е Р О Н А И ПОУБИЈАО З А П О В Е Д Н И К Е Њ И Х О В И Х ВОЈСКИ; И КАКО ЈЕ, Н А К О Н Ш Т О СУ М А Л О КАСНИЈЕ П О Р А Ж Е Н И ЛИСИЈА И ГОРГИЈА, П О Ш А О У ЈЕРУС А Л И М И О Ч И С Т И О ХРАМ 1) Када је Аполон, заповедник самаријске војске, чуо за ове догађаје, он подиже људство и похита према Јуди, који га пресретну и с њ и м поведе битку у којој га порази, наневши непријатељу велике губитке, између осталих убивши и самог Аполона, чијег се мача докопао и потом задржао за себе. Још је већи био број рањених, а уз то је и задобијен велики плен из непријатељског логора. Али када је Серон, заповедник снага Келесирије, чуо да је све већи број оних који се придружују Јуди, те да овај око себе већ има војску довољну за ратовање и велике битке, он се р е ш и да поведе поход п р о т и в њега, сматрајући да му приличи да се постара да казни оне који крше краљеве заповести. Тако он састави што је могао бројнију војску којој п р и д р у ж и и оне отпаднике и изопаченике међу Јеврејима, те

КЊИГА ДВАНАЕСТА

513

пође п р о т и в Јуде. Стигао је до Вет-Орона, села у Јудеји, и тамо подигао логор, где га је и затекао Јуда. Али када је овај намеравао да поведе битку са Сероном, приметио је да његови борци зазиру од борбе, стога што беху малобројни и што су због поста били изгладнели, али их он охрабри и рече им да победа и покоравање непријатеља не потичу из бројности војске већ од истинске побожности, за шта они сами имају најјасније примере у својим прецима који су, због своје правичности, васпитавајући себе у држању њихових властитих закона, често надвладавали многе десетине хиљада непријатеља — јер је безгрешност најјача војска. О в и м је говором подстакао своје људе да занемаре бројност непријатеља, и нападну Серона. И заиста, у бици која отпоче они поразише Сиријце, а када заповедници ових падоше с осталима, преживели свом брзином почеше бежати, мислећи да ће на такав начин најбоље умаћи. Али их је Јуда гонио до равнице, и успео да побије њих око осам стотина, док је остатак избегао у област која лежи поред мора. 2) Након што је краљ Антиох сазнао за сва ова збивања, био је веома гневан, те је и сам окупио војску са много најамника које је покупио са острва и довео са собом, п р и п р е м и в ш и се да п р о в а л и у Јудеју почетком пролећа. Али када је, и з в р ш и в ш и смотру своје војске, приметио да му недостаје новца стога што порези нису наплаћени због побуне међу народима који беху веома велики и слободољубиви, те да он за њих није био довољно јак будући да су најамници захтевали исплату, он се р е ш и да прво пође у Персију и сабере порезе из те земље. Због тога је оставио човека по имену Лисија, који је у ж и в а о велики углед као намесник краљевства све до граница са Египтом с једне, и Доњом Азијом и Еуфратом, с друге стране, те овоме поверио известан део својих снага, укључујући и слонове, и задужио га да одгаја његовог сина Антиоха са свом могућном бригом док се он сам не врати, али и да освоји Јудеју а њено становништво поведе као робље, и затим до темеља сравни Јерусалим и искорени цели народ. Па након што је наложио ове ствари Лисији, Антиох крете у Персију, те стотину четрдесет седме године пређе Еуфрат и пође у горње покрајине. 3) Поводом добијених задатака Лисија изабра Птолемеја, сина Дорименовог, као и Н и к а н о р а и Горгију, веома моћне људе међу краљевим пријатељима, и препусти им четрдесет хиљада наоружаних пешака, уз седам хиљада коњаника, те их посла п р о т и в Јуде, који је стигао до града Емауса и подигао логор у равници. Са њима су пошли и савезници из Сирије и околних земаља, а такође и м н о ш т в о пребеглих Јевреја. Поред војника, са војском су пошли и трговци спремни да купе оне који буду заробљени (носећи са собом и негве којима ће с у ж њ и бити оковани), имајући уз себе сребро и злато којим ће исплатити тражену цену. А када је Јуда видео њихов логор и колико су бројни његови непријатељи, он убеди своје војнике да сачувају храброст и подстакну их да сву своју наду положе у Бога коме ће, према обичајима своје земље, упутити молитве одевени у кострет, како би показали какав је био њихов уобичајен начин молитве у највећим опасностима, и тиме код Бога превагнули како би и м уделио победу над непријатељима. Затим их постави у њихов древни борбени поредак, исти

514

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

онај у којем су се борили и њихови преци, под заповедништвом старешина хиљада, отпуштајући оне који су тек венчани као и оне који су скоро стигли до поседа, како се ови не би борили кукавички због одвише велике љубави према ж и в о т у у којем је требало тек да уживају поменуте благослове. Након што је тако распоредио војнике, он их охрабри за борбу следећим говором: „О, моји саборци, ниједно друго време до садашњег неће нам н р у ж и т и толико повољности за храброст и презирање опасности; јер, уколико се сада будете срчано борили, повратићете своју слободу која се, будући да је нешто најприличније свим људима, нама показује као још пожељнија, јер нам омогућује да слободно обожавамо јединог Бога. Па будући да се сада налазите у таквим околностима, ви ћете или повратити ту слободу и са њоме срећан и благословен начин живљења вођен према н а ш и м законима и обичајима наше земље, или ћете се п о т ч и н и т и најбешчаснијим патњама. Знајте и то да ниједно семе вашег народа неће преостати уколико будете поражени у овој бици. Стога се борите срчано, мислећи о томе како ћете свакако умрети и ако се не будете борили; и верујте да ћете, поред тако узвишене награде каква је слобода ваше земље, ваших закона и вере, задобити и вечну славу. Зато се припремите, и заузмите повољан положај, како бисте били спремни на борбу с непријатељем чим буде освануо сутрашњи дан." 4) Такав је, дакле, био говор којим је Јуда охрабрио своје људе. Али када је непријатељ послао Горгију, са пет хиљада пешака и хиљаду коњаника, како би по ноћи напали Јуду, користећи при том извесне јеврејске отпаднике као водиче, Мататијин син их Је, међутим, приметио, те се реш и о да нападпе оне непријатеље који су се налазили у логору; зато је, оставивши запаљене многе ломаче у свом коначишту, наступао читаве н о ћ и према опим непријатељима који су се налазили у Емаусу. И тако, када Горгија није пронашао Јевреје у њиховом властитом логору, посумњао је да су се повукли и сакрили међу планинама, те се одлучи да их п о т р а ж и ма где се налазили. Али се у освит дана Јуда појавио пред непријатељем у Емаусу, заједно са свега три хиљаде својих људи веома лоше наоружаних због оскудице; а када је видео непријатеље веома добро и вешто утврђене у њиховом логору, он поново поче храбрити Јевреје, рекавши им да се морају борити, макар и голоруки, јер је понекад Бог од давнина таквим људима давао снагу п р о т и в оних који су били бројнији и наоружанији, а због веће храбрости оних првих. И тако он нареди трубачу да огласи улазак у битку; и захваљујући томе што су напали непријатеље када их ови нису очекивали, тако их посве пренеразивши и помевши у расуђивању, он поби многе међу онима који су п р у ж а л и отпор, а остале потера све до Гадаре у р а в н и ц а м а Идумеје, као и до Асдада и Јамније; а ових бегупаца побио је око три хиљаде. Ипак, Јуда опомену своје људе да не буду одвише жудни пљачке, јер их још увек чека сукоб и борба са снагама које води Горгија; а када једном буду савладали и њих, м о ћ и ће безбедно похарати логор стога што више неће бити преосталих непријатеља са којима би требало очекивати нову борбу. И управо у часу док је он овако говорио својим војницима, Горгијини људи обратише пажњу на војску коју су

КЊИГА ДВАНАЕСТА

515

оставили у свом логору, па запањени видеше да је она уништена, а логор запаљен, јер им је дим који се одатле дизао јасно указао, чак и на великој удаљености, шта се догодило. Када су отуда они који су били са Горгијом схватили како стоје ствари, и уз то приметили да су Јудини људи спремни да се боре с њима, они се такође уплашише и почеше бежати; на ово се Јуда, будући да је на овај начин већ и без борбе поразио Горгијине људе, окрену и посвети збирању ратног плена. Отео је велику количину злата, сребра, пурпурних и плавих тканина, а затим се радосно вратио кући, певајући химне Богу у хвалу због постигнутог успеха, јер је ова победа умногоме допринела обнављању њихове слободе. 5) Лисија се, међутим, нашао веома пометен поразом војске коју је послао, па је следеће године сакупио шездесет хиљада п р о б р а н и х људи, заједно са пет хиљада коњаника, и поново напао Јудеју. Попео се све до брдовите земље у околини Вет-Сура, села у Јудеји, те је тамо подигао логор, док г а ј е Јуда чекао са десет хиљада бораца. И поново видевши многобројност непријатеља, Јуда се изнова помоли Богу тражећи да му још једном буде на помоћи, те уђе у битку већ са п р в и м непријатељем кога је видео, п о б и в ш и у борби која се развила њих пет хиљада, и испунивши тако ужасом сав остатак Лисијине војске. И заиста, и сам Лисија мораде опазити величајан дух у Јевреја, њихову потпуну спремност да пре погину него изгубе слободу, те се уплаши њиховог очајничког начина борбе који је у себи носио одиста застрашујућу снагу, и повуче остатак свог људства, вративши се у Антиохију, где поче уврштавати странце у службу, припремајући се на нови напад, овог пута са још већом војском, на Јудеју. 6) Након што се тако догодило да су порази Антиохових заповедника постали чести, Јуда окупи сав народ, и рече им да би после ових многих победа што и м их је Бог дао морали да пођу до Јерусалима, да очисте Храм и принесу све прописане жртве. Али чим је са читавим народом дошао у Јерусалим, и затекао Храм напуштен, његове капије спаљене и биље које је због ненастањености у њему слободно почело расти, он и сви они који беху с њ и м почеше нарицати, оставши потпуно збуњени погледом на Храм. Но потом он изабра неке међу својим војницима, и нареди им да се боре п р о т и в стражара који су чували тврђаву, све док остали не буду очистили Храм. Па када га тако напокон б р и ж љ и в о очистише, доневши нове сасуде, свећњак и сто [за бесквасни хлеб], као и олтар [за кађење тамјаном], а све то од злата, напослетку овесише и засторе на капијама, те најзад поставише и врата. Јуда је такође уклонио стари олтар за ж р т в е паљенице, и сазидао нови од камења које су прикупили, а од којих ниједан не беше такав да је био тесан гвозденим алаткама. И тако петог и дванаестог дана месеца Шаслева, којег Македонци називају Апелен, они ужгаше светиљке у свећњацима, и запалише тамјан на кадионичком олтару, положише хлебове на сто, те понудише ж р т в е паљенице на новом олтару. И тако се догодило да су ове ствари урађене на исти онај дан када је три године раније обустављено богослужење, бивајући сведено на профану и ниску употребу, након чега је Храм опустошен од стране Антиоха. Ово разорење Храма догодило се сто четрдесет пете године, двадесет

516

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

петог дана месеца Апелена, године сто педесет треће олимпијаде; али је нови Храм освећен на исти дан, двадесет петог дана месеца Апелена, стотину четрдесет осме године, у години сто педесет четврте олимпијаде. А ово се опустошење догодило према пророчанству Даниловом, које је било изговорено четири стотине осам година раније; јер је Данило изјавио да ће Македонци на неко време разградити светост јеврејског обожавања јединог Бога. 7) Потом је Јуда прославио празник обнове ж р т в о в а њ а у Храму наредних осам дана, не п р о п у с т и в ш и т и м поводом ниједно задовољство, будући да је свих тих дана светковао приносећи веома богате и раскошне жртве, а Богу је почаст одавао још и химнама и псалмима. Штавише, људи су били тако задовољни оживљавањем својих обичаја и тиме што су, након дугог времена, неочекивано поново задобили слободу свога вероисповедања и богоштовања, да су своме потомству као закон оставили обавезу да у те дане — и у трајању од осам дана — одржавају празник у част обнове обожавања у Храму. И тако почев од тог времена ми прослављамо овај празник и називамо га Светлостима. Претпостављам да је разлог томе што нам се слобода указала м и м о наших очекивања, те да је отуда такво име дато празнику. Јуда је такође поново подигао зидове око града, баш као и куле велике висине п р о т и в упада непријатеља, те је у њ и м а поставио стражу. Осим овог, утврдио је и град Вет-Сур, како би могао служ и т и као заштита против ма каквих узнемиравања која би могла потећи од наших непријатеља.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО КАКО ЈЕ ЈУДА П О Т Ч И Н И О О К О Л Н Е Н А Р О Д Е И КАКО ЈЕ С И М О Н П О Р А З И О Н А Р О Д ТИРА И ПТОЛЕМАИДЕ; ЗАТИМ И КАКО ЈЕ ЈУДА САВЛАДАО Т И М О Т Е Ј А И НАТЕРАО ГА У БЕКСТВО, И У Ч И Н И О ЈОШ М Н О Г О ТОГА Н А К О Н Ш Т О СУ П О Б Е Ђ Е Н И Ј О С И Ф И АЗАРИЈА 1) Након што су тако окончана описана збивања, народима који су окр у ж и в а л и Јевреје беше веома мучно због обнове њихове моћи, те се сви заједно подигоше, и побише много Јевреја, долазећи у предност тиме што су постављали заседе и п р о т и в њих п р и п р е м а л и тајне завере. Јуда је изводио непрестане походе против ових људи настојећи да их задржи од таквих упада, предупређујући недаће које су доносили Јеврејима. Тако је у Акрабатану напао Идумејце, потомке Есавове, и многе од њих побио и однео много плена. Такође је и заточио житеље Бина, који су из заседа нападали Јевреје; навалио је на њих и опсео их у њиховом граду којем је потом запалио куле и побио људе који су се у њ и м а налазили. Одатле је пошао против Амонићана, који су поседовали бројну војску и чији је заповедник био Тимотеј. А када је и њих савладао, домогао се града Јазера, зар о б и в ш и тамошње жене и децу, и оставивши за собом спаљен град, после чега се вратио у Јудеју. Али када су суседни народи схватили да се он вра-

КЊИГА ДВАНАЕСТА

517

тио, они су се сви заједно сакупили у земљи Галаду, и пошли п р о т и в оних Јевреја који су се налазили на њиховим границама, а који су одатле избегли у утврђење у Датему, одакле су Јуди послали поруку обавестивши га да Тимотеј настоји да заузме место у којем су се они склонили. И у п р а в о у часу када је читана ова посланица, стигли су други гласници из Галилеје, који су га обавестили да се н р о т и в њих окупило становништво Птолемаиде, Тира и Сидона, као и т у ђ и н ц и који су ж и в е л и у Галилеји. 2) Сходно овоме Јуда је, након што је размотрио шта му је најбоље да у ч и н и у вези са хитношћу и н у ж д о м деловања које су захтевала оба случаја, издао наређење да његов брат Симон узме три хиљаде п р о б р а н и х људи и пође у помоћ Јеврејима из Галилеје, док ће он и његов други брат Јонатан похитати у земљу Галад са осам хиљада војника. И з а себе је као заповеднике остатка његових снага оставио Јосифа, сина Захаријиног, и Азаријаса, н а л о ж и в ш и им да веома б р и ж љ и в о чувају Јудеју, и да ни са ким не улазе у борбе, ма ко то био, док се он не врати. Тако Симон отиде у Галилеју где је поразио непријатеље и потерао их у бекство, гонећи их до самих граница Птолемаиде, п о б и в ш и их око три хиљаде и скинувши плен са њих, као и са оних што их је заробио, заједно са њиховим пртљагом, те се вратио кући. 3) За то су време Јуда Макабејац и његов брат Јонатан п р е ш л и реку Јордан, те су након тродневног путовања налетели на Набатејце, који су их дочекали у миру, при том и м преневши како стоје ствари у земљи галадској, и колико су и они сами унесрећени, тако сатерани у утврде и у градове Галилеје. Уз то ови људи замолише Јуду да похита са својом војском против туђинаца и учини све да избави своје сународнике из њихових руку. Ову је молбу Јуда послушао, и вратио се у пустињу, те је најпре напао становнике града Восора којег је заузео, п о б и в ш и при том све мушкарце и оне који су били способни за борбу, и оставивши за собом спаљени град. У напредовању га није зауставила ни ноћ, већ је п р о д у ж и о путовање до утврђења у којем су били затворени Јевреји, и где је Тимотеј опколио читаво место са својом војском. Јуда је стигао пред град ујутру, и када је приметио да непријатељи у п р а в о изводе напад преко зидина, те да неки од њих са собом носе лестве помоћу којих су мислили да се пребаце преко грудобрана, а да други довлаче справе за њихово разбијање, он сместа заповеди трубачу да се огласи, а он сам поче бодро храбрити своје војнике да се упусте у опасност за избављење њихове браће и рођака; такође је поделио војску у три дела, те је насрнуо у леђа непријатељу. Али када су Тимотејеви људи спазили да наспрам њих стоји Макабејац, о чијем су једнако успеху и храбрости у ратовању од раније имали довољно искуства, они нагнаше у бекство; али их је Јуда у стопу пратио са својом војском, и побио њих око осам хиљада. Потом се окренуо даљем походу и напао град којег странци називају Мал, и заузео га, п о б и ш и све мушкарце у њему, а потом га и запаливши. Затим се одатле удаљио и у налету разрушио Касфом и Восор и многе друге градове у земљи Галаду. 4) Али је недуго после овога Тимотеј п р и п р е м и о велику војску, заједно са многим савезницима, нагнавши при том и неке од Арабљана —

518

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

обећањем награда — да крену с њ и м у поход, и пређу са његовом војском преко омање реке наспрам града Рафона. При том је подстицао своје људе да се храбро боре уколико дође до сукоба са Јеврејима, те да их спрече у преласку реке, јасно им унапред рекавши „да уколико је они успеју прећи, бићемо поражени". За то је време Јуда, на вест о томе да је Тимотеј спреман за нову борбу, подигао своју властиту војску, и пожурио овоме у сусрет; па након што је прегазио реку, он нападе непријатеље, те је неке од оних који пред њега изиђоше побио, а друге је толико преплашио да их је приморао да побацају оружје и почну бежати; неки од њих су заиста и успели побећи, док су други нашли уточиште у граду званом Храм Хамајима, надајући се да ће у њему сачувати животе; али је Јуда заузео град и све у њему побио, спаливши при том и Храм, провевши тако неколико дана у у н и ш т а в а њ у непријатеља. 5) Након што је окончао сукобе, он окупи све затечене Јевреје, заједно са женама и децом и свим иметком који су поседовали, и са њ и м а пође натраг у Јудеју; али чим је пристигао до града по имену Ефрон, који је лежао на путу (те тако Јуди није било могуће да иде било којим другим правцем, а натраг се није желео враћати), он посла поруку становницима з а т р а ж и в ш и да му отворе капије и допусте му да прође својим путем кроз град, будући да су ови камењем подупрли капије и тако онемогућили пролаз. А када се житељи Ефрона не сагласише са предлогом, он охрабри оне који беху с њим, те ови опколише град, и после опсаде заузеше Ефрон, смакнувши све мушкарце и до темеља га спаливши, и тако обезбедивши пролаз, при чему је број побијених био толико велики да су морали газити преко тела мртвих. Тако они пређоше и Јордан, и стигоше у велику р а в н и ц у наспрам које је смештен град Вет-Сах, којег Грци називају Скитопољ'™. Па п о ш а в ш и одатле ж у р н о даље, напокон стигоше у Јудеју, певајући путем псалме и химне, одајући се таквим знацима весеља какви су уобичајени у прослављању победе. Такође су принели и ж р т в е захвалнице, једнако за постигнути успех и за очување војске, јер ниједан Јевреј није погинуо у овим биткама. 6) Што се тиче Јосифа, сина Захаријиног, и Азарије, које је Јуда оставио као заповеднике остатка јеврејских снага у исто време док се Симон борио у Галилеји против народа Птолемаиде, а сам Јуда и његов брат Јонатан војевали у Галаду — ови су људи и сами хтели да искусе славу неуст р а ш и в и х заповедника у рату, те су војску која је била под њиховом заповешћу повели у Јамнију. Тамо их је, међутим, пресрео Горгија, заповедник тамошњих снага, те су двојица јеврејских заповедника у бици против овога изгубили две хиљаде људи, и потом побегли, бивајући гоњени све до граница Јудеје. А ова несрећа снашла их је због непослушности оним наређењима што их је издао Јуда, а којима је од њих тражено да се ни са ким не сукобљавају до његовог повратка. Јер, поред осталих виспрених Јудиних савета, неко би се могао веома зачудити поводом ове несреће која је задесила снаге под заповешћу Јосифа и Азарије, која се, међутим, показује разумљивом уколико су они прекршили иједну од обавеза што им их је он завештао. Али Јуда и његова браћа нису одустали од ратовања против

КЊИГА ДВАНАЕСТА

519

Идумејаца, већ су их притисли са свих страна, и од њих отели град Хеврон и разрушили све његове утврде а куле оставили у пламену, напослетку запаливши земљу туђинаца и град Марису. Дошли су такође и до Асдада, па и њега заузели и опустошили, поневши са собом много трофеја и велики плен који су у њему затекли, да би се тек потом вратили у Јудеју.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О С М Р Т И А Н Т И О Х А ЕПИФАНА. КАКО СЕ А Н Т И О Х ЕУПАТОР БОР И О П Р О Т И В ЈУДЕ И О П С Е О ГА У ХРАМУ ДА БИ КАСНИЈЕ С Њ И М С К Л О П И О М И Р И О Д С Т У П И О ; ТАКОЂЕ И О АЛКИМУСУ И О Н И Ј И 1) Негде у то време је Антиох на свом путовању кроз горње земље чуо за постојање једног веома богатог града у Персији, званог Елимес, у којем се, опет, налазио веома богат храм посвећен богињи Дијани, пун сваковрсних посвећених дарова, као и оружја и прсника за које је, након испитивања, нашао да су тамо остављени од стране Александра, Филиповог сина, краља Македоније. Па бивајући подстакнут овим разлозима, он похита у Елимес, те га нападе и изложи опсади. Али будући да се они који су се у њему нашли нису п р е с т р а ш и л и нити од овог напада нити од опсаде, већ су му се веома храбро супротставили, он остаде изневерен у својим надама; јер браниоци не само да га одбише од града, већ га почеше и гон и т и тако жестоко да је бежао све до Вавилона, изгубивши при том велики део своје војске. И док је тако туговао над својим неуспехом, неки му људи рекоше о поразима његових заповедника што их је оставио да се боре п р о т и в Јуде, истовремено му преневши и обавештење о снагама којима Јевреји већ располажу. И након што су ове нове бриге поводом његових послова придодате старима, он се посве растроји и из страха паде у болест која потраја неко време током којег су његови болови све више расли, тако да он напокон увиде да ће убрзо умрети; стога је позвао пријатеље к себи, и рекао им да је болест која га је снашла веома озбиљна, при том признајући да га је та несрећа задесила због недаћа што их је задао јеврејском народу коме је опљачкао Храм и презрео њиховог Бога; па након што је ово изговорио, он испусти душу. И свако се заиста може чудити Полибију из Мегалополиса који, иако иначе у свему ваљан човек, ипак каже да је „Антиох преминуо зато што је имао намеру да опљачка Дијанин храм у Персији", будући да само намеравати нешто'®', али не заиста то и учинити, још увек не завређује казну. Али ако је Полибије већ морао мислити да је Антиох због тога могао изгубити живот, онда је много вероватније да је краљ у м р о због светогрдног пљачкања Храма у Јерусалиму. Али м и се нећемо спорити по овом питању са онима који могу мислити да је случај иза којег стоји Полибије Мегаполиски ближи истини од нашег тумачења. 2) Било како било, Антиох је пре смрти позвао Филипа, који је био један од његових пријатеља, и прогласио га чуварем краљевства; ње-

520

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

му је предао дијадему, и своју краљевску одору и прстен, и задужио га да се о њ и м а стара и касније их преда његовом сину Антиоху; од Филипа је затражио и да се постара о дечаковом образовању и за њега сачува краљевство"'^. Тако је овај Антиох преминуо стотину четрдесет девете године, а Лисија је био тај који је његову смрт објавио мноштву, и његовог сина Антиоха прогласио за краља (о коме је тренутно имао да се стара), назвавши га Еупатором. 3) У то се време у јерусалимској тврђави налазила посада са јеврејским отпадницима, која је Јеврејима наносила много штете; јер би в о ј н и ц и који су се тамо налазили изненадно навалили и убијали оне који су се успињали према Храму како би понудили своје жртве, будући да је утврда била припојена Храму којег је због свог положаја лако надзирала. Па будући да се овакво страдавање често понављало, Јуда је решио да разори тврђаву, због чега је најпре окупио народ и силовито опсео оне који су се у њој налазили. О в о се догодило сто педесете године власти Селеукида. Затим је направио ратне направе и подигао грудобране, и веома марљиво прионуо на заузимање утврде. Али није био мали број отпадника који су се налазили на том месту а који су преко н о ћ и изашли и искрали се у у н у т р а ш њ о с т земље те сабрали друге изопачене људе налик себи и отишли до краља Антиоха, з а т р а ж и в ш и од њега да не допусти да они буду остављени на цедилу, због тешких мука којима и м прете људи њиховог народа; а све то, рекоше, подносе због његовог оца, стога што су напустили начин богослужја својих предака, и радије су изабрали да следе оно што и м је покојни Антиох наредио; дакле, тврђава и војна посада у њој налазили су се у опасности да буду сасвим извесно освојени од стране Јуде и његових људи, осим уколико им краљ не пошаље помоћ. Када је Антиох, који је био тек дете, чуо ово, разљутио се и послао по своје заповеднике и пријатеље, и наложио им да сакупе војску најамника као и од људи његовог краљевства стасалих до доби довољне за рат. И тако је по овој заповести скупљена војска од око сто хиљада пешака, двадесет хиљада коњаника и тридесет два слона. 4) Тако је краљ подигао сву ову војску и ж у р н о напустио Антиохију, те је заједно са Лисијом, који је био главни заповедник, стигао до Идумеје, а одатле у град Вет-Сур, који је био снажан и није се могао освојити без много тешкоћа. Краљ је, међутим, поставио опсаду око њега. И док му се становништво В е т - С у р а храбро супротстављало, правећи испаде и палећи ратне справе, много је времена потрошено у опсади. Али чим је Јуда чуо о краљевом доласку, одустао је од опсаде тврђаве и кренуо да пресретне краља, те је подигао логор у извесном кланцу, на месту звано Вет-Сахрија, на удаљености од седамдесет фурлонга од непријатеља. А краљ је ускоро повукао војску из опсаде Вет-Сура, и повео их кроз тај кланац. Па чим је свануло он је поставио људе у борбени положај, и потерао слонове једног за другим кроз узане пролазе, стога што ови нису могли п р о ћ и један поред другог. Око сваког слона налазило се хиљаду пешака и пет стотина коњаника. Поред тога, слонови су на себи носили и куле са стрелцима. Остатак војске краљ је послао на успон уз планину, а своје

КЊИГА ДВАНАЕСТА

521

пријатеље је истурио испред осталих. Затим је издао наређење да читава војска почне клицати, и тако је напао непријатеља, уз све то још и излож и в ш и погледу своје златне и бакарне штитове са којих се тако одражавало величанствено блистање, а од поклича многољудне војске страшно су одјекивале планине. Ипак, све то није било довољно да у п л а ш и Јуду, који је непријатеље дочекао с безмерном храброшћу, п о б и в ш и њих око шест стотина из првих редова. А када је његов брат Елеазар, којег су називали Оран, видео највишег од слонова прекривеног владарским зпамењима, помислио је да се краљ налази на њему, те га је напао с великом хитрином и смелошћу. Такође је посекао многе од оних који су се палазили око слона а остале разјурио, те се подвукао под слонов трбух и ту га засекао, убив ш и га силином ударца, али је при том овај пао на Елеазара и својом га теж и п о м смрскао. Тако је, дакле, овај неустрашиви човек погинуо, пошто је најпре срчано побио многе од непријатеља. 5) Јуда се, пак, видевши снагу противника, повукао у Јерусалим и припремио за издржавање опсаде. А што се тиче Антиоха, он је део своје војске послао у В е т - С у р како би га опсео, а са остатком снага кренуо је на Јерусалим. Али становници Вет-Сура, видевши да им намирнице понестају, а још и будући ужаснути снагом непријатеља, пристадоше на предају под заветом да неће поднети никакво свирепо опхођење од стране краља. Па када је Антиох заузео град, он им заиста и не науди другачије до што их је р а з о р у ж а о и изгнао, након чега је сместио властиту посаду у граду. Што се тиче Јерусалима и Храма, њих је опседао дуго времена, док су их они у н у т р а јуначки бранили, и какве год да је направе постављао п р о т и в њих, они су истурали властите справе којима су им се успешно супротстављали. Али тада и м почеше понестајати намирнице, будући да су биле потрошене све залихе а њихова земља те године није била ни поорана те је остала незасејана, стога што је то била седма година у којој смо, по законима, дужни да земљу оставимо необрађену. При том је све већи број опсађених почео бежати због оскудице, те је свега неколицина људи остала у Храму. 6) Такве су, дакле, биле околности у којима су се задесили опсађени у Храму. Али тада, будући да су Лисија, заповедник војске, и краљ Антиох обавештени да је на њих из Персије кренуо Филип, те да овај настоји да управљање државним пословима преузме за себе, они се поведоше за тим поривом да напусте опсаду и да похитају у борбу против Филипа; па ипак, они се и решише да са овим не упознају војнике и старешине, већ је краљ наложио Лисији да може отворено говорити војницима и заповедницима али без икаквог помињања Филипа, те да наговесте војсци да би опсада била веома дуга, да је место веома снажно, да већ оскудевају у намирницама, да многи послови у краљевству захтевају уређивање, те да је отуда много боље направити савез са опседнутима и постати пријатељем са целим њиховим народом, допустивши им да се држе закона својих предака, будући да су ови и пошли у рат само због тога што су осујећени у томе, те су били присиљени да напусте домове. Па када је Лисија овако говорио људству, једнако војници и заповедници беху задовољни оваквом

522

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

одлуком. 7) Сходно томе, краљ је послао по Јуду и оне који с њ и м беху опсађени, па им обећа да ће и м обезбедити м и р уз дозволу да се користе и ж и в е по законима својих предака; а ови са задовољством прихватише ове предлоге, па када су заклетвом обезбедили извршење договореног, они напустише Храм. Али када је Антиох ушао унутра, и приметио колико је било снажно то место, он п р е к р ш и завете и нареди војсци која је била с њ и м да сравни зидове са земљом, па када је тако урадио он се врати у Антиохију. Са собом је такође повео првосвештеника Онију, који је такође био називан Менелајем, јер је Лисија саветовао краљу да овога погуби уколико жели да Јевреји надаље буду м и р н и и не представљају узрок даљег узнемиравања, будући да је у том човеку лежало порекло свих недаћа што су и м дотле нанели Јевреји, јер је он био тај који је наговорио Антиоховог оца да присили Јевреје на напуштење вере својих предака. Тако краљ посла Менелаја у Вереју, град у Сирији, и тамо га погуби, у часу када је звање првосвештеника носио десет година. Био је то безбожан и изопачен човек који се ради стицања власти није либио да свој народ наводи на кршење властитих закона. После смрти Менелајеве, првосвештеник је постао Алкимус, који је такође био називан и Јаким. У међувремену, када је краљ схватио да је Филип за себе већ присвојио управну власт на одређеном подручју, он п р о т и в њега поведе рат у којем га је савладао и покорио, а потом и убио. Што се тиче Оније, првосвештениковог сина који је, како смо већ рекли, био дете у часу када му је у м р о отац, када је видео да је краљ погубио његовог ујака Менелаја и предао звање Алкимусу — који уопште није припадао роду првосвештеника, већ га је ЛисиЈа присилио да пренесе то достојанство на другу породицу — он је побегао Птолемеју, краљу Египта. Па к а д а ј е у в и д е о да га овај веома уважава, као и њ е г о в а ж е н а Клеопатра, затражио је и добио место у Номусу Хелиополиском, где је подигао храм налик оном у Јерусалиму, о чему ћемо касније дати извештај на за то прикладнијем месту.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ ВАХИД, ГЛАВНИ З А П О В Е Д Н И К ДЕМЕТРИЈЕВЕ ВОЈСКЕ, ПОВЕО ПОХОД П Р О Т И В ЈУДЕЈЕ И ВРАТИО СЕ БЕЗ УСПЕХА; И КАКО ЈЕ М А Л О КАСНИЈЕ Н И К А Н О Р Б И О П О С Л А Н П Р О Т И В ЈУДЕ И ПОСТРАДАО ЗАЈЕДНО СА СВОЈОМ ВОЈСКОМ; ТАКОЂЕ И О АЛКИМУСОВОЈ С М Р Т И И О ЈУДИНОМ Н А С Л Е Д Н И К У 1) Негде у то време је из Рима побегао Деметрије, Селеуков син, те је заузео Триполи, град у Сирији, и окрунио се краљевском дијадемом. Такође је окупио известан број најамника, и ушао у своје краљевство где су га сви одушевљено примили, радо му се предавши. Па када су заробили краља Антиоха и Лисију, они му их доведоше живе, али су обојица сместа на Деметријеву заповест погубљени, као што смо већ казивали. Али сада

КЊИГА ДВАНАЕСТА

523

је немали број јеврејских отпадника који дођоше к њему, заједно са првосвештеником Алкимусом, о т п у ж и о цели јеврејски народ, а посебно Јуду и његову браћу; а Алкимус рече да су ови п о б и л и све његове пријатеље, као и све оне у краљевству који су припадали његовој странци и чекали Деметријев повратак. И додаде да су их ти људи истерали из њихове властите земље у ч и н и в ш и да постану потукачи у туђој земљи; па затражише од Деметрија да пошаље неког од властитих пријатеља и од њега сазна какве је несреће починила Јудина странка. 2) На ово се Деметрије веома разљутио, те је послао Вахида'®^ пријатеља Антиоха Епифана — веома ваљаног човека и једног од оних којима је предана на чување цела Месопотамија — те му је препустио војску и поверио његовој бризи првосвештеника Алкимуса; такође му је ставио у задатак да погуби Јуду и све оне који беху с њим. И тако Вахид похита и напусти Антиохију са својом војском; а када је стигао у Јудеју, он позва Јуду и његову браћу, како би са њима разговарао о савезу пријатељства и мирољубивости, будући д а ј е замислио да Јуду ухвати преваром. Али му Јуда није поверовао, јер је видео да је овај дошао са тако великом војском какву људи не доводе када желе да постигну мир, већ када на уму имају рат. Неки су се људи, међутим, повиновали ономе што је Вахид навео као разлог, па мислећи да неће претрпети значајније штете од Алкимуса који је ипак био њихов сународник, они отидоше к њему; па када п р и м и ш е завете од обојице да нити њ и м а самима, нити осталим њиховим истомишљеницима, неће бити нанесена никаква штета, они се предадоше. Али се Вахид није узнемиравао датим заветима, већ је одмах погубио шездесеторицу таквих пребеглица, иако је тиме, не држећи дату реч у односу на прве који су п р е ш л и к њему, застрашио све остале који су имали намеру да учине исто. Али како се он удаљио од Јерусалима, сместивши се у селу по имену Вет-Сет, он посла људе у околину и они похваташе многе од пребеглица, као и део народа, те их све побише, наредивши свима који ж и ве у земљи да се потчине Алкимусу. А тада овога остави на том месту са делом војске како би могао одатле држати земљу у послушности, а сам се врати у Антиохију краљу Деметрију. 3) Али је Алкимус желео да поседује чвршћу и сигурнију власт па је, докучујући да ће, у случају да задобије наклоност народа, владати са већом поузданошћу, почео са свима љубазно општити, разговарајући са многим на учтив и пријатан начин; тиме је уз себе убрзо окупио велику војску, иако су њен већи део ч и н и л и људи изопачени и пребеглице. Са овима је — користећи их као слуге и војнике — прошао ш и р о м земље, и убио сваког кога би пронашао од Јудине странке. Али када је Јуда приметио да је Алкимус већ ојачао, те да је поубијао многе добре и свете људе, он такође крете ш и р о м земље, и сам убијајући припаднике супротне странке. Тако је Алкимус схватио да није кадар да се супротстави Јуди, нити да је једнаке снаге с њиме, те се одлучи да замоли Деметрија за помоћ; тако он стиже до краља, и раздражи га против Јуде о п т у ж б о м да је и сам краљ већ много јада претрпео од тог човека, те да ће му још више несреће бити нанесено уколико овај не буде спречен и кажњен, до чега може доћи само уколико

524

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

п р о т и в њега пошаље м о ћ н у силу. 4) И тако је Деметрије, већ и сам помишљајући да би за његове послове било погубно уколико би даље превиђао Јуду који је сада постао тако моћан, послао на овога Никанора, најприснијег и најоданијег од свих својих пријатеља, јер је он с њ и м и побегао из заточеништва у Риму. При том му је дао онолико снага колико је мислио да ће бити довољно да се савлада Јуда, н а л о ж и в ш и му при том да не поштеди никог из тог народа. Када је Н и к а н о р стигао до Јерусалима, решио се да не напада одмах Јуду, просуђујући да је боље да га се домогне преваром; тако му посла поруку мира, р е к а в ш и да нема н у ж д е због које би се они борили и довели у опасност један другог, те да се он може Јуди заветовати да му никакве штете неће нанети, јер је дошао са свега неколико пријатеља, како би га упознао с тиме какве су намере краља Деметрија, и какво мишљење он има о њиховом народу. Па када је Н и к а н о р предао ову поруку, Јуда и његова браћа се сложише с њиме, па, не сумњајући ни у какву превару, заузврат понудише уверавања о пријатељству, те п р и м и ш е Н и к а н о р а и његову војску. Али док је овај поздрављао Јуду и започињао с њиме разговор, он даде један договорени знак својим војницима, на који се они покретоше како би се дочепали Јуде. Али овај примети превару, те се успе пробити до својих војника и с њ и м а заједно побећи. И тако, после оваквог разоткривања његових правих намера, Н и к а н о р се одлучи да уђе у отворен рат против Јуде, те сакупи војску и п р и п р е м и се за борбу; па у бици која се заметну крај села по имену Кафарсалам, он надвлада Јуду^'" и натера га да побегне у тврђаву која се налазила у Јерусалиму. 5) А када је Н и к а н о р сишао из тврђаве у град, неки од свештеника и старешина га сретоше и поздравише, те му показаше ж р т в е које су принели Богу за краља. Али он на ово поче богохулити, и запрети тим људима да ће им, уколико му народ не буде изручио Јуду, по повратку срушити њихов Храм. И након што им је тако запретио, он напусти Јерусалим. Али свештеници почеше ридати од ж а л о с т и због онога што им је речено, те стадоше молити Бога да им подари избављење од непријатеља. За то се време Н и к а н о р по одласку из Јерусалима нашао у извесном селу по имену Вет-Рон, где је подигао логор и где му се придружила још једна војска из Сирије. Јуда је, пак, свој логор подигао у Адасу, селу на тридесет фурлонга удаљености од Вет-Рона, имајући уз себе свега хиљаду бораца. Али их он охрабри да не буду престрављени бројношћу непријатеља, те да се не обазиру на то колико има оних п р о т и в којих се боре, већ да размотре ко су они сами и за какву велику награду доводе у опасност своје животе, те да због свега тога могу неустрашиво напасти непријатеља. Тако их је он повео у битку у коју је ушао п р о т и в Никанора, и која се показала жестоком, али из које је изашао као победник, п о б и в ш и многе од непријатеља; напослетку је и сам Никанор, борећи се неустрашиво, пао, а тада је и његова војска, дотле се држећи у месту, одбацивши оружје почела бежати, јер је изгубила свог главног заповедника. Јуда их је гонио, а звуком трубе обавестио је и оближња села да је поразио непријатеља, на шта су тамош њ и људи ж у р н о навукли оклопе и лицем сачекали бежеће непријатеље.

КЊИГА ДВАНАЕСТА

525

салећући их тако са обе стране, те на крају од читаве њихове војске нико није преживео, а било их је девет хиљада. Победа је задобијена на тринаести дан месеца који Јевреји називају Адар а Македонци Диструс, а Јевреји од тада ову победу славе сваке године, сматрајући тај дан празником. Након овога се јеврејски народ на неко време ослободио ратова, и у ж и в а о у миру; али се касније вратио у претходно стање сукоба и неизвесности. 6) Тада се, међутим, првосвештеник Алкимус решио да сруши зид светилишта, који се ту налазио од давнина, подигнут од стране светих пророка; али је Алкимуса изненада оборио Бог'®^, и он је пао да се више никада не подигне. Јер, овај га је ударац без гласа бацио на тле, те је након подношења језивих мука много дана, он напослетку преминуо, у часу када је звање првосвештеника носио четири године. А након што је он преминуо, народ удели то достојанство Јуди, који је — након што је чуо о м о ћ и Римљана, то јест да су они у рату освојили Галатеју, Иберију, Картагину и Либију, те да су, поред тога, покорили и Грчку, као и њихове краљеве Персеја, Филипа а такође и Антиоха Великог — одлучио да са Римљанима уђе у пријатељски савез. Због тога је у Рим послао неке од својих најбољих пријатеља, Еуполема сина Јовановог, и Јасона сина Елеазаровог, и преко њих затражио од Римљана да им као савезници буду од помоћи, те да н а п и ш у Деметрију да се даље не бори против Јевреја. Тако је сенат прим и о Јудине изасланике, и са њима се разговарало о поруци због које су дошли, те им је напослетку био удељен пријатељски савез. О томе су сенатори такође сачинили и указ, чији су препис нослали у Јудеју, а био је такође и положен у капитолу и урезан у бакру. Сам указ је гласио овако: „Указ сената о савезу помоћи и пријатељства са народом Јевреја. Неће бити законито да нико ко је поданик Римљана ратује п р о т и в јеврејског народа, нити да помаже онима који то чине, било шаљући им жито, или бродове или новац; а уколико ма какав напад буде изведен п р о т и в Јевреја, Римљани ће овима помоћи колико год буду били у могућности; и обрнуто, уколико ма какав напад буде извршен п р о т и в Римљана, Јевреји ће помоћи. А уколико Јевреји помисле да штогод додају или одузму овом савезу узајамне помоћи, то ће бити учињено уз сагласност Римљана. И какав год да додатак тако буде учињен, он ће бити на снази." Овај је указ написан од стране Еуполема сина Јовановог и Јасона сина Елеазаровог, у време када је Јуда био првосвештеник а његов брат Симон главни заповедник војске. И ово је био први савез који су Римљани учинили са Јеврејима, и био је изведен на описани начин.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ ВАХИД П О Н О В О П О С Л А Т П Р О Т И В ЈУДЕ; И КАКО ЈЕ ЈУДА ПОГИНУО НАКОН СРЧАНЕ БОРБЕ 1) Али када је Деметрије обавештен о Н и к а н о р о в о ј погибији и уништењу војске која је била с њим, он поново посла Вахида са новом

526

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

војском у Јудеју, а овај је одлучно наступао и по уласку у Јудеју најпре подигао логор у Арвелу, граду у Галилеји; па након што је опсео и похватао оне који су се склонили по пећинама (јер је велики број људи побегао на таква места), он се покренуо и што је могуће ж у р н и ј е пошао у Јерусалим. А када је сазнао да је Јуда подигао логор у селу по имену Вет-Сет, повео је на њега војску од двадесет хиљада пешака и две хиљаде коњаника, док Јуда, с друге стране, није имао више од хиљаду војника'®''. Када су ови видели бројност Вахидове војске, многи од њих се уплашише и напустише логор, те се посвуда разбежаше, а са Јудом остаде сам њих пар стотина. Па када је Јуда тако био суочен са отпадништвом својих властитих војника, и када је непријатељ силовито надро не дајући му времена да поново сакупи војску, он беше присиљен да прихвати борбу са Вахидовом војском, иако је уз себе имао свега осам стотина људи; па тако он подстакну овај остатак да смело уђе у борбу, чак их охрабривши да први нападну непријатеље. А када му ови узвратише да их нема довољно да би се могли носити са таквом војском, и посаветоваше га да се повуче, те да се спасу и он потом поново сакупи своје људе како би касније могли изнова напасти непријатеља, његов је одговор био овај: „Нека Сунце никада не види такву ствар да ћу ја показати леђа непријатељу. Па и ако је ово тренутак у којем ћу стићи до свог краја, и ако морам погинути у овој бици, ја ћу радије у њој храбро остати и поднети шта год да ме задеси, него да садашњим бекством прибавим пребацивање мојим претходним великим подухватима и п о т а м н и м њихову славу." Овакву је, дакле, беседу изговорио пред онима који су остали с њим, охрабривши њоме и њих да нападну непријатеља. 2) За то је време Вахид извео своју војску из логора и поставио је у борбени положај. Коњаници су распоређени на оба крила а стрелци и лако наоружани в о ј н и ц и испред целе војске, а он сам нашао се на десном крилу. А када је тако све припремио у бојни поредак, и био спреман за напад, он нареди трубачу да огласи почетак битке, и да војска ускликне и затим насрне. Па након што је Јуда учинио исто, борба је отпочела, и како су се обе стране срчано бориле, а битка се продужила до у смирај дана, Јуда је приметио да се Вахид и најјачи део његове војске налазе на десном крилу, те је стога повео најхрабрије људе са собом и навалио на тај део непријатељске војске, п р о б и в ш и и м редове и притеравши их у средину, а затим их натеравши у бекство у којем их је гонио све до планине зване Аса. Али када су они са левог крила приметили да је десно крило нагнано у бекство, они опколише Јуду те му тако приђоше и с леђа, доводећи га тиме у средиште њихове војске; и тако он, као и они који су се уз њега борили, не бивајући у могућности да одступе, већ стојећи сасвим опкољени непријатељима, остадоше у месту; па када је побио велики број оних који су га нападали, он напослетку и сам беше рањен, те паде и испусти душу, погинувши на начин достојан славе његових претходних подухвата. А када је Јуда погинуо, они од његових људи који беху преостали више нису имали на кога да се угледају као заповедника, већ све што осећаху беше лишеност таквог узора, те се п р о б и ш е из обруча и побегоше. Али су Си-

КЊИГА ДВАНАЕСТА

527

мон и Јонатан, његова браћа, успели, иако изложени ненријатељу, да преузму Јудино тело, и однесу га у село Модин где је био сахрањен и њихов отац, и где сада сахранише и њега, док га је народ потом много дана оплакивао, изводећи уобичајене посмртне обреде. Такав је, дакле, био Јудин крај. Био је човек велике срчаности и ратничке вештине, одан заповестима свог оца Мататије; нрошао је и пропатио све могућне тешкоће, једнако у чињењу и страдању, за слободу својих земљака. И након што је за ж и в о та његов карактер био тако изврстан, и по смрти је оставио иза себе славан углед и успомену, као онај који је задобио слободу свог народа, избав и в ш и га из ропсгва под Македонцима. Преминуо је након што је три године држао звање првосвештеника.

КЊИГА ТРИНАЕСТА обухвата период од осамдесет две године

ОД СМРТИ ЈУДЕ МАКАБЕЈЦА ДО СМРТИ КРАЉИЦЕ АЛЕКСАНДРЕ

ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ ЈОНАТАН ПРЕУЗЕО У П Р А В Љ А Њ Е Н А К О Н С М Р Т И СВОГ 5РАТА ЈУДЕ; И КАКО ЈЕ О Н , ЗАЈЕДНО СА БРАТОМ С И М О Н О М , ВОД И О РАТ П Р О Т И В ВАХИДА 1) На који је начин народ Јевреја повратио слободу након што су били у ропству под Македонцима, и кроз какве је окршаје, колико велике битке, прошао њихов војсковођа Јуда све док није погинуо борећи се за свој народ, испричано је у претходној књизи; али се после његово смрти све оно што је било од изопачених и оних који су кршили законе предака, подигло поново у Јудеји, и почело бујати и одасвуд мучити народ. Глад је такође помагала њиховој злоби, и унесрећизала целу земљу, све док известан број људи, из разлога немаштине чак и оног најосновнијег за жизот, и стога што се више нису могли носити против јада што су их једнако наносили глад и Њ И Х О Б И непријатељи, није напустио своју земљу, и пребегао Македонцима. Тако је Вахид сакупио оке Јевреје који су отпали од уобичајеног ж и в о т а њихових предака, и изабрали да ж и в е као њихови суседи, препустивши старање о земљи туђинима; а ови су такође хватали пријатеље и следбенике Јудине, те их предавали Вахиду, који их је убијао, али тек након што би их најпре за своје властито задовољство содвргао мучењима. И када је оваква запрећена пропаст постала тако велика да је Јевреји сличну нису искусили све од повратка из Вавилона, они који су преостали од поклоника јудиних, видевши да је народ на и в и ц и да буде уништен на најбеднији начин, дођоше до Јудиног брата Јонатана и од њега затражише да следи пример свог брата у оној бризи коју је он показивао за свој народ, и за чију је слободу заправо и погинуо. Укратко, тражили су да не дозволи да народ и даље буде без упразитеља, нарочито у таквим погибељним околностихма у којима се тренутно налазио. А када је Јонатан рекао да је спреман да умре за њих, у томе бар себе не процењујући мање вредним од свог брата, он беше постављен за запозедника јеврејске војске. 2) Када је Вахид за ово чуо, и у п л а ш и в ш и се да би јонатан могао донети велике недаће краљу и Македонцима, баш као што је Јуда учинио пре њега, он поче т р а ж и т и начин како би га на превару убио. Али озаква његова намера није остала непозната Јонатану нити његовом брату Симону, већ, након што је ови опазише, они подигоше све своје следбенкке и сместа побегоше у дивљину која је била најближа граду; а када пристигоше до језера званог Асфар, тамо се и настанише. Али будући да је Вахид био свестан да се они налазе у веома рђавом стању, и да су смештени управо на том месту, он похита да их нападне са с з и м својим снагама, те, подигавши логор с друге стране Јордана, поче попуњавати сзоју зојску. Но како је Јонатан сазнао да Вахид иде на њега, послао је свог брата Јована, кога су још звали и Гадис, до набатејских А . р а б љ а н а , како би ови преузели на

532

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

чување његове залихе све док битка п р о т и в Вахида не буде окончана, јер су ови били пријатељи Јевреја. Али су синови Амбријеви поставили заседу Јовану у граду Медаби, те су га ухватили заједно са целом пратњом и опљачкали све што су ови имали са собом, а потом их поубијали. Ипак, за тај су злочин били довољно кажњени од стране Јованове браће, као што ћемо ускоро приповедати. 3) Али када је Вахид сазнао да је Јонатан подигао логор међу језерима Јордана, приметио је да је дан сабата, и стога га је одмах напао [претпостављајући да се овај неће борити због закона о одмарању на тај дан]: али је Јонатан позвао своје садругове да се боре, рекавши и м да су им ж и в о т и у питању, будући да су опкољени реком и прогонитељима и да немају начина да побегну, јер их непријатељи притискају спреда а река им се налази позади. Па након што се помолио Богу за победу, он се упусти у битку у којој је многе оборио, а када је видео где на њега смело наилази Вахид, он замахну како би и овога погубио, али су његови пратиоци ово предвидели те ударац заклонили; Јонатан, пак, и његови саборци тада скочише у реку и препливаше је, те су на тај начин умакли, будући да их непријатељи нису даље гонили, јер се Вахид одмах вратио у тврђаву у Јерусалиму, изгубивши око две хиљаде војника. Такође је потом утврдио многе градове по Јудеји, чији су зидови били разрушени: Јерихон, Вет-Ворон, Ветиљ, Тинму, као и Фарато, Текоју и Газару, те је подигао куле у сваком од ових градова и окружио их снажним и веома ш и р о к и м зидинама, и у свакоме поставио посаду, како би одатле могли хитро излазити и наносити несреће Јеврејима. Такође је и твђаву у Јерусалиму утврдио јаче од свих осталих, а затим је као таоце узео синове најутицајнијих Јевреја и затворио их у ту утврду, где их је чувао као сужње. 4) Негде у то време Јонатану и његовом брату Симону дошао је човек који их је известио да синови Амбријеви прослављају свадбу и доводе младу из града Габате, која је била кћер једног од знаменитих људи међу Арабљанима, те да је девојка вођена у велелепној и раскошној поворци, носећи велико богатство; тако се Јонатан и Симон домислише да је то најприкладнија прилика да се освете за убиство свог брата, те да имају довољно снага да од непријатеља добију задовољење за братовљеву погибију. Тако похиташе до Медабе, и залегоше у заседу у планинама, чекајући на наилазак непријатеља; па чим видеше да ови п р и с т и ж у водећи младу са младожењом, и са бројном пратњом од њихових пријатеља како се и могло очекивати од таквих сватова, они поискакаше из заседе и све их побише, п о к у п и в ш и све њихове украсе и запленивши све што су носили, па се потом вратише, тако се жестоко осветивши синовима Амбријевим за убиство свог брата Јована, будући да су у овом препаду пострадали како ти синови, тако и њихови пријатељи, и жене и деца који су их пратили, бројем око њих четири стотине. 5) Јонатан и Симон вратили су се на речна језера и тамо се настанили, а Вахид се, након што је осигурао целу Јудеју својим посадама, вратио краљу, те су се тако ствари у Јудеји смириле на две године. Али када су отпадници и изопачени Јевреји видели да Јонатан и они који беху с

КЊИГА ТРИНАЕСТА

533

њ и м ж и в е спокојно у унутрашњости, они, како би одржали њима преко потребан мир, послаше поруку краљу и подстакоше га да пошаље Вахида да се домогне Јонатана, што ће се по њиховим речима м о ћ и учинити без икакве муке током ноћи; јер, уколико их буду напали пре но што се ови расане, моћи ће да их све побију. Тако је краљ послао Вахида који је по доласку у Јудеју писао свим својим пријатељима, једнако Јеврејима и савезницима, да би требало да се дочепају Јонатана и доведу га к њему; али када, упркос свим њиховим настојањима, нису били у стању да заробе Јонатана, будући да је овај препознавао замке које су му постављали и веома се б р и ж љ и в о од њих чувао, Вахид је био веома гневан на ове отпаднике који су се дрско наметали њему и краљу, те посече око педесет њихових вођа, због чега се Јонатан и његов брат, плашећи се Вахида, са пријатељима повукоше у Ветаљу, село које се налазило у дивљини. О н је у том селу подигао кулу и окружио је зидовима, п о б р и н у в ш и се да буде б р и ж љ и в о чувана. Чувши за ово, Вахид је против Јонатана повео војску састављену од његових властитих војника и савезника у виду јеврејских отпадника, и напао је његово утврђење, држећи га у опсади много дана; али Јонатанова срчаност није поклекла пред р е в н о ш ћ у којом га је Вахид опсађивао, већ му се храбро супротставио. И док је оставио брата у граду како би се борио п р о т и в Вахида, сам је крадом отишао у у н у т р а ш њ о с т и успео да окупи велики број њему наклоњених људи. Тако је са овима по н о ћ и напао Вахидов логор, п о б и в ш и при том мноштво његових бораца. А Јонатанов је брат сазнао за овај препад, будући да је могао видети пометњу и погибију у логору противника, те је и сам изјурио и запалио ратне справе које су користили Македонци, н а п р а в и в ш и и сам велики покољ међу непријатељима. Па када је Вахид видео да се изненада нашао опкољен Јудејцима који су га нападали са свих страна, он паде у очај и сасвим се помете пред п р и з о р о м неочекиваног рђавог свршетка опсаде. Али је бес и одушку свом незадовољству због несреће нашао у отпадницима који су послали поруку краљу, набедивши их да су га обманули. Стога је наумио да оконча опсаду на неки по њега пристали начин, уколико му то буде изводљиво, и да се потом врати кући. 6) Када је Јонатан препознао овакве његове намере, послао му је изасланике са понудом савеза пријатељства и узајамне помоћи, како би на тај начин могли повратити заробљенике с обе стране. Тако је Вахид помислио да је то сасвим прикладан начин да се неосрамоћен врати кући, те пристаде на савез с Јонатаном, при чему се узајамно заклеше да један против другог више неће ратовати. Сходно томе, они разменише заробљенике, и Вахид се врати краљу у Антиохију; и заиста, после овог одласка више се никад није вратио у Јудеју. А Јонатан је искористио ову прилику мирног стања ствари, те је отишао да ж и в и у граду Мимасу, одакле је управљао мноштвом, и кажњавао изопачене и безбожне, на тај начин очист и в ш и народ од отпадника.

534

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО ЈЕ А Л Е К С А Н Д А Р ВАЛА У РАТУ П Р О Т И В ДЕМЕТРИЈА Д О Н Е О ЈОНАТАНУ М Н О Г О К О Р И С Т И П О С Т А В И В Ш И ГА ЗА ПРВОСВЕШТЕНИКА, И Н А Г О В О Р И Ш И ГА ДА МУ П О М О Г Н Е И А К О МУ ЈЕ ДЕМЕТРИЈЕ, С ДРУГЕ СТРАНЕ, О Б Е Ћ А О ВЕЋУ КОРИСТ. Т А К О ^ Е И О С М Р Т И ДЕМЕТРИЈЕБОЈ 1) Сто шездесете године владавине Селеукида догодило се да је Александар, син Антиоха Епифана''''^ дошао у Сирију и заузео Птолемаиду уз помоћ тамошњих војника који су п р е ш л и на његову страну, јер су ови били у непријатељству с Деметријем због његове охолости и неприступачности; он се, наиме, затворио у властиту палату са четири куле што их је својеручно подигао, недалеко од Антиохије, и унутра никога није примао. Осим тога, био је лењ и запостављао је државне послове, због чега је мрж њ а његових поданика била још већа, као што смо већ раније пренели. Када је отуда Деметрије чуо да се Александар налази у Птолемаиди, подигао је сву своју војску и повео је против њега. Такође је послао и изасланике Јонатану, са понудом савеза узајамног пријатељства и помоћи, чиме је мислио да предухитри Александра, да му се овај не би први обратио и од Јонатана задобио потпору; а овако је учинио и да Александар не би подсетио Јонатана на то како се р у ж н о Деметрије раније опходио према Јонатану, те се на основу тога с њиме удружио у рату против краља. Због тога је Деметрије издао наређење да се Јонатану доиусти да подигне војску, и да за њу може направити оклопе, као и да му се врате они таоци што их је Вахид затворио у јерусалимској тврђави. И када је оваква повољна судбина задесила Јонатана преко Деметријевих уступака, он је дошао у Јерусалим и прочитао краљево писмо пред окупљеним народом, као и пред онима који су држали утврду. А након што је ово прочитано, они изопачени и отпадници међу Јеврејима, који су боравили у тврђави, веома се уплашише због краљеве дозволе Јонатану да подигне сопствену војску и прими натраг таоце. И тако они предадоше сваког од талаца његовим родитељима. А Јонатан се населио у Јерусалиму, обновивши град до бољег стања и преуредивши грађевине по властитом укусу, јер је наредио да градске зидине буду саздане од четвртастог камења, како би могли бити безбеднији од напада непријатеља. Па када су они који су попуњавали посаде по јудејским градовима видели ове радове, они их све напустише и побегоше у Антиохију, осим оних који су се налазили у граду Вет-Суру и у јерусалимској тврђави, будући да су највећи део ових ч и н и л и јеврејски отпадници и који само због тога нису препустили своја утврђена уточишта. 2) Када је Александар сазнао каква је обећања Деметрије понудио Јонатану, а при том познајући храброст јеврејског управитеља и знајући какве је велике подвиге извео у борби против Македонаца, а уз све то подносећи велике муке од стране Деметрија и Вахида, он рече својим пријатељима да у том часу не може пронаћи никога ко би му п р у ж и о бољу помоћ од Јонатана, који је био једнако храбар у борби против непријатеља, и

КЊИГА ТРИНАЕСТА

535

још гајио посебну м р ж њ у према Деметрију, од кога је претрпео много патњи, и коме је исто тако много патњи и задао. Па уколико би и ти пријатељи били мишљења да би од Јонатана требало учинити савезника против Деметрија, онда би за њих било боље да га одмах позову у помоћ него касније. Тако су Александар и његови пријатељи одлучили да пошаљу посланицу Јонатану, у којој је писало: „Краљ Александар шаље поздраве свом брату Јонатану. М и смо одавно чули за твоју храброст и оданост, и из тог ти разлога шаљемо понуду да са тобом н а п р а в и м о савез пријатељства и узајамне помоћи. Отуда те истог овог дана постављамо за првосвештеника Јевреја, а ја те са своје стране називам својим пријатељем. Такође ти као поклоне шаљем пурпурну хаљину и златну круну, и желимо да, сада када смо ти указали почаст, и ти нас заузврат једнако поштујеш." 3) Након што је Јонатан п р и м и о ово писмо, он обуче свештеничку хаљину у време празника табернакула'®®, четири године након смрти свог брата Јуде, јер за све то време нико није био произведен у првосвештеника. И тако он подиже велике снаге, и држаше спремним обиље оклопа. Ово је Деметрија јако ожалостило, те је почео себе окривљавати због сопствене спорости као узрока што није предухитрио Александра, и задобио добронамерност Јонатанову, остављајући п р о т и в н и к у времена да сам то постигне. Ипак, и он сам је такође написао писмо Јонатану и његовом народу, чији садржај гласи овако: „Краљ Деметрије Јонатану и народу Јевреја шаље поздраве. Будући да си сачувао пријатељство према нама, и када си био искушаван од стране непријатеља ниси им се придружио, ја те истовремено похваљујем због твоје оданости и молим да п р о д у ж и ш са истим држањем, за које ће ти бити ваљано надокнађено, јер ћеш од нас добити награду. Јер ћу те ја ослободити највећег дела данака и пореза што си их раније плаћао мојим краљевским прецима и мени самом. А сада те одмах ослобађам свих данака што си их досад мени плаћао, а поред тога те ослобађам пореза на со и вредности оних круна'®' које си м и досад исплаћивао, и од овог се дана одричем трећине пољских плодова и половине плодова са дрвећа; а што се тиче пореза по свакој глави становника Јудеје, и из три кнежевства која су придружена Јудеји, то јест Самарије, Галилеје и Переса, одсад се и заувек тога одричем у твоју корист. Такође желим да град Јерусалим постане свет и неприкосновено неповредив, и слободан од десетка и других пореза до његових крајњих граница простирања. Такође одустајем од држања тврђаве, допуштајући првосвештенику Јонатану да је запоседне, како би могао поставити такву посаду у њој која ће се показати одана и добронамерна према њему самом, чиме ће је сачувати и за нас. Осим тога, ослобађам све Јевреје који су били утамничени или робови у мом краљевству, и још издајем наређење да се животиње потребне Јеврејима за ж р т в о в а њ е не узимају за нашу службу; и нека њихови сабати, и сви њихови празници, и то три дана пре сваког од њих, буду слободни од било којих намета. На исти начин ослобађам све Јевреје који су становници мог краљевства како им никаква повреда не би била нанесена. Такође допуштам да се сви они међу њима који то пожеле могу уврстити у моју војску, све до броја од тридесет хиљада; а ови ће јеврејски

536

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

војници, ма куда да иду, имати једнаку плату са остатком моје војске, при чему ћу неке од њих поставити у утврђења, а неке као моје властите пратиоце, као и управитеље онима који су на мом властитом двору. Такође и м допуштам да ж и в е по законима својих предака. Надаље им удељујем и да имају власт над оне три кнежевине које сам придодао Јудеји, а у моћи првосвештеника ће бити да се брине о томе да ниједан Јевреј нема другог храма за богослужење осим оног у Јерусалиму. Такође завештавам, из својих властитих прихода, годишњи издатак за жртве, у износу од сто педесет хиљада драхми, а на шта ће тај новац бити потрошен, остављам вашем нахођењу. Такође вам препуштам оних десет хиљада драхми које су краљеви п р и м а л и из Храма, стога што они припадају свештеницима који прислужују у том Храму. А ко год да буде одбегао у Јерусалим, или на места која овоме припадају, или ко дугује краљев новац, или се тамо налази из ма којег другог разлога, нека буде ослобођен, и нека његова добра буду безбедна. Поред овога допуштам вам и да поправите и обновите свој Храм, и да све то буде учињено о мом трошку. Такође ће вам бити допуштено да подигнете и зидине вашег града заједно са високим кулама, па и то нека иде на мој рачун. Па ако је за јеврејску земљу пробитачно да иједан утврђени град треба да постане још снажнији, нека дограња буду изведена о мом трошку." 4) Све то је Деметрије обећао и уделио Јеврејима овим писмом. Али је краљ Александар подигао велику војску плаћеника и оних који су пребегли к њему из Сирије, те је повео поход против Деметрија. А када је дошло до битке, лево крило Деметријеве војске нагнало је у бекство оне који су им стајали насупрот, и далеко их гонило убијајући многе од њих, и пох а р а в ш и њихов логор; али је десно крило, у којем се задесио и Деметрије, било поражено; а што се тиче свих осталих, они су побегли. Сам Деметрије се, међутим, борио веома храбро, посекавши велики број непријатеља; но када је почео гонити остале коњ му се заглибио у дубоку каљугу из које је било тешко изићи, те се тако догодило да због пада коња није успео измаћи погибији; јер, када су непријатељи видели шта га је задесило, окренули су се и опколили Деметрија, па су сви одапели стреле на њега, при чему се он, макар је сада и стајао будући лишен коња, и даље храбро борио. Напослетку је ипак био изранављен од многих убода, те се више није могао одржати на ногама. Такав је, дакле, био Деметријев крај, након што је владао једанаест година, као што смо већ приповедали.

КЊИГА ТРИНАЕСТА

537

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ О ПРИЈАТЕЉСТВУ ИЗМЕЂУ ОНИЈЕ И ПТОЛЕМЕЈА ФИЛОМЕТРА; И КАКО ЈЕ О Н И Ј А У ЕГИПТУ С А З И Д А О ХРАМ Н А Л И К О Н О М Е У ЈЕРУСАЛИМУ 1) За то је време, као што смо већ укратко указали, син првосвештеника Оније, који је носио исто име са својим оцем, а који је побегао краљу Птолемеју званом Филометор, ж и в е о у Александрији. Када је овај Онија видео да је Јудеја притиснута Македонцима и њиховим краљевима, он је, из жеље да обезбеди себи успомену и вечну славу, одлучио да пошаље поруку краљу Птолемеју и краљици Клеопатри, у којој је од њих т р а ж и о допуштење да може у Египту подићи храм налик ономе у Јерусалиму, и у њему рукоположити свештенике и Левите његовог властитог рода. Главни разлог због којег је тако учинио била је жеља да се обистине речи пророка Исаије који је ж и в е о шест стотина година раније, и који је пророковао да ће у Египту сасвим извесно бити подигнут храм Свевишњем Богу, од стране човека који ће бити Јевреј. Онија је био усхићен овим предвиђањем, те је написао следећу посланицу Птолемеју и Клеопатри: „Урадивши, уз Божију помоћ, много и значајних ствари за вас у ратним пословима, напослетку сам са Јеврејима дошао у Леонтополис и до других места вашег народа, где сам нашао да највећи део Египћана посећује храмове на непрописан начин и да су због тога злонамерни једни према другима, а што се Египћанима догађа због многобројности њихових храмова и различитих схватања о начину богоштовања. П р о н а ш а о сам, међутим, и једно прикладно место у храму који носи име према покрајини Бубастис. О н о је пуно разноврсне грађе и снабдевено светим животињама. Зато желим да ми допустите да очистим ово свето место које нема господара и рушевно је, и да тамо подигнем храм Свевишњем Богу по узору на онај у Јерусалиму, и истих димензија, а што би могло бити и теби на корист, као и твојој ж е н и и деци, да Јевреји имају једно место у Египту где би се могли састајати у узајамном складу, а и Бог ће ти се, ценећи ово, одужити; јер је п р о р о к Исаија прорекао 'да ће бити један олтар у Египту за Господа Бога', а још је и много других ствари прорекао у вези са тим местом." 2) Ово је, дакле, садржај онога што је Онија писао краљу Птолемеју. А одговор којим му је овај узвратио такав је да по њему свако може приметити побожност његову и његове сестре Клеопатре; јер су они срамоту и кршење закона пребацили управо на главу Онијину. Тај је одговор гласио овако: „Краљ Птолемеј и краљица Клеопатра шаљу поздраве Онији. Прочитали смо твоју молбу, у којој си затражио дозволу да ти буде допуштено очишћење тог храма који је урушен у Леонтополису, у Номусу Хелиополијском, и који је именован по области Бубастис; али ми се управо због тога не можемо не зачудити да Богу може бити угодно да му се храм подигне на месту тако нечистом, и тако испуњеном светим ж и в о т и њ а ма. Али будући да ти кажеш да је п р о р о к Исаија то предсказао давно пре, ми ти дајемо допуштење да то учиниш, уколико то може бити спроведе-

538

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

но према вашем закону, и тако да нипошто не може изгледати да смо тиме увредили Бога." 3) Тако је Онија узео то место и сазидао храм и олтар Божији, унраво онакав какав је био у Јерусалиму, али мањи и сиромашнији. Не мислим да је овде потребно да описујем његове димензије или сасуде, које сам већ описао у својој седмој књизи о јеврејским ратовима. Онија је пронашао и друге Јевреје налик себи, заједно са свештеницима и Левитима који су били задужени за извођење Божије службе. Али смо већ довољно говорили 0 овом храму. 4) Тако се догодило да су се александријски Јевреји, и они Самарићани који су изводили богослужење у храму подигнутом у данима Александра Великог на гори Герисимској, сада побунили једни против других, и расправљали о својим храмовима пред самим Птолемејом. Јевреји су изјавили да, према законима Мојсијевим, ж р т в е морају бити приношене у Храму који је подигнут у Јерусалиму; а Самарићани су говорили да је прави храм за жртвеноприношења онај у Герисиму. Најпосле је спор дошао дотле да су затражили да краљ са својим пријатељима присуствује и саслуша расправу о овом питању, те да казни смрћу оне за које нађе да греше и у лаж заводе људе. Сава и Теодосије су изводили доказе за Самарићане, а Андроник, син Месаламусов, за народ Јерусалима; и сви су пред краљем и Богом дали завет да ће њихово доказивање бити по закону, и т р а ж и л и су од Птолемеја да за кога год буде пронашао да је прекршио дати завет, томе досуди смртну казну. Сходно томе, краљ је позвао неколицину својих пријатеља као саветнике, те су заједно засели како би саслушали шта су парничари говорили. Александријски Јевреји су били веома забринути за оне људе чији је ж и в о т био на коцки у борби за Храм у Јерусалиму; јер су сматрали нечувеним да било ко може преузети углед тог Храма, који је био тако древан и тако славан ш и р о м насељеног света. Па када су Сава и Теодосије пустили Андроника да први говори, он је почео да доказује према закону, и према наслеђивању првосвештеника, како је сваки од њих примао то достојанство наслеђујући га од свог оца, и тако управљао Храмом; а затим је говорио како су сви краљеви Азије указали част Храму својим даривањима, и најраскошнијим поклонима које су овоме посвећивали. Али што се тиче храма у Герисиму, он га није ни поменуо, посматрајући га као да никада није ни постојао. О в а к в и м је говором, и употребљеним доказима, Андроник наговорио краља да пресуди како је Храм у Јерусалиму био једини изграђен према законима Мојсијевим''", те је овај Саву и Теодосија казнио смрћу. Такви су, дакле, били удеси који су задесили Јевреје у Александрији у данима Птолемеја Филометра.

КЊИГА ТРИНАЕСТА

539

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР Н А В Е Л И Ч А Н С Т В Е Н Н А Ч И Н НАГРАДИО ЈОНАТАНА; И КАКО ЈЕ ДЕМЕТРИЈЕ МЛАЂИ, С И Н ДЕМЕТРИЈЕВ, САВЛАДАО АЛЕКСАНДРА И Н А П Р А В И О САВЕЗ ПРИЈАТЕЉСТВА СА ЈОНАТАНОМ 1) Као што смо горе већ рекли, након што је Деметрије убијен у бици Александар је преузео краљевство Сирије, те је писао Птолемеју Филопатору и затражио његову кћер за жену, рекавши како је п р а в и ч н о да египатски краљ наклоношћу буде здружен са оним који је сада п р и м и о кнежевство својих предака, и на ту власт постављен вољом Божијег провиђења зато што је победио Деметрија; уз то је овом разлогу Александар додао и то да ни по једном другом показатељу он није недостојан да буде сродством повезан са египатским краљем. Птолемеј је са задовољством п р и м и о овај предлог о браку, те је написао одговор у којем је поздравио Александрово преузимање кнежевства његових предака, обећавши да ће му дати своју кћер за жену, и уверавајући га да ће доћи да се са њ и м сусретне у Птолемаиди, истовремено з а т р а ж и в ш и да и Александар тамо дође, зато што ће Птолемеј лично пратити кћер и тамо спровести венчање. Након што је ово написао, Птолемеј изненада стиже у Птолемаиду, доводећи са собом и своју кћер Клеопатру; па како је видео да је Александар већ пре њега тамо стигао, управо онако како је и затражио, био је тиме веома задовољан те овоме даде своју кћер за жену, а у мираз принесе онолико злата и сребра колико и приличи таквом краљу. 2) Након што је венчање завршено, Александар је писао првосвештенику Јонатану и затражио да овај дође у Птолемаиду. Па када је овај приспео до обојице краљева, и донео им величанстене поклоне, они га одликоваше дубоким поштовањем. Александар га је натерао да скине своју властиту хаљину и обуче пурпурну, те га је позвао да поред њега седи на трону; а својим је заповедницима наложио да пођу са њ и м у средиште града и огласе да никоме није дозвољено да говори п р о т и в Јонатана нити га на било који начин узнемирава. А када су ови заповедници извршили наређење, сви они који су били спремни да оптуже Јонатана, и који су према њему били злонамерни, када видеше част која му је учињена тим јавним прогласом по краљевом наређењу, разбежаше се из страха да њих саме не би задесила каква несрећа. Штавише, краљ Александар је био тако љубазан према Јонатану, да га је ословио као свог најближег пријатеља. 3) Али је тада, сто шездесет пете године Селеукида, са Крита стигао Деметрије млађи, син покојног Деметрија, водећи са собом велики број плаћеничке војске, коју му је унајмио Крићанин Листен, те је допловио до Киликије. Ова је вест бацила Александра у велику забринутост и унела у њега велику пометњу; стога је он ж у р н о отишао из Феникије и стигао у Антиохију, како би тамошње прилике довео до безбедног стања пре но што Деметрије буде пристигао. Такође је преко Аполона Деуса, намесника Келесирије, који је стигао из Јамније са великом војском, послао поруку

540

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

првосвештенику Јонатану, опоменушви га да није п р а в и ч н о да он сам ж и ви у миру, држећи власт, при том дакле не бивајући краљев поданик, те да њему, Александру, људи због тога приговарају, јер још није Јонатана уврстио међу своје вазале. „Стога се немој заваравати", писао је Аполон подстакнут од стране Александра, „столујући м и р н о међу планинама, уображавајући да уз себе и м а ш довољне снаге; већ уколико се осећаш независним због своје властите моћи, сиђи у равницу, и нека се наше војске огледају, а исход битке ће показати ко је од нас храбрији. Али имај на уму да се најсрчанији људи свих градова налазе у мојој војсци, и да су то људи који су увек поражавали твоје претке. И нека се битка догоди на такв о м месту ове земље где се може борити оружјем а не камењем, и где нема места ка коме би поражени могао побећи." 4) О в а к в о м је поруком Јонатан био врло раздражен. Стога он, изабравш и хиљаду бораца од својих војника, ж у р н о напусти Јерусалим заједно са својим братом Симоном, и стиже до Јопе, па подиже логор изван града, ради тога што је народ Јопе пред њ и м затворио капије, јер се у њему налазила посада коју је ту поставио Аполон. Али када се Јонатан спремио за опсаду града, ови се у п л а ш и ш е да ће их силом заузети, те му отворише капије. А када је Аполон чуо да је Јонатан заузео Јопу, он узе три хиљаде коњаника и осам хиљада пешака и стиже у Асдад. Па кад је већ дотле стигао, он п р о д у ж и обазриво и неприметно до Јопе, правећи се да се повлачи са тог места, те је тако извукао Јонатана у равницу, високо вреднујући сопствене снаге због присуства коњаника, и заснивајући наду у победу превасходно на њима. Тако је Јонатан направио испад и почео гонити Аполона до Асдода; али се овај, чим је приметио да се његов непријатељ налази у равници, окрете и поведе битку. При том је претходно оставио хиљаду коњаника у заседи у једној удолини, како би ови могли напасти непријатеље с леђа; а када је Јонатан ове спазио, он ипак не беше затечен, већ је наредио својој војсци да заузме четвороугаони борбени положај, те им издао налог да нападну непријатеља са обе стране, поставивши их лицем према онима који су им се налазили једнако спреда и позади. Па како је битка трајала све до вечери, он предаде део снага Симону, заповедивши да свом снагом нападне непријатеље; а што се тиче самог Јонатана, он наложи онима који беху с њ и м да ставе на себе оклопе и подигну штитове и тако дочекају стреле коњаника, а ови и учинише што и м је заповеђено; и тако и м непријатељски коњаници, који су избацивали стреле све док им ових више није преостало, нису нанели никакве штете будући да одапети хици нису налазили пут до њихових тела, бивајући одбијени од штитова који беху с п о ј е н и у ј е д н о ј врсти, тако д а ј е њ и х о в а б л и с к а прибијеност лако надвладавала силину стрела, које су тако пролетале без икаквог учинка. А када непријатељи постадоше уморни од избацивања стрела од јутра до вечери, Симон примети њихов замор, и нападе скупину људи пред собом; па како и његови саборци показаше једнако велику ревност, он потера непријатеља у бекство. А након што к о њ а н и ц и видеше да пешаци беже, ни они не остадоше мирни, већ — будући да су били врло исцрпљени због трајања битке која се одужила до вечери, и будући да је тако ишчи-

КЊИГА ТРИНАЕСТА

541

лила њихова нада у учинак пешадије — почеше срамно и у великој пометњи бежати, све док се не раздвојише једне од других, и расуше по равници. Јонатан их је, пак, гонио до Асдода, и многе поубијао а остатак у очајничком бекству присилио да се склони у храм бога Дагона који се налазио у Асдоду. Али је Јонатан већ п р в и м налетом заузео град, запаливши га потом, као и околна села; није се зауставио ни пред Дагоновим храмом, већ је и њега ужгао и тако спалио оне који су се у њему склонили. Све у свему, број непријатеља који је пао у бици и изгорео у храму износио је осам хиљада. И након што је Јонатан савладао тако велику војску, он се покрете из Асдода и стиже у Аскалон; а када је подигао логор изван града, житељи Аскалона дођоше к њему доносећи му гостопримљиве поклоне и указујући дубоко поштовање; те тако он прихвати њихове мирољубиве намере и врати се у Јерусалим са великом количином плена одузетог од непријатеља. Али када је Александар чуо да је његов војни заповедник Аполон поражен, он се начини као да му је због тога драго, наводно стога што се овај борио с његовим пријатељем и савезником Јонатаном противно добијеним упутствима. Сходно томе, он посла по Јонатана, и одаде признање његовој вредности, те му даде почасне награде, попут златне к о п ч е " ' , која се уобичајено даје краљевим рођацима, а додели му и Екрон и његово војводство као наследни посед. 5) Негде у то време догодило се да је краљ Птолемеј, назван Филометором, повео војску, делом преко мора, а делом копном, и дошао у Сирију, како би помогао Александру, који је био његов зет, те су га стога сви градови радо примили, као што им је Александар и наложио да учине, па је краља водио све до Асдода. Тамо су сви гласно ожалили спаљени храм Дагонов, оптужујући Јонатана што га је опустошио, а такође и земљу придружену храму попалио, п о б и в ш и при том велики број тамошњих људи. Птолемеј је саслушао све ове оптужбе, али ништа није рекао. Јонатан је такође изашао у сусрет Птолемеју све до Јопе, те је од њега добио гостољубиве поклоне, при чему је сваки од њих био величанствен у својој врсти, са свим знацима дубоког поштовања; а када је госта отпратио све до реке зване Елотерус, он се вратио у Јерусалим. 6) Али док је Птолемеј боравио у Птолемаиди, нашао се у близини најнеочекиваније погибије; јер је његовог ж и в о т а на превару желео да се домогне Александар, уз помоћ свог пријатељ Амонија, који је у злочину требало да буде његова продужена рука. Када је, међутим, та намера постала сасвим очигледна, Птолемеј је писао Александру и затражио да Амонија казни подесном казном, обавестивши га какву му је замку овај поставио. Али након што Александар није извршио ове захтеве, Птолемеј је схватио да је у п р а в о он био тај који је смислио заверу, те се због тога веома разљутио. Александар је такође био у веома лошим односима и са житељима Антиохије, који су под њ и м врло много пропатили. Па ипак је Амоније напослетку био кажњен како су његова безочност и злочиство и заслужили, будући да је био убијен на сраман начин, приличан жени, док је покушавао да се прикрије преодевен у женску одећу, као што смо већ на другом месту испричали.

542

ЈУДЕ]СКЕ СТАРИНЕ

7) Због свега је овога Птолемеј окривљавао себе што је дао кћер за жену Александру, као и због савеза којег је с њ и м направио против Деметрија; и тако он поништи своје сродство с њиме, узе кћер натраг, и одмах посла поруку Деметрију, понудивши и њему савез узајамне помоћи и пријатељства, и договоривши се да му да своју кћер за жену и поврати кнежевску власт његових предака. Деметрије је био веома задовољан овим изасланством, и прихватио је краљеву потпору, као и брак са Птолемејевом кћери. Али је пред Птолемејом стајао још један мучан задатак, јер је требало убедити народ Антиохије да прими Деметрија, стога што су они били њиме веома незадовољни због увреда које им је нанео његов отац Деметрије старији. Па ипак је и ово успешно изведено, јер како је народ Антиохије мрзео Александра због Амонија, као што смо већ показали, није и м било тешко да се одлуче и избаце овога из свог града, одакле је он, прогнан из Антиохије, дошао у Киликију. Тако је Птолемеј стигао у Антиохију, где су га становништво и војска прогласили за краља, те је тако био присиљен да стави две дијадеме, једну за Азију и другу за Египат. Али како је по природи био добар и правичан човек, и није желео оно што је припадало другима, а поред тога и човек трезвеног расуђивања по питањима будућих збивања, он је одлучио да избегне завист Римљана, те је тако сабрао народ Антиохије и наговорио га да приме Деметрија, уверивш и их да се неће обазирати на оно што су учинили његовом оцу у случају да се сада обавежу његовом сину; а сам Птолемеј је преузео одговорност да ће бити добар надгледник и управитељ над Деметријем и обећао је да овоме неће допустити никакав рђав поступак, а да је он сам, са своје стране, задовољан владавином Египтом. И таквим је говором убедио народ Антиохије да прихвати Деметрија. 8) Али је сада Александар похитао са бројном и моћном војском, и из Киликије дошао у Сирију, те похарао и запалио земљу око Антиохије, на шта су Птолемеј и његов зет Деметрије (јер је овај већ био оженио Птолемејеву кћер) повели своју војску против његове, и у бици поразили Александра, натеравши њега самог на бекство у Арабију. Догодило се, међутим, да се током битке Птолемејев коњ, чувши слоновску рику, бацио на леђа и ударио јахачем о земљу; а на поглед оваквог удеса напали су га непријатељи и задали му много рана по глави, довевши га у смртну опасност; тако је његово стање било веома незавидно у часу када су га његови чувари избавили, и током четири дана није био у стању било да нешто разуме, било да говори. Али се догодило и то да је Завдијел, један од арабљанских кнезова, одсекао Александру главу и послао је Птолемеју, који се у међувремену, петог дана од рањавања, опоравио и повратио свести, чувши ненадано најпријатније вести и видевши најугоднији призор, што свакако у том часу беху вест о Александровој смрти и поглед на његову одрубљену главу; али је ипак недуго после ове радости због смрти Александрове, којом је био тако задовољан, и он сам напустио живот. Тако је Александар, прозван Валом, владао над Азијом током пет година, како смо досад приповедали. 9) Али када је Деметрије, кога су звали Никатор, преузео краљевство, поступао је веома сурово према Птоломејевим војницима, опходећи се

КЊИГА ТРИНАЕСТА

543

грубо, заборавивши и на савез узајамне помоћи са негдашњим краљем, а и на то да је зет нокојников преко брака са његовом кћери Клеопатром; и тако су војници побегли од његовог рђавог опхођења у Александрију, али је Деметрије задржао њихове слонове. У то је време првосвештеник Јонатан, сакупивши војску из целе Јудеје, напао тврђаву у Јерусалиму и почео је држати у опсади. Њ у је, пак, бранила посада Македонаца и неки од јеврејских отпадника. Ови су људи испрва с презрењем гледали на Јонатанов покушај освајања, уздајући се у своју снагу; али су неки од пребеглица изишли по ноћи и дошли до Деметрија, обавестивши га да је тврђава опкољена; овај се на ту вест разљути, па подиже војску и крете из Антиохије п р о т и в Јонатана. А док се још налазио у Антиохији, написао је овоме писмо заповедивши му да брзо дође у Птолемаиду, на шта, међутим, Јонатан није прекинуо опсаду утврде, већ је са собом повео народне старешине и свештенике, и понео злато, сребро и одећу, као и велики број других скупоцених поклона, те је дошао до Деметрија и предао му их, чиме је у м и р и о његов гнев. Тако је Јонатану заузврат било указано поштовање и потврђено првосвештеничко достојанство које је п р и м и о од краљевих претходника. А када га јеврејске пребеглице оптужише, Деметрије је био тако далеко да им поклони поверење, да се, када је Јонатан замолио да се од њега не т р а ж и више од три стотине таланата као данак за целу Јудеју и три војводства Самарије, Пиреје и Галилелеје, краљ сложио са његовим предлогом и предао му писмо са потврдом свих ових решења, чији је садржај био следећи: „Краљ Деметрије шаље поздраве свом брату Јонатану и народу Јевреја. Послали смо ти препис посланице коју смо написали нашем рођаку Листену, како би био упознат са њеним садржајем. 'Краљ Деметрије шаље поздраве свом оцу Листену. Одлучио сам да узвратим захвалношћу и покажем милост према народу Јевреја, који су се држ а л и закона праведности у питањима која нас се тичу. Сходно томе, препустио сам им три управне области, Афериму, Лиду и Рамату, које су придодате Јудеји од Самарије, са свим њиховим принадлежностима; а такође и оно што су краљеви, моји претходници, добијали од ж р т а в а у Јерусалиму и што је данак од плодова земље и дрвећа, а што нам такође припада, заједно са рудницима соли и крунама које су имали обичај да нам поклањају. Такође их не треба присиљавати да ни у будуће плаћају ниједан од ових пореза. Поведи рачуна да један препис ове посланице буде дат Јонатану и постављен на истакнутом месту у њиховом светом Храму.'" Такви су, дакле, били садржаји ових посланица. А када је Деметрије видео да је посвуда завладао мир, и да више нема опасности нити бојазни од рата, он је распустио највећи део своје војске и умањио њихова примања, и чак одустао од плаћања било коме осим оним т у ђ и н ц и м а који су дошли са Крита и других острва. О в о је, међутим, према њему подигло зловољу међу војницима, којима од тог времена ништа није удељивао, док су претходни краљеви имали обичај да и м плаћају и у доба мира, како не би изазвали њихов гнев и злонамерност, те да би тако били спремни да се подвргну тегобама ратовања уколико би то од њих захтевале околности.

544

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ Т Р И Ф О Н , Н А К О Н Ш Т О ЈЕ П О Р А З И О ДЕМЕТРИЈА, ПРЕДАО КРАЉЕВСТВО А Н Т И О Х Х А Л Е К С А Н Д Р О В О М С И Н Х И П Р И Д О Б И О ЈОНАТАНА КАО СВОГ САВЕЗНИКА; ТАКОЂЕ И О П О Д В И З И М А И ИЗАСЛАНСТВУ ЈОНАТАНОВОМ 1) Постојао је, међутим, један од заповедника Александрових снага, Апаменићанин пореклом, чије је име било Диодот, а називан је Трифон, који је приметио зловољу што су је в о ј н и ц и показивали према Деметрију, те је отишао до Арабљанина Малкија, који у међувремену одгајао Антиоха, сина Александровог, и пренео му злоћудна осећања војника према Деметрију; тиме је настојао да овога наговори да му преда Антиоха, јер је он, Трифон, спреман да га учини краљем и поврати му краљевство његовог оца. Малкије се испрва, не верујући Трифоновим речима, супротставио оваквој намери, али како овај није одустајао успео је да савлада Малкијево неповерење и да га убеди да се сложи са Трифоновим настојањима и молбама. 2) У то је време првосвештеник Јонатан, бивајући жељан да се напокон реши оних који су се налазили у јерусалимској тврђави, као и јеврејских пребеглица и изопачених отпадника, али и свих других који су се налазили по туђинским утврђењима ш и р о м земље, послао поклоне и изасланике Деметрију, замоливши га да отклони своје војнике од чврстог држања Јудеје. Деметрије је одговорио да након што је рат, у који је био тако дубоко увучен, окончан, он не само да ће Јонатану испунити захтев, већ и нешто много више, јер је затражио да му пошаље помоћ, будући да га је његова властита војска напустила. И тако је Јонатан изабрао три хиљаде својих људи, и послао их Деметрију. 3) Али је народ Антиохије ипак омрзнуо Деметрија, како због невоља које им је он сам доносио, тако и због тога што су у њему осећали непријатеља због његовог оца Деметрија старијег, који их је веома злостављао, те су стога вребали какву п р и л и к у због које би га могли напасти. А када су сазнали за помоћ која му долази од стране Јонатана и при том схватили да ће он подићи бројну војску уколико га у томе не буду спречили и пре тога га се докопали, житељи Аптиохије сместа узеше оружје и опколише краљеву палату, те затворише све пролазе кроз које се могло изићи, траж е ћ и начина да погубе свог краља. А када је овај видео да је народ Антиохије постао његов љути непријатељ и да гомила носи оружје, он узе оне плаћенике што их је имао са собом, као и оне Јевреје што их је послао Јонатан, те нападе Антиохијце, али га ови надвладаше, будући да их је било много десетина хиљада, те краљ оста поражен. Али када су Јонатанови људи видели да Антиохијци побеђују, они се попеше на врх палате и одатле их почеше стрељати; па стога што су на том месту били одвише високо да би им се могло наудити, док су сами жестоко сатирали противнике гађајући их са тог узвишења, они успеше да растерају све са оближњих кућа и сместа их запале, одакле се ватра р а ш и р и по целом граду, који по-

КЊИГА ТРИНАЕСТА

545

че незаустављиво горети. Ово се могло догодити због међусобне близине кућа, и стога што су све оне биле изграђене од дрвета. И тако су Антиохијци, видевши да себи н и ч и м не могу помоћи, нити да су кадри да зауставе пожар, били п р и м о р а н и на бекство. А како су Јевреји почели скакати с једног на други кров и на такав начин гонити противнике, догодило се да је ово гоњење било зачуђујуће успешно. Али након што је краљ видео да су грађани заузети спасавањем својих жена и деце, те се тако више нису борили, он их са преосталим људством нападе у узаним пролазима, и поби их велики број, све док напослетку нису били присиљени да одбаце оружје и предају му се. Деметрије им је, пак, опростио њихово дрско понашање, и тако окончао побуну; а након што је јеврејима дао велике награде из богатог плена што га је победом задобио, и дубоко им захвалио као онима којима дугује текући успех, он их посла натраг Јонатану у Јерусалим са о п ш и р н и м сведочанством о помоћи коју су му обезбедилк. Па ипак се он касније показао као рђав човек према Јонатану, к прекршио је обећања што их је дао у поменутој прилици. Штавише, запретио му је да ће против њега повести рат, уколико Јевреји не буду плаћали све оне намете што их је јеврејски народ дуговао п р в и м краљевима [Сирије]. А ово би он и спровео, да га у томе није спречио Трифон, те је због тога морао одустати од припрема за рат п р о т и в Јонатана како би се побринуо за свој властити опстанак. Јер се Трифон вратио из Арабије у Сирију, водећи са собом Антиоха који је по годинама још био дечак; па како је сва она војска која је напустила Деметрија због његовог неплаћања најамнине сада пристала уз Трифона, он је повео рат против краља, и у бици која се догодила остао је као победник, преотевши му како град Антиохију, тако и моћне слонове што их је Деметрије имао у својој војсци. 4) Деметрије се, пак, после пораза повукао у Киликију. Млади Антиох је, опет, одмах упутио посланство и носланицу Јонатану, у ч и н и в ш и од овога пријатеља и савезника, потврдивши му звање првосвештеника и предавши му оне четири додатне управне области које су биле придодате Јудеји. Поврх свега, послао му је златне сасуде и пехаре, као и пурпурну одећу, оставивши му на слободу да се њ и м а служи. Такође му је поклонио златну копчу, и ословљавао га као једног од својих најближих пријатеља, а Јонатановог брата Симона наименовао за главног заповедника свих његових снага, од Ладера Тирског до Египта. Јонатан је био толико задовољан овим даровима Антиоховим, да је послао изасланике њему и Трифону, обећавши да ће им бити пријатељ и савезник, уз то рекавши и да ће им се п р и д р у ж и т и у рату против Деметрија, не п р е ћ у т а в ш и како му је овај недостојно узвратио за све оне љубазности којима га је Јонатан даривао, јер је након што је п р и м и о све могуће знаке наклоности у часу када су му оне биле потребне, он одговорио само увредама. 5) Тако је Антиох препустио Јонатану да сам подигне бројну војску из Сирије и Феникије и поведе рат против Деметријевих заповедника; због тога је Јонатан похитао у неколико градова који су га уистину раскошно дочекали, али су одбили да му предају своје снаге. А када је стигао до Аскалона, тамошње га је живље дочекало поклонима, пресревши га на величанствен

546

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

начин. Он је, пак, замолио њих, као и живаљ свих градова Келесирије, да се одрекну Деметрија и придруже Антиоху, те да, помажући Јонатану, узнастоје да казне Деметрија за све оне увреде против њих самих, за шта је кривицу сносио искључиво Деметрије; при том Јонатан рече да ће они свакако наћи да постоји мпого разлога да учине како их је он молио, само уколико добро размисле. И након што је убедио ове градове да обећају своју помоћ Антиоху, стигао је потом до Газе, како би и тамошњи народ навео да буде пријатељ Антиоху; али је пашао да су становници Газе много одбојнији него што је очекивао, јер су пред њим затворили капије, па иако су напустили Деметрија, нису били спремни да се приклоне Аптиоху. Ово је изазвало Јонатана да почне са опсадом града и сатирањем његове околине, јер је део своје војске оставио да држи у обручу саму Газу, а са остатком је пустошио њихову земљу, пљачкајући је и палећи све што је у њој затекао. Када су житељи Газе видели у каквој су несрећи, те да им никаква помоћ не долази од Деметрија, односно да се оно што их мучи налази пред њима, а да је оно што би требало да им донесе корист на великој удаљености и било је неизвесно да ли ће уопште пристићи или не, они схватише да би било смотрено одустати од ма које даље сарадње са Деметријевом страном, и порадити на пријатељству са супротном; тако они послаше поруку Јонатану, и обећаше да ће му бити пријатељи и пружити му помоћ — јер је таква ћуд људи, да све док не искусе велике несреће, не разумеју оно што им је заиста корисно; али када се нађу у таквим недаЈтама, они мењају мишљење, и оно што им је било боље да су учинили пре но што им је ма каква штета нанесена, они напокон чине, али не пре но што су претрпели големе невоље. Било како било, Јонатан је склопио савез пријатељства с њима, и од њих узео таоце као јемство да ће се понашати по договору, те их је послао у Јерусалим, док се он сам упутио широм земље, све до Дамаска. 6) Али након што је чуо да су заповедници Деметријеве војске стигли све до града Кадеша са веома бројним људством (а овај град се налази између земље Тираца и Галилеје), јер су мислили да ће га тако истерати из Сирије, Јонатан им се упути у сусрет како би сачувао Галилеју, и како не би испало да је запоставио њене становнике, који су били његов властити народ, у часу када је требало да започне рат; у Јудеји је оставио свог брата Симона, који је подигао онолику војску колику је могао из те земље, те се сместио пред В е т - С у р о м и почео са опсадом тог града који је био најутврђеније место у читавој Јудеји, а држало га је људство Деметријеве странке, као што смо већ говорили. Али чим је Симон почео дизати насипе и доводити своје ратне направе пред град, испољавајући велику приљежност у опсади, браниоци се уплашише да ће град бити заузет а они посечени, те стога послаше поруку Симону и затражише да им заветом зајамчи безбедност и то да и м никаква штета неће бити нанесена, те да им буде допуштено да пођу у миру и оду к Деметрију. Симон се зарече да ће испунити тражено, те их је тако прогнао из града у којем је одмах поставио властиту наоружану посаду. 7) За то се време Јонатан удаљио из Галилеје и од језера које се зове Генисаретско где је претходно био улогорен, те је стигао до равнице по име-

КЊИГА ТРИНАЕСТА

547

ну Асор, и не знајући да се тамо налази непријатељ. Наиме, када су Деметријеви људи претходног дана сазнали да стиже Јонатан, поставили су заседу у планини, која је требало да га на препад салети док је највећи део војске остао да га дочека у равници. Видевши ту војску спремну за бор6у, јонатан одмах, онолико колико је могао, припреми своје п>уде за битку; али када им се иза леђа открише они које су у заседи поставили Деметријеви заповедници, Јевреји се уплашише да ће бити ухваћени између две војске и тако пострадати; и тако сви журно почеше бежати, дословно оставивши Јонатана самог, осим малог броја — њих око педесет — који остадоше уз њега и Мататију, сина Авесаломовог, и Јуду, сина Хапсусовог, који су били извршни заповедници целе војске. Ови почеше дрско наступати, као што чине очајници, и тако насрнуше на непријатеље да су их заплашили, и са оружјем у рукама потерали у бекство. А када су они Јонатанови војници који су се повукли видели да непријатељ одустаје од борбе, оки се у по бекства сабраше, и почеше гонити противнике са великом жестином, чинећи тако све до Кадеша, где се налазио непријатељски логор. 8) Јонатан је тако задобио величанствену победу и побио две хиљаде својих непријатеља, те се вратио у Јерусалим. Па кад је видео да сзи његови послови напредују према његовим жељама и по Божијем провиђењу, он посла изасланике Римљанима, желећи да с тим народом обнози пријатељство, које су Јевреји претходно већ утаначили. Такође је истим изаслан и ц и м а наложио да на повратку оду у Спарту, и подсете тамошњи народ на међусобно пријатељство и сродство. И тако, када посланство стиже у Рим, они се упутише у сенат и рекоше што им је првосвештеник Јонатан заповедио, односно како 1лх је послао да посведоче њихово пријатељство. И сенат на то потврди све што је говорио ранији указ о њиховом савезништву с Јеврејима, и даде им писмо да га разнесу свим краљевима Азије и Европе, као и намесницихма свих градова, а према коме је Јеврејима остављено да сами управљају својом властитом земљом. А када су се потом изасланици враЈтали из Рима, дођоше и у Спарту, и тамо уручише посланицу коју су п р и м и л и од Јонатана, а чији препис овде наводимо: „Јонатан, првосвештеник јеврејског народа, као и сенат и читав јеврејски народ, шаље поздраве ефорију, сенату и народу лакедемонском. Ако сте добро, и ако су једнако јавни и приватни послови онакви каквима их ви желите, то је у складу са нашим жељама. И ми смо такође добро. Када је некада била донета посланица Онији, који је тада био првосвештеник, од Ареја, који је у то време био ваш краљ, а посредством Демотела, посланица која се тицала сродства које постоји између нас и вас и чији је препис овде приложен, ми смо с оадошћу п р и м и л и те речи и били веома задовољни Арејом и Демотелом, иако нам и није био потребан такав доказ призржености, стога што смо ми о томе сазнали из светих списа''''^ па ипак нисмо сматрали да је умесно да ми први започнемо са изношењем такве везе с вама, да не би изгледало да вам одвише рано одузимамо славу која нам је сада предата с ваше стране. П р о ш л о је много времена од када је оваква наша повезаност обновљена; а када, на свете и празничне дане, приносимо ж р т в е Богу, ми се молимо и за ваше очување и победу. А што

548

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

се нас тиче, иако су нас са свих страна обузимали ратови због похлепности наших суседа, ипак нисмо били склони да због тога узнемирујемо било вас, било кога другог који је с нама у сродству; али будући да смо сада савладали своје непријатеље, и имамо п р и л и к у да Римљанима пошаљемо Нуменија, сина Антиоховог и Антипатра, сина Јасоновог, који су обојица угледни људи нашег сената, овој смо двојици такође дали и ову посланицу за вас, како би могли обновити пријатељство које постоји између наша два народа. Отуда ћете и сами учинити добро уколико нам будете писали, и пошаљете нам извештај о томе да ли вам је од нас нешто потребно, будући да смо у свим стварима склони да поступимо према в а ш и м жељама." А сами су Лакедемонци љубазно п р и м и л и изасланике, и издали проглас о пријатељству и узајамној помоћи, те га послали Јеврејима. 9) У то су време постојале три секте међу Јеврејима, које су имале различита мишљења поводом људских поступања; једна је називана сектом фарисеја, друга сектом садукеја, а трећа је била секта есена. Што се тиче фарисеја''-'^ они казују да су неки поступци, али не сви, дело судбине, а да се други налазе у нашој моћи, и да су повезани са судбином али не и њоме проузроковани. Секта есена, пак, тврди да судбина управља свим стварима, и да људе ништа не сналази што није њоме предодређено. А што се тиче садукеја, они одбацују судбину, и кажу да такво нешто не постоји, и да удеси у људским збивањима не зависе од ње, већ сматрају да сви наш и поступци почивају у нашој м о ћ и одлучивања, те да смо ми сами узроци онога што је добро, а оно што је зло т р п и м о из наше властите глупости. Али ја сам дао исцрпнији извештај о овим схватањима у другој књизи о Јудејском рату. 10) Сада су, међутим, заповедници Деметријеве војске желели да узврате за минули пораз, те су сакупили војску већу но икада раније, и пошли п р о т и в Јонатана; али чим је овај сазнао за њихов долазак, пошао је да их пресретне у земљи Амот, јер је решио да им не допусти п р и л и к у да уђу у Јудеју; тако је подигао сопствени логор на педесет фурлонга удаљености од непријатеља и послао уходе да осмотре положај противничког логоришта и начин на који су се утаборили. А када су му уходе дале сва обавештења, при чему су се током ноћи домогли неких непријатеља који су му одали да ће га п р о т и в н и к ускоро напасти, Јонатан се, тако унапред упозорен, постарао за своју сигурност, сместивши осматраче испред логора, и држећи целу своју војску наоружану читаве ноћи, те ставивши свима у задатак да остану бодри и да се припреме за борбу по н о ћ и уколико на то буду приморани, у ч и н и в ш и их тако у потпуности свесним непријатељеве замисли. Али када су Деметријеви заповедници обавештени да је Јонатан упознат са њиховом намером, њихов се ратни савет помете, те су сада они морали упозорити своје људе да је непријатељ разоткрио њихове планове; тако се одједном — сада када су доживели неуспех у постављању замке — испоставило да они нису ни очекивали да на други начин могу победити Јевреје: јер, уколико би се м о р а л и упустити у неизвесност отворене битке, сматрали су да не би били равноправни Јонатановој војсци; укратко, због оваквог мишљења они се решише да побегну. И

КЊИГА ТРИНАЕСТА

549

тако, попаливши многе ватре по логору, како би непријатељ, видевши их, помислио да су наумили да остану ту где јесу, они се повукоше. А када је Јонатан у ј у т р о дошао спреман да ступи у битку, нађе напуштен логор, па када је схватио да су непријатељи побегли, похита да их гони; али их ипак није могао сустићи, јер су они већ прешли преко реке Елеутерос и били изван опасности. Након што се Јонатан одатле вратио, пошао је у Арабију и борио се п р о т и в Набатејаца којима је отео велику количину плена и трофеја, а повео је и много заробљеника, те је стигао у Дамаск, где је продао све што је опљачкао. Негде у исто време његов је брат Симон прошао целом Јудејом и Палестином, све до Аскалона, и утврдио снажна упоришта; и када их је тако учинио веома јаким, једнако у подигнутим грађевинама, и у посадама у њ и м а смештеним, он стиже до Јопе. А када је ову заузео, довео је и у њу велику војну посаду, јер је чуо да је народ Јопе био склон да преда град Деметријевим заповедницима. 11) Након што су Симон и Јонатан завршили са овим пословима, вратили су се у Јерусалим, где је Јонатан окупио сав народ и свима предочио свој савет да се прихвате обнове градских зидина, као и поновне изградње зидова који су некада опкољавали Храм а који су тада били урушени, при чему би се спојна места ојачала веома великим кулама. Такође је наумио да подигне и још један зид усред града како би издвојио т р ж н и ц у од посаде која се налазила у тврђави и на тај начин тамошње људство лишио дотока намирница. Штавише, намеравао је и да тврђаве по у н у т р а ш њ о с т и земље у ч и н и јачима и погоднијим за одбрану но што су биле икада раније. Па када су сви ови предлози прихваћени и потврђени од стране народа, Јонатан се лично побринуо за изградњу грађевина које су припадале граду, а Симона је послао да надгледа радове око осигуравања утврда у унутрашњости. Али је у то време Деметрије прешао Еуфрат и стигао у Месопотамију, желећи да ту земљу, као и Вавилон, држи у миру, смерајући тако да — након што би успоставио власт над горњим покрајинама — постави темеље васпостављању свеколиког краљевства. О в о је наумио стога што су му Грци и Македонци који су тамо обитавали, често слали изасланике, обећавајући да ће му, у случају његовог доласка, п р у ж и т и сваку помоћ и предати му се у руке, п о д р ж а в ш и га у борби п р о т и в Арсаса, краља Парћана. О в а к в и м је надама Деметрије био силно подстакнут, те је ж у р н о пошао ка тим областима, сматрајући да ће, уколико једном буде потукао Парћане, и стекао своју властиту и снажну војску, бити у стању да покрене рат против Трифона и избаци га из Сирије; и тако, када је стигао у Месопотамију људи су га п р и м и л и са великом предусретљивошћу. Али након што је подигао војску и упустио се у битку против Арсаса, био је потучен и изгубио је све своје људство, а он сам је ж и в ухваћен, као што смо већ приповедали на другом месту.

550

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ ЈОНАТАН НА ПРЕВАРУ УБИЈЕН; И КАКО СУ ЗБОГ ТОГА ЈЕВРЕЈИ ИМЕНОВАЛИ С И М О Н А СВОЈИМ ЗАПОВЕДНИКОМ И ПРВОСВЕШТЕНИКОМ, ТЕ КАКВЕ ЈЕ ХРАБРЕ ПОДУХВАТЕ ОВАЈ ИЗВЕО, ПОСЕБНО ПРОТИВ ТРИФОНА 1) Када је Трифон сазнао шта се догодило са Деметријем, више није био постојано привржен Антиоху, већ је смишљао начин како би га испотиха убио, и потом сам од њега преузео краљевство; али је страх којег је осећао од Јонатана био сметња таквој његовој замисли, јер је овај био пријатељ Антиохов; због тога се Трифон решио да најпре уклони Јонатана, а затим да спроведе у дело и замисао у погледу Антиоха. Процењујући да је на}бољи начин уклањања Јонатана лежао у лукавству и издаји, он је, с уздржаношћу дошао из Антиохије у Вет-Сан, којег Грци називају Скитопољ, где га је Јонатан сусрео са четрдесет хиљада изабраних људи, убеђен како Трифон долази да се против њега бори. Али је уместо тога Трифон, приметивши Јонатанову спремност за окршај, покушао да овога придобије поклонима и пријазним опхођењем, не оклевајући ни да изда заповест својим старешинама да се потчине Јонатану, желећи да на овај начин пружи доказе о својој добронамерности и уклони све сумње из Јонатановог ума; овим је, укратко, желео да постигне да Јонатан постане безбрижан и отуда необазрив, што би Трифуну пружило могућност да га уклони у часу када овај не буде био чуван. Такође је посаветовао Јонатана да распусти своју војску, стога што није би.ло повода да је покреће у то доба када се није ратовало, већ је посвуда владао мир. Ипак, уједно је затражио од Јонатана и да овај задржи уз себе неколицину војника, те да заједно пођу у Птолемаиду, јер ће му тај град Трифон предати, баш као што ће му препустити и власт над свим тврђавама по унутрашњости земље. Такве је, дакле, замисли као своје и искрене Јонатану представио Трифон. 2) Јонатан, пак, није уопште посумњао у Трифонов предлог деобе власти, већ је веровао да му је понуда дата из наклоности и сасвим искрено. Сходно томе, распустио је своју војску, и задржао не више од три хиљаде људи уз себе, од којих је две хиљаде оставио у Галилеји; он сам је са преосталих хиљаду пошао, заједно са Трифоном, у Птолемаиду. Али када је народ овог града затворио капије, будући да је тако наложио Трифон, овај се окрете против Јонатана и зароби га живог, побивши све који су били с њим. Трифон је такође послао војнике и против оне две хиљаде остављене у Галилеји, са задатком да и њих све побију; али су ти људи, чувши шта се догодило с Јонатаном, спречили извршење и тог Трифоновог налога; па пре но што су пристигли они које је послао Трифон, Јонатанови људи навукоше оклопе и изиђоше у сусрет посланој војсци. А када ти што их је Трифон послао видеше да су Јевреји спремни да се жестоко боре за своје животе, они се не усудише да их нападну, већ се окретоше и вратише натраг. 3) Након што је становништво Јерусалима чуло да је Јонатан заробљен а војници који беху с њим побијени, они почеше горко сажаљевати њего-

КЊИГА ТРИНАЕСТА

551

ву немилу судбину; и поводом тога се свако поче жарко питати, обузет великим и оправданим страхом који их испуњаваше тугом, неће ли се сада, када су лишени храбрости и мудре управе Јонатанове, околни народи према њима почети да злоћудно опходе; те управо како су све дотле ти народи били мирни захваљујући Јонатановом присуству, неће ли се сада исто тако подићи против њих и, повевши рат, довести их до крајње пропасти. И заиста, то у шта су сумњали убрзо се и догодило: јер када су суседни народи чули за Јонатанову погибију, они одмах поведоше рат против Јевреја — сада лишених управитеља — па је и сам Трифон окупио војску с намером да поведе поход у Јудеју и зарати против њених становника. Али када је Симон видео да је народ Јерусалима ужаснут таквим околностима у којима се нашао, пожелео је да им се обрати, и тако их учини одлучнијим да се супротставе Трифону у часу када их овај буде напао. Тако је Симон окупио народ у Храму и почео да бодри људе следећим речима: „О моји сународници, вама није непознато да су мој отац, моја браћа, као и ја сам, добровољно доводили у опасност сопствене животе за обнову ваше слободе; стога ја иза себе имам велики број таквих примера, а познато је и да су сви чланови моје породице чврсто решени на жртву за своје законе и право да обожавамо свог Бога, и то толико да нема тог ужаса због којег би оваква одлучност нестала из наших душа, нити допустила да је смени љубав према ж и в о т у и потцењиване посмртне славе. Хоћете ли ме онда са свом ревношћу следити ма куда да вас поведем, јер ви нисте лишени заповедника спремног и вољног да страда и за вас учини највеће подвиге? Јер, нити сам ја бољи од своје браће па да штедим свој живот, нити сам толико гори од њих да бих одбио оно што су они сматрали најчаснијом од свих ствари — при том мислим на то да поднесем и смрт због наших закона, као и због богоштовања које нам је тако својствено. Стога ћу се ја позабавити таквим делима преко којих ће се препознати да сам брат своје браће; и бићу толико смео да кажем да очекујем успех у освећивању њихове крви над нашим непријатељима, као и то да ћу успети да вас и ваше жене и децу избавим од увреда које непријатељи смерају да вам нанесу; такође се и уздам у Божију помоћ којом ћу успети да сачувам Његов Храм од уништења. Ово говорим стога што видим да вас други народи сматрају вредним презирања, мислећи да сте лишени предводника, због чега су нашли у себи храбрости да против вас поведу рат." 4) Овим је говором Симон удахнуо храброст у народ: па исто онако како су донедавно били плашњом обесхрабрени, сада се у њима подиже нада у побољшање прилика, толико да читаво окупљено мноштво у један глас ускликну одлуку да Симон буде њихов вођа, те да уместо његове покојне браће Јуде и Јонатана он преузме управљање над народом. Са своје, пак, стране људи се обавезаше да ће се повиновати свему ономе што им заповеди. И тако Симон сместа окупи све који беху дорасли за рат, и похита да обнови градске зидине, ојачавши их веома високим и снажним кулама. Потом је послао једног од својих пријатеља, Јонатана, сина Авесаломовог, са наредбом да из Јопе истера тамошње становништво, јер се бојао да ће они предати град Трифону; а он сам остаде да надзире радове око обезбеђивања Јерусалима.

552

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

5) За то време Трифон се са великом војском покренуо из Птолемаиде и дошао у Јудеју, водећи са собом окованог Јонатана. Симон га је са својом војском чекао у граду Адиди, који се налази на брежуљку под којим се простиру равнице Јудеје. А када је Трифон сазнао да је Симон изабран за управитеља Јевреја, и с намером да се и њему наметне лукавством и издајом, он тобоже затражи од њега стотину таланата сребра и двојицу Јонатанових синова као таоце у замену за ослобађање самог Јонатана, који 6и се због заточене деце обавезао да неће подизати Јудеју на побуну против краља; ову је понуду, пак, Трифон правдао ч и њ е н и ц о м да је Јонатан био наводно заробљен стога што је позајмио новац од краља, а да га до уреченог дана није овоме вратио. Али је Симон прозрео Трифоново лукавство, па иако је знао да ће засигурно изгубити новац уколико га овоме буде дао, а да при том Јонатан неће бити ослобођен већ ће му се, по услишењу Трифонове понуде, у заробљеништву п р и д р у ж и т и и синови — ипак је Симон окупио своју војску и обавестио је о понуди коју је послао Трифон, у ч и н и в ш и тако јер се бојао могућих клевета међу народом које би га набеђивале да је одговоран за братовљеву смрт стога што није желео да да новац; наравно, овоме је додао да се иза понуда крију навођење у замку и вероломство, но да је ипак прихватљивије да пошаље новац и Јонатанове синове, него да буде повезиван са пребацивањем да није испунио Трифонове понуде и тиме одбио да избави свог брата. Сходно томе, Симон је послао и новац и Јонатанове синове, али се по њиховом примитку Трифон није држао обећања и није ослободио Јонатана, већ је покренуо Бојску, решен да преко Идумеје стигне до Јерусалима. Симон је, пак, са војском изишао пред њега, постављајући логор насупрот Трифоновог. 6) А када су они који су се налазили у тврђави послали поруку Трифону, молећи га да похита до њих и пошаље им намирнице, он је припремио своју коњицу тако као да би ова могла стићи у Јерусалим те исте ноћи; али се догодило да је изненада пала толика количина снега да је замела све путеве, а наноси беху толико дубоки да кроз њих није било пролаза, посебно не коњици, и ово је спречило Трифона да стигне до Јерусалима. Стога се он померио одатле и дошао у Келесирију, и након што је силовито напао земљу галадску, тамо је погубио Јонатана; а након што је издао наређење поводом његове сахране, он сам се вратио у Антиохију. Симон је, међутим, послао људе у град Васку како би одатле пренели Јонатанове мошти, и сахранили их у његозом родном граду Модину, при чему је овим поводом сав народ био у безмерној жалости. Симон је такође подигао врло велики споменик своме оцу и браћи, саздан од белог и углачаног камена, огромне висине, тако да је надалеко могао бити видљив, а око њега је поставио стубове од једног комада камена и повезао их надземним ходницима, тако да је то дело било веома лепо на поглед. Поврх свега, подигао је седам пирамида за своје родитеље и сву своју браћу, по једну за сваког, а које беху направљене тако да запањују лепотом и величином, и које су очуване и до данас, при чему је остало познато да је Симон био тај који се толико марљиво трудио око сахране свог брата и подизања споменика члановима своје породице. Тако је Јонатан погинуо у часу када је

КЊИГА ТРИНАЕСТА

553

као првосвештеник навршио четири године'"' службовања, током којих је такође био и управитељ свог народа. А околности његове смрти овде смо подробно описали. 7) Симон, кога је народ одмах поставио за новог првосвештеника, већ прве године ношења овог звања ослободио је Јевреје робовања под Македонцима и омогућио да овима више не плаћају данак — а ово избављење и ослобађање од намета задобијено је после сто седамдесет година''^^ краљевства Асираца који су преко Селеука, названог Никатор, задобили превласт над Сиријом. Осећање привржености које је народ гајио према Симону било је толико велико, да су у уговорима које су Јевреји склапали једни с другима, као и у јавним записима, писали: „У првој години Симона добротвора и владара Јевреја", јер су под његовом управом били веома срећни и савладавали су све непријатеље око себе. Тако је Симон разорио градове Газару, Јопу и Јамхис. Такође је после опсаде заузео јерусалимску тврђаву и потом је сравнио са земљом, како она више никада не би била место уточишта за њихове непријатеље, одакле су им наношене несреће. А када је разрушио ту утврду, сматрао је да је за Јевреје најбоље да сравне и само узвишење на којем је тврђава стајала, како би се онда Храм налазио изнад њега. И заиста, након што је позвао народ на сабор, наговорио је људе да учине онако како је замислио, подсетивши их какве су несреће претрпели од тамошњег људства и јеврејских пребеглица, и какве би још несреће доживели у случају да било који туђин освоји краљевство и поново постави посаду на месту старе тврђаве. Ове су речи приморале мноштво да се сагласи, будући да их је Симон молио да не чине ништа друго до оно што нађу да је за њихово властито добро; и тако сви заједно прионуше на рад и сравнише узвишење, а у том су занимању проводили дан и ноћ без прекида, за шта им је требало целе три године, након које је гора на којој је стајала негдашња тврђава доведена у исту раван са остатком града. После тога је Храм остао као највиша од свих грађевина. Ови су подухвати, дакле, изведени за време управљања Симоновог.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО СЕ С И М О Н У Д Р У Ж И О СА А Н Т И О Х О М ПИЈЕМ И ПОВЕО РАТ П Р О Т И В Т Р И Ф О Н А , А М А Л О КАСНИЈЕ И П Р О Т И В СЕНДЕВА, ВОЈСКОВОЂЕ А Н Т И О Х О В И Х СНАГА; ТАКОЂЕ И КАКО ЈЕ С И М О Н Н А ПРЕВАРУ УБИЈЕН ОД СТРАНЕ СВОГ ЗЕТА ПТОЛЕМЕЈА 1) Недуго'''" пошто је Деметрије био одведен у заробљеништво, његов је намесник Трифон убио Антиоха'''^ сина Александровог, кога су такође називали Божанским''®, и то након што је овај владао четири године, иако је Трифон објавио да је Антиох преминуо под рукама хирурга. Затим је послао в о ј н и ц и м а своје пријатеље и све оне који су с њиме били најприснији, обећавши да ће им дати велику суму новца уколико га буду прогласили краљем. Такође им је наговестио да је Деметрије заробљен од стра-

554

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

не Парћана, а да ће, уколико се догоди да краљ постане Деметријев брат Антиох, овај војсци донети много несрећа, како би им се осветио за то што су се побунили против његовог брата. И тако су војници, у очекивању богатства које ће им бити удељено препуштањем краљевства Трифону, овога учинили својим владарем. Али након што је Т р и ф о н задобио краљевски положај и унрављање пословима, одмах је показао своју зликовачку нарав: јер, док је још био особа простог положаја, одржавао је присне односе са м н о ш т в о м око себе и представљао се као веома умерен, на тај начин вешто нагонећи људе да чине оно што је желео; али када је једном приграбио краљевство, одбацио је свако даље претварање, и показао се онакав какав јесте. Али га је такво понашање учинило изложеним његовим непријатељима, стога што су га војници омрзли и побунили се против њега у корист Клеопатре, жене Деметријеве, која је тада била засужњена, заједно са својом децом, у Селеукији. А како Антиоху, брату Деметријевом, није био дозвољен приступ ниједном граду стога што су се сви они повиновали Трифону, Клеопатра му је послала поруку са предлогом да је ожени, и тако добије краљевство. А о в у ј е понуду о н а у ч и н и л а из следећих разлога: најпре зато што су је наговорили њени пријатељи, а затим и стога што се плашила за свој живот, јер је постојала могућност да народ Селеукије преда град Трифону. 2) Како је Антиох на тај начин дошао у Селеукију а његове снаге почеле расти сваког дана, он се покренуо и са војском пошао п р о т и в Трифона, па након што га је у бици поразио истерао га је из горње Сирије у Феникију, где га је, међутим, и даље гонио, напослетку га сатеравши у тврђаву Дору која беше готово неосвојива, и одакле је Трифон успео да побегне. Антиох је потом послао поруку јеврејском првосвештенику Симону, са понудом савеза пријатељства и узајамне помоћи, што је овај спремно прихватио и послао Антиоху велику суму новца и намирница за оне који су држали Дору под опсадом, показавши се тако вољним да изручи знатна средства за опскрбу, због чега је ускоро постао један од најприснијих Антиохових пријатеља. За то је време Трифон побегао из Доре у Апамију, где је држан током опсаде, те напослетку и убијен, након што је владао три године. 3) Антиох је, међутим, током времена заборавио на љубазну помоћ коју му је Симон указао када му је то било неопходно, и то због његове грамзиве и злобне нарави, те је сакупио војску и поверио је своме пријатељу Сендеву, са задатком да изненадно нападне и опустоши Јудеју, те да се дочепа Симона. Али након што је Симон чуо да је Антиох п р е к р ш и о савез, он се, иако је већ био у поодмаклим годинама, осетио веома увређеним тим неправичним опхођењем, те је донео одлуку жустрију но што су му године могле обећавати, и ставио се попут младића на челу војске као њен врховни заповедник. Своје је синове послао напред са најспремнијим међу својим војницима, а он је сам са главнином војске наступао другим путем, постављајући многе од људи у заседе у уским долинама између планина. Тако се испоставило да није претрпео неуспех ни у једном од својих ратних предузећа, показавши се одвише јаким за било којег од

КЊИГА ТРИНАЕСТА

555

непријатеља у свим окршајима што их је за ж и в о т а имао. После овога је остатак својих дана п р о ж и в е о у миру, стигавши при том да и сам склопи савез са Римљанима. 4) Био је управитељ Јевреја целих осам година, а ж и в о т је окончао током једног празника. О в о се догодило због издаје његовог зета Птолемеја, који је такође и заробио Симонову жену и њихово двоје деце, те их држао као сужње. Птолемеј је осим тога паредио и да се убије трећи Симонов син, Јован, звани Хиркан; али је младић приметио долазак убица, и успео да избегне о п а с н о с т и " ' похитавши у Јерусалим, уздајући се у добронамерност тамошњег народа због свега доброга што су доживели од његовог оца, али и због м р ж њ е коју су житељи Јерусалима гајили против Птолемеја; и заиста, када је Птолемеј покушао д а у ђ е у град кроз другу капију, народ га је отерао, будући да су већ били прихватили Хиркана.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО Х И Р К А Н П Р Е У З И М А ЗВАЊЕ П Р В О С В Е Ш Т Е Н И К А И ИЗБАЦУЈЕ ПТОЛЕМЕЈА И З ЗЕМЉЕ. А Н Т И О Х НАЈПРЕ ВОДИ РАТ П Р О Т И В ХИРК А Н А А КАСНИЈЕ С Њ И М СКЛАПА САВЕЗ 1) Тако се Птолемеј повукао у једпу од тврђава изнад Јерихона, по имену Дагон. У исто време је Хиркан преузео звање првосвештепика од свог оца, и пре свега је узнастојао да умилостиви Бога жртвама, а затим је повео поход против Птолемеја; а када је извршио напад па његово упориште, показао се сваком погледу надмоћним, али је крајњи учинак изостао због саосећања према својој мајци и браћи: јер је ове,наиме, Птолемеј доводио на зидине и мучио их наочиглед свима, претећи да ће их стрмоглавити уколико Хиркан не прекипе опсаду. Па како је Хиркан мислио да ће распуштањем опсаде и одустајањем од освајања показати више наклоности према својим најдражима — предупређујући тако њихове патње — његова се ревпост п р о т и в Птолемеја хладила. Али се тада догодило да је његова мајка, приликом једног од излагања, са зидина пружила руке према недоступном сину, молећи га да се због ње не препушта немару, већ да се због њених осведочених мука управо још више разгневи, те да п р у ж и све од себе да то место брзо заузме како би себи потчинио непријатеља и потом му се осветио за све оно што је овај урадио онима који Хиркану беху најмилији; уз то је мајка рекла и да ће јој смрт бити слатка чак иако до ње буде стигла на мукама, уколико после тога њихов непријатељ буде приведен казни за све његове злочине. И тако, након што је чуо мајку где овако говори, Хиркан се решио да сместа освоји тврђаву; али када је потом поново угледао како му мајка изнова бива пребијана а затим кидана на комаде, храброст га је напустила, и он није могао друго до да саосећа са оним што је она подносила, остајући сасвим надвладан тим болом. И како се због свега тога та опсада развукла, пристигла је и она година у којој обичај налаже Јеврејима да се одмарају; па знајући да ће због тога бити

556

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ослобођен даљег ратовања-™, Птолемеј је погубио заробљену браћу и мајку Хирканову и затим побегао к Зену, такође званом и Котила, који је у то време био т и р а н и н града Филаделфије. 2) Али је Антиоху било веома мучно због патњи што му их је нанео Симон, те је извео најезду на Јудеју четврте године свог краљевања, и прве године власти Хирканове, у години сто шездесет друге олимпијаде'"'. Па након што је попалио земљу, затворио је Хиркана у град, којег је опколио са седам логорских прстенова; али испрва ништа није могао урадити, због снаге зидина и ради срчаности бранилаца, иако је овима понестајало воде, која им је ипак придошла захваљујући обилном пљуску, који се сручио при заласку Плејада-"^. Ипак, негде на северном делу зидина, где је град био у истој равни са спољним тлом, краљ је подигао стотину кула са три спрата, на које је сместио војнике; па како је нападао сваког дана, просекао је двоструки ров, дубок и широк, и њиме окружио становнике као зидовима; али су се опсађени досетили да изводе честе препаде, па уколико непријатељи негде нису били заштићени, они би их нападали и наносили им велике штете; а уколико би их п р о т и в н и к благовремено приметио, лако су се могли вратити у град. Али будући да је Хиркан добро разабирао потешкоћу одржавања толико великог броја људи у граду, због чега су намирнице брзо трошене, при чему је, пак, као што је и било природно претпоставити, главнина људи била бескорисна, он је издвојио тај неупотребљиви део људства, и одстранио га из града, з а д р ж а в ш и само онај део који је био у цвету зрелости и кадар да ратује. Антиох, међутим, није допуштао да ти који су одбачени напусте Јерусалим, те су они отуда лутали између зидина, бивајући десетковани глађу од које су умирали у мукама; али када је празник табернакула био надохват, они који су остали у граду сажалише се на те прогнанике, и поново их п р и м и ш е натраг. А након што је Хиркан послао поруку Антиоху з а т р а ж и в ш и због празника примирје од седам дана, овај се одазвао овом поштовању према Богу, и на тражени је рок пристао да склопи примирје. Поред тога, послао је величанствену жртву, бикове са позлаћеним роговима, са сваковрсним слатким зачинима, и са златним и сребрним пехарима. Тако су они који су бранили капије п р и м и л и ж р т в е од оних који су их донели, и одвели их до Храма, док је Антиох у међувремену празновао са војском, што је било сасвим другачије понашање од оног Антиоха Епифана који је по заузећу града понудио свиње на олтару, попрскавши га њиховом крвљу, како би насилно погазио законе Јевреја и веру коју су наследили од својих предака; а то је и био разлог због којег је наш народ повео рат против њега, и никада се потом није с њ и м помирио; али што се тиче овог садашњег Антиоха, сви су га људи називали Антиох Побожни, због велике ревности коју је показивао у п и т а њ и м а вероисповедања. 3) Хиркан је љубазно п р и м и о ову Антиохову смерност; па када је схватио колико је овај побожан, упутио му је посланство преко којег је од њега затражио дозволу да обнови оно устројење управе које су п р и м и л и од њихових предака. Тако је Антиох одбио савет оних који су од њега траж и л и да у потпуности истреби јеврејски народ™^ — такви су се позивали

КЊИГА ТРИНАЕСТА

557

на начин живљења Јевреја, који је према свима другима био недружеван — и није се обазирао на оно што су такви говорили. Напротив, бивајући уверен да је све што су Јевреји ч и н и л и имало основу у побожности, он је одговорио посланству да ће, уколико опсађени предају оружје и плате данак за Јопу и друге градове који омеђују Јудеју, а у које ће он поставити своје људство, под таквим условима он окончати даље ратовање п р о т и в њих. Али се Јевреји, иако сагласни са свим другим условима, нису могли сложити са присуством страних посада, стога што се они нису могли удруживати са туђинцима, нити с њима општити; па ипак су били вољни да, уместо давања дозволе за успостављање упоришта, Антиоху дају таоце, као и пет стотина таланата сребра, од којих ће сместа исплатити три стотине, а такође и одмах послати таоце, што је краљ Аптиох прихватио. Један од ових талаца био је и Хирканов брат. Под овим је условима Антиох порушио утврђене грудобране који су опкољавали град, прекинуо опсаду и потом отишао. 4) За то је време Хиркан отворио г р о б н и ц у краља Давида, који је у богатству превазилазио све друге краљеве, и из ње изнео три хиљаде таланата. О н је такође био и први од Јевреја који је, ослањајући се на свој иметак, држао одреде страних плаћеника. Након овога је Хиркан склопио и савез пријатељства и узајамне помоћи с Антиохом, због чега је овоме дозволио улазак у град, опскрбивши га у изобиљу ониме што је његовој војсци педостајало, па је касније и наступао с њ и м када је Антиох пошао у поход против Парћана, о чему за сведока имамо Николу Дамаскијца, који у својој историји пише овако: „Када је Антиох подигао знамен победе на реци Ликусу, а поводом његовог тријумфа над Индатом, војсковођом Парћана, задржао се на том месту два дана. Било је то по жељи Хиркана Јеврејина, стога што је у то време падао празник којег су Јевреји наследили од предака, будући да им у те дане њихов властити закон није дозвољавао да путују." И заиста, овако казујући он не говори ништа погрешно; јер је тада тај празник, који ми називамо Пентекост, падао у дан после сабата, а нама није по закону дозвољено да путујемо нити на сабат, нити у празпичне дане-°''. Али када је Антиох ступио у битку п р о т и в Арсаса, парћанског краља, изгубио је велики део војске, а и он сам је погинуо; тако је власт над Сиријом наследио његов брат Деметрије, са дозволом Арсаса, који га је ослободио из заробљеништва у исто време када је Антиох напао Партију, као што смо већ раније приповедали на другом месту.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ, П О С Л Е С М Р Т И АНТИОХОВЕ, Х И Р К А Н ПОВЕО ПОХОД П Р О Т И В СИРИЈЕ И С К Л О П И О САВЕЗ СА Р И М Љ А Н И М А . Т А К О ^ Е И О С М Р Т И КРАЉА ДЕМЕТРИЈА И АЛЕКСАНДРА 1) Ч и м је Хиркан чуо за погибију Антиохову, одмах је повео поход п р о т и в градова Сирије, надајући се да ће их наћи лишене људи кадрих за

558

1УДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

борбу и спрехмних да их бране. Ипак, било је потребно не мање од шест месеци да заузме Медаву, па и то не без великих напора по његову војску. Након овога је покорио и Самегу и околна места, а поред ових још и Сехем и Герисим, као и народ Хућана, који је опслуживао храм што је наликовао јерусалимском, а који је Александар Велики допустио Санвалату да подигне у корист Манасије, зета првосвештеника Јада, као што смо већ раније приповедали; овај је храм, наиме, у том тренутку био напуштен, две стотине година након што је изграђен. Хиркан је такође освојио Дору и Марису, градове Идумеје, и п о т ч и н и о све Идумејце, дозволивши им да остану у земљи уколико пристану да се обрежу и почну да ж и в е по јеврејским законима; а ови су били толико жељни да остану на местима својих предака, да су се п о т ч и н и л и захтеву за обрезивањем-"', као и остал и м јеврејским обичајима; у то им се, време, дакле, догодило да су усвојили јеврејски начин живљења, те су касније и сами постали Јеврејима. 2) Потом је Хиркан пожелео да обнови савез пријатељства са Римљанима, те је стога овима послао изасланике, на шта је сенат, п р и м и в ш и Хирканову посланицу, одговорио потврђујући савез следећим речима: „Фаније претор, син Марков, сазвао је сенат осмог дана пре фебруарских ида, у дому сената, у присуству Луција Манлија из Ментиновог племена, и Гаја Семпронија, сина Гајевог, из племена Фалернијановог. Повод је био долазак изасланика послатих од стране јеврејског народа-"'^, у саставу који су чинили Симон, син Доситејев, А.полон, син Александров, и Диодор, син Јасонов, који су добри и честити људи, и који су имали нешто да предложе поводом савеза пријатељства и узајамне помоћи који постоји између њих и Римљана, као и поводом других државних послова, будући да су ови затражили повраћај Јопе, Газаре и извора Јордана, као и још неколико других градова њихове земље, а које им је супротно одлуци сената одузео Антиох. О н и су такође затражили да не буде дозвољен прелаз краљевим трупама преко њихове земље као и оних земаља које су им подређене, те да се пониште сва она присвајања што их је мимо указа овог сената починио Антиох. Осим тога су се обавезали да ће послати изасланике који ће се побринути око повраћаја онога што им је Антиох отео, као и да ће проценити земљу која је била опустошена у том рату, при чему ће изасланици добити писма адресована краљевима и слободним људима, којима им се јемчи миран повратак кући. Из свега овога одлучено је да се обнови споразум пријатељства и узајамне помоћи са овим ваљаним људима, који су нам послани од стране честитог и пријатељског народа." Али што се тиче тражених писама, одговор је био да ће се сенат састати и размотрити то питање када му његови властити послови то допусте, а да ће они убудуће настојати да се никаква слична повреда не догоди на рачун Јевреја; уз то ће им претор Фаније дати новац из државне ризнице за потребе њиховог повратка кући. Тако је, најпосле, Фаније, давши им обећани новац из трезора отпустио јеврејске изасланике; онима, пак, који су управљали Јеврејима послао је указ, побринувши се за то да они који су га носили безбедно стигну кући. 3) Тако су, дакле, у то време изгледале прилике Јована Хиркана. Али што се тиче краља Деметрија, он је био наумио да поведе рат против Хир-

КЊИГА ТРИНАЕСТА

559

кана, за шта, међутим, нити је било прилике нити је он за такво нешто био кадар, будући да су њиме били озлојеђени како војска тако и народ Сирије, и то напросто стога што је био рђав човек. Али када су Сиријци послали изасланике Птолемеју званом Фисон, з а т р а ж и в ш и да им пошаље неког из породице Селеукида како би преузео краљевство, он им је послао Александра, званог Зевин, заједно са војском, те је између њега и Деметрија дошло до битке у којој је овај последњи поражен и натеран у бекство; бежећи, прибежиште је покушао да нађе у Птолемаиди, код његове жене Клеопатре, али га она није желела да прими. Одатле је потом пошао у Тир, где је напослетку и ухваћен; па након што су га његови прот и в н и ц и жестоко мучили, напослетку је усмрћен. Тако је Александар преузео краљевство и склопио савез са Хирканом, али је касније и сам, када се борио п р о т и в Деметријевог сина Антиоха званог Грипа, такође био поражен и убијен.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ ЗАХВАЉУЈУЂИ СВАЂИ ИЗМЕЂУ ДЕМЕТРИЈА ГРИПЕ И АНТИОХА С И З И С Е Н А ОКО КРАЉЕВСТВА Х И Р К А Н ЗАУЗЕО С А М А Р У И САСВИМ ЈЕ РАЗОРИО; И КАКО СЕ САМ Х И Р К А Н П Р И Д Р У Ж И О СЕКТИ САДУКЕЈА, Н А П У С Т И В Ш И ФАРИСЕЈЕ 1) Након што је Антиох [Грипа] преузео краљевство, сколио га је страх да уђе у рат п р о т и в Јудеје, стога што је чуо да је његов брат по мајци, који се такође звао Антиох, против њега већ дизао војску из области Сизикума; тако је он остао на свом властитом поседу, р е ш и в ш и да се припреми за напад што га је очекивао од стране свог брата, кога су називали Сизисен, стога што је био одгајен у истоименом граду. Овај је био син Антиоха Сотера, који је у м р о у Партији а који је био брат Деметрија, оца Грипиног, јер се догодило да је Клеопатра била венчана за двојицу браће, као што смо већ приповедали. Тако је Антиох Сизисен дошао у Сирију, започевши дугогодишњи рат против свог брата. Хиркан је, пак, све то време ж и вео у миру; јер се након смрти Антиохове одметнуо од Македонаца""', одбивши да даље плаћа и најмањи намет, било као њихов поданик или као пријатељ; његове су се сопствене прилике, пак, налазиле у стању напредовања и побољшања у време Александра Зевина, а посебно у време горепоменуте двојице браће, јер је рат који су они међусобно водили пружао Хиркану прилику да ужива у миру у Јудеји, толико да је сакупио огромну суму новца. А када је Антиох Сизисен напао његову земљу, Хиркан је отворено показао шта мисли: видевши, наиме, да је Антиох лишен египатских савезника, те да се и он и његов брат налазе у веома неповољним околностима међусобног изнурујућег ратовања, он их је обојицу презрео и лако узвратио. 2) Тако је Хиркан повео поход против Самарије, која је била веома снаж а н град, о чијем ћемо тренутном имену — Севаста — и њеном понов-

560

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ном дизању од стране Ирода, говорити када за то дође време. Али је Хиркан ипак напао град и држао га у опсади уз велики труд; био је веома незадовољан Самарићанима због несрећа што су их нанели народу Мерисе, јеврејске колоније, којег су потом натерали на савезништво, повлађујући краљевима Сирије. Након што је прокопао јарак и подигао око града двоструки зид дуг осамдесет фурлонга, поставио је своје синове Антигона и Аристобула за заповеднике опсаде; овиме је постепено довео Самарићане до тако велике глади да су морали јести и оно што се не једе, позивајући у помоћ Антиоха Сизисена, који се, истина, спремно одазвао, али га је Аристобул потукао, па након што је био гоњен све до Скитопоља од стране двојице браће, напослетку се и сасвим повукао. Тако су се браћа вратила у Самарију и поново сатерала народ унутар зидина, све док ови нису били присиљени да истог Антиоха поново позову у помоћ; овај је, пак, овог пута обезбедио шест хиљада људи од Птолемеја Латира, који их је послао без одобрења његове мајке, због чега га је ова искључила из управне власти. Са овим је Египћанима Антиох учинио први упад и опустошио Хирканову земљу на начин правог разбојника, јер се није усудио да се суочи и бори лицем у лице, будући да није ни имао војску довољну за такав окршај, већ је таквим харањем по Хиркановој земљи настојао да овога присили на одустајање од опсаде Самарије; али је једном приликом ипак упао у замку, где је изгубио велики број људи, те је морао побећи у Триполи, поверивши вођење рата п р о т и в Јевреја заповедницима Калимандеру и Епикрату. 3) Што се тиче поменутог Калимандера, он је своје непријатеље напао одвише брзоплето, те је натеран у бекство и одмах уништен; а Епикрат је био тако велики среброљубац, да је отворено издао Скитопољ и околна места Јеврејима, те их стога, свакако, није могао одвратити од дизања опсаде Самарије. А када је Хиркан напокон заузео град, што се догодило одмах по годишњици опсађивања, није се задовољио само освојењем, већ је град потпуно разорио, скренувши околне речице да би га потопио, и прокопавши такве канале да је вода могла протицати испод темеља и подлокати их; штавише, уклонио је и најмањи знак да је на том месту икада постојао град. Овде, међутим, морамо пренети једну изненађујућу ствар која се приповеда о првосвештенику Хиркану — како је, наиме, Бог општио с њиме; прича се да се истог оног дана када се његов син борио против Антиоха Сизисена, Хиркан затекао сам у Храму, палећи тамјан, када је чуо глас који м у ј е објавио да је његов син управо савладао Антиоха. О в о је Хиркан отворено изјавио пред народом чим је изашао из Храма, и те су се речи показале тачним. Тако су, дакле, у том тренутку стајале ствари са Хирканом. 4) У то време нису у условима благостања живели само Јевреји у Јерусалиму и Јудеји, већ такође и они који су се налазили у Александрији, Египту и на Кипру; јер је Клеопатра била у завади са својим сином Птолемејом званим Латир, те је са своје стране за највише војне заповеднике поставила Јевреје Хелкију и Ананију, синове оног Оније који је подигао храм у управној области Хелиопоља, налик ономе у Јерусалиму, ка-

КЊИГА ТРИНАЕСТА

561

ко смо већ приповедали. Клеопатра је овим људима поверила војску, и ништа није чинила без њиховог савета, како потврђује и Страбон Кападокијац, када овако казује: „Већи део војске, једнако они који су дошли с Кипра са нама, и они који су касније тамо послати, одмах су се одметнули к Птолемеју; и само они који су били названи О н и ј и н о м странком, будући Јевреји, остали су одани, зато што су њихови земљаци Хелкија и Ананија били краљичини миљеници." Ово су, дакле, Страбонове речи. 5) Али је овакво повољно стање ствари нагнало Јевреје да позавиде Хиркану; они који су у таквом држању били најгори, били су фарисеји-"^ који су представљали једпу јеврејску секту, као што смо већ казивали. Фарисеји су, наиме, имали тако велику моћ над народом, да када би изговорили било шта против краља или првосвештеника, истог би им се часа поверовало. И сам Хиркан је био њихов ученик, и веома су га волели. Али када их је једном позвао на гозбу, и веома их љубазно угостио, видевши их у добром расположењу он им поче говорити како они свакако знају колико је жељан да буде правичан човек и да учини сваку ствар која би могла бити угодна Богу, а што је такође и занимање фарисеја. Стога је затраж и о да га, уколико примете како чини какав прекршај и скреће с исправног пута, позову натраг и опомену га. Том су приликом, међутим, они потврдили да је он у потпуности частан, што беше похвала иза које је остао веома задовољан. Али се тамо међу гостима налазио и човек по имену Елеазар, зле ћуди и увек спреман на подбуњизања. Овај је човек том приликом рекао: „Будући да си знатижељан да сазнаш истину, и уколико заиста жарко ж у д и ш за исправношћу, онда се одреци звања првосвештеника, и буди задовољан световним управљањем над народом." А када је Хиркан желео да сазна који је разлог због којег би требало да се одрекне првосвештеног достојанства, овај му човек узврати; ,Нули смо од једног старог човека да је твоја мајка била заробљеница под влашћу Антиоха Епифана."-"' Ова алузија је била тешка клевета, и Хиркан беше веома раздражен речима тог човека, а његовој су се озлојеђености п р и д р у ж и л и и фарисеји. 6) У то је време живео извесни Јонатан, веома велики пријатељ Хирканов, али који је припадао секти садукеја, чија су схватања била потпуно супротна онима фарисеја. О н је Хиркану открио да га је Елеазар оклеветао изражавајући заправо заједничка осећања свих фарисеја, те да ће се то показати очигледним уколико им буде отворено поставио следеће питарве: какву казну они мисле да тај клеветник заслужује? Јер уколико изнесени прекор није учињен с њиховом дозволом, тада ће га они казнити онако како такав злочин и заслужује. Послушавши Јонатана, Хиркан од фарисеја доби одговор да клеветник заслужује шибање и окове, али да се не чини исправним такво погрдно клеветање казнити смрћу. И заиста, фарисеји чак ни у другим околностима нису били склони строгом кажњавању. Ова је блага пресуда, међутим, веома разљутила Хиркана, и он је поверовао да га је клеветник увредио имајући за то њихову сагласност. Јонатан је, међутим, био тај који га је понајвише успео распалити и на њега утицати толико да је Хиркан напустио странку фарисеја, и укинуо указе

562

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

које су они наметнули народу, те почео кажњавати оне који су их се придржавали. Но то беше извор из којег је узрасла омраза к о ј у ј е према њему и његовим синовима почео осећати народ: али ћемо о овим стварима говорити касније. О н о што ћу сада објаснити јесте следеће: да су фарисеји пренели народу велики број обичаја наслеђених од предака, а који нису записани у Мојсијевим законима; то је, опет, био разлог због којег су их одбацивали садукеји, говорећи да смо дужни да уважавамо и да се држимо само оних обавеза које постоје у писаним речима, али не и оних који су изведени из традиције наших предака. И поводом ових ствари дошло је до великих расправа и подела међу народом, при чему садукеји нису могли убедити никога до богате људе, јер им се прост свет није повиновао, док су фарисеји, с друге стране, имали већину народа на својој страни. Али овим двема сектама, као и оном есена, ја сам се подробно бавио у другој књизи о јеврејским приликама. 7) Након што је Хиркан окончао ову побуну, остатак века је срећно п р о ж и в е о руководећи задацима управљања народом на најбољи начин током тридесет година; потом је умро"'", оставивши иза себе петорицу синова. Бог га је сматрао вредним три највеће повластице: управљања народохм, достојанства првосвештеника и пророчког дара; јер је Бог био с њ и м и допуштао му је да сазна будућност; тако је посебно прорекао то да двојица његових најстаријих синова неће дуго управљати д р ж а в н и м пословима. А ова ће пропаст наследника бити вредна нашег описа, како бисмо одатле сазнали колико су они били далеко испод среће која је припадала њиховом оцу.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ АРИСТОБУЛ, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ ПРЕУЗЕО ВЛАСТ, НАЈПРЕ СТАВИО ДИЈАДЕМУ Н А ГЛАВУ П О Н Е В Ш И СЕ СА НАЈВАРВАРСКИЈОМ О К Р У Т Н О Ш Ћ У ПРЕМА СВОЈОЈ МАЈЦИ И БРАЋИ; И КАКО ЈЕ, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ У Б И О А Н Т И Г О Н А , И С А М П Р Е М И Н У О 1) Након што је преминуо њихов отац Хиркан, најстарији син Аристобул, смерајући да преобрати облик управљања у краљевство и чврсто се р е ш и в ш и да оствари ту замисао, прво што је урадио било је да стави дијадему на главу, што се догодило четири стотине осамдесет једну годину након што је народ избављен из вавилонског ропства и повратио се својој земљи. Аристобул је волео првог брата до себе по узрасту, Антигона, и опходио се према њему као себи равном, али је остале држао у оковима. Такође је и своју мајку бацио у затвор, стога што се с њ и м борила за превласт — јер је Хирканова воља била да она буде господарица свима. О н је и наставио са истим варварским понашањем, јер је мајку у затвору умор и о глађу; штавише, због клевета се удаљио и од брата Антигона, и њега придодавши осталима које је погубио; али пре него што је убио Антигона, имао је наклоности према овоме и уздигао га је до положаја савладара

КЊИГА ТРИНАЕСТА

563

у краљевству. Поменутим клеветама испрва није поклањао пажњу, делимично зато што је брата волео, а делимично стога што је мислио да пребацивања потичу из зависти рођака. Али када се једном приликом Антигон вратио из војне, у време када се сасвим приближио празник у којем се подижу табернакули у част Богу, догодило се да се Аристобул разболео, а да се Антигон попео, украшен на најраскошнији начин и окружен својим в о ј н и ц и м а у оклопу, до Храма како би прославио празник и изговорио прегршт молитви за оздрављење свог брата; али су неки зли људи, који су жарко желели да заметну сукоб међу браћом, искористили ову прилику разметљивог Антигоновог појављивања праћеног вешћу о великим подухватима што их је извршио, и пошли краљу пред којим су злурадо увеличали Антигоново гиздаво показивање приликом празника, представљајући ствари краљу тако као да те околности нису биле налик онима какве доликују особи која није владар, односно да су ти поступци 6или показатељи опонашања краљевске власти; штавише, ови су клеветници додали да је присуство спажне скупине наоружаних људи уз Антигона свакако имало за циљ да буде убијен Аристобул; поврх свега су напослетку краљу наговештавали да је Антигоново размишљање морало бити следеће: да је од њега свакако будаласто да, будући да располаже моћи да влада сам, сматра великом милошћу то што је почаствован н и ж и м достојанством од стране свог брата. 2) Аристобул је попустио пред овим подметањима, али се такође и побринуо да његов брат ништа не посумња, те да он сам нечим не угрози сопствену безбедност; тако је наредио својим стражарима да залегну на извесно место под подом и остану скривени у мраку (он сам је тада лежао болестан у кули званој А.нтонија), при том им заповедивши да у случају да Антигон уђе к њему ненаоружан они овога не дирају, али уколико уђе наоружан, да га сместа убију. А он је, пак, послао по Антигона и затражио да му дође ненаоружан; али је краљица, и они који су с њом били повезани у завери против Антигона, наговорила гласника да овоме каже управо супротно: како му је брат чуо да је направио за себе сјајан оклоп за ратне потребе, те т р а ж и да се пред њим појави управо у том оклопу како би могао видети колико је добро урађен. И тако је Антигон, не посумњавши у превару, већ се ослонивши на братову дотадашњу добронамерност, дошао Аристобулу наоружан, како је и иначе навикао да буде, и у пуном оклопу, да би се показао пред братом; али када је дошао на место звано Стратонова Кула, где је пролаз био ванредно мрачан, стражари га убише; и ова смрт показује да ништа није снажније од зависти и клевете, и да ништа није тако поуздано у поткопавању добронамерности и природне људске наклоности од ових страсти. Али овде би се могла искористити прилика за чуђење над прозорљивошћу извесног Јуде, који је припадао секти есена^", а који никада није п р о м а ш и о у својим предвиђањилма; јер је овај човек, када је видео Антигона где пролази поред Храма, повикао својим друговима и пријатељима који су становали с њиме као његови ученици, настојећи да од њега науче умешност предвиђања будућих догађаја — узвикнуо је, дакле, да би за њега било добро да умре у том ча-

564

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

су, будући да је прорекао нешто лажно о Антигону, који је, ето, још увек ж и в јер га је управо видео где пролази, иако је он прорекао да ће тог истог дана умрети на месту званом Стратонова Кула, док је, међутим, то место где је прорекао да ће се убиство догодити ипак шест стотина фурлонга удаљено, а од тог је дана већи део већ прошао, те је тако он у опасности да се покаже као л а ж н и пророк. И како је он ово изговорио, и то у сетном расположењу, стигоше вести да је Антигон убијен на скровитом месту [у палати] које се такође зове Стратонова Кула, и које, тако, има исто име са п р и м о р с к и м местом у Цезареји. Овај је догађај, наравно, пророка довео до велике пометње. 3) Али се Аристобул одмах покајао због убиства свог брата, услед чега се његова болест нетом погоршала, те је он помутио умом услед кривице због почињеног злочина, а у т р о б а му се почела раздирати неподнош љ и в и м болом, и он је бљувао крв; управо тада се догодило да се један од слугу који су га посећивали како би однели суд са реченом крвљу, оклизнуо претпостављам вољом провиђења Божијег — и пролио део Аристобулове крви у п р а в о на оно место где су се после убиства још увек налазиле мрље Антигонове крви; и када су због тога присутни повикали, опт у ж и в ш и слугу да је смишљено пролио крв управо на том месту, Аристобул је чуо вреву и распитао се за њен узрок; и како му нико није одговорио, његова радозналост постала је још ревноснија, будући да је за људе природно да сумњају да је оно што се пред њима скрива нешто по њих неповољно; и тако, након његове претње и присиљавања да говоре, слуге му напослетку рекоше истину. Након тога он проли многе сузе које потекоше из ума поремећеног након доласка до свести онога што је урадио, те напослетку, испустивши дубок јецај, он рече: „Увиђам да нисам од Бога сакрио оне безбожне и ужасне злочине за које сам крив, већ ме је сустигла изненадна казна за проливање крви мојих најближих. А сада, о ти моје најбезочније тело, колико ћеш дуго задржавати душу која мора умрети како би услишила духове мог брата и моје мајке? Зашто се одмах не предаш? И зашто да кап по кап испуштам своју крв онима које сам тако зликовачки убио?" И з г о в о р и в ш и последње речи он премину, након што је владао годину дана. Био је назвап љубитељем Грка, којима је удељивао многе приносе из своје властите земље; водио је рат против Итуреје и велики њен део придодао Јудеји, уз то п р и с и л и в ш и њено становништво да и м цена останка у њиховој земљи буде прихватање обрезивања и ж и вљење по јеврејским законима. По природи је био човек отворен, искрен и велике скромности, како наводи и Страбон преко сведока по имену Тимаген, а који каже овако: „Овај је човек био искрена особа, и веома посвећен служењу Јеврејима; он им је додао нову земљу, и обезбедио их приливом једног дела народа Итурејаца, везавши их уз Јевреје обавезом обрезивања њихових гениталија."

КЊИГА ТРИНАЕСТА

565

ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО КАКО ЈЕ А Л Е К С А Н Д А Р П О П Р Е У З И М А Њ У ВЛАСТИ ПОВЕО ПОХОД П Р О Т И В ПТОЛЕМАИДЕ, А ЗАТИМ ОДУСТАО ОД О П С А Д Е ЗБОГ СТРАХА ОД ПТОЛЕМЕЈА ЛАТИРА; И КАКО ЈЕ П О Т О М ОВАЈ ПТОЛЕМЕЈ ПОВЕО РАТ П Р О Т И В ЊЕГА, ЗАТО Ш Т О ЈЕ АЛЕКСАНДАР НАГОВАРАО КЛЕОПАТРУ ДА С Т У П И У РАТ П Р О Т И В П Т О Л Е М Е Ј А П Р И Т О М СЕ ПРЕТВАРАЈУЋИ ДА ЈЕ У ПРИЈАТЕЉСТВУ С Њ И М Е , Н А К О Н ЧЕГА ЈЕ ПТОЛЕМЕЈ П О Р А З И О ЈЕВРЕЈЕ У Б И Ц И 1) Након што је преминуо Аристобул, његова жена Салома, коју су Грци звали Александра, ослободила је његову браћу из затвора (јер их је Аристобул држао у оковима, као што смо већ говорили), и прогласила Александра Јануса за краља, који је био најстарији по годинама али и по умерености своје нарави. Он је као дете био омражен од стране његовог оца одмах након што је рођен, и није му било дозвољено да га види све док овај није умро. О поводу за ову м р ж њ у говори се овако: у време када је Хиркан углавном волео своја два најстарија сина, Антигона и Аристобула, Бог му се указао у сну, и Хиркан га је упитао који ће од синова бити његов наследник. На ово му је Бог предочио лик Александров, а Хиркан се р а с т у ж и о што ће овај бити баштиник свих његових добара, те му је наметнуо обавезу да буде одгајан у Галилеји. Али Бог није обмануо Хиркана, јер је након смрти Аристобулове Александар заиста преузео краљевство, у б и в ш и једног од браће који је посегнуо за влашћу, док је остале, који су изабрали м и р а н и повучен живот, искрено уважавао. 2) Након што је Александар Јанус уредио онакву управу какву је просуђивао за најбољу, повео је војску у поход против Птолемаиде; па надвладавши непријатеље у бици, затворио их је у граду, и поставио снаге око њега; наиме, од свих приморских градова још су једино Птолемаида и Газа биле неосвојене, поред Стратонове Куле и Доре, које је држао тиранин Зоил. Будући да су Антиох Филометор и Антиох звани Сизисен ратовали један п р о т и в другог у непрестаном узајамном уништавању, народ Птолемаиде није могао очекивати помоћ од њих; али када је започела опсада од стране Јевреја, Зоил, који је поседовао Стратонову Кулу и Дору, и држао значајну војну силу, и у таквим се околностима зараћености краљева домогао сопствене тиранске власти, дошао је и довео извесну малу помоћ житељима Птолемаиде, у часу када ниједан од краљева није гајио пријатељски однос према Птолемаићанима, па се од њих више и није могла очекивати некаква корист. У ствари, обојица краљева налазила су се у положају рвача који нема у себи довољно снаге за победу, па ипак се срами да попусти, због лењости отежући борбу, и мирујући све дотле док се то без срамоте могло. Једини у кога су у Птолемаиди полагали наду били су краљеви Египта и Птолемеј Латир, који је тренутно држ а о Кипар и који је тамо стигао након што га је са власти у Египту отерала његова мајка Клеопатра. Тако је народ Птолемаиде послао поруку Птолемеју Латиру, позвавши га у помоћ као савезника, како би их избавио,

566

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

сада кад су били у опасности, из руку Александрових; при том су изаслан к ц и п р у ж и л и уверавања Птолемеју да ће, уколико буде прешао Сирију, такође на својој страни имати и народ Газе, при чему ћему му се као савезници п р и д р у ж и т и још и Зоил, као и Сидонци и многи други; овим је обећањима Птолемеј био довољно подстакнут, те је припремио своју флоту што је пре могао. 3) Али је у међувремену један човек из Птолемаиде, по имену Деменет, један од оних који су кадри да људе убеде у оно што желе а који је уједно био вођа народа, навео људе у Птолемаиди да промене мишљење, рекавши им да је боље ризиковати и постати поданицима Јевреја, него допустити очигледно робовање предајући се туђинском господару, а поред тога немати само тренутни рат на леђима, већ и очекивати много већи рат од стране Египта; јер сигурно је да Клеопатра неће превидети војску коју у суседству подиже Птолемеј, већ ће доћи и супротставити му се сопственом великом силом, и то стога што се она и иначе трудила да овога истера такође и са Кипра. А што се тиче Птолемеја, уколико му се наде изјалове он ће и даље моћи да задржи Кипар, док ће они, Птолемаиђани, бити изложени највећој могућној опасности. Без обзира што је чуо за овакву промену расположења до које је дошло код народа Птолемаиде, Птолемеј је ипак п р о д у ж и о путовање и стигао до земље зване Сикамина, на чију је обалу искрцао своју војску која је, све у свему, дакле пешадија и коњаници заједно, бројала тридесет хиљада људи. Са њом је одмах кренуо пут Птолемаиде, где је убрзо стигао и пред градом подигао логор. Али будући да народ Птолемаиде није желео нити да прими његове изасланике, нити да чује било шта од онога што су ови имали да кажу, Птолемеј се нашао у великој бризи. 4) Но када су, међутим, к њему дошли Зоил и представници народа Газе, з а т р а ж и в ш и помоћ због тога што су им земљу опустошили Јевреји на челу са Александром, овај последњи је из страха од Птолемеја одустао од даље опсаде Птолемаиде; а након што је повукао војску у своју сопствену земљу, Александар је посегао за једним лукавством, јер је тајно позвао Клеопатру да дође и сукоби се са Птолемејом, док се, међутим, јавно претварао да жели да са овиме оствари савез пријатељства и узајамне помоћи; осим тога, обећавши да ће Птолемеју дати четири стотине таланата сребра, заузврат је затражио да овај збаци тиранина Зоила и његову земљу препусти Јеврејима. И тако се догодило да је Птолемеј са истинским задовољством пристао на овакав споразум, склопивши савез са Александром и покоривши Зоила; али када је касније чуо да је Александар био у дослуху и са његовом мајком, Птолемеј је погазио савез, иако га је претходно потврдио заветом, те је напао како Александра тако и Птолемаиду стога што га људи овог града нису желели да приме. Тако је, оставивши заповеднике да са делом снага воде опсаду Птолемаиде, он сместа пошао са остатком војске да пустоши Јудеју; а када је Александар препознао Птолемејеве намере, такође је сабрао војску од педесет хиљада људи — штавише, неки аутори говоре и о целих осамдесет хиљада^''. Са том је војском кренуо у сусрет Птолемеју, али је овај најпре напао Асоху, град

КЊИГА ТРИНАЕСТА

567

у Галилеји, те је заузео на дан сабата, повевши потом из тог града десет хиљада људи као робље, као и велику количину другог плена. 5) Затим је покушао да освоји Сефорију, град који се налазио недалеко од онога кога је већ разорио, али је у том покушају изгубио много људи; па ипак, са остатком је пошао напред како би се сударио с Александром, који га је чекао крај реке Јордана, на месту званом Сафот, те је, пристигавши, у његовој близини подигао логор. За Александрову војску било је својствено да је у првом борбеном реду имала осам хиљада људи са бакарним штитовима, и њих је називао Хекатонтомахима. Птолемеј је такође напред истурио војнике наоружане бакарним штитовима, али су његови војници у свему осталом били слабији од Александрових, те отуда и испуњени страхом од предузимања ризичних корака; али се међу њ и м а налазио извесни Филостефан, заповедник логора, који их је веома охрабрио и наредио им да прегазе реку која се налазила између два логора, будући да Александар уопште није ни помишљао да спречава њихов прелаз, сматрајући да ће, када се непријатељи једном нађу на његовој страни реке, овима бити онемогућено бекство, те ће их утолико лакше моћи да зароби. Тако се распламсала битка, на чијем су почетку обе стране биле равноправне у снази и ревности, те је на обема дошло до великог покоља; али је Александар био надмоћнији, све док Филостефан у добар час није довео савезнике како би помогао онима који су већ почели попуштати; па како није било таквих савезника који би помогли оном делу Јевреја који су надвладавани, догодило се да су ови почели бежати, а они покрај њих и м нису помогли, већ се и они заједно дадоше у бекство. Птолемејеви војници, пак, поступили су управо супротно: јер почеше следити Јевреје, успут их убијајући, све док их напослетку гоничи нису на све стране пристизали у бежању, секући их толико да им је гвоздено оружје отупело, а руке почеле малаксавати од покоља; извештај каже да је том приликом побијено тридесет хиљада Јевреја, док Тимоген тврди да их је било и педесет хиљада. Што се тиче осталих, део њих је заробљен, а други део је успео да побегне у њихову властиту земљу. 6) Након ове победе Птолемеј је прегазио читаву Јудеју, а када је пала н о ћ задржао се у неким т а м о ш њ и м селима, у којима је затекао жене и децу, сместа наредивши војсци да их задаве и потом исеку на комаде, а затим делове тела баце у казане са кључалом водом, и тако скуване њихове удове изједу као приносне жртве. О в а к в о наређење је било дато како би они који су побегли из битке могли претпоставити да су им непријатељи људождери, те да би се на такво сазнање још више ужаснули. И једнако Страбон и Никола Дамаскијац потврђују да су ови заиста поступали са људима на описан начин. Птолемеј је такође силом заузео и Птолемаиду, као што сам већ писао на другом месту.

568

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР, П О С Р Е Д С Т В О М САВЕЗА УЗАЈАМНЕ ОДБРАНЕ КОЈИ ЈЕ КЛЕОПАТРА С К Л О П И Л А С Њ И М , ПОВЕО ПОХОД П Р О ТИВ КЕЛЕСИРИЈЕ И САСВИМ Р А З О Р И О ГРАД ГАЗУ; И КАКО ЈЕ ПОВИО М Н О Г О Д Е С Е Т И Н А Х И Љ А Д А ЈЕВРЕЈА КОЈИ СУ СЕ П О В У Н И Л И П Р О Т И В ЊЕГА. ТАКОЂЕ И О А Н Т И О Х У ГРИПИ, СЕЛЕУКУ А Н Т И О ХУ С И З И С Е Н У А Н Т И О Х У П О Б О Ж Н О М , И ДРУГИМА 1) Када је Клеопатра видела да је њен син постао моћан и да је без муке похарао Јудеју и себи потчинио град Газу, решила је да више не занемарује то што је овај чинио, сада када је био готово пред њеним капијама; јер је најзад закључила да ће он сада, када је био јачи него икада раније, природно пожелети да задобије власти и над Египтом; стога је истог трена пошла на њега морем и копном, прогласивши Јевреје Хелкију и Ананију врховним војсковођама, док је она сама, пак, послала највећи део свог богатства, као и унуке и своје властито завештање, народу Кос а ' Ч Клеопатра је такође заповедила свом сину Александру да са великом флотом отплови до Феникије; а када се та земља одметнула, она је дошла у Птолемаиду, па будући да је житељи града нису желели да приме, она га је опсела. Али је за то време Птолемеј изашао из Сирије и похитао у Египат, претпостављајући да ће земљу затећи лишену војске и брзо је заузети — али су му се наде изјаловиле. У то се време догодило да је у Келесирији преминуо Хелкија, један од Клеопатриних војсковођа; смрт га је затекла док је гонио Птолемеја. 2) Када је Клеопатра чула за покушај њеног сина, и да поход на Египат није успео према његовим очекивањима, она је тамо нослала своју војску и избацила га из земље; те тако, вративши се из Египта, он је зиму проборавио у Гази, док је Клеопатра за то време заузела најпре утврду у Птолемаиди, а затим и град. Тада је к њој дошао Александар, и предао јој поклоне и такве знаке поштовања који су били сасвим оправдани будући да од патњи што их је претрпео од Птолемеја он свакако није имао другог прибежишта до код Клеопатре. Али су том приликом неки пријатељи наговарали египатску краљицу да заточи Александра, те да прегази и запоседне његову земљу, уместо да седи м и р н о и гледа како м н о ш т в о храбрих Јевреја бива поданицима једног човека. Али је савет Ананијин био супротан од њиховог, јер је рекао да би то био неправедан поступак уколико би она лишила човека који је био њен савезник оне власти која му припада, и који је, осим тога, његов сународник: „Јер", рекао је, „нећу те оставити у недоумици нећеш ли, у ч и н и в ш и неправду према њему, од свих нас Јевреја нанравити своје непријатеље." Са оваквим се ставом Ананијиним Клеопатра сложила, и није наудила Александру, већ је с њ и м склопила савез узајамне помоћи у Скитопољу, граду у Келесирији. 3) И тако, након што се Александар ослободио страха од Птолемеја, одмах је повео поход против Келесирије. Заузео је Гадару после опсаде дуге десет месеци, а затим и Ареат, веома снажну тврђаву која је припада-

КЊИГА ТРИНАЕСТА

569

ла становништву изнад Јордана, где је Теодор, син Зенонов, држао главну ризницу, ону коју је сматрао најскупоценијом. Али је овај Зенон неочекивано напао Јевреје, и побио њих десет хиљада, домогавши се Александрових залиха. Па ипак, ова несрећа није помела Александра, који је тада повео поход против приморских делова земље, Рафије и Антедона (име које је касније краљ Ирод променио у Агрипију), освојивши их силом. А када је видео да се Птолемеј враћа из Газе на Кипар, и да се његова мајка већ вратила у Египат, Александар се окомио на житеље Газе стога што су раније у помоћ били позвали Птолемеја, те је поставио опсаду око града и опустошио околну земљу. Но како је Аполодот, заповедник војске Газе, током н о ћ и напао јеврејски логор са две хиљаде страних и десет хиљада сопствених војника, у борби која се продужила целе н о ћ и надвладале су снаге Газе, и то стога што су Јевреји поверовали да је Птолемеј тај који их је напао; али када је свануло, и ова забуна разрешена а Јевреји сазнали истину о нападачу, они су се вратили и поново напали војску Газе, побивши том приликом око хиљаду њених војника. Но како су се браниоци Газе упорно одупирали, не попуштајући ни пред сваковрсном несташицом ни пред великим м н о ш т в о м својих ж р т а в а (јер су били решени да радије поднесу ма какво страдање него да буду подвргнути непријатељима), догодило се да их је Арета, краљ Арабљана, човек тада веома славан, охрабрио да продуже са истом ревношћу, обећавши да ће им доћи у помоћ; међутим, пре но што је он стигао догодило се да је Аполодот убијен, и то руком његовог брата Лизимаха који је позавидео на великом уважавању што га је овај задобио од стране грађана; а овај је Лизимах повукао војску и предао град Александру који је, након што је у њега ушао, најпре мировао, а потом пустио своје војнике да насрну ха житеље Газе, оставивши им одрешене руке да их кажњавају, те су се тако ови посвуда расули по граду и побили целокупно становништво; при том ови страдалници ни тада нису били кукавице, већ су се супротстављали онима који су насртали на њихове животе, п о б и в ш и и сами у одбрани велики број Јевреја; а многи од њих, када су видели да су препуштени, запалили су своје властите куће како се непријатељ не би домогао ничега од њихових поседа; штавише, неки су сопственим рукама убијали своје жене и децу, немајући другог начина да спрече њихово поробљавање. Што се тиче градских сенатора, којих је било пет стотина, они су побегли у Аполонов храм (јер се овај напад догодио затекавши их док су заседали), где их је Александар нашао и побио; па након што је до темеља разрушио њихов град, вратио се у Јерусалим, провевши целу годину у тој опсади. 4) Негде у то време је преминуо Антиох, звани Грипа. Убијен је као ж р т в а Хераклеонове завере, у доби од педесет четири године, од којих је владао двадесет девет-'^. Краљевство је наследио његов син Селеук, који је одмах заратио п р о т и в Антиоха, очевог брата, који је називан Антиохом Сизисеном, те га је поразио и заробио, а потом погубио. Али је недуго потом Антиох Пиус, син Сизисенов, дошао у Арад и самог себе крунисао, те је повео рат п р о т и в Селеука из којег је изашао као победник, истеравши противника из Сирије. Али и пошто је побегао из Сирије, овај

570

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

је поново дошао до Мопсуеста [место у којем је живео] и убрао новац од народа; али су људи Мопсуеста били крајње озлојеђени оним што је учинио, те су његову палату спалили, а њега самог убили заједно са његовим пријатељима. А за време док је Сизисенов сина Антиох био краљ Сирије, против њега је повео рат Селеуков брат, такође по имену Антиох-'^ али је и он био побеђен, те је пострадао заједно са целокупнном војском. После њега, круну је понео његов брат Филип, који је владао једним делом Сирије; али је Птолемеј Латир послао по свог четвртог брата Деметрија, званог Осер, из града Книда, и прогласио га краљем Дамаска. Оба ова брата жестоко су се супротставила Антиоху, али су убрзо умрла; јер када је овај дошао као савезник до Лаодикеје, краљице Галада-'®, за време док је она водила рат против Парћана, он се храбро борио и погинуо, док су Деметрије и Филип управљали Сиријом, као што смо већ приповедали на другом месту. 5) Што се тиче Александра, п р о т и в њега се побунио властити народ, јер се догодило да се приликом једног празника, када се он попео на олтар како би принео жртву, народ подигао п р о т и в њега и почео га гађати лимуновима [које су људи тада имали у рукама будући да је] закон Јевреја захтевао да током празника табернакула свако уз себе има палмину и лимунову грану, што су ствари које смо износили на другом месту. Они су га такође и р у ж и л и говорећи да је потекао од мајке ропкиње, те да је због тога недостојан свог достојанства и приношења жртви. На ово је он побеснео, и побио око шест хиљада људи. Такође је подигао у н у т р а ш њ и дрвени зид око олтара и Храма, те је озаконио да у тако направљен ограђени део буде допуштен улазак само свештеницима; на тај је начин онемогућио народу да ступа и унутра борави. Поред овога, окупљао је крај себе странце из Писидије и Киликије; а што се тиче Сиријаца, са њима је био у рату, те их није упошљавао. У рату је савладао Арабљане, оне који су потицали из Моава и Галада, и натерао их да доносе данак. Поврх свега је разорио Амату, док се Теодор-'' напокон није усудио да ступи у битку против њега; али након што је ушао у рат п р о т и в Оведа, краља Арабије, и упао у замку у крају где је кретање било мучно и отежано, те је у месту званом Гадурн, које беше једно село у Галаду, био потиснут у дубоку долину, једва је успео да бекством спасе живот. Одатле је побегао у Јерусалим, где га је, поред осталих злосрећних удеса, народ поново извређао, због чега је он и против њих заратио и у борбама које су трајале шест година побио не мање од педесет хиљада својих сународника. И што је више он желео да народ одустане од злобног опхођења према њему, они су га тим више мрзели због онога што се већ догодило; а када их је упитао шта је то што би он морао да уради, они су сви узвикнули да би морао да се убије. Народ је такође послао и поруку Деметрију Осеру, з а т р а ж и в ш и да са њ и м склопе савез узајамне сарадње против Александра.

КЊИГА ТРИНАЕСТА

571

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО КАКО ЈЕ ДЕМЕТРИЈЕ ОСЕР САВЛАДАО АЛЕКСАНДРА ПА И П А К СЕ М А Л О КАСНИЈЕ У П Л А Ш И О И ПОВУКАО И З ЗЕМЉЕ; Т А К О ^ Е И КАКО ЈЕ А Л Е К С А Н Д А Р П О Б И О М Н О Ш Т В О ЈЕВРЕЈА И ТАКО СЕ О С Л О Б О Д И О НЕВОЉА. ЈОШ И О С М Р Т И ДЕМЕТРИЈЕВОЈ 1) Тако је Деметрије дошао са војском којој је придружио и оне који су га позвали, те је подигао логор у близини града Шехема; на то је Александар, са својих шест хиљада две стотине плаћеника, и око двадесет хиљада Јевреја који су припадали његовој странци, пошао п р о т и в Деметрија, који је уз себе имао три хиљаде коњаника и четрдесет хиљада пешака. И чак и пре но што је дошло до битке обе су се стране жестоко трудиле — Деметрије покушавајући да одстрани Александрове плаћенике, зато што су они били Грци, а Александар је настојао да уклони Јевреје који су били уз Деметрија. Па након што ниједан није успео да наговори циљане скупине да одустану, дошло је до битке у којој је Деметрије победио, и у којој су сви Александрови плаћеници побијени, али тек након што су дали доказа своје оданости и храбрости, због чега је такође побијен и велики број Деметријевих војника. 2) Након што је Александар побегао у планине, до њега су неочекивано стигли оних шест хиљада Деметријевих Јевреја, сажаљевајући Александра због промене његове судбине; ово је био довољан разлог да се Деметрије поколеба и повуче из земље. После овога се јеврејски народ борио против Александра у неколико битака и био поражен, а велики број њих је био побијен; због тога је дошло до повлачења и затварања најугледнијих Јевреја у град В е т - О м , где их је Александар опсео. А након што је успео да заузме град и зароби непријатеље, он их је довео у Јерусалим и над њима извео један од најварварскијих злочина познатих у историји; јер је за време док се гостио са својим милосницама, наочиглед целог града, заповедио да осам стотина заробљеника буде разапето на крст; а док су они још били живи, наложио је да се пред њиховим очима прережу грла њиховим женама и деци. О в о је била освета за увреде које су му они нанели, што је ипак одмазда једне нељудске природе, чак и ако претпоставимо колико је много био измучен непрестаним ратовањем с њима, у којем је стално стављао на коцку једнако свој ж и в о т и посед краљевства. Они се, пак, у исто време нису само задовољавали сопственом борбом п р о т и в њега, већ су и са стране доводили туђинце, п р и м о р а в ш и га напослетку да врати краљу Арабије земљу Моава и Галада коју је већ био покорио, као и сва места у њима, како се и она не би придружила рату п р о т и в њега, додавши тако и то понижење оним небројеним другим пакостима које су имале за циљ да гаувреде и наруже. Па ипак, ово његово варварство чини се да је било без стварне нужде, а због њега је међу Јеврејима добио надимак Трачанин'*®. Тај злочин био је разлог да су они који су се борили против њега, њих око осам хиљада на броју, по н о ћ и побегли и потом п р о д у ж и л и са избегличким ж и в о т о м за све време Александровог живота. А он се тиме напокон

572

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ослободио даљих узнемиравања с њихове стране, до краја ж и в о т а владајући са крајњим спокојством и благошћу. 3) Након што је Деметрије напустио Јудеју отишао је у град Вер, где је са војском од десет хиљада пешака и хиљаду коњаника опсео свог брата Филипа. На ово је Стратон, тиранин Вера и савезник Филипов, у помоћ позвао Сисона, вођу арабљанских племена, и Митридата Синакса, владара Парћана, који су дошли са великим снагама и опколили Деметријев логор у који су га сатерали стрелама, те су га тако доведеног у шкрипац приморали на предају. На овај су начин удружене снаге Деметријевих непријатеља преотеле од овога велики плен, а такође и заробиле самог Деметрија а све што су запленили и засужњили послали су краљу Митридату, осим оних међу заробљеницима који су били житељи Антиохије [а које је нретходно заробио Деметрије], које су предали Антиоху без икакве накнаде. Митридат је, међутим, заробљеног Деметрија држао у великом уважавању, све док овај није преминуо услед неке болести. А што се тиче Филипа, он је одмах по свршетку борбе против Деметрија дошао до Антиохије и освојио је, након чега је сам владао целом Сиријом.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТНАЕСТО КАКО СУ А Н Т И О Х , ЗВАНИ Д И О Н И С И Ј Е , И Н А К О Н ЊЕГА АРЕТА ВОДИЛИ ПОХОД П Р О Т И В ЈУДЕЈЕ; А Т А К О Т Е И КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР ЗАУЗЕО М Н О Г Е ГРАДОВЕ И ЗАТИМ СЕ ВРАТИО У ЈЕРУСАЛИМ, ДА БИ Н А К О Н Т Р О Г О Д И Ш Њ Е Б О Л Е С Т И УМРО; ЈОШ И О Т О М Е КАКАВ ЈЕ САВЕТ ДАО А Л Е К С А Н Д Р И 1) Након ових догађаја је и Антиох, кога су називали Дионисијем и који је био Филипов брат, са своје стране посегнуо за влашћу, те је успео да завлада најпре Дамаском и његовом околином. Но како је вест о томе да је повео рат против Арабљана стигла до Филипа, овај је дошао до Дамаска, где су му се Милесије, заповедник тврђаве, као и сами Дамаскијци, предали и препустили му власт над градом. Па ииак се Филип према Милесију није показао нимало захвалним, не узвративши му достојно за изручење града, напросто зато што је држао да је до овог препуштања дошло пре због страха него наклоности Милесијеве. Н о ову је незахвалност морао платити: јер је Милесије у њега посумњао и натерао Филипа да напусти Дамаск, али је био ухваћен на Хиподрому, тде га је Милесије потом и заточио; град је, пак, Милесија сада сачувао за Антиоха Осера, који је у међувремену чуо за Филипов поступак те се вратио из Арабије. По повратку је изненада повео поход п р о т и в Јудеје са осам хиљада пешака и осам стотина коњаника, тако да је Александар, у п л а ш и в ш и се његовог доласка, прокопао дубок јарак, који је започињао код Хаварсаве, која се данас назива Антипатрија, па све до мора код Јопе. Такође је подигао и зид, и у оквиру њега дрвене куле, као и међушанчеве, све у д у ж и н и од сто педесет фурлонга, и на тој је линији очекивао Антиохов долазак; али је Антиох

КЊИГА ТРИНАЕСТА

573

успео да се пробије, запаливши ову утврђену препреку, и кроз тај пролаз наставио до Арабије. Арабијски краљ Арета се најпре повукао, али се касније изненада појавио на челу десет хиљада коњаника. Антиох пред овима није устукнуо, већ се очајнички борио, али је у п р а в о у часу када је односио победу, успевши при том да доведе појачања оном делу своје војске који је био на најтежим мукама, био убијен. А чим је Антиох тако погинуо, његова се војска расула и побегла у село Кану, где је њен највећи део пострадао од глади. 2) После њега је над Келесиријом владао Арета^^', и то на позив оних који су држали заробљеног Деметрија, будући да су ови гајили м р ж њ у према ПтолемеЈу Менесу. И Арета је такође одатле предводио поход против Јудеје, те је у бици близу места Адиде поразио Александра; па ипак се потом, након постигнутог договора с пораженим, повукао из Јудеје. 3) Александар је, пак, обновио наступање п р о т и в града Диоса, и напокон га освојио; а затим је п р о д у ж и о поход и п р о т и в Есе, где се налазио највећи део Зеноновог блага, услед чега је овај и окружио то место троструким зидом; Александар је успео да заузме и ову утврду, те је одатле поход наставио према Голану и Селеукији. Њ е г о в се поход, међутим, није зауставио ни на заузимању ових градова, јер је поред њих запосео и долину која је називана Долином Антиоховом, а такође и тврђаву Гамалу. Поред овога је и за многе преступе о п т у ж и о Деметрија, намесника ових места, те га је збацио, и тек онда се напокон, после три године проведене у освајачком ратовању, вратио својој земљи, где су га Јевреји радосно дочекали, славећи ове коначно постигнуте успехе. 4) Све у свему, Јевреји су у том тренутку поседовали следеће градове који су положајем припадали Сиријцима, Идумејцима и Феничанима: на приморској страни држали су Стратонову Кулу, Аполонију, Јопу, Јамис, Асдад, Газу, Антедон, Рафију и Риноколуру; у средишту земље, близу Идумеје, држали су Адорн и Марису; у околини Самарије њихови су били планина Кармел и Таворска гора, Скитопољ и Гадара; у земљи Голонитис држали су Селеукију и Гавалу; у земљи Моав поседовали су Хесвон и Медаву, Лемву, Орон, Гелитон, Зорн, Киликијску долину и Полон. Ове последње су потпуно уништили, стога што њихово становпиштво није желело да замени своје религиозне обреде онима својственим Јеврејима^^". Осим ових, Јевреји су поседовали и друге главне сиријске градове који су, међутим, тада били разорени. 5) Након ових освајања краљ Александар, иако је од тешког пијанства допао болести која се испољавала као грозница која га је током три године потресала у сталним четвородневним циклусима, ипак није одустао од војних подухвата, све док се посве није истрошио у предузетим напорима, те је преминуо унутар граница Рагаве, тврђаве коју је нападао с друге стране Јордана. Али када је његова краљица схватила да он умире, те да више никакве наде нема да ће преживети, дошла је к њему уплакана и наричући, оплакујући себе и своје синове због жалосних услова у којима ће бити остављени; затим му је рекла: „Коме то остављаш мене и децу, овако лишене сваке друге потпоре, и то знајући какву злонамерност твој народ

574

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

према теби гаји?" Али је он жени дао следећи савет: да све што јој је потребно јесте да следи оно што он наложи, како би оситурала краљевство својој деци; дакле, требало је да сакрије његову смрт од војника све док они не буде заузели то место које су управо нападали; након тога требало је да због постигнуте победе тријумфално уђе у Јерусалим и део своје власти стави у руке фарисеја, јер ће је они похвалити за ту част коју им је указала, и помириће је с јеврејским народом захваљујући великом утицају што га имају међу Јеврејима, због чега су једнако кадри да угрозе оне које мрзе, али и донесу користи онима према којима су пријатељски настројени; јер се њима понајвише верује када износе какву оптужбу против других људи, макар то ч и н и л и и само из зависти према овима. Александар још рече жени да је управо због њих он на себе навукао незадовољство народа, који га је истински замрзео. „Али зато ти", поучи је, „када будеш дошла у Јерусалим, пошаљи по њихове вође, и покажи им моје тело, па им са изгледом велике оданости препусти да њиме располажу како им драго, било да га обешчасте ускраћујући му погреб, јер су озбиљно трпели штете од мене, или да чак у свом бесу посегну за каквим оскврнућем тог тела. Такође им обећај да без њих нећеш ништа предузимати поводом послова краљевства. Уколико то буде све што ћеш им рећи, ја ћу од њих добити величанственији погреб но што би ми га ти могла приредити; а када једном буде у њиховој моћи да нагрде моје мртво тело, они га уопште неће позледити, и ти ћеш безбедно владати."-"' И тако, након што је својој жени дао овакав савет, Александар премину, након што је владао двадесет седам година а ж и в е о педесет мање једну.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСНЛЕСТО КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДРА, З А Д О Б И В Ш И Н А К Л О Н О С Т ФАРИСЕЈА, ЗАД Р Ж А Л А КРАЉЕВСТВО ДЕВЕТ ГОДИНА, И П О Т О М , ИЗВРШИВШИ М Н О Г Е ВЕЛИЧАНСТВЕНЕ ПОДУХВАТЕ, УМРЛА 1) Тако је Александра, након што је заузела тврђаву, поступила онако како ју је м у ж саветовао, обративши се фарисејима и све ствари препустивши њиховој вољи, једнако поводом мртвог тела, као и послова краљевства, у м и р и в ш и тиме њихов бес п р о т и в Александра, и у ч и н и в ш и да се према њој опходе пријатељски и с наклоношћу. А фарисеји су потом пошли међу људе, говорећи им и подсећајући на подухвате Александрове, закључујући да су изгубили једног правичног краља; па након похвале коју му је мноштво напокон одало, фарисеји уредише јавно расположење тако да се поче осећати жалост за краљем, те је овоме најпосле приређен погреб тако раскошан да га ниједан краљ пре њега није имао сличног. Александар је иза себе оставио два сина, Хиркана и Аристобула, али је краљевство поверио Александри. Што се тиче ове двојице синова, Хиркан је заиста био неспособан да управља д р ж а в н и м пословима, радије у ж и в а ј у ћ и у м и р н о м и повученом животу; али је млађи, Аристобул, био предузимљив и смео човек; а што се тиче њихове мајке Александре,

КЊИГА ТРИНАЕСТА

575

била је омиљена у народу, стога што се чинила незадовољном свим оним почињеним гресима за које је њен м у ж био одговоран. 2) Тако је она Хиркана поставила за првосвештеника, зато што је био старији, али много више стога што није желео да се м е ш а у државне послове, те је допустила фарисејима да управљају свим стварима, а она сама је наредила народу да овима буде послушан. Такође је обновила све оне обичаје које су према баштини њихових предака увели фарисеји, а које је њен таст, Хиркан, био поништио. Тако је она додуше носила титулу престолонаследног намесника, али су фарисеји били ти који су владали; јер они беху ти који су обновили оно што је било прогнано, и вратили на слободу кажњенике, и, једном речју, ни у чему се нису разликовали од истинских господара. Ипак, и краљица се старала о пословима краљевства, унајмивши велики број плаћеничких војника, и повећавши властиту војску до таквог ступња да је постала страх и трепет суседним тиранима, те је од њих узимала таоце; а њеном је земљом у потпуности владао мир, осим комешања која су стварали фарисеји: јер су они притискали краљицу, убеђујући је да побије оне који су наговорили Александра да некада варварски разапне и побије оних осам стотина људи, након чега су сами пресекли грло једном од ЊР1Х, по имену Диоген. За овим је следило и смакнуће других људи, једног за другим, све док најугледнији људи нису дошли у палату, а са њима и Аристобул, јер се и он градио незадовољним оним што се догађало, те се чинило очигледним да, уколико би располагао правом приликом, мајци више не би дозволио да настави путем који су наметали фарисеји. Ови људи подсетише краљицу свих оних великих опасности кроз које су прошли, као и великих дела које су извели, када су доказивали постојаност своје оданости своме господару, толико да су од њега примали највеће знаке милости; у име тога су замолили краљицу да не разори сасвим њихове наде, те да сада, када су измакли опасностима које су им претиле од њихових отворених непријатеља, бивају клани у властитим домовима од стране тајних непријатеља, као да су бесловесне животиње, ниоткуда немајући заштите ни помоћи. Такође рекоше да ће, уколико се њихови противници задовоље онима који су већ убијени, они све што је учињено примити стрпљиво, због њихове природне љубави према управитељима; али уколико морају и убудуће очекивати исто, они је преклињу за отпуштање из служ6е; јер се они не могу домислити ни покушати никакав начини избављења без ње, те ће радије својевољно умрети пред капијама палате, у случају да им она не опрости. А било би велика срамота, једнако за њих и за краљицу, да уколико их она буде одбила, они морају склониште потражити под бичем непријатеља њеног мужа; јер је, наиме, онај Арета, арабијски краљ, давао сваку награду да би придобио такве људе за своје савезнике чија су и сама имена, и пре но што би им се чуо глас, могла изгледати застрашујуће. Па уколико се ни на овај њихов захтев не буде одговорило, и уколико се краљица испред њих определи за фарисеје, они још увек траже бар то да их она све смести у њене тврђаве; јер уколико неки смртоносни демон носи непрестану опакост према Александровој кући, они желе да се ослоне на себе саме, и тамо пронађу своје тајно уточиште.

576

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

3) И тако, када ови људи изговорише такве речи, призивајући Александров дух на саосећање према онима већ усмрћенима и онима који су у опасности од убиства, сви присутни бризнуше у плач. А посебно је Аристобул јасно показао каква су му осећања, изневши многа пребацивања својој мајци, говорећи: „Заиста изгледа да је случај такав као да су они сам и в и н о в н и ц и сопствених несрећа, јер су п р о т и в н о разуму допустили да жена луда од властохлепља над њ и м а влада, иако постоје синови у цвету ж и в о т а кадри да то чине уместо ње." И тако је Александра, двоумећи се шта би учинила да то буде довољно прикладно и пристојно, поверила све тврђаве овим људима, осим Хирканије, Александријума и Махера, где су се налазиле њене главне ризнице. Мало касније она је послала Аристобула са војском на Дамаск и против Птолемеја званог Менес, који је био рђав сусед том граду; али Аристобул тамо није постигао ништа значајно, те се вратио кући. 4) Негде у то време стигле су вести о томе да је Тигран, краљ Јерменије, извео упад у Сирију са пет стотина хиљада војника--^ те да брзо наступајући надире и у Јудеју. Ове су вести, као што се може и нретпоставити, ужаснуле како краљицу тако и народ. Због тога су Тиграну послани разноврсни и веома вредни поклони, као и изасланици, и то управо у време док је он опседао Птолемаиду; у то је време Сиријом управљала краљица Селена, такође звана и Клеопатра, која је наговарала становништво да одбаци Тиграна. Због тога су се јеврејски изасланици морали заузимати код Тиграна, молећи га да се не одлучује ни на какво строго иступање против њихове краљице и народа. Он их је, пак, похвалио за поштовање које му указују са тако велике удаљености, те их остави у доброј нади у погледу његове наклоности. Али чим је Птолемаида заузета, до Тиграна стигоше вести да Лукул, који је гонио Митридата, овога није могао пронаћи јер је одбегао у Иберију, те је зато опустошио Јерменију и опсео њене градове. Сазнавши ово, Тигран се вратио кући. 5) Након овога, у часу када се краљица опасно разболела, Аристобул је решио да покуша да се домогне власти; тако се он к р и ш о м по н о ћ и искрао, са само једним слугом, и пошао до тврђава у којима су били насељени они пријатељи још из дана његовог оца; па колико год да је био незадовољан владањем своје мајке, не мање се бојао могућности да ће након њене смрти читава њихова породица доспети под власт фарисеја; наиме, добро је разазнавао неспособност свог брата, који је требало да наследи управу; и у том је страху он ноступао тајно, а једина која је знала за његове намере била је његова жена, коју је са децом оставио у Јерусалиму. Најпре је отишао у Агаву, где се налазио једап од горепоменутих угледних људи, по имену Галеста. Када је свануло, краљица је приметила да је Аристобул побегао, па иако је неко време мислила да његов одлазак нехма за циљ никакав преврат, ускоро до ње почеше пристизати гласници који су дојављивали да је он својим снагама осигурао сва утврђена места, будући да су му након првообраћеног и сви други пријатељи одмах ставили на располагање. Због свега овога се народ и краљица сасвим пометоше, постајући свесни да неће п р о ћ и дуго а Аристобул ће бити кадар да чврсто

КЊИГА ТРИНАЕСТА

577

за себе преузме власт. Оно чега су се надасве плашили било је то што ће он почети са кажњавањем људи због махнитог терора којем је била с њихове стране подвргнута његова породица. Тако се они решише да у притвор ставе Аристобулову ж е н у и децу, и чувају их у тврђави која се налазила изнад Х р а м а ~ \ Тада се већ к Аристобулу са свих страна слио велики број људи, толико да је око себе већ имао праву краљевску пратњу; јер је за нешто више од петнаест дана он стекао двадесет два утврђена места, што му је пружило п р и л и к у да подигне војску из Либана и Трахонитије, као и оне околних владара: јер се људи лако поводе за п р е т е ж н и ј и м мноштвом, и радо му се потчињавају. И наравно, поред овога, нудећи му своју помоћ онда када је он није могао очекивати, они су, баш као и он сам, могли стећи корист у часу када буде постао краљем, јер се пред њ и м заиста указивала велика прилика да задобије краљевство. Па ипак су старији међу Јеврејима, баш као и Хиркан, пошли до краљице, з а т р а ж и в ш и да им да своје мишљење о текућем стању ствари, јер је Аристобул придобио моћне људе готово из целог краљевства, запосевши при том толико снажних упоришта, те је било бесмислено да они сами себе саветују, јер докле год је она ж и в а њу морају питати ма колико да је болесна, будући да неће п р о ћ и много а над њ и м а ће се надвити велика опасност. Али их краљица умоли да чине оно што сматрају да је исправно; да још увек владају над многим околностима које иду њима у прилог, а то су пре свега људи доброг срца, и војска, као и новац из неколико ризница, те да се побрину сами за себе, јер се она сада, када је снага већ напустила њено тело, слабо може бавити пословима у земљи. 6) И заиста, убрзо након што им је то изговорила, Александра је преминула, након што је владала девет година, и живела седамдесет три. Била је то жена која није показивала ништа од слабости својега пола, јер је била у највећој мери виспрена у својој жудњи за влашћу. Својом је одлучношћу показивала да је њен ум кадар за хитро деловање, али и да понекад сами људи показују колико мало разумевања имају, судећи по честим грешкама које праве у питањима управљања; јер је, наиме, она увек радије бирала садашњу корист од будуће, и ценила моћ заповедне власти изнад свега осталог, ради чега није имала обзира према ономе што је било по себи добро или исправно. Тиме је она довела прилике у својој породици до тако несрећног стања, да је најпосле постала узроком тога да јој је одузета власт, и то не задуго по њеној смрти, а што је управо она сама изазвала м н о ш т в о м погрешних поступака, а све због жудње за оним што не приличи жени, као и због неотпорности према онима који су били злонамерни према њеној породици и таквог вођења извршне власти у којој је била лишена исправне подршке значајних људи. И заиста, њено управљање за ж и в о т а било је такво да се по њеној смрти краљевска палата намах испунила несрећама и патњама. Па ипак, иако је тако рђав био њен начин управљања, она је успела да очува народ у миру. О в о је, дакле, закључак о ж и в о т у и делима Александриним.

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА обухвата период од тридесет две године

ОД СМРТИ КРАЉИЦЕ АЛЕКСАНДРЕ ДО СМРТМ АНТИГОНОВЕ

ПОГЛАВЉЕ ПРВО РАТ ЗА КРАЉЕВСТВО ИЗМЕЂУ А Р И С Т О Б У Л А И Х И Р К А Н А , И КАКО СУ Њ И Х ДВОЈИЦА П О С Т И Г Л И СПОРАЗУМ ДА А Р И С Т О Б У Л П О С Т А Н Е КРАЉ А ДА Х И Р К А Н ВОДИ ПОВУЧЕН Ж И В О Т ; Т А К О ^ Е И О Т О М Е КАКО ЈЕ М А Л О КАСНИЈЕ А Н Т И П А Т А Р УБЕДИО ХИРКАН А ДА ПРЕБЕГНЕ АРЕТУ 1) У претходној смо књизи приповедали о збивањима у ж и в о т у краљице Александре, као и о приликама у часу њене смрти, а сада ћемо говорити о оном што је потом уследило, изјављујући, пре него што наставимо, да нам ни до чега није толико стало као до тога да не испуштамо чињенице, било због незнања или немарности; но ми се овде бавимо историјом и објашњењем таквих ствари које су при том највећим делом непознате због њихове удаљености од нашег времена; а наша је намера да приповедање изведемо прикладном лепотом стила, све дотле док је то изводљиво примереним речима изложеним у складном поретку, као и са таквим украшавањем говора које може допринети у ж и в а њ у наших читалаца, како би могли да познавање онога о чему пишемо приме истовремено са извесном угодношћу и ужитком. Али главни задатак онога чему писци морају тежити свакако јесу прецизан говор и казивање истине, те да тако служе задовољењу читалаца који би у супротном били принуђени да остану неупознати са погодбама на рачун истине, будући да су обавезни да верују ономе о чему их аутори обавештавају. 2) Хиркан је започео са обављањем звања првосвештеника треће године сто седамдесет седме олимпијаде, када су Квинт Хортензије и Квинт Метел, звани Метел Крићанин, били конзули у Риму; у то је време Аристобул ушао у рат п р о т и в Хиркана, па када је дошло до битке између њих двојице крај Јерихона, многи Хирканови в о ј н и ц и су пребегли његовом брату, због чега се Хиркан повукао у ону исту тврђаву у којој је његова (и Аристобулова) мајка заточила Аристобулову жену и децу, те је напао и савладао оне његове противнике који су раније ту одбегли и нашли прибеж и ш т е унутар зидова Храма. И тако, када је Хиркан послао поруку свом брату са понудом утаначења договора између њих двојице, он је одустао од непријатељства под условом да Аристобул постане краљ, а да Хиркан може ж и в е т и без мешања у државне послове, и мирно уживати у поседу који је стекао. Након што су се њих двојица у Храму договорили око оваквих услова, и потврдили споразум давањем завета и пружањем деснице, као и загрљајем на очиглед целог народа, они су се разишли: Аристобул је пошао у палату, а Хиркан, као личност спремна да одустане од јавног ж и вота, у претходну Аристобулову кућу. 3) У то је време, међутим, ж и в е о један Хирканов пријатељ, родом Идумејац, по имену Антипатар, који је био веома богат, а по природи предузимљив и бунтован човек; он је гајио неслагање и непријатељство према

582

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Аристобулу, и обрнуто, насупрот осећањима према овоме, био је добронамеран и привржен Хиркану. Истина је да је Никола Дамаскијац рекао како је Антипатар припадао лози најугледнијих Јевреја који су из Вавилона дошли у Јудеју: али је ова његова тврдња учињена како би се задовољио Ирод, који је био Антипатров син, и који је, захваљујући преокрету судбине, касније постао краљ Јевреја, чију ћемо историју на прикладном месту касније изложити. Овај Антипатар је испрва називан Антипа, што је такође било име његовог оца, о коме се, опет, прича следеће: да су га краљ Александар и његова жена произвели у војног заповедника целе Идумеје, а да је он склопио пријатељски савез са оним Арабљанима, Газаћанима и Аскалоцима који су припадали његовој странци, а које је, помоћу многих и великих поклона, учинио својим постојаним пријатељима. Овај млађи Антипатар је, пак, био подозрив према Аристобуловој моћи, и плашио се да му овај може донети какву несрећу због м р ж њ е коју је према њему осећао; стога је хугакао најмоћније међу Јеврејима, говорећи потајно против Аристобула, рекавши да је неправично превиђати владање Аристобулово, који је незаконито задобио власт збацивши свог брата са тог положаја, иако је овај био старији и отуда морао задржати оно што му припада по праву рођења. Исте је говоре непрестано понављао и Хиркану, рекавши му поред тога и да ће његов ж и в о т бити у опасности не буде ли се сам заштитио и први уклонио Аристобула; јер — говорио је Антипатар — Аристобулови пријатељи не пропуштају п р и л и к у да овога посаветују да убије старијег брата, јер ће само тада, и нипошто пре, напокон бити сигуран у своју краљевску власт. Хиркан, међутим, није поклањао поверење овим речима, будући да је по природи био благе нарави и такав да није лако допуштао клевете п р о т и в другог човека. Управо га је оваква ћуд и спречавала да се меша у државне послове, а његова жудња за духовношћу давала је повода да се посматрачима чини настран и немужеван, док је, томе насупрот, Аристобул имао сасвим различиту нарав, будући енергичан и предузумљив човек, са великом и племенитом душом. 4) Будући да је Антипатар видео да Хиркан не обраћа пажњу на његове речи, он није престајао да, дан за даном, осуђује краљевске преступе Аристобулове и да овога клевеће пред Хирканом, убеђујући га да је Аристобул поуздано наумио да га убије; и тако, непрестано га салећући, напокон је убедио Хиркана да побегне Арету, краљу Арабије, обећавши да ће му, уколико се буде повиновао његовом савету, и он, Антипатар, помоћи и п о ћ и с њиме. Па када је Хиркан ово чуо, сложио се, изјавивши да је одиста за његово добро да одбегне к Арету, а треба подсетити да је Арабија земља која се граничи с Јудејом. Било како било, Хиркан је најпре послао Антипатра краљу Арабије, како би од овога п р и м и о уверавања да ће, када он буде дошао с молбом за помоћ, бити дочекан пријатељски, те да га Арет неће изручити непријатељима. Па када је Антипатар добио тражена уверавања, вратио се у Јерусалим. Недуго потом повео је Хиркана и ноћу се искрао из града, те су пошли на дуго путовање, на чијем је измаку Антипатар довео свог пријатеља у град назван Петра, где се налазила Аретова палата. Будући да је Антипатар био веома присан пријатељ с

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

583

краљем, наговорао га је да подржи Хирканов повратак у Јудеју као краља, и ово је убеђивање неуморно понављао сваког дана. Такође је Арету предложио да у име такве одлуке Хиркану удели и поклоне. Напослетку је успео у свом наваљивању, и убедио је Арета да му учини по вољи. Штавише, Хиркан је са своје стране обећао да ће, када се буде вратио и преузео краљевство, обновити ту земљу [Арабију] и оних дванаест градова што их је његов отац отео Арабљанима, а који беху следећи: Медава, Навалон, Ливија, Тараваса, Агала, Атон, Зоар, Орон, Мариса, Руда, Луса и Орува.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ АРЕТ И Х И Р К А Н ПОВЕЛИ ПОХОД П Р О Т И В А Р И С Т О Б У Л А И О П С Е Л И ГРАД; КАКО ЈЕ ЗАТИМ СКАУР, Р И М С К И ЗАПОВЕДНИК, У К И Н У О О П С А Д У ТАКОЂЕ И О С М Р Т И О Н И Ј И Н О Ј 1) Након што је дао оваква обећања Арету, Хиркан је повео поход против Аристобула са војском од педесет хиљада коњаника и пешака, и поразио га у бици. А када су после те победе многи Аристобулови људи прешли на страну Хиркана, онај први је остао усамљен и побегао у Јерусалим; на то је краљ Арабије повео сву своју војску и насрнуо на Храм у којем је опсео Аристобула, при чему је народ и даље подржавао Хиркана и помагао Арету у опсади, док напослетку уз Аристобула није остао више нико осим свештеника. Тако је Арет ујединио арабљанске и јеврејске снаге и свом силином прионуо на опсаду. Како се ово догађало у време када је слављен празник бесквасног хлеба, којег ми називамо Пасха, најугледнији међу Јеврејима напустили су земљу и побегли у Египат. Постојао је, међутим, један човек по имену Онија, правичан и од Бога вољен, који је поводом једне суше молио Бога да оконча дуготрајну врелину, а чије је молитве Бог чуо те је народу послао кишу. О в а ј се човек, дакле, скривао, будући да је видео да ће побуна потрајати. Ипак, открили су га и довели у јеврејски логор, и затражили да као што је једном молитвом окончао сушу, на сличан начин прокуне Аристобула и људе његове странке. А када га је и после његовог одбијања мноштво и даље присиљавало да говори, он се усправио усред њих, и рекао: „О Боже, краљу свеколиког света! Будући да су ови који уз мене стоје Твој народ, а да су они који су опсађени такође Твоји свештеници, ја Те преклињем да нити услишиш молитве оних који су против ових овде, нити да испуниш оно што те ови овде против оних тамо моле." И чим је ово изговорио, зли људи међу Јеврејима који стајаху око њега почеше га каменовати, те га тако и убише. 2) Али их је Бог одмах казнио за њихово варварство, и осветио им се за убиство О н и ј и н о на следећи начин. Као што смо рекли, за време опсаде Аристобула и свештеника дошао је празник Пасхе, током којег је обичај да се нуди велики број ж р т а в а Богу; али је онима који су били с Аристобулом недостајало жртава, те су т р а ж и л и да их њихови сународници обезбеде, уверавајући их да ће им дати онолико новаца колико буду од

584

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

њих затражили; а када су ови захтевали по хиљаду драхми за свако грло стоке, Аристобул и свештеници су радо исплатили ту суму, те су побацали новац преко зида и тако та изручили тражиоцима. Али када су ови повац примили, нису испунили свој део договора и нису предали стоку, већ су стигли до врхунца изопачености и погазили су јемства која су дали, те су тако згрешили на крајње безбожан начин, оставивши оне у Храму без тражених жртава. А када су свештеници схватили да су преварени и да је друга страна прекршила споразум, помолили су се Богу да их освети. А О н заиста није оклевао с кажњавањем, већ је послао јаку и силовиту олујну кишу, која је уништила плодове васцеле земље, све док се модијус брашпа није продавао за једанаест драхми. 3) У међувремену је Помпеј послао свог заповедника Скаура у Сирију, док је он сам боравио у Јерменији водећи рат против Тиграпа; али када је Скаур стигао у Дамаск и видео да су Лолин и Метел попово заузели град, он је ж у р н о пошао у Јудеју. Па чим је тамо стигао, до њега дођоше изасланици, једнако од Аристобула и од Хиркана, и једновремено затражише да им помогне. Па како су обе стране такође и обећале да ће му дати новац — Аристобул четири стотине таланата, а Хиркан ништа мање — он је прихватио Аристобулово обећање, јер је овај био богат и великодушап, и није желео ништа преко оног што је примерено; док је онај други био сиромашан и устрајан, те је давао певероватпа обећања надајући се већим користима; јер није била иста ствар заузети град који је био ненадмашно снажан и моћан, и истерати из земље скупину избеглица са великим бројем Мабатејаца, који нису били одвише ратнички народ. Тако је он због горе наведених разлога направио договор са Аристобулом и узео од овога новац, након чега је раскинуо Хирканову и Аретову опсаду и наредио овом последњем да се удаљи или ће у супротном бити проглашен непријатељем Римљана. О б а в и в ш и све то, Скаур се вратио у Дамаск; а Аристобул је окупио велику војску и повео рат против Арета и Хиркана, са којима се сукобио на месту званом Папирон, где их је поразио, п о б и в ш и око шест хиљада њихових војника, међу којима је погинуо и Фелион, Антипатров брат.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СУ А Р И С Т О Б У Л И Х И Р К А Н Д О Ш Л И ДО ПОМПЕЈА КАКО БИ РАСПРАВИЛИ КОМЕ БИ ТРЕБАЛО ДА П Р И П А Д Н Е К Р А Љ Е Б С Т Б О ; И КАКО ЈЕ П О В О Д О М А Р И С Т О Б У Л О В О Г БЕКСТВА У ТВРЂАВУ АЛЕКС А Н Д Р И Ј У М ПОМПЕЈ ПОВЕО ВОЈСКУ П Р О Т И В ЊЕГА И Н А Л О Ж И О МУ ДА ПРЕДА ТВРЂАВУ О Н О М Е ОД КОГА ЈУ ЈЕ О Т Е О 1) Мало касније Помпеј је дошао у Дамаск, наступајући преко Келесирије; у то време су к њему почели стизати изаслапици из целе Сирије, Египта, а такође и из Јудеје, јер му је Аристобул послао велики поклоп, у виду златне лозе^^"* у вредности од пет стотина таланата. Страбон Кападокијац помиње овај поклон следећим речима: „Такође је дошло и јед-

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

' 585

но изасланство из Египта, са круном у вредности од четири хиљаде златника; из Јудеје је дошло друго, са поклоном који можете звати лозом или вртом — они сами су тај предмет називали Терпол или Задовољство. М и сами смо, међутим, видели тај поклон смештен у Риму, у храму Јупитера Капитолијског, са овим натписом: 'Поклон од Александра, краља Јевреја'. Вредео је пет стотина таланата; а извештај каже да га је послао Аристобул, намесник Јевреја." 2) Мало касније до Помпеја су поново стигли изасланици, Антипатар кога је послао Хиркан, и Никодем од стране Аристобула, при чему је овај последњи о п т у ж и в а о људе да су узели мито, и то најпре Гавин, а затим и Скаур — први три стотине таланата, а други четири стотине; овим је нач и н о м од ове двојице себи направио непријатеље, придодавши их онима које је имао од раније. И након што је Помпеј заповедио да они који су се међусобно спорили дођу к њему почетком пролећа, он је одвео своју војску до зимског коначишта, крећући се кроз земљу чије је управно средиште било Дамаск; успут је разрушио тврђаву која се налазила у Апамеји, а коју је сазидао Антиох Сизисен, и пресудио земљи Птолемеја Менеса, тог злог човека, а не мање и оној Дионисија из Триполија, коме је одрубио главу, иако је овај био његов рођак по жени; па ипак је Антиох откупио казну за своје злочине за хиљаду таланата, којим је новцем Помпеј исплатио најамнине војницима. Такође је освојио и место звано Лисија, чији је т и р а н и н био Сулас Јеврејин. Па након што је прешао кроз градове Хелиопољ и Халкис, и преко планине која је граница Келесирије, стигао је из Пеле до Дамаска; и управо тамо се догодило да је с пролећа саслушао парницу међу Јеврејима, од стране њихових намесника Хиркана и Аристобула који су били у спору, а такође и од стране представника народа који је био п р о т и в обојице, јер више није желео да се налази под краљевском управом, будући да је онај прави облик управљања што су га наследили од предака било подаништво свештеницима Бога кога су као јединог обожавали; народ се жалио да иако су ова двојица потомци свештеника, ипак настоје да промене облик управљања јеврејским народом, настојећи да га поробе. Хиркан се ж а л и о да је, иако је био старији брат, остао лишен права свог прворођења, те да му је у поседу остао само мали део земље, јер му је Аристобул остатак силом преотео. Такође је овога о п т у ж и о да су упади што их је изводио у суседне земље, и разбојнички напади које је изводио на мору, његова дела; те да се народ не би одметнуо да Аристобул није био човек склон насиљу и нереду, што ће моћи да потврди не мање од хиљаду Јевреја које је народ највише уважавао, а коју је потврду прибавио Антипатар. Али је Аристобул тврдио супротно, да је Хирканова властита лења и због тога ништавна нарав била узрок његовог лишавања управе; а што се тиче њега, Аристобула, он је био п р и м о р а н да је преузме од Хиркана, из страха да она не би прешла у руке некоме другом. Што се, пак, тиче краљевске титуле, њихов отац је био први који ју је присвојио. Аристобул је за своје сведоке позвао неке људе који су били млади и охоли, и чије су се пурпурне одеће, б р и ж љ и в о сређене фризуре, као и украса, гнушали на овом суду, јер су се пред Помпејом појавили так-

586

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ви као да им није намера да бране једну страну на суду правде, већ као да управо наступају у каквој разметљивој процесији. 3) Након што је саслушао спор ове двојице и осудио Аристобула за његово насилничко поступање, Помпеј је уљудно разговарао с обојицом, и отпослао их натраг, р е к а в ш и им да ће, када следећи пут буде дошао у њихову земљу, р а з р е ш и т и све њихове послове, али тек након што се најпре буде позабавио приликама Набатејаца. У међувремену им је наредио да се смире; при том се опходио према Аристобулу учтиво, да овај не би подбунио народ и спречио Помпејев повратак — што је, међутим, Аристобул управо и урадио, јер је, не очекујући ништа од оне одлуке коју и м је Помпеј обећао, отишао у град Делиј и одатле са војском кренуо у Јудеју. 4) О в а к в о понашање разљутило је Помпеја, па је, узевши ону војску коју је водио против Набатејаца, и још овој прикључивши савезнике из Дамаска и других делова Сирије, те укључивши и оне римске легионе које је увек имао уз себе, повео поход против Аристобула; и након што је прешао поред Пеле и Скитопоља, дошао је у Корем, који је прво место на улазу у Јудеју када се долази из средишњих земаља континента, где је наишао на једну одиста прекрасну тврђаву, подигнуту на врху планине зване Александријум, а у коју је Аристобул одбегао и у коју му је Помпеј послао заповест да дође до њега. Сходно овоме, и под наговарањима многих који нису били склони ратовању против Римљана, овај је то и учинио; и након што је поново расправљао с братом о праву на управљање, поново се попео у тврђаву, будући да му је Помпеј дозволио да оде; овакво је поступање Аристобул понављао два или три пута, уљуљкујући себе надама да ће му бити додељено краљевство; тако се он свеједнако претварао у привидној послушности Помпеју и ономе што је овај заповедао, иако се у исто време повлачио назад у тврђаву да не би изгледао одвише понизан, те се на тај начин припремао за рат уколико би се догодило оно чега се прибојавао: да ће, наиме, Помпеј пренети власт Хиркану. Али када је напокон Помпеј заповедио Аристобулу да му преда тврђаву коју је држао, и да истим поводом пошаље налоге оним јеврејским намесницима који су били под његовим надзором, будући да овима није било дозвољено да препуштају поверена места без Аристобуловог наређења, овај је заиста и пристао да учини тражено; но се ипак након тога незадовољан вратио у Јерусалим, и спровео припреме за рат. Мало потом неки су људи дошли Помпеју са Понта и обавестили га — док је овај већ био на п у т у водећи војску против Аристобула — да је Митридат погинуо, убијен руком његовог властитог сина Фармаса.

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

587

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ ПОМПЕЈ, Н А К О Н ШТО СУ ГРАЂАНИ ЈЕРУСАЛИМА ПРЕД Њ И М ЗАТВОРИЛИ КАПИЈЕ, О П С Е О ГРАД И С И Л О М ГА ЗАУЗЕО; ТАКОЂЕ И О О С Т А Л И М С Т В А Р И М А Ш Т О ИХ ЈЕ И З В Р Ш И О У ЈУДЕЈИ 1) Након што је Помпеј подигао логор крај Јерихона (на месту где је расло палмино дрвеће, као и онај балсам од којег се прави најскупоценија помаст, и из чијег се стабла испод сваког усека направљеног оштрим каменом цеди балсам попут сока)"^ он је у ј у т р о кренуо на Јерусалим. Сада се, међутим, Аристобул покајао због онога што је урадио, те је дошао до Помпеја и обећао да ће му дати новац, те га п р и м и т и у Јерусалим, затраж и в ш и да одустане од ратовања и да м и р н и м путем учини што му је драго. Тако му је Помпеј на ову моблу све опростио, те је послао Габинија са војницима да приме новац и преузму град; па ипак се ништа од овога није догодило, већ се Габиније вратио, будући да је био истеран из града не п р и м и в ш и ништа од обећаног новца, стога што Аристобулови војници, побунивши се, нису допустили да договор буде спроведен. О в о је силно разљутило Помпеја, те је Аристобула бацио у затвор, и сам је пошао на град, који је био снажно обезбеђен са сваке стране, изузев северне, која није била тако добро утврђена; наиме, испред зидина се налазио ш и р о к и дубок јарак који је окруживао град--^ укључујући и Храм, који је, опет, и сам био опкољен веома снажним каменим зидом. 2) У граду се, међутим, за то време одигравала побуна, јер се многи нису слагали у погледу оног што би требало урадити у текућим околностима, будући да су неки сматрали да би град требало предати Помпеју; али је Аристобулова странка подстицала остале да затворе капије, стога што је сам Аристобул био у заточеништву. Тако су ови успели да предухитре друге и да се домогну Храма, те да поруше мост који сеже од њега до града и припреме све за издржавање опсаде; њихови п р о т и в н и ц и су, пак, пустили унутра Помпејову војску, те овоме изручили и град и краљеву палату. Тако је Помпеј послао свог заповедника Пизона на челу војске која је сместила посаду у граду и палати како би их до даљњег обезбедила, а потом је утврдио зграде које су биле придружене Храму, као и све оне удаљеније које су биле без икакве заштите. Пизон је најпре понудио услове смештаја војске онима који су живели у граду, али када се ови нису сложили са оним што је од њих тражено, он је сва места у близини опасао зидом — у чему му је Хиркан радо помагао у свим приликама. Помпеј је потом подигао логор унутар зидова, са северне стране Храма, где је по њега и било најупутније; али су се чак и са те стране налазиле велике куле, и био је прокопан јарак попут обухватајуће дубоке удолине, а на местима према граду биле су праве провалије, док је мост који је Помпеј запосео био порушен. Али је онда, дан за даном, уследило дизање насипа, уз огроман напор, јер су Римљани морали сећи грађу у околини Јерусалима. Па након што је овај грудобран довољно уздигнут а јарак био испуњен — иако оскудно због његове огромне дубине — Помпеј је допремио своје

588

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ратне справе и катапулте из Тира, те их је сместио на насип и почео засипати Храм камењем које је из ових направа бацано на њега. Ипак, да није постало н а ш и м обичајем од предака да се одмарамо седмог дана, овај насип не би никада био довршен, услед умешног супротстављања Јевреја: јер, иако нам наш закон допушта да се бранимо п р о т и в оних који у тај дан започињу борбу п р о т и в нас и нападају нас, ипак нам није дозвољено да се хватамо укоштац с непријатељем док он сам не покрене борбу. 3) Када су ово последње Римљани схватили, они су у данима које зовемо сабатом обустављали бацање камења на опкољене Јевреје, и нису покретали никакав бој п р о т и в њих; али су зато подизали своје земљане насипе и догонили напред ратне машине у положај са којег би повољније могли гађати следећег дана. Из овог примера свако може сазнати колико је велика и колико ревносно у п р а ж њ а в а н а била наша побожност, као и колико се придржавамо својих закона, будући да свештеници уопште нису били уплашени нити из страха обустављали света прислуживања током опсаде, већ су их изводили двапут дневно, ујутру и око деветог часа, нудећи ж р т в е на олтару; нису п р о п у ш т а л и богослужење ни ако би се догодио какав жалостан удес када би камен упао међу њих; јер, иако је град заузет трећег месеца — на дан поста^^^ у години сто седамдесет девете олимпијаде, у доба када су Гај Антоније и Марко Тулије Ц и ц е р о н били конзули — а непријатељ их свом снагом напао и пререзао грла онима који су били у Храму, ипак се они који су нудили ж р т в е нису могли натерати у бекство ни из страха за своје животе, н и т и због броја већ побијених, јер су сматрали да је боље да поднесу шта год да их снађе на њиховим олтарима, него да пропусте иједну ствар коју од њих захтевају њихови закони. И да ово није пуко хвалисање, или каква похвална беседа која лажно представља меру наше побожности, већ ж и в а истина, ја се позивам на оне који су писали о делима Помпејовим; а међу овима су Страбон и Н и кола Дамаскин, а поред ових и Тит Ливије, писац римске историје, који ће посведочити о овој ствари^^®. 4) Након што су катапулти померени још ближе, највеће од кула почеше се трести, те се напокон и срушише, о б р у ш и в ш и са собом и део утвђене линије, те ту непријатељи нагло покуљаше; а пре свих се на зид попео Корнелије Фауст, син Силе, заједно са својим војницима, а затим центурион Фурије са онима који су продирали с друге стране, док се Фабије, који је такође био центурион, попео по средини, са великом скупином људи који су га следили. А надаље је свуда почело врвети од покоља; неке су Јевреје убијали Римљани, а остале други Јевреји; штавише, било је и оних који су се бацали у провалију, или који су запалиди властите куће и у њима изгорели, не могавши да поднесу страдања под којима су се нашли. Јевреја је погинуло дванаест хиљада, али Римљана свега неколико. Авесалом, који је уједно био ујак и таст Аристобулов, ж и в је ухваћен. Упадом у Храм почињен је неизмерно гнусан чин над самим светилиштем, јер је оно у свим минулим добима било неприступачно и ниједан га уљез није видео; али је Помпеј ушао у њега, а такође и немали број оних који су били с њиме, и видео је све оно што је било незаконито да види било који

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

589

човек осим првосвештеника. У самом Храму се налазио златни сто, свети свећњак и сасуди за ж р т в е ливенице, као и велика количина зачина; поред овога се у ризницама нашло и две хиљаде таланата освећеног новца; па ипак Помпеј ништа од овога није ни додирнуо'^', због свог великог обзира према светињи, те се у том погледу понашао на начин који је био достојан његове части. Следећег дана издао је наређење да они који су били за то задужени очисте Храм, и да донесу све што закон захтева за ж р т в о вање Богу; па је повратио звање првосвештеника Хиркану, п о с т у п и в ш и тако зато што му је овај у много чему био користан, али најпре зато што је спречавао Јевреје у у н у т р а ш њ о с т и земље да пруже Аристобулу било какву помоћ у Помпејовом рату против овога. Такође је погубио оне који су били в и н о в н и ц и тог рата, а доличне је поклоне уделио Фаусту и другима који су се попели на зид са онаквом ревношћу; од Јерусалима је начинио обвезника Римљана, а преузео је и оне градове Келесирије што су их Јевреји раније себи потчинили, те их ставио под власт римског намесника, а цели народ, који се донедавно тако силно гордио, ограничио унутар његових властитих међа. Штавише, Помпеј је поново подигао Гадару, која је нешто раније била уништена, како би наградио Деметрија из Гадаре, који је био његов слободњак-^", а такође је и друге градове — Хип и Скитопољ, Пелу, Диос, Самарију, баш као и Марису, Асдад и Јамниу, као и Аретузу — повратио њиховом становништву, а треба р е ћ и да су се сви ови градови налазили у у н у т р а ш њ о с т и тадашње Јудеје. Поред набројаних, и оних који су били уништени, такође је повратио и приморске градове, Газу и Јопу, Дору и Стратонову Кулу — касније ће овај последњи град Ј^род поново подићи на величанствен начин, и украсити га лукама и храмовима, п р о м е н и в ш и му име у Цезареју. Све ове градове Помпеј је оставио у статусу слободних места, и п р и д р у ж и о их покрајини Сирији. 5) Узроци свеколике ове беде која је снашла Јевреје били су Аристобул и Хиркан, и њихово наизменично дизање побуне једног против другог. Јер смо тако напослетку изгубили слободу и постали поданици Римљана, и били смо лишени наше земље коју смо претходно оружјем освојили од Сиријаца, а сада били присиљени да им је поново вратимо. Штавише, Римљани су у кратком времену од нас изнудили више од десет хиљада таланата; а краљевска власт, која је раније била достојанство удељивано првосвештеницима по њиховом породичном праву, сада је постала власн и ш т в о обичних људи. Али свим овим стварима бавићемо се на њима одговарајућим местима. Настављајући с историјом, рецимо да је Помпеј поверио Кедесирију, све до реке Еуфрата и Египта, Скауру и двема римским легијама, а он сам је затим отишао у Киликију, па одатле потом похитао у Рим. Такође је са собом као заробљенике повео Аристобула и његову децу — а овај је имао две кћери и исто толико синова, од којих је старији успео да умакне заробљавању, али је млађи, Антигон, одведен у Рим заједно са сестрама.

590

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ СКАУР С К Л О П И О САВЕЗ УЗАЈАМНЕ П О М О Ћ И С АРЕТОМ; И ШТА ЈЕ ГАВИНИЈЕ РАДИО У ЈУДЕЈИ Н А К О Н Ш Т О ЈЕ САВЛАДАО АЛЕКСАНДРА, А Р И С Т О Б У Л О В О Г С И Н А 1) Скаур је потом повео поход п р о т и в Петре у Арабији, и попалио сва места око овог града због великих тешкоћа око његовог освајања. И како је његова војска почела патити од глади, Антипатар га је опскрбио ж и т о м из Јудеје, као и свим осталим што је овоме требало, а ово на Хирканову заповест. А након што је Антипатар као Скауров изасланик био послан к Арету — зато што се одраније с овиме познавао — он је убедио Арета да да Скауру извесну суму новца, како би га тиме спречио да даље разара његову земљу, и тако за износ од три стотине таланата обезбедио себи сигурност. Тако је Скаур под овим условима пристао да обустави даље ратовање, што је било учињено на ништа мању жељу Скаурову него Аретову. 2) Неко време након овога, када је Александар, Аристобулов син, извео упад у Јудеју, из Рима је у Сирију дошао Гавиније, као тамошњи заповедник. Он је извео много значајних подухвата, а пре свега је заратио против Александра, будући да Хиркан није био кадар да се супротстави снази овога али је зато већ покушавао да обнови зидине Јерусалима које је Помпеј разрушио, иако су Римљани, који су се тамо налазили, покушавали да га спрече у таквој замисли. Александар је, пак, прошао ш и р о м земље и наоружао велики број Јевреја, те је тако у једном маху сакупио десет хиљада пешака и петнаест стотина коњаника, и потом утврдио Александријум, тврђаву близу Хорема, као и Махер, близу арабијског горја. Тамо га је Гавиније и напао, пославши испред себе најпре Марка Антонија заједно са другим заповедницима. Ови су наоружали све Римљане који су их пратили, а заједно са њима и оне Јевреје који су били њихови поданици, а чије су вође биле Фитолај и Малик, који су са собом повели и оне своје приЈатеље који су били под А н т и п а т р о в и м утицајем, и пошли на Александра, док их је Гавиније пратио са својом легијом. На овај се покрет Александар повукао на положај у близини Јерусалима, где су се напокон војске сукобиле, и у тој су бици Римљани побили око три хиљаде својих непријатеља и п р и б л и ж н о исто толико њих ж и в и х заробили. 3) У то је време Гавиније-'" дошао у Александријум, и позвао оне који су тамо живели да се предају под одређеним условима, обећавши им да ће им њихове претходне увреде бити опроштене. А како је велики број његових непријатеља подигао логор пред тврђавом, Римљани су ове напали, при чему се на њиховом челу храбро борио Марко Антоније, те је побио велики број противника, и због таквих ратних заслуга стигао до највеће части. Потом је Гавиније оставио део снага на том месту, а он сам пошао до других места у Јудеји, издавши наређење да се поново изграде сви они градови на које је наишао а који су били порушени. И тако су у то време обновљени Самарија, Асдад, Скитопољ, Антедон, Рафија и Дора, а такође и Мариса и Газа и још неколико других. А што се тиче људи који су се ра-

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

591

внали према Гавинијевим наређењима, догодило се да су уз њихову помоћ ови градови безбедно насељени, иако су претходно дуго времена били напуштени. 4) Након што је Гавиније овако порадио по земљи, вратио се у Александријум, па када је прионуо на опсаду те тврђаве, Александар му је послао изасланство, з а т р а ж и в ш и да му буду опроштени његови претходни преступи; такође је предао тврђаве Хирканију и Махеру, а напослетку и Александријум, коју је Гавиније одмах разорио. Али када је Александрова мајка, која је била на страни Римљана јер су јој се м у ж и остала деца налазили у Риму, дошла до Гавинија, он јој је испунио што год је затражила, и када је тако уредио ствари с њом, довео је Хиркана у Јерусалим и поверио му старање над Храмом. А након што је основао пет саветодавних тела, разделио је народ у исто толико делова, и тако су ови савети надаље управљали народом; први се налазио у Јерусалиму, други у Гадари, трећи у Амату, четврти у Јерихону, а пети у Сефорију у Галилеји. Тако су надаље Јевреји били ослобођени краљевске власти, и њима је управљала аристократија.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ ГАВИНИЈЕ УХВАТИО АРИСТОБУЛА Н А К О Н ШТО ЈЕ ОВАЈ ПОБЕГАО И З РИМА, ТЕ ГА П О С Л А О НАТРАГ У РИМ; И КАКО ЈЕ ГАВИНИЈЕ П О ПОВРАТКУ И З ЕГИПТА П О Б Е Д И О У Б И Ц И АЛЕКСАНДРА И НАБАТЕЈЦЕ 1) Нешто касније, пак, догодило се да је Аристобул побегао из Рима и приспео у Јудеју, те је прионуо на обнову тврђаве Александријума која је иза Гавинијума остала разорена. Чувши за ово Гавиније је послао војску на челу са заповедницима Сисеном, Антонијем и Сервијем, како би Аристобула спречио у ма каквом освајању земље, али и да би га поново заробио. И заиста, већ су многи Јевреји прешли к Аристобулу због његове негдашње славе, као и стога што су били жељни преврата. Међу њима је био и извесни Питолај, заповедник Јерусалима, који је к њему пребегао на челу хиљаду војника, што је било значајно ојачање у односу на све оне многобројне који су к Аристобулу дошли ненаоружани; па када је Аристобул решио да пође у Махеру, он је распустио овакве голоруке људе, јер му нису могли бити од помоћи у подухватима које је предузимао, те је са собом повео само осам хиљада наоружаних војника и почео срчано наступати. Како су их потом Римљани жестоко напали, Јевреји су се долично борили али су у бици поражени, те с у у п р к о с свој борбеној ревности надјачани и натерани у бекство, при чему је пет хиљада њих побијено док су се остали распршили, покушавајући да се спасу како је ко најбоље умео. Ипак, Аристобул је и поред пораза још увек са собом имао хиљаду људи, и успео је да одбегне у Махеру, где се утврдио, те је упркос свему још увек гајио наде у добар исход; ипак, издржавши дводневну опсаду, у којој је и сам задо-

592

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

био много рана, био је ухваћен и тако заробљен доведен Гавинију, заједно са сином Антигоном који је такође с њ и м побегао из Рима. Таква је била Аристобулова судбина, јер је био враћен назад у Рим, где је до краја ж и вота држан у оковима, бивајући краљем и првосвештеником три године и шест месеци, при чему је заиста био истакнута личност и човек великог духа. Ипак, сенат је допустио његовој деци да слободно оду, јер га је Гавиније известио како је то обећао њиховој мајци у часу када му је ова предала тврђаву; сходно томе, они су се вратили у Јудеју. 2) Након што је Гавиније потом повео поход п р о т и в Парћана, и том приликом већ прешао Еуфрат, изненада је променио одлуку и решио да се окрене Египту, како би Птолемеју повратио његово краљевство. О овоме је такође приповедано и на другом месту. Антипатар је опскрбио његову војску, коју је послао против Архелаја, житом, оружјем и новцем. Такође је од Јевреја који су живели изнад Пелузијума пачинио пријатеље и савезнике, али и чуваре прелаза који су водили у Египат. Али када се Гавиније вратио из Египта пашао је Сирију у нереду због побуна и недаћа, јер је Александар, Аристобулов син, из другог се покушаја силом домогавши власти и постигавши и то да се на његову страну одметну многи Јевреји, започео борбене покрете ш и р о м земље и убијао све Римљане које је могао пронаћи, а затим п р о д у ж и о с опсадом планине зване Герисим, на коју су се ови повукли. 3) Након што је Гавиније затекао Сирију у оваквом стању, послао је Антипатра, који је био смотрен човек, онима који су се побунили, како би овај покушао да их одврати од њихове махнитости и наговори их да се покају и врате исправном расуђивању. И заиста, по доласку Антипатровом, овај је многе побуњенике успео да преобрати, подстакавши их да чине оно што им је била обавеза; али није успео да з а д р ж и Александра, јер је овај већ располагао војском од тридесет хиљада Јевреја, од тога да се сукоби с Гавинијем. Тако је дошло до битке у којој је Александар поражен, изгубивши десет хиљада људи на гори Тавор. 4) Потом је Гавиније уредио прилике око Јерусалима онако како је одговарало Антипатровим склоностима, те је пошао против Набатејаца и савладао их у бици. Такође је послао пријатељске поруке Митридату и Орсану, који су били парћанске пребеглице, и они су дошли к њему, иако су кружиле гласине да су од њега одбегли. Па након што је Гавиније извео све ове велике и изванредне ратне подухвате, вратио се у Рим, препустивши управљање Красу. Поред нас, још и Никола Дамаскијац и Страбон Кападокијац описују походе Помпеја и Гавинија против Јевреја, и при том не казују ништа друго или различито од овога.

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

593

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО ЈЕ КРАС Д О Ш А О У ЈУДЕЈУ И О П Љ А Ч К А О ХРАМ, А ЗАТИМ Н А С Т У П А О П Р О Т И В П А Р Ћ А Н А И П О С Т Р А Д А О ЗАЈЕДНО СА СВОЈОМ ВОЈСКОМ. Т А К О ^ Е И О Т О М Е КАКО ЈЕ КАСИЈЕ З А Д О Б И О СИРИЈУ И ЗАУСТАВИО П А Р Ћ А Н Е , А ЗАТИМ Д О С П Е О У ЈУДЕЈУ 1) За разлику од Помпеја који није дирао Храм у Јерусалиму, његов наследник Крас је, приликом похода против Парћана, дошао у Јудеју и однео новац из јерусалимског Храма, све у свему две хиљаде таланата, а такође је и опљачкао све што је унутра било од злата, и што је вредело око осам хиљада таланата. Такође је однео и греде, за чију је грађу употребљено три стотине мина чврсто кованог злата, од којих је свака тежила две и по фунте. Човек који му је дао ове греде био је свештеник — чувар храмске ризнице, по имену Елеазар, иако то овај није учинио с рђавом намером, будући да је био добар и правичан човек; већ се он — будући да му је било поверено старање над завесама које су припадале Храму, а које су биле задивљујуће лепоте и веома скупоцене израде, а које су висиле са ових греда — када је видео да је Крас заузет плењењем Храма, уплашио за свеколике украсе, те му је дао те златне греде као откупнину за остатак, али и то не пре но што је Крас дао завет да неће ништа друго узети из Храма, већ да ће се задовољити с добијеним гредама, а које су вределе много десетина хиљада шекела. Ове су златне греде биле скривене у шупљини спољне дрвене оплате, и то нико други није знао изузев Елеазара. Али је Крас ипак прекршио дати завет да ће им оставити недирнутим остатак украса у Храму на рачун тих златних греда, те је са собом однео, као што смо рекли, све што је у Храму било од вредности. 2) И нека се нико не чуди толиком богатству у нашем Храму, будући да су сви Јевреји из свеколиких насељених земаља, као и сви други који су обожавали јединог Бога — укључујући једнако оне из Азије и Европе — слали своје доприносе и дарове Храму, и то још од древних времена. Н и т и је наведена сума лишена ваљаних сведочења, нити је она дуг нашој таштини, као да би без стварних основа расла до таквих помињаних висина: већ постоје многи сведоци овог богатства, а посебно Страбон Кападокијац, који каже овако: „Митридат је послао гласнике у Кос и оданде узео новац што га је тамо положила краљица Клеопатра, а такође и осам стотина таланата који су припадали Јеврејима." М и у ствари и немамо државног новца који не би припадао Богу, па је очигледно да су у поменутом Страбоновом извештају азијски Јевреји били ти који су пренели у Кос овај новац из страха од Митридата, будући да није вероватно да би житељи Јудеје, који имају снажан град и Храм, слали свој новац у Кос, баш као што није вероватно да би тако ч и н и л и ни Јевреји који настањују Александрију, будући да се они нису морали бојати Митридата. Па и сам Страбон сведочи о истој ствари и на другом месту, да је, наиме, у време када је Сула прешао у Грчку како би се борио против Митридата, послао Лукула да оконча побуну коју је наш народ, којег је васцела земља посвуда пуна,

594

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

подигао у Кирени; и Страбон о томе говори овако: „Било је четири класе људи мељу житељима Кирене: класа грађана, класа пољоделаца, класа странаца, и она Јевреја. Ови су Јевреји били присутни у свим градовима; и тешко је наћи место на насељеној земљи које није у себи већ дозволило боравак овог племена, и које од њих делимично није запоседнуто; и тако се догодило да су Египат и Кирена, имајући исте намеснике, и велики број других народа, почели опонашати њихов начин живљења и гајити велике заједнице Јевреја с посебном пажњом, те су уз њих веома напредовали, користећи се при том њиховим законима. Сходно томе, Јевреји су имали своја само њ и м а намењена места у Египту која су насељавали, поред онога што је посебно њ и м а било додељено у самој Александрији, а што је заправо представљало велики део овог града. Такође и м је било допуштено да имају свог етнарха, који је управљао целим народом и делио правду над њиме, водећи рачуна о њиховим уговорима као и законима на које су се ови односили, тако да је по много чему личио на управитеља слободне републике. У Египту је, отуда, овај народ моћан, стога што Јевреји пореклом и јесу Египћани, али и зато што се њихова властита земља, коју насељавају од када су тамо дошли, налази у блмзини Египта. О н и су се такође иселили и у Кирену, зато што је ова земља присаједињена египатској управи, баш као и Јудеја, или је, боље речено, некада припадала истој власти." О в о је, дакле, тачно оно што казује Страбон. 3) Након што је Крас уредио ствари како је нашао за сходно, пошао је с војском у Партију, где су сви заједно пострадали, о чему смо приповедали на другом месту. Али је уместо њега из Рима у Сирију ж у р н о приспео Касије, и запосео ову провинцију, поставивши се као препрека Парћанима који су, осокољени победом над Красом, извршили упад у Сирију. И како се потом Касије враћао у Тир, такође је прошао кроз Јудеју, где је напао град Тарих одакле је, заузевши га, повео тридесет хиљада заробљених Јевреја, при том убивши Питолаја — који је у побуњеничким иступима наследио Аристобула — и то на наговор Антипатра који је показао велико занимање за Касија и који је у то време у ж и в а о велики углед и међу Идумејцима, из којег је народа и довео жену, кћер једног од њихових истакнутих људи, која се звала Кипро, са којом је потом добио четири сина: Фасаила, Ирода (потоњег краља), Јосифа и Ферора, а такође и једну кћер, по имену Салома. Овај је Антипатар такође одржавао пријатељство и размењивао љубазности и са другим властодршцима, а посебно са краљем Арабије, коме је поверио своју децу за време док се борио п р о т и в Аристобула. Тако је Касије померио свој логор и кренуо к Еуфрату како би сусрео оне који су долазили да га нападну (т.ј. Парћане), о чему је већ приповедано од стране других писаца. 4) Неко време потом догодило се да је Цезар, након што је заузео Рим, и након што су Помпеј и сенат побегли преко Јонског мора, ослободио Аристобула окова и решио да га пошаље у Сирију, с намером да му повери две легије како би на примерен начип разрешио тамошње прилике, будући да је у ж и в а о велики углед у тој земљи. Али Аристобул није стигао да у ж и в а у надањима отвореним овом изненадном моћи коју му је предао

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

595

Цезар; јер су га, отровавши га, у томе спречили припадници Помпејове странке, те је Цезаревим присташама остало само да га сахране. Његово је тело тако неко време лежало, балсамовано медом, све док га Антоније није касније послао у Јудеју, где је било сахрањено у краљевској гробници. Што се тиче Александра, њега је убио и одсекао му главу Сципион, коме је то у задатак ставио Помпеј, стога што је овај Аристобулов син био осуђен за многе преступе које је од почетка свог политичког деловања починио против Римљана: тако је овај погубљен у Антиохији. Птолемеј, пак, син Антиоха Менеса, који је управљао Халкисом под Либанском гором, узео је Александрову браћу код себе и послао свог сина Филипиона у Аскалон к Аристобуловој жени, затраживши да му са Александровом децом пошаље и њеног сина Антигона, као и њене кћери, од којих се у ону по имену Александра Филипион заљубио и оженио је, но га је касније убио његов отац Птолемеј и сам оженио исту жену, наставивши да се брине о њеној браћи.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО ЈЕВРЕЈИ ПОСТАЈУ ЦЕЗАРЕВИ С А В Е З Н И Ц И У Њ Е Г О В О М РАТУ П Р О ТИВ ЕГИПЋАНА. О В Е Л И Ч А Н С Т В Е Н И М П О Д В И З И М А АНТИПАТР О В И М И ЊЕГОВОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ С ЦЕЗАРОМ. О П О Ч А С Т И М А ШТО СУ ИХ ЈЕВРЕЈИ Д О Б И Л И ОД Р И М Љ А Н А И А Т И Њ А Н А 1) Након Цезареве победе над Помпејем и његове смрти, Антипатар се, који је у то време управљао пословима јеврејског народа, показао од велике користи Цезару у рату што га је овај повео против Египта, и то по наређењу Хиркановом; јер у часу када је Митридат из Перга довео са собом савезнике Римљана, али више није био кадар да продужи поход кроз Пелузијум већ је био приморан да остане у Аскалону, Антипатар је дошао к Цезару водећи три хиљаде наоружаних Јевреја. Такође се побринуо да Цезару у помоћ дођу и главне вође међу Арабљанима, а био је заслужан и за то што су Цезару помогли и сви Сиријци, не желећи да заостану у ревности за Цезареву ствар, а то беху управитељ Јамблих, његов син Птолемеј, Толомај син Сохемов, који је живео на Либанској гори, као и представници свих градова. Тако је, дакле, Митридат прошао кроз Сирију и стигао до Пелузијума; а када га његови житељи нису хтели да пропусте, он је град опсео. И управо се тамо Антипатар веома истакао, јер је био први који је оборио део зида и тиме отворио пут осталима, те су тако успели ући унутра и заузети овај град. Али се потом догодило да египатски Јевреји, који су настањивали област звану Онион, нису желели да Антипатру и Митридату са њиховим војскама дозволе пролаз до Цезара; али их је Антипатар убедио да промене мишљење и приклоне се њиховој страни стога што он припада истом народу, а то је углавном постигао тиме што им је показао посланице првосвештеника Хиркана у коЈј1ма их овај моли да гаје пријатељство с Цезаром, а његову војску опскрбе

596

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

новцем и сБим врстама намирница које ови затраже; те према томе, када су ови Јевреји увидели да је Антипатрово мишљење истоветно првосвештениковом, учинили су то што се од њих тражило. А када су Јевреји из Мемфиса чули да су ови Јевреји п р е ш л и на страну ЈДезара, и они такође позваше Митридата к себи; и тако он пође и до њих, п р и м и в ш и и ове у своју војску. 2) Након што је Митридат прошао целом такозваном Делтом, стигао је до непријатеља и подигао логор у близини места званог Јеврејски бивак. Митридат је држао десно крило војске, а Антипатар лево; и када је дошло до битке, Митридатово крило је почело попуштати, и чинило се да подноси огромне губитке, све док Антипатар није, крећући се обалом, ж у р но дошао к њему са својим војницима, након што је већ поразио непријатеље који су му се непосредно супротстављали; тако је избавио М и т р и дата и потерао у бекство оне Египћане који су се већ били показали надм о ћ н и м над његовим крилом. Затим је исто тако заузео њихов логор, и наставио да их гони. Такође је позвао натраг Митридата, који је, будући поражен, у великој мери већ одступио, јер је од његових војника погинуло осам стотина, а од Антипатрових педесет. Тако је Митридат послао извештај о овој бици Цезару, и отворено изјавио да је за њу, али и за његово властито одржање, заслужан Антипатар, и те су речи биле тако убедљиве да је Цезар овога похвалио те наставио да га у том рату користи за најопасније подухвате, при чему се такође догодило да је овај био и рањен у једном од таквих предузећа. 3) Но када је Цезар након извесног времена окончао тај рат и отпловио из Сирије, указао је велику почаст Антипатру а Хиркану потврдио звање првосвештеника; Антипатру је, пак, уделио повластицу грађанина Рима и ослободио га плаћања било каквог пореза ма где да се нађе. М н о ги, пак, извештавају да је и Хиркан заједно са Антипатром учествовао у овом походу, и да је и сам био у Египту. Страбон Кападокијац сведочи да је ово истина, када казује, говорећи о Асинију, овако: [Било је то] „након што је М и г р и д а г навалио на Египат, а са њим и Хиркан, првосвештеник Јевреја." Штавише, исти Страбон, на другом месту, овог пута говорећи о Хипсикрату, каже да је „Митридат испрва пошао сам, али да је Антипатар, који је бринуо о државним пословима Јевреја, био од стране овога позван у Аскалон, а овај је са собом спремно довео три хиљаде наоружаних војника, охрабривши тиме и остале старешине у земљи да такође и они пођу с њиме; а са њ и м је у овом походу био присутан и првосвештеник Хиркан." Тако, дакле, казује Страбон. 4) Али је у то време к Цезару дошао Антигон, Аристобулов син, и пожалио се на очеву судбину, устврдивши да је иза Аристобуловог тровања стајао Антипатар, управо као и иза одсецања главе његовом брату од стране Сципиона, з а т р а ж и в ш и при том од Цезара да се сажали на њега коме је отета она власт која би му с п р а в о м требало да припада. Такође је о п т у ж и о Антипатра и Хиркана да уз помоћ насиља управљају народом, при том и њега самог непрестано угрожавајући. Том приликом је, међутим, био присутан и Антипатар, те се могао бранити од тих изнесених оп-

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

597

тужби. Доказао је да Антигон и његова странка теже промени власти и да су они људи који не презају од дизања устанка. Такође је и подсетио Цезара на сва она искушења која је морао поднети п о м а ж у ћ и му у његовим ратовима, говорећи при том о свему ономе чему је и сам био сведоком. Напослетку је додао да је Аристобул праведно одведен у Рим као један од мрзитеља Римљана који им никада није могао постати пријатељем, а да је његов брат добио што је заслужио од Сципиона, будући да се није либио да п о ч и н и разбојништва, те да, дакле, није он, Антипатар, био тај који је над њ и м извео такву казну која, уосталом, по ономе што је овај чинио, и није била извршена као пуко насиље и неправичан чин. 5) Након што је Антипатар овако говорио, Цезар је наименовао Хиркана за првосвештеника, а Антипатру понудио да сам изабере коју му год драго овласт, потпуно му препуштајући одлуку о томе; и тако је Антипатар постао његов пуномоћник у управљању Јудејом. Осим тога, Цезар је допустио Хиркану да продужи са подизањем зидина властитог града, јер му је овај затражио такву дозволу, будући да је раније зидове разрушио Помпеј. А ову је дозволу Цезар такође разаслао римским конзулима, баш као што је издао и налог да буде угравирана на Капитолу. Указ сената гласио је овако-^^: „Луције Валерије, син Луција претора, предочава ово сенату на дан децембарских ида,у храму Слоге. Приликом писања овог указа били су присутни Луције Копоније, син Луција од рода Колине, и Папиријус од рода Квирина, а који се тиче послова предложених од стране Александра, сина Јасоновог, и Нуменија, сина Антиоховог, као и Александра, сина Доситејовог, изасланика Јевреја, добрих и ваљаних људи, а који су предлож и л и обнављање савеза добронамерности и пријатељства с Римљанима, који је од раније био на снази. Они су са собом као знак савезништва донели златни штит у вредности од педесет хиљада златника. Затражили су да им буде издата повеља, упућена једнако слободним градовима и краљевима, да њихова земља и луке морају бити у миру, и да ниједноме њиховом месту не сме бити нанесена никаква штета. Утолико је по вољи сенату да учини савез добронамерности и пријатељства с њима, и удели им шта год било за чиме осећају потребу, као и да прими штит који су они донели са собом. Ово је учињено девете године власти првосвештеника и етнарха Хиркана, у месецу Панему." Хиркан је такође примио почасти и од житеља Атине, будући да им се показао од користи у многим приликама. О н и су такође написали свој указ и потом му га послали, а он гласи овако: „Писан под пританејском^" и свештеном влашћу Дионисија, сина Ескулаповог, петог дана последњег дела месеца Панема, овај су указ Атињани издали својим заповедницима, у часу када је Агатокле био архон, а Еукле, син Менандра из Алимусије, писар. У месецу Мунихиону, једанаестог дана пританеје, савет управитеља одржан је у театру. Првосвештеник Доротеј, и његови са-управитељи, дали су ово народу на гласање. Дионисије, син Дионисијев, дао је следеће решење. Хиркан, син Александров, првосвештеник и етнарх Јевреја, наставља да показује и поступа у складу са добронамерношћу према нашем народу уопште, као и према сваком нашем грађанину посебно, опходећи се према њима са сваковрсном љубазношћу;

598

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

а када ма који Атињанин дође к њему, било као изасланик, или ма којим својим властитим поводом, он га прима на племенит начин, бринући да се сваки од гостију безбедно врати назад, о чему имамо бројна сведочанстава. Будући да тако стоје ствари, овде је решено — а по извештају Теодосија, сина Теодоровог, и његовог подсећања нашег народа о врлини човека о коме говоримо, коме је увек намера да нам учини свако добро које је у његоБОЈ моћи — решено је, дакле, да му се удели златна круна, уобичајена награда по нашем закону, и да се његова бронзана статуа подигне у Храму Дема и Грација; и да овај поклон круне буде јавно објављен у театру, о дионизијским представама, за време играња нових трагедија; а такође и у панатејским, елеузијским и гимничким представама. Такође је решено да се заповедници побрину, све док он продужава са оваквим пријатељством и чува добронамерност према нама, да се овоме човеку узврати сваком могућном чашћу и услугом за његову наклоност и великодушност. Оваквим се понашањем жели показати с каквом љубазношћу наш народ прима добро које му се чини, и како на исто узвраћа прикладном наградом. О в и м ће он уједно и он бити подстакнут да настави са истом наклоношћу према. нама, памтећи почаст које смо му једном указали. Такође ће међу свим Атињанима бити изабрани изасланици које ће му однети овај указ и од њега затражити да прими почасти које му удељујемо, настојећи да увек чини једнако добро нашем граду." Оволико ће бити довољно говора о почастима које су Римљани и Атињани указали Хиркану.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ А Н Т И П А Т А Р П О В Е Р И О СТАРАЊЕ НАД ГАЛИЛЕЈОМ И Р О ДУ, А НАД ЈЕРУСАЛИМОМ ФАСАИЛУ; Т А К О ^ Е И О Т О М Е КАКО ЈЕ ЗБОГ З А В И С Т И ЈЕВРЕЈА ПРЕМА А Н Т И П А Т Р У ПРЕД Х И Р К А Н О М ОПТУЖЕН ИРОД 1) Након што је уредио прилике у Сирије, Цезар је отпловио, а чим је овога испратио Антипатар се из Сирије врати у Јудеју. Тамо је сместа подигао зид што га је разрушио Помпеј, истовремено у м и р и в ш и метеж који је потресао земљу, и то уједно претњом и саветима народу да остане миран, доказујући да ће уколико остану на Хиркановој страни п р о ж и в е т и ж и в о т срећно и без узнемирења, у ж и в а ј у ћ и у сопственим поседима; али уколико би постали зависни од надања у оно што могу донети преврати, тежећи да на тај начин задобију богатство, имаће у њему строгог господара уместо благог намесника, а у Хиркану тиранина уместо краља, па ће им и Римљани, заједно са Цезаром, постати горки непријатељи уместо обзирни управитељи, јер они никада неће дозволити да буде одстрањен онај кога су они поставили да руководи. Говорећи овако људима, Антипатар је успео да уреди прилике у земљи. 2) Увиђајући да је Хиркан човек споре и лење нарави, Антипатар је поставио Фасаила, свог најстаријег сина, за намесника Јерусалима и његове

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

599

околине, док је Галршеју поверио Ироду, свом следећем сину, који је тада био веома млад човек, имајући само петнаест година-^^^. Али овоме младост није била сметња; јер како је већ и тако млад располагао великом умношћу, он се одмах суочио са могућношћу да укаже на своју храброст. Јер, нашавши тамо извесног Језекију, старешину разбојничке банде^-^^, која је, будући многобројна, харала суседним деловима Сирије, 14род га се дочепао и убио га, као и велики број одметника који су били с њиме, што је био подухват због којег су га Сиријци веома заволели, будући да је овим чишћењем удовољио њиховој жељи да виде своју земљу слободну од разбојничког гнезда. Тако су чак спевали песме њему у хвалу у својим селима и градовима, будући да им је обезбедио м и р и сигурно у ж и в а њ е у л и ч н и м поседима; због овога је постао познат Сексту Цезару, који је био рођак великог Цезара и тренутни управитељ Сирије. О в и м је подвигом, међутим, био подстакнут на такмаштво Р1родов брат Фасаил који овоме поче завидети на задобијеној слави, показујући жудњу да не заостане иза брата у хвалевредним заслугама. Тиме је временом стекао највеће могуће уважавање и благонаклоност становника Јерусалима, а да при том ни у ком погледу није на непримерен начин управљао пословима града, нити је иједном злоупотребио своју власт. О в а к в о владање обезбедило је Антипатру поштовање народа какво се указује краљевима, и такве почасти какве је могао имати уз себе да је био безусловни господар читаве земље. Па ипак, свеколико ово достојанство и сјај није, како се иначе често дешава, ни најмање у њему у м а њ и л о ону љубазности и оданост коју је дуговао Хиркану. 3) Али се зато догодило да су најугледнији људи међу Јеврејима — видевши како Антипатар и његови синови преузимају свеколику наклоност коју је народ могао понети према својим надређенима, као и сагледавајуће приходе који су овима п р и т и ц а л и из Јудеје и од Хиркановог властитог богатства — постали злоћудно расположени према њему. Јер је, уистину, Антипатар сам у т в р ђ и в а о пријатељства и са самим римским императорима; па када је наговорио Хиркана да овима пошаље новац, он га је најпре узео себи, и уз помоћ тог новца саставио намеравани поклон, те га послао као да је његов властити, а не Хирканов поклон Римљанима. Хиркан је, пак, чуо за овај поступак, али о томе није марио; штавише, било му је веома драго што се све тако одиграло. Али су се због овога узнемирили највиђенији људи међу Јеврејима, стога што су уочили да је, понад свих, Ирод насилан и дрзак човек, веома склон да поступа тирански; и тако су дошли до Хиркана, и овог пута отворено о п т у ж и л и Антипатра, рекавши му: „Докле ћеш ћутати док се изводе овакви поступци? Или зар заиста не видиш да су се Антипатар и његови синови већ домогли свеколике власти, а да је теби остало само име од краља? Зато немој даље допуштати да овакве ствари буду скривене од тебе, и немој мислити да ћеш умаћи опасности бивајући толико небрижљив према самом себи у свом властитом краљевству. Јер Антипатар и његови синови сада више нису извршитељи твојих послова, и ти се немој заваравати таквим схватањем. ]Н[апротив, они су, сасвим очигледно, безусловни господари; јер је Ирод,

600

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Антипатров син> убио Језекију и оне који су били с овим, и тако је прекршио наш закон који забрањује убиство ма ког човека, макар и да је реч о зликовцу, уколико такав није најпре осуђен на смрт од стране Синхедриона^^'". Па ипак, он је био толико незазоран да овако поступи, и то без дозволе с твоје стране." 4) Чувши ово, Хиркан се с њима морао сложити. Осим тога, мајке оних људи што их је побио Ирод подигле су свој глас пун озлојеђености: јер су ове жене сваког дана боравиле у Храму, убеђујући народ и краља да Ирод мора бити подвргнут суђењу пред Синхедрионом због оног што је учинио. Хиркан је био толико дирнут овим жалбама да је и лично позвао Ирода да се одазове суђењу за оно за шта је био оптужен. Овај се позиву заиста одазвао, али га је његов отац наговорио да не дође као неважна особа, већ праћен стражом, због властите безбедности, а и да се на суђењу нојави тек након што послове у Галилеји уреди на најбољи могући начин у своју корист, и то у пратњи скупине људи довољне да му пруже сигурност током путовања, али и да њихов број ипак не буде толики да се може учинити како жели да уплаши Хиркана, већ само довољан да се не изложи незаштићен својим непријатељима. Али се догодило да је Секст Цезар, управитељ Сирије, писао Хиркану, и затражио од овога да ослободи Ирода тужбе и раснусти смерано суђење, з а п р е т и в ш и му унапред уколико га не буде послушао. Ова је посланица била разлог што је Хиркан заштитио Ирода од ма какве штете коју би му нанео Синхедрион, будући да је овога волео као сопственог сина. А када је Ирод ипак стао нред Синхедрион, окружен одредом својих људи, устравио је све присутне, и ниједан од његових претходних оптужитеља није се усудио да изнесе било какву замерку против њега, већ је владала дубока тишина, и нико није знао шта би требало учинити. При оваквом стању ствари устао је човек по имену Самеј, правичан по природи и због тога изнад сваког страха, и овако нрозборио: „О ви који сте са мном нроценитељи кривице, и ти који си наш краљ, кажем вам да нити сам сам икада упознао овакав случај, нити верујем да би се ико од вас могао призвати неког упоредивог, да онај који је позван с наше стране да му буде суђено, на овакав начин стоји пред нама; јер се свако, ма ко он био, који долази да му суди овај Синхедрион, представља на начин понизан, и као неко ко се боји за себе и који настоји да у нама покрене саосећање, било распуштеном косом, било у црној жалобној одећи. Али овај поштовања достојни Ирод, који је осумњичен за убиство и позван да одговори на тако тешку оптужбу, стоји овде одевен у пурпур, и са косом б р и ж љ и в о уређеном, окружен својим н а о р у ж а н и м људима, тако да уколико бисмо га по нашем закону осудили, он би нас истог часа могао побити, и, тако, надвладавши правду, избећи смрт. Ипак, ја се овим не ж а л и м на самог Ирода; он се свакако више брине за себе него за законе; већ се ж а л и м на вас саме, и вашег краља, који сте му омогућили да се тако понаша. Али без обзира на све, сетите се да је Бог велик, и да ће управо овај човек, кога ћете ви због Хиркана р а з р е ш и т и обавезе и отпустити, једног истог дана казнити како вас тако и самог краља." И одмах рецимо да ниједним делом овог предвиђања Самеј није погрешио; јер када

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

601

је Ирод преузео краљевство, побио је све чланове овог Синхедриона, баш као и самог Хиркана, изузевши једино Самеја, јер га је дубоко поштовао због његове правичности, али и зато што је, након што је касније град био опседнут од стране Ирода и Сосија, он наговорио народ да пусте Ирода унутра, рекавши им да због својих грехова неће бити кадри да побегну из његових руку — а о чему ћемо приповедати на примереном месту. 5) Али када је Хиркан видео да су чланови Синхедриона спремни да прогласе смртну пресуду Ироду, он је одложио суђење до следећег дана, и тајно послао поруку овоме, саветујући га да побегне из града, јер ће само на тај начин успети да избегне погубљење. Тако се овај повукао у Дамаск, при чему је изгледало да је побегао од краља; а када се нашао код Секста Цезара, и тиме своје прилике довео до донекле безбедног положаја, решио се да делује овако: да се, у случају да поново буде позван пред Синхедрион на суђење, више не одазове. На ово су чланови Синхедриона били веома озлојеђени, настојећи при том да убеде Хиркана да су сва ова збивања уперена против њега лично, чега он, додуше, уопште није био несвестан; али је његова нарав била тако трома, и тако будаласта, да он није знао шта би са свим тиме урадио. Али када је Секст поставио Ирода за заповедника војске Келесирије, будући да му је ову службу продао за новац, Хиркан се уплашио да ће Ирод против њега повести рат — и заиста није дуго требало чекати на обистињење онога чега се бојао. Јер је Ирод довео војску како би се борио п р о т и в Хиркана, бивајући разгневљен због суђења које је морао поднети пред Синхедрионом; али су га у даљем напредовању спречили његов отац Антипатар, као и брат Фасаил, пресревши га и одговоривши од напада на Јерусалим. Такође су у м и р и л и његову ватрену нарав, и наговорили га да не предузима отворене потезе, већ да се задовољи застрашивањем, те да не продужава сукоб са оним који му је уделио достојанство што га поседује; такође су од њега затражили да не буде киван због позива на суђење и обавезе да се на њега одазове, већ да памти како је при том био отпуштен без пресуде, и како у п р а в о Хиркану дугује захвалност за такав исход. Тако су га поучили да се не осврће само на оно што га чини незадовољним, остајући незахвалан за добијено избављење. Уз то су затражили да и сам промисли о томе да, будући да Бог често преокреће теразије рата, увек постоји велика неизвесност у погледу исхода битака, те да отуда он не сме очекивати победу у борби п р о т и в свог краља који га је уз то подржавао и уделио много тога њему испред свих других, при том не у ч и н и в ш и ништа одвише строго према њему; јер је онаква краљева оптужба, која је плод злих саветника а не његова властита, пре била варка, него нешто заиста но себи озбиљно. Ирод је, тако, напослетку био убеђен овим аргументима, и поверовао да је за његове будуће наде довољно да само покаже своју снагу пред народом, не учин и в ш и ништа преко тога — и на таквом су се стању у то време задржале прилике у Јудеји.

602

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО П О Ч А С Т И КОЈЕ СУ УКАЗАНЕ ЈЕВРЕЈИМА, И О С А В Е З И М А КОЈЕ СУ СА Њ И М А С К Л О П И Л И Р И М Љ А Н И И ДРУГИ Н А Р О Д И 1) Управо у часу када је Цезар приспео у Рим и био спреман да одмах отплови у Африку како би се борио против Сципиона и Катона, Хиркан је послао изасланике и преко њих затражио да Цезар поново овери савез пријатељства и узајамног савезништва који је постојао између њих. Мени се овде чини неопходним да п р у ж и м извештај о свим почастима које су Римљани и њихов император указали нашем пароду, као и о савезима узајамне помоћи што су их са нама склапали, како би остатак човечанства могао знати какво су уважавање према нама гајили краљеви Азије и Европе, бивајући веома задовољни нашом храброшћу и оданошћу; јер док многи још увек не верују о ономе што је о нама било паписано од стране Персијанаца и Македонаца — стога што се ови записи не могу посвуда пронаћи, нити почивају на јавним местима, већ искључиво код нас самих и појединих варварских народа — дотле се ничим не може противречити указима Римљана, јер се они налазе доступни на јавним местима у градовима, и још увек постоје на Капитолу, урезани на бронзаним стубовима; штавише, Јулије Цезар је дао да се направи посебан бронзани стуб за Јевреје из Александрије, и јавно објави да су они њени грађани. Из ових ћу доказа, дакле, ја потврдити оно што казујем, те ћу сада записати указе састављене једнако од стране сената и Јулија Цезара, а који се односе на Хиркана и наш народ. 2) „Гај Јулије Цезар, император и првосвештеник, уз то и други пут диктатор, шаље поздраве магистратима-", сенату, и народу Сидона. Ако сте доброг здравља, задовољан сам. Моја војска и ја такође смо добро. Послао сам вам препис овог указа, забележен на плочама, а који се тиче Хиркана, сина Александровог, првосвештеника и етнарха Јевреја, како би могао бити положен међу јавне записе; и желим да он буде отворено пренесен на бакарној плочи, једнако на грчком и латинском језику. О н гласи овако: ја, Јулије Цезар, други пут император, првосвештеник, донео сам овај указ, уз сагласност сената. С обзиром на то да је Хиркан, син Александра, доказао своју оданост и марљивост поводом наших послова, и то како сада тако и раније, и једнако у рату и у миру, као што сведоче многи наши војни заповедници, те је похитао као помоћ у последњем александријском рату-^^ са педесет стотина војника а када сам га послао М и т р и дату, показао се н а д м о ћ н и м у срчаности над читавим остатком те војске — из тих, дакле, разлога, моја је воља да овај Хиркан, син Александров, и његова деца, буду етнарси Јевреја, и за себе заувек задрже звање првосвештеника, у складу са обичајима њихових предака, а такође да он и његова деца буду наши савезници, те да, поред свега, свако од њих буде убројан у наше посебне пријатеље. Такође наређујем да он и његова деца задрже све оне повластице које припадају служби првосвештеника, или које год им милости буду убудуће додељене; и ако се у било које време

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

603

касније постави ма које питање поводом јеврејских обичаја, желим да он буде тај који ће о томе одлучити. Такође мислим да није исправно да они буду обавезни да обезбеђују зимска боравишта нашој војсци, нити да се од њих т р а ж и било какав новац." 3) „Укази Гаја Јулија Цезара, конзула, који садрже оно што је додељено и одлучено, а који гласе овако: да Хиркан и његова деца управљају народом Јевреја, и добијају приносе са места која су им наследно завештана; и да он, који је уједно етнарх и првосвештеник Јевреја, брани оне који су повређени; и да изасланици буду послани Хиркану, сину Александровом, првосвештенику Јевреја, а који би разговарали с њ и м о савезу пријатељства и узајамне помоћи; а да бакарна плоча, која садржи ове услове, буде јавно представљена на Капитолу, као и у Сидону, Тиру и Аскалону, а такође и у храму, и то на латинском и грчком језику: тако да овај указ може бити пренесен квесторима^'' и преторима-"" многобројних градова, као и пријатељима Јевреја; уз то овим изасланицима треба обезбедити поклоне за Јевреје, те да сва ова решења буду посвуда разаслата." 4) „Гај Цезар, император, диктатор, конзул, ово удељује: да с обзиром на част, врлину и љубазност човека, и због користи сената и народа Рима, Хиркан, син Александров, заједно са својом децом, буде првосвештеник Јерусалима и јеврејског народа, по истом оном праву, и према истим законима, по којима су и њихови преци држали ово достојанство." 5) „Гај Цезар, конзул пети пут, овим решава: да ће Јевреји поседовати Јерусалим, и да могу град окружити зидовима; а такође и да га Хиркан, син Александров, првосвештеник и етнарх Јевреја, држи под својом влашћу на начин који му одговара; и да Јеврејима буде дозвољено изузимање њиховог данка, до друге године у време сабатног периода; и да порез који плаћају не буде издаван под закуп, као и да не плаћају увек исти износ." 6)„Гај Цезар, император други пут, овим наређује: да читава земља Јевреја, изузев Јопе, плаћа годишњи данак граду Јерусалиму, изузев седме године, коју називају сабатном годином, стога што тада они нити добију плодове с дрвећа, нити сеју земљу; а да плаћају данак у Сидону друге године [тог сабатног периода], и то четвртину онога што је засејано. Поред овога, морају плаћати исте оне десетке Хиркану и његовим синовима које су плаћали њиховим прецима. Овим такође забрањујем да ико, било управитељ области, војни заповедник, или изасланик, ствара савезнике унутар граница Јудеје; нити војници од њих смеју тражити новац за зимски смештај или под било којим другим изговором; већ опи морају бити слободни од било које врсте огрешења; такође и да све оно што убудуће буду имали, или чега су већ поседници или ће, пак, стећи, и надаље могу задржати. Такође нам је воља да град Јопа, који је изворно јеврејски, након што буду склопили савез с Римљанима, припадне Јеврејима, као што је било и раније; а да Хиркан, син Александров, и његови синови, имају данак из тог града од оних који су заузели околну земљу а што ови сваке године извозе у Сидон, то јест двадесет хиљада шест стотина седамдесет пет модија сваке године, изузев седме године коју називају сабатичком, у којој они нити ору нити добијају плодове са својих стабала. Такође је велика жеља сената да.

604

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

што се тиче села која се налазе у великој равници, а која су Хиркан и његови преци раније поседовали, Хиркан и Јевреји поново исте добију, и то са истим оним повластицама којима су и раније располагали; исти је случај и са првобитним правилом о односу Јевреја према првосвештеницима: нека ови уживају исте добробити које су и раније имали на основу повластица у односу на народ, али и у односу на одлуку сената; а такође исте повластице нека уживају и у Лидији. По вољи је сенату и да овај етнарх Хиркан, као и Јевреји, задрже она места, земље и села која су припадала краљевима Сирије и Феникије, савезника Римљана, а које су Римљани уделили овима као слободне поклоне. Такође је дозвољено Хиркану и његовим синовима, као и изасланицима што нам их ови шаљу, да приликом међусобних борби гладијатора, као и њихових борби са зверима, могу седети међу сенаторима како би посматрали ове представе; а када буду затражили пријем, биће уведени у сенат од стране диктатора, или од стране заповедника коњице; а када буду уведени, одговори на њихова потраживања биће им послати најдаље за десет дана, након што сенат донесе указ о њиховим пословима." 7) „Гај Цезар, император, диктатор четврти пут и конзул пети пут, проглашен за сталног диктатора, саставио је овај говор поводом права и повластица Хиркана, Александровог сина, првосвештеника и етнарха Јевреја. Будући да су они императори који су били у провинцијама пре мене сведочили о Хиркану, првосвештенику Јевреја, и о самим Јеврејима, и то пред сенатом и народом Рима, којом приликом су и народ и сенат овима узвратили захвалношћу, добро је да се и ми сада сетимо истога, и обезбедимо такав узврат Хиркану и народу Јевреја, као и синовима Хиркановим, од стране сената и народа, који би био примерен оној добронамерности коју су ови показали према нама, и свим оним добробитима којима су нас задужили." 8) „Јулије Гај, претор Рима, шаље поздраве магистратима, сенату, народу Партије. Јевреји Делоса, и неки други Јевреји који тамо пребивају, указали су нам, у присуству наших изасланика, да, према вашем указу, ви овима забрањујете употребу обичаја њихових предака, као и њихов начин светог обожавања. Мене, међутим, чини незадовољним да такви укази буду доношени против наших пријатеља и савезника, помоћу којих им бива забрањено да ж и в е према сопственим обичајима, или да дају доприносе за њихова заједничка вечерња и свете празнике, док им то исто није забрањено чак ни у самом Риму. Јер је чак и Гај Цезар, наш император и конзул, у оном декрету у којем забрањује да се у граду виђају баханалијске разузданости, ипак дозвољава овим Јеврејима, и искључиво њима, једнако да доносе прилоге и уприличују заједничка вечерња. Сходно томе, у исто време док забрањујем баханалијске букаче, ја дозвољавам овим Јеврејима да се окупљају у складу са обичајима и законима њихових предака, као и да у њима истрајавају. Због тога ће бити добро по вас да уколико сте донели иједан указ против ових наших пријатеља и савезника, тај исти опозовете, а из разлога њихове часности и љубазног држања према нама." 9) Након што је Гај убијен, а у време када су Марко Антоније и Публије Долабела били конзули, ова су двојица окупила сенат и нредстави-

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

605

ла му Хирканове изасланике, те расправљали о томе што су ови желели, и утаначили савез пријатељства с њима. Сенат је такође донео указ о додели свега што су затражили. Ја овде додајем сам тај указ, како би они који читају ово моје дело могли у исти мах добити потврду истинитости онога што говоримо. Указ је гласио овако: 10) „Указ сената, преписан из ризнице, са државних нлоча које припадају квестору, у време када су квестори били Квинт Рутилије и Гај Корнелије, преузет с друге плоче прве класе, трећег дана пре априлских ида, у храму Слоге. П р и л и к о м писања овог указа били су присутни Луције Калпурније Пизон из рода Менејана, Сервије П а п и њ и н Полит од рода Лемонија, Гај Каниније Ревил од рода Терентина, Публије Тидеције, Луције Апулин, син Луцијев, од рода Сергија, Флавије, син Луцијев, од рода Лемонија, Публије Платин, син Публијев, од рода Папирија, Марко Асилије, син Марков, од рода Месијана, Луције Ерусије, син Луцијев, од рода Стелатина, Маре Квинт Плансил, син Марков, од племена Полијана, а Публије Серије, Публије Долабела и Марко Антоније, конзули, поднели су овај кратак преглед сенату поводом оних ствари што их је, преко указа сената, Гај Цезар досудио у погледу Јевреја, а ипак одонда овај указ није унесен у ризницу, те је наша жеља, а такође и жеља Публија Долабела и Марка Антонија, наших конзула, да ови укази буду уписани у државне плоче, и однесени градским квесторима, како би се ови могли п о б р и н у т и да буду записане на двоструким плочама. Ово је учињено пре петих фебруарских ида, у храму Слоге. П р и с у т н и изасланици првосвештеника Хиркана били су следећи: Лисимах, син Паусаније, Александар, син Теодоров, Патрокло, син Керејев, и Јонатап, син Онијин." 11) Хиркан је једног од ових изасланика послао такође и Долабели, који је у то време био префект Азије, и од њега затражио да ослободи Јевреје војне службе и допусти им да сачувају обичаје својих предака, као и да по њима могу живети. А када је Долабела примио Хирканово писмо, без икаквог промишљања послао је посланицу свим Азијатима, а посебно граду Ефесу, престоници Азије, а поводом Јевреја; препис те посланице гласи овако: 12) „У часу када Артемон врши службу пританија-*\ првог дана месеца Ленеона, Долабела, император, шаље поздраве сенату, магистратима и народу Ефеса. Александар, син Теодора, изасланик Хиркана, сина Александровог, првосвештеника и етнарха Јевреја, појавио се преда мном како би ме упознао с тиме да његови сународници не могу и ћ и у војску, будући да им није дозвољено да носе оружје и путују у дане сабата, н и т и им је могуће да се тамо хране оним врстама јестива које су научили да једу још од њихових предака. Стога им ја додељујем слободу од попуњавања војске, а што је претходни префект наложио, и допуштам и м да упражњавају обичаје својих предака, окупљајући се заједно за свете и богоугодне сврхе, онако како њихови закон захтева, као и да прикупљају дарове неопходне за жртвовања; моја је воља да ово напишете и пренесете до оних градова који се налазе под в а ш о м судском надлежношћу." 13) Ово су, дакле, биле повластице што их је Долабела учинио нашем народу након што му је Хиркан послао изасланство. Али указ конзула Лу-

606

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ција гласи овако: „У свом сам судском већу поставио ове Јевреје, који су грађани Рима, и који се држе јеврејских светих обреда, а ипак живе у Ефесу, ослобођени обавезе попуњавања војске, а због сујеверја којем се повинују. Ово је учињено пре дванаестих октобарских календи, у присуству Тита Апија Валга, сина Титовог, заступника рода Хорација, као и Тита Тонгина, сина Титовог, од рода Крустумина, а уз њих и Квинта Ресија, сина Квинтовог, Тита Помпеја Лонгина, сина Титовог, Ката Сервилија, сина Гајевог, од рода Терентина, Браха, војног трибуна, Публија Луција Гала, сина Публијевог, од рода Ветурија, Гаја Сентина, сина Гајевог, од рода Сабатина, Тита Атила Булба, сина Титовог, заступника и в и ц е - п р е т о р а магистрата. Шаљем поздраве сенату и народу Ефеса. Конзул Луције Лентул ослободио је, на моје заузимање, азијске Јевреје обавеза служења у војсци. А када сам нешто касније поднео исту молбу императору Фанији и вице-квестору Луцију Антонију, такође сам за њих обезбедио исту повластицу; и моја је воља да се побринете да нико од њих не доживи никакво узнемирење." 14) Указ Делијанаца. „Одговор преторима када је Беотије био архонт-"-, двадесетог дана месеца Таргелеона. Док је као заступник живео у нашем граду Марко Пизон, чије је задужење такође било и одабир војника, он нас је позвао, као и многе друге грађане, и издао наређење да уколико постоји иједан Јеврејин који је римски грађанин, таквога нико не сме узнемиравати поводом одласка у војску, стога што је конзул-"^ Корнелије Лентул ослободио Јевреје војне обавезе због сујеверја којег се они држе на основу својих обичаја — у овоме сте, дакле, обавезни да се повинујете претору." Сличан је указ о нама издат и од стране Сардијанаца. 15) „Гај Фаније, син Гаја, император и конзул, шаље поздраве магистратима Коса. Ж е л и м да знате да су код мене били изасланици Јевреја, и затражили да добију оне указе што их је поводом њихових питања издао сенат, а који су овде придружени. Моја је воља да узмете у обзир бригу о овим људима, а у складу са указом сената, како би се они могли кроз вашу земљу безбедно вратити куђи." 16) Изјава конзула Луција Лентула: „Ослободио сам оне Јевреје који су римски грађани, и који се показују доследним у придржавању религиозних обреда и закона у Ефесу, због сујеверја којем се повинују. Овај указ је донесен пред тринаесте календе октобра." 17) „Луције Антоније, син Марков, в и ц е - к в е с т о р и в и ц е - п р е т о р , шаље поздраве магистратима, сенату и народу Сардијанаца. К мени су дошли они Јевреји који су равноправни грађани Рима, и показали м и да су се окупили у једном свом збору, а према законима њихових предака, на такође једном свом властитом месту, на коме разрешавају њихове молбе и спорове. Поводом њихове молбе да им се овакво деловање потврди као законито, ја издајем наређење да ова њихова повластица буде очувана, те да им се дозволи да према њој и поступају." 18) Изјава Марка Публија, сина Спуријевог, и Марка, сина Марка, као и Луција, сина Публијевог: „Отишли смо до проконзула и обавестили га шта је затражио Доситеј, син Клеопатрида из Александрије, то јест да, уколико он сматра да је то добро, ослободи [војне обавезе] оне Јевреје

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

607

који су римски грађани и желе да се придржавају обреда јеврејске религије, а због сујеверја којем се повинују. Сходно томе, он им је дао вољно, а ово је учињено пред тринаесте календе октобра." 19) „Месеца Кунтија, када су Луције Лентул и Гај Марселије били конзули; и када су били присутни Тит Апије Балб, син Титов, заступник рода Хорација, Тит Тонгије од рода Крустумина, Квинт Ресије, син Квинтов, Тит Помпеј, син Титов, Корнелије Лонгин, Гај Сервије Брах, син Гајев, војни трибун-"^ од рода Терентина, Публије Клусије Гал, син Публијев, од рода Ветуријана, Гај Тетије, син Гајев, војни трибун, од рода Емилијана, Секст Атилије Серан, син Секстов, од рода Есквилина, Гај Помпеј, син Гајев, од племена Сабатина, Тит Апије Менандар, син Титов, Публије Сервилије Страбон, син Публијев, Луције Пације Капит, син Луцијев, од рода Колина, Аулије Фурије Терције, син Аулијев, као и Апије Мен. У присуству ових је Луције Лентул објавио следећи указ: Пред трибуналом разрешавам [војне обавезе] оне Јевреје који су римски грађани, и навикли су да се придржавају светих обреда у Ефесу, а због сујеверја које их обавезује." 20) „Магистрати Лаодикејаца шаљу поздраве конзулу Гају Рубилију, сину Гајевом. Сопатер, изасланик првосвештеника Хиркана, уручио нам је посланицу од тебе, у којој нас упознајеш с тиме да су извесни изасланици дошли к теби од Хиркана, првосвештеника Јевреја, и са собом донели посланицу која се тиче њиховог народа, у којој се т р а ж и да се Јеврејима омогући придржавање њиховог Сабата и других светих обреда, а у складу са законима њихових предака, као и да се не налазе ни под каквом вишом заповешћу, будући да су они наши пријатељи и савезници, те да их нико не сме повређивати у оквиру наших провинција. Па иако су се тада присутни Тралијанци овоме успротивили, и нису били задовољни овим указима, ти ипак издај наређење да се ових сви морају придржавати, и обавести нас када будеш желео да нам пишеш о овим одлукама. М и смо, отуда, слушајући налоге које смо добили од тебе, п р и м и л и к знању посланицу коју си нам послао, и њу саму положили међу наше државне записе. А што се тиче осталих ствари које си нам послао, постараћемо се да никакве примедбе не буду учињене п р о т и в нас." 21) „Проконзул Публије Сервилије, син Публијев, од рода Галба, шаље поздраве магистратима, сенату и народу Милесланаца. Притан, син Хермесов, ваш суграђанин, дошао је до мене док сам се налазио у Тралу и тамо одржавао суђење, и обавестио ме је да сте се понели према Јеврејима на начин супротан мом мишљењу, тиме што сте им забранили да славе свој сабат и да изводе свете обреде које су п р и м и л и од својих предака, те да плодовима земље располажу на начин који је у складу са њиховим древним обичајем; такође је рекао да је он сам био задужен да обнародује ваш указ, онако како захтева ваш закон; стога овим желим да знате, да сам, саслушавши образложења обеју страна, издао пресуду да се Јеврејима не сме забрањивати у п р а ж њ а в а њ е њихових властитих обичаја." 22) Указ оних из Пергама: „У време када је Кратип био намесник, првог дана месеца Десија, донесен је конзулски указ следећег садржаја: Будући да се Римљани, следећи пример владања њихових предака, подврга-

608

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

вају опасностима како 6и служили заједничкој безбедности читавог човечанства, и будући да су жељни да са другим народима успоставе однос савезништва и пријатељства у трајној срећи и постојаном миру, а будући да им је народ Јевреја и њихов првосвештеник Хиркан послао изасланике, Стратона, сина Теодатовог, и Аполонија, сина Александровог, као и Енеју, сина Антинатровог и Аристобула, сина Аминтовог, и Сосипатера, сина Филиповог, а који су сви добри и поштовања вредни људи који су нам дали посебан извештај о приликама њиховог живовања, сенат је отуда донео указ поводом онога што су ови људи од њега затражили, а то је да краљ Антиох, син Антиохов, више не сме узнемиравати Јевреје, савезнике Римљана; такође и да тврђаве, луке и земља, и било шта друго што је он од њих отео, буду овима враћени, као и да им буде законом допуштено да могу извозити своја добра из њихових властитих лука, али и да нити краљ н и т и народ не могу извозити никаква добра, било из земље Јудеје, или из њихових лука, без плаћања царине, већ само Птолемеј, краљ Александрије, стога што је он наш савезник и пријатељ; најзад, овим се налаже да се, по њиховој жељи, истера посада која се налази у Јопи. Тако је Луције Петије, један од наших сенатора, иначе частан и добар човек, издао наређење да се морамо п о б р и н у т и да ове ствари буду извршене према указу сената, и да се такође морамо постарати да се изасланици Јевреја могу безбедно вратити кући. Сходно томе, допуштамо Теодоту да уђе у наш сенат и веће, и из наших руку узме посланицу, баш као и указ сената. А како је он са великом ревношћу говорио о Јеврејима, и описивао Хирканову часност и великодушност, и како је он добротвор свим људима уопште а посебно сваком оном ко га лично походи, м и полажемо посланицу међу наше државне записе; уз то такође и сами доносимо указ, да будући да смо такође и м и у савезу с Римљанима, то ћемо и сам и учинити све што можемо за Јевреје, у складу са указом сената. И још је Теодор, који је донео посланицу, такође затражио од наших претора да пошаљу Хиркану препис указа, баш као и своје изасланике који ће Хиркану указати на осећања нашег народа према њему, те да јеврејски народ подстакну да очува и још више ојача пријатељство према нама, остајући спремни да нам и даље удељују добробити, при том с п р а в о м очекујући достојан узврат с наше стране; најпосле желимо од њих да се сете како су и наши преци-''' били пријатељи Јевреја још у данима Аврама, који је отац свих Јевреја, као што смо и ми [такође] п р о н а ш л и написано у н а ш и м држ а в н и м записима." 23) Указ оних из Халикарнаса: „Када је Мемнон, син Орестида по потомству, али Еунимов по усвојењу, био свештеник, дана месеца Аристериона, указ народа поводом представки Марка Александра, био је овакав: Будући да увек носимо велико уважавање према п о б о ж н о с т и и светости; и будући да нам је циљ да следимо народ Римљана, који је добротвор свим људима, и у ономе што су нам писали о савезу пријатељства и узајамне помоћи између Јевреја и нашег града, односно да им се допушта придржавање њихових светих служби, уобичајених празника и других окупљања — ми доносимо указ да сви они мушкарци и жене Јевреји који су вољни

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

609

да чине тако, могу празновати своје сабате и изводити свете обреде по јеврејским законима; и да могу изводити своје молебни на морској обали, према обичајима својих предака; и ако их ико, био он магистрат или приватно лице, спречи у слободном испуњавању овога, биће оглобљен, а новац ће се употребити за потребе града." 24) Декрет Сардијанаца: „Овај указ састављен је од стране сената и народа, а на представку претора: С о б з и р о м да су они Јевреји, који су наши суграђани и ж и в е с нама у овом граду, увек добијали многе и велике добробити, те да су сада дошли у сенат и затражили — на основу повраћаја њихових закона и њихове слободе од стране сената и народа Рима — да се могу окупљати према њиховом древном законитом обичају, и да се м и при том ми на који начин томе не противимо; такође су затралсили да им буде додељено место где ће моћи сазивати своје саборе, заједно са женама и децом, и моћи да приносе молитве и жртвене понуде Богу, онако како су то чинили њихови преци. У складу с тим сенат и народ указом дозвољавају окупљање |евреја у данима унапред назначеним, те да се владају према њиховим сопственим законима; осим тога и да им претори издвоје тражено место за градњу и насељавање које ће бити прикладно својој намени; такође се овим одређује да они који се брину за снабдевање града намирницама, морају такође бринути да у град буду увезене и оне врсте хране које Јевреји сматрају прикладним за њихову исхрану." 25) Декрет Ефежана: „Када је Менофил био заступник, првога дана месеца Артемисијуса, овај је указ донесен од стране народа, а објавио га је Никанор, син Еуфемов, на представку претора. Будући да су Јевреји који ж и в е у овом граду упутили молбу проконзулу Марку Јулију Помпеју, сину Брутовом, да им буде допуштено да се придржавају свог сабата, те да се у свим поступцима без било чијег ометања понашају према обичајима својих предака, претор је удовољио њиховој молби. Сходно томе, народ и сенат су одлучили да по овом питању које се тиче Римљана нико не буде спречаван да се држи дана сабата, нити да за такво нешто буде оглобљен, већ да се Јеврејима допусти да све чине према законима својих очева." 26) Постојало је много оваквих указа сената и римских императора, таквих који су се разликовали од оних пре нас, а који су чињени у корист Хиркану и нашем народу; такође је било много указа градова и решења претора, у виду таквих посланица које се тичу наших права и повластица; и извесно је да они који нису злонамерни према ономе што пишемо могу веровати да сви ови искази имају исти циљ са онима чије смо узорке овде пренели; јер смо овима приложили оне очигледне доказе, који се још увек могу видети, о пријатељству које смо имали с Римљанима, те показали да су ови докази урезани на стубове и бакарне плоче на Капитолу, те да они постоје и данас, иако смо ми пропустили да их све запишемо, будући да је такво што излишно и заморно. Јер ја, заправо, не могу ни претпоставити да постоји неко тако задрт да не верује у пријатељство које је постојало између нас и Римљана, када је јасно да су ови последњи то пријатељство показали тако великим бројем указа који се тичу наше користи; нити је могуће сумњати у нашу оданост која се истиче у овде неизнесеним преос-

610

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

т а л и м указима, будући да је она очигледна и у онима које смо овде приказали. И овиме смо свакако довољно објаснили узајамно пријатељство које смо у то време гајили с Римљанима.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ М А Р К И О Н Н А С Л Е Д И О СЕКСТА Н А К О Н Ш Т О ЈЕ ОВАЈ УБИЈЕН БАСИЈЕВОМ ИЗДАЈОМ; И КАКО ЈЕ, Н А К О Н С М Р Т И ЦЕЗАРЕВЕ, КАСИЈЕ Д О Ш А О У СИРИЈУ И УГЊЕТАВАО ЈУДЕЈУ; ТАКОЂЕ И О Т О М Е КАКО ЈЕ М А Л И К У Б И О А Н Т И П А Т Р А А П О Т О М И С А М Б И О УБИЈЕН ОД СТРАНЕ И Р О Д А 1) Догодило се, међутим, да су у то време политичке прилике у Сирији биле у потпуном нереду, а због околности које ћемо одмах описати. Цецилије Бас, један од присталица Помпејеве странке, сковао је издајничку заверу против Секста Цезара, те га је убио и затим преузео његову војску, а са њом и управљање д р ж а в н и м пословима. Због овога је дошло до великог рата у околини Апамеје, будући да су Цезареви заповедници пошли на њега на челу војске коњаника и пешака; овима је такође и Антипатар послао подршку, а са њ и м а и своје синове, присећајући се свих оних доброчинстава која им је указана од стране Цезара, али и стога што је мислио како је п р а в и ч н о з а т р а ж и т и казну за убијеног, и осветити се човеку који га је убио. И како се овај рат одужио, из Рима је дошао Маркион^^*', како би преузео Секстову власт. Али је [Јулије] Цезар убијен од стране Касија и Брута у згради сената, након што је држао власт три године и шест месеци. О овој је ствари, међутим, приповедано на другом месту. 2) Ч и м је започео рат који је покренут након Цезаревог убиства, сви су његови учесници пошли једни на једну, други на другу страну да подижу војске, а Касије је дошао из Рима у Сирију, како би преузео војску која се налазила у логору у Апамеји; тако је, подигавши опсаду, придобио на своју страну једнако Басија и Маркиона. Затим је пошао до других градова, и, сакупивши оружје и војнике, наметнуо велике порезе овим местима, при чему је посебно притиснуо Јудеју, захтевајући од ње седам стотина таланата. Али је Антипатар, када је увидео да је стање у народу доведено до велике устрављености људи и међусобних нереда, поделио сакупљање те суме и наименовао двојицу својих синова за њене убиратеље, и то тако да је један део ове суме тражен од Малика, који је према Антипатру гајио злонамерност, а други је требало сакупити од осталих. А зато што је Ирод пре других урадио оно што је од њега тражено, сакупивши новац из Галилеје, веома се омилио Касију; јер је Ирод сматрао делом смотрености неговање пријатељства с Римљанима и задобијање њихове наклоности на рачун других, поготову с обзиром на то да су управитељи других градова, заједно са њиховим станозницима, продани у робље; при том је Касије четири града свео на статус зависних, од којих су два најмоћнија били Гофна и Емаус, а поред ових још и Лидију и Тамну. Штавише, Касије је

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

611

био толико киван на Малика, да би га убио (јер га је овај увредио) да није Хиркан, уз номоћ Антипатра, овоме послао стотину таланата и тиме стишао Касијев гнев. 3) Али након што је Касије отишао из Јудеје, Малик је поставио заседе Антипатру, мислећи да ће смрт овога обезбедитм очување Хирканове власти; ова замисао, међутим, није остала непозната Антипатру који се, када је приметио Маликове намере, повукао на другу страпу Јордана и тамо окупио војску, састављену делимично од Арабљана а делимично од својих земљака. Али је Малик, будући веома препреден, порицао да је постављао клопке Антипатру, потврдивши, чак, своје речи заветовањем једнако у себе и у своје синове; и рекавши је да све дотле док Фасаил д р ж и посаду у Јерусалиму, а Ирод располаже нагомиланим оружјем под својим надзором, он никада на такво нешто не би ни помислио.Тако се Антипатар, приметивши муку у којој се нашао Малик, с овим помирио, склоп и в ш и при том с њ и м и известан споразум; ово се догодило док је Малик био намесник Касијев у Сирији; а када је Касије приметио да Малик узнемирава Јудеју, ражестио се од гнева дотле да је овог готово убио; али му је поново, на заузимање Антипатрово, опростио. 4) Антипатар, међутим, није знао да је спасавајући Малика заправо избавио сопственог убицу; јер су сада Касије и Маркион окупили војску и целокупно старање над њом поверили Ироду, наименовавши га за заповедника снага Келесирије и предавши му тако поред флоте бродова, и коњанике и пешаке; уз то су обећали да ће му, поврх сзега, након што буде окончан рат који је већ почео — између Антонија и млађег Цезара — бити омогућено да постане краљ Јудеје. Малик се, пак, са своје стране највише бојао Антипатра, те га је стога уклонио с пута: наиме, уз помоћ новца, којим је поткупио Хиркановог главног слугу, отровао га је док су обојица били на гозби. Тим је убиством, и имајући уз себе наоружане људе, Малик до даљњег уредио прилике у граду. Али када су Антипатрови синови, Ирод и Фасаил, сазнали за заверу против свог оца и разбеснели се, Малик је поново све порицао, и до краја одбијао сваку обавештеност о убиству. Тако је, дакле, завршио Антипатар, човек који се толико истакао по побожности и правичности, као и по љубави према својој земљи. А с обзиром да је један од његових синова, Ирод, сместа решио да освети очеву смрт, те је с тим циљем на челу војске пошао на Малика, старији син Антипатров, Фасаил, мислио је да је ипак боље да се овог човека дочепају уз помоћ лукавства, да не би изгледало како изазивају грађански рат у земљи. Стога је он прихватио Маликову одбрану, претварајући се да му верује да није умешан у насилну смрт Антипатрову, већ се посветио подизању споменика покојнику. Ирод је такође отишао у Самарију, па када је тамошње људе затекао у великој пометњи, он их је осоколио и изгладио њихове спорове. 5) Али, недуго потом, Ирод је, поводом наилазећег празника, пошао са својим војницима у град; на то се Малик уплашио, те је наговорио Хиркана да овоме не дозволи улазак. Хиркан се сложио, те је, с намером да одстрани Ирода, изјавио да гомили странаца не сме бити дозвољен приступ

612

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

док се народ у Јерусалиму одаје очишћењу. Али се Ирод није обазирао на послане гласнике, те је по н о ћ и ушао у град, препавши Малика; па ипак овај и даље није одустајао од своје претворности, те је и надаље тобоже оплакивао Антипатра и на сав глас нарицао над њ и м као својим пријатељем; а Ирод и његови пратиоци такође су сматрали да није умесно да се отворено супротставе Маликовом лицемерју, већ да је боље да му засад узврате знацима обостраног пријатељства како би га спречили да у њих посумња. 6) У међувремену је Ирод послао поруку Касију у којој га је обавестио 0 убиству свог оца; а овај, знајући каквој врсти људи у моралном погледу припада Малик, одговорио је дозволом да Ирод може осветити очеву смрт, при чему је такође и тајно послао поруку заповедницима своје војске у Тиру, са наређењем да помогну Ироду у извођењу његове веома оправдане замисли. Па када је Касије заузео Лаодикеју, сви су Јевреји пошли заједно с њиме, носећи му венце и новац, а И р о д је сматрао да је дошло време да М а л и к буде кажњен док се тамо налази; али је овај био донекле забринут развојем догађаја, те је наумио да и сам изведе један замашан покушај: наиме, будући да му је син био талац у Тиру, М а л и к је пошао до тог града решен да сина тајно отме, те да одатле крене на Јудеју; а како је Касије хитао да се сукоби с Антонијем, Малик је помишљао да изазове народ на одметање и себи обезбеди власт. Али се нровиђење супротставило оваквим замислима; Ирод је, наиме, будући виспрен човек, и проничући Маликове намере, пре њега у Тир послао свог слугу, с изговором како жели да тамо буде спремна вечера јер је унапред најавио да жели да се сви заједно погосте — док је, заправо, слуга стигао до заповедника војске којег је наговорио да на челу својих људи изиђе пред Малика са спремљеним камама. Тако су они и поступили, сачекавши Малика пред градом, на морској обали, и тамо га заклали. Хиркан је, међутим, овим убиством био толико пренеражен, да је на неко време изгубио моћ говора; па када је, уз велике тешкоће, успео да се опорави упитао је Ирода о чему је реч и ко су ти људи који су убили Малика; а када је овај узвратио да је убиство извршено по Касијевој заповести, Хиркан је то дело похвалио, будући да је Малик био зликовац који је ковао заверу п р о т и в властите земље, а смрт га је снашла као казна за злочин што га је починио убијајући Антипатра. 7) Али чим је Касије напустио Сирију, по Јудеји се разбукташе недаће; јер је Феликс, Маликов брат, који је остављен у Јерусалиму с војском, изненада напао Фасаила, при чему је и сам народ прибегао оружју; а И р о д је дошао до Фабија, префекта Дамаска, и затражио од овога да похита његовом брату у помоћ, али је тамо био оборен изненадном болешћу; за то се време, пак, и сам Фасаил показао одвише јак за Феликса, успевши да га надвлада и затвори у кулу, и тамо га, под извесним договореним условима, ипак ослободи опсаде. Фасаил се такође ж а л и о и на Хиркана који је, и поред тога што је од њих имао толико користи, ипак подржао њихове непријатеље; јер је Маликов брат запосео многа места у којима је прибирао одметнике и у њ и м а постављао посаде, а посебно Масаду, која је од свих тих места имала најснажнију тврђаву. У међувремену се Ирод опоравио

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

613

од болести, те је похитао у Јудеју и од Феликса преотео сва места у којима се овај утврдио, али га је и сам, након постигнутог договора, поштедео и пустио на слободу.

ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО И Р О Д ИЗБАЦУЈЕ И З ЈУДЕЈЕ Л Н Т И Г О Н Л , АРИСТОБУЛОВОГ С И Н А , И З Л Д О Б И Ј А П Р И Ј А Т Е Љ С Т В О Л Н Т О Н И Ј Е В О , КОЈИ ЈЕ ТЛДА ДОШАО У СИРИЈУ Ш Л Љ У Ћ И МУ ВЕЛИКЕ К О Л И Ч И Н Е НОВЦА, ЗБОГ ЧЕГЛ ЈЕ ОВЛЈ О Д Б И О О Н Е КОЈИ СУ О П Т У Ж И В Л Л И ИРОДЛ; И ШТА ЈЕ Т О Ш Т О ЈЕ А Н Т О Н И Ј Е Н Л П И С А О У К О Р И С Т Т И Р Л Ц А 1) У то је време Птолемеј, син Лнтиоха Менеса, довео натраг у Јудеју Лнтигона, Лристобуловог сина, који је већ успео да окупи војску и уз помоћ новца-"' од Фабија начини пријатеља, који је, уосталом, био и његов рођак. Помоћ им је такође пружио и Марије, кога је Касије оставио да као угњетач влада над Тиром, будући да се и Касије домогао Сирије и држао је под собом уз велико насиље. Марије је такође пошао у поход против Галилеје, која се налазила у његовом суседству, те је заузео три тамошње тврђаве и попунио их својим људством како би их и надаље сачувао. Али када је дошао Ирод, он их је све преузео, док је саму посаду у Тиру распустио на веома уљудан начин; штавише, неким је војницима учинио и поклоне, показујући добронамерност коју је гајио према том граду. Па када је тако окончао тамошње прилике, пошао је у сусрет Антигону, и победио га у бици након које је овај до даљњег одагнан од Јудеје, и то у часу када је био стигао до њене границе. Па када је Ирод стигао у Јерусалим, Хиркан и народ су му ставили победнички венац на главу, будући да је овај већ био брачним везама спојен са Хиркановом породицом, јер је венчао једну од Хирканових наследница, због чега се Ирод више старао око њега: он је, наиме, био ожењен кћерком Ллександра, сина Аристобуловог, која је отуда била унука Хирканова, и са њом је добио троје мушке и двоје женске деце. Пре ове је такође венчао и другу жену, пореклом из породице нижег слоја свог народа, по имену Дорис, са којом је имао најстаријег сина, Лнтипатра. 2) У то су време Лнтоније и Цезар поразили Касија у близини Филипија, о чему су други већ приповедали; али је после тога Цезар пошао у Италију а Антоније је продужио у Азију, где су га, након што је стигао у Битинију, дочекали одасвуд послани изасланици. Тамо су дошли и главни људи међу Јеврејима, како би оптужили Фасаила и Ирода, рекавши да се одиста привидно чини како је Хиркан краљ, али да заправо ова двојица људи имају сву власт; Антоније је, међутим, поклонио велико поштовање Ироду, који је дошао к њему да се одбрани од оптужитеља, због чега његови п р о т и в н и ц и и нису могли постићи више од тога да буду саслушани — а овакву је милост Ирод од Лнтонија задобио новцем. Али када је Антоније стигао у Ефес, првосвештеник Хиркан му је у име нашег народа послао изасланство које му је донело златну круну и затражило да напише по-

614

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

сланицу намеснкцима свих провинција, којом ће се наредити ослобађање свих Јевреја што их је Касије заробио и поред тога што се они нису против њега борили, као и да овима буде повраћена земља која им је у данима Касијеве власти била одузета. Антоније је нашао да су захтеви Јевреја оправдани, те је одмах написао Хиркану и Јеврејима. Такође је, у исто време, послао указ и Тирцима, са садржајем који је имао исту намену. 3) „Марко Антоније, император, шаље поздраве Хиркану, првосвештенику и етнарху Јевреја. Добро је ако си здрав. Моја војска и ја такође смо добро. Лисимах, син Паусанијев, и Јосиф, син Менејев, и Александар, син Теодоров, твоји изасланици, срели су се са мном у Ефесу и обновили савезништво које смо раније утврдили у Риму, и марљиво су испунили текуће посланство које сте им ти и твој народ поверили, уз то у потпуности исказавши добронамерност коју гајиш према нама. Отуда сам задовољан, једнако преко твојих поступака и речи, да си нам тако наклоњен, и добро увиђам да водиш ж и в о т уравнотежен и побожан: и зато те сматрам као једног од наших. Али они који су п р о т и в н и ц и најпре твоји, а онда и римског народа, нису се уздржавали ни од градова нити од храмова, и нису се држали оних договора које су потврдили заветом, те самим тим више није реч само о спору с нама, већ је питање части васцелог човечанства наша обавеза да се осветимо онима који су в и н о в н и ц и великих неправди п р о т и в људи и великих изопачености према боговима, због којих је, сматрамо, и Сунце окренуло своје зраке од нас-''®, не желећи да гледа ужасни злочин за који су криви у случају Цезара. М и смо такође скршили њихове саучеснике који су претили и самим боговима, а које је примила Македонија, као средина посебно погодна за све безочне и безбожне покушаје. Савладали смо ону пометену гомилу људи, напола махниту због пакости коју носе према нама, а који су се сакупили у Филипима у Македонији, након што су се докопали места прикладних за њихове намере, бивајући, такорећи, обзидани планинама до самог мора, где је пролаз могућ само преко једне уске превлаке. Ову смо победу задобили зато што су богови осудили ове људе због њихових злих предузећа. Брута, који је побегао све до Филипија, такође смо тамо и сколили, те је постао саучесник исте пропасти са Касијем; јер су сада ови добили заслужену казну, и стога претпостављамо да можемо у ж и в а т и у миру у времену које је пред нама, те да се Азија може одморити од рата. Због свега смо овога склопили м и р који је Бог учинио заједничким и н а ш и м савезницима, толико да се тло Азије сада опоравља од заразе захваљујући нашој победи. Ја ћу се стога, имајући на уму тебе и твој народ, старати о ономе што теби може бити на корист. Такође сам послао писане посланице у неколико градова, да уколико је иједна особа, било слободан човек или сужањ, била продана под влашћу Гаја Касија или њему подређених старешина, сада ^мора бити сместа ослобођена. А моја је и воља да се ти са свом слободом користиш милостима које смо ти уделили ја и Долабела. Такође сам забранио житељима Тира да се на ма који начин опходе насилно према теби, као и да сва она места која су у поседу Јевреја, овима буду сачувана или враћена. При томе, обавештавам те и да сам прихватио круну коју си м и послао."

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

615

4) „Марко Антоније, император, шаље поздраве магистратима, сенату и народу Тира. Изасланици Хиркана, првосвештеника и етнарха Јевреја, појавили су се преда мном у Ефесу, и известили ме да ви поседујете део њихове земље, којег сте се домогли за време власти наших противника. Будући да смо, међутим, ми повели рат за задобијање власти, и постарали се око оног што је угодно правди и побожности, и казнили оне који се нису нити сећали добијених повластица, нити су се држали својих завета, ја желим да будете у миру са онима који су наши савезници; а такође желим да оно што сте запосели уз помоћ наших противника не буде признато за ваше властито, већ да буде враћено онима од којих сте то узели. Јер, нико од њих није добио своје провинције или војске као дар од сената, већ су их се домогли силом, и потом их иза тог насиља уделили онима који су им били од користи у њиховим неправичним подухватима. Будући да су, дакле, ти људи сада добили заслужену казну, желимо да наши савезници могу без узнемиравања повратити све оно што су раније поседовали, те да тако и ви вратите сва места која су припадала Хиркану, етнарху Јевреја, а која сте добили тек дан пре но што је Гај Касије започео свој неоправдани рат против нас, ступивши у наше провинције; а при том ви нисте употребили никакву силу п р о т и в њега како бисте га ослабили, и како он не би био кадар да располаже оним што је његово властито; но уколико сте и ви имали ма какав сукоб с њ и м око вама припадајућих права, биће вам законом омогућено да браните ваше становиште када будемо доспели до дотичних места, јер ћемо на увек исти начин саслушати и у в а ж и т и све примедбе наших савезника." 5) „Марко Антоније, император, шаље поздраве магистратима, сенату и народу Тира. Послао сам вам свој указ, за који желим да се побринете да буде угравиран на д р ж а в н и м плочама, на грчком и римском језику, и да остане тако урезан на најистакнутијим местима, како би га сви могли прочитати. Марко Антоније, император, један од тријумвира државних послова Рима, дао је следећу објаву: Будући да је Гај Касије, у одметнишвту којем се одао, опљачкао провинције које му нису припадале, а које су држане тамо улогореним посадама док су ови били наши савезници, након чега је похарао народ Јевреја који је у пријатељству са римским народом, опходећи се према њ и м а као у рату; и будући да смо ми оружјем савладали његову махнитост, сада помоћу указа и правних решења исправљамо оно што је опустошено, како би се ове ствари могле вратити наш и м савезницима. А што се тиче онога што је од јеврејских поседа продано, било да је реч о људима или имовини, нека све буде ослобођено; тела у стање слободе у којем су се раније налазила, а поседи њиховим претходним власницима. Такође желим да они који не буду испуњавали овај мој указ буду кажњени за своју непослушност; и ако неко такав буде ухваћен, побринућу се да увредиоца снађе подесна казна." 6) О истим је стварима Лнтоније писао и Сидонцима, Антиохијцима и Арађанима. Ове смо указе приказали као потврду истинитости будућим читаоцима онога што смо рекли, да су се Римљани веома бринули о нашем народу.

616

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО КАКО ЈЕ А Н Т О Н И Ј Е У Ч И Н И О И Р О Д А И ФАСАИЛА ТЕТРАРСИМА, Н А К О Н ШТО СУ БЕЗ О С Н О В А Б И Л И О П Т У Ж Е Н И ; И КАКО СУ П А Р Ћ А Н И , Н А К О Н Ш Т О СУ ДОВЕЛИ А Н Т И Г О Н А У ЈУДЕЈУ З А Р О Б И Л И Х И Р К А Н А И ФАСАИЛА. ТАКОЂЕ И О И Р О Д О В О М БЕКСТВУ И О М У Ч Е Њ И М А КОЈА СУ П О Д Н Е Л И Х И Р К А Н И ФАСАИЛ 1) Када је након овога Антоније дошао у Сирију, сусрео се у Киликији са Клеопатром и у њу се заљубио. Тамо су тада пристигли и стотину најугледнијих Јевреја како би о п т у ж и л и Ирода и оне који су били уз њега, пустивши најубедљивије говорнике да изнесу њихове тужбе. Али им је, у нрилог младих људи, п р о т и в р е ч и о Месала, а све то у присуству Хиркановом, који је тада већ био Иродов таст^'". А након што је у граду Дафни Антоније саслушао обе стране, упитао је Хиркана ко су они који најбоље управљају народом. Овај је одговорио да су то Ирод и његови пријатељи. На ово је Антоније, сећајући се старог гостољубља и пријатељства којег је имао са Иродовим оцем Антипатром у време када је у Јудеји боравио са Гавинијем, учинио једнако Ирода и Фасаила тетрарсима'^", и поверио им државне послове, издавши о томе и одговарајуће указе. Такође је и у т а м н и ч и о нетнаесторицу њихових противника, и био би их и погубио да Ирод за њих није испословао опроштај. 2) Па ипак се ови људи нису смирили након повратка, већ је хиљаду Јевреја дошло у Тир да се поново сусретне с њиме, јер је стигла вест да ће он тамо пристићи. Али је Антоније већ био потплаћен новцем којег су му дали Ирод и његов брат, те је тако издао наређење намеснику тог места да буду кажњени ови јеврејски изасланици, под о п т у ж б о м да траже промену власти, и да преузму власт од Ирода. Овај је, међутим, ж у р н о пошао к њима, заједно с Хирканом (јер су ови стајали на обали пред градом), и наредио им да се уклоне и пођу својим путем, јер ће их задесити велика несрећа уколико буду п р о д у ж и л и са својим оптуживањем. Али се ови нису повиновали; на то су Римљани насрнули на њих с камама у рукама, те неке посекли а многе од њих ранили, док су се остали разбежали и пошли својим кућама, остајући тамо у великом пренеражењу оним што се догодило. И када се због свега народ почео бунити п р о т и в Ирода, Антоније је био толико раздражен, да је побио затворенике. 3) Друге године након овога, Пакор, син парћанског краља, и Варзафарн, војсковођа Парћана, освојили су Сирију. Птолемеј, син Менесов, тада је већ био мртав, и од њега је власт преузео његов син Лисанија, те је направио савез пријатељства с Антигоном, Аристобуловим сином. У великој жељи да задобију Јудеју, ступили су у преговоре са Варзафарном, који је показао занимање за Антигонов успон. Тако је Антигон обећао да ће П а р ћ а н и м а дати хиљаду таланата и пет стотина жена, под условом да одузму Хиркану власт и предају је њему, те да при том још и убију Ирода. Па иако и м није дао оно што је обећао, ипак су Парћани предузели поход у Јудеју, и повели са собом Антигона. Пакор је пошао с приморске стра-

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА 617 не, а војсковођа Варзафарн копненим путем. Тирци су, међутим, одбили Пакора, али су га затим п р и м и л и Сидонци и житељи Птолемаиде. За то је време Пакор послао одред коњаника у Јудеју, како 6и извидели стање у земљи и помогли Антигону, пославши такође и главног краљевог слугу, који је носио исто име као и овај. И тако, када су Јевреји који су настањивали гору Кармел дошли к Антигону, спремни да са њим наступају дубље у Јудеју, Антигон се понадао да ће део земље задобити уз њихову помоћ. Место на којем су се окупили звало се Драм, па када их се прибрао довољан број, они су изненадно напалм Јерусалим; а како им је још људи прилазило, војска је достигла велику бројност, те су доспели наспрам краљеве палате и опсели је. Али како су Фасаилове и Иродове присташе приспеле у помоћ опкољенима, дошло је до битке, у којој су млађани побуњеници поразили своје непријатеље и сатерали их у Храм, пославши известан број наоружаних људи и у околне куће како би им онемогућили излазак; но како су бегунци били лишени неког ко би их подржао, дошло је до тога да су куће запаљене и они у њима били спаљени од стране народа који се подигао против њих. Али се Ирод нешто касније осветио овим побуњеницима за ту увреду коју су му нанели, јер се отворено сукобио с њима и при том побио велики број њих. 4) За време док су се тамо свакодневно водиле чарке, непријатељ је чекао долазак главнине снага из у н у т р а ш њ о с т и у дан празника званог Пентекост [Педесетица]. И када је дошао тај дан, много д е с е т и н а х и љ а д а љ у д и из народа окупило се испред Храма, неки у оклопу, а неки без њега. О н и који су пристигли чували су једнако Храм и град, осим оних који су чували палату, коју је Ирод бранио са неколицином својих војника; Фасаил је био задужен за зидине, док је Ирод, на челу скупине својих људи, истрчавао и вршио препаде на непријатеље који су запосели предграђа, и храбро се борио, терајући у бекство десетине п р о т и в н и ч к и х људи, од којих су неки бежали у град, а неки у Храм, а трећи до спољне утврђене линије, јер се на неким местима налазио и такав одбрамбен појас. Фасаил је такође долазио у помоћ Ироду; па ипак је Пакор, војсковођа Парћана, по жељи Антигоновој пуштен у град са неколико коњаника, под изговором као да ће утишати побуну, али заправо да би помогао Антигону у задобијању власти. А када се Фасаил срео с њиме, љубазно га примивши, Пакор га је наговорио да он сам пође као изасланик до Варзафарна, што је, наравно, била превара. Сходно томе, Фасаил се, не сумњајући да ће му бити нанесена икаква штета, сложио с предлогом, иако Ирод пије дао сагласност на такву одлуку сумњајући у подмуклост тих варвара, већ је пре желео да се Фасаил бори с тим људима који су ушли у град. 5) Тако су Фасаил и Хиркан заједно пошли као изасланици, а Пакор је оставио са Иродом две стотине коњаника и десеторицу људи који су називани слободњацима, док је остале повео са собом; а када су се нашли у Галилеји, намесници градова дочекали су их с оружјем. Варзафарн их је, међутим, испрва п р и м и о радосно, и уручио им поклоне, иако је касније смислио заверу против изасланика, приликом које је Фасаил са својим коњаницима био одведен до морске обале. Али када су ови чули да је Ан-

618

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

тигон обећао П а р ћ а н и м а хиљаду таланата и пет стотина жена како би му ови помогли против њих, најзад се и у њ и м а јавила сумња у те варваре. Штавише, до њих је тајно дошао стражар који их је обавестио да су и м за ноћ припремљене заседе; и они би свакако били ухваћени да тамошње парћанске снаге нису чекале да они који су се налазили око Јерусалима ухвате Ирода који би, у случају да буду убијени Хиркан и Фасаил, наслутио клопку и побегао из њихових руку. Такве су, дакле, биле околности у којима су се тренутно налазили, када су напокон препознали ко су ти који су их чували. Неки су људи заиста наговарали Фасаила да одмах побегне на свом коњу, не задржавајући се ни тренутка дуже; а међу овима се налазио и извесни Офелије који је више од свих жарко желео да овај учини тако; јер је чуо о овој превари од Сарамале, у то време најбогатијег од свих Сиријаца, који је такође обећао да ће обезбедити своје бродове како би избавио Фасаила, јер је бар море према њима било праведно. Али Фасаил није ни помишљао да остави Хиркана, нити да доведе свог брата у опасност; већ је пошао до Варзарфарна, и рекао му да није поступио правично када је смислио такво лукавство против њих; јер уколико је новац оно што жели, он ће му дати више него Антигон; а поред тога, ужасна је ствар убити оне који су му дошли под заклетвом, а да га при том ни на који начин нису повредили. Варзафан му се, међутим, изнова закле да нема никакве истине у његовим сумњама, и да се узалуд узнемирује нечим што нису ништа друго до неосноване претпоставке, а затим се упути к Пакору. 6) Али чим је он отишао, за њ и м су дошли људи који су везали Хиркана и Фасаила, што је било чин због којег је овај последњи жестоко пребацио П а р ћ а н и м а њихово кривоклетство. Онај, пак, слуга који је био послан п р о т и в Ирода имао је наређење да измами овога из града, изван заштите зидина, и тако га ухвати; али су у међувремену пристигли гласници од Фасаила како би обавестили Ирода о вероломсту Парћана. И када је Ирод тако сазнао да непријатељ смера да га се домогне, он је пошао к Пакору и н а ј м о ћ н и ј и м међу Парћанима, као господарима над свима осталима, који су се, мада су били упознати са читавом замишљу, претварали пред Иродом како би га обманули; они му, стога, рекоше да мора и з и ћ и с њима пред зидине и срести се са онима који му доносе вести, јер ови сведоче да Фасаила његови п р о т и в н и ц и нису ухватили, већ долазе да му предају извештај о добром успеху који је постигао Иродов брат. Ирод није поверовао томе што су рекли, будући да је већ од других чуо да је Фасаил ухваћен; а кћер Хирканова, за коју је Ирод био верен, такође га је упозорила да им не верује, што га је учинило још сумњичавијим према Парћанима, јер, иако други људи нису овој жени поклањали пажњу, он јој је ипак веровао као особи велике мудрости. 7) За то време Парћани су се још увек саветовали шта им је најумесније да ураде, јер нису сматрали да је исправно да отворено убију личност његовог значаја; па док су они одложили одлуку за следећи дан, Ирод је постао веома забринут, бивајући пре склон да поверује извештају који је чуо о свом брату и Парћанима, него да поклони пажњу ономе што је чуо

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

619

с друге стране, те је стога одлучио да ће чим падне вече покушати да искористи ноћ за покушај бекства, односно да више не оклева, већ да пође док опасности од непријатеља још увек ипак нису тако извесне. Стога се он удаљио са н а о р у ж а н и м људима, те подигао и своје жене на седла, као и мајку и сестру, а такође и ону са којом је требало да се ожени, кћер Александра, сина Аристобуловог, заједно са њеном мајком која је била кћер Хирканова, те напослетку и свог најмлађег брата, са свим њиховим слугама и остатком људи који су били с њим, па је без знања противника похитао путем према Идумеји. А ни сам непријатељ који би га видео у таквом положају не би могао остати бездушан, већ би се сажалио на његову судбину, гледајући их тако док су жене вукле са собом малу децу и напуштале своју властиту земљу и своје пријатеље у заточеништву, са сузама у очима и горким нарицањима, не очекујући ништа друго до удеса сличне жалосне природе. 8) Али што се тиче Ирода, он се уздигао изнад јадног стања у којем се налазио, и остао је храбар усред својих несрећа; па како су даље одмицали, молио је све да остану бодри и да се не препуштају очају, стога што ће их то ометати у бекству које је сада једина нада у безбедност која им је преостала. Сходно томе, они су покушали да стрпљиво подносе несрећу у којој су се нашли, баш како их је Ирод и подстицао; па ипак се он сам једном умало није убио због превртања кола и смртне опасности у којој се због тога нашла његова мајка — а ово због два разлога; најпре због велике бриге за мајку, али и због страха да га не би због овог застајкивања непријатељи сустигли у свом гоњењу; али чим је исукао мач да 6и се њиме убио, они који су били присутни похитали су да га у томе спрече, па будући да их је било много показали су се одвише јаким за њега самог; уз то му рекоше да не би смео да их напушта и остави их као плен њиховим непријатељима, а и да није одлика храброг човека да се на тај начин растосиљава несреће у којој се налази и занемарује пријатеље који ту исту несрећу деле заједно с њиме. Тако је он био присиљен да одустане од тог очајничког покушаја самоубиства, делимично због стида услед онога што су му рекли, а делимично и због присуства одвише великог броја оних који му не би дозволили да изведе то што је наумио. Стога се сабрао и охрабрио своју мајку, бринући се потом о њој онолико колико му је време дозвољавало, прод у ж и в ш и са највећом ж у р н о ш ћ у изабраним путем, а то је значило према тврђави Масади. И м а д а ј е имао много сукоба са оним П а р ћ а н и м а који су га гонећи нападали, он је из свих излазио као победник. 9) Ирод, међутим, није током бекства прошао ни без сукоба с Јеврејима; у часу окршаја с њ и м а већ је био прешао шездесет фурлонга од града, и они су га напали док се налазио на друму, те је дошло до борбе прса о прса у којој их је натерао у бекство, савладавши их не као неко ко се налази у нужди и недаћи, већ као неко ко је изврсно припремљен за рат и при том му у изобиљу притиче све оно што му је неопходно. И управо на том месту где је победио одметнуте Јевреје, Ирод је нешто касније сазидао најизврснију палату, а затим и град око ње, и назвао га Иродијум. А када је дошао у Идумеју, на место звано Треса, сусрео га је његов брат Јо-

620

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

сиф, и Ирод је сазвао савет како би се разабрао у свим његовим тренутн и м приликама и донео одлуку о томе шта је у таквим околностима било најупутније учинити, будући да га је следила велика м н о ж и н а народа, поред његових најамничких војника, а град Масада, где је смерао да побегне, био одвише мали да би прихватио тодико мноштво људи; тако је он одвојио већи део своје пратње, којих је било више од девет хиљада, и наложио им да иду једни на једну, други на другу страну, и тако нађу спас у Идумеји, дајући и м п р и том оно што је могао скупити од н а м и р н и ц а за њихово путешествије. Са собом је задржао оне који су били најмање оптерећени и са којима је био најприснији, те је дошао до тврђаве и сместио у њој своје жене и следбенике, све у свему њих осам стотина; на том се месту налазила довољна количина ж и т а и воде и осталих потрепштина, а он сам је отишао право за Петру Арабијску. За то време, истог дана, Парћани су опљачкали цели Јерусалим и палату, не затекавши, пак, ништа' осим Хиркановог новца, чија је сума износила три стотине таланата. Велики део Иродовог новца је, међутим, нестао, јер су његови људи углавном били тако предострожни да су га унапред послали у Идумеју; П а р ћ а н и м а тако оно што су затекли заправо није било довољно, па су стога похрлили у унутрашњост, те и тамо све похарали, при том сасвим р а з о р и в ш и град ЈУЕарису. 10) Тако је краљ Парћана вратио Антигона у Јудеју, и оваЈ је п р и м и о Хиркана и Фасаила као заробљенике; али Је био веома утучен зато што су жене побегле, а био је обећао П а р ћ а н и м а да ће их ови добити од побеђених неприЈатеља, заЈедно са новцем, као награду за савезништво; а боЈећи се да Хиркан, коЈи се сада налазио под парћанском стражом, не поврати краљевство вољом народа, Антигон Је наредио да му се одсеку уши, и тиме се побринуо да му више никада не припадне звање првосвештеника зато што је био осакаћен, а закон је захтевао да ово достојанство може припасти само ономе коме су сви делови тела нетакнути-^'. С друге стране, немогуће Је не дивити се постоЈаности ФасаиловоЈ коЈи, увиђаЈући да ће бити убиЈен, ниЈе уопште у смрти гледао одвише ужасан удес, али Је зато сматрао да Је бити тако погубљен од стране неприЈатеља нешто најжалосније и наЈнечасније; и зато је, будући да му руке нису биле слободне а окови га спречавали да се убиЈе, разбио главу о велику стену и тако себи одузео живот, сматраЈући да Је то наЈбоље што Је могао у ч и н и т и у несрећи у коЈоЈ се нашао, тиме уЈедно одузевши неприЈатељима преимућство да га могу убити на начин коЈи би им годио. Тако Је забележено да Је, накоп што Је на таЈ начин Фасаил направио себи велику рану на глави, Антигон послао по лекара како би Је зацелио, те да Је онда убио Фасаида наредив ш и овоме да у рану улиЈе отров. Ипак, Фасаил Је, пре но што Је умро, од Једне жене чуо да Је његов брат Ирод измакао неприЈатељима, те Је бодро поднео своЈе страдање, будући да Је знао да иза себе оставља оног коЈи ће осветити његову смрт и који ће бити кадар да казни његове неприЈатеље.

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

621

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО КАКО ЈЕ И Р О Д Н А П У С Т И О КРАЉА АРАБИЈЕ ТЕ ПОХИТАО У ЕГИПАТ А ОДАТЛЕ Т А К О ^ Е И ДО РИМА; И КАКО ЈЕ, О Б Е Ћ А В Ш И ВЕЛИКУ СУМУ Н О В Ц А А Н Т О Н И Ј У О Б Е З Б Е Д И О ОДЛУКУ СЕНАТА И ЦЕЗАРА ДА П О С Т А Н Е КРАЉ ЈЕВРЕЈА 1) Што се тиче Ирода, велики ј а д и у к о ј и м а с е нашао нису га обесхрабрили, већ су га учинили п р о н и ц љ и в и м у измишљању неочекиваних подухвата; јер је он отишао к Малку, краљу Арабије, према коме је раније био веома издашан, како 6и од овог добио нешто налик узвратној услузи, сада када се налазио у више него уобичајеној потреби за њоме, те је од краља затражио извесну суму новца, било као зајам или као необавезујући поклон, а због великих користи што их је овај некада имао захваљујући њему. Јер, још увек не знајући шта се догодило са његовим братом, он је ж у р и о да га откупом избави из руку непријатеља, бивајући спреман да исплати три стотине таланата као цену откупнине. Са собом је такође повео Фасаиловог сина, који је био дете од седам година, како би га могао оставити као таоца за осигурање измирења дуга. Али су тада к њему дошли гласници Малка, коме је, дакле, и сам желео да пође, стога што су овоме П а р ћ а н и н а л о ж и л и да не угости Ирода. Но ово је било само Малково изговарање, како не би морао да узврати Ироду за оно што му је дуговао; а на ово је надаље и био подстицан од стране арабљанских главешина, како би га могли закинути за ону суму коју су п р и м и л и од његовог оца Антипатра, а коју и м је овај поверио на њихову част. Ирод је одговорио да му није била намера да и м ствара неприлике упућујући се к њима, већ да је само желео да заједно прозборе о извесним пословима који су за њега од највеће важности. 2) Због свега је овога решио да се удаљи, те је веома обазриво кренуо путем за Египат, и тако се догодило да је дан провео у једном храму, у којем је оставио велики број својих следбеника. Следећег дана дошао је до Риноколуре, и тек ту је сазнао како је з а в р ш и о његов брат. Малк је, међутим, убрзо зажалио због оног што је урадио, те је похитао у потеру за Иродом али безуспешно, с о б з и р о м да је овај већ поодмакао и ж у р и о друмом за Пелузијум; а будући да су га тамо укотвљени бродови спречавали да отплови за Александрију, он је пошао до њихових капетана, уз чију је помоћ, и то с великом обзирношћу и предусретљивошћу с њихове стране, био превезен до Александрије, где га је задржала Клеопатра; па ипак, она га није могла наговорити да остане код ње, будући да је Ирод ж у р и о у Рим, премда је време било олујно, а он сам био обавештен да су прилике у Италији веома узбуркане, и опште околности у земљи у стању потпуног нереда. 3) Тако је он одатле отпловио за Памфилију, и упао у силовиту олују, из које је уз велике напоре успео да избегне, дочепавши се Родоса, уз губитак бродског терета, а тамо се догодило да се сусрео са двојицом својих пријатеља, Сапином и Птолемејом. Па како је нашао да је град веома оштећен у

622

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

рату п р о т и в Касија, Ирод није одбио да љубазно помогне колико је могао, премда и сам бивајући у великој нужди, те је учинио што је било у његовој м о ћ и да град донекле поврати раније стање. Тамо је такође саградио т р о - п а л у б н и брод, те је њиме одатле, и заједно с пријатељима, отпловио за Италију, дошавши нанокон до луке Бриндизија. И када је најзад одатле стигао до Рима, најпре је пренео Антонију шта му се догодило у Јудеји, и како су његовог брата Фасаила ухватили и усмртили Парћани, и како су Хиркана задржали у заробљеништву, при том прогласивши Антигона за краља, стога што им је овај обећао извесну суму новца, и то не мање од хиљаду таланата, заједно са пет стотина жена које су требало да буду од водећих породица јеврејског рода. Рекао је и како је успео да по ноћи одведе жене, те да је, уз многе недаће, успео да избегне из руку непријатеља, али да су његови властити р о ђ а ц и остали у опасности да буду опседнути и заробљени, а да је он сам морао нловити кроз олују и п р е в а з и ћ и све оне опасности које ова собом носи, како би што је пре могуће дошао до Антонија, који је сада његова једина преостала нада и прибежиште. 4) Након оваквог извештаја Антоније се сажалио на ово погоршање Иродових прилика, па увиђајући да је тако нешто уобичајено међу онима који располажу тако великим достојанством, и који су отуда подложни нроменама судбине, Антоније је био спреман да Ироду п р у ж и номоћ коју је овај тражио, тим пре што се присећао пријатељства које је имао са Антипатром, а затим и стога што му је Ирод понудио новац као противуслугу за његово проглашење краљем, баш као што му је и раније платио за титулу тетрарха, али и понајвише због м р ж њ е коју је осећао према Антигону, кога је сматрао побуњеником и непријатељем Римљана. Поред Антонија, унапређење Иродовог достојанства и излажење у сусрет његовим жељама подржао је и млади Цезар, а то ради сећања на ратна напрезања што их је он сам прошао с Антипатром, И р о д о в и м оцем, у Египту, и гостољубља са којим се том приликом овај према њему опходио, као и љубазности коју је увек према њему показивао, али и како би наградио Антонија, јер се овај веома марљиво залагао за Иродову страну. Тако је сазван сенат, и најпре су Месала и Атратин били ти који су представили Ирода, при том величавајући користи које су они имали од његовог оца, подсет и в ш и све на добронамерност коју је овај увек показивао према Римљанима. У исто су време о п т у ж и л и Антигона и назвали га непријатељем, не само због његовог ранијег супротстављања Цезару, већ и што је сада у одлучивању заобишао Римљане и преузео власт преко Парћана. Овим последњим је сенат био највећма раздражен; а Антоније их је даље опоменуо да је у њиховом интересу, с обзиром на текући рат нротив Парћана, да И р о д постане краљ. Ово се сенаторима учинило убедљивим разлозима, те су у складу с тиме и донели указ. 5) И управо се у томе види главни показатељ Антонијевих осећања према Ироду — то јест да он не само да му је прибавио краљевство када овај то није ни очекивао (јер Ирод и није дошао с намером да затражи краљевство за себе, јер није могао ни претпоставити да ће му га Римљани уделити будући да су навикли да то чине некоме из краљевске породи-

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

623

це, већ је намеравао да краљевство т р а ж и за брата своје жене, који је био унук по оцу Аристобулов, а унук Хирканов по мајци), него му је краљевску титулу омогућио тако изненада и и м и м о очекивања, да је већ после седам дана нови краљ Ирод напуштао Италију. Поменутог младог човека (унука претходних краљева), пак, Ирод се касније побринуо да убије, као што ћемо показати на примереном месту. А након што се сенат разишао, Антоније и Цезар напустили су дом сената са Иродом између себе и конзулима и другим службеницима пред собом, како би понудили ж р т в е и положили указе у Капитол. Антоније је такође приредио гозбу у част првог дана Иродовог краљевања. И тако је, дакле, овај човек п р и м и о краљевство, у години сто осамдесет четврте олимпијаде, када је Гај Домиције Калвин био конзул други пут, а Гај Асиније Полон први пут. 6) За све то време Антигон је, пак, опседао оне који су се налазили у Масади и који су имали обиље намирница али су оскудевали у води, и то толико да се Јосиф, Иродов брат, премишљао да напусти тврђаву, заједно са две стотине својих људи, и одбегне Арабљанима; ово стога што је, наиме, чуо да се Малк покајао због увреда за које се осећао крив и у односу према Ироду; али је Бог, пославши кишу током ноћи, предухитрио овај излазак, јер су се накапнице на тај начин напуниле водом, те због тога више није било потребе за смераним испадом и бекством; али су се сада сви охрабрили, тим више што им је ово пристизање воде у изобиљу, у часу када су без ње очајавали, изгледало као знак Божијег провиђења; и тако они сада учинише испад с намером отвореног сукобљавања, те су се сударили прса у прса с Антигоновим војницима, и побили велики број њих. А у исто је време Вентидије, заповедних римских снага, био послан из Сирије са задатком да одатле истера Парћане, те је тако наступао према Јудеји, изговарајући се тиме да долази само као подршка Јосифу; међутим, читав захват је заправо представљао пуко лукавство како би се домогао Антигоновог блага; тако су Римљани подигли логор веома близу Јерусалима и одузели Антигону велике суме новца, а потом се сам Вентидије повукао са већим делом војске; а како би се заташкала подлост коју је починио, он је на челу једног дела своје војске оставио заповедника по имену Силон, са којим је Антигон такође склопио познанство обезбедивши се да га овај не узнемирује, и даље се надајући да ће Парћани поново доћи и одбранити га.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТНАЕСТО КАКО ЈЕ И Р О Д О Т П Л О В И О И З ИТАЛИЈЕ У ЈУДЕЈУ И ТАМО СЕ БОР И О П Р О Т И В А Н Т И Г О Н А ; И КОЈИ СУ СЕ ЈОШ ДОГАТАЈИ ОДИГРАЛИ У ЈУДЕЈИ У Т О ВРЕМЕ 1) У то време је Ирод отпловио из Италије у Птолемаиду и тамо сакупио немалу војску, једнако од странаца и својих сународника, те је наступао кроз Галилеју у сусрет Антигону. К њему су такође дошли Силон и

624

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Вентидије, јер их је на то наговорио Делије, кога је послао Антоније као помоћника у повратку Ирода на власт. Што се тиче Вентидија, он је био заузет немирима до којих је долазило у градовима због појаве Парћана; а што се тича Силона, он је заиста боравио у Јудеји, али потплаћен од стране Антигона. Ипак, како је Ирод напредовао, његова се војска увећавала из дана у дан, и читава је Галилеја, с малим изузетком, пристала уз њега; али што се тиче његове решености да помогне онима у Масади (јер је био у обавези да да све од себе да избави заточене људе из те опседнуте тврђаве, будући да ови беху његова родбина), на том п у т у му је сметња била град Јопа, тако да је било н у ж н о да најпре заузме то место будући да је тај град био у сукобу с њиме, а он није смео остављати ниједно снажно непријатељско упориште иза леђа за време док је сам требало да наступа према Јерусалиму. И након што је Силон ово искористио као изговор да одступи од Јерусалима, те су га због тога почели гонити непријатељски настројени Јевреји, Ирод је ове напао са м а њ и м бројем војника, па је истовремено и њих натерао у бекство и спасао Силона у часу када је овај био у одвише јадном стању да би се могао одбранити; и тако, након што је потом заузео и Јопу, Ирод је похитао да ослободи оне његове сроднике који су се налазили у Масади. Што се тиче народа у Јудеји, неки су му се придружили због наклоности коју су гајили према његовом оцу, други због његове привлачне појаве, а преостали због потребе да узврате за користи што су их имали од обојице. Ипак, највећи број му је пришао надајући се да ће касније заузврат добити нешто од њега, уколико се Ирод једном буде чврсто устоличио у свом краљевању. 2) Ирод је, дакле, сада располагао снажном војском, и како је с њом даље напредовао Антигон му је постављао заседе и клопке на пролазима и другим за то погодним местима; али је све у свему тиме наносио веома мало штете свом непријатељу. Тако је Ирод успешно извукао рођаке из Масаде, као и из тврђаве Ресе, те је одатле пошао на Јерусалим. У походу му се придружила и она скупина римских војника коју је водио Силон, баш као и много грађана Јерусалима који су се бојали његове моћи; па чим је Ирод подигао логор на западној страни града, војници који су били постављени да чувају тај део утврда почели су га гађати стрелама и џилитима, али када је скупина њих изјурила из града, сукобивши се прса о прса са п р в и м редом Иродове војске, он је издао наређења да се пре свега испред зидина наглас обзнани како он долази за добро народа и због очувања града, а не да би распалио стару м р ж њ у макар и према његовим најотворенијим непријатељима, јер је спреман да опрости увреде што су му их нанели и његови највећи п р о т и в н и ц и . Али је Антигон, одговарајући на оно што је Ирод објавио — и то једнако пред Силоном и Римљанима — рекао да народ неће поступити праведно уколико преда краљевство Ироду који није ништа више од особе без корена, а уз то је и Идумејац, што значи тек напола Јеврејин,-'- а Јевреји би морали водити рачуна да краљевство припадне неком из краљевске породице, јер је такав њихов обичај; а у случају да су у т р е н у т н и м околностима према њему самом лоше настројени, и решени да га лише краљевства будући да га

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

625

је он п р и м и о од Парћана, још увек постоје многи други из његове породице који би могли да по закону преузму краљевство а који такође ни на који начин нису увредили Римљане; па како такви још и потичу из свештеничке породице, било би недостојно да буду заобиђени. Док су Ирод и Антигон тако одговарали један другом у узајамном пребацивању, Антигон је својим људима који су се налазили на зидинама допустио да се бране а ови су употребили своје лукове и ноказали велику ревност против непријатеља, лако их збацујући с кула. 3) Тада се, међутим, разоткрило да је Силон примао мито; наиме, он је поставио велики број својих људи да се наглас ж а л и на несташицу намирница и да захтевају новац како би прибавили храну; то му је био изговор да их пусти да иду на одредишта прикладна за зимска коначишта, будући да су места око града била пуста стога што су Антигонови људи све разнели; тако је Силон своју војску припремио за покрет, и настојао да се удаљи; али је Ирод присилио Силона да га не напушта, и замолио његове заповеднике и војску да се не удаљују, будући да су их Цезар и Антоније, као и сенат, с том наменом послали, а осим тога их је он могао опскрбити обиљем ствари које им недостају и прибавити им велику количину онога што захтевају. Изневши ову молбу он је сместа напустио земљу у потрази за храном, не оставивши Силону ни најмањи изговор за смерани одлазак; наиме, и сам п р и б а в и в ш и неочекивану количину намирница, он је уз то и послао молбу оним својим пријатељима који су живели у Самарији да допреме жито, вино, уље, као и стоку и остале потрепштине до Јерихона, да ових не би убудуће недостајало војницима. Антигон је био свестан ових Иродових потеза, и сместа је ш и р о м земље разаслао људе који су постављали заседе онима који су пролазили натоварени живежом. Тако су ови људи послушали Антигонова наређења, и сакупили велики број војника око Јерихона а такође и запосели планине, вребајући оне који су носили намирнице. Ипак, ни Ирод није у међувремену доколичио, већ је сакупио десет одреда војника, од којих су пет ч и н и л и Римљани а пет Јевреји, са још извесним бројем плаћеника, међу њима и са м а њ и м бројем коњаника, те је и сам пошао у Јерихон; и како је град нашао напуштеним изузев неких пет стотина људи који су се населили на врховима брегова заједно са женама и децом, он је и све њих сакупио и одатле одаслао. Али су његови савезници Римљани напали град и опљачкали га, нашавши куће пуне сваковрсних добара. Потом је краљ оставио постаду у Јерихону и вратио се натраг, пославши римске војску да заузме своја зимска коначишта у земљама које су му пришле, то јест Јудеји, Галилеји и Самарији. И само толико је, дакле, Антигон добио од Силона за мито којим га је ноткупио: да део његов војске може бити смештен у Лидији, како би задовољио Антонија. И тако су Римљани одложили оружје и у ж и в а л и у сваковрсном изобиљу. 4) Али се Ирод није могао задовољити мировањем, већ је послао свог брата Јосифа против Идумеје, на челу две хиљаде наоружаних пешака и четири стотине коњаника, док је он сам пошао у Самарију где је оставио мајку и осталу родбину, јер су они раније већ били капустили Масаду, па

626

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

је пошао у Галилеју како би заузео извесна места што су их држале Антигонове посаде; тако је напредовао према Сефорију у часу када је Бог послао снег, а у то су се место Антигонови војници и сами повукли са великом количином намирница. Ирод је такође отишао тамо, р е ш и в ш и да искорени разбојнике који су живели по тамошњим пећинама и одатле испадима задавали много јада земљи; послао је против њих одред коњаника и три пратећа одреда наоружаних пешака. Ови су се налазили у близини села званог Арбела, а после четвртог дана пристигао је и сам Ирод са свом својом војском; и како су непријатељи дрско насрнули на њих, лево крило његове војске се предало, али се тада појавио Ирод на челу скупине људи и великом срчаношћу натерао у бекство оне који су већ тријумфовали, те призвао своје људе који су пред овима дотле одступали. Тако су сада сви навалили на непријатеље у повлачењу, те су их успешно гонили све до Јордана, иако су се ови разбежали различитим друмовима. Тако је Ирод довео под своју власт читаву Галилеју, осим оних људи који су живели по пећинама, а за награду је разделио новац својим војницима, дајући сто педесет драхми свакоме, и много више њиховим заповедницима, па је и њих послао у зимска боравишта. У то је време к њему дошао Силон са својим заповедницима, стога што им Антигон више није давао намирнице, будући да их је опксрбљивао свега један месец; штавише, Антигон је ш и р о м земље разаслао људе заповедивши им да склањају потрепштине које би затекли, те да се повуку у планине, како Римљанима не би остало хране од које би могли преживети, те да би тако помрли од глади. Али је Ирод поверио решење ове ствари свом најмлађем брату Ферору, наложивши му при том да истовремено такође и подигне рушевине Александријума. Овај га је у потпуности послушао, те је убрзо снабдео војнике обиљем намирница и обновио Александријум који је претходно био напуштен. 5) У ово се време догодило да је Антоније провео неко време у Атини, а да је Вентидије, који се налазио у Сирији, послао по Силона наредивши му да најпре помогне Ироду да оконча текући рат, а затим да пошаље захтев њиховим савезницима да им се придруже у рату у који су сами Римљани били укључени; што се тиче Ирода, он је похитао да се обрачуна са разбојницима настањеним по пећинама, и док је Силона послао к Вентидију, сам се, пак, без савезника окренуо према одметницима. Пећине у којима су ови живели налазиле су се у крајње стрмим планинама које су у свом средишту имале провалије, са п р и к р и в е н и м улазима у спиље који су били окружени оштрим стенама, и управо у овима су разбојници бор а в и л и безбедно сакривени, заједно са свим њиховим породицама. Али је краљ наредио да се направе посебни сандуци и да се, помоћу одговарајуће справе, с врха планине ови висећи спусте омотани гвозденим ланцима, јер није било начина да се због оштрог планинског нагиба попне до пећина, нити да се допуже до њих одозго. Ови су сандуци били испуњени н а о р у ж а н и м људима који су у рукама држали дугачке куке помоћу којих су могли извлачити напоље оне који су се одупирали, а потом их сурвавати у амбис и тако убијати; али је, с друге стране, спуштање сандука било веома опасно због огромне дубине низ коју су понирани, без обзира

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

627

што су в о ј н и ц и у сандуцима носили и храну. Али након што се почело са таквом употребом ових сандука, а да се при том нико од оних у гротлу пећина није усуђивао да им приђе, већ су престрашени лежали у њиховој унутрашњости, неки од наоружаних људи из сандука припасали су своје оклопе и, обема се рукама хватајући за ланац којим су сандуци спуштани, ушли у пећинске отворе, онеспокојени таквом суздржаношћу разбојника који се нису усуђивали да изађу из пећина; и тако, када су се нападачи напокон нашли у ма којем од отвора, најпре су одметнмке убијали камама, а затим оне који су се одупирали хватали и суновраћали у провалије, па затим улазили и дубље у пећине и убијали много више непријатеља, да би се на крају враћали у сандуке и тамо се до даљњег примиривали; али је од свега тога ужас почео хватати преостале разбојнике који су непрестано око себе слушали јадиковање и очајавање због немогућности бекства. Међутим, када је пала ноћ, Иродови људи су наставили са истим поступком; уз то је и краљ прогласио опроштај за оне који му се буду предали, и многи су прихватили понуду. Исти је начин напада примењен и следећег дана; нападачи су тако улазили све дубље, излазећи из својих висећих сандука, борећи се пред вратима разбојничких станишта, такође их и палећи будући да су пећине лако почињале горети због велике количине нагомилане грађе у њима. Тако је у једној од спиља затечен и неки старац са седморо деце и женом; ови су га молили да им допусти да изиђу и предају се непријатељу, али је старац стајао на улазу у пећину и убијао свако ново дете које се усудило да приђе, све док их напослетку није све побио, а након тога и своју жену, и з б а ц и в ш и потолм мртва тела низ провалију, и п о ш а в ш и потом и сам за њима, препустивши се тако радије смрти него ропству; али пре но што је то учинио, силно је наружио Ирода због безначајности његове породице, иако је овај тада већ био краљ. Ирод је, међутим, видео шта је овај урадио, те је узалуд испружио руке и понудио му сваку врсту јемства за његов ж и в о т уколико се старац преда. На овај су начин, дакле, напослетку све пећине освојене. 6) Након што је краљ поставио Птолемеја као свог војног заповедника над овим деловима земље, он сам је отишао у Самарију на челу шест стотина коњаника и три хиљаде пешака, у намери да се сукоби с Антигоном. Ипак, ово преношење заповедништва над војском није изашло на добро с Птолемејом, јер су га они који су и раније тлачили Галилеју напали и убили га, а након што су то учинили разбежали су се међу језерима и местима готово недоступним, пустошећи и пљачкајући све на шта су могли наићи у тим пределима. Али се Ирод ускоро вратио и казнио Птолемејове убице за оно што су починили; јер је неке од ових одметника побио, а друге, који су одбегли до снажних упоришта, опсео, те убрзо и њих погубио а њихова п р и б е ж и ш т а разорио. И након што је тако окончао њихово одметништво, оглобио је градове са по стотину таланата. 7) У међувремену је Пакор погинуо у бици а Парћани били поражени, након што је Вентидије послао Махера у помоћ Ироду, са две легије и хиљаду коњаника, док га је у исто време Антоније подстицао да похита са том помоћи. Али се Махер, опет, на Антигонов захтев а без сагласности

628

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Ирода, и бивајући потплаћен, припремио да надгледа његове послове; Антигон је ипак посумњао у овакве намере његовог доласка, те му није допустио да уђе у град, већ га је држао на удаљености, бацајући камење на њега, и тиме отворено показујући какво је његово мишљење о том римском заповеднику. Али када је Махер постао свестан да му је Ирод дао добар савет, а да је он сам погрешио што га није послушао, он се повукао у град Емаус и при том је побио кога год је од Јевреја успут сусрео, било да су били непријатељи или пријатељи, ван себе од беса због свих мука кроз које је прошао. Краљ Ирод је, међутим, био раздражен оваквим његовим владањем, те је лично пошао у Самарију, одлучивши да због оваквог стања ствари стигне до Антонија, те да га обавести да му нису потребни такви помагачи који доносе више несрећа од непријатеља, као и да је он сам довољан да порази Антигона. Али га је Махер следио и захтевао од њега да или не иде Антонију, или да, ако је, пак, решен да пође, онда остави свог брата Јосифа с војском, и пусти њих да се боре против Антигона. Тако се Ирод помирио с Махером, попустивши пред његовим ж а р к и м молбама. Сходно томе, он је оставио Јосифа с војском, али му је наложио да се не упушта у опасности нити у било какво спорење с Махером. 8) Са своје, пак, стране, Ирод је похитао Антонију (који је тада боравио у опсади Самосате, места изнад Еуфрата) са својим трупама, једнако пешадијом и коњаницама, како би му се п р и д р у ж и о као савезник. И након што је тако стигао до Антиохије, и тамо затекао велики број окупљених људи који су били веома жељни да пођу до Антонија али се нису усуђивали да сами крену, уплашени нападима и убиствима која су староседеоци изводили над људима на друму, Ирод их је охрабрио и постао њихов водич на путу. Па када су се нашли на два дана наступања од Самосате, разбојници су поставили заседу како би напали оне који су пошли к Антонију, на месту где је дрвеће учинило пролаз узаним; и док је Антонијева војска ишла према равници, нападачи су напред оставили невелики број својих коњаника, који су се били притајили све док они који су пролазили нису изашли на отворени простор. Али чим су п р о ш л и први редови (а Ирод је ишао на зачељу), они други међу разбојницима који су за то време лежали у заседи, а којих је било око пет стотина, изненада су их напали, па када су већину натерали у бекство, краљ је наишао у галопу са снагама које је имао око себе, и сместа одбацио непријатеље; на тај је начин охрабрио и остатак својих људи и осмелио их да и сами пођу напред, толико да су се они који су испрва побегли сада вратили натраг, те су тако почели убијати противнике са свих страна. Краљ је такође и сам паставио да их убија, повративши и сав отети товар међу којим се налазио велики број теглећих ж и в о т и њ а као и робова, после чега је п р о д у ж и о са наступањем; и с обзиром да се у ш у м и налазио велики број оних који су их напали, а да су се остали налазили близу пролаза који је водио у равницу, он је такође и на ове извршио препад, на челу снажне скупине војника, потер а в ш и их у бекство и п о б и в ш и велики број њих, и тако у ч и н и в ш и пролаз сасвим безбедним и за оне који су доцније пристизали: а ови су с п р а в о м назвали Ирода својим спасиоцем и заштитником.

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

629

9) Када се Ирод напокон нашао у близини Самосате, Антоније му је у сусрет послао своју војску одевену у одговарајући одећу, како би указао поштовање и захвалност због пружане помоћи, јер је већ чуо за нападе које су на Иродову војску извели р а з б о ј н и ц и у Јудеји. Такође је и лично Антоније био не мање задовољан што види самог Ирода, тим више јер је био упозпат са бројним подвизима што их је овај извео на свом путу. Тако га је веома љубазно угостио, изражавајући дивљење његовој храбрости. Антоније га је загрлио при п р в о м сусрету и поздравио па најсрдачнији начин, препуштајући му првенство, будући да га је сам педавно прогласио краљем. Тако је недуго потом Антиох [Антигон] предао тврђаву, и тиме је рат био окончан. Гушење преосталих ж а р и ш т а немира Антоније је поверио Сосију, издавши му наређење да помогпе Ироду, а сам је отишао у Египат. Сосије је , пак, послао испред себе две легије у Јудеју као подршку Ироду, а сам је их пратио са преосталом главнином војске. 10) Али је у то време Јосиф већ био убијен у Јудеји, а до тога је дошло на следећи начин. О н је, наиме, заборавио шта му је наложио Ирод одлазећи к Антонију; и након што је подигао логор м е % планинама, јер му је Махер оставио пет регименти, он је похитао у Јерихон како би пожњео ж и т о које је припадало том крају. Но како су римске регименте биле на брзину сакупљене и невичне ратовању, будући да су највећим делом сабране у Сирији, непријатељ је напао Јосифа, затекавши га на местима непогодним за борбу, у б и в ш и при том и самог Јосифа, који се храбро борио, а са њиме п о б и в ш и и целу војску од шест регименти. Па кад је Антигон дошао у посед мртвих тела, он је одсекао главу Јосифу, иако је његов брат Ферор био спреман да откупи тело за педесет таланата. После овог пораза Галилејци су се одметнули од својих заповедника и похватали Иродове присташе, те их побацали у језеро; тако је највећи део Јудеје пламтео у побуни, а Махер се утврдио у месту Гити [у Самарији]. 11) У то су време Ироду стигли гласници и обавестили га о оном што се догодило; и када је он стигао у град Дафне у близини Антиохије, речено му је о злој судбини која је задесила његовог брата, а коју је Ирод ипак очекивао, због извесних сновиђења која су му се уснулом појавила, а која су јасно предсказала братовљеву погибију. Тако је он убрзао наступање, па када је стигао до либанског горја прихватио је осам стотина људи затечених у тој области, п р и п о ј и в ш и их једпој римској легији коју је водио са собом, као и оним људима што их је довео до Птолемаиде. Одатле је и ноћу паступао даље, п р о д у ж и в ш и пут Галилејом, све док није наишао на непријатеље и поразио их у бици, након чега су се ови повукли и затворили на истом месту одакле су дан раније извршили напад на Иродову војску. Већ следећег јутра Ирод је напао то место, али услед силовите олује није могао п о с т и ћ и успех, већ је морао повући своју војску у оближња села; но чим је стигла и друга легија коју му је у помоћ послао Антоније, они који су се налазили у утврђењу уплашили су се и током н о ћ и га напустили. Одатле је краљ ж у р н о кренуо према Јерихону, намеран да освети убиство свог брата; па накоп што је подигао шаторе, приредио је гозбу за главне заповеднике; а када је ово гошћење окончано, он је распустио зва-

630

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

нице и сам се повукао у своју властиту просторију; и овом се приликом могло видети какву је пажњу Бог указивао овом краљу, јер се догодило да се горњи део те куће срушио у часу када се нико није у њој налазио, те тако нико није ни настрадао, а ово је било толико упадљиво да је народ поверовао да је Ироду Бог одиста веома склон, будући да га је тако избавио из те велике и неочекиване опасности. 12) Следећег је дана шест стотина побуњеника сишло са планинских врхова и напало Римљане, што је ове веома ужаснуло; а они међу устаницима који су били у лаким оклопима пришли су сасвим близу и засули стрелама и камењем краљеву стражу која је изашла напоље, те је једна стрела погодила и краља у бок. Антигон је такође послао и известан део својих снага, на чијем се челу налазио заповедник чије је име било Папије, против Самарије, у жељи да покаже непријатељу колико је моћан, те да располаже вишком људи у том рату. Папије се тако поставио чекајући Махера, а за то је време Ирод, након што је заузео пет градова, похватао оне који су остали у њима, њих око две хиљаде, и све их побио, а потом и градове спалио, вративши се потом како би се сударио са Папијем који се улогорио у селу званом Исан; овоме су пришли многи из Јерихона и Јудеје у близини чијих се боравишта затекао, те су тако напали Ирода, бивајући тог пута веома одлучни и упорни, и заметнувши битку у којој је, међутим, Ирод и овог пута успео да победи; па како је био решен да се освети за братовљево убиство, он је поражене непријатеље жестоко гонио, побивши их све у бекству; а како је у селу затекао куће пуне наоружаних људи Иродови су се људи споља попели на кровове тих кућа, након чега су их почели рушити на оне затечене унутра, а који су због урушавања сада гомилице лежали; видевши их како су беспомоћно попадали, нападачи су одозго бацали на те хрпе тела камење, и тако их на грозан начин побили; и заиста, у читавом том рату није било ужаснијег призора од тог, где су иза зидова мртва тела у огромном броју лежала нагомилана једна преко других. Овај је догађај, међутим, углавном сломио дух у непријатељу који је почео са стравом очекивати следећи удес; а када се из далека појавио огроман број новопристиглих Иродових бораца који су се кретали према селу, непријатељи су се на њихову појаву одмах разбежали. И тако, како још увек није била позна зима која би је задржала, краљева војска, охрабрена постигнутим успехом, сместа је кренула према Јерусалиму, решена да што пре доврши започето, тим пре што је Антигон већ тражио начин како би могао побећи и препустити град. 13) Међутим, у дану када је освојена та победа, догодило се да је краљ издао наређење да војници могу поћи на вечеру, јер већ беше позна ноћ, док је он сам ушао у кућу како би се окупао, будући да је био веома уморан: и управо ту се нашао у највећој опасности, коју је ипак, Божијим провиђењем, избегао. Јер, док је био наг, и не имајући уз себе никог осим једног слуге у пратњи, који се налазио крај њега док се купао у унутрашњој соби, неки од непријатеља, који су у бекству нашли уточиште управо у тој кући, изишли су један за другим наоружани исуканим мачевима пред краља док се овај купао, али су били толико пренеражени да овога ничим нису повредили, сматрајући, штавише, да су прошли веома добро тиме што сами нису

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

631

пострадали излазећи из куће. Следећег даиа, пак, И р о д ј е одсекао главу Папију, будући да је овај већ био убијен, и ту главу послао свом брату Ферору, као доказ да је казна стигла опога ко је својом руком убио њиховог брата. 14) Када је минула сурова зимска студен, Ирод је покренуо своју војску, и пришао ближе Јерусалиму, подигавши логор сасвим близу града. Треба рећи да је тада била већ трећа година од када је у Риму био проглашен краљем. И како је померио логор и пришао ближе оном делу зидина који се најлакше могао напасти, привукао се и до Храма и ту поставио део војске, намеран да изведе исту ону врсту напада којој је једном прибегао и Помпеј. Тако је окружио то место са три грудобрапа и подигао куле, упосливши велики број руку на том послу, и посекавши при том дрвеће које је расло уоколо града; и након што је наименовао прикладне људе да падгледају радове, док је главнина војске почивала пред градом, он сам је отишао у Самарију како би обавио своје венчање и узео за жепу кћер Александра, сина Аристобуловог, јер је са овом већ био верен, како сам раније приповедао.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСНАЕСТО КАКО ЈЕ ИРОД, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ УЗЕО М И Р Ј А М ЗА ЖЕНУ, УЗ П О М О Ћ С О С И Ј А С И Л О М ЗАУЗЕО ЈЕРУСАЛИМ; И КАКО ЈЕ Т И М Е О К О Н Ч А Н А ВЛАСТ Д И Н А С Т И Ј Е А С А М О Н Е Ј Е В И Ћ А 1) Након што је свадба окончана, путем кроз Феникију је пристигао Сосије, пославши пред собом војску да прође средишњим областима земље. О н сам је за њом ишао као главни војсковођа, на челу великог броја коњаника и пешака. И краљ И р о д је дошао из Самарије, водећи са собом немалу војску поред опих који су се већ налазили пред градом, те их је све у свему било око тридесет хиљада. Тако су се сви заједпо нашли пред зидинама Јерусалима и улогорили се покрај северног дела зида, чинећи сада војску од једанаест легија наоружаних пешака и шест хиљада коњаника, заједно са другим савезницима из Сирије. Ове снаге су предводиле двојица војсковођа: Сосије, којег је као помоћ Ироду послао Антоније, и сам Ирод, са задатком да преузме власт од Антигона — који је проглашен непријатељем Рима — и тако сам постапе краљ у складу са указом римског сената. 2) Јевреји који су се налазили иза зидина града борили су се против Ирода с великом ревношћу и жаром (јер је ту био сакупљен готово цели народ); браниоци су такође обзнанили многа пророчанства поводом Храма, као и многе ствари угодне народу, говорећи надасве како ће их Бог засигурно избавити од опасности у којој су се нашли; такође су однели све што се налазило око града, како нападачима не би оставили ништа што би обезбедило опстанак било њима или животињама, а уз помоћ потајних пљачкања несташице су чинили још већима. Након што је Ирод ово схватио, против ових је пљачкаша поставио заседе на за то најпогоднијим местима, и послао уз то читаве легије наоружаних људи да допреме намирни-

632

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

це макар и из најудаљенијих места, тако да су након недугог времена његови људи ипак располагали обиљем јестива. Осим тога, три су насипа лако подигнута захваљујући непрестаној упослености толиког броја руку; јер је било летње доба, и није било ничег што би их спречавало у раду, нити из ваздуха, нити од самих радника; тако су напослетку довољно близу привукли своје ратне направе и њима почели да урушавају градске зидине, покушавајући на сваки начин да продру у град; на ипак се они унутра нису предавали страху, већ су и сами смишљали немали број направа којима су се супротстављали онима нападача. Такође су и чинили испаде, и палили не само оне справе које још нису биле довршене, већ и оне у употреби; а када је долазило до блиске борбе, њихови иступи нису били мање смели од оних Римљана, иако су за овима заостајали у вештини. Такође су подизали нове делове зидина на местима где су стари били срушени и оштећени, те су и сами прокопавали ходнике и под земљом се сукобљавали са нападачима; и тако, користећи пре сирову храброст него обазриву срчаност, они су истрајавали у овом рату до последњег трена; а у овоме су успевали и поред тога што је тако силна војска почивала око њих и што их је жестоко мучила глад и немаштина основних нотрепштина, јер се опсада одвијала у сабатној години. Први коЈи су се попели на зидине била су двадесеторица по вештини пажљиво изабраних људи, а за њима Сосијеви центуриони; јер је први зид заузет за четрдесет дана, а други за петнаест више, при чему су неки од надземних ходника око Храма били попаљени, а за које је Ирод објавио да их је запалио Антигон како би изазвао мржњу код народа. Након што су заузети спољне двориште Храма и доњи град, Јевреји су одбегли у унутрашње двориште и у горњи град; али су тада, плашећи се да ће их Римљани спречити у свакодневном приношењу жртава Богу, послали изасланство и затражили да им буде допуштено да унутра доводе само животиње за жртвовања, што је Ирод допустио, надајући се да ће то и њему донети наклоност; али када је видео да се они нису понели како је очекивао, већ да су му се и даље љуто супротстављали како 6и сачували краљевство Антигону, он је извео свеопшти напад на град, и освојио га попут олује; тако су иза тога сви делови града остали пуни побијених људи, и то како због острвљености Римљана услед дужине опсаде, тако и због преданости Јевреја на Иродовој страни, који нису желели да оставе у ж и в о т у ниједног од својих противника. Стога су их непрекидно гомилице убијали по уским улицама и препуним кућама, или, пак, док су бежали према Храму тражећи прибежиште, и није било никакве милости ни према деци и старцима, нити су штедели жртве слабијег пола; штавише, иако је краљ посвуда наредио да народ буде поштеђен, ипак није било никога ко се уздржао од покоља, већ, као да су представљали хорду махнитих бића, нападали су особе свих година без икакве разлике; и тако је напослетку Антигон, не обазирући се на своје нити прошле нити текуће околности, сишао из тврђаве и бацио се пред ноге Сосију, који се, међутим, на овога није сажалио због преокрета у његовој судбини, већ га је безобзирно наружио, назвавши га женом а не мушкарцем; али се ипак према њему није опходио као према жени, јер га није ослободио, већ га је оковао и оставио под чврстом присмотром.

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА

633

3) У часу када је надвладао своје непријатеље Иродова нрва брига била је да заузда своје савезнике, странце који су у гомилама нагрнули да виде Храм и његове светиње; али се краљ, номишљајући да би победа могла постати озбиљнијом несрећом од пораза уколико би ма која од ствари која није смела бити виђена била изложена погледу туђинаца, сада предао преклињањима и претњама, па чак покаткад и сили, како би ове задржао у њиховом безобзирном настојању. Такође је забранио пустошење које се изводило над градом, и много пута упитао Сосија да ли ће Римљани испразнити град једнако од људи и новца, и оставити краља у пустињи; говорио му је како сматра да превласт над целим настањеним светом нипошто не може бити оправдање за такво убијање грађана; а када је овај узвратио да ту пљачку сматра оправданом те је војницима допушта због напора опсаде које су поднели, Ирод је узвратио да ће он сваком дати награду која му припада од његовог сопственог новца, те је на тај начин откупио од уништења оно што је преостало од града. И заиста је учинио оно што је обећао, будући да је дао скупоцени поклон свакоме војнику, и томе сразмеран дар њиховим заповедницима, а заиста краљевско уздарје самом Сосију, све док сви они нису отишли препуни добијеног новца. 4) О в о је разарање задесило Јерусалим у време када су Марко Агрипа и Гај Канин били конзули Р и м а , " ' у години сто осамдесет пете олимпијаде, трећег месеца, током свечаности поста, као да се периодични круг несрећа вратио након онога што је задесило Јевреје под Помпејем; јер су Јевреји у Јерусалиму били побеђени на исти дан и с његове стране, и то пре двадесет седам минулих година. И тако, након што је ставио златну круну на Иродову главу, Сосије је отишао из Јерусалима, и повео окованог Антигона са собом к Антонију; али је Ирод страховао да Антигон неће бити тек остављен у заточеништву по Антонијевом наређењу, те да ће га овај одвести у Рим где ће се и његов глас м о ћ и да чује у сенату, којим ће доказивати да је он сам краљевске крви а Ирод обичан човек из народа, због чега његовим синовима заувек припада право да располажу краљевством а због династичког родослова њихове породице — а све то у случају да му се омогући да о п т у ж и Римљане за оно што су учинили. Због оваквог се Иродовог страха догодило да је, дајући Антонију велику суму новца, успео да овога наговори да погуби Антигона, како би, када то једном буде учињено, он напокон остао без бојазни по краљевство. На овај је начин окончана власт династије Асамонејевића, сто двадесет шест година након што је успостављена. Ова је породица била у сваком погледу блиставог угледа и веома славна, једнако због отмености њиховог рода и припадајућег првосвештеничког достојанства, као и због величанствених подухвата које су њихови родоначелници извели за наш народ; али су ови људи изгубили власт због њиховог међусобног раздора, те је она прешла у руке Ироду, сину Антипатровом, који је потицао из једне просте породице, без икаквог истакнутог порекла, заправо поданика других краљева. И ово је, дакле, оно што нам историја казује о крају лозе Асамонејевића.

КЊИГА ПЕТНАЕСТА обухвата период од осамнаест година

ОД СМРТИ АНТИГОНОВЕ ДО ДОВРШЕТКА ИЗГРАДЊЕ ХРАМА ОД СТРАНЕ ИРОДА

ПОГЛАВЉЕ ПРВО О П О Л О Н У И САМЕЈИ. И Р О Д УБИЈА ГЛАВНЕ А Н Т И Г О Н О В Е ПРИЈАТЕЉЕ И ПЉАЧКА ГРАДСКО БОГАТСТВО. А Н Т О Н И Ј Е ОДРУБЉУЈЕ ГЛАВУ А Н Т И Г О Н У 1) Како су Сосије и Ирод силом заузели Јерусалим, и како су, уз то, зар о б и л и Антигона, испричали смо у претходној књизи, а сада ћемо наставити даље приповедање. Будући да је Ирод сада држао у рукама власт над целом Јудејом, он је упапредио неке дотле непознате људе из његове околине, али ниједан дан није пропустио да не казни и не освети се неким изабраним људима из супротне странке. Више од свих били су награђени фарисеј Полон и његов ученик Самеј; јер су они, за време док је Јерусалим био под опсадом, саветовали грађане да прихвате Ирода, и сада им је за такав поступак било узвраћено. Али је овај исти Полон, у време када је Ирод једном приликом био доведен на суђење на којем се одлучивао о његовом ж и в о т у или смрти, прорекао, на начин горког пребацивања Хиркану и осталим судијама, да ће тај исти Ирод, кога су том приликом пустили да побегне, све њих казнити; а ово се временом и обистинило, јер је Бог испунио оно што је тим речима наговештено. 2) У то је време Ирод, сада када је Јерусалим био под његовом влашћу, однео сво краљевско благо и опљачкао све што су и м у ћ н и људи поседовали; и када је, на овај начин, згомилао велику количину сребра и злата, он је све то дао Антонију и његовим блиским пријатељима. Такође је погубио четрдесет пет главних људи Антигонове странке, и поставио страж а р е на градским капијама, како се н и ш т а не би могло изнети заједно са њиховим м р т в и м телима. Његови су људи такође п р е т р а ж и в а л и мртве, и све што би код њих нашли, било сребро или злато или какво друго благо, доносили краљу; и заправо није било краја несрећама које је краљ наносио пораженим браниоцима Јерусалима; а ово је, пак, злопаћење делимично било узроковано похлепношћу кнеза-намесника, који је непрестано т р а ж и о нове добити, а делимично и због сабатне године која је још увек трајала и присиљавала људе да земљу остављају необрађеном, будући да нам је забрањено да сејемо те године. Након што је Антоније примио Антигона као заробљеника, он је одлучио да га сачува као доказ свог тријумфа; али када је чуо да се народ почиње бунити, и да су, због мрж њ е људи према Ироду, они још увек наклоњени Антигону, Антоније је решио да овоме одруби главу у Антиохији, јер се у супротном Јевреји не би могли умирити. А Страбон Кападокијац потврђује речено, када овако говори: „Антоније је наредио да Антигон Јеврејин буде доведен у Антиохију и тамо обезглављен. Зато ми се чини да је овај Антоније био први човек који је одрубио главу једном нашем краљу, претпостављајући да нема другог начина да примора Јевреје да прихвате Ирода, кога је на месту убијеног поставио за владара; јер н и к а к в и м мучењима није могао приво-

638

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

лети људе да Ирода називају краљем, таква је била приврженост коју су гајили према претходном владару; стога је Антоније мислио да ће оваква бешчасна смрт умањити вредност коју су они придавали успомени на Антигона, и у исто време умањити м р ж њ у коју су носили према Ироду." Тако, дакле, пише Страбон.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ П А Р Ћ А Н И О С Л О Б О Д И Л И Х И Р К А Н А И ВРАТИЛИ ГА И Р О ДУ; И ШТА ЈЕ АЛЕКСАНДРА У Ч И Н И Л А КАДА ЈЕ ЧУЛА ДА ЈЕ ЗА ПРБ О С В Е Ш Т Е Н И К А ПРОГЛАШЕН А Н А Н Е Л 1) Након што је краљевство већ преузео Ирод, првосвештеник Хиркан, који је дотле био заробљеник Парћана, поново је дошао до њега, будући да је ослобођен заточеништва, и то на следећи начин. Варзафарн и Пакор, заповедници војске Парћана, били су заробили Хиркана, који је најпре био првосвештеник а потом и краљ, као и Иродовог брата Фасаила, и одвели их у Партију. Фасаил, међутим, није могао поднети пребацивања што их је због понижавајуће спутаности упућивао себи самом, те је, мислећи да је славна смрт боља него ма какав живот, пресудио самом себи и убио се, као што сам раније приповедао. 2) Али након што је Хиркан доведен у Партију, краљ Фратеј се према њему опходио на веома уљудан начин, јер је већ сазнао из какве славне породице овај потиче; због тога га је ослободио окова и допустио му да се настани у Вавилону,^'^ где се већ налазио велики број Јевреја. Ови су Јевреји указали част Хиркану као свом првосвештенику и краљу, као што је учинио и сав остали јеврејски народ с те стране Еуфрата, што је било поштовање које га је веома задовољило. Али након што је обавештен да је Ирод преузео краљевство, нове су га наде обузеле, будући да је он сам још увек према И р о д у гајио добростива осећања и да је очекивао да се и овај сећа оних услуга које је некада од њега примио; јер, када је дошло до Иродовог суђења, односно када се овај нашао у опасности да над њ и м буде изречена смртна пресуда, Хиркан га је избавио како из те опасности тако и од било какве казне. Сходно томе, он је често и са израженом осећајношћу разговарао о могућности повратка са Јеврејима који су долазили к њему; али су га они од тога одговарали и т р а ж и л и да остане међу њима, подсећајући га на љубазности и почасти које су му пружали, као и на то да ти знаци пажње што их је од њих п р и м а о н и п о ш т о нису м а њ и од оних које би указивали својим првосвештеницима или краљевима; а оно што би требало да буде главни разлог који ће га за њих определити, јесте да он таква достојанства не би могао имати у Јудеји, због осакаћивања његовог тела које је над њ и м извршио Антигон; осим тога, подсетили су га и на то да краљеви — мислећи на Ирода — немају обичај да узвраћају људима за оне љубазности које су добијали док су још били обични људи, будући да висине њихове среће обично у њима стварају немале промене нарави.

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

639

3) Али, иако су разлози што су их наводили били за његово добро, Хиркан је ипак и даље желео да оде. Ирод му је такође писао и убеђивао га да затражи од парћанског краља, као и од тамошњих Јевреја, да не буду к и в н и на његову краљевску власт коју овај тренутно поседује, јер је унраво сада дошао ред на самог Ирода да надокнади Хиркану све услуге које је од њега примио, а за Хиркана да ту надокнаду прими, будући да је он био тај који је Ирода одгајио и једном га већ из највеће опасности спасао. И како је Ирод написао ово Хиркану, такође је послао свог изасланика Самарала парћанском краљу, а с њ и м и мноштво поклона, з а т р а ж и в ш и на најучтивији начин да не буде сметња његовој захвалности према своме добротвору. Али оваква Иродова ревност уопште није потицала из наведених побуда, већ стога што је био постављен за намесника Јудеје без икаквог права на то, на је био уплашен, и то из веома основаних разлога, да не дође до погоршања његових прилика: стога је што је брже могао учинио све да доведе Хиркана под своје окриље, или, тачније, да га сасвим уклони с пута, а ову је последњу ствар касније и испунио. 4) Сходно томе, када је Хиркан пун самоуверености стигао, захваљајући допуштењу краља Партије и о т р о ш к у Јевреја који су га опскрбили новцем, Ирод га је п р и м и о са свим могућним уважавањем, давши му најистакнутије место на јавним окупљањима и поставивши га изнад свих других на гозбама, и тако га заварао. Називао га је својим оцем и настојао да на сваки могући начин у овоме отклони сваку сумњу у издају. Ирод је такође предузео и друге ствари како би осигурао своју власт, која је већ проузроковала побуну у његовој властитој породици; јер бивајући опрезан да не постави ниједну угледну особу за првосвештеника Божијег,-^' он је послао по једног непознатог свештеника из Вавилона, чије је име било Ананел, и њему уделио звање првосвештеника. 5) Али Александра, Хирканова кћер, и жена Александра, сина краља Аристобула, која је овоме подарила двоје деце, није могла поднети овакво омаловажавање. Њ е н је син био младић најдоличније ваљаности, и био је назван Аристобулом, а њена кћер Мирјам била је удата за Ирода, и такође била славна због своје лепоте. Поменута Александра била је веома повређена и врло је рђаво поднела такво понижавање њеног сина, зато што јој је се чинило немогућим да докле год је он ж и в некоме другом буде додељено звање првосвештеника. Сходно томе, она је писала Клеопатри (а један јој је музичар помагао у безбедном преношењу писама) затраж и в ш и од ње посредовање код Антонија, како би задобила звање првосвештеника за свога сина. 6) Али како је Антоније одуговлачио са испуњењем овог захтева, његов пријатељ Делије је неким послом стигао у Јудеју, па кад је видео Аристобула остао је задивљен висином и привлачношћу тог детета, али и не мање погледом на Мирјам, краљеву жену, те је отворено хвалио Александру као мајку најлепше деце. А када је она започела разговор с њим, он ју је убедио да направи слике обадва детета и пошаље их Антонију, јер када их овај буде видео неће одбити ништа што она од њега затражи. Александра је била веома подстакнута таквим његовим речима, те је и посла-

640

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ла слике Антонију. Делије је, пак, наставио да говори с претеривањем, рекавши да та деца као да нису настала од човека, већ од каквог бога. Оваквим је наступом он имао намеру да намами на разблудна у ж и в а њ а Антонија који се [видевши слике] стидео да отворено пошаље по младу жену будући да је била Иродова супруга, и који је, осим тога, избегавао да тако учини и због приговора које би му због тога упутила Клеопатра. Али је зато послао, на најучтивији могући начин, по младића, при том додавши да то жели само уколико Ироду тај позив не причињава тешкоће. Када је писмо ове садржине донесено Ироду, он је сматрао да није по њега безбедно да шаље некога тако привлачног као што је Аристобул, и то у цвету живота, јер је овај имао шеснаест година, и из тако племените породице, а посебно не Антонију, најважнијој особи међу Римљанима, и таквог који би га злоупотребио у својој страсти, па поред тога и таквог који би се отворено препустио таквим у ж и ц и м а будући да га је његова моћ остављала без икаквог надзора. Стога му је Ирод отписао да би уколико би овај дечак могао и з и ћ и из земље, прилике у њој букнуле у стање рата и нереда, стога што се Јевреји надају промени власти и прижељкују постављање другог краља над њима. 7) Након што се Ирод тако извинио Антонију, решио је да више нипошто неће дозволити да се према Александриној деци односи понижавајуће, тим више што га је његова жена Мирјам плаховито заокупила жељом да звање првосвештеника додели њеном брату. Напослетку је Ирод проценио да и њему самом то иде у прилог, јер кад једном Аристобул буде добио то звање, више неће м о ћ и да напушта земљу. Тако је он сазвао своје пријатеље и рекао им да је Александра тајно водила заверу против његове краљевске власти, те је настојала да уз помоћ Клеопатре доведе до тога да он буде лишен краљевства, а да преко Антонија овај младић уместо њега преузме управљање д р ж а в н и м пословима; рекао је да је такво њено поступање неправично, будући да би на тај начин исте власти лишила и своју кћер, те би тако довела до нереда у краљевству које је он задобио уз толико много напора и са толико много несравњивих опасности по свој живот; па ипак, иако памтећи њено злоћудно поступање, он сам неће пропустити да уради оно што је исправно, већ ће лично уделити младићу звање првосвештеника, на које је претходно поставио Ананела само зато што је Аристобул још увек био дете. И након што је то изговорио — али не насумице, већ са највећом обазривошћу којом је располагао, како би заварао жену и оне пријатеље са којима се при том саветовао ~ Александра је, ван себе од радости због тог неочекиваног обећања, али и из страха од сумњи у оно што је почивало испод тога, бризнула у плач, покушавајући да себе одбрани на следећи начин: рекла је да је, што се тиче првосвештенства, била веома забринута због велике немилости у којој се нашао њен син, те је тако дала све од себе настојећи да звање припадне њему; али што се тиче краљевства, она ништа није предузимала, а и када би оно било понуђено њеном сину, она га не би прихватила; такође је рекла да је сада задовољна достојанством додељеном њеном сину и задржавањем Иродове власти над народом, јер она на тај начин распола-

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

641

же сигурношћу која проистиче из Иродове нарочите способности у управљању и која се протеже на све чланове њене породице. Додала је да је сада савладана његовом милошћу, те да са захвалношћу прихвата част коју је указао њеном сину, а због које ће му убудуће бити потпуно послушна. Затражила је од Ирода да му опрости уколико су је племенитост порекла њене породице и слобода поступања за коју је мислила да јој је допуштена, навели да у овом случају поступи пренагљено и несмотрено. И тако су, након што су овако прозборили, стигли до договора, и све оне сумње које су се појавиле до даљњег су ишчезле.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СЕ ИРОД, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ П О С Т А В И О АРИСТОБУЛА ЗА ПРВОСВЕШТЕНИКА, П О Б Р И Н У О ДА ОВАЈ У Б Р З О БУДЕ УБИЈЕН, И КАКО СЕ ЗБОГ УБИСТВА А Р И С Т О Б У Л А О Д Б Р А Н И О ПРЕД А Н Т О НИЈЕМ. ТАКОЂЕ И О ЈОСИФУ И М И Р Ј А М 1) Тако је краљ Ирод сместа одузео звање првосвештеника Ананелу који, како смо већ рекли, и није био Јеврејин из ове земље, већ један од оних који су били одведени у робље с оке стране Еуфрата, јер се тамо налазило више десетина хиљада Јевреја који су настањивали област око Вавилоније, одакле је и Ананел дошао. О н је, међутим, био из рода првосвештеника и уз то ваздашњи Иродов пријатељ. Испрва, када је био проглашен краљем, Ирод је ово достојанство пренео њему, али му га је сада ненадано одузео, како би умирио потресе у својој властитој породици, иако је то што је учинио било потпуно незаконито, јер се у време старих никада није могло догодити да онај који је једном п р и м и о то звање потом њега и буде лишен. Антиох Епифан био је први који је прекршио закон и лишио Исуса у корист свог брата Оније. Аристобул је као други учинио исто, и одузео то достојанство свохм брату Хиркану, а Ирод је био трећи, јер је од Ананела узео ову највишу свештену службу и уместо њега је предао младом Аристобулу. 2) Тако се учинило да је Ирод залечио раздор у својој породици; па ипак, он није остао без извесних сумњи, као што је већ чест случај када се само чини да су се људи међусобно помирили, будући да је веровао да ће Александра, која је једном већ смерала да промени власт, са таквим напорима и и р о д у ж и т и уколико јој околности омогуће да учини такво нешто; због тога је он издао наређење да она мора становати у палати и не мешати се у државне послове. Њ е н и су чувари такође били веома пажљиви у томе да ништа што је она чинила у свакодневном ж и в о т у не остане скривено. Све ове невоље њу су напокон и мало по мало учиниле нетрпељивом, те је почела да мрзи Ирода. Јер, осим што је у највећој мери располагала поносом једне жене, била је и веома озлојеђена због сумњичења њених стражара, те је радије желела да је снађе било шта друго него да буде лишена слободе говора, те да, под маском почасне страже, заправо ж и в и

642

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

у стању стрепње и тамновања. Стога је послала поруку Клеопатри, која је садржавала дугу жалопојку због околности у којима се налазила, молећи је при том да учини све што је у њеној моћи како би јој помогла. На то ју је Клеопатра посаветовала да узме сина са собом и одмах пође до ње у Египат. Овај је савет задовољио Александру која је смислила следеће лукавство како би га остварила. Направила је два сандука, као да ће у њима однети два мртва тела, те се у једном сместила сама, а у други је ставила свог сина, и издала наређење оним слугама које су знале за њене намере да их током ноћи изнесу напоље. Њ и х о в пут требало је да их води до морске обале, где их је чекао брод спреман да их даље пренесе до Египта. Али се догодило да је један од њених слугу, по имену Езоп, разговарао о овоме са Савионом, једним од Александриних пријатеља, мислећи да је и овај упознат са овом замишљу. Али након што је Савион сазнао шта је Александра наумила (а овај је некада био непријатељ Иродов, и за њега се веровало да је постављао клопке и дао отров Иродовом оцу Антипатру), у овоме се јавило очекивање да би откриће о смераном бекству могло преобратити Иродову м р ж њ у у наклоност. Тако је открио Ироду све о тајном Александрином лукавству: а овај је допустио несрећној жени да п р о д у ж и са извођењем намере, и тако је ухватио па делу, али је ипак прешао преко њене увреде. Јер, иако је имао жарку жељу да је казни, ипак се није усудио да било шта учини, јер је знао да Клеопатра не би отрпела да је он оптужи, због м р ж њ е коју је и сама показивала према њему. Стога се радије представио као човек великодушне природе и изузетне скромности, те је Александри опростио заверу. Ипак, он је чврсто себи обећао да ће младића уклонити с пута, на овај или онај пачин. Али је при том мислио да више вероватноће у успех носи скривање и одлагање тог чина, то јест да за извршењем не посегне ни тог истог часа, а ни одмах након онога што се потом догодило. 3) Тако је Ирод, суочен с доласком празника табернакула — празника до којег много д р ж и м о — допустио да прођу ти п р а з н и ч н и дани, те да их и он и остатак народа проведу у весељу; па ипак га је завист која се тада у њему распламтела нагнала да п о ж у р и у извођењу онога што је смерао, те да поради на потребним околностима. Наиме, када се млади Аристобул, који је сада имао седамнаест година, тих дапа попео до олтара како би према закону понудио жртве, и то у одећи и са украсима првосвештеника, и када је том приликом изводио богослужење, изгледао је тако ненадм а ш н о привлачно својом висином у којој надилазио вршњаке, осим стаса показујући још и својим ликом из какве је племените породице потекао — услед свега тога топла ревност и приврженост према њему побудила се међу народом, а и успомене на подвиге његовог деде Аристобула још увек су биле свеже у њиховој свести; при том су оваква осећања до те мере овладала људима, да се они нису могли суздржати да их не покажу. Одједном су се истовремено обрадовали и запањили, и добрим жељама посули радосне усклике одобравања, све док велика добронамерност мноштва није постала одвише очигледна; утолико су се сви страсније изјаснили у прилог присећања на сву ону благодат коју су примали од Аристобулове

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

643

породице, наравно у оквирима онога што је уопште могло бити учињено унутар владавине једне монархије. Због свега овога, дакле, Ирод се, пун страха и зависти, решио да изврши оно што је намеравао против младог човека. И тако, након што је празник окончан, а Ирод био на гозби у Јерихону с Александром, која их је тамо угостила, краљ је био веома љубазан према младићу, те га је повео на једно усамљено место где се с њиме почео играти на тобоже младалачки и духовит начин. Време је иначе било топлије него обично; па како су њих двојица нагло изашли у раздраганом расположењу, и како су стајали покрај једног од веома пространих рибњака који су се налазили у близини куће, то су после кратког одлагања ушли у воду да се окупају и расхладе, јер их је пекла подневна жега. Испрва су били само посматрачи Иродових слугу и познаника који су пливали; али мало потом млади човек је, на Иродов подстицај, ушао у воду међу пливаче, а за то време је један Иродов познаник, коме је овај доделио смртоносни задатак, младића потопио док је овај пливао, и загњурио га под воду; то се догодило када је већ падало вече, и све је почело као да је реч о игри, али убица у дављењу није престајао све док се младић није угушио. И тако је убијен Аристобул, након што је живео свега осамнаест година, и носио звање првосвештеника само једну; а ово је звање потом ПОПОБО преузео Ананел. 4) Када је женама јављено о овом жалосном удесу, њихова се радост преобратила у болно нарицање, тим мучније када им је погледу изложено м р т в о тело које је сада лежало пред њима, чинећи њихову тугу неизмерном. Заједно с њима и цели је Јерусалим, којим се брзо пронела вест, био у дубокој жалости, и свака је породица осећала као да није пострадао неко стран, већ да је убијен неко најближи. Сама Александра, пак, тим је више била ојађена, јер је знала да је њен син био заправо немилосрдно и с намером усмрћен, а њена је туга била безмерна још и због тога што је знала како је убиство извршено. Али је морала све ћутке поднети због угрожености у којој се и она сама нашла, суочена са изгледима још веће несреће која би могла уследити уколико се не буде савладала; и тако је често долазила дотле да подигне руку на себе и сама оконча свој живот, али се ипак уздржала, у нади да ће ж и в е т и довољно дуго да може осветити ово мучко убиство изведено на тако подао начин; штавише, све је чвршћа била у решености да учини све да још поживи, и да ничим не да повода мишљењу како сумња да јој је син с предумишљајем убијен, надајући се да ће тако доспети до моћи да при повољним околпостима освети његову смрт. Тако се она зауздавала, како не би ма чиме одала да у себи гаји такву сумњу. Ирод је, пак, настојао да нико са стране не поверује како је младићева смрт изазвана његовом намером; и у такву сврху он не само да је показивао уобичајене знаке туге, већ је такође горко плакао и испољавао стварну пометњу душе; и можда су га чак осећања заиста и надвладала у оваквим околностима — када је видео младићев лик, тако младалачки леп и неодољив — иако је смрт коју је изазвао требало да послужи његовој властитој сигурности. На тај је начин Иродова прорачуната туга требало да заправо допринесе његовој одбрани; а што се тиче сахране, потрудио се

644

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

да буде веома величанствена, спровевши замашне припреме око гробнице у коју је требало да буде положено тело, истовремено и обезбедивши велику количину зачина и украса што их је сахранио са младићевим телом, све док и саме жене, које су биле у најдубљој жалости, нису биле тиме опчињене, и у томе пронашле к а к в у - т а к в у утеху. 5) Ипак, ништа од свега тога није могло надјачати Александрину жалост, јер је стално суочавање са сопственим очајним стањем чинило њену тугу непроменљиво дубоком и упорном. Она је, сходно томе, Клеопатри упутила извештај о читавом току издајства, описавши подробно како је њен син убијен; а Клеопатра је, будући да је и раније желела да колико је у њеној моћи обезбеди Александри задовољење, и уједно сажаљевајући Александрине недаће, прихватила овај случај као свој властити, и није допустила Антонију да остане по страни, већ га је подстицала да казни младићево убиство; јер је било недостојном ствари да Ирод, кога је Антоније учинио владарем краљевства које му ни на који начин не припада, може ч и н и т и такве ужасне злочине п р о т и в оних који у себи заиста имају краљевску крв. Антоније је попустио пред овим упливима, и када је стигао у Лаодикеју послао је по Ирода наредивши му да припреми своју одбрану поводом онога што је учинио Аристобулу, јер да ова издајничка замисао неће п р о ћ и без казне уколико је он у њу умешан. Ирод се, наравно, уплашио, како због оптужбе тако и због усмерености Клеопатрине зловоље п р о т и в њега, која је и иначе одувек била таква да је непрестанце побуђивала настојања да га Антоније замрзи. Стога је Ирод решио да се спремно одазове позивима, будући да, уосталом, и није имао начина да их избегне. Оставио је свог ујака Јосифа као заступпика његове власти над д р ж а в н и м пословима, али му при том и дао тајни задатак: да у случају да њега самог Антоније убије, он такође сместа убије Мирјам; ово, наиме, стога што је Ирод гајио најнежнија осећања према овој својој жени, и бојао се да ће се, уколико њему буде нанесена каква повреда, она, због своје лепоте, брзо удати за неког другог човека: ипак, оваква слутња била је само предострожност за стварно веровање како се Антоније већ заљубио у њу, и то још од онда када је први пут начуо понешто о њеној привлачности. И тако, након што је Ирод дао Јосифу овакав налог, при том заиста не имајући много наде да ће успети да сачува свој живот, он је пошао к Антонију. 6) Но како је Јосиф почео управљати државним пословима краљевства, због чега је често морао бивати с М и р ј а м — једнако стога што су послови тако захтевали, а и из поштовања које је морао указивати краљици — он се често упуштао у разговоре о Иродовој наклоњености и јакој привржености према њој; и када су жене, а нарочито Александра, успеле да преокрену разговор у женско задиркивање, Јосиф је био ухваћен у тако силној жељи да докаже краљеве склоности, да је отишао тако далеко да је поменуо наређење које је примио, изводећи одатле закључак да Ирод није у стању да ж и в и без ње, будући да, уколико би сам допао неког рђавог исхода, он н и п о ш т о не би могао поднети раздвојеност од ње, макар и оно што их раздваја била и његова, Иродова, смрт. Тако је говорио Јосиф.

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

645

Али жене, као што је било и природно, нису ово прихватиле као пример Иродове снажне привржености, већ као његову сурову злоупотребу силе, којом их је осуђивао да ни оне саме, иако сасвим невине, не могу избећи насилну смрт, чак и ако је он сам већ био мртав. И тако је и ово Јосифово одавање било основом за касније љуте и озбиљне сумње Мирјам и других жена у краља. 7) У то је време градом кренуо следећи глас међу И р о д о в и м непријатељима; да је Антоније ставио на муке Ирода, и на крају г а у б и о . Овакав је извештај, наравно, узнемирио и све оне који су живели у палати, али понајвише жене; због тога је Александра настојала да убеди Јосифа да пође изван двора и са њ и м а побегне к заставницима римске легије, који су тада логоровали у близини града као чувари краљевства под заповешћу Јулија; јер би се на овај начин — веровале су — уколико би се ма каква пометња догодила у палати, оне саме нашле у већој сигурности, будући да би имале Римљане на својој страни; а поред тога, ове жене су се надале да ће се домоћи највеће власти, уколико Антоније буде само једном видео Мирјам; веровале су, дакле, да је то начин на који ће моћи да за себе поврате краљевство, не надајући се при том ничему што није разборито прижељкивати, будући утемељено на њиховом краљевском пореклу. 8) Али док су се оне још налазили усред ових размишљања, до њих су стигла Иродова писма која су показала нешто сасвим супротно од дотадашњих извештаја, као и од онога што се очекивало као неминовно; наиме, догодило се тако да је, ч и м је Ирод стигао до Антонија, ова} обновио своје занимање за њега због поклона које му је Ирод учинио, а које му је донео из Јерусалима; тиме га је Ирод подстакао да веома брзо — већ приликом првог разговора с њиме —занемари своју озлојеђеност према њему, тако да су се напослетку Клеопатрина убеђивања показала мање с н а ж н и м од доказа и поклона што их је Ирод донео да би поново задобио Антонијево пријатељство; наиме, Антоније је убрзо изјавио да није упутно захтевати извештај од једног краља поводом послова унутар његове надлежности, јер у том случају он зацело и не би могао бити краљ, већ би му они који су му доделили ту власт морали стално изнова дозвољавати да је уопште врши. Он је такође изговорио сличне опаске и Клеопатри, рекавши да би за њу било најбоље да се тако љубопитљиво не меша у поступке који припадају домену краљевског владања. Сходно томе, Ирод је написао извештај о овим стварима у којем је величао почасти што их је п р и м и о од Антонија; писао је како је седео поред њега при судским саслушавањима и обедовао с њ и м сваког дана, како је у ж и в а о у оваквим милостима без обзира на Клеопатрина тако строга пребацивања упућивана п р о т и в њега — а ово стога што је сама показивала тако велику жељу за његовом земљом и жарко наваљивала на Антонија да њој преда краљевство, уз то се мукотрпно и свом својом марљивошћу трудећи да њега, Ирода, уклони с пута; па ипак је он — писао је И р о д — затекао Антонија п р а в и ч н о расположеног према њему, због чега више нема никаквих слутњи да постоји опасност ма каквог грубог опхођења Антонијевог према њему. И р о д је напослетку поручивао да ће се убрзо вратити са чврстим додатним уверавањима

646

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

о Антонијевој наклоности према њему, као и доказима поверења у његово краљевање и способност управљања д р ж а в н и м пословима; тако више неће бити никакве наде за Клеопатрину пожудну ћуд, будући да јој је Антоније већ дао Келесирију уместо онога што је она прижељкивала, чиме ју је најзад и засвагдаумирио, ослободивши се мољакања којима га је заокупила како би јој уделио Јудеју. 9) Након што су пристигла ова писма, жене су одустале од свог наума да пребегну Римљанима — такву су, наиме, одлуку донеле мислећи да је Ирод већ мртав — а ту намеру, уосталом, и нису ни настојале да прикрију; али када је краљ отпратио Антонија на његовом п у т у п р о т и в Парћана, те се напокон вратио у Јудеју, сачекале су га истовремено његова мајка и сестра Салома, и са осветољубивом га ревношћу обавестиле о Александриним намерама. Салома је при том додала и још нешто п р о т и в Јосифа, иако то није било ништа више од клевете: да је он, наиме, често срамотно општио с Мирјам. Разлог због којег је Салома тако клеветнички говорила лежао је у томе што је она већ дуже време гајила снажно непријатељство према Мирјам; наиме, у нриликама у којима су једна према другој стизале до жестоког неслагања, Мирјам је себи узимала велику слободу и Саломи, баш као и другима, пребацивала безначајност њиховог порекла. Овиме је Ирод, чија су осећања према Мирјам увек била веома топла, био веома озлојеђен, и није могао поднети муке љуте љубоморе, још увек се, међутим, уздржавајући да нренагло не учини ма шта нажао својој жени, и то уистину због љубави коју је према њој осећао; на инак су га ова плаховита осећања и љубомора заједно напокон натерале да упита саму М и рјам о природи њених општења с Јосифом; она је, међутим, заклињући се, све порекла, изговоривши све оно што би једна невина жена могла навести у своју одбрану; тако је мало по мало у краљу превладало осећање због којег је одбацио сумње и одустао од љутње према њој. Отуда се потом, бивајући најзад надвладан страшћу коју је осећао, почео пред њом бранити због тога што је изгледало да је поверовао у оно што је о њој од других чуо, истовремено је и сам подсећајући на многе примере њеног смерног понашања и признајући своју крајњу приврженост и наклоност коју је одувек према њој носио, све док напослетку, као што се обично догађа међу љубавницима, обоје нису бризнули у плач и загрлили се савладани најнежнијим осећањима. Али захваљујући томе што је краљ све усрдније пружао уверавања о свом поуздању у њену верност, и трудио се да и њу доведе до сличног новерења у њега, Мирјам се нанослетку осмелила и упитала: није ли он ипак издао наређење да, уколико би ма каква штета била њему нанесена од стране Антонија, она, која н и ч и м није такво што изазвала, треба да пострада од његове руке, питајући напослетку: „Па да ли је и то знак те љубави према мени о којој говориш?" Ч и м је, међутим, она изговорила ове речи, краљ је остао пренеражен, и о д м а х ј у је испустио из загрљаја, а затим повикао, чупајући је за косу, како сада има очигледан доказ да је Јосиф срамно општио са његовом женом; јер овај никада не би изговорио оно што му је Ирод насамо саопштио, осим ако њих двоје нису постигли велику присност и чврсто узајамно поверење. П р и з о р је био такав: док се

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

647

још сасвим налазио у оваквој провали страсти, чинило се да ће Ирод извесно убити своју жену; па ипак, бивајући још увек обузет љубављу према њој, успео је да се некако уздржи, иако не без дуготрајног кајања и грозничавости ума. Али је зато издао наређење да се погуби Јосиф, не допустивши чак ни да му се појави пред очима; а што се тиче Александре, њу је оковао и тако ставио под присмотру — њу као стварни узрок свеколике његове несреће.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ КЛЕОПАТРА, Н А К О Н Ш Т О ЈЕ Д О Б И Л А ОД А Н Т О Н И Ј А ИЗВЕСНЕ ДЕЛОВЕ ЈУДЕЈЕ И АРАБИЈЕ, ДОШЛА У ЈУДЕЈУ; И КАКО ЈОЈ ЈЕ И Р О Д ПРЕДАО М Н О Ш Т В О П О К Л О Н А И ИСПРАТИО ЈЕ П Р И Л И К О М Њ Е Н О Г ПОВРАТКА У ЕГИПАТ 1) У то су време прилике у Сирији биле у великом нереду, а све због непрестаног Клеопатриног приморавања Антонија да се меша у свачија овлашћења; јер га је она увек изнова наговарала да одузме власт неколицини тамошњих кнежева и преда је њој; овде треба рећи да је она над њ и м имала моћан утицај, користећи се тиме што је он био дословни роб онога што је осећао према њој. Клеопатра је такође и по самој својој природи била веома пожудна и лакомо је посезала за туђим добрима, не презајући при томе ни од каквих изопачености. Тако је, на пример, већ била отровала свог брата стога што је знала да је он требало да једном постане краљ Египта, и то када је овоме било свега петнаест година. Такође је уз помоћ Антонија уредила и убиство своје сестре, док се ова молила у Дијапином храму у Ефесу; поврх свега, уколико је игде било имало наде у прибављање користи, она се није заустављала ни пред скрнављењем храмова и гробница. И није било ниједног од светих места која су сматрана за неповредиве а да она није односила украсе који су се налазили у њима; нити је иједно место било толико писко а да није могло поднети најсрамније насртаје с њене стране, само уколико је могло нечим допринети незаситој ћуди овог изопаченог створења; па ипак, чак ни све ово још није било довољно овој настрапој жени к о ј а ј е била безостатни роб својих пожуда, већ је сматрала да има права на све што јој недостаје као и на све што је уопште и могла замислити — те је, сходно таквом безумљу, и давала све од себе да то и задобије; и управо је то био разлог због којег је пожуривала Антонија да непрестано лишава друге владаре њихове власти, и предаје их њој самој. Тако се, након што је с њиме пропутовала Сиријом, она домислила да и ову земљу припоји својим поседима; због тога је убила Лисанију, сина Птолемејевог, о п т у ж и в ш и га за довођење Парћапа у те земље. Такође је молила Антопија да јој да Јудеју и Арабију, и, како би у томе успела, тражила је да одузме те земље од њихових тренутних намесника. Што се, пак, тиче Антонија, он је био до те мере обузет овом женом, да није било никог ко је веровао како је она то могла учинити само обичним општењем с њиме, и посвуда се увре-

648

1УДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Ж11Л0 мишљење да је он на овај или онај начин био зачаран, и под том чаролијом теран да учини шта год би она од њега затражила; па ипак, истина је да су га заправо најизразитија дела њене бескрупулозности итекако постиђивала, те је он ипак не би увек послушао у свим неподношљивим гнусобама на које га је она наговарала. То је био разлог што је он — да се, с једне стране, пред њом не би показао таквим да је потпуно одбија, али и да се, с друге стране, не би показало како извршавајући сваку ствар коју би му она наложила он поступа попут обузетог човека — узимао само делове сваке од ових зехмаља од њихових претходних намесника, и предавао их њој. Тако јој је, између осталих, предао градове који су се налазили у сливу реке Елеутерос, све до Египта, изузев Тира и Сидона, за које је знао да су били од памтивека слободни градови, одолевши Клеопатриним честим притисцима да јој такође и њих удели. 2) Након што је Клеопатра добила толико тога и пратила Антонија у његовом походу до Јерменије све до Еуфрата, она се вратила натраг и стигла до Апамеје и Дамаска, а затим прешла у Јудеју, где ју је сусрео Ирод и даривао је деловима Арабије, као и оним приходима који су дотицали из области око Јерихона. Треба знати да ова земља рађа оним балсамом који је најскупоценији међу свим лекаријама, и који само ту и расте. На том месту такође успевају и палмина стабла, колико многобројна толико и изврсна у својој врсти. Када се, дакле, Клеопатра нашла тамо проводећи много времена с Иродом, настојала је да овога склони на недолично општење, уз то се ни најмање не скривајући у одавању таквој врсти задовољстава; при том се можда до извесне мере и заљубила у краља, или му је, пак, што је вероватније, постављала подмуклу замку, настојећи да га уведе у такво прељубничко општење с њом. Ирод је, пак, са своје стране дуго времена у себи гајио зловољу према Клеопатри, знајући да је она као жена велики терет свима са којима је у додиру; штавише, у то је време чак сматрао да је нарочито вредна његове м р ж њ е уколико такви њени покушаји буду п р е ш л и границе пожуде; такође је помишљао да спречи њене смртоносне сплетке тиме што ће је убити, уколико се покаже да су њена настојања заиста такве природе. Било како било, он је одбио да удовољи њеној понуди, и сазвао је савет својих пријатеља како би с њима размотрио да ли да је убије, сада када ју је држао у својој власти; јер би на такав начин многе ослободио мноштва зала због којих је већ постала несносна, а могло се очекивати да ће таква бити још и више у будућем времену; осим тога, то би убиство умногоме било на корист и самом Антонију, будући да му она извесно не би било била верна уколико би дошло до таквог обрта судбине у којем би он имао потребе и зависио од њене оданости. Али када је Ирод већ био одлучио да ову замисао спроведе у дело, његови су га пријатељи одвратили, рекавши му да, најпре, није разложно покушавати тако неизвесно и велико дело, и тако довести себе у крајњу опасност; штавише, ти су га пријатељи сколили молбама да не предузима ништа пренагљено, тврдећи да то Антоније засигурно не би отрпео, нити би му ико могао предочити да је то учињено за његово добро; напослетку, било је вероватно да ће лишавање Антонија општења с Клеопатром на тако на-

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

649

силан и подмукао начин, само додатно распламтати његова осећања, учин и в ш и их још јачим него пре. Такође није изгледало да би Ирод могао понудити ништа иоле уверљиво у своју одбрану, будући да би такво убиство било учињено над женом која је располагала н а ј в и ш и м достојанством међу свим особама њеног пола у то време у свету; па и ако би се уопште и могла очекивати некаква добит од таквог подухвата — уколико би се њој и смело надати у овом случају — чини се да би он и тада заслуживао осуду, због хладнокрвне безочности коју је морао у себи имати да би такво нешто извршио. Оваква су разматрања, дакле, учинила веома јасним да би таквим поступком Ирод довео своју власт у многе недаће, једнако велике колико и дуготрајне, како за њега самог, тако и за потомство, док је, с друге стране, ипак још увек било у његовој моћи да одбије ту изопаченост на коју га је Клеопатра наговарала, а да се у исто време покаже часним. И тако су, з а с т р а ш и в ш и Ирода, и представивши му опасности у које се највероватније упушта с таквим подухватом, пријатељи успели да га одврате. Тако је он наставио да се према Клеопатри опходи љубазно, дарујући јој поклоне и напослетку је испративши њеним путем за Египат. 3) За то је време Антоније покорио Јерменију и бацио Артаваза, Тиграновог сина, у окове, заједно са његовом децом и заступницима, те их повео у Египат, и од њих, заједно са свим краљевским украсима што их је однео из те земље, направио поклон Клеопатри. Краљевство Јерменије је за то време преузео Артакс, најмлађи Артавазов син, који је успео да побегне; али је потом ипак био збачен од стране Архиклаја и Цезара, који су на власт довели Тиграна, његовог млађег брата; али се ово догодило знатно касније. 4) Што се, пак, тиче пореза што их је Ирод имао да плати Клеопатри за оне земље које је овој доделио Антоније, он је просудио да није добро за њега да п р у ж и Клеопатри иједан разлог за нову мржњу. Такав је случај био са краљем Арабије, чији је данак Ирод преузео да исплати Клеопатри, а којег је овај заиста у извесном року и вратио, у износу две стотине таланата; али је касније Арабљанин постао веома тврдичав и спор у плаћањима, и било га је тешко навести да плати макар делове дуга, будући да није показивао вољу да удовољи п о т р а ж и в а њ и м а осим под условима добијања извесних олакшица на захтевану суму.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ И Р О Д ПОВЕО РАТ П Р О Т И В КРАЉА АРАБИЈЕ И Н А К О Н Ш Т О СУ ВОЈЕВАЛИ М Н О Г О БИТАКА Н А П О С Л Е Т К У ГА П О Б Е Д И О , А Н А Р О Д А Р А Б Љ А Н А ГА ИЗАБРАО ЗА Н А М Е С Н И К А ТЕ ЗЕМЉЕ; ТАКОЂЕ И О ВЕЛИКОМ З Е М Љ О Т Р Е С У 1) Због оваквог његовог понашања сам Ирод је напослетку решио да пође п р о т и в краља Арабије, и то не само због његове незахвалности, већ надасве стога што се овај ниједном није према њему понео правично; па

650

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ипак је Ирод тада био спреман и да одложи овај свој поход због једног текућег рата којег су водили Римљани: наиме, очекивала се битка код Акцијума, која је пала у годину сто осамдесет седме олимпијаде, а у којој су се Цезар и Антоније борили за највишу власт над светом; Ирод је у то време п р е б и в а о у земљи која је тада већ дуги низ година била берићетна, убирајући при том и велике порезе, те је отуда могао подићи велику војску и сакупити огроман број људи опремљених свиме што је потребно за рат, п р и п р е м и в ш и их као савезнике Антонију. Али је Антоније рекао да нема потребе за његовом помоћи, већ му је наредио да казни краља Арабије, јер је и од Ирода и од Клеопатре чуо колико је овај подмукао; ово је, заправо, била Клеопатрина жеља, будући да је сматрала како ће за њу бити корисно да ова два краља нанесу један другом што је већу могућу штету. На овакву Антонијеву поруку Ирод се окренуо и пошао натраг, з а д р ж а в ш и војску са собом, како би одмах извршио најезду на Арабију. Довевши тако у поредак своје коњанике и пешадију, пошао је до Диоспоља, где су такође и Арабљани пристигли спремни на судар, јер нису били неупознати са И р о д о в и м приближавањем; и након велике битке, Јевреји су изашли као победници. Касније су, међутим, Арабљани сакупили још једну бројну војску и дошли до места Кане, које се налази у Келесирији. Ирод је о овоме био унапред обавештен, те је убрзо и сам пристигао са највећим делом својих снага, те је у часу када је доспео у близину Кане решио да се улогори, н а л о ж и в ш и при том да се подигне грудобран како би сачекао повољну прилику да нападне непријатеља; али, док је издавао ова наређења, мноштво Јевреја је повикало да не жели одлагање боја, з а т р а ж и в ш и да их одмах поведе на Арабљане. Тако су пошли с великим жаром, верујући да се налазе у добром поретку, а међу њима су се таквим полетом посебно истицали они који су учествовали у претходној бици из које су изишли као победници, не дозволивши непријатељима да много тога учине када је дошло до борбе прса у прса. Па будући да су били тако понесени, и показивали толику ревност, краљ је решио да искористи ту орност; те након што их је уверио да ни он сам не заостаје за њ и м а у храбрости, повео их је напред, ставивши и м се на чело у пуном оклопу, а све регименте следиле су га у неколико редова. На призор такве силе у покрету пренеражење је захватило Арабљане, од којих је — када су схватили да Јевреје неће моћи да савладају и да су ови пуни ватрене жеље за победом — највећи део њих почео бежати, избегавши борбу, те би били потпуно уништени да се у том часу није умешао извесни Антоније, нап а в ш и Јевреје и збунивши их; овај је човек, наиме, био Клеопатрин заповедник над делом њене војске у оквиру Иродове, и веома је мрзео Ирода, те је стога пажљиво посматрао какав ће бити могући исход битке. О н је, наиме, решио да уколико Арабљани учине ма шта храбро и успешно, он остане уздржан; али у случају да буду поражени, као што се заиста и догодило, био је спреман да нападне Јевреје својим властитим снагама, као и онима које је прикупио из Клеопатриних поседа. Тако је, дакле, неочекивано насрнуо на Јевреје у часу када су ови већ били изнурени и при том мислили да су већ савладали непријатеље, и начинио је велики покољ

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

651

међу њима; јер, с обзиром да су Јевреји п о т р о ш и л и снагу на отворене непријатеље, спремивши се већ да уживају у спокоју након победе, били су лако поражени од стране оних који су их одморни к р и ш о м напали, при том трпећи највеће губитке на местима на којима и м коњи нису били од користи будући да су била веома каменита, јер су нападачи били много боље упознати с тим тереном од њих самих. Видевши да су Јевреји претрпели овакве губитке, и Арабљанима се подигао дух након пораза, те су се почели враћати убијајући оне Јевреје који су већ били нагнани у бекство; и заиста, сада се више није знало ко пре убија Јевреје, и од оних који су се упустили у бекство само се мали број вратио у логор. Стога је краљ Ирод, очајавајући над оваквим током битке, и сам изјахао како би пруж и о помоћ; па ипак није стигао довољно брзо да би им ма у чему помогао, иако се жестоко у томе трудио; тако је напослетку заузет и јеврејски логор, а Арабљани су неочекивано стигли до најславнијег успеха, задобивши победу коју би они сами мало вероватно могли да добију, побивши највећи део непријатељске војске; стога је касније Ирод могао ратовати само на начин разбојничких испада, изводећи упаде у многе делове Арабије, узнемирујући их брзим и изненадним насртајима, док је сам логоровао међу планинама, на сваки начин избегавајући да дође до одсудне битке. Па ипак је веома мучио непријатеље оваквим ревносним испадима и у п о р п и м истрајавањем на оваквом избору. Такође се и веома бринуо о својим властитим снагама, настојећи на сваки начин да поврати своје прилике до њиховог пређашњег повољног стања. 2) У то је време — седме године Иродовог краљевања-'^ — дошло до битке код Акцијума између Октавијана Цезара и Антонија, а такође и до земљотреса у Јудеји, таквог какав се дотле никада није догодио, а који је довео до великог помора стоке у тој земљи. Такође је пострадало и око десет хиљада људи услед пада њихових кућа, али је бар војска, која је боравила у пољу, остала неоштећена овим жалосним удесом. Када су Арабљани о овоме обавештени од стране оних који су мрзели Јевреје и који су при том још додатно зачинили вести представљајући стање горим него што је заиста било, њима се подигао борбени дух на основу уверења да је земља њихових непријатеља потпуно разорена а људи у највећој мери уништени, помисливши да тамо нема више никог ко би им се могао супротставити. Сходно томе, они су насрнули на јеврејске изасланике који су, након што се све то догодило, дошли како би склопили мир с њима, и побили их, пошавши потом с великим ж а р о м против јеврејске војске; али се Јевреји нису усудили да им пруже отпор, будући толико силно утучени несрећом која их је погодила да се више нису бринули о својим приликама, потпуно се препустивши очајавању — наиме, више нису имали вере да могу дорасти Арабљанима у биткама, нити ма откуда очекивати помоћ, док им је и стање у земљи било тако поразно. Будући да су ствари тако стајале, краљ је лично почео убеђивати заповеднике, настојећи да их ободри и уздигне из потпуне обезнађености; најпре се трудио да прене и осоколи неке од људи бољег кова, а затим се усудио да се обрати и васцелој војсци, што је претходно избегавао да их у том напору не би затекао у незадовољству

652

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

и отпору због претрпљених недаћа; тако је он напослетку саставио један утешан говор мноштву, обративши им се следећим речима: 3) „Ви нисте неупознати, о саборци моји, да смо не тако давно доживели многе удесе који су нам одузели све оно што смо доживљавали као своје, па је вероватно да чак и људи најодличнији по храбрости међу нама тешко да су одржали дух у таквим околностима; али будући да не можемо да избегнемо борбу, и ништа што се догодило није по природи другачије до такво да га искључиво ми сами морамо вратити у претходно стање, а ово, опет, искључиво помоћу смелих подухвата, ја сам себи ставио у задатак да вас донекле охрабрим, и у исто вам време п р у ж и м извесно обавештење, при чему обе ове моје намере исходе у овој тачки: да је на вама да истрајете у својој исправној постојаности. Ја ћу вам зато најпре доказати да је рат који водите с ваше стране праведан, и да је стога то рат по нужности, изазван неправичношћу наших противника; а ако ово једном усвојите, то ће бити основ за вашу истинску ревност; након овога ћу вам доказати да несреће у којима се налазимо немају велике последице, и да имамо највећи могући разлог да се надамо победи. Почећу с првим, и вас саме позвати за сведоке онога што ћу рећи. Вама свакако није непозната изопаченост Арабљана, која сеже дотле да изгледа невероватна свим другим људима, и која укључује понешто што показује најсировији варваризам и потпуно непознавање Бога. Главне ствари којима нас они вређају потекле су из њихове пожудности и зависти, а начин на који су нас напали подмукао је и ненајављен. А који је разлог због којег помињем многе примере оваквог њиховог поступања? Када су били у опасности од губитка своје сопствене управне власти, и од постајања р о б о в и м а Клеопатриним, шта је од стране других било оно што их је ослободило таквог страховања? Било је то пријатељство које сам имао с Антонијем и његова наклоњеност према нама, која је била разлогом да чак ни Арабљани не буду до краја уништени, јер Антоније није био вољан да предузме било коју ствар за коју бисмо ми посумњали да је по природи неблагонаклона према нама; затим, када је помишљао да део сваке од области под нашом влашћу удели Клеопатри, ја сам се умешао у то питање, дајући му своје властите поклоне, како бих обезбедио сигурност за оба народа, док сам на себе преузео захтев за новцем и дао му две стотине таланата, при том бивајући и јемац за још две стотине које су наметнуте земљи као обвезнику плаћања данка; и овај су новац извукли од нас, иако нема ниједног разлога зашто би Јевреји морали плаћати данак за ма којег човека, или допустити да ма који део њихове земље буде опорезован; па ако је то тако, ми нисмо морали платити данак за ове Арабљане, које смо на тај начин сачували; и не може бити умесно да они, који су признали (и то у потпуности и са свешћу о нашој љубазности) да су само преко нас успели да очувају своју независност, буду сада они који нас вређају и лишавају онога што нам припада, и то упркос томе што ми ни на који начин нисмо њихови непријатељи, већ увек поступамо као пријатељи. Па иако се придржавање завета подразумева и догађа и међу најљућим непријатељима, а међу пријатељима је безусловно нужно, овога се нису држали и ти људи који

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

653

сматрају да могу узимати најбоље међу стварима, и то на сваки могућни начин, а да таква неправичност није незаконита уколико они њоме стичу добит: да ли онда уопште међу вама може бити питања да ли је исправно да буду кажњени или не, када сам Бог објављује да тако мора бити, заповедивши нам да морамо увек мрзети осионост и неправичност, што не само да је оправдано, већ је и неопходно у ратовима до којих долази између народа; јер су ови Арабљани у ч и н и л и оно што једнако Грци и варвари сматарају најгрубљом изопаченошћу према н а ш и м изасланицима, јер су ове обезглавили, иако још и Грци изјављују да су овакви изасланици свети и недодирљиви"'. А што се нас тиче, ми смо од самог Бога сазнали најбоље од наших учења, као и најсветији део нашег закона, посредством анђела или изасланика Божијих који су привели Бога знању човечанства, и отуда потиче светост изасланика чије је послање да међусобно помири непријатеље. Које злочинство онда може бити веће од убиства изасланика који су дошли како би се постарали за оно што је исправно? И када су већ такви били поступци Арабљана, како је онда могуће да они било да могу ж и в е т и безбедно у свакодневном животу, или бити успешни у рату? По мом мишљењу, то је немогуће. Али можда ће неки р е ћ и да је оно што је свето и правично заиста на нашој страни, али да су Арабљани бидо храбрији или бројнији од нас. Најпре, што се тиче овога, није умесно од нас да тако говоримо, јер је са онима уз које је правда такође и сам Бог; а тамо где је Бог, тамо су и људска сила и храброст. Али ако иоле размотримо наше властите околности, схватићемо да смо ми били победници у првој бици; а када смо се поново борили, они нису били кадри да нам се супротставе, већ су бежали, и нису могли одолети нашем нападу нити нашој храбрости; али се догодило тако да је, када смо их већ савладали, наишао Атенион и насрнуо на нас без претходне објаве; па да ли је то знак њихове мужевности? или је то пре нови пример њихове изопачености и вероломства? Зашто смо онда ми мање храбри због онога што би управо требало да нас надахне снажнијим надама? И зашто да се ми ужасавамо овима, који су, када су се сами борили са нама, бивали узастопце поражавани, а када се чинило да су победници, они су победу задобили својом поквареношћу? Затим, чак и ако претпоставимо да би их ико могао сматрати људима стварне храбрости, не би ли управо такво сазнање требало да га подстакне да п р у ж и највише од себе управо против њих? Јер истинска срчаност се не показује борењем п р о т и в слабијих од себе, већ спремношћу да се надвладају и најсилнији п р о т и в н и ц и . Надаље, уколико су недаће у којима се налазимо и несреће до којих је дошло због земљотреса уплашиле ма кога, нека тај размотри, пре свега, да ће управо та ствар заварати Арабљане, јер они претпостављају да је оно што нас је задесило озбиљније него што заиста јесте. Поврх свега, није исправно да она иста ствар која њих осокољује нас треба да обесхрабри; јер ови људи, као што видите, не изводе своју ревност ни из каквог преимућства властите врлине, већ из њихове наде у погледу нашег стања, сматрајући да смо утучени н а ш и м властитим несрећама; али након што м и будемо смело наступали п р о т и в њих, брзо ћемо развргнути ту њихову уображеност, а ово ће-

654

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

мо постићи напавши их тако да они више неће бити тако охоли када виде каква им битка предстоји; јер наше недаће нису тако велике, нити је све у ономе што се догодило показатељ Божијег беса према нама, како неки замишљају; јер су такве ствари случајне, и представљају незгоде које су уобичајене у природном току догађаја; а ако и допустимо да је то учињено по намери Божијој, морамо такође допустити да је томе дошао крај по Његовој вољи, и да се Он задовољио оним што се већ догодило; јер, да је Бог био вољан да нас и даље искушава на исти начин, О н не би тако брзо променио мишљење. А што се тиче рата у који смо увучени, О н сам је доказао да је вољан да се рат настави и да зна да је то праведан рат; јер док су неки људи у земљи пострадали, сви ви који сте наоружани нисте претрпели никакве штете, већ сте сви остали нетакнути; тиме нам је Бог отворено показао како би, у случају да сте сви ви заједно били у војсци, заједно са женама и децом, све што се догодило прошло без оних последица по вас које вас највише боле. Размотрите ове ствари, али најпре оно што је важније од свега осталог, а то је да сте одувек имали Бога као свог заштитника; и стога прогоните ове људе с праведном смелошћу, њих, који су се у погледу пријатељства показали као неправични, у биткама подмукли и према изасланидима безбожни, а увек испод вас у мужевној срчаности." 4) Након што су Јевреји чули овај говор, веома се ободрише, и више но пре беху спремни да уђу у борбу. И тако је Ирод, након што је пунудио законом прописане жртве,-'® похитао и повео војску против Арабљана, ж у р е ћ и да што нре пређе Јордан и подигне логор што ближе непријатељу. Осим тога, сматрао је пожељним да се домогне извесног утврђења које је лежало између две војске, надајући се да ће од тога имати користи, и тиме убрзати почетак битке; а у случају да се покаже било који разлог за оклевање, он би се тако могао утаборити у свом логору; па како су и Арабљани имали исте намере поводом тог места, око њега је дошло до сукоба; испрва то беху само чаркања, после чега је пристизало све више војника, због чега се сукоб изметнуо у неку врсту битке у којој је било погинулих на обе стране, све док Арабљана нису били поражени и повукли се. Ово је било немало охрабрење за Јевреје; а када је Ирод приметио да је непријатељска војска расположена за све друго пре него за улазак у битку, он се смело усудио да нападне сам грудобран и разбије га у комаде, и тако се још више п р и б л и ж и њиховом логору како би их тиме натерао на борбу; јер када су Арабљани, истерани из њихових шанаца, истрчавали у нереду, у њима више није било ни најмање орности нити наде у победу; па ипак су се борили прса о прса стога што су били бројнији од Јевреја, али и зато што су били у таквом невољном расположењу за ратовање да им је било неопходно да се тргну и смело наступе; тако је дошло до страховите битке у којој је пао немали број људи с обе стране. Ипак, напослетку су Арабљани поклекли, након чега је, током њиховог одступања, дошло до великог покоља, јер их у смрт нису слали само њихови непријатељи, већ су се и међусобно убијали будући да су многи били прегажени сопственим м н о ш т в о м које је бежало попут бујице, као и угушивањем под сопственим оклопом; тако је, све у свему, пет хиљада људи остало да лежи на ма-

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

655

лом простору, док је остатак п о т р а ж и о уточиште унутар грудобрана, али ни ту није могао наћи много наде у избављење, због несташице намирница и нарочито воде. Јевреји су их гонили, али како бедем нису могли провалити, поставили су се около грудобрана, и мотрили да овима не стигне никаква помоћ, истовремено спречавајући ма кога коме би пало на памет да покуша бекство. 5) Након што су се Арабљани нашли у оваквим околностима, нослали су изасланике Ироду, пре свега да би понудили услове поравнања, а затим и да му обећају — јер их је толико мучила ж е ђ — да ће пристати на што год затражи, уколико их буде ослободио тренутних мука; али он није допустио приступ изасланицима, нити ма какву цену искупљења, нити било какав умерен захтев, јер је био веома жељан да се освети за све оне неправичпе поступке које су ови скривили према његовом народу. Тако су они надасве жеђу били принуђени да изађу из склоништа и сами се предају, како би били одведени као сужњи; и тако је у року од пет дана ухваћено пет хиљада заробљеника, док се остатак решио да изврши испад на непријатеља и да прихвати борбу, радије изабравши, ако је већ тако морало бити, да ту изгину него да пострадају постепено и неславно. Након што су донели такву одлуку, изашли су из својих шанчева, али нису могли истрајати у борби, бивајући одвише исцрпљени, једнако у мислима и телу, немајући више места за додатно напрезање, сматрајући предношћу да буду убијени а несрећом да преживе; тако је у првом налету изгинуло њих око седам хиљада, након којег их је ударца напустила и она храброст коју су прикупили пре погибељи, те су стајали задивљени Иродовим ратоборним духом упркос његовим властитим несрећама. Тако су се Арабљани убудуће препустили њему и од њега учинили управитеља њиховог властитог народа. А Ирод је због свега тога био ободрен овим правовременим успехом, те се у таквом стању вратио кући, задобивши велики углед због толико смелог и величанственог похода што га је извео.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ И Р О Д У Б И О Х И Р К А Н А И ЗАТИМ ПОХИТАО К ЦЕЗАРУ, ЗАД О Б И В Ш И И ОД ЊЕГА КРАЉЕВСТВО; И КАКО ЈЕ НЕДУГО П О Т О М У Г О С Т И О ЦЕЗАРА Н А Н А Ј Д О С Т О Ј Н И Ј И Н А Ч И Н 1) И Иродови остали послови кренули су сада веома повољним правцем, и није га било лако угрозити са било које стране. Па ипак га је задесила опасност која је ставила па коцку сва његова постигнућа у владавини, и то након што је Антоније поражен у бици код Акцијума од стране Цезара [Октавијана]. Услед тога су у то време Иродови и пријатељи и пепријатељи очајавали над његовим приликама, јер се није чинило вероватним да ће п р о ћ и без казне, он који је показао тако много наклоности за Антонија: наиме, пријатељи су очајавали јер није било наде за његово бекство, а што се тиче непријатеља, сви они су споља изгледали забринути због

656

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

његовог случаја, али су потајно оваквим расплетом били веома задовољни, надајући се да ће се њихове прилике променити на боље. Што се тиче самог Ирода, он је увидео да око себе осим Хиркана нема више никог коме је пореклом могло припадати краљевско достојанство, те је отуда сматрао да му иде у прилог да више не допусти да овај и даље буде сметња на његовом путу; јер — тако је размишљао — у случају да он сам п р е ж и в и и некако умакне опасности у којој се нашао, за његову је безбедност надаље било најпотребније да одузме сваку моћ таквом човеку који је могао покушати нешто озбиљније против њега при одговарајућем сплету околности, позивајући се на своје право као вредније поседовања краљевства но што га је имао Ирод; а у случају да Ирода убије Цезар, његова властита завист подстицала га је на жељу да он сам претходно уклони онога који би у том случају постао краљ након њега. 2) Док је Ирод још премишљао о овим стварима, извесне околности склопиле су се њему у прилог: јер је Хиркан био тако благе ћуди, једнако тада као и у другим временима, због које он заправо и није желео да се меша у државне послове, нити се сам занимао за промену власти, већ је све препуштао судбини, и задовољавао се оним што је тако добијао; али је Александра, његова кћер, била склона кавзи, и више од свега је била жељна промене власти, те је говорила оцу да не треба довека да подноси Иродово неправично опхођење према њиховој породици, већ да припомоге њиховим надама у будућност док још то безбедно може учинити. Наиме, затражила је од њега да о свим овим п и т а њ и м а пише Малку, који је у то време био намесник Арабљана, са жељом да их п р и м и и заштити од И р о да, јер уколико би они умакли, а Иродове се прилике у расплету показале онаквим каквим је било вероватно да ће постати због Цезареве м р ж њ е према њему, они би тада требало да буду једине особе које би могле преузети власт — а ово једнако због краљевског порекла њихове породице, као и због доброхотног расположења народа према њима. Док га је она овако наговарала, Хиркан је одбијао њена настојања; али како је она показала да је права жена, и при том такође борбена жена, и није одустајала ни ноћ ни дан, већ је сваку п р и л и к у користила да с њ и м разговара о овим стварима и о Иродовим издајничким замислима, она га је напослетку приволела да се повери Доситеју, једном од његових пријатеља, и то у писму у којем је његова одлука већ била изражена — он је, наиме, затраж и о да му арабљански намесник пошаље коњанике који ће га прихватити и отпратити до језера Асфалтитис, које се од граница Јерусалима налазило на три стотине фурлонга удаљености; а ово је писмо поверио Доситеју стога што се он дотле показао као брижљив послужилац њему и Александри, и уз то је и сам располагао не малим поводима за зловољу према Ироду: јер је био рођак извесног Јосифа којег је овај убио, и брат оних који су још раније били убијени у Тиру од стране Антонија. Па ипак, сви ови разлози нису подстакли Доситеја да послужи Хиркану у овом послу; јер је он, радије бирајући наде које је гајио у текућег краља од оних које је полагао у Хиркана, предао Ироду писмо. А овај је ову љубазност срдачно примио, и замолио Доситеја да, поред онога што је већ учинио, про-

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

657

дужи и даље да му служи, и то тако што ће поново савити свитак посланице и запечатити је, а затим је предати Малку, те потом донети натраг његово писмо као одговор на послано; ово је Ирод смислио јер је за њега било још боље уколико буде сазнао какве су такође и Малкове намере. А када се Доситеј показао спремним да му послужи и у овом циљу, намесник Арабије је послао одговор да је спреман да прихвати Хиркана и све оне који буду дошли с њиме, па чак и све оне Јевреје који припадају његовој странци, те да ће, штавише, послати и снаге довољне да их осигурају током путовања, уверавајући Хиркана да му неће бити ускраћено ништа од онога што буде затражио. И тако, чим је Ирод п р и м и о ово писмо, он је одмах послао по Хиркана и упитао га о савезу којег је склонио с Малком; а када је овај све порекао, Ирод је показао писмо Синхедриону, и истог часа га осудио на смрт. 3) Овај смо извештај пренели читаоцу онако како је садржан у коментарима о краљу Ироду; али се други историчари с овима не слажу, сматрајући да Ирод није затекао, већ пре сам уредио околности на основу којих ће убити Хиркана, и то вероломно овоме поставивши замку; такви, наиме, п и ш у следеће: да су се Ирод и Хиркан једном затекли на гозби, и да Ирод није давао повода за сумњу [да је злонамерно расположен према Хиркану], па је тада поставио следеће питање Хиркану: да ли је п р и м и о неко писмо од Малка? А када је овај одговорио да је п р и м и о писма, али само поздравна, Ирод га је даље упитао није ли п р и м и о и неки поклон од Малка. А на основу тога што је Хиркан одговорио да је п р и м и о само четири јахаћа коња, поменути су историчари представили ствари тако да је Ирод искористио овај одговор и о п т у ж и о Хиркана за примање мита и издају, те позивајући се па то издао наређење о његовом уклањању и смакнућу. А како би доказали да је он испао крив без икакве кривице у часу када је тако доведен до скончања, они су се позивали на његову благу нарав, као и на то да он чак ни у младости није ноказао ниједан пример дрскости и наглости, а да је исти такав остао и када је био краљ, јер је чак и тада највећи део управљања д р ж а в н и м пословима поверио Антипатру; поврх свега, он је у часу о којем пишемо имао више од осамдесет година, и при том знао да је Иродова власт у безбедном стању. О н је, осим тога, дошао с оне стране Еуфрата, и оставио оне који су га веома уважавали у земљи с друге стране реке, иако је знао да ће у потпуности бити под Иродовом влашћу; отуда је — тврде ови историчари — заиста невероватно да би он било шта предузимао с намером промене власти, што се уопште не слаже с његовом нарави, већ је све било плод Иродове завере. 4) Било како било, таква је, дакле, била Хирканова судбина, и тако је завршио ж и в о т након што је издржао многе и разноврсне обрте судбине током живота. Јер је он постављен за првосвештеника јеврејског народа још за време власти његове мајке Александре, која је управљала девет година; а када је, након мајчине смрти, он сам преузео краљевство, и држао га три месеца, убрзо га је изгубио у корист његовог брата Аристобула. Потом га је повратио од Помпеја, од кога је п р и м и о многе почасти, и затим у њему у ж и в а о наредних четрдесет година; али када га је био поново лишен

658

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

од стране Антигона, и након што му је тело осакаћено, био је заробљеник Парћана, и одатле се после извесног времена онет вратио кући, верујући надама које је пробудио Ирод; али се ништа од тога није догађало према његовим очекивањима, већ се целог ж и в о т а носио са тешкоћама; а оно што се од свега испоставило најмучнијом несрећом, као што смо већ приповедали, било је то да је стигао до таквог окончања ж и в о т а каквог није заслужио. Његова нарав откривала се као блага и умерена, и допуштао је да управљање пословима краљевства од њега преузимају њему потчињени људи. И може се р е ћ и да су и Антипатар и Ирод стигли до своје величине само захваљујући Хиркановој благости, а напослетку је од њих дож и в е о такво докрајчење какво није у складу ни са п р а в и ч н о ш ћ у нити са побожношћу. 5) Што се тиче Ирода, чим је уклонио Хиркана с пута похитао је Цезару; и због тога што није гајио никакве наде у наклоност овога према себи, а због свог претходног пријатељства с Антонијем, он је сумњао и у Александру, страхујући да она не искористи п р и л и к у и наведе народ да се одметне, и тако уведе побуну у државне послове; зато се потрудио да све повери своме брату Ферору, и наложио својој мајци Кипри и сестри Саломи, као и целој породици Масада, да уколико буду чули ма какве жалосне весто о њему, подрже његовог брата у преузимању власти. А што се тиче његове жене ]У[ирјам — а због неразумевања између ње и Иродове сестре, као и мајке његове сестре, које их је онемогућавало да ж и в е заједно — њу је сместио у Александријум са њеном мајком Александром, и оставио свог ризничара Јосифа, као и Сохема из Итуреје да се старају о тој тврђави. Ова двојица су му били од почетка веома одани, те су сада остављени као чувари жена. Ирод им је такође ставио у задатак да уколико буду чули да га је задесила ма каква несрећа, сместа убију обе жене, и да онолико колико је у њиховој моћи сачувају краљевство његовим синовима, као и његовом брату Ферору. 6) Након што је овима издао таква наређења, похитао је до Родоса како би се сусрео са Цезаром; а када је допловио до тог града, скинуо је своју круну, али не одложивши ништа друго од уобичајених обележја свог достојанства. А приликом сусрета с Цезаром, Ирод је затражио да слободно говори, и тада испољио многе одлике које су сведочиле о отменој души: јер он се, наиме, није предао мољакањима, како људи обично чине у таквим приликама, нити је уручио некакав одређену молбу за опрост, као да би признавао да је било шта згрешио; већ је, на један неустрашив начин, понудио извештај о ономе што је урадио, овако говорећи Цезару: да је он гајио највеће пријатељство према Антонију и чинио све што је у његовој моћи како би овај задржао власт; да он лично није био у Антонијевој војсци само зато што су га Арабљани одвојили од њега; али да му је слао новац и жито, што је било одвише мало у поређењу с оним што би за њега учинио да је могао: „Јер", рекао је, „уколико је човек нечији пријатељ, и овога познаје као свог добротвора, он је обавезан да стави на коцку све што има, да понуди сваку способност своје душе и сваки уд свога тела, као и све богатство које има, за тог пријатеља, за шта признајем да

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

659

сам био одвише недостатан. Ипак, ја сам свестан да сам бар толико учинио исправно, да га нисам напустио због његовог пораза код Акцијума; нити сам због очигледне промене његове судбине пренео своје наде с њега на другога, већ сам остао доследан себи у односу према Антонију, иако не као саборац у боју, па ипак као одани саветник, када сам му доказивао да је једини начин да себе избави а да не изгуби сву своју власт, у томе да убије Клеопатру; јер када би она једном била мртва, за њега би остало места да задржи свој углед, чиме би пре са тобом стигао до договора и поравнања, него да и даље продужава с непријатељством. Ниједан од тих савета он није прихватио, већ им је претпоставио своју пренагљену одлуку, која се показала тако кобна за њега, али утолико кориснијом за тебе. А сада, у случају да се ти поводом мене одлучујеш према мојој ревности у служењу Антонију, а с обзиром на твој гнев према њему, ја признајем да у мени нема места порицању онога што сам урадио, нити ћу себи допустити да се стидим, и то јавно, тога да сам према њему гајио велику наклоност. Али уколико будеш њега искључио из свог суда о мени, и будеш само испитивао како сам се уопште понашао према својим добротворима, и каква сам ја по томе врста пријатеља, онда ћеш по властитом искуству пронаћи да ћемо ми радити исто и бити исти и према теби, јер за нас је то ипак само промена имена, а постојаности пријатељства које ћемо гајити према теби сигурно нећеш имати шта да замериш." 7) О в а к в и м је говором, као и својим понашањем, којима је Цезару показао искреност свог ума, Ирод веома задобио његову наклоност, јер је Цезар имао великодушну и узвишену нарав, толико да су управо поступ ц и о којима је Ирод говорио, а који су требали да буду основа за његову осуду, у Цезару обезбедили добронамерност. Сходно томе, он је потврдио Иродову круну и охрабрио га да се надаље показује као његов исто толико велики пријатељ какав је био и Антонијев, због чега ће бити такође и од њега веома уважаван. Штавише, додао је и то да му је Квинт Дидије писао како му је Ирод веома спремно помагао у пословима с гладијаторима. И тако, након што је задобио тако љубазан пријем, и, преко свих надања, обезбедио својој круни потпуну и чвршћу заснованост но икада пре овом Цезаревом милошћу, баш као и указом Римљана за који се Цезар потрудио да му обезбеди ради веће Иродове сигурности, он је отпратио Цезара на његовом путу у Египат, и учинио поклоне, чак преко својих могућности, њему и његовим пријатељима, и уопште се показивао веома великодушним. Такође је затражио да Цезар не осуди на смрт извесног Александра који је био Антонијев саборац; али се Цезар већ био заклео да ће овога погубити, те тако није могао удовољити овој молби. Тако се сада Ирод вратио у Јудеју са још већом почашћу и устоличеношћу но што их је икада раније имао, п р е с т р а ш и в ш и тиме оне који су очекивали нешто сасвим супротно, јер је он управо из највећих опасности поново изашао са још блиставијим сјајем, захваљујући милости Божијој према њему. Стога се м и р н о припремио за дочек Цезара, будући да је овај тренутно пошао у Сирију како би извео замашан напад на Египат; а када је овај дошао, Ирод га је са краљевском величанственошћу угостио у Птолемаиди. Такође је

660

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

обезбедио и поклоне његовој војсци, уз то је у изобиљу опскрбивши намирницама. Уза све то је и потврдио да је један од Цезаревих најсрдачнијих пријатеља, при том у поздрав поставивши војску у борбени поредак, те је јахао заједно с Цезаром на челу сто педесет људи, у сваком погледу добро опремљених и у свем могућном богатству и раскоши, а у част велелепнијег пријема њега и његових пријатеља. Такође је прибавио све што је Цезаревој војсци било потребно, па иако су прешли преко сушне пустиње, није им недостајало ни вина нити воде, у којима су претходно в о ј н и ц и веома оскудевали; поред овога, поклонио је Цезару осам стотина таланата, и обезбедио добронамерност од свих утицајних људи, стога што им је помагао на много већи и блиставији начин но што је краљевство које је задобио заиста могло обезбедити. На овај је начин он Цезару све више доказивао постојаност свог пријатељства и своју спремност да му буде од помоћи; а оно што му је при свему највише ишло у прилог, било је то да је његова дарежљивост била правовремена. И тако, када се Цезар са војском вратио у Египат, Иродове услуге ни на који начин нису заостајале за онима што их је раније за Римљане већ учинио.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО ЈЕ И Р О Д П О Г У Б И О СОХЕМА И МИРЈАМ, А КАСНИЈЕ И АЛЕКС А Н Д Р У И КОСТОБАРА, КАО И СВОЈЕ Н А Ј П Р И С Н И Ј Е ПРИЈАТЕЉЕ, ТЕ Н А П О С Л Е Т К У И ВАВИНЕ С И Н О В Е 1) Али када се након овога поново вратио кући, затекао је свој дом у пометњи, а своју жену Мирјам и њену мајку Александру у великој нелагоди; јер како су оне претпостављале (што је заиста и било лако помислити) да у ту тврђаву [Александријум] нису биле стављене због њихове безбедности, већ као у тамницу у којој су биле заточене, те да нису имале моћ ни над чиме што се тицало било њихових властитих или туђих прилика, оне су биле крајње огорчено; Мирјам је при том сматрала да је краљева љубав према њој заправо лицемерна и хињена (јер је њему самом користила) пре него стварна, те је у њој видела само обману и лаж. Она је такође била очајна што јој Ирод није остављао никакве наде да ће га надживети, уколико би се њему самом догодила ма каква штета. Такође се присетила наређења што их је он некада дао Јосифу, толико да је чинила све како би умилостивила своје чуваре, а нарочито Сохема, веома добро увиђајући како је сада све било у м о ћ и овог човека. И испрва је Сохем био одан Ироду, не одбијајући ниједан од оних налога што му их је овај оставио у задатак; али када су жене, љубазним речима и издашним поклонима, задобиле његову наклоност, он је постепено бивао савладаван, те им је напослетку открио све краљеве налоге, и то углавном с обзиром на то што он, Сохем, није полагао много наде у то да ће се овај вратити с истим овлашћењем каквим је располагао раније; тако је сматрао да ће овим одавањем уједно и избећи ма какву опасност од Ирода, истовремено нала-

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

661

зећи да ће тиме веома наградити жене које вероватно неће бити заобиђене у установљавању нове власти; штавише, надао се да ће му оне у изобиљу надокнадити ову услугу, будући да ће или саме владати, или се налазити веома близу онога који буде владао. Даљи основ за своју наду имао је у томе да и ако Ирод буде прибавио сваки уснех који је прижељкивао, и буде се вратио непромењеног положаја, он ипак неће м о ћ и да п р о т и в р е ч и својој жени у ономе што буде затражила, јер је било познато да је краљева приврженост М и р ј а м била неизрецива. Ово су, дакле, били разлози који су нагнали Сохема да открије наређења која су му дата. Али је и Мирјам овима остала веома погођена, ч у в ш и да није било краја опасностима које су јој претиле од Ирода, те је због тога била врло несрећна, и прижељкивала је да јој м у ж не добије никакве милости од Цезара, налазећи готово немогућим да са њиме и даље живи; и ово је касније отворено изјавила, не скривајући своју огорченост. 2) И р о д је, пак, осокољен допловио кући, због неочекиваних успеха које је доживео; и прво је, као што је и ред, пошао к својој жени, и саопштио јој добре вести, изабравши је пре свих других због своје привржености и због присности која је постојала међу њима; али се потом догодило то да је она, након што јој Ирод пренео вести о својим успесима, била толико далеко од радости због чувеног, да се пре чинила њ и м а ожалошћена; није била кадра да сакрије своју озлојеђеност, већ је, присећајући се свога достојанства и племенитости свог порекла, на његов поздрав узвратила јецајем, тиме очевидно показавши да због његових успеха пре тугује него што им се радује, чиме је постигла да је Ирод постао узнемирен, гневан јер су га увредили не само знаци њене сумње, већ и очигледни показатељи њеног незадовољства. Још га је више мучило то што та изненађујућа женина м р ж њ а према њему није била скривена, већ сасвим отворена; и ово је сматрао до те мере неприличним, и при том неподношљивим због силине његове привржености, да није могао устрајати на једном расположењу, већ је наизменично показивао бес и помирљивост; али како је непрестано прелазио из једне страсти у другу, остајао је у потпуној недоумици шта би учинио, бивајући тако распет између љубави и мржње: најпре би у њему букнула склоност да је казни због њене охолости према њему, али потом, будући дубоко у души заљубљен у њу, није био у стању да се одвоји од ове жене. Укратко, иако би је најрадије и са задовољством казнио, ипак се још више плашио да тиме неће, уколико би је послао у смрт, себи самом у исто време нанети још тежу казну. 3) Када су Иродова сестра и мајка приметиле овакво његово расположење према Мирјам, помислиле су да им се п р у ж и л а одлична прилика да своју м р ж њ у према њој доведу до остварења, те су раздражиле Ирода до још већег беса говорећи му такве измишљотине и клевете о њој, како би могле распирити једнако његову м р ж њ у и љубомору. Али Ирод, иако се на тај начин својевољно наслушао њихових речи, ипак није имао довољно храбрости да учини ишта п р о т и в Мирјам само на основу тога што би њима веровао; али је ипак његово нерасположење према њој постајало све веће и веће, и ове су се зле страсти разбуктавале на обе стране, јер ни она

662

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

није скривала своја осећања према њему, а он сам је све јасније своју љубав преокретао у мржњу. Али управо у часу када је Ирод посегнуо да све то оконча уклањајући узрок своје патње, чуо је вести да је Цезар победио у рату, и да су Антоније и Клеопатра мртви, те да је Цезар освојио Египат; на то је Ирод похитао како би се срео с Цезаром, оставивши тако прилике у својој породици у њиховом тренутном стању. Али се нри том догодило то да је М и р ј а м нохвалила Сохема управо док се Ирод спремао за пут, признајући да му дугује захвалност за бригу коју јој је пружио, те је од краља затражила место за овога у његовој управи, на шта је заиста једно уважено упослење удељено Сохему. Након што је Ирод стигао у Египат, са великим се самопоуздањем представио Цезару, као његов већ проверени пријатељ, којом приликом је од њега п р и м и о дарове као знаке велике милости: јер му је Цезар у ч и н и о поклон у виду четири стотине Галатејаца који су некада ч и н и л и Клеопатрину стражу, и уз то је вратио Ироду оне земље које су му по Клеопатрином нахођењу биле одузете. Уз то је Цезар Иродовом краљевству додао и Гадару, Хипос и Самарију, а поред ових још и приморске градове Газу, Антедон, Јопу и Стратонову Кулу. 4) Због свих ових добитака И р о д је постао још усхићенији, те је отпратио Цезара све до Антиохије; али је одмах по свом повратку увидео да онолико колико је његово благостање било увеличано додавањима земаља које су му удељене, утолико су биле веће недаће које су га салетеле у његовој властитој породици, а надасве заплет са сопственом женом, дакле управо тамо где се раније чинило да до њега дотиче највећа срећа; јер његова осећања према Мирјам ни на који начин нису заостајала за онима који су по истим таквима постали славни у историји, и то веома оправдано. А што се ње тиче, она је у свему другоме била чедна и невина жена, и њему одана; па ипак је имала понешто од жене по природи грубе и бахате, и према свом се м у ж у понашала охоло и заповеднички стога што је видела да јој је привржен толико као да јој је био роб. Она такође није благовремено увидела да ж и в и у стегама монархије, што је значило да њен ж и в о т припада другоме, те се сходно том превиду понашала према њему дрско, на шта је он ипак одвраћао шалом, и све подносио смерно и доброћудно. Она је такође отворено пребацивала његовој мајци и сестри због безначајности њиховог порекла, те је нељубазно с њима разговарала, толико да је и пре овог брачног спора већ владала неслога и неопростива м р ж њ а међу женама, а што је сада само доведено до још већег узајамног пребацивања, те су сумње непрестано нарастале и трајале читаву годину након Иродовог повратка од Цезара. Ипак, ове недаће, које су неко време држане у границама уљудности, провалиле су изнова једним изненадним поводом; јер како је краљ једног дана око поднева прилегао у постељу да се одмори, позвао је Мирјам, понесен великом наклоношћу коју је увек осећао према њој. Она се одазвала, али није желела да легне крај њега; а када је он показао жарку жељу за њеним друштвом, она му је показала свој презир, додавши при том, тоном пребацивања, да је он наредио убиство њеног оца и брата.^^' И након што је он ову увреду п р и м и о веома нељубазно, и био спреман да узврати наглошћу и насиљем, краљева

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

663

је сестра Салома, п р и м е т и в ш и да је он више но обично разљућен, послала по краљевог пехарника, који је већ дуго унапред био припремљен за извршење њене замисли, и замолила га да каже краљу како га је Мирјам убеђивала да јој помогне у припремању љубавног напитка за њега; па ако се покаже да је краљ веома забринут због тог открића, и упита какав је то љубавни напитак био, да му каже да он има тај напитак, и да он, пехарник, жели да га да само њему; али у случају да краљ не покаже много занимања за тај напитак, да одустане од даљег бављења том ствари; па ако тако учини, ништа му се штетно неће догодити. И након што му је дала таква упутства, послала га је краљу како би изговорио задане речи. Тако је пехарник ушао унутра, сасвим уздржано како би улио поверење у оно што ће рећи, па ипак понешто журно, и рекао да му је Мирјам дала поклоне и наговарала га да краљу да љубавни нанитак. А када је ово потресло краља, пехарник је рекао да је то смеса коју му је она посебно задала, а чије учинке он не зна, што је управо и био разлог да краљу да ово обавештење, као најбезбеднији избор једнако за њега и за краља. Након што је Ирод и ово чуо, а будући од раније већ лошег расположења, његова је озлојеђеност постала још насилнија; и наредио је да М и р ј а м и н евнух, који јој је био најоданији, буде стављен на муке због тог напитка, знајући да није могућно да би иједна М и р ј а м и н а одлука, мала или велика, могла п р о ћ и без њега. А када је овај човек на мукама доспео до највеће агоније, он није могао ништа рећи поводом ствари због које је мучен, осим што је знао толико да је Мирјамина м р ж њ а према Ироду изазвана нечим што јој је казао Сохем. И чим је овај то изговорио, И р о д је урликнуо, рекавши да Сохем, који је у свим временима био најоданији њему и његовој власти, не би издао оне налоге које му је краљ поверио, осим ако није безочно општио с Мирјам. Тако је он одмах издао наређење да Сохем буде ухваћен и сместа погубљен, али је својој ж е н и допустио да јој буде суђено. Тако је сазвао оне који су му били најоданији и изнео разложну о п т у ж н и цу п р о т и в ње због њеног љубавног напитка и рецепта, за шта је она, наравно, била окривљена само на основу клевете. О н се, међутим, више није могао уздржати у ономе што је говорио, и био је одвише острашћен да би о томе могао п р а в и ч н о просуђивати. Сходно томе, будући да је за суд било довољно то што је он био толико решен да казни жену, осудио је Мирјам на смрт. Али у часу када је пресуда изречена, сам Ирод је, као и неки од људи у суду, предложио ублажење казне, те да жена не буде тако ж у р н о погубљена, већ да буде бачена у тамницу у једној од тврђава које су припадале краљевству; али су се Салома и њене присташе жестоко трудили да Мирјам буде убијена, те су са том жељом успеле да превагну код краља, саветујући погубљење као меру опреза, да се народ не би ускомешао уколико би она била остављена у ж и в о т у ; и тако је Мирјам одведена на погубљење. 5) Након што је Александра видела како се ствари одвијају, те да су мале наде да ће и она сама избећи исти поступак, променила је понашање до потпуне супротности у односу на оно што се могло очекивати од њене претходне смелости, и то на веома неукусан начин; јер је, из жеље да по-

664

ЈУДЕЈСКЕ СТАРРШЕ

каже у коликој је мери била неупозната са преступима за које је Мирјам окривљена, Александра поскочила са свог седишта и почела грдити своју кћер тако да су је сви могли чути; а затим је повикала да је она била једна рђава жена, незахвална према своме мужу, и да је казна која ју је снашла правична за њено дрско понашање, јер није знала да на приличан начин узврати ономе ко је био њихов заједнички добротвор. Па након што се неко време понашала на овај лицемеран начин, и била толико бесрамна да је кћер чак вукла за косу, ово неуљудно и п р и т в о р н о понашање је, као што се могло и очекивати, било веома осуђено од стране свих присутних, а надасве од стране сироте жене која је била жртва; јер, М и р ј а м испрва није одговорила ни речју, нити је била збуњена њеном осорношћу, и само ју је гледала, па ипак је из величине своје душе откривала забринутост због мајчиних увреда, а поготову због њеног понашања на начин који јој није приличио; а што се тиче њеног властитог држања, М и р ј а м је пошла у смрт непољуљане чврстине ума, не п р о м е н и в ш и ни боју свог лица, на тај начин очигледно откривајући посматрачима да у њој пребива племенитост достојна њених предака, чак и у последњим тренуцима свог живота. 6) Тако је преминула Мирјам, жена изврсног карактера, једнако по непорочности и величини своје душе, али и жена којој је недостајала уздржаност и која је носила одвише свадљивости у својој природи; при том је, пак, имала све што се може изрећи о телесној лепоти и у разговору је одавала величанствен утисак; и управо одатле потиче највећи део повода због којих се она није показала тако угодна краљу, нити је са њ и м живела пријатним животом, како би у п р о т и в н о м могло бити; јер иако се краљ, због своје дубоке привржености, према њој опходио с највећом посвећеношћу, и није могла очекивати да би јој он учинио икакву грубост, она је посегнула за одвише неограниченом слободом. Штавише, оно што је њу највише погодило били су злочини што их је он учинио њеним [најближим] рођацима, те се она усудила да говори о свему што су они претрпели од њега, и тиме напослетку силно раздражила краљеву мајку и сестру, све док ове нису постале њени најљући непријатељи, а овима се најзад прикључио и сам краљ, онај од кога су јединог зависила њена очекивања у погледу избегавања последње и најтеже од казни. 7) Али након што је М и р ј а м већ била мртва, краљева осећања разгорела су се још необузданије него пре, а његову стару страст према њој већ смо описали; јер његова љубав није била мирне природе, нити онаква какву обично срећемо међу другим супружницима; од самог почетка била је понета заносом, и без обзира на њихово дуго заједништво и присне међусобне разговоре он никада није успео да стигне до моћи управљања њиховим односом; али се у ово време чинило да га је љубав према М и рјам обузела на посебан начин, изгледајући као Божија освета због тога што јој је одузео живот; јер би је он често зазивао, и много пута нарицао на најнедостојнији начин. Штавише, он се одавао свакој могућној ствари која би му могла помоћи да одврати мисли од ње, те је приређивао гозбе и окупљања с том наменом, али све то ништа није вредело; отуда је он одложио управљање д р ж а в н и м пословима, и био до те мере обузет својом

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

665

страшћу, да се догађало да нареди својим слугама да зову Мирјам као да је она још увек жива, и као да их и даље може чути. И кад је он сам већ поодмакао на оваквом нуту, у народу је букнула к у ж н а зараза и однела највећи део људи, као и његове најбоље и најцењеније нријатеље, у ч и н и в ш и да сви посумњају да им се то догађа услед гнева Божијег због неправде која је била учињена Мирјам. Овакве околности само су још допринеле краљевим мукама, све док напослетку није присилио себе да одлази на пуста места, и тамо, под изговором да иде у лов, горко самог себе кињи; таква се жалост није могла носити дуго пре но доведе до најопасније болести: запаљење је захватило његово тело, с болом у стражњем делу главе, обоје удружени с махнитошћу; и ма какви да су лекови употребљени, нису му уопште донели добра, већ су се показали у п р а в о супротни и непримерени његовом случају, напослетку га довевши до потпуног очајања. А сви лекари који су се налазили око њега — делимично стога што лекарије које су доносили за његово оздрављење ни најмање нису успевали да сузбију болест, а делимично и стога што његова исхрана није могла бити другачија до онакве каквој га је гонила болест сама — затражили су од њега да једе све што год пожели, оставивши тако још мале наде у његов опоравак уз помоћ такве слободне исхране, и потом га препустивши судбини. Тако је његова болест трајала све време док се он налазио у Самарији, која се сада назива Севастијом. 8) Александра је, пак, тада живела у Јерусалиму, и бивајући обавештена у каквом се стању налази Ирод настојала је да дође у посед двају утврђених места која су се налазила у близини града, при чему је једно припадало самом граду а друго Храму; а они који би их успели узети у своје руке имали би цели народ под својом влашћу, јер би без њихове заповести било људима немогуће да нуде своје жртве; а помишљати да би се могло одрећи ових ж р т в о в а њ а сваком је Јевреју сасвим немогуће, јер су тада били спремнији да изгубе ж и в о т него да напусте оно обожавање којим су желели да указују поштовање једином Богу. Александра је отуда разговарала са онима који су држали ова снажна упоришта, говорећи им како је исправно да их препусте њој и Иродовим синовима, да не би, услед његове могуће смрти, ниједна друга особа могла посегнути за влашћу, узтврдивши да их чак и у случају његовог опоравка нико не би могао безбедније сачувати за њега од његове сопствене породице. Ове речи, међутим, уопште нису биле добро примљене с њихове стране; и како су и у претходним временима били одани Ироду, они су р е ш и л и да тим више сада наставе на исти начин, једнако због тога што су мрзели Александру, али и зато што су сматрали једном врстом безбожности сматрати безнадежним Иродов опоравак док је он још увек жив, јер су они били његови стари пријатељи, а један од њих, по имену Ахав, био је и његов рођак. Стога су они послали гласнике како би Ирода упознали са Александриним наумом; чувши то, он више није желео да оклева, већ је издао наређење да је погубе; он сам, пак, тек након издржаних дугих патњи и великих тешкоћа успео је да се избави из болести. И даље је, међутим, остао жестоко погођен, једнако у уму и телу, и у стању трајног незадовољства, бивајући

666

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

спремнији но икада да на сваки повод кажњава оне који би му допали шака. Такође је побио и своје најприсније пријатеље, Костобара, Лисимаха и Кадија, који је називан и Антипатром, а такође с њ и м а и Доситеја, а све њих под околностима које ћемо описати. 9) Костобар је по рођењу био Идумејац и један од тлавних људи међу њима, а његови преци били су свештеници Косу, кога су Идумејци некада поштовали као божанство; али након што је Хиркан увео промену у њихово друштвено уређење и учинио да прихвате јеврејске обичаје и закон, Ирод је Костобара поставио за намесника Идумеје и Газе, и дао му за жену своју сестру Салому, а ово након смакнућа његовог ујака Јосифа који је тамо претходно управљао, као што смо већ приповедали. Након што је Костобар стигао дотле да буде тако високо унапређен, он је задовољио Ирода и више но што се овај надао, те се све више гордио због својих постизаних успеха, па је у тој гордости ускоро прешао све границе и више није сматрао умесним да се његови поданици повинују ономе што им Ирод, као њихов управитељ, заповеда, или да се Идумејци и даље морају владати по јеврејским обичајима, или бити њ и м а послушни. Због тога је послао поруку Клеопатри и обавестио је да су Идумејци одувек били под његовим прецима и да је из тог разлога сасвим п р а в и ч н о да она затражи ту земљу за њега од Антонија, јер је он спреман да јој поклони поданичко савезништво; а овако је поступио не стога што је био задовољнији да буде под Клеопатрином влашћу, већ зато што је веровао да би умањивањем Иродове моћи њему било лакше да за себе потом задобије целокупну власт над Идумејцима, па и још понешто преко тога; јер је он у својим надама смерао и даље, постављајући себи не мале жеље и циљеве, заснивајући их једнако на свом пореклу као и на богатствима што их је гомилао захваљујући непрестаном обраћању пажње на незаконито стечене користи, па је сходно томе и разумљиво да нису могла бити мала постигнућа којима је тежио. Тако је Клеопатра затражила ту земљу од Антонија, али јој жеља није услишена. Извештај о свему овоме донесен је и Ироду, који је због тога био спреман да убије Костобара; ипак, на молбе своје сестре и мајке, он м у ј е опростио, и у д о с т о ј и о се да га остави без казне, али је надаље увек гајио сумње у њега због тог покушаја. 10) Нешто касније догодило се да је Салома, након што се посвађала са Костобаром, овоме послала решење о разводу и развргла свој брак с њиме, иако ово није било у складу са јеврејским законом: јер је код нас законито само да м у ж поступи овако, али се жена, уколико се одвоји од мужа, не може сама удати за другога, осим уколико је не отера њен претходни муж. Ипак, Салома је одлучила да не следи закон своје земље, већ закон своје моћи, и тако је одустала од овог брака, и рекла своме брату Ироду да је напустила свог м у ж а управо због своје добронамерности према њему, Ироду, зато што је приметила да Костобар, заједно са Антипатром, Лисимахом и Доситејем подиже побуну против њега; као доказ тога она се позвала на случај извесних синова Ваве које је Костобар, упркос другачијем Иродовом наређењу, оставио у ж и в о т у већ дванаест година — што се показало истинитим. Али након што је Ирод тако неочекивано чуо о овој

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

667

оптужби, био је тиме веома изненађен, и то тим више што му се овакво довођење у везу чинило невероватним. А што се тиче номенуте чињенице новодом Вавиних синова, Ирода је раније стајало великих мука да их доведе до казне, будући да су били опасни непријатељи његове владавине; али их је он у међувремену заборавио због дужине протеклог времена [од када је издао наређење да буду погубљени]. Узрок његове злонамерности и м р ж њ е према њ и м а потицао је још из времена када је Антигон био краљ а Ирод са својом војском опсео Јерусалим, у којем су муке и беда које су подносили опседнути били тако тешки, да је највећи део житеља позвао Ирода у град и већ полагао своје наде у њега. Али су синови Вавини били веома уважени, и располагали моћи над људима и при том били одани Антигону, бивајући увек спремни да ш и р е клевете п р о т и в Ирода, охрабрујући народ да чува власт оне краљевске породице која ју је држала по праву свог наслеђа. Тако су се ови људи понашали са смелим мешањем у државна питања, и, како су они мислили, у корист народа; али након што је град заузет и Ирод преузео власт у своје руке а Костобар добио задужење да спречи људе да излазе кроз капије и штити град, како они грађани који су били криви, као и присташе странке супротстављене краљевој, не би могли и з и ћ и напоље, Костобар је, будући свестан да синови Вавини уз себе имају поштовање и уважавање читавог народа, и претпостављајући да би му њихово остављање у ж и в о т у могло донети корист у каснијим променама власти, узео ове под своје и сакрио на својим властитим имањима; а када се на ово посумњало, он је под заклетвом уверио Ирода да заиста н и ш т а није знао о томе, и тако отклонио сумње које су указивале на њега; штавише, након тога, када је краљ јавно објавио награду за њихово откривање, и посветио се свим могућним начинима како би ист р а ж и о овај тајанствен нестанак, Костобар и даље није ништа признавао; напротив, будући сада притешњен тиме да би, након његовог првог порицања, проналажење ових људи значило и његово неизбежно кажњавање, он је био присиљен да их чува у тајности, и то не само из добронамерности према њима, већ и из нужде према свом сопственом опстанку. Али сада када је краљ обавештек о свему захваљујући сестрином извешћу, он је послао људе на она места где је имао наговештаје да су ови скривени, и издао наређење да се побију и Вавини синови, али и сви они који су окривљени заједно с њима, тако да сада више није било никога ко је преживео од рођака Хирканових, те је краљевство у потпуности остало на располагању Ироду, јер више није преостао нико од законитих носилаца наследног достојанства који би могао зауставити оно што је он радио против јеврејских обичаја.

668

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ОСМО КАКО СУ Д Е С Е Т О Р И Ц А ЉУДИ [ИЗ ЈЕРУСАЛИМА] С К Л О П И Л И ЗАВЕРУ П Р О Т И В ИРОДА, А ЗБОГ Т У ђ И Н С К И Х Б О Г О С Л У Ж Б Е Н И Х П О С Т У П А К А КОЈЕ ЈЕ ОВАЈ УВЕО, Ш Т О ЈЕ ПРЕДСТАВЉАЛО КРШ Е Њ Е З А К О Н А Њ И Х О В Е ЗЕМЉЕ. ТАКОЂЕ И О П О Д И З А Њ У СЕВАСТИЈЕ И ЦЕЗАРЕЈЕ И О С Т А Л И М И Р О Д О В И М З Д А Њ И М А 1) Ирод се са годинама почео одметати од закона своје земље и тиме кварити њихово древно уређење, јер је све више уводио туђинске обичаје, не обазирући се на то што је устројство закона морало остати недодирљиво; на овај смо начин сви ми постали криви због велике изопачености у потоњим временима, стога што су оне религиозне обавезе које су народ водиле правцем побожности сада биле занемарене; јер, пре свега, Ирод је нрогласио обавезу нрослављања свечаних игара сваке пете године, у част Цезара; потом је и саградио позориште у Јерусалиму, а такође и велики амфитеатар у равници. Обе грађевине су биле заиста веома скупа дела, при том и супротна јеврејским обичајима; јер ми никада писмо имали сличне представе које би нам биле пренесене као нешто што је прикладно за наше властито коришћење и показивање; па ипак је Ирод прослављао ове игре сваке пете године, и то на најсвечапији и најраскошнији начин. Такође их је оглашавао и у суседним земљама, сазивајући на окупљане људе свих народа. Из сваке су земље позивани рвачи, као и други који су се борили за награде у оваквим играма, и многи су се одазивали једнако због наде у добијање удељиваних награда и зарад славе због задобијене победе. Тако су се они који су се највише истицали у овим врстама делатности окупљали стога што их је чекала велика обећана награда, и то не само за оне који су тако вежбали наги, већ и за оне који су наступали као музичари, а који су били звани Тимелицима; и Ирод није штедео труда да привуче све оне који су били најпознатији у таквим вештинама како би дошли к њему и борили се за победу. Такође је понудио немале награде за оне који победе у трци кочија, које је вукло два, три или четири пара коња. Исто тако је опонашао сваку ствар — иако никада тако раскошно или величанствено — и међу другим народима, показујући тиме жудњу да оствари најјавнији доказ своје величине. Театар су окруживали записи о великим Цезаревим подухватима, као и трофеји свих оних народа што их је савладао у ратовима, а све је то било начињено од најчистијег злата и сребра; и није било ниједне ствари која би могла послужити Иродовој замисли, било да је то била скупоцена одећа, или уређени низ драгог камења, који нису били слободно изложени погледу приликом ових игара.Такође је унапред припремао велики број дивљих звери — надасве лавова — а такође и других таквих створења која су била или неуобичајене снаге, или такве врсте која се веома ретко виђала. Ове су биле припремљене да се боре међусобно или, пак, против опих људи који су били осуђени на смрт. И заиста, странци су били веома изненађени и усхићени огромношћу овде утрошених средстава, као и страховитошћу призора који су се овде могли видети; али што се тиче

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

669

рођених Јевреја, њима све то није значило ништа друго до разарање оних обичаја нрема којима су они гајили тако дубоко поштовање. Ово се такође није показивало ничим бољим до примером безочне безбожности — бацати људе дивљим зверима, како би се приуштило усхићење посматрачима; а такође ништа мањим примером безбожништва није изгледало ни то смењивање сопствених закона таквим туђинским упражњавањима изопачености; ипак, најодвратније су од свега Јеврејима биле трофејне фигуре победника; јер, како су ови представљани као статуе, укључујући и оклоп који је висио около њих, Јевреји су били жестоко овима згађени, јер није било обичајем њихове земље да се указује поштовање таквим фигурама. 2) Ирод свакако није био неупознат са негодовањем међу народом; и будући да је сматрао како није право време да примени насиље, он је настојао да са некима разговара у покушају да их умири, те да их ослободи тих празноверних страхова којима су се нредавали; на ипак их тиме није могао задовољити, већ су они у један глас вапили из незадовољства због увреда за које су га сматрали кривим, говорећи како би могли и помишљати да поднесу све остало али да ипак никада неће поднети људске статуе у свом граду, при чему су мислили на трофејне фигуре, стога што је то било неспојиво са законима њихове земље. Па када их је Ирод видео у таквој пометњи, и схватио да они неће лако променити своју одлуку осим уколико не би добили задовољење бар у том погледу, он је позвао к себи најистакнутије људе из народа и довео и х у позориште, и, показавши и м фигуре победника, упитао их за какве то ствари они узимају те статуе; а када су они повикали да су то статуе људи, он је издао наређење да се са о в ј т х поскидају они спољни украси који су се налазили око њих, те им тако показао голе комаде дрвета који су — сада лишени сваког украса, постали предметом велике забаве и смеха, зато што су их се они раније заправо гнушали а сада извргавали руглу те причине наводних статуа. 3) Након што се И р о д овако оправдао пред м н о ш т в о м и стишао жестину страсти која их је обузела, највећи део народа био је расположен да промени своје држање, те да њиме више не буде незадовољан; али је још увек известан број њих п р о д у ж и о са негодовањем против Ирода због његовог увођења нових обичаја, процењујући да ће то насиље над законима њихове земље вероватно постати и з в о р о м будућих великих несрећа, тако да су сматрали примереним својој п о б о ж н о с т и да радије ставе свој ж и в о т на коцку п р о т и в е ћ и се Ироду, него да се праве како не прхгмећују његове поступке — јер је он, захваљујући промени коју је увео у облику владавине, завео такве обичаје, и то на насилан начин, на који они никада раније нису пристајали н и т и били навикли, при чему се он уз све остало још и представљао њиховим краљем, а заправо се у стварности показивао као непријатељ читавог народа. Због свега тога су десеторица људи, становника Јерусалима, склопили заверу п р о т и в њега, заклевши се један другом да ће у свом покушају поднети све опасности, те да ће у погодној прилици понети каме скривене под одећом [и покушати да убију Ирода]. Међу овим заклетим завереницима био је и један слеп човек који је своје учешће заснивао на озлојеђености оним што је чуо од других; он заиста

670

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

није био кадар да п р у ж и икакву помоћ другима у подухвату, али је био спреман да поднесе сваку патњу уколико би се догодило да дође до штете по њих, и то до те мере да је постао онај ко је највише охрабривао остале да не одустану од смераног предузећа. 4) Након што су донели овакву одлуку, и то заједничком сагласношћу, пошли су у позориште, надајући се, пре свега, да и м сам Ирод неће умаћи, уколико га они буду довољно неочекивано напали, али и сматрајући да уколико би њега промашили, још увек могу побити велики број оних људи који су се налазили око њега; а овакву су одлуку донели без обзира што би за њу могли погинути, будући да би тиме макар јасно показали краљу какве је увреде већ нанео своме народу. Тако су се заверен и ц и унапред припремили, спроводећи своју замисао са великом ревношћу; али је постојао један од Иродових ухода, чија су надлежност били у п р а в о такви случајеви — то јест да уходи и обавести краља о било каквој у р о т и која би могла бити поведена п р о т и в њега — а који је успео да открије читаву ствар и пренесе је краљу управо када се овај спремао да пође у позориште. И тако, када је овај промислио о м р ж њ и за коју је знао да је највећи део народа гаји према њему, и о комешању до којег је долазило сваким сличним поводом, он је нашао да оваква завера против њега уопште није невероватна. Сходно томе, Ирод се повукао у своју палату и позвао поименично оне који су били оптужени за заверу да дођу пред њега; и како су, накоп што их је напала стража, ухваћени на делу, схвативши да не могу побећи, они су се п р и п р е м и л и за смрт са свом срчаношћу за коју су били кадри, и то тако да уопште нису узмакли од свог одлучног понашања, не показавши никаквог стида због оног што су наумили, нити то порекавши; већ су у часу хватања показали своје бодеже и изјавили да је завера на коју су се заклели био свет и п о б о ж а н подухват; да то што су намеравали није имало за циљ никакву добит, нити је било препуштање њиховим л и ч н и м страстима, већ надасве одбрана оних заједничких обичаја њихове земље којих су сви Јевреји обавезни да се придржавају или да за њих умру. О в о су, дакле, рекли ови људи непоколебљиве храбрости, о својој завери. Тако их је краљева стража одвела на погубљење, и они су стрнљиво поднели сва мучења све док нису издахнули. Али није прошло дуго а уходу који их је открио ухватили су неки људи због м р ж њ е коју је у њима изазивао, и ови не само да су га убили, него су га растргли на комаде, уд по уд, и бацили псима. О в а к в о усмрћивање видели су многи грађани, па ипак нико није желео да ода његове починиоце, све док их Ирод није строго пропитао уз помоћ жестоких и неумољивих мучења, када су извесне жене које су такође биле мучене признале оно што су виделе да је учињено; и тако су в и н о в н и ц и убиства уходе били тако језиво кажњени од стране краља, да су читаве њихове породице побијене због њиховог пренагљеног излива; па ипак, сва та упорност народа, и она неустрашива преданост коју су показивали у одбрани њихових закона, нису учинили Ирода попустљивијим, већ се он непрестано ојачавао радећи на својој безбедности, решен да на сваки начин обухвати сав народ надзором, како промене које је уводио не би довеле до отвореног устанка.

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

671

5) Будући да је тако сада имао град утврђен палатом у којој је живео, као и Храмом који је у свом склопу имао снажну кулу, звану Антонија, коју је сам Ирод подигао, он се надаље домислио да и од Самарије начини утврду за себе самог п р о т и в свеколиког народа, а коју је назвао Севастија, претпостављајући да ће то место бити снажно упориште п р о т и в читаве земље, не заостајући за негдашњом Самаријом. Тако је он утврдио то место, које се налазило на дан путовања од Јерусалима, а које је требало да му послужи како би и земљу и главни град држао у страхопоштовању. Такође је подигао и п р о ш и р и о друге тврђаве; једна је од старина била позната под именом Стратонова Кула, али ју је он сада назвао Цезарејом. Поврх овога, он је изабрао неке од пробраних коњаника, и сместио их као сталну војну посаду у велику равницу, подигавши за њих место у Галилеји, звано Гава са Хесевонитисом, у области Переје. Ово су, дакле, била места која је он под л и ч н и м надзором сазидао, премда је уз то непрестано смишљао нешто ново за своје обезбеђење, такорећи опкољавајући цели народ стражом, како овај ни на који начин не би могао измаћи његовој стези, н и т и се препустити комешању, што су Јевреји иначе непрестано ч и н и л и на најмањи потрес; а да су они сами изазивали какве метеже, он би то лако могао сазнати, будући да су неки од његових ухода увек вребали у суседству, како би се увек могло знати шта народ смера, и то благовремено бити спречено. И када је започео подизање зидова Самарије, он је смислио да тамо доведе многе од оних који су му помагали у његовим ратовима, и многе од људи из суседства, које је учинио равноправним суграђанима са осталима. О в о је радио вођен смелом жељом да направи храм, како би овај град учинио истакнутијим но што је био раније; али надасве зато што је веровао да би овај једном могао бити његово безбедносно уточиште, и споменик његовој слави. Такође је променио и његово име, као што смо рекли, и назвао га Севастија. Поврх овога, још је и разделио околну земљу, која је по својствима била изврсна, међу становн и ц и м а Самарије, како би ови могли ж и в е т и у изобиљу у почетку њиховог насељавања. Поред свега овога опасао је град зидинама велике чврстине и искористио нагнути положај места како би сва утврђења учинио још јачим. Опсег тако обновљеног места више није био тако мали као некада, већ такав да није заостајао ни за најславнијим градовима, јер је сада град имао двадесет фурлонга у обиму. Унутар њега, и негде у средини, подигао је свето место, обима једног и по фурлонга, украшено свим могућним врстама украса, и ту је подигао храм који је био славан једнако по својој величини и лепоти. А што се тиче осталих делова града, ни њих није оставио неукрашенима, посветивши ипак највише пажње ономе што је било неопходно за његову властиту сигурност, те је поред моћних зидова подигао и тврђаву као најснажније здање; такође је водио рачуна и о отмености грађевина, како би иза себе оставио споменике истанчаности свог укуса, као и свог задужбинског старања за оно што ће остати будућим временима.

672

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О ГЛАДИ КОЈА ЈЕ ЗАДЕСИЛА ЈУДЕЈУ И СИРИЈУ; И КАКО ЈЕ ИРОД, Н А К О Н Ш Т О СЕ ВЕНЧАО СА ДРУГОМ Ж Е Н О М , О Б Н О В И О ЦЕЗАРЕЈУ И ДРУГЕ ГРЧКЕ ГРАДОВЕ 1) Исте те године, која је била тринаеста година Иродовог краљевања, велике су несреће задесиле земљу; било да су оне исходиле из беса Божијег, или да се таква недаћа н р и р о д н и м путем враћала у извесним временским нериодима,^'''' јер су се, најпре, ненрестано враћале суше, због чега је земље остала неродна, и више није рађала истом количином плодова као обично; а након ове јаловости земљишта, она промена у исхрани, до које је довела несташица жита, исходила је у телесним обољењима код људи, те је дошло до заразне болести, и тако је једна несрећа следила другу; и овакве околности, у којима су људи били једнако лишени успешног начина лечења и потребне хране, учинила је ову заразу, која је букнула на силовит начин, још трајнијом. О в а к в о сатирање живља довело је и оне преживеле до обесхрабрености, јер нису видели начина на који би обезбедили лек за муке у којима су се нашли. И када је отуда сав род те годинб.побацио, а оно што су претходно сабрали било потрошено, више није било никаквог основа за наду у олакшање, већ је пошаст, супротно ономе што су очекивали, још и ојачала; а ово се није догодило само те године, у којој и м [на њеном измаку] више ништа није преостало, већ је и оно семење што су га засејали такође пострадало, стога што земља није давала рода ни друге године.^" Ова несрећа их је такође навела да из нужде једу многе ствари које нису за јело; па ни сам краљ није био изузетији од ове несреће од других људи, будући да је био лишен оног данка којег је имао од плодова земље, а при том је већ био п о т р о ш и о сав новац којим је располагао у својој дарежљивости према онима чије је градове подигао; осим тога, за њега такође није ни постојао народ који је био вредан његове помоћи, будући да је очајно стање на њега навукло м р ж њ у поданика: јер је за Њ ! « овде било реч о једном увек потврђиваном правилу, да несреће увек стижу због оних који владају. 2) У оваквим је околностима он разматрао начин на који би обезбедио какву благовремену помоћ; али је ово било тешко извести, будући да ни суседи нису имали хране коју би им продали; осим тога, његов је новац такође био потрошен, чак и да је било могуће обезбедити мало хране по високој цени. Ипак, он је схватио да је најбољи пут тај да на сваки начин настоји да не одустане од помагања свом народу; стога је раскрчмио раскошни памештај што га је поседовао у својој палати, заједпо са сребром и златом, толико да није поштедео ни најскупоценије сасуде или оне који су били начињени врхунском вештином занатлија, и послао новац Петронију, кога је Цезар поставио за застунника римске власти у Египту. Па како није био мали број оних који су из нужде већ побегли к Петронију, и како је он посебно био пријатељ Иродов, те је и сам желео да овај сачува своје поданике, он је најпре дозволио да им буде извезено жито, а та-

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

673

кође им и помагао иа сваки начин, једнако у куповини и пријему извезеног жита; тако се може рећи да је он био главни, ако не и једини, човек који и м је п р у ж и о сву потребну помоћ. А Ирод се побринуо да народ разуме како ова помоћ потиче од њега самога, чиме је не само уклонио рђаво мишљење о себи код оних који су га претходно мрзели, већ им је дао и највећи могућни доказ о својој добронамерности и бризи за њих; јер он је најпре, што се тиче оних који су били кадри да припреме своју властиту храну, расподелио најтачније одређену количину жита; али за оне многе који нису за то били способни, било због поодмаклих година или слабости, он сам и м је обезбедио готове намирнице, н а л о ж и в ш и пекарима да за ове припреме довољну количину хлеба. Такође се побринуо да народ не буде изложен опасностима зимског доба, будући да је због крајњег помора међу њиховим овцама и козама такође владала и несташица одеће, толико да више уопште нису имали вуне коју би употребили за њену израду, н и т и било шта друго чиме би обезбедили себи нешто за покривање. И након што је Ирод обезбедио и ове ствари својим поданицима, ишао је и даље, потрудивши се да прибави оно што је неопходно за опстанак и њиховим суседима, те је тако и Сиријцима дао семе за сетву, што је био потез који се такође показао таквим да му је донео корист, при чему је ова самилосна помоћ била у највећој мери правовремена јер је њихово земљрште поново учинила плодним, тако да је надаље свако имао намирница у изобиљу. Све у свему, када се п р и б л и ж и л о доба жетве, Ирод је послао не мање него педесет хиљада људи, које је он потпомогао, у у н у т р а ш њ о с т земље; на овај је начин он истовремено обновио, са великом р е в н о ш ћ у и великодушношћу, стање свог властитог тешко погођеног краљевства, а такође и олакшао муке њихових суседа који су се налазили у сасвим истим несрећама; тако није било никога ко је страдавао у н е м а ш т и н и а да је остао лишен његове примерене помоћи; штавише, није било нити иједног народа, н и т и града, па ни појединаца, који су имали да обезбеде нам и р н и ц е за м н о ш т в о људи, те им је због тога силно требала подршка, а да, обративши се Ироду за помоћ, нису п р и м и л и све што им је било потребно, и то до те мере да се након прорачунавања чинило да је количина житног брашна од десет атичких медимни по глави, која је давана странцима, достигла до износа од десет хиљада, док је износ који је дат у његовом властитом краљевству био око осамдесет хиљада. Најпосле се догодило да је такво Иродово старање, и ово правовремено добротворно даривање, имало такав утицај на Јевреје, и тако је одјекнуло међу другим народима, да је избрисало ону исконску м р ж њ у коју је његово насиље над неким од њихових обичаја током његове владавине било произвело у читавом народу, и да је оваква његова дарежљивост у њиховој највећој недаћи била пуно задовољење за све оно што је претходно чинио, такође му обезбедивши велику славу међу туђинцима; тако је напослетку изгледало да су све те несреће које су погодиле његову земљу до готово невероватног ступња, заправо дошле како би уздигле његову славу, и њему самом донеле највећу корист; јер је величина његове дарежљивости у овим мукама, коју је он испољио м и м о свих очекивања, тако променила држање

674

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

народа према њему, да су они били спремни да верују како он од почетка није био онакав каквим су га упознали по властитом искуству, већ да је одувек такав каквим га је показало његово последње старање да им обезбеди услове потребне за њихово преживљавање. 3) Негде у то време послао је пет стотина људи изабраних од његове властите страже као савезнике Цезару, које је Елије Гал одвео до Црвеног мора, и који су му тамо били од велике помоћи. Када су због тога ]/1родове прилике још више унапређене, и он поново стигао до благостања, следеће што је учинио било је да подигне себи палату у горњем граду, уздигавши собе до веома велике висине и украсивши их најскупоценијим намештајем од злата, мермерних седишта и кревета, при чему су ове биле толико простране да су могле у себе примити многобројне скупине људи. Ове одаје су се разликовале по свом обиму и поседовале су посебна имена; тако је једна називана Цезарева, друга Агрипина. Ирод се такође и поново заљубио и оженио другу жену, не допустивши никаквом премишљању да га спречава да ж и в и како му је годило. Околности овог венчања су следеће. У то је време живео извесни Симон, грађанин Јерусалима, син извесног Ветија, грађанина Александрије, који је тамо био свештеник великог значаја; овај је човек имао кћер која је сматрана најлепшом женом тог времена; и када су једном приликом житељи Јерусалима почели говорити много тога похвалног о њој, догодило се да је Ирод био веома понесен оним што је чуо; па када је и сам видео девојку, остао је потресен њеном лепотом, али је ипак у потпуности одбацивао помисли да употреби своју власт како би је завео, верујући, што је и било истина, да би тако поступивши остао обележен као насилник и тиранин; стога је сматрао да је најбоље да девојку узме за жену. И будући да је Симон био одвише неугледног достојанства да би био у сродству с краљем, али опет и одвише угледан да би остао омаловажен, Ирод је водио своје склоности на најсмотренији начин, увеличавши достојанство ове породице, и удостојивши њене чланове веће части; тако је он сместа одузео звање првосвештеника Исусу, сину Фабетовом, и пренео то достојанство Симону, и тако омогућио њихово орођење. 4) Након што је окончано ово венчање, Ирод је подигао другу тврђаву на оном месту где је савладао колону Јевреја када је био збачен са власти која је тада припала Антигону. Ова утврда је удаљена од Јерусалима око шездесет фурлонга. Она је снажно саздана и прикладна за здање такве намене. Подигнута је на брду умерене величине, и људском руком уздигнута на још већу висину, све док није попримила облик женске дојке. Опкољена је к р у ж н и м кулама и до ње води уско степенише, које чине две стотине степеника од углачаног камења. У утврђењу се налазе краљевски и веома раскошни станови, уобличени тако да обезбеђују колико сигурност толико и у ж и т а к у лепоти. Негде при дну налазе се одаје таквог облика да их је задовољство видети, како из других разлога, тако и надасве због воде која је до њих доведена из далека и уз велике трошкове, будући да то место по себи оскудева у води. Равница која се налази око тврђаве пуна је и других здања, која не заостају ни за једним градом по својој величини, имајући над собом брег који је по својој природи налик утврди.

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

675

5) И сада, када су све Иродове замисли изведене у складу са његовим надама, он више није имао ни најмање сумње да би се ма каква невоља могла нодићи у његовом краљевству, зато што је он држао народ у послушности, једнако због страха који им је уливао, јер је био неумољив у извршењу досуђених казни, али и због онакве бриге налик нровиђењу коју је показао према њ и м а на највеликодушнији начин, у време када су људи страдавали под најтежом несрећом. Али се он и даље трудио да осигура и спољну безбедност својој власти као тврђави п р о т и в својих поданика, те су говори што их је држао по градовима били веома истанчани и пуни љубазности; такође је радио и на одржавању правовременог разумевања са њиховим намесницима, удељујући поклоне сваком од њих и тако их нагонећи на веће пријатељство према њему, користећи своје великодушно држање како би за себе боље осигурао краљевство, услед чега су његове и иначе повољне прилике бивале све учвршћеније и стабилније. Али су, с друге стране, његова потреба за величином, и оно крајње подређено понашање и дарежљивост које је показивао према Цезару и најм о ћ н и ј и м људима Рима, Ирода обавезивали да крши законе свог народа и да уклања многе њихове законе, дижући, на пример, градове стране по изгледу, као и п о д и ж у ћ и храмове — додуше не у Јудеји, јер тамо не би могли опстати, будући да нам је забрањено указивање почасти ма каквим ликовима или представама ж и в о т и њ а — у грчком стилу. И п а к је ово чинио у земљама изван наших строгих граница, и у т а м о ш њ и м градовима. А одбрана коју је пред Јеврејима износио за овакво владање била је следећа: да је све то рађено не из његових властитих склоности, већ по наређењима и налозима других, како би се задовољили Цезар и Римљани, те се тако чини како он нема у виду толико много јеврејске обичаје колико указивање почасти овим Римљанима, док он, напротив, само настоји да сагледа општи интерес, и уистину је жељан да потомству остави величанствене споменике своје власти; само због тога је — говорио је — он тако марљив у подизању тако отмених градова и на њих т р о ш и тако велике суме новца. 6) Што се тиче оног места које се налазило близу мора, и које је било веома прикладно да на себи понесе прави град, а које је звано Стратоновом Кулом, он је предузео све потребне припреме и почео зидање величанственог града, подигавши многа здања са огромном ревношћу, при чему су сва она била од белог камена. Такође је све украсио најскупоценијим палатама и велелепним здањима у којима се имао окупљати народ; а оно што је од свега овога представљало највећи и најмукотрпнији рад, било је опремање града таквом луком која би увек била безбедна од морских таласа. Њ е н а величина није мања од оне Пирмијума [у Атини], и према граду има двострука пристаништа за бродове. Ова лука представља изванредан пример градитељске вештине, и још је величанственија због тога што је подигнута на месту које по себи није прикладно за такво племенито уобличење, али је доведена до савршенства захваљујући допремању грађе са других места и уз велике трошкове. Овај град је смештен у Феникији, на морском пролазу у Египат, између Јопе и Доре, који су мање примор-

676

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ски градови и нису прикладни за поседовање лука због упорног јужног ветра који их непрестано бије, вијући и насипајући песак на обале, не допуштајући тако бродовима да мирно почивају у својим стајалиштима, због чега су тамошњи трговци приморани да се уставе на самом мору и љуљају на својим сидриштима. Тако је Ирод настојао да исправи ову непогодност, и да распростре такав појас земље према копну који ће бити довољан за луку у којој ће и велики бродови м о ћ и безбедно да почивају; ово је, пак, постигао обарајући огромно камење — величине од преко петнаест метара дужине и не мање од пет и по у ш и р и н у и два и по у висипу — у море до двадесет хватова^® у дубину, при чему је било мањих али и већих од ових димензија. Овако направљени моло поред обале био је две стотине стопа широк, од чега је половина била наспрам морској струји како би штитио од таласа који су се о моло разбијали, и који се стога називао Прокиматија, или први ломитељ таласа; друга половина је на себи имала зид са неколико кула, од којих је највећа названа Друсова, и била је дело изврсне израде, а име је добила по Цезаревом зету Друсу који је умро млад. Тамо се такође надазио и велики број галерија које су настањивали морнари. Пред овима се налазио и кеј, који је водио дуж целе луке, и омогућавао најугоднију шетњу онима који су такво нешто упражњавали. Улаз, или уста, ове луке налазио се на северном делу, на којој су страни ветрови најслабије дували од свих других места; једна основа у облику пуног круга са леве стране, гледано из улаза у луку, подржавала је кружну одбрамбену кулу која је била веома чврсто саздана, како би могла одолети најснажнијим таласима, док су са десне стране по уласку стајале две огромне стене, од којих је свака била већа од поменуте куле, која се налазила наспрам њих; а ове су стајале усправно и биле су повезане. Дуж целе луке налазила су се и друга здања, направљена од најглађег камена, и са једним уздигнућем на којем је био подигнут храм, који се могао видети издалека од стране оних који су пловили према луци, имајући у себи две статуе, једну која је представљада Рим, а друга Цезара. Читав град око луке био је назван Цезареја, и био је саздан од најбоље грађе и садржавао у себи најотменија здања; штавише, и саме његове подземне просторије и подруми нису били изграђени са мање помности од надземних грађевина. Неке од ових подземних одаја чувале су ствари на једнакој удаљености од луке и и од мора; али је једна била прострта укосо, и омеђавала све остале, како би се уједно киша и отпаци ђубрета могли лако одводити, будући да је само море, захваљујући плимној бујици која је споља долазила, продирала у град и целог га оплакњивала. Ирод је тамо исто тако подигао и камено позориште; а на јужном делу, иза луке, такође и један амфитеатар, који је могао да прими огроман број људи, погодно смештен са погледом на море. Тако је овај град био довршен за дванаест година, током којег времена краљ ниједном није обустављао како радове, тако ни плаћање свих потребних рачуна.

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

677

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ И Р О Д П О С Л А О СВОЈЕ С И Н О В Е У РИМ; ТАКОЂЕ КАКО ЈЕ Б И О О П Т У Ж Е Н ОД СТРАНЕ ЗЕНОДОРА И ГАДАРЕНАЦА, А Л И ЈЕ УСП Е О ДА СЕ ОПРАВДА И П Р И Т О М ЗА СЕБЕ ЗАДОБИЈЕ Н А К Л О Н О С Т ЦЕЗАРЕВУ ТАКОЂЕ И О ФАРИСЕЈИМА, Е С Е Н И М А И МЕНАХЕМУ 1) У време док је био заузет оваквим подухватима, и након што је већ поново изградио Севастију [Самарију], решио је да пошаље своје синове Александра и Аристобула у Рим, како би тамо боравећи уживали повластице Цезаревог друштва; ови су се, пак, стигавши тамо, настанили у кући Полоповој, којег је са Иродом везивало веома одано пријатељство; њима је било допуштено и да се населе у Цезаревој властитој палати, јер је он Иродове синове примио с великом уљудношћу, при чему је овоме дозволио да остави краљевство оном сину коме буде желео; норед овога, уделио му је и градове Трахон, Ватанеју и Ауранитис, и то захваљујући следећим околностима. Извесни Зенодор унајмио је ону област која је била позната под именом „Кућа Лисаније" и, будући незадовољан својим приходима, постао је сарадник разбојника који су насељавали Трахонитију, чиме је себи обезбедио велике приходе, јер су житељи ових места живели махнитим животом, пљачкајући земљу Дамаскијаца, а Зенодор их у томе није спречавао већ је узимао удела у ономе што би опљачкали. Будући да је суседни народ веома патио због ових напада, људи су се пожалили Вару, који је био намесник Сирије, и замолили га да пише Цезару поводом недоличног Зенодоровог поступања. Након што је вест о овим збивањима стигла до Цезара, он је отписао Вару с налогом да уништи разбојничка гнезда и да земљу нреда Ироду, како уз његово старање суседне земље више не би биле узнемираване оваквим упадима Трахонићана; ово, међутим, није уопште било лако извести, будући да је разбојништво било уобичајени начин живљења ових људи, и они нису знали други помоћу којег би опстали, напросто стога што нити су имали сопствени град, нити земље у свом поседу, већ само нека склоништа и јазбине, у којима су они и њихова стока заједно живели. Ипак, они су се досетили да направе некакве базене с водом, и у амбаре спреме за себе жито, бивајући тако кадри да пруже велики отпор, истовремено изненадно насрћући на оне који би их напали; ово стога што су улази у њихове пећине били узани, тако да је кроз њих могао пролазити само по један човек, а у н у т р а ш њ и простор је, опет, био невероватно велики и широк, премда тле над тим стаништима није било одвише високо, већ пре равничарско; ипак, околни камењар је приступ чинио веома тешким, и путевима је туда било тешко пролазити без водича, будући да друмови нису били прави већ у многоме кривудави и заобилазни. А када би ове људе суседи спречили у њиховим зликовачким отимачинама, имали су обичај да пљачкају једни друге, толико да их ниједна врста злоћудних поступака није могла мимоићи. Ади након што је Ирод примио овај поклон од Цезара и дошао у ову земљу, он је пре свега обезбедио веште водиче, а потом зауставио нападе ових разбојника, коначно доневши мир и спокој оближњем народу.

678

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

2) Због свега овога Зенодор је био огорчен, пре свега зато што му је била одузета власт над том облашћу, али још и више што је завидео Ироду који ју је уместо њега добио. Стога је и он пошао у Рим како би овога оптужио, али се вратио без успеха. У то време је Цезар послао Агрипу да преузме управљање земљама иза Јонског мора, и са њиме се Ирод срдачно сусрео док је овај зимовао у близини Митилене, стога што му је овај био посебно драг пријатељ и савезник, а после овог сусрета вратио се у Јудеју. Након тога, међутим, догодило се да су неки од Гадаренаца дошли до Агрипе и о п т у ж и л и Ирода, али их је овај везане послао краљу а да није желео ни да их саслуша. Арабљани, који су од раније били зловољни према Иродовој власти, такође су били раздражени, и у то су време покушали да поведу побуну п р о т и в његове управе, и то, како су сматрали, због далеко оправданијег повода. Зенодор је, наиме, већ п р е ж а л и в ш и Иродов успех, предухитрио непријатеље продавши овим Арабљанима део својих поседа у области званој Ауранитис, за вредност од педесет таланата; али како је и овај посед био укључен у Цезарев поклон Ироду, сада су Арабљани отпочели да се сукобљавају са Иродом који их је, како су тврдили, неправично лишио онога што су они већ купили. Понекад је до борби долазило преко њихових насумичних упада у његову земљу, понекад су доводили већу силу п р о т и в њега, а понекад су се парничили. Штавише, наговорили су сиромашније војнике да им помогну и да са своје стране узнемиравају И р о да, а све из непрестано одржаване наде да могу нагнати цели народ да се дигне у масовну побуну, што је свакако била замисао којој су тежили они који су ж и в о т водили у најбеднијим условима; па иако је Ирод био веома добро упознат с овим покушајима, ипак им он није поклањао озбиљну пажњу, већ је на разборите начине настојао да стиша ствари, не желећи да п р у ж и икаквог повода великом комешању. 3) У часу када је Ирод владао већ седамнаест година, Цезар је дошао у Сирију, којом приликом је највећи део житеља Гадаре подигао повику против Ирода као човека који је несмиљен у својим заповестима и склон тиранском владању. На ове су се приговоре усудили углавном на Зенодоров подстрек, који им је дао завет да никада неће оставити на миру И р о да све док и м не обезбеди да буду изузети из његовог краљевства и придружени Цезаревим провинцијама. Гадаренци су тиме били охрабрени, и њихово оглашавање п р о т и в Ирода није било незаметно, штавише, било је тим смелије стога што су они које је Агрипа изручио Ироду п р о ш л и без икакве казне с његове стране, јер их је овај пустио да оду не наневш и им никакве штете. Јер је Ирод заиста био у читавом свету ненадмашан у готово неумољивом к а ж њ а в а њ у прекршаја у својој властитој породици, али веома великодушан у опраштању увреда које су са друге стране биле почињене. И док су ови људи о п т у ж и в а л и Ирода за увреде, пљачкања и разарања храмова, он је остајао спокојан, спреман да мирно излож и своју одбрану. Ипак, Цезар му је п р у ж и о десну руку, ни најмање не попустивши у својој љубазности према њему због овог узнемиравања затеченог народа; и заиста, ове су се ствари стишале већ првог дана, и исти се гласови даље нису чули. До оваквог је расплета, пак, дошло стога што

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

679

су неки Гадаренци, уочивши истинску склоност Цезара и његових помоћника, те очекујући — као што су и имали разлога — да би могли бити једноставно изручени краљу, ужаснути могућношћу да 6и могли бити подвргнути мучењима, током н о ћ и пререзали себи грла, а неки су се сурвали у провалије, док су се преостали бацили у реку и тако сви сами себи пресудили; а овакви удеси изгледали су довољна пресуда за брзоплетост и злочин за који су били криви. Стога Цезар нимало није оклевао, већ је оправдао Ирода од свих злочина за које је био оптужен. Н о тада се догодио и још један по Ирода срећан догађај који му је донео користи: јер се изненада провалила Зенодорова утроба, и из њега је истекла велика количина крви, од чега је он убрзо и преминуо у Антиохији. Тако је Цезар и његову земљу, која није била мала, доделио Ироду; а ова је лежала између Трахона и Галилеје, и садржавала градове Улату и Панеју, као и земљу око њих. Такође је Ирода наименовао за једног од његових заступника у Сирији, и заповедио да сви у његовој земљи морају поступати искључиво у складу са оним чему Ирод даје сагласност. Укратко, Ирод је стигао до таквог врхунца среће с о б з и р о м да су у том тренутку свега два човека управљала п р о с т р а н и м римским царством, од којих је први био Цезар а други Агрипа, који је био његов главни миљеник, а поред Агрипе Цезар никога више није издвајао осим Ирода, док Агрипи изузев Цезара нико није био већи пријатељ од Ирода. И након што је стекао такву слободу у општењу, Ирод је замолио од Цезара титулу тетрарха-''' за свог брата Ферора, док је овоме он сам уделио приход од стотину таланата од свог властитог краљевства, како би у случају да се њему догоди ма какво зло његов брат могао бити безбедан, а Иродови синови не би могли над њ и м имати власти. И тако, након што је отпратио Цезара до мора и потом се вратио кући, Ирод је овоме подигао најлепши могућни храм, сав од белог камена, у Зенодоровој земљи, у близини места званог Панлура. Ово је веома лепа пећина у планини, под којом се у земљи налази веома велико удубљење, при чему је ова спиља веома стрма и запањујуће дубока, и набрана од стајаће воде. Над њом се диже пространа планина, а испод ње извире река Јордан. Ирод је још више украсио ово место, које је и иначе изгледом чудесно, подизањем овог храма, којег је посветио Цезару. 4) У то је време И р о д ослободио своје поданике трећине њихових пореза, под изговором да их растерећује због многих губитака које су имали; али је главни разлог био тај да би оваквим поступком повратио њихову наклоност која му је сада недостајала; наиме, ови су постали незадовољни њиме због бројних новина што их је увео у њихов начин вођења живота, као и због растакања њихове религије и избацивања из употребе њихових властитих обичаја. Људи су тако посвуда говорили п р о т и в њега, као да су још и више раздражени и разљућени његовим поступањем. П р о т и в ових се негодовања он веома пажљиво бранио, избегавајући околности у којима би га могли узнемирити, наређујући им да непрестано буду нечим упослени; такође није дозвољавао грађанима да се окупљају, па чак ни да обедују или шетају заједно, већ је будно мотрио на сваки њихов покрет, и кад год би неко био ухваћен у непридржавању ових наређења, бивао

680

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

би строго кажњен; тако је напослетку било веома много оних који су били доведени у тврђаву Хирканију, било јавно или тајно, и тамо кажњени смрћу. Краљевих ухода је било на све стране, једнако у градовима и на друмовима, и они су мотрили на оне који су се састајали; штавише, прича се да он ни самог себе није ослободио овог надзирања и опрезности, већ да је најчешће и сам водио ж и в о т повучене и незваничне особе, излазећи и мешајући се током н о ћ и с мноштвом, проверавајући њихово мишљење о његовој власти. А што се тиче оних који се ни на који начин нису могли натерати да се повинују оваквој владавини, он их је прогонио на сваки могући начин; али што се тиче остатка народа, захтевао је од њих да му се заклетвом обавежу на верност, у исто их време присиљавајући да му се закуну да ће према њему гајити благонаклоност, и с извесношћу продуж и т и да тако чине у односу на начин његовог управљања; и заиста је велики део народа попуштао у томе што се т р а ж и л о од њега, било да би удовољили краљу, или зато што су га се плашили; али што се тиче оних чије је држање било отвореније и племенитије, а који су били озлојеђени таквим присиљавањем, он их је на један или други начин одстрањивао. Такође је настојао да на завет наговори и Полона фарисеја, као и Сатнеја, и највећи део њихових ученика; али ове н и т и је могао натерати да то учине, нити их је због тога могао казнити заједно с осталима, због страхопоштовања које је гајио према Полону. Поред ових су још и есени, како називамо једну нашу секту, били изузети од овог присиљавања. Ови су људи живели начином ж и в о т а истоветним онима које Грци називају Питагорејцима, а о којима ћу разматрати опширније на другом месту. Ипак, овде је умесно бар навести разлоге због којих је Ирод ове есене држао у тако великој части, и о њима бринуо више но што га је обавезивала њихова смртна природа; осим тога, овај извештај неће бити неподесан у односу на карактер ове историје, будући да ће показати уобичаЈено мишљење које су људи имали о овим есенима. 5) Постојао је, наиме, један припадник есена, по имену Менахем, који је тврдио да не само да води ж и в о т на прикладан начин, већ и да такође располаже познавањем будућих догађаја, што му га је дао Бог. Овај је човек једном приликом видео Ирода када је овај био дете и још увек похађао школу, и поздравио га је као краља Јевреја; али га је овај, мислећи да га човек или не познаје или се са њ и м шали, подсетио да је он незнатна личност; на то се Менахем насмејао, и руком потапшао Ирода по леђима, рекавши: „Било како било, ти ћ е ш бити краљ, и започећеш своје краљевање срећно, јер те Бог сматра вредним тога. А ти запамти ове ћушке које ти је Менахем задао, као знак промене твоје судбине. И заиста ће за тебе најрасудније бити да увек гајиш праведност према људима и побожност спрам Бога, као и милосрђе према својим грађанима; па ипак ја знам какво ће бити твоје владање, и да нећеш бити такав, иако ћеш п р е в а з и ћ и све људе у срећи, и задобити вечни помен, али ћеш временом заборавити побожност и правичност; а ови злочини неће остати скривени Богу на крају твог живота, када ћеш сазнати колико их је О н свестан и да је дошло време за казну." У то време Ирод уопште није обратио пажњу на

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

681

оно што је Менахем рекао, немајући никакве наде у такво своје напредовање; али мало касније, када је већ био толико срећан да је био уздигнут до краљевског достојанства, и када се тако нашао на врхунцу своје моћи, он је послао по Менахема и упитао га колико ће дуго још владати. Менахем му, међутим, није открио пуну дужину његове владавине; отуда га је, на ово његово ћутање, краљ унитао да ли ће он владати или не још десет година? На ово је Менахем одговорио: „Да, двадесет, штавише, тридесет година", али није означио тачно одређену границу окончања његове власти. И р о д је био задовољан овим одговорима, те је п р у ж и о Менахему руку и отпустио га, а од тог је времена наставио да указује поштовање свим есенима. Мислили смо да је исправно да саопштимо ове чињенице читаоцима, ма колико чудне оне биле, те да тако изнесемо оно што се догађа међу нама, стога што су многи есени, због њихове изврсне природе, били сматрани вредним овог познавања Божијих откривења.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ И Р О Д О Б Н О В И О ХРАМ, ТЕ ГА ПОДИГАО В И Ш И М И УЧИН И О В Е Л И Ч А Н С Т В Е Н И Ј И М НЕГО Ш Т О ЈЕ Б И О РАНИЈЕ; ТАКОЂЕ И О О Н О Ј КУЛИ КОЈА ЈЕ Н А З В А Н А А Н Т О Н И Ј А 1) Након већ номенутих подухвата Ирод се, осамнаесте године своје владавине, подухватио једног великог дела, наиме да сам поново изгради храм Божији и чинећи га о б и м н и ј и м подигне до највеличанственије висине, тежећи да то буде најславнији од свих његових подвига којег је, као таквог, требало довести до савршенства и довољног и да само он остави вечну успомену на њега. Али како је знао да народ није нити снреман нити вољан да му помогне у тако големој замисли, смислио је да их најпре припреми једним говором, а затим и да с њима започне сам посао. Тако је сазвао велики број људи и обратио и м се следећим речима: „Мислим да није потребно да вам говорим, о моји сународници, о свим оним радовима што сам их извео од када сам дошао на власт, иако могу рећи да су они изведени на такав начин да више пружају сигурност вама него што доприносе мојој слави; јер ја нити сам у најтежим временима занемаривао оно што вам је могло донети олакшање у в а ш и м потребама, нити су грађевине што сам их подизао такве да мене чувају толико колико вас од могућих страдања. И ја сматрам да сам, уз Божију помоћ, уздигао народ Јевреја до ступња среће којим никада раније није располагао. А што се тиче оних посебних здања која припадају вашој властитој земљи, као и в а ш и м градовима, а такође и оним градовима што смо их касније стекли а које смо поново подигли и веома украсили, узвисивши тиме достојанство нашег народа, чини м и се непотребним задатком да их вама набрајам, будући да их ви и сами добро познајете; али ћу вам се зато сада обратити поводом оног подухвата којег управо мислим да започнем, и који ће бити дело највеће побожности и врлине до које нам наше могућности допуштају да се уз-

682

ЈУДЕГСКЕ СТАРИНЕ

дигнемо. Н а ш и очеви су, заиста, након што су се вратили из Вавилона, нодигли овај храм Свевишњем Богу, па ипак њему недостаје шездесет кубита у висину да би достигао своју пуну величину. Јер је толико, наиме, онај први Храм што га је подигао Соломон превазилазио овај садашњи; и при том нека нико због тога не осуђује наше очеве за њихову немарност или одсуство побожности, јер није било њиховом грешком то што Храм није направљен вишим. Јер су то били Кир и Дарије, син Хистапов, који су одредили мере за ову поновну градњу. И било је то због подређености ових наших очева тим владарима и њиховом потомству, а након њих и Македонцима, да нису имали прилику да следе првобитни узор овог побожног здања, нити су га могли подићи до његове древне висине. Али будући да сам сада ја, вољом Божијом, ваш намесник, и да је иза мене већ задуго време мира, и будући да сам задобио велика богатства и големе приходе, и, што је најважније, да сам у пријатељству и у доброхотном уважавању од стране Римљана који су, ако тамо могу рећи, владари целог света, ја ћу настојати да исправим ову недостатност која је проистекла из неповољности наших прилика и робовања у којем смо раније живели, те да узвратим захвалношћу, и то на најпримеренији начин, Богу, за све благослове што сам их од Њега примио тиме што ми је уделио краљевство, у ч и н и в ш и Његов храм онолико довршеним колико то буде било у мојој моћи." 2) Овакав је, дакле, био ободравајући говор што га је Ирод одржао народу; али је ипак тај исти говор ужаснуо многе, бивајући потпуно неочекиван; осим тога, зато што је речено изгледало сасвим невероватно, оно их и није охрабрило, већ их је, напротив, онеспокојило, јер су се плашили да ће Ирод порушити читаво здање а да потом, приликом нове градње, неће бити кадар да своје намере доведе до испуњења. Ова се опасност, дакле, људима учинила силно великом, а огромност подухвата таквом да је он тешко могао бити довршен. Али док су се они још налазили у таквом расположењу, краљ их је изнова охрабрио, рекавши да неће порушити њихов Храм док све не буде спремно за његово поновно дизање. И како им је ово унапред обећао, он ту дату реч није прекршио, већ је п р и п р е м и о хиљаде теретних кола које су доносиле камење за изградњу, и изабрао десет хиљада највештијих занатлија, уз то доневши и хиљаду свештених одежди за исто толико свештеника, при чему је неке од њих поучавао вештини каменорезаца, друге знању дрводеља, а затим отпочео са градњом — али ово не пре но што је свака ствар била унапред припремљена. 3) Тако је Ирод најпре уклонио старе темеље и положио нове, а затим на овима подигао Храм, који је имао стотину кубита у дужину, а у висину још двадесет кубита више, који су, због потонућа њихових темеља, касније оборени; и ово је онај део којег смо м и р е ш и л и да поново подигнемо у данима Нерона. Храм је био изграђен од белог и отпорног камена, којима је сваком дужина износила двадесет пет кубита, с висином од осам и ш и р и н о м од око дванаест кубита; а читава грађа, као и грађа краљевских надземних ходника, била је са сваке стране много нижа, али зато у средини много уздигнутија у висину, све док ови ходници нису били видљиви онима који су насељавали земљу веома много фурлонга у даљину, али

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

683

најпре онима који су живели наспрам Храма и онима који би му већ непосредно прилазили. Храм је такође имао врата на улазу и над њ и м а греде исте висине као и сам Храм. Врата су била украшена извезеним завесама, са н у р п у р н и м цвећем и у т к а н и м стубовима; а изнад ових, али испод круништа, ширила се златна лоза, са гранама које су висиле са велике висине, и чија је величина и тананост израде била изненађујући призор за посматраче када би уочили колико је обиље материјала употребљено и са каквом великом вештином је све израђено. Ирод је такође онасао читав Храм веома п р о с т р а н и м надземних ходницима, настојећи да ови буду у достојн и м размерама; и на њих је п о т р о ш и о већу суму новца но што је ико пре њега, све док се није чинило да нико други и није тако украсио Храм као што је он то урадио. Оба ова ходника имала су велики зид, који је сам по себи био најчудесеније дело икада изведено људском руком. Брдо је имало стеновиту стрмину, која се постепено спуштала према источним деловима града, све док није достизала до једног уздигнутог нивоа. Ово је било оно брдо што га је Соломон, који је био први међу нашим краљевима по Божијем откривењу, опасао зидом; у свом горњем делу овај је зид био дело мајсторске израде, као и део који је опасивао сам врх. Ирод је такође подигао и доњи зид, који је обухватао саму основу, и који је био окружен дубоком долином; а на јужној је страни положио скупину стена повезаних оловом, којима је понегде прикључио и у н у т р а ш њ е делове здања, све док се зид није уздигао до велике висине, и све док једнако величина овог четвртастог здања и његова висина нису биле уистину огромне а масивност чеоног камења није била споља јасно видљива, али ипак и тако да су њихови у н у т р а ш њ и делови били међусобно утегнути гвожђем, сачувавши тиме спојеве постојаним за сва будућа времена. Након што је овакво дело било изведено на овај начин, и спојено заједно као да припада брегу до самог његовог врха, Ирод је све то обрадио у једну глатку спољну површину и испунио шупља места која су се налазила дуж зида, напослетку начинивши глатку зараван на спољашњој горњој површи. Брег је на тај начин био сасвим опасан зидом, са обимом од четири фурлонга, при чему је удаљеност између сваког угла износила један фурлонг: али унутар овог зида, и сасвим одозго, полазио је други и такође камени зид, имајући, на источној страни, двоструки ходник, исте дужине са зидом, у чијем се средишту налазио сам Храм. Овај је ходник гледао на капије Храма и био је украшен од стране многих краљева у претходним временима; укруг целога Храма били су у ч в р ш ћ е н и предмети одузети у ратовима са варварским народима; све ово било је посвећено Храму од стране Ирода, са додатком оних трофеја које је запленио од Арабљана. 4) Са северне стране Храма била је саграђена тврђава чији су зидови били квадратног облика и веома снажни, од камена ванредне чврстине. Ову су утврду подигли краљеви рода Асамонејевића, који су такође били и првосвештеници пре Ирода, а који су је још тада назвали једноставно Кулом; у њој су похрањиване хаљине првосвештеника, које је овај облачио само када је нудио жртве. Ове је горње хаљине и краљ Ирод задрж а о на том месту, а после његове смрти остале су у рукама Римљана, све

684

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

до времена Тиберија Цезара; под његовом је влашћу Вителије, тадашњи намесник Сирије, када је једном приликом дошао у Јерусалим и био на најраскошнији начин дочекан од стране народа, пожелео да нечим узврати за љубазност коју су према њему показали: и тако је, на њихову молбу да поново у својој власти имају те свете хаљине, писао о њ и м а Тиберију Цезару, који је удовољио његовом захтеву; захваљујући томе, ово поседовање свештених хаљина од стране Јевреја п р о д у ж и л о се све до смрти краља Агрипе; али су након тога Касије Лонгин, који је тада био намесник Сирије, и Куспије Фад, који је био управитељ Јудеје, наредили Јеврејима да сместе ове хаљине у кулу [тада већ са именом Антонија], јер су захтевали да их имају у свом поседу и власти, као што је некада био случај. Јевреји су, међутим, послали изасланике Клаудију Цезару како би их ови заступали код њега; а на долазак ових краљ Агрипа млађи, који се тада нашао у Риму, затражио је и добио власт над њ и м а од стране цара, који је издао наређење Вителију, тада још увек војном заповеднику у Сирији, да их препусти Јеврејима. Пре тог времена биле су чуване под печатом првосвештеника, као и ризничара Храма; а ови су ризничари дан пре празника одлазили до римског заповедника храмске страже и овоме показивали свој сопствени печат, након чега су п р и м а л и хаљине; и онда опет, након што је празник окончан, доносили су их на исто место и показивали заповеднику страже свој печат који је одговарао његовом печату, па хаљине враћали на исто место. А да су ствари тако стајале, недаће које су нас касније поводом њих снашле довољан су доказ. Што се тиче саме куле, након што ју је Ирод још чвршће утврдио но што је била раније, и како би обезбедио и з а ш т и т и о Храм, он је наградио Антонија, који је био његов пријатељ и тадашњи римски управитељ, те по њему наденуо име кули која се од тада зове Антонијевом кулом. 5) У западним четвртима ограде Храма налазе се четири капије; прва води до краљеве палате и иде до пролаза преко једне удолине; две друге воде до градских предграђа; а последња води до остатка града, где се друм спуштао наниже у долину помоћу великог броја степеника, а затим опет водио навише преко стрмине до дела града који се налази наспрам Храма на начин једног театра и који је био опкољен дубоком долином дуж читавог јужног дела града; четврто чело Храма, пак, које се налазило јужно, имало је у самом свом средишту капије какве су такође имали и краљевски ходници, са три алеје које су у д у ж и н у достизале од источне долине све до оне на западу, јер је било и немогуће да сежу даље; а овај ходник заслужује да буде поменут пре било којег другог под капом небеском, јер, док је долина била веома дубока, и њено се дно није могло видети уколико бисте гледали одозго у дубину, ово је п р о с т р а н о и још више уздигнуће ходника почивало изнад све те провалије, толико да уколико би ма ко погледао са врха грудобрана, или наниже са тих висина, завртело би му се у глави, а његов поглед не би могао досегнути до дна тако огромне дубине. Овај је ходник имао стубове који су стајали у четири реда целом д у ж и н о м један наспрам другог, а четврти је ред био уметнут у зид; дебљина сваког овог стуба била је таква да су тек тројица људи могла, додирујући се

КЊИГА ПЕТНАЕСТА

685

испруженим рукама, да га обухвате, док је њихова висина износила двадесет седам стопа, са двоструком спиралом у основи; број свих стубова [у том ходнику] износио је, пак, сто шездесет два. Њ и х о в и капители били су урађени са скулптурама у коринтском стилу, изазивајући запањеност посматрача својом целокупном величином. Ова четири реда стубова у себи су укључивала три празна простора за шетњу у средишту ходника; два од ових шеталишта направљена су паралелним један другом, и били су замишљени на исти начин; ш и р и н а сваког износила је тридесет стопа, дужина им је била један фурлонг, а висина педесет стопа; али је ширина средњег дела ходника била једну и по ш и р и н у осталих, а висина му је била двострука, јер је он и са обе своје стране био много в и ш и од ових; кровови су били украшени дубоким рељефима у дрвету, представљајући разноврсне фигуре. Средиште је такође било много више од остатка, а зид је са чела био украшен гредама које су почивале на стубовима који су били уметнути у зид, а то је чело било читаво урађено од углачаног камена, толико да је његова финоћа, за оне који га нису видели, била невероватна, а за оне који су га већ упознали увек једнако запањујућа. Такав је био први ограђени део. Негде по средини и недалеко од овог налазио се други, до којег се пело преко неколико степеника; како би био издвојен, овај је био опкољен каменим зидом са записом који је забрањивао сваком странцу да улази унутра по цену смрти. Овај у н у т р а ш њ и ограђени део имао је на својим северним и ј у ж н и м четвртима три капије [једнако] удаљене једна од друге; али на источној четврти, према Сунчевом изласку, налазила се једна велика капија кроз коју су улазили они очишћени, заједно са њиховим женама; али делу Храма дубље унутра, након проласка кроз ту капију, није био допуштен приступ женама; а још даље унутра налазила се трећа дворана Храма, у коју није био дозвољен улаз никоме до свештеницима. Храм у најужем смислу налазио се унутар овога; а пред Храмом је стајао олтар, на којем нудимо наше ж р т в е и приносимо жртве паљенице Богу. Н и у један од ова три дела краљ Ирод није крочио, зато што му је то било забрањено, као и било коме другом ко није био свештеник. Ипак, он се старао о ходницима и спољашњим здањима, које је градио осам година. 6) Сам Храм је, пак, био подизан рукама свештеника током годину и шест месеци, поводом чега је цели народ био испуњен радошћу. Стога су одмах узвратили захвалношћу најпре Богу, а затим ревности коју је показао краљ. О н и су празновали и гостили се због поновне градње Храма, а што се тиче краља, он је ж р т в о в а о три стотине волова Богу, као што је учинио и свако други према својим могућностима; број свих ових жртава није могуће записати, јер нам је немогуће да о њему заиста приповедамо, јер је у исто време са овим празповањем поводом рада на Храму пао такође и дан краљеве инаугурације, којег је он по старом обичају прославио као празник, те су се ова два празника подударила, што је све учинило још величанственијим. 7) Постојао је такође и један тајни пролаз саграђен за краља; овај је водио од Антоније до у н у т р а ш њ о с т и Храма, на његовој источној капији, из-

686

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

над које је Ирод такође за себе подигао кулу, како би имао могућност подземног узласка до Храма и како би се могао заштитити од било које побуне коју би народ могао подићи против краљева. Такође се прича да за време током којег је подизан Храм никад за дневног видела није падала киша, већ да су пљускови падали искључиво по ноћи, тако да радови нису били овиме спречавани. То су нам, дакле, изјавили наши очеви, а то и није невероватно, уколико се има обзира према испољењима Божије воље. Тако је, све у свему, изведен рад поновног дизања Храма.

КЊИГА ШЕСНАЕСТА обухвата период од дванаест година

ОД ИРОДОВОГ ДОВРШЕТКА ХРАМА ДО СМРТИ АЛЕКСАНДРА И АРИСТОБУЛА

ПОГЛАВЉЕ ПРВО И Р О Д О В З А К О Н О К Р А Д Љ И В Ц И М А . С А Л О М А И ФЕРОР КЛЕВЕЋУ АЛЕКСАНДРА И А Р И С Т О Б У Л А П О Њ И Х О В О М ПОВРАТКУ И З Р И М А ЗБОГ ТОГА Ш Т О И М ЈЕ И Р О Д О Б Е З Б Е Д И О П Р И Л И К Е ЗА Ж Е Н И Д Б У 1) Како је краљ био веома марљив у управљању целокупним краљевством и желео да заустави појединачне неправде што су их извршавали п р е с т у п н и ц и око града и по остатку земље, он је донео закон, ни по чему сличан н а ш и м и з в о р н и м законима, а којег је он сам прописао, да пров а л н и ц и у туђе домове буду прогнани из његовог краљевства; ова казна, међутим, није била жалосна само за прекршиоце, већ је у себи садржавала и растакање обичаја наших предака; јер ово служење т у ђ и н ц и м а и онима који нису живели на начин Јевреја, као и одатле исходећа неминовност да кажњеник мора слушати шта год да такви људи заповеде, била је увреда п р о т и в нашег религиозног устројства, пре него казна онима који су ухваћени у прекршају, будући да је таква врста одмазде избегнута у наш и м изворним законима. О в и закони, наиме, наређуЈу да крадљивац мора повратити четвороструки изног онога покраденог, а у случаЈу да ниЈе у стању да то учини он сам ће бити продан, али не туђинцима, и не тако да буде заувек робом, Јер мора бити ослобођен након шест година. Али оваЈ нови закон, тако самовољно прописан како би увео строгу и незакониту казну, изгледао Је као Још Једна охолост Иродова, у коЈоЈ се он ниЈе понео као краљ већ као тиранин, те Је тако с п р е з и р о м и безобзирношћу према своЈим поданицима увео такву врсту дотле непознате казне. Ова врста одмазде, коЈа Је одмах доведена до упражњавања, била Је налик другим И р о д о в и м подухватима, те Је постала део п р и т у ж б и дизаним п р о т и в њега, и нови повод за његову омраженост. 2) У то се време догодило да Је он отпловио до ИталиЈе у жаркоЈ жељи да се сретне с Цезаром, као и да види своЈе синове коЈи су живели у Риму; а Цезар, коЈи му Је одиста био д у ж н и к у другим стварима, радо Је оцу предао синове како би их Ирод могао повести кући са собом, будући да су ови већ били окончали све потребне студиЈе. И чим су ови младићи пристигли из ИталиЈе, народ Је био знатижељан да их види, те су се тако ови показали и представили као веома упадљиви међу мноштвом, украшени броЈним знацима благословене среће, и имаЈући одиста изглед личности краљевског достоЈанства. Тако су они убрзо постали предмет зависти краљеве сестре Саломе, као и оних коЈи су своЈевремено подизали клевете против МирЈам; Јер су ови били подозриви да ће у часу када овим младићима буде припала власт они сами бити кажњени за злочин коЈи су скривили против њихове маЈке; тако су ови од тог страха за себе учинили разлог да и против двоЈице младића почну да ш и р е клевете. Пре свега су објавили да они нису задовољни пребивањем у очевом друштву стога што Је он погубио њихову маЈку, те тако, наводно, за њих нипошто ниЈе

690

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

било у складу с п о б о ж н о ш ћ у разговарати са убицом властите мајке. И тако, ш и р е ћ и овакве приче, које су заиста и имале некаквог истинског основа, али су у суштини вределе само као олаке претпоставке за потребе оптуживања, ови су клеветници били кадри да донесу несрећу младићима, наводећи Ирода да им ускрати ону љубазност што ју је раније према њима гајио; јер, они нису такво нешто Ироду саопштили отворено, већ су разасули такве речи и оговарања међу остатком народа, због чега је, када су напокон доспеле и до Ирода, овај био нагнан да према синовима у себи пробуди м р ж њ у коју ни природна очинска осећања, чак ни с протоком времена, нису била кадра да надвладају; па ипак је краљ у то време био расположен да своја природна осећања претпостави свим сумњама и клеветама којима су били изложени његови синови. Тако их је он поштовао онако како је и био дужан, и оженио их је изабраним девицама, сада када су већ били у добу за то примереном. Аристобулу је за жену дао Беренику, Саломину кћер; а Александру Глифиру, кћер Архелаја, краља Кападокије.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО ЈЕ И Р О Д ДВАПУТ П Л О В И О ДО АГРИПЕ; И КАКО ЈЕ П О В О Д О М ПРИГОВОРА ЈЕВРЕЈА У ЈОНИЈИ П Р О Т И В ГРКА А Г Р И П А ОВИМА ОДОБРИО ЗАКОНЕ 1) Након што је Ирод тако обавио поменуте послове, и потом сазнао да Марко Агрипа поново плови из Италије у Азију, он је похитао к њему и замолио га да овај дође у посету њему и његовом краљевству, и узме учешћа у ономе што је с п р а в о м могао очекивати онај који је био његов лични гост и при том пријатељ. Иза овог је захтева упорно стајао, те се Агрипа напокон сложио и дошао у Јудеју, а том приликом Ирод није пропустио ништа што би овога могло задовољити. Угостио га је у својим новосаграђеним градовима, показао му здања која је подигао, и обезбедио све врсте најбољих и најскупоценијих ђаконија за њега и његове пријатеље, и то у Севастији и Цезареји, али и у оној луци коју је недавно подигао, као и у тврђавама што их је сазидао уз велике трошкове — Александријуму, Иродијуму и Хирканији. Такође је Агрипу довео и до Јерусалима, где га је цели народ дочекао у празничној ношњи, п р и м и в ш и га са општим одобравањем. Агрипа је такође понудио хекатомбу-" Богу, и светковао је с народом, не пропустивши ниједну од н а ј п р о б р а н и ј и х посластица које су се могле прибавити. У Јерусалиму је заиста нашао толико задовољстава да је провео много дана с народом, па би чак остао и дуже, али га је доба године приморало да пожури са одласком; јер, како се ближила зима, мислио је да није безбедно окаснити са изласком на море, а још га је чекала обавеза да се поново врати у Јонију. 2) Тако је Агрипа отишао након што је Ирод уделио многе поклоне њему и н а ј в а ж н и ј и м особама из његове пратње. Али је и краљ Ирод, након што је провео зиму у сопственом краљевству, поново п о ж у р и о к Агри-

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

691

пи у пролеће, након што је сазнао за решеност овога да новеде ратни поход на Босфор. И тако је, након што је опловио Родос и Кос, доспео надомак Лезбоса, мислећи да ће тамо сустићи Агрипу; али је на том месту био скољен северним ветром, који је спречио његов брод да пристане, због чега је п р о д у ж и о још много дана пловидбе до Хиоса, и тамо се љубазно опходио према многима који су му дошли у посету, обавезавши их удељивањем краљевских поклона. А када је приметио да је велики градски трем урушен услед разарања у Митридатовим ратовима, а при том је то била веома велика и отмена грађевина, Ирод је, будући да н и п о ш т о није било лако поново све изградити на сачуваним остацима, оставио велику суму новца која не само да је била довољна за ту намену, већ је достајала и за довршење онога што је од здања и раније било недовршено, при том наредивши т а м о ш њ и м надлежнима да нипошто не занемаре тај велики портик, већ да га што брже поново изграде, како би град могао на прави начин повратити своју пређашњу гиздавост. И након што су се спустили дотле високи ветрови он је отпловио у Митилену, а одатле у Византијум; а када је чуо да је Агрипа отпловио иза Сијанских стена, он је са свом могућном ж у р б о м похитао да га сустигне и са њ и м приспе у Синопу, у Понту. Тако су га напокон и потпуно неочекивано угледали римски морнари, којима се, међутим, указао на њихову велику радост; и много је пријатељских поздрава пало између Агрипе и Ирода, толико да је онај први сматрао да је п р и м и о највеће могућне знаке краљеве наклоности и уљудности, будући да је овај дошао уз напор тако дугог путовања и одиста благовремено њему у помоћ, занемаривши управљање својим властитим поседима, сматрајући вреднијим да дође к њему. Сходно томе, Ирод је био у потпуности уз Агрипу у вођењу рата, као и од велике помоћи у грађанским пословима, а такође и у давању савета у многим појединачним питањима. Осим тога, био му је угодан пратилац у времену одмора и пристао саучесник у свим удесима: у онима нелагодним због Иродове љубазности, а у повољним због поштовања што га је Агрипа гајио према њему. И тако, чим су обављени ти послови на Понту због којих је Агрипа и био тамо послан, њих двојица нису сматрали примереним да се враћају морем, већ су п р о ш л и кроз Пафлагонију и Кападокију, затим су оданде путовали преко велике Фригије и стигли до Ефеса, а потом отпловили од Ефеса до Самоса. А краљ је заиста удељивао многе добробити сваком граду до којег би дошао, равнајући се према ономе што би овима било потребно: јер, што се тиче оних којима је био неопходан новац или љубазно опхођење, он их овима није ускраћивао, већ је давао из својих властитих прихода; такође је код Агрипс постао посредник свима који су од овога т р а ж и л и какву милост, те је доводио ствари дотле да молиоци ниједном нису остали без услишења онога што су тражили, при чему је и сам Агрипа био доброхотно и великодушно настројен, спреман да испуни све захтеве који су одиста могли бити од користи молиоцима, обезбеђујући их тако да нико није остајао на штети у односу на остале. И краљева склоност је такође имала велики утицај, и подстицала је Агрипу који је и сам увек био спреман на добро; тако се Агрипа помирио с народом Илијума

692

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

на кога је претходно био киван, и платио оно што је становништво Хиоса дуговало Цезаревим заступницима, ослободивши га плаћања њихових пореза; а такође је помагао и осталима у ономе што су њихове појединачне потребе захтевале. 3) Али када су се Агрипа и Ирод нашли у Јонији к њ и м а је дошао велики број Јевреја који су живели у т а м о ш њ и м градовима, искориствши прилику и слободу која им се сада указала да пред њих изнесу увреде које су трпели, будући да им није било дозвољено да упражњавају своје властите обичаје, већ су били принуђени да због злопупотребе судова примењују туђинске законске одредбе, и то у свете јеврејске дане, и били су лишени новца којег су сабирали за Јерусалим; надаље су били присиљавани да суделују у војсци и у таквим службама које су их обавезивале да на њих троше свој освећени новац; а од свих тих терета они су увек прибегавали Римљанима као спасењу, јер су и м ови увек допуштали да ж и в е према њиховим властитим законима. Након што је читава ова ојађена повика изнесена пред њих, краљ је затражио од Агрипе да пажљиво саслуша њихов случај, и одредио Николу, једног од својих пријатеља, да се заложи за повластице Јеврејима. Сходно томе, након што је Агрипа као своје саветнике позвао главног међу т а м о ш њ и м Римљанима и оне краљеве и управитеље који су владали том облашћу, Никола је устао, и заложио се за Јевреје следећим речима: „Неминовна је потреба онима који су у невољи да потраже олакшање код оних којима је у моћи да их ослободе од оних тегоба од којих ови пате; а што се тиче оних који вам се сада жале, они вам прилазе с великим самопоуздањем; јер како су раније често од вас п р и м а л и милост, и то сваки пут када би је затражили, они сада моле само за то, вас, који сте били такви дародавци, да оне милости што сте их већ уделили њ и м а као молиоцима надаље не буду одузете. М и смо већ п р и м и л и те милости од вас који једини имате моћ да их удељујете, али су нам оне одузете од стране оних који ни по чему нису изнад нас, и који су, колико м и знамо, исти такви поданици као што смо и ми; и заиста, уколимо смо ми удостојени тим милостима, то може само бити похвалом за нас који смо их задобили, зато што смо сматрани као да заслужујемо то што нам је удељено; и ако би ове милости макар биле и сасвим мале, било би варварски од стране дародаваца да нам их не потврди. А што се тиче оних који су у овоме сметња Јеврејима, оних који Јевреје користе на начин достојан приговора, очигледно је да тиме вређају једнако примаоце — јер не дозвољавају слободу онима који су људи толико вредни да им њихови изврсни управитељи о томе дају своја сведочанства — као и дародавце, јер желе да њихове, једном удељене милости могу бити опозване. А ако би сада неко упитао саме ове нејевреје, од које би од следеће две ствари изабрали да се одвоје — од својих ж и в о т а или од обичаја својих предака, својих свечаности, својих жртвовања, својих празника које прослављају у част оних које сматрају боговима — ја знам веома добро да би они изабрали да поднесу било шта друго пре него разарање иједног од обичаја њихових предака; јер је велики број њих радије изабрао да пође због тога у рат, будући да су веома б р и ж н и да сами не учине прекршај у тим стварима. И за-

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

693

иста, м и у в а ж а в а м о ону срећу коју свеколико човечанство захваљујући вама сада у ж и в а управо у овој ствари, да нам је свима дозвољено да се држ и м о оног устројства које биће нашег народа захтева, а да при том ипак сви ж и в и м о у миру. А ови људи, иако не би допустили да се према њ и м а другачије опходи, ипак настоје да присиле остале да им се повинују, као да није велики пример безбожности тако простачки разарати верске обичаје другог народа, не мањи од немарности у придржавању својих властитих обичаја, у погледу сопствених богова. И нека нам буде допуштено да размотримо један од ових примера. И м а ли игде народа, или града, или заједнице људи, којима ваша власт и римска моћ не изгледају као највећи благослов? И м а ли икога ко би пожелео да п о н и ш т и милости које су Римљани донели другима? Извесно је да нико није толико луд; јер заправо и нема других људи до судеоника у милостима Римљана, једнако у јавности и насамо; стога они који уклањају оно што сте ви већ уделили заиста више не могу имати никакве сигурности да им и њихове властите повластице које сте и м ви уделили неће такође бити одузете. А ја говорим о оним в а ш и м милостима које се и не могу довољно вредновати; јер уколико би ови људи размотрили каква је била стара власт под краљевима упоређена са в а ш о м садашњом влашћу, поред великог броја користи које већ дугују вашем управљању како би им се омогућио срећан живот, постоји и нешто што може стајати уместо свега другог, а то је да они више не изгледају као робови, већ као слободни људи. И најпосле, повластице које м и желимо, чак и када се налазимо у најповољнијим околностима, нису такве да заслужују било чију завист, јер смо м и заиста кадри да сами себе доведемо до благостања, већ је то само оно што је заједничко свима другима; а то што желимо није н и ш т а више до да у п р а ж њ а в а м о нашу религију без икакве забране; а то заиста није по себи никаква повластица на којој нам треба завидети, будући да је то чак и корисно онима који би нам такво нешто омогућили; јер, уколико је Бог понесен тиме да му буде указивана почаст, то исто мора усхићивати и оне који омогућују Богу да од људи буде слављен. А нема ниједног од наших обичаја који би био нечовечан, већ сви стреме к побожности, и посвећени су очувању правде; и ми н и п о ш т о не скривамо оне наше заповести по којима водимо своје животе, јер су оне доиста подсећања на побожност и пријатељско општење међу људима. А м и се седмог дана одмарамо од посла; овај је дан посвећен поучавању н а ш и м обичајима и законима,^''^ јер сматрамо да је исправно да о њ и м а размишљамо, баш као и о било којој другој доброј ствари, како бисмо на сваки начин избегли грех. Ако би ико проучио наше обичаје којих се придржавамо, нашао би да су ови по себи добри онолико колико су и древни, толико да се они који их једном прихвате не могу лако од њих одвојити, због оне почасти која им је указана током оног времена у којем су као верници у ж и в а л и у њ и м а и у придржавању њихових упутстава. Наши су нам противници, међутим, ове привилегије неправично одузели; насилно су се домогли оног нашег новца који је намењен Богу и којег називамо светим новцем, и то су учинили отворено, на светогрдан начин. Такође су нам наметнули порезе и доводили нас пред судове на наше све-

694

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

те дане, и тамо од нас захтевали и друге даће, али не стога што смо на њих обавезани каквим уговорима у њихову корист, већ само зато што су они увредљиво насрнули на нашу религију, чега су они свесни колико и ми, као и стога што су се одали неправедној, и н и ч и м изазваној мржњи; јер је ваша власт над свима једна једина, тежећи к томе да усностави доброћудност и да избрише зловољу у онима који су јој подвргнути. О в о је, дакле, то што те преклињемо, најизврснији Агрипо: да се према нама не опходе са злонамерношћу; да не будемо ружени; да не будемо спречавани у упр а ж њ а в а њ у наших властитих обичаја нити л и ш а в а н и наших добара, нити да од стране ових људи будемо присиљавани на оно на шта м и сами никога не присиљавамо да чини; јер ове повластице не само да су у складу са правдом, већ су нам, као што сам рекао, претходно већ додељене. Могли бисмо вам навести многе указе сената, као и плоче које их садрл<е, које још увек постоје на Капитолу, а које се тичу овога што говоримо, а из којих је очигледно да сте нам повластице доделили након што сте искусили такву нашу оданост према вама која се мора вредновати, јер јој сличне није било. Ви сте све досад увек чували оно што су народи поседовали, не само када је реч о нама, већ готово о свим људима, и свима сте доносили веће користи но што су и м се могди надати, те је стога ваша власт свима постала доносилац добра. И ако би ико могао побројати све оно што чини благостање које сте пренели сваком народу, а што поседују вама захваљујући, такав не би никада окончао свој говор. А да бисмо м и могли доказати како нисмо недостојни свих оних користи које смо преко вас добили, биће нам довољно да поменемо ништа друго до овог краља који нама управља, и који је сада један од твојих повереника. Јер, заиста, који је пример добронамерности према твоме дому он ускратио? Којег се знака оданости он није досетио? На који се повод стављања теби у помоћ он одмах није одазвао? Шта би те отуда спречавало да твоје љубазности буду једнако бројне као што су велике користи које од њега имаш? Можда је овде умесно и не прећутати срчаност његовог оца Антипатра, који је, када је Цезар водио поход у Египат, овоме помогао са две хиљаде наоружаних људи, и показао се таквим да никоме не уступа, нити у бици на копну, нити у управљању морнарицом; и да ли је потребно да ишта кажем о томе колики су значај ови војници имали том приликом? Или колико су многих и колико великих дарова они удостојени од стране Цезара? И заиста овде пре свега морам да поменем посланице што их је Цезар писао сенату и какве је Антипатар заслужио почасти и каква му је од стране Рима удељена слобода. Јер све су ово докази једнако тога да смо све ове милости примали због сопствених заслуга, и да је због тога наша молба упућена теби само за оверу онога што нам је већ припадало, теби од кога имамо разлога да се надамо потврди оних милости, чак и да нам оне већ нису раније дате, и то како с обзиром на краљево држање према теби, тако и на твоје према њему. И надаље, обавештени смо од ових Јевреја са каквом си љубазношћу ти дошао у нашу земљу, и како си понудио најсавршеније ж р т в е Богу, указавши му почаст најзначајнијим заветима, а онда и како си погостио народ и прихватио изразе његовог гостољубља према теби.

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

695

М и смо д у ж н и да у в а ж и м о сва та љубазна угошћења учињена једнако од стране нашег народа и од нашега града човеку који је управитељ и руководилац толиких многих државних послова, као показатеље оног пријатељства којим си ти узвратио јеврејском народу, а које је овоме обезбеђено од стране Иродове породице. Тако те ми подсећамо ових ствари у присуству краљевом, који сада седи уз тебе, и износимо наш захтев којим не т р а ж и м о ништа више до да оно што си нам ти сам већ дао не буде одузето од стране других." 4) Након што је Никола окончао овај говор, његовим речима није било противљења од стране Грка, јер том приликом и није чињено никакво испитивање као на каквом суду правде, већ посредовање како би се предупредило даље насиље према Јеврејима; такође се Грци уопште нису бранили, нити су порицали оно што је поменуто да су чинили. Њ и х о в изговор није ни био други до тај да све док су Јевреји настањени у њиховој земљи ови поступају сасвим неправично према Грцима [не придружујући им се у њиховом начину обожавања], док они, пак, доказују своју великодушност тиме да иако Јевреји врше богослужење по сопственим правилима, Грци не чине ништа што би их могло ојадити. Након што је Агрипа увидео да се Јевреји налазе под присилом, овако је одговорио: да је због Иродове добронамерности и пријатељства он спреман да дозволи Јеврејима све што од њега буду тражили, а да му њихови захтеви по себи изгледају праведни; па и да уколико буду затражили и нешто више, он се неће устручавати да им то омогући, бринући се да нипошто не буду на штети због римске управе; али све док њихови захтеви не буду већи од тога да оне повластице које су и м већ додељене не буду укинуте, он им ове одмах потврђује, што значи да се, наиме, и даље могу придржавати својих сопствених обичаја, бивајући при том заштићени и најмање повреде са ма чије стране. И након што је ово изговорио, Агрипа је распустио скуп, на шта је Ирод устао и поздравио га, захваливши му због љубазног држања које је показао према Јеврејима. А г р и п а ј е такође ово прихватио на обавезујући начин, те је поново поздравио Ирода и загрлио га. Након свега овога он је отишао за Лезбос, док је краљ одлучио да отплови до Самоса и одатле се врати у своју земљу. Па након што се опростио од Агрипе, Ирод је продужио путовање и укотвио се у Цезареји након неколико дана, имајући успут повољне ветрове; одатле је отишао у Јерусалим, где је сазвао мноштво људи из града и у н у т р а ш њ о с т и на сабор. Тако им се он обратио са подробним извештајем о читавом току свог путовања, као и о приликама Јевреја у Азији, односно како ће захваљујући њему они моћи да убудуће живе без увредљивог опхођења од стране домаћег живља. Такође их је обавестио о свеукупној доброј срећи са којом се срео, као и о начину на који је руководио пословима управљања, и није занемарио ништа што је његовом народу могло донети корист; и како је био у веома радосном расположењу, опростио им је четврти део њихових пореза за последњу годину. Сходно томе, људи су били веома задовољни овом услугом и његовим говором, те су пошли својим путем веома радосни и пожелели краљу сваку срећу.

696

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ Д О Ш Л О ДО ВЕЛИКОГ У З Н Е М И Р Е Њ А У ИРОДОВОЈ П О Р О Д И Ц И ЗБОГ ЊЕГОВОГ ИЗБОРА АНТИПАТРА, НАЈСТАРИЈЕГ СИНА, ИСПРЕД ОСТАЛИХ, СВЕ Д О К А Л Е К С А Н Д А Р НИЈЕ КАО ВЕОМА ГНУСНУ П Р И М И О ТУ УВРЕДУ 1) За то су време, међутим, прилике у Иродовој п о р о д и ц и постајале све несређеније и по самог Ирода непријатније, а све због Саломине мрж њ е према његовим млађаним синовима [Аристобулу и Александру] који су били његови први наследници [од њихове мајке Мирјам]; и како је Салома у потпуности успела у злоделима п р о т и в њихове мајке, тако је и сада наставила доспевши до таквог ступња лудила и безочности, настојећи да нико од Мирјаминог потомства не остане у животу, јер би у том случају имао моћ да освети њену смрт. Ови су младићи заиста показивали донекле дрско и одбојно држање према свом оцу, изазвано сећањем на начин на који је њихова мајка неправедно пострадала, као и због њихове сопствене властољубивости. Старо злопамћење је такође обновљено, и они су приговарали Саломи и Ферору, који су младићима узвраћали злоћудним замислима и око њих постављали издајничке заседе. Што се тиче ове мржње, она је била равномерна на обе стране, али је начин испољавања те м р ж њ е био различит; јер што се тиче двојице младића, они су били нагли, отворено пребацујући и вређајући друге, и били су довољно неискусни да сматрају како је најотменије изражавати своје мисли на тако неспутан начин; али други нису посезали за таквим приступом, већ су се користили клеветама на танан и пакостан начин, непрестано раздражујући младиће, надајући се да ће се током времена њихова дрскост преокренути у отворено насиље према њиховом оцу. Јер онолико колико се ови нису стидели измишљених злочина њихове мајке, н и т и сматрали да је она оправдано страдала, њихови клеветници су претпостављали да ће младићи напослетку прећи све границе, и бити подстакнути да помисле како је на њима да се освете свом оцу, погубивши га властитим рукама. Напослетку је дошло до тога да је цели град био пун њихових расправа, и, како је и уобичајено у таквим сукобима, сажаљевана је невештост ових младих људи. Али је Саломина завера била одвише снажна за њих, и у она набеђивања што их је она ширила напослетку се поверовало, и то најпре захваљујући њиховом властитом понашању. Јер су они, који су били дубоко потресени смрћу своје мајке, тврдили како су она, а са њ о м и они као њени синови, доведени до јадног стања, нлаховито се ж а л е ћ и због њеног сажаљења достојног скончања — а које је заиста и било такво — говорећи да се и они налазе у истим условима достојним сажаљења, зато што су присиљени да ж и в е с онима који су били њене убице, и на тај начин да са њ и м а буду саучесници. 2) Овакве су се несугласице временом појачале, а краљево одсуство пружило је додатну прилику за њихово снажење; али чим се Ирод вратио и обратио се горепоменутим говором народу, Ферор и Салома су га од-

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

697

мах сколили речима да је он у великој опасности, као да тобоже младићи отворено прете да га више неће штедети, већ ће на њему осветити своју мајку. Овоме су такође додали и другу клевету, да су наводно наде младића везане за Архилаја, краља Кападокије, уз чију би помоћ могли стићи до Цезара и о п т у ж и т и свог оца. Чувши ове речи, Ирод је намах био веома пометен, и тим је више био пренеражен што су му исте ствари пренели и неки други људи. О н се онда присетио своје претходне несреће, и схватио да ће га расуло у његовој породици спречити да у ж и в а у било каквој утеси од стране оних који су му били најдражи, или од његове [друге] жене коју је толико волео; и верујући да ће његове будуће невоље ускоро бити веће и теже од оних које су прошле, он се нашао у великој пометњи, јер је Провиђење Божије заиста на њега пренело велики број спољних преимућстава у погледу његове среће, чак и преко његових надања, али су недаће што их је имао у своме дому биле такве да никада није очекивао да ће се са њ и м а сусрести, и ч и н и л и су га неспокојним; штавише, обе ове врсте удеса стизале су до њега у таквој мери какву нико није могао замислити, и постављале несумњиво питање: да ли је, након поређења ових двеју коби, он требало да размени тако велике успехе у повољним спољним збивањима за тако велике несреће у кући, или, пре, његов избор нипошто није смео да буде избегавање несрећа повезаних с његовом породицом, иако као надокнаду никада није поседовао тако велико и толико поштовано краљевство. 3) Будући да је био тако узнемирен и измучен, И р о д је, како би обесхрабрио ове младиће, довео на двор још једног свог сина, који се родио у време када је И р о д био непознат човек, а име овог сина било је Антипатар. Ипак, у ово време Ирод још увек није био тако посвећен овом сину као што је то било касније, када је био потпуно обузет њиме, и пуштао му да чини што год је желео, већ је тренутно пре имао намеру да њиме потисне охолост М и р ј а м и н и х синова, руководећи овим Антипатровим уздизањем тако да би им оно представљало јасно упозорење. Јер ово њихово дрско понашање [сматрао је] не би било тако изразито, уколико би били уверени да наслеђивање краљевства не припада само њима, или да оно н у ж н о мора доспети до њих. Тако је он представио Антипатра као њиховог супарника, претпостављајући да је учинио добру ствар у погледу обесхрабривања њихове гордости, и да је, након што је такво нешто учињено, младићима остављено време у којем се могло очекивати да ће њихово држање постати прикладније. Али су се догађаји показали другачијим од онога што је он прижељкивао, јер су младићи сматрали да им је нанео велику увреду; и како је Антипатар био виспрен човек, једном када је добио овакав ступањ слободе и почео да очекује веће ствари но што и м се раније могао надати, он је имао само једну замисао у глави, а то је било како да унизи своју браћу, и да им нипошто не допусти предност у достојанству, као ни да се приближе свом оцу, који се од њих већ отуђио на основу клевета које је чуо о њима, бивајући спреман да п р о т и в њих поради на сваки онај начин који би му његова ревност саветовала да следи, како би временом могао постајати све с т р о ж и у својим поступцима према

698

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

њима. Сходно томе, сви извештаји који су ш и р е н и унаоколо долазила су од Антипатра, док је он сам избегавао сумњу да су те гласине потицале од њега; јер је он бирао за своје помоћнике оне људе на које се није сумњало, и такве за које се могло веровати да говоре истину због добронамерности коју су гајили према краљу; и заиста, већ није био мали број оних који су неговали пријатељство према Аптипатру, надајући се да ће нешто од њега добити; ово су, дакле, били људи који су више од свих салетали Ирода, због тога што се чинило да тако говоре искључиво из благонаклоности према њему: и тако, скупа са овим удруженим оптужбама, које су из различитих побуда једна другу подржавале у веродостојности, младићи су и сами такође п р у ж и л и даље поводе Антипатру; јер су били често примећени како лију сузе због увреде која им је нанесена, и имали име своје мајке на уснама, а међу својим су се пријатељима усуђивали да пребацују свом оцу како се не понаша п р а в и ч н о према њима. Све ове ствари биле су са једном злом наканом похрањене у Антипатровом памћењу чекајући погодну прилику; а након што су са додатним о ц р њ и в а њ и м а пренесене Ироду, толико су појачале раздор да је дошло до велике узбурканости у породици. Јер док је краљ био веома љут због набеђивања која су ш и р и л и М и р ј а м и н и синови, и био жељан да их понизи, он је и даље умножавао почасти што их је удељивао Антипатру, чијим је настојањима напослетку био толико савладан да је на двор такође довео и његову мајку. Исто је тако њему у прилог често писао Цезару, и све жаркије посебно њега препоручивао његовом старању. А када се Агрипа вратио у Рим, након што је окончао своје десетогодишње управљање Азијом, Ирод је отпловио из Јудеје; а када се сусрео с њиме, уз себе није водио никог осим Антипатра, којег је предао Агрипи, како би га овај могао повести са собом, заједно са многим поклонима, и како би могао постати Цезарев пријатељ; и све је изгледало тако као да је Антипатар за себе имао сву очеву наклоност, и да су двојица младих људи већ били отклоњени од било каквих нада у наслеђивање краљевства.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ Т О К О М А Н Т И П А Т Р О В О Г БОРАВКА У Р И М У И Р О Д ДОВЕО АЛЕКСАНДРА И А Р И С Т О Б У Л А ПРЕД ЦЕЗАРА И О П Т У Ж И О ИХ. АЛЕКСАНДРОВА ОДБРАНА ПРЕД Ц Е З А Р О М И П О М И Р Е Њ Е СА Њ Е ГОВИМ О Ц Е М 1) Оно што се догодило током Антипатровог одсуства увећало је ону част до које је био унапређен, односно његову привидну издигнутост изнад своје браће: јер он је од себе направио значајну појаву у Риму, стога што Је Ирод послао похвале на његов рачун свим својим т а м о ш њ и м пријатељима; једино за чим је Антипатар ж а л и о била је чињеница да се не налази код куће те стога више није у непрестаној п р и л и ц и да клевеће своју браћу; његова главна бојазан била је да његов отац сада не промени мишљење и у себи одгаји повољнији суд о М и р ј а м и н и м синовима; и на-

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

699

кон што се овога досетио, Антипатар се више није могао уздржати од рада на свом циљу, већ је почео редовно слати из Рима такве гласине за које се надао да могу ожалостити и раздражити његовог оца против остале браће, а све под изговором дубоке забринутости за Иродов живот, док је, заправо, таква говоркања диктирао његов злоћудни ум како би обезбедио већу наду у успех, који је већ и тада, и сам по себи био, велики. О в о је Антипатар чинио све док није распалио такав гнев у Ироду да је овај постао веома злонамеран према младићима; па ипак је још увек оклевао да учини неко непримерено насиље над њима, и зато је решио — како у својим очима не би изгледао ни одвише немаран нити нагао и увредљив — да је најбоље да отплови са синовима у Рим и тамо их о п т у ж и пред Цезаром, те да се тако сам не упусти у некакав злочин који би својом одвратношћу могао бити сматран најдрскијом безбожношћу. И тако, након што је пошао у Рим, догодило се да је толико ж у р и о да се са Цезаром срео већ у месту Аквилеји, па кад је дошао до прилике за говор, он је од цара затражио да обрати пажњу на сву озбиљност случаја стога што је сматрао да се налази у веома јадном стању, након чега је представио своје синове, те их опт у ж и о за њихове махните поступке и покушаје његовог убиства, тврдећи следеће: да су му они непријатељи и да на сваки начин настоје да покажу м р ж њ у према властитом оцу, коме би радо одузели ж и в о т и тако задобили краљевство на најварварскији начин; али да он од Цезара има дозволу да располаже тим краљевством и преда га не по присили већ по избору, ономе који ће у п р а ж њ а в а т и најдубље поштовање према њему. Тврдио је како су његови синови толико жељни владања да би у случају разочарања били спремни да изложе опасности и своје властите ж и в о т е само уколико би на тај начин могли л и ш и т и ж и в о т а свог властитог оца; толико је нодивљао и загађен постао њихов ум током времена, а све због м р ж њ е према њему. Па како он већ дуго времена подноси ову несрећу — рекао је Ирод — сада је п р и м о р а н да је изнесе нред Цезара, те да и његов слух занрља чувеним, док он сам, пак, жели да сазна какву су строгост синови икада доживели од њега, или какве и м је то тегобе икада наметнуо да би се они на њега могли жалити; такође жели да сазна на основу чега они сматрају оправданим да он надаље не буде господарем те земље коју је у п р а в о он сам, уз велике опасности, и задобио, те му не допуштају да је сачува и потом је препусти ономе за кога сматра да то највише завређује. А ово господарство, са свим другим предностима, он даје као награду за дубоко поштовање само ономе ко ће убудуће м о ћ и да настави и опонаша оно старање за своју земљу које је он, Ирод, показивао — јер ће само такав моћи да задобије тако вредан узвраћај као што је власт над земљом: и стога је сасвим безбожно с њихове стране да се под ма којим изговором унапред мешају у питање власти. Јер онај коме је увек у мислима задобијање краљевства, неминовно у исто време размишља и о усмрћивању свог оца, зато што другачије не би ни могао стићи до власти; а што се њега, Ирода, тиче, оп је синовима и досад дао све што је могао и што је пристало онима који су поданици краљевске власти и уз то краљеви синови — која год да су обележја и украсе моћи желели, са слугама и п р о б р а н о м храном, и били

700

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

су венчани женама из најугледнијих породица, један [Аристобул] за кћер Иродове сестре, а други за кћер краља Архелаја. А оно што је већа од свих ових мидости јесте то да без обзира што су њихови злочини тако велики, а он сам, пак, има сасвим довољно овлашћења да их казни, он га ипак није употребио против њих, већ их је довео пред Цезара, њиховог заједничког добротвора, и није посегнуо за оном суровошћу коју је могао употребити једнако као отац који је безбожно нагрђен, или као краљ који је издајн и ч к и нападнут, већ је изабрао да са њ и м р а в н о п р а в н о стоје пред судом. Ипак, он сматра да све то не би смело п р о ћ и без казне, н и т и он сме даље ж и в е т и у пајвећем страху; штавише, сматра да за њих није упутно да даље гледају светлост Сунца после оног што су урадили, чак иако би се и могли извући овога пута, будући да су учинили нешто најподлије, те ће засигурно допасти највећих казни што их је људски род упознао. 2) О в о су биле оптужбе што их је Ирод са великом жестином пред Цезаром изложио п р о т и в својих синова. А младићи су, једнако док је оп говорио, а попајвише по његовом закључку, плакали, и нашли се у великој пометености. Што се тиче њих самих, они су по својој савести знали да су невини; али стога што је отац био тај који их је оптужио, били су и свесни да ће им у погледу истине бити тешко да се одбране, будући да иако су и м а л и слободу да изговоре своје мисли онако како су околности захтевале, и могли са свом снагом и маром оспорити оптужбу, ипак то сада није било подесно учинити. Пред њима је отуда искрсла недоумица на који би начин уопште требало да говоре; и зато су следиле сузе, а напослетку и дубоки јецаји, стога што су се бојали да ће се, уколико не кажу ништа, наћи пред тешкоћом да наизглед као да признају кривицу — а и нису имали спремну ма какву одбрану, што због своје младости а што због збуњености у којој су се налазили: па ипак, ни Цезар није био несвестан, након што их је затекао у таквој пометености, да њихово оклевање са одбраном не потиче од ма каквог признавања великих гнусоба, већ због њихове невештости и скромности. Такође су их сажаљевали и сви они који су се тамо с поводом окупили; па су чак и очева осећања покренули до ганутости, толико да се морао веома много потрудити да их сакрије. 3) Али након што су синови приметили да постоји благонаклоно расположење једнако у њему и у Цезару, и да свако од присутних било да лије сузе или их барем искрено сажаљева, један од њих, чије је име било Александар, обратио се свом оцу, и покушао да одговори на његову оптужбу следећим речима: „О, оче, добронамерност коју си показао према нама очигледна је, чак и у самом овом судском поступку, јер да си имао ма какву погибељну намеру према нама, ти нас не би представио пред наш и м заједничким спаситељем, јер је било у твојој моћи, једнако као краља и као оца, да нас као криве казниш; али тиме што си нас довео у Рим, и учинио Цезара сведоком онога што је учињено, ти си наговестио да намер а в а ш да нас ипак поштедиш: јер нико коме је намера да погуби човека не доводи овога у храмове нити пред олтаре; па ипак су тиме наше околности још неповољније, јер ни ми сами не бисмо могли поднети да дуже живимо, када би се веровало да смо увредили таквог оца; штавише, мож-

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

701

да би за нас било неподношљивије да ж и в и м о са таквом сумњом на себи да смо га тобоже увредили, него да умремо без такве кривице. И ако наша отворена одбрана може бити схваћена као истинита, ми ћемо бити срећни једнако тиме што ћемо тебе у м и р и т и и што ћемо измаћи опасности у којој се налазимо; али уколико ове клевете превладају, нама је више него довољно што смо видели Сунце овог дана, које зашто бисмо уопште надаље и гледали, уколико на нама остане таква сумња? Дакле, лако је рећи за младиће да желе да владају, и рећи даље да овакво зло происходи из случаја наше несреће мајке. О в о је већ у изобиљу довољно да нашу садашњу несрећу произведе из онога што је претходило; али размислите добро, ни приличи ли оваква оптужба заправо свим младим људима наше доби, и не може ли се она изрећи о свима без разлике; јер ништа не може спречити онога који влада, а њихова је мајка мртва, да као отац гаји сумње према својим синовима, сматрајући да су они намерни да га издају; али сама сумња није довољна да докаже такву безбожну замисао. И нека било који човек каже да ли смо ми заиста с каквом безочношћу покушали нешто слично, помоћу чега би поступци иначе невероватни постали могућим? Да ли ико може доказати да је припремљен какав отров? или доказати какву нашу заверу, или поткупљивање слугу, или писма написана п р о т и в тебе? јер заиста нема ничега од ових ствари, већ су све оне кадикад измишљане у виду клевете онда када се ништа слично одиста није могло наћи; јер је краљевска породица, која је унутар себе сукобљена, без сумње сама по себи страшна ствар; а да то што ти називаш наградом за поштовање често постаје, међу веома изопаченим људима, такав основ за наду да их ч и н и таквима да не пропуштају да покушају са наношењем иједне од могућних несрећа. Истина је да нам нико не може ставити на терет никакво зло поступање; а што се тиче клевета које смо овде чули, како их може окончати онај који неће ни да чује оно што ми имамо да кажемо? Да ли смо говорили са одвише великом слободом? Да, јесмо, али не пред тебом, јер би то било неправедно, већ пред онима који никада не скривају ниједну ствар која им је изговорена. Да ли је иједан од нас оплакивао своју мајку? Јесте, али не зато што је она мртва, већ зато што се о њој зло говори од стране оних који немају права да тако чине. Да ли желимо ту власт за коју знамо да је поседује наш отац? Због чега бисмо ми то уопште желели? Уколико већ поседујемо краљевске почасти, као што заиста јесте, не бисмо ли се онда узалуд трудили? А уколико их немамо, није ли ипак тако да и м се с п р а в о м надамо? Или ако претпоставимо да смо те ми убили, можемо ли очекивати да ћемо добити твоје краљевство, када је јасно да нам нико не би допустио да по земљи газимо, нити би нас море на себе примило, после изведеног таквог поступка; штавише, вера свих наших поданика, и побожност читавог народа, забранила би оцеубицама преузимање управљања, као и улажење у онај најсветији Храм којег си ти подигао. Али претпоставимо да су обеснажене све друге опасности, да ли би иједан твој убица могао п р о ћ и некажњен док је Цезар жив? М и смо твоји синови, и нисмо ни толико безбожни нити толико безумни као што претпоставља оптужба, иако смо можда несрећнији но што теби одговара. Али у случају

702

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

да ти не проналазиш никаквог разлога за жаљење, нити икакво издајничко нредузеће, који ти довољан доказ и м а ш да би такву нашу изопаченост учинио вероватном? Н а ш а је мајка истина мртва, али управо оно што је њу задесило може нам само бити разлог за опрез, а не подстицај за злобивост. М и смо вољни да учипимо нашу одбрану и образложенијом; али ето, поступци који никада нису учињепи не допуштају стварни разговор; штавише, м и ћемо склопити с тобом овакав договор, и то пред Цезаром, господаром свих, који је сада посредник између нас, да уколико ти, оче, можеш помоћу истинитих доказа стићи дотле да нам, ослобођен сумње, допустиш да ж и в и м о , ти нас пусти, иако ћемо чак и тада ми ж и в е т и на невољан начин, јер је већ и само то што смо, иако лажно, оптужени за велика дела изопачености, страшна ствар; али уколико је, пак, у теби остао и даље какав страх од нас, ти п р о д у ж и са својим п о б о ж н и м животом, а ми ћемо дати оправдање за наше властито попашање тиме што не желимо даље живети; јер наш нам ж и в о т није толико драг да га по сваку цену желимо, уколико он наноси штету нашем оцу који нам га је даривао." 4) Након што је Александар овако говорио, Цезар, који ни претходно није веровао у тако грубу клевету, сада је био још више ганут, и упро је поглед у Ирода, п р и м е т и в ш и да је и овај помало збуњен; поред тога, сви присутни били су у страху за младиће, осећајући све већу омразу према краљу због велике невероватности клевете; поврх свега, саосећање према младости његових синова и њиховој телесној лепоти будило је у људима жељу да им помогну, тим више што је Александар њихову одбрану водио веома вешто и смотрено; штавише, ни изглед њихових лица више није био исти, јер су пре била орошена сузама које су капале на земљу, али сада се у њима пробудила нада у најбољи исход; најзад, чинило се да и сам краљ нема довољпо основа за подизање такве оптужбе, будући да није имао стварних доказа помоћу којих би их укорио. Заправо, он је сада био тај коме је било потребно да се одбрани за оптужбу; а Цезар је, након извесног оклевања, рекао да иако су младићи потпуно невини за оно за шта су оклеветани, ипак на њима остаје одговорност за то што се нису понашали према оцу тако да спрече ону сумњу која се раширила поводом њих. Такође је замолио Ирода да одложи све изнесене п р и т у ж б е и да се помири са својим синовима, зато што није п р а в и ч н о веровати таквим гласинама које се тичу његове властите деце, као и да ово покајање са обе стране још увек може залечити пукотине неслагања и довести до узајамне добронамерности, помоћу чега би се обе страпе, опраштајући пренаглост сумњи, могле решити да из свега понесу више наклоности једни према другима но што су је имали раније. Након што и м је Цезар да овакав савет, он је махнуо младићима, п о з в а в ш и их к себи. Па када су они отуда били расположени да се заложе за помирење с оцем, овај их је подр ж а о и загрлио их, док су они плакали, и сваког посебно узео за руку, све док нико од присутних, било слободан човек или роб, није био дубоко ганут оним што се могло видети. 5) И тако, након што су узвратили захвалношћу Цезару, сви су заједно отишли; а са њима је пошао и Антипатар, лицемерно изјављујући да се ра-

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

703

дује овом помирењу. Последњих дана које су провели код Цезара, Ирод је овоме поклонио три стотине таланата, као да тиме показује своју величину народу Рима. Цезар је њему заузврат учипио поклон у виду половине добити кипарских рудника бакра, а такође му и поверио надзор над другом половином, уз то га почастивши и другим поклонима и приходима; а што се тиче његовог властитог краљевства, оставио је њему на вољу да изабере кога год хоће од својих синова за свог наследника, или да га издели на делове за свакога, како би то достојанство на тај начин могло припасти свима. И након што је Ирод био склон да такво уређење сместа изврши, Цезар му је, међутим, рекао да он не би дозволио да Ирод себе лиши, још за живота, власти над сопственим краљевством, нити над својим синовима. 6) После свега овога Ирод се вратио у Јудеју. Током његовог одсуства немали део људи са његових поседа око Трахона одметнуо се, али су их његови заповедници што их је тамо оставио ипак савладали, и поново присилили на покорност. Док је Ирод пловио са својим синовима и стигао наспрам Киликије, до острва Елеусе, која је сада променила име у Севастију, срео се са Архелајем, краљем Кападокије, који га је љубазно примио, радујући се његовом помирењу са синовима и томе што је оптужба против Александра, који је оженио Архелајеву кћер, сада била ствар прошлости. О н и су такође разменили поклоне какви доликују краљевима. Одатле је Ирод стигао у Јудеју и до Храма, где се говором обратио народу обавестивши га о ономе што је било учињено на минулом путовању. Такође им је говорио о Цезаревој љубазпости према њему, као и о оним стварима што их је урадио а за које је мислио да је од користи да народ са њима буде упознат. Напослетку је окренуо свој говор па обавештење о својим синовима, и замолио оне који ж и в е на двору, као и цело окупљено мноштво, да се сложе, изневши вољу да ће његови синови владати после њега; Антипатар први, а затим Александар и Аристобул, синови Мирјамини; али је затражио да сви они и даље имају обзира према њему, и у њему виде краља и господара свих, будући да он још увек није ометен годинама, већ се управо у налази у оном ж и в о т н о м добу када мора бити највештији у управљању, те да он ни по чему није лишен оних вештина руковођења које га оспособљују за добро управљање краљевством, као и кадрошћу да још увек заповеда својој деци. Надаље је подређеним старешинама, као и читавој војсци, рекао да ће само у случају да се једино на њега ослањају њихови ж и в о т и м о ћ и да буду вођени у миру, чиме ће једни друге узајамно учинити срећнима. Па након што је и ово изговорио, Ирод је распустио скуп. Овај говор, пак, био је прихваћен од највећег дела слушалаца, али не сасвим од свих; јер су сукоб између његових синова, као и наде које им је улио, учинили да се њихове помисли и жудње окрену преврату власти.

704

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ И Р О Д П Р О С Л А В И О ИГРЕ КОЈЕ СУ СЕ ОДРЖАВАЛЕ СВАКИХ ПЕТ ГОДИНА П О В О Д О М ИЗГРАДЊЕ ЦЕЗАРЕЈЕ; И КАКО ЈЕ ПОДИГАО И УКРАСИО ЈОШ М Н О Г О ДРУГИХ МЕСТА Н А ВЕЛИЧАНСТВЕН НАЧИН, И ИЗВЕО БЕЗБРОЈ ОСТАЛИХ СЛАВНИХ ПОДУХВАТА 1) Негде у то време догодило се окончање градње Цезареје. Сва здања била су довршена након десет година, а прослава свршетка радова пала је у двадесет осму годину Иродове владавине, и у стотину деведесет другу олимпијаду. Сходно томе приређен је велики празник за који су учињене најраскошније припреме у сврху његовог достојног провођења. Ирод је наложио одржавање музичког надметања, а учесници у представама морали су бити наги. Такође је прибавио велики број оних који су имали да се боре у појединачним борбама, као и ж и в о т и њ е за исту сврху. Уприличио је и коњске трке, као и друге међу најзначајнијим од забава и представа какве су се обично изводиле у Риму, као и на другим истакнутим местима. Ова је надметања посветио Цезару, и наложио да буду одржавана и прослављана сваких пет година. Такође је за ову намену послао сваковрсне украсе из свог властитог домаћинства, како не би недостајало ничега што би и х у ч и н и л о достојним; штавише, Јулија, Цезарева жена, послала је такође највећи део од свог најскупоценијег намештаја из Рима, толико да Ироду заиста ничега није недостајало. Вредност свега тога процењивана је на пет стотина таланата. И тако, након што је велики број људи стигао у тај град да види представе, баш као и изасланици других народа, а због добробити које су добијали од Ирода, он их је све угостио у јавним коначиштима, као и на јавним трпезама, непрестаним гозбама; ова свечаност садржавала је током дана различите борбе, а током н о ћ и таква весела окупљања која су коштала велику суму новца, и тиме јавно показивала дарежљивост Иродове душе: јер је у свим својим подухватима он имао за жељу да се ма у чему оствари достигнуће које је превазилазило све што је икада било урађено у истој врсти. И прича се да су Цезар и Агрипа често говорили да су Иродови поседи одвише мали за величину његове душе, јер он заслужује да уједно поседује и читаво краљевство Сирије, као и Египат. 2) Након што су окончани ови п р а з н и ц и и пратеће свечаности, Ирод је подигао још један град у р а в н и ц и званој Кафарсава, где је изабрао место погодно једнако по изобиљу воде и плодности земљишта, па стога и погодно за раст свега што је било засађено; на том је месту река опкољавала сам град, као и гај дрвећа најбољег по родности и величини. Овај је град Ирод назвао Антипатрис, по свом оцу Антипатру. Осим овога подигао је једно мање место изнад Јерихона, дајући му име своје мајке, Кипрос, веома заштићено и врло пријатно за становање. Такође је у част свога брата Фасаила посветио отмене споменике, а због велике узајамне наклоности која је између њих постојала: пре свега је подигао кулу у самом граду, не мању од [александријске] куле Фарос, коју је назвао Фасаилија, која је уједно била саставни део снажне одбрамбене линије града, и успоме-

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

705

на на преминулог брата. Такође је подигао и истоимени град у јерихонској долини, када се долази са северне стране, помоћу чега је и оближњу земљу учинио плоднијом захваљујући обделавању које су започели становници овог града. 3) Што се тиче свих других Иродових дела за добробит земље, немогуће је пребројати оне што их је извео по градовима, једнако у Сирији и Грчкој, као и на свим другим местима до којих је стизао у својим путовањима; јер се чини да је он даривао, и то на најиздашнији начин, све што би могло п р и п о м о ћ и најразноврснијим потребама, као што је и помагао у извођењу свих јавних радова дајући потребан новац и подржавајући их када би изостајали други приходи. Али оно што је било највеће и најславније од његових дела, свакако је Аполонов храм којег је подигао на острву Родосу, и то сам покривајући све трошкове, истовремено дајући и велики број таланата сребра житељима за обнову њихове флоте. Такође је подигао и највећи број јавних здања становницима Никопоља, Акцијума, као и Антиохијцима, житељима главног града Сирије, јер је тамо где су целом д у ж и н о м просечене широке улице он са обе стране подигао надсвођене ходнике а отворени друм поплочао углачаним каменом, што је било од велике користи становништву. А што се тиче олимпијских игара, које су се тада налазиле у јадном стању због изостанка прихода, он им је повратио углед, доделивши редовне суме новца за њихово одржавање, у ч и н и в ш и та свечана окупљања још достојанственијим у погледу украшености и приношених жртава. А захваљујући његовој обимној великодушности, он је на олимпијским натписима називан једним од сталних руководилаца ових игара. 4) Било је оних који су остајали запањени р а з н о с т р а н о ш ћ у Иродове природе и његових циљева; јер када у в а ж и м о његову величину, као и све оне добробити што их је уделио читавом човечанству, чак ни за оне који немају ни најмање поштовања према њему није могуће да порекну, или да не признају отворено, да је располагао природом склоној безграничној дарежљивости; али уколико неко посматра казне које је нанео и неправде што их је починио, не само својим поданицима већ и својим најближ и м рођацима, и обрати пажњу на његово сурово и неумољиво држање према овима, биће присиљен да потврди да је био бруталан и туђ свакој човечности; толико је ова разлика очигледна да људи већином претпостављају да је његова природа била расцепљена, и често противречна самој себи; али ја сам сам другог мишљења, и претпостављам да је повод за обе ове врсте поступања био увек један исти: јер, бивајући човеком незасите жудње за почастима, и потпуно обузет том страшћу, био је присиљен да бива узвишен где год му се указивала прилика за наду у будуће помињање, или за тренутно увећање угледа; а како су му трошкови били изнад његових могућности, било је неопходно да буде груб према својим поданицима; људи на које је он т р о ш и о свој новац били су толико бројни, да су га ч и н и л и веома рђавим штедишом; а будући да је био свестан колико је омражен од стране оних под собом због свих увреда које им је нанео, сматрао је нимало лаком ствари да им надокнади своје увредљи-

706

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

во поступање, стога што то није могло погодовати његовим приходима; и због тога се он на другој страни борио како би њихову зловољу учинио поводом за своју добит. Што се тиче његовог властитог двора, уколико било ко није био веома понизан пред њ и м у својим иступима, и није себе признавао за његовог роба, или ако се макар чинило да размишља о ма каквој промени власти, Ирод није био кадар да се уздржи, и прогонио је једнако своје рођаке и пријатеље, те их кажњавао као да су му непријатељи, а ову је тешку изопаченост у п р а ж њ а в а о због помамне жеље да буде једини коме се указује част. У погледу овога, ја тврдим да је о овој његовој страсти највећи доказ оно што је чинио у славу Цезара и Агрипе и осталих надмоћних пријатеља; јер оне исте почасти што их је указивао онима в и ш и м а од себе, такве исте је захтевао да буду указиване и њему самом; а у погледу онога што је сматрао најбољим могућним поклоном што га је могао учинити другоме, откривао је склоност да исти такав буде дариван и њему. Али је јеврејском народу по његовом закону све то веома страно, јер су Јевреји научили да претпостављају правичност слави; и то је био разлог због којег се овај народ није слагао с Иродом, стога што је било изван његове м о ћ и да подилази краљевој жудњи за статуама и храмовима, или ма којим сличним делима. Мени се то чини узроком једнако Иродових злочина према својим дворанима и саветницима, али и оних његових доброчинстава т у ђ и н ц и м а и онима са којима није био ни у каквом сродству.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО П О С Л А Н С Т В О У П У Ћ Е Н О ЦЕЗАРУ И З КИРЕНЕ И АЗИЈЕ, П О В О Д О М Ж А Л Б И КОЈЕ СУ ОВИ У П У Т И Л И Н А РАЧУН ГРКА, СА П Р Е П И С И М А П О С Л А Н И Ц А Ш Т О СУ ИХ Т И М П О В О Д О М Ц Е З А Р И А Г Р И П А ОТП О С Л А Л И ГРАДОВИМА 1) Градови су се лоше опходили према Јеврејима у Азији, као и према свим припадницима овог народа који су живели у Либији, у томе се прид р у ж и в ш и граду Кирени, чији је претходни краљ доделио Јеврејима исте повластице које и другим грађанима, али су тадашњи Грци овог пута отворено напали Јевреје и у томе отишли тако далеко да су им одузели новац намењен светим сврхама, уз то им доносећи недаће и у другим посебним приликама. Након што су се нашли изложени тако честим нападима, и изгубивши наду у окончање таквог варварског понашања Грка, Јевреји су овим поводом послали изасланике Цезару, а овај и м је доделио исте повластице што су их раније имали, и при том послао писма исте намене намесницима провинција, чије сам преписе ја овде прикључио, као древна сведочанства благонаклоног држања римских императора према нама. 2) „Цезар Август, првосвештеник и народни трибун, наређује следеће. Будући да се народ Јевреја показао захвалан римском народу, не само у данашње време него и раније, а међу њ и м а посебно првосвештеник Хир-

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

707

кан под мојим оцем-'"'^ императором Цезаром, мени и мојим саветницима изгледа примерено да, према паредби и завету народа Рима, Јевреји добију слободу у употреби својих властитих обичаја а према закону њихових предака, исто онако како су их се држали у време Хиркана, првосвештеника Свевишњег Бога. Такође одлучујемо да њихов свети новац не сме бити диран, већ искључиво послан у Јерусалим, и да мора бити поверен старању оних који га примају у том граду. Такође је решено да Јевреји не могу бити приморавани да иду пред суд на дан сабата, нити у дан припреме за њега, после деветог часа.-''' И уколико би било ко био ухваћен у крађи њихових светих књига, или њиховог светог новца, било да се то догоди у синагоги или у јавној школи, биће сматран за светогрдну особу, и његова ће добра бити одузета и предана у јавну р и з н и ц у Римљана. Осим тога, такође наређујем да се оно сведочанство које су ми они дали, а поводом моје обзирности у поштовању које указујем целом човечанству, као и оно Гаја Марија Цензорина, заједно са овим садашњим указом, буду објављени на најистакнутијим местима која су ми посвећена од стране заједница људи Азије у Анкари. А ако ико прекрши иједан део горњег указа, биће строго кажњен." О в о је урезано на стубу у Цезаревом храму. 3) „Цезар шаље поздраве Н о р в а н у Флаку. Нека они Јевреји, ма колико да их има, који су уобичајили, према њиховом древном поступању, да шаљу свој свети новац у Јерусалим, то и надаље чине слободно." Ово је био Цезарев указ. 4) Агрипа је и сам писао на следећи начин, а у корист Јевреја: „Агрипа шаље поздраве магистратима, сенату и народу Ефеса. Ж е л и м да се брига и заштита светог новца преношеног у Храм у Јерусалиму оставе у надлежности Јевреја Азије, како би се понашали према њиховом древном обичају; и да онај који краде овај свети новац Јевреја, и упада у светилиште, буде одатле изведен и предан Јеврејима, по истом закону који одатле одводи светогрдне особе. Такође сам написао и претору Силвану да никоме не допусти да присиљава Јевреје на излазак пред суд у дан сабата." 5) „Марко Агрипа шаље поздраве службеницима, сенату и народу Кирене. Јевреји из Кирене просведовали су код мене за извршавање оних наређења што их је Август послао Флавију, тадашњем претору Либије, и другим заступницима те провинције, наређујући да свети новац Јевреја буде слободно слат у Јерусалим, као што је и био њихов обичај од предака, а због тога што су се они пожалили како су злоупотребљени од стране извесних службеника који су их, под изговором пореза који иначе нису обавезни да плаћају, спречили у слању овог новца, а који овом приликом заповедам да буде враћен без икаквог смањивања износа или ма каквог узнемиравања Јевреја. А уколико ма који део тог светог новца буде отет њиховим правим адресатима, ја надаље заповедам да исти буде у тачном износу враћен Јеврејима, и то на истом месту на којем је одузет." 6) „Гај Норван Флак, проконзул, шаље поздраве службеницима Сардијанаца. Цезар ми је писао и заповедио м и да Јеврејима не буде забрањено, и то ма колико да их има, заједничко окупљање према обичајима њихових предака, нити слање њиховог новца у Јерусалим. Отуда вам ја пи-

708

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

шем како бисте знали да једнако Цезар и ја желимо да се ви понашате у складу с тиме." 7) Н и Јулије Антоније, проконзул, није писао другачије. „Шаљем поздраве службеницима, Сенату и народу Ефеса. Док сам на дан фебруарских ида делио правду у Ефесу, Јевреји који су настањени у Азији показали су ми указе којима су и м Август и Агрипа допустили да се управљају према сопственим законима и обичајима, те да сакупљају своје прве приносе, које сваки од њих слободно и из п о б о ж н о с т и нуди на ж р т в у Богу, и да их потом сабране заједно носе у Јерусалим без икаквог узнемиравања. Том су ме п р и л и к о м замолили да такође и ја својим сопственим одобрењем потврдим оно што су им допустили Август и Агрипа. Скренуо бих вам зато пажњу да, према вољи Августа и Агрипе, ја Јеврејима дозвољавам да се без узнемиравања служе и понашају према обичајима својих предака." 8) И м а о сам обавезу да запишем ове указе будући да ће се наша текућа историја умногоме одвијати међу Грцима; и тако им овиме доказујем да смо раније били веома уважавани, те да нам они намесници под којима смо били нису забрањивали да се придржавамо ма којег закона наших предака; штавише, с њихове смо стране у томе били и подржавани, све дотле док смо следили нашу властиту религију и указивали најдубље поштовање Богу; а ја често помињем ове указе како бих друге народе помирио с нама, и уклонио разлоге за м р ж њ у коју неразумни људи гаје према Јеврејима. А што се тиче наших обичаја,^''® нигде нема ни два народа који се користе истима, и у сваком се граду срећемо са чињеницом да се они међусобно разликују; али је природно право нешто највише у складу са коришћу свих људи, једнако Грка и варвара, а према којем наши закони гаје највећу обзирност, и тако нас чине, уколико им се повинујемо на прави начин, добронамерним и пријатељским према свим људима; из тог разлога имамо основа за очекивање сличног узврата од стране других, обавештавајући их при том да они не смеју процењивати разлике у донесеним прописима довољним узроком за одвајање и отуђеност, већ их позивамо да нам се придруже у придржавању часности и поштења, јер они припадају свим народима једнако, и сами су по себи довољни за очување људског опстанка. А сада ћу се вратити току своје историје.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО СЕ, П О В О Д О М И Р О Д О В О Г СИЛАСКА У ДАВИДОВУ Г Р О Б Н И ЦУ ПОЈАЧАЛА П О Б У Н А У ЊЕГОВОЈ П О Р О Д И Ц И 1) Што се тиче Ирода, он је п о т р о ш и о огромну суму новца на градове који су се налазили како у његовом, али и изван његовог краљевства. Па како је он раније чуо да је Хиркан, који је био краљ пре њега, отворио Давидову гробницу и одатле узео три хиљаде таланата сребра, а да је доле остала да лежи много већа количина — таква која је заиста била довољна за сва Иродова п о т р а ж и в а њ а — он је одавно имао намеру да изведе ис-

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

709

ти покушај. Тако је једном приликом заиста, током ноћи, отворио гробницу, и ушао у њу, уз свако могуће настојање да се то не рашчује по граду, због чега је са собом повео само своје најоданије пријатеље. Што се, пак, тиче новца, није, за разлику од Хиркана, нашао ништа, али су тамо лежали златни намештај и многа друга скупоцена добра; и све је то он однео. Ипак, у њему је остала жеља да изведе марљивију претрагу и да уђе дубље унутра, чак дотле где су се налазила тела Давида и Соломона; приповеда се да су при том покушају, међутим, двојица његових чувара погинула од пламена који је изненада сукнуо на оне који су ушли. Стога се Ирод страшно уплашио и изашао, те из тог страха одмах и уз велике трошкове подигао умилостивљујући споменик, који је сав био од белог камена, и налазио се на улазу у гробницу. Чак и Никола, његов историограф, пом и њ е овај споменик којег је подигао Ирод, иако не наводи његов силазак у гробницу, знајући да би тај поступак овоме донео лош глас; и многе друге ствари он обрађује на исти начин у својој књизи, јер је он писао за Иродовог живота, и под његовом влашћу, и тако да би овоме угодио, како и приличи његовом слузи, не дирајући ни у шта што не иде у прилог краљевој слави, и отворено опраштајући многе његове општепознате злочине или их веома марљиво скривајући. И како је желео да у прикладним бојама прикаже смрт М и р ј а м и њених синова, који су били плод варварских краљевих поступака, он казује лагарије о М и р ј а м и н о ј похотности и издајничким засновима краљевих синова п р о т и в њега; и Никола тако п р о д у ж а в а кроз читаво своје дело, градећи високопарну похвалну беседу о оним примереним делима што их је у ч и н и о Ирод, али и ревносно оправдавајући оне недостојне. Ипак, као што сам рекао, заиста се много тога може рећи како би се Никола извинио; јер он ово и није у строгом смислу писао као историју за друге, већ као нешто што би могло послуж и т и краљу. А што се тиче нас самих, који потичемо из породице блиско повезане са асамонејским краљевима, и због тога заузимамо једно почасно звање — мислим на чин свештеника — ми сматрамо да је непристојно р е ћ и било шта што је погрешно о њима, те смо према томе описали њихове поступке на неукаљан и поштен начин. Па иако осећамо страхопоштовање према многим од Иродових потомака, који још увек владају, ипак поклањамо више пажње истини него њима, а ово ч и н и м о иако се понекад догађа да тако поступајући на себе навлачимо њихово незадовољство. 2) Заиста се чинило да су невоље у Иродовој п о р о д и ц и узрасле због тог покушаја провале у Давидову гробницу; чинило се да је Божија освета појачала несреће под којима се он налазио како би их учинила неизлечивим, или је судбина извршила напад на њега у оним случајевима у којима је увремењеност узрока учинила да се мора снажно поверовати како су га несреће сколиле због његове безбожности; јер је у његовој палати стање било налик грађанском рату, а узајамна м р ж њ а сукобљених страна била је налик оној у којој свако настоји да другога надјача у клеветама. Антипатар је и иначе непрестано користио лукавства п р о т и в своје браће, и то веома вешто; док их је у јавности оптерећивао оптужбама, с друге је стране често узимао на себе да их брани, како би таква хињена добронамер-

710

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ност према њима учинила да му се верује и унапредила његове стварне злочиначке покушаје против њих; оваквим је држањем он, уз помоћ многих начина, успео да обмане оца, који му је поверовао да све што чини има за циљ његово, Иродово, очување. Ирод је такође Антипатру препоручио Птолемеја, који је био главни надзорник послова у његовом краљевству, а такође се саветовао и са његовом мајком о државној власти. И заиста су, све у свему, ово троје поменутих радили шта су хтели, и тако учинили краља бесним према свим другим особама, мислећи да тиме раде себи у корист. За то време је положај М и р ј а м и н и х синова био све гори и гори; и сада када су били истиснути и постављени у н и ж и наследни ранг, иако су по рођењу морали бити поседници највишег достојанства, они више нису могли да поднесу такво омаловажавање. А што се тиче жена, Глафира, Александрова жена и кћер Архелајева, мрзела је Салому, једнако због љубави према сопственом м у ж у и стога што се понашала понешто охоло нрема Саломиној кћери, која је била Аристобулова жена, чију је тако постигнуту равноправност са собом Глафира примала нетрпељиво. 3) Поред овог другог сукоба који се догодио међу њима, ни краљев се брат Ферор није сачувао изван невоље, већ је и он понео нарочиту основу за сумњу и мржњу; јер је он био обузет чарима своје жене до таквог ступња лудила да је презрео краљеву кћер са којом је био заручен, и све своје мисли поклонио другој, која није била више од слушкиње. Ирод је био жалостан због оваквог омаловажавања које му је показано, стога што је Ферору уделио многе милости и уздигао га до такве м о ћ и да се безмало могао сматрати савладарем краљевства, а сада је гледао како му овај не узвраћа д у ж н и м поштовањем за његов труд, те се због тога осећао изневереним. Тако је на Феророво недостојно одбијање он девојку дао Фасаиловом сину, али је након неког времена, када је поверовао да је ж а р братовљевих осећања спласнула, овога окривио због његовог пређашњег понашања, и затражио од Фасаила да узме његову другу кћер за жену, чије је име било Кипра. Птолемеј је такође посаветовао Ферора да одустане од повређивања свог брата, и да се одрекне оне коју је волео, јер је одвише недостојна ствар бити тако заљубљен у служавку и тиме се л и ш и т и краљеве благонаклоности, уједно постајући и поводом краљеве несреће па отуда и м р ж њ е према брату. Ферор је знао да му је такав савет дат за његово властито добро, посебно стога што му је већ раније било опроштено после сличне оптужбе; тако је он најзад удаљио своју жену, иако је са њом већ имао сина, и обавезао се краљу да ће узети његову другу кћер, сложивши се да тридесети дан после ове обавезе буде дан венчања. Осим тога, заклео се да више неће општити са оном коју је удаљио. Али када је прошло тридесет дана, Ферор је и даље био такав роб својих осећања, да није испунио ниједну ствар коју је обећао, већ је и даље остао у вези са претходном женом. Ово је довело Ирода до беса, и он је непрестано сипао једну реч за другом п р о т и в Ферора, при чему су одмах неки други људи искористили краљев гнев као повод да Ферора даље оклевећу. Тако краљ више није имао ниједног мирног сата или дана, већ је непрестано долазило до једне или друге свеже свађе између његових рођака, и то оних који

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

711

су му били најдражи. Јер је Салома имала сирову и увредљиву ћуд, и носила злобу према М и р ј а м и н и м синовима; такође није допустила својој властитој кћери, која је била жена Аристобулова, да гаји добронамерност према своме мужу, већ ју је непрестано наговарала да јој преноси уколико је он штогод потајно рекао, и када би се, како је и уобичајено, догодило ма какво неразумевање, она је из тога подизала многе сумње; тако је Салома сазнавала све што се тицало само њих двоје, и у девојци развијала зловољу према младом човеку. А како би наградила мајку, Саломина кћер је често говорила како млађана браћа имају обичај да помињу М и р ј а м када су заједно, као и да они мрзе свог оца и непрестано износе претњу да ће, уколико они једном буду добили краљевство, остале Иродове синове од других мајки учинити сеоским учитељима, јер их образовагБе које им је дато, и њихова марљивост у учењу, чине нодобним за такво упослење. А што се тиче жена, кад год би их браћа видела украшене одећом њихове мајке, претили су да ће их уместо њиховог тадашњег накинђуреног изгледа оденути у кострет и тако строго засужњити да више неће видети светлост Сунца. Овакве нриче биле су одмах пренесене краљу од стране Саломе, и Ирод се, ч у в ш и их, веома узнемирио, те је настојао да изглади ствари; али су га ове сумње све дубље погађале и он је постајао све забринутији, те је напослетку поверовао да се у његовој породици свако бори против сваког. Ипак, након што је прекорео своје синове и саслушао оно што су имали да кажу у своју одбрану, њему је за неко време лакнуло, иако су га мало касније снашли још гори удеси. 4) Ферор је, наиме, дошао до Александра, мужа Глафире, Архелајеве кћерке, као што смо већ рекли, и рекао како је од Саломе чуо да је Ирод заљубљен у Глафиру, и да је та страст према њој неизлечива. ГГакон што је Александар ово чуо, букнуо је од гнева којег је дуговао својој младости и љубомори; и он је као недостојне растумачио примере Иродовог благог и обавезујућег понашања према њој — примере који су заиста били веома чести — а такво рђаво тумачење непосредно је долазило од сумњи које су у њему подигле речи што их је чуо од Ферора. И тако он није могао сакрити своју жалост, већ је оца обавестио о тим речима што их је изговорио Ферор. Чувши ово, Ирод се сада нашао у растројству већем но икада; и немогућност да поднесе такву лажну клевету која га је веома срамотила, веома га је измучила; стога је често јадиковао због изопачености својих укућана, говорећи о разлици између доброте коју је према њ и м а показивао и оних злих поступака којима су му они узвраћали. Тако је овим поводом послао по Ферора и пребацио му следећим речима: „Ти најподлији од свих људи! Како си могао стићи до тако безмерне и наказне незахвалности да си могао макар само и посумњати у такве ствари о мени, а камоли још о њ и м а и другима говорити? Сада заиста схватам које су твоје намере. ГГије твој једини циљ да мене нагрдиш када тако говориш мом сину, већ тиме желиш да га убедиш да поведе заверу против мене и усмрти ме отровом. А ко би био тај — осим уколико нема доброг генија на рамену као мој син — који не би понео такву сумњу према своме оцу, и који му се не би одмах осветио? Зар си и помислио да си само посуо речи за ње-

712

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

гово размишљање, или је пре тачније да си му ставио мач у руку како би убио свог оца? И шта заиста ти мислиш са том подмуклом м р ж њ о м према њему и његовом брату, при којој само изиграваш љубазност према њима, али тек зато да би подигао у њима погрде п р о т и в мене, говорећи такве ствари које нико други до такав безбожни подлац какав си ти не би могао смислити у мрачном уму, или изразити гнусним речима? Губи се, ти који си о к у ж и о свог добротвора и брата, и нека твоја зла свест нестане заједно с тобом; губи се, док ћу ја и даље настојати да своју ужасну родбину одобровољим љубазношћу, и још увек сам далеко да им се осветим и приведем ономе што заслужују, удељујући и м веће добробити но што их они завређују." 5) Тако је говорио краљ. На то је Ферор, који је био ухваћен на делу у свом нитковлуку, рекао да је Салома била та која је смислила читаву сплетку, и да су те речи од ње потекле. Али чим је Салома чула шта је Ферор изговорио, јер се и она налазила у близини, повикала је — и то као неко коме се може веровати — да никада такве речи нису сишле са њених усана; да се сви они жарко упињу да је краљ замрзи и отера, а све због добронамерности коју носи према Ироду, и зато што она увек предвиђа опасности које наилазе на њега, а да сада против њега има још и више завера него обично; јер будући да је она једина особа која наговара свог брата да отера жену са којом је сада, и уместо ње узме краљеву кћер, онда није чудо да је он мрзи. И како је ово говорила, и при том се често чупала за косу и ударала се у груди, њен је изглед учинио да се верује овим п о р и ч у ћ и м речима: али је непримереност њеног понашања истовремено и откривала сву њену дволичност; ипак, Ферор је био затечен међу њима, и није имао ничег прихватљивог што би понудио у своју одбрану, будући да је већ признао да је изговорио оно за шта је био оптужен, а није му се поверовало када је рекао да је то изговорено чуо од Саломе; тако је збрка међу њима постала још већом, као и њихове узајамне свађалачке речи. Напослетку је краљ био ван себе од м р ж њ е једнако према брату и сестри, те их је обоје отерао; а када је затим похвалио умереност свог сина и то што му је он сам пренео ову сплетку, отишао је увече да се освежи. Након оваквог сукоба који се догодио међу њ и м а веома се срозао Саломин углед, будући да је на њој остала сумња да је прва подигла клевету; па и краљеве жене су биле ојађене њеним понашањем, будући да су знале како је она жена лоше нарави, наизменично бивајући кадра за топлу наклоност и најљуће непријатељство, у р а з л и ч и т и м добима. Тако су оне непрестано изговарале ове или оне речи п р о т и в ње, а оно што се сада догодило учинило их је смелијим у таквом говорењу. 6) У то је време ж и в е о извесни Овода, краљ Арабије, човек по природи т р о м и лењ, за кога је послове, опет, углавном обављао извесни Силеј. Овај је, пак, био виспрен човек, иако још увек млад и при том веома привлачан. О в а ј је Силеј неким поводом дошао до Ирода, те је, вечерајући с њим, видео Салому, и према њој осетио наклоност; па је, разумевши да је она удовица, почео општити с њом. Како је Салома у то време била у мањој милости код свог брата, гледала је у Силеја са извесном страшћу.

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

713

напослетку показавши велику ревност да се за њега уда; тако се у данима који су уследили открило мноштво, и то веома уочљивих, показатеља њиховог заједничког договора. Друге су жене пренеле ове вести краљу, при том се подсмевајући њиховој непристојпости; на ово је краљ испитао Ферора и затражио од њега да ово двоје посматра при вечери, те да утврди какво је њихово понашање једно према другом; а овај му је рекао да су судећи по знацима које одају њихова лица и очи њих двоје очигледно у љубави. Након овога, Силеј Арабљанин је остао под сумњом, те је отишао, али је поново дошао два или три месеца касније, као да је веома решен, те је у том духу и разговарао с Иродом, з а т р а ж и в ш и да му Салома буде дата за жену; томе је додао да њихово орођење не мора бити сметња пословима, будући да ће сједињавањем с Арабијом, која је земља чије се управљање и иначе налази у Иродовој моћи, ова убудуће још очигледније постати његовом. Сходно томе, након што је Ирод о овоме разговарао са сестром, и упитао је да ли је и она расположена за овај брак, она се одмах сложила. Али када је од Силеја затражено да пређе у јеврејску религију, како би се тек онда могао венчати, те да је немогуће да се то обави под било којим другим условима, он није могао поднети тај предлог, и отишао је својим путем; јер је рекао да би, када би такво нешто учинио, био каменован од стране Арабљана. На све ово је Ферор приговорио Саломи на њеној похотности, а друге жене још и више; при том су сви рекли да ју је Силеј развратио. А што се тиче оне девојке што ју је краљ заручио за свог брата Ферора — али је овај, као што сам раније приповедао, није узео стога што је био заљубљен у своју прву жену — Салома је затражила од И р о да да је да њеном сину Костобару; овај је уговор краљ био веома рад да изведе, али га је од тога одвратио Ферор, који је тврдио да овај млади човек неће бити љубазан према њој, будући да је његовог оца Ирод убио, те да је много праведније да његов, Фероров син, који ће бити наследник тетрархије, буде избор за девојку. Тако је он затражио опроштај од Ирода, и наговорио овога да поступи према овим речима. Сходно томе, девојка је, поводом ове промене њених вереника, била предана том младићу, сину Фероровом, а краљ јој је у мираз дао стотину таланата.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО КАКО ЈЕ И Р О Д З А Р О Б И О АЛЕКСАНДРА И ОКОВАО ГА, А Л И ИХ ЈЕ АРХЕЛАЈ, КРАЉ КАПАДОКИЈЕ, П О Н О В О П О М И Р И О 1) Прилике у Иродовој п о р о д и ц и овиме се, међутим, нису побољшале, већ напротив, непрестано су се погоршавале. Ускоро се догодио инцидент проузрокован нимало пристојним поводом, који се потом развио у велике невоље по Ирода. Наиме, на двору су ж и в е л и извесни евнуси у краљевом поседу, због чије им је лепоте он био веома привржен, те је тако бригу о служењу пића поверио једном од њих, служењу вечере другом, а о припремању за починак трећем, који је такође руководио и мно-

714

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

гим главним пословима владавине. Неко је, међутим, рекао Ироду да је ове евнухе Александар поткупио великом сумом новца. А када су евнуси у п и т а н и да ли су тајно општили с Александром, ови су то признали, али при том и рекли да им није познато никакво даље поступање овога у циљу унесрећивања његовог оца; али након што су стављени на суровије муке, и нашли се на врхунцу патњи, и мучитељи, да би удовољили Антипатру, употребили истезач до крајње границе, они су рекли да је Александар злонамеран према своме оцу кога дубоко у себи мрзи, и да им је рекао како Ирод не заслужује да даље живи, те да је краљ, како би сакрио своје године, обојио косу у ц р н о и у п и њ а о да у ч и н и све како се не би могло открити колико је заиста стар. Такође је Александар наводно рекао да уколико би тај евнух прешао на његову страну, једном када буде задобио краљевство — што ће се, упркос његовом оцу, догодити њему и никоме другом — он ће овоме одмах обезбедити прво место у краљевству, одмах испод себе самог, јер је он сада спреман да преузме краљевање, не само по праву рођења, већ и захваљујући припремама што их је спровео за тако нешто, а и зато што је веома много подређених управитеља и много пријатеља на његовој страни, а при том нико од њих није зао човек, док су сви спремни једнако да учине и поднесу све што је потребно да би дошло до промене власти. 2) Након што је Ирод чуо ово признање, био је преплављен бесом и страхом, иако се истинитости неких делова признања морало приговорити. Ипак, како су и други у њему пробудили сумњу у опасности које му прете, остао је раздражен обавестима с обеју страна и жестоко престрашен због могућности да се нека опакија завера спрема против њега, од које он не би могао умаћи. Због тога је одмах спровео отворено истраживање, пославши уходе онима у које је сумњао, будући да је сада био потпуно обузет неповерењем и м р ж њ о м према свима који су га окруживали; и тако се безмерно предајући овим слутњама, гоњен борбом за опстанак, он је истрајавао у сумњи у оне који су могли бити криви. При том се више уопште није уздржавао, сматрајући да они који су му најближ и располажу и највећом моћи да га повреде, због чега су га одиста почели ужасавати; а што се тиче оних који му обично нису прилазили, чинило му се довољним да помене њихово име и тако и њих осумњичи, потхрањујући све више у себи помисао да је за њега безбедније да их све уништи. Напослетку су сви његови укућани дошли дотле да су, будући да није било начина на који би могли побећи, почели махнито оптуживати једни друге, замишљајући да ће онај који први о п т у ж и другог имати највише могућности за лично спасавање, правдајући се да су тиме само предупредили њихово сопствено оптуживање; тако су они сада на овај начин почели остваривати замршена узајамна непријатељства, а када би били ухваћени, били би сви на исти начин кажњени. Тако су ти људи настојали да искористе сваку могућу прилику за постављење заседа својим непријатељима; али када би са тим покушали, били би и сами такође ухваћени у исте оне клопке што су их постављали другима. А краљ би ускоро зажалио због онога што је учинио, јер више није имао јасних доказа о криви-

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

715

ци оних које је побио; али како је због тога постајао још окрутнији, никакве користи није било од овог кајања — како би барем тада одустао од сличног поступања — већ је сада исте казне извршавао над оптужитељима оних које је већ одстранио. 3) У таквом су потпуном расулу биле прилике у палати, а краљ је већ отворено рекао многим својим пријатељима да се не смеју појављивати пред њим, нити долазити у палату; разлог овој наредби био је тај да би, када би се они нашли у близини, он имао мању слободу поступања, или би се морао уздржавати због њиховог присуства; јер се у то време догодило да је прогнао Андромаха и Гамела, људе који су били његови давнашњи пријатељи, а осим тога и од велике користи у пословима његовог краљевства, као и целој његовој породици, својом оданошћу и саветима. Поврх свега су били и старатељи његовим синовима, а у општењу с њиме имали су пуну слободу опхођења. Андромаха је прогнао зато што је његов син Деметрије био пријатељ Александров; а Гамела само зато што је знао да Александру жели добро, што је потицало од тога што је био са њиме од његове ране младости, у доба школовања, и одсутности у Риму. Њ и х је, дакле, избацио из палате, и био је вољан да им учини и штогод горе; али како му се није чинило упутним да допусти себи толику слободу против људи тако великог угледа, задовољио се тиме да их л и ш и њиховог достојанства, као и њихове моћи да спрече његове даље изопачене поступке. 4) Покретач свег овог лудила био је Антипатар; јер он је, видевши у каквом се махнитом и безобзирном стању налази његов отац и наметнувши се највећим делом за његовог главног саветника, овога пожуривао, сматрајући да га може довести до извршења онога чему је неуморно тежио, а то значи да свако ко му се могао супротставити буде одстрањен. Након што су отуда Андромах и његов пријатељ били отерани, и били лишени разговора и слободе приступа краљу, Ирод је најпре на мукама испитао све оне које је сматрао оданим Александру, настојећи да сазна да ли је овима познат ма какав смерани покушај његовог убиства; али су ови несрећници и умрли а да нису имали ништа рећи о томе, што је, међутим, к р а љ а у ч и н и л о само још о с т р а ш ћ е н и ј и м да нешто открије, без обзира што није могао наћи никакве зле намере на које је сумњао. Што се тиче Антипатра, он је био веома разборит да подиже клевете п р о т и в оних који су били заиста невини, као да је њихово порицање потицало само од постојаности и оданости Александру, чиме је р а з д р а ж и в а о Ирода да многобројним мучењима трага за оним т о б о ж њ и м покушајима који су били скривени. Тако се показало да се међу тим многим особама које су биле мучене нашао и један човек који је знао да је Александар често говорио како је био похваљиван као растом висок човек и вешт стрелац, и како је и у другим похвалним вештинама превазилазио све људе, али да су ова својства, иако добра по себи, и без обзира што их је поседовао од природе, њему била бескорисна, због тога што му је на њ и м а завидео његов отац; надаље, исти је човек на мукама тврдио и како је Александар говорио како приликом шетњи са својим оцем настоји да се погури и снизи, како не би изгледао одвише висок; а такође и да када би гађао какву мету

716

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

приликом лова, а уколико је отац био у близини, он би намерно п р о м а ш и о циљ, зато што је знао колико је жељан био његов отац да у овим вежбањима буде надмоћан. И тако, када је овај несрећни човек и даље био мучен — сада управо због оног што је већ признао — додао је да је Александар свог брата Аристобула имао за помоћника, те да су смислили да овај лежи у заседи чекајући током лова њиховог оца, кога би потом убили; а када би тако урадили побегли би у Рим и затражили да им се преда краљевство. Такође су код Александра пронађена и писма што их је писао свом брату, у којима се ж а л и да се његов отац не понаша п р а в и ч н о додељујући Антипатру земљу чији годишњи приходи износе две стотине таланата. Након ових признања Ирод је одмах помислио да напокон има нешто на шта се може ослонити, као на довољан основ за сумњу у своје синове. Тако је он ухватио Александра и оковао га; па ипак је и даље у њему остајала нелагода, и није био сасвим задовољан истином коју је чуо; а када се почео присећати, схватио је да је све што су му синови учинили заправо било пуко младалачко такмаштво, и да је у ствари било крајње невероватном ствари да када би га његов син убио овај могао отворено о т и ћ и у Рим и тамо молити за краљевство. Стога је Ирод био жељан да поседује неки извеснији доказ синовљеве изопачености, и веома је настојао да га пронађе, како не би изгледало да је овога пренагло осудио на бацање у тамницу. Зато је сад ставио на муке главне Александрове пријатеље, и немали број њих на мукама и уморио, а да при том није дошао ни до једне од оних ствари на које је сумњао. И док је Ирод био овиме веома заузет, а палата потпуно испуњена стравом и несрећом, један од млађих међу ж р т в а м а ових мучења, у часу када је стигао до неподношљиве патње, признао је да је Александар послао поруку својим пријатељима у Рим и затражио да тамо буде хитно примљен од стране Цезара, којом приликом би рекао како може р а з о т к р и т и заверу п р о т и в Цезара: да се, наиме, Митридат, краљ Партије, удружио у пријатељству с његовим оцем против Римљана, и да овај већ има спремљен отровни напитак у Аскалону. 5) О в и м је оптужбама Ирод поверовао, и у свом бедном стању у њима пронашао неку врсту утехе и оправдања за показану пренагљеност, заваравајући себе да је најзад нашао оне жалосне ствари које је тражио; али што се тиче отровног напитка, иако се у п и њ а о да га пронађе, није га могао открити. Што се, пак, тиче Александра, он је био жељан да још више погорша огромну несрећу у којој се нашао, тако да се претварао да не пориче оптужбе, већ да кажњава брзоплетост свог оца својим властитим већим злочином; и можда је таквим поступањем био намеран да постиди свог оца због његовог олаког веровања таквим клеветама: а посебно је смерао да уколико би могао задобити очево поверење својој причи, зарази лудилом и њега и читаво краљевство; тако је написао четири писма и послао их оцу, рекавши му да не мора више никога мучити, зато што он признаје да је ковао заверу п р о т и в њега а да је за своје сараднике имао Ферора и његове наЈоданије пријатеље, као и да је Салома по н о ћ и дошда код њега и насилно легла крај њега не питајући да ли он то жели или не, а да су сви људи у близини стигли дотле да деле једну мисао, да одстра-

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

717

не краља што пре могу и тако се ослободе непрестаног страха у којем су се налазили од његовог лудила. Међу овима је о п т у ж и о и Птолемеја и Сапина, који су били највернији краљеви пријатељи. И шта се друго може р е ћ и до да су они који су раније били најприснији пријатељи сада постали дивље звери једни према другима, као да их је обузело потпуно безумље, у часу када више није било места за одбрану н и т и за побијање како би се открила права истина, већ су напослетку сви били насумице осуђивани на смрт; тако су неки нарицали над онима који су били тамници, неки ж а л и л и оне који су већ погубљени, а т р е ћ и оне који су очекивали исту коб; безнадежна осамљеност потпуно је изобличила краљевство, и потпуно преокренула некадашње срећно стање. Иродов властити ж и в о т био је крајње измучен, а стога што више није било никога коме би веровао био је жестоко кажњен очекивањем даљње патње; тако је често у машти замишљао како га његов син напада, или стоји крај њега с мачем у руци; његов је ум ноћ и дан био уперен у једну исту ствар, и непрестано изнова исто промишљао, наравно без другог учинка осим остајања у пометњи. Такве су, дакле, биле жалосне околности у којима се тренутно налазио Ирод. 6) Када је Архелај, краљ Кападокије, чуо у каквом се стању налазио Ирод, и бивајући веома забринут за своју кћер и њеног младог мужа, при том и сажаљевајући Ирода једнако као човека и као пријатеља због тако велике поремећености у којој је пребивао, он је дошао у Јерусалим са циљем да изравна њихове несугласице. И након што је нашао Ирода у таквом расположењу, сматрао је да је сасвим непогодно време да га прекорева или представља тако да је овај ма шта учинио пренагљено, јер би га тиме природно довео дотле да о томе расправљају при чему би И р о д из потребе за даљњом одбраном својих поступака постајао све раздраженији; стога је Архелај изабрао други начин деловања како би ублажио раније несреће: направио се као да је веома љут на младиће, рекавши да је Ирод тако мек човек да свакако уопште није поступио брзоплето. Такође је рекао да би раскинуо брак његове кћерке с Александром, али не би по правди могао поштедети своју властиту кћер, уколико је она ма чега била свесна, а о томе није обавестила Ирода. Након што се Архелај приказао у оваквом располажању сасвим супротном од оног какво је И р о д очекивао или замишљао, и, у најважнијем, стао на Иродову страну показавши се при том крајње разљућеним — краљ је утолио своју грубост, и Архелај је искористио ту п р и л и к у подржавања краљевог осећања да се дотле понашао правично, те је постепено почео да га наводи на очинска осећања, те да заједно сажаљевају обе стране: јер након што су неке особе оповргле клевете које су биле бачене на младиће, краљ је био доведен до врхунца измучености; али сада када се Архелај прикључио у оптуживању, Ирод се почео растапати у сузама и тузи на крајње осећајан начин. Сходно томе, он је затражио да не буде раскинут брак његовог сина, и уопште се сада показивао мање љутим него пре због његових увреда. Па када га је Архелај довео до још умеренијег расположења, и пренео клевете на његове пријатеље, рекао је да се свакако овима мора приписати то да тако млад

718

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

човек, коме зло дотле није било познато, буде искварен, те да он, Архелај, сматра да има више разлога да краљ сумња на брата него на сина. На ово се Ирод показао веома незадовољан Ферором, који сада заиста није имао никога ко би га могао довести до помирења с братом. Па када је овај видео да Архелај има највећи утицај на његовог брата, пришао је овоме у одећи ожалошћене особе, сасвим налик ономе који на себи има све знаке изгубљеног човека. Видевши ово, Архелај, наравно, није превидео какав је посредујући утицај имао на краља, па ипак се није подухватио да одмах промени краљево држање према брату, те је рекао да би Ферору било боље да је сам пришао краљу и разоткрио свеукупне околности; сматрао је да би ово учинило да краљев бес према њему не буде тако претеран, а да ће и он, Архелај, тада бити присутан да му помогне. Након што га је наговорио да тако учини, постигао је оно што је желео са обојицом браће, а клевете подигнуте против краљевих синова биле су, м и м о свих очекивања, заборављене. Архелај се, пак, чим је ствари довео до оваквог окончања, вратио у Кападокију, показавши да је у том тренутку за И р о да најприхватљивија особа на свету; због тога му је овај уделио најраскошније поклоне, као знамене његовог поштовања; и бивајући и у другим околностима великодушан, он га је почео уважавати као свог најдражег пријатеља. Такође је са њ и м направио и договор да ће заједно поћи до Рима, стога што је писао Цезару о овим пословима; тако су они отишли скупа све до Антиохије, где је Ирод довео до помирења Архелаја и Тита, намесника Сирије, јер су ова двојица била у великом сукобу, а затим се Ирод вратио у Јудеју.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О О Д М Е Т Н И Ш Т В У Т Р А Х О Н И Ћ А Н А ; КАКО ЈЕ СИЛЕЈ О П Т У Ж И О И Р О Д А ПРЕД Ц Е З А Р О М , И КАКО СЕ ИРОД, Н А К О Н ШТО СЕ Ц Е З А Р РАЗГНЕВИО Н А ЊЕГА, Р Е Ш И О ДА П О Ш А Љ Е Н И К О Л У У Р И М 1) Након што је Ирод боравио у Р и м у и потом се вратио натраг, избио је рат између њега и Арабљана, под следећим околностима. Становници Трахонитиса, након што је Цезар одузео земљу Зенодору и предао је И р о ду, сада више нису имали снаге за разбојништво, већ су били принуђени да ору земљу и ж и в е мирно, што је била ствар коју нипошто нису волели; а када би и уложили такав напор, земља им није доносила одвише приноса. Краљ им испрва није дозволио да пљачкају, те су се тако уздржавали од тог бешчасног начина живљења на рачун њихових суседа, што је Ироду донело велики углед због таквог његовог старања. Али у време када је био отпловио до Рима — а било је то онда када је пошао да о п т у ж и свог сина Александра и повери Антипатра Цезаревој заштити — Трахонићани су р а ш и р и л и глас да је он умро, те су се одметнули и поново посветили уобичајеном ж и в о т у испуњеном пљачкањем њихових суседа; тада су их, међутим, краљеви заповедници покорили током његовог одсуства. Ипак,

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

719

око четрдесеторица главних разбојника, бивајући престрашени онима који су их поразили, напустили су земљу и повукли се у Арабију. Тамо их је угостио Силеј, након што је нропустио да ожени Салому, и дао им на располагање снажно упориште у којем су се населили. Одатле су они упадали не само у Јудеју, већ такође и у Келесирију, и односили плен, док им је Силеј обезбеђивао заштиту и склоништа током њихових злих испада. Али када се Ирод вратио из Рима, приметио је да су његови поседи веома пострадали од њих, па будући да није могао дохватити саме пљачкаше, због безбедног у т о ч и ш т а које су имали у другој земљи, и које им је обезбедила власт Арабљана, а ипак при том бивајући веома незадовољан због увреда које су му напели, он је пошао на целу Трахонитију, и побио њихове рођаке. Због тога су ови разбојници побеснели још више него раније, будући да су међу собом имали обавезу да на сваки могући начин освете убице својих рођака. Тако су они наставили да некажњено разарају и отимају све што су могли од Иродових поседа. Поводом ових разбојништава Ирод је разговарао са Сатурнином и Волумнијем, и захтевао да кривци буду кажњени; али су се због овога разбојници само још више одали пљачки, и постали још бројнији, постајући в и н о в н и ц и великих патњи, пустошећи земље и села која су припадала Иродовом краљевству, и убијајући при том људе које би ухватили, све док овакво њихово зликовачко поступање није постало налик п р а в о м рату, јер је разбојника сада већ било око хиљаду. Због свега је овога Ирод био веома незадовољан, и затражио је од Силеја како разбојнике, тако и новац који је својевремено посудио Оводи, што је износило шездесет таланата, а будући да је време за повраћај већ прошло, Ирод је захтевао да му се сада исплати; али је Силеј, који је уклонио Оводу, и свиме сам руководио, порекао да се разбојници налазе у Арабији и одложио повраћај новца, о чему је вест дошла и до Сатурнина и Волумнија, који су били намесници Сирије. Напослетку се Силеј, уз њихово посредовање, сложио да у оквиру тридесет дана Ироду буде исплаћен његов новац, и да сваки од њих двојице — Ирод и Силеј — ономе другом изручи његове поданике који су боравили у туђој земљи. Што се, међутим, тиче Ирода, није било ниједног туђег поданика у његовој земљи, било да је починио какав злочин или којим другим поводом, али се показало да Арабљани међу собом чувају разбојнике. 2) Након што је прошао дан намењен за исплату, а да Силеј са своје стране није извршио ниједан део договора већ је отишао у Рим, Ирод је захтевао како плаћање дугованог новца, тако и да буду изручени разбојници одбегли у Арабију, а од Сатурнина и Волумнија је добио дозволу да сам изврши правду над онима који буду непослушни. Тако је он подигао војску којом је располагао и пошао у Арабију, где је у року од три дана прешао седам области; а када је стигао до упоришта у којем су се налазили разбојници, он их је напао и све заробио, а место, које се звало Репта, разорио, при том не наневши никакве штете ма коме другом. Али како су Арабљани овима дошли у помоћ под заповедништвом Накеба, уследила је битка у којој су погинула неколицина Иродових војника, као и сам Накеб и његових двадесет војника, док су се остали Арабљани дали у

720

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

бекство. Па након што је Ирод казнио разбојнике, населио је три хиљаде Идумејаца у Трахонитију, и на тај начин онемогућио разбојнике који су се још увек тамо налазили. Такође је извештај о кажњавању непослушних Арабљана послао заповедницима који су се налазили у Феникији, доказујући да овим к а ж њ а в а њ е м није учинио ништа више од онога на шта је био приморан, а ови су, након пажљивог испитивања, нашли да је све што је Ирод паписао било истинито. 3) У исто су време, међутим, гласници хитали Силеју у Рим, и обавестили га о ономе што се догодило, при том, по обичају, увеличавајући сваку ствар. Силеј се у међувремену већ био прокрао у Цезареву свест, и тада се налазио у палати; па чим је чуо овакве вести, он се преобукао у црнину, и ушао код Цезара коме је рекао да је Арабија погођена ратом и да се читаво његово краљевство налази у великој пометњи зато што га је Ирод опустошио својом војском; овоме је додао, са сузама у очима, да су две и по хиљаде најважнијих људи Арабије побијени, и да је његов заповедник Накеб, иначе Силејев присан пријатељ и рођак, такође пао у бици, при чему је однесено све благо које се налазило у Репти. У нападу је омаловажен углед Оводе, кога је слабост тела лишила способности за напоре ратовања, због чега нити он, н и т и главнива арабијске војске, нису били присутни. Након што је Силеј ово изговорио, и пакосно додао да он сам неће изаћи из земље уколико не буде понео уверење да ће Цезар обезбедити да сви ж и в е у миру једни с другима, а да ће се, уколико се тамо нађе, п о б р и н у т и да рат не буде решен у Иродову корист. Цезар је био изазван овим речима, и није питао н и ш т а друго до овог једног питања, и то једнако Иродове пријатеље који су се тамо затекли, и своје властите пријатеље који су дош л и из Сирије: Да ли је Ирод тамо повео своју војску? А када су ови били присиљени да то потврде, Цезар се, не сачекавши да чује разлог за такав Иродов поступак и како је он извршен, веома разљутио и оштро одговорио Ироду. Суштина те посланице била је у томе да док се он од раније према Ироду опходио као према пријатељу, сада се према њему мора понети као према поданику. Силеј је такође о овој посланици писао Арабљанима, који су њеним садржајем били толико понесени, да нити су предали разбојнике који су побегли к њима, нити платили дуговани новац; такође су задржали оне пашњаке које су закупили, а да при том нису платили новац за њихов закуп, а све због тога што се краљ Јевреја сада налазио у неповољним околностима због Цезаревог гнева према њему. Преостали Трахонићани су такође искористили прилику и подигли се против идумејске посаде, те се прикључили истом разбојничком ж и вљењу као Арабљани који су пљачкали њихову земљу, поставши у то доба још суровији у својим безочним подухватима, јер их је сада осим плена занимала и освета. 4) Ирод је, пак, сада био принуђен да све то подноси, будући да је она самоувереност коју је имао ишчезла заједно са Цезаревом наклоношћу која га је надахњивала, јер Цезар није дозволио ништа више до једног изасланства с Иродове стране које је требало да га одбрани; па када су ови поново дошли до Цезара, он их је послао натраг без икаквог успеха.

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

721

Тако је Ирод допао туге и страха, а Силејеве прилике су га вигпе од свега кидале, јер је Цезар сада овоме веровао, и при том се налазио у Риму и, штавише, тамо настојао да се уздигне до вишег положаја. У међувремену се догодило да је Овод преминуо, а управљање је преузео Енеја, чије је име каспије промењено у Аретејг® али је Силеј настојао да помоћу клевета овога збаци с власти, како би је сам могао преузети; с том је помишљу дао много новца дворанима, а такође и обећао много новца Цезару, који је уистину био веома љут на Аретеја што није најпре затражио његово мишљење пре него што је преузео краљевство; но ипак је у међувремену Аретеј послао једну посланицу и поклоне Цезару, као и златну круну тешку много таланата. У тој је посланици Силеј био оптужен као злоћудан слуга који је уклонио Овода помоћу отрова; а тај је Овод — стајало је у посланици — за време ж и в о т а владао како је хтео, развраћујући жене Арабљана, при чему је посуђивао новац како би за себе приграбио власт. Цезар се, међутим, није обазирао на ове оптужбе, већ је изасланике послао натраг, не п р и м и в ш и ниједан од Аретејевих поклона. За то су време прилике у Јудеји и Арабији постајале све горе, делимично због неодољивог стања безвлашћа, а делимично стога што и није било никог ко би имао снаге да овима управља; јер, од двојице краљева, једноме престо још није био потврђен, и тако није имао довољно власти да задржи зликовце; а што се тиче Ирода, Цезар је намах побеснео због његове одлуке да се сам освети, те је тако овај био принуђен да подноси све увреде које су му наношене. Напослетку, када више није видео краја несрећи која га је окруживала, он је решио да поново пошаље изасланике у Рим, како би видео да ли су његови пријатељи успели да превладају и ублаже Цезара, и поново се овоме обрате; а изасланик кога је тамо овог пута послао био је Никола Дамаскијац.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ ЕРИКЛЕЈ Л А Ж Н О О П Т У Ж И О ИРОДОВЕ СИНОВЕ; И КАКО ИХ ЈЕ Њ И Х О В ОТАЦ ОКОВАО И П И С А О ЦЕЗАРУ О Њ И М А . ТАКОТЈЕ И О СИЛЕЈУ И КАКО ГА ЈЕ О П Т У Ж И О Н И К О Л А 1) Расуло у Иродовој породици и међу децом у то је време такође постајало све веће; јер је сада постајало извесно — што и није било немогуће унапред предвидети — да судбина прети највећим могућим и најнеподношљивијим несрећама Иродовом краљевству. До њиховог је напредовања и увећања у то време дошло под следећим околностима. Извесни Ериклеј, Лакедемонац (човек од значајау том народу, али и настраног ума, и тако подмукао у својој сладострасти и улагивању којима је био потпуно посвећен, иако је све чинио да не изгледа да се њ и м а одаје), дошао је у свом скиталаштву до Ирода, и донео му поклоне, али при том и прим и в ш и још више узвратних дарова од краља. Овај је такође искористио повољан тренутак да се наметне за Иродовог пријатеља, те је постао један

722

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

од краљу најприснијих људи. Потом се настанио у Антипатровој кући, али је такође имао не само приступ, већ и црилику за слободан разговор, са Александром, претварајући се пред овим да је у великој милости код Архелаја, краља Кападокије; отуда се показивао и као пун поштовања према Глафири, те је на потајан начин успео да са свима њима однегује пријатељство, али увек с тежњом да оно што говори и чини може бити опремљено клеветама које би све задовољиле. Укратко, он се у разговору са сваким понашао тако да је изгледало како је његов нарочит пријатељ, и успео је да у ч и н и да свако верује како се Ериклеј свуда налази како би донео корист тој особи. Тако је он сасвим освојио Александра, који је био веома млад и наиван, и успео да га убеди да само њему и ником другом може саопштити своја незадовољства. Тако се Александар пожалио како се његов отац отуђио од њега; такође му је приповедао о ономе што се догодило с његовом мајком и Антипатром; да је овај одузео достојанство које је припадало двојици браће и сам приграбио моћ над свиме; да се ништа од тога није могло подносити, будући да их је њихов отац већ замрзео, толико да им више не дозвољава да обедују за његовим столом, нити им допушта разговор. Такве су, дакле, биле његове п р и т у ж б е — што је, уосталом, било и природно — о ономе што га је мучило. Али је ове разговоре Ериклеј пренео Антипатру, рекавши при том да то не чини због своје властите користи, већ стога што га, савладаног његовом љубазношћу, важност ствари обавезује да тако учини; тако га је упозорио да се причува Александра, јер је то што је овај рекао било изговорено с великом жестином, те би га, сходно реченом, да може овај свакако убио властитим рукама. Отуда је Антипатар, сматрајући због овог савета Ериклеја пријатељем, овога наградио поклонима, и на крају га убедио да обавести Ирода о ономе што је чуо. И тако, када је Ериклеј испричао о Александровом рђавом расположењу које је открио из речи што их је овај изговорио, Ирод му је лако поверовао; тиме је Ериклеј довео краља дотле да је, убедивши га својим речима и крајње га раздраживши, овај стигао до таквог ступња м р ж њ е да га је учинила неумољивим, што је сместа показао, јер је одмах као поклон дао Ериклеју педесет таланата; а овај је, након што је добио новац, отишао до Архелаја, краља Кападокије, и похвалио Александра пред њим, рекавши да му је он сам, Ериклеј, на много начина био од користи у помирењу с оцем. Тако је напокон и од Архелаја добио новац, а затим отишао пре но што би се открили његови погубни поступци. Али чак и након што се вратио у Лакедемонију, он није одустао од заметања несрећа, све док напослетку, због својих многобројних злодела, није избачен из сопствене земље. 2) Што се тиче краља Јевреја, он више није био у расположењу у којем је претходно био према Александру и Аристобулу, бивајући сада задовољан што је најзад чуо о њиховим властитим клеветама које су му управо пренели други људи; штавише, стигао је дотле да их је отворено почео мрзети, нагонећи људе да говоре против њих, иако ови то сами нису желели. Такође се чврсто држао свега што је о њ и м а чуо, па јс постављао питања и поклањао поверење сваком оном ко би рекао ма шта против њих.

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

723

све док напослетку није чуо да је Еуратије са Коса у завереништву с Александром, што је за Ирода била најпријатнија и најслађа новост коју је могао чути. 3) Али ускоро је још већа несрећа задесила ту двојицу његових и иначе злосрећних синова у време док су клеветања против њих непрестано гомилана, па би се могло рећи да је сваки човек настојао да им натовари какву нову жалосну ствар на душу, стога што се то чинило као нешто што иде у прилог краљевом одржању. Наиме, у то су време на двору боравила двојица Иродових личних чувара које су људи веома ценили због телесне снаге и висине, а чија су имена била Јукунд и Тиран; ове је људе, међутим, Ирод отерао, јер је њ и м а био незадовољан, а они су сада имали обичај да јашу с Александром, те их је он веома уважавао због њихове вештине у свакаквим телесним вежбањима, због чега их је наградио извесном колич и н о м злата и других дарова. У краљу се стога одмах пробудила сумња према овим људима, па их је ухватио и ставио на муке које су храбро издржавали дуго времена, али су напослетку признали да их је Александар наговарао да убију Ирода у време када овај буде у потери за зверима, и то тако да је могло испасти како је пао с коња и набо се на сопствени мач, будући да је некада раније заиста и имао такву незгоду. Такође су му показали и место где је под земљом у к о њ у ш н и ц и био сакривен новац; поврх свега су о п т у ж и л и и краљевог главног ловца да је он преко Александрових потчињених дао младићима краљевске ловачке мачеве и друго оружје, а на Александрову заповест. 4) Након овога је ухваћен и стављен на муке заповедник посаде у Александријуму, под оптужбом да је обећао да ће п р и м и т и младиће у своју тврђаву и обезбедити их оним краљевим новцем који је био положен у тој утврди, иако он сам ништа од тога није признао. Другачије је, међутим, поступио његов син, потврдивши оптужбу, и предавши известан писани текст који је, колико се могло наслутити, био писан Александровом руком. Његов садржај је био следећи: „Када уз Божију помоћ будемо зав р ш и л и све што смо наумили да урадимо, доћи ћемо к теби; а ти се потруди и учини како си рекао, па нас п р и м и у своју тврђаву." Након што је објављен овај текст, Ирод више није имао сумње о издајничкој завери његових синова п р о т и в њега. Али је Александар рекао да је писар Диофант опонашао његов рукопис, а да је писмо из злобе диктирао Антипатар, јер је Диофант био веома способан у овој вештини; касније је, међутим, овај човек осуђен за кривотворење и других хартија, и кажњен је смрћу. 5) Краљ је у међувремену изложио оне које је мучио [Тирана и Јукунда] пред народом у Јерихону, како би тако јавно о п т у ж и л и младиће, на шта је ове оптуженике већина људи каменовала до смрти; али када су пошли да на сличан начин погубе и Александра и Аристобула, краљ им то није дозволио, већ је задржао гомилу уз помоћ Птолемеја и Ферора. Ипак, краљ је синове ставио под стражу и чврсту присмотру, како нико не би могао доћи до њих; и све што су они у ч и н и л и или рекли било је надгледано, а нагрђеност и страх у којима су се нашли мало су се или нимало разликовали од оних у којима су били осуђени злочинци; при том је један од њих

724

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

двојице, Аристобул, био толико дубоко погођен, да је позвао Салому, која је била његова тетка и свекрва, да са њ и м оплакује његово страдање и замр з и онога ко је довео ствари до таквог исхода, рекавши јој следеће: „Ниси ли и ти у опасности од уништења, будући да о теби круже приче да си обелоданила све наше прилике Силеју, у време када си гајила наде да ћеш се за њега удати?" Али је она сместа пренела ове речи свом брату, због чега је он потпуно изгубио стрпљење и издао наређење да вежу Аристобула, заповедивши при том обојици да, сада када су држани одвојено, независно један од другог з а п и ш у све оно зло што су у ч и н и л и п р о т и в свог оца и то написано донесу њему. И тако, након што им је ово наложено, они су написали да нису спроводили никакву издајничку замисао, нити обављали ма какве припреме против свог оца, али да су имали намеру да побегну, и да и м је због несреће у којој су се нашли ж и в о т постао неизвестан и тегобан. 6) Негде у то време је на двор дошао Архелајев изасланик из Кападокије, по имену Мел, који је био један од његових главних управитеља. Том приликом је Ирод, бивајући жељан да покаже Архелајеву злонамерност према њему, послао по Александра док је овај био окован, и поново га упитао о околностима његовог смераног бекства, то јест да ли су и како они били р е ш и л и да се повуку. Александар је одговорио да су мислили да оду к Архелају, који је са своје стране обећао да ће их послати до Рима; али да при том они нису имали никакву злу или унесрећујући замисао против оца, и да ништа од онога што су и м њихови п р о т и в н и ц и приписивали није истина, а да је њихова жеља била да он строже испита Тирана и Јукунда, али да су ова двојица изненада била убијена по налогу Антипатра, који је у ту сврху довео своје властите пријатеље међу народ. 7) Након што је ово изговорено Ирод је наредио да и Александар и Мел буду одведени до Глафире, Архелајеве кћерке, те и да она буде упитана да ли су јој познате неке Александрова издајничке замисли п р о т и в Ирода. И чим су ова двојица доведена пред њу, Глафира се, видевши Александра окованог, стала ударати по глави, и у дубоком пренеражењу испустила је дубок и потресан јецај. Млади се човек такође заплакао. Ово је био призор толико препун јада за све присутне, да за неко време нису могли да кажу или учине било шта; али је напослетку Птолемеј, коме је наложено да доведе Александра, позвао овога да каже да ли је његова жена знала за његове поступке. Он је, пак, одговорио: „Како је могућно да она, коју волим више од властите душе, и са којом имам децу, не зна шта ја чиним?" На ово је она узвикнула да јој нису познате никакве његове зле замисли, али да ће ипак, уколико ће њено самооптуживање водити к његовом преживљавању, признати све што је потребно. Александар је одговорио: „Нема таквих злочина што их ови (који би то смели мање од свих других) претпостављају, а које сам ја било замислио или их ти упознала, осим тог једног, да смо р е ш и л и да се склонимо код Архелаја, а одатле у Рим." О в о је она потврдила, на шта је, међутим, Ирод, претпостављајући да је Архелајева злонамерност према њему потпуно доказана, послао писмо Олимпу и Волумнију и замолио их да, када буду пловили, застану код

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

725

Елеусе у Киликији, и дају Архелају писмо. А када м у буду доказали да је умешао прсте у издајничко поступање Иродовог сина п р о т и в свог оца, да одатле отплове у Рим; а тамо, уколико пронађу да је Никола задобио ма какву пажњу и да Цезар више није незадовољан Иродом, овоме предају његова писма, као и доказе које је он спреман да изнесе п р о т и в двојице синова. Што се тиче Архелаја, он се бранио рекавши да је заиста обећао да ће п р и м и т и младиће, стога што је једнако за њих и за њиховог оца било од користи да тако учини, како пе би дошло до неког одвише суровог поступка услед те разгневљености и пометње у којој су се налазили поводом непрестаних сумњичења, али да и м при том није обећао да ће их послати Цезару, као и да није младићима обећао ништа друго што би могло показати ма какву злонамерпост према Ироду. 8) Након што су ови изасланици стигли у Рим, имали су погодну прилику да предају ова писма Цезару, стога што су га н а ш л и помиреног са Иродом, јер су околности Николиног изасланичког рада имале повољан исход, и протекле како следи. Никола, наиме, чим се нашао у Р и м у и потом на двору, није најпре изложио оно због чега је дошао, већ је сматрао најисправнијим да прво о п т у ж и Силеја. Арабљани су се, међутим, чак и пре но што је Никола дошао да разговара с њима, међусобно спорили, којом приликом су неки напустили Силејеву странку и п р и д р у ж и л и се Николи, обавестивши га о свим злоделима што их је Силеј дотле починио, поврх свега му п р у ж и в ш и очигледне доказе убиства великог броја Оводиних пријатеља од стране Силеја — ово су могли стога што су по напуштању Силеја однели са собом она писма помоћу којих су га могли осудити. Када је Никола видео каква му се прилика пружа, он ју је спремно и искористио, како би касније могао стићи и до свог крајњег циља, те је одмах почео најпре радити на помирењу између Цезара и Ирода, јер је у потпуности био свестан да му, уколико би пожелео да одмах и изравно почне да брани Ирода, таква слобода не би била допуштена; али ако би, напротив, пожелео да о п т у ж и Силеја, стигао би и до околности која би по себи и посредно говорила у Иродову корист. И тако, када је спор био спреман за саслушање, а дан за то већ био одређен, Никола је, у присуству Аретових изасланика, о п т у ж и о Силеја, рекавши да му је овај подметнуо убиство краља Овода, као и многих других Арабљана; да је такође посудио новац са злом мишљу, као и да је крив за прељубништво, не само са Арабљанкама, већ и са Римљанкама. Поврх свега — додао је Никола — Силеј је крив зато што је отуђио Цезара од Ирода, при чему је све оно што је рекао о И р о д о в и м подухватима потпуно кривотворено. Када је Н и к о ла стигао до овог предмета, Цезар га је зауставио у даљем говору, и затраж и о од њега да искључиво казује о том случају с Иродом, и да докаже да овај није повео војску у Арабију, н и т и тамо побио две и по хиљаде људи, као и да није повео заробљенике нити опљачкао земљу. На ово је Никола дао следећи одговор: „Ја ћу углавном доказати да н и ш т а од тих подметања о којима си обавештен није тачно, или је то можда у веома незнатној мери; јер да су заиста била истинита, ти би с п р а в о м могао бити још много љући на Ирода." На ово необично уверавање Цезар Је постао вео-

726

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ма усредсређен; а Никола је даље рекао да је постојао дуг Арабљана према Ироду у износу од пет стотина таланата, као и обавеза у уговору да ће, уколико време за исплату буде пропуштено, оштећепој страни бити дозвољено да се домогне било којег дела земље супротне стране. „А што се тиче такозване војске", рекао је, „то и није била војска, већ одред упућен да захтева праведну исплату новца; па и тај одред није одмах послан, и свакако не толико брзо колико је могао бити с п р а в о м се позивајући на услове уговора, већ је Силеј често долазио пред Сатурнина и Волумнија, намеснике Сирије, све док се напослетку није у Бејруту заклео — и то у твоју срећу"° — да ће извесно исплатити новац у року од тридесет дана, као и да ће изручити избеглице који су се налазили под његовом влашћу. А када Силеј није учинио ништа од тога, Ирод је поново дошао пред управитеље Сирије; и на њихово допуштење да се сам постара да надокнади новац, он је с том намером и уз потешкоће пошао из своје земље са одредом војпика. И ово је све од рата којег су ти људи описали тако трагичим, а што је заправо основа похода у Арабију. И како се то може звати ратом када су га твоји управитељи допустили, споразуми га дозволили, и који није изведен све док се о твоје име, о ЈДезаре, као и о оно других богова, није огрешило? А сада морам говорити о заробљеницима. Постојали су, наиме, разбојници који су живели у Трахонитији; испрва њихов број није износио више од четрдесет, али су касније постали бројнији, и избегли су казну коју и м је наменио Ирод, захваљујући томе што су пребегли у Арабију. Силе} их је п р и м и о и опскрбио храном како би могли наносити несрећу васцелом свету, а такође им је дао и земљу коју ће настањивати, добијајући и сам заузврат део онога што би опљачкали; па ипак је он обећао да ће предати те људе, и то приликом истих оних завета и у исто време када је дао реч да ће исплатити свој дуг; а он никада и н и ч и м није могао показати да су било које особе одведене из Арабије осим тих разбојника, па чак заиста ни сви они, већ само онолико њих колико их се није успело сакрити. И тако се наводна истина о заробљеницима, која је тако одбојно представљена, напослетку показује као не више од измишљотине и лажи, смишљене да би се изазвала твоја озлојеђеност; јер се ја усуђујем да устврдим да су се у п р и л и ц и када су нас напале снаге Арабљана, и у тој бици погинуо један или двојица из Иродовог одреда, ови људи само бранили, а да су са супротне стране погинули заповедник Насев заједно са двадесет петорицом других, и нико више; али је Силеј, умножавајући сваког појединачног војника са стотину, сабрао да је убијено две и по хиљаде војника." 9) Ово је више него икад разјарило Цезара. Он се пун беса окренуо ка Силеју и упитао га колико је Арабљана заиста било убијено. На ово је Силеј оклевао, и рекао да је био обманут. Затим су такође п р о ч и т а н и и уговори о новцу којег је посудио, као и писма управитеља Сирије, као и жалбе од стране неколико градова који су били погођени нападима разбојника. Закључак је био тај да је Силеј осуђен на смрт а да се Цезар помир и о с И р о д о м и изразио жаљење због оних строгих ствари што му их је написао паговорен клеветама, толико да је Силеју рекао како га осуђује

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

727

стога што је, л а ж у ћ и поводом тих ствари, био крив за незахвалност према човеку који је Цезарев пријатељ. Напослетку се све разрешило тиме да је Силеј послан да испуни Иродов захтев у спору и да исплати посуђени новац, те да након тога буде кажњен смрћу. Али је Цезар и даље остао увређен Аретовим понашањем, тиме што је овај на своју руку преузео власт пре но што је за то добио Цезареву сагласност, те је стога одлучио да целу Арабију удели Ироду; ипак, у томе су га спречила писма што их је Ирод послао Цезару: наиме, Олимпије и Волумније су, п р и м е т и в ш и да је Цезар сада постао наклоњен Ироду, сматрали да је умесно да му сместа предају она писма што их је овај дао за Цезара, а која су се тицала његових синова. Након што их је Цезар прочитао, помислио је да не би било исправно додати Ироду власт над још једном земљом сада када је он био већ стар и у тако лошим односима са својим синовима, тако да је п р и м и о Аретове изасланике; па након што је оправдано укорио овога због његове наглости, односно што није сачекао да му Цезар преда краљевство, он је прихватио његове поклоне и потврдио га у његовој освојеној власти.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ ИРОД, СА Д О П У Ш Т Е Њ Е М ЦЕЗАРА, О П Т У Ж И О СВОЈЕ СИНОВЕ ПРЕД СУДСКИМ ВЕЋЕМ У БЕЈРУТУ; И ШТА ЈЕ Т Е Р О Н ПРЕТРПЕО ЗБОГ Н Е О Г Р А Н И Ч Е Н Е И Н А С И Л Н Е УПОТРЕБЕ ПРАВА ДА ГОВОРИ. ТАКОЂЕ И О С М Р Т И ДВОЈИЦЕ М Л А Д И Ћ А И Њ И Х О В О Ј САХРАНИ У АЛЕКСАНДРИЈУМУ 1) Тако се Цезар сада помирио с И р о д о м и овако му поручио: да га жали због таквог стања са синовима и да је, у случају да су ови криви за ма какво огрешење и безочно злочинство против њега, у његовом интересу да буду кажњени као оцеубице, за шта му он, Цезар, даје овлашћење; али уколико су они само смерали да побегну, његов је савет Ироду да не наставља са таквим њиховим крајње строгим кажњавањем. Такође га је посаветовао да сазове једно веће и наименује извесно место у близини Бејрута, који је град у поседу Римљана, те да доведе управитеље Сирије, као и Архелаја краља Кападокије, као и онолико других које сматра угледн и м због пријатељства с њиме и достојанства које поседују, те да на основу њиховог одобрења одлучи шта ће учинити. Ово су, дакле, била упутства што му их је дао Цезар. Сходно овоме Ирод је, добивши писма, одмах пронашао задовољење због помирења с Цезаром. Али је, зачудо, одатле п р о и з и ш л о то да док је он раније, у свом непријатељству према синовима, иако се показивао строгим, ипак избегавао пренагљеност и ж у р б у у доношењу смртне казне, сада, томе насупрот, и при повољнијим изгледима своје будућности, искористио ову промену на боље и слободу коју је задобио, како би остварио своју м р ж њ у на нечувен начин; отуда је послао поруку и сазвао онолико људи колико је сматрао погодним за једно веће, али с изузетком Архелаја: јер, што се тиче овога, и њега је замрзео, те га

728

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

због тога није позвао, уз то можда и сматрајући да би он био сметња његовим замислима. 2) За време док су управитељи Сирије, као и остали који су долазили из других градова, стизали у Бејрут, Ирод је држао своје синове у извесном селу, по имену Платана, које је припадало Сидону али се налазило у близини Бејрута, тако да би их, укодико би били позвани, оп лако могао преместити, при том сматрајући да не би за њега било погодно да их пре позива изводи пред суд. Па када се тамо напокон окупило око сто педесет већника, Ирод је и сам дошао и о п т у ж и о своје синове, и то на такав начин да то није изгледало попут оптужбе тренутно дигнуте из дубоке озлојеђености, него као да ј е у ч и њ е н а из нужде и због несрећа до к о ј и х ј е доведен: и заиста је оставио утисак веома непримерен за једног оца који оптужује властите синове, јер је био веома насилан и помаман када је дошло до доказивања злочина за који су оптужени, те је тада показао највеће знаке своје острашћености и варварске свирепости; нити је допустио већницима да размотре тежину доказа, већ их је убеђивао у њихову истинитост снагом свог властитог утицаја, на начин крајње неуљудан и неприличан једном оцу, при том и сам п р о ч и т а в ш и оно што су оптужени написали у своју одбрану, без обзира што није било ниједног признања никакве завере или умишљаја п р о т и в њега, а због њихове наводне злонамерности. А када је стигао до ових пребацивања, почео је још гласније викати, претерујући у оном што је говорио, као да су они сами потврдили своје зле замисли п р о т и в њега, те је дао завет да ће радије изгубити ж и в о т него слушати сличне приговоре. Напослетку је рекао да он располаже са довољно моћи, и то једнако по природном праву и по ономе које му је дао Цезар [да сам учини оно што сматра примереним]. Такође је п р и л о ж и о и један навод из закона своје земље, који заповеда следеће: да уколико родитељи положе руке на главу оног који је оптужен, окупљени су људи дужни да овога каменују до смрти: за шта се он сматрао спремним да у ч и н и у својој земљи и краљевству, сачекавши ипак при том и одлуку већника. Све у свему, испоставило се да ови и нису тамо стигли толико као судије које би требало да их осуде због тако очигледних зломисли против Ирода од којих је он готово пострадао, већ као особе које су требале да покажу згражавање над таквих њиховим поступцима, те да изјаве како би било најбезочнијом ствари уколико би ма ко, чак и најизоколнији кривац, могао са тако издајничким замислима п р о ћ и без заслужене казне. 3) Након што је краљ изговорио своје, а младићи нису ни били представљени како би се на ма који начин покушали да одбране, већници су схватили да нема места никаквој правди нити помирењу, те су тако само потврдили Иродову власност да учини што хоће. Пре свих је Сатурнин, човек који је био римски конзул и носилац највећег достојанства, објавио ову пресуду, али са великом уздржаношћу и нелагодом, рекавши да он осуђује Иродове синове али да сматра да они не би требало да буду погубљени. Јер, и он сам је имао синове, а казнити сина смрћу је несрећа већа од свих која би га могла задесити с њихове стране. Након њега су и његови синови — јер је Сатурнин са собом довео и тројицу својих синова

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

729

као пратеће посланике — објавили исту пресуду. Њ и м а насупрот, међутим, Волумнова је пресуда била одлучно кажњавање смрћу оних који су били тако безбожни у кршењу обавезе поштовања свог оца; а нешто слично овоме је рекао и остатак окупљених, те се тако наметнуо закључак да су младићи били једногласно осуђени на смрт. Ирод је стога сместа пошао одатле и одвео своје синове до Тира, где их је сусрео и Никола на свом повратку из Рима, којом приликом га је Ирод упитао, након што га је најпре обавестио о ономе што се догодило у Бејруту, каква су његова осећања према Иродовим синовима, као и шта његови пријатељи у Риму мисле о томе. А Николин је одговор био тај да је оно што су синови одлучили да учине против Ирода било безбожно, и да их је овај морао задржати у тамници. „А уколико ти сматраш да је ма шта више од тога неопходно, онда их заиста можеш онако казнити како ти се не може пребацити да се више препушташ свом бесу него управљању по правичном суду; али уколико си склонији благости, можеш их се одрећи, како твоје несреће можда не би остале неизлечиве. А то је такође и мишљење највећег дела твојих пријатеља у Риму." На ово је Ирод оћутао, и остао веома замишљен, те је замолио Николу да отплови с њиме. 4) У часу када су стигли у Цезареју, тамо је свако говорио о И р о д о в и м синовима, и краљевство се налазило у узнемирености а народ у великом ишчекивању шта ће се са овима догодити; јер се грозан страх уселио у људе да ће се те старе трзавице у краљевској породици окончани ж а л о с н и м свршетком, а још су се у већој муци налазили због патњи двојице синова. Али није уопште било безопасно рећи ма шта пренагљено о овој ствари, па чак ни чути да когод други говори било шта о томе, већ су људи били принуђени да сажаљење скривају дубоко у себи, што је испаде њихове туге чинило суморним, али и веома тихим; па ипак, нашао се један стари Иродов војник, по имену Терон, који је имао сина истих година као Александар, и који је уз то био Иродов пријатељ, но који је, међутим, био толико слободан да отворено говори о ономе што су остали прећутно мислили о овој ствари; тако је био свикао да често, и не водећи рачуна о својој безбедности, узвикне међу окупљеним м н о ш т в о м како је истина пострадала а правда одузета људима, јер су лажи и злоћудност превладале и тако замаглиле ствари у држави, да скрнавитељи нису ни кадри да сагледају највеће несреће које могу задесити људе. И будући да је он био тако смео, те се чинило да се уопште не чува од опасности говорећи тако слободно, разборитост онога што је говорио покренула је људе да у њему виде некога ко се понаша с великом човечношћу, па и то у право време, због чега је свако ко га је чуо у његовим речима налазио задовољство. Па иако су се остали надасве старали о сопственој безбедности остајући у муклом ћутању, ипак су с великом наклоношћу п р и м а л и ту слободу коју је он присвојио; а очекивање велике несреће у којој су се налазили и другима је улило снаге да бар о Терону говоре онако како и м је било драго. 5) Овај се човек са највећом слободом понео и у краљевом присуству, и затражио је од овога да насамо с њ и м говори, што му је Ирод и омогућио. Тада је Терон рекао: „Будући да нисам кадар, о краљу, да подно-

730

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

сим тако велику бригу у којој се налазим, радије сам изабрао да употребим овакву дрску слободу обраћања — а које и теби може донети користи уколико се догоди да из ње ма шта добро извучеш — испред бриге о мојој властитој безбедности. Да ли те је, дакле, твоја разборитост напустила, и оставила душу празном? Да ли је нестала она ненадмашна смотреност захваљујући којој си извео толико много и тако величанствених подухвата? Одакле потиче таква твоја усамљеност и напуштеност од пријатеља и рођака? Јер о онима ја не могу рећи да су ти нити пријатељи нити р о ђ а ц и који прелазе преко таквих стравичних изопачепости у твом некада тако срећном краљевству. Зар не примећујеш шта се догађа? Зар ћеш убити ову двојицу младића, рођених од твоје краљице, који располажу сваком врлином до највишег ступња, и л и ш и т и их се у свом позном добу, препуштајући се само оном једном сину који је веома лоше управљао надама што си их положио у њега, као и оним р о ђ а ц и м а на чије си се погубљење тако често одлучивао? Зар не можеш приметити да у п р а в о ћутање народа наједном свему даје изглед злочина, као и њихова ужаснутост пред ч и њ е н и ц о м неправде? Читава војска и сви заповедници имају саосећања према сиротим и несрећним младићима, и мрзе оне који су зли глумци у овој представи." Ове је речи краљ саслушао, и чак неко време у добром расположењу. Али, шта би се овде могло рећи? Када се Терон отворено дотакао лошег понашања и изопачености у краљевској породици, Ирод је био потресен; али је Терон отишао и даље, и постепено користио неограничено нападну слободу говора, не бивајући довољно обзиран да се прилагоди тренутку у којем се Ирод налазио. Тако се Ирод веома узнемирио, те му се учинило да се пре њему приговара овим говором него што слуша нешто што је за његово добро, те је стога, извукавши из свега само то да су в о ј н и ц и згнушани над овом ствари а заповедници њоме озлојеђени, издао наређење да се сви они које је Терон именовао, као и сам Терон, окују и држе у тамници. 6) Након што је ово тако окончано, извесни Трифон, краљев берберин, искористио је прилику и рекао краљу да га је Терон често наговарао да док краља брије овоме пререже грло, јер би на тај начин могао постати један од најбољих Александрових пријатеља и од њега бити обилно награђен. Након што је ово чуо, краљ је издао наређење да Терон и његов син, као и берберин, буду стављени на муке, што је и изведено; али док је Терон успевао да одолева, његов је син — видевши да му се отац већ налази у жалосном стању и без наде у избављење, а уз то и примећујући какве би биле последице ових језивих патњи — рекао да ће, уколико краљ буде ослободио њега и његовог оца тих мука, овоме казати истину. А након што је краљ дао реч да ће учинити тако, рекао је да је постигнут договор да Терон дигне руку на краља стога што му је било једноставно да приђе краљу док је овај био сам; а да би, у случају да он тако изведе задатак, и због тога морао да и сам умре — што није било невероватно — он то сматрао ч и н о м великодушности у ч и њ е н и м у корист Александра. Ово је, дакле, Теронов син изјавио како би ослободио свог оца мука; али остаје неизвесно да ли је он заиста био присиљен да каже оно што је било истина.

КЊИГА ШЕСНАЕСТА

731

или је он то сам смислио како би омогућио ослобођење себе и свога оца од даљих патњи. 7) Што се тиче Ирода, уколико је претходно и било у њему икакве сумње у оправданост погубљења његових синова, сада томе више никаквог места није било у његовој души; из себе је потпуно уклонио ма шта што би га и најмање могло навести да разложније расуђује о овој ствари, те је одмах похитао да своју намеру доведе до закључења. Такође је пред народ извео и три стотине заповедника који су били под онтужбом, заједно са Тероном, његовим сином и берберином који је ове набедио, и онда их све заједно осудио; тада их је народ каменовао свиме што и м је допало руку, и тако их побио. Александар и Аристобул су по очевој заповести доведени у Севастију и тамо задављени, али су њихова мртва тела током н о ћ и однесена у Александријум, где су били сахрањени њихов ујак с мајчине стране, као и највећи део њихових предака. 8) Можда некима неће изгледати схватљиво да је тако загрижена мрж њ а могла тако силно узрасти на обе стране, да је могла допрети тако далеко да надвлада природна осећања; али такође може с правом заслуживати разматрање и питање да ли се, с једне стране, младим људима може ставити на терет да су дали повода таквом очевом бесу и тако га довели до онога што је учинио, односно да су истрајавајући на истом поступању учинили ствари непоправљивим и изазвали оца да се понесе тако немилосрдно — или, пак, с друге стране, Ироду треба ставити на душу да је био тако безосећајан, а при том и тако осетљив у својој ж у д њ и за влашћу и за свиме ониме што му је могло обезбедити славу, да није могао поднети никога равноправног себи, и да је ма шта год лоше он сам урадио могао остати спокојан; или је, можда, на крају крајева, судбина имала већу моћ од ма којег смотреног расуђивања, одакле смо принуђени да верујемо како су људски поступци унапред одлучени по једној непојамној нужности, а њу, ето, зовемо Судбином, стога што се ништа не догађа м и м о ње. Из свега овога сматрам да ће бити довољно ово схватање упоредити са једним другим, које ипак понешто од утицаја приписује и нама самима, и тврди да људи нису неодговорни за различите начине вођења својих живота, а које схватање заправо није друго до филозофско одређење нашег древног закона. Сходно томе, од два различита узрока овог жалосног удеса, свако би најпре могао окривити младиће који су се понашали вођени младалачком т а ш т и н о м и гордошћу њиховог краљевског порекла, и који нису могли поднети да чују клевете дизане од стране свог оца, будући да свакако они сами нису били правичне судије његових поступака, већ злонамерни у сумњичењу и неуздржљиви у говору, и због оба та разлога лак плен онима који су на њих мотрили, чиме су и м омогућили да дођу до користи; па ипак се ни њихов отац не може сматрати вредним опроштаја због ужасне безбожности са којом је скривио злочин п р о т и в њих, јер се усудио, и то без икаквог доказа да су они заиста вршили припреме за покушај његовог смакнућа, да убије властите синове, тако привлачне појавом и вољене од стране других људи, и који ни на који начин нису заостајали у вел и ч и н и својих поступака, било да је реч о лову или р а т н и ч к и м вежбама,

732

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

или о пригодним темама разговора; јер су у свему овоме они били вешти, а посебно Александар, који је био старији; јер је свакако било довољно, чак иако их је Ирод осудио, да их остави оковане али у животу, или да и м допусти да ж и в е у изгнанству далеко од његове власти, будући да је сам био окружен р и м с к и м снагама које су за њега представљале снажно обезбеђење и чија би га подршка заштитила од ма каквог изненадног препада или отворене претње силом; због тога је то нагло убиство синова, како би олакшао страст која га је обузела, свакако доказ неподношљиве безбожности. Такође је био крив због тако великог преступа почињеног у старости, при чему га не могу извинити ни одлагања која је вршио пре но што је напослетку злочин ипак извршен; јер када је човек ненадано препаднут, и узбурканог ума, и тада изврши какво злодело, макар то био и теж а к злочин, ипак је то ствар која се често догађа; али учинити тако након дугог премишљања и честих покушаја и једнако бројних одгађања, да би се најпосле то у потпуности хладнокрвно извело, био је поступак убилачког ума, и такав који се не може лако одвојити од оног што је сушто зло. А овакву је ћуд он показао и у ономе што је касније урадио, када није поштедео оне који су изгледали као највољенији међу његовим преосталим пријатељима, при чему је, иако је привидна праведност изведене казне учинила да они који су пострадали буду мање сажаљевани, ово ипак такође била варварска свирепост једног окрутног човека, садржана у томе што се није могао уздржати чак ни од њиховог погубљења. Али ћемо о овим особама имати прилике да говоримо касније.

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА обухвата период од четрнаест година

ОД СМРТИ АЛЕКСАНДРА И АРИСТОБУЛА ДО ПРОГОНСТВА АРХЕЛАЈА

ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ АНТИПАТРА О М Р З Н У О ЦЕЛИ ЈЕВРЕЈСКИ Н А Р О Д ЗБОГ УБИСТВА ЊЕГОВЕ БРАЋЕ, И КАКО ЈЕ УПРАВО ЗБОГ ТОГА О Н ДОПАО П О С Е Б Н Е М И Л О С Т И ОД СТРАНЕ ЊЕГОВИХ ПРИЈАТЕЉА У Р И М У ДАЈУЋИ И М М Н О Г Е ПОКЛОНЕ, ШТО ЈЕ ТАКОЂЕ У Ч И Н И О И СА С А Т У Р Н И Н О М , Н А М Е С Н И К О М СИРИЈЕ И Њ Е М У П О Д Р Е Ђ Е Н И М УПРАВИТЕЉИМА; Т А К О ^ Е И О И Р О Д О В И М Ж Е Н А М А И ДЕЦИ 1) Након што је Антипатар тако уклонио своју браћу а свог оца довео до највишег ступња безбожности — све док овога потпуно нису обузеле помамне мисли због онога што је учинио — током остатка ж и в о т а његове наде ипак нису испратиле замисли ума; јер, иако се ослободио страха од такмаштва браће у задобијању власти, ипак је убрзо увидео да је веома тешка, и готово неостварљива, ствар стизање до краљевске моћи, стога што је м р ж њ а народа п р о т и в њега, због свега што је учинио, постала безмерна; а поред ових веома непријатних околности, стање у војсци га је још више бринуло, јер су в о ј н и ц и били потпуно отуђени од њега, а управо су од њих сви дотадашњи краљеви изводили сву безбедност коју су имали, кад год би остатак народа пожелео смену власти; а све те опасности су се навукле на њега због уништења његове браће. О н је, међутим, управљао народом удружен с оцем, па чак штавише већ и бивајући истинским краљем; и управо је због тог разлога био поверен, и још чвршће зависан од онога од кога је он сам требало да буде кажњен смрћу: јер се он предсгављао тако као да је своју браћу издао због бриге за Ирода, а не због своје властите злонамерности према њима, а пре њих и према самом свом оцу; а управо је то било од свих проклињуће стање у којем се налазио. Сада су, пак, сва Антипатрова настојања имала за циљ да уклоне и Ирода, како га више нико не би могао о п т у ж и т и за злодела чијим је био виновником; и тако Ирод није могао имати никаквог прибежишта, и нико му није смео п р у ж и т и помоћ, будући да би тиме Антипатар таквима постао отворени непријатељ. Толико је, наиме, постало јасно да су све завере што их је правио п р о т и в своје браће биле у крајњој линији узроковане м р ж њ о м коју је гајио према своме оцу. А у то је време он више но икад радио на извршењу својих ништитељских покушаја п р о т и в Ирода, стога што би тек кад овај буде мртав, власт коначно могла бити Антипатру чврсто осигурана; али уколико би допустио да Ирод и даље живи, Антипатар би се нашао у опасности због могућног откривања оних злодела што их је произвео, због чега би му отац неминовно постао непријатељем. То је био разлог због којег је постао веома дарежљив према Иродовим пријатељима, од којих је неколицини уделио велике суме новца, како би ове људе одобровољио својом издашношћу и из њих уклонио м р ж њ у коју су према њему носили. Нарочито је обратио пажњу да поклоне пошаље својим пријатељима у Риму, како би задобио њихову благонакло-

736

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ност, а пре свих Сатурнину, намеснику Сирије. Такође се надао да ће скупоценим поклонима задобити и наклоност Сатурниновог брата, а истом је начину прибегао и у погледу краљеве сестре Саломе, која је била удата за једног од највећих Иродових пријатеља. Па након што је тако кривотворио пријатељство са онима са којима се дружио, п р о д у ж и о је са веома тананим освајањем њиховог поверења, при том врло вешто прикривајући м р ж њ у према ма коме кога је заиста мрзео. Али оваквим претварањем није могао заварати своју тетку, која га је одавно прозрела и била жена коју није било лако обманути, нарочито стога што је она већ употребила сав могућпи опрез да би предупредила његове погубне замисли. Иако је Антипатров ујак са мајчине стране био ожењен за Саломину кћер — и то по Антипатровом личном пристанку и настојању — а ова је кћер претходно била удата за Аристобула, док је друга Саломина кћер са истим м у ж е м била удата за Калејевог сина, ипак овај брак није представљао сметњу за Салому, која је знала колико је Антипатар зао, да разоткрије све што је наумио, у п р а в о као што је ни њена ранија љубазност према њему није могла спречити да га сада мрзи. Ирод је, пак, својевремено присилио Салому, док је она још била заљубљена у Арабљанина Силеја и поклањала му сву своју приврженост, да се уда за Алексаса; овоме се браку Салома подвргла на молбу Јулије, Цезареве жене, јер ју је ова наговорила да га не одбије, да се тако не би показала њиховим отвореним непријатељем, будући да се Ирод заклео да никада више неће бити пријатељ са Саломом уколико не буде прихватила Алексаса за мужа; тако се она повиновала Јулији као Цезаревој жени, уважавајући да јој ова није саветовала ништа што већма није било у њену корист. У то је време Ирод вратио Архелајеву кћер, која је била Александрова жена, њеном оцу, повративши из својих поседа и мираз који је донела са собом, како се око тога не би спорио са Архелајем. 2) Ирод је, међутим, одгајао децу својих синова с великом бригом; Александар је, наиме, имао два сина са Глафиром, а Аристобул т р о ј и ц у синова и две кћери са Береником, Саломином кћери; па када су се једном приликом пријатељи нашли код њега, Ирод им је представио ову децу; и, оплакујући тешку судбину његових властитих синова, помолио се да таква зла судбина не задеси и ове који су били њихова деца, већ да се она успеју оплеменити у врлини и задобити оно што с п р а в о м заслужују, а њему самом омогућити да себе у ч и н и бољом бригом за њихово образовање. Такође им је утаначио и веридбу за оне са којима ће се венчати када доспеју до томе прикладног узраста: старији Александров син за Феророву кћер, а Антипатрова кћер за најстаријег Аристобуловог сина; једна Аристобулова кћер била је додељена Антипатровом сину, а Аристобулова друга кћер Ироду [млађем], његовом властитом сину, којег је добио од првосвештеникове кћери, будући да код нас од давнина постоји обичај да се има више жена у исто време. Краљ је таква вереништва уговорио за ову деца из саосећања према сирочади која су остала без очева, али и настојећи да учини Антипатра љубазним према њ и м а због ових предстојећих унутарпородичних венчавања. Али Антипатар није пропустио

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

737

да у себи развије исто осећање према деци своје браће какво је носио и према њ и м а самима; а брига његовог оца за њих само је даље изазвала његову озлојеђеност, и то на основу претноставке да ће ова деца ностати моћнија но што су његова браћа то икада била, при чему би краљ Архелај подржавао синове своје кћери, а Ферор, тетрарх, прихватио би једну од кћери као ж е н у за свог сина. О н о што је Антипатра додатно раздражило било је и то да ће читав народ таквим развојем сажаљевати ту децу без очева, и обрнуто, једнако м р з е т и њега који их је учинио таквима, те да ће отуда све изаћи на видело, будући да овима није било непознато његово подло држање према његовој браћи. О н је због свега тога замислио да пон и ш т и овакво очево уређење [будућих односа], сматрајући грозном ствари да та деца једном буду у таквом сродству с њиме, и при том тако моћна. Тако је Ирод попустио пред њ и м и на Антипатрове молбе променио своју одлуку, при чему је ново решење било следеће: да сам Антипатар ожени Аристобулову кћер, а Антипатров син да ожени Феророву кћер. Тако су се веренички договори променили са таквим исходом, чак и без стварне краљеве сагласности. 3) Сам краљ Ирод је у то време имао девет жена; једна од њих била је Антипатрова мајка, а друга првосвештеникова кћер, са којом је имао сина коме је дао своје властито име. Такође је за жену имао и једну братову кћер, и другу која је била кћер његове сестре, а са ове две није имао деце. Једна од његових жена била је пореклом Самарићанка, а њени су синови били Антипа и Архелај, као и кћер Олимпија, која се касније удала за Јосифа, сина краљевог брата; Антипа и Архелај су, пак, били одгајени од стране једног обичног човека из Рима. Ирод је за жену имао и Клеопатру из Јерусалима, и са њом је имао синове Ирода и Филипа, од којих је овај други такође одгајен у Риму. Следећа жена се звала Палада, која му је подарила сина Фасаила. Поред ових, за жене је још имао Федру и Елпију, са којом је добио кћерке Роксану и Салому. Што се тиче његових старијих кћери са Мирјам, мајком Александра и Аристобула, а са којима је Ферор одбио да се ожени, једну од њих је удао за Антипатра [млађег], Саломиног сина, а другу за Фасаила [млађегј, сина свог брата. То је, дакле, било потомство Иродово.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО О ЗАМАРИЈИ, В А В И Л О Н С К О М ЈЕВРЕЈИНУ; О ЗАВЕРАМА Ш Т О И Х ЈЕ А Н Т И П А Т А Р ПРАВИО П Р О Т И В СВОГ ОЦА; ТАКОЂЕ И П О Н Е Ш Т О О ФАРИСЕЈИМА 1) У то је време Ирод, желећи да се осигура од Трахонићана, решио да за Јевреје подигне село величине једнаке каквом граду, које би се налазило у средишту те земље и коју би својим постојањем учинило неповољном за напад, послуживши уједно и као погодно место одакле би се могли изводити препади на непокорно становништво и наносити им недаће.

738

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНВ

И тако, када је сазнао да се у близини Трахонитије налази један Јеврејин из Вавилона са пет стотина коњаника, од којих су сви јашући могли одапињати стреле, и који је заједно са стотину својих рођака прешао Еуфрат и настанио се у близини Антиохије, у Дафни Сиријској, где му је Сатурнин, који је тада био намесник, доделио место за насељавање звано Валата, он је послао по овог човека заједно са свима онима који су га следили, и обећао да ће му дати земљиште у области Ватанеји, која се граничи са Трахонитијом, желећи да та насеобина уједно буде и његов бедем према Трахонићанима. Такође се потрудио да земља ових насељеника буде ослобођена чак и оних плаћања која су уобичајена за становнике његовог краљевстава, а подарио им је и изузимање од плаћања царине. 2) Вавилонац је овим понудама био наведен да пође до додељене им земље; тако је он запосео ту област, и тамо подигао тврђаву и село, назвавш и га Ватира. Тиме је овај човек постао з а ш т и т н и к становништва од Трахонићана, и чувао је оне Јевреје који су полазили из Вавилона како би понудили ж р т в е у Јерусалиму да не буду пљачкани од стране трахонићанских разбојника; тако се догодило да је временом к њему дошао велики број људи из свих оних крајева где се придржавало древних јеврејских закона, а његова земља је постала пуна људи и због тога што је у потпуности била ослобођена пореза. Овакве прилике су се продужиле током остатка Иродовог живота; али када је Филип, који је био третрах после њега, преузео власт, он је ипак разрезао неке незнатне порезе и овим људима, па ипак и то само на неко време; а Агрипа Велики, и његов син са истим именом, иако су их веома кињили, ипак и м нису одузели некадашњу слободу. А када су Римљани од ових преузели управљање у своје руке, они су овој земљи оставили повластицу слободе, али је и у потпуности оптеретили наметањем пореских обавеза. О овој ћу теми, међутим, говорити подробније у даљем току ове историје."' 3) Када је напослетку, након часног живота, преминуо Замарија Вавилонац, човек коме је Ирод дао ову земљу у посед, он је иза себе оставио децу веома доброг карактера; један од њих био је Јаким, славан по својој срчаности, који је своје Вавилонце учио како да вешто јашу коње, а њихов одред био је чувар горепоменутих краљева. А када је Јаким преминуо у дубокој старости, иза себе је оставио сина, чије је име било Филип, човека веома велике телесне снаге и такође истакнутијег по срчаности од ма којег савременика, због чега је постојало узајамно поверење и чврсто пријатељство између њега и краља Агрипе. Филип је такође располагао и завидном војском чију је бројност одржавао једнако великом као да је краљевска, и коју је обучавао и водио где год су то околности налагале. 4) У часу када су Иродове прилике постале таквима какве сам их описао, сви државни послови почели су зависити од Антипатра, чија је моћ била таква да је могао учинити добра дела оноликом броју људи коликом би пожелео, и то са допуштењем свог оца који се надао да тиме сина везује за себе добронамерношћу и оданошћу; и овакво је стање потрајало све док се он није усудио да још више злоупотреби своју моћ, стога што су његове погубне замисли биле брижљиво сакривене од Ирода, а он ус-

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

739

певао да оца наведе да верује свему што је говорио. О н је такође и свима другима изгледао силан, и то не толико због моћи и утицаја које је поседовао, колико због оштроумности његових претходних нитковских подухвата. Ипак, онај ко је пре свих с њиме однеговао пријатељство био је Ферор, који је заузврат примао сличне знаке пријатељства с Антипатрове стране — али је овај, међутим, веома вешто окружио Ферора друштвом жена, које је поставио као чуваре око њега; јер је Ферор, наиме, био умногоме р о б о м своје жене, њене мајке и њене сестре, и то упркос томе што их је истовремено и мрзео због понижавања којима су излагале његове још девичанске кћери. Па ипак их је он подносио, и ништа није чинио без сагласности ових жена које су га међусобно подржавале и истрајавале на узајамном помагању у свему, толико да је напослетку и Антипатар постао потпуно зависан од њих, и то једнако он сам, као и његова мајка. Јер су ове четири жене-'- у свему увек заступале једно и исто мишљење, а уколико би се Феророво и Антипатрово мишљење у нечему и разликовало, то није имало значајне последице. Њ и м а је, међутим, била супротстављена Салома, која је дуго времена била на опрезу поводом свих њихових потеза, и која је увиђала да је то њихово пријатељство било склопљено како би се Ироду нанела несрећа, те је напослетку била и склона да о томе обавести краља. А будући да су ове жене знале да је њихово пријатељство неугодно Ироду стога што је смерало да овога унесрећи, оне су се трудиле да њихова окупљања не буду откривена; тако су се чак претварале и да мрзе једна другу, и једна другу окривљавале када су им околности то омогућавале, а посебно у Иродовом присуству или када би се у близини нашао било ко кадар да о томе обавести краља: па ипак је њихова присност бивала чвршћа но икад, иако показивана само када би се налазиле насамо. Такво је, дакле, било понашање које су изабрале. Али од Саломе, међутим, нису могле сакрити чак ни сам почетак свог заједничког настојања, па ни његово напредовање, већ је она докучивала све што се догађало и јачала везе са братом коме је напослетку испричала све о тајним састанцима и сплеткама њених противника, па и то како су се њихова саветовања одвијала у потаји, а која би се, да им циљ није било уклањање краља, могла сасвим добро водити отворено и јавно. Њ и х о в о видљиво понашање јесте говорило о међусобној сукобљености, а речи су им казивале о намерама да једна другој напакосте, али су се узајамно веома добро слагале када су биле изван погледа јавности, јер када би ове жене остајале саме деловале су једнодушно, тврдећи да никада неће раскинути узајамно пријатељство, већ да ће се борити п р о т и в оних од којих су скривали своје замисли. Све је ове ствари Салома увиђала ч стекла о њима потпуно знање, а затим их пренела брату који је и сам уочавао велики део оног што је говорила, али се и даље није усуђивао да се ослони на њу, због сумњи што их је гајио према сестриним клеветама. Поред тога, постојала је извесна моћна секта међу Јеврејима, која је себе високо вредновала због тачног познавања закона њихових предака, а која је у народу развила уверење да су миљеници Божији, те су к себи успели да примаме овај скуп жена. О овој смо секти већ говорили, јер су то били фарисеји, који су имали довољно утицаја да

740

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

се могу супротставити краљевима. Будући да су били веома способни, ускоро су доспели до врхунца отворене борбе и наношења невоља. Па када је сав јеврејски народ дао уверења о својој добронамерности према Цезару и краљевом управљању, управо ови се људи, њих око шест хиљада, нису заклели. А када им је краљ због тога наметнуо глобу, Феророва жена је платила за њих. Како би јој узвратили за ту љубазност, а будући да су веровали како располажу п р о р о ч к и м знањем о стварима до којих се долази Б о ж и ј и м надахнућем, они су овој жени предсказали како је Бог одлучио да се Иродова власт мора окончати, а и његово потомство такође ње бити лишено, али да ће краљевство припасти њој и Ферору, као и њиховој деци. Ова предвиђања нису остала скривена Саломи, већ су пренесена и краљу, као и то да су фарисеји већ изопачили на содомију извесне особе у самој палати. Тако је краљ одмах погубио оне међу фарисејима који су били осуђени као главни, као и евхуна Вагоса и извесног Каруса који је у то време све људе надмашивао у лепоти, а уз њих и једног од дечака са којим су се задовољавали. Осим ових, побио је и све чланове своје породице који су се слагали са оним што су предсказали фарисеји; а што се тиче Вагоса, ови су га дизали у звезде зато што је требало да буде препознат као доброчинитељ оног ко је, према предсказању, требало да буде наименовани краљ; надаље се тврдило да би тај будући краљ требало да буде свемоћан и да ће омогућити Вагосу да се ожени, и чак да има децу рођену од властитог семена.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ О НЕПРИЈАТЕЉСТВУ ИЗМЕЂУ И Р О Д А И ФЕРОРА; КАКО ЈЕ И Р О Д П О С Л А О А Н Т И П А Т Р А ЦЕЗАРУ И О С М Р Т И ФЕРОРОВОЈ 1) Након што је Ирод казнио те фарисеје који су били окривљени за описане злочине, окупио је своје пријатеље и о п т у ж и о Феророву жену; приписао је злоупотребу девица безочности те жене и дигао оптужницу п р о т и в ње због уношења бешчасног понашања међу њих: рекао је да је она марљиво радила на завађивању њега и његовог брата, те да их је, својом злом ћуди, довела до стања зараћености, и то једнако својим речима и поступцима; такође и да глобе што их је наложио нису исплаћене, а да су увредиоци захваљујући њој избегли кажњавање, те да се, напослетку, ништа од последњих збивања не би одиграло без ње. „Из тог разлога би ти Фероре, учинио добро уколико би својевољно, и по властитом нахођењу а не због моје молбе или следећи моје мишљење, отерао од себе ову жену, као ону која ће и даље бити повод сукобу између тебе и мене. А сада, Фероре, уколико ти је стало до односа са мном, склони ову жену од себе, јер ћеш на тај начин остати мој брат и показаћеш љубав према мени." На ово је Ферор одговорио (иако је био тешко погођен претходним речима) да он никада не би учинио такву неправедну ствар да порекне своју братску везу с Иродом, али исто тако се не би ни одре-

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

741

као својих осећања према властитој жени, те да би радије изабрао да умре него да ж и в и лишен жене која му је толико драга. На ово је Ирод стишао свој гнев против Ферора овим поводом, иако је он сам тиме поднео веома неугодну казну. Ипак, он је забранио Антипатру и његовој мајци да воде било какав разговор с Ферором, и позвао их да настоје да избегавају друштво жена — што су ови обећали да ће учинити, али су се, међутим, и даље састајали у погодним приликама, а Ферор и Антипатар су и даље одржавали веома срдачпе сусрете. Такође је процурела и вест да је Антипатар блудно општио с Фероровом женом, а да су се њих двоје зближили уз помоћ Антипатрове мајке. 2) Сада је, међутим, Антипатар посумњао у свог оца, у п л а ш и в ш и се да ће у ч и н ц и ове м р ж њ е према њему постати све већим; стога је писао пријатељима у Риму и замолио их да пошаљу поруку Ироду у којој ће стајати како овај мора одмах послати Антипатра к Цезару; а када су ови тако учинили, Ирод је заиста тамо послао Антипатра, заједно са најотмен и ј и м поклонима, а такође и са својим тестаментом, у којем је овај био наименован за његовог наследника, а уколико би Антипатар први преминуо, наследник би требало да буде Иродов други син [Ирод Филип], из брака са првосвештениковом кћери. Заједно с А н т и п а т р о м одведен је и заробљени Силеј Арабљанин, који није учинио ништа од онога што му је Цезар заповедио, а Антипатар га је о п т у ж и в а о за исте оне злочине за које је претходно био оптужен од стране Ирода. Исто је учинио и Арета, окривљујући га да је без његове сагласности убио многе међу н а ј в а ж н и ј и м Арабљанима у Петри, а посебно Семију, човека који је заслуживао поштовање свих људи; поврх свега, Силеј је убио и Фабата, Цезаревог слугу. Ово су, дакле, биле нови злочини за које је Силеј био оптужен, а до којих се дошло под следећим околностима. У то је време код Ирода био извесни Коринтије, који је служио међу краљевим чуварима, и у кога је Ирод имао велико поверење. Силеј је наговарао овог човека да за велику суму новца убије Ирода, и овај је обећао да ће то урадити. Када је, међутим, за смерано убиство сазнао Фабат — јер му је сам Силеј о томе говорио — он је сместа обавестио краља, а овај је ухватио Коринтија и ставио га на муке, и тиме из њега извукао све о завери. Такође је ухватио и двојицу других Арабљана, које је Коринтије одао; један је био старешина племена, а други Силејов пријатељ, и обојицу је краљ такође ставио на муке, након чега су признали да су охрабривали Коринтија да не одустане од онога чега се подухватио да ће извести, као и да ће му својеручно помоћи у убиству, уколико дође до тога да му устреба њихова помоћ. Тако их је Сатурнин, након што му је Ирод све поверио, послао у Рим. 3) У исто је време Ирод заповедио Ферору да се, будући да је тако тврдоглав у привржености својој жени, мора повући у своју властиту тетрархију, што је овај веома радо учинио, много се пута заклевши да се неће поново враћати све док не чује да је Ирод мртав. И заиста, када је због болести које је Ирод допао краљ затражио да Ферор дође к њему пре но што умре како би му могао изговорити нека упутства, Ферор је имао толико обзира према своме завету да се позиву није одазвао; па ипак, сам Ирод

742

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

није устрајао у својој м р ж њ и према Ферору, већ је попустио у својој горепоменутој одлуци да га више не види, и то због истог оног узрока којег смо већ поменули у његовом случају: јер, чим је Ферор почео побољевати, Ирод је дошао к њему а да није ни био позван; а када је Ферор преминуо, побринуо се за његов погреб и пренео је његово тело у Јерусалим, где га је сахранио прогласивши свечану жалост за њиме. Показало се, међутим, да је овај догађај постао извор Антипатрових несрећа. Јер, иако је он већ пловио према Риму, Бог је сада решио да га казни због убиства његове браће. Ову ћу приповест објаснити веома потанко, како би могла посл у ж и т и као упозорење свим људима да је за њих најбоље да се старају о вођењу ж и в о т а по законима врлине.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ ФЕРОРОВА Ж Е Н А О П Т У Ж Е Н А ОД СТРАНЕ СВОГ О С Л О Б О Ђ Е Н О Г РОБА ДА ГА ЈЕ ОТРОВАЛА; И КАКО ЈЕ ИРОД, П Р И Л И К О М И С П И Т И В А Њ А УЗ П О М О Ћ МУЧЕЊА, П Р О Н А Ш А О ОТРОВ, АЛИ СЕ И С П О С Т А В И Л О ДА ЈЕ ОВАЈ Б И О П Р И П Р Е М Љ Е Н ЗА ЊЕГА САМОГ ОД СТРАНЕ ЊЕГОВОГ С И Н А АНТИПАТРА; И КАКО ЈЕ Н А К О Н МУЧЕЊА ОКРИВЉЕНИХ ОТКРИО ОПАСНЕ АНТИПАТРОВЕ ЗАМИСЛИ 1) Ч и м је Ферор преминуо и окончана његова сахрана, двојица Ферорових ослобођених робова, које је он веома ценио, дошли су до Ирода и замолили га да убиство његовог брата не прође без освете, већ да испита тако неразумљиву и несрећну смрт. Након што су га ове речи потресле, јер су му се чиниле истините, ови су му људи рекли да је Ферор вечерао са својом женом дан пре него што се разболео, и да му је дат известан напитак у таквој врсти хране коју он није имао обичај да једе, те да је, када ју је том приликом обедовао, од ње и умро; рекли су и да је тај напитак из Арабије донела једна жена, под изговором да је то љубавни напитак, јер је такво било његово име, али заправо да би се њиме убио Ферор, будући да је та Арабљанка била вешта у справљању таквих отрова; та жена којој су приписали овај злочин била је по општем признању најприснија пријатељица једне од Силејевих љубавница, а открило се да су једнако и мајка и сестра Феророве жене долазиле на места где је она живела, и наговарале је да им прода тај напитак, те да су се вратиле и понеле га са собом дан пре кобне Феророве вечере. Овиме је краљ био разљућен, те је поменуте робиње ставио на муке, а са њима и неке слободне жене; али како се чињеница ипак није показала јасном, зато што ниједна од њих није ништа признала, преостало је само то да је једна од њих, под највећим мукама, рекла ништа више од тога да је молила Бога да пошаље сличне муке Антипатровој мајци, која је била узрок свих тих несрећа које су их заједно снашле. Оваква молитва нагнала је Ирода да појача мучења, све док се тиме све не разоткрије: њихова срдачна окупљања, тајни скупови и обелодањивање онога што је насамо рекао свом сину поводом Ферорових

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

743

ж е н а ' ' \ (Оно што је, наиме, Ирод наложио Антипатру да сакрије, био је поклон од стотину таланата о којем није требало да води никакав разговор са Ферором.) Тако је сазнао и за м р ж њ у коју је Антипатар носио према свом оцу, као и то да се жалио својој мајци на очеву дуговечност, те да је и он сам готово стар човек, толико да уколико краљевству њему и припадне, неће моћи да му донесе никакво задовољство. Уз то се жалио на постојање великог броја своје браће, па и њихових синова, који бивају успешно подизани и који могу гајити наде у добијање краљевства као и он, што је све његове изгледе учинило неизвесним; јер чак и сада, уколико Ирод не би више био жив, наложено је да власт буде пренесена не на његовог сина, него на брата. Антипатар је такође о п т у ж и о оца за варварску окрутност и убиство својих синова, и да је само због страха да се и њему не догоди слично он смислио то путовање до Рима, а Ферор повлачење до своје властите тетрархије. 2) Ова су се признања слагала са оним што је И р о д у казала његова сестра, и умногоме су наводила на поткрепљење њеног сведочења, а сам и м тим и ослобођења ње саме од сумње у неверност према њему. Тако је краљ добио задовољење откривањем злобе коју су Дорис, Антипатрова мајка, баш као и сам Антипатар, носили према њему, те јој је одузео све њене племените украсе који су вредели много таланата, а затим је отерао, и потом ступио у пријатељство с Фероровим женама. Али онај који је више од свих раздражио краља п р о т и в свог сина био је извесни Антипатар, намесник краљевог сина, који је, након што је мучен, између осталог рекао да је Антипатар [Иродов син] припремио смртоносни напитак и дао га Ферору, пожелевши да исто може дати и свом оцу током свог одсуства, односно у време када се он буде налазио одвише далеко да би и најмања сумња пала на њега тим поводом. Извесни Антифил, један од Антипатрових пријатеља, донео је тај напитак из Египта, и био је послан Ферору од стране Тендиона, брата Антипатрове мајке, и тим је путем стигао до Феророве жене, будући да јој је њен м у ж дао на чување. А након што је краљ ову жену упитао о томе, она је све нризнала; али како је након признања потрчала да донесе напитак, бацила се са врха куће: па ипак се није убила, стога што је пала на ноге; након тога ју је краљ у м и р и о обећавши њој и њеним укућанима опроштај, под условом да ништа од истине не сакрију од њега, уз то јој и з а п р е т и в ш и најгорим несрећама уколико се покаже незахвалном [и било шта сакрије]. Тако је она обећала и заклела се да ће говорити о свему, те да ће изнети и на који је начин све изведено. Потом је испричала оно што су многи сматрали у потпуности истинитим, да је напитак из Египта донео Антифил, а да га је обезбедио његов брат, који је био лекар, а када га је Тендион донео до Ферорових, овај га је поверио њој на чување; и тако га је Антипатар припремио за Ирода. „Када се, отуда, Ферор разболео, а ти дошао до њега и повео бригу, и након што је видео љубазност коју си показао према њему, његов је ум тиме био савладан. Тако ме је он позвао к себи и рекао ми: 'О жено! Антипатар ме је обмануо у овој завери п р о т и в његовог оца и мог брата, наговоривши ме на убилачке намере према њему и обезбедивши напитак који је томе треба-

744

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ло да послужи; стога ти сада пођи и донеси тај напитак (будући да се чини како мој брат и даље гаји према мени исто часно држање које је имао и раније, а ја сам више не очекујем да дуго поживим, и отуда не могу да укаљам своје претке убиством брата), и спали га преда мном"'. Сходно томе жена је одмах донела напитак и учинила како јој је м у ж наложио, сагоревши највећи део напитка; али је мали део његов ипак остао, у случају да се краљ, након Феророве смрти, према њој лоше опходи, те да се узмогне сама отровати и тако избавити од могућне несреће. Након што је жена ово изговорила, она је пред све окупљене изнела напитак у кутији у којој се налазио. Штавише, на мукама су се нашли и Антифилов брат, као и његова мајка, који су под ужасним патњама и боловима признали исте ствари, као и да је кутија у п р а в о она у којој је напитак донесен из Египта. Такође је и првосвештеникова кћер, која је била краљева жена, оптужена да је знала за све ово, а ипак је решила да истину сакрије од краља; због тога се Ирод од ње развео и избрисао њеног сина из тестамента, у којем је овај био поменут као онај који ће владати уместо њега; такође је и одузео звање првосвештеника од њеног оца, Симеона сина Ветовог, а на његово место поставио Матију сина Теофиловог, рођеног у Јерусалиму. 3) Док се ово одигравало из Рима је такође стигао и Ватилије, Антипатров ослобођени роб, који је под мукама открио да је донео и други напитак, који је требало да преда у руке Антипатрове мајке и Ферора, како би, у случају да претходни напитак није деловао на краља, бар овај то могао учинити. Такође су стигла и писма Иродових пријатеља из Рима, уз одобрење и препоруку Антипатрову, којима су оптужени АрхелаЈ и Филип, као криви за клеветање свог оца поводом убиства Александра и Аристобула, као да су они тобоже сажаљевали њихову смрт, и као да су, стога што су били послани кући (јер их је њихов отац већ опозвао), они закључили да ће и сами такође бити убијени. Ова су писма била обезбеђена уз велику награду од стране Антипатрових пријатеља; али је и сам Антипатар писао оцу о њима [Архелају и Филипу], при том им ставивши најтеже оптужбе на душу; па ипак их је у потпуности оправдао од сваке кривице, рекавши да су они ипак само незрели дечаци, и на тај начин приписавши њихова злодела младалачкој несмотрености. Уз то је додао да је он сам веома заузет настојањима која се тичу Силеја, и задобијања наклоности међу истакнутим људима, због чега је купио раскошне украсе како би их овима поклонио, што га је коштало две стотине таланата. Овде се неко може упитати како је дошло до тога да иако је толико много оптужби упућивано против Антипатра током седам месеци његовог одсуства, он ни са једном од њих није био у Риму упознат. Одговор и узрок томе је да су друмови били чврсто надгледани, и да су људи мрзели Антипатра, те тако није било никога ко би ма и најмање ставио на коцку своју безбедност како би њему прибавио ма какву корист.

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

745

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО А Н Т И П А Т Р О В А ПЛОВИДБА И З Р И М А ОЦУ; И КАКО ГА ЈЕ ОПТУЖ И О Н И К О Л А ДАМАСКИЈАЦ А Н А С М Р Т ГА О С У Д И Л И ЊЕГОВ ОТАЦ И КВИНТИЛИЈЕ ВАР, КОЈИ ЈЕ ТАДА Б И О Н А М Е С Н И К СИРИЈЕ; И КАКО ЈЕ ТАДА О Н Б И О ОКОВАН, СВЕ ДОК Ц Е З А Р НИЈЕ Б И О ОБАВЕШТЕН О О В О М СЛУЧАЈУ 1) С а д а ј е И р о д , поводом Антипатровог п и с м а у којем је овај саопштио да је урадио што је требало и то на начин на који је краљ то желео, те да би напречац дошао к њему, прикрио гнев који је носио према сину, и отписао му замоливши га да не одгађа путовање, како се Ироду самом не би догодило какво зло у синовљевом одсуству. У исто се време помало пожалио на Антипатрову мајку, али је обећао да ће ове п р и т у ж б е одложити за време када се Антипатар буде вратио. П р и том је изразио дубину своје привржености према сину, као и страх да због извесних сумњи у краља Антипатар не одложи путовање, а такође и да, током боравка у Риму, не смишља какве завере у погледу краљевства, и, штавише, не у ч и н и штогод против себе самог Ово је писмо Антипатар затекао у Киликији, али је извештај о Фероровој смрти п р и м и о пред Тарентумом. Ове последње вести дубоко су га се коснуле, али не због каквог саосећања према Ферору, већ стога што је овај преминуо а да није убио Ирода, иако му је обећао да ће то учинити. А када се затекао у Селендерису у Киликији, почео је да размишља о пловидби кући, будући веома забринут због одстрањивања своје мајке. Једни су га пријатељи саветовали да би требало да неко време негде сачека у очекивању даљих обавештења; али су други саветовали да отплови кући без одлагања јер када једном буде тамо дошао м о ћ и ће ускоро да оконча све клевете, будући да његовим оптужитељима тренутно ништа не даје тежину осим његовог одсуства. Антипатар је допустио да га наговоре ови последњи, те је отпловио и потом пристао у луци Севастији, к о ј у ј е Ирод, као што смо писали, уз огромне трошкове подигао у част Цезара. Антипатар је очигледно био у незавидним околностима, будући да нико није дошао к њему нити га поздравио онако како су то у ч и н и л и при његовом поласку, са добрим жељама, радосним клицањима и понудом да га угосте; напротив, сачекан је с горким клетвама, будући да су сматрали да је дошао како би напокон био кажњен за убиство своје браће. 2) У то се време у Јерусалиму затекао Квинт Вар, будући послан да наследи Сатурнина на положају намесника Сирије, те је дошао као ослонац Ироду који је од њега затражио савет у текућим приликама; и управо у часу док су њих двојица седели заједно, Антипатар је стигао до њих, не знајући ништа о т а м о ш њ и м збивањима, и у ш а в ш и у палату обучен у пурпур. Вратари су га, истина, примили, али су одстранили његове пријатеље. И тек сада се он нашао у великој пометњи, најзад схвативши околности у којима се налази у часу када је, поздравивши оца, у одговор добио презриво одбијање с речима у којима је назван у б и ц о м своје браће и завереником п р о т и в самог краља; и још је Ирод додао да ће Вар бити његов

746

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

иследник и судија на суђењу које ће се обавити истог дана. Тако је Антипатар увидео да се невоље о којима је у п р а в о чуо већ над њ и м надвијају, те се удаљио у страховитој пометњи, у каквом су та стању среле његова мајка и жена (а ова је жена била кћер Антигона, који је био краљ Јевреја пре Ирода), од којих је сазнао све околности које су се њега тицале, након чега му није преостало друго до да се п р и п р е м и за суђење. 3) Следећег су дана краљ и Вар заједно седели на суђењу, а њихови су пријатељи такође позвани, управо као и краљеви р о ђ а ц и са сестром Саломом и са онолико људи који су могли открити ма коју чињеницу, укључујући и оне који су били мучени. Поред ових, дошли су и извесни робови Антипатрове мајке, који су били ухваћени мало пре његовог доласка, а који су носили са собом њено писмо Антипатру, чији је садржај био следећи: да он не би требало да се враћа, зато што је његов отац све сазнао, те да му је Цезар једино п р и б е ж и ш т е које му је преостало за спречавање тога да једнако он и она буду предани у руке његовог оца. На ово је Антипатар пао пред очеве ноге и почео га преклињати да не пресуђује унапред о његовом случају, већ да га најпре саслуша и сачува се од тога да не подлегне предрасудама. Тако је Ирод —наричући над собом због своје деце од које је подносио толико много несрећа, као и због тога што га је Антипатар напао у његовој старости — наредио да овај буде доведен у средиште скупа. Ирод се такође почео присећати какво је издржавање и какво образовање п р у ж и о својој деци, и како их је благовремено обезбеђивао иметком у складу са њиховим жељама; али их ниједна од тих милости није спречила да кују завере против њега, угрожавајући и сам његов ж и в о т како би задобили краљевство на безбожан начин, одузимајући му ж и в о т пре природног краја, занемарујући очеве жеље и правду која би морала бити задовољена да би краљевство могло њ и м а припасти. П и т а о се и какве су то наде могле толико узнети Антипатра да постане толико окрутан да би се осмелио на такве убилачке поступке, када га је Ирод сам учинио наследником краљевства, а за свог ж и в о т а није му указивано мање поштовање до самом краљу, било у узвишености достојанства, или у моћи и утицају, нити у примањима, будући да је овај добијао не мање од педесет таланата годишњих прихода, а да је само за путовање у Рим добио тридесет таланата. Такође му је приговорио и случај његове оптужене и погубљене браће; па уколико су они били криви, сада је Антипатар опонашао њихов пример; а уколико нису, он је краљу подметнуо неосноване оптужбе п р о т и в најближих сродника. Јер је Ирод био упознат с тим стварима искључиво преко Антипатра и никога другог, и учинио је што је учинио због Антипатрове потврде, па је сада довољно занемарити сва остала његова недела осим тог једног, јер је у односу на покојну браћу постао наследник кривице смераног оцеубиства. 4) Након што је Ирод ово изговорио, бризнуо је у плач и више ништа није могао казати; али је на његову жељу Никола Дамаскијац, као краљев пријатељ и стални саговорник који је био упознат једнако са свиме што је овај чинио и са непосредним околностима овог удеса, п р о д у ж и о са оним што је преостало од објашњења, изневши све што се тицало указивања и

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

747

доказа чињеница. На ово се Антипатар, како би извео своју закониту одбрану, окренуо према оцу и почео увеличавати многе показатеље којима је п р у ж и о увид у своју добронамерност према њему; истакао је примере почасти што их је од оца примио, а којих не би било да их он није заслужио бригом пуном врлине за свог оца; навео је да је он обезбеђивао све што је било потребно да би се ствари унапред сагледале, дајући оцу најмудрије савете; а кад год би се указала прилика за његово властито деловање, он није негодовао ни због каквог трпљења ако је оно служило користи његовог оца. Поврх свега, закључио је, било је готово немогуће да он, који је избавио оца од толико много издајничких замки које су постављане пред њега, може сам учествовати у каквој завери, и тако сав онај углед који је задобио због своје врлине изгубити због изопачености која би ову наследовала; а све то док он није био суочен ни са чим што би му бранило — јер је већ био именован за краљевог наследника — да већ сада у ж и в а краљевске почасти скупа са својим оцем; осим тога, рекао је, није било никакве вероватноће да би особа која је располагала половином такве власти без икакве стрепње, и при том добре нарави, могла уз срамоћење и излишну опасност посезати за њеном целином, па и то у часу када је било веома сумњиво да ли би је могао добити или не — а све то још након што је пред собом видео жалосне примере његове браће, при чему је био уједно известилац и њихов оптужитељ, и када они другачије не би ни могли да буду откривени. Штавише, он је био виновник казне која је над њима извршена, када је постало јасно да су били криви за зликовачки покушај против свог оца, при чему су чак и сукоби који су постојали у краљевој породици били показатељи да је он, Антипатар, увек управљао пословима из најоданије привржености своме оцу. А што се тиче онога што је учинио у Риму, Цезар је тамо био сведок, Цезар коме се било шта може наметнути таман колико и самом Богу, а о чијем су мишљењу писма што их је овамо послао довољан доказ. Стога није разборито претпостављати овим писмима клевете намењене изазивању узнемирења; од којих је клевета њихов највећи део покренут током његовог одсуства, што је омогућило простор његовим непријатељима да их скују, а што не би били у стању да учине да је он био присутан. Осим тога, указао је на слабост доказа добијених мучењем, који су обично лажни, стога што су људи под таквим притиском принуђени да кажу многе ствари како би задовољили оне који њима тада располажу. Штавише, Антипатар је и самог себе понудио стављању на муке. 5) Након оваквих се речи могла приметити промена међу окупљенима, будући да су веома сажаљевали Антипатра, који их је плачом и ликом примереним његовом жалосном стању навео да саосећају с њиме, и то толико да су чак и његови истински непријатељи били нагнани на саучешће; штавише, јасно се показивало да је и сам Ирод био дирнут, иако није желео да то буде примећено. Али је тада Никола почео да развија оно што је краљ започео, и то са великом горчином; сабрао је све доказе који су добијени на мукама, или из добровољних сведочења. О н је надасве и опширно узносио краљеве врлине што их је овај показао у подршци и

748

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

образовању својих синова, иако из тога никада није заузврат могао наћи какве користи по себе, већ је непрестано упадао из једне несреће у другу. Иако је признао да није био одвише изненађен несмотреним понашањем Иродових покојних синова који су ипак били млади, и осим тога искварени таквим злим саветницима који су били повод да из својих свести избришу правична упутства природе, а све из жеље да дођу до власти пре него што је требало — он ипак не може другачије до да остане запрепашћен ужасном изопаченошћу Антипатровом, који је, иако је располагао великим милостима што му их је већ уделио његов отац — у сваком случају довољним да обузда свој разум — ипак није био укроћен више од најбешњих и најотровнијих змија, будући да чак и ове ж и в о т и њ е допуштају извесну суздржаност и неће ударати на своје доброчинитеље, док Антипатар, пак, није допустио да несреће његове браће буду за њега било каква сметања, већ се упркос томе предао опонашању њихове варварске свирепости. „Ипак си ти, Антипатру, био тај (као што си сам признао), који је известио о томе какве су зле поступке они учинили, и био си трагалац за доказом п р о т и в њих и творац казпе која је над њима извршена због твог доушништва. Ово, међутим, не казујемо као да те оптужујемо за ревност у твоме гневу п р о т и в њих, већ смо запањени твојим настојањем да опонашаш њихово безочно понашање. Тиме смо открили да се ти у њиховом случају ниси понашао онако како јеси због безбедности свог оца, већ због уништења своје браће, да би се таквом споља показаном м р ж њ о м према њиховој безбожности могао представити као неко ко одиста воли свог оца, и тако могао себи прибавити довољно м о ћ и да изазиваш несреће без икакве бојазни од казне, што је замисао коју заиста потврђују твоји поступци. Истина је да си ти уклонио своју браћу зато што си разобличио у њихове злоћудне замисли; али ниси допустио да се суди и онима који су били њихови сарадници, чиме си свим људима учинио очигледним да си направио споразум са њ и м а против свог оца онда када си изабрао да будеш оптужитељ своје браће бивајући жељан да искључиво за себе задобијеш ону корист која настаје завереничким убиством краља, у ж и в а ј у ћ и тиме двоструко задовољство које је доиста вредно твоје зле природе какву си отворено показао п р о т и в своје браће. Том си се приликом, наиме, радовао као да си извео најславнији подвиг, не налазећи да је такво понашање недостојно. Али пошто је твоја намера била другачија, ти си поступио горе од њих: док си се трудио да сакријеш своју издају против оца, ти си њих мрзео, али не као заверенике п р о т и в краља, јер у том случају не би и сам упао у сличан злочин, већ као наследнике његове власти и као вредније тог наслеђивања од себе самог. Ти би убио свог оца након што си убио браћу, да не би биле откривене твоје лажи п р о т и в њих; а да сам не би поднео казну коју си заслужио, смислио си да и з в р ш и ш исту казну над својим несрећним оцем, и у ту сврху си се досетио такве необичне врсте оцеубиства какву свет још није видео. Јер ти, који си његов син, не само да си развијао издајничке замисли п р о т и в свог родитеља, и то иако те је он истински волео и био твој добротвор, у ч и н и в ш и те равноправним савладарем у власти над краљевством и отворено те прогласивши

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

749

својим наследником, док ти у исто време није било забрањено да већ кушаш сласт највеће м о ћ и утицаја, због чега си има постојану наду у своју будућност захваљујући очевој одлуци осигураној писаним завештањем; али ти ове ствари ниси мерио по очевом посебном држању према теби, већ према својим сопственим мислима и склоностима, и био си пожудан да отмеш и преостали део своме одвише посвећеном оцу, и смерао си да га својим делима у н и ш г и ш у исто време док си се на речима прегварао да га желиш сачувати. И при томе се ниси задовољио да останеш сам у својој изопачености, већ си пунио и главу своје мајке таквим домишљањима, као што си и распаљивао своју браћу и чак био дрзак да свог оца назовеш дивљом звери; а то све док си ти сам био окрутнији од ма које змије када си био у стању да тај отров распеш међу своје најближе рођаке и највеће добротворе, п о з в а в ш и их да ти помогну и заштите те, оградивши тиме себе са свих страна лукавствима једнако мушкараца и жена, а свих заједно п р о т и в једног старца, као да већ тај твој ум није био довољан да подржи толико силну м р ж њ у коју си гајио према њему. А сада, погледај каквим се показујеш — после свих мучења слободњака, послуге, мушкараца и жена, који су тако били испитивани због тебе и по обавештењима твојих саучесника у завери — погледај како ж у р и ш да п р о т и в р е ч и ш истини, и тиме хиташ мислећи не само како да са света уклониш свог оца, већ и како да п о н и ш т и ш онај писани закон који је п р о т и в тебе, а са њиме и част Варову и сушту природу саме правде. Штавише, таква је твоја безочна охолост којој се предајеш, да чак т р а ж и ш да и сам будеш стављен на муке, док у исто време устврђујеш да су муке на које су стављени већ испитани људи ове довеле само до тога да казују лажи, чиме тврдиш да онима који су били избавитељи твог оца није допуштено да су говорили истину, већ да би само твоје мучење било оно које се може у в а ж и т и као пут откривања истине. Нећеш ли, о Вару, избавити краља од увреда његове родбине? Нећеш ли у н и ш т и т и ову изопачену бештију од човека, који глуми љубазност према свом оцу како би у н и ш т и о своју браћу, иако је он сам, пак, спреман да одмах потом преотме краљевство, и показује се као најкрвавији касапин међу свима њима? Јер ти си свакако свестан да је оцеубиство свеопшта повреда једнако природе и обичајног живота, и да намера оцеубиства по тежини уопште не заостаје за његовим извршењем, а онај који ово не казни вређа природу по себи." 6) Никола је додао и оно што је потицало од Антипатрове мајке, а што је она као жена избрбљала, а такође и о горепоменутим предвиђањима и ж р т в о в а њ и м а која су се тицала краља. Потом је говорио о свему ономе што је Антипатар разблудно чинио међу Фероровим женама; о испитивању под мукама, и свему што се тицало исказа сведока, којих је било много и најразличитије врсте; неки су били унапред припремљени, а други су надушак одговарали, што је даље говорило у прилог и потврдило претходно доказивање. Јер они људи који нису били неупознати са Антипатровим поступцима, али су се из страха скривали, сада када су видели да је он био изложен оптужбама претходних сведока, и да га је његова добра срећа која га је дотле пратила сада очигледно издала и предала у

750

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

руке непријатеља неумољивих у м р ж њ и према њему — сада су и сами казали све што су о њему знали. А ово Антипатрово рушење намах се убрзавало, не толико због м р ж њ е оних који су били његови оптужитељи, колико због његове простоте, охолости, и свих злобних домишљања, због његове злоћудности у делима против оца и браће, због испуњавања читавог краљевског дома неспокојем и подстицањем на убијање једни других, као и због тога што није било граница у његовој м р ж њ и , нити наклоности у пријатељству, већ само онога што је служило његовој властитој добити. Био је велики број оних који су већ дуго уназад увиђали све ово, а посебно оних који су по природи били склони да о удесима суде према законима врлине, стога што су научили да о збивањима просуђују без страсти, али су се раније уздржавали да показују било какво отворено жаљење — овакви су људи сада, захваљујући слободи која и м је дата, све што су знали јавно изнели. Овакви неоспорни докази о изопачености никако се нису могли обеснажити, зато што велики број сведока нити је говорио у прилог Ироду, нити су били обавезни да и даље у себи чувају оно што су имали да кажу због сумње у опасност у којој би се могли наћи — већ су о ономе у шта су били упућени говорили напросто стога што су такве поступке сматрали веома злим, и зато што су сматрали да Антипатар заслужује највећу казну, и то не толико због Иродове безбедности, већ због Антипатрове властите људске изопачености. Много је особа изговорило безброј ствари на које нису били приморани, толико да Антипатар, који је обично био веома виспрен у својим лажима и бестидности, није био кадар да каже ништа супротно. Након што је Никола завршио с говором п р и л о ж и в ш и доказе, Вар је позвао Антипатра да се посвети припреми одбране, уколико је располагао ма којом ствари која би сведочила да није крив за злочине за које је оптужен, и то зато што је требало да зна да његов отац није ништа мање од њега самог жељан га види потпуно невиног. Али је Антипатар уместо свега пао ничице на тле, и обратио се Богу и свим људима за сведочанства о својој невиности, желећи да Бог објави, неким очигледним знацима, да он није смишљао никакву заверу против свог оца. О в о је био уобичајен начин понашања људи лишених части који — мада су покретали зле подухвате предајући се у чињењу искључиво властитим склоностима, као да верују да се Бога не тичу људски послови — када једном увиде да су у опасности од кажњавања због својих злочина, настоје да побију све доказе против њих обраћањем управо Богу: а то је у ствари било оно што је Антипатар сада учинио; јер, пошто је претходно све радио тако као да Бога нема у свету, ипак се сада — у часу када је био са свих страна притиснут правдом, и када више није могао очекивати никакве користи од ма којих законитих доказа којима би могао оспорити оптужбе против себе — безочно дрзнуо да насрне и на величанство Божије, и Његовој моћи п р и п и ш е то што је он сам дотле опстао некажњен, изневши пред окупљене све оне тешкоће што их је поднео у свом наводном поступању у корист очевог опстанка. 7) И тако, када је Вар, у п и т а в ш и Антипатра шта још има да дода себи у прилог, видео да овај нема ништа да каже изузев обраћања Богу, и ка-

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

751

да је схватио да томе нема краја, позвао је људе да донесу отровни напитак пред суд како би се могло утврдити каква је снага још преостала у њему; и када је напитак донесен, и на Варову га заповест један од осуђених на смрт попио, овај је кушач сместа умро. Тада се Вар подигао и напустио веће, и следећег дана отишао у Антиохију где се налазило његово уобичајено седиште, стога што је ту био сиријски двор; за то је време Ирод оковао Антипатра. Али је тада остало непознато о чему је Вар разговараво с Иродом, и након којих је речи отишао, иако се уопштено сматрало да шта год је Ирод касније урадио са својим сином то свакако морало бити учињено с Варовим допуштењем. А након што је оковао сина, Ирод је о свом том збивању послао писмо Цезару, као и такве гласпике који су могли и ж и в о м речју обавестити Цезара о Антипатровој изопачености. У то исто време је ухваћено и Антифилово писмо из Египта (јер је овај тамо живео) упућено Антипатру, а када је отворено пред краљем у њему је нађен следећи садржај: „Послао сам ти Акмејино писмо, и тиме на коцку ставио властити живот; јер ти знаш да ћу једновремено бити у опасности од две породице уколико будем откривен. Ж е л и м ти добар успех у твојим пословима." То су биле речи из овог писма; али је краљ упитао и за друго поменуто писмо, јер се оно није појавило, али је Антифилов роб, који је донео прочитано писмо, одрекао да је п р и м и о и друго. Али док се краљ још сумњичаво двоумио поводом тога, један од Иродових пријатеља приметио је поруб испод доње тунике тог роба, и по удвостручењу одеће (јер је овај на себи имао две тунике), погодио да би писмо могло бити између два слоја тканине, што се и показало истинитим. Тако су они извадили друго писмо, чији је садржај био следећи: „Акме Антипатру. Написала сам твом оцу писмо какво си од мене тражио. Такође сам направила препис и послала га тако као да је дошло од Саломе за моју господарицу [Ливију]; писмо је такво да ћеш, када га прочиташ, схватити да ће због њега Ирод казнити Салому, као да она кује заверу п р о т и в њега." О в о лажно писмо од Саломе за Акмејину господарицу, у погледу значења саставио је Антипатар у име Саломе, иако су речи биле Акмејине. Акмејино писмо Ироду гласило је овако: „Акме краљу Ироду. Учинила сам напор да ти пе остане скривено ништа од оног што је учињено п р о т и в тебе. Тако, пронашавши Саломино писмо написано мојој господарици, а са садржајем упереним против тебе, направила сам препис и послала ти га, по цену опасности по себе, али за твоју добробит. Разлог због којег је она писала је тај што је имала на уму да се уда за Силеја. Стога ти поцепај писмо на комаде, како ја не бих допала опасности по живот." Потом је Акме писала и самом Антипатру и обавестила га да је, испунивши његово наређење, писала једнако Ироду — о томе да је Салома припремила изненадну заверу у целости уперену против њега — као и да је сама послала препис једног другог писма, које је наводно стигло од Саломе за њену господарицу. Ова је Амке, наиме, била по рођењу Јеврејка, и служавка Јулије, Цезареве жене; а све ово је урадила због пријатељства према Антипатру, будући да је била потплаћена великим новчаним поклоном како би припомогла у убилачким замислима против његовог оца и тетке.

752

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

8) Ирод је остао тако запањен силном изопаченошћу Антипатровом, да је био спреман да изда наређење за тренутно погубљење тог човека који се показао у тој мери необуздан у п и т а њ и м а људских живота, и који је ковао завере не само против самог Ирода, него и против његове сестре, успевши чак да исквари и Цезареву властиту послугу. Салома га је такође нагонила на то, ударајући се у груди и молећи га да и њу погуби уколико може навести било какав веродостојан доказ да се она понашала на тај начин. Ирод је такође послао по свог сина и упитао га о овом случају, те га позвао да га оповргне уколико може, не занемарујући ниједну ствар коју би могао рећи себи у прилог; а када овај није изговорио ниједну реч, краљ га је позвао да — будући да је сада на сваки начин ухваћен у свом нитковлуку — више не оклева, него да открије своје помагаче у овим његовим убилачким замислима. Тако је Антипатар изнео све о Антифилу, али није открио никога другог. Због овога је Ирод био у тако великој жалости, да је био спреман да пошаље свог сина у Рим Цезару, заједно са извештаем о овим његовим смртоносним сплеткама. Али се убрзо уплашио да Антипатар не би тамо, уз помоћ својих пријатеља, избегао опасности у којој се нашао; тако га је и даље задржао у оковима, и послао нове изасланике и писма за Рим како би о п т у ж и о свог сина, као и извештај о томе какву му је помоћ пружила Акме у његовим смераним поступцима, заједно са преписима горепоменутих писама.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО О Б О Л Е С Т И У КОЈУ ЈЕ И Р О Д ПАО И П О Б У Н И КОЈУ СУ Н А Т О П О Д И ГЛИ ЈЕВРЕЈИ, КАО И О К А Ж Њ А В А Њ У П О Б У Њ Е Н И К А 1) ИродоБИ изасланици су похитали у Рим, при чему су претходно упућени у то које ће одговоре дати на постављена питања, а са собом су носили и поменута писма. Али се догодило да се Ирод тада разболео, те је одлучио да краљевство завешта свом најмлађем сину Антипасу, а ово због м р ж њ е према Архелају и Филипу коју су у њему пробудиле Антипатрове клевете п р о т и в њих. Такође је завештао хиљаду таланата Цезару и пет стотина Јулији, Цезаревој жени, његовој деци, пријатељима и ослобођеним робовима. Осим тога је међу својим синовима и њиховом децом расноделио свој новац, своје приходе и земље. Такође је своју сестру Салому учинио веома богатом, стога што му је остала одана у свим околностима, и никада није показала наглост којом би брату нанела какву штету; и будући да је узалуд из болести очајавао за одоцнелим опоравком, јер је имао већ седамдесет година, постајао је помаман, одајући се најљућем гневу на сваки повод; узрок свега је, међутим, био тај што се сматрао презреним, налазећи да се народ радовао његовим несрећама; поред овога, био је увређен побуном коју су извесни људи из н и ж и х слојева подигли против њега, а под следећим околностима. 2) У то су време живели извесни Јуда, син Сарифејев, и Матија, син Маргалотов, двојица међу најречитијим људима јеврејског народа и нај-

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

753

славнији тумачи јеврејских закона, које су људи веома волели због њихове преданости образовању омладине, будући да су сви они који су одиста марљиво проучавали пут врлине похађали њихове часове сваког дана. Ови су људи, када су схватили да је краљева болест неизлечива, подстакли младеж да поруши сва она здања што их је краљ подигао п р о т и в н о закону њихових предака, и на тај начин задобије награде које закон дарује за такве побожне поступке; јер се заиста због Иродове пренагљености у извођењу таквих ствари што их је закон забрањивао догодило да су га задесиле узастопне несреће, а такође и текућа болест — иначе тако необична међу људима — којима је сада био погођен; Ирод је био узрок чињења таквих ствари које су биле противне закону, а за које су га сада о п т у ж и л и Јуда и Матија; тако, на пример, краљ је изнад велике капије Храма подигао веома скупоценог и големог златног орла, и затим га посветио Храму. А добро је познато да закон забрањује онима који ж и в е по њему да подиж у фигуре или представе ма којег живог створења. Тако су ови мудри људи наговорили своје ученике да оборе златног орла, тврдећи да и м се — иако могу на себе навући опасност која их може довести до смрти — часност поступка којег су наумили да изведу ч и н и кориснија од задовољстава живота, будући да ће умрети за очување и придржавање закона њихових отаца, чиме ће задобити вечну славу и хвалу; овиме ће, наиме, бити похваљени једнако од садашњег нараштаја и оставити ж и в о т н и узор којег потомство никада неће заборавити. Рекли су и то да се свеопшта пропаст садржана у умирању свакако не може избећи ж и в о т о м вођеним тако да се уклања ма каквим сличним опасностима. Отуда је исправна ствар за оне који воле часно живљење да сачекају тај кобни час са таквим понашањем који их може одвести из света испраћене хвалом и почашћу, а то ће ублажити смрт њеним довођењем до таквог ступња подношљивости до којег се стиже управо непоколебљивим извођењем оних храбрих подухвата који су нас у опасност од умирања и довели; при свему том, у исто ће време иза себе оставити такав глас о себи својој деци и свим својим рођацима, били они мужеви или жене, који ће овима касније бити од велике користи. 3) Таквим су, дакле, говорима ови људи подстакли младиће на овакав поступак; а глас који је до младежи стигао о наводној краљевој смрти био је само додатак наговорима ове двојице мудрих људи. И тако су они усред дана дошли на означено место и срушили златног орла па га секирама разбили у комаде, и то у време док се велики број људи налазио у Храму. На то је заповедник краљеве војске, чувши о каквом је подухвату реч и сматрајући га з а м а ш н и ј и м делом но што је уистину био, дошао са одредом војника толико бројним да је био сасвим довољан да заустави мноштво оних који су срушили оно што је било посвећено Богу; тако су их ови неочекивано напали управо у часу заузетости тим смелим покушајем — то јест у стању пре будаласте уображености него ма какве смотрене опрезности, као што обично и јесте случај с м н о ш т в о м — те док су били узбуђени и необазриви према ономе што би им заиста могло ићи у прилог. Тако су в о ј н и ц и лако ухватили не мање од четрдесет младића који

754

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

су имали смелости да остану заједно са творцима овог смелог предузећа, Јудом и Матијом — док су се сви други разбежали — а који су сматрали срамотним да се повуку на приближавање поменутог заповедника, који их је потом одвео Ироду. А након што су стигли до краља, и он их упитао да ли су заиста били толико дрски да сруше оно што је он посветио Богу, двојица мудраца су одговорила: „Оно што је смишљено ми смо смислили, и што је учињено ми смо учинили, и то са таквом часном храброшћу која приличи људима, јер смо припомогли оним стварима које су посвећене величанству Божијем, и побринули смо се за оно што смо сазнали слушајући закон; и не би се смело чудити томе што оне законе који су препоручени Мојсију и којима га је Бог поучио а овај их записао и оставио иза себе, уважавамо више од твојих заповести. Сходно томе ћемо са задовољством п о ћ и у смрт и све врсте казни које нам можеш задати, будући да смо свесни да ћемо умрети не због каквих незаконитих поступака, већ због љубави према нашој вери." И тако су они ово изговорили, а њихова је храброст при том остала равна признању, и једнака ономе што су већ спремно учинили тим подухватом. Па након што је краљ наредио да буду оковани, послао их је у Јерихон и сазвао главне људе међу Јеврејима; а када су ови дошли, уприличио је скуп у позоришу, па будући да он сам није могао стајати, легао је на кревет и побројао многе радове што их је временом изводио због њих, поменувши и градњу Храма и каква је огромна одговорност то била за њега; то је дело упоредио са делима Асамонејевића који током сто двадесет пет година своје владавине нису били у стању да изведу ниједан подвиг у славу Бога по величини сличан том Иродовом; подсетио је и да је украсио Храм вредним поклонима, због чега се бар надао да је оставио успомену на себе и обезбедио глас након своје смрти. А затим је повикао како се ови људи нису уздржали од тога да га увреде, чак и за његовог живота, већ да су га усред белог дана, и наочиглед свих, нагрдили до те мере да су се усудили да насрну на оно што је он посветио, и потом то сравне са земљом. О н и при том замишљају — говорио је — да су то учинили како би увредили њега, али уколико ма ко истински све размотри, наћи ће да су заправо криви за светогрђе против Бога. 4) Окупљени је народ, плашећи се Иродове свирепе нарави и у страху да ће такву окрутност показати кажњавајући и њих, рекао да је оно што је учињено изведено без њихове сагласности, и да и м се чини како би починитељи морали бити озбиљно кажњени за оно што су урадили. Што се тиче Ирода, он се блаже понео према остатку скупа, али је лишио Матију звања првосвештеника сматрајући га делимично одговорним због овог испада, и на његово место наименовао Јоасара, који је био брат Матијине жене. А овом се Матији током његовог првосвештеничког мандата већ догодило да је једном приликом друга особа прислуживала на његовом положају, и то у п р а в о оног дана у којем се Јевреји придржавају поста. Околности су биле следеће. О в о м се првосвештенику Матији током ноћи која је претходила дану слављења поста уснило да је имао сношај са својом женом; па зато што због таквог сна није могао сам прислуживати, у богослужењу му је помагао Јосиф, син Елемов и његов рођак. Све у све-

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

755

му, Ирод је тако овога Матију лишио достојанства, а оног другог Матију, који је подигао побуну, као и његове сараднике у тој ствари, ж и в е спалио. Памти се да се те н о ћ и догодило и помрачење Месеца"'*. 5) Након овога се Иродова болест најозбиљније погоршала, и то свакако као Божија казна због његових грехова; јер се у њему постепено разбуктавала ватра, што се, међутим, није чинило да га толико споља дотиче колико је појачавало његове у н у т р а ш њ е болове; она му је, наиме, донела силовиту потребу за јелом, коју није могао избећи да задовољи једном или другом врстом хране. Његова су црева била засута чиревима, и главна силина болова потицала је из дебелог црева; нека водњикава и прозирна течност такође је испунила његове ноге, а слична га је напаст погодила и у дну трбуха. Надаље, његов се полни уд почео распадати и црвљати; а када је седео усправно имао је тешкоћа с дисањем, што је изгледало одвратно због смрада његовог задаха и брзине удисаја; такође је имао грчеве у свим деловима тела које се напрезало до неподношљиве мере. О н и који су наводно у додиру с Богом, и којима је додељена мудрост предвиђања таквих ствари, казују да је Бог послао ове казне на краља због његове велике безбожности; па ипак се он и даље надао у опоравак, иако су његове муке изгледале веће но што би их ико могао поднети. Такође је послао по лекаре и није одбијао да следи оно што су му преписали као помоћ, а пошао је и преко реке Јордана и купао се у топлим купалиштима која су се налазила у Калироји, а чија је вода, поред других општих вредности, била и добра за пиће, и која увире у језеро звано Асфалтитис. А након што су лекари једном покушали као лек да га окупају у посуди пуној уља, сматрало се да је Ирод управо умро; али на ожалошћене повике његове послуге он је ипак оживео. И напослетку, немајући више ни најмање наде у опоравак, издао је наређење да сваком војнику буде исплаћено педесет драхми, а такође је дао и велики износ њиховим заповедницима, као и својим пријатељима, те је поново дошао у Јерихон, где је постао толико напрасит да му се у сваком поступку огледала махнитост; па иако се сасвим приближио смрти, ипак се досетио следећих изопачених замисли. Најпре је издао наређење да сви најугледнији људи читавог јеврејског народа, ма где живели, буду позвани к њему. Па када су сходно томе они дошли у великом броју — стога што је позив пренесен целом народу, и запрећено је смрћу ономе ко позив буде омаловажио — краљ је према свима показао необуздани бес, једнако према невинима и онима који су п р у ж а л и основу за оптужбе, те је наредио да сви буду затворени у хиподрому, након чега је послао по своју сестру Салому и њеног м у ж а Алексаса, и казао им следеће: „Моји су болови толики ца ћу ускоро умрети, а та ће смрт бити с радошћу поднесена и добродошла свим људима; али је оно што ме највише мучи то да ћу умрети а да нећу бити оплакан, и да ћу остати лишен оне ж а л о с т и коју људи обично очекују поводом смрти краља." О в о је рекао јер није био неупознат са нарави Јевреја према којој је његова смрт била нешто веома пожељно, и чак управо изнад свега прихватљиво, будући да су током читаве његове владавине били спремни да се од њега одметну и нагрде оне дарове што их је он посветио Богу, па је отуда сматрао њихо-

756

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

вом обавезом да му бар у оваквим условима његове огромне патње омогуће некакво ублажење мука; јер — поручио и м је — уколико му не дају свој пристанак на оно што тражи, он сам ће се потрудити да им уприличи заиста велику жалост на његовом погребу, такву коју ниједан краљ пре њега није имао; јер ће тада цели народ нарицати из дубине душе, што би у супротпом било учињено из разоноде и ругања. А оно што је т р а ж и о било је следеће: да чим он буде испустио душу, око хиподрома буду постављени војници, и то док још нико не буде сазнао да је преминуо, те да се његова смрт не објави народу све док ово не буде учињено, већ да се изда наређење да они који су држани под присмотром у хиподрому буду поклани камама; а овим ће се њиховим покољем њему обезбедити двострука радост; најпре у томе што ће се тако по смрти осигурати да његова воља буде извршена у оном задужењеу што га је иза себе оставио, а затим и зато што ће имати ту част да његов погреб буде упамћен по истипској жалости. Тако је оп у сузама сажаљевао услове у којима се нашао, те је сестру и зета обавезао д у ж н о м наклоношћу коју као р о ђ а ц и морају имати према њему, као и вером коју дугују Богу, умоливши их да га не лише почасти тако уприличене жалости током његовог погреба. И тако су му они обећали да неће прекршити његове заповести. 6) На основу овога свако може лако открити праву природу ума овог човека: не више само из оног задовољства што га је у страсти према ж и вљењу нашао у претходним злочинима над својим рођацима, већ и у овим заповестима, такорећи посмртним, у којима није било ни најмањег трачка човечности; јер се он побринуо да у часу када је напуштао ж и вот читав народ буде нагнан у жалост тиме што ће свакога л и ш и т и неког од највољенијих, издавши наређење да из сваке породице буде понеко убијен, иако те ж р т в е нису учиниле н и ш т а незаконито нити ма шта лично п р о т и в краља, нити су били оптужени за какав други злочин; тиме је, дакле, поступио сасвим супротно ономе што је уобичајено за људе које имају и најмање обзира према врлини, а који у том часу одлажу сваку мржњу, те налазе разумевања чак и према онима које оправдано процењују као своје непријатеље.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО И Р О Д П О М И Ш Љ А Н А С А М О У Б И С Т В О , А М А Л О КАСНИЈЕ НАРЕЂУЈЕ А Н Т И П А Т Р О В О П О Г У Б Љ Е Њ Е 1) Управо док је издавао ове заповести својим рођацима, стигла су писма од његових изасланика који су били послани Цезару у Рим, и њихов је смисао био следећи. Цезар је погубио Акме, озлојеђен оним што су она и Антипатар смерали у својој изопачености; а што се тиче самог Антипатра, Цезар је остављао Ироду да поступи како доликује оцу и краљу, било да сина протера, или да му одузме живот, како му већ буде драго. Након што је ово сазнао, Ироду је било понешто боље због задовољства

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

757

нађеног у садржају писма, јер је био понесен смрћу Акме као и м о ћ и која му је дата над ж и в о т о м његовог сина; али како су се његови болови повећавали, готово је малаксао од потребе да нешто поједе; тако је затражио јабуку и нож, јер је уобичајавао да сам ољушти воћку и потом је исече и поједе. Н о када је добио нож, обазро се око себе, помишљајући да се њиме прободе; а то би и учинио да га у томе није спречио његов први рођак Ахијав, коЈи му је задржао руку и наглас повикао. На то се палатом почело разлегати ојађено нарицање, те се направила велика пометња, као да је краљ већ мртав. На ово се Антипатар, који је заиста поверовао да му се отац упокојио, осмелио на говор, у нади да ће сместа и у потпуности бити ослобођен окова, те да ће без даљих напора преузети краљевство; тако је почео разговарати са тамничарем о томе да га овај одмах пусти, у којем му је случају много тога обећао, једнако тада и касније, као да је то постало једином ствари вредном разматрања. Али тамничар не само да је одбио оно што је Антипатар од њега тражио, него је о истоме обавестио Ирода, преневши колико је много упорног салетања морао претрпети од затвореника. На ово је Ирод, који ни раније није имао никаквог саосећања нити добронамерности које би га задржале у кажњавању сина, повикао и ударио се у главу, без обзира што се налазио на прагу смрти, и подигао се на лакат зазвавши неке од својих стражара, те им наредио да сместа убију Антипатра, не допустивши ни најкраће одлагање, и да га потом на најпростији начин сахране у Хирканији.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО О ИРОДОВОЈ С М Р Т И , ЗАВЕШТАЊУ И САХРАНИ 1) Потом је Ирод, променивши мишљење, променио и свој тестамент; тако је сада Антипасу, којем је претходно оставио краљевство, доделио да буде тетрарх Галилеје и Пере, а краљевство уделио Архелају. Свом сину Филипу, а Архелајевом властитом брату,^^= дао је на име звања тетрарха Галонитију, Трахонитију и Панеју. Својој сестри Саломи је завештао Јарнију, Асдад и Фасаилију, заједно са пет стотина хиљада кованих сребрних драхми. Такође је обезбедио и све своје остале рођаке, остављајући им новац и годишње приходе који су свима осигурали имућне услове живљења. Цезару је завештао десет милиона драхми у кованом новцу, поред златних и сребрних сасуда и ванредно скупоцене одеће што их је наменио Јулији, Цезаревој жени; а што се тиче осталих наследника, њих је обезбедио деобом укупно пет милиона драхми. Након што је окончао са опоруком он је преминуо, пет дана после Антипатровог погубљења, при чему је до часа Антипатрове смрти провео на власти тридесет четири године, а рачунајући, пак, од часа када су га Римљани прогласили краљем, тридесет седам.^^'® Био је то човек неизмерне свирепости према свим људима једнако, и роб својих страсти; али мимо разматрања онога што је исправно, ипак је био миљеник судбине више но што је то икада било који човек био, јер је од не-

758

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

угледног човека без порекла постао краљ, па иако је бивао опкољен десетином хиљада опасности, он је свима одолео и успео да п р о ж и в и до дубоке старости. Али је, ипак, поводом збивања и односа у властитој породици и са властитом децом — а у којима је, по његовом властитом мишљењу такође био веома срећан само зато што је на концу успео да савлада противнике — по мом мишљењу морао бити веома унесрећен. 2) Салома и Алексас су, пак, и пре но што је краљева смрт обзнањена, распустили оне који су били затворени у хиподрому, рекавши им да је краљ наредио да се разиђу својим сопственим пребивалиштима, и наставе са бригом о сопственим пословима, а што је од стране народа било прихваћено као највећа благодат. А након што је вест о смрти учињена јавном, Салома и Алексас су окупили војску у јерихонском амфитеатру и пре свега прочитали Иродово писмо упућено војсци, у којем је захваљивао на њеној оданости и добронамерности, и молио да исте пренесу сада и на његовог сина Архелаја којег је наименовао за новог краља. Након овога је Птолемеј, коме је краљ поверио печат, прочитао Иродов тестамент, који ће бити на снази тек уколико га и Цезар буде потврдио; тако је одмах учињено одобравајуће клицање Архелају као краљу; а војници су му прилазили у одредима са њима припадним заповедницима, и редом обећавали своју добронамерност и исту ону спремност да му служе коју су показивали и Ироду; напослетку су молили Бога да му буде у помоћи. 3) Након што је и ово завршено, уследиле су припреме за Иродов погреб, при чему је Архелајева брига била да поворка до краљеве гробнице буде што раскошнија. Сходно томе, он је изнео сва краљевска знамења како би додатно узвеличао велелепност сахране. Тело је било ношено на златном одру, искићеном веома разноврсним драгим камењем и прекривено пурпуром, управо као и само тело; на глави је имао дијадему, и на њој златну круну, а у десној руци је држао скиптар. Око одра су се налазили његови синови и многобројна родбина, поред ових је ишла војска, сврстана по земљама и поседима из којих су одреди потицали, и то у следећем поретку: пре свих је ишла краљева стража, затим одред Трачана, потом Германи; иза ових је ишао одред Галаћана, а свако је носио своју посебну ратну опрему; иза ових се кретала читава остала војска у истом реду којим су наступали у рату, и у бојном распореду у који су их поставили њихови заповедници зборова и центуриони; напослетку су ишле краљеве слуге носећи са собом мирисе и зачине. Тако су сви заједно корачали осам фурлонга-'' до Иродијума, где је, по његовој властитој наредби, краљ требало да буде сахрањен. Тако је, дакле, Ирод окончавао живот. 4) Архелај му је поклонио толико поштовања да је општу жалост продужио све до седмог дана, будући да је у п р а в о толико дана прописано законом наших предака. И након што је погостио народ, и сам обуставио даље кретање, попео се у Храм; такође је доживео јавно одобравање и похвале, који су га пратили ма куда пошао, будући да се свако трудио да остале надјача у најгласнијим изразима прихватања. Тако се он попео до високог подијума направљеног за њега, те се љубазно обратио народу, о т к р и в ш и радост са којом је п р и м и о њихове речи одобравања и пока-

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

759

зане знаке добронамерности; потом им је захвалио што нису занамтили све оне увреде што им их је нанео његов отац, радећи тиме п р о т и в себе; још им је обећао да ће настојати да не заостане за њ и м а у награђивању на примерен начин оне ревности којом га буду служили, али је и рекао да ће се до даљњег уздржати од ношења титуле краља, јер ће част таквог достојанства добити само уколико Цезар потврди и установи тај тестамент који је сачинио његов отац; то ће бити разлог, рекао је да, када војска буде пожелела да га у Јерихону удостоји круном, он неће моћи да прихвати ту част, која је обично тако пожељна, стога што још није извесно да ће му је доделити онај ко се превасходно пита о њеном удељивању; ипак, његовим преузимањем власти њему свакако не би требало да недостаје могућности да награди њихову љубазност, те обећава да ће његовим главним настојањем бити то да се у свим оним стварима које се тичу људства покаже у сваком погледу бољим од свог оца. На ово је мноштво, као што је и обично случај са њиме, претпоставило да у п р в и м данима оних који ступају на такву власт ови показују главне намере онима који их прихватају; и тако, што им се дуже Архелај обраћао благо и уљудно, тим су га више они хвалили и умољавали га да им додели оно што су сами прижељкивали. Неки су бучали да би требало да им олакша њихова годишња плаћања; други су надасве т р а ж и л и да буду ослобођени они што их је Ирод бацио у тамнице, којих је било много, и који су тамо враћани неколико пута; трећи су, пак, захтевали да укине оне порезе који су строго падали на све оно што је јавно продато или купљено. А Архелај им ни у чему није противречио, претварајући се да ће испунити све, само да би задобио добронамерност народа, сматрајући да ће та наклоност представљати велики корак у правцу очувања његове власти. Након овога је отишао и понудио ж р т в е Богу, а затим се посветио обедовању са својим пријатељима.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ Н А Р О Д ДИГАО П О Б У Н У П Р О Т И В АРХЕЛАЈА, А О Н ОТПУТОВАО У Р И М 1) У то се време догодило да су се неки међу Јеврејима окупили са жељом да промене власт. Оплакивали су Матију и оне што их је заједно с њиме погубио И р о д који убијенима, пак, није указао почаст посмртном жалошћу, нити су се људи усудили да је изразе због страха који је народ имао од тог човека; те су жртве, наиме, били људи осуђени, као што смо приповедали, због рушења златног орла. Због тога је народ почео веома негодовати и гласно тужити, изговарајући такође и приговоре против садашњег краља, сматрајући да намерава да у м а њ и несреће покојних жртава. Стога се окупило велико мноштво и затражило од Архелаја да, као освету за погинуле, буду кажњени они што им је Ирод указао почаст, те да, пре свега и као најважније, буде лишен звања првосвештеника онај кога је Ирод том приликом наименовао, и за ту службу буде изабран неко при-

760

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

хватљивији закону и у свему осталом честитији. О в о је Архелај допустио, иако је био веома увређен њиховом насртљивошћу, стога што се сам спремао да сместа пође у Рим да п о т р а ж и Цезарево одобрење за своју владавину. Он је тако послао заповедника својих снага да у м и р и побуњенике и каже и м да је смрт њиховим пријатељима досуђена по закону, и да им представи како су њихове молбе поводом тих ствари достигле ступањ велике увредљивости према њему, као и да сада није време за такве молбе, већ се т р а ж и њихова сложност до времена када ће он најзад моћи да успостави власт са Цезаревом сагласношћу и погом се врати к њима; тада ће, наиме, моћи да се са њима посаветује о стварном смислу њихових захтева, али би они сада морали да остану м и р н и да их не би сматрао побуњеницима. 2) И тако, након што је краљ препоручио ове ствари, и поучио свог заповедника томе што је рекао, послао је овога међу народ; али су окупљени људи почели викати и нису му дозволили да говори, те су му уз то и угрозили ж и в о т тим више што се он одлучније усуђивао да отворено каже ма шта што би их могло вратити трезвенијем расуђивању и спречити их да наставе у тренутно заузетом правцу, а све због тога што су они више бринули о томе да сви њихови захтеви буду спроведени него да допусте послушност својим управитељима; сматрали су да је неподношљиво то да су за Иродовог ж и в о т а могли изгубити оне који су им најдражи, а да сада када је Ирод био мртав они не могу постићи да в и н о в н и ц и буду кажњени. Тако су они сада своје замисли надовезали насиљем, сматрајући да је законито и исправно све оно што би их задовољило, уопште не предвиђајући какве несреће тиме на себе навлаче; па и када би до њих допрла таква сумња, ипак је тренутно задовољство које су налазили у кажњавању оних које су сматрали својим непријатељима надјачавало сва таква размишљања. Па иако је Архелај послао многе да разговарају са њима, они се према овима ипак нису понашали као према гласницима посланим с његове стране, већ као према особама које су дошле по сопственом нахођењу да стишају њихов бес, те нису никоме од њих допустили да говори. О н и који су били најострашћенији прешли су у отворену побуну, и било је очигледно да ће п р о д у ж и т и са таквим поступањем, а народ је све брже пристајао уз њих. 3) И тако, с приближавањем празника бесквасног хлеба — што га је у то време Јеврејима прописао закон, а који се назива Пасха и представља успомену на њихово избављење из Египта, када они са великом р е в н о ш ћ у приносе жртве, а такође и када се од њих захтева да бројем обредних ж р тава надмаше било који други празник — када је безбројно мноштво чак и преко граница дошло г и м поводом из у н у т р а ш њ о с г и како би обожавало Господа, побуњеници су оплакали учитеље закона Јуду и Матију, и задржали се заједно у Храму окруженом обиљем хране, стога што се нису стидели да моле за њу. И како се Архелај побојао да каква страшна ствар не проистекне из лудила ових људи, он је послао цели пук наоружаног људства на челу са заповедником хиљаде, како би сузбио насилничке покушаје побуњеника пре него што читаво м н о ш т в о не буде заражено слич-

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

761

ном махнитошћу; војницима је, пак, ставио у задатак да уколико затекну већи број отворених побуњеника, а да су при том ови горљиви у својим устаничким иступима, такве доведу к њему. Тако се показало да су ти који су се побунили због својих учитеља закона р а з д р а ж и л и народ најгрлатијим говорима које су користили како би охрабрили људе за своје замисли; напослетку су чак извели и напад на војнике, п р и ш а в ш и им и каменовавши их, при чему су неки од њих остали рањени или побегли, а међу њ и м а и њихов заповедник; а када су то урадили, вратили су се ж р т в е н и м животињама. Сада је Архелај напокон схватио да нема начина да сачува власт другачије до да одстрани оне који су учинили насртај п р о т и в ње; стога је послао читаву војску на њих, а заједно с њ и м а и коњанике како би спречили оне чији су се шатори налазили изван Храма да помогну онима унутар њега, те да убију оне који буду бежали од пешадије помисливш и да су изван опасности; ови су к о њ а н и ц и тако побили три хиљаде људи, док се остатак склонио у оближње планине. Тада је Архелај издао проглас, намењен свима, да се могу вратити својим кућама а људи су се разишли и напустили светковину из страха од нечег горег што би могло уследити. Тако је Архелај сишао до мора заједно с мајком, повевши са собом Николу и Птолемеја, као и многе друге од својих пријатеља, а свог брата Филипа оставио као заступајућег намесника у свим предметима било да су се тицали породице или државе. Са њ и м а је пошла и Салома, Иродова сестра, заједно са децом и м н о ш т в о м рођака; ови су се, међутим, само претварали да полазе како би помогли Архелају у задобијању краљевства, а заправо са жељом да му се супротставе, и, надасве, да се гласно пожале на оно што је урадио у Храму. Тако се Савин, Цезарев надзорник послова у Сирији, будући да је и сам хитао у Јудеју како би сачувао Иродову имовину, сусрео са Архелајем у Цезареји, а гакође је и Вар (намесник Сирије) стигао у исто време али се уздржао од мешања у њихове прилике, јер је тамо био послан на позив Архелаја и уз помоћ Птолемеја. Савин се, пак, из обзира према Вару, није дочепао ниједног од јеврејских утврђења, нити је запечатио њихове ризнице, већ је допустио Архелају да их поседује све док се Цезар не буде одлуком изјаснио о њима; тако је Архелај, добивши овакво обећање, остао, и даље оклевајући, у Цезареји. Па ипак је, након неког времена, он отпловио у Рим, а Вар се вратио у Антиохију, док је Савин пошао у Јерусалим где је заузео краљевску палату. Такође је послао по заповеднике посада, као и по све друге који су били задужени за Иродову имовину, и јавно изјавио да ће од њих захтевати да му пруже извештај о ономе што поседују, и да ће располагати утврдама како то буде нашао за сходно; ипак, они који су их чували нису занемарили ни оно што и м је наредио Архелај, већ су п р о д у ж и л и да све ствари одржавају на начин на који им је наложено, при том се изговарајући да то чине како би их сачували за Цезара. 4) У исто време је и Антипа, други Иродов син, пловио према Риму, како би он преузео власт, бивајући намамљен С а л о м и н и м обећањима да се може домоћи господства, тврдећи да је он много часнији и прикладнији човек од Архелаја за у п р а ж њ а в а њ е власти, будући да је и Ирод у свом

762

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

п р в о м тестаменту сматрао њега највреднијем краљевског звања, а тај је тестамент морао бити у в а ж а в а н као ваљанији од његовог потоњег завештања. Антипа је такође са собом повео и своју мајку, као и Птолемеја, Николиног брата, који је био један од Иродових најуваженијих пријатеља, а који је сада ревносно радио на страни Антипе; поред ових, међутим, ту је био и говорник Иринеј, човек коме су — захваљујући угледу који је у ж и в а о због своје виспрености — били поверени послови краљевства, и који је А н т и п у више од свих охрабривао у покушају задобијања краљевства; управо он је и био тај који, у часу када су А н т и п и неки саветовали да попусти пред Архелајем као свом старијем брату и оном који је по очевој последњој вољи био проглашен краљем, своме ш т и ћ е н и к у није допустио да тако учини. А у часу када је стигао у Рим, сви Архелајеви р о ђ а ц и су се одметнули к Антипи, али не толико због добронамерности према њему колико из м р ж њ е према Архелају, иако су они заправо више од свега желели да задобију слободу и буду потчињени само римском намеснику; али уколико би се овоме показало одвише велико супротстављање, они су А н т и п у сматрали пожељнијим од Архелаја, те су се стога удружили с њ и м како би му обезбедили краљевство. Савин је такође путем писама оптуж и о Архелаја пред Цезаром. 5) Архелај је, пак, послао свој допис Цезару у којем је бранио своје право на краљевство, као и очев тестамент поводом извештаја о Иродовом новцу, а са свим тиме и Птолемеја који је донео Иродов печат, и тако је очекивао расплет; али након што је Цезар прочитао ове папире, као и Варова и Савинова писма, заједно са извештајем о новцу и о томе колики су годишњи приходи краљевства, и схватио да је Антипа такође послао писма полажући право на краљевство, он је сазвао своје пријатеље како би сазнао њихово мишљење, а са њ и м а и Гаја, сина Агрипе и његове кћери Јулије, којег је усвојио, те га је пре свих пустио да приседне и затражио од оних који то желе да изнесу мишљења о пословима који су сада пред њима. На тај се позив први обратио Антипатар, Саломин син, веома истанчан говорник и љути непријатељ Архелајев, а садржај његових речи је био следећи: да би било веома смешно да се Архелај залаже да краљевство буде њему предано, будући да је он стварно већ преузео власт над њиме и нре него што је ову Цезар њему доделио; затим се нозвао на његове суров испад којим је побио толико м н о ш т в о Јевреја током њиховог празника; јер, уколико су се ови људи и понашали незаконито, било је умесно да њихово кажњавање буде резервисано за оне који су се налазили изван земље и имали стварну моћ да их казне, а не да одмазда буде извршена од стране човека који је, смерајући да постане краљ, тиме увредио Цезара, узурнирајући власт пре него што му је она заиста и додељена. А уколико је он, као неовлашћена особа, поступао самовољно, његов је случај био још гори, будући да онај који полаже право на краљевство ни на који начин не може очекивати да му буде додељена она моћ које је он већ лишио Цезара [узевши је сам за себе]. Он га је такође оштро напао и тиме што је прозвао његово смењивање војних заповедника, као и његово брзоплето запоседање краљевског трона и пресуђивање у парницама, што

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

763

је све чинио као да није нико други до краљ. Такође је указао на оне повластице што их је доделио онима који су му се обраћали поводом јавних питања, те да је заиста чинио такве ствари којих веће не би могао засновати ни да га је Цезар већ устоличио за краља. Надаље му је приписао ослобађање затвореника који су се налазили у хиподрому, као и многе друге ствари које су или извесно биле учињене с његове стране, или се сматрало да су учињене, а при том се лако могло у то поверовати будући да су биле такве природе какве обично чине млади људи, и од стране таквих који из жудње за владањем одвише брзо посежу за влашћу. Такође му је ставио на терет и занемаривање посмртне ж а л о с т и за његовим оцем, као и то што је имао весела окупљања у оној н о ћ и у којој је овај преминуо, те да је управо одатле мноштво искористило прилику да подигне своја бунтовна противљења: а уколико је Архелај могао тако узвратити свом оцу који му је уделио толико милости и завештао му тако велике ствари — при чему се он током дана као глумац на п о з о р н и ц и претварао да лије сузе, али је зато сваке ноћи приређивео весеља зарад задобијања краљевства — онда ће се истим таквим Архелај показати и у случају Цезара уколико му овај додели краљевство које је припадало његовом оцу; будући да је он, како се показало, приликом очеве смрти нашао за сходно да плеше и пева као да му је преминуо непријатељ, а не да је сахрањиван човек који му је био најближи сродник и при том његов тако велики доброчинитељ. Још је рекао да је ипак највећи Архелајев злочин у томе што је сада дошао пред Цезара да његовом одлуком добије власт, док се претходно у свим стварима понашао онако као што би се владао да му је сам Цезар, који управља свиме, већ чврсто осигурао владавину. Али, оно што је највише наглашавао у свом залагању био је покољ људи око Храма, и безбожност тог чина који је изведен током празника, и то како су они побијени тако да је изгледало као да су сами себе приносили на ж р т в у — при чему су неки од њих били и странци а други из њихове властите земље — све док Храм није био препун лешева; а све то није учинио неки туђинац, већ неко ко је посезао за законитом титулом краља, како би могао употпунити изопачену тиранију на коју га је нагонила његова природа, а коју су већ сви људи омрзнули. Управо због тога његов отац никада није превише нагињао томе да га учини својим наследником док је још био здравог ума, будући да је познавао његово држање, те је у свом претходном и веродостојнијем тестаменту прогласио Архелајевог п р о т и в н и к а Антипу за наследника; али је Архелаја његов отац позвао на преузимање краљевског достојанства у часу када се налазио у предсмртном растројству једнако ума и тела, док је, томе насупрот, Антипа био изабран када је његово расуђивање било прибрано, и при таквој телесној снази која га је чинила кадрим да сам руководи својим пословима: па иако је његов отац о њему имао схватање слично ономе које је сада изнесено, ипак је и сам Архелај дао довољан пример онога какав би изгледао као краљ, када је својим поступањем лишио Цезара права располагања краљевством које је овај оправдано поседовао, и није се уздржао од сграшног покоља његових суграђана у Храму, иако је још увек био само особа без јавног положаја.

764

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

6) Након што је Антипатар овако говорио, и оно што је изложио потврдио извевши многе сведоке међу Архелајевим властитим рођацима, завршио је своје залагање. На ово се, међутим, подигао Никола како би бранио Архелаја и рекао следеће: да оно што се догодило у Храму пре треба приписати замислима оних који су убијени него Архелајевој власти; јер они који су в и н о в н и ц и тих догађаја нису згрешили само увредама којима су себе унесрећили, већ и тиме што су присилили трезвене особе да им се освете. Очигледно је да је оно што су ови у ч и н и л и било само привидно уперено п р о т и в Архелаја, а заправо је смерано п р о т и в самог Цезара, јер су они, на крајње увредљив начин, напали и убили оне које је Архелај послао и који су дошли само да зауставе њихово р ђ а в о поступање. Побуњеници нису имали обзира ни према Богу нити према празнику, а ипак се Антипатар не стиди да их штити, било то због преданости непријатељству према Архелају или из његове личне м р ж њ е према врлини и правичности. Јер, што се тиче оних који су започели са таквим нередима, и који су се први предали таквим незаконитим поступцима, то су људи који су присилили оне који су их казнили да прибегну оружју и против своје воље. Тако је Антипатар — говорио је Никола — напослетку у свом говору приписао последице онога што је учињено свима онима који су саветовали оптужиоце; јер ништа што је овде прозвано као незаконито није проистекло од другог до од самих побуњеника као виновника; н и т и у тим стварима има ичега лошег, већ су оне тако представљене само како би се нанела штета Архелају. Отуда се показује да је склоност тих људи у томе да нанесу увреду човеку који је њихов рођак, затим и добротвор њиховог оца а и њихов присан познаник, и који је увек ж и в е о у пријатељству с њима; а што се тиче тестамента, он је био састављен у часу када је краљ сасвим располагао здравим разумом, те отуда мора у себи имати и више ауторитета него његов претходни тестамент, а то из разлога што је Цезару у каснијој опоруци остављено да буде судија и располагатељ свиме што се тамо садржи; а што се тиче Цезара, он неће уопште — и у то не треба сумњати — следити недолично поступање ових људи који су током читавог Иродовог ж и в о т а били саучесници у његовој моћи, па ипак сада ревносно настоје да обезвреде његову одлуку, док истовремено немају исти обзир према својим р о ђ а ц и м а [који је, међутим, Архелај показао]. Цезар отуда неће п о н и ш т и т и тестамент човека кога је у потпуности подржавао, његовог пријатеља и савезника, а који му је поверен с поуздањем да ће бити потврђен; нити ће Цезарево часно и п р а в и ч н о држање, које је познато и неоспорно ш и р о м целог насељеног света, опонашати изопаченост ових људи у осуђивању краља као суманотог човека који је изгубио разум, док је, м е % т и м , завештао наследство у п р а в о свом најваљанијем сину, таквом који је, уосталом, прибегао Цезаревој правичном просуђивању као уточишту. Осим тога, Ирод ни у једном трену није могао погрешити у свом просуђивању о наследнику, будући да је уједно показао тако много смотрености да све препусти Цезаревој коначној одлуци. 7) Након што је Никола изложио све ово пред Цезаром, окончао је свој одговор на тужбу; на ово се Цезар показао тако предусретљив према Ар-

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

765

хелају, да га је сам подигао након што се овај бацио пред његове ноге, и рекао да он сасвим заслужује краљевство; те му је ускоро ставио до знања колико је чврсто наклоњен у његову корист, рекавши да он нипошто не би поступио другачије него што је упутио тестамент његовог оца, а што је било у прилог Архелају. Ипак, иако је п р у ж и о охрабрење Архелају да се потпуно безбедно може на њега ослонити, он још није донео пуну одлуку у његовом случају; па када се скуп разишао, он је остао да насамо размотри да ли ће потврдити краљевство Архелају, или ће га расподелити међу целим И р о д о в и м потомством, а ово последње стога што су сви показали велику потребу за помоћи.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО П О Б У Н А П Р О Т И В САВИНА, И КАКО ЈЕ ВАР П Р И В Е О К А З Н И ПОКРЕТАЧЕ ОВЕ П О Б У Н Е 1) Али пре но што су ове ствари могле бити доведене до разрешења, разболела се и потом преминула Малтаса, Архелејева мајка; такође су стигла и писма од Вара, намесника Сирије, који је Цезара обавештавао о побуни Јевреја; јер након што је Архелај отпловио, цели је народ остао у пометњи. Тада је Вар, будући да се тамо и сам обрео, привео казни зачетнике тих нереда, и након што је највећим делом задржао људе од даље побуне која је претила да постане општа, предузео је пут до Антиохије, оставивши једну легију у Јерусалиму како би држао у миру Јевреје који су сада били веома наклоњени промени власти. Па ипак ово уопште није помогло у окончавању побуне, јер након што је Вар отишао, Савин, Цезарев намесник, остао је иза њега и веома намучио Јевреје, ослањајући се на то да ће га оружане снаге које су тамо биле остављене својом бројношћу заштитити; јер их је он употребио тако што их је наоружао и поставио за своју стражу, у г р о з и в ш и тиме Јевреје и довевши их до тако велике узнемирености да су се напослетку одметнули већ и из тог разлога што је он употребио силу како би се домогао тврђава и ревносно прионуо на трагање за краљевим новцем, не либећи се при свему томе окрутних поступака, а све због жудње за добитком и своје невиђене грамзивости. 2) Тако се догодило да се са приближавањем нашег празника Пентекоста, којег се д р ж и м о од својих предака, окупило много десетина хиљада људи који нису дошли само да прославе празник, већ и због озлојеђености Савиновим лудилом и увредама које им је нанео. Том приликом се тамо нашао велики број Галилејаца, Идумејаца, као и много људи из Јерихона, као и оних који су п р е ш л и преко Јордана и насељавали тамошње крајеве. Ово се мноштво дошљака п р и д р у ж и л о свим осталима и било ревносније од других да изврше напад на Савина како би му се осветили; тако су се поделили у три скупине и улогорили се на следећим местима: неки су се домогли хиподрома, а од друге две скупине једна је разапела шаторе од северног до јужног дела Храма, на источној градској четвр-

766

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ти, а трећа скупина је држала западни део града, где се налазила краљева налата. И м а л и су намеру да у нотпуности опседну Римљане, те да им са свих страна затворе излаз. Савин се уплашио од бројности тих људи, али и од њихове одлучности која се нмје много обазирала на њихове животе, већ је бринула само о томе да не буду савладани, сматрајући питањем части да победе своје непријатеље. Зато је он одмах послао писмо Вару, и, како је и иначе имао обичај, био веома упоран у молбама да му хитно дође у помоћ, будући да се над снагама што их је тамо оставио наднела велика опасност, те да ће вероватно за недуго време бити заробљени и масакрирани. О н сам се, пак, попео до највише куле тврђаве Фасаилије, која је била подигнута у част Фасаила, Иродовог брата, и названа тако након што су овога убили Парћани.-''^ Потом је Савин одатле дао знак Римљанима да нападну Јевреје, иако се он сам није усудио ни толико да сиђе до својих сабораца, сматрајући у својој семоживости да се најпре други морају изл о ж и т и смрти. Ипак, Римљани су се усудили да изврше испад из палате, и дошло је до стравичне битке у којој — иако су, истина, Римљани поразили противнике — Јевреји ипак нису били застрашени ни поколебани у својим одлукама, чак иако су пред собом видели призор страшног покоља којег су били жртве. Напротмв, они су опколили Храм и заузели оне ходнике који опасују спољашњу дворану Храма, где се наставила велика борба приликом које су они бацали камење на Римљане, делимично рукама а делимично праћкама, будући да су у овоме били веома извежбани. Такође су и стрелци у борбеном поретку задали ведики јад Римљанима тиме што су се умешно користили местом које је било уздигнуто над другима, али и стога што је п р о т и в н и ч к а страна била у крајњој пометњи шта да учини: јер када су покушавали да избацују стреле навише према Јеврејима, ове их нису могле досегнути, толико да су Јевреји лако стекли надмоћ. Оваква је врста борбе дуго настављена, све док Римљани, који су били веома измучени оним што су чинили, нису запалили ватру у ходницима тако тајновито да они који су се налазили наспрам њих нису то ни приметили. Ова се ватра, која је била храњена изобиљем запаљиве грађе, одмах дохватила крова ходника; тако је дрво, које је било пуно катрана и воска, и на које је злато било п р и ч в р ш ћ е н о управо воском, одмах попустило пред пламеном, те су она прекрасна дела од највеће вредности и уважавања била у нотпуности уништена, док су онм који су се налазили на крову истовремено неочекивано пострадали; јер како је кров нагло пропао, неки од људи су се стропоштали с њиме, а друге су побили непријатељи који су их опколили. Још је већи био број оних који су се — из немоћм да спасу жмвот или због нренеражености пропашћу која их је окруж и в а л а — или бацили у ватру или проболи сопственим мачем, и тако се ослободилм несреће. А што се тиче оних који су се повукли истим путем којим су се и нопели, и тако најпре успели да умакну, њих су Римљани све побили, будући да су бмлм ненаоружани а и храброст их је посве напустила; њихов дмвљи бес више мм није могао помоћи зато што су бмлм лишени оклопа, толико да се напослетку нико од оних који су се попели на кров није избавио. Римљани су такође јурнули кроз ватру тамо где су за

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

767

то имали простора, и домогли се оних ризница где је био положен свети новац, чији су велики део тако покрали, а Савин је отворено приграбио четири стотине таланата. 3) Ова пропаст пријатеља који су пали у бици ожалостила је Јевреје, баш као и пљачкање новца посвећеног Богу у Храму. Сходно томе, она њихова скупина која се одржала на окупу и која је била најратоборнија, опколила је палату и запретила да ће је запалити и тако побити све који су се у њој налазили. При том су ипак заповедили опкољенима да одмах изађу с обећањем да их неће повредити уколико учине тако; тада је највећи део краљевих одреда пребегао к њима, док су Руф и Грат, који су са собом имали три хиљаде најратоборнијих међу Иродовом војском, и који су припадали ратним снагама, прешли Римљанима. Такође је постојао и одред коњаника под заповедништвом Руфа који је и сам прешао на страну Римљана. Ипак, Јевреји су наставили с опсадом прокопавши ходнике испод зидова палате, и замоливши оне који су прешли на страну непријатеља да им не буду на сметњи сада када имају тако повољну п р и л и к у да обнове древну слободу своје земље; а што се тиче Савина, он је искрено желео да се одатле повуче са својим војницима, али се није усудио да верује непријатељима због све оне несреће коју им је учинио; тако је искористио ту њихову велику и, како је сматрао, претворну питомост као разлог због којег се не може сложити с њима, те је тако, заправо очекујући Варов долазак, и даље подносио опсаду. 4) У то је време избило и безброј других нереда у Јудеји, који су били сасвим налик побунама, стога што се велики број људи осећао подстакнут на ратничко држање, било из наде да сами нешто добију, или из непријатељства према Римљанима. Пре свега се две хиљаде старих Иродових војника, чије су се формације већ биле растуриле, окупило у самој Јудеји, те су почели да се боре п р о т и в краљевих трупа, иако и м се Ахијав, Иродов први рођак, супротставио; али иако је он био одбачен из равница у планинске делове, захваљујући борбеној обучености ових људи, он се и даље чврсто држао оних места на којима се утврдио, и спасавао оно што се могло спасти. 5) У то време је ж и в е о и извесни Јуда, син оног Језекије који је био стар е ш и н а разбојника, а који је био веома снажан човек кога је Ирод својевремено ухватио уз велике тешкоће. Овај Јуда је око себе окупио мноштво разузданих људи чије је станиште било у близини Сефора у Галилеји, где је напао тамошњу палату и домогао се свег оружја које је тамо било чувано, а којим је успео да наоружа све своје људе, баш као што је одатле однео и сав затечени новац. Тако је постао страшна напаст за све људе, ж а р е ћ и и палећи све што би се пред њ и м затекло; а све то је чинио како би себе уздигао, гајећи чак и жудњу за краљевским достојанством; при том је наде полагао не у награду за своју часну вештину у ратовању, већ у претерану свирепост у наношењу повреда другима. 6) Поред њега прочуо се и извесни Симон, који је раније био роб краља Ирода, али се у свему осталом истицао као привлачна особа високог и масивног тела; у време Ирода био је далеко изнад других свога соја, и Ирод

768

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

му је много тога поверавао на бригу. Овај је човек био понесен стањем општег расула, и био је толико дрзак да је ставио дијадему на главу за време док се око њега налазио известан број људи који су га прогласили за краља, при чему је самог себе сматрао вреднијим тог звања од ма кога другоп О н је спалио краљевску палату у Јерихону и опљачкао све што је у њој остављено. Такође је запалио и потпуно у н и ш т и о и многе друге краљеве куће на неколико места у земљи, дозволивши својим људима да као плен ионесу све што су у њима затекли. А он би починио и већа разарања да није поведена брига да се сместа потисне; јер је Грат, након што је успео да себи п р и к љ } ^ и известан број римских војника, повео тако окупљене снаге и пресрео Симона, те је након дуге и тешке борбе био побијен немали број оних који су дошли из Переје, а који су представљали неуређену скупину која се борила пре смело него обучено; па иако се сам Симон спасао бежећи кроз извесну долину, ипак га је Грат стигао и одсекао му главу. Такође је и краљевска палата у Амати, поред реке Јордана, била спаљена од стране скупине одасвуд сабраних људи, налик оној Симоновој. И тако се, све у свему, дивља и силовита побеснелост распрострла преко земље, стога што није било краља који 6и народ држао у чврстом поретку, и стога што су они т у ђ и н ц и који су дошли да приведу побуњенике трезвености ове, напротив, само даље разјарили својим увредама и похлепним управљањем њиховим пословима. 7) Међу свим побуњеницима издвојио се извесни Атрон — човек који се, осим по висини стаса и снази руку, није истицао ни достојанством предака нити богатством иметка, већ је у сваком погледу био обични пастир — и то толико да се усудио да буде проглашен за краља. Овај је човек сматрао толико пријатном ствари да наноси више него уобичајене несреће другима, да се, иако је лако могао бити убијен, није много бринуо за губитак ж и в о т а по цену извођења тако вредне замисли. Имао је четворицу браће, који су и сами превазилазили друге по висини и телесној снази, и који су, охрабрени тим својствима, веровали да ће их она подржати у задржавању краљевства. Сваки од њих владао је сопственом скупином људи, а број оних који су им п р и ш л и био је велики. Сви су они били независни заповедници, али када би дошло до битке потчињавали су се свом брату и борили се за њега, док је он носио дијадему и већ окупио савет са којим је расправљао о ономе што је требало чинити — а све што је радио чинио је равнајући се према свом задовољству. О в а ј је човек прилично дуго задржао моћ, па је заиста и био називан краљем, и није било ничега што би га могло спречити да чини шта год је хтео. О н и његова браћа су побили велики број како Римљана тако и људи који су припадали краљевим снагама, понашајући се као да их не разликују у својој м р ж њ и . Краљеве су снаге напали због распусног понашања које им је било дозвољено под Иродовом влашћу; а Римљане су нападали због недавних увреда које су им ови нанели. Али су с протицањем времена они постајали све окрутнији према свим људима без разлике, и нико није могао избећи једној или другој скупини ових побуњеника, будући да су неке убијали надајући се добити, а друге из чисте навике. Једном приликом су напали скупину Ри-

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

769

мљана у Емаусу, који су доносили ж и т о и оружје војсци, а такође и Арија, центуриона који је управљао овим људима, при чему су побили четрдесеторицу његових најбољих пешадијских војника; остатак војника се, пак, уплашио овог покоља и оставио своје мртве за собом, избавивши се уз помоћ Грата који је стигао у помоћ на челу краљевих трупа. Ова су четворица браће наставили са ратом у облику овакве врсте похода, и много намучили Римљане, али су не мање несрећа доносили и сопственом народу. Напослетку су ипак покорени: један од њих у борби против Грата, други п р о т и в Птолемеја, а и Архелај је такође заробио најстаријег од њих; последњи је, пак, био толико утучен несрећом остале браће, јасно увидевши да није преостао ниједан начин на који би се избавио, а и његова је војска била изнурена болешћу и непрестаним напорима, те се сам предао Архелају, који му је обећао под заклетвом да ће му поштедети живот. Али ове су се ствари догодиле знатно касније. 8) Тако је Јудеја сада била испуњена разбојницима; и како би ма која од неколико побуњеничких дружина пронашла неког ко би њоме управљао, такав је сместа бивао проглашен краљем како би јавно могао наносити несрећу народу. Сви су они само у извесној малој мери и тек у незнатним збивањима били штетни по Римљане, али су крвопролића која су спроводили над својим народом дуго потрајала. 9) Ч и м је Вар једном био обавештен о стању у Јудеји, након што му је о томе писао Савин, он се забринуо за легију коју је тамо оставио; тако се ставио на чело две преостале легије (јер се у Сирији све у свему налазило три легије), као и четири пука коњаника, заједно са неколиким савезничким снагама које су и м п р у ж и л и било краљеви или неки од тетрарха, и похитао што је брже могао како би помогао онима који су били опкољени у Јудеји. Такође је издао наређење да сви они који су били упућени у овај ноход п о ж у р е и до Птолемаиде. Грађани Бејрута такође су му дали петнаест стотина војника приликом проласка кроз њихов град. И Аретеј, краљ Петре Арабијске, због м р ж њ е према Ироду и са жељом да обезбеди себи наклоност Римљана, послао је немалу помоћ наоружаних пешака и коњаника. Па када је Вар тако сабрао заједно све ове снаге, један њихов део је поверио свом сину и пријатељу, и послао их у галилејску област која се налазила у близини Птолемаиде; а ови су напали непријатеља и потерали га у бекство, заузели Сефорију и п о р о б и л и њено становништво, а град зат и м запалили. Сам Вар је наставио са главнином војске према Самарији, па ипак он није ни улазио у истоимени град, будући да се овај уопште није прикључивао побуњеницима, већ је подигао логор у извесном селу које је припадало Птолемеју, а чије је име било Арус, но које су Арабљани из м р ж њ е према Ироду и непријатељству према његовим савезницима спалили. Одатле су наступали до следећег села, по имену Самфо, које су Арабљани такође опљачкали и спалили, иако је било утврђено и представљало снажно упориште; такав се призор наставио током читовог напредовања, и сва су места била пуна ватре и тела побијених, И Емаус је био спаљен, али по Варовом наређењу, након што су га напустили његови житељи, како би тиме осветио оне који су тамо били уништени. Ода-

770

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

тле је напокон пошао за Јерусалим, на шта су они Јевреји који су тамо подигли логор опсађујући римску легију, морали одустати од даље опсаде, бивајући одвише слаби за наилазак толике војске. А што се тиче јерусалимских Јевреја, након што им је Вар љуто пребацио за оно што је учињено, они су се правдали од оптужбе, устврдивши да је до сливања народа дошло због празника, те да до рата није дошло уз њихову сагласност, већ због пренагљености туђинаца, а да су се они налазили на страни Римљана, и заједно са њ и м а били под опсадом, претпоставивши то могућности да и сами учествују у њиховој опсади. Ту су претходно већ биди пристигли — да би се срели са Варом — Јосиф, рођак Иродов, а такође и Грат и Руф, који су са собом довели своју војску, прикључивши се оним Римљанима који су били под опсадом; али се Савин није појавио у Варовом присуству, већ је сам потајно похарао град, и пошао до приморја. 10) Након свега овога је Вар послао део војске у у н у т р а ш њ о с т како би пронашао покретаче овог одметања; а када су ови откривени, оне који су сносили највећу кривицу казнио је, а остале пустио, при чему је број оних који су овом приликом разапети износио две хиљаде. После свега је распустио и своЈу војску, налазећи да му неће бити од користи у пословима због којих је дошао; јер су се војници одавали нереду, одбијајући послушност наређењима и ономе што је Вар од њих т р а ж и о да учине, а ово захваљујући добити коју су остваривали почињеним изгредима и наношењем несрећа народу. Што се тиче самог Вара, након што је обавештен да се сакупило десет хиљада Јевреја, он је похитао да их похвата; али ови нису ишли тако далеко да се са њиме сукобе, већ су, на савет Ахијава, сви заједно дошли и предали му се; на то им је Вар опростио злочин подбуњивања народа, али је неколицину њихових заповедника послао Цезару, од којих је овај многе отпустио; али што се тиче неколико Иродових рођака који су се нашли међу овим људима током рата, њих је једине казнио, будући да су се, не обазирући се на правду, борили против властитог рођака.

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО П О С Л А Н С Т В О ЦЕЗАРУ, И КАКО ЈЕ Ц Е З А Р П О Т В Р Д И О И Р О Д О В ТЕСТАМЕНТ 1) Након што је Вар тако смирио ове нереде, и утаборио надзорни легион у Јерусалиму, он се вратио назад у Антиохију; а што се тиче Архелаја, сада су се пред њ и м из Рима појавили нови извори невоља, и то под следећим околностима. Наиме, у Рим је стигло једно јеврејско посланство којем је Вар допустио да га народ пошаље како би ови могли молити за слободу живљења по њиховим властитим законима-''. Број ових изасланика који су послати од стране народа био је педесет, којима се придруж и л о преко осам хиљада Јевреја који су се већ налазили у Риму. Због овога је Цезар окупио своје пријатеље као и најважније људе међу Римљани-

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

771

ма у Аполоновом храму, којег је сам подигао уз велике трошкове; тамо су стигли изасланици, као и мноштво оних Јевреја који су их пратили, а такође и Архелај и његови пријатељи; али што се тиче неколицине Архелајевих рођака, они му се нису п р и д р у ж и л и због м р ж њ е према њему; па ипак су они сматрали одвише великом безочношћу да помажу изасланицима против њега, сматрајући да би било по њих неповољно да Цезар помисли како се недобронамерно понашају према човеку који је њихов рођак. Филип^'° је под наговором Вара такође стигао тамо из Сирије, са главном намером да помогне свом брату Архелају, јер је Вар био његов велики пријатељ, али такође и зато да уколико би дошло до промене у облику владавине (а до чега је Вар сматрао да може доћи), и ако буде било поделе власти извршене с обзиром на велики број људи који су желели слободу да ж и в е по њиховим сопственим законима, Архелај не би био разочаран, те да би могао у деоби и сам учествовати. 2) Што се тиче слободе говора која је дата јеврејским изасланицима, они који су се надали да ће испословати растакање краљевске владавине посветили су се томе да оптуже Ирода за његова недела; тако су изјавили да је он заиста по имену био краљ, али да је за себе приграбио ону ни од кога надзирану власт коју тирани упражњавају над својим поданицима, и унотребио је ту власт за уништење Јевреја, не устежући се да међу њих уводи промене утемељене само на његовим властитим склоностима; с обз и р о м на то велики је број људи пострадао под његовим насиљем, штавише толики колики историја не бележи, п р и чему су они који су преживели чак много већи паћеници од оних који су под њ и м пострадали, и то не само због сталне бојазни од његовог држања према њима, већ и због непрестане опасности која је њиховим поседима претила од његовог отимања. Такође су говорили да он никада није одустао од украшавања оних градова који су се налазили у њиховом суседству и били насељени туђинцима, али су зато градови који су потпадали под његову власт остајали рушевни, и с обзиром на све пропадали; у часу његовог преузимања краљевства оно је било у процвату, а он је довео народ до највишег ступња сиромаштва; а када би, уз неправичне изговоре, погубио било којег човека племенитог порекла, он би одузео његове поседе; а када је неког од њих и оставио у животу, он је и такве осудио на губитак имовине. Поред годишњих намета којима је задужио сваког од њих, они су морали да чине и великодушне поклоне њему самом, његовој послузи и пријатељима, као и таквим међу његовим р о б о в и м а којима је одобрена милост да постану његови убиратељи пореза, будући да није било другог начина задобијања слободе од незаконитог насиља осим плаћања било златом или сребром. Говорили су да не вреди ни казивати о кварежи чедности њихових девица, и приговорима у п у ћ и в а н и м њиховим женама за њихову разблудност, као и о свим стварима те врсте које су изводили на безочан и нечовечан начин; зато што није мањи у ж и т а к страдалницима да такве ствари буду сакривене, него што би било да од њих нису ни страдали. Ирод их је злоупотревљавао тако како не би ни дивља звер када би јој била дата моћ да влада над људима; а при свему том — и мада је њихов народ прошао кроз

772

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

многе преврате и кварења власти — историја не даје сличан пример пропасти под којом су се н а ш л и а која би се могла упоредити са оном до које Ирод довео њихов народ; зато је разлог што су сматрали да могу оправдано и са задовољством поздравити Архелаја као краља садржан у претпоставци да ће се, ко год да буде био постављен за владара краљевства, према народу показати блажи него што је Ирод био; а да су се они придружили Архелају у ж а л о с т и за његовим оцем само зато да би га наградили, при чему су спремни да му се обавежу и у свим другим захтевима, под условом да могу код њега п р о н а ћ и више умерености. Али се сада њему учинило да неће бити сматран И р о д о в и м властитим сином, те је тако, без икаквог одлагања, свима ставио до знања свој прави значај, и то пре него што му је власт призната, будући да располагање њоме припада искључиво Цезару који му је може а и не мора дати, већ како му буде драго. О н је, дакле, дао узорак своје будуће врлине својим поданицима, и са каквом врстом уздржаности и доброг руковођења ће њ и м а управљати, тим својим п р в и м поступком који се тицао њих, његових суграђана, а такође и Бога, када је издао наређење да се побије три хиљаде његових сународника у Храму. Па како онда они могу избећи да га оправдано не мрзе, њега, који је остатку својих свирепости додао и ту, тврдећи као да је један од злочина народа то што му се супротставио и п р о т и в р е ч и о у таквом упражњавању његове власти? Укратко, главна ствар коју су ови људи т р а ж и л и била је следећа: да буду ослобођени краљевске^" и сличног облика власти, и да могу бити придодани Сирији, те тако подвргнути власти таквих намесника који би били послати од стране Рима; јер ће тако постати очигледно да ли су они стварно бунтован народ, и склони променама власти, или су пре склони да ж и в е на начин правичног поретка, уз услов да могу над собом имати такве управитеље који показују иоле умерености. 3) Након што су Јевреји ово изговорили, Никола је почео бранити краљеве од изречених оптужби рекавши да, што се тиче Ирода, будући да он никада није био тако о п т у ж и в а н током живота, не може бити примерено да они који су га могли о п т у ж и т и за мање злочине од поменутих, и који су га могли казнити за његовог живота, иступају са таквим окривљењима сада када је мртав. О н је такође Архелајеве поступке приписао увредљивом понашању Јевреја према њему, јер су они, под изговором да он влада п р о т и в н о законима, и убијајући при том оне који су желели да их зауставе у незаконитом поступању, били п р а в и ч н о кажњени за оно што су учинили, иако се сада на њега жале; тиме их је Никола узвратно о п т у ж и о за њихове покушаје насилне промене власти, као и за задовољство које су н а ш л и у побуни стога што нису научили да се повинују правди и законима, већ су и даље желели да буду свему надређени. О в о је, укратко, била суштина онога што је Никола говорио. 4) Саслушавши сва излагања Цезар је напокон распустио скуп, али је након неколико дана прогласио Архелаја не за краља целе земље, већ за етнарха једне половине оних који су били Иродови поданици, обећавши да ће му касније уделити и краљевско достојанство, уколико часно буде управљао тим својим делом. А што се тиче друге половине, он ју је поде-

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

773

лио на два дела која је дао другој двојици Иродових синова, односно Филипу и Антипи, то јест оном А н т и п и који се са Архелајем спорио око целог краљевства. Њ е м у су Переја и Галилеја имале да плаћају данак, што је годишње износило две стотине таланата, док је Ватанеја, заједно са Трахонитијом, као и Ауранитија са извесним деловима онога што је било звано Зенодоровом Кућом, плаћала данак од стотину таланата Филипу; Идумеја, Јудеја и земље Самарије, пак, плаћале су данак Архелају, али је сада четврти део те суме био укинут по заповести Цезаревој, који им је озаконио ово умањење зато што се нису у овој побуни прикључили остатку народа. Такође су и неки међу градовима плаћали данак Архелају: Стратонова Кула и Севастија, Јопа и Јерусалим; јер су Газа, Гадара и Хипос били грчки градови које је Цезар одвојио од Архелајеве власти и додао их пров и н ц и ј и Сирији. Тако је новац од данка који је сваке године притицао Архелају из његових властитих поседа износио шест стотина таланата. 5) Толико је, дакле, припало И р о д о в и м синовима од наслеђа њиховог оца. Али је Саломи, поред онога што јој је брат оставио тестаментом — а то су били градови Јамнија, Асдод и Фасаилија, као и пет стотина таланата у кованом сребру, Цезар у ч и н и о поклон у виду краљевског стана у Аскалону; све у свему, њени су приходи износили шездесет таланата годишње, а место њеног пребивалишта било је унутар Архелејове власти. Остатак краљевих рођака такође је добио оно што им је додељивао тестамент. Поврх свега, Цезар је учинио поклоне свакој од две Иродове неудате кћери — поред опога што и м је оставио отац — у износу од две стотине педесет хиљада сребрних драхми, а уз то их је и удао за Феророве синове; такође је краљевим синовима доделио и све оно што је њему самом било завештано, а што је износило хиљаду пет стотина таланата, с изузетком неколико сасуда које је задржао за себе, будући да су му се свиђали, не толико због велике вредности колико због успомене на краља.

ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО О Л А Ж Н О М С И Н У АЛЕКСАНДРУ 1) Након што је Цезар тако уредио ове ствари, извесни млади човек, по рођењу Јеврејин али одгајан од стране једног Римљанина, слободњака у Сидону, увртео је себи у главу да је Иродов рођак, и то по сличности изгледа за који су они који би га видели потврђивали да је налик Александровом, то јест Иродовог сина кога је овај убио; ова сличност је, пак, била за њега довољан подстрек за настојање да освоји власт. Тако је он као помоћника повео једног од својих земљака (а који је био добро упознат са приликама у палати, али је, с друге стране, био по природи зао човек кадар да свима донесе многе невоље, и који је отуда постао учитељ у дрским замислима своме ученику), и јавно објавио за себе да је он Александар, Иродов син, који је склоњен од стране оног који је био послан да га убије, али који је уместо њега убио друге људе како би преварио сведо-

774

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ке док је, међутим, спасао њега и његовог брата Аристобула. О в о м лажју не само да је овај човек био обузет, већ је успевао да исту наметне и онима са којима се сусретао; тако је, када је стигао на Крит, навео све Јевреје који су с њиме разговарали да новерују како је он Александар. Па након што је сакупио довољно новца којег су му тамо даривали, он је прешао у Мелос, где је добио још и много више новца захваљујући веровању тамош њ и х људи да припада краљевској породици, због чега су се надали да би могао обновити власт свог оца и потом наградити своје добротворе. Тако је похитао и у Рим, наведен од стране тих туђинаца који су га угостили. Био је толико срећан да је и по свом пристајању у Дисерархију успео да тамошње Јевреје доведе у исту заблуду; и то не само неупућене људе, већ и оне који су били у пријатељству с Иродом, или који су према овоме гајили наклоност, а који су се сада придружили овоме човеку као своме краљу. Узрок свему је био тај да су људи заправо били задовољни његовим претварањем, које је било подржано сличношћу лика, што је оне који су познавали Александра држало у снажном веровању да је реч о истој особи, и што су надаље под заклетвом потврђивали и другима; ово је отишло тако далеко да је у часу када се прочула вест да он долази у Рим читава тамошња јеврејска заједница изашла да се са њ и м сретне, приписујући Божијем провиђењу то што је он тако неочекивано измакао смрти, бивајући веома радосни због породице његове мајке. А када је стигао, ношен је улицама на краљевској носиљци, при чему су сви украси што их је при том имао били они којима се уресују краљеви, што је све било изведено о т р о ш к у његових домаћина. М н о ш т в о се око њега окупљало и извикавало снажне изразе одобравања: све у свему, није било пропуштено ништа од оног што се сматрало примереним за онога ко је тако неочекивано остао сачуван од погибељи. 2) Када је вест о свему овоме пренесена Цезару, он у њу није поверовао, пре свега стога што Ирод не би био тако лако обманут у нечему што га се толико пресудно тицало; ипак, задржавајући и сумњу да би све могло бити истинито, послао је извесног Селада, једног свог ослобођеног роба који је некада општио са убијеним Иродовим синовима, и од њега затражио да му доведе Александра; овај је то и учинио, при том не бивајући сигурнији у свој суд од остатка људи. Па ипак, Цезар није био преварен, јер, и поред тога што је постојала сличност између овог лажног и правог Александра, она ипак није била тако потпуна да би могла обманути онога ко је био обазрив у разабирању; јер је овај т о б о ж њ и Александар имао грубе руке због тешких радова којима се морао бавити, по чему се веома разликовао од однегованости тела оног другог, која је потицала од његове брижљивог и свестраног образовања, и у односу на коју је овај човек очевидно имао грубо и изборано тело. Када је, отуда, Цезар видео како се представљени учитељ и његов ученик слажу у тој лажи и дрско смелом начину говора, он се распитао о Аристобулу, желећи да сазна шта се догодило с њиме који је (наводно) био исто тако спасен, у п и т а в ш и и за разлог због којег и он није дошао и покушао да поврати ону власт на коју је такође имао право према свом пореклу. А када му је речено да је он

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

775

остао на острву Криту због страха од мора — односно да у случају бродолома М и р ј а м и н о потомство не 6и у потпуности пострадало, те да бар Аристобул п р е ж и в и и казни оне који су га изложили својим подмуклим поступцима — и када је овај лажов истрајао у том тврђењу, а творац читаве подвале га подржао, Цезар је дозвао ближе себи младића и рекао му: „Уколико ме од сада више не будеш обмањивао, за награду ћеш добити то да ћу ти поштедети живот; реци ми, дакле, ко си ти заиста, и ко је био тај чија је дрскост била толика да је моглао смислити такву превару. Јер је овакај покушај одвише значајан нитковлук да би га могао предузети неко твојих година." И тако, немајући избора, младић је Цезару рекао све о подвали, као и на који начин и по чијим је упутствима све изведено. Цезар је, пак, видевши да је овај л а ж н и Александар снажан и предузимљив човек, кадар да се издржава од својих руку, и не желевши да прекрши дато обећање, овога уврстио у галиоте, али је убио онога ко га је навео на читав подухват; а што се тиче људи из Мелоса, сматрао је да су они довољно кажњени тиме што су бацили толико новца на тобожњег Александра. Такав је, дакле, био бесраман закључак овог дрског покушаја.

ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО КАКО ЈЕ АРХЕЛАЈ, П О ДРУГИ ПУТ О П Т У Ж Е Н , Б И О П Р О Г Н А Н У ВИЈЕНУ 1) Након што је Архелај ступио у своју етнархију и стигао у Јудеју, опт у ж и о је Јоасара, Боетијевог сина, за помагање у побуни, те му је одузео звање првосвештеника, и на то место поставио његовог брата Елеазара. Такође је на величанствен начин поново подигао краљевску палату у Јерихону, те је скренуо половину воде којом је било опскрбљено село Нера, и ту воду одвукао у р а в н и ц у како би њоме залио палмина стабла што их је тамо засадио; такође је подигао и село којег је по свом имену назвао Архелеја. Штавише, он је п р е к р ш и о закон наших предака и оженио Глафиру-®-, кћер краља Архелаја, која је претходно била жена његовог брата Александра са којим је имала троје деце, док се, међутим, међу Јеврејима сматра гнусним оженити братовљеву жену. Али се ни Елеазар није дуго задржао у поседу звања првосвештеника, будући да је Исус, син Сија, био постављен на његово место док је овај још увек био жив. 2) Након што је прошло десет година Архелајеве владавине, његова браћа, као и најугледнији људи Јудеје и Самарије више нису могли поднети његово варварско и тиранско опхођење према њима, те су га о п т у ж и л и Цезару, и то посебно стога што су знали да је он прекршио Цезареве заповести које су га обавезивале да се међу њ и м а понаша с умереношћу у примени власти. Након што је ово чуо, Цезар се веома разљутио те је позвао Архелајевог заступника који је водио његове послове у Риму и чије је име такође било Архелај; па је, сматрајући да је испод његове части да лично пише Архелају, овоме наложио да што је пре могуће отплови и доведе га у

776

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Рим. Гласник је похитао, па када је стигао у Јудеју нашао је Архелаја како обедује с пријатељима; одмах му је рекао поводом чега га је Цезар послао и п о ж у р и о га да што пре и сам пође. Па након што је Архелај стигао у Рим, Цезар је, пошто је саслушао шта су његови оптужитељи имали да кажу, и какав је одговор Архелај имао да пружи, у исти мах овога прогнао и одредио да Вијена, град у Галији, буде место његовог пребивања, а такође му је и одузео сав новац. 3) О в о м приликом се, међутим, догодило нешто необично. Наиме, неколико дана пре него што је Архелај примио овај последњи Цезарев позив и отишао у Рим одмах по добијању поруке, својим је пријатељима испричао следећи сан: видео је, наиме, десет ж и т н и х класова, савршено зрелих, које су, како му се чинило, прождирали волови. И након што се пробудио и устао, због тога што му се чинило да је сновиђење од велике важности за њега, послао је по видовњаке чије је знање било примењиво у тумачењу снова. Па док су једни били једног а други другог мишљења (јер се њихова тумачења нису слагала), извесни Симон, човек који је припадао секти есена, затражио је да може слободно исказати своје мисли, и рекао је да сновиђење означава промену у Архелајевим ж и в о т н и м приликама, и то не на боље; рекао је да волови — а стога што во као ж и в о т и њ а подноси непријатности и патње у својим тешким радовима — означавају несрећу, и заправо надаље указују на обрт у текућим пословима, стога што земља која је поорана од стране волова више не може остати у свом претходном стању; десет ж и т н и х класова, пак, означава исти толико број година, стога што клас расте током једне године, па ће толики бити број година након којих ће се окончати Архелајева владавина. Тако је, дакле, овај човек објаснио тај сан; а петог дана након овог сновиђења пристигао је гласник преко кога је Цезар наложио Архелају да се појави у Риму, што је овај и учинио. 4) Сличан удес задесио је и његову жену Глафиру, која је била кћер краља Архелаја и која је, као што сам већ поменуо, као девица била удата за Иродовог сина Александра, Архелајевог брата; али како се догодило да је Ирод убио Александра, она се удала за Јуву, краља Либије; а када је овај преминуо, а она живела као удовица у Кападокији са својим оцем, Архелај се развео од своје претходне жене Мирјам, и оженио се њоме, јер је толико јака била страст коју је нрема њој осећао. А Глафира је доцније уснила следећи сан: мислила је да је видела Александра како стоји поред ње, на шта се она веома обрадовала и страсно га загрлила; али тада јој се он пожалио, рекавши: „О, Глафира, ти м и показујеш да је истина оно што се тврди, наиме, да се женама не може веровати. Н и с и ли ти мени обећала верност? И ниси ли се за мене удала док си била девица? И зар се између нас нису родила деца? Па ипак си због жудње за другим м у ж е м заборавила осећања која сам према теби гајио. А ниси била задовољна ни том увредом коју си ми нанела, већ си била толико дрска да себи прибавиш и трећег м у ж а који ће с тобом легати и који је на недоличан и неразуман начин ступио у моју кућу, те си се удала за Архелаја, мог брата. Ја, међутим, нећу заборавити твоја ранија нежна осећања према мени, већ ћу те ослободити сваког таквог приговора и учинити да поново будеш моја као што

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА

777

си једном била." Након што је ово изговорио својој ж и в о т н о ј сапутници, након неколико дана она је нанустила овај свет. 5) Не сматрам да су ове нриповести биле непримерене текућем излагању, једнако стога што се оно сада односи на краљеве, а такође и због друге користи која се одатле може извући, како за потврду бесмртности душе, тако и за провиђење којим се Бог стара о људским пословима, те сам због тога сматрао умесним да их забележим. Али ако неко не верује у такве везе, нека слободно у ж и в а у свом сопственом мишљењу, али и нека не спречава другог који би одатле могао охрабрити себе у врлини. Тако је, дакле, Архелајева земља надаље била као провинција придружена Сирији; а Киренија, који је био постављен за конзула, Цезар је послао да припреми извештај о државној и м о в и н и у Сирији, као и да прода Архелајев посед.

КЊИГА ОСАМНАЕСТА обухвата период од тридесет две године

ОД АРХЕЛАЈЕВОГ ПРОГОНСТВА ДО ПОЛАСКА ИЗ ВАВИЛОНА

ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ Ц Е З А Р П О С Л А О КИРЕНИЈА ДА РАЗРЕЖЕ П О Р Е З С И Р И Ј И И ЈУДЕЈИ, И КАКО ЈЕ К О П О Н И Ј Е П О С Л А Н ЗА ПРОКУРАТОРА ЈУДЕЈЕ; ТАКОЂЕ И О ЈУДИ ГАЛИЛЕЈСКОМ И О СЕКТАМА МЕЂУ ЈЕВРЕЈИМА 1) Киреније је био римски конзул који је током успона прошао кроз све ступњеве службе пре но што је постао конзул, и који је и због других вредности био веома уважаван у часу када је стигао у Сирију заједно са неколицином других људи што их је Цезар послао како би судили том народу и поднели извештај о његовом поседу. Са њ и м је такође био послан и Копоније, који је припадао витешком реду, и који је требало да располаже највишом моћи међу Јеврејима. Штавише, Киреније је и сам дошао у Јудеју, која је сада била придодата провинцији Сирији, како би направио извештај о тамошњој имовини и располагао Архелајевим новцем; што се тиче Јевреја, иако су испрва захтев за опорезивањем имовине примили с гнушањем, ипак су одустали од било каквог супротстављања, послушавши наговарање првосвештеника Јоасара, сина Ветовог; тако су они, оставши убеђени Јоасаровим речима, предали извештај о својим поседима не улазећи ни у какву расправу. Па ипак се нашао извесни Јуда, Галонићанин,-''^ из града по имену Гамала, који је, повевши са собом извесног Садука,^®'' припадника фарисеја, ревносно прионуо на њихово подстицање на одметање, будући да су обојица тврдили да ово опорезивање није ништа боље од увођења ропства, подстичући народ да брани своју слободу, тврдећи да им они сами могу обезбедити срећу и сигурност онога што поседују, па и осигурати уживање још већег добра, које се састојало у оној части и слави што ће је тако стећи због своје племенитости. Такође су народу говорили да им Бог у супротном неће помагати, уколико се не могу удруживати у таква в Љ а која могу довести до успеха и користи, до чега ће нарочито доћи уколико се буду предали извођењу подвига за своју веру и не уморе се у њиховом извршавању; тако су људи те речи примали са задовољством, и са таквим дрским покушајима продужили у највећој мери. Због тога се може рећи да су сваковрсне несреће потекле од ових људи, а народ је био до невероватних размера заражен њиховим схватањем; као исход, уследио је један силовит рат за другим, и м и смо изгубили оне пријатеље на које смо навикли да ублажују наше патње; с овим је заједно ишло убијање и пљачкање наших најугледнијих људи, што се тобоже чинило у име државне добробити, али заправо због пуке жеље за личном добити; одатле су се подигле побуне, а из ових убијања људи који су понекад гинули од руку из властитог народа (због помахниталости ових људи једних против других, која их је гонила у жудњу да нико од супротне странке не остане жив), а каткад од непријатеља. Такође нас је сколила и глад, довевши нас до највишег ступња утучености, са собом разарајући и градове; штавише, побуна се толико распламсала, да је чак и сам храм Божији био спаљен од стране непријатеља. Такве

782

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

су, дакле, биле последице тога да су били измењени обичаји наших отаца, а промене које су уведене биле су такве да су нас умногоме довеле до готово потпуног уништења, а које су поменути људи проузроковали својим заједничким завереништвом. Јер су Јуда и Садук, који је подстакао настајање четврте филозофске секте међу нама, којој се прикључио велики број следбеника, намах испунили нашу грађанску управу немирима, и тако ударили темељ свим потоњим јадима, и то својим филозофским системом са којим смо претходно били неупознати, а о којем ћу ја ускоро расправљати, и то понајпре због заразе која се одатле проширила међу млађим људима који су овај систем жарко пригрлили, а који је државу довео до пропасти. 2) Јевреји су, наиме, дуго уназад имали три филозофске секте које су биле само њ и м а својствене: секту есена и секту садукеја, као и трећи пачин филозофског размишљања одржаван од стране оних који су називани фарисејима; а свих ових секти, без обзира што сам о њима већ говорио у другој књизи о јудејском рату, дотаћи ћу се помало и овом приликом. 3) Што се тиче фарисеја, они ж и в е неугледно и у својој исхрани презиру пробирљивост; у понашању следе управљање разумом и оно што им као добро овај прописује да чине; дакле, они сматрају да је њихова дужност да се ревносно боре за придржавање диктата разума у својим поступцима. Они такође веома поштују људе у годинама, при чему сматрају дрскошћу противречење овима у ма којој ствари коју су ови изнели; па и када просуђују да се сва збивања одигравају по одређењу судбине, они ипак не одузимају слободу људима да се могу понашати онако како сматрају прикладним — будући да је њихово схватање било да је Бог усадио темперамент у човеку помоћу којег се спроводи Његова воља, али тако да и човекова воља може поступати по врлини или порочности. Они такође верују да душе имају извесну бесмртну неумољивост у себи, и да ће посмртно бити награђене или кажњене према томе да ли су живели ж и в о т о м врлине или порочности, при чему ће они последњи бити држани у вечној спутаности, док ће први имати моћ да васкрсну и поново ж и ве на земљи. На основу ових схватања они су кадри да увере највећи део Јевреја, и шта год да ови чине у погледу богослужења, молитава и ж р т в о вања, равнају се према њиховим упутствима, толико да читави градови пружају велике потврде њиховом потпуно часном владању, како у животним поступцима тако и у разговорима. 4) С друге стране, пак, схватање садукеја је да душе умиру с телима, а у погледу начина живљења они се не држе ничега што није наложено у законима, при чему сматрају примером врлине расправљање са учитељима филозофије са којима опште. О в о учење прихваћено је од само малог броја људи, али су такви људи носиоци највећег уважавања. Они, међутим, нису кадри да ма шта ураде од себе: јер након и што постану службеници — као што понекад и м и м о своје воље или под присилом бивају обавезни да учине — они се предају схватањима фарисеја, будући да их м н о ш т в о у п р о т и в н о м не би подносило. 5) Учење есена садржи се у томе да је најбоље све ствари приписати Богу. Опи поучавају да је душа бесмртна, и процењују да се треба ревносно

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

783

борити за награде правичности; а када пошаљу у Храм оно што су посветили Богу, они не приносе жртве,^®^ зато што имају много чистија освећења што их сами спроводе. Због тога су опи искључени из заједничке дворане у Храму, па своје ж р т в е приносе сами; ипак, њихов је начин живљења бољи од оног код других људи, и они се у потпуности посвећују ратарству. Такође заслужују наше поштовање тиме што превазилазе све друге у посвећивању врлини и правичности, и то заиста до таквог ступња који се никада не појављује код других људи, било Грка или варвара, чак ни за кратко, а међу њима се такав одржава дуго времена. Ово је очитовано оним њиховим прописом по којем не допуштају ниједној ствари да их удаљи од правила заједничког поседовања иметка, што значи да богати људи не уживаЈу у свом богатству више од онога који нема ничег свога. Постоји око четири хиљаде људи који живе на овај начин, и они се нити жене нити имају жеље за држањем слугу, сматрајући да је ово последње само искушење људима да буду неправични, а оно прво даје повода кућевним свађама; већ, како ж и ве по свом начину, они се узајмано потпомажу и прислужују један другом. Такође наименују извесне заступнике да преузимају добити од њихових прихода као и од плодова земље, такве који су добри људи и свештеници, одређени да за њих спремају ж и т о и храну. Ниједан од ових се не разликује од других есена по начину живљења, већ највише наликују оним Дачанима које зову Полистејцима-®^ тј. „насељеним у градовима". 6) Творац четврте секте међу Јеврејима био је Јуда Галилејац. Ови се људи у свему слажу са фарисејским схватањима, али имају неприкосновену приврженост слободи, и казују да само Бог може бити њихов Управитељ и Господар. Такође нису страховали ни од које врсте смрти, н и т и су обраћали пажњу на смрт њихових рођака и пријатеља, нити их је било какав страх од смрти могао натерати да ма којег човека назову господаром. И будући да је оваква њихова непоколебљива одлучност добро позната многима, више о томе нећу говорити; такође се не бојим да би ма која ствар коју бих о њима рекао могла остати лишена поверења, већ се пре могу бојати да би све што бих рекао било испод оне одлучности коју су показивали када су бивали подвргнути патњи. И у време Геција Флора догодило се да је народ помахнитао у оваквој болести, јер је овај човек тада био наш управитељ који је наметањем своје власти узроковао да су Јевреји потпуно подивљали и одметнули се од Римљана. Ово је, дакле, био приказ јеврејских филозофских секти.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО И Р О Д И Ф И Л И П П О Д И Ж У НЕКОЛИКО ГРАДОВА У Ч А С Т ЦЕЗАРА. О Н А С Л Е Ђ И В А Њ У СВЕШТЕНИКА И Н А М Е С Н И К А ; Т А К О ^ Е И О О Н О М Ш Т О ЈЕ ЗАДЕСИЛО ФРАТИЈА И П А Р Ћ А Н Е 1) Након што је Киреније преузео располагање Архелајевим новцем, и након што је уређено опорезовање, а што се догодило тридесет седме године после Цезареве победе над Антонијем код Акцијума, он је одузео

784

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

звање првосвештеника Јоасару — кога је на тај положај довео народ — и уместо њега наименовао Ананију, сина Сетовог; у исто време су Ирод и Филип сваки понаособ добили своју властиту тетрархију и тамо уредили своје прилике. Ирод је такође нодигао зид око града Сефора (који пружа сигурност целој Галилеји), и учинио овај град престоницом земље. Осим овога, такође је нодигао и зид око Ветарамфте која је и сама један град, и назвао га Јулија, по имену имнераторове жене. Филин је, пак, подигао Панеју, град на изворима Јордана, и назвао га Цезареја. Такође је и унапредио село Ветсаиду у град, смештен на језеру Генисарет, повећавши га и населивши већим бројем становништва, а потом га назвавши Јулија, овог пута по имену Цезареве кћери. 2) У време док је Копоније, за кога смо већ рекли да је послан са Киренијем, вршио службу као намесник и управљао Јудејом, догодили су се следећи удеси. Наиме, за време док Јевреји славе празник бесквасног хлеба, којег зовемо Пасха, обичај је да свештеници отворе двери Храма одмах после поноћи. Када су, отуда, ове капије биле прве отворене, неки међу Самарићанима су тајно дошли у Јерусалим и разбацали тела мртвих људи у ходницима, због чега су их касније Јевреји избацили из Храма, што иначе нису уобичајавали да раде приликом таквих празника; такође је било и других разлога због којих су брижљивије мотрили на Храм него раније. После овог инцидента Копоније се вратио у Рим, одакле је за његовог наследника дошао ЈУЈарко Амбивије, за чије је власти умрла Салома, сестра краља Ирода, и оставила Јулији [Цезаревој жени] све своје властелинство, као и Фасаилију у равници, и Архелеју са великим засадима палминог дрвећа и њиховим воћем, изврсним у својом врсти. Након Марка је дошао Аније Руф, за време чијег је управљања у м р о Цезар, други римски император, који је владао педесет седам година мање шест месеци и два дана (од овог је времена четрнаест година с њ и м заједно владао Марко Антоније; а у м р о је у доби од седамдесет седам година), и после којег га је наследио пасторак Тиберије Клаудије, син његове жене Ливије. Овај је, дакле, био трећи император, који је послао Вадерија Грата за намесника Јудеје и наследника Анија Руфа. Овај је човек лишио Ананију звања првосвештеника, и на његово место поставио Ишмаела, сина Фабијевог, којег је, међутим, такође убрзо потом одстранио и овог пута поставио Елеазара, Ананијевог сина, који је раније већ заузимао тај ноложај. Но и он је то достојанство држао само годину дана, после чега је Грат за првосвештеника поставио Симона, сина Камитовог; након, опет, не више од једне године, за његовог наследника је постављен Јосиф Кајафа. Па након што је извршио све те многобројне промене, Грат се после једанаест година боравка у Јудеји вратио у Рим, а за његовог наследника је дошао Понтије Пилат. 3) Тетрарх Ирод, који је био у великој милости код Тиберија, подигао је град и назвао га по имену тог римског цара, Тиберијада. Подигао га је у најбољем делу Галилеје, крај Генисаретског језера. Недалеко од њега налазила су се топла купатила, у селу по имену Емаус. У град су као насељен и ц и дошли многи странци, а такође и велики број Галилејаца; од многих

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

785

је, пак, и сам Ирод захтевао да тамо пођу из земље која му је припадала, те су тако били присиљени да постану житељи Тиберијаде, од којих су неки били и имућни људи, али је допустио и сиромашнима, које је сабрао са разних страна, да се ту настане. Штавише, неки од њих чак још нису били ни ослобођеници, те се према таквим Ирод показао као доброчинитељ, будући да их је у великом броју за ту прилику ослободио, обавезавши их при том да не занемаре град, и подигавши им уз то веома добре куће о свом властитом трошку, а такође им дајући и земљу; све ово је радио јер је био свестан да ч и н е ћ и ово место насеобином к р ш и древне законе, будући да су многе гробнице одатле уклоњене како би се направило место за тај нови град Тиберијаду, док, међутим, наши закони објављују да су такви насељеници нечисти седам дана. 4) Негде у то време је у м р о Фратије, краљ Парћана, а због издаје свог сина Фратасија, и то под следећим околностима. Иако је Фратије имао своје законите синове, такође је испрва као милосницу имао извесну италићанску служавку, по имену Термуса, коју му је раније, заједно са другим поклонима, послао Цезар. Будући силно заљубљен у њену лепоту, а и како је током година с њом добио сина коме је дао име Фратасија, Фратије је ову жену учинио својом законитом супругом и држао је у великом уважавању. Она је била кадра да га наговори да учини што год би наумила, а желела је да обезбеди управљање Партијом њеном сину. При том је, међутим, видела да сва њена настојања неће довести до успеха уколико не успе смислити начин да уклони Фратијеве законите синове из краљевства; стога је убедила Фратија да те своје синове пошаље у Рим као јемствене таоце његове верности Риму; сходно томе, они су тамо и послати, будући да он није могао лако п р о т и в р е ч и т и њеним налозима. И тако, будући да је Фратасије остао сам и подизан да би наследио власт, сматрао је да је одвише дуготрајно очекивати власт као очев поклон наследнику, те је због тога остварио замисао о издаји п р о т и в оца, а уз помоћ своје мајке са којом је, како су потекле гласине, такође и грешно општио. Због овог је разврата био је омражен, будући да су његови поданици ту изопачену љубав његове мајке сматрали ништа мање ужасном од његовог оцеубиства; напослетку су га они, подигавши побуну, и протерали из земље пре но што се одвише осилио, те је тако и умро. Али како су се најбољи међу П а р ћ а н и м а слагали да је за њих немогуће остварити управљање без краља, при чему је, у исто време, њихова редовна пракса била да изабирају неког из породице Арсаса [нити би било коме другом и допустили да постане краљ; при том су и сматрали да је њихово краљевство већ довољно понижено венчањем краља са италићанском милосницом и њеним породом], они су послали изасланике и позвали Орода [да преузме круну] јер их у супротном народ више не би подносио: па иако је овај био оптужен за велику окрутност и био је непопустљиве ћуди и склон бесу, ипак је он још увек био неко ко је припадао породици Арсаса. Али, после неког времена, п р о т и в њега је скована завера и он је убијен, како неки кажу, приликом празника, и међу принесеним жртвама (јер је општи обичај Јевреја да том приликом носе мачеве са собом); ипак, з в а н и ч н и извештај

786

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

каже да је убијен за време лова. Н а к о н тога су з а в е р е н и ц и послали изасланике у Р и м и з а т р а ж и л и да и м један од о н и х који су били остављени као т а о ц и буде в р а ћ е н и постављен за њиховог краља. У складу с тиме, Вонон је д о б и о предност над осталима, те је послан за владара (јер се он ч и н и о с п о с о б н и м за такву добру срећу коју су му нудила два највећа краљевства под Сунцем, једно с т р а н о и његово властито). Ипак, в а р в а р и су уск о р о променил!1 мишљење, будући да су п о п р и р о д и били п р о м е н љ и в о г држања, сматрајући сада да овај човек није вредан да њ и м а управља; нису, з а п р а в о , м и с л и л и да се треба п о в и н о в а т и з а п о в е с т и м а некога ко је био р о б (јер су они тако н а з и в а л и таоце), н и т и су могли п о д н е т и нискост тог имена; а ово је т и м в и ш е било н е п о д н о ш љ и в о стога ш т о су П а р ћ а н и тада над собом м о р а л и т р п е т и краља постављеног не по праву рата, већ у време мира. Тако су они одмах п о з в а л и Артавана, краља Медије, будући да је и он п р и п а д а о роду Арсаса. А р т а в а н се сложио са овом понудом, те је дошао у П а р т и ј у са војском, где се с у к о б и о с Вононом н а чију су страну испрва п р и с т а л и П а р ћ а н и , захваљујући чему је овај успео да п о р а з и и натера А р т а в а н о в у војску у бекство у планине. Али је и п а к овај м а л о касније п о н о в о с а к у п и о војску и у новој б и ц и до ногу п о р а з и о Вонона који је у м а к а о на коњу, заједно са н е к о л и ц и н о м п о м о ћ н и к а око себе, и стигао до Селеукије на Тигру. Н а к о н ш т о је А р т а в а н п о б и о в е л и к и број непријатељских в о ј н и к а — а победу је извојевао захваљујући о г р о м н о ј п р е с т р а вљености в а р в а р а — он се повукао у Ктесифон са в е л и к и м бројем својих људи; и тако је он надаље владао П а р ћ а н и м а . Што се тиче Вонона, он је иобегао у Јерменију, и ч и м је доспео тамо п о к а з а о је намеру да м у буде предата т а м о ш њ а власт, те је у ту сврху послао и з а с л а н и к е у Рим. А л и стога што га је Тиберије одбио и ш т о је њему самом недостајало х р а б р о с т и , а и зато што м у је п р е т и о п а р ћ а н с к и краљ који м у је послао изасланике са о т в о р е н о м о б ј а в о м рата у к о л и к о буде п р о д у ж и о са намерама, па н а ј з а д и зато ш т о није било начина да задобије било које друго к р а љ е в с т в о (јер су се људи од у т и ц а ј а међу Јерменцима п р и д р у ж и л и Артавану), он се предао Сулану, н а м е с н и к у Сирије који га је, и м а ј у ћ и о б з и р а п р е м а његовом обр а з о в а њ у у Риму, з а д р ж а о у Сирији, док је А р т а в а н дао Јерменију Ороду, једном од њ е г о в и х в л а с т и т и х синова. 5) У то је време п р е м и н у о Антиох, краљ Комагене, услед чега се народ почео п р е п и р а т и са племством, те су обе стране послале изасланике у Рим; п р и том су људи од м о ћ и желели да њихов о б л и к владавине буде п р о м е њ е н у п о л о ж а ј римске п р о в и н ц и ј е , а народ је желео да се п о т ч и н и краљевима, како су ч и н и л и њ и х о в и п р е ц и . Тако је сенат донео у к а з да Герм а н и к буде послан да р е ш и п р и л и к е на ЈТстоку, где је, међутим, судбина искористила п р и л и к у да га л и ш и ж и в о т а ; јер, у време док је б о р а в и о тамо и у р е ђ и в а о т а м о ш њ е прилике, ж и в о т м у је одузет о т р о в о м који му је дао извесни П и з о н , као ш т о је већ било п р и п о в е д а н о на другом месту.

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

787

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ П О Б У Н А ЈЕВРЕЈА П Р О Т И В П О Н Т И Ј А ПИЛАТА. ТАКОЂЕ И О ХШСТУ, И О О Н О М Е Ш Т О ЈЕ ЗАДЕСИЛО ПАУЛИНУ И ЈЕВРЕЈЕ У Р И М У 1) У то је време Пилат, прокуратор Јудеје, покренуо војску из Цезареје у Јерусалим како би ова тамо презимила, и том су приликом били повређени јеврејски закони. Пилат је, наиме, понео Цезареве слике које су се налазиле на заставама, и донео их у град, иако нам наш закон забрањује ма какво прављење слика, због чега су, уосталом, претходни намесници имали обичај да улазе у град са заставама које на себи нису имале такве украсе. Пилат је, дакле, био први који је донео такве слике у Јерусалим и поставио их по граду, што је било урађено без знања народа, будући да је све учињено током ноћи. Али чим је народ сазнао шта се догодило, велики број људи је дошао у Цезареју и много се дана заузимао код Пилата како би овај уклонио спорне слике; а када он није удовољио њиховим захтевима, зато што би то могло изгледати као увреда Цезара, а људи су ипак истрајавали, он је шестог дана заповедио својим в о ј н и ц и м а да тајно припреме оружје за време док је он столовао на свом судијском седишту које је било тако постављено на отвореном месту у граду да је сакривало војнике који су лежали спремни да насрну на народ; па када су Јевреји поново упутили молбу, Пилат је дао знак в о ј н и ц и м а да их опколе, и запретио да им казна неће бити мања од тренутне смрти уколико не буду престали да га узнемиравају и не пођу својим путем кући. Али су се ови људи бацили на земљу и оголили вратове, и рекли да ће радије драговољно прихватити смрт него да буде прекршена неприкосновеност њихових закона. О в а к в о м одлучношћу у одбрани недодирљивости закона Пилат је био дубоко потресен, те је одмах заповедио да слике буду враћене из Јерусалима у Цезареју. 2) Пилат се подухватио и посла довођења текуће воде у Јерусалим, а то је наумио да изведе помоћу храмског новца, при чему је водени ток извео са удаљености од две стотине фурлонга. Ипак, Јевреји нису били задовољни тиме што је учињено са довођењем воде; зато се окупило много десетина хиљада људи и почело викати п р о т и в њега, захтевајући да се он окане те замисли. Неки од њих су му почели приговарати и р у ж и т и га, као што и обично чини гомила људи. Стога је Пилат обукао велики број својих војника у грађанску одећу под којом су сакрили бодеже, и послао их на место где су могли опколити народ. Тада је најпре лично затражио од Јевреја да се разиђу; али када су ови наставили да му дрско упућују приговоре, он је дао војницима унапред договорени знак, а ови су насрнули и задали много већи број удараца но што им је Пилат заповедио, и једнако казнили оне који су били распаљени и бунтовни и оне који су затечени, ни најмање не штедећи никога; а будући да Је народ био ненаоруж а н и спопаднут од стране оних који су били припремљени за такав расплет, том је приликом побијено много људи, а остатак оних који су били рањени разбежао се. На такав је начин окончана ова побуна.

788

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

3) У то је време ж и в е о Исус, који је био мудар човек, уколико је уопште умесно назвати га човеком; јер је он починио прекрасна дела, и био учитељ таквих људи који су са задовољством примали истину. К себи је привукао једнако много Јевреја и велики број пагана. О н је био Христос, Месија. А када га је Пилат, на наговор главних људи међу нама, осудио на разапињање, они који су га волели најпре га се нису одрекли, јер им се он поново појавио ж и в након три дана, као што су п р о р о ц и Б о ж и ј и прорекли ове и безброј других предивних ствари о њему. А род хришћана, тако названих по њему, до данас није изумро. 4) Негде у исто време још је једна несрећа довела Јевреје до растројства, и извесни срамотни догађаји збили су се око храма Изиде који се налазио у Риму. Ја ћу најпре поменути те изопачене поступке око Изидиног храма, а затим ћу пренети извештај о приликама Јевреја. У Риму је, наиме, живела извесна жена, по имену Паулина, која је, по достојанству својих предака и по редовном вођењу ж и в о т а у врлини, имала велики углед; она је такође била и веома богата; па иако је била и прелепог лика, и у оном цвету младости када су жене највеселије, она је ипак водила ж и в о т с великом уздржаношћу. Била је удата за Сатурнина, човека који је у сваком погледу одговарао њеном изврсном карактеру. Догодило се, међутим, да се Деције Мундус заљубио у ову жену, а то је био човек веома високог положаја у римској коњици; па како је она била одвише високог достојанства да би се могла придобити поклонима, и већ их је све одбијала иако су с његове страни били слани у изобиљу, он је још више бивао заслепљен ж у д њ о м за њом, толико да је обећао да ће јој дати две стотине хиљада атичких драхми за само једну ноћ са њоме. Али како је ни овиме није могао приволети, а више није био кадар да подноси неузвраћеност у својој жудњи, сматрао је да је најбоље да себе умори глађу због Паулининог несрећног одбијања; па након што је одлучио да на такав начин умре, он се и предао испуњавању тог избора. Мундус је, међутим, поседовао једну ослобођеницу, коју је из ропства избавио његов отац, чије је име било Ида, и која је била вешта олакшању сваковрсних несрећа. Ова је жена веома много патила због младићеве решености да се убије (јер он није од других крио своје намере да себи науди), па је напокон дошла к њему и охрабрила га својим говором, уливши му наду извесним обећањима која му је дала, да ће ипак моћи да стигне до једне н о ћ и проведене с Паулином. Па када се он радосно повиновао њеном преклињању, она је рекла да јој треба не више од педесет хиљада драхми како би ухватила Паулину у клопку. И тако, након што је охрабрила младића и добила онолико новца колико је тражила, она се није подухватила истих поступака који су раније испробани, будући да је приметила да се та жена ни на који начин није могла довести у искушење новцем; али како је сазнала да се веома усрдно одаје обожавању богиње Изиде, Ида се домислила следећег лукавства. Отишла је до неких И з и д и н и х свештеника и, уз најстрожа уверавања да ће све остати скривено, наговорила их је што речима, али углавном новцем од по двадесет пет хиљада драхми у руку свакоме, и још много више након што ствар буде окончана; испричала им је, наиме, о младићевој страсти,

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

789

и навела их да употребе сва могућа средства да заведу жену. Тако су они обећали да ће учинити по њеној жељи, а због изгледа на добитак велике суме злата. Сходно томе, најстарији међу њ и м а одмах је отишао до Паулине и затражио да насамо разговара с њом; када му је у томе удовољено, он је ж е н и рекао да га шаље бог Анубис који се заљубио у њу и зановедио да она дође к њему. Чувши ово, жена је веома љубазно примила поруку, и нашла се почаствованом због тог снисхођења Анубисовог, те је потом рекла м у ж у да јој је послата порука са налогом да вечера и легне с Анубисом; он се на то сложио да понуда буде прихваћена, као да је сасвим уверен у чедност своје жене. Тако је она отишла у храм и након што је тамо вечерала, и пошто је дошао час да пође на починак, свештеник је затворио врата храма, такође и угасивши светлост у његовом освећеном делу. Тада је Мундус искочио (јер се он тамо налазио скривен), и није пропустио да у ж и в а са ж е н о м која му је била на услузи читаве ноћи, сматрајући да је он божанство; па након што је он отишао, што се догодило пре доласка оних свештеника који нису ништа знали о лукавству, Паулина је такође рано дошла к свом мужу, и испричала му како се бог Анубис појавио пред њом. Такође је и међу својим пријатељицама изјавила колико високо вреднује милост која јој је учињена, премда ове делимично нису поверовале — након што су размислиле о природи догађаја — а делимично су биле задивљене, немајући основа да у све не верују након што су размотриле скромност и достојанство особе која се поверавала. Али је трећег дана након што се све ово догодило Мундус срео Паулину и рекао јој: „Паулина, уштедела си ми две стотине хиљада драхми које си могла придонети својој породици; па ипак ниси избегла да м и служиш на начин на који сам од тебе тражио. А што се тиче приговора које си имала на Мундусов рачун, мени није стало до имена, јер се радујем задовољству које сам пожњео оним што сам учинио узевши себи име Анубиса." И након што је ово изговорио, отишао је својим путем. Али је жена тек сада постала свесна нискости онога што је урадила, те је искидала одећу и испричала м у ж у о ужасној природи ове изопачене завере, молећи га да јој не ускрати помоћ у овом случају. Тако је она открила све ч и њ е н и ц и и самом цару; на то је Тиберије подробно све проверио, подвргавши свештенике испитивању и потом заповедивши да ови буду разапети, баш као и Ида, која је била узрок њихове пропасти и која је смислила целу ствар толико увредљиву по ж е н и н у част. О н је такође разорио Изидин храм, и издао наређење да њена статуа буде бачена у реку Тибар; Мундуса је, међутим, само прогнао, не задавши му тежу казну стога што је сматрао да је злочин којег је починио извршен из љубавне страсти. Ово су, дакле, околности које се тичу храма богиње Изиде и увреда којима су узрок били њени свештеници. Сада ћу се, као што сам раније најавио, вратити приповедању о ономе што се у то време догодило Јеврејима у Риму. 5) Тада је у Риму ж и в е о извесни Јеврејин који је био протеран из његове властите земље због оптужбе да је п р е к р ш и о јеврејске законе, а и сам је био у страху да ће за исту оптужбу бити кажњен; све у свему, међутим, био је то у сваком погледу изопачен човек. Он се, дакле, ж и в е ћ и у то вре-

790

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ме у Риму представљао као учитељ људи мудростима Мојсијевих закона. Такође је око себе имао још тројицу људи као сараднике, карактере посве истог његовом. Ови су људи наговорили Фулвију, жену великог достојанства која је прихватила јеврејску религију, да пошаље пурпур и злато у Храм у Јерусалиму, али када су те дарове од ње добили, употребили су их за своје потребе, те их сами потрошили, што је од почетка и било њихова замисао. Због овога је Тиберије, који је о овоме био обавештен од стране Сатурнина, Фулвијиног м у ж а који је захтевао спровођење истраге о овоме, наредио да се сви Јевреји прогнају из Рима; стога су конзули уврстили у списак четири хиљаде Јевреја и послали их на острво Сардинију, али су казнили много већи број њих стога што нису желели да постану војници јер се тако не би могли придржавати закона својих предака. На овај су начин, дакле, ови Јевреји избачени из града због изопачености четворице људи.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО СУ СЕ П О Б У Н И Л И С А М А Р И Ћ А Н И А ПИЛАТ П О Б И О М Н О Г Е ОД Њ И Х ; КАКО ЈЕ ПИЛАТ О П Т У Ж Е Н И ШТА ЈЕ УРАДИО ВИТЕЛИЈЕ У ПОГЛЕДУ ЈЕВРЕЈА И П А Р Ћ А Н А 1) Народ Самарићана, међутим, није прошао без устанка. Човек који их је на то подбунио био је неко ко је лагање сматрао као ствар од незнатних последица, и који је све смишљао како би се додворио народу; тако је успео да наведе људе да се попну на гору Герисим на коју они гледају као на најсветију међу свим планинама, у в е р и в ш и их да ће им, када буду тамо стигли, показати оне свете сасуде што их је тамо оставио Мојсије.^®' Тако су они тамо дошли наоружани, сматрајући говор овог човека веродостојним; и како су се сместили у једном селу по имену Тиратава, они су и остатак људи довели к себи, желећи да се у огромном броју попну на планину; али их је Пилат у томе спречио, докопавши се друмова и испунивши их великим одредима коњаника и пешака, који су напали оне окупљене у селу, те су приликом судара неке побили, остатак натерали у бекство, а највећи број похватали живе, међу којима је за главне људе, као и оне најважније међу бегунцима, Пилат наредио да буду погубљени. 2) Али када је овај устанакугушен, сенат Самарићана послао је изасланство Вителију, човеку који је некада био конзул а сада намесник Сирије, и о п т у ж и о Пилата за убиство оних који су побијени, рекавши да ти људи нису отишли у Тиратаву како би се одметнули од Римљана, већ да би побегли од Пилатовог насиља. Стога је Вителије послао свог пријатеља Марсела да се побрине за прилике у Јудеји, и заповедио Пилату да пође у Рим да пред императором одговори на оптужбе Јевреја. И тако је Пилат, након што се задржао десет година у Јудеји, похитао у Рим, повиновавши се Вителијевим наредбама којима се није усудио да противречи; али пре него што је успео да се домогне Рима, Тиберије је умро.

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

791

3) Потом је сам Вителије дошао у Јудеју и попео се у Јерусалим, у време празника Пасхе. Вителије је био величанствено дочекан, и ослободио је становнике Јерусалима свих пореза на приносе од куповине и продаје, и препустио им да се старају о одећи првосвештеника заједно са свим њиховим украсима, као и да их чувају под присмотром свештеника у Храму, што је било право којим су они некада располагали, иако су у то време та одећа и украси били положени у кули Антонији, то јест у утврди тог имена, а под следећим околностима. Постојао је међу првосвештеницима један по имену Хиркан (а како је било више оних са т и м именом, треба рећи да је он био први међу њима); овај је човек подигао кулу поред Храма, и након што је то урадио потпуно се у њој населио, држећи уз себе и поменуту одећу, зато што је једино њему било законом дозвољено да је облачи, а он ју је тамо одлагао када је силазио у град и облачио свакодневно рухо; истог су се начина држали његови синови, као и синови ових синова после њега. Али када је Ирод постао краљ, он је поново, и на величанствен начин, сазидао ову кулу, која заузима веома повољан положај, а будући да је он био Антонијев пријатељ, назвао ју је његовим именом. Па како је у њој затекао одећу првосвештеника, он је ову задржао на истом месту, верујући да уколико одећу и украсе буде тако чувао, народ неће т р а ж и т и промену власти. Налик томе што је урадио Ирод учинио је и његов син Архелај, који је постављен за краља после њега, али након кога су Римљани, када су ступили на власт, преузели и све те свете хаљине првосвештеника и положили их у камену собу под печатом свештеника и чувара Храма, док је заповедник страже сваког дана обасјавао лампом ту одају; а седам дана пре празника,'®® овај је одећу и украсе предавао првосвештенику, који је вршио њихово очишћење и омогућавао њихову употребу, те их поново полагао у исту ону одају одмах следећег дана након што је окончан пост. О в о је био обичај током три годишња празника, као и у дан поста; али је Вителије предао ову одећу и украсе под наш надзор, као што је био случај у данима наших предака, и наложио заповеднику страже да се више не замајава испитивањем где су ове ствари положене, нити тиме када ће бити употребљене; а ово је учинио као гест љубазности, како би народ везао за себе. Поред овога је такође лишио Јосифа, којег су такође звали и Кајафа, звања првосвештеника, и на то место поставио Јонатана, сина Ананијевог, ранијег првосвештеника. Након овога се вратио с путовања у Антиохију. 4) Поврх свега, Тиберије је послао писмо Вителију, и заповедио му да склопи савез пријатељства са Артаваном, краљом Партије. Наиме, овај је све дотле ужасавао Вителија, будући да му је био непријатељ и да му је отео Јерменију како Вителије не би могао даље напредовати; стога је Вителије отписао да Артавану другачије не би могао веровати осим уколико му не да таоце, а посебно његовог сина Артавана [Млађег]. На ово је Тиберије одговорио Вителију да уз помоћ великих новчаних поклона наговори краљеве Иберије и Албаније да без оклевања ступе у борбу п р о т и в Артавана; па иако ови нису хтели да тако поступе, ипак су дозволили Скићанима пролаз кроз њихову земљу и отворили и м Каспијска врата, те дове-

792

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ли Римљане до Артавана. Тако је Јерменија поново одузета Парћанима, а сама Партија је била испуњена ратом, у којем су њихови н а ј в а ж н и ј и људи побиЈени а прилике доведене до потпуног расула; краљев је син такође нао у овим ратовима, заједно са много десетина хиљада војника. Вителије је такође послао велику количину новца пријатељима и р о ђ а ц и м а Артавановог оца, како би уз помоћ тих бројних подмићивала поспешио његово убиство. А када је Артаван схватио да се завера п р о т и в њега не може избећи стога што су је водили сви најугледнији људи, који су при том били и веома бројни, због чега је она морала успети — када је, дакле, проценио колико је број оних који су му заиста били верни, а колико оних који су већ били потплаћени али су га обмањивали издајући се за њему наклоњене, те би приликом сукоба вероватно пребегли на страну непријатеља, он је нобегао у горње покрајине, где је касније подигао велику војску из области Дахе и Сакре, те се поново борио п р о т и в непријатеља и успео да задржи власт власт за себе. 5) Када је Тиберије чуо о овим збивањима, затражио је да успостави пријатељски савез са Артаваном; а када је овај благонаклоно прихватио ову понуду, Артаван и Вителије су пошли на Еуфрат, и сваки од њих је на мост који је водио преко реке ступио са стражом око себе, те су се срели на његовој средини. Па након што су се усагласили око услова мира, тетрарх Ирод је нодигао раскошан шатор насред пролаза и тамо их све угостио. Артаван је недуго потом послао свог сина Дарија као таоца, заједно са многим поклонима, међу којима се налазио и човек висок седам кубита, Јеврејин по рођењу, чије је име било Елеазар, а кога су, због његове висине, звали цином. Након тога је Вителије пошао у Антиохију, а Артаван у Вавилон. Тетрарх Ирод је, међутим, желео да буде тај који ће Цезару дати прво обавештење о томе да су добили таоце, те је послао гласнике с писмима у којима је подробно описао све појединости, не оставивши тако конзулу Вителију ништа о чему би овај могао обавестити Цезара. Али када су послана Вителијева писма, а Цезар овоме окрио да је већ упознат са збивањима будући да му је Ирод претходно поднео извештај, Вителије се веома забринуо; и претпостављајући да је овиме претрпео већу штету но што заиста јесте, у себи је понео потајни гнев због оваквих догађаја, остајући жељан да се освети првом погодном приликом, што се и догодило након што је Гај преузео власт. 6) У то је време преминуо Филип, Иродов брат, а било је то двадесете године владавине Тиберија,-®' и након што је тридесет седам година држ а о положај тетрарха Трахонитије и Галонитије, као и власт над народом Ватанејаца. О н се показао човеком умереним и тихим у вођењу свог ж и в о т а и управљању, и непрестано је ж и в е о у тој земљи која му је била потчињена; у својим је приликама непрестано напредовао заједно са неколицином изабраних нријатеља, а његов суд, у којем је он делио правду, следио га је у овом напредовању; и када би се појавио ма к6 ко је желео његову помоћ, он није оклевао, већ је његов суд сместа почињао са заседањем, шта год да се догађало, а он сам је слушао жалбу; потом је осуђивао кривицу која је као доказана имала бити кажњена и ослобађао оне

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

793

који су неправедно оптужени. Умро је у граду Јулији; а када је био пренесен до споменика што га је сам унапред подигао, сахрањен је са великом раскоши. Област његове владавине Тиберије је потом узео (јер Филип иза себе није оставио синове) и припојио је п р о в и н ц и ј и Сирији, али је дао налог да порези који су одатле приспевали буду сабрани и остављени у његовој тетрархији.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО ТЕТРАРХ И Р О Д ИЗАЗИВА РАТ П Р О Т И В АРЕТА, КРАЉА АРАБИЈЕ, КОЈИ ГА ПОРАЖАВА; Т А К О ^ Е И О С М Р Т И ЈОВАНА К Р С Т И Т Е Љ А . КАКО ЈЕ ВИТЕЛИЈЕ СТИГАО У ЈЕРУСАЛИМ, ЗАЈЕДНО СА ИЗВЕШТАЈЕМ О АГРИПИ; ТАКОЂЕ И О П О Т О М С Т В У И Р О Д А ВЕЛИКОГ 1) У то је време дошло до спора између Арета (краља Петре Арабијске) и Ирода, а због следећег повода. Тетрарх Ирод је оженио Аретову кћер и са њом дуго времена живео; али након што је једном био у Риму, он је становао са Иродом^®" који је заправо био његов брат, али не од исте мајке, јер је овај Ирод био син кћери првосвештеника Сираха. О н се [Ирод Антипа], м е ^ т и м , заљубио у Иродију, жену овог последњег Ирода, која је била кћер њиховог брата Аристобула и сестра Агрипе Великог. Овај се човек усудио да са њом говори о браку; ово је удварање, када га је она допустила, довело до договора да она промени своје боравиште и дође код њега чим он буде могао да се врати из Рима; један део овог брачног уговора био је и тај да се он разведе од Аретове кћерке. Тако је Антипа, постигавши договор, отпловио у Рим, али за време док је он тамо обавио послове због којих је отишао и вратио се назад, његова је жена открила договор који је постигао с Иродијадом, па будући да је за то сазнала много пре него што је он увидео њену обавештеност о читавој замисли, она је затражила да је пошаље до места Махера, које се налази на граници поседа Арета и И р о да, не обавестивши га ни о једној од својих намера. Сходно томе, И р о д ју је тамо послао, мислећи да његова жена ништа није приметила. Махер је припадао њеном оцу, па се тако за све ствари потребне за путовање побринуо заповедник Аретове војске, те је на тај начин она убрзо стигла у Арабију под вођством неколицине заповедника који су је редом предавали један другом; напослетку је дошла и до свог оца, коме је пренела И р о дове намере. Тако је Арета од овога у ч и н и о први повод за непријатељство између њега и Ирода, премда је и раније имао спорења са њ и м око њихових граница у земљи Гамалитији. Ускоро су оба владара подигла војску и п р и п р е м и л и се за рат, у који су послали своје војсковође да се боре уместо њих самих. А када је дошло до битке, целокупна Иродова војска била је уништена због издаје неких пребеглица који су се, иако су припадали Филиповој тетрархији, ипак п р и д р у ж и л и Аретовој војсци. Тако је И р о д о свему овоме обавестио Тиберија који се веома разљутио због Аретовог напада, и одмах написао наредбу Вителију да поведе рат п р о т и в овога, те

794

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

да га или ухвати живог и доведе у оковима, или га убије и императору пошаље његову главу. О в о је, дакле, био задатак који је Тиберије дао намеснику Сирије. 2) Неки међу Јеврејима сматрали су да је уништење Иродове војске потекло од Бога, као казна за оно што је овај урадио против Јована званог Крститељ: јер Ирод је погубио Јована, иако је овај био добар човек и позивао је Јевреје да се посвете у п р а ж њ а в а њ у врлине, вођени правичношћу у узајамном опхођењу и најдубљим поштовањем према Богу, те да такви буду крштени; говорио је да ће њихово очишћење водом бити Богу прихватљиво уколико га људи схвате и употребе не само како би уклонили или окајали неке грехове, већ и у истинском очишћењу тела, претпостављајући да је претходно душа била п р а в и ч н о ш ћ у потпуно ослобођена греха. Па када се велико м н о ш т в о с повиком окупило око пророка, јер су били веома потресени и дубоко задовољени слушајући овакве Јованове речи, Ирод је — будући да се плашио да у т и ц а ј што га је Јован имао на људе неће овога довести до м о ћ и и склоности да подигне побуну (јер се чинило да је народ спреман да учини било шта што би Јован саветовао) — сматрао је најбољим да Јована убије и тако предупреди ма коју несрећу коју би овај могао изазвати, те да тако избегне да себе доведе у какве тешкоће поштедевши човека који би га могао натерати да зажали када би за то већ било касно. Сходно томе, Јован је због овакве Иродове сумњичавости био заробљен и послан у Махер, замак који сам раније поменуо, и тамо био погубљен. А Јевреји су, дакле, мислили да је до пораза војске дошло као одмазда против Ирода и знак Божијег незадовољства њиме. 3) Тако се Вителије припремио за рат против Арета, окупивши две тешко наоружане легије, а такође и све оне лако оклопљене пешаке као и коњанике који су били саставни део ових војних јединица, а које су биле повучене из других краљевстава под Римљанима, те је са њ и м а похитао према Петри, и најпре стигао до Птолемаиде. Ади како је напредовао веома приљежно, и водио војску кроз Јудеју, главни људи ове земље изашли су пред њега и затражили да поведе рачуна о свом кретању, стога што им закони њихове земље не дозвољавају да превиде слике фигура што их ова војска носи са собом, а које се у великом броју налазе на њиховим заставама. О в и м су речима убедили Вителија да промени своје раније мишљење о овом питању, те је наредио да војска настави наступање великом равницом, док се он сам, заједно са тетрархом Иродом и његовим пријатељима, попео до Јерусалима како би понудио ж р т в е Богу, будући да се управо приближавао један древни јеврејски празник; а када је тамо стигао, и био уз многе почасти угошћен од стране јеврејског народа, одлучио је да тамо остане три дана, током којих је лишио Јонатана звања првосвештеника и ово предао његовом брату Теофилу. А након што му је четвртог дана стигло писмо које га је обавештавало о Тиберијевој смрти, он је обавезао народ да положи завет верности Гају [Калигули]; такође је опозвао своју војску, и сваком војнику допустио да пође кући, распустивши њихова тамошња зимска коначишта, будући да сада, након преношења царства у Гајеве руке, он више није располагао оним претходним овлашћењем на

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

795

основу којег је могао повести рат. Такође се преноси да је Арета, чувши да Вителије долази водећи војску п р о т и в њега, изјавио, након саветовања са видовњацима, да је немогуће да ова Вителијева војска може ући у Петру; јер ће један од владара умрети, било онај који је издао наређења за рат, или онај који је у рат полазио по туђој жељи којој се покоравао, или, пак, онај владар п р о т и в кога је ова војска била припремљена. Тако се Вителије повукао у Антиохију; али је Агрипа, Аристобулов син, дошао у Рим годину дана пре Тиберијеве смрти, како би размотрио одређене послове са императором, уколико му буде допуштено да то учини. Овде ми је сад намера да опишем Ирода Великог и његову породицу, то јест оно што се збивало с њима, делимично стога што је примерено овој историји да говорим о тим стварима, а делимично зато што се овде находи пример указујућег мешања Провиђења, односно како је чак и велика множина деце бескорисна, не више од било које друге ствари којој људи посвећују своја срца, осим оних чинова побожности што их улажу у славу Божију; наиме, догодило се да је у оквиру стотину година читаво веома бројно Иродово потомство било уништено, осим неколицине. Ово би се свакако могло применити као поука човечанству, и нешто научити из њихове несреће; ово ће нам такође показати и историја Агрипе, који је, као особа највреднија дивљења, почео као сасвим непознат човек и, м и м о очекивања оних који су га познавали, напредовао до велике моћи и утицаја. Иако сам већ понешто рекао о свима њима, сада ћу говорити подробније. 4) Ирод Велики је имао две кћери с Мирјам, Хиркановом унуком; једна се звала Салампсеја, која је била удата за свог првог рођака Фасаила који је, опет био син Иродовог рођеног брата, такође Фасаила, при чему је управо њен отац Ирод уговорио брак. Друга кћер била је Кипра, која се и сама удала за свог првог рођака Антипатра, сина Иродове сестре Саломе. Фасаил и Салампсеја су имали петоро деце: синове Антипатра, И р о да и Александра, и кћери Александру и Кипру, при чему је ову последњу оженио Агрипа, Аристобулов син, а Александру извесни Тимије Кипранин, угледан човек, али који с њом није имао деце. Агрипа и Кипра су, пак, имали два сина и три кћери које су се звале Береника, М и р ј а м и Друса, док су имена двојице синова била Агрипа и Друс, од којих је Друс умро пре но што је стигао до пунолетства; сам Агрипа, њихов отац, био је одгајан заједно са својом браћом Иродом и Аристобулом, који су такође били синови сина Ирода Великог [Аристобула] са Береником, која је била кћер Костобара и Саломе, Иродове сестре. Као што смо раније приповедали, ова су деца остала након убиства Аристобула и његовог брата Александра, а када су стасали до зрелости један од Аристобулових синова, Ирод, брат Агрипе, оженио је Мирјам, кћер Олимпије (која је била кћер Ирода Великог) и Јосифа, сина оног Јосифа који је био брат И р о да Великог, а која је [Мирјам] у овом браку родила сина Аристобула; што се тиче Аристобула, трећег Агрипиног брата, он је оженио Јотапу, кћер Сампсигерама, краља Вмесе; они су имали кћер која је била глува, а чије је име такође било Јотапа. Све ово потомство било је, дакле, оно са мушке стране. Иродија, њихова сестра, била је удата за Ирода [Филипа] — сина

796

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Ирода Великог, који је био рођен из брака Ирода Великог и Мирјам, кћери Симона првосвештеника — са којим је добила кћер Салому; али је након њеног рођења Иродија осрамотила законе наше земље, те се развела од свог мужа док је овај још био жив, и удала се за Ирода [Антипу], брата по оцу свог мужа, који је био тетрарх Галилеје; њена кћер Салома, пак, удала се за Филипа, сина Ирода Великог и тетрарха Трахонитије; али како је овај у м р о без деце, Салому је потом оженио Аристобул, син Ирода (Агрипиног брата), те је са њом добио три сина, Ирода, Агрипу и Аристобула. О в о је, дакле, потомство Фасаила и Салампсије. Што се тиче Антипатра, он је са Кипром добио истоимену кћер, којом се оженио Алексије [Алексас] Селкије, син Алексијев о коме смо приповедали; они су имали кћер, такође по имену Кипра. Што се тиче двојице синова Антипатрових о којима смо раније говорили, Ироду и Александру, они нису и м а л и деце. Што се тиче Александра, сина Ирода Великог кога је отац погубио са братом Аристобулом, он је имао двојицу синова, Александра и Тиграна, што их је добио са кћерком Архелаја, краља Кападокије. Тигран, који је био краљ Јерменије, био је осуђен у Риму, и у м р о је без порода; а његов брат Александар је имао сипа који је такође добио име Тигран, и био је послан од стране Нерона да преузме краљевство Јерменије; он је имао сина Александра, који је оженио Јотапу, кћер Антиоха, краља Комагене, а Веспазијан га је у ч и н и о краљем једног острва у Киликији. Али су ови Александрови наследници убрзо по рођењу напустили јеврејску веру, и п р е ш л и у ону Грка. А што се тиче преосталих кћери краља Ирода Великог, догодило се тако да су оне умрле без порода. У погледу ових Иродових наследника, пак, што сам их у п р а в о побројао, они су били у ж и в о т у у оно време када је Агрипа Велики преузео краљевство, па како сам сада дао извештај о њима остало ми је да исприповедам неколико рђавих удеса који су задесили Агрипу, као и о томе како се из њих извукао и потом напредовао до највећих висина достојанства и моћи.

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО О П Л О В И Д Б И АГРИПЕ Д О РИМА, К ТИБЕРИЈУ ЦЕЗАРУ, И КАКО ЈЕ, Н А О С Н О В У О П Т У Ж Б Е СВОГ ВЛАСТИТОГ О С Л О Б О Ђ Е Н О Г Р О БА, Б И О ОКОВАН; ТАКОЂЕ КАКО ЈЕ П О Т О М Б И О О С Л О Б О Ђ Е Н ОД СТРАНЕ ГАЈА [КАЛИГУЛЕ] Н А К О Н ТИБЕРИЈЕВЕ С М Р Т И , И Б И О П О СТАВЉЕН ЗА КРАЉА Ф И Л И П О В Е ТЕТРАРХИЈЕ 1) Мало пре смрти краља Ирода, Агрипа је ж и в е о у Р и м у и углавном је одгајан и дружио се са Друсом, сином императора Тиберија, а такође се спријатељио и са Антонијом, ж е н о м Друса Великог који је веома ценио његову мајку Беренику и био веома жељан да њен син напредује. Агрипа је по природи био племенит и великодушан у давању поклона, али за ж и в о т а своје мајке није допуштао да се опази оваква његова склоност како би могао да избегне њен гнев због такве његове издашности; али након

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

797

што је Береника преминула и његово понашање било препуштено њему самом, он је расипно т р о ш и о велике суме новца у свом свакодневном начину живљења, као и у претерано скупоценим поклонима које је чинио, и то углавном међу Цезаревим ослобођеним робовима како би задобио њихову оданост, што је све ишло дотле да је ускоро доспео до сиромаштва и више није могао ж и в е т и у Риму. Такође је и Тиберије забранио деци његовог покојног сина да му долазе на очи, јер га је поглед на њих подсећао на сина, због чега је у њему изнова ускрсавала жалост. 2) Због свега тога је Агрипа напустио Рим и отпловио у Јудеју, али у неповољним околностима, будући да је био утучен због губитка новца што га је једном имао, као и зато што није имао потребна средства да исплати своје повериоце који су били бројни, и то такви да му нису оставили наду да би им могао умаћи. Услед тога он није знао шта би учинио; тако се, постиђен својим текућим приликама, повукао у извесну кулу у Малати, у Идумеји, помишљајући да се убије; али је његова жена Кипра прозрела шта је овај намеран да учини, и на сваки начин покушала да га одврати од таквог поступања; тако је она послала писмо његовој сестри Иродији која је сада била жена тетрарха Ирода, и упознала је са Агрипином погубном замисли, као и о оној н у ж д и која га је до тог довела, те је напослетку замолила, као његову рођаку, да му помогне, а такође и да свог м у ж а покрене да учини исто, будући да је и она сама видела како је Кипра успела да ублажи оне муке свога м у ж а које су у њеној моћи, али да не располаже иметком којим би у томе потпуно успела. Тако су Иродија и Ирод тетрарх послали по Агрипу, и доделили му Тиберијаду као боравиште, те му преписали извесне приходе за издржавање, уз то га у ч и н и в ш и и управитељем тог града, указавши му тиме заиста довољну почаст. Па ипак, Ирод није дуго истрајао у таквој одлуци о подршци Агрипи, иако чак ни таква п р и п о м о ћ овоме није била довољна; јер када су једном приликом били на гозби у Тиру, у часу када су испијали пиће дошло је до узајамног пребацивања, и Агрипа је помислио да га овај више не може трпети, будући да му је Ирод сасуо у лице пребацивање због сиромаштва и то што је чак и неопходну храну њему дуговао. Тако је Агрипа отишао Флаку, једном од конзула који му је раније био велики пријатељ у Риму, а који је сада био намесник Сирије. 3) И заиста, Флак га је љубазно п р и м и о и допустио му да ж и в и с њим. Код Флака се такође налазио и Аристобул, који је, истина, био Агрипин брат, али је с њиме био у завади. Па ипак, ово њихово узајамно непријатељство није спречавало Флака да према обојици показује сусретљивост, већ се с једнаким поштовањем опходио према обојици. Ипак, у Аристобулу није јењала зловоља према Агрипи, све док овога напослетку није довео до лошег односа и са Флаком, при чему су околности под којима је дошло до овог отуђивања биле следеће. У то су време Дамаскијци имали спор са Сидонцима око узајамних граница, и управо када је Флак требало да саслуша њихов случај они су схватили да Агрипа на њега има велики утицај; стога су затражили да он буде на њиховој страни и за ту му услугу обећали велику суму новца, због чега је он показао велику ревност

798

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

да, колико је могао, помогне Дамаскијцима. Аристобул је, међутим, добио обавештење о новцу који је обећан Агрипи, па га је тим поводом о п т у ж и о пред Флаком; па када се, накоп подробног испитивања читаве ствари показало извесним да је оптужба тачна, Флак је избацио Агрипу из круга својих пријатеља. О в и м је чином Агрипа доведен до крајње немаштине, те је отишао у Птолемаиду; па како више није знао где би другде могао засновати живот, помишљао је да отплови у Италију; али како га је у томе спречило сиромаштво, он је затражио од Марсија, који је био његов ослобођени роб, да пронађе неки начин који би му омогућио да дође до онолико новца колико му је недостајало за ту сврху, то јест да позајми дату суму од једне или друге особе. Тако је Марсија затражио од Петра, који је био ослобођени роб Беренике, Агрипине мајке, и који је вољом њеног тестамента био завештан Антонији, да му посуди потребну количину новца с Агр и п и н и м властитим јемством и осигурањем; али је Петар о п т у ж и о Агрипу да га је већ преварио за извесну суму новца, те је зато обавезао Марсију, када је направио обвезницу на двадесет хиљада атичких драхми, да прими двадесет пет стотина драхми мање него што је т р а ж и о [одузетих због претходног дуга], што је овај допустио, будући немоћан да било шта учини. Након што је примио овај новац, Агрипа је дошао у Антедон и укрцао се на брод, спреман да заплови; али тада се догодило да је Херепије Капито, који је био намесник Јаме, послао одред војника да од њега затражи три стотине хиљада сребрних драхми, што их је посудио из Цезареве ризнице док је био у Риму, те га је тако присилио да остане. Агрипа се направио као да ће поступити како му је наложено, али када је пала ноћ он је пресекао паламаре и испловио за Александрију, где је по доласку затражио од алабарха-^' Александра да му посуди две стотине хиљада драхми; али је овај одговорио да их њему, додуше, пеће посудити, али да новац неће одбити Кипри, јер је био веома запањен њеном приврженошћу мужу, као и другим примерима њене врлине; тако се она примила обавезе да ће новац вратити. Сходно томе, Александар им је исплатио пет таланата у Александрији, обећавши да ће им остатак тражене суме платити у Дикеархији [Путеоли]; а овако је поступио због страха да Агрипа пребрзо не потроши новац. Тако је Кипра пустила м у ж а да пође сам и настави са пловидбом у Италију, док је она сама заједно са децом пошла према Јудеји. 4) Ч и м је Агрипа стигао у Путеоли написао је писмо Тиберију Цезару који је тада ж и в е о на Каприју, поручивши му да је путовао толико далеко како би га затекао и учинио му посету, и з а т р а ж и в ш и да му допусти да дође до Каприја; овом захтеву Тиберије се није противио, већ му је отписао са сваком могућном предусретљивошћу, при том рекавши да је задовољан због Агрипиног срећног повратка, и з р а з и в ш и и личну жељу да овај дође на Капри. Па када је Агрипа заиста стигао, Тиберије није пропустио да се према њему опходи онако љубазно како је у писму и обећао. Али је следећег дана стигло писмо Цезару од Херенија Капита, који га је обавестио да је Агрипа позајмио три стотине хиљада драхми које није исплатио у договорено време, а када је новац затражен од њега, он је умакао попут правог бегунца, и то на место изван домета његове власти, и тако измакао

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

799

присили којом 6и од њега био добијен новац. Након што је Цезар прочитао ово писмо, веома се забринуо, те је издао наредбу да Агрипа буде одстрањен из његовог окружења док не буде платио дуг; но оваква одлука уопште није уплашила Агрипу због Тиберијевог гнева, већ је он замолио Антонију [жену Тиберијевог брата], мајку Германика и Клаудија (који ће и сам касније постати Цезар и наследити Тиберија), да му посуди три стотине хиљада драхми како не би остао лишен Тиберијевог пријатељства; и тако, због успомене на његову мајку Беренику (јер су те две жене биле међусобно веома присне), и због уважавања заједничког образовања Агрипе и Клаудија, она му је посудила новац; и онда, након исплате Агрипиног дуга, више није било ничег што би спречило Тиберијево пријатељство према њему. Након овога Тиберије је Агрипи препоручио свог унука,^'^ и заповедио да га овај мора увек пратити када Агрипа буде путовао у иностранство. А што се тиче љубазног пријема на који је Агрипа наишао код Антоније, Тиберије је упутио Агрипу да се посвети одавању поштовања Гају [Калигули], који је био њен унук и носилац великог угледа због добронамерности коју су Тиберије и Антонија показивали према његовом оцу. Агрипа је потом од извесног Талија, Цезаревог слободњака, позајмио милион драхми од којих је вратио дуг Антонији, а оно што је претекло посветио је додворавању Гају, због чега је постао особа од великог утицаја на тог човека. 5) Како је пријатељство између Агрипе и Гаја веома узрасло, догодило се да су њих двојица, приликом једне заједничке вожње у колима, разменили међу собом неколико речи о Тиберију; Агрипа се помолио Богу (јер су њих двојица седели сами) да Тиберије ускоро оде са земаљске позорнице и препусти управљање Гају, који то у сваком погледу више завређује. Али се догодило да је ове речи чуо Евтихије, који је био Агрипин слободњак, и који је управљао колима, иако у то време ништа није рекао; али када га је Агрипа касније о п т у ж и о да му је украо неку одећу (што је свакако била истина), он је од њега побегао; но када је био ухваћен и доведен пред Пизона, који је био намесник града, и када је упитан зашто је побегао, он је рекао да има понешто да каже Цезару, а што се тиче његове безбедности и опстанка; тако га је Пизон оковао и послао на Капри. Али га је Тиберије, у складу са својим обичајем, оставио у оковима, будући да се као човек с п р а в о м могао сматрати истинским одгађачем послова, ако се такво нешто може рећи за ма ког краља или тиранина; јер, он нити је брзо себи припуштао изасланике, нити је икада слао наследнике управитељима или намесницима провинција што их је првобитно тамо поставио, осим ако ови тамо не би умрли; одатле је, дакле, потицало то што је он био толико немаран да саслуша случајеве затвореника; штавише, то је било толико изразито да када су га пријатељи упитали који је био узрок толиког његовог одлагања у таквим приликама, он је рекао да је одлагао да саслуша изасланике да не би, због њиховог брзог отпуштања, били постављени неки нови изасланици и поново му се вратили, те би се он тако морао мучити њиховим честим јавним примањем и отпуштањем; што се тиче једном послатих намесника провинција [који су тамо заувек остаја-

800

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ли], њих је задржавао због обзира према њиховим т а м о ш њ и м поданицима, будући да су сви намесници по природи склони да приграбе што више могу, те да они који се тамо недовољно задржавају, односно који остају кратко време, а због извесности да ће бити опозвани, чине многе суровости ж у р е ћ и да исисају народ; али уколико и м власт дуго припада, они се напослетку засите пленом, будући да су већ много стекли, те тако напослетку постају мање сурови у свом пљачкању; али уколико се наследници брзо шаљу, сироти поданици, који су им изложени попут беспомоћног плена, не би могли да поднесу те нове владаре, стога што ови немају на располагању исто оно време током којег су се њихови претходн и ц и могли да окористе, па тако постају безобзирни у хтењу да брзо задобију велике количине плена, а све ово стога што су они пре њих повучени пре него што су имали времена за довољно отимања. Тиберије и м је дао и пример којим је показао смисао реченог, а прича гласи овако: велики број мува спустио се на озлеђена места једног човека који је био рањен; због овога је један од присутних људи који су сажаљевали несрећу тог човека, а сматрајући да овај није кадар да сам отера ове муве, пошао да их отера уместо њега, али га је рањеник замолио да их остави где јесу; други је посматрач упитао за разлог оваквог наизглед наопаког поступања којим је спречавао олакшање од текуће патње; на ово је рањеник одговорио: „Уколико ти отераш ове муве, још ћеш ме теже повредити; јер како су ове већ пуне моје крви, оне се више не гомилају око мене, нити ми задају болове као раније, већ су донекле постале немарпије, док би ме оне свеже, које би готово изгладнеле стигле на мене, и нашле ме већ сасвим изнемоглог, довеле до уништења." „Из тог разлога, дакле", наставио је Тиберије, „ја водим рачуна да не шаљем непрестано пове намеснике својим поданицима који су већ довољно похарани многим насиљима, стога што би их ови, управо као поменуте муве, само још више намучили, јер би тако, поред њихове природне жудње за згртањем иметка, могли имати и тај додатни подстицај у виду очекивања наглог лишавања тог у ж и т к а којег су се тако срећно домогли." И као даљу потврду онога што говорим о одуговлачећој Тиберијевој природи, позивам се управо на његово поступање у ономе о чему је довде било речи: јер, иако је он био император двадесет две године, он је за све то време послао свега двојицу намесника да управљају јеврејским народом, најпре Грата, а потом његовог наследника у владавини, Пилата. И не може се рећи да се он на један начин понашао у погледу Јевреја, а на други према осталим својим поданицима. О в о м приликом је он даље пренео присутнима да чак и када саслуша случајеве затвореника, он ипак и даље оклева, стога што ће тренутна смрт оних који морају бити осуђени на смакнуће представљати ублажавање њихових тренутних мука, док, међутим, ти изопачени ниткови не заслужују такву услугу. „А је тако ч и н и м да би они били мрцварени сталпом претњом, и тако подносили веће муке." 6) Ово је био разлог због којег Еутихије није могао обезбедити саслушање, већ је и даље остао у затвору. Ипак, нешто касније, Тиберије је са Каприја стигао у Тускул, који се налази на око сто фурлонга од Рима. Аг-

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

801

рипа је тада затражио од Антоније да уприличи расправу Еутихијевог случаја, па ма шта да произиђе из те ствари у којој га је овај оптуживао, будући да је Тиберије из многих разлога веома уважавао Антонију, а најпре због достојанства њене рођачке везе с њим, јер је она била жена његовог брата Друса, као и због познате чедности.-'" Јер, иако је она још увек била млада, ипак је истрајавала у свом удовиштву, и одбијала све даље брачне уговоре, иако јој је сам Август наложио да се уда за неког другог; па ипак је она довека сачувала свој углед од ма којих приговора. Она је такође била највећа добротворка Тиберију у време када је п р о т и в њега вођена веома опасна завера од стране Сејана, човека који је био пријатељ њеног мужа и поседовао велики утицај зато што је по положају био највиши војни заповедник, поготову што су му се тада прикључили многобројни чланови сената и ослобођених робова, а војска је била потплаћена, што је заверу довело до прага успеха. И Сејан би извесно постигао оно што је желео да Антонијина смелост није била мудрије вођена од његове злоћудности; јер, након што је разоткрила његове намере против Тиберија, она је овоме написала подробан извештај о свему што се догађало, и дала писмо Паладију, најоданијем од својих слуга, и послала га на Капри Тиберију који је, када је разумео збивања, погубио и Сејана и његове савезнике; тако је Тиберије, који је Антонију и раније веома уважавао, сада на њу гледао са још већим поштовањем, и зависио од ње у свим стварима. И тако, када је Антонија од Тиберија затражила да испита Евтихија, он је одговорио: „Ако је Евтихије заиста лажно о п т у ж и о Агрипу поводом онога што му је овај рекао, он је довољно кажњен ониме што сам му већ урадио; али ако се, после испитивања, оптужба покаже тачном, нека се Агрипа причува да не би, из жеље да казни свог слободњака, казну призвао себи самом." Након што је Антонија пренела Агрипи ове речи, он је још неодложније т р а ж и о да се ствар испита; тако је Антонија, на Агрипино упорно захтевање да му учини услугу, искористила следећу прилику: када је Тиберије једном п о т р а ж и о олакшање легавши у своју затворену носиљку у којој је био изнесен напоље, а Гај, Антонијин унук, и Агрипа се нашли пред њим, она је, шетајући поред носиљке, затражила од Тиберија да позову Евтихија и испитају га; на ово је цар одговорио: „О, Антонија! богови су ми сведоци да сам п р и м о р а н да у ч и н и м оно што ћу урадити, не по својој властитој склоности, већ што сам на то присиљен твојим молбама." Након што је ово изговорио, заповедио је Макрију, који је наследио Сејана, да доведе Евтихија, при чему је, без икаквог одлагања, овај и приведен. Тада га је Тиберије упитао шта има да каже против човека који му је дао слободу, на шта је овај одговорио: „О, мој господару! Овај Гај, и Агрипа са њим, једном су се приликом возили у колима, док сам ја седео крај њихових ногу, и између осталих разговора које су водили, Агрипа је рекао Гају: О, једном ће доћи дан када ће умрети онај стари прикан и твоје ће име постати именом владара над целом насељеном земљом! Јер тада овај Тиберије, његов унук, неће бити препреком, већ ћеш га ти одстрапити, а ова ће земља бити срећна, а са њом и ја такође." Ч у в ш и ово, Тиберије је узео за истину овакве Агрипине речи, и показао се при том киван на Агрипу, стога што

802

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

овај, када му је Тиберије заповедио да укаже поштовање његовом упуку а Друсовом сину Тиберију, то није учинио већ је одрекао послушност датој заповести, и пренео своје поштовање на Гаја [Калигулу]; стога је сада Тиберије кратко наредио Макрију: „Вежи овог човека." Али се Макрије, не разабирајући тачно кога је од присутних требало да веже, и не очекујући да би Тиберије ма какву сличну ствар урадио Агрипи, уздржао, и затраж и о да му се јасније објасни шта је Тиберије наложио. Па када је Тиберије обишао круг око хиподрома, затекао је Агрипу још увек усправног: „Сматрај извесним, Макрије", рекао је, „да је ово човек кога сам мислио да вежеш." А када је овај и даље упитао: „Који од ових треба да буде везан?" император је одговорио: „Агрипа." На ово се сада Агрипа предао молбама за сопствено избављење, подсетивши га на његовог сина са којим је био одгајен, као и на Тиберијевог унука, кога је он образовао; али све то није било сврсисходпо, јер је био одведен окован чак и ако је носио пурпурну одећу. Истом је било веома топло време, и током обеда су пили само мало вина, па је Агрипа био веома жедан; од свега се нашао у некој врсти очајања, и сматрао је да се Тиберије према њему гнусно понео; па како је у таквом стању видео једног од Гајевих робова, чије је име било Тумастије, где носи воду у посуди, затражио је да му да да пије, што је слуга и послушао, те се Агрипа жудно напио, па рекао: „О, ти дечаче! ова ће ти услуга донети много добра; јер уколико се једном будем ослободио ових окова, убрзо потом о б е з б е д и % ти слободу од Гаја који се није удостојио да м и послужи сада када сам у оковима, на исти онај начин како је чинио када сам био у пређашњем стању и достојапству." И заиста, Агрипа овог слугу није изпеверио у обећању, већ му је приуштио надокпаду за оно што је овај том приликом учинио; јер када је касније Агрипа преузео краљевство, посебно се побринуо за Тумастија, ослободивши га од Гаја и учин и в ш и га заступником својих властитих поседа; а када је овај преминуо, оставио је Агрипи свог сипа, а Береники своју кћер, да им буду на служби са истом надлежношћу и ревношћу. Овај је човек, дакле, остарио у тој уваженој служби, и потом премипуо; али се то догодило много касније. 7) Агрипа је сада, пак, стајао окован пред краљевском палатом, и од жалости се наслањао на извесно дрво, заједно са многим другима који су такође били засужњени; па како је нека птица слетела на то дрво на које се Агрипа наслањао (Римљани ту птицу зову бубо-^'*), један од оних који су били оковани, човек гермапског рода, угледао је Агрипу и упитао војника ко је тај човек у пурпуру; а када је обавештеп да је његово име Агрипа и да је по народности Јеврејин, као и да је једап од главних људи тог народа, он је затражио да буде отпуштен војника за кога је био везан-'' како би му пришао ближе да би могао говорити с њим; овај је Германин, наиме, имао на уму да од Агрипе сазна неке ствари о његовој земљи; па када му је удовољено, и он накратко био ослобођен, стао је поред Агрипе и рекао му, уз помоћ тумача, следеће: „Ова изненадна промена твојих околности, о млади човече, мора ти бити болна, јер ти доноси разноврсну и веома велику патњу; и ти ми нећеш веровати када ти проричем како ћеш се ослободити овог јада под којим се сада налазиш, и како ће се Божије про-

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

803

виђење п о б р и н у т и за тебе. Знај, дакле (а ја се позивам на богове моје властите земље, као и на богове овога места, који су нам досудили ове окове) да све што ћу рећи поводом тебе неће бити изговорено нити због користи нити због подмићивања, нити да бих те учинио радосним без основе; јер оваква предвиђања, када се догоди да промаше, напослетку жалост чине горчом него да се уопште нису ни чула. Ипак, иако ја себе самог доводим у опасност, мислим да је умесно да ти пренесем предвиђања богова. Неће се догодити да ћеш одвише дуго остати у овим оковима, већ ћеш их ускоро бити ослобођен, и бићеш унапређен до највишег достојанства и моћи, а сви они који сада сажаљевају твоју злу судбину тада ће ти завидети; а ти ћеш бити срећан све до смрти, и исту ћеш срећу оставити деци коју ћеш имати. Али једно запамти: када поново будеш видео ову птицу, од тог ћеш часа ж и в е т и још само пет дана. Овај ће навештај послати Бог који је и сада послао ову птицу како би била знак над тобом. И не могу друго до да сматрам да је неправично пред тобом сакрити оно што сам унапред сагледао поводом тебе, како би се, знајући ону срећу која ти придолази, могао мање обазирати на ове садашње несреће. Али када те оваква срећа заиста буде задесила, немој заборавити на беду у којој се ја налазим, већ узнастој да ме избавиш." Па након што је Германин ово изговорио, довео је Агрипу до смеха, управо ополико колико се касније показао вредним дивљења. Надаље се, међутим, догодило да је Антонија примила к срцу Агрипину несрећу; ипак, сматрала је да би разговор с Тиберијом у његову корист био веома напоран, и заправо бескористан, будући да није имао никакве наде у успех; па ипак је код Макрија обезбедила да војници који су га чували буду благи по природи, као и да центурион који их је надзирао, и који је обедовао с Агрипом, буде истог држања; такође је уредила да му се допусти свакодпевно купање, као и то да његови ослобођеници и пријатељи могу долазити к њему, као и да му следују и друге ствари које су могле донети олакшање. Тако је до Агрипе дошао његов пријатељ Сула, као и двојица од његових бивших робова а сада слободњака, Марсија и Стехије, доневши му ону врсту хране коју је он волео, и одиста се на сваки начин п о б р и н у в ш и за њега; они су му такође донели одећу, под изговором да је продају; а када је пала ноћ, положили с у ј е под њим, при чему су им и војници помагали, јер им је Макрије унапред дао наређење да тако учине. Такви су, дакле, били услови Агрипиног ж и в о т а током шест месеци, и његове су прилике тако изгледале. 8) Што се тиче Тиберија, он се по повратку на Капри разболео. У почетку је његова болест била блага, али како се потом почела погоршавати, он је имао мале или никакве наде у опоравак. Због овога је наложио Еодусу, који је био његов ослобођени роб кога је највише поштовао, да му доведе децу,-''' јер жели да са њима говори пре него што умре. У том часу он није имао својих ж и в и х синова, јер је Друс, његов једини син, био мртав; али је Друсов син Тиберије још увек био жив, и његово додатно име било је Гемел; такође је ж и в е о и Гај, син Германиков, који је био син његовог брата [Друса]. О н је сада био одрастао, и поседовао је ш и р о к о образовање које га је веома оплемењавало, те је тако био у в а ж а в а н и омиљен међу на-

804

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

родом, а због одличног карактера његовог оца Германика, који је постигао највише почасти међу Римљанима због своје постојаности и часног понашања, због лакоће и предусретљивости у општењу с народом, као и због тога што га његово високо достојанство није спречавало у одржавању присности са свима њима, као да су му равноправни; због таквог понашања он не само да је био веома уважаван од стране народа и сената, већ и од стране свих оних народа који су били поданици Римљана, од којих су неки били дирнути оном м и л о с т и в о ш ћ у са којом би их примао када би [лично] дошли до њега, док су други били понесени извештајима оних који су с њиме боравили; и заиста, после његове смрти, сви су се људи одали жалости, и то не онаквој каква се чини из ласкања њиховим управитељима док је заправо реч о кривотвореној и лицемерној тузи, већ о таквој која је била стварна и искрена: јер је свако туговао због његове смрти као д а ј е изгубио некога ко м у ј е био близак. И заиста, такво је лако било његово општење с људима, да се већма преокренуло у преимућство његовом сину међу свима другима; а, изнад свих, посебно је војска била понесена њиме, толико да су в о ј н и ц и рачунали као са сасвим прикладном ствари да и сами умру уколико би он тиме могао стићи до власти. 9) Али након што је Тиберије дао наређење Еудосу да следећег јутра доведе к њему децу, он се помолио боговима своје земље да му покажу очигледан знак тога које би од те деце требало да преузме власт; он сам је био жељан да управљање остави сину свога сина, али се и даље више ослањао на оно што би му Бог предсказао поводом наследника него на своје властито мишљење и склоност; и тако је он одлучио да знамен буде тај, да ће власт бити остављена ономе који к њему први дође сутрашњег дана. И након што је тако у себи решио, он је послао по тутора свог унука, и заповедио му да доведе дете сутрадан рано изјутра, сматрајући да ће Бог дозволити да он буде император. Али се Бог показао п р о т и в н и м Тиберијевом науму; јер, будући да је Тиберије тако уредио ствари, он је, чим се развидело, наложио Еудосу да позове унутра оно дете које је спремно чекало напољу. Тако је овај изашао напоље и нашао Гаја пред вратима, јер млади Тиберије још није стигао, оставши да чека на свој доручак; па како Еудосије није знао ништа о намери свог господара, рекао је Гају: „Твој те отац зове", и затим га увео унутра. И тек кад је Тиберије видео Гаја, и ниуколико раније, почео је размишљати о сили Божијој, и како је њему самом сасвим била одузета моћ да удели власт ономе коме је он желео, те тако није могао успоставити оно решење које је намеравао. Отуда је он горко зажалио што му је одузета повлашћена моћ остваривања онога што је претходно замислио, и што његов унук не само да је изгубио царство због неизбежности судбине, већ такође и своју властиту безбедност, због тога што је његов опстанак сада зависио од онога ко ће бити м о ћ н и ј и од њега самог, и који ће сматрати по њега кориснијим да се није ни догодило да је њихов рођак ж и в е о с њима, те га тако његово сродство неће м о ћ и да заштити; јер ће се млади Тиберије морати да плаши и попушта ономе који ће располагати врховном влашћу, делимично стога што ће он бити следећи по рангу у царству, а делимично због његовог непрестаног настојања да

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

805

се домогне власти, обоје због тога да би себе сачувао, али такође и да би се нашао на челу државних послова. Треба рећи да је император Тиберије био веома предан астрологији и прорачунима рођења, те да је провео ж и вот у процењивању оних пророчанстава која су се обистинила, више и од оних којима је то било ж и в о т н о занимање. Тако је, на пример, када је једном видео како долази Галба, рекао свом најприснијем пријатељу да упр а в о долази човек коме ће једном припасти достојанство власти над римским царством. Тиберије је, заправо, био зависнији од таквих врста предсказања од било ког другог римског императора, напросто стога што је нашао да му ова говоре истину о његовим властитим пословима. А сада се заиста нашао на великој муци због онога што га је задесило, и веома је туговао због нареченог страдања његовог унука, те се ж а л и о на самог себе што је унапред искористио такве начине прорицања, док је, међутим, сасвим било у његовој моћи да умре неожалошћен спознајом будућности, а с обзиром да је сада био раздиран тим познањем предстојеће несреће оног ко му је био најдражи, те је под таквим патњама он, Тиберије, морао и умрети. Па иако је био пометен тим неочекиваним превратом власти у руке онога коме је он није наменио, он је овако говорио Гају, иако невољно и п р о т и в сопствене склоности: „О дете! Иако ми је Тиберије бдижи род но што си ти, ја по својој одлуци, и саучествујућим пристанком богова, теби дајем и у руке стављам царство; и желим да никада не сметнеш с ума, када ти оно буде припало, било љубазност коју сам ти показао као онај који те је узвисио до таквог достојанства, било твоје сродство с Тиберијем. Па како сада знаш да сам заједно са боговима онај који ти је обезбедио тако велику срећу, желим да ми узвратиш на ту спремност да те уздигнем тиме што ћеш се бринути за Тиберија, као свог блиског рођака. Поред тога, треба да знаш да ће Тиберије, докле год буде жив, значити сигурност за тебе, једнако као владара краљевства и твог властитог опстанка; али уколико он буде умро, то ће бити увод у твоје властите несреће; јер је веома опасно остати сам под теретом тако огромних обавеза; а такође ни богови неће трпети да они поступци које носи неправичност — насупрот законима који упућују људе да се другачије понашају — прођу некажњено." Овакав је био говор што га је учинио Тиберије, којим, међутим, није убедио Гаја да се према њему влада, иако је овај обећао да ће тако учинити; јер, чим је успоставио своју власт, он је уклонио младог Тиберија, управо као што је и предвидео бивши император; а такође је и он сам, недуго потом, био убијен у тајној завери која је поведена п р о т и в њега. 10) И тако, након што је у том часу прогласио Гаја [Калигулу] за свог наследника, Тиберије је ж и в е о још свега неколико дана, и потом преминуо, након што је држао власт двадесет две године, пет месеци и три дана. Гај је, дакле, постао четврти император. А када су Римљани чули да је Тиберије умро, обрадовали су се добрим вестима, али нису имали храбрости да у њих поверују, и то не зато што би били невољни да заиста тако буде — јер би дали велику суму новца да се чувено покаже истинитим — већ стога што су били у страху да би, уколико би показали своју радост а вест се испостави нетачном, њихово весеље постало опште по-

806

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

знато а они сами за то оптужени, и отуда изгубљени. Јер је нокојни Тиберије донео велики број несрећа најбољим римским, породицама, будући да се у свим случајевима његова острашћеност лако будила, а ћуд му је била таква да је његов бес чинила неопозивим све док га не би довео до испуњења, иако је без разлога упадао у м р ж њ у према људима. О н је по природи био ватрен у свим заповестима што их је издавао, и кажњавао је смрћу и најнезнатније увреде, толико да када су Римљани са раздраганошћу чули гласине о његовој смрти, уздржали су се од предавања том задовољству због онеспокојавајућег предвиђагва могућних несрећа које би могле уследити, уколико се њихове наде покажу неоснованим. Надаље је Марсија, Агрипин ослобођени роб, чим је чуо о Тиберијевој смрти дотрчао до Агрипе да пренесе вести; па н а ш а в ш и га како излази на купање, климнуо је главом и рекао на хебрејском језику: „Лав^^" је мртав", на шта је Агрипа, сместа разумевши значење, и бивајући усхићен вестима, рекао: „Нека те све врсте захвалности и среће походе због ове твоје вести; све што желим је да се оно што си рекао покаже истинитим." Центурион који је био постављен да чува Агрипу чуо је ове речи, те је — претходно видеши журност са којом је дошао Марсија и радост Агрипину због онога што му је овај казао — посумњао да те речи подразумевају неку велику промену, те их је упитао о ономе што је речено. О н и су испрва скренули разговор, али на његово упорно наваљивање Агрипа му је без даљег уздржавања — јер му је центурион већ постао пријатељ — све рекао; на то се овај придружио у задовољству што га је произвела ова вест, стога што је она била срећна по Агрипу, те му је приредио вечеру. Али у часу док су обедовали, и пиће било служено, дошао је неко ко је изјавио да је Тиберије још увек жив, и да ће се вратити у град за неколико дана. На ову се вест центурион сада силно забринуо, стога што је учинио нешто што га је могло коштати живота, јер се тако неспутано опходио према затворенику, и то поводом вести о Цезаревој смрти; тако је он гневно одгурнуо Агрипу са лежаја на којем се овај налазио, и рекао: „Да ли си мислио да ћеш ме без казне преварити том лажи о императоровој смрти?" Па након што је то изговорио заповедио је да Агрипа буде поново окован (јер га је претходно ослободио), и над њ и м је поставио строжу стражу него раније, те се те ноћи Агрипа нашао у таквим р ђ а в и м условима; али се следећег дана глас р а ш и р и о градом, потврдивши вест да је Тиберије засигурно преминуо, мада се људи и даље нису усуђивали да отворено и слободно говоре о томе, иако су неки због тога понудили ж р т в е захвалнице. Такође је пристигло и неколико писама од Гаја: једно за сенат, у којем је сенаторе обавештавао о Тиберијевој смрти и његовом властитом ступању на власт, а друго Пизону, управитељу града, коме је поручио исту ствар. О н је такође издао наређење да Агрипа буде пуштен из затвореничког логора и одведен у кућу у којој је ж и в е о пре него што је стављен у затвор; тако је Агрипа сада бар био лишен страха за своје властите послове, јер, иако је и даље био држан под надзором, ипак је сада био растерећен најтеже бриге, оне, наиме, бриге за основне услове живота. И тако, чим је Гај дошао у Рим и са собом донео Тиберијево тело којем је, по законима ње-

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

807

гове земље, уприличио раскошан погреб, био је веома расположен да Агрипу пусти на слободу тог истог дана; али га је у томе спречила Антонија, и то не због ма какве злонамерности према затворенику, већ из обзира према Гајевој уљудности, како грађани не би поверовали да је Тиберијеву смрт п р и м и о са задовољством због тога што је истог трена ослободио онога кога је покојник оковао. Ипак, није прошло много дана до часа када је послао по Агрипу у своју кућу, обријао га и променио му одећу, након чега му је на главу спустио дијадему и наименовао га за краља Филипове тетрархије. Такође му је предао и Лисанијеву^'® тетрархију, а његов гвоздени ланац заменио златним исте тежине. Осим овога је и послао Марула за намесника Јудеје. 11) Друге године владавине Гаја [Калигуле] Цезара, Агрипа је затраж и о да му буде допуштено да отплови кући и преузме послове управљања; при том је обећао да ће се вратити након што све доведе у ред на начин на који се то морало учинити. И тако је по императовој дозволи он напокон стигао у своју властиту земљу, где се пред свима појавио потпуно неочекивано, и тиме свим људима који су га видели показујући моћ судбине, будући да су ови могли лако упоредити његово негдашње сиромаштво са садашњим срећним изобиљем. Стога су га пеки назвали срећн и м човеком, а други још нису могли поверовати да су се ствари у толикој мери промениле набоље по њега.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО ЈЕ П Р О Т Е Р А Н И Р О Д ТЕТРАРХ 1) Показало се, међутим, да је Иродија, Агрипина сестра, која је сада била жена оног Ирода који је био тетрарх Галилеје и Переје, ову нову надлежност свог брата дочекала са завишћу, нарочито када је видела да је Агрипи удељено више достојанство од оног којим је располагао њен муж, тим пре што је у часу када је Агрипа побегао разлог тог изненадног одласка била његова немогућност да исплати своје дугове; а сада се он вратио на достојанствен начин, као сопственик завидне и веома наклоне судбине. Она је отуда била незадовољна и тужна због тако велике промене у његовим приликама; и понајвише онда када га је видела како наступа међу народом са уобичајеним обележјима краљевске власти, она није била кадра да сакрије у каквом се ојађеном стању налази — а све због зависти према њему, к о ј а ј у је силно обузимала; због с в е г а ј е тога подстакла свог мужа, з а т р а ж и в ш и да и сам отплови у Рим, и тамо измами почасти равне Агрипиним; изјавила је, наиме, да више не може поднети да ж и в и док се Агрипа — син оног Аристобула кога је његов отац осудио на смрт, и онај исти који је до њеног м у ж а дошао у таквом крајњем сиромаштву да су му основне ж и в о т н е потрепштине морале бити у потпуности обезбеђиване њиховом милостињом, и који је поврх свега побегао од својих поверилаца преко мора — сада враћа као краљ, док се у исто време сам

808

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Ирод задовољава да скрштених руку ж и в и с к р о м н и м животом, иако је у п р а в о он краљевски син, и као сроднији краљевима очигледно позван да за себе задобије исто достојанство. „И зато, Ироде, иако се раније ниси бринуо што ж и в и ш у недостојнијим условима од свог оца од кога си потекао, ипак би сада требало да захтеваш оно достојанство које је твој рођак већ задобио; и немој отрпети такво омаловажавање, да човек који се дивио твом богатству сада може бити више уважаван од тебе самог, нити да се његово сиромаштво показује кадрим да приграби вредније ствари од нашег изобиља; и немој другачије до као срамотно процењивати то да будеш подређен ономе који је, у друго време, ж и в е о од твог милосрђа. Него пођимо у Рим, и не штедимо труда ни трошкова, било у сребру или злату, будући да се они не могу чувати за бољу употребу од задобијања краљевства." 2) Ипак, што се тиче Ирода, он се у то време супротставио њеном захтеву због склоности према лагодности и сумње коју је имао у могућну невољу која га чека у Риму; стога је покушао да је поучи нечему бољем. Али што га је више она видела како се повлачи, т и м је више наваљивала, тражећи од њега да такорећи ниједан камен не остави непреврнутим како би постао краљ; напослетку није одустајала све док га није придобила, хтео он то или не, за своја настојања, зато што он другачије није могао избећи њену насртљивост. Тако је Ирод припремио све што је потребно, на онај свој расипан начин за који је увек био приправан, не штедећи ни на чему, и пошао у Рим водећи и Иродију са собом. Али се и Агрипа, схвативши њихове намере и припреме, такође решио да тамо пође; па чим је чуо да су они испловили, послао је Фортуната, једног од својих слободњака, у Рим са поклонима императору, али и са писмима п р о т и в Ирода, у којима је посебно пружао извештај о овим стварима, а која је гласник требало да уручи уколико за то буде имао прилике. Овај је човек следио Ирода тако брзо и тако је добро напредовао на путовању, да је стигао убрзо после Ирода, те се догодило тако да је у часу када је Ирод боравио са Гајем дошао и он сам, и предао своја писма; наиме, обојица су пловила до Дикеархије, и п р о н а ш л и Гаја у Баји, малом месту у Кампанији, на удаљености од пет фурлонга од Дикеархије. На том су се месту налазиле краљевске палате са раскошним становима, у којима је сваки император настојао да надмаши величанственост свог претходника; место је такође нудило топле купке које су саме од себе извирале из земље, а које су биле лековите и од користи у оздрављењу онима који су их употребљавали, а такође су и служиле склоности према раскоши. Гај је, дакле, поздравио Ирода, јер се најпре сусрео с њиме, а затим је прегледао писма што их је послао Агрипа, а која су била написана како би оптужила Ирода; у њ и м а је Агрипа окривио Ирода да је био у савезништву са Сејаном п р о т и в Тиберија, а да је сада савезник Артавана, краља Партије, у супротстављању Гајевој власти; а као доказ онога што је устврдио навео је да је Ирод располагао бројем оклопа довољним да њима наоружа седамдесет хиљада војника. Гај је био потресен овим обавештењем, те је упитао Ирода да ли је истина оно што је речено о оклопима, а када је овај признао да се тамо заис-

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

809

та налази толика опрема — јер то није могао порећи будући да је истина била одвише очигледна — Гај је ово признање узео као довољну потврду оптужбе да се овај припремао за одметање. Тако је Ироду одузета тетрархија, и као додатак предата Агрипином краљевству; император је такође Агрипи доделио и Иродов новац, а овога је за казну осудио на трајно прогонство, и наложио да Лион, место у Галији, буде његово боравиште. Али када је Гај чуо да је Иродија Агрипина сестра, учинио јој је поклон у виду препуштања оног новца који је био њен властити, те јој рекао да свом брату има да захвали за то што је спречено да и она буде подвргнута истој пропасти којој и њен муж. Али је она овако одговорила: „Ти се заиста, о цару, понашаш на највеличанственији начин и онако како теби и приличи нудећи ми ову услугу; али ме наклоност према моме м у ж у спречава да суделујем у милости твога дара; јер није п р а в и ч н о да га се ја, која сам била сарадник у његовом напредовању, одрекнем у његовим несрећама." На ове се речи Гај разљутио и на њу, те је послао са Иродом у прогонство, а њен посед предао Агрипи. Овако је, дакле, Бог казнио Иродију за њену завист према брату, а такође и Ирода што је поклањао пажњу узалудним разговорима са женом. Што се тиче Гаја, он је током прве и друге године своје владавине управљао д р ж а в н и м пословима на величанствен начин, и сам се понашао са таквом умереношћу да је задобио благонаклоност како Римљана, тако и свих других његових поданика. Али је касније, како је време одмицало, прешао границе људске природе у уображењу да је због протежности његове моћи он сам налик божанству, те се у свим стварима одао таквом понашању које је вређало истинског Бога.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО О П О С Л А Н С Т В У ЈЕВРЕЈА ГАЈУ; И КАКО ЈЕ ГАЈ П О С Л А О П Е Т Р О Н И Ј А У СИРИЈУ КАКО БИ ПОВЕО РАТ П Р О Т И В ЈЕВРЕЈА УКОЛИКО НЕ БУДУ ХТЕЛИ ДА П Р И М Е ЊЕГОВУ СТАТУУ 1) У то је време у Александрији дошло до сукоба између јеврејског и грчког становништва, те су изабрана по тројица изасланика од сваке странке у спору, који су стигли до Гаја. Један од ових изасланика са грчке стране био је Апион,^''^ који је изрекао много богохулних речи на рачун Јевреја, а међу многим другим стварима које је изговорио он их је опт у ж и о и за занемаривање почасти које припадају Цезару; јер, док су сви који су били поданици римског царства подизали олтаре и храмове Гају, па су га и у другим стварима посвуда прихватали као што су прихватали богове, једино су ови Јевреји сматрали да је за њих бешчасно да подижу статуе у његову славу, као и да се заклињу у његово име. Апион је изговорио многе од ових озбиљних ствари, помоћу којих се надао да ће изазвати Гајев бес п р о т и в Јевреја, што је и било вероватно. Али је Филон, главни човек међу јеврејским посланством, који се истицао у сваком погледу, а такође и брат Александра алабарха™" и особа нимало невична у фило-

810

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

зофији, био спреман да се посвети одбрани п р о т и в ових оптужби. Међутим, Гај му ово није дозволио, већ је заповедио да му нестане с очију; при том је такође изгледао тако бесан, да се очигледно чинило да је спреман да Јеврејима нанесе какву велику несрећу. И тако је Филон, увређен таквим ноступком, изашао, и рекао оним Јеврејима који су били с њ и м да би морали остати храбри, будући да Гајеве речи истина показују разгневљеност против њих, али су заправо већ успоставиле Бога као противника њему самом. 2) На све је то Гај, прихвативши с гнушањем да је могао бити тако омаловажен од стране Јевреја, послао Петронија за намесника Сирије и Вителијевог наследника у управљању, издавши му при том наређење да изведе најезду на Јудеју, са великим бројем војних јединица, па уколико они добровољно буду допустили постављање његове статуе да је и подигне у храму Божијем те да их остави некажњеним, али уколико буду тврдоглави да их онда покори ратом, па потом учини исто у погледу дизања статуе. Сходно томе, Петроније је преузео власт у Сирији, и похитао да послуша Цезареву посланицу. Окупио је што је више могао савезника и повео са собом две римске легије, па је стигао у Птолемаиду где је презимио, намеран да рат поведе у пролеће. Такође је написао Гају шта је решио да учини, а овај га је похвалио због показане марљивости и наредио му да тако настави, те да поведе рат против Јевреја у случају да се они не буду повиновали његовим заповестима. Али се догодило да је много десетина хиљада Јевреја дошло к Петронију у Птолемаиду како би му предали своје молбе да их не присиљава да крше и насилно газе закон њихових предака; „ Али ако си", рекли су, „сасвим решен да донесеш ту статуу и подигнеш је, најпре ћеш морати да нас све побијеш, и потом у р а д и ш што си наумио; јер све докле смо ж и в и ми не можемо дозволити оне ствари које нам је меродавношћу нашег законодавца забрањено да чинимо, као и одлуком наших предака да су такве забране примери врлине." Али се Петроније због оваквих речи наљутио, и рекао: „Да сам заиста ја император, и да сам слободан да следим властиту склоност, и затим одлучио да се тако понашам, ове би ваше речи биле оправдано мени упућене; али мене је Цезар послао, и ја сам под обавезом да се повинујем његовим указима, зато што би ми непослушност њима донела неизбежну пропаст." ГГа ово су Јевреји одговорили: „Будући да си, дакле, тако настројен, о Петроније, да нећеш одбити послушност Гајевим посланицама, али и да ми нећемо прекршити заповести нашег закона; и како ми зависимо од узвишености наших обичаја, и како смо, трудом наших предака п р о д у ж и л и све досад без допуштања да они буду прекршени, ми се нећемо дрзнути да на било који начин будемо тако преплашени да из пуког страха од смрти погазимо ове законе што нам их је Бог одредио у нашу корист; а уколико допаднемо несрећа, м и ћемо их поднети како бисмо сачували наше законе, знајући да онај ко се излаже опасностима има довољно наде да ће и м измаћи стога што ће Бог стајати на нашој страни онда када из обзира према Њ е м у себе подвргнемо мукама, и издржимо неизвесне обрте судбине. Али уколико бисмо ти се повиновали, било бисмо веома наружени због

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

811

кукавичлука, јер бисмо се тако показали спремним да прекршимо наш закон; осим тога бисмо на себе окренули и гнев Божији који је, будући и сам судија, надређен Гају." 3) Када је Петроније по њиховим речима увидео да се њихова одлука тешко може променити, и да, без рата, он неће бити кадар да послуша Гаја у посвећењу његове статуе, те да отуда мора доћи до великог проливања крви, он је сабрао своје пријатеље и слуге које су биле с њима, и похитао у Тиберијаду, желећи да сазна у каквом су стању прилике тамошњих Јевреја; и тако су пред Петронија, истог часа када се обрео у Тиберијади, поново изашле многе десетине хиљада Јевреја. Ови су знали да се излаж у у великој опасности ако би прихватили рат п р о т и в Римљана, али су судили да би кршење властитих закона имало много тежих последица, те су га и они замолили да их н и п о ш т о не доводи до таквих недаћа, нити да оскрнављује њихов град оосвећењем статуе. Тада им је Петроније рекао: „Хоћете ли онда заратити против ГЈезара, не размишљајући о његовим зам а ш н и м припремама за рат и о вашој властитој слабости?" А они су одговорили: „Ми нипошто нећемо повести рат п р о т и в њега, али ћемо и даље радије умрети него да наше законе видимо погажене." А затим су се бацили на тле лицем нрема земљи, и истегли грла, рекавши да су спремни да погину; а ово су радили четрдесет наредних дана током којих су напустили обрађивање земље, и то иако је доба године захтевало да земљу посеју. Тако су остали постојани у својој одлуци, и понудили се да радије својевољно умру него да виде посвећење статуе. 4) Након што су прилике стигле до овог стања, Аристобул, брат краља Агрипе, као и Елеја Велики, а с њима и други главни људи те породице, ушли су код Петронија и стали га молити да, будуГт.и да је видео одлучност мноштва, не уводи никакву промену и тако их доведе до очајања; већ да извести Цезара да Јевреји гаје несавладиву одбојност према прихватању статуе, те да изнесе како су устрајали код њега и напустили обрађивање своје земље; такође да му пренесе да они нису вољни да ратују против њега зато што за то и нису кадри, али да су спремни да са задовољством умру радије него да донусте да њихови закони буду прекршени; још и да му саопшти како ће због незасејаности земље порасти разбојн и ш т в о збот њихове немоћи да плате наметнуте порезе. ГГадали су се да ће Гај тиме можда бити доведен до сажаљења, те да неће заповедити никакав свирепи поступак против њих, н и т и допустити да буде уништен њихов народ. Најзад, т р а ж и л и су да му се пренесе да ће уколико п р о д у ж и да буде несавитљив у својој ранијој спремности да поведе рат против њих, тада морати да се сам лати тог задатка. Тако су дакле Аристобул, као и сви други с њиме, преклињали Петронија. На то је овај,^"' делимично због наваљивања које су извршили Аристобул и људи окупљени око њега, а такође и због могућих последица онога што су са толиком ревношћу тражили молиоци — а што, другим речима, значи због осведочене постојаности јеврејског противљења — док је у исто време сматрао погубном ствари по себе да буде таквим заточником Гајеве махнитости те да побије толико десетина хиљада људи само због њиховог верничког ж а р а према Богу,

812

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

због чега би остатак ж и в о т а морао провести у очекивању казне — Петроније је, кажем, сматрао да је много боље да пошаље поруку Гају (надајући се да ће га можда ипак убедити) и обавести га колико му је неподношљиво да поднесе могућни царев гнев п р о т и в себе што га одмах није послушао п о в и н о в а в ш и се његовој посланици, али да уколико Гај ипак истраје у својој непромишљеној одлуци, он и тада може започети рат против Јевреја; штавише, Петроније је сматрао да је и у случају да преокрене Гајеву м р ж њ у п р о т и в себе самог, ипак примерено часним особама да чак и страдају у име толиког мноштва људи. Сходно томе, одлучио је да удовољи молиоцима по овом питању. 5) Затим је позвао Јевреје на заједнички скуп у Тиберијаду, и они су дошли у многим десетинама хиљада; такође је наспрам њих поставио војску којом је располагао, али при том није открио властиту намеру, већ заповести императора, рекавши им да ће његов бес бити без одлагања извршен над онима који буду имали толико храбрости да се одмах не повинују ономе што је он заповедио; а то му се чинило и примереним њему — који је добио толика достојанства захваљујући Гају — да императору не п р о т и в р е ч и ни у једној ствари: — „Па ипак", рекао је, „не мислим да је правично да имам толико обзира према својој властитој безбедности и части да бих одбио да их жртвујем због останка у ж и в о т у вас који сте толико бројни и који настојите да сачувате обзир према ономе што дугујете своме закону који вам је предат од стране ваших предака, тако да је вредан вашег крајњег залагања да га сачувате; н и т и ћу ја, уз врхунску подршку и моћ Божију, бити тако суров да допустим да ваш Храм буде срозан до презрења средствима царске власти. Ја ћу, дакле, послати поруку Гају и упознати га са в а ш и м одлукама, и помоћи вашој молби онолико колико могу, како не бисте били изложени натњи због часне замисли којој сте се посветили; и нека вам Бог буде у помоћи, јер је Његова власт изнад свих домишљаја и м о ћ и људи; и нека вам О н обезбеди очување в а ш и х древних закона, и нека не буде лишен, иако без вашег пристанка, Њ е г о в и х уобичајених почасти. Али уколико Гај буде раздражен, и окрене силину свог беса на мене, ја ћу радије поднети сву ту опасност и муке које могу снаћи било моје тело или моју душу, него што ћу гледати да тако велики број вас страдава док поступате на тако похвалан начин. Хоћете ли, онда, сваки од вас, п о ћ и својим послом и за својим властитим обавезама, и прионути на обрађивање ваше земље? А ја ћу лично послати поруку у Рим, и нећу одбити да вам п о с л у ж и м у свим стварима, како ја сам тако и уз помоћ мојих пријатеља." 6) Након што је Петроније ово изговорио и распустио обичајни скуп Јевреја, затражио је од најугледнијих људи међу њ и м а да се побрину о обради својих имања и говоре љубазно с народом, те да их охрабре надом у повољан исход њихових послова. Тако поступивши, учинио је да народ поново постане радостан. А сам Бог је указао на своје присуство Петронију и означио му да ће п р и л о ж и т и своју помоћ читавој његовој замисли; јер, овај још није био ни з а в р ш и о свој говор Јеврејима, а Бог је, насупрот свим људским очекивањима, послао велике млазеве кише, јер је тај дан

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

813

био сасвим ведар, и на небу није било никаквог знака који би указивао на ма какве падавине; штавише, током читаве године владала је велика суша која је људе учинила безнадежно жељним воде са небеса, јер ње није било чак ни када би видели да је небо прекривено облацима; њихов је очај ишао дотле да су се, видевши тако огромну количину кише, и то на тако необичан начин и без икаквог очекивања, намах понадали да Петронијев покушај молбе за њих н и п о ш т о неће пропасти. А што се тиче Петронија, он је био силно изненађен схвативши да се Бог тако очигледно стара о Јеврејима, и даје такве веома јасне знаке Његовог присуства и указања, и то до таквог ступња да чак и они који су у својој ревности били најпротивнији, више нису имали м о ћ и да противрече. О в а се појава такође нашла међу свим оним посебностима о којима је писао Гају, а које су све имале намеру да га одврате и на сваки га начин умоле да не дозволи да тако много десетина хиљада људи буду изгубљени, због чега ће, уколико буду побијени (јер без рата они н и п о ш т о неће дозволити да буду погажени закони њихових предака), он, Гај, изгубити приходе добијене њиховим обавезивањем, и биће јавно проклет с њихове стране за сва будућа времена. Поврх свега — писао је Гају — Бог, који је њихов врховни управитељ, показао је своју м о ћ очигледно на њиховој страни, такву моћ која не оставља никакво место сумњи у њу. Такав је, дакле, био задатак којем се сада посветио Петроније. 7) М и м о свега овога, краљ Агрипа, који је тада ж и в е о у Риму, био је све више у Гајевој милости. Тако се догодило да му је једном приликом приредио раскошну вечеру и при том водио рачуна да надмаши све остале познанике, једнако у трошковима и у таквим припремама које би могле највише придодати царевом задовољству; штавише, то је било толико далеко од способности свих других, да ни сам Гај није могао бити у томе равноправан Агрипи, будући да је у истоме много мање од овога превазилазио своје пријатеље (таква је, дакле, другима недостижна брига била унапред предузета у свему, а посебно у томе да се све учини пријатним Цезару); због тога се Гај дивио Агрипином разумевању и величанственом држању, видевши да је овај давао све од себе како би угодио императору, чак и преко оне границе трошкова коју је могао поднети, те је заузврат био жељан да не заостаје за Агрипом у тој великодушности у којој се овај напрезао како би га задовољио. И тако је Гај, након што је у изобиљу попио вина, па отуда и био милосрднији него иначе, рекао током гозбе, за време док је Агрипа пио с њиме, следеће: „Знао сам од раније какво велико поштовање гајиш према мени, и какву м и велику наклоност увек показујеш, иако по цену велике опасности по себе, која те је због тога и угрозила под Тиберијем; и ти ниси пропустио ниједну ствар којом би показао добронамерност према нама, и то преко својих могућности; отуда за мене мора бити најприроднијом ствари да будем освојен твојом наклоношћу. Због тога сам жељан да ти надокнадим све оно чега ми је претходно [без тебе] недостајало, јер је све оно што сам ти досад уделио, а што се једва може назвати поклонима, одвише мало. Све што може допринети твојој срећи стоји ти на услузи, и то на моје највеће задовољство, и све дотле до-

814

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

кле може досегнути моја моћ." Ово су дакле, биле речи које је Гај изговорио Агрипи, мислећи да ће овај од њега з а т р а ж и т и какву велику земљу, или приходе неколицине градова. Али иако је Агрипа унапред припремио оно што ће затражити, ипак није открио своје намере, већ је одмах дао овакав свој одговор Гају; да ни из каквих очекивања добити он није указивао таква поштовања своме владару, а супротстављајући се наредбама Тиберијевим, нити да сада чини ма шта што се тиче Цезара имајући на уму своју властиту корист, и како 6и ма шта заузврат п р и м и о од њега; такође је рекао да су дарови које му је оваЈ већ уделио веома велики, и преко нада чак и похлепног човека. „Јер, иако су они можда испод твоје моћи, ипак су ти дарови већи од достоЈанства и склоности мене коЈи сам њихов прималац." Па како Је ГаЈ остао запрепашћен Л г р и п и н и м ставовима, те Је Још више наваљивао да оваЈ изнесе неки захтев за нечим чиме би га могао наградити, Агрипа Је одговорио: „ Будући да ти, моЈ господару, изЈављуЈеш такву спремност да ми удовољиш према коЈоЈ испада да сам Ја заиста вредан твоЈих поклона, Ја нећу затражити ништа што се односи на моЈе властито блаженство, Јер те Је оно што си м и већ уделио учинило у томе ненадмашним; већ Ја желим нешто што ће тебе учинити славним по побожности, и учинити Бога п о м о ћ н и к о м у твоЈим замислима, а за мене бити част да будем међу онима коЈи се о томе питаЈу, Јер се показуЈе да ми никада ниЈе одбиЈено ма шта што сам од тебе затражио; Јер Је моЈа молба ова, да више не размишљаш о посвећењу оне статуе коЈу си наредио да буде постављена у ЈевреЈском Храму од стране ПетрониЈа." 8) Тако се Агрипа усудио да овим поводом изазива смрт, знаЈући ипак да за такав поступак пред собом има оправдање у довољно великом улогу, иако Је свакако такође добро знао колико Је била опасна ствар тако говорити — Јер, у случаЈу да Је ГаЈ не би одобрио, то би водило не мањем од губитка његовог живота. Али Је ГаЈ, коЈи Је био силно понесен Агрипиним предусретљивим понашањем, а и сматраЈући због других ствари да би било бешчасно од њега да буде окривљен за лажно обећање пред толиким сведоцима управо онда када Је са толиком ревношћу принудио Агрипу да буде молилац, те да би изгледало као да се већ покаЈао за оно што Је рекао, али и такође због тога што Је веома поштовао Агрипину врлину коЈа се показала и у томе што уопште ниЈе затражио да повећа своЈу власт, било већим п р и м а њ и м а или већом надлежношћу, већ се молбом бринуо за Јавни мир, за законе и за самог Бога — он Је удовољио његовом захтеву. Такође Је о тохме написао и ПетрониЈу, похваливши овога за његово окупљање воЈске, а затим га саветуЈући о спорним пословима. „Уколико си, према томе", рекао Је Цезар, „већ подигао моЈу статуу, нека она тамо и остане; али уколико Је Још ниси посветио, више се немоЈ замарати око тога, већ распусти своЈу воЈску, врати се и побрини за оне послове због коЈих сам те испрва послао, Јер Ја више немам разлога за подизање те статуе. Ово сам учинио да бих удовољио Агрипи, човеку кога тако много поштуЈем да нисам кадар да се успротивим ономе што би он пожелео да у ч и н и м за њега." Ово су, дакле, биле речи што их Је ГаЈ упутио ПетрониЈу, а што се догодило пре него што Је он сам п р и м и о ПетрониЈево пис-

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

815

мо у којем га је овај обавештавао да су Јевреји веома спремни да се побуне због статуе, те да се чине спремним на ништа мање него да због ње запрете ратом Римљанима. Па када је на ове вести Гај остао веома незадовољан ч и њ е н и ц о м да ма какав покушај може бити учињен п р о т и в његове власти, и будући да је он сам био роб ниских и порочних поступака у свим приликама, при том уопште не марећи за опо што је врлина и часност, као и стога што је на било који повод и против свакога, ко год био у питању, увек био спреман да покаже свој бес, не допуштајући себи да буде задржап ма каквим саветом, налазећи да се у одавању бесу налази стварни у ж и т а к — он је сада овако отписао Петронију: „Видевши да ти поклоне Јевреја цениш као вредније од мојих наређења, и да си постао довољно безочан да будеш послушан њиховом задовољењу, осуђујем те да будеш свој властити судија, и да р а з м о т р и ш шта ћеш учинити, сада када поступаш мени на незадовољство; јер ћу од тебе направити пример за ово и сва будућа доба, како се падаље нико не би дрзнуо да п р о т и в р е ч и заповестима свог императора." 9) О в о је, дакле, била Гајева посланица Петронију; али Петроније ову није п р и м и о за Гајевог живота, будући да је брод који ју је носио пловио тако споро да су друга писма стигла до Петронија пре овог, а из којих је разумео да је Гај већ мртав; јер Бог није заборавио опасност којој се подвргао Петроније због Јевреја и у њихову част. Већ, када се Бог окренуо против Гаја, због озлојеђености оним што је овај тако охоло покушавао сматрајући себе достојним обожавања, цели Рим и све подређене области завериле су се са Петронијем, а посебно они који су носили звање сенатора, да пруже Гају дужну одмазду зато што је био тако немилосрдно строг према њима; тако је он у м р о недуго пошто је Петронију написао посланицу у којој му је запретио смакнућем. А што се тиче околности ове смрти, као и о природи завере п р о т и в њега, о њ и м а ћу говорити у наставку ове приповести. Тако је, дакле, она посланица која је Петронија известила о Гајевој смрти стигла прва, а мало касније она у којој му је овај наредио да се убије властитим рукама. На ово се Петроније обрадовао читавом том сплету околности око Гајеве смрти, и удивио Божијем провиђењу, Њ е м у који му је, без икаквог одлагања и одмах п р у ж и о награду за обзирпост коју је показао према Храму, као и за помоћ коју је обезбедио Јеврејима у избегавању опасности у којој су се нашли. На такав је начин, који није могао превидети, Петроније умакао опасности од смрти.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО ШТА ЈЕ С Н А Ш Л О ЈЕВРЕЈЕ КОЈИ СУ СЕ Н А Л А З И Л И У ВАВИЛОНУ П О В О Д О М ДВОЈИЦЕ БРАЋЕ, АЗИНЕЈА И АНИЛЕЈА 1) У то је време, међутим, веома жалосна несрећа задесила Јевреје који су живели у Месопотамији, а посебно оне који су настањивали Вавилонију. Ова несрећа није ни по чему заостајала за онима које су већ минуле,

816

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

а која је дошла заједно са њиховим великим покољем, чак већим но што је био иједан икада забележен, а о којем ћу ја подробно говорити и објаснити околности из којих су таква страдања наишла на њих. У Вавилонији је, дакле, ностојао град по имену Нерда; није он био одвише насељен, али је око себе имао пространу земљу и, поред других предности, такође је располагао и са довољно људи. Због тога га непријатељи нису могли лако напасти, будући да га река Еуфрат сасвим окружује, а и зидине су биле подигнуте свуда уоколо њега. Поред овог, постојао је и град Нисибис, смештен на истом речном току. То Је био разлог због којег су Јевреји, ослањајући се на природну утврђеност ових места, у њих положили оних пола шекела које свако, по обичају наше земље, прилаже као понуду Богу исто онако како испуњавају и друге ствари посвећене Њему; они су, дакле, користили ове градове као ризнице све дотле док једном, у погодно време, новац не буде отпремљен у Јерусалим; и много се десетина хиљада људи подухватило довожења ових поклона, због страха од пустошења Парћана којима су Вавилонци тада били поданици. У то су време тамо живела двојица браће, Азинеј и Анилеј, рођени у граду Нерди; били су лишени оца и мајка их је послала на учење вештине ткања завеса, будући да се међу њима није сматрало срамотом да м у ш к а р ц и буду ткачи одеће. Догодило се, међутим, да се једном приликом онај код кога су учили занат, и који и м је био надређен, пожалио да су одвише касно дошли на посао, те их је казнио шибањем; али су они ову казну п р и м и л и као увреду, те су понели сво оружје које су држали код куће, а које није било малобројно, и пошли на извесно место где се река рачва и које је природно веома прикладно за напасање стоке, као и за чување оних плодова који се обично сакупљају пред зиму. Н а ј с и р о м а ш н и ј и међу младим људима такође су прибегли к њима, а ови су их опремили оружјем које су сакупили, и постали њиховим заповедницима; и тако их више ништа није спречавало да буду њихови предводници у несрећи; јер чим су они постали непобедиви, и подигли себи тврђаву, послали су поруку онима који су напасали стоку и наредили им да плаћају онолики данак колики су сматрали да може бити довољан за њихово одржавање, предложивши овима такође и да могу постати њихови садрузи уколико им се потчине, за шта ће их они заузврат бранити од непријатеља са било које стране, али и да ће побити стоку онима који одбију да им се повинују. Тако су људи пристали на њихове понуде (јер ништа друго и нису могли) и послали им онолико оваца колико је од њих тражено. Захваљујући овоме снаге одметника су постале још веће, те су постали господари свега што би им се прохтело, стога што су наступали изненадно и наносили несрећу људима, толико да је свако ко је морао бити у додиру с њ и м а бирао да им указује поштовање; а они су постајали страшни према онима који би их напали, све док извештај о њ и м а није стигао до слуха самог краља Партије. 2) Након што је намесник Вавилоније схватио шта се догађа, и одлучио да их заустави пре него што постану још м о ћ н и ј и и пре но што још веће несреће не потекну од њих, он је сакупио што је могао бројнију војску, једнако од Парћана и Вавилонаца, и кренуо на одметнике, смерајући

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

817

да их нападне и у н и ш т и пре но што би било ко стигао да им пренесе вест да је он сабрао војску п р о т и в њих. Потом се улогорио на језеру, и ту мирно починуо; али следећег је дана (а то је био сабат, који је међу Јеврејима дан одмора од сваког посла) он претпоставио да се непријатељ неће усудити да се бори, те да ће их тако и без борбе ухватити и повести као заробљенике. Отуда је опрезно наставио даље, мислећи да непријатеље изненада нападне. Тог часа је Азинеј седео с осталима, и њихово је оружје било покрај њих, а он је проговорио следећим речима: „Пријатељи, чујем рзање коња, и то не таквих који су на паши, већ такве који на себи носе људе; такође чујем и звецкање њихових узда, те се бојим да неки непријатељи долазе на нас с намером да нас опколе. Зато нека неко оде да извиди, и донесе нам извештај о томе шта се стварно догађа; можда се покаже да је оно што сам рекао само лажна узбуна." Па након што је он ово изговорио, неки од њих пођоше да уходећи погледају о чему је реч; али се сместа вратише рекавши да „нити си ти погрешио говорећи нам шта раде наше непријатељи, нити ће нам ови дозволити да и даље нападамо људе. Ухваћени смо у њихову клопку као бесловесне звери, јер је тамо велики одред коњице који иде против нас, док смо ми лишени моћи да се својим рукама избавимо стога што нам то забрањује наш закон, који нас обавезује да се одмарамо [овог дана]." Али се Азинеј н и п о ш т о није сложио са мишљењем овог уходе у погледу онога што је требало учинити, већ је сматрао да је по закону примереније да тргне и подигне душе својих људи у тој н у ж д и које су допали, те да п р е к р ш и закон светећи се непријатељима, па макар и погинули у томе, радије него да не чине ништа задовољивши непријатеља тиме што ће их без муке побити. Сходно реченом, он се м а ш и о за оружје и улио храброст у оне који су били с њ и м да поступе једнако неустрашиво као и он сам. И тако су они напали непријатеље и побили велики број њих — стога што су их ови потценили рачунајући на сигурну победу — а остатак потерали у бекство. 3) Али када су вести о овој борби стигле до краља Партије, он је остао изненађен смелошћу ове браће, и пожелео је да их види и разговара с њима. У ту је сврху послао најповерљивијег од свих својих пратилаца да им пренесе следеће: „Краљ Артаван, иако сте се према њему неправично понели ви који сте у ч и н и л и испад п р о т и в његове власти, ипак више уважава ваше храбро понашање од љутње коју осећа, те ме је послао да вам понудим његову десну руку^"^ и сигурност; он вам допушта да к њему безбедно дођете заштићени од ма каквог успутног насиља, желећи да му се обратите као пријатељи и не смишљајући никакво лукавство н и т и превару п р о т и в вас. Такође вам обећава поклоне, а уз њих и оно поштовање које ће учинити додатак његове моћи вашој храбрости, те вам отуда бити од користи." Азинеј је, међутим, одложио своје путовање за касније, али је послао свог брата Анилеја са свим оним поклонима што их је могао обезбедити. Тако је овај пошао, и био припуштен краљу; а када је Артаван видео да је Анилеј дошао сам, упитао је за разлог због којег је Азилеј избегао да дође с њим; па када је схватио да се овај уплашио и остао крај језера, дао је завет боговима своје земље да им неће учинити никакве

818

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

штете уколико му дођу ослонивши се на његово уверавање, те му је пруж и о своју десницу. Ово је највећа сила која постоји код ових варвара, и обезбеђује чврсту сигурност онима који опште са њима; јер вас ниједан од њих неће преварити када вам је једном дао своју десну руку, нити ће ико сумњати у верност када се једном то догодило, чак и уколико су претходно слутили какву неправду. Па након што је Артаван тако поступио, он је отпослао Анилеја да убеди и његовог брата да дође к њему. Овако је краљ поступио зато што је желео да заузда намеснике својих провинција храброшћу ове јеврејске браће, да не би направили савез с њима; јер су они били спремни на побуну и били би расположени на одметништво када би против њих послао казнени одред. О н се такође плашио да би, у случају његовог ратовања са циљем потчињавања оних намесника провинција који би се одметнули, странка Азинеја, као и они у Вавилонији, могли ојачати, и потом или повести рат против њега када би чули за ту побуну, или би, уколико би у том случају били разочарани, наставили да му наносе даље несреће. 4) Будући да је имао такве намере, послао је натраг Анилеја који је успео да наговори брата да пође краљу након што му је испричао о његовој добронамерности и завету који је дао. Сходно томе, они су похитали до Артавана који их је п р и м и о са задовољством, и з р а з и в ш и дивљење према Азинејовој храбрости у минулим подухватима, а то између осталог и зато што је овај на први поглед био мален човек и изгледао достојан презрења, па и више, личио је на неку сасвим безвредну особу. Краљ је такође рекао својим пријатељима како је, поредећи их, Азинеј показао како је душа у сваком погледу надређена телу. А када је, док су заједно пили, краљ у једном часу показао Азинеја Авдагасу, једном од заповедника његове војске, и рекао му његово име, описавши и храброст коју је показао у рату, а Авдагас на то затражио допуштење да Азинеја убије и тако га казни за оне увреде што их је нанео парћанској власти, краљ је одговорио: „Никад ти не бих допустио да убијеш човека који зависи од моје вере, а нарочито не након што сам му п р у ж и о своју десницу и настојао да његово поверење освојим заветима пред боговима. Али уколико си ти заиста такав ратник, тада ти и није потребно моје кривоклетство. Пођи онда сам, и освети парћанску власт. Нападни без мог знања овог човека када се буде вратио натраг, и савладај га снагама које се налазе под твојом заповешћу." Потом је краљ позвао Азинеја и рекао му: „Време је, о млади човече, да се вратиш кући, те да више не изазиваш озлојеђеност мојих заповедника боравећи на овом месту, да не би покушали да те убију и без моје сагласности. Поверавам ти на чување земљу Вавилонију, како би под твојим старањем била сачувана од разбојника и других несрећа. Своју реч према теби д р ж и м неповредивом, и то не у каквим незнатним пословима, већ у онима које се тичу твоје безбедности, и због тога заслужујем да према мени будеш љубазан." Па након што је изговорио ово, и Азинусу предао неке поклоне, сместа га је отпустио; а овај је, када се вратио кући, сазидао тврђаву и за кратко време се веома узвисио, управљајући стварима са таквом одлучношћу и успехом какав нико други, који је у почетку био изнад њега, до-

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

819

тле није постигао. Такође су му и парћански намесници указивали велико поштовање, а почасти које су му показивали Вавилонци чиниле су им се одвише мале и испод његових заслуга, без обзира што је он тамо располагао немалим достојанством и моћи; штавише, истина је да су сви послови у Месопотамији зависили од њега, а он је све више напредовао у благостању и срећним условима током петнаест наредних година. 5) Али док су њихове прилике доспевале до стања таквог напретка, над њ и м а се надвила пропаст, и то због следећег повода. Када су једном приликом скренули са оног пута врлине захваљујући којем су стигли до тако велике моћи, они су увредили и п р е к р ш и л и законе својих предака, и потпали под власт својих пожуда и ужитака. Наиме, извесни Парћанин, који је дошао као војни заповедник до тих делова земље, водио је са собом жену која је имала велики углед због многих предности, а нарочито је над свим другим женама изазивала дивљење због своје лепоте. Анилеј, Азинејов брат, било да ]е о њеној лепоти чуо од других, или је ову жену можда и сам видео, тек постао је уједно њен поклоник и непријатељ; делимично стога што се није могао надати да ће у тој жени у ж и в а т и другачије до задобивши моћ над њоме као заробљеницом, а делимично и зато што је мислио да му је немогуће да у њој побуди наклоност према себи. И тако, чим се ГБен м у ж изјаснио као њихов непријатељ, па када је у бици до које је дошло погинуо, удовица покојника ипак се удала за овог свог обожаватеља. Али ова жена није ушла у њихов дом без доношења великих несрећа, једнако самом Анилеју, али такође и Азинеју. А несрећама до којих је дошло узрок је био следећи. Будући да је, наиме, после смрти м у ж а она била одведена као заробљеница, ова жена је прикрила фигуре оних божанстава који су били богови њихове земље, заједнички њој и њеном мужу, а обичај'"^ те земље био је да сви они у властитој кући имају идоле које обожавају, те да их са собом носе када путују у страну земљу; у складу, дакле, с тим обичајем, она је понела ове идоле са собом. Испрва је она указивање поштовања овима изводила тајно, али након што је постала Анилејева венчана жена она је чин обожавања вршила на њој уобичајен начин, као и са свом томе намењеном церемонијом коју је користила у данима њеног бившег мужа; због овога су их њихови најуваженији пријатељи најпре окривљавали, јер Анилеј није поступио на начин прописан Јеврејима, н и т и је учинио оно што је у складу са њиховим законима када је оженио туђинку која уз то к р ш и подробно прописан начин жртвеноприношења и верских обреда; говорили су да он мора размислити не чини ли тако, допуштајући себи многа телесна задовољства, нешто због чега може изгубити власт као и ту велику надлежност до које је доспео захваљујући благослову Божијем, а све због лепоте његове жене. Али након што га нису успели убедити, он је убио човека према коме је претходно гајио најдубље поштовање, а због слободе коју је овај себи допустио у разговору с њим; а тај се човек, у м и р у ћ и тако због обзира према законима, помолио за кажњавање свог убице, али такође и Азинеја, па и да сви њихови пратиоци стигну до сличног свршетка од стране њихових непријатеља: јер су ова двојица били главни носиоци ове изопачености, а сви ос-

820

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

тали зато што му нису помогли када се подухватио одбране њихових закона. Што се тиче ових последњих, они су жестоко жаловали, па ипак су подносили оваква чињења, стога што су се присећали да су до тадашњег срећног стања стигли захваљујући способности двојице браће. Али када су и они такође чули за величање оних богова које обожавају и Парћани, сматрали су да се увреда коју је Анилеј нанео њиховим закопима више не може поднети; тако је велики број њих дошао до Азинеја и гласно се пож а л и о на Анилеја, рекавши му да би било добро да је он сам увидео шта је за њих било корисно; али да је сада крајње време да исправе оно што је било погрешно урађено, пре него што злочин који је извршен не доведе до истраге њега самог и свих њих заједно. И још су додали да је венчавање те жене обављено без њиховог пристанка и без обазирања на њихове древне законе, као и да поштовање које та жена указује својим боговима значи срамоћење Бога кога они обожавају. Азинеј је био свестан увреде која је потицала од његовог брата, те да је већ била узрок великих несрећа, а да ће таква бити и у времену које долази; па ипак је ово подносио због добронамерности коју је гајио према тако блиском рођаку, и опраштао му је стога што је његов брат био потпуно обузет својим изопаченим склоностима. Али како му је свакодневно све више људи долазило, и повика против брата бивала све гласнија, он је напослетку разговарао са Анилејем о тим гласинама, прекоревши га за његове претходпе поступке, и з а т р а ж и в ш и од њега да од њих убудуће одустане, те да жену пошаље натраг њеним рођацима. Али оваквим укорима ништа није постигнуто; јер како је жена приметила каква је пометња међу народом због ње настала, и, у п л а ш и в ш и се за Анилеја, да не би дошло до какве штете по његову љубав према њој, она је усула отров у Азинејову храну и тако га уклонила, тиме надаље остајући безбедна од надвладавања његовог утицаја, када њен вољени буде судио о ономе шта би поводом ње требало учинити. 6) Тако је Анилеј за себе самог преузео власт и повео војску п р о т и в села која су припадала Митридату, који је био човек од највећег утицаја у Партији, и који је био ожењен за кћер краља Артавана. Анилеј је тако опљачкао ова села, и међу добијеним пленом се нашло много новца и робова, као и велики број оваца и многих других ствари које, једном задобијене, чине угодним услове ж и в о т а онога ко их поседује. Али када је Митридат, који је био у земљи у то време, чуо да су заузета речена места, остао је веома незадовољан тиме што је Анилеј почео најпре с вређањем њега, срамотећи га у његовом достојанству, иако га он никада раније никаквом увредом није изазвао; стога је сакупио највећи број коњаника за који је био кадар, и то оних који су били у добу најспособнијем за ратовање, те је пошао да се бори п р о т и в Анилеја; и након што је стигао у једно од својих властитих села, остао је у њему до сутрадан, када је намеравао да ступи у борбу, стога што је тај дан био сабат, у којем се Јевреји одмарају. А када је Анилеј био обавештен о овоме од стране једног Сиријца из суседног села, који не само да му је дао тачан извештај о свим другим околностима, већ је и казао где ће Митридат обедовати, Анилеј је вечерао у прописано време и кренуо по ноћи, с намером да нападне Парћане

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

821

док су ови још несвесни шта 6и требало урадити. Тако их је он напао око четвртог ноћног сата, па је неке побио у сну а остале нагнао у бекство, док је самог Митридата ухватио живог, па га је голог посадио на магарца,'"^ што се међу П а р ћ а н и м а сматра највећом могућом погрдом. Па када је овога довео у шуму са таквом решеношћу, а његови пријатељи затражили да Митридата убије, он им је убрзо саопштио своју другачију одлуку, рекавши да није исправно убити човека који припада једној од најугледнијих породица међу П а р ћ а н и м а и који у ж и в а велику почаст због брачне везе са краљевском породицом, те да се све докле су досад ишли још увек може поднети, јер иако су увредили Митридата ипак су поштедели његов живот, што је добробит коју би он могао запамтити у корист оних који су му је нодарили; али уколико би га они погубили, краљ се не би смирио док не би направио велики покољ Јевреја који пастањују Вавилон, „у односу на чију безбедност морамо имати обзира, једнако због нашег сродства с њима, а и стога што уколико би нас ма каква несрећа задесила, м и не бисмо и м а л и другог места на које бисмо се могли повући, будући да краљ под собом држи цвет њихове младости." Уз помоћ оваквог размишљања и оваквог говора на саветовању, Анилеј је убедио остале да према томе поступе, и тако је Митридат пуштен. Али након што се вратио дому, њетова му је жена пребацила то што је он, иако краљев зет, ипак пропустио да се освети онима који су га увредили, док се он, међутим, на то не осврће, већ се задовољава тиме што је умакао Јеврејима и норед тога што су га ови заробили; потом је затражила од њега или да се врати натраг као храбар човек, или се она заклиње боговима своје краљевске породице да ће извесно раскинути њихов брак. На ове је речи он — делимично стога што више није могао подносити њена свакодневна подсмевања, а делимично што се плашио њене охолости због које би у жару р а ш ч и н и ла њихов брак — невољно и п р о т и в властитих склоности поново сакупио што је могао већу војску, и кренуо са њом, и сам сматрајући даље неподн о ш љ и в и м да он, Парћанин, треба да дугује свој опстанак Јеврејима након што су они били у рату прејаки за њега. 7) Али чим је Анилеј схватио да Митридат наступа са великом војском п р о т и в њега, сматрао је да је одвише ниско да се он сам оклевајући повлачи око језера, а да не искористи прву п р и л и к у да пресретне непријатеље, надајући се истом успеху, то јест да ће противника поразити како је учинио и раније, уколико се смело усуди на сличне покушаје. Сходно томе, он је извео своју војску којој се п р и д р у ж и о велики број нових људи са намером да се посвете пљачкању народа, и како би својом бројношћу ужаснули непријатеља. Али како су наступали деведесет фурлонга, а пут је водио кроз суве и пешчане пределе, негде око средине дана постали су веома жедни; и управо тада се појавио Митридат и напао их у часу када их је мучила жеђ, због чега су, као и због доба дана, били немоћни да подигну оружје. Тако су Анилеј и његови најближи потерани у срамно бекство, будући да су његови људи из очаја напали противнике који су били свежи и у повољном положају; због тога је дошло до великог покоља Јевреја, у којем их је побијено много десетина хиљада. Видевши то Ани-

822

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

леј је, заједно са онима који су непоколебљиво стајали око њега, побегао што је брже могао у оближње шуме, омогућивши Митридату у ж и т а к задобијања велике победе. А потом су к Анилеју притекли веома рђави људи који су свој ж и в о т веома мало ценили, само уколико би могли тренутно олакшати своје текуће стање, бивајући толико одлучни да су, дошавши к њему, надокнадили мноштво оних који су пострадали у бици. Л л и ти људи нису били ни налик онима погинулим, будући да су били пренагли и невични рату; па ипак, са њима је он напао села Вавилонаца, у ч и н и в ш и грдна пустошења. Стога су Вавилонци, као и они који су већ били у рату, послали поруку у Нерд т а м о ш њ и м Јеврејима, и затражили да им се изручи Анилеј. Па иако се ови нису сложили са њиховим захтевом (јер, чак и да су били вољни да тако учине, није било у њиховој моћи да то изведу), ипак су затражили да склопе са њ и м а мир. На ово је друга страна одговорила да такође жели да утаначи услове мира с њима, те су послали људе заједно са Вавилонцима који су с Анилејем разговарали о договору. Али су Вавилонци, сагледавши његов положај, и сазнавши где се крију Анилеј и његови људи, ове тајно напали док су били пијани и уснули, п о б и в ш и без икаквог зазора све које су затекли, а са њ и м а и Анилеја. 8) Тако су се Вавилонци сада ослободили Анилејевих разорних упада који су их умногоме спутавали у оној м р ж њ и што су је гајили према Јеврејима; јер су они готово увек били у спору због супротстављености њихових закона; и како је која страна икада постајала смелија над оном другом, она би противнике нападала; и тако се посебно у то време догодило — због уништења Анилејеве странке — да су Вавилонци напали Јевреје, што је неке од ових натерало да — непомирљиво узевши за зло увреде које су претрпели од Вавилонаца п р о т и в којих се нису могли борити нити, пак, са њ и м а даље ж и в е т и — одбегну у Селеукију, главни град тих области, који је подигао Селеук Никатор. Овај су град насељавали многи Македонци, али још и више Грци, а такође је и немало Сиријаца у њему обитавало; тамо су, дакле, одбегли Јевреји, и потом пет година живели без икаквих недаћа. Али је шесте године куга сколила оне у Вавилону, што је изазвало нову сеобу тамошњег становништва, а будући да су и они дошли у Селеукију, догодило се да их је задесила још већа пропаст због околности о којима ћу одмах приповедати. 9) Наиме, начин ж и в о т а народа Селеукије, махом Грка и Сиријаца, био је уобичајено свађалачки, препун несугласица, иако су тада Грци били одвише јаки за Сиријце. Када су, међутим, Јевреји пристигли тамо и населили се међу њима, дошло је до устанка у којем су се Сиријци, потпомогнути Јеврејима као људима који презиру опасности, показали надмоћнијима, и били спремни да се боре због сваког повода. Па када су Грци извукли најдебљи крај у овој побуни, и увидели да имају само један начин да поврате своју пређашњу власт, а тај је био да спрече договор између Јевреја и Сиријаца, они су сваки понаособ разговарали са онима међу Сиријцима које су од раније познавали, обећавши им да ће убудуће ж и в е т и у м и р у и пријатељству с њима, са чим су се ови задовољно сагласили. И након што је ово утаначено између главних људи обају народа, убрзо је до-

КЊИГА ОСАМНАЕСТА

823

шло до помирења; а након што су се тако договорили, оба народа су схватила да би крајњи исход таквог њиховог ортачења требало да буде заједничка м р ж њ а према Јеврејима. Сходно томе, они су их заједно и напали, и побили њих око педесет хиљада; тачније, Јевреји су били готово сасвим уништени, осим неколицине који су уснели да побегну захваљујући сажаљењу њихових пријатеља и суседа који су и м помогли да умакну смрти. Ови су се бегунци повукли у Ктесифон, грчки град, и сместили се у близини Селеукије, где је краљ Партије сваке године проводио зиму, и где је био чуван највећи део његовог богатства; али Јевреји ни овде нису имали сигурног боравишта, будући да је народ Селеукије имао мало обзира према одавању почасти краљу. Сада је, према томе, дошло до тога да је читав јеврејски народ ж и в е о у страху једнако од Вавилонаца и Селеукијаца, стога што су се сви Сиријци који су живели по тим местима п р и д р у ж и л и Селеукијцима у рату против Јевреја; тако се највећи број ових сакупио и пошао у Нерду и Нисиб, обезбедивши тамо сигурност захваљујући снази тих градова, чему је у прилог и ш л о и то да су њихово становништво, које је било бројно, ч и н и л и рату веома вични људи. Такво је, дакле, у то време било стање Јевреја у Вавилонији.

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА обухвата период од три и по године

ОД ИЗЛАСКА ИЗ ВАВИЛОНА ДО ФАДА, РИМСКОГ НАМЕСНИКА

ПОГЛАВЉЕ ПРВО ,КАКО ЈЕ ХЕРЕЈ У Б И О ГАЈА 1) Што се тиче он своје лудило није показивао наносећи увреде само Јеврејима у Јерусалиму или онима који су п р е б и в а л и у суседству, већ му је допустио да се п р о ш и р и свом земљом и морима, све дотле док је било римских поданика, испунивши их са десет хиљада несрећа, заиста толико бројних да ниједна историја о толикима не товори. Али је сам Рим осећао најсуморније дејство онога што је чинио, будући да га он ни на који начин није сматрао поштованијим од других градова; напротив, приводио је и мучио све његове грађане, али нарочито сенаторе, а пре свега племство, као и оне који су се истицали славним прецима; такође је смишљао безброј подлости против припадника коњице који су се издвајали у војсци и које су грађани уважавали, држећи и х у достојанству и иметку р а в н о п р а в н и м са сенаторима, зато што су управо из њихових редова сенатори и били бирани; према њима се Гај напослетку опходио на крајње срамотан начин, безобзирно их уклањајући с пута, будући да су бивали изненада убијани а њихов иметак пљачкан, као што је, уосталом, Гај и иначе убијао људе да би се домогао њиховог богатства. О н је такође указивао на своју властиту божанственост, и захтевао да му његови поданици указују веће почасти но што се може дуговати ма ком човеку. Такође је често посећивао Јупитеров храм, којег називају Капитолијским, а који је међу њима најсветији од свих храмова, и имао је довољно дрскости да себе назове Јупитеровим братом. И друге је неподопштине он чинио попут безумника; као када је подигао мост од града Дикеархије, који припада Кампањи, до Мизенума, другог града на морској обали, од једног побрђа до другог, у д у ж и н и од тридесет фурлонга, мерено преко мора. А ово је изведено зато што је он процењивао да би било одвише мукотрпно веслати преко мора у малом броду, при том сматрајући да њему и доликује да направи такав мост, будући да је он господар мора, те га може натерати да п р у ж и знаке покорности управо као и копно; тако је он премостио читав залив тим мостом, и потерао своја кола преко њега, налазећи да му сасвим приличи, будући да се сматрао Богом, да путује таквим путевима. О н се, затим, није уздржао ни од пљачкања ма којег грчког храма, те је издао наређење да све резбарије и скулптуре, као и сви остали украси статуа и посвећених дарова, буду донесени њему, говорећи да највредније ствари не смеју бити смештене другде него на најдостојнијем месту, а да је управо град Рим такво место. Такође је своју властиту кућу и своје вртове украсио реткостима донесеним из тих храмова, заједно са пребивалиштима у којима је почивао док је путовао ш и р о м Италије; због тога се није устручавао чак ни да изда наређење да статуа Јупитера Олимпског, тако названа зато што је одликована на Олимпијским играма од стране Грка, а која је била рад Фидије Атињанина, буде донесена у Рим. Па ипак, бар у

828

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

овој намери није испунио циљ, зато што су архитекти рекли Мемију Регулу, коме је било наређено да допреми ту Јупитерову статуу, да је то дело у таквом стању да ће се оштетити, и да неће поднети премештање. Такође се прича да је тај Мемије Регул, једнако због тога али и због извесних величанствених предсказања надземаљске природе, одустао од слања статуе, и писао Гају о овим разлозима, бранећи се што пије извршио оно што је посланица од њега захтевала; и када се отуда нашао у опасности од погибељи, Гајева властита смрт га је избавила пре но што га је овај казнио истоветном судбином. 2) Гајево лудило је достигло врхунац у часу када му је рођена кћер, а он је однео у храм и положио под ноге статуе, рекавши да је то дете заједничко њему и Јупитеру, назначивши тиме да она има два оца, и оставивши при том неодлученим који је од њих двојице претежнији; па ипак су људи подносили такве његове сулуде испаде. Такође је допустио р о б о в и м а да оптужују своје господаре за које и м год драго злочине; јер су све такве оптужбе биле грозне, стога што су највећим делом биле учињене да би њега задовољиле и под његовом препоруком, толико да је Полукс, Клаудијев роб, имао толико дрскости да је о п т у ж и о и самог Клаудија; а Гаја није било срамота да присуствује истрази која је одлучивала о ж и в о т у и смрти његовог властитог ујака, надајући се да ће бити кадар да га уклони, иако у тој замисли није успео. Али након што је испунио цели насељени свет којим је управљао л а ж н и м оптужбама и очајем, и подстакао највеће увреде р о б о в а п р о т и в својих господара, који су заиста у највећој мери владали њима, најзад су се подигле многе тајне завере и п р о т и в њега самог; неке из гнева и стога што су људи желели да му се освете због патњи које су већ претрпели од њега; други су, пак, п р и п р е м а л и смртоносне покушаје против њега како би га уклонили пре него што и сами допадну такве велике беде, те је тако његова смрт срећом стигла у добар час за очување општељудских закона, и имала је велики у т и ц а ј на свеопште добро; а ово се нарочито срећним задесило у погледу нашег народа, који би до последњег пострадао да Гај није изненадно убијен. И признајем да имам на уму да п р у ж и м потпун извештај о овој ствари посебно зато што ће показати велику осведоченост м о ћ и Божије и подарити неизмерну утеху онима који се налазе у т р е н у т н и м патњама, као и мудро упозорење опима који мисле да се њихова срећа никада неће окончати нити их напослетку довести до најтрајнијих страдања, укодико не воде своје ж и в о т е по п р и н ц и п и м а врлине. 3) Постојале су три различите завере вођене како би се уклонио Гај, и свака од њих је била предвођена одличним особама. Емилије Регул, рођен у Кордоби у Шпанији, окупио је неколико људи жељан да одстрани Гаја, било њиховим или властитим рукама. Другу је заверу водио Хереј Касије, трибун преторијанаца. Такође је и Минуцијан Анин био човек од великог значаја међу онима који су се припремали да се супротставе Гајевој тиранији. Различити поводи за неколико засебних м р ж њ и и завереништава ових људи против Гаја били су следећи. Регул је био озлојеђен и пун мрж њ е због свеколике неправде, будући да је имао ум по природи гневан.

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

829

храбар и слободољубив, што је чинило да није сакривао своје савете, те их је преносио многим својим пријатељима, као и другима који су му изгледали нредузимљивим и срчаним особама; Минуцијан је ступио у заверу због неправде која је нанесена његовом посебно драгом пријатељу Лепиду, човеку који се одликовао једним од најбољих карактера међу свим грађанима а кога је Гај сурово погубио, али такође и зато што се бојао и за себе самог, будући да је Гајева разулареност тежила да побије све сличне људе; а што се тиче Хереја, он је у заверу ушао стога што је сматрао да је убиство Гаја дело вредно слободног и племенитог човека, као и зато што је био постиђен погрдама које му је овај упућивао, представљајући га као кукавицу, па најзад и стога што је и сам био у свакодневној опасности од пријатељства с њиме и покорности коју му је указивао. Ови су људи сковали овај покушај у име свих других којих се тицао, а који су посматрали наношење увреда, и понадали се да Гајево убиство може успети захваљујући њиховом узајамном испомагању, захваљујући којем би, осим тога, и они сами могли потом избећи одмазду и сопствено погубљење након што уклоне Гаја; надали су се да ће тако можда постићи жељено и да ће то бити захвално дело уколико буде брижљиво изведено, а којим би се доказали многим изврсним особама које су и саме жарко желеле да са њима суделују у њиховој замисли ослобођења града и управе, чак и по цену властитих живота. Ипак, Хереј је био најревноснији међу њима, једнако из жеље да себи прибави највеће име, а такође и због тога што је као трибун могао приступити Гају с најмањом опасношћу и отуда га најлакше убити. 4) У то је време дошло до коњских трка [Киркензијанских игара], које су као и све друге представе измамљивале ж а р к у жудњу Римљана да их виде, будући да су они са великом страшћу долазили у то доба до хиподрома, и у великом мноштву том приликом молили своје императоре да им удовоље у р а з л и ч и т и м потребама; а ови обично нису сматрали прикладним да одбију њихове захтеве, већ су и м спремно и предусретљиво излазили у сусрет. Сходно томе, они су сада најупорније т р а ж и л и да им Гај олакша њихове порезе, и донекле снизи строгост намета које су били присиљени да плаћају; али Гај није чуо њихову молбу, па када се њихова граја појачала, он је послао војнике и наредио им да похватају оне који су узвикивали, те да их без икаквог даљег обзира изведу и сместа погубе. Оваква су била Гајева наређења, и они којима су била заповеђена приљежно су их извршили, а број оних који су овом приликом убијени био је врло велики. Народ је ово видео и отрпео, толико да су одмах одустали од граје, уверивши се својим очима да ће им таква молба за растерећењем данка донети тренутну смрт. Овакве су ствари Хереја учиниле још одлучнијим да настави са завером, како би најзад ставио тачку на ову варварску Гајеву свирепост п р о т и в људи. Потом је он у неколико наврата помишљао да нападне Гаја, чак и док је овај био на гозби; па ипак се након извесних премишљања уздржао, али не стога што је имао икакве сумње у погледу н у ж н о с т и убиства, већ т р а ж е ћ и правовремену прилику, како покушај не би био осујећен и како би могао задати такав ударац који би сигурно постигао свој циљ.

830

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

5) Хереј је дуго времена провео у војсци, па ипак није био задовољан одвише дугим општењем с Гајом. Али га је овај ипак поставио за сакупљача пореза као и утеривача дугова од повереника који би, уколико их нису исплаћивали у договорено време, били кажњавани одузимањем поседа у корист Гајеве ризнице. Хереј је, међутим, одлагао уручење захтева за исплату, зато што су на овај начин терети били удвостручивани, али и зато што се радије предавао свом властитом благом држању но што је спроводио Гајеве заповести; штавише, он је изазивао Гајев гнев штедећи ове људе и сажаљевајући тешку судбину оних од којих је захтевао порезе; а Гај га је прекоревао и због његове тромости и мекуштва због којих му је било потребно толико много времена да сабере намете. И заиста, Гај не само да га је у сваком погледу вређао, већ је, дајући му дневну лозинку, као оном ко се нашао на месту таквог задужења, овоме непрестано задавао женствене речи, и то оне које су по природи биле срамотне; а ове је лозинке Гај задавао будући да је бивао упућен у тајне извесних мистерија, којих је и сам био судеоник. Најбезочније је, ипак, било то што иако је он сам понекад на себе облачио женску одећу, и волео да се показује огрнут у какву китњасту одећу која је пре припадала женама, те чинио многе друге ствари како би га његово друштво заменило за жену, ипак као погрдно пребацивао слично женствено понашање Хереју. Па када је Хереј примао лозинку од Гаја, остајао је не тек сам за себе озлојеђен већ још и више стога што је ову морао пренети другима, будући неминовно исмејан од стране оних који су је примали, толико да су га остали трибуни учинили предметом својих подсмешљивих досетки; јер би они погађали да ће им он донети какву од његових уобичајених скаредних речи када је одлазио да добије лозинку од Цезара, те су га тако правили предметом изругивања, због чега је он најзад прикупио храброст да за своју замисао поводом Гајевог убиства прихвати извесне сараднике, имајући на својој страни многе оправдане разлоге за своје негодовање против Цезара. Као такав савезник показао се, на пример, извесни Помпедије, сенатор који је прошао кроз готово све службе у влади, а који је иначе био епикурејац и стога волео да води непредузимљив живот. Догодило се, међутим, да је извесни Тимид, његов непријатељ, обавестио Гаја да је овај у разговору користио непристојне погрде против њега, позвавши се на Квинтилију као свог сведока, а ово је била жена коју су због њене велике лепоте волели многи посетиоци позоришта, а посебно Помпедије. Али је ова жена сматрала непримереним да потврди оптужбу која се тицала живота њеног љубавника, и која је, осим тога, била лажна. Тимид је, међутим, тражио да она буде стављена на муке, а Гај је, раздражен вешћу о погрдама против њега, заповедио Хереју да без икаквог оклевања почне да мучи Квинтилију, будући да је обично овога упошљавао у таквим свирепим стварима над онима за које је тражио мучења, сматрајући да ће их овај најокрутније спроводити како би избегао пребацивања због женствености којима га је Цезар излагао. Али је Квинтилија, када је доведена до справе за мучење, нагазила на стопало једног од њених мучитеља и ставила му до знања да може остати храбар и не плашити се последица њеног мучења, јер ће их она све поднети са узвишеним

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

831

држањем. Хереј је заиста мучио ову жену на окрутан начин, али у ствари безвољно и стога што јој заправо није могао помоћи. Затим ју је довео, бивајући не мало потресен оним што је пропатила, у Гајево присуство, и то у таквом стању да ј у ј е било тужно и гледати; а Гај је, бивајући понешто и сам дирнут погледом на Квинтилију, чије је тело било жалосно изобличено патњама којима је подвргнута, ослободио једнако њу и Помпедија од оптужбе за преступ који нису починили. Такође јој је дао и новац за достојну надокнаду и опоравак, и утешио је за то нагрђивање њеног тела које је поднела, као и за њено узвишено подношење тако неиздржљивих мучења. 6) Овај је случај жестоко ожалостио Хереја, будући да се испоставило да је колико год је могао био узрок или инструмент наношења патњи људима који су били вредни сажаљења чак и самог Гаја, те је тим поводом рекао Клименту и Папинију (од којих је Климент био заповедник војске а Папиније трибун): „Буди сигуран, о Клименте, да ни на који начин нисмо п р о м а ш и л и у нашем чувању императора; јер што се тиче оних којих су склапали завере против његове власти, неки су убијени захваљујући нашој бризи и напорима, а неке смо измучили, и то до таквог ступња да се и он сам над њ и м а сажалио. Како ли је онда велика наша врлина у понизном управљању његовим војскама!" Климент је сачувао мир, али је показао стид који га је обузео због повиновања Гајевим наређењима једнако очима и руменилом лица, будући да је сматрао да н и п о ш т о није исправно о п т у ж и т и императора изравним речима, да њихова властита безбедност не би тиме била угрожена. Видевши ово, Хереј је скупио храбрости, и говорио с њ и м без страха од опасности, те је опширно размотрио неизмерна страдања под којима су град и власт тада посртали, рекавши још и следеће: „Заиста се можемо на речима претварати да је Гај она особа којој се овакве патње морају приписати; али, по мишљењу оних који су кадри да исправно просуђују, то сам управо ја, о Клименте, и овај Папиније, а поред нас и ти сам, који доносимо оваква мучења Римљанима и целом човечанству. То се не чини из наше покорности Гајевим заповестима, већ наш и м властитим пристанком; јер с обзиром да је у нашој моћи да окончамо ж и в о т овог човека који је тако стравично нагрдио грађане и своје поданике, ми постајемо његова стража у несрећи и и з в р ш и о ц и уместо његових војника, и нисмо друго до средства његове окрутности. М и носимо ово оружје не због наше слободе, нити због римске власти, већ искључиво због очувања тог човека који је поробио једнако душе и умове људи; и ми смо сваког дана загађивани крвљу коју проливамо и мучењима које наносимо другима; а ово јесмо све дотле док неко други не постане Гајево средство у доношењу сличних патњи и нама самима. Јер нас он не упреже због љубазности, већ пре зато што гаји сумњу према нама, а такође и зато што када још већи број људи буде побијен (јер Гај неће поставити границе својој махнитости, будући да тежи да учини све, и без икаквог обзира према правди, што му доноси задовољство), и ми ћемо сами доћи на ред и бити изложени његовој окрутности; с обзиром на све то, дакле, м и морамо постати средства обезбеђивања сигурности и слободе свима другима, и у исто време бити решени да избавимо себе од опасности."

832

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

7) На ово је Климент отворено похвалио Херејеве намере, али му и наложио да заузда свој језик; јер би у случају да његове речи изађу међу мноштво, и прочују се оне ствари које би требало да остану скривене, завера била откривена пре него што дође до њеног извршења, а они ће бити доведени до казне; уместо тога, рекао је, требало би да све оставе будућности и нади која се оданде рађа, да ће им неки срећан удес притећи у помоћ, као и да, што се њега тиче, њему године које носи не допуштају да изведе ма какав покушај у таквом правцу. „Ипак, иако ја можда могу препоручити нешто што може бити безбедније од онога што си ти, Хереју, смислио и рекао, како је, дакле, могуће да било ко препоручи нешто што је приличније твоме угледу?" Тако је Климент отишао кући дубоко размишљајући о ономе што је чуо и што је сам изговорио. Хереј је такође био забринут, те је брзо отишао до Корнелија Савина, који је и сам био један од трибуна, и за кога је иначе знао да је вредан човек и љубитељ слободе, и због тога веома незадовољан т р е н у т н и м управљањем д р ж а в н и м пословима; Хереј је желео да одмах дође до извршења онога што је одлучено, сматрајући исправним да то предложи и другима, страхујући и да их Климент неће одати, а осим тога видећи у оклевањима и одгађањима последњи корак пред одустајање од подухвата. 8) Све је ово, међутим, поодавно било прихватљиво и Савину, који је и сам, и без Хереја, гајио исту замисао, али је ћутао због непознавања човека коме би пренео ту замисао: но како се сада сусрео са једним таквим, који не само да је обећао скривање онога што је чуо, већ је и сам претходно разоткрио своје мисли пред њиме, он је био још осокољенији, те је затражио од Хереја да више ни због чега не оклева. Сходно томе, они су отишли Минуцијану, који је био једнако частан човек и једнако ревностан да изведе славна дела као и они, а осим тога и под Гајевом сумњом због убиства [његовог пријатеља] Лепида, јер су њих двојица били веома присни, и обојица у страху од опасности која и м је претила; јер је Гај био немилосрдан према свим великим људима, показујући се спремним да поступи махнито према сваком од њих понаособ, као и према свима заједно; штавише, ови су се људи плашили и један другог, будући да су ипак били несигурни у погледу стања ствари, а при том избегавајући да један другом исказују своје мисли и м р ж њ у према Гају из страха због опасности у којој би се нашли, иако су већ и посредно схватали да им је м р ж њ а заједничка, те се због тога нису п р о т и в и л и рађању узајамне наклоности. 9) Након што су се Хереј и М и н у ц и ј а н састали и поздравили један другог (како су у претходним општењима људи већ уобичајили да подигну руку пред Минуцијаном, једнако због његовог истакнутог достојанства, јер је он био најплеменитијег порекла од свих грађана, и високо хваљен од свих људи, нарочито када би и м се обраћао говорима), М и н у ц и ј а н је први почео, и упитао Хереја која је била лозинка коју је тог дана п р и м и о од Гаја — јер је стална увреда која је наношена Хереју, давањем таквих лозинки, била већ позната целом граду. Али Хереј није одвише оклевао да одговори на то питање, радостан да М и н у ц и ј а н има толико поверења у њега да могу разговарати, а затим је додао: „Али ти буди тај који ће м и дати

КЊИГАДЕВЕТНАЕСТА

833

лозинку слободе, а ја ти узвраћам захвалношћу што си ме тако силно охрабрио да се напрегнем до крајњих моћи; јер ми сада не недостају многе речи које би ме охрабриле, будући да смо и ти и ја једнаких мисли, и судеоници у истим одлукама, и то пре него што смо се уопште посаветовали. Ја заиста имам само један опасан мач, али тај ће нам обојици послужити. Хајдемо, онда, да прионемо на посао. Намераваш ли да пођеш први, уколико тако желиш, наложи м и да те следим; или ћу ја поћи први, а ти ћеш ми припомоћи, и узајампо ћемо се подржати и веровати један другом. И чак не мислим да је потребан иједан посебан мач онима који су мисли посветили оваквим делима, јер ће од таквих мисли сваки мач постати успешан. Жељан сам овог подухвата и не бринем за оно што бих морао ноднети; јер не могу у доколици размишљати о опасностима које ме могу снаћи, будући да сам превише дубоко намучен ропством под којим се сада налази ова наша некада слободна земља, као и због презира баченог на наше изврсне законе, а надасве због уништења које виси над главама свих људи због Гаја. Желео бих да ми ти судиш, и да ме можеш сматрати вредним поверења у овим делима, видевши да смо обојица истог мишљења и да отуда између нас нема разлике." 10) Када је М и н у ц и ј а н видео жестину са којом се сам Хереј изражава, он га је са задовољством загрлио и охрабрио у његовом смелом покушају, похваливши га и потом испративши с добрим жељама; и неки тврде да је он на тај начин утврдио М и н у ц и ј а н а у извођењу онога што је међу њима договорено; јер чим је Хереј ступио у двор, каже извештај, из окупљеног мноштва је стигао глас који га је храбрио и позвао да доврши оно што је наумио, те да искористи прилику коју му пружа Провиђење — којом приликом је сам Хереј испрва посумњао да га је то неки од завереника издао и да је ухваћен, али је напослетку схватио да је реч о бодрењу. Неизвесно ће остати да ли је неко од присутних био свестан онога што је Хереј наумио, те је послао знак подршке, или је то био сам Бог који се стара о поступцима људи, и који се огласио како би га подржао да настави смело у својој замисли. Завера је сада била пренесена многима, и сви су били спремни; неки од завереника били су сенатори, а неки су припадали витешком реду, и са њима је било онолико војника колико их је са свим овим било упознато; јер није било никог међу њима који није урачунавао као удео у срећи убиство Гаја; и због свега овога сви су били веома ревносно укључени у заверу, и то колико и како год је ко могао, нико не желећи да заостане у том часном подухвату, већ су сви били спремни да са свом својом решеношћу или моћи, једнако речима и делима, доврше ово убиство тиранина. Међу овима се такође налазио и извесни Калист, Гајев ослобођени роб, који је био једини човек који је под њиме стигао до највећег ступња моћи — толике моћи, заиста, да је по учинку била једнака моћи самог тиранина, због ужаса које је уливао свим људима и због огромног богатства које је стекао; јер је он штедро примао мита и наносио увреде без икаквог ограничења, и био несмиљенији у унотреби силе при неправичним прогонима од било кога другог. Он је такође познавао Гајеву склоност ка неумољивости, и да никада није одустајао од онога што би једном решио.

834

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

При том је имао и много других разлога због којих је сматрао да је у опасности, а огромност његовог иметка није био најмањи међу њима; због тога се он нотајно улизивао Клаудију, и према њему усмерио своје удвориштво, све из наде да ће у случају Гајевог уклањања власт припасти Клаудију, а његов је интерес у таквој промени лежао у утемељивању опстанка његовог достојанства и под новим владаром, будући да је он унапред припремао читаву залиху заслуга и чинио Клаудију добре услуге у његовом напредовању. Такође је имао смелости да се претвара како је био наговоран да уклони Клаудија тако што ће га отровати, али да је смишљао десет хиљада изговора како би избегао да то учини. Мени се, међутим, чини да је Калист све то измислио како би задобио Клаудијево поверење; јер да је Гај заиста чврсто решио да уклони Клаудија, он не би допустио никакава Калистова извињења; нити би Калист, да му је било заповеђено да изврши такав један злочин по Гајевој жељи, са тиме отезао; нити би, најзад, да је отказао послушност таквим господаровим налозима, могао избећи тренутној смрти; истина је, међутим, та да је Клаудије остао сачуван од Гајевог лудила помоћу Божијег провиђења, а Калист је полагао нраво на такву заслугу какве није био достојан. 11) Па ипак, извршење Херејових замисли одлагало се из дана у дан, и то надасве због тромости оних који су у то били укључени; јер, што се тиче самог Хереја, он не би својевољно ни часа оклевао у извршењу, сматрајући да је свако време за то прикладно, будући да су се често околности саме нудиле: било онда када се Гај пео до Капитола да принесе ж р т в у својој кћери, или када је стајао на тераси своје краљевске палате и бацао златне и сребрне новчиће окупљеном народу, којом приликом је могао бити стрмоглавце гурнут доле, зато што је врх палате, који је гледао према тржници, био веома висок; а такође и када је прослављао мистерије што их је заказивао у одређено време; јер он тада ни на који начин није био издвојен од народа, већ је настојао да сваку ствар изведе б р и ж љ и в о и долично, бивајући слободан од ма какве сумње да би га тада могао било ко напасти; па иако богови нису п р у ж и л и Хереју никакву посебну помоћ неким додатним оспособљавањем да одузме ж и в о т тиранину, ипак је он имао довољно снаге да и сасвим сам уклони Гаја, чак и без бодежа. Зато је Хереј био љут на своје другове заверенике, плашећи се да ће допустити да прође погодна прилика; па и они су сами били свесни да он има оправдан разлог да се на њих љути, а и да његова ж у р б а ради њ и м а у корист; но ипак су од њега т р а ж и л и још мало стрпљења, да не би, због каквог непредвиђеног догађаја са којим би се могли срести, довели град до расула, након чега би се могла догодити жестока потрага за завереницима која би обесхрабрила оне који су били спремни да нападну Гаја, док би се тиранин надаље осигурао против напада брижљивје него икада; укратко, сматрали су да би стога било најбоље прионути на извршење онда када у палати буду извођене представе. Ове су представе, наиме, биле игране у част оног Цезара™® који је пре свих укинуо народну власт и пренео је себи самом; галерије су биле направљене испред палате, где су римски патрицији долазили као посматрачи, заједно са њиховом децом и женама, као

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

835

и са самим Цезаром; и завереници су рачунали да ће тада, између многих десетина хиљада које ће бити згомилане на уском простору, имати погодну н р и л и к у да покушају са нападом на Гаја када овај ступи унутра, зато што његова стража која га штити, чак и ако ма ко од њих буде имао вољу за такво нешто, неће бити кадра му п р у ж и никакву номоћ. 12) Хереј је пристао на ово одлагање; па када је дошло до поменутих представа, било је решено да дело изврши првог дана. Али је судбина, која је донустила даље одлагање овог убиства, уредила околности одвише тешким за њихову претходну одлуку; и како су већ три редовна дана намењена извођењу ових представа била окончана, они су имали много муке да омогуће да дело буде изведено последњег дана. Тада је Хереј сазвао све заверенике и овако им се обратио: „Срамно је за нас да је толико много времена прошло без нашег иступа, будући да одлажемо извођење тако нлемените замисли којој смо се посветили; али ће се још кобнијим показати ово одлагање уколико будемо откривени и цела замисао осујећена, јер ће Гај тада постати још окрутнији у својим нечовечним поступцима. Зар не видимо колико дуго већ лишавамо наше пријатеље слободе, и даље допуштајући да их угњетава, док је на нама да им обезбедимо сигурност у будућности, уз то полажући основ за срећу и свима другима, те да тиме себи обезбедимо велико поштовање и почаст у свим потоњим временима?" Па будући да завереници нису имали ништа примерено да кажу, чиме би противречили Херејовим речима, јер још увек нису били склони ономе што је требало урадити, већ су стајали ћутећи и збуњени, он је наставио: „О, моји храбри пријатељи! Због чега ми даље оклевамо? Зар не видите да је ово последњи дан ових представа, и да се Гај спрема да пође на море? Јер је све припремљено да отплови у Александрију како би видео Египат. Да ли вам може служити на част да испустите из руку човека који је срамота људском роду, и да му дозволите да оде, и то на разметљив начин, тријумфујући једнако над земљом и морем? Нећемо ли се оправдано стидети самих себе, уколико допустимо да га убије какав Египћанин или когод други, који ће сматрати да су његове увреде неподношљиве слободним људима? Што се мене тиче, више нећу подносити ваше разлоге за одлагање, већ ћу изложити себе опасности подухвата још овог дана, и радосно поднети шта год да буде последица овог покушаја; али те опасности свакако неће бити толико велике да би због њих даље оклевао: јер, шта за храброг и мудрог човека какав желим да будем може бити јадније од тога да, док још увек живим, неко други убије Гаја и лиши ме части извршења тако честитог подухвата?" 13) Након што је овако говорио, Хереј је марљиво прионуо на посао, надахнувши храброшћу и остале да наставе започето, те су напослетку сви били жудни да се упусте у извршење без даљег оклевања. Тако се он ујутру обрео у палати са својим витешким мачем опасаним око бедара, јер је био обичај да трибуни питају за лозинку наоружани мачевима, а то је управо био дан када је на Хереја био ред да п р и м и лозинку; а народ је већ дошао у палату, ж у р е ћ и да стигне довољно рано да види представе, и људи су се тискали у великим гомилама, гурајући један другог у вре-

836

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ви, док је Гај био усхићен видевши такву жудну нестрпљивост масе; то је уједно био разлог што није било реда којег би се придржавало приликом седења, нити је било иједног посебног места намењеног сенаторима или п р и п а д н и ц и м а витешког реда; већ су сви седали насумице, мушкарци и жене заједно, као и ослобођеници помешани са робовима. Тако је Тг.] изашао на свечан начин, и понудио ж р т в у Августу Цезару, у чију су част заправо ове представе и прослављане. Тада се догодило да је приликом пада једног од свештеника одећа сенатора Аспрене остала натопљена крвљу, што је насмејало Гаја, иако је то био очигледан знамен Аспрени, јер је он доцније био убијен истовремено с Гајом. Такође се прича да је Гај тог дана, супротно свом обичају, био веома учтив и доброћудан у разговору, чиме је свако од присутних био запањен. Након што је окончано ж р т в о вање, Гај се предао посматрању представа и са том је намером сео, што су учинили и главни међу његовим пријатељима, засевши поред њега. Овде треба приметити да су делови позоришта били спојени — као што је, уосталом, чињено сваке године — на следећи начин; оно је имало двоја врата, од којих су једна водила на отворен ваздух, а друга су уводила или изводила из ходника, како они који су се налазили унутар театра не би могли бити узнемиравани; али је са једне галерије полазио у н у т р а ш њ и пролаз, такође преграђен у делове, а који је водио до друге галерије, остављајући место борцима или музичарима да изађу, зависно од околности. Након што је маса присела, а са њ и м а такође и Хереј са осталим сенаторима, при чему је десни угао театра био додељен Цезару, извесни Ватиније, сенатор и заповедник преторијанске гарде, упитао је Клувија, човека који је седео поред њега и који је био носилац звања конзула, да ли је чуо неке новости или не, при чему се побринуо да нико не чује шта је рекао; а када је Клувије одговорио да није ништа чуо, Ватиније је узвратио: „Знај онда да ће се овог дана одиграти чин убијања тиранина." Али је Клувије одговорио: „О, храбри пријатељу, остани м и р а н да не би когод од Ахајаца чуо твоју причу." Како је међу посматрачима било разбацано обиље јесењих плодова, као и велики број птица које су због своје реткости биле од велике вредности за оне који би их поседовали, Гај је био задовољан п р и з о р о м борбе птица за плодове, као и насилношћу са којом су се за њих отимали посматрачи; а затим је приметио два предсказања која су се тамо одиграла: јер се на п о з о р н и ц и показао један глумац који је представљао разапетог вођу разбојника, а са њ и м је започела пантомима позивања извесног Киниреја, који је у њој требало да буде убијен, баш као и његова кћер М и ра, и у којој је била проливена велика количина лажне крви, једнако око онога који је био разапет, а такође и око Киниреја. Такође се приповеда да се то догађало на исти онај дан [иако вековима касније] у којем је Паусанија, пријатељ Филипа, сина Аминте, који је био краљ Македоније, овога убио у часу када је ступао у театар. А Гај је за то време премишљао да ли да остане присутан до краја представа, зато што је то био последњи дан, или би требало да се најпре упути у купатило, па на вечеру, а затим да се врати и заседне као раније. На ово је Минуцијан, који је седео изнад Гаја, и који се уплашио да ће прилика пропасти, устао, зато што је видео да је Хе-

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

837

реј већ изашао, те је и сам похитао напоље, како би овоме потврдио своју одлуку; али га је Гај предусретљиво ухватио за одећу и рекао му: „О, врли човече! Куда си пошао?" На ово је Минуцијан, како се чинило из поштовања према Цезару, поново сео; али је страх у њему превладао, и ускоро се он поново подигао, а тада се Гај није успротивио његовом изласку, мислећи да је овај изашао како би обавио неке природне потребе. А Аспрена, који је био један од завереника, наговорио је Гаја да пође у купатило, а затим на вечеру, па да се потом врати, жељан да оно што је било решено може бити одмах доведено до закључења. 14) Тако су се Херејови пратиоци поставили у п л а н и р а н и поредак, онолико колико им је допустило време, и били су принуђени да уложе велики напор како место које им је било додељено у завери не би остало без њих; али су већ сви били озлојеђени заморношћу одлагања, и могућношћу да се оно што су наумили и даље не спроводе, јер је већ био девети^"' час дана; и Хереј је, због толиког Гајевог отезања, већ увелико помишљао да уђе унутра и нападне га на његовом седишту, иако је увиђао да то не би могло бити изведено без превеликог проливања крви, једнако сенатора и присутних припадника витешког реда; па иако је знао да је то неизбежно, ипак је помишљао да тако поступи, сматрајући да је исправно да обезбеди безбедност и слободу свима, макар по цену ж и в о т а неколицине недужних који би могли пострадати у исто време. И у п р а в о када су се завереници вратили улазу у театар, стигла је вест да је Гај устао, од чега се направила гужва; на ово су завереници изгурали гомилу људи под изговором да је Гај љут на њих, али заправо да би на располагању имали мирно место на којем се не би нашао нико ко би бранио Цезара док се они буду бавили његовим убиством. Пре Гаја изашли су његов ујак Клаудије, као и Марко Виниције, м у ж његове сестре, а такође и Валелије из Азије; јер, ако су завереници и имали такву замисао да истерају ове људе са њихових места, поштовање према њиховом достојанству спречило их је да тако поступе; затим је следио Гај, заједно са Паулијем Арунтијем; па будући да је Гај сада био такорећи ухваћен унутар палате, он је избегао главни пут, дуж којег су стајали они међу слугама задужени да га чекају, и којим је претходно отишао Клаудије; стога се Гај окренуо у страну, у тајни узани пролаз, како би стигао до места за купање, а такође и да би бацио поглед на дечаке који су стигли из Азије, а који су били послати тамо делимично да би певали песме у мистеријама које су се тада прослављале, а делимично да би плесали у Пиричкој^"® игри у позоришту. Тако га је пресрео Хереј, и затраж и о да му да какву лозинку; на ово му је Гај упутио једну од његових подругљивих речи, а Хереј му је сместа приговорио и исукао мач, те њиме задао страховит ударац Гају, који ипак није био смртоносан; па иако је около било оних који кажу да је тако било намерно смишљено од стране Хереја — да Гај не буде убијен једним ударцем, већ да буде суровије кажњен множ и н о м рана — мени ова прича ипак изгледа невероватна, а због тога што страх под којим се људи налазе у таквим подухватима овима не дозвољава да се тако хладно користе разумом. А уколико је Хереј заиста то имао на уму, ја га онда процењујем као највећу од свих будала, јер би то значило

838

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

да се наслађивао ударцима у Гаја уместо да тренутно осигура безбедност себи и својим саучесницима од онасности у којима су се налазили, стога што се још увек могло догодити мноштво ствари које би помогле Гајевом бекству, уколико он не би одмах испустио душу; наиме, чини ми се извесним да би Хереј пре свега имао обзира макар и не толико према кажњавању Гаја, колико о несрећи у којој 6и се обрели он и његови пријатељи, да је у његовој м о ћ и било да остане прибран и умакне гневу Гајевих бранилаца, те да је управо најбољи производ сталоженог расуђивања било то да не препусти неизвесности да ли ће постићи или не циљ којем је тежио — а не да поступи на тако неразборит начин као да жели да себи науди и пропусти п р и л и к у која је лежала пред њим. Али свако може да о овоме суди како му драго. Било како било, Гај је посрнуо од бола који му је нанео ударац мачем јер је овај пао у средину између рамена и врата, и био спречен првом грудном кости да п р о д у ж и даље. О н чак није ни крикнуо (јер је био толико пренеражен), н и т и је зазвао ма кога од својих пријатеља, било стога што у њих није имао поверења, или што је његов ум био растројен, већ је само застењао од бола који је подносио, и одмах је пошао напред не би ли побегао. Али тада га је Корнелије Савин, који је већ био припремљен да тако поступи, бацио на колена, док су многи од завереника стајали око њега и ударали га својим мачевима; а затим су повикали, храбрећи један другог, да га сви заједно још једном ударе; али сви се слажу да је Аквила био тај који је задао последњи ударац, који га је на месту убио. Ипак, неко би с п р а в о м овај ч и н могао приписати Хереју; јер иако су многи учествовали у самом убиству, ипак је он био први који га је смислио, и дуго пре осталих се за њега припремао, као што је био и први који се усудио да смело другима говори о томе; и тек после њиховог признања ономе што је он први рекао о Гају, успео је да окупи расуте заверенике; поред тога, он их је све припремио на смотрен начин и препоручивањем добрих савета показао се далеко изнад осталих, те им је одржао такав говор који је све њих, који иначе нису имали довољно храбрости за такву намеру, обавезао и готово присилио да наставе даље; и најзад, када је прилика послужила да може употребити мач у руци, показао се пре свих спремним да тако учини, и нанео први ударац у овом часном убиству; он је тиме лако довео Гаја под насртај осталих, и готово да га је сам убио, у ч и н и в ш и толико да је напросто п р а в и ч н о приписати све што су други урадили савету, храбрости и делима руку Хереја. 15) Тако је Гај скончао, и лежао је мртав од многих рана које су му нанесене. А Хереј и његови савезници су по Гајевом убиству схватили да им је немогуће да се избаве уколико би п р о д у ж и л и истим путем, делимично и због пренеражености под којом су се нашли: јер није била мала опасност коју су навукли на себе убијајући императора који је био поштован и вољен од стране оног махнитијег дела народа, нарочито када је било вероватно да ће војници спровести окрутно испитивање о његовим убицама. Пролази у којима се убиство одиграло осим што су били уски такође су били и закрчени великим бројевим Гајевих пратилаца и оних војника који су тог дана ч и н и л и императорову стражу; одатле је следило да су се

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

839

морали удаљити другим путевима, те су дошли до куће Германика, оца истог тог Гаја кога су мало пре убили (јер је та кућа придружена палати; наиме, иако је здање било целовито, оно је такође било и саздано од неколико делова што су их редом дозиђивали претходни императори, а ти су делови носили имена оних који су их подигли, или, пак, име оног ко је започео са зидањем датог дела). Тако су се они уклонили од гнева народа и тренутно су били ван опасности, односно све дотле док несрећа која је задесила императора још није била позната. Германи су били први који су приметили да је Гај убијен. Ови су Германи ч и н и л и Гајеву стражу, и носили су име земље из које су изабрани, те су образовали легију Келта. Људи те земље су по природи страсни, а таква је нарав заједничка и неким другим међу варварским народима, будући да нису навикли да одвише размишљају о ономе што чине; ти људи имају масивна тела и насрћу на непријатеље чим су од ових нападнути, и где год да пођу они изводе велике подвиге. Када су, дакле, ови германски стражари схватили да је Гај убијен, нашли су се веома о ж а л о ш ћ е н и због тога, јер нису користили разум у просуђивању државних послова, већ су све мерили користима које су сами имали, те су тако и Гаја волели због новца којег им је давао, а којим је овај куповао њихову наклоност. Тако су они сада исукали мачеве, а повео их је Савин. О н је био један од трибуна, али не захваљујући часним делима његових предака, јер је он био гладијатор, већ је свој положај у војсци задобио захваљујући снажном телу. Тако су ови Германи наступали д у ж кућа у потрази за Цезаревим убицама, и успут су на комаде сасекли Аспрена, напросто зато што је био први човек на кога су набасали а на чијој се одећи задржала крв од принесених жртава, и која је, као што сам већ рекао, предсказала да овај његов сусрет са в о ј н и ц и м а неће и з и ћ и на добро по њега. Затим је на њих наишао Норван, један од главних припадника племства, човек који је могао указати на многе врховне заповеднике војски међу својим прецима, али Германи нису поклонили пажњу ни његовом достојанству; па ипак, он је располагао тако великом снагом да је истргнуо мач из руку оног ко је био први међу онима који су га напали, и јасно ставио до знања да није вољан да погине без борбе за свој живот, што и догодило све док није био окружен великим бројем нападача и умро од мноштва рана које су му ови задали. Трећи човек који је овако страдао био је Антеј, сенатор, а затим и неколицина других с њим. Али Антеј ове Германе није сусрео ненадано, као што је био случај с осталима, већ је дошао како би показао своју м р ж њ у према Гају, а и зато што је желео да властитим очима види како Гај лежи мртав и тим п р и з о р о м прибави себи задовољство; јер је Гај прогнао Антејовог оца, који је носио исто име као и он сам, да би потом, не задовољавајући се тиме, послао за прогнаником своје војнике и убио га; тако је сада А н т е ј - с и н дошао да би се радовао погледу на убијеног императора. Али како је његова кућа тренутно била поприште потпуне пометње, када је желео да се сакрије није успео да избегне оној подробној претрази којој су се посветили Германи који су свирепо убијали оне који су били криви, али, такође, и ништа мање, оне који никакву к р и в и ц у нису сносили. Тако су, дакле, убијена ова гри човека.

840

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

16) Али након што су гласине о Гајевој смрти стигле до позоришта, сви су њима били пренеражени и нису могли да поверују; чак су се и они који су његово смакнуће ишчекивали с великим задовољством, и који су били жељнији да се то догоди више од готово било које друге клике, налазили у таквом страху да у вест нису веровали. Било је такође и оних који су одрицали да је такво што могуће, будући да нису били вољни да допусте да се то могло догодити Гају, нити су веровали јер им се чинило да ниједан човек није могао располагати толиком м о ћ и да убије Гаја. Ову су скупину чиниле жене, деца, робови, као и неки од војника. Ови последњи су узимали своју плату, и са Гајем суделовали у тиранисању, злоупотребљавајући најбоље међу грађанима, бивајући покорни његовим изопаченим заповестима, како би задобили почасти и користи за себе саме; али што се тиче жена и младежи, они су били заведени представама и борбама гладијатора, као и повременим раздељивањем месних оброка међу њима, а што су ствари које се чине смишљеним да задовоље масу, док су заправо служиле да засите варварску окрутност и лудило Гајево. Робови су такође били веома ожалошћени, зато што им је под Гајем било допуштено да опт у ж у ј у и омаловажавају своје господаре, и могли су наћи п р и б е ж и ш т е у његовој заштити када би их неправично увредили; јер им је он веома лако веровао у спору против њихових господара, чак и када су р о б о в и посезали за л а ж н и м оптужбама, а када би открили каквим новцем располаж у њихови господари, могли су убрзо задобити како слободу тако и богатство као награду за своје оптужбе, будући да је награда за такве достављаче била осми део имовине оптуженог Што се тиче племства, иако се некима од њих извештај чинио веродостојним, било стога што су унапред знали за заверу, или напросто зато што су желели да буде истинит, ипак су скривали не само радост која је вешћу у њима изазвана, већ чак и саму чињеницу да су ма шта уопште и чули. Ови последњи су тако поступали из страха да уколико се извештај покаже л а ж н и м не буду кажњени зато што су тако брзоплето допустили људима да сазнају њихове мисли. Али они који су извесно знали да је Гај мртав, стога што су сарађивали са завереницима, они су још опрезније све прикрили, не знајући једни другима мисли, плашећи се да би о томе могли говорити некоме коме би продужетак тираније доносио корист, па уколико се покаже да је Гај ипак жив, они би могли бити пријављени и потом кажњени. А заиста је и кружио други извештај, према којем је Гај истина био рањен, али не и усмрћен, већ је још увек био ж и в и збринут у рукама лекара. И није било никог ко би у другоме гледао неког коме би се довољно могло веровати, и коме би се смело отворити мисли; јер је сваки човек био или пријатељ Гајев, и отуда под сумњом да је навијао за његову тиранију, или је био неко ко га је мрзео, а који је отуда могао бити под сумњом да заслужује мање поверења због своје зловоље према императору. Штавише, неки су говорили (а управо ово је било разлог који је лишавао припаднике племства њихових надања и чинио их очајним) да је Гај чак био у стању у којем је презрео опасности у којима се нашао, те да се уопште и није бринуо за видање рана, већ да је изишао на т р ж н и ц у и, крвав какав је био, одржао тираду на-

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

841

роду. Такви су, дакле, били извештаји пуни нагађања оних који су били толико неразборити да разгласе претпоставке које су се кретале различитим правцима, већ према м и ш љ е њ и м а носилаца. Па ипак људи у позор и ш т у још увек нису напуштили своја седишта из страха да не буду оптужени уколико би изашли пре других; јер у том случају они не би били осуђени по стварној намери са којом су изашли, већ према претпоставкама тужитеља и судија. 17) Али је тада мноштво Германа са исуканим мачевима окружило театар; нико од публике није очекивао н и ш т а осим смрти, и свако је био обузет страхом као да ће истог часа бити исечени на комаде; тако су се нашли у великој муци, немајући довољно храбрости да изиђу из позоришта, али и не верујући да су безбедни од опасности уколико се даље буду задржавали унутра. А када су их Германи напали, њихова је вика била тако снажно, да је читав театар поново одзвањао, али сада од преклињања што их је публика упућивала в о ј н и ц и м а и уверавања да у потпуности не знају ништа о ма којој ствари која је у вези са таквом превратничком завером, те да уколико је подигнута ма каква побуна, они у њу нису упућени; зато су молили да буду поштеђени и да не буду к а ж њ а в а н и они чије руке ни најмање нису умешане у тако дрске злочине које су скривили други људи, док војници пропуштају да трагају за онима који су заиста извршили ма шта да је то што је било учињено. Тако су се ови људи обраћали Богу, и оплакивали свој несрећни удес лијући сузе, ударајући се по лицу и изговарајући све оно што им је могла диктирати најблискија опасност и крајња брига за своје животе. О в о је успело да сломи побеснелост војника и учини да зажале због оног што су наумили да ураде публици, а што би било највећим примером окрутности. Тако је то, дакле изгледало чак и тим дивљацима, када су напокон приметили главе оних који су са Аспреном били побијени на олтару, на који је призор публика била жестоко погођена, једнако због свести о достојанству жртава, као и због саосећања према њиховим патњама; они су овим, заправо, били готово једнако растројени као и при погледу на опасности у којима су се сами налазили, уочавајући да је још увек неизвесно да ли су и сами у потпуности умакли сличној пропасти. Отуда је потицало да чак и они који су у потпуности и п р а в и ч н о мрзели Гаја ипак ни на који начин нису могли осетити задовољство због његове смрти, зато што су и сами били у погибељи и са великим изгледима да пострадају заједно с њим, и све дотле нису имали никакво чврсто уверење да ће успети да преживе. 18) У то се време нашао извесни Јуристије Арунт, јавни телал на трж н и ц и , и отуда човек са с н а ж н и м и звучним гласом, који се т а к м и ч и о у богатству са н а ј и м у ћ н и ј и м Римљанима, и који је чинио што му је воља у граду, једнако тада и касније. О в а ј се човек обукао у што је могао жалобнију одећу, иако је према Гају гајио м р ж њ у већу од било чије друге; али су га његов страх и његово мудро домишљање начина да осигура безбедност поучили да тако поступи, и превладали над т р е н у т н и м задовољством; тако је он понео ж а л о б н у одећу како би урадио и да је изгубио најдраже пријатеље на свету. Овај је човек, дакле, дошао у театар и све обавестио

842

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

о Гајевој смрти и на тај начин окончао општу недоумицу. Арунт је такође пошао око стубова и позвао Германе, као што су то учинили и трибуни који су били с њим, н а л о ж и в ш и им да одложе своје мачеве, и обавештавајући их да је Гај мртав. Ова је објава била оно што је очигледно спасило оне који су били сабрани у театру, као и све остале који су се на било који начин нашли на путу Германима; јер док су ови имали наде да Гај још увек има и најмањег даха у себи, нису се уздржавали од наношења било какве несреће; такву су изобилну наклоност они још увек осећали према Гају, да би свакако радо предупредили заверу п р о т и в њега и обезбедили му бекство из тако жалосне несреће по цену својих сопствених живота. Али су сада одустали од жарке ревности коју су дотле и м а л и да казне његове непријатеље, и одједном су били сасвим помирени с тиме што је Гај био мртав, зато што је надаље за њих било узалудно да показују усрдност и оданост када је извесно пострадао онај који би их за то могао наградити. Такође су се и нашли у страху да ће сами бити кажњени од стране сената уколико би п р о д у ж и л и да наносе повреде, то јест у случају да власт врховног управитеља припадне сенату. И тако је напослетку заустављена — иако не без тешкоћа — она острвљеност која је обузела Германе због Гајеве смрти. 19) Али се Хереј сада толико уплашио за Минуцијана, да овај не налети на Германе у њиховој распомамљености, те је кренуо и подбо сваког од војника, молећи их да се побрину за његово очување, и сам лично спровевши велику потрагу за њиме, испитујући није ли можда и он био убијен. А што се тиче Климента, он је пустио М и н у ц и ј а н а да оде недуго након што је доведен к њему, и, заједно са многим другим сенаторима, потврдио да је дело било исправно и похвалио часност оних који су га засновали и имали довољно храбрости да га изведу, рекавши да „тирани заиста себи угађају и изгледају великима неко време, имајући моћ да поступају незаконито; али ипак никада не одлазе срећно са света, стога што их сви врли људи мрзе; и да је Гај, заједно са свим својим несрећама имао и ту да је постао завереник против самог себе, те да је и пре тих других људи који су га напали он сам то исто учинио, постајући непопустљив у одбацивању мудрих подршки које чине закони, нагонећи своје најдраже пријатеље да се према њему опходе као према непријатељу; и то је у толикој мери истина да иако су у дословном смислу ови завереници били ти који су убили Гаја, ипак, заправо, он сада лежи мртав пострадавши од себе самога". 20) За то су време људи у театру поустајали са својих седишта и направили велику пометњу, којој је разлог био тај да је публика сада одвише ж у р н о похрлила ка излазу. Међу овима се такође нашао и извесни Алејон, лекар, који је пожурио заједно с другима као да би тобоже да помогне онима који су били рањени, и под тим је изговором послао оне који су били с њ и м да донесу ствари које су неопходне за лечење рањеника, али заправо да би их ослободио од тренутних опасности у којима су се нашли. У том се часу састао и сенат, а и народ се окупио на уобичајен начин, те су и једни и други сада били заузети трагањем за Гајевим убицама. Народ је ово чинио веома ревносно, али сенат тек привидно; тада је био при-

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

843

сутан и Валерије из Азије, један од конзула, који је пошао до народа, будући да су људи били пометени и веома незадовољни што још увек нису могли да открију ко су били ти који су убили императора; стога су жудно упитали Валерија зна ли он ко је убиство извршио, на шта је овај одговорио: „Волео бих да сам ја био тај." Конзули су такође објавили један указ, у којем су о п т у ж и л и Гаја, и издали наређење окупљеном мноштву, као и војницима, да пођу кући, п р у ж и в ш и народу наду у умањење намета под којима су се налазили, а војницима обећавши да ће им, уколико по обичају буду остали мирни и не буду пошли унаоколо да наносе несреће, бити удељена награда — јер је постајала бојазан да би град могао претрпети штету од њиховог дивљег и ненадзираног понашања, уколико би се ови посветили пљачкању грађана или похари храмова. И сада се свеукупан број сенатора састао, а посебно су ж у р и л и они који су учествовали у завери Цезаревог убиства, и који су на себе ставили израз велике самоуверености, појављујући се са величанственим држањем, као да је руковођење д р ж а в н и м пословима већ припало њима.

П01ЛЛВЉЕ ДРУГО КАКО СУ С Е Н А Т О Р И О Д Л У Ч И Л И ДА П О Н О В О УСПОСТАВЕ ДЕМОКРАТИЈУ А Л И СУ В О Ј Н И Ц И Б И Л И ЗА О Ч У В А Њ Е МОНАРХИЈЕ. ТАКОЂЕ О УБИСТВУ ГАЈЕВЕ Ж Е Н Е И К Ћ Е Р И И О П Р И Р О Д И ГАЈЕВОГ ПОНАШАЊА 1) Док су се прилике у граду налазиле у оваквом стању, Клаудије је изненада изјурио из своје куће; војници су се, наиме, окупили, и након што су разменили мишљења о ономе што би требало урадити, видели су да је демократија неспособна да управља тако огромним теретом државних послова; осим тога, ако би се догодило да она буде успостављења, то не би ишло у њихову корист; јер када би у ма којем случају неко од оних који се већ налазе у власти могао задобити врховну моћ, то би у сваком погледу било њима нажао уколико управо они као војска не би таквом човеку помогли у његовом устоличењу; отуда су закључили би за њих било добро да — док још није успостављена нова државна управа — они за императора изаберу Клаудија, који је био ујак покојног Гаја, и по достојанству и вредности надмоћан било коме од оних који су се сакупили у сенату, једнако по врлинама његових предака и по знању које је стекао током свог образовања; уједно је био неко ко би, једном постављен на власт над царством, војнике наградио према њиховим заслугама, уделивши им богате поклоне. Тако су се војници изненада докопали Клаудија. Али је Гнеј Сентин Сатурнин — иако је схватио да је Клаудије у ступици и да је намеран да положи право на власт, наизглед заиста невољно али заправо по свом властитом пристанку — устао у сенату и, нимало застрашен, изговорио један ободрујући говор окупљенима, такав који одиста приличи слободн и м и племенитим људима, а који је гласио овако:

844

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

2) „Иако }е, о Римљани, ствар заиста невероватна, да се због дугог времена тако неочекиван удес догодио, ипак смо м и сада у поседу слободе. Колико ће дуго ово стање заиста потрајати неизвесно је и на располагању боговима, чија и јесте милост; па ипак, и таква каква је довољна је да нас обрадује и тренутно нас у ч и н и срећнима, иако ћемо је ускоро можда бити лишени; јер је и један сат довољан онима који су вични врлини, сат у којем можемо ж и в е т и с у м о м одговорним једино нама самима, у нашој земљи, сада слободној и управљаној таквим законима под којима је она једном и стигла до благостања. Што се мене тиче, ја се не могу сећати времена наше пређашње слободе, будући да сам рођен након што је она већ нестала; али сам сада испуњен безмерном радошћу на помисли о нашој текућој слободи. Такође ценим да су они који су били рођени и дисали у тој нашој негдашњој слободи срећни људи, и да су такви вредни не мањег уважавања од самих богова који су нам п р у ж и л и укус слободе у овоме добу; а ја од срца желим да се ово спокојно у ж и в а њ е у њој, које сада имамо, може прод у ж и т и у свим добима. Ипак, и овај само један дан може бити довољан нашој младежи, баш као и нама који смо већ у годинама. Тај дан ће се чинити дугим временом н а ш и м старијим суграђанима, уколико буду умрли током његовог срећног трајања; а такође може бити на поуку онима млађима, какву су врсту врлине они људи из чијих смо бедара потекли некада упражњавали. А што се нас тиче, наш је задатак да током додељеног нам времена ж и в и м о часно, знајући да нема ничега другог што би нам више користило, јер је тај избор врлине оно једино што нам може сачувати слободу. Јер, што се тиче нашег древног стања, ја сам о њему чуо из приповедања других; али што се тиче наших каснијих удеса, одвијаних током мог живота, њих познајем по искуству, и отуда сам научио какве несреће тирани могу донети своме народу, обесхрабрујући сваку врлину и лишавајући људе узвишености њихове слободе, устоличујући учитеље ласкања и ропског страха, зато што тиранија оставља управљање државом не мудр и м законима, већ ћуди оних који владају. Јер будући да је Јулије Цезар преузео на себе да разори нашу демократију и, савлађујући редовни устрој наших закона, доведе до расапа нашу управу а сам се уздигне изнад права и закона, учинио је да постане роб својих сопствених склоности, не доневши ипак народу другу несрећу од оне која је смерала на рушење овог града. Они, пак, који су га наследили борили су се узајамно да разоре древне законе њихове земље и оставе је лишену таквих грађана који су се владали по племенитим п р и н ц и п и м а , зато што су сматрали како одговара њиховој личној безбедности да око себе имају порочне људе с којима ће општити, чиме не само да су сломили дух оних који су били најцењенији због њихове врлине, већ су се одлучили за њихово крајње уништење. А од свих тих императора, којих је било много и који су нам наметнули неподношљиве тегобе током времена своје владавине, овај нам је Гај, који је данас убијен, донео несреће страшније од свих других, искаљујући свој необуздани бес не само на својим суграђанима, већ такође и на својим р о ђ а ц и м а и пријатељима, као и на свима другима, наносећи и м још и веће несреће у својим кажњавањима, које ови н и ч и м нису заслуживали, би-

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

845

вајући једнако помаман п р о т и в људи и п р о т и в богова. Јер се тирани не задовољавају тиме да стигну до сласти ужитка, и то поступајући незаконито и доводећи у неприлике једнако поседе људи и њихове жене, већ налазе да је њихова главна корист у томе да до краја разоре читаве породице својих непријатеља, због чега су сви љубитељи слободе непријатељи тираније. Такође је немогуће да они који стрпљиво подносе оне несреће које и м ови наносе задобију њихово пријатељство; јер, како су тирани свесни обиља недаћа које су донели овим људима, и колико узвишено ови носе своје тегобне судбине, они не могу не увидети каква су све зла починили, па отуда налазе да им безбедност сасвим зависи од тога да ли је у њиховој м о ћ и да оне на које сумњају сасвим уклоне из света. Будући, дакле, да смо се сада ослободили таквих великих несрећа, и да смо надаље одговорни само једни другима (а који нас облик владавине опскрбљује најпоузданијим уверењем у нашу тренутну слогу и обећава нам најбољу заштиту од злих замисли, уједно бивајући на нашу највећу славу у довођењу града у добар поредак), ви се сада морате, и то сваки понаособ, постарати за себе, али и за јавно добро; или ће, у супротном, они који се не слажу с нама објавити своје неслагање са таквим стварима какве су овде предложене, и то без икакве опасности по себе, зато што сада више немају никаквог господара над собом, и могу лишени страха од казне донети несрећу граду, располажући незаузданом моћи да уклоне оне који слободно изражавају своје мишљење. Такође ништа није толико допринело јачању тираније покојника као тромост и престрашено обуздавање од противречења императоровој вољи, будући да су људи и м а л и преувеличану склоност ка слаткоћи мира, научивши да ж и в е као робови; и како су многи међу нама било чули о недопустивим патњама које се одигравају подаље од нас, или су видели несреће у сопственој близини, због ужасавања од часног у м и р а њ а подносили смо смрт здружену са врхунском срамотом. Стога ми морамо, пре свега, указати највеће могућне почасти онима који су уклонили тиранина, а посебно Касију Хереју; јер је овај један једини човек, уз помоћ богова, својом мудрошћу и својим п о с т у п ц и м а био доносилац наше слободе. Зато га не смемо заборавити сада када смо повратили своју слободу, њега који је под минулом тиранијом унапред себи ставио циљ и унапред ставио на коцку свој ж и в о т зарад наше слободе; морамо му указати одговарајуће почасти и тиме отворено обзнанити да је од почетка он поступао са нашом сагласношћу. И свакако је изврсна ствар, која несумњиво и приличи слободном човеку, да узврати својим добротворима, будући да је овај човек био доброчинитељ свима нама, иако зацело не на начин Касија и Брута који су убили Гаја Јулија [Цезара], јер су ови људи положили темеље побуни и грађанском рату у нашем граду, док је овај човек убиством тиранина управо ослободио град од свих оних жалосних несрећа које потичу од самовлашћа." 3) О в о је био смисао Сентиновог говора који је примљен са задовољством од стране сенатора, као и од стране свих присутних припадника витешког реда. Тада се ж у р н о подигао извесни Требелије Максим, и скинуо са Сентинове руке прстен који је имао камен са Гајевим ликом

846

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

угравираном на њему, а којег је овај у ж а р у говора и ревности да учини оно што је наумио, заборавио да сам скине. Ова је гравура одмах сломљена. Али како ноћ није била далеко, Хереј је затражио од конзула лозинку, а ови су му је и дали, и она је гласила: Слобода. Ове су чињенице већ по се6и биле достојне ноштовања, и готово невероватне; јер је прошло већ стотину година од када је уклоњена демократија, па до тог часа када је дужност задавања лозинке стражи враћена конзулима и јер је претходно град био под подаништвом тирана који су уједно били врховни заповедници војске. Али након што је Хереј п р и м и о лозинку, он је исту пренео онима који су били на страни сената, односно п р и п а д н и ц и м а четири регименте који су сматрали да је управљање без самовлашћа требало претпоставити тиранији. Тако су ови отишли за својим трибунима. Народ се такође удаљио веома раздраган, пун бодрости и надања, будући да је повратио негдашњу демократију и не бивајући више потчињен самодржављу — а Хереј је стекао велики углед. 4) Хереј је> међутим, био веома незадовољан тиме што су Калигулина кћер и жена још увек ж и в и и што читава његова породица није пострадала с њим, будући да би ма ко од њих да остане поштеђен, то било на велику штету закона и града. Штавише, намеран да оконча са овом ствари на најревноснији начин, а такође и желећи да задовољи своју м р ж њ у према Гају, он је послао Јулија Лупа, једног од трибуна, да убије Гајеву жену и кћер. О в а ј је задатак препуштен Лупу као Климентовом рођаку, како би и он могао узети учешћа у убиству тирана, при том у ж и в а ј у ћ и у части помагања својим суграђанима, чиме би изгледало као да је и сам судеоник у замислима оних који су били први у нападу на императора. Па ипак се овај поступак некима од завереника учинио одвише окрутан због превелике строгости према једној ж е н и на коју се Гај у свему што је чинио много мање ослањао него на предавање својој болесној природи; а у п р а в о из те његове болесне нарави потицали су они безнадежни услови, заједно са свим несрећама, у које је доведен град, будући да је са слободом уништена и сама његова суштина. Али су остали завереници о п т у ж и л и ову жену да је давала свој пристанак таквим злочинима: штавише, устврдили су да је однос с њом био узрок свега што је Гај чинио, говорећи да је она давала отров Гају, који га је учинио сасвим подложним њој, везујући га за себе љубављу и з р а ж а в а н о м таквим злим поступањима; тврдили су, чак, да је, након што га је тако потпуно помела, постала виновник свих несрећа које су се сручиле на Римљане и онај насељени свет који им је био потчињен. Тако је напослетку одлучено да она мора умрети, и нико ко је био супротног мишљења није га успео наметнути и спасти је; сходно томе је Луп био послан да дело изврши, што је и учинио без икаквог одлагања, искористивши прву п р и л и к у да се покаже покоран онима који су га одаслали, желећи да се ни на који начин не нађе било шта што би се могло пребацити онима коју су за своју дужност поставили добробит народа. И тако, након што је стигао у палату, нашао је Сесону, Гајеву жену, како лежи на земљи поред тела свог мртвог мужа, лишеног свих оних ствари које закон допушта мртвима, посвуда умазану крвљу из мужевљевих рана, на-

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

847

ричући над великом несрећом у којој се налазила, и са својом кћерком која је лежала покрај ње. Н и ш т а се у таквим околностима није чуло осим њеног туговања над Гајем и над тиме што се није обазирао на оно што му је она често унанред говорила; и унраво су те њене речм биле узете у различитом значењу чак и у то време, па се и сада процењују једнако двосмислено од стране оних који их чују — јер се још увек тумаче зависно од склоности људи. Неки, наиме, говоре да те речи значе да је она саветовала Гаја да одустане од свог махнитог понашања и варварске окрутности према грађанима, и да управља државом са умереношћу и врлином као водиљама, да не 6и пострадао на исти начин, д о ж и в е в ш и исто опхођење какво је и сам у п р а ж њ а в а о према својим поданицима. Али други, опет, кажу да је она, чим су извесне речи пале поводом завереника, затражила да Гај не оклева, већ да их сместа све погуби, и то било да су они криви или не, будући да ће само тако избећи страху од ма какве опасности — и да је управо то био садржај њеног пребацивања умрломе, будући да га је саветовала да тако предострожно поступи, али је он био одвише спор и благ. О в о је, дакле, било оно што је Сесона рекла, као и мишљења која су људи о њој имали. Али када је видела како јој прилази Луп, показала му је Гајево мртво тело и својим га је нарицањем и сузама наговорила да приђе ближе; па када је приметила да је Луп пометен, те да јој прилази да би спровео неку замисао која је и њему самом непријатна, она је тачно погодила са каквим је циљем дошао, те је ка њему испружили, и то веома жељно, своје обнажено грло, оплакујући пред њ и м свој случај као пред неким ко безнадежно очајава над њеним животом, и налажући му да се не устеже да оконча трагедију коју су јој наменили. Тако је она смело примила смртну рану из Лупове руке, управо као и њена кћер после ње. Потом је Луп похитао да обавести Хереја о ономе што је учинио. 5) Такав је био Гајев крај, након што је владао четири године мање четири месеца. О н је и пре но што је постао император показивао болесну природу човека који је стигао до крајњег врхунца изопачености; роб својих ужитака, и љубитељ клеветања; силно понесен сваком ужасавајућом околношћу, и због тога веома убилачког држања тамо где је то могао показати. Уживао је у својој неумереној моћи са само једном сврхом којој је тежио са несхватљивом незазорношћу: да повређује оне који су то најмање заслуживали, и тако стиче богатство злочином и неправдом. Трудио се да се покаже изнад онога што је божанско и у складу са законима, али је био роб похвала масе; и шта год да закони одређују да је срамотно и кажњиво, он је уважавао као достојније поштовања од онога што је часно. Заборављао је на пријатеље, ма колико били присни, па и ако су ови били особе најбољег карактера; а уколико је био љут на ма кога од њих, кажњавао их је и н а ј м а њ и м поводом, процењујући сваког човека који води частан ж и в о т као свог непријатеља. Шта год да је наређивао, није допуштао никакво противречење својим склоностима; одатле потиче и то да је блудно општио са својом властитом сестром, што је и био главни разлог због којег је, пре свега другог, избила љута м р ж њ а против њега међу грађанима, будући да таква врста инцеста већ дуго време-

848

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

на није била позната; а то је изазвало људе да му ускрате свако поверење, и омрзну га као кривца. А што се тиче ма каквих великих дела што их је икада може бити извео, а која би могла стојати као узор за његово и будућа доба, нико не може именовати ниједно такво, осим једино луке коју је н а п р а в и о у Регијуму на Сицилији, за пријем оних бродова који су доносили ж и т о из Египта, које је као дело заиста неоспорно веома значајно по себи, и од велике користи за морепловство, али ипак ни то дело није довео до одговарајућег савршенства, будући да је већином остало недовршено због недостајања марљивости у самом Гају, чему је, опет, узрок то што се посвећивао безначајним стварима, као и чињеница да је т р о ш и о новац на таква задовољства која су само њему служила, те отуда није ни могао показати ма какву великодушност у стварима које су непорециво велике по својим последицама. Иначе је био одличан говорник и потпуни зналац грчког језика, у п р а в о као и језика своје земље. Такође је био кадар да сместа и спремно даје одговоре на писане дојаве које су му други упућивали, и то значајне дужине и подробности. Био је такође вештији од других у томе да наговори људе на веома велике ствари, и то због извесне урођене привлачности која је била још и увећана са много вежбања и труда; јер како је он био унук'"' Тиберијевог брата, а од Тиберија је наследио царство, ово је био снажан подстицај за његово стицање знања, будући да је Тиберије полагао право на највише домете те врсте угледа; а Гај је тежио сличној слави за своју речитост, бивајући на то наведен подстицајима својих рођака и самог императора; у овоме је такође био највишег ранга међу својим суграђанима. Али користи што их је п р и м и о од свог учења нису надокнадиле несрећу коју је себи донео у п р а ж њ а в а њ е м власти; јер тако је тешко да стекну врлину, која је неопходна мудром човеку, они који располажу апсолутном м о ћ и да без надзора чине што год им је воља. Испрва је себи прибавио такве пријатеље који су у сваком погледу били међу највреднијима и они су га веома волели, док је он опонашао њихову марљиву преданост учењу као и славне подухвате најбољих људи; али када је постао охол према њима они су му ускратили негдашњу наклоност и почели да га мрзе; из те је м р ж њ е напослетку и произишла завера коју су п р о т и в њега сковали, и у којој је пострадао.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ КЛАУДИЈЕ Б И О ЗАТЕЧЕН ВАН СВОЈЕ КУЋЕ И ДОВЕДЕН У ЛОГОР; И КАКО ЈЕ СЕНАТ К Њ Е М У П О С Л А О И З А С Л А Н С Т В О 1) Клаудије је, као што сам раније већ рекао, изашао истим о н и м путем којим је пошао и Гај; и како је читава породица била у великој пометњи због убиства Гаја, и Клаудије је био у муци како да себе спасе, те је смислио да се сакрије у извесном скученом простору, иако није имао другог повода за страх осим достојанства свог рођења. Јер будући да није учествовао у власти, он се понашао сасвим умерено и био је задовољан својом

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

849

тренутном судбином, посвећујући се знањима, а посебно оним Грка, и у потпуности се чувајући од сваке ствари која би могла донети ма какво узнемирење. Али како је у то време маса била усплахирена, а читава палата испуњена махнитањем војника, те је изгледало да чак и царска стража дели исту пометњу и страх са о б и ч н и м људима, гарда, названа преторијанском, која је чинила најелитнији део војске, одржала је саветовање шта би требало урадити у таквом стицају околности. Сви они који су учествовали у том саветовању и м а л и су мало обзира према смакнућу Гаја, будући да је он и по њ и м а заслужио такву судбину, већ су се бавили разматрањем властитих нрилика, односно како би се најбоље могли побринути за себе, нарочито док су Германи били заузети кажњавањем Гајевих убица, што је пре било удовољавање њиховој дивљој ћуди него за опште добро; све ове ствари мучиле су и Клаудија који се плашио за своју безбедност, понајвише стога што је видео како се унаоколо носе главе Аспрене и његових пратилаца. Њ е г о в о скровиште налазило се на извесном уздигнутом месту до којег је водило неколико степеника, и у чију се таму он сам склонио. Али након што га је видео Грат, један од војника који је припадао палати, који, међутим, није по Клаудијевом лицу због мрака могао препознати о коме је реч — иако је могао добро просудити да је то човек који је тајно тамо доспео по некој нарочитој замисли — он му је пришао ближе; а када је Клаудије затражио да се овај повуче, истом је приликом и открио ко је, изјавивши да је он Клаудије. Тако је Грат рекао својим пратиоцима: „Ово је Германик;''" хајдемо, изаберимо њега за нашег императора." Али када је Клаудије видео да се они припремају да га силом одведу, плашећи се при том да би га могли убити онако како су убили и Гаја, он их је замолио да га поштеде, подсетивши их са каквом се м и р н о ћ о м он унизио, као и да је сасвим неупознат са свиме што се догодило. На ово се Грат насмејао и ухватио га за десну руку, рекавши: „Оставите се, господине, тих ниских мисли о сопственом спасавању, сада када бисте морали имати крупније намере, чак и оне о задобијању царства које су богови, у својој бризи за насељени свет, одузимајући га Гају поверили вашем часном вођењу. Пођите онда, и примите трон својих предака." Тако су га они подигли и понели, стога што он сам није био кадар да корача, будући да су такви истовремени радост и ужас били у њему након онога што му је речено. 2) Тада се већ око Грата сакупио велики број стражара; и када су ови видели како носе Клаудија, на њима се могао опазити невесео израз јер су претпостављали да га воде на погубљење зарад оних жалосних ствари које су биле учињене у последње време, а они су га, пак, сматрали за човека који се целог свог ж и в о т а никада није мешао у државне послове и који се није сусрео ни са каквом гнусном опасношћу под владавином Гаја; неки од њих су чак сматрали да би конзуле требало упознати са тим чињеницама. И што се више стражара окупљало, гомила око њега је узмицала, а Клаудије је тешко могао п р о д у ж и т и јер му је тело било одвише слабо; а они од носача који су носили његову затворену носиљку, суочени са испитивањем о разлогу Клаудијевог ношења, п о ж у р и л и су, гоњени стражом, како би бар себе спасили, очајни због помисли да неће сачувати свог гос-

850

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

подара. Али када су стигли у велику дворану палате (која је, како се прича, насељена прва међу свим другим деловима града Рима), и доспели до државне ризнице, још се више војника окупило око Клаудија, показујући задовољство што виде његово лице и сматрајући неоспорно исправним да га прогласе краљем, а све због њихове наклоности према Германику који је био његов брат и иза себе оставио огроман углед међу свима који су га познавали. Такође су и размишљали о грамзивој нарави главних људи у сенату, и за какве су велике погрешке они били криви док је донедавно сенат управљао земљом; исто тако су р а з м о т р и л и и чудовишност таквог подухвата, као и опасности у којој би се могли наћи, уколико би власт поново доспела у руке једног човека, и то таквог у чијем напредовању они не би имали удела, уместо Клаудија који би власт п р и м и о као дар задобијен њиховом благонаклоношћу, и који би отуда памтио услугу коју су му учинили, свакако знајући да им доцније учини довољну надокнаду за исту. 3) Такви су се, дакле, разговори водили међу војницима и они су их одмах преносили свима који су надаље долазили к њима. О н и који су се дотле по страни пропитивали о овој ствари, радо су пригрлили могућност да се придруже осталмма; тако су сви заједно однели Клаудија у логор, гомилице га окруживши попут његове страже, при чему су се један за другим смењивали као носачи, како њихова ревност ничим не би била ометена. А што се тиче народа и сенатора, они се међусобно нису слагали у односу према намерама војске. Сенатори су жарко желели да поново успоставе своје пређашње достојанство, бивајући ревносни да се ослободе оног стања ропства које им је наметнуто неправичним поступањем тирана, а што су им омогућавале тренутне прилике; што се, пак, тиче људи из народа — који су били веома завидни сенаторима — знајући да је једино император кадар да заузда њихову незаситу ћуд и да буде уточиште грађанима од њих, они су били веома задовољни да се војска домогла Клаудија и донела га к њима, сматрајући да ће он, уколико буде император, моћи да спречи онакав грађански рат до каквог је дошло у данима Помпеја. Али након што су сенатори сазнали да су Клаудија војници однели у логор, они су послали по њега оне из свог окружења који су због својих врлина имали најизврснију нарав, како би га ови обавестили да не сме ништа насилно учинити како би задобио власт; да он, који је само један човек и који је већ био или ће бити члан њиховог државног тела, мора попустити пред сенатом који се састоји од тако великог броја пробраних људи; такође су му поручили да је обавезан да пусти да закон преузме место у располагању свиме што се тиче државног реда, те да се сети колико су силно претходни тирани измучили њихов град, као и каквим су опасностима, и он и они подједнако, умакли под Гајем, те да се он не би смео показивати такав да мрзи тешки терет тираније док се увреде наносе од стране других, и док се он сам спрема да се својевољно опходи према својој земљи на неразборит и охол начин; још су рекли и да ће му, уколико се буде сложио с њима и покаже да је његова чврста одлука да ж и в и мирно и часно, бити указана највећа почаст коју слободни људи могу уделити, те да ће потчињавајући се закону задобити похвалу да се понео као човек од врлине, једнако као

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

851

владар и као поданик; али уколико се буде понашао будаласто, не научивши се мудрости од Гајеве смрти, они му неће дозволити да настави даље, будући да се велики део војске, њима привржен, окупио са огромном количином оружја и мноштвом робова које би могли употребити; напослетку су поручили да је ваљана нада од велике помоћи у оваквим приликама, баш као и наклоност судбине, а да богови никада неће помоћи никоме другом до онима који се подухватају дела с врлином и добротом, а такав не може бити нико други до онај који се бори за слободу своје земље. 4) Такав су говор одржали изасланици Вераније и Брока, који су обојица били народни трибуни; потом су пали на колена и замолили Клаудија да не гура град у ратове и несреће. Али када су видели колико је мноштво војника окружило и штитило Клаудија, те да су снаге које су биле уз конзуле у поређењу с овима сасвим безначајне, додали су да би, уколико он жели власт, требало да прихвати да му ова буде предана од стране сената, јер ће и он боље напредовати и бити срећнији ако до власти дође не неправдом већ добронамерношћу оних који ће му је уделити.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КОЈЕ ЈЕ СТВАРИ КРАЉ А Г Р И П А УРАДИО ЗА КЛАУДИЈА; И КАКО ЈЕ КЛАУДИЈЕ, Н А К О Н ШТО ЈЕ ПРЕУЗЕО ВЛАСТ, Н А Р Е Д И О ДА БУДУ ПОГУБЉЕНЕ У Б И Ц Е ГАЈА 1) Размотривши све, Клаудије је, иако свестан на какав су охол начин сенатори послали по њега, ипак, по њиховом савету, до даљњег сачувао умерено понашање; али није прошло дуго до часа када се повратио из страха, те се тако осмелио [да положи право на власт] делимично због одлучности војника, а делимично због наговора краља Агрипе који га је подстицао да не допусти да му таква власт исклизне из руку сада кад је већ до њега доспела по сопственом нахођењу. Овај је Агрипа, међутим, у вези с Гајем учинио нешто што је и приличило некоме ко је од стране покојника био толико уважаван: јер је он обгрлио Гајево мртво тело и полож и о га на кревет, покривши га најбоље што је могао, те је пошао к страж а р и м а и рекао им да је Гај још увек жив, те да би они требало да позову лекаре будући да је овај у веома лошем стању због задобијених рана. Али након што је сазнао да је Клаудије насилно одведен од стране војника, он се п р о б и о кроз гомилу и стигао до њега, те га је, н а ш а в ш и га пометеног и спремног да препусти управљање државом сенату, охрабрио и затраж и о од њега да сачува за себе власт; па након што је тако говорио Клаудију, вратио се кући. А након што је сенат послао по њега, он је помазао главу помашћу, као да се недавно спојио са својом женом и затим је отпустио, а потом је отишао к њима; одмах је упитао сенаторе шта је Клаудије урадио, а ови су му изложили тренутно стање ствари и затражили његово мишљење о уређењу државе. О н им је дословно рекао да је спреман да изгуби ж и в о т у част сената, али је затражио од њих да размотре

852

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

шта је за њих најбоље, без икаквог обазирања на то што би им било најугодније; јер ће онима који се домогну власти недостајати оружја и војника да би је сачували, осим уколико се не буду упустили у успостављање власти без икакве припреме, и тако допали велике опасности. А када су сенатори одговорили да ће донети оружја у изобиљу, као и новца и свега што је потребно за војску, и да је део тога већ за њих сакупљен те да ће подићи и бројније људство тиме што ће ослободити робове, Агрипа је одговорио: „О сенатори! Можда ћете и успети да изведете оно што сте наумили, па ипак ћу вам одмах рећи своје мисли, зато што оне нагињу вашем очувању. Обратите пажњу, дакле, да је војска која ће се борити за Клаудија веома дуго увежбавана за ратне прилике, док ће наше људство бити ништа боље од неуређене масе неуких људи, као и оних који су неочекивано ослобођени ропства и стога певични. Отуда ћемо се морати борити против оних који су вешти у ратовању, а са људима који не знају много више од тога како да подигну своје мачеве. Зато је моје мишљење да би требало да пошаљемо неке људе Клаудију како би га наговорили да одустане од власти. А ја сам спреман да будем једап од изасланика." 2) После овог Агрипиног говора сенат се сложио с њим, и он је био послан заједно са другима, али је тајно обавестио Клаудија о пометњи у којој се налази сенат, дајући му савет да им одоговори у донекле заповедном тону, као неко ко је већ заоденут достојанством и влашћу. Сходно томе, Клаудије је изасланицима рекао да се он уопште не чуди што сенат и не помишља да над собом прихвати императора, зато што су били тако кињени варварском свирепошћу оних који су раније били на челу њихових послова, али да би под њ и м они могли искусити непристрасну власт и раздобље умерености, у којем би он могао само по имену бити њихов управитељ, али би власт р а в н о п р а в н о припадала свима; па будући да су они били сведоци многих и разноврсних ж и в о т н и х прилика кроз које је он прошао, за њих би било добро да му не отказују поверење. Потом су изасланици, саслушавши његов одговор, били отпуштени. Али је Клаудије затим разговарао са војском окупљеном око њега, која се заветовала да ће истрајати у верности њему; на ово је он сваком од стражара дао по пет хиљада драхми, и сразмерну суму њиховим старешинама, обећавши да ће исто толико дати остатку војске ма где да се њени људи налазили. 3) Потом су већ током н о ћ и конзули сазвали сепат у храм Јупитера Победника, али су се неки од сенатора сакрили у граду, несигурни у то би шта би требало да учине након што су чули за овај позив; неки су и напустили град и отишли на своје поседе, предвиђајући којим ће правцем поћи државни послови и тугујући над слободом: штавише, ови су сматрали да је за њих много боље да буду р о б о в и без опасности по себе, и да ж и в е лењим и непредузимљивим животом, него да полажу право на достојанство својих предака и ставе на коцку своју властиту безбедност. Ипак, њих стотину се одазвало позиву и окупило; па док су се они саветовали око текућег стања ствари, до њих су изненада, од стране војника који су били на њиховој страни, допрле гласине да ови траже од сената да им изабере императора, и да не доводе власт до расула постављајући

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

853

мноштво управитеља. Тако су војници изјавили да дају првенство предавања власти не свима, него само једном човеку, али су препуштали сенату да п о т р а ж и особу довољно вредну да и м буде надређена, што је значило да су изгледи сената сада били много гори него раније, зато што не само да су претрпели неуспех у обнови своје слободе, чиме су се разметали, већ су сада такође били и у препасти од Клаудија. Па ипак било је међу њима и оних који су чезнули за влашћу, једнако због достојанства њихових породица и онога што им је припадало преко њихових бракова; јер је Марко М и н у ц и ј а н био славан једнако због племенитости свог порекла и због свог брака са Јулијом, Гајевом сестром, који је због тога био спреман да истакне своје право на власт, иако су га сенатори у томе обесхрабривали и изводили један за другим разлоге за одгађање таквог предлога: да је М и н у ц и ј а н и сам, који је иначе био један од Гајевих убица, такође задржао Валерија из Азије од таквих мисли; али је главни разлог био тај да би дошло до огромног покоља уколико би било остављено овим људима да сами себе установе као власт и супротставе се Клаудију. Поред тога се нашао и значајан број гладијатора и оних војника који су одржавали ноћну стражу у граду, као и галиота, који су сви пребегли у логор; тако су напослетку од оних који су помишљали на власт једни одустали од својих тежњи како би поштедели град, а други из страха по себе саме. 4) Међутим, чим је свануло у сенат је дошао Хереј и они који су били с њиме, желећи да покушају да се обрате војницима. Али је маса војника, п р и м е т и в ш и да ови дају знаке за успостављање тишине, и да се спремају да одрже говор, почела викати и уопште им није дозволила да говоре, због тога што су сада сви жарко желели да се васпостави монархија; т р а ж и л и су од сенатора једног човека за свог владара, не желевши да даље подносе одлагање; али је сенат оклевао, сумњајући једнако у своју властиту управну власт и у то како би се њ и м а могло управљати, будући да им војници не би допустили да владају, а Гајеве убице не би допустиле в о ј н и ц и м а да им налажу шта да чине. Док су се они још налазили у таквим околностима, Хереј више није могао да уздржава свој бес, те је обећао да ће им, уколико заиста желе императора, он дати једног, под условом да му ма ко од њих донесе лозинку од Евтихија. Овај је Евтихије, наиме, био један од возача двоколица странке зелених, и назван је Прасин, а био је велики Гајев пријатељ који је имао обичај да к и њ и војску грађењем штала, и проводећи време у бесрамним делима, што је сада омогућило Хереју да наруж и војску његовим помињањем као и још скареднијим изразима, рекавш и и то да ће и м донети Клаудијеву главу, сматрајући запањујућом ствари да након свог претходног махнитања они сада могу поново поверити власт једној будали. Па ипак, в о ј н и ц и нису били поколебани његовим речима, већ су исукали мачеве и м а ш и л и се за своје заставе, те су п р е ш л и Клаудију, п р и д р у ж и в ш и се заветовању њему на верност. Тако је сенат напослетку остављен без иког ко 6и га бранио, и сада се конзули више нису разликовали од обичних људи. Налазили су се у неверици и очају, не знајући шта ће бити с њ и м а стога што је Клаудије био на њих веома љут; тако су они почели пребацивати један другом, кајући се за оно што су

854

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

учинили. На овакво је стање ствари Савин, један од Гајевих убица, запретио да ће пре стати усред њих и убити се него дати пристанак да Клаудију припадне царство и види како се поново враћају ропству; такође је прозвао Хереја да одвише воли свој живот, када он који је био први у презирању Гаја може сматрати добром ствари да и даље живи, и када, чак и након свега што су учинили за обнову њихове слободе, они сматрају немогућим да себи окончају живот. Али је Хереј узвратио да овај нема разлога да у њега сумња поводом к у р а ж и да себе убије; али да би ипак радије сазнао Клаудијеве намере пре но што то учини. 5) Такве су, дакле, биле расправа у сенату; али, за то време су се у логору људи одасвуд гомилали желећи да укажу поштовање Клаудију; а једном од конзула, Квинту Помпонију, који се нашао међу њима, в о ј н и ц и су приговорили да је наговарао сенат да поврати своју слободу, на шта су тргли мачеве спремни да га нападну, па би то и учинили да их Кладије није у томе спречио, отргнувши конзула из опасности у којој се нашао, и постав и в ш и га поред себе. Али онај део сената који је био са Квинтом Клаудије није п р и м и о на једнако учтив начин; штавише, неки од њих су избатинани, и били су отерани када су дошли да поздраве Клаудија; Апоније је чак отишао рањен, а и сви други су се нашли у истој опасности. Ипак, краљ Агрипа је пошао до Клаудија и затражио од њега да се блаже опходи према сенаторима; јер уколико би ма каква несрећа снашла сенат, он више не би имао никога над ким би владао. Клаудије се сложио с њим, па је сазвао све сенаторе заједно у палату, а и сам је понесен тамо кроз цели град, непрестано вођен од стране војске, иако је то веома забринуло народ; јер су Хереј и Савин, двојица од Гајевих убица, стали испред њих, крајње отворено, иако им је Полон, који је од стране Клаудија нешто пре тога учињен заповедником његове страже, послао указ у виду посланице, забрањујући им да се показују у јавности. Потом је Клаудије поводом свог доласка у палату окупио око себе пријатеље и од њих затражио мишљење о Хереју. О н и су рекли да је дело које је извео било узвишено, али су га оптужили да га је спровео подмукло, сматрајући да је п р а в и ч н о да због тога буде кажњен смрћу како би се убудуће обесхрабрили такви поступци. Тако је Хереј био одведен на погубљење, заједно са Лупом и многим другим Римљанима. Прича се да је Хереј храбро поднео своју пропаст, и то не само по чврстини свог понашања, већ и по прекорима што их је упутио Лупу који је бризнуо у плач; јер након што је Луп одложио своју одећу и пожалио се на хладноћу, Хереј је рекао како х л а д н о ћ а ' " никада није била болна за једног истинског вука^'-. И будући да је велики број људи пошао како би видео призор погубљења, Хереј је, након што је дошао на досуђено место, упитао војника задуженог за погубљење да ли је та његова садашња служба било нешто на шта је навикао, или је то први пут да користи свој мач на тај начин, па је затражио да му се у ту сврху да онај исти мач којим је он сам убио Гаја. Тако је он срећно убијен једним ударцем. Луп, међутим, није са тако добром срећом испраћен са лица земље, будући да је био преплашен и п р и м и о је много удараца по врату, зато што га није храбро испружио [као што је морао да учини ради брзе смрти].

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

855

6) Неколико дана након овога, када су свечаности у част празника мртвих биле надомак, римски народ је извео своја уобичајена ж р т в о в а њ а неколицини умрлих, а делове ж р т а в а запалио је и у част Хереја, умоливши његов дух да буде милосрдан нрема њима, и надаље не носи гнев због њихове незахвалности. Такав је, дакле, био крај Херејовог живота. Али што се тиче Савина, иако му Клаудије није одузео слободу, већ је допустио да задржи свој некадашњи заповедни чин у војсци, он је ипак мислио да је неправедно да пропусти оно што дугује својим саучесницима у Гајевом убиству: тако се сам убио п р о б у р а з и в ш и се мачем, задавши тако рану која је досегла до самог балчака.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ КЛАУДИЈЕ ПОВРАТИО А Г Р И П И КРАЉЕВСТВА ЊЕГОВОГ ДЕДЕ И П О В Е Ћ А О О Б Л А С Т И ЊЕГОВЕ ВЛАСТИ; И КАКО ЈЕ У Њ Е Г О ВУ К О Р И С Т ОБЈАВИО УКАЗ 1) Након што је Клаудије уклонио с пута све оне војнике у које је сумњао, а што је сместа учинио, он је објавио указ у којем је потврдио Агр и п и н о краљевство које је овоме доделио Гај, и у истоме високо похвалио самог краља. Такође је овоме учинио и додатак у виду свих оних земаља над којима је владао Ирод [Велики], његов деда, а то значи Јудеју и Самарију, чиме је вратио дуг његовој породици. Што се тиче А в и л е " ' и Лисаније, као и земље око Либанске горе, он је и њих овом приликом уделио Агрипи, одвојивши их од својих властитих поседа. Клаудије је такође склопио и савез са Агрипом, потврђен заветима датим у средишту форума у Риму; такође је и одузео од Антиоха оно краљевство које је овај поседовао, заузврат му дајући известан део Киликије и Комагене; затим је и пустио на слободу Александра Лизимаха, алабарха, који је био његов стари пријатељ и заступник његове мајке Антоније, а кога је претходно утамничио Гај; син овог Александра, Марко, оженио је Беренику, кћер Агрипину. Али након што је овај Марко умро, Агрипа је кћер дао свом брату Ироду, и за њега молио од Клаудија краљевство Халкије. 2) У то је време поново дошло до сукоба између Јевреја и Грка у Александрији; јер након што је у м р о Гај, јеврејски народ, који је веома много пропатио под његовом влашћу, а осим тога био намучен и од стране народа Александрије, успео је да се сам опорави, и истог су часа Јевреји узели оружје у руке како би се изборили за своје повластице. Због тога је Клаудије послао наређење намеснику Египта да у м и р и тај устанак; такође је послао и указ, а на захтев краљева Агрипе и Ирода, једнако у Александрију и у Сирију, чији је садржај био следећи: „Тиберије Клаудије Цезар Август Германик, првосвештеник и народни трибун, наређује овако: Будући да сам уверен да су Јевреји из Александрије, названи Александријцима, били у најранија времена придружено становништво заједно са александријским Египћанима, и да су од њихових краљева добили јед-

856

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

наке повластице с овима, а што је очигледно из јавних записа које поседују, као и из самих указа; и да су, када је, касније, Александрија ностала нашим нодаником под Августом, њихова права и повластице сачувани од стране оних намесника који су у различита времена бивали тамо послани; и будући да никакве расправе није било око тих права и повластица, чак и када је Аквила био намесник Александрије, а да, када је јеврејски етнарх преминуо Август није ставио ван закона постављање таквих ентарха, желећи једнако да сви људи могу бити поданици Римљана али и да наставе са нридржавањем својих властитих обичаја и да не буду присиљавани на кршење древних закона религије њихове земље; али будући и да су у време Гаја александријски Египћани постали охоли према Јеврејима који су живели међу њима, а које је Гај, због свог лудила и недостатка разумевања довео до великог понижења стога што нису желели да прекрше начин властитог верског обожавања и њега назову богом — моја је воља, због свега тога, да народ Јевреја више не буде лишен својих права и повластица као што је био због махнитости Гајеве; већ желим да та права и повластице што су их раније у ж и в а л и остану сачувани, као и да могу наставити са упражњавањем њихових властитих обичаја. И ја налажем обема странкама да веома поведу рачуна да не дође ни до каквих невоља након проглашења овог указа." 3) Такав је био садржај овог указа у корист Јевреја, који је био нослан у Александрију. А указ који је послан у друге делове насељеног света био је следећи: „Тиберије Клаудије Цезар Август Германик, првосвештеник, народни трибут, други пут изабрани конзул, заповеда овако: На молбу краља Агрипе и краља Ирода, који су особе мени веома драге, да допустим да иста она права и повластице, које сам уделио Јеврејима у Александрији, буду потврђене и Јеврејима у целом римском царству, ја се са овом њиховом молбом сасвим слажем; а овај дар ч и н и м не само у име молилаца, већ процењујући да су они Јевреји у име којих сам мољен вредни такве милости због њихове оданости и пријатељског држања нрема Римљанима. Такође сматрам веома оправданим да ниједан грчки град не буде лишен таквих права и повластица, будући да су им ови били сачувани и под великим Августом. Отуда ће бити примерено дозволити Јеврејима, који се налазе по целом свету као наши поданици, да сачувају своје древне обичаје без икаквог спречавања да тако учине. А ја их такође обавезујем да ову моју љубазност користе с умереношћу, и не да би показивали презир према сујеверним обичајима других народа, већ само и искључиво зато да би се држали својих закона. И овај ће мој указ бити урезан на нлочама од стране магистрата по градовима, колонијама и општинским местима, како оних по Италији тако и оних изван ње, једнако од стране краљева и намесника, а посредством мојих изасланика, и као такви биће јавно изложени пуних тридесет дана на т а к в о м месту одакле могу бити јасно п р о ч и т а н и са т л а . " ' "

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

857

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО ШТА ЈЕ А Г Р И П А У Ч И Н И О У ЈЕРУСАЛИМУ Н А К О Н Ш Т О СЕ ВРАТИО У ЈУДЕЈУ; И ШТА ЈЕ ПЕТРОНИЈЕ, Њ Е М У У К О Р И С Т Н А П И С А О СТАН О В Н И Ц И М А ДОРЕ 1) Тако је Клаудије Цезар т и м указима које је послао у Александрију и целу насељену земљу ставио до знања какво мишљење има о Јеврејима. Ускоро је нослао Агрину да преузме своје краљевство, сада када је овај био унапређен до узвишенијег достојанства но што га је имао раније, уз то пославши и писма намесницима и заступницима провинција у којима налаже да се према Агрипи опходе са свом љубазношћу. Сходно томе, Агрипа се ж у р н о упутио домовини, што се могло и очекивати будући да се враћао у већем благостању него икада пре. Такође је дошао у Јерусалим где је понудио све дужне жртве, не пропустивши н и ш т а од онога што је закон захтевао, којом приликом је наложио многим Назарећанима да ошишају своје синове. А што се тиче златног ланца којег му је дао Гај, једнаке тежине оном гвозденом ланцу којим су биле оковане његове краљевске руке, он га је обесио у у н у т р а ш њ о с т и Храма, изнад ризнице, да би остао као успомена на тешку судбину у којој се налазио и сведочанство промене на боље, односно да би могао послужити као доказ како и највеће благостање може ишчилити, али и како Бог понекад уздиже оно што је пало — јер је тај ланац, тако посвећен, пружао свим људима сведочанство да је краљ Агрипа једном због незнатног повода био окован у ланце, али да је потом повратио своје пређашње достојанство, када је мало касније избављен из окова и био унапређен до узвишеније славе но што је иједан претходни краљ био. Одатле људи могу разумети да све у чему суделује људска природа, ма колико велика она била, може пасти, али и да они који су пали могу поново задобити пређашњу славу. 2) Након што је Агрипа сасвим довршио све дужности богоштовања, уклонио је Теофила, сина Ананијевог, са места првосвештеника, и то звање уделио Симону, сину Боетијевом, чије је друго име било Кантера и који је оженио кћер краља Ирода, као што сам горе приповедао. Симон је, тако, носио звање првосвештеника заједно са својом браћом и својим оцем, на исти начин на који су синови Симона, сина Онијиног, којих је било тројица, ово носили под влашћу Македонаца, као што смо приповедали у ранијој књизи. 3) Након што је краљ на овај начин уредио звање првосвештеника, узвратио је на љубазност коју су према њему показали житељи Јерусалима; он их је, наиме, ослободио пореза на куће које је дотле сваки од њих плаћао, сматрајући целисходним да узврати на нежна осећања оних који су га волели. Такође је Силу поставио за главног заповедника своје војске, као човека који је са њ и м суделовао у многим од његових удеса. Али су после веома кратког времена младићи из Доре, претпостављајући пренагљене поступке побожности, и бивајући по природи дрски и охоли, унели Цезареву статуу у јеврејску богомољу, и тамо је подигли. Овакав њихов

858

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

поступак силно је раздражио Агрипу, јер је отворено водио растакању закона његове земље. Стога је он без одлагања дошао до Публија Петронија, који је тада био намесник Сирије, и о п т у ж и о народ Доре, а Петроније није ништа мање од Агрипе није негодовао због оног што се догодило — сматрао је, наиме, делом безбожности кршење закона који уређују поступке људи. Тако је у љутитом тону написао следеће писмо народу Доре: „Публије Петроније, намесник под Тиберијем Клаудијем Цезаром Августом Германиком, службеницима Доре наређује следеће: будући да су неки од вас имали дрскости, или пре махнитости, и након што је објављен указ Клаудија Цезара Августа Германика којим се допушта Јеврејима придржавање закона њихове земље, они се нису овоме повиновали, већ су се понашали сасвим супротно наредби, онемогућујући Јеврејима да се окупљају у синагоги тиме што су из Храма уклонили Цезареву статуу и поставили је у јеврејску богомољу, увредивши тиме не само Јевреје већ и самог императора чија је статуа подесније смештена у његовом властитом него у туђем храму где је место заједничког окупљања, и то иако је до природног закона да свако може имати моћ само над местом намењеним за њега самог, и то по одлуци Цезаревој, а да и не говоримо о мојој властитој одлуци коју је сувишно и поменути након императоровог указа који је допустио Јеврејима да се служе својим властитим обичајима, такође дајући и наређење да у ж и в а ј у иста она права која имају и сами грчки грађани — ја стога налажем да Прокулус Вителије, центурион, доведе оне људе који су, супротно Августовом указу, били толико охоли да овако поступе, због чега ти исти људи, који, како се чини, носе знатан углед међу њима, такође показују и озлојеђеност, тврдећи за себе да је то учињено с њиховом сагласношћу али уз помоћ насиља мноштва, и да могу и сами дати извештај о ономе што је учињено. Такође опомињем главне тамошње службенике да, осим уколико не помишљају да овај поступак процењују као да је учињен са њиховим допуштењем, обавесте центуриона о онима који су скривили и п о б р и н у се да никакав изговор не буде одатле пронађен за подизање побуне или спорења међу њ и м — а мени се, пак, чини да су се ови службеници поставили као неко ко охрабрује таква чињења — док, међутим, једнако ја сам и краљ Агрипа, према коме гајим највише поштовање, немамо ништа значајније као предмет старања него да народ Јевреја не добије повод за заједничко окупљање под изговором освећивања, те да тако постане бунтован. А да би што ш и р о ј јавности могло постати познато оно што је Август решио о читавој овој ствари, ја сам п р и д р у ж и о оне указе који су недавно објављени у Александрији и које је, иако су морали бити свима добро познати, ипак краљ Агрипа, коме указујем највишу част, прочитао у то време пред мојим судским већем, и заложио се да Јевреји не смеју бити лишени оних права која им је доделио Август. Отуда вам налажем да н и п о ш т о у будућим временима не дајете ма какав повод за узнемирење, већ да свакоме буде допуштено да следи своје властите верске обичаје." 4) Тако се Петроније побринуо о овоЈ ствари, омогућивши да такво кршење закона буде исправљено и да се слична ствар не може касније поно-

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

859

во покушати п р о т и в Јевреја. Тада је, међутим, краљ Агрипа одузео звање првосвештеника и Симону Кантери, и предао га поново Јонатану, сину Ананијевом, изјавивши да је овај вреднији тог достојанства од других. Али ово није било прихватљиво самом Јонатану, па је он понуду одбио, рекавши: „О краљу! Радујем се части коју си м и указао и захвално гледам на то што си ме удостојио таквих својих склоности, иако је Бог већ просудио да ја уопште нисам вредан звања првосвештеника. Задовољан сам тиме што сам једном облачио свету одећу, јер сам је тада примао на себе са већом светошћу но што бих је сада могао поново примити. Али уколико ти желиш да особа много вреднија од мене добије ово почасно упослење, допусти м и да ја именујем таквог. Имам, наиме, брата који је чист од ма којег греха против Бога, као и од свих увреда против тебе. Ја ти га препоручујем, као неког ко је примерен таквом достојанству." Краљ је био задовољан овим Јонатановим речима, те га је м и м о и ш а о и према његовој жељи доделио првосвештеничку службу његовом брату Матији. Такође није прошло много од овог догађаја када се догодило и да је Марко наследио Петронија на месту намесника Сирије.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО О С И Л И И КАКО ЈЕ Д О Ш Л О ДО ТОГА ДА СЕ КРАЉ А Г Р И П А Н А ЊЕГА Н А Љ У Т И . КАКО ЈЕ А Г Р И П А П О Ч Е О ДА ОПАСУЈЕ ЈЕРУСАЛИМ ЗИДОМ, И КАКВЕ ЈЕ М И Л О С Т И УДЕЛИО С Т А Н О В Н И Ц И М А БЕЈРУТА 1) У то се време догодило да је Сила, главнокомандујући краљеве коњице, почео да се осећа веома самоуверено — зато што је био веран краљу у свим његовим недаћама, и никада није одбио да са њ и м суделује у било којој од опасности у којима се овај нашао, већ је често себе излагао најпогибељнијим околностима због њега — и да помишља како може очекивати неку врсту равноправности с краљем због постојаности пријатељства коју је показао према њему. Сходно томе, он нигде није допуштао краљу да се поставља као њему надређен, па је и себи дозвољавао неприличну слободу да са њ и м говори у свим приликама, све док није постао сметња краљу у часовима припитости када је величао себе преко сваке мере, подсећајући краља на строгости судбине кроз које је прошао како би могао, размећући се, показати какву је ревност он испољио у његовој служби; и тако је непрестано ударао у ту жицу, понављајући какве је муке прошао због њега, које је у говору још и увеличавао. Њ и х о в о пречесто истицање изгледало је краљу као пребацивање, до те мере да је Агрипа почео овакву разуздану слободу говора посматрати као врло нелагодно у Силином случају. Наиме, спомињање времена када су људи били у постиђујућим околностима н и п о ш т о овима не може бити пријатно, и мора бити веома будаласт човек онај који некоме непрестано говори о услугама које му је учинио. Напослетку је због свега тога Сила изазвао тако неизмерну краљеву озлојеђеност да је овај поступио пре из страсти не-

860

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

го трезвеног разматрања, и не само да је отерао Силу са његовог положаја заповедника коњице, већ га је у оковима послао у његову властиту земљу. Али је ипак оштрица Агрипиног беса временом отупела и оставила места праведнијем расуђивању о овом човеку, те је он увидео колико је много заиста напорних дела овај поднео због њега. И тако, када је Агрипа прослављао свој рођендан и приредио празничну забаву свим својим поданицима, изненада је послао по Силу да буде његов гост. Али како је овај био веома отворен човек, помислио је да сада има оправдан изговор да буде љут, што није могао сакрити од оних који су дошли к њему, већ и м је рекао: „Каква је то част на коју ме краљ позива, за коју закључујем да ће најскорије поново бити укинута? Јер краљ ми није дозволио да сачувам знаке оне првотне добронамерности коју је једном гајио према мени, већ ме је ње лишио, и то неоправдано. Зар он мисли да ја могу одустати од те слободе говора коју ћу, због свести о мојим заслугама, ја користити још гласније него пре, приповедајући из колико сам га несрећа избавио; колико сам много дела извршио за њега захваљујући којима сам му обезбедио спасење и поштовање, а за које сам награђен тиме да подносим тегобу окова и мрачне тамнице? Никада нећу заборавити овакву злоупотребу. Штавише, можда ова моја душа, ни када буде напустила тело, неће заборавити славна дела која сам за њега учинио." Овакав је, дакле, био бучни говор којег је том приликом изнео, те је заповедио гласницима да га дословно пренесу краљу. Тако је овај схватио да је Сила у својој лудости био неизлечив, те га је и даље оставио да лежи у тамници. 2) Што се тиче зидина Јерусалима, оне су биле придружене новом граду [Везету] и Агрипа их је поправио на рачун јавних трошкова и учинио још ш и р и м и вишим; штавише, учинио би их тако одвише снажним да их ни сва људска моћ не би могла разорити, да није Марко, тадашњи намесник Сирије, писмом обавестио Клаудија Цезара о ономе што ради Агрипа. А када је Клаудије изразио сумње у овај покушај ојачања утврда, послао је поруку Агрипи да одмах напусти даље надзиђивање тих зидина. Томе се овај повиновао, сматрајући да није исправно да противречи Клаудију. 3) О в а ј је краљ [Агрипа] по природи био веома добронамеран и великодушан у својим поклонима, и веома жељан да задужи људе таквим великим даривањима; тако је себе учинио веома славним по неким значајн и м поклонима које је учинио. Налазио је у ж и в а њ е у давању, и радовао се томе да ж и в и носећи велики углед. Уопште није био налик Ироду који је владао пре њега; јер је Ирод био болесне нарави и суров у својим кажњавањима, баш као што није имао ни милости према онима које је мрзео, при чему је свако примећивао да се са више пријатељства односио према Грцима него према Јеврејима, будући да је стране градове украшавао трошећи велике количине дариваног новца, градећи им уз све друго и купатила и позоришта; штавише, у неким од тих места подизао је и храмове, а у другима портике; али се зато није удостојио да подигне ни најмање здање ни у једном јеврејском граду, или да овима учини ма какво уздарје вредно помена. А Агрипина је нарав, пак, била мека и једнако великодушна према свим људима. Био је човечан према странцима, и чинио их је

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

861

свесним своје великодушности. Н а сличан се начин може говорити о његоБој пре благој и саосећајној нарави. Сходно томе, волео је да непрекидно ж и в и у Јерусалиму, и био је најстроже пажљив у придржавању закона своје земље. Због тога је себе сачувао потпуно чистим, и ниједан дан није претурао преко главе а да није принео њему намењену жртву. 4) У то је време у Јерусалиму ж и в е о један човек из јеврејског народа који је изгледао веома упућен у познавање закона. Њ е г о в о је име било Симон. За време док је краљ био одсутан у Цезареји овај је човек око себе окупио људе и био толико охол да о п т у ж и Агрипу да води безбожан ж и вот, те да би с п р а в о м могао бити искључен из Храма, будући да он припада само и з в о р н и м Јеврејима. Али је заповедник Агрипине војске обавестио овога да је Симон на такав начин говорио народу. Тако је краљ послао по њега, и како је сам седео у позоришту, позвао је овога да седне крај њега, те му се обратио тихим и благим гласом: „Шта је то урађено на овом месту што је противно закону?" Али овај није имао ништа да каже, већ је краља замодио за опроштај. Тако се краљ с њиме номирио лакше него што би се могло помислити, ценећи благост као боље својство за једног краља од гнева, и знајући да уздржаност боље од страсти п р и л и ч и великим људима. Због тога је у ч и н и о још и мали поклон Симону и потом га отпустио. 5) Будући да је Агрипа био велики градитељ у многим местима, поклонио је посебну пажњу народу Бејрута, јер је тамо подигао позориште, надмоћно многим другима исте врсте, једнако у раскоши и елеганцији, а такође и амфитеатар, сазидан уз велике трошкове; а поред ових је подигао и купатила и портике, не штедећи ни на чему како би ма које од ових здања учинио привлачним и великим. Такође је п о т р о ш и о много и на њиховом посећивању, приказујући представе у њима, доводећи у њих музичаре сваке врсте, такве који су стварали најдивнију и најразноврснију музику. Своју је, дарежљивост показао и у театру, доводећи велики број гладијатора, при чему је показивао и по неколико противника како би угодио гледаоцима; тачније, и по не мање од седам стотина људи борило би се против других седам стотина, намењујући све злочинце којима је располагао за ове борбе, како би уједно ти зликовци могли бити кажњени, а ова ратна дејства могла бити извођена у позоришту, у условима мира у држави. Тако су ти злочинци у један мах убијани.

ПОГЛАВЉЕ ОСМО КАКВА ЈЕ ЈОШ ДЕЛА ИЗВЕО А Г Р И П А ДО СВОЈЕ С М Р Т И , И Н А КОЈИ ЈЕ Н А Ч И Н П Р Е М И Н У О 1) Након што је Агрипа довршио у Бејруту оно што сам горе приповедао, преселио се у Тиберијаду, град у Галилеји. У то је време био веома уважаван од стране других краљева. Стога су к њему дошли Антиох краљ Комагене, Сампсигерат краљ Емесе, Котије, који је био краљ Доње

862

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

Јерменије, Полемон краљ Понта, а такође и његов брат Ирод, који је био краљ Халкије. Све њих је угостио угодним забавама и гозбама п р а ћ е н и м љубазношћу, како би истакао величину свог ума и да би се показао вредним поштовања које су му краљеви указали дошашвши да га виде. У време док су они боравили код њега стигао је и Марко, намесник Сирије, а краљ Агрипа је, како би одржао оно поштовање које се дугује Римљанима, целих седам фурлонга изашао из града како би га сусрео. Али се ово показало почетком спора између њега и Марка, будући да је приликом тог дочека са собом повео и друге краљеве као своје савезнике. Марко је, међутим, гајио сумњу у то које би могло бити значење тако великог узајамног пријатељства између ових краљева, не сматрајући да је таква сложност тако многих м о ћ н и к а у интересу Римљана. Због тога је послао неке од својих слугу сваком од њих и наредио им да се врате кући без даљег оклевања. О в о је Агрипа веома рђаво примио, поставши због тога Марков непријатељ. У то се време догодило и да је одузео звање првосвештеника Матији и уместо њега поставио Елионеја, сина Кантеровог. 2) У часу када је већ три године владао Јудејом Агрипа је дошао у град Цезареју, који се некада називао Стратонова кула, где је приредио представе у славу Цезара након што је био обавештен да се тамо одржава неки празник у част полагања завета за безбедност мештана. На тај су празник најугледнији људи, као и они који су до достојанства стигли захваљујући вршењу разних служби, довели велики део народа. Другог дана представа Агрипа је обукао одећу сву од сребра, чије је ткање било прекрасно, те је тако одевен дошао у театар рано изјутра, у које је време сребро са његове одеће било осветљено зрацима управо рођеног Сунца које је сијало изненађујуће снажно, као да блиста како би распрострло страхопоштовање преко оних који су га позорно гледали; у истом су трену Агрипини ласкавци повикали, један с једног краја, а други с другог (иако не за његово добро) да је он божанство, а затим су додали: „Буди милосрдан према нама, јер иако ти се овде клањамо само као човеку, ипак ћемо убудуће у теби гледати биће изнад смртне природе." Због овога их краљ није укорио, нити је одбио њихово безбожно ласкање. Али како је нешто касније погледао павише, видео је једну сову како је насела на извесном у ж е т у изнад његове главе, и одмах је схватио да је ова птица гласник промене на горе, управо као што је једном била весник његовог напредовања. Због тога је пао у најдубљу тугу. Такође је и у стомаку осетио озбиљан бол, који је започео на најсиловитији начин. Он је отуда п о т р а ж и о своје пријатеље и рекао им: „Ја, кога сте назвали богом, сада сам осуђен да напустим овај живот, будући да П р о в и ђ е њ е овако кажњава лажне р е ч и што сте ми их управо изговорили, и онај, кога сте звали бесмртним, овог часа хита к смрти. Али ја сам обавезан да прихватим оно што Провиђење додељује, будући да је то Богу драго, Јер ми нипошто нисмо живели рђаво, већ истински срећно и раскошно." Након што је ово изговорио, његов је бол постао силовит. Због тога је однесен у палату, и глас је посвуда процурео да ће засигурно умрети у кратком року. Народ се сместа преобукао у кострет, и то заједно са мужевима и деца и жене, а по обичајима њихове земље, и по-

КЊИГА ДЕВЕТНАЕСТА

863

чео се молити Богу за краљев опоравак, те су сва места била испуњена нар и ц а њ и м а и јадиковкама. А како је краљ почивао у високој одаји, и видео људе како доле леже прострти по земљи, ни он се није могао уздржати од плача. И након што је био сасвим измучен петодневним т р б у ш н и м боловима, напустио је овај живот, имајући педесет четири године старости и седам година владавине иза себе; јер је био краљ четири године под Гајем Цезаром — од којих три само над Филиповом тетрархијом а четврте му је додата и она Иродова — а поред ових је владао и још три године под влашћу Клаудија Цезара, у које је време краљевао над горепоменутим земљама, а такође му је била придодата и Јудеја, као и Самарија и Цезареја. Приходи што их је примао из ових поседа били су веома велики, не мањи од двадесет милиона драхми. Па ипак је он посуђивао знатан новац од других, јер је био великодушан толико да су његови трошкови превазилазили примања, а његова дарежљивост је такорећи била безгранична. 3) Али пре него што је народ приметио да је Агрипа умро, Ирод, краљ Халкије и Агрипин пријатељ, као и његов надзорник коња Хелкија, послали су Аристона, једног од краљевих најоданијих слугу, и убили Силу, који је био њихов непријатељ, као да је то учињено по краљевој заповести.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО ШТА СЕ ДОГАЂАЛО П О АГРИПИНОЈ СМРТИ; И КАКО ЈЕ КЛАУДИЈЕ ЗБОГ МЛАДОСТИ И НЕИСКУСТВА АГРИПЕ МЛАЂЕГ ПОСЛАО КУСПИЈА ФАДА ДА БУДЕ НАМЕСНИК ЈУДЕЈЕ И ЧИТАВОГ КРАЉЕВСТВА 1) Тако је, дакле, краљ Агрипа преминуо, али је иза себе оставио истоименог сина, младића од седамнаест година, као и три кћери, од којих је једна, Береника, била удата за Ирода, очевог брата, и имала је шеснаест година; друге две, М и р ј а м и Друса, још увек су биле девице; прва је имала десет година, а Друса шест. Ове је кћери, међутим, отац верио на следећи начин: Мирјам за Јулија Архелаја Епифана, сина Антиоха, сина Хелкије; а Друсу за краља Комагене. Али када се сазнало да Агрипа више није међу живима, становници Цезареје и Севастије заборавили су наклоност коју им је он уделио и понели се као најљући непријатељи; јер су упутили такве погрде покојнику какве није пристојно ни споменути; и онолико њих колико је у том трену било у војсци, а таквих је било много, отишли су његовој кући и ж у р н о однели статуе"'' краљевих кћери и све их заједно пренели у јавне куће, и након што су их поставили на врх ових здања нар у ж и л и су их колико су могли и учинили им такве ствари о којима је непристојно говорити. О н и су такође полегали на јавним местима и светковали свеопшту гозбу са венцима на главама, са помастима и ливеницама Харону, наздрављајући један другом радост што је краљ умро. Штавише, овакви нису били само према Агрипи који је у изобиљу расипао своју дарежљивост према њима, већ такође и према његовом деди Ироду, који је сам подигао њихове градове, изградивши уз огромне трошкове у њима луке и храмове.

864

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

2) Млади Агрипа, син преминулог, у том се часу налазио у Риму, где га је подизао Клаудије Цезар. А када је ГДезар обавештен да је Агрипа преминуо и да су га становници Севастије и Цезареје наружили, био је жалостан због прве вести а незадовољан незахвалношћу тих градова. Стога је био склон да одмах пошаље натраг Агрипу Млађег како би наследио краљевство свог оца, и био је спреман да га заветом потврди за краља. Али су га опи његови пријатељи и слободњаци који су над њ и м имали највише утицаја од тога одговорили, рекавши да је опасан оглед допустити да тако велико краљевство дође под власт тако младог човека, таквог који једва да је стигао до разборитих година, и који неће бити кадар да се довољно брине о пословима управљања, док је, међутим, терет краљевства довољно тежак и за одраслог човека. Тако је Цезар, размисливши, нашао да је оно што су рекли било смотрено. Због тога је послао Куспија Фада да буде намесник Јудеје и целог краљевства, и тиме заправо још једном одавши почаст покојнику, јер за његовог наследника није поставио Марка, који је с њиме био у завади. Стога је он пре свега одлучио да пошаље наређење Фаду према којем ће избатинати становпике Цезареје и Севастије због погрда које су упутили једноме покојнику, као и због њиховог безумља према кћерима овога, које сујош биле живе; наредио је и да склони онај део војске који је потицао из Цезареје и Севастије, заједно са пет регименти, у Понт, како би тамо могли испуњавати своју војну дужност, а да уместо њих може изабрати једпак број војника из римских легија које су се налазиле у Сирији. Па ипак, они на које су се односила ова наређења заправо и пису померени јер су послали изасланике Клаудију молећи га да им допусти да и даље ж и в е у Јудеји; а управо су то били људи који ће постати извор великих несрећа Јеврејима у потоњим временима, и који ће засејати семе оног рата који је започео под Флором; одатле је проистекло да је Веспазијан, када је покорио земљу, ове људе склонио из његове провинције, о чему ћемо приповедати касније.

КЊИГА ДВАДЕСЕТА обухвата период од двадесет две године

ОД НАМЕСНИКА ФАДА ДО ФЛОРА

ПОГЛАВЉЕ ПРВО О П О Б У Н И ФИЛАДЕЛФИЈАЦА П Р О Т И В ЈЕВРЕЈА; ТАКОЂЕ И О ОДЕЋИ ПРВОСВЕШТЕНИКА 1) Након смрти краља Агрипе, о којој смо говорили у претходној књизи, Клаудије Цезар је послао Касија Лонгина као наследника Марка, имајући тако обзира према успомени на покојног Агрипу који га је често у писмима молио да не допусти да Марко и даље буде намесник Сирије. Али је Фад, чим је постао намесник Јудеје, затекао спор и чарке око граница између Јевреја који су живели у Переји и оних из Филаделфије, а прилике су биле најгоре у селу по имену Мија, које је било препуно ратоборнхгх људи. Наиме, људи из Переје машили су се оружја уз пристанак њихових главешина и тако побили велики број Филаделфијаца. Након што је Фад обавештен о овом поступку, био је веома разљућен тиме што му Парејци нису оставили право на одлуку у случају да су им Филаделфијци учинили било шта нажао, већ су се брже-боље сами подигли на оружје. Због тога се он дочепао тројице најважнијих људи који су уједно и били покретачи ове побуне, те је најпре наредио да буду оковани а потом је једног од њих, по имену Ханибал, и погубио, а осталу двојицу, Арерама и Елеазара, протерао. После извесног времена такође је ухватио и погубио и препреденог разбојника Толомеја, али не пре но што је овај нанео велике несреће Идумеји и Арабљанима. И заиста, од тог је времена Јудеја, захваљујући Фадовој бризи и предострожности, била очишћена од разбојника. Он је такође у ово време, а по наређењу императора, послао по високе свештенике и најважније грађане Јерусалима, и саветовао их да би требало да сакралну одећу, коју према обичају не може носити нико осим првосвештеника, положе у кулу Антонију, како би се могла наћи под старањем, онако како је то било и раније. Јевреји се нису усудили да противрече ономе што је наложио, али су затражили од Фада, као и од Лонгина (јер је овај последњи дошао у Јерусалим и са собом довео велику војску, страхујући да би круте Фадове заповести могле натерати Јевреје на побуну) да им се дозволи да најпре пошаљу изасланике Цезару, како би га молили да под њиховом надлежношћу остави свету одећу, а затим и да могу задржати право њеног чувања све док не буду сазнали какав ће бити Цезарев одговор на тај њихов захтев. На то су им Фад и Лонгин одговорили да ће им дозволити да пошаљу своје изасланике, уколико им Јевреји буду оставили своје синове као таоце. А када су се ови сложили да тако поступе, и оставили тражене таоце, изасланици су сходно договору и послани. Али када је, по њиховом доласку у Рим, Агрипа Млађи, син покојника, схватио разлог због којег су дошли (јер је он, као што сам рекао раније, становао са Клаудијом Цезаром), иочео је преклињати Цезара да удовољи захтеву Јевреја поводом свете одеће, и да у том духу пошаље поруку Фаду. 2) На ово је Клаудије позвао изасланике и изјавио им да је удовољио њиховом захтеву, и позвао их да за ту услугу захвале Агрипи, будући да

868

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

им је ову уделио захваљујући његовим молбама. Поред ових одговора, он је по њима послао и следеће писмо: „Клаудије Цезар Германик, пети пут народни трибун и четврти пут наимеповани конзул, император десети пут и отац своје земље, шаље поздраве магистратима, сенату и читавом народу Јевреја. Након представљања ваших изасланика од стране мог пријатеља Агрипе кога сам ја одгојио и који сада ж и в и са мном као особа велике побожности, а који су дошли к мени да би ми захвалили за досадашње старање над в а ш и м народом и да би ме љубазно и ревносно замолили за допуштење да оставим под надлежношћу Јевреја њихову свету одећу и круну — ја сам, дакле, удовољио њиховом захтеву, управо онако као што је и мени врло драги Вителије учинио пре мене. Сложио сам се са вашом жељом пре свега због п о б о ж н о с т и коју осећам и због жеље да свако може обожавати Бога према законима своје земље; ово сам, надаље, одлучио и због тога што тиме могу наградити краљеве Ирода и Агрипу ЈУЈлађег, са чијом сам посвећеношћу мени и добронамерношћу према вама добро упознат, и са којима, високо их уважавајући, стојим у највећем пријатељству, сматрајући их људима најизврсније нарави. О овим сам пословима писао и Куспију Фаду, моме заступнику. Имена оних који су ми донели ваше писмо су Корнелије, син Церонов, Трифон, син Теудијев, Доротеј, син Натанаелов, и Јован, син Јотров. Ово је писмо датирано пред четврте календе јула, када су Руфин и Помпеј Силван били конзули." 3) Осим овога је и Ирод, брат покојног Агрипе, који је тада поседовао краљевску власт над Халкисом, замолио Клаудија Цезара за власт над Храмом и новцем из свете ризнице, као и за изабирање првосвештеника и добијање свега за шта би овај замолио. Тако је после тог времена ова власт задржана међу свим наследницима све до окончања рата.^'® Сходно томе, И р о д је сменио последњег првосвештеника, по имену Кимтера, и то звање уделио његовом наследнику Јовану, сину Кантоновом.

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ ЈЕЛЕНА, К Р А Љ И Ц А АДИЈАВЕНЕ, И Њ Е Н С И Н ИЗАТ П Р И М И Л И ЈЕВРЕЈСКУ ВЕРУ; И КАКО ЈЕ ЈЕЛЕНА О П С К Р Б И Л А С И Р О Т И Њ У Ж И Т О М У ВРЕМЕ КАДА ЈЕ ЈЕРУСАЛИМ ПОГОДИЛА ВЕЛИКА ГЛАД 1) Негде у то време догодило се да су Јелена, краљица Адијавене, и њен син Изат, променили начин живљења и прихватили јеврејске обичаје, и то под следећим околностима. Моновас, краљ Адијавене, чије је друго име било Вазеј, заљубио се у своју сестру Јелену, те је узео за жену и она је затруднела. Али када се једне ноћи с њ о м нашао у кревету, он је положио руку на ж е н и н стомак и потом заспао, на шта му се учинило да чује глас који му је наложио да повуче руку са жениног стомака да не би повредио дете које се унутра налази, а које ће, захваљујући Божијем провиђењу, бити срећно рођено и исто тако срећно стићи до свршетка ж и -

КЊИГА ДВАДЕСЕТА

869

вота. Овај је глас краља потпуно помео, те се он сместа пробудио и све испричао жени; а када је дечак рођен, он га је назвао Изат, а поред њега је са Јеленом већ имао старијег сина, Моноваса, као и друге синове са другим женама. Па ипак је он сву своју наклоност предао овом [највољенијем] Изату,^" што је, опет, било узрок зависти коју су остала браћа од истог оца носила према њему. Штавише, у њ и м а је све више расла мржња, а са њоме и ојађеност што отац њима претпоставља Изата. Па иако је њихов отац био веома свестан такве њихове острашћености, он им је ову опраштао, не приписујући је никаквој злонамерности, већ природној жељи сваког од њих да буде вољен од свог оца. Па ипак је из предострожности послао Изата, заједно са много поклона, Авенеригу, краљу Харакс-Спасине, осећајући велику бригу да младића не снађе каква несрећа због мрж њ е остале браће: и тако је Изатову заштиту поверио томе краљу. Авенериг је заиста са задовољством п р и м и о младог човека, и временом према њему развио велику наклоност, те га је оженио за сопствену кћер, чије је име било Самаха; такође му је и уделио земљу од које су му п р и т и ц а л и значајни приходи. 2) Али када је Моновас остарио, и увидео да му не преостаје још много живота, пожелео је да још једном пре смрти види сина. Тако је послао по њега, и након Изатовог доласка овога загрлио с највећом љубављу, предавши му том приликом у посед земљу по имену Кара; ову чини плодно земљиште које рађа у изобиљу, а у њој се налазе и остаци оне арке за коју се приповеда да је у њој Ноје избегао потоп, а које т а м о ш њ и људи још увек показују онима који желе да их виде. Сходно томе, Изат је и населио додељену земљу. Али, истог дана када је Моновас преминуо, краљица Јелена је послала по све великодостојнике и намеснике краљевства, као и оне који су под својом заповешћу држали војску, којом приликом су се ови и окупили, а она им је одржала следећи говор: „Верујем да нисте неупознати да је мој м у ж желео да га Изат наследи у власти, сматрајући га вредним тога. Па ипак, ја чекам вашу одлуку; јер, срећан је онај који прим и краљевство, али не само од једне особе, већ од својевољног избора многих." Она је ово рекла како би искушала оне које је позвала и тако открила њихове склоности. Након што су окупљени чули ове речи, најпре су, као што је и био њихов обичај, одали почаст краљици, а затим казали да потврђују краљеву одлуку и да ће се њој повиновати; показали су радост што је краљ изабрао Изата испред остале браће, јер је то било у складу са њиховим надама; али су потом пожелели да пре свега побију његову браћу и рођаке, како би Изатова власт могла заиста остати осигурана, јер би само у случају тренутног уништења супарника нестао сав онај страх који мора потицати од м р ж њ е и зависти Изатове браће. На ово је Јелена одговорила да и м са захвалношћу узвраћа за наклоност показану према њој самој и Изату, али је затражила да они ипак одложе извршење тог погубљења Изатове браће све дотле док и он сам не буде присутан и са тиме се сагласи. И тако, будући да је ови људи нису могли убедити када су је саветовали да браћа буду сместа побијена, замолили су се да ове онда бар зароби и окује до Изатовог доласка, и то због њихове властите

870

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

сигурности; такође су јој препоручили да постави некога у кога има највише поверења за намесника краљевства у том међувремену до Изатовог доласка. Са овим се саветом Јелена сложила, те је позвала Моноваса, најстаријег сина, да [до даљњег] буде краљ, те му је на главу ставила дијадему и дала му прстен његовог оца, заједно са његовим печатом. Такође је овоме припао и краљевски украс којег су звали Сампсер, те га је са таквом опремом замолила да управља пословима краљевства до доласка његовог брата. А овај је, пак, заиста ускоро и ж у р н о стигао, чувши благовремено о смрти оца, те је наследио свог брата Моноваса који му је спремно уступио власт. 3) Током времена док је Изат још становао у Каракс-Спасину, извесни јеврејски трговац, по имену Ананија, једном се приликом нашао међу женама које су припадале краљу и поучио их обожавању Господа према законима јеврејске вере. Штавише, преко ових је жена Ананија дошао до познанства и са Изатом, те је и њега на сличан начин успео да наговори да прими јеврејску религију. Такође је, на жарка наваљивања Изатова, пристао да овога прати на путу онда када је отац послао по Изата у Адијавену; догодило се, међутим, да је и Јелена, негде у исто време, од стране неких других Јевреја била привучена њиховој вери. Али након што је Изат преузео краљевство и стигао у Адијавену, и тамо видео своју браћу к осталу родбину у оковима, био је тиме веома незадовољан; па како је сматрао примером безбожности било да их убије или да их даље држи у тамници, али и свеједнако налазећи да би било веома опасно да и м врати слободу — будући да се сећао свих увреда које су му нанели — он је неке од њих заједно са децом послао као таоце у Рим, Клаудију Цезару, а остале послао Артавану, краљу Партије, са истом наменом. 4) Када је, пак, видео да је његова мајка веома задовољна јеврејским обичајима, и он је похитао да ове у потпуности усвоји; па како је сматрао да не може сасвим постати Јеврејином док се не обреже, он је био вољан да и то учини. Али након што је мајка увидела на шта се он спрема, настојала је да га од тога одговори, рекавши му да ће га такав чин довести у опасност, јер ће тада, будући да је био краљ, навући на себе велику омразу од стране својих поданика када буду схватили да је он толико привржен обредихма који су њима самима били туђи и одбојни, због чега никада неће поднети да њ и м а управља један Јеврејин. О в о је, дакле, био садржај њених речи, којима је заиста успела да постигне његово повиновање. Па након што је мајчине речи пренео и Ананији, овај је устврдио исто; штавише, Ананија је Изату запретио да ће га напустити уколико се овај не сложи са њим, рекавши да се плаши да ће такав поступак, уколико би постао јаван, и њега самог довести у опасност јер је био његовим узроком, као краљев саветник у стварима које су претиле р ђ а в и м угдедом; Ананија је рекао и да Изат може обожавати Господа и ако не буде обрезан, уколико се р е ш и да у потпуности следи јеврејски закон, што је као начин обож а в а њ а било по природи надмоћније над обрезивањем. Још је и додао да ће му Бог опростити то неизвршавање захвата, будући да до пропуштања долази због нужде и страха од његових поданика. Тако се краљ у то вре-

КЊИГА ДВАДЕСЕТА

871

ме сложио са Ананијевим убеђивањем. Али нешко касније, и будући да га није сасвим напустила жеља да изведе наумљено, када је до њега из Галилеје доспео један други Јеврејин, по имену Елеазар, који је био веома цењен због упућености у знања његове земље, Изат је допустио да га овај наговори на обрезивање; јер, како је овај крочио у палату да га поздрави, и затекао га како чита Мојсијев закон, рекао му је: „Не сматраш ли, о краљу, да бесправно к р ш и ш најважнији од ових закона, и понашаш се увредљиво према самом Богу, пропуштајући обрезивање? Јер ти не смеш законе само читати, већ надасве упражњавати оно што у њима пише. Колико ћеш дуго још остати необрезан? Али уколико још увек ниси прочитао закон о обрезивању, и још увек ниси свестан за колико велику безбожност биваш крив стога што га избегаваш, прочитај га сада." Након што је краљ чуо шта је овај рекао, више ни часа није оклевао, већ се повукао у суседну собу и послао по ранарника, те учинио оно што је закон налагао. Затим је послао по своју мајку и тутора Ананију, и обавестио их о ономе што је учинио; на то су они намах остали погођени неверицом и страхом, и то у великој мери, бојећи се да та ствар не буде разоткривена и осуђена, а краљ не буде доведен у опасност губитка краљевства, будући да његови поданици неће поднети да њ и м а управља човек који ревносно служи другој вери. Наравно, бојали су се исте опасности и за себе, стога што ће они бити сматрани узроком који је на њега утицао да тако поступи. Али је сам Бог био тај који је спречио да заиста дође до онога чега су се прибојавали; јер је Он сачувао и Изата и његове синове у многим опасностима којих су допали, и обезбедио им избављење када је оно изгледало немогуће, показавши тако да плод п о б о ж н о с т и не страдава у онима који се према њему с обзирношћу односе, и који само њему посвећују сву своју веру. Али ћемо о овим збивањима касније приповедати. 5) Што се тиче Јелене, Изатове мајке, након што је видела да се послови краљевства одвијају у миру, а да је њен син срећан и од свих па и странаца поштован човек, а све због Божијег старања над њиме, она је наумила да пође у Јерусалим како би одала поштовање Богу у оном Храму који је био славан међу свим људима, и како би тамо понудила своје ж р т в е захвалнице. Тако је затражила од сина да јој допусти да пође, на шта је он веома радо дао свој пристанак, у ч и н и в ш и са своје стране велике припреме за њен полазак, предавши јој уз све друго још и велику количину новца. Па када је напокон пошла, он ју је пратио великим делом пута. Штавише, њен се долазак показао као велика добробит за житеље Јерусалима, јер их је у то време притискала велика глад и велики је број људи већ био преминуо од несташице најнеопходнијих намирница; видевши такво стање, краљица Јелена је послала неколицину својих слугу у Александрију, предавши им новац и налог да њиме купе велику количину жита, а друге је послала на Кипар са задатком да донесеу товар сувих смокава. Па чим су се сви они вратили и са собом донели задужене намирнице — а што се догодило веома брзо — она је разделила храну свима онима којима је била потребна, оставивши за собом најизврснију успомену на своју племенитост чије је плодове великодушно уделила целом нашем народу.

872

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

А када је и њен син Изат био обавештен о овој глади/'® он је послао велике суме новца н а ј в а ж н и ј и м људима у Јерусалиму. Због тога ћу ја надаље подробно приповедати о свим услугама што су је крал>ица и краљ учинили нашем граду Јерусалиму.

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ АРТАВАН, КРАЉ ПАРТИЈЕ, ЗБОГ СТРАХА ОД ТАЈНЕ ЗАВЕРЕ Њ Е Г О В И Х П О Д А Н И К А П Р О Т И В ЊЕГА, Д О Ш А О ДО ИЗАТА И ЗАХВАЉУЈУЋИ Њ Е М У П О Н О В О У С П О С Т А В И О СВОЈУ ВЛАСТ. Т А К О ^ Е И О Т О М Е КАКО ЈЕ ЊЕГОВ С И Н ВАРДАН ОБЈАВИО РАТ ИЗАТУ 1) У то је време Артаван, краљ Партије, приметио да управитељи његових провинција припремају заверу п р о т и в њега, те је увидео да по њега више није безбедно да остане ш&ђу њима; стога је решио да побегне к Изату, у нади да ће уз његову помоћ п р о н а ћ и неко решење за сопствени опстанак, а потом и за повратак своје власти. Тако је стигао до Изата и са собом довео хиљаду својих рођака и слугу, а њихов се сусрет догодио већ на путу, при чему је Артаван веома добро познавао Изата, али не и овај њега. Па након што је Артаван стао пред Изатом и по обичају му указао најдубље поштовање, рекао му је: „О краљу! Немој занемарити мене, свога слугу, нити из гордости одбити молбу коју пред тебе износим. Јер, будући да сам обртом судбине доведен до бедних прилика, и од краља постао човек без значаја, потребна ми је твоја помоћ. Имај, отуда, обзира према неизвесности судбине, и сматрај да ће брига коју о мени будеш повео бити и иста она којом ћеш се и о самом себи најбоље старати; јер уколико ја будем одбијен, и моји поданици остану некажњени, и многи ће други поданици такође постати охоли према својим краљевима." Овај је говор Артаван одржао са сузама у очима и са п о т и ш т е н и м изразом лица. Но чим је Изат чуо Артаваново име, и видео овога како као молилац стоји пред њим, одмах је скочио са свог коња и рекао му: „Остани бодар, о краљу, и не предаји се бризи због своје тренутне несреће, сматрајући је неизлечивом; јер ће до промене твојих жалосних околности брзо доћи, стога што ћеш у мени наћи већег пријатеља и помагача но што су ти наде могле обећати. Ја ћу ти или повратити власт над краљевством Партије, или ћу и сам своје изгубити." 2) Након што је ово изговорио, подигао је Артавана на свог коња, а сам је пешке кренуо поред њега, у част краља кога је сматрао већим од себе; Артавану је, међутим, видевши ово, било нелагодно, те се заклео у своју част и тренутну судбину да ће сићи са Изатовог коња уколико овај поново не уседне на њега, и пође испред Артавана. А Изат је овоме удовољио, те је поново узјахао, па када је довео госта до своје краљевске палате стао му је указивати сваку врсту почасти, почев од првог часа када су скупа засели; касније му је додељивао најистакнутија места приликом празника, равнајући се не према његовој садашњој несрећи, већ према негдашњем

КЊИГА ДВАДЕСЕТА

873

достојанству, али и по смотреном увиђању да су такве промене судбине заједничке свим људима. Изат је такође писао Парћанима, наговарајући их да поново приме Артавана, а овоме је дао своју десницу и реч да ће заборавити све што је већ п р о ш л о и учињено, те да ће се он сам подухватити тога да буде посредник између краља и Парћана. Тако се показало да Парћани сами по себи нису одбили да поново прихвате Артавана, али су тврдили да није у њиховој м о ћ и да тако учине зато што су већ поверили власт другој особи, која се управљања прихватила и чије је име било Синам — због чега су се плашили да би тим поводом могло доћи до грађанског рата. А када је поменути Синам разумео намере супротне стране, писао је лично Артавану, при чему се испоставило да је управо Артаван био тај који је одгојио Синама, који се уз то показао као добар и благ човек, те је затражио од Артавана да има поверење у њега и да може слободно доћи и поново преузети власт. Сходно томе, Артаван му је поверовао и вратио се кући; а када га је Синам срео, указао је краљу најдубље поштовање и поздравио га као свог владара, скинувши дијадему са своје главе и постав и в ш и је на Артаванову. 3) Тако се догодило д а ј е Артаван повратио своје краљевство уз помоћ Изата, иако му је оно било одузето од стране његових властитих велможа. А он се није показао заборавним према свим добрим делима што их је Изат у његову корист учинио, већ му је узвратио таквим почастима какве су међу тим људима били знаци највећег уважавања: дозволио му је, наиме, да носи усправно своју тијару^'' и да спава у златном кревету, што су повластице и знаци величине дозвољени само краљевима Партије. Артаван је такође одузео велики и плодан део земље од краља Јерменије и уделио га Изату. Име ове земље било је Нисиб, у којој су Македонци подигли град познат под именом Антиохија Мигодонијска. Таквим је поклонима, дакле, краљ Партије узвратио Изату. 4) Међутим, недуго потом, Артаван је преминуо и оставио краљевство свом сину Вардану, који је дошао до Изата и почео га наговарати да му се са својом војском п р и д р у ж и у рату који је наумио да поведе п р о т и в Римљана. Ипак, у том убеђивању није успео, будући да је Изат добро познавао снагу и добру срећу која је пратила Римљане, те је Варданов покушај сматрао неостварљивим. Осим тога, Изат је у то време већ био послао своје синове, њих петорицу, укључујући и оне најмлађе, како би код овдаш њ и х учитеља подробно научили језик нашег народа, управо онако као што је некада послао своју мајку на указивање богопоштовања у нашем Храму, као што сам раније говорио, а што је све додатно чинило немогућим савез с Варданом; стога је Изат покушао да одговори Вардана од рата, непрестано му говорећи о великим војскама и славним подухватима Римљана, мислећи да ће тако овога застрашити, искрено желећи да га задржи од упуштања у такве опасне замисли. Али је парћански краљ само остао раздражен оваквим Изатовим настојањем, те је истог часа објавио рат Изату. Па ипак, у том рату није ништа постигао, будући да је Бог сасекао све његове наде; наиме, П а р ћ а н и су приметили Варданове намере према којима је наумио да зарати против Римљана, те су г а у б и л и и преда-

874

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ли краљевство његовом брату Готарзу. Али је и овај такође убрзо пострадао у завери која је против њега склопљена, а наследио га је његов брат Вологас, који је две од својих провинција поверио двојици своје браће од истог оца: Медеју старијем, Пакору, а Јерменију млађем, Тиридату.

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО СУ ИЗАТА И З Д А Л И Њ Е Г О В И П О Д А Н И Ц И ДОК СЕ Б О Р И О П Р О Т И В АРАБЉАНА, И КАКО СЕ О Н , УЗ П О М О Ћ БОЖИЈУ, ИЗБАВИО И З Њ И Х О В И Х РУКУ 1) Али када су краљев брат, Моновас, као и остала Изатова родбина видели да овај због своје велике побожности постаје веома уважаван од стране свих људи, они су такође пожелели да напусте веру своје земље и приме обичаје Јевреја, али је овакав њихов поступак био примећен од стране Изатових поданика. Велможе су биле најнезадовљније и нису се могли уздржати у свом гневу п р о т и в њих, већ су одлучили да у часу када им се за то укаже прилика казне Изатове сроднике. Сходно томе, писали су Абију, краљу Арабљана, обећавши му велику суму новца уколико поведе поход против њиховог краља, при чему су такође обећали да ће они сами већ при првом судару напустити свог краља стога што су жељни да га казне због м р ж њ е коју је носио према њиховим властитим верским обичајима. Потом су се велможе заветом обавезале на верност и затражиле од Абија да пожури са извођењем ове замисли. И заиста, краљ Арабије се сложио са њиховим жељама, те је извео велику војску и с њоме кренуо против Изата; а већ на почетку првог сукоба, и пре но што је дошло до блиске борбе, све велможе су, претварајући се да их је захватио огроман страх, према договору напустили Изата и, окренувши леђа непријатељу, побегли. Па ипак ово није омело Изата, већ се он, ч и м је схватио да су га велможе издале, и сам повукао у логор и спровео испитивање о ономе што се догодило; па чим је сазнао ко су били они који су направили заверу са краљем Арабије, сместа је погубио оне за које је нашао да су криви; а следећег је дана, обновивши борбу, побио највећи део непријатељске војске, а све остале присилио на бекство. Такође је и гонио њиховог краља и сатерао га у тврђаву по имену Арзам, потом енергично п р о д у ж и в ш и са опсадом, све до заузећа поменутог упоришта. А након што је опљачкао све што је у н у т р а затекао, а што није био мален плен, вратио се у Адијавену; па ипак краља Абију није ухватио живог, будући да се овај, увидевши да је са свих страна опкољен, сам убио. 2) Али иако су велможе Адијавене пропале у свом првом покушају, будући да их је Бог предао у краљеве руке, ипак они чак ни тада нису остали мирни, већ су послали ново писмо, овог пута Вологасу, који је тада био краљ Партије, и затражили од њега да убије Изата и над њима постави неког другог м о ћ н и к а који ће припадати парћанској породици; при том су рекли да мрзе свог краља стога што је укинуо законе својих преда-

КЊИГА ДВАДЕСЕТА

875

ка и пригрлио туђинске обичаје. Када је краљ Партије чуо ово, он се дрско припремио за рат п р о т и в Изата; па иако пије имао праведан изговор за овај рат, он је послао по Изата и затражио да овај врати оне почасне повластице које му је уделио Вологасов отац, запретивши да ће у случају одбијања повести рат п р о т и в њега. Чувши ово, Изат се нашао у пемалој невољи, сматрајући да би му било приговорено да због кукавичлука одустаје од повластица које су му биле удељене; па ипак, зато што је знао да иако би краљ Партије могао п р и м и т и назад ове почасти он ипак нипошто неће остати миран, одлучио је да се препусти Богу, свом заштитнику, у тој тренутној опасности по свој живот; и тако, процењујући да је Бог његов главни помоћник, он је поверио своје жене и децу веома снажним тврђавама и положио залихе ж и т а у своје упориште, а сено и траву запалио. И након што је тако уредио ствари што је боље могао, предао се ишчекивању непријатеља. Па када је краљ Партије стигао са великом војском пешадије и коњаника, што је учинио пре но што је Изат очекивао (јер је овај напредовао у великој журби), и након што је подигао насип на реци која је раздвајала Адијавену од Медије, Изат је и сам подигао свој логор недалеко од тог места, имајући са собом шест хиљада коњаника. Али су утом Изату пристигли изасланици од краља Партије, који му је наговестио колико се далеко протежу области под његовом влашћу, а које се простиру од реке Еуфрата до Бактрије, те је побројао све своје поданике; такође му је запретио да ће бити кажњен као особа која је незахвална према својим господарима, додавши да онај Бог кога обожава неће моћи да га избави из Вологасових руку. Након што му је изасланик предао ову поруку, Изат је одвратио да веома добро зна да је моћ краљева Партије много већа од његове властите, али и да такође зна да је Бог много м о ћ н и ј и од свих људи. Па након што је на такав начин одговорио, одао се молитви Богу, бацивши се на тле и посипајући се пепелом, тим поступком сведочећи о пометености у којој се налазио, предавши се, заједно са женама и децом, посту. Затим је зазвао Господа и рекао: „О Господе и Управитељу, уколико се нисам узалуд поверио Твојој доброти, и уколико сам исправно одлучио да си Ти једини Господар и владар свих бића, дођи мени сада у помоћ и одбрани ме од мојих непријатеља, не само због мене, већ и због њиховог охолог понашања према Твојој моћи, јер се нису либили да подигну свој горди и осиони језик п р о т и в Тебе." Тако је он јадиковао и жалио над собом са сузама у очима, на шта је Бог чуо његову молитву. И исте те н о ћ и Вологас је п р и м и о писма са следећим садржајем: да је огромна банда Дахејаца и Саксијанаца искористила његово дуго одсуствовање од куће и извела поход на Партију, опустошивши је. Тако је он био принуђен да се врати, не постигавши ништа од жељеног, а Изат је уз Божију помоћ избегао претњама Парћана. 3) Ипак, није много прошло а Изат је преминуо напунивши педесет пет година ж и в о т а и двадесет четири године владавине краљевством. Иза себе је оставио двадесет четворицу синова и исто толико кћери. Издао је, међутим, наређење да га наследи његов брат Моновас, на тај му начин узвративши за то што је, у часу када је Изат био одсутан из очевог дома, овај

876

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

одано сачувао власт за њега. Али када је Јелена, Изатова мајка, чула за синовљеву смрт, пала је у дубоки јад, као што је уосталом и природно због губитка тако пожртвованог сина; па ипак је при том за њу било утешно када је чула да је власт прешла у руке њеног најстаријег сина. Сходно томе, она је ж у р н о дошла к Моновасу, али недуго по приспећу у Адијавену и она је преминула, тако само кратко надживевши свог сина Изата. А Моновас је њене мошти, као и оне свога брата Изата, послао у Јерусалим, и издао наређење да буду сахрањене у пирамидама'™ што их је подигла његова мајка. Ових је било три на броју, и налазиле су се на свега три фурлонга удаљености од Јерусалима. О поступцима, пак, краља Моноваса, што их је овај извео током остатка свог живота, говорићемо у следећем поглављу.

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО О ТЕУДИ И С И Н О В И М А ЈУДЕ ГАЛИЛЕЈЦА. ТАКОТЕ И О Н Е С Р Е Ћ И КОЈА ЈЕ ЗАДЕСИЛА ЈЕВРЕЈЕ Н А Д А Н ПАСХЕ 1) За време док је Фад био прокуратор Јудеје догодило се да је извесни опсенар, по имену Теуда, убедио велики део народа да узме са собом своја добра и следи га до реке Јордана, будући да је он — како им је рекао — пророк на чију ће се заповест река раздвојити и омогућити им лак прелаз преко ње; и многи су били заведени овим његовим речима. Ипак, Фад им није дозволио да се ни на који начин упусте у такав свој махнити покушај, већ је п р о т и в њих послао одред коњаника, који су, изненадно нап а в ш и народ, п о б и л и велики број људи и многе ж и в е похватали. Такође су ухватили и Теуду, те му одсекли главу и понели је у Јерусалим. О в о је, дакле, задесило Јевреје у доба управљања Куспија Фада. 2) Потом је за Фадовог наследника дошао Тиберије Александар, који је био син Александра, алабарха Александрије, који је, опет, био најважнија личност међу свим својим савременицима, једнако по пореклу и иметку; такође се и по п о б о ж н о с т и више истицао од свог сина Александра, јер овај потоњи није следио веру своје земље. Под овим се намесницима догодила велика глад у Јудеји, током које је краљица Јелена уз велике трошкове донела ж и т о из Египта и разделила га свима којима је било потребно, као што сам већ приповедао. Поред ових збивања, у то се време догодило и убиство синова Јуде Галилејца, при чему мислим на оног Јуду који је подигао народ на устанак када је Киреније дошао да п р и п р е м и извештај о поседима Јевреја, као што смо показали у претходној књизи. Имена ових убијених синова била су Јаков и Симон, а Александар је наредио да буду разапети на крст. Тада је и Ирод, краљ Халкиса, са положаја првосвештеника сменио Јосифа, сина Камидовог, и на његово место поставио Ананију, сина Неведејевог. Потом је за наследника Тиберија Александра дошао Киреније, а такође је и преминуо Ирод, брат краља Агрипе Великог, што се догодило осме године владавине Клаудија Цезара. Овај је иза себе оставио т р о ј и ц у синова: Аристобула, којег је добио са првом женом, као

КЊИГА ДВАДЕСЕТА

877

и Верницијана и Хиркана, који су потицали из Иродовог брака са Береником, кћерком његовог брата. Клаудије Цезар је, међутим, Иродове поседе уделио Агрипи Млађем. 3) За време док је управљање пословима Јевреја вршио Киреније, дошло је до велике побуне у Јерусалиму, у којој су пострадали многи Јевреји, а ја ћу најпре објаснити повод због којег је дошло до нереда. Наиме, у време када је празник Пасхе био надомак, а што је време у којем нам обичај налаже да користимо бесквасни хлеб, и велико се мноштво народа са свих страна сабрало на празник, Киреније се уплашио да не дође до каквог покушаја преврата, због чега је наредио једној регименти да разоруж а све људе, као и да се задржи у ходницима Храма како би предупредила било који покушај насиља, за случај да запрети да до таквог нечега уистину дође; а ово као предострожност заиста није било ништа више од онога што су ч и н и л и и претходни намесници Јудеје при таквим празницима. Али се четвртог дана празника догодило да је један од војника спустио своје чакшире и показао гениталије народу, што је оне који су га видели довело до махнитог беса, те су повикали како такав безбожни поступак није учињен како би били увређени они, већ сам Бог. Штавише, неки од људи су за ово пребацили Киренију, представивши ствари тако као да је он послао тог војника, а ова су приговарања, опет, након што су пренесена Киренију, овога довела овога до немалог гнева; па ипак се он уздржао и позвао Јевреје да одустану од ма каквих бунтовничких покушаја, те да не подижу буну током празника. Али када их није могао натерати да остану мирни, већ су ови п р о д у ж и л и са пребацивањем и погрдама, он је издао наређење да се цела војска наоружа, те је отишао у кулу Антонију, која је, као што смо рекли, била тврђава које надзирала Храм; а када је народ видео присуство војске, веома се уплашио, те је ж у р н о почео бежати, али како су пролази који воде напоље били узани а људи мислили да их војска гони, дошло је до гомилања услед кога је велики број људи издахнуо притешњен у тим пролазима, а број оних који су пострадали приликом те паничне пометње није био мањи од двадесет хиљада. И тако су уместо празника људи напослетку имали дан жалости, и сви су заборавили на молитве и жртвовања, препустивши се нарицању и јадиковању; толику им је, ето, несрећу донела дрска бестидност само једног војника. 4) Али још и пре но што је ова прва жалост била окончана, и друга је несрећа такође снашла Јевреје. Јер су неки од оних који су изазвали претходне нереде, путујући д р ж а в н и м друмом, на удаљености од неких стотину фурлонга од града, напали Стефана, Цезаревог слугу, који је био на путовању у Јерусалим, и запленили му све што је имао са собом; а након што је Киреније за то чуо, сместа је послао војску с наређењем да опљачка суседна села, и да њихове најугледније људе доведу оковане к њему. Па како је ово пустошење било и спроведено, један од војника дочепао се закона Мојсијевих који су почивали у једном од тих села, и изнео их наочиглед свих присутних, па их искидао у комаде; а ово је било пропраћено погрдним речима и уз много скаредности. А када су Јевреји све то чули, похрлили су у великом броју и дошли до Цезареје где се налазио Кире-

878

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

није, и стали га преклињати да освети не њих саме, него самог Бога, чији су закони били оскрнављени; јер они више нису могли поднети да ж и в е уколико ће њихови преци бити на такав начин вређани. Због тога је Киреније био принуђен — плашећи се да не дође до устанка, а такође и посаветован од стране својих пријатеља — да изда налог да се војнику који је увредио законе одруби глава, и тиме оконча побуну која се по други пут припремала да букне.

ПОГЛАВЉЕ 111ЕСТО КАКО ЈЕ Д О Ш Л О ДО СУКОБА ИЗМЕЂУ ЈЕВРЕЈА И С А М А Р И Ћ А Н А , И КАКО ЈЕ КЛАУДИЈЕ О К О Н Ч А О Њ И Х О В Е НЕСУГЛАСИЈДЕ 1) У то је време дошло до сукоба између Јевреја и Самарићана због следећег повода. Било је, наиме, обичајем Галилејаца, када су долазили на празнике у свети град, да путујући пролазе кроз земљу Самарићана;^-' у то доба је на п у т у лежало једно село које су звали Гинеја, смештено н а г р а ницама Самарије према великој равници, и једном је приликом дошло до сукоба између неких мештана тог села и Галилејаца, у којој је убијен велики број ових последњих. Али када су најугледнији Галилејци обавештени о ономе што се догодило, они су дошли до Киренија и затражили да освети убиство оних који су били усмрћени, али је овај био поткупљен од стране Самарићана да тим поводом ништа не предузима. Због овога су Галилејци били веома незадовољни, те су убеђивали многе Јевреје да се маше оружја и поново освоје своју слободу, рекавши да је ропство већ по себи горка ствар, али да је удружена са отвореним увредама савршено неподношљива. А када су угледни Јевреји настојали да их умире, обећавш и да ће учинити све да наговоре Киренија да освети убијене, ови их нису послушали, већ су узели оружје и замолили за помоћ Елеазара, сина Динејевог, иначе разбојника који је много година пребивао у планинама, уз чију су сарадњу потом опљачкали многа самарићанска села. Но када је Киреније чуо за овакво њихово поступање, повео је одред из Севастије са четири пешадијске регименте, и наоружао Самарићане, те је пошао на Јевреје, успевши тако да их сустигне и многе од њих побије а велики број ухвати живе. Због тога су они који су уважавани као најугледније особе у Јерусалиму, једнако због порекла и указиваног им поштовања, чим су схватили до каквог су тешког исхода ове ствари доведене, обукли кострет и стали се посипати пепелом по глави, те су на сваки могући начин преклињали побуњенике, убеђујући их да ће пред р о ђ е н и м очима довести до крајњег уништења сопствену земљу, те да ће Храм бити запаљен а они сами допасти најтежег робовања заједно са њиховим женама и децом, јер ће све то бити неминовна последица онога што чине; т р а ж и л и су зато да ови промене мишљење, одложе оружје и убудуће остану мирни, те да се врате својим домовима. Ова убеђивања превладала су код побуњеника, те се народ разишао и р а з б о ј н и ц и се вратили својим упориштима, а након тог

КЊИГА ДВАДЕСЕТА

879

времена читава је Јудеја била испуњена непочинствима. 2) За то су време, међутим, главни међу Самарићанима отишли до Умидија Квадрата, намесника Сирије који се у то време налазио у Тиру, и о п т у ж и л и Јевреје за паљење и пљачкање њихових села; при том су рекли да нису толико незадовољни оним што су пропатили, већ п р е з и р о м што су га том приликом показали Римљани; јер, уколико су Јевреји на било који начин били повређени, Римљани су морали да се покажу као судије над оним што се догодило, а не да Јеврејима буде остављено да одмах направе такво пустошење као да немају Римљане за своје управитеље; и управо су зато они дошли до Умидија, како би од њега испословали тражену освету. Али су, томе насупрот, Јевреји са своје стране устврдили да су Сам а р и ћ а н и били виновници свеколиких нереда и сукоба, те да је пре свега Киреније био са њихове стране поткупљен поклонима и ћутке прешао преко убистава Јевреја. Након ове тврдње Квадрат је обуставио даље преслушавање случаја и обећао да ће донети пресуду када лично буде дошао у Јудеју и буде имао истинитија сазнања поводом свега што се догодило. И тако су ови људи отишли без постигнутог успеха. Ипак, није прошло дуго до часа када је Квадрат стигао у Самарију којом приликом је, саслуш а в ш и све, дошао до закључка да су Самарићани били в и н о в н и ц и свеколике пометње. Али након што је чуо да се неки Јевреји спремају за преврат, издао је наређење да буду разапети на крст сви они које је Киреније заробио. Одатле је потом дошао до извесног села по имену Лида, које по величини није заостајало за градом, те је тамо пред својим судским већем поново саслушао случај Самарићана, којом приликом је од некога чуо да је један од вођа Јевреја, по имену Дорт, заједно са још четворицом превратника наговарао Јевреје да се дигну на устанак. Због тога је Квадрат издао наређење да ови сместа буду погубљени, а такође је и првосвештеника Ананију, као и другог Ананију, старешину Храма, оковао и послао у Рим, како би тамо Клаудију Цезару поднели извештај о ономе што се догодило. Такође је заповедио да најугледнији људи једнако са самарићанске и јеврејске стране, а такође и намесник Киреније и трибун Цејер, пођу у Италију к императору, како би их овај могао саслушати и пресудити у њиховом међусобном спору. Сам Квадрат је, пак, поново отишао у Јерусалим, бојећи се да Јевреји не покушају са насилним превратом; али је грађане затекао у м и р н о м расположењу, како прослављају уобичајене празнике њихове земље у славу Бога. Тако је поверовао да они неће даље покушавати са побунама, те их је оставио у празновању, а сам се вратио у Антиохију. 3) Што се тиче Киренија и угледних Самарићана који су били послани у Рим, њ и м а је император заказао дан у којем ће образложити и бранити своје виђење сукоба до којих је дошло. Па како су Цезареви слободњаци и пријатељи били веома ревносни у корист Киренија и Самарићана, они би надвладали јеврејску страну да Агрипа Млађи, који се тада затекао у Риму, није видео у каквој се неприлици налазе Јевреји, те је ватрено молио Агрипину, Клаудијеву жену, да наговори свог м у ж а да саслуша и Јевреје о целом случају, те да у складу са његовом праведношћу осуди на казну оне

880

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

који су заиста били в и н о в н и ц и те побуне п р о т и в римске управе. Тиме је Клаудије унапред био тако добро припремљен на праведно држање, да је, када је саслушао цели случај и пронашао да су Самарићани били коловође у свим тим несрећним збивањима, издао наређење да они који су дошли к њему буду побијени а Киреније протеран. Такође је издао наређење да трибун Цејер буде одведен натраг у Јерусалим, где је требало да буде повлачен кроз град наочиглед народу, а потом погубљен.

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО П О С Т А В Љ А Њ Е ФЕЛИКСА ЗА Н А М Е С Н И К А ЈУДЕЈЕ, А ТАКОЂЕ И О А Г Р И П И МЛАЂЕМ И Њ Е Г О В И М СЕСТРАМА 1) Тако је Клаудије послао Феликса, Паладовог брата, да се надаље стара о пословима у Јудеји; а када је већ истекла и дванаеста година његове владавине, он је уделио Агрипи Филипову тетрархију и Ватанију, додавши томе и Трахонитију заједно са Авилом, од којих је ова последња заправо била тетрархија Лисанија; али је при том одузео од Агрипе Халкис, над којим је он био намесник током четири године. Па након што је Агрипа п р и м и о ове земље као дарове од Клаудија, он је дао своју сестру Друсу за жену Азизу, краљу Емесе, након његовог пристанка да буде обрезан, а због тога што је Епифан, син краља Антиохије, одбио да се њоме ожени стога што, иако је претходно обећао њеном оцу да ће прећи у јеврејску веру, то што је обећао ипак није испунио. Агрипа је тако и другу сестру, Мирјам, дао за жену Архелају, сину Хелкије, за кога је она одраније била заручена посредовањем њеног оца Агрипе; а из овог је брака потекла једна кћер, по имену Береника. 2) Али што се тиче брака Друсе и Азиза, оп је недуго потом био раскинут под следећим околностима. За време док је био намесник Јудеје, Феликс је једном приликом видео Друсу и у њу се заљубио, јер је она заиста у лепоти надмашивала све друге жене, те је к њој послао извесног Симона,'^^ једног од својих пријатеља; овај је човек био Јеврејин, а по рођењу Кипранин, и себе је представљао као чаробњака, те је настојао да жену увери да се одрекне њеног тадашњег м у ж а и уда за Феликса, обећавши да ће је овај, поступи ли тако, учинити срећном. Сходно томе, Друса се одлучила на тај непримерен поступак, између осталог и да би избегла завист своје сестре Беренике, јер се ова према њој веома рђаво опходила због њене лепоте, те је пристала да п р е к р ш и законе својих предака и уда се за Феликса, са којим је добила и сина, коме је отац дао име Агрипа. А о томе на који је начин тај млади човек заједно са својом женом пострадао у ерупцији планине Везува у данима Тита Цезара, говорићемо касније.'^^ 3) Што се тиче Беренике, она је живела као удовица дуго након смрти Ирода, краља Халкиса, који је истовремено био њен м у ж и ујак; али када је процурела гласина да је блудно општила са својим братом, она је убедила Полема, краља Киликије, да се обреже и ожени је, сматрајући да ће

КЊИГА ДВАДЕСЕТА

881

на тај начин м о ћ и да докаже како су клевете биле лажне — а Полем је на предлог пристао, углавном због њеног богатства. Па ипак овај брак није дуго потрајао, јег је Береника напустила Полема, и то, како се прича, из нечистих побуда. Тако се он истовремено одрекао и брака и јеврејске вере. У исто време је и Мирјам отерала Архелаја и удала се за Деметрија, најугледнијег човека међу александријским Јеврејима једнако по пореклу и богатству, који је заправо у то време био тамошњи јеврејски алабарх. Тако је она сина кога је са њиме добила назвала Агрипин. Али о свему овоме понаособ касније ћемо говорити подробније.'^"

ПОГЛАВЉЕ ОСМО Н А КОЈИ ЈЕ Н А Ч И Н П О С Л Е КЛАУДИЈЕВЕ С М Р Т И Н Е Р О Н НАСЛЕД И О ВЛАСТ, КАО И КАКВА ЈЕ СВЕ ВАРВАРСТВА П О Ч И Н И О . ТАКОЂЕ И О РАЗБОЈНИШТВИМА, У Б И С Т В И М А И ПРЕВАРАхМА КОЈЕ СУ СЕ РАЗБУКТАЛЕ ДОК СУ ФЕЛИКС И ФЕСТ Б И Л И Н А М Е С Н И Ц И ЈУДЕЈЕ 1) КлаудиЈе Цезар је у м р о након што је владао тринаест година, осам месеци и двадесет дана, а гласине круже да га је отровала његова жена Агрипина, чији је отац био Германик, Цезарев брат. Њ е н м у ж је био Домицијан Еноварв, један од најугледнијих Римљана тог доба, након чије је смрти, и Агрипининог дугог удовиштва, Клаудије ову узео за жену. Она је у брак довела свог првог сина, који је носио очево име — Домицијан.'"^ Клаудије је претходно из љубоморе убио своју претходну жену Месалину, са којом је имао двоје деце, Британика и Октавију; њихова најстарија сестра била је Антонија, коју је Клаудије добио из брака са првом женом Пелином. Октавију је удао за Нерона, јер је то било име које је Клаудије дао Агрипинином сину Домицијану након што га је усвојио. 2) Агрипина се, међутим, уплашила да би Британик, у часу када доспе до зрелости, могао наследити свог оца на престолу и пожелети да се домогне власти испред њеног властитог сина, одакле су потекле гласине да је она припремила Клаудијеву смрт. И зато, чим је овај у м р о она је послала Вара, главног заповедника војске, а са њ и м и трибуне и најугледније слободњаке, да доведу Нерона у логор и поздраве га као императора. Па када је на тај начин Нерон задобио власт, извео је тако подмукло тровање Британика да народ то није могао приметити; недуго потом јавно је убио и своју властиту мајку, на тај јој начин узвративши не само за то што га је родила, већ и зато што је захваљујући њеним настојањима задобио римско царство. Такође је убио и своју жену Октавију, као и многе друге угледне људе, под изговором да су припремали заверу против њега. 3) Али ћу ја пропустити свако даље приповедање о овим збивањима, будући да је велики број писаца саставио Неронову историју; неки од њих су одступили од истинитих чињеница, вероватно из користи, јер су од њега самог за то добили надокнаду; други су га, међутим, толико мрзели

882

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

и желели му зло, да су својим лажима толико бешчасно беснели нротив њега, да и они сами заслужују осуду. Ја се, додуше, не чудим онима који су казивали лажи о Нерону, будући да у својим списима нису сачували истину ни о оним историјским чињеницама које су претходиле његовом времену, чак ни када актери ни на који начин нису могли залечити њихову мржњу, будући да су ови писци живели много времена после њих. Али што се тиче таквих који немају обзира према истини, они могу писати како и м се свиди, јер у томе налазе ужитак; но што се тиче нас који смо истину поставили као непосредни циљ, кратко ћемо се дотаћи онога што само поиздаље припада овом нредузећу, али ћемо зато подробно говорити шта се догодило са Јеврејима, и нећемо ж а л и т и труда дајући извештај једнако о несрећама које смо претрпели и о злочинима које смо скривили. Тако ћу се сада вратити ономе што се тиче наших властитих прилика. 4) Током прве године Неронове владавине, након смрти Азиза, краља Емесе, на престолу га је наследио његов брат Сем, а Аристобулу, сину ]/1рода, краља Халкиса, Нерон је поверио управљање Доњом Јерменијом. Цезар је такође уделио Агрини известан део Галилеје, Тиберије и Тарихеје, наредивши становништву ових области да се потчине његовој власти. Такође му је дао и Јулију, град у Переји, заједно са четрнаест оближњих села. 5) Што се тиче прилика Јевреја, оне су временом постајале све горе, јер је земља поново била препуна бунтовника и варалица који су обмањивали народ. Ипак је Феликс свакодневно хватао и погубљивао многе од ових смутљиваца, заједно са разбојницима. Тако је ухватио и Елеазара, сина Динеја који је око себе окупио разбојничку банду — а ово хватање је извео преваром, јер је Елеазару п р у ж и о уверавања да му неће нанети штете, чиме га је наговорио да дође к њему, али када се овај појавио био је ухваћен, окован и послан у Рим. Феликс је такође био злонамеран и према првосвештенику Јонатану, зато што му је овај редовно упућивао упозорења да је потребно боље управљати пословима Јевреја но што он то чини, уколико жели да избегне п р и т у ж б е народа, и будући да је он сам био тај који је желео да га Цезар пошаље за прокуратора Јудеје. Зато је Феликс смислио начин како ће га се отарасити, сада када је Јонатан за њега постао стални извор узнемиравања, будући да су таква упозорења непријатна онима који су склони да поступају незаконито. Тако је Феликс убедио једног од најоданијих Јонатанових пријатеља, чије је име било Дора, да доведе разбојнике к Јонатану како би га ови убили, за шта је Дора заузврат требало да прими велику суму новца. Дора се сложио с предлогом, те је уредио ствари тако да су р а з б о ј н и ц и могли д а у б и ј у Јонатана, и то на следећи начин: неколицина тих хајдука попели су се у град претварајући се да долазе како би се посветили изразима богоштовања, а заправо су носили бодеже скривене у одећи, те су се тако помешали с народом и потом убили Јонатана. Па како ово убиство никада није освећено, исти су разбојници и касније у пуној сигурности долазили на празнике, те су на исти начин и доцније — носећи скривено оружје и непримећено се помешавши са окупљеним м н о ш т в о м — и даље убијали своје непријатеље и чинили такве свирепе услуге другима за новац, при чему су убијања изводили

КЊИГА ДБАДЕСЕТА

883

не само у удаљеним деловима града, већ и у самом Храму, располажући са довољно дрскости да чине тако и не помишљајући на б е з б о ж н и ш т в о за које би сносили кривицу. А ово ми се чини разлогом због којег је Бог, мрзећи изопаченост ових људи, одбио од себе наш град; а што се тиче Храма, О н га више није сматрао довољно чистим да га настањује, већ је на нас довео Римљане и спалио град како би га очистио, а нас, нашу децу и жене бацио у ропство како би нас учинио мудријим у н а ш и м несрећама. 6) О в а к в и поступци разбојника испунили су град сваковрсним примерима безбожности. Надаље су ове варалице и опсенари убедили народ да их следи у дивљину под изговором да ће им показати очигледна чуда и знамења што ће им бити омогућено провиђењем Божијим. И тако су многи од оних који су допустили да буду заведени били кажњени због своје лудости, јер их је Феликс вратио у град, и потом сурово казнио. Поврх свега, у то је време из Египта^^'' у Јерусалим стигао човек који је тврдио да је пророк, а који је навео многе људе да га прате до Маслинове горе, која се над градом уздиже на удаљености од пет фурлонга. Надаље је мноштву рекао да ће им од тада па надаље показати како се на његову заповест руше зидови Јерусалима, обећавши им при том да ће им обезбедити улазак у град кроз те тако урушене зидове. Након што је Феликс обавештен о овоме, послао је велики број наоружаних коњаника и пешака да нападну Египћанина и људе који су били с њим. Том је приликом побијено четири стотине људи, две стотине је заробљено, али је Египћанин побегао из борбе и више се није појављивао. И надаље су разбојници подбуњивали народ да поведе рат против Римљана, говорећи да им се више не смеју покоравати, а када се ма која особа не би с њима сложила, они су палили и пљачкали села таквих људи. 7) У то време дошло је и до великих сукоба између Јевреја који су ж и вели у Цезареји и тамошњих Сиријаца, а поводом захтева за истим оним повластицама које су припадале и другим грађанима; јер су Јевреји заступали право свог првенства, зато што је јеврејски краљ Ирод био градитељ Цезареје. Сиријци нису порицали оно што је тврђено о Ироду, али су говорили да је Цезареја раније носила име Стратонова кула и да тада у њој није било ниједног настањеног Јеврејина. Када су намесници ових земаља чули за ове сукобе, ухватили су коловође са обе стране и потом их ишибали, на тај начин за неко време окончавши нереде. Али су се јеврејски грађани уздали у своју имућност и из истог разлога омаловажавали Сиријце те их почели вређати, надајући се да ће их тако изазвати. С друге стране, пак, иако су Сиријци заостајали у богатству, вредновали су себе високо због тога што је највећи део тамошњих Римљана потицао из Севастије и Цезареје, те из тог разлога нису остајали дужни Јеврејима, узвраћајући им на погрде; тако је то потрајало све док напослетку није дошло до обостраног бацања камењем на п р о т и в н у страну, при чему је неколицина људи погинула и још више њих било рањено на обе стране, премда су ипак Јевреји изашли као победници. Али када је Феликс схватио да овај сукоб већ израста у неку врсту рата, он је изненада дошао до њих и захтевао од Јевреја да се повуку, што су ови, међутим, одбили; на

884

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

то је Феликс наоружао војску и послао је на Јевреје, те је дошло до борбе у којој су многи Јевреји побијени, многи заробљени, а војсци је допуштено и да опљачка јеврејске куће које су биле препуна богатства. Ипак, они међу Јеврејима који су били умеренији и од највећег угледа, уплашили су се Римљана и затражили од Феликса да објави повлачење своје војске, те да поштеди Јевреје и п р у ж и им п р и л и к у да се покају за оно што је учињено; и тако је Феликс био наговорен овим молбама. 8) Негде у то време краљ Агрипа је предао звање првосвештеника Ишмаелу, сину Фабијевом, након чега је дошло до трвења између високосвештенства и најутицајнијих међу грађанима Јерусалима; обе ове стране имале су уз себе друштво људи најдрскијег карактера, као и оних који су волели нреврате, те су се овакви и наметнули за вође; тако је дошло до борби које су се састојале у узајамном упућивању погрдних речи и обостраном каменовању. Будући да није било никога ко би их због тога укорио, ови су се нереди разбуктали на крајње необуздан начин, као да људи над собом нису имали никога ко би њима управљао. Безобзирност и безочност су се толико размахали и код самих припадника високог свештеништва, да су ови имали толико дрскости да шаљу своје слуге на гумна да отимају оне десетке који су били намењени н и ж е м свештенству, што је довело до тога да су најсиромашнији међу њима у м и р а л и од немаштине. До такве је мере, дакле, насиље нревладало код побуњеника над ма каквим п р а в о м и законом. 9) Када је Нерон послао Порција Феста као Феликсовог наследника, главешина јеврејских становника Цезареје пошао је у Рим како би опт у ж и о Феликса, и овај би сигурно био кажњен да Нерон није попустио пред наметљивим салетањем његовог брата Палада, кога је овај у то време веома уважавао. Двојица међу најугледнијим Сиријцима наговорили су, уз помоћ велике количине мита, Вара, који је био Неронов тутор и као секретар задужен за његове посланице на грчком, да п о н и ш т и једнакост у повластицама које су дотле у ж и в а л и јеврејски грађани. Тако је захваљујући Варовим наваљивањима овај успео да испослује да Нерон састави посланицу са таквом сврхом. Ова посланица, пак, постала је повод следећим несрећама коЈе су задесиле наш народ; јер када су Јевреји из Цезареје обавештени о садржају ове посланице Сиријцима, они су се још више предали нередима, све док није букнуо рат. 10) Фест је по доласку у Јудеју ову затекао унесрећену нападима побуњеника који су палили и пљачкали сва села. Тако је дошло до тога да су сикарије, како су називани такви разбојници, постајале све бројније. О н и су користили кратке мачеве који се нису много разликовали од римских, али су били понешто закривљени и наликовали такозваној римској сики, и управо су том оружју разбојници дуговали свој назив, а истим су оружјем побили толико много људи. Јер, они су се мешали са народом током празника, када су се људи гомилице окупљали из свих делова града како би обожавали Господа, те су том приликом, како смо већ рекли, веома лако убијали оне које су одредили за своје жртве. О н и су такође често нападали села која су припадала њиховим непријатељима, и остављали

КЊИГА ДВАДЕСЕТА

885

их опљачкане и у пламену. Стога је Фест послао војску, заједно коњицу и пешадију, да нападне оне који су били заведени од стране извесног букача који им је обећао избављење и слободу од несрећа под којима су се налазили уколико би га пратили у дивљину. И тако је та послана војска до последњег сатрла све оне који су били заведени, а такође и тог смутљивца који их је обмануо. 11) Негде у то време краљ Агрипа је себи сазидао велику благоваон и ц у у краљевској палати у Јерусалиму, у близини портика. Ова је палата била подигнута јоги у давнини од стране лозе Асамонејевића, и била је смештена на у з в и ш и ц и и обезбеђивала најпријатнији положај онима који су желели да имају поглед на град, а који Је сам краљ захтевао; тамо је, дакле, он могао лежати и јести и одатле осматрати шта се догађало у Храму, што је, међутим, након што је било примећено, изазвало незадовољство код најугледнијих људи Јерусалима: ово стога што није у складу са прописима наше земље или закона да оно што се одвија у Храму буде изложено погледу других, а поготову не оно што припада чину жртвовања. Стога су ови људи подигли зид на највишем здању које је припадало у н у т р а ш њ е м дворишту Храма према западу, а овај зид, након што је подигнут, не само да је онемогућавао поглед са благоваонице у палати, већ такође и са западних ходника који су припадали спољњем д в о р и ш т у Храма, што је било место где су Римљани држали храмску стражу приликом светковања празника. О в а к в и м су делима били веома незадовољни како краљ Агрипа, тако и још више прокуратор Фест, због чега је овај последњи наредио да тај новоподигнути зид буде срушен. Ипак, Јевреји су га замолили за допуштење да овим поводом пошаљу изасланство Нерону, рекавши да не би могли поднети да даље ж и в е уколико би иједан део Храма био разорен; па када им је Фест дао допуштење да поступе тако, они су послали десетор и ц у угледних људи Нерону, а такође и првосвештеника Ишмаела и Хелкију, чувара свете ризнице. А када је Нерон саслушао оно што су и м а л и да кажу, не само да им је опростио оно што су већ учинили, већ им је такође дао и дозволу да и даље оставе подигнути зид у нетакнутом стању. Овима је, међутим, удовољио да би наградио Попеју, своју жену која је била веома побожна, и која је сама затражила ове услуге од Нерона и након тога наредила десеторици изасланика да пођу кући, са изузетком Ишмаела и Хелкије које је као своје госте задржала код себе. А чим је краљ Агрипа чуо ове вести, он је доделио звање првосвештеника Јосифу, званом Кави, сину Симона, некадашњег првосвештеника.

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О АЛВИНУ Т О К О М ЧИЈЕГ ЈЕ Н А М Е С Н И К О В А Њ А Б И О УБИЈЕН ЈАКОВ; А ТАКОЂЕ И О З Д А Њ И М А Ш Т О И Х ЈЕ ПОДИГАО А Г Р И П А 1) Након што је вест о Фестовој смрти стигла до Нерона, овај је у Јудеју као прокуратора послао Алвина. Краљ је, пак, са своје стране оду-

886

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

зео звање првосвештеника Јосифу и уделио га сину Ананијевом, који се такође звао Ананија. Прича се да је овај најстарији Ананија био најсрећнији човек, будући да је имао петорицу синова који су сви служили као првосвештеници Божији, а и он сам је у ж и в а о исти положај дуго времена уназад, што се никада није догодило ниједном од наших нрвосвештеника. Али је зато онај млађи Ананија, за кога смо већ рекли да је преузео ово достојанство, био по нарави дрзак и веома охол човек; такође је и припадао секти садукеја, чији су поклоници веома строги у суђењу увредиоцима, и у томе надмашују све друге Јевреје, као што смо већ приметили. Будући да је, дакле, Ананије имао овакво држање, сматрао је да му се сада указала повољна прилика да покаже своју власт — то јест сада када је Фест био мртав а Алвин тренутно био на путу. Тако је Ананије окупио синхедрион судија, и пред њих довео брата оног Исуса кога су називали Христом, а чије је име било Јаков, а заједно са њ и м и друге људе; па када је уобличио тужбу у којој их је прозвао као прекршитеље закона, предао их је казни каменовања; али што се тиче оних који су изгледали најправичнији међу грађанима, и који су уједно осећали највеће незадовољство примерима кршења закона, таквима се уопште није свидело оно што је учињено; стога су ови људи послали поруку краљу, тражећи да овај пошаље наредбу Ананији према којој више неће м о ћ и да се тако понаша, јер је и оно што је већ учинио било незаконито. Штавише, неки од њих су такође изашли пред Алвина који се враћао с пута у Александрију, и обавестили га да није било законито то што је Ананија окупио синхедрион без његове сагласности.^'' Алвин се сложио с оним што су ови рекли, те је љутито написао Ананији, запретивши му да ће бити кажњен за оно што је учинио; на ово је краљ Агрипа одузео Ананији звање првосвештеника у часу када га је овај носио свега три месеца, и на његово место поставио Исуса, сина Дамнејовог. 2) Ч и м је Алвин стигао у Јерусалим, дао је све од себе да уз највећу могућу бригу одржи земљу у миру, п о б и в ш и велики број сикарија. Али што се тиче првосвештеника Ананије, његова је слава сваким даном све више расла, те је од стране грађана добијао упадљиве знаке наклоности и уважавања, захваљујући чему је згрнуо велику количину новца. Отуда је могао од почетка неговати пријатељство са Алвином и првосвештеником Исусом, дајући им вредне дарове. Такође је имао и слуге који су били веома зли људи и који су се удружили са најдрскијима у народу, те су одлазили на гумна и насилно односили десетке који су припадали свештенству, не устручавајући се да претуку оне који им се не би повиновали. Сасвим налично овим слугама понашали су се и високи свештеници, и није било никог ко би их у томе спречио; тако је дошло до тога да су неки од свештеника који више нису могли да рачунају на те отете десетке, умирали од глади. 3) У то се време догодило да су сикарије дошле по ноћи у град непосредно пре празника, и отели писара који је припадао управитељу Храма, чије је име било Елеазар, а који је био син првосвештеника Ананије, те су га оковали и одвели са собом; након тога су послали поруку Ананији, рекавши да ће му изручити писара уколико буде наговорио Алвина да осло-

КЊИГА ДВАДЕСЕТА

887

боди десеторицу затвореника који су припадали њиховој странци; тако је Ананија био присиљен да покуша да убеди Алвина, те је у том захтеву заиста и успео. Ово је, међутим, био само почетак већих несрећа, јер су разбојници надаље почели да непрестано хватају неког од Ананијевих слугу, па када би их ж и в е заробили, не би их пуштали све док заузврат не би повратили неког од својих сикарија. Па како су сада поново постали бројни, и њихова је смелост сразмерно порасла, те су поново наносили велике несреће целој земљи. 4) Негде у то време је краљ Агрипа подигао Цезареју Филипову већу но што је била икада пре, те ју је, у част Нерону, назвао Неронијом. А након што је уз велике трошкове подигао и позориште у Бејруту, почео је тамо сваке године изводити представе, п о т р о ш и в ш и на њих много десетина хиљада драхми; такође је народу Бејрута уделио и ноклоне у ж и т у и уљу, уз то и украсивши град древно рађеним статуама које су представљале ликове из старине; штавише, у тај је град преселио све оно што је од најбољих украса било у његовом краљевству. Ово га је, међутим, учинило још омраженијим међу његовим поданицима, зато што је од њих узео оно што им је припадало како би украсио страни град. У то је време дошло до смене на месту првосвештеника, јер је Исус, син Гамалеја, наследио Исуса, сина Дамнејевог, и то на краљев захтев, због чега је дошло до сукоба међу свештенством који су држали једну или другу страну, а у којима су обе странке окупиле око себе најдрскије људе и уз погрде се узајамно гађали камењем. Али је Ананија, захваљујући новцу којим је задобијао савезнике, био одвише јак за било које противнике. Мноштву оних који су се као ниткови истицали подлим злоделима придружили су се и Костобар и Савле из краљевске породице, задобивши њихову наклоност због блискости с Агрипом; та је странка потом чинила насиље над народом, бивајући спремна да опљачка било кога ко је био слабији од њих. И од тог времена пре свега потиче велико расуло у нашем граду, као и то што су прилике међу нама постајале све горе и горе. 5) Али када је Алвин чуо да за његовог наследника долази Гесије Флор, пожелео је да учини нешто што би изгледало као захвалност становништву Јерусалима, те је извео напоље све оне затворенике који су најочигледније заслужили смрт, и наредио да се одмах погубе. Али што се тиче оних који су били затворени због неких безначајних повода, од њих је узео новац и распустио их; на овај су начин тамнице заиста биле испражњене, али је земља била испуњена разбојницима. 6) Што се тиче множине Левита, племена нашег рода, будући да су били певачи у Храму, наговорили су краља да окупи синхедрион са захтевом да им се допусти ношење ланене одеће какву су носили свештеници, рекавши краљу да би то било помена вредна новина која би се памтила као уведена током његове власти. И заиста, њихова жеља није остала неуслишена, јер је краљ, уз подршку оних који су дошли уз синхедрион, доделио певачима сакралних песама ову повластицу, захваљујући којој су своју стару одећу могли заменити жељеном ланеном; па како је део овог племена прислуживао у Храму, краљ им је такође дозволио и да светим песмама

888

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

поучавају оне који их за то буду замолили. Све је ово, међутим, било супротно законима наше земље, који су, кад год би били прекршени, увек доводили дотле да нисмо могли избећи казну за такве наше преступе. 7) У то је време Храм био завршен, на када је народ видео раднике који су због тога остали без носла, а којих је било око осамнаест хиљада и који више нису примали наднице будући да су свој хлеб зарађивали радећи на Храму, смишљен је начин како да се од њих заштити — ово, наиме, захваљујући томе што је у народу иначе постојао страх да Римљани не однесу драгоцености из храмских ризница, те је постигнут договор да је боље да се тај новац потроши на упошљавање ових радника у поновном подизању источних ходника. Тако су ови р а д н и ц и наговорени да приону на посао, за који им је сваки нроведени сат у раду био одмах исплаћиван. Ови нролази нрипадали су снољњем д в о р и ш т у и били су смештени у дубокој долини, и имали су зидове који су били сазидани од четвртастих и веома белих каменова дужине до двадесет кубита и висине шест кубита, тако да су зидови укунно достизали четири стотине кубита у дужину. Ови су ходници били дело још краља Соломона који је пре свега изградио у н у т р а ш њ и храм. Али је Агрипа — коме је бригу око Храма поверио Клаудије Цезар — сматрајући да је лако разорити ма коју грађевину али да је тешко поново је нодићи, те да је то посебно тешко учинити са тим ходницима који су захтевали значајно време и велике суме новца, одбио захтев молилаца у овом случају, али их зато није спречио када су затражили да град буде поплочан белим каменом. Такође је у то време одузео звање првосвештеника Исусу, сину Гамалејевом, и предао га Матији, сину Теофиловом, под којим је започео рат Јевреја против Римљана.

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО НАБРАЈАЊЕ П Р В О С В Е Ш Т Е Н И К А 1) Сада мислим да је исправно и у складу са овом историјом да пруж и м извештај о н а ш и м првосвештеницима; како су они започели са том службом, који су били они способни да је обављају, и колико је њих преостало по завршетку рата. Дакле, пре свих нас историја обавештава о Арону, брату Мојсијевом, који је први служио Богу као првосвештеник, а кога су после његове смрти одмах наследили његови синови, након којих је затим ово достојанство од њих настављено преко свих њихових наследника. Одатле нотиче обичај наше земље да нико не може понети звање првосвештеника који није Аронове крви, односно да нико ко не принада његовом роду, макар и био краљ, никада не може преузети ово достојанствно. Сходно томе, број свих првосвештеника од Арона, о којима смо већ говорили, а почев од првог међу њ и м а па до Фанеја кога су у рату побуњен и ц и поставили за првосвештеника, био је осамдесет три; од ових су тринасеторица обављали богослужење у пустињи, почев од Мојсијевих дана док је још стајао табернакул, па до доласка народа у Јудеју, када је краљ

КЊИГА ДВАДЕСЕТА

889

Соломон подигао храм Божији; такође су ови испрва држали звање до краја свог живота, иако су касније добијали наследнике док су још били живи. Ова тринаесторица, који су били потомци двојице Аронових синова, примали су звање један за другим узастопним наслеђивањем, будући да је њихов облик владавине била аристократија, а након тога монархија, а на крају тиранска краљевина. Број година владавине ове тринаесторице, од дана када су н а ш и преци изашли из Египта под Мојсијем па до изградње Храма којег је краљ Соломон подигао у Јерусалиму, износи стотину двадесет. После ове тринаесторице првосвештеника, осамнаесторица њих је преузело ово звање у Јерусалиму, наслеђујући један другог почев од дана краља Соломона, све док Навукодоносор, краљ Вавилона, није повео поход п р о т и в тог града, потом запалио Храм и преселио наш народ у Вавилон, том приликом з а р о б и в ш и првосвештеника Јосадека; време током којег су служили ова осамнаесторица износи четири стотине шездесет шест година, шест месеци и десет дана, током којих су Јевреји још увек били под краљевском влашћу. Али након периода од седамдесет година заробљеништва под Вавилонцима, Кир, краљ Персије, поново је послао Јевреје из Вавилона у њихову властиту земљу и допустио им да поново изграде свој Храм. У то је време Исус, син Јосадеков преузео звање првосвештеника над оним заробљеницима који су се вратили кући. Надаље су он и његови потомци, којих је све у свему било петнаесторица, све до краља Антиоха Еупатора, служили под демократском влашћу током четири стотине четрнаест година; а тада су горепоменути Антиох, као и заповедник његове војске Лисија, лишили Онију, такође званог Менелај, овог достојанства и убили га у Вереју; затим су отерали сина Оније Трећег и на његово су место поставили Јакима, који је истина припадао Ароновом роду али не и Онијиној породици. Због тога је овај Онија, који је био нећак умрлог Оније, и који је носио исто име са својим оцем, дошао у Египат и спријатељио се са Птолемејом Филометром и његовом женом Клеопатром, и наговорио их да га учине првосвештеником оног храма којег је у славу Божију подигао у префектури Хелиополиса, а овај је опонашао Храм у Јерусалиму; ми смо поводом овог храма дигнутог у Египту већ често говорили. Надаље, након што је Јаким држао службу првосвештеника три године, он је нреминуо, и није било никога ко би га наследио, већ је град п р о д у ж и о седам година без првосвештеника. Али је тада потомство синова Асамонејевића, на које је пренесено управљање народом, након што је у рату победило Македонце, наименовало Јонатана за првосвештеника, и он је владао седам година. А након што је потом убијен у издајничкој завери од стране Трифона, као што смо другде већ приповедали, звање првосвештеника је преузео његов брат Симон; а када је и овај убијен на гозби у завери коју је водио његов зет, наследио га је његов властити син по имену Хиркан, након што је Симон власт држао годину дана дуже од свог брата. Хиркан је затим у ж и в а о чин првосвештеника наредних тридесет година, и у м р о је као стар човек, оставивши наследство Јуди који је називан Аристобулом, а његов је наследник био његов брат Александар; овај је Јуда у м р о од тешке болести након што је звање првосвеш-

890

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

теника носио заједно са краљевском влашћу, јер је он био први који је током обављања првосвештеничког звања на главу ставио владарску дијадему. А након што је Александар био истовремено краљ и првосвештеник наредних двадесет седам година, он је преминуо, допустивши његовој ж е н и Александри да буде она која ће наименовати следећег првосвештеника; тако је она на то звање поставила Хиркана, али је за себе задржала краљевство током девет година, након којих је и сама преминула. Слично време је и њен син Хиркан провео на положају првосвештеника, јер се после мајчине смрти против њега борио његов брат Аристобул и поразио га, и након тога сам преузео како положај првосвештеника тако и краљевску власт. Али након што је владао три године и исто толико месеци, напао га је Помпеј и не само да је силом заузео Јерусалим, већ је такође њега и његову децу оковао и послао у Рим. Такође је повратио звање првосвештеника Хиркану и од овога учинио управитеља народа, али му је забранио да носи владарску дијадему. Хиркан је, поред претходних девет година, владао и наредних двадесет четири, када су Варзафарн и Пакор, парћанске Бојсковође, прешле преко Еуфрата и сукобили се са Хирканом и заробили га живог, те поставили Антигона, Аристобуловог сина, за краља; па након што је овај владао три године и три месеца, заробили су га Сосије и Ирод и потом га погубили у Антиохији, након што га је тамо одвео Антоније. Тада су Римљани за краља поставили Ирода Великог, али овај више није звање првосвештеника додељивао п р и п а д н и ц и м а породице Асамонејевића. Уместо тога, на овај је положај постављао људе који су потицали из породица без значаја, а такође и који једва да су и били свештеници, осим што је то звање уделио Аристобулу. Јер, када је на овај полож а ј поставио Аристобула, унука оног Хиркана кога су заробили Парћани, и када је за жену узео његову сестру Мирјам, он је овим постављењем смерао да задобије наклоност народа који је гајио лепу успомену на Аристобуловог деду Хиркана. Па ипак се Ирод касније у п л а ш и о да народ сву своју приврженост не усмери према Аристобулу, те је овога погубио, и то тако што је смислио начин да га удави приликом пливања у базену у Јерихону, као што смо већ приповедали; тако после овога више никада није звање првосвештеника поверио потомцима лозе Асамонејевића. На исти је начин поступао и Иродов син Архелај, а такође и Римљани који су касније сасвим у своје руке преузели управљање Јеврејима. Сходно томе, број првосвештеника, од доба Ирода Великог па до дана када је Тит заузео Храм и град и потом их запалио, износи двадесет осам особа, а време које су сви они заједно провели износи стотину седам година. Неки од њих били су државни управитељи под влашћу Ирода и његовог сина Архелаја, иако је после њихове смрти облик управљања постао аристократски, а првосвештеницима је поверавана и власт над целим народом. Оволико ће бити довољно говора поводом наших првосвешеника.

КЊИГА ДВАДЕСЕТА

891

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО О ПРОКУРАТОРУ ФЛОРУ КОЈИ ЈЕ П Р И Н У Д И О ЈЕВРЕЈЕ ДА СЕ П О Д И ГНУ Н А ОРУЖЈЕ П Р О Т И В Р И М Љ А Н А . З А К Љ У Ч А К 1) Стигавши по Нероновом налогу на место прокуратора уместо Алвина, Гесије Флор је испунио Јудеју обиљем несрећа. О н се родио у граду Клазомени, и са собом је довео своју жену Клеопатру (захваљујући чијем је пријатељству са Попејом, Нероновом женом, и добио положај намесника) која се ни по чему није у изопачепости разликовала од њега. Овај Флор је био толико зао и насилан у у п р а ж њ а в а њ у своје власти, да су Јевреји сматрали како је у поређењу с њ и м Алвип изгледао као доброчинитељ; толико су претеране биле несреће што и м их је он донео. Алвин је, наиме, скривао своја злодела, б р и ж љ и в о пазећи да их људи не открију; али је Гесије Флор, као да је у п р а в о послан да би своје злочине свима показивао, ове са дрском разметљивошћу чинио видљивим нашем народу, никада не пропуштајући п р и л и к у за насиље нити за било коју неправичну врсту кажњавања; није га могло дирнути сажаљење, и никада није био задовољан ниједном добити коју би успут постигао; такође се уопште није обазирао на достојност својих познанстава, већ је постајао саучесник и самим разбојницима. У то су се време, наиме, многи приклањали разбојништву без икаквог страха зато што су у њему имали заштитника, ослањајући се на то да ће их без икакве штете по њих избавити у случају ма каковг злочина; тако, све у свему, није било границе пропадању народа у узастопним несрећама, већ су ојађени Јевреји, када више нису могли подносити пустошења од стране разбојника, били принуђени да сви заједно напусте своја станишта и избегну, надајући се да ће лакше поднети настањеност било где на свету међу странцима [него у својој властитој земљи]. И шта бих више могао р е ћ и о овом човеку? Јер је управо Флор био онај који нас је приморао да подигнемо оружје против Римљапа, будући да смо сматрали да је боље да одједном будемо уништени, него мало по мало. Овај је рат започео друге године Флорове владавине, и дванаесте године Неронове власти. Али на какве смо подухвате били присиљени, или какве смо несреће морали да подносимо, потапко ће сазнати они који прегледају књиге које сам написао о овом јеврејском рату. 2) Зато ћу сада овде довршити своје Старине, након чијег ћу закључивања почети да пишем извештај о рату; а ове се Старине садрже од онога што нам је све досад пренесено почев од првобитног стварања човека па све до двадесете године Неронове владавине, а поводом онога што је задесило Јевреје како у Египту, тако и у Сирији и Палестини, и онога што смо претрпели од Асираца и Вавилонаца, као и о несрећама што су нам их донели Персијанци и Македонци, а после њих и Римљани — након чега могу рећи да сам саставио ову историју са довољном б р и ж љ и в о ш ћ у у свим стварима. Покушао сам да побројим оне првосвештенике које смо имали током периода од две хиљаде година; такође сам и пописао наслеђивање наших краљева о чијим сам поступцима и управљању државом припо-

892

ЈУДЕЈСКЕ СТАРИНЕ

ведао без [значајнијих грешака], као и о моћи наших монарха; све сам то учинио на основу онога што је нанисано у н а ш и м светим књигама, јер је управо то оно што сам и обећао да ћу учинити на почетку ове историје. А сада ћу се осмелити да кажем, сада када сам до краја обавио посао који сам себи наменио, да ниједна друга особа, било Јеврејин или странац, чак и да је имала тако велику склоност да то уради, не би могла тако подробно пренети ове извештаје Грцима као што је учињено у овим мојим књигама. Јер п р и п а д н и ц и мог властитог народа својевољно признају да их превазилазим у знањима која припадају баштини Јевреја, а ја сам такође улож и о много труда да стекнем и знања Грка као и да разумем основе грчког језика, иако сам толико дуго себе навикао да говорим својим властитим језиком да не могу да изговарам грчки језик са довољном тачношћу; јер наш народ не охрабрује оне који уче језике многих народа и тако украшавају своје говоре углађеношћу по укусу свог времена, зато што се на ову врсту достигнућа гледа као на заједничку не само свим слободним људима, већ такође и многим слугама којима чини задовољство да их уче. Али зато наш народ даје сведочанство о мудрости само оном човеку који сасвим познаје наше законе и који је кадар да растумачи њихово значење; због таквог става, иако има безброј оних који су са много стрпљења настојали да стекну ово знање, ипак данас једва да има двојица или тројица који су у томе и успели, а који су одмах награђени за њихове напоре. 3) А сада можда неће бити непримерено уколико укратко изнесем понешто о мојој властитој породици и о подухватима мог властитог живота,^^® будући да још ж и в е они који могу приговорити уколико је нешто од онога што кажем лаж, а са т и м ћу извештајем и окончати ове Старине које се састоје од двадесет књига и шездесет хиљада редова. И ако м и Бог дозволи, летимично ћу још једном прећи преко овог рата'^' и додати оно што се догађало са његовим учесницима све до овог дана у тринаестој години власти Домицијана, а што није, колико сам ја упознат, било довољно обрађено ни од кога, баш као ни оно што је нас овде задесило закључно са данашњим даном који пада како у тринаесту године владавине Цезара Домицијана тако и у педесет шесту годину мог властитог ж и вота. Такође имам намеру да напишем три књиге о јеврејским схватањима о Богу и Његовој суштини, као и о н а ш и м законима, односно зашто су нам, према њима, неке ствари допуштене да чинимо, а друге забрањене.

ЖИВОТ ЈОСИФА ФЛАВИЈА

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

1) Породица из које потичем није незнатног порекла, већ целом линијом предака принада лози свештеника; а будући да се својство отмености порекла разликује међу р а з л и ч и т и м народима, код нас је показатељ наследне племенитости и узвишености једне породице у п р а в о припадање свештеничком достојанству. Штавише, што се мене тиче, ја не само да начелно потичем из свештеничке породице, већ управо од првог међу двадесет четири свештеничка рода; и како међу нама постоји такође и значајна разлика између породица"које припадају сваком посебном роду, могу рећи да истовремено припадам и наугледнијој породици тог најдостојнијег рода; штавише, по својој мајци носим у себи краљевску крв; јер су потомци Асамонејевића, из које нотиче моја породица, једновремено и задуго држали звање првосвештеника и достојанство краља. Стога ћу овде редом навести своје претке. Отац мога деде звао се Симон, и био је још називан Псел; био је савременик сина оног Симона који је први међу свим првосвештеницима био назван Хирканом. Симон Псел је имао девет синова, од којих је један био Матеј, назван Ефлија. Овај је оженио кћер првосвештеника Јонатана, а овај је Јонатан био први међу потомцима Асамонејевића који је био првосвештеник, уз то што је такође био брат поменутог нрвосвештеника Симона. Овај је Матеј добио сина по имену Матеј Курције, и то у првој години Хирканове владавине; син овог Матеја, опет, био је Јосиф, рођен девете године Александриног краљевања; најзад, син овог Матеја рођен је десете године власти Архелаја, док сам се ја као син родио овоме Матеју прве године власти Гаја Цезара. Ја, пак, имам тројицу синова: Хиркан, најстарији, рођен је четврте године власти Веспазијанове, док је, други, Јустин рођен седме, а Агрипа, т р е ћ и мој син, девете године Веспазијановог императорства. Тако сам, дакле, укратко изнео родослов своје породице какав сам нашао описан у јавним записима и тако опозвао оне који ме клевећу као човека ниског порекла. 2) Мој отац Матеј није се истицао само отменошћу порекла, већ је био високо у в а ж а в а н и хваљен због своје нравичности, те је у ж и в а о велики углед у Јерусалиму, нашем највећем граду. Ја сам, пак, одгајан сам заједно са својим братом — и но оцу и по мајци — Матејом, те сам, непрестано унапређујући учење, стигао до вредних знања, показујући при том да располажем једнако великим памћењем и разумевањем. Штавише, док сам још био дете од око четрнаест година, сви су ме хвалили због љубави коју сам показивао према учењу, због чега су к мени често долазили високи свештеници и најугледнији грађани како би сазнали моје мишљење о тачном значењу појединих слова закона. А када сам имао шеснаест година, понела ме је мисао да се у п у т и м у учења оних секти које су поштоване међу нама, то јест у следеће три: пре свих су фарисеји, затим садукеји, а трећу чине есени, као што сам вам, уосталом, већ често говорио. Сматрао сам да ћу само на тај начин моћи да изаберем најбоље, уколико

896

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

се упознам са свима њима; тако сам се снабдео обимном грађом и подвргао великим напорима, да бих напокон прошао кроз учења све три секте. Штавише, нисам се заокупио само оваквим истраживањима, већ сам, након што сам обавештен да постоји један човек по имену Ванеј који ж и в и у пустињи и који на себи од одеће не носи ништа више до оног што расте на дрвећу, као и да се не храни н и ч и м другим до оним што затиче да израста само од себе, те да се још и непрестано, и то једнако дању и ноћу, купа у хладној води како би сачувао своју непорочност — ја сам, дакле, тог човека следио и опонашао у свим наведеним стварима, и п р о д у ж и о да бор а в и м с њиме током три године. И тек након што сам тако испунио своје жеље, вратио сам се у град, имајући тада деветнаест година, и започео да и сам подучавам правилима секте фарисеја, који су сродни оној секти коју Грци називају стоицима. 3) У двадесет шестој години мог ж и в о т а догодило се да сам предузео пут до Рима, и то под околностима које ћу сада описати. У време када је Феликс био намесник Јудеје живели су извесни свештеници које сам познавао и који су били изврсни људи, а које је он због незнатних и безначајних повода бацио у окове и послао у Рим како би тамо бранили свој случај пред Цезаром. За ове сам људе пожелео да испослујем ослобођење, и то нарочито стога што сам био обавештен да они нипошто нису запостављали дужности побожног владања чак ни у невољама које су их задесиле, те да су се и усред несреће хранили искључиво смоквама и орасима. Сходно томе, стигао сам до Рима, иако по цену великог броја опасности од бурног мора, јер како је наш брод био потопљен у Јадранском мору, нас око шест стотина, који смо се затекли у њему, морали смо се целе н о ћ и пливањем борити за живот; јер смо тек са п р в и м освитом дана, и захваљујући томе што смо угледали брод из Кирене, нас око осамдесеторица, вољом Провиђења, успели да спасемо остале и будемо примљени на другу лађу. Па када сам на тај начин успео да се избавим и стигнем до Дикеархије коју Италијани називају Путеоли, упознао сам се са Алитуријем, п о з о р и ш н и м глумцем којег је Нерон веома волео али који је по рођењу био Јеврејин. Захваљујући његовом занимању упознао сам се са Попејом, Цезаревом женом, и побринуо се да је умолим за заузимање помоћу којег би оптужени свештеници могли бити ослобођени. Па када сам, поред ове услуге, п р и м и о још и много поклона од Попеје, вратио сам се кући. 4) Тада сам опазио политичке промене које су већ отпочеле, као и то да су у великом броју људи узрасле наде у успех одметања од власти Римљана. Отуда сам узнастојао да зауставим ове бунтовне људе и наговорим их да промене мишљење, предочавајући им ко су они против којих су наумили да се боре, рекавши им да заостају за Римљанима не само у ратној вештини, већ такође и у наклоности судбине; т р а ж и о сам од њих да не пренагљују, и то на најбудаластији начин, са таквим довођењем претњи од најужаснијих несрећа на своју земљу и на своје породице, па и на себе саме. А све ово сам говорио жустро их убеђујући, стога што сам предвиђао да ће свршетак тог рата бити најнесрећнији могући по нас. Али их нисам могао наговорити, јер је махнитост очајних људи била одвише јака за мене.

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

897

5) Тада сам се уплашио да нећу, излажући одвише често ове ствари, на себе навући њихову м р ж њ у и сумњичења, као да ја припадам страни наших непријатеља, због чега бих могао бити у опасности да ме заробе и убију, будући да су побуњеници већ били запосели твђаву Антонију; због тога сам се повукао у у н у т р а ш њ е крило Храма. Из Храма сам, међутим, поново изашао, након што су Менаше и вође разбојничке банде били погубљени, те сам се настанио међу високим свештенством и старешинама фарисејима. Али све нас је ухватио немали страх када смо видели наоружане људе, док ми сами нисмо знали шта бисмо учинили, не бивајући кадри да задржимо побуњенике. Ипак, како се опасност блискије надвијала над нама, претварали смо се да делимо мишљење са осталима, задовољивши се тиме да их посаветујемо да тренутно буду м и р н и и пусте непријатеље да се удаље, при том се и даље надајући да неће п р о ћ и много до доласка Гесија Флора са великим снагама, који ће тако ставити тачку на продужетак ових побуњеничких збивања. 6) Али је Гесије, након што је стигао и упустио се у борбу, био поражен, при чему је погинуо велики број оних који су били с њиме. Управо је, међутим, ова срамота коју је доживео Гесије [заједно са Цестијемј, постала пропашћу за цели наш народ. Ово, наиме, стога што су они који су били склони ратовању били толико усхићени овим успехом, да су у себи понели наду и у коначну победу над Ри^мљанима. А поред наведеног и следећи је повод помогао разбуктавању овог рата: људи који су настањивали оближње градове у Сирији похватали су Јевреје који су живели међу њима, заједно са женама и децом, и све их посекли, иако нису имали ни најмањег разлога да се пожале на њих — јер тамошњи Јевреји нису учинили никакав покушај нити преврата нити одметања од Римљана, нити су показали од себе ма какав знак м р ж њ е или издајничких намера према Сиријцима. Ипак, оно што је овом приликом учињено са житељима Скитопоља, по безбожности и зликоваштву превазилази све остало'; јер када су их ниоткуда напали непријатељски настројени Јевреји-туђинци, Скитопољци су натерали своје властите Јевреје да понесу оружје п р о т и в сопствених сународника, што је по нашем закону недопустиво'; и када су, уз њихову помоћ, ушли у борбу против нападача и поразили их, заборавили су на уверавања која су дали својим јеврејским суграђанима и савезницима, и све су их побили, а број тако убијених износио је више десетина хиљада. Исто страдање задесило је и Јевреје који су били становници Дамаска. Али, ми смо већ дали подробнији извештај о овим стварима у књигама о јеврејском рату. Овде их помињем само зато да бих својим читаоцима показао да рат Јевреја против Римљана није био добровољно изабран, већ су они углавном били присиљени да у њега ступе. 7) И тако, када је, као што смо већ рекли, Гесије био поражен, главни људи Јерусалима, видевши да разбојници и превратници у изобиљу располажу оружјем, и бојећи се да и они сами, будући ненаоружани, не постану потчињени својим непријатељима — што се, уосталом, касније и догодило — а такође и будући обавештени да се сада читава Галилеја одметнула од Римљана, али да је известан њен део још увек остао у мм-

898

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

ру, они су послали мене и још двојицу свештеника, који су били људи изврсног карактера, по имену Јоазар и Јуда, како бисмо наговорили тамошње бунџије да положе оружје и поучили их следећој препоруци: да би било боље да сачувају то оружје за најхрабрије борце којима располаже наш народ, јер је било одлучено да би такви наши најбољи људи требало да за убудуће увек имају спремно оружје, али и да би требало најпре сачекати и видети шта ће Римљани учинити. 8) Након што сам, отуда, п р и м и о таква упутства, стигао сам у Галилеју и затекао житеље Сефориса у немалој муци због оног што се дешавало њиховој земљи, будући да су Галилејци р е ш и л и да је опљачкају стога што су С е ф о р и ћ а н и гајили пријатељство с Римљанима, као и стога што су овима п р у ж и л и десницу и склонили савез са Цестијем Гајом, намесником Сирије. Ја сам их, међутим, ослободио страха у којем су се налазили и наговорио народ Галилеје да се љубазно онходи према С е ф о р и ћ а н и м а и допусти им да шаљу гласнике оним суграђанима који су били таоци код Гесија у Дори, граду у Феникији, онолико често колико сами налазе за сходно; па ипак, нашао сам житеље Тиберијаде још увек спремне да подигну оружје, за шта је био одговоран следећи повод: 9) У овом су граду, наиме, постојале три фракције. Прву су сачињавали људи вредни поштовања и поуздани, којима се на челу налазио Јулије Капела. Он је, дакле, баш као и његови сарадници, Ирод син Мијаров и Ирод син Гамалов, као и Компсус син Компсусов (чији се брат Крисп, узгред, који је једном био управитељ града под великим краљем Агрипом, налазио с друге стране Јордана на својим властитим поседима), дао такав савет суграђанима да град треба да п р о д у ж и са савезничким односом према Римљанима и краљу. Али се Пист, кога је упућивао његов властити син Јустин, није сагласио са таквом одлуком, иако је, иначе, у свему осталом био човек по природи добре нарави и пун врлина. Што се тиче друге фракције, њу су ч и н и л и најбезначајнији људи, који су били чврсто решени да ратују. Што се, пак, Јустина тиче, Пистовог сина, који се налазио на челу треће фракције, иако се претварао да је сумњичав у погледу исправности уласка у рат, заправо је био ватрено жељан нреврата, сматрајући да би он сам могао, захваљујући променама прилика, задобити власт. Зато је он ушао усред окупљеног народа настојећи да убеди људе како је град Тиберијада одувек била галилејски град, и да је у време Ирода тетрарха, који ју је подигао, она добила статус главног места, и да је он одредио да град Сефорис треба да буде потчињен граду Тиберијади; осим тога, ту надмоћност они нису изгубили ни под влашћу Агрипе оца, већ су је задржали све до доба Феликсовог намесништва. Али им је такође рекао да су сада допали те несреће да их је Нерон поклонио као дар Агрипи млађем те да је, због потчињености самог Сефориса Римљанима, овај постао престоницом Галилеје, због чега су краљевска библиотека и архиве сада одузети њима и пресељени тамо. Након што је изговорио те и још многе друге ствари против краља Агрипе, а све како би изазвао народ на побуну, додао је да је дошло време за њих да се маше оружја и придруже се Галилејцима као њихови савезници (који могу заповедати и који ће и м сада

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

899

драговољно помагати због м р ж њ е коју носе према житељима Сефориса стога што се ови и даље држе верности Римљанима), сакупљајући велике снаге како би их казнили. И како је ово изговорио, он је покренуо масу да пође у рат, захваљујући томе што је био вичан хушкању гомиле и што је у својим говорима био одвише надмоћан онима који би му се супротставили, макар ти и саветовали људима оно што је њима више било у корист, а све због његове препредености и заблуђивања, будући да оп није био невичан ни знањима Грка. И управо захваљујући тој обучености он се доцније подухватио и тога да напише историју ових догађаја, тежећи, на свој превртљиви начип, да забашури оно што је истинито. А што се тиче овог човека и тога каквог је рђавог карактера и начина живљења, и како су он и његов брат у највећој мери били в и н о в н и ц и пашег уништења, ја ћу својим читаоцима п р у ж и т и увид у даљем току приповедања. Засад ћу рећу толико да након што је Јустин успео да оваквим убеђивањима однесе превагу код грађана Тиберијаде за одлуку да се лате оружја, уз то присиливши и мпоге друге да учине исто и мимо своје воље, он је пошао ван града и попалио села која су припадала Гадари и Хипосу, што су, наиме, села која су смештена на границама Тиберијаде и под управном влашћу Скитопоља. 10) Такво је, дакле, било стање у којем се сада налазила Тиберијада. Што се, пак, тиче Гисхале, њене су прилике изгледале овако: Када је Јован, син Левијев, видео да су неки од грађана веома понесени приликом одметања од Римљана, он се упео да их од тога уздржи, молећи их да сачувају савезништво с овима. Али у томе није могао успети, иако је свим силама настојао да избегне неповољан исход — ово, наиме, стога што су житељи оближњих градова Гадаре, Габаре и Согане, заједно са Тирцима, већ окупили велику војску и напали Гисхалу, те је тако силом заузели и одмах спалили, да би се, након што су је тако до темеља разорили, вратили својим кућама. На ово се Јован силно разјарио, те је наоружао све своје људе и ушао у битку са горепоменутим људима; а Гисхалу је недуго потом подигао исту онакву каква је била, осигуравши је за убудуће снажним бедемима. 11) ТТТто се тиче Гамале, овај је град продужио савезништво с Римљанима, и то из следећег разлога: Филип, син Јакимов, који је био управитељ овог града под краљем Агрипом, мимо очекивања је успео да преживи када је била опседнута палата у Јерусалиму; ипак, иако је у тај махуспео да умакне, упао је у другу опасност, јер му је запретило убиство од стране Менашеа и његових хајдука; али су извесни Вавилонци, који беху његови рођаци и који су се затекли у Јерусалиму, спречили разбојнике у извршењу ове убилачке намере. Тако је Филип остао заробљен четири дана, а петог је успео да побегне, прерушивши се уз помоћ лажне косе како га не би могли препознати. Па када је стигао до једног од села која су му припадала, а које је било смештено на граници са тврђавом Гамале, послао је поруку некима од оних који су били под његовом влашћу и заповедио им да дођу к њему. Али је сам Бог спречио Филипа у ономе што је овај замислио, и то управо њему у корист: јер, да се није тако догодило, Филип би засигурно

900

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

пострадао. Наиме, Филипа је у том часу силовито спопала грозница, те је оп написао писма Агрипи и Береники, која је поверио једном од својих ослобођеника, да их однесу Вару, који је у то време био намесник краљевства, будући да су му краљ и његова сестра поверили управу за време њиховог одсуства у Бејруту, где су пошли с намером да се сретну са Гесијем. Након што је Вар примио ова писма и сазнао да је Филип остао у животу, таквом је вешћу био озлојеђен, сматрајући да ће његов положај бити излишан, будући да се сада вратио Филип. Отуда се он домислио да доносиоца ових писама изложи пред окупљеним народом и о п т у ж и га за кривотворење, рекавши да је говорио лаж тврдећи да је Филип био у Јерусалиму, борећи се с Јеврејима против Римљана. Потом је овог гласника убио. А како се овај Филипов ослобођеник није враћао, Филип је био у неизвесности због разлога његовог останка код Вара, те је послао и другог гласника с писмима, како би га бар овај по повратку могао обавестити шта се догодило с оним који је претходно био послан, и зашто се толико дуго задржао. Вар је, међутим, и овога гласника такође о п т у ж и о за преношење лажи, те је и њега погубио. Наиме, Вар је у хом часу био веома подстакнут у амбицији од стране Сиријаца који су живели у Цезареји, и гајио је велика очекивања, будући да су му ови говорили како ће Агрипа бити погубљен од стране Римљана због злочина које су Јевреји већ починили, те да би сам Вар требало да преузме власт, будући да потиче од њихових краљева — јер је, према свеопштем признању, припадао краљевској породици, будући потомак Сохемија који је уживао тетрархију Либана. То је, дакле, био разлог због којег је Вар био толико понесен, и због којег је утајио писма. Такође је решио да не допусти да се ни краљу Агрипи предочи садржај ових писама, те је тако затворио све пролазе како нико не би могао побећи и обавестити краља о ономе што је учињено. Поврх свега, побио је многе Јевреје, како би наградио Сиријце из Цезареје. Такође је имао намеру да се придружи Трахонићанима у Ватанеји, те да се лати оружја и изврши напад на Јевреје који су се налазили у Екбатани. Због тога је к себи позвао дванаесторицу Јевреја из Цезареје, људе најизврснијег карактера, и наредио им да пођу за Екбатану и обавесте њихове сународнике који су тамо насељени како је Вар „начуо да намеравају да пођу против краља, али да, не верујући таквом извештају, он сада шаље нас да вас, као наше сународнике, наговоримо да положите оружје, а то ће послушање њему бити знак да не треба да поклања поверење онима који против вас износе такве клевете." Такође им је наредио да пошаљу седамдесеторицу њихових најугледнијих људи који би изнели њихову одбрану од онога за шта су оптужени. И тако, када су дванаесторица гласника стигли до њихових сународника у Екбатани, и увидели да овима нипошто не пада на памет никакав покушај преврата, они су их наговорили да пошаљу тражену седамдесеторицу људи — на шта су ови, сходно наредби, спремно пристали, уоппште не сумњајући у оно што ће се догодити. Па када је тих седамдесеторо људи стигло до Цезареје заједно са дванаесторицом изасланика, тамо их је пресрео Вар са краљевим снагама и све их заједно сместа побио, повевши потом поход против Јевреја из Екбатане. Ипак, један од ове седамдесеторице успео је да

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

901

избегне смрти, те је пожурио да обавести Јевреје о доласку непријатеља; на ову вест они су се латили оружја, и заједно са женама и децом повукли у тврђаву у Гамали, оставивши своја властита села пуна сваковрсних вредних ствари, заједно са много десетина хиљада грла стоке. Када је Филип обавештен о овоме, такође је дошао у гамалску утврду, а на његову појаву народ је почео клицати, затраживши од њега да се поново прихвати власти и поведе поход против Вара и Сиријаца из Цезареје, јер је до њих стигла вест да су ови наводно убили краља. Али је Филип зауздао њихову горљивост, подсетивши их свих добробити што им их је краљ уделио; предочио им је колико су м о ћ н и Римљани и рекао да им нипошто не иде у прилог да уђу у рат против њих — и тако је напослетко његово мишљење успело да превлада. Али сада, када је краљ постао упознат са Варовом намером да побије Јевреје из Цезареје којих је, са женама и децом, било више десетина хиљада, и то све у једном дану, он је позвао к себи Еквикула Модија и послао га за Варовог наследника, као што смо већ приповедали на другом месту. Али је Филип још увек задржао у поседу тврђаву Гамале као и земљу око ње, на тај начин очувавши савезништво са Римљанима. 12) Што се мене тиче, чим сам стигао у Галилеју и сазнао о оваквом стању ствари из обавештења оних који су ми их пренели, писао сам о свему Синхедриону у Јерусалиму, и затражио упутства према којима ћу даље поступати. А оно је гласило да би требало да п р о д у ж и м боравак и да се, уколико су и моји сарадници у изасланству вољни, п р и д р у ж и м у бризи 0 Галилеји. Али се догодило да су се ти моји сарадници, веома се обогат и в ш и од оних пореза који су им као свештеницима следовали, р е ш и л и да се врате натраг. А када сам затражио од њих да остану бар толико дуго док не уредимо државне послове, они су се сложили. Тако смо се заједно преселили из града Сефориса и стигли до извесног села по имену Ветмаус, четири фурлонга удаљеног од Тиберијаде; одатле сам послао гласнике сенату Тиберијаде и затражио да главни људи града дођу к мени. А када су ови послушали — а међу њ и м а се налазио и сам Јустин — рекао сам им да сам к њима, заједно са другим свештеницима, послан као изасланик од стране народа Јерусалима, како би их наговорио да разоре ону кућу коју је Ирод тетрарх тамо подигао, а која у себи садржи ликове ж и в и х створења, иако нам наш закон забрањује да правимо ма какве сличне ликове. Штавише, од њих сам затражио да нам допусте да тражено сместа изведемо. Ипак, прошло је подоста времена док нам Капел и остали угледници града нису дали допуштење за тражено дело, али су напослетку ипак били надјачани н а ш и м разлозима и принуђени да се приклоне нашем мишљењу. Али нас је Исус, син Сафија, један од оних које смо већ поменули као вође побуњеничких нереда морнара и сиротиње, предухитрио у намери, узевши са собом извесне Галилејце и запаливши целу палату, понадавши се да би се тако могао домоћи велике суме новца — наиме, ово је помислио након што је видео неколико кровова обложених златом. Ови су људи такође опљачкали велики део намештаја, што је изведено без нашег допуштења. А након што смо после свега разговарали са Капелом и градским достојанственицима, напустили смо Ветмаус и пошли према

902

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

Горњој Галилеји. Што се тиче Исуса и припадника његове странке, они су побили све Грке који су били настањени у Тиберијади, као и све оне који су били њихови непријатељи и пре но што је започео рат. 13) Када сам сагледао како стоје ствари, био сам веома раздражен и пошао сам до Тиберијаде и учинио све што ми је било у моћи да се побринем за краљевски намештај, те да обновим све што се могло повратити од оних који су га опљачкали. Он се, пак, састојао од свећњака направљених од коринћанског месинга, као и од краљевских столова и велике количине некованог сребра; укратко, био сам решен да за краља сачувам све што ми дође до руку. Због тога сам послао по десеторицу најугледнијих људи сената, као и по Капела, сина Антиловог, и њима поверио намештај, са тим задужењем да га никоме даље не издају до мени самом. Одатле смо ја и моји сарадници у посланству отишли до Гихале к Јовану, жељни да сазнамо његове намере, те смо убрзо увидели да је он поборник преврата у власти и да има на уму да за себе узме првенство у владању; наиме, он је од мене затражио да му предам пуномоћје да задржи оно жито које је припадало Цезару и потицало из села Горње Галилеје, при чему се претварао да ће приход од тога потрошити у подизање зидова свог властитог града. Али када сам ја прозрео оно за шта се стварно залагао и што је наумио, рекао сам да му не дозвољавам да тако учини, јер сам сматрао за потребно било да ж и т о сачувам за Римљане или за себе самог, сада када су ми државни послови били поверени од стране народа Јерусалима. Али, када је Јован видео да ме не може убедити, он се посветио мојим сарадницима, будући да они нису имали смотрености у обезбеђивању сигурне будућности, и били су склони да примају мита. Тако их је он новцем поткупио да му указом уделе решење према којем је све жито које се налазило у његовој покрајини требало да њему буде испоручивано — а ја сам, пак, био надгласан гласовима двојице мојих сарадника, и држао сам језик за зубима. Потом нас је Јован суочио са још једном својом подмуклом замишљу: рекао је, наиме, да су му они Јевреји који настањују Цезареју-Филипи, и који су затворени по наређењу тамошњег краљевског представника, послали поруку у којој му траже да им, будући да немају уља које је прикладно за њихово коришћење, он обезбеди довољну количину таквог уља, да не би били присиљени да употребљавају оно уље које долази од Грка, и тако прекршили сопствене законе. Наравно, Јован ово није рекао због наводних верских обзира, већ због своје грамзиве обузетости; добро је знао да се количина од два секстарија људима из Цезареје продаје за једну драхму, али да се у Гисхали осамдесет секстарија продаје за вредност од свега четири. Стога је он издао наређење да се све уље које се тамо налази однесе, и то као да је имао моје слободно допуштење да тако учини, а што му ја нисам добровољно одобрио, већ из страха од мноштва око њега, будући да бих, уколико бих му забранио да тако поступи, био каменован. Након што сам тако дозволио Јовану да поступи како је намерио, он је овом подлошћу задобио велику суму новца. 14) Након што сам отпустио своје сараднике у посланству и упутио их натраг у Јерусалим, побринуо сам се да људима буде обезбеђено оружје а градови да буду утврђени. И након што сам послао по најсмелије међу по-

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

903

буњеницима, увидео сам да ми није у моћи да им одузмем оружје; али сам убедио народ да и м својевољно додели известан новац, рекавши им да је за њих боље да им добровољно дају помање, него да буду присиљени да на њих обрате пажњу онда када им ови опљачкају вреднија добра. Па када сам их обавезао да ми се заветују да неће упадати у ту земљу осим уколико не буду позвани, или, пак, уколико им не би био плаћан тражени данак, распустио сам те пустахије и наложио им да се уздрже од покретања похода било против Римљана или оних њихових суседа који се налазе око њих; јер је моја прва брига било да одржим Галилеју у миру. Стога сам био намеран да окупим најугледније међу Галилејцима, њих седамдесеторицу на броју, и да их д р ж и м као таоце који ће јемчити оданост народа, али их при том и даље прихватајући као пријатеље. Сходно томе, од њих сам начинио своје другове и пратиоце на путовању, и поставио их да буду судије у случајевима спорова; и тек са њиховом сагласношћу доносио сам одлуке, настојећи при том да не грешим у ономе што захтева правда, те да сачувам руке чисте од ма каквих подмићивања у овим пресудама. 15) У том ми је часу било око тридесет година, што је доба живота у којем је ма коме тешко да избегне клеветама и зависти, ма колико се трудио да се уздржи од утаживања ма које незаконите жеље — а све то посебно уколико особа располаже великом влашћу. Што се мене тиче, са своје сам стране сваку жену сачувао од повреде, и ма какви да су ми поклони нуђени, ја сам их одбацивао, јер ми нису били потребни. Па чак нисам уистину примао ни оне порезе што су ми их људи доносили као дуг свештенику. Па ипак, признајем да сам узео део заплењених вредности оних Сиријаца што су насељавали нама прикључене градове када смо их победили, те да сам тај плен послао својим рођацима у Јерусалим; с друге стране, када сам двапут силом заузео Сефорис, а Тиберијаду четири пута и Гадару једном, те када сам покорио и заробио Јована који је тако често против мене ковао издајничке завере, нисам казнио смрћу било њега било ма кога другог од горепоменутих људи, као што ће показати даљи ток овог приповедања. И управо из тог разлога, претпостављам, догодило се да ме је Бог, који никада не остаје неупознат са делима оних који чине што им је дужност, увек избављао из руку мојих непријатеља, чувајући ме од тада па убудуће од пропасти када сам упадао у све оне многе опасности о којима ћу надаље казивати. 16) Велики број Галилејаца је према мени показао тако велику љубазност и оданост да када су њихови градови насилно заузети а њихове жене и деца одведени у ропство, они нису толико горко жаловали над својим сопственим страдањима колико су били забринути за мој опстанак. Али када је Јован видео такав однос, почео ми је завидети, те м и је написао захтев за допуштење да сиђе до топлих купатила у Тиберијади како би у тим купкама залечио своје тело. Ја га у томе нисам спречио, немајући никаквих сумњи да он крије ма какве зле намере против мене; стога сам писао онима којима сам поверио управљање пословима Тиберијаде да обезбеде смештај Јовану и онима који буду дошли с њиме, те да их обезбеде свиме што им буде било потребно. Ја сам, пак, у то време становао у галилејском селу по имену Кана.

904

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

17) Али, када је Јован стигао у Тиберијаду, почео је наговарати народ да се одрекне верности мени, те да пристану уз њега; и многи од њих су радо прихватили такав његов позив, бивајући, као и увек, привржени превратима и по природи склони променама, а надасве у ж и в а ј у ћ и у бунама; међу овима су се истицали Јустин и његов отац Пист својом ж а р к о м жељом за одметањем од мене и приклањањем Јовановој страни. Али сам ја похитао к њима и предухитрио их у побуни. Наиме, до мене је стигао гласник оног Силе кога сам, као што сам већ рекао, наименовао за управитеља Тиберијаде, и пренео ми стање и намере житеља тог града, уз то ме саветујући да не оклевам већ да похитам тамо, јер ће се, будем ли имало неодлучан, град приклонити туђој власти. Одмах по пријему овог Силиног писма повео сам две стотине људи и читаве ноћи путовао, претходно пославши гласника који је становништву Тиберијаде најавио мој долазак. А када сам стигао надомак града, што се догодило рано изјутра, народ је изишао да ме дочека; са њ и м а је био и Јован који ме је поздравио са великим зазором, јер се бојао да је разлог мог доласка у томе да од њега добијем извештај о ономе чега сам сада био свестан да је починио. Стога је он у великој ж у р б и отишао до свог боравишта. Ја сам, пак, нашавши се на отвореном простору у граду, и отпустивши све личне чуваре што сам их око себе имао осим једног и десеторице других наоружаних људи с њиме, покушао да у п у т и м један говор народу Тиберијаде; тако сам их, стојећи на једном уздигнутом месту, молио да не хитају толико са својом побуном јер ће таква промена њиховог понашања бити разлог за укор, те да ће због тога бити оправдано под сумњом свих оних који ће надаље бити њихови управитељи, да, наиме, ни њима доцније на сличан начин неће бити одани. 18) Али пре но што сам изговорио све што сам замислио, чуо сам једног од својих слугу како ме моли да сиђем доле, будући да је сматрао да сада није право време да се обезбеђује добронамерност народа Тиберијаде, већ да се побринем за сопствену безбедност и побегнем од тамошњих непријатеља; јер је Јован, наиме, изабрао најпоузданије од оних хиљаду наоружаних људи које је имао на својој страни и уз себе, а којима је, пославш и их к мени, издао наређење да ме убију, сазнавши да сам сам, изузев неколицине слугу. Тако су, дакле, они који су с тим задатком послани заиста и дошли како им је наређено, те би и извршили што су наумили да нисам скочио са узвишења на којем сам стајао, и са једним од мојих чувара, по имену Јаков, успео да се склоним од гомиле за леђима извесног Ирода из Тиберијаде, те да, вођен њиме, стигнем до језера, где сам се домогао брода и, укрцавши се на њега, мимо очекивања успео у м а ћ и непријатељима, те потом доћи у Тарихеју. 19) Н а ш а в ш и се тамо, становништво тог града, чим је увидело подмуклост житеља Тиберијаде, почело је, будући раздражено, негодовати. Зато су они зграбили оружје и затражили од мене да их поведем против људи Тиберијаде, рекавши да је на њ и м а да освете тај случај увреде нанесене њиховом заповеднику. Такође су ш и р о м Галилеје пронели глас о ономе што је учињено нада мном, жарко настојећи да и све друге разја-

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

905

ре гневом п р о т и в народа Тиберијаде, и захтевајући да се Галилејци окупе у што већем броју и дођу до њих како би могли поступити у сагласју са својим старешином и на онај начин на који он одреди да би било умесно чинити. И заиста, Галилејци су се одазвали и одасвуд дошли к мени у великом броју и наоружани, молећи ме да нападнем Тиберијаду и силом је заузмем, а затим је до темеља р а з о р и м и од њених житеља начиним робове, укључујући и жене и децу. Па и они који су били Јосифови пријатељи и који су и сами избегли из Тиберијаде, дали су савет сличан овоме. Али ја се са овим мишљењем нисам сложио, сматрајући да би било ужасном ствари започињати грађански рат међу њима; сматрао сам, наиме, да ово спорење не би смело да се протегне даље од речи; штавише, рекао сам им да ни њима н и п о ш т о не иде у прилог да учине оно што су од мене тражили, јер Римљани управо и не прижељкују ништа друго до да се ми међусобно сатремо у узајамним размирицама. И изговоривши те речи, зауставио сам гнев Галилејаца. 20) Сада се, међутим, Јован почео бојати за себе, будући да се његово издајство показало неуспешним. Стога је окупио оне наоружане људе око себе и преселио се из Тиберијаде у Гисхалу, те ми писао у настојању да се извини за оно што је учињено, тврдећи да је то изведено без његове сагласности и тражећи од мене да не гајим сумње п р о т и в њега које би га унесрећиле. Овоме је такође додао и завете и извесне ужасне клетве над самим собом, верујући да ће му се тако поверовати у тим спорним тачкама о којима ми је писао. 21) Надаље је, међутим, и велики број других Галилејаца дошао к мени, носећи са собом оружје и тврдећи како добро познају Јованову изопаченост и кривоклетство, з а т р а ж и в ш и од мене да их безусловно поведем против њега, обећавши да ће извесно и до краја у н и ш т и т и и њега и Гисхалу. На ово сам признао да сам заиста обавезан таквој њиховој спремности да ми служе, и да ћу више него узвратити за ту добронамерност коју према мени показују. Ипак, заложио сам се за то да се уздрже и замолио да ми допусте да у ч и н и м оно што сам наумио, а што је значило: да окончам све те немире без проливања крви; па када сам успео да моје мишљење превлада код Галилејаца, који су м и напослетку допустили да тако поступим, пошао сам у Сефорис. 22) Житељи тог града, будући да су одлучили да продуже савезништво с Римљанима, п л а ш и л и су се мог додаска к њима, и покушали су да ме удаље навођењем на неко друго предузеће како би се тако могли ослободити препасти у којој су се налазили. Са том су намером послали по Исуса, заповедника оних разбојника који су се налазили на границама Птолемаиде, и обећали да ће му дати велику суму новца уколико дође са оним снагама што их је имао са собом — а што је бројем износило око осам стотина људи — и ступи у борбу с нама. Он се заиста и сложио с њиховом жељом, а на основу датог обећања, и смерао је да нас нападне неприпремљене и лишене ма какве претходне слутње да он наступа против нас. Зато м и је Исус послао поруку у којој је т р а ж и о допуштење да дође и поздравом ми укаже поштовање. Па након што сам му исто допустио — што

906

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

сам учинио без и најмање сумње у његову издајничку замисао — он је повео своју разбојничку банду и похитао к мени. Али овај нитковлук напослетку ипак није успео: јер када је он већ пристигао сасвим близу нас, један од оних који су били с њиме изненада га је напустио и прешао к мени, откривши ми шта је Исус заиста предузео да учини. Ч и м сам о томе сазнао, пошао сам до трга, претварајући се да не знам ништа о издајничкој сврси доласка разбојника. Повео сам са собом велики број наоружаних Галилејаца, а са њима и известап број Тиберијаца; па након што сам издао наређење да сви путеви буду пажљиво надзирани, наложио сам чуварима капија да не допусте пролаз никоме другом до Исусу, када овај ускоро дође, као и главнима м е % његовим људима, а да остале одстране; а у случају да ови пожеле да силом прођу унутра, да се послуже бичевима како би их одбили. И тако су они којима је ово наложено поступили сходно наређењу, и Исус је ушао праћен свега неколицином својих људи; а када сам му ја наредио да сместа одбаци оружје, у п о з о р и в ш и га да ће уколико не послуша одмах бити убијен, он се — видевши свуда око себе наоружане људе — препао и пристао на тражено. Што се тиче оних разбојника који су били задржани и нису ушли с њиме, чувши да је он ухваћен, разбежали су се. Затим сам и лично позвао Исуса к себи и рекао му како м и уопште није остало непознато издајство које ми је припремио, нити сам имало у незнању од чије је стране он заправо послан; али сам и додао да ћу му опростити оно што је већ учинио уколико се због тога покаје и надаље ми буде веран. И онда, након његовог обећања да ће учинити све оно што сам од њега тражио, пустио сам га да оде и дозволио му да поново окупи оне који су и претходно били заједно с њиме. Али сам зато ж и тељима Сефориса запретио да ћу их, уколико се не буду одрекли таквог незахвалног одношења према мени, примерено казнити. 23) Негде у то време догодило се да су два угледна човека, који су се живела под у п р а в н о м влашћу краља [Агрипе], дошла к мени из области Трахонитије, водећи са собом коње и носећи оружје, а такође и новац; а након што су Јевреји показали намеру да их силом обрежу као услов да ови људи остану међу њима, ја нисам дозволио да према поменутима буде примењено ма какво насиље^, већ сам им рекао: „Свако сме обожавати Господа према својим сопственим склоностима и не сме бити ограничаван силом; а према овим се људима, који су одбегли под нашу заштиту, нипошто не сме поступати тако да зажале што су дошли овамо." И када сам на тај начин у м и р и о гомилу, обезбедио сам те људе који су дошли к нама свиме што и м је било потребно према њиховом уобичајеном начину живота, а такође и у изобиљу. 24) У то је време краљ Агрипа послао војску која је требало да загосподари тврђавом у Гамали, а за њеног је заповедника поставио Еквилеја Модија; али тим послапим спагама није било дозвољено да сасвим укруг опколе утврду, већ су се утаборили испред ње на више отворених места, и тако започели опсаду. Али када је декурион Ебутије, коме је било поверено управљање великом равницом, чуо да се ја налазим у Симонијади, селу смештеном на граници Галилеје и које се од њега налазило на удаљености

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

907

од око шездесет фурлонга, он је преко ноћи подигао стотину коњаника и око две стотине пешака, те повео и становништво града Гибеје као савезнике, па су сви заједно наступали током н о ћ и да би што пре стигли до села у којем сам се настанио. Али сам ја по његовом приспећу подигао логор наспрам и изнад његовог положаја, и у њему окупио велике снаге; Ебутије је, међутим, покушао да нас извуче у равницу, будући да се веома ослањао на своје коњанике; али се ми нисмо дали намамити, будући да сам увиђао предности коју би му у р а в н и ц и донела коњица против нас који смо сви били пешаци, те сам решио да битку п р и м и м о тамо где смо се налазили. Ебутије и његове присталице неко су се време као п р о т и в н и ц и храбро држали, али када је увидео да су му коњи неупотребљиви на том месту, он се повукао у град Гибеју, изгубивши током бекства тројицу својих људи. Ја сам га, пак, почео устопице следити на челу две хиљаде наоружаних бораца; а када сам се нашао у граду Бесари, који се налази на граници Птолемаиде и двадесет фурлонга од Гибеје, у којој је пребивао Ебутије, сместио сам своје војнике на ободу села и издао им наређење да брижљиво мотре на све пролазе, како нас непријатељ не би могао узнемиравати све док не будемо однели ж и т о које је у великим количинама тамо лежало: оно је, наиме, припадало краљици Береники, и било је сакупљено из околних села у Бесари; тако сам њиме натоварио своје камиле и магарце које сам у великом броју довео са собом, и потом одатле послао ж и т о у Галилеју. Након што сам то урадио, понудио сам Ебутију битку, али када он није прихватио изазов — јер је био престрашен нашом спремношћу и одважношћу — ја сам променио правац свог кретања и почео наступати према Неополитанију, будући да сам чуо како је тај човек опустошио земљу око Тиберијаде. Овај Неополитаније био је заповедник коњичког пука, и њему је било поверено старање над Скитопољем. Па када сам потом овог човека спречио од наношења било какве даље штете Тиберијади, окренуо сам се припремама за решавање задатака који су искрсавали у Галилеји. 25) Али, када је Јован, син Левија, који је, као што сам вам претходно говорио, становао у Гисхали, био обавештен како су се све ствари окончале у моју корист, те да након свега у ж и в а м још већу наклоност оних који су м и подређени, као и да ме се моји непријатељи веома боје, он тиме није био задовољан, сматрајући да моје напредовање води ка његовој пропасти. Тако је допао још љуће зависти и м р ж њ е против мене; због тога је — надајући се да би ипак могао распалити моје подређене да ме и сами омрзну и тако стати на пут моме напредовању — покушао да наведе житеље Тиберијаде и Сефориса (а што се тиче људи из Габаре претпостављао је да ће се приклонити мишљењу осталих), који су били највећи градови у Галилеји, да се одметну од послушности мени и стану на његову страну, говорећи им да би им он могао боље заповедати од мене. Што се тиче народа Сефориса, који није припадао ниједном од нас стога што су изабрали да буду поданици Римљана, они се нису сложили с његовим предлогом; па ни Тиберијанци, пак, нису ишли толико далеко да се сложе са побуном против мене, већ су се задовољили тиме да остану и његови пријатељи, док су, њима насупрот, житељи Гадаре сасвим прешли к Јо-

908

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

вану — а заиста је Симон био тај који их је на то наговорио, човек који је уједно био најугледнији у граду, а посебно још и пријатељ и сарадник Јованов. Такође је, међутим, истина, и да се они нису одлучили на отворену побуну, најпре стога што су били у великом страху од Галилејаца који су тако често показивали знаке добронамерности према мени; уместо тога, Сефоријанци су тајно вребали погодну прилику да ми постављају клопке, због чега сам заиста и доспео до највеће опасности, и то под околностима које ћу одмах описати. 26) У селу по имену Дабарита живели су извесни смели млади људи који су приметили да је жена Птолемеја, краљевог намесника, крепула у поход преко велике равнице са великом пратњом и извесним бројем коњаника, који су их следили као стража, и то изван земље која је била под влашћу краља и краљице, преступајући у област под надлештвом Римљана; ти су млади људи, дакле, изненада напали ову скупину и приморали Птолемејеву ж е н у да побегне а сав товар у колима опљачкали. О н и су истом дошли к мену у Тарихеју са четири муле натоварене одећом и другим покућством; па ни тежина донесеног сребра није била незнатна, а са њиме је стигло и пет стотина златних предмета. Ја сам имао на уму да тај плен сачувам за Птолемеја, који је био мој сународник, а осим тога је нама по закону забрањено да пљачкамо чак и непријатеља. Тако сам ја онима који су донели плен рекао да сав приход добијен од његове продаје мора бити сачуван за обнову зидина Јерусалима. Али су ови млади људи са великом зловољом п р и м и л и то што нису добили свој део заплењеног добра, на шта су свакако с очекивањем рачунали; због тога су се вратили међу села у суседству Тиберијаде и пренели народу да сам намеран да издам њихову земљу Римљанима, те да сам се користио обманљивим језиком када сам им рекао да оно што је стечено отимачином треба да буде сачувано за обнову зидова Јерусалима, иако сам заправо намеран да повратим отети плен његовом претходном власнику. И заиста се они нису преварили у мојим стварним намерама — јер, након што сам се ослободио њиховог присуства, послао сам по два угледна човека, Дасиона и Јанеја, сина Левијевог, који беху међу најближим краљевим пријатељима, и заповедио им да узму опрему која је била опљачкана и пошаљу је краљу, при том и м з а п р е т и в ш и казном смрћу уколико моје заповести открију било којој трећој особи. 27) Надаље, након што је цела Галилеја било испуњена том гласином — да ћу ја њихову земљу издати Римљанима — и када су сви људи били озлојеђени п р о т и в мене и спремни да ме казне, тако су и житељи Тарихеје поверовали да је оно што су горепоменути млади људи рекли било истина, те су наговорили моје чуваре и наоружане људе да ме напусте на спавању и сместа дођу до хиподрома, како би п р и м и л и препоруке против мене, њиховог заповедника. Па када су се моји војници заиста приклопили позиву друге стране, и, окупивши се, пошли до уреченог места где су затекли већ сабрану велику дружину, сви су се предали једном покличу: жељи да буде приведен правичној казни човек који је био толико изопачен да их изда — а међу свима овима посебно је у тој препоруци

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

909

гласан био Исус, син Сафијев. Овај је тада био управитељ Тиберијаде, по природи зао човек и нарави склоне да подбуњује немире; све у свему, заиста бунтовна природа и превратник испред свих других. Он је у једном часу узео у руке Мојсијеве законе и ступио у средиште окупљене светине, говорећи: „О, моји суграђани! Уколико нисте по својој савести склони да замрзите Јосифа, имајте онда бар обзира према овим законима ваше земље које је ваш главнопостављени старешина прекршио; мрзите га, онда, због обе ове ствари и приведите правичној и заслуженој казни човека који се понео тако безочно." 28) Након што је он ово изговорио, а окупљено мноштво запљескало на чувене речи, Исус је повео неколицину наоружаних људи и похитао ка кући у којој сам пребивао, намеран да ме сместа убије, користећи се тиме што ја ниуколико нисам био упознат са свим тим збивањима и што сам, због свих минулих напора, чврсто спавао. Али је Симон, коме је била поверена моја заштита и који је био једина особа која се увек налазила у мојој близини, уочио насилни покрет грађана према мени, те ме је пробудио и упозорио на опасност која ми прети, з а т р а ж и в ш и од мене допуштење да ме он убије, како бих на тај начин могао погинути онако храбро како доликује високом заповеднику, пре но што моји непријатељи пристигну и присиле ме било да се сам убијем или ме они сами погубе. Тако м и је, дакле, он говорио, али сам ја заштиту свог ж и в о т а поверио Богу и пожурио напоље да сачекам долазећу гомилу. Сходно томе, обукао сам црну одећу и обесивши свој мач око врата пошао другим путем према хиподрому, оним за који сам држао да ме ниједан од мојих посланих убица неће пресрести; тако сам се изненада појавио међу народом и пао ничице на земљу коју сам оросио сузама: на тај сам начин пред свима изгледао као особа на сваки начин достојна саосећања. А када сам опазио промену коју је мој чин изазвао међу окупљенима, покушао сам да поколебам њихово учвршћено мишљење пре но што се наоружани људи врате од моје куће; тако сам им најпре одобрио да сам заиста био онако изопачена особа за какву су ме држали, али сам их при том ипак умолио да их најпре обавестим за какву сам намену сачувао новац добијен од пљачке, рекавши да ме потом могу у сваком часу слободно убити како им драго; па након захтева окупљене гомиле да говорим што имам, вратили су се наоружани људи који су, видевши ме, одмах потрчали да ме убију; али када им је мноштво наложило да повуку руке к себи, ови су се сложили, очекујући да ће, чим будем признао да сам новац сачувао за краља, то бити виђено као отворено признање издаје, те да ће им одмах бити допуштено да ме погубе. 29) Када је, дакле, напокон завладала тишина међу окупљенима, овако сам им проговорио: „О, земљаци моји! Ја не одбијам д а у м р е м , уколико правда тако захтева. Ипак, жељан сам да вам кажем истину око читавог овог случаја пре но што издахнем; јер, будући да знам да је ваш град одувек био место велике гостољубивости и вазда испуњен таквим људима који су напустили своје властите завичаје и пристигли овде да са вама деле вашу судбину ма каква она била, ја сам имао намеру да око града поди-

910

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

гнем зид, а за то би послужио овај новац због којег сте ви тако гневни на мене, иако је, дакле, он у мојим намерама требало да буде потрошен вама у корист, на подизање зидина." На ове моје речи народ Тарихеје и туђински дошљаци повикали су да ми захваљују и траже од мене да останем храбар иако су присутни Галилејци и житељи Тиберијаде и даље носили срџбу против мене, и то до те мере да је међу окупљенима дошло до комешања, будући да су неки претили да ме убију а други од мене т р а ж и л и да се на ове не обазирем; али након што сам и онима првима обећао да ћу и њима подићи зид око Тиберијаде као и око других градова који то буду затражили, ови су поклонили поверење ономе што сам обећао, и сваки се вратио своме дому. Тако сам, дакле, умакао горе описаној опасности, и то мимо свих мојих надања, и вратио се властитој кући, праћен пријатељима и двадесеторицом наоружаних људи. 30) Ипак, они разбојници и други виновници свеколике ове пометње, који су се сада прибојали да ћу их казнити за оно што су починили, подигли су шест стотина наоружаних људи и пристигли до куће у којој сам становао, с намером да је запале. Када ми је пренесена вест о овом њиховом зликовачком изгреду, сматрао сам да би било бесрамно да покушам да бежим, те сам решио да се поново сам изложим опасности, и поступим као ношен смелошћу; тако сам издао наређење да се засове врата и попео се до горње одаје, па затражио од нападача да пошаљу неке од својих људи да приме новац [од пљачке], рекавши им да тада више неће имати разлога да буду гневни на мене; па након што су ми послали једног од најдрскијих међу њима, ја сам га жестоко избичевао, а потом наредио да му буде одсечепа једна рука и обешена око врата; у таквом је стању, дакле, био враћен напоље онима који су га послали. На овакав мој поступак остали су се силно уплашили, оставши у немалој пренеражености, прибојавши се да ће и сами бити испраћени на исти начин уколико и даље остану где јесу; наиме, претпостављали су да у кући имам много више наоружаних људи но што је њих било; стога су сместа побегли, док сам ја, захваљујући овом лукавству, умакао и овој њиховој другој завери п р о т и в мене. 31) И поред свега, и даље је још било оних који су подбуњивали парод против мене, говорећи сада да оне угледне људе који су припадали краљу не би требало оставити у ж и в о т у уколико ови не би променили вероисповедање у оно којег су се држали људи којима су се обратили за прибежиште; ти су букачи такође увредљиво говорили о истим људима, тврдећи да су они чаробњаци који на њих призивају Римљане. Тако је народ ускоро био заваран таквим сврсисходним измишљотинама, прихвативши их као изразе сопствених склоности, те су људи уз њих напослетку сасвим пристали. Али након што сам и ја био о овоме обавештен, поново сам се обратио народу и људе поучио томе да они који су к нама пребегли тражећи заштиту пе могу бити прогоњени; такође сам исмејао било какво повезивање истих са поступцима вештичарења, рекавши да Римљани не би одржавали толико много десетипа хиљада војника уколико би могли савладавати своје непријатеље уз помоћ чаробњака. На ове моје речи народ је за неко време попустио, али се нешто касније поново вратио истом при-

ЖИВОТ ЈОСИФА ФЛАВИЈА 911 тиску, подјарен од стране неких злонамерних људи против поменутих угледних избеглица. Штавише, људи су једном приликом извели и напад на кућу у којој су ови становали у Тарихеји, с намером да их убију; ја сам се, пак, будући обавештен о овоме, уплашио да такав ужасан злочин не доведе до таквог учинка да више нико у томе граду не затражи уточиште. Отуда сам лично с пратњом дошао до куће у којој су ти људи живели, и потом, замандаливши најпре врата, пробио јарак који је од њихове куће водио до језера; затим сам послао по брод и људе укрцао у њега, па потом са њима отпловио до граница Хипоса. Такође сам им исплатио новац за њихове коње које, при таквом бекству, нипошто нисам могао повести. Затим сам их отпустио, жарко их подстакавши да са свом храброшћу поднесу ту несрећу која их је задесила. А сам сам био веома озлојеђен тиме што сам био приморан да оне који су пребегли к мени поново изложим непријатељској земљи; па ипак сам сматрао да је много прикладније да, уколико је неминовно, пострадају међу Римљанима, него у земљи која се налази под мојом надлежношћу. Ипак, они су напослетку успели умаћи, а краљ Агрипа им је опростио њихове увреде. Такав је, дакле, био свршетак случаја тих људи. 32) Што се тиче становништва града Тиберијаде, они су писали краљу и тражили да им овај пошаље снаге довољне да штите њихову земљу, будући да су желели да посве пређу на његову страну. Али након што сам ја стигао до њих, они су ми се обратили и тражили да им подигнем зидине око града, онако како сам обећао, будући да су чули како су зидови око Тарихеје већ подигнути. Сходно обећању, ја сам се сагласио са њиховим захтевом, па након што сам извршио све потребне припреме, дао сам налог архитектима да приону на задатак; али трећег дана посла, када сам морао да пођем до Тарихеје која се налази на тридесет фурлонга удаљености од Тиберијаде, догодило се тако да су извесни римски коњаници откривени у наступању недалеко од града, за које се претпостављало да су снаге које долазе од краља; на ову су вест људи повикали, дижући гласове у славу краља и вређајући мене. На овакав је исход један човек дотрчао до мене и обавестио ме о расположењу људи и њиховој решености да се одметну. На ове сам се вести веома потресао, будући да сам своје наоружане људе већ послао из Тарихеје њиховим властитим домовима, будући да је следећи дан био сабат, и нисам желео да народ Тарихеје на тај дан узнемиравам присуством множине војника; и заиста, кад год сам боравио у том граду, никада нисам водио неку посебну бригу о својој безбедности, будући да сам већ иза себе имао много примера оданости житеља тог града према мени. Тако сам у том часу око себе имао не више од седморице наоружаних људи, поред још неколико пријатеља, те сам оклевао у сумњи шта би требало учинити, јер сам сматрао да не би било исправно упутити позив на поновно окупљање својој војсци, будући да је дан већ био на измаку; па и да су те снаге биле око мене, ја нисам смео подићи оружје следећег дана [сабата] зато што нам наши закони забрањују да тако чинимо, чак и уколико стојимо у великој потреби за тиме; а уколико бих дозволио народу Тарихеје и туђинцима међу њима да заштите град, увидео бих лако да они нису довољни за такву намену, те сам увиђао да сам заправо принуђен да на њи-

912

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

хову помоћ до даљњег не рачунам — јер сам пред собом морао признати да би ме снаге што их је нослао краљ надвладале и да бих био избачен из града. Отуда сам разматрао каквим бих се лукавством могао ослободити тих наилазећих снага; тако сам одмах сместио на капије оне своје нријатеље из Тарихеје у које сам се највише уздао, наложивши им да са крајњом помношћу мотре на све оне који излазе кроз те капије; такође сам к себи позвао главе свих породица и сваком од њих наложио да се домогне каквог брода, те да поведу свог господара са собом и прате га до Тиберијаде. Такође сам се и сам укрцао на један од тих бродића, заједно са пријатељима и седморицом горепоменутих наоружаних људи, и тако отпловио за Тиберијаду. 33) Сада су се, међутим, житељи Тиберијаде одједном почели бојати за свој град — јер су схватили да никакве снаге не долазе од краља, а истовремено су видели да је језеро пуно бродова; њихов страх је нарастао до ужаснутости, будући да су палубе бродова биле испуњене људима; зато су сада посве променили мишљење и побацали оружје, те похитали да ме пресретну заједно са својим женама и децом, кличући ми у одобравању и изговарајући речи хвале — они су, наиме, веровали да су ми њихове претходне намере остале непознате, па су ме убеђивали да поштедим град. Али када сам им се довољно приближио, издао сам наређење бродским старешинама да се усидре на потребној удаљености од копна како становништво Тиберијаде не би могло видети да бродови на прови немају наоружаних људи; ја сам, пак, пришао сам сасвим близу на једном од бродова и прекорео окупљени народ због њихове лудости и такве превртљивости због које су се, без икаквог повода, одметнули од оданости мени. Ипак, уверио сам их да ћу им убудуће све опростити уколико ми буду послали десеторицу својих владајућих људи; а када су се они спремно сложили с тим предлогом и послали ми тражене људе, ја сам их сместио на брод и послао за Тарихеју, заповедивши да буду држани у заробљеништву. 34) О в и м сам лукавством постепено п о т ч и н и о читав сенат Тиберијаде, који сам нотом послао у горепоменути град заједно са м н о ж и н о м угледних људи из народа, којих није било бројем мање од оних првих. А када је народ видео у какву је беду себе довео, затражио је да казним виновника минуле побуне: његово име је било Клит, који је био млад човек, дрзак и пренагао у својим поступцима. Ипак, будући да сам сматрао како не приличи п о б о ж н о с т и да казним смрћу ма којег припадника свог народа, а да је ипак било н у ж н о да он буде кажњен, заповедио сам Левију, једном од мојих чувара, да пође до Клита и одсече му једну руку; али како се Леви, упркос наредби, бојао да сам напусти брод и уђе међу толико бројно мноштво људи, ја нисам смео да дозволим да такав страх мог војника буде приметан народу Тиберијаде, те сам позвао Клита и рекао му: „Иако заслужујеш да изгубиш обе руке због своје незахвалности, ти сам буди извршитељ казне над собом да не би, уколико одбијеш да у ч и н и ш тако, био још строже кажњен." А када ме је он жарко почео молити да му оставим једну руку, услишио сам му молбу наизглед тешка срца. И тако је он, како би спречио губитак обеју руку, својевољно исукао мач и одсекао своју леву руку; и тиме је била окончана та побуна.

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

913

35) Али су људи Тиберијаде, након што сам ја отпловио за Тарихеју, увидели каквим сам се лукавством послужио против њих> те су се задивили начину на који сам, без проливања крви, ставио тачку на ту будаласту побуну. Ја сам, пак, након што сам извео из затвора неколицину заробљених Тиберијанаца, међу којима су били и Јустин и његов отац Пист, за те људе приредио вечеру током које сам им рекао како ми је познато да је моћ Римљана изнад свих других, али да то нисам говорио јавно због разбојника. Тако сам их саветовао да чине као и ја, и да чекају повољну прилику, не осећајући зазор стога што над њима ја заповедам, будући да нипошто не могу очекивати никог другог који би се својом влашћу користио са умереношћу налик мојој. Такође сам подсетио Јустина како су Галилејци одсекли руку његовом брату и пре него што сам ја стигао у Јерусалим, и то на основу оптужбе против њега која га је теретила да је варалица и да је кривотворио нека писма; такође и како је народ Гамале, током побуне п р о т и в Вавилонаца по Филиповом одласку, погубио Кареја који је био Филипов рођак, при том кажњавајући смрћу и Исуса, мужа његове сестре. Након што сам им тако казивао током вечере, ујутро сам наредио да Јустин и сви који су с њиме били у оковима буду ослобођени и послани свом дому. 36) Али се пре овога догодило да је Филип, Јакимов син, напустио тврђаву Гамале под следећим околностима: када је, наиме, Филип сазнао да је Вар био лишен дотадашње власти по наређењу краља Агрипе, и да је Еквилеј Модије, човек који је био његов стари пријатељ и сарадник, дошао на Варово место, Филип је овоме писао и пренео какве је преокрете судбине преживео, з а т р а ж и в ш и од Еквилеја да проследи писма која је писао краљу и краљици. Модије је, након што је п р и м и о писма, заиста био веома задовољан и одмах је ова послао краљу и краљици, који су се тада налазили у околини Бејрута. Али након што је Агрипа тако сазнао да је прича која је кружила о Филипу била лажна (јер се причало да су Јевреји започели рат против Римљана и да је Филип био њихов заповедник у том рату), послао је неколицину коњаника да му доведу Филипа; а када је овај стигао, краљ га је поздравио веома предусретљиво и показао га римским заповедницима, рекавши им да је то човек о коме је потекао глас да се одметнуо од власти Римљана. Такође му је наложио да одмах са собом поведе неколико коњаника и брзо пође до тврђаве у Гамали и одатле доведе своје слуге и поново успостави власт Вавилонаца у Ватанеји. Такође му је ставио у задатак да предузме сву могућну бригу како ниједан од његових поданика не би био крив за ма какав поступак у правцу навођења на преврат. Сходно овим заповестима добијеним од краља, Филип је похитао да испуни оно што му је наложено. 37) У то је време ж и в е о извесни Јосиф, син женског лекара, који је успео да подстакне велики број младих људи да му се придруже. Такође је себе безочно наметнуо најугледнијим људима Гамале и наговорио их да се одметну од краља; при том је подигао оружје и улио им наду да би хмогли, преко њега, повратити своју слободу. Тако су неки били присиљени да му служе, а оне који се не би повиновали ономе што је Јосиф одлучио, јед-

914

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

ноставно би побили. Тако су убили Кареја, а заједно с њ и м и Исуса, једног од његових рођака и брата помињаног Јустина из Тиберијаде, као што сам већ рекао. Ти су људи из Гамале такође и мени писали, тражећи да им пошаљем војнике, али и раднике који би подигли зидове око града, а ја нисам одбио ниједан од њихових захтева. Област Галонитије такође се одметнула од краља, све до села Солима. Са своје сам стране такође подигао бедеме и око Селеукије и Соганија, што су места која су и по свом положају веома снажна. Штавише, на сличан сам начин обзидао неколицину села Горње Галилеје, иако су она и по себи већ била стеновита. Њ и х о в а имена су: Јамнија, Мерот и Ахабара. У Доњој сам Галилеји утврдио градове Тарихеју, Тиберијаду и Сефорис, као и села, Арбелу, Версобу, Селамину, Јотапату, Кафареку, Сигу и Јафу, као и Гору Тавор. Такође сам у ова места похранио и велику количину ж и т а и оружја, како би им касније могла послужити за опстајање. 38) Али је м р ж њ а к о ј у ј е Јован, Левијев син, носио према мени, садаузрасла још силовитије, будући да моје нанредовање није могао стрпљиво поднети. Тако је он себе заокупио тиме да ме на сваки начин одстрани; зато је подигао зидове око Гисхале, која је била место његовог рођења. Потом је послао свог брата Симона, као и Јонатана, сина Сисеновог, заједно са око стотину наоружаних људи, у Јерусалим, к Симону, сину Гамалијеловом, како би га наговорио да подстакне јерусалимску заједницу да м и одузме власт над Галилејцима и да дају своје гласове за преношење те власти њему, Јовану. Овај је Симон потицао из града Јерусалима, и од веома племените породице која је принадала секти фарисеја, за које се сматрало да превазилазе друге у поузданости познавања закона своје земље. О н је био човек велике мудрости и расуђивања, кадар да у у добро стање враћа државне послове својом смотреношћу, када би ови доспели у незавидан ноложај. Такође је био и добар нријатељ и Јованов сарадник, али је у то време уједно и био у спору са мном. Када је, отуда, п р и м и о такве молбе, почео је убеђивати високе свештенике Ананију и Исуса сина Гамалиног, као и још неке од исте бунтовне странке, наговарајући их да ме сасеку сада када сам одвише узрастао у моћи, те да даље не занемарују то моје уздизање до висина славе; томе је додао да би било на добробит Галилејаца уколико би ме л и ш и л и моје тамошње власти. Ананије и његови пријатељи такође су од њега т р а ж и л и да нимало не оклева, да вест ономе што су ч и н и л и не би стигла до мене одвише брзо, те да не бих дошао и напао град са великим снагама. Ово је, дакле, био савет Симонов, али је Ананије показао осталима да то што су наумили није лако изводљиво, зато што су многи други међу високосвештенством као и многи предводници народа сведочили 0 томе да сам се понашао као одличан заповедник, те да је морало бити дело злих људи уколико би о п т у ж и в а л и некога против кога ти мени наклоњени људи [из народа] нису имали ништа лоше рећи. 39) Када је Симон чуо да овако говори, он је затражио да гласници нрикрију читаву ствар, те да она не п р о ц у р и међу народом, а да ће се он побринути да Јосифа веома брзо удаљи из Галилеје. Стога је он позвао Јовановог брата и ставио му у задатак да пошаље поклоне Ананији и њего-

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

915

вим пријатељима; јер 6и, како је рекао, они на тај начин могли убедити и друге да промене мишљење. И заиста је Симон напослетку постигао оно чему је тежио; јер су Ананије и они који су се налазили око њега били успешно поткупљени митом, те су се сложили да ја будем истеран из Галилеје, и то не у п о з н а в ш и остатак грађана Јерусалима са о н и м што су радили. Сходно томе, они су решили да у Галилеју пошаљу људе који су се истицали како пореклом тако и ученошћу; двојица од изабраних припадали су народу, Јонатан и Ананија били су из секте фарисеја; док је трећи, Јосар, потицао из лозе свештеника, али је такође био фарисеј; Симон, последњи међу овима, био је уједно и најмлађи међу високосвештенством. О в и м је људима, дакле, стављено у дужност да када дођу међу мноштво Галилејаца ове упитају за разлог због којег ме они воле. Па уколико ови одговоре да је то зато што сам рођен у Јерусалиму, да посланици одговоре како су и сва четворица њих такође рођени на истом месту; а уколико би људи одговорили да је разлог њихове наклоности у томе што сам добро упућен у законе, одговор ове четворице је требало да буде да ни они нису неупознати са обичајима њихове земље; али уколико би, поред овога, људи одговорили да ме воле и зато што сам свештеник, одговор је требало да гласи да су и двојица међу њ и м а такође свештеници. 40) И тако, након што су Јонатана и његове пратиоце тако поучили, дали су им четрдесет хиљада [драхми] из државних залиха; али након што су чули да се у то време у близини налази извесни Галилејац који је боравио у Јерусалиму, а чије је име било Исус, а који је око себе имао одред од шест стотина н а о р у ж а н и х људи, они су послали по њега и исплатили му најамнину за три месеца, н а л о ж и в ш и му да следи Јонатана и његове пратиоце којима је требало да стоје на услузи. Такође су платили још и три стотине грађана Јерусалима, са истим задатком — да нрате изасланике; а када су се и ови сложили и показали снремност да одмах пођу, Јонатан и његови пратиоци су заједно са свим тим најамницима напустили град, водећи са собом још и Јовановог брата и његових стотину наоружаних људи. Задатак који је овима био дат гласио је овако: да уколико бих ја добровољно положио оружје, будем заробљен и послан у Јерусалим; али да, уколико бих им се супротставио, будем с њихове стране и без икакве бојазни од последица убијен, јер су они ти који сносе одговорност и који су издали наређење за моје убиство. Такође су писали и Јовану да припреми све за борбу п р о т и в мене, а још су и послали наређење житељима Сефориса, Габаре и Тиберијаде да пошаљу савезнике Јовану. 41) Али, будући да ми је мој отац писао о свему овоме (јер му је Исус, син Гамале, који је био присутан овом саветовању, а који је био мој пријатељ и давнашњи сарадник, о томе испричао), ја сам се нашао у великој муци, откривајући тако да су се моји властити суграђани показали тако незахвални према мени, те да су могли, из чисте зависти, издати наређење да будем убијен; мој ме је отац такође у свом нисму усрдно наговарао да дођем к њему, јер чезне да види сина пре него што умре. Ја сам, пак, обавестио своје пријатеље о свему што сам сазнао, те да бих у наредна три дана морао напустити земљу и п о ћ и кући. На ову су вест сви они

916

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

били веома ожалошћени, и т р а ж и л и су од мене, сузних очију, да не допустим да буду уништени; јер су они то сматрали неминовним уколико будем лишен заповедаништва над њима. Али како ја нисам удовољио њиховом захтеву, већ сам се морао п о б р и н у т и за своју сопствену безбедност, Галилејци су, ван себе од ужаса због последица мог одласка, због чега ће надаље бити препуштени милости разбојника, послали гласнике ш и р о м целе Галилеје како би обавестили народ о мојој одлуци да их напустим. И тако, чим су Галилејци чули ову вест, окупили су се одасвуд у великом броју, и то заједно са женама и децом; а ово су учинили, како м и је изгледало, не више због наклоности према мени, колико из страха за њихове властите ж и в о т е — јер су веровали да ће све дотле док ја будем уз њих они бити поштеђени ма какве штете. И тако су сви заједно пристигли у велику равницу, у којој сам ја живео, и која се зове Асохија. 42) Догодило ми се, међутим, да сам те исте ноћи уснио предиван сан; јер када сам се предао починку, жалостан и измучен вестима о којима су м и писали, учинило ми се да нека особа стоји покрај мене, и говори: „О, Јосифе, ослободи се мука своје душе, и одагнај сваки страх; јер оно што те сада ж а л о с т и доцније ће те учинити веома уважаваним, и у сваком погледу веома срећним; јер ћеш ти превладати не само ове тешкоће, већ и многе друге, с великим успехом. Зато, немој бити снужден, већ се сети да се м о р а ш борити против Римљана." Након што сам имао овакво сновиђење, устао сам с намером да сиђем до равнице. А онда, након што ме је цели тамо окупљени народ Галилејаца, међу којима су били и жене и деца, видео како долазим, сви су се бацили ничице на земљу и са сузама у очима почели ме преклињати да их не остављам изложене њиховим непријатељима, па нити да их напустим и тако дозволим да њихова земља буде опустошена. Али након што се ја нисам сложио са њиховим молбама, они су ме принудили да дам завет да ћу остати с њима; напослетку су почели сипати погрде против житеља Јерусалима стога што нису могли оставити њихову земљу на миру. 43) Када сам саслушао све ово, и видео дубину туге у којој су се ови људи налазили, био сам покренут саосећањем, и помислио да је ипак потребно да се подвргнем најочигледнијем довођењу свог ж и в о т а у опасност зарад добра толико великог броја људи; тако сам и м напослетку ставио до знања да ћу остати с њима. Па након што сам издао наређење да пет хиљада од њих дођу к мени наоружани и опскрбљени свим оним што је било потребно за њихово одржање, послао сам остатак кућама; а након што је тих пет хиљада дошло, повео сам их, заједно са три хиљаде војника који су се од раније налазили са мном, као и још осамдесеторицу коњаника, те кренуо према селу по имену Хаболо, смештеном на граници Птолемаиде, и тамо сабрао у поредак све своје снаге, представљајући се тако као да сам спреман на борбу против Пласида који је долазио са две пешадијске кохорте и једним коњичким пуком, а који је тамо био послан од стране Цестија Гала, како би попалио галилејска села која су се налазила близу Птолемаиде. Након што је овај подигао насип пред Птолемаидом, ја сам такође подигао логор на удаљености од око шездесет фурлонга. И на-

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

917

даље смо често обојица изводили своје снаге као да ћемо повести битку, али никада нисмо ишли даље од чаркања на удаљености. Јер, када је Пласид схватио да сам веома оран да уђем у борбу, он се уплашио и избегао је. Па ипак се није удаљио са положаја у суседству Птолемаиде. 44) Отприлике у то време су пристигли Јонатан и његови пратиоци. Њ и х су, као што смо већ рекли, послали Симон и високи свештеник Ананија. Јонатан је смишљао начин како би ме могао ухватити на превару, будући да се није усуђивао да п р о т и в мене изведе ма какав отворени покушај. Стога м и је послао следећу посланицу: „Јонатан и они који су уз њега, а који су послани од стране народа Јерусалима, шаљу поздраве Јосифу. М и смо дошли по налогу главних људи Јерусалима, који су чули да је Јован из Гисхале поставио многе клопке за тебе, како бисмо овог човека укорили и натерали га да убудуће буде твој поданик. Такође смо жељни да се с тобом посаветујемо око наших заједничких брига, како бисмо се сагласили око оног што би требало чинити. Отуда желимо да брзо дођеш до нас, и да са собом поведеш свега неколико људи, јер ово село не може п р и м и т и велики број војника." Ово је, дакле, био садржај онога што су написали, очекујући као одговор једну од две ствари: или да ћу ја доћи без наоружаних пратилаца, захваљујући чему ће ме сасвим имати под својом моћи; или да ћу доћи на челу великог броја људи, због чега би ме могли осудити као државног непријатеља. Гласник који је донео њихову поруку био је човек који је и у другим приликама доказао смелост, и уз то је служ и о војску под краљем. Долазио је други сат ноћи, у часу када сам обедовао са својим пријатељима и угледним људима међу Галилејцима. Поменути је гласник, након што ме је слуга известио о приспећу извесног коњаника јеврејског порекла, био на моју заповест позван да уђе, али ме није чак ни поздравио, већ је извадио писмо и рекао: „Ово ти је писмо послато од стране оних који су дошли из Јереусалима; одговори на њега брзо, јер сам обавезан да им се вратим што пре." Моји гости нису могли друго до да се зачуде дрскости овог војника. Али сам ја затражио од њега да седне и обедује с нама; а када је он то одбио, узео сам писмо у руку и тако га примио, а затим ушао у разговор са својим гостима о другим стварима. Али сам неколико сати касније устао, и, након што сам остале распустио како би могли поћи на починак, замолико сам свега четворицу мојих присних пријатеља да остану и заповедио слузи да припреми вино. Такође сам тада отворио писмо тако да то нико није могао приметити и сместа прозрео његову намеру; затим сам га поново запечатио тако да је изгледало као да није још прочитано, већ је само прошло кроз моје руке. Заповедио сам да двадесет драхми буде дато војнику за трошкове његовог путовања, а када је он п р и м и о новац и на њему захвалио, приметио сам да је он среброљубац, и да га је углавном на тај начин могуће придобити. Зато сам му рекао: „Ако ти је воља да пијеш с нама, добићеш по драхму за сваку чашу коју попијеш." Он је радо прихватио понуду и попио велику количину вина како би могао добити што више новца, те је напослетку био толико пијан да више није могао сакрити тајне које су му биле поверене а да му чак ни питање нисам поставио — то јест, рекао је да

918

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

ми је смишљена замка помоћу које је требало да будем ухваћен, и да сам био осуђен на смрт од стране оних који су га послали. Након што сам чуо ово, отписао сам следећи одговор: „Јосиф шаље поздраве Јонатану и онима који су дошли с њиме. Обрадовао сам се на вест да сте стигли у великој раскоши у Галилеју, а посебно стога што сада могу препустити бригу о д р ж а в н и м пословима право у ваше руке и вратити се у моју родну земљу, што је жеља за чијим испуњењем ж у д и м свим срцем; и признајем да не само да ћу доћи до вас у Халоту, већ и ма где даље, и то без ваше заповести. Али сада желим да ме извините зато што тренутно нисам у могућности да тако учиним, будући да м о т р и м на Пласидове покрете, јер овај заповедник има намеру да уђе у Галилеју — што је разлог што се налазим овде у Хаболу. Зато вас молим да, по приспећу ове посланице, ви сами дођете овамо к мени. Остајте збогом." 45) Након што сам ово написао и дао да војник однесе писмо, послао сам с њ и м као пратњу тридесет Галилејаца који су се одликовали ванредн и м особинама, и поучио их да с поштовањем поздраве изасланике али да им ништа више не казују. Такође сам издао наређења и истом броју оних својих наоружаних људи које сам процењивао као мени најоданије — сваки је ишао са по једним међу оним врлим људима које су ови војници морали да штите — а који су, исто тако, требали да пазе да не би дошло до неког разговора и з м е % оних људи које сам ја послао и оних који су били с Јонатаном. Тако припремљени, они су сви пошли [к Јонатану]. Али када су Јонатан и његови сарадници тако оманули у овом свом првом покушају, послали су м и ј о ш ј е д н о писмо, чији је садржај био следећи: „Јонатан и они с њиме шаљу поздраве Јосифу. Захтевамо од тебе да дођеш к нама у село Габарот, трећег дана [од пријема писма], без иједног наоружаног човека, како бисмо од тебе могли чути шта и м а ш да кажеш на терет Јовану [из Гисхале]." Након што су написали ово писмо, поздравили су Галилејце које сам послао, и дошли су у Јафу, које је највеће село у целој Галилеји, окружено снажним зидинама, са великим бројем становника. Тамо је велико мноштво људи изашло заједно са женама и децом и почело гласно узвикивати против Јонатана и његових људи; т р а ж и л и су од њих да оду и да им не завиде на користи коју имају од једног тако изврсног заповедника. О в и м су повицима Јонатан и његови сарадници били веома раздражени, иако се нису усуђивали да свој бес отворено покажу; тако они н и ч и м нису одговорили, већ су пошли до других села. Али су их исти п о в и ц и дочекали од стране свих људи, који су говорили да их нико не може наговорити да приме ма ког другог заповедника осим Јосифа. Тако су Јонатан и његова пратња посвуда пролазили без икаквог успеха, и напослетку стигли у Сефорис, највећи град у Галилеји. Људи тог града, који су у својим осећањима нагињали к Римљанима, заиста су изашли пред дошљаке, али мене нити су хвалили нити кудили, а када је Јонатанов скуп пошао одатле до Асохиса, тамошњи народ поново је почео галамити п р о т и в Јонатана, баш као што су учинили и људи из Јафе; на ово се Јонатан више није могао уздржати, већ је издао наређење да његови наоружани људи избатинају тојагама оне који су бучали п р о т и в њих. А када су напокон стиг-

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

919

ли до Габаре, Јован их је сачекао са три хиљаде наоружаних људи, али сам се и ја — како сам из њиховог писма схватио да су решени да се упусте у битку п р о т и в мене — покренуо из Хабола на челу такође три хиљаде војника. Ипак, у свом сам логору оставио једног од својих најпоузданијих пријатеља, и пристигао до Јотапате, желећи да будем близу нападача, до чијег положаја раздаљина тако није износила више од четрдесет фурлонга. Одатле сам им писао: „Уколико сте веома жељни да дођем до вас, знајте да у Галилеји има две стотине четрдесет градова и села; ја ћу доћи у које вам драго од тих места изузев Гавурна и Гисхале, од којих је једно Јованов родни град, а друго је у савезништву и пријатељству с њиме." 46) Када су Јонатан и његови сарадници п р и м и л и ово писмо, више ми нису узвратили н и к а к в и м одговором, већ су сазвали веће својих пријатеља и, п о з в а в ш и на саветовање и Јована, почели се домишљати на који би ме начин најбоље могли напасти. Јованово мишљење је било да би требало написати писмо свим селима и градовима у Галилеји, јер би се неминовно у сваком од тих места морале наћи бар једна или две особе које су у завади са мном, па би такве требало позвати да дођу и супротставе ми се као заједничком непријатељу. Такође је сматрао да би такву њихову одлуку требало послати и граду Јерусалиму, како би његови житељи, на основу сазнања да сам овде био осуђен као непријатељ Галилејаца, могли и са своје стране потврдити такво решење. Осим тога, рекао је Јован, када све буде тако окончано, чак и они Галилејци који су ми били веома привржени, напустиће ме због страха од осталих. Након што је Јован изнео овакав предлог, оно што је речено било је веома прихватљиво и другима. О овим збивањима сазнао сам негде око трећег ноћног сата, захваљујући извесном Сахеју који је припадао њиховој страни али их је тада напустио и прешао к мени, откривши ми на шта се они спремају; тако сам одмах увидео да ни најмање не смем губити времена. Сходно томе, издао сам наређење Јакову, оном међу својим н а о р у ж а н и м стражарима кога сам процењивао као најоданијег, да подигне две стотине људи и запречи прелазе који воде из Гахаре до Галилеје, те да заробљава пролазнике и шаље их к мени, а посебно оне који су ухваћени с писмима; такође сам послао и самог Јеремију, једног од мојих [најближих] пријатеља, заједно са шест стотина наоружаних људи, на границе Галилеје, да мотре на путеве који из те земље воде ка Јерусалиму, и издао му заповест да зауставља све оне путнике који са собом носе писма, те да такве на месту окива а мени да шаље заплењене поруке. 47) Када сам издао ова наређења својим људима, заповедио сам такође и да припреме оружје и понесу са собом намирнице за три дана, те да се сутрадан спремни нађу код мене. Остатак својих људи поделио сам у четири скупине, заповедивши онима који су ми били најоданији да се старају о мојој личној безбедности. Над њ и м а сам поставио центурионе којима сам наредио да воде рачуна како се ниједан војник који им је непознат не би могао помешати с њима. И тако, пет дана након тога, када сам се налазио у Габароту, затекао сам читаву р а в н и ц у пред селом пуну наоружаних људи који су из читаве Галилеје дошли како би ми помо-

920

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

гли; овима је још п р и ш л о и много људи који су из села дошли како би ми се прикључили. И чим сам заузео место испред њих и почео им говорити, они почеше клицати с одобравањем, пазивајући ме доброчинитељом и спасиоцем њихове земље. А када сам им одао своје признање и захвалио се за показану приврженост, одмах сам их саветовао да се ни са ким не упуштају у борбу, нити да пљачкају земљу; уместо тога, рекао сам им да подигну шаторе у р а в н и ц и и буду задовољни оним што су за издржавање понели са собом, стога што сам — како сам им такође нагласио — намеран да разрешим ове невоље без проливања крви. Тако је дошло до тога да су они које је Јован послао са писмима допали руку оне страже коју сам поставио да чува путеве; и управо по мом наређењу, ти су људи задржани на месту хватања, а ја сам се домогао писама која су била пуна увреда и лажи. Моја је намера, пак, била да нападнем те своје противнике, никоме, међутим, још ништа не говорећи о томе. 48) Но чим су Јонатан и његови савезници чули о мом доласку, они су сабрали све своје пријатеље, међу којима и Јована, и повукли се у Исусову кућу, која је заправо била велика кула, ни на који начин се не разликујући од какве тврђаве. Потом су тајно унутра увели велики одред наоружаних људи и замандалили све улазе осим једног којег су држали отвореним, очекујући да ћу ја тим путем наићи према њима како би их поздравио. Својим су људима издали наређење да не пропусте никога осим мене, односно да све остале одстране — претпостављајући, наравно, да ће ме се на тај начин сасвим лако домоћи. Али су се у таквим очекивањима преварили, будући да сам ја прозрео замку коју су ми поставили, те сам, чим сам окончао путовање к њима, подигао бивак наспрам њиховог положаја, потом се претварајући да сам пошао на починак; Јонатан, пак, и његови људи, поверовавши да сам заиста уснуо и предао се одмору, похитали су напоље у равницу, како би убедили људе око мене да сам ја рђав управитељ. Ствари су се, међутим, одвијале сасвим другачије: јер, на саму њихову појаву Галилејци су сместа почели викати, износећи при том своје добро мишљење о мени као њиховом управитељу; а против Јонатана и његових сарадника узвикивали су погрде због тога што су се подигли против њих иако им никакве штете нису нанели, смерајући да на зло преокрену дотадашње срећно стање општих прилика. Укратко, захтевали су од Јонатана да се безусловно повуче, будући да они, Галилејци, никада неће бити наговорени да над собом имају ма ког другог управитеља осим мене. Након што сам и ја ово чуо, више нисам имао никаквог страха да и сам изађем и ставим се усред окупљених људи, те сам сместа пошао како бих чуо шта имају да кажу Јонатан и његови пратиоци. А чим сам се ја појавио, народ је у један глас ускликнуо речима одобравања на почасти коју сам им указао, чиме су признали захвалност коју су м и дуговали због начина мог управљања над њима. 49) А када су Јонатан и његова пратња чули ове речи, прибојали су се за своје животе, схвативши да су у опасности да их Галилејци нападну због учињеног покушаја наговарања на зло; тако су сада почели смишљати начин како би се одатле извукли. Но како за бекство није било прили-

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

921

ке, тим пре што сам од њих затражио да остану, они су са страхом ишчекивали речи којима ћу им се обратити. Ја сам најпре наредио народу да се сасвим уздржи од даљих поклича, и поставио најоданије међу својим људима да стражаре на прилазима, како нас Јован не би неочекивано напао; а Галилејце сам охрабрио да се лате оружја како не би били мучно изненађени неочекиваним нападом њихових непријатеља. Онда сам, пре свега, подсетио Јонатана и оне који су дошли с њиме на њихово претходно писмо, као и начина на који је оно било написано, у којем су ми изјавили како су послани са општим пристанком народа Јерусалима како би окончали спор који имам са Јованом, те како су напослетку т р а ж и л и да дођем к њима; и док сам ово говорио, отворено сам показао оно писмо које су написали, те тако више ни на који начин нису могли порицати оно што сам говорио, будући да их је само писмо оптуживало. Потом сам рекао: „О, Јонатане, и ви који сте са њиме послани као његови сарадници, уколико би требало судити по мом понашању упоређеном са оним Јовановим, и када би требало довести не више од двојице или тројице сведока, а при том добрих и истинољубивих људи, било би јасно да бисте били присиљени, претходно п р о в е р и в ш и њихове врлине, да одбаците све оптужбе; тада бисте били обавештени колико сам добро управљао пословима Галилеје, при чему мислим да је свега три сведока довољно да покаже да ли је један човек радио онако како је морао по савести радити; а ја вам, ево, све ове људе нудим као сведоке. Испитајте њих како сам то ја ж и в е о и да ли се нисам владао са свом могућном уљудношћу и на најчаснији начин, боравећи међу њима. А ја вас даље позивам, о Галилејци, да не сакријете ниједан део истине, већ да пред овим људима говорите као пред судијама да ли сам се ма и у једном случају понашао другачије него исправно." 50) Док сам ја говорио, сви гласови окупљеног мноштва слили су се у један којим су ме називали својим добротвом и спаситељем, сведочећи о исправности мог минулог владања и молећи ме да са истим наставим и убудуће; затим су под заклетвом рекли како су њихове жене биле сачуване од ма какве увреде и да ниједна није била обешчашћена с моје стране. Након тога, прочитао сам Галилејцима два од оних писама која су била послана од стране Јонатана и његових сарадника, а која су запленили они моји људи што сам их поставио да стражаре над путевима, и која су ми доставили. О в а су писма била препуна погрда и лажи на мој рачун, као да сам се ја владао више као т и р а н и н наспрам народа него као његов намесник, поред још многих других клевета, а које нису биле ништа боље од најбешчаснијих кривоклетстава. Такође сам обавестио народ како сам дошао до тих писама, те да су их они који су их носили предали добровољно — ово сам рекао јер нисам желео да моји непријатељи знају ништа о стражи коју сам поставио, како се због тога не би у п л а ш и л и и убудуће одустали од писања сличних писама. 51) Након што су људи чули о овим стварима, били су веома озлојеђени п р о т и в Јонатана и оних сарадника који су били с њиме, те су пошли да их нападну и убију их; и ово би свакако и у р а д и л и д а ј а нисам зауздао гнев Галилејаца, рекавши да ћу опростити Јонатану и његовим сарадницима

922

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

оно што се догодило у прошлости уколико се покају и пођу својој властитој земљи да кажу праву истину о мом понашању онима који су их послали. Након што сам то рекао, пустио сам их, иако сам знао да неће урадити ништа од онога што су обећали. Али су Галилејци били толико силно разгневљени њиховим поступцима да су ме молили за дозволу да их казним за њихову безочност. Ја сам, пак, са своје стране, т р а ж и о сваки начин да их наговорим да поштеде ове људе, напросто зато што сам знао да је сваки случај побуне неминовно погибељан по државну добробит. Али је мноштво било одвише бесно да би се могло одвратити, те су сви заједно одмах пошли према кући у којој су се настанили Јонатан и његови сарадници. Када сам схватио да се гнев гомиле не може обуздати, узјахао сам коња и заповедио људима да ме следе до села по имену Соган, које се налази двадесет фурлонга удаљено од Габаре; користећи се овим лукавством, поступао сам с намером да се не учини како с моје стране започиње отварање грађанског рата међу Галилејцима. 52) Када сам стигао у близину Согана, натерао сам народ да се заустави и почео их молити да не допусте себи да тако лако буду изазвани на гнев и нанесу другима такве казне чији би у ч и н ц и били неповратни. Такође сам издао наређење да би стотину људи који су већ били у годинама и који су словили за најугледније међу њима, требало да се припреме и сами пођу до Јерусалима, где би потом требало да се пред народом пожале на оне који подижу побуне у земљи. Још сам и рекао да у случају да слушаоци буду дирнути оним што им говоре, они од јерусалимске заједнице затраже да ми н а п и ш у писмо са наређењем да п р о д у ж и м са управљањем Галилејом, а да Јонатан и његови сарадници буду опозвани и напусте земљу. Након што сам им издао оваква упутства а они се припрем и л и да што је могуће брже пођу, послао сам их на то путовање три дана после оног заједничког окупљања. Са њима сам такође послао и пет стотина н а о р у ж а н и х људи [као стражу]. Затим сам писао својим пријатељима у Самарији, са молбом да на ове путнике пазе приликом проласка кроз земљу — јер је Самарија била под Римљанима и било је неминовно да они који ж у р н о путују према Јерусалиму прођу кроз ту земљу; јер, путем који туда води могуће је за три дана прећи растојање између Галилеје и Јерусалима. Са овим сам времешним људима пошао донекле и сам, отпративши их до граница Галилеје, те поставио стражу на путевима, како нико не би могао сазнати да су ови људи пошли. После свих ових припрема, вратио сам се и настанио у Јафи. 53) Међутим, Јонатан и његови савезници, увидевши да им је пропало извршење онога што су замислили против мене, послали су Јована натраг у Гисхалу, а они су сами пошли у Тиберијаду, очекујући да ће им се њени житељи овог пута п о т ч и н и т и — што је, уосталом, било и у садржају писма којег им је Исус, управитељ Тиберијаде, послао, обећавши да ће их, уколико буду дошли, народ прихватити и њих изабрати за своје управитеље. Тако су они на тај пут пошли с великим очекивањима. Али ме је Сила, кога сам, као што сам већ писао, оставио за тамошњег надгледника, о свему овоме обавестио и затражио да и сам похитам тамо. Ја сам се заис-

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

923

та сместа сложио са овим захтевом и пошао у Тиберијаду, где сам поново допао опасности по живот, и то под следећим околностима. Јонатан је са савезницима тамо подбунио велики број људи који су се осећали у спору са мном, наговоривши их да се одметну од моје власти, али су се ти људи на вест о мом доласку у п л а ш и л и и ипак изашли да ме поздраве, говорећи како сам ја благословен човек, будући да сам се тако добро понео приликом управљања Галилејом, а они су се честитањем п р и д р у ж и в а л и оним почастима које сам већ примио, рекавши да је моја слава уједно и поверење њима, будући да су они били моји учитељи и суграђани. Осим овога, рекли су како је [поводом текућих прилика] од свега једино тачно то да они моје пријатељство претпостављају Јовановом, те да би сместа пошли кућама својим послом, али да ће остати како би могли изручити Јована у моје руке — што су биле речи које су потврдили заветовањима, и то таквима која су у мојем народу најснажнија и у које се не сме сумњати. Ипак, они су од мене затражили да се настаним негде другде, зато што је следећег дана био сабат, због чега није било умесно да Тиберијада буде узнемиравана на тај свети дан. 54) Тако сам ја, ништа не сумњајући, пошао до Тарихеје; па ипак сам за собом оставио неке људе са задатком да испитају како се одвијају ствари у граду, и да ли се ма шта надаље говори о мени; такође сам и поставио многе људе д у ж пута који води од Тиберијаде до Тарихеје, како би могли брзо општити једни с другима уколико би сазнали ма какве вести од оних који су били остављени у граду. Следећег су дана, дакле, сви људи дошли у Просоху^, што је било велико светилиште, кадро да п р и м и веома велики број људи. Тамо је ушао и Јонатан, па иако се није усудио да отворено говори о побуни, ипак је изјавио да њихов град заслужује бољег управитеља него што га сада има. Исус, међутим, није имао обзира нити се устручавао да изнесе што је имао, те је отворено рекао: „О, суграђани моји! За вас је боље да будете поданици четворици људи него једноме, и то таквој четв о р и ц и који су високог порекла и не без угледа због своје мудрости", при чему је показао на Јонатана и његове сараднике. Ч и м је ово изговорио, унутра је ушао Јустин и похвалио његове речи, намах наговоривши неке људе да се с њиме сложе. Ипак, већина окупљеног народа није била задовољна оним што је чула, и свакако би дошло до комешања и насиља да тада није био шести сат дана који је распустио окупљене, будући да је то час када нам наши закони налажу да пођемо на обедовање у дан сабата. Тако су Јонатан и његови пратиоци обуставили саветовање до следећег дана, и отишли не постигавши успех. Након што сам, пак, ја чуо о овим вестима, одлучио сам да ујутру лично пођем у Тиберијаду. Сходно томе, сутрадан сам, четвртог сата дана, приспео из Тарихеје, и нашао да је м н о ш т в о већ окупљено у Просохи — при чему, међутим, људи који су се сабрали ни сами нису знали разлог окупљања. Али када су ме Јонатан и његови људи видели где тако неочекивано долазим, нашли су се у пометњи, након чега су изнели извештај којег су се сами домислили, то јест да су римски коњаници виђени на месту званом Унион, на граници Галилеје, на тридесет фурлонга удаљености од Тиберијаде. На основу овог извештаја Јона-

924

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

тан и његови људи су ме усрдно позвали да не занемарим ту вест, нити да допустим да земља буде опљачкана од стране непријатеља. Наравно, све ово су рекли с намером да ме удаље из града под изговором потребе за ванредном испомоћи, док би, међутим, у међувремену могли располагати градом и учинити га мојим непријатељем. 55) Што се мене тиче, иако сам прозрео њихову замисао, ипак сам се сложио с оним што су предложили, и то из разлога да житељи Тиберијаде не би могли носумњати како сам небрижљив према њиховој безбедности. Отуда сам пошао одатле, али након што сам се нашао на означеном месту нисам нашао ни трага од ма каквог непријатеља, те сам се вратио што сам брже могао, и нашао окупљен цели савет, такође и са сабраном главнином народа, док су Јонатан и његови сарадници износили жестоке оптужбе против мене, као п р о т и в некога ко ни најмање не настоји да им олакша терете рата и који при том сам ж и в и у раскоши. Па како су овако говорили, истовремено су и п р и п р е м и л и четири писма, тобоже срочена од стране неких људи који су живели на граници Галилеје, у којима их наводно ови преклињу да им дођу у помоћ јер је тамо пристигла римска војска састављена једнако од коњице и пешадије, која ће већ трећег дана ући и опустошити читаву земљу — укратко, овим су писмима ти људи т р а ж и л и да се не оклева и да њихова молба не буде занемарена, већ да им се похита у помоћ. Када су окупљени Тиберијанци чули ове речи, поклонили су им поверење и п р и м и л и их за истину, те су почели викати против мене, говорећи како не бих смео седети скрштених руку, већ да бих морао п о ћ и у тражену помоћ њиховим земљацима. На то сам ја, међутим, рекао (јер сам сасвим разумео замисао Јонатана и његових сарадника) да сам спреман да се сложим са оним што они предложе и без оклевања пођем с војском у ратни поход о којем су говорили, али да их ипак истовремено саветујем да, будући да та писма сведоче како су Римљани извршили напад на четири различита места, и они треба да разделе снаге на пет делова, те да Јонатана и његове људе поставе за војне старешине сваког од њих, јер је прикладно за тако храбре људе да не само дају савет, већ и да заузму место предводника и помогну својим сународницима када околности то од њих траже — ово, наиме, због тога што је мени самом немогуће да водим више од једног дела војске. Овакав мој савет веома је задовољио окупљено мноштво, те су тако натерали Јонатана и његове људе да и сами пођу у рат. А њих је овакав расплет довео у потпуну пометњу, стога што захваљујући мојем лукавству ни на који начин нису извршили оно што су наумили, већ је дошло до нечег сасвим супротног циљу њиховог напрезања. 56) Међу Јонатановим присталицама, као што смо рекли, био је и извесни [фарисеј] Ананија (утицајан али изопачен и веома злоћудан човек), који је предложио да за с у т р а ш њ и дан буде проглашен свеопшти верски пост, те је порадио на наредби да би сви требало да се у исти час појаве на истом месту, и то без икаквог оружја, како би тиме показали очигледним Богу да је, докле год су у милости Његове помоћи, свако друго оружје сасвим бескорисно. О в о је, међутим, он извео не из какве побожности, већ

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

925

напросто зато да би мене и моје пријатеље могли затећи ненаоружане. Ипак, био сам принуђен да се с овим сложим, да не би изгледало да омаловажавам предлог који наводи на побожност. И тако, чим смо моји људи и ја пошли кући, Јонатан и његови сарадници писали су Јовану да дође к њима следећег јутра, при том тражећи од њега да дође са што је више могуће војника, јер ће ме у том случају лако добити у своје руке и извести све што су наумили. Када је Јован п р и м и о ово писмо, решио је да испуни оно што је у њему стајало. Што се мене, пак, тиче, наредио сам двојици својих чувара, које сам држао најхрабријима и најоданијима, да сакрију бодеже под хаљинама, те да пођу са мном како бисмо се могли бранити уколико наши непријатељи буду извели ма какав напад на нас. Ја сам такође на себе ставио грудни п а н ц и р и припасао мач, при том га сакривши колико год је то било могуће, те сам дошао у Просоху. 57) Исус, који је био заповедник, наредио је, међутим, да буду заустављени и одстрањени сви који буду дошли са мном, а он сам је стајао на вратима и није допуштао никоме до његовим пријатељима да уђе унутра. Па док смо ми били заузети дневним в е р н и ч к и м дужностима и предавали се молитвама, Исус је ушао и упитао ме шта се догодило са сасудима који су били узети из краљеве палате када је ова била запаљена, а такође и шта се догодило са оним некованим сребром, односно у чијем је сада све то поседу? О в о је он упитао како би испунио време до Јовановог доласка. Ја сам одговорио да Капел и десеторица других најугледних људи Тиберијаде имају код себе све што је набројао, те сам га упутио да њих саме упита и провери да ли сам изговорио лаж. А када су ови људи одговорили да је речено истина, он ме је даље упитао шта се догодило са оних двадесет златника које сам добио након продаје одређене количине некованог новца? На ово сам одговорио да сам их дао њиховим изасланицима као попутбину, јер су захваљујући њ и м а они били послани у Јерусалим. На ово су, међутим, Јонатан и његови људи узвратили да нисам поступио добро тиме што сам изасланике платио д р ж а в н и м новцем. А када се окупљено м н о ш т в о ноказало веома љуто на њих због овог испитивања, будући да су прозрели њихову дволичност, ја сам схватио да ће ово комешање прерасти у побуну, па сам, желећи да народ још више раздраж и м п р о т и в ових људи, рекао: „Али уколико ја нисам исправно поступио плаћајући изасланике из државне ризнице, задржите ваш гнев за мене, јер ћу тих двадесет златника сам надокнадити." 58) Након што су Јонатан и његови људи чули ово, сачували су мир, али је народ био још раздраженији п р о т и в њих, будући да су ови тако очигледно показивали своју неправичну злонамерност према мени. Након што је Исус увидео ову промену у редовима људи, он им је наредио да се удаље, и затражио да само сенат остане присутан, с изговором да ови не могу испитати ствари такве природе у таквој вреви. Али како су људи повикали како ме ту неће оставити самог, појавио се један човек и крадом рекао Исусу и његовим пријатељима да су Јован и његови наоружани људи пристигли надомак тог места, на шта су Јонатан и сви око њега, не могући више да се уздржавају (а вероватно је овде Провиђење Божје обезбе-

926

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

дило моје ослобођење, јер да није било таквог утицаја сигурно би ме Јован усмртио), рекли: „О, ви људи Тиберије! Оканите се овог испитивања поводом двадесест златника, јер Јосиф не заслужује да због њих умре; али је зато смрт заслужио због своје жудње да тиранише и вара народ Галилеје својим говорима, како би помоћу њих задобио власт над људима." Након што је ово изговорио, он је сместа положио руке на мене настојећи да ме убије; али чим су они који су били уз мене видели шта је овај наумио, они су тргли своје мачеве и замахнули да га избоду уколико би према мени показао ма какво насиље. Људи су се такође м а ш и л и за камење, спремни да га почну бацати на Јонатана; и тако су ме сви заједно отргнули од припремљеног насиља мојих непријатеља. 59) Но чим сам пошао мало даље, налетео сам на Јована који је наступао на челу својих наоружаних људи. На њихову сам се појаву уплашио и окренуо на другу страну, побегавши једним уским пролазом према језеру, где сам се домогао једног брода и на њега се укрцао, те отпловио преко према Тарихеји. Тако сам, м и м о свих мојих очекивања, успео у м а ћ и опасности. Након тога сам одмах послао по вође Галилејаца, и испричао им на који сам начин, и упркос датих заветних речи, био веома близу погибији од стране Јонатана и његових људи, као и од стране [дела] народа Тиберијаде. Ове су речи силно разљутиле Галилејце који су ме охрабрили да се више не устручавам да поведем рат против својих непријатеља, већ да им допустим да они пођу против Јована и најзад га потпуно униште, баш као и Јонатана и његове сараднике. Ја сам их, међутим, ипак задржао упркос томе што су били толико бесни, з а т р а ж и в ш и од њих да се донекле уздрже, бар дотле док не сазнамо каква су наређења добили они изасланици што су их послали у Јерусалим — јер, устврдио сам, биће најбоље за њих уколико будемо поступили према њиховим одлукама, што је био разлог који је напослетку надјачао остале. У међувремену се Јован, након што клопка коју м и је поставио није довела до жељеног исхода, такође вратио у Гисхалу. 60) После неколико дана, ови изасланици што их је послао народ Галилеје вратили су се и обавестили нас да је [јерусалимски] народ веома разјарен против Ананија и Симона, сина Гамалијеловог, као и њихових пријатеља, зато што су, без икакве јавне одлуке, послали људе у Галилеју и ч и н и л и све што су могли да будем лишен управне власти. Изасланици су даље рекли да је разљућени народ спреман да запали куће ове двојице. Такође су са собом донели писма у којем су ме н а ј в а ж н и ј и људи Јерусалима, уз усрдну молбу читавог народа, потврђивали као намесника Галилеје и наређивали Јонатану и његовим сарадницима да се брзо врате кући. Након што сам добио та писма, стигао сам у село Арбелу где сам обезбедио скуп Галилејаца и затражио од поменутих изасланика да окупљеном мноштву објаве гнев житеља Јерусалима због онога што су учинили Јонатан и његови сарадници, као и на колику су омраженост наишла њихова изопачена дела, те како су ме потврдили као намесника њихове земље, па најпосле и оно што се односило на заповест Јонатану и његовим људима да се врате кући. Тако сам им одмах послао писмо и затражио да га узму у

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

927

разматрање што разборитије могу, те да одлуче како 6и требало поступити [у таквим околностима]. 61) Након што су п р и м и л и писмо због којег су, наравно, били веома узнемирени, послали су по Јована, и уз њега сенаторе Тиберијаде и најважније људе Габарене, предложивши одржавање савета на којем би од свих затражили да размотре оно што би требало да учине. Ипак, управитељи Тиберијаде били су веома склони да власт задрже за себе; рекли су да није исправно да напуштају свој град сада када је он поверен њиховом старању, те да у супротном ја не бих оклевао да их нападнем — јер су, наиме, погрешно замишљали да сам ја претио да то урадим. Једино Јован није био истог мишљења, већ их је саветовао да међу собом изаберу двојицу људи који би требало да пођу и оптуже ме пред народом Јерусалима да нисам управљао пословима Галилеје на начин на који је требало да то чиним, тврдећи да би они могли лако убедити тамошњи народ због свог достојанства и због тога што је људска гомила по природи веома променљиве нарави. Када им се, тако, учинило да је Јован дао најмудрији предлог, одлучили су да би двојица од њих, и то управоЈонатан и Ананија, требало да пођу у Јерусалим, а да друга двојица [Симон и Јоасар] остану у Тиберијади. Они први су такође са собом као стражу повели и стотину војника. 62) И п а к су се уз све ово управитељи Тиберијаде побринули и да свој град обезбеде зидинама и заповедили његовим становницима да се лате оружја. Такође су послали по велики број Јованових војника како би и м помогли п р о т и в мене уколио се за то укаже потреба. Јован је, међутим, у то време ж и в е о у Гисхали, те су Јонатан и његови људи, након напуштања Тиберијаде, чим су стигли до Дабарите, села које лежи на крајњим рубовима Галилеје у великој равници, негде око поноћи набасали на стражу коју сам поставио, и која им је наредила да положе оружје а потом их и бацили у окове, управо онако како сам и био наложио. О овим ми је вестима писао Леви, који је заповедао том скупином којој сам доделио задатак чувања страже. На ово нисам ништа одговорио два следећа дана, и, претварајући се да не знам ништа о томе, послао сам писмо народу Тиберијаде, саветујући у њему да одложе своје оружје и распусте придошлице како би се ови могли мирно вратити кућама. Али су ми они, верујући да су Јонатан и његови људи већ стигли у Јерусалим, заузврат послали одговоре пуне увреда; наравно, ово ме није могло уплашити, већ сам се домислио следећег лукавства против њих, држећи да није у складу са истинском п о б о ж н о ш ћ у распиривати пожар рата међу суграђанима. Па како сам желео да одвучем ове људе из Тиберијаде, изабрао сам десет хиљада од мојих најбоље наоружаних бораца и поделио их у три скупине, те им наредио да тајно пођу и заузму бусије по селима. Такође сам и у селу, које лежи у планини на свега четири фурлонга удаљености од Тиберијаде, поставио других хиљаду људи; овима сам издао наређење да по уочавању мог знака сместа сиђу доле. Ја сам, пак, заједно са људима око себе изашао на очиглед свима. На моју је појаву народ Тиберијаде почео гомилице излазити из града, са силним погрдама на уснама. Штавише, њихово је лудило стиг-

928

Ж И В О Т Ј О С И Ф А ФЛАВИЈА

ло до таквих висина да су изнели права мртвачка носила и, стојећи око њих, почели ме оплакивати, тиме се забављајући и подсмевајући м и се; на овај призор писам могао одолети а да се не осетим весело расположеним пред таквим примером њиховог махнитања. 63) Желећи да на превару ухватим Симопа и Јоасара, послао сам им поруку, з а т р а ж и в ш и да изађу из града, заједно са м н о ж и п о м њихових пријатеља који би их штитили, поручивши им да сам спреман да сиђем к њима и углавим савезништво, на основу којег бисмо поделили управљање Галилејом. И заиста, Симон је био заведен захваљујући својој непромишљености и лакомој нади у добитак, те није оклевао да дође; али је Јоасар, сумњајући да му је постављена замка, остао позади. И тако, када је Симон изашао заједно са пријатељима који су га чували, ја сам такође иступио пред њега и пресрео га са великом учтивошћу, изјављујући да сам му д у ж н и к стога што је дошао к мени; али сам недуго потом пошао у шетњу с њиме као да бих му желео рећи нешто лично и у поверењу, па након што сам га подоста одвукао од пријатеља, изненада сам га окруж и о својим људима, којима сам га предао да га одведу у село; а затим сам, издавши наређење свим својим н а о р у ж а н и м снагама да ми се придруже, извео папад на Тиберијаду. Али, како се борба распламсала на обе стране, а војници Тиберијаде били на добром п у т у да ме надвладају (јер су моји људи у том часу већ почели бежати), видео сам да морам преузети одговорност за исход битке, те сам осоколио своје људе и успели смо да потиснемо — иако смо већ говото били надјачани — Тиберијапце у град. Такође сам послао други одред војника да изврши напад са стране језера, издавши им при том наређење да прву кућу које се домогну сместа запале. Када је ово заиста и изведено, житељи Тиберијаде помислили су да и м је град већ заузет, те су уплашени побацали оружје и стали сви заједно преклињати — они, њихове жене и деца — да поштедим град. Тако сам ја био наговорен њиховим молбама и стишао у својим војницима силовитост са којом су их почели гонити; ја сам, пак, са доласком вечери повукао сам се са својим људима, те сам пошао да се одморим од минулих напора. Такође сам позвао Симона да вечера са мном, и ободрио га упркос свему што се догодило, обећавши му да ћу га здравог и безбедног послати у Јерусалим, и уз то му за путовање дати потребне намирнице. 64) Следећег дана сам повео десет хиљада својих бораца и ушао у Тиберијаду. Затим сам послао по најугледније људе из народа да се окупе на јавном месту, и наредио им да ми открију ко су били виновници минуле побуне; а након што су ови то учинили, те сам људе оковане послао у град Јотапату. Што се тиче Јонатана и Ананија, њих сам ослободио окова и опскрбио их свиме потребним за њихово путовање — заједно са Симоном и Јоасаром — доделивши и м и пет стотина наоружаних људи који су П01ПЛИ као заштитна пратња: и тако сам их све послао у Јерусалим. Народ Тиберијаде је поново дошао к мени, тражећи још једном да им опростим за оно што су урадили. Рекли су да ће исправити све оно што су погрешно ч и н и л и према мени, уверавајући ме у своју оданост у времену које долази; још су ме и преклињали да сачувам оно што је преостало плена од

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

929

пљачкања града онима којима је припадало. Сходно томе, заповедио сам онима који су ма шта присвојили да то донесу пред нас; а након што ови људи неко време нису испунили оно што сам им наложио, ја сам, видевши једног од војника који је био уз мене како носи одећу која је била раскошнија од уобичајене, упитао одакле му она; а када је он одговорио да ју је узео као плен након пљачке града, дао сам да се овај човек избичује. Потом сам и свима осталима запретио још с т р о ж и м казнама уколико не донесу пред нас оно што су опљачкали; па када је тако откривена и донесена велика количина плена, ја сам сваком грађанину Тиберијаде вратио оно за шта је устврдио да му је припадало. 65) Сада када сам дошао до овог дела свог приповедања, имам намеру да кажем неколико ствари о Јустину, који се и сам подухватио тога да напише историју ових збивања, као и о другима који се одају покушају писања историје, али се при том мало обазиру на истину, и не плаше се да било из злонамерности или добронамерности према неким особама приповедају лажи. Ови људи поступају као они који стварају кривотворена документа и акте; и зато што не бивају кажњени због њих, они немају обзира према истини. Када се, отуда, Јустин латио тога да пише о овим чињеницама као и о Јеврејском рату, с намером да се он сам покаже узвишеним човеком, он је изобличио оно што се мене тиче, и није могао говорити истину чак ни о својој сопственој земљи; од тога потиче то што сам, бивајући тако оклеветан с његове стране, принуђен да се браним — и због тога ћу говорити о ономе што сам све досад скривао. И нека се при том нико не чуди што свету још много раније нисам ништа о овоме говорио. Јер, иако је за историчара неопходно да износи истину, ипак он није строго обавезан да куди изопаченост извесних људи; и то не ни из какве милости према њима, већ из своје сопствене списатељске умерености. Како је дошло до тога, о Јустине, ти најсмотренији од свих писаца (ево обраћам му се као да је сада и овде присутан) да си толико хвалисаво себе самог уздизао, говорећи да смо ја и Галилејци били в и н о в н и ц и побуне у коју је била укључена твоја земља, једнако п р о т и в Римљана и против краља [Агрипе Млађег]? Јер и пре но што сам ја уопште био наименован за намесника Галилеје од стране јерусалимске заједнице, ти и сав твој народ Тиберијаде не само да сте подигли оружје, већ сте ушли и у рат п р о т и в Декаполиса у Сирији. Сходно томе, управо ти си наредио да се попале њихова села, а многи од твојих властитих слугу пали су у борби. И нисам ја једини који то каже, већ је то исто написано и у Коментарима императора Веспазијана; тамо такође стоји како су житељи Декаполиса дошли у Птолемаиду кличући Веспазијану у жељи да ти, који си био покретач тог рата, будеш доведен до казне. И ти би по Веспазијановој заповести сигурно и био кажњен, да није краљ Агрипа, коме је дато овлашћење да те погуби, на ревносно преклињање његове сестре Беренике, променио казну смрћу у ону дугог заточеништва. Твоје политичко владање у каснијим пословима такође јасно разоткрива твој начин ж и в о т а као и то да си се користио околношћу да се твоја земља дигла на устанак п р о т и в Римљана — а јасне знаке тога одмах ћу изнети. Такође имам намеру да кажем неколико ства-

930

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

ри на твој рачун остатку људи из Тиберијаде, те да докажем онима који листају ову историју како ти ниси гајио добронамерност ни нрема Римљанима, ни према краљу. Буди сигуран, о Јустине! да су највећи градови Галилеје били Сефорис и твоја властита земља Тиберијада. Али је Сефорис, смештен у самој средини Галилеје, и имајући око себе велики број села, био у стању да се показује дрским и узнемирујућим по Римљане, уколико би то његовим житељима било угодно, па ипак су они одлучили да продуже са верношћу својим господарима и да у исто време мене искључе из свог града, као и да забране свим својим грађанима да се придруже Јеврејима у рату; а како би могли остати обезбеђени од мене, они су, уз помоћ преваре, управо од мене самог добили допуштење да утврде свој град зидинама; они су такође, по сопственом нахођењу, допустили смештај посади римских легија које им је послао Цестије Гал, који је тада био намесник Сирије, те су на тај начин показали презир према мени, иако сам тада био врло моћан и сви су ме се веома плашили; а у исто је време највећи од наших градова, Јерусалим, био под опсадом, и онај његов Храм који припада свима нама био је у опасности да падне у руке непријатељима, а Тиберијанци нису послали никакву помоћ тамо, не желећи да се помисли како они дижу оружје против Римљана. Али што се тиче твоје земље, о Јустине: смештена на обали Генисаретског језера, и удаљена од Хипоса тридесет а од Гадаре шездесет, те од Скитопоља, који је био под краљевом управом, стотину двадесет фурлонга — када у близини није било јеврејског града, људи су могли лако сачувати верност Римљанима да им је то чинило задовољство, будући да су и град и његов народ били препуни оружја. Али, као што си ти рекао, ја сам тада био виновник њиховог устанка. И заклињем те, о Јустине!, реци ко је онда касније био виновник? Јер ти знаш да сам био у власти Римљана и пре но што је Јерусалим био опседнут, па и пре него што је отприлике у исто време Јотапата била силом заузета, баш као и многе друге тврђаве, при чему је веома велики број Галилејаца настрадао у том рату. Отуда ти се учинило да је право време када си се засигурно ослободио ма каквог страха од мене, да одбациш оружје и тако покажеш краљу и Римљанима да није било по твом избору, већ под силом нужности, да си повео рат против њих; али си ипак остао исти све док Веспазијан није дошао све до твојих зидина са свом својом војском — а онда си заиста, и овог пута из страха, положио оружје, и твој би град засигурно био силом заузет да се Веспазијан није сложио са краљевом молбом за тебе, и извинио твоју махнитост. Отуда је јасно да нисам ја био тај који је покренуо ту несрећу, већ твоја властита склоност према сукобљавању. Да ли се сећаш колико сам те много пута држао у својим рукама, па ипак те ниједном нисам казнио смрћу? Штавише, ти си једном допао сукоба п р о т и в својих властитих следбеника, и побио стотину осамдесет пет сопствених грађана, и то не због добронамерности према краљу и Римљанима, већ због своје личне изопачености, и то у време када сам ја био опседнут од стране Римљана у Јотапати. Штавише, није ли било избројано две хиљаде житеља Тиберијаде током опсаде Јерусалима, од којих су неки побијени а остали ухваћени и одведени у робље? Али

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

931

ћеш се ти и даље претварати како ниси био укључен у рат све док ниси пребегао краљу. Јер, да, заиста, ти си пребегао њему, и кажем да је то било из страха од мене. Ти каза, одиста, да сам ја био тај који је био изопачен. Али зашто те је онда, из којег разлога, краљ Агрипа, који ти је сачувао ж и вот онда када те је Веспазијан осудио на смрт, и који ти је уделио толика богатства, касније двапут бацао у окове и често те обавезивао да се уклањаш из своје сопствене земље, па је чак, када је једном упркос свему заповедио и да будеш погубљен, ипак пристао да ти поново опрости само на најревносније залагање Береникино? И када те је (после толико многих твојих подвала) учинио својим секретаром, затекао је где к р и в о т в о р и ш његове посланице, и прогнао те је у жељи да му се склониш с очију. Али ја овде нећу подробно испитивати све чињенице твојег срамоћења. Па ипак не могу а да се не чудим твојој безочности, када налазиш у себи довољно сигурности да кажеш како ћеш боље говорити о свим тим збивањима но што су то ч и н и л и сви други који су писали о њима, када ти чак ниси ни могао знати шта се заиста догађало у Галилеји, будући да си у то време био у Бејруту са краљем; такође ниси могао знати колико су много Римљани пострадали приликом опсаде Јотапате, нити какве су несреће они нама нанели; такође нипошто не можеш распитивањем сазнати шта сам ја лично чинио током опсаде, напросто зато што су сви они који би ти могли прибавити обавештења о томе изгинули током самог њеног трајања. Али можда ћеш ти р е ћ и како можеш поуздано писати о ономе што је учињено народу Јерусалима. Али како то уопште може бити? јер нити се тебе уопште тицао тај рат, нити си читао Цезареве Коментаре, о чему м и имамо непобитне доказе, будући да ти сасвим п р о т и в р е ч и ш тим Цезаревим излагањима у својој властитој историји. Али уколико ти заиста тако снажно стојиш иза тога да си историју боље написао од свих других, зашто је ниси објавио док су још били ж и в и Веспазијан и Тит, највиши заповедници у том рату, баш као и краљ Агрипа и његова породица, људи који су били веома упућени у знања Грка? јер ти си је писао током ових двадесет година те си од њих могао имати и поткрепљено сведочанство својој поузданости. Али тек сада, када ти људи више нису с нама, те сматраш да ти се више не може противречити, ти се усуђујеш да објавиш своју историју. Ја се са своје стране уопште нисам плашио ничега сличног у погледу својих списа, већ сам понудио своје књиге самим императорима, и то онда када су чињенице још увек биле наочиглед људима; јер сам био дубоко свестан да сам обухватио истину самих тих чињеница; па како сам и очекивао да ћу у тим људима п р о н а ћ и потврду, у таквим надањима заиста нисам био преварен. Штавише, ја сам одмах представио своју историју и многим другим особама, и то некима од оних који су били укључени у рат, баш као што је реч о краљу Агрипи и неким од његових рођака. Сам император Тит био је толико жељан да сазнање о тим збивањима буде преузето искључиво из тих [мојих] књига, да је ставио свој властити потпис на њих, н а л о ж и в ш и да оне треба да буду објављене; а што се тиче краља Агрипе, он ми је написао шездесет два писма, потврђујући истину о ономе што сам у књигама изнео; два од тих писама овде ћу припојити,

932

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

те да тако и ти можеш знати њихов садржај. — „... Краљ Агрипа Јосифу: ипак, када будеш дошао к мени ја ћу те обавестити о многим стварима које ниси могао знати." И тако, када је ова историја била окончана, Агрипа је, нити због ласкавости која му опште није била прирођена, н и т и с иронијом, као што ћеш ти рећи (јер је њему била потпуно страна таква склоност ума), писао искључиво из потребе за потврдом онога што је било истина, а што могу учинити и сви други који читају ове историје. Оволико ћу, дакле, рећи поводом Јустина^, а што сам био обавезан да у ч и н и м у облику једне дигресије. 66) Када сам, дакле, уредио све ове послове у Тиберијади, и сакупио своје пријатеље као Синхедрион, посаветовали смо се шта би требало урадити са Јованом. Том м и се приликом учинило да је мишљење већине Галилејаца да би све њих требало наоружати и повести их у рат п р о т и в Јована, те га тако казнити као виновника свих нереда који су нас задесили. Па ипак, ја нисам био задовољан њиховом одлучношћу, јер ми је намера била да р а з р е ш и м све те невоље без проливања крви. Због тога сам их пре свега замолио да са највећом п о м н о ш ћ у сазнају имена свих оних који су се налазили под Јовановим заповедништвом; а када је то учињено, и када смо сазнали ко су били ти људи, ја сам објавио један указ у којем сам понудио безбедност и своју руку десницу свим оним људима Јованове странке који су спремни да се покају; затим сам допустио рок од двадесет дана таквима који ће прихватити тај по себе најповољнији избор. Такође сам им запретио да ћу, уколико не буду положили оружје, њихове куће спалити а сва њихова добра изложити јавној продаји. Када су људи чули ово, н а ш л и су се у немалој пометњи, те су напустили Јована; број оних који су, п о л о ж и в ш и оружје и дошавши к мени, тако поступили, био је четири хиљаде. Тако са Јованом више није остао нико осим његових сопствених суграђана, као и око петнаест стотина странаца који су дош л и из метрополе Тира. А када је Јован видео да је надмудрен мојим лукавством, он се надаље склонио у своју властиту земљу, ж и в е ћ и у великом страху од мене. 67) Али су негде у то време житељи Сефориса показали велику охолост и подигли се на оружје, с поверењем рачунајући на снагу својих зидина, али и у то што су ме видели преданог неким другим пословима. Тако су послали поруку Сентију Галу, који је био намесник Сирије, и затражили да или он сам брзо дође к њ и м а и узме њихов град под своју заштиту, или да и м пошаље снажну војну јединицу за посаду. Сходно томе, Гал им је обећао да ће доћи, али није ни реч рекао о томе када ће тачно пристићи; а када сам се ја о томе обавестио, подигао сам војску која је била са мном и извео напад на житеље Сефориса, па тако силом заузео њихов град. Галилејци су искористили ову прилику, мислећи да је напокон куцнуо час да покажу своју м р ж њ у према њима, будући да су осећали велику зловољу према том граду. Стога су себе распиривали у ж у д њ и да их сасвим униште, наменивши смрт и свима другима који су у том граду боравили. Тако су их силовито напали и попалили им куће, затекавши их без станара, јер су се сви људи, престрашени, склонили у тврђаву. Потом су Га-

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

933

лилејци са собом понели све што су од ствари затекли, не пропустивши да учине ниједно пустошење којим су могли нанети зло тим својим сународницима. Када сам видео ово, био сам ванредно ојађен, те сам им заповедио да одустану од таквог поступања, подсетивши их да није у складу са п о б о ж н о ш ћ у да се на тај начин односе према људима сопственог народа; али будући да се они нису нити повиновали ономе што сам их молио, нити ономе што сам им наредио (јер је м р ж њ а коју су носили била одвише снажна у односу на моје молбе), ја сам позвао оне своје пријатеље који су ми били најоданији и који су се налазили око мене, да пронесу гласине како су Римљани с великом војском напали друге делове града; ово сам урадио како бих, захваљујући ширењу таквог извешћа, могао сузбити насилност Галилејаца, и сачувати од разарања град Сефорис. Напослетку је ово лукавство уродило плодом, јер су се, чувши ову вест, Галилејци сада нашли у страху за сопствене животе, те су одустали од пљачкања и дали се у бекство; а ово тим пре што су видели мене, свог заповедника, како сам исто учинио; јер, наиме, да бих овај извештај учинио уверљивим, претварао сам се да ме је као и њих обузео страх. На тај су начин, дакле, житељи Сефориса били, захваљујући моме лукавству, неочекивано поштеђени крајњег страдања. 68) Тиберијанци су, међутим, такође могли бити опљачкани од стране Галилејаца и под следећим околностима: — Главни људи сената писали су краљу и затражили да он дође к њ и м а и за себе заузме град. Краљ је обећао да ће доћи и са своје стране написао писмо у одговор на њихово, а затим га дао једном од својих посилних, чије је име било Крисп и који је по рођењу био Јеврејин, да га однесе у Тиберијаду. Када су Галилејци сазнали да овај човек носи такво писмо, они су га ухватили и довели к мени; али чим је цели народ чуо за ово, поново их је обузео бес и поново су се м а ш и л и оружја. Тако се следећег дана велики број људи окупио из свих делова земље, те су дошли у град Асоху, где сам ја тада становао, и почели жестоко викати, називајући град Тиберијаду издајицом и пријатељем краља, због чега су т р а ж и л и да пођем тамо и р а з о р и м га до темеља. Галилејци су, разумљиво, носили љуту озлојеђеност према народу Тиберијаде, баш као и у случају града Сефориса. 69) Након што сам чуо о овом покрету, колебао сам се шта би требало да учиним, и вагао сам начин на који бих могао избавити Тиберијанце од гнева Галилејаца; јер, нисам више могао порећи да су неки од Тиберијанаца писали краљу и позвали га да дође к њима, будући да су њихова ухваћена писма, као и одговор на њих, у потпуности указивали на истинитост тог поступка. Тако сам ја дуго седео размишљајући насамо, а затим рекао окупљеном мноштву: „Веома добро знам да су вас житељи Тиберијаде увредили, и нећу вам забрањивати да похарате њихов град. Такве ствари, међутим, треба изводити прикривено; јер нису само ти Тиберијанци издајници наше слободе, будући да је сличан случај и са многим наводно истакнутим родољубима међу Галилејцима који се само представљају таквима. Због тога вас молим да се стрпите све док ја у потпуности не утврдим ко су в и н о в н и ц и такве опасности по нас, а онда ћете их

934

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

све скупа моћи ухватити, заједно са свима онима које ћете такође и сами потчинити." О в а к в и м сам речима до даљњег стишао мноштво, те су они одустали од гнева и пошли сваки својим путем, а ја сам најпре издао наређење да онај који је донео краљева писма буде окован; али сам, међутим, неколико дана касније изјавио да ћу, под изговором да морам обавити неке приватне послове, накратко напустити краљевство. За то сам време тајно позвао Криспа и наредио му да опије војнике који су га чували, те да онда побегне краљу. И тако, када је Тиберијада и по други пут била пред опасношћу потпуног уништења, избегла је опасности захваљујући мом вештом поступању и бризи коју сам показао за њен опстанак. 70) Негде у то време догодило се да је Јустин, син Пистов, без мог знања пребегао краљу, под околностима о којима ћу овде приповедати. На почетку рата између Јевреја и Римљана, народ Тиберијаде одлучио је да се приклони краљу и не отпађује се од римске власти; Јустин је, пак, покушао да људе убеди да се лате оружја, будући да је и лично тежио преврату због тога што је гајио наду да би он сам могао преузети власт над Галилејом, баш као и над својом сопственом земљом [Тиберијадом]. Па ипак није успео у ономе чему се надао, зато што су Галилејци били озлојеђени према Тиберијанцима, а то због беса који се у њима скупљао због свих оних несрећа које су пре рата од ових претрпели; отуда они н и п о ш т о не би поднели када би Јустин требало да буде њихов управитељ. Са своје сам, пак, стране такође и ја, коме је од стране јерусалимске заједнице било поверено управљање Галилејом, веома често долазио до таквог ступња беса против Јустина да сам се готово решавао да га убијем, не могући даље да подносим његове злоћудне склоности. О н ме се због тога веома бојао, страхујући да моја острашћеност напослетку неће довести до погибељног врхунца; тако је он отишао краљу, сматрајући да ће код њега ж и в е т и боље и безбедније. 71) Након што су житељи Сефориса на тако изненађујући начин избегли првотној опасности, послали су поруку Цестију Галу, тражећи од њега да одмах дође к њ и м а и преузме град у своје руке, или да бар пошаље снаге довољне да сузбију све препаде њихових непријатеља; најпосле су тако и успели да убеде Гала да и м пошаље војску значајне снаге, састављену једнако од коњице и пешадије, која је дошла по н о ћ и и коју су грађани пустили у свој град. Али након што је околна земља потом била похарана од стране ове римске војске, ја сам повео војнике који су били уз мене и стигао у Гаризму, где сам подигао грудобран на довољној удаљености од Сефориса; а када сам се нашао на око двадесет фурлонга од града, привукао сам се по н о ћ и и са својим снагама извео напад на зидине; па када сам наредио великом броју својих војника да се успењу помоћу лестви, загосподарио сам највећим делом Сефориса. Ипак, убрзо потом, неупознатост са запоседнутим местима присилила нас је да се повучемо, након што смо убили туце римских пешака и два коњаника, као и неколицину грађана Сефориса, изгубивши при том само једног свог човека. А када је касније у р а в н и ц и дошло до отворене битке са њиховом коњицом, и ми се дуго времена храбро носили са опасношћу, напослетку смо били поражени, јер су

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

935

Римљани успели да ме опколе а моји су се в о ј н и ц и уплашили и побегли назад. У тој је бици погинуо један од оних којима је била поверена моја лична заштита; његово име је било Јустин, који је у друго време имао исту службу и код краља. У то су време такође приспеле и нове снаге коњице и пешадије што их је послао краљ, на челу са Силом, који је био заповедник његове страже; овај је Сила подигао логор на пет фурлонга удаљености од Јулије, и поставио стражу на путевима, како оном који је водио према Кани, тако и оном према Гамали, како би становништву ових градова онемогућио добијање намирница из Галилеје. 72) Ч и м сам добио извештај о овоме, послао сам две хиљаде наоружаних људи и заповедника над њима, чије је име било Јеремија, који је подигао шанац на удаљености од једног фурлонга од Јулије, близу реке Јордана, не упуштајући се против непријатеља ни у шта више од обичног чаркања, све док ја сам нисам стигао на челу још три хиљаде војника. Али следећег дана, када сам поставио заседу у ј е д н о ј долини недалеко од шанца, изазвао сам оне који су припадали краљу да уђу у битку, а својим војн и ц и м а издао наређење да окрену леђа непријатељу све док га не извуку из његовог логора и изведу на отворено — што је успешно и урађено; јер је Сила, поверовавши да наша страна заиста бежи, био спреман да нас гони, али су се његовој војсци неочекивано иза леђа појавили они који су дотле лежали у заседи, те довели до велике пометње у редовима непријатеља. Ја сам се такође сместа окренуо снагама које сам водио и сударио се са краљевом војском коју сам тако потерао у бекство. И извео бих заиста велика дела тог дана, да ме извесни обрт судбине није у томе омео: наиме, коњ на којем сам јахао и са чијих сам се леђа борио, упао је у каљугу и збацио ме на тле, од чега сам нагњечио зглоб, те су ме однели у село по имену Кефарном или Капернаум. Након што су моји в о ј н и ц и чули о овом удесу, уплашили су се да нисам озбиљније повређен но што сам заиста био; због тога нису даље п р о д у ж и л и са гоњењем непријатеља, већ су се вратили, пуни бриге за мене. Због тога сам послао по видаре, па док сам се налазио у њиховим рукама сколила ме је грозница; зато сам, према савету тих истих видара, исте ноћи пренесен до Тарихеје. 73) Када су Сила и његови људи били обавештени о ономе што ми се догодило, поново су скупили храброст; па схвативши да се због свега што се са мном збивало стража немарно одржава у нашем логору, они су током ноћи поставили одред коњаника у заседи иза Јордана, те су, када је свануло, изазвали моје људе на борбу; па како се моја војска није уклонила бици, већ је изашла у равницу, сада су се њихови к о њ а н и ц и изненадно појавили из заседе у којој су пребивали, и изазвали расуло код мојих људи, који су се дали у бекство; тако је на нашој страни убијено шесторо људи. Па ипак Сила није напослетку стигао до победе; јер, чим су његови људи чули да неки наоружани људи плове из Тарихеје према Јулији, они су се уплашили и повукли. 74) Од тада није п р о ш л о много пре но што је Веспазијан дошао у Тир, а са њ и м и краљ Агрипа; али су тада Тирци почели да говоре погрдно о краљу, називајући га неприЈатељем Римљана. Тврдили су, наиме, да је

936

Л<ИВОТ ЈОСИФА ФЛАВИЈА

Филип, заповедник његове војске, издао краљевску палату и римске снаге које су се налазиле у Јерусалиму, а да је то изведено по мом наређењу. Када је Веспазијан саслушао овакав извештај, он је прекорио Тирце што вређају човека који је уједно краљ и пријатељ Римљана; али је уз то и замолио краља да пошаље Филипа у Рим, како би о ономе што је урадио одговарао пред Нероном. Али када је Ф и л и п заиста и послан тамо, он уопште и није излазио на очи Нерону, будући да је овога затекао на прагу смрти, а због државних потреса до којих је тада дошло, као и грађанског рата, те се тако вратио краљу. Но када је Веспазијан стигао у Птолемаид у главни људи Декаполиса у Сирији почели су галамити п р о т и в Јустина из Тиберијаде зато што је попалио њихова села; тако га је Веспазијан изручио краљу, како би га казнили смрћу они који су били под краљевом влашћу; ипак, краљ је Јустина само оковао и сакрио то што је учинио од Веспазијана, кога је поздравио и послао му снаге на челу са Пласидом као заповедником. Краљ је такође пошао с њима, а такође сам и ја пратио њихово кретање, све док Веспазијан није стигао у Галилеју. О овом његовом доласку и каква су наређења том приликом издавана, и како је дошло до његове прве битке п р о т и в мене у близини села Тарихеје, и како су одатле они пошли у Јотапату, и још како сам ја био ж и в заробљен и окован да бих касније био ослобођен, као и о свему ономе што сам чинио током јеврејског рата и за време опсаде Јерусалима, подробно сам описао у књигама које се односе на овај рат Јевреја. Ипак, биће, мислим, умесно да овде придодам извештај о оним својим поступцима током мог досадашњег ж и в о т а о којима нисам приповедао у књигама о јеврејском рату. 75) Наиме, након што је окончана опсада Јотапате и ја се нашао међу Римљанима, био сам чуван уз велику бригу, захваљујући великом поштовању што га је Веспазијан показао према мени. Штавише, по његовом сам се наређењу венчао са једном девицом која се налазила међу заробљеницама те земље'^, иако она није дуго живела са мном, већ смо се развели након што сам био ослобођен окова и потом отишао у Александрију. Ипак, ја сам се потом у Александрији венчао са другом женом, и одатле био послан, заједно с Титом, у опсаду Јерусалима, где сам често био у опасности од погибије, будући да су једнако Јевреји желели да ме се дочепају како би ме казнили, а такође су и Римљани, приликом сваког пораза, претпостављали да је узрок томе лежао у неком мом издајству, те су непрестано износили клевете императорима и захтевали да ме казне као издајника. Али је Тит Цезар веома добро познавао неизвесну судбину сваког рата, те није н и к а к в и м одговором узвраћао на таква жестока салетања усмерена против мене. Штавише, након што је Јерусалим напокон силом заузет, Тит Цезар ме је често наговарао да узмем за себе што год желим од остатака моје разрушене домовине, дајући ми пуно допуштење да тако учиним. Али након што је моја земља била уништена, сматрао сам да више ништа за мене није имало вредности што бих могао узети и чувати као утеху у својим несрећама. Тако сам од свега Титу само упутио захтев да моја породица буде слободна, а уз то сам по Титовој дозволи узео у посед и свете књиге. Недуго потом затражио сам од њега и да буде поштеђен ж и в о т

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

937

мог брата као и ж и в о т и педесеторице његових пријатеља, што ми такође није било одбијено. Када сам једном приликом, по Титовом допуштењу, ушао у Храм у којем се налазило велико м н о ш т в о заробљених жена и деце, узео сам са собом све оне којих сам се могао сетити међу мојим пријатељима и познаницима како би их могао ослободити, што је бројем износило око сто деведесет људи; и тако сам их успео избавити не плаћајући никакву откупнину, уз то им и повративши њихов претходни иметак. А када сам од стране Тита био послан са Кереалином и хиљаду коњаника до извесног села по имену Текоја, како бих утврдио да ли се тамо налази место прикладно за логор, по повратку сам видео да су многи заробљеници били разапети на крст, и сетио се тројице њих као мојих негдашњих познаника. Од овога сам се веома ожалостио, те сам пред Титом бризнуо у плач, и потом му говорио о њима. Тада је он сместа заповедио да ови људи буду скинути с крста, те да се о њ и м а поведе највећа брига како би се успешно опоравили; па ипак су двојица од њих умрла у рукама лекара, док је трећи успео да се поврати. 76) Након што је Тит овако разрешио нереде у Јудеји, и претпостав и в ш и да м и имање које сам поседовао у Јудеји неће доносити никакве користи зато што је смерао да на истом месту доцније смести посаду која ће надгледати земљу, он ми је доделио други посед у равници. А када је пошао натраг у Рим, понудио м и је избор да отпловим заједно с њим, указавши ми при том сваку могућну почаст; па када смо потом стигли у Рим, о мени се веома брижљиво старао Веспазијан, који м и је дао стан у својој властитој кући у којој је ж и в е о пре него што је постао император. Такође ме је почаствовао титулом грађанина Рима и доделио ми годишњу пензију. Са сличним је поштовањем наставио током читавог живота, ни најмање не умањујући такву потпуну наклоност и љубазност према мени. Али ме је управо такво његово опхођење довело у опасност од зависти других, што је исходило тиме да сам се често налазио у претећим околностима. У то је време, рецимо, ж и в е о неки Јеврејин, по имену Јонатан, који је подигао устанак у Кирени наговоривши две хиљаде људи те земље да му се придруже, поставши тиме само узрочником њихове пропасти. Али након што га је намесник те земље бацио у окове и послао императору, заробљеник је овоме испричао да сам ја био тај који му је слао оружје и новац. Ипак, од Веспазијана није успео сакрити да је лажљивац, те га је овај осудио на смрт, а ова је пресуда и извршена. Тако је било и доцније: а након што су и надаље они који су ми завидели на срећи често износили оптужбе на мој рачун, ја сам, захваљујући Провиђењу Божјем, успевао избећи свим опасностима. Такође сам од Веспазијана п р и м и о немалу количину земље у Јудеји као необавезујући поклон; у то сам се време развео од своје жене, бивајући незадовољан њеним понашањем, мада не пре но што смо заједно добили троје деце, од којих је двоје већ умрло, док је један син, по имену Хиркан, још увек жив. Након развода оженио сам жену која је живела на Криту, али је била Јеврејка по рођењу; била је то жена истакнутих родитеља, која је и сама била међу најпоштованијима у својој земљи, и чији је карактер био изнад многих других жена, као што

938

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

је њен потоњи ж и в о т заиста и показао. Са њом сам добио два сина: старијем је име било Јустин, а другом Симонид, који је такође називан и Агрипом. Такве су, дакле, биле прилике мог породичног живота. Што се тиче наклоности императора, она је остајала истом; јер, и кад је Веспазијан умро, Тит, који га је наследио у власти, задржао је исто поштовање према мени какво м и је указивао и његов отац; па иако су и даље против мене често изношене оптужбе, он ниједној није поверовао. Домицијан, који је наследио Тита, само је још појачао знаке наклоности и поштовања према мени, јер је кажњавао оне Јевреје који су ме клеветали, баш као што је једном приликом поступио и у случају мог слуге, евнуха, који се усудио да ме и сам оптужује. Домицијан је такође ослободио пореза ону земљу коју сам имао у Јудеји, што је свакако знак најдубљег уважавања за оног коме је указано; поред њега, још је и Домиција, жена Цезарева, са своје стране према мени показивала благонаклоност. Ово је, дакле, извештај о преосталим [битним] поступцима читавог мог живота, а нека други по њима суде о мом карактеру онако како им буде драго. Али што се тиче тебе, о Епафродите, најбољег међу свим људима, цели овај спис посвећујем наш и м Старинама, и тако, засад, овим закључујем целину.

НАПОМЕНЕ

НАПОМЕНЕ

1. Свест о значају и н а д м о ћ и грчке културе и у Јосифово време је у тој мери присутна, да он своје Старине намењује превасходно Грцима. 2. Јосиф је написао седам кн.ига о Јудејском рату много пре него ш т о је почео писање ове историјске приповести. Наиме, књиге о Јудејском рату објављене су 75. године после Христа, а и с т о р и ј с к и записи пред нама 93. године, дакле осамнаест година касније. 3. Епафродитусов идентитет није поуздано утврђен. 4. Птоломеј II Филаделф (285-246 п. н. е.) из египатске династије Птоломејевића, македонског порекла. 5. Јосиф овде алудира на славну грчку изреку, према којој, уколико је Господ с нама, свака па и немогућа ствар постаје могућном. 6. У п и т а њ у је дело које се т и ц а л о порекла м н о г и х јеврејских закона, као и филозофског и л и алегоријског значења који су о н и могли носити, а које је данас изгубљено. 7. Премда Јосиф у свом Уводу, у ч е т в р т о м одељку, казује да је Мојсије писао извесне ствари на загонетан начин, друге, пак, у алегоријама, а остатак јасним речима, он нам и п а к у свом и з в е ш т а ј у о п р в о м поглављу Књиге постања, као ни у прва т р и одељка другог поглавља, не даје н и к а к а в наговештај ма какве мистерије; али када овде дође до четвртог одељка, и з а т и м све даље, он каже да је Мојсије по окончању описа седмог дана почео да говори алегорично; није сасвим невероварно да је Јосиф разумео остатак другог и цело треће поглавље у извесном енигматском, алегоријском, или, пак, ф и л о з о ф с к о м смислу. П р о м е н а до које је дошло у и м е н у Б о ж и ј е м — од Елохима до Јахве Елохима, од Бога у Господа(ра) Бога — у хебрејској и самарићанској т р а д и ц и ј и као и у Седмокњижју, такође ч и н и не малу услугу оваквој п р о м е н и у приповедачком стилу и к о н с т р у к ц и ј и казивања. 8. Овде можемо п р и м е т и т и да Јосиф п р е т п о с т а в љ а човека као састављеног од душе, духа и тела, с л а ж у ћ и се у томе са св. П а в л о м {Прва посланица Солуњанима, 5.23) и остатком д р е в н и х мислилаца; он на другом месту такође казује да је испрва било з а б р а њ е н о једење ж и в о т и њ с к е крви, будући да се у њој находе душа и дух (Јудејске старине, трећа књига, једанаесто поглавље, други одељак). 9. Одакле п о т и ч е ово п о м и њ а њ е — које очигледно није к а р а к т е р и с т и ч н о само за Јосифа већ је изведено из с т а р и ј и х аутора — ч е т и р и међу н а ј в е ћ и м рекама света, п р и чему две од њ и х п р о т и ч у на веома великој удаљености од друге две, на овај и л и онај начин н а в о д њ а в а ј у ћ и Рај, тешко је рећи. А л и како се ч и н и да је Јосиф већ алегоризовао ову приповест, и устврдио да да ова ч е т и р и имена носе посебно значење — Фисон за Ганг, то јест м н о ш т в е н о с т ; Фрат за Еуфрат, ш т о значи расејање и л и ц в е т н и расцват; Диглат за Тигар, ш т о значи х и т р и н у повезану са ускошћу; и Геон за Н и л , то јест „оно ш т о и з в и р е на истоку" — м и га в е р о в а т н о п о г р е ш н о тумачимо када сматрамо да он дословно мисли на ове ч е т и р и реке; поготову у случају Геона схватаног као Н и л , дакле „оно ш т о и з в и р е на истоку", премда он веома д о б р о зна да географски Н и л з а п р а в о и з в и р е на југу. Стога је вероватно данас више немогуће одредити који је он даљи алегоријски смисао и м а о на уму. 10. Од имена овог Џабала вероватно потиче „Џобел", труба к о р и ш ћ е н а за про-

942 НАПОМЕНЕ славе „јубилеЈа" [јић11еи8=јиБе1; п р и м . прев.]: р е ч је о в е л и к о м и веома гласном муз и ч к о м инструменту, к о р и ш ћ е н о м да би се огласила слобода у јубилејској години. 11. Тачан б р о ј А д а м о в е деце, к а к о и з н о с и предање, б и о је т р и д е с е т т р и сина и две с т о т и н е т р и к ћ е р и . 12. Јосиф овде г р е ш и з а м е н и в ш и Сета, А д а м о в о г сина, са С е т о м и л и С е с о с т р и с о м , е г и п а т с к и м в л а д а р е м који је п о д и г а о овај с т у б у С и р и ј и . 13. О в о схватање, п р е м а којем су п а л и а н ђ е л и на и з в е с т а н н а ч и и о ч е в и д р е в н и х д и в о в а , н е п р е с т а н о је о д р ж а в а н о м и ш љ е њ е у с т а р и н и . 14. Један к у б и т и з н о с и п р и б л и ж н о 53 с а н т и м е т р а . 15. Јосир овде н а в о д и да су Јевреји н а з в а н и Јеврејима п о с в о м п р а о ц у Х е б е р у — а не п о А в р а м у „Јевреју", ш т о з н а ч и „онај који је п р е ш а о п р е к о Еуфрата", к а к о п р е т п о с т а в љ а ј у м н о г и м о д е р н и т у м а ч и . Ш е м је т а к о ђ е н а з и в а н о ц е м све деце Хеберове, и л и с в и х Јевреја, у и с т о р и ј с к и м с е ћ а њ и м а м н о г о п р е н о ш т о је А в р а м преш а о п р е к о Е у ф р а т а (Књига п о с т а њ а 10:21), и а к о се м о р а п р и з н а т и да када К њ и г а п о с т а њ а (14:13) г о в о р и о А в р а м у „Јевреју" и С е д м о к њ и ж ј е о в а ј н а з и в п р и п и с у ј е П р е л а з у (грчки) п р е к о Еуфрата: а л и овде се г о в о р и и с к љ у ч и в о о с а м о м Авраму, који је тек к а с н и ј е п р е ш а о п р е к о Е у ф р а т а , и з а п р а в о је с п о р е д н о з н а ч е њ е хебрејске р е ч и , узете к а о а п е л а т и в а не к а о з а с е б н а и м е н и ц а . 16. О в д е т р е б а п о м е н у т и да Бог није н и за в р е м е в л а с т и М о ј с и ј е в е з а х т е в а о н и к а к в е друге ж р т в е до о н и х пет в р с т а ж и в о т и њ а које је т р а ж и о и од А в р а м а , н и ти Јевреји гаје друге д о м а ћ е ж и в о т и њ е до ове т р и овде и м е н о в а н е . 17. Овде, као и у П о с л а н и ц и Јеврејима 11:17, И с а к је н а з в а н ј е д и н и м А в р а м о в и м с и н о м , и а к о је о н у и с т о в р е м е већ и м а о и другог сина, И ш м а е л а . С е д м о к њ и ж ј е и з р а ж а в а п р а в о значење, о д р е ђ у ј у ћ и д о т и ч н у р е ч у т е к с т у к а о еољени, а н е ј е д и н и , син. 18. За р о ђ е њ е Јаковљево и Е с а в о в о овде се к а ж е да се догодило н а к о н А в р а м о в е смрти; т р е б а л о би да стоји после С а р и н е с м р т и . Изгледа да је редослед изл а г а њ а у К њ и з и п о с т а њ а , које не следи у в е к х р о н о л о ш к и редослед, н а в е о Јосифа на ову грешку. 19. П о в о д о м п о м е н у т о г С е и р а , код Ј о с и ф а Ф л а в и ј а к о х е р е н т н о с т и з л а г а њ а т р а ж и да ч и т а м о Есав и л и С е и р , ш т о о з н а ч а в а и с т у ствар. 20. Вечера од у к у с н о г м е с а п р и б а в љ е н о г у лову, к а к о ч и т а м о у К њ и з и п о с т а њ а 27:4, б и л а је п р и м е р е н а за велике с в е т к о в и н е и л и за ж р т в о п р и н о ш е њ е ; а п о в о д о м м о л и т а в а које су биле честе п р и л и к о м ж р т в о в а њ а , И с а к је о ч е к и в а о , к а о ш т о је тада б и л о у о б и ч а ј е н о у т а к в и м у з в и ш е н и м п р и л и к а м а , да на њега сиђе б о ж а н с к а иск р а к о ј о м би б л а г о с л о в и о његовог п р и с у т н о г сина, и у ч и н и о п р е д с к а з а њ е њ е г о в о г будућег п о н а ш а њ а и судбине. Одатле в е р о в а т н о п о т и ч е и то да кад је И с а к несвесн о б л а г о с л о в и о Јакова, и к а с н и ј е у в и д е о г р е ш к у коју је у ч и н и о , и п а к н и ј е предузео н и ш т а да би је и с п р а в и о без о б з и р а к о л и к о га ж а р к о н а то п о д с т и ц а л а њ е г о в а о с е ћ а њ а у к о р и с т Есава, а то н а п р о с т о стога ш т о је д о б р о з н а о да сила благослова не п о т и ч е из њега самог, в е ћ од Бога, и да се м а к а к в а п р о м е н а у ч и њ е н о г н а л а з и и з в а н његове м о ћ и . Тек п о т о м је до њега д о ш л о д р у г о н а д а х н у ћ е , које га је у ч и н и ло к а д р и м да п р е д с к а ж е и Е с а в о в о будуће п о н а ш а њ е и њ е г о в у судбину. 21. Х е л е н и с т и п р в о г столећа, к а к о у Е г и п т у т а к о и другде, н е с у м њ и в о су р е ч „ И з р а и љ " т у м а ч и л и као „онај који т р а ж и Бога". 22. Ш т о се т и ч е ове Јаковљеве п о х в а л н е беседе о Јосифу, као п р и п р е м е за усв а ј а њ е Е ф р а и м а и М а н а с и ј е у Јаковљеву п о р о д и ц у као р о д о н а ч е л н и к а д в а р а в н о п -

НАПОМЕНЕ 943 р а в н а племена, њу и сви п о з н а т и п р е п и с и К њ и г е П о с т а њ а , т о јест о д н о с н а поглавља (бр. 48), не п о м и њ у . Тако о с т а ј е н е п о з н а т о одакле је т а ј п о д а т а к Јосиф ФлаБије п р е у з е о , о д н о с н о да л и га је, пак, у н е о с а м о к а о свој в л а с т и т и у к р а с у п р и п о ведању. 23. П о в о д о м овог предаска А л е к с а н д р а Великог п р е к о П а м ф и л и ј с к о г м о р а н а в е ш ћ е м о овде о р и г и н а л н е о д л о м к е ч е т в о р и ц е а у т о р а ч и ј и з а п и с и ј о ш у в е к постоје; Калистена, С т р а б о н а , А р и ј а н а и А п и ј а н а . Ш т о се т и ч е Калистена, к о ј и је л и ч н о п р а т и о А л е к с а н д р а Великог у о в о м походу, Е у с т а ц и ј у с к а ж е (у с в о ј и м Бел е ш к а м а н а т р е ћ у к њ и г у Х о м е р о в е Илијаде) да „се П а м ф и л и ј а н с к о м о р е не само о т в о р и л о у п р о л а з пред А л е к с а н д р о м , већ је с в о ј и м п о д и з а њ е м у к а з а л о почаст њ е м у к а о краљу." С т р а б о н , пак, к а ж е о в а к о (Сео§. књ. XIV): „Тај уски п р о л а з , поред м о р с к е обале, к р о з који је п р о ш л а њ е г о в а војска, н а з и в а се Фаселис. Тамо се н а л а з и п л а н и н а з в а н а К л и м а к с , која се г р а н и ч и са П а м ф и л и ј а н с к и м м о р е м , о с т а в љ а ј у ћ и уски п р о л а з на о б а л и који је, за м и р н о г в р е м е н а , сув, па тако и п р о х о д а н за п у т н и к е , али када га м о р е п р е п л а в и у м н о г о м е је п р е к р и в е н т а л а с и м а . С и л а з а к п р е к о п л а н и н а је вијугав и с т р м о г л а в , те се за м и р н о г в р е м е н а к о р и с т и п у т к о ј и в о д и д у ж обале. А л и је А л е к с а н д а р н а и ш а о у з и м с к о доба, и, п о в е р и в ш и се п р е свега с у д б и н и , он је ф о р с и р а о п р о л а з п р е но ш т о су се таласи п о в у к л и , те се т а к о д о г о д и л о да су се целога д а н а п р о б и ј а л и к р о з т а ј теснац, често б и в а ј у ћ и под в о д о м све д о пупка." А р и ј а н о в и з в е ш т а ј гласи овако; „Александар се у д а љ и о од Фаселиса, и део своје војске п о с л а о п р е к о п л а н и н а п р е м а Пергу, п у т е м који су м у п о к а з а л и Трачани. То је б и о тежи, а л и и к р а ћ и пут. О н сам п о в е о је оне који беху с њ и м д у ж м о р с к е обале. О в а ј п у т је н е п р е л а з а н у б и л о које д р у г о д о б а о с и м када дув а северац, а ако п р е о в л а д а ј у ж н и в е т а р , п р о л а з а к о б а л о м је немогућ. У то време, н а к о н п е р и о д а д у в а њ а ј у ж н о г в е т р а , з а д у в а о је северац, и то с в а к а к о не без удела Б о ж и ј е п р о м и с л и (будући да су се и А л е к с а н д а р и њ е г о в а в о ј с к а т а м о н а ш л и с Њ и м е н а уму), о м о г у ћ и в ш и и м лаган и брз п р о л а з . " Н а ј з а д и А п и ј а н , када п о р е ди А л е к с а н д р а и Ц е з а р а (О грађанскомрату, књ. II) к а ж е да су „ о б о ј и ц а з а в и с и л и од своје д р с к о с т и , о д л у ч н о с т и и судбине, ј е д н а к о к о л и к о и од своје в е ш т и н е р а т о вања. К а о п р и м е р овога м о ж е се н а в е с т и А л е к с а н д р о в о п у т о в а њ е ј е д н о м б е з в о д н о м з е м љ о м , усред л е т њ е жеге, п р е м а с в е т и л и ш т у [Јупитера] Хамона, к о ј о м п р и л и к о м је он м о г а о б р з о п р о ћ и к р о з П а м ф и л и ј с к и з а л и в , б у д у ћ и да се, з а х в а љ у ј у ћ и Б о ж и ј е м П р о в и ђ е њ у , м о р е о с е к л о — јер је с а м о П р о в и ђ е њ е у ч и н и л о да се м о р е због њега з а д р ж и , б а ш као ш т о м у је, д р у г о м п р и л и к о м , п о с л а л о и к и ш у када је п у т о в а о [преко п у с т и њ е ] . " 24. Омер, с т а р а хебрејска м е р а за т е ж и н у р а с т р е с и т о г м а т е р и ј а л а , десети део ефаха, о т п р и л и к е 3,5 л и т а р а . 25. О в а у п а д љ и в а околност, да су за в р е м е док су М о ј с и ј е в е руке биле п о д и гнуте п р е м а н е б у Јевреји п о б е ђ и в а л и , док су, н а с у п р о т томе, А м а л е к и т и н а д в л а д а в а л и док су њ е г о в руке биле о б о р е н е п р е м а тлу, ч и н и се да п р е д с т а в љ а н а ј р а н и ј е о б ј а в љ и в а њ е и с п р а в н о г п о л о ж а ј а у с в е ч а н о ј м о л и т в и , а то з н а ч и п р о т е з а њ а р у к у (и д и з а њ а очију) п р е м а небу, к а о ш т о нас о б а в е ш т а в а ј у и други о д л о м ц и Стар о г и Н о в о г завета. Ш т а в и ш е , ч и н и се н е п о б и т н и м да је овај с т а в п р о д у ж е н и у р а п о ј х р и ш ћ а н с к о ј ц р к в и , б а р све дотле док с в е ш т е н с т в о није, у м е с т о да и з г о в а р а своје м о л и т в е напамет, ове почело да и ш ч и т а в а из к њ и г а , ш т о је у в е л и к о ј м е р и несагласно са о в а к в и м у з д и г н у т и м п о л о ж а ј е м тела, и ш т о је, к а к о се ч и н и , уведен о тек м н о г о п о з н и ј е у употребу. 26. О в а ј п о с т у п а к б и р а њ а судија и в о ј н и х з а п о в е д н и к а И з р а е л и т а п р е к о свед о ч е њ а и и з г л а с а в а њ а од с т р а н е народа, д а к л е п р е но ш т о би о н и б и л и н а м е т н у т и о д л у к о м Бога и л и Мојсија, з а с л у ж у ј е да буде п р и м е ћ е н , стога ш т о је то б и о о б р а -

944 НАПОМЕНЕ з а ц с л и ч н о г н а ч и н а и з б о р а и р у к о п о л о ж е њ а бискупа, п р е з б и т е р а и ђ а к о н а у ра~ ној хришћанској цркви. 27. О в о друго дело Ј о с и ф а Флавија, на које он овде указује, ч и н и се да н и к а да н и ј е о б ј а в љ е н о . 28. Кубит и л и лакат; јудејски лакат је и з н о с и о око пола м е т р а . 29. Разлог у п о т р е б е з л а т н и х з в о н ч и ћ а н а д н у х а љ и н е високог с в е ш т е н и к а вер о в а т н о је у т о м е да би га, док њ и ш е о д е ж д о м за в р е м е н у ђ е њ а т а м ј а н о м окађен и х ж р т а в а (у д а н великог п о к а ј а њ а и л и у к а к а в други р е д о в н и п е р и о д његовог сак р а л н о г п р и с л у ж и в а њ а т о к о м в е л и к и х п р а з н и к а ) , љ у д и м о г л и п р и м е т и т и па, њ и ме поведени, и с а м и п о ћ и п у т е м м о л и т в е у часу ж р т в о в а њ а и л и којег другог богос л у ж б е н о г догађаја; тако се ч и т а в с к у п м о г а о и с т о в р е м е н о и заједно п р е д а т и м о л и т в и С в е в и ш њ е м , п р и д р у ж у ј у ћ и се с в о м в и с о к о м свештенику. О о в о м е в и д и у Јеванђељу п о Л у к и 1:10, и л и у О т к р о в е њ у Ј о в а н о в о м 8:3,4. Д р у г а ч и ј е се син С и р а х о в и не би могао р а з у м е т и , када к а ж е Арону, п р в о м в и с о к о м с в е ш т е н и к у (ЕсеЈиб. 45:9): „И Бог о п к о л и А р о н а н а р о в и м а , и са м н о г о з л а т н и х з в о н ч и ћ а около, зато да би се од њ е г о в о г п о к р е т а м о г а о д и з а т и звук, к а о и бука која се могла ч у т и у храму, за у с п о м е н у д е ц и о в и х људи." 30. Када Јосиф Флавије једнако овде као и у погл. 6, одељ. 4, п р е т п о с т а в љ а да је табернакул био подељен на т р и дела, ч и н и се да он п р о ц е њ у ј е голи п о р т а л н и п р и с т у п као т р е ћ и део, р а з л и ч и т од светих и н а ј с в е т и ј и х делова. О в о постаје ј о ш в е р о в а т н и ј е када се зна да ћ е се у Х р а м у касније заиста и п р о н а ћ и р а з л и ч и т т р е ћ и део, н а з в а н Порш. У п р о т и в н о м би Јосиф Флавије п р о т и в р е ч и о с в о м в л а с т и т о м опису табернакула, у којем и з р и ч и т о даје посебне и з в е ш т а ј е о не в и ш е од два дела. 31. О в о о б ј а ш њ е њ е м и с т и ч н о г з н а ч е њ а т а б е р н а к у л а и њ е г о в и х сасуда, к а о и одеће високог с в е ш т е н и к а , п р е у з е т о је од Ф и л о н а , и п р и л а г о ђ е н о н е ј е в р е ј с к и м ф и л о з о ф с к и м с х в а т а њ и м а . О в о је в е р о в а т н о могло б и т и о п р о ш т е н о код Јевреја, в е о м а д о б р о у п у ћ е н и м у н е з н а б о ж а ч к а у ч е њ а и ф и л о з о ф и ј у , као ш т о је и сам Ф и л о н у в е к био, и као ш т о је не м а њ е б и о и Јосиф Ф л а в и ј е када је п и с а о ове Старине. У м е ђ у в р е м е н у су — и у то не т р е б а с у м њ а т и — о б о ј и ц а м о р а л и п р о ћ и к р о з у п о з н а в а њ е са в и ш е ј е в р е ј с к и х и н т е р п р е т а ц и ј а , т а к в и х к а к в е срећемо, р е ц и м о , у П о с л а н и ц и В а р н а в и н о ј , у с т а р и м х е б р е ј с к и м т е к с т о в и м а и другде код с т а р и х Јевреја. С х о д н о томе, када је Ј о с и ф Ф л а в и ј е п и с а о к њ и г е о Јудејском р а т у за у п о т р е б у м е ђ у Јеврејима, у то је в р е м е б и о м л а ђ и него у д о б а п и с а њ а Старина, и м а њ е у п у ћ е н у н е ј е в р е ј с к у литературу, те т а м о м о ж е м о н а ћ и п р и м е р јеврејског н а ч и н а т у м а ч е њ а као у п о р е д а н овде и з н е с е н о м . Јер т а м о (књ. VII, погл. 5, одељ. 5) он, н а п р и м е р , седам г р а н а х р а м с к о г свећњака, з а ј е д н о са њ е г о в и х седам лампи, т у м а ч и к а о с и м б о л седам д а н а с т в а р а њ а и одмора, док су, к а о ш т о смо видели, о н и овде с и м б о л и седам п л а н е т а . Н и ј е и з в е с н о да је д р е в н у ј е в р е ј с к у с и м б о л и к у у о п ш т е и т р е б а л о т у м а ч и т и на б и л о који други н а ч и н него п р е м а с х в а т а њ и м а с т а р и х Јевреја, а не п р е м а т у м а ч е њ и м а н е ј е в р е ј с к и х аутора. Види т а к о ђ е Јудејски рат, књ. I, погл. 33, одељ. 2. 32. Треба з а п а з и т и да је две главне к в а л и ф и к а ц и ј е које се у о в о м одељку захтевају за п о с т а в љ а њ е п р в о г високог с в е ш т е н и к а (то јест, да м о р а и м а т и о д л и ч а н кар а к т е р за п л е м е н и т е и д о б р е ч и н о в е ; а з а т и м и да м о р а и м а т и о д о б р е њ е од с т р а не народа), Ј о с и ф Ф л а в и ј е овде з а б е л е ж и о као исход н а р о д н е п р о ц е н е , ч а к и када н о м и н а ц и ј а п р и п а д а с а м о м Богу. О в о су з а п р а в о оне и с т е к в а л и ф и к а ц и ј е које х р и ш ћ а н с к а р е л и г и ј а з а х т е в а за и з б о р х р и ш ћ а н с к и х бискупа, с в е ш т е н и к а и ђ а к о на; о т о м е нас о б а в е ш т а в а ј у и А п о с т о л с к е к о н с т и т у ц и ј е , књ. II, погл. 3. 33. О в а т е ж и н а и в р е д н о с т јеврејског шекела, у д а н и м а Јосифа Ф л а в и ј а б и л а

НАПОМЕНЕ 945 је, п о у ч е н и м Јеврејима, за једну п е т и н у в е ћ а од њ и х о в и х с т а р и х шекела. О в а к в о о д р е ђ и в а њ е с а в р ш е н о се слаже са до д а н а с п р е о с т а л и м ш е к е л и м а који и м а ј у самар и ћ а н с к е записе, а који су м а х о м к о в а н и од с т р а н е С и м о н а М а к а б е ј ц а , н е к и х 230 г о д и н а п р е него ш т о је Ј о с и ф Ф л а в и ј е о б ј а в и о ове Јудејске старине. 34. П р е м а м и ш љ е њ у Јосифа Ф л а в и ј а ж р т в а је п р и н о ш е н а п р е изласка С у н ц а и п р и л и к о м с м и р а ј а . А л и у д а н и м а Помпеја, судећи п о о б а в е ш т е њ и м а овог истог Ј о с и ф а Флавија, ж р т в е су п р и н о ш е н е у ј у т р о , као и деветог часа. Јудејске старине, књ. XIV, погл. 4, одељ. 3. 35. О в д е м о ж е м о и с п р а в и т и м и ш љ е њ е м о д е р н и х р а б и н а , који к а ж у да је само једна од седам л а м п и горела т о к о м д н е в н о г видела; док, ево, Ј о с и ф Флавије, непоб и т н и о ч е в и д а ц , с а о п ш т а в а да их је б и л о т р и . 36. О в а к в и о д г о в о р и т а к о з в а н о г п р о р о ч а н с т в а Урима и Т у м и м а (што су р е ч и које о з н а ч а в а ј у светлост и савршенство или, како их С е д м о к њ и ж ј е т у м а ч и , отк р о в е њ е и и с т и н у и н и ш т а друго), п о в е з а н и су са о в и м б л и с т а в и м к а м е њ е м у т о л и ко ш т о и о в и п о с л е д њ и беху у п о т р е б љ а в а н и к а о о т к р о в е њ е воље Б о ж и ј е — на нач и н с а в р ш е н и и с т и п и т — људима Израела; дакле, ови п р о р о ч а н с к и о д г о в о р и н и с у н и п о ш т о д а в а н и на основу сијања драгог к а м е њ а на некакав н е с п р е т а н н а ч и н само на о с н о в у тога ш т о п о ч и в а ј у на грудној п л о ч и високог с в е ш т е и и к а ; наиме, сијање к а м е њ а м о ж е п р е т х о д и т и и л и п р а т и т и п р о р о ч а н с т в о , а да п р и т о м само не дарује н и к а к в о п р о р о ш т в о (о томе в и д и Јудејске старине, књ. VI, погл. 6, одељ. 4), већ да о н о доспева као р а з г о в е т а н глас са места н а ј в и ш е г м и л о с р ђ а . Једно о в а к в о п р о р о ч а н с т в о , како нас овде о б а в е ш т а в а Јосиф Флавија, б и л о је немо, а догодило се две с т о т и н е година п р е н о ш т о је п и с а н а ова књига, тачније у д о б а последњег ваљаног високог с в е ш т е н и к а из п о р о д и ц е М а к а б е ј а ц а , Јована Хиркана. О в д е је з е о м а у м е с н о з а п а з и т и да је п р о р о ч а н с т в о које се на о в о м м е с т у п о м и њ е о н о које је Бог и з а б р а о да се њ и м е п р е д с т а в и п р и с у т н и м а , те да њ и м е у п у т и у с м е р н и ц е даљег и с п р а в н о г ч и њ е њ а цели н а р о д Израела, о б р а ћ а ј у ћ и и м се као њ и х о в К р а љ који их ш т и т и и п о у ч а в а све дотле док м у се о н и у т а к в о м п о л о ж а ј у п о т ч и њ а в а ј у . О в и м је п р о р о ч а н с т в о м , дакле, Бог о б е ћ а о да над њ и м а н е ћ е п о с т а в љ а т и т а к в е самовол>не в л а д а р е који ћ е п р е у п р а в љ а т и п р е м а својој в л а с т и т о ј в о љ и и п о л и т и ч к и м смерн и ц а м а него п р е м а Б о ж и ј и м у п у т с т в и м а . З н а ј у ћ и сад за о в а к а в с а д р ж а ј п р о р о штва, м о ж е м о р е ћ и да се са с л и ч н и м п р о р о ч а н с т в о м (поред а н ђ е о с к и х и у п о з о р е њ а п р е к о п р о р о к а ) с р е ћ е м о без п р е к и д а п о ч е в од дана М о ј с и ј а и Јошуе па све до п о м а з а њ а Сауловог, тог п р в о г у у з а с т о п н о м н и з у к р а љ е в а (Бројеви 7:21, Јошуа, 6:6 и даље, К њ и г а судија 1:1, 18:4-6, 30, 31, 20:18, 23, 2 6 - 2 8 , 21:1, итд.; П р в а к њ и г а С а м у и л о в а 14:35). О в а к в о п р о р и ц а њ е т р а ј е све до Сауловог о д б и ј а њ а Б о ж и ј и х зап о в е с т и у р а т у са А м а л е к о м , када је овај к р а љ н а ш а о за сходно да се п о н а ш а онако како м у је в л а с т и т а воља налагала ( П р в а к њ и г а С а м у и л о в а , 14:3, 18, 19, 36, 37), и када је, у о д г о в о р на т у самовољу, о в о п р о р о ч а н с т в о у п о т п у н о с т и н а п у с т и л о Саула (премда га је, з а п р а в о , он и р а н и ј е р е т к о консултовао, о ч е м у в и д и у: П р ва к њ и г а С а м у и л о в а 14:35, П р в а к њ и г а о к р а љ е в и м а 10:14, 13:3, Јудејске старине књ. IV, погл. 7, одељ. 2) и п р е ш л о к Д а в и д у који је њ и м е одмах у п о з о р е н да ћ е смен и т и Саула; Давид се, пак, често п у т е м овог п р о р о ч а н с т в а с а в е т о в а о са Богом, и у п о т п у н о с т и се д р ж а о Њ е г о в и х у п у т с т а в а ( П р в а к њ и г а С а м у и л о в а 14:37, 41; 15:26; 22:13, 15; 23:9, 10; 30:7, 8, 18; Друга к њ и г а С а м у и л о в а 2:1; 5:19, 23; 21:1; 23 :14; П р ва к њ и г а о к р а љ е в и м а 14:10, 14; као Јудејске старине, књ. IV, погл. 12, одељ. 5). Саул се, з а п р а в о , ј о ш ј е д н о м п р и л и к о м — а то беше дуго н а к о н његовог о д б а ц и в а њ а Бога, и н а к о н ш т о м у је Господ н а м е н и о у н и ш т е њ е као к а з н у за њ е г о в у н е п о с л у ш н о с т — п о т р у д и о да к о н с у л т у ј е Бога онда када је за то већ б и л о касно; али м у Бог тада није одговорио, н и т и сновима, н и т и Уримом, н и т и п р о р о ц и м а ( П р в а књи1'а

946 НАПОМЕНЕ С а м у и л о в а , 28;6). Такође н а м није п о з н а т о да је иједан од Д а в и д о в и х наследника, к р а љ е в а Јудеје, к о н с у л т о в а о Бога п у т е м овог п р о р о ч а н с т в а , све до с у ж а њ с т в а под В а в и л о н ц и м а , када је лоза о в и х к р а љ е в а б и л а окончана. Н а ј в е р о в а т н и ј е р а д и тога ш т о су за себе п р е у з е л и о д в и ш е м н о г о деспотске в л а с т и и к р а љ е в с к о г д о с т о ј а н ства, п р е м а л о о с е ћ а ј у ћ и дуг п р е м а Богу за свој п о л о ж а ј к р а љ а Израела, и а к о су нек и од њ и х п о в р е м е н о к о н с у л т о в а л и п р о р о к е и од њ и х д о б и ј а л и одговоре. По пов р а т к у два племена, али без п о н о в н о г у с п о с т а в љ а њ а к р а љ е в с к е у п р а в е , в а с п о с т а в а овог п р о р о ч а н с т в а била је о ч е к и в а н а (Књига Н е х е м и ј и н а 7;63; П р в а к њ и г а Езд р и н а 5:40; П р в а к њ и г а М а к а б е ј с к а 4;4б; 14;41). И заиста, о в о п р о р о ч а н с т в о ч и н и се да је у с п о с т а в љ е н о о д м а х н а к о н о к о н ч а њ а в а в и л о н с к о г р о п с т в а , и л и бар у дан и м а о д л и ч н о г високог с в е ш т е н и к а , Јована Х и р к а н а , кога је Јосиф Флавије у в а ж а вао као краља, п р о р о к а и свештеника, а који је, к а к о к а ж е Јосиф Флавије, предсказ а о н е к о л и к о догађаја који су се с а с в и м у складу с п р о р е ч е н и м и догодили. П р е м а томе, тек у часу с м р т и Јована Х и р к а н а а не пре, како овде п о д р а з у м е в а Јосиф Флавије, ова п р о р о ч а н с т в а су с а с в и м п р е к и н у т а . П о т о њ и в и с о к и с в е ш т е н и ц и су п о ч е л и стављати дијадеме на главе и с у д и т и п о својој в о љ и и ауторитету, у п р а в о као к р а љ е в и о к о л н и х п а г а н с к и х земаља. Дакле, све дотле док је Богу И з р а е л а било доп у ш т е н о да у ј е д н о буде и в р х о в н и к р а љ И з р а е л а а Њ е г о в а у п у т с т в а била И з р а е л и ћ а н и м а једине в е р о д о с т о ј н е водиље, Бог и м их је д а в а о као њ и х о в в р х о в н и к р а љ и у п р а в и т е љ и о н и су у духу и з в о р н е т е о к р а т и ј е ж и в е л и у п р а в о п р е к о овог п р о р о ч а н с к о г о б л и к а званог Урим, који и м је у к и н у т у в р е м е у које смо о п и с а л и . Па ипак, не могу а да се не у в а ж е и п о т о њ е п р о р о ч к е визије, к а о ш т о је б о ж а н с к и сан високог с в е ш т е н и к а Јада {Јудејске старине књ. XI, погл. 8, одељ. 4), и л и н а ј и с т а к н у т и ј е п р о р о ч а н с т в о п р в о с в е ш т е н и к а К а ј а ф е (Јеванђеље по Јовану 11:47-52) као два п р е о с т а т к а и л и с п е ц и м е н а овог д р е в н о г п р о р о ч а н с т в а које је некада л е г и т и м н о п р и п а д а л о ј е в р е ј с к и м в и с о к и м с в е ш т е н и ц и м а ; н и т и би т р е б а л о у п о т п у н о с т и з а н е м а р и т и и с т а к н у т и п р о р о ч к и сан и самог Јосифа [Флавија] (као неког ко се п о ч и н у н а л а з и о одмах и з а високог с в е ш т е н и к а , а и з п о р о д и ц е А с а м о н е ј е в и ћ а и л и М а к а б е ј а ц а ) п о в о д о м н а с л е ђ и в а њ а в л а с т и над р и м с к о м и м п е р и ј о м од с т р а н е Тита и Веспазијана, у д о б а Н е р о н а , иако се с м а т р а л о да ћ е овог наследити б и л о Галба, О т о и л и Вителије (у Јудејском рату, књ. III, погл. 8, одељ. 9). О в о се, в е р о в а т но, м о ж е п о с м а т р а т и као п о с д е д њ и случај нечега н а л и к п р о ф е т с к о м Уриму међу ј е в р е ј с к и м н а р о д о м , а ш т о н е п о с р е д н о п р е т х о д и њ е г о в о м к о б н о м п у с т о ш е њ у : али како је у о п ш т е и могло д о ћ и до тога да су и з в е с н и п р о у ч а в а о ц и могли и з а м и с л и ти да је о в о п р о р и ц а њ е Урима и Турима, заједно са д р у г и м о б р е д и м а једнако стар и м и л и с т а р и ј и м од М о ј с и ј е в и х закона, могло б и т и уведено као нека в р с т а о п о н а ш а њ а нечег сличног м е ђ у Е г и п ћ а н и м а , а о ч е м у се н и ш т а није чуло све до дана Дио д о р а Сицилијског, Елијана и М а ј м о н и д а , и л и м а л о п р е в р х у н ц а х р и ш ћ а н с к е ере — г о т о в о је н е о б ј а ш њ и в о ако з н а м о да је г л а в н и з а д а т а к М о ј с и ј е в и х з а к о н а очигледно био тај да сачува И з р а е л и т е од и д о л а т р и ј е и с у ј е в е р н и х обреда о к о л н и х паганских народа; о с и м тога, будући да је т а к о н е п о р е ц и в о да с в е д о ч а н с т в а велике д р е в н о с т и М о ј с и ј е в и х з а к о н а с е ж у иза д о к а з а за с л и ч н у и л и н а в о д н о ј о ш старију д р е в н о с т т а к в и х о б и ч а ј а м е ђ у Е г и п ћ а н и м а а и л и д р у г и м н а р о д и м а , који, з а п р а в о , у о п ш т е н о гледано, н и н а ј м а њ е н и с у старији, г о т о в о је а п с у р д н о и з в о д и т и м а који М о ј с и ј е в з а к о н из тих б е з б о ж н и ч к и х обреда. 37. О т у д а и и з р а з „ ж р т в е н о јаре". 38. О в д е т р е б а п р и м е т и т и да Јосиф Ф л а в и ј е често л о г о р н а з и в а градом, а двор и ш т е М о ј с и ј е в о г т а б е р н а к у л а х р а м о м , б а ш к а о ш т о и сам т а б е р н а к у л н а з и в а свет о м к у ћ о м — о в о с в а к а к о из р а з л о г а а л у д и р а њ а н а п о т о њ и град, Х р а м и с в е т у к у ћ у које је т а к о д о б р о п о з н а в а о у д о б а у којем је ж и в е о .

39. Види Јудејске старине,

НАПОМЕНЕ 947 књ. XX, погл. 2, одељ. 6, и Дела а п о с т о л с к а 11:28.

40. И Грци су, б а ш као и Јевреји, п о н е к а д своју одсечену к о с у н у д и л и као ж р т в у СБОЈим б о г о Б и м а .

41. Б и љ к а која се у н а ш е м ј е з и к у н а з и в а ј о ш и милодух

или

благовањ.

42. Реч је о т о м е да се И з р а е л и ћ а н и н и к а д а не би б о р и л и са М о а б и т и м а , и л и А м о н и т и м а , н и т и са б и л о к о ј и м д р у г и м н а р о д о м до о н и х н а ц и ј а у ч и ј е м се поседу н а л а з и о К а н а а н , као и з е м љ е к р а љ а С и х о н а и Ога с оне с т р а н е Јордана све до п у с т и њ е и Еуфрата, те да због тога н и к о други н и ј е н и и м а о р а з л о г а да се п р и б о ј а в а о с в а ј а њ а од с т р а н е И з р а е л и т а ; а л и овде се т а к о ђ е п о д р а з у м е в а да су ове земље њ и м а додељене од с т р а н е Бога као њ и х о в и л е г и т и м н и и о с о б е н и поседи м е ђ у нац и ј а м а , те да су о т у д а сви који су н а с т о ј а л и да њ и м а р а с п о л а ж у м о г л и увек, п о м и ш љ е њ у Јевреја, б и т и п р а в и ч н о у н и ш т е н и . 43. П о к о љ свих м и д и ј а н с к и х ж е н а које су се п р о с т и т у и с а л е к а к о би завеле Јевреје, и п о ш т е ђ и в а њ е о н и х који за т а к в о ч и њ е њ е н и с у биле к р и в е , с у г е р и ш е да је и с к љ у ч и в о н е м о р а л н о с т н а р о д а Канаана, и н и ш т а друго, б и л о у з р о к о м њ и х о в о г у к л а њ а њ а . В и д и П о с т а њ е 15, 16, П р в у к њ и г у С а м у и л о о в у 15:18, 33, Устав апост о л с к и књ. VIII, погл. 12. У п р в о м од о в и х с в е д о ч а н с т а в а као р а з л о г за о д л а г а њ е к а ж њ а в а њ а А м о р и т а н а в о д и се да „ њ и х о в о недело ј о ш не беше навршено". У друг о м извору, Саулу је н а л о ж е н о „да п о ђ е и у н и ш т и [грешне] А м а л е к и ћ а н е " , ч и м е се р а з г о в е т н о у к а з у ј е н а то да су о н и б и л и о с у ђ е н и на у н и ш т е њ е с а м о зато ш т о беху г р е ш н и ц и , и н и због којег другог разлога. У т р е ћ е м н а в е д е н о м и з в о р у даје се р а з лог з а ш т о к р а љ Агаг н и ј е п о ш т е ђ е н , то јест због њ е г о в е р а н и ј е о к р у т н о с т и : „Зато ш т о од твог м а ч а п о г и б о ш е д е ц а (јеврејских) м а ј к и , тако ћ е и т в о ј а м а т е р бездетна о с т а т и од м а ч е в а јеврејских". У п о с л е д њ е м и з в о р у а п о с т о л и , и л и њ и х о в летоп и с а ц К л и м е н т , н а в о д е овај р а з л о г н е о п х о д н о с т и Х р и с т о в о г доласка: „да су људи п р е т х о д н о и з о п а ч и л и к а к о од људи у с т а н о в љ е н , т а к о и з а к о н п р и р о д е , те из свог с е ћ а њ а и з б р и с а ш е у с п о м е н е на П о т о п , на с п а љ и в а њ е С о д о м а , н а п о ш а с т и п а л е м е ђ у Е г и ћ а н и м а и покољ с т а н о в н и ш т в а Палестине", као з н а к е н а ј с а б л а з н и ј е окор е л о с т и и н е о с е т љ и в о с т и пред к а з н а м а због у ж а с н е п о р о ч н о с т и . 44. О в а ј закон, једнако овде и у И з л а с к у 20:25, 26, п р е м а којем се до Б о ж и ј е г о л т а р а не п е њ е с т е п е н и ц и м а него з е м љ и н и м н а г и б о м , ч и н и се да се не о д н о с и на о л т а р т а б е р н а к у л а , који је све у с в е м у био т р и к у б и т а в и с о к ( И з л а з а к , 27:4), н и ти, т а к о ђ е , н а х р а м Језекиљев, уз к о ј и се и з р и ч и т о у с п и њ а л о с т е п е н и ц а м а (Језекиљ, 43:17). Б и ћ е да је р е ч о п р и в р е м е н и м о л т а р и м а б и л о које з н а ч а ј н и ј е в и с и н е и п р о с т р а н о с т и ; т а к о ђ е је в е р о в а т н о р е ч и о С о л о м о н о в о м о л т а р у на к о ј и овде указује Ј о с и ф Флавије, као и на З о р о в а в е љ е в и И р о д о в Храм, који су, к а к о се сматра, б и л и десет к у б и т а в и с о к и ( в и д и Друга к њ и г а л е т о п и с а 4:1, и Јудејске старине књ. VIII, погл. 3, одељ. 7). Разлог због којег су о в и и само о в и х р а м о в и и м а л и п р и л а з п р е к о з е м љ а н е с т р м и н е а не п р е к о степеница, о ч и г л е д н о је т а ј да п р е и з у м е в а њ а т а к в и х б а с а м а к а к а к в е м и к о р и с т и м о н и ј е могла б и т и о б е з б е ђ е н а п р и с т о ј н о с т у погледу н о ш е њ а оне одеће коју су с в е ш т е н и ц и и м а л и н а себи. 45. Н а д н и ц а за ј а в н е и л и т а ј н е б л у д н и ц е д а в а н а је Венери у С и р и ј и , као ш т о нас о б а в е ш т а в а Л у к и ј а н . Ч и н и се да је овај з а к о н уведен п р о т и в о в а к в и х с т а р и х и д о л а т р и ј с к и х обреда. 46. Нигде се другде не уочава да у јеврејском законодавству ж е н а м а није доп у ш т е н о да буду л е г и т и м н и сведоци у судским с п о р о в и м а . Ниједна верзија Пет о к њ и ж ј а о томе не г о в о р и ни реч. Врло је, међутим, могућно да је ово било објаш њ е њ е п и с а р а и фарисеја, те да се примегвивало код Јевреја у доба Јосифа Флавија. 47. О в а к а з н а од „четрдесет м а њ е један у д а р а ц а " бичем, п о м е н у т а овде и у

948 НАПОМЕНЕ одељку 23, б и л а је пет п у т а п р и м е њ е н а на св. П а в л у од с т р а н е Јевреја, Друга п о с л а н и ц а К о р и н ћ а н и м а , 11;24. 48. Ј о с и ф о в о јасно и х и т р о т у м а ч е њ е овог М о ј с и ј е в о г з а к о н а ( П о н о в љ е н и зак о н и 14:28, 29; 26:12 итд.) да су Јевреји б и л и о б а в е з н и да сваке т р и г о д и н е п л а ћ а ј у т р и десетка, о н а ј Л е в и т и м а , о н а ј ж р т в о в а њ и м а у Јерусалиму, и т р е ћ и за убоге, у д о в и ц е и с и р о ч а д , у н о т п у н о с т и је п о т в р ђ е н п р а к с о м д о б р о г старог Тобије, ч а к и о н д а када је био з а с у ж њ е н у А с и р и ј и , Тобија 1:6-8. 49. О в и белези д е в и ч а н с т в а , к а к о и х н а з и в а ј у Јевреји и С е п т у а г и н т а (22:15, 17, 20) изгледа да су в е о м а р а з л и ч и т и од онога ш т о н а ш и к а с н и ј и т у м а ч и н р е т п о с т а вљају. Ч и н и се да је п о с т о ј а л о т а к в о и н т и м н о л а н е н о р у б љ е које, с т а в и в ш и га у и з в е с н о м узрасту, д е в и ц е н и к а д а н и с у с к и д а л е све док се н е би удале; а то се став љ а њ е о д в и ј а л о п р е д сведоцима, и то је рубље, у к о л и к о је б и л о цело и н е д и р н у т о , п р е д с т а в љ а л о н е п о б и т а н з н а к д е в и ч а н с т в а . О о в о м е в и д и и Јудејске старине, књ. VII, погл. 8, одељ. 1; Другу к њ и г у С а м у и л о в у 13:18; и И с а и ј у 6:1. Ј о с и ф Ф л а в и ј е овде н и ч и м б л и ж и м не о д р е ђ у ј е к а к в и су то б и л и б е л е з и д е в и ч а н с т в а и л и о ш т е ћ е н о с т и : м о ж д а је с м а т р а о да их не м о ж е л а к о о п и с а т и н е з н а б о ш ц и м а а да не к а ж е н е ш т о ш т о би о н и с м а т р а л и п р е к р ш а ј е м п р и с т о ј н о с т и ; п р е м д а се, н а р а в н о , о в и н а в о д н и п р е к р ш а ј и п р и с т о ј н о с т и у п р и п о в е д а њ у не могу у в е к з а о б и ћ и . 50. Види к а к о је И р о д Велики и н с и с т и р а о на и з в р ш е њ у овог з а к о н а у о д н о с у п р е м а д в о ј и ц и в л а с т и т и х с и н о в а , п р е д с у д и ј а м а у Беритусу, Јудејске старине књ. XVI, погл. 11, одељ. 2. 51. За о в а ј се з а к о н — п р о т и в к а с т р а ц и ј е , ч а к и ж и в о т и њ а — к а ж е да је другде био т а к о р и г о р о з а н да је п о д р а з у м е в а о к а ж њ а в а њ е с м р ћ у за оне који би га п р е к р ш и л и , ш т о се и п а к ч и н и с а м о ф а р и с е ј с к и м т у м а ч е њ е м овог з а к о н а у д о б а Јосиф а Ф л а в и ј а (Књига л е в и т с к а 21:20 и 22:24). О в д е м о ж е м о само п р и м е т и т и да онда Јевреји у Јудеји у о п ш т е не би м о г л и и м а т и в о л о в е који су у ш к о п љ е н и , в е ћ сам о б и к о в е и краве. 52. К о л и к о је о д б и ј а њ е да се с а в е т у ј е са У р и м о м б и л о к о б н о , п о к а з у ј е и судбина н е с р е ћ н о г Јошуе у случају Гибеонита, који су га п р е в а р и л и и н а м а м и л и у замку, заједно са о с т а т к о м ј е в р е ј с к и х п р в а к а , са њ и х о в и м с в е ч а н и м з а в е т о м да н е п р и ј а теље сачувају, ш т о беше п р о т и в н о М о ј с и ј е в о м налогу да се са к о р е н о м и с в и м плем е н с к и м г р а н а м а и с т р е б е сви К а н а а н и т и , ш т о је з а в е т којег се Јошуа и о с т а л и п р в а ц и н и с у смели д р з н у т и да п р е к р ш е ; а у ову су к л о п к у д о в е д е н и зато ш т о „ н и с у з а т р а ж и л и савет из уста Господа", И с у с Н а в и н 9:14. 53. П о в о д о м о к о л н о с т и п р е д а в а њ а Јерихона п о т п у н о м у н и ш т е њ у , и п р и м е р а који п р е д с т а в љ а к а ж њ а в а њ е А х а р а који је п о г а з и о ову бачену к л е т в у и л и анатему, као и о к а ж њ а в а њ у будућег њ е н о г п р е к р ш и т е љ а п о и м е н у Хиел, в и д и П р в у к њ и г у о к р а љ е в и м а 16:34, а т а к о ђ е и о к а ж њ а в а њ у Саула, јер је и о н сам п р е к р ш и о с л и ч н у кеферу и л и анатему, о н у п р о т и в А м а л е к и ћ а н а ( П р в а к њ и г а С а м у и л о о в а 15) — м о ж е м о п р и м е т и т и ш т а је б и л о п р а в о з н а ч е њ е овог з а к о н а ( К њ и г а л е в и т с к а 27:28): „ Н и ј е д а н п р о к л е т и н е ћ е б и т и и с к у п љ е н , већ ћ е б и т и с у ђ е н н а смрт", друг и м р е ч и м а , кад год је н е к и од о с в е д о ч е н и х н е п р и ј а т е љ а Јевреја био, због његове п о р о ч н о с т и , с в е ч а н о п р о к л е т на у н и ш т е њ е а п р е м а Б о ж и ј о ј з а п о в е с т и , као ш т о је био случај са седам з л и х к а н а а н с к и х н а р о д а и а м а л е к и ћ а н с к и м г р е ш н и ц и м а ( П р ва к њ и г а С а м у и л о о в а 15:18), б и л о је у к р а ј њ о ј м е р и н е з а к о н и т о д о п у с т и т и да ти н е п р и ј а т е љ и буду и с к у п љ е н и , већ су сви о н и м о р а л и б и т и п о т п у н о сатрвени. Вид и т а к о ђ е и Б р о ј е в е 22:2, 3. 54. Б у д у ћ и да не с а м о П р о к о п и ј е и Суида, в е ћ и један р а н и ј и аутор, М о ј с и ј е Хорехенсис, бележе с л а в н и з а п и с у Т а н г и р у п о в о д о м и с т е р и в а њ а с т а р и х Канаа-

НАПОМЕНЕ 949 н и т а и з П а л е с т и н е од с т р а н е Јошуе, н а в е д и м о овде а у т о р о в е в л а с т и т е речи; „ М и смо оне и з б е г л и ц е које беху г о с п о д а р и К а н а а н и т а , а л и бејасмо и с т е р а н и од с т р а не р а з б о ј н и к а Јошуе, те д о ђ о с м о да се овде н а с т а н и м о . " Н и ј е без значаја н и о н о ш т о је М о ј с и ј е Х о р е х е н с и с додао п о в о д о м свог м а р љ и в о г и с т р а ж и в а њ а , то јест да је „један од и с т а к н у т и х људи м е ђ у К а н а а н и т и м а д о ш а о у и с т о в р е м е у Јерменију, и о с н о в а о Гентунија п о р о д и ц у и л и племе; а о в о се п о т в р ђ у ј е и с т и м о б и ч а ј и м а ове п о р о д и ц е и л и племена, који беху н а л и к о н и м а код К а н а а н и т а . " 55. О в а ј б р о ј од седамдесет два владара, и л и м а л а к р а љ а , ш т о их је у г њ е т а в а о А д о н и б е з е к , због чега је к а ж њ е н п р е м а 1ех ГаИопк, у п р а в о као и т р и д е с е т јед а н к р а љ К а н а а н а п о к о р е н и х од с т р а н е Јошуе (Исус Н а в и н 12), и т р и д е с е т два краља или краљевска савезника Бенхадада краља Сирије (Прва књига о краљевим а 20:1; Јудејске старине књ. XIV, ногл. 8, одељ. 1), н а г о в е ш т а в а н а м да је п о с т о ј а о један д р е в н и ј и о б л и к у п р а в љ а њ а п р е но ш т о се з а п о ч е л о са у в о ђ е њ е м м о н а р х и ј е , а то значи да је с в а к и град и л и в е ћ а в а р о ш , са њ е г о в и м с у с е д н и м селима, поседов а о своју в л а с т и т у у п р а в у ; и о в о п о с т а ј е ј о ш з н а ч а ј н и ј е зато ш т о је као о б л и к власти и з в е с н о б и о и о б л и к е к л е з и ј а с т и ч к е у п р а в е у с т а н о в љ е н е од с т р а н е а п о с т о л а и о ч у в а н е к р о з целу х р и ш ћ а н с к у ц р к в у у п е р и о д у р а н о г х р и ш ћ а н с т в а . 56. Ј о с и ф о в о р а н о д а т и р а њ е ове п р и п о в е с т и , п р е п о ч е т к а Судија, и л и када ј о ш није б и л о и н с т и т у ц и ј е к р а љ а у И з р а е л у (Судије 19:1), с н а ж н о је п о т в р ђ е н о од с т р а н е великог б р о ј а В е н и ј а м и т а , ј е д н а к о у д а н и м а А ш е и Јехошафата (Друга к њ и га л е т о п и с а 14:8 и 16:7), који су б и л и сведени до б р о ј а од ш е с т с т о т и н а људи. Јер, ове се б р о ј к е не би могле н и п о ш т о с м а т р а т и и з в о р н и м да се о в о д е с е т к о в а њ е дог о д и л о о д в и ш е касно, у д о б а н а к р а ј у Судија, када други и з в о р и у г л а в н о м д а т и р а ј у ово погибељно свођење у бројности. 57. Ч и н и се, по с а к р а л н о ј и с т о р и ј и (Судије 1:16; 3:13), да се Еглонов п а в и љ о н и л и палата н а л а з и л а у Граду п а л м и н о г дрвећа, к а к о је м е с т о на којем је стајао Јер и х о н б и л о н а з и в а н о н а к о н његовог у н и ш т е њ а од с т р а н е Јошуе, ш т о з н а ч и у п р а в о на месту, и л и у б л и з и н и р а з о р е н о г града. С х о д н о томе, Ј о с и ф Ф л а в и ј е к а ж е да се п а л а т а н а л а з и л а у Јерихону, и л и п р е у благом к р а ј у п а л м и н о г д р в е ћ а , на месту, и л и у б л и з и н и , оног истог тла н а к о ј е м је п р е т х о д н о с т а ј а о Јерихон, и н а којем је био п о н о в н о и з г р а ђ е н од с т р а н е Хиела ( П р в а к њ и г а о к р а љ е в и м а 16:31). Д р у г и изв о р и и з б е г а в а ј у њ е г о в т а ч а н н а з и в — Јерихон — и н а з и в а ј у га с а м о Градом п а л м и ног д р в е ћ а , г о в о р е ћ и овде п р е ц и з н и ј е него Ј о с и ф Флавије. 58. О в и х о с а м д е с е т г о д и н а Ехудовог у п р а в љ а њ а н е о п х о д н е су Ј о с и ф о в о м у о б и ч а ј е н о в е л и к о м б р о ј у г о д и н а које п о њ е м у и с п у њ а в а ј у п е р и о д и з м е ђ у И з л а с ка и д и з а њ а Х р а м а , јер се колеба и з м е ђ у пет с т о т и н а деведест две и ш е с т с т о т и н а д в а н а е с т година, али н и к а д а м а њ е од ч е т и р и с т о т и н е осамдесет г о д и н а (узим а ј у ћ и у о б з и р П р в у к њ и г у о к р а љ е в и м а 6:1), ш т о је т а к о ђ е б р о ј к а коју Ј о с и ф Флавије п о н е к а д у в а ж а в а . Б у д у ћ и да н а п о ч е т к у следећег поглавља Ј о с и ф к а ж е да И з р а е л и ћ а н и једва да су и м а л и в р е м е н а да одахну п р е н о ш т о је д о ш а о Јабин и п о н о в о и х п о р о б и о , в е о м а је в е р о в а т н о да н е к и од о н д а ш њ и х и з в о р а п о в о д о м т и х догађаја б а р а т а ј у п е р и о д о м од с а м о осам, у м е с т о овде н а в е д е н и х осамдесет година, а т а к о н а в о д и и Т е о ф и л А н т и о х и ј с к и , Ас1 аиШуе. 1. ш. и то н а ј в е р о в а т н и ј е и з његовог в л а с т и т о г п р и м е р к а к њ и г е Ј о с и ф о в а Флавија. 59. Н а м а д о с т у п н и п р е п и с и к њ и г е Ј о с и ф а Ф л а в и ј а п р о п у ш т а ј у да п о м е н у Толу м е ђ у судијама, и а к о га други и з в о р и р е д о в н о п о м и њ у к а о следећег после А в и м е леха, и додељују двадесет т р и г о д и н е њ е г о в о м у п р а в љ а њ у (Судије 10:1, 2); па и п а к сви к о м е н т а т о р и Јосифа Ф л а в и ј а з а к љ у ч у ј у да су у Ј о с и ф о в о м з б и р у г о д и н а влад а в и н е судија, у к љ у ч е н е и ове двадесет т р и Толине године; на о с н о в у тога м о р а м о п р и з н а т и да н а м се ч и н и к а к о је н е ш т о изгубљено у њ е г о в и м и з в о р и м а .

950

НАПОМЕНЕ 60. Ј о с и ф Ф л а в и ј е о п р а в д а н о о п т у ж у ј е Јефту, б а ш к а о ш т о ч и н е и А п о с т о л с к и п р о п и с и књ. VII, погл. 37, због овог п р е н а г љ е н о г з а в е т а , да л и због тога ш т о је п о т о м з а в е т у м о р а о ж р т в о в т и кћер, к а о ш т о м и с л и Ј о с и ф Флавије, и л и стога ш т о је њу, своје ј е д и н о дете, по и с т о м з а в е т у п о с в е т и о д о ж и в о т н о м девичанству, у т а б е р н а к у л у и л и негде другде, ш т о је м н о г о в е р о в а т н и ј е . Уколико се он з а в е т о в а о да ћ е ж р т в о в а т и кћер, она је могла и м о р а л а б и т и и с к у п љ е н а (Књига Левитска, 27:1-8); м а д а с т и х о в и 2 8 - 2 9 К њ и г е Л е в и т с к е г о в о р е да се п р е д м е т з а в е т а Богу не м о ж е иск у п и т и , в е ћ се м о р а у н и ш т и т и . 61. О с т а ј е нејасан р а з л о г због којег су М а н о и њ е г о в а ж е н а р е д о в н о о д л а з и л и у п р е д г р а ђ а да м о л е за п о р о д , о с и м у к о л и к о се т а м о н и ј е н а л а з и л а синагога и л и неко друго п о с в е ћ е н о место. 62. Под п р о р о к о м Јосиф овде изгледа п о д р а з у м е в а онога ко је р о ђ е н под пос е б н и м з н а к о м п р о в и ђ е њ а , и који ж и в и на н а ч и н с л и ч а н н а з а р е н с к о ј п о с в е ћ е н о с т и Богу, р а с п о л а ж у ћ и п р и т о м в а н р е д и м о в л а ш ћ е њ и м а и с н а г о м које м у је Бог уделио да суди и о с в е ћ у ј е свој народ, а л и с а с в и м без и к а к в о г с т р и к т н о г п р о р о ч к о г откривења. 63. Дагон, м о р с к о б о ж а н с т в о и л и идол, за кога се в е р о в а л о да је од п у п к а нав и ш е н а л и к човеку, а и с п о д п у п к а с л и ч а н р и б и . 64. Археологија нас овде о б а в е ш т а в а да је н а з л а т н и ц и м а Тенедоса и д р у г и х г р а д о в а био у г р а в и р а н п о љ с к и м и ш , з а ј е д н о са А п о л о н о м С м и н т е у с о м , и л и истер и в а ч е м п о љ с к и х м и ш е в а , стога ш т о се за овога в е р о в а л о да је о с л о б о д и о и з в е с н е к р а ј е в е земље од о в и х глодара. О в и з л а т н и ц и п о к а з у ј у к о л и к о су п р е с у д н у м о ћ некада и м а л и о в и м и ш е в и , и како је о с л о б о ђ е њ е од њ и х б и л о ц е њ е н о као у ч и н а к бож а н с к е силе — ш т о су з а п а ж а њ а в е о м а п р и к л а д н а за ову п р и п о в е с т . 65. О в а ј ф и л и с т и н с к и изум, да у ј а р м е к р а в е које ћ е в у ћ и т а љ и г е у које ћ е став и т и ј е в р е ј с к и ковчег, сјајно к о н в е р г и р а са л е г е н д о м о Агроуерусу, и л и А г р о т е су, р а т а р у који је и м а о м н о г о о б о ж а в а н у статуу у храму, н о ш е н у од с т р а н е једног или више ујармљених волова или крава, у Феникији, дакле у близини ових Филистинаца. 66. Н е изгледа н е в е р о в а т н и м да су о в и х с е д а м д е с е т о р о гостију, на челу са С а м у и л о м , з а п р а в о п р е д с т а в љ а л и ј е в р е ј с к и С и н х е д р и о н , па је т и м е С а м у и л о нагов е с т и о Саулу да ћ е о н и б и т и њ е г о в и с т а л н и с а в е т н и ц и , те да он у с в о ј и м о д л у к а м а н е ћ е в л а д а т и као с а м о в о љ а н монарх, в е ћ п о с а в е т у и п р е п о р у к а м а седамдесет једног ч л а н а С и н х е д р и о н а у с в и м п р и л и к а м а . Додуше, м и к а с н и ј е овде нигде не ч и т а м о да их је з а и с т а и к о н с у л т о в а о . 67. П р и м е р о в а к в е б о ж а н с к е п о м а м е и м а м о касније код Саула, погл. 5, одељ. 2, т о ј е с т у П р в о ј к њ и з и С а м у и л о в о ј 11:6. В и д и с л и ч н о и у С у д и ј а м а 3:10; 6:34; 11:29; 13:25 и'14:6. 68. Ц и љ овог в а р в а р и з м а је, наиме, следећи: о н а ј који у б о р б и и з л а ж е свој ш т и т п р е м а н е п р и ј а т е љ у л е в о м р у к о м , на т а ј н а ч и н с а к р и в а лево око, и у н е п р и ј а теља гледа д е с н и м оком; о т у д а о н а ј који љ у д и м а и с к о п а то око, ове ч и н и н е у п о т р е б љ и в и м у рату. 69. О в а ј п р е н а г љ е н и з а в е т и л и к л е т в а Саулова, за које Ј о с и ф Ф л а в и ј е к а ж е да су п о т в р ђ е н и од с т р а н е људи, а који и п а к н и с у с п р о в е д е н и , в е р о в а т н о у г л а в н о м стога ш т о Јонатан није з н а о н и ш т а о њ и м а — в е о м а је з н а ч а ј а н податак. Б и л о је, наиме, с у ш т и н о м о б а в е з е свих з а к о н а да о н и буду д о в о љ н о п о з н а т и и о б н а р о д о в а н и , јер, у с у п р о т н о м , у п р а в љ а њ е П р о в и ђ е њ а , које се н а х о д и у с в е т о с т и с в е ч а н и х з а в е т а и з а к л и њ а њ а , д о в о д и до Б о ж и ј е г о д б и ј а њ а да о д г о в о р и п р е к о Урима; т а к о

НАПОМЕНЕ 951 је и ОБде било, све док о в а ј п р е к р ш а ј Сауловог з а в е т а и л и к л е т в е н и ј е п р е п о з н а т и и с п р а в љ е н , а Бог у м и л о с т и в љ е н ј а в н о м м о л и т в о м . О в а ј п р и н ц и п је в е о м а значајан, као у о с т а л о м и б и л о где другде у С т а р о м завету. 70. О в д е и м а м о и даље показатеље Сауловог о п о н а ш а њ а деспотске м о ћ и и његовог у т в р ђ и в а њ а у с в е ш т е н и ч к о м звању, к а о и у п р а в љ е њ у и н а с т о ј а њ у да с п р о веде једно п р е н а г љ е н о з а в е т о в а њ е и л и клетву, без с а в е т о в а њ а са С а м у и л о м и л и С и н х е д р и о н о м . Такође у и с т о м о в о м с м и с л у т р е б а гледати и на С а у л о в о п о д и з а њ е н о в о г олтара, и њ е г о в о с а м о с т а л н о п р и н о ш е њ е ж р т а в а п а љ е н и ц а , а не к а о на м а какав исправан пример посвећења или религиозности. 71. Разлог о в а к в о ј с т р о г о с т и је с а с в и м и з р и ч и т о и з н е с е н у П р в о ј к њ и з и С а м у и л о в о ј 15:18: „ П о ђ и и до последњег у н и ш т и г р е ш н и к е Амалеките", о к о ј и м а уист и н у с т и ч е м о п р е д с т а в у к а о о в е о м а о к р у т н и м и к р в о ж е д н и м људима, са п о с е б н о м ж е љ о м да п о в р е д е и п о т п у н о у н и ш т е н а р о д И з р а е л а . В и д и И з л а з а к 17:8-16; Б р о ј е в е 14:45; П о н о в љ е н е з а к о н е 25:17-19; Судије 6:3, 6; П р в у к њ и г у С а м у и л о в у 15:33; П с а л м е 83:7. А и з н а д свих, н а ј в а р в а р с к и ј и у с в о ј и м о к р у т н о с т и м а био је Хам а м Агагит, један од п о т о м а к а Агагових, старог к р а љ а А м а л е к и т а ; в и д и у Естер и 3:1-15. 72. Грци су и м а л и и с т е т а к в е певаче х и м н и уз харфу, који су о б и ч н о б и л и деца и л и м л а д и ћ и . О н и су ч и н и л и и с т о ш т о и Д а в и д овде, то јест с п а ј а л и у једно свој глас и и н с т р у м е н т а л н у м у з и к у . 73. Ј о с и ф Ф л а в и ј е к а ж е т р и п у т а у о в о м поглављу, и ј о ш два п у т а касније, погл. 11, одељ. 2, и књ. 7, погл. 1, одељ. 4, то јест све у свему пет пута, да Саул није зах т е в а о да м у буде д о н е с е н о с т о т и н у о б р е з а к а п о л н о г уда, већ ш е с т с т о т и н а глава. С е п т у а г и н т а н а в о д и 100 о б р е з а к а , а с и р и ј с к а и а р а б и ј с к а Б и б л и ј а 200. Да овде, п р е м а н а ш и м и з в о р и м а , н и ј е р е ч о о б р е с ц и м а , в е ћ о главама, као код Ј о с и ф а Флавија, изгледа п р и л и ч н о в е р о в а т н о , с у д е ћ и по П р в о ј к њ и з и С а м у и л о в о ј 29:4, где се п о с т о ј е ћ е в е р з и ј е к а з у ј у да се г л а в а м а Ф и л и с т и н а ц а Д а в и д м о г а о п о м и р и т и са с в о ј и м г о с п о д а р о м Саулом. 74. О в а ј град Н о б н и ј е б и о један од о н и х који су додељени с в е ш т е н и ц и м а , а није п о з н а т о да су п р о р о ц и за себе д о б и ј а л и т а к в е п о с е б н е градове. Ч и н и се вер о в а т н и м да се у Н о б у н а л а з и о т а б е р н а к у л , а са њ и м е в е р о в а т н о и ш к о л а за п р о роке. Б и о је удаљен два д а н а хода од Јерусалима ( П р в а к њ и г а С а м у и л о в а 21:5). Б р о ј с в е ш т е н и к а који су овде п о б и ј е н и п о Ј о с и ф у Ф л а в и ј у је т р и с т о т и н е осамдесет пет, али само осамдесет пет у ј е в р е ј с к и м и з в о р н и ц и м а к о ј и м а м и р а с п о л а ж е мо, док се у С а п т у а г и н т и н а в о д и б р о ј од т р и с т о т и н е пет. Ј о с и ф н а в о д је н а ј п о у з д а н и ј и , јер су Јевреји н а ј в е р о в а т н и ј е и с п у с т и л и стотине, а о с т а л и десетине. Град Н о б изгледа да је б и о главно, и л и м о ж д а ј е д и н о с е д и ш т е п о р о д и ц е И т а м а р а , ч и ј и су ч л а н о в и овде п о с т р а д а л и , п р е м а р а н и ј о ј с т р а ш н о ј Б о ж и ј о ј п р е т њ и коју је О н и з р е к а о И л и ј и ( П р в а к њ и г а С а м у и л о в а 2:27-36; 3:11-18. Такође в и д и овде погл. 14, одељ. 4 и даље.) 75. О в а ј одељак с а д р ж и з н а ч а ј н о р а з м и ш љ а њ е Јосифа Флавија п о в о д о м о п ш т е з л о ћ у д н о с т и људи који р а с п о л а ж у в е л и к о м влашћу, и о п а с н о с т и у којој се о н и налазе о д б и ј а ј у ћ и да се р а в н а ј у п р е м а п р а в д и и људскости, п р е м а Б о ж и ј е м п р о в и ђ е њ у и страху од Бога, а које су се п р е т в а р а л и да имају, и л и су з а и с т а и м а л и , док су се н а л а з и л и н а н и ж и м п о л о ж а ј и м а . Види с л и ч н а Ј о с и ф о в а р а з м и ш љ а њ а у Јудејским старинама књ. 7, погл. 1, одељ. 5, на крају, и књ. 8, погл. 10, одељ. 2, на почетку. О н а су сличног значења са ј е д н и м о г р а н к о м А г у р о в е молитве: „Једна је с т в а р коју траж и м од Тебе да м и је не о д б и ј е ш п р е но ш т о у м р е м : не дај м и богатства, да не бих био горд, и одрекао се Тебе, р е к а в ш и : Ко је Господ" ( П о с л о в и ц е 30:7-9).

952

НАПОМЕНЕ 76. Фраза у Давидовом говору Саулу, овако како је записана код Јосифа Флавија, да се он у з д р ж а о од освете, подсећа на сличне р е ч и у А н о с т о л с к и м п р о п и с и ма књ. VII, гшгл. 2: „Да освета није рђава, али је стрпљење часније." 77. У обом и два следећа одељка в и д и м о како Јосиф Флавије, или, штавише, како сама Авигеја разумева значење „не освећујмо себе, већ з г р н и м о угљевље ватре на главу увредиоца" (Пословице 25:22; Павлова посланица Р и м љ а н и м а 12:20) не као ми данас, већ као п р е п у ш т а њ е освете Богу „чија је освета" (Поновљени закони 32:35; П с а л м и 94:1; П о с л а н и ц а Јеврејима 10:30) и који ћ е се осветити злима. А будући да су сви Б о ж и ј и судови праведни, и сви вредни извршења, те напослетку служе и за д о б р о кажњенога, в е р о в а т н о да је то значење ове ф р а з е „згрнути у ж а р е н о угљевље на њихове главе". 78. Овде м о ж е м о п р и м е т и т и да ма колико да су света з а к л и њ а њ а и завети били у в а ж а в а н и међу Б о ж и ј и м људима древности, они их и п а к нису сматрали обавезујућима када је п о с т у п а к био очигледно незаконит. О в о в и д и м о сада у случају Давида који, иако се заклео да ће п о б и т и Н а в а л а и његову породицу, и п а к овде, као и у П р в о ј к њ и з и С а м у и л о в о ј 25:32-41, благосиља Бога што га је спречио да изв р ш и заклетву и пролије крв, на шта се, дакле, претходно обавезао. 79. О в е р е ч и Јосифа Флавија п о в о д о м људи племена Исахаровог „који су унапред знали шта ће се догодити", најбоље су п а р а ф р а з и р а н и у у п о р е д н о м тексту у П р в о ј к њ и з и летописа 12:32, „Који д о б р о разумеју време, да би знали шта је и м а о ч и н и т и Израел" — то значи они који су и м а л и довољно знања из астрономије да би н а п р а в и л и календаре Израелитима, како би могли одржавати п р а з н и ке, те орати и сејати, и успешно обављати жетву и бербу г р о ж ђ а у п р а в о доба. 80. О н о ш т о други и з в о р и казују о гори Сион, која се једина и с п р а в н о пазива Д а в и д о в и м градом (Друга књига Самуилова 5:6-9), и овој њеној опсади и освајању од стране Давида, Јосиф Флавије п р и м е њ у ј е на цели Јерусалим, који такође укључује и тврђаву; не зна се на који се ауторитет Јосиф Флавије п о з и в а процењујући их као један град, о с и м ако их Давид можда није ујединио, и л и п р и п о ј и о тврђаву доњем граду, као ш т о се казује у другом одељку. Ипак, ово схватање изгледа да је п о т в р ђ е н о и о н и м ш т о Јосиф Флавије каже и поводом Давидове, као и многих других г р о б н и ц а краљева Јудиног племена, а за које п и с ц и књига Краљева и Летописа к а ж у да су се налазиле у Давидовом граду, док Флавије и даље каже да су се налазиле у Јерусалиму. О в а Давидова г р о б н и ц а изгледа да се такође препознаје и у неколико описа Хиркана, И р о д а и св. Петра (Јудејске старине књ. XII, погл. 8, одељ. 4; књ. 16, погл. 8, одељ .1; Дела апостолска 1:29). Исто тако, Јосифов о навођење хромих, слепих и сакатих, као о н и х који су постављени да чувају овај град и л и тврђаву, изгледа да је верно, и баца најбоље светло на приказ ове приче у Библији. 81. Н е к и Јосифови и з в о р и п о м и њ у назив Солима, или Салем, а други Хијеросолима, и л и Јерусалим. О в о последње се најбоље слаже са о н и м ш т о Јосиф Флавије каже на другом месту (Јудејски рат, књ. 6, погл. 10), д а ј е овај град био називан Солима, или Салем, пре дана Мелхиседека, али да га је он назвао Хијеросолима, или Јерусалим. П р е се, међутим, може п р е т п о с т а в и т и да је овако био назван након што је А в р а м п р и м и о п р о р о ч а н с т в о Јехове Јиреха, „Господ ће видети и п о с т а р а ћ е се", Постање 22:14. Последња реч, Јире, са м а л о м алтерацијом, предметнута с т а р о м имену Салем (Мир) даће реч Јерусалим; а будући да је и з р а з „Господ ћ е видети" или, пре, „Господ ће се постарати за јагње за жртву", стихови 8, 14, постао пословичан све до Мојсијевих дана, то се ч и н и н а ј в е р о в а т н и ј и м извођењем овог имена, које у том случају означава да ће се Бог постарати за м и р по-

НАПОМЕНЕ 953 м о ћ у „Јагњета Б о ж и ј е г које ћ е о д н е т и грехе света". И п а к , за о н о ш т о је с т а в љ е н о у заграде т е ш к о се м о ж е п р е т п о с т а в и т и да су и з в о р н е Ј о с и ф о в е р е ч и . 82. Ч и н и се да је Ј о с и ф овде д е л и м и ч н о у праву, када п р и м е ћ у ј е да Уза н и ј е б и о с в е ш т е н и к (иако је м о ж д а био Л е в и т ) , те да је о т у д а п о г о ђ е н с м р ћ у због своје п р о ф а н е б р з о п л е т о с т и и д о т и ц а њ а Ковчега с у п р о т н о з а к о н у ( Б р о ј е в и 14:15, 20). Н и ј е н е в е р о в а т н о да је п о с т а в љ а њ е овог Ковчега на т а р н и ц е — када је он м о р а о б и т и п р е в е з е н од с т р а н е с в е ш т е н и к а и л и Л е в и т а — к о ј и м а је о н овде код Јосифа Флавија н о ш е н до О в и д - Е д е м о в е куће, могло т а к о ђ е б и т и у з р о к о м гнева Б о ж и ј е г због п р е к р ш а ј а Њ е г о в о г закона. Види Б р о ј е в е 4:15; П р в а к њ и г а л е т о п и с а 15:13. 83. Јосиф нас овде о б а в е ш т а в а да је, п р е м а њ е г о в о м р а з у м е в а њ у з н а ч е њ а оног п р и м е р к а П е т о к њ и ж ј а к о ј и м је располагао, сам М о ј с и ј е п р е д с к а з а о и з г р а д њ у Х р а м а а ш т о се и п а к нигде не н а л а з и , б а р у н а м а р а с п о л о ж и в и м т е к с т о в и м а . А да о в о није г р е ш к а коју је н е с в е с н о з а б е л е ж и о , п о с т а ј е о ч и г л е д н о с о б з и р о м н а њ е г о в навод, у Јудејским старинама књ. 4, погл. 8, одељ. 4, где стоји к а к о је М о ј с и ј е п р о р о к о в а о да ће, због будуће н е п о с л у ш н о с т и Јевреја, њ и х о в Х р а м б и т и с п а љ е н и пон о в о дигнут, и то не с а м о једном, в е ћ н е к о л и к о п у т а у б у д у ћ н о с т и . В и д и т а к о ђ е и Ј о с и ф о в о п о м и њ а њ е Б о ж и ј и х п р е т х о д н и х з а п о в е с т и да се и з г р а д и т а к а в Х р а м у Д а в и д о в о в р е м е (погл. 14, одељ. 2), ш т о је у с у п р о т н о с т и са н а ш и м д р у г и м и з в о р и м а , и л и б а р са н а ш и м п р е в о д о м хебрејске Б и б л и ј е (Друга к њ и г а С а м у и л о в а 7:6, 7; П р в а к њ и г а л е т о п и с а 17:5, 6). 84. Ч и н и се да Ј о с и ф Флавије, з а ј е д н о са п о н е к и м м о д е р н и м т у м а ч и м а , на о в о м м е с т у брка два р а з л и ч и т а п р е д в и ђ а њ а ш т о их је Бог дао Д а в и д у и Натану, п о в о д о м п о д и з а њ а Х р а м а од с т р а н е једног од Д а в и д о в и х п о т о м а к а ; једно п р и п а д а С о ломону, а друго М е с и ј и , а у п р а в о р а з л и к о в а њ е и з м е ђ у ова два п р о р о ч а н с т в а и м а н а ј в е ћ е п о с л е д и ц е п о х р и ш ћ а н с к у религију. 85. Д а в и д о в о з а д р ж а в а њ е свега с т о т и н у з а п р е г а од х и љ а д у које је з а п л е п и о од А д а д - Е з е р а , в е р о в а т н о је у с к л а д у са М о ј с и ј е в и м з а к о н о м који з а б р а њ у ј е к р а љ у Ј4зраела „да у м н о ж а в а к о њ е за себе" ( П о н о в љ е н и з а к о н и 17:16). Једна од г л а в н и х у п о т р е б а к о њ а у Јудеји у т о д о б а б и л а је в у ч а б о ј н и х кола. В и д и Исус Н а в и н 12:6; и Јудејске старине књ. V, погл.1, одељ. 18. 86. О о в о ј в е л и к о ј п о б е д и н а д И д у м е ј ц и м а и л и Е д о м и т и м а , п о т о м с т в у Е с а в о вом, и о п о с л е д и ч н о м д а н к у којег је о в а ј н а р о д м о р а о п л а ћ а т и Јеврејима, п о с т о ј а ла су п р о р о ч а н с т в а и з г о в о р е н а Р е б е к и п р е н о ш т о су Јаков и Есав б и л и р о ђ е н и , као и с т а р о м И с а к у п р е њ е г о в е с м р т и , да ћ е с т а р и ј и син, Есав (или Е д о м и т и ) служ и т и м л а ђ е м , Јакову ( и л и И з р а е л и т и м а ) и да ћ е Јаков ( и л и И з р а е л и т и ) б и т и госп о д а р Е с а в о в (или Е д о м и т а ) ; о в о м су п о б е д о м , дакле, ова п р о р о ч а н с т в а у п о т п у н о с т и и с п у њ е н а . Види Јудејске старине књ. VIII, погл. 7, одељ. 6; П о с т а њ е 25:9, 3. 87. Да је један т а л а н т злата и м а о н а ш и х 3,5 кг. т е ж и н е , в и д и у о п и с у Х р а м а (поглавље 13). Ј о с и ф Ф л а в и ј е о т у д а н и ј е н а о в о м м е с т у д о б р о п р о ц е н и о круну, буд у ћ и да овде к а ж е да ју је Д а в и д н е п р е с т а н о н о с и о на глави. 88. Да л и је Ј о с и ф Ф л а в и ј е у о ч и о р е ч и и з в о р н и к а (Друга к њ и г а С а м у и л о в а 12:31 и П р в а к њ и г а Л е т о п и с а 20:3) да је Д а в и д с т а н о в н и к е , и л и б а р п о с а д у Раве и д р у г и х а м о н и т с к и х г р а д о в а ш т о их је онседао и заузео, с т а в и о под, и л и и х дао на сечење тестерама, г в о з д е н и м д р љ а ч а м а и с е к и р а м а , а т а к о ђ е и п р о в е о к р о з п е ћ и за п е ч е њ е ц и г а л а — овде н и ј е д и р е к т н о и з р а ж е н о . А к о их је видео, к а о ш т о највер о в а т н и ј е јесте, он их је и з в е с н о р а с т у м а ч и о к а о м у ч е њ е А м о н и т а до с м р т и , због тога ш т о је п о р о ч н о с т седам н а р о д а К а н а а н а с в а к и од њ и х у ч и н и л а н е с п о с о б н и м да у п р о т и в н и к у и з а з о в у м и л о с р ђ е . 89. О к о два и по к и л о г р а м а .

954

НАПОМЕНЕ 90. Д а в и д о в о м т р о н се, овде ј е д н а к о к а о и у Д р у г о ј к њ и з и С а м у и л о в о ј 18;21, н а л а з и о и з м е ђ у две к а п и ј е и л и п о р т а л а . К а п и ј е су у г р а д о в и м а биле, б а ш као и х р а м , в е л и к а о т в о р е н а м е с т а са ј е д н и м п о р т а л о м н а улазу и д р у г и м на излазу, изм е ђ у к о ј и х су се могли с а с л у ш а т и судски с л у ч а ј е в и и с п р о в е с т и ј а в н а с а в е т о в а њ а , ш т о је п о з н а т о и з н е к о л и к о места у С в е т о м п и с м у (Друга к њ и г а л е т о п и с а 31:2; П с а л м и 9:14; 137:5; П о с л о в и ц е 1:21; 8:3, 31; 31:23) а често и н а д р у г и м м е с т и м а . 91. О в а ј одељак је в е о м а з н а ч а ј а н зато ш т о п о к а з у ј е да је, по м и ш љ е њ у Јосиф а Флавија, Д а в и д с а с т а в и о к њ и г у Псалама, не у н е к о л и к о н а в р а т а , к а к о се о б и ч но сматра, в е ћ одједном, п р и к р а ј у свог ж и в о т а , и л и б а р н а к о н ш т о су о к о н ч а н а његова ратовања. 92. „Кад будеш б р о ј а о с и н о в е И з р а и л о в е , да и х п о п и с у ј е ш , с в а к и ћ е од њ и х дати о т к у п за ж и в о т свој, да не би д о ш л о на њ и х к а к в о зло кад их п о п и ш е ш . " (Изл а з а к 30:12). 93. О б о и з в р ш е њ е п о г у б љ е њ а н а д Јоавом к а о у б и ц о м , ч а к и када је он искор и с т и о с в е т о с т Б о ж и ј е г о л т а р а као с к л о н и ш т е , с а в р ш е н о је у с к л а д у са М о ј с и ј е в и м з а к о н о м , к о ј и н а л а ж е да „Ако ко н а м е р н о у с т а н е н а б л и ж њ е г а свога, да га на п р е в а р у убије, о д в у ц и т е га и од м о г а о л т а р а да се погуби." И з л а з а к 21:14. 94. О в о п о д и з а њ е з и д о в а Јерусалима, у б р з о п о с л е Д а в и д о в е смрти, и л у с т р у ј е з а к љ у ч а к П с а л м а 51, где Д а в и д м о л и „ П о д и г н и з и д о в е Јерусалима", који су, како се ч и н и , б и л и н е д о в р ш е н и и л и п а к н е д о в о љ н и у то време. Види и овде погл. 6, одељ. 1; и погл. 1, одељ. 7; а т а к о ђ е и П р в у к њ и г у о к р а љ е в и м а 9:15. 95. Б и л о би п о г р е ш н о п о р е д и т и д н е в н о о п р е м а њ е стола к р а љ а С о л о м о н а , како је з а п и с а н о овде и у П р в о ј к њ и з и о к р а љ е в и м а 4:22,23, са с л и ч н и м д н е в н и м опс к р б љ и в а њ е м Н е м и ј и н о г н а м е с н и ч к о г стола н а к о н ш т о су се Јевреји в р а т и л и из Вавилона; п р и т о м се т р е б а с е т и т и да је Н е м и ј а п о д и з а о з и д о в е Јерусалима и изд р ж а в а о о с в о м т р о ш к у , в и ш е него о б и ч н о , п р е к о сто педесет људи сваког дана, па стога ш т о је н а р о д тада био в е о м а с и р о м а ш а н о н м у н и ј е н а м е т а о в и ш е н и к а к а в д о д а т а н терет. „ С в а к и м и се д а н г о т о в љ а ш е п о једно говече, ш е с т о в н о в а и з а б р а н и х и п т и ц а ; и с в а к и х десет д а н а д а в а ш е се с в и м а и з о б и љ а вина. И уз све то не т р а ж и х н и ш т а из н а м е с н и ч к и х прихода, јер су р а д о в и б и л и на т е р е т овог н а р о да." Н е м и ј а 5:18, а в и д и и ц е л и к о н т е к с т у с т и х о в и м а 14-19. Такође Н е м и ј а није к о р и с т и о н а м е с н и к о в у о б и ч а ј е н и п р и х о д који је и з н о с и о ч е т р д е с е т шекела с р е б р а д н е в н о (стих 15), о д н о с н о 1800 шекела на годину, н и т и се з а и с т а ч и н и да је под судијама, и л и п о д в л а ш ћ у п р о р о к а С а м у и л а , у о п ш т е и б и л о м а којег ј а в н о г п р и х о д а који би о д г о в а р а о о в и м а д о д е љ е н и м н а м е с н и ц и м а . О в а к в и в е л и к и ј а в н и т р о ш к о в и за о д р ж а в а њ е д в о р а д о ш л и су са к р а љ е в и м а , као ш т о је Бог и п р о р е к а о да ћ е се догодити, П р в а к њ и г а С а м у и л о в а 8:11-18. 96. И а к о Ј о с и ф Ф л а в и ј е п р е т п о с т а в љ а да су ове к њ и г е и в е ш т и н е С о л о м о н о в е б и л и делови оне м у д р о с т и коју м у је д о д е л и о Бог у њ е г о в и м м л а д и м д а н и м а , оне п р е м о р а ј у п р и п а д а т и о н и м п р о ф а н и м и н е о б и ч н и м в е ш т и н а м а које н а л а з и м о п о м е н у т е у Д е л и м а а п о с т о л с к и м 19:13-20, а које су изведене из и д о л а т р и ј е и сујеверја њ е г о в и х м н о г о б о ж а ч к и х ж е н а и м и л о с н и ц а у њ е г о в о ј п о з н о ј д о б и , када се о д р е к а о Бога и Бог се о д р е к а о њега, и п р е п у с т и о га њ е г о в и м д е м о н и ј а к а л н и м и л у зијама. Ш т о се т и ч е п р и п о в е с т и која следи, она п о т в р ђ у ј е о н о ш т о је р е к а о Христос (Јеванђеље п о М а т е ј у 12:27): „И ако ја с и л о м Велзевула и з г о н и м зле духове, ч и ј о м л и их с и л о м с и н о в и в а ш и изгоне?" 97. О в е п о с л а н и ц е и з м е ђ у С о л о м о н а и Х и р а м а јесу оне из П р в е к њ и г е о к р а љ е в и м а 5:3-9, и, п р о ш и р е н е , у Д р у г о ј к њ и з и л е т о п и с а 2:3-16, а л и овде су н а м дате в л а с т и т и м р е ч и м а Ј о с и ф а Флавија.

НАПОМЕНЕ 955 98. У п и т а њ у је в е р о в а т н о п а р а ф р а з а , јер н и ј е д а н други п о з н а т и и з в о р не гов о р и о ф е н и ч а н с к о м граду Тиру као о острву. 99. Д р е в н а хебрејска м е р а за т е ч н о с т која и з н о с и око 40 л и т а р а . 100. О к о Х р а м а , у п р е д в о р ј и м а , н а л а з а л и л е су се м н о г е п р о с т о р и ј е за спрем а њ е свих п о т р е б н и х н а м и р н и ц а за ж р т в о в а њ е . У ј у г о з а п а д н о м углу п р е д в о р ј а за ж е н е била је п р о с т о р и ј а — с к л а д и ш т а уља и вина, а једна з а с е б н а опет за со, док је у с в е ш т е н и ч к о м п р е д в о р ј у на с е в е р н о ј с т р а н и б и л а п р о с т о р и ј а за б р а ш н о и где су се с п р е м а л и х л е б о в и , „лица", који су се, њ и х дванаест, с т а в љ а л и с в а к и х о с а м дана у с в е т и ш т е на п о з л а ћ е н и сто за хлебове, а с т а р и су се и з н о с и л и . Н а ј у ж н о ј с т р а н и н а л а з и о се бунар, по Талмуду, т а к о да и м је све б и л о п р и р у ц и . 101. У н у т р а ш њ о с т самог Х р а м а била је подељена на д в а дела — с в е т и ш т е и н а ј с в е т и ј е с в е т и ш т е . У п р в о м делу Х р а м а , С в е т и њ и — кодеш — „хекхал" — н а л а з и о се з л а т а н с е д м о к р а к и с в е ћ њ а к , ч и ј а су к а н д и л а с т а л н о горела, з а т и м п о з л а ћ е н сто за х л е б о в е „ п р е д л о ж е њ а " — пред л и ц е Б о ж и ј е („лехем п а н и м " ) , који није био сав од злата, к а к о вели Јосиф, него од д р в е т а с и т и м а ( д и в љ и багрем), али је био јако о б л о ж е н златом. С в а к е с у б о т е с т а в љ а л о се на њега д в а н а е с т с в е ж и х х л е б о в а „ л и ц а " који су с т а ј а л и до и д у ћ е с у б о т е када су з а м е њ и в а н и другима. П о јудејској т р а д и ц и ј и х л е б о в и су с и м б о л и ч к и о з н а ч а в а л и д в а н а е с т п л е м е н а И з р а и љ а , док их Ј о с и ф т у м а ч и као з о д и ј а к и к а о г о д и н у са д в а н а е с т м е с е ц и , ш т о је п р о т и в н о јудејској т р а д и ц и ј и , је је п о М о ј с и ј е в и м п р о п и с и м а б и л о з а б р а њ е н о с в а к о с л у ж е њ е звездама. Д р у г и део Х р а м а , к р а ј њ а к в а д р а т н а п р о с т о р и ј а , к о ј а ј е б и л а з а в е с о м одв о ј е н а од с в е т и ш т а , з в а л а се „ Н а ј с в е т и ј е с в е т и ш т е " и л и „ С в е т и њ а н а д с в е т и њ а м а " — кодеш к о д а ш и м — „депхир". У С о л о м о н о в о м Х р а м у т у је стајао Ковчег з а в е т а — „ а р о н бертих", у к о ј е м су б и л е две к а м е н е п л о ч е са десет з а п о в е с т и Б о ж и ј и х , а у И р о д о в о м то је б и л а п р а з н а п р о с т о р и ј а јер је Ковчег н е с т а о п р и р а з а р а њ у Х р а м а 586. п р е н. е. У њега је смео у л а з и т и с а м о п р в о с в е ш т е н и к , и то ј е д а н п у т г о д и ш њ е , на в е л и к и дан и з м и р е њ а — Јом к и п у р . Улазак р и м с к о г в о ј с к о в о ђ е П о м п е ј а — паг а н и н а — у те п р о с т о р и ј е п р и л и к о м њ е г о в о г з а у з е ћ а Ј е р у с а л и м а 63. г п р е н. е. з н а ч и о је за све Јудејце н а ј в е ћ е светогрђе. Ту је био и з л а т н и ж р т в е н и к на којем се с п а љ и в а о кад — м е ш а в и н а т а м ј а н а , и з м и р н е и д р у г и х м и р и ш љ а в и х смола. 102. Ј о с и ф Ф л а в и ј е овде к а ж е да су х е р у в и м и б и л и од ч и с т о г злата, и само пет к у б и т а в и с о к и , док један н а ш ј е в р е ј с к и и з в о р ( П р в а к њ и г а о к р а љ е в и м а 6:23, 28) к а ж е да су о н и б и л и од м а с л и н о в о г д р в е т а , а д р у г и да су б и л и од д р в е т а к и п а р и са, и да су само б и л и о б л о ж е н и златом, док се сви с л а ж у да су б и л и в и с о к и десет кубита. 103. О к о 1200 х е к т о л и т а р а . 104. Ч е т р д е с е т бата (око 1000 л и т а р а ) в е р о в а т н о јесте и с т и н с к а у п о т р е б н а кол и ч и н а с а д р ж а н а у с в а к о м у м и в а о н и к у , б у д у ћ и да су о н и п о к р е т а н и па т о ч к о в и м а и б и л и п о в л а ч е н и од с т р а н е Л е в и т а за у п о т р е б у х р а м с к и х с в е ш т е н и к а п р и л и к о м о б р е д н о г п р а њ а ; јер, када би с а д р ж а в а л и м н о г о в и ш е , б и л и би о д в и ш е т е ш к и да буду т а к о вучени. 105. О в д е н а м Ј о с и ф даје кључ за њ е г о в с о п с т в е н и ј е з и к када г о в о р и о левој и десној с т р а н и т а б е р н а к у л а и Храма; јер под д е с н о м с т р а н о м он м и с л и н а о н о ш т о је н а с п р а м н а ш е леве с т р а н е у к о л и к о з а м и с л и м о да се к р е ћ е м о од и с т о ч н е к а п и ј е д в о р а п р е м а Х р а м у и л и табернакулу, и о б р н у т о . Одатле п р о и з и л а з и да је с т у б Јахин, са десне с т р а н е Х р а м а , з а п р а в о б и о на југу, н а с п р а м н а ш е леве стране: а Воаз на северу, н а с п р а м н а ш е десне стране. 106. Када Јосиф Флавије овде к а ж е да је п б д крајњег спољњег х р а м а намењеног нејеврејима уз в е л и к и труд био п о д и г н у т да буде у р а в н и , и л и једнаке висине, са по-

956 НАПОМЕНЕ д о м унутрашњег, и л и х р а м а за свештенике, он овде засигурно м и с л и само на грубу процену; јер се и он и сви други с л а ж у у томе да је у н у т р а ш њ и храм, онај н а м е њ е н с в е ш т е н и ц и м а , био пет к у б и т а у з д и г н у т и ј и од средњег храма, и л и х р а м а И з р а е ла, те да је у т о л и к о х р а м с в е ш т е н и к а био у з д и г н у т н е к о л и к о к у б и т а изнад спољњег храма, будући да је х р а м Израела био н и ж и од једног а в и ш и од другог. С е п т у а г и н та каже да су „три године п р и п р е м а л и балване и камење за и з г р а д њ у Х р а м а " (Прва к њ и г а о к р а љ е в и м а 5:18), па иако н а м тај јеврејски извор, б а ш као н и Јосиф Флавије, не н а в о д и с т р и к т н о број година, и п а к оба казују да и з г р а д њ а није почела п р е четврте године С о л о м о н о в е владавине, и оба г о в о р е о п р е т х о д н о м п р и к у п љ а њ у грађе (Прва к њ и г а о к р а љ е в и м а 5:18, и Јудејске старине књ. VIII, погл. 5, одељ. 1). 107. О в о с в е ч а н о п р е н о ш е њ е ковчега са С и о н с к е г о р е на г о р у Морију, ш т о з н а ч и н а у д а љ е н о с т и од г о т о в о једнот к и л о м е т р а , о п о в р г а в а с х в а т а њ е п р е м а којем је овде р е ч о ј е д н о ј и с т о ј п л а н и н и , за ш т а и м а в е о м а м а л о основа. 108. Ф л а в и ј е в о п о з и в а њ е н а к о р и н т с к и , н а ј к а с н и ј е п р о н а ђ е н и и н а ј у к р а ш е нији, с т и л грчке а р х и т е к т у р е , у п о т п у н о с т и је н е р а з у м љ и в о , као, у н а ј в е ћ о ј мери, и с а м о п и с палате. 109. Једна од н е к о л и к о н е т а ч н и х т в р д њ и Ј о с и ф а Ф л а в и ј а у о в о м поглављу. 110. К р а љ и ц а од Сабе је б и л а в л а д а р к а Сабеје у Ј у ж н о ј А р а б и ј и , а не Е г и п т а и Е т и о п и ј е к а к о овде т в р д и Ј о с и ф Флавије. С а б е ј а је д о б р о п о з н а т а као з е м љ а поред м о р а на југу А р а б и ј е , која т а к о ђ е л е ж и ј у ж н о и од Јудеје. И И с у с ову ж е н у з о в е „ к р а љ и ц а југа", и к а ж е да „она дође с к р а ј а з е м љ е да слуша м у д р о с т С о л о м о н о в у " (Јеванђеље п о Матеју 12:42; п о Л у к и 11:31), ш т о је о п и с који се м н о г о боље слаже с А р а б и ј о м него са Е г и п т о м и Е т и о п и ј о м . 111. О в и х седам с т о т и н а ж е н а , и л и к ћ е р и у г л е д н и х људи, и т р и с т о т и н е к о н к у бина, и л и к ћ е р и н е п л е м и ћ а , све з а ј е д н о ч и н е у п р а в о о н у х и љ а д у ж е н а на коју другде а л у д и р а и с а м С о л о м о н , када г о в о р и да н и ј е н а ш а о н и ј е д н у [добру] ж е н у м е ђ у њ и х о в и м тако в е л и к и м бројем, П р о п о в е д н и к 7:28. 112. Ј о с и ф Ф л а в и ј е је з а с и г у р н о овде о д в и ш е с т р о г п р е м а С о л о м о н у који, п р а в е ћ и х е р у в и м е и д в а н а е с т б а к а р н и х в о л о в а , ч и н и се да н и ј е н и ш т а д р у г о р а д и о до ш т о је о п о н а ш а о у з о р к е које м у је о с т а в и о Давид, а к о ј и су о в о м е п р е д а т и п о Б о ж и ј е м надахнућу. Па и а к о Бог н и ј е дао н и к а к в о у п у т с т в о п о в о д о м л а в о в а који су у к р а ш а в а л и С о л о м о н о в т р о н , и п а к се ч и н и да овај н и ј е п р е к р ш и о н и ј е д а н М о ј сијев з а к о н њ и х о в и м п о с т а в љ а њ е м ; јер, и а к о су ф а р и с е ј и и к а с н и ј е р а б и н и п р о ш и р и в а л и з н а ч е њ е друге з а п о в е с т и , к а о да се њ о м е з а б р а њ у ј е свако п р а в љ е њ е л и к о в а , м а к а р и не п о с т о ј а л а н и к а к в а н а м е р а да се о н и о б о ж а в а ј у , С о л о м о н вер о в а т н о н и ј е т а к о схватао ову заповест, н и т и се она н у ж н о м о р а о в а к о схватити. П р а в љ е њ е м а којег другог о л т а р а з а о б о ж а в а њ е о с и м т а б е р н а к у л а б и л о је так о ђ е з а б р а њ е н о од с т р а н е М о ј с и ј а (Јудејске старине књ. IV, погл. 8, одељ. 5), а л и се н и ј е узело за у в р е д у к а д а су два и п о п л е м е н а н а п р а в и л а о л т а р и с к љ у ч и в о у сврху п о д с е ћ а њ а н а з а ј е д н и ч к о п о р е к л о са о с т а т к о м Јевреја (Исус Н а в и н 22; Јудејске старине к њ . V, погл. 1, одељ. 26, 27). 113. Б у д у ћ и да је п о ч е т а к С о л о м о н о в о г и з о п а ч е н о г ж и в о т а и н е д а ћ а п а д а о у в р е м е када га је Адад и л и Адер, који је б и о р о ђ е н н а ј м а њ е двадесет и л и т р и д е с е т г о д и н а п р е С о л о м о н о в о г к р у н и с а њ а , д а к л е у д а н и м а Давида, п о ч и њ а о у з н е м и р а вати, о в о п о д р а з у м е в а да је С о л о м о н п о ч е о ж и в е т и п о р о ч н о в е о м а р а н о , и да је са п о р о ц и м а п р о д у ж и о в е о м а дуго, а на ш т а т а к о ђ е у п у ћ у ј е и м н о ж и н а њ е г о в и х ж е на и м и л о с н и ц а ; све у свему, ч и н и се да он тада ј о ш н и ј е и м а о педесет година. 114. П о д с к о р п и ј а м а се овде н а ј в е р о в а т н и ј е не п о д р а з у м е в а ј у и с т о и м е н е м а л е не о т р о в н е ж и в о т и њ е , које н и к а д а н и с у к о р и ш ћ е н е у к а ж њ а в а њ и м а , већ б и л о т р -

НАПОМЕНЕ 957 н о в и т и б о к о р и , б о д љ и к а в а ж у т и л о в к а , и л и к а к в а друга з а с т р а ш у ј у ћ а в р с т а б и ч а сличне природе. 115. Херодот, к а к о је овде и н а в е д е н од с т р а н е Јосифа Флавија, и к а к о о в а ј одл о м а к и даље п о с т о ј и у п а ш и м р а с п о л о ж и в и м п р и м е р ц и м а Историје (књ. II, погл. 14) т в р д и да су „ Ф е н и ч а н и и С и р и ј ц и у П а л е с т и н и [за које се у о п ш т е н о п р е т п о с т а в љ а да о з н а ч а в а ј у Јевреје] у с в о ј и л и о б р е д о б р е з и в а њ а од Египћана",из чега з а к љ у ч у ј е м о да су и с т о ч и н и л и и е г и п а т с к и с в е ш т е н и ц и . О т у д а н и ј е н е в е р о в а т н о да је Херодот, због тога ш т о су Јевреји дуго ж и в е л и у Египту, и т а м о се н е с у м њ и в о п о д в р г а в а л и т о м обичају, о т у д а п о м и с л и о да су овај ч и н н а у ч и л и у Египту, а да п о т о м , по изласку, са њ и м н и с у п р е к и н у л и . М а н е т о , с л а в н и е г и п а т с к и и с т о р и чар, који је п о з н а в а о и с т о р и ј у своје з е м љ е м н о г о боље од Х е р о д о т а , ч е с т о се ж а ли на Херодотове грешке поводом њиховим прилика, управо као и Јосиф Флавије в и ш е п у т а у о в о м поглављу. Такође се н и п о ш т о не ч и н и да је Херодот б и о с а с в и м у п о з н а т са о б и ч а ј и м а Јевреја; јер к а к о и х он н и к а д а не и м е н у ј е , в е о м а се м а л о и л и б а ш н и м а л о од о н о г а ш т о о н к а ж е о њ и м а , њ и х о в о ј з е м љ и и л и п р и м о р с к и м град о в и м а , од к о ј и х п о м и њ е свега два — К а д и р и Јенис — м о ж е д о к а з а т и као и с т и н и т о ; ш т а в и ш е , ч а к изгледа да се о в а к в и г р а д о в и н и к а д а и н и с у н а л а з и л и на њ и ховој обали. 116. У о в о м у ж а с н о м и н е с р а в њ и в о м п о к о љ у пет с т о т и н а х и љ а д а људи и д о л а т р и з о в а н и х и п о б у њ е н и х десет племена, у п о т п у н о с т и се п о к а з у ј е Б о ж и ј е в е л и ко н е з а д о в о љ с т в о и озлојеђеност. О с т а т а к п о р а ж е н е војске м о р а о је б и т и о з б и љ н о у п о з о р е н да даље не и с т р а ј а в а у б е з б о ж н о с т и , а о в и м е је за будућа д о б а успостављена и нека в р с т а р а в н о т е ж е и з м е ђ у п о м е н у т и х десет и п р е о с т а л а два в е р н а племена; у с у п р о т н о м би н е п р е с т а н и и д о л а т р и з а м и о д м е т н и ш т в о десет п л е м е н а бил и по п р и р о д и с т в а р и о д в и ш е м о ћ н и за п р е о с т а л а два племена, који су и п а к најч е ш ћ е б и л и н е с к л о н и о в и м г р е х о в и м а . Н е м а м е с т а с у м њ и у овај з а п а њ у ј у ћ е в и с о к б р о ј мртБих: б и о је то з п а к в а ж н о с т и т р е п у т к а . 117. П о д с е ћ а м о ч и т а о ц а да се Куш не н а л а з и у Е т и о п и ј и , већ у А р а б и ј и . 118. Реч „наги" овде не о з н а ч а в а у в е к д о с л о в н у и п о т п у н у нагост, в е ћ се пон е к а д о д н о с и н а људе без у о б и ч а ј е н о г оклопа, и без њ и х о в е р е д о в н е одеће и л и г о р њ и х х а љ и н а ; т а к о је и када Ј о с и ф Ф л а в и ј е к а ж е {Јудејске старине књ. IV, погл. 3, одељ. 2) да је Бог дао Јеврејима м о г у ћ н о с т п о с е д о в а њ а о к л о п а када су б и л и наги, и када овде н а в о д и да је А х а в салетео С и р и ј ц е док су о в и б и л и наги и п и ј а н и ; т а к о је и када (у књ. 11, погл. 5, одељ. 8) к а ж е да је Н е м и ј а з а п о в е д и о о н и м Јеврејим а који су р а д и л и н а д и з а њ у з и д о в а Јерусалима да за с в а к и случај на себи и м а ј у о к л о п к а к о их н е п р и ј а т е љ не би п р и л и к о м н а п а д а затекао наге. И с т и се случај нал а з и и другде у С в е т о м писму, када се к а ж е да је Саул легао наг м е ђ у п р о р о ц и м а ( П р в а к њ и г а С а м у и л о в а 19:24), и л и када се к а ж е да је И с а и ј а к о р а ч а о наг и б о с о ног (Исаија 20:2, 3), и када се к а ж е да је П е т а р , п р е но ш т о је опасао своју р и б а р ски т у н и к у , био наг (Јеванђеље п о Ј о в а н у 21:7). О н о ш т о је р е ч е н о о Д а в и д у такође б а ц а светло на о в о о ч е м у је реч, када м у је М и х а л а п р и г о в о р и л а зато ш т о се п р е д к о в ч е г о м „ о т к р и в а о п р е д с л у ш к и њ а м а слуга с в о ј и х као ш т о би се н и к а к а в ч о в е к о т к р и в а о " (Друга к њ и г а С а м у и л о в а 6:20), и а к о је п р е т х о д н о и з р и ч и т о р е ч е но (стих 14) да Д а в и д „ б е ш е о г р н у т л а н е н и м ефодом", то јест да је о д л о ж и о своје к р а љ е в с к е х а љ и н е и о б у к а о с в е ш т е н и ч к у , л е в и т с к у и л и с а к р а л н у одећу, п р и м е р е ну таквој свечаности. 119. Треба п р и м е т и т и да се у Ј о с и ф о в о м и з в о р у овај п р о р о к , чија се с т р о г а о б ј а в а о у б и с т в у н е п о с л у ш п е о с о б е — н а п а д о м л а в а — д о ц н и ј е о б и с т и н и л а , показује као н и к о д р у г и до М и х е ј , с и н И м л а х о в , који је, о б ј а в љ у ј у ћ и Б о ж и ј и суд п р о -

958 НАПОМЕНЕ т и в н е п о с л у ш н о г Ахава, п о свему с у д е ћ и о н а ј и с т и п р о р о к н а кога се А х а в ж а л и (у П р в о ј к њ и з и о к р а љ е в и м а 22:8, 18) „као н а оног кога м р з и стога ш т о н и ј е о њем у п р о р о к о в а о д о б р е с т в а р и , в е ћ само лоше", и који у т о м поглављу о т в о р е н о пон а в љ а своје о б ј а в е п р о т и в краља, а које су се све о с т в а р и л е . Н е м а , дакле, ниједног р а з л о г а за с у м њ у да су о в а ј овде и п р е т х о д н о п о м е н у т и п р о р о к једна и с т а особа. 120. О н о ш т о је н а ј в а ж н и ј е у о в о ј к а о и у д р у г и м п р и п о в е с т и м а С т а р о г завета, јесте ч и њ е н и ц а да се у ј е в р е ј с к о ј т е о к р а т и ј и Бог у п о т п у н о с т и п о н а ш а о као в р х о в н и к р а љ И з р а е л а и в р х о в н и з а п о в е д н и к њ и х о в е војске, те да је у в е к о ч е к и в а о да п р е м а Њ е м у И з р а е л и т и буду у о д н о с у б е с п р е к о р н о г п о д а н и ш т в а , у п р а в о о н а к о као ш т о су п о д а н и ц и и в о ј н и ц и п о с л у ш н и с в о ј и м з е м а љ с к и м к р а љ е в и м а и в о ј с к о в о ђ а м а , и то о б и ч н о у о п ш т е и не з н а ј у ћ и за п о с е б а н р а з л о г њ и х о в и х н а р е д б и . 121. О в и с у д о в и ш т о их је у с п о с т а в и о Јосафат б и л и су нека в р с т а ј е р у с а л и м ског С и н х е д р и о н а , с а с т а в љ е н о г од с в е ш т е н и к а , Л е в и т а и и с т а к н у т и х људи, к а к о се н а в о д и једнако овде и у Д р у г о ј к њ и з и л е т о п и с а 19:8. О в о м е је у м н о г о м е с л и ч н о с т а р о х р и ш ћ а н с к о судство бискупа, п р е з в и т е р а , ђ а к о н а и народа. 122. Б о ж а н с т в о м у в а изгледа да се у п р а в о тако и звало, и б и л о је н а л и к сличн о м б о ж а н с т в у Грка, јер се м и с л и л о да о н о р а с п о л а ж е м о ћ и н а д м у в а м а п о м о ћ у које р а с т е р у ј е ове и н с е к т е са меса ж р т а в а , а који би у с у п р о т н о м д о н о с и л и м н о г о н е в о љ а п р и л и к о м о б а в љ а њ а обреда. 123. У о б и ч а ј е н о је да се о в о о ц е њ у ј е к а о в е о м а о к р у т а н И л и ј и н п о с т у п а к , када је п р и з в а о о г а њ с н е б а и с п а л и о не м а њ е него д в о ј и ц у з а п о в е д н и к а и с т о т и н у војника, и то због једине њ и х о в е к р и в и ц е ш т о су п о с л у ш а л и н а р е ђ е њ а к р а љ а и пок у ш а л и да га ухвате; о в о је и Х р и с т о с п р и з н а о к а о п р и м е р в е ћ е с т р о г о с т и н о ш т о је д о п у ш т а д у х Н о в о г з а в е т а (Јеванђеље п о Л у к и 9:54). А л и се т р е б а с е т и т и и тога да када је Саул з а п о в е д и о својој с т р а ж и да у б и ј е Ахимелеха и с в е ш т е н и к е у Нобу, о в и су з н а л и да је р е ч о н е з а к о н и т о ј н а р е д б и , и због тога је н и с у п о с л у ш а л и ( П р в а к њ и г а С а м у и л о в а 22:17). И з о в и х случајева једнако с т а р е ш и н е и в о ј н и ц и могу нау ч и т и да их з а п о в е с т и њ и х о в и х в о ђ а и л и к р а љ е в а не могу о п р а в д а т и н и т и и з в и н и т и за в р ш е њ е о н о г а ш т о је зло у о ч и м а Б о ж и ј и м , н и т и за б о р б у која с л у ж и неп р а в и ч н и м ц и љ е в и м а , када и о н и с а м и знају да је тако. 124. О в а п р а к с а сечења и л и и с к о р е њ и в а њ а в о ћ њ а к а б и л а је з а б р а њ е н а , ч а к и у о б и ч н и м р а т о в и м а , М о ј с и ј е в и м з а к о н и м а ( П о н о в љ е н и з а к о н и 20:19, 20) и б и л а је д о п у ш т е н а од с т р а н е Бога с а м о у о в о м п о с е б н о м случају, када су М о а в и ћ а н и м о р а л и б и т и к а ж њ е н и и и с т р е б љ е н и на в а н р е д н о с т р о г н а ч и н због њ и х о в е изопачен о с т и . О в д е в и д и Јеремију 4 8 : 1 1 - 1 3 и м н о г а с л и ч н а п р о р о ч а н с т а в а п р о т и в њих. Н и ш т а , дакле, н и ј е могло о п р а в д а т и о в а к в о п о с т у п а њ е о с и м п о с е б п е д о з в о л е дате од Бога п р е к о п р о р о к а , к а о у о в о м случају, у којем је п о с т о ј а л о д о в о љ н о доп у ш т е њ е за к р ш е њ е ц е р е м о н и ј а л н о г и л и о б р е д н о г закона. 125. О в а ј ј е в р е ј с к и з а к о н о и с к љ у ч и в а њ у г у б а в а ц а из л о г о р а у п у с т и њ и , као и из г р а д о в а Јудеје, д о б р о је познат; в и д и н п р . у Л е в и т с к о ј 13:46, и Б р о ј е в и м а 5:14. 126. Б у д у ћ и да И л и ј а н и ј е п о ж и в е о да сам м и р о п о м а ж е А з а и л а за к р а љ а С и рије, као ш т о је био о в л а ш ћ е н да у ч и н и ( П р в а к њ и г а о к р а љ е в и м а 19:15), о в о је н а ј в е р о в а т н и ј е сада у р а ђ е н о , у њ е г о в о име, од с т р а н е његовог слуге и наследника Јелисеја. 127. О о в о ј п о с л а н и ц и у н е к и м од п р е п и с а Ј о с и ф о в е к њ и г е р е ч е н о је да је Јорам у д о ш л а од Илије, а л и са д о д а т к о м „јер је он ј о ш у в е к б и о н а земљи", ш т о онда не м о ж е б и т и о н а ј И л и ј а , који је, к а к о се с л а ж у сви и з в о р и , н а п у с т и о з е м љ у око чет и р и г о д и н е раније, и м о ж е ј е д и н о б и т и Јелисеј; ч и н и се, у с т в а р и , да овде и н е м а н и к а к в е друге м и с т е р и ј е до ч и њ е н и ц е да се и м е И л и ј а п р е п и с и в а ч и м а в е о м а дав-

НАПОМЕНЕ 959 н о п р о к р а л о у текст у м е с т о и м е н а Јелисеј, б у д у ћ и да ни у ј е д н о м п р е п и с у ове п о с л а н и ц е н е м а н и ч е г а п о с е б н о својственог И л и ј и . 128. С к и д а њ е хаЛ)Ина б о р а ц а и њ и х о в о р а з а с т и р а њ е пред к р а љ е м , с т а р и је источњачки обичај. 129. О в а к в о к а р а к т е р и с а њ е Јоаса, Јехоазовог сина, да „по н а р а в и и склоност и м а у о п ш т е н и ј е б и о н а л и к оцу", ч и н и се да д и р е к т н о п р о т и в р е ч и н а ш е м у о б и ч а ј е н о м и з в о р у који к а ж е (Друга к њ и г а о к р а љ е в и м а 13:11) да „он у ч и н и о н о ш т о је зло пред о ч и м а Господњим; не о д с т у п и н и од једнога греха Јеровоама, с и н а Н а ватова, који наведе И з р а и љ а на грех, него и м се пода и с т о к а о и он". К о ј и је изв о р овде и с т и н и т и ј и т е ш к о је о д л у ч и т и . Уколико је Ј о с и ф Ф л а в и ј е у праву, онда је овај Јоас ј е д и н с т в е н п р и м е р д о б р о г к р а љ а н а д десет племена. И з в е ш т а ј к о ј и следи у с в и м и з в о р и м а — о п р о р о к у Јелисеју — м е ђ у т и м , в е о м а г о в о р и у п р и л о г Јос и ф о в о г и з в о р н и к а , јер п р е т п о с т а в љ а да је к р а љ тада б и о д о б а р ч о в е к а не и д о л о п о к л о н и к , иначе Б о ж и ј и п р о р о к с њ и м е не би био т а к о п р и с а н . Гледано у ц е л и ни, б у д у ћ и да се показује, ч а к и у Ј о с и ф о в о м извештају, да је А м а с и ј и , тада ваљан о м к р а љ у Јуде, б и л о з а б р а њ е н о да у п о т р е б и с т о т и н у х и љ а д а с а в е з н и ч к и х в о ј н и ка у н а ј м љ е н и х од Јоаса, к р а љ а И з р а е л а , к а о да су он и о н и тада б и л и и д о л о п о к л о н и ц и (Друга к њ и г а л е т о п и с а 25:6-9), н а ј в е р о в а т н и ј е је да се ове р а з л и ч и т е кар а к т е р и з а ц и ј е Јоаса однос на р а з л и ч и т а д о б а њ е г о в е в л а д а в и н е , те да је, п р е м а наш и м у о б и ч а ј е н и м и з в о р и м а , он н а ј п р е био р ђ а в краљ, а л и се касније, п р е м а Јосиф у Флавију, п о п р а в и о и в л а д а о и с п р а в н о . 130. О в а ј п р и з о р д р е в н о г сујеверја, п р е м а којем се п р е т п о с т а в љ а да се велика н е с р е ћ а јавља због великог греха, те се б а ц а њ е м к о ц к и о т к р и в а ј у п р е с т у п н и ц и , и коЈи не з а т и ч е м о с а м о м е ђ у И з р а е л и ћ а н и м а , в е ћ и м е ђ у о в и м н е з н а б о ж а ч к и м м о р н а р и м а , изгледа к а о з н а ч а ј а н з а о с т а т а к једне п р а с т а р е т р а д и ц и ј е која је п р е овладавала међу свеколиким човечанством. 131. О в а ј и з в е ш т а ј од поЈави з е м љ о т р е с а у Ј е р у с а л и м у у п р а в о у часу када је О з и ј а у з у р п и р а о с в е ш т е н и ч к у с л у ж б у и п о ш а о у с в е т и л и ш т е к а к о би з а п а л и о тамјан, к а о и п о с л е д и ц е овог з е м љ о т р е с а , у п о т п у н о с т и н е д о с т а ј у у д р у г и м и з в о р и ма, и а к о у н а ј в е ћ о ј м е р и н а л и ч и п р о р о ч а н с т в у Ј е р е м и ј и н о м , сада у З а х а р и ј и 14:4, 5, а у којем се п о м и њ е : „ б е ж а ћ е т е као ш т о сте и с п р е д п о т р е с а б е ж а л и , у в р е м е Озије, к р а љ а јудејског"; отуда се ч и н и да п о с т о ј е з н а ч а ј н е с л и ч н о с т и и з м е ђ у овог историјског и пророчанског земљотреса. 132. О в о је н а ј р а н и ј и случај п р и к у п љ а њ а н о в ц а за о п ш т е п о т р е б е од с т р а н е једног [израелићанског] к р а љ а н а м е т о м н а р о д у : јер су к р а љ е в и р а н и ј е у з и м а л и н о в а ц од блага из к у ћ е Господње, и л и из в л а с т и т е р и з н и ц е . Бог је на ј е д н о м друг о м месту, п р е к о п р о р о к а Језекиља (45:8; 46:18) з а п о в е д и о да се т а к о н е ш т о п о изб а в љ е њ у Јевреја и з р о п с т в а не сме догађати, већ да к р а љ м о р а д а в а т и свој в л а с т и ти н о в а ц . 133. О в а ј о д л о м а к је узет из п р о р о к а Н а у м а 2:8-13, и о н је гдавни, и д и п р е јед и н и , к о ј и н а м је дат г о т о в о д о с д о в н о п р е н е с е н , о с и м ш т о је д о н е к л е збијен, м е ђ у с в и м с п и с и м а Ј о с и ф а Флавија; а на о с н о в у овог н а в о д а с а з н а ј е м о о н о ш т о он у в е к тврди, да је к о р и с т и о х е б р е ј с к и о р и г и н а л а не г р ч к у верзију, из чега даље закључ у ј е м о да се овај з н а ч а ј н о р а з л и к о в а о од оног којег м и д а н а с п о з н а ј е м о . 134. О в а о п с а д а С а м а р и ј е , и а к о о њ о ј н и ј е о с т а в љ е н п о с е б а н и з в е ш т а ј ни у хеб р е ј с к и м н и у г р ч к и м Б и б л и ј а м а , п а н и код Јосифа Флавија, била је в е о м а дуга, те н и п о ш т о н и ј е н е в е р о в а т н о да су р о д и т е љ и , а п о с е б н о мајке, б и л и п р и с и љ е н и да једу с о п с т в е н у децу, к а к о и м је з а к о н М о ј с и ј е в и з а п р е т и о у случају њ и х о в е н е п о с л у ш н о с т и (Левитска 26; 29; П о н о в љ е н и з а к о н и 28:53-57) и као ш т о је ч и њ е н о у

960 НАПОМЕНЕ д р у г и м и к р а ћ и м о п с а д а м а о б а главна града, Јерусалима и С а м а р и ј е ; о п р е т х о д н о м г о в о р и Јеремија 19:9, и Јудејске старине кн>. IX, погл. 4, одељ. 4 и касније, као и Друга к њ и г а о к р а љ е в и м а 6:26-29. 135. О в а ј н а з и в „ в е л и к и краљ", и д е н т и ч а н о н о м у Б и б л и ј и (Друга к њ и г а о к р а љ е в и м а 18:19; И с а и ј а 36:4) и овде код Јосифа Флавија, јесте т и т у л а к о ј о м и Херодот назива Сенахирима. 136. О н о ш т о Ј о с и ф Ф л а в и ј е овде казује, м н о г о је и з р а з и т и ј е р е ч е н о у д р у г и м и з в о р и м а , п о п у т К њ и г е о к р а љ е в и м а и И с а и ј и : „А т е б и о в о нека буде знак: ј е ш ћ е се ове г о д и н е р о д од о т п а л и х зрна, а друге г о д и н е о н о ш т о само од себе роди; а л и ћ е т е т р е ћ е г о д и н е сејати и ж е т и и с а д и ћ е т е в и н о г р а д е и ј е ш ћ е т е п л о д њ и х о в . " Друга к њ и г а о к р а љ е в и м а 19:29, И с а и ј а 37:30. О в о се м е н и ч и н и да јасно о з н а ч а в а г о д и н у С а б а т а и г о д и н у Јубилеја после ње, као и н а п р е д о в а њ е у о б и ч а ј е н и х п о с л о в а и п р и н о с п л о д о в а т р е ћ е и н а р е д н и х година. 137. О в а д в о ј и ц а С е н а х и р и м о в и х синова, који су п о б е г л и у Јерменију, п о с т а л и су р о д о н а ч е л н и ц и две славне т а м о ш њ е п о р о д и ц е , А р з е р у н и ј а и Генунија, о к о ј и м а се п о с е б н е п р и п о в е с т и могу н а ћ и код М о ј с и ј а Х о р е н е н с и с а . 138. О в а ј п р е л е п и з н а м е н ч и н и се да н и ј е б и о о г р а н и ч е н с а м о на Јудеју, већ је т а к о ђ е уочен, и л и се бар за њега чуло, и у Вавилону, к а к о се п о ј а в љ у ј е у Д р у г о ј к њ и з и л е т о п и с а 32:31, где с а з н а ј е м о да су в а в и л о н с к и и з а с л а н и ц и б и л и п о с л а н и Језекију, и з м е ђ у о с т а л и х с т в а р и и зато да би и с п и т а л и о в о чудо. 139. Тешко је п о м и р и т и и з в е ш т а ј из Друге к њ и г е о к р а љ е в и м а 23:11 са о в и м Јосифа Флавија, и п р е в е с т и овај о д л о м а к о н а к о како стоји овде код Јосифа. И п а к , с у ш т и н с к о з н а ч е њ е о б е в е р з и ј е ч и н и се да је ово: да су п о с т о ј а л а и з в е с н а кола, з а ј е д н о са њ и х о в и м к о њ и м а , п о с в е ћ е н а и д о л у Сунца, и л и Молоху, а која су се могл и н о с и т и у п р о ц е с и ј и и б и т и о б о ж а в а н а од с т р а н е народа; та су кола сада „уклоњена", к а к о к а ж е Јосиф, или, п а к „спаљена" од с т р а н е Јосије, к а к о к а ж е К њ и г а о краљевима. 140. О в о је п о п и т а њ у х р о н о л о г и ј е в е о м а з н а ч а ј а н о д л о м а к Јосифа Флавија, који г о в о р и да су у п о с л е д њ и м д а н и м а в л а д а в и н е Ј о с и ј и н е М е ђ а н и и В а в и л о н ц и с р у ш и л и а с и р с к о ц а р с т в о . И л и , р е ч и м а Т о в и ј и н о г настављача, „ п р е него ш т о је Товија у м р о , ч у о је о р а з о р е њ у Н и н и в е , које су и з в е л и В а в и л о н а ц Н а в у к о д о н о с о р и М е д и ј а ц Асуреус", Товија 14:15. 141. О в а б и т к а је на п о т п у н о и с т и н а ч и н о ц е њ е н а и од с т р а н е Х е р о д о т а (књ. II, одељ. 156), где о в а ј к а ж е к а к о је „ Н е х а о н у ш а о у б и т к у п р о т и в С и р и ј а ц а [или Јевреја] код М а г д о л у м а [Мегида] и п о р а з и о их." 142. Херодот, м е ђ у т и м , к а ж е да су овог к р а љ а Е г и п т а [ ф а р а о н а Х о ф р у и л и А ф реса] у б и л и Е г и п ћ а н и , док је Јеремија п р о р о к о в а о њ е г о в о у б и с т в о од с т р а н е непријатеља (Јеремија 44:29, 30) као з н а м е н у н и ш т е њ а Е г и п т а [од с т р а н е Н а в у к о д о носора]. 143. О в д е в и д и м о да је Јудеја била о с т а в љ е н а као ненасељена после з а р о б љ а в а њ а два племена, дакле н и ј е б и л а у п о т р е б љ е н а к а о к о л о н и ј а т у ђ и н а ц а , м о ж д а у п р а в о к а о з н а к п р о в и ђ е њ а да ћ е је Јевреји п о н о в о н а с е л и т и . 144. О в а ј н а ј з а г о н е т н и ј и о д л о м а к код Јосифа Ф л а в и ј а који се т и ч е „стене одл о м љ е н е од п л а н и н е , која је у н и ш т и л а кип", који он н и ј е р а с т у м а ч и о в е ћ је само н а г о в е с т и о да п р и п а д а п р о р о ч а н с т в у б у д у ћ н о с т и , в е р о в а т н о у п у ћ у ј е на то да за њега н и ј е б и л о б е з б е д н о да га о б ј а с н и , б у д у ћ и да н а г о в е ш т а в а у н и ш т е њ е р и м с к о г ц а р с т в а од с т р а н е Исуса Христа. 145. О в и х ч е т р д е с е т т р и г о д и н е т р а ј а њ а Н а в у к о д о н о с о р о в е в л а с т и и с т о в е т н е

НАПОМЕНЕ 961 су б р о ј у у П т о л о м е ј е в о м канону. М о ј с и ј е Х о р е н е н с и с т а к о ђ е п о т в р ђ у ј е о в о л и к о т р а ј а њ е з а р о б љ е н и ш т в а Јевреја под Н а в у к о д о н о с о р о м , и додаје, ш т о је в е о м а значајно, да је п р о д а ј а о н и х Јевреја које је он одвео у р о п с т в о ове довела у јерменију, где су се у з д и г л и у в е л и к у и славну п о р о д и ц у Вагратида. 146. О в д е н а ј в е р о в а т н и ј е т р е б а да стоји „година и п е т н а е с т дана". 147. О в а баба, и л и п р е м а ј к а В а л т а з а р о в а , к р а љ и ц а удова В а в и л о н а (јер се она јасно р а з л и к у ј е од к р а љ е в е ж е н е у Д а н и л у 5:10, 13) изгледа да је б и л а славна Н и котриса, која је у т в р д и л а В а в и л о н п р о т и в П е р с и ј а н а ц а и М е д и ј а ц а , и која је по свој в е р о в а т н о ћ и и владала у м е с т о Валтазара, који се ч и н и да је био о д в и ш е слаб и мекушан краљевић. 148. О в о г К и р а је К с е н о ф о н н а з в а о Б о ж и ј и м п а с т и р о м , у п р а в о као и Р1саи)а: „Он је п а с т и р мој, и он ћ е и з в р ш и т и во.љу моју; к он ћ е Јерусалиму р е ћ и : п р е з и д а ћ е ш се! А Х р а м у : опет се о с н у ј " ( И с а и ј а 44:28); и с т и је п р о р о к за њега т а к о ђ е рекао: „ С а з д а ћ у ч о в е к а ређег од ж е ж е н о г злата, ређег и од злата о ф и р с к о г " (Исаија 13:12), ч и ј и к а р а к т е р ч и н и К с е н о ф о н о в у н а ј б о љ у п р и п о в е с т о њ е м у в е о м а в е о р о достојном. 149. Ј о с и ф Ф л а в и ј е овде следи Х е р о д о т а и оне који п р и п о в е д а ј у к а к о је К^ф рат о в а о п р о т и в С к и т а и М а с а г и т а , у б л и з и н и Каспијског м о р а , к о ј о м п р и л и к о м је с т р а д а о . А л и К с е н о ф о н т о в и з в е ш т а ј , за који се ч и н и да га Тосиф н и к а д а н к ј е видео, т в р д и да је К и р п р е м и н у о у м и р у у својој в л а с т и т о ј земљи, Персији, ш т о је п о т в р ђ е н о и од с т р а н е п и с а ц а који су се б а в и л и А л е к с а н д р о м Великим, а који се с л а ж у у т о м е да су п р о н а ш л и К и р о в у г р о б н и ц у у Пасаргеди, близу Персепоља. О в а ј К с е н о ф о н о в и з в е ш т а ј је т а к о ђ е п о т в р ђ е н и о к о л н о ш ћ у да је Камбис, п р и л и к о м н а с л е ђ и в а њ а К и р а , у м е с т о да је п о ш а о на С к и т е и М а с а г и т е к а к о би о с в е т и о очеву с м р т и с п р е ч и о ове н а р о д е да п р о д р у у његове северне п о к р а ј и н е — а ш т о би б и л а п р и р о д н а п о с л е д и ц а неуспеха и п о г и б и ј е његовог оца — о д м а х пош.ао )' рат п р о т и в Е г и п ћ а н а којег је, п р е м а К с е н о ф о н у , м н о г о р а н и ј е п о в е о Кир, те их је и покорио. 150. И а к о су г о в о р и и л и с п и с и ове т р о ј и ц е к р а љ е в и х телохранителза у м к о г о ме и с т и у Т р е ћ о ј к њ и з и Јездриној, погл. 3 и 4, као овде код Ј о с и ф а Флавија, и п а к је увод у њ и х п о т п у н о р а з л и ч и т , б у д у ћ и да се у н а ш и м к њ и г а м а Јездр;1Ј-[им све п р и п о в е д а к а о д о м и ш љ а њ е саме т р о ј и ц е к р а љ е в и х п р а т и л а ц а ; ч а к су к в е л к ч а н с т в е н е н а г р а д е и з н е т е к а о њ и х о в в л а с т и т м предлог, а за г о з о р е се п р и п о в е д а да су к р а љ у у р у ч е н и у о б л и к у списа, ш т о је с а с в и м с у п р о т н о о в о м е код Јосифа Флавија. С в е о в о је, к а к о изгледа, в е р о в а т н о било с м и ш љ е н о од с т р а н е к р а љ а Дарија, к а к о би у ч т и в о и н е н а м е т љ и в о З о р о в а в е љ п о д с е т и о на с т а р и з а в е т п о н о в н е изг р а д њ е Јерусалима и Х р а м а , и в р а ћ а њ е о б о ж а в а њ у „јединог и с т и н и т о г " Бога. Так о ђ е се не ч и н и да се п у н о з н а ч е њ е З о р о в а в е љ о в и х р е ч и када о н у з в и к н е (Трећа к њ и г а Е з д р и н а 4:41) „ Б л а г о с л о в е н б и о Бог истине", и л и овде „Бог је и с т и н а и п р а вда", м н о г о р а з л и к у ј е од овог „ Н е м а другог Бога и с т и н и т о г до Бога Ј/Јзраела". П р е м а о в о ј д о к т р и н и изгледа да в л а д а р и п о п у т К и р а и л и Дарија, као в е л и к и ј е в р е ј с к и з а ш т и т н и ц и , н и с у б и л и п р о т и в н и ј е в р е ј с к о ј р е л и г и ј и , иако је о п ш т и и д о л а т р и з а м њ и х о в и х к р а љ е в с т а в а м о р а о ч и н и т и да она буде затомљена. 151. О в о н е о б и ч н о ч и т а њ е у р а с п о л о ж и в и м п р е п и с и м а к њ и г е Ј о с и ф о в а Флавија, у к о ј и м а стоји ч е т и р и м и л и о н а у м е с т о четрдесет хиљада, једна је од н а ј в е ћ и х г р е ш а к а које се у њ и м а налазе, и м о р а л а би се и с п р а в и т и п р е м а Е з р и 2:61, П р в о ј к њ и з и Јездриној 5:40 и Н е м и ј и 7:66, који се сви с л а ж у да је б р о ј [првих п о в р а т н и ка] и з н о с и о око четрдесет две хиљаде т р и с т о т и н а шездесет. Такође је в е о м а јасно да је Ј о с и ф Ф л а в и ј е м и с л и о да када је Јездра касније и з в о д и о следећу с к у г ш н ^ з'.,:

962 НАПОМЕНЕ В а в и л о н а и Персије, у д а н и м а Ксеркса, о в и х једнако б и л о из оба племена, и с а м о и з њих, а да и х је б и л о не в и ш е „од семена" и „остатка", док се „ о г р о м н и б р о ј " десет н л е м е н а н и к а д а није вратио, в е ћ је, к а к о је он в е р о в а о , о с т а о да ж и в и с друге с т р а н е Е у ф р а т а (погл. 5, одељ. 2 и 3); о о в о м д е л у ј е в р е ј с к о г н а р о д а п р е к о Е у ф р а т а он често г о в о р и н а д р у г и м м е с т и м а и н и к а д а о њ и м а не м и с л и к а о и д о л о п о к л о н и ц и м а , в е ћ и х п о с м а т р а као да се и даље п р и д р ж а в а ј у М о ј с и ј е в и х закона. 152. П р и п о в е с т с а д р ж а н а у о в о м одељку у п о т п у н о с т и недостаје у с в и м друг и м и з в о р и м а , у к љ у ч у ј у ћ и Езру и Јездру. 153. Реч је о једној в р с т и м е с и н г а и л и бакра, и л и п р е м е ш а в и н и злата и б а к р а и л и месинга, к о ј и је н а з и в а н аурихалкум, а који је код с т а р и х н а р о д а б и о ц е њ е н као н а ј с к у п о ц е н и ј и од свих метала. 154. О в а ј п о с т у п а к коме су п р и б е г л и Јездра и н а ј б о љ и део јеврејског н а р о д а п о п о в р а т к у из з а р о б љ е н и ш т в а у Вавилону, и з в о д е ћ и с в о ђ е њ е ј е в р е ј с к и х б р а к о ва, ј е д н о м за увек, до с т р о г и х услова М о ј с и ј е в о г з а к о н а , без и к а к в о г о б з и р а п р е м а б р о ј у о н и х који су т и м е п о к и д а н и , као и без о с в р т а њ а на п р и р о д н а о с е ћ а њ а и л и с а ж а љ е њ е за њ и х о в е д о т а д а ш њ е ж е н е па ч а к и д е ц у д о б и ј е н у с њ и м а у м н о гоме з а с л у ж у ј е да буде п р и м е ћ е н и о п о н а ш а н у с в и м п о к у ш а ј и м а п р е п о р о д а м е ђ у х р и ш ћ а н и м а , б у д у ћ и да је с у п р о т н о п о н а ш а њ е у в е к б и л о у з р о к п р о п а с т и и с т и н ске религије, једнако м е ђ у Јеврејима и х р и ш ћ а н и м а , за в р е м е док се п о л и т и ч к и м г л е д и ш т и м а , и л и љ у д с к и м с т р а с т и м а , или, пак, н а в о д н о с м о т р е н и м м о т и в и м а д о п у ш т а да з а у з м у м е с т о Б о ж и ј и х з а к о н а , због чега се губи благослов Б о ж и ј и , а ц р к в а о с т а ј е и с к в а р е н а из једног н а р а ш т а ј а у други. 155. О в о Јездрино п р а в и л о , о и з б е г а в а њ у п о с т а н а дан п р а з н и к а , н а в е д е н о је и у А п о с т о л с к и м п р о п и с и м а књ. V, и п р и х в а ћ е н о т а к о ђ е и м е ђ у х р и ш ћ а н и м а . 156. До о в и х б е д н и х услова у к о ј и м а су се н а л а з и л и Јевреји и њ и х о в а п р е с т о н и ц а м о р а л о је д о ћ и после с м р т и Јездрине, њ и х о в о г п р е т х о д н о г у п р а в и т е љ а , и п р е н о ш т о је Н е м и ј а стигао са д о п у ш т е њ е м да п о д и г н е з и д о в е око Јерусалима. О в е ч и њ е н и ц е у о п ш т е н и с у у н е с к л а д у са п р и п о в е с т и м а Јосифа Флавија, б у д у ћ и да је Јездра стигао седме, а Н е м и ј а не п р е двадесет п е т е г о д и н е в л а д а в и н е Ксерксове, те их, п р е м а томе, р а з д в а ј а п е р и о д од о с а м н а е с т година. 157. О в о п о к а з и в а њ е п о с л а н и ц а к р а љ а Ксеркса н а ј п р е Богу, ш т о з н а ч и њ и х о в о и з л а г а њ е у Храму, в е о м а је н а л и к и з л а г а њ у о т в о р е н и х п и с а м а С е н а х и р и м о в и х пред Б о г о м од с т р а н е Језекије (Друга к њ и г а о к р а љ е в и м а 19:14; И с а и ј а 37:14), иако је у о в о м п о с л е д њ е м случају р е ч о п о д с е ћ а њ у Бога на непријатеље, к а к о би се п о т а к л о Б о ж и ј е с а ж а љ е њ е , док је о в о о к о ј е м се овде г о в о р и з а п р а в о з н а к п о ш т о в а њ а за м и л о с т која је в е ћ п р и м љ е н а . 158. Уколико је халдејско п р е п р и ч а в а њ е овог догађаја з а и с т а и с т и н и т о , да је, наиме, А р т а к с е р к с и м а о н а м е р у да г о с т и м а п о к а ж е о б н а ж е н у Астиру, у о п ш т е не ч у д и да је она одбила да се п о в и н у ј е т а к в о ј н е д о с т о ј н о с т и ; а л и ч а к и да н и ј е р е ч о т о л и к о ј н е у к у с н о с т и , и п а к се п о к а з и в а њ е н и ј е могло и з в е с т и на т а к о н е у ч т и в нач и н , б у д у ћ и да т а к в о н е ш т о н и с у д о з в о љ а в а л и п е р с и ј с к и з а к о н и , б а ш к а о н и оби ч н и з а к о н с м е р н о с т и . М е ђ у т и м , б у д у ћ и да је П р о в и ђ е њ е н а овај н а ч и н п р о к р ч и до п у т за у в о ђ е њ е Јеврејке до к р а љ е в и х о с е ћ а њ а , к а к о би б и л о и з в е д е н о једно од н а ј л е п ш и х и з б а в љ е њ а ш т о су га Јевреји и л и б и л о који д р у г и н а р о д и к а д а и м а л и , и з л и ш н о је б а в и т и се м о т и в и м а због к о ј и х је к р а љ био п р и м о р а н да се р а з в е д е од Астире, и о ж е н и Јестиру. 159. Херодот каже да је овај закон [против о н и х који су н е п о з в а н и п р и л а з и л и краљу Персије док се овај налазио на трону] п р в и пут п р о п и с а о Дејос [то јест онај који је п р в и свргао Медијце са власти над Асиријом и п о т о м п р в и владао над њима].

НАПОМЕНЕ 963 160. П р а в и р а з л о г због којег к р а љ А р т а к с е р к с овде није о п о з в а о свој п р е т х о д н и у к а з о с в е о п ш т е м и с т р е б љ е њ у Јевреја, в е ћ је с а м о о с н а ж и о и о х р а б р и о јеврејска н а с т о ј а њ а за о д р ж а њ е м , изгледа да је у т о м е ш т о је ј о ш у в е к в а ж и о стар и з а к о н М е ђ а н а и П е р с и ј а н а ц а п р е м а к о ј е м с в а к и п р о г л а с који је б и о п о т п и с а н б и л о од с т р а н е к р а љ а и л и њ е г о в и х в л а с т е л и н а н и ј е м о г а о б и т и у к и н у т ( Д а н и л о 6:7-9, 12, 15, 17; Јестира 1:19; 8:8). А ч и њ е н и ц а да је А м а н р а с п о л а г а о т а к о в е л и к о м к р а љ е в о м н а к л о н о ш ћ у , у ч и н и л а је да је м о ж д а њ е г о в п о т п и с на о в о м у к а з у о и с т р е б љ е њ у Јевреја вредео к а о о н а ј д р е в н е властеле, те га је на т а ј н а ч и н п о њ и х о вим старим законима учинио неопозивим. 161. О в е р е ч и дају и з в е с т а н н а г о в е ш т а ј да је А р т а к с е р к с с у м њ а о на дубље нам е р е А м а н о в е н о ш т о је овај о т в о р е н о показао, то јест, б у д у ћ и да је з н а о да ћ е Јевреји б и т и о д а н и краљу, и да ни у к о м случају не би могао п р е н е т и к р у н у својој с о п с т в е н о ј п о р о д и ц и која је п о т и ц а л а од А г а г и т а (Јестира 3:1, 10), о д н о с н о п о т о м с т в у Агага, старог к р а љ а А м а л е к и ћ а н а ( П р в а к њ и г а С а м у и л о в а 15:8, 32, 33), док су о н и б и л и ж и в и и н а д с в и м а ш и р и л и своју превласт, о н је н а с т о ј а о да их у н и ш т и . Н и ј е , стога, н е в е р о в а т н о да су о н и х седамдесет пет х и љ а д а о с а м с т о т и н а ј е в р е ј с к и х н е п р и ј а т е љ а ш т о су их у с к о р о Јевреји п о б и л и са д о з в о л о м к р а љ а (које не би б и л о без великог п о в о д а ) з а п р а в о б и л и А м а л е к и ћ а н и , њ и х о в и с т а р и и наследни н е п р и ј а т е љ и (Излазак17:14, 15), те да је тако и с п у њ е н о В а л а м о в о п р о р о ч а н с т в о , „Амалек је б и о п р в и м е ђ у н а р о д и м а , али ћ е њ е г о в о п о с л е д њ е и с х о д и ш т е б и т и да ћ е заувек п о с т р а д а т и " ( Б р о ј е в и 24:20). 162. О в д е Ј о с и ф Ф л а в и ј е к о р и с т и р е ч коинофагија „јести п р о с т у храну", уместо „јести н е ч и с т у храну", к а к о стоји у Н о в о м завету, Дела а п о с т о л с к а 10:14, 15, 28; 11:8, 9; П о с л а н и ц а Р и м љ а н и м а 14:14. 163. Грчки, С о т е р — Спаситељ. 164. Велики б р о ј о в и х Јевреја и С а м а р и ћ а н а ш т о их је п р е т х о д н о у Египат повео А л е к с а н д а р , а сада и П т о л е м е ј Лагус, касније се п о ј а в љ у ј е в и ш е п у т а и на р а з л и ч и т и м м е с т и м а : н а ј п р е у в е л и к о м м н о ш т в у које је, као ш т о ћ е м о о д м а х в и д е т и , у с к о р о б и л о о т к у п љ е н о од с т р а н е П т о л о м е ј а Ф и л а д е л ф а , а п о т о м од њега и ослоб о ђ е н о , п р е н о ш т о је он п о с л а о п о седамдесет д в о ј и ц у т у м а ч а М о ј с и ј е в и х з а к о на; з а т и м у м н о г и м п о с а д а м а и д р у г и м в о ј н и м ф о р м а ц и ј а м а тог н а р о д а у Египту; у славној н а с е о б и н и Јевреја, и в е л и к о м броју њ и х о в и х синагога, у А л е к с а н д р и ј и , м н о г о касније; а и у ж у ч н о м с у к о б у и з м е ђ у Јевреја и С а м а р и ћ а н а под Ф и л о м е т р о м , око м е с т а н а м е њ е н о г ј а в н о м б о г о с л у ж е њ у п о М о ј с и ј е в о м закону, то јест да л и га т р е б а о б а в љ а т и у Х р а м у у Ј е р у с а л и м у и л и у с а м а р и ћ а н с к о м х р а м у у Герисиму, ч и м е ћ е се све Јосиф Ф л а в и ј е к а с н и ј е б а в и т и . 165. О п р е в о ђ е њ у д р у г и х делова С т а р о г з а в е т а од с т р а н е седамдесет египатских Јевреја, у в р е м е Птолемеја, с и н а Лагусовог, и П т о л о м е ј а Ф и л а д е л ф а , к а о и о п р е в о д у П е т о к њ и ж ј а од с т р а н е седамдесет д в о ј и ц е Јевреја из Јерусалима, седме г о д и н е Ф и л а д е л ф о в е в л а д а в и н е у А л е к с а н д р и ј и , до нас је стигао н а ј п р е А р и с т е ј е в и з в е ш т а ј , а п о т о м и Ф и л о н о в и о в а ј Јосифа Флавија, који п о т в р ђ у ј у А р и с т е ј е в у приповест. 166. Грчки, Зеус — ж и в о т . 167. И а к о је о в а ј и з н о с од сто двадесет д р а х м и [александријских, и л и шездесет ј е в р е ј с к и х шекела] овде т р и п у т а п о н о в љ е н , а т а к о ђ е и у с в и м д р у г и м п р е п и с и м а Јосифа Флавија, г р ч к и м и л а т и н с к и м , и п а к сви п р е п и с и Аристеја, на о с н о ву којег Јосиф Флавије и з в о д и своје излагање, в и ш е п у т а г о в о р е о с у м и која н и к а да није в е ћ а од двадесет д р а х м и , и л и десет ј е в р е ј с к и х шекела; надаље, б у д у ћ и да с у м а таланата, к а к о је п р е ц и з н о з а п и с а н а , и з н о с и н е ш т о в и ш е од ч е т и р и с т о т и -

964 НАПОМЕНЕ не ш е з д е с е т за н е ш т о в и ш е од сто х и љ а д а р о б о в а , п р и б л и ж н о је и с т а код Ј о с и ф а и Аристеја, ч и м е боље п о т в р ђ у ј е с у м у од двадесет него од сто двадесет д р а х м и п о ч о в е к у (види и И з л а з а к 32:32); те б у д у ћ и да је у т е к у ћ и м о к о л н о с т и м а Ф и л а д е л ф јеврејске р о б о в е р а д и ј е и с к у п и о за м а њ и него за с к у п љ и и з н о с — и м а м н о г о р а з лога да овде п р е п р и х в а т и м о и з н о с и з А р и с т е ј е в о г и з в о р н и к а него Јосифовог. 168. П о с е д у ј е м о в е л и к у п о х в а л н у беседу у ч а с т овог С и м о н а Праведног, О н и ј и н о г сина, у п е д е с е т о м поглављу Еклезијастикуса. Стога н и ј е н е п р и м е р е н о у п у т и т и се у то п о м е н у т о поглавље п о в о д о м ове п р и п о в е с т и . 169. А р с и н о ј а је била и с т о в р е м е н о П т о л е м е ј е в а ж е н а и сестра, п р е м а с т а р о м п е р с и ј с к о м и у т о в р е м е е г и п а т с к о м обичају, као и м н о г о к а с н и ј е м а с и р с к о м . Види јудејске старине књ. XX, погл. 2, одељ. 1. С о б з и р о м на то и м а м о , на Ф и л а д е л ф о в и м з л а т н и ц и м а у г р а в и р а н овај п о з н а т и натпис: „ Б о ж а н с к и брат и сестра." 170. Т а л м у д и с т и к а ж у да н и ј е з а к о н и т о п и с а т и з а к о н з л а т н и м с л о в и м а , ш т о је супротно овом непобитном и веома древном примеру. 171. О в о је н а ј д р е в н и ј и п р и м е р у којем се с р е ћ е м о са о в и м к р а т к и м о б л и к о м м о л и т в е , и л и з а х в а л н и ц е п р е обедовања; коју је, у м е с т о да буде и з г о в о р е н а од стране н е з н а б о ж а ч к о г с в е ш т е н и к а , овог п у т а и з г о в о р и о Елеазар, јеврејски с в е ш т е н и к , који је био један од седамдесет д в о ј и ц е тумача. Следећи п р и м е р са к о ј и м се срећем о јесте онај код есена (Јудејски рат, књ. II, погл. 8, одељ. 5), п р е и после обеда; зат и м код Х р и с т а а п р е обеда (Јеванђеље п о М а р к у 8:6, п о Јовану 6:11, 23) и св. П а в л а у Делима а п о с т о л с к и м 27:35. И с т и је о б л и к ове кратке м о л и т в е и код х р и ш ћ а н а , у А п о с т о л с к и м п р о п и с и м а , која је, ч и н и се, и з г о в а р а н а и п р е и после обеда. 172. О в о су п р е б и л а п и т а њ а и о д г о в о р и п о л и т и ч к е п р и р о д е , б а в е ћ и се добрим и религиозно надахнутим управљањем човечанства. 173. У п о т р е б а уља је тада б и л а м н о г о већа, и п о к л о н и у уљу о т у д а м н о г о вреднији, у Јудеји и с у с е д н и м з е м љ а м а , него данас. Такође се и у д а н и м а Ј о с и ф а Флавија с м а т р а л о н е з а к о н и т и м за Јевреје да у п о т р е б љ а в а ј у м а које уље п р и п р е м љ е н о од с т р а н е н е з н а б о ж а ц а , м о ж д а због к а к в и х с у ј е в е р и ц а п о м е ш а н и х са н е п о в е р е њ е м п р е м а д р у г и м н а р о д и м а . Па када је т р е б а л о да и м н е з н а б о ш ц и у ч и н е донац и ј е у уљу, о н и су у м е с т о тога п л а ћ а л и н о в ц е м . О о в о м е в и д и и Јудејски рат књ. П, погл. 21, одељ. 2, иЖивот Јосифов, одељ. 13. 174. Како је д о ш л о до тога да о в и Л а к е д е м о н ц и п р о г л а с е себе за с р о д н и к е Јевреја, као и з в е д е н е од истог п р е т к а , А в р а м а , о с т а ј е нејасно, о с и м ако нису, како н е к и п р е т п о с т а в љ а ј у , п о т е к л и од Д о р а ц а к о ј и су, опет, п о р е к л о м П е л а з г и које Хер о д о т н а з и в а в а р в а р и м а , с м а т р а ј у ћ и да су м о ж д а п о р е к л о м С и р и ј ц и и А р а б љ а н и , те отуда п о т о м ц и А в р а м о в и п р е к о њ е г о в е друге ж е н е К е т у р е . О о в о м е в и д и Јудејске старине књ. XIV, погл. 10, одељ. 22; и Јудејскират књ. I, погл. 26, одељ. 1. Так о ђ е даље м о ж е м о п р и м е т и т и из Познања Климентовог, да су Е л и ј е з е р а и з Дамаска, слугу А в р а м о в о г ( П о с т а њ е 15:2; 24) од д а в н и н а н е к и с м а т р а л и за његовог сина. Те тако, у к о л и к о су Л а к е д е м о н ц и п о т е к л и од њега, м о г л и су о себи м и с л и т и као о А в р а м о в о м потомству, б а ш као и Јевреји, који су п о т е к л и од Исака. И м о ж д а је Е л и ј е з е р из Дамаска у п р а в о о н а ј Д а м а с к и ј а ц од којег Трогус П о м п е ј , к а к о п р е н о с и Јустин, ч и н и о с н и в а ч а самог јеврејског народа, иако се овај к а с н и ј е губи у г р е ш кама, и п р а в и од Азелуса, Адореса, А в р а м а и И з р а е л а к р а љ е в е Јудеје и наследнике овог Д а м а с к и ј ц а . О в д е т а к о ђ е даље т р е б а п р и м е т и т и да М о ј с и ј е Х о р е н е н з и с , у својој и с т о р и ј и Јермена, н а в о д и да и н а р о д П а р ћ а н а т а к о ђ е п о т и ч е од А в р а м а п р е ко К е т у р е и њ е н е деце. 175. Реч „ г и м н а з и ј у м " означава место на којем су у ч е н и ц и в е ж б а л и наги, те је отуда п р и р о д н о д о л а з и л о до р а з л и к о в а њ а о б р е з а н и х Јевреја од н е о б р е з а н и х

НАПОМЕНЕ 965 нејевреја, ради чега су ови јеврејски о т п а д н и ц и настојали да се п о к а ж у необрезанима помоћу извесног хируршког захвата, наговештеног од стране св. Павла у Пр~ вој посланици К о р и н ћ а п и м а 7;18, и описаног у Келсовој књизи, књ. УП, погл. 25. 176. Одавде Јосиф Флавије п о ч и њ е да следи П р в у књигу Макабејску, која је заиста најбоља и најверодостојнија историјска књига, а која је овде с његове стране сажета са великом в е р н о ш ћ у и тачношћу. И з м е ђ у ових и з в о р н и к а изгледа да и м а м а њ е р а з и л а ж е њ а него у ногледу иједне друге свете књиге Старог завета (будући да је и ова књига и з в о р н о написана на хебрејском језику), ш т о је сасвим п р и р о д но, стога што је нанисана много ближе Јосифовом времену него остале. 177. О в а тврђава, која се у текућој п р и п о в е с т и тако често помиње, једнако у К њ и з и Макабејској и код Јосифа Флавија, ч и н и се да је била утврда подигнута на брегу, н и ж е м од Сионске горе, иако на њ е н и м о б р о н ц и м а , али в и ш е м од горе Морије, и између ове две; то су брдо, дакле, непријатељи Јевреја запосели и на њему подигли утврду, све док је п р и л и ч н о много времена касније Јевреји нису освојили и р а з о р и л и , с р а в н и в ш и и само брдо до н и в о а тла, како је непријатељи не би могли обновити, и на тај начин надгледати сам Храм и н а н о с и т и му несреће као ш т о су то дуго ч и н и л и . О томе в и д и и Јудејске старине књ. XIII, погл. 6, одељ. 6. 178. О в а тврдња С а м а р и ћ а н а је значајна, то јест да су они, иако нису Јевреји, и п а к од д р е в н и х времена славили Сабат, и, као што су се на другом месту хвалисали, такође и сабатну годину {Јудејске старине књ. XI, погл. 8, одељ. 6). 179. О в о име није најпре дато Јуди Макабејцу, н и т и је изведено из п о ч е т н и к слова хебрејских р е ч и на његовом стегу, „Ми Камока Бе Елире, Јеховах?" (Ко ти је н а л и к међу боговима, о Јахве?), И з л а з а к 5;11, као ш т о се понекад узалуд настоји да докаже. И з в о р н о је име ових Макабејаца, као и њиховог потомства, било Асамонејевићи, ш т о је изведено од Асамонеја, п р е т к а Мататијиног, како нас и Јосиф Флавије овде обавештава. 180. Разлог због којег је В е т - С а х био назван Скитопољем добро је познат из Херодота, а то је да су се Скити, када су прегазили целу Азију у д а н и м а Јосије, домогли овог града и з а д р ж а л и га све док су и сами остали у Азији, из којег је времена остало име Скитопољ, и л и град Скита. 181. Будући да св. Павле изјављује фарисејима да пе би знао да је похота, или пожуда, грешна, да Десета заповест не каже „Не пожели" (Посланица Р и м љ а н и м а 7;7), ч и н и се да је и с т и случај и са н а ш и м Јосифом Флавијем, који је п р и п а д а о истој секти, и који као да није имао дубљи осећај за в е л и ч и н у иједног греха који није проистекао у н е ш т о више од намере. Ипак, будући да Јосиф овде и с п р а в н о говор и о к а ж њ а в а њ у смрћу, које није п р о п и с а н о н и ј е д н и м законом, било Б о ж и ј и м или људским, за п у к у намеру, његове р е ч и не треба с у ж а в а т и тако да значе да грехови који су н а м е р а в а н и али не и и з в р ш е н и уопште и нису грехови. 182. Н е чуди ш т о Јосиф Флавије описује А н т и о х а Еупатора као дечака коме је п о т р е б н о старање у часу када је требало да наследи круну, будући да нас А п и ј а н о б а в е ш т а в а да је овај тада и м а о девет година. 183. Н и ј е вероватно да би Јосиф Флавије назвао Вахида, тог огорченог и заклетог непријатеља Јевреја, бар како н а ш и р а с п о л о ж и в и и з в о р и наводе, ч о в е к о м добрим, и л и љ у б а з н и м и благим. О н о ш т о аутор П р в е књиге Макабејске, кога Јос и ф овде следи, казује о њему, јесте да је то био значајан човек и да је био одан краљу, на шта такође в е р о в а т н о смера и Јосиф Флавије. 184. П р е п и с и Јосифове књиге м о р а да су овде о ш т е ћ е н и када додељују победу Никанору, с у п р о т н о р е ч и м а које следе, а које подразумевају да је онај који је пора-

966 НАПОМЕНЕ ж е н п о б е г а о у тврђаву, која је с и г у р н о п р и п а д а л а Д а в и д о в о м граду, и л и С и о н с к о ј гори, и била је у поседу Н и к а н о р о в о г , а не Јудиног људства. О в о је т а к о ђ е у с у п р о т н о с т и са и з р и ч и т и м р е ч и м а Ј о с и ф о в о г и з в о р а , П р в е к њ и г е М а к а б е ј с к е 7;32, који к а ж е да је Н и к а н о р и з г у б и о око пет х и љ а д а људи, и п о б е г а о у Д а в и д о в град. 185. О в а ј и з в е ш т а ј о бедној с м р т и А л к и м у с а , и л и Јакмуса, и з о п а ч е н о г п р в о с в е ш т е н и к а (првог који у о п ш т е н и ј е п р и п а д а о л о з и п р в о с в е ш т е н и к а , и којег је н а то з в а њ е п р о и з в е о н е з н а б о ж а ц Лисија) п р е Јудине смрти, и Јудиног н а с л е ђ и в а њ а м е с т а п р в о с в е ш т е н и к а , једнако овде, као и у з а к љ у ч к у ове књиге, д и р е к т н о про~ т и в р е ч и П р в о ј к њ и з и М а к а б е ј с к о ј (9:54-57) која с м е ш т а ову с м р т после Јудине с м р т и и н и ј е д н о м р е ч ј у не п о м и њ е н а и м е н о в а њ е Јуде за п р в о с в е ш т е н и к а . 186. Да у и з в о р н о м т е к с т у Јосифа Ф л а в и ј а н и ј е б и л о х и љ а д у већ т р и х и љ а д е њ е г о в и х б о р а ц а , в е о м а је јасно и у сагласности је са П р в о м к њ и г о м М а к а б е ј с к о ј 9:5, стога ш т о и а к о је г л а в н и део и с п р в а побегао, ч а к и код Јосифа, к а о и у П р . књ. Мак. 9:6, и п а к се т а м о к а о и овде к а ж е да је њ и х осам с т о т и н а о с т а л о са Јудом, ш т о би б и л о б е с м и с л е н о у к о л и к о ц е л и б р о ј н и ј е и з н о с и о в и ш е од хиљаду. 187. О в о г А л е к с а н д р а Валу, који се с в а к а к о и з д а в а о за с и н а А н т и о х а Е п и ф а н а , па је за т а к в о г и п р и х в а т а н од с т р а н е Јевреја, Р и м љ а н а и м н о г и х других, и а к о н е к и д о ц н и ј и и с т о р и ч а р и с м а т р а ј у да је р е ч о в а н б р а ч н о м ч л а н у п о р о д и ц е , Ј о с и ф Флавије с м а т р а л е г и т и м н и м с и н о м А н т и о х о в и м и о њ е м у у в е к г о в о р и на тај начин. Б у д у ћ и да га в е р о д о с т о ј н и с а в р е м е н и ц и и и з в о р н и а у т о р П р в е к њ и г е М а к а б е ј с к е (10:1) н а з и в а ј у п о и м е н у његовог оца, Е п и ф а н , и к а ж у да је он б и о син А н т и о х о в , в е р о в а т н о да се к а с н и ј и аутори, који су п и с а л и з н а т н о д о ц н и ј е , не могу с м а т р а т и м е р о д а в н и м , и а к о је м о ж д а А н т и о х Е п и ф а н д о б и о овог сина од н е з а к о н и т е жене. К р а љ Е г и п т а Ф и л о м е т о р м у је у б р з о дао своју к ћ е р за жену, ш т о би с и г у р н о в е о м а т е ш к о у ч и н и о да је в е р о в а о к а к о је о в а ј ч о в е к био у з у р п а т о р и т а к о н и с к о г п о р е к ла за к а к в о г га и з д а ј у п о т о њ и и с т о р и ч а р и . 188. Б у д у ћ и да Јонатан с а с в и м и з в е с н о није о б у к а о п р в о с в е ш т е н и ч к у одору седам и л и осам г о д и н а после Јудине смрти, и л и бар не до п р а з н и к а т а б е р н а к у л а , сто ш е з д е с е т е г о д и н е С е л е у к и д а ( П р в а к њ и г а М а к а б е ј с к а 10:21), ч и н и се да је овде н е о п х о д н а и с п р а в к а текста, „ ч е т и р и г о д и н е од с м р т и њ е г о в о г брата Јуде", у „и због тога о с а м г о д и н а н а к о н с м р т и њ е г о в о г брата Јуде". О в о се д о в о љ н о д о б р о слаж е са д а т у м о м у К њ и з и М а к а б е ј с к о ј , као и са Ј о с и ф о в о м в л а с т и т о м т а ч н о м х р о н о л о г и ј о м н а к р а ј у д в а д е с е т е к њ и г е о в и х Старина, а ш т о м у н а в о д у с а д а ш њ е м с т а њ у не би д о п у с т и о да у ч и н и . 189. Јевреји су и м а л и о б и ч а ј да п о к л а њ а ј у к р у н е к р а љ е в и м а [Сирије]; касније је злато које се п л а ћ а л о у м е с т о о в и х круна, и л и које је п о т р о ш е н о да би се оне направиле, било називано крунским златом или крунским порезом. 190. З а ову р а с п р а в у се з а и с т а т е ш к о м о ж е р е ћ и да је била п р а в и ч н а . Јеврејски је п а р н и ч а р ( з н а ј у ћ и да не м о ж е и с п р а в н о д о к а з а т и из П е т о к њ и ж ј а да је „место које ћ е Њ с п о д њ и х о в Бог и з а б р а т и за м е с т о свог и м е н а " — на које се т а к о често у к а з у ј е у П о н о в љ е н и м з а к о н и м а — б и о н у ж н о Јерусалим п р е него, и са в и ш е р а з лога, Герисим, а ш т о није б и л о о д л у ч е н о све до Д а в и д о в о г в р е м е н а (Јудејске старине књ. VII, погл. 13, одељ. 4) з а п р а в о д о к а з и в а о с а м о то — ш т о С а м а р и ћ а н и н и су н и п о р и ц а л и — да је Х р а м у Јерусалиму м н о г о д р е в н и ј и и м н о г о п о з н а т и ј и и с л а в н и ј и него о н а ј у Герисиму, н о то о б ј е к т и в н о н и ј е з н а ч и л о н и ш т а у т е к у ћ о ј р а с п р а в и . Ч и т а в доказ, п о т в р ђ е н з а в е т и м а о б е стране, т р е б а л о је да буде, као ш т о в и д и м о , и с к љ у ч и в о з а с н о в а н на о б а в е з и п р и д р ж а в а њ а М о ј с и ј е в о м закону, и л и с а м о м П е т о к њ и ж ј у . А л и су светска п о л и т и к а и интерес, као и п р и с т р а с н о с т м н о ш т в а п р е в л а д а л и , те је суд д о н е о пресуду, као ш т о је о б и ч н о случај, с н а ж н и ј о ј

НАПОМЕНЕ 967 с т р а н и , а н е с р е ћ н и С а в а и Теодосије, с а м а р и ћ а н с к и д и с п у т а н т и , п о с т а л и су м у ч е н и ц и , и то, по свему судећи, да ч а к н и с у у о п ш т е н е п о с р е д н о н и с а с д у ш а н и , ш т о је в е р о в а т н о у о б и ч а ј е н а п р а к с а свих п о л и т и ч к и х судова у п и т а њ и м а религије. 191. Ф е н и ч а н и и Р и м љ а н и су и м а л и о б и ч а ј да оне који су од њ и х з а с л у ж и в а л и д о б р о , н а г р а д е п о к л о н о м у в и д у златне копче. 192. У данас д о с т у п н и м и з в о р и м а не н а л а з и м о п о т в р д у о в и х в е з а с п а р т а н с к о г и јеврејског народа. 193. Јосиф Ф л а в и ј е п р о т и в р е ч и с а м о м себи у т р и р а з л и ч и т а и з в е ш т а ј а о схват а њ и м а фарисеја, то јест у п р а в о овде, а п о т о м н а д р у г о м месту, које је и н а ј о п ш и р није {Јудејски рат књ. II, погл. 8, одељ. 14), и к а с н и ј е у Јеврејским старинама (књ. 18, погл. 1, одељ. 3), т а к о да п о н е к а д к а ж е да о н и з а г о в а р а ј у а п с о л у т н у ф а т а л н о с т и п о р и ч у с в а к у с л о б о д у љ у д с к и м п о с т у п ц и м а , а ш т о је у п о т п у н о с т и н е о с н о в а н о у к о л и к о о н п о т о м и с т о т а к о д о к а з у ј е да су ф а р и с е ј и и з м е ђ у садукеја и есена, ч и м е с у д б и н и и л и Б о ж и ј е м п р о в и ђ е њ у п р и п и с у ј е о н о л и к о к о л и к о је у с к л а д у са с л о б о дом људских поступака. Ипак, збуњујући начин говора фарисеја о судбини, или п р о в и ђ е њ у , к а о о н о м е ш т о у п р а в љ а с в и м з б и в а њ и м а , довело је до у о б и ч а ј е н о г м и ш љ е њ а да су с к л о н и да о п р а в д а ј у своје грехове п р и п и с у ј у ћ и и х с у д б и н и , као у Апостолским прописима књ. VI, погл. 6. А л и ш т о се т и ч е нашег Ј о с и ф а Флавија, к о ј и је у с р ц у био в е л и к и п о ш т о в а л а ц п о б о ж н о с т и есена, о н је и п а к у п р а к с и био фарисеј, к а к о нас и с а м о б а в е ш т а в а у с в о м в л а с т и т о м Животу, одељ. 2. И њ е г о в је и з в е ш т а ј о о в о м у ч е њ у ф а р и с е ј а с в а к а к о с у с к л а д а н њ е г о в о м м и ш љ е њ у које је у в е к у потпуности допуштало слободу људским поступцима, па ипак и снажно веров а л о у м о ћ н о у п л и в и с а њ е Б о ж и ј е г п р о в и ђ е њ а . Б и д и о о в о м е з н а ч а ј н у и з ј а в у у Јуејским старинама књ. 16, погл. 11, одељ. 7. 194. Н а о в о м м е с т у п о с т о ј е г р е ш к е у п р е п и с у текста, б у д у ћ и да се свега чет и р и г о д и н е п р и п и с у ј у т р а ј а њ у Јонатановог н о ш е њ а з в а њ а п р в о с в е ш т е н и к а . М и , пак, з н а м о п о Ј о с и ф о в о ј п о с л е д њ о ј ј е в р е ј с к о ј х р о н о л о г и ј и (Јудејске старине књ. XX, погл. 10) да је п о с т о ј а о п е р и о д од седам г о д и н а и з м е ђ у с м р т и А л к и м у с о в е , и л и Јасимусове, последњег п р в о с в е ш т е н и к а , и с т в а р н о г п р е у з и м а њ а овог з в а њ а од с т р а н е Јонатана, к о м е су и п а к п р и п и с а н е и о в и х седам година, ч и ј и је део п р е т х о д н о п р и п а д а о Јуди (Јудејске старине књ. XII, погл. 10, одељ. 6). Б у д у ћ и да н а м је р е ч е н о (књ. 20, погл. 10) к а к о је, п о р е д о в и х седам г о д и н а и н т е р е г н у м а у поседов а њ у п р в о с в е ш т е н и ч к о г з в а њ а , Ј о н а т а н о в о н о ш е њ е овог д о с т о ј а н с т в а т р а ј а л о седам г о д и н а в и ш е , о в и х д в а п у т а п о седам г о д и н а ч и н е ч е т р н а е с т година, ш т о је вер о в а т н о п р а в и б р о ј који би т р е б а л о да стоји на о в о м месту, у м е с т о ч е т и р и , к а к о читамо у нама расположивим преписима. 195. О в и х сто седамдесет г о д и н а А с и р а ц а не значи н и ш т а в и ш е , к а к о сам Јос и ф Ф л а в и ј е овде о б ј а ш њ а в а , до п е р и о д м е р е н од п о ч е т к а в л а д а в и н е Селеука, која, као ш т о је п о з н а т о , з а п о ч и њ е 312. г о д и н е п р е Х р и с т а , о д н о с н о од п р о л е ћ а те г о д и н е к а к о стоји у П р в о ј к њ и з и М а к а б е ј с к о ј , и л и од јесени у Д р у г о ј к њ и з и М а кабејској, те т а к о њ е г о в а власт у В а в и л о н у не п о ч и њ е све до следећег п р о л е ћ а , 311. г о д и н е п р е Христа. Треба т а к о ђ е п р и м е т и т и и да се С и р и ј ц и и А с и р ц и понекад б р к а ј у од с т р а н е д р е в н и х а у т о р а — с у д е ћ и п р е м а р е ч и м а Ј у с т и н о в и м , који у с к р а ћ е н о м и з л а г а њ у и з дела Трогуса П о м п е ј а к а ж е „да су А с и р ц и к а с н и ј е н а з в а н и С и р и ј ц и м а " (књ. I, погл. 11). Б и д и т а к о ђ е и Јудејски рат књ. V, погл. 9, одељ. 4, где се ч а к и сами Ф и л и с т и н ц и , који ж и в е на с а м о м југу С и р и ј е с х в а ћ е н е у њ е н и м к р а ј њ и м г р а н и ц а м а , н а з и в а ј у А с и р ц и м а (како з а п а ж а и Ј о с и ф Флавије). 196. Треба п р и м е т и т и да се Ј о с и ф о в о п р а ћ е њ е П р в е к њ и г е Макабејске — коју је тако б р и ж љ и в о следио и в е р н о сажео, све до педесетог стиха тринаестог поглавља

968 НАПОМЕНЕ — п о свему судећи на о в о м м е с т у з а в р ш а в а . О н и х н е к о л и к о с т в а р и које су касније з а ј е д н и ч к е обома, Јосиф је в е р о в а т н о сазнао из н е к и х м а њ е п о у з д а н и х записа. О в д е је, м е ђ у т и м , м о ж д а п о т р е б н о п р е н е т и оно ш т о нас о б а в е ш т а в а о с т а т а к К њ и г е М а кабејске, а ш т о Јосиф Флавије н и к а д а не би и с п у с т и о да је његов и з в о р т и м е располагао: да је, наиме, С и м о н Б е л и к и М а к а б е ј а ц с к л о п и о савез са А н т и о х о м С о т е р о м , с и н о м Д е м е т р и ј а Сотера и б р а т о м о с т а л и х Деметрија, који је тада био з а р о б љ е н у П а р т и ј и ; да је овај н а к о н доласка до крал>евске круне, негде око 140. године п р е Христа, п о д а р и о велике п о в л а с т и ц е јеврејском н а р о д у и њ и х о в о м п р в о с в е ш т е н и ку и етнарху, а које је, како се ч и н и , С и м о н већ и био п о с в о м н а х о ђ е њ у п р е у з е о т р и године раније. К о н к р е т н о , д о б и о је д о п у ш т е њ е да кује н о в а ц са с о п с т в е н и м ж и г о м ; а ш т о се тиче Јерусалима и с в е т и л и ш т а , о н и су н о с т а л и с л о б о д н и од п о р е за, или, како н а в о д и л а т и н с к и превод, „свети и с л о б о д н и " ( П р в а к њ и г а М а к а б е ј с к а 15:6, 7), ш т о је в е р о в а т н о н а ј и с п р а в н и ј е ч и т а њ е , јер у п р а в о то беху тачне р е ч и пов л а с т и ц е коју је његов о т а ц п о н у д и о Јонатану н е к о л и к о година р а н и ј е (погл. 10:31, као и Јудејске старине књ. XIII, погл. 2, одељ. 3). О н о , пак, ш т о ч и н и ове датуме и д а р о в е п о с е б н о з н а ч а ј н и м а , јесте статус п р е о с т а л и х и з в о р н и х јеврејских шекела са самаррЉанским н а т п и с и м а , који су, како се ч и н и , сви (или бар в е ћ и н а њих) коз а н и т о к о м п р в е ч е т и р и године овог С и м о н а Асамонејца, а који су на себи с једне с т р а н е и м а л и „ С в е т и Јерусалим", а на н а л и ч ј у „У г о д и н и о с л о б о ђ е њ а " првој, другој, т р е ћ о ј и л и ч е т р т о ј — и који су стога и з в о р н и с п о м е н и ц и т и х времена, и непор е ц и в и з н а ц и и с т и н и т о с т и п р и к а з а и с т о р и ј е у о в и м поглављима, иако су у великој м е р и и с п у ш т е н и код Јосифа Флавија. Разлог због којег се п р е м о ж е п р е т п о с т а в и т и да су у њ е г о в о м п р е п и с у К њ и г а М а к а б е ј с к и х недостајала ова поглавља, него да је п р е п и с његове властите к њ и г е на о в о м м е с т у оштећен, јесте т а ј да н и с у сви њ и х о Би с а д р ж а ј и овде и с п у ш т е н и , иако јесте њ и х о в н а ј в е ћ и део. 197. Како је Т р и ф о н у б и о А н т и о х а о б а в е ш т а в а нас и Л и в и ј е в н а в о д (погл. 53), то јест да је овај п о т п л а т и о А н т и о х о в е лекаре и л и р а н а р н и к е , који су л а ж н о п р е д с т а в и л и н а р о д у да је к р а љ н е х о т и ц е п о с т р а д а о , док су га з а п р а в о о н и д о к р а ј ч и л и , ш т о се с а с в и м слал<е са приказо.м Јосифа Флавија. 198. Да је овај А н т и о х , син А л е к с а н д р а Вала, б и о н а з в а н „Божански", очигледн о је из његовог к о в а н о г н о в ц а , који нас на себи н о с и н а т п и с „ К р а љ А н т и о х Бож а н с к и , Е п и ф а н Победник". 199. Одавде Јосиф Флавије п о ч и њ е да п р а т и и с а ж и м а другу свету јеврејску књигу, насловљену на крају П р в е к њ и г е Макабејске као „ Х р о н и к а п р в о с в е ш т е н и к а Јована Хиркана", или, у н е к и м г р ч к и м п р е п и с и м а , ,НетБрта к њ и г а Макабејска". 200. О д а в д е с а з н а ј е м о да је у д а н и м а овог сјајног п р в о с в е ш т е н и к а , Јована Х и р кана, п р и д р ж а в а њ е сабатне године, бар к а к о п р е т п о с т а в љ а Ј о с и ф Флавије, захтев а л о п р е к и д р а т о в а њ а , б а ш као ш т о је недељни сабат п р е к и д а о рад; о в и м е не м и с л и м н а о н а ј и з у з е т а к у случају нужде, када су Јевреји б и в а л и н а п а д н у т и од с т р а не непријатеља, у којем и м је случају — и и с к љ у ч и в о у т о м — б и л а као з а к о н и т а д о з в о љ е н а б о р б а у с а м о о д б р а н и , чак и у д а н сабата, као ш т о в и д и м о на н е к о л и к о места у Јудејским старинама (књ. 12, погл. б, одељ. 2; књ. 13, погл. 1, одељ. 2) као и у Јудејском рату књ. I, погл. 7, одељ. 3. О в д е се, м е ђ у т и м , т а к о ђ е м о р а п р и м е т и ти да се о в а ј п р е к и д р а т о в а њ а у о п ш т е не п о ј а в љ у ј е у П р в о ј к њ и з и М а к а б е ј с к о ј , погл. 16, већ у п р а в о с у п р о т н о , и а к о се Јевреји у д о б а А н т и о х а Е п и ф а н а з а и с т а н и су у с у ђ и в а л и да се б о р е на д а н сабата, ч а к н и у о д б р а н у в л а с т и т о г ж и в о т а , све док и м А с а м о н е ј е в и ћ и , т о јест МакабеЈци н и с у то д о п у с т и л и ( П р в а к њ и г а М а к а б е ј с к а 2:32-41; Јудејске старине књ. XII, погл. 6, одељ. 2). 201. П р е п и с и Ј о с и ф о в е књиге, једнако г р ч к и и л а т и н с к и , овде и м а ј у в е л и к у

НАПОМЕНЕ 969 грешку, када к а ж у да је п р в а година в л а д а в и н е Јована Х и р к а н а , за коју смо у п р а в о в и д е л и да је сабатна, п а л а у в р е м е 162. о л и м п и ј а д е , иако не м о ж е б и т и с у м њ е да је р е ч о другој г о д и н и 161. о л и м п и ј а д е . Види н е ш т о с л и ч н о р а н и ј е , књ. 12, погл. 7, одељ. 6. 202. О в о х е л и ј а к а л н о з а л а ж е њ е Плејада, и л и седам звезда, д о г о д и л о се, у д а н и м а Х и р к а н а и Ј о с и ф а Флавија, у р а н о н р о л е ћ е , негде у фебруару, ш т о је б и л о д о б а п о з н и х к и ш а у Јудеји; и о в о је, бар к о л и к о з н а м о , ј е д и н а а с т р о н о м с к а к а р а к т е р и з а ц и ј а в р е м е н а , п о р е д једног п о м р а ч е њ а М е с е ц а у д о б а И р о д а , коју с р е ћ е м о у цел о к у п н о м делу Ј о с и ф а Флавија; Јевреји су, н а и м е , б и л и н е з а и н т е р е с о в а н и за посм а т р а њ е а с т р о н о м с к и х п о ј а в а у к о л и к о је то п р е в а з и л а з и л о п о т р е б е њ и х о в о г календара, и з а п р а в о су у п о т п у н о с т и з а б р а њ и в а л и о н о к о р и ш ћ е њ е а с т р о л о г и ј е од које су н е з н а б о ш ц и н а ч и н и л и у о б и ч а ј е н у праксу. 203. О в а ј Јосифов извештај, п р е м а којем је овај текући А н т и о х био у б е ђ и в а н , иако узалуд, да не склапа м и р са Јеврејима, већ да их п о т п у н о искорени, у п о т п у н о с т и је п о т в р ђ е н од стране Д и о д о р а Сицилског, у о д л о м ц и м а из његове 34. књиге. 204. Јеврејима н и ј е б и л о д о з в о љ е н о да п у т у ј у на д а н сабата и л и у д а н е т а к в о г великог п р а з н и к а који је е к в и в а л е н т а н сабату, нигде даље од д о п у ш т е н о г сабатског к р е т а њ а , о д н о с н о до р а з д а љ и н е од две х и љ а д е к у б и т а . 205. О в а ј и з в е ш т а ј о п р и х в а т а њ у о б р е з и в а њ а од с т р а н е И д у м е ј а ц а , к а о и цел о к у п н о г к о р п у с а ј е в р е ј с к и х закона, п о ч е в од Х и р к а н о в о г доба, п о т в р ђ е н о Је цел и м п о т о њ и м т о к о м и с т о р и ј е (види Јудејске старине књ. XIV, погл. 8, одељ. 1; књ. 15, погл. 7, одељ. 9; Јудејскират књ. II, погл. 3, одељ. 1; књ. IV, погл. 4, одељ. 5). О в о их је, п о м и ш љ е њ у Јосифа Флавија, у ч и н и л о п р о з е л и т и м а , и л и п о т п у н и м Јеврејима, к а к о се н а в о д и овде и н а д р у г о м м е с т у (Јудејске старине књ. XIV, погл. 8, одељ. 1). И п а к , А н т и г о н је о д б и о да И р о д а п р и х в а т и као п о т п у н о г Јеврејина, и а к о је овај и м а о р о д о с л о в од н е к о л и к о г е н е р а ц и ј а т а к в и х о б р а ћ е н и к а . А л и овде т а к о ђ е м о ж е м о н а в е с т и р е ч и А м и ј а , г р а м а т и ч а р а , из г о д и н е 129, које у п о т п у н о с т и п о т в р ђ у ј у о в а к а в и з в е ш т а ј Ј о с и ф а Ф л а в и ј а о И д у м е ј ц и м а : „Јевреји су", к а ж е он, „ т а к в и по п р и р о д и и од почетка, док И д у м е ј ц и н и с у Јевреји од почетка, већ Ф е н и ч а н и и С и р и ј ц и ; а л и б и в а ј у ћ и к а с н и ј е п о к о р е н и од с т р а н е Јевреја, и п р и м о р а н и да се о б р е зују и да се у ј е д и н е у један н а р о д као п о д а н и ц и и с т и х з а к о н а , о н и су и с а м и назв а н и Јеврејима." С л и ч н о к а з у ј е и Диос: „ О в а је з е м љ а н а з в а н а Јудејом, а њ е н нар о д Јеврејима; а л и је ово име д а т о т а к о ђ е и м н о г и м д р у г и м к о ј и су п р и х в а т и л и њ и х о в у религију, и а к о су п о р е к л о м п р и п а д а л и д р у г и м н а р о д и м а . " О в д е се, м е ђ у т и м , п о с т а в љ а п и т а њ е са к а к в о м је о с н о в о м т а к о д о б а р в л а д а р к а к а в је био Х и р кан у о п ш т е и д о п у с т и о себи да п р и с и љ а в а И д у м е ј ц е б и л о да п о с т а н у Јевреји, и л и да н а п у с т е земљу. То се, в е р о в а т н о , д о г о д и л о стога ш т о су о н и д а в н о р а н и ј е б и л и и с т е р а н и из з е м љ е Едом, те су н а д в л а д а л и и з а п о с е л и з е м љ у п л е м е н а С и м е о н о в о г , и све ј у ж н е делове п л е м е н а Јудиног, које је б и л о п о с е б н о наслеђе о б о ж а в а л а ц а ист и н с к о г Господа и з а к л е т и х п р о т и в н и к а б и л о к а к в о г и д о л а т р и з м а . 206. П о о в о м у к а з у сената ч и н и се да су о в и и з а с л а н и ц и б и л и п о с л а н и и с т о тол и к о од с т р а н е „јеврејског народа", к о л и к о и од с т р а н е њ и х о в о г к н е з а и л и п р в о с в е ш т е н и к а , Јована Х и р к а н а . 207. Јустин, с л а ж у ћ и се са Ј о с и ф о м Ф л а в и ј е м , казује: „ М о ћ Јевреја сада је тол и к о узрасла, да после овог А н т и о х а о н и в и ш е н и с у п р и з н а в а л и н и ј е д н о г м а к е донског краља; с а м и су п о с т а в љ а л и в л а с т и т у управу, и п у с т о ш и л и С и р и ј у у в е л и ким ратовима." 208. П о р е к л о садукеја, као з н а ч а ј н е с т р а н к е м е ђ у Јеврејима, с а д р ж а н о ј е у о в о м и д в а следећа одељка, ч е м у се м о ж е додати то да када Ф л а в и ј е к а ж е да је Х и р к а н

970 НАПОМЕНЕ п р е ш а о с т р а н ц и садукеја, то в е р о в а т н о з н а ч и да је у с в о ј и о о н о њ и х о в о у ч е њ е које је г о в о р и л о п р о т и в о н и х о б и ч а ј н и х т р а д и ц и о н а л и з а м а старих, н а к н а д н о п р и д о д а н и х п и с а н о м з а к о н у и п о а у т о р и т е т у у ч и њ е н и х р а в н о п р а в н и х с њ и м е , а л и не и њ и х о в а с х в а т а њ а о в а с к р с е њ у и будућем постојању, јер се о в о п о с л е д њ е пе м о ж е п р е т п о с т а в и т и да је н а ш л о у т о ч и ш т е у т а к о д о б р о м и н р а в и ч н о м ч о в е к у к а к в и м се п р е д с т а в љ а Јован Х и р к а н . Н а ј в е р о в а т н и ј е је да у то в р е м е секта садукеја у с в о м у ч е њ у није и ш л а даље од п о р и ц а њ а с в е к о л и к е н е п и с а н е јеврејске т р а д и ц и ј е , којој су, пак, ф а р и с е ј и б и л и т а к о д у б о к о п р и в р ж е н и — јер н и Ј о с и ф Ф л а в и ј е не н о м и њ е п е к у другу р а з л и к у м е ђ у њ и м а ; н и т и о н г о в о р и да је Х и р к а н п р е ш а о с а д у к е ј и м а н и због чега другог до због у к и д а њ а свих т р а д и ц и о н а л н и х п р о п и с а фарисеја, ш т о их је и Исус Х р и с т о с к а с н и ј е о с у д и о у п р а в о као и они. 209. О в а клевета, која је п о т е к л а од ф а р и с е ј а , с а ч у в а н а је п р е к о њ и х о в и х наследника, р а б и н а , све до данас. 210. О в д е се о к о н ч а в а п р в о с в е ш т е н и ч к и с т а ж и блистав ж и в о т н и п у т Јована Хиркана, а са њ и м е и света теократија, и л и Б о ж и ј е у п р а в љ а њ е ј е в р е ј с к и м н а р о д о м , и са њ и м п о в е з а н о п р о р о ч а н с т в о Урима. Одавде даље следи п р о ф а н а и т и р а н с к а јеврејска монархија, н а ј п р е А с а м о н е ј е в и ћ а и л и М а к а б е ј а ц а , а з а т и м И р о д а Великог, И д у м е ј ц а , све до доласка Месије, о ч е м у сведочи и С т р а б о н у књ. XVI; „Они", каж е он, „који су п р о д у ж и л и М о ј с и ј е в о наслеђе н а с т а в и л и су неко време с р е в н о ш ћ у једнако у и с п р а в н о м п о с т у п а њ у и у п о б о ж н о с т и ; а л и после неког в р е м е н а појавил и су се други који су п р е у з е л и з в а њ е п р в о с в е ш т е н и к а , а који беху н а ј п р е сујеверне, а з а т и м и т и р а н с к е особе. Такав је ток који је в о д и о од п р о р о к а М о ј с и ј а до о н и х који су га наследили, п о ч е в ш и на н а ч и н безгрешан, а з а т и м се м е њ а ј у ћ и на горе. А када се о т в о р е н о п о к а з а л о да је власт п о с т а л а тиранска, А л е к с а н д а р је био п р в и који је себе у с т а н о в и о као к р а љ а а не као п р в о с в е ш т е н и к а ; њ е г о в и с и н о в и б и л и су Х и р к а н и Аристобул." И заиста, у к о л и к о м о ж е м о с у д и т и п о в е о м а р а з л и ч и т и м кар а к т е р и м а које су у наредна два века п о к а з и в а л и египатски Јевреји под п р в о с в е ш т е н и ц и м а у о д н о с у на п а л е с т и н с к е Јевреје под к р а љ е в и м а , м о ж е м о с п р а в о м прет п о с т а в и т и да се б о ж а н с к а Ш е х и н а преселила у Египат, те да су о б о ж а в а т е љ и Господа у О н и ј и н о м х р а м у б и л и б о љ и људи од о н и х у ј е р у с а л и м с к о м Храму. 211. О д а в д е с а з н а ј е м о да су есени п о л а г а л и п р а в о на у п р а в љ а њ е п о м о ћ у људи који су могли п р е д в и ђ а т и с т в а р и које ћ е се догодити, и да је овај Јуда есенац поуч а в а о о в и м в е ш т и н а м а своје у ч е н и к е ; а л и да л и је њ и х о в а п р е т е н з и ј а п о ч и в а л а на а с т р о л о ш к и м и л и м а г и ј с к и м о с н о в а м а , ш т о и п а к н и ј е в е р о в а т н о код и п а к в е о м а р е л и г и о з н и х Јевреја који су к р а ј њ е о д л у ч н о з а б р а њ и в а л и т а к в е в е ш т и н е , и л и на к а к в о м Ват Колу — р е ч е н о ј е з и к о м п о з н и х р а б и н а — не м о ж е се п о у з д а н о у т в р дити. О о в о м е в и д и у Јудејском рату књ. II, погл. 8, одељ. 12. 212. И з о в и х и д р у г и х у з г р е д н и х и з ј а в а ш т о их п о в р е м е н о б е л е ж и Ј о с и ф Флавије, м о ж е м о с а з н а т и да т а м о где су свете к њ и г е Јевреја м а њ к а в е , о н к о н с у л т у ј е н е к о л и к о д р у г и х тада п о с т о ј е ћ и х и с т о р и ј а (сада в е ћ и н о м изгубљених) које в е р н о следи у својој в л а с т и т о ј п о в е с т и ; и м и з а и с т а не р а с п о л а ж е м о н и ј е д н и м д р у г и м т а к в и м з а п и с и м а који се т и ч у Јудеје, а који би се м о г л и п о р е д и т и са о в и м изв е ш т а ј и м а Ј о с и ф а Флавија, а и кад год се с р е т п е м о са в е р о д о с т о ј н и м о с т а ц и м а тих изворних записа они готово увек потврђују његове речи. 213. О в а ј град, и л и о с т р в о , Кос, н и ј е о н о у д а љ е н о о с т р в о у Егејском м о р у славн о п о р о ђ е њ у великог Х и п о к р а т а , већ град и л и о с т р в о истог и м е п а п р и д р у ж е н о Египту, п о м и њ а н о ј е д н а к о од с т р а н е С т е ф а н а и Птолемеја. О о в о м е Косу, к а о и о р и з н и ц а м а ш т о су их т а м о п о л о ж и л и К л е о п а т р а и Јевреји, в и д и у Јудејским старинама књ. 14, погл. 7, одељ. 2.

НАПОМЕНЕ 971 214. П о р ф и р и ј е к а ж е да је А н т о н и ј е Грипа в л а д а о двадесет ш е с т година. Јосиф о в и и з в о р и , ј е д н а к о л а т и н с к и и грчки, овде су в е о м а н е п р е ц и з н и , б р к а ј у ћ и А н т о н и н а и А н т и о х а , и л и А н т о н и ј а П л у с а и А н т и о х а П и ј а ( П о б о ж н о г ) , те су к а с н и ј и п р и р е ђ и в а ч и б и л и п р и с и љ е н и да и с п р а в е текст п р е м а д р у г и м и с т о р и ч а р и м а , који се сви с л а ж у да је и м е последњег к р а љ а б и л о А н т и о х Пије. 215. О в у д в о ј и ц у браће, А н т и о х а и Ф и л и п а , П о р ф и р и ј е н а з и в а б л и з а н ц и м а ; ч е т в р т и брат био је к р а љ Дамаска. 216. Лаодикеја је и град у Галаду и з а Јордана. М е ђ у т и м , П о р ф и р и ј е к а ж е да овај А н т и о х П и ј е н и ј е п о г и н у о у о в о ј б и ц и , в е ћ да се, б е ж е ћ и , у т о п и о у р е ц и О р о н ту. А п и ј а н к а ж е да м у је к р а љ е в с т в о н а д С и р и ј о м одузео Тигран, д о к П о р ф и р и ј е Лаодикејом назива краљицу Каламанаца. У таквој пометњи међу каснијим истор и ч а р и м а , м и н е м а м о р а з л о г а да и к о м е в е р у ј е м о п р е него Ј о с и ф у Флавију, који је пред с о б о м и м а о в е ћ и б р о ј и з в о р н и к а . Ш т о се т и ч е п р е б а ц и в а њ а Александру, да је он п о т е к а о из з а р о б љ е н и ш т в а , о в о изгледа с а м о као п о н а в љ а њ е с т а р е ф а р и с е ј с ке к л е в е т е п о в о д о м његовог оца, погл. 10, одељ. 5. 217. О в а ј Теодор б и о је син З е н о н о в , и у њ е г о в о м п о с е д у се н а л а з и о Ареат, како с а з н а ј е м о из одељка 3. 218. О в а ј н а д и м а к „Трачанин" Јевреји су н а д е н у л и А л е к с а н д р у в е р о в а т н о у смислу: б и т и в а р в а р и н као Т р а ч а н и н , и л и у н е к о м с л и ч н о м значењу. 219. О в а ј А р е т а је био п р в и а р а б љ а н с к и к р а љ који је з а у з е о Д а м а с к и одатле владао; њ е г о в о и м е је, пак, касније п о с т а л о з а ј е д н и ч к о а р а б љ а н с к и м к р а љ е в и м а , ј е д н а к о у П е т р и и Дамаску, к а к о с а з н а ј е м о од Јосифа Ф л а в и ј а на м н о г и м м е с т и м а , као и од св. П а в л а у Д р у г о ј п о с л а н и ц и К о р и н ћ а н и м а 11:32. 220. О в д е као и на д р у г и м м е с т и м а м о ж е м о п р и м е т и т и да које год су з е м љ е и г р а д о в е А с а м о н е ј е в и ћ и о с в а ј а л и и п р е у з и м а л и од суседних народа, и л и које год су земље и г р а д о в е з а д о б и ј а л и а да и м п р е т х о д н о н и к а д а н и с у п р и п а д а л и , о н и су, после д о б а Х и р к а н а , п р и с и љ а в а л и с т а н о в н и ш т в о да н а п у с т и своје и д о л а т р и ј с к е обичаје, и у п о т п у н о с т и п р и х в а т и М о ј с и ј е в е законе, и л и су у с у п р о т н о м б и в а л и п р о г а њ а н и у друге земље. О н а ј и з в р с н и кнез, Јован Х и р к а н , то је у ч и н и о И д у м е ј ц и м а који су тада ж и в е л и у О б е ћ а н о ј земљи, и то је в е р о в а т н о у р а д и о из опр а в д а н и х разлога, за р а з л и к у од д р у г и х који су ч и н и л и исто, ч а к и о н и м з е м љ а м а и г р а д о в и м а који н и с у б и л и део јеврејске О б е ћ а н е земље. 221. П р е м а о в о м с а м р т н и ч к о м с а в е т у ш т о га је А л е к с а н д а р дао својој ж е н и ч и н и се да је и о н сам следио и з б о р свог оца Јована Х и р к а н а , те да је д р ж а о страну с а д у к е ј и м а , који су се ч в р с т о д р ж а л и п и с а н и х з а к о н а , а п р о т и в фарисеја, који су у в о д и л и њ и х о в е с о п с т в е н е у с м е н о п р е н о ш е н е о б и ч а ј е (погл. 16, одељ. 2); те да је о н сада у в и д е о п о л и т и ч к у н у ж п о с т п о т ч и њ а в а њ у ф а р и с е ј и м а и њ и х о в и м о б и ч а ј и м а , у к о л и к о су њ е г о в а у д о в и ц а и деца б и л и н а м е р н и да з а д р ж е своју м о н а р х и ј с к у у п р а в у и л и т и р а н и ј у н а д ј е в р е ј с к и м н а р о д о м ; т и м е се ова секта, с л у ж е ћ и о в а к в о ј п о д р ш ц и , н а п о с л е т у п о к а з у ј е као у в е л и к о ј м е р и р у ш и л а ц религије, у п р а вљања, па и јеврејског народа, д о в о д е ћ и их у т а к о и з о п а ч е н о стање, да и х је освета Б о ж и ј а довела у с т а њ е п о т п у н о г и с т р е б љ е њ а . У п р а в о т а к о К а ј а ф а п о л и т и ч к и с а в е т у ј е ј е в р е ј с к и с и н х е д р и о н (Јеванђеље по Ј о в а н у 11:50): „[Ви н и ш т а не р а з у м е те], И не р а з м и ш љ а т е да је за в а ш у к о р и с т да један с а м ч о в е к у м р е за н а р о д да не би п р о п а о сав народ", а о в о је к о н с е к в е н т н о њ и х о в и м в л а с т и т и м п о л и т и ч к и м прет п о с т а в а к а (стих 48), „Ако га о с т а в и м о [Исуса] тако, сви ћ е у њега в е р о в а т и , па ћ е д о ћ и Р и м љ а н и и у з е ћ е н а м и земљу и народ." Распеће Исуса Н а з а р е ћ а н и н а донело и м је Б о ж и ј у освету, д а ј у ћ и п р и л и к у у п р а в о т и м и с т и м Р и м љ а н и м а од к о ј и х су тол и к о с т р е п е л и — а који су ж е л е л и да с п р е ч е Њ е г о в о у б и с т в о — да з а и с т а „дођу и

972 НАПОМЕНЕ у з м у и з е м љ у и народ", т р и д е с е т г о д и н а касније. И сам Ј о с и ф Ф л а в и ј е је н е к о л и к о п у т а ч и н и о с л и ч н е дигресије, в р л о савремене, о н е о п х о д н о с т и да в о ђ е р а з м о т р е овај и с л и ч н е п р и м е р е , те да в и ш е не ж р т в у ј у с в е к о л и к у в р л и н у и и с т и н с к у р е л и г и о з н о с т њ и х о в и м п о г и б е љ н и м схемама у п р а в љ а њ а , о б а р а ј у ћ и и п о д в р г а в а ј у ћ и з а к о н е Б о ж и ј е њ и м а с а м и м а , к а о и оне н а р о д е за које и м је п о в е р е н о да се брину. 222. Б р о ј к а од пет с т о т и н а хиљада, па ч а к и она од т р и с т о т и н е х и љ а д а Тигран о в и х в о ј н и к а који су из Јерменије д о ш л и у С и р и ј у и Јудеју, к а к о с т о ј и у ј е д н о м г р ч к о м п р е п и с у и о с т а л и м л а т и н с к и м , изгледа о д в и ш е велика. Већ смо се с р е т а л и са н е к о л и к о о в а к в и х п р е т е р а н и х б р о ј к и у т е к у ћ и м Ј о с и ф о в и м п р е п и с и м а , које се све с в а к а к о не могу н>ему п р и п и с а т и . С х о д н о томе, овде је в е р о в а т н о р е ч о ч е т р десет х и љ а д а в о ј н и к а . 223. О в а т в р ђ а в а , з а м а к , ц и т а д е л а и л и кула, у коју су б и л и п о с л а н и А р и с т о булова ж е н а и деца, и која је надгледала Храм, не м о ж е б и т и н и ј е д н а друга до она к о ј у ј е п о д и г а о Х и р к а н I (Јудејске старине књ. XVIII, погл. 4, одељ. 3), а коју је пон о в о с а з и д а о И р о д Велики, п о з н а т а под и м е н о м „Кула А н т о н и ј а " (исто, књ. 15, погл. 11, одељ. 5). 224. О в а „златна л о з а " и л и „врт", коју је С т р а б о н в и д е о у Риму, на себи је и м а ла з а п и с који је с в е д о ч и о да је р е ч о п о к л о н у од А л е к с а н д р а , оца Аристобуловог, а не од самог А р и с т о б у л а , к о м е је п р и п и с у ј е Ј о с и ф Ф л а в и ј е који, к а к о би д о к а з а о и с т и п у овог дела своје и с т о р и ј е , у в о д и сведочење С т р а б о н о в о ; због овога се ч и н и да се с т а н д а р д н и п р е п и с и н а о в о м м е с т у б и л о п о г р е ш н и и л и о ш т е ћ е п и . Ш т о се т и ч е н а г а ђ а њ а да је ову л о з у н а п р а в и о А л е к с а н д а р и у х р а м у је п о с в е т и о Богу, а да ју је одатле у з е о А р и с т о б у л и п о с л а о Помпеју, о б е ч и њ е н и ц е су в р л о н е в е р о в а т н е и ни на који н а ч и н се не с л а ж у са Ј о с и ф о м Ф л а в и ј е м , који т е ш к о да би п р о п у с т и о да п о м е н е обе ове н е о б и ч н е ч и њ е н и ц е у својој и с т о р и ј и да је и ш т а о њ и м а знао; н и т и је в е р о в а т н о да би ј е в р е ј с к и народ, и л и ч а к сам П о м п е ј , н а ш а о з а д о в о љ с т в о у т а к о ф л а г р а н т н о м п р и м е р у светогрђа. 225. О в о и з р и ч и т о Ј о с и ф о в о сведочење на о в о м месту, к а о и у Јудејским старинама књ. 8, погл. 8, одељ. 6 и књ. 15, погл. 4, одељ. 2, да су се ј е д и н и в р т о в и балсама, и н а ј б о љ а п а л м и н а стабла, н а л а з и л и , бар у њ е г о в о време, у б л и з и н и Јерихона и Кугадија, северно од М р т в о г м о р а (где је т а к о ђ е и А л е к с а н д а р Велики в и д е о ц у р е њ е балсама), п о к а з у ј е г р е ш к у о н и х к о ј и р а з у м е в а ј у Е у з е б и ј а и Ј е р о н и м а т а к о к а о да се један од о в и х в р т о в а б а л с а м а н а л а з и ј у ж н о од М р т в о г м о р а , у З о а р у и л и Сегору, док су о в и у с т в а р и м о р а л и м и с л и т и н а други З о а р и л и Сегор, који се нал а з и и з м е ђ у Јерихона и Кугадија, д а к л е у с а г л а с н о с т и са Ј о с и ф о в о м т в р д њ о м ; и л и о в и а у т о р и н и с у м и с л и л и на овај т о п о н и м , или, пак, иначе д и р е к т н о п р о т и в р е ч е Ј о с и ф у Флавију, па о т у д а в е о м а греше: о с и м ако балсам, о д н о с н о н а ј б о љ а п а л м и н а стабла н и с у у с п е в а л а м н о г о ј у ж н и ј е у Јудеји у д а н и м а Еусебија и Ј е р о н и м а него у д а н и м а Ј о с и ф а Флавија. 226. П о с е б н о н а в о ђ е њ е д у б и н е и ш и р и н е овог јарка, одакле је в е р о в а т н о у з и м а н о к а м е њ е за зид око Х р а м а , н е д о с т а ј е у н а ш и м п р е п и с и м а Ј о с и ф о в о г дела, а л и је и з н е с е н о од с т р а н е С т р а б о н а , од кога с а з н а ј е м о да је овај ј а р а к б и о шездесет стопа д у б о к и две с т о т и н е педесет ш и р о к . У следећем одељку, м е ђ у т и м , Ј о с и ф Ф л а в и ј е за њ е г о в у д у б и н у к а ж е да је б и л а о г р о м н а , ш т о се т а ч н о слаже са С т р а б о н о в и м о п и с о м , и о б р н у т о — ове С т а б о н о в е б р о ј к е т а к о ђ е с н а ж н о п о т в р ђ у ј у и с т и н и т о с т Ј о с и ф о в о г описа. 227. О в о з н а ч и н а д а н 23. С и в а н а , г о д и ш њ е г п о с т а због и з о п а ч е њ а и идол а т р и ј е Јеровоамове, „који је у ч и н и о И з р а е л г р е ш н и м " ; и л и је м о ж д а н е к и други п о с т п а д а о у т а ј месец, п р е и у д а н и м а Ј о с и ф а Флавија.

НАПОМЕНЕ 973 228. О в д е з а с л у ж у ј е да буде п р и м е ћ е н о да је о в о фарисејско, с у ј е в е р н о схватање, к а к о је н а п а д а ч к а б о р б а н е з а к о н и т а за Јевреје у д а н сабата ч а к и под к р а ј њ о м н у ж д о м , а о ч е м у н и с м о н и ш т а ч у л и п р е д а н а М а к а б е ј а ц а , б и л о з а и с т а у з р о к зау з и м а њ а Јерусалима од с т р а н е Помпеја, а ш т о с а з н а ј е м о и из дела С о с и ј а и Тита; о в а к в о м о б з и р н о м сујеверју, к а о ш т о је п р и д р ж а в а њ е т а к о р и г о р о з н о г поста н а дан Сабата, Исус се у в е к с у п р о т с т а в љ а о , док су, н а с у п р о т томе, ф а р и с е ј с к и Јевреји на њ е м у и н с и с т и р а л и , као ш т о је о ч и г л е д н о из м н о г и х м е с т а у Н о в о м завету, и а к о Х р и с т о с и даље н а г о в е ш т а в а к а к о се п о г и б е љ н и м т а к в о сујеверје м о ж е п о к а з а т и у њ и х о в о м суочењу са Р и м љ а н и м а , у Јеванђељу п о М а т е ј у 25:20. 229. О в о је у п о т п у н о с т и п о т в р ђ е н о и Ц и ц е р о н о в и м сведочењем, к о ј и у с в о м е г о в о р у Ф л а к у к а ж е да „Гнеј П о м п е ј , када је о с в о ј и о Јерусалим, н и ј е д о т а к а о н и ш т а ш т о је н р и п а д а л о Храму". 230. Тј. о с л о б о ђ е н и р о б . 231. Упркос п о в и к а м а п р о т и в Гавинија у Риму, Ј о с и ф Ф л а в и ј е овога п р и к а з у ј е к а о ч о в е к а с п о с о б н о г к а р а к т е р а , к а о да је овај о п р а в д а о част која м у је у к а з а н а пов е р а в а њ е м з а д а т к а у Јудеји. 232. Н а о в о м се м е с т у Ј о с и ф у Ф л а в и ј у в е р о в а т н о п о т к р а л а грешка; јер н а к о н ш т о н а м о б е ћ а в а у к а з о о б н о в и Јерусалима, о н и з н о с и један м н о г о с т а р и ј и указ, и то о н а ј који се т и ч е с а в е з а п р и ј а т е љ с т в а и з а ј е д н и ш т в а . М о г л о б и се п р е т п о с т а в и т и и да је к а с н и ј и п р е п и с и в а ч и с п р е м е ш т а о у к а з е који се т и ч у д в а ј у Х и р к а н а , б и в а ј у ћ и з а в а р а н и с т о в е т н о ш ћ у њ и х о в и х и м е н а ; јер је о н о које п р и п а д а п р в о м п р в о с в е ш т е н и к у тог и м е н а [Јовану Х и р к а п у ] , Ј о с и ф Ф л а в и ј е овде п р и п и с а о о н о ме који је ж и в е о к а с н и ј е [Хиркану, с и н у А л е к с а н д р а Јануса]. И п а к , у к а з који је о б е ћ а о з а п и с а н је н е ш т о н и ж е , у з б и р ц и р и м с к и х у к а з а који се т и ч у Јевреја, и који д а т и р а ј у из в р е м е н а када је Ц е з а р п е т и п у т био конзул. В и д и н и ж е у к њ и з и , погл.10, одељ. 5. 233. П р и т а н е ј (грч. ргу1ап15), д р ж а в н а зграда у с т а р о ј А т и н и у којој је б и л о сед и ш т е д р ж а в н е владе и у којој су се притани, за в р е м е своје службе, х р а н и л и о држ а в н о м т р о ш к у , а з а с л у ж н и људи д о ж и в о т н о . 234. Ако се п а ж љ и в о п р а т и н е к о л и к о п о в р е м е н о изнесених бројева и х р о н о л о ш к и х појава у ж и в о т у и с м р т и овог Ирода, као и његове деце која ћ е касније бити поменута, видеће се да на о в о м м е с т у м о р а стајати двадесет пет година, а не нетнаест, као б р о ј који је извесно и сам Јосиф Флавије овде навео као И р о д о в у з р а с т у часу када је овај био п о с т а в љ е н за н а м е с н и к а Галилеје. Види погл 23, одељ. 5, и погл. 24, одељ. 7; а п о с е б н о Јудејске старине књ. XVII, погл. 8, одељ. 1, где се каже да је око четрдесет ч е т и р и године касније И р о д у м р о као стар човек од око седамдесет година. 235. Ј о с и ф у с в о ј и м п о х в а л а м а Ироду, п о в о д е ћ и се с в а к а к о за л и ч н и м И р о д о в и м и с т о р и о г р а ф о м Н и к о л о м , н а с т о ј и да ш т о в и ш е у з д и г н е И р о д а а њ е г о в е п р о т и в н и к е све п о д в о д и п о д р а з б о ј н и к е и п љ а ч к а ш е . Тако већ овде Језекију п р о г л а ш а в а за р а з б о ј н и ч к о г вођу, п р е м д а је јасно да је о в а ј са с в о ј о м ч е т о м в о д и о герилски рат п р о т и в Р и м љ а н а . Н о за Ј о с и ф а су сви б о р ц и за с л о б о д у Јудеје, а често и п р и с т а л и ц е с т а р е д и н а с т и ј е А с а м о н е ј е в и ћ а , „ р а з б о ј н и ц и " , док је л у к а в и И д у м е ј а ц А н т и п а т а р — „ н о с и л а ц м и р а и спасења", кога већ сви п о ш т у ј у к а о цара. 236. О в д е в р е д и з а п а з и т и да н и к о у Јудеји н и ј е м о г а о б и т и о с у ђ е н н а с м р т без с а г л а с н о с т и С и н х е д р и о н а , б у д у ћ и да је п о с т о ј а л а одредба у М о ј с и ј е в о м з а к о н у п р е м а којој је ч а к и у случају к р и м и н а л н и х дела, а п о с е б н о о н и х која се т и ч у ж и в о та, могла да п о с т о ј и ж а л б а м а њ и м с а в е т и м а који су б р о ј а л и седам ч л а н о в а у друг и м г р а д о в и м а , до н а ј в и ш е г савета од седамдесет једног ч л а н а у Јерусалиму; а ш т о

974 НАПОМЕНЕ је с а с в и м у с к л а д у са р е ч и м а И с у с а Христа: „Јер п р о р о к не м о ж е п о г и н у т и и з в а н Јерусалима", Јеванђеље п о Л у к и 13:33. 237. М а г и с т р а т и су б и л и п о с е б н о н а и м е н о в а н и д р ж а в н и с л у ж б е н и ц и з а д у ж е н и за а д м и н и с т р а т и в н о с п р о в о ђ е њ е сенатских и и м п е р а т о в о р и х одлука. 238. Д а ј е и Х и р к а н у то в р е м е б и о у Егинту, з а ј е д н о с А н т и п а т р о м , и да су овде њ е м у п р и п и с а н и смели и с м о т р е н и п о д в и з и његовог з а с т у п н и к а , као ш т о се прет п о с т а в љ а у о в о м у к а з у ЈулиЈа Ц е з а р а , т а к о ђ е нас у в е р е в а и С т р а б о н о в о сведочанство, којег је Ј о с и ф Ф л а в и ј е т а к о ђ е п р и л о ж и о , у погл. 8, одељ. 3. 239. К в е с т о р , д р ж а в н и с л у ж б е н и к з а д у ж е н за п и т а њ а з а к о н а и ф и н а н с и ј а . 240. П р е т о р , с л у ж б е н и к који п о м а ж е к о н з у л и м а у с п р о в о ђ е њ у закона, у п р а в љ а њ у в о ј с к о м итд. 241. Главни а д м и н и с т р а т и в н и с л у ж б е н и к у г р ч к о ј д р ж а в и . 242. Архонт, а т и н с к и д р ж а в н и с л у ж б е н и к . 243. Конзул, р и м с к и н а м е с н и к п р о в и н ц и ј е . 244. „ТгЉиш т Ш Ш т " , в о ј н и о ф и ц и р , од к о ј и х је б и л о ш е с т о р и ц а у свакој легији. 245. О в д е и м а м о н а ј з н а ч а ј н и ј е и в е р о д о с т о ј н о с в е д о ч а н с т в о г р а ђ а н а Пергама, да је А в р а м б и о о т а ц свих Хебреја, а да су њ и х о в и п р е ц и у д р е в н а в р е м е н а б и д и п р и ј а т е љ и т и х Хебреја, те да д р ж а в н и с п и с и њ и х о в о г града, тада ј о ш п о с т о ј е ћ и , то п о т в р ђ у ј у . О в а ј доказ о д в и ш е је с н а ж а н да би га б и л о л а к о и з б е ћ и н а ш и м сав р е м е н и м н е п о з н а в а њ е м п о с е б н и х о к о л н о с т и под к о ј и м а је д о ш л о до овог п р и ј а тељства и у з а ј а м н о г савеза и з м е ђ у о в и х народа. Такође в и д и и п о т п у н доказ блиск о с т и Л а к е д е м о н а ц а и Јевреја, и к а к о је д о ш л о до тога да се в е р о в а л о к а к о су оба н а р о д а п о т о м ц и А в р а м о в и , у д р ж а в н о ј п о с л а н и ц и овог н а р о д а Јеврејима, сачуван о ј у П р в о ј к њ и з и М а к а б е ј с к о ј 12:19-23, и овде код Јосифа Ф л а в и ј а књ. 12, погл. 4, одељ. 10. О б а ова в е р о д о с т о ј н а з а п и с а в е о м а су д р а г о ц е н а . Такође је в р е д н о запаж а њ а о н о о ч е м у нас М о ј с и ј е Хорененсис, г л а в н и ј е р м е н с к и и с т о р и ч а р , о б а в е ш т а ва, то јест да су Арсаси, који су п о д и г л и П а р ћ а н с к о ц а р с т в о , п о т и ц а л и од семена А в р а м а и К е т у р е , те да је т а к о и с п у њ е н о п р о р о ч а н с т в о у којем се каже: „Од тебе ћ е и к р а љ е в и н а р о д а п р о и з и ћ и " , П о с т а њ е 17:6. 246. За овог М а р к а , н а м е с н и к а С и р и ј е , који је п о с л а н к а о н а с л е д н и к С е к с т а Ц е з а р а , и с т о р и ч а р и и н с и с т и р а ј у да њ е г о в о и м е буде ч и т а н о к а о „ М а р к и о н " [или „Маркије"] у с в и м Ј о с и ф о в о в и м д е л и м а — д а к л е и Јудејским старинама и Јудејском рату, и са о в и м се в е ћ и н а н а у ч н и к а слаже. 247. У о в о м и с л е д е ћ и м п о г л а в љ и м а ч и т а л а ц ћ е л а к о п р и м е т и т и да су п р а в а и п о в л а с т и ц е Јевреја о б и ч н о од Р и м љ а н а д о б и ј а н е уз п о м о ћ н о в ц а . М н о г и п р и м е р и ове врсте, ј е д н а к о у случају Р и м љ а н а и д р у г и х м о ћ н и к а , с р е ћ у се код Јосифа Флавија, како овде т а к о и касније, и н е ћ е б и т и п о т р е б н о с к р е т а т и п а ж њ у н а с в а к у од т и х п о ј а в а у о в и м н а п о м е н а м а . У с к л а д у с т и м е је и то ш т о г л а в н и з а п о в е д н и к п р и знаје св. Павлу, „да је в е л и к о м с у м о м з а д о б и о њ е г о в у слободу", Дела а п о с т о л с к а 22:28; а и да су и н а с л е д н и ц и св. П а в л а н а ј в е р о в а т н и ј е за своЈе п о р о д и ц е з а д о б и ј а л и с л о б о д у на и с т и н а ч и н . 248. О в а изјава о т в о р е н о а л у д и р а на о н о д о б р о п о з н а т о а л и н е о б и ч н о и в е о м а дуго п о м р а ч е њ е С у н ц а које се д о г о д и л о на дан у б и с т в а Ц е з а р а од с т р а н е Б р у т а и Касија, на ш т а је в е о м а о б р а ћ е н а п а ж њ а код Б е р г и л и ј а , П л и н и ј а и д р у г и х р и м с к и х аутора. В и д и н п р . Б е р г и л и ј е в е Георгике књ. I, пред крај; и П л и н и ј е в у ЈЈриродну историју књ. Њ, погл. 33.

НАПОМЕНЕ 975 249. О в д е м о ж е м о п р и м е т и т и да је в е ћ и с а м о в е р е н и ш т в о код д р е в н и х људи с м а т р а н о д о в о љ н о м о с н о в о м за о р о ђ е н о с т , те је Х и р к а н овде н а з в а н И р о д о в и м т а с т о м због з а р у к а и з м е ђ у овога и Х и р к а н о в е у н у к е М и р ј а м , и а к о је до в е н ч а њ а д о ш л о тек ч е т и р и г о д и н е касније. В и д и Јеванђеље п о М а т е ј у 1:16. 250. Т е т р а р х , у п р а в и т е љ н а д ј е д н о м ч е т в р т и н о м дате земље. 251. О в а ј М о ј с и ј е в закон, п р е м а којем с в е ш т е н и ц и м о р а ј у б и т и „без м а н а " у погледу делова њ и х о в о г тела, н а л а з и се у Л е в и т с к о ј 21:17-24. 252. О в а А н т и г о н о в а т в р д њ а , која као да је и з г о в о р е н а у л и ц е Ироду, да је овај био И д у м е ј а ц , ш т о значи п о л у - Ј е в р е ј и н , ч и н и се од м н о г о в е ћ е т е ж и н е од оне нав о д н е п р и ч е његовог о м и љ е н о г и ласкавог и с т о р и ч а р а Н и к о л е ДамаскиЈца, к о ј и и з в о д и И р о д о в о п о р е к л о у н а з а д све до в а в и л о н с к о г р о п с т в а . С х о д н о томе, Јосиф Ф л а в и ј е И р о д а у в е к п р о ц е њ у ј е као И д у м е ј ц а , и а к о к а ж е да је њ е г о в о т а ц А н т и п а т а р био и с т о г р о д а к а о и Јевреји (погл. 8, одељ. 1) и Ј е в р е ј и н п о р о ђ е њ у {Јудејске старине књ. XX, погл. 8, одељ. 7); и з а и с т а су сви с л и ч н и п р е о б р а ћ е н и ц и , к а о ш т о су б и л и И д у м е ј ц и , т о к о м в р е м е н а п р и х в а т а н и као п р и п а д н и ц и истог народа. 253. Ј о с и ф Ф л а в и ј е и с ц р п н о и често и з н о с и да је п р о ш л о в и ш е од т р и године и з м е ђ у И р о д о в о г п р в о г з а д о б и ј а њ а к р а љ е в с т в а у Риму, и његовог другог з а д о б и ј а њ а п о в о д о м з а у з и м а њ а Јерусалима и с м р т и А н т и г о н о в е . Текућа и с т о р и ј а овог п е р и о д а д в а п у т п о м и њ е о д л а ж е њ е војске на з и м с к а к о н а ч и ш т а , која в е р о в а т н о п р и п а д а ј у д в е м а р а з л и ч и т и м з и м а м а , у погл. 15, одељ. 3 и 4; па и а к о Ј о с и ф не казује н и ш т а о т о м е к о л и к о су дуго војске м и р о в а л е у т и м п р е б и в а л и ш т и м а , о н о п а к даје и з в е ш т а ј о д у г и м и п р о м и ш љ е н и м о к л е в а њ и м а Вентидија, С и л о н а и Махера, који су и м а л и да и з в е д у у с т а н о в љ а в а њ е И р о д а у њ е г о в о м н о в о м краљевству, а л и се ч и н и да н и с у и м а л и д о в о љ н о снага за т а к в у намену, и и з в е с н о је и да их је А н т и г о н п о т к у п љ и в а њ е м н а в о д и о на н а ј д у ж е м о г у ћ е одуговлачење, као ш т о н а м и даје д е т а љ н е и з в е ш т а ј е о м н о г и м И р о д о в и м п о д в и з и м а т о к о м истог периода, став љ а ј у ћ и н а м т и м е о т в о р е н о до з н а њ а да је т а ј и н т е р в а л , п р е него ш т о је И р о д пош а о у Самосату, б и о в е о м а значајан. И п а к , о н о ш т о недостаје код Јосифа Флавија, у п о т п у н о с т и је о б е з б е ђ е н о од с т р а н е М о ј с и ј а Х о р е н е н с и с а , јерменског и с т о р и ч а ра, у њ е г о в о ј и с т о р и ј и тог п е р и о д а (књ. II, погл. 18), где нас он и з р и ч и т о у в е р а в а д а ј е Тигран, тада к р а љ Јерменије, и к о л о в о ђ а овог п а р ћ а н с к о г рата, владао две год и н е н а к о н ш т о је Р1род био п р о г л а ш е н к р а љ е м у Риму, а да је А н т о н и ј е за њ е г о в у с м р т чуо, и а к о је б и о у т а к о б л и с к о м суседству, тек у С а м о с а т и , то јест кад је дош а о т а м о р а д и опсаде; н а к о н чега м у је И р о д довео ј о ш једну војску, ш т о је з н а ч и ло ш е с т с т о т и н а к и л о м е т а р а м а р ш а , и то к р о з з е м љ у в е о м а т е ш к у за н а п р е д о в а њ е и п у н у непријатеља, и п р и д р у ж и о м у се у о п с а д и овог града све док С а м о с а т а н и ј е била заузета; з а т и м су И р о д и С о с и н и ј е м а р ш и р а л и н а т р а г на челу в е л и к и х а р м и ј а п р е ш а в ш и и с т и пут, да би з а т и м , у к р а т к о м року, о т п о ч е л и б л о к а д у Јерусалима, п р и ч е м у га н и с у м о г л и о с в о ј и т и без опсаде дуге пет месеци. Када се све о в о сабере, у п о т п у п о с т и б и в а н а д о к н а ђ е н о о н о ш т о недостаје код Ј о с и ф а Флавија, и изв а н сваког с н о р а у т в р ђ у ј е у к у п н у х р о н о л о г и ј у о в и х времена. 254. Град којег Јосиф Ф л а в и ј е овде н а з и в а „ В а в и л о н " изгледа да је био један од о н и х које су С е л е у к и д и п о д и г л и на Тигру, а који су дуго н а к о н п о т п у н о г з а т и р а њ а д р е в н о г В а в и л о н а б и л и у о б и ч а ј е н о н а з и в а н и т и м и м е н о м , п р и ч е м у се овај в е р о в а т н о н а л а з и о недалеко од Селеукије; б а ш као ш т о се и к а с н и ј е п р и д р у ж е н и град Багдад н а з и в а о , а и до д а н а с се ч е с т о н а з и в а , с т а р и м и м е н о м В а в и л о н а . 255. О в д е и м а м о један од н а ј и с т а к н у т и ј и х п р и м е р а И р о д о в е к о р и с т о љ у б и в е и б е з о б з и р н е п о л и т и к е , када је п о м о ћ у з л о у п о т р е б е своје н е з а к о н и т е и у з у р п а т о р с к е м о ћ и у ч и н и о кога је њ е м у б и л о по в о љ и п р в о с в е ш т е н и к о м , и то н а ј п р е у

976 НАПОМЕНЕ л и ч н о с т и А н а н е л а , ч и м е Је и з а з в а о т а к в е п о т р е с е у к р а љ е в с т в у и у својој в л а с т и тој п о р о д и ц и , због к о ј и х је себе довео дотле да касније в и ш е н и к а д а н и ј е могао н и на н а ј к р а ћ е в р е м е у ж и в а т и м и р и л и с п о к о ј с т в о . И С т а р и з а в е т је п у н п р и м е р а нес р е ћ а које су з а д е с и л е Јевреје због т а к в е д в о р с к е п о л и т и к е , а п о с е б н о у в р е м е и н а к о н в л а с т и Јеровоама, с и н а Неватовог, „који Је И з р а е л у ч и н и о грешним", који је дао н а ј п о г и б е љ н и ј и п р и м е р за т а к в о што, и к о ј и је довео до н а ј в е ћ е г к в а р е њ а р е л и г и о з н о с т и , а к а ж њ а в а њ е ч и ј е п о р о д и ц е је с в а к а к о б и л о н а ј у п е ч а т љ и в и ј е . 256. Треба п р и м е т и т и да је ова седма г о д и н а И р о д о в о г к р а љ е в а њ а , као и све о с т а л е г о д и н е њ е г о в е к р а љ е в с к е власти, код Ј о с и ф а Ф л а в и ј а д а т и р а н а п о ч е в од с м р т и А н т и г о н о в е , и л и н а ј с к о р и ј е од з а к љ у ч е њ а А н т и г о н о в е в л а с т и и заузим а њ а Јерусалима н е к о л и к о м е с е ц и р а н и ј е , а н и к а д од И р о д о в о г п р в о г з а д о б и ј а њ а к р а љ е в с к е т и т у л е у Риму, в и ш е од т р и г о д и н е п р е о в и х догађаја. 257. И р о д овде к а ж е да су и з а с л а н и ц и б и л и с в е т и за в р е м е док су н о с и л и поруке другима, па су тако и з а к о н и Јевреја и з в е д е н и из с а к р а л н о г а у т о р и т е т а , буд у ћ и да су п о с л а н и од Бога п о с р е д с т в о м анђела [или Б о ж и ј и х и з а с л а н и к а ] , ш т о је у п р а в о и з р а з св. П а в л а о и с т и м з а к о н и м а у П о с л а н и ц а Галаћанима 3:19 и Хеб р е ј и м а 2:2. 258. О в а ј р е л и г и о з н и ч и н , о д о б р о в о љ а в а њ е Бога ж р т в а м а од с т р а н е И р о д а , п р е но ш т о је п о ш а о у б о р б у п р о т и в А р а б љ а н а , кога у о ч а в а м о т а к о ђ е и у п р в о ј к њ и з и Јудејског рата погл. 19, одељ. 5, в р е д а н је п а ж њ е , зато ш т о је то ј е д и н и п р и м е р о в е в р с т е да га Ј о с и ф Ф л а в и ј е и к а д а п о м и њ е у с в е к о л и к о м с в о м о п ш и р н о м и п о т а н к о м и з в е ш т а ј у о И р о д у ; а о в о се догодило у часу када се овај н а ш а о у к р а ј њ о ј н е в о љ и и б и о о б е с х р а б р е н с т р а х о в и т и м п о р а з о м своје п р е т х о д н е војске, као и врл о с н а ж н и м з е м љ о т р е с о м у Јудеји, а т а к в а в р е м е н а н е с р е ћ е в е ћ и н у људи ч и н и рел и г и о з н и м ; и о н у с в о ј и м н а д а м а овде з а и с т а н и ј е био р а з о ч а р а н , јер је о д м а х п о т о м з а д о б и о своју н а ј з н а м е н и т и ј у п о б е д у н а д А р а б љ а н и м а , док су, н а с у п р о т томе, о н и који су п р е тога б и л и т а к о н е с у м њ и в и п о б е д н и ц и , и т о л и к о у з о х о љ е н и због з е м љ о т р е с а да су се у с у д и л и да п о б и ј у јеврејске и з а с л а н и к е , сада б и л и з а т е ч е н и у грдној п р е н е р а ж е н о с т и , и једва да су б и л и у с т а њ у да се у о п ш т е и боре. 259. С о б з и р о м да је овде М и р ј а м п р е д с т а в љ е н а к а к о п р е б а ц у ј е И р о д у за у б и с т в о њ е н о г оца [Александра], б а ш к а о и њ е н о г брата [Аристобула], и а к о је з а п р а в о њ е н деда Х и р к а н , о н а ј к о ј и је п о И р о д о в о м налогу у б и ј е н (како нас сам Јосиф Ф л а в и ј е о б а в е ш т а в а у погл. 6, одељ. 2), м и овде м о р а м о и л и п р е у з е т и о н о т у м а ч е њ е које с м а т р а да овде и с п р а в н о т р е б а да стоји деда, или, пак, м о р а м о , као и р а н и ј е (погл. 1, одељ. 1) д о п у с т и т и и с к л и з н у ћ е Ј о с и ф о в о г п е р а и л и с е ћ а њ а на о в о м м е с т у пред нама. 260. О в д е и м а м о и з р а з и т п р и м е р ј е з и к а к о ј и м се Јосиф Флавије с л у ж и обр а ћ а ј у ћ и се нејеврејима, а који се р а з л и к у ј е од онога к о ј и м се о б р а ћ а о Јеврејима, а у којем ћ е све слична п р о с у ђ и в а њ а и з в о д и т и и с к љ у ч и в о из гнева Божијег; али зато ш т о је знао да м н о г и од нејевреја сматрају како се о в а к в е п о ј а в е регуларно в р а ћ а ј у у и з в е с н и м в р е м е н с к и м ц и к л у с и м а , он се у овој п р и л и ц и с л о ж и о са њ и м а . 261. О в а глад која је т о к о м две г о д и н е п о г о д и л а Јудеју и Сирију, п а д а ј у ћ и у т р и н а е с т у и ч е т р н а е с т у г о д и н у И р о д о в е в л а д а в и н е , а које су б и л е д в а д е с е т т р е ћ а и двадесет ч е т в р т а година п р е Христа, ч и н и се да је била с т р а ш н и ј а од оне која је з е м љ у п о г о д и л а у д а н и м а Јакова ( П о с т а њ е 41; 42). А о н о ш т о п о р е ђ е њ е ч и н и ј о ш и з р а з и т и ј и м јесте и то ш т о је сада, у п р а в о као и онда, и з б а в љ е њ е т а к о ђ е дош л о и з Египта; оног п у т а р е ч је б и л о о Ј о с и ф у као н а м е с н и к у Е г и п т а под ф а р а о ном, а овог п у т а о П е т р о н и ј у , п р е ф е к т у Египта, под р и м с к и м и м п е р а т о р о м Августом. В и д и т а к о ђ е с л и ч а н случај у Јудејским старинама књ. 20, погл. 2, одељ. 6. О в -

НАПОМЕНЕ 977 де је такође вредно з а п а ж а њ а да су ове две године биле сабатичка година и година Јубилеја, за које је П р о в и ђ е њ е , у време теократског поретка, о б и ч н о претходно обезбеђивало т р о с т р у к и принос; али су сада, када су Јевреји због п р е с т у п а били л и ш е н и тог благослова, ово постале године највеће глади још од дана Ахава (Прва књига о к р а љ е в и м а 17; 18). 262. Мера за д у ж и н у еквивалентна о т п р и л и к е 1.8 метара, углавном употребљавана, као овде, у мерењу дубине воде. 263. Тетрархија и с п р а в н о и и з в о р н о означава ч е т в р т и део Једног читавог краљевства и л и земље, а тетрарх онога ко управља т а к в о м четвртином, ш т о увек подразумева понешто мању п р о т е ж н о с т власти и м о ћ и од оне која прмпада краљевству и краљу. 264. Хекатомба — код Грка: велика и свечано принесена ж р т в а од сто волова. 265. Овде уочавамо да Је д р е в н и обичаЈ Јевреја у погледу п о с в е ћ и в а њ а сабата био с а д р ж а н не у нераду, него у учењу њихових сакралних обреда и р е л и г и о з н и х обичаја, као и р а з м и ш љ а њ у о МојсиЈевом закону; нешто слично овоме срећемо и другде у списима Јосифа Флавија, такође у Против Апиона, књ. I, одељ. 22. 266. Август овде назива ЈулиЈа Цезара својим оцем, иако Је по р о ђ е њ у оваЈ био само гвегов уЈак, због чега га Је оваЈ усвоЈио. Види исте Јудејске старгте књ. XIV, погл. 14,одељ. 4. 267. О в о је веродостоЈан доказ да су Јевреји у д а н и м а Августа о т п о ч и њ а л и са п р и п р е м о м за п р а з н о в а њ е сабата деветог часа у петак, како је, ч и н и се, од њ к х и захтевала традициЈа наслеђена од њихових старих. 268. П р е о с т а л и део овог поглавља Је веома значајан, будући да оправдано разликуЈе п р и р о д н о право, религију и моралност, од конкретених п р о п и с а у свим земљама, и очигледно п р е т п о с т а в љ а оно п р в о другоме, као ш т о су увек и ч и н к л и истински п р о р о ц и БожиЈи у С т а р о м завету, и л и Христос у Новоме. Отуда се ч и н и да Је Јосиф ФлавиЈе у то време био б д и ж и х р и ш ћ а н с т в у од писара и фарисеја истог времена, а коЈи су, штавише, како нам Је познато из Новог завета, и м а л и п о т п у н о р а з л и ч и т о м и ш љ е њ е и праксу. 269. И м е Аретеј је постало толико одомаћено као назив краљева Арабије [у П е т р и и Дамаску], да када је круна п р и п а л а овоме Енеји, он Је п р о м е н и о име у АретеЈ. Види такође Јудејске старине књ. XIII, погл. 15, одељ. 2. 270. О в а к в о Је заклињање, у Цезареву срећу, п о л о ж и о и Поликарп, бискуп Смирне, пред р и м с к и м намесником, коЈи Је и с п и т и в а о да ли је оваЈ х р и ш ћ а н и н , јер су т а к в и м а тада п р о ц е њ и в а н и о н и коЈи су одбијали да се закуну на таЈ начин. У Мученшитву Поликарповом одељ. 9. 271. ОваЈ наЈављени део, међутим, сада недостаје. 272. Ф е р о р о в а жена, њена мајка и сестра, као и Дорис, А н т и п а т р о в а мајка. 273. Њ е г о в а жена, маЈка и сестра. 274. О в о помрачење Месеца (које Је једино помрачење или било каква космичка поЈава коју п о м и њ е Јосиф Флавије у ма којем свом спису) има највећу в а ж н о с т за о д р е ђ и в а њ е времена с м р т и И р о д а и Антипатра, као и за р о ђ е њ е и у к у п н у хронологиЈу Исуса Христа. О н о се догодило 13. марта, у 4710. години јулиЈанског доба, и 4. године п р е Христа. 275. Када се овде каже да су Ф и л и п тетрарх и Архелај краљ, и л и етнарх, били „властита" или браћа по рођењу, уколико то значи да су р о ђ е н и од истог оца и мајке, онда се овде надази извесна грешка; Јер су они заиста имали истог оца, Ирода,

978 НАПОМЕНЕ а л и р а з д и ч и т е мајке: о н о м е п р в о м м а ј к а је била Клеопатра, а Архелајева Малтаса. О н и су, м е ђ у т и м , з а и с т а одгајани заједно у Риму, као када је И р о д одлазио у Р и м да би п о т в р д и о п р е н о с к р а љ е в с т в а (погл. 9, одељ. 5, као и у Јудејском рату књ. II, погл. 2, одељ. 1); и в е р о в а т п о је овај п а г о в е ш т а ј све ш т о је Јосиф Флавије и м а о нам е р у да к а ж е о в и м р е ч и м а . 276. О в и б р о ј е в и г о д и н а И р о д о в е в л а д а в и н е , 34 и 37, и с т о в е т н и су о н и м а из Јудејског рата књ. I, погл. 33, одељ. 8, и м е ђ у г л а в н и м су х р о н о л о ш к и м б р о ј к а м а које п р и п а д а ј у в л а д а в и н и и л и с м р т и И р о д о в о ј . 277. П р и т е м п у од о с а м с т а д и ј а и л и ф у р л о н г а д н е в н о , као ш т о стоји овде, И р о д о в а сахрана је — у п р а в љ е н а п р е м а И р о д и ј у м у к о ј и се од Јерихона, где је п р е м и нуо, п а л а з и н а у д а љ е н о с т и од 200 с т а д и ј а и л и ф у р л о н г а (Јудејски рат књ. I, погл. 33, одељ. 9) — м о р а л а п о т р а ј а т и не м а њ е од двадесет пет дана. 278. В и д и Јудејске старине књ. II, погл. 12, одељ. 9. 279. В и д и Јудејскират

књ. XIV, погл. 13, одељ. 10; т а к о ђ е и Јудејски

рат

књ. II, погл. 2, одељ. 3.

280. О н је к а с н и ј е п о с т а о т е т р а р х . 281. Уколико се п р и с е т и м о оног Б о ж и ј е г п р е д в и ђ а њ а п о в о д о м т и р а н с к е власти ш т о ћ е је ј е в р е ј с к и к р а љ е в и у п р а ж њ а в а т и н а д с в о ј и м н а р о д о м у к о л и к о овај буде т о л и к о будаласт да га п р е т п о с т а в и њ и х о в о ј д р е в н о ј т е о к р а т и ј и и л и а р и с т о к р а т и ј и ( П р в а к њ и г а С а м у и л о в а 8:1-22; Јудејске старине књ. VI, погл. 4, одељ. 4), л а к о ћ е м о п р о н а ћ и да је о н о п р е о б и л н о и с п у њ е н о у д а н и м а И р о д а , и т о до т а к в о г с т у н њ а да се ч и н и л о к а к о се н а р о д н а п о к о н г о р к о п о к а ј а о због т а к в о г свог и з б о ра, с у п р о т с т а в и в ш и се п о њ и х б о љ е м Б о ж и ј е м избору, те су ч а к р а д и ј е б и р а л и да буду п о д а н и ц и п а г а н с к о ј р и м с к о ј в л а с т и и њ е н и м з а с т у п н и ц и м а , него да и даље буду под стегом м а кога од И р о д о в е п о р о д и ц е ; о в о м њ и х о в о м захтеву Август т о м п р и л и к о м н и ј е у д о в о љ и о , а л и јесте једној п о л о в и н и тог н а р о д а н е к о л и к о г о д и н а касније, а п о в о д о м тада с в е ж и х п р и г о в о р а п р о т и в Архелаја који је, п о д м н о г о п о н и з н и ј и м н а з и в о м е т н а р х а којег м у је Август ј е д и н о д о з в о л и о , у с к о р о п р е у з е о за себе о н у и с т у охолост и т и р а н и ј у које су о д л и к о в а л е његовог оца И р о д а , к а к о ћ е нас о б а в е с т и т и п р е о с т а л и део ове књиге, а п о с е б н о погл. 13, одељ. 2. 282. Јеврејима је, н а и м е , б и л о з а б р а њ е н о да о ж е н е ж е н у њ и х о в о г б р а т а у случају да је она и м а л а децу са њ е н и м п р в и м м у ж е м . 283. Ч и њ е н и ц а је да а п о с т о л Лука ј е д н о м (Дела а п о с т о л с к а 5:37) и Ј о с и ф Флавије ј о ш ч е т и р и п у т а (једном овде, одељ. 6, а з а т и м у књ. 20, погл. 5, одељ. 2; Јудејски рат књ. II, погл. 8, одељ. 1, и погл. 17, одељ. 8) н а з и в а ј у овог Јуду — који је б и о п о г и б е љ н и т в о р а ц оног б у н т о в н о г с х в а т а њ а и р а с п о л о ж е њ а к о ј и су ј е в р е ј с к и н а р о д д о в е л и до р у б а к р а ј њ е г у н и ш т е њ а — Галилејцем; а л и овде га (одељ. 1) Јос и ф Ф л а в и ј е н а з и в а Г а л о н и ћ а н и н о м и з града Гамале; н е п о з н а т о је где је овај Јуда р о ђ е н , да л и у Галилеји која се н а л а з и н а западу, и л и у Гадонитису на истоку, к р а ј реке Јордана; па к а к о н а м е с т у у п р а в о н а в е д е н о м и з о в и х Јудејских старина (књ. 20, погл. 5, одељ. 2) он не само да је н а з в а н Галилејцем, в е ћ је у о в о ј п р и ч и у м е т н у т и исказ: „као ш т о сам в е ћ н а з н а ч и о у к њ и г а м а које п р е т х о д е овим", к а о да га је Ф л а в и ј е у в е к н а з и в а о Галилејцем у с в и м о в и м к њ и г а м а к а о и н а ј е д н о м п о с е б н о м м е с т у у Јудејском рату књ. II, погл. 8, одељ. 1 — о т у д а се не м о ж е с х в а т и т и з а ш т о га он овде з о в е Г а л о н и ћ а н и н о м , када га н е ш т о н и ж е доле, у одељ. 6, к а о и н а д в а м е с т а у Јудејскомрату, о н једнако з о в е Галилејцем. А ш т о се т и ч е и м е н а града Гамале, одакле п о т и ч е овај Јуда, о н о н и ш т а б л и ж е не одређује, б у д у ћ и да су п о с т о ј а ла два г р а д а т а к в о г имена, један у Галонитији а д р у г и у Галилеји.

НАПОМЕНЕ 979 284. Н е изгледа о д в и ш е в е р о в а т н о да је овај С а д у к , фарисеј, био и с т и о н а ј чов е к о коме р а б и н и г о в о р е к а о о н е с р е ћ н о м , али и н е з л о н а м е р н о м п о в о д у б е з б о ж н о с т и и л и н е в е р н о с т и садукеја; н и т и је и з в е с н о да су људи н о с и л и о в о и м е садукеја до тог времена, и а к о је к а о о с о б е н а секта ова п о с т о ј а л а д а в н о п р е (види белешк у н а књ. 13, погл. 10, одељ. 5). Такође се не могу, бар к о л и к о з н а м о , п р о н а ћ и н и н а ј м а њ и т р а г о в и т а к в е б е з б о ж н о с т и и л и н е в е р н и ш т в а садукеја п р е овог времена, п р и ч е м у нас д р у г и и з в о р и у в е р а в а ј у да су о в а к в а п о н а ш а њ а почела негде у д а н и м а Јована К р с т и т е љ а (књ. 1, погл. 54). 285. По о н о м е ш т о овде к а ж е Ј о с и ф Флавије, као и Ф и л о н на д р у г о м месту, исп а д а да о в и есени н и с у и м а л и о б и ч а ј да п о с е ћ у ј у јеврејске п р а з н и ч н е с в е т к о в и н е у Јерусалиму, и л и да т а м о п р и н о с е ж р т в е , ш т о м о ж е б и т и г л а в н и р а з л о г због којег о н и н и к а д а н и с у п о м е н у т и у к а н о н с к и м к њ и г а м а Н о в о г завета; иако су, м е ђ у тим, у у А п о с т о л с к и м п р о п и с и м а п о м е н у т и као о н и који се п р и д р ж а в а ј у о б и ч а ј а с в о ј и х предака, и то без иједног л о ш е г гласа о себи к а к в и се иначе чују м е ђ у н а р о д о м о д р у г и м сектама. 286. Н и ј е л а к о о д р е д и т и ко су ови П о л и с т е ј ц и код Ј о с и ф а Флавија и л и код С т р а б о н а , а који се н а л а з е међу п и т а г о р е ј с к и м Д а ч а н и м а . П о с т о ј и нагађање, које не изгледа н е в е р о в а т н о , да су н е к и од о в и х Дачана ж и в е л и сами, као м о н а с и , у шат о р и м а и л и п е ћ и н а м а ; али да су други м е ђ у њ и м а ж и в е л и з а ј е д н о у г р а д о в и м а , и отуда б и л и н а з в а н и и м е н и м а која о в о подразумевају. 287. Б у д у ћ и да сам М о ј с и ј е н и к а д а није стигао п р е к о о б а л е Јордана, н и т и п о с е б н о до горе Герисим, и б у д у ћ и да су о в и С а м а р и ћ а н и м е ђ у с о б о м г а ј и л и п р е д а њ е да су у в р е м е п р в о с в е ш т е н и к а Усије и л и О з и ј е ( П р в а к њ и г а л е т о п и с а 6:6) Ковчег и други с в е т и сасуди били, п о Б о ж и ј о ј з а п о в е с т и , п о л о ж е н и и л и с а к р и в е н и на гор и Герисимској, в е о м а је в е р о в а т н о д а ј е то б и л а о с н о в а овде о п и с а н о м б у д а л а с т о м успону, у о к в и р у Ј о с и ф о в о г п р и п о в е д а њ а о устанку. 288. П о м е н у т а ч и њ е н и ц а да је п р в о с в е ш т е п и к п р е у з и м а о свету одећу седам дана п р е п р а з н и к а и и з в о д и о њ е н о о ч и ш ћ е њ е у д а н и м а до празничног, сведочи да она као да је била загађена т и м ч у в а њ е м од с т р а н е н е з н а б о ж а ц а . Три п р а з н и к а , овде п о м е н у т а , свакако су онај Пасхе, Педесетице и п р а з н и к Табернакула; а пост који се тада и с т и ц а о (као у Д е л и м а а п о с т о л с к и м 27:9), био је в е л и к и дан покајања. 289. О в о р а ч у н а њ е , п р и с у т н о у с в и м г р ч к и м п р е п и с и м а Ј о с и ф о в е књиге, сасв и м је и с п р а в н о : јер б у д у ћ и да је И р о д [Велики] у м р о о т п р и л и к е у септембру, ч е т в р т е г о д и н е п р е х р и ш ћ а н с к е ере, а Т и б е р и ј е з а п о ч е о владавину, к а о ш т о је доб р о п о з н а т о , 19. августа 14. г о д и н е по Христу, о ч и г л е д н о је да је т р и д е с е т седма година Ф и л и п о в е в л а д а в и н е , р а ч у н а т о од с м р т и гвеговог оца, била д в а д е с е т а Тиберијева, и л и п р и к р а ј у 33. г о д и н е п о Х р и с т у [која је у п р а в о година Х р и с т о в е с.мрти], или, пак, п о ч е т к о м следеће године, 34. п о Христу. Ч и н и се да је овај т е т р а р х Ф и л и п био н а ј б о љ и од свег И р о д о в о г п о т о м с т в а п о својој љ у б а в и п р е м а м и р у и правди. 290. Изгледа да је овај И р о д и м а о и д о д а т н о и м е Ф и л и п , као ш т о је А н т и п а био н а з и в а н И р о д - А н т и п а ; и као ш т о су А н т и п а и А н т и п а т а р з а п р а в о и с т а имена, п а и п а к су их н о с и л а д в о ј и ц а с и н о в а И р о д а Великог, т а к о су м о ж д а Ф и л и п т е т р а р х и овај И р о д - Ф и л и п б и л а два с и н а истог оца. И у п р а в о је о в а ј И р о д - Ф и л и п био о н а ј са ч и ј о м је ж е н о м био в е н ч а н И р о д т е т р а р х , и то за ж и в о т а њеног п р в о г м у ж а са к о ј и м је и м а л а и дете; у п р а в о због тог р а з б л у д н о г и и н ц е с т у о з н о г б р а к а Јован К р ститељ је п р е б а ц и в а о И р о д у тетрарху, а због којег је п р е к о р а С а л о м а , И р о д и ј и н а к ћ е р од њеног п р в о г м у ж а И р о д а - Ф и л и п а , који је ј о ш у в е к б и о ж и в , и з а з в а л а његобо т р а г и ч н о у б и с т в о о д р у б љ и в а њ е м главе.

980

НАПОМЕНЕ 291. Т а м о ш њ и н а м е с н и к јеврејске заједнице. 292. Тиберије, Германиков син.

293. О в о в е л и ч а њ е А н т о н и ј е због тога ш т о се само ј е д н о м удавала, о с и м овде, п о д р ж а н о је и другде, в и д и Јудејске старине књ. XVII, погл. 13, одељ. 4. А ова верп о с т у п р к о с н а ј с н а ж п и ј и м и с к у ш е њ и м а п о к а з у ј е к о л и к о је н е п о н о в љ и в о с т једног б р а к а б и л а п о ш т о в а п а ј е д н а к о м е ђ у Јеврејима и Р и м љ а н и м а у д а п и м а Јосифа Флав и ј а и а п о с т о л с к и х з а к о н а у к о ј и м а н и ј е д н а у д о в и ц а , о с и м опе која је б и л а ж е п а само једног м у ж а , не м о ж е б и т и у в р ш т е н а у ц р к в е п и списак; а т а к о ђ е н и в л а д и кама, с в е ш т е н и ц и м а и л и ђ а к о н и м а н и ј е д о з в о љ е н о да се в е н ч а в а ј у в и ш е пего једном, о с и м у к о л и к о п р е к и н у са с в е ш т е н и ч к о м с л у ж б о м . В и д и Јеванђеље п о Л у к и 2:36; П р в у п о с л а н и ц у Т и м о т и ј у 5:11, 12; 3:2, 12; П о с л а н и ц у Т и т у 1:10, итд. П р и м е т и м о и да Т е р т у л и ј а п п р и з н а ј е овај з а к о н п р о т и в другог б р а к а с в е ш т е п и к а , з а к о н који је бар ј е д п о м п р и л и к о м б и о п р и м е њ е н за његовог ж и в о т а ; а на д р у г о м м е с т у се т е ш к о ж а л и ш т о к р ш е њ е овог з а к о н а н и ј е у в е к к а ж њ а в а н о , као ш т о би м о р а ло бити. Јероним, г о в о р е ћ и о л о ш е м гласу д в о с т р у к о г в е н ч а в а њ а , к а ж е да ниједна т а к в а о с о б а у њ е г о в о в р е м е пе м о ж е б и т и и з а б р а н а за с в е ш т е н и к а , о ч е м у сведочи и Августин. 294. Врста сове. 295. Н а о с н о в у С е п е к и н и х Писма V, с а з н а ј е м о да је о в о б и о Т и б е р и ј е в обичај, к а к о би у п а р и о з а т в о р е п и к а и в о ј п и к а који га је ч у в а о з а ј е д н о п а и с т о м лапцу. 296. Т и б е р и ј е в о г в л а с т и т о г упука, као и Гаја, у н у к а њ е г о в о г б р а т а Друса. 297. О в а ј п а д и м а к је често д а в а н т и р а н и м а , п о с е б н о од с т р а н е овог Агрипе, па в е р о в а т н о отуда и од његовог о с л о б о ђ е н и к а М а р с и ј е (Језекиљ 19:1, 9; Естера 4:9; Друга п о с л а н и ц а Т и м о т и ј у 4:17). О н и су и р а н и ј е т а к о ђ е п о р е ђ е н и и л и п р е д с т а в љ а н и п р е к о д и в љ и х з в е р и к а о м е т а ф о р а , од к о ј и х је главна у п р а в о — лав (Данило 7:3, 8; О т к р о в е њ е 13:1, 2). 298. И а к о је Гај о в о м п р и л и к о м о б е ћ а о А г р и п и да ћ е м у дати Л и с а н и ј е в у тетрархију, и п а к м у она није с т в а р н о предата све до К л а у д и ј е в е в л а д а в и п е , као ш т о с а з н а ј е м о из Јудејских старина књ. 19, погл. 5, одељ. 1. 299. Ј о с и ф Ф л а в и ј е нас овде у в е р а в а да и з а с л а н и к а и з А л е к с а н д р и ј е Гају са сваке с т р а н е н и ј е б и л о в и ш е од т р о ј и ц е , д а к л е све у свему ш е с т о р и ц а ; а с о б з и р о м да Ф и л о н , који Је б и о г л а в н и п о с л а п и к м е ђ у Јеврејима, као ш т о овде п р и з н а ј е и Јос и ф Ф л а в и ј е (и к а о ш т о је А п и о н био м е ђ у п е ј е в р е ј и м а ) , каже, п р и к р а ј у свог д и п л о м а т с к о г говора, да с а м и х ј е в р е ј с к и х и з а с л а н и к а и м а не м а њ е од п е т о р и ц е , то се, у к о л и к о н е м а г р е ш к е у п р е п и с и м а , м о ж е с м а т р а т и и с т и н о м ; у т о м случају је изв е с н о да Јосиф не би п р о т и в р е ч и о т а к о в е р о д о с т о ј н о м сведоку, да је могао в и д е т и Ф и л о н о в и з в е ш т а ј — ш т о се, п о с в е м у судећи, не ч и н и да се догодило. 300. З а овог се А л е к с а п д р а „ а л а б а р х а " и л и п а м е с н и к а Јевреја у А л е к с а н д р и ј и , који је био Ф и л о н о в брат, п р е т п о с т а в љ а да је и с т и о н а ј А л е к с а н д а р кога п о м и њ е св. Лука као једног од р о ђ а к а п р в о с в е ш т е н и к а , Дела а п о с т о л с к а 4:6. 301. О в а ј П у б л и ј е П е т р о н и ј е је и после свега овога и под Клаудијем о с т а о нам е с н и к С и р и ј е , и, на ж е љ у А г р и п и н у , о б ј а в и о је с т р о г у к а з п р о т и в с т а н о в н и к а Дор е који су, у н е к о ј в р с т и н а м е р е з б л и ж а в а њ а са Гајом, п о с т а в и л и Клаудијеву стат у у у т а м о ш њ о ј јеврејској синагоги. О в а ј у к а з и даље п о с т о ј и (књ. 19, погл. 6, одељ. 3) и п о т в р ђ у ј е текуће Ј о с и ф о в е и з в е ш т а ј е , као ш т о ч и н е и други К л а у д и ј е в и у к а з и који се о д п о с е на с л и ч н е јеврејске п р и л и к е (књ. 19, погл. 5, одељ. 2, 3). 302. Р у к о в а њ е д е с н о м р у к о м је м е ђ у П е о њ а н и м а [и П а р ћ а н и м а ] б и л о ц е њ е н о као п о с е б н о и н е д о д и р љ и в о о б а в е з и в а њ е н а верност. Ч е с т о се с р е ћ е м о са с л и ч н о м

НАПОМЕНЕ у п о т р е б о м овог геста код Ј о с и ф а Флавија.

981

303. О б и ч а ј ж и т е љ а М е с о п о т а м и ј е да своје к у ћ н е б о г о в е носе са с о б о м м а где п у т о в а л и , д а т и р а б а р из д о б а Јакова, када је њ е г о в а ж е н а Рахела у ч и н и л а и с т о ( П о с т а њ е 31:19; 3 0 - 3 5 ) ; овде т а к о ђ е т р е б а л о и с т а ћ и к а к в и су ј а д и с н а ш л и Јевреје стога ш т о су д о п у с т и л и да један од њ и х о в и х в о ђ а о ж е н и и д о л а т р и ј с к у жену, суп р о т н о М о ј с и ј е в о м закону. 304. О в а ј о б и ч а ј у С и р и ј и и М е с о п о т а м и ј и — п о с т а в љ а њ а људи на м а г а р ц а к а о н а ч и н с р а м о ћ е њ а — ј о ш у в е к се о д р ж а о у Д а м а с к у у М е с о п о т а м и ј и , где у пок а з и в а њ у п р е з р е њ а п р е м а х р и ш ћ а н и м а Т у р ц и о в и м а н е ћ е д о з в о л и т и да у н а ј м љ у ј у коње, већ с а м о магарце, када п о л а з е у р а з г л е д а њ е земље. 305. У о в о м и т р и н а р е д н а поглавља и м а м о један од н ј о п ш и р н и ј и х и н а ј п о д р о б н и ј и х и з в е ш т а ј а о у б и с т в у Гаја и н а с л е ђ и в а њ у Клаудија. Н е к и од р а з л о г а о в о м е в е р о в а т н о леже у Ј о с и ф о в о ј љ у т о ј м р ж њ и п р е м а т и р а н и ј и , и з а д о в о љ с т в у које нал а з и у п р у ж а њ у и с т о р и ј е у б и с т в а т а к о с в и р е п о г т и р а н и н а к а к а в је био Гај Калигула, к а о и у и з б а в љ е њ у његовог в л а с т и т о г н а р о д а до којег је д о ш л о о в и м у б и с т в о м , о ч е м у о н г о в о р и у одељ. 2, з а ј е д н о са в е л и к о м п р и с н о ш ћ у коју је и м а о са А г р и п о м [ М л а ђ и м ] , ч и ј и је о т а ц б и о д у б о к о з а б р и н у т н а п р е д о в а њ е м Клаудија п о Гајевој смрти; и у п р а в о је од с т р а н е овог А г р и п е М л а ђ е г Ј о с и ф могао б и т и тако п о т п у н о обавештен о овој историји. 306. О в д е Ј о с и ф Флавије с м а т р а да је Август, а не Јулије Ц е з а р , б и о тај к о ј и је п р в и п р е т в о р и о р и м с к у р е п у б л и к у у м о н а р х и ј у ; јер су се ове п р е д с т а в е о д р ж а в а ле у част Августа, као ш т о с а з н а ј е м о у следећем одељку. 307. С в е т о н и ј е к а ж е да је Гај у б и ј е н око седмог часа дана, а пе деветог. Ток п р и п о в е д а њ а даје за п р а в о Ј о с и ф у Флавију. 308. П и р и ч а н (грч. руг, ватра) — в а т р е н и , о г њ е н и . 309. Гај је био с и н п о свему и з в а н р е д н о г ч о в е к а и д р ж а в н и к а Германика, који је б и о с и н Друса, брата и м п е р а т о р а Тиберија. 310. Да је Клаудије, други син Друса који је био Германиков отац, могао и с а м б и т и н а з и в а н Германиком, о б а в е ш т а в а нас и С в е т о н и ј е , када т в р д и да је п о указу сената п р е з и м е Германик б и л о додељено Друсу и њ е г о в о м потомству. Клаудије, погл. 1. 311. О в а о ш т р а х л а д н о ћ а , м е ђ у т и м , н а коју се овде ж а л и Луп, д о б р о се слаж е са г о д и ш њ и м д о б о м у којем је Клаудије з а п о ч е о своју в л а д а в и н у ; о в о је извесн о б и л о негде у м е с е ц и м а новембру, д е ц е м б р у и л и јануару, а н а ј в е р о в а т н и ј е нак о н двадесет ч е т в р т о г јануара, н е к о л и к о дана п р е р и м с к и х П а р е н т а л и ј а , п р а з н и ка у ч а с т м р т в и х . 312. Лат. Гириб — вук. 313. О в о д о н е к л е п о т в р ђ у ј е и св. Лука када нас о б а в е ш т а в а да се Л и с а н и ј а неко в р е м е р а н и ј е з в а л а т е т р а р х и ј а А в и л е н е , ч и ј а је п р е с т о н и ц а б и л а Авила; о в о је даље п о т в р ђ е н о и од с т р а н е Птолемеја, великог географа, када овај град н а з и в а А в и л а Л и с а н и ј с к а . О в о к н е ж е в с т в о и з в о р н о је, в е р о в а т н о , п р и п а д а л о Канаану, к а к о би б и л о п о г р е б н о м е с т о Авељу, н а које се као т а к в о у к а з у ј е у Јеванђељу п о Матеју 23:35 и по Л у к и 11:51. 314. О в а з а в р ш н а ф о р м а и з р а з а је б и л а п о з н а т а и у о б и ч а ј е н а м е ђ у Р и м љ а н и ма, и б и л а је п р е д с т а в љ е н а на д н у њ и х о в и х у к а з а с а м о п о ч е т н и м словима; ТЈ. В. Р. К. Г. Р, 1Јпс1е В е Р1апо К.ес1;е Ге§е Р05511, тј. „ О д а к л е се јасно м о ж е п р о ч и т а т и са тла".

982

НАПОМЕНЕ 315. Фотије, који је н а ч и н и о и з в а д а к из овог одељка, ч а к к а ж е да није б и л о р е ч о с т а т у а м а и л и сликама, в е ћ о с а м и м д е в о ј к а м а које су т а к о п о д л о з л о у п о т р е б љ е не од с т р а н е в о ј н и к а . 316. О в д е се н а л а з и и з в е с н а г р е ш к а б и л о у п р е п и с у и л и код самог Ј о с и ф а Флавија; јер је п р а в о п о с т а в љ а њ а п р в о с в е ш т е н и к а , н а к о н ш т о је у м р о И р о д , к р а љ Халкиса, а у м е с т о њега био н а и м е н о в а н А г р и п а М л а ђ и , п р и п а л о о в о м последњем; и о н је о в и м р а с п о л а г а о све до р а з а р а њ а Јерусалима, како нас Ј о с и ф Ф л а в и ј е другде о б а в е ш т а в а (погд. 8, одељ. 11; погл. 9, одељ. 1, 4, 6, 7). 317. Ј о с и ф Ф л а в и ј е овде к о р и с т и р е ч топо^епе, ш т о би з н а ч и л о ј е д и н и с т в о р е н и син, а ш т о се з а п р а в о о д н о с и на највољенијег, као ш т о п о т в р ђ у ј у и С т а р и и Н о ви з а в е т у с л у ч а ј е в и м а где п о с т о ј и ј о ш с и н о в а ( П о с т а њ е 22:2; П о с л а н и ц а Јеврејима 11;17). 318. О в а ј д а љ и и з в е ш т а ј о д о б р и м д е л и м а И з а т а и Јелене п р е м а ј е р у с а л и м с к и м Јеврејима, који н а м Ј о с и ф Ф л а в и ј е овде о б е ћ а в а , нигде се не и з н о с и у његов и м делима. Када м а л о к а с н и ј е Ј о с и ф Ф л а в и ј е к а ж е (погл. 5, одељ. 2) да је „Тибер и ј е А л е к с а н д а р наследио Куспија Ф а д а на м е с т у намесника", о н одмах н а с т а в љ а „да се под о в и м н а м е с н и ц и м а догодила в е л и к а глад у ЈудеЈи". Одатле је ј а с н о да се ова глад п р о д у ж и л а н а м н о г о година, а на о с н о в у њеног т р а ј а њ а под о в о м д в о ј и ц о м п р о к у р а т о р а . Н а и м е , Фад н и ј е био п о с л а н у Јудеју све до с м р т и к р а љ а А г р и пе, то јест п р и к р а ј у ч е т в р т е г о д и н е Клаудијеве власти; одатле следи да се ова глад коју је п р о р е к а о Агав о д в и ј а л а 5, 6, и 7. г о д и н е Клаудијеве власти. О о в о ј глади, као и о п о м о ћ и к р а љ и ц е Јелене, а т а к о ђ е и о њ е н о м споменику, в и д и у делу М о ј сија Х о р е н е н с и с а , где је у б е л е ш ц и н а в е д е н о да т а к о ђ е и П а у с а н и ј а п о м и њ е т а ј њен споменик. 319. За ову се п о в л а с т и ц у н о ш е њ а у с п р а в н е тијаре, о д н о с н о са п о д и г н у т и м в р х о м купе, из К с е н о ф о н о в и х и д р у г и х и з в о р а з н а да је б и л а с в о ј с т в е н а д р е в н и м краљевима. 320. О в е т р и п и р а м и д е и л и стубове, п о д и г н у т е од с т р а н е Јелене, к р а љ и ц е Ади ј а в е н е у б л и з и н и Јерусалима, п о м и њ е и Еузебије у својој Црквеној историји књ. II, погл. 12. Такође их п о м и њ е и Паусанија, као ш т о смо в е ћ п р и м е т и л и у погл. 2, одељ. 2. 321. О в а ј с т а л н и п р о л а з а к Галилејаца к р о з земљу С а м а р и ћ а н а п р и л и к о м пут о в а њ а у Јудеју и Јерусалим, и л у с т р у ј е н е к о л и к о о д л о м а к а из Јеванђеља. Види Јев а н ђ е љ е п о Л у к и 17:11; п о Јовану 4:4. В и д и т а к о ђ е кЖивот Ј о с и ф а Флавија, погл. 52, где се т р а ј а њ е овог п у т о в а њ а п р о ц е њ у ј е на т р и дана. 322. О в а ј С и м о н , Ф е л и к с о в пријатељ, Јеврејин са К и п р а , и а к о се п р е д с т а в љ а о за ч а р о б њ а к а и ч и н и се да је б и о д о в о љ н о изопачен, и п а к т е ш к о да м о ж е б и т и о н а ј с л а в н и С и м о н маг из Дела а п о с т о л с к и х (8:9 итд.), к а о ш т о су н е к и с п р е м н и да прет п о с т а в е . Јер овај С и м о н п о м е н у т у Д е л и м а з а п р а в о н и ј е б и о ч и с т Јеврејин, него С а м а р и ћ а н и н из града Гитаје у з е м љ и С а м а р и ј и , к а к о нас о б а в е ш т а в а ј у А п о с толски п р о п и с и VI, 7, као и О т к р о в е њ а К л и м е н т о в а II, 6, а л и и Јустин м у ч е н и к , А п о л о г и ј е I, 34, који је и сам р о ђ е н у С а м а р и ј и . Због свега тога н а ј е в е р о в а т н и ј е је да је р е ч о р а з л и ч и т и м о с о б а м а — н а р а в н о , о в о ј е д и н о под п р е т п о с т а в к о м да Јос и ф Ф л а в и ј е није био п о г р е ш н о о б а в е ш т е н да је н о м е н у т и С и м о н био к и п а р с к и Јеврејин, јер би у с у п р о т н о м време, место, з а н и м а њ е , као и и з о п а ч е н о с т о б о ј и ц е , с н а ж н о у п у ћ и в а л е на в е р о в а њ е да је р е ч о и с т о ј о с о б и . Ш т о се т и ч е Друсе, сестре А г р и п е Млађег, к а к о нас овде о б а в е ш т а в а Ј о с и ф Ф л а в и ј е а т а к о ђ е и св. Лука у Дел и м а а п о с т о л с к и м 24:24, а к о ј у ј е п о м е н у т и С и м о н н а г о в а р а о да н а п у с т и свог дот а д а ш њ е г м у ж а Азиза, к р а љ а Емесе и п р о з е л и т а , те да се о ж е н и за Феликса, н е з н а -

НАПОМЕНЕ 983 б о ж а ч к о г п р о к у р а т о р а Јудеје, Тацит за њу п р е т п о с т а в љ а ( И с т о р и ј а V, 9) да је так о ђ е била п а г а н к а , те да је з а п р а в о б и л а у н у к а А н т о н и ј а и К л е о п а т р е , с у п р о т н о о н о м е ш т о с м а т р а ј у једнако Ј о с и ф Ф л а в и ј е и св. Лука. И п а к , Тацит је ж и в е о п о д о с т а к а с н и ј е и на в е ћ о ј п р о с т о р н о ј у д а љ е н о с т и , да би се могао п о р е д и т и са б и л о к о ј и м од ове д в о ј и ц е ј е в р е ј с к и х п и с а ц а у погледу п р и л и к а Јевреја у Јудеји за њ и ховог в л а с т и т о г ж и в о т а , као и п о в о д о м сестре А г р и п е Млађег, кога је сам Јосиф Ф л а в и ј е в е о м а д о б р о п о з н а в а о . В е р о в а т н о је да Тацит и г о в о р и и с т и н у када нас обавегптава да је овај Ф е л и к с (који је све у свему и м а о т р и жене, и л и к р а љ и ц е , како нас С в е т о н и ј е у в е р а в а п и ш у ћ и о Клаудију у одељ. 28 к њ и г е о ц а р е в и м а ) заиста ј е д н о м о ж е н и о т а к в у у н у к у А н т о н и ј а и К л е о п а т р е , те је, п р о н а ш а в ш и да је и м е једне од њ и х б и л о Друса, з а м е н и о ову за другу ж е н у ч и ј е и м е н и ј е п о з н а в а о . 323. О в а ј део, м е ђ у т и м , у п о с т о ј е ћ и м п р е п и с и м а недостаје. 324. И овај део т а к о ђ е недостаје. 325. Н е р о н о в о и м е и с п р в а је б и л о Д о м и ц и ј а н Е н о в а р в , а н а к о н ш т о га је Клаудије у с в о ј и о Ј^ерон Клаудије Ц е з а р Д р у с Германик. 326. О о б о м в а р а л и ц и из Египта, као и о б р о ј у њ е г о в и х следбеника, в и д и и у Д е л и м а а п о с т о л с к и м 21:38. 327. С и н х р е д р и о н је о с у д и о и И с у с а Христа, али га н и ј е могао к а з н и т и с м р ћ у без с а г л а с н о с т и р и м с к о г н а м е с н и к а ; па т а к о ђ е н и А н а н и ј а и њ е г о в с и н х е д р и о н н и с у могли у ч и н и т и в и ш е , б у д у ћ и да н и с у и м а л и А л в и н о в у д о з в о л у да к а з н е Јакова смрћу. 328. Види његов Живот

у п р о д у ж е т к у ове књиге.

329. П и т а њ е је да л и је Ј о с и ф Ф л а в и ј е з а и с т а и з в е о о н о ш т о овде и з н о с и као своју н а м е р у да у ч и н и у к о л и к о м у Бог д о з в о л и , то јест да п о н о в о п о н у д и с к р а ћ е н и п р и к а з Јеврејског рата. Н е к и од р а з л о г а овог п л а н а м о г л и би л е ж а т и у њ е г о в о м с о п с т в е н о м у о ч а в а њ у м н о г и х и с т о р и о г р а ф с к и х грешака, за које је сам б и о к р и в , а које се н а л а з е у п р в е две од седам к њ и г а о Рату које су б и л е п и с а н е у в р е м е к а д а је он б и о с р а з м е р н о м л а д и слабије у п о з н а т са ј е в р е ј с к о м п р о ш л о ш ћ у н о ш т о је сада био. Такође не изгледа да је Ј о с и ф Ф л а в и ј е и к а д а о б ј а в и о неко друго дело, о с и м њ е г о в о г в л а с т и т о г а у т о б и о г р а ф с к о г Живота к о ј и је н а п и с а о к а о додатак о в и м С т а р и н а м а , и т о седам г о д и н а н а к о н ш т о су Јудејске старине д о в р ш е н е , а које је овде п о м е н у т о : п р и о в о м е м и с л и м о на н а м е р а в а н е т р и и л и ч е т и р и к њ и г е које се т и ч у Бога и њ е г о в е с у ш т и н е , к а о и ј е в р е ј с к и х з а к о н а , о д н о с н о — к а к о сам к а ж е — з а ш т о су неке с т в а р и Јеврејима д о п у ш т е н е а друге з а б р а њ е н е , а ш т о се ч и н и да је и с т о о н о дело које је Ј о с и ф т а к о ђ е о б е ћ а о у з а к љ у ч к у и својег у в о д а у ове Старине. С м р т с в и х њ е г о в и х пријатеља н а двору, Веспазијана, Тита и Д о м и ц и ј а н а , и дол а з а к на п р е с т о о н и х које он н и ј е п о з н а в а о — п р и ч е м у м и с л и м о на Н е р в у и Трајан а — п р а ћ е н о њ е г о в и м п р е с е љ е њ е м и з Р и м а у Јудеју з а ј е д н о са с в и м о н и м ш т о је т о п р е с е љ е њ е п р а т и л о , л а к о је м о г л о п р е к и н у т и о в а к в е њ е г о в е н а м е р е и с п р е ч и т и о б ј а в љ и в а њ е т и х дела. Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА 1. Види Јудејски рат, књ. II, погл. 18, одељ. 3. 2. Јевреји су се могли п р и с е т и т и н е з а к о н и т о с т и б о р е њ а п р о т и в с о п с т в е н е б р а ћ е и з оног М о ј с и ј е в о г з а к о н а (Левитска 19:16), „Не ш и р и к л е т в е п о н а р о д у своме и не у с т а ј на к р в б л и ж њ е г а свога", к а о и н а стих 18; „Не буди о с в е т љ и в и не н о си срдње на с и н о в е н а р о д а свога; него љ у б и б л и ж њ е г а свога к а о самога себе", као

984 НАПОМЕНЕ и из м н о г и х д р у г и х м е с т а П е т о к њ и ж ј а и П р о р о к а . Види т а к о ђ е и Јудејске не к њ . У Ш , погл. 8, одељ. 3.

стари-

3. Ј о с и ф о в о м и ш љ е њ е је овде з а и с т а в р е д н о помена: да с в а к о м е буде дозв о љ е н о да о б о ж а в а Господа п р е м а с о п с т в е н о ј савести, то јест да не сме б и т и н и к а к в о г п р и с и љ а в а њ а п о п и т а њ у в е р о и с п о в е д а њ а ; и к а о ш т о се овде м о ж е п р и м е т и т и , о в о м е насупрот, о с т а т а к Јевреја је и даље п р и с и љ а в а о све оне који су б и л и о ж е њ е н и Јеврејкама да буду о б р е з а н и и т а к о и сами п о с т а н у Јевреји, и ч а к су бил и с п р е м н и да у б и ј у сваког к о се т о м е не би п о в и н о в а о . В и д и т а к о ђ е одељ. 31, к а о и Јеванђеље по Луки, 11:54. 4. О в д е је в р е д н о з а п а ж а њ а да је тада п о с т о ј а л а в е л и к а П р о с о х а , и л и м е с т о за молитву, у с а м о м граду Т и б е р и ј а д и , док су, м е ђ у т и м , с л и ч н е П р о с о х е о б и ч н о биле мзван градова, за р а з л и к у од синагога, које су се н а л а з и л е у н у т а р њих. Исто тако, в р е д и п р и м е т и т и да су Јевреји, у д а н и м а Јосифа Флавија, у о б и ч а ј а в а л и да о б е д у ј у шестога сата, и л и у подне, т а к о ђ е из п о с л у ш н о с т и М о ј с и ј е в о м закону. 5. К а р а к т е р и с т о р и ј е овог Јустина из Тиберијаде, т а к м а ц а н а ш е г Ј о с и ф а Флавија, која је сада изгубљена, са п о н е к и м једва п р е о с т а л и м ф р а г м е н т и м а , п р е д о ч е н н а м је од с т р а н е в е о м а с п о с о б н о г к р и т и ч а р а к а к а в је био Фотије. Њ е н п р и к а з дат је у 33. коди његове ВШМћееа-е, и гласи овако: ,Нитао сам (каже Фотије) х р о н о логију Јустина из Тиберијаде, ч и ј и је н а с л о в следећи: [Хронологија] краљева Јудеје који су следилиједан другог. О в а ј је [Јустин] д о ш а о из града Т и б е р и ј а д е у Галилеји. О н з а п о ч и њ е своју и с т о р и ј у од Мојсија, и з а в р ш а в а је са с м р ћ у Агрипе, седмог [владара] Ј^Еродове п о р о д и ц е , и последњег к р а љ а Јевреја, који је власт д о б и о за в р е м е и м п е р а т о р а Клаудија, д о д а т н о је ојачао под Н е р о н о м , а п о н а ј в и ш е у ч в р с т и о под В е с п а з и ј а н о м . А г р и п а је у м р о т р е ћ е године Т р а ј а н о в е власти, к а д а се т а к о ђ е и з а в р ш а в а ова историја. П и с а ц је в е о м а сажет у с в о м језику, и олако п р е л а з и преко о н и х з б и в а њ а н а к о ј и м а би у п р а в о т р е б а л о н а ј в и ш е и н с и с т и р а т и ; такође, бив а ј у ћ и под у т и ц а ј е м ј е в р е ј с к и х предрасуда, б у д у ћ и да је з а п р а в о и сам п о р о ђ е њ у Јеврејин, он н и н а ј м а њ е не п о м и њ е п о ј а в у Х р и с т а н и т и све о н о ш т о се з б и в а л о с њ и м е , па н а р а в н о н и к а к в а је све п р е к р а с н а дела ч и н и о . О в а ј је п и с а ц био с и н и з в е с н о г Јеврејина п о и м е н у Пист. Б и о је т о човек, к а к о га о п и с у ј е и Ј о с и ф Флавије, н а ј б е з о ч н и ј е г каратера, р о б једнако н о в ц а и у ж и т а к а . У д р ж а в н и м п о с л о в и м а н а с т у п а о је к а о п р о т и в н и к Ј о с и ф у Ф л а в и ј у и п р и ч а се да је п р о т и в овога к о в а о м н о г е завере, а л и да Јосиф, и а к о је тог свог неприЈатеља често и м а о у с в о ј и м рукама, н и к а д а овога н и ј е н а р у ж и о н и ј е д н о м речју, и у в е к га је п у ш т а о без и к а к в е казне. О н [Јосиф Флавије] т а к о ђ е к а ж е д а ј е и с т о р и ј а к о ј у ј е н а п и с а о овај ч о в е к у г л а в н о м и з м и ш љ о т и н а , а п о с е б н о у о н и м д е л о в и м а у к о ј и м а о п и с у ј е рат Р и м љ а н а п р о т и в Јевреја, као и з а у з и м а њ е Јерусалима." 6. О в д е Ј о с и ф Флавије, п о ч и н у с в е ш т е н и к , и с к р е н о п р и з н а ј е да је п о Веспаз и ј а н о в о м н а р е ђ е њ у у ч и н и о о н о за ш т а н а м је п р е т х о д н о г о в о р и о да ниЈе за једног с в е ш т е н и к а у с к л а д у са М о ј с и ј е в и м з а к о н о м (Јудејске старине, књ. III, погл. 12, одељ. 2), то јест да з а р о б љ е н и ц у у з и м а за жену. Види т а к о ђ е и Против Апиона, књ. I, одељ. 7. И п а к , изгледа да је о н у б р з о п о с т а о с в е с т а н да о в о п р и с т а ј а њ е на з а п о в е с т једног и м п е р а т о р а није д о в о љ н о и з в и њ е њ е , б у д у ћ и да је ову ж е н у уск о р о отерао.

О АУТОРУ ЈОСИФОВ Ж И В О Т Јосиф, син Матијин, нама познатији као Јосиф Флавије, био је, и до данашњег дана остао, један од најславнијих и најважнијих летописаца јеврејске историје пониклих из овог народа. Слава његових обимних списа није, међутим, била увек праћена једнаком мером наклоности, будући да се његов ж и в о т дели на два јасно разликована периода, од којих су у односу на други многи Јевреји осећали, а можда и још увек осећају, да је он издао свој народ, своју земљу и свог Бога. Судови о њему могу се, дакле, разликовати, али нико не може порећи разноврсност, драматичност и узбудљивост како његовом животу, тако и временима у којима је живео. Јосиф је рођен у Јерусалиму 37. године после Христа, за време прве године Калигулине владавине у Риму. У том је тренутку присуство Римљана на Блиском истоку већ трајало стотинак година: наиме, 63. године пре Христа велики војсковођа Помпеј учинио је од Јудеје вазалну област, као саставни део тада реорганизованог источног царства. Прва се посета водећег Римљанина, међутим, показала злосрећним почетком односа између Рима и Јевреја. Помпеј је затекао двојицу Макабејских принчева, Аристобула и Хиркана, на смрт завађених око управљања јеврејском државом, што је врхунило Помпејевом опсадом Аристобулових присташа у Храму у Јерусалиму: потом је он опустошио Храм, побио хиљаде људи, и напослетку починио тешку увреду улазећи у „Светињу над светињама", што је било чин забрањен свакоме осим првосвештенику. Па иако се у наредном периоду Јулије Цезар показао као велики пријатељ Јевреја, за однос овог народа према Риму не може се рећи да је икада био пријатељски: римска империја постала је сила наметљивија од свега што су Јевреји већ дуже време искушавали као туђинску власт; заправо, током претходне половине столећа, па и дуже, Јудеја је доиста била у положају независне државе. Све од великих дана јеврејског краљевства под Давидом и Соломоном, Јевреји су били поданици различитих империјалних сила — Асираца, Вавилонаца, Персијанаца, Птолемејевића и, најскорашњије, Селеукида (који су, попут Птолемејевића, били једна од наследних линија краљева потеклих од Александра Великог). Па ипак, нити су Персијанци, нити Птолемејевићи

986

О АУТОРУ

или Селеукиди наметали Јеврејима одвише крут систем освајачких закона: Јеврејима је углавном било допуштено да брину о својим сопственим приликама (при чему је „гнусно пустошење", односно верски прогон изведен од стране Антиоха IV 160-тих година пре Христа било нетипичан и кратковек изузетак). Током другог века пре Христа моћ Селеукида је неповратно почела да се ближи крају, и поткрај века Макабејске су вође најзад искористиле слабости Селеукида и у том моменту прогласили себе краљевима, чиме су мање или више успели да обнове јеврејску независност. Али, нетом пошто су ово постигли, Јевреји су већ на свом прагу имали придошле Римљане. Помпејева интервенција и потоњи римски војни уплив (Крас је, на пример, 53. године пре Христа бестидно похарао храмску ризницу на свом поразном походу против Парћана), били су горком пилулом коју су Јевреји морали да прогутају. Ипак, римско је присуство у Јудеји било умањено када је Ирод Велики постао краљ, 37. године пре Христа. Било би неправичпо овога назвати марионетским владарем, будући да је он одиста био снажан, способан и по много чему значајан монарх, иако је неоспорно да је он владао само уз сагласност и са надзорним залеђем Рима. По Иродовој смрти, 4. године пре Христа, император Август је продуж и о са политиком пружања надгледане подршке јеврејском краљу, али се Иродов син Архелај показао недорастао задатку, те је 6. године по Христу Рим прогласио Јудеју провинцијом (или је, вероватније, ову припојио већ постојећој провинцији Сирији). На ову је одлуку одмах дошло до немира који су, међутим, сурово угушени. Ч и н и л о се да су се ствари средиле (или бар до нас нису доспели гласови о даљим врењима) све док Понтије Пилат није постао префект (што, другим речима, значи римски обласни намесник), 26. године после Христа. Пилат је остао на овом положају неких десетак година, током коЈих се спорио са својим п о д а н и ц и м а у бројним приликама, при чему — ово треба приметити — вероватно не и онда када је наредио погубљење Јеврејина по имену Исус: иако је ово — мада само донекле — било контроверзом тог времена, једва је, ако уопште и јесте, нашло пут до Јосифовог извештаја (реч је о одељку из Јудејских старина, такозваном Флавијевом сведочењу — „Те51;1топ1ит Иау1апит" — које је врло вероватно делимични, или чак у целости, каснији хришћански уметак). Намесништво у Јудеји свакако да није било лагодно, и, попут Пилата, многи од следећих римских службеника на том положају, касније названих прокураторима, били су релативно нисковредновани ч и н о в н и ц и који се нису истицали н и к а к в о м посебном способношћу: римска администрација одликовала се у то време н е б р и ж љ и в о м насилношћу, увек спремном на бруталне испаде којима је озбиљно тестирала стрпљење њихових, како се Римљанима чинило, свадљивих и несарадљивих јеврејских поданика. О в о је, дакле, била политичка клима у којој је рођен Јосиф Флавије. Штавише, у кратком периоду потом ствари су се додатно погоршале: Калигула је одлучио да подигне свој властити кип у Храму у Јерусалиму — што је, наравно, била још једна „гнусност" у очима Јевреја. О в и су се тој намери бесно супротставили, и, како је Петроније — способан и проницљив намесник Сирије коме је задатак поверен — ускоро увидео, Јевреји би се

О АУТОРУ

987

неизбежно подигли на устанак да је Калигулина замисао заиста и спроведена. Петроније је стога храбро одуговлачио све док Калигула, у прави час по Петронија, није убијен, чиме је претња ратног пустошења била избегнута. Али не задуго. Онако како је Јосиф видео ситуацију, комбинација јеврејског екстремизма, с једне, и римске корунције и неспособности, са друге стране, удружили су се да Јудеју гурну у спиралу све горих криза, водећи према коначном разарању управне власти: тако је, напокон, године 66. провинција букнула у о п ш т у побуну п р о т и в Рима. Она се догодила готово на средокраћи Јосифовог живота, и неоспорно је, такође, представљлљ тренутак који је у његовом ж и в о т у био прекретнички. Јосифова је породица својим родословом била веома истакнута, имајући међу прецима далеко уназад високе свештенике и бивајући у сродству са славним Макабејским владарима. Такво свештеничко и краљевско порекло аутоматски је Јосифа смештало у елитне јеврејске кругове. О н је добио традиционално, највероватније фарисејско образовање у којем се, како сам тврди у својој аутобиографији, истицао међу другима: наиме, већ у својој 14. године био је признат због своје учености те је консултован у п и т а њ и м а закона од стране првосвештеника и других водећи Јевреја {Живот Јосифа Флавија одељ. 9). Ово свакако призива у свест сличну напомену о младом Исусу (Јеванђеље по Луки 2:41-52) и, заједно са другим литерарним општим местима и генералним тоном који провејава овим делом, опомиње нас да Јосифов извештај о његовом властитом ж и в о т у узмемо с резервом. У тежњи за духовним усавршавањем Јосиф у шеснаестој години одлази у пустињу као аскета и код учитеља Банаима проводи три године, проучавајући успут и учења три најважније ондашње секте: фарисејске, садукејске и есенске, о чијим нам схватањима говори и у Рату и у Старинама. У деветнаестој години приступа фарисејима, најревноснијим националистима, који су у ж и в а л и највећи углед и били најученији. О Јосифовом, пак, личном угледу сведочи податак да је у доби од двадесет шест година био послан да на челу једне дипломатске мисије у Риму избави извесне јеврејске свештенике које је тамо послао прокуратор Феликс {Живот 13-16). У Р и м у се сусрео са популарним јеврејским глумцем по имену Алитурије, миљеником Нероновим, који је Јосифа представио царевој љубавници Попеји, на коју је имао знатан утицај, и која је, будући и сама наклоњена Јеврејима, наложила да свештеници буду пуштени. Томе су свакако допринели и Јосифова виспреност и образованост, док су сјај и величина царског Рима свакако оставили неизбрисив утисак на младог јудејског аристократу. По повратку у Јудеју, с пролећа 66. године после Христа, затекао је своје сународнике на ивици устанка против Римљана. Овакав је избор Јосиф, са своје стране, сматрао правом махнитошћу: Јевреји — тврдио је — ни у ком случају нису достојан противник римској сили, те једини могућни исход може бити њихов потпуни пораз. Али ни он, као ни остали умерени предводници Јевреја нису успели у настојању да охладе ратну грозницу која је обузела народ, и током 66. године Јудеја је из стања немира прешла у отворени рат: римска војна посада у Масади била је уништена а тврђава заузе-

988

О АУТОРУ

та, а исто се догодило и у Јерусалиму, уз обустављање приношења дневних жртава у част императора. Цестије Гал, тадашњи намесник Сирије, кратко се сукобио са Јеврејима у Јерусалиму, али се потом неочекивано и необјаш њ и в о повукао и потом у узмицању био тешко потучен. Тако се Јудеја начас нашла у рукама Јевреја. Током посебног војног заседања које је одржано у Јерусалиму изабрани су заповедници који ће организовати отпор Римљанима, а сам Јосиф се нашао на положају врховног заповедника Галилеје, најважније и најпространије покрајине, и посебно града Гамале. Ово се може чинити изненађујућим с обзиром на његову оштру несклоност устанку, али је чињеница да он није „напустио брод" као неке друге п р о римске аристократе међу Јеврејима, те можемо претпоставити да је заправо делио онај поглед који је приписао првосвештенику Ананији {Јудејски рат 4:320), то јест да, наиме, иако су изгледи били безнадежни, једном када је рат ипак започео требало га је водити на најбољи могући начин. Командовање Галилејом није се, међутим, ниуколико сводило на једноставно организовање одбране п р о т и в римског напада. Олаки судови о уједињеном свенародном отпору страним угњетачима жалосно се узимају здраво за готово: године „великог устанка" заправо много више одликује свирепост у н у т р а ш њ и х борби између самих Јевреја него одговор на војни изазов Римљана. У Галилеји је Јосиф морао да лавира унутар замршеног клупка супротстављених интереса, ривалстава и бројних такмаца. У том смислу служи на част његовој способности да је, како се чини, успео да успостави надзор над том облашћу. Али је то уједно било и највише што је могао учинити: баш како је и предвидео, није било могуће одолети налету Римљана. Човек коме је Нерон поверио задатак сламања јеврејског отпора и гушења побуне био је будући цар Веспазијан. У пролеће године 67. Веспазијан је почео, и то без много тешкоћа, да покорава Галилеју. П р в а велика потврда његове надмоћи догодила се у граду Јотапати коју је подвргнуо опсади. Јосиф је био тај који је у њој организовао одбрану устаника, и коју је успео одржавати током јуна и највећим делом јула, али је потом град био заузет. У збрци која је пратила ово заузеће Јосиф је успео да, заједно са четрдесеторицом сабораца, измакне у једну пећину. Његово понашање тамо, како он сам описује са разоружавајућом часношћу {Јудејски рат 3:340-391), било је далеко од херојског. Римљани су након два дана открили бегунце и покушали да убеде Јосифа да се преда. О н је испрва то одбио, али је затим, размишљајући о свом посебном положају као Божјег пророка, закључио да је његов ж и в о т одвише вредан за олаку смрт, те се решио на предају. О в о је било лакше одлучити него остварити, будући да су његови сапатници у бекству дали завет да ће сами себе убити, те су тако Јосифу понудили следећи избор: или да часно умре од сопствене руке, или да га они убију као издајника. Сачувавши присебност, Јосиф је на то изнео савет да бацају коцку која ће одлучити којим ће редом они једни друге убијати, а да онај који последњи преостане напокон изврши самоубиство. Након што је ово прихваћено, он је успео да ствари изведе тако да он остане међу двојицом последње преживелих, након чега је и тог другог убедио да се преда заједно са њиме.

О АУТОРУ

989

Овај тренутак обележава почетак другог, римског периода у Јосифовом животу. Искористивши удељену прилику да говори непосредно са Веспазијаном, Јосиф је овоме прорекао да ће, једнако као и његов сип Тит, постати цар. Ово је, додуше, заиста могла бити надахнута слутња, али вероватније представља прорачунато предвиђање са циљем остваривања Јосифових властитих тежњи, па чак, можда, и тежњи самог Веспазијана. У сваком случају, ово се „пророчанство" обистипило године 69: након Нероновог самоубиства 68. године и кратковеке владавипе Галбе, Отопа и Вителија (тзв. „године четири императора"), Веспазијанове трупе су овога прогласиле за новог цара. Јосиф је, пак, све до тог времена био у положају ратног заробљеника. Након што се прочуло да он није погинуо у Јотапати, већ да се предао и потом био с наклопошћу чуван од стране Римљана, јеврејски су га побуњеници о п т у ж и л и за кукавичлук и издајство, тиме започевши дугу традицију непријатељског одношења Јевреја према Јосифу. Поред ове чињенице и поред обавештења о свом (другом) венчању за јеврејску заробљеницу — које је, испоставља се, наложио Веспазијап — Јосиф пам ништа више пе казује о периоду свог заробљеништва. Веспазијан му, пак, са своје стране, одмах након проглашења за цара, сет и в ш и се јеврејског заробљеника, поклања слободу. Као ЊегШз Јосиф сада, по римском закону, носи родовско име свог бившег господара — Флавијус, и папослетку постаје један од поверљивих чланова царске свите. Пошао је са Веспазијаном и Титом у Александрију, где се и по трећи пут оженио, а затим се са Титом вратио у Јудеју где је деловао као посредник у преговорима са јеврејским устапицима. У току опсаде Јерусалима 70. године Јосиф је мукотрппо и у више наврата покушавао да убеди браниоце да се предају, тиме свакако коначно у т в р д и в ш и своју репутацију издајника. Када му након заузећа града, његовог разарања и спаљивања Храма, Тит понуди да узме што год жели, он узима само један свитак Торе и моли слободу за заробљенике, међу њима и за свог рођеног брата Матију. Иако му је Тит, а касније и Веспазијан, уделико посед у Јудеји, његова га је лојалност окупаторима неповратпо компромитовала у очима сународника, и он је са Титом напустио свој завичај и отишао у Рим, одакле се, колико нам је познато, више никада није вратио у Јудеју. Након многих пустоловина које су пратиле његов ж и в о т до ове тачке, Јосифу су преостале године релативно слободне од великих удеса — што је, додуше, за побожног Јеврејина, рођеног и отхрањеног у Јерусалиму, који је потом био и побуњенички вођа у устанку п р о т и в Римљана, свакако веома необично. Веспазијан му је доделио статус грађанина Рима, као и редовну плату и стан, те је он п р о д у ж и о да у ж и в а овакво царско старање унутар породице Флавија и под принципатима Тита (79-81. године) и Домицијана (81-96. године). Знамо да се оженио и четврти пут, и да се одао удобној и продуктивној списатељској каријери. Једина сенка бачена на ове последње сјајне децепије потицала је од стране непрестаног критицизма и порицања којима је био изложен од стране његових сународника. Иако он о овоме извештава без горчине {Живот 425,428-9), и чини се да никада није зажалио звог политичких ставова којих се држао и одлу-

990

О АУТОРУ

ка које је донео, Јосиф је свакако морао трпети жаоке и осећати потребу да себе објасни: па иако се Живот не може сматрати само апологетским делом, оно ипак, као уистину и други његови списи, садржи елементе самооправдавања. Јудејске старине су објављене 93-94. године, а Против Апиона неко време потом. То је уједно и последњи поуздан датум којим располажемо о Јосифовом животу. У том часу он још увек није имао шездесет година, тако да је теоретски могуће да је ж и в е о и у време владавине Нерве (96-98. године), па и Трајана (98-117. године). С друге стране, опет, он на крају Старина износи своје даље планове у погледу издавања нових текстова — помиње још једно историјско дело које би требало да сумира рат п р о т и в Римљана и и с т р а ж и шта се догађало са Јеврејима у деценијама које су следиле; такође помиње и три књиге о јеврејској теологији и закону — али не располажемо н и к а к в и м доказом да их је он икада написао, те се чини највероватнијим да како је ишчилео први век по Христу, тако је стигао до краја и несвакидашњи Јосифов живот.

ЈОСИФОВА ДЕЛА И ЊЕГОВ ЗНАЧАЈ Јосифов ж и в о т и каријера снажно су упливисали на све што је написао. Тешко је, уосталом, замислити како би и могло бити другачије. Срж свих његових дела чини снажна страст коју носи према јудаизму, изражена у спремности да га одбрани, узвелича, промовише и објасни: и ма колико њега самог неки од његових сународника презирали, Јосиф је без сумње остао једнако одлучан, елоквентан и снажан гласноговорник јудаизма. С друге стране, пак, Јосиф јасно показује поштовање према римском народу и њиховим институцијама, и то до такве мере да напослетку прихвата великодушну царску заштиту и другу половину свог ж и в о т а проводи у Риму. Тако је, ето, Јосиф, син Матије, постао Јосиф Флавије. Овај својеврсни преображај и Јосифово властито укључивање у националне удесе о којима приповеда, пружили су у свим потоњим добима основ за многе недоумице о његовој истинољубивости и поузданости. Ови чиниоци се свакако морају узети у обзир када се процењује Јосифова вредност као историчара, али, посматрани у односу на његова два велика дела, ти се чиниоци много очигледније односе на Јудејски рат него на Јудејске старине: наиме, главне контроверзе поводом Јосифа готово се искључиво тичу критичних мохмената његовог властитог живота и оних кореспондентних делова у његовим списима које су ти моменти непосредно дотицали. Ипак, упркос овим сумњама, Јосиф је био ванредно квалификован да се подухвати писања историје: његово породично залеђе, образовање и практично политичко искуство највишег ранга, и то једнако у миру и рату, издвојили су га као фигуру која је поседовала сва она својства што их је, рецимо, Полибије, славни грчки историчар 2. века пре Христа, сматрао идеалним за писање националне историје. Иако на почетку и крају Старина Јосиф признаје извесну нелагоду стога што пише на грчком језику, потпуно је очигледно да је он био једнако добро упућен како у грчку литературу, тако и у компоновање штива у духу грчко-римске историографске традиције.

ОАУТОРУ

991

Чињеница да ми не поседујемо ниједан други битан извештај о јеврејском устанку против Рима, као и малобројност упоредних извора за велики део оне грађе на коју се односе последње књиге у оквиру Старина, чини од Јосифа историчара прворазредног значаја за период који се протеже од око 150. године пре Христа до 74. године по Христу. Ово такође значи и да ми поседујемо веома мало оних доказа наспрам којих бисмо могли проверити оно што нам он казује о овом периоду: савремене ископине у Цезареји, на пример, или у Масади, потврдиле су у високој мери поузданост Јосифових извештаја који се односе на оба ова налазишта (на Цезареју у Старинама, и на Масаду у Јудејском рату), иако то може значити не више од тога да је он био довољно марљив у утврђивању и бележењу таквих физичких појединости: другим речима, ни то нам не говори нужно о његовој општој поузданости. С оне стране овакве узгредне испомоћи, ми ипак морамо пажљиво прочешљати Јосифов извештај с обзиром на његову веродостојност и конзистентност, идентификујући у тексту ауторове личне склоности и интересе; морамо проучити његове реторичке и уметничке стратегије; најзад, можемо пратити и начин уношења екстраполација које изводи из свог личног третирања библијских извода у првих дванаест књига Старина. Све у свему, исход овакве анализе свакако нагиње потврђивању Јосифа као разложно брижљивог и подробног историчара који располаже правичношћу и вером и који се бори — бар највећим дедом — да пише истину, управо онако како се и зариче да ће чинити. Јудејски

рат

Током деценије по свом пресељењу у Рим, Јосиф је довршио своје прво велико дело, Јудејски рат, извештај у седам књига о недавном устанку јеврејског народа против Рима. Прву је верзију написао на арамејском језику, али она није преживела: оно чиме данас располажемо грчки је превод, или, вероватније, п р о ш и р е н а верзија коју је он одлучио да састави за поданике римског царства. Унутрашње референце указују на датум објављивања између 75. и 79. године. И м а ј у ћ и себе самог као главног учесника устанка, уз то и бивајући очевидац трагедије разарања Храма, не чуди да се Јосиф најпре окренуо овом катаклизмичком догађају као свом првом историјском предмету. О н на почетку каже како ће изнети истину, и то, како истиче, да би исправио лажне приче које су о рату ширили други; ипак, ово дело н и п о ш т о није само извештај о ономе што се догодило: оно је такође и објашњење. Климакс овог дела ван сваке сумње јесте приповедање о опсади и паду Јерусалима у књигама 5 и 6, што је била трагедија огромних размера за јеврејски народ, али је од свега занимљивије приметити где Јосиф заправо започиње своју претрагу за коренима кризе: он се враћа све до прогона Јевреја од стране Антиоха IV године 160. пре Христа, те читаву прву књигу и велики део друге камењује изношењу приповести о следу догађаја, и то на један сумаран начин, који је узастопним низом несрећних околности водио до провале побуне. Двадесет година касније Јосиф ће прећи исту проблематику, али много детаљ-

992

О АУТОРУ

није, у Јудејским старинама. Када је једном утврдио тачно порекло, у каснијем делу друге књиге, чињеница саме побуне, Јосифов извештај о рату против Римљана постаје екстремно детаљан. С о б з и р о м да не располажемо ниједним другим битним извором обавести о јеврејском устанку, неоспорна је чињеница да Јудејски рат представаља заиста најобухатнију анализу коју поседујемо о узроцима, природи и устројству буна које су дизане ма где унутар римског царства. Управо због тих разлога ово је дело од изузетне важности. Живот Иако третирано као независно дело, јасно је, из завршних поглавља Јудејскцх старина (20:266), д а ј е о н о што је до нас доспело као Живот Јосифа Флавија заправо било једна врста аутобиографског апендикса придодатог крају Старина. О в о нипошто није пун извештај о Јосифовом животу: од 430 одељака он 383 посвећује периоду трајања мало дужег од пола године током којег је он био заповедник јеврејских снага у Галилеји година 66-67. Овоме претходи кратак извештај о добу његове младости, а следи му једнако кратак извештај о ж и в о т у након заробљавања у Јотапати. Потпуно је разговетно да је Јосифова кратка војна каријера била угрожена нападима, првенствено од стране његовог главног противника, Јустија из Тиберије, и тешко је отети се утиску да је овде Јосиф првенствено заинтересован да одбрани свој углед. Такође је могуће и да је истичући своје свештеничко порекло и показујући своју предводничку улогу у државним пословима Јевреја на почетку побуне, Јосиф такође настојао да потврди своје квалификације за писање историје јеврејског народа, мада су многи проучаваоци склони да у Животу виде пре свега једно полемичко дело. Против

Апиона

Рукописни наслов овог Јосифовог последње објављеног дела тешко да је заиста и његов изворни, будући да се само у другој од две књиге од које се састоји налази ма какав одговор на нападе што их је према јудаизму износио Апион, александријски Грк и Јосифов старији савременик. Подстрек за писање Апиона изгледа да је агресиван одговор на који су Јосифове Јудејске старине наишле у одређеним круговима и јеврејским срединама. Критичари су управили своје нападе у два главна правца: прво, постојало је одбијање да се поверује како су Јевреји толико древан народ, и то на основу тота што грчки аутори о њ и м а ништа нису писали; и друго, злонамерна оговарања и клевете најразличитијих врста у то су доба, као уосталом и у сва друга, биле подигнуте против Јевреја. У надахнутом контранападу, компонованом према најбољим правилима грчко-римске реторичке теорије (и, узгред, износећи опширне и вредне наводе од аутора чија би нам дела у супротном остала потупно непозната), Јосиф вешто побија оптужбе, а у каснијем делу књиге 2 преузима офанзиву уз помоћ понесеног описа закона и прописа којих се придржавају Јевреји. Да ли је

О АУТОРУ

993

Јосиф само покушавао да одбрани свој народ и његову културу од антисемитског напада, или је овом приликом имао и својеврсну експанзивну мисионарску памеру? На ово је питање тешко одговорити, али, било како било, Против Апиона представља фасцинантну одбрану древности, мудрости и карактера јудаизма у свету аптике. Јудејске

старине

Обухватност и величипа Јосифовог највећег дела, објављеног 93-94. године, по модерним су стандардима запањујуће амбициозни: ништа мање него историја Јевреја од Постања до избијања великог устанка у години 66. Старине садрже двадесет књига, па иако нису сасвим величине Ливијеве масивне, сто четрдесет двотомне историје Рима од његових почетака, ипак је то и даље подухват замишљен у највећим могућим размерама. Ниједна упоредива студија ма којег другог појединачног аутора није преживела из Старог века: напросто, након Старог завета то је најважнији извештај о древној историји Јевреја којим располажемо. Становиште са којег Јосиф полази при писању тога дела јединствено ј е у г р ч к о - р и м с к о ј историографијм. Остајући потпуно веран јудејству, он, наиме, износи да само јудејско законодавство (Мојсијево) и друштвено уређење које је сам Бог дао, представљају савршенство које треба да посл у ж и као узор свима заједницама и људима. Дело је оставило снажан утисак. У хеленистичким круговима, који су били доста непријатељски расположени према Јудејцима — Тацитово осИит §епег15 ћ и т а п ј — само Јосифово схватање историје, које се никако није могло сложити са грчким, изазвало је критику и жестоке полемичке нападе. На јудејској, пак, страни из м р ж њ е према личности настали су литерарни напади, па је, на пример, хеленистички образован Јудејац Јуст из Тиберијаде изнео свој опис рата п р о т и в Римљана у коме је рђаво окарактерисао Јосифа, а саставио је и Хронику јудејских владара од Мојсија до Агрипе. На те нападе Јосиф је одговорио аутобиографијом, где је изнео и ствари о којима није хтео да говори у Рату {Живот, 388). Иако се ч и н и да су Старине структурно подељене у две уредно изведене половине — при чему су књиге 1 - 1 0 историја периода првог Храма, а књиге 11-20 обухватају период другог Храма — много је значајнија подела у односу на тачку када Јосиф напокон напушта изворну библијску грађу стигавши отприлике до године 140. пре Христа {Јудејске старине књ. XIII). Све довде, наиме, ми познајемо историју Јевреја; или, бар, располажемо приповедачким књигама Старог завета из којих можемо, уз известан мањи или већи степен тешкоћа, разлучити изворну приповест. Што се тиче Јосифа, он сам екстрахује за нас ту исту причу на изванредан начин: реч је о обради Библије у духу грчко-римског историографског приповедања. То значи да н и п о ш т о није реч о низу најистакнутијих библијских сцена, међусобно лабаво повезаних, већ пре о целовитој адаптацији библијске саге. Све заједно је компоновано у Јосифовој властитој верзији грчког наративног стила и према његовом сопственом хеленис-

994

О АУТОРУ

тичком становишту у односу на предмете приповедања. Посебна пажња, на пример, поклоњена је третирању славних фигура Старог завета, какви су Аврам, Мојсије, Давид, Соломон: присутна је тежња да они буду представљени по грчком узору, као врста мудраца, законодаваца, војника, филозофа, које ће хеленистичка публика лако препознати и ценити. Овај део Старина нипошто не представља неко посебно интелектуално достигнуће, али узбудљивост Јосифове историје нагло расте након што се он удаљи од казивања о одолевању Макабејаца прогону којима је народ изложен од стране Селеукида током друге половине 2. века пре Христа, и почне да нам износи причу о збивањима која претходно нисмо знали. Догађаји прогона сами по себи познати су нам из прве две Књиге Макабејске, али управо се ту, отприлике, налази тачка од које Јосиф почиње да развија једну од главних аналитичких тема које износе његов лични извештај о оних две стотине година које су водиле до устанка против Римљана: реч је о томе како су унутрашња трвења међу самим Јеврејима пресудно допринела њиховим сопственим каснијим страдањима. Завађеност међу јеврејском елитом 170. године пре Христа, као и радикално различити приступи о томе у коликој би мери Јевреји требало да буду хеленизовани, били су бар делимично одговорни за почетак спровођења селеукидских прогона над Јеврејима. И обрнуто, оно што се догађало у највећем преосталом делу 2. века — уједињење јеврејског народа под предводништвом Макабејаца, спојено са у н у т р а ш њ и м тешкоћама у кући самих Селеукида — донело је Јеврејима успех и политичку независност. Негде поткрај века, међутим, букнуо је други извор несугласица и размирица: друштвена, политичка и религиозна неслагања почела су да се изражавају у расцепу између двају секти: садукеја и фарисеја. Ово је, скупа са породичном неслогом, довело до даље провале пометње и анархије у виду крвавог раздора после смрти краљице Александре 67. године пре Христа, те је поново проузроковало пустошећу страну интервенцију, овог пута у лику Помпеја. Продужена борба између Хиркана и Аристобула такође је довела до државног растројства током средишњих деценија 1. века пре Христа. Овај немирни период најзад је био смењен донекле стабилном владавином Ирода Великог (40-4. године пре Христа), али је и тада стабилност пре била привидна него стварна, служећи махом као маска за прикривање појачаних у н у т р а ш њ и х напетости што их је Иродова владавина само даље заоштрила. О в о је постало сасвим очигледно након Иродове смрти, када је у целој Јудеји дошло до процеса преврата, у ч и н и в ш и готово неизбежним такав развој догађаја који је врхунио у прелазу од посредне до изравне римске владавине, до које је дошло 6. године нове ере. Јосиф се уопште не плаши да жигоше корупцију и неспособност римских намесника — а његов извештај о растакању закона и сваког поретка у Јудеји под оним што он представља као све злоћуднију управу током година 44-66. после Христа {Јудејске старине књ. XX), заправо је својеврсна проклињућа о п т у ж н и ц а п р о т и в римске империјалне владавине; ипак, не мање горке речи он има и за мноштво такмачких политичких и верских букача који су тада преко н о ћ и н и ц а л и међу самим Јеврејима — разбојни-

О АУТОРУ

995

цима, л а ж н и м пророцима, маговима, узурпаторима, терористима — које, сасвим равноправно са Римљанима, такође осуђује за оно што се догодило. Управо је беспутна реакција јеврејских екстремиста оно што је само погоршало римско тлачење и одвело иначе здраворазумску и невољну већину међу јеврејским народом право у устанак. Ово је, дакле, отворена Јосифова порука, или једна од његових норука, намењених римској публици. Вредно је истаћи колико би велики био јаз у нашем знању без постојања Јудејских старина (или раних, са Старинама прекланајућих, одељака Јудејског рата). Располагали бисмо са веома мало сазнања о томе како су се Римљани онходили према Јудеји и Јеврејима током првих векова пре и после Христа; једнако бисмо мало појма имали и о историји последњих припадника династије Макабејаца. Осим тога, постојали би такође и озбиљни недостаци у нашем познавању каријера неких међу неколицином главних вођа унутар саме римске историје: реч је о Помпеју, Гавинију, Красу, Марку Антонију, Јулију Цезару, Августу, Агрипи, Вару, Петронију и другима. Надаље, такорећи ништа не бисмо знали о Иродовом оцу Антипатру, и једва нешто мало више о самом Ироду. Јосифов извештај о Иродовој владавини обухвата четири књиге (14-17) и лако се може рећи да је то најподробнији извештај о ма којем римском „марионетском" краљу којим располажемо. И поред тога што местимично долази до делова када потанкост, или пре ситничавост, у описивању Иродових породичних збивања постаје готово заморна, нема сумње да је управо тада реч о најблиставијим тренуцима Јеерејских старина као читалачког штива. Иродова деца и унуци остали би нам готово потпуно непознати, а посебно Јулије Агрипа, Иродов унук, који је владао Јудејом 41-44. године (у књигама 18-19). Уз то, осим самог његовог имена, не бисмо знали ништа ни о Јуди Галилејцу и покрету чији је он био зачетник (Јосиф га назива „четвртом филозофијом", у Јудејским старинама књ. 18), а који је непосредно инснирисао оружани отпор Риму. Тешко да бисмо сазнали имена римских префеката и прокуратора Јудеје. Понтије Пилат био би нам познат из јеванђеља (и из једне узгредне забелешке јеврејског филозофа Филона Александријског), али је Јосиф тај који нам обезбеђује даље круцијалне доказе о његовим чиновима и карактеру (књ. 18). Најзад, целокупна историја клизања Јудеје у устанак остала би нам неминовно умногоме мистеријом, да није дела Јосифа Флавија. Па ипак, Јосифова важност не почива само на томе да нам он приповеда ствари о којима бисмо без њега мало шта знали. Он нам такође омогућава непроцењив увид у позадину преображаја јудаизма у правце који су одсудно придонели уобличавању слике модерног света — у динамичну силу рабинског јудаизма, с једне стране, и једнако динамичне изданке који су касније прерасли у хришћанство, са друге стране. Мање успешан, али такође веома значајан огранак јудаизма у Јосифово је време била и она секта чији су списи остали сачувани у свицима са Мртвог мора. Уз помоћ Јосифа Флавија (и других извора) ову скупину данас можемо идентификовати као припаднике покрета есена. О н и су се, додуше, показали немоћним да преживе римско освајање, али су такође били витално ути-

996

О АУТОРУ

цајан део тог истог света из којег су се даље развили хришћанство и рабински јудаизам. Тако је управо Јосиф Флавије, и то посебно у Јудејским старинама, био један од пресудних аутора који нам је посредовао крунски оквир уз помоћ којег данас можемо разумети збивања и својства тог бурног времена древног света.

СУДБИНА И ПРЕВОДИ ЈОСИФОВИХ ДЕЛА Док је у јудејским талмудистичким круговима Јосиф потпуно игнорисан, а и класични га мало користе, дотле рано-хришћански оци у врло великој мери цитирају и употребљавају његова дела. То је и разумљиво, јер су се у његовим Старинама налазили и неки пасуси у којима су се спомињали Исус, Јован (Крститељ) и Јаков — „брат Исуса названог Христос", при чему се за Исуса вели „да је био мудар човек, ако се уопште он може назвати човеком" {Старине, књ. 18, пог. 3, од. 3)... Он је, наиме, био Христос (Месија) ћо Нп51:о5 ћи1:08 т . Док неки научници ово сматрају обичном интерполацијом, насталом у другом веку н. е., дотле неки други врло велики и признати (Харнак и др.) стручњаци заступају њихову аутентичност. Јеврејски је научници поричу из разлога да ниједан Јудејац не може говорити о Исусу као Богу, па ни Флавије, но када се анализирају његова дела, налазимо много тога што се не би могло сложити са његовим јудејством, а поготову с његовом свештеничком службом (о паганским боговима, храмовима, култу цезара итд.). Стога солидних основа има и мишљење Лакера (Ба^иега) да је он дао да му неки хришћанин издиктира њихово учење и унео га у 18. књигу овог свог дела, да би тако придобио и хришћане за своје Старине и спасао их од пропасти, јер се, после напада Јуста из Тиберије, јудејство за њега више не интересује као ни за грчки превод „ЗерШадхпШ". До данас су у томе мишљења подељена. То је, међутим, управо био разлог да се и у литератури и раног хришћанства (од Јевсевија из Цезареје) па и у средњем веку, Јосиф веома много користи и преводи. Јероним га зове грчким Ливијем. Због тога, није чудо, да се врло рано преводи и на старословенски, колико је до сада познато већ 1261. године (Срезњевски). У Хиландару се налази превод са руског из 1585. године (Собољевски). Старословенски превод је за науку важан и због тога што се пасуси о Исусу и Јовану Крститељу налазе и у Рату, према рукописима Московске духовне академије и Синодалне библиотеке, односно Санкт-Петербуршке државне библиотеке бр. 343 и 262 (превод Јосифона). Једна скраћена прерада Јосифа на јеврејском језику, у облику хронике о њиховој историји у оквиру светске, била је јако раширена међу Јеврејима под називом: Јозјрроп (Мали Јосиф) или бе&г Јозе^^ђеп Сопоп, јер је Јосиф погрешно идентификован са свештеником Јосифом, сином Горионовим. У латинском преводу Рата, названом Недезјрив, са којег су преводили на јеврејски, нигде се не спомиње војсковођа Јосиф бен Матијаху, него бен Бзрион. Настао је, изгледа, почетком десетог века н. е. на југу Италије,

О АУТОРУ

997

док неки, пак, мисле у У - У 1 веку у Византији. Та прерада доказује да су Јосифа ипак користили и јеврејски кругови. По њему је настао и словенски рукописни превод С а н к т - П е т е р б у р ш к е библиотеке 6р. 262. са додацима о Христу и Јовану Крститељу. Флавијев Јудејски рат објављен је на српском језику у преводу Душана Глумца („Просвета", Београд; 1964).

САДРЖАЈ

УВОД

5 КЊИГА ПРВА ОД П О С Т А Њ А ДО ИСАКОВЕ С М Р Т И

ПОГЛАВЉЕ ПРВО СТВАРАЊЕ СВЕТА И РАСПОРЕЂИВАЊЕ ВЛЕМЕНАТА ПОГЛАВЉЕ ДРУГО О АДАМОВОМ ПОТОМСТВУ И ДЕСЕТ НАСЛЕДНИХ КОЛЕНА ОД АДАМА ДО ПОТОПА ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ О ПОТОПУ, И НА КОЈИ ЈЕ НАЧИН НОЈЕ СПАСЕН У АРЦИ СА ЦЕЛИМ СВОЈИМ РОДОМ И КАСНИЈЕ СЕ НАСТАНИО У РАВНИЦИ ШИНАР ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО О ВАВИЛОНСКОЈ КУЛИ И ПОМЕТЊИ ЈЕЗИКА ПОГЛАВЉЕ ПЕТО НА КОЈИ СЕ НАЧИН ПОТОМСТВО НОЈЕВО РАСПРОСТРЛО НОВИМ НАСЕОБИНАМА И НАСЕЛИЛО ВАСЦЕЛУ ЗЕМЉУ

11

13

16 20

21

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ СВАКИ НАРОД НАЗВАН ПО СВОЈИМ ПРВИМ ЗАЧЕТНИЦИМА 22 ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО ЈЕ НАШ ПРЕДАК АВРАМ НАПУСТИО ЗЕМЉУ ХАЛДЕЈАЦА И ЖИВЕО У ЗЕМЉИ КОЈА СЕ ТАДА НАЗИВАЛА КАНААНОМ, А ДАНАС ЈУДЕЈОМ.... 25 ПОГЛАВЉЕ О С М О О ТОМЕ КАКО ЈЕ, КАДА ЗАВЛАДА ЕЛАД У КАНААНУ АВРАМ ПОШАО У ЕГИПАТ, ДА БИ СЕ ПОТОМ, НАКОН ШТО ЈЕ НЕКО ВРЕМЕ ТАМО ПРОБОРАВИО, ПОНОВО ВРАТИО 26 ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО ЗАТИРАЊЕ СОДОМИЋАНА АСИРСКОМ НАЈЕЗДОМ 28 ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО СЕ АВРАМ БОРИО ПРОТИВ АСИРАЦА, НАДВЛАДАО ИХ И СПАСАО СОДОМИЋАНСКЕ СУЖЊЕ, И КАКО ЈЕ УЗЕО ОД АСИРАЦА ПЛЕН КОЈИ СУ РАТОМ ЗАДОБИЛИ 28 ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ БОГ ОБОРИО НАРОД СОДОМИЋАНА, РАЗГНЕВИВШИ СЕ ЗБОГ ЊИХОВИХ ГРЕХОВА ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО О АБИМЕЛЕХУ И О ИШМАЕЛУ СИНУ АВРАМОВОМ, КАО И О АРАБЉАНИМА КОЈИ БЕХУ ЊИХОВИ ПОТОМЦИ ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО О ИСАКУ АБРАМОВОМ ЗАКОНИТОМ СИНУ ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО О АВРАМОВОЈ ЖЕНИ САРИ, И КАКО ЈЕ ОНА ОКОНЧАЛА СВОЈЕ ДАНЕ ПОГЛАВЉЕ ПЕТНАЕСТО КАКО ЈЕ ОД АВРАМА И ЊЕГОВЕ ДРУГЕ ЖЕНЕ КЕТУРЕ ПОТЕКАО НАРОД ТРОГЛОДИТА

31

32 34 36

36

1000 ПОГЛАВЉЕ ШЕСНАЕСТО КАКО ЈЕ ИСАК УЗЕО РЕБЕКУ ЗА ЖЕНУ 37 ПОГЛАВЉЕ СЕДАМНАЕСТО О АВРАМОВОЈ СМРТИ 39 ПОГЛАВЉЕ ОСАМНАЕСТО О ДЕЦИ ИСАКОВОЈ, ЕСАВУ И ЈАКОВУ; 0 ЊИХОВОМ РОЂЕЊУ И ОДГАЈАЊУ. 39 ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТНАЕСТО О ЈАКОВЉЕВОМ ВЕКСТВУ У МЕСОПОТАМИЈУ ЗБОГ СТРАХА ОД СВОГА БРАТА ПОГЛАВЉЕ ДВАДЕСЕТО О СУСРЕТУ ЈАКОВА И ЕСАВА ПОГЛАВЉЕ ДВАДЕСЕТ ПРВО О ПОВРЕДИ ДИНИНЕ ЧЕДНОСТИ ПОГЛАВЉЕ ДВАДЕСЕТ ДРУГО КАКО ЈЕ ПРЕМИНУО ИСАК И БИО САХРАЊЕН У ХЕБРОНУ

42 47 49 50

К Њ И Г А ДРУГА ОД И С А К О В Е С М Р Т И Д О И З Г О Н А И З ЕГИПТА ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО СУ ЕСАВ И ЈАКОВ, СИНОВИ ИСАКОВИ, МЕ^У СОВОМ ПОДЕЛИЛИ СТАНИШТА, ПА ЈЕ ЕСАВ ЗАПОСЕО ИДУМЕЈУ А ЈАКОВ КАНААН ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ ЈОСИФУ НАЈМЛАТ)ЕМ ЈАКОВЉЕВОМ СИНУ ПОЗАВИДЕЛА ЊЕГОВА БРАЋА КАДА МУ ЈЕДАН ПРЕДСКАЗАЈНИ САН ПРЕДОЧИ ЊЕГОВУ БУДУЋУ СРЕЋУ ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО БРАЋА, ВОЂЕНА МРЖЊОМ, ПРОДАДОШЕ ЈОСИФА У ЕГИПАТ; И КАКО ОН ТАМО СТИЖЕ ДО ВЕЛИКЕ СЛАВЕ И ПРИЗНАТОСТИ, И ПОТОМ ПОДВРЖЕ СВОЈУ БРАЋУ ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО О ЈОСИФОВОЈ ЧЕДНОСТИ ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КОЈЕ СУ СТВАРИ ЗАДЕСИЛЕ ЈОСИФА У ЗАТВОРУ ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ ЈОСИФ, НАКОН ШТО ЈЕ ПОСТАО ЧУВЕН У ЕГИПТУ ПОТЧИНИО СЕБИ СВОЈУ БРАЋУ ПОГЛАВЉЕ СЕДМО О СЕОБИ, ЗБОГ ГЛАДИ, ЈОСИФОВОГ ОЦА СА ЧИТАВОМ ЊЕГОВОМ ПОРОДИЦОМ У ЕГИПАТ ПОГЛАВЉЕ О С М О О СМРТИ ЈАКОВА И ЈОСИФА ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О СТРАДАЊИМА КОЈА СУ ЗАДЕСИЛА ХЕБРЕЈЕ У ЕГИПТУ ТОКОМ ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ГОДИНА ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ ПОВЕО РАТ ПРОТИВ ЕТИОПЉАНА ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ ПОБЕГАО ИЗ ЕГИПТА У МИДИЈАН ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО О ГОРУЋЕМ ГРМУ И МОЈСИЈЕВОМ ШТАПУ

53

53

55 57 60

64

73 76

77 82 84 85

1001 ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО КАКО СУ СЕ МОЈСИЈЕ И АРОН ВРАТИЛИ ФАРАОНУ У ЕГИПАТ ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО О ДЕСЕТ ПОШАСТИ КОЈЕ НАПАДОШЕ ЕГИПЂАНЕ ПОГЛАВЉЕ ПЕТНАЕСТО КАКО СУ ЈЕВРЕЈИ ПОД МОЈСИЈЕМ НАПУСТИЛИ ЕГИПАТ ПОГЛАВЉЕ ШЕСНАЕСТО КАКО СЕ ПРЕД ЈЕВРЕЈИМА МОРЕ ПОДЕЛИЛО НА ДВОЈЕ У ЧАСУ КАДА СУ ИХ ЕГИПЂАНИ СУСТИЗАЛИ, ДАЈУЋИ ИМ ТИМЕ ПРИЛИКУ ДА ПОБЕГНУ ОД СВОЈИХ ГОНИЛАЦА

87 89 92

94

КЊИГА ТРЕЋА ОД ОДЛАСКА ИЗ ЕГИПТА ДО БОЖИЈЕГ О Д Б А Ц И В А Њ А ТОГ НАРАШТАЈА ЗБОГ ЊЕГОВЕ Н Е П О С Л У Ш Н О С Т И ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ, НАКОН ШТО ЈЕ НАРОД ИЗВЕО ИЗ ЕГИПТА, МОЈСИЈЕ ПОВЕО ЉУДЕ ДО ГОРЕ СИНАЈА, АЛИ НЕ ПРЕ НО ШТО СУ ПОДНЕЛИ МНОГО МУКА НА СВОМЕ ПУТОВАЊУ ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ АМАЛЕКИТИ И ДРУГИ СУСЕДНИ НАРОДИ УШЛИ У РАТ ПРОТИВ ХЕБРЕЈА И БИЛИ ПОРАЖЕНИ, ИЗГУБИВШИ ПРИ ТОМ ВЕЛИКИ ДЕО СВОЈИХ ВОЈСКИ ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ ЉУБАЗНО ПРИМИО СВОГ ТАСТА ЈЕТРА, КАДА ЈЕ ОВАЈ ДОШАО К ЊЕМУ НА СИНАЈСКУ ГОРУ ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ РАГУЛ ПОСАВЕТОВАО МОЈСИЈА ДА РАЗВРСТА СВОЈ НАРОД, КОЈИ РАНИЈЕ НЕ ИМАШЕ ЧВРСТОГ ПОРЕТКА, У СКУПИНЕ ОД ХИЉАДУ И СТОТИНУ КАО И ДА ПОСТАВИ УПРАВИТЕЉЕ НАД ХИЉАДАМА И СТОТИНАМА, И КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ УСАГЛАСИО СВЕ СТВАРИ УПРАВЉАЊА УЗ САВЕТ СВОГ ТАСТА ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО СЕ МОЈСИЈЕ ПОПЕО НА СИНАЈСКУ ГОРУ И ТАМО ОД БОГА ПРИМИО ЗАКОНЕ КОЈЕ ЈЕ ПОТОМ ПРЕДАО ЈЕВРЕЈИМА ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО О ТАБЕРНАКУЛУ КОЈИ ЈЕ МОЈСИЈЕ НАПРАВИО У ПУСТИЊИ У ЧАСТ БОЖИЈУ А КОЈИ ИЗГЛЕДАШЕ КАО ХРАМ ПОГЛАВЉЕ СЕДМО О ОДЕЋИ СВЕШТЕНСТВА И ПРВОСВЕШТЕНИКА ПОГЛАВЉЕ О С М О О АРОНОВОЈ СВЕШТЕНИЧКОЈ СЛУЖБИ ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО НАЧИН ПРИНОШЕЊА НАШИХ ЖРТВЕНИХ ПОНУДА ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО 0 ПРАЗНИЦИМА, И КАКО ТРЕБА ПОСМАТРАТИ СВАКИ ДАН ДАТОГ ПРАЗНИКА ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО О СВЕТИМ ОЧИШЋЕЊИМА ПОГЛАВЉЕ ДВАНАЕСТО НЕКОЛИКО ЗАКОНА ПОГЛАВЉЕ ТРИНАЕСТО МОЈСИЈЕ НАПУШТА ГОРУ СИНАЈ И ВОДИ НАРОД ДО ГРАНИЦА ЗЕМЉЕ

99

104

107

107

108

112 117 120 124

126 128 130

1002 КАНААНСКЕ ПОГЛАВЉЕ ЧЕТРНАЕСТО КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ ПОСЛАО ИЗВИДНИКЕ ДА ИСТРАЖЕ ЗЕМЉУ КАНААНИТА И ВЕЛИЧИНУ ЊИХОВИХ ГРАДОВА; И КАКО ЈЕ НАДАЉЕ, КАДА СЕ ОНИ ШТО ИХ ЈЕ ПОСЛАО ВРАТИШЕ ПОСЛЕ ЧЕТРДЕСЕТ ДАНА С ОБАВЕШЋУ ДА СУ КАНААНИТИ, ЧИЈУ СУ МОЂ УЗДИЗАЛИ, ОДВИШЕ ЈАКИ ЗА ЊИХ, НАРОД ПАО У ОЧАЈАЊЕ И ЉУТЊУ ТЕ СЕ ЉУДИ РЕШИШЕ ДА КАМЕНУЈУ МОЈСИЈА И ВРАТЕ СЕ У ЕГИПАТ ДА БИ ОПЕТ СЛУЖИЛИ ФАРАОНУ ПОГЛАВЉЕ ПЕТНАЕСТО КАКО СЕ МОЈСИЈЕ РАЗЉУТИО И ПРОРЕКАО ДА ЂЕ БОГ БИТИ БЕСАН, ЗБОГ ЧЕГА ЋЕ ЈЕВРЕЈИ НАСТАВИТИ ЈОШ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ДА ЛУТАЈУ ПУСТИЊОМ, ЗА КОЈЕ СЕ ВРЕМЕ НЕЋЕ НИТИ ВРАТИТИ У ЕГИПАТ НИТИ ЋЕ ЗАПОСЕСТИ КАНААН КЊИГА ЧЕТВРТА ОД БОЖИЈЕГ ОДБИЈАЊА ТОГ НАРАШТАЈА ДО СИЈЕВЕ С М Р Т И

133

133

135

МОЈ-

ПОГЛАВЉЕ ПРВО БОРБА ЈЕВРЕЈА СА КАНААНИТИМА БЕЗ МОЈСИЈЕВЕ САГЛАСНОСТИ И ЊИХОВ ПОРАЗ 139 ПОГЛАВЉЕ ДРУГО ПОБУНА КОРЕ ПРОТИВ МОЈСИЈА И ЊЕГОБОГ БРАТА АРОНА, А ПОВОДОМ СБЕШТЕНИЧКЕ СЛУЖБЕ 140 ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СУ ПО ВОЉИ БОЖИЈОЈ, УНИШТЕНИ ОНИ КОЈИ СУ ПОКРЕНУЛИ ПОБУНУ; И КАКО ЈЕ АРОН, БРАТ МОЈСИЈЕВ, СЕБИ И СВОМЕ ПОТОМСТВУ ЗАДРЖАО ВЛАСТ НАД СВЕШТЕНСТВОМ 143 ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО ШТА СЕ ДОГАЂАЛО С ЈЕВРЕЈИМА ТОКОМ ТРИДЕСЕТ ОСМОГОДИШЊЕГ ЛУТАЊА У ПУСТИЊИ 147 ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ МОЈСИЈЕ ПОРАЗИО СИХОНА И ОГА, КРАЉЕВЕ АМОРИТА, И УНИШТИО ЧИТАВУ ЊИХОВУ ВОЈСКУ А ПОТОМ ПОДЕЛИО ЊИХОВУ ЗЕМЉУ НА ДВА ПЛЕМЕНА И ЈОШ ЈЕДНУ ПОЛОВИНУ ТРЕЋЕГ ПЛЕМЕНА ЈЕВРЕЈА 150 ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО О ПРОРОКУ ВАЛАМУ И О ТОМЕ КАКАВ ОН БЕШЕ ЧОВЕК 152 ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО СУ СЕ ЈЕВРЕЈИ БОРИЛИ ПРОТИВ МИДИЈАНАЦАИ НАДВЛАДАЛИ ИХ159 ПОГЛАВЉЕ О С М О О ДРЖАВНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ КОЈУ ЈЕ МОЈСИЈЕ УСТАНОВИО, И КАКО ЈЕ ПОТОМ НАПУСТИО СВЕТ

162

КЊИГА ПЕТА ОД С М Р Т И МОЈСИЈЕВЕ ДО С М Р Т И ИЛИЈИНЕ ПРВО ПОГЛАВЉЕ КАКО ЈЕ ЈОШУА, ЗАПОВЕДНИК ЈЕВРЕЈА, ПОВЕО РАТ ПРОТИВ КАНААНИТА, ПОБЕДИО ИХ И ЗАТРО, И ПОТОМ ПОДЕЛИО ЊИХОВУ ЗЕМЉУ ПЛЕМЕНИМА ИЗРАЕЛА ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ НАКОН СМРТИ ЊИХОВОГ ЗАПОВЕДНИКА ЈОШУЕ, ЈЕВРЕЈИ

183

1003 ПРЕКРШИЛИ ЗАКОНЕ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ И ИСКУСИЛИ ВЕЛИКЕ НЕСРЕЋЕ; А КАДА СЕ ПОДИГЛА ПОБУНА, ПЛЕМЕ ВЕНИЈАМИНОВО БЕШЕ УНИШТЕНО, ИЗУЗЕВ САМО ШЕСТ СТОТИНА ЉУДИ

196

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СУ ИЗРАЕЛИТИ ПОСЛЕ ОВЕ НЕСРЕЋЕ ПОСТАЛИ СЛАБИ И ПОЧЕЛИ СЛУЖИТИ АСИРЦИМА; И КАКО ИХ ЈЕ БОГ ОСЛОБОДИО ПРЕКО ОТНИЈЕЛА, КОЈИ ЈЕ ПОТОМ ВЛАДАО ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА

203

ПОГЛАВЉЕ Ч Е Т В Р Т О КАКО ЈЕ НАШ НАРОД СЛУЖИО МОАБИТЕ ОСАМНАЕСТ ГОДИНА, И ПОТОМ БИО ИЗБАВЉЕН ИЗ РОПСТВА ЗАХВАЉУЈУЋИ ИЗВЕСНОМ ЕХУДУ КОЈИ ЈЕ ЗАДРЖАО ВЛАСТ ТОКОМ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА

204

ПОГЛАВЉЕ П Е Т О КАКО СУ КАНААНИТИ ПОРОБИЛИ ИЗРАЕЛИТЕ И ДРЖАЛИ ИХ У СУЖАЊСТВУ ТОКОМ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА, НАКОН КОЈИХ СУ ОВИ ОСЛОБОЂЕНИ ОД СТРАНЕ БАРАКА И ДЕБОРЕ, ЧИЈА ЈЕ ВЛАСТ ПОТОМ ТРАЈАЛА ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА

205

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О КАКО СУ СЕ МИДИЈАНЦИ И ДРУГИ НАРОДИ БОРИЛИ ПРОТИВ ИЗРАЕЛИТА И ПОРАЗИЛИ ИХ, А ПОТОМ ПУСТОШИЛИ ЊИХОВУ ЗЕМЉУ ТОКОМ СЕДАМ ГОДИНА, И КАКО ИХ ЈЕ ПОТОМ ОСЛОБОДИО ГЕДЕОН КОЈИ ОСТАДЕ ДА ВЛАДА ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА

207

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О КАКО СУ СУДИЈЕ КОЈЕ НАСЛЕДИШЕ ГЕДЕОНА ПОВЕЛЕ ДУГ РАТ ПРОТИВ ПОГРАНИЧНИХ НАРОДА

210

ПОГЛАВЉЕ О С М О О ИСТРАЈНОСТИ САМСОНОВОЈ, И О ТОМЕ КАКВЕ ЈЕ НЕСРЕЋЕ ДОНЕО ФИЛ ИСТИНЦИМА

214

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ ПОД ИЛИЈИНОМ ВЛАДАВИНОМ ИЗРАЕЛИТИМА ВОЗ ОЖЕНИО РУТУ КОЈА РОДИ ОБЕДА, ДЕДУ ДАВИДОВОГ

219

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО О РОЂЕЊУ САМУИЛА; И КАКО ЈЕ ОН ПРОРЕКАО ПРОПАСТ КОЈА ЈЕ ЗАДЕСИЛА СИНОВЕ ИЛИЈИНЕ

221

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО ОВДЕ СЕ ИЗНОСИ ОНО ШТО ЈЕ ЗАДЕСИЛО СИНОВЕ ИЛИЈИНЕ, КАО И О КОВЧЕГУ И ЉУДСТВУ И О ТОМЕ КАКО ЈЕ САМ ИЛИЈА БЕДНО СКОНЧАО 223

К Њ И Г А ШЕСТА ОД И Л И Ј И Н Е ДО САУЛОВЕ С М Р Т И ПОГЛАВЉЕ ПРВО УНИШТЕЊЕ КОЈЕ ЈЕ СНАШЛО ФИЛИСТИНЦЕ И ЊИХОВУ ЗЕМЉУ А КОМЕ УЗРОК БЕШЕ БЕС БОЖИЈИ ЗБОГ ЊИХОВОГ ОТИМАЊА И ЗАРОБЉАВАЊА КОВЧЕГА; И НА КОЈИ СУ НАЧИН ОНИ ВРАТИЛИ КОВЧЕГ ЈЕВРЕЈИМА

227

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО ПОХОД ФИЛИСТИНАЦА ПРОТИВ ЈЕВРЕЈА, И ПОБЕДА ИЗРАЕЛИТА ПОД ЗАПОВЕШЋУ ПРОРОКА САМУИЛА, КОЈИ БЕШЕ ЊИХОВ ГЛАВНОКОМАНДУЈУЋИ

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ САМУИЛО, НАКОН ШТО ЈЕ ТОЛИКО ОРОНУО ПОД ТЕРЕТОМ ГОДИНА ДА ВИШЕ НИЈЕ МОГАО БРИНУТИ О ЈАВНИМ ПОСЛОВИМА, ОВЕ ПРЕПУСТИО СИНОВИМА; И КАКО ЈЕ ПОТОМ ЗБОГ ЊИХОВОГ ЛОШЕГ УПРАВЉАЊА НАРОД БИО ТОЛИКО ГНЕВАН ДА ЈЕ ТРАЖИО

229

1004 КРАЉА КОЈИ БИ ЊИМЕ ВЛАДАО, ИАКО ЈЕ САМУИЛО ТИМЕ БИО ВЕОМА НЕЗАДОВОЉАН

231

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО ПОСТАВЉЕЊЕ КРАЉА, ЧИЈЕ ИМЕ БЕШЕ САУЛ, НАД ИЗРАЕЛИТИМА ПО ЗАПОВЕСТИ БОЖИЈОЈ

233

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО САУЛОВ ПОХОД ПРОТИВ НАРОДА АМОНИТА И ПОБЕДА НАД ЊИМА, КОЈА ЈЕВРВЈИМА ДОНЕСЕ ТРОФЕЈЕ ШТО ИХ ПОНЕСОШЕ СА СОБОМ

236

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О КАКО СУ ФИЛИСТИНЦИ ПОКРЕНУЛИ НОВИ ПОХОД ПРОТИВ ЈЕВРЕЈА И БИЛИ ПОРАЖЕНИ

239

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О САУЛОВА БОРБА ПРОТИВ АМАЛЕКИТА И ОСВАЈАЊЕ ЊИХОВЕ ЗЕМЉЕ

243

ПОГЛАВЉЕ О С М О КАКО ЈЕ, ПОСЛЕ САУЛОВОГ КРШЕЊА ПРОРОКОВИХ ЗАПОВЕСТИ, САМУИЛО КРАДОМ ЗАПОВЕДИО ДА ДРУГА ОСОБА БУДЕ КРАЉ, А ЊЕГОВО ИМЕ БЕШЕ ДАВИД, КАКО МУ ЈЕ БОГ И НАЛОЖИО

246

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО СУ ФИЛИСТИНЦИ ПОВЕЛИ И ДРУГИ ПОХОД ПРОТИВ ЈЕВРЕЈА ЗА ВРЕМЕ САУЛОВОГ КРАЉЕВАЊА; И КАКО БЕХУ НАДВЛАДАНИ ЗАХВАЉУЈУЋИ ДАВИДОВОМ УСМРЋЕЊУ ГОЛИЈАТА У ЈЕДНОМ ЈЕДИНОМ ОКРШАЈУ

248

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО САУЛ ЗАВИДИ ДАВИДУ НА ЊЕГОВОМ ВЕЛИЧАНСТВЕНОМ ПОДВИГУ И КОРИСТИ ПРИЛИКУ ДА ГА УХВАТИ У КЛОПКУ УЗ ПОМОЂ ОБЕЋАЊА ДА ЋЕ МУ ДАТИ СВОЈУ КЋЕР ЗА ЖЕНУ АЛИ ПОД УСЛОВОМ ДА МУ ОВАЈ ДОНЕСЕ ШЕСТ СТОТИНА ГЛАВА ФИЛИСТИНАЦА

250

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ САУЛ ПОСТАВЉАО ЗАМКЕ ДАВИДУ КОЈИ ЈЕ ИПАК ИЗБЕГАО ОПАСНОСТИМА У КОЈИМА СЕ ОБРЕО ЗАХВАЉУЈУЋИ БРИЗИ ЈОНАТАНОВОЈ И ЛУКАВСТВИМА ЊЕГОВЕ ЖЕНЕ МИХАЛЕ; И КАКО ЈЕ ДОШАО ДО ПРОРОКА САМУИЛА

252

ПОГЛАВЉЕ Д В А Н А Е С Т О КАКО ЈЕ ДАВИД ИЗБЕГАО ДО АХИМЕЛЕХА И КАСНИЈЕ ДО КРАЉЕВА ФИЛИСТИНАЦА И МОАБИТА, И КАКО ЈЕ САУЛ ПОГУБИО АХИМЕЛЕХА И ЊЕГОВУ ПОРОДИЦУ

257

ПОГЛАВЉЕ Т Р И Н А Е С Т О КАКО ЈЕ ДАВИД, ИАКО ЈЕ ДВА ПУТА ИМАО ПРИЛИКУ ДА УБИЈЕ САУЛА, ИЗБЕГАО ДА ТО УЧИНИ, КАО И О СМРТИ САМУИЛА И НАВАЛА

260

ПОГЛАВЉЕ Ч Е Т Р Н А Е С Т О КАКО ЈЕ САУЛ, НАКОН ШТО МУ БОГ НИЈЕ ОДГОВОРИО 0 ИСХОДУ БОРБЕ СА ФИЛИСТИНЦИМА, ЗАТРАЖИО ОД ЈЕДНЕ НЕКРОМАНТКИЊЕ ДА ЗА ЊЕГА ВАСКРСНЕ ДУШУ САМУИЛОВУ; И КАКО ЈЕ ПОГИНУО, ЗАЈЕДНО СА СВОЈИМ СИНОВИМА, У ПОРАЗУ ЈЕВРЕЈА У ТОЈ БИЦИ

267

КЊИГА СЕДМА ОД САУЛОВЕ С М Р Т И Д О С М Р Т И ДАВИДОВЕ ПРВО ПОГЛАВЉЕ КАКО ЈЕ ДАВИД ВЛАДАО ЈЕДНИМ ПЛЕМЕНОМ У ХЕВРОНУ ДОК ЈЕ САУЛОВ СИН ВЛАДАО ОСТАТКОМ НАРОДА; И КАКО СУ У ГРАЂАНСКОМ РАТУ КОЈИ ЈЕ ПОТОМ ИЗБИО ПОГИНУЛИ АСАХЕЛ И АВЕНИР

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО ЈЕ ПОСЛЕ УБИСТВА ИСВОСТЕЈА НАКОН ИЗДАЈЕ ЊЕГОВИХ

277

ПРИЈАТЕЉА ДАВИД ЗАДОБИО ЦЕЛО КРАЉЕВСТВО

1005 282

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ ДАВИД ПОСТАВИО ОПСАДУ ЈЕРУСАЛИМА, А КАДА ЈЕ ГРАД ЗАУЗЕО ИЗ ЊЕГА ЈЕ ИСТЕРАО КАНААНИТЕ И ДОВЕО ЈЕВРЕЈЕ ДА У ЊЕМУ ЖИВЕ

284

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ ДАВИД, НАКОН ШТО ЈЕ ПОБЕДИО ФИЛИСТИН1ДЕ КОЈИ ПОВЕДОШЕ РАТ ПРОТИВ ЊЕГА, ПРЕНЕО КОВЧЕГ САВЕЗА У ЈЕРУСАЛИМ И НАМЕРИО ДА ИЗГРАДИ ХРАМ

285

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ КАКО ЈЕ ДАВИД УШАО У РАТ ПРОТИВ ФИЛИСТИНАЦА, МОАБИТА И КРАЉЕВА СОФЕНЕ И ДАМАСКА, КАО И ПРОТИВ СИРИЈАЦА И ИДУМЕЈАЦА; И КАКО ЈЕ НАПРАВИО САВЕЗ СА КРАЉЕМ ХАМАТА, И СЕТИО СЕ ПРИЈАТЕЉСТВА КОЈЕГ ЈЕ ЈОНАТАН, СИН САУЛОВ, ПРЕМА ЊЕМУ ГАЈИО

288

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О КАКО ЈЕ ВОЂЕН И СРЕЋНО ОКОНЧАН РАТ ЦРОТИВ АМОНИТА

291

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О КАКО СЕ ДАВИД ЗАЉУБИО У ВИТСАВЕЈУ И УБИО ЊЕНОГ МУЖА УРИЈУ, ЗБОГ ЧЕГА ГА ЈЕ НАТАН ПРЕКОРЕО

293

ПОГЛАВЉЕ О С М О КАКО ЈЕ АВЕСАЛОМ УБИО АМНОНА, КОЈИ ЈЕ СИЛОВАО СВОЈУ ВЛАСТИТУ СЕСТРУ; И КАКО ЈЕ БИО ПРОТЕРАН И ПОТОМ ПОНОВО ПОЗВАН ОД СТРАНЕ ДАВИДА

297

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О АВЕСАЛОМОВОЈ ПОБУНИ ПРОТИВ ДАВИДА И О АХИТОФЕЛУ И ХУСАЈУ; КАО И О СИВИ И СИМЕЈУ И О ТОМЕ КАКО СЕ АХИТОФЕЛ ОБЕСИО... 300

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ АВЕСАЛОМ, НАКОН ШТО ЈЕ ПОРАЖЕН, БИО УХВАЋЕН У ДРВЕТУ У КОЈЕМ МУ СЕ УПЛЕЛА КОСА, И ПОТОМ УБИЈЕН

305

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО СЕ ДАВИД, НАКОН ШТО ЈЕ ПОВРАТИО СВОЈЕ КРАЉЕВСТВО, ПОМИРИО СА СИМЕЈОМ И СИВОМ, И ПОКАЗАО ВЕЛИКУ НАКЛОНОСТ ПРЕМА ВАРЗИЛАЈУ; И КАКО ЈЕ, ПОВОДОМ ДИЗАЊА ПОБУНЕ, УЧИНИО АМАСУ ЗАПОВЕДНИКОМ ЊЕГ0В0Г7БУДСТВА, КАКО БИ ГОНИО СЕВУ; АЛИ ЈЕ АМАСУ УБИО ЈОАВ

308

ПОГЛАВЉЕ Д В А Н А Е С Т О КАКО СУ ЈЕВРЕЈИ ИЗБАВЉЕНИ ОД ГЛАДИ КАДА СУ ИМ ГАВАОЊАНИ ПРИЗВАЛИ КАЗНЕ ЗА ОНЕ МЕ^У ЊИМА КОЈИ НЕКАДА БЕХУ УБИЈЕНИ; А ТАКОЂЕ И КАКБЕ СУ ВЕЛИКЕ ПОДУХВАТЕ ПРОТИВ ФИЛИСТИНАЦА ИЗВЕЛИ ДАВИД И ДРУГИ ВРЕДНИ ЉУДИ ОКО ЊЕГА

313

ПОГЛАВЉЕ Т Р И Н А Е С Т О КАКО ЈЕ ДАВИД ПРЕБРОЈАО НАРОД, ЗБОГ ЧЕГА СВИ БЕХУ КАЖЊЕНИ; И КАКО ЈЕ БОЖИЈЕ САЖАЉЕЊЕ УКИНУЛО ОВО КАЖЊАВАЊЕ

316

ПОГЛАВЉЕ Ч Е Т Р Н А Е С Т О КАКО ЈЕ ДАВИД УЧИНИО ВЕЛИКЕ ПРИПРЕМЕ ЗА ДИЗАЊЕ БОЖИЈЕ КУЋЕ; И КАКО ЈЕ, ПОСЛЕ АДОНИЈЕВОГ ПОКУШАЈА ДА ОСВОЈИ КРАЉЕВСТВО, ПРОГЛАСИО СОЛОМОНА ЗА ВЛАДАРА

318

ПОГЛАВЉЕ П Е Т Н А Е С Т О КАКВУ ЈЕ ЗАПОВЕСТ ДАВИД ДАО СОЛОМОНУ У ЧАСУ ПРИБЛИЖАВАЊА СМРТИ, И КАКВЕ МУ ЈЕ СВЕ МНОГЕ СТВАРИ ОСТАВИО ЗА ИЗГРАДЊУХРАМА

323

1006

КЊИГА ОСМА ОД С М Р Т И ДАВИДОВЕ ДО С М Р Т И АХАВОВЕ ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ СОЛОМОН, НАКОН ШТО ЈЕ ПРИМИО КРАЉЕВСТВО, ОДСТРА^ НИО СВОЈЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ

327

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО О СОЛОМОНОВОЈ ЖЕНИ И ЊЕГОВОЈ МУДРОСТИ И БОГАТСТВИМА; И О ТОМВ ШТА ЈЕ ДОБИО ОД ХИРАМА ЗА ИЗГРАДЊУ ХРАМА

329

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ О ПОДИЗАЊУ ОВОГ ХРАМА

334

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ КРАЉ СОЛОМОН ПРЕМЕСТИО КОВЧЕГ САВЕЗА У ХРАМ УЗ МОЛИТВУ БОГУ И НУДЕЋИ МУ ЈАВНЕ ЖРТВЕ

338

ПОГЛАВЉЕ П Е Т О КАКО ЈЕ СОЛОМОН СЕБИ ПОДИГАО КРАЉЕВСКУ ПАЛАТУ ВЕОМА РАСКОШНУ И СКУПОЦЕНУ; И КАКО ЈЕ РАЗРЕШИО ЗАГОНЕТКЕ ШТО МУ ИХ ЈЕ ПОСЛАО ХИРАМ

343

ПОГЛАВЉЕ П1ЕСТО КАКО ЈЕ СОЛОМОН УТВРДИО ЈЕРУСАЛИМ И ПОДИГАО ДРУГЕ ВЕЛИКЕ ГРАДОВЕ; КАКО ЈЕ УЧИНИО ПОДАНИКЕ ОД НЕКИХ КАНААНАЦА, И УГОСТИО КРАЉИЦУ ЕГИПТА И ЕТИОПИЈЕ

345

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О КАКО ЈЕ СОЛОМОН ПОСТАО БОГАТ И БЕЗНАДЕЖНО СЕ ЗАЉУБИО У ЈЕДНУ ЖЕНУ И КАКО ЈЕ БОГ, БИВАЈУЂИ ОВИМЕ РАЗЈАРЕН, ПОДИГАО АДЕРА И ЈЕРОВОАМА ПРОТИВ ЊЕГА. ТАКОЂЕ И О СМРТИ СОЛОМОНОВОЈ

349

ПОГЛАВЉЕ О С М О КАКО СЕ ПОСЛЕ СОЛОМОНОВЕ СМРТИ НАРОД ОДРЕКАО ЊЕГОВОГ СИНА РОВОАМА, И ПРОГЛАСИО ЈЕРОВОАМА КРАЉЕМ НАД ДЕСЕТ ПЛЕМЕНА

353

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ ПРОРОК ЈАДОН БИО УБЕЂИБАН ОД СТРАНЕ ЛАЖНОГ ПРОРОКА И КАКО СЕ ВРАТИО У ВЕТИЉ, ТЕ ГА ЈЕ КАСНИЈЕ УБИО ЛАВ. ТАКОЂЕ И О РЕЧИМА ШТО ИХ ЈЕ ЛАЖНИ ПРОРОК УПОТРЕБИО ДА БИ УБЕДИО КРАЉА И ТИМЕ ЊЕГОВ УМ ОТУђИО ОД БОГА

356

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО О РОВОАМУ И КАКО ГА ЈЕ БОГ УЗ ПОМОЋ СИСАКА (КРАЉА ЕГИПТА) КАЗНИО ЗБОГ ЊЕГОВЕ БЕЗБОЖНОСТИ

358

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО О СМРТИ ЈЕРОВОАМОВОГ СИНА. КАКО ЈЕ ЈЕРОВОАМ БИО ПОРАЖЕН ОД СТРАНЕ АВИЈАМА КОЈИ ЈЕ УБРЗО ПОТОМ ПРЕМИНУО, ТЕ ЈЕ ЊЕГОВО КРАЉЕВСТБО НАСЛЕДИО АСА. ТАКОЂЕ И О ТОМЕ КАКО ЈЕ ПОСЛЕ ЈЕРОВОАМОВЕ СМРТИ ВАСА УНИШТИО ЊЕГОВОГ СИНА НАДАВА И САВ РОД ЈЕРОВОАМОВ

360

ПОГЛАВЉЕ Д В А Н А Е С Т О КАКО ЈЕ АСА ПОРАЗИО СЕРУ КРАЉА ЕТИОПЉАНА; И КАКО ЈЕ АСА, НАКОН ШТО ЈЕ ВАСА ПОШАО У РАТ ПРОТИВ ЊЕГА, ПОЗВАО КРАЉА ДАМАСКА У ПОМОЋ; И КАКО ЈЕ ПОСЛЕ УНИШТЕЊА ДОМА ВАСИНОГ КРАЉЕВСТВО ПРЕУЗЕО ОМРИЈА, А ПОСЛЕ ЊЕГА ЊЕГОВ СИН АХАВ

363

Т Р И Н А Е С Т О ПОГЛАВЉЕ КАКО ЈЕ АХАВ, НАКОН ШТО ЈЕ УЗЕО ЗА ЖЕНУ ЈЕЗАВЕЉУ ПОСТАО ГОРИ ОД СВИХ КРАЉЕВА КОЈИ БЕЈАХУ ПРЕ ЊЕГА; ТАКОЂЕ И О ДЕЛИМА ПРОРОКА ИЛИЈЕ, И О ОНОМЕ ШТО ЈЕ СНАШЛО НАВОТА

366

1007

ПОГЛАВЉЕ Ч Е Т Р Н А Е С Т О КАКО ЈЕ АДАД, КРАЉ ДАМАСКА И СИРИЈЕ, ПОВЕО ДВА ПОХОДА ПРОТИВ АХАВА И БИО ПОРАЖЕН

372

ПОГЛАВЉЕ П Е Т Н А Е С Т О О ЈОСАФАТХ КРАЉУ ЈЕРУСАЛИМА, И КАКО ЈЕ АХАВ ПОКРЕНУО ПОХОД ПРОТИВ СИРИЈАЦА У КОЈЕМ МУ ЈЕ ПОМАГАО ЈОСАФАТ, АЛИ ЈЕ У БИЦИ ПОРАЖЕН И САМ ИЗГУБИО ЖИВОТ

375

К Њ И Г А ДЕВЕТА ОД АХАВОВЕ С М Р Т И ДО З А Р О Б Љ Е Н И Ш Т В А ДЕСЕТ ПЛЕМЕНА ПОГЛАВЉЕ ПРВО ПОНОВО О ЈОСАФАТУ; КАКО ЈЕ УСПОСТАВИО СУДОВЕ И, УЗ БОЖИЈУ ПОМОЋ, НАДВЛАДАО НЕПРИЈАТЕЉЕ

381

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО О ОХОЗИЈИ, КРАЉУ ИЗРАЕЛА; И ПОНОВО О ПРОРОКУ ИЛИЈИ

383

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СУ ЈОРАМ И ЈОСАФАТ ПОВЕЛИ ПОХОД ПРОТИВ МОАВИЋАНА; ТАКОЂЕ И О ЧУДИМА ЈЕЛИСЕЈЕВИМ И О СМРТИ ЈОСАФАТОВОЈ

384

ПОГЛАВЉЕ Ч Е Т В Р Т О ЈОРАМ НАСЛЕЂУЈЕ ЈОСАФАТА; КАКО СЕ ЈОРАМ, ЊЕГОВ ИМЕЊАК, БОРИО ПРОТИВ СИРИЈАЦА; И КАКВА ЈЕ ЧУДА ИЗВЕО ПРОРОК ЈЕЛИСЕЈ

386

ПОГЛАВЉЕ П Е Т О О ИЗОПАЧЕНОСТИ ЈОРАМА, КРАЉА ЈЕРУСАЛИМА; ЊЕГОВ ПОРАЗ И СМРТ392

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О КАКО ЈЕ ЈУЈ ПОМАЗАН ЗА КРАЉА, ТЕ ЈЕ УБИО И ЈОРАМА И ОХОЗИЈУ; А ТАКОЂЕ И ШТА ЈЕ УЧИНИО РАДИ КАЖЊАВАЊА ЗЛИХ

393

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О КАКО ЈЕ ГОТОЛИЈА ВЛАДАЛА ЈЕРУСАЛИМОМ ТОКОМ ПЕТ ГОДИНА, КАДА ЈУ ЈЕ УБИО ПРВОСВЕШТЕНИК ЈОДАЈ И ПРОГЛАСИО ОХОЗИЈЕВОГ СИНА ЈОАСА ЗА КРАЉА

397

ПОГЛАВЉЕ О С М О АЗАИЛО ПОКРЕЋЕ ПОХОД ПРОТИВ НАРОДА ИЗРАЕЛА И ЖИТЕЉА ЈЕРУСАЛИМА; МЕЂУ ИЗРАЕЛИТИМА УМИРЕ КРАЉ ЈУЈ, И У ВЛАСТИ ГА НАСЛЕЂУЈЕ СИН ЈОАХАЗ. ЈОАС, КРАЉ ЈЕРУСАЛИМА, ИСПРВА ЈЕ БРИЖЉИВ У ОБОЖАВАЊУ БОГА ЈЕВРЕЈА, АЛИ КАСНИЈЕ ПОСТАЈЕ БЕЗБОЖАН И ЗАПОВЕДА КАМЕНОВАЊЕ ЗАХАРИЈИНО. НАКОН СМРТИ ЈОАСОВЕ КРАЉЕВСТВО НАСЛЕЂУЈЕ АМАСИЈА

399

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ АМАСИЈА ПОШАО У ПОХОД ПРОТИВ ЕДОМИЋАНА И АМАЛЕКИЋАНА И ПОРАЗИО ИХ; АЛИ КАДА ЈЕ КАСНИЈЕ ПОВЕО РАТ ПРОТИВ ЈОАСА, БИО ЈЕ ПОРАЖЕН И НЕДУГО ПОТОМ УБИЈЕН, А ВЛАСТ ЈЕ ОД ЊЕГА НАСЛЕДИО ОЗИЈА

402

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО О ЈЕРОВОАМУ КРАЉУ ИЗРАЕЛА, И ПРОРОКУ ЈОНИ; И КАКО ЈЕ ПОСЛЕ СМРТИ ЈЕРОВОАМОВЕ БЛАСТ ПРЕУЗЕО ЊЕГОВ СИН ЗАХАРИЈА. КАКО ЈЕ ОЗИЈА, КРАЉ ЈЕРУСАЛИМА, ПОКОРИО НАРОДЕ КОЈИ СУ ЖИВЕЛИ ОКО ЊЕГОВОГ, И ШТА ГА ЈЕ ЗАДЕСИЛО КАДА ЈЕ ПОКУШАО ДА ПОНУДИ ТАМЈАН БОГУ

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО СУ ЗАХАРИЈА, СЕЛУМ, МЕНАЈИМ, ФАКИЈА И ФЕКАЈ ПРЕУЗЕЛИ ВЛАСТ НАД ИЗРАЕЛИЋАНИМА; И КАКО СУ ПУЛ И ТЕГЛАТ-ФЕЛАСАР ПОШЛИ У ПОХОД ПРОТИВ ИЗРАЕЛИЋАНА. ЗАТИМ И КАКО ЈЕ ЈОТАМ,

404

1008 СИН ОЗИЈИН, ВЛАДАО ПЛЕМЕНОМ ЈУДИНИМ, И ШТА ЈЕ ПРОРОК НАУМ ПРОРОКОВАО ПРОТИВ СИРИЈАЦА

407

ПОГЛАВЉЕ Д В А Н А Е С Т О КАКО ЈЕ ПОСЛЕ ЈОТАМОВЕ СМРТИ АХАЗ ВЛАДАО УМЕСТО ЊЕГА, А ПРОТИВ ОВОГА СУ РАТ ПОВЕЛИ РЕСИН, КРАЉ СИРИЈЕ, И ФЕКАЈ, КРАЉ ИЗРАЕЛА; И КАКО ЈЕ ТЕГЛАТ-ФЕЛАСАР, КРАЉ АСИРИЈЕ, ДОШАО У ПОМОЋ АХАЗУ И ОПУСТОШИО СИРИЈУ И ПРЕСЕЛИО ДАМАСКИЈЦЕ У МЕДИЈУ А ДРУГЕ НАРОДЕ ДОВЕО НА ЊИХОВО МЕСТО

408

ПОГЛАВЉЕ Т Р И Н А Е С Т О КАКО ЈЕ, ПОСЛЕ ИЗДАЈЕ ОСИЈИНЕ, ПРЕМИНУО ФЕКАЈ, И КАКО ЈЕ, МАЛО ПОСЛЕ, ЈОСЕЈА ПОТЧИНИО САЛМАНАСЕР; И КАКО ЈЕ ЈЕЗЕКИЈА ВЛАДАО УМЕСТО АХАЗА И КАКВЕ ЈЕ СВЕ ПОСТУПКЕ НАДАХНУТЕ ПОБОЖНОШЋУ И ПРАВДОМ ОН ЧИНИО

410

ПОГЛАВЉЕ Ч Е Т Р Н А Е С Т О КАКО ЈЕ САЛМАНАСАР СИЛОМ ЗАУЗЕО САМАРИЈУ И ПРЕСЕЛИО ДЕСЕТ ПЛЕМЕНА У МЕДИЈУ А НА ЊИХОВО МЕСТО И ЗЕМЉУ ДОВЕО НАРОД ХУЋАНА

412

К Њ И Г А ДЕСБТА ОД З А Р О Б Љ А В А Њ А ДЕСЕТ П Л Е М Е Н А ДО ПРВЕ ГОДИНЕ СИРУСА ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ СЕНАХИРИМ ПОВЕО ПОХОД ПРОТИВ ЈЕЗЕКИЈЕ; КАКО ЈЕ РАВСАК ЗАПРЕТИО ЈЕЗЕКИЈИ КАДА ЈЕ СЕНАХИРИМ ПОШАО У РАТ ПРОТИВ ЕГИПЋАНА И КАКО ГА ЈЕ ПРОРОК ИСАИЈА ХРАБРИО; КАКО ЈЕ СЕНАХИРИМ ПРЕТРПЕО НЕУСПЕХ У ЕГИПТУ И ВРАТИО СЕ У ЈЕРУСАЛИМ ТЕ СЕ, НАШАВШИ СВОЈУ ВОЈСКУ УНИШТЕНУ ВРАТИО КУЋИ, И ШТА ГА ЈЕ МАЛО КАСНИЈЕ ЗАДЕСИЛО

417

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СЕ ЈЕЗЕКИЈА РАЗБОЛЕО И БИО СПРЕМАН ДА УМРЕ; И КАКО МУ ЈЕ БОГ ОБЕЋАО ПЕТНАЕСТ ГОДИНА ДУЖИ ЖИВОТ [И ИСПУНИО ТО ОБЕЋАЊЕ], ВРАТИВШИ КАО ЗНАМЕН СЕНКУ СТВОРЕНУ СУНЦЕМ ЗА ДЕСЕТ СТУПЊЕВА

419

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ МАНАСИЈА ВЛАДАО ПОСЛЕ ЈЕЗЕКИЈА; И КАКО СЕ ЗА ВРЕМЕ БОРАВКА У ЗАРОБЉЕНИШТВУ ОН ВРАТИО БОГУ И ПОВРАТИО СВОЈЕ КРАЉЕВСТВО И ОСТАВИО ГА СВОМ СИНУ АМОНУ

421

ПОГЛАВЉЕ Ч Е Т В Р Т О КАКО ЈЕ АМОН ВЛАДАО УМЕСТО МАНАСИЈЕ, А ПОСЛЕ ЊЕГА ЈОСИЈА, КОЈИ ЈЕ БИО ЈЕДНАКО ПРАВИЧАН И ПОБОЖАН; ТАКОЂЕ И 0 ПРОРОЧИЦИ ОЛДИ

422

ПОГЛАВЉЕ П Е Т О КАКО СЕ ЈОСИЈА БОРИО ПРОТИВ НЕХАОНА [КРАЉА ЕГИПТА], ТЕ БИО РАЊЕН И НЕДУГО ПОТОМ ПРЕМИНУО; И КАКО ЈЕ НЕКО УХВАТИО ЈОАХАЗА, КОЈИ ЈЕ БИО ПРОГЛАШЕН КРАЉЕМ У ЕГИПТУ И УРУЧИО КРАЉЕВСТВО ЈОАКИМУ; ТЕ [НАПОСЛЕТКУ] 0 ЈЕРЕМИЈИ И ЈЕЗЕКИЉУ

425

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О КАКО ЈЕ НАВУКОДОНОСОР, НАКОН ШТО ЈЕ ПОБЕДИО КРАЉА ЕГИПТА, ПОВЕО ПОХОД ПРОТИВ ЈЕВРЕЈА, И УБИО ЈОАКИМА И НА МЕСТО КРАЉА ДОВЕО ЊЕГОВОГ СИНА ЈОАХИНА

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О КАКО ЈЕ КРАЉ ВАВИЛОНА ЗАЖАЛИО ШТО ЈЕ ПОСТАВИО ЈОАХИНА ЗА КРАЉА, ТЕ ГА ЈЕ ПРОГНАО У ВАВИЛОН И КРАЉЕВСТВО ПРЕДАО

426

1009 СЕДЕКИЈИ, КОЈИ НИЈЕ ПОСЛУШАО ОНО ШТО СУ ПРЕДВИЂАЛИ ЈЕРЕМИЈА И ЈЕЗЕКИЉ, ВЕЋ СЕ ПРИДРУЖИО ЕГИПЋАНИМА, КОЈИ СУ ПО ДОЛАСКУ У ЈУДЕЈУ ПОРАЖЕНИ ОД СТРАНЕ КРАЉА ВАВИЛОНА; ТАКОЂЕ И О ТОМЕ ШТО СЕ ДОГОДИЛО СА ЈЕРЕМИЈОМ

428

ПОГЛАВЉЕ О С М О КАКО ЈЕ КРАЉ ВАВИЛОНА ЗАУЗЕО ЈЕРУСАЛИМ, ЗАПАЛИО ХРАМ И ПРЕСЕЛИО НАРОД И СЕДЕКИЈУ У ВАВИЛОН. ТАКОЂЕ И О ТОМЕ КО БЕХУ ОНИ КОЈИ СУ НАСЛЕЂИВАЛИ ЗВАЊЕ ПРВОСВЕШТЕНИКА ПОД КРАЉЕВИМА

431

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ НАВУКОДОНОСОР ПОСТАВИО ГОДОЛИЈУ НАД ОНИМ ЈЕВРЕЈИМА КОЈИ СУ ОСТАЛИ У ЈУДЕЈИ, АЛИ ЈЕ ОВОГ ГОДОЛИЈУ НЕДУГО ПОТОМ УБИО ИШМАЕЛ; И КАКО ЈЕ ЈОАНАН, НАКОН ШТО ЈЕ ИШМАЕЛ ОТЕРАН, СИШАО ДО ЕГИПТА НА ЧЕЛУ НАРОДА КОЈЕГ ЈЕ НАВУКОДОНОСОР, ПОСЛЕ УСПЕШНОГ ПОХОДА ПРОТИВ ЕГИПЂАНА, ЗАРОБИО И ОДВЕО У ВАВИЛОН

434

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО О ДАНИЈЕЛУ И ШТА МУ СЕ ДОГОДИЛО У ВАВИЛОНУ

437

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО О НАВУКОДОНОСОРУ И ЊЕГОВИМ НАСЛЕДНИЦИМА И КАКО СЕ ЊИХОВА ВЛАСТ РАСПАЛА ПОД ПЕРСИЈАНЦИМА; И О ТОМЕ ШТА СЕ ДОГОДИЛО С ДАНИЛОМ У МЕДИЈИ И КАКВА ЈЕ ПРОРОЧАНСТВА ОН ТАМО ИЗГОВОРИО

441

КЊИГА ЈЕДАНАЕСТА ОД КИРА ПРВОГ ДО С М Р Т И АЛЕКСАНДРА МАКЕДОНСКОГ ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ КИР, КРАЉ ЕГИПТА, ОСЛОБОДИО ЈЕВРЕЈЕ ИЗ ВАВИЛОНА И ДОПУСТИО ИМ ДА СЕ ВРАТЕ У ЊИХОВУ ВЛАСТИТУ ЗЕМЉУ И ПОНОВО ИЗГРАДЕ СВОЈ ХРАМ, ЗА ЧИЈУ ИМ ЈЕ ИЗГРАДЊУ ДАО НОВАЦ

451

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ ПОСЛЕ СМРТИ КРАЉА КИРА ЈЕВРЕЈИ СПРЕЧЕНИ У ИЗГРАДЊИ ХРАМА ОД СТРАНЕ ХУЋАНА И СУСЕДНИХ НАМЕСНИКА; И КАКО ЈЕ КАМБИС САСВИМ ЗАБРАНИО ЈЕВРЕЈИМА ДА СЕ ДАЉЕ ТИМЕ БАВЕ

452

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СЕ ПОСЛЕ СМРТИ КАМБИСОВЕ И УБИСТВА МАГА ПОД ВЛАДАВИНОМ ДАРИЈА, ЗОРОВАВЕЉ ПОКАЗАО НАДМОЋНИМ НАД ОСТАЛИМА У РЕШАВАЊУ МИСАОНОГ ЗАДАТКА И ЗБОГ ТОГА ДОБИО ТУ МИЛОСТ ОД КРАЉА ДА ХРАМ МОЖЕ БИТИ ИЗГРАЂЕН

454

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ ПОДИГНУТ ХРАМ ЗА ВРЕМЕ ДОК СУ ХУЋАНИ УЗАЛУД НАСТОЈАЛИ ДА ОМЕТУ РАД

458

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ КСЕРКС, ДАРИЈЕВ СИН, БИО БЛАГОНАКЛОН ПРЕМА ЈЕВРЕЈИМА; ТАКОЂЕ И О ЈЕЗДРИ И НЕМИЈИ

462

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО О ЈЕСТИРИ, МОРДЕХАЈУ И АМАНУ; И КАКО ЈЕ У ДОБА ВЛАСТИ АРТАКСЕРКСОВЕ ЦЕЛИ ЈЕВРЕЈСКИ НАРОД БИО У ОПАСНОСТИ ОД СТРАДАЊА....469

ПОГЛАВЉЕ СЕДМО КАКО ЈЕ ЈОВАН УБИО СВОГ БРАТА ИСУСА У ХРАМУ; И КАКО ЈЕ ВАГОСЕЈ НА МНОГО НАЧИНА УВРЕДИО ЈЕВРЕЈЕ, И ШТА ЈЕ УЧИНИО САНВАЛАТ479

1010

ПОГЛАВЉЕ О С М О О САНВАЛАТУ И МАНАСИЈИ И О ХРАМУ КОЈИ СУ ПОДИГЛИ НА ПЛАНИНИ ГЕРИСИМУ; ТАКОЂЕ И О ТОМЕ КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР УШАО У ЈЕРУСАЛИМ, И КАКВЕ ЈЕ ДОБРОБИТИ УДЕЛИО ЈЕВРЕЈИМА

480

КЊИГА ДВАНАЕСТА ОД С М Р Т И АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ Д О С М Р Т И ЈУДЕ МАКАБЕЈСКОГ ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ ПТОЛОМЕЈ, СИН ЛАГУСА, ПРЕВАРОМ И ЛУКАВСТВОМ ЗАУЗЕО ЈЕРУСАЛИМ И ЈУДЕЈУ, И ОДАТЛЕ ПОВЕО МНОГЕ ЉУДЕ, НАСЕЛИВП1И ИХ ПОТОМ У ЕГИПТУ

487

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО ЈЕ ПТОЛЕМЕЈ ФИЛАДЕЛФУС ОБЕЗБЕДИО ДА СЕ ЈЕВРЕЈСКИ ЗАКОНИ ПРЕВЕДУ НА ГРЧКИ ЈЕЗИК И УЗ ТО ОСЛОБОДИО МНОГЕ ЗАРОБЉЕНИКЕ, ПРИ ТОМ ПОСВЕТИВШИ МНОГЕ ДАРОВЕ БОГУ

488

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СУ КРАЉЕВИ АЗИЈВ ПОЧАСТВОВАЛИ НАРОД ЈЕВРЕЈА И ОД ЊИХ УЧИНИЛИ ГРАТ5АНЕ ОНИХ ГРАДОВА ШТО СУ ИХ ПОДИГЛИ

496

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ АНТИОХ СКЛОПИО САВЕЗ СА ПТОЛЕМЕЈОМ И КАКО ЈЕ ОНИЈА ДОВЕО ЕРГЕТА ДО БЕСА; ТАКОЂЕ И КАКО ЈЕ ЈОСИФ ПОНОВО ДОВЕО СВЕ СТВАРИ У РЕД И СА ЊИМЕ ОСТВАРИО ПРИЈАТЕЉСТВО; И КАКВА СУ ЈОШ ДЕЛА УЧИНИЛИ ЈОСИФ И ЊЕГОВ СИН ХИРКАН

500

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ, ПОВОДОМ СПОРЕЊА ЈЕВРЕЈА ОКО ЗВАЊА ПРВОСВЕШТЕНИКА, АНТИОХ ПОВЕО ПОХОД ПРОТИВ ЈЕРУСАЛИМА, ЗАУЗЕО ГРАД, ОПЉАЧКАО ХРАМОВЕ И ТЛАЧИО ЈЕВРЕЈЕ. ТАКОЂЕ И О ТОМЕ КАКО СУ МНОГИ ЈЕВРЕЈИ ОДБАЦИЛИ ЗАКОНЕ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ, И КАКО СУ САМАРИЂАНИ СЛЕДИЛИ ОБИЧАЈЕ ГРКА И СВОЈ ХРАМ НА ГОРИ ГЕРИСИМСКОЈ НАЗВАЛИ ХРАМОМ ХЕЛЕНСКОГ ЈУПИТЕРА

507

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О КАКО ЈЕ, ЗБОГ АНТИОХОВЕ ЗАБРАНЕ ЈЕВРЕЈИМА ДА ЖИВЕ ПО ЗАКОНИМА СВОЈЕ ЗЕМЉЕ МАТАТИЈА, СИН АСАМОНЕСОВ, ПРЕЗРЕО КРАЉЕВУ ЗАБРАНУ И САВЛАДАО ЗАПОВЕДНИКЕ АНТИОХОВЕ ВОЈСКЕ; ТАКОЂЕ И О СМРТИ МАТАТИЈИНОЈ И ЊЕГОВОМ НАСЛЕДНИКУ ЈУДИ ..510

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О КАКО ЈЕ ЈУДА ПОТУКАО СНАГЕ АПОЛОНА И СЕРОНА И ПОУБИЈАО ЗАПОВЕДНИКЕ ЊИХОВИХ ВОЈСКИ; И КАКО ЈЕ, НАКОН ШТО СУ МАЛО КАСНИЈЕ ПОРАЖЕНИ ЛИСИЈА И ГОРГИЈА, ПОШАО У ЈЕРУСАЛИМ ИОЧИСТИО ХРАМ

512

ПОГЛАВЉЕ О С М О КАКО ЈЕ ЈУДА ПОТЧИНИО ОКОЛНЕ НАРОДЕ И КАКО ЈЕ СИМОН ПОРАЗИО НАРОД ТИРА И ПТОЛЕМАИДЕ; ЗАТИМ И КАКО ЈЕ ЈУДА САВЛАДАО ТИМОТЕЈА И НАТЕРАО ГА У БЕКСТВО, И УЧИНИО ЈОШ МНОГО ТОГА НАКОН ШТО СУ ПОБЕЂЕНИ ЈОСИФ И АЗАРИЈА

516

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О СМРТИ АНТИОХА ЕПИФАНА. КАКО СЕ АНТИОХ ЕУПАТОР БОРИО ПРОТИВ ЈУДЕ И ОПСЕО ГА У ХРАМУ ДА БИ КАСНИЈЕ С ЊИМ СКЛОПИО МИР И ОДСТУПИО; ТАКОЂЕ И О АЛКИМУСУ И ОНИЈИ

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ ВАХИД, ГЛАВНИ ЗАПОВЕДНИК ДЕМЕТРИЈЕВЕ ВОЈСКЕ, ПОВЕО ПОХОД ПРОТИВ ЈУДЕЈЕ И ВРАТИО СЕ БЕЗ УСПЕХА; И КАКО ЈЕ МА-

519

1011 ЛО КАСНИЈЕ НИКАНОР БИО ПОСЛАН ПРОТИВ ЈУДЕ И ПОСТРАДАО ЗАЈЕДНО СА СВОЈОМ ВОЈСКОМ; ТАКОТ)Е И О АЛКИМУСОВОЈ СМРТИ И О ЈУДИНОМ НАСЛЕДНИКУ

522

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ ВАХИД ПОНОВО ПОСЛАТ ПРОТИВ ЈУДЕ; И КАКО ЈЕ ЈУДА ПОГИНУО НАКОН СРЧАНЕ БОРБЕ

525

КЊИГА ТРИНАЕСТА ОД С М Р Т И ЈУДЕ МАКАБЕЈЦА ДО С М Р Т И К Р А Љ И Ц Е АЛЕКСАНДРЕ ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ ЈОНАТАН ПРЕУЗЕО УПРАВЉАЊЕ НАКОН СМРТИ СВОГ БРАТА ЈУДЕ; И КАКО ЈЕ ОН, ЗАЈЕДНО СА БРАТОМ СИМОНОМ, ВОДИО РАТ ПРОТИВ ВАХИДА

531

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР ВАЛА У РАТУ ПРОТИВ ДЕМЕТРИЈА ДОНЕО ЈОНАТАНУ МНОГО КОРИСТИ И ПОСТАВИО ГА ЗА ПРВОСВЕШТЕНИКА, И НАГОВОРИО ГА ДА МУ ПОМОГНЕ ИАКО МУ ЈЕ ДЕМЕТРИЈЕ, С ДРУГЕ СТРАНЕ, ОБЕЋАО ВЕЋУ КОРИСТ. ТАКОЂЕ И О СМРТИ ДЕМЕТРИЈЕВОЈ

534

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ О ПРИЈАТЕЉСТВУ ИЗМЕЂУ ОНИЈЕ И ПТОЛЕМЕЈА ФИЛОМЕТРА; И КАКО ЈЕ ОНИЈА У ЕГИПТУ САЗИДАО ХРАМ НАЛИК ОНОМЕ У ЈЕРУСАЛИМУ... 537

Ч Е Т В Р Т О ПОГЛАВЉЕ КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР НА ВЕЛИЧАНСТВЕН НАЧИН НАГРАДИО ЈОНАТАНА; И КАКО ЈЕ ДЕМЕТРИЈЕ МЛАЂИ, СИН ДЕМЕТРИЈЕВ, САВЛАДАО АЛЕКСАНДРА И НАПРАВИО САВЕЗ ПРИЈАТЕЉСТВА СА ЈОНАТАНОМ

539

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ ТРИФОН, НАКОН ШТО ЈЕ ПОРАЗИО ДЕМЕТРИЈА, ПРЕДАО КРАЉЕВСТВО АНТИОХУ АЛЕКСАНДРОВОМ СИНУ И ПРИДОБИО ЈОНАТАНА КАО СВОГ ПОМОЋНИКА; ТАКОЂЕ И О ПОДВИЗИМА И ИЗАСЛАНСТВУ ЈОНАТАНОВОМ

544

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О КАКО ЈЕ ЈОНАТАН НА ПРЕВАРУ УБИЈЕН; И КАКО СУ ЗБОГ ТОГА ЈЕВРЕЈИ ИМЕНОВАЛИ СИМОНА СВОЈИМ ЗАПОВЕДНИКОМ И ПРВОСВЕШТЕНИКОМ, ТЕ КАКВЕ ЈЕ ХРАБРЕ ПОДУХВАТЕ ОВАЈ ИЗВЕО, ПОСЕБНО ПРОТИВ ТРИФОНА

550

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О КАКО СЕ СИМОН УДРУЖИО СА АНТИОХОМ ПИЈЕМ И ПОВЕО РАТ ПРОТИВ ТРИФОНА, А МАЛО КАСНИЈЕ И ПРОТИВ СЕНДЕВА, ВОЈСКОВОЂЕ АНТИОХОВИХ СНАГА; ТАКО^Е И КАКО ЈЕ СИМОН НА ПРЕВАРУ УБИЈЕН ОД СТРАНЕ СВОГ ЗЕТА ПТОЛЕМЕЈА

553

ПОГЛАВЉЕ О С М О ХИРКАН ПРЕУЗИМА ЗВАЊЕ ПРВОСВЕШТЕНИКА И ИЗБАЦУЈЕ ПТОЛЕМЕЈА ИЗ ЗЕМЉЕ. АНТИОХ НАЈПРЕ ВОДИ РАТ ПРОТИВ ХИРКАНА А КАСНИЈЕ С ЊИМ СКЛАПА САВЕЗ

555

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ, ПОСЛЕ СМРТИ АНТИОХОВЕ, ХИРКАН ПОВЕО ПОХОД ПРОТИВ СИРИЈЕ И СКЛОПИО САВЕЗ СА РИМЉАНИМА. ТАКОЂЕ И О СМРТИ КРАЉА ДЕМЕТРИЈА И АЛЕКСАНДРА

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ ЗАХВАЉУЈУЋИ СВАТЈИ ИЗМЕЂУ ДЕМЕТРИЈА ГРИПЕ И АНТИОХА СИЗИСЕНА ОКО КРАЉЕВСТВА ХИРКАН ЗАУЗЕО САМАРУ И САСВИМ ЈЕ РАЗОРИО; И КАКО СЕ САМ ХИРКАН ПРИДРУЖИО СЕКТИ

557

1012 САДУКЕЈА, НАПУСТИВШИ ФАРИСЕЈЕ

559

ПОГЛАВЉЕ1ЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ АРИСТОБУЛ, НАКОН ШТО ЈЕ ПРЕУЗЕО ВЛАСТ НАЈПРЕ СТАВИО ДИЈЛДЕМУ НА ГЛАВУ, ПОНЕВШИ СЕ СА НАЈВАРВАРСКИЈОМ ОКРУТНОШЋУ ПРЕМА СВОЈОЈ МАЈЦИ И БРАЋИ; И КАКО ЈЕ, НАКОН ШТО ЈЕ УБИО АНТИГОНА, И САМ ПРЕМИНУО

562

ПОГЛАВЉЕ Д В А Н А Е С Т О КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР ПО ПРЕУЗИМАЊУ ВЛАСТИ ПОВЕО ПОХОД ПРОТИВ ПТОЛЕМАИДЕ, А ЗАТИМ ОДУСТАО ОД ОПСАДЕ ЗБОГ СТРАХА ОД ПТОЛЕМЕЈА ЛАТИРА; И КАКО ЈЕ ПОТОМ ОВАЈ ПТОЛЕМЕЈ ПОВЕО РАТ ПРОТИВ ЊЕГА, ЗАТО ШТО ЈЕ АЛЕКСАНДАР НАГОВАРАО КЛЕОПАТРУ ДА СТУПИ У РАТ ПРОТИВ ПТОЛЕМЕЈА, ПРИ ТОМ СЕ ПРЕТВАРАЈУЋИ ДА ЈЕ У ПРИЈАТЕЉСТВУ С ЊИМЕ, НАКОН ЧЕГА ЈЕ ПТОЛЕМЕЈ ПОРАЗИО ЈЕВРЕЈЕ У БИЦИ

565

ПОГЛАВЉЕ Т Р И Н А Е С Т О КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР, ПОСРЕДСТВОМ САВЕЗА УЗАЈАМНЕ ОДБРАНЕ КОЈИ ЈЕ КЛЕОПАТРА СКЛОПИЛА С ЊИМ, ПОВЕО ПОХОД ПРОТИВ КЕЛЕСИРИЈЕ, И САСВИМ РАЗОРИО ГРАД ГАЗУ; И КАКО ЈЕ ПОБИО МНОГО ДЕСЕТИНА ХИЉАДА ЈЕВРЕЈА КОЈИ СУ СЕ ПОБУНИЛИ ПРОТИВ ЊЕГА. ТАКОЂЕ И О АНТИОХУ ГРИПИ, СЕЛЕУКУ АНТИОХУ СИЗИСЕНУ АНТИОХУ ПОБОЖНОМ, И ДРУГИМА

568

ПОГЛАВЉЕ Ч Е Т Р Н А Е С Т О КАКО ЈЕ ДЕМЕТРИЈЕ ОСЕР САВЛАДАО АЛЕКСАНДРА ПА ИПАК СЕ МАЛО КАСНИЈЕ УПЛАШИО И ПОВУКАО ИЗ ЗЕМЉЕ; ТАКОЂЕ И КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР ПОБИО МНОГО ЈЕВРЕЈА И ТАКО СЕ ОСЛОБОДИО НЕВОЉА. ЈОШ И О СМРТИ ДЕМЕТРИЈЕВОЈ

571

ПОГЛАВЉЕ П Е Т Н А Е С Т О КАКО СУ АНТИОХ, ЗВАНИ ДИОНИСИЈЕ, И НАКОН ЊЕГА АРЕТА ВОДИЛИ ПОХОД ПРОТИВ ЈУДЕЈЕ; А ТАКО^Е И КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДАР ЗАУЗЕО МНОГЕ ГРАДОВЕ И ЗАТИМ СЕ ВРАТИО У ЈЕРУСАЛИМ, ДА БИ НАКОН ТРОГОДИШЊЕ БОЛЕСТИ УМРО; ЈОШ И О ТОМЕ КАКАВ ЈЕ САВЕТ ДАО АЛЕКСАНДРИ

572

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Н А Е С Т О КАКО ЈЕ АЛЕКСАНДРА, ЗАДОБИВШИ НАКЛОНОСТ ФАРИСЕЈА, ЗАДРЖАЛА КРАЉЕВСТВО ДЕВЕТ ГОДИНА, И ПОТОМ, ИЗВРШИВШИ МНОГО ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ ПОДУХВАТА, УМРЛА

574

КЊИГА ЧЕТРНАЕСТА ОД С М Р Т И К Р А Љ И Ц Е АЛЕКСАНДРЕ ДО С М Р Т И А Н ТИГОНОВЕ ПОГЛАВЉЕ ПРВО РАТ ЗА КРАЉЕВСТВО ИЗМЕЂУ АРИСТОБУЛА И ХИРКАНА, И КАКО СУ ЊИХ ДВОЈИЦА ПОСТИГЛИ СПОРАЗУМ ДА АРИСТОБУЛ ПОСТАНЕ КРАЉ А ДА ХИРКАН ВОДИ ПОВУЧЕН ЖИВОТ; ТАКОЂЕ И О ТОМЕ КАКО ЈЕ МАЛО КАСНИЈЕ АНТИПАТАР УБЕДИО ХИРКАНА ДА ПРЕБЕГНЕ АРЕТУ

581

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ АРЕТ И ХИРКАН ПОВЕЛИ ПОХОД ПРОТИВ АРИСТОБУЛА И ОПСЕЛИ ГРАД; КАКО ЈЕ ЗАТИМ СКАУР, РИМСКИ ЗАПОВЕДНИК, УКИНУО ОПСАДУ ТАКОЂЕ И О СМРТИ ОНИЈИНОЈ

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СУ АРИСТОБУЛ И ХИРКАН ДОШЛИ ДО ПОМПЕЈА КАКО БИ РАСПРАВИЛИ КОМЕ БИ ТРЕБАЛО ДА ПРИПАДНЕ КРАЉЕВСТВО; И КАКО ЈЕ ПОВОДОМ АРИСТОБУЛОВОГ БЕКСТВА У ТВРЂАВУ АЛЕКСАН-

583

1013 ДРИЈУМ ПОМПЕЈ ПОВЕО ВОЈСКУ ПРОТИВ ЊЕГА И НАЛОЖИО МУ ДА ПРЕДА ТВр-ђАВУ ОНОМЕ ОД КОГА ЈУ ЈЕ ОТЕО

584

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ ПОМПЕЈ, НАКОН ШТО СУ ГРАЂАНИ ЈЕРУСАЛИМА ПРЕД Њ И М ЗАТВОРИЛИ КАПИЈЕ, ОПСБО ГРАД И СИЛОМ ГА ЗАУЗЕО; ТАКО^Е И О ОСТАЛИМ СТВАРИМА ГаТО ИХ ЈЕ ИЗВРШИО У ЈУДЕЈИ

587

ПОГЛАВЉЕ П Е Т О КАКО ЈЕ СКАУР СКЛОПИО САВЕЗ УЗАЈАМНЕ ПОМОЋИ С АРЕТОМ; И ШТА ЈЕ ГАВИНИЈЕ РАДИО У ЈУДЕЈИ НАКОН ШТО ЈЕ САВЛАДАО АЛЕКСАНДРА, АРИСТОВУЛОВОГ СИНА

590

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О КАКО ЈЕ ГАВИНИЈЕ УХВАТИО АРИСТОВУЛА НАКОН ШТО ЈЕ ОВАЈ ПОБЕГАО ИЗ РИМА, ТЕ ГА ПОСЛАО НАТРАГ У РИМ; И КАКО ЈЕ ГАВИНИЈЕ ПО ПОВРАТКУ ИЗ ЕГИПТА ПОБЕДИО У БИЦИ АЛЕКСАНДРА И НАБАТЕЈЦЕ. 591

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О КАКО ЈЕ КРАС ДОШАО У ЈУДЕЈУ И ОПЉАЧКАО ХРАМ, А ЗАТИМ НАСТУПАО ПРОТИВ ПАРТ1АНА И ПОСТРАДАО ЗАЈЕДНО СА СВОЈОМ ВОЈСКОМ. ТАКОЂЕ И О ТОМЕ КАКО ЈЕ КАСИЈЕ ЗАДОБИО СИРИЈУ И ЗАУСТАВИО ПАРТ1АНБ, А ЗАТИМ СЕ ДОСПЕО У ЈУДЕЈУ

593

ПОГЛАВЉЕ О С М О ЈЕБРЕЈИ ПОСТАЈУ ЦЕЗАРЕВИ САВЕЗНИЦИ У ЊЕГОВОМ РАТУ ПРОТИВ ЕГИПЋАНА. О ВЕЛИЧАНСТВЕНИМ ПОДВИЗИМА АНТИПАТРОВИМ И ЊЕГОВОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ С ЦЕЗАРОМ. О ПОЧАСТИМА ШТО СУ ИХ ЈЕВРЕЈИ ДОБИЛИ ОД РИМЉАНА И АТИЊАНА

595

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ АНТИПАТАР ПОВЕРИО СТАРАЊЕ НАД ГАЛИЛЕЈОМ ИРОДУ А НАД ЈЕРУСАЛИМОМ ФАСАИЛУ; ТАКОЂЕ И О ТОМЕ КАКО ЈЕ ЗБОГ ЗАВИСТИ ЈЕВРЕЈА ПРЕМА АНТИПАТРУ ПРЕД ХИРКАНОМ ОПТУЖЕН ИРОД... 598

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО ПОЧАСТИ КОЈЕ СУ УКАЗАНЕ ЈЕВРЕЈИМА, И О САВЕЗИМА КОЈЕ СУ СА ЊИМА СКЛОПИЛИ РИМЉАНИ И ДРУГИ НАРОДИ

602

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ МАРКИОН НАСЛЕДИО СЕКСТА НАКОН ШТО ЈЕ ОВАЈ УБИЈЕН БАСИЈЕВОМ ИЗДАЈОМ; И КАКО ЈЕ, НАКОН СМРТИ ЦЕЗАРЕВЕ, КАСИЈЕ ДОШАО У СИРИЈУ И УГЊЕТАВАО ЈУДЕЈУ; ТАКОЂЕ И О ТОМЕ КАКО ЈЕ МАЛИК УБИО АНТИПАТРА А ПОТОМ И САМ БИО УБИЈЕН ОД СТРАНЕ ИРОДА

610

ПОГЛАВЉЕ Д В А Н А Е С Т О ИРОД ИЗВАЦУЈЕ ИЗ ЈУДЕЈЕ АНТИГОНА, АРИСТОБУЛОВОГ СИНА, И ЗАДОБИЈА ПРИЈАТЕЉСТВО АНТОНИЈЕВО, КОЈИ ЈЕ ТАДА ДОШАО У СИРИЈУ ШАЉУЋИ МУ МНОГО НОВЦА, ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ ОВАЈ ОДБИО ОНЕ КОЈИ СУ ОПТУЖИВАЛИ ИРОДА; И ШТА ЈЕ ТО ШТО ЈЕ АНТОНИЈЕ НАПИСАО У КОРИСТ ТИРАЦА

613

ПОГЛАВЉЕ Т Р И Н А Е С Т О КАКО ЈЕ АНТОНИЈЕ УЧИНИО ИРОДА И ФАСАИЛА ТЕТРАРСИМА, НАКОН ШТО СУ БЕЗ ОСНОВА БИЛИ ОПТУЖЕНИ; И КАКО СУ ПАРЋАНИ, НАКОН ШТО СУ ДОВЕЛИ АНТИГОНА У ЈУДЕЈУ ЗАРОБИЛИ ХИРКАНА И ФАСАИЛА. ТАКОЂЕ И О ИРОДОВОМ БЕКСТВУ И О МУЧЕЊИМА КОЈА СУ ПОДНЕЛИ ХИРКАН И ФАСАИЛ

616

ПОГЛАВЉЕ Ч Е Т Р Н А Е С Т О КАКО ЈЕ ИРОД НАПУСТИО КРАЉА АРАБИЈЕ ТЕ ПОХИТАО У ЕГИПАТ А ОДАТЛЕ ТАКОЂЕ И ДО РИМА; И КАКО ЈЕ, ОБЕЋАВШИ ВЕЛИКУ СУМУ НОВЦА АНТОНИЈУ ОБЕЗБЕДИО ОДЛУКУ ОД СЕНАТА И ЦЕЗАРА ДА ПОСТАНЕ КРАЉ ЈЕВРЕЈА

621

1014

ПОГЛАВЉЕ П Е Т Н А Е С Т О КАКО ЈЕ ИРОД ОТПЛОВИО ИЗ ИТАЛИЈЕ У ЈУДЕЈУ И ТАМО СЕ БОРИО ПРОТИВ АНТИГОНА; И КОЈИ СУ СЕ ЈОШ ДОГАЂАЈИ ОДИГРАЛИ У ЈУДЕЈИУТО ВРЕМЕ

623

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Н А Е С Т О КАКО ЈЕ ИРОД, НАКОН ШТО ЈЕ УЗЕО МИРЈАМ ЗА ЖЕНУ УЗ ПОМОЋ СОСИЈА СИЛОМ ЗАУЗЕО ЈЕРУСАЛИМ; И КАКО ЈЕ ТИМЕ ОКОНЧАНА ВЛАСТ ДИНАСТИЈЕ АСАМОНЕЈЕВИЋА

631

КЊИГА ПЕТНАЕСТА ОД С М Р Т И А Н Т И Г О Н О В Е ДО ДОВРШЕТКА И З Г Р А Д Њ Е ХРАМА ОД С Т Р А Н Е И Р О Д А ПОГЛАВЉЕ ПРВО О ПОЛОНУ И САМЕЈИ. ИРОД УБИЈА ГЛАВНЕ АНТИГОНОВЕ ПРИЈАТЕЉЕ И ПЉАЧКА ГРАДСКО БОГАТСТВО. АНТОНИЈЕ ОДРУБЉУЈЕ ГЛАВУ АНТИГОНУ

637

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ ПАРЋАНИ ОСЛОБОДИЛИ ХИРКАНА И ВРАТИЛИ ГА ИРОДУ; И ШТА ЈЕ АЛЕКСАНДРА УЧИНИЛА КАДА ЈЕ ЧУЛА ДА ЈЕ ЗА ПРВОСВЕШТЕНИКА ПРОГЛАШЕН АНАНЕЛ

638

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО СЕ ИРОД, НАКОН ШТО ЈЕ ПОСТАВИО АРИСТОБУЛА ЗА ПРВОСВЕШТЕНИКА, ПОБРИНУО ДА ОВАЈ УБРЗО БУДЕ УБИЈЕН, И КАКО СЕ ЗБОГ УБИСТВА АРИСТОБУЛА ОДБРАНИО ПРЕД АНТОНИЈЕМ. ТАКОЂЕ И О ЈОСИФУ И МИРЈАМ

641

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ КЛЕОПАТРА. НАКОН ШТО ЈЕ ДОБИЛА ОД АНТОНИЈА ИЗВЕСНЕ ДЕЛОВЕ ЈУДЕЈЕ И АРАБИЈЕ, ДОШЛА У ЈУДЕЈУ; И КАКО ЈОЈ ЈЕ ИРОД ПРЕДАО МНОГО ПОКЛОНА И ИСПРАТИО ЈЕ ПРИЛИКОМ ЊЕНОГ ПОВРАТКА У ЕГИПАТ

647

ПОГЛАВЉЕ П Е Т О КАКО ЈЕ ИРОД ПОВЕО РАТ ПРОТИВ КРАЉА АРАБИЈЕ, И НАКОН ШТО СУ ВОЈЕВАЛИ МНОГО БИТАКА НАПОСЛЕТКУ ГА ПОБЕДИО, А НАРОД АРАБЉАНА ГА ЈЕ ИЗАБРАО ЗА НАМЕСНИКА ТЕ ЗЕМЉЕ; ТАКОЂЕ И О ВЕЛИКОМ ЗЕМЉОТРЕСУ

649

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О КАКО ЈЕ ИРОД УБИО ХИРКАНА И ЗАТИМ ПОХИТАО К ЦЕЗАРУ ЗАДОБИВШИ И ОД ЊЕГА КРАЉЕВСТВО; И КАКО ЈЕ НЕДУГО ПОТОМ УГОСТИО ЦЕЗАРА НА НАЈДОСТОЈНИЈИ НАЧИН

655

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О КАКО ЈЕ ИРОД УБИО СОХЕМА И МИРЈАМ, А КАСНИЈЕ И АЛЕКСАНДРУ И КОСТОБАРА, КАО И СВОЈЕ НАЈПРИСНИЈЕ ПРИЈАТЕЉЕ, ТЕ НАПОСЛЕТКУ И ВАВИНЕ СИНОВЕ

660

ПОГЛАВЉЕ О С М О КАКО СУ ДЕСЕТОРИЦА ЉУДИ [ИЗ ЈЕРУСАЛИМА] СКЛОПИЛИ ЗАВЕРУ ПРОТИВ ИРОДА, А ЗБОГ ТУђИНСКИХ БОГОСЛУЖБЕНИХ ПОСТУПАКА КОЈЕ ЈЕ ОВАЈ УВЕО, ШТО ЈЕ ПРЕДСТАВЉАЛО КРШЕЊЕ ЗАКОНА ЊИХОВЕ ЗЕМЉЕ. ТАКОЂЕ И О ПОДИЗАЊУ СЕВАСТИЈЕ И ЦЕЗАРЕЈЕ И ОСТАЛИМ ИРОДОВИМ ЗДАЊИМА

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О ГЛАДИ КОЈА ЈЕ ЗАДЕСИЛА ЈУДЕЈУ И СИРИЈУ; И КАКО ЈЕ ИРОД, НАКОН ШТО СЕ ВЕНЧАО СА ДРУГОМ ЖЕНОМ, ОБНОВИО ЦЕЗАРЕЈУ И

668

ДРУГЕ ГРЧКЕ ГРАДОВЕ

1015 672

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ ИРОД ПОСЛАО СВОЈЕ СИНОВЕ У РИМ; ТАКОЂЕ КАКО ЈЕ БИО ОПТУЖЕН ОД СТРАНЕ ЗЕНОДОРА И ГАДАРЕНАЦА, АЛИ ЈЕ УСПЕО ДА СЕ ОПРАВДА И ПРИ ТОМ ЗА СЕБЕ ЗАДОБИЈЕ НАКЛОНОСТ ЦЕЗАРЕВУ ТАКОЂЕ И О ФАРИСЕЈИМА, ЕСЕНИМА И МЕНАХЕМУ

677

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ ИРОД ОБНОВИО ХРАМ, ТЕ ГА ПОДИГАО ВИШИМ И УЧИНИО ВЕЛИЧАНСТВЕНИЈИМ НЕГО ШТО ЈЕ БИО РАНИЈЕ; ТАКОЂЕ И О ОНОЈ КУЛИ КОЈА ЈЕ НАЗВАНА АНТОНИЈА

681

КЊИГА ШЕСНАЕСТА ОД И Р О Д О В О Г ДОВРШЕТКА ХРАМА ДО С М Р Т И АЛЕКСАНДРА И А Р И С Т О Б У Л А ПОГЛАВЉЕ ПРВО ИРОДОВ ЗАКОН О КРАДЉИВЦИМА. САЛОМА И ФЕРОР КЛЕВЕЋУ АЛЕКСАНДРА И АРИСТОБУЛА ПО ЊИХОВОМ ПОВРАТКУ ИЗ РИМА ЗБОГ ТОГА ШТО ИМ ЈЕ ИРОД ОБЕЗБЕДИО ПРИЛИКЕ ЗА ЖЕНИДБУ

689

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО ЈЕ ИРОД ДВАПУТ ПЛОВИО ДО АГРИПЕ; И КАКО ЈЕ ПОВОДОМ ПРИГОВОРА ЈЕВРЕЈА У ЈОНИЈИ ПРОТИВ ГРКА АГРИПА ОВИМА ОДОБРИО ЗАКОНЕ

690

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЂЕ КАКО ЈЕ ДОШЛО ДО ВЕЛИКОГ УЗНЕМИРЕЊА У ИРОДОВОЈ ПОРОДИЦИ ЗБОГ ЊЕГОВОГ ИЗБОРА АНТИПАТРА, НАЈСТАРИЈЕГ СИНА, ИСПРЕД ОСТАЛИХ, СВЕ ДОК АЛЕКСАНДАР НИЈЕ КАО ВЕОМА ГНУСНУ ПРИМИО ТУ УВРЕДУ

696

ПОГЛАВЉЕ Ч Е Т В Р Т О КАКО ЈЕ ТОКОМ АНТИПАТРОВОГ БОРАВКА У РИМУ ИРОД ДОВЕО АЛЕКСАНДРА И АРИСТОБУЛА ПРЕД ЦЕЗАРА И ОПТУЖИО ИХ. АЛЕКСАНДРОВА ОДБРАНА ПРЕД ЦЕЗАРОМ И ПОМИРЕЊЕ СА ЊЕГОВИМ ОЦЕМ 698

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО КАКО ЈЕ ИРОД ПРОСЛАВИО ИГРЕ КОЈЕ СУ СЕ ОДРЖАВАЛЕ СВАКИХ ПЕТ ГОДИНА ПОВОДОМ ИЗГРАДЊЕ ЦЕЗАРЕЈЕ; И КАКО ЈЕ ПОДИГАО И УКРАСИО ЈОШ МНОГО ДРУГИХ МЕСТА НА ВЕЛИЧАНСТВЕН НАЧИН, И ИЗВЕО ЈОШ МНОГО ОСТАЛИХ СЛАВНИХ ПОДУХВАТА

704

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О ПОСЛАНСТВО УПУЋЕНО ЦЕЗАРУ ИЗ КИРЕНЕ И АЗИЈЕ, ПОВОДОМ ЖАЛБИ КОЈЕ СУ ОВИ УПУТИЛИ НА РАЧУН ГРКА, СА ПРЕПИСИМА ПОСЛАНИЦА ШТО СУ ИХ ТИМ ПОВОДОМ ЦЕЗАР И АГРИПА ОТПОСЛАЛИ ГРАДОВИМА

706

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О КАКО СЕ, ПОВОДОМ ИРОДОВОГ СИЛАСКА У ДАВИДОВУ ГРОБНИЦХ ПОЈАЧАЛА ПОБУНА У ЊЕГОВОЈ ПОРОДИЦИ

708

ПОГЛАВЉЕ О С М О КАКО ЈЕ ИРОД ЗАРОБИО АЛЕКСАНДРА И ОКОВАО ГА, АЛИ ИХ ЈЕ АРХЕЛАЈ, КРАЉ КАПАДОКИЈЕ, ПОНОВО ПОМИРИО

713

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О ОДМЕТНИШТВУ ТРАХОНИЈАЦА; КАКО ЈЕ СИЛЕЈ ОПТУЖИО ИРОДА ПРЕД ЦЕЗАРОМ, И КАКО СЕ ИРОД, НАКОН ШТО СЕ ЦЕЗАР РАЗГНЕВИО НА ЊЕГА, РЕШИО ДА ПОШАЉЕ НИКОЛУ У РИМ

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО КАКО ЈЕ ЕРИКЛЕЈ ЛАЖНО ОПТУЖИО ИРОДОВЕ СИНОВЕ; И КАКО ИХ

718

1016 ЈЕ ЊИХОВ ОТАЦ ОКОВАО И ПИСАО ЦЕЗАРУ О ЊИМА. ТАКОЂЕ И О СИЛЕЈУ И КАКО ГА ЈЕ ОПТУЖИО НИКОЛА

721

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО КАКО ЈЕ ИРОД, СА ДОПУШТЕЊЕМ ЦЕЗАРА, ОПТУЖИО СВОЈЕ СИНОВЕ ПРЕД СУДСКИМ ВЕЂЕМ У БЕЈРУТУ И ШТА ЈЕ ТЕРОН ПРЕТРПЕО ЗБОГ НЕОГРАНИЧЕНЕ И НАСИЛНЕ УПОТРЕБЕ ПРАВА ДА ГОВОРИ. ТАКОТјЕ И О СМРТИ ДВОЈИЦЕ МЛАДИЂА И ЊИХОВОЈ САХРАНИ У АЛЕКСАНДРИЈУМУ

727

КЊИГА СЕДАМНАЕСТА ОД С М Р Т И АЛЕКСАНДРА И А Р И С Т О Б У Л А Д О П Р О ГОНСТВА АРХЕЛАЈА ПОГЛАВЉЕ ПРВО КАКО ЈЕ АНТИПАТРА ОМРЗНУО ЦЕЛИ ЈЕВРЕЈСКИ НАРОД ЗБОГ УБИСТВА ЊЕГОВЕ БРАЂЕ, И КАКО ЈЕ УПРАВО ЗБОГ ТОГА ОН ДОПАО ПОСЕБНЕ МИЛОСТИ ОД СТРАНЕ ЊЕГОВИХ ПРИЈАТЕЉА У РИМУ ДАЈУЂИ ИМ МНОГЕ ПОКЛОНЕ, ШТО ЈЕ ТАКОЂЕ УЧИНИО И СА САТУРНИНОМ, НАМЕСНИКОМ СИРИЈЕ И ЊЕМУ ПОДРЕ^ђЕНИМ УПРАВИТЕЉИМА; ТАКО^ђЕ И О ИРОДОВИМ ЖЕНАМА И ДЕЦИ

735

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО О ЗАМАРИЈИ, ВАВИЛОНСКОМ ЈЕВРЕЈИНУ; О ЗАВЕРАМА ШТО ИХ ЈЕ АНТИПАТАР ПРАВИО ПРОТИВ СВОГ ОЦА; ТАКОЂЕ И ПОНЕШТО О ФАРИСЕЈИМА

737

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ О НВПРИЈАТЕЉСТВУ ИЗМЕЂУ ИРОДА И ФЕРОРА; КАКО ЈЕ ИРОД ПОСЛАО АНТИПАТРА ЦЕЗАРУ И О СМРТИ ФЕРОРОВОЈ

740

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО ЈЕ ФЕРОРОВА ЖЕНА ОПТУЖЕНА ОД СТРАНЕ СВОГ ОСЛОБОЂЕНОГ РОБА ДА ГА ЈЕ ОТРОВАЛА; И КАКО ЈЕ ИРОД, ПРИЛИКОМ ИСПИТИВАЊА УЗ ПОМОЂ МУЧЕЊА, ПРОНАШАО ОТРОВ, АЛИ СЕ ИСПОСТАВИЛО ДА ЈЕ ОВАЈ БИО ПРИПРЕМЉЕН ЗА ЊЕГА САМОГ ОД СТРАНЕ ЊЕГОВОГ СИНА АНТИПАТРА; И КАКО ЈЕ НАКОН МУЧЕЊА ОКРИВЉЕНИХ ОТКРИО ОПАСНЕ АНТИПАТРОВЕ ЗАМИСЛИ

742

ПОГЛАВЉЕ П Е Т О АНТИПАТРОВА ПЛОВИДБА ИЗ РИМА ОЦУ; И КАКО ГА ЈЕ ОПТУЖИО НИКОЛА ДАМАСКИЈАЦ А НА СМРТ ГА ОСУДИЛИ ЊЕГОВ ОТАЦ И КВИНТИЛИЈЕ ВАР КОЈИ ЈЕ ТАДА БИО НАМЕСНИК СИРИЈЕ; И КАКО ЈЕ ТАДА ОН БИО ОКОВАН, СВЕ ДОК ЦЕЗАР НИЈЕ БИО ОБАВЕШТЕН О ОВОМ СЛУЧАЈУ

745

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О О БОЛЕСТИ У КОЈУ ЈЕ ИРОД ПАО И ПОВУНИ КОЈУ СУ НА ТО ПОДИГЛИ ЈЕВРЕЈИ, КАО И О КАЖЊАВАЊУ ПОБУЊЕНИКА

752

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О ИРОД ПОМИШЉА НА САМОУБИСТВО, А МАЛО КАСНИЈЕ НАРЕЂУЈЕ АНТИПАТРОВО ПОГУБЉЕЊЕ

756

ПОГЛАВЉЕ О С М О О ИРОДОВОЈ СМРТИ, ЗАВЕШТАЊУ И САХРАНИ

757

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО КАКО ЈЕ НАРОД ДИГАО ПОБУНУ ПРОТИВ АРХЕЛАЈА, А ОН ОТПУТОВАО У РИМ

759

ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО ПОБУНА ПРОТИВ САВИНА, И КАКО ЈЕ ВАР ПРИВЕО КАЗНИ ПОКРЕТАЧЕ ОВЕ ПОБУНЕ

765

1017 ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО П О С Л А Н С Т В О ЦЕЗАРУ, И К А К О ЈЕ Ц Е З А Р П О Т В Р Д И О И Р О Д О В Т Е С Т А МЕНТ

770

ПОГЛАВЉЕ Д В А Н А Е С Т О О Л А Ж Н О М СИНУ АЛЕКСАНДРУ

773

ПОГЛАВЉЕ Т Р И Н А Е С Т О К А К О ЈЕ А Р Х Е Л А Ј , П О Д Р У Г И П У Т О П Т У Ж Е Н , Б И О П Р О Г Н А Н У В И Ј Е Н У

775

КЊИГА ОСАМНАЕСТА ОД АРХЕЛАЈЕВОГ П Р О Г О Н С Т В А Д О ПОЛАСКА И З ВАВИЛОНА ПОГЛАВЉЕ ПРВО К А К О ЈЕ Ц Е З А Р П О С Л А О К И Р Е Н И Ј А Д А Р А З Р Е Ж Е П О Р Е З С И Р И Ј И И ЈУДЕЈИ, И К А К О ЈЕ К О П О Н И Ј Е П О С Л А Н З А П Р О К У Р А Т О Р А ЈУДЕЈЕ; ТАК О Ђ Е И О ЈУДИ Г А Л И Л Е Ј С К О М И О С Е К Т А М А М Е Ђ У Ј Е В Р Е Ј И М А

781

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО И Р О Д И Ф И Л И П П О Д И Ж У Н Е К О Л И К О ГРАДОВА У Ч А С Т ЦЕЗАРА. О НАСЛЕЂИВАЊУ СВЕШТЕНИКА И НАМЕСНИКА; ТАКОЂЕ И О О Н О М Ш Т О ЈЕ З А Д Е С И Л О Ф Р А Т И Ј А И П А Р Ћ А Н Е

783

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ П О Б У Н А ЈЕВРЕЈА П Р О Т И В П О Н Т И Ј А П И Л А Т А . Т А К О Ђ Е И О Х Р И С Т У и О О Н О М Е Ш Т О ЈВ З А Д Е С И Л О П А У Л И Н У И ЈЕВРЕЈЕ У Р И М У

787

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО К А К О СУ СЕ П О Б У Н И Л И С А М А Р И Ћ А Н И А П И Л А Т П О Б И О М Н О Г Е О Д Њ И Х ; К А К О ЈЕ П И Л А Т О П Т У Ж Е Н И Ш Т А ЈЕ У Р А Д И О В И Т Е Л И Ј Е У П О Г Л Е Д У ЈЕВРЕЈА И П А Р Ћ А Н А

790

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО Т Е Т Р А Р Х И Р О Д И З А З И В А РАТ П Р О Т И В А Р Е Т А , К Р А Љ А А Р А Б И Ј Е , К О Ј И ГА П О Р А Ж А В А ; Т А К О ^ Е И О С М Р Т И Ј О В А Н А К Р С Т И Т Е Љ А . К А К О ЈЕ ВИТЕЛИЈЕ СТИГАО У ЈЕРУСАЛИМ, ЗАЈЕДНО СА ИЗВЕШТАЈЕМ О АГРИПИ; ТАКОЂЕ И О П О Т О М С Т В У ИРОДА ВЕЛИКОГ

793

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О О П Л О В И Д Б И А Г Р И П Е Д О Р И М А , К Т И Б Е Р И Ј У Ц Е З А Р У И К А К О ЈЕ, Н А ОСНОВУ О П Т У Ж Б Е СВОГ ВЛАСТИТОГ О С Л О Б О Ђ Е Н О Г РОБА, Б И О О К О В А Н ; Т А К О Ђ Е К А К О ЈЕ П О Т О М Б И О О С Л О Б О Ђ Е Н О Д С Т Р А Н Е ГАЈА [ К А Л И Г У Л Е ] Н А К О Н Т И Б Е Р И Ј Е В Е С М Р Т И , И Б И О П О С Т А В Љ Е Н ЗА КРАЉА Ф И Л И П О В Е ТЕТРАРХИЈЕ

796

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О К А К О ЈЕ П Р О Т Е Р А Н И Р О Д Т Е Т Р А Р Х

807

ПОГЛАВЉЕ О С М О О П О С Л А Н С Т В У ЈЕВРЕЈА ГАЈУ; И К А К О ЈЕ ГАЈ П О С Л А О П Е Т Р О Н И Ј А У С И Р И Ј У К А К О Б И П О В Е О РАТ П Р О Т И В ЈЕВРЕЈА У К О Л И К О Н Е БУДУ ХТЕЛИ ДА П Р И М Е ЊЕГОВУ СТАТУУ

809

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО Ш Т А ЈЕ С Н А Ш Л О ЈЕВРЕЈЕ К О Ј И С У СЕ Н А Л А З И Л И У В А В И Л О Н У П О В О Д О М Д В О Ј И Ц Е БРАЋЕ, А З И Н Е Ј А И А Н И Л Е Ј А

815

К Њ И Г А ДЕВЕТНАЕСТА ОД ИЗЛАСКА И З ВАВИЛОНА ДО ФАДА, Р И М С К О Г НАМЕСНИКА ПОГЛАВЉЕ ПРВО К А К О ЈЕ ХЕРЕЈ У Б И О ГАЈА

827

1018

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ СЕНАТОРИ ОДЛУЧИЛИ ДА ПОНОВО УСПОСТАВЕ ДЕМОКРАТИЈУ, АЛИ СУ ВОЈНИЦИ БИЛИ ЗА ОЧУВАЊЕ МОНАРХИЈЕ. ТАКОЂЕ О УБИСТВУ ГАЈЕВЕ ЖЕНЕ И КЋЕРИ И О ПРИРОДИ ГАЈЕБОГ ПОНА1ПАЊА

843

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ КЛАУДИЈЕ БИО ЗАТЕЧЕН ВАН СВОЈЕ КУЋЕ И ДОВЕДЕН У ЛОГОР; И КАКО ЈЕ СЕНАТ К ЊЕМУ ПОСЛАО ИЗАСЛАНСТВО

848

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КОЈЕ ЈЕ СТВАРИ КРАЉ АГРИПА УРАДИО ЗА КЛАУДИЈА; И КАКО ЈЕ КЛАУДИЈЕ, НАКОН ШТО ЈВ ПРЕУЗЕО ВЛАСТ, НАРЕДИО ДА БУДУ ПОГУБЉЕНЕ УБИЦЕ ГАЈА

851

ПОГЛАВЉЕ П Е Т О КАКО ЈЕ КЛАУДИЈЕ ПОВРАТИО АГРИПИ КРАЉЕВСТВА ЊЕГОВОГ ДЕДЕ И ПОВЕЋАО ОБЛАСТИ ЊЕГОВЕ ВЛАСТИ; И КАКО ЈЕ У ЊЕГОВУ КОРИСТ ОБЈАВИО УКАЗ

855

ПОГЛАВЉЕ Ш Е С Т О 1ПТА ЈЕ АГРИПА УЧИНИО У ЈЕРУСАЛИМУ НАКОН ШТО СЕ ВРАТИО У ЈУДЕЈУ; И ШТА ЈЕ ПЕТРОНИЈЕ, ЊЕМУ У КОРИСТ, НАПИСАО СТАНОВНИЦИМА ДОРЕ

857

ПОГЛАВЉЕ С Е Д М О О СИЛИ И КАКО ЈЕ ДОШЛО ДО ТОГА ДА СЕ КРАЉ АГРИПА НА ЊЕГА НАЉУТИ. КАКО ЈЕ АГРИПА ПОЧЕО ДА ОПАСУЈЕ ЈЕРУСАЛИМ ЗИДОМ, И КАКВЕ ЈЕ МИЛОСТИ УДЕЛИО СТАНОВНИЦИМА БЕЈРУТА

859

ПОГЛАВЉЕ О С М О КАКВА ЈЕ ЈОШ ДЕЛА ИЗВЕО АГРИПА ДО СВОЈЕ СМРТИ, И НА КОЈИ ЈЕ НАЧИН ПРЕМИНУО

861

ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО ШТА СЕ ДОГАЋАЛО ПО АГРИПИНОЈ СМРТИ; И КАКО ЈЕ КЛАУДИЈЕ ЗБОГ МЛАДОСТИ И НЕИСКУСТВА АГРИПЕ МЛАЂЕГ ПОСЛАО КУСПИЈА ФАДА ДА БУДЕ НАМЕСНИК ЈУДЕЈЕ И ЧИТАВОГ КРАЉЕВСТВА

863

К Њ И Г А ДВАДЕСЕТА ОД Н А М Е С Н И К А ФАДА ДО ФЛОРА ПОГЛАВЉЕ ПРВО О ПОБУНИ ФИЛАДЕЛФИЈАЦА ПРОТИВ ЈЕВРЕЈА; ТАКОЂЕ И О ОДЕЋИ ПРВОСВЕШТЕНИКА

867

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО КАКО СУ ЈЕЛЕНА, КРАЉИЦА АДИЈАВЕНЕ, И ЊЕН СИН ИЗАТ ПРИМИДИ ЈЕВРЕЈСКУ ВЕРУ; И КАКО ЈЕ ЈЕЛЕНА ОПСКРБИЛА СИРОТИЊУ ЖИТОМ У ВРЕМЕ КАДА ЈЕ ЈЕРУСАЛИМ ПОГОДИЛА ВЕЛИКА ГЛАД

868

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ КАКО ЈЕ АРТАВАН, КРАЉ ПАРТИЈЕ, ЗБОГ СТРАХА ОД ТАЈНЕ ЗАВЕРЕ ЊЕГОВИХ ПОДАНИКА ПРОТИВ ЊЕГА, ДОШАО ДО ИЗАТА И ЗАХВАЉУЈУЂИ ЊЕМУ ПОНОВО УСПОСТАВИО СВОЈУ ВЛАСТ ТАКОЂЕ И О ТОМЕ КАКО ЈЕ ЊЕГОВ СИН ВАРДАН ОБЈАВИО РАТ ИЗАТУ

872

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО КАКО СУ ИЗАТА ИЗДАЛИ ЊЕГОВИ ПОДАНИЦИ ДОК СЕ БОРИО ПРОТИВ АРАБЉАНА, И КАКО СЕ ОН, УЗ ПОМОЋ БОЖИЈУ ИЗБАВИО ИЗ ЊИХОВИХ РУКУ

874

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО О ТЕУДИ И СИНОВИМА ЈУДЕ ГАДИЛЕЈЦА. ТАКОЂЕ И О НЕСРЕЋИ КОЈА ЈЕ ЗАДЕСИДА ЈЕВРЕЈЕ НА ДАН ПАСХЕ

876

1019 ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО КАКО ЈЕ ДОШЛО ДО СУКОБА ИЗМЕЂУ ЈЕВРЕЈА И САМАРИЋАНА, И КАКО ЈЕ КЛАУДИЈЕ ОКОНЧАО ЊИХОВЕ НЕСУГЛАСИЦЕ ПОГЛАВЉЕ СЕДМО ПОСТАВЉАЊЕ ФЕЛИКСА ЗА НАМЕСНИКА ЈУДЕЈЕ, А ТАКО^Е И О АГРИПИ МЛАЂЕМ И ЊЕГОВИМ СЕСТРАМА ПОГЛАВЉЕ О С М О НА КОЈИ ЈЕ НАЧИН ПОСЛЕ КЛАУДИЈЕВЕ СМРТИ НЕРОН НАСЛЕДИО ВЛАСТ, КАО И КАКВА ЈЕ СВЕ ВАРВАРСТВА ПОЧИНИО. ТАКОЂЕ И О РАЗБОЈНИШТВИМА, УБИСТВИМА И ПРЕВАРАМА КОЈЕ СУ СЕ РАЗБУКТАЛЕ ДОК СУ ФЕЛИКС И ФЕСТ БИЛИ НАМЕСНИЦИ ЈУДЕЈЕ ПОГЛАВЉЕ ДЕВЕТО О АЛВИНУ ТОКОМ ЧИЈЕГ ЈЕ НАМЕСНИКОВАЊА БИО УБИЈЕН ЈАКОВ; А ТАКОЂЕ И О ЗДАЊИМА ШТО ИХ ЈЕ ПОДИГАО АГРИПА ПОГЛАВЉЕ ДЕСЕТО НАБРАЈАЊЕ ПРВОСВЕШТЕНИКА

878

880

881

885 888

ПОГЛАВЉЕ ЈЕДАНАЕСТО О ПРОКУРАТОРУ ФЛОРУ КОЈИ ЈЕ ПРИНУДИО ЈЕВРЕЈЕ ДА СЕ ПОДИГНУ НА ОРУЖЈЕ ПРОТИВ РИМЉАНА. ЗАКЉУЧАК

891

Ж И В О Т ЈОСИФА ФЛАВИЈА

893

НАПОМЕНЕ

939

О АУТОРУ

985

Јосиф Флавије ЈУДЕЈСКЕ С Т А Р И Н Е Издавач ДВеРИ - Београд За

издавача

Владан Крстић

Лектор Драган Јовановић Штампа Загорац - Београд Т и р а ж 500 БВК

978-86-909783-2-8

С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 94(33)(093.2) ФЛАВИЈЕ, Јосиф Јудејске старине / Јосиф Флавије; [превео са енглеског издања Владан Добривојевић]. Београд: Двери, 2008 (Београд: Загорац). 1019 стр.; 2 1 с т Превод дела: Апћ^иИа^ез Јис1а1сае / Јозерћиб Иаушб. - Тираж 500. - О аутору: стр. 985-997. - Напомене: стр. 941-984. 1бВК 978-86-909783-2-8 а) Јевреји - Стари век - Историјска грађа СОВЈбб.бИ-Ш 151766796