Васељенски сабори I

   

   

   

   

   

   

     

1

                           

ВАСЕЛЕНСКИ  САБОРИ 

 

2

Наслов оригинала  А. В. КАРТАШЕВЪ  Профессоръ Св. Сергіевской Духовной Академіи  въ Парижѣ 

ВСЕЛЕНСКІЕ СОБОРЫ 

С благословом Његовог Преосвештенства  Епископа банатског г. Хризостома,  издаје ФИДЕБ ‐ Издавачка установа  Епархије банатске, Владичански двор, Вршац 

Рецензент  Епископ будимски ДАНИЛО  Уредник  Епископ банатски ХРИЗОСТОМ  Технички уредник  ГРАДИМИР СТАНИЋ  Коректори  РАДОМИР РАКИЋ, протођакон  ГРАДИМИР СТАНИЋ  Регистар урадила  МИРА ЛАЛИЋ  Мапу израдио  ДУШАН СТОЈАНОВИЋ 

Штампарија  СТУДИО ДИЗАЈН  Београд 

 

3

АНТОН ВЛАДИМИРОВИЧ КАРТАШОВ  професор Св. Сергијеве духовне академије у Паризу 

ВАСЕЛЕНСКИ  САБОРИ  

I ТОМ  Превела  МИРА ЛАЛИЋ  Дигитализација:  Милан Ђукић                                   mailto:[email protected]

БЕОГРАД 1995. 

 

4

АНТОН ВЛАДИМИРОВИЧ КАРТАШОВ  (1873‐1960)  Личност,  аутор  двотомног  дела  „Васеленски  сабориʺ,  о  којој  се  овде  говори,  многострана  је  и  високо  цењена  од  својих  савременика.  Нарочито  од  стране  блиских  му  студената,  којима  је  он  оживљавао,  са  заносом  про‐  рока  видеоца,  градитељску  прошлост  Московског  царства  као  типоло‐  Гију будућности нове Русије, опет, ако Бог да, самодержавне Монархије...  Он,  који  се  обрео  министар  у  влади  Керенског,  где  су  се  окупили  руши‐  тељи  престола  царског  ‐  као  емигрант  окајавао  је  Грехе  младости  по‐  ставши  оснивач  и  стуб  Православне  Академије  светог  Сергија  у  Паризу.  Ту  се  он  вратио  историјској  Русији  и  није  тек  сентименишлно  оплакивао  заблуде  свога  поколења,  него  је  активно  сејао  семе  Смисла  ‐  кроз  обра‐  зовање  будућих  богослова.  Он  је  Говорио:  само  ново  поколење  образованих  православних  интелектуалаца  и  племића  може  да  подигне  светињу  царскога престола у Русији. Васкрсењем части обнавља се Круна...  Као  православни  патриота  Карташов  је  написао,  у  виду  завештања,  књигу  „Возсозданије  свјатој  Русиʺ  (Обнова  свете  Русије).  Ту  је  применио  аналогију, према којој Држава и Церква заједно чине неразделиву целину:  Држава је тело, а Церква је душа.  Анишн  Владимирович  је  осудио  тадању  интелигенцију  и  арисишкра‐  тију  царске  Русије  као  неплодне  салонске  критизере  („белоручкеʺ),  без  во‐  ље да своје таленте уложе у Градитељство огромне Царевине Русијанске.  Због  те  лености  и  бескорености  највиших  интелектуалаца  Русије  власт је отела на јуриш Гшлуинтелигенција бољшевичке партије.  Имајући  у  виду  такву  трагичну  позадину  изгнаника,  ми  можемо  разу‐  мети,  али  не  и  оправдати,  политизовано  „  Несторијанство  ʺ  Карташова.  Он  је  ‐  према  наведеној  аналогији  ‐  осудио  православну  интелигенцију  Ру‐  сије  Романових  као  „монофизитеʺ  заинтересоване  само  за  једну  природу  у  Христу,  наиме  за  Божанску,  па  су  због  ишга  они  били  неспособни  да  виде  и  човечанску страну Христа Богочовека, ‐ а то су телесни послови државе...  Отуда  нескривене  симпатије  Карташова  према  саборски  осуђеном  јеретику Несишрију.  Колико  је  ова  његова  аналогија  „Држава  је  тело,  а  Церква  је  душаʺ  цивилизације  уопште  теолошки  допустива,  (јер  већ  и  Тело  Христово  није  од  овога  света)  у  то  ја  сада  не  улазим.  Али  сама  интенција  оцерковења  читавог  „телаʺ  православне  нације  може  се  прихватити  код  Карташова  као врхунски идеал еишчког максимализма.  Међутим,  димензију  нове  твари,  чудо  учовеченог  Бога,  осетио  је  свети  мисишчар  Кирило,  папа  александријски,  а  не  рационалиста  Несто‐  рије, патријарх цариградски.  Савремена  западна  теологија  симпаишше  Несторија.  Као  и  Карташов  политичар.  Али  упозоравамо  читаоце  ове  књиге  да  постоји  и  ова  слаба  страна  аупшра.  Зато,  уз  обавезно  поштовање  према  своме  професору,  завршавам оном дрсвном хеленском изреком:  „ Мио ми је Платон, али ми је милија Истина ʺ.  ЕПИСКОП ДАНИЛО КРСТИЋ 

 

5

ПРЕДГОВОР 

Догмати  су  вечити  и  неисцрпни.  Етапе  њиховог  откривања  у  свести  историје  Цркве,  као  и  одлуке,  „оросиʺ1  Васеленских  сабора  никако  нису  неке  надгробне  плоче  које  притискају  улаз  у  запечаћен  гроб  неке  заувек  искристализиране  и  окамењене  истине.  Напротив,  то су путокази на којима су уписана тачна упутства куда и како треба  да  се  креће  жива  хришћанска  мисао;  она  индивидуална  и  она  са‐  борна  мисао,  у  њеном  незадрживом  и  бесконачном  тражењу  одго‐  вора  на  теоријско‐богословска  питања,  као  и  на  она  из  области  примењене животне праксе.  Историја  Цркве,  исто  као  и  библијска  која  јој  је  претходила,  представља  уствари  развојне  ступњеве  Божјег  откривења  које  не‐  прекидно  добија  замах  кроз  судбине  човечанства  на  земљи,  и  да  будемо  још  прецизнији,  кроз  судбине  неких  његових  делова,  тј.  ње‐  гових  појединих  народа.  Ако  гледамо  на  ове  народе  очима  вере,  видећемо  да  се  пред  нама  они  појављују  као  сасуди  и  сарадници  Откривења.  Ови  народи,  са  свим  њима  својственим  одликама  и  кул‐  турама,  које  је  Божје  Провиђење  унапред  изабрало,  ни  најмање  нису  били спутавани у свом слободном природном развоју, у свом полету,  у  својим  претераностима,  страстима,  погрешкама,  падању  у  грех  и  поновном  уздизању.  Историја  изабраних  народа  се  не  зауставља  у  њеном  природном  кретању,  не  окамењује  се  и  не  одумире,  слично  оном  механичком  инструменту  у  рукама  Провиђења.  Божанско  откривење  нема  потребу  за  поништавањем  слободе.  Природна  ево‐  луција поменутих народа служила је само као најсврсисходнији фон  и као средина по којој је прст Провиђења исписивао слова неопходна  1 Ορός (грчка реч) = одредба (дефиниција) вере усвојена на неком Васелен‐  ском сабору, те зато општеобавезна за све вернике Цркве. (Прим. реценз.) 

 

6

за  домострој  спасења  света.  „Бог  који  је  из  давнине  много  пута,  и  разним начинима, говорио светим оцима преко пророкаʺ  (Јеврејима:  1,  1)  на  моменте  је  исправљао  ток  збивања  путем  уношења  одозго  чудотворног утицаја, „чудотворећи понекадʺ.  Света библијска и црквена историја могла је у конкретним обли‐  цима  да  буде  и  друкчија,  поред  све  њене  суштинске  непроменљиво‐  сти.  Међутим,  то  је  оно  царство  слободе,  а  не  она физичка,  фатали‐  стички  предодређена  инертна  неопходност.  Размишљање  и  о  другим  варијантама  Цркве  може  се  илустровати  на  најбољи  начин  управо  разликама  у  васеленској  црквеној  еволуцији  у  оквирима  јединствене  античке  „васељене  ‐  ὸικουμενηʺ,  са  различитим  доживљавањем  пи‐  тања  догме  и  побожности  у  њеним  латинским  и  хеленским  полови‐  нама, које су на крају крајева довеле до судбоносног расцепа Цркве  на две међусобно разједињене гране.  Метафизичка  хеленска  мисао  није  могла  да  се  уздржи  од  веома  прецизних  спекулација  о  Св.  Тројици  и  Боговаплоћењу,  што  јој  је  било  ставило  у  задатак  хришћанско  откривење.  Исток  је  западну,  латинску половину Цркве, без њене воље, увлачио у ове спекулације,  за које је она иначе била неспособна. Она је на своју иницијативу бо‐  гословствовала  о  другим  морално‐практичним  питањима,  интере‐  сујући се за повезивање људске слободе са благотворним силама које  су  одозго даване у  циљу спасења. Ова тајна спасења, ова сотириоло‐  гија,  интересовала  је  обе  културе  са  разлДчитих  страна  и  на  разли‐  чите начине. Ако је Исток привлачила њена теолошка страна, онда  је  Запад  био  окренут  антрополошкој.  Исток  је  имао  своја скретања  од норме ортодоксије; он је имао своје јереси а Запад своје.  Сама  форма  решавања  спорних  питања  и  смиривања  узбуркане  Цркве  путем  такозваних  Васеленских  сабора  није  била  теоријски  измишљена,  него  је  напротив,  емпиријски  била  напипана  и  то  пово‐  дом изузетно раширених и оштрих потреса у масама Источне цркве.  Захваљујући  централизованом  ауторитету  римске  катедре,  у  Запад‐  ној  половини  се  није  осећала  потреба  за  Васеленским  саборима.  Васеленске  саборе,  које  су  организовали  цареви  у  договору  са  Источним  епископатом,  представници  Запада  су  нерадо  посећивали.  Чак  их  ни  саме  папе  нису  удостојавали  личним  присуством.  На  За‐  паду су јеретичка трвења Истока изгледала досадна, туђа и нездрава,  без којих се, исто као и без Васеленских сабора, може сасвим мирно  проћи.  Једном  речју,  да  је  Римска  Империја  била  или  латинска,  или  хеленска, да је по раси, језику и култури била једноврсна, изглед ис‐  торије  Цркве  био  би  јединствен.  Тад  је  он  фактички  био  друкчији,  раздвојен. Међутим, ова стварност није била апсолутна, била је рела‐ 

 

7

тивна;  зависила  je  од  променљивих  услова,  од  историјског  тла  сре‐  дине и ситуације у којој се одвијао живот Цркве.  Древна  огњишта  римске  и  грчке  културе  су  остарела,  онемоћа‐  ла,  замрла;  њихове  поставке  о  веронауци  и  моралу  изгубиле  су  снагу.  Код  нових  хришћанских  народа  се  обликовао  њихов  расни,  културни  и  религиозни  менталитет  у  чијој  су  се  свести  појавила  нова  питања,  док  су  стара,  која  су  толико  узбуђивала  древну  Цркву  ишчилела;  пре‐  стала  су  да  буду  интересантна,  или  су  пак  оживела  у  свести  европ‐  ских хришћана у сасвим новој непрепознативој форми.  Карташов Антон Владимирович 

 

8

I ВАСЕЛЕНСКИ САБОР  У НИКЕЈИ 325. ГОДИНЕ 

 

9

 

 

10

АРИЈАНСТВО 

Епоха  гоњења  није  зауставила  унутрашњи  живот  развоја  Цркве,  укључујући  и  развој  догматских  учења.  Цркву  су  потресали  и  рас‐  коли и јереси, те је она ове конфликте решавала на великим сабори‐  ма  као  и  путем  васеленске  размене  мишљења,  преписком,  или  успо‐  стављањем  међусобних  посланстава  оних  Цркава,  које  су  биле  удаљене једна од друге.  Али чињеница да је Константин Велики признао Цркву од стра‐  не државе и да је у својству поглавара целог царства прихватио  њене  интересе  као  своје,  довела  је  до  стварања  повољних  услова  за  брзо  преношење  вести  из  било  ког  њеног  дела,  свима  другима.  Унутраш‐  ња васеленскост и католичност Цркве имала је сад могућност да се  и у спољашњим формама васеленског општења лакше остварује.  Ето  једног  од  разлога  због  кога  је  одређени  текући  богословски  спор, букнувши у то време на врло широком простору, као никад до  тада, узнемирио целу Цркву и мучио је читавих  60 година, и то тако,  као  да  је  била  у  опасној  врућици.  Овај  спор,  чак  ни  после  тога,  није  коначно замро, него се пренео у будуће распре које су Цркву потре‐  сале у највећој мери још читавих пола миленијума (IV‐IX).  Држава, која је узела активног а касније и острашћеног учешћа  у  тим  расправама,  од  првог  тренутка,  тј.  од  Константина  Великог,  за  кога  су  те  расправе  често  биле  главни  стожер  његове  свеукупне  политике,  или  су  пак  представљале  њен  највећи  део,  тешко  се  може  рећи  да  је  та  иста  држава  тиме  учинила  услугу  Цркви,  пошто  ју  је  лишила слободе унутрашњег иживљавања свог разноумља и његовог  локализирања.  Једном  речју,  васеленски  пожар  аријанства  веома  је  каракте‐  ристичан  за  почетак  покровитељства  државе  над  Црквом,  па  се  делимично њиме објашњава и друга страна медаље.  Спољашња  пак  историја  почетака  аријанске  расправе  не  садржи  у себи никакве податке за њен невероватан развој. Ни сам по себи     

11

овај  спор  богослова,  ни  сама  личност  јересијарха  Арија,  нису  били  ништа  изузетно.  Међутим,  унутрашња  суштина  спора  свакако  је  би‐  ла,  са  тачке  гледишта  суштине  хришћанске  догме  и  Цркве,  посебно  важна.  Ипак  се  његов  изузетан  одјек  објашњава  условима  дате  сре‐  дине и датог тренутка.  Политички  аспект  овог  проблема  садржао  би  се  у  ватреној  же‐  љи  цара  Константина  да  учврсти  рах  romana  на  бази  католичанске  Цркве.  Борио  се  он  на  све  могуће  начине  против  донатизма1  само  да  би  сачувао  јединство  и  ауторитет  епископата  католичанске  саборне  Цркве.  Пошто  га  је  ово  измучило  на  Западу,  Константин  је  са  надом  погледао  на  Исток  где  му  се  причињавао  духовни  мир  црквеног  је‐  динства  као  целовит  и  неокрњен.  Како  се  преселио,  тако  рећи,  ду‐  шом  и  телом  у  источни  део  царства,  приближавајући  се  тиме  ликви‐  дацији  Ликинијевог  супарништва  и  интрига,  одједном  Константин  са  тугом  сазнаје,  да  се  и  овде  распламсава  раздор  који  се  притом  неве‐  роватно  поклапа  са  границама  Ликинијевог  територија.  Аријев  при‐  јатељ  и  заштитник,  епископ  Евсевије  из  престонице  Никомидије,  иначе  Ликинијев  рођак  који  је  био  близак  његовом  двору,  могао  је  Константину  да  пружи  узнемиравајућу  слику,  кад  је  католичанска  Црква  која  му  је  све  дотле  била  пријатељ  у  његовом  уздизању  ка  јед‐  нодржављу,  одједанпут  престала  да  буде  јединствена  база,  па  је  чак  донекле  постала  као  и  некаква  партија  његових  супарника.  Констан‐  тин  се  свом  силином  прихватио  да  гаси  црквени  пожар,  уз  сву  своју  савесну  усрдност.  А  подељени  епископат  у  својој  међусобној  борби  почео  је  да  се  заноси  притискањем  на  дугме  расположења  оних  који  су  били  блиски  двору,  као  и  стицањем  власти  помоћу  политичког  покровитељства.  Тако  су  различита  дијалектичка  скретања  богос‐  ловске  мисли  почела  да  се  претварају  у  државне  акте  која  се  сад  преносе  путем  државне  поште  у  све  крајеве  царства.  Скоро  да  може‐  мо  рећи  како  се  затрованост  јересима  и  раздорима  вештачки  и  насилно ширила по читавој империји.  Али,  и  у  овој  раширености  аријанских  немира  постојао  је  не‐  какав  потпуно  природан,  слободан  духовни  и  културни  тренутак.  Била  је  то  управо  она  случајна  и  спонтана  усаглашеност  аријанске  доктрине,  која  је  упрошћавала  ирационалну  хришћанску  тријадоло‐  гију,  спуштајући  математички  монотеизам,  који  се  пак  механички  сједињавао  са  политеизмом,  те  се  Син  Божји  сматрао  за  „бога  са  ма‐  лим  словомʺ.  Оваква  конструкција  је  била  врло  симпатична  и  при‐  хватљива за највећи део интелигенције и оних запослених пагана.   Јеретичко Донатово учење. (Прим. прев.) 

1

 

12

који  су  помоћу  политике  и  државне  службе  били  увлачени  у  окриље  Цркве, а коју је цар већ био прихватио. У тој маси света, монотеизам,  који је усвајао и поштовао идеју Једног Бога по имену  „Summus Deusʺ  био  је  веома  популаран,  али  је  исто  тако  био  полурационалан  и  туђ  хришћанском  схватању  Тројичности  вечних  Личности  у  Божанству.  Тако  је,  улагујући  се  укусима  паганског  дела  друштва,  Црква  могла  да  изневери  сву  своју  христологију  и  сотириологију.  Због  овога  је  праведни  инстинкт  православних  епископа  и  богослова  онако  херој‐  ски  и  упорно  ушао  у  борбу  против  аријанских  тенденција  и  није  могао да се смири све док се борба није завршила победом. Питање  се  за хришћанство  заоштравало  на живот  и  смрт:  бити  или  не  бити?  Ето због чега су хероји православља испољили тад онај дух ревности  који је подсећао на тек завршени период мучеништва.  У  то  време,  питање  заоштравања  до  формуле  „бити  или  не  би‐  тиʺ,  није  се  постављало  у  смислу  историјског  битисања  и  развоја  хришћанства,  него  искључиво  у  смислу  квалитета:  у  смислу  могућег,  за  масе  неприметног  подметања  нечег  другог  уместо  саме  суштине  хришћанства  као  религије  искупљења.  Можда  би  било  једноставније  и  успешније  приказивати  народу  хришћанство  као  моралистичку  ре‐  лигију.  Аријанство  се  и оклизнуло  на  ово  упрошћавање и  рационали‐  зацију  хришћанства.  Можда  хришћанство  са  аријанском  догматиком,  као  религија  еванђелског  братољубља,  аскезе  и  молитвеног  подвига,  ништа  не  би  ни  изгубило  од  свог  патоса.  По  својој  религиозности  аријанство је могло да конкурише чак и јудаизму и исламу. Међутим,  то  би  све  био  субјективни  морализам,  као  и  у  другим  монотеи‐  стичким  религијама.  За  овакву  рационалну,  натуралну  религиозност,  било  би  довољно  и  Синајско  Божанско  откривење,  те  самим  тим  би  оваплоћење Бога било потпуно излишно, па чак и бесмислено.  Ево  баш  ово  објективно  чудо,  ову  објективну  тајну  Ваплоћења,  аријанство  потире.  За  те  обичне  педагоге  и  учитеље  Небеском  Оцу  довољно  је  било  облагодаћених  пророка,  свештеника,  судија  и  ца‐  рева.  Због  чега  је  онда  потребно  учовечење  „синова  Божјихʺ,  анђе‐  ла, посредника и еона?... Чиме се то доприноси науци богооткривења  и спасења човечанства? Зар ово није, просто речено, бунцање паган‐  ске  митологије  и  гноза?  Зар  није  разумније  Исуса  Христа  признати  једноставно  за  највећег  пророка?  Полазећи  од  дијалектичке  тачке  гледишта, аријанство је  водило  ка антитројичности  Бога, ка обесмис‐  лењу  учовечења  оног,  па  макар  и  Највишег,  Јединородног,  и  Једини‐  тог  међу  Божјим  синовима...  Био  би  ово  стерилни  монотеизам,  сли‐  чан  исламу  или  јудаизму.  Аријанство  није  схватило  да  се  суштина  хришћанства не састоји у субјективном моралу и аскези, него у објек‐  тивној тајни искупљења. А шта је ту искупљење? На ово даје одго‐  вор једна песма из црквеног канона: „Ни заступник, ни анђео, него 

 

13

сам Ти, Господе, оваплотио си се и спасао мене човека.ʺ Чиме спаса‐  ва?  Тиме  што  је  Сам  Апсолут  преко  акта  учовечења  узео  на  себе  бреме  ограничености,  бреме  греха,  проклетства  и  смрти,  који  су  некад пали  на  човека  и  на  све  оно  што  је  створено. Па пошто је  по‐  стао,  не  било  какав  анђеочовек,  него  реални  Богочовек,  Он  је  задо‐  био истинску божанску силу и власт како би ослободио од горе поме‐  нутог бремена све што је створено, па све то да искупи, да истргне ис‐  под  „господара  таме  овога  светаʺ  (Ефесцима:  6,  12).  Својим  крсто‐  носним  страдањем,  смрћу  и  васкрсењем,  извео  је  свет  из  царства  трулења  и  прокрчио  пут  ка  нетруљености  и  вечном  животу.  И  тако  свак ко има жељу да га Он усини у Његовом Телу ‐ Цркви, кроз све‐  те тајне, мистички приступа победи Бого‐Човека над смрћу и постаје  „син васкрсењаʺ (Лука: 20,36).  У  овом  чуду  над  чудима  и  тајни  над  тајнама  и  јесте  суштина  хришћанства, а не у рационалном моралу, као што је то у другим при‐  родним  религијама.  Управо  су  ову  суштину  хришћанства  достојно  спасавали црквени оци у IV веку, који су у потпуности одбацили ари‐  јанство  у  свим  његовим  замаскираним  смицалицама.  Међутим,  у  то  време  већина  источних  епископа  ово  није  схватила.  У  томе  и  јесте  оно  чудо  I  Васеленског  сабора  када  је  изречена  она  сакраментална  догматска  формула  („̒Ομοούσιον  τῷ  Πατρί  ‐  Јединосуштан  Оцуʺ),  и  то кроз уста мањине, која тек што је била изабрана. Треба још рећи  да  је  Константин  Велики,  који  лично  није  схватио  сву  тежину  овог  питања,  а  уистину  покренут  прстом  Божјим,  употребио  у  датом  слу‐  чају  сав  свој  спасоносни  притисак  безусловног  императорског  ауто‐  ритета  на  тас,  кад  је  превагнула  аутентична  православна  црквена  мисао, и то безначајном мањином епископа.  Наравно  да  су  пре  овога  јереси  изопачавале  суштину  хришћан‐  ства,  међутим,  аријанство  је  било  изразито  префињена,  па  зато  и  опасна  јерес.  Настало  је  из  смесе  два  перфидна  религиозно‐фило‐  софска отрова који су у потпуној супротности са природом хришћан‐  ства,  и  то  из  отрова  јудаистичког  (семитског)  и  хеленског  (аријев‐  ског).  Хришћанство  је,  гледано  с  културно‐историјске  тачке,  првен‐  ствено  синтеза  ова  два  поменута  тока;  али,  синтеза  радикална,  пре‐  ображавајућа,  а  никако  некакав  механички  амалгам.  Па  чак  је  и  више  од  синтезе:  то  је  потпуно  ново  откривење,  али  само  обучено  у  традиционалне  одежде  ова  два  велика,  а  истовремено  тако  много  разједињена витална предања.  Отров  јудаизма  се  састојао  у  антитројичности  и  у  тумачењу,  с  царских  висина,  црквене  формуле  крштења.  Антиохијски  богослов‐  ски  центар  (или  „школаʺ),  будући  да  се  налазио  на  сиријскосемит‐  ском  тлу,  испољио  је  симпатије  за  позитивно‐буквалну  егзегезу  Биб‐  лије и за аристотеловски рационализам, као философски метод. Ди‐ 

 

14

намично  антитринитарство  Павла  Самосатског  (III  в.)  било  је  доста  карактеристично  за  ово  антиохијско  тле.  Исто  онако  као  што  је  то  карактеристично  и  за  семитског  генија  и  за  касније  средњевековно  одушевљење  Аристотелом  у  арапској  схоластици  (Авероес).  Међу‐  тим,  сама  Антиохија  је  као  престоница  округа  (дијецеза)  истовре‐  мено  била  и  универзитетски  центар  хеленизма.  Поред  све  монотеис‐  тичке  тенденције  ондашњег  хеленизма,  он  је  ипак  у  виду  политеис‐  тичких  рецидива  био  обрастао  у  бршљан  гностичке  еономаније  и  фантазерства  о  разноврсним  еонима,  тј.  посредницима  између  Апсо‐  лута  и  космоса.  Спајање  овог  отрова  гностицизма  са  антитринитар‐  ним  отровом  јудаизма  представљало  је  озбиљну  препреку  управо  за  локално  школско  богословље  у  грађењу  здраве  и  ортодоксне  док‐  трине  о  Св.  Тројици.  Око  овога  се  и  спотакао  врло  уважени  про‐  фесор  Антиохијске  школе,  презвитер  Лукијан.  Он  је  одшколовао  довољно  импозантан  број  ученика  који  су  касније  заузели  многе  ка‐  тедре.  Они  су  се  тако  поносили  својим  професором  да  су  себе  звали  „салукијанисти  συλλουκιανισταιʺ.  Ови  су  се  на  самом  почетку  ари‐  јанског спора обрели in corpore на страни Арија. Епископ Александар  Александријски  је  примећивао  њихова  упрошћена  и  плитка  тума‐  чења. Лукијан му је изгледао као настављач оне јереси која тек што  је  била  протутњала  по  Антиохији,  тј.  као  настављач  Павла  Самосат‐  ског.  Стварно,  Лукијаново  неправославље  било  је  толико  очиглед‐  но и громко да је у доба три епископа Домна, Тимотија и Кирила  (+  302),  који  су  се  један  за  другим  смењивали  на  Антиохијској  ка‐  тедри,  Лукијан  имао  статус  изопштеног  из  Цркве  (ἀποσυνάγωγος  ἔμεινε πολυετεῖς χρόνους).  Очигледно да је Лукијан желео себе да рехабилитује и да се због  нечега покаје пред епископом Кирилом, кад га је овај потом примио  у  заједницу  и  чак  га  рукоположио  у  чин  свештеника.  Многобројни  Лукијанови  ученици  који  су  постали  епископи,  очигледно  да  нису  били  подвргнути  изопштењу  са  својим  учитељем,  него  су  углавном  били  из  оног  периода  његове  православне  делатности.  (Приближно  од  300.  године  па  све  до  Лукијанове  мученичке  смрти  312.  године  у  прогонима  Максимина  Даје).  Чињеница  канонизације  свештеному‐  ченика  Лукијана,  на  основу  црквеног  предања,  сведочи  о  његовом  снажном усхићењу пред ауторитетом црквене власти, али не и о бес‐  прекорности  у  његовим  професорским  предавањима  философске  конструкције доктрине о Светој Тројици.  Буквално  су  сви  тријадолошки  научно‐философски  покушаји  доникејског  времена  патили  од  битне  органске  дефектности,  од  „суб‐  ординацијеʺ,  тј.  од  мишљења  „потчињеностиʺ,  у  извесној  мери,  чак,  и  другостепености  Другог  и  Трећег  Лица  Св.  Тројице,  пред  Првим  Ли‐  цем. За саму хеленску философију идеја апсолутне јединитости, уни‐ 

 

15

калности  и  неупоредивости  божанског  принципа  ни  са  чим  другим,  била је највеће и најдостојније  достигнуће које је у корену уништило  политеизам. Али баш овде, на овом месту и налазимо хеленски отров  у  односу  на  конструкцију  ирационалне  догме  о  Св.  Тројици.  Еван‐  ђеље  не  усмерава  нашу  пажњу  на  нумеричко  јединство  Бога‐Оца,  него на откривање Њега у Сину и у Његовом Заменику‐Духу Светом,  тј.  обраћа  нашу  пажњу  на  триличност  Божанства.  Овде  имамо  гтот‐  пуно  разарање  философско‐математичког  мишљења.  Хеленска  философија,  која  је  заузела  врховну  позицију  монотеизма,  обрела  се  пред  загонетком  антиномије:  откуд  и  како  се  са  апсолутним  једин‐  ством појавила и нека релативна множина, нека разноврсност, па чак  и шароликост космоса? Како је могуће, помоћу чега и на који начин  премостити  ову  логичку  провалију?  За  ум  хеленске  философије  ово  је  била  права  распетост.  И  она  га  је  за  себе  разрешила  помоћу  простих  и  неадекватних  путева  пластичног  мишљења,  тачније,  помоћу фантастичних илузија. А то су биле илузије пантеизма. „Све  је из водеʺ, „све је из ватреʺ, „све је из вечне борбе стихијеʺ итд. итд.;  цео  свет  је изаткан  од материје  тог  истог  апсолутног  битија. Овако  се  принцип  апсолутности  узалудно  руши,  а  циљ  се  ипак  не  постиже:  извор коначног, множинског битија остаје и даље загонетка. У овоме  се састоји вечна немоћ пантеизма која изгледа не престаје да саблаж‐  њава  не  прилично  велики  број  наших  савремених  умова.  Без  ираци‐  оналне идеје света кога је Бог слободно створио „из ничегаʺ, код њих  се,  ова  провалија  која  зјапи,  никаквим  рационално‐философским  средствима  не  може  одстранити...  И  онда  кад  то  није  пантеистички  „материјализамʺ,  на  сцени  се  појављују  ликови  „посредникаʺ,  полу‐  богова,  гностичких  еона.  Овај  отров  хеленизма  снажно  је  притиски‐  вао  и  свест  титана  Александријске  богословске  школе,  великог  Оригена (II‐Ш).  Ориген и Александријска богословска школа, која се преко њега  манифестовала, стварно је била везана за директно настајање аријан‐  ства и то у оној мери, као што су то били Лукијан и Антиохијска шко‐  ла. Међутим, ни Ориген у својим великим тријадолошким конструк‐  цијама  није  могао  да  савлада  отрове  хеленизма  у  облику  субордина‐  ције. (Види: Болотов, Учење Оригена о Св. Тројици, СПБ, 1879.).  Богословска  традиција  пре  Оригена  постављала  му  је  две  пре‐  преке  у  савладавању  првобитне  субординације,  које  су  јасно  зазву‐  чале  у  проповедима  апологета.  Апологети  су  Логос  еванђелиста  схватили  природно  и  тумачили  су  га  у  смислу  хеленске  философије.  Друга препрека се састојала у томе што је Јован Еванђелист признао  Логос као оруђе стварања света  („Све кроз њега постаде, и без њега  ништа не постаде што је посталоʺ, Јован: 1, 3), за несавршено старо‐ 

 

16

заветно  олицетворење  Премудрости  („Господ  ме  је  имао  у  почетку  пута  својегаʺ,  Κύριος  ἔκτισέ  με,  Приче  Соломонове:  8,  22).  Ове  две  препреке  су  оптерећивале  рану  хришћанску  грчку  мисао.  Мисао  апологета  је  више  ишла  ка  смањивању  једнакости  Другог  Лица  са  Богом.  Јустин  њега  зове  πρῶτον  γέννημα,  προβληθὲν  πρὸ  πάντων  τῶν  ποιημάτων; ‐ Он је прворођено Лице изнедрено пре свих створења.  Да  би  се  појаснио  начин  порекла  Другог  Лица,  према  примеру  Филона,  користе  се  стоички  термини  ‐  λόγος  ἐνδιάθετος,  (тј.  логос  унутарњи)  и  λόγος  προφορικός  (тј.  логос  изречени).  Одатле  и  потичу  Јустинови  изрази:  Логос  ‐  Θεός  ἔτερός  ἐστι  τοῦ  τά  πάντα  ποιὴσαντος.  Θεοῦ, ἀριθμῷ, ἀλλὰ οὔ γνώμη.  Само  се  моралним  јединством  (а  не  по  суштини),  сједињује  овај  ,,по броју Други Богʺ, са Оцем.  Ориген  је  у  великој  мери  надвисио  апологете.  На  једном  месту  (In  Hebr.  hom.  V,  299‐300),  он  Логос  чак  производи  ех  ipsa  Substantia  Dei,  тј.  из  саме  суштине  Бога.  Или  нешто  блаже  (De  princ.  Hom.  21  и  82:  ἐκ  τοῦ θελἡματος τοῦ Πατρὸς γεννηθείς; ‐ из воље Очеве рођен.  И  пошто  је  за  Оригена  само  један  ‐  ἀγέννητος,  ‐  нерођен,  а  то  је  Отац,  онда  овим  он  и  објашњава  зашто  се  Син  назива  створена  Пре‐  мудрост  (у  књ.  Приче  Соломонове:  8,  22),  и  зато  Га  он  зове  κτίσμα,  тј.  створење.  Па  ипак  Ориген  подвлачи  узвишеност  и  превасходство  Логоса  над  свима  створењима:  μεταξὐ  τῆς  τόῦ  ᾿Αγεννὴτου  καί  τῆς  τῶν  γεννητῶν  πάντων  φύσεως  (Cont.  Cels.  З,  34).  Али  маколико  да  је  Ориген  уздизао  Сина  изнад  свих  створења,  он  није  могао  да  га  у  поређењу  са  Оцем  не  стави  на  нижи  ранг.  Отац  је  ᾿Αγέννητος,  а  Син  је  γεννημα,  па  чак  једанпут  и  κτίσμα.  Отац  је  Αὐτοϑεος,  ἀληϑινός  Θεός.  Син  је:  о  δεύτερος  Θεός.  Отац  је  ὁ  Θεός,  Син  је  само  Θεός,  тј.  други  Бог.  Отац  је  ‐  ἀπαραλλάκτως  ἀγαϑός;  Син  је:  само  ‐  εἰκών  ἀγαθότητος  τοῦ  Θεοῦ  ἀλλ᾿οὐκ  αὐτοάγαθος  ‐  икона  доброте  Божје,  али  не  и  апсолутно  до‐  бро.  Ако  је  овакав  великан  богословља  као  што  је  то  био  Ориген,  овако  дубоко  продро  у  сфере  философије,  онда  се  уопште  не  треба  чудити  што  је  Арије,  човек  од  саме  мисаоне,  суве  дијалектике,  засно‐  ване  на  логичким  и  силогистичким  путевима,  тако  лако  губио  ре‐  лигиозно  догматско  осећање,  и  што  је  рађао  јерес.  Атмосфера  ско‐  ро  свеопштег  субординатизма  која  је  окружавала  Арија,  изгледала  му  је  као  потпуно  оправдана.  Арије  је  својом  непоштедном  дијалек‐  тиком  испољио  философску  недораслост  за  католичанску  доктрину  о  Св.  Тројици.  Овим  је  само  изазвао  дубоку  реакцију  у  самосвести  Цркве  и  допринео  изванредном  стваралачком  раду  најјачих  и  фило‐  софски најпросвећенијих умова католичанске Цркве, какви су нпр. 

 

17

били велики Кападокијци који су и обликовали црквени догмат о Св.  Тројици  са  новом  одбрамбеном  философском  терминологијом,  која  није допуштала накнадна тумачења.  Арије  је  пошао  од  трансценденталног  Аристотеловог  појма  Бога  као  Јединог,  Нерођеног  ‐  ᾽Αγέννητος,  у  себе  затвореног  Апсолута,  који  је  према  тој  својој  апсолутној  суштини  несаопштив  ни  у  чему  у  односу  на  било  шта  што  је  неапсолутно.  Све  што  је  изван  Бога  за  њега је туђе, страно, због тога што је произашло ‐ γενητόν. Значи, да  све  оно  што  је  произашло  (у  смислу  материје,  простора  и  времена)  није  од  Бога,  него  је  из  ничега,  из  потпуног  небитија  и  да  је  по  стваралачкој  вољи  Божијој,  само  споља  обдарено  битијем  ‐  γενητόν.  Овај  за  разум  тајанствени  и  загонетни  акт  привођења  свега  што  је  створено  из  небитија  у  битије,  услед  непревазиђене  немоћи,  како  јудаистичке, тако исто и хеленске философске мисли, спонтано је до‐  вео  до  једноставне  гностичке,  китњасте  хипотезе  о  посредницима  између  Творца  и  онога  што  је  створено.  У  овој  улози  посредника  на  првом и изузетно високом месту у мањој мери се подразумева Логос,  као  оруђе  стварања  света.  „Речју  Господњом  учврстише  се  небеса  и  Духом уста његових сва сила њиховаʺ (Псалми Давидови; 32, 6).  Ко је по својој суштини Лично Тај Логос, помоћу кога је створен  сав виши небески свет и сви становници неба, а да не говоримо већ о  космосу?  Ако  је  Он  оруђе  стварања,  онда  је  очигледно  да  је  Он  пре  космичког времена ‐ ἄχρονος,  пре свих  векова ‐ πρὸ  αίώνων; али Он  није вечан ‐ ἀι διος. „Беше кад Њега не беше ‐ ἧν ποτέ, ὄτε οὐκ ἧν.  „И  Он  није  постојао  пре  него  што  је  произашао  ‐  κοί  οὐκ  ἧν,  πρίν  γένηται.  „Али  и  Он  је  имао  почетак  свог  стварања  ‐  ἀλλ᾿  ἀρχἡν  τοῦ  κτίζεσϑαι ἔσχε καί Αὐτος.  Дакле  ‐  отворено!!  ‐  Он  је  проистекао  из  небитија  ‐  έξ  οὐκ  ὄντων γέγονε. Мада је Он и рођен ‐ γεννηϑείς, али по смислу, уопште  узев  значи  „онај  који  је  настао  ‐  γενητόςʺ.  „Син  је  по  благодати  ‐  κατὰ  χάρινʺ,  а  не  по  суштини.  У  поређењу  са  Оцем,  као  са  Апсолу‐  том,  „са  суштином  и  својствима  Оцаʺ,  наравно  да  је  Син  „  туђ  и  да  уопште  Њему  није  сличан  (ἀλλότριος  μεν  καί  ἀνὸμοιος  κατὰ  πάντα  τῆς τοῦ Πατρόσ οὐσίας και ἰδιότητος).  Мада  је  Син  и  најсавршенији,  али  је  ипак  творевина  Бога  ‐  κτίσμα  τοῦ  Θεοῦ  τέλειον.  Као  творевина  он  је  измењив  ‐  τρεπτός.  Тачно је да је Он безгрешан, али је то по својој вољи, по својој морал‐  ној  снази.  Отац  је  предвидео  ову  безгрешност  и  зато  му  је  ставио  у  задатак  подвиг  очовечења.  Све  је  ово  до  богохулности  логично.  Међутим, несрећа је  била у  томе што је  предникејска  грчка догмат‐  ска свест била тако неразвијена, да је и сама идеја Логоса, која је 

 

18

била  популарна  у  читавој  ондашњој  философији  међу  интелектуал‐  цима,  постала  погодно  тле  за  отрове  аријанске  логологије,  веома  проширено по читавом хеленском Истоку.  Супротстављајући  се  овом  рационалистички  саблазнивом  систе‐  му,  шта  је  то  на  шта  се  црквено  предање  могло  ослонити?  Шта  је  мо‐  гло  да  му  се  стварно  супротстави?  Наравно,  као  прво,  једноставне,  некомпликоване,  али  ипак  убедљиве  речи  Новог  Завета:  „И  заиста  велика  је  тајна  побожности:  Бог  се  јави  у  тијелуʺ  (1  Тимотеју:  3,  16),  „Јер  у  Њему  обитава  сва  пунота  Божанства  тјелесноʺ  (Колошан‐  има:  2,  9).  Он  „који  будући  у  обличју  Божјем,  није  сматрао  за  отима‐  ње  то  што  је  једнак  са  Богомʺ  (Филипљанима:  2,  6).  Али  за  оне  који  су  пошли  путем  Аристотелове  схоластике,  као  што  је,  то  био  Арије,  и  ове  су  речи  Светог  Писма,  по  његовом  мишљењу  потпадале  под  више  философско  тумачење.  Срећом,  у  источном  богословљу  је  би‐  ла  жива  и  она  струја  која  је  водила  од  ап.  Павла,  па  преко  апостол‐  ских  отаца,  а  која  се  није  потчињавала  Аристотеловим  категоријама  о  „лудости  апостолске  проповеди  о  Распетом  Христуʺ,  јер  „ми  про‐  поведамо  Христа  Распетога,  Јудејцима  саблазан,  а  Јелинима  лудостʺ  (1  Коринћанима:  1,  23).  То  источно  богословље  је  супротставила  „мудрост  светаʺ  „лудости  проповедиʺ  (исто,  21),  „јер  је  ријеч  о  крсту  лудост  онима  који  гину,  а  сила  Божја  нама  који  се  спасавамоʺ  (исто,  18),  „пошто  се  изволи  Богу  да  лудошћу  проповједи  спасе  оне  који  вјерујуʺ  (исто,  21).  Једном  речју,  снага  хришћанства  није  у  филосо‐  фији, него у сотириологији, у науци о спасењу.  Ето,  баш  је  ову  „лудуʺ  линију  сотириолошку,  линију  тајне  Хрис‐  това  Крста,  спроводила,  условно  звана,  Малоазијска  богословска  школа,  а  не  линију  хеленско‐философску,  као  ни  јудејско‐законо‐  давну.  Св.  Игнатије,  епископ  Антиохијски,  („муж  апостолскиʺ),  супрот‐  стављајући  се  свугде  јавно,  дефинише  суштину  хришћанске  доктрине  као  ‐  οἰκονομία  εἰς  τὸν  καἰνὸν  ἄνϑρωπον  =  „домостројʺ1,  тј.  планско  изграђивање  „новог  човекаʺ  уместо  древног,  који  је  и  свет  и  себе  рас‐  точио  грехом.  Започиње  нови,  беспрекорни  човек  од  тренутка  за‐  чећа  а  и  рођења  Исуса  Христа,  чиме  се  утемељује  принцип  „анули‐  рање  смртиʺ  ‐  τοῦ  τελείου  άνϑρώπου  γενομένου  ‐  κατάλυσις  τοῦ  ϑανάτου.  А  ово  ће  ce  анулирање  завршити  тек  ‐  μετὰ  τἡν  ἀνὰστασιν  ἐν σαρκἰ τοῦ τελείου ἀνϑρώπου γενομένου ‐ κατάλυσις τοῦ ϑανάτου =  1Овај  богословски  термин  домострој  =  икономија,  има  искључиво  тео‐  лошки смисао плана и концепције Божије о стварању и спасењу космоса. (Прим.  реценз.) 

 

19

„после  васкрсења  плотиʺ.  Због  овога  Христос  није  само  гностички  учитељ,  него  је  и  ‐  τὸ  ἀληϑινὸν  ῆμῶν  ζῆν  =  (наш  прави  живот),  по‐  што  је  Он  Бог  у  човеку  ‐  ἐν  ἀνϑρώπῳ  Θεός.  Оно  право  гносис,  што  је  Христос  открио,  није  само  „учење  о  нетрулењуʺ  ‐  διδαχἡ  ἀφϑαρσίας,  него  је  то  и  сам  факт  нетруљења.  Он  је  Своју  плот  кроз  смрт  довео  до  нетруљења  и  онима  који  верују  у  спасоносни  значај  Његове  смрти  и  у  васкрсење,  пружио  је  као  „лек  за  бесмртностʺ  евхаристију  ‐  φάρ‐  μακον  τῆς  ἠϑανασίας.  Евхаристија  је  медицинско  средство  против  смрти  „ἠντίδοτον  τοῦ  μὴ  ἠποϑανεῖνʺ!  Ево  како  се  реалистички  схвата  искупљење и спасење: то је у ствари ново стварање света!!!  Један  други  Малоазијат,  св.  Иринеј  Лионски,  настављач  богос‐  ловља  св.  Игнатија,  који  је  такође  супротстављао  апостолско  пре‐  дање  „лажној  гнозиʺ,  још  је  сликовитије  подвлачио  у  Христовом  делу  оно  реално,  „телесноʺ,  тако  рећи  физичко  обнављање  човека  и  света  које  је  грех  упропастио.  Бивша  круна,  „главаʺ  стварања,  тај  човек  Адам,  пао  је;  уместо  живота  из  ове  „главеʺ  потекао  је  у  људски  род  и  у  свет  отров  трулења,  распадања  и  смрти.  Христос  се  подигао  на  то  главно  место.  Он  је  собом  започео  „новог  човека,  другог  Адамаʺ.  Његово  дело  се  састоји  у  новом  „доласку  на  чело  човечанстваʺ  ‐  ἀνακεϕαλαίωσις.  „Овим  је  он  испунио  домострој  (план)  Божји  о  спасењу  човека  ‐  τὴν  κατ  ἄνϑρωπον  οἰκονομίαν  ἐκπληρώσας  ‐  дошао  је  уместо  Адама  који  је  изневерио  образ  и  подобље  Богуʺ.  „Пошто  је  стао  на  чело  плоти  коју  је  узео  од  земље,  Христос  је  спасао  Своје  сопствено  биће  ‐  ἀνακεϕαλαιώσατο  εἰς  Ἑαυτὸν  τἡν  σάρκα,  τἡν  ἀπὸ  γῆς εἰλημμένην, τὸ ῍Ιδιον πλάσμα σώζωνʺ.  Својим  ваплоћењем  Христос  је  сјединио  човека  са  Богом  ‐  ἤνωσεν  τὸν  ἄνθρωπον  τῷ  Θεῷʺ.  Зашто  је  ово  било  потребно?  Да  би  у‐  право  човек,  а  не  неко  други,  победио  непријатеља  људског  рода:  „ει  γὰρ  μὴ  ἄνθρωπος  ἐνίκησεν  τὸν  ἀντίπαλον  τοῦ  ἀνθρώπου,  οὐκ  ἄν  δικαίως  ἐνικἡθη  ὁ  ἐχθρόςʺ,  тј.  човек  не  би  онда  на  прави  начин  побе‐  дио врага.  Па  опет,  да  Бог  није  даровао  спасење,  вероватно  да  га  ми  тада  не  бисмо  ни  имали  ‐  πάλιν  δε,  εί  μἡ  ό  Θεός  ἐδωρὴσατο  τὴν  σωτηρίαν,  οὐκ  ἄν βεβαίως ἔσχωμεν αὐτἡν.  „И  да  човек  није  био  сједињен  са  Богом,  не  би  могао  да  узме  учешћа  у  нетруљењу  ‐  καί  εἰ  μἡ  συνηνώθη  ὄ  ἄνθρωπος  τῷ  Θεῷ  οὐκ  ἄν  ἠδυνὴθη μετασχών τῆς ἀϕθαρσίας.  Значи,  Христос  у  чудесној  чињеници  Своје  Богочовечанске  Лич‐  ности,  већ  у  сажетој  форми  представља  сво  наше  спасење:  „in  com‐  pendio nobis salutem praestatʺ.  Укупна  дијалектика  и  св.  Игнатија  и  св.  Иринеја,  у  догматици  сасвим занемарује бесплодни гностицизам. За њих циљ догме није 

 

20

био умовање, него пракса; а требало је и осетити: у чему је тајна спа‐  сења? Требало је разумети хришћанску сотириологију.  Ево  каква  је  била  малоазијска  богословска  традиција,  незатро‐  вана  отровима  јудаизма  и  хеленизма.  Изворна  традиција:  „Јудејцима  саблазан,  а  Јелинима  лудостʺ.  А  ето,  на  њу  су  били  заборавили  при‐  времено  и  неки  „университетскиʺ  богослови  Антиохијске  и  Алексан‐  дријске  школе.  Међутим,  може  се  рећи  да  је  Александар  Алексан‐  дријски,  који  је  први  устао  против  распрострањеног  интелектуалног  догматизирања,  био  чак  и  обичан  човек  у  поређењу  са  университет‐  ском  средином  која  га  је  окружавала.  А  треба  знати  да  је  још  од  првих  дана  Аријевог  спора  са  Александром,  овоме  давао  подршку  и  крепио  га нико  други  до  Атанасије, уистину Велики.  Овај  рођени  бо‐  гословски  геније,  аутодидакт,  који  се  није  образовао  на  университе‐  ту, али зато обдарен дијалектичар, дубоко се био уживео у аутентич‐  ну црквену традицију, која је по суштини била истоветна са малоазиј‐  ском  школом.  Управо  је  Атанасије  ову  малоазијску  концепцију  про‐  дужио,  развио  је,  и  њоме  победоносно  одбранио  поколебано  право‐  славље  на  Истоку,  мада  је  још  у  то  време  био  млад  ђакон.  Баш  по  свом  положају  ђакона,  тј.  сучиниоца  епископа,  Атанасије  се  појавио  на  Никејском  сабору,  као  alter  ego  епископа  Александра,  као  његов  богословски  мозак.  И  на  овом  Сабору,  и  у  борби  мишљења  по  ку‐  лоарима,  и  у  току  читавог  свог  дугог  живота,  Атанасије  је  у  својим  текстовима  иступао  са  квалитетима  богослова,  међутим,  није  био  прекаљен  у  едукацији.  Његова  је  терминологија  неуједначена  и  недо‐  следна.  Његова  логика  не  води  ка  рационалним,  него  ка  ирационал‐  ним  закључцима.  Међутим,  интенција  његове  дијалектике  не  подле‐  же  накнадним  тумачењима.  Она  је  јасна.  Она  се  не  руководи  инте‐  лектуалним  интересом,  него  религиозним,  и  то  управо  сотирио‐  лошким.  Према  Атанасију  ‐  Логос  ‐  Син  ‐  Христос  „учовечио  се  зато  да  бисмо  се  ми  обожили  =  Αὐτὸς  ἐνηνθρώπησεν,  ἵνα  καί  ἡμεῖς  θεοποιηθῶμεν.  Последњи  циљ  свега  јесте  повратак  света  ка  нетруљењу  ‐  ἀφϑαρσία. Он се заоденуо у тело, да би се то тело сјединило с Лого‐  сом, Који је изнад свега, те да би уместо свих на тај начин задовољио  Смрт  ‐  (λαμβάνει  σῶμα  ἵνα  τοῦτο,  τοῦ  ἐπί  πάντων  Λόγου  μεταλαβόν,  ἀντί πάντων ἵκανὸν γένηται τῷ θανάτῳ) као и ради Логоса у чије се  тело  уселио,  како  би  нетруљењем  живео  ‐  καί  διὰ  τὸν  ὲνοικἡσαντα  Λόγον  ἄφθαρτον  διαμείνη  ‐  те  да  би  се  после  те  победе  свих  и  свега,  најзад  прекинуло  са  труљењем,  кроз  благодат  васкрсења  καί  λοιπὸν  ἡ φθορὰ παύσηται τῆ τῆς ἀναστάσεως χάριτι.  Оно  што  се  догодило  при  боговаплоћењу  Логоса  не  проистиче  као природна последица из постојећег поретка ствари, не проистиче 

 

21

ни из наше логике; оно не подлеже аријанској рационализацији. То  је чудо које је разорило ткиво створеног и трулог света; то је нешто  јединствено  и  објективно  ново  под  сунцем;  то  је  ново,  друго  ства‐  рање света, после првог.  Истичући  сотириологичност  и  рационалност  питања  око  Сина  Божијег,  извлачећи  их  из  стега  рационализма,  ипак  Атанасије  није  могао  да  створи  нову,  савршену  терминологију.  Скоро  да  се  његов  главни  недостатак  и  састоји  у  неразликовању  појмова  ‐  ούσία  и  ύπόστασις,  као  и  у  њиховој  синонимичној  употреби.  Наравно  да  он  нема ни термин ‐ ὸμοοὐσιος. Међутим, св. Атанасије другачијим, раз‐  личитим изразима, описним и негирајућим, не допушта аријанству да  умањи  божанске  квалитете  Логоса,  који  се  ни  са  чим  не  могу  упо‐  редити.  Уместо  „јединосушниʺ,  он  има  термин  „својство  ‐  ἵδιότηςʺ,  или „ἡ ἰδία Σοφία, ἰδίος Λογος ‐ Оца. Он се разликује од свега што је  произашло  и  властан  је  Оцу  ‐  ἄλλος  μεν  τῶν  γενητῶν,  ᾿ίδιος  δὲ  τοῦ  Πατρός.  „Бог  није  Монада,  него  је  увек  Тријада  ‐  Τριάς,  ᾿άλλ  ού  Μονάς.  Никад  Бог  није  био,  нити  може  бити  ни  ἄλογος,  ни  ἄσοφος.  Није  било  аријанског  ‐  ἧν  ποτέ,  ὄτε  ούκ  ἧν  ‐  због  тога,  јер  је  рођење  Логоса  предвечно  ‐  ἀΐδιος.  Онако  као  што  је  Божанска  Светлост  ‐ предвечна, тако је исто и њен Одблесак предвечан ‐ ως ἀΐδίου ὄντος  φωτὸς ‐ ἀι΅διον ἀπαύγασμα.  Као  Творац,  Бог  све  своје  ствари  производи  Својим  слободним  хотењем ‐ ᾿έκ βουλἡσεως; а као Отац „не хотењем, него Својом при‐  родом  ‐  φύσει,  καί  οὔκ  ᾿έκ  βουλἡσεως.  Атанасије  термином  ‐  φὔσει  јасно  и  изражава  идеју  „суштинеʺ.  И  на  другим  местима  јасно  утвр‐  ђује  ову  одлучујућу  формулу.  Син  је  ‐  ᾿ίδιον  τῆς  τοῦ  πατρὸς  ούσίας  γέννημα ‐ лични, сопствени пород Оца. Другим речима, поседовање  у  односу  на  Свог  сопственог  Оца  јединство  божанства  ‐  ἔχει  πρός  τον πατέρα Εαυτοῦ τὴν ἑνότητα τῆς θεότητος.  Син  и  Отац  имају  природно,  или  „физичкоʺ  јединство  ‐  φυσικἡ  ἑνότης,  истоветност  природе  ‐  ταυτότης  φὔσεως,  имају  истовет‐  ност  божанства  ‐  ταυτὸτης  θεὸτητος.  Син  је  ‐  ὁμοφυἡς  ‐  истопри‐  родан,  једини  по  битију,  тј.  јединосушни.  Он  није  некаква  међупри‐  рода  ‐  μεσιτεὔουσα  φὔσις,  јер  „кад  би  Он  био  Бог  само  по  уделу  са  Оцем, па се Сам кроз то обоготворио, онда Он не би могао ни нас да  обожи  ‐  εί  ἦν  ἔκ  μετουσίας  καί  Αὐτός,  οὐκ  ἄν  ἐϑεοποίησε  θεο‐  ποιοὔμενος καί Αὔτος.  Сотириолошка  вредност  догмата,  има  предност  у  односу  на  све  друго.  Њоме  Атанасије  спасава  живу  суштину  хришћанства,  идући  стопама антигностичке Малоазијске школе. 

 

22

СПОЉАШЊИ ТОК ДОГАЂАЊА 

Ничег  нема  чудног  у  томе  што  је  аријански  спор  букнуо  баш  у  Александрији.  Она  је  као  и  раније  била  центар  велике  богословске  школе.  Од  кандидата  за  неку  њену  катедру  захтевала  су  се  два  обавезна  услова:  исповедништво  ‐  хероизам  вере  и  научно‐богос‐  ловски  ауторитет;  како  би  кандидати  могли  достојно  напасати  стадо  Цркве, које се састојало од два слоја, од простонародног и од префи‐  њеног,  интелектуалног.  Мада  је  Александријска  катедра  била  по‐  зната  по  својој  централистичкој  (митрополитској)  власти  над  свим  епархијама  Египта,  Либије  и  Пентапоља,  ипак,  у  самом  граду  Алек‐  сандрији, епископат је био окружен колегијумом  презвитера високих  критичких  критеријума,  који  су  се  примењивали  за  интелектуалце  што  су  приспевали  у  Александријско  училиште  из  различитих  зе‐  маља.  Ови  презвитери,  као  и  они  у  Риму,  који  су  из  своје  средине  одређивали  кандидате  и  заменике  александријских  епископа,  (а  не  само оне „сеоскеʺ епископе у својим земљама) мислили су о себи да  су  „персонеʺ,  а  стварно  су  то  и  били.  Александријске  „парохијеʺ,  на  челу  којих  су  стајали  презвитери,  биле  су  веома  самосталне;  скоро  исто  онако  као  што  су  то  били,  у  духу  самоуправљања,  и  градски  квартови  (арондисмани),  који  су  се  звали  „лавреʺ  („λαὐρα  ‐  лавра  ‐  тј.  „булеварʺ,  широка  улица  која  дели  један  део  града  од  другог).  Лавре  су  имале  своје  називе.  По  свој  прилици  да  су  и  хришћанске  цркве, које су представљале центар за сваки квартал, понекад носиле  њихова  имена.  Презвитери  ових  лаври  „према  свомеʺ  значају  и  положају,  који  су  се  понашали  као  да  су  били  њихови  епископи,  имали су право да одстрањују световњаке  (лајике) из Цркве и то без  епископа;  и  као  и  право  да  учествују  у  хиротонији  својих  епископа,  напоредо  са  самим  епископатом.  Овај  обичај  учествовања  алексан‐  дријских  презвитера  у  хиротонији  својих  епископа  био  је  темељно  утврђен и дуго се очувао у церемонији хиротоније александријских 

 

23

патријараха, стварајући тако и код самих презвитера као и код стра‐  них посматрача, лажну представу о добијању благодати за епископе  од  стране  презвитера.  Једном  речју,  александријски  презвитери  су  били  врло  утицајна  лица  и  око  њих  су  се  окупљале  значајне  групе  приврженика.  Тако  је  епископ  александријски  имао  доста  брига  око  обједињавања свих ових презвитерских цркава уз свој центар.  Овакав  један  важан  александријски  презвитер,  с  почетка  IV  века, био је Арије, и то у цркви која је носила име Βαυκάλις ‐ (бокал,  посуда за пиће воде), очигледно према том кварту. Био је Арије ро‐  дом  из  Либије,  а  Лукијан  Антиохијски  му  је  био  учитељ.  Созомен  (Созом,  I,  15)  га  зове  σπουδαῖος  περί  τὸ  δογμα,  тј.  човек  који  је  био  страствено  ревностан  у  вери  и  хришћанском  учењу  (не  само  у  инте‐  лектуалном смислу, него и у практичном, црквеном). Зато, док је био  још само образовани лаик, пришао је Мелитијевом расколу, који је  са своје стране био ревностан према  „светости црквеʺ те је осуђивао  еп.  Петра  за  благонаклоност  према  „палимаʺ  у  току  прогона.  Али  као  интелигентан  човек,  убрзо  је  напустио  Мелитијеву  партију  (осетивши  вероватно  њихов  погромашки  и  незналачки  коптски  дух),  те се вратио у паству еп. Петра, који га је рукоположио у ђакона. А  кад  је  Петар  изопштио  мелитијанце  из  Цркве  и  поништио  њихово  крштење,  Арије  опет  ни  ово  није  признао  као  правилно,  па  је  стао  у  заштиту  мелитијанаца,  те  је  и  њега  еп.  Петар  изопштио.  Више  од  5  година  је  трајала  ова  Аријева  веза  са  мелитијанцима.  Једино  га  је  мученичка смрт еп. Петра (310. г.) поново помирила са Црквом; Ари‐  је  је  дошао  потом  да  се  искаје  пред  еп.  Ахилом,  те  је  добио  од  њега  презвитерски  чин  I  ранга.  Овај  учени  дијалектичар  (по  Созомену:  ‐  διαλεκτικώτατος),  красноречиви  проповедник  високог  раста,  омршав  старац  ‐  (γέρων),  у  аскетској  простој  одећи,  достојанственог  и  стро‐  гог  понашања  (чак  му  ни  непријатељи  ништа  лоше  нису  могли  на‐  правити),  био  је  идол  многих  својих  парохијана,  а  нарочито  жена,  тачније,  ђаконица  и  искушеница,  које  су  имале  своју  бројну  органи‐  зацију. После смрти еп. Ахила, Арије је био један од првих кандидата  за  катедру  Александријског  епископата.  Изгледа  да  су  бирачи  били  подједнако  подељени  између  њега  и  Александра.  Аријански  ис‐  торичар  Филосторгије  говори  да  се  Арије  великодушно  одрекао  ове  части  у  корист  Александра.  Али,  скоро  да  је  тачније  оно  мишљење  православних историчара  (Теодорита, Епифанија) који сматрају  да је  извор  нарочитог  Аријевог  нерасположења  према  Александру,  па  чак  и  његове  јеретичке  упорности,  управо  била  бољка  његовог  часто‐  љубља због неуспеха у конкуренцији са Александром.  Развијајући  слободно  са  катедре  своје  погледе,  он  је,  поред  оста‐  лог, цитирао из Прича Соломонових (8, 22): „Господ ме сазда у по‐ 

 

24

четку  путева  својихʺ  у  смислу  стварања  Сина  Божјег.  Мало  по  мало  почело  је  да  се  прича  како  су  његова  предавања  јеретичка.  Нашли  су  се  и  потказивачи.  Али  у  почетку  Александар  није  обраћао  неку  нарочиту  пажњу  на  Арија.  Гледао  је  на  све  ово  као  на  обичне  богос‐  ловске  распре;  чак  је  био  и  у  центру  тих  дискусија  које  су  се  често  водиле  у  његовој  презвитерији.  Међу  презвитерима  је,  међутим,  било  и  Аријевих  противника.  Како  Созомен  пише,  Александар  се  у  почетку  колебао,  хвалећи  час  једне,  час  друге.  Тек  кад  је  Арије  изјавио  да  је  Тројица  у  суштини  Јединица,  Александар  се  прикључио  Аријевим  противницима  и  забранио  му  да  јавно  излаже  своје  учење.  Поносити  александријски  презвитер  није  био  навикао  да  подноси  овакву  цензуру,  тако  да  је  пошао  у  отворену  агитацију.  Приступило  му  је  700  девственица,  12  ђакона,  7  презвитера  и  2  епископа:  Теона  Мармарички  и  Секунд  Птолемаидски,  тј.  једна  трећина  читавог  клира  града  Александрије.  Ово  је  била  јака  партија  са  великом  самоувереношћу  која  је  започела  агитацију  и  ван  граница  Алексан‐  дријске  цркве.  Арије  је  лично  формулисао  своје  излагање  вере  у  форми  писма  које  је  разаслао  епископима  по  Малој  Азији.  На  овај  начин  се  преко  писама  пренела  расправа  и  ван  граница  Египатског  архиепископата.  Под  Малом  Азијом  (Асија)  несумњиво  је  да  се  под‐  разумевао  епископат  који  је  инклинирао  према  фактичкој  пре‐  стоници,  Никомидији,  у  којој  је  столовао  Евсевије,  вођа  партије  „лукијанистаʺ,  аријанаца.  У  писму  су  се  молили  епископи  да  подрже  Арија  и  да  са  своје  стране  траже  од  Александра  укидање  његове  цен‐  зуре.  Кад  се  Евсевије  Никомидијски  већ  устоличио  у  престоници,  а  мотивисан  конкуренцијом  нове  императорске  резиденције  на  Бос‐  фору  у  односу  на  Александрију,  он  је  одмах  отпочео  да  одмерава  свој  ауторитет  у  овој  историјској  парници.  Од  овога  тренутка  започиње  хиљадугодишња  борба  за  престиж  части  Константиновог  града  и  Александрије.  Бодрећи  Арија,  Евсевије  је  писао:  „Мудрујући  пре‐  дивно пожели да би и сви тако мудровали, јер је свакоме јасно да није  постојало  ништа  стварно  док  није  било  доведено  у  битије.  А  оно  што  је  доведено  у  битије,  има  почетакʺ.  Александар  Александријски  је  био  засут  писмима  у  којима  се  тражила  заштита  Арија.  Алекандар  је  одмах  схватио  да  започиње  велика  међуцрквена  интрига,  те  је  сазвао  сабор  свих  својих  епископа.  Сабор  га  је  одмах  подржао  и  већином  гласова  изопштио  из  Цркве  све  клирике,  почевши  од  епископа,  који  су  подржали  Арија.  Међутим,  како  је  александријски  епископ  фор‐  мално  поседовао  у  Александрији  пети  део  грађанске  власти,  онда  су  сви  изопштени  били  подвргнути  стварном  протеривању  из  египатске  престонице.  Два  су  епископа  била  свргнута:  Секунд  Птолемаидски  и  Теона Мармарички; шест презвитера: Арије, Ахил, Ајфал, Карпон, 

 

25

II  Арије,  Сармат;  затим  шест  ђакона:  Евзој,  Лукије,  Јулије,  Мина,  Еладај и Гај. А кад су се појавили у Мареотиди нови Аријеви привр‐  женици, онда је њих еп. Александар, на основу решења бившег сабо‐  ра, свргнуо. То су била два презвитера: Харис и Пистос, као и четири  ђакона: Серапион, Парамон, Зосим и Иринеј. У својој историји Тео‐  дорит наводи жалбе оних које је Александар свргнуо због тога што  их је сматрао за безбожнике и антихристе. Претходни историчари су  све до краја XIX в. датовали нетачно ове догађаје са 318. годином,  док су Едвард Шварц, Зеек и Батифол доказали да се ове чињенице  односе на 323. годину, на онај тренутак кад се Константин припремао  за одлучујућу битку против Ликинија. Стварно се ничим не би могло  објаснити  Константиново  одуговлачење  да  је  он  од  318.  па  до  323.  године седео  скрштених руку.  Напротив,  баш је на споменути  спор  реаговао емотивно и брзо.  Евсевије Никомидијски је деловао самоуверено, онако као прави  вођа велике Лукијанове школе. Арије у свом писму Евсевију Нико‐  мидијском  назива  својим  једномишљеницима:  Евсевија  Кесаријског,  епископе из Лиде, Тира, те Вирите (Бејрут), Лаодикија из Аназабра,  па чак укључује ту и све „Источнеʺ, подразумевајући под тим, дије‐  цезе Истока, са престоницом у Антиохији.  Арије у  свом  писму Евсевију  Никомидијском, са плитком и  на‐  ивном убедљивошћу, овако излаже своју доктрину: „Пошто ми ка‐  жемо да Син није Нерођен, ни део Нерођеног (ни у којем случају),  нити је узет од претпостојеће Личности, него да је он започео да бива  пре времена и пре векова, по вољи и по намери Оца као Бог Савршен,  као Јединит и Непромењив, кажемо да Он није постојао пре него  што је рођен, или створен, или заснован, јер Он није био Нерођен, ‐  ево због чега нас прогањајуʺ. Ето како је Арије схватио хришћанску  догму по овом основном питању, а тако је осећао и богословску сре‐  дину која га је окружавала. Извлачимо закључак да је чак у оволикој  мери  општа  богословска  свест  била  мутна  и  недовољна.  Без  јасног  одговора на ово питање, које се у свести људи одједанпут замрсило,  Исток више није могао и није имао права хришћански да постоји. А  Западу је изгледало да се Исток бави празним размирицама. Алек‐  сандар Александријски је са своје стране писао против интервенције  Евсевија  Никомидијског,  „који  је  уобразио  да  му  је  стављена  у  за‐  датак брига о свеукупној Цркви, па га је још прекоревао и због само‐  вољног  напуштања  места  у  Вириту  и  доласка  на  катедру  у  Нико‐  мидији; напомињао му је да је Аријево учење погубније од свих јереса  које су икад постојале и да је Арије претеча антихриста.  У провинцији Витинији, која је била најближа престоници, баш  преко пута мореуза, Евсевије Никомидијски је организовао сабор 

 

26

својих  истомишљеника  и  епископа  који  су  му  били  покорни.  На  сабору је донета одлука са проценом да је Арије изопштен погрешно,  те да се због тога сабор у свом прогласу обраћа свим епископатима  и лично Александру Александријском да поново прими у црквену за‐  једницу све оне који су неправилно изопштени. За овај саборни про‐  глас тражили су се потписи по могућности од свих представника свих  Цркава Истока, и треба рећи да су га многи епископи и потписали.  И Александар Александријски је дошао у ситуацију да предузме исту  такву проверу саборног мишљења епископата. Такође је и он послао  на потпис свој текст са оптужбама и разаслао га великом броју епи‐  скопа. О овоме је Александар известио и римског папу Силвестра. У  Риму су схватили да је покровитељство Евсевија Никомидијског пре‐  ма Арију равно покровитељству самог Константина. После победе  над Ликинијем (323. г.) Константин није протерао Евсевија него га је  оставио код себе у Никомидији. У конкретном случају, Константин  искрено и на начин својствен њему, није одобрио покренути учено‐  ‐богословски спор; њега су већ биле довољно измучиле донатистичке  распре. Хтео је он да поверује, као сваки оптимиста, како је читава  ова ствар небитна. И Константин је одмах ово своје гледање изложио  у писму епископу Александру, које је написао под извесним утицајем  Евсевија Никомидијског. Аријанци су писмо нашироко публиковали.  Месне су власти, како им се већ сервирало одозго, одбиле да продуже  са полицијским мерама против изгнаних аријанаца, који су се сад већ  слободно враћали. Почела је хајка на епископа Александра. У стилу  обичаја великог града, куповале су се уличне жене за грошеве и на  раскрсницама викале како је еп. Александар имао везе са њима. Због  овога су се осмелили мелитијанци, расколници који су тек били ућут‐  кани. Њихов презвитер Колуф почео је демонстративно да поставља  презвитере.  Пређашње  помоћи  од  стране  власти  више  није  било.  Осећајући  да  је  напуштен,  Александар  је  написао  ново  писмо  архи‐  епископу Александру Тесалонијском. Тесалоника је била све до VIII  в. најисточнији део Римског папског патријархата и касније, кад су је  од  Рима  отргли  константинопољски  цареви  иконоборци,  она  је  сачувала  титулу  „екзорхатаʺ.  Писмо  Александра  Александријског  упућено Александру Тесалонијском показује симптоме како надања  на источну православну већину има веома мало, и како је тренутак да  се  за  отпор  против  Арија  затражи  подршка  на  Западу.  Тон  писма  Александра  Александријског  је  тон  јадиковања  и  жалопојки.  Он  осећа притисак царског двора и чека кажњавање: „Ми смо спремни  и да умремо, не обраћајући пажњу на оне који нас приморавају да се  одрекнемо вере, па чак ако се принуда спроводи и мучењима.ʺ ‐ При‐  јатеље Двора је ово инспирисало па су кренули у офанзиву. Пошто                                                                                                                                                                                                                                                                   

27

се  друштво  сакупило,  донета  је  одлука  да  се  Александар  уништи  пред  лицем  саборног  мњења  Цркве,  и  то  управо  путем  саборног  демон‐  стрирања,  ослањајући  се  на  Константиновог  љубимца,  на  великог  Евсевија  из  Кесарије  Палестинске.  Тако  су  се  саборно  сакупили  уз  учешће  Павлина  Тирског  и  Патрофила  Скитопољског.  Помоћу  ауторитета  овог  саборчића  одлучили  су  да  згазе  непокорну  Алексан‐  дрију.  Учтиво  су  молили  да  их  све  врате  на  своја  места,  сматрајући  да  је  расцеп  до  кога  је  дошло,  резултат  очигледног  неспоразума.  Умилно  су  излагали  своје  догматизирање,  као  да  је  оно  очигледно,  традиционално и општеприхваћено православље.  Гажење  Александра,  кога  је  напустио  цар,  продужило  се.  Пав‐  лин  Тирски  је  сачинио  темељну  апологију  аријанске  тачке  гледишта  и  послао  је  Александру.  Евсевије  Кесаријски  је  у  низу  писама  јури‐  шао  на  Александра,  најискреније  излажући  аријанство  и  притом  се  веома  чудио  да  је  могуће  мислити  и  друкчије.  Ево  једног  примера  упрошћеног  мишљења  овог  чувеног  историчара,  који  је  касније  (због  императора  и  због  „опште  ствариʺ)  писао  Александру  следеће:  „По‐  сле  онолике  борбе  и  оволиких  напора,  опет  су  се  појавиле  твоје  посланице.  Ти  друге  окривљујеш  за  то  како  говоре,  као  да  је  Син  нас‐  тао  из  непостојећег.  Па  они  су  ти  већ  послали  белешку  у  којој  су  изложили  своју  веру.  Па  зар  они  не  исповедају  Бога  закона  и  про‐  рока  и  Новог  Завета  који  је  родио  Јединородног  Сина,  пре  вечног  времена,  помоћу  кога  је  Он  створио  и  све  друге  и  све  друго.  Направ‐  љен  је  по  својој  вољи  као  неизмењив  и  непромењив,  као  савршена  творевина  Божија,  и  то  не  као  једна  од  творевина...  А  у  твом  писму  их  окривљујеш  као  да  они  говоре  да  се  Син  родио  као  једна  од  творе‐  вина.  Да  ли  ти  овим  опет  не  дајеш  повода  да  и  они  тебе  окривљују  и  да  те  оспоравају?  Како  они  тврде,  на  основу  твојих  оптужби,  чудно  је  опет  и  то  да  је  Сушти  родио  (после  Себе)  Суштог.  Чудим  ти  се  ис‐  крено,  ‐  зар  је  могуће  после  овога  још  нешто  рећи?  Ако  постоји  само  Један  Сушти,  онда  је  јасно  да  све  што  је  произашло  из  њега,  по‐  јавило се после њега, јер би иначе било два Суштаʺ.  Ако  је  Александар  после  свог  првог  Сабора  у  Александрији  могао  да  оствари,  и  то  без  помоћи  власти,  изгон  Арија  и  аријанаца,  очигледно  да  сада,  после  утицаја  Евсевија  Никомидијског  на  импера‐  тора,  ову  протекцију  код  власти  Александар  више  није  имао.  Арије  и  аријанци  су  се  вратили  у  Александрију  и  почели  да  делују  као  да  су  на  својим  законитим  местима.  Положај  Александра,  кога  су  већ  биле  напустиле  власти,  био  је  тежак  и,  да  додамо  још  и  то,  да  је  смут‐  љивости  била  дата  пуна  слобода.  Ова  смутљивост,  коју  је  власт  била  легализовала,  брзо  се  трошила.  Тако  је  из  Мале  Азије  у  Алексан‐  дрију допутовао, агитације ради, извесни Астерије, иначе традитор 

 

28

(проказивач) у време последњих прогона. Пронашла су се јавна пре‐  давања у којима се доказивало да је „Син један између свих, да је Он  творевина Очева, да се произвео по Његовој вољи и да је тако ство‐  ренʺ. Свети Атанасије каже: „Ствари овакве врсте је писао он један,  али су у близини Евсевија Никомидијског сви тако мислилиʺ. Обрели  су се поред Арија и још неки вулгарни пријатељи који су, у стилу  лучког града, издали једну целу песмарицу са насловом: Талија. Мор‐  нари, носачи и свакојаке луталице понављале су ове песмице.  После овако вулгарне пропаганде и распре које је она подстакла,  за ове свађе међу хришћанима су сазнали и пагани па су им се злура‐  до  подсмевали  чак  и  на  позоришним  подијумима  (Евсев.  „Живот  Константиновʺ, II, 61).  Недавно  пронађени  Филостратијеви  одломци  упознају  нас  да  је  епископ Александар, како би парирао том Евсевијевом сабору у Ке‐  сарији, директном морском линијом допловио у царску резиденцију у  којој је затекао Осија Кордобског и остале епископе који су били са  њима. Очигледно је да су се ту договорили како да се изврши утицај  на  Константина  те  да  се  одбаце  аријански  испади  и  да  се  припреми  терминолошко оружје за Аријев пораз поводом питања термина Је‐  диносуштни ‐ омоусиос. Пошто је Константин био заинтересован да  се одмах у корену прекине са споровима, прихватио је Александрове  сугестије, које су му долазиле преко Осије, те је предухитрио читав  план и читаву тактику I Васеленског сабора. Стварно је тешко да се  прихвати  ова  верзија  аријанског  историчара.  У  њој  се  одражава  разочарење аријанаца. Обескуражени веома разборитим Константи‐  новим  понашањем  на  самом  Сабору,  очигледно  да  су  се  аријанци  тешили митом о некаквом закулисном обликовању Константиновог  мишљења,  помоћу  ауторитативног  Осијевог  деловања  на  њега.  Неоспорно је да је Осије одиграо своју улогу спаситеља. Међутим, и  он лично и његова посредничка мисија са царским писмом које је он  однео  у  Александрију,  сведоче  о  његовој  потпуној  првобитној  нео‐  бавештености  у  вези  са  питањем  суштине  покренутог  спора.  Као  јасан доказ за ову тврдњу служи искрено писмо Константиново које  је наложио Осију да га лично однесе у Александрију и уручи обема  странама које су у спору. Пошто је стигао у Александрију почетком  324. године, Осије се тек тада у овој ствари лично определио јер га је  просветио Александар, а уз њега с правом можемо мислити и гени‐  јални  Атанасије.  Тек  после  овога  Осије  је  могао  да  прихвати  план  победоносне заставе ‐ όμοοὐσιος ‐ и да је сугерише Константину.  Ево документа који тачно и типично за Константина одражава  његов првобитни однос према александријском спору: „О преблаго и  божанско провиђење! Како је страшно поразила мој слух, или да 

 

29

будем  прецизнији,  моје  срце,  вест,  да  је  вама  уствари  далеко  више  потребно  лечење,  а  не,  како  сам  се  ја  надао  да  ћете  ви  пружити  ис‐  цељење другима... Па то су све празне речи, расправе око ништавног  питања! Обојица смо криви: и Александар и Арије. Један је поставио  неопрезно питање, а други је дао непромишљен одговор. Император  саветује  да  се  узме  пример  од  паганских  философа  како  треба  благовремено  дискутовати,  који,  ако  се  понекад  и  не  слажу,  ипак  не  прекидају  односе  један  са  другим.  А  ако  је  то  тако,  зар  онда  није  боље  да  ви,  који  сте  постављени  да  служите  Великоме  Богу,  прола‐  зите сложно кроз то бојно поље?ʺ  Најзад,  Константин  из  све  снаге  просто  моли  епископе  да  га  оставе  на  миру:  „Вратите  ми  моје  мирне  дане  и  спокој  ноћи.  У  противном, ништа ми друго не остаје него да јечим, да роним сузе и  да  живим  без  спокоја.  Док  се  Божји  људи  ‐  говорим  о  мојим  коле‐  гама ‐ толико међусобно трве у неоправданим и погубним распрама,  могу ли онда ја у души својој бити спокојан?ʺ  Осије ‐ Hosius Кордобски је из Шпаније; држао је катедру у Кор‐  доби  све  до  своје  смрти  359.  године.  У  време  Диоклецијановог  го‐  њења  био  је  исповедник.1  Ускоро  после  проглашења  Константина  за  императора,  када  је  почео  отворено  да  изјављује  да  је  хришћанин,  позвао је Осија у свој двор те га је окружио љубављу и поштовањем.  Године 313. Осије је однео у Картагинску цркву поклон у новцу који  је  Константин  тамо  послао.  У  суђењу  донатистима  Осије  је  био  ње‐  гов  главни  саветник.  Константин  га  тада  као  миротворца  шаље  и  у  Александрију  са  писмом.  Осије  путује  тамо,  већ  по  навици,  да  мири  Арија  са  Александром.  Међутим,  на  терену  су  му  се  отвориле  очи;  потпуно је стао на страну Александра. Одлучио је да убеди цара да  се  не  ради  о  бесмислицама,  него  о  самој  суштини  хришћанске  вере.  Пошто  је  решио  у  Александрији,  заједно  са  еп.  Александром,  локал‐  ни проблем произвођења презвитера у чин који га дотад нису имали,  а што је Колуф на своју руку сам обављао, Осије се враћа назад.  Куда? У Никомидију? Којим путем? Ево овде се сусрећемо са но‐  вонасталом чињеницом Антиохијског сабора од 324‐325. године. 

Исповедник ‐ мученик за Христову веру, који није убијен. (Прим. реценз.) 

1

 

30

АНТИОХИЈСКИ САБОР  324‐325. Γ. 

Едуард  Шварц,  познати  научник,  оријенталиста,  издавач  Исто‐  puje  Евсевија  у  Пруској  серији  грчких  отаца,  године  1905.  издао  је  према∙  сиријском  рукопису  (Париски  кодекс  ‐  62)  једну  до  тада  не‐  познату  посланицу,  коју  је  потписало  56  епископа,  учесника  Антио‐  хијског сабора и упутило „Александру епископу Новог Римаʺ.  Без  обзира  на  оштро  реаговање  А.  Харнака  и  на  његово  непри‐  знавање  аутентичности  новог  документа,  чије  су  мишљење  делили  Ђушен  и  Батифол,  у  почетку  је  руска  наука,  полазећи  чак  од  мос‐  ковског  професора универзитета  А.  Спаског, а  нарочито  од  изврсног  оца  Димитрија  Лебедева,  као  и  А.  И.  Брилијантова,  неоспорно  утвр‐  дила  истинитост  ове  новооткривене  чињенице,  помоћу  које  се  поново  успоставила  изгубљена  карика  у  историјском  ланцу  ове  ари‐  јанске  расправе  (Хр.  Чтение  1911‐1913.  г.).  Овај  Антиохијски  сабор  са  56  епископа  осудио  је  и  изопштио  из  Цркве  због  погрешног  Ари‐  јевог  учења  Теодота  Лаодикијског,  Нарциса  Неродиатског  и  Евсе‐  вија  Кесаријског.  Сабор  пише  посланицу:  „Светом  и  једнодушном  вољеном  брату  и  колеги  Александруʺ.  Као  што  смо  већ  раније  на‐  вели, Болотов је одавно доказао да се овде има у виду најближи пред‐  ставник  Западне  цркве,  архиепископ  из  Тесалонике  (Солуна).  Ко  су  потписани?  Преносећи  грчким  словима,  наравно  у  обратном  смеру  од  семитског  начина  писања,  издавач  текста  Е.  Шварц  јавно  наводи,  грчким  правописом,први  пут  име  председавајућег  „Евсевиоʺ,  а  даље  се  ређају:  Евстатиос,  Амфион,  итд.  итд.  Тако  Шварц  транскрибује  верујући  у  своје  прецизно  преношење  грчких  имена  изворно  написа‐  них арамејском азбуком. Али ево како проф. А. И. Брилијантов гле‐  да  на  извесно  неразумевање  овог  преписивача.  У  невокализованом  сиријском  тексту  реч  „Евсевиосʺ  могуће  је  прочитати  и  као  „Ос‐  виосʺ.  Али  ако  је  преписивач  због  неразумевања  овде  убацио  слово  „бетаʺ, а у оригиналу би без њега стајало „Осиосʺ, онда би сва недоу‐ 

 

31

мица пала у воду. Значи да овде не би било име „Евсевијеʺ, пошто је  он окривљени, те није поготово судија, судија је Осије.  Овако  се  на  месту  председавајућег  овде  не  може  потписати  не‐  примерени  Евсевије,  него  само  Осије.  А  зашто  не  би  шеф  катедре  Филогоније,  него  баш  неки  гост  на  пропутовању?  Очигледно  због  тога што је Филогоније тек био умро, те је после његове смрти пуних  шест месеци био на челу те катедре аријанац Павлин Тирски, који је  такође  тамо  и  тад  умро,  док  је  на  његово  место  из  Верије  прешао  чувени Евстатије. Он није заузео прво  место, како то мисли Шварц,  јер  је  овај  Сабор  у  току  читавог  свог  рада  имао  задатак  да  изабере  заменика  почившем  Павлину,  а  Евстатије  пак,  који  је  претходно  био  изабран, још увек није био и интронизиран. Зато је и било природно  да  председништво  укаже  поверење  Осију  као  високом  царском  изасланику.  Оци  овог  Сабора  упућују  своје  ставове  истакнутим  епископима  на Западу:  Александру  Тесалонијском и Силвестеру Римском,  обаве‐  штавајући  их  о  источном  раздору.  Пошто  су  размотрили  радове  Александријског  сабора,  који  су  били  овамо  донети  из  Александрије,  оци  су  анатемисали  Аријево  учење.  Нашавши  да  још  тројица  међу  њима:  Теодот  Лаодикијски,  Нарцис  Неродиатски  и  Евсевије  Кеса‐  ријски,  они  их  изопштавају  из  своје  средине,  али  им  не  одузимају  чинове,  него им  дају  време  да  се  покају пред  предстојећим  „великим  светим  Сабором  у  Анкири  (Анкари)ʺ.  „Треба  да  те  упознамо,  ‐  обраћају  се  Александру  оци  Сабора,  ‐  да  смо  им  ми  из  великог  бра‐  тољубља  одредили  место  покајања  и  признавања  истине,  а  то  је  велики  и  свети  Сабор  у  Анкириʺ.  Као  што  ћемо  већ  видети,  овде  се  подразумева сабор који је ускоро одржан као Никејски васеленски.  Оци Антиохијског  сабора  324. године, излажу  позитивно  учење  о Сину Божијем, не помињући ни omousios, ни „ek tis usiasʺ, што је  још увек карактеристично за Исток и за предникејски период. Они за  Сина  кажу:  „Уистину  творевина,  творевина  по  преимућствуʺ  или  пак  „у  свему  Очев  ликʺ,  затим  „по  природи  апсолутан,  (тј.  морално  непроменљив),  као  Отацʺ.  Оци  моле  Александра  „да  о  свему  овоме  обавесте све једнодушнеʺ на Западу.  На  овај  начин  су,  супротно  аријанским  саборима  у  Витинији  и  Палестини,  успели  православни  пре  Никеје  да  се  организују  и  при‐  вуку  за  себе  Западњаке,  као  и  да  изопштењем  Евсевија  Никомидиј‐  ског  умање  ефекат  његовог  сабора.  Од  56  православних  епископа  који  су  били  на  том  антиохијском  сабору,  48  их  је  после  тога  допутовало  у  Никеју.  Заједно  са  21  епископом  из  Египта  и  са  18  са  Запада, ова група је у Никеји одмах образовала језгро од 80 епископа  који су били против аријанаца. И уз сву необразованост никејских 

 

32

отаца, оваква организованост објашњава победу православаца, јер се  у датом тренутку у аријанској групи епископа који су имали школско  образовање није могла формирати тако бројна група.  А кад су на Западу сазнали за ове борбе, онда су преко Осија,  или  преко  Александра  Тесалонијског,  изразили  своју  жељу  цару  Константину да лично присуствује источном сабору. Можда је ово и  био повод да Константин пренесе сабор из Анкире ближе на запад,  у Никеју. Кад и како је дошло до ове промене плана сабора постало  је донекле јасније тек после Шварцових открића. Међутим, докуменат  у  форми  царског  писма,  којим  су  се  позивали  епископи  на  сабор  у  Никеју, уместо у Анкиру, одавно је већ, 1857. године, објавио енгле‐  ски научник Cowper. Некад су чињени покушаји да се овај Анкирски  сабор, који се није одржао, поистовети чак и са провинцијским Ан‐  кирским сабором из 314. године.  Император Константин у свом циркулару поводом овога пише:  „За мене нема ничег важнијег од богопоштовања. Мислим да је то  свима познато. Пошто је раније било усаглашено (синефонифи) да  се сабор епископа одржи у Анкири Галатијској, сад нам се из много  разлога учинило да је ипак боље да то буде у Никеји Витинској. Ово  због тога што ће допутовати епископи из Италије и из других крајева  Европе,  као  и  услед  повољне  климе  у  Никеји,  а  и  зато  да  бих  ја  присуствовао и био очевидац и учесник у ономе што ће се догодити.  Из тих разлога вас извештавам, вољена браћо, да се сви у одређено  време сакупите у именованом граду, тј. у Никеји. И пошто сваки од  вас има у виду оно што нам је од користи, нек пожури да дође што  пре, без одлагања, како бих, лично присутан, био очевидац онога  што ће се дешавати. Бог да вас чува, вољена браћоʺ.  Па ко је то онда „уговориоʺ сабор у Анкири? Као што се види из  Константинових речи, ова намера да се сабор одржи баш у њој није  била једнострани акт његове царске воље. Значи, да је ово настало  на  иницијативу  неких  хијерархијских  кругова,  у  датом  случају  ан‐  тиаријанских,  јер  се  тад  на  катедри  у  Анкири  налазио  један  опасан  непријатељ  аријанства,  Маркел  Анкирски.  Испада  тако  да  су  неки  кругови отаца Антиохијског сабора из 324. године учествовали у ње‐  говој  припреми.  Антиохијски  оци  су  године  324.  својим  деловањем  онемогућили документе Палестинског сабора Евсевија Кесаријског  из 323. године. Очекивали су да ће Анкирски сабор постићи превагу  над оближњим Витинским сабором, који је био организовао Јевсе‐  вије Никомидијски (323. г.).  Пошто се вратио из Египта преко Антиохије, Осије је код цара  продубио  мишљење  о  озбиљности  читавог  питања  и  о  Аријевој  кривици. Али га је вероватно и огорчио због изопштења веома 

 

33

ученог  Евсевија  Кесаријског.  Тражећи  путеве  ка  што  већој  неприс‐  трасности, император је тако и могао да закључи о корисности приб‐  лижавања сабора Западу; истовремено и да се ослаби утицај на сабор  антиевсевијаца  из  Антиохије  (324. г.), који су, како је то императору  изгледало,  постављали  сувише  велике  захтеве.  Па  пошто  прва  одлука  о  сазиву  отаца  у  Анкири  можда  формално  и  није  била  об‐  јављена,  онда се  постојећим  позивницама које су  већ биле  послате  у  Никеју не укида никаква претходна одлука, него се просто само пре‐  иначује претходни пројекат.  Са овим случајним преиначавањем очигледно је у директној вези  и веома значајан преокрет који је настао у развоју саме идеје сабора;  Анкира  је  још  увек  била  само  симбол  помесних  сабора,  док  је  Ни‐  кеја открила епоху сабора васеленских (икуменики). 

 

34

ВАСЕЛЕНСКИ САБОР У НИКЕЈИ 

Пројекат окупљања сабора у Анкири представљао је прву етапу  у  развоју  мишљења  самог  Константина.  Чим  је  он  постао  свестан  чињенице  да  предмет  сабора  није  локалног,  источног  карактера,  него да се тиче свих хришћана и на Западу, као и тога да се уз помоћ  спокојног  Запада  најбрже  може  пронаћи  ауторитативна,  смирујућа  већина, дошао је одмах на помисао о потреби окупљања епископа из  „целе  империје  ‐  из  икуменеʺ.  Овако  је  свеопшта,  икуменска,  ‐  у  ру‐  ском  неадекватном  преводу  „васеленскаʺ,  ‐  скупштина,  била  у  духу  општих  идеја  укупног  Константиновог  погледа  на  свет,  као  и  у  духу  оног тренутка када је он, победивши Ликинија  (323. г.), осетио конк‐  ретну  реализацију  свог  „васеленскогʺ,  „икуменскогʺ  служења  Богу.  Ова  категорија  „икуменскогʺ  још  увек  не  достиже  ону  ширину  појма  „католичанскогʺ,  или  „католичностиʺ  Цркве.  Васеленскост  се  у  духу  руског  термина  транспонује  термином  католичност.  Осије  је  имао  у  виду  свеимперијско  обједињавање  епископата.  Приметио  је  он  да  су  грчки  епископи  дубоко  разједињени  услед  разлинитих  школа,  и  да  учешће  оних  са  Запада  са  њиховим  скретањем  ка  монархијанству  у  питању  тријадологије,  представља  уствари  неопходну  противтежу  Истоку. Али је Осије још увек мислио у категорији о  „свеимперијал‐  ности  =  икуменичностиʺ,  а  не  да  је  „васеленскост  =  католичностʺ  Цркве.  Међутим,  Константинова  мисао  је  превазилазила  ове  границе  и  обухватала  је  све  остале,  можемо  рећи,  иностране  „колонијеʺ  Цркве.  И  тако  је  император  сазивајући  „све  ‐  све  ‐  свеʺ  у  почетку  у  оквирима  самог  свог  „царскогʺ  хоризонта,  доспео  на  вишу  и  ширу  раван,  тако  рећи,  на  „царско‐колонијалнеʺ  димензије.  Управо  ово  и  јесте  за  стари  свет  „племена  и  језикаʺ,  за  свет  „телесности  и  крвиʺ,  свет  античности  и  јудаизма,  једна  сасвим  нова  категорија  међународ‐  ности,  васеленскости  која  је  једнака  католичности.  Обухватајући  по‐  гледом свеукупну Цркву, Константин је приметио да је она „без‐     

35

граничнаʺ, тј. католична. Она није само у границама његовог царства  и његових колонија, него је и изван њих. Ако се већ говори о правом  свеопштем  сабору,  онда  треба  звати  и  иностране  епископате:  ићи  у  Скитију,  у  Јерменију,  ићи  иза  Кавказа,  у  Персију...  Чак  и  за  Римску  империју  ове  су  размере  биле  необичне.  И  дотад  је  саборна  пракса  имала  доста  широку  примену.  Међутим,  све  су  то  били  сабори  ло‐  кални:  Африка,  Александрија,  Сирија,  Мала  Азија.  Чак  се ни  сусед‐  не области, на пр. Египат и Антиохија, никад нису заједно састајале.  Константинова  концепција  се  испоставила  као  новина  не  само  за  Цркву,  него  као  новина  у  историји  Римске  империје  и  историје  кул‐  туре  уопште.  Овим  је  Римска  империја  обједињавала  главу  и  срце  напредног  човечанства  у  медитеранском  базену.  Међутим,  ово  тело  је  сасвим  свесно  и  очигледно  обједињавало  и  гвоздени  костур  окупа‐  торских  римских  легија.  Преко  ове  целине  напредног  човечанства  разливао  се  сам  по  себи  идејни  капитад  античке  културе,  који  је  у  последње  време  укључивао  религиозни  еклектизам  и  саму  Цркву.  Али  делатници  и  представници  свих  ових  културних  функција  још  увек нису били стигли до оне идеје о свеопштем састанку појединаца,  нису били стигли до свог светског, културног „саборовањаʺ. Не само  што се философи, научници, писци па чак ни државници, који су из  Рима  умно  управљали  васеленом,  нису  састајали,  нити  се  сретали,  него се чак ни војсковође нису међусобно виђали нити саветовали, па  се  пак  нису  ни  познавали.  Тешко  да  је  идеја  општечовечности  ти‐  њала у индивидуалној свести античких мислилаца. Чак се и јудаизам  уз  сву  његову  принципијелну  библијску  универзалност  показао  у  пракси,  самим  тим  што  је  одбацио  Христа,  жалосно  затворен  у  свој  телесни национализам.  Једино  је  хришћанска  Црква,  која  је  прерасла  ниво  два  света,  ‐  јудаизма  и  хеленизма,  ‐  једино  је  она  побудила  и  конкретно  осмис‐  лила  идеју  свеукупности,  васеленскости  и  међународности  људске  историје,  свесно  се  притом  удаљавајући  од  сваког  отрцаног  нацио‐  нализма. Црква је овако објавила: „нема ни Хелена, нема ни Јудејаца,  него  је  свугде  и  у  свима  Христосʺ.  Зато  је  уистину  Константин  и  постао  Велики,  јер  га  је  ова  идеја  одушевљавала,  јер  је,  полагајући  нову  религиозну  душу  у  темеље  свог  царства  које  се  преображава,  уистину  остварио  историјски  резултат  много  већи  и  од  самог  Ав‐  густа.  Тако  се  рађала  аутентична  васеленскост.  Нека  она  и  није  по  своме  омотачу вечна  (све  што  је  историјско, пролазно је и смртно),  али  засад  она  представља  крајњу  границу  земаљског  човечанства.  Њу није спознао, нити имао снаге да реализује епископат, него лично  овај римски император. Онако као што је Црква спољашњу слободу  свог постојања примила из руку империје која је била њој окренута, 

 

36

тако  је  исто  она  и  у  будућности  започела  да  користи  са  потпуном  спремношћу  ову  форму  васеленске  саборности,  ослањајући  се  при‐  том у овом тешком послу на снагу и технику Царства.  На  Први  васеленски  сабор  епископи  су  били  позвани  путем  цар‐  ског  указа  у  пролеће  325.  године.  Епископат  је  добио  на  располагање  све  путне  трошкове  и  поштанске  коње  (cursus  publicus).  Запад,  који  није  боловао  ни  од  какве  догматске  болести,  није  ни  имао  потребе  да  се  бројно  одазове  на  позив,  па  се  одлучио  да  се  ограничи  само  на  не‐  колико  делегата.  Као  своје  заменике  римски  папа  Силвестер  је  деле‐  гирао  два  презвитера  из  оближњих  презвитерија.  Били  су  то  презви‐  тери  Викентије  (или  Винценциј)  и  Витон  (или  Вит).  Ван  граница  Царства,  са  Истока,  допутовали  су  делегати  из  Питиунта  (или  Пицунде)  на  Кавказу,  из  Воспорског  царства  (из  Керчи),  из  Скитије,  затим  два  делегата  из  Јерменије  и  један  из  Персије  (Јаков  Низиби‐  јски).  Потпун  и  тачан  списак  учесника  и  чланова  потписника  овог  првог  васеленског  Никејског  сабора,  као  ни  записник,  до  нас  никада  није  доспео.  Несумњиво  да  је  то  сам  Константин  забранио  да  се  уради.  Измучиле  су  га  биле  у  највећој  мери  парничарске  распре  афричких  манијака  донатиста  око  формалности  при  вођењу  запис‐  ника.  Очигледно  да  је  Константин  сматрао  као  довољно  да  се  усмено  да  завршни  закључак  спорним  странама,  па  ма  колико  да  их  све  то  исцрпљује  и  замара,  али  никако  да  се  да  подршка  донатистима  за  њи‐  хово  парничење  око  записника.  Међутим,  предвиђале  су  се  тачно  формулисане  и  потписане  одлуке,  резолуције  и  наредбе.  Фактички  се  тако  и  десило.  Епископи  су  на  сабору  радили  о  државном  трошку  од  краја  маја  до  краја  августа.  Нормално  је  да  се  у  току  тог  времена  пер‐  сонални  састав  Сабора  и  број  његових  учесника,  на  тренутке  мењао.  Једни  су  због  неодложних  послова  одлазили  у  своје  епархије,  док  су  насупрот  њима,  други  пристизали.  Зато  је  потпуно  разумљиво  што  ни  сами  учесници  Сабора,  као  ни  други  историјски  сведоци,  нису  би‐  ли  сагласни  око  броја  учесника  Сабора.  На  пример,  Евсевије  Кеса‐  ријски, који је лично учествовао, помиње цифру „више од 250ʺ.  Други  учесник,  Евстатије  Антиохијски,  говори  о  броју  270.  Ата‐  насије  Велики,  папа  Јулије  и  Лукифер  Калабријски  говоре  о  цифри  300.  У  своме  говору  Константин  лично  каже:  „Више  од  300ʺ.  У  ру‐  кописним  списковима  који  су  до  нас  дошли  на  грчком  језику,  на  коптском,  сиријском,  арапском  и  на  другим  језицима,  налазимо  близу  двеста  двадесет  имена.  Несумњиво  је  да  су  се  у  самој  канцеларији  Сабора  гомилали  спискови  са  потписима  и  то  не  на  једном  него  на  многим листовима, па су тако настале и неподударне копије.  Уз  ово  одсуство  форме  записничких  текстова,  ипак  се  довољно  упознајемо са суштином спора из бележака и преписке појединих ис‐ 

 

37

такнутих  чланова  Сабора.  Од  Атанасија  Великог  нам  је,  на  пример,  остало специјално писмо са насловом  „О никејским одлукамаʺ, као и  писмо  „Африканцимаʺ.  Такође  нешто  сазнајемо  из  писма  Евстатија  Антиохијског,  те  из  „Константиновог  животаʺ  Евсевија  Кесаријског;  исто  имамо  Сократову  и  Теодоритову  историју.  Доста  касније,  за  време  цара  Зенона  (476‐491.  г.)  Геласиј  Кизикски  пружа  преглед  целовите  „Историјеʺ  Никејског  сабора.  Ово  је  зборник  материјала,  најчешће  легенди,  које  су  настале  и  биле  сакупљене  до  под  крај  IV  века.  Овде  наилазимо  и  на  текст  „Расуђивање  између  једног  фило‐  софа и чланова Сабора ʺ, који је поседовао епископ Далматиј Кизик‐  ски,  а  Геласиј  га  пак  пронашао.  Сви  су  ови  материјали  објављени  у  преводу  на  руски  језик  у  „Дѣянияхъ  Вселенских  саборовʺ,  које  је  издала Казанска духовна академија.  На  основу  свих  ових  материјала,  можемо  себи  да  предочимо  слику  активности  која  се  одвијала  на  самом  Сабору.  Православна  страна  је  била  истакла  знамените  епископе  по  њиховој  учености,  писмености,  по  подвижништву  и  по  исповедништву.  Већ  су  до  тада  били  ступили  на  књижевно‐богословско  поприште  Александар  Александријски,  Атанасије  Велики,  Евстатије  Антиохијски  и  Маркел  Анкирски, док су Леонтије из Кесарије Кападокијске и Јаков  Низибијски, били познати по светости свога живота. Исповедници су  пак  били  Амфион  из  Епифаније  Киликијске  и  Павле  Кесаријски,  човек спаљених руку, те Пафнутиј Тиваидски и Потамон из Египта,  ‐  људи  који  су  имали  изузетно  исколачене  очи1  (Потамон  је  имао  и  ишчашене ноге), па је и такав, као изгнаник радио по каменоломима;  био  је  познат  по  чудотворству  и  исцелитељству.  Са  Кипра  је  допу‐  товао Спиридон Тримитунтски; био је то свети човек мада без обра‐  зовања,  али  је  продужио  као  епископ  да  чобани  црквено  стадо;  та‐  кође  је  и  он  био  познат  као  чудотворац  и  видовњак.  Улазећи  у  салу  приликом  свечаног  отварања  Сабора,  Константин  је  ове  исповедни‐  ке јавно поздрављао, грлио и љубио у њихове исколачене очи. Разум‐  љиво  да  су  овде  присуствовали  и  сви  главари  аријанства.  Поред  Арија  лично,  овде  су  још  били  Евсевије  Никомидијски,  Евсевије  Ке‐  саријски,  локални  епископ  града  Никеје,  Теогнист,  као  и  Марије  Халкидонски.  Наравно  да  су  са  Евсевијем  Кесаријским  били  и  ње‐  гови  саборски  једномишљеници  Павлин  Тирски  и  Патрофил  Ски‐  топољски;  затим  Аријеви  земљаци,  Либијци:  Секунд  Птолемаидски  (Киренаика) и Теона Мармарички.  1 Исколачене очи су последица њиховог мученичког рада у рудницима.  (Прим. реценз.) 

 

38

У историјским изворима нигде нема никаквог ни трага ни гласа  о  оној  причи  с  којом  смо  се  сусрели  у  житију  светог  Николе  Чудо‐  творца.  Како  може  да  се  објасни  у  тексту  једног  житија  настанак  приче о његовом богословском спору са Аријем, кога је овај светац  оштро  искритиковао?  За  могуће  објашњење  и  веродостојност  ове  епизоде  уопште  није  потребно  да  се  на  никејску  сцену  доводи  један  скромни,  провинцијални  епископ.  Ове  разбуктале  распре  нису  биле  само у свечане дане Никејског сабора, него су још дуго‐дуго узнеми‐  равале  Цркву.  Оне  су  и  после  Никеје,  скоро  пола  века,  потресале  и  подривале  цео  Исток.  Дискутовало  се,  узбуђивало  се  и,  наравно,  ишло  у  разне  крајности,  и  то  не  само  у  престоници,  него  и  по  удаљеним  забитима.  Свугде  су  ницали  своји  „Аријиʺ,  па  су  тако  до  беса доводили ревноснике праве догме.  Православну страну је могуће поделити на две групе: 1) То је ма‐  њина која је потпуно била свесна отрова аријанства и која је потпуно  властно  владала  оружјем  философског  и  књижевног  образовања.  Ово,  је  била  водећа  и  одговорна  мањина.  2)  Већина  није  схватала  сложеност  питања,  него  је  веру  одмеравала  традиционалним  форму‐  лама  и  инстинктом,  бојећи  се  ослањања  на  философску  терминоло‐  гију,  те  се  само  ограничавала  позивањем  на  формулације  из  Светог  Писма. Али, историјска потреба је наметала да се за победу над ари‐  јанством  употреби  одговарајуће  оружје,  јер  су  аријанци  под  том  ци‐  тираном  заставом,  користећи  традиционалну  неразрађеност  бого‐  словија,  кријумчарили  свој  рационализам,  на  саблазан  простим  уче‐  сницима  Сабора.  Зато  је  напредној  мањини  пало  у  део  да  изнесе  сав  терет  борбе.  Ево  због  чега  је  никејска  победа,  ако  се  примени  на  источну  већину,  надвисила  своје  време.  Њу  није  подржала  та  иста  источна већина пошто није схватила, није могла  да схвати суштину,  те  је  тако,  несвесно,  било  препуштено  аријанској  реакцији  њено  ду‐  готрајно ликовање. 

 

39

ПРОЦЕДУРА САБОРА 

Излажемо  општи  ток  Сабора.  Према  Сократу,  за  датум  његовог  откривања  треба  сматрати  20.  мај,  а  за  свечано  затварање  Сабора  император је одредио 25. август, који је истовремено и јубиларни дан  обележавања  двадесетогодишњице  његовог  царовања.  Неки  извори  из  неких  разлога  бележе  и  14.  јун  као  дан  почетка  Сабора.  Доку‐  менти  пак  Халкидонског  сабора  из  451.  г.  датују  прихватање  Никеј‐  ских ставова са 13. јуном. Ови би се датуми могли и овако усагласити.  Парада  отварања  Сабора  била  је  20.  маја;  ова  парада  која  је  била  црквена,  уклопљена  у  оквире  дворске,  представљала  је  дотада  не‐  виђену „смотру снаге Црквеʺ. Пленум Сабора је био већ одређен, па  су стварна гласања започела тек од 14. јуна. А 19. јуна је била изгла‐  сана  главна  дефиниција  вере.  На  дан  25.  августа  одржано  је  свечано  затварање  Сабора.  Тад  је  Евсевије  Кесаријски  одржао  свој  чувени  похвални  говор  императору  који  је  касније  укључио  у  своју  књигу  „Живот Константинаʺ. Светковина се завршила раскошним ручком.  Из наведених извора извлачимо следеће детаље који се односе на  саборску  процедуру.  Само  отварање  Сабора  у  царском  дворцу  било  је  укључено  у  оквир  императорске  параде.  Константин  се  појавио  у  блиставој  златној  одећи.  Поздравио  га  је  председавајући  епископ,  који  се  налазио  императору  са  десне  стране.  Теодорит,  као  исто‐  ричар,  мисли  да  би  то  морао  бити  Евстатије  Антиохијски,  пошто  је  ранг Антиохије, намесникове престонице, био свакако виши и од Ви‐  занта  и  од  Никеје.  Константин  је  веома  ценио  и  поштовао  изузетно  ученог  Евсевија  из  Кесарије  Палестинске,  међутим,  тешко  да  би  у  овом  случају  Константин  допустио  било  какву  изазовну  нетак‐  тичност. Уз њега је био и најстарији међу свима, Осије Кордобски, па  је  од  свега  највероватније  да  је  он,  као  иницијатор  Сабора,  био  и  председавајући на самом свечаном отварању.  Мада  је  Константин  сасвим  добро  владао  грчким  језиком,  свој  свечани говор је одржао на званичном језику Империје, на латин‐ 

 

40

ском. Рекао је император: „Не одуговлачите, о, пријатељи, слуге Бож‐  је и робови  нашег заједничког Владике Спаситеља! Не одуговлачите  у  разоткривању  узрока  вашег  неслагања  у  самом  његовом  почетку  и  решите  сва  спорна  питања  мирним  одлукама.  Овако  ћете  Богу  учи‐  нити  угодност, а  мени,  вашем сараднику, огромну  радостʺ.  Овај  говор  је  истог  тренутка  био  преведен  на  грчки  језик.  А  онда  су  настале  дискусије  у  којима  је  император  узео  активног  учешћа.  Евсевије  Ке‐  саријски  пише:  „Беседујући  кротко  са  сваким  учесником  на  хелен‐  ском  језику,  био  је  Василевс  некако  близак  и  пријатан.  Убеђујући  једне,  саветујући  друге,  хвалећи  добре  говорнике,  а  све  упућујући  ка  једноумљу,  Василевс  је  најзад  усагласио  свачија  схватања  и  мишље‐  ња  о  спорним  питањимаʺ.  У  току  дебате  Арије  и  његови  једноми‐  шљеници  су  говорили  веома  смело,  уверени  у  верску  трпељивост  Ва‐  силевса, а можда, и заносећи се надом да ће га убедити. Православни  су  слушали  аријанце  са  огорчењем.  Расправе  су  биле  жестоке.  У  јед‐  ном  тренутку  кад  је  то  било  потребно  наступио  је  са  дипломатским  предлогом  лично  Евсевије  Кесаријски.  Не  именујући  себе,  он  се  кас‐  није  у  „Животу  Константинаʺ  овако  изразио:  ...  „човек,  који  је  умео  да примора да заћуте они који су најлепше говорилиʺ. У чему се сас‐  тојао  тај  дипломатски  предлог?  Очигледно  да  је  подношење  овог  предлога  коштало  Евсевија  великог  самообуздавања  у  његовим  ари‐  јанским склоностима и укусима, а то је чинио само да се не лиши им‐  ператорове  наклоности  у  чијем  је  сјају  и  он  могао  срећно  да  ствара  своје научне радове. Наводно је  ово његово иступање и пре заседања  било  усаглашено  са  царевим  благонаклоним  прихватањем.  Вешти  Евсевијев потез се састојао у томе што је предложио да се искористи  текст символа вере који се користио при крштењу и који је за већину  био  уобичајен:  „Верујем  у  Једнога  Бога,  Оца,  Сведржитеља,  Творца  свега  (apándon)  видљивог  и  невидљивог.  И  у  Једног  Господа  Исуса  Христа,  Сина  Божијег,  у  Слово  Божије,  Бога  од  Бога,  Светлост  од  Светлости,  Живот  од  Живота,  Сина  Јединородног,  Прворођеног  од  свега  створеног  (Колошанима:  1,  15)  пре  свих  векова  од  Оца  Рође‐  ног,  кроз  Кога  је  и  све  постало...  Који  се  ваплотио...  Верујем  у  једи‐  ног Духа Светогʺ.  Пошто  је  саслушао,  цар  Константин  је  изразио  своје  потпуно  задовољство  датим  текстом,  али...  баш  је  на  овом  месту  доскочио  лукавом  Евсевију.  Пошто  је  у  целини  одобрио  текст,  као  узгред  је  предложио  да  се  овај  обогати  само  једном  једином  малом  допуном,  „једном  једином  речицомʺ  omousios,  тј.  јединосуштни.  Ни  мање,  ни  више,  него  само  „omousiosʺ.  Речца  о  коју  се  као  о  најчвршћи  челик  разбило  на  стотину  глава  источних  богослова!  Речца,  против  које  се  скоро цео Исток био дигао на ноге у трајању читавих седамдесет 

 

41

година; до те је мере она по свом новаторству изгледала неспојива са  Црквом! Јасно је да таква речца није могла да се изроди из хладне па‐  ганске  главе.  Константин  је  мудро  узео  на  себе  улогу  командног  разгласника  за  наредбено  проглашење  овог  толико  префињеног  бо‐  гословског  термина,  који  је  изабрана  мањина  епископата  била  признала као сигуран штит против аријанства. Овде подразумевамо  и блиског двору Осију, који је био у договору са Александром Алек‐  сандријским и Атанасијем; вероватно да су овај договор подржавали  и Маркел Анкирски са Евстатијем Антиохијским.  И  кад  је  под  руководством  водеће  мањине  Сабор  донео,  без  об‐  зира  на  формалну  аритметичку  већину,  малени  по  ортографији,  али  звучан додатак omousios, онда је читав низ даљих, али већ не толико  битних  промена  прошло  без  икаквих  спорова.  Тако  је  претходни,  традиционални  текст  символа  вере  при  крштењу,  стекао  знамениту  никејску прецизност и јачину. ‐ Какве су ове измене?  У наведеном тексту су биле подвучене речи, које су сматране као  нетачне и које су одражавајући аријанско тумачење биле испуштене  и  замењене  новим,  пуновредним  речима.  Био  је  изостављен  термин  „Логосʺ,  али  је  додат  „Рођеногʺ,  напоредо  са  антиаријанским:  „Не  створеногʺ. Уз термин Јединородан ‐ Моногени ‐ додато је незграп‐  но тумачење: „тј. из суштине Оцаʺ. Уз термин „Рођеногаʺ, придода‐  то је и оно одлучујуће: „Omousiosʺ.  Тако  се  добила  следећа  знаменита  дефиниција  вере  ‐  орос  ‐  I  Васеленског сабора.  Верујем  у  јединога  Бога,  Оца,  Сведржитеља,  Творца  свега  видљивог  и  невидљивог.  И  у  јединога  Господа  Исуса  Христа,  Сина  Божјег,  рођеног  од  Оца,  Јединородног,  тј.  из  суштине  Оца,  Бога  од  Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, ро‐  ђеног,  не  створеног, јединосушног  са  Оцем, кроз кога је  све  постало,  како  на  небу  тако  и  на  земљи.  Који  је  ради  нас  људи  и  ради  нашег  спасења, сишао и оваплотио се, постао човек, који је страдао и који  је васкрсао у трећи дан, који се узнео на небеса и који ће опет доћи  да суди живима и мртвима. И у Светога Духаʺ.  Даље следи анатема:  „А оне који говоре да је било време када није било Сина, или да  Он није постојао пре свог рођења и да није произишао из небитија, и  оне који тврде да је Син Божји од друге ипостаси или суштине, или  да  је  створен,  или  да  је  променљив  ‐  такве  католичанска  Црква  анатемишеʺ.  Ово  није  „символʺ  (често  мешају  са  символом  Никејско‐Цари‐  градским  II  Васеленског  сабора)  него  је  управо  орос,  пошто  у  сим‐  волу није место анатеми. 

 

42

Василије Велики у свом 81. писму саопштава да је ове знамените  ставове  редиговао  Гермоген,  један  од  секретара  Сабора, који  је  кас‐  није  постао  епископ  Неокесарије  Кападокијске.  Свети  Василије  Велики нас о овоме обавештава са ћутљивом гордошћу, али се зна да  је Кападокија била центар интелектуалне аристократије.  Следећих двадесет одлука канонског карактера које се приписују  овом  Сабору,  не  налазе  се  више  на  тој  изузетној  мистичкој  висини,  као  она  догматска  достигнућа  која  смо  горе  навели.  То  је  низ  нео‐  спорних,  општеприхваћених  упутстава  која  се  односе  на  канонско‐  практична  питања.  То  су  упутства  о  пријему  у  Цркву  многих  „палих  душаʺ у време прогона под Ликинијем, а који се сад кају; затим, о од‐  носу  према  новатијанцима  и  павловцима,  тј.  о  замамљивом  учењу  Павла Самосатског и других.  После овога ове канонске одлуке су свугде на Западу биле безус‐  ловно  прихваћене.  Догматске  одлуке  су  објављене  црквама  са  два  декрета: у име Сабора и лично у име императора. Овим је утемељен  принцип  институционалног  учвршћивања  улоге  императора‐  хришћанина  у  хришћанској  империји.  Ово  је  био  преседан  и  за  све  наредне васеленске саборе.  Тако  се  оформила  свеимперијска,  васеленска  црквена  одлука  која  је  била  обавезна  за  све,  а  осим  тога,  још  и  државна,  општео‐  бавезујућа  наредба  врховне  власти.  Овакве  формалне  пуноважности  одлуке о једном богословском питању и о дефиницији вере, до данас  никад у пракси, нити у стварном животу Цркве, није било. Omousios  је  постао  конкретан  закон,  али  за  масе  још  увек  неразговетан,  не‐  јасан и неразумљив. Пожар је гашен водом власти. Међутим, за при‐  хватање  ове  царске,васеленске  догматске  одлуке,  ове  „наредбеʺ,  био  је потребан један дужи временски процес и напор да се оне усвоје и  то не само формално, него реално психолошки. Суштина и карактер  источне  саборности  је  психолошки  и  духовно  различита  од  онога  на  римском Западу. Како се онда тако јасно разоткрила разлика између  душе Истока и Запада, тако се и до дан‐данас ништа није ублажило.  Константин  је  неочекивано  својом  влашћу  ову  црквену  психологију  поставио  наглавачке:  прво  богословско  наређење,  а  онда  његово  ус‐  вајање.  Током  историје  наредних  васеленских  сабора,  овај,  за  верску  свест  Истока  некако  неприродни,  поредак  ствари  био  је  стихијски  модифициран.  Убрзо  су  се  разбуктали  дуготрајни  богословски  су‐  дари,  да  би  на  крају  крајева  уз  велике  напоре  били  примирени  ко‐  начном васеленском одлуком. Ето због чега је, после горе описане.  и рекло би се несумњиво ефикасне Константинове улоге и победе на  Никејском сабору, морала, не само источна, него хтела‐не хтела и за‐  падна  половина  Цркве  да  плати  седамдесетогодшњим  расправама  цех процеса усвајања овога документа. 

 

43

ОБРИСИ НИКЕЈСКОГ БОГОСЛОВСТВОВАЊА 

Не само што је никејско вероучење захтевало да га широки кру‐  гови  општецрквене  мисли  схвате  и  усвоје,  него  је  оно  имало  своје  границе и праву потребу за прецизирањем. Исто тако, не само да је  опозиција  Никеји  трајала  пуних  седамдесет  година,  него  се  такође  наставило  и  са  формулисањем,  клесањем  њених  догматских  до‐  стигнућа,  као  што  се  ускоро  показало  на  Сардичком  (Софијском)  сабору  342‐343.  године.  Успавана  мисао  Запада  у  овој  сфери  није  уопште могла да помогне Истоку у његовим догматским тражењима,  него је чак и отегла процес на неодређено време.  Дозволићемо себи, пре него што пређемо на детаљно излагање  ових источних богословских  „тражењаʺ, да пружимо извесну општу  информацију о томе како се обликовала никејска догматска свест и  како  је  постепено  постајала  јаснија.  Врло  је  карактеристична  чи‐  њеница да водећи кругови никејских и посленикејских отаца још  увек нису имали праву представу о тачном значењу термина „усиаʺ и  „ипостасисʺ. Треба рећи да се ни сам Атанасије Велики све до краја  свог  живота  није  заинтересовао  за  тачно  разграничење  ових  тер‐  мина. Beh пред крај свог живота како се то обелоданило на сабору  помирења,  тј.  на  Александријском,  године  362,  св.  Атанасије  је  признао, пошто је саслушао расправу обе стране, да им је у суштини  догматска мисао иста, мада су једни навикли (Александријци) да при‐  хватају „једну ипостасʺ, а други (Антиохијци) „три ипостасиʺ. Такође  су  тад  признали  да  Никејски  сабор  није  доволзно  разрадио  ово  питање, тј. да није објединио богословска истраживања.  Током времена је ступило на сцену млађе никејско поколење. У  његовој свести победу није однела римо‐александријска формулација,  него антиохијска: „једна суштина (усиа) у три ипостасиʺ. Ово је кас‐  није фиксирано у општеприхваћеном тексту символа који је стекао  глас као Никејско‐Цариградски. У овај символ је ушла верска де‐ 

 

44

финиција  са  исправкама.  Овде  је  изостављено  „из  суштине  (ек  тис  усиас)  Оца  ʺ.  Изостављено  је  зато  што  суштина  (усиа)  Оца  не  пред‐  ставља  својство  нити  припадност  Јединоме  Оцу;  она  подједнако  при‐  пада и Сину и Оцу и Духу. Она је код Оца Једна иста, као и код Сина,  и  код  Светог  Духа.  Овај  никејски  израз  „рођена  из  суштине  Оцаʺ  логички би могао да води ка закључку како је Син рођен од суштине  Оца, исто као и из Своје сопствене суштине, а то би онда значило и  из  суштине  Светога  Духа.  Овако  би  мисао  директно  водила  у  апсурд  савелијанства,  тј.  у  сливање  Лица  Св.  Тројице.  Гранична  линија  која  одвраћа од  овог  сливања јесте јасно разликовање и раздвајање Лица  према  ипостасима.  За наше  људско  разликовање и  виђење,  ипостаси  су  максимално  раздељене.  Прва  је  ипостас  „без  почеткаʺ  ‐  тј.  Отац,  Друга  „рођенʺ  од  Оца,  Трећа  ‐  „Исходећаʺ  од  Оца.  На  овај  начин  је  очувано  и  библијско  и  еванђелско  старешинство  Оца,  ако  можемо  тако  рећи  („Отац  мој  јесте  већи  од  менеʺ),  а  истовремено  са  овим  и  суштинска  богојединственост,  тј.  божанска  једнакост  Оца,  Сина  и  Светог Духа, по јединству њихове заједничке суштине.  Латински  оци  су  рођење  Сина  схватили  као  actus  substantiae  ех  substantiae.  Зато  су  касније  и  извели  закључак  да  исходиште  Светог  Духа  треба  схватити  ех  utroque,  тј.  од  Обојице  и  од  Оца  и  од  Сина.  Али, ово је већ сурвавање у савелијански понор, у потирање граница  које  раздвајају  Лица.  На  субстанцијалном  нивоу  и  у  субстанцијалној  димензији, Син мора да се промишља као да је рођен не само од Оца,  него и  од  Духа  (Spirituque).  Морамо  се  трајно  ограђивати  од  овог  по‐  нора  савелијанства,  путем  преношења  утемељивања  тројичних  раз‐  лика  из  овог  најудаљенијег  понора  substantiae.  опирући  се  на  чврсто  тле ипостаси. Римљани су се тек знатно касније, у време схоластике,  присетили  термина  essentia,  што  је  једнако  термину  „усиаʺ.  У  нашем  ослонцу  на  термин  ипостас  и  налази  се  тајна  преимућства  источне  тријадологије  над  западном.  Управо  на  ослањању  на  овај  термин  ипостаси  остварила  се  коначна  победа  на  никејској  застави:  „омо‐  усиосʺ. Тако је овај термин постао убојити експлозив за све превејане  доктринарне мудролије и аријанаца и полуаријанаца, као и за све оне  источне конзервативце који су просто заплашени, који  би како било  да  избегну  одлучно  потврђивање  потпуне  богоједнакости  и  сва  Три  Лица  Свете  Тројице.  Плашљиви  источни  конзервативци  су  мислили  да се углавном треба ослободити наставка „усиаʺ = суштина, као да  је у њему био савелијански отров, те да је довољан израз „омиос ката  панда  =  сличан  по  свемуʺ,  слични,  дакле  и  по  суштини  =  (омиос  кат  усиан), или омиусиос. Само да не буде омоусиос.  Атанасије  Велики  нам  саопштава  да  су  антиникејци  против  тер‐  мина  омоусиос  истицали  упутства  самог  Аристотела  изнета  у  њего‐  вој „Метафизициʺ Ταυτὰ μὲν γὰρ, ὦν μία ἠ οὐσία тј. истоветни су они 

 

45

предмети  који  имају  једну  суштину;  Ὄμοια  δ᾿ὦν  ῆ  ποιότης  μία  тј.  слични су они који имају исти квалитет ῍Ισα δε ὦν τὸ ποσὸν, ἔν ‐ а јед‐  наки су они који имају исти квантитет.  Говорили  су  како  уопште  нема  места  ни  за  појам  ни  за  реч  омоусиос, па су у замену за то истакли омиусиос. Атанасије их је по‐  бијао тим истим Аристотелом, који је термин  „омиосʺ стављао само  поред  количински  једнаких  предмета.  Када  су  Атанасију  предлагали  формулу „омиос ката пантаʺ, тј. сличан у свему, он је сматрао да је  то  исто  тако  по  Аристотелу  недопустиво,  јер  би  значило  „да  је  сличан по било чему, али не по суштиниʺ.  Наравно  да  и  само  „омоусиосʺ  не  представља  врхунац  савршен‐  ства,  него  је  само  бољи,  погоднији  термин.  Свети  Атанасије  је  при‐  знавао  да  омоусиос  може  за  синоним  да  има  и  „омодоксос  (једино‐  мислени) или омогенис  (истородан), тј. да корен „омоʺ  обично  озна‐  чава  присуство  више  елемената  у  родовском  и  збирном  јединству.  Међутим, Атанасије Велики је имао у виду идеју да јединство Божан‐  ске  суштине  није  јединство  по  роду  или  по  виду,  да  није  јединство  читавог рода или вида суштине, него да је јединство конкретно у ну‐  меричком  значењу  речи,  ТЈ.  да  омоусиос  не  означава  једнакосуш‐  ност,  у  смислу  подједнаке  суштине,  него  у  ужем  смислу  ‐  једино‐  суштни.  Ипак  ово  „јединосуштијеʺ  није  оно  савелијанско  прећутки‐  вање  Три  Лица  у  понору  једне  суштине,  јер  санкционисање  некога  као  омоусиос  у  односу  на  неког  другог,  не  представља  сучељавање  овог једног са самим собом, него са неким другим. Аријанци су при‐  метили  ову  ограниченост  термина  омоусиос  неадекватног  својој  на‐  мени,  те  су  говорили  православнима:  „Ваш  Отац  и  Син  су  „браћаʺ.  Ипак треба признати да без обзира на чињеницу да је омоусиос неу‐  поредиво  савршенији  термин  од  омиусиоса,  али  ни  он,  ни  било  који  други  философски  термин  нису  у  моћи  да  утерају  у  разумске  оквире  свеукупну тајну Божанског бића.  Један  пример:  у  оросу  IV  Васеленског  Халкидонског  сабора  тер‐  мин  омоусиос  је  употребљен  у  друкчијем,  једноставнијем  смислу  за  реч „квалитетʺ, који се пак дели на неколико његових чинилаца. Али  баш  је  у  том  оросу  речено:  Јединосуштан  Оцу  по  божанству,  а  нама  Јединосуштан по човештву.  Уопште узев, црквено богословље не робује речима; може се јед‐  ним  истим  речима  условно  давати  различити  смисао.  Ипак  остаје  да  је  суштина  у  смислу,  а  не  у  изреченој  љуштури.  Свима  је  позната  чињеница  да  исто  онако  како  је  Павле  Самосатски  уносио  у  термин  омоусиос  антитринитарни  смисао,  да  су  исто  тако  и  оци  Антиохиј‐  ског  сабора  269.  године,  који  су  га  осудили,  уствари  одбацили  сврсисходност  овог  термина,  док  га  је  Никеја  пак  високо  уздигла  и  прославила. 

 

46

КОНКРЕТНИ РЕЗУЛТАТИ НИКЕЈСКОГ САБОРА 

Под  притиском  императорове  воље,  већи  број  „источнихʺ  епис‐  копа  је  потписао  Никејски  орос,  без  довољног  разумевања  његове  суштине  и  без  правог  убеђења.  Примирили  су  се  пред  Константино‐  вом  вољом  и  отворени  противници  „јединосуштијаʺ.  Тако  се  Евсе‐  вије  Кесаријски,  који  се  некад  самоуверено  разметао  пред  Александром  Александријским  својом  рационалистичком  логиком,  сада, у  жељи да очува  наклоност императора  Константина, одлучује  из  опортунистичких  разлога,  а  не  умом  и  срцем,  да  потпише  де‐  финицију вере која му је туђа. Затим је пред својом паством дао једно  лукаво  софистичко  објашњење  овог  свог  поступка.  Свети  Атанасије  нам  са  доста  јада  прича  о  овој  Евсевијевој  превртљивости.  И  други  опортунисти,  као  што  је  нпр.  двору  близак  Евсевије  Никомидијски  и  месни, никејски епископ Теогнис, прво су били одлучили да потпишу  орос,  али  су  устукли  пред  потписивањем  анатеме.  А  ето  стари  Ари‐  јеви  пријатељи,  из  провинције  који  нису  били  каријеристи,  као  на  пример  Теона  Мармарички  и  Секунд  Птолемаидски  поштено  су  од‐  били  потписивање.  Сва  тројица  су  моментано,  заједно  са  Аријем,  били  отпуштени  из  службе  и  протерани  у  Илирију.  Истинољубиви  провинцијалац  Секунд  прекоревао  је  придворског  човека  Евсевија  следећим речима: „Ти си све Евсевије потписао само да не би ишао у  прогонство. Али верујем у Бога да неће проћи ни година дана а исто  ће и тебе тамо да пошаљуʺ. И стварно, већ крајем 325. године Евсе‐  вије  и  Теогнис  су  били  изгнани.  Император  није  схватио  ову  идејну  тврдоглавост,  те је  био  спреман у  њима  да  види, исто као и у  Арију,  само узрочнике немира. А стварно, немири су се ширили и то не сами  по  себи,  него  на  принципу  ферментације,  као  изазивачи  других  не‐  мира.  Тако  је  у  Александрији  поново  дигао  главу  мелитијански  раскол, који тек што је био угашен.  Сад  су  мелитијанци  упутили  апел  императору,  исто  као  што  су  пре тога учинили донатисти. Да би искупили своју кривицу у очима     

 

47

императора,  Евсевије  Никомидијски  и  Теогнис,  подухватају  се  сми‐  ривања  бунта.  Међутим,  Константина  нису  преварили;  покушавао  је  он  да  чврсто  спроведе  у  дело  програм  Никеје.  Евсевије  Никоми‐  дијски  се  штитио  пријатељством  са  Константиновом  сестром,  Лики‐  нијевом  удовицом,  који  је  већ  био  побеђен  и  убијен.  Међутим,  Константин је отерао у прогонство, у далеку Галију, и њега и Теог‐  ниса  Никејског,  а  на  њихове  катедре  наредио  је  да  се  изаберу  нови  епископи.  Константин  је  продужио  да  спроводи  у  живот  програм  Васеленског сабора, за који је везао свој престиж, као први импера‐  тор ‐ хришћанин. На пример, кад је чуо да Теодот Лаодикијски опет  прави некакву опозицију, запретио му је да ће  га послати  у прогон‐  ство, исто као Евсевија и Теогниса. 

4,4   

48

АНТИНИКЕЈСКА РЕАКЦИЈА  КОНСТАНТИНОВО ПОВЛАЧЕЊЕ 

Император  Константин  је  доживео  разочарење.  После  илузије  да је путем васеленског сабора донео мир Цркви и своме царству, од‐  једном  је  схватио  да  мира  уствари  нема  и  да  његов  притисак  није  уродио очекиваним плодом. Једноставно на Западу нису осећали ни  аријански  отров,  ни  вредност  никејског  противотрова.  Знаменити  отац  западне  Цркве,  Иларије  Пиктавијски  (Пуатје),  који  је  средином  IV  века  постао  епископ,  пише  како  је  Констанције,  наследник  и  син  Константина  Великог,  приликом  једног  свог  доласка  на  Запад,  за‐  хтевао од њега да се потчини програму аријанаца, те да су у то време  за њега, Иларија, сви ови спорови после никејаца били terra incognita.  На Западу су традиционално (око 350. године) и без икаквих спорова  продужили да приликом крштења и проповеди употребљавају древне  символе вере. „Нек ми је сведок Бог неба и земље да ја никад ниједан  од тих израза (тј. ех substantia, или ни consubstantialem) нисам чуо, али  сам  увек  размишљао  у  сагласности  са  њима.  Поново  рођен  у  светом  крштењу и након тога што сам провео неколико година као епископ,  за веру никејску сам чуо тек онда кад су ме упутили у прогонство (fi‐  dem  nicaenam  nunquam,  nisi  exulaturus,  audivi).  Овако  je  почела  да  избија  на  видело  погрешност  једног  државног  притиска,  који  је  ишао  про‐  тив  органске  свести  Цркве.  У  датом  случају  десило  се  да  је  реакција  на  Константинову  „победуʺ,  док  се  ова  постепено  ширила,  довела  у  једном тренутку до, тако рећи, потпуне победе аријанства. Али, како  ћемо касније видети, са врха ове привидне победе, аријанци су сами  пали на дно. Ево, то је поучна слика реалне а не илузорне улоге оне  „источне саборностиʺ коју ми често супротстављамо снази индивиду‐  алне  папске  непогрешивости.  Пут  „саборностиʺ  је  стварно  масовно,  органско  тумачење  „дате  и  задатеʺ  католичанске  истине.  Ни  инсти‐  туције  сабора,  ни  њихова  формална  законитост,  саме  по  себи,  не  доносе мир Цркви.  Снагу свог ауторитета и његову благотворну корисност Кон‐ 

 

49

стантин  је  одлично  схватао.  Он  једино  није  разумевао  унутрашњу  сложеност  преживљавања  и  муке  савести  источних  епископа.  Им‐  ператор  ‐  идеолог  на  крају  Никејског  сабора  држи  поучан  говор  ко‐  јим позива на мир. И за критериј, за путоказ при изналажењу истине  он  може  да  укаже  једино  на  своје  поверење  које  гаји  у  епископској  средини  према  ученим  људима;  било  је  ово  очигледна  алузија  на  Евсевија  Кесаријског  лично,  коју  је  овај  са  несумњивим  задоволк‐  ством касније унео у своју књигу „Живот Константиновʺ (III, 21).  Можда  су  Константину  објашњавали  да  је  Евсевијев  богослов‐  ски прилаз претрпео крах, али се Константин, ценећи његову помир‐  љивост  (па  он  је  забога  дао  свој  потпис  на  документе  Сабора),  наив‐  но  надао  да  Евсевијеву  ученост  треба  да  уважава,  не  само  он  као  им‐  ператор,  него  и  сви  други.  Овом  својом  световњачком  логиком,  Кон‐  стантин је невољно дао подршку реакцији против Никејских одлука.  Евсевија  Кесаријског  је  Константин  искрено  поштовао  као  чо‐  века  изузетно  корисног  за  победу  хришћанства  над  светом  паганске  културе,  а  такође  и  за  учвршћивање  и  продубљавање  државног  зна‐  чаја  Цркве,  чему  је  Константин  посебно  тежио.  Њему  је  импоновао  Евсевије  по  свом  енциклопедијском  знању  из  различитих  научних  дисциплина:  из  хеленске  књижевности,  философије,  историје,  хро‐  нологије,  текстологије  и  егзегезе  Библије.  У  својим  апологетским  радовима Praeparatio Evangelica и Demonstratio Evangelica. он је тумачио  паганској  интелигенцији  суштину  и  вредност  хришћанства.  Својим  „Хроникамаʺ,  а  нарочито  „Историјом  Црквеʺ,  може  се  слободно  рећи  да  је  довео  до  потпуног  заокрета  у  историјском  погледу  на  свет  многих  европских  народа,  па  и  читавог  напредног  човечанства  наше  земаљске  кугле.  Из  њихове  свести  нестале  су  бледе  митолошке  схеме  и  замениле  су  их  библијски,  еванђелски  и  црквени  садржаји.  Ипак  је  Константин.  који  је  по  свом  расположењу  био  антисемит  и  који  је  говорио  за  јеврејски  народ  да  је  „богоубиствениʺ,  прихватио  библијску  схему  као  норму  новог  погледа  на  свет,  очигледно  сма‐  трајући  Евсевија  Кесаријског  као  свог  учитеља  у  области  религије.  Он  је  подстакао  Евсевија  да  напише  „Ономастиконʺ,  тј.  својеврсни  курс  из  географије,  археологије  и  историје  Светих  места.  Као  научник  и  велики  зналац,  Евсевије  се  приказивао  Константину  попут  „корифејаʺ  целог  епископата.  У  свом  завичају  у  чувеној  Кесаријској  библиотеци,  Евсевије  је  био  и  чувар  уникатне  ризнице,  коју  је  биб‐  лиотеци  поклонио  као  легат  велики  Ориген.  Били  су  то  управо  Ег‐  запли и Октапли1. Ово је својеврсни прототип свеукупног Светог    Егзапли  и  Октапли  =  Библија  са  шест  или  осам  паралелних  стубаца  разних  превода  са  оригиналних  хебрејских  библијских  текстова  на  грчки,  латин‐  ски и друге језике.  1

 

50

Писма,  писани  оригинал  вере,  који  је  чекао  на  своје  умножавање.  Подухват  гигантски,  једино  могућ  уз  помоћ  државне  касе.  И  нема  сумње  да  је  управо  по  сугестији  Евсевија  Кесаријског,  Константин  преузео  објављивање  за  потребе  цркава  грчког  Истока  педесет  целокупних, комплетних Библија, и све то на рачун државе.  Уз  овакве  очигледне  Евсевијеве  заслуге  у  општецрквеној  обла‐  сти,  рећи  ћемо  још,  ако  не  директно  сам  Евсевије,  а  оно  његови  при‐  јатељи  по  философској  и  богословској  школи  (који  су  себе  звали  према  имену  свога  учитеља  Лукијана  „салукијанистиʺ),  потрудили  су  се  да  задобију  наклоност  цара  Константина  и  да  му  сугеришу  како  формални  Никејски  мир  (Рах  Nicaena)  треба  реализовати  путем  ма‐  совног  тумачења  „Никејске  вереʺ,  у  оном  смислу  како  је  то  по‐  дразумевала  источна  већина.  А  под  заставом  традиције  ове  већине  желело  се  кријумчарење  аријанске  теорије.  У  том  смислу  је  Евсевије  Кесаријски  чак  написао  и  читаво  једно  дело  са  претенциозним  и  саб‐  лажњивим  насловом:  „Црквено  богословљеʺ.  Дипломатски  и  уздр‐  жано,  излагао  је  он  у  њему  своје  аријанско  схватање.  Поред  осталог,  сматрао  је  да  је  термин  омоусиос  ‐  Јединосуштни,  нецрквен.  Евста‐  тије  Антиохијски,  сусед  Евсевијев  по  сиријској  обали,  одмах  је  после  Никејског  сабора  ступио  у  ватрену  полемичку  преписку  са  Е.  Ке‐  саријским.  Према  Евстатијевом  мишљењу,  Евсевије  је  лажно  ту‐  мачио  Никејске  одлуке.  По  својим  схватањима  Евстатије  је  био  антиоригенист.  Зато  су  његова  тумачења  нарочито  у  Сиријско‐пале‐  стинској  области,  у  њеном  центру  Антиохији,  представљала  јавни  изазов целом завичају аријанског богословствовања.  С пуним правом су аријанци сматрали себе за птиће из Лукијано‐  вог  гнезда.  Он  је  управо  овде  утемељио  своју  богословску  традицију.  Као  што  је  познато,  Лукијан  се  лично  покајао  и  био  враћен  у  пра‐  вославну  јерархију,  што  је  потом  потврдио  и  својом  мученичком  смрћу.  А  сад  је  у  његово  антиохијско  гнездо  засео  јерархијски  стуб  никејства,  Евстатије  Антиохијски,  који  не  само  што  је  био  антилуки‐  јановац,  него  још  и  антиоригенист.  Овом  својом  одбојношћу  према  Оригену,  Евстатије  је  био  стуб  више  западног,  него  источног  никеј‐  ства.  Зато  се  не  треба  чудити  што  је  Евстатије  дошавши  на  чело  ка‐  тедре,  на  њему  туђе  антиохијско  тле,  убрзо  изазвао  ланчану  реакцију  незадовољства,  уз  оптуживање  за  савелијанство.  За  овакву  крајност,  месна  мањина  која  је  била  верна  Никеји  и  привржена  Евстатију,  одговорила  је  нападачима  тиме  што  их  је  окривила  за  политеизам  и  за  очигледно  одвајање  Другог  и  Трећег  Лица  од  Првога  Лица  Свете  Тројице.  Практички  гледано,  ово  је  био  показатељ  веома  проширеног  вулгарног богословствовања, што је опет погодовало аријанству. 

 

51

Антиохијски  кругови  који  су  се  непријатељски  односили  према  ни‐  кејству,  брзо  су  организовали  локални  Антиохијски  сабор  (око  330.  г.)  и  убедљивом  већином  формулисали  осуду  и  збацивање  Евстатија  због  „савелијанстваʺ.  Очигледно  да  је  ликујућа  антиохијска  већина  острашћено  одабирала  читаву  галерију  оптужби,  како  би  омрзнутог  Никејца  покопала  у  очима  цара  Константина,  па  тако  остварила  ње‐  гово  уклањање  и  протеривање  у  изгнанство.  Касније  нам  Теодорит  саопштава да су неправичне судије прибегавале и грубом и баналном  лагању. Довели су, на пример, са пијаце неку жену која је имала дете  са  извесним  Евстатијем.  Ислеђивање  је  потврдило  истинитост  имена  Евстатије, али се то није односило на епископа, него на неког ковача.  И  тако,  чим  је  била  разобиличена  једна  лаж,  одмах  се  појављивала  друга.  Смислили  су  онда  да  набеде  Евстатија  да  је  крив  према  пара‐  графу  lese  majeste  =  „за  Увреду  Величанстваʺ.  И  успели  су  у  томе...  Јелена,  мајка  императора  Константина,  која  је  била  заокупљена  ар‐  хеолошким  налазиштима  и  култом  светих  места  по  Палестини,  жи‐  вела је у близини сина, у свом дворцу у Антиохији, па су се потрудили  да код ње развију мржњу против Евстатија. Тако је Јелена, изгледа  уз  помоћ  „дворскогʺ  Евсевија  Никомидијског,  угледала  у  Евстатију  свог  верског  непријатеља.  Била  је  она  иначе  веома  ватрена  покло‐  ница  познатог  светомученика  Лукијана.  Несумњиво  да  је  ово  пошто‐  вање  потхрањивао  и  подгрејавао  Евсевије  Никомидијски,  познати  стуб  „лукијанизмаʺ,  тј.  потоњег  „аријанизмаʺ.  Сам  Лукијан  је  својим  покајањем  пред  антиохијским  епископима  загладио  своје  професор‐  ско пређашње неправославље,  па  му је  опроштено и  Црква га је ка‐  нонизовала  због  његове  мученичке  крви.  Међутим,  ни  нама,  си‐  новима Цркве XX века, као ни његовим савременицима, какав је, на  пример  био  Евстатије  Антиохијски,  сасвим  је  недопустиво  да  затварамо  очи  пред  невеселом  чињеницом  да  је  Лукијанов  тален‐  товани  професорски  утицај  заувек  изнедрио  читаво  једно  поколење  њему  верних  ученика,  твораца  велике  јереси.  Једна  несвакидашња  случајност  је  заоштрила  код  царице  Јелене  њено  уважавање  имена  Лукијан.  Рођена  је  она  у  западној  Сицилији  у  градићу  Дрепана,  у  садашњој  Трапани.  Кад  је  постала  царица,  саградила  је  себи  омањи  дворац  у  своме  завичају.  Тако  се  десило  да  су  тамо  на  морску  обалу  таласи избацили тело неког мученика које је било признато за Луки‐  јаново тело; мада је тело мученички убијеног Лукијана било бачено  у  Мраморно  море,  недалеко  од  обала  Никомидије.  Као  успомену  на  овај  догађај,  св.  Јелена  је  у  Дрепани,  близу  свог  дворца,  саградила  хришћанску  црквицу  посвећену  Лукијану.  Није  искључено  да  је  нови  антиохијски светитељ Евстатије, који је одлично познавао савремену 

 

52

и  локалну  историју  Цркве,  са  неодобравањем  гледао  на  тако  прете‐  рано  слављење  Лукијана.  Зли  језици  су  се,  у  њима  погодном  тре‐  нутку,  присетили  Евстатијевих  расуђивања  да  царица  Јелена  није  могла  бити  ауторитет  за  Цркву.  Свети  Амвросије  Медиолански  го‐  вори  како  је  царицу  Јелену  узео  себи  за  невесту  отац  Константина  Великог,  Константин  Хлор.  Девојка  је  из  простог  сталежа,  stabularia,  тј.  била  је  кћер  начелника  друмске  путничке  коњичке  станице.  Као  таква  она  је  наливала  вино  путницима  који  су  чекали  на  замену  и  упрезање  коња.  Тако  се  допала  генералу  Константину  Хлору  који  је  једном  туда  пролазио.  После  је  постала  царица,  а  следећи  мужа  постала  је  и  монотеисткиња.  Касније  је  била  следбеница  свога  сина  те  тиме  и  хришћанка.  Неки  достављачи  пренели  су  Константину  Евстатијеве  изјаве  о  царици  Јелени  као  crimen  laesae  majestatis.  Ухап‐  шеног  Евстатија  су  довели  пред  императора.  После  саслушавања  које  је  лично  обавио  Константин,  Евстатија  је  суспендовала  државна  врховна  власт са епископског положаја, па је са неколико  својих при‐  јатеља из клира био протеран у Тракију, у којој је ускоро у Филипима  и умро.  Избор  Евстатијевог  наследника  ниуколико  није  решио  спор  завађених верских група у Антиохији, него га је само продубио и про‐  тегао  на  следећих  пола  века,  изродивши  притом  комплетан  раскол  који је био Риму симпатичан, а Истоку туђ.  Нашла  се  група која је сакупила  чак  већину  гласова  у  корист  им‐  ператоровог  љубимца  Евсевија,  ученог  епископа  из  Кесарије  Пале‐  стинске.  Али  све  ово  није  било  по  вољи  Евсевију  који  је  више  волео  кабинетски  мир,  него  ратујуће  страсти  у  престоници  Orientis.  При‐  ликом  одбијања  овог  положаја,  Евсевије  се  позивао  на  слово  канона,  посебно  оног  ce  Никејског  сабора  по  коме  се  епископима  забрањује  да  напуштају  своје  катедре  и  да  прелазе  на  нове.  Ова  мотивација  се  веома  допала  императору  Константину  па  је  специјално  похвалио  Евсевија  за  скромност  и  приврженост  закону.  На  изборима  је  про‐  шао  Евтроније,  презвитер  из  Кесарије  Кападокијске,  који  је  био  у  пријатељству  са  Евсевијем  на  бази  антиникејства.  Овој  победи  анти‐  никејаца  из  даљине  је  помогао  на  све  могуће  начине  и  Евсевије  Ни‐  комидијски,  интригирајући  раг  correspondante.  У  својим  писмима  Константину  обрађивао  је  његова  схватања.  Тад  се  још  нису  досети‐  ли  данашњег  демонског  система  тоталитаризма.  Тако  је  Евсевије  Никомидијски  својим  писменим  сугерисањем  постигао  оно  што  је  желео. Није прошло ни три године, а император га је вратио из про‐  гонства.  На  основу  његовог  заузимања  и  за  Теогниса  Никејског,  обо‐  јица  су  била  враћена  на  пређашње  катедре.  А  њиховим,  по  канону  законитим наследницима, цар је наредио да се повуку. Тумачење 

 

53

оваквог  размештања  се  састојало  у  томе  да  су  Евсевије  Никомидиј‐  ски  и  Теогнис  Никејски,  с  полазишта  Цркве,  били  ослобођени  криви‐  це, будући да су потписали Никејске одредбе, али да их је император  са  своје  стране  лично,  својевласно  послао  у  прогонство,  како  би  до‐  принео  спокојству  Цркве.  Сад  је  спокојство  било  постигнуто,  и  не  нарушавајући  црквена  правила  Константин  враћа  бивше  епископе,  који су само привремено били непогодни. Остали епископи су без не‐  годовања  прихватили  овакво  мешање  световне  власти  у  послове  Цркве.  Овим  је  започела  дуготрајна,  хиљадуипогодишња  пракса  компромиса  у  међусобном  односу  две  власти,  озакоњена  у  форми  такозване „икономијеʺ. 

 

54

БОРБА СВЕТОГ АТАНАСИЈА 

Убрзо после Никејског сабора 328. године, умире александријски  епископ Александар. Без сваких дискусија, са апсолутном већином,  за његовог наследника био је изабран чувени ђакон Атанасије, Алек‐  сандрова  десна  рука  и  богословски  мозак  још  на  I  Васеленском  сабору. Опозиција коју су сачињавали мелитијанци и аријанци била  је занемарљива.  Атанасије  није  имао  университетско  образовање.  По  нашим  схватањима,  он  је  био  самоук.  Али  његова  начитаност  и  његово  домаће  образовање  уз  приватне  учитеље,  наравно,  као  и  у  случају  Оригена,  обликовали  су  га  као  веома  образованог  човека.  Поред  тога  што  је  био  уман  па  и  практичан,  Атанасије  је  био  обдарен  и  неукротивом чврстом вољом, која се није бојала препрека. Био је то  човек херој, а поврх тога још и аскета; друг многих египатских пусти‐  њака,  код  којих  је  увек  имао  уточиште  и  подршку.  Таленат  и  моћ  борца, као и ове особине које је поседовао Св. Атанасије, нарочито  су  се  истицале  на  позадини  скоро  свеопште  ситничаве  прилагод‐  љивости највећег броја епископа и свештенства. Под притиском им‐  ператорске  власти,  кад  је  човек  природно  склон  ка  свакојаким  компромисима, често су сви спољашњи фактори толико саблажњиво  ишли  у  корист  аријанаца,  па  је  изгледало  да  постоји  један  једини  Атанасије на читавом хришћанском Истоку и да се једини он супрот‐  ставља свим силама „овога светаʺ.  Атанасијеви непријатељи су добро знали да је за Константинова  живота тешко било укинути никејску веру, па су зато започели своју  антиникејску и проаријанску најогољенију и најклеветничкију борбу  против појединаца, приврженика Никеји, међу којима је био главни  баш Атанасије. Ма како да је оптужба, подигнута иначе по пропи‐  сима против њега, била уствари апсурдна, ипак њу римски суд прима  на знање и узима у поступак. Иначе су власти знале да смотају ок‐ 

 

55

ривљене и да их не пусте, држећи их тако ухапшене. Није било мо‐  гуће  рачунати  на  објективност  правосуђа  и  себе  мирно  препустити  хапшењу. Атанасије је за све ово одлично знао па се свесно „повукао  у илегалуʺ, скривајући се од власти баш у самој Александрији; или је  пак  одлазио  и  подаље,  у  пустиње  поред  Нила,  у  полупећинска  ста‐  ништа  пустињака‐монаха.  Године  330.  св.  Атанасије  шаље  своју  ус‐  кршњу  посланицу  пастви  из  неког  усамљеног  места,  објашњавајући  отворено  да  су  га  на  ово  приморале  интриге  јеретика.  Наредне  331.  године  продужава  се  ово  његово  скривање,  али  ускоро  видимо  Атанасија да поново иступа по Александрији, и то јавно.  Мелитијански епископи које је поштедео Никејски сабор, тј. које  је  оставио  на  њиховим  дотадашњим  положајима  до  краја  њиховог  живота,  напоредо  уз  католичанске  епископе,  али  без  права  да  постављају  себи  наследнике,  ипак  нису  хтели  да  сарађују  са  пра‐  вославнима,  што  је  изричито,  ослањајући  се  на  законске  прописе,  за‐  хтевао  Атанасије.  После  смрти  Мелитија  (Менрита),  главна  личност  мелитијанаца,  епископ  Јован  Аркаф  Менфијски,  жали  се  престоници  на  Атанасија  због  његове  сувишне  строгости.  Евсевије  Никомидиј‐  ски  се  врло  радо  умешао  у  ову  ствар,  како  би  се  пред  императором  представио  као  некакав  помиритељ,  док  је  са  своје  стране  лично  написао Атанасију писмо у тону оштрих захтева и претњи.  Овакво  расположење  Евсевије  је  створио  и  код  самог  Констан‐  тина,  те  је  император  поставио  Атанасију  захтев  да  прихвати  мели‐  тијанце  у  њиховој  „јогунастој  самосталностиʺ,  претећи  му  да  ће  га  у  противном  уклонити  из  Александрије.  Атанасије  се  поново  сакрива,  али  упућује  у  царски  двор  своје  делегате,  презвитере  Аписа  и  Макарија, ради хитног реаговања на бујицу денунцијација и клевета.  А мелитијанци, надахнути Евсевијевом подршком, шаљу и они у двор  своју клеветничку делегацију, која је у првом реду покренула, нејасну  аферу  о  некаквим  „ланеним  стихаримаʺ,  тј.  о  порезу,  који  је  тобож  Атанасије  сам  увео.  Представници  александријског  епископа,  Апис  и  Макарије  истог  су  момента  разоткрили  бесмисленост  овакве  оп‐  тужбе.  Међутим,  ипак  је  цар  захтевао  да  Атанасије  лично  дође  код  њега  ради  објашњења  и  то  због  нових  оптужби.  Једна  од  њих  се  управо  тицала  презвитера  Макарија,  који  је  тад  лично  пред  царем  заступао  Атанасија.  Оптужба  је  гласила  као  да  је  за  време  законите  инспекције  богослужења  које  се  обављало  у  александријској  цркви,  Атанасијев  инспектор,  презвитер  Макарије,  прекинуо  мелитијанског  презвитера  Исхиру,  кога  је  затекао  у  нелегалном  обављању  литур‐  гије и истргао му из руку евхаристијски путир. И не само то, него то‐  боже  да  Атанасије,  као  да  је  некакав  незрели  вулгарни  завереник  против царске власти, шаље злато извесном бунтовнику Филумену. 

 

56

Ужасан  апсурд;  то  је  исто  као  кад  би  неко  почео  да  клевеће  митро‐  полита  Платона  Московског  како  шаље  новац  Јемељки  Пугачову!  Да  се  пресече  све  ово  бунило  помогло  је  залагање  једног  пријатеља  Св.  Атанасија  који  је  у  то  време  био  у  Никомидији  praefect  praetorio.  Овога  пута  су  мелитијанци  били  протерани  назад  у  свој  завичај.  Тако  је  Атанасије  могао  за  Ускрс  332.  године  да  се  врати  својој  јавној  де‐  латности.  У  то  време  стигло  је  једно  писмо  од  цара  са  уошптеним  саветима  за  мир,  мада  и  са  неколико  речи  одобравања  упућених  Ата‐  насију,  али,  без  осуде  његових  клеветника.  Константин  је  стално  желео  овим  световњачким,  углађеним,  уобичајеним  маниром  да  постигне  исто  тако  углађен,  уобичајен,  банални  „мирʺ.  Тражење  оваквог  „мираʺ  у  његовом  практичном  схватању,  одвело  је  Констан‐  тина  до  пренебрегавања  црквене  истине.  На  крају  крајева,  као  жртве  лажном  миру  били  су  принесени  Атанасије  и  Никејска  вера.  Кон‐  стантин,  коме  је  блистави  успех  обједињавања  читаве  Римске  импе‐  рије у његове руке „ударио у главуʺ, никако није могао а да не мисли  да  се  не  може  тим  истим  спољашњим,  „легалнимʺ  притиском  и  при‐  нудом  постићи  у  уједињавање  свих  хришћана,  тј.  уједињавање  Цркве.  Император  је  са  великом  убеђеношћу  и  ревношћу  укључивао  чисто  државну  силу  и  у  област  религије  и  Цркве.  Са  овим  убеђењем  издао  је  закон  против  свих  католичанских  противника,  тј.  јеретика:  против  новатијанаца,  валентијанаца,  маркиониста,  павлијанаца  и  монтани‐  ста,  забранивши  им  богослужбене  скупове  и  одузевши  им  храмове.  Поводом  тога  упутио  је  једну  посланицу  католичанском  епископату  и  народу  Египта,  а  истовремено  и  другу,  насловљену  Арију  и  ње‐  говим  присталицама,  стављајући  их  тако  у  исту  раван.  Притом.  истини  за  вољу,  у  довољној  мери,  „грмиʺ  на  Арија,  али  ипак  очекује  његове  уступке  и  смисао  за  компромисе.  А  „дворскиʺ  Евсевије  Нико‐  мидијски,  из  све  снаге  суфлира  Константину  овај  компромис.  У  то  време,  некако  пред  своју  смрт  333.  г,  императорка  Констанција  је  препоручивала  Константину  неког  презвитера  Евтокија,  а  овај  је  убрзо  почео  да  сугерише  Константину  како  Арије  може  да  прими  Никејску  веру.  Тако  Константин  позове  Арија  ради  договора.  Арије  онда  заједно  са  Евзоијем,  будућим  епископом  антиохијским,  сачини  нешто  као  „некакву  мутнуʺ  формулу  „Верујем  у  Јединога  Бога  Оца,  Сведржитеља  и  у  Господа  Исуса  Христа,  Сина  Његовог  из  Њега  (έζ  Αύτου  који  је  настао  пре  свих  еона  ‐  γεγεννημένον  ‐  тј.  „бившег,  по‐  ставшег,  а  не  γεγενημἔνον  =  рођеног.)  Уз  то  су  овде  назвали  „Панток‐  раторʺ  само  Оца,  а  не  и  Сина.  И  оно  магловито  „из  Његаʺ,  уствари  анулира  суштину  Никеје,  тј.  „из  суштинеʺ.  Једном  речју,  овим  је  било  могуће  задовољити  само  профаног  Константина.  И  Константин  се  наравно, наивно обратио са овом лукавом формулом Атанасију, како 

 

57

би  овај  примио  Арија.  Атанасије  је,  јасно,  одбио.  Константин  се  разјарио.  Онда  су  аријански  интриганти  обновили  све  своје  већ  од‐  бачене оптужбе, извлачећи из њих закључак да је Атанасије, уопште  узев, просто свађалица и несносан човек. А Константину, који је био  пацифиста, овако непопустиви људи су били просто одурни.  Опет  су  се  обновиле  старе  оптужбе  о  преврнутом  олтару  и  раз‐  бијеном  Исхирином  путиру  у  Мареотиди.  Епископ  Колуф  се  такође  осмелио  и  обновио  своје  презвитерско  хиротонисање,  размножа‐  вајући  тиме  расколнике,  мелитијанце.  Ипак,  у  Мареотиди  Исхиру  нису признали за епископа; он није имао цркву и могао је да обавља   богослужење  само  у  својој  кући.  И  баш  тад  кад  су  се  код  њега  по‐  јавили  Атанасијеви  инспектори,  он  је  лежао  болестан.  На  Атанаси‐  јеву  молбу,  сад  Исхира  даје  писмену  потврду  властима  да  није  било  никаквог напада на њега.  Међутим,  оптужбе  су  се  скупљале  „у  свежњевимаʺ,  за  сваки  случај; обори се једна, одмах се износи друга. Тобоже Атанасије је  убио  мелитијанског  епископа  Арсенија,  па  је  руку  жртве  сачувао  зарад врачања. Да би избегли проверу ове измишљотине, клеветници  су сакрили Арсенија у један манастир. Међутим, Атанасијеви људи су  га пронашли, па је Арсеније писмено молио за опроштај.  Атанасијеви непријатељи су толико били сигурни да ће полиција  потврдити овај грубијански криминал да су се чак састали у Кесарији  Палестинској; и то још у повећем броју. Одмах су формирали иници‐  јативну групу за сазив сабора и тако сакупили потписе за хитну осуду  Атанасија. Овај лажни саборчић је морао да се разиђе без икаквих  резултата. О свему овоме Константину је био поднет извештај. Име‐  пратор се због оваквих нискости разгневио као прави витез, па је чак  специјално  написао  Атанасију  писмо  са  изразима  његове  накло‐  ности. Под утиском свега овога, у то време (334. г.) главна личност  мелитијанаца,  Јован  Аркаф,  приклања  се  Атанасију.  Радујући  се  миру, Константин је позвао Јована у двор. Али дежурни интриганти  на  двору  без  икаквих  тешкоћа  преобраћају  непаметног  Јована  по‐  ново у Атанасијевог противника. После овога, 335. г, мелитијанци су  опет пришли аријанцима у заједничкој борби против Атанасија. 

 

58

ТИРСКИ САБОР 335. ГОДИНЕ 

Године  335.  славио  се  јубилеј  Константиновог  самодржавног  царовања;  поводом  овога  припремао  се  читав  низ  светковина.  Завршила  се  градња  базилике  над  Гробом  Господњим  у  Јерусалиму.  Константин  је  сазвао  епископе  на  сабор  у  Јерусалим,  и  то  не  само  ради  светковине  поводом  освећења  базилике,  него  и  ради  решавања  „египатских  спороваʺ.  За  Константина  је  успех  сабора  у  Никеји  био  незабораван  и  он  га  је  мистички  доживљавао.  Све  оно  што  му  заго‐  нетно „није полазило за рукомʺ у црквеној области, изгледало му је  да  ће  моћи  да  реши  мистиком  сабора  у  мистичној  атмосфери  об‐  нављања  Гроба  Господњег.  Међутим,  богослужбеним  церемонијама  претходио је радни сабор који се предвиђао у оближњем приморском  граду Тиру, јер је био погодан за смештај гостију. Атанасијеви непри‐  јатељи,  који  су  већ  скоро  две  године  били  изнервирани  због  неус‐  пелог (за њих) сабора у Кесарији, сад су сви били на окупу.  У  императоровом  писму‐указу  налагало  се  да  се  успостави  тражени црквени „мирʺ (тј. стоструко треперава фатаморгана која је  мамила  Константиново  римско  срце  на  рах  romana).  Хармонија  Кон‐  стантиновог срца се допуњавала  и заповедничким  звучањем његових  претњи,  да  ће  сви  они  који  не  желе  да  се  појаве  на  саборно  разма‐  трање бити силом приведени. Овде се циљало на Атанасија. А његов  представник Макарије, који је био оптужен за насилништво, чак је у  Александрији  ухапшен  и  у  лакшим  оковима  допремљен  у  Тир.  Као  замекик  императору  на  сабору  био  је  одређен  „грофʺ  Флавије  Дио‐  нисије. Атанасије је схватио да је и овога пута стављен пред Констан‐  тина у положај кривца. Противећи се овој вештачки створеној улози,  Атанасије  је  доспео  на  сабор  у  пратњи  педесеторице  својих  египат‐  ских епископа. Тако му је доликовало по његовом месном архиепис‐  копском  положају.  У  другим  архиепископским  окрузима  (Јерусалим,  Едеса, Антиохија, Кесарија Кападокијска, Ефес, Ираклија) нису сви 

 

59

епископи  подједнако  инклинирали  ка  својим  обласним  (дијецезал‐  ним) центрима. Али, живот и обичаји Египта су другачији. Овде се о  свом  престоном,  александријском  архиепископу  мислило  као  о  једи‐  нитом, ни са ким неупоредивом поглавару.  Сви  други  епископи  су  били  сматрани  за  древне  хорепископе  (сеоске). То је била својеврсна презвитерска маса окупљена око свог  вође.  Али,  од  императоровог  заменика  стигла  је  наредба  да  ова  саборна група која стиже из Египта није позвана, и да ова египатска  маса неће добити право гласа.  Међутим,  гласови  против  Атанасија  су  се  марљиво  сакупљали.  Први  пут  су  се  појавила  на  сцени  два  млада  епископа,  са  аванту‐  ристичким  обележјима.  Били  су  то  Урсакије  и  Валент  из  Паноније.  Урсакије је био епископ из Сингидунума (Београд), а Валент је био  из  Мурсије  (из  потоње  Мађарске).  Обојица  су  били  активистички  ученици самог Арија, док је овај живео извесно време у прогонству  у тим крајевима.  Сабор  у  Тиру  је  започео  са  радом.  Привидно  је  изгледало  да  на  дневни  ред  нису  стављена  никаква  питања  која  би  се  односила  на  веру  и  на  догмате,  него  просто  египатски  конфликт  између  Атанасија и мелитијанаца.  Мелитијанци  су  тврдили  да  су  избор  и  одлука  о  Атанасијевом  наименовању  обављени  у  супротности  са  њиховим  претходним  међусобним  договором  са  циљем  да  се  уклоне  сви  обострани  неспо‐  разуми.  Не  постигавши  ово,  мелитијанци  после  избора  Атанасија  нису  желели  да  му  се  придруже.  Онда  је  Атанасије  искористио  своје  право  архиепископа  као  судеоника  у  цивилној  власти  у  александриј‐  ској  области,  па  је  применио  силу.  Неки  мелитијанци  су  били  по‐  хапшени, а неке је полиција испребијала. Исхира се поново ујединио  са Атанасијевим непријатељима. Жалио се да га је Атанасије стрпао  у  тамницу,  па  је  дао  сагласност  да  се  поново  дигне  галама  око  баченог  евхаристијског  путира.  А  поводом  гласина  да  је  Атанасије  убио Арсенија, те да његову руку користи за врачање, Атанасије је  из предострожности повео Арсенија собом, те га на Сабору приказао  живог,  са  обе  руке.  ‐  Шта  би  се  после  овога  могло  приговорити?  Али,  клеветници  су  приговарали.  ‐  Позивали  су  се  на  терор  који  је  Атанасије  завео.  Говорили  су  како  је  Атанасијев  епископ  Плусијан  запалио  Арсенију  кућу,  стрпао  га  у  самицу  и  батинао;  како  је  онда  Арсеније искочио кроз прозор и крио се, па су га његове присталице  искрено оплакивале, као да му је живот био упропашћен. Нису се ни‐  мало  осећали  криви  због  свесне  клевете.  А  чланови  Сабора  који  су  били  ухваћени  у  клевети,  са  вештачком  узнемиреношћу  су  се  изди‐  рали на Атанасија: „Злотворе! Чаробњаче! Ниси достојан да будеш                                                                                                                                                           

60

епископ!ʺ Слуге су онда, повинујући се нечијем наредбодавном пок‐  рету,  извеле  Атанасија из  сале.  Атанасију  је  тад  постало  савршено  јасно да његова лична слобода виси о концу. Као човек прекаљен у  борбама,  он  одлучује  да  се  сакрије  и  побегне.  Наравно  да  је  после  сазнао шта је било одлучено на том бурном скупу. А било је следеће:  потврдити путем нових тачних података фантазмагорију узвитланих  оптужби и хитно послати у Египат  специјалну комисију ради про‐  вере.  Комисију  нису  одредили  званично,  него  у  кулоарима  и  то  намерно само од Атанасијевих непријатеља, не дозволивши да било  ко  од  његових  присталица  уђе  у  њу.  Александар  Солунски  и  свих  педесет египатских епископа били су огорчени овим јавним насиљем.  А  чланови комисије,  који су стигли  у Александрију, никога из Ата‐  насијевог клира нису укључили у њен састав. Префект Египта, Фила‐  грије, пружио је свесрдну подршку комисији. Све је било завршено  брзо и у тајности. Један чиновник александријске префектуре, пошто  је примио позамашно мито, написао је потребан извештај. Комисија  се  убрзо  вратила  у  Тир.  Атанасије  није  био  толико  наиван  да  себе  пасивно преда непријатељу у руке. Чим је протеран са заседања, ис‐  тог се тренутка повукао у илегалу.  Како се касније испоставило, сместио се био на шлеп натоварен  дрвном грађом, који је кретао за Цариград. ‐ Тирски сабор је свргнуо  Атанасија без његовог присуства и забранио му је улазак у Египат.  О овој саборској пресуди је одмах био извештен император, еписко‐  пат и град Александрија. Епископима је упућено циркуларно писмо  да  се  без  одлагања  прекину  сви  односи  са  Атанасијем.  Сад  се  само  бекство узимало Атанасију за кривицу и третирало се као доказ за  њу. Узгред му се урачунало и то што није присуствовао сабору у Ке‐  сарији  Палестинској,  који  се,  треба  рећи,  није  ни  одржао.  Сад  се  кривица  Атанасијева  према  Исхири  сматрала  потпуно  утврђеном.  Тако  су  Јован  Аркаф  и  сви  други  мелитијански  епископи  били  примљени, и то у истом чину.  Учесници Сабора са мирном савешћу извршене обавезе, упутили  су  се  у  Јерусалим  и  тамо  обавили  светковину  освећења  новоподиг‐  нутог храма, над Христовим Гробом. При том је Евсевије Кесариј‐  ски, као историчар и археолог, одржао говор. Заседања Сабора су се  овде продужила у пријатној атмосфери, а одлуке његове су биле оби‐  лате. Оно „исповедање вереʺ Арија и Евзовија које смо већ помену‐  ли, са свим оним и данас за нас, плитким двосмисленостима. на пред‐  лог самог Константина, било је признато као довољно. Не само Ари‐  је и Евзовије, него и сви други аријанци који су потписали ову фор‐  мулу, били су примљени у црквену заједницу. Истовремено се жури  да се извести император о свим овим одлукама сабора, знајући да ће 

 

61

се овим постићи слика постигнутог „мираʺ. И то по какву малу цену!  Требало  је  само  склонити  једног  неподесног  човека  и,  ево,  читава  је  црква  јединствена!  Међутим,  ово  се  доказује  само  искуством,  али  нажалост, искуство је овде ограничено. Нису се питали ни Рим ни цео  Запад. Још није била питана ни сама Црква, сва њена ширина и њена  дубина,  јер  сам  сабор  још  увек  није  Црква.  Према  римском,  јури‐  дичком  латинском  схватању,  била  је  довољна  и  сама  институција  сабора.  Али,  мистика  Истока  још  захтева  проверу  путем  искуства  историјског  живота  Цркве.  Ако  је  Црква  у  свом  иксуству  прева‐  зишла  метеж,  па  ако  се  умирила,  онда  ће  ова  жива  рецепција  бити  врховна  инстанца  саборности  (καϑολικότης,  catholicitas),  а  никако  само обред једног сабора.  После тајног доласка у Цариград, Св. Атанасије је био примљен  у аудијенцију код цара. Овај је онда, са царском узвишеношћу, која је  била  карактеристична  за  њега,  одбацио  ускост  судија  те  је  упутио  у  Јерусалим  захтев  да  Сабор  изволи  да  га  посети,  како  би  он  сам  пре‐  судио ко је крив, а ко је прав. Сабор је пожурио да се одазове на ово  Константиново  нестрпљење,  и  то  мирно,  церемонијално,  како  то  већ  доликује солидној делегацији са Евсевијем Кесаријским на челу, кога  је  император  иначе  уважавао.  Рачунало  се  на  задобијање  Константи‐  нове  благонаклоности  у  атмосфери  наступајућег  јубилеја  30‐годиш‐  њице  његовог  доласка  на  престо.  Тад  су  Евсевија  Кесаријског  за‐  држали  на  двору  како  би  одржао  похвални  говор  у  част  императора.  Искористивши  одуговлачење  формалног  одобравања  и  потврђивања  одлука  Тирско‐Јерусалимског  сабора,  делегати  су  опет  почели  да  претресају већ отрцани материјал о Исхирином путиру и тако даље.  и  томе  слично.  Али,  пошто  су  приметили  да  се  на  њих  не  обраћа  пажња, почели су да измишљају нове оптужбе против Атанасија, као  да  је,  ето  он,  злонамерни  кривац  за  прекид  у  испоруци  египатске  пшенице  и  брашна,  што  се  некад  раније  било  догодило,  а  без  чега  није  могла  да  живи  нова  босфорска  престоница.  Стварно  би  Кон‐  стантин  био  непаметан  да  је  поверовао  овој  ниској  измишљотини.  Међутим,  императора‐мистика,  који  је  веровао  у  своје  призвање  по‐  дарено  Провиђењем,  тј.  да  буде  миротворац  ондашње  васелене  (orbis  terrarum,  ‐  οίκουμένη),  истински  је  нервирала  Атанасијева  психа,  која  је  по  својим  одликама  била  супротна  царевој;  а  била  је  апсолутно  бескомпромисна,  математички  тачно  верна  никејском  термину  „је‐  диносуштниʺ, без обзира на буре које та речца изазива. Константину  лично  је  овај  термин  у  Никеји  импоновао,  захваљујући  закулисној  замисли  баш  овог  Атанасија,  Осија  и  Александра.  Међутим,  цар  је  схватио  и  доживљавао  значај  овога  термина  другачије,  не  теоријски,  него „прагматичкиʺ; да кажемо чак у смислу америчког „прагма‐ 

 

62

тизмаʺ.  Кад  већ  „омоусиосʺ  не  уједињује  богослове,  него  их  раздваја,  онда  значи  да  је  он  своје  одслужио  и  макни  га!  Тако  је  Константин  одлучио  да  искористи  онај  исти  метод  као  онда  у  Никеји:  одстраните  оне  који  су  тврдоглави,  све  док  тако  мисле.  Атанасије  је  прогнан  са  Истока  далеко  на  Запад,  у  област  средње  Рајне,  у  град  Augusia  Trevi‐  rorum  (Трир).  Делегати  Тирско‐Јерусалимског  сабора  су  убедили  Константина  да  је  недопустиво  подривати  ауторитет  овог  Сабора  и  да  је  Атанасије  просто  „један  немиранʺ  дух.  Ово  је  била  прва  велика  победа  прикривених  аријанаца,  а  уз  њих,  треба  отворено  рећи,  и  нај‐  већег  дела  епископа  са  читавог  Истока.  Не  може  се  казати  да  су  они  били  аријанци,  него  су  само  старомодно,  конзервативно  расуђивали.  Тај  чисто  небиблијски  философски  термин  „омоусиосʺ  изгледао  им  је  сувишан  и  тегобан.  Епископу  Александру  (Константинопољски)  било  је  наређено  да  званично  прими  Арија  у  црквену  заједницу.  Али  се  тако  десило  да  Арије  није  могао  бити  удостојен  те  части.  Убрзо  је  умро,  како  би  се  то  рекло  у  обичном  говорном  језику  „препукло  му  је  срцеʺ.  И  како  је  то  после  сведочио  Макарије,  Атанасијев  „посла‐  никʺ, ово се Арију догодило у нужнику.  Несумњиво  је  да  је  императорова  разумност  задржала  неприја‐  теље  Атанасијеве,  који  су  ликовали,  од  нетактичне  журбе  око  заме‐  ника  на  његовој  александријској  катедри.  Паства  је  била  узнемирена,  протестовала  је.  Лично  је  велики  преподобни  Антоније  више  пута  из  пустиње  писао  Константину  и  тражио  заштиту  за  Атанасија.  Међутим,  власти  нису  седеле  скрштених  руку;  четворо  најбучнијих  презвитера  било  је  ухапшено  и  послато  у  прогонство.  А  император  је  писао,  обраћајући  се  клиру,  искушеницама  и  свим  верницима  и  убеђивао  их  је  да  буду  мирни  јер  он  неће  изаћи  у  сусрет  ни  анархији,  ни  галами  гомиле,  уз  то  тврдећи  још  да  је  пресуда  Атанасију  била  законити  суд  сабора.  У  одговорима  преподобном  Антонију  каже:  у  пракси  постоје  и  пристрасне  судије,  али  је  невероватно  да  би  овако  бројан  сабор  епископа,  и  то  образованих  и  мудрих,  могао  да  осуди  не‐  виног  човека.  Атанасије  је  просто  уображен,  неваспитан  и  свадљив.  Кад  се  једном  наш  мудри  митрополит  Филарет  Московски  супрот‐  ставио  неком  световњаку  који  је  негирао  праведност  извесне  судске  пресуде  речима  „суд  не  грешиʺ,  онда  му  је  овај  приметио:  „Владико,  заборавили  сте  на  суђење  Исусу  Христуʺ.  Филарет  је  уздахнуо  и  покајнички признао: „У овом тренутку ме је Господ заборавиоʺ.  Мелитијанци  су  ликовали.  Исхиру  су  произвели  за  епископа.  Чак  су  у  његовом  селу  саградили  цркву  на  рачун  пара  добијених  од  град‐  ских моћника. 

 

63

МАРКЕЛ АНКИРСКИ 

После  Атанасија,  „евсевијанциʺ  (Евсевије  Никомидијски  је  сад  постао  њихов  главни  вођа)  одлучили  су  да  се  изборе  за  његовог  уваженог,  истакнутог  саборца,  епископа  Маркела  Анкирског.  Већ  десет  година  пре  Никеје,  Маркел  је  био  епископ.  У  почетку  је  посто‐  јао  предлог  да  се  у  Анкири  одржи  I  Сабор.  Маркел  је  у  Никеји,  напоредо  са  царским  покрајинским  намесницима,  римским  легатима,  играо велику улогу.  И  после  Никеје,  Маркел  је  наступао  са  темељним  и  аргумен‐  тованим  оспоравањем  аријанаца.  Аријанци  су  нашли  себи  ауторита‐  тивног  агитатора,  Астерија;  био  је  то  ретор,  тј.  учитељ  беседништва  из  Кападокије.  У  време  Диоклецијанових  прогона  обрео  се  међу  lapsi1,  па  зато  није  био  примљен  у  клир;  а  сад  је  обилазио  Исток,  држећи  јавна  предавања  у  заштиту  аријанаца.  На  његова  предавања  су  долазили  и  злуради  пагани  који  су  сазнавали  како  су  се  између  себе  хришћани  „разбуцалиʺ.  Осим  ових  предавања,  Астерије  је  обја‐  вио  и  књигу  „Синтагмасион  ‐  кратки  прегледʺ  у  које  је  сабрао  про‐  тивникејске  цитате  из  Оригена,  Павлина  Тирског,  Евсевија  Нико‐  мидијског  и  других.  У  свом  оповргавању  аријанске  лажи,  Маркел  није  штедео  ни  старе  ауторитете,  кад  већ  они  нису  били  дорасли,  нити  се  уздигли  до  нове  фазе  откривања  догмата.  Маркел  није  био  конзервативац;  био  је  само  смели  еволуциониста  те  је  у  име  догмат‐  ских  истина,  које  су  се  откриле  у  Цркви,  грмео  на  све  друге.  Тако  он  пише:  „Ваш  Павлин  (тј.  Тирски)  тешко  да  се  може  оправдати  на  оном  свету  за  све  оне  окрњене  наводе  приликом  цитирања  Оригена.  Чак ако узмемо да Ориген и стварно тако пише, ипак се поставља  1 Lapsi = „палиʺ хришћани који су се за време гоњења одрекли Христа, а  онда, већином и покајали. (Прим. реценз.) 

 

64

питање да ли је Ориген ауторитет? Из првих Оригенових реченица  у  делу  ‐  Περί  ἀρχῶν  ‐  (О  начелима)  види  се  да  се  он  тек  откачио  од  Платонових страница. Чак и овај свој рад започиње цитатом из Пла‐  тона. Од самог почетка Маркел, као мислилац, гради принципе и ме‐  тодологију  свог  богословствовања.  Он  одбацује  хронолошко  низање  схватања  црквених  аутора,  тј.  метод  Евсевија  Кесаријског  који  овај  примењује  у свом  делу  са карактеристичним насловом:  „Црквено  бо‐  гословљеʺ. Учени колекционар Евсевије, лишен оригиналне  мисаоне  снаге,  ограничавао  је  и  одбацивао  неукротивог  философа‐мислиоца  Маркела.  Маркел  пак  збацује  окове  Евсевијевих  цитата  из  дела  црквених  ауторитета  и  једино  се  ослања  на  текст  Светог  Писма.  Болотов  методолошки  оштроумно  упоређује  Маркела  са  Лутером:  у  темељу је само Свето Писмо, а после тога одмах ‐ ја, лично.  За Тирски сабор 335. године Маркел је већ имао оформљен свој  систем.  На  сабору  у  Тиру  и  Јерусалиму  одбио  је  отворено  да  осуди  Атанасија и да прихвати Арија.  Није  желео  чак  ни  да  учествује  у  црквеном  богослужењу  са  члановима  Сабора  приликом  освећивања  Храма  у  Јерусалиму.  Ду‐  боко уверен у себе, Маркел је отпутовао у Константинопољ (336. г.)  и лично предао Константину своју књигу са посветом. Ово је стварно  била медвеђа услуга православљу и никејској вери. Као што се и мо‐  гло  очекивати,  Константин  је  дао  Маркелов  рад  на  разматрање  члановима Тирског и Јерусалимског сабора, који су се били сакупили  у  Константинопољу  (336.  г.).  Без  већих  тешкоћа  чланови  Сабора  су  запазили  у  Маркеловој  књизи  савелијанство,  па  су  га  са  задово‐  љством лишили катедре и без одуговлачења на његово место поста‐  вили  епископа  Василија,  који  је  убрзо  овековечио  своје  име  као  Василије  Анкирски  у  знаменитој  борби  за  врло  прецизно  формули‐  сање источног‐тријадолошког богословља.  Евсевије  Кесаријски  је  после  свргавања  Маркела,  ликујући,  написао полемички трактат под називом „Против Маркелаʺ. 

 

65

МАРКЕЛОВО БОГОСЛОВСТВОВАЊЕ 

Маркел  своје  богословље  гради  тобоже  искључиво  на  Светом  Писму.  Тако  он  тврди  да  је  цело  богословље  о  Другом  Лицу  Свете  Тројице  дато  код  евађелиста  Јована  у  I  глави.  Сва  друга  имена  ‐  „Лик,  Христос,  Исус,  Пут,  Истина,  Живот,  Син  Божјиʺ  односе  се  на  оваплоћеног  Бога.  У  унутрашње‐божанском  битију, Друго Лице има  унапред замишљено специјално име Логос.  По  овоме  значи  да  је  Логос  лично  име  Божанства  које  се  још  није оваплотило. ‐ Λόγος ἄσαρκος ‐ још увек није Син. Није прошло  ни 400 година, а Логос је постао Син. Спорно место у књизи Приче  Соломонове  (8, 22) „Господ Ме створи у почетку путева својихʺ  јед‐  ноставно  се  односи  на  Сина  у  плдти  (телу),  које  је  стварно  безсе‐  мено створено од Светог Духа ради спасења.  У  термину  Логос  Маркел  скривено  позајмљује  и  неке  философ‐  ске одлике  које узима  из аналогије са људским логосом  (реч‐разум).  Ово би биле те одлике: а) све што ми мислимо, говоримо и радимо,  све је то путем разума и речи; али б) логос је неодељив од човека ни  по  квалитету  самосталне  ипостаси,  ни  по  квалитету  самосталне  пос‐  тојеће  потенције  ‐  δυνάμει.  Логос  чини  са  човеком  неку  јединствену  целину и разликује се од човека само као споља изражено дејство ‐  ἡ πράξεως ἐνὲργεια.  Ето у овом смислу су у I глави Јована речене 4 ствари:  1) Логос  је  био  „у  почеткуʺ.  А  то  значи  да  је  Он  био  у  Оцу  ‐  δυνάμει ‐ потенцијално.  2) Он  је  био  „код  Богаʺ,  тј.  Он  је  био  код  Бога,  притом  у  стању  активно изражене снаге ‐ ἐνεργεία.  3) „И  Логос  је  био  Богʺ  ‐  што  означава  нераздељивост  Божан‐  ства.  4) „Све је настало путем Његаʺ, онако као што настаје и у човеку  путем његовог разума, речи и воље. Зато је Логос и недељив од Оца,  зато је савечан са Оцем, зато Му је „ὁμοούσιοςʺ. 

 

66

Да,  овде  се  открила,  показала  „омоусијностʺ,  тј.  јединосуштност  Логоса  са  Оцем.  Али,  још  увек  није  откривено,  нити  је  доказано:  да  ли  је  Логос  посебно  божанско  Лице?  Није  ли  Логос  само  саставни  део,  или  божанско  својство  Јединитог  Лика  Божанства  Оца?  Не  жу‐  рећи  да  нам  одговори  на  ово  питање,  Маркел  засад  закључује  да  је  Логос  само  „у  Оцуʺ  ‐  δυνάμει  =  потенцијално.  А  ми  бисмо  рекли  да  је Логос само  ad intra, да је потенцијалан, а да још увек није  ad  extra,  тј. још увек се није открио.  Али,  идући  даље,  Маркел  објашњава  да  се  процес  откривања  наставља.  Логос  не  остаје  у  Оцу  само  потенцијално,  δυνάμει  него  се  и  надаље  испољава  у  дејству  ‐  ἐνεργεία,  пошто  Божанска  Монада  ствара  свет.  Појављујући  се  притом  из  Очевих  недара  ‐  προελϑών  ἐκπορεύεται  ‐  Логос  у  Богу  постаје  снага  која  се  реализује  ‐  ἠ  ἐνέρ‐  γεια  τῆς  πράζεως.  Он  ствара  свет.  Акт  стварања  је  по  Маркелу  „прва  икономијаʺ ‐ „домостројʺ.  Међутим,  и  овде  се  Монада  не  рашчлањује,  па  у  Богу  остаје  μία  ύπόστασις  (онако  као  што  је  то  код  Евстатија  Антиохијског  и  код  других  староникејаца).  Маркел  одбацује  „два  бога  које  су  ипостаси  разделиле  δύο  ϑεοὺς,  ὑποστάσει  διηρημένους.  Све  ове  различите  тер‐  мине  Маркел  одреда  одбацује  и  сваљује  их  на  аријанце.  По  његовом  мишљењу  аријанци  су  ти  који  уводе  и  две  суштине  и  две  чињенице  и  две  силе  и  два  бога  ‐  δύο  ούσίας  τε,  καί  πράγματα,  καί  δυνάμεις,  καί  ϑεούς.  Неоспорно  је  да  је  Маркел  остварио  значајно  достигнуће  у  бо‐  гословској  мисли  у  области  санкционисања  јединства  Бога.  Он  је  још  пре  великих  Кападокијаца,  који  су  изградили  разлику  између  по‐  јмова  „усиа  и  ипостасʺ,  превазишао  предникејску  конструкцију  схема  о узајамним односима Лица Свете Тројице.  За  древне  људе  је  Бог  као  Јединица,  Бог  као  Биће  Божије  био  Отац.  Син је од  Бога  Оца. Дух је  од Бога  Оца  кроз Сина.  Отприлике  би била вертикална схема:  О 

  с 

д  При  оваквој  схеми  западњацима  је  изгледало  природно  да  у  току  развоја  Свете  Тројице,  треба  размишљати  о  Сину  који  је  после  Оца  саучесник у настављању Духа.       

67

После  теоријске  изградње  Тројице,  коју  су  обавили  оци  Капа‐  докијци  ми  смо  почели  о  Божанским  Лицима  да  размишљамо  по  схеми као да Лица стоје напоредо и да су повезана једном божанском  суштином, коју изражавамо хоризонталном линијом:  Отац — Син — Дух  Не поседује само један Отац суштину Божју, него сва три Лица  заједно.  Маркел  управо  овако  размишља:  Монада  не  припада  само  Оцу, него Оцу + Логос + Свети Дух. Често се у Старом Завету име  Божије раздваја ‐ Κύριος ὁ Θεός (Господ Бог), што значи Отац + Син.  А у општем закључку о Себи у Мојсејевом откривењу Бог каже: Ἐγώ  εἰμί ὁ ῎Ων, (Ја сам Онај који јесте), означавајући тиме да је Он само  Једно Лице ‐ ἔν πρόσωπον.  Али,  тврдећи  са  таквом  одлучношћу  једност  Бога,  Маркел  се  суочава са супротном тешкоћом.  Како онда објаснити Тројицу?  Овде Маркел одједном почиње да клизи са високе трансценден‐  талности у историјску иманентност.  У  највишем  трансценсусу  ‐  Бог  постоји  као  Монада,  ‐  Κατά  πνεῦμα Бог је Монада. Међутим, он мора да изађе из овог предкос‐  мичког и надкосмичког стања путем „плана спасењаʺ, мора да уђе у  плот  космоса  ‐  κατά  σάρκα  οἰκονομίας.  И  ето  баш  у  том  сотири‐  олошком  и  космичком  тренутку,  напуштајући  своју  дубинску  јед‐  ноставност, Монада улази у видљивост историјског самопоказивања  у  некакву  „множинуʺ,  а  управо  у  тројичност:  ‐  Μονὰς  ϕαίνεται  πλα‐  τυνομένη εἰς Τριάδα. Тројица је само историјска појава. То је само  Тројица  откривења.  Истина,  ова  појава  има  и  своје  онтолошке  корене (како то каже Болотов), јер су и Логос и Дух у Богу вечни (за  нас на непознат начин).  Нама се Тројица открива и јавља у вези са икономијом спасења,  јер  кроз  њега,  за  нас,  Тројица  излази  на  светлост  дана,  из  Њеног  скривеног трансценденталног битија. Код Маркела је ово откривање  Тројице само по себи формулисано наметљивим терминима „упоко‐  јеногʺ гностицизма. Управо овако ‐ Монада се код гностика, по кон‐  трасту  са  наступајућим  „саморазвијањем,  ширењем  ‐  πλατυσμόςʺ  ‐  налази  у  стању  „збијености,  стегнутости  ‐  συστολὴʺ.  Овај  први  предкосмички ‐ πλατυσμός, већ је нека врста „предговораʺ за спасе‐  ње  света.  То  је  прва  ‐  οίκονομία  ‐,  за  сад  још  само  „потенцијална:  δυνάμειʺ. У овој „динамичкој = потенцијалнојʺ фази појављује се Ло‐  гос, Јединородни и почиње ‐ λέγειν, тј. говорити. Као Μονογενἡς он  још увек припада првој икономији. 

 

68

Али,  ево,  ово  саморазвијање  тече  даље.  Наступа  Друга  ико‐  номија. У њој Логос постаје „Синʺ и Прворођени целе творевине. То  више није „потенцијалнаʺ ‐ (δυνάμει) фаза саморазвоја Логоса, него  реална  ‐  ἐνεργεία  Сад  је  Син  постао  врховна  Глава  свих  створења  ‐  ἀνακεφαλαίωσις, како би њима подарио нетрулежност и бесмртност.  Ради тога се и заоденуо у плот, која је „туђа Богу; Он је не користи  ни најмањеʺ. Мада ће плот и васкрснути и постати бесмртна, ипак  овај дар бесмртности није њено својство. Она није апсолутно вечна,  може и да престане и да постоји. Ово је Маркелу било потребно како  би доказао да је читава сотириолошка Друга икономија, нешто пре‐  лазно. Монада мора да се врати ка својој апсолутној ‐ ἡσυχία, тј. ти‐  ховању, и то путем ‐ συστολἡ, стезања.  Логос се оваплотио ради света. И зато се царство ‐ Λόγος мора  завршити и прећи у царство Божије. „Јер он треба да царује док не  положи све непријатеље под ноге својеʺ (Коринћанима, 15, 25). Ово  тумачење  привремености  боговаплоћења  веома  је  карактеристично  место у Маркеловој доктрини. Да би се супротставило њему, управо  је  у  Символу  вере  после  II  Васеленског  сабора  (351.  г.),  унесена  тврдња да „царству Његовом неће бити крајаʺ.  Маркел се не плаши да зада себи следеће питање: „Куд ће се дети  плот  тј.  човештво  Христово?ʺ  Ослањајући  се  све  време  на  Свето  Писмо,  Маркел  одговара:  „Писмо  нам  о  овоме  ништа  не  кажеʺ...  „Дакле, сад видимо као загонетку у огледалуʺ (I Коринћанима).  Међутим,  Маркелово  гностичко‐фантазерско  богословље  се  на  овоме  не  зауставља.  Завршавајући  своју  тријадологију,  смишља  Маркел III икономију ради објашњења деловања Трећег Лица ‐ Све‐  тога Духа. Маркел каже: пре силаска Светог Духа на апостоле Дух је  био  у  Логосу  и  у  Оцу.  Његово  јављање  то  је  ново  ширење,  ново  саморазвијање Монаде. У почетку се Монада проширила у Логос, а  онда се сам Логос, продужавајући ширење, открива као Дух. Најава  Духа већ представља двоструко ширење. У почетку се Монада шири  у  Логос,  а  онда  Логос  у  Дух.  Ово  је  ширење  ширења  παρέκτασις  παρεκτάσεως. Зато Свети Дух исходи „од Оца и Синаʺ (filioque), те  зато еванђелист Јован и каже: „јер од Мога ће наследитиʺ!  Маркела су жарко волели Римљани. Зато што је латинска трија‐  дологија такође имала недостатак са њеним монархијанством које је.  изродио филиоквизам.  Тако је Маркел направио медвеђу услугу Никејском ὁμοοὔσιος‐у.  Маркелова  јеретичност  је  била  одличан  покривач  за  „лукавост  евсевијанацаʺ који су се приказивали као православци. 

 

69

ПОСЛЕ МАРКЕЛОВЕ САБЛАЗНИ 

Осим  стубова  никејства,  Евстатија,  Атанасија  и  Маркела,  знало  се  још  и  за  десетак  православних  епископа  избачених  са  њихових  катедри,  које  је  насилно  приграбила  партија  „евсевијанацаʺ.  Тако  су  тад  себе  називали  аријанци,  пошто  су  схватили  непогодност  и  саб‐  лазност свог пређашњег имена.  Године  337.  ‐  22.  маја,  умро  је  император  Константин,  кога  је  уочи  саме  смрти  крстио  Евсевије  Никомидијски.  Уместо  опроштај‐  ног  говора,  за  који  су  се  нормално  били  обратили  познатом  истори‐  чару,  Евсевију  Кесаријском,  овај  изјављује  да  има  спремљену  целу  књигу о Константину и убрзо објављује  Vita Konstantini  у четири тома  (главе),  и  то  у  стилу  званичне  дипломатичности.  Овде  се  ћутке  пре‐  шло преко свих тамних трагичних чињеница које се тичу Константи‐  нових  породичних  односа.  Успут  је  у  књизи  испричана  и  историја  Никејског, Тирског и других тадањих сабора, али без икаквог помена  Арија и Атанасија. Ово је стварно био рекорд дипломатичности!!... 

 

70

КОНСТАНТИНОВИ НАСЛЕДНИЦИ 

Император  Константин  је  имао  три  полубрата.  Њих  је  родила  Теодора,  прва  жена  Константина  Хлора;  били  су  то:  Далматије,  Јулије  Констанције  и  Ханибалијан.  После  Теодорине  смрти,  Кон‐  стантин Хлор се по други пут оженио Јеленом, која му је родила Кон‐  стантина.  Први,  старији  синови  Константина  Хлора  које  је  добио  од  Теодоре,  живели  су  са  својим  породицама  у  свом  старом  месту  Ту‐  лузи, у  Галији. Тек после смрти царице Јелене,  К. Хлор је позвао из  Галије своју старију децу код себе у двор. Ханибалијан је већ пре тога  био  умро.  Други  син,  Јулије  Констанције  је  имао  из  првог  брака  четворо  деце.  Касније  је  његов  син  Гал  добио  титулу  „цезарʺ.  Јулију  Констанцију  се  у  другом  браку  родио  још  један,  по  злу  чувени  син  ‐  Јулијан Отпадник. Значи, он је био синовац Константину Великом.  Константин  Велики  је  постао  владар‐самодржац;  чак  је  и  ре‐  лигију  променио,  а  ипак  није  изгубио  поверење  и  популарност.  Међутим, он овим није успео да преобрази стари римски менталитет.  Војска је могла да подигне на штит (прогласи за цара) и неког другог  од стотине генерала. Чак и више од тога: могло је из Константиновог  дома  да  се  пође  линијом  његове  старије  браће,  а  не  његових  синова.  Али дворски кругови којима је било стало до директног династијског  наслеђивања  власти  у  Константиновој  породици,  одлучили  су  да  отклоне  могуће  конкуренте  побочних  његових  наследника  и  да  сву  власт пренесу на Константинову децу. Тако се десио крвави дворски  преврат.  У  таквој  ситуацији  Евсевије  Кесаријски  је  сматрао  за  неу‐  месно  да  нашироко  прича  на  сахрани.  У  својој  књизи  „Живот  Кон‐  стантиновʺ  он  прикрива  крваво  купатило  једном  једином  „чиновнич‐  комʺ реченицом: „А кад је војска сазнала за смрт императора, као да  је била надахнута одозго... једногласно је одлучила да никог другог  не  призна  за  римске  самодршце,  до  децу  Константиновуʺ!  Иза  ових  водњикавих Евсевијевих речи прикривен је исходишни и основни акт 

 

71

ужасног  византијског  система  који  je  тpajao  више  од  миленијума  и  који је, као по неком наследству, био предат Отоманској империји, у  којој  су  после  смрти  султана  често  убијали  свако  дете  сестре  или  ћерке  султанове,  као  могуће  конкуренте  директном  наследнику.  Овај сурови закон укинуо је (у Турској) тек почетком XIX века сул‐  тан Селим III.  У  тренутку  смрти  Константина  Великог  у  Константинопољу  се  налазио  његов  син  Констанције  и  изгледа  да  су  са  његовим  знањем  била  побијена  браћа  цара  Константина:  Далматије  и  Јулије  Констан‐  ције,  заједно  са  њиховом  децом.  Међутим,  ипак  су  два  сина  Јулија  Констанција  измакла  мачу.  То  је  био  Гал  који  је  имао  12  година  и  Јулијан, коме је било 6 година.  Према  територијама,  власт  су  делила  три  сина  Константина  Великог.  Најстарији Константин II, који је имао 21 годину, добио је Запад:  Британију, Галију и Шпанију.  Други  син,  Констанције,  од  16  година,  добио  је  Исток:  Констан‐  тинопољ, Тракију, Малу Азију, Сирију и Египат.  Трећи,  Констанс,  са  15  година  добио  је  средишњи  део  империје:  Дунав, Италију и Африку.  Сва тројица су добила титулу  „августʺ и већ су сви били васпи‐  тани као хришћани.  Ујесен 337. године три брата са титулом ‐ августа, допутовали су  у  Viminacium  (Костолац)  у  Панонију,  на  Дунаву  ради  договора.  На  свом састанку су решили да се ради  „мира у Црквиʺ амнестирају сви  епископи у изгнанству.  Зато је Константин II, владар Галије у коју је спадао и град Трир  (Trevirum) на Рајни, ослободио св. Атанасија из Трирског прогонства,  давши  му  писмо  за  Александријску  цркву,  тако  да  је  тиме,  млади  август, испунио и вољу свог покојног оца, императора Константина.  Вратили су се и други епископи‐никејци на пример: Асклепа Га‐  зијски,  Павле  Константинопољски,  Маркел  Анкирски  итд.  на  своја  стара места, која су сад скоро свугде била заузета. Настала је тешка  и замршена ситуација. Паства се поделила. Колико је само било буре  око Павловог имена у Константинопољу!  Враћајући  се  дугим,  копненим  путем  у  свој  завичај,  у  Алексан‐  дрију,  св.  Атанасије  је  успут  у  многим  местима  био  сведок  сукоба  старих  прогнаних епископа  са новима, које су на њихова  места  били  поставили  евсевијевци.  Атанасија  су  у  ове  спорове  били  увукли  као  трећег  судију.  Касније  су  га  његови  противници  због  овога  прекоре‐  вали, тврдећи да он овим уноси смутњу.  У Александрију се Атанасије вратио 23. XI 337. године. Значи да  је његово прогонство у Трир трајало нешто више од две године. 

 

72

Атанасијев повратак је Александрија дочекала са радошћу; постао је  још популарнији. Евсевије Никодимијски је био посрамљен, јер су се  одлуке Тирско‐Јерусалимског сабора свеле на нулу. Тад он започиње  нове  интриге  против  Атанасија  и  то  за  њега  у  врло  повољним  ус‐  ловима.  Констанције  је  дао  сагласност  за  свеопшту  амнестију  прог‐  наних епископа, али је то само било под притиском своје браће, двају  августа на Западу. Лично он био је мишљења да треба управљати у  духу локалног јавног мнења. А оно је, као што је то показао Трирски  сабор  335.  године,  било  против  Атанасија.  Размишљајући  у  овом  правцу Констанције почиње да утиче на Евсевија Никодимијског. И  са дозволом „одозгоʺ Евсевије опет почиње да разгара ватру међу ра‐  тоборним  групама  у  Александрији.  Био  је  наумио  да  подржи  борбу  против  Атанасија  и  никејских  богослова,  уједињавајући  обезглав‐  љене аријанце са исто тако обезглављеним мелитијанцима. Такође  се  залагао  да  и  сви  остали  признају  овог  новог  епископа  који  је  дошао на чело Александријске цркве, а не Атанасија. Тако се десило  да је презвитер Пистос који се борио за аријанство и од почетка био  уз  Арија,  а  кога  је  некад  још  Александар  Александријски  био  изопштио,  сад  био  постављен  за  епископа  у  Александрији.  Евсеви‐  јевци су му писали као да је био стварни представник Александријске  Цркве и убеђивали су друге епископе да га признају за таквог.  У то време Евсевије Кесаријски престаје да игра активну улогу  и већ 339. године умире. 

 

73

ИНТЕРВЕНЦИЈА ПАПЕ ЈУЛИЈА 

На  основама  стварне  слободе  коју  су  стекле  црквене  групе,  сад  „источњациʺ више нису могли да занемарују Рим који је, наравно, већ  имао  поверење  у  Атанасија  и  био  на  његовој  страни.  И  ето  евсеви‐  јевци  упућују  делегацију  у  Рим  са  извештајем  о  активности  Тирског  сабора,  а  текст  записника  су  понели  презвитер  Макарије  и  два  ђа‐  кона.  Евсевијевци  су  покушавали  да  убеде  Рим  да  су,  полазећи  од  канонске  тачке  гледишта,  збацили  Атанасија  правилно,  па  да  Рим  треба  да  прекине  да  га  признаје.  Међутим,  ни  Атанасије  није  седео  скрштених  руку. Он  је  такође  послао  у Рим  презвитерску  делегацију.  Делегација  је  у  име  свих  египатских  епископа  понела  са  собом  за‐  једничку  посланицу.  У  њој  се  износе  све  закулисне  работе  Тирског  сабора,  описује  се  стварна  ситуација  у  Египту,  једнодушност  свих  епископа и чињеница да је око Писта остала само безначајна шачица  његових  поклоника.  Истовремено  је  ова  посланица  била  упућена  и  западним императорима: Константину II и Констансу.  А  ове  августе  су  у  међувремену  неки  потказивачи  обавештавали  као  да  је  Атанасије  тобож  изазвао  народни  бунт  јер  је  из  користо‐  љубља  задржао  жито,  које  су  баш  ови  августи,  руковођени  неста‐  шицом  хлеба,  преко  Атанасија  били  поклонили  становништву  Египта и Либије.  Макарије,  предводник  источне  делегације,  био  је  веома  збуњен  доласком Атанасијевих посланика у Рим. Он се чак вратио на Исток  ради  нових  инструкција.  Међутим,  оставио  је  у  Риму  своја  два  по‐  моћника  ђакона.  Видевши  да  су  Атанасијеве  вести  оставиле  дубоки  утисак  у  Риму,  ова  двојица  су  се  на  своју  одговорност  сложила  да  се  овде,  у  том  граду  обави  у  њиховом  присуству  саборно  разматрање  спорних материјала. У почетку папа Јулије није био склон да се меша  у  ово  њему  туђе,  источно  замешатељство,  али  се  касније  ипак  одлучио на то. Били су послати званични позиви у Александрију и 

 

74

Константинопољ  да  се  изволи  доћи  на  сабор  у  Рим.  Овако  се  од  ин‐  формативне  делегације  која  је  имала  за  циљ  да  само  убеди  римског  епископа  да  се  братски  придружи  пресуди  онога  што  је  већ  била  донела  источна  већина,  дошло  до  подношења  захтева  једном  Запад‐  ном  сабору  за  пресуђивање  свих  одлука  које  су  биле  донесене  у  Тиру,  па  је  тиме  испало  да  је  Рим  постао  нека  виша  апелациона  инстанца.  Због  тога  римо‐католици  на  ово  и  гледају  као  да  је  то  апелација  чита‐  вог  Истока  за  папином  пресудом.  И  Римљани  су  формално  у  праву,  а  Источни,  који  немају  јуридички  начин  мишљења,  формално  то  ни‐  су.  Сами  су  криви  што  су  умешали  папу  и  што  су  створили  преседан  који  је  само  ишао  у  корист  папског  частољубља.  Ово  је  илустрација  дубоке  разлике  у  менталитету  Истока  и  Запада  која  се  и  до  дана  да‐  нашњег  лоше  схвата  и  која  представља  ослонац  свим  оним  беско‐  начним  и  бесплодним  разговорима  о  спољашњем  усаглашавању  неке  буквалности,  а  не  о  оној  тешко  исказивој  дубини  унутрашњег  разу‐  мевања „доживљавањаʺ догмата.  Овако  се  дошло  до  уплитања  папе  Јулија,  али  на  основу  кривице  самих  источних  теолога.  У  то  време  је  предводник  источне  цркве,  Евсевије  Никомидијски  организовао  почетком  339.  године  сабор  у  Антиохији  да  би  саборно  и  ауторитативно  у  „свеисточнимʺ  разме‐  рама,  довео  у  ред  сав  онај  источни  метеж.  Схватили  су  они  да  нема  једноставног  решења  за  „александријско  питањеʺ.  Међутим,  ипак  су  били  упорни  у  својој  плиткости  као  да  је  једини  узрок  метежа  лично  Атанасије,  а  не  њихово  јеретичко  богословље,  које  није  могло  да  се  учврсти  на  Истоку  све  док  Рим  не  уклони  „никејствоʺ.  Евсевијевци  су  сад  из  искуства  могли  да  сагледају  сву  немоћ  својих  надања  везаних  за  некаквог  безначајног  провинцијалног  епископа  Писта.  Зато  су  пронашли  другог,  „важнијегʺ,  Григорија  Кападокијца,  поставили  га  за  епископа  и  очигледно  уз  Констанцијеву  сагласност,  послали  га  у  Александрију.  Можемо  сад  рећи  да  је  ово  било  стравично  наруша‐  вање  црквених  канона!  Па  да  је  ма  ко  сматрао  Атанасија  за  незако‐  нитог,  ипак  је  његовог  заменика  морао  да  бира  искључиво  алексан‐  дријски  клир.  Овакво  насиље  је  могла  да  спроведе  једино  власт  мес‐  ног  префекта.  А  на  челу  њеном  је  још  увек  био  онај  исти  Филарије  који  је  спровео  лажну  анкету  поводом  Тирског  сабора  335.  године.  И  сад  он,  марта  339.  године,  издаје  декрет  о  наименовању  новог  еписко‐  па  уз  упозорење  да  су  Атанасијеви  презвитери  обавезни  да  предају  властима  своје  цркве.  У  првој  цркви  која  је  била  силом  отета  било  је  много  убијених  и  рањених,  а  сам  храм,  заједно  са  крстионицом,  за‐  паљен.  Убрзо  је,  праћен  војном  заштитницом,  допутовао  у  Алексан‐  дрију  Григорије  Кападокијац.  Поздравила  га  је  антиправославна,  блиска полицији гомила, састављена од разних аријанаца, пагана и 

 

75

јудејаца.  Епископски  дом  је  био  насилно  проваљен  и  заузет.  Лично  је  Григорије  био  човек  од  квалитета  који  су  одговарали  његовом  по‐  ложају,  па  ни  случајно  није  био  некакав  бандит,  или  насилник,  него  просто  „чиновникʺ  који  је  мислио  да  има  законско  право  на  ту  дуж‐  ност.  Било  је  то  време  Великог  поста.  Отимали  су  цркве  једну  за  дру‐  гом  уз  насиље  и  хапшења.  Дошао  је  Велики  Петак;  34  свештеника,  верних  Атанасију,  било  је  похапшено  и  послато  на  робију.  Окршаји  и  хапшења  су  се  продужила  и  на  Ускрс.  Сатеран  у  своју  последњу  цркву  која  још  није  била  одузета,  Атанасије  увиђа  да  је  и  њено  зау‐  зимање неизбежно. Он се поново повлачи у своју „усамљеностʺ.  У  префектовом  извештају  који  је  послао  императору  ово  насиље  се тумачи као да је Атанасије кривац за све настале поремећаје.  Из  свог  усамљеничког  склоништа  Атанасије  шаље  васеленском  епископату  свој  огорчени  протест.  У  њему  је  упоређивао  Алексан‐  дријску  цркву,  чије  су  му  храмове  један  за  другим  одузимали,  са  оном  причом  из  Књиге  о  Судијама  о  једном  Левиту  из  Ефремове  земље  који  је  своју  обешчашћену  жену  исекао  на  комаде,  па  их  је  онда  разаслао  по  свим  градовима  земље  Израиљеве,  позивајући  тиме  на  освету.  Сликовито  је  описао  и  историју  незаконитог  упадања  Григо‐  рија  у  Александрију.  „Ево  комедије  коју  је  започео  да  игра  Евсевије,  ево  интриге  коју  је  он  одавно  смерао  и  са  којом  је  сасвим  успео  за‐  хваљујући  својим  клеветама,  којима  је  опседао  императора.  Али,  и  то  му  је  мало;  он  тражи  моју  главу.  Покушава  да  заплаши  моје  при‐  јатеље  претећи  им  прогонством  и  смрћу.  Међутим,  то  није  разлог  да  ја  устукнем  пред  његовим  непоштењем.  Напротив,  ја  морам  да  се  браним  и  да  протестујем  против  оних  огавних  клевета,  чија  сам  жртва...  Док  ви  седите  по  вашим  катедрама  и  мирно  началствујете  на  богослужбеним  скуповима  ваших  верника,  неочекивано  вам  се  по  нечијем  наређењу  поставља  заменик.  ‐  Да  ли  ћете  то  отрпети?  Зар  нећете  завапити  за  одмаздом?  Наравно,  да.  И  то  је  најбољи  тренутак  да  се  побуните.  Иначе  ако  оћутите,  ово  ће  се  зло  проширити  на  целу  Цркву.  Наше  епископске  катедрале  ће  постати  предмет  ниских  пожуда  и  недостојне  трговине...  Не  пропустите  да  протестујете!  Не  допустите да славну Александријску Цркву погазе јеретици!ʺ  Пошто  је  ставио  у  задатак  активистима  своје  пастве  да  свуда  рас‐  турају  овај  апел,  Атанасије  се  упутио  у  Рим;  наравно,  тајно.  Да  је  јавно,  ухапсили  би  га  на  самој  обали.  Међутим,  морнари  су  сакрили  Атанасија,  кога  су  веома  поштовали.  Баш  у  то  време  у  Рим  се  упутио  и  један  Григоријев  посланик,  а  из  Рима  су  кренули  на  Исток  и  посланици  са  позивима  за  Римски  сабор  који  су,  као  што  смо  видели,  били  измолили  источни  делегати.  Источни  богослови  су  се  обрели  у  незгодној ситуацији. Нису желели формално да дезавуишу своје 

 

76

делегате, а нису желели ни сабор. Оне источне посланике, који су сад  стигли  из  Рима,  задржали  су  под  разним  изговорима  скоро  целу  годину  да  би  на  крају  крајева  отворено  одбили  предлог  претресања  ситуације  на  Римском  сабору.  Чак  су  прешли  и  у  офанзиву.  У  свом  писму, на пример, које су послали папи Јулију, оптужују га за његове  незаконите  претензије  да  буде  тобож  некакав  арбитар  над  саборима  Истока. Писали су му како мора да се одрекне претензија арбитра, те  да  мора  да  направи  избор  с  којом  ће  партијом  Истока  да  се  соли‐  дарише.  Да  ли  са  „свимаʺ  источним  епископима,  или  само  са  једним  Атанасијем и Маркелом?  Ово  обраћање  Риму  било  је  потписано  у  самој  Антиохији;  а  у  свести  источних  богослова  она  је  била  њихова  најстарија  предсе‐  давајућа катедра. У овом тренутку на њеном челу је био Флакил. Он  се  први  и  потписао;  после  њега  следује  Диганије  из  Кесарије  Ка‐  падокијске,  а  затим  Евсевије  Константинопољски.  Тако  је  овај  последњи  почео  да  се  прави  важан,  показујући  тиме  и  своје  непри‐  јатељство према никејском догмату.  Јулије је 340. године сакупио у свој Рим близу педесетак еписко‐  па. Били су ту и Атанасије и Маркел, за кога се може рећи да је био  „настањенʺ као емигрант у том граду. Овде се била сакупила и једна  солидна група источних епископа, које су још евсевијевци били прог‐  нали са њихових катедара (из Тракије, Мале Азије, Сирије и из Пале‐  стине). Није Атанасије морао много да се труди да би се оправдао.  Он  је  био  веран  Никеји  и  то  је  била  једина  његова  кривица  пред  источнима. Ово је био уствари само доказ директне Атанасијеве зас‐  луге. Овде је владао потпуни култ Никеје: Заседања Римског сабора  су  се  одржавала  у  цркви  презвитера  Вита  или  Витона,  (Vito‐onis),  који  је  био  легат  (папин  изасланик)  на  Никејском  сабору.  Био  је  ту  присутан и један други његов колега из Никеје, презвитер Викентије.  Велики романтичар у односу на I Васеленски сабор, Викентије је сад  веома топло говорио о Маркеловој ревности у Никеји. Зато су Мар‐  келова објашњења поводом оптужбе за јерес, коју су били покренули  против  њега  источни  богослови,  била  прихваћена  као  задовоља‐  вајућа, без схватања суштине ове ствари па је он формално на Западу  био примљен у црквену заједницу.  После  заседања  Сабора,  у  име  папе  Јулија  био  је  сачињен  де‐  таљан одговор онима који су били потписали Антиохијску посланицу  упућену њему.  1. Папа никада не признаје да сноси било какву законску кривицу  због тога што је сазвао овај Сабор; то су желели и молили делегати  са Истока. 

 

77

2. У крајњој линији, и без ове молбе, папа би морао да организује  овај Сабор, пошто добија читав низ жалби од епископа, који сматрају  да су неправилно лишени својих епископских места.  3. На изјаву  источних  да  је поновно  разматрање  саборних  одлука  од стране других цркава нечувена ствар, папа се једноставно позива  на вапијућу чињеницу да је локални Тирски сабор 335. године примио  у  црквену  заједницу  Арија,  мада  га  је  васеленски  сабор  био  лишио  чина.  4. Ви  тврдите  да  ауторитет  епископа  не  зависи  од  степена  важ‐  ности градова у којима се налазе њихове катедрале. Овај аргумент је  доста  чудно  чути  из  уста  оних  који  прелазе  из  једне  царске  пре‐  стонице у другу. Ово је јавни прекор Јевсевију који се из Сирије прво  преселио у Никомидију, а сада у Константинопољ.  5. Завршена  парница  око  путира  који  су  тобож  разбили  Исхири,  буквално није занимљива у поређењу са очувањем јединства Цркве.  6. Иза  напада  на  Атанасија  и  Маркела  скрива  се  у  суштини  тежња да се рехабилитују борци за аријанство.  7. У сваком случају, папа је морао да ближе и детаљније продре  у спорна питања. И врло је жалосно што је на овакав предлог источ‐  на страна негативно одговорила.  8. Ако  ја,  папа  Јулије,  судим  неправилно  о  Тирским  одлукама,  нега онда дођу источни теолози и нека ме разувере. Папа је спреман  да  саслуша  право  обавештење  и  да  га  прихвати.  Уместо  овога  на  сцену  јавно  ступа  незаконита  историја  са  насилничким  одвођењем  Григорија на Александријску катедру.  9. Као  закључак  папа  Јулије  у  скромном  тону  говори  о  ствари  која  је  за  читав  хришћански  свет  врхунац  нескромности:  захтевање  првенства за римског првосвештеника у питању вере.  „Све  ове  саблазне  појаве  не  би  ни  постојале  да  сте  се  ви  придр‐  жавали  старог  обичаја  да  се  у  самом  почетку  обраћате  нама,  па  да  тек  онда  доносите  одлуке.  (ʺΗ  ἀγνοεῖτε,  ὄτι  τοῦτο  ἦθος  ἦν,  πρότερον  γράϕεσθαι  ἡμῖν,  καί  οῦτως  ἔνθεν  ὁρίζεσθαι  τὰ  δίκαια)  (Атанасије,  Апологија  контра  Арију,  35).  Наравно,  овај  скромни  ‐  ἠϑος  (локални  обичај),  још  увек  буквално  не  намеће  римску  infallibilitas  (непогре‐  шивост), али по природи римске мистике он већ у себи садржи корен  римског  догмата,  а  не  његову  каснију  „измишљеностʺ,  него  његову  исконску  потенцијалност.  Наиван је и  слеп Исток што  није на  време  ово видео, него је потом објавио закаснели протест.  С моралне тачке гледишта позиција папе у овом случају је била  далеко  изнад  источне.  Међутим,  она  је  слабила  1)  овим  зачетком  папизма, и 2) доказаном неспособношћу за infallibilitas, тј. непогре‐   

 

78

шивост,  тиме  што  је  прихватио  јерес  Маркела.  То  је  само  прижељки‐  вани завет, али није и достигнуће.  Источни  богослови  су  лако  разоткривали  свога  Маркела.  Свети  Епифаније  Кипарски  је  20  година  касније,  разговарајући  са  старим  Атанасијем  пред  његову  смрт,  прекоревао  Маркела  због  јереси.  А  Атанасије,  нити  је  оптуживао,  нити  је  бранио,  него  је  само  са  снисходљивим  осмехом  дао  на  знање  Епифанију  да  је  Маркел  био  близу  „искварености  вере  и  да  је  било  потребно  да  се  оправдава.ʺ  (μόνον  διὰ  τοῦ  προσώπου  μειδιάσας,  ὐπερέϕηνε  μαχθηρίας  μὴ  μακρὰν  οὐτοῦ εἷναι καί ὡς ἀπολογησάμενον είχε)  Убеђени  у  своје  „традиционалноʺ  православље  и  пошто  нису  желели  у  борби  са  Атанасијем  и  Римом  да  изазову  подозрење  како  се  боре  за  јерес,  источни  богослови  су  се  потрудили  да  створе  утисак  да  су  они  у  својој  борби  са  никејцима  били  бранитељи  канонског  поретка.  Пошто  су  се  систематски  сакупљали  у  Антиохији  скоро  сва‐  ке  године  у  мањем  или  већем  броју,  они  су  339.  r.,  онда  кад  су  у  Алек‐  сандрији  поставили  Григорија  Кападокијца,  донели  опште  обавезно  правило  (које  је  касније  ушло  у  саборске  акте  Антиохијског  сабора  из  341.  г.),  да  се  епископ  кога  је  осудио  један  сабор,  а  није  оправдао  други,  а  који  се  обратио  са  апелацијом  августу,  лишава  катедре.ʺ  (Стрела је одапета на Атанасија!) 

 

79

АНТИОХИЈСКИ САБОР 

Године  340.  десиле  су  се  у  друштвеном  животу  империје  велике  промене.  Између  западних  августа,  Констанса  и  Константина  II,  дошло је до међусобних војних конфликта. Фронтови су се сударили  на северу Јадрана, у близини Аквилеје. Константин II био је потучен  и убијен. Цео „Западʺ, који је обухватао, како се онда мислило, про‐  стор  од  Босфора  и  Тракије  до  Атлантског  океана,  сад  је  прешао  у  целини  у  Констансове  руке.  Дошло  је  време  које  је  наличило  на  недавно  самодржавље  Константина  Великог.  Ово  је  приморало  и  Констанција  и  све  источне  епископе  да  не  „дирајуʺ  много  у  Запад,  укључујући ту и онај римски, црквени.  Наредне  341.  године  била  је  у  Антиохији  завршена  изградња  главног  храма,  започета  још  у  доба  Константина  Великог.  Констан‐  ције је лично допутовао на освећење храма са већим бројем еписко‐  па; било их је 97. Окупио се тако велики сабор који је добио име ‐ έν  ένκαινίοις  („обнова храмаʺ). Констанције и Евсевије су се договори‐  ли  да  отклоне  опасност  од  надирања  западног  имератора  на  Исток,  као на  царство  (по његовом мишљењу)  потајног и прикривеног ари‐  јанства.  А  за  ово  није  било  потребно  да  се  напада  вера  Запада,  него  само  да  се  води  темељита  и  отворена  одбрана  вере  Истока,  при‐  тискујући  непрекидно  западњаке  уза  зид,  због  њиховог  слепог  при‐  хватања  Маркела.  А  око  Маркелове  јереси  Источни  се  нису  отворе‐  но изјашњавали (en toutes lettres), него се подразумевало следеће: „и то  ваше  никејско  „омоусиосʺ,  није  ништа  друго  до  нешто  другачије  маркелијанско  „монархијанствоʺ.  ‐  Увидевши  успавану  инертност  латинске мисли, Источни су пошли од става: ако већ не успемо да их  убедимо, онда бар да их стварно смиримо и приморамо да најзад пре‐  кину са оптуживањем Истока за аријанство, које је за већину на Ис‐  току  већ  било  иживљено  и  одбачено.  Управо  се  овим  и  објашњава  новонастало време појачаног састављања детаљних догматских фор‐ 

 

80

мулација  и  излагања  вере  које  су  се  шириле  под  заставом  Антиохије.  А  она  се,  као  глава  и  вођа  читавог  Истока,  ћутке  супротстављала  Риму, који је исто то био на Западу.  За  овај  Антиохијски  сабор  из  341.  године  везана  је  и  једна  друга  серија  од  пет  догматских  формула  које  је  Исток  супротставио  За‐  паду.  Ова  излагања  вере  служе  нам  као  значајан  показатељ  оног  но‐  ваторског,  никејског  „јединосуштијаʺ,  кога  се  Исток  нарочито  бојао,  а  што  му  је  по  његовом  осећању,  стизало  са  Запада.  Источнима  је  било  туђе  и  одвратно  исконско  западно  монархијанство  (Савелије  и  папе  Зефирин  и  Калист).  Чинило  им  се  да  је  Атанасије  пао  у  савели‐  јанство,  пошто  се  дружио  са  западњацима.  А  Маркел,  као  да  је  свима  показао  у  пракси  чему  води  „омоусиосʺ.  У  нашој  старој  уџбеничкој  и  научној  литератури,  под  утицајем  западних  приручника,  исто  као  и  римољубивог  историчара  Сократа,  у  тумачењу  Антиохијског  сабора  била  је  дата  негативна,  јеретичка  примеса,  али  не  тако  категорично.  Разумљиво  је  због  чега.  Без  обзира  што  је  овај  сабор  потврдио  свргавање  Атанасија  и  што  је  изабрао  на  његово  место  Григорија  Кападокијца,  ипак  су  његове  канонске  одлуке,  које  је  и  Исток  и  За‐  пад  сагласно  прихватио,  ушле  у  зборник  опште  обавезних  црквених  правила.  Постоји  читав  низ  података  на  основу  којих  се  може  прет‐  поставити  да  је  сабор  у  Антиохији  заседао  сваке  године,  и  то  339,  340,  341.  и  342.  године,  па  као  да  је  био  сливен  у  јединствен  сабор  са  ду‐  готрајним  заседањима.  Међу  њима  је  нарочито  било  бројно  и  свечано  оно  заседање  из  341.  године,  кад  су  приликом  кодификације  докумената  били  укључени  сви  записници  и  све  одлуке  са  оних  других заседања, која су се непосредно одржавала.  Како  бисмо  онда,  на  крају  крајева,  могли  да  оценимо  ауторита‐  тивност  овог  сабора?  Није  ли  он  расколнички,  или  чак  јеретички?  Зар  није  он  осудио  Атанасија  и  благословио  ширење  четири  фор‐  муле  излагања  вере,  одстранивши  притом  „јединосуштијеʺ?  Али,  ево  IV  Васеленски  сабор  цитира  управо  његова  правила  као  „правила  светих  отацаʺ.  Свети  Иларије  из  Пуатјеа  назива  га  „synodus  sanc‐  torumʺ.  Па  и  сам  папа  Јулије  у  свом  писму  обраћа  се  онима  који  су  се  „сакупили  у  Антиохијиʺ  као  „саепископимаʺ,  и  као  „вољеној  браћиʺ.  Међу  оних  97  епископа  из  341.  године,  евсевијевци  су  били  у  незнат‐  ној  мањини,  али  су  командовали.  У  тој  групи  су  били  и  људи  са  репу‐  тацијом  светости.  Такав  је  на  пример  био,  убрзо  после  овога  кано‐  низовани,  св.  Јаков  Низибијски.  Исто  тако  и  Дијаније  Кесаријски,  чо‐  век  недовољно  самосталан,  али  честит.  Њега  је  поштовао  и  служио  му  млади  Василије  Велики.  На  најватреније  антиникејце,  Евсевија  Кесаријског  и  Теогниса  Никејског,  гледало  се  као  на  православне  јер  су се покајали због аријанства. Нису они Атанасија осуђивали због 

 

81

вере, нити због православља, него зато што се неканонски вратио у  Александрију, тј. по наредби световних власти.  И ето, ови антиохијски саборници нису аријанци, нису ни „никеј‐  циʺ, они су просто источни „конзервативциʺ. Они су сматрали за сво‐  ју обавезу  да изразе у  појмовима источне традиције своје противље‐  ње  „омоусиусуʺ,  мада  прилично  неразговетно.  Ови  покушаји  догмат‐  ског стваралаштва очувани су у полемичким списима св. Атанасија.  I формула  била  је  укључена  у  одговор  антиохијских  отаца  папи  Јулију,  по‐  водом  његовог  саборног  суда,  у  који  су  сами  Источни.  мора  се  то  отворено рећи, увукли Запад. У закључној посланици антиохијаца, са  очигледном  увређеношћу  писало  је:  „Нас  зову  „аријанцимаʺ.  Као  да  смо ми, епископи, пошли за презвитером Аријем! Ни помена од тога!  Напротив,  Арије  је  нама  пришао  и  ми  смо  га,  пошто  смо  испитали  његову  веру,  примили  у  нашу  заједницу.  Ми  се  не  придржавамо  ни‐  какве друге вере, осим оне која нам је дата од самога почеткаʺ. Ево  ње, ‐ и даље се наводи излагање вере, чија је главна формула оваква:  „И  у  Јединог  Сина  Божијег,  Јединородног,  суштог  (ὐπάρχοντα)  пре  свих  векова  са‐Суштог  ‐  συνόντα  тј.  који  има  заједничку  ‐  суштину;  који  значи  јединосуштнога  са  Оцем  који  Га  је  родиоʺ.  Против  Маркела су биле упућене следеће речи: „Он ће (Син Божији) као цар  и Бог живети у вековеʺ.  Значи, „источниʺ или антиохијски оци су били убеђени да су они  примили  Арија  у  православље  (а  не  да  их  је  он  завео).  И  то  баш  у  православље,  јер  су  оповргли  саму  суштину  аријанства.  Ово  упо‐  редити  ниже  са  њиховом  II  формулом,  нарочито  са  оним  местима  која  се  односе  на  анатематизам.  Пошто  није  пожељно  отворено  насртати  на  ауторитет  Никеје,  онда  се  прибегава  прећуткивању  њених  резултата.  Управо  овој  Никеји  коју  прећуткују  и  коју  мрзе,  они  супротстављају  ауторитет  многовековног  предања:  „Од  искона  смо  научили  овако  да  верујемоʺ  (I  формула).  Ако  неко  проповеда  или пише супротно ономе што смо ми усвојили, а не онако како нам  је  предато  у  Светом  Писму,  да  буде  анатемисан.  Јер  ми  истинито  и  богобојазниво верујемо и следимо све оно из божанских књига што  су нам предали пророци и апостолиʺ. ‐ Ето тако је традиција постала  застава  источној  већини.  Углавном  традиција  у  формулацијама.  Уствари,  очување  старог  језичког  доникејског  омотача  који  је  по  својој  идејној  комплексности  укључивао  у  себе  и  саму  идеју  „јед‐  носуштијаʺ. Али, само да се не помене та реч!  Прибојавали  су  се  Источни  још  и  „западнеʺ  савелијанске  при‐  месе приликом коришћења термина „јединосуштниʺ. Римљани су го‐ 

 

82

ворили: ne „conessentialisʺ: такве речи није било, него је било „consub‐  stantialisʺ  (Essentia  =  οὐσία,  док  је  substantia  буквално  била  ὑπόστασις).  Из  овога  следи  да  је  за  источно  ухо  consubstantialis  звучало  као  саипостасни  тј.  једне  ипостаси  са  Оцем,  или  једног  Лица  са  Оцем,  значи, потпуно савелијанство, дакле, чиста јерес!  Најпотпунија  и  најкарактеристичнија  за  оце  Антиохијског  сабора из 341. године била је  II формула  или  такозвани  „Лукијанов Символ  вереʺ.  Наука  не потврђује ње‐  гову  стварну  припадност  Лукијану,  него  је  могуће  да  у  основи  ове  формуле  лежи  некакав  древни  текст,  који  је  везан  за  Лукијана.  Ње‐  гово је име свето за Антиохијце и то не само за аријанце; оно је било  амблем  за  источну  завичајну  предникејску  старину.  Никејство  се  доживљавало  као западна, римска  новотарија,  увредљива за самољу‐  биви Исток.  Прва формула је била  омиљена  међу  Источним и у току  следе‐  ћих  десетак  година.  Они  су  је  веома  често  понављали  на  саборима  као  противтежу  „вери  318  Никејских  отацаʺ,  па  су  је  са  стра‐  хопоштовањем звали „вера 97 отацаʺ.  Ево како она гласи:  „Верујем  у  Једног  Господа  Исуса  Христа,  Сина  Његовог  (=  Бога  Оца)  Јединородног,  Бога  кроз  кога је  све  настало,  рођеног  пре  свих  векова  од  Оца, Бога од  Бога, Целог од Целога,  Јединог од Јединога,  Савршеног  од  Савршенога,  Цара  од  Цара,  Господа  од  Господа,  у  Живу  Реч,  Премудрост  живу,  светлост  истиниту,  пут,  истину,  васк‐  рсење,  пастира,  врата,  непроменивог,  неизменивог,  у  истоветни  Лик  божанства  Оца  (ἀπαράλλακτον εἰκόνα)  како суштине  (οὐσίας)  тако и  силе, воље и славе Његове.  Тако  је  Отац  заиста  Отац,  Син  је  заиста  Син,  и  Дух  Свети  је  заиста  Дух  Свети.  Ово  нису  просто  имена  која  се  упразно  употре‐  бљавају, него она тачно означавају личну  ипостас, исто као и славу  и  чин  Сваког  од  наведених,  па  су  тако  Они  тројица  по  ипостаси  а  један  по  сагласју  (συμϕωνία).  Ова  последња  реченица  звучи  као  код  Оригена.  Ако  се  у  првом  случају  Син  означава  као  са‐Сушти  Оцу  (συνόντα τῷ Πατρί), (а то је синоним за једносуштије), онда се овде  у II формули Он означава као „истоветни Лик суштине Оцаʺ. Ergo,  то је исто синоним за „јединосуштијеʺ.  Чак  је  Василије  Велики  после  многих  десетина  година  борбе  за  јединосуштије писао: „израз сличан по суштини, кад је са њим спојен  појам  истоветности  (ἀπαραλλάκτως),  разумем  као  израз  који  упућује  на такво схватање као и код речи „омоусиосʺ. 

 

83

Међутим,  за  Антиохијце  је  било  главно  да  одбране,  насупрот  Никеји,  различитост  Лица:  три  ипостаси  („заиста  Отац,  Син  и  Духʺ), чак и са старим субординатизмом („славу и чинʺ).  И  да  не  би  било  ни  сенке  сумње  да  су  источне  догматске  фор‐  муле  упрљане  аријанством,  Антиохијци  завршавају  своју  II  формулу  анатемом:  ‐  „Ако  ко  проповеда  супротно  здравој  и  правој  вери  Светог  Писма,  говорећи  да  су  била  или  да  су  прошла  времена  и  векови  пре  рођења Сина ‐ нек буде анатемисанʺ.  ‐ „Или, ако неко каже да је Син створење, као једно од створења  (ὡς ἔκ τῶν κτισμάτων), или да је пород као један од порода ‐ нек буде  анатемисанʺ.  ‐ „Оне који тврде да је Син од несуштих ‐ ἔξ οὐκ ὄντων, и да није  од  Бога  (!!)  и  да  је  било  време  кад  њега  није  било,  католичанска  Црква сматра за туђеʺ.  Источни  су  у  овим  анатемама  први  осмишљени  ударац  упутили  против  Маркела.  И  само  су  две  следеће  анатеме  тукле  по  екстрем‐  ним  аријанцима.  ‐  Стварно,  каква  је  само  немоћ  у  овој  последњој  анатеми!  Овде  Антиохијци  имају  смелости  да  одбаце  аријанску  идеју  како је „Син ‐ έξ οὐκ ὄντωνʺ, а ето, немају је да на истом том месту  кажу како је управо супротно, да је Син баш „од суштихʺ ‐ ἐξ ὄντων  έξ  έἷναι,  έξ  οὐσιας,  При  изучавању  питања  о  догматском  развоју  Цркве, ово је веома интересантна илустрација црквеног искуства.  III формула  коју  је  сачинио  Теофроније  Тијански  такође  се  бави  истицањем  ипостасних  разлика  Три  Лица  Свете  Тројице.  Она  Сина  Божијег  на‐  зива:  „Силом,  Софијом,  Рођеним  од  Оца  пре  векова,  Богом  Савр‐  шеним од Бога Савршенога, ипостасно суштим у Богу, ὄντα πρός τόν  Θεὸν  έν  ὐποστάσει.  А  у  анатеми  ова  формула  је  већ  директно  усме‐  рена  против  никејаца,  ‐  „ако  је  неко  истомишљеник  са  Маркелом  Анкирским,  са  Савелијем  или  Павлом  Самосатским,  нека  је  ана‐  темисан и он лично и сви они који су у црквеној заједници са њимаʺ.  Оправдавши Маркела, Рим је у пракси показао да је сам никејски  „омоусиосʺ  недовољан  без  повезивања  са  „трима  ипостасимаʺ.  Без  овакве  противтеже,  како  то  очигледно  показује  Маркел,  прети  опас‐  ност  од  сурвавања  у  безобличну  бездан  „омоусијстваʺ.  Антиохијско  акцентовање  „ипостасиʺ  било  би  потпуно  правилно  и  оштроумно,  када  би се упоредо са њом  дозвољавало и акцентовање  „омоусиосаʺ.  Ево  рецимо,  Теофроније  Тиански  (у  III  Антиохијској  формули)  сас‐  вим  правилно  говори  о  Богу  Сину,  као  и  о  томе  како  он  пребива  у  Богу Оцу управо у својој ипостаси: ὄντα πρός τὸν Θεὸν ἐν ὑποστάσει. 

 

84

РЕЗУЛТАТИ АНТИОХИЈСКИХ САБОРА 

Њихова  знаменита  II  формула  била  је  покушај  да  се  врати  уназад ток историје догматског развоја. Ово уопште никоме и никад  није успевало, нити може успети. Зато се ова формула може оквали‐  фиковати  само  као  одлагање  прихватања  Никејске  вере  од  стране  целе Цркве.  Каква је тад била општа ситуација? Арија  више није  било међу  живима. Нико више није бранио крајности његових формула. Дошло  је тако рећи до „повлачења аријанства на целом фронтуʺ, и да „никеј‐  циʺ  нису  терали  мак  на  конац,  аријанцима  би  дошао  судњи  час.  Међутим, на несрећу никејаца, међу њима је био Маркел, па је то  било погодно поље за борбу источних православаца, па чак и да су  били „евсевијевциʺ по својој оријентацији. Маркел је још увек живео  у Риму. И кад су Римљани говорили Источнима: „ви сте аријанциʺ,  ови су им са више права одговарали: „а ви сте савелијанциʺ.  Ако  бисмо  строго  и  непристрасно  разматрали  ове  међусобне  прекоре, онда би пре могли рећи да су у тој фази спора мање били у  праву западњаци и стари никејци, заједно са Атанасијем. Они су нео‐  простиво  и  незналачки  прогутали  Маркела,  а  да  нису  ни  трепнули.  Источни су преболели, врло убедљиво преживели и одбацили аријан‐  ство. Па чим су се међу њима релативно брзо појавили нови слободо‐  умници,  аријанци  нових  праваца,  они  су  се  поштено  отрезнили  и  повукли на позиције чистог православља.  Источне вође су примили на себе многе  грехе због пристрас‐  ности и нечистих метода у борби против Никеје, Рима и Атанасија.  Али у „масиʺ Источних, који су аутоматски следили своје вође, није  било никакве „аријанскеʺ подмуклости. Била је то брижна ревност за  чистоту  православног  предања  и  дубоки  инстинкт  метафизички  одређеног схватања тајне Свете Тројице. 

 

85

Резултати  Антиохијских  саборних  дефиниција  вере  на  почетку  340‐их  година,  положили  су  ипак  темеље  сложеног  и  тешког  четрде‐  сетогодишњег  процеса  (до  379.  г.),  али  и  стваралачког  самообјаш‐  њења источне богословске мисли, па самим тим обогаћења и римске,  тј. обогаћења свеукупне васеленске догматике.  У  овом  периоду  Исток  није  био  јеретички.  То  је  био  период  сазревања  православног  учења  о  Светој  Тројици.  Психолошка  на‐  прегнутост  услед  обостране  подозривости  и  Истока  и  Запада,  свакако да говоре о чињеници дуготрајне поделе Цркава која је нас‐  тала тако рећи из психолошких разлога, из несхватања. 

 

86

САРДИЧКИ САБОР 342/3 ГОДИНЕ 

На  Западу  су  се  ширили  гласови  да  Источни  „мењају  веруʺ.  Овако  се  демагошки  тумачило  одустајање  Источних  од  коришћења  никејске  формуле  Символа  вере.  Императору  Констансу  су  западни  епископи слали молбе да он организује велики  (васеленски) сабор на  Западу због могућности слободног гласања, јер се слободи на Истоку  нису надали. Међутим, идеју васеленског сабора су радо прихватили  и  многи  Источни.  За  место  одржавања  сабора  био  је  изабран  један  град у западном делу царства који је био у близини Истока, некако у  средини империје. Можда се он зато и звао на старом словенском је‐  зику  Средец.  Латински  је  то  била  Sardica,  а  данас  је  Софија,  пре‐  стоница  Бугарске.  На  сабор  је  допутовало  само  180  епископа:  94  западних  и  76  источних.  У  старим  историјским  излагањима,  следећи  грешке историчара Сократа, овај сабор је неправилно датован са 347.  годином.  Уствари,  он се одржавао  342/3 године. Као васеленски, овај  сабор у Сардици је формално могао бити виша инстанца у односу на  сабор Тирски, Антиохијски и Римски из 340. године.  Међутим,  западни  богослови  и  никејци  (као  што  се  то  увек  до‐  гађа у затвореним круговима), повели су се за својом идејом да буду  судије  Источнима  па  су  тиме  осујетили  на  сабору  могућност  по‐  мирења.  Они  нису  ни  помишљали,  да  макар  привремено,  формал‐  ности ради, на прва заседања сабора не доводе спорне људе, као што  су  то  били  Атанасије,  Маркел  и  други.  Источни  епископи  су  одмах  били  изненађени  и  разочарани  тиме  што  су  се  Западни  под  предсе‐  давањем Осија и Протогена Сардичког претходно већ били приватно  организовали  и  што  су  већ  себе  сматрали  за  неке  пуномоћнике  сабора.  Не  само  што  су  источни  били  изненађени  чињеницом  да  је  сабор  пре  њиховог  доласка  већ  био  конституисан  искључиво  од  за‐  падних  учесника,  што  већ  заседа,  и  што  поново  позива  придошле  Источне да дођу у његов састав, него што су без њих чак сачинили и 

 

87

Устав  сабора.  Источни  епископи  су  у  потпуности  негирали  ситуацију  коју  су  затекли.  Ако  је  био  први  уводни  и  тако  рећи  ударни  задатак  Сабора  да  се  изврши  не  једнострана,  него  васеленска  римо‐источна  ревизија  спорних  „афераʺ,  а  пре  свега  афера  око  Атанасија,  онда  је  елементарна  исправност  налагала  да  не  присуствују  на  заседањима  сабора  ни  Атанасије  ни  Маркел,  све  док  Сабор  не  размотри  њихово  деловање  пре  њиховог  могућег  оправдавања.  Источни  су  нарочито  сматрали  као  заједнички  прворазредан  и  хитан  задатак  ревизију  осуде  Атанасија,  полазећи  од  одлука  Тирског  сабора  из  335.  године.  Од  шест  чланова  комисије  који  су  тада  (335.  г.)  путовали  у  Египат,  сад  их  је  било  присутно  петорица.  Источни  су  предложили  да  им  се  придруже  још  пет  нових  чланова  које  би  Сабор  изабрао,  па  да  се  што  пре  ова  група  упути  у  Египат.  Говорили  су:  „Ако  се  покаже  оно  што  је Тирски сабор објавио као лаж, онда ћемо ми сами себе осудитиʺ.  Западни  су  предлог  у  целини  одбацили;  по  њиховом  мишљењу  у  Сардици  се  сада  окупио  васеленски  сабор,  тако  да  он  има  право  на  извршење  ревизије  једног  регионалног  сабора,  у  овом  случају  Тир‐  ског.  Међутим,  Источни  нису  запазили  васеленски  карактер  запад‐  них  епископа,  него  су  само  као  пример  наводили  своју  саборну  ширину.  Кад  су  на  Западу  саборно  осуђивали  Новата,  Савелија  и  Ва‐  лентина,  Исток  је  безпоговорно  прихватио  такве  одлуке.  Зашто  сад  није  постојало  такво  исто  поверење  у  Исток?  Западни  су  до  те  мере  остали  глуви  за  овај  вид  васеленскости  да  су  почели  да  прете  тиме,  како  Источне  одмах  може  натерати  државна  власт  да  учествују  на  сабору.  Осетивши  на  свом  искуству  ову  глуву  римску  антисаборност,  ок‐  рутна  наређења  и  командовање,  Источни  су  одлучили  да  пођу  путем  слободног  одвојеног  живљења.  Пошто  су  сматрали  да  се  врши  црквено  безакоње,  на  основу  свог  инстинктивног  осећања  и  схвата‐  ња,  они  су  сви  in  corpore  отпутовали  недалеко  према  југоистоку  у  Филипопољ  и  тамо  прогласили  свој  самостални  сабор.  На  њему  су  лишили  чина  деветорицу  са  римске  стране:  Осија,  Атанасија,  Мар‐  кела  и  папу  Јулија.  Овог  последњег  са  следећом  мотивацијом:  „као  предводника  и  као  вођу  овога  зла,  који  је  први,  насупрот  црквеним  правилима,  отворио  врата  црквене  заједнице  осуђеницима  и  преступ‐  ницима  и  који  је  имао  дрскости  да  подржи  Атанасијаʺ.  Такође  су  ана‐  темисали  и  Лукија  Адријанопољског,  Павла  Константинопољског  и  Асклепу  Газиског,  значи  оне  који  су  били  као  беле  вране  на  Истоку,  јер  су  се  строго  придржавали  никејства.  Источни  саборници  су  се  обратили  са  апелацијом  целој  Цркви,  осуђујући  Атанасија  и  то  не  због вере, него због суровости приликом увођења своје власти у  

 

88

Египту. Као доказ свог православља у антиохијском смислу, Фили‐  попољци су сматрали за потребно да објаве такозвану  IV Антиохијску формулу  Ову  формулу  су  за  западног  императора  Констанса  саставили  посланици  Источних  (Нарцис  Неродиадски,  Марије  Халкидонски  и  Теодор Хераклејски); формула је била веома далеко од Никеје и са‐  стојала се од доста бледих израза. 

 

89

САРДИЧКИ САБОР  БЕЗ ИСТОЧНИХ ЕПИСКОПА 

После  одласка  Источних,  Сабор  је  одлучио  да  продужи  са  заседа‐  њима  и  радом.  Поново  је  узео  у  разматрање  оптужбе  против  никеја‐  ца  које  су  прогнали  Источни,  па  их  је  све  оправдао,  а  деветорицу  Ис‐  точних  лишио  је  чина:  Стефана  Антиохијског,  Акакија  Кесаријског,  Патрофила  Скитопољског,  Георгија  Лаодикијског,  Теодора  Херак‐  лејског, Урсакија Сингидунског и Валента Мурсијског (Осјечког).  Тек  после  овога  сардички  оци  су  одлучили  да  пређу  на  питања  вере.  Свети  Атанасије  је  имао  толико  трезвености  па  је  убеђивао  самоуверену  западну  сабраћу  да  не  састављају  никакве  нове  де‐  финиције  вере.  Међутим,  плиткоумни  богослови  са  Запада  нису  га  послушали.  Нарочито  се  одушевљавао  идејом  о  пожељности  нових  формула  Протоген  Сардички  и  стари  Осије  Кордобски,  дворски  човек  Константина  Великог.  Њима  се  чинило  да  никејске  одлуке  не  привлаче  пажњу  Источних,  јер  су  врло  кратке.  Источне  треба  обје‐  динити  правим  објашњењима  и  тумачењима  Никејског  ороса.  Као  нацрт  овога  појавило  се  оно  отегнуто  циркуларно  догматско  писмо  упућено  свим  епископима,  које  је  објавио  Блажени  Теодорит,  у  својој  „Историји  Црквеʺ  (lib.  II,  сар.  VI.  Π.  Γ.  т.  82,  цол.  10/2).  Нападајући  у  овом  догматском  писму  јерес  Урсакија  и  Валента,  оци  Сардичког  сабора  ову  двојицу  називају  накотом  аријанске  гује,  а  истовремено  им  приписују  и  извесна  савелијанска  обележја.  Ово  последње  је  у  суштини  толико  апсурдно  да  морамо  признати  фалсификовање  тек‐  ста  у  документу,  што  је  урађено  пре  него  што  је  сам  документ  унет  у  материјале Теодоритове историје.  Насупрот  Урсакију  и  Валенту,  који  су,  по  речима  отаца  Сабора,  тврдили  да  су  „ипостаси  Оца  и  Сина  и  Светога  Духа  различите  ‐  διαφόρους  и  раздељене  ‐  εἷναι  κεχωρισμένας,  они,  оци  Сабора,  у  духу  католичанског  предања  и  вере,  исповедају  да  је  „ипостас  Оца,  Сина  и Светог Духа једна (њу и сами јеретици називају суштином) μίαν 

 

90

εἷναι  ὑπόστασιν  (ὴν  αὐτοί  οἱ  αἱρετικοί  οὐσίαν  προσαγορεὐουσιν῟  τοῦ  Πατρὸς και τοῦ Υίοῦ καί τοῦ  ̒Αγίου Πνεὐματος.  Да  не  би  било  никакве  сумње  у  смисао  и  реч  њиховог  бого‐  словствовања сардички оци продужавају: „καί εἰ ζητοῖεν: τίς τοῦ Υίοῦ  ἡ ὑποστασίς ἐστιν, ὁμολογουμὲνη, ώς αὔτη ἦν ἡ μόνη τοῦ Πατρός ὁμο‐  λογουμένηʺ.  А  то  значи:  „Ако  неко  пита  па  каква  је  то  ипостас  Си‐  на?  Онда  ми  исповедамо  да  је  она  била  једино  таква  какву  ми  испо‐  ведамо  код  Оцаʺ.  ‐  Ово  старомодно  богословствовање  данас  за  нас  звучи не само као слабо и немоћно, него директно и као бесмислено.  По овоме се види у којој су мери Римљани наводили на зло Источне,  доказујући  им  тиме  да  није  без  разлога  што  се  у  Риму  прихвата  маркелијанство,  па  да  је  чак  живо  и  древно  монархијанство.  Овај  римски  конзервативизам  који  се  показао  неспособан  за  кретање  и  развој,  у  очима  Источних  је  само  учвршћивао  и  оправдавао  њихово  исто  тако  заостало,  и  на  свој  начин  дефектно  доникејство.  Излаз  из  овог  бесплодног  стања  и  тврдоглавости  оба  противника  (дефектан  је  сваки на свој начин) био је нађен као што ћемо ускоро видети, тек са  новом  плејадом  источних  богослова,  великих  Кападокијаца,  који  су  створили „Ново никејско богословљеʺ1 Сардички  сабор  је  упутио  као  делегате  за  подношење  извештаја  императору  два  епископа:  Викентија  Капуиског  (бившег  презвитера  на  Никејском  сабору)  и  веома  старог  Евфрата,  епископа  Келнског.  Они  су  отпутовали  у  Антиохију  у  којој  је  боравио  Констанције  због  рата  са  Персијанцима.  Стефан  Антиохијски,  кога  су  свргнули  сарди‐  канци,  био  је  разљућен  па  им  је  приредио  гадан  скандал.  У  кућу  на  крају града у којој су били смештени епископи, уз помоћ поткупљене  послуге, била је уведена једна блудница и убачена у спаваћу собу ова  два старца, епископа. Зачула се вика. Жена није очекивала да ће  1 Што се тиче оног израза који смо ми горе већ ставили у заграде, може се  рећи  да  се  он  према  контексту  тиче  оног  истог  Урсакија  и  Валента.  Међутим,  ово  личи и на  онај неспоразум кад се њима  приписивало  и  приписује им се саве‐  лијанско „Сараспеће и сапогребењеʺ Духа Светога са Логосом.  Али  ево  како  у  писму  отаца  Сардичког  сабора,  које  је  превео  на  латински  језик  александријски  ђакон  Теодосије  (из  пратње  св.  Атанасија),  изгледа  ово  место:  „Unam  esse  substantiam  quam  ipsi  graeci  Usiam  appellantʺ;  тј.  „Једна  једина  суп‐  станца,  коју  и  сами  Грци  зову  Усијаʺ,  изгледа  као  да  је  намерно  осмишљено.  То  је  несумњиво  позивање  и  на  паганске  Хелене  и  на  употребу  речи  самог  св.  Атанасија. Ако јс тако, онда је Блажени Теодорит узео копију писма са већ учи‐  њеним  фалсификатом  на  поменутом  месту.  Према  томе,  овде  су  неразумљиве  речи αὐτοί οἱ αἱρετικοί  (као да су Урсакије и Валент) морале да буду замењене са  αὐτοί  οί  Γραικοί,  тј.  „сами  Грциʺ.  Ово  етнографско  име  од  самог  почетка,  ушло  је у употребу управо на латинском Западу. 

 

 

91

срести  епископе.  Почела  је  полицијска  истрага,  која  је  као  кривца  открила  лично  епископа  Стефана  Антиохијског.  Гневни  Констан‐  ције је наредио да се одмах састане конгрес локалних епископа и да  се избаци Стефан са катедре. На његово место је био изабран Леон‐  тије, повољна личност за аријанце.  Онда  је  Констанције,  који  се  заинтересовао  за  пријатељство  са  својим братом  Констансом  (због Персијанаца), одлучио да се соли‐  дарише са Сардичким сабором. Међутим, ову ствар је препустио на  разматрање источном сабору. Источни су искористили слободу која  им је била препуштена за богословско суђење па су иступили против  Запада са објашњењима, која су по својој суштини била и апологет‐  ска и полемичка. Сабор Источних се састао 344. године, опет у Ан‐  тиохији, и дао је одговор на Сардичке одлуке путем нове  V Антиохијске формуле  која је позната  под називом  „многострофно излагањеʺ ‐ ἔκϑεσις  μακρόστιχος.  Ова  је  формула  била  очито  полемички  усмерена  против оне Сардичке. На западну оптужбу да Источни проповедају  три  издвојене  ипостаси  као  три  одвојена  божанства,  Антиохијци  одговарају да они стварно признају Оца, Сина и Духа као три само‐  стално постојећа лица τρία πράγματα, као три „фактаʺ, али не као  три Бога, и да не одвајају Оца од Сина.  Одлучно одбацују да су Отац, Син и Дух једно Лице, као и то да  Син није рођен по хтењу и слободном вољом него по некаквој неоп‐  ходности (ово је очигледно усмерено против Маркеловог Логоса). У  даљим  својим  детаљним  објашњењима,  оци  описно  користе  доста  сликовит  термин  „Перихорисисʺ  ‐  περιχώρησις  „Верујем  да  се  Они  непрекидно  међусобно  додирују  и  да  међусобно  постоје  нераздво‐  јиво. Син се директно додирује са Оцем, тако да Цео Отац смешта у  Своје  наручје  Сина  и  да  Цео  Син  зависи,  тј.  да  је  урастао  својим  бићем  у  Оца  и  да  Он  Један  непрекидно  пребива  у  Очевим  недрима.  Дефинишемо да  Он јесте заиста рођен из Једног Оца и  да је Он  Бог  Савршен  по  јестаству  и  Бог  Истинит  и  Оцу  Сличан  у  свемуʺ  ‐  ῎ ομοιος κατὰ πάντα.  На  овај  начин  је  ова  V  Антиохијска  формула  започела  читаву  серију „омијнихʺ формула. Она оштро напада и Маркела и његовог  ученика  Фотина,  који  је  извртао,  али  и  раскринкавао  Маркела,  издевајући му име σκοτεινός, тј. Мрачњак. 

 

92

ФОТИН 

Фотин је био Маркелов ђакон а касније је постао епископ у Сир‐  мијуму  (данашња  Сремска  Митровица).  Својим  слободоумним  богос‐  ловствовањем  потонуо  је  у  дубоку  јерес  и  то  не  он  сам,  него  је  по‐  вукао  и  свога  учитеља  Маркела.  Као  и  Маркел,  Фотин  се  усред‐  сређује  на  појашњавање  теме  Логоса  у  Богу.  Међутим,  она  танана  разлика  код  Маркела  δινάμει  и  ἐνεργεία,  тј.  одвојеност  лица  Логоса,  код Фотина нестаје, па се појављује просто као снага разума код Оца:  Λογοπάτωρ.  И  Христос  је  носилац  Логоса,  мисли  он,  али  је  обичан  човек. Постоје неки подаци на основу којих се може претпоставити  да  је  Фотин  доспевао  чак  и  до  порицања  натприродног  Христовог  рођења.  ‐  За  овакво  његово  слободоумије  хвалио  га  је  касније  Јули‐  јан  Отпадник.  По  њему,  у  правом  смислу  у  Исусу  и  није  било  бого‐  ваплоћења.  Само  захваљујући  Његовим  (Исусовим)  личним  заслу‐  гама, стекао је благодат обитавања Логоса у Њему. Ово је чисти ди‐  намизам  исто  као  и  код  Павла  Самосатског,  који  је  истовремено  у  потпуној  супротности  са  Маркеловим  богословљем.  Овакве  екстрем‐  не тенденције су бацале веома неповољну сенку и на самог Маркела  и  на  све  старо‐никејце.  Почевши  од  већ  поменутог  „Многострофног  Излагањаʺ из 344. године, читав низ сабора с правом напада Фотина.  Приметно  је  ново  доказивање  терминолошке  недовољности  код  ста‐  рих никејаца. Ово је уствари слабост „усиеʺ без појма „ипостасисʺ.  На завршетку овако замишљеног Сардичког сабора као васелен‐  ског, ипак се није дошло до обједињавања, него до раздвајања цркава  Истока  и  Запада.  „После  овог  сабора  ‐  каже  Созомен,  ‐  источни  и  зпадни  епископи  се  више  нису  међусобно  мешали  и  нису  одржавали  односе као једновернициʺ.  Међутим,  западни  император  Констанс  не  жели  тако  лако  да  се  мири  са  неуспехом  свог  сабора.  А  знајући,  како  је  у  том  тренутку  државнички потребан своме брату Констанцију, он захтева од њега 

 

93

да спроведе у живот Сардичке одлуке, претећи му притом чак и  оружјем.  Констанције  је  био  приморан  да  нанесе  бол  својим  источним  епископима  и  да  позове  из  западног  прогонства  Атанасија.  Али,  опрезни  и  скептични  Атанасије  принудио  је  Констанција  да  му  три  пута пошаље изричито званичан позив, па се тек после тога вратио  у Александрију, а то је било 23. XI 346. године. Павле се враћа у Кон‐  стантинопољ а Маркел у Анкиру. Међутим, народ је овде већ био на  страни  новог  епископа  Василија  Анкирског,  и  тако  је  Маркел  остао  без епископског места. 

 

94

КОНСТАНЦИЈЕВА ПОЛИТИКА ПРЕМА ЦРКВИ 

Као што се може видети, дуготрајна борба црквених струја пу‐  тем државне спољашње силе, опет је дошло на мртву тачку. Погла‐  вари епархија су се вратили, а они пређашњи се нису уклонили, тако  да је дошло до два епископа у једној епархији. Ово није могло да  доведе до мира. Али, Источни су се ипак на неко време били покорно  примирили.  Године  350.  овај  притисак  Запада  је  нестао.  Констанса  је  убио  узурпатор Магнанције. Тад са њим започиње Констанције рат, побе‐  ђује га 350. г. и проглашава се самодршцем читаве империје Истока  и  Запада,  узевши  титулу  αἰώνιος  Βασιλεὐς,  тј.  „вечни  царʺ,  титулу  познату још из паганског доба.  Констанције је болно преживљавао  „понижењеʺ које су му  на‐  нели никејци поводом убиства његовог брата. Осим тога, било му је  потребно пријатељство и оданост баш Истока, због изразито пове‐  ћане  опасности  која  је  долазила  од  Персијанаца.  Уз  то  су  Источни  Констанцију, који је био више политичар а мање богослов, изгледали  у  државном  смислу  погоднији.  „помирљивијиʺ,  док  су  му  се  никејци  чинили као безнадежно упорни фанатици.  Са самодржавном влашћу коју је постигао, Констанције је дошао  у  положај  свога  оца  Константина  Великог.  Будући  да  је  био  узне‐  мирен аријанским спором, а ради очувања јединства империје, Кон‐  станције одмах прибегава средству које је он сам измислио, тј. сазива  васеленски сабор за целу империју. У конкретном случају, ово је за  њега  било  немогуће  због  староникејске  упорности  целог  Запада.  Остало му је једино да се у потпуности може ослонити на доста јасно  формиран  источни,  антиохијски  правац.  Поводом  овог  плана,  неке  руководеће  личности  међу  Источнима,  врло  су  се  радо  огласиле.  Такви  су,  на  пример,  били  Акакије  Кесаријски  и  Евдоксије  Гер‐  манички, који је касније постао Антиохијски епископ. Њима су се ак‐ 

 

95

тивно  придружиле  прибеглице  са  запада:  Урсакије  Сингидунумски  и  Валент  Мурсијски.  Ова  два  Аријева  ученика  из  времена  његовог  изг‐  нанства,  после  Трирског  сабора  (335.  г.),  осудили  су  сардички  оци  као  врле  борце  за  аријанство  (343.  г.)  и  као  „безбожнике  и  неискусне  ју‐  ношеʺ.  Међутим,  ова  два  авантуриста  нису  били  спремни  да  постану  хероји,  па  се  зарад  очувања  својих  катедри  на  Западу,  покоравају  ауторитету  западног  Сардичког  сабора,  признају  да  су  клеветали  Атанасија,  па  тиме  остају  и  даље  на  Западу.  Тек  када  је  Констанс  погинуо  и  кад  се  Констанције  преселио  на  Запад,  па  почео  да  побеђује  Магненција,  Урсакије  и  Валент  поново  скидају  маске  и  пре‐  лазе  у  групу  Источних,  скривајући  у  себи  чисто  аријанске  помисли.  Њихов  каријеристички  цинизам  се  може  илустровати  једним  овак‐  вим  догађајем:  28.  септембра  351.  године,  Констанције  код  Мурсије,  у  којој  епископује  Валент,  управо  води  одлучујућу  битку  против  Маг‐  ненција.  Валент  сад  поставља  на  одређена  места  своје  доушнике  са  наређењем  да  извиде  у  Констанцијевом  штабу  његове  изгледе  на  победу,  па  онда  окушава  срећу  да  свој  шпијунски  посао  заодене  у  одећу  чудесног  откровења.  Тако  шаље  Констанцију  вест  како  му  је,  наводно  у  сну,  анђео  саопштио  да  ће  његове  трупе  убрзо  победити.  После  овога  су  и  Валент  и  Урсакије  благонаклоно  поново  били  примљени у политички и црквени врх Истока.  Након  победе  код  Мурсије  и  погибије  Магненција,  Констанције  се  сели  са  својим  штабом,  због  лакшег  управљања,  у  Сирмијум  на  Ду‐  наву  (Сремску  Митровицу),  као  у  своју  престоницу.  Најактивнији  црквени  политичари  међу  Источнима,  сматрали  су  за  потребно  да  се  концентришу  око  престола  императорске  власти  и  да  остану  што  дуже  поред  њега.  У  ову  групу,  осим  оних  које  смо  већ  горе  поменули,  ушли  су:  Георгије  Александријски,  Василије  Анкирски,  Теодор  Хераклејски,  Марк  Аретуски  и  други.  Отада  су  и  Констанције  и  ова  командујућа  епископска  група  морали  да  гуше  римски  староникејски  центар,  тј.  главни  штаб  епископата.  Морали  су  поново  да  протерају  изгнанике  са  Истока  које  је  Констанције  тамо  насилно  вратио.  Он  је  већ  350.  године  поново  послао  у  прогонство  Павла  Цариградског,  док  Атанасија  засад  није  дирао.  Констанцију  је  било  врло  неугодно  да  то  ради,  будући  да  му  је  недавно  три  пута  слао  позиве  уз  гаранцију.  Атанасију  су  непријатељи  припремали  канонски  ударац;  али  је  он  увек,  под  заштитом  Запада,  успевао  да  умакне  од  суда  целе  васелен‐  ске  Цркве.  Нови  „дворски  саборнициʺ  донели  су  одлуку  да  сломе  хи‐  јерархијски црквени Запад.  Црквени  политичари  на  Истоку,  зависно  од  реалног  освајања  За‐  пада,  преносили  су,  идући  стопама  Констанција,  и  своје  „црквено‐бор‐  бене операцијеʺ на терен баш тог западног региона. 

 

96

СИРМИЈСКЕ ФОРМУЛЕ 

Продужавајући  традицију  стваралаштва  на  плану  Символа  вере  из  времена  Антиохијских  сабора,  и  овде,  у  императорском  главном  штабу, у Сирмијуму  (Сремска Митровица), нови источни богослови  су  отпочели  са  издавањем  својих  излагања  вере.  Међутим,  ова  изла‐  гања им не иду на част, него на срамоту. У њима све више почињу да  преовладавају  зловерни  погледи  Урсакија,  Акакија  и  Евдоксија,  које  смо већ поменули.  Тако је 351. године била издата I Сирмијска формула која је очи‐  гледно проповедала субординатизам.  План црквеног освајања Запада затекао је западне епископе пот‐  пуно  неприпремљене.  Живећи  издвојено,  они  су  се  ослањали  на  Никејску  веру  и  на  личност  Атанасија.  Пошто  су  били  и  у  близини  императора  (који  је  сад  неочекивано  био  непријатељски  расположен  према  њима),  а  и  под  његовим  притиском,  Западни  су  у  великом  броју доведени у неприлику.  Констанције  је  коначно  дотукао  Магненција  у  Галији,  353.  године под Арлом и Лионом. Императора су у овоме походу пратили  и дворски црквени политичари. Они су одмах око победиоца форми‐  рали омањи, али диктаторски сабор. 

 

97

САБОР У АРЛУ 353. ГОДИНЕ 

Ови  политичари  су  захтевали  од  западних  епископа  да  осуде  Атанасија  као  политичког  преступника  који  је  наводно  несумњиви  противник  императора‐победиоца.  Говорили  су  као  да  је  Атанасије  шуровао са узурпатором Магненцијем. А истина је била та да су Маг‐  ненцијеви  посланици,  идућу  у  Антиохију  против  Констанција,  про  лазили  кроз  Александрију  због  заобилажења  фронта.  Приговори  Западних да је незаконита пресуда против Атанасија која је донета у  његовој  одсутности,  одмах  је  била  одбачена,  пошто  је  читава  ствар  оквалификована  као  искључиво  политичка.  Сад  се  опет  захтева  ван‐  редни  суд  у  одсуству  туженог.  Западни  епископи  су  покушали  пре  свега  да  размотре  општа  питања  вере.  Међутим,  ово  им  се  није  доз‐  волило под изговором да дневни ред сабора не обухвата ова питања,  јер се само доносе одлуке из области политике и канонике.  После овога Западни су се предали. Тако су два епископа која су  представљала  папу  Ливерија,  такође  потписала  пресуду  Атанасију.  Павлин Тирски, који то није учинио, био је сместа прогнан на Исток,  у Фригију. Папа Ливерије је упутио императору протест и молбу да  се ствар поново разматра на једном ширем сабору. Поводом овог за‐  хтева  из  епископата  папи  су  се  придружили  Дионисије  Медиолански  (Милански),  Лукифер  Калабријски  и  Евсевије  Веркелски  (Vercello).  У Египту је у то време (353. г.) полиција покушала да ухапси Атана‐  сија, међутим, то народ није дозволио. 

 

98

МЕДИОЛАНСКИ САБОР 355. ГОДИНЕ 

Рачунајући  на  своју  победу  чак  и  на  једном  верском  ширем  сабо‐  ру,  Констанције  се  одазвао  на  папин  позив  па  је  одредио  да  се  тај  са‐  бор  одржи  355.  године  у  Медиолану  (Милану)  у  коме  се  налазио  глав‐  ни  штаб  императорског  двора.  Окупило  се  и  Источних  и  Западних,  све  у  свему,  ако  се  узме  заједно  једва  30‐40  епископа.  Констанције  је  насилно  опуномоћио  непринципијелног  Урсакија  и  Валента  да  руко‐  воде  сабором.  Ово  је  значило  да  се  отворено  рачуна  са  скандалом,  па  се  цео  сабор  и  претворио  (стварно)  у  један  од  црквено‐историјских  скандала.  Када  је  приликом  отварања  сабора  Дионисије  Медиолански  на‐  ивно  дао  предлог  да  сабор  започне  рад  са  потписивањем  поново  припремљеног  текста  „Никејског  Символа  вереʺ,  Валент  је  са  свог  председавајућег  места  просто  насрнуо  на  њега,  истргао  му  из  руке  палицу  и  изјавио  да  он  нешто  слично  ни  случајно  неће  дозволити.  Наравно  да  је  дошло  до  опште  галаме  и  нереда.  Ушла  је  стража.  Сабору  је  објављено  да  се  заседања  премештају  у  дворац.  Цар  је  одлучио  да  лично  присуствује,  али  тајно,  иза  завесе.  Међутим,  ни  За‐  падни  нису  били  толико  наивни  пред  овом  дрском  председавајућом  пребеглицом.  Нису  могли  да  прећуте  његово  понашање,  као  ни  пре‐  потентност  и  примитивизам  који  је  испољен  поводом  политичке  осуде  Атанасија.  Ускоро  се  и  сам  Констанције  разбеснео,  изашао  је  иза  завесе  и  изјавио:  „Ја,  лично,  оптужујем  Атанасија.  Ви  због  мене  морате  веровати  Валентуʺ.  Епископи  су  понављали  неканоничност  оптужбе  у  одсутности  и  молили  су  за  накнадну  проверу.  Гневни  Констанције  је  ударао  пљоштимице  по  столу  сечивом  свога  мача  и  узвикивао:  „За  вас  је  моја  воља  канонʺ.  Претње  прогонством  па  чак  и  смртном  казном  за  епископе,  претвориле  су  сабор  у  акт  обичне  политичке  власти.  Сабор  се  покорио  и  нажалост  потписао  је  одредбе  и то не само политичког, него и црквеног карактера; а то није била 

 

99

само осуда Атанасија, него и васпостава јединства са Источнима,  које је било нарушено у Сардици.  Ову  резолуцију  нису  потписали  Дионисије  Медиолански,  Луки‐  фер Калабријски и Евсевије Веркелски, тако да су били прогнани на  Исток.  Осије  је  захтевао  да  сабор  буде  слободан  па  је  био  ухапшен.  Папи  Ливерију  је  био  послат  у  Рим  један  чиновник,  неки  евнух  Евсевије,  с  циљем  да  наговори  папу  да  потпише  одлуке  сабора;  Ливерије није попустио. Онда је префекту било наређено да га ноћу  ухапси и да га приведе у Медиолан. Као и раније, овде је Ливерије ин‐  систирао  на  исправној  процедури  самог  суђења  Атанасију  као  и  на  саслушању туженог. А за правилан ток суђења било је потребно да  се  врате  изгнани  чланови  сабора,  који  тек  што  су  били  упућени  у  одредишта. Затим је папа тражио да се спроведе претходни договор  о томе да цела Црква прихвати Никејско исповедање вере. И најзад,  да  се  сам  сабор  одржи  у  Александрији,  у  месту  Атанасијеве  делат‐  ности.  Констанцију  су  све  ове  жеље  зазвучале  као  шала.  Папи  је  било  остављено  три  дана  на  размишљање,  или  ће  потписати  медио‐  ланске  одлуке,  или  ће  отпутовати  у  прогонство  на  Исток.  Папа  је  себи  изабрао  прогонство,  па  је  отпремљен  у  Тракију,  у  град  Верију  (градић у Грчкој). 

 

100

ПОТЕРА ЗА АТАНАСИЈЕМ 

Године 355. био је поново направљен покушај, а 356. и други, да  се Атанасије ухапси у самој Александрији. Оба су покушаја пропала.  Тешко је било пронаћи непосредан правни повод за хапшење, пошто  је  Атанасије  имао  у  рукама  Констанцијева  писма  са  „гарантијамаʺ.  Због тога се прибегло вештачком глумљењу комедије нереда.  Почетком  августа  355.  године,  царски  бележник,  извесни  Дио‐  ген, посетио је Атанасија са молбом да се овај добровољно удаљи из  Александрије. Атанасије се позвао на писмо императора и рекао да  ће  се  он  свакако  покорити  његовој  вољи  и  отпутовати  уколико  лично  император  поново  пошаље  званично  писмено  наређење.  Дио‐  ген је онда покушао са интригама и са изазивањем бунта у народу,  али  му  ни  то  није  пошло  за  руком.  Те  зиме  је  било  наређено  дуксу  Хиријану да дигне војску. Била је изведена комедија народне побуне.  Атанасије  је  8.  фебруара  у  цркви  познатог  епископа  Теоне,  баш  био  заказао  велико  свеноћно  бдење.  Власти  су  биле  наумиле  да  војском  опколе цркву и гомилу која је била сакупљена с конца ‐ с конопца и  која  је  изазивала  скандале.  Гомила  је  добила  у  задатак  да  се  непри‐  метно  улије  у  масу  верника  и  у  потребном  тренутку,  под  изговором  насртаја на искушенице, да дигне галаму и изазове тучу. А на ово је  власт  реаговала  предузимајући  ефектно  одговарајуће  мере.  У  једном  тренутку  су  у  цркву  упали  војници  са  шлемовима,  па  су  почеле  да  лете  стреле  над  главама  верника.  А  ради  завођења  реда  било  је  по‐  требно одмах ту, у гомили, пронаћи и ухапсити главног кривца за сав  овај метеж. У то време је Атанасије био на својој катедри а сви су га  иначе  познавали,  а  тада  и  видели.  Било  је  ту  и  чиновника,  цивила.  Међутим, тако су одглумили комедију, као да га нису нашли, како би  нешто  касније  раширили  причу  да  је  кривац  „побегао  од  разјареног  народаʺ.  И  стварно  је  овог  пута  Атанасије  увидео  корисност  скри‐  вања у пустињи, у чије је тајновите насеобине монаха, поред долине 

 

101

Нила, морао да сиђе са александријске сцене. У историји монаштва,  из  пера  Паладија  Елионопољског  (Елин)  донекле  се  могу  срести  и  неки  анегдотски  детаљи  из  овог  Атанасијевог  периода  илегале.  Полицијска  потера за  Атанасијем је и даље у извесној  мери трајала.  Био је обичај да монаси преко Нила у чамцима довозе на пијацу своје  рукотворине. У сусрет оваквом једном чамчићу кретала се потера за  Атанасијем. Тако људи из потере упитају путнике у чамцу у којем се  налазио  и  сам  Атанасије:  нисте  ли  овде  негде  срели  Атанасија?  Ве‐  слачи са видљивом усрдношћу, машући рукама, покажу  полицајцима  пут низ Нил. Тако је срећом овог пута превара успела.  Али,  вратићемо  се  сад  на  онај  тренутак  кад  је  Атанасије  био  прогнан  са  александријске  јавне  сцене.  Неки  Сиријан  је  био  припре‐  мио  за императора  лажан извештај.  Наравно, по њему, никаквог на‐  пада  у  цркви није ни  било. Једноставно  се десило  да је  народ, тобож  огорчен Атанасијевим понашањем,  упао у његову  цркву, и  да је том  приликом,  неславно  бежећи,  Атанасије  сам  себе  осудио.  ‐  Насупрот  овој  званичној  лажи,  Александријци  су  са  своје  стране  такође  послали  извештај  на  највише  место,  доказујући  да  је  без  икаквог  разлога у цркву упала војска и употребила оружје. Свакако да се ови  протести  нису  узели  у  обзир.  Да  би  се  примирио  Египат,  у  Алексан‐  дрију  је  био  послат  комит  Ираклије  са  императоровом  посланицом  сенату и народу. У њој је Констанције објашњавао да је он трпео ра‐  није Атанасија само због свог сабрата императора, називајући га чак  и  „непријатељем  народаʺ,  кога  сад  треба  пронаћи.  Отпочиње  се  са  насилним одузимањем цркава. Године 357. дана 14. фебруара, стигао  је  у  Александрију  „наследник  катедреʺ,  Георгије  Кападокијац,  кога  је  поставила  Антиохоја.  Некад  је  он  у  Константинопољу  био  ис‐  такнут  чиновник  у  министарству  финансија;  а  Атанасије  је  тад  износио  неке  његове  некоректности  у  том  пословању.  На  овоме  се  заснивало  и  лично  Георгијево  непријатељство  према  њему.  Почели  су  прогони  епископа  који  су  остали  верни  Атанасију.  Шеснаест  епископа је било прогнано, а тринаесторица се дала у бекство.  Клирике који су били верни Атанасију, опет су прогнали  ad met‐  allum (у  руднике), у Фенон, где  су некад  у доба  Максимина Даје про‐  теривали хришћане. Били су растеривани чак и литургијски скупови,  а  они  који  су  се  овоме  противили  били  су  протеривани  и  слати  у  Оазе.  Терор  је  трајао  пуних  18  месеци.  Најзад  су  се  Александријци  побунили,  упали  су  у  Георгијеву  цркву,  па  су  му  запретили  линчовањем.  Георгије  је  побегао  из  Александрије.  А  за  њим  су  остале страшне оптужбе због његовог шпекулисања.  Међутим,  Атанасије  је  био  приморан  да  дуже  време  проведе  у  бекству и да живи у илегали. Ова одвојеност од текућих послова до‐ 

 

102

принела  је  његовој  књижевној  активности.  Он  је  био  у  то  време  написао: „Четири речи против аријанацаʺ, „Живот преподобног Ан‐  тонијаʺ  пустињака,  који  је  тек  био  умро  а  био  му  је  веран  пријатељ;  затим  „Историју  аријанстваʺ  за  употребу  монаха.  Он  се  у  овом  делу  оштро изражава о својим непријатељима, па и о самом Констанцију  говори  у  доста  смелом  и  потсмешљивом  тону.  Ово  своје  скривање  Атанасије убедљиво брани у једном изузетном спису: „Апологија мо‐  га  бекстваʺ,  у  коме  поред  осталог  пише:  „Чујем  да  Леонтије  Антио‐  хијски, Нарцис из  Неродијаде,  Георгије  Лаодикијски  и  други  аријан‐  ци, клевећу и сплеткаре против мене, називајући ме кукавицом. И то  само због тога што нисам допустио да ме убијуʺ. ‐ Овакво Атанаси‐  јево  понашање  и  његово  богословско  самооправдавање,  врло  је  за  нас  поучно  у  грађењу  система  моралног  богословља,  који  ми  још  увек нисмо сачинили.  У исто време (356. г.) због верности Никеји, био је прогнан на  Исток и Иларије Пиктавијски (тј. из Пуатјеа). 

 

103

II СИРМИЈСКА ФОРМУЛА  И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ 

Пошто су се господари црквене политике при штабу императора  Констанција  у  Сирмијуму  обрачунали  са  личним  противницима,  одлуче  да  отпочну  поткопавање  и  саме  Никејске  „вереʺ.  Био  је  на‐  прављен покушај да се објави царски декрет о вери. Ово је означило  почетак оног зла које се касније многоструко понављало у току ва‐  селенских сабора у православном грчком царству. Овај су декрет или  манифест о вери састављали они исти епископи‐фаворити, тј. дикта‐  тори које већ знамо. Међу њима су били Осије Кордовски (чији је ум  нажалост у старости био попустио) и Потамије Олизипонски (Лиса‐  бонски), који се солидарисао са њим, као са својим земљаком. Фор‐  мула, која је објављена августа 357. г. и била дата на потписивање,  гласила је овако:  „Пошто  многе  збуњује  питање  такозваног  појма,  који  на  рим‐  ском  језику  гласи  Substantia,  а  на  грчком  οὐσία,  тј.  да  будемо  пре‐  цизнији, питање појма ὁμοοὔσιον, онда ни један од ових израза не  треба  мењати  нити  тумачити  у  Цркви  из  разлога  и  поводом  чињенице  да  у  Светом  Писму  ових  израза  уопште  и  нема,  и  да  то  питање  надмашује људски  ум  и  знање,  јер  нико  не  може да  објасни  рођење  Сина.  А  род  Његов  ко  ће  исказати?  (Исаија,  53,  8).  С  друге  стране, нико не сумња у то да је Отац већи од Сина. Свако ће се без  колебања сложити да је Отац по својој части, достојанству, божан‐  ству (код Атанасија је ϑεότητι, код Иларија: claritate, majestate) већ и  по самом имену Отац је већи од Сина, као што то сведочи и сам Син:  „Отац Мој је већи од Менеʺ (Јован, 14, 28). Такође је свима познато  и католичанско учење да постоје два Лица πρόσωπα Оца и Сина и да  је Отац већи, а да је Син подчињен Оцу са свима створењима које је  Отац потчинио Себи μετά πάντων ὦν. И да Отац нема почетка, да је  невидљив, бесмртан и бестрастан. А да је Син рођен из ἐκ Оца, да је  Бог од Бога, Светлост од Светлостиʺ ‐ Оригинал овога текста је на 

 

104

латинском,  а  грчки  текст  је  само  копија.  Овај  текст  Иларије  зове  „ху‐  ла на Бога (blasphemia) епископа Осије и Потамонаʺ.  Неки историчари мисле да је управо ову формулу, идући стопама  Осија,  потписао  и  папа  Ливерије,  после  чега  су  га  ослободили  про‐  гонства,  те  се  вратио  у  Рим.  Бранећи  папу,  историчар  Хефеле  тврди  да  папа  Ливерије  није  потписао  ову  II,  него  III  Сирмијску  формулу,  која  је  била  нешто  блажа.  Међутим,  ово  не  мења  суштину  ствари.  Ми  историјски  доказујемо  догматску  погрешивост  папе,  због  паганске  магијске  свести  коју  су  унели  латински  богослови  у  учењу  о  канон‐  ском  првенству  римскога  папе,  које  смо  и  ми  условно  прихватили  (услед првенства имеператорског града Рима).  Друга  Сирмијска  формула  довела  је  до  благотворног  преокрета  у  историји  антиникејске  реакције  на  Истоку.  Сирмијско  „застрањи‐  вањеʺ  је  нарушило  православни  смисао  антиникејства.  Оно  се  пре‐  творило  у  аријански  отров.  Ово  застрањивање  је  отрезнило  саме  антиникејце,  тиме  што  је  код  њих  изазвало  здраву  православну  реак‐  цију.  Ова  реакција  је  довела  до  распада  „јединственог  антиохијског  фронтаʺ.  Издвајајући  из  себе  чисто  православље,  он  је  почео  да  се  распада.  Овако  је  „победаʺ  дворских  политиканата‐епископа  на  „фронту  вереʺ  испала  Пирова  победа.  Од  ове  победе  почиње  и  пад  те  групе;  она  се  распада.  Из  ње  су  почели  да  се  издвајају  најсмртоноснији  ари‐  јански  отрови,  због  којих  су  Источни  почели  да  се  чисте  од  аријан‐  ског мутљага и заразе.  Запад  је  био  једноставнији.  Темељећи  се  на  никејству,  он  је  просто  одбацио  II  Сирмијску  формулу  као  „богохулнуʺ.  Такав  је  био  сабор у Ахену, у Галији.  Исток  је  био  сложенији.  На  Истоку  није  било  правне  (  =  канон‐  ске)  обичне  оријентације  на  Никеју.  Живело  се  и  мислило  као  да  је  Никејски  васеленски  сабор  био  некакав  небитан  детаљ  у  прошлости,  а да је тамо неки Трирски сабор из  355. године, куд и камо значајнији  од  њега.  На  источном  хоризонту  су  постојале  своје  процене  и  своја  вредновања.  На  пример,  Св.  Василије  Велики  са  поштовањем  гледа  на  Дианија  Кесаријско‐Кападокијског,  који  му  је  у  младости  био  претпостављени.  Међутим,  Дијаније  се  налазио  међу  онима  који  су  осудили Атанасија у Тиру  (355. г.), као и међу оним Источним који су  340.  године  напустили  Сардику  и  створили  свој  протествујући  сабор  у  Филипопољу.  Уопште  узев,  Источни  нису  били  сувише  монотони;  напротив, били су у својим гледањима разнобојни и разноврсни. 

 

105

 

ГРУПАЦИЈЕ ИСТОЧНИХ  ЧИСТО ПРАВОСЛАВНЕ ГРУПЕ 

A.  Један  типични  представник  традиционалног  источног  богос‐  ловља,  без  икаквих  философских  школских  пристрасности,  био  је  Кирило, епископ јерусалимски. Негде око 348. године, док је још био  презвитер,  одржао  је  познате  беседе  „За  оглашене  ‐  Κατηχητικαί,  и  „Тајноводство  ‐  Μισταγωγικαί.  У  овим  беседама  он  полемише  са  Аријем,  али  га  не  именује  (тактика!),  једино  прави  алузије  на  „тајне  јереси  у  Црквиʺ.  Међутим,  детаљније  побија  само  Маркела  и  Сав‐  елија  (ово  је  разумљиво!).  Тако  он  излаже  катихизис  према  тексту  Символа вере, али не дословно према Никејском.  Б.  Људи  васпитавани  на  Оригену  са  његовом  субординацијском  схемом  излагања  о  Светој  Тројици.  У  њиховој  школи  Никејски  Сим‐  вол вере је изазвао одбојност.  B.  То  су  били  људи  који  су  гајили  симпатије  према  аријанству.  Међутим,  првобитно аријанство је већ било изгубило  снагу, баш као  да  је  изумрло.  На  сцену  је  дошла  генерација  нових  аријанаца,  која  је  била  раскинула  са  традицијом  и  која  се  одушевљавала  дијалектич‐  ким  дедукцијама  изведеним  из  основних  погрешних  претпоставки  о  стварности  (створености)  Сина  Божијег.  Секунд  Птолемаидски,  који  је био Аријев друг, показао се врло спреман за компромисе, правећи  тако уступке и слободоумном „философуʺ Ајетију.  И епископ Евномије није могао  више да се задовољава млакош‐  ћу Евдоксијевих погледа. Пре него што је од Евдоксија примио хиро‐  тонију, Евномије га је подвргао испиту из догматике.  Ајетије  и  Евномије  су  прекоревали  чак  и  самог  Арија  за  спо‐  разумаштво.  Међутим,  ови  екстремни  новоаријанци  пробили  су  се  у  православну  хијерархију  преко  људи  који  су  били  спремни  на  ком‐  промисе,  што  је  било  карактеристично  за  општу  атмосферу  на  Ис‐  току.  Типичан  споразумаш  који  је  израстао  у  атмосфери  препредене  смутљивости био је архиепископ Леонтије Антиохијски. Да би уго‐ 

 

106

дио  владајућим  политичарима  и  већини  православне  народне  масе,  он  је  на  пример,  у  аријанском  духу  изговарао  богослужбене  возгласе  тако  што  је  у  почетку  нејасно  мрмљао  аријанску  формулу  „Слава  Оцу  кроз  Сина  у  Светом  Духуʺ,  да  би  онда  гласно  извикивао:  „Сада  и  увек  и  у  векове  векова.ʺ  Није  узалуд  он  често  знао  иронично  да  го‐  вори,  показујући  на  своју  седу  главу:  „Кад  се  отопи  овај  снег,  онда  ће  бити  много  блатаʺ.  Ово  је  била  алузија  на  оне  спорове  који  су  бе‐  снели  на  Антиохијској  катедри  између  различитих  група,  пошто  се  уствари све држало искључиво на привременом компромису.  Антиохијску  катедру  су  у  почетку  освојили  представници  крај‐  њег  аномејства  (они  који  су  тврдили  да  је  Христос  сасвим  „несличанʺ  Богу = anomios). 

 

107

АНОМЕЈЦИ 

Представнике и оце аријанске крајности чинили су један светски  дилетант‐философ  Ајетије  и  епископ  Евномије.  Спријатељили  су  се  они у Александрији 356. године у кружоку формираном око Георгија  Кападокијца,  чији  су  се  чланови  после  изгнанства  св.  Атанасија,  борили  за  аријанство.  Ајетије,  који  је  иначе  родом  из  Целе‐Сирије  био је јувелир, и лекар и софиста. Много је лутао у потрази за разним  наукама. Био је дубоко уверен у адекватност његових силогизама ко‐  ји се односе на саму суштину Бога. Будући да је био наивни рациона‐  листа  у  области  гносеологије,  тврдио  је  да  „познаје  Бога  исто  тако  добро као и самога себеʺ. За адекватну дефиницију Бога сматрао је,  према  Аристотелу,  његову  „нерођеностʺ.  Све  што  је  „рођеноʺ  (тј.  и  Син  Божји)  јесте  „иносуштноʺ  (иноприродно  ‐  έτεροὐσιον  Њему).  Тако  је  Евномију,  сувопарном  логичару,  прирастао  за  срце  баш  овај  систем,  па  се,  као  верни  Ајетијев  ученик  почео  бавити  фанатичном  критиком  јединосуштија,  вешто  жонглирајући,  по  речима  Василија  Великог, „Хрисиповим силогизмима и Аристотеловим категоријамаʺ.  Према Евномију, јединита одредница прикладна за Бога а непри‐  кладна  за  створења  јесте  ‐  Αγέννητος  (нерођени).  Овако  је  Беспо‐  четан само Једини  (Отац Бог). Дакле, Син може бити само „саздан и  створенʺ.  Његова  одредница  је  „рођенʺ.  Он  није  постојао  пре  Свог  рођења. Он је Јединородни Бог, рођен вољом (а не суштином) Оцаʺ,  Његову суштина није истоветна и  није слична Очевој, мада је Син и  донекле  сличан  Оцу  (као  лик  и  отисак  укупне  енергије  и  моћи  Све‐  држитеља,  као  отисак  дела,  разума  ‐  Λόγων  и  Очевих  хтењаʺ.  „Син  није једносуштан ‐ ὸμοοὐσιος и  није сличносуштан ‐ ὸμοιοὐσιος. Он  је γέννημα καί ποίημα, тј. пород и створење супротан Оцу по сушти‐  ниʺ. Према Аристотелу „ум је део Богаʺ. Према томе Бог не зна више  о Себи него што ми то знамо о Њему. Бог ништа више од људи не за‐  хтева, него само да знају за Њега. Овде имамо извртање хришћанства 

 

108

у систем логике. Блажени Теодорит Кирски збија шале са Евномијем  на  рачун  тога  да  је  „теологију  изокренуо  у  технологијуʺ  (празно‐  словље).  Да би се наметнула богословска власт над целим Истоком ради  спровођења у живот овог усавршеног аријанства, било је по природи  ствари потребно да  се освоји  црквена престоница Истока ‐ Антио‐  хија. После смрти Леонтија Антиохијског 357. године, Евдоксије Гер‐  манички  успева  да  добије  Антиохијску  катедру  пошто  се  мотао  по  двору око владајуће дворске групе, па је онда свом снагом приступио  утврђивању  аномијанства,  што  му  је  иначе  постао  главни  циљ.  Евдоксије узима себи Ајетија за ђакона, сад се више не устручава да  у својим проповедима богохулно исмејава божанство Сина, пошто  Син  нема  матере.  Евдоксије  је  заједно  са  Акакијем  Кесаријским  (Палестина) и Уранијем Тирским организовао почетком 358. године  сабор  у  Антиохији.  Они  су  у  име  сабора  прогласили  II  Сирмијску  формулу и још су додатно одбацили и омоусиос и омиусиос. Било је  очигледно да је божанство Сина једноставно негирано и да се аријан‐  ство повампирило. 

 

109

ЗАОКРЕТ ИСТОЧНИХ КА НИКЕЈИ:  ОМИУСИАНЦИ 

 

Изгледа  да  је  био  потребан  овај  богохулни  бич  аномејства  или  евномијанства, па да се Источнима који су били ослепели од борбе  против Маркела, одједном отворе очи и да се пробуде из сна ради  борбе  са  аријанством,  које  их  је  стратешки  било  опколило  са  свих  страна.  Одричући  божанство  Сина,  пред  њима  се  Евдоксије  јавно  изјашњавао као „безбожни ‐ ἄ Θεος.  Тако  се  епископ  Лаодикије,  после  Евдоксијевог  Антиохијског  сабора 358. г, хитно обратио епископима Истока окружницом, пози‐  вајући их да спасу православље од  „безбожникаʺ. Без обзира на сва  своја  предубеђења  против  Никеје,  епископ  Анкирски  Василије  (Маркелов  конкурент),  који  је  био  ревностан  у  православљу  а  не  у  аријанству, топло се одазвао Георгијевом позиву. Тако је ступила на  сцену  група  омиусианаца.  Њихова  је  формулација:  ‐  ὅμιος  κατ᾿  οὐσναν, ὄμιος κατὰ πάντα; тј. сличан по суштини, сличан по свему.  Ову  формулу  срећемо  и  код  Александра  Александријског  и  код  Атанасија  Великог,  у  „Многохорном  излагањуʺ  и  код  Кирила  Јерусалимског у његовим  „Поукама за оглашенеʺ (Катихезе). Руска  реч „подобенʺ (сличан), налази се на средокраћи између велике и  мале сличности. Грчка пак реч је супротна овоме; она по природи  свог значења казује о једначењу поређених величина, о једнакости,  али  не  тоталној,  него  само  делимичној  и  то  у  извесном  одређеном  смислу. По Аристотеловој дефиницији термином „ταυτόν = исто тоʺ,  пореде се ствари према њиховој суштини. Термином „ὁμιον = сли‐  чанʺ, пореде се ствари према њиховом квалитету, тј. каквоти. Терми‐  ном „ἴσον = једнакʺ пореде се ствари према њиховој количини. Свети  Атанасије  је  добро  знао  за  ову  недовољност  термина  омиос  па  је  писао, ако је Син сличан Оцу онда значи да је Он и једнак, али не по  суштини, него по некаквим својствима. А кад би био једнак са Оцем  по суштини, онда не би био omios, него „ὁμός = онај исти, дакле: јед‐ 

 

110

наке суштине = omousios. Али, у пракси је ипак овај термин био при‐  хваћен  и  садржавао  је  у  себи  тачну  мисао  или  етимилошку  тенден‐  цију ка изједначавању. Омиусианци су признавали овај термин, јер  им  је  и  код  самог  Атанасија  непрецизна  употреба  усиа  и  ипостасис  уливала страх од маркелијанског сливања Трију Лица. Ὀμοι је изра‐  зитије одвајало Лице. Као да су хтели Источни да кажу: „не једна  иста суштина, него истоветна код све Тројицеʺ.  Тако  су  дошли  на  чело  покрета  бивши  активни  антиникејци  Георгије Лаодикијски и Василије Анкирски. Атанасије је још дуго са  искреном срџбом продужавао да Георгија једноставно зове аријанац.  Међутим, покрет за оздрављење је већ био започео. Не одуговлачећи  ствар,  Василије  Анкирски  је  искористио  непосредни  повод,  освећи‐  вање новог храма у Анкири, па је уочи Ускрса 12. априла 358. г. са‐  звао сабор. Време за састанчење није било баш повољно. Допутовало  је само 12 епископа. Међутим, он је ипак преко овог сабора спровео  своју посланицу епископима из Феникије као и другим епархијама на  Истоку.  „После  тако  важних  победа  које  су  наши  оци  извојевали  против  јеретика  (Маркела  и  Фотина)  изгледало  нам  је  како  се  можемо понадати да су настала времена мира и спокојства. Али, ђаво  је  себи  пронашао  нове  сасуде.  Опет  се  чују  новотарије  и  гадна  на‐  гваждања  против  истинитог,  непатвореног  ‐  γνησιότης  синовства  Јединородног.ʺ  Доста  опширно  излагање  вере  на  овом  сабору  завр‐  шило се прихватањем 18 анатема против Маркела и против аноме‐  јаца.  Мада  је  староникејски  омоусиос  такође  одбачен,  ипак  су  ан‐  кирски оци тад утврдили да је Син сличан Оцу и то не само по енер‐  гији, него и по суштини (!) и да је Бог родио Сина не само по своме  хтењу, ‐ κατ᾿ έξουσίαν, него и по својој суштини, ‐ κατ᾿ οὐσίαν (!!).  Ово је био крај догматске недефинисаности и почетак њеног преци‐  зирања. Било је то и одрицање од „иносуштијаʺ и утврђивање „срод‐  ства по суштиниʺ. Није се утврђивало метафорично синовство, него  истинско: ‐ γνὴσιος, γνησιότης. Само су се из страха пред савелијан‐  ством задржавали на „сличности по суштиниʺ. „Имати своју суштину  не у поистовећивању са Оцем, него само по сличностиʺ.  За  ове  анкирце  св.  Епифаније  је  знао  да  каже  „полуаријанциʺ.  Анкирски  сабор  из  358.  године  је  разбио  антиникејску  коалицију.  Тако је отпочела борба између фракција. Сабор је послао своје деле‐  гате  императору  Констанцију.  Констанције  је  стварно  желео  ком‐  промисни мир, а никако несложне екстремности. Он се са потпуном  убеђеношћу 358. године приклања овим анкирским саборницима, па  одлучује  да  упути  њихов  програм  на  свеопште  прихватање,  на  сво‐  јеврстан „епископски плебисцитʺ. Због овога је чак Евдоксију одузео,  све  до  накнадне  провере,  указ  којим  је  раније  био  потврђен  његов  избор на Антиохијску катедру. 

 

111

Поводом  овог  случаја,  ради  испуњавања  програма  Василија  Анкирског,  била  је  сачињена  такозвана  III  Сирмијска  формула.  Ова  формула  је  директно  препричавала  оне  Антиохијске,  из  341.  године,  само  са  допуном  ‐  ὅμοιος  κατ᾿οὐσίαν,  тј.  сличан  по  суштини.  Као  челник  епископата,  сад  се  Василије  Анкирски  поставља  на  Антиохи‐  јску катедру. Епископату се упућује императорова  наредба: признати  сличност по суштини, или напустити место. Папа Ливерије и Осије су  још  једном  потписали  ову  формулу.  Већи  је  број  био  оних  који  нису  потписали  ово  диктаторско  богословље  (махом  аномејаца).  Њих  је  императорска  власт  прогнала;  Евдоксија  у  Јерменију,  Ајетија  у  Пе‐  пузу,  Евномија  у  Магон.  Укупно  је  било  прогнано  око  70  аномејаца.  Неочекивана  диктатура  ових  група  изазвала  је  бурно  негодовање  против  ових  нових  царевих  миљеника.  Патрофил  Скитопољски  је  упутио Констанцију жалбу због овакве осионости омиусианаца, а ови  су, са своје стране сами владару признали да не желе ризик којим би  се потпуно проиграла њихова ствар коју изопачава притисак државе.  Препустили  су  затим  Констанцију  да  он  поново  размотри  и  реши  покренута  питања  на једном стварно комплетном, западно‐источном,  васеленском сабору. 

 

112

„ВАСЕЛЕНСКИ САБОРʺ  У АРИМИНИЈУМУ‐СЕЛЕВКИЈИ 

Био је већ издат и декрет да се епископи састану у Никомидији,  већ су они били и допутовали на сабор, а одједанпут се догодио зем‐  љотрес  који  је  у  томе  граду  порушио  потребне  зграде  за  одржавање  сабора,  па  је  морао  да  се  измени  читав  план.  Помињала  се  Никеја.  Западним  се  ова  идеја  свидела.  Због  овога  је  аријанске  интриганте,  Урсакија и Валента, спопао страх да један овакав сусрет Западних и  Источних  може  да  доведе  до  њиховог  стварног  обједињавања.  Зато  се они потрудише да накнадно убеде Констанција како је много боље  да се  сакупе Западни и  Источни одвојено, али,  око заједничког  про‐  писаног одозго програма, који би се унапред припремио. Њихов про‐  јекат буде  прихваћен. Источнима  би одређено  да се сакупе у Селев‐  кији Исавријској (то је иначе војни центар источне армије), а запад‐  ни  сабор  да  се  одржи  у  Ариминијуму  (на  обали  Јадранског  мора  ‐  Rimini).  Међутим,  како  да  се  сачини  усаглашен  програм  за  раздвојен  сабор?  Престонични  функционери  су  знали  да  није  лако  западним,  може  се  рећи  „староверцимаʺ  омоусианства  да  се  нађу  са  новим,  источним  омиусијанцима.  Зато  су  одлучили  да  позову  на  консул‐  тацију Василија Анкирског, са његовом групом, како би поднели свој  текст  пројекта  излагања  вере,  са  циљем  да  се  непрелазна  баријера  усмери  нешто  удесно,  према  староникејству.  Тако  у  Сирмијум  допу‐  тују Василије Анкирски и Марк Аретуски. Овај Марк је био припре‐  мио  формулу  у  којој  се  уопште  нису  помињали  термини  „усиаʺ  и  „омиусиосʺ.  Све  је  било  замењено  неутралним  „омиос  ката  пантаʺ.  Тако је дошла на свет 

 

113

IV Сирмијска формула  (или, такозвани „Датирани Символ вереʺ од 22. V 359. г.)  Ево тог текста:  „Верујем само у Једног и Истинитог Бога ‐  (εἰς ῞Ενα τὸν Μόνον  καί  ᾿Αληϑινόν  Θεόν),  Оца  Сведржитеља.  И  у  Једног,  Јединородног  Сина  Божјег,  пре  свих  векова  и  пре  сваког  почетка,  пре  сваког  знаног  времена  и  пре  сваког  замисливог  бића  (код  Атанасија  ‐  усиос,  код  Сократа  ‐  епиниос  =  појам),  Рођеног  безстрасно  од  (ек)  Бога,  Рођеног и Јединородног, Јединог од Јединог Оца, Бога од Бога, слич‐  ног Његовом Оцу који га је према Библији родио, чије рођење не зна  нико осим Једног Његовог Оца који га је родио. Ми знамо да је Овај  Јединородни  Син  Његов  на  покрет  Очев  послан  Оцем  и  да  је  Он  дошао  са  небеса  и  да  је  читав  план  спасења  испунио  према  Очевој  вољи. И у Светог Духа.  А  пошто  су  оци  реч  усиа  због  једноставности  ‐  διὰ  τὸ  ἀπλούστερον увели у употребу која је иначе народу непозната и која  му је саблазан, те пошто се не среће у Светом Писму, онда је благоу‐  годно  да  се  она  изузме  из  употребе  и  да  се  убудуће  никако  не  спомиње усиа примењена на Бога, јер Свето Писмо нигде не помиње  усиу  Оца  и  Сина.  Такође  не  треба  употребљавати  реч  ипостасис  када  се  говори  о  Оцу  и  Сину  и  Светом  Духу.  А  за  Сина  ми  кажемо  сличан  Оцу  у  свему  (ката  панда),  како  говори  и  како  проповеда  Свето Писмо.  И све јереси, оне које су већ раније биле осуђене, и оне које ће  се  појавити  као  супротност  вери  изложеној  у  овом  документу,  да  буду анатемисанеʺ.  Пре  било  каквог  парадирања  потпуне  саборности,  ову  формулу  која  није  искључивала  него  је  само  загарантовала,  потписали  су  у  присуству императора  скоро  сви учесници  22.  маја 359. године. Фор‐  мула је остала позната као „Датирани Символ вереʺ.  Омиусианцима  је  било  тешко  да  се  одрекну  своје  усие  и  зато  је  Василије Анкирски дао потпис уз овако подробну мотивацију: „А реч  „ ν свему ʺ схватам у том смислу да је Он сличан Оцу не само по вољи,  него и по ипостаси и по пореклу и по битију ‐ καί καϑ᾿ ὑπόστασιν, καί  κατά τἡν ὕπαρξιν καί κατὰ τὸ εἷναι, па ко каже да је Он сличан само  у нечему (κατά τι), тај је туђ католичанској Црквиʺ. Ово је Василије  уперио  против  императора  Валента,  који  је  желео  да  се  извуче  од  потписивања „ката пандаʺ = „у свемуʺ.  Ову веру унапред припремљену у детаље, донела је делегација из  императорског центра на западни сабор у 

 

114

Арминијум (359. г.)  Тамо се већ било сакупило око 400 западних епископа. Префект  Тавр  добио  је  наређење  да  саопшти  оцима  сабора,  како  их  неће  пустити  све  док  не  постигну  договор.  Трошкове  њиховог  боравка  Констанције  прима  на  себе.  Ради  очувања  своје  независности,  епис‐  копи су се одрекли понуђене опскрбе. Једино су два сиромашна Бри‐  танца  прихватила  државне  оброке,  бојећи  се  да  издржавањем  не  оптерете  осталу  братију  која  им  је  нудила  исхрану  из  заједничког  улагања.  У  инструкцији  императора  Констанција  наређивало  се  уче‐  сницима сабора да се уопште не дотичу источних питања него само  да  се  сложе  око  формуле  Символа  вере  и  да  након  тога  пошаљу  са  сабора 10 делегата у Двор.  Сабор  је  отпочео  здушно  и  са  великим  оптимизмом.  Западњаци  још  увек  нису  били  сазнали  за  IV  Сирмијску  формулу.  Одједанпут  као  гром  из  ведра  неба  долазе  из  Сирмијума  Урсакије  и  Валент  и  изјављују  да  је  дефиниција  вере  већ  готова.  Саборницима  је  остало  само  да  прихвате  и  да  потпишу.  Огорчење  Западног  сабора  је  било  неописиво.  Западни  су  викали:  „Ми  смо  се  овде  сакупили  да  по‐  тврдимо Никејски Символ вере!ʺ Урсакије и Валент су покушавали  да их умире: „Ма само уђите у суштину ствари и видећете да ту нема  ничег новогʺ. Саборници су негодовали ‐ ако овде нема ничег новог,  онда  ви  овде  свечано  анатемишите  и  аријанство  и  све  друге  јереси  које су се после њега појавиле. Наравно да су Урсакије и Валент ово  одбили. Онда  су им  делегати  објавили  да  их изопштавају  из  црквене  заједнице.  Међутим,  Сабор  није  могао  да  сачува  своју  монолитност.  Урсакије  и  Валент  су  наговорили  око  осамдесетак  делегата  да  се  пође  у  императоров  штаб  и  да  се  тамо  ублажи  предложени  ултима‐  тум. Тако је дошло до раскола у Сабору. Префект Тавр се сложио да  свака  група  пошаље  у  штаб  по  10  делегата.  А  Констанције,  који  је  био  заузет  бригама  око  персијског  фронта,  отпутовао  је  из  Сирми‐  јума у Константинопољ, док је делегатима Сабора поручио да дођу  на Исток и да га чекају код Адријанопоља. Тако је дошло до мучног  прекида у целој саборној активности.  Испоставило  се  да  су  делегати  Западног  сабора  били  невешти  у  разоткривању  оне  танке  мреже  коју  су  почели  пред  њима  да  плету  Урсакије  и  Валент,  њихови  упорни  пратиоци.  Разматрајући  наново,  под  видом  провере,  предложену  IV  Сирмијску  формулу,  лукави  зва‐  нични  делегати  су  намамили  ову  групу  западних  заточеника  да  се  сложе  и  потпишу  донекле  измењену  званичну  формулу,  која  је  сад  у  суштини била и погоршана аријанском злоћудношћу, тј. да се сагласе  са омиос али изостављајући „по свемуʺ ‐ („ката пантаʺ). Изнурени 

 

115

дуготрајним лутањима по неким балканским забитима, западни деле‐  гати су 10. октобра 359. године, у једном месташцету у близини Адри‐  јанопоља, потписали ову, још гору, IV Сирмијску формулу. За преве‐  јаног  Урсакија  и  Валента  био  је  ово  успех  којим  им  је  био  преко  потребан, јер се локална поштанска  станица  звала  Ника. Докуменат  који је ту био потписан, због сличности по имену са „Никејаʺ, корис‐  тио  је  овим  интригантима  ради  агитације  међу  Западњацима.  После  овог  поена  који  је  био  отет  од  западних  делегата,  најзад  су  их  на‐  градили тиме што су их пустили кућама, али нажалост, још увек не  на  слободу.  За  то  време  је  префект  Тавр  у  току  тегобних  читавих  7  месеци  држао  у  Ариминијуму  оне ухапшене епископе  који  су  понос‐  ни, живели у великој беди, скоро гладујући. Како ли је тек било разо‐  чарење  ових  саборних  мученика  кад  су  њихови  делегати  лично  пот‐  писали  тај  докуменат  и  донели  им  на  поклон  своју  духовну  капиту‐  лацију! У исто то време Тавр добија инструкцију да не распушта ари‐  минијумске саборнике, све док не потпишу, како знају и умеју, „Ник‐  ску веруʺ. А Тавр је добио и право на сурове санкције: право слања  у  прогонство  чак  до  педесет  упорних  епископа.  Под  оваквим  при‐  тиском потписе су дали  скоро сви. Предвођени Фебадијем Ахенским,  20 епископа се ипак успротивило, али Урсакије и Валент су наумили  да  и  ове  упорне  некако  обраде.  Непопустиви  епископи  су  им,  међу‐  тим,  предложили  да  обојица,  Урсакије  и  Валент,  потпишу  читав  низ  припремљених анатема. За извежбане софисте и ове анатеме су пру‐  жале  могућност  најнеочекиванијих  тумачења.  Валент  је,  на  пример,  анатемисао оне који признају да је „Син творевина као и друге творе‐  винеʺ.  После  овога  Валент  се  потсмевао  превареним  незналицама,  говорећи  овако:  „Ја  анатемишем  мисао  о  Сину  као  једнаком  са  осталим  створењима  али  за  мене  је  Син  управо  створење  мада  на‐  рочито,  које  се  разликује  од  других  створењаʺ.  Међутим,  незналице  са  Запада  су  се  задовољиле  овом  подвалом  па  су  се  разишле  својим  кућама. 

 

116

У СЕЛЕВКИЈИ ИСАВРИЈСКОЈ  (359. Г.) 

Источна половина  „васеленскогʺ сабора се састала  27. септембра  359.  године;  допутовало  је  између  150‐160  епископа.  Императорови  представници  су  били  „квестор  Двора,  Леона,  и војни командант  ок‐  руга Лаврикијеʺ. Из Александрије је дошао епископ Георгије, из Ан‐  тиохије  Евдоксије,  из  Кесарије  Палестинске  Акакије,  из  Скитопоља  Патрофил.  Сакупила  се  повећа  група  од  105  епископа,  која  је  већ  била  надахнута  својим  омиусианством.  Били  су  то:  Македоније  Кон‐  стантинопољски,  Елевсије  Кизикски,  Кирил  Јерусалимски,  Евстатије  Севастијски, Василије Анкирски и Георгије Лаодикијски. На сабор је  био послат и Иларије Пиктавијски, који је живео у Селевкији, у про‐  гонству.  То  је  био  први  саборни  сусрет  поново  формираних  група.  Сакупило  се  око  30‐40  левих  епископа,  на  челу  са  старим  Акакијем  Веријским, који су се борили за аријанство преко аномејства. Била је  ту и омања група бораца за Никеју. Такав је на пример био Имерије  из  Египта.  Кружило  је  предање  да  је  тајно  допутовао  из  пустиње  у  Селевкију  и  Атанасије.  Међутим,  ми  немамо  никаквих  података  о  било  каквом  његовом  конспиративном  раду  поводом  овог  догађаја.  Напетост  између  здравих  конзервативаца  (Василије  Анкирски  и  Георгије  Лаодикијски)  и  екстремне  борбене  аријанске  групе  Акакија  Кесаријског, обећавала је бурну експлозију. Тако је и било. На самом  отварању сабора (27. IX 359.) Акакије је одмах предложио да се уки‐  не Никејски Символ вере, да се одбаце и омоусиос и омиусиос, па чак  и омиос, јер „ништа не може бити слично Божанском бићу. Христос  је створење и произашао је ни из чегаʺ. После овог јавног испољава‐  ња  аномејства,  подигла  се  читава  бура  негодовања  међу  омиусиан‐  ском  већином,  тако да  су  неки  омиусианци  пришли никејској  мањи‐  ни. Разлегали су  се  узвици:  „Син је  од  Бога; из  Божје суштине!ʺ Као  доказ до чега је све довело потпуно одрицање Никеје, наводили су се  цитати из Евдоксијеве проповеди: „Отац и није могао да има Сина јер 

 

117

нема  жене!ʺ  Поново  се  подигла  галама...  Да  би  се  пошло  од  основног  општеприхваћеног  текста,  тј.  од  II  Антиохијске  формуле  (Лукијано‐  ве),  већинска  група,  са  Василијем  Анкирским  и  Георгијем  Лаодикиј‐  ским  на  челу,  предложила  је  да  се  поново  потпише  њихова  сопстве‐  на  давнашња  формула.  Међутим,  свест  акакијеваца  је  већ  била  за‐  окупљена  некаквим  налетом  зловерја,  тако  да  су  они  напустили  засе‐  дање  сабора.  Следећег  дана,  28.  септембра  ради  збијања  својих  ре‐  дова,  сакупили  су  се  у  једној  цркви  неки  благоразумни  следбеници  омиусианства,  па  су  иза  затворених  врата  прогласили  II  Антиохијску  формулу.  Тог  истог  дана  су  допутовали  и  делегати  са  унапред  доби‐  јеним  директивама  за  Селевкијски  сабор.  Дворски  императорски  савет  који  је  руководио  укупним  саборским  сценаријем,  поднео  је  источној  половини  сабора  ултимативну  инструкцију  о  потписивању  тзв.  „датиране  вереʺ,  тј.  IV  Сирмијску  формулу,  уз  допуну  осуде  ано‐  мејства.  Акакије  и  његова  група  су  ово  доживели  као  да  их  је  неко  полио  хладном  водом.  Сенатор  Леона  је  позвао  све  епископе  у  спору  да  се  заједнички  окупе  на  састанак,  који  је  и  одржан  29.  септембра.  Леона  је  гарантовао  слободу  говора.  Акакије  је  чак  захтевао  да  се  удаље  извесна  лица  која  су  га  крајње  нервирала.  У  овом  тренутку  су  се  омиусианци  психолошки  показали  попустљивији.  Сложили  су  се  са  тим  да  се  привремено  удаље  са  заседања  неке  личности  које  нису  биле по вољи акакијевцима, на челу са Кирилом Јерусалимским.  Тад  је  Леона  обзнанио  Акакијев  текст.  Овог  пута  је  тај  цинични  и  дрски  богословски  дипломата  у  своме  напису  анатемисао  своје  до‐  јучерашње  аномејство,  а  да  није  трепнуо  оком,  прогласивши  „оми‐  усианствоʺ,  тј.  Сина  за  сличног  Оцу.  И  не  само  да  је  то  Акакије  у  своје  име  изјавио,  него  и  у  име  целокупне  екстремне  левице,  која  се  заједно  са  њим  окренула  ка  компромису,  јавно  калкулишући  да  заслепе  императора.  На  крају  крајева  је  Акакије  то  и  постигао,  без  обзира  на  привремени  неуспех  овог  сасвим  скандалозног  „васелен‐  скогʺ сабора.  Проглашавање  омијанства,  у  овом  случају,  акакијевци  мотивишу  следећим  разлозима:  они  „не  негирајуʺ  ауторитативну  веру  Антиохиј‐  ског  сабора  (тзв.  Лукијанов  Символ  вере).  Међутим,  због  спорова  који  су  настали  у  последње  време,  избацују  из  употребе  реч  „омоу‐  сионʺ,  пошто  је  нема  у  Светом  Писму,  него  (чак)  и  άνόμοι  ν  анатеми‐  шу  τὸ  ὁμοοὐσιον  ἐκϐάλλομεν,  τὸ  δε  ἀνόμονον  ἀναϑηματίζομεν.  И  овим,  јасно, признају да је Син само сличан.  Заседање  је  следећег  дана  отпочело  са  разматрањем  баш  тог  текста.  Василијанци  су  започели  да  испитују  Акакија  у  ком  смислу  и  у  којим  оквирима  је  Син  сличан  Оцу?  Акакије  је  отворено  објаснио  „сличност је по вољи, али не и по суштиниʺ. Опет је започела бурна 

 

118

препирка.  Пошто  је  проверио  температуру  заседања,  Леона  је  при‐  бегао  притиску  и  изјавио:  „Мене  је  император  послао  да  руководим  једнодушним  сабором.  А  како  сте  ви  неукротиви,  одлазите  одавде  и  нагваждајте што даље од овог дома. Ја на таквом сабору нисам учес‐  никʺ.  Онда  је  прекинуо  заседање,  што  је  довело  до  разлаза  васили‐  јанаца  и  акакијеваца.  Василијанци  су  се  окупили,  па  су  у  своје  име  збацили 9 главних епископа из групе акакијеваца, почевши од самог  Акакија и  Евдоксија; чак су на Евдоксијево место антиохијског епи‐  скопа  изабрали  презвитера  Аниана.  Наравно  да  акакијевци  нису  до‐  пустили  овакву  слободу  акције,  па  су  искористили  амбиције  самог  комите  Леона.  Без  обзира  на  протест  саборне  василијанске  већине,  овај је ухапсио Аниана и послао га у прогонство. Разбијене саборске  групе  су  свака  понаособ  упутиле  императору  своје  опуномоћенике  ради подношења извештаја.  Тако  се  невесело  завршила  препредено  замишљена  разбијачка  представа „васеленскогʺ сабора, која је за собом оставила 4 фракције.  Збуњени  Констанције  је  хтео  да  позове  код  себе  цео  источни  сабор in corpore, али акакијевци, који су се први појавили пред њим,  саветовали  су  му  да  се  ограничи  на  делегације  од  по  10  чланова  из  сваке  групе.  Речено  им  је  да  се  сакупе  у  Константинопољу.  У  овом  надметању разних група цинични акакијевци су у дипломатским сми‐  цалицама  надмашили  василијанце,  које  је  спутавала  њихова  прин‐  ципијелност.  Констанције  их  је  приморавао  на  усаглашавање  по‐  гледа;  скоро  да  га  је  изнуђивао.  Овако  изнуђени  узајамни  уступци  изродили су некакву вештачку партијску формулацију која је у исто‐  рији добила име.  Партија Омијаца  Омијци  су  могли  да  се  конституишу  захваљујући  међусобном  такмичењу  у  присуству  императора  у  Константинопољу  и  захва‐  љујући  расправама  између  акакијеваца  (прикривених  аномејаца)  и  василијанаца  (омиусиана).  Ова  компромисна  вештачка  творевина  оставила је печат на један читав, мада не и дуг, период источног бо‐  гословског  искуства.  Василије  Анкирски  је  известио  Констанција  о  Евдоксијевом богохуљењу које је  изазвало негодовање код отаца Се‐  левкијског сабора и затражио је специјалну истрагу и црквени суд за  спорну  личност  која  претендује  на  најугледнију  катедру  Истока.  Им‐  ператору је  овај  предлог био непријатан, па је  Евдоксије  препредено  искористио тај тренутак. Цинично је изјавио да је он спреман да ана‐  темише  термин  „аномиосʺ,  уколико  се  Василије  сложи  да  се  ана‐  темише и „омоусиосʺ. Честити Василије је ово одбио. Онда је Кон‐ 

 

119

станције  одбацио  василијанце  због  немирољубивости  а  везао  се  за  цинично попустљиве акакијевце.  У  време  ових  дебата  са  извесном  театралном  извештаченошћу  бива  објављена  радосна  вест  како  су  стигли  Урсакије  и  Валент  са  доста  невероватним  извештајем  да  су  сви  представници  Западног  сабора  најзад  потписали  „Никско  исповедање  Символа  вереʺ  у  коме  нема  ни  „јединосуштијаʺ,  па  чак  ни  „сличносуштијаʺ,  него  само  „сличностиʺ.  Констанције  је  пао  у  усхићење  од  овакве  подударности  западне  половине  „васеленскогʺ  сабора  са  источном.  Једино  је  прео‐  стало  да  се  погледа  текст  и  можда  мало  дотера.  Опет  су  почела  суо‐  чења  вођа  две  партије  пред  самим  императором.  У  његовим  очима  је  извојевала  победу  Акакијева  и  Евдоксијева  беспринципијелна  дрс‐  кост.  Обојица  су  анатемисали  своје  аномејство.  Такође  се  и  од  омиу‐  сианаца  захтевало,  да  било  како,  директним  или  индиректним  манев‐  рисањем,  жртвују  термин  „усиаʺ.  Најзад  су  се  после  дугих  спорова  омиусианци  предали  и  потписали  „Никску  веруʺ.  Ово  се  збило  на  ве‐  черњем  заседању  управо  уочи  новогодишње  ноћи  1.  јануара  360.  године.  Тако  се  после  гадног  натезања  дошло  до  званичног  разултата  вештачког  „васеленскогʺ  сабора  у  Арлу‐Селевкији.  Тад  је  импера‐  торски  центар,  са  формалним  правом,  предложио  свим  поглаварима  Источне  и  Западне  цркве  да  се  уједине  око  потпуног  прећуткивања  и  термина  аномиос  и  омиусиос,  те  да  за  све  остане  само  „омиаʺ.  У  ову  „државнуʺ  кооперацију  ушли  су  разноврсни  елементи:  а)  стари  ари‐  јанци  Урсакије,  Валент  и  Георгије  Александријски;  б)  Акакије  и  Евдоксије  који  су  се  замаскирали;  и  в)  многобројни  незадовољници  на Западу и на Истоку који су сви морали да постану  Омијци  Овакав  резултат,  изнуђен  политичким  притиском,  није  могао  ва‐  селенској  Цркви  да  пружи  догматско  оздрављење  и  мир.  Утолико  пре  што  се  приближавао  тренутак  брзих  промена  на  императоровом  престолу  са  сценаријем  обнове  паганства  у  империји  на  челу  са  Јули‐  јаном  Отпадником.  У  међувремену,  додуше  краткотрајно,  настојало  се  у  врховима  близу  Констанција  да  се  консолидује  постигнути  дого‐  вор.  Акакијевци  су  се  држали  Двора.  Сад  је  њима  360.  године,  храбро  пришао  и  Евдоксије  Германички.  Било  је  предвиђено  да  се  15.  фе‐  бруара  361.  године  обави  освећење  обновљене  цркве  Свете  Софије,  коју  је  земљотрес  разрушио.  Ово  је  био  повод  да  се  сазове  доста  велики  сабор  и  то  не  само  локални,  него  су  се  гостољубиво  примали  и  други  гости,  епископи  из  даљине.  Међутим,  кад  је  Иларије  Пикта‐  вијски, који се без своје воље нашао на Истоку, изразио жељу да 

 

120

присуствује  на  овом  сабору,  њега  су  просто  вратили  кући  у  Галију.  Осећајући  да  има  чврст  ослонац  у  државној  власти,  овај  Сабор  је  одлучио  да  продуби  и  утемељи  своју  васеленску  диктатуру,  те  да  покаже и своју власт у области веронауке, канона и администрације.  Били  су  поново  размотрени  текстови  символа  вере  IV  Сирмијске  формуле, тзв. „датиране вереʺ и Никска формула. У овој последњој  је израз „омиос ката пантаʺ скраћен само на једну реч „омиосʺ. „Ката  пантаʺ је било избачено. Забрањена је била употреба термина „ипо‐  стасисʺ,  јер  су  га  понекад  василијанци  употребљавали  уместо  за‐  брањене речи „усиаʺ. Доследног Ајетија император је протерао у из‐  гнанство. Под различитим канонским изговорима било је свргнуто  11  највиђенијих  омиусианаца:  Василије  Анкирски,  Евстатије  Сева‐  стијски,  Македоније  Цариградски,  Кирил  Јерусалимски...  Овај  по‐  следњи због тога што је наводно спискао црквену имовину: продао је  неке одежде од скупоценог броката па је тај материјал био виђен у  гардероби извесне глумице. Било је наређено да сви епископи, гене‐  рално, потпишу наново размотрени текст исповедања вере. Како су  се  касније  сећали  Велики  Кападокијци,  ово  су  потписали  Дијаније  Кесаријско‐Кападокијски  и  Григорије  Назијански,  отац  Григорија  Богослова.  Међутим,  доследни  левичари  борбеног  аријанства  нису  опростили издају Евдоксију, као ни Ајетију и другим верницима ари‐  јанске  левице,  који  су  били  некад  прогоњени,  јер  нису  потписали  Царигарску  формулу.  Они  који  су  остали  верни  својој  аријанској  левици  нису  пошли  за  озваниченим  акакијевцима‐омијцима.  Због  овог подривања, акакијевци су били принуђени да ублаже свој однос  према помирљивим појединцима међу омиусианцима. Зато су се сло‐  жили да упражњене катедре после протеривања доследних аријанаца  ставе на располагање и василијанцима. На тај начин је на Анкирску  катедру  дошао  будући  чисти  православац,  Атанасије,  пријатељ  Ва‐  силија Великог. Пелагије је добио Лаодикијску катедру; он је после  20 година био православни делегат на II Васеленском сабору. Тако је  најзад  Констанцију  изгледало  да  је  постигао  циљ  који  је  себи  био  поставио: подарио је Цркви мир.  *     *  * 

Дворски  приврженици  Константина  Великог  су  истог  тренутка  после његове смрти истребили сваког могућег претендента на његов  императорски  престо.  Па  ипак  су  били  скривени  и  одржали  се  у  животу  његова  два  братанца,  Гал  и  Јулијан,  деца  његовог  брата  Јулија Констанција. Кад је прошао први налет, њима су поново биле  признате титуле носиоца и наследника власти; и то у звању цезара. 

 

121

Али у Јулијановој души је заувек остала крвава рана и мржња према  убицама његовог оца, стрица и браће. Убице су деловале под заста‐  вом  нове  религије  и  учвршћивања  хришћанске  династије.  Код  Јули‐  јана се инстинктивно у души била зацарила јака одбојност према овој  новој религији, а истовремено и чежња за свим оним лепотама које  је поседовало старо паганство. Утолико пре, што је по инерцији, код  професионалних  учитеља  који  су  били  ангажовани  за  Јулијаново  образовање  још  увек  била  на  снази  традиција  детаљног  проучавања  античке,  тј.  паганске  књижевности.  Стварно,  очаравајућа  материја.  У  поређењу  са  овим,  нова  библијска  материја  могла  је  да  изгледа  у  пуном  смислу  речи  антиестетска,  искључиво  морализирајућа,  лишена  специфичне  античке  лепоте.  Осим  ових  личних  Јулијанових  симпатија, укупна грађа и методика школе која се остваривала преко  традиционалног  професионализма  учитеља,  била  је  паганска,  пред‐  хришћанска  или  нехришћанска.  Образовати  се  школски,  значило  је  проучавати античко паганство.  Јулијан  и  Гал  су  у  току  њиховог  школовања,  живели  далеко  од  престонице,  у  једној  сеоској  вили  у  близини  Кесарије  Кападокијске.  Јулијанов  гувернер  је  био  неки  Мардоније,  који  је  у  својој  души  био  обичан  паганин  и  само  „пролазниʺ  хришћанин.  Покоравајући  се  си‐  стему васпитања, Јулијан је ћутећи слушао излагање својих хришћан‐  ских учитеља, па је чак био постављен и за анагоста, тј. за црквеног  читача.  Евсевије  Никомидијски  је  био  надзорник  Јулијановог  обра‐  зовања,  па  му  је  успут  усађивао  аријанство.  Наметнуо  му  је  за  учитеља  познатог  аријанског  софисту  Ајетија.  Јулијан  се  зближио  с  Ајетијем  на  питањима  паганске  философије.  Жедно  је  упијао  у  себе  излагање  својих  професора,  отворених  пагана.  Неки  Максим Ефески  водао  је  Јулијана  по  паганским  храмовима,  па  га  је  тамо  чак  и  са‐  блажњавао својим лажним чудесима. На Максимов покрет палила би  се буктиња испред статуе неке богиње, док би јој на лицу сијао осмех.  Додуше,  према  указу  западног  императора  Констанса,  године  341.  било  је  забрањено  приношење  жртава  у  крви;  међутим,  ни  пагански  култови их иначе нису сматрали за обавезно. Ако не по градовима, а  оно по селима су се у свакодневном животу у великој мери упражња‐  вали пагански обреди и церемоније. Понекад је администрацији било  тешко  да  се  одрекне  учешћа  у  наивним  народним  церемонијама,  бо‐  гослужбеног‐паганског  карактера.  Префект  Рима,  хришћанин,  на  пример,  за  време  глади  приноси  младог  бика  на  жртву  Кастору  и  Полуксу,  чинећи  тиме  уступак  узнемиреној  гомили.  Паганске  хра‐  мове  су  затварали  чак  и  насилно,  док  су  пагане  отпуштали  из  државне службе. Професија жреца, без икаквих прихода, чилела је. 

 

122

Јулијан  је  увидео  ово  стање  народног  двоверја,  па  се  уздао  да  ће  поново васкрснути паганство. Кад је постао младић, послали су га на  Атински  универзитет  на  коме  је  образовање  било  чисто  паганско.  Према  сведочењу  „Кападокијске  аристократијеʺ  студената  Василија  Великог и Григорија Богослова, који су такође  припадали  највишем  кругу, Јулијан је на студијама био ћутљив и поносит. Констанције по‐  зива Јулијана у Италију и поставља га за цезара Галије. Био је он ус‐  пешан управљач и стекао је симпатије становништва. Када је у Пари‐  зу, у коме је Јулијан живео, стигла вест да је Констанције преминуо  361. године, Јулијан се прогласио за апсолутног императора, а у томе  је  имао  и  подршку  војске.  За  неко  извесно  време  он  још  увек  није  јавно објављивао свој програм рестаурације паганства. Пред полазак  у  поход  на  Исток,  Јулијан  је  чак  отслушао  литургију,  али  је  већ  на  територији Немачке узео учешћа у паганском приношењу жртава.  Јулијан  није  био  усамљен  у  својим намерама  обнове  паганства.  Он је још одавно пажљиво себи изабрао идејне пријатеље.  Још  док  је  био  студент  у  Атини,  у  време  кад  је  био  позван  у  Италију да прими власт, Јулијан није тамо отпутовао директно, него  је  из  Атине  прво  свратио  да  види  развалине  Троје,  па  је  узгред,  у  њеној  околини,  посетио  и  древне  храмове.  Ове  локалитете  му  је  у  својству  зналца‐археолога  показивао  епископ  Пигасије.  Међутим,  Пигасије  је  био  човек‐монструм;  велики  приврженик  паганства,  а  епископско  звање  му  је  служило  да  се  маскира  пред  властима.  Кас‐  није га је Јулијан узео себи за главног жреца.  Кад је постао император, Јулијан је обзнанио пуну слободу вере  и  међусобну  слободу  религиозне  борбе.  На  терену  су  започела  насиља.  На  пример,  град  Газа  у  Палестини,  који  су  претежно  насе‐  љавали пагани, био је потчињен хришћанском муниципалитету града  Магона. Становници Газе су напали Магон и опљачкали га. Гомила  је упадала у хришћанске цркве, ломила инвентар и убацивала идоле.  Они  који  су  ово  забрањивали,  били  су  убијани,  и  што  је  још  горе  ‐  зверски  мучени;  распорили  би  им  стомаке,  пунили  житом  и  давали  свињама да једу. Захуктали погром не зна за границе. Старог Марка  Аретуског,  спаситеља  и  чувара  младог  Јулијана,  шиканирала  је  го‐  мила неких ученика. Изболи су га бритвом, намазали медом и пусти‐  ли да га изуједа рој осица. Кад су говорили Јулијану о таквим погро‐  мима и убиствима, он би сурово одговарао: „Каква је то несрећа ако  је  настрадало  десетак  Јудејаца?ʺ  Напустивши  Библију,  Јулијан  је  постао  загрижени  антисемита.  У  свом  религиозном  отпадништву  и  од Библије и од хришћанства као библијског чеда, Јулијан је ишао до  садизма. Кад је једном приметио неку гомилу која неког чека, па кад  је сазнао да се очекује излазак једног аскета из пећине у којој он 

 

123

живи,  Јулијан  је  наредио  да  се  излаз  затрпа  камењем.  „Ако  је  он  већ  пустињак‐испосник  онда  и  нек  остане  самʺ  ‐  објашњавао  је  касније  Јулијан своју свирепост.  Као  институција,  хришћански  клир  није  нешто  нарочито  био  прогањан,  али  је  био  лишен  свих  привилегија  из  Константиновог  доба.  Пагани  су  смењивали  хришћане  са  положаја  у  државној  служ‐  би.  И  у  армији  је  дошло  до  чистке.  Изгледало  је  као  да  хришћани  нису  били  протерани,  него  да  су  сами  себе  уништавали,  јер  нису  хтели  да  обављају  обред  спаљивања  тамјана  пред  идолима,  без  обзи‐  ра  што  су  божанства  била  скромна,  скривена  иза  завесе.  Сазнавши  за  ово,  неки  војници,  хришћани,  падали  су  у  јарост  и  газили  ногама  државни  поклон  добијен  поводом  обреда  кађења.  А  резултат  тога  је  био ‐ погубљење.  Како  би  се  ослабило  хришћанство  и  умањио  његов  укупни  кул‐  турни  ниво,  било  је  забрањено  предавати  хришћанима  класична  знања.  А  онда  су  хришћани  почели  из  све  снаге  да  изучавају  класи‐  цизам.  Чак  су  започели  и  један  доста  сумњив  херојски  подвиг:  да  целу  Библију  изложе  на  неки  други  начин,  помоћу  класичног  језика.  Тако  су  започели  да  излажу  Петокњижје  у  хексаметрима.  Чинили  су  то  познати  научници,  лаодикијски  епископи:  Аполинарије  отац  и  Апо‐  линарије син.  Не  може  се  рећи  да  је  Јулијан  просто  прогањао  хришћанство  и  ослобађао  паганство.  Уобразио  је  он  да  је,  поред  осталог,  и  рели‐  гиозни  реформатор.  Желео  је  да  васкрсне  паганство  које  је  било  на  издисају.  Јулијан  је  био  интелектуалац‐идеалиста.  Пошто  би  завршио  текуће  дневне  државне  послове,  он  би  романтично  понирао  у  току  многих  вечери,  па  чак  и  ноћи  у  проучавање  класичних  писаца;  или  је  пак  водио  беседе  са  професорима  философије.  Ајетије  му  је  био  стални гост, коме је чак поклонио и племићко имање.  Јулијан  није  тежио  за  обичном  рестаурацијом  вулгарног  паган‐  ства.  Своју  интелектуалну  измишљотину,  васкрсавање  мртваца,  прео‐  братио  је  у  стварање  нове  синтетичке  религије.  На  чело  свог  теориј‐  ско‐догматског  система  поставио  је  бога‐Сунце.  Вероватно  да  је  био  под  утицајем  фараона‐реформатора  Аменхотепа  (XIV  в.  пре  Хри‐  ста).  Међутим,  нису  само  хладне  теоријске  конструкције  биле  узрок  бесплодности  читавог  овог  Јулијановог  замисла,  него  и  његова  на‐  ивна  машта  да  обнови  народно  паганство  које  је  умирало  и  то  путем  уношења  у  њега  обавезних  моралних  принципа  и,  наравно,  никаквих  других,  него  баш  еванђелских.  Мислио  је  да  преобрати  жреце  у  ху‐  мане  филантропе.  Отварао  је  из  државне  касе,  попут  хришћана,  си‐  ротишта за децу, сиромахе и бескућнике. Јулијан је наредио да се сви 

 

124

придржавају паганског култног календара, а сам је на чуђење жреца,  давао у свему лични пример. У Антиохији, у којој се подуже задржао  после  ратовања  са  Персијанцима,  често  се  налазио  око  жртвеника,  надгледајући обављање утврђене церемоније приношења жртава.  Овако  се,  на  очиглед  гомиле,  изједначавао  и  суделовао  са  оним  најсиромашнијим сталним  посетиоцима, који су се мотали око жрт‐  веника  како  би  се  овајдили  неким  комадићем  и  отпатком  жртвеног  меса. Њихово простонародно, потсмешљиво име било је „вомолоховʺ  (локални варваризам од сиријске речи „вомоʺ, што значи жртвеник  и грчке „лоховʺ = одред војника), јер су важили и за некакве чуваре  жртвеника. Простој гомили је изгледало све оно што је било у Јули‐  јану, његов  аристократизам, његова интелигенција ‐ као нешто нас‐  трано и неразумљиво. Исто онако као што је некад руском мужику  био  неразумљив  племићки  сентиментализам  у  покрету  „одлазак  у  народʺ, показало се да је исто тако и ово поједностављење једног им‐  ператора у религиозном смислу било и код Грка.  Јулијан  је  предосетио  слом  својих  идеја.  Па  као  да  је  то  своје  разочарење, рекло би се чак и очајање, желео намерно да угуши, те  је пошао у ризичан војни поход, у дубину Персије. Као да је тражио  опасност. Био је тамо рањен у једну руку, у груди и у јетру. Изнели  су га са бојног поља, па је исте ноћи и преминуо. Према Созомену, уз‐  викнуо  је  пред  смрт:  „Галилејче,  победио  си  ме!ʺ  Пошто  није  волео  потсмехе Антиохијаца, тражио је да буде сахрањен у Тарсу.  * 

Амнестија  коју  је  Јулијан  поклонио  свим  затвореницима  и  изг‐  наницима  због  црквених  преступа,  макар  што  је  и  дата  у  циљу  изругивања,  ипак  је  аутоматски  вратила  све  епископе  на  њихове  бивше  катедре.  Године  362,  9.  фебруара,  био  је  објављен  Јулијанов  указ,  а  већ  је  21.  фебруара  Атанасија  свечано  дочекао  његов  верни  народ.  Још  пре  његовог  повратка,  крајем  361.  године  Георгија  Ка‐  падокијца је била убила народна руља, опоганивши његов леш.  У слободи, у Јулијаново време, аномејци су се опет вратили зби‐  јању  својих  редова.  Као  давнашњи  Ајетијеви  пријатељ,  Јулијан  га  је  позвао  из  прогонства  код  себе  у  Константинопољ,  па  га  је  чак  обда‐   рио и великим поседом. Евдоксије је сазвао у Константинопољ своје  пријатеље епископе, па је рукоположио Ајетија за епископа и поста‐  вио  је  још  једну  групу  аномејаца  за  епископе.  Антиохијски  епископ  Евзоије,  под  притиском  Евдоксија,  сазива  омањи  сабор  у  Антиохији  који  закључује  и  изјављује  да  се  поништавају  све  одлуке  против  аномејаца. Ову јеретичку игру ускоро прекида Јулијанова смрт. 

 

125

Бивши  омиусианци,  који  су  се  ослободили  замршености  омијан‐  ства,  продужили  су  са  прецизирањем  свог  православног  пута.  У  име  свог  правца  Василије  Анкирски  и  Георгије  Лаодикијски  објављују  знамениту  „Белешку  за  памћењеʺ  (Υπομνηματισμός),  у  којој  се  објашњавају  разлози  борбе  против  забране  термина  „усиаʺ.  Посебно  је интересантан покушај да се разјасни смисао и разлика између  тер‐  мина „усиаʺ и „ипостасисʺ. Ова белешка за незаборав гласи: „Источ‐  ни зато употребљавају назив ипостасис како би изразили битна и ре‐  ално истинита својства Лица [τὰς ἰδιότητας τῶν προσώπον ὑϕεστώσασ  καί  ὑπαρχούσας];  а  да  би  се  ова  својства  лица  означила,  Источни  их  зову  ипостаси  реално  постојећих  лица  ‐  Личности  (προσώπον  ὑφεστώ των ὑποστάσεις ὸνομάζουσις)ʺ.  Значи термин ипостас посебно наглашава лица, како се она не  би  расплинула  у  западном  савелијанству.  И  да  не  би  било  никаквог  зановетања,  василијанци  формулишу  да  ту  није  реч  о  „три  богаʺ,  него потврђују: μίαν Θεότητα, μίαν ἀρχὴν, μίαν Βασιλείαν.  ‐ Једно Божанство, једно Начело, једно Царство.  Сва  ова  три  Лица  су  ‐  ταυτόν,  тј.  истоветна.  Али  да  не  би  било  сливања,  они  „благочестиво  разликујуʺ:  Πατέρα  ὑφεστῶτα,  Υίὸν  ὑφεστῶτα,  Πνεῦμα  ὑφεστός.  ‐  „реално  постојећег  Оца,  реално  посто‐  јећег Сина и реално постојећег Духа. Једно Божанство и Три ипоста‐  сиʺ.  Свом  класичном  термину,  „омиос  кат  усиасʺ  додаје  објашњење:  тавтон ката пневма, тј. истоветно по духу.  Очигледно да је по смислу белешке термин  „пневмаʺ једнак тер‐  мину „усиаʺ. Значи да је „тавтон ката пневмаʺ равнозначно термину  „тавтон кат усианʺ ‐ Никејци су и сами морали да схвате да је све ово  уствари,  богословље  православне  мисли.  Западњак  Иларије,  коме  су  биле  туђе  заслепљености  источних  страсти,  први  је  потврдио  пра‐  вославну  природу  овог  омиусианског  правца.  Својој  галској  сабраћи,  епископима, написао је још пре тога, одмах после Анкирског сабора  358.  године,  на  коме  су  однела  победу  схватања  Василија  и Георгија,  један цео трактат: „О Саборима ‐ De Concilliisʺ. У њему он разлаже  да  се  као  најауторитативнија  источна  излагања  вере,  ‐  Лукијанов  Символ  вере  ‐  ἔκθεσις  μακρόστιχος  ‐  и  I  Сирмијска  формула,  ‐  могу  схватити као сасвим православне. Једино се омоусиос може тумачити  као  савелијански  ‐,  а  само  се  о  омиусиусу  може  размишљати  као  о  православном,  пошто  омиос  значи  једнакост.  Па  чак  и  ово  „омиосʺ  садржи  извесно  скривено  преимућство  у  односу  на  „омосʺ,  јер  не  претпоставља  исту  ону  јединицу,  него  две  упоредне.  Зато  су  источни  омиусианци  „светлост  у  тамиʺ.  Између  источних  и  западних  пра‐  вославаца  нема  разлике  у  вери,  него  једино  у  непопустивости  у  пре‐  дубеђењима. Иларије предлаже и Источнима да прихвате омиусиос 

 

126

„па ви нисте аријанци! Због чега, одбацујући ову реч, изазивате пре‐  коре  као  да  сте  ви  лично  аријанци?  Треба  да  се  састанемо  и  зајед‐  нички да проценимо шта је то добро што је већ утврђено (омоусиос),  како га не би одбацили, а шта је то што се лоше схвата (омиусиос),  како га не би негиралиʺ.  Пошто  му  није  било  допуштено  да  присуствује  на  Константи‐  нопољском сабору (360‐361. г.), него је био послан у Галију, Иларије  је  понео  собом  овај  помирљиви  богословски  програм.  Галске  епис‐  копе, на челу са Фебадијем Ахенским, притискао је њихов промашај  на  Ариминском  сабору.  Искористивши  неочекивану  слободу,  коју  је  свима дао август Јулијан, иначе поборник паганства, они се окупљају  на  сабору  у  Паризу.  И  према  савету  Иларијевом,  одлучују  да  пруже  руку  источним  омиусианцима.  Тако  им  галски  епископи  напишу  братску  посланицу  у  којој  су  признали  да  су  под  утицајем  Аримин‐  ског  сабора  дозволили  да  буду  заведени,  а  узгред  су  и  прећутали  све  што се односило на термин усиа. Истичу како желе да буду оно што  јесу; а и да се ослоне сами на себе. Римски папа Ливерије за њих не  може  бити  тај  ослонац,  јер  се  над  Западом  званично  још  увек  вије  застава  аријанства.  Париски  саборници  најављују  свој  повратак  на  позиције пре Ариминског сабора.  Овај  заокрет  Василијевих  и  Георгијевих  омиусианаца  на  Истоку  поздравио је лично Атанасије у његовом делу „О саборимаʺ (од Ари‐  ја до Ариминија‐Селевкија). Овде Атанасије говори и омиусианцима  са утешном радошћу: „Са људима који су слични Василију не треба  се понашати као са непријатељима, него их треба сматрати за браћу  која се од нас разликују само у једној речи, али мисле исто тако као  и  миʺ.  Омиос  са  додатком  кат  усиан  значи  исто  што  и  омоусиосʺ.  Атанасије се њима обраћа са „љубљена браћоʺ, и убеђује их да се „не  боре  против  сенкеʺ,  тј.  против  омоусиоса,  пошто  га  раније  или  као  није ипак морају прихватити, јер је у њему садржана основа и њихо‐  вог  сопственог  учења.  Овако  је,  углавном  већ  пред  крај  Констанци‐  јеве владавине, дошло до зближавања никејаца и омиусианаца. Био је  потребан  само  један  тренутак  слободе  у  Јулијаново  доба  па  да  до  овога и формално дође. 

 

127

АЛЕКСАНДРИЈСКИ САБОР  362. ГОДИНЕ 

Упролеће 362. г, Атанасије се враћа у Александрију и већ у авгу‐  сту  организује  сабор  са  22  епископа  „никејцаʺ.  Међу  њима  је  било  и  оних који су дошли од василијанаца, па се тиме дало наслутити да је  сазрело  поновно  уједињење  са  староникејством  и  лично  са  Атанаси‐  јем. Због овога је донета прва одлука на Сабору да се одмах обзнани  Никејски Символ вере, који је скоро био заборављен на Истоку. За‐  то се морало поновити оно правило које је било усвојено на Сардич‐  ком  сабору:  „Бити  у  свему  задовољан  вером  коју  су  исповедали  ни‐  кејски  оци,јер  она  нема  никаквог  недостатка  и  пуна  је  благочести‐  вости,  те  не  доликује  да  се  саставља  неко  друго  излагање,  како  се  оно што је већ написано у Никеји не би схватило као несавршеноʺ.  После овога била је донета одлука да се они који су прихватили  услове  оваквог  уједињавања,  приме  у  исти  чин,  у  коме  су  раније  и  били.  Ипак није могло да прође без дискусије о тачном схватању и упо‐  треби  термина  усиа  и  ипостасис.  Отпочео  је  спор.  Већина  старо‐  никејаца  је  предлагала  сардичку  употребу  термина,  тј.  „једну  ипо‐  стасисʺ.  Мања,  источна  група,  која  је  била  васпитана  на  омиусијан‐  ству, предлагала је да се не употребљава омоусиос, него да се замени  са „омиос кат усианʺ. Расправљало се ватрено. Стари никејци су обја‐  шњавали  да  формулом  „Једина  ипостасʺ  желе  да  потврде  „истовет‐  ност  Божанске  природе  сва  Три  Лица  ‐  τὴν  ταυτὸτητα  τῆς  ϕὐσεωςʺ.  Међутим,  била  је  веома  важна  Атанасијева  изјава  да  он  прихвата  формулу  „Три  Ипостасиʺ,  уз  неко  правилно  тумачење.  На  овом  Са‐  бору је формално било покренуто и веома важно питање о видовима  учења  о  божанству  три  ипостаси.  Било  је  констатовано  да  се  у  древно  доба  богословствовало  (Тертулијан,  Ориген)  о  Духу  оно  исто  што  и  о  Сину.  Међутим,  сад  аријанци  јасно  проповедају  да  је  Дух  Свети творевина, док је Евномије још опакији, тврдећи да је Дух тво‐ 

 

128

ревина  творевине,  пошто  нам  је  дат  преко  Сина  ‐  ποίημα  τοῦ  ποίὴματος.  Сам  Атанасије је детаљно разрадио јасну  доктрину  о бо‐  гоједнакости  Светог  Духа  у  својим  писмима  Серапиону  Тмуидском.  Нерешеност овога питања испољила се тако, што овај Сабор о овом  проблему није донео никакву обавезујућу формулу.  Није могао Сабор да заобиђе ни тзв. „Антиохијски расколʺ, који  је  трајао  већ  32  године.  Међутим,  није  било  снаге  да  се  реално  по‐  могне  његовом  исцељењу.  Ово  је  поучан  пример  кад  се  одуговлачи  решење  једне  црквене  болести.  Врло  је  лако  стварати  црквене  по‐  деле, а скоро да је изван људске моћи да се залечују. 

 

129

АНТИОХИЈСКИ ПАВЛИНОВ РАСКОЛ 

Противљење грубом државном мешању у живот Цркве, у нижим  народним  слојевима,  започело  је  још  за  време  Константина  Великог  (330. г.) у Антиохији. Константин је потпао под утицај Евсевија Ни‐  комидијског  који  је  био  близак  двору,  поверовао  је  његовим  про‐  вокацијама,  удаљио  са  Антиохијске  катедре  330.  године  оклеветаног  Евстатија  Антиохијског,  да  би  га  послао  затим  и  у  изгнанство.  У  ствари,  била  је  то  богословска  борба  против  једног  од  чврстих,  те‐  мељних  стубова  носача  никејског  „јединосуштијаʺ.  После  протери‐  вања  Евстатија,  један  део  његових  следбеника‐световњака,  прекинуо  је са вишом јерархијом, па је своје религиозне потребе задовољавало  старањем  неких  презвитера,  али  обавезно  њихових  истомишљеника.  Године 332. овом невеликом црквом расколника дошао је да управ‐  ља  презвитер  Павлин.  Павлинов  се  кружок  искључиво  придржавао  никејског  омоусиоса  и  није  хтео  да  чује  за  „три  ипостасиʺ.  Међутим,  тамо је било и благоразумних елемената који су обједињавали и омо‐  усиос  и  Три  Ипостаси  и  тиме  предвиђали  развој  богословља  читаве  Цркве.  Лидери  ове  групе  су  били  световњаци,  Диодор  и  Флавијан.  Стојећи  упорно  иза  никејског  Символа  вере,  вође  ове  групе  нису  желеле  да  буду  без  свештеника,  јер  би  изгледало  као  да  су  чланови  некакве  секте,  па  из  тог  разлога  нису  формално  раскидали  везу  са  епископатом,  јер  су  очекивали  богословске  корекције.  Једино  су  у  полемикама  гласно  дизали  глас  против  аријанства.  Расположење  је  било  са  подигнутим  патосом.  Васкрсавајући  недавна  паганска  про‐  гањања,  Павлин  и  његова  паства  су  се  често  сакупљали,  ради  бо‐  гослужења,  на  гробовима хришћанских  мученика.  То им  је  доносило  популарност  у  широким  народним  слојевима.  Препредени  епископ  Леонтије,  кога  су  иначе  власти  признавале,  побојао  се  популарности  ових  „евстатијевацаʺ‐павлиноваца,  па  их  је  чак  наговарао  да  се  склоне  са  гробова  мученика,  а  сам  је  држао  језик  за  зубе  да  не  би  одао своје аријанство, док је наклапао са епископске катедре. 

 

130

У  оваквој  атмосфери,  Евдоксије  заузима  337.  године  Антиохиј‐  ску  катедру.  Одавде  се  ова  „птица  селицаʺ  336.  године  премешта  у  престоницу  империје,  у  Константинопољ.  Ово  доводи  до  међусобне  борбе  партије  око  поседовања  упражњене  антиохијске  катедре.  Нор‐  малан  пут  су  били  слободни  избори.  Император  Констанције  је  лично  зажелео  да  присуствује  изборима  за  катедру  ове  црквене  пре‐  стонице.  Био  је  одржан  својеврсни  јавни  конкурс  са  представљањем  кандидата  из  разних  партија,  на  тему  о  догматском  смислу  Соло‐  монових  прича:  VIII  глава,  ст.  22:  „Господ  ме  створи  ‐  ἔκτισέ  με  ‐  у  почетку  Својих  путева  за  дело  Својеʺ.  Конкуренти  који  су  наступили  са  својим  излагањима  били  су  ондашњи  великани:  Георгије  Алексан‐  дријски  (евномијанац),  Акакије  Кесаријски  (у  овом  тренутку  већ  омијац)  и  Мелетије,  епископ  Севастијски,  нова  узлазна  звезда  на  бо‐  гословском  хоризонту.  Говор  Мелетијев  је  био  дочекан  аплаузима,  тј.  закључујемо  по  томе  да  је  одговарао  симпатијама  народне  већине.  Сачувао  га  је  свети  Епифаније  Кипарски,  упоредо  са  својом  крити‐  ком.  У  овом  говору  Епифаније  запажа  места  која  су  „заслужила  не‐  гирањеʺ.  Мелетије  у  свом  спису  подвлачи  сувишност  свега  што  „није  наслеђено  од  предакаʺ,  па  тако  одриче  „истраживања  о  Синуʺ.  Као  свој  задатак  говорник  истиче  „мир  у  Црквиʺ.  Све  саблазни  припи‐  сује људима који тај мир не цене. Очигледно је да учење отаца о Сину  Божијем  Мелетије  износи  у  противаријанским  формулацијама.  „Син  је  савршени  и  пребивајући  Плод  рођењем  од  Савршенога  и  Преби‐  вајућега  у  истоветности;  Ипостасни  и  Вечни  Син,  „на  подобије  Оцуʺ  ‐  ὃδμόιος,  сличан  и  тачан  Лик  Оцаʺ.  Међутим,  он  ни  једном  не  употребљава  омоусиос,  па  чак  ни  омиусиос.  На  овај  начин  се  прокла‐  мују  формуле  омијства.  Није  без  разлога  Констанције  изричито  потврдио Мелетија, који је после овога био изабран.  У  каснијем  Мелетијевом  житију,  након  његове  канонизације,  овај  тренутак  његовог  конкурсног  говора  и  избора,  био  је  употпуњен  легендама.  Као  да  је  Мелетије,  наводно,  не  желећи  све  да  дорекне  до  краја,  реченице  допуњавао  ораторским  гестовима  својих  руку.  Час  је  савијао  прсте  за  гест  епископског  благослова,  час  за  крсно  знамење,  или  је  просто  раздвајао  прсте.  И  ето,  кад  је  сједињавао  и  поравњавао  три  прста,  мислећи  на  богоједнакост  у  Светој  Тројици,  његово  знамење  је  зрачило  светошћу.  У  каснијим  руским  прештампавањима  овог  грчког  житија,  код  нас,  у  Москви  у  XVI  веку,  наши  старообре‐  довци видели су у томе оправдање њиховог „крста са два прстаʺ.  Природно  је  било  да  је  Мелетије,  који  се  уздигао  међу  омијцима,  у  конкретном  случају  проповедао  омијство.  Био  је  он  човек  зна‐  менит,  богат,  и  светски  образован,  имао  је  велики  посед  у  близини  сиријског града Мелитине. Од тренутка „датиране вереʺ (тј. IV Сир‐ 

 

131

мијске формуле)  359. године  кретао  се у  Акакијевом друштву. После  свргавања  Евстатија  Севастијског,  на  Мелитинском  сабору,  Меле‐  тија су довели на катедру у Севастију. Међутим, дошло је до некакве  свађе између њега и његове пастве. Он се повлачи од послова и, као  добро  обезбеђен  човек,  живи  у  једном  селу  недалеко  од  Верије.  На  великом  Селевкијском  сабору,  био  је  чак  у  Акакијевој  групи  и  пот‐  писао  је  ону  екстремну  Акакијеву  формулу.  Био  је  Мелетије  на  Акакијевој страни и оне значајне ноћи уочи  1. јануара 360. године,  кад  је  вођена  она  чувена  дебата  у  Константинопољу  и  кад  је  пот‐  писао  Никску  формулу.  Био  је  учесник  на  Константинопољском  сабору 361. године кад су оборили омиусианце (!!).  Како  се  онда  од  овог  доследног  омијца  обликовао  стуб  пра‐  вославља и председавајући на II Васеленском Сабору?  Ево,  ово је  карактеристичан  пример религиозног  преживљавања  у  источном  православљу,  које  је  Западу  изгледало  као  безнадежно  аријанство.  Међутим,  овај  пут  од  омијства  водио  је  право  према  Никејској  вери.  Вероватно  да  је  Мелетије  почео  да  доживљава  уну‐  трашњи  заокрет  према  Никејству,  управо  под  утицајем  антиохијске  пастве. У његовој судбини долази до некакве нагле и за нас необјаш‐  њиве  промене.  После  његовог  свечаног  устоличења  на  епископској  катедри, државна власт, већ кроз месец дана, сматра за потребно да  направи  оштар  заокрет  и  да  га  једноставно  протера.  За  историчаре,  узроци овога остају загонетни. ‐ Јован Златоуст, на пример, говори  да  је  Мелетије  уплашио  власти  тиме  што  је  велики  број  верника  у  Антиохији изопштио из Цркве. Кога је он то екскомуницирао? Зла‐  тоуст пише ово: „Он је спасао град од јеретичких заблуда и одсекао  је труле делове од осталог телаʺ. Ако је то тако, онда то значи да је  он  ударио  по  званичним  омијцима,  тј.  прикривеним  аријанцимаʺ  ‐  Блажени  Јероним  нам  саопштава  следеће:  „Мелетије  је  примио  код  себе оне презвитере које је раније био сменио Евдоксијеʺ. ‐ Биће да  је  Мелетије  оправдао  оне  православне  које  је  аријански  старешина  сатерао у мишју рупу, макар то било и у умереној форми омиусиан‐  ства, онако како су га умерено и никејци тумачили. Свети Епифаније  Кипарски пише: „Примио је у заједницу оне које је пре тога анатеми‐  саоʺ. Ово већ помало личи на раскид са омијством, које га је и довело  на антиохијску катедру. Откуд овај раскид? Јероним каже: „услед ње‐  гове изненадне промене вере (exilii justissima causa subita fidei mutatio)ʺ  ‐  Све  ово  личи  на  то  да  је  Мелетије  изговорио  свој  „дипломатскиʺ  изборни  говор  само  да  би  задобио  наклоност  власти,  имајући  као  задњу намеру да обнови православље, коме је он одлучно пришао, а  што се споља није видело. Протеривање Мелетија извршено је на ос‐  нову императоровог указа, што значи насилно (361. г.). 

 

132

Да  је  Мелетије  у  време  његовог  заокрета  према  Никеји  остао  и  даље  у  Антиохији,  можда  би  питање  његовог  збл*жавања  са  „евста‐  тијевцимаʺ  (тј.  с  Павлином)  и  било  решено.  Овако  је  Мелетијево  удаљавање  опет  заоштрило  поларизацију  између  група.  Влада  је  на  Антиохијску  катедру  довела  Евзоија,  старог  борца  за  аријанство,  који  је  сад  био  обучен  у  омијску  вучју  кожу.  Наравно  да  су  се  евста‐  тијевци‐павлиновци  још  више  удаљили  од  званичне  Антиохијске  Цркве.  Кад  је  Мелетије  361.  г.,  по  наређењу  тог  истог  Констанција  који  га  је  раније  и  бирао  на  катедру,  сад  био  лишен  свог  места,  право‐  славно  оријентисани  елементи  његове  пастве  нису  хтели  да  прихвате  Евзоија,  него  су  почели  да  се  окупљају  у  једној  црквици  у  „старом  градуʺ која им је једина још била преостала ‐ ἐν τῆ παλαιᾷ.  Нажалост,  стари  евстатијевци,  којима  је  сад  руководио  нетр‐  пељиви  и  једнострани  Павлин,  нису  хтели  да  се  уједине  са  Мелетијем,  који  је  потврдио  „Три  Ипостасиʺ,  пошто  се  тврдоглави  Павлин  држао  уског  римског  слепила.  Он  је  допуштао  једино  „миа  ипоста‐  сисʺ, као синоним за „миа усиаʺ (Сардичка недореченост!)  Антиохијски  (мелетијански)  оци,  који  су  дошли  код  Атанасија  на  Александријски  сабор  362.  године,  установили  су  њихово  суштинско  тројично  једноумље  са  павлиновцима,  међутим,  увидели  су  да  им  је  још  увек  потребан  дуг  и  стрпљив  договор  како  би  савладали  про‐  дубљено  неповерење  упорних  павлиноваца,  нарочито  код  њиховог  вође.  Потпуно  је  разумљиво  што  је  Атанасијев  Александријски  сабор  362.  године  пожелео  да  оријентише  ову  римофилску  Антиохијску  групу  на  прихватање  врло  срдачног  братског  савета  ка  остварењу  мирољубивости.  Сабор  је  ставио  у  задатак  да  се  да  други  правац  и  да  се  лично  пренесе  овај  савет  павлиновцима  преко  специјалне  деле‐  гације.  Састав  делегације  је  морао  својом  природном  дружељубиво‐  шћу  и  римским  духом  да  импонује  Павлину.  Делегацију  је  предводио  западни  епископ  Евсевије  Веркелски  (Верчели),  који  тек  што  се  био  вратио  из  Африке  кући,  у  коју  га  је  био  прогнао  Констанције.  У  Ан‐  тиохији  се  у  том  тренутку  нашао  и  епископ  Лукифер  Калабријски,  који  се  такође  враћао  кући  на  Запад  из  Тиваидског  прогонства.  У  име  Александријског  сабора  делегација  је  била  донела  свој  миро‐  творачки  „Томосʺ.  Нешто  врло  мало  пре  ње,  допутовао  је  у  Антио‐  хију  махнити  Лукифер  да  би  у  међувремену  залудео  Павлина,  који  је  и  без  тога  већ  био  сасвим  једнострано  залуђен.  Као  свака  латинска  незналица,  Лукифер  је  надахнуо  Павлина  да  и  надаље  буде  стамено  упоран.  И  да  би  учврстио  његову  позицију  он  га  је  убедио  да  само  из  његових руку, тј. Лукиферових, прими епископску хиротонију, по‐ 

 

133

што  се  ради  о  изузетном  случају,  о  очувању  саме  вере.  Увидевши  у  Антиохији  неуспех  своје  саборске  мисије,  Евсевије  Веркелски  није  ступао  у  контакт  ни  са  једном,  ни  са  другом  страном.  Али,  на  про‐  путовању ка Западу, Евсевије успут добросавесно извештава источне  цркве  о  закључцима  Александријског  сабора  362.  године  и  тиме  до‐  приноси  њиховом  прихватању  и  примени  у  пракси.  Исто  онако  као  што  је  то  чинио  и  Иларије  Пиктавијски,  а  он  је  делао  на  Западу,  у  Галији и Италији.  Многи епископи у Ахаји, Македонији као и на Западу, у Шпанији  и Риму, на челу са папом Ливеријем, потписивали су Александријске  одлуке, прихваћене 362. године о враћању у заједницу у истом звању  све оне који су примили Никејски Символ вере.  У  Антиохији  пак,  после  активности  махнитога  Лукифера  Кала‐  бријског,  расцеп  између  староникејаца  (Павлина)  и  умерених  (Ме‐  летија) само се продубио.  А у Александрији, чак у време борбе за паганство под Јулијаном,  Атанасијеви  непријатељи  су  издејствовали  његово  прогонство,  на‐  водно  због  превођења  у  хришћанство  некаквих  ‐  ἑλληνίδας,  тј.  ис‐  такнутих  дама  из  светских  кругова,  које  су  биле  ватрене  поборнице  паганства. 

 

134

БОРБА ИЗМЕЂУ ПАРТИЈА ПОСЛЕ ЈУЛИЈАНА 

Са Јулијаном се угасила династија Константина Великог. Истог  тренутка после његове смрти, крвави покољ који се одиграо, припре‐  мио је овој династији њен крај.  Армија је добила уобичајену слободу да истакне свог љубимца.  Сад је она прогласила младог генерала Јована за императора. Није  он владао ни 8 месеци (од јуна 363. г. до фебруара 364. г.), а затекла  га је неочекивана, превремена смрт; чак није успео ни у престоницу  да се врати после понижавајућег мира са Персијанцима. Иначе је  Јован  породично  већ  био  хришћанин,  међутим,  без  правог  интер‐  есовања  за  религију.  Није  био  зао,  него  осећајан  човек.  Римски  ис‐  торичар  Амиан  Марцелин  га  овако  карактерише:  edax  et  vino  veneriquc indulgens ‐ јешан, вину и Венери склон. Епископи из Антио‐  хије и лично Атанасије из Александрије, писмено су замолили Јована  да се побрине „за католичанску веруʺ. Међутим, Јован је избегавао  било какве обавезе ове врсте. Изјавцо је да он не жели никоме зло,  без обзира ко и како верује. Све црквене партије су се опет вратиле  својој слободној међусобној борби.  Слободна борба верских партија  Ујесен  363. године,  у  складу са слободом, враћа се  у Антиохију  Мелетије и организује сабор. На позив се одазива 27 епископа. Ме‐  летије им просто и једноставно предлаже да»изјаве како се придржа‐  вају Символа вере са Никејског сабора из 325. године. Дакле, ово је  био акт једноставног приступања одлукама Атанасијевог прошлого‐  дишњег Александријског сабора из 362. године. Мелетије је у свој са‐  борни документ унео и сам текст Никејског Символа вере, тумачећи  омоусиос у том смислу да је Син рођен од суштине (ek tis usias) Оца 

 

135

и  да  је  сличан  Оцу  по  суштини  ‐  ὅμοιος  κατ᾿  οὐσίαν  τῷ  Πατρί.  „И  реч  усиа  нисмо  прихватили  од  пагана,  него  само  да  бисмо  одбацили  израз  „из  не‐суштинеʺ  нечастивог  Арија,  (Врло  оштроумна  заштита!  ‐  прим. аутора) и нових, још бестиднијих и дрскијих аномејаца.  Било  је  овде  епископа  који  су  некад  постављали  Акакија  Ке‐  саријског  (као  нпр.  лично  Мелетије  и  Пелагије  Лаодикијски).  Био  је  ту  и  сам  Акакије.  Међутим,  није  звао  „у  помоћʺ,  него  је...  потписао  одлуку,  тј.  Никејски  Символ  вере  (!!!).  Ово  је  слика  људске  честито‐  сти,  а  посебно  епископске,  која  је  нарочито  блистава  у  мутна  вре‐  мена.  Делатност  сабора  је  била  усмерена  ка  новом  цару  Јовану.  Можда  се због тога и уплашио Акакије.  Требало  је  да  се  Свети  Атанасије  радује  овом  новоникејству.  Међутим,  толика  је  била  снага  предубеђења  и  усрдних  доушника,  да  је  лично  Атанасије  у  писму  новом  императору  пожурио  да  га  унапред  упозори  против  Антиохијских  отаца:  „Они  само  наизглед  пропове‐  дају  Никејски  Символ  вере,  а  уствари  га  негирају  накнадно  тумачећи  јединосуштијеʺ.  Чак  их  Атанасије  назива  и  аријанцима.  Откуд  оволи‐  ка  дубина  неверице?  Ово  се  делимично  може  објаснити  тиме,  што  се  под  православним  одлукама  Мелетијевог  сабора  из  363.  године  налази  Акакијев  цинични  потпис.  Овај  превртљивац  је  могао  да  поквари својим потписом репутацију било ког документа.  *     *  *  После  смрти  Јована,  Сенат  и  армија  су  изабрали  за  императора  истакнутог  старог  генерала  Валентинијана  (364‐375).  Мада  је  тај  ро‐  мантичар  паганства  Јулијан  удаљио  из  службе  Валентинијана  као  хришћанина,  овај  је  у  религиозном  смислу  био  млак  и  толерантан  хришћанин,  будући  да  је  једино  био  политичар.  Да  би  поделио  бриге  око  управљања  империјом  ‐  дели  је  на  стари  начин  на  две  половине.  За  цео  Запад  одређује  престоницу  Медиолан  (у  војном  смислу),  а  за  Исток  ‐  Константинопољ.  Међутим,  сама  територија  западног  дела  империје,  према  римском  уобичајеном  схватању,  допирала  је  на  ис‐  ток  све  до  Константинопоља,  укључујући  ту  и  подунавске  земље:  Те‐  салију,  Тракију,  Македонију,  Истру,  Далмацију  и  Панонију.  А  територије  источног  дела  империје  су  се  простирале  у  региону  Азије  и  Африке:  Тракија,  Мала  Азија,  Сирија  и  Египат.  Управљање  Ис‐  током Валентинијан је поверио своме брату Валенту (364‐378). 

 

136

Пошто  није  био  склон  притисцима,  нити  било  каквом  прописи‐  вању  Цркви  праваца  у  богословљу,  Валентинијан  је  једноставно  дао  Западу слободу да буде оно што јесте. Тако је Запад природно, и то  доста  брзо,  оздравио  од  њему  туђих  и  споља  наметнутих  антиникеј‐  ских формулација.  Исток још није био пронашао своје спокојство. Али захваљујући  Јулијановој  фантастици,  онај  тренутак  слободе  који  се  био  пробио,  омогућио је догматској мисли убрзани повратак на Никеју, али сад са  далеко усавршенијим формулацијама. 

 

137

ЦРКВЕНА ПОЛИТИКА ВАЛЕНТА (364‐378)  НА ИСТОКУ 

За  разлику  од  римске  половине  империје,  у  којој  се  доласком  слободе  све  врло  просто  и  аутоматски  враћало  на  окамењено  староникејство, Исток је продужио да се раслојава и да се гиба. Уз  сву  Валентову  богословску  равнодушност,  није  било  могуће  а  да  се  ово не узме у обзир. Требало је само пронаћи начин да се  „одржава  редʺ. Валентова жена Доминика била је аријански оријентисана, па је  одвлачила  свога  мужа  улево.  Бојећи  се  сваке  крајности,  Валент  је  скоро  механички  одлучио  да  иде  „срединомʺ,  дајући  предност  руко‐  водству  „државних  омијацаʺ.  Пред  сам  поход  против  Гота  који  су  са  севера  надирали ка  империји,  Валент  донесе  одлуку,  чак са извесном  дозом  сујеверја,  да  се  крсти.  Наравно  да  то  обавља  званични  по‐  главар  престоничне  Константинопољске  цркве,  тј.  лично  Евдоксије.  И  сами  омијци  који  су  водили  главну  реч  у  престоници,  нису  били  склони  да  против  себе  изазивају  остале  партијске  струје.  Валент  је  знао да цени ову показану мирољубивост, па је у почетку подржавао  свог брата Валентина на Западу.  Међутим, реализована владавина омијаца није донела мир. Епис‐  копске  катедре,  које  су  биле  монополисане  искључиво  за  омијце,  изазвале  су  отпор  у  народу.  Долазило  је  до  туче  и  полицијских  хапшења.  Валент  је  у  току  првих  година  своје  владавине  упорно  де‐  монстрирао  своју  толерантност.  Међутим,  заокрет  Истока  ка  нике‐  јству,  све  је  више  развијао  и  све  јасније  испољавао,  док  на  крају  крајева  није  избацио  Валента  из  његовог  званичног  стрпљења,  саб‐  лазнивши  га  да  ступи  у  отворену  борбу.  Навешћемо  неке  примере  његове првобитне стрпљивости.  Још док се налазио на линији фронта у току борбе против Гота,  у  граду  Томи  (данас  бугарско‐румунска  лука  Мангалија),  Валент  је  отишао у једну месну цркву. Испоставило се да је епископ био никеј‐  ски ентузијаста и да је у својој проповеди разобличавао императоро‐ 

 

138

во  погрешно  покровитељство  над  омијцима.  Валент  се  једноставно  окренуо и отишао у другу цркву. Ипак је после овога „дрскиʺ епи‐  скоп био кажњен и послат у прогонство.  У  том  истом  периоду  Валентове  стрпљивости,  приликом  једне  посете Кесарији Кападокијској, он је отишао у храм на богослужење,  саслушао проповед младог епископа Василија Великог, посетио до‐  бротворне  институције  које  је  овај  био  организовао  и  дао  новчани  прилог за болницу.  Приликом  његове  посете  Едеси,  православни  верници  су  се  успротивили Валентовој жељи да се храм ап. Томе преда омијцима.  И Валент се стварно са њима сложио.  У међувремену је епископу Евдоксију помоћу интрига успело да  у Александрији изазове праву смутњу. Атанасије се опет сакрио у  своје  пустињско  уточиште,  у  коме  је  остао  скоро  пуних  5  месеци.  Овога пута је чак морао извесно време да живи на једном гробљу, у  пећини,  где  је  био  сахрањен  његов  отац.  Али,  Александрија  је  продужила да бунтује. Треба признати да је само здрава администра‐  тивна Валентова памет учинила да он схвати Евдоксијеву интригу  као  штетну,  те  да  императорском  наредбом  врати  Атанасија  на  Александријску катедру, на којој је остао до краја живота (373).  Значи,  мада  је  Валент  и  подржавао  званичну  партију  омијаца,  ипак је његова светски однегована толерантност дозвољавала св. Ва‐  силију  Великом  да  ради  на  својој  Неокесаријској  катедри,  а  св.  Атанасије  да  се  врати  и  ради  у  Александрији.  Тако  се  не  треба  чудити  што  и  богословска  свест  Истока  није  била  угушена,  него  се  развијала и била динамична.  На  основу  веома  индикативног,  мада  и  изузетног  Мелетијевог  примера у Антиохији, видимо, макар и спор, али ипак одлучан пут ка  Никеји, тј. ка помирењу с Римом. 

 

139

ПРЕЛАЗАК ОМИУСИАНАЦА  НА НИКЕЈСКУ ВЕРУ 

Само  изузетна  личност  Мелетија  Антиохијског  могла  је  отво‐  рено да објави храбри, оштри и револуционарни прелаз на никејски  омоусиос.  И  други  су  ишли  у  том  правцу,  али  далеко  умеренијим  корацима.  После ступања Валентијана на императорски престо, „покрену‐  лиʺ су се и остали омиусианци. Пошто га је његова армија изабрала,  он се упутио на Запад, у Рим, па су омиусианци тим поводом у Кон‐  стантинопољу инсистирали код њега и молили га да сазове сабор по‐  водом  проблема  вероучења.  Валентијан  је  на  њему  својствен,  вој‐  нички начин, одговорио: „Ја сам световњак па сматрам за непристој‐  но да се мешам у послове те врсте. Нека се јерарси сакупе уколико  то желеʺ. Омиусианска група је истог тренутка ово искористила и  364. године, журећи се, окупила је онде где се већ налазила, повећу  групу омиусианских епископа, који су раније били отерани са својих  катедара и послани у прогонство. А све се то догађало у невеликом  градићу Лампсаки, садашњој Лапсаки, која се у односу на Галипоље,  налазила  на  супротној  страни  Дарданелског  мореуза.  Омиусианци,  који су на Константинопољском сабору 360. г. претрпели потпун по‐  раз, сада изјављују да одбацују одлуке овог Сабора и захтевају да им  се врате катедре које су им одузели омијци, па шаљу свој апел суду  целе  Цркве.  Што  се  тиче  догматике,  Сабор  одбацује  „ариминску  веруʺ (тј. омијство никског Символа), док са своје стране пак не из‐  јављују  да  се  придржавају  Лукијановог  Символа  са  његовим  тума‐  чењем „омиос ката пантаʺ, тј. прихватају и „кат оусианʺ.  Покренуто је такође питање да се ово схватање подведе и уз при‐  роду Трећег Лица Св. Тројице, тј. уз природу Светог Духа. Међутим,  дошло  је  до  негодовања,  тако  да  се  одустало  од  решавања  овог  питања. Сабор је упутио посланике императору Валенту. 

 

140

Међутим,  посланици  су  доживели  потпуно  разочарење.  Ови  провинцијалци из Лампсаке нису знали и нису могли да предвиде да  су за престоницу, у овом тренутку, сви ови покушаји накнадних дог‐  матских разматрања били неумесни и непримерени ситуацији. Осим  тога,  жена  Валентова,  Доминика,  активна  аријанка,  која  је  била  у  блиском пријатељству са злонамерним Евдоксијем, није могла а да  не дошапне Валенту, како у овом случају ваља поступити. Потребно  је строгим полицијским мерама одмах угасити пожар који је запре‐  тио  да  букне.  Издати  наређење  о  повиновању  утврђеном  (360.  г.)  и  обавезном  омијству.  Наново  прогнати  све  епископе  који  су  били  свргнути у Констанцијево доба, а вратили се у време Јулијанове сло‐  боде.  ‐  Тако су из Антиохије  поново  удаљили  Мелетија.  Павлина  нису дирали, вероватно због извесног омаловажавања његове мало‐  бројне секте.  Овако  су  омиусианци,  који  су  пострадали  због  своје  политике  кратковидости  дошли  до  веома  значајног  закључка.  Да  би  спасли  православље  од  аријанског  отрова,  било  је  потребно  да  се  одлучно  ослоне на римски Запад који се борио за никејство; које је, узгред  буди речено, штитио још и садашњи старији император, Валентијан.  Тако су омиусианци почели реално, а не привидно да учвршћују  саборну везу са својим једномишљеницима омиусианцима на Истоку,  па су се тек онда солидно појавили на римском Западу са предлогом  за  уједињење.  Према  речима  историчара  Сократа,  омиусианци  су  разаслали  своје  делегате  по  многим  градовима  и  спровели  су  веро‐  научно опредељивање на мањим саборима, као на пример, у Смирни,  Писидији Исавријској, Памфилији и Ликији. Била је донета одлука да  се тражи заштита на Западу од императора Валентинијана. За ово се  одређују  три  посланика,  епископа,  Евстатије  Севастијски,  Силван  Тарски и Теофил Костовалски. Делегација је допутовала у Медиолан  баш у време кад је Валентинијан био отсутан; био је у Галији. Деле‐  гација је онда отпутовала у Рим ради преговора са великим страдал‐  ником,  папом  Ливеријем.  Ливеријев  услов  је  био  потписивање  Ни‐  кејског Символа вере. Треба рећи да је већ тада њима била јасна не‐  довољност додатка „тј. из суштине Оцаʺ, који је био унет у Никејски  Символ вере напоредо са омоусиос, пошто „суштина = усиаʺ подјед‐  нако припада свој Тројици: Оцу и Сину и Светоме Духу. Да би се уми‐  рили  источни  теолози  овоме  је  било  додато  и  тумачење:  „Једино‐  суштног Оцуʺ у смислу „сличног по суштиниʺ. Том приликом су ана‐  темисани Арије и Савелије, Маркел и Фотин. Посебно је анатеми‐  сано  Ариминско  исповедање  вере  које  је  било  прерађено  у  Ники  Тракијској, а потписано у Константинопољу 360‐361. године. Тако је  дошло до комплетног преврата. Пошто су 64 источна епископа дали 

 

141

писмену сагласност коју су собом донели делегати, сад папа Ливерије  свој шездесетчетворици упућује посланицу. У њој их обавештава да  су сви ондашњи учесници у Ариминијуму већ сами анатемисали свој  потпис који су онда дали испод нетачне формуле. Тако се сад све то  замењује новим потписивањем никејске вере. Папа позива да се ово  уједињавање још прошири тиме, што би се анатемисао Арије и што  би  се  отпочело са  потписивањем  Никејског Символа  вере.  Источни  посланици се овога пута нису ограничили само на договор са Римом  и са папом, него су ступили у везу и са епископима из других делова  Италије, Западне Галије, Африке, а посебно су провели и неко време  на Сицилији. Вратили су се потом на Исток са радосним вестима и  документима о смиривању и сједињавању са целим Западом. Још је  само требало овај срећни договор учврстити саборним прихватањем  на Истоку. 

 

142

ПРЕЛИМИНАРНИ САБОР У ТИЈАНИ 

Да  се  не  би  одуговлачило,  посланици  су  се  састали  у  малоазиј‐  ском  граду  Тијани.  Били  су  ту  присутни  и  Евсевије  из  Кесарије  Ка‐  падокијске,  Пелагије  Лаодикијски,  Григорије  Назиански  (отац  Гри‐  горија  Богослова),  тј.  група  чланова  Мелетијевог  Антиохијског  са‐  бора  из  363.  године.  Донета  је  одлука  да  се  свим  црквама  Истока  пошаље  циркуларно  обавештење  о  постигнутом  договору  са  запад‐  ним  црквама  и  о  њиховом  позиву  да  се  саборно  потврди  повратак  чистом  никејству.  Не  тражећи  формалну  дозволу  императора  Ва‐  ленса,  учесници  овог  скупа  су  себи  дозволили  да  сазову  саборни  кон‐  грес  у  Тарсу  Киликијском.  Међутим,  престонични  непријатељи  оми‐  усианаца  (само  се  треба  сетити  Евдоксија!),  који  су  били  у  могућ‐  ности  да  из  близине  и  пажљиво  прате  Валента,  свакако  да  то  нису  допустили.  Валенс  је  наредио  да  се  прекине  са  свим  покушајима  ор‐  ганизовања  сабора.  Овим  је  омиусианцима  онемогућено  да  јавно,  саборно  оформе  свој  повратак  на  Никејски  Символ.  Они  су  ипак  продужили  отворено  за  себе  да  проповедају  живи  сотириолошки  смисао  догме  о  „родбинскомʺ  јединству  Сина  са  Оцем,  а  путем  овога  смисао  нашег  људског  обожења  преко  Сина.  Најзад,  баш  у  овој  сре‐  дини  је  започело  разјашњавање  још  увек  читавом  никејском  Западу  нејасне,  и  тачне  разлике  између  термина  усиа  и  ипостасис.  Био  је  ово  почетак  огромног  богословског  достигнућа  за  читаво  васеленско  бо‐  гословље. 

 

143

ПНЕВМАТИЧАРИ 

Као  поучан  пример  дубоког  конзервативизма  у  области  ре‐  лигиозне  психологије,  може  да  нам  послужи  секта  пневматичара.  Она је настала управо у крилу ове религиозно живе и сензибилне но‐  воникејске  средине.  У  свом  поимању  божанске  природе  (а  не  при‐  роде створеног бића) и богоједнаке (а не ниже) природе Другог Лица  Св. Тројице, ови омиусианци су се доста отиснули од упрошћеног ју‐  даистичког  и  паганског  монотеизма.  И  ето,  приликом  примењивања  овог  „сличносуштногʺ  богословствовања  на  Свети  Дух,  они  су,  не  имајући  смелости  јавно  да  кажу  да  је  и  Треће  Лице  Свете  Тројице  исто тако „сличносуштноʺ и Оцу и Сину по божанству, тј. да је Свети  Дух такође Бог, они су бежали од овога као од највеће јереси. Овако  су  се,  несвесно  или  потсвесно,  доживљавали  догмати  о  Светој  Тро‐  јици у Цркви; при том не само код обичног црквеног народа, што је  и природно, него и међу пастирима и учитељима вере. Ево, и у овом  случају  су  источни  омиусианци  у  свом  интензивном  подвигу  свесне  борбе  против  аријанског  отрова  у  својој  цркви,  одједном  неочеки‐  вано  открили,  у  својој  сопственој  средини,  упорну  јерес.  Срећом,  јерес  није  била  много  заразна,  нити  популарна,  али  је  Црква  ипак  морала да је констатује и у складу са тим да је анатемише. У истори‐  јском предању ова се јерес прочула под називом пневматичари.  У  црквеном  чинодејствовању  на  дан  Недеље  Православља1  унето  је  и  име  епископа  Македонија  Константинопољског  као  по‐  главара  пенвматичара.  Међутим,  ми  тачних  историјских  података  о  овоме  немамо.  Македоније  је  све  време  био  солидаран  са  омиусиан‐  цима па је због овога био и прогнан. Он је још 340. године постављен   Недеља Православља је прва недеља Великог поста, или чиста; установ‐  љена 843. г. поводом победе над иконоборством. (Прим. резенз.)  1

 

144

за епископа у Константинопољу. Од самог почетка омиусианског по‐  крета,  од  Анкирског  сабора  358.  године,  приближио  се  једнодушно  Василију  Анкирском  и  Георгију  Лаодикијском  те  био  један  од  сту‐  бова омиусианства. Године 360. у време офанзиве омијске диктатуре,  много је пропатио, јер га је Константинопољски сабор из 361. године  изгнао у оближњи регион. Овде је, у кругу епископа који су му били  одани, ускоро и преминуо. Последњи пут се Македонијев потпис по‐  јављује  испод  писма  шездесетчетворице  епископа,  које  је  било  упу‐  ћено папи Ливерију. Расправе о Светом Духу су се појавиле после ње‐  гове  смрти.  А  формална  неразјашњеност,  нерешеност  овог  питања,  била  је  још  увек  тако  значајна,  да  је  Василије  Велики  чак  и  371.  г.  избегавао да Светог Духа назива Богом. Нешто касније, дотичући се  овога  питања,  он  наводи  Евстатија  Севастијског  као  главног  пред‐  ставника  духоборачке  јереси.  πρωτοστάτης  τῆς  τῶν  πνευματομάχων  αἱρέσεως (борци против божанског својства Светог Духа). И ми нигде  све  до  380.  године  не  срећемо  израз  „македонијанацʺ  који  би  био  примењен уз духоборство. Овај атрибут су увели у употребу црквени  историчари Сократ и Созомен, будући да су и сами били становници  Константинопоља.  По  престоници  су  кружиле  гласине  да  пнев‐  матичари сматрају за свога вођу већ преминулог Македонија; али, у  ком смислу је он био њихов вођа остало је за нас нејасно. Можда је  то  био  само  у  неком  општем  значењу  у  време  његовог  изгнанства  пошто је имао чин и звање престоничког епископа. Међутим, Маке‐  доније  је  пре  стављања  на  дневни  ред  питања  божанства  Светога  Духа  већ  био  умро.  А  сад је један  део  ових епископа‐прогнаника  од‐  једном чврсто прихватио духоборачка гледишта, па су их већ према  уходаном  надимку,  и  даље  сматрали  као  македонијанце.  За  време  Македонијевог  живота  стварно  су  се  Евстатије  Севастијски  и  Еле‐  всије  Кизикски  интензивно  дружили  са  њим.  И  споља  гледајући,  онако  како  су  то  видели  константинопољци,  они  су  несумњиво  про‐  дужили да буду  „македонијанциʺ. А после Македонијевог изгнанства,  његове  присталице  су  остале  у  престоници.  И  један  део  њих,  након  бучних  расправа,  могао  је  лако  прићи  духоборцима.  А  лични  став  самог  Македонија  о  питању  које  је  постало  спорно  убрзо  после  ње‐  гове смрти, засад остаје неразјашњено.  Ако  логички  посматрамо,  одавно  је  већ  било  време  да  баш  аномејци изроде пневматичаре, а међутим, појавила се јерес управо  међу  омиусианцима,  тј.  међу  православнима,  и  то  из  ћудљивости  конзервативне  психологије.  Овако  су  ову  појаву  процењивали  живи  посматрачи, гледајући са стране; на пример, св. Атанасије и св. Епи‐  фаније  Кипарски.  По  њиховом  мишљењу,  пневматичари  су  они  верници „који правилно и православно размишљају о Сину, а хуле на  Светог Духа, не сврставају Га по божанству уз Оца и Синаʺ. 

 

145

Овај  скандал  је  врло  много  нашкодио  репутацији  партије  омиу‐  суанаца.  Пошто  су  оживели  своје  природно  трајање,  омиусианци  су  убрзо  сишли  са  сцене.  Остаци  партије,  напоредо  са  свежим  елементи‐  ма, оформили су у то време групу младоникејаца, или новоникејаца.  Овим  новиникејцима  је  пало  у  део  да  на  II  Васеленском  сабору,  381.  године  буду  вође  читавог  посла.  Зато  су  били  сасвим  разумљиви  њихови  пријатељски  напори  да  дуготрајно  и  стрпљиво  позивају  и  наговарају  пневматичаре,  своје  дојучерашње  једномишљенике  по  омиусианству,  да  узму  учешћа  на  сабору.  Духобораца  је  било  укупно  36  епископа.  Оци  Сабора  381.  године  подсећали  су  своју  заблуделу  браћу  на  њихов  племенит  споразум  и  на  јединствено  понашање  према  Западу,  према  папи  Ливерију  и  Риму,  као  и  на  чињеницу  да  су  они,  још  до  недавно,  сви  били  једнодушни  и  здружени.  Учесник  у  овим  саветовањима,  св.  Григорије  Богослов  назива  ове  духоборце  својом „браћомʺ и говори им да му расцеп са њима кида душу.  Значи,  може  се  закључити  да  чак  ни  нова  јерес  није  настала  из  званичног  омијства,  јер  је  оно  већ  било  на  издисају  и  тиме  осуђено  на  пропаст.  Једини  излаз  је  био  у  никејству.  Жива  побожност  пастве  вукла  је  у  овом  правцу  своје  заостале  пастире.  Тако  је  паства  у  Нази‐  јанзи  навела  епископа  Григорија  (оца  Григ.  Богослова),  да  прихвати  Никејски Символ вере.  Дианије  из  Кесарије  Кападокијске  кајао  се  на  самртном  часу  што  је  некад,  за  време  Констанција,  у  Константинопољу  360.  године,  пот‐  писао несувислу „Никску формулуʺ.  Не  схватајући  свој  положај  „живих  мртвацаʺ,  Георгије  Алексан‐  дријски,  Евномије,  Евдоксије,  као  и  Авксентије  Медиолански,  немоћ‐  но  су  отаљавали  свој  век.  Било  је  прошло  њихово  доба,  а  биле  су  их  снашле  и  велике  тегобе.  Наступило  је  време  зрелости  и  снаге  групе  „Великих Кападокијацаʺ. 

 

146

ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ АРИЈАНСТВА НА ЗАПАДУ 

Запад  је  у  слободи  коју  му  је  подарио  Валентинијан  доста  брзо  прездравио  ариминско  саборно  насиље,  па  се  враћао  без  буке  на  своје  старо  уобичајено  „никејствоʺ.  Али  екстремно  леви  Лукифер  Калабријски  никоме  није  хтео  да  опрости  тамошњи  аримински  крах  па  ни  са  ким  више  није  желео  да  се  уједињава,  „задовољавајући  се  ко‐  муницирањем  искључиво  са  самим  собомʺ.  У  тој  непомирљивости  са  онима који су пали на Ариминском сабору, са њим је једино био соли‐  даран  шпански  епископ,  Григорије  Гренадијски.  Чак  је  римски  ђакон  Иларион  проповедао  „накнадно  крштавањеʺ  оних  који  су  се  тако  страшно  стропоштали  у  Ариминијуму.  Са  њим  се  солидарисао  и  по‐  магао  му  је  да  спроводи  чистку  Евсевије  Веркелски,  који  се  тек  био  вратио  са  Истока.  Међутим,  није  се  баш  тако  лако  предавала  ек‐  стремно  лева,  борбена  аријанска  група.  А  њу  су  чинили:  у  Медиолану  Авксентије,  у  Арлу  Сатурнин  а  у  Периги  (Перуђи)  Патерн.  Иларије  и  Евсевије  Веркелски  вршили  су  притисак  на  толерантног  Ва‐  лентинијана  како  би  навео  Авксентија,  епископа  медиоланског,  који  је  држао  катедру  у  војној  престоници  западне  империје,  да  потпише  Никејски  Символ  вере.  И  овај  је  то  цинично  учинио,  али  им  се  због  овога  осветио  тиме  што  је  код  Валентинијана  измолио  указ  о  прогон‐  ству  из  Медиолана  Иларија  и  Евсевија,  као  туђе  агитаторе  у  њиховој  дијецези.  У  Сирмијуму  је  још  увек  трајало  ариминско  насиље,  тамо  су  никејце прогањали и слали на робију.  У  Панонији,  и  низ  токове  Доњег  Дунава,  у  том  „исконском  царствуʺ  Урсакија  и  Валента,  још  увек  је  било  обавезно  аријанско  омијство. 

 

147

ВЕЛИКИ КАПАДОКИЈЦИ 

Под  овим  именом  су  се  прославили  у  историји  оци  друге  половине  IV  века,  који  су  и  формално  обавили  дијалектички  обраду  црквеног  догмата  Свете  Тројице  на  основама  апостолског  предања.  Били  су  то  земљаци  из  истог  краја:  Василије  Велики,  Григорије  Нисијски,  Григорије  Богослов  и  Амфилохије  Иконијски,  који  су  за‐  једно  делали  са  својим  пријатељима  и  истомишљеницима,  из  непос‐  редне близине.  Њихов  завичај  Кападокија,  као  и  суседне  области  у  центру  Мале  Азије,  представљали  су  повећи  регион  познатих  земљопоседничких  породица, које су као статусни симбол за своја звања и за своје родос‐  ловље  сматрали  као  обавезу  да  пруже  својој  деци  што  више  обра‐  зовања. Само се по себи подразумевало да је то водило ка заузимању  највиших  командних  места  и  у  култури,  и  у  друштву,  и  у  држави.  Аналогне  услове  и  резултате  можемо  пратити  и  код  нас  у  спахијској  класи,  у  околини  московског  центра,  у  Тверској,  Јарославској,  Вла‐  димирској,  Рјазанској,  Тулској,  Калушској  и  Смоленској  губернији.  Оно  чудо  од  руске  књижевности,  познато  у  целом  свету,  управо  је  настало овде, у тим племићким гнездима, као и у највишим висинама  европске  културе,  коју  су  они  били  усвојили.  Сличну  акумулацију  просветитељских  снага  које  се  управљају  ка  служењу  своме  народу  и  својој  религији,  запажамо  и  у  породицама  будућих  црквених  отаца,  Кападокијаца.  Василије  Велики  (рођен  329.  г.)  аристократа  је  по  крви,  а  по  породичном  предању,  потомак  херојских  слугу  хришћанској  Цркви.  Његова  бака  Макрина  спасавала  се  у  време  Диоклецијанових  про‐  гона бежањем у шуме. Отац му је био познати адвокат. Његова мајка  Емелија  била  је  ћерка  једног  хришћанског  мученика.  Ујак  му  је  био  епископ. После домаћег образовања које су му дали плаћени домаћи  учитељи, родитељи га шаљу у Константинопољ да слуша предавања 

 

148

из реторике, ондашњег знаменитог говорника Ливанија, који је био  познат широм целе империје.  По карактеру своје реглигиозности Василије је био аскета, као и  његова рођена сестра Макрина која је већ била монахиња. За њега је  иначе  монашка  испосница  била  само  духовна  школа  и  припрема,  а  пастирство онај жељени облик служења Христу и Цркви. Вероватно  да је он дубоко осећао живу истину у речима великог апостола: „ако  ко жели епископство, онда добро дело желиʺ. Међутим, то не значи  да је он, као нпр. Атанасије Велики „јуришао у биткеʺ на бојним по‐  љима  распламсалих,  интензивних,  догматских  окршаја.  По  својој  духовној  конституцији  он  није  био  борац.  Био  је  само  обазрив  и  веома  стрпљив  еволуциониста.  Међутим,  кад  је  већ  у  своме  развоју  мењао  своја  догматско‐богословска  гледишта,  онда  би  Василије  одлучно  прекидао своју пријатељску преписку  чак и са  старим  при‐  јатељима. А насупрот томе, на светском и световном бојном пољу он  је потпуно природно, без насиља над самим собом, ступао у контакте  са  чиновницима  императора  Валента  и  обављао  потребне  послове,  као и са месним градоначелником Модестом.  Василије  је  у  младости,  пошто  је  био  имућан  племић‐спахија,  могао  без  икаквих  проблема  да  сагради  за  себе  пустињачку  испос‐  ницу, недалеко од свог родног града Неокесарије. Он је овде повукао  на заједничко живљење и подвижништво свог вршњака Григорија,  из града Назијанза, исто тако аристократу по образовању, сина мес‐  ног епископа који се такође звао Григорије. Пошто су се овде после  специјалних припрема усавршили у своме подвигу, Василије и Григо‐  рије, према спахијској просветарској традицији, крећу на студије на  Атински  универзитет.  Тамо  нису  себи  дозволили  да  се  утопе  у  обичну  студентску  гомилу,  него  су  се  понашали  као  прави  духовни  аристократи. Како се касније сећао Григорије, знали су само за два  пута: за слушаоницу са библиотеком и за цркву. У исто то време (око  350. г.) са њима је у Атини слушао предавања и Јулијан Отпадник,  који је према Григоријевим речима, био доста повучен човек. Одатле  га је баш Констанције и ангажовао за управљање једним делом им‐  перије поставивши га за цезара Британије и Галије.  После повратка из Атине, Василије ступа у црквену службу, као  анагност, тј. читач. Епископ је тад био Дијаније. Као што смо већ ра‐  није рекли, он је водио собом ученог ђакона Василија, далеко учени‐  јег од њега, на веома важне богословске скупове, какав је нпр. био  онај у ноћ уочи 1. јануара 360. године у Константинопољу. Међутим,  Дијаније убрзо умире (362. г.). Тад бирају за епископа уваженог све‐  товњака Евсевија који, по обичајима оног времена, још увек није био  крштен, него је само био оглашен (катихумен, приправник). Кад је 

 

149

Евсевије  постао  епископ,  рукоположио  је  Василија  за  презвитера.  Али, ауторитет бриљантног Василија, нарочито међу монасима, про‐  буђује  код  Евсевија  завист,  те  Василије  сматра  за  потребно  да  се  повуче  у  своју  монашку  испосницу.  Међутим,  указ  императора  Ва‐  лента из 365. године, којим се фактички укида верска толеранција и  као  обавезно  намеће  омијство,  свакако  је  био  застрашујућа  бомба  смиреном  току  епархијског  живота.  Одложивши  на  страну  своје  самољубље,  Евсевије  из  Кесарије  Кападокијске  обраћа  се  директно  Василију и Григорију, позивајући их да изађу из своје изолације и да  стану у заштиту узбурканог епархијалног живота.  Василије од тог тренутка (365. г.) до те мере активно улази у пос‐  лове  Кесаријско‐Кападокијске  епархије,  да  у  потпуности  њоме  управља  све  до  Евсевијеве  смрти  (370.  г.).  Међутим,  Евсевијеви  лични  и  ускогруди  приврженици,  који  су  углавном  припадали  свет‐  ским круговима, као што је то било и са самим Евсевијем пре њего‐  вог  епископства,  нису  могли  да  опросте  Василију  његово  „гордоʺ  повлачење  у  своју  аскетску  испосницу  на  самом  почетку  Евсевијевог  ступања на епископску катедру, па су се темељно припремали да осу‐  јете Василијев избор за епископа после Евсевијеве смрти.  Али, како то каже руска пословица, „не може се сакрити град на  врху  брдаʺ,  те  тако  ни  високообразовани  Василије  није  могао  да  се  сакрије  у  својој  приватној  аскези.  У  то  време  је  Евстатије  Севастиј‐  ски,  који  је  такође  припадао  завичајном  кападокијском  језгру,  играо  активну улогу у односима омиусианаца са Западом. Не само да је он  у  овај  процес  односа  увукао  Василија,  него  и  Евсевија  Кесаријско‐  Кападокијског. У овоме послу се очигледно примећује Василијев ве‐  лики утицај који је иначе све послове епархије држао у својим рука‐  ма.  Тако  да  се  после  повратка  омиусианаца  из  њихове  посланичке  мисије са Запада пријавио за учествовање на конгресу у Тијани  (365.  г.)  и  Евсевије  Кесаријско‐Кападокијски,  наравно,  у  пратњи  Василија.  Очигледно  да  је  Василије  био  одушевљен  планом  поновног  уједи‐  њавања са Западом.  Василије  је  добро  знао  да  ће  после  Евсевијеве  смрти  (370.  г.)  против  његове  нормалне  кандидатуре  за  Кесаријско‐Кападокијску  катедру водити жестоку борбу утицајни кругови из редова световних  (можда  су  били  анти‐монашки  настројени)  пријатеља  покојног  Ев‐  севија. Василије зато одлучује да се  активира, па позива на изборни  сабор околне епископе који су се пријатељски односили према њему.  Хтео  је  око  овога  да  ангажује  и  свога  брата  Григорија  Нисијског.  Али, знајући да се овај веома критички односи према свему па, како  му се чинило, и према његовом поноситом карактеру, посумњао је у  његово саосећање и помоћ у вези његовог напредовања у епископски 

 

150

чин.  Зато  се  Василије  обратио  брату  Григорију,  под  изговором  да  је  опасно  болестан.  Али,  кад  је  Григорије  успут  сазнао  о  чему  се  ради,  окренуо се назад, те на изборе није ни дошао. Василије је ипак на из‐  борима добио већину гласова, па га је локални сабор достојно и пра‐  ведно хиротонисао за епископа. Међутим, стара „евсевијанскаʺ група  се није одрекла својих амбиција и остала је у нарушеним односима са  Василијем.  Године  371.  император  је  административно  поделио  провинцију  Копадокију на два дела. У то време се канонска пракса Цркве брзо,  и за себе чак повољно, усаглашавала у својим епархијским организа‐  цијама  са  новим  државним  границама.  Изгледало  је  да  се  може  оче‐  кивати  како  ће  и  епископи  Кападокијске  провинције  аутоматски  поделити  територију  својих  епархија  на  два  дела,  баш  према  постав‐  љеној  линији  коју  је  повукла  држава.  Епископ  града  Тијане,  који  је  био у суседству са Кесаријом, журећи се, одмах објављује своју неза‐  висност  у  односу  на  Кесарију.  Очигледно  да  је  овде  било  економске  користи  и  добре  зараде  од  новопримљеног  Тијанског  дела  терито‐  рије. У то време Василије је био развио веома широку мрежу добро  творних  установа  друштвеног  карактера.  Овај  испољени  занос  за  систем  организоване  помоћи  сиротињи  и  нејакима  био  је  потпуно  неразумљив  и  туђ  наравима  оба  Григорија,  који  су  били  блиски  Ва‐  силију:  прво,  његовом  рођеном  брату  Григорију,  који  је  после  смрти  своје жене постао епископ Нисијски, а и Григорију, његовом личном  пријатељу  са  универзитетских  студија,  старом  другу  по  аскези  и  по  богословљу,  који  је  касније  добио  назив  „Богословʺ.  Григорије  Ни‐  сијски, рођени Василијев брат, дубоко се од њега разилазио у схвата‐  њу  служења  Цркви  па  је  осуђивао  Василија  због  његове  уображено‐  сти, која се темељила на познавању теорије богословља. Чак је о ње‐  му  и  овако  писао:  „Василије  невероватно  много  размишља  о  својој  лепоречивости,  презире  све  друге  квалитете  код  човека  и  до  небеса  узноси  свој  значај,  као  да  је  виши  од  многих  знаменитих  великана.ʺ  Али, критикујући  свог  брата Василија,  Григорије  Нисијски  је  са  сво‐  јом епархијом ипак био сигурно упориште у спасавању добротворних  установа  свога  брата,  социјалног  активисте.  Друга  фамилијарна  епископија  Назијанз,  завичај  Григорија  Богослова,  такође  је  чврсто  држала  Василијеву  страну  у  питању  око  граница  I  Кападокије.  Ва‐  силије се због тога, одложивши у страну бриге око тог питања, обра‐  тио  за  помоћ  своме  пријатељу  Григорију  (будућем  Богослову).  Замо‐  лио га је, а овај се ради бившег аскетског подвига сагласио са тим, да  прихвати  епископску  хиротонију  372.  године,  зарад  нове  катедре  у  градићу Сасими. А Сасима је била некаква селендра у близини гра‐ 

 

151

нице  I  Кападокијске  провинције,  која  је  лежала  непосредно  уз  брдо  Мученика  Ореста  на  коме  се  налазило  велико  и  богато  пољоприв‐  редно  добро  које  је  снабдевало  храном  Василијеве  филантропске  ус‐  танове.  Пошто  се  обрео  у  региону  II  Кападокије,  суседни  епископ  Антим  брже‐боље  пожури  да  пре  свих  заузме  Орестово  брдо,  богато  пољопривредним  производима.  Међутим,  и  Василије  заузима  омањи  градић  Сасими,  на  Антимовој  граници  и  баш  у  њему  поставља  за  епископа  свог  драгог  друга  из  младих  дана,  Григорија,  знајући  уна‐  пред за тегобност службовања у тој, како би се рекло „рупиʺ. А при‐  ликом  постављања  Григорија  за  епископа,  Василије  је  красноречиво  признао  да  би  за  Григорија  „цео  свет  могао  бити  епархија  достојна  поштовањаʺ.  Сасими  је  била,  просто  говорећи,  једна  поштанска  ста‐  ница на чијој су се тромеђи смењивали коњи, а понекад се и роба пре‐  товарала.  Сталних  становника  је  било  врло  мало.  Најчешће  се  у  њој  разлегало  непрекидно  тандркање  точкова,  њакање  магараца  и  гласни  повици  кочијаша.  И  баш  је  овуда  пролазио  пут  који  води  у  Киликију,  у  то  продуктивно  газдинство  на  брду  Мученика  Ореста.  Изгледа да је управо овде, на овој раскрсници, услед привредних кон‐  фликата,  често  долазило  до  свађа  између  људи  који  су  водили  караване  својих  возила.  Григорију,  који  се  предавао  надземаљској  контемплацији,  све  је  ово  изгледало  као  некакав  апсурд,  који  је  могао да личи на искушење. Није ово било место ни за какво пастир‐  ство, него  само за  полицијску  патролу. Он је буквално пропиштао  од  тог ужаса и донео је одлуку да једноставно побегне. Касније је писао  о  том  искушењу:  „Нисам  се  ја  некад  страсно  заносио  епископским  духом, нисам се, уздижући се заједно са вама, прекаљивао зато, да бих  се  борио  за  кокошке  и  муле,  онако  као  што  пси  кидишу  на  бачену  костʺ.  Григорије  се  даље  живописно  изражава:  „Бачен  сам  овде  као  некакав  мусави  и  непотребни  земљани  чанакʺ.  Стварно,  до  дана  да‐  нашњег  свугде  на  Истоку,  пошто  је  тај  регион  царство  глинених  по‐  суда,  сви  путеви  и  све  стазе  и  богазе  су  засуте  полупаним  чапарчи‐  ћима. „Само су моји непријатељи за мене могли да смисле овакву суд‐  бинуʺ. Григорије је тако главом без обзира побегао кући у завичајни  Назианз, своме старом оцу‐епископу па му је помагао у његовим епи‐  скопским пословима све до његове смрти  (375. г.). После овога дола‐  зи  да  живи  монашко‐усамљеничким  животом  у  оближњу  Селевкију  Исавријску. Након смрти Василија Великог  (379. г.) и слободе која је  de  facto  наступила  за  време  Валента,  који  је  иначе  тад  био  заузет  фронтовским  борбама  против  Гота,  мелетијански  епископи  позивају  Григорија  Богослова  (вероватно  на  иницијативу  Василија  Великог)  и  убеђују га да отпутује у Константинопољ. Тако је он приликом смене 

 

152

врховне власти дошао  на положај  престоничког епископа, а касније  и за председавајућег на II Васеленском Сабору.  Извесне  замерке  и  примедбе  које  се  могу  делимично  упутити  на  његов  рад  не  играју  велику  улогу,  ако  се  узме  у  обзир  његово  главно  служење  Цркви:  његово  учешће  у  развоју  богословске  мисли  и  ње‐  гове  најбоље  формулације  догмата  о  Светој  Тројици,  које  се  темеље  на  основама  јасног  разликовања  „јединосуштијаʺ  од  „три  ипостасиʺ.  Сви  источни  богослови  су  ово  постепено  домишљали,  подједнако  и  они који су се окренули никејском  „јединосуштијуʺ, као и они који су  се  ослањали  на  „сличносуштијеʺ.  Василије  је  у  договарању  са  други‐  ма  давао  предност  дипломатској  постепености.  И  то  не  због  некаквог  лукавства,  него  због  искреног  осећања  да  су  људи  јединствени  и  по  вери  једносрдачни,  а  ето,  још  увек  нису  стигли  до  стадијума  чистог  теоретског,  истоветног  мишљења.  Мисао  која  је  неутољена  правим  смислом,  изазива  протесте  људске  савести.  Василије  Велики  лично  био  је  оваплоћење  дипломатске  ширине  и  стрпљивости.  Умео  је  да  општи  са  супротним  екстремистима  и  са  Св.  Атанасијем  и  са  Евдок‐  сијевим  штићеницима,  са  својим  суседом  плиткога  ума,  Евстатијем  Севастијским,  и  са  великим  умником,  Аполинаријем  Лаодикијским,  који  је  чак  склизнуо  у  јерес.  Василије  је  увео  у  заједнички  ток  повратка  на  Никеју  и  групу  омиусианаца  која  му  је  била  блиска.  А  паралелно,  може  се  чак  рећи  и  пре  њега.  ту  су  се  већ  били  улили  и  други  омиусианци,  чији  је  један  део  прошао  кроз  фазу  омијства.  На  пример,  такви  су  били  Мелетије  Антиохијски,  Евсевије  Самосатски,  Пелагије  Лаодикијски  и  Григорије  Низијанзин‐отац.  Са  њима  су  се  ујединили,  сад  већ  нови  никејци,  Теодот  Никопољски,  Варсума  Едески као и неки други. Овако се сакупила група од око 150 еписко‐  па;  она  се  већ  учвршћивала  око  нове  јасне  терминологије  коју  су  формулисале учене вође, Кападокијци.  Изнећемо  сада  веома  фино  преношење  богословских  достигнућа  Василија Великог, које нам је дао В. В. Болотов. „Са строгошћу која  прелази  у  формализам,  он  изводи  разлику  између  појмова  усиа  и  ипостасис, као и појмова физис и просопон. У посланици (38. или 43)  коју  је  упутио  своме  брату  Григорију  Нисијском,  а  која  је  посебно  посвећена  овом  питању,  он  појам  усиа  дефинише  као  опште  (то  ки‐  нон),  а  ипостасис  као  нешто  особено,  појединачно  (то  идиазон)  (πράγματός τινος περιγραφὴ κατὰ τὸ ἰδιάζον).  Успоставивши  тако  њихов  међусобни  однос  као  genus  према  dif‐  ferencia  specifica,  тако  што  је  „човекʺ  усиа,  а  Павле  ипостасис,  Ва‐  силије онда, у том смислу ово примењује на учење о Светој Тројици.  Овај  споменик  (Ἐπειδἡ  πολλοί  из  369.  или  370.  године)  представља  камен темељац наше научно‐догматске технике.   

                                                                                                                          

153

Једном  речју,  изводећи  све  ове  детаље  (претпостављајући  да  су  већ  познати  из  Патристике1  Василије,  Григорије  Назијански  и  Гри‐  горије  Нисијски,  успостављају  ову  разговетну  формулу  о  међусоб‐  ном  односу  Јединствене  Божанске  усие  и  Три  ипостаси,  коју  ми  и  данас користимо.  Данас  се  често  испушта  из  вида  оно  префињено,  истанчано  поја‐  шњавање  самог  извора  разликовања  Лица  Свете  Тројице,  приликом  утврђивања  Јединосуштија  ‐  омоусиоса,  које  су  обавили  велики  Ка‐  падокијци.  А  то  је  управо  ово:  порекло  није  у  усији  (око  које  је  лу‐  тала  стрампутицом  доникејска  мисао  и  због  чега  су  настале  две  крај‐  ности  ‐  маркелијанство  и  аријанство),  него  у  њиховом  међусобном  односу  (σχέσις)  Лица  Свете  Тројице.  Свети  Василије  Велики  је  овако  размишљао:  „Отац  јесте  име  Божије,  али  не  по  суштини  и  не  по  деј‐  ству  ‐  οὔτε  οὐσίας  ὄνομα  ὁ  Πατὴρ,  οὔτε  ἐνεργείας  ‐  него  по  односу  ‐  σχέσειος какав има Отац према Сину, или Син према Оцуʺ.  Отац  је  „већиʺ  од  Сина  по  узрочности  ‐  αἰτίας  и  једнак  по  при‐  роди ‐ ἴσον τῆς ϕύσεως.  Ово  је  такође  својеврсни  субординантизам,  међутим,  не  по  бо‐  жанству  и  не  по  суштини  (као  што  је  то  код  Оригена,  па  чак  и  код  Атанасија), него по ипостасним међусобним односима ‐ σχέσεις.  Ето  у  ком  је  смислу  умесна  формула  Александријског  старца  Дидима  по  којој  се  Син  рађа  из  ипостаси  Очеве  а  да  Свети  Дух  исходи из ипостаси Очеве.  Управо  ово  превазилажење  субординантизма  по  суштини  и  представља  оно  генијално  достигнуће  кападокијског  богословља.  Овим  је  коначно  убијена  саблазан  западног  маркелијанства.  Истина  је  да  се  отров  маркелијанства  испољио  и  у  филиоквизму.  Западни  бо‐  гослови,  пошто  су  лишени  права  да  спајају  Три  Лица  по  суштини,  вероватно  услед  изазване  реакције,  спајали  су  Оца  и  Сина  по  ипостаси,  јер  је  код  њих  ипостасни  однос  Оца  и  Сина  према  Духу  једно те исто, („изведеноʺ).  Мада,  наравно,  Латини  могу  да  приговоре  да  Дух  Свети  исходи  из  нерођене  ипостаси  Оца,  а  исто  и  из  ипостаси  Сина,  која  је  ипак  донекле  друкчија,  пошто  је  код  Њега  ‐  рођена.  Ми  на  ово  дајемо  приговор  да  сам  однос  према  Духу  и  код  Оца  и  код  Сина,  остаје  један  те  исти,  тј.  изведен  из  себе.  На  овај  начин  извесно  спајање  ипостас‐  них функција, или самих ипостаси, није одстрањено.  Овако  су  Кападокијци  обликовали  учење  о  тројичким  међуод‐  носима, за разлику од Атанасија и старих Никејаца, онако као што  1 Патристика је теоријска наука која изучава теолошке системе једног св.  Оца или групе св. Отаца. (Прим. реценз.) 

 

154

су  осветлили  истинитом  светлошћу  и  сам  дискутабилни  термин  омоусиос. Харнаково тврђење, за којим се повела нова немачка, а де‐  лимично  и  енглеска  наука,  да  су  Кападокијци  уствари  ставили,  по  смислу, у исту раван омоусиос и омиусиос, просто је нетачно. И Ва‐  силије и Григорије Богослов намерно и дуго разјашњавају недовољ‐  ност  и  неодрживост  самог  омиусиоса.  Василије  пише  да  омиос  означава нешто што је слично другоме no „квалитетуʺ, а Божанство  је  ослобођено  категорије  „квалитета  ‐  каквотеʺ.  Дакле,  омиусиос  једноставно не даје одговор на постављено питање: шта су то Син и  Дух у односу на божанску природу, приликом њиховог упоређивања  са  Оцем?  Ако  су  Син  и  Дух  потпуно  једнаки  са  Оцем  по  природи  Божанства,  то  онда  значи  да  су  Они  Сва  Тројица  исте  суштине  ‐  омоусији.  Кад су већ дошли до савршене формуле, сад Кападокијци свесно  почињу да се ограђују од омиусианаца.  Наравно  да  при  таквом  схватању  они  почињу  са  цизелирањем  форме  Атанасијевог  богословствовања.  По  Атанасију,  о  једино‐  суштију  би  требало  да  се  изражава  као  μονοὺσιος  или  ταυτοὺσιος.  Свакако да је сад за Кападокијце постао немогућ и никејски израз ‐  ἐκ τῆς οὐσίας τοῦ Πατρός ‐ из суштине Оца. Пошто је усиа = суштина  Оца, Сина и Духа једна те иста, онда би апсурдно звучало да је Онај  ко је рођен из суштине Оца истовремено рођен и из своје сопствене  суштине, пошто суштина није припадност само Јединог Оца. Она је  припадност све Тројице.  Тако  су  учени  Кападокијци  помогли  окончању  тријадолошких  спорова  и  успостављању  поновног  јединства  Истока  са  Западом.  сводећи разне тенденције на једну једину јасну синтезу.  Будући да су сами били научници, они су се постарали да у ову  синтезу  унесу  и  све  елементе  врхунских  достигнућа  читавог  хеле‐  низма и савремене неоплатонистичке философије.  Можемо рећи да IV и V књига „О Светом Духуʺ не припада Ва‐  силију Великом, као и омањи трактат „О Духуʺ у одељку Spuria. Ова  су  дела,  рекло  би  се,  крцата  буквалног  препричавања  Плотинових  Енеада. Међутим, ово само показује одушевљење Плотином у време  школовања  Кападокијаца,  јер  је  и  оригинално  дело  Василија  Ве‐  ликог „Амфилохије о Светом Духуʺ, пуно паралела са Енеадама. И  списи  Григорија  Богослова  о  Божанској  Тројици  прожети  су  овим  истим Плотиновим начином мишљења.  Ипак блистава достигнућа кападокијског богословља нису одјед‐  ном  постала  својина  свих  источних  епископских  умова.  Живот  и  стваралаштво  Кападокијаца  су  били  пловидба  по  бурном  мору  не‐  сређености разномишља. 

 

155

ОРГАНИЗАТОРСКИ ПОДВИГ  ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ 

Од  тројице  великих  Кападокијаца,  Василије  Велики,  који  је  поседовао организаторске способности, узео је на себе веома тешку  мисију  да  брод  Цркве  приведе  у  тиху  луку  „црквеног  мираʺ.  Без  тактичког  прилагођавања  са  свестима  богословски  нејаких  ништа  није могло да се уради. Атанасије је, на пример, био борац. Међутим,  колико је само узнемирености донела његова делатност! А Василије  је опет тежио ка затишју. Међутим, код људи се већ био развио укус  за непријатељство, за интриге и за подозривост. Као организатор и  пријатељ кападокијског монаштва, Василије је у њему имао ослонац,  али и критизерске опоненте. Ево примера из једног писма Григорија  Богослова. На дан празновања сећања на мученика Евсихија  7. XI  371. године, сакупило се у Кесарији Кападокијској подоста гостију. О  овоме  можемо  да  прочитамо  код  Григорија  (Еп.  58  или  26)  у  бри‐  љантном Болотовљевом преводу следеће: „Неки гости који су после  свечаности  почели да се разилазе, сврате  успут  у  Назијанз, код оца  Григорија  Богослова.  У  току  ручка  започне  разговор  о  Василију  и  Григорију. Хвалили су једног и другог и Атину, итд. итд. И одједном,  усред  овог  хора  похвала,  подиже  се  један  монах  па  рече:  „Господо,  какве сте ви само улизице и лажови!ʺ ‐ одсече овај оштро. „Хвалите  Василија за што год хоћете, ‐ то вам право не оспоравам, али за оно  најважније, да је он православан, са вама се никако не могу сложити.  Василије изневерава истину, а Григорије му гледа кроз прсте!ʺ Ове  речи  су  оставиле  тежак  утисак;  Григорије  се  силно  узбудио.  „Ја  се  враћам,  ‐  продужио  је  монах,  ‐  са  празника  Св.  Евсихија.  Имао  сам  прилику да тамо чујем шта богослови „великиʺ Василије. Говори о  Оцу и Сину изврсно, ненадмашно, нико као он! Али кад је дошао до  Св. Духа, ту је омануо ‐ τὸ Πνεῦμα δὲ παρασὐροντος. То вам је исто  као кад река тече по свом каменитом кориту па дође до песка и не‐  стане. Почео је Василије са некаквим нејасним алузијама и двосмис‐ 

 

156

леностима, које је добро увио у блиставу красноречивост.ʺ ‐ Узалуд  је Григорије тумачио потребу таквог Василијевог понашања. Монах,  који је ту имао и своје истомишљенике, само понавља: „Не, све је ово  сувише  исполитизирано  да  би  било  благочестиво!  Доста  нам  је  те  икумене! Докле ћемо да кријемо светиљкуʺ, ‐ цитирао је он речи,  које је некад изговорио лично Григорије.  Врло  је  карактеристично  ово  размимоилажење  приликом  оце‐  њивања свих јавних, у овом случају верских прегаоца, који су се уз‐  висили изнад обичне гомиле, како оних добрих тако и лоших. Свима  је предодређено да им суде они људи који служе само једном чести‐  том задатку, а при том су сами врло ограничених способности!  За  успостављање  мира  у  свеукупној  Цркви  Василије  је  тражио  неки чврст ослонац, па је себи дозволио да мисли како то може да  буде и римски Запад. Због тога је, отпочетка, са надом прихватао све  односе са Западом. Међутим, Запад је и даље остао далеко од разу‐  мевања  Истока  и  просто  ништа  није  знао  о  његовим  богословским  достигнућима, а нарочито о богословствовању Кападокијаца. Знао је  само за једно: анатема Арију, аријанству и свакоме ко није потписао  никејску  „веруʺ.  Пред  западним  теолозима  неприметно  је  ишчеза‐  вала сва сложеност источног богословља. Како је то Василије Вели‐  ки  говорио,  Западни  једино  знају  „да  уздуж  и  попреко  анатемишу  Аријаʺ, и то онда кад је на Истоку Арије сасвим био заборављен и  кад се православна мисао налазила пред суптилним текућим задаци‐  ма. Ослањајући се инертно искључиво на „речиʺ никејског ороса, За‐  падни нису хтели да знају ни за какве друге „речиʺ Источних. Пошто  је ово увидео, Григорије Богослов је писао: „Због речи се кидају нај‐  удаљенији хоризонти васеленеʺ.  Свети Василије Велики се надао да ће путем оживљавања веза и  детаљног  информисања  Запада  објаснити  да  аријанства  на  Истоку  нема онде, где га то слепи Западњаци виде. Василијева жеља је била  да ову мисију преузме на себе св. Атанасије. Зато 331. године шаље  Атанасију писмо, уствари молбу, коју му је однео Доротеј, ђакон из  клира  Мелетија  Антиохијског:  „Ко  се  то  на  целом  Западу  више  поштује од твоје седе главе?! Остави свету некакав споменик који је  достојан твог живота, многоучени оче!ʺ ‐ пише му он.  Што се тиче Антиохијског питања, Василије је сматрао за потре‐  бно да се призна Мелетије („цео Исток хоће Мелетијаʺ). Павлина је  признавала само једна мала секта. Овај задатак, међутим, није одго‐  варао  Атанасијевој  моћи.  Целог  његовог  живота  прогањао  га  је  и  изневеравао Исток. Чак  и онда у  Антиохији, у коју је био дошао да  реферише  цару  Јовану,  Мелетије  је  избегао  сусрет  са  Атанасијем,  значи, избегао је сваки покушај мирења. Изузевши себе лично, ипак 

 

157

Атанасије  није  прекидао  односе  са  „Источнимаʺ.  Чак  је  и  слао  тамо  и  свога  брата,  ђакона  Петра.  Али,  ни  ова  мисија  очигледно  није  уродила  плодом.  У  то  време  Василије,  који  је  уопште  узев  био  врло  обазрив  и  одмерен,  одједном  одлучује  да  лично  преузме  иницијативу  и  да  упути  посланство  на  Запад.  Поводом  тога,  он  шаље  ђакона  Доротеја  Мелетију,  с  тим  да  и  Источни  сачине  писмо  за  Рим.  Тако  је  ђакон Доротеј стигао у западну престоницу 372. године.  У  свом  писму  Василије  је  излагао  неприлике  које  источна  Црква  има  због  владајуће  јереси.  Јерарси  су  били  у  неслози  са  Црквом,  па  зато он позива Западне да лично дођу на  Исток и напипају могућност  да  се  постигне  изглађивање  односа  и  уједињавање.  За  ове  писане  пошиљке  Рим  је  показао  потпуно  неразумевање;  једино  што  је  могао  да  учини,  то  је  да  се  зачуди  њиховој  простоти,  па  се  зато  и  нашао  увређен.  Уз  то,  депутацију  је  чинио  само  један  ђакон!  Али,  папа  Дамас  је  ипак  сматрао  за  потребно  да  напише  одговор,  који  је  исто  тако  скромно  послао  по  своме  ђакону  Савину  (био  је  и  он  у  чину  ђа‐  кона  Доротеја!).  Међутим,  оно  што  је  било  посебно  непаметно  и  ружно,  папа  није  послао  одговор  Василију  и  Мелетију,  него  Атанасију  у  Александрију!  Једноставно  у  Риму  нису  желели  да  виде  рално  стање.  У  писму  су  била  заобиђена  сва  горућа  питања  па  се  само упрошћено захтевало да се сви придржавају Никејске вере.  Василије  се  ипак  није  повео  за  својим  самољубљем,  те  како  би  продубио  односе  са  Западом,  ухватио  се  и  за  саму  чињеницу  Савино‐  вог  присуства.  Почео  је  да  пише  нова  писма  на  Запад,  али,  не  више  папи,  него  западним  епископима:  италском,  галском,  илирском.  И  опет  је  послао  поруку  Мелетију  да  и  овај  састави  писмо  у  име  целе  групе  православних  ‐  ἀπὸ  κοινοῦ  τῆς  συνόδου,  како  би  га  предао  Сав‐  ину.  Мелетије  се  одазвао  и  ускоро  је  послао  за  Савина,  који  се  враћао  те  исте  372.  године  у  Рим,  своје  саборно  писмо  испод  кога  је  ставило  своје  потписе  31  епископ.  Овога  пута  писма  нису  била  упућена  папи,  него  целом  западном  епископату.  Василије  и  Мелетије  се  нису  освртали  на  папино  писмо  које  је  овај  упутио  Атанасију,  него  на  Са‐  винове усмене извештаје.  Василије  и  Мелетије  описују  у  својим  писмима  слику  расула  пра‐  вославних  цркава  на  читавој  источној  територији  „од  Илирика  до  Ти‐  ваидеʺ,  које  притиска  владајућа  јерес  и  то  путем  државне  силе.  Практично  гледано,  они  се  Западу  обраћају  са  молбом  да  се  на  Исток  пошаље  већи  број  епископа  (πλὴρωμα  συνόδου),  и  то  по  могућности  што  познатијих  и  што  значајнијих  (σεμνότης),  како  би  се  са  њима  одржао  један  сабор.  Задатак  сабора  био  би  да  ауторитативно  утиче  на  црквено‐народне  кругове  и,  наравно,  који  би  донекле  деловао  и  на  саму државу. 

 

158

Али, у том тренутку западни богослови су били мањи од маковог  зрна пред својом доста благом императорском влашћу, па се нису ос‐  мелили  ни  да  помисле  на  тако  „смеоʺ  предлог,  као  што  је  сазивање  сабора.  Међутим,  оно  што  је  од  свега  најважније,  они  из  Савинових  речи  нису  сазнали  баш  ништа  од  онога  што  је  било  битно  за  Исток.  Савин  је  Исток  посматрао  западним  очима  и  ништа  у  њему  живо‐  творно и ново није могао да примети. Писма која је донео са Истока  вапила су због тешкоћа и невоља. Али Римљани, који се нису интере‐  совали за суштину проблема, постављали су једно једино питање: да  ли су они, који су писали писма, и сами православни? Судећи по Васи‐  лијевом горком казивању, строги римски ортодокси (οἱ ἀκριβέστεροι)  нису били задовољни формом Василијевог изражавања. Оба писма,  и Василијево и Мелетијево, била су неделикатно враћена назад са го‐  товом  формулацијом  коју  је  Запад  поднео  Источнима  само  на  пот‐  пис.  Као  да  су  ова  двојица  били  неки  источни  варвари;  њима  се  саопштавала  канцеларијска  форма  која  се  користи  за  обраћање  папи,  уз  наглашено  поштовање  његове  личности,  форма,  које  су  се  морали у преписци придржавати и Источни. Све ово се саопштавало  напоредо са текстом исповедања вере, који је требало да се потпише.  Овај  суви,  мртви  одговор  Истоку  није  однео  специјални,  њихов,  западни  посланик,  него  неки  случајни  курир  који  се  у  том  тренутку  показао  погодан  Риму  за  овај  посао.  Био  је  то  неки  презвитер  Ева‐  грије, који се враћао кући, у Антиохију. А тај Евагрије је у својој пре‐  стоници  био  и  Павлинов  присталица,  па  је  зато  римска  посланица  коју  је  он  собом  понео,  била  упућена  минорном  Павлину.  а  не  више  Атанасију, који је у међувремену већ био умро (373. r.).  Рим  је  упорно  показивао  своје  слепило  за  верска  питања  на  Ис‐  току.  И  као  одговор  на  обраћање  Источнима,  није  се  бавио  про‐  блемима,  него  својим  престижом  и  формалностима.  Папа  пише  да  Источни  не  треба  у  Рим  да  шаљу  ђакона,  него  делегацију  коју  би  сачињавали истакнути епископи, тако да би и Рим могао да има „до‐  личан поводʺ ‐ εὐπρόσωπον ἀφορμὴν ‐ за узвратну посету делегаци‐  је, која  би исто  тако  била на епископском нивоу.  Узалуд је Василије  Евгарију  тумачио,  да  је  овај  захтев,  у  тактичком  смислу,  мртав.  Још  недавно,  за  време  папе  Ливерија,  365.  године,  однос  према  Источ‐  нима био је далеко пажљивији. Међутим, и сам папа Ливерије осетио  је на својој кожи притисак Ариминског сабора, будући да је био прог‐  нан на Исток, па због тога је ондашњим  омиусианским посланицима  који  су  се  били  упутили  њему,  пошло  за  руком  да  потписивањем  овенчају заједнички договор.  Не само да је Евагрије био неспособан као посланик да доведе до  неког договора, него је због своје ускогрудости и слепила нанео још  и штету целој ствари. 

 

159

АНТИОХИЈСКИ РАСКОЛ КАО СМЕТЊА  ЦРКВЕНИМ ПРОБЛЕМИМА 

Још  у  ранија  времена,  од  оног  тренутка  кад  је  Лукифер  поставио  Павлина  за  епископа,  Евагрије  се  приклања  Павлину.  У  то  доба  је  Антиохија  већ  била  раскомадана  на  три  јурисдикције,  а  ускоро  се  по‐  јавила  и  четврта.  Код  источних  цркава  није  било  никакве  гарантије  да  до  сличних  подела  неће  доћи.  Осим  Мелетијеве  јурисдикције,  која  је  у  Антиохији  била  исправне  оријентације,  постојала  је  још  и  једна  друга,  борбена,  аријанска,  омијска,  Евзоијева  црква.  Напоредо  са  Павлиновом  јурисдикцијом,  дакле  трећом,  после  свих  ових,  створио  је  и  четврту  „великиʺ  (тачније  рећи  горди  и  уображени)  Аполинарије  Сиријски  из  Лаодикеје,  која  се  налазила  у  непосредном  суседству  са  Антиохијом.  Аполинарије  је  поставио  извесног  Виталија  за  сво‐  јеврсног  викарног  агитатора  у  хришћанској  престоници  Истока.  Древни  историчари  Цркве  се  позитивно  изражавају  о  Виталијевим  личним  особинама.  Године  375.  Виталије  је  био  у  Риму  и  молио  је  да  га  приме  у  Павлинову  црквену  општину.  Виталије  је  предао  папи  Да‐  масу  своје  излагање  вере  и  том  приликом  је  прикрио  своју  привр‐  женост  Аполинаријевој  христологији.  Пошто  је  био  преварен  овим  прећуткивањем,  папа  је,  како  се  то  деликатно  изразио  Григорије  Бо‐  гослов,  „из  наивностиʺ  примио  Виталија  у  заједницу  и  дао  му  потом  своје  препоруке  за  Исток.  Међутим,  убрзо  после  Виталијевог  од‐  ласка  из  Рима,  стиже  обавештење  о  Аполинаријевом  учењу.  Нема  сумње  да  је  ово  био  ударац  за  Рим,  пошто  се  све  до  тада  овај  град  поносио  Аполинаријем,  као  стубом  никејства.  А  сад,  Рим  шаље  строга  упутства  да  се  у  заједницу  примају  само  они  који  анатемишу  Аполинаријеву  доктрину.  Виталије  се  разгневио  и  почиње  да  ок‐  ривљује  Павлинову  цркву  за  савелијанство.  Ево,  за  ову  одважност  јавног  преласка  у  његов  лагер,  Аполинарије  награђује  Виталија  тиме  што га поставља за епископа у Антиохији. Од тог тренутка тамо 

 

160

започиње  епископско  четворовлашће,  које  је  имао  прилике  лично  да  посматра  св.  Епифаније  Кипарски  кад  је  посетио  хришћанску  пре‐  стоницу  Истока  376.  године.  Осуђујући  ову  многоглавост  Цркве,  он  је назива „упорна борба епископа на живот и смртʺ.  И  ево,  у  оваквој  ситуацији,  Рим  не  жели  на  Истоку  ни  за  шта  друго да зна, осим за Павлина. Василије и његови „трабантиʺ опет су  дубоко  огорчени.  Василије  тад  пише:  „На  Западу  једни  уопште  не  познају  овдашње  прилике,  а  други,  очигледно,  уколико  их  и  знају,  рекло  би  се  да  их  пре  објашњавају  партијским  разлозима,  него  ис‐  правношћу  религиозних  погледа.ʺ  О  самом  Павлину  и  о  његовим  охолим  присталицама  Василије  даље  пише:  „Не  слажем  се  са  тим  да  правим  уступке  једино  зато  што  је  неко  добио  од  неке  значајне  личности писмо и што о њој мисли високо. Чак кад би дошао неко  и са самог неба, а не би се придржавао истинског учења вере, не бих  ни  њега  признао  за  садруга  светаца.ʺ  Ево  искрених  и  патетичних  речи  једног  источног  богослова  који  у  римским  папама  не  види  и  не  поставља  никакав  учени  надауторитет.  Мерило  саме  истине  над‐  висује све титуле и власти.  У оваквим условима Василије је изгубио вољу да се више обраћа  Риму,  али  Доротеј,  тај  неуморни  љубитељ  путешествија,  још  увек  је,  375. године, предлагао да се у Рим пошаље Василијев брат, Григорије  Нисијски.  Василије  је  ово  просто  одбијао:  „Григорије  нема  искуства  у  пословима  Цркве.  За  богомислећег  човека  сусрет  са  папом  је  важан и драгоцен, али, ако је неко Горд (!) уображен и надмен (11) те  је због тога неспособан да слуша људе који су од њега нижи, каква  ће  онда  бити  корист  за  општу  ствар  од  његовог  саветовања  са  човеком који је далеко по свом карактеру од подлог ласкања?ʺ  Посланство  је  ипак  на  себе  узео  енергични  антиохијски  през‐  витер  Санктисим,  поштовалац  Мелетија.  Он  је  обишао  многе  епис‐  копе  на  Истоку  и  сакупио  њихове  потписе.  Василије  је  тако  рећи  сасвим одбио: „Зар није смешно да некога узнемиравамо са једним те  истим  питањем?ʺ,  али  је  савете  ипак  давао.  Поводом  Виталијевог  случаја,  говорио  је:  „Треба  им  саветовати  да  не  примају  свакога  ко  дође; и, ако су се већ определили за неку страну, онда нек то буде јед‐  ном  заувек  да  се  прихватају  остали  само  на  основу  потврде  да  при‐  падају тој страни а не да се прима свако ко напише своју дефиницију  вере... Код нас ће се још јаче разбуктати раздор ако ми, међусобно у  вери неусаглашени, будемо један пред другим махали писмима, која  су  стигла  од  Западних.ʺ  У  овом  конкретном  случају  нарочито  се  одушевљавао  одласком  делегације  у  Рим  Василијев  сусед,  Евсевије  Самосатски, човек веома сложене психе, спреман за идеолошка 

 

161

одушевљавања. И Доротеј и Санктисим су са заносом уложили своју  енергију  у  овај  подухват.  Због  посебног  значаја  вишег  чина,  чак  је  Доротеј  био  специјално  рукоположен  у  презвитера.  У  својим  пис‐  мима  Евсевију,  Василије  Велики  је  још  једном  изразио  сумњу:  „...  какву вајду имамо од западне препотентности ‐  (τῆς δυτικῆς ὀφρύος)  Они  не  познају  проблем  онакав  какав  он  јесте,  у  стварности  и  не  желе да га знају. Са предубеђењем и подозрењем, који се заснивају  на  лажима,  они  се  и  сад  онако  понашају  као  и  некад  у  Маркеловом  случају.  Нису  слушали  оне  који  им  говоре  истину,  па  су  зато  својом  сагласношћу  потврдили  јерес...  Ако  шта  треба  писати  њиховом  врховнику ‐ τῷ κορυφαίῳ, онда то треба да буде алузија на чињеницу  да они стварно не познају нашу ситуацијуʺ. Без обзира како је велико  Василијево  разочарење,  за  њега  је  била  већа  од  свега  општа  ствар,  тако  да  се  он  сложио  да  лично  састави  следећа  писма:  1)  западним  епископима од свих источних;  2) у  своје  лично  име италским и  гал‐  ским епископима (али не и папи!)  Доротејева  и  Санктисимова  упорност  је  пробила  некакав  глуви  зид, па као да се Запад тргао из сна и сложио да се одазове на јади‐  ковање Истока. Те исте године су се Доротеј и Санктисим вратили из  Рима са посланицом која је била упућена Василију и његовој новони‐  кејској  партији.  У  римском  писму  се  новоникејци  називају  „љубље‐  ном браћомʺ и изражава се спремност да се ступи у везу  „са онима  који ће сагласно у свему мислити као миʺ (тј. Западни). На овај начин  избор  је  најзад  извршен.  Писмо  се  темељило  на  Доротејевим  разго‐  ворима, који су отворили Риму очи.  Василије  није  очекивао  овај  радосни  резултат.  Он  је  већ  био  почео да губи сваку наду у свој пројекат о истицању доминантне  пра‐  вославне  заставе  на  Истоку.  Обрадован  овим  сазнањем,  известио  је  одмах своје истоверне антиохијце, са Мелетијем на челу. Осећао је да  они,  које  је  сам  Рим  признао  као  омиусианце,  не  треба  више  да  се  плаше  надмоћи  омијаца. Притисак Двора  се  такође изгубио. Од 377.  године Валент је непрекидно био заокупљен ратом са Готима, у коме  је убрзо и погинуо.  Због  очигледног  успостављања  примирја  са  Римом  и  због  свог  сопственог  православног  самоубеђења,  појавила  се  потреба  да  се  спроведе  својеврсна  чистка,  како  би  се  најзад  одлучно  повукла  гра‐  ница између свих оних који су се удаљили од православља, а који су  до  јуче  били  пријатељи,  као  што  је,  на  пример,  то  био  Аполинарије  Лаодикијски,  и  ‐  авај!  ‐  Евстатије  Севастијски.  Међутим,  у  оваквој  ситуацији  потребна  је  била  одважна  великодушност  Рима.  Иначе  за  Рим, још увек је имао једини монопол на православље на Истоку ми‐ 

 

162

норни Павлин. И ето, Василије,  пошто је  донео  одлуку да се сад на  Истоку изопште из Цркве Аполинарије и Евстатије, моли Запад, да  са  своје  стране  не  осуди,  него  само  да  призна  даљу  неодрживост  Павлинових  претензија  да  само  он  држи  монопол  на  православље  грчког Истока. Запад је морао да схвати конкретну ситуацију Истока  и да увиди како Василије, ради истине у Цркви, осуђује и своје личне  пријатеље, па онда и Запад треба да жртвује свог Павлина. 

 

163

ЕВСТАТИЈЕ СЕВАСТИЈСКИ 

Ова  личност  је  веома  интересантна  за  проучавање  обрасца  источне  религиозности  и  богословствовања.  Наредба  Св.  Синода  из  осамдесетих  година  XIX  века,  којом  се  забрањује  да  се  пишу  дисер‐  тације  на  теме  о  јеретицима,  довела  је  до  тога  да  ми  до  дана  данаш‐  њег  у  нашој  науци  још  увек  немамо  истраживача  о  Евстатију  Севас‐  тијском.  Пореклом  из  Мале  Јерменије  у  Малој  Азији,  Евстатије  је  поседовао  моћ  дубоког  и  снажног  преживљавања  религиозних  прин‐  ципа,  не  одступајући  чак  ни  пред  једностраним  крајностима.  Док  је  још  студирао  у  младости,  у  Александрији,  одушевљавао  се  неко  вре‐  ме  и  аријанством.  После  повратка  у  Севастију,  одмах  испољава  оду‐  шевљење  за  крајње  облике  аскетизма,  прекорева  Цркву  за  грех  по‐  световљавања  тј.  за  секуларизацију  и  проповеда  свеопшту  обавезу  аскетског  кидања  свих  веза  са  световњацима.  Чак  је  и  Евстатијев  отац,  епископ,  званично  осудио  сина  за  тако  екстремно  проповедање  аскезе.  Међутим,  ово  гледање  је  довело  и  до  извесних  расколничких  гибања,  па  је  локални  неокесаријски  сабор  (314‐325.  г.)  осудио  лажно  Евстатијево  учење.  Локални  сабор  у  Гангри  (око  340.  године)  наро‐  чито  је  био  сазван  управо  ради  борбе  против  изазивања  узнемире‐  ности  коју  уноси  у  Цркву  неправославни  Евстатијев  аскетизам.  Са‐  бори  су  Евстатија  уврстили  у  јеретике  енкратите1  и  доказивали  су  како  ови  секташи  негирају  брак,  а  падају  у  блуд;  како  се  посебно  окупљају  мимо  црквених  скупова;  како  се  код  њих  жене  шишају  и  носе  мушку  одећу;  како  робови  слободно  одлазе  од  господара;  како  не  једу  месо  и  држе  пост  недељом;  како  прекидају  сваку  везу  са  оже‐  њеним људима, и проповедају обавезу богатих да целокупну своју  1 Потиче  од  грчке речи енкрашија  =  уздржавање и  самосавлађивање.  (Прим. прев.) 

 

164

имовину поделе другима. Вероватно да је Евстатија у извесној мери  прекорео сабор у Гангри, јер га је касније и Антиохијски сабор осу‐  дио као кривоклетника. Међутим, строга озбиљност живота који је  водио Евстатија, затим глачање његовог карактера и интелекта, које  је текло напоредо са његовим годинама, уродили су изванредним ре‐  зултатима: године 365. Евстатије је у својој Севастији био изабран за  епископа.  Некад  раније,  после  њиховог  повратка  из  Атине,  Василије  и  Григорије су се били страсно предали опиту монашког живљења, и  то  баш  под  Евстатијевим  утицајем.  Отада  започиње  дугогодишње  пријатељство Василија и Евстатија. У пустињачкој испосници на ре‐  ци  Ирису,  Евстатије  је  као  наставник  аскезе  посећивао  Василија  и  Григорија.  Признавајући  велике  богословске  квалитете  својих  мла‐  дих пријатеља, будућих великих Кападокијаца, Василија и Григорија,  Евстатије се заједно са њима укључио у токове десних омиусианаца  под вођством Василија Анкирског. Због овога су га прогањали дик‐  татори‐омијци,  па  су  чак  објавили  да  га  лишавају  и  чина.  Међутим,  народ није дозволио да дође омијски претендент на његово место  и  одбранио је Евстатија. Ово је убедљиви доказ оног поштовања које  је заслуживала целокупна Евстатијева личност. Али, пошто су оми‐  јци уз државну власт имали и моћ, у великој групи епископа које је  Валент прогнао у Дарданију, недалеко од Мраморног мора, обрео се  и Евстатије.  Овде је средина оних епископа пневматичара навела Евстатија  на странпутицу. Кад су омиусианци са Мелетијем на челу прихватили  одлуке  Атанасијевог  Александријског  Сабора  из  362.  године  о  бо‐  жанству Светог Духа, Евстатије је био неодлучан; није тврдио да је  Дух „творевинаʺ, али није ни говорио да је Бог. Као да је био на истој  линији  привремене  дипломатске  уздржљивости  и  самог  Василија  Великог. Међутим, ово  стање неодлучности у изгнанству касније је  прешло  у  отворени  пневматизам.  Пошто  се  коначно  разишао  око  овог  питања  са  неким  епископима  Понта  и  са  Василијем  Великим,  Евстатије се враћа у своју Севастију. Године 372. Василије одлази код  њега како би убеђивао свог дугогодишњег пријатеља, па му се у јед‐  ном тренутку чини да га је чак и убедио. Међутим, Евстатијев сусед,  епископ Теодот Никопољски, веома свесни новоникејац, посебно је  био  строг  према  Евстатију,  па  је  са  очигледним  неодобравањем  гледао на Василијево пријатељско посредовање. Зато су се Василије  и  Теодот  сложили  да  сачине  једну  прецизну  формулацију  коју  би  Евстатије  морао  да  потпише.  Али  овај, на  уговорени  сусрет није ни  дошао, него је одлучио да први прекине са Василијем, о чему га је и  обавестио у специјалном писму, написаном у исхитреном критизер‐ 

 

165

ском тону како би се нашло неко оправдање за прекид њихових од‐  носа. Евстатије се сад присећа Василијевог писма, које је овај некад  био  упутио  Аполинарију;  било  је  то  пре  двадесетак  година  док  су  обојица још били световњаци, а у то време савелијанство и  „аполи‐  наријанствоʺ  није  ни  постојало.  Тако  ово  писмо  оставља  утисак  извртања чињеница и  подметања.  Дакле,  Евстатије  шири  свој  пам‐  флет  и  оптужује  Василија  за  интригирање.  Принуђен  на  полемику,  Василије  са  своје  стране  такође  пише  једно  јавно  писмо  у  коме  се  присећа како је Евстатије својевремено лично писао Арију и био Аје‐  тијев учитељ. Аријанци (омијци) су искористили овај њихов обрачун  па  су  организовали  саборе  својих  епископа  ради  оптуживања  пра‐  вославних.  Под  покровитељством  званичних  власти,  ови  аријанци  (омијци) довију се да насилно доведу Григорија Нисијског на некакву  њихову расправу. Међутим, Григорије је допустио себи смелост да се  ишчупа успут испод контроле конвоја, да побегне и да се сакрије.  У  овој  борби  православних,  Евстатије  је  фактички  морао  да  се  ослања на владајуће омијце. Православни епископи су се удаљили од  Евстатија  и  он  је  остао  усамљен.  Његови  нови  пријатељи,  пнев‐  матичари,  које  су  звали  „македонијанциʺ,  окупили  су  се  на  омањем  сабору 376. године у Кизику. И Евстатије је отпутовао тамо, али  се  уплео  у  једну  неприличну  догодовштину.  Сабор  је  Светог  Духа  признао  за  творевину,  одбацио  је  омоусиос  и  дао  предност  оми‐  усиосу.  Евстатије  је  ово  потписао.  Некад  раније,  кад  је  Евстатије  путовао на Запад, тад га је признао папа Ливерије. Дошло је време да  најзад  веома  стрпљиви  Василије  стави  крст  на  пријатељство  са  неприхватљивим  Евстатијем  и  да  замоли  Рим  да  га  подвргне  црквеној осуди. Василије је сматрао за своју обавезу да најзад пре‐  кине  компромис  који  је  доста  дуго  трајао  око  исповедања  учења  о  божанству Св. Духа. Очигледно је да су Мелетије и Теодот Никопо  љски одлучно захтевали да се Евстатије осуди. Питање Аполинарија  је већ према галами, која се била дигла око његовог имена, постало  потпуно  јасно.  Приносећи  на  жртву  ове  своје  бивше  пријатеље  на  Истоку, Василије је, као што се то већ зна, захтевао од Запада смири‐  вање и одстрањивање Павлина из Антиохије. Формална Павлинова  кривица  се  сводила  на  следеће:  а)  неканоничност  самог  доласка  Павлина  на  епископску  катедру;  б)  његова  солидарност  са  Мар‐  келом; в) његово примање у црквену заједницу маркелијанаца. Због  свега  овога  у  Риму  се  чак  био  састао  и  један  сабор  378.  године.  Из  Александрије  је  тад  присуствовао  Петар  Александријски,  брат  по‐  којног  Атанасија,  који  се  иначе  није  дружио  са  Антиохијцима.  Том  приликом  је  Петар  испољио  нетактичност  тиме  што  је  назвао  Евсевија Самосатског и Мелетија Антиохијског „аријанцимаʺ. Ово је 

 

166

била  линија  строгости  при  осудама  које  се  држао  и  покојни  Атана‐  сије,  а  коју  је  његов  брат  наставио,  само  без  довољно  памети.  За  ово  слепило  Александрије  Доротеј  је  веома  оштро  приговорио  Петру.  Петар  се  онда  писмено  жали  Василију,  а  овај  је  морао,  опет  у  писму,  да  му  се  извињава  због  Доротејеве  оштрине.  Али  је  част  Евсевија  Самосатског и Мелетија Антиохијског у одговору ватрено бранио.  Како  о  њима  Василије  пише,  били  су  то  „исповеднициʺ,  које  су  прогнали  аријанци,  па  самим  тим  заслужују  опште  поштовање.  А  за  њихово учење Василије јемчи и спреман је да то „писмено потврдиʺ.  Василије  није  дочекао  завршне  одлуке  Римског  сабора  као  ни  новог  цара  Теодосија  I  Великог,  који  је  православљу  омогућио  три‐  јумф.  Преминуо  је  1.  јануара  379.  године.  Његов  брат  Григорије  Нисиј‐  ски,  који  га  је  сахрањивао,  истичући  тешкоће  у  напорима  при  вођењу  узбурканог  Истока  ка  Никејској  застави  васеленске  истине,  упоре‐  ђује  овај  Василијев  подвиг  са  Мојсијевим.  Као  што  је  познато,  Мој‐  сије  је  довео  народ  Израиља  у  Обећану  земљу,  након  четрдесето‐  годишњег лутања.  Формирање  православног  језгра  новоникејаца  и  спајање  Истока  са  Западом,  које  је  остварио  Василије,  убрзо  је  било  схваћено  као  ис‐  торијски, „великиʺ дан. 

 

167

ПОБЕДА ПРАВОСЛАВЉА 

Рах  ecclesiastica  ‐  мир  црквено‐богословски,  који  је  са  оволиким  тешкоћама  био  постигнут,  ипак  је  постао  чињеница,  мада  и  прик‐  ривена, мало позната, чак и намерно прећуткивана. За званично мо‐  нополистичко  омијство  превага  никејства  је  у  богословском  смислу  била  непријатељска.  Међутим,  снага  овог  омијства,  које  још  увек  није  било  одумрло,  није  била  резултат  његове  унутрашње  јачине,  него  спољашњег  ослонца  на  добру  вољу  императора  Валента.  А  Ва‐  лент  се  ближио својем  крају:  потискивали  су га спољашњи, стихијни,  несавладиви  догађаји.  Наилазио  је  талас  једног  стихијског  процеса:  непрекидно  надирање  азијских  народа  на  територију  Европе,  све  до  Атлантског океана.  У  почетку  Готи,  а  за  њима  су  почели  да  се  примичу  и  далеко  опаснији  номади,  Хуни.  Са  Готима,  који  су  већ  били  примили  хриш‐  ћанство  у  облику  аријанства  преко  Вулфиле,  било  је  могуће  дого‐  ворити се, мада веома тешко. А кад су са Истока Хуни потисли Готе,  као нови, незадрживи талас прешли су Дунав и поплавили Тракију и  Македонију. Готи су предлагали мирно, заједничко живљење, под ус‐  ловом  да  им  становништво  које  су  победили  даје  известан  данак  у  натури.  Хоћеш‐нећеш,  услови  су  били  прихваћени.  Али,  задовољити  прохтеве  завојевача,  било  је  тешко.  Хтели‐нехтели,  Римљани  и  Хе‐  лени  су  најзад  морали  да  се  лате  оружја.  Надметање  је  било  тешко,  рискантно.  Валент  је  због  смртне  опасности  пао  у  покајничко  распо‐  ложење  па је одлучио  да помилује  све кажњенике и све  прогнанике,  који су скоро двадесет година провели у изгнанству, како би се тиме  заштитила  богословска  формула  омијства.  Вероватно  је  овај  покај‐  нички  гест  Валент  направио  некако  у  „задњем  тренуткуʺ,  јер  је  још  пред  полазак  из  Константинопоља  у  ратни  поход  чуо  оптужбу  за  своју  омијску,  полуаријанску  оријентацију,  од  великог  ревносника  никејства, Исакија, који је испоснички живео у близини престонице. 

 

168

То је онај исти преподобни Исакије Далматински који се празнује 30.  маја, баш на дан рођења Петра Великог, због чега му је у Петрограду  посвећена Исакијевска саборна црква, којој је положио темеље, ос‐  нивач наше Северне Палмире.1 Преподобни Исакије је лично дошао  код Валента са речима: „Куда ти, Цезаре, идеш, ратујући против Бо‐  га? Па Он је те варваре и подигао против тебе! Врати црквама њи‐  хове  пастире  и  извојеваћеш  победу.  Ако  то  не  урадиш,  нећеш  се  вратити,  а  уништићеш  војскуʺ.  Валент  се  подао  осећању  увређене  величине, па је протерао Исакија, театрално му претећи: „Е, ја ћу се  вратити  и  с  тобом  ћу  тад  завршити!  Одговараћеш  за  лажна  про‐  рочанстваʺ. А у ствари, Валент се преплашио те је издао указ о сло‐  боди вероисповести.  Одиграло  се  све  према  предсказању  преподобног  Исакија.  Го‐  дине 378, 9. VI, одиграла се одлучујућа битка код Адријанопоља у ко‐  јој  је  била  уништена  римска  армија;  преживела  је  само  1/4  њеног  људства.  Валент  је  са  својим  штабом  био  скривен  у  некој  сеоској  кући, коју су Готи заузели и спалили до темеља; нису ни слутили ко  се у њој спасава, тако да није остало ни пепела од Валента који би се  иначе могао сахранити и остати за успомену историји. Пророчанство  преподобног Исакија се испунило. 

1 Сликовити назив за Петроград (од краја XVIII века), који је по богатству  и лепоти упоређиван са древним, месопотамским градом. (Прим. прев.) 

 

169

 

II ВАСЕЛЕНСКИ САБОР  У КОНСТАНТИНОПОЉУ 381. ГОДИНЕ   

 

171

 

После  Адрианопољске  битке, у којој је погинуо император Ва‐  лент, стање у империји је било јадно. Победници, Варвари, навелико  су се ширили по свим њеним европским и азијским територијама. Је‐  дино је развијени ниво просвете и културе спречио да не дође до сме‐  не императорске власти и до стварања нове, варварске државности.  И сами Ромеји (Византинци) су, без обзира на своју утученост, били  свесни снаге своје прогресивне државности те су одлучили да је об‐  нове.  Тако  западни  император,  Грацијан,  започиње  обнову  источне  империје. Он је овај задатак, који се није састојао само у управљању,  него просто у освајању, наложио генералу Теодосију, Шпанцу. Његов  отац је исто тако био генерал и звао се исто тако Теодосије; и две  године пре овога био је погубљен, наводно због некаквог политичког  преступа. Грацијан је сад Теодосија прогласио за Августа. Војска је  ово дочекала са задовољством.  Треба  истаћи  да  Теодосије,  Шпанац,  који  је  био  до  тада  доста  удаљен од Истока, после доласка овамо, није показивао оно штетно  понашање као што су то неки други уображени римски властелини  знали да раде. Пред њим се открила права слика Истока који су ос‐  вајачи већ били окупирали. Рећи ћемо да су Готи инстиктивно и раз‐  ложно осећали да још увек немају те снаге да овде створе нормални  државни  поредак.  Тако  се  и  Теодосије  паметно  одлучи  за  државни  кондоминат. Резидирао је две године (379‐380) у Тесалоники (Солу‐  ну), водећи веште преговоре са Готима, па је тиме победио њихов ос‐  вајачки  дух.  Уступио  им  је  насеобине  ту  у  Европи,  у  Тракији,  и  на  Истоку, иза мореуза у Малој Азији. Такође их је ангажовао за равно‐  правно учешће у војној и грађанској управи.  Теодосије  је  био  религиозан  и  веран  западном,  никејском  пра‐  вослављу, исто као и његова жена Елија Флакила. Обоје су били од‐  бојни према Истоку који је био затрован аријанством. И у том 

 

173

тренутку су у Валентовој смрти видели Божју казну због ове јереси.  Обоје  су  се  заносили  протеривањем  аријанске  болештине  и  успо‐  стављањем  њиховог.  западног,  римског  православља  на  Истоку,  ослањајући  се  притом  на  Александрију  која  је  била  ромејофилски  настројена.  Пошто  је  у  то  време  на  црквено‐римском  Западу  био  успостављен усаглашени мир и савез црквене и државне власти, који  се заснивао на претпоставкама паганске теократије, познате још од  Константина  Великог,  сада  се  без  икаквих  препрека  остварио  онај  савез религије и државе, који је раније једино због великог неспора‐  зума довео до периода прогонстава. А сада, у свести самих императо‐  ра и епископа, можемо слободно рећи да је у овом тренутку изронио  на светлост дана хиљадугодишњи римски спој религије са државом,  спој императорске власти са влашћу жреца, и то као нешто што је  само по себи разумљиво, традиционално, и што не захтева посебно  доказивање. Ако је већ некоме дата imperium, онда је тим истим ру‐  кама била дата и sacerdicium. Ако је већ дат imperator, онда је у њего‐  вом лицу дат и pontifex maximus. Оваква самосвест се на Западу брзо  искристалисала, па је, како се то каже, „сама по себи постала јаснаʺ.  На  Истоку,  који  још  увек  није  био  постигао  црквени  мир,  оваква  упрошћена представа о хармонији Цркве и Државе није постојала.  Теодосије и Флакила, који су поједностављено, по војнички раз‐  мишљали, дошли су на Исток са искреним одушевљењем да помогну  учвршћивање  и  надмоћ  Православне  цркве  као  носиоца  законитог  никејског богословља. Међутим, уз августову богословску неискус‐  ност, постојала је још и опасност да ће почети да га замајавају и  грчки превејани богослови. Чим је император допутовао у Констан‐  тинопољ,  аријанци  су  му  предложили  да  се  лично  сретне  са  самим  Евномијем. Созомен пише да је све православне био ухватио велики  страх  од  помисли  на  Евномијеву  красноречивост.  Уз  помоћ  Елије  Флакиле успели су да не дође до сусрета императора са Евномијем.  Срећом у Тесалоники (Солуну), који је Теодосије изабрао за свој  престони град, био је на челу Цркве епископ Есхолије, веран никејац,  пријатељ  Амвросија  Медиоланског  (Миланског),  а  на  Истоку,  Ва‐  силија  Великог.  Овде  се  Теодосије  разболе  те  донесе  одлуку  да  се  крсти,  па  као  духовни  син  постаде  Асхолијев  послушник.  После  прележане болести Теодосије одлучи да предузме баш оне мере које  му је саветовао и Асхолије, а које су њему као човеку са Запада и ра‐  није биле разумљиве и својствене.  Овде  треба  подсетити  на  један  детаљ  који  је  био  карактери‐  стичан за Теодосија као човека западног менталитета, човека јаке  воље и крајње оданог ауторитету црквене хијерархије. Када је у току  своје двогодишње окупаторске управе у Солуну набасао на клицу вој‐ 

 

174

не  побуне,  он  је  одмах  извршио  генерални  крвави  обрачун  међу  вој‐  ним  јединицама.  Због  ове  страшне  свирепости,  епископ  Асхолије  није  дозволио  Теодосију  да  обично  уђе  у  цркву,  скинуо  је  са  њега  парадну  одећу  и  навукао  му  покајничку  кошуљу.  И  Теодосије  се  повиновао. Испунио је обавезу црквене дисциплине.  Године  380,  после  болести  и  крштења,  Теодосије  је  издао  свој  едикт‐манифест  о  вери,  којим  је  разореном  Истоку  од  неслога  јед‐  ноставно  наметнуо  западну  вероисповедну  норму.  Ево  тог  текста  но‐  вог  црквеног  закона:  „Становницима  града  Константинопоља.  Хоћемо  да  сви  народи  којима  управља  власт  наше  милости  следе  ону  религију  коју  је  божански  апостол  Петар  предао  Римљанима...  и  чијим  исповедањем  су  се  прославили  првосвештениии  Дамас  и  Петар,  епископ  из  Александрије,  муж  апостолске  светости,  те  како  бисмо  сви  ми,  у  складу  са  апостолским  начелима  и  еванђелским  учењем,  веровали  у  јединствено  Божанство  Оца  и  Сина  и  Св.  Духа,  при  њиховом  подједнаком  величанству  и  благочестивој  Тројичности  (sub parici Majestate et sub pia Trinitate)ʺ.  „Хришћанима  који  ce  повинују  овом  закону  наређујем  да  се  зову  католици.  Остале  пак  дрске  и  сумануте  осуђујем  да  носе  љагу  јере‐  тичког  учења.  Њихови  скупови  не  треба  да  се  зову  цркве.  А  они  лич‐  но  биће  подвргнути  кажњавању,  и  то  не  само  на  основу  Божанске  осуде,  него  и  по  нашем  наређењу,  које  је  примљено  путем  небеске  сугестије  ‐  quam  ех  coelesti  arbitrio  sumpserimusʺ  (Cod.  Theodos.  XVI,  1.2.).  Значи  да  су  на  овај  начин  сви,  осим  Никејаца,  били  лишени  на‐  зива  католик.  Било  је  ово  објављено  јер  се  предвиђало  сазивање  свеисточног сабора, који је требало све ово и црквено да дефинише.  На  челу  епископата  у  Константинопољу  се  у  то  време  налазио  Демофил,  дотадашњи  представник  званичног  омијства.  Ова  затуцана  православна  група,  која  је  имала  стварну  слободу  вероисповедања  крајем  Валентове  владавине  уз  учешће  православног  епископата  Ка‐  падокије  и  Антиохије,  позвала  је  за  свог  пастира  човека  који  иначе  није  имао  своју  паству.  То  је  био  св.  Григорије  Богослов  из  оне  пусте  Сасиме,  у  којој  он  више  није  живео,  него  је  још  375.  године  побегао  одатле  у  Селевкију  Исавријску  у  монашку  усамљеност.  Крајем  379.  године  св.  Григорије  стиже  у  Константинопољ  и  настањује  се  код  својих  рођака.  Ту  је  у  једној  скромној  просторији  започео  са  богослу‐  жењима,  назвавши  своју  цркву  у  знак  васкрсења  православља  „Ана‐  стасијаʺ.  Наравно  да  званичне  црквене  власти  нису  давале  мира  „расколникуʺ.  Онако  непривлачан  по  спољашности,  св.  Григорије  се  у  почетку  није  свидео  Константинопољцима  који  су  били  размажени  престоничним сјајем. Међутим, убрзо је све одушевио снагом своје 

 

175

речитости. Народ је почео да се скупља код њега, па је чак званична  (омијска) црква организовала на Ускрс погром у Григоријевој цркви.  На њу је била упућена пијана и необуздана руља која је убила једног  Григоријевог  сарадника.  Али  православни  су  остали  бодри;  очеки‐  вали су заштиту од новог императора.  Константинопољ  је  тад  био  прави  узаврели  казан.  Свети  Григо‐  рије  Нисијски  саркастично  приказује  ову  необичну  духовну  еуфо‐  рију,  својеврсну  хеленизму,  како  античко‐философском  тако  исто  и  новохришћанском. Ништа слично овоме ни у касније доба није могло  да  се  појави код  других  православних народа. Са чуђењем нам и сам  Григорије  Нисијски  о  овоме  говори:  „Неки  који  су  се  тек  јуче  или  прекјуче  отргли  од  најтежих  физичких  послова,  одједанпут  су  по‐  стали  професори  богословије.  А  други  опет,  који  су  изгледа  били  слуге, које су толико пута извлачиле батине да су морали да побегну  од  ропског  рада,  сад  пуни  неке  важности  философирају  о  појму  Не‐  докучивости.  Свугде  је  много  оваквих  људи:  по  улицама,  пијацама,  трговима, на раскрсницама. То су и трговци платном, мењачи новца,  продавци  намирница.  Ти  их  питаш  за  новац  а  они  философирају  о  Рођеном  и  Нерођеном.  Човек  хоће  да  сазна  цену  хлеба,  а  они  одговарају: „Отац је виши од Синаʺ. Желиш да се обавестиш да ли је  спремљено купатило, а они ти кажу: „Син је постао из непостојећегʺ.  Све су ово биле Евномијеве формуле.  Међутим,  да  би  извршио  свој  програм,  император  Теодосије  је  довео  физички  непривлачног,  растом  малог,  скоро  ћелавог  Григо‐  рија  за  вођу  православља  те  га  је  тиме  уздигао  изнад  престоничне  гомиле.  Издата  је  била  наредба  да  омијци  предају  Григорију  у  над‐  лежност  катедралу  „Дванаест  апостолаʺ  и  „Св.  Софијуʺ.  Следећег  дана  букнули  су  немири  који  су  скоро  довели  до  побуне.  Император  због  тога  одлучи  да  скромног  провинцијалца  лично  уведе  у  храм Св.  Софије. Престонични гарнизони су били постројени у шпалир, како  би  обуздавали  народ.  А  непријатељски  расположени  посматрачи  би‐  ли  су  запосели  све  прозоре  и  балконе  ондашњих  приземних  и  једно‐  спратних константинопољских кућа које су онда, као и данас, биле од  дрвета.  Сам  Григорије  ситуацију  касније  описује  овако:  „Саборну  цркву  је  опколило  мноштво  наоружаних  ратника,  постројених  у  ре‐  дове. У правцу њих је хрлила огромна маса света, која се непрекидно  повећавала, па се сав тај народ, с гневом ропћући на мене, обраћао с  молбом  Теодосију.  Све  улице,  спортски  терени,  тргови,  па  и  куће  на  спрат  и  на  два,  од  приземља  па  до  крова,  биле  су  испуњене  посма‐  трачима: људима, децом и старцима. На све стране гурњава, ридање,  сузе,  повици,  баш  као  да  је  цео  град  захватила  хистерија...  А  ја  ‐  одважни ратоборник и војвода, једва дишући, корачам кроз војскуʺ. 

 

176

Император је лично ишао испред свих; било је тмурно јесење јутро.  Али кад су ступили у храм, засијало је сунце и пријатељска маса пра‐  вославаца је почела да тапше и извикује поздраве Григорију. А он је  због  узбуђења  и  непроспаване  ноћи,  што  му  се  иначе  често  у  Кон‐  стантинопољу дешавало, сасвим изгубио глас те није могао лично да  замоли  гомилу  како  би  се  умирила  да  би  отпочело  богослужење.  Уместо њега морао је то да учини један други епископ.  После  овога  све  цркве  су  прешле  у  руке  православаца.  А  Де‐  мофил и Лукије, који је био побегао из Александрије, заједно се нас‐  танише ван града.  А император, који је „наименоваоʺ епископа Григорија, морао је  да схвати да још треба сабор да га потврди, те се због тога читаво ово  питање одложило до сабора. Неки епископи из Александрије, који су  одавно били љубоморни на Константинопољ, јер им се чинило да им  се указује мање части, смислили су да овај тренутак искористе како  би довели свога човека на престонично место. У овој намери Алек‐  сандрије  нема  ничега  што  би  посебно  било  незаконито.  Кад  се  већ  Константинопољ обрео у позицији res nullius (неповољној) и кад су  већ  „антиохијциʺ  били  послали  тамо  Григорија  Богослова  као  свог  кандидата на престоничну катедру, онда је природно што је Алексан‐  дрија наумила и у тајности организовала да кандидат из Александри‐  је заузме ту престоничну катедру. Био је то неки Максим „философʺ  киничке  школе  који  је  узгред  исповедао  и  никејско  православље.  Одевао се као философ, као аскета у неку екстравагантну нарочиту  мантију  и  носио  је  дугу  косу.  Испоставило  се  да  је  све  ово  било  смишљено  глумарење.  Услед  своје  наивности  св.  Григорије  је  при‐  хватио Максима као свог сабрата, довео га код  себе  у стан,  појио и  хранио.  Међутим,  александријска  колонија  трговаца  житом  која  је  живела  у  Константинопољу  извршила  је  припрему  за  комплетан  преврат с намером да збаци Григорија са катедре. Из Александрије  је  са  наредним  караваном  допутовала  група  египатских  епископа  ради устоличења Максима у звање престоничког епископа. Григо‐  рије, коме је била туђа свака подмуклост, чак их је у своме говору и  поздравио.  Ускоро  се  Григорије  разболео  и  паде  у  постељу.  Ово  је  искористио његов пријатељ‐издајник Максим, кога је он некад при‐  хватио. Григоријева црква „Анастасијаʺ је била отворена па се у њу  лупешки била убацила група египатских епископа и започела чин хи‐  ротонисања Максима. Међутим, тајна није могла да се сакрије; при‐  јатељи  оболелог  Григорија  су  за  ово  сазнали  па  су  растерали  овај  срамни  скуп. Прекинуту хиротонију александријски  епископи  су  у  зору пренели у кућу некаквог музичара флаутисте, те су тамо оба‐  вили њен завршетак. Можемо само замишљати сву запрепашћеност 

 

177

и  огорченост  безазленог  Григорија.  Касније  је  он  сатирички  описи‐  вао  ову  догодовштину:  „Стигоше  у  престоницу  она  њушкала  Амом,  Апамон, Арпократ, Стип, Родон, Анубис и Ерманубис, све сами еги‐  патски богови у виду мајмуна...ʺ Григорије, који је овако био обманут  одједном  је  схватио  како  га  је  Максим  направио  будалом,  те  нам  даље  немилосрдно  износи  масу  сатиричних  детаља.  На  пример  ово:  Максим  је  носио  дугачку,  бујну  косу  а  испоставило  се  да  је  то  била  перика, па зато за онај тренутак обредног пострига Максимове косе,  Григорије пише: „шишање косе са псетаʺ... Даље каже: „Живео је код  нас у граду човек сличан жени (биће да се Максим бријао као што су  то  чинили  многи  други  Египћани),  некаква  египатска  утвара,  ос‐  трвљена  од  злоће,  пас  Киник  црвено  чудовиште  што  је  наличило  на  кита;  тај  црнокоси,  кудрави,  космати  Максим  који  се  није  убрајао  у  мушки  род.  Говорећи  о  ономе  прогонству,  којим  је  био  кажњен  за  срамотна дела, причао је да је то поднео „Бога радиʺ. Био је бичеван  а  мени  се  приказивао  као  победоносацʺ.  (Migne.  Ρ.  Gr.  37,  col.  1081,  1095).  Григорије  више  не  штеди  ни  самог  александријског  епископа  Петра (млађег брата Великог Атанасија), али, наравно, сматра да је  Максим  најокорелији.  О  Петру  Григорије  пише  прекорно:  „Имао  је  двоструко перо, које је без икакве муке писало све, не обазирући се  на  то  што  је  нешто  било  и  у  супротности  са  оним  претходним.  На  њега, старца, наваљивао је Максим, захтевајући за себе престо који  је  очекивао  да  ће  добити  у  Константинопољу,  а  ако  се  то  не  би  десило претио је да ће Петра лично свргнути с престолаʺ.  Епископ  Петар  као  и  други  Александријци,  поред  тога  што  су  били  мотивисани  частољубљем  због  њихових  катедри  и  били  у  савезништву са Римом против уздизања „Новог Римаʺ, имали су још  и  заједничку  борбену  паролу‐водиљу  за  одбрану  православља  (одјек  Великог  Атанасија):  истеривање  аријанског  духа  који  је  био  себи  савио  гнездо  у  Константинопољу.  Међутим  ову  излишну  и  окаснелу  претензију осветлио је даљи ток историје Цркве, који је управо кон‐  кретно  уздигао  Константинопољ  изнад  Александрије,  а  напоредо  са  тим  и  праве  „источнеʺ  епископе,  новоникејце,  на  челу  са  Мелетијем  Антиохијским.  Ово  се  остварило  на  сабору  у  Константинопољу  381.  године, који је окупио Теодосије Велики. 

 

178

II ВАСЕЛЕНСКИ САБОР 

Сазвао  га  је  император.  Међутим,  декрет  о  његовом  сазиву  се  није  очувао  па  зато  задатак  сабора  треба  утврђивати  према  његовим  активностима.  Постоји  саопштење  да  је  Теодосије  почетком  381.  године  у  Константинопољу  обећао  готском,  аријанском  епископу  Вулфили  и  његовој  готској  сабраћи,  епископима,  да  ће  организовати  један сабор о питањима „вереʺ. Али, Вулфила је умро у својој 70. го‐  дини. После овога цар је променио своју одлику. У објављеном указу  баш  је  забранио  расправљање  о  вери.  Међутим,  Теодосију  је  сабор  био  потребан  ради  регулисања  практичних  питања  на  Истоку,  почевши од оних која се односе на замену епископа на престоничној  катедри  што  је  он  већ  био  самовољно  обавио,  а  што  је  наишло  на  осуду  у  самој  Александрији.  Осим  тога,  у  непосредној  близини  Кон‐  стантинопоља оживело је и аријанство у виду пневматомахије. Мада  је  новоникејство  превагнуло  на  Истоку,  ипак  је  још  увек  било  доста  нејасноћа у појединим регионима и епархијама. Било је потребно да  се  победоносном  православљу  да  општеобавезујућа  саборна  санк‐  ција.  Циљ  овог  сабора  Григорије  Богослов  у  својој  стиховној  би‐  ографији овако тумачи: „За утврђивање благочестиве веронаукеʺ.  Теодосије  је  сазвао  сабор  само  у  границама  своје  Источне  им‐  перије.  Папу  Дамаса  из  Грацијанове  империје  није  чак  ни  известио.  Значи,  сабор  није  био  васеленски  него  само  свеисточни.  Број  ње‐  гових учесника, укључујући накнадно и оне придошле из Македоније  и Египта, попео се укупно на 150 православних епископа. Позвана је  још  била  и  група  од  36  епископа  пневматичара  из  Галеспонта  (Мра‐  морно  море),  али  са  њима  није  постигнут  договор;  тако  да  су  они  напустили сабор.  Ево  главних  учесника:  Мелетије  Антиохијски,  Тимотеј  Алексан‐  дријски,  Кирил  Јерусалимски,  Геласије  Кесаријско‐Палестински  (Кирилов братић), Асхолије Тесалоникијски (Солунски), Григорије 

 

179

Нисијски  (брат  Василија  Великог),  Амфилохије  Иконијски,  Оптим  из  Антиохије  Писидијске,  Диодор  Тарски,  те  Пелагије  Лаодикијски.  Природно да је председавање било поверено Мелетију, међутим, он  је убрзо умро, тако да је позван Григорије Богослов да председава; а  сам  Сабор  је  завршио  рад  под  председништвом  већ  новоизабраног  епископа престонице, Нектарија.  Сабор  је  отпочео  са  радом  у  мају.  Император  је  лично  при‐  суствовао  отварању.  Кад  су  му  представили  Мелетија  Антиохијског,  почео је одушевљено да га љуби у уста, груди, руке, узвикнувши да  га  он  познаје,  пошто  га  је  већ  раније  видео  у  његовом  чудесном  сновиђењу.  Теодорит  саопштава  да  је  Теодосије,  док  је  још  коман‐  довао трупама у Сирији, уснио предсказујући сан као да ће бити про‐  глашен  за  императора  и  да  ће  му  Мелетије  Антиохијски  ставити  круну на главу.  Сабор  се  у  првом  реду  позабавио  текућим  пословима  око  Кон‐  стантинопољске  катедре.  Пошто  је  апсурдност  читаве  Максимове  интриге била тако очигледна, Сабор је донео следећу одлуку: (тачка  4) „Утврђује се о Максиму Кинику и о хаосу који је он изазвао у Кон‐  стантинопољу следеће: нити је он био и нити јесте епископ, нити има  члана  клира  било  ког  степена  кога  је  он  раније  или  сада  рукополо‐  жио, те све што је за њега урађено и што је он урадио, поништава се  као непостојећеʺ.  Антиохијска  саборска  већина  којом  је  председавао  Мелетије  посебно  је  истицала  ову  одлуку,  која  је  била  непријатна  Алексан‐  дрији.  Григорије  Богослов  је  био  потврђен  као  једини  законити  епископ константинопољски.  Догматска  питања  се  на  Сабору  нису  покретала.  Само  је  била  констатована  осуда  (канон  1.)  евномијеваца  или  аномеја,  аријанаца  или  евдоксијанаца,  полуаријанаца  или  пневматичара,  савелијанаца,  маркелијанаца, фотињана и аполинариста. И  наравно,  поново  се  по‐  тврђивала „никејска вераʺ. t Једино  су  се  са  македонијанцима  водили  пријатељски  преговори.  То је била група од 36 епископа на челу са предводником Елевсијем  Кизикским.  Разговори  су  се  водили  на  основу  старог  пријатељства,  које  је  потврдила  некад  њихова  заједничка  делегација  у  Риму  код  папе Ливерија. Међутим, они су остали упорни. Изјавили су да ће пре  признати  аријанство,  него  „јединосуштијеʺ  које  им  је  страшно.  Ови  „македонијанциʺ, који су случајно тако названи, напустили су Сабор,  па су још посебним циркуларним писмом наговарали и своје другове  да се не предају.  У  току  рада  Сабора  преминуо  је  његов  председавајући,  Ме‐  летије. Терет председниковања је пао на Григорија који је тад постао 

 

180

законити  престонични  епископ.  Природно  је  било  што  се  отворило  тешко антиохијско питање. Запад је већ раније изнео свој предлог да  се после Мелетијеве или Павлинове смрти бира на чело цркве само  један  епископ.  Историчари  Сократ  и  Созомен  нам  саопштавају  тобоже  да  је  народ  заклео  епископе  обе  стране  да  не  бирају  нове  личности.  Теодорит  пише  да је  Мелетије  чак  предлагао Павлину да  заједно  управљају  са  чиме  се  Павлин  није  сложио.  Великодушни  и  смерни Григорије одржао је тад говор у корист самог Павлина само  ради мира у Цркви и ради смиривања Запада. Али идеалиста Гри‐  горије, који је сав био у облацима, није могао да савлада партијски  комплот „Источнихʺ.  Подигла  се  убрзо  права  бура.  Гомила  плаховитих  младих  људи  напала  је  Григорија.  Раздражени,  као  рој  осица  сакупљен  у  једну  гомилу,  галамили  су  као  јато  сврака.  И  уместо  да  достојанствени  и  сталожени  скуп  стараца  уразуми  млађе,  ови  први  су  и  започели  ствар. Како? Зар да се потчинимо Западу? Зар сунце не излази на ис‐  току?  Зар  није  овде  настало  хришћанство?  Зар  се  Син  Божји  ваплотио,  проповедао,  страдао  и  васкрсао  на  Западу?  Зар  то  није  било на Истоку? „Да, слагао се Григорије, али на Истоку су и убили  Христаʺ.  Идеалиста  Григорије  је  приликом  гласања  једногласно  био  од‐  бачен.  Уместо  Мелетија  био  је  изабран  презвитер  Флавијан.  Григорије је осетио да ту не влада ситуацијом, да је туђ и излишан;  осетио је велику чежњу за усамљеношћу и то није скривао.  У међувремену су доспели на Сабор и неки нови људи „западне  оријентацијеʺ:  Асхолије  Тесалонијски  и  Петров  наследник  Тимотеј  Александријски. О њима Григорије пише: „Запахнули су нас нечим су‐  ровим и западњачкимʺ. Били су веома незадовољни и увређени због  Павлина.  Изгледало  је  да  су  у  том  моменту  могли  да  подрже  Гри‐  горија. Међутим, они су започели борбу са свим Источњацима, па  чак и са Григоријем. По речима Григорија, „и Александријци и „муд‐  рујућиʺ  Источњаци  су  се  сударили  као  вепрови  (говорим  у  маниру  трагедије),  кезећи  један  на  другог  свирепе  зубе,  севајући  гневним  очимаʺ.  Пошто  су  били  кивни  због  Максима  Киника,  Григорија  су  окривљавали  да  је  неканонски  заузео  другу  катедру.  Како  овакво  понашање није било у Григоријевом стилу, он је врло радо искори‐  стио овај случај да се повуче како би тако помирио Египћане и Ис‐  точне. Изјавио је да је спреман да буде Јона.1 Дирљивим говором се  опростио од пастве, од Константиновог града, од Анастасијиног   Тј. да буде жртвован као пророк Јона. (Прим. реценз.) 

1

 

181

храма,  од  храма  Св.  Софије,  12  Апостола,  Катедрале,  од  Истока  и  За‐  пада  па  се  повукао  у  свој  Назијанс.  А  на  престоничку  катедру  су  иза‐  брали  по  Теодосијевом  наређењу,  ако  се  тако  може  рећи,  Нектари‐  ја,  једног  световног  чиновника,  константинопољског  претора,  који  је  имао  бурну  прошлост  у  младости,  који  чак  није  био  ни  крштен.  Њега  је  препоручио  познати  епископ  Диодор  Тарски,  који  је  Нектарију  иначе  био  наставник  хришћанства  и  духовни  отац.  Под  почасним  председниковањем  тога  Нектарија,  Сабор  је  завршио  са  радом  око  9.  јула.  На  основу  сачуваног  резимеа  из  извештаја  који  је  био  поднет  императору,  оци  Сабора  су  „обновили  узајамну  сагласност  у  вери;  издали  кратку  дефиницију  вере  (συντόμους  ὅρους)  у  којој  су  по‐  тврдили  1)  веру  никејских  отаца,  2)  осудили  јереси  које  су  настале  после  њих,  3)  утврдили  каноне  за  црквену  дисциплину  и  замолили  императора да све то овери писменим декретомʺ.  По  својој  концепцији  и  по  својој  процедури,  Сабор  из  381.  г.  је  био  чисто  источни  сабор  и  протекао  је  под  источним  руковођењем.  Међутим,  питања  која  су  се  на  њему  расправљала  излазила  су  из  оквира  Истока  и  тицала  су  се  по  својој  материји  и  квалитету  читаве  Цркве,  те  због  тога  и  није  чудо  што  је  свеукупна  Црква  уврстила  овај  Сабор  у  раван  васеленских  сабора.  Као  што  смо  већ  рекли,  Сабор  се  оградио  од  доста  великог  броја  јереси.  Као  друго,  Сабор  је  забранио  мешање  верских  поглавара  из  једне  дијецезе  у  унутрашње  ствари  других.  Пуноважно  и  поименично  је  било  прописано  да  Александри‐  јски  епископ  управља  само  Египтом,  Антиохијски  само  Истоком,  док  канон  трећи  звучи  овако:  Τὸν  μὲντοι  πόλεως  ἐπίσκοπον  ἔχειν  τὰ  πρεσβεία  τῆς  τιμῆς  μετά  τὸν  τῆς ῾ρώμης  ἐπίσκοπον,  διὰ  τὸ  εἷναι  αὐτήν  νέαν ̒Ρώμην.  ‐  Значи  да  Константинопољски  епископ  има  првенство  части после епископа Рима, јер је Нови Рим.  Римски  зборници  канона,  уз  овај  поменути  канон,  стављају  овак‐  ву  примедбу:  Canon  hic  iis  est,  quos  apostolica  Romana  sedes  a  principio  et  longo  post  tempore  non  recipit.  А  то  значи:  „Да  Константинопољски  епископ  има  преимућство  славе  после  Римског  епископа,  пошто  је  Константинопољ  Нови  Римʺ.  Овде  није  акценат  на  борби  против  Рима,  него  на  преимућству  Александрије.  Међутим,  овим  се  ћутке  такође  деградирала  и  Антиохија,  која  је  била  предводница  на  чита‐  вом Истоку.  Горе  смо  већ  навели  правило  бр.  4  о  Максиму  Кинику.  У  запад‐  ним  зборницима  канона,  са  ове  четири  одлуке  исцрпљују  се  акти  Са‐  бора  из  381.  године.  У  грчким  зборницима  су  унета  још  три  правила.  Научна критика сматра да је умесно узимати у обзир само она четири  правила.  Међутим,  интересовање  за  аутентичан  текст  одлука  овог  Сабора усредсређује се на једној другој и важној тачки. 

 

182

Сабор,  који  је  одржан  наредне  382.  године,  помиње  томос  сабора  из  381.  г.  који  је  садржао  „детаљно  излагање  вере  и  писмено  анате‐  мисање јереси које су се недавно појавилеʺ. Да ли је ово „детаљно из‐  лагање  вереʺ  идентично  са  оним  „кратким  дефиницијама  вереʺ  које  се  помињу  у  извештају  упућеном  императору  9.  јула  381.  године,  као  што смо то већ видели? Вратићемо се још на ово питање.  Теодосије  I  је  потврдио  саборске  одлуке  и  издао  је  следећи  дек‐  рет:  „Пренети  одмах  свим  црквеним  епископима  који  исповедају  једну величину и једну снагу Оца, Сина и Св. Духа, једну славу и једно  достојанство;  пренети  и  онима  који  су  у  заједници  са  Нектаријем  у  Константинопољској  цркви,  у  Египту  са  Тимотејем  Александриј‐  ским, на Истоку са Пелагијем Лаодикијским и Диодором Тарским  (из  тактичких  разлога  не  помињу  се  Флавијан  и  Павлин),  са  Амфилохи‐  јем  Иконијским  у  Асијској  тј.  у  Малоазијској  дијецези,  са  Оптимом  у  Антиохији  Писидијској,  у  дијецези  Понт  са  Еладијем  Кападокијским,  са  Отријем  Мелитинским,  Григоријем  Нисијскимʺ  итд.  итд.  „Све  оне  који  не  ступе  у  заједницу  са  наведеним  епископима  избацити  из  Цркве као чисте јеретикеʺ.  У  овом  декрету  има  много  новина.  Теодосије  се  још  увек  379.  године  ослањао  на  папу  Дамаса  и  Петра  Александријског,  а  сада  је  ослонац  пренео  само  на  Источне.  Ово  није  било  по  вољи  Западу  и  Александрији,  као  ни  сам  скуп  Сабора  у  Константинопољу.  Још  пре  овог  сазива,  група  епископа  са  Амворсијем  Медиоланским  на  челу  заседала  је  у  Аквилеји  (Италија)  и  писала  цару,  прекоревајући  Источне „да се њихова вера раније колебала ʺ, тако да и сад они про‐  гањају  Павлина  и  Тимотеја  Александријског.  Аквилејци  моле  цара  да  организује  велики  сабор  са  свим  епископима  у  Александрији.  На  Теодосија  ово  није  деловало.  Међутим,  после  Константинопољског  сабора  381.  године  Западњаци  су  се  још  више  расрдили.  Са  новог  заседања сабора, из те исте Аквилеје, стигла је врло дрска посланица  у којој  пишу  они следеће:  „Далеко је лакше  протерати јеретике  него  изаћи на крај са православнима. Не може се исказати каква је тек сад  наступила  саблазан!  И  раније  су  била  у  Антиохији  два  епископа  Павлин  и  Мелетије.  А  сад  је  супротно  сваком  праву  и  реду  на  Ме‐  летијево  место  у  Антиохији  постављен  други  (ово  се  односи  на  през‐  витера  Флавијана).  Иста  је  ствар  и  са  Максимом;  што  се  њега  тиче,  ми  блаженејши  царе,  немамо  никаквих  основа  за  сумњу  у  законитост  његовог  епископства  (!);  он  је  био  у  заједници  са  Александријском  црквом и добијао је од блажене успомене епископа Петра писма...  Али  шта  сад  раде  они  који  су  се  били  сакупили  у  Константи‐  нопољу  и  који  су  одбили  заједнички  сабор  у  Александрији?  Они  су  добро знали да се Максим повукао на Запад како би решио своје 

 

183

питање  на  неком  сабору.  Па  како  никакав  сабор  о  њему  није  доносио  одлуку  (?!),  он  је  по  примеру  Атанасијевих  предака,  Петрових  и  мно‐  гих  других  Источних,  предложио  да  његову  ствар  коначно  решава  суд  Римске  цркве,  Италијанске  и  читавог  Запада.  Међутим,  они  Источни  нису  хтели  да  сачекају  нашу  заједничку  одлуку.  Дакле,  ако  смо  ми  већ  прихватили  Максима  у  црквену  заједницу,  пошто  су  га  предложили  православни  епископи,  онда  не  сматрамо  да  је  законито  његово свргавање са Константинопољске катедре.  А  Нектарије?  Ми  смо  тек  сад  сазнали  да  је  он  рукоположен  за  Константинопољског  епископа,  и  не  видимо  може  ли  се  и  надаље  продужити  наше  општење  са  Источнима?  И  не  видимо  никаквог  дру‐  гог  начина  за  успостављање  односа  него  да  Константинопољ  буде  враћен  епископу  који  је  постављен  пре  других  (тј.  Максиму),  или  о  обојици  хиротонисаних  треба  да  пресуди  свеопшти  сабор  у  Риму,  на  коме ће учествовати и источни и западни епископи.ʺ  Император  Теодосије  је  одговорио  жестоко,  прекоревајући  За‐  падне  да  им  није  стало  до  одржавања  добрих  односа  са  Истоком,  те  их је позвао да се баве својим западним стварима.  У  свом  новом  писму  западни  епископи  опет  овако  пишу:  „Не  ка‐  јемо  се  ми  за  свој  покушај,  без  обзира  што  смо  због  њега  прекорени.  Нису  западне  цркве  заражене  јересима,  него  источне.  Не  желимо  ми  ово  због  некакве  невере,  и  не  решавамо  ништа  унапред,  него  једино  желимо  суд.  И  наша  молба  да  се  сазове  сабор  у  Риму  ради  претре‐  сања  источних  послова  и  није  ништа  ново  ни  неочекивано  за  Исток.  О томе сведочи Атанасијев пример.ʺ  Император  Теодосије  је  хтео  да  на  саборно  писмо  Запада  Ис‐  точни  одговоре  такође  сабором,  те  је  позвао  Источне  да  се  поново  сакупе  382.  године  у  Константинопољу.  Тако  је  овај  Сабор  на  из‐  вестан  начин  представљао  завршетак  Сабора  из  381.  године.  Оку‐  пили  су  се  скоро  сви  претходни  учесници,  осим  Александријаца.  Овде,  у  Константинопољу,  већ  су  епископи  били  добили  позив  за  сабор  у  Риму  и  то  лично  од  императора  Грацијана.  „Шта,  зар  нас  по‐  зивају  да  нам  Запад  суди?  То  нипошто!ʺ  Одмах  отписују  одбијањем,  како  не  могу  да  напусте  своје  цркве,  као  нису  спремни  за  пут  пошто  нису  знали  за  њега  те  због  тога  нису  на  време  добили  од  своје  пастве  пуномоћије  за  учествовање  на  Сабору.  Међутим,  са  своје  стране,  као  посматраче  и  уопште  ради  одржавања  везе,  на  Запад  шаљу  епископе:  Киријака,  Евсевија  и  Прискиона.  „Ако  Западњаци  хоће  тачно  да  се  упознају  са  вером  Источних,  нека  онда  прочитају  томос  Антиохи‐  јског  сабора  (373.  г.),  а  такође  и  онај  који  је  издао  прошле  године  Константинопољски  сабор  (381.  г.).  У  њима  смо  детаљно  изложили  своју веру.ʺ 

 

184

И  даље  иде  текст:  „Што  се  тиче  замене  на  епископским  кате‐  драма, Западњаци добро знају да се на Истоку чува древни обичај  који  су  усталили  Никејски  оци:  да  рукоположење  за  сваку  епархију  обављају  архијереји  дате  провинције,  или  заједно  са  суседним  епис‐  копима.ʺ  Наводе  се  примери:  1)  у  Константинопољу.  је  постављен  Нек‐  тарије;  2)  у  Антиохији  Флавијан  ‐  κανονικῶς.  То  је  законита,  то  је  чврста  хиротонија  (ἔνϑεσμος);  3)  на  исти  начин  је  у  Јерусалиму  постављен  Кирило.  Источни  моле  Западне  да  са  овим  законитим  и  канонизованим  епископима  буду  у  преписци  „и  да  имају  дружење  у  љубави,  одагнајући  свакојаку  људску  пристрасност,  те  тако  дати  предност благотворству цркава и личном расположењуʺ.  Римски  сабор  се  на  овај  одлучан  отпор  382.  године  одазвао  ко‐  начним раскидом са Источнима. Он је прекинуо везу са Флавијаном  Антиохијским  и  епископима  које  је  он  рукоположио,  са  Диодором  Тарским  и  Акакијем  Веријским,  тако  да  је  папа  Дамас  саборну  по‐  сланицу на Исток послао на адресу минорном Павлину. Где ли се са‐  мо део онај документ о узајамним односима цркава, који је био пот‐  писан само три године раније?! Са каквом је само лакоћом нестао са  хоризонта  онај Рах  Ecclesiastica из  379. године, који је  био постигнут  дуготрајним напорима. Разумљиво је да у атмосфери оваквог раски‐  да Запад није могао да призна Константинопољски сабор из 381‐382.  г. као васеленски. Као што касније ћемо видети, њега ће у том свој‐  ству Запад неоспорно признати тек на Трулском сабору 681. године. 

 

185

НИКЕО‐ЦАРИГРАДСКИ СИМВОЛ ΒΕΡΕ   

II  Васеленски  Константинопољски  сабор,  по  својим  васеленским  вредностима,  и  по  данашњем  Васеленском  символу  вере  који  је  на  њему  донет  био  је  признат  у  току  читавог  низа  столећа  и  то  без  икаквих дискусија. Он је отпочео своје васеленско битисање управо  у  недрима  овог  Сабора.  Међутим,  ситуација  око  његовог  настанка,  прецизно  и  записнички  гледано,  и  до  дан  данас  остаје  нејасна  и  очи‐  гледно је да ће заувек тако и бити. Тек од IV Васеленског Халкидон‐  ског сабора 451. године, наш символ вере је почео да бива опште по‐  знат  и  обавезан  за  све.  Tillemont  (Memoires,  t.  IX),  чувени  истраживач  материјала  за историју  Цркве,  примећује и наглашава да је овај наш  символ  вере  који  употребљавају  све  цркве,  па  чак  и  секте,  најближи  оном  символу  који  можемо  читати  у  тексту  „Анкоратаʺ  (тј.  „Сидро  Вереʺ)  св.  Епифанија  Кипарског,  а  који  је  дословно  по  форми  пак  настао на основама многих других древних символа. Ово дело је било  написано  374.  године.  Критика  Епифанијевог  текста  коју  је  обавио  А.  П.  Лебедев  (учитељ  Глубоковског)  доказала  је  да  је  некакав  кас‐  нији преписивач у Епифанијевом тексту унео извесне допуне. У фор‐  ми  обичне  Никејске  дефиниције  механички  је  дописана  читава  друга  половина  каснијег  Никео‐Цариградског  символа.  Његов  интегрални  текст  се  успутно  први  пут  наводи  тек  у  записницима  IV  Васеленског  Халкидонског сабора.  И после  тога, без икаквих прича и разговора,  овај  символ  вере  се  некако  аутоматски  шири  по  свим  црквама  Ис‐  тока и Запада. Без икаквих сумњичења и примедби. Прећутном при‐  родном  праксом  он  је  прихваћен  и  у  свим  периферним  земљама  Истока,  које  су  се  удаљиле  и  одвојиле  од  католичанске  Цркве:  у  црквама монофизитским и несторијанским.  Овај  символ  је  доста  рано,  у  VI  веку,  без  икаквог  формалног  санкционисања,  стекао  у  пракси  назив  Никео‐Цариградски.  Због  оваквог назива се наметала мисао као да је био објављен на II Васе‐ 

 

186

ленском сабору, за шта овај уопште и није био опуномоћен. Символ  се није приписивао ни том сабору (381. г.), ни било коме од његових  учесника и савременика.  У стручној  литератури је критичка страна овог питања необо‐  риво разјашњена. Ево аргументације самог Адолфа Харнака. Сабор  из 381. године и није могао да објављује Символ вере, зато што није  био васеленски. Његове канонске одлуке су добиле опште признање  тек  после Халкидонског  сабора.  Као што  смо  видели,  западни епис‐  копи  су  под  вођством  Амвросија  Медиоланског  критиковали  Кон‐  стантинопољски сабор из 381. године, као сабор локални и окрњен;  али, замерајући му много што шта, Западни га ипак нису могли пре‐  корети  ни  због  скраћивања,  ни  због  мењања  Никејске  дефиниције  вере.  Како  би  само  Римљани  дигли  буку  да  је  из  те,  за  њих  „лажне  престоницеʺ, Константинопоља, изашао некакав нови Символ вере!  Монопол на дефиницију вере са I Никејског сабора био је у толикој  мери општепризнат да је под том апсолутном нормом протекао и цео  III  Васеленски  сабор  у  Ефесу  (431.  г.)  под  руководством  Кирила  Александријског,  који  је  имао  пуномоћије  од  папе.  Читав  сабор  Источних, под руководством Антиохије, не би ни случајно помислио  да  прекори  Кирилову  страну  за  потискивање  или  прећуткивање  Никео‐Цариградског Символа вере, без обзира што је привремено  био  раскинуо  са  Кирилом.  Једном  речју,  до  Халкидона  451.  године,  изгледало је као да овај наш Символ чак и није био познат.  Његова  прећутна  победа и његово свеопште  прихватање  након  451. године објашњавају се неупоредиво већим савршенством њего‐  вог текста у односу на Никејски символ. Да не помињемо само то  што  је  Никејски  орос  имао  ограничени  задатак  (третирао  је  само  један  спорни  догмат  о  божанству  Сина),  док  је  Никео‐Цариградски  текст у целини био написан на другој основи. У Цариграски символ  који се састоји од 178 речи, узете су само 33 из Никејског символа.  Сабор бораца против аријанства (381. г.) није могао да прецрта  из Никејског текста речи које су тобож излишне и које тобож ништа  не говоре: „Бог од Богаʺ, или „из суштине Оцаʺ.  Године 381. Сабор је толико наглашавао „Никејску веруʺ, да се  без интервенције није ту могао објавити никакав нови Символ вере,  па да је чак и био не знам како успешан.  У  Епифанијевом  тексту  „Анкоратаʺ,  уз  наш  целовити  символ  стављен је и овакав предговор: „Ову су нам веру пренели свети апос‐  толи и у Цркви је прихваћена у светом граду (καί ἑν ἑκκλησία τῆ ἁγία  πόλει)  од  свих  уједињених  светих  епископа,  којих  је  било  више  од  триста десетʺ. Очигледно је да се то односи на 310 никејских отаца и 

 

187

да  је  управо  овде  Никеја  (а  не  Јерусалим)  украшена  епитетом  „Св.  градаʺ.  Реторичне  речи  „Свети  градʺ,  енглески  научник  Хорт  је  про‐  тумачио  као  Јерусалим,  јер  је  проучио  све  Символе  вере  Јерусалим‐  ске  црквене  области.  Тако  је  Хорт  закључио  да  је  у  првом  делу  свих  тих  символа  извршена  редакција  према  никејској  формулацији,  док  су  наредне  формулације,  које  су  се  односиле  на  друге  догмате,  биле  преузете  из  различитих  локалних  символа.  По  Хортовој  прет‐  поставци,  у  току  60‐70  година  IV  века  одвијао  се  интензиван  рад  на  формулисању  символа  везаних  за  крштење.  Резултат  таквог  рада  на  Истоку,  који  је  прихватила  Јерусалимска  црква,  био  је  управо  тај  символ.  Њега  је  Кирил  Јерусалимски  користио  у  својим  катихетским  проповедима.  Када  су  на  Константинопољском  сабору  средили  мир  у  црквама  Истока  и  кад  су  проверавали  православност  појединих  група  и  поје‐  динаца,  познато  је  да  су  тад  посебно  признали  православност  Кирила  Јерусалимског.  На  који  начин?  Вероватно  кроз  изговорено  ис‐  поведање  вере.  Ето,  у  том  циљу  је  Кирил  прочитао  свој  Јерусалимски  Символ  вере  према  коме  је  изводио  своје  катихетско  науковање.  Био  је  то  текст  који  се  дословно  у  детаље  поклапа  са  нашим  Символом  вере  на  који  смо  навикли.  Символ  који  је  изговорио  Кирил  био  је  прикључен  материјалима  са  II  Васеленског  Константинопољског  сабора  381.  године  и  биоЈе  унет  у  његов  пословник,  а  онда  је  почео  да  се  шири  (зашто?  ‐  то  се  не  може  утврдити)  у  Константинопољској  цркви  и  регионима  који  су  били  под  њеним  утицајем.  Са  њему  свој‐  ственом  протестантском  грубошћу,  Харнак  ово  ширење  тумачи  као  „наметањеʺ,  па  чак  као  псеудоним,  као  апокриф  у  славу  Константи‐  нопољске цркве.  Покушавајући  да  спасе  и  поправи  Хортову  хипотезу,  немачки  научник  Кунц  врши  на  њој  исправке.  Овај  Символ  је  уручио  импера‐  тору  Теодосију  Великом  382.  године  новопостављени  архиепископ,  Нектарије  Константинопољски.  Био  је  он  из  Тарса,  а  тамо  је  столо‐  вао  познати  богослов  антиохијске  школе,  Диодор  Тарски.  Диодор  је  баш и снабдео Нектарија овим добрим текстом Символа.  А  можда  је  ова  редакција  узета  и  од  суседне  цркве  на  Кипру,  кад  је  Теодосије  Велики  потражио  од  свих  епископа  да  му  предају  њи‐  хова  исповедања  вере.  Од  оног  тренутка  кад  је  извршена  својеврсна  дефиниција  вере  Константинопољ  је  као  престонични  и  управни  цен‐  тар,  ставио  у  обавезу  свима  у  његовој  околини  да  приликом  ис‐  поведања  вере  при  крштењу  употребљавају  дати  узорни  Символ  који  је  показао  Нектарије.  Без  оваквих  излагања  вере  Црква  не  би  могла  да живи ни једног јединог дана. Њих су изговарали и они који се 

 

188

поново  крштавају  и  они  који  се  хиротонишу.  У  току  своје  делат‐  ности,  цитирали  су  их  и  сабори.  Символи  вере  који  су  се  изговарали  приликом  крштења  живели  су  из  века  у  век,  не  застаревајући  и  преносили  су  се  заједно  са  чинодејствовањем,  са  једног  краја  Цркве  на  други.  Зато  је  сасвим  природно  што  формулацију  овог  нашег  Никео‐Цариградског  символа  срећемо  у  записима  Нила  Синајског,  на граници између IV и V века.  Из  писма  западном  епископату  које  су  послали  оци  Сабора  381.  године,  види  се  да  није  могло  да  прође  без  цитирања  излагања  вере  коју  су  они  били  прихватили.  Том  приликом  оци  изјављују  да  се  у  ма‐  теријалима  које  су  послали  на  Запад  налазе,  поред  потврђивања  „ве‐  ре  никејскеʺ  још  и  кратке  дефиниције  вере  ‐  „σύντομοι  ὅροιʺ.  Можда  се  овде  имају  у  виду  цитати  формула  догмата  узети  из  целовитог  Символа  вере  који  се  употребљава  при  крштењу?  Године  382.  оци  Сабора  објашњавају  да  су  у  посланици  коју  су  упутили  прошле,  382.  године,  на  Запад,  још  детаљније  формулисали  своју  веру:  „Сазнаћете  још  више  (ὲπί  πλεῖον)  о  нашој  вери  ако  о  њој  изволите  прочитати  у  оном  свитку  (τόμος)  који  је  прошле  године  издао  Васеленски  Кон‐  стантинопољски  сабор.  У  њему  смо  опширније  (πλατύτερον)  испове‐  дили  своју  веру  и  писмено  анатемисали  недавно  настале  јересиʺ.  Већ  у  овој  посланици  Западу  382.  године  доста  се  опширно  говори  о  дог‐  матима  Св.  Тројице,  о  Боговаплоћењу,  притом  све  то  усмерено  про‐  тив  савелијанаца  и  аполинариста.  Па  ипак,  у  прошлогодишњем  „томосуʺ оци Сабора су се изражавали подробније.  Ово  потврђује  чињеницу  да,  насупрот  изричитој  императоровој  забрани  да  се  Сабор  бави  догматским  споровима  и  верским  дефи‐  ницијама,  просто  није  могло  да  се  деси  да  се  они  не  воде  и  да  се  не  предлажу  боље  формулације.  Императорова  забрана  није  могла  да  изневери  суштину  проблема,  тј.  да  се  буде  против  догматских  спорова.  Ми  ово  не  сазнајемо  из  директних,  саборских  извора  него  из  ин‐  директних.  Таква  су  нпр.  писма  Св.  Григорија  Богослова.  Он  нас  јасноупознаје  са  дебатом  о  догматским  питањима  и  о  предлагању  нових  формулација.  Овај  водоскок  лакомисленог  новаторства  започео  је  врло  либерално.  Св.  Григорије  то  осуђује:  „Ми  као  да  смо  превише  учтиви;  ставили  смо  испред  олтара  проповедничку  катедру  и  свима  довикујемо:  нек  дође  овамо  ко  год  хоће,  иако  је  два  или  три  пута  променио  веру!  Није  разумно  привезати  се  само  уз  једну  веру  ʺ.  Григорије  иронизира  поводом  неких  чланова  сабора:  „Треба  видети  какви  су  само  они  мудраци!  Тај  сретни  и  предивни  извор  древне  вере,  која  је  природу  Свете  Тројице  достојну  поштовања  здружила  уједно  и чији смо наук примили у Никеји, тај извор вере, онако како сам ја 

 

189

видео,  био  је  узбуркан  одбојним  струјама  разних  учења  која  су  ширила  неки  људи  који  дозвољавају  двоструки  смисао  (ἀμφιδόξων).  Држећи  се  тако  средине,  они  прихватају  свако  мишљење.  Било  би  то  још  добро  да  су  се  стварно  држали  те  средине,  него  су  јавно  прис‐  тупили противничкој страниʺ.  Свети  Григорије  лично  није  био  противник  тражења  нових  фор‐  мула.  Он  је  само  био  противник  неискрености.  Он  је  сам  предлагао  нешто  ново,  што  је  било  јасно,  а  не  препредено,  двосмислено.  Тако  Григорије  даље  пише:  „Било  је  тамо  људи  који  су  били  захваћени  двосмислицама  догмата  (τῆ  διπλόη  τῶν  δογμάτων).  Њима  се  није  допа‐  дао  одважни  новатор:  ὁ  καινόδοξος.  ‐  О  каквом  је  то  „новаторствуʺ  реч?  Григорије  инсистира  на  њему  и  сматра  да  је  то  питање  савести  човека, везано за његово лично спасење.  Критикујући  затегнуту  атмосферу  на  сабору,  св.  Григорије  се  из‐  рекао;  какво  је  то  питање  вере  и  савести  које  тако  безнадежно  мучи  овај  Сабор?  Ево  шта  он  пише:  „Данас  су  мене  попели  на  престо  а  су‐  тра  ће  ме  скинути  са  њега.  Да  ли  је  неко  у  стању  да  пронађе  макар  и  фиктивни  разлог  за  ово?  Бићу  слободан  да  кажем  да  је  Христос  Мој  оно  што  ја  носим  у  срцу.  Рећи  ћу  јасно:  Дух,  Дух,  ‐  чујте,  то  је  онај  кога  исповеда  Бог.  Још  кажем  и  ово:  „Ти  си  мој  Бог.  И  по  трећи  пут  кличем:  Дух  је  Бог!  Из  ових  речи  св.  Григорија  јасно  се  види  да  се  питање  Лица  Св.  Тројице  покретало  и  да  се  о  њему  дискутовало.  Међутим,  већина  која  се  одржавала  кукавичлуком  и  беспомоћношћу  сопствене  мисли,  била  је  неспособна  да  се  прене  и  покрене  с  места.  Григорије  Богослов  даље  пише:  „До  овог  тренутка  ништа  толико  није  заљуљало  целу  васелену  колико  наша  смеоност  са  којом  про‐  глашавамо  Духа  за  Бога.  Као  што  је  познато,  због  овога  сам  изазвао  нерасположење мојих пријатеља.ʺ  Није  могло  да  прође  без  дискусије  на  Сабору  381.  године  о  Св.  Духу  већ  и  због  самог  присуства  36  епископа  македонијанаца.  Ме‐  ђутим,  они  су  чинили  групу  епископа  која  нам  је  била  врло  блиска.  Прихватали  су  „Никејску  веруʺ,  тј.  јединосуштије  Сина  са  Оцем,  али  нису  били  одлучни  да  кажу  то  јединосуштије  и  за  Дух.  Зато  их  Св.  Григорије  и  зове  „полутаниʺ.  Ето  то  је  то  што  се  одразило  и  на  слабост  формулација  Никео‐Цариградског  символа.  У  њему  се  Све‐  ти Дух не назива ни „јединосуштниʺ, ни „Богʺ.  Управо  ова  „половичностʺ  и  избегавање  исповедања  Светог  Духа  као  Бога  и  представља,  рекло  би  се,  својеврсну  „легитимацијуʺ  оног  тренутка  кад  је  сачињена  формулација  нашег  Символа  вере.  Била  је  то  нежна,  свилена  мрежа  коју  су  набацивали  оци  сабора  на  своју  сабраћу  која  су  се  већ  била  закачила  на  духоборачку  удицу.  Све  ово личи на то да је управо већина сабора из 381. године била склона 

 

190

да  наш  Символ  вере,  који  је  већ  био  настао  и  постао  познат  по  Цари‐  градској  области  и  био  коришћен  при  крштењу,  сад  уведе  у  службу  епископима  као  обавезујуће  исповедни.  Баш  због  овога  на  Истоку  су  се  тад  символи  слободно  размножавали.  Мелетије  Антиохијски  је  дао  символ  својој  Антиохијској  цркви.  Евсевије  Самосатски,  својој  Месопотамској.  Потреба  за  новом  разрадом  и  допуном  постојећих  символа  није  се  појавила  у  првој  половини  V  века  у  време  Халкидон‐  ског  сабора,  него  баш  у  току  80‐их  година  VI  века,  приликом  окончања  тријадолошких  спорова.  Требало  је  резимирати  најупро‐  шћенији,  општедоступни  символ.  Никејска  дефиниција  вере  није  могла  да  послужи  за  ову  општецрквену  потребу.  Осетила  се  потреба  у  свакодневној  пракси  за  једним  целовитим  исповедањем  свих  дог‐  мата и при крштењу и при епископској хиротонији.  Поменути  Никео‐Цариграски  символ  је  боље  од  свих  других  уобличио  и  задовољио  ову  потребу.  Он  блиста  прецизношћу  догмат‐  ских  израза  и  књижевном  ритмичношћу.  Нетачни  са  богословске  тачке  гледишта,  па  чак  и  директно  погрешни  израз  Никејског  ороса  έκ  τῆς  οὐσίας  ‐  из  суштине  Оца,  ‐  био  је  „прећутноʺ  испуштен.  А  по‐  сле  Маркеловог  бунцања  о  рођењу  Сина  у  једном  од  „еонаʺ  овај  сим‐  вол  је  потврђивао  рођење  Сина  пре  свих  „еонаʺ:  ‐  „пре  свих  вековаʺ.  Исто  тако  и  против  оних  гносистичких  Маркелових  фантазија  о  коначности  еона  Сина,  потврђено  је  да  „Његовом  царству  неће  бити  крајаʺ.  Овај  по  садржају  целовити  и  ритмички  стилизовани  Символ  морао  је  да  побеђује  и  истискује  оне  друге,  мање  савршене.  Њега  није  било  потребно  „наметатиʺ  јер  су  га  сви  прихватили  са  задовољством.  Многобројни  су  трагови  његове  распрострањености  и  пре  Халкидон‐  ског сабора.  Крајем  IV  века  био  је  написан  „Дијалог  о  Св.  Тројициʺ  са  псевдо‐  епиграфом  Атанасија  Великог.  У  њему  извесни  православни  сабе‐  седник  прекорева  извесног  македонијанца  због  самовољног  дописи‐  вања  тексту  Лукијановог  символа  (II  Антиохијска  формула  из  341.  г.).  А  овај  му  пак  ставља  замерку:  „а  зар  ви  нисте  ништа  додали  Ни‐  кејској  дефиницији  вере?ʺ  Православац:  „да,  додали  смо,  али  не  у  супротности  са  њомʺ.  Македонијанац:  „ипак  сте  додали!ʺ  Правосла‐  вац:  „само  оно  што  онда  није  било  истражено  а  што  су  сад  благочес‐  тиви оци протумачилиʺ.  Код  преп.  Нила  Синајског  (f  око  430.  г.)  такође  налазимо  цитате  из Никео‐Цариградског символа.  Што  се  тиче  константинопољске  атмосфере  у  току  430‐их  година  кад  је  тамо  стигао  Несторије,  можемо  слободно  рећи  да  је  и  он  тад  цитирао општеприхваћени Символ, не осећајући потребу ни за как‐ 

 

191

вим  променама  или  допунама.  Ево  како  Несторије  пише  папи  Целе‐  стину  и  како  цитира  под  насловом  Никејског  символа  речи  из  Никео‐  ‐Цариградског  Символа  и  то  без  икаквог  колебања:  „Називајући  је  (Деву  Марију)  Богородица,  они  не  дрхте  од  страха,  док  су  Никејски  оци,  достојни  хвале,  рекли  само  то,  како  се  Господ  наш  Исус  Христос  оваплотио  од  Светог  Духа  и  Марије  Деве  ʺ.  А  у  другом  писму  стоји  следеће:  „Они,  слепци,  не  схватају  учење  које  су  нам  изложили  свети  оци,  изговарајући  јасно  речи:  верујем  у  јединог  Господа  Исуса  Хри‐  ста,  Сина  Божијег  који  се  оваплотио  од  Духа  Светог  и  Марије  Девеʺ.  У  Несторијевом  символу  постоје  и  други  детаљи  који  су  преузети  из  фразеологије  Цариградског  (381.  г.)  символа,  а  не  из  Никејског  (325.  г.).  Ово  је  још  Кирил  Александријски  приметио,  па  полемишући  са  Несторијем  иронично  му  поставља  питање:  „Реци  ми,  мили  мој,  а  кад  су  то  оци  закључили  о  Сину:  ваплотио  се  од  Духа  Светог  и  Марије  Деве?ʺ  После  Ефеског  сабора  431.  године,  (III  Васеленски),  св.  Кирил  пише:  „Тврдимо  да  ни  од  ког  нисмо  тражили  ново  излагање  вере,  да  нисмо  прихватили  неки  обновљени  символ  који  су  други  сачинили  (καινοτομυϑεντα  παρ᾿  έτέρων)  јер  је  за  нас  довољно  мудрости  светих  отаца  и  нашег  Символа  вере  који  је  сасвим  успешно  и  на  одговара‐  јући  начин  прилагођен  свим  исправним  догматимаʺ.  Користећи  своју  потпуну  власт  председавајућег  на  III  Васеленском  Ефеском  сабору,  Кирил  је  са  полемичком  оштрином,  супротно  очигледној  стварности,  спровео  одлуку:  „Не  дозвољава  се  никоме  да  излаже  (προσέρειν),  нити  да  пише  (συγγράφενν),  нити  да  саставља  (σντιϑέναι)  другу  веру,  осим  оне  коју  су  оци,  сакупљени  у  Никеји  дефинисалиʺ.  Али  пошто  је  био  заслепљен  мржњом  према  Константинопољу,  Кирил  једноставно  није  хтео  да  види  очигледну  чињеницу  прећутне  победе  интегралног  Символа  вере  који  је  настао  у  Цариграду  и  који  је  све  освојио својим уједначеним савршенством.  Трагове  његове  раширености  пратимо  свугде  и  код  Несторијевог  савременика,  блаж.  Теодорита,  а  онда  и  код  Прокла  Константинопо‐  љског,  у  његовом  другом  писму  Јерменима  (τόμος  πρὸς  ᾿Αρμενίους),  у  коме  их  Прокл  уверава  да  се  чврсто  придржавају  вере  „чувајући  пре‐  дање,  које  сте  и  ви  прихватили  од  светих  и  блажених  отаца  који  су  изложили  православну  веру  у  Никеји,  и  од  истих  оних  као  што  су  били  св.  Василије  и  Григорије  и  остали  њихови  једномишљеници  (очигледно  већ  после  Никеје).  У  својим  проповедима  архиеп.  Прокл  је увек цитирао Цариградски символ вере.  У  писму  императору  Теодосију  II,  његов  наследник,  Флавијан  Константиноползски пише: „Исправно и беспрекорно размишљамо, 

 

192

пратећи  увек  света  писанија  и  излагања  светих  отаца,  који  су  се  сакупили у Никеји и у Константинопољуʺ.  Ето,  то  је  серија  доказа  о  постојању  Цариградског  символа  упра‐  во  као  символа  који  је  везан  за  381.  годину  и  који  је  у  току  читавог  низа  десетилећа  егзистирао,  све  до  Халкидонског  сабора  451.  године  кад  је  неоспорно  био  прихваћен  у  својству  нормативног  Символа.  Као  изричито  једнак  са  оросом  Никејског  сабора,  Цариградски  сим‐  вол  никад  није  био  проглашен.  Међутим,  као  символ  који  је  већ  био  у  употреби  он  се  прочуо  међу  члановима  Константинопољског  са‐  бора:  1)  приликом  преговора  са  македонијанцима  (одатле  и  његова  компромисна  формулација  о  Св.  Духу),  2)  као  такав  могао  је  касније  да  буде  унет  у  „кратке  дефиниције  вере  (σὐντομοι  ὄροι)ʺ  на  Западу,  3)  могао  је  и  Нектарије  да  га  уручи  императору  Теодосију,  4)  и  у  сваком  случају  продужио  је  да  се  укорењује  у  Цариградском  региону  приликом  крштавања  тако  сигурно,  да  су  га  овде  (у  Малој  Азији,  на  Кипру,  у  Антиохији)  употребљавали  као  Символ  који  је  ν  свему  био  замена за Никејски. 

 

193

ЦРКВЕНА ПОЛИТИКА ТЕОДОСИЈА I ВЕЛИКОГ  ПОСЛЕ САБОРА 381‐2. ГОДИНЕ 

Још  увек  се  духови  нису  смиривали.  Демофил  и  Евномије  су  имали  ослонац  у  својим  приврженицима,  а  ти  се  нису  предавали.  Узнемиреност се фактички продужавала.  Теодосије  је  увидео  да  ауторитет  претходног  сабора  није  донео  тако лаку победу. Он (или његови саветници) доносе одлуку да при‐  мене мере убеђивања и наговарања. Направљен је покушај да се ор‐  ганизује колоквијум православаца са јеретицима. Тако је Теодосије  позвао  оне  који  другачије  мисле  383.  године  у  Константинопољ,  желећи притом да лично посредује. На позив су се одазвали или су  изложили  своје  исповедање  вере  омијац  Демофил,  аномејац  Евно‐  мије  (он  је  изложио  исповедање),  а  од  стране  македонијанаца,  Елевсије Кизикски је такође изложио своје исповедање; као и Вул‐  фила који је у међувремену већ био и умро. Приликом првог сусрета  није показана никаква воља за зближавањем. Нектаријев положај је  био  тежак,  те  се  саветовао  са  новотијанским1  епископом  Агелијем,  својим  „једномишљеникомʺ.  Али,  овај  је  био  обична  незналица,  не‐  упућена  у  богословије.  Зато је  позвао  у  помоћ  новотијанског чтеца2  Сисинија „који је проучавао Свете списе и философијуʺ. А ево шта  је  био  Сисинијев  савет:  расправљања  само  разједињавају  па  је  зато  потребно да се изнесу на сто документи древних црквених писаца  и  император да постави питање: поштују ли они ове завете или не?  Ако они то одбаце, онда ће народ њих одбацити. Тако ће истина бити  очигледна. Теодосије се сложио са овим планом. Агелије се такође  појавио на скупу. Међутим, испитаници су показали сумњу: да ли су 

 Новотијанов раскол „чистунацаʺ. (Прим. реценз.)   Чтец = припадник најнижег степена свештенства, коме је дужност да чита  за певницом. (Прим. реценз.) 

  1 2

                                                                         

 

194

ова два древна писања аутентична и да ли поседују одлучујући ауто‐  ритет?  И  даље,  како  да  се  тумаче?  Тако  су  започели  безизлазни  спорови о критеријуму истине.  Теодосије  онда  доноси  онакву  одлуку  као  и  на  почетку  своје  црквене  делатности.  Погледао  је  разна  исповедања,  па  је  од  њих  потврдио само једно ‐ Нектаријево и Агелијево. Остала је исцепао и  прешао на мере државне наредбе. Ни за време Константина Вели‐  ког, ни Валентинијана, ни Валента није се практиковало да државна  власт издаје директне наредбе православној Цркви. Државна власт  је истицала богословске партије и организовала саборе а сада се хва‐  та овог посла узимајући све у својеруке. Овај метод је Теодосије I Ве‐  лики  донео  са  Запада, и већ је  379.  године  озаконио  православље  у  Константинопољу  према  критеријумима  усаглашавања  са  Римом  и  Александријом. И ето, већ 383. године он директно истиче критериј  католичанског хришћанства, не повезујући га ни са личностима ни са  местом, него подразумевајући под тим очигледно оно православље и  онај ауторитет који је овде учврстио тиме, што је сазвао и организо‐  вао II Васеленски сабор 381. године. И само се тој католичанској ве‐  ри и њеним исповедницима даје право грађанства у империји: „Само  онима  који  у  складу  са  апостолским  науковањем  (дисциплинама)  и  јеванђелским учењем (доктринама) верују у Једино Божанство Оца  и Сина и Светога Духаʺ. Једино је њима дозвољено да се зову catholici  (католичани). На све друге носиоце јеретичког учења гледа се као на  срамом жигосане (infamia) и местима њиховог сакупљања одузима се  име цркве (ecclesiarum nomen).  Јеретицима  су  биле  одузете  цркве,  а  оне  који  су  се  били  раз‐  бежали, хватали су их и протеривали у места пребивалишта. Новати‐  јанци, као окорели конзервативци догматске ортодоксије, убрајајући  овде и противаријанско никејство са његовим омоусиосом (то је из‐  весни парадокс конзервативизму), били су, наравно, признати као је‐  дина некатоличанска група са својом хијерархијом.  Међутим,  уопште  узев,  ово  лишавање  легалности  аријанаца  и  македонијанаца,  које  је  наредио  Теодосије,  није  довело  до  њиховог  тоталног истребљења. Без обзира што нису били на позицијама пра‐  вославља нити имали храмове, они су ипак продужили да егзисти‐  рају. Биле су послате у прогонство само главешине. Јеретици су били  лишени  назива  „епископиʺ;  били  су  лишени  права  да  наследе  завештана  имања  црквених  добротвора.  Конфисковале  су  им  се  куће, ако су се у њима одржавали јеретички скупови.  Пре  Теодосија  I  оваквих  прогона  јеретика  није  било.  Право‐  славни епископи су одобравали Теодосију, посебно они на Аквилеј‐  ском сабору 381. године. Григорије Богослов се жалио префекту у 

 

195

Кападокији  да  су  свргнути  епископи,  полазећи  у  изгнанство  ипак  поставили  једног  свог  епископа.  Григорије  моли  власти  да  предузму  мере.  Такође  у  свом  писму  упућеном  Нектарију,  он  устаје  против  слободе  окупљања  аполинариста:  „Дати  им  право  да  се  окупљају,  не  значи  ништа  друго  него  признати  да  је  њихово  учење  истинитије  од  нашегʺ (?!)  Тако  се  у  време  Теодосија  I  власт  вратила  на  религиозну  при‐  нуду  старе  паганске  империје.  За  нас  су  ово  дечије  слепило  и  наив‐  ност  ових  најпрефињенијих  мудраца  у  области  богословља,  скоро  сасвим  невероватни.  Још  до  јуче  је  држава  прогањала  хришћане  и  они  су  се  бранили  правом  на  слободу  мисли  и  вере  које  је  урођено  човеку. А онда су штитили своје догматско правоверје противно ари‐  јанству  које  су  наметали  императори;  и  сад  одједном  моле,  као  деца  родитеље,  за  чисто  спољашњу,  физичку  заштиту  свог  учења  и  траже  црквену  правду  путем  политичких  мера.  (проф.  В.  Кипарисов,  „О  слободи савестиʺ изд. I, Москва, 1883. г.) До нас нису доспела сазнања  о  мученицима  ‐  јеретицима,  страдалницима  за  веру.  Али  до  отпора,  чак  и  оног  физичког,  против  оних  који  су  били  лишени  слободе  култа,  ипак  је  дошло.  На  пример,  православног  ново‐никејца,  еписк‐  опа Евсевија Самосатског, убила је једна жена, аријанка, тако што му  је  са  крова  бацила  на  главу  циглу.  Побуна  у  Константинопољу  против  Григорија  Богослова  такође  је  изазвала  читав  низ  насиља  и  убистава.  Сократ  и  Созомен  нам  доста  неодређено  саопштавају  о  побунама  у  разним  градовима  приликом  истеривања  јеретика  из  хра‐  мова.  Нектарију,  који  је  био  постављен  на  положај  престоничног  епископа, била је запаљена кућа.  Али,  некатоличанске  и  нецрквене  групације,  узалудно  су  себе  овенчавале  исповедничком  и  мученичком  славом.  Више  није  било  оних  широких  и  стабилних  слојева  становништва  који  би  се  чврсто  придржавали  својих  јеретичких  знамења.  Оваква  расположења  су  већ била преживела своје време, па су се природно угасила. Настало  је доба нових питања и нових јереси. 

 

196

АРИЈАНСТВО МЕЂУ ГОТИМА 

Природно  је  што  је  аријанство,  које  се  било  угасило  код  Грка,  пронашло  себи  други  живот  код  Гота.  Наравно  да  је  све  то  било  из  каприциозности  националног  интереса.  Сви  су  народи  то  чинили  и  чиниће и даље, чак свесно и намерно.  Готи, који су били запосели обале Црног Мора, бавили су се оти‐  мачином  грчких  малоазијских  обала,  па  су  отуда  доводили  заробље‐  нике.  Међутим,  као  и  увек,  варваре  је  победила  култура.  Заробље‐  ници,  на  свом  грчком  језику,  научили  су  Готе  чак  и  хришћанству  толико  да  су  преобраћали  у  хришћанство  и  саме  готске  краљеве.  Из  породице  кападокијских  грчких  заробљеника  израстао  је  и  активни  мисионар,  који  је  чак  стекао  и  готско  име  Вулфила  (Вук).  Готски  краљ  га  је  изабрао  као  кандидата  за  епископа  већ  оформљене  на‐  ционалне  готске  цркве,  па  га  је  послао  око  340.  године  императору  Констанцију ради постављања на епископску катедру. У то време је  у  Константинопољској  цркви  званично  владало  аријанство  под  руко  водством  епископа  Евсевија  Никомидијског  који  је  био  близак  двору.  Вулфилу  су  привукли  на  оним  богословским  формулама,  које  су  тад  владале  на  двору.  Тако  је  аутоматски  готска  национална  црква  по‐  стала аријанска.  Вулфила  је  пронашао  готску  азбуку,  превео  је  на  готски  језик  Свето  Писмо  Новог  Завета  и  делове  Старог.  Међутим,  краљ  Гер‐  манарих  се  окренуо  паганству  и  започео  је  са  прогонима  хришћана.  Вулфила је побегао у Мизију 349. године са оним хришћанима који су  се  били  окупили  око  њега.  Готи  се  сад  ту  настанише  спасавајући  своје  хришћанство.  Вулфила  се  придржавао  компромиса  аријанства  са  грчким  богословљем.  Лично  је  присуствовао  на  познатом  Кон‐  стантинопољском  сабору  360.  године,  који  је  потврдио  риминијско  ис‐  поведање  вере  у  смислу  „омијстваʺ.  Године  376,  Готи  који  су  живели  на обалама Црног мора, притешњавани новим таласом досељеника 

 

197

из Азије, поново  су се  покренули и  то у  дубину империјске терито‐  рије. У време императора Теодосија I Великог, готски епископи су се  поделили.  Неки  су  прихватили  никејско  православље  које  је  зва‐  нично  прокламовао  Теодосије,  онда  кад  је  дошао  са  Запада.  Међу‐  тим,  већина  је  упорно  остала  при  аријанству,  сматрајући  га  за  Вулфилину веру. Вулфилин ауторитет је победио. И од тог доба ари‐  јанство је постало национална вера Гота. И тако је то и надаље било  и  то  не  само  на  доњем  Дунаву,  него  и  на  читавој  западној  граници  према  варварима,  који  су  са  севера  надирали;  Готи  су  све  њих  прео‐  браћали  у  своје  хришћанство  које  се  није  поклапало  са  „Ромејимаʺ.  Тако  су  се  они  ограђивали  аријанством  од  католика  ‐  Ромеја.  Под  том  аријанском  заставом  нашли  су  се  и  Бургунди,  Свеви,  Вандали  и  Лангобарди.  У  време  Теодосија  I  Великог  Готи  су  масовно  ишли  у  војну  службу ради очувања граница империје. За ову услугу императори су  били  принуђени  да  Готе‐аријанце  дарују  изузетном  привилегијом:  дозволили су им њихове храмове. У престоници, у Константинопољу,  готске  цркве  су  биле  премештене  иза  трошарине  (ἔξω  κιόνων),  иза  градских  зидина.  Одатле  и  име  за  ове  јеретике‐аријанце:  према  ко‐  јима су се власти односиле толерантно. Понекад је ова готска „гардаʺ  захтевала да себи гради нове цркве.  Чак  је  Јустинијан  Велики  (527‐565)  био  приморан  да  прави  ус‐  тупке Готима. Још 578. године, уочи похода на Персију, V Готски пук  је  захтевао  од  императора  Тиберија  да  се  њиховим  породицама  ус‐  тупе извесне цркве у самој престоници. Император је уступио, али је  тиме  изазвао  незадовољство  код  Грка.  У  цркви  му  је  народ  довики‐  вао:  разнећемо  кости  аријанцима  (ἀνὰσκαφἡτω  ὸστὰ  τῶν  ὰρχανῶν).  Император је био приморан да повуче своја обећања.  Међутим,  време  је  избрисало  тај  преживљени  национализам,  за‐  једно са његовим одумирућим аријанством. 

 

198

АРИЈАНСТВО НА ЗАПАДУ 

У  време  одржавања  Риминског  сабора  најватренији  аријанац  на  Западу  је  био  Авксентије  Милански  (Медиолански).  Умро  је  374.  го‐  дине,  па  је  питање  замењивања  вршиоца  дужности  на  миланској  ка‐  тедри  послужило  као  повод  да  потиснута  православна  („никејскаʺ)  страна  подигне  главу,  надајући  се  ослобођењу  од  аријанског  јарма.  У  Милану,  тј.  у  провинцији  Емилија  Лигурија,  био  је  у  то  време  конзул  један  римски  патрициј  из  старе  хришћанске  породице.  Из  те  исте  породице  је  била  и  св.  Сотерија,  мученица  из  доба  владавине  Мак‐  симина Даје. Римске папе су посећивале њихову породицу.  И  тако  тај  конзул,  Амвросије,  дође  лично  да  присуствује  избо‐  рима.  Било  је  много  галаме.  Али  у  једном  тренутку  затишја,  разлегне  се  нечији  дечији  глас:  „Амвросије  је  епископ!ʺ  Наравно,  био  је  то  нечији  глас  неке  изборне  партије,  пошто  се  затим  разлегао  читав  хор,  који  му  је  давао  подршку,  тако  да  је  он  победио.  Други  су  проте‐  стовали  што  је  то  био  Амвросије,  који  по  ондашњем  обичају  и  схва‐  тању  још  није  био  крштен,  без  обзира  што  је  имао  благочестиво  по‐  божно  хришћанско  васпитање.  Међутим,  епископат  је  одлучио  да  ће  спорне  стране  једино  примирити  његова  личност.  Па  због  тога,  не  ни  први,  а  не  ни  последњи  пут  у  живој  црквеној  пракси,  епископат  одлучи  да  Амвросије  мора  обавезно  бити  постављен  за  епископа.  Исто се ово и касније десило са патријарсима Тарасијем и Фотијем.  Амвросије  је  30.  новембра  био  крштен,  а  већ  7.  децембра  постав‐  љен  за  епископа.  Знао  је  грчки  језик,  па  се  хитно  дао  на  проучавање  богословља,  студирајући  радове  Филона,  Оригена,  Василија  Великог  и  Дидима.  Изузетна  личност  по  својој  природи,  Амвросије  је  ускоро  морално  израстао  у  општецрквену  величину  читавог  Запада,  притом  утицајнију  и  од  самог  папе.  После  смрти  императора  Валентинијана  (375.),  император  постаје  његов  шеснаестогодишњи  син,  Грацијан.  Амвросије  је  био  одан  тој  династији,  те  је  ускоро  задобио  велики  ути‐  цај над Грацијаном. 

 

199

Амвросије тад започиње читав поход за чишћење Запада од ари‐  јанства.  Захваљујући  толерантној  политици  Валентинијана  I,  као  и  чињеници  да  су  се  епископи  придржавали  „риминијанског  испове‐  дања вереʺ,  они су и даље остали на својим катедрама. Православни  епископи  су  морали  да  их  прихвате  и  да  их  тако  рећи  „прогутајуʺ.  Међу клиром је било подоста бораца за аријанство у подунавским де‐  ловима  Илирика.  И  у  Африци,  баш  у  Картагини,  био  је  један  такав  епископ,  Реститут.  Амвросију  је  тешко  пошло за руком да доведе  на  Сирмијумску  (Сремска  Митровица)  катедру  Анемија,  уместо  пре‐  минулог  аријанца  Герминија.  У  овоме  га  је  ометала  царица  Јустина,  пошто  је  била  присталица  аријанства.  Она  је  била  мајка  императора  Грацијана и његовог брата‐сувладара који је резидирао у Сирмијуму.  Ради  чишћења  Цркве  од  њеног  загађивања  аријанством,  Ам‐  вросије  је  под  својим  председниковањем  381.  године  сазвао  сабор  у  Аквилеји. Око тога су се ширили гласови да ће овај сабор бити васе‐  ленски.  Не  можемо  се  отргнути  утиску  да  је  сабор  сазван  као  противтежа  опште‐источном  Константинопољском  сабору  из  381.  године,  који  је  стварно  касније  признат  као  II  Васеленски.  На  Ам‐  вросијев  сабор  папа  Дамас  није  послао  свог  представника,  али  су  на  њему  били присутни епископи  из  Горње Италије,  Паноније, Африке,  Галије  и  из  Пет  провинција.  У  циљу  спровођења  противаријанске  чистке,  Амвросије  је  подвргао  све  присутне  појединачном  провера‐  вању;  и  то  на  овај  начин:  прочитао  је  једно  Аријево  писмо,  и  у  току  читања вршио ислеђивање, придржавајући се формула сабора у Ари‐  минијуму  (Римини),  питајући  их  да  ли  се  они  слажу  са  Аријем,  са  овим или оним Аријевим изразом. Критику нису нарочито подносила  два  дунавска  епископа,  Паладије  и  Секундијан  (са  територије  да‐  нашње Бугарске). Сабор их је лишио катедара.  У то време је власт императора Грацијана на Западу  била  доста  поколебана.  У  Британији  се  прогласио  за  императора  Максим,  који  се затим искрцао у Галији. Војска је издала свог Грацијана, па је чак  био  убијен  383.  године  на  територији  Галије  у  Лиону.  Максим  је  по‐  ставио штаб у Триру и проширио је своју власт све до граница Алпи.  На  старо  место  остао  је  као  император  Грацијанов  брат,  дванаесто‐  годишњи  Валентинијан  II,  са  престоницом  у  Медиолану,  „под  Ам‐  вросијевим  окриљемʺ.  Без  обзира  на  своје  аријанство,  Јустина,  мајка  императорова,  морала  је  да  преда  свог  младог  сина  ‐  императора,  под  старатељство  Амвросију.  Захваљујући  личном  Амвросијевом  ан‐  гажовању, дошло је до споразума са Максимом, који је пристао на то  да не прелази Алпе. Али, дворска средина која је била аријански на‐  стројена,  започиње  борбу  за  обарање  православне  Амвросијеве  „дик‐  татуреʺ,  па  чак и  за  потпуно његово прогонство. Године  385. отпочи‐  ње отворена борба. На основу закона Теодосија Великог, са Истока 

 

200

су,  као  аријанца,  удаљили  Авксентија  Доростољског,  Вулфилиног  ученика  и  писца  његовог  житија.  У  том  тренутку,  двор  Валентини‐  јана  II  који  се  борио  за  аријанство,  тражи  од  Амвросија  да  преда  једну  базилику  аријанској  избеглици,  Авксентију.  Амвросије  је  ово  одбио.  Онда  је  император  Валентинијан  II  издао  наређење  да  се  на  Ускрс  у  корист  Авксентија  силом  отме  једна  црква.  Међутим,  узне‐  мирење  у  народу  је  приморало  владу  да  се  повуче.  Следећег  Ускрса  386.  године,  објављује  се  још  оштрија  наредба:  изгнати  Амвросија  из  Милана.  Народ  се  међутим  скупља  пред  његовом  кућом  и  чува  га  даноноћно. Власти су биле посрамљене, те су се ускоро повукле пред  овим  чудом.  Те  исте  године  Амвросије  је  отворио  мошти  месних  мученика  Гервасија  и  Протасија,  пошто  се  било  појавило  мноштво  чудотворних исцелења која су од њих потицала.  У  пролеће,  387.  године,  Двор  се  примирио  због  политичких  не‐  воља.  Продирао  је  бивши  узурпатор,  а  садашњи  император,  Максим.  Опет су били приморани да упуте, као посланика ради преговора, ни‐  ког  другог  до  Амвросија.  Међутим,  ова  попустљивост  ипак  није  по‐  могла;  Максим  је  продро  у  Италију.  Дворјани  Валентинијана  II  заједно са својим императором беже морем на Исток, у Солун. Овде  их  је  Теодосије  Велики  прихватио,  ставио  под  своје  покровитељство,  оснажио  својим  војним  јединицама  и  ушао  са  њима  у  заједнички  рат  против Максима. Максим је био потучен на Сави и Драви па се пову‐  као  у  Аквилеју,  али  тамо  бива  опкољен,  заробљен,  па  погубљен  388.  године.  Валентинијан  II  се  поново  потврђује  у  звање  императора  чи‐  тавог  Запада.  Стварно  преимућство  војне  силе  Теодосија  Великог  ни  је  допуштало  могућност  опстанка  даље  аријанофилске  политике  на  Западу. Узгред  буди речено,  умрла је и Јустина, мајка Валентинијана  II, тако да се он у целини потчинио православном старатељству Тео‐  досија  и  Амвросија.  Чак  је  Теодосије  Велики  и  своју  резиденцију  био  привремено пренео на Запад, где је провео око три године, подржава‐  јући Амвросија у његовом чишћењу Запада од остатака аријанства.  Међутим,  улога  светске  императорске  власти  је  далеко  сло‐  женија  и  захтева  више  компромиса,  него  што  је  то  борбена  Амвро‐  сијева  ортодоксалност.  Император  и  светац  су  тако  ступали  у  отворене,  искрене  међусобне  конфликте.  Становништво  града  Ка‐  линики,  на  Истоку,  на  обалама  Еуфрата,  уз  дозволу  свог  епископа,  разрушило  је  било  једну  синагогу.  Тамо  су  исто  и  монаси  у  једном  судару  са  гностицима  и  валентинијанцима  били  запалили  њихов  храм.  Теодосије  Велики  је  осудио  ове  погроме  и  наредио  је  поме‐  нутом  епископу  да  својим  средствима  обнови  синагогу.  Амвросије  је  бурно  реаговао  против  овакве  политичке  „праведностиʺ  те  је  инсис‐  тирао  да  император  лично  укине  своју  наредбу.  Теодосије  је  попу‐  стио пред Амвросијем, али продужава да се жали на монахе, док му 

 

201

је  Амвросије  овако  приговарао:  „А  шта  се  оно  само  пре  тридесетак  година дешавало за време Јулијана Отпадника?ʺ  Амвросије  је  био  неумољив  у  својој  ревности  кад  је  био  у  питању  примат  црквених  интереса.  Баш  у  привременој  престоници,  тј.  глав‐  ном  штабу  у  Солуну,  становници  су  сатрли  Готе,  најамне  ратнике,  и  убили  њиховог  команданта  Бутериха.  Теодосије  је  сурово  десетковао  становнике,  док  је  Амвросије  пак  сматрао  да  је  то  неоправдана  свирепост  и  убијање  невиних  људи.  Кад  је  Теодосије  након  тога,  већ  као  победник  Евгенија,  новог  претендента  на  престо,  дошао  код  Ам‐  вросија  у  Милано  у  његов  храм,  овај  није  допустио  победнику  да  прекорачи  чак  ни  праг  катедре,  него  је  прво  од  њега  захтевао  да  се  јавно  покаје,  тј.  да  одређено  време  одстоји  у  цркви  и  то  без  царске  одежде, па је тек након тога, објединио императора са Црквом.  Пре  него  што  ће  Теодосије  Велики  391.  године  да  крене  на  Ис‐  ток,  Амвросије  га  је  замолио  да  разреши  антиохијски  конфликт  са  Павлином.  Међутим,  Теодосије  није  хтео  ничим  да  присиљава  Ис‐  точне.  Амвросије  је  на  ово  питање  гледао  западним  очима,  тј.  упрош‐  ћено.  У  току  времена  западни  узурпатор  Евгеније  ширио  је  своју  моћ,  па  су  392.  године  убили  Валентинијана  II  његови  војни  коман‐  данти  који  су  га,  значи,  издали.  Тиме  је  Евгеније  могао  да  напипа  бун‐  товнички  нерв  у  римској  владајућој  средини.  Период  јеретичке  борбе  за  аријанство  поткопао  је  темеље  христијанизације  владајућих  рим‐  ских  породица,  тако  да  су  се  оне  окренуле  предконстантиновском  па‐  ганству.  У  римски  сенат  је  сад  била  унета  статуа  Викторије,  коју  је  раније  Грацијан  избацио.  Приликом  ове  церемоније  традиционалне  паганске  благочестивости,  тј.  религиозности,  сенатор  Симах  је  одр‐  жао  свој  говор  у  заштиту  религије  праотаца.  Увиђајући  сабласност  паганства  међу  римским  породицама  св.  Амвросије  је  сматрао  за  потребно да пажљиво, ред по ред, писмено оповргне Симахове речи.  Пред  крај  свога  живота  Теодосије  Велики  је  успео  да  порази  Евгенија,  другог  претендента  на  цезарски  престо  тиме  што  му  је  394.  године  отсекао  главу.  Ова  победа  га  је  поново  довела  у  Милано  у  коме  је  395.  године  преминуо.  Његови  посмртни  остаци  су  били  пренети у Константинопољ ради сахрањивања.  Свети  Амвросије  је  такође  ускоро  умро,  баш  на  Ускрс,  4.  априла,  те  исте  395.  године.  Смрћу  ове  две  историјске  личности,  св.  Ам‐  вросија  и  Теодосија  Великог,  отпочело  је  одумирање  античке  епохе  са  њеним  паганским  философским  рационализмом,  који  је  давао  предност  рационалном  монотеизму  над  „безумљемʺ  црквеног  откри‐  вања Тројичног Бога.  Једино  се  још  код  варвара,  Гота,  било  очувало  у  свом  упрошће‐  ном  и  окорелом  схватању  ово  противљење  префињеном  тројичном  богословљу католичанске Цркве. 

 

202

ПРЕЛАЗНИ ПЕРИОД ОД ТРИЈАДОЛОШКИХ  ДО ХРИСТОЛОШКИХ ДИСКУСИЈА   

•

Положај  Цркве  у  Малој  Азији.  У  време  императора  Теодосија  I  Великог,  најистакнутији  епископ  је  био  Амфилохије  Иконијски.  Био  је  ученик  знаменитог  ретора  Либанија  и  радио  је  као  адвокат  у  Кон‐  стантинопољу.  Године  373.  св.  Василију  Великом  су  становници  Ико‐  није  скренули  пажњу  на  њега,  као  на  могућег  будућег  кандидата  за  епископску  функцију.  Отворила  се  била  нова  катедра  митрополије  у  Ликаонији,  која  је  била  одсечена  од  Писидијске  и  Исавријске  области.  Био  је  то  извор  тешкоћа  за  младог  33‐годишњег  Амфило‐  хија.  али  му  је  у  томе  помогао  св.  Василије  („Писма  Амфилохијуʺ).  Митрополит  Оптим  из  суседне  Писидије,  као  и  Амфилохије,  дружили  су  се  са  Василијем  Великим,  са  обојицом  Григорија,  а  у  Кон‐  стантинопољу и са чувеном ђаконисом Олимпијадом.  После  св.  Василија,  овде  је  у  Константинопољу  провео  остатак  свог  живота  његов  брат,  Григорије  Нисијски,  пишући  против  Евно‐  мија и Аполинарија.  Природно  што  је  Григорије  Богослов,  после  Константинопољ‐  ског  сабора  381.  године  и  кризе  у  свом  епископском  службовању,  допутовао  овамо,  у  свој  завичај,  код  свога  оца  у  Назијанз  у  коме  је  овај  такође  био  епископ.  Ускоро  после  смрти  његовог  оца,  митро‐  полит  Тиански,  Теодор,  почиње  да  страхује  од  Аполинаријеве  струје  међу  назијанским  духовницима,  те  замоли  Григорија  да  привремено  руководи  назијанском  Црквом.  Григорије  се  с  тим  сложио,  али  је  сматрао  да  је  са  канонског  гледишта  коректније  да  не  живи  у  самом  граду  Назијанзи,  него  у  суседној  Аријанзи,  која  је  такорећи  била  и  његова очевина.  После  бурног  Константинопоља,  у  току  свог  слободног  времена  Григорије  је  овде  написао  против  аполинариста  рад  „О  ваплоћењуʺ  као  и  два  писма  упућена  назијанском  презвитеру  Каледонију.  Ова  су  писма  у  истој  мери  драгоцени  споменици  богословља,  као  и  његово  „Слово о богословљуʺ као и „О Светој Тројициʺ. 

 

203

Искористивши Григоријеву болест, аполинаристи су покушали  да  Назијанзу  наметну  свог  епископа.  Григорије  је  протестовао  код  грађанских  власти  и  полиција  их  је  одстранила.  Око  овога  код  Григорија није било никаквог колебања. Григорије је чак прекоре‐  вао Нектарија Константинопољског што је дозволио јеретицима де‐  ловање. Вероватно да закон из 388. године о забрани аполинариста  дугује  за  своје  доношење  управо  Григорију,  који  је  ускоро  и  пре‐  минуо (389‐90).  Острво Кипар је било у сталној вези са југом Мале Азије, и то  нарочито реон саме митрополије на Кипру, на челу са градом Сала‐  мином.  На  Кипру  је  367.  године  био  изабран  за  епископа  св.  Епи‐  фаније, истакнути вођа монаштва, које је било у успону. Пре тога је  био на челу палестинског манастира у Елефтерополису. Епифаније,  који се подучавао монашком подвигу у Египту, истовремено се тамо  заинтересовао и за духовну болест јереси и сектантства па је почео  да сакупља податке о јеретицима и њиховом учењу. Прво је написао  чланак  о  јеретичким  заблудама  које  се  односе  на  догмат  о  Светој  Тројици  под  насловом  „Анкорастʺ  (тј.  Сидро  вере).  После  овога,  сиријски аскети су замолили Епифанија да нешто уопштено напише  о свим јересима и о њиховом учењу. И стварно, Епифаније је у пери‐  оду од 374‐377. r. написао велико дело „Панарионʺ (тј. наоружан зна‐  њем), у коме је сакупио податке за приближно осамдесетак јереси.  Овде су укључени подаци о јересима из дела св. Иринеја и Иполита,  затим  из  оригиналних  јеретичких  списа  и  из  личног  Епифанијевог  искуства.  Епифаније је у младости био доста лаковеран; увлачили су га у  своје  кружоке  и  карпократијанци  и  египатски  мелетијанци.  Он  се  својим  ушима  наслушао  много  самохвалних  бунцарења  од  ових  ништарија, па их је добро запамтио. У Египту се пред њим много го‐  ворило  против  Оригена,  тако  да  је  Епифаније  био  уверен  да  су  од  Оригена потекле многе јереси. Али, будући да је био лаковеран, Епи‐  фаније је био велики присталица Аполинарија Лаодикијског, тако да  није подозревао да је то уствари била философирајућа глава јереси‐  јарха.Ипак,  ако  ретроспективно  гледамо,  Епифаније  је,  наравно,  унео  Аполинарија  у  свој  списак  јеретика.  Епифаније  је  још  из  Пал‐  естине био пријатељ и блаженог Јеронима.  Сирија.  Антиохија.  Као  борци  за  православље  из  доба  Вален‐  тове  владавине,  а  сад  Теодосија  Великог,  који  су  стајали  на  челу  источних цркава, нарочито су се истицали Диодор у Тарсу и Флави‐  јан у Антиохији.  Све  док  није  био  рукоположен  за  епископа  (378.)  Диодор  је  живео и студирао у Антиохији. Говорећи нашим језиком, био је про‐ 

 

204 

фесор теолошког факултета који се у овој престоници Истока фор‐  мирао у доба паганства. Диодор је био следбеник Аристотелових ме‐  тода; предавао је Свето Писмо Старог и Новог Завета. Полемисао је  против  Арија  и  против  Аполинарија.  По  својој  душевној  консти‐  туцији био је аскета. Ученици су му били Јован Златоусти и Теодор,  епископ Мопсуестијски у време њихових студентских дана. Они су у  свом  будућем  богословском  стваралаштву  остајали  непоколебиви  ученици Диодоровог философско‐научног метода.  Недостаци  ове  школе  су  се  одразили  на  историјском  искуству.  Несторијанска јерес се темељила на науковању које је Теодор Моп‐  суестијски стекао у Диодоровој школи. У чему су се манифестовале  „искривљеностиʺ  Диодоровог  богословља? Као  и многе друге,  Дио‐  дора  су  огорчавале  превејане  смицалице  Аполинаријеве  христоло‐  гије,  тог  прослављеног  Антиохијца.  Он  је  лукаво  окрњио  пуноту  људске природе у Богочовеку, тиме што је у њему људски разум ‐  логос  заменио  само  са  божанским  Логосом.  Против  ове  непри‐  хватљиве фаличности, снагом све своје ревности, подигла се читава  антиохијска школа. Она у својој средини није могла да поднесе једног  прослављеног,  ауторитативног  фалсификатора.  Због  Аполинарија  као  својеврсног  преваранта,  ипак  је  на  све  антиохијске  богослове  падала извесна сенка сумње. То их је огорчавало и терало на форму‐  лације, до грубости прецизне, али формулације којима се утврђују у  Христу пунота и неокрњеност Његове две природе: и Божанске и чо‐  векове. Аполинарије је био лансирао несрећну крилатицу: једна  ва‐  плоћена  (инкарнирана)  у  плоти  природа  Бога  Логоса  μία  φύσις  τοῦ  Θεοῦ Λὸγου σεσαρκωμὲνη. Диодор Тарски и сви прави Антиохијци се  супротстављају њему: ‐ само две природе! Диодор није говорио „два  Синаʺ, „два Лицаʺ, као што су га неки карикирали, него се понекад  овако изражавао: Христос је човек, као што су то били и пророци,  који је у свим тренуцима свога живота био сједињен са Божанством.  Неким посматрачима са стране ово је могло да изгледа сумњиво: не  васкрсава  ли  се  опет  оно  отровно  антиохијско  наслеђе  од  Павла  Самосатског, који је тврдио да је Христос природни човек који је  само  одозго  обожен?  Тако  су  се  згушњавала  и  висила  у  ваздуху  отровна  подозрења  и  оптуживања  која  су  морала  да  узнемиравају  хришћански хеленски свет. Оваква мисаона узрујавања су врло лако  могла да пређу у борбена страсна осећања.  Флавијан  Антиохијски  је  већ  био  стар,  али  се  још  увек  сећао  никејског  духовног  стуба,  Евстатија  Антиохијског.  Флавијану  је  на  домак руке  био Јован Златоусти, прворазредни учитељски таленат  који није имао афинитета да усредсређује своју пажњу на овакву бо‐  гословску метафизику, ни због себе, а ни због народа.   

                                                                                                                                       

205

Покушај  ликвидирања  антиохијских  распри.  Павлин  се  још  увек  држао  подаље  од  Флавијана.  Пред  своју  смрт  рукоположио  је  као  свог  наследника  Евагрија,  (пријатеља  Евсевија  Веркелског),  и  то  га  је  хиротонисао  лично,  сам.  „Мала  цркваʺ  је  прихватила  Евагрија,  али  су  се  незадовољници  почели  сакупљати;  нарочито  су  жене  трчкарале  од  једног  до  другог  епископа,  започињале  свађе  и  доводиле  завађене  стране  до  узајамног  анатемисања.  Нису  Евагрија,  као  канонски  не‐  правилно  постављеног  епископа,  признали  ни  Александрија,  ни  За‐  пад.  Али  Западњаци,  које  је  овде  представљао  Амвросије,  нису  при‐  знавали  ни  Флавијана.  Године  382,  Амвросије  је  желео  да  позове  κ  себи  на  суд  и  Флавијана  и  Павлина.  Амвросију  је  391.  године  успело  да  организује  сабор  у  Капуи,  а  Теодосије  Велики  је  позвао  Флавијана  и  наредио  му  да  крене  на  пут  у  Италију.  Правдајући  се  својом  старошћу  и  зимом,  Флавијан  је  одбио  да  путује.  Сабор  у  Капуи је  ста‐  вио  у  задатак  Теофилу  Александријском,  стрицу  знаменитог  Кирила,  да  размрси  антиохијске  распре.  Теофил  је  тад  позвао  обе  антиохијске  партије  код  себе,  у  Александрију,  на  расправу.  Међутим,  ни  једна  ни  друга  страна  није  дошла.  По  савету  новог  папе,  Сирикија,  Теофил  је  почео  да  дејствује  разборитије,  тако  што  је  пребацио  место  одржа‐  вања  сабора  у  Кесарију  Палестинску.  Али,  ни  сам  Теофил  није  допутовао  у  Кесарију,  па  је  сабор  тамо  протекао  без  њега.  Папа  је  послао  своје  ауторитативно  мишљење  да  се  не  може  ићи  мимо  апос‐  толских  правила  и  Никејског  сабора,  тј.  да  епископа  морају  хирото‐  нисати два  или три епископа.  И осим тога, канонска  норма захтева да  у  Антиохији  буде  само  један  епископ.  Ово  је  право  сабор  доделио  Флавијану, о чему је послат извештај императору Теодосију.  Убрзо  су  се  на  сабору  у  Константинопољу,  394.  године  мирно  сус‐  рели  Нектарије,  Теофил  Александријски  и  Флавијан  Антиохијски.  Од‐  носи  Антиохијске  катедре  са  Западом  били  су  успостављени  пре‐ко  нарочите  делегације,  на  чијем  се  челу  налазио  најстарији  епископ  Истока,  Акакије  Веријски.  Овим  је  дуготрајни  спор  био  завршен  de  jure.  Али,  de  facto  раскол  још  увек  није  био  превазиђен.  „Мала  Анти‐  охијска  цркваʺ  је  и  даље  остала.  После  Евагријеве  смрти,  Флавијан  је  омео  сабор  његовог  наследника,  а  није  код  себе  примао  ни  клирике  које  су  некад  посвећивали  Павлин  и  Евагрије.  Флавијан  је  убрзо,  после 401. године преминуо, а раскол се и надаље продужио.  У  Сирији  (Еуфратска  провинција)  истакла  се  фигура  научника  и  писца  на  сиријском  језику,  песника  и  егзегете,  Јефрема  Сирина.  Кад  је  Низибија  била  предата  Персијанцима,  он  се  363.  године  из  ње  сели у Империју, у Едесу.  Према  тексту  који  је  сакупио  Диатесарон,  његова  тумачења  Еванђеља су била преведена на грчки језик. Св. Василије Велики је 

 

206

знао  и  поштовао  Ефрема.  Ефрем  је  врло  много  писао  против  дуал‐  истичких  јереси  Истока:  против  вардесана,  маркионита,  манихејаца  и  других. Умро је 373. године.  Јерусалимска  црква.  Око  половине  IV  века  епископ  у  Јеруса‐  лиму  је  био  Максим,  стари  исповедник  (страдалник  за  веру)  још  из  времена  Максимина  Даја;  имао  је  повређену  ногу  и  једно  исколачено  око,  као  последицу  тамновања  по  рудницима.  А  Акакије  је  већ  био  митрополит  у  Кесарији  Палестинској.  Код  Максима  је  био  презвитер  Кирил,  који  је  имао  улогу  искусног  оратора  ‐  проповедника,  и  који  је  заувек  остао  познат  катихета,  због  своје  знамените  „Катихетске  и  тајноводствене  поукеʺ.1  Кирил,  изабран  средином  столећа  за  Макси‐  мовог  наследника,  у  својим  чувеним  догматским  поукама,  а  под  теш‐  ким  државним  притиском,  правио  је  уступке  у  области  тријадологије,  избегавајући  опрезно  онај  смели  термин  „јединосуштијеʺ.  Убрзо  се  Кирил  посвађао  са  Акакијем,  митрополитом  Кесарије,  јер  је  овај  на  стари  начин,  своју  катедру  сматрао  важнијом  од  Јерусалимске,  по‐  што  се  још  до  недавно  на  њеном  челу  налазио  епископ,  бриљантни  Евсевије, који је у очима Константина Великог био водећи.  Међутим,  Акакије  није  хтео  да  призна  другу,  несумњиву  чиње‐  ницу  да  су  тај  исти  Константин  Велики,  његова  мајка,  царица  Јелена  и  сестра  Констанција,  у  тој  мери  обновили  Јерусалим,  и  тако  га  ук‐  расили  храмом  на  Голготи,  на  месту  Господњег  Гроба,  да  је  свети  град  дошао,  и  то  врло  брзо,  на  истакнуто,  почасно  место  у  источном  хришћанском  свету  и  да  се  прочуо  међу  масом  верника  и  поклоника  светих места и новоорганизованих монаха.  Акакије  је  позвао  κ  себи  Кирила  на  суд;  он  се  није  појавио,  тако  да  му  је  овај  357.  године  одузео  катедру.  Тад  Кирил  одлази  у  Тарс  код  епископа  Силвана  где  се  зближава  са  Василијем  Анкирским  и  Геор‐  гијем  Лаодикејским.  Православно  Кирилово  самоосећање  зближило  га  је  са  овим  богословски  префињеним,  будућим  вођама  новоникеј‐  ске  партије.  Селевкијски  сабор  из  359.  године  је  оправдао  Кирила,  док  га  је  Константинопољски  поново  свргао  360.  године.  под  утица‐  јем  његовог  учесника,  бившег  „греховодникаʺ,  Акакија.  У  време  Јулијана  Отпадника  и  прокламоване  верске  слободе  (361‐363),  Ки‐  рил  је  могао  да  се  врати  у  Јерусалим.  Али,  у  доба  Валента  (364‐378)  био  је  опет  прогнан.  све  док  га  II  Васеленски  Константинопољски  сабор,  под  покровитељством  Теодосија  I  Великог,  није  оправдао  не‐  поколебљиво  и  коначно.  Међутим,  20‐годишње  Кирилово  прогон‐  ство из Јерусалима омогућило је победу јеретика у светом граду, у   Мистологија (Увод у свете тајне). (Прим. реценз.) 

1

 

 

207

коме су се смењивали један за другим епископи, борци за аријанство.  Али верници нису били пасивни; противили су се јеретичком отрову  међу епископском врхушком, па су одржавали везе са православнима  („Атанасијевцимаʺ)  у  Египту,  а  преко  Египта  и  са  Римом.  Били  су  због  Павлина  окренути  и  према  Антиохији.  Ето  тако  је  изгледала  ондашња  општа  наивност  ревносника  православља.  Истовремено  су  нагињали и Аполинарију, зачарани његовом подметнутом формулом  „миа фисис ту Теу Логу сесаркомениʺ. Због тога су ови „ревнитељиʺ  били подозриви и према самом Кирилу Јерусалимском услед његовог  дружења  са  Василијем  Анкирским  и  Георгијем  Лаодикијским.  Нажа‐  лост, Аполинаријево штетно учење се као широка бујица ширило по  монашком  Истоку.  А  монаси  Јерусалимске  Маслинове  Горе  замиш‐  љали су себе под тим знамењем, као тврђаву догматске мудрости, па  нису  имали  поверења  чак  ни  према  Мелетију  Антиохијском  који  је  преминуо  док  је  вршио  дужност  председавајућег  на  II  Васеленском  Сабору;  као  што  исто  нису  имали  ни  према  његовом  наследнику  на  Антиохијској  катедри,  Флавијану.  Узнемирен  због  ових  склоности  палестинског  и  арабијског  монаштва,  Константинопољски  Сабор  је  381.  године  сматрао  за  потребно  да  пошаље  у  Палестину  Григорија  Нисијског.  За  ово  путовање  Теодосије  Велики  је  дао  средстава  из  државне  касе.  Григорије  Нисијски  је  понео  најнегативније  утиске  о  рђавим  обичајима  међу  масом  тих  поклоника  светих  места,  о  ди‐  ректној  опасности  која  је  девственицама  претила  од  њих,  и  уопште,  свој извештај је закључио следећим речима: „Нама промена места не  приближава Богаʺ. 

 

208

ИСТОРИЈА ПРВОБИТНОГ МОНАШТВА 

У  епоси  великих  догматских  спорова  велику  улогу  игра  мона‐  штво,  његова  управа  и  његови  чланови.  Зато  сматрамо  за  потребно  да  пружимо  извесне  кратке  податке  о  настанку  и  ширењу  ове  појаве  на Истоку.  Веза  хришћанских  форми  аскезе  са  предхришћанским,  а  посебно  буран  развој  аскезе  управо  у  Египту,  још  увек  чека  на  озбиљно  исто‐  ријско‐теолошко истраживање.  Извесне  форме  хришћанства,  рекло  би  се  нецрквене,  као  да  су  саме  од  себе,  неочекивано,  одједном,  запоселе  почетком  III  века  пустињску долину поред Нила, те тиме привукле пажњу на себе.  У  религијама  Истока  аскетизам  је  појава  свеопшта  и  исконска.  Међу  самом  дванаесторицом  апостола,  посебно  се  аскезом  издваја  апостол  Јован  девственик  и  Павле,  који  је  бежао  од  „јада  овога  светаʺ у усамљеничко странствовање апостола.  Посвећивање  себе  служењу  Цркви,  и  то  баш  путем  безбрачног  живота,  настало  је  пре  свега  међу  женама,  ђаконисама  и  девствени‐  цама  које  су  биле  у  њиховој  близини  и  биле  им  на  помоћи.  Када  је  Антоније,  оснивач  пустињског  житељства,  после  смрти  својих  роди‐  теља  напустио  град,  дао  је  своју  млађу  сестру  у  девојачко  општежи‐  тије ‐ „партенонʺ.  Преподобни  Антоније  се  родио  251.  године  у  средњем  Египту,  у  Ираклеопољу.  Био  је  Копт  по  крви  и  језику  и  потицао  је  из  сиро‐  машне породице. Није завршио никакве школе, био је неписмен и ни‐  је  знао  грчки  језик.  Када  се  после  смрти  својих  родитеља  (око  270.  г.)  упутио  из  града  у  пустињу  а  сестру  одвео  у  женски  манастир,  било  је  очигледно  да  Антоније  није  био  никакав  новатор,  него  да  се  само  приклонио  начину  живота  усамљеника  у  пустињи,  који  је  већ  и  рани‐  је  постојао  и  који  није  он  измислио.  Антоније  је  усамљенички  живот  прво започео у својој кући а онда је пронашао у оближњој пустињи 

 

209

пећину  и  остао  у  њој  да  живи  скоро  петнаест  година,  не  губећи  везу  са  својим  сељанима.  Успоставио  је  нова  познанства  са  сабраћом,  која  су  већ  пре  њега  практиковала  пустиножитељство.  Пошто  се  прека‐  лио  у  оваквом  начину  живота  који  се  у  првом  реду  састојао  у  лиша‐  вању  насушног  хлеба,  Антоније  се  пребацује  са  леве  обале  Нила  на  десну  (285.  г.)  и  повлачи  у  пустињско‐планински  терен,  у  близину  развалина  тврђаве  Писпир  (садашњи  Деј‐ел‐Мејмун).  Ту,  у  непосред‐  ној  близини  налазио  се  и  један  извор.  А  што  се  тиче  хлеба,  договорио  се  био  са  својим  земљацима  да  му  донесу  некакву  залиху  која  би  му  трајала  скоро  пола  године.  Њему  је  ова  „скамењеностʺ  била  довољ‐  на.  Антоније  је  са  обала  Нила  доносио  осушено  тршчано  пруће,  па  је  од  њега  плео  асуре.  И  наравно,  после  би  их  предавао  на  продају  чам‐  џијама које су пловиле по Нилу и превозиле робу на градске пијаце.  Овде  је  Антоније  преживљавао  дуготрајну  борбу  са  демонима  који  су  га  на  различите  начине  искушавали.  Могла  би  ово  да  буде  једна  од  тема  за  нечије  сликарско  надахнуће.  Јасно,  да  је  овакво  Ан‐  тонијево  пустиножитељство  постепено  почело  све  више  и  више  да  бива  познато  и  привлачно  за  њему  сродне  природе.  Око  Антонија  се  незадрживо  ширило  насеље  његових  приврженика  који  су  га  подр‐  жавали  у  пустиножитељству.  Утолико  пре  што  је  дошло  до  прогона  хришћана  у  време  Максимина  Даје  уз  његове  саблазни  путем  ма‐  совних,  јавних  одрицања  од  Христа  (lapsi).  Антоније  је  тад  изашао  из  пустиње,  дошао  је  у  Александрију  и  дао  је  исповедницима  подршку  у  њиховом истрајавању у вери.  Нови  талас  популарности  је  побудио  преподобног  Антонија  да  оде  са  наредним  караваном  још  даље  на  Исток,  према  Црвеном  мо‐  ру.  Наишао  је  на  једно  место  са  водом,  растињем  и  обрадивом  зем‐  љом.  Овде  се  Антоније  опет  изнова  настањује.  То  је  управо  оно  место  где  и  дан‐данас  постоји  манастир  св.  Антонија,  а  у  суседству  је  са  данашњим  манастиром  преп.  Павла  Тивејског.  Значи  да  је  Анто‐  није  овде  нашао  пустиножитеља  Павла,  који  је  био  старији  од  њега.  Он  је  овако  дошао  до  крајње  границе  своје  пустињске  усамљености;  чак  се  понекад  одавде  враћао  у  Писпир.  Преподобни  Антоније  је  живео 105 година и умро је 356. године.  Стичући  потребну  меру  победе  над  својом  плоти  и  над  сујетом  од  овог  света,  преп.  Антоније  се  није  формалистички  затварао  у  строгу  осаму.  Преживљавао  је  аријанске  спорове;  затрованост  неких  импе‐  ратора  симпатијама  за  аријанце;  хајку  на  Атанасија  Александријског  и  његово  прогонство  на  Рајну;  а  онда  и  његов  тријумфални  повратак  из  прогонства.  Све  је  ово  Антоније  јако  примао  κ  срцу.  Године  338.  специјално  је  ишао  у  Александрију  како  би  поздравио  Атанасија  који  се вратио из прогонства. Исто тако и Атанасије, који је ускоро по‐ 

 

210

бегао  у  пустињу  и  дуго  се  тамо  сакривао  код  монаха,  дружио  се  са  Антонијем  као  са  својим  учитељем  аскезе.  Атанасије  је  био  покло‐  нио  Антонију  један  вунени  плашт,  који  је  могао  да  служи  и  као  пок‐  ривач.  На  самрти  је  Антоније  завештао  да  се  плашт  врати  Атанасију,  додавши да ће уз себе заувек имати свој ћурак од овчје коже.  Тако  је  овај  велики  анахорет  дао  пример  савеза  анахоретства  са  хришћанима који су се били утопили у живот друштва и државе.  Уопште  узев,  анахорети,  који  су  започели  од  потпуног  повла‐  чења  из  света  и  чак  од  црквеног  хијерархијског  система  живота,  врло  су  се  радо  и  брзо  вратили  и  то  без  икаквог  противљења  у  општи  строј  црквеног  живота.  Организовали  су  се  у  црквене  монашке  општине  на  челу  којих  су,  по  канону,  стајали  свештеници,  који  су  опет  били  потчињени власти помесних епископа.  Таква  је  на  пример,  била  велика  општина  монаха  по  манасти‐  рима  западно  од  делте  Нила,  у  Нитријској  пустињи.  То  је  регион  језе‐  ра  који  има  велики  проценат  натријума  и  шалитре.  Данас  се  зове  Вади  Натрун.  Некако  у  време  Никејског  сабора  325.  године  овамо  је  дошао  да  се  подвизује  Амун.  Он  је  у  световном  животу  живео  са  сво‐  јом  женом  пуних  18  година  у  белом  браку.  Амунова  жена  се  такође  повукла  у  пустињу,  са  подвижницама,  њеним  истомишљеницама.  Два  пута  годишње  супрузи  су  пријатељски  одлазили  једно  код  другог  у  госте.  Према  Амуну  су  стремили,  осећајући  велику  склоност  и  многи  други  испосници.  Преподобни  Антоније  је  знао  за  њега  и  у  тренутку  његове  смрти  доживео  је  овакво  привиђење:  анђели  се  спуштају  са  неба, узимају Амунову душу и вазносе је у небеске висине.  Након  40  година  Нитријска  је  пустиња  бројала  преко  5.000  мо‐  наха.  Имали  су  заједничку  цркву  у  коју  су  одлазили  суботом  и  недељом.  Служило  им  је  8  презвитера  из  оближњег  катедралног  цен‐  тра,  тј.  из  Гермополиса.  Нитријски  монаси  су  се  хранили  једнолично;  обично би њихов рад и зарада од њега био плетење корпи и асура.  Још  дубље  у  пешчаном  региону  настала  је  некада  опасна  и  сурова  пустиња  ‐  Σκῆτος.  Од  овог  географског  имена  и  настао  је  наш  назив за манастире који су далеко удаљени од људских насеобина.  Нитријско  монаштво  је  дало  истакнуте  аскете:  Памву,  Ора,  На‐  танаила,  Венијамина,  Макарија  Египатског  те  Макарија  Алексан‐  дријског.  Они  су  се  прославили  подвизима  као  што  су,  на  пример,  исхрана  сировом  храном,  бдење,  стајање  на  ногама  по  целу  ноћ.  скоро потпуно гладовање и предавање своје плоти дивљим зверима.  Овамо  су  долазили  најразноврснији  људи:  и  неписмени  и  обра‐  зовани,  и  то  са  књигама  учених  богослова  као  што  су  Климент  Алек‐  сандријски  и  Ориген.  Општеобавезујући  статут  за  облике  оваквог  подвизавања  у  почетку  није  постојао,  међутим  убрзо  се  појавио  ње‐  гов творац. 

 

211

У средњем Египту у близини Тиве вратио се године  314. из вој‐  ске  један  млади  паганин,  Копт,  Пахомије  (Παχοὐμιος),  пун  великих  утисака,  дивљења  и  најдубљег  поштовања  према  хришћанима.  Ме‐  ђутим,  он  се  није  вратио  својој  паганској  породици,  него  се  после  крштења  настанио  код  познатог  аскете  Палемона  на  десној  обали  Нила, преко пута Дендере. Ускоро је сакупио око себе друге аскете  и  основао  општежитије,  тј.  заједничко  живљење  (κοινὸβιον)  на  тери‐  торији Тавениси, које је убрзо бројало много чланова. На растојању  од  једног  сата  хода,  Пахомије  такође  оснива  ново  општежитије,  Павау (Παβαῦ), данашњи Фау. И овај манастир је убрзо постао тесан.  Тако Пахомије започне у својој непосредној близини да отвара један  за другим манастире, све док их није таквих 9 основао. Сви су се они  потчињавали једном статуту и једном управнику, тј. њему, Пахомију.  У почетку је он живео у Тавенисију, а затим прелази у Пабау. Сваки  манастир  је  био  ограђен  високим  зидом;  у  великим  зградама  је  живело  по  40  монаха.  Монаси  су  били  смештени  према  различитим  врстама рада.  Пахомијева  сестра,  која  је  подражавала  брата,  такође  је  органи‐  зовала сличне статусне манастире за жене.  Убрзо се Пахомије прославио својим даром предвиђања и снови‐  ђења тако да је ово почело да узбуђује околно становништво, и то не  само хришћанско. Хијерархија се узнемирила, па је епископат позвао  Пахомија на црквени суд у оближњи град Латопољ (данашњи Есне).  Свети Атанасије је 330. године посетио Тавениси. Монаси су по‐  штовали св. Атанасија као свога брата па кад се он вратио из прогон‐  ства у Александрију, дошли су да га поздраве са целокупном великом  флотилом  оних  уских  чамчића  на  којима  су  превозили  на  пијацу  тепихе  и  корпе  које  су  сами  израђивали.  После  Пахомијеве  смрти,  пловећи по Нилу, његови монаси су једном свратили у Писпир како  би  посетили  Великог  Антонија,  једног  од  праотаца  пустињаштва.  Овај их је радосно поздравио и похвалио је твроца општежитија, Па‐  хомија, оставши сам као образац усамљеничког испосништва.  Ново  бежање  св.  Атанасија  из  престонице  Александрије  поново  га је довело у Пахомијеве манастире. Осим у Средњем Египту, мана‐  стири су продужили да се шире и по Горњем Египту, као и код уда‐  љених ава, Орсисија и Теодора. Овде је у Горњем Египту ава Теодор  опет  свечано  дочекао  св.  Атанасија,  кога  је  сад  прогањао  император  Јулијан  (362.  г.).  Притом  су  монаси  ишли  са  обе  стране  обала  Нила  певајући псалме у хору. Монаси Копти су се овде осећали у свом цар‐  ству; Грци су им били туђинци. Звали су их „Хелениʺ и грађани „по‐  литикеʺ.  Они  који  су  долазили  овамо  да  се  подвизавају  морали  су  прво да науче њихово тивско наречје коптског језика, тзв. саидско. 

 

212

Још  за  живота  преподобног  Пахомија  истакао  се  један  други  не‐  заборавни  отац  из  редова  коптског  монаштва,  Шнуди.  Он  се  још  као  деветогодишњи  дечак  постригао  343.  године  у  Тавенисију.  Одатле  је  прешао  у  један  други  манастир  у  коме  је  важио  Пахомијев  статут;  манастир  је  основао  испосник  Бегул.  Био  је  то  тзв.  „Бели  Манастирʺ,  који је добио то име због својих белих зидина сличних тврђави, а на‐  лазио  се  наспрам  града  Ахима  у  Либијским  планинама.  После  Бегу‐  лове смрти 388. године, Шнуди је био изабран за игумана. Он је веома  много  учинио  за  развој  манастирског  живота.  Око  њега  су  се  убрзо  формирали  нови  манастири,  међу  њима  и  неки  женски,  који  су  му  били  потчињени.  Шнуди  је  био  веома  одлучан  и  строг  игуман.  Кажњавао  је  бичем  и  прутем  непокорне  и  оне  који  су  се  о  нешто  теже огрешили. Једнога је толико истукао да је тај умро. Житељи су  Шнудија обожавали јер је широке руке помагао сиротињу. Ушао је  и у друштвени живот околног становништва: судио је и разобличавао  њихове  свештенике,  недостатке  државног  судства  и  администрације.  Бојали  су  га  се  чак  и  варвари,  номади.  А  римске  војне  јединице  су  имале  Шнудијеву  подршку  у  њиховој  борби  са  разбојницима  у  Ти‐  ваидској пустињи. Царовао је у свом крају Шнуди као некакав опасан  пророк; сличан Илији у Израиљу. Од Шнудија су нам остала писма и  проповеди  на  саидском  наречју  коптског  језика,  у  Амелинијевом  издању.  Латински  и  грчки  писци,  чак  и  они  који  су  посећивали  Ти‐  ваиду,  о  њему  нам  нису  оставили  никакве  податке,  те  због  тога  о  Шнудију ћуте наши традиционални уџбеници.  Монаси  су  попунили  и  читав  остали  део  Египта,  нарочито  оне  градове који су били напуштени због разних ратова. У време импера‐  тора  Теодосија  Великог,  цео  град  Оксирин  је  нпр.  био  под  владави‐  ном монаха. У кулама на тврђави, у зидинама, по храмовима, по јав‐  ним зградама, свугде су живели монаси.  По  речима  Еладија  Елеонопољског.  у  то  време  је  чак  било  12  женских манастира.  Низ читав Нил, од горњег Тока, до Сиене, па све наниже до Дел‐  те,  протезали  су  се  непрекидни  ланци  разних  манастира.  И  у  самом  Доњем  Египту,  од  Суеца  и  Пелузија,  до  језера  Мензале,  па  до  мора  били су исто тако бројни манастири.  После  мученика  за  Христову  веру  из  епохе  гоњења  започела  је  серија  ходочасника  из  Константинопоља,  Рима,  Галије,  Шпаније,  ко‐  ји  су  се  упућивали  ка  тим  новим  херојима  хришћанства.  Већи  део  ових нових поклоника доспео је до Нитријске пустиње, али не даље.  Ту се још могао чути грчки језик. Руфин је провео у Египту 6. година  и дошао је до Писпира. И Постумијан и Шпањолка Евхерија дошли  су до Тиваиде. Паладије, који је био прогнан због пријатељства са 

 

213

Јованом  Златоустим,  доспео  је  до  Сиене  (Горњи  Египат)  и  видео  је  овде  у  Панопољу  Пахомијеве  манастире.  Путовања  у  тај  регион  ве‐  ома су отежавали разни варвари и разбојници, а право рећи, и звери.  Из  Египта  је  прешло  монаштво  и  у  друге  земље.  У  Палестини  је  један  испосник,  Иларион,  увео  египатску  организацију  монаштва.  Рођен  као  паганин  у  Гази,  он  је  дошао  на  студије  у  Александрију,  ту  се  крстио,  па  је  кренуо  за  другом  науком,  тј.  отишао  је  код  преподоб‐  ног  Антонија  у  Писпир.  Отуда  се  враћа  кући  у  Палестину  и  недалеко  од  Газе,  на  морској  обали,  оснива  свој  манастир.  Око  њега  се  убрзо  окупља неколико хиљада (!) љубитеља овог начина живљења.  Недалеко  одавде,  нешто  јужније  од  Јерусалима,  један  други  Па‐  лестинац,  св.  Епифаније,  који  је  исто  толико  провео  неколико  година  у  Египту,  такође  је  оснивао  манастире  по  угледу  на  Пахомијев  обра‐  зац  општежитија.  Епифанија  су,  међутим,  позвали  на  епископску  ка‐  тедру  на  острво  Кипар,  а  Иларион  се  поново  удаљио  код  египатских  пустињака,  Јулијаново  гоњење  362.  године  натерало  је  Илариона  да  бежи  на  Сицилију.  После  Јулијанове  погибије,  он  опет  креће  на  свој  Исток.  Преко  Далмације  долази  на  Кипар  и  тамо  се  сусреће  са  св.  Епифанијем.  Синајска  Гора  и  њена  околина,  нарочито  пустиња  Фаран  са  сво‐  јом  старозаветном  гласовитошћу,  такође  је  привлачила  многе  мона‐  хе.  Поред  мора  се  налазила  пустиња  Раифа,  која  је  за  њих  пред‐  стављала  велику  муку  због  њених  номада,  који  су  се  касније  стопили  са новоприспелим Арапима.  Овако  су  монаси  са  различитог  језичког  подручја  попуњавали  читаву  територију  Палестине,  а  нарочито  они  са  римског,  тј.  латин‐  ског.  Својим  именима,  чувени  писци,  као  што  су  били  Руфин  на  Ма‐  слиновој  Гори  и  Јероним  у  Витлејему,  својим  радовима  су  прибли‐  жили ове области хришћанског Истока свести латинског Запада.  Грчки  монаси  и  монаси  сиријског  језичког  ʺподручја  покрили  су  својим  манастирима  карту  читаве  северне  Палестине,  древне  Феникије  и  Сирије,  као  и  околину  неких  хришћанских  центара,  какав  је  нпр.  био  Антиохија.  Проширили  су  се  чак  иза  Еуфрата  у  Едесу  у  Харан.  Територију  северно  од  Либана  па  све  до  Јерменије,  настањивали  су  пустињаци,  очигледно  они  још  из  прехришћанског  доба.  Ови  ин‐  дивидуални  аскети  су  својим  крајњим  облицима  аскезе,  запрепаш‐  ћивали  машту  разумних  народних  слојева.  Носили  су,  на  пример,  вериге,  хранили  се  само  травама  (имали  су  надимак  Βοσκοί,  тј.  биљо‐  једи),  или  су  се  пак  закивали  ланцима  за  стене.  Месно  становништво  сиријског  језика  и  неки  Арапи‐исламисти,  који  су  овамо  стигли  почетком VII века, а који су им били сродни по крви и по језику, под‐ 

 

214

једнако  су  поштовали  ове  хероје  хришћанског  духа.  Ове  нехеленизи‐  ране  народе  је  код  њих  привлачила  извесна  прародитељска  прими‐  тивност,  као  код  библијских  рехавита;1  додуше  на  одстојању,  али  су  их  поштовали  и  неки  становници  градова.  У  време  императора  Ва‐  лента,  игумани  ових  манастира,  Афраат  и  Јулијан  Саба,  дошли  су  у  Антиохију  да  би  дали  подршку  богословима  Диодору  Тарском  и  Флавијану  Антиохијском  (касније  Константинопољском)  у  њиховој  борби против аријанаца.  И  блажени  Јероним  и  Јован  Златоусти,  одлазили  су  код  пусти‐  њака  на  обуку,  како  би  сами,  на  свом  личном  искуству  упознали  ове  облике  аскезе.  Тако  је  Јован  Златоусти  себи  за  читав  живот  навукао  катар  на  желуцу.  И  он,  и  Јероним,  као  научни  и  књижевни  раденици,  убрзо  су  се  вратили  свом  стваралачком  и  списатељском  подвигу,  оставивши  за  цео  живот  пребивање  у  пустињи,  људима  неписменим,  необразованим,  а  утолико  пре  онима  који  ништа  нису  писали.  Suum  cuiqe (шта се коме свиђа); не треба све терати под исти калуп.  Уопште  узев,  ова  категорија  сиријских  аскета,  која  је  себе  искључила  из  опште  историје  човечанства  па  чак  и  Цркве,  није  се  угледала  на  египатско  монаштво  ни  у  Пахомијевој,  ни  у  Тивијској  његовој  форми.  Ови  сиријски  хероји  усамљеништва  нису  ни  поми‐  шљали  на  општежитија.  Не  мислећи  на  остале,  свака  јединка  је  све  своје  снаге  трошила  на  максимално  лично  достигнуће;  отуда  и  поти‐  че  њихово  претеривање.  Сваки  је  од  њих  покушавао  одређено  само‐  исцрпљивање,  и  то  сам  за  себе,  не  знајући  притом  колико  може  да  издржи.  Њима  није  било  стало  ни  до  статутарних,  нити  до  било  каквих других захтева.  У  Малој  Азији  се,  насупрот  њима,  ширило  директно  угледање  на  Египат.  У  овој  области  су  Евстатије  Севастијски  и  св.  Василије  Ве‐  лики  били  ученици  Египћана.  Међутим,  овде  је  клима  била  хладнија  и  потребе  тела  су  се  теже  доживљавале.  Али,  као  што  смо  већ  раније  рекли,  Евстатије  се  лично  утапао  у  неприхватљиве  крајности,  тако  да  је  на  Гангријском  Сабору  340.  године  био  осуђен  због  његовог  енк‐  ратичког  учења.  Он  је  негирао  световни,  брачни  живот  и  проповедао  је  свеопшту  обавезност  аскезе.  Под  утицајем  св.  Василија  Великог,  Евстатије  је  исправио  ово  своје  јеретичко  скретање.  А  као  што  је  по‐  знато,  Василије  је  за  источно  монаштво  саставио  његова  „Правилаʺ  и написао „Проширена и краћа правилаʺ, прихваћена на Истоку за  1 Рехавити = Секта приврженика строгог и скромног номадског живљења,  која је осуђивала опуштену лагодност урбаног становништва у Обећаној Земљи.  (Прим. реценз.) 

   

 

215

сва времена, као обавезне статутарне одредбе. У овим Правилима се  истичу  организованост  и  дисциплина,  а  не  некаква  мрачна  дуалис‐  тичка доктрина.  Василијева  Правила  су  допринела  сређивању  монашког  живота  и  њиховом  концентрисању  у  манастирске  зидине,  како  би  тако  изашли  из  оног  њиховог  првобитног,  расејаног,  недисциплинованог  стања. За овај правилом утврђени ред биле су веома заинтересоване  и  црквене  и  државне  власти.  Слободни  монаси,  који  су  имали  подр‐  шку  и  поштовање  у  народу  због  њиховог  пророчког  раскринка‐  вајућег тона, почели су све више и више да луњају по градовима. Њих  су  многи  уплитали  и  у  разне  спорове  у  вези  понашања  администра‐  тивних и судских власти. Не распознавајући суштину ствари, монаси  су настојали да заштите увређене грађане и то онако како су то  они  замишљали,  тако  да  су  чак  почеле  да  се  појављују  и  неке  народне  буне.  Због  тога  је  император  Теодосије  Велики  забранио  монасима  да живе по градовима и уопште да се појављују у њима. Жалећи се на  монахе, император је писао западном свецу Амвросију:  monachi  multa  scelera  faciunt  (Монаси  су  чинили  многе  изгреде).  Међутим,  ми  ћемо  ускоро  видети  не  само  да  су  монаси  добровољно  упадали  у  велике  догматске  спорове  из  епохе  васеленских  сабора,  него  их  је  и  само  православно друштво у то увлачило. 

 

216

БЛАЖЕНИ ЈЕРОНИМ 

Задржавајући  се  на  општим  подацима  који  се  односе  на  почетне  стадијуме  развоја  источног  монаштва,  не  можемо  а  да  не  издвојимо  једну  типично  западну  фигуру  која  је  повезала  читав  свој  ства‐  ралачки  рад  и  животни  подвиг  са  боравком  на  Истоку.  Био  је  то  Блажени  Јероним.  Рођен  је  у  Далмацији  у  граду  Стридону,  који  су  разрушили  Готи.  Јероним  је  отишао  на  студије  у  Рим.  Утапајући  се  у  кругове  паганске  студентарије,  водио  је  слободан  живот,  што  га  је  касније кроз покајање мучило.  Међутим,  у  Риму  је  постао  хришћанин,  крстио  се  и  осетио  нак‐  лоност  ка  испосништву.  Заједно  са  Руфином,  својим  другом  са  сту‐  дија,  отпутовао  је  у  Руфинов  завичај,  у  Аквилеју.  Овде  је  био  орга‐  низован  читав  један  кружок  младића‐аскета.  Касније  се  Јероним  сећао  да  се  у  том  идеалистичком  друштву  осећао  као  да  је  „међу  свецимаʺ.  Ове  другове  је  судбина  расејала,  али  не  по  распућима  овога  света,  него  по  гнездима  испосника  грчког  Истока.  Аквилејски  кру‐  жок  младих  идеолога  аскезе  одлучио  је  да  пође  на  науковање  код  сиријских  подвижника.  Пријатељи  су  сви  заједно  кренули  на  Исток.  Двојица  су  се  са  пута  вратила  кући,  а  друга  двојица  су  на  путовању  умрла.  Кад  се  Јероним  домогао  Антиохије,  пао  је  у  постељу,  скрхан  тешком  и  дуготрајном  болештином.  У  врућици  му  се  приказао  један  упечатљив  сан.  Прекоревао  га  је  глас  савести  због  његове  преко‐  мерне  везаности  за  паганску  књижевност.  Тако  се  Јероним  заветовао  да  у  будуће  никад  не  тражи  паганске  песнике  и  ораторе,  него  се  сав  био  предао  учењу  грчког  језика.  Нарочито  због  студирања  Светог  Писма,  а  и  због  утицаја  знаменитог  Аполинарија  Лаодикијског,  који  је  тумачио  овај  библијски  текст  на  својим  предавањима.  Јероним  се  поред  овог  одушевљавао  и  крајностима  аскезе  сиријских  пустињака.  Отишао је код њих, али није могао да поднесе њихову необра‐ 

 

217

зованост.  Храбро  се  вратио  књигама  и  у  потпуности  се  предао  изу‐  чавању јеврејског и арамејског језика.  Будући  да  Јероним  по  природи  свога  ума  није  био  философ  и  да  се  није  одушевљавао  богословљем,  тако  се  ничим  и  није  могао  отровати  на  Аполинаријевим  предавањима,  него  је  једноставно  усва‐  јао  филолошку  технику.  Јерониму  су  чак  били  мучни  и  источни  дог‐  матски  спорови;  учење  о  три  ипостаси  изгледало  му  је  као  учење  о  трима  супстанцијама.  Нервирали  су  га  и  они  практични  спорови  на  Истоку  који  се  односе  на  јуридикцију,  нарочито  они  у  монашкој  сре‐  дини,  тако  да  је  Јероним  прекоревао  сиријске  монахе:  „Срамно  је  ре‐  ћи  да  ми  у  дубинама  пећина  изричемо  оптужбу  васиони.  Ваљамо  се  по  кострети  и  пепелу  а  овамо  пресуђујемо  епископима.  Шта  то  ради  дух  власти  под  огртачем  покајника?  Вериге,  дроњци  и  дуга  коса  нису  знак царске власти, него скрушености и смирености.  У  црквеном,  јуридистичком  смислу,  Јероним  је  овде,  у  Антиохији  пристао  уз  секту  римољубивог  Павлина,  који  га  је  молио  да  прими  презвитерски  чин.  Јероним  му  је,  међутим,  отворено  признао  да  не  жели  да  се  посвети  парохијском  раду,  него  искључиво,  научном,  кабинетском.  Павлин  је  на  ово  пристао.  Онда  је  Јероним  прихватио  свештеничко  звање  и  постао  је  такорећи  и  путујући  кабинетски  през‐  витер.  Наступило  је  време  обнове  православља  и  његовог  ослобођења  од  аријанског  јеретичког  отрова,  под  заставом  императора  Теодосија  Великог  I  (380‐381),  који  је  дошао  са  Запада.  Јероним  је  одушевљено  отпутовао  у  Константинопољ.  Овде  се  лично  упознаје  са  Григоријем  Богословом  и  Григоријем  Нисијским.  Они  су,  исто  као  и  Јероним,  поштовали  Оригена  са  богословске  тачке  гледишта,  међутим,  нај‐  више  су  га  уважавали  као  великог  познаваоца  Библије.  Ова  оцена  је  одговарала  Јеронимовом  укусу,  тако  да  он  одушевљено  почиње  да  преводи  Оригена  на  латински  језик.  Храбрим,  марљивим  радом  Јероним  такође  преводи  на  латински  и  Хронику  Евсевија  Кесари‐  јског,  па  чак  и  њен  продужетак,  све  до  Валентове  владавине,  то  јест,  до  „правогʺ,  како  је  он  то  мислио,  времена.  Био  је  Јероним  глух  за  догматске  спорове  на  Истоку.  И  баш  у  том  тренутку  кад  је  Теодосије  организовао  у  Константинопољу  сабор  381.  године,  који  је  ускоро  постао  васеленски,  Јероним  је  побегао  из  те  атмосфере  у  Рим,  код  папе  Дамаса.  Папа  је  одушевљено  искористио  језичка  Јеронимова  знања  Библије  па  га  је  подстакао  да  изврши  редакцију  старог  латин‐  ског  текста  Светог  Писма  (Vetus  Latina).  Ово  лично  папино  покро‐  витељство  према  Јерониму,  које  се  испољило  у  томе  што  је  приватно  предао  једном  лицу  да  врши  исправке  на  првобитном  тексту  Библије,  изазвало је негодовање међу римским свештенством, у римском 

 

218

друштву,  у  светским  круговима,  па  чак  и  оним,  дамским.  Међу  тим  матронама  постојао  је  и  кружок  Римљанки‐аскетичарки,  које  су,  наравно, играле видну улогу у јавном мњењу Цркве. Јероним се чита‐  вој  овој  сложеној  средини  није  допао,  па  је  он  на  њена  закерања  и  испитивања најчешће раздражено одговарао, и то оштријим језиком.  Причало  се  да  он  људе  отворено  псује  и  пљује.  Након  смрти  папе  Дамаса, 384. године, морао је, пошто се лишио његовог високог пок‐  ровитељства,  опет  да  побегне  на  Исток.  Кабинетски  Јероним,  ни  на  Истоку није могао да избегне разне локалне, старе или нове спорове. 

 

219

СПОРОВИ ОКО ОРИГЕНА 

Након  рестаурације,  коју  су  извршили  Константин  и  Јелена  у  Светој Земљи, она постаје резиденција многих љубитеља манастир‐  ског живота и то не само Источних, него и Западних, оних из вишег  римског друштва који су, у првом реду у Јерусалиму, али и у другим  светим градовима, формирали манастирске, може се с правом рећи,  латинске колоније. Матрона Меланија,  после  свог  путовања  по  це‐  лом Египту на коме су је пратили девственица Павлина, Руфин, Је‐  роним и други западни поклоници новонасталог монаштва, оснива на  Маслиновој Гори монашко општежитије. Претходно су Руфин и Ме‐  ланија отишли у Египат, а за њима Јероним, који је до тада боловао  у Антиохији па прездравио; затим Павла Римљанка, а и неки други  поклоници.  У  Александрији  је  Јероним  имао  велико  богословско  задовољство  да  се  сретне  са  знаменитим  Дидимом,  који  је  иначе  од  детињства био слеп, али је по слуху стекао изузетно образовање. Био  је  Оригенов  приврженик  и  сматрао  је  себе  за  ученика  аскезе  св.  Антонија.  Био је  поштовалац  нитријских  пустињака.  Међутим, нео‐  бразована  монашка  средина  је  прекоревала  Дидима  због  његове  привржености Оригену. Руфин, који је овуда пролазио пре Јеронима,  слушао је такође Дидимова предавања. У таквој атмосфери, Јероним  се само учврстио у свом мишљењу да је Ориген светило Цркве, па  због оштрине језика која му је била својствена, све оне који су га  одбацивали називао је „побеснели псиʺ.  Пошто су се римски поклоници Истока сад из Египта вратили у  Палестину, ту су се скрасили и настанили на дужи рок. Јероним и  Павла се насељавају у Витлејему, у коме се он посвећује гигантском  раду,  проучавању  библијских  текстова  из  јеврејског  и  арамејског  оригинала, а напоредо и њиховом тумачењу. Истовремено преводи  на латински језик Оригена и Дидима. И Руфин и Јероним су подјед‐  нако. били одушевљени Оригеном па су се обојица негативно од‐ 

 

220

носили  према  Аполинаријевим  доктринама,  не  одричући  притом,  његову  ученост  и  професорске  квалитете.  У  односу  на  спорове  који  су  се  водили  овде  на  Истоку,  између  богословских  партија  а  и  око  питања  црквене  јурисдикције,  ова  два  Римљанина  су  поједноставила  свој  канонски  положај  тиме  што  су  се  приклонили  јурисдикцији  познатог  римског  миљеника  безначајног  Павлина.  Како  су  се  обо‐  јица  доста  хладно  односила  према  богословским  страстима  Истока,  нису  уопште  ступали  у  било  какву  свађу  са  Јерусалимским  еписко‐  пом  Јованом,  наследником  чувеног  катихете  Кирила.  А  Јован  се  пак  у  потпуности  слагао  са  Антиохијским  Флавијаном.  Уз  такво  мирољу‐  биво  разграничавање,  лишено  икакве  страсти,  није  било  никаквог  основа  да  се  ови  римски  научници  и  писци  уплићу  на  Истоку  у  ло‐  калне  богословске  и  канонске  распре.  Али,  Исток  их  је  ипак  увукао  у  своје  спорове,  који  су  добили  специфичан  надимак  „Оригенски  споровиʺ.  После  аријанских  смутњи,  које  су  се  већ  биле  смириле,  Исток  се  у  то  време  налазио  у  фази  затишја.  Али  ево,  ово  догматско  затишје  се  испоставило  само  као  кратак  „предахʺ  пред  нову  буру,  право  рећи,  не васеленску, али свеисточну, и уз то, не претераног напона.  Оригенов  богословски  систем  који  је  владао  на  Истоку,  пошто  није  имао  других  конкурентних  система,  продужио  је  да  даје  печат  читавом  ученом  богословљу  Истока.  Његове  недостатке  су  непре‐  кидно  и  отворено  истицали  чак  и  његови  приврженици,  на  пример:  Григорије  Нисијски  и  Дидим  Александријски.  Наравно  да  се  апстракт‐  нији  и  алегоричнији  метод  тумачења  догмата  у  Александријској  школи  радије  ослањао  на  Оригеново  богословље  са  његовим  слобод‐  ним  алегоријским  тумачењима,  него  што  су  то  били  богослови  Анти‐  охијци,  који  су  реалистички  и  конкретно  осећали  реално  библијско  тле,  па  су  се  зато  чак  клонили  алегоријских  одвајања  од  тога  тла.  Обе  школе  су  користиле  Оригена,  правећи  свој  избор  и  своја  кри‐  тичка  тумачења.  Свака  је  од  њих  код  њега  налазила  на  нешто  своје,  њој  блиско.  На  пример,  аскети  из  Египта  и  Палестине  подједнако  су  симпатисали  неоплатонистичке  Оригенове  доктрине  о  ништавности  материје  и  тела.  Богослови,  који  су  се  припремали  и  школовали,  имали су праву потребу  за Оригеном; такви су  на пример  били учите‐  љи,  који  су  га  ценили  због  те  његове  богословско‐теоријске  помоћи  коју  им  је  пружао.  Нешколовани  монаси  ово  нису  могли  ни  да  разу‐  меју  нити  да  процењују.  Ето  на  таквој  основи  су  настали  „Оригенски  споровиʺ.  Ове  спорове  је  међу  нитријске  монахе  спонтано  изазвао  школовани  и  образовани  монах  Евагрије,  који  је  овамо  дошао  из  свог  завичаја,  из  малоазијског  Понта.  Био  је  ученик  и  Василија  Великог  и Григорија Богослова. Григорије Богослов га је поставио за ђакона 

 

221

и оставио га код Нектарија Константинопољског. Одатле је Евагрије  побегао  у  Јерусалим  и  тамо  се  разболео.  Меланија  га  је  гледала  и  излечила, тако да је могао да оствари свој давнашњи сан, да постане  нитријски пустињак. Ово никако не значи да су међу Нитријцима сви  били антиинтелектуалци; напротив, будући да су махом били Хелени.  патили  су  од  богословствовања.  Евагрије,  као  човек  образован  и  склон  умовању,  занео  је  многе  Нитријце  богословљем.  Писао  је  по  њиховим  наруџбинама,  те  како  је  био  поштовалац  Оригена,  при‐  вукао је монашку пажњу на овог ствараоца; тако се формирала група  Евагријевих ученика. Њима је пришао и Паладије, који је дошао ова‐  мо такође из Мале Азије, из Галатије, а који је иначе био познат као  писац чувене историје монаштва ̒Ιστορία Λαυσαίκἡ. Живео је овде  све до Евагријеве смрти 399. године. Паладије се познавао и са Руфи‐  ном  и  Меланијом.  Поштовање  према  Оригену  било  им  је  свима  за‐  једничко.  Не  само  што  се  у  томе  Јероним  није  издвајао,  него  се  усрдно  предавао  превођењу  Оригена  на  латински  језик  и  богато  га  користио у својим коментарима. Због своје нефилософске природе,  он  стварно  није  запазио  философску  јерес  код  Оригена.  И  у  свом  познатом делу De viris illustribus (392.) увек се похвално изражавао о  њему. Наравно да је Јероним после свог боравка у Египту знао да се  већина Пахомијевих монаха негативно односи према Оригену и да су,  као  Копти,  уопште  противници  хеленистичког  духа  склоног  фи‐  лософирању.  Свети  Епифаније  Кипарски,  који  је  због  своје  светости  уживао  велики  ауторитет  и  у  римским  круговима,  смислио  је  да  очисти  жариште  оригенизма  у  срцу  његове  завичајне  Палестине.  За  ви‐  новнике  ове  заразе  сматрао  је  овдашње  римске,  латинске,  омање  манастирчиће  на  Маслиновој  Гори  и  у  Витлејему.  Епифанију  се  нашао  при  руци  и  један  добровољац  ‐  помоћник,  сарадник,  неки  Атервије;  изгледа  да  је  био  пореклом  Шпанац,  иначе  неуморни  ходочасник  по  манастирима.  Он  је  већ  међу  монасима  агитовао  против  Оригена.  Може  бити  да  га  је  Епифаније  са  тим  циљем  намерно и упутио у његову Палестину. У почетку Руфин није обра‐  ћао  пажњу  на  овог  добровољног  агитатора.  Међутим,  на  Јеронима,  антифилософа, Атервије је оставио невероватан утисак. Одједанпут  је  Јероним  вољно  започео  да  искорењује  из  себе  „мозговикаʺ  Оригена, који му је у суштини био туђ.  Пошто је добио такве вести од Атервија, у пролеће 394. године,  Епифаније је лично допутовао у Палестину; био је свестан свог ауто‐  ритета који је тамо уживао. Имао је тамо и свој стари Елефтеропољ‐  ски  манастир,  у  коме  се  у  току  његовог  двадесетседмогодишњег  епископовања стварала и чувала његова слава подвижника и свеца. 

 

222

Још  за  његова  живота  народ  је  Епифанију  приписивао  моћи  чудо‐  творца.  Међутим,  у  том  тренутку  званични  ауторитет  овде  у  Пале‐  стини  припадао  је  младом  епископу  Јовану  Јерусалимском.  Јован  је  заузео  место  светог  Кирила  и  био  је  представник  оних  истих  кругова  бивших  омиусијанаца  на  које  су  некад  аријанци  гледали  са  подоз‐  рењем.  Природно  да  је  млади  Јован  дочекао  старог  Епифанија  са  дужним  поштовањем.  Међутим,  овде  у  гостима,  у  Јерусалиму,  Епи‐  фаније  отпочиње  са  катедре  да  држи  разобличавајући  говор  против  Оригена.  Јованови  клирици  су  испољили  јавно  негодовање,  па  се  Јован  осмелио  да  пошаље  на  катедру  једног  архиђакона  да  каже  Епи‐  фанију  како  су  се  слушаоци  заморили,  те  да  треба  да  скрати  изла‐  гање.  Можемо  да  разумемо  Епифанијеву  увређеност.  Када  су  после  овога  јерарси  пошли  у  храм  Христовог  Гроба  на  богослужење,  народ  се  тискао  око  Епифанија  молећи  га  за  благослов.  па  чак  је  и  кидао  пешеве  његове  одежде,  како  би  их  чувао  као  чудотворну  реликвију.  Речи  оваквог  праведника,  па  макар  за  народ  и  несхватљиве  биле  на  тему  Ориген,  ипак  су  могле  да  поткопају  Јованову  репутацију.  Овај  није  могао  да  се  уздржи  па  је  исказао  сумњу  гласно  како  се  то  ради  смишљено  и  доноси  одлуку  да  на  ово  одговори  контраакцијом.  На  крају  богослужења  када  је  већ  уморни  народ  очекивао  молитву  опроштаја  и  Епифанијево  благосиљање,  Јован  је  опструкције  ради  отпочео  дугачко  казивање  у  коме  је  раскринкавао  сујеверје  код  ан‐  тропоморфиста.  Под  сујеверцима  су  се  подразумевали  сви  они  монаси  који  су  били  противници  и  богословља  и  Оригена,  и  који  су  схватали  појам  вере  буквално,  пагански.  Преподобни  Јован  Касијан  нам  саопштава  да  је  један  египатски  монах,  коме  су  уз  велике  тешкоће  објаснили  да  Бог  нема  људско  тело.  са  тугом  рекао  да  су  му  „одузели  Богаʺ  и  да  он  сад  не  зна  како  ће  да  му  се  моли.  Осим  овог  разобличавајућег  дела,  Јован  је  у  својој  речи  изложио  и  оно  нор‐  мално,  опште  учење  о  Богу,  и  то  је  било  исправно.  Схватајући  циљ  Јованове  проповеди,  Епифаније  је  издржао  до  краја,  и  на  задово‐  љство  народа;  сам  је  узео  реч;  пажња  се  повратила.  Епифаније  је  био  кратак  и  изазован.  Рекао  је;  „Мој  брат  по  чину,  а  син  по  узрасту,  Јован,  рекао  је  све  добро  и  истинито.  Јасно  је  да  ми  одбацујемо  ан‐  тропоморфизам,  али,  нека  и  он  анатемише  Оригенаʺ.  Разлегао  се  смех  и  аплауз...  Атмосфера  за  мирно  просуђивање  била  је  нарушена.  Епифаније  је  схватио  да  је  обелоданио  расцеп  и  одмах  је  напу‐  стио  Јерусалим.  Пошто  је  дошао  до  Витлејема  и  успут  се  охладио,  почиње  да  се  каје  што  је  направио  грешку;  што  је  уопште  општио  са  Јованом  а  да  није  претходно  размислио;  а  знао  је  да  је  оригениста  и  да  сад  треба  водити  рат  отворено.  Кад  је  за  све  ово  чуо,  Јероним  се  много уплашио. Због мрзовољног свог карактера он се није дружио 

 

223

са Јованом, а није био ни заинтересован да води догматски рат који  му је био туђ. Он је тад просто молио св. Епифанија да се помири, а  овај, будући да је био честит, и да се придржавао правила „мирити се,  али до заласка сунцаʺ (тј. „гвожђе се кује док је врућеʺ), одмах се хра‐  бро  вратио  у  Јерусалим.  Међутим,  Јованова  околина  га  је  дочекала  веома хладно и недружељубиво, тако да је Епифаније био огорчен па  се те исте ноћи упутио у свој манастир Елефтеропољ.  Овде  је  Епифаније  почео  да  шаље  циркуларна  писма  по  Па‐  лестини  у  којима  је  грмео  против  оригенизма,  позивајући  монахе  на  раскид  са  Јованом.  Јерониму  је  одговарало  да  стане  на  Епифанијеву  страну. Али ево, да видимо како су сви они монаси у Палестини, који  су  се  одазвали  на  Епифанијево  раскринкавање  Оригена,  нашли  у  канонском  ћорсокаку.  На  њиховој  страни  нису  имали  помесног  епископа који би им се канонски налазио на челу, тако да нису имали  од  кога  да  добијају  свештенике.  Лично  су  се  некад  Јероним  и  през‐  витер  Викентије,  кога  је  поставио  антиохијски  Павлин,  били  оба‐  везали да неће обављати презвитерство, па су за то чак некад добили  и  Павлинов  благослов.  А  сад,  ако  би  стали  на  страну  Епифанија,  морали  би  да  изађу  из  јурисдикције,  тј.  у  сваком  случају  из  по‐  слушности  помесног  Јерусалимског  епископа;  па  је  требало,  или  започети  са  обављањем  презвитерског  посла,  или  пак  остати  у  сво‐  јеврсној  „беспоповштиниʺ.  Онда  је  самовољни  Епифаније  „узео  под  својеʺ  Јеронимовог  млађег  брата  Павлинијана.  Тај  још  није  био  напунио  ни  30  година,  а  очекивао  је  позив  у  војску.  Међутим,  жус‐  тром  Епифанију  се  журило  па  је  почео  да  инсистира;  одлучио  је  да  насилно  хиротонише  Павлинијана.  Да  се  Павлинијан  у  тренутку  посвећења  не  би  драо,  Епифаније  је  наредио  својим  монасима  да  му  затворе уста. После овакве ђаконске хиротоније, Павлинијан се поко‐  рио и презвитерској. Јованова епархијална права су овако била грубо  нарушена. Целој овој латинској групи Јован је био забранио приступ  у витлејемски Храм Христовог Рођења. Епифаније је у пракси видео  своју  непребродиву  неканоничност  и  безизлазност  свог  положаја.  Отпутовао је на своје острво Кипар и повео собом Павлинијана, кога  је  био  рукоположио  у  туђој  епархији.  Ипак  у  свом  писму  упућеном  Јовану  он  оправдава  своје  понашање  и  поново  га  убеђује  да  осуди  Оригена. У писму се опет окривљује за оригенизам и Руфин, а писмо  је  било  објављено  као  „летакʺ.  Јован  је  морао  да  се  брани  против  „бунтовникаʺ,  па  се  обратио  локалном  префекту  преторије  са  мол‐  бом  да  протера  Јеронима  из  Палестине.  Свему  овоме  је  посметала  најезда Хуна који су упали у Кападокију, у северну Сирију и почели  да  угрожавају  Палестину.  Тад  је  и  префект  покрајине  био  свргнут,  тако да Јовану Јерусалимском није остао нико на кога би се ослонио. 

 

224

Међутим,  црквена  пометња  се  даље  одвијала  својом  запетљаном  логиком. Једина латинска група која је до тада постојала, распала се.  Руфин,  који  је  из  Витлејема  добио  текст  Епифанијевог  писма  упу‐  ћеног  Јовану,  почео  је  да  доказује  како  је  инспиратор  датог  писма  управо  Јероним.  Од  тог  тренутка  је  пријатељство  римских  земљака  нестало као дим, па се чак претворило у анегдотско непријатељство.  Јован  Јерусалимски  тражи  подршку  од  Теофила  Александриј‐  ског,  који  је  све  дотад  био  и  Руфинов  пријатељ  и  Оригенов  пошто‐  валац. Али, Теофил који је био ујак и претходник св. Кирила, био је  човек  крајње  страстан  и  пристрастан;  остао  је  оригениста  само  неко  време.  Чим  му  је  затребало  пријатељство  нитријских  пустињака,  започео је оштро и грубо да ратује против Оригена и његовог учења.  И  ето,  као  одговор  Јовану  Јерусалимском,  Теофил  шаље  у  Палестину  презвитера  Исидора,  истакнутог  прегаоца  при  Алексан‐  дријској  катедри  и  поштоваоца  Оригена.  По  доласку  у  Палестину  Исидор покушава да убеди и смири Јеронима, али не успева. Онда се  враћа у Александрију са исцрпним писмом за Теофила, које му шаље  Јован Јерусалимски. У Александрији је направљена копија тог писма  и  упућена  папи  Сирикију  у  Рим,  изазвавши  тамо  велико  интере‐  совање и узбуђење. И Епифаније је са своје стране о томе обавестио  папу.  Папа  Сирикије  је  више  поверовао  Теофиловом  виђењу  ситу‐  ације него Епифанију, који је стварно био виновник раскола. Пошто  је  боравио  у  Палестини  и  пошто  је  сазнао  за  такво  мишљење  Рима,  Јероним  је  одлучио  да  зарад  свог  кабинетског  мира  који  му  омогућава  рад  на  превођењу  библијских  текстова,  напусти  бого‐  словски  рат,  њему  иначе  туђ.  Прихватио  је  мирољубиви  предлог,  који му је некад још у име Теофила посаветовао презвитер Исидор,  да  се  помири  са  својим  западним  сабратом,  Руфином.  Пружили  су  један  другоме  руку  397.  године  на  Христовом  Гробу.  И  Јован  Јеруса‐  лимски  је  после  овога  опростио  Павлинијану  његову  потчињеност  бурној  и  агресивној  вољи  св.  Епифанија,  те  га  је  вратио  на  свеште‐  ничко  место  у  Витлејем,  пошто  му  је  овај  дао  обећање  да  убудуће  неће нападати свог епископа за оригенизам.  Спокојан због овог помирења, Руфин намисли да отпутује у свој  завичај,  у  Рим,  у  коме  није  био  скоро  пуне  24  године.  Међутим,  он  тамо  више  не  наилази  на  оно  пређашње  непознавање  Истока  и  рав‐  нодушност  према  њему.  Благочестиви  римски  патриције  Макарије  зажелео је да сазна праву истину о Оригену управо од Руфина. То је  потстакло  Руфина  да  преведе  на  латински  језик  Памфилову  Аполо‐  гију Оригена. Познавајући добро слаба и рањива места у Оригеновој  доктрини,  Руфин  је  у  том  преводу  учинио  потребне  напомене.  На  пример, ону која се односи на неправилно Оригеново учење о васкр‐ 

 

225

сењу  плоти,  тумачећи  стварно  ове  недостатке  у  духу  и  у  смислу  званичне  црквене  доктрине.  Одазивајући  се  на  даља  Макаријева  ин‐  тересовања,  Руфин  је  превео  и  најдогматичније  Оригеново  дело  De  principiis  Περί  ὰρχῶν.  Овде  је  преводилац  исправљао  многа  места,  равнајући  се  по  норми  посленикејског  богословља.  Али  није  могао  да  поправи  све;  а  за  оно  непоправљено  Руфин  је  одговарао.  Уопште  узев,  он  није  направио  адекватан  превод,  него  слободан.  Али  је  још  нетактичније  од  свега  испало  то  што  се  он  позивао  на  пређашње  Јеронимове  похвале  Оригену.  Зато  су  неки  Јеронимови  пријатељи,  монаси,  подигли  велику  галаму  како  би  га  оградили  од  сваког  оригенизма.  Мирољубиви  папа  Сирикије,  међутим,  спокојно  упућује  Руфина у његову Аквилеју, и то чак са писмом у коме га препоручује  Аквилејском архиепископу. Сирикије убрзо, 389. године умире.  Од тог тренутка се ситуација нагло мења. Наследник папин, Ана‐  стасије,  одазива  се  гласу  монаха,  Јеронимових  пријатеља.  На  новог  папу  је  нарочито  деловао  изненадни  и  оштри  заокрет  против  Ори‐  гена Александријског папе Теофила  (400. г.). Овде је одиграла улогу  чиста демагогија, или је то пак било у Теофиловом духу и карактеру,  тек он се нагло окренуо за читавих 180 степени.  Својевремено  се  Теофил,  у  својој  Ускршњој  посланици  399.  го‐  дине,  врло  оштро  изразио  о  антропоморфистима,  знајући  да  тиме  прекорева  већину  нитријских  пустињака.  И  стварно,  ови  су  се  одјед‐  ном побунили, па су с мочугама у великој колони дошли у Алексан‐  дрију  пред  Теофилову  кућу.  Овај  је,  сав  уплашен,  изашао  пред  своје  неразумне  противнике,  па  их  је  одмах  у  првом  наступу  охладио.  „Оциʺ,  рекао  је  Теофил  тим  мужицима,  знајући  њихов  богословски  ниво, „ја на вас гледам као на лик Божјиʺ. Монаси су се ућутали и сво  даље  Теофилово  излагање  их  је  потпуно  задовољило.  Примили  су  његов  благослов,  па  су  се  смирени  вратили  у  Нитријску  Скитску  пустињу,  са  осећајем  победника.  И  стварно,  то  је  била  њихова  неочекивана  победа.  После  овога  је  ватрени  Теофил  навалио  свом  снагом  на  негирање  Оригена  и  оригениста.  Најједноставније  му  је  било  да  прекине  са  презвитером  Исидором,  који  му  је  био  „десна  рукаʺ  у  целокупном  његовом  филантропском  раду  на  Александриј‐  ској  катедри.  Још  у  младости  Исидор  је  био  отишао  у  Нитријску  пустињу. Међутим, он је тамо испољио такве организаторске способ‐  ности  да  је  убрзо  добио  позив  од  Александријске  катедре  да  дође,  како  би  му  се  поверило  целокупно  газдинство,  финансије  и  органи‐  зација  у  области  ξενοδοχία  ‐  исхране  и  свратишта  за  сиротињу;  а  онда и други епископски послови који су захтевали далека путовања  и  вођење  преговора.  Тако  су  га  слали  у  Рим,  Константинопољ,  у  Палестину. Због његовог пословног талента, Теофил га је 398. годи‐  не предложио, после Нектаријеве смрти, за кандидата на престонич‐ 

 

226

ну,  Константинопољску  архиепископску  катедру.  Наравно  да  је  Тео‐  фил,  као  принципијелни  противник  надмоћи  престоничног  архије‐  реја  над  Александријом,  имао  свој  посебан  борбени  циљ.  Међутим,  овога  пута  су  константинопољски  кругови  пронашли  и  узели  архи‐  епископа  из  Антиохије,  блиставог  Јована  Златоустог.  Игра  Теофила  Александријског  је  пропала,  па  је  због  тог  привременог  неуспеха  ње‐  гов  бес  постао  још  већи.  Није  му  ништа  сметало  да  се  разиђе  са  Иси‐  дором,  који  је  већ  имао  80  година  и  кога  је  пратила  пређашња  репу‐  тација  строгог  аскете  и  богослова‐оригенисте  у  бивша  стара  вре‐  мена.  А  Теофил,  као  да  је  „откаченʺ  због  оригенизма,  доноси  одлуку  да  згроми  Исидора.  По  обичају  античког  грчко‐римског  кривосуђа,  то  је  овако  изгледало:  накупи  се  10  лажних  сведока  тужилаца  против  петорице  који  говоре  у  корист  туженога,  а  то  значи  да  ће  у  крајњем  исходу  он  бити  формално  осуђен.  Пошто  је  овако  навалио  свом  сна‐  гом,  Теофил  неправедно  осуди  Исидора  за  неку  некорисну  градњу  и  наводно  за  утају  1.000  златника  (!),  и  то  још  од  пре  18  година!  Теофил  је  изопштио  Исидора,  а  овај  је  поново  побегао  у  Нитријску  пустињу.  Тада  су  тамо  управљала  четири  брата  Дугајлића,  који  су  добили  овај  надимак  због  њиховог  високог  раста  (ὰδελφοί  μακροί).  Иначе  су  се  звали:  Диоскор,  Евсевије,  Евтимије  и  Амоније.  Међу  монасима  је  владала  таква  атмосфера  да  су  сви  били  против  прихватања  свеште‐  ничке  обавезе.  Због  тога  су  епископи  обично  извана  монасима  одре‐  ђивали  презвитере.  Али,  пошто  су  знали  за  велике  симпатије  народа  према  монасима,  скоро  да  су  их  епископи  насилно  уводили  у  свеште‐  нички  чин.  На  овај  начин  су  у  свештенство  били  увучени  и  браћа  Дугајлићи.  Чак  је  Диоскор  био  постављен  за  епископа  града  Гер‐  мополиса,  па  је  поводом  свега  тога  била  створена  и  посебна  монашка  епархија  за  нитријске  монахе.  Евсевије  и  Евтимије  су  били  рукопо‐  ложени  за  презвитере,  али,  четврти  брат,  Амоније,  одлучи  да  се  не  предаје  епископском  послушању,  него  да  чува  чистоту  локалне  тра‐  диције  предака,  тј.  да  се  не  улови  на  удицу  свештенства.  Кад  су  дошли  посланици  Теофила  Александријског  да  одведу  Амонија  у  град  архиепископу  на  хиротонију,  Амоније,  као  истински  африкански  фа‐  натик,  дограби  неки  наоштрени  нож  (египатску  бритву),  па  сам  себи  одсече  лево  ухо,  говорећи:  „Е,  ево  ме  чулавог,  а  по  закону  који  је  још  Мојсије  дао,  не  могу  вршити  свештеничку  службу!ʺ  Потиштени  по‐  сланици  су  се  вратили  Теофилу,  а  овај  је  изјавио:  „Посветићу  ја  њега,  па  макар  био  и  без  носа!ʺ  Поново  се  ишло  код  Амонија,  само  сад  нови  посланици;  а  он  је  рекао  да  ће  ради  потпуне  физичке  непогод‐  ности за свештенички чин одсећи себи језик.  Сад  Теофил  шаље  својој  пастви  вест  да  из  нитријских  манастира  морају  бити  прогнана  три  лица.  Али  ова  лица  су  имала  смелости  да  дођу у Александрију код Теофила и да затраже објашењење за узрок 

 

227

таквог гнева. Пошто није знао да се савладава, уместо речи, Теофил  је  одмах  приступио  делу.  У  стара  времена  епископи  су  увек  собом  носили  свој  мали  омофор,1  који  се  није  употребљавао  при  бо‐  гослужењу. Разјарени Теофил набацио је на Амонијев врат свој омо‐  фор,  почео  да  га  дави  и  бије,  гунђајући:  „Јеретиче!  Брже  говори  анатему  против  Оригена!ʺ  Уплашени  монаси  су  тад  побегли  у  своју  пустињу,  у  окриље  своје  сабраће.  А  Теофил  је  организовао  читав  један сабор (400. г.) ради осуде Оригена и оригениста. Без обзира на  оне који су га штитили, читање Оригенових списа је као душепогуб‐  но било, ипак забрањено. А Теофил је успео да измоли код префекта  изгнанство из Нитрије тројице браће Дугајлића; па не одлажући часа,  лично се упутио у прави ратни поход у Нитрију. Са њим су пошли и  неки  други  епископи,  разни  полицијски  чиновници,  служинчад  и  гомила  уличних скитница ‐  снагатора.  У Нитрији им се придружила  већина  монаха,  антропоморфиста.  Ишли  су  директно  у  битку.  Ме‐  ђутим,  Диоскор,  како  то  и  доличи  једном  скромном  епископу,  дочекао је свога патријарха‐папу са почастима. Монаси, који су били  у  Диоскоровој  пратњи,  носили  су  палмове  гранчице.  Али,  против  сваког очекивања, острашћени Теофил је одлучио да је то стратешка  превара и да одмах треба започети са превентивном борбом. Била је  издата команда; повици; над главама су се завитлале мочуге. Диоскор  се са својим монасима дао у бекство. Утрчали су у цркву и Диоскор  је  сео  на  архијерејску  катедру,  али  Теофилови  робови  су  га  дохва‐  тили за руке. Теофил је командовао крај битке па је одмах ту отво‐  рио епископски сабор на коме је било осуђено целокупно Оригеново  учење.  У  међувремену  је  Диоскору  пошло  за  руком  да  се  са  својом  браћом  извуче  из  цркве  и  сакрије  у  један  бунар,  који  је  раније  био  предвиђен  као  склониште.  Ћелије  браће  Дугајлића  биле  су  разру‐  шене  и  спаљене  заједно  са  књигама,  нарочито  са  онима  које  су  не‐  зналице мрзеле. Овај погром је разјединио Нитријце. Скоро 300 њих  је побегло у Палестину код Јована, укључујући ту и Исидора.  Теофил  је  тражио  васеленску  подршку  за  своју  борбу  против  Оригена и нашао је код папе Анастасија, који је осудио и Оригена и  његовог преводиоца на латински језик. Писао је Теофил и на Кипар,  св. Епифанију, који се огласио позитивно и одушевљено писао: „Нај‐  зад  је  Амалик  у  корену  истребљен!  На  брду  Рафидим  је  подигнут  барјак крста! На олтару Александријске Цркве је подигнут барјак  1  Омофор  =  дугачка  бела,  вунена  трака,  нарамник  (симболише  Јагње  Бо‐  жије),  који  архијереј  носи  и  без  кога  не  може  вршити  никакву  црквену  радњу.  (Прим. реценз.) 

 

228

против  Оригена!ʺ  Палестински  Јованов  епископат  се  дипломатски,  уздржано,  одазвао.  Палестинци  су  осудили  оне  који  из  Оригеновог  учења  извлаче  погубне  закључке.  А  оне,  које  је  Теофил  изопштио,  неће примати док се сами не помире са својим владиком.  Монаси,  емигранти  из  Александрије  су  пали  у  потиштеност.  Један  се  део  одвојио  од  Александрије  и  улио  се  у  Јерусалимску  Цркву. Други се вратио назад и потчинио Теофилу. А њих близу 50,  које  су  предводила  три  брата  Дугајлића,  упутило  се  у  Константи‐  нопољ  да  тражи  непристрасан  саборски  суд.  Арена  борбе  ових  супротних  страна  се  преноси  у  престоницу,  на  чијем  се  челу  у  том  тренутку  налази  Јован  Златоусти.  У  вези  са  Златоустовим  ангажо‐  вањем ми ћемо се још вратити овом конфликту.  А  сад,  укратко  о  томе  какав  је  исход  имала  ова  богословска  и  лична борба између двојице латинских пријатеља, коју смо горе опи‐  сали.  Руфин  је  обавестио  Јеронима  о  свом  преводилачком  и  богос‐  ловском раду у Риму. Јероним се на ову вест одазвао доста иронично,  и без обзира што се сећао њиховог бившег помирења на Христовом  Гробу,  ипак  се  није  уздржао  од  осећања  непријатељства.  А  римски  пријатељи,  монаси,  такође  су  били  задојени  непријатељством  према  Руфину због његовог оригенизма, па су писали Јерониму како Руфин  злоупотребљава  његово  име,  прикривајући  тако  свој  ублажени  превод  Оригена.  И  сад  поново,  тај  херој  рада,  Јероним,  у  разбукта‐  лом гневу седа за аутентични превод Оригена.  И на основу тог превода, монах Памахије се уверава да је Ориген  јеретик,  па  уплашен  закључа  нови  превод  у  свој  писаћи  пулт,  како  нико не би могао да га препише, тј. копира. Поводом молбе Теофила  Александријског,  папа  Анастасије  је  предао  све  Оригенове  списе  на  експертизу  епископу  Евсевију  Кремонском,  а  онда  је  објавио  да  су  јеретички, те је измолио од императора указ о њиховој забрани, исто  онако као што је било са Порфиријем и Аријем.  „Победнициʺ су одмах зажелели да раскрсте и са Руфином, тј. да  га осрамоте и казне. Испада да је тачно оно: „Ко спава, тај не греши!ʺ  Међутим,  подигао  се читав фронт  да заштити  самопрегорног Руфи‐  на.  И  епископ  Хроматије  Аквилејски,  и  св.  Павлин  Нолански,  и  Тереза из Нола, и Јован Јерусалимски, и Меланија из Палестине, сви  су  устали  против  прогањања  Руфина.  А  сам  Руфин,  да  би  умирио  папу,  шаље  му  своје  лично  исповедање  вере.  Можда  му  је  ово  стварно и помогло. Мада од папе није стигао повољан одговор, ипак  није било ни никаквих претњи. Међутим, Руфин је сматрао за потре‐  бно да се оправда пред јавним мњењем Запада, које се иначе непри‐  јатељски  према  њему  односило.  Тако  је  написао  своју  Апологију  у  2  тома, у којој се брани против оптужбе за оригенизам. Истовремено 

 

229

указује на колебљиву и променљиву позицију самог Јеронима кад је  у питању Ориген, затим на његову пристрасност према старим паган‐  ским  писцима,  притом,  све  са  личним,  жучним  прекорима  упућеним  своме  другу‐непријатељу.  Јеронимови  римски  пријатељи  су  са  своје  стране слали у Витлејем писма у којима су га позивали да се дигне на  борбу. Овај се раздражио те је написао једно погрдно писмо Руфину,  који му је одмах са своје стране реплицирао. Јероним је продужио да  се  свађа,  док  му  је  Руфин  у  новом  писму  тражио  да  умукне,  припре‐  тивши  свом  бившем  другу  уценом  да  ће  обелоданити  неке  његове  грехе, за које је сазнао раније, док су још били у пријатељству. На то  је  Јероним  одговорио  трагичним  тоном:  „То  значи  да  Руфин  жели  моју главу...ʺ  Архиепископ  Хроматије  Аквилејски  и  Блажени  Августин  Ипон‐  ски,  који  су  били  упућени  у  ту  расправу,  падали  су  у  очајање,  не  знајући  како  да  укроте  ову  буру  страсти.  Први  је  заћутао  Руфин.  Архиепископ Хроматије га је наговорио да се мирно лати превођења  са  грчког  на  латински  следећих  дела:  Евсевија  Кесаријског  (Пале‐  стинског),  Историја  Цркве,  Историје  монаштва  у  Египту  и  Беседе  Василија Великог, Григорија Богослова, па чак и Оригена.  Али се Јероним није смирио; продужио је рат са „оригенистимаʺ.  Тако је избацио из својих Хроника све похвале Меленији, које јој је,  и то у њеном присуству, пре 20 година распредао, истичући сад да и  само њено име говори о црнилу њене душе. Руфина је погрдно нази‐  вао  grunnius  (тј.  грокћућа  свиња)  и  шкорпион.  Па  чак  кад  је  Руфин  умро  410.  године  на  Сицилији,  Јероним  је  забележио:  „Најзад  је  отишао  под  земљу  тај  Тринакријски  шкорпион;  стоглава  хидра  је  престала да сикће на менеʺ.   

 

230

СТАЊЕ У ДРЖАВИ 

После  смрти  Теодосија  I  Великог  (378‐395)  остало  му  је  троје  деце.  У  првом  браку  са  Флакилом  имао  је  два  сина:  Аркадија  и  Хо‐  норија. Из другог брака са Галом (сестром Валентинијана II) остала  му је кћи Плакида, која је добила и име мајке и тако да се звала Гала‐  Плакида.  Старијем  Аркадију  (18  година)  била  је  дата  власт  над  Истоком,  док је млађему Хонорију (11 година) остављено да влада Западом. До  навршавања  њиховог  пунолетства  били  су  им  одређени  старатељи  ‐  регенти.  Аркадију  у  Константинопољу  Руфин,  а  Хонорију  у  Милану  (Медиолану)  Стиликон.  Старатељи  су  се  међу  собом  мрзели.  Стиликон на Западу био је јачи јер су му биле потчињене и све ар‐  мије на Истоку. Али Руфин је имао и већег непријатеља, дворског со‐  бара  Евтропија.  Руфин  је  све  чинио  да  ожени  Аркадија  својом  ћерком,  а  Евтропије  га  је  повезао  са  једном  сиротом  девојком,  Евдоксијом, из породице која је гајила непријатељска осећања према  Руфину.  Ова  породица  конзула  Бауто  била  је  франксонске  национ‐  алности  и  свадба  се  обавила  395.  године.  Руфин  је  издајнички  био  убијен па је Евтропије диктаторски стао на кормило управљања, али  се, уз то, оправдао и на војном фронту. У то време се у Европу била  излила  бујица  Хуна,  која  се  била  разлила  и  по  Кавказу,  по  обалама  Црног  мора,  Дунава,  по  Балкану,  у  Тракији.  Међутим,  Евтропије  је  смогао снаге те их је протерао назад у Закавказје. Због овога је до‐  био титулу патриција и конзула.  Диктатор ипак под ногама није имао чврсто тле. Једна војна сила  је оборила другу. Евтропијев конкурент Стиликон се нагодио са гот‐  ским  генералом  Хејном  па  је  затражио  од  императора  Аркадија  Евтропијеву  главу.  Император  се  колебао,  међутим,  као  Евтропи‐  јева издајница појавила се управо царица Евдоксија коју је он уздигао  на престо. Она је желела да лично свима командује. За то време се 

 

231

Евтропије  крио  у  олтару  Св.  Софије  у  Константинопољу,  али  је  убрзо  ипак  био  погубљен.  Готски  генерал  Хејна  се  споразумео  са  другим готским вођом Трегибилдом како би се домогли власти. Њи‐  хове  војне  снаге  су  већ  биле  стациониране  у  Халкидону  прекопута  Константинопоља.  Император  Аркадије  је  спокојно  отишао  до  њих  да  их  поздрави,  па  је  у  локалној  познатој  цркви  св.  Јефтимије  пот‐  писао мир и сва друга изнуђена обећања. Римске трупе које су чувале  Константинопољ  морале су  да се повуку из  престонице,  па  су  „Цар‐  ски Градʺ окупирале готске војне снаге.  Међутим,  подмукли  Византијци  су  испали  превејанији  од  на‐  ивних  „Азијатаʺ,  Гота.  Онемогућили  су  Готима  мир  и  исхрану,  подвргавши их тоталном бојкоту и терору, тако да је Хејна одлучио  да бежи из престонице у Тракију, а грчко становништво је оне који  су  остали  немилосрдно  поклало.  Готе  су  из  подунавских  крајева  ис‐  теривали они који су се кретали за њима из Азије. Нешто слично су  Готи добили од Хуна и на територији Италије.  *     *  *  И  ето,  у  оваквом  конфузном  државном  тренутку  појављује  се  у  Константинопољу један човек, притом не по својој вољи, и не од овог  света ‐ св. Јован Златоусти. 

 

232

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ 

У  условима  овакве  државне  нестабилности  и  перманентне  смутње  спонтано  се  појавила  једна  света  личност,  изузетно  обдарена  талентима  хеленске  речитости,  а  притом  још  и  аскетска;  био  је  то  Јован  Златоусти.  Златоусти  је  пореклом  из  оног  друштвеног  слоја  који  је  обрађивао  позамашне  парцеле  земље  а  истовремено  се  по  градовима  бавио  мануфактуром  и  трговином.  Данас  би  рекли  да  је  припадао  буржоаској  класи.  Животни  интереси  су  деловали  да  ова  породица  пружа  својој  деци  најбоље  образовање,  тј.  да  дају  велике  паре ретким  приватним учитељима. Школа је  тад била приватна  об‐  ласт  а  не  државна.  Другачије  речено,  просвећени  људи  од  књиге,  из  времена  древне Цркве, такозвани оци, учитељи и писци,  углавном  су  потицали  из  добростојећих  и  културних  породица  са  наслеђеном  традицијом  вишегенерацијске  интелигенције  која  је  живела  по  ве‐  ликим градовима онога доба. Таква „племићка гнездаʺ су се налазила  у  центру  Мале  Азије  и  на  подручју  Антиохије,  у  близини  Либанског  планинског  ланца.  Одатле  су  поникли  „велики  Кападокијциʺ  и  целокупна  школа  антиохијског  богословља:  Мелетије  Антиохијски,  Диодор  Тарски,  Теодор  Мопсуестијски,  Флавијан  Константинопол.‐  ски  и  након  њих  ‐  Јован  Златоусти.  Као  што  смо  рекли,  он  је  при‐  падао  врло  имућној  породици.  Био  је  ученик  професора  реторике  Ливанија,  у  оно  доба  врло  знаменитог,  кога  је  осим  Антиохије  и  Константинопољ  звао  да  држи  предавања.  Изгледа  да  је  Златоусти,  као  некад  и  Ливаније,  одлазио  у  престоницу,  али  сад  са  намером  да  прати наставу код самог Ливанија. Није могло бити а да професор не  оцени  изузетне  способности  Златоустог,  па  му  је  предложио  да  наследи  његову  професуру  реторике.  Међутим,  Јован  је  своје  срце  већ био поклонио хришћанству, Цркви и већ је био примио крштење  од  Мелетија.  Св.  Мелетије  је  тада  још  увек  стајао  на  позицијама  компромисног учења о божанству Сина Божијег. Он је убрзо сасвим 

 

233

прекинуо  са  омиусианцима,  те  je  прешао  на  чисто  никеЈско  омоусиан‐  ство.  У  том  међувремену  Мелетије  је  био  одсутан  са  своје  катедре,  а  Златоусти  је  мирно  живео  са  својом  мајком,  удовицом.  Убрзо  је  она  умрла  и  Јован,  који  је  био  још  млад  и  који  се  одушевљавао  аскезом,  бежи  код  сиријских  пустињака  да  живи  са  њима.  Недалеко  од  њега  је  тад  код  пустињака  живео  и  блажени  Јероним;  који  је  убрзо  побегао  због  њихове  антиинтелектуалности  у  област  своје  библијске  фило‐  логије.  Исто  се  ово  десило  и  са  Златоустим.  Доста  се  издосађивао  и  изгладовао  у  пустињи,  тако  да  је  за  цео  живот,  као  што  смо  већ  рек‐  ли,  навукао  себи  тешки  катар  желуца.  После  смрти  императора  Ва‐  лента  (379.  г.),  познатог  по  прогонима  хришћана,  Мелетије  је  након  повратка  из  прогонства,  у  коме  је  провео  6  година,  окупио  око  себе  „никејску  паствуʺ  која  му  је  била  верна,  па  је  из  пустиње  позвао  још  увек  младог  Јована  Златоустог  у  свој  клир,  поставивши  га  за  ђакона.  Мелетије  је  ускоро,  у  време  одржавања  Константинопољског  сабора  381.  године,  умро,  па  је  тад  његов  наследник  у  Антиохији,  Флавијан,  поставио  Златоустог  за  презвитера  (386.  г.).  У  то  доба  је  Златоусти  већ  имао  доста  својих  радова,  нпр.  „О  свештенствуʺ,  „О  монаштвуʺ,  и  наравно,  одмах  се  прославио  и  као  проповедник.  Флавијан  му  је  одредио  службовање  у  старом  граду  на  морској  обали,  ὲν  τῆ  Παλαιὰ,  кога  је  касније,  постепено  преплавило  море.  Управо  је  ту  у  току  12  година  звучала  његова  жива  златоуста  реч.  Њена  се  снага  у  пракси  доказивала  смиривањем  народног  бунта  у  Антиохији.  Против  новог  разрезаног  пореза  дигли  су  се  нижи  слојеви  и  у  своме  бесу  оборили  статуу  Теодосија  I  Великог  и  његове  жене  Флакиле,  па  су  месне  власти  поводом  тога  биле  позване  у  престоницу  на  саслушање.  Са  њима  је  отпутовао  и  митрополит  Флавијан,  оставивши  Златоустом  пастирско  старање  о  Антиохији,  у  којој  је  овај  одмах  одржао  низ  сми‐  рујућих  проповеди.  Касније  су  оне  ушле  у  посебан  зборник  говора  Јована  Златоустог  „О  статуамаʺ,  који  је  после  извесног  времена  назван  „Андријатисʺ  (андриас  =  статуа).  „Андријатисʺ  је  врло  рано  постао  омиљен  код  балканских  Словена  тако  да  је  био  преведен  на  старословенски  језик,  а  древни  руски  преписивачи  су  направили  његову копију.  После  Теодосија  I  Великог  императорску  власт  су  добила  ње‐  гова  два  млада  сина:  Аркадије  од  18  година  да  влада  Истоком,  а  Хонорије,  коме  је  било  11  година,  Западом.  Познати  немачки  ис‐  торичар  Шлосер  на  једном  месту  каже:  „Оба  Теодосијева  сина  су  имала  веома  ограничене  природне  способностиʺ.  Црквени  историчар  Филосторг  посебно  о  Аркадију  пише  следеће:  „Био  је  омањег  раста,  омршавог  тела,  слабашне  снаге,  црнпурасте  коже.  Увелост  његове  душе се огледала у његовом говору и у особености његових очију 

 

234

које  су  сањиво  и  болешљиво  жмиркалеʺ.  Онда  није  никакво  чудо  што  су  оба  ова,  по  годинама  незрела  императора,  убрзо  доспела  у  руке  привремених  диктатора.  У  Аркадијевој  околини  су  често  свргавали  и  убијали  један  другог,  тако  је  Руфина  убио  Евтропије.  А  њега  су  опет  један  за  другим  смењивали  готски  генерали:  Хејна,  Флавита,  комита  Јован,  итд.,  итд.  Евтропијева  диктаторска  снага  се  очитавала  и  у  томе  што  је  управо  он  пронашао  вереницу  и  жену  за  Аркадија,  млађу  Евдоксију,  из  франачке  породице,  значи,  германске  крви.  Исти  овај  Евтропије  ради  сопствене  славе  саветује  Аркадија  да  после  Нектаријеве  смрти  397.  године,  кога  је  иначе  још  Константи‐  нопољски  сабор  381.  године  поставио  на  епископску  катедру,  улепша  престоницу  личношћу  красноречивог  антиохијског  проповедника  Јована.  Нектарије  није  био  ни  богослов,  ни  проповедник,  и  ево,  пре‐  стоничној  сујети  годи  да  има  таквог  уметника  речитости.  Речено  ‐  учињено.  Тако  се  један  непоколебиви  у  својим  принципима  провин‐  цијалац  обрео  у  престоници.  После  Нектаријевог  право  рећи  ћута‐  ња,  овакав  говорнички  таленат  одједном  изазива  у  престоници  велику  сензацију.  У  Нектаријево  доба  никоме  ни  на  памет  не  би  падало  да  разобличава  „моћнике  од  овог  светаʺ,  па  је  народ  из  уста  овог  провинцијског  проповедника  први  пут  чуо  нешто  ново.  Позивао  је  он  богаташе  да  уделе  нешто  од  њихових  имања  сиромашној  браћи  по Христу.  Појава  оваквог  светог  старешине  била  је  тегобна  и  за  сам  клир.  За  време  Нектарија,  који  је  у  највећој  мери  био  светски  човек,  нико  се  није  узнемиравао  због  недостатка  дисциплине  међу  клирицима,  а  сад Јован започиње да поставља канонске забране.  Наредио је, на пример, да се из домова за клирике који су прихва‐  тили целибат удаље „сестреʺ, јер су изазивале извесно подозрење.  Од  богатих  ђакониса  и  клирика  је  захтевао  скроман  живот  и  одрицање од упадљиве раскоши.  Из свог архиепископског стана је избацио аристократску раскош.  Монасима је забранио да глуваре по граду.  Његова  критика  богаташа  и  обичаја  у  круговима  блиских  двору  изазвала  је  у  вишим  друштвеним  круговима  непријатељско  распо‐  ложење.  Јованово  одбијање  да  одлази  на  ручкове  код  богатих  грађана  и  да  увек  сам  код  куће  једе,  дало  је  такође  повода  да  се  против  њега  изазове  огорчење,  наводно  због  његове  гордости.  А  уствари,  Јован  није  могао  тако  да  се  храни.  Он  је  до  те  мере  био  искварио  свој  желудац  суровом  исхраном  код  сиријских  пустињака  да  више  није  био  у  стању  да  вари  општеприхваћени  тип  исхране.  Углавном  се  задовољавао кашом од пиринча. 

 

235

Јованов  усрдни  помагач  у  спровођењу  строгих  дисциплинских  мера  био  је  његов  ђакон  Серапион,  иначе  Египћанин.  Његова  непо‐  колебљивост  је  још  више  повећавала  дух  опозиције  и  протеста  против Јована који се појавио у свим слојевима друштва на власти.  После  пада  диктатора  Евтропија  и  његовог  погубљења  царица  Евдоксија је узела сву власт у своје руке. А сви Јованови противници  су  се  потрудили  да  стекну  њену  наклоност.  Тако  су  Евдоксију  изве‐  штавали о томе како проповедник, док критикује дамску испразност  и  страст  ка  кинђурењу,  управо  прави  алузије  на  њу.  Чак  су  јој  под‐  метнули  и  другог  епископа,  Северијана  Кавалског,  истичући  га  као  красноречивог  проповедника  „који  није  ништа  лошијиʺ  од  Златоус‐  тог.  Неколико  проповеди  овог  Севиријана  дошло  је  и  до  нас  за‐  хваљујући  старим  издањима  сабраних  дела  Јована  Златоустог.  Очи‐  гледно  да  су  још  тада  његови  непријатељи  пустили  у  оптицај  неке  псевдоепиграфе како би изазвали смутњу у јавном мњењу и у пракси  доказали  да  „Златоустиʺ  није  изузетак,  већ  да  има  и  других  оратора  који ништа нису лошији од њега. Некако баш у то време, Јован је био  одсутан из Константинопоља. Позвали су га били завађени епископи  Ефеске  митрополије  у  Малој  Азији,  да  дође  код  њих  и  то  не  само  у  улози  арбитражног  судије,  него  и  као  епископ  из  престонице,  из  „Новог Римаʺ, како би расветлио једну њихову ствар. Златоусти се са  великим  задовољством  предао  овој  улози  миротворца.  Помесни  малоазијски  епископи  су  оптуживали  свог  ефеског  митрополита  Ан‐  тонија за неправилно хиротонисање многих епископа. Пошто је врло  пажљиво  размотрио  предмет,  Златоусти  је  прихватио  оптужбе  про‐  тив  Антонија  као  основане,  па  га  је  збацио,  а  поред  њега  и  још  13  других  епископа,  које  је  Антоније  претходно  био  поставио.  Оваква  смела  арбитражна  судска  расправа,  као  што  то  доликује  сваком  неу‐  мољивом  правосуђу,  прочула  се  навелико  по  целом  Истоку.  Код  већине  је  уобичајена  животна  мудрост  давала  предност  оном  методу  „закукуљено‐замумуљеноʺ,  само  да  не  пукне  брука.  За  Александриј‐  ску  катедру  коју  је  држао  славољубиви  Теофил,  ово  ширење  компе‐  тенција  Константинопољског  епископа  на  Ефеску  област  послу‐  жило је као повод да се поведе борба због понижавања достојанства  древних  „апостолскихʺ  катедара.  Противници  Златоустог  су  приво‐  лели  своме  лагеру  и  његове  источне  земљаке:  Антиоха  Птолемаид‐  ског и Акакија Веријског. Стари Акакије Веријски  (имао је тад пре‐  ко  100  година),  после  Валентове  смрти  (379),  а  практично  осрамоћен  због своје борбе против „јединосуштијаʺ, био је сад склон да мрзи све  успешне  младе  људе.  Тако  се  одлучио  да  подрије  и  „каријеруʺ  (он  је  тако  схватио  активност  Златоустог)  свог  прослављеног  младог  зем‐  љака. Чак се хвалио „запржићу ја њему чорбуʺ ‐ „ὰρτὐω χὐτρανʺ. 

 

236

За  време  одсуствовања  из  престонице  ради  ефеске  парнице,  Евдоксијини  пријатељи  из  средине  блиске  двору  „наместилиʺ  су  јој  Северијана  Ковалског  као  духовника  у  пастирској  улози.  Тако  се  Евдоксија сложила да њен новорођени син Теодосије на крштењу до‐  бије  име  Северијан.  После  повратка  из  Ефеса  Јован  је  постао  огорчен  овим  забијањем клина између њега и царске породице, сма‐  трајући  притом  да  је  Северијан  још  нарушио  и  црквену  дисциплину.  Осим  тога,  Јованов  деловођа,  ђакон  Серапион  је  оптужен  да  се  није  тобож  поклонио  Северијану  приликом  њиховог  сусрета.  Златоусти  сад,  на  основу  Северијановог  поднеска,  издаје  привремену  забрану  своме  секретару  да  врши  црквену  службу.  Али  Северијану  се  ово  чинило  недовољним,  јер  он  жели  ту  забрану  заувек.  После  личног  објашњавања  са  Јованом,  Северијан  је  сматрао  за  потребно  да  се  удаљи из престонице. Огорчена због овога, императорка одлучује да  утиче  на  Јована  како  би  се  помирио  са  Северијаном,  па  се  једне  недеља  појављује  пре  литургије  у  цркви.  Јован  је  већ  био  за  својом  катедром. Императорка је ужурбано пришла епископу, ставила му на  колена  малог  Теодосија  и  у  име  детенцета  замолила  је  Јована  да  опрости  Северијану.  Златоусти  је  био  скрхан  овим  моралним  на‐  сиљем,  али  је  направио  напор  да  се  макар  формално  помири  са  Северијаном,  кога  су  иначе  истог  тренутка  позвали  у  престоницу  и  организовали  њихово  спектакуларно  мирење.  Затим  су  оба  епископа  на  једном  од  наредних  богослужења,  један  за  другим,  одржали  своје  проповеди.  Вероватно  да  је  и  Северијан  као  и  Златоусти  био  у  Кон‐  стантинопољу  ученик  оног  истог  Ливанија;  методолошки  поступак  њихове  красноречивости  је  био  веома  сличан.  Северијанове  прис‐  талице  су  угурале  у  зборник  Златоустових  говора  неколико  Севери‐  јанових  проповеди,  што  је  откривено  знатно  касније,  током  нај‐  новијег издавања Златоустових сабраних дела.  Златоусти је говорио: „Никога се тако не бојим као епископаʺ. И  он је био у праву, јер по источним схватањима колективу епископа се  оставља могућност да претендује на улогу сабора, чак и без унапред  узакоњеног  руководиоца,  председавајућег,  што  је  просто  незамис‐  ливо  на  папском  Западу.  Сви  недрузи  Златоустови  из  престоничног,  великосветског  друштва  су  здушно  подржали  интригу  суда  и  сврга‐  вања  Златоустог,  и  све  то  на  челу  са  уваженим  и  добровољно  анга‐  жованим александријским  папом  Теофилом. Као што је  то већ била  њихова вековна традиција, папа је спавао и у сну видео како да смири  било  који  константинопољски  „испадʺ.  Непријатељска  Теофилова  помоћ је била прихваћена са одобравањем. Истакли су се и неки до‐  бровољци  у  тој  борби.  Вођа  монашке  партије  је  био  неки  Сиријац,  Исакије, иначе земљак Златоустов. Тој борби се међу константи‐ 

 

237

нопољским  клирицима  посебно  посветио  ђакон  Јован,  кога  је  Зла‐  тоусти  био  раније  избацио  из  клира,  због  убиства.  Организован  је  сабор  са  оптужујућим  материјалима.  Златоусти  није  био  неки  изве‐  штени  административац,  па  није  ни  размишљао  о  канцеларијским  формалностима, него само о корисности деловања.  Он  је,  на  пример,  негде  угледао  масу  мермера  која  нетакнута  лежи, наредио је да се прода и да се добит раздели сиротињи.  Или је, не саветујући се са било ким, поставио за епископе, и то  чак „групноʺ, четворицу одједном.  Постављао  је  ђаконе  изван  литургијског  чина.  У  току  пресвла‐  чења  после  литургије  је  на  горњем  месту1  жвакао  своју  уобичајену  пастилу зарад желуца.  Ђаконису Олимпијаду је овластио да по свом нахођењу руководи  добротворним акцијама.  Придворски интриганти су се договорили (иначе са љутим непри‐  јатељем  превасходства  Константинопољске  катедре),  са  страсним  и  пристрасним  Теофилом  Александријским  да  он,  полазећи  од  старе‐  шинства  части  његове  катедре,  буде  на  челу  саборског  суђења  Зла‐  тоустом. За какву кривицу? За уплитање у посао туђих епархија као  што је то, на пример, било у Ефеској области. На овај начин је дошло  до судара са престижем власти Александријског папе. Појавили су се  у  Константинопољу  неки  монаси  који  су  били  незадовољни  због  неких  пресуда  Теофила  Александријског.  Апеловали  су  на  престо‐  ничког  епископа  да  поново  размотри  читаву  ствар.  Размишљајући  теоретски,  могуће  је  било  да  се  они  и  неком  другом  суседном  дије‐  цезалном  архиепископу  обрате,  нпр.  Антиохијском  или  Јерусалим‐  ском.  Било  би  то  у  духу  источног  канонског  права.  По  одликама  аутокефалности сви су они били правно опуномоћени да покрећу ар‐  битражне  судске  расправе  оних  страна  у  поступку  у  другој  дијецези,  које  нису  саме  могле  да  се  смире.  Али  у  датом  случају,  наравно,  не  треба затварати очи пред чињеницом да је ситуација у нижим цркве‐  ним  масама  била  доста  упрошћена.  Није  у  стварности  свугде  пре‐  овлађивала  романтика  апостолских  катедара,  нити  се  оваплоћивала  у  канонској  пракси,  него  је  то  био  пре  прозаични  реализам  држав‐  ничког живота. Тако су у пракси епископи, ‐ по оним градовима који  су  административно  били  старији,  и  који  су  у  систему  канонске  суб‐  ординације били признати као такви, сматрали и сами себе за такве,  ‐  уместо  да  то  буду  они  митрополити  и  епископи  који  су  то  стварно  били по своме чину и по својој истинској власти. И не само да су код   Горње место = епископски престо у дубини олтара (апсиде). (Прим. прев.) 

1

 

238

тих  старешина  клирици  у  судском  спору  тражили  преиспитивање  свог  предмета,  него  просто  и  код  других  суседних  епископа.  (Види  нпр.  Картагински  сабор,  предмет  17.  107.  136;  Сардички  сабор  3‐4  и  друго).  Овде  древна  романтика  старешинства  апостолских  катедара  није  играла  никакву  улогу.  О  части  апостолских  принципа  ове  или  оне  катедре  врло  се  ретко  говорило;  била  је  то  част  особитог  реда  а  не она обична, практична.  И  ето,  у  маниру  баш  такве  практичности,  неки  александријски  монаси,  који  су  били  незадовољни  пресудама  свог  архиепископа  Теофила,  крену  утрвеним  путем  у  Константинопољ,  не  помишљајући  ни  на  какав  изгред.  На  своју  несрећу,  такође  ни  Златоусту  није  био  од  раскида  да  „ослушнеʺ  речи  монаха  који  су  дошли  да  се  жале.  Посаветовао  се  Јован  у  међувремену  и  са  неким  александријским  клирицима  што  су  боравили  у  Константинопољу,  па  је  закључио  да  овима  што  су  сад  стигли  следи  ослобађајућа  пресуда.  Наравно,  још  увек  Јован  није  пуштао  осуђене  у  цркву  на  службу,  али  је  написао  Теофилу  недвосмислено  писмо  (треба  рећи  и  врло  наивно)  да  му  овај  објасни  у  чему  се  састоји  кривиЦа  оптужених  монаха.  Тако  му  је  Зла‐  тоусти  сам  пао  у  шаке.  Не  одговоривши  на  ова  судско‐истражна  питања,  Теофил  је  просто  започео  контра‐офанзиву:  поднео  је  суд‐  ску  пријаву  лично  против  Златоустог,  оптужујући  га  за  јерес.  Затим  је  послао  из  Египта,  ‐  у  коме  су  тад  међу  монасима  пламтеле  распре  око  Оригена,  ‐  једну  групу  монаха  антиоригениста  која  је  била  привржена  њему,  Теофилу.  Ови  су  у  престоници  подигли  галаму  како  се  Јован,  који  иначе  појма  нема  о  раду  Александријске  цркве,  овде  повезао  са  јеретицима‐оригенистима.  Они  пак  Александријци,  који  су  стигли  раније,  обавестили  су  Јована  Златоустог  да  ће  они  свој  предмет  дати  императорском  суду,  уколико  он  није  слободан  само‐  стално  да  одлучује.  После  овога  Златоуст  поново  пише  Теофилу  да  се  не  може  избећи  покретање  дискусије,  на  шта  се  овај  оштро  одази‐  ва,  прешавши  у  напад:  „Ти  би  морао  да  знаш  правила  васеленског  са‐  бора, да о мени могу расуђивати само моји епископи и да се ова ствар  ништа не тиче туђих епископаʺ.  Да  би  убрзали  свој  предмет  и  да  не  би  отежавали  Јованов  поло‐  жај,  Александријци,  тужиоци,  стварно  су  се  обратили  световном,  им‐  ператорском  суду.  А  ове  судије,  не  само  што  нису  ове  тужиоце  огласили  за  криве,  него  су  чак  осудили  и  оне  монахе  које  је  Теофил  накнадно  послао  овамо.  Затворили  су  их  у  тамницу,  протерали  у  каменоломе, па су неки од њих ускоро и поумирали.  Од  световне  власти  је  ускоро  после  овога  Теофил  добио  позив  за  саборску  судску  истрагу,  те  он  доноси  одуку  да  убрза  своју  контра‐  офанзиву. Све своје личне страсти и увреде Теофил је успешно прик‐ 

 

239

ривао  принципијелном  борбом  за  барјак  апостолске  части  Алексан‐  дрије,  који  иначе  припада  читавој  васеленској  Цркви,  те  Алексан‐  дрије,  која  заузима  друго  место  после  првог,  ‐  Рима,  што  је,  по  њему,  такође неоспорно.  Теофилу  није  било  тешко  да  овим  у  св.  Епифанију  Кипарском  пробуди  пламеног  ревнитеља,  те  се  овај  покреће  са  свога  места,  пу‐  тује  у  Константинопољ  како  би  тамо  „завео  редʺ;  он  који  је  своју  неумереност  већ  једном  био  показао  на  југу  Палестине.  Убацио  се  био  тамо  са  својим  хиротонисањем  на  територију  туђе  епархије,  која  је  била  у  надлежности  митрополита  Јована  Јерусалимског.  И  мада  је  већина  епископа  тада  доказала  његову  кривицу  и  осудила  га,  њега  је  овај  случај  опет  саблазнио,  па  је  поново  кренуо  истим  погрешним  путем.  Допутовао  је  у  престоницу  и  зауставио  се  у  предграђу  Евдо‐  мону  где  су  га  дочекале  Теофилове  присталице.  Овде  је  одмах  у  цркви  Јована  Претече  рукоположио  једнога  ђакона  који  му  је  био  представљен  као  кандидат.  Сазнавши  за  ово,  Златоусти  је  елегантно  позвао  Епифанија  да  се  настани  код  њега.  Али,  помахнитали  Епи‐  фаније  ово  изричито  одбија  и  започиње  да  служи  по  црквама  и  кућама  које  му  је  давала  странка,  противна  Златоусту.  Подигао  је  барјак  борбе  против  Оригена  и  оригенизма,  тј.  барјак  александријске  странке,  која  тек  што  је  била  осуђена  у  грађанском  поступку  у  Кон‐  стантинопољу.  Међутим  Златоусти,  који  уопште  никакве  везе  нема  са  оригенизмом,  у  том  тренутку  је  овим  демагозима  за  њихове  ком‐  бинације  изгледао  као  врло  погодан.  Искористивши  Епифанијев  слепи  фанатизам,  Теофилови  га  интриганти  дрско  упућују  да  се  нај‐  зад  појави  и  у  катедрали  12  Апостола,  и  да  тамо  огласи  анатему  против  Оригена  и  његових  присталица.  Овај  покушај  је  био  крајње  безочан.  Епифанија  је  на  прагу  храма  дочекао  Серапион,  енергични  архиђакон  Јована  Златоустог,  па  га  је  отрезнио  својим  категоричним  саслушањем:  како  то  да  епископ  Епифаније  упада  у  туђи  храм  без  законске  дозволе  месног  епархијалног  старешине?  Тачно  је  да  је  Епифаније  био  махнит,  али  је  био  и  частан  човек.  Он  је  саслушао  Серапионова  објашњења  и  схватио  је  свој  глупи  положај.  Сазнавши  за  многе  појединости  које  се  дешавају  у  престоници,  хитро  се  по‐  купио  назад  на  Кипар.  По  предању  је  притом  рекао  следеће:  „Остав‐  љам  вама  престоницу,  двор  и  лицемерјеʺ.  Потресен  отрежњавајућим  преживљавањима,  св.  Епифаније  је  успут  преминуо  (403).  Додуше  и  било му је 96 година.  Наравно  да  су  људи  из  Јованове  близине  обавештавали  њега  о  свим  интригама  које  се  плету  на  двору,  у  друштвеном  крему,  еписко‐  пату  и  монаштву.  Међутим,  Златоусти  није  желео  да  се  прилагођава  и да каријеристички угађа „круговимаʺ. Бурно је са катедре разобли‐ 

 

240

чавао лакомислену испразност дворског живота. На пример, импера‐  торка Евдоксија је сматрала за потребно да поводом подизања њене  статуе приреди бучну светковину на тргу испред храма Св. Софије.  Ово је био изазов за Јована и за његов ригоризам, па узимајући у  обзир дворске интриге против њега, није се устручавао да јавно кри‐  тикује начин живота императорке. Тако он са катедре овако говори:  „Да ли ви знате стварни разлог због кога они желе мене да уни‐  ште? То је зато што ја нисам наређивао да се преда мном простиру  скупоцени теписи, што нисам хтео да се одевам у одећу везену златом  и свилом, што нисам много љубио да задовољавам ћуди тих људи.  Мене не прогањају због богатства или зато што сам учинио нека‐  кав преступ. Да је то тако, ја бих се сад збуњивао. Не. Мене прогања‐  ју што волим вас. Још су живи потомци Језавеле.1 Још увек Ироди‐  јада махнита, плеше и тражи Јованову главу. Све води ка несрећи...ʺ  У грчком оригиналу је овде приметна игра речи: πάντα εἰς ἀδοξίαν  ἐκτρὲχεν. Као прво, тражење Јованове главе исто је тако насртај и на  главу  новог  Јована.  Као  друго,  άδοξία  ‐  Адоксија  =  „злослављеʺ,  представља асоцијацију обратног смисла εὐδοξία. ‐ Евдоксија = „бла‐  гослављеʺ.  Рат је објављен. Царичин фронт појачавају увређене светске да‐  ме.  Млада  удовица  Евграфија  је  нпр.  озлојеђена  што  је  Златоусти  прекорео  њен  лични  морал,  замерајући  јој  нападно  дотеривање  и  увијање локница. Неки информатори су обавестили Теофила Алек‐  сандријског да може сада без страха да долази у престоницу, без об‐  зира што је раније добио претећи судски позив. Све је већ било сазре‐  ло да се она Теофилова претња упућена Златоустом оствари: „Не‐  ћеш  ти  мени да  судиш, него  ћу  ја  тебиʺ. Тако  Теофил креће у  Кон‐  стантинопољ са 30 епископа, са читавом флотом и, наравно, са вели‐  ким  парама  за  царске  „евлогијеʺ,  тј.  разне  поклоне  и  корисне  пос‐  ловне ручкове. Коректни и наивни Јован Златоусти је чак Теофилу  био припремио за сваки случај резиденцију док му траје суђење. Али  је ово, јасно, било гордо одбијено на лицу места. Раскошни дочек још  на води, на уласку у Златни рог, проширио се приликом искрцавања  у читав караван који се кретао поред храма Св. Софије, поред свих  храмова у правцу апартмана које су унапред били припремили Алек‐  сандријци.  Започело  се  са  раскошним  ручковима  и  поделом  „евло‐  гијаʺ. У име императорке и високих породица које су се пријатељски  односиле према Теофилу, Евграфија је била одређена да руководи  1 Језавела, жена јеврејског цара Ахаза; пореклом била и остала паганка.  (Прим. реценз.) 

 

241

ручковима  и  другим  гозбама.  Одвијала  се  отворена  завера  против  Јована  Златоустог,  и  сабор  који  је  царским  указом  био  сазван  ради  суђења Теофилу, јавно и без стида се претворио у своју супротност,  у Теофилово суђење Јовану. Епископе, као црквене поглаваре који  су  допутовали  на  сабор,  Теофил  је  унапред  био  припремио  против  Златоустог.  Као  место  одржавања  сабора  била  је  одређена  Villa  Rufiniana,  прекопута  Константинопоља,  која  је  добила  име  „Под  Дубомʺ  због  свога  места.  Ту  су  већ  били  на  окупу  28  помесних  александријских  епископа и цела фаланга Златоустових непријатеља, кивних на њега  због  оног  суђења  и  ислеђивања  на  малоазијској  територији,  на  по‐  дручју  Ефеске  митрополије.  На  челу  њихове  групе  налазио  се  кон‐  стантинопољски „херојʺ, љубимац императорке и лични конкурент у  проповедничкој  слави  Златоустог,  Северијан  Каваљски.  Овој  је  гру‐  пи био близак и Макарије из Магнезије, који се није потчинио митро‐  политу  Ираклиду;  Ираклида  је  пре  тога  био  поставио  Златоуст  по‐  што је претходно свргнуо митрополита Антонија. Јасно је да је место  одржавања  сабора  Под  Дубом  било  у  сагласности  са  локалним  епископом  Квирином  Халкидонским  који  је  заузео  свој  положај  на  фронту  против  Златоустог.  За  Теофила  су  посебно  били  важни  они  гласови  против  Јована  које  су  подигли  баш  његови  сиријски  зем‐  љаци,  Антиох  Птолемаидски  и  стари  вук  угаслог  аријанског  правца,  Акакије  Веријски,  који  је  био  превалио  стоту.  Вероватно  да  је  овај  човек,  кога  је  згњечила  победа  никејског  омоусианства  на  Истоку,  мрзео  свог  земљака  Јована,  млађег  колегу  по  Антиохијској  школи,  зато што се Златоусти није дао саблазнити од стране старих Антио‐  хијаца, тј. није хтео да се задржи на позицијама Акакијевог омијства,  нити  узалудно  да  дражи  црвеном  марамом  „омиусианстваʺ.  Златоус‐  тог  је  његово  здраво  морално  осећање  одбијало  од  тапкања  по  том  осетљивом тлу, које је у њему изазивало гнев.  Јован Златоусти је на законској основи држао око себе близу  40  епископа  који  су  били  уз  њега,  међутим,  онај  најстарији  по  части  у  Константинопољској  области,  Павле  Ираклијски,  приступио  је  Тео‐  филовој  страни.  Теофил  га  је  поставио  да  председава  овом  сабору.  Мада  је  према  императорском  указу  задатак  сабора  био  да  се  суди  Теофилу, ипак је и за тај недвосмислени посао Златоусти захтевао да  се  изузму  из  поступка  четворица  његових  личних  непријатеља:  Акакије  Веријски,  Антиох  Птолемаидски.  Квирин  Халкидонски  и  Северијан  Каваљски.  Овакву  Златоустову  попустљивост  она  чет‐  ворица епископа који су били на његовој страни сматрали су као сас‐  вим излишну, која чак прети опасношћу да се наседне на Теофилове  замке. Па како Теофил ни случајно није помишљао да се изузму   

 

242

наведене  вође  сабора,  Златоусти  је  одбио  да  учествује  на  њему.  Теофил  је  само  то  и  чекао.  За  двор  и  за  престонично  друштво  сабор  је  био  законит;  тиме  што  је  одсуствовао  са  сабора  Златоусти  је  омогућио  видљиву  оправданост  да  се  тужени  Теофил  одједанпут  преобрати  у  судију.  Четрдесеторица  епископа  који  су  окружавали  Златоустог  упутили  су  Теофилу  службени  захтев  да  да  одговор  на  питање:  како  је  могуће  да  он,  који  се  налази  на  челу  Египта  буде  судија у туђој дејецези?  Што  се  тиче  самог  Ј.  Златоустог,  он  је  био  блажи:  дао  је  прис‐  танак  да  се  појави  на  сабору,  уколико  се  са  њега  удаље  четворица  ње‐  гових  личних  непријатеља.  Али,  све  је  ово  било  узалудно,  јер  је  Теофилов  задатак  био  да  завлада  сабором  који  су  припремиле  двор‐  ске снаге, са тежњом да оборе Јована.  После  другог  позива,  Златоустог  је  Теофилов  сабор  осудио  у  ње‐  говом  одсуству.  Теретили  су  га  некаквим  безначајним  оптужбама,  али  углавном  су  га  обарали  in  contumatium  због  непојављивања  на  сабору.  По  методу  „гвожђе  се  кује  док  је  врућеʺ,  истог  је  дана  императо‐  ру  била  поднета  на  потпис  судска  пресуда  која  се  истовремено  објав‐  љује  и  константинопољском  клиру.  Како  би  се  јаче  притискало  на  императорову  вољу,  осим  тобожњих  канонских  кривица,  на  Јовано‐  ва  плећа  се  набацује  и  политичка,  crimen  laesae  majestatis,  поткопава‐  ње императорске власти директним оптужбама са црквене катедре.  Сама  императорка  Евдоксија  је  лично  била  уплашена  због  овог  лажног  суђења,  али  се  ипак  сложила  да  се  Златоусти  привремено  удаљи  из  престонице.  Она  се  бојала  великог  поштовања  које  је  народ  гајио  према  Златоустом,  и  у  томе  се  није  преварила.  Очекивано  ћу‐  тање  је  потрајало  4  дана.  Златоусти  је  изјавио  да  он  захтева  правни  саборни суд.  Златоустог  су  тајно  одвезли  преко  Мраморног  мора  у  Никоми‐  дију.  Међутим,  народ  почиње  да  се  буни.  Кад  су  Теофил  и  Северијан  Каваљски  у  улози  победника  заузели  црквену  катедру  и  отпочели  своју  агитацију,  дигла  се  побуна  против  „Александријацаʺ.  Бунтов‐  ници  су  извикивали:  „Удавити  Теофила  у  Босфору!ʺ  Већина  Алек‐  сандријаца,  која  је  била  неосновано  уобразила  да  победоносно  може  да  вршља  по  престоници  како  хоће,  бежећи  сад  из  Константинопоља,  у  паници  се  потоварила  назад  на  своје  бродовље.  Талас  побуне  је  пре‐  плашио  двор.  Нарочито  је  императорку  Евдоксију  била  ухватила  паника.  Паладије  Елеонопољски,  лични  биограф  Јована  Златоустог,  пише  да  је  Евдоксија  доживела  у  својој  спаваћој  соби  као  некакво  приказање  Јована  Златоустог,  док  нам  блажени  Тедорит  саопштава  како се у те дане у Константинопољу догодио земљотрес. Евдоксија 

 

243

је затражила повратак Јованов. Лично му је по специјалном куриру  послала  писмо,  уверавајући  га  да  она,  са  своје  стране,  уопште  није  умешана у његово прогонство, те га позива да се врати у престоницу.  Јован  није  ово  прихватио,  него  је  остао  у  свом  приградском  стану. Једино је затражио да му се суди на неком исправном сабору.  Међутим, народ није желео да има посла ни са каквим дипломатским  потезима, па је хитно организовао тријумфални дочек своме хероју  и  затражио  од  њега  да  одржи  говор.  Златоусти  је  свој  положај  упоређивао са искушавањем Аврама у Египту, онда кад је фараон за‐  тражио за себе Сару, она остала чиста, а прељубник осрамоћен.  Теофил,  који  је  у  конкретном  случају  доживео  морални  пораз,  прекинуо је са својим непријатељством према монасима који су се у  престоници жалили на њега. Они су са своје стране повукли жалбу,  те их је Теофил славио као најбоље међу монасима.  Златоусти је инсистирао на обавезном законском сабору који би  се  одржао  у  складу  са  прописима.  И  влада  је,  несумњиво  по  жељи  преплашене  императорке  Евдоксије,  поново  разаслала  позиве  за  сабор. Позивница је била упућена и Теофилу Александријском, кога  су његови Александријци извиждали због интриге против Златоус‐  тог. Он се није усудио лично да крене на сабор, него је послао своје  заменике  са  инструкцијом:  инсистирати  на  саборској  одлуци  (Под  Дубом) да се Јован лиши чина, полазећи при том од 4. правила Ан‐  тиохијског  сабора.  Златоустови  заштитници  су  порицали  општу  обавезност придржавања томе правилу, јер су порицали, као штетне,  и дефиниције вере са тога сабора (341. г.) због њихове аријанске ори‐  јентације и непријатељства према св. Атанасију. Саборска већања су  се продужила, али се сагласност међу странкама није постигла. Ме‐  ђутим, политичка власт се одлучила да сама пребројава гласове како  би осудила Златоустог.  Због кукавичлука, власт никако није објављивала пресуду, него  је крила од народа, рачунајући да ће глас гомиле сам по себи да ути‐  хне и замре.  Јован  је  бојкотовао  двор.  Године  403. императорска  породица  није дошла у цркву; исто се то поновило и на Ускрс 404. године. Међу  клиром се ширио раскол. Златоустог су држали у кућном притвору,  тј. фактички jć био ухапшен. Најзад су његови непријатељи Севери‐  јан  Каваљски,  Аким  Веријски  и  компанија,  успели  да  добију  од  им‐  ператорке  Евдоксије  дозволу  да  се  судска  одлука  да  на  извршење.  Одлука њиховог сабора је била удаљавање Јована Златоустог са кон‐  стантинопољске катедре, и то у мало познате регионе (данас бисмо  рекли у Сибир) како би све пало у заборав. Петог дана после Педе‐  сетнице остварили су оно што су наумили. Одредили су да ухапше‐ 

 

244

ник Јован 20. јуна крене на далеки пут преко Мале Азије, дозволив‐  ши  му  да  се  поздрави  са  блиским  клирицима и  ђаконисама.  Прили‐  ком  растанка  Златоусти  је  оставио  пријатељима  у  аманет  да  његов  наследник буде покоран пред властима; једино их је молио да никако  не  потписује  акта  у  којима  се  он  осуђује.  За  то  време  је  гомила  народа  опседала  зграде  у  близини  Свете  Софије.  Јована  су  тајним  пролазима извели и одвезли.  Преварен и разгневљен, народ се одмах осветио. Не зна се тачно  ко  је  баш  подметнуо  ватру  испод  саме  катедре  Софијског  храма.  И  целу,  за  оно  време  блиставу  базилику,  суседни  Дворац  и  Сенат  обу‐  хватио је огроман пламен који се није могао угасити. Све је било пре‐  творено у развалине и то само у току три сата. Настрадали су много‐  бројни  антички  украси  у  Сенату.  Наравно  да  су  за  ово  окривили  „јо‐  ванитеʺ, како су почели да зову Златоустове приврженике. Многе су  од њих поубијали. Златоустог су у току првих дана прикривали у Ни‐  кеји  и  убрзо  су  га,  такође  тајно,  одвезли  у  прогонство.  Успут,  док  је  пролазио  кроз  Малу  Азију,  преплашени  епископи  су  се  скривали  од  њега, бојећи се да узнику укажу најобичнију пажњу или помоћ. Нико  га  нигде  ни  у  Анкари  ни  у  Неокесарији  (Кападокијској)  није  погле‐  дао, нити му је помогао да ублажи болове у желуцу, од којих је патио.  Златоустог  су  довезли  у  једну  забачену  насеобину,  такозвани  Кукуз;  негде  у  пределу  нашег  Закавказја.  Та  паланчица  између  Ку‐  тајске губерније и Батумске области се у међувремену сасвим затрла.  По  предању,  месно  становништво  се  пријатељски  и  са  великим  поштовањем  односило  према  прогоњеном  светитељу.  Чак  и  месна  администрација  није  онемогућавала  бујицу  писама  које  је  он  добијао  из престонице, на пример, од Олимпијаде, и из свог завичајног антио‐  хијског краја. 

 

245

НЕМИРИ У ЦРКВИ  ЗБОГ НАСИЉА НАД ЗЛАТОУСТИМ 

Након недељу дана после прогонства Јована Златоустог из Кон‐  стантинопоља,  на  његово  место  био  је  постављен  осамдесето‐  годишњи Арсакије, брат покојног Нектарија. А на Арсакијево место  је  пак  дошао  један  Златоустов  непријатељ,  престонични  презвитер  Атик,  који  је  одмах  започео  са  радикалном  чистком  свих  Златоус‐  тових  присталица.  Такви  епископи  и  клирици  били  су  од  реда  свргнути,  па  је  чак  и  онима  који  би  им  давали  уточиште  била  кон‐  фискована имовина; а многи су од њих били послати и у прогонство.  Јована Златоустог су његова источна сабраћа из Александрије и  Антиохије  препустила  императорском  двору  на  окрутан  обрачун.  Њему је једино било остало да се одмах након неправедног суђења  Под Дубом обрати Риму за помоћ. Међутим, Јовану се није журило  све док није сазнао да је лично Теофил известио папу о овом суђењу  које је сам био спровео. Не одуговлачећи даље, а уз искрену жељу да  упозна папу са својим предметом, Јован шаље у своје име, у име 40  епископа, и у име константинопољског клира који му је остао веран,  три епископа са писмима у Рим, у којима је протестовао против бе‐  закоња. Сличне извештаје и молбе упутио је преко својих посланика  и двојици аутономних митрополита, миланском и аквилејском. Папа  Инокентије I (401‐417) одговорио је и Теофилу и Јовану, одбијајући  Теофилову пресуду, и захтевајући поводом тога нови сабор Истока и  Запада,  коме,  у  циљу  пуне  објективности,  не  би  присуствовали  за‐  грижени  екстремисти  са  обе  стране.  Теофил  је  био  приморан  да  пошаље у Рим доста детаљан извештај са бележницом записника са  судског процеса Под Дубом. Тако се лично папа могао уверити да је  заседало само 36 епископа и да их је од тога било чак 29 из Египта,  значи Теофилова „гласачка машинаʺ, те да су оптужбе, уопште узев,  биле неозбиљне. Зато папа Инокентије шаље Теофилу једно врло  сериозно писмо, позивајући га на саборски суд који ће се одржати на 

 

246

Западу  и  који  ће  читаву  ствар  пресуђивати  према  канонима  Нике‐  јског  сабора,  који  се  на  Западу  једино  признаје.  Ово  је  била  алузија  којом  се  стављало  на  знање  да  Рим  не  признаје  обавезност  4.  одредбе  Антиохијског сабора по којој се (341. г.) судило и св. Атанасију.  После  протеривања  Златоустог,  његове  присталице  су  у  повећем  броју  пребегле  у  Рим,  где  су  били  пријатељски  дочекани.  Било  је  ту  свештеника  и  епископа  и  то  не  само  из  Константинопоља,  него  и  из  Солуна,  уопште  са  Истока,  укључујући  и  Златоустове  земљаке  чак  из  Месопотамије.  О  свему  овоме  папа  је  обавестио  свог  западног  им‐  ператора  Хонорија,  молећи  га  да  сазове  сабор  у  Солуну.  Овај  се  са  тим  сложио  па  се  поводом  тога  обратио  императору  Аркадију.  Писма  су  упутили  Аркадију  и  папа  Инокентије  Римски,  а  и  аутоном‐  ни  архиепископи  милански  и  аквилејски.  У  Константинопољ  се  тад  упутио  велики  број  уважених  посланика  под  чијом  заштитом  се  вра‐  тио и један део грчких емиграната који су се нашли у Риму.  Међутим,  по  наређењу  императора  Аркадија,  већ  је  у  Атини  цело  посланство  било  задржано;  нису  их  пуштали  у  Солун.  А  кад  су  допловили  до  Константинопоља,  са  пристанишне  обале  су  их  од‐  везли тако рећи као ухапшенике  на  обалу  Мраморног  мора. Да би им  се  дозволио  улазак  у  престоницу,  од  свих  ових  „Римљанаʺ  тражило  се  признавање  Атика  који  је  био  постављен  на  место  Златоустог.  Сви  су  једнодушно  одбили,  а  онда  је  свима  био  одузет  дипломатски  па‐  сош,  затим  императорово  и  папино  писмо,  а  они  лично  ухапшени.  Италијане  су  вратили  у  Рим  док  су  Грке  разаслали  по  разним  мес‐  тима  у  прогонство.  Паладија  Елеонопољског  су  специјално  упутили  у горњи Египат код Асуана (Сиена).  Увређени  папа  Инокентије  I  морао  је  да  прекине  сваке  односе  са  непријатељима  Златоустог,  па  је  често  слао  прогнаном  светитељу  утешна  писма.  За  време  власти  императора  Аркадија  на  Истоку  сви  приврженици Јована Златоустог су били прогањани као римофили.  Није  само  Рим  штитио  Златоустог,  него  и  његов  антиохијски  Ис‐  ток.  У  то  време  је  у  Антиохији  већ  био  преминуо  архиепископ  Фла‐  вијан  (26.  IX  404.),  а  наредног  месеца  умрла  је  (6.  X  404.  г.)  импе‐  раторка  Евдоксија  чије  име  је  само  по  себи  штитило  Златоустог  од  излишне  суровости.  На  место  преминулог  Флавијана,  партија  импе‐  ратора  Аркадија  се  постарала  да  доведе  презвитера  Порфирија,  Зла‐  тоустовог  непријатеља,  док  је  презвитер  Констанције  био  на  челу  Златоустових  присталица  који  су  желели  да  виде  њега  као  Златоус‐  товог  заменика.  Међутим,  Констанције  се  био  храбро  упутио  код  Златоустог  у  Закавказје  на  захтев  антиохијске  пастве.  Императорска  власт  је  искористила  његово  одсуство  и  довела  је  на  антиохијску  ка‐  тедру Порфирија. Специјалним императорским указом је била из‐ 

 

247

дата наредба да се у цркву не пуштају сви они који одбијају општење  са Теофилом, Акакијем и овим новим Порфиријем.  Преписка  Јована  Златоустог  са  папом  и  Антиохијцима  забри‐  њавала  је  његове  константинопољске  непријатеље,  Северијана  и  Порфирија. Они су молили императора Аркадија да уклони Јована  из Кукуза, које је сад постало врло познато место и да га прогна у  неку забаченију и удаљенију забит. Тако је било одређено приморско  месташце Питиун, данашња Пицунда, па су заточеника који је као и  раније  био  слаб,  исцрпљен  и  неспособан  да  се  пешке  креће  у  удаљеније  прогонство,  ипак  по  беспућу  повели  према  северозападу.  Међутим,  у  близини  насеља  Комане  Јован  је  буквално  спао  с  ногу,  издала га је последња снага. Однели су га у најближу цркву мученика  Василиска у којој је предао Богу душу, рекавши: „δὸξα τῷ θεῷ πὰντων  ἑνεκα!ʺ ‐ „Слава Богу за све!ʺ  Поводом 1500 годишњице смрти Јована Златоустог, учитеља Ва‐  селенске  цркве,  године  1904.  руски  Свети  Синод  је  ставио  у  задатак  својим  научницима  и  професорима  А.  И.  Брилијантову,  В.  Н.  Бене‐  шевичу  и  неким  другим  грузинским  богословским  стручњацима,  да  археолошки  одреде  место  прогонства  и  смрти  овог  великог  оца  Цркве. У то време  су  та  места још  увек  била у  границама Русије и  нису била предата Турцима. Хаос рата и револуције, који је запљус‐  нуо 1914‐1920. године, сасвим је потиснуо у заборав овај задатак.  Ондашња  општецрквена  свест  није  могла  да  прихвати  овакво  неправедно  прогањање  Златоустог,  које  се  настављало  и  после  ње‐  гове смрти. Непријатељска страна продужава да умањује славу њего‐  вог имена. Међутим, саборско признање најширих црквених слојева  и  високо  подигнута  застава  Рима  у  корист  праведника,  врло  су  брзо  победили  краткотрајну  званичну  лаж  државне  и  партијске  црквене  власти. Иначе, непромишљена лаж може да победи и привремено да  ликује, али време таме пролази и наступа незадржива светлост.  Помахнитали и острашћени Теофил Александријски сад жели да  упропасти  саборни  црквени  суд  тиме  што  на  ватру  страсти  долива  ново  уље.  Теофил  се  просто  хазардно  заносио  борбом  против  ори‐  генизма  са  којим  је  вештачки  и  демагошки  повезивао  име  Јована  Златоустог.  У  то  време  блажени  Јероним  је  био  у  фази  служења  Теофилу  и  његовој  борби.  Па  као  мајстор  клеветања,  у  својим  пи‐  смима  парадирао  је  неизмерним  блаћењем  Јована  Златоустог,  пи‐  шући: „Нечастиви, разбојник, богохулник, Јуда и сатана, кога ни сам  пакао не може довољно да казниʺ.  У  то  време  су  се  код  Меланије  на  Маслиновој  Гори  окупљали  и  Златоустови пријатељи који су сазнали за однос римског папе према  њему. У својој неразумној борби против непријатеља, Јероним није 

 

248

могао да примети како је тај исти Теофил, који га је саблазнио на ту  безобзирну  борбу  против  Златоустог  и  Оригена,  престао  са  насрта‐  јима на овог последњег, чим се задовољио победом над живим непри‐  јатељем. Кад му је Ориген био потребан, он је продужио да се кори‐  сти  његовим  текстовима,  јер  другог  научног  извора  није  ни  имао.  Тако  се  на  отровне  примедбе  других  лукаво  оправдавао:  „Ориген  је  ливада  на  којој  расте  разно  цвеће  и  траве.  Треба  их  зналачки  ода‐  брати како би се могле користитиʺ.  Без  обзира  како  се  Теофил,  опијен  својом  победом,  па  чак  осе‐  ћајући и презир према Риму који га је осудио, правио безазлен, ипак  се,  природним  током  ствари,  приближавао  крај  његове  краткови‐  дости и пролазне славе. Правда се заснивала на суду народне савести  и  на  суду  Рима  који  је  био  на  страни  уништеног  праведника.  Била  је  смењена она власт која је била потврдила неправду. Године 408. умро  је  император  Аркадије.  Мада  се  званично  продужило  са  раније  при‐  хваћеним  политичким  курсом  и  за  време  малолетног  Аркадијевог  сина, седмогодишњег Теодосија II, ипак су нижи црквени слојеви, ко‐  ји  су  нагињали  Јовану  Златоустом,  такозвани  „јованитиʺ,  предосећа‐  јући  промене,  продужили  својим  упорним  ангажовањем  да  остварују  за  себе  слободу.  Сви  они  епископи  који  су  били  прогнани  због  свог  бекства  у  Рим  чврсто  су  стајали  уз  „јованитеʺ.  Код  званичног  по‐  главара  Константинопољске  Цркве  храмови  су  били  полупразни,  а  на забрањеним молитвеним скуповима изван града (ἔξω κόινων = иза  трошарине),  учествовала  је  огромна  маса.  После  смрти  императора  Аркадија, архиепископ Атик је хтео‐нехтео сматрао за потребно да  се стрпљивије односи према овим упорним борцима, па је тако један  број  укључио  у  званичну  Цркву.  Међутим,  део  становништва  и  већина  епископа  нису  хтели  да  се  предају  путем  помирења.  А  сестра  Теодосија II, Пулхерија, која је 419. године напунила 16 година и до‐  била звање „августеʺ, постала је убеђена присталица мира са папама  и  поклоница  успомене  на  Јована  Златоустог.  Оваква  Пулхеријина  расположења  још  увек  нису  могла  да  измене  „неразумниʺ  курс  црк‐  вене  политике  који  је  иницирао  Тоефил  Александријски.  Био  је  по‐  себно  „неразуманʺ  за  саму  Александрију,  која  се  традиционално  ос‐  лањала на Рим, штитећи свој други по реду примат части. Сад тај не‐  разумни Теофил дрско говори „баш ме бригаʺ, и то онда кад најауто‐  ритативнији  богослови  александријског  патријархата  негодују  због  његовог  неправичног  суђења.  Тако  је  Теофила  јавно  осуђивао  и  пре‐  подобни Нил Синајски који је у световном животу био истакнути чи‐  новник у Константинопољу, а такође и преподобни Исидор Пелуси‐  от  (из Пелусија). Исидор је прекоревао све, не штедећи уз Теофила  ни самог императора Теодосија II. Он је овако писао: „Египат је као  приврженик фараона одувек био непријатељ Мојсија. А сад је про‐ 

 

249

тив једног стварно светог учитеља избацио у први план овог Теофи‐  ла, човека који је похлепан на драго камење и злато. Уз њега су се  прилепила још четири учесника у свему томе, четири отпадника, као  што је то и он сам: Акакије, Севир, Антиох и Квирин. Они су га и уп‐  ропастили.ʺ У то време су оваква писма играла улогу публицистич‐  ких чланака по часописима; она су ишла од руке до руке и читала се.  У  Златоустовом  завичају,  у  Антиохији,  вештачки  се  гушила  успомена  на  њега,  све  док  је  био  жив  Порфирије  који  је  и  био  постављен  са  тим  циљем.  Чим  је  он  умро  414.  године,  стари  монах  Александар,  који  је  изабран  на  његово  место,  посветио  се  уједи‐  њавању Антиохијске Цркве, а не партизанштини од које је боловала  Антиохија још из аријанских времена. Он је изгладио однос са жи‐  лавим  остацима  „мале  црквеʺ  која  је  после  Евагрија  остала  без  епископа.  Он  је  поново  увео  у  диптих1  забрањено  име  Јована  Зла‐  тоустог,  па  је  све  оне  који  су  се  противили  покојном  Порфирију  поново ујединио са Црквом. Све је клирике примио у исти чин који  су раније имали, укључивши и два епископа Елпидија и Папа, који су  били некад удаљени због верности Златоустом. Александар Антио‐  хијски је о овоме послао папи Инокентију (415.) два записника, па је  тиме био успостављен мир између Антиохијске и Римске Цркве.  Александар  је  отпутовао  у  Константинопољ  и  тамо  покренуо  вернике  да  упорно  захтевају  уношење  имена  Јована  Златоустог  у  диптих.  Али,  Атик  још  увек  то  није  могао  да  дозволи.  Чак  је  после  Александрове смрти његов наследник Теодот поново у самој Антио‐  хији,  прецртао  из  диптиха  Јованово  име,  те  је  „државнаʺ  партија  поново подигла главу. И стари Акакије Веријски, цинични диплома‐  та  који  је  лицемерно  препустио  Златоустов  чин  Александру,  жели  поново да га прецрта у диптиху. Међутим, народ је већ био подигао  главу  и  приморао  Теодота  да  опет  службено  објави  Златоустог,  ту  истинску  антиохијску  славу.  Покрет  се  затим  пренео  у  престоницу.  Атик  је  од  двора  добио  наређење  да  унесе  Јованово  име.  Народне  побуне су се тек после тога примириле. Дошао је ред и на Алексан‐  дрију да спере своју репутацију хајкача на Златоустог, па самим тим  и да престане да буде неприродна противница Рима. Теофил умире  412. године. Још за његова живота један цели афрички сабор еписко‐  па чини покушај 407. године да наговори Теофила како би се наново  увело  Златоустово  име  у  диптих.  Али,  било  је  све  узалуд,  јер  је  Теофилово место заузео његов нећак Кирил, који је исто тако био   Диптих = помјаник на коме су имена свих поглавара помесних Цркава,  која  они  међусобно  спомињу  на  богослужењима  ‐  списак  епископа.  (Прим.  ре‐  ценз.)  1

 

250

темпераментан  и  пристрасан.  По  богословским  знањима  и  способ‐  ностима био је за две главе виши од свога ујака, а уз то је још био  смеон  и  упоран.  Оваквом  човеку  уопште  није  било  лако  променити  курс његовог мишљења.  Кирил  је  био  ватрени  борац,  и  то  не  само  кабинетски.  У  интер‐  националној  Александрији  пре  Јустинијанове  епохе  (VI  век)  још  увек  се  није  била  формирала  владавина  једне  империјалне  религије.  Застава  паганства  је  још  увек  била  високо  уздигнута  у  круговима  месне  интелигенције.  Орест,  префект  Египта,  још  увек  је  морао  да  чува остварену слободу вере, а то је нервирало хришћане који су сма‐  трали  да  имају  монопол  на  владање  земљом.  После  150  година,  у  време  Јустинијана  Великог  и  било  је  тако,  али  уз  свирепе  мере  врховне  власти.  Међутим,  засад  су  александријске  папе  још  увек  биле  гневне  због  некомплетне  владавине  Цркве.  Кирил  је  био  у  отвореном  сукобу  против  префекта  Ореста.  Међу  тешким  задацима  које је префектура имала убрајао се и трајни задатак заштите Јевреја  од погрома. Орест је ухапсио извесног Јерака, вођу гомиле и казнио  га као провокатора. Архиепископ Кирил је због овога био огорчен,  а  његови  приврженици  су  претили  Јеврејима  осветом.  Међутим,  Јудејци  нису  отрпели,  него  су  они  приредили  хришћанима  ноћни  по‐  гром  са  паљевином  и  убиствима.  Кирил  је  одмах  сутрадан  дао  доз‐  волу за рушење синагоге и целог јеврејског кварта. Због свега овога  Орест је имао основа да сматра Кирила за бунтовника. А по наслеђу  које  је  Кирил  стекао  од  његовог  ујака  Теофила,  њему  је  била  по‐  корна читава армија нитријских монаха. Пошто су победили код себе  оригенизам,  они  су  сад  само  чекали  кога  би  још  могли  да  униште.  Неко  је  њихову  пажњу  скренуо  према  Оресту  као  стаблу  паганства.  И  једног  нелепог  дана  Орест  је  угледао  пред  собом  армију  монаха  која је дошла из пустиње; отприлике 500 људи. Они су започели јавно  да  грде  Ореста  зато  што  је  паганин.  Орест  им  је  изјавио  да  је  он  хришћанин,  да  је  крштен  по  обичају  онога  времена  у  свом  зрелом  узрасту  и  да  га  је  управо  крстио  ондашњи  архиепископ  Атик  Кон‐  стантинопољски.  Погромаши  су  били  запрепашћени,  али  је  ипак  један  међу  њима  неки  монах  Амоније  Оресту  каменом  раскрвавио  главу. Јасно је да су Амонија ухапсили, а у току ислеђивања један га  је  ликтор  усмртио.  Свети  Кирил  је  демонстративно  Амонију  органи‐  зовао  свечану  сахрану  и  прогласио  га  за  мученика,  променивши  му  име у Тавмасије, тј. Чудотворац.  У паганским друштвеним круговима, чији је покровитељ био Ор‐  ест,  била  је  веома  позната  философкиња  Ипатија,  професор  неопла‐  тонске  философије  на  Александријској  Академији.  Њена  предавања  су слушали и хришћани и ценили их као врло озбиљна, као што се то 

 

251

може  видети  из  писмене  оставине  епископа  Синезија  Птолемаид‐  ског. Ипатију су у круговима блиским св. Кирилу сматрали за инспи‐  раторку  Орестових  административних  мера  у  корист  религиозне  толеранције.  Гомила,  која  је  увек  зазијавала,  а  поготово  кад  је  би‐  вала  натуткана,  насрне  тако  једног  дана  на  Ипатију  кад  је  ишла  у  Академију,  свуче  је  до  голе  коже,  почне  да  је  цимоше  по  улицама  и  тако  довуче  у  оближњу  цркву.  Овде  један  фанатик,  извесни  чтец  Петар,  на  смрт  испребија  измучену  Ипатију.  Оскрнављено  Ипати‐  јино  тело  је  било  исечено  на  комаде,  чак  су  јој  месо  са  костију  ски‐  дали шкољкама од острига, па онда спаљивали на ломачи.  Некадашњи  лични  прогонитељи  Златоустог  пишу  тад  Кирилу  да  се  унесе  Јованово  име  у  диптих.  Чак  је  и  грешник  Акакије  писао  из  Антиохије о народним бунама против Теодота, који никако није хтео  да  попусти.  Атик  Константинопољски  је  лично  указивао  Кирилу  на  захтеве  народа  и,  најзад,  и  на  захтеве  двора.  Кирил  би  у  таквој  прилици  противречио:  „Уврстити  свргнутог  Јована  у  епископа  то  је  исто  што  и  Јуду  укључити  међу  апостоле!ʺ  Кирил  је  знао  да  каже  како је његов ујак Теофил био судија на сабору и да је читава ствар  њему добро позната. Постоје извесни подаци који указују на то да је  лично  Кирил  био  присутан  на  сабору  Под  Дубом  као  пратилац  свог  ујака Теофила.  Кирил  се  није  слагао  са  тим  да  се  Златоустово  име  унесе  у  дип‐  тих... Међутим, читаво његово даље понашање показује да је он, уз  сву његову страсност и пристрасност, био човек одважне воље и да  је умео себе да обуздава у великој црквеној политици. Убрзо је схва‐  тио да је раскид његовог ујака са Римом био потпуно непаметан. Од‐  мах  је  смело  окренуо  на  другу  страну  и  ради  успостављања  мира  са  Римом унео је после 415. године име Јована Златоустог у диптих... 

 

252

ХРИСТОЛОШКИ СПОРОВИ 

Испоставило  се  да  су  распре  о  две  природе  у  Христу  још  тежа  догматска оболења, него што  су то били аријански нереди који  су  се  одуговлачили  и  трајали  триста  година  као  тријадолошки  спорови.  Тако  су  исто  три  наредна  столећа  пала  у  део  древној  хришћанској  цркви,  углавном  источној,  да  иживи  новонастале  спорове  о  две  при‐  роде о Богочовеку, спорове који су се заковитлали и врло тешко сти‐  шавали.  После  победе  над  аријанским  богословљем,  оно  се  као  проблем  сасвим  повукло  са  историјске  сцене.  Буквално  није  остала  ни једна једина аријанска црква која би  била  упорна. Насупрот томе,  нове  христолошке  расправе  нису  допустиле  да  се  оконча  тотална  победа  Васеленске  цркве  као  некад,  него  су  услед  тих  спорова  нас‐  тале  замашне  националне  јеретичке  цркве  на  хришћанском  Истоку  које и дан‐данас као целина живе.  Антиохијска  област  источног  богословља  пре  других  се  насукала  на  пагански  отров  који  је  разједао  најоригиналнији,  нови  догмат  хришћанства:  очовечење  Бога. Широкој паганској свести била је сас‐  вим блиска идеја појаве небеских становника на земљи и то у разли‐  читим  облицима.  Међутим,  овај  вид  теофаније1  је  по  својој  суштини  био природан, јер није осећао потребу за потпуном реалности. Пара‐  лелно  са  овим  и  у  старозаветној  религији  откривења,  такође  су  биле  проповедане  разноврсне  теофаније,  а  не  и  хришћанска  ваплоћења.  Проповедање  еванђелског  реализма  о  ваплоћеном  Сину  Божијем  у  тој  источној  религиозности  врло  се  лако  изопачавало  у  чисти  доке‐  тизам.2 Како нам сведоче посланице св. Игнатија Антиохијског, чи‐  1 Теофанија = јављање Бога људима (код пагана и у Старом Завету; код  православних Богојављење).  2 Докетизам = учење да је Христос имао само привидно тело и да су цело  његово постојање и страдање били само привид. (Прим. реценз.) 

 

253

тава  атмосфера  у  сиријском  и  малоазијском  подручју  врло  је  брзо  распршавала  проповедање  о  Рођеном,  Распетом  и  Васкрслом  Брго‐  човеку,  у  докетичку  доктрину  о  привидном  богојављењу.  На  овим  територијама  је  докетизам  још  врло  дуго  битисао.  Па  чак  после  100  година,  у  антиохијској  области  извесни  Серапион  је  још  увек  пропо‐  ведао  докетизам,  ослањајући  се  на  некакве  своје  свете  књиге.  У  истој  тој  области  су  марконити  и  гностици  прилично  успешно  бујали,  тако  да  се  већ  у  VI  веку  овде  спомињу  докети.  На  основу  полемичког  опо‐  вргавања  и  св.  Атанасија  Великог  и  Василија  Великог,  сиријски  докети  су  проповедали  да  је  и  сама  плот  еванђелског  Христа  била  „с  небаʺ;  позивали  су  се  на  исказе  апостола  Павла:  „први  човек  од  земље је смртан, други човек је Господ са небесаʺ.  Новонастало  аријанство  је  на  свој  начин  имало  потребу  у  умањи‐  вању  значаја  Христове  божанске  природе  како  би  простије  и  рацион‐  алније  могло  у  Христу  да  сједини  његову  земаљску  ограничену  природу  са  небеском,  притом  не  са  апсолутном,  него  такође  са  рела‐  тивном;  другачије  речено,  имало  је  потребу  да  поједностави  чудо  богочовечанства  сводећи  га  на  ниво  природног  сједињавања  ко‐  начног  са  коначним.  Осиони  и  груби  Евдоксије  у  свом  исповедању  вере  овако  пише:  „Верујем  у  Јединога  Господа  који  се  ваплотио,  али  не  и  учовечио,  зато  што  није  он  примио  људску  душу,  него  је  постао  само  плот:  и  не  у  два  јестаства,  зато  што  Он  није  био  апсолутан  човек,  него  је  уместо  људске  душе  био  Бог  у  плотиʺ.  Лукије  Алек‐  сандријски,  борац  за  аријанство,  је  овако  писао:  „Зато  и  вапије  Јо‐  ванʺ.  Логос  би  плотʺ,  тј.  Он  се  сјединио  са  плоти,  али  не  и  са  душом.  Да  је  Он  имао  и  душу,  онда  би  кретање  Бога  и  кретање  душе  било  противречно  једно  другом,  јер  су  и  Онај  (Бог),  и  она  (душа),  само‐  покретни  ‐  (αὐτοκίνητοι),  ‐  и  свако  од  њих  се  одређује  према  разли‐  читим  дејствимаʺ.  На  овај  начин  имамо  мишљење  да  људска  природа  није  узета  целовито,  него  је  одбачена  њена  душа  и  замењена  приро‐  дом Божанства. Ово је један од облика будућег монофизитства. 

 

254

АПОЛИНАРИЈЕ ЛАОДИКИЈСКИ 

Прави је куриозитет у историји што се у решавању питања о две  природе  у  Христу  нашао  на  истој  линији  са  аријанцима  и  један  ста‐  мени  антиаријанац,  бриљантни  богослов  своје  епохе,  Аполинарије  Млађи  (Аполинарије  Старији  је  његов  отац),  епископ  из  Лаодикије  Сиријске.  Он  је  на  Истоку  до  те  мере  био  строг,  непомирљив  староникејац,  да  није  признавао  чак  ни  хијерархијску  власт  самог  Мелетија  Антиохијског,  а  и  да  не  говоримо  о  минорном  Павлину.  Изговарајући  се  аријанским  метежом,  он  је  једноставно  себе  лично  прогласио  за  старешину  аутономне  цркве.  Као  талентован  писац  и  професор  универзитета,  имао  је  приличан  број  врло  истакнутих  присталица и приврженика. Свети Василије Велики се у младости, уз  велико  поштовање  дружио  са  њим,  па  је  и  сам  Велики  Атанасије  уважавао Аполинарија због његове ревности Никејској вери.  Полазећи  од  Платонове  трихотомије  у  човеку  (тело,  душа,  дух)  Аполинарије  је,  као  што  је  познато,  заменио  у  Исусу  Христу  трећи  највиши  део  човекове  природе,  тј.  „дух  човечијиʺ  ‐  (πνεῦμα),  или  другачије  речено  „ум  човечијиʺ  (νοῦς),  са  Божанским  Логосом,  тј.  са  Другом  Ипостасју  Св.  Тројице.  Међутим,  ово  Аполинаријево  учење  се за живота св. Атанасија није гласно проповедало, него је са извес‐  ном дипломатичношћу само потајно кружило. Тако су 362. године на  сабору у Александрији Аолинаријеви монаси потписали и ово:  „Хри‐  стос је примио људско тело које је имало дух и имало ум ʺ. Али, ка‐  кав  се  овде  подразумевао  „духʺ  и  какав  „умʺ  није  било  сасвим  јасно.  Атанасије није хтео да се завади са Аполинаријем, па је ћутећи при‐  хватио ове формуле. У областима које су биле у суседству са Аполи‐  наријем  већ  се  против  њега  ширило  озбиљно  негодовање.  Стављали  су  му  примедбе  Диодор  Тарски  и  Флавијан  Антиохијски,  али  још  увек  њихови  гласови  нису  пуном  снагом  звучали  у  широком  црквеном свету. Не обелодањујући Аполинаријево име, папа Дамас 

 

255

је  у  Риму  осудио  саму  његову  доктрину.  У  зависности  од  ширења  и  разглашавања  ове  доктрине,  њу  су  јавно,  кад  им  се  за  то  пружила  згодна прилика, осуђивали Мелетије Антиохијски,  Василије  Велики  и  други  западни  никејци,  затим  и  Евсевије  Веркелски  и  Лукифер  Калабријски,  који  су  били  протерани  на  Исток.  Међутим,  Аполи‐  нарије  се  потрудио  да  организује  за себе  једну  целу  „црквицуʺ  од не‐  колико  епископа  са  главном  катедром  у  Вирити  (Бејрут).  Ови  су  епископи  започели  агитацију  у  одбрану  своје  доктрине,  али  им  је  бучна агитација само нашкодила. Са висина  II Васеленског Констан‐  тинопољског  Сабора  381.  године,  она  је  изазвала  осуду  њихове  док‐  трине као јеретичке. Нешто касније, 383. године, едиктом императо‐  ра  Теодосија,  аполинаристи  су  стављени  у  исту  раван  са  евномијан‐  цима и македонијанцима; било им је забрањено да имају своју јерар‐  хију  и  своја  црквена  окупљања.  После  Аполинаријеве  смрти,  ње‐  гови  огорчени  и  озлојеђени  ученици  нападали  су  у  самозаштити  и  православну Цркву, притом доста јаким и отровним средствима. Тек‐  стове  са  Аполинаријевим  предавањима  насловили  би  именима  раз‐  них аутора,  или  Григорија  Чудотворца, или  Атанасија,  или пак рим‐  ских  папа  Јулија,  Дионисија  и  Феликса.  Овакав  фалсификат  је  био  изненађујуће  успешан.  Морамо  рећи,  да  је  већ  у  VI  веку  познати  научник Леонтије Византијски уочио ово кривотворење, па је у доста  општој  форми  изразио  свој  критички  став;  међутим.  он  је  припадао  мањини,  која  је  била  искусна  у  питањима  науке.  Већина  црквених  писаца,  па  макар  и  изузетно  талентованих,  као  што  је  нпр.  то  био  Кирил  Александријски  (V  век),  није  имала  искуства  у  оваквом  науч‐  ном  скептицизму,  него  је  постала  жртва  овог  широко  прихваћеног  фалсификата.  Аполинаријеви  ученици,  који  су  у  Цркву  усадили  отров  његовог  догматизирања,  били  су  искрено  саблажњени  од  свога  учитеља,  будући  да  су  били  зачарани  изузетним  Аполинаријевим  професорским  талентом.  А  опет  Аполинарија  лично  саблазнио  је  његов  хеленски  таленат  философирања.  Пошто  би  претходно  ис‐  кривио неки моменат у тајни догмата о обожењу човека, он би чисто  хеленистичким  методом  сам  себе  зачарао  и  чарима  заразио  своје  ученике, који су такође били Хелени. Касније су они писали: „Само  је један  наш отац,  Аполинарије,  први свима  објаснио  тајновиту  тајну  ваплоћењаʺ.  Скоро  да  је  овакво  признање  смешно.  Јер  овакво  „обја‐  шњење  светотајинстваʺ,  управо  значи  његово  разарање  и  поништа‐  вање. Али, ето, то се баш и десило великом Аполинарију. Ево једног  примера његове логике:  I.  За  реалност  искупљења  потребна  је  и  реалност  ваплоћења.  Међутим,  ово  није  могуће  при  комплетно  троделном  компоновању  (тела, душе, духа) код човека, из следећих разлога: 

 

256

а) Пре  би  се  стена  могла  провртети  обичним  прстом,  него  што  би  се  са  два  логоса  (људски  и  божански)  добила  једна  личност.  ‐  Према Аполинарију, природа логоса‐разума састоји се у томе што је  он,  αὐτοκίνητος,  тј.  самоиницијативан,  или  говорећи  нашим  савре‐  меним грчким језиком  он  је живи субјект. Ако користимо граматич‐  ку  терминологију, он је једини  подмет, једини  субјект,  ὑποκείμενον,  у  једној  реченици.  Два  субјекта  би  захтевала  и  две  акције.  То  је  исто  тако апсурдно као што би било смештање два тела у један простор.  б) Овако  сусмештање  двојице  било  би  паралогично  и  непотре‐  бно.  Добио  би  се  обожени  човек  (ἔνϑεος  ἄνϑρωπος)  или  човекобог,  ἄνϑρωπόϑεος то јест, некакав кентаур.  в) Овако  би  се  добила  два  Сина:  помоћу  природе  и  помоћу  уси‐  новљења. Клањање њима скоро да би било равно идолопоклонству.  г)  Не би се добила Тројица, него четворица.  II. Не би био постигнут ни циљ ваплоћења, тј. уништење греха и  смрти.  За  ово  би  било  потребно  да  Бог  умре  као  човек.  А  ако  је  у  Христу  дат  целовит  човек,  то  јест  са  човечијим  разумом  (логосом),  онда је он и страдао као човек и не бисмо имали искупљење.  Где је целовити човек, тамо је и грех. Извориште греха је у души.  Душа је сама по себи и неразумна и инертна, ἄλογος καί ὲτεροκίνητος.  Њу  одређује  нешто  друго:  логос.  Међутим,  човечији  логос  је  немо‐  ћан. Потребан је један снажан логос, кога не би победила тварна чо‐  вечија душа. Какав је излаз из свега овога? Потребно је да на место  логоса  у  Богочовеку  буде  Логос  Божанства.  Овим  није  нарушена  човечија  природа,  јер  је  уопште  узев,  души  својствено  да  њоме  управља неко други, виши, Закон Божји. Значи, потребно је да Хрис‐  тос  поседује  безгрешни  логос.  Исус  Христос  није  аскета;  Он  је  просто ван борбе са грехом. Он је „једна природа, једна ипостас, једна  енергија,  једно  лице,  цео  Бог,  цео  човекʺ.  Не  треба  говорити  о  два  лица,  о  два  јестаства.  Он  је  μία  φὐσις  τοῦ  Θεοῦ  Λὸγου  σεσαρκωμὲνη,  једна природа Бога Логоса ваплоћена. То је једна сливена и сложена  природа, σὐνϑετος, σὺγκρατος.  На  овом  месту  је  један  читач,  како  су  то  бележећи  Аполинари‐  јева  предавања  његови  одушевљени  ученици  записали,  узвикнуо:  „О,  нова  веро!  О,  божанствена  мешавино!  Бог  и  плот  су  сачинили  ὰπετὲλεσε, једну природу!ʺ  Аполинарија  су  његови  противници  овако  оповргавали:  такво  човештво  није  право, јер плот без разума, λὸγος, поседују и  животи‐  ње.  Међутим,  Аполинарије  се  бранио:  „Да,  Христос  није  просто  чо‐  век, него „као да јеʺ човек, οὐκ ἄνϑρωπος, άλλ᾿ ὡς ἄνϑρωπος, јер он  није јединосуштан човеку у главном саставном делу организма, у ра‐ 

 

257

зумуʺ. Аполинарије се притом позивао и на апостола Павла: „Обли‐  ком се јавио као човекʺ.  На  овај  начин  Аполинарије  нарушава  потпуни  смисао  Никејског  символа који налаже да се не исповеда само „који се оваплотиоʺ, не‐  го који је и „постао човекʺ. У јурњави за саблажњивом рационалном  шемом, овако је овај саборац из времена Атанасија Великог и несум‐  њиво  ауторитет,  чак  и  за  велике  Кападокијце,  изневерио  основни  завет  Атанасијевог  богословља:  сотириологију.  „Што  није  прихватио  Богочовек, није ни спасеноʺ, τὸ γὰρ ἀπρὸσλυπτον, ἀϑερὰπευτον, каже  Григорије Богослов (писма, 101). „И спаслъ еси всего мя человекаʺ у  складу  са  овим  заветом  пева  Црква,  вечно  одбацујући  Аполинари‐  јево умно недоумље. Тако је јерес упропастила славу ове изванредне  богословске личности IV века. 

 

258

ОСПОРИВОСТ  АПОЛИНАРИЈЕВЕ ХРИСТОЛОГИЈЕ 

Сасвим  је  природно  што  код  свих  великих  богослова  IV  века,  значи  у  време  пре  новог  прилаза  разради  христологије,  наилазимо  на  велике  непрецизности  и  нејасноће,  које  су  касније  постале  каракте‐  ристичне и за неке поларизоване јеретичке струје.  Тако,  на  пример,  св.  Атанасије  Велики  говори  о  „целовитој  при‐  роди  Логоса  (Христа),  ὄλη  φὺσις  τοῦ  Λὸγουʺ.  А  о  начину  сједињавања  двају  природа  он  даље  наставља:  „φυσικὴ  ἕνωσις,  то  је  природно  је‐  динство,  ἔνωσις  κατὰ  φυσιν,  или,  сједињавање  по  природиʺ.  Ови  изра‐  зи  звуче  свето‐кириловски  и  монофизитски.  Са  друге  стране  пак,  код  истог  тог  Атанасија  имамо  следеће:  „Божанство  и  човештво  делују  συνημμὲνως,  сједињено,  ‐  у  међусобном  додиру  и  повезаностиʺ.  Па  се  чак  човечанство  назива  домом,  храмом  Божанства:  „Као  што  се  у  створеном  храму  огреховљени  човек  клања  свеопштем  Творцуʺ.  Изрази чисто антиохијско‐несторијански.  Григорије  Богослов  даје  прецизно  христолошке  изразе:  „Две  природе,  Бог  и  човек,  али  не  два  Сина  и  не  два  Бога.  Јер  оно  због  чега  је  Спаситељ  нешто  „друго  и  другоʺ,  ἄλλο  καί  ἄλλο  а  не  „други  и  другиʺ,  ἄλλος  καί  ἄλλος,  више  да  не  буде!ʺ  Међутим,  код  овог  истог  Григорија  имамо  изразе  који  су  се  показали  нејасни  у  расправама  око  овог  проблема.  На  пример:  „Обе  природе  су  јединствене  у  спајању,  τὰ  γὰρ  ἀμφὸτεραʺ.  Понекад  имамо  ово:  „ἐν  τῆ  συγκρὰσει,  преплетеност,  додирност  по  суштини,  συνὰφεια  κατ᾿  οὐσίανʺ  Ово  „спајање  и  пре‐  плетеностʺ  подсећају  на  св.  Кирила  и  монофизите,  док  је  „додирностʺ  несторијанска.  Према  мерилима  касније  терминологије  и  код  Григорија  Ниси‐  јског  такође  се  сусрећемо  са  непрецизностима.  Са  једне  стране  имамо:  „Усвојена  природа  Божја  узвисила  је  човека  сједињеног  са  њоме,  до  своје  сопствене  висинеʺ,  док  са  друге  стране  имамо  да  се  на‐  чин сједињавања означава термином μίξις ἀνὰκρασις, што је једнако 

 

259

преплетености.  Обожење  човекове  природе  у  Христу  означава  се  као  μεταποίησις,  тј.  по  благодати.  И  ово  је  терминологија  монофи‐  зитска  и  свето‐кириловска.  Очигледно  је  да  префињени  и  максимал‐  истички  грчки  интелект  ипак  није  могао  да  се  заустави  на  таквој  непрецизности.  Ако  смо  имали  појаву  да  се  у  тријадолошком  спору  скоро  читав  Исток супротставио Западу, сад је у овој новој распри сам Исток био  подељен. А поделио се у односу на два философска, а нешто касније  и два богословска правца, или две школе. На овај је проблем Антио‐  хијска  школа  одговорила  према  Аристотеловој  схеми,  док  се  Алек‐  сандријска темељила на Платону. 

 

260

АНТИОХИЈСКА ХРИСТОЛОГИЈА  (Диодор Тарски и Теодор Мопсуестијски) 

За антиохијски ум аполинаризам је био најнесноснија јерес. Он је  увредљиво пркосио свим најдрагоценијим заветима антиохијске шко‐  ле. Била је та школа са особитом ревношћу, стожер у току вековне  борбе  против  различитих  јереси  и  то  све  да  би  одбранила  и  ‐зашти‐  тила  целовиту,  реалну  човечију  природу  у  Христу.  Борба  против  гностичког  докетизма  који  се  био  уврежио  у  антиохијској  области  у  току првих векова хришћанства, а који је касније охрабрила манихеј‐  ска  струјања  иранског  дуализма,  будила  је  код  антиохијских  за‐  штитника  католичанске  истине  тежњу  ка  развијању  и  књижевном  појашњавању  реалних  облика  човека  у  Христу.  Против  дуалистич‐  ког  потцењивања  материје  и  плоти,  као  и  против  фатализма  који  је  човеку одузимао слободу воље,  Антиохијци  су  истицали  и слободу, и  човека‐борца  против  зла,  и  одважног  приврженика,  аскету.  Насуп‐  рот  дуалистичком  манихејском  отрову,  антиохијској  благочестиво‐  сти,  тј.  побожности,  је  било  стало  до  целовите  човечије  природе  у  Христу, која је јединосуштна  са нама и која је у Њему за нас спасо‐  носна.  Свако  умањивање  њеног  значаја  под  лукавим  изговором  бла‐  гочестивости,  свако,  па  макар  и  апстрактно  њено  утемељивање  у  Христу  без  конкретне  пуноте  живе  људске  личности  „пророка  из  Назарета  Галилејскогʺ,  који  је  од  свог  зачетка  примљен  у  тајан‐  ствено  једињење  са  Предвечним  Сином  Божијим,  приморавало  је  сваког  богослова  који  је  веровао  по  антиохијској  норми,  да  буде  и  умом  и  срцем  на  великој  опрези  због  исконског  изопачавања  ка‐  толичанске  вере  манихејским  докетизмом.  Сама  етнографска  и  то‐  пографска  блискост  Антиохијаца  са  библијским  тлом  и  еванђељском  историјом,  као  и  са  језиком  и  карактером  Семита,  ограничавали  су  њихову  свест  извесном  атмосфером  својеврсног  наивног  реализма,  који  није  допуштао  да  се  лик  Исуса  Христа  преобраћа  у  било  какву  апстракцију.  Ова  библијско‐историјска  „темељностʺ Антиохијаца     

261

учинила  је  од  њих  прворазредне  егзегете  Светог  Писма  и  пред‐  стављала  сидро  које  је  чврсто  држало  уз  сваку  реч  Писма  оне  најсмелије  пориве  хришћанске  трансцендеталности  и  мистике.  Ан‐  тиохија је била један од истинских стубова и тврђава црквене истине,  а сами Антиохијци су истовремено били чисти од било каквог рацио‐  нализма  и  позитивизма,  како  то  правилно  истиче  професор  Н.Н.  Глубоковски.  Били  су  просто  служитељи  јемству  апостолске  вере.  Свето Писмо за њих није било само филолошки документ, него пре  свега, откривење тајне спасења кроз Месију‐Богочовека. Они тумаче  Свето Писмо као служитељи вере типолошки, тј. праисконски анти‐  рационално; међутим, никако алегоријски. За верујућу мисао алего‐  рија уопште није обавезан метод; биће да је пре супротно. Алегорија  је рискантна произвољност уметничке фантазије која најчешће нема  ничег са стварним смислом онога што је написано. Она је клизави пут  ка неприметном потирању дефинисаних обриса догмата који су нам  откривени; она је њихово претварање у некакве магличасте апстрак‐  ције. Друга је ствар типологија,1 или како се то данас каже символи‐  зам2 које је озаконио Нови Завет. Антиохијци су типологисти.  Управо је у оваквој средини и настала христологија, која никако  није подносила аполинаризам или нешто њему слично. Христологија  је у суштини православна; и то по својим циљевима, по субјективном  појимању њених твораца, као и по начину њиховог изражавања. Али,  наравно, као и свако богословље она није у моћи да адекватно из‐  рази  тајну  догмата,  па  се  врло  лако  могу  критиковати  њене  слабе  стране. Праотац ове христологије је Диодор Тарски, један од стубова  новоникејског православља, које је II Васеленски сабор представио  као „образац вереʺ, а директни отац ове христологије је његов уче‐  ник  Теодор  Мопсуестијски,  који  је  преминуо  одмах  после  Ефеског  сабора  (428.  г.).  Ни  Атанасијева  христологија,  ни  христологија  но‐  воникејаца није пружала Антиохијцима прави беспрекорни образац  за такву творевину. Осим специфичних локалних мотива, на које смо  већ указали, сам развој богословља и његове формулације је дикти‐  рао Аристотел, водећи философски ауторитет њихове школе. По  1  Типологија  је  наука  о  типовима;  учење  по  коме  су  догађаји  у  Старом  Завету служили за углед састављачима Новог Завета. (Прим. реценз.).  2 Символизам, као термин православне теологије означава згуснуту реал‐  ност.  На  пример:  кад  правимо  знак  крста,  спојена  три  прста  десне  руке  сим‐  волизују  нераздвојност  Св.  Тројице;  док  друга  два  савијена  прста  символизују  тајну  две  природе  у  Христу:  Божанску  и  човечију.  ‐  А  симболизам  означава  разређену реалност. На пример: дати симболичну милостињу. значи дати скоро  ништавну милостињу. (Прим. реценз.) 

   

262

њиховој  терминологији,  појмови  „суштине  и  природеʺ,  ‐  οὐσία,  φὺσις,  припадају  апстракцији  неживог.  Тек  у  тренутку  ипостасирања,  општа  „природаʺ  постаје  појединачна,  конкретна  ствар.  Υπὸστασις  је  живо  оваплоћење  φὺσις.  ᾿Ύπὸστασις  даје  живом  бићу  јединиту  индивидуал‐  ност,  личност,  док  ствари  представљају  њену  издвојену  реалност.  Ови  појмови  повлаче  једно  друго  и  скоро  да  се  у  говору  узајамно  замењују.  На  овај  начин  долазимо  до  тога  да  живој  стварности  „није  дато  да  буде  неипостаснаʺ,  тј.  дато  јој  је  да  буде  ипостасна.  Ако  Христос  има  две  природе,  онда  има  и  две  ипостаси,  тј.  има  два  целовита  лица,  Божанско  и  човечије,  међутим,  која  су  по  предању  вере  сједињена  у  једно,  благодатно  и  тајанствено.  Ово  је  антиохијска  схема.  Тријадолошко  богословље  Кападокијаца  је  у  међувремену  већ  било  успоставило  нормативност  поделе  термина  „усиа‐физисʺ  на  јед‐  ној  страни,  и  „ипостасисʺ  на  другој.  Међутим,  у  христологији  је  још  увек  владала  стара  недефинисана  употреба  ова  два  термина,  која  потичу  од  Никејског  символа,  као  и  од  списа  Атанасија  Великог  у  ко‐  јима  се  усиа  и  ипостасис  поистовећују.  Овакво  поистовећивање  је  отварало  могућност  двојаке  употребе.  На  један  од  ових  начина  указали  су  нам  Антиохијци  (две  природе  =  две  ипостаси).  Алексан‐  дријска школа је, као што ћемо видети, потпуно супротно урадила.  Антиохијску  доктрину  је  изградио  Теодор  Мопсуестијски,  тај  прави  Момблан  од  ауторитета  на  антиохијском  хоризонту,  „учитељ  учитељаʺ  и  „тумач  тумачаʺ.  као  што  су  то  они  сами  сведочили.  Ума  је  био  трезвеног  и  јасног,  али  не  и  превише  дубоког.  Потрошивши  сву  своју  снагу  на  питање  човечије  природе  у  лицу  Спаситеља,  Тео‐  дор  више  није  био  у  стању  да  изрази  сам  начин  сједињавања  те  две  природе.  Чињеница  да  је  истицао  целовитост  Спаситељеве  природе  непрекидно  га  је  вукла  ка  изналажењу  термина  и  метода  ове  две  напоредо  зависне  природе.  Код  њега  доминира  термин  συνάφεια,  додир,  додиривање.  И  без  обзира  на  то  што  се  додиривање,  прибија‐  ње,  те  повезаност,  и  допуњују  термином  нераздвојивости,  ὰχώριστος  ипак  је  он  ослабљен  аналогијом  обитавања  Бога  у  људима  на  које  се  изливана  Божја  благодат.  Наравно  да  се  Теодор  и  ограђивао:  „М  нисмо  до  те  мере  сишли  с  ума  па  да  мислимо  да  и  у  Христу  Бог  оби‐  тава  у  оном  особитом  смислу,  као  што  је  то  код  пророка.  Не.  Он  оби‐  тава  у  Христу  као  у  Сину  Божијемʺ.  Па  ипак  је  код  Теодора  и  код  других  Антиохијаца  слика  човечије  Христове  природе  у  ствари  слика  храма  у  коме  обитава  Бог.  Понекад  Теодор  говори  да  се  Син  Божји  односи  према  земаљском  Сину  Човечијем,  као  цар  према  своме  посланику  коме  он  делегира  своју  власт  и  своју  част.  Мада  се  Теодор  ограђује  тиме  да  је  чврстина  јединства  природа  коначна,  да  су  не‐  замисливе даље границе  њиховог повезивања,  ‐  ὦν  οὐδὲν  ἐστίν 

 

263

συναφὲστερον,  ‐  преко  кога  би  већ  наступила  збрка  појмова  и  при‐  краћивање  интегралности,  он  ипак  не  допушта  оно  што  је  црквено  богословље  озаконило  под  техничким  термином  „повезаност  осо‐  бина,  ‐  ἠντιμεϑίστασις  ιδιωμὰτων,  ‐  communicatio  idiomatumʺ.  Због  свега  овога  из  јеванђељских  речи  „Слово  плот  бистʺ  Теодор  није  сма‐  трао  да  проистиче  и  то  да  је  „Бог  страдао  и  умроʺ,  нити  да  је  Дева  Марија  „родила  Богаʺ,  те  да  је  Она  Богородица.  Са  овом  тезом  је  кабинетски  професор  дошао  у  конфликт  са  својом  аудиторијом  и  са  народом  у  цркви,  који  је  у  овоме  примећивао  противречност  литур‐  гијском  богословљу  по  коме  се  поштовала  Дева  Марија  као  Бого‐  родица.  Пошто  није  ступио  у  борбу  са  овом  чињеницом,  Теодор  је  појашњавао  како  је  Дева  Марија  и  Богородица  и  Човекородица.  Она  је  и  једно  и  друго  ‐  ἠμφὸτερα.  Човекородица  је  на  основу  природне  чињенице,  τἡ  φὺσει  τοῦ  πρὰγματος,  пошто  је  онај  који  се  носио  у  утроби  био  човек.  Истовремено  је  Она  и  Богородица,  пошто  је  човек  кога је она родила био Бог.  Ево  ово  би  била,  без  улажења  даље  у  детаље,  читава  антиохијска  христолошка  схема,  која  је  касније  добила  име  несторијанство  и  била  осуђена  као  јерес.  У  смислу  личног  стваралаштва,  Несторије  са  овим  нема  везе.  Он  је  био  само  један  скромни  ученик  Теодорове  школе,  која  је  по  епископату  била  заједничка  многим  његовим  земљацима.  Све  до  своје  осуде,  Несторије  лично  ништа  није  унео  у  ту  схему.  Тек  је  касније  у  прогонству,  у  полемици  са  својим  непријатељима,  усавр‐  шио  ону  аргументацију  која  је  заједнички  припадала  целој  тој  школи.  На  тај  начин  пред  нама  је  факт  једне  готове  јереси,  која  је  постојала  пре  свог  номиналног  аутора,  јересијарха.  У  сваком  случају  Несторије  није узрок него само повод у откривању ове већ готове јереси.  Окривљена  је  била  цела  једна  школа,  цео  један  велики  део  цркве,  са  њеним  великим  прослављеним  оцима  и  поборницима  пра‐  вославља  као  што  су  то  били  св.  Мелетије,  председавајући  на  II  Васе‐  ленском  сабору,  онда  већ  поменути  аскета  Диодор,  старац  Флавијан  и  св.  Јован  Златоусти.  Свако  је  знао  да  би  на  ово  питање  било  који  од  њих  дао  одговор  у  духу  и  стилу  своје  школе.  Можда  би  то  било  са  другим  изразима,  са  избегавањем  некаквих  саблажњивих  детаља,  али  по  суштини  било  би  то  исто.  Врло  је  индикативно  што  код  Јована  Златоустог  не  налазимо  ни  речи  о  Богородици.  Другачије  речено,  и  православна  мисао  је  могла  да  носи  обличје  антиохијског  богослов‐  ља,  као  што  је  и  антиохијски  систем  могао  да  буде  норма  православ‐  не  христологије.  Као  и  свако  богословље,  та  мисао  није  достизала  апсолутно  савршенство;  она  би  више  испољавала  час  једно  док  би  пропуштала  друго,  али  је  била  релативно  довољна  за  изражавање  спаситељске суштине догмата. По речима апостола Павла, бого‐ 

 

264

словље  одликује  постојање  јереси,  тј.  постојање  варијаната,  партија,  како  би  се  међу  њима  појавиле  оне најфиније; и ето,  такве су се и  по‐  јавиле.  Тако  на  фону  једне  друге  варијанте,  једне  друге  партије  по‐  јавила  се  у  области  богословља  једна  мања  „префињеностʺ,  али  релативно  већа  слабост  и  непостојаност  у  односу  на  читаву  антиохи‐  јску  православну  школу.  Оно  што  је  тад  њој  било  супротстављено  као  школа  и  као  богословље  такође  није  било  савршено.  На  дио  танци  многих  векова,  недостаци  Александријске  школе  изгледају  нам  исто  толико  крупни  и  исто  толико  опасни.  Али,  при  датом  од‐  носу  снага,  испоставило  се  да  су  баш  ти  недостаци  били  „најфинијиʺ.  У  почетку  је  Александрија  ликовала  над  Антиохијом  својом  антите‐  зом  и  то  са  скретањем  у  крајњу  супротност.  И  тек  касније,  узимајући  у  обзир  и  антиохијско  богословље,  била  је  постигнута  синтетичка  равнотежа.  Међутим,  конфузија  око  несторијанства  је  заувек  по‐  секла ноге узвишеном процвату „Источне школеʺ. 

 

265

НЕСТОРИЈАНСТВО 

Није  уопште  случајна  чињеница  да  никоме  на  памет  не  би  падало  да  нашироко  познато,  рано  антиохијско  богословље,  прогласи  као  јеретичко,  све  док  се  његов  представник  није  обрео  на  ужареним  бу‐  леварима  Константиновог  града.  Као  и  увек,  престоница  је  стварала  политичку  и  црквену  климу  у  империји,  или  како  су  онда  говорили  у  „васелени  ‐  οίκουμὲνηʺ.  Положај  обавезује,  па  је  глава  црквене  вла‐  сти,  напоредо  са  двором  и  престолом,  требало  да  буде  или  сувише  безлична  личност,  или  да  поседује  безграничну  мудрост,  како  се  не  би оклизнула и пала и то уз громогласни ехо „васеленеʺ.  Не  може  се  рећи  да  су  константинопољски  јерарси  имали  среће  са  православном  репутацијом,  и  то  од  тренутка  кад  су  се  појавили  на  сцени  историје,  тј.  на  сцени  престонице.  Вођа  аријанства.  Евсевије,  одмах  је  ставио  под  свој  утицај  Византију  и  њен  Двор.  И  од  тог  доба,  током  пола  века,  старешине  римске  и  александријске  катедре  водиле  су  велику  битку  против  константинопољског  аријанства  и  ондашњих  јеретичких  императора.  Апостолска  катедра  у  Антиохији  дуго  је  вре‐  мена  била  омрачена  због  свог  солидарисања  са  аријанском  поли‐  тиком  у  Константинопољу.  Чак  је  и  чистка  јеретика  из  окужене  престонице  била  извршена  гвозденом  метлом  Теодосија  Великог,  који  је  под  никејском  заставом  римског  папе  Дамаса  био  дошао  са  за‐  пада.  Била  је  створена  традиција  јеретичке  многогрешности  кон‐  стантинопољских  архиепископа  које  је  постављала  дворска  средина,  а  исто  тако  и  Антиохијаца  који  су  са  њима  били  донекле  повезани.  А  за  то  време  су  Атанасијева  Александрија  обасјана  славом,  и  папски  Рим  поносан  на  своје  православље,  били  свесни  свог  места  на  стражи  васеленске  истине  и  на  стражи  истинског  првенства  својих  апостол‐  ских  катедара  у  односу  на  тај  неблагословени,  скоројевићки  Кон‐  стантинопољ  и  као  на  његове  минорне  епископе  са  мајушном  епархи‐  јом и то у границама једне престонице, која је стварно зависила од 

 

266

неважног  Ираклијског  митрополита.  Ту  није  било  никакве  црквене  прошлости,  нити  икаквих  заслуга  пред  Црквом  и  православљем.  По‐  стојала  је  једино  иритирајућа,  непожељна  претензија  да  се  буде  не‐  каква  глава  Цркве,  а  у  ствари  оруђе  државне  власти.  Сва  она  сића,  која  је  била  незадовољна  пресудама  својих  епископа,  клирика  и  мо‐  наха,  била  се  сјатила  у  престоницу  и  упућивала  жалбе  Двору  преко  престоничног  јерарха.  Тако  се  значај  јерарха,  без  икаквих  чисто  црквених  разлога,  подигао  аутоматски  над  целом  Црквом,  као  не‐  избежна  последица  подржављавања  Цркве.  Константинопољски  епископ осим града није имао чак ни своју епархијску територију. И  не  само  да  је  пред  тим  епископом  ишчезао  митрополит  Ираклијски,  него  су  се  угасиле  и  читаве  дијецезе;  на  пример,  Тракија  (источни  Илирик),  Витинија,  Понт  па  и  Асија  доспели  су  у  орбиту  његове  гравитације,  те  су  му  дали  територију  целог  патријархата.  Овакво  принудно,  аутоматско  освајање,  овакав  нецрквени  „империјализамʺ  власти  константинопољског  епископа  није  могао  некажњено  да  прође од стране оних који су били прогутани, увређени и заобиђени.  На  Константинопољском  сабору,  381.  године,  који  је  касније  био  признат  као  II  Васеленски,  овај  царски  град,  који  се  још  није  био  отресао  од аријанске  прљавштине, већ  се под  покровитељством  Тео‐  досија Великог био прогласио у црквеном смислу за други центар  по  части и правима, после древног Рима. Ово Рим никада није признао,  а  Александрија  је  то  доживела  као  ударац  ножем  у  срце.  У  грчком  свету све до наших дана није заборављено ово домаће такмичење две  патријаршијске  катедре.  У  то  време  је  Александрија  била  поставила  себи за циљ да бар своје људе доводи на престоничну катедру и да је  на сваки начин подреди своме утицају, па кад јој се укаже прилика да  мути међу њеним јерарсима и да подрива њихов „тобожњиʺ престиж.  Овако  се  објашњава  борба  против  св.  Григорија  Богослова  коју  је  водио Петар  Александријски,  брат Атанасија  Великог  у  савезу  са Ри‐  мом,  који  је  пак  са  своје  стране  истакао  Максима  Киника.  Још  је  убедљивија  она  епизода  острашћене  борбе  Теофила  Александри‐  јског  против  Јована  Златоустог,  у  којој  је  утврђени  Ефески  митро‐  полит  био  на  страни  Александрије,  па  је  у  тој  борби  учвршћен  обо‐  страни  савез  против  Константинопоља  и  за  будућа  времена.  Срећом,  римски  папа  у  ову  нечасну  борбу  није  био  умешан.  Међутим,  он  је  врло  радо  преузео  на  себе  ласкаву  улогу  апелационог  судије  у  кон‐  стантинопољским  пословима,  тј.  част  коју  је  папи  Инокентију  и  многим  његовим  наследницима  на  тањиру  увек  подносио  сам  по‐  свађани  грчки  Исток,  снижавајући  тиме  престиж  Константинопоља  и  прилажући  свој  грешни  удео  у  цветање  римских  претензија  на  искључиву власт у Цркви. Оваква систематска борба Александрије и 

 

267

Рима  против  Константинопоља  могла  је  да  се  идеално  оправдава  спасавањем  правих  вредности  и  независности  Цркве  од  државне  власти, која се неограничено и стравично наднела над њом. Међутим  у  пракси,  овај  идеални  циљ  једва  да  је  могао  да  светли  у  оној  тами  људских  страсти,  такмичења  и  освете.  На  Константинопољску  кате‐  дру  су  непрекидно  из  Александрије  и  Рима  била  уперена  ждрела  тешког  наоружања  и  подозриви  двогледи  њихових  нишанџија.  Хте‐  ли,  не  хтели,  али  Константинопољ  је  ипак  био  престоница. Тамошњи  црквени  живот  је  за  све  био  њихов  престонични  живот.  Црквени  посланици,  апокрисијари1  и  римског  и  александријског  папе,  ватрено  су  се  залагали  за  рушење  тог  живота,  пратећи  га  помно  и  извешта‐  вајући  о  свим  збивањима.  Приликом  избора  прејемника‐наследника  престоничним  архиепископима  покретало  се  огромно,  замршено  клупко  разноврсних  интервенција  и  интрига.  Чак  је  и  сам  Двор  од  тога  малаксавао  па  је  прибегавао  понекад  наметању  потпуно  неоче‐  киваног  туђег  кандидата,  само  да  би  омео  изборну  игру  локалних  кандидата.  Из  тих  разлога  је  Двор  императора  Аркадија  извукао  из  Антиохије  блиставог  Јована  Златоустог,  али  зато  и  није  могао  да  га  заштити  од  месних  неутољених  партијских  апетита  који  су  му  се  ос‐  ветили издајством, без обзира на његову стварну светост. Све то исто  се буквално догодило и сада, за време Аркадијевог сина, Теодосија II,  кад  се  Двор,  са  намером  да  избегне  понављање  безизлазне  борбе  за  презвитерске  кандидатуре  Прокла  и  Филипа,  следећи  ранији  при‐  мер,  обратио  Антиохији  и  отуда  узео  злосрећног  Несторија  (монаха  презвитера из манастира св. Евпрепија), који је исто тако био славан  по својој красноречивости, баш као да је други Јован.  Дуго  антиохијска  христологија  није  упадала  у  фокус  престо‐  ничног  живота  у  коме  су  се  преплетали  врло  различити  интереси  и  страсти  и  у  коме  чак  ни  Аполинаријев  систем  није  постао  предмет  општецрквеног  комешања.  Али  ево,  на  Константинопољској  катед‐  ри се  обрео један ученик антиохијске школе и  у догматском смислу,  па је тако букнуо васеленски спор.  Године  425.  је  умро  архиепископ  Атик,  те  је  изабран  стари  Сиси‐  није, који је такође ускоро преминуо. Започео је нови изборни талас.  Међу  кандидатима  су  опет  фигурирали  презвитер  Прокл  и  Филип,  личности  са  великим  квалитетима  које  су  и  раније  биле  истицане.  Двор  се  нашао  у  незгодном  положају  па  се  одлучује  да  кандидата  не  тражи у самом Константинопољу, него ван престонице. Није било  1 Апокрисијар, од IV века титула бискупског, нарочито римског, посланика  на царском двору у Константинопољу. (Прим. прев.) 

 

268

давно  кад  су  се  у  сличној  ситуацији  обратили  Антиохији  и  кад  су  оданде  добили  прослављеног  проповедника  Златоустог,  те  су  се  при‐  сетили  да  Антиохија  не  оскудева  у  ораторима.  Тамо  је  било  врло  популарно  ново  име  једног  презвитера  и  игумана  св.  Евпрепија,  по‐  знатог  по  строгом  животу,  а  нарочито  по  привлачном  проповед‐  ничком  дару  са  очаравајућим  гласом.  Пошто  се  Несторију  ускоро  догодила  лична  трагедија,  он  је  случајно  допао  у  јеретике,  па  су  ње‐  гови  списи,  тачније  говорећи,  само  његове  проповеди,  биле  системат‐  ски  истребљене,  те  европски  богослови  нису  имали  довољан  број  података  да  би  могли  реконструисати  Несторијеву  доктрину.  Тек  је  професор  Лоофос,  првокласни  историчар  догме,  објавио  1905.  годи‐  не  („Fragmente  des  Nestoriusʺ)  нове  податке  који  указују  да  је  понешто  очувано  под  именом  Јована  Златоустог  (види  Минија,  том  64,  стр.  683),  а  исто  и  неколико  проповеди  из  1899.  године  које  су  такође  издате под именом Јована Златоустог.  Као  што  ћемо  видети,  Несторије  је  тек  пред  крај  свог  живота,  у  прогонству, постао писац.  По  старом  сиријском  предању,  Несторијеви  преци  су  се  доселили  из  Персије  у  Сиријску  Самосату  још  као  пагани,  па  су  тек  ту  примили  хришћанство.  Од  сина  једног  њиховог  потомка  родио  се  Несторије,  а  од  његовог  брата,  блажени  Теодорит.  Како  причају,  био  је  Несторије  наочите  спољашности  и  доста  симпатичан;  омањег  раста,  али  вели‐  ких  изражајних  очију  и  густе  светле,  риђе  косе.  Студирао  је  у  Герма‐  ници,  а  једно  време  чак  и  у  Атини.  У  Антиохији  је  слушао  предавања  Теодора  Мопсуестијског.  У  једном  сиријском  житију  се  прича  како  га  је  професор  Теодор,  који  је  добро  знао  свог  ученика  Несторија,  саветовао  поводом  његовог  одласка  у  Константинопољ  и  упозоравао  га  да  буде  одмерен  и  уздржан,  јер  како  то  народ  каже,  „још  мајка  није  рађала  до  те  мере  ревносног  синаʺ.  А  треба  признати  да  сва  та  ње‐  гова  ревност  ни  најмање  није  била  проницљива  и  трезвека.  Пре  је  то  била  искреност  наивног  провинцијалца.  После  доласка  у  Константи‐  нопољ,  Несторије  је  уобразио  да  сад  углавном  треба  да  се  бави  истре‐  бљивањем  јеретика  и  генералном  чистком.  У  својој  приступној  бесе‐  ди  (10/IV,  428.  г.)  упућеној  императору  Теодосију  II,  Несторије  зане‐  сено  лепоречи:  „Дај  ми  земљу  очишћену  од  јеретика,  а  ја  ћу  ти  пода‐  рити  небоʺ,  или  „Царе,  сатри  са  мном  јеретике,  а  ја  ћу  с  тобом  сатрти  Персијанцеʺ.  Тако  је  наивни  провинцијалац  започео  да  врши  свој  по‐  сао.  Већ  после  пет  дана  од  ступања  на  дужност  Несторије  је  издао  на‐  ређење  да  се  затвори  аријанска  црква  која  је  дотад  слободно  функ‐  ционисала  у  престоници.  Аријанци  су  је  истог  часа  запалили,  али  су  подметнули  и  велики  пожар  у  целом  кварту.  Престонични  улични  агитатори су уз Несторијево име залепили надимак „паликућаʺ. 

 

269

На  инсистирање  Несторијево  влада  је  обновила  све  старе  законе  против  јеретика,  па  је  организован  и  општи  поход  против  многоброј‐  них  јеретика  и  расколника  који  су  у  ствари  живели  скромно  и  пот‐  пуно  повучено  од  званичне  црковности.  Све  су  секте  биле  стављене  ван  закона,  док  је  све  њихове  храмове  полиција  позатварала  и  одузела.  Започео  је  прогон  мирних  и  скоро  легалних  савезника  пра‐  вославља,  као  на  пример:  новатијанаца,  квадародецимана1  и  маке‐  донијанаца.  Четрнаестодневаца  је  било  много  у  Малој  Азији.  У  Сардима  и  у  Милету  је  букнула  побуна  и  пала  је  крв.  Македонијанци  су  се  одавна  били  концентрисали  у  Хелеспонту.  Несторије  их  је  про‐  терао,  али  је  његов  активни  помоћник,  епископ  Антоније  био  убијен.  Као  казну  за  ово  посебним  императорским  указом  су  биле  затворене  све  македонијанске  цркве.  Новатијанце,  најневиније  међу  њима,  штитили  су  од  Несторија  чак  и  сами  дворски  кругови.  Несторијев  животопис  казује  да  је  он  са  црквене  катедре  забранио  сва  по‐  зоришта,  певање,  концерте,  игранке  и  атлетска  такмичења.  Ста‐  новници  престонице  су  му  окренули  леђа.  Несторије  је  показао  наивност  и  слепило  и  у  свим  другим  областима  његове  активности,  на  пример,  као  врховни  арбитар  за  читаву  бујицу  апелационих  пос‐  лова,  која  је  била  нагрнула  у  црквено‐државну  престоницу.  Његов  велики  претходник,  Јован  Златоусти  је  већ  био  претрпео  пораз  у  овој  области,  али  Несторије  није  из  овога  извукао  поуку.  У  текућем  пос‐  тупку  апелационих  послова  налазио  се  и  предмет  пелагијанских  епископа  који  су  били  прогнани  са  Запада,  као  и  предмети  неких  других  незадовољних  клирика  из  Александрије  који  су  се  жалили  на  њиховог  архиепископа  Кирила.  Несторије  је  био  заборавио  или,  тач‐  није,  није  схватио  да  су  управо  послови  ове  врсте  уништили  Јована  Златоустог  и  против  њега  изазвали  острашћено  непријатељство  баш  код  ујака  ондашњег  александријског  епископа.  За  александријско  самољубље  је  била  увредљива  и  сама  могућност  да  се  дође  под  над‐  лежност  константинопољског  „скоројевићкогʺ  суда.  Као  што  је  то  пре  чинио  архиепископ  Теофил,  тако  је  и  сад  његов  нећак  Кирил  одлучио  да  започне  „превентивни  ратʺ,  и  то  не  тако  да  се  њему  суди  него  да  он  лично  буде  судија  Несторију.  Ево  зашто  је  Кирил  над‐  гледао Несторија и зашто је одлучио да га улови на јересима.  Још  пре  Несторија,  за  време  Јована  Златоустог,  водили  су  се  спо‐  рови  међу  престоничким  богословима  о  Мајци  Божијој.  Међутим,  ни  сам Златоусти ни други епископи нису сматрали за сходно да се  1 Квадародецимани = секта која је увек славила Пасху 14. нисана. (Прим.  реценз.) 

 

270

уплићу  у  расправе,  нити  да  дижу  галаму  око  тога.  Али,  Несторије  није могао да отрпи.  Још  је  Григорије  Богослов  осветлио  употребу  имена  Богоро‐  дице,  Θεοτὸκος  (Ер.  I  ad  Cledonium:  έἴ  τις  οὐ  Θεοτὸκον  τὴν  ἁγίαν  Μαρίαν  ὑπολαμϐὰνει,  χωρίς  ἐστί  τῆς  Θεὸτητος).  Ни  у  Александрији  ни  у  Риму  се  нису  чула  негодовања;  али  су  зато  Антиохијци  негодовали:  није могла Марија да роди Божју Ипостас.  Несторије  је  довео  овамо  неке  нове  људе.  Међу  њима  је  био  и  презвитер  Атанасије,  који  је  са  амвона  започео  полемику  против  употребе  речи  „Богородицаʺ.  Чули  су  се  протести.  А  лични  Нестори‐  јеви  конкуренти,  презвитери  Прокл  и  Филип,  окренули  су  против  њега  сестру  императора  Теодосија  II,  благочестиву  августу  Пул‐  херију.  Прочуо  се  глас:  ето,  довели  су  на  катедру  земљака  Павла  Са‐  мостаског.  Он  је  у  престоницу  донео  и  његову  стару  јерес.  Овакву  оптужбу  је  окачио  на  врата  храма  Св.  Софије  са  својим  потписом  познати  адвокат  Евсеј,  који  је  касније  постао  епископ  Дорилејски.  Узбудили  су  се  монаси  и  послали  једну  одважну  делегацију  код  Нес‐  торија.  А  Несторије  уображено,  плашећи  се  да  ће  разговарати  са  њима  да  умање  његово  достојанство,  шаље  их  на  суд  због  не‐  послушности,  баца  у  тамницу  у  којој  их  подвргавају  бичевању.  На  овај начин сам себи ствара нове и јаке непријатеље.  А  у  ствари,  какво  је  учење  самог  Несторија?  ‐  Оно  је  просто  по‐  нављање  предавања  Теодора  Мопсуестијског.  А  то  значи  не  да  се  са‐  мо  јасно  разликују,  него  се  и  деле,  διαιρῶ,  две  природе,  φὐσεις,  на  две  ипостаси.  Христос  је  и  као  човек  целовита  личност.  Христос  је  и  „Храмʺ  и  „Сведржитељ  Бог  који  живи  у  њемуʺ.  И  у  том  храму  обита‐  ва  „човек  коме  се  клањамо  напоредо  са  Богом,  συμπροσκυνοὔμενος  ἄνϑρωπος.  Али  ту  немамо  два  Христа,  или  два  Сина,  ту  нису  ἄλλος  καί ἄλλος. На овај начин немамо раскинуто јединство Лица.  Приликом  тумачења  форме  сједињавања  природа,  Несторије  истиче  релативно  сједињавање,  ἕνωσις  σχετικἡ,  συνὰφεια  εἰς  ἑνὸς  πρὸσωπον,  за  разлику  од  апсолутног  сједињавања  приликом  разма‐  трања  догмата  о  јединосуштију.  Ово  сједињавање  Несторије  зове  „по  квалитетуʺ.  Ови  изрази,  каже  он  означавају  толико  чврсто  једињење,  ἄκρα  συνὰφεια,  да  би,  уколико  би  се  даље  ишло  добили  или  претва‐  рање  Божанства  у  човека,  τροπἡ,  или,  обожење  човека,  ἀποϑὲωσις,  то  јест,  апсорбовање  човека  од  Бога,  или  пак  њихово  спајање,  σὺγ‐  χυσις.  Несторије  није  у  то  смештао  оно  што  ми  данас  зовемо  ὰν‐  τιμεϑίστασις  τῶν  ἰδιωμὰτων,  тј.  он  није  смештао  узајамну  комуни‐  кацију божанских и људских својстава (communicatio idiomatum).  Једино  нам  Христос  дефинише  обе  природе  и  једино  се  на  Њега  могу применити и Његова човечија и Божанска дејства и одлике. 

 

271

Међутим, уз име Бог једино је дозвољено убрајати Божанска дејства.  Уз  Христа  као  човека,  иду  једино  предикати  човечији.  Не  може  се  рећи „предвечан младенацʺ или „Бог је сисао млекоʺ.  На тај начин спор око имена „Богородицаʺ представља само по‐  јединачан  случај  тако  зване  „комуникације  својстава  ‐  communicatio  idiomatum.  Зато  и  Несторије,  умањујући  оштрину  проповедника  Атанасија,  није  предложио  термин  „човекородицаʺ,  али  га  није  ни  негирао;  једино  га  је  признао  као  непотпуног.  Уместо  тога  је  пред‐  ложио  пунији  назив  „Христородицаʺ.  Према  Несторију,  назив  Бого‐  родица  је  нетачан  због  тога  што  он  наводи  на  помисао  као  да  само  Христово  Божанство  исходи  од  Деве  Марије.  Према  Несторију,  ову  мисао да је Христос од зачећа био Бог било би боље означити речи‐  ма:  Богопримилица  ‐  Θεοδὸχος.  Јер  и  свака  мајка  рађа  само  тело,  а  душа  је  од  Бога.  На  тај  начин  ни  обична  мајка  није  душеродица  ‐  ψυχοτὸκος.  Међутим,  Несторије  је  термин  Богородица  дозвољавао  у  литургијској употреби, али не и у догматским разматрањима. 

 

272

СВЕТИ КИРИЛ АЛЕКСАНДРИЈСКИ 

Свети  Кирил  Александријски,  Несторијев  ватрени  противник,  представник  је  сасвим  друге  традиције  богословског  језика  и  са  изразито  другачијим  недостацима  који  су  том  језику  својствени.  Према  александријском  прилазу,  о  карактеру  једињења  природа  у  Христу треба говорити са максималним акцентом на следеће: то није  само јединство по ипостаси, ‐ ἕνωσις καϑ᾿ ὑπὸστασιν, него јединство  и  по  природи,  значи  природно,  физичко,  ‐  ἕνωσις  φυσικἡ,  ‐  или  „јед‐  инство по природи, ‐ ἕνωσις κατὰ φὺσιν, (како  се то изражавао Ата‐  насије)ʺ. За Несторија је ово звучало као показатељ губљења пуноће  квалитета  сваке  од  ове  две  природе.  Као  недостатак  Кириловог  бо‐  гословског  језика  остаје  назадна,  закаснела  измешаност  употреба  следећих  термина:  „Лице,  ипостас,  природа,  ‐  πρὸσωπον,  ὑπὸστασις,  φὐσις.  На  пример:  „у  два  лица,  тј.  у  две  ипостаси,  ‐  προσώποις  δυσίν,  ἤγουν  ὑποστὰσεσινʺ.  Читав  акценат  Кирилове  доктрине  се  преноси  на јединство Христовог  лица: Он је  „нешто јединствено сачињено од  два, ‐ ἕν τι τό ἐξ ἀμφοῖνʺ. „Различите природе које се слажу у исти‐  нито јединство; али је Један од обојице, и Христос и Син, али није у  том  смислу  такав  да  би  се  разлика  њихових  природа  уништавала  услед  оваквог  споја.  Како  да  назовемо  ово  својеврсно  „јединство  из  двојства, ‐ ἕν τι τό ἐξ ἀμφοῖν?ʺ Ето, баш на овом месту Кирило се на‐  ивно  ослања  на  фалсификацију  аполинариста,  која  је  у  извесном  пе‐  риоду  била  обманула  све  источне  богослове.  То  је  она  чувена:  „μία  φὐσις  τοῦ  Θεοῦ  Λόγου  σεσαρκωμὲνη,  ‐  тј.  једна  оваплоћена  природа  Бога  Логосаʺ.  Те  су  природе  потпуне  и  нису  уништене  кроз  сједи‐  њавање.  Међутим,  од  тренутка  ваплоћења  оне  чине  јединствену  живу  целину, и посао богослова није у томе да их раздваја, него да потвр‐  ђује њихово чудесно јединство. Само се апстрактно могу разматрати, 

 

273

‐ τὰ ἐξ ὦν, ‐ тј. „материјали су једнаки ириродама из којих се састоји  један Исус Христосʺ.  Слаба  тачка  оваквог  богословствовања,  сва  његова  рискантност,  очитује  се  у  првом  Кириловом  писму  упућеном  Несторију  (почетак  τοῦ  Σωτῆρος):  „Ми  еванђелске  изразе  не  делимо,  ‐  μερίζομεν,  ‐  ни  према  двема  ипостасима,  ни  према  два  лица,  пошто  није  двојствен  Једини, и Јединствени Христос, мада се о Њему размишља као да је  из  два,  и  то  као  из  два  различита  „фактаʺ,  ‐  κἄν  ἐκ  δύο  νοεῖται  καί  διαφὸρων πραγμὰτωνʺ.  Исто онако као што се и о човеку размишља као да је из душе и  тела а опет није двојствен, него је један и из једног и из другог, ‐ ἀλλ,  είς ἐξ ἀμφοῖν.  Ове  Кирилове  речи,  по  разноврсности  идеја  и  термина,  нису  биле  најсрећнија  стрела  која  је  погодила  у  Несторијеву  концепцију.  Код Несторија се не говори о „лицимаʺ. Он је говорио о међусобном  односу разних еванђелских израза према двема различитим  „ приро‐  дама ʺ. И управо, само о односу према  „природамаʺ, а не према „ли‐  цимаʺ (Он нема два „лицаʺ). „Природаʺ према Аристотелу, на коме  се иначе‐темељи Антиохијска школа, не може а да не буде ипостасна.  Ипостас,  то  је  категорија  природе,  конкретна  реализација  апстракт‐  ног  појма  „природаʺ.  „Разликујућиʺ  две  ипостазиране  природе,  Не‐  сторије није употребљавао глагол μερίζω  (одвајам), него само  διαιρῶ  (разликујем).*  Због тога Кирил није погодио у циљ кад је слао анатему  „онима  који раздвајају изразе у односу на два лица или две ипостаси те један  од  њих  приписују  човеку,  који  се  замишља  одвојено  од  (!!)  Бога  Ло‐  госаʺ.  Због  разлике  у  техници  мишљења  и  терминологији  ове  две  раз‐  личите  школе,  ова  александријска  Кирилова  конструкција  изгледала  је  Несторију  као  клевета,  или  бар  као  неразумевање,  изопачавање  његове  антиохијске  формуле,  тако  да  је  он  одговорио  контра‐ана‐  темом „на оне, који изразе о Христу (а Он је из две природе) схватају  као да је речено о једној природи, па Богу‐Смислу (логосу) приписују  страдања како због човечије природе, тако и због Божанскеʺ.  Кирилов израз да Исус Христос „није двојствен = οὐ διπλοῦς , сам  је по себи двосмислен, јер после превазилажења читавог спора, наша  нам Црква поучно у Догматику 8. гласа1 сугерише: „Син јесте Један,  * Овај глагол (διαιρῶ) првенствено значи раздељујем, делим.  1 Догматик 8. гласа = песма у којој је кратко изложен догматик о Бого‐  родици и која се пева на вечерњи. (Прим. реценз.) 

 

274

двострук  јестаством,  διπλῦς  τὴν  φὺσιν,  ‐  али  не  и  ипостасју,  ‐  ἀλλ᾿  οὐ τὴν ὑπὸστασιν.  Као  што  смо  већ  рекли,  за  Кирила  није  било  никакве  тешкоће  око  тако  званог  ἀντιμεϑίστασις  τῶν  ίδιωμὰτων  (узајамног  односа  пре‐  диката  ‐  communicatio  idiomatum),  који  се  односе  на  јединствени  цен‐  тар  и  субјекат,  на  Једно  лице  Богочовека.  Међутим,  слабо  и  де‐  фектно  место  у  Кириловој  терминологији  представља  чињеница  што  се  једини  субјекат  и  центар  на  који  се  односе  сви  ови  предикати  нази‐  ва  погрешним  термином  μία  φὺσις,  тј.  једна  природа.  Право  рећи,  ово  је  омотач  за  монофизитску  јерес,  која  је  избрисана  и  одбачена  после  осуде на III и IV Васеленском сабору.  Код  Кирила  је  оштроумнија  његова  апологија  називу  „Бого‐  родицаʺ.  Он  је  говорио  следеће:  говорни  језик  нам  сам  диктира  изразе  Богородица.  То  је  најтачнији  назив,  пошто  се  човек  састоји  од  душе  и  тела,  али  он  није  „душа  и  телоʺ.  Онај  ко  убије  човека  зове  се  „душегубʺ,  баш  према  најважнијем  човечијем  својству.  Кирил  није  сједињавао  природе,  али  није  ни  желео  конкретно  да  их  раздваја.  Пристајао  је  на  то  да  их  само  разликује  „у  голој  теорији,  у  ап‐  страктном мишљењу, κατὰ μὸνην τήν θεωρίαν, ἐν ψιλᾷαις διανοίαιςʺ.  Ово је Кирил, казали бисмо, рекао доиста префињено.  Ако  се  уопште  гледа  целокупни  стил  мишљења  и  језичког  из‐  ражавања  Несторија  и  Кирила,  види  се  да  су  у  целини  различити;  баш  као  да  су  јавно  изложени  ради  психолошког  експеримента.  Не‐  сторије  је  потврђивао  до  грубости  у  Христу  оно  што  је  човечије,  Кирил  је  исто  то  потврђивао,  али  исувише  апстрактно.  По  Кири‐  ловим  речима,  не  постоји  чак  ни  „узјамна  замењивост  предикатаʺ  ‐  ἀντιμεϑίστασις  τῶν  ἰδιωμὰτων  ʺ,  јер  не  постоји  никаква  преносивост  него постоји само директан однос према једином центру ʺ.  И  Кирил  и  Несторије  су  сматрали  да  је  онај  други  тај  који  је  од‐  ступио од Никејског символа.  За  Кирила  се  Никејски  символ  протезао  у  једну  директну  линију  предиката, који се односе на једини субјекат  1)  И во Единага Господа  1 ) И у  једнога Господа  Исуса Христа  Исуса Христа  Ψ  2)  Сына Божíя... отъ Отца  2) Сина Божија... од Оца  рожденнаго  рођенога,  Единосущна Отцу...                          јединосуштног Оцу...  Ψ 

 

275

3)  Нас ради человѣкъ...  Сшедшаго съ небесъ.  ∨  Воплотившагося...  Вочеловѣчившагося...  ∨  4)  Распятаго...  Страдавша... 

3)  Који је ради нас људи.  сишао с неба  И оваплотио се...  и постао човек...  4)  И Који је распет...  и страдао... 

Итд.  Његовом царству неће бити краја.  Значи, за Кирила је и „воплотившиисја и распјати и страдавши и  погребениʺ  све  Један  те  исти  „Јединородни  и  Јединосуштни  Оцу  Син  Божји!  А  по  Несторију,  мада  се  говори  о  Једном  те  истом  Лицу  Богочовека,  ипак  се  неки  предикати  односе  специјално  на  једну  Ње‐  гову природу, а други на другу, што ћемо пратити према овој схеми:  СУБЈЕКАТ = ПРЕДИКАТ = ЗАЈЕДНИЧКИ ЦЕНТАР  1. „У Једног Господа Исуса Христа Сина Божијегʺ.  2 

Посебно  (О људском роду)  „Ради нас људи...  и постао човекʺ... 

2.  Посебно  (О Божанству)  „Од Оца Рођеног...  Јединосуштног са Оцемʺ     

                             3    Опет заједничко  (тј.  оно  што  се  односи  на  Тај  исти  предикат:  „Јединог  Господа,  Исуса  Христа,  Сина  Божијегʺ),  али  са  истицањем  час  једне  час  друге  при‐  роде.  Тако,  сводећи  ово  питање  на  сажете  формулације,  мораћемо  себи  да  објаснимо  разлику  у  настанку  христологије  у  две  сукобљене  школе.  Међутим,  на  почетку  отворене  борбе,  није  могла  да  постоји  сасвим  јасна  свест  о  самој  доктрини,  поготово  није  могло  бити  њено  језичко формулисање. 

 

276

Кирил, као убеђени чувар завета  Атанасијевог богословља, био  је  заражен  традицијом  победе  над  аријанством,  и  као  што  се  њему  чинило, над свим другим јересима. „Бог се очовечио да бисмо се ми  обожилиʺ;  ова  Атанасијева  теза  је  била  прави  Кирилов  крунски  доказ за сламање свих јереси. Захваљујући овоме, Кирилов компас је  био тачан, али сав остали инвентар његовог богословског брода био  је  веома  дефектан.  Утолико  је  чудније  што  се  он  некако  извлачио  и  што  је  водио  брод  ка  сигурном  пристаништу.  Као  и  Атанасије,  овај  телентовани  Александријац  V  века,  по  његовом  личном  признању,  није имао редовно школско књижевно образовање. У то време међу  хришћанима  нису  биле  у  моди  студије  књижевности  и  филологије.  Чак  је  за  великог  познаваоца  своје  књижевности,  за  патријарха  Фо‐  тија  у  IX  веку,  Кирилов  језик  био  доста  мутан,  аматерски  и  непра‐  вилан.  Неизграђена  терминологија,  тј.  пракса  недефинисане  упо‐  требе израза физис и ипостасис, Кирилу је давала за право да скоро  стави знак једнакости напоредо са Антиохијцима, међутим, из овога  су  се  извлачили  дијаметрално  супротни  закључци.  Према  Теодору  и  Несторију,  два  физиса  су  захтевали  и  две  ипостаси.  Према  Кирилу,  који је расуђивао са другог краја, једна ипостас у Богочовеку, како је  он то тврдио, даје му за право да говори и оједној природи. Међутим,  Кирилова монофизитска  „миа физисʺ је стварно у извесној мери би‐  ла баш таква, и то не само по мишљењу Антиохијаца. Њу су затро‐  вала  псеудоотачка,  уствари,  Аполинаријева  дела,  која  је  са  нео‐  граниченим  поверењем  Кирил  прихватао.  Позајмљена  из  тог  фалси‐  фиката:  μία  φὺσις  τοῦ  Θεοῦ  Λὸγος  σεσαρκωμὲνη,  она  је  (миа  фисис)  постала  паладијум  Кириловог  богословља,  а  онда  и  његових  хиљаду‐  годишњих  јеретичких  плодова.  А  и  она  изворна  Аполинаријева  по‐  лемика  против  своје  локалне антиохијске христологије  одиграла је  у  Кириловом  мозгу  саблазну  улогу  помоћу  њене  готове  аргументације  против  тог  истог  непријатеља.  Аполинарије  је  изврсно  излагао  аргу‐  менте  против  сваког  покушаја  раздвајања  Христовог  лица  у  корист  „једне  сложене  природе,  једне  ипостаси  и  једног  лицаʺ.  Тако  се  на‐  казно испоставило да је чак једна квалификована јерес, из које је од‐  страњен  један  неизграђени  став  о  непотпуности  људске  природе  у  Христу,  почела  да  служи  задацима  православља,  које  је  пак  тражило  оружје против претње управо од те њему супротне стране. Кирилово  богословље,  умотано  у  тако  густу  мрежу  дефектних  претпоставки,  није могло да остане беспрекорни образац за будућност. „У свом бо‐  гословском  смеру,  каже  професор  Болотов,  не  само  да  је  Кирило  дошао до оне црте коју је дефинисао Халкидонски сабор како би ис‐  такао  православну  истину,  него  ју  је  и  прекорачио;  направио  је  један  сувишан корак у страну монофизитстваʺ (IV 180 Предавања). 

 

277

У чему се управо састоји јака и слаба страна Кирилове христоло‐  гије?  Сву  снагу  своје  ортодоксне  ревности  и  сотириолошке  мистике  Кирил  усредсређује  на  најчистије  јединство  Лица  и  на  личну  самос‐  весност  Богочовека.  Он  јасно  запажа  да  ипостасирање  било  које  од  две  Христове  природе  у  антиохијској  школи  води  ка  раздвајању  човечије и божанске самосвести код Христа и оставља питање о тај‐  ни јединства нерешено. Као да се човек не сједињује са Богом чак ни  у Христу и да се због тога, тако рећи, „физичкиʺ не спасава. Насуп‐  рот овом скретању у јудаизам, св. Кирил ће по цену ризика нарушити  целовитост  једне  од  природа  (у  овом  случају  човечије)  и  концен‐  трисаће  се  на  битно,  „физичкоʺ  (по  његовој  терминологији),  ипоста‐  сно и лично ‐ а ми бисмо рекли: „лично и самосвесноʺ, обједињавање  људског рода са Божанством  (еносис физики, еносис кат ипостасин).  По  свом  александријском  мисаоном  кову,  он  није  сматрао  за  оба‐  везно  да  природу  узима  ипостасно  у  конкретној  реалности,  у  личној  раздвојености целовитог божанског и целовитог човечијег лица. Он  са  правом  хеленистичком  и  платонистичком  лакоћом  схвата  чове‐  чију  природу  као  неипостасну,  у  њеном  безличном  заједништву,  задовољавајући  се  том  њеном  „целовитошћуʺ  без  неког  прецизног  лица,  тј.  без  живе  реалности.  Корен  личне  самосвесности  у  Богочо‐  веку, тј. принцип индивидуализације, он види искључиво у божанској  природи.  У  суптилном  филолошки  сликовитом  сродству  са  Аполи‐  наријевим  системом,  ‐  Λόγος  ἔνσαρκος,  ‐  Кирил  за  свој  постављени  циљ одабира из новозаветних дефиниција о Сину Божијем име Логос  и,  право  рећи,  помоћу  њега  једног,  тј.  помоћу  божанског  Логоса,  замењује  оно  што  ми  зовемо  личном  самосвешћу  у  Богочовеку.  Ки‐  рил темељи ипостасну човечију свест Исуса Христа у самосвесност,  у ипостас Бога‐Смисла  у коме  се  без  остатка раствара, и докетички  ишчезава.  Овако  се  гаранција  јединства  личности  и  животног,  најин‐  тимнијег  сотириолошког  сједињавања  човештва  са  божанством,  даје  у  потпуности.  Међутим,  по  какву  цену?  Да  није  можда  ипак  де‐  лимичним  умањивањем  човечије  природе?  У  условима  ондашњег  од‐  суства психологије као науке, у условима непостојања, на пример, за  нас  елементарног  термина  „самосвестʺ,  тумачење  тајне  сједињења  природа  у  живом  Лицу  Богочовека  представљало  је  за  обе  школе  у  спору  непремостиве  препреке.  На  фону  ондашње,  за  њих  тако  бе‐  спомоћне  философије,  мора  се  Кирилов  покушај  у  својој  врсти  сма‐  трати  као  дубок  и  професионално  урађен.  Изражајне  слике  којима  он  оперише  како  би  појаснио  своје  христолошке  теореме,  превази‐  лазе  по  својој  финоћи  аналогије  Антиохијаца.  Сви  су  се  непрекидно  враћали на механичку представу обитавања Бога у човеку, као у хра‐  му! Кирил их надмашује истински тајанственим и течним примером 

 

278

сједињености  душе  са  телом.  Тело  у  човеку  је  такође  једна  цела  плотска  природа.  Али  корен  његовог  човечијег.  живог  јединства  у  другој  природи  у  души,  припада  вишем  принципу.  Душа,  то  је  чове‐  ково  лице.  Она  има  превласт  кад  је  у  питању  лице  и  помера  улогу  тела  на  друго  место.  Плотска  природа  је  у  човеку  дата  целовита,  ме‐  ђутим,  може  се  рећи  да  је  она  неипостасна.  Душа  је,  насупрот  томе,  ипостасна  и  своју  ипостас  даје  телу,  а  онда  и  целом  човеку.  Блиста‐  вија аналогија се не може смислити.  Међутим,  и  ова  аналогија  само  потврђује  рањивост  Кирилове  теореме,  са  аспекта  њене  нецеловитости,  њене  крњости,  или  раста‐  пања  највишег  врха  човечије  природе,  њене  ипостасне  самосвести  у  самосвест  Бога‐Смисла,  тј.  имамо  погрешност  у  смислу  монофизит‐  ства.  Јер  није  без  ичега  управо  чињеница  да  монофизитство  сма‐  тра  св.  Кирила  за  свога  оца.  Ево  овде  се  баш  скрива  та  слаба  страна  његовог христолошког система.  Задовољавајући  се  на  свој  александријски  начин  апстрактним  представама  о  природама,  св.  Кирил  скоро  да  је  био  неосетљив  за  квантитативну  умањеност  једне  на  рачун  друге...  Исто  тако  Кирил  по  александријски,  чисто  богословски,  апстрактно  размишља  о  еван‐  ђељском,  историјском  Исусу  Христу.  И  оно  најтеже  питање  о  обједи‐  њавању  слабих  људских  одлика  Исуса  Христа  са  Његовим  божан‐  ским  својствима,  Кирил  решава  тако  рећи  помоћу  алгебре.  Изврсно,  доследно,  блиставо,  али  дисонантно  са  еванђељским  чињеницама.  Бог‐Смисао,  поставши  Емануил,  направио  је  човечију  природу  са  њеним  телом  „својом  сопственомʺ.  Због  тога  се  лично  Бог  родио,  ра‐  стао,  Гладовао  и  жеднео,  патио  и  умро.  Према  овом  безусловном  communicatio  idiomatum,  Св.  Дева  Марија  није  ништа  друго  до  Бо‐  городица.  У  Христу  не  постоји  неки  други  субјект,  нити  неки  други  лични  центар  на  који  би  се  могли  односити  било  какви  предикати,  били  они  трпни  или  активни,  осим  Лица  Бога‐Смисла.  Све  од  Бога‐  Смисла  проистиче,  и  оно  што  је  Божанско  и  човечије,  и  оно  што  је  нејако у Христу, неизбежно се односи директно на њега.  Не  постоје  две  врсте  појава  које  се  односе  на  две  ипостаси  као  што  је  то  код  Антиохијаца,  које  би  се  затим  из  две  ипостасне  тачке  Стицале  у  једну  тачку  ипостасног  лица,  него  постоји  једна  врста  раз‐  ноприродних,  али  не  и  разноипостасних  појава,  које  се  крећу  у  једној  правој  линији  ка  једној  тачки,  ка  једној  природи  ‐  ипостаси  ‐  лица.  Као  Александријца,  Кирила  није  интересовало  питање  историјског,  еванђељског  Христа.  Александријско,  богословско,  апстрактно  Ки‐  рилово  гледање  на  еванђељске  чињенице  није  у  њему  побуђивало  питање  одвојених  природа  у  Христу.  Њему  се  чинило  да  право‐  славног богослова треба само да интересује њихово јединство које је 

 

279

већ  у  њему  дато  и  да  је  дефинитивно  противзаконито  и  бесциљно  бавити  се  њиховим  појединачним  анализама,  пошто  оне  иначе  не  постоје  у  датој  стварности,  него  само  као  „једна  оваплоћена  при‐  родаʺ. Две су постојале само до тренутка њиховог сједињења, а након  тога се о њима може размишљати искључиво апстрактно, теоријски,  ἐν ψιλαῖς διανοῖαις, κατὰ μὸνην τὴν ϑεωρίαν.  Међутим,  у  додиру  са  еванђељским  материјалом,  танана  оштри‐  ца  ове  концепције  се  ломила.∙  За  антиохијске  егзегете  је  била  не‐  спорна  чињеница  да  је  „Христос  растао  и  јачао  духом,  да  се  испу‐  њавао  премудрошћуʺ,  да  је  Његова  спознаја  била  на  човечији  начин  ограничена  и  потчињена  природном  закону  развитка  са  Његовим  телесним  узрастом.  За  Александријце  и  Кирила  младенац  Христос  је био божански свезнајући, а уколико се и показивао као постепено  спознајан,  било  је  то  само  „κατ᾿  οίκονομίανʺ,  тј.  намерно  скривање  свог божанског знања  онолико колико је то потребно, како би нали‐  ковао на човечији процес развитка. Ово је већ чисто докетички тре‐  нутак  Кириловог  богословља,  али  за  њега  логички  неизбежан.  Код  Кирила, целовито личног човека у еванђељском Христу, као што је  то  код  Антиохијаца,  ‐  нема.  Његова  „природаʺ  се  при  апстрактном  утврђивању њене целовитости конкретно показала обезличеном. 

 

280

III ВАСЕЛЕНСКИ САБОР  431. ГОДИНЕ 

 

281

 

 282 

Пред нама су две школе, две богословске концепције које поку‐  шавају  да  објасне  необјашњиву  тајну  Лица  Богочовека.  Не  треба  се  чудити томе што на извесној линији ограничена људска мисао и реч  губе  снагу,  јењавају,  баш  онако  као  што  је  ограничена  снага  лети‐  лице,  па  чак  доживљавају  и  катастрофу.  Код  обе  ове  стране,  после  извесне  границе,  имамо  пролом  јереси,  имамо  извесне  „ваздушне  рупеʺ, ако бисмо говорили језиком авијације. Где је излаз? Излаз је  у признавању релативности  сваког богословствовања, у допуштању  до  извесних  граница  различитих  спољашњих  философско‐литерар‐  них формулација у изражавању православне мисли, која није увек до‐  вршена, па због тога и није вечна. Јер ипак није суштина у речима и  форми, без обзира у којој су мери оне значајне, него управо у самој  православној  мисли  и  осећању  оних  који  богослове,  а  који  се  међу‐  собно  споре.  Ако  су  они  способни  на  непристрасно  узајамно  пои‐  мање својих добронамерних православних хтења, свог православног  једномислија, својих заједничких  осећања,  онда  ту спора нема. Онда  дискутанти  помоћу  различитих  речи  пружају  један  другоме  руку,  ради заједничког општења. Ако је у питању чак једна тешка јерес,  као  што  је  то  аполинаризам,  како  смо  то  већ  видели,  могла  да  послужи некима у Александријској школи као сасуд православне  *  Издавач  oceha  за  потребно  да  уз  превод  ове  ИСТОРИЈЕ  ВАСЕЛЕН‐  СКИХ САБОРА, посебно III Васеленског сабора, напомене читаоцима, да је А.  В. Карташов ово  писао о лицима  и догађајима из  драматичне  црквене историјс  бурнога али великог V века, поводећи се притом за помодним оценама новије за‐  падне  римокатоличко‐протестантске  историографије,  која  није  улазила  у  дубље  познавање  стварне  теолошке  и  црквено‐пастирске  проблематике  древне  Цркве  Истока. Његове симпатије према Несторију и неразумење излагања св. Кирила  доказ су да се писац није пренео у живо прошло време Цркве, него је своје време  пренео на прошлу историју. 

 

283

мисли, онда утолико пре ни неке друге формулације нису морале да  буду озлоглашене у толикој мери. Није се само једном спасавало је‐  динство  православља  трпљењем  различитог  богословског  језика.1  Овако је било у другој половини IV века у време разликовања (у тер‐  минологији)  Атанасија  и  Кападокијаца,  који  су  иначе  били  велики  умом и велики срцем. Атанасије је продужавао говорити да је Бог  „једна  ипостасʺ  док  су  Кападокијци  већ  говорили  „три  ипостасиʺ.  Пошто  су  на  Сабору  362.  године  постигли  договор  о  свом  право‐  славном јединомислију, они су узајамно допустили једни другима сло‐  боду  језичког  изражавања.  Наравно  да  је  за  овакав  великодушни  договор  била  неопходна  велика  ширина  хоризоната  и  спокојство  духа, којих није било код страна учесница у овом конфликту о коме  говоримо. Управо се у овоме и састојао трагизам тога тренутка. Као  што им је то указивало најближе искуство, учесници спора су могли  међусобно да се договоре, макар и под спољним притиском. Утолико  пре,  дакле,  могли су  да размотре несугласице  мирно  у  свој  њиховој  суштини, али ‐ без подела Цркве.  Међутим,  баш  је  недостајала  та  смиреност.  Конфликт,  који  се  огледао у замршеном спору Несторије ‐ Кирил, доспео је у видно  поље укрштања ветрова високог интензитета, па се црквени брод,  јако заковитлан у вихору, заљуљао.  Када су александријски монаси обавестили свога папу Кирила о  богословској  бури  која  се  подигла  у  престоници  око  Несторија,  Кирил  је  осетио  да  је  довољно  наоружан  за  очекивани  напад.  До‐  казати богословску некомпетентност и јеретичност ученика Антио‐  хијске  школе,  свргнути  га  са  престоног  трона  а  довести  другог  кандидата, пријатеља Александрије, те тако поновити читав циклус  борбе свога стрица Теофила против Златоустог, постао је за Кирила  омамљујући  борбени  задатак  коме  се  он  предао  са  свом  својом  страшћу и богословским надахнућем. А Кирил је у највећој мери био   Најбољи доказ за ово је чињеница да је Василије Велики прихватио чак и  оне који Светог Духа нису називали Богом. Као доказ за овај изузетни тактички  уступак (за наше доба сасвим застарелог) ми имамо у Никео‐Цариградском сим‐  волу вере, који је настао у компромисној атмосфери II Васеленског сабора, да се  Свети  Дух  не  назива  Богом.  Одавно  наша  слободна  свест  протествује  против  овог увредљивог језичког изневеравања и то баш у оном тренутку кад смо били  обавезни да смело исповедамо нашу веру у Свету Тројицу, Јединосуштну и Не‐  разделну. Одавно је већ време да све хришћанске цркве унесу сложно у 8. члан  Символа једну једину потребну реч: „Богʺ, па да буде: „И у Духа Светог Господа  Бога Животворногʺ итд. Мислим да то неће бити само мој скромни предлог на‐  редном Васеленском сабору. (Прим. аутора)  1

 

284

опседнут  управо  страсношћу  и  пристрасношћу.1  Неки  световни  ис‐  торичари  који  су  били  немилосрдни  према  његовом  црквеном  зна‐  чају,  сликали  су  Кирила  веома  мрачним  бојама  као  самољубивог  деспота  и  погромаша  паганске  културе,  и  притом  рукама  варварске  некултурне  средине  која  му  је  била  одана.  Стварно,  Кирил  је  по  свом  положају  александријског  епископа  играо  улогу  управљача  у  целој  области,  заједно  са  грађанским  губернатором  Египта  Орестом.  Ор‐  ест  је  био  пријатељ  паганске  просвећености  и  административни  ми‐  ротворац  међу  супротстављеним  елементима,  тј.  међу  Јудејцима  и  паганима  са  једне  стране  и  хришћана,  Грка  и  Копта,  са  друге.  Међу‐  тим,  монаси  и  примитивна  руља  дизала  је  побуне,  вршила  погроме  и  убиства,  као  што  је  то,  на  пример,  било  оно  познато  убиство  науч‐  нице  философкиње  Ипатије.  И  мада  за  ексцесе  гомиле  није  могао  да  одговара  епископ,  он  је  ипак  морално  често  бивао  на  страни  те  руље.  Орест  је  Кирила  окарактерисао  пред  властима  у  Константинопољу  као немирног администратора.  Предање  нам  је  доста  детаљно  пружило  портрет  овог  борца  и  оца  Цркве.  Кирил  је  био  онижег  раста,  али  врло  отвореног  лепуш‐  кастог  лица  на  коме  су  се  истицале  снажне  обрве,  које  су  се  шириле  дуж  читавог  чела;  прав  танак  нос,  издужени  узани  образи;  широке  самоуверене  усне;  велика  дуга  брада  и  ретка,  коврџава,  светла  проседа  коса.  Једном  речју,  општи  утисак  енергије  и  важности.  Пре‐  давање  борби  против  Златоустог  у  којој  је  Кирил  узимао  активног  учешћа,  толико  је  страсно  доживљавао,  да  је  стегнувши  срце,  послед‐  њи  међу  ондашњим  епископима,  донео  одлуку  да  прекине  раскол  и  да  се  помири  са  Римом.  Тако  је  најзад  унео  око  417.  године  име  Јована  Златоустог  у  диптих.  Само  нешто  раније,  на  позив  Антиохије  и  Константинопоља  да  свргнутог  Златоустог  поново  уброји  у  епис‐  копе,  он  се  опирао  одговарајући:  „Било  би  то  исто  што  и  уврстити  Јуду  међу  апостолеʺ.  У  овом  тренутку,  ова  трезвена  попустљивост  у  питању Златоустог у великој мери се показала за Кирила као драго‐  1  Овакав свој коментар Карташов је пренео од неког свог западног  учите‐  ља, а не из стварних историјских извора. Исто важи и у следећој реченици у којој  је  изнет  суд  ранијих  световних  историчара,  док  новија  проучавања  показују  св.  Кирила у правој светлости. Кирилов разборити карактер показао се више пута:  у  случају  враћања  имена  св.  Јована  Златоустог  у  црквени  диптих,  о  чему  Карта‐  шов пише даље, као и у случају измирења са највећом групом Источних еписко‐  па  из  Антиохијске  школе,  433.  године,  што  показује  да  чврсти  али  просвећени  „црквено  богословскиʺ  и  пастирски  потпуно  одговорни  карактер  лика  св.  Ки‐  рила,  не  одговара  површно  карикираном  опису  његових  ондашњих  непријатеља  и данашњих критичара. (Прим. еп. Атанасија Јефтића) 

 

285

цена. Он је сад могао да се нада како ће привући римског епископа  себи  за  савезника  у  борби  против  Константинопоља,  и  стварно  је  у  томе и успео.  Али у тој борби није се могла заобићи императорова породица,  под чијом се заштитом налазио престонични епископ. Неки нови ви‐  зантолози  више не сматрају младог Теодосија  II као двојника нашег  цара  Фјодора  Ивановича.1Теодосијева  владавина  је  обележена  то‐  лико  значајним  делатностима  у  области  просвете,  законодавства  и  грађевинарства,  тако  да  пружање  могућности  најенергичнијој  пар‐  тији Сената за стваралачку активност истовремено сведочи и о Тео‐  досијевим  способностима  да  изабере  и  најбоље  сараднике.  Међутим,  несумњиво је и то да он није био човек јаке воље те да је често пот‐  падао под утицај било кога с ким би разговарао. Што се тиче широ‐  ких  владајућих  кругова,  они  су  се  одликовали  уобичајеном  поткуп‐  љивошћу.  Несторије,  који  је  био  неискусан  у  политици,2  чврсто  је  веровао у заштиту Двора, па је гордо писао Кирилу како он непотре‐  бно смирује некакву непостојећу буру у престоници, пошто се ту све  одвија у најбољем реду и да је двор у потпуности њиме задовољан. А  уствари,  званичног  спокојства  није  било.  Распре  међу  клирицима.  монасима  и  паством  увелико  су  буктале.  Доротеј  Маркианопољски,  иначе Несторијев антиохијски пријатељ, узео је себи такву слободу  да  у  својим  проповедима,  не  само  што  је  оповргао  назив  „Бого‐  родицаʺ него да исти и анатемише као аполинаријевски. Несторијеви  противници  су  замолили  Прокла  Кизикског,  бившег  кандидата  за  Константинопољску  катедру,  да  одржи  проповед  у  заштиту  Бо‐  городице. Започела је чак агитација за стварно отцепљење од Несто‐  рија.  Несторије  је  беснео  и  бранио  клирицима  да  служе  литургију,  убрајајући  ту  и  Филипа,  који  је  раније  такође  био  кандидат  за  пре‐  стоничну  катедру.  Незадовољници  су  се  жалили  Риму,  а  тамо  су  их  узели у заштиту. Кирил је са стране могао боље да запази климавост  дворске наклоности на којој се држао провинцијално лаковерни Нес‐  торије,  па  је  прешао  на  обрађивање  јавног  мњења  у  круговима  бли‐  ским  двору.  Своје  побијање  Несторијевог  богословља  слао  је  путем  писама  императору,  његовој  супрузи  Евдокији  и  сестри  Пулхерији,  која  је  иначе  носила  титулу  августе  и  била  врло  утицајна.  Био  је  то  смео  потез.  О  Кирилу  је  на  двору  владало  мишљење  као  о  узне‐  мирујућем египатском администратору.   Фјодор Иваиовић (1557‐1598. г.) руски цар, син Ивана IV. (Прим. прев.)  Несторије је итекако био искусан у политици, што се види из свег његовог  понашања, и пре и за време Трећег Васеленског сабора. (Прим. еп. Атанасија  Јевтића)  1

 

286

Ускоро  је  он  добио  од  Теодосија  прекор  због  писама  упућених  женској  половини  његове  породице,  то  јест,  за  мешање  у  унутрашње  односе  на  двору,  који  су  иначе  били  доста  компликовани,  као  и  за  мешање  у  црквене  послове  у  престоници,  који  се  њега  не  тичу.  Али  Кирил,  упорни  борац,  продужава  да  „дуби  каменʺ,  све  до  подмићива‐  ња  чиновника.  То  се  звало  „благословʺ,  евлогија  (поклон  архијереј‐  ских  дарова).  Он  је  овим  поклонима  засипао  престоницу  у  таквој  количини  која  збуњује  нашу  уобразиљу.  Било  је  то  старо  опробано  средство,  које  се  оправдало  и  у  борби  његовог  стрица  Теофила  против Златоустог.  Самоуверени  и  распаљиви  Несторије  био  је  доста  неопрезан  у  својим  проповедима,  износећи  негодовање  против  назива  „Бо‐  городицаʺ.  Он  је  те  проповеди  лично  слао  у  Рим  и  у  Александрију,  не  схватајући  да  је  против  себе  окренуо  чак  и  Рим  својим  ранијим  не‐  тактичким  мешањем  у  суђење  пелагијанцима.1  После  пресуде  коју  им  је  донео  Запад  (418.  г.)  група  њихових  предводника,  на  челу  са  Це‐  лестијем,  пребегне  у  Константинопољ,  тражећи  помоћ  императора.  Уплићући  се  у  ту  ствар  Несторије  је  просто  преслишавао  папу,  нази‐  вајући  га  једноставно  „братʺ,  и  тражећи  од  њега  информације  и  извештаје.  Истовремено  је  веровао  пелагијанцима  као  православ‐  нима,  које  једино  гоне  због  неспоразума.  Несторије  је  у  тим  својим  писмима  обавештавао  папу  о  својим  богословским  споровима  у  Кон‐  стантинопољу.  У  Риму,  у  коме  су  само  пре  седам  година  тек  били  окончали  по‐  следњи  оштри  конфликти  са  константинопољским  епископом  Ати‐  ком  због  његовог  насртаја  на  Источни  Илирик  (дугогодишњи  камен  спотицања  између  Источне  и  Западне  цркве),  сад  нису  били  вољни  да  на  Несторијеву  наивност  одговоре  својом  наивношћу.  Пошто  је  Рим  већ  био  добио  од  Кирила  из  Александрије  његово  тумачење  Несто‐  ријеве  богословске  позиције  које  је  било  опомињуће,  он  није  сад  журио  са  одговором  на  Несторијева  тражења,  него  је  продубљивао  своја  знања  о  покретнутим  питањима  и  то  путем  детаљног  обаве‐  штавања  о  свеукупном  антиохијском  богословљу.  Зато  се  папа  обра‐  ћа  у  Марсељ  Јовану  Касијану,  ученику  Јована  Златоустог,  који  је  дуго  живео  на  Истоку  и  познавао  антиохијско  богословље.  Тако  је  Јован  Касијан  поводом  ове  папине  наруџбине  написао  читав  један  научни рад: „De incarnationeʺ. Док је овако Несторије губио у очима  1 Пелагије, монах из Енглеске, родоначелник јереси у којој се минимизирају  последице  прародитељског  греха,  насупрот  бл.  Августину  који  их  је  пренагла‐  шавао.  Директни  наследник  овог  Августиновог  антрополошког  песимизма  био  је Калвин. (Прим. реценз.) 

 

287

Запада,  у  Константинопољу  се  нашао  и  један  изврстан  сведок  о  пела‐  гијанцима.  Био  је  то  Марије  Меркатор,  ученик  и  поклоник  Блаженог  Августина,  који  је  у  том  тренутку  био  одвојен  од  Рима  због  најезде  Вандала.  Он  је  императору,  Константинопољској  цркви  и  монаштву  429.  године  поднео  детаљан  извештај  о  пелагијанцима.  Не  уважа‐  вајући  мишљење  некомпетентног  Несторија,  император  је  просто  отерао  пелагијанце  из  своје  престонице.  Несторијев  положај  је  био  доста  мутан.  А  критичко  око  Александријског  папе  је  непријатељски  мотрило  на  све  Несторијеве  промашаје.  Идући  путем  свога  стрица,  Кирил  није  признавао  ни  Ј.  Златоустог,  а  поготово  његов  иск‐  ривљени  одраз  (слику)  ‐  Несторија.  Кирил  је  био  ученик  Атанасија  и  Кападокијаца,  међутим,  несвесно  и  Аполинарија,  не  примећујући  нпр.  овакав  његов  фалсификат:  „једна  природа  Бога  Логоса  овапло‐  ћенаʺ.  Кирил,  који  је  много  и  лако  писао,  све  дотад  није  иступао  против  Антиохијаца;  са  Теодором  Мопсуестијским  (умро  је  428.  го‐  дине)  имао  је  добре  личне  односе.  Значи  да  дотад  није  примећивао  и  није  осмишљавао  принципијелну  разлику  те  две  богословске  школе,  него  је  просто  укључио  константинопољски  проблем  у  уобичајени  ток  традиционалног  непријатељства  његовог  стрица  Теофила  према  првенству  части  Константинопоља.  У  своје  време  су  оборили  Јована  Златоустог,  па  утолико  пре  постоји  сад  нада  да  ће  оборити  и  неу‐  поредиво неважнијег Несторија. Кирил је ступио у акцију.1 Осим  извештавања  Рима,  Кирил  је  одлучио  да  дигне  на  ноге  и  свој  грчки  Исток.  Тако  је  започео  своју  жестоку  полемику  са  Несто‐  ријевим  проповедима  у  форми  једног  опширног  писма  које  је  упутио  својим  нитријским  монасима.  Ово  писмо  је  фактички  свугде  било  до‐  прло  па  се  била  подигла  извесна  бура  и  у  Константинопољу.  Кирил  је  добро  осмислио  и  припремио  офанзивни  план  за  свог  умишљеног  престоничног  супарника.  Самим  тим  што  је  припремио  савез  са  Ри‐  мом,  можемо  чак  рећи,  што  га  је  тајно  мобилисало,  Кирил  је  признао  да  је  наступио  тренутак  за  отворени  напад  и  борбу.  Зато  и  први  пише  писмо,  обраћајући  се  лично  Несторију  и  прекоревајући  га  за  нару‐  шавање  црквеног  мира.  Он  лично  обећава  мир,  уколико  Несторије  престане  да  одбацује  израз  „Богородицаʺ.  Међутим,  у  потпуности  од‐  бацује  свако  мешање  јерарха  из  светске  престонице  у  послове  алек‐  сандријских  клирика  за  које  није  административно  Константинопољ  надлежан. Знајући, наравно, да сада има подршку Рима, што још увек   1  Овакво  и  надаље  површно  изложено  тумачење  иступања  Св.  Кирила  иротив Несторија показује  само  пишчево  (Карташовљево) неосећање за сушти‐  ну христолошког питања и његовог значаја за Цркву и тада и данас. Као да се  све сводило на интриге и ситнице. (Прим. еп. Атанасија Јевтића) 

 

288

наивни  Несторије  није  желео  да  види,  Кирил  започиње  паљбу  из  тешког  оруђа,  како  би  разобличио  Несторија  као  јеретика.  Тако  имамо  његову  „Epistola  dogmatica  =  прву  догматску  посланицу  ‐  Καταϕλυαροῦσιν.  Улазећи  у  Кирилове  аргументе,  Несторије  је  одговарао  оштро,  али  савесно.1  Предвиђајући  конфликт  и  сабор,  Кирил  је  овако  писао  у  Константинопољ  својим  апокрисијарима:  „Понекад  се  сабори  окрећу  баш  против  оних  који  су  их  сазвали  (алузија  на  Јована  Зла‐  тоустог);  нека  не  уображава  тај  ништавни  човечуљак  да  ћу  му  доз‐  волити  да  ми  буде  судија.  Улоге  ће  се  променити.  Одбацићу  његову  надлежност  и  примораћу  га  да  се  преда  мном  он  лично  браниʺ.  Пошто  је  себи  обезбедио  моћан  савез  са  Римом  који  је  опет  веровао  свакој  његовој  речи,  јер  га  је  затрпавао  својим  информацијама,  он  је  самоуверено  остваривао  напад.  Док  је  наивни  Несторије  писао  папи  као  „сабратуʺ,  Кирил  се  Целестину  обраћао  као  „свјатејшему  оцуʺ,  ослањајући  се  на  исконско  предање  да  се  обраћа  Риму,  а  заборав‐  љајући  без  стида  своје  грубо  одбацивање  Рима,  као  судије,  кад  се  радило о Јовану Златоустом.  У  лето  430.  године  Целестин  је  окупио  сабор  и  осудио  Нестори‐  јеву  доктрину,  на  основу  онога  како  је  то  изложио  и  протумачио  Кирил.  Али  у  спровођењу  ове  одлуке  није  био  коришћен  уобичајени  и  прихваћени  ред.  Као  прво,  није  император  са  овим  био  директно  упознат,  а  као  друго,  ово  није  ишло  директно  од  Рима,  него  посредно,  преко  римског  савезника,  александријског  папе.  Кирил  је  тако  добио  посебно  делегатско  пуномоћје  са  задатком  да  у  овој  ствари  пред‐  ставља  архиепископа  Рима,  исто  као  и  прећутно  допуштање  да  води  укупну  борбу  против  двора  која  се  наслућивала.  У  оваквој  тактици,  одлучност  за  осудом  надмашује  дипломатску  флексибилност.  Папски  сабор  узима  на  себе  право  да  без  присуства  Несторија,  без  личног  саслушавања  осуди  престоничног  епископа  и  да  га  већ  post  factum  уз  ултиматум  о  томе  извести,  као  и  осталу  источну  сабраћу.  Постоје  многи  детаљи  са  овог  суђења.  Као  1)  папа  извештава  Несторија  да  је  дужан  да  анулира  све  забране  које  је  он  раније,  као  епископ  стављао;  затим  да  анулира  и  заплену  имовине  непокорних  константинопољ‐  ских  клирика.  2)  Предлаже  Несторију  да  се  у  року  од  десет  дана  након  добијања  овог  документа,  јавно  или  писмено  одрекне  својих  богословских  схватања,  под  претњом  изопштења  из  Римске  цркве.  3)  Извршење  овог ултиматума ставља се  у дужност Несторијевом  1 Уопште није тако. У својим одговорима Несторије је бежао од суштине  проблема. (Прим. еп. Атанасија Јевтића) 

 

289

непријатељу  из  Александрије.  4)  Преко  високих  императорских  и  Несторијевих  главара,  папа  објављује  константинопољским  клири‐  цима  своју  одлуку  о  скидању  забрана  које  им  је  Несторије  некад  наложио.  ‐  Чак  и  католички  историчар  Батифол  признаје  да  је  овај  акт у низу заповедничких потеза са римске катедре у односу на Ис‐  ток  био  и  за  оно  време  нечувен.  Папа  се  заклонио  иза  свог  опуно‐  моћеника,  и  све  те  акте,  диктиране  са  11.  августом  430.  године,  пребацује  у  Александрију.  Кирил  је  потпуно  био  свестан  смелости  оваквог притиска, па пре него што ће га остварити обезбеђује се још  и  локалним  александријским  сабором.  Тај  сабор  је  потписао  римске  осуде  па  је  уз  њих  још  придодао  и  једно  разобличавајуће  Кирилово  писмо (III по реду) упућено Несторију ‐ Τοῦ Σωτῆρος, допунивши га  са 12 глава, уствари тезе које су се завршавале анатемизмима. То су  те  чувене,  а  може  се  рећи  злосретне  у  историји  христолошких  црк‐  вених мука „Кирилове главеʺ, или просто речено „анатемизмиʺ.  У њима је  Кирил  отворио  своју  душу и  заоштрио  своје  формула‐  ције  до  крајњих  граница:  „Бог  је  пострадао  теломʺ  итд.  итд.  „῞Ενωσνς  ϕυσικἡ  ἑνωσις  καϑ᾿ὑπόστασινʺ.  Све  су  ове  формулације  Несторију  уручене  ултимативно.  Од  њега  се  у  име  православља  захтевало  више  него што то захтева и само православље.  Кирилови  посленици  су  стигли  у  Константинопољ  7.  децембра,  али су још 19. новембра пожурили курири у Александрију и у све кра‐  јеве  „васеленеʺ  ‐  империје,  са  царским  Указом  којим  се  сазива  Васе‐  ленски  сабор  у  Ефесу  и  одређује  као  датум  почетка  рада  Педесет‐  ница,  која  је  падала  7.  јуна  431.  године.  Овим  потезом  је  притисак  Рима  и  Александрије  био  осујећен.  Тако  су  се,  рекло  би  се,  ћутећи  покорили  првој  Несторијевој  победи,  који  се  са  своје  стране,  стварно  залагао  за  неоспорну  и  ефикасну  инстанцу  сабора,  а  исто  тако  и  за  непобитну  инстанцу  императорске  воље.  Ликујући  морално,  Несто‐  рије  је  изјављивао  да  он  не  поседује  „златне  стрелеʺ,  којима  против‐  ник хоће да га рани. Била је ово јасна илузија на „евлогијеʺ, којима  је Кирил све унаоколо засипао.  Шта  сад  да  се  предузме  против  започете  офанзиве,  коју  омета  Васеленски  сабор  и  то  овако  замишљен  са  многим  непознаницама?  Ако се он не може осујетити, онда га треба ипак искористити како  би  се  посадио  Несторије  на  оптуженичку  клупу  и  приморао  да  се  брани.  Ово  је  могуће  било  постићи  упорношћу  и  дипломатским  искуством,  које  Несторије  није  поседовао  чак  ни  у  најмањој  мери.  Ситуација  није  била  ни  мало  лака,  јер  је  позив  упућен  Кирилу  за  Сабор  био  уствари  једно  строго  и  немилостиво  писмо  Теодосија  II  у  коме се захтевао Кирилов долазак на Сабор, уз претњу у случају ње‐  гове  непокорности.  Остало је једино  да  се  немилости  световне 

 

290

власти  супротставе  чисто  црквени  ауторитети.  Саборски  суд  Рима  и  Александрије  је  могао  на  то  доста  да  утиче.  Римске  одлуке  и  Ки‐  рилова  писма  су  већ  били  на  време  разаслати  свим  главним  еписко‐  пима  Мале  Азије,  Истока  и  Палестине.  Кирило  се  није  преварио  у  рачуници.  Одсуство  наклоности  према  новонајављеној  власти  кон‐  стантинопољског  епископа,  без  тешкоћа  је  против  њега  солидари‐  сала  све  азијске  дијецезе,  а  поготово  ефеску.  Није  било  тако  давно  кад  је  Ефес  заједно  са  Теофилом  обарао  Златоустог,  па  је  утолико  радије  сад  био  спреман  да  гурне  новог  псеудо  Златоустог,  који  је  већ  падао.  У  низу  локалних  црквених  сепаратизама  могли  су  се  на  Ис‐  току  запазити  и  други  лични  мотиви,  који  нису  били  повољни  за  Нес‐  торија.  Од  Антиохије,  која  му  је  једино  била  пријатељски  накло‐  њена,  са  њеним  архиепископом  Јованом  на  челу,  кипарски  епископи  су  сад  желели  да  се  издвоје.  Са  своје  стране  и  Јерусалимски  округ  је  тежио  да  постане  самостални  патријархат.  И  једни  и  други  су  искор‐  истили  овај  погодан  тренутак,  па  су  преко  Ефеског  сабора  изво‐  јевали  себи  аутокефалност.  Тако  је  претходни  предрачун  приближ‐  них  гласова  могао  код  Кирила  и  Рима  да  побуди  наду  у  формалну  саборску  победу.  Мемнон  Ефески  са  својом  изузетно  бројном  дијеце‐  зом  давао  је  скоро  35  епископа,  а  у  савезу  са  другим  малоазијским  ди‐  јецезама,  број  се  пео  и  на  стотину.  Јувеналије  Јерусалимски  је  довео  петнаесторицу.  А  Константинопољ  није  имао  ни  једну  једину  дије‐  цезалну  област.  По  неким  извештајима,  уз  Несторија  је  било  само  16  епископа.  Дијецеза  Истока,  тј.  Антиохија,  давала  је  близу  50.  А  колико  је  обећавала  Александрија?  Царски  указ  се  ограничио  на  то  да  позове  само  митрополите  и  уз  њих  тек  2‐3  епископа.  Ако  се  пође  од  територије  у  Египту,  могло  је  да  буде  много  митрополита,  међу‐  тим,  тамо  их  уопште  није  било;  сви  су  стремили  једном  александриј‐  ском  папи.  Зар  да  Кирил  путује  као  обичан  митрополит  само  са  петорицом  епископа?  Зашто  Ефес  да  има  35,  а  Александрија  само  5?  Уз  овакав  митрополитски  састав  Сабора  било  би  логично  пребро  јавати  гласове  према  митрополијама.  Међутим,  како  митрополитски  систем  није  био  свугде  раширен,  Кирил  је  тачно  израчунао  да  гла‐  сове  треба  сабрати  по  принципу  епархија,  тако  да  је  са  собом  повео  50  епископа.  Тако  се  приказала  очигледна  већина.  Несторије  је  био  лакомислено  безбрижан;  веровао  је  у  своју  праведност;  у  верност  својих  антиохијских  једномишљеника,  у  заштиту  двора;  па  чак  изгледа да је очекивао од Сабора и свој тријумф.  Међутим,  анатимизми  св.  Кирила  су  на  Истоку  подигли  читаву  богословску  буру.  У  почетку  тамо  нису  могли  да  поверују  да  је  њихов  аутор  Кирил;  у  њима  су  видели  неког  отвореног  аполинаристу.  У  Ан‐  тиохији је анатемизме осудио цео сабор, те су учесници ставили у 

 

291

задатак  својим  најврснијим  богословима,  блаженом  Теодориту  Кир‐  ском  и  Андреју  Самосатском  да  напишу  побијање  Кирилових  теза.  Против  њихових  суптилних  примедаба  ускоро  је  св.  Кирил  био  при‐  моран  да  се  врло  озбиљно  и  више  пута  брани.  Кирил  је  упорно  обја‐  шњавао  да  његова  терминологија  не  означава  једноприродну  јерес,  тј.  монофиситство,  која  је  тад  већ  потсвесно  постојала  у  редовима  монаштва,  те  да  на  његовом  језику  „физичкиʺ  значи  „истинитʺ,  „пра‐  виʺ,  ‐  ἕνωσις  ϕυσικἡ,  τουτέστιν  ἀληϑἡς;  κατά  ϕὐσιν,  τουτέστιν  οὐ  σχετικῶς, ἀλλὰ κατ᾿ἀλὴϑειαν, καϑʹὑπόστασιν = κατ᾿ἀλἣϑειαν.  Руски  научник  Β.  Β.  Болотов  је  са  својом  лингвистичком  далеко‐  видошћу  објашњавао  да  се  у  коптском  језику  управо  у  таквом  значе‐  њу  и  употребљава  врло  често  реч  „фисиʺ.  Ми  можемо  рећи  да  алек‐  сандријски  говор,  употребљавајући  „фисикос  =  физичкиʺ  или  „фиси  =  по  природиʺ  означава  исто  оно  као  кад  ми  у  нашем  говорном  језику  (руском,  прим.  прев.)  кажемо:  „ну,  конечно,  подлимноʺ,  или  на  фран‐  цуском:  naturellement,  certainement,  forcement.  Међутим,  чак  ако  ди‐  јалектологија  делимично  ослобађа  св.  Кирила  од  одговорности  коју  је  он  изазвао  у  антиохијским  главама,  то  ипак  не  мења  суштину  ства‐  ри.  Кирилова  плећа  продужава  да  притиска,  као  некакав  „Атласʺ,1  она  одговорност  за  чињеницу  што  се  на  његовом  богословљу  осла‐  њала  (касније)  монофизитска  јерес,  највећа  и  најзначајнија  међу  древним  јересима,  која  и  данас  постоји.  Његов  ученик  Диоскор  је  унео  његове  анатемизме  у  темеље  монофизитског,  Ефеског  „Васе‐  ленскогʺ  сабора,  449.  године.  Оваква  двосмисленост  тих  формула‐  ција  представља  необориви  доказ  њихове,  објективно  гледано.  практичне  непримерености,  уз  уважавање  свих  субјективних  пра‐  вославних намера самог аутора.  Смисао  и  оправдање  Васеленског  сабора,  који  је  покренула  им‐  ператорска  власт,  у  овако  тешком  спору  два  богословска  правца  би‐  ли  би  у  суштини  само  у  томе  да  се  противници  лично  суоче  у  атмо‐  сфери  одговорној  и  пријатној,  и  да  живо  и  плодотворно  размене  мишљења  и  уверења.  Али,  управо  ово  Ефески  сабор  431.  године  није  учинио.  Није  се  чак  приступило  ни  претресању  питања,  него  се  по‐  журило  да  се  проблем  ликвидира  пресецањем  спора,  заборављајући  притом  на  недавна,  дуготрајна  преживљавања  аријанских  расправа.  У  овом  противорганском  пригушивању  болести,  која  се  истог  мо‐  мента  осветила  неизбежним  рецидивима,  подједнако  су  криве  и  све‐  товне и црквене снаге. Лично Теодосије II и св. Кирил.  1 Атлас = титан, који по веровању старих Грка носи на својим плећима  тежину небеског свода. (Прим. прев.) 

 

292

Мада  су  до  свог  доласка  у  Ефес  на  Сабор  антиохијски  епископи  врло  мало  знали  о  Кириловом  генералном  плану  по  коме  је  требало  да  се  дотуче  Несторије  и  Антиохијци  ауторитетом  Рима,  ипак  су  са  своје  стране  предузели  низ  мера  како  би  одстранили  оне  богословске  саблазни  које  је  направио  Несторије  са  својом  антиохијском  сабра‐  ћом кад се појавио у престоници.  Пошто  га  је  Кирил  обавестио  о  римским  саборским  резолуци‐  јама,  Јован  Антиохијски  се  показао  да  је  на  висини  благоразумности,  те  пише  Несторију  у  своје  име  и  у  име  својих  епископа  (међу  којима  је  био  и  блажени  Теодорит)  да  Несторије  напусти  свој  опозициони  став  поводом  термина  „Богородицаʺ.  Даље,  да  уважи  папино  писмо  у  име  јединства  Цркве,  које  се  плаћа  таквим  напорима  и  мукама  све‐  тих  епископа,  а  посебно  „ради  нашег  пријатеља,  великог  Акакијаʺ.  Акакију  је  тад  било  110  година;  у  звању  епископа  је  преживео  преко  50  година.  Својевремено  је  био  на  страни  Теофила  Александријског  приликом  осуде  Јована  Златоустог.  Имајући  то  у  виду  Кирил  му  сад  то  пише,  са  жељом  да  га  привуче  на  своју  страну.  Међутим,  Акакије  погађа  намере  Теофиловог  братића,  па  одговара  на  веома  трезвен  начин.  И  Несторије  се  изразио  позитивно  о  Антиохијцима,  поводом  њиховог  братског  обраћања  њему,  прихватајући  њихов  термин  „Бо‐  городицаʺ,  и  полажући  истовремено  све  наде  на  одлуке  Сабора.  По‐  водом  тога  Несторије  шаље  Јовану  своју  најновију  проповед.  у  којој  одобрава  име  „Богородицаʺ,  постављајући  једино  при  том  услов  да  се  са њим не повезује ни аријански ни аполинаријски смисао.  Овако  су  и  Јованова  разумност  и  Несторијева  попустљивост  отвориле  пут  стишавању  богословских  страсти.  Међутим,  Кири‐  лови  анатемизми  су  поново  покренули  спор.  Ових  12  анатемизама  су  потпуно  распршили  тачку  гледања  Антиохијаца,  тако  да  су  они  из  скромно одбрамбене позиције прешли у гневну офанзиву.  Даћемо  примере  богословског  језика  ових  анатемизама  (Hefele‐  Leclercq. Histoire des Conciles, t. II. I, стр. 269):  1.  Εί  τις  οὐχ  όμολογεῖ  Θεὸν  είναι  κατὰ  ὰλἡϑειαν  τὸν  Ἐμμανουἡλ,  καί  διὰ  τοῦτο  Θεοτόκον  τἡν  ὰγίαν  Παρϑένον,  γεγέννηκε  γὰρ  σαρ‐  κικῶς  σάρκα  γεγενότα  τὸν  ὲκ  τοῦ  Πατρὸς Λόγον,  ὰνάϑεμα ἔστω. 

 

293

Ако  неко  не  признаје  да  је  Емануил (Христос) ваистину Бог  и  да  због  тога  Света  Дева  јесте  Богородица,  јер  је  телесно  роди‐  ла  Логоса  Који  је  од  Оца,  а  по‐  стао је тело, ‐  да буде анатема! 

2. 

Εί  τις  οὐχ  όμολογεῖ  σαρκί  καϑ  ὐπόστασιν  ἡνῶσϑαι  τὸν  ὲκ  Θεοῦ  Πατρὸς  Λόγον,  ἔνα  τε  είναι  Χρισ  τὸν  αὐτὸν  δηλονότι  Θεόν  τε  όμοῦ  καί ἄνϑρωπον,  ὰνάϑεμα ἔστω. 

Ако  неко  не  признаје  да  је  Логос,  Који  је  од  Бога  Оца,  по  ипостаси сједињен са телом и да  је Он један Христос, уједно и Бог  и Логос, ‐  да буде анатема! 

 

Εί  τις  ὲπί  τοῦ  Ἐνὸς  Χριστοῦ  διαιρεῖ  τὰς  ὐποστάσεις  μετὰ  τἡν  ενωσιν,  μόνη  συνάπτων  αὐτὰς  συναϕεία,  τῆ  κατὰ  τἡν  ὰξίαν,  ἤγουν  αὐϑεντίαν  ἤ  δυνάστείαν  καί  οὐχί  δἡ  μὰλλον  συνόδψ  τῆ  καϑ᾿ ἔνωσιν ϕυσικἡν,  ὰνάϑεμα ἔστω. 

Ако  неко  у  Једноме  Христу  раздваја  ипостаси  после  сједи‐  њења  двеју  природа,  повезујући  их  само  спајањем  по  достојан‐  ству,  односно  по  моћи  или  гос‐  подству,  а  не  спојеношћу  на  ос‐  нову природног јединства, ‐  да буде анатема! 

Сви умирујући тактички кораци и Антиохијаца и Несторија ипак  нису  могли  да  надјачају  њихово  принципијелно  негодовање  у  односу  на  укупно  Кирилово  богословље.  За  Антиохијце  су  ових  12  анатеми‐  зама  звучали  као  аполинаризам.  Тако  Несторије  сад  објављује  својих  12 контра‐анатемизама, изјављујући уз то да је и лажно окривљен.  Многима  је  могло  да  изгледа  да  се  понавља  слика  из  прошлог  века:  опет  Александрија,  у  савезништву  са  Римом  у  име  православ‐  ља,  устаје  против  јеретичког  Константинопоља  и  Антиохије.  Па  ипак  ауторитет  Кирилов  није  могао  код  његових  савременика  да  се  пореди  са ауторитетом  св.  Атанасија, који је историјски већ био  уте‐  мељен. 

 

294

ОТВАРАЊЕ III ВАСЕЛЕНСКОГ САБОРА 431. Г. 

Императоров  указ  није  био  послат  свим  епископима,  него  само  митрополитима,  позивајући  их  да  се  појаве  са  „мањим  бројем  епис‐  копаʺ. Али, како смо већ рекли, без обзира на упутство, Кирил је со‐  бом повео скоро читаво мноштво египатског епископата, 50 еписко‐  па. Осим тога, пошао је са њима на пут и повећи број клирика и мо‐  наха,  укључивши  и  завичајну  знаменитост,  копског  монаха  Шнудија,  коме је већ било сто година. Сва се ова „братијаʺ сместила на бројну  ескадру, пловећи под командом вође који је био доброг расположења  због очекиваног слома свог непријатеља ‐ јеретика Несторија.  Уочи самих Духова, египатска ескадра је упловила у Ефес. Тамо  је  већ  био  Несторије,  окружен  „својим  људимаʺ.  И  код  једне  и  код  друге  стране  осећала  се  ратна  атмосфера,  као  пред  битку.  Ова  еги‐  патска  атмосфера  је  ускоро,  449.  године,  и  довела  до  правог  „разбо‐  јничког  сабораʺ.  Осећајући  своју  квантитативну  снагу,  Египћани  су  надали  буку  против  Несторија,  не  тражећи  повод  да  са  њим  лично  поразговарају.  Тзв.  „нижи  слојевиʺ,  тј.  александријски  морнари,  већ  су  започињали  кавге  са  Несторијевим  „људимаʺ.  Мемнон  је  унапред  био затворио све своје цркве за несторијанце. Гомила је била на стра‐  ни  владајуће  силе.  Император  је  одржавање  реда  ставио  у  задатак  комити  Кандидијану,  команданту  личне  Теодосијеве  гарде.  Међутим,  Теодосије  II,  прихвативши  се  организације  Сабора,  није  учинио  оно  за  шта  је  био  одговоран.  У  своме  указу  није  дао  упутства  за  састав  сабора,  нити  за  његовог  председавајућег,  нити  за  предмет  његових  дискусија,  па  ни  за  саме  одлуке  Сабора.  Изгледало  је  као  да  Теодо‐  сије II гледа на задатке сабора Несторијевим очима. Међутим, то се  никако није исказало ни у самом указу. Позив на сабор је био упућен  митрополитима  са  доста  неодређеним  упутством  да  се  дође  „са  ма‐  њим бројем епископаʺ. Са изузетком је био послат позив Блаж. Авгу‐  стину у Африку, али је он у међувремену био преминуо. Уствари, 

 

295

како  смо  већ  видели,  свако  од  старијих  вођа  повукао  је  своје  „епис‐  копске  војскеʺ  онолико  колико  је  хтео.  И  кад  су  22.  јуна  епископи  почели  да  се  споре  око  тога  да  ли  ће  отпочети  Сабор  са  радом,  јер  још нису били стигли Антиохијци, онда се 150 епископа (са 16 митро‐  полита)  изјаснило  за  приступање  послу,  док  је  њих  68  (са  21  митро‐  политом)  било  против  тога.  Ако  узмемо  у  обзир  број  митрополита,  утицајних  противника  оваквој  брзоплетости,  било  је  значи  више.  Међутим,  како  ћемо  већ  видети,  неко  је  желео  нешто  друго  и  урадио  је супротно.  Нису  само  Антиохијци  представљали  препреку  за  почетак  рада  Сабора,  него  далеко  више  и  кашњење  папских  легата,  за  које  се  претпостављало  да  ће  бити  председавајући  на  основу  њиховог  уоби‐  чајеног  права  првенства  у  части.  Отварање  Сабора  без  легата,  оста‐  вило је утисак „окупирањаʺ.  Несторије  је  био  искрено  убеђен  у  то,  ако  је  већ  сазван  васелен‐  ски  сабор  онда  свакако  одлуке  Римског  и  Александријског  сабора  још  увек  немају  одлучјућу  снагу,  те  да  ће  се  све  изнова  узети  у  разма‐  трање.  За  назначени  дан  отварања  Сабора,  7.  јуни,  не  само  што  нису  били  стигли  папски  легати,  него  ни  сви  Антиохијци,  који  су  каснили  и у поласку из Антиохије, и у току самог путовања копном. Све је ово  изазвало  Кирила  Александријског  да  искористи  своју  већину,  па  да  отвори  саборска  заседања  и  да  изнесе  римске  одлуке.  Рачунао  је  посигурно  да  ће  накнадно  добити  сагласнот  легата,  јер  је  и  пре  сази‐  вања  Сабора,  већ  био  добио  неограничена  пуномоћја1  од  римског  папе.  А  што  се  тиче  Антиохијаца,  хтео  је  да  својом  унапред  донетом  одлуком  изврши  на  њих  озбиљан  притисак,  или  у  сваком  случају  да  бар  ослаби  њихову  пажњу  и  прогласи  својих  12  анатемизама.  Може  се  рећи  да  је  приближавање  Антиохијаца  Ефесу  допринело  да  Кирилова  стрпљивост  преврши  меру,  те  доноси  одлуку  да  искористи  тај  њихов  „апсентизамʺ,  притом  све  са  несумњивом  дозом  лукавства.  Приближавајући  се  Ефесу,  Антиохијци  су  послали  своје  курире  са  молбом  да  их  причекају,  али  су  показали  несмотреност,  напомињући  да уколико они преко сваког очекивања ипак не стигну на време,  1 Овакво причање о отварању и почетку рада Трећег Васеленског сабора  апсолутно не одговара чињеницама. Није св. Кирило архиепископ и папа Алек‐  сандријски добио никакво  „пуномоћјеʺ од римског архиепископа и папе Целе‐  стина нити му је то „пуномоћјеʺ икада требало. Овакав начин размишљања за  православно поимање сабора и саборности Цркви је страно. Аутор је свакако,  можда и несвесно, али исувише подлегао утицају римокатоличкс црквене исто‐  риографије. (Прим. еп. Атанасија Јевтића) 

 

296

неће  желети  да  задржавају  почетак  рада  Сабора.  Кирил  је  иначе  био  одлучио  да  се  користи  методама  свог  стрица  Теофила  опробаним  у  случају  Ј.  Златоустог.  Долазак  Антиохијаца  претио  је  да  отвори  суштинску  богословску  расправу  те  би  самим  тим  победа  била  дове‐  дена  у  питање.  Чињеница  да  је  дошло  до  новог  сабора  сама  је  по  себи  анулирала  пуномоћја  папе  Целестина.  Сад  су  дошли  други  легати,  па  њихово  присуство  потискује  у  други  план  пуномоћја  која  је  Кирилу  дао  Рим,  ради  суђења  Несторију.  Кирил  одлучује  да  пре  доласка  тих  легата  лично  наступи  са  својим  пређашњим  пуномоћјем,  те  преузима  на  себе  улогу  председавајућег,  који  отвара  рад  Сабора.  Истовремено  21.  јуна  позива  учеснике  за  сутрашњи  дан,  тј.  за  22.  јун,  на  свечано  отварање,  као  и  на  радно  заседање  Сабора.  Протест  68  епископа  који  су  били  на  Несторијевој  страни,  није  зауставило  Кирила,  јер  је  он  повукао  својих  160  епископа.  Ефески  Мемнон  је,  наравно  смишљено,  одредио  отварање  Сабора  у  цркви  Деве  Марије.  Пре  овог  тренутка  историја  Цркве  не  зна  за  неку  другу  археолошку  чињеницу,  која  би  посведочила  почетак  црквеног  култа  Богородице.  Ово  је  био  префи‐  њени,  али  прави  ударац  пред  црквеном  гомилом,  упућен  Несторију  „нечастивцуʺ.  Римокатолички  монаси  су  почетком  XX  в.  међу  раз‐  валинама  Ефеса  пронашли  остатке  једне  веома  старе  зграде  и  на  ње‐  ним  основама  подигли  врло  лепу  капелу  у  знак  сећања  боравка  Бого‐  родице  код  старог  апостола  Јована.  Тек  Несторије  је  због  своје  неде‐  ликатности  нетактично  продужио  да  себе  и  овде  упропашћава  својим  брбљањем.  Изгледа  да  су  се  намерно,  ради  гомиле,  ширили  гласови  како  Несторије  карикира  мишљење  својих  богословских  противни‐  ка.  Тако  би  говорио:  „тромесечни  Богʺ,  или  „Бог  је  сисаоʺ  итд.,  итд.  Није  узалуд  историчар  Амијан  окарактерисао  провинцијалну  Несто‐  ријеву  наивност  Салустијевом  изреком:  „eloquentie  satis,  sapientic  parumʺ (превише речитости, али мало мудрости).  Несторије  се  и  пре  овога  са  уображеношћу  ученог  човека,  изра‐  жавао  о  папи  Целестину  као  о  простаку  који  је  чак  и  неспособан  да  схвати  тананости  покренутог  спора,  говорећи  овако:  „Simpliciorum  quam  qui  posset  vim  dogmatum  subtilius  penetrareʺ  (Целестин  je  простији  од оних који суптилно могу да продру у значење догмата).  На  отварање  Сабора  појавио  се  императоров  инспектор,  Кан‐  дидијан,  који  је  замолио  да  се  још  мало  причека  на  долазак  „Источ‐  нихʺ.  На  ово  су  заседање  дошли  и  неки  епископи  из  Несторијеве  групе,  како  би  били  очевици  збивања.  Сакупљени  епископи  су  замолили  Кандидијана  да  их  детаљно  упозна  са  пуномоћјем  и  ин‐  струкцијама  које  је  добио  од  императора.  Кандидијан  је  неопрезно  прочитао  у  потпуности  поменута  наређења.  Поред  осталог,  у  њима  је  било директно прописано и немешање у унутрашња богословска 

 

297

расуђивања.  Пошто  су  саслушали  све  те  материјале,  саборници  са  Кирилове  стране  су  замолили  све  оне  који  су  им  били  туђи,  укључу‐  јући  ту  и  Кандидијана,  да  се  удаље  са  заседања.  После  овог  удаља‐  вања,  Кирилови  партизани  су  се  међусобно  договорили,  да  је  од  овог  тренутка  Сабор  и  формално  и  легитимно  отпочео  са  радом,  јер  се  према  церемонијалу  читањем  указа  означава  отварање  Сабора.  Овим се Кандидијан дао ухватити на удицу.  Започеле  су  формалне  активности.  Уочи  отварања  Несторију  је  био  упућен  позив  на  Сабор,  на  који  је  он  усмено  одговорио:  „Пораз‐  мислићу,  ако  буде  потребно,  појавићу  сеʺ.  Сад  је  опет  и  други  позив  послат  Несторију,  али  писмено.  Он  јасно  одговара:  „Доћи  ћу  кад  стигну  и  сви  остали  епископиʺ.  Трећи  формални  позив  није  могао  да  му  буде  уручен;  стража  није  пустила  курире  у  његову  кућу.  Било  је  јасно  да  је  то  била  само  формална  замка.  Утврђујући  своју  потпуну  легитимност,  Кирилов  сабор  је  церемонијално  приступио  спровође‐  њу  својих  послова,  па  према  томе  и  суђењу  без  присуства  опту‐  женог.  Тако  су  Кирил  и  његови  следбеници  замишљали  циљ  овог  Сабора.  Протокол  је  захтевао  да  се  пре  свега  прочита  Никејско  испове‐  дање  вере.  Било  је  ово  свесно  ограђивање  од  Никео‐Цариградског  символа.  Као  друго,  прочитана  је  Кирилова  Epistola  dogmatica  Κατα‐  ϕλυαροῦσιν  упућена  Несторију,  као  и  Несторијев  одговор  на  њу.  Кирилово  писмо  је  признато  као  православно,  а  Несторијев  одговор  на  њега,  као  неправославан.  Затим  је  прочитано  и  оно  писмо  папе  Целестина  које  је  упутио  Кирилу  у  Александрију  са  налогом  да  се  постави  десетодневни  ултиматум  Несторију.  Свакако  да  је  све  ово  било  саслушано  без  иједног  гласа  против.  После  овога,  такође  без  икаквог  амандмана,  чита  се  и  прихвата  се  Кирилова  посланица  са  12  анатемизама  који  се  стављају  у  исту  раван  са  папином  беспого‐  ворношћу.  После  свега  овога,  објављују  се  и  извесни  изводи  из  Нес‐  торијевих  проповеди,  као  и  неке  његове  усмене  изјаве  које  су  се  овде  у  Ефесу  већ  биле  чуле.  Сви  Несторијеви  искази  су  били  потврђени  као  јеретички,  а  сва  његова  размишљања  која  су  се  била  чула  у  току  овог  једнодневног  заседања,  свела  су  се  на  оптужујућу  пресуду  Нес‐  торију  у  следећој  форми:  „Устима  светог  Сабора  сам  Господ  Исус  Христос,  Кога  је  Несторије  хулио,  лишава  га  епископског  и  свеште‐  ничког чинаʺ.  Посао  је  обављен.  Пало  је  већ  вече.  Гомила  присталица  је  при‐  премила  илуминацију.  Саборнике  који  су  почели  да  се  разилазе,  по‐  здрављала  је  клика  са  пламеним  бакљама,  па  су  тако  били  раз‐  мештани  по  кућама  за  преноћиште.  ‐  Да  су  сви  ови  Несторијеви  ци‐  тирани изводи и изрази били разматрани у живом коментарисању 

 

298

самог  аутора,  а  да  нису  одмеравани  само  другом  богословском  ме‐  ром,  па  чак  на  пример,  да  се  имао  увид  и  у  богословље  папе  Лава  Римског  које  је  убрзо  прозвучало,  као  и  у  рад  наредног  Халкидон‐  ског  сабора,  онда  би  Несторијеви  цитати  могли  бити  оправдани  као  православни.1 Свакако  да  се  по  нашим  данашњим  критеријумима  ни  антиохиј‐  ско  ни  александријско  богословље  не  сматрају  савршенством  по  форми.  Међутим,  спустивши  се  на  ту  њихову  несавршеност,  ми  и  једно  и  друго,  полазећи  од  њихових  добрих  намера,  признајемо  као  православне.  Ако  идеално  гледамо,  ово  би  и  требало  да  буде  резул‐  тат  сасвим  нормалног  процеса  разматрања  на  једном  васеленском  сабору.  Међутим,  овај  услов  је  био  нарушен,  и  Сабор  у  том  тренутку  није  оправдао  своју  намену.  Отпочело  се  ипак  са  лаганим  исправ‐  љањем овог неправедног скретања.  Кандидијан  је  поводом  тога  окачио  једну  објаву,  у  којој  про‐  тествује  због  претензија  овог  Сабора  на  легитимитет.  Такође  је  и  Несторије,  заједно  са  својих  15  митрополита,  послао  протест  импера‐  тору,  захтевајући  законитост  Сабора.  Норма  законитости  се  искази‐  вала  жељом  да  са  сваким  митрополитом  не  буде  више  од  два  епископа, који заједно са њим присуствују раду Сабора.  И  Кирил  је  са  своје  стране  поднео  рапорт  Теодосију  II,  Констан‐  тинопољској  цркви,  клирицима  и  житељима  престонице  о  саборним  активностима.  Тек  после  четири  дана,  26.  јуна,  стигао  је  караван  са  антиохиј‐  ским  епископима.  Док  су  ови  силазили  са  својих  коња,  Кирилови  посланици  су  им,  ликујући,  саопштавали  да  је  сабор  већ  одржан,  да  је  Несторије  осуђен  и  да  је  сада  Црква  забранила  свако  општење  са  њима.  Ошамућени  Антиохијци  су  се  истог  часа  окупили  под  вођ‐  ством  Јована  Антиохијског  и  саслушали  потресан  Кандидијанов  извештај  о  свему  што  се  догодило,  и  то  по  његовом  мишљењу,  супротно дословности царског указа.  После  ове  информације  закључак  није  могао  бити  ни  добар  ни  радостан.  На  Кирилову  грубост,  Антиохијци  су  одговорили  преки‐  дом  односа.  Могућност  саборског  решавања  спора  била  је  уништена.  Не  могавши  да  поднесу  такву  драму,  четрдесет  тројица  Несторијевих  епископа прешла је на Кирилову страну. У групи, која је остала са  1Ово  је  потпуно  неприхватљиво  поимање  суштине  проблема  христологије  у  V  веку.  Аутор  као  да  има  циљ  да  покаже  Несторијево  православље,  што  је  немогуће,  чега  је  понекад,  али  доста  ретко  Карташов  свестан  у  току  овог  изла‐  гања.  Ако  Несторије  није  јеретик,  чему  онда  Трећи,  Четврти  и  остали  Васелен‐  ски сабори Цркве? (Прим. еп. Атанасија Јевтића) 

 

299

Несторијем,  и  оних  око  Јована  Антиохијског,  било  их  је  свега  35  епископа. Не претендујући на титулу васеленског сабора, ова група  је  ипак  себе  признала  за  Сабор,  са  скромном  назнаком  свог  топографског састава; Антиохијци су себе овако назвали: „Св. Сабор  Источне  дијецезе  и  епархија:  Витиније,  Писидије,  Пафлагоније,  Ка‐  падокије,  Европе,  Родопа,  Тесалије  и  Дакијеʺ.  Оних  12  Кирилових  анатемизама  огласили  су  као  Кирилове  јеретичке  главе,  а  његов  ос‐  вајачки  стил деловања  објаснили  су  његовим  страхом  да се  подвргну  саборској  расправи  и  саборском  суду.  При  том  је  и  Теодорит  казао:  „Анатемисати  без  икаквог  околишавања  учења  светејшег  Несторија,  значи, анатемисати само православљеʺ.  После  овога  су  и  сами  Источни,  исто  тако,  почели  да  бивају  анархичгга.  Нису  уопште  хтели  да  позову  на  суд  Кирила  и  остале,  него  су  га  директно  са  „онима  који  су  као  онʺ  збацили  са  њихових  катедара, уколико се сви скупа не одрекну  12 анатемизама. Овим су  Источни  озбиљно  поткопали  свој  иначе  повољан  морални  положај.  На страст су одговарали страшћу.  Узајамна свргавања су висила у ваздуху. Мемнон је био господар  града па су сви храмови били затворени за Источне; само су Мемнон  и  Кирил  могли  да  врше  богослужење.  Јован  је  покушао  да  продре  у  једну  цркву  како  би  демонстративно  устоличио  неког  другог  епис‐  копа  за  Ефес,  али  је  био  отеран.  Рапорт  који  је  Кандинијан  поднео  императору изазвао је на двору потпуну пометњу. Међутим, и тамо  је започела борба разних странака за и против. Прва царева реакција  је  била  у  духу  Кандинијанових  обавештења.  Цар  29.  јуна  још  увек  није знао за долазак Антиохијаца, нити за њихову активност. Тако он  смеоно прихвата саборску  одлуку од  22. јуна, али саборницима наре‐  ђује да се не разилазе, него да чекају долазак новог опуномоћеника.  Најзад  су  у  међувремену  доспели  и  римски  легати.  Презвитер  Филип је  представљао  папу. Са  њим  су  стигли  и представници Рим‐  ског сабора, као и два италијанска епископа, Аркадије и Пројект. До‐  били су упутство да буду солидарни са Кирилом; Кирил је ликовао.  Он је хитно сазвао друго и треће заседање Сабора за 10. и 11. јули. На  тим  заседањима  су  легати  прочитали  посланицу  папе  Целестина,  саслушали  записник  са  заседања  од  22.  јуна,  одобрили  га,  тј.  одо‐  брили свргавање Несторија, па све то потписали.  За  четврто  и  пето  заседање,  заказано  за  16‐17.  јули,  Кирилова  група је послала позив на свој Сабор Јовану Антиохијском и триде‐  сет  петорици  његових  епископа.  Ови  се  нису  одазвали.  Врло  је  вероватно да су баш римски легати сачували Сабор од могућих крај‐  ности, јер није био свргнут ни Јован ни његових  35 епископа. Њих су  само „изопштилиʺ ‐ ἀϕορισμός. 

 

300

Затим  је  Сабор  решио  и  неколико  текућих  питања;  на  пример,  на  заседању  31.  јула  покренуо  се  Кипарски  проблем.  Епископи  са  Кипра  су  се  срачунато  приближили  Риму  и  Александрији,  молећи  их  да  потврде  њихову  независност  од  Антиохије.  Разлози  њихови  нису  били  јасни,  али  тренутак  њихове  заинтересованости  за  Рим  и  Алек‐  сандрију  био  им  је  врло  уносан.  Кирилов  сабор  је  у  њихову  корист  донео  одлуку,  додуше  делимично  уздржану:  „Ако  је  већ  доказано  да  се  Кипар  досад  већ  користио  правом  постављања  својих  епископа  независно  од  Антиохије,  нека  и  у  будуће  сачува  то  правоʺ.  Тако  је  настала аутокефалност Кипарске цркве „во вјек вјековаʺ.  Са  историјске  тачке  гледишта,  занимљива  је  одлука  овог  Ефе‐  ског  сабора  о  забрани  употребе  било  ког  другог  Символа  вере,  осим  Никејског  (правило  7.).  Епископ  Филаделфијске  цркве,  Хорисије,  обавештава  да  је  Несторије  због  припајања  групе  сектаната  ква‐  тродецимана  Цркви,  упутио  κ  њима  из  Константинопоља  неке  през‐  витере  са  „изопаченимʺ  символом  вере,  који  је  био  написан  за  случај  обраћења  тих  јеретика,  а  садржао  је  христологију  у  Несторијевом  духу.  ‐  Највероватније  да  је  то  био  баш  наш  данашњи  Никејско  Цариградски  Символ,  који  је  већ  био  формулисан  и  ушао  у  црквену  богослужбену  употребу  у  Константинопољу.  Саслушавши  изве‐  штај,  оци  Сабора  су  забранили  употребу  таквог  символа.  Ова  од‐  лука  није  била  потписана  до  31.  јула,  дана  када  је  сва  ова  работа  пропала.  Појавио  се  тад  императоров  опуномоћеник  Јован  са  наред‐  бом  о  хапшењу  Кирила,  Мемнона  Ефеског  и  Јована  Антиохијског.  Зато  се  у  рукописном  предању  послови  овог  Сабора  завршавају  шес‐  тим  правилом,  уз  потписе.  Правило  7.  је  остало  непотписано,  тј.  није  формално  добило  законску  снагу.  Међутим,  у  руским  издањима  ових  дела  (Казањ)  погрешно  су  под  7.  правилом  наштампани  неки  пот‐  писи.  Мада  и  формално,  али  ово  умањује  снагу  обавезности  7.  правила,  и  у  суштини  је  анулирано  у  току  историје  Цркве.  И  за  ком‐  петентне  савременике,  ова  необавезност  7.  Ефеског  правила  била  је  несумњива.  Тако  је  Евсевије  Дорилејски  на  Васеленском  Халкидонском  сабору  451.  године  смело  изјавио,  кад  су  се  неки  епископи  позивали  на  канон  Ефеског  сабора  о  забрани  употребе  новог  Символа  вере,  да  такав  орос  и  канон  Ефеског  сабора  не  постоји.  Кирил  се  побринуо  да  достави  и  императору  Теодосију  и  папи  Целестину  детаљан  извештај  о  свему  што  се  догађало.  Морамо  признати  да  ова  двојица  нису  имали  јасан  увид  у  ток  догађаја.  На  пример,  били  су  обавештени  тобож  да  су  се  са  Антиохијцима  солидарисали  пелагијци.  Ово  је  очигледно  било  учињено  са  намером  да  се  заплаше  Римљани;  па  као  да су се у вези са овим на Сабору читала и нека акта, која су осу‐ 

 

301

ђивала  Пелагија,  Целестина,  Јулијана  и  да  је  Сабор  наводно  све  то  прихватио.  У  записницима  Сабора  не  помињу  та  питања,  нити  постоје  ти  ма‐  теријали.  Приче  саборника  по  кулоарима  на  разне  теме  не  могу  се  сматрати  као  рад  Сабора.  Потпуно  се  тенденциозно,  на  пример,  тумачи  кашњење  Антиохијаца  на  њиховом  путовању;  као  да  је  то  на‐  водно  био  смишљен  и  намеран  поступак.  Да  би  умањили  значај  гла‐  сова  антиохијске  групе  папа  се  обавештава  тобож  да  Јован  око  себе  има  само  30  епископа;  да  су  многи  од  њих  без  локалних  катедара;  да  је  некима  забрањен  рад,  или  да  су  прогнани  из  Тесалије.  Уствари  је  Јован  окупљао  43‐53  епископа.  Међу  њима  није  било  ни  једног  пела‐  гијанца,  сви  су  били  законски  хиротонисани  и  имали  су  своје  катедре.  Прећутало  се  о  протесту  68  епископа  уочи  отварања  Кириловог  сабора,  22.  јуна.  Уопште  узев,  информација  коју  је  добио  Рим  била  је  у  великој  мери  нетачна.  У  међувремену  се  у  дворским  круговима  во‐  дила  борба  мишљења  и  утицаја.  Тако  се  тамо  дошло  до  закључка  да  треба  задовољити  обе  групе  у  спору  и  да  треба  признати  да  царска  власт види у Ефесу не два, него један сабор.  Једном  једином  Сабору  је  и  био  послат  указ  којим  се  признавало  свргавање  и  Несторија,  и  Кирила  и  Мемнона.  Нек  се  епископат  са  овим  помири  и  нек  се  сви  разиђу  кућама.  Са  оваквим  наређењем  послат  је  на  службни  пут  у  Ефес  нови  опуномоћени  министар  финан‐  сија,  Јован.  Јован  је  позвао  све  епископе  и  с  једне  и  с  друге  стране  да  дођу  код  њега.  Ово  није  било  лако  остварити.  Министар  је  био  зачуђен  степеном  непријатељства  међу  епископима.  Имајући  у  виду  све  околности,  а  да  би  их  сакупио  у  једну  просторију,  морао  је  да  прибегне  војној  сили,  па  је  између  два  непријатељска  епископска  табора  био  приморан  да  постави  одред  војника  који  би  их  раздвајао.  Мемнон  се  није  појавио;  Несторије,  Кирил  и  Јован  су  дошли.  Ин‐  тензитет  мржње  између  странака  које  су  се  разишле  запрепастио  је  императоровог  опуномоћеника.  У  своме  извештају  он  пише:  „Да  не  би  избила  туча,  угурао  сам  одред  војника  између  граничних  места  једне  и  друге  партије,  због  њихове  гневне  разјарености  за  коју  не  знам  откуда  потиче.  Кирилове  присталице  су  говориле  да  ни  у  којем  случају  не  желе  очима  да  виде  Несторија.  Мада  јасно  видим  да  су  бо‐  гољубиви  епископи  непопустљиво  непријатељски  расположени  једни  према  другима,  ипак  не  знам  како  су  дошли  до  овакве  ос‐  трашћености и мрачњаштваʺ. (Lupus VI, стр. 47).  Кирил  и  његови  епископи  су  захтевали  да  се  пре  свега  удаље  Несторије  и  сви  Источни,  које  су  они  изопштили.  Али  императоров  опуномоћеник  подвлачи  да  императорово  обраћање  није  адресовано  ни на Кирила, ни на Несторија, и да због тога он моли да се удаље и 

 

302

један и други. Оне који су остали приморао је да саслушају највишу  наредбу  о  распуштању  Сабора  и  општем  разлазу.  Исте  те  вечери  опуномоћени  министар  је  ухапсио  Кирила,  Несторија  и  Мемнона.  Осталима је предложио да се поново уједине. Наравно да је све ово  било узалудно. Морао је да поднесе извештај императору о потпуном  неуспеху  његове  мисије.  А  на  двору  се  одвијао  невидљиви  рад  при‐  јатеља и са једне и са друге стране. За Кирила се залагао дворски ле‐  кар Јован, а за Несторија пријатељ Источних, комита Иринеј. Кирил  је пустио у оптицај злато. Преко Јована, министра финансија, предао  је императору писмену обавезу о улагању 2000 фунти злата у држав‐  ну касу из средстава Александријске цркве. Касније му је било тешко  да све ово сам исплати према датој обавези. А притом је требало да  се ангажује још повећи број и дворских великаша који су усрдно  ле‐  поречили и развлачили злато на све стране.  Мобилисана је била и нова црквена снага ‐ монаштво, ‐ која је  брзо  напредовала  и  од  тог  времена  започела  да  игра  видну  улогу  у  општецрквеним  споровима.  У  то  време  је  на  великом  гласу  у  Кон‐  стантинопољу  био  манастир,  који  је  недавно  основао  за  време  Тео‐  досија II, у близини ћелије испосника Исакија, један бивши официр,  неки  Далмације.  Међу  знатним  и  богатим  људима  је  владала  своје‐  врсна  мода  грађења  манастира  и  ктиторисања.  Тако  је  са  друге  стране Босфора у близини цркве и виле Под Дубом населио мини‐  стар Руфин египатске монахе које је предводио познати Амоније. У  доба  императора  Аркадија,  из  Фригије  је  дошао  у  Халкидон  монах  Ипатије, који је био у свађи са локалним епископом Евлавијем, па је  чак и префекта града терорисао. Префект је имао намеру да ту ор‐  ганизује  некакве  олимпијске  игре,  али  је  монах  Ипатије  подбунио  народ  те  је  овај  високи  чиновник  био  приморан  да  планиране  игре  пренесе  у  Константинопољ.  Пред  само  отварање  Ефеског  сабора  монах  Ипатије  објављује  да  је  Несторије  јеретик,  па  је  зато,  не  пи‐  тајући никога, избрисао његово име из својих манастирских диптиха.  У то време је Далматије био нешто као „патријархʺ свих константи‐  нопољских монаха; ставио се на Руфинову страну против Несторија.  Кад су му испричали да се у Ефесу догађа нешто неугодно, да вести  оданде стижу са закашњењем, да је император лоше информисан и  да  ће  бити  невоље  за  православље,  Далматије,  који  46  година  није  изашао  из  своје  манастирске  усамљености,  одлучује  да  демонстра‐  тивно  оде  код  императора.  Настала  је  права  сензација:  из  својих  манастира су изашли и сви други монаси. Оформила се огромна по‐  ворка. Међу учесницима је био и лични Кирилов пријатељ, Евтих,  који  је  ускоро  постао  знаменити  архимандрит.  Депутацију  је  Тео‐  досије  II  примио  отмено  и  срдачно,  обаћавши  да  ће  са  своје  стране  учинити све што се може, како би се смириле црквене буре. 

 

303

И  стварно,  император  је  позвао  из  Ефеса  у  Халкидон  по  ос‐  морицу  представника  са  обе  стране.  Тад  Несторије  и  Антиохијци  показују  своју  великодушност  и  попустљивост.  Комити  су  Јовану  изјавили да беспоговорно прихватају име Богородица; и лично Нес‐  торије  изјављује  то  исто.  Несторије  је  чак,  услед  њему  својствене  искрености и недипломатичности, додао и ово: ако је потребно да се  спасава православље, он је спреман да се поново врати у свој антио‐  хијски манастир. Наравно да су се дворски политичари ухватили за  ту његову изјаву, те му септембра месеца 431. године предлажу да от‐  путује у Антиохију, што он покорно и извршава. Али, Источни су за‐  хтевали попустљивост и са Кирилове стране, тј. одбацивање оних 12  анатемизама. Јасно је да је за Кирилове присталице ово било непри‐  хватљиво, а у осмочлани састав Кирилове делегације ушла су и три  папска  депутата. У групи Антиохијаца били  су  и Јован и Теодорит.  Дискусије, вођене у присуству самог императора, биле су бесплодне.  јер Кирилови пријатељи нису дозволили ни да се помену 12 анатеми‐  зама. Мада су велики утисак на императора оставила мишљења пап‐  ских легата који су били на Кириловој страни, он се још увек није  њима приклонио. Отпутовао је преко Босфора и позвао делегате са  Кирилове стране да дођу код њега како би се попунила престонична  катедра, која је остала слободна после уклањања Несторија.  Избор  још није био обављен. Као и пре, престонични клир је истицао своје  кандидате,  оне  исте  Прокла  и  Филипа,  и  исто  као  и  раније,  поли‐  тичари блиски двору нису се повели за локалним странкама, него су  тражили  неког  неутралног  кандидата.  У  датом  тренутку  неочеки‐  вано  је  била  истакнута  кандидатура  једно  неупадљивог  презвитера,  извесног Максимијана. Био је он дуго апокрисариј у Риму, и врло је  вероватно да су њега за кандидата предложили баш римски саборски  делегати, тек Максимијан је био постављен.  А  у  Ефесу  су  и  Кирил  и  Мемнон  још  увек  били  у  затвору.  Им‐  ператор је упутио тамо два декрета: првим се распуштао Сабор; у  њему он са тугом говори о неуспеху својих напора да се путем сабора  постигне црквени мир, те моли саборнике да се мирно разиђу својим  кућама  и  да  својим  смиреним  понашањем  загладе  то  зло  које  су  нанели  Цркви.  Кирила  и  Мемнона  нису  пуштали  из  затвора.  То  је  значило да император гледа на њих као на епископе који су одстра‐  њени исто онако као и Несторије. Међутим, њихова позиција није  била формулисана, па су оба ова виновника тумачила ову диплома‐  тију прећуткивања тако, као да иде у њихову појединачну корист. Ки‐  рил је био први који се вратио у Александрију. Влада је издала нови  декрет: Кирил се може вратити у Египат, а Мемнон остаје у Ефесу.  Император истиче како он уопште не осуђује Антиохијце, јер у ње‐ 

 

304

говим очима они нису  ни због чега криви. Тиме су се ствари вратиле  у  претходни,  предсаборни  положај:  Јован  је  остао  на  челу  Антиохије,  а  Кирил  је  у  Александрији.  Међутим,  у  Египту  нису  сви  епископи  одобрили  Кирилову  самовољу  и  слом  Ефеског  сабора.  Кирил  је  био  задовољан;  он  је  своје  постигао;  Египат  поново  суди  Константи‐  нопољу;  свргнута  је  глава  престоничке  катедре.  Али,  рекосмо,  у  Египту  се  нису  сви  мирили  са  Кириловим  завојевачким  поступцима.  Велики  ауторитет  пустињског  монаштва,  Исидор  Пелусиот,  смело  је  дигао  свој  глас,  прекоревајући  Кирила  пре  свега  због  задовољавања  његових  личних  страсти,  уместо  служења  интересима  целе  Цркве.  Позивање  на  понашање  његовог  стрица  Теофила,  ниуколико  му  не  служи  на  част,  јер  је  Теофил  кривац  због  своје  мржње  према  оном  светом човеку, Јовану Златоустом.  Сам  константинопољски  царски  центар  није  могао  одједном  да  нађе  успешне  путеве  за  смиривање  Цркве.  Самим  тим  што  је  дао  примат  папским  легатима  и  њиховом  експоненту  Максимијану,  Кон‐  стантинопољ  је,  супротно  неутралном  духу  императорског  указа  о  распуштању  Сабора,  допустио  новом  архиепископу  Максимијану  (очигледно  да  су  му  то  легати  и  саветници  са  Кирилове  стране  про‐  вукли  кроз  уши)  да  изрекне  неколико  личних  осуда  Антиохијцима  који  се  нису  мирили  са  протеривањем  Несторија.  Максимијан  је  за‐  једно  са  папским  легатима  пожурио  да  објави  свргавање  епископа  Доротеја  Маркианопољског,  митрополита  Евтерије  Тијанског,  мит‐  рополита  Имерија  Никомидијског  и  митрополита  Еладија  Тарског.  Основна  нерегуларност  оваквог  поступка  се  већ  огледала  у  томе,  што  су  Максимијан  и  легати  имали  право  да  одстране  ову  групу  Нес‐  торијевих  пријатеља  из  свог  црквеног  богослужења  и  заједништва,  али  да  их  свргавају,  тј.  да  их  лишавају  чина  без  регуларног  црквеног  суда, то нису могли. И ето, царска власт их је у овоме подржала, па  је  уз  помоћ  полиције  удаљила  осуђене.  Међутим,  Доротеј  и  Евтерије  нису дозволили да буду ухапшени; верници Цркве су их заштитили.  Као  освету  за  овакво  пристрасно  понашање,  враћајући  се  из  Ефеса,  антиохијски  епископи  су  се  окупили  на  саборско  заседање  у  Тарсу,  па  су  поново  огласили  свргавање  Кирила,  Мемнона  и  сед‐  морице  њихових  делегата  на  Халкидонском  саветовању,  не  дирајући,  додуше, у личности римских легата.  Не  само  то,  него  су  се  Антиохијци  сакупили  на  сабор  и  у  Антио‐  хији,  и  то  са  200  учесника.  Овај  сабор  је  потврдио  све  оно  што  је  урађено  у  Ефесу  и  Тарсу.  Тако  је  дошло  до  потпуног  раскида  са  званичном Кириловом страном. 

 

305

ОКОНЧАЊЕ ЕФЕСКОГ САБОРА 431. Г.  ПУТЕМ МИРА ПОСТИГНУТОГ 433. ГОДИНЕ 

Један  васеленски  сабор,  растеран  на  овај  начин,  није  могао  да  донесе мир. Међутим, тај се мир не постиже само помоћу једног ома‐  њег  сабора,  него,  такорећи  свакидашњим  саборовањем,  саветовањи‐  ма,  договорима, приватним сусретима, али једино не, оним полупри‐  гушеним, тињајућим пожаром, до кога је дошло у Ефесу.  Епископат значи није изнашао путеве за брзо искорењивање ове  васеленске  грешности.  Императорска  власт  која  није  умела  да  ор‐  ганизује Сабор, осећала се на известан начин кривом, па је решила да  искористи  свој  канонски  ауторитет  како  би  подстакла  и  мобилисала  богословске странке на нови договор. Ситуација је била безнадежна;  некакав  инстинкт  да  је  дошапнуо  императорској  власти  да  покрене  снагу спољашњег утицаја. Мора се признати да се у овом конкретном  случају  тај  метод  показао  уместан  и  благотворан,  јер  је  дао  жељене  резултате. Спољашњи утицаји, исто као и физичко кажњавање деце,  у принципу су непожељни, али кадикад бивају спасоносни. Ово се не  може подвести ни под каква механичка правила. Али се тако десило  и у овом случају.  Двор  је  у  почетку  покушавао  да  исцрпи  све  методе  наговарања  црквених  главара,  па  су  у  том  циљу  била  послата  императорова  писма  митрополиту  Јовану  у  Антиохију  и  Кирилу  у  Александрију,  у  којима  се  ови  позивају  да  допутују  у  Никомидију.  Са  својим  двор‐  цима,  царским  резиденцијама,  нешто  слично  нашој  Гатчини  и  Цар‐  ском  Селу,  Христопољ  и  Никомидија  су  се  сматрали  предграђем  престонице.  Међутим,  ова  двојица  су  одбила  позив,  тако  да  је  двор  променио  план;  прецизирао  је  услове  за  примирје.  Нека  „Источниʺ  осуде  свога  Несторија, а Кирил своје анатемизме. Услови  нису  били  предложени  писмено,  него  путем  живог  наговарања.  Ова  мисија  је  била  стављена  у  дужност  императоровом  посланику,  трибуну  и  но‐  таријусу, Аристолају, по којој је он лично морао да „нагазиʺ на обе 

 

306

ове завађене стране. Изгледало је да је мисија била безнадежна; било  је  протекло  већ  пола  године  од  Ефеса.  Упорни  борац  Кирил  је  био  добро  обавештен  да  се  царски  центар  неће  задовољити  ситуацијом  незалечене ране црквеног раскола, него да још увек предстоји реви‐  зија  његове  ефеске  саборне  „победеʺ.  Зато  је  Кирил,  примењујући  метод  свог  стрица  Теофила,  упорно  престоницу  поткупљивао  покло‐  нима  и  тиме  исцрпљивао  своју  александријску  црквену  касу.  Сачу‐  вало се једно писмо Кириловог архиђакона Епифанија, упућено Мак‐  симијану  Константинопољском,  са  приложеним  списком  поклона  и  трошкова  Александријске  цркве.  Кирил  је  добро  цедио  своју  паству,  све до роптања клирика и њихових жалби због тог изнурујућег рата.  Зато Епифаније моли Максимилијана да им мало помогне из њихове  Константинопољске  благајне,  како  би  се  утолили  незаситиви  апе‐  тити  грамзивих  сановника.  Као  пример  наводи  комиту  Амонија  који,  независно од онога што је већ примио, очекује још, ни мање ни више,  него хиљаду фунти, што би данас била повећа многомилионска сума!  „Пристојне  поклонеʺ  су  добили  Аристолај,  Схоластик,  Флорен‐  тиј  и  Артава,  као  и  многи  други,  укључујући  и  дворске  собаре.  Нарочито  је  било  важно  да  се  одобровољи  пријатељ  Источних,  из‐  весни  препозит  Хрисорит  „да  не  би  сметаоʺ,  и  госпођица  Пулхерија,  јер она није била ни Кирилова, ни Маркелова ни Дрозеријева покло‐  ница.  Осим  новца,  допремани  су  им  читави  транспорти  луксузних  предмета.  Било  је  ту  већих  и  мањих  тепиха,  завеса,  столњака,  пок‐  ривача,  јастучића,  фотеља,  клупица  и  сточића  од  слонове  кости,  укључујући и живе нојеве.  Међутим,  императорова  Аристолајева  мисија,  како  нам  то  један  докуменат сведочи, имала је у резерви и ултиматум, у случају тврдо‐  главости  страначких  противника.  Предвиђено  је  било  да  се  смене  са  катедри  и  Кирил  и  Јован,  да  се  под  „присмотром  двораʺ  прогнају  у  Никомидију;  при  том  све  ово  у  очекивању  њихове  капитулације.1  Двор није погрешио; овај вид притиска је био овенчан успехом.  У  Антиохији  су  Аристолају  објаснили  следеће:  цео  проблем  је  у  Кириловим  анатемизмима.  Они,  Антиохијци,  спремни  су  на  помире‐  ње, уколико их Кирил свих 12 повуче. Стари Акакије, већ стодесето  годишњак,  узима  на  себе  обавезу  да  лично  о  томе  обавести  Кирила.  Антиохијци  се  слажу  да  се  сви  подједнако  придржавају  минимума  догматских формулација, и то: Никејске дефиниције вере са комен‐  1  Један  нам  писац  (Liberatus,  Brev.  стр.  8)  саопштава  да  је  Аристолај  sacram  principis deferens Johanni et Cyrillo, in qua comminatus est utriusque Nikomediam exilium  nisi pacem haberent invicem; тј. Царска одлука уперена против Јована и Кирила, ко‐  јом се прети да ће обојица бити прогнани у Никомидију, уколико се не помире. 

 

307

таром који је дао Атанасије Александријски у свом гласовитом пи‐  сму Епиктету. Све се остале формулације и тумачења не сматрају за  обавезне. То јест, треба да се Несторијево богословствовање одбаци  исто онако као и Кирилово.  Кирил је овога пута одговорио без жестине. Схватајући у чему је  ствар,  објаснио  је  својих  12  анатемизама,  не  заоштравајући  њихов  догматски смисао. Наравно да је себе бранио од било каквог срод‐  ства са аријанством и аполинаризмом. Али, оно на чему је беспого‐  ворно инсистирао било је потпуно одбацивање ‐ Несторија.  Кирилов одговор Акакију, и његова објашњења у вези са 12 ана‐  темизама, оставила су у Антиохији пријатан утисак. Акакије и Јован  су били спремни да започну са њим преговоре. Међутим, свакако да  је било подоста и оних који се нису смиривали. Средњу позицију су  заузимали  блажени  Теодорит  Кирски  и  Андреј  Самосатски.  Сло‐  жили  су  се  у  томе  да  признају  само  Кирилова  схватања  као  право‐  славна,  али  не  и  онај  његов  придодати  лингвистичко‐стилистички  омотач. Влада је само то и чекала. Максимијан Константинопољски  је  такође  изјављивао:  ако  се  већ  Нектарије  осуђује,  зашто  би  се  наметало још тих 12 анатемизама?  Јован Александријски је ставио у задатак блаженом Теодориту  да  проучи  читаво  ово  богословско  питање,  а  дипломатичног  Павла  Емеског  шаље  Кирилу  са  врло  помирљивим  писмима.  После  свих  напора,  искустава  и  детаљног  извиђања  ситуација,  Кирил  је  у  том  тренутку одлучио да прави уступке, па је пријатељски дочекао Павла  Емеског  и  одлучио  да  не  намеће  свима  својих  12  анатемизама.  На‐  правио је чак и један смелији корак: потписао је Антиохијско изла‐  гање вере. Навешћемо га даље у тексту, а оно је уствари оно исто  које су Антиохијци донели собом у Ефес, како би упознали сабор‐  нике са њим. Кирил је тада то онемогућио. Обично се мисли да је тај  текст  написао  Теодорит,  међутим,  рецензирајући  истраживачке  ра‐  дове  Глубоковског,  Болотов  је  доказао  да  је  ово  вероисповедање  у  оваквој редакцији могуће пре приписати Павлу Емеском. ‐ Али сад,  као што  видимо, Кирил потписује и овакве формулације које су  му  некада биле туђе: „две природеʺ, затим оно „човештво у Христу је  храм Божанскиʺ, итд. Ускоро је све то у Халкидону било очишћено,  исправљено, па се дошло до прецизнијег вероисповедања на том  IV  Васеленском сабору. 

 

308

УСАГЛАШЕНО ИСПОВЕДАЊЕ ΒΕΡΕ  ИЗ 433. ГОДИНЕ 

(Hefele‐Leclercq, Histoire del Conc. t. II, 1, str. 396)   ̒Ομολογοῦμεν τονγαροῦν τὸν Κὐριον ἡμῶν Ι.Χριστὸν, τὸν Υίὸν τοῦ  Θεοῦ τὸν Μονογενῆ, Θεὸν τέλειον καί ἄνϑρωπον τέλειον, ὲκ ψυχῆς λο‐  γικῆς καί σώματος. Πρὸ αίώνων μὲν ὲκ τοῦ Πατρὸς γεννηϑέντα κατὰ  τἡν θεότητα, ὲπ ὲσχάτων δὲ τῶν ἡμερῶν τὸν Αὐτον δι ἡμὰς καί διὰ τἡν  ἡμετέραν σωτηρίαν έκ Μαρίας τῆς Παρϑένου κατὰ τἡν ὰνϑρωπότητα.   ̒Ομοοὐσιον τῷ Πατρί τὸν Αὐτὸν κατὰ τἡν θεότητα, καί όμοοὐσιον  ἡμῖν κατὰ τἡν ὰνϑρωπὸτητα δὐο γάρ ϕὐσεων ἔνωσις γέγονε.  Διό ἔνα Χριστὸν, ἔνα Υίόν, ἔνα Κὐριον όμολογοῦμεν.  Κατὰ  ταὐτην  τἡν  τῆς  ὰσυγχὐτου  ένώσεως  ὲννοιαν  όμολογοῦμεν  τἡν άγίαν Παρϑένον‐Θεοτόκον διὰ τὸ τὸν Θεὸν Λόγον σαρκωϑῆναι καί  ὲνανϑρωπῆσαι,  καί  ὲξ  αὐτῆς  συλλἡψεως  ένῶσαι  έαυτῷ  τὸν  ὲξ  αὐτῆς  ληϕϑὲντα ναόν.  Τάς δε εὐαγγελικὰς καί ὰποστολικὰς περί τοῦ Κυρίου ϕωνὰς ίσμεν:  τοὐς μεν κοινοποιοῦντας, ώς ὲϕ᾿ὲνὸς προσώπου, τάς δε διαιροῦντας, ώς  ὲπί δὐο ϕὐσεων καί τάς μεν ϑεοπρεπεΐς κατὰ τἡν θεότητα τοῦ Χριστοῦ,  τάς δε ταπεινὰς κατὰ τἡν ὰνϑρωπότητα Αὐτοῦ παραδιδόντας.  „Исповедамо,  дакле,  Господа  нашега  Исуса  Христа,  Сина  Бож‐  јега  Јединороднога,  као  савршенога  Бога  и  савршенога  човека  са  разумном душом и са телом.1 ‐ Који је пре свих векова рођен од Оца  1  Ово  је  речено  против  аполинаризма  (тј.  монофизитства)  који  се  наслу‐  ћивао  код  Кирила  у  његовом  учењу  о  „ипостасномʺ  сједињавању  две  природе,  што је и прихваћено на IV Васеленском сабору. То јест, с намером да се овде не  прикрива  нити  прећуткује  целовита  човечија  душа  са  њеним  човечијим  логосом,  нити  пак  да  се  замењује  овај  човечији  логос  са  Божанским  Логосом.  Аполина‐  ризам је и једно и друго јавно исповедао. 

 

309

по Божанству, а у последње дане Он исти,1 ради нас и ради нашега  спасења, рођен од Марије Деве по човештву.  Који је  јединосуштан2‐ Оцу  по  Божанству и,  Он Исти, једино‐  суштан нама по човештву, јер се збило сједињење двеју природа.3 Стога  исповедамо  Једнога4  Христа,  Једнога  Сина,  Једнога  Го‐  спода.  У овом смислу несливеног сједињења5 природа исповедамо Све‐  ту Деву као Богородицу6 јер се Бог Логос оваплотио, и учовечио, и  од самога зачећа сјединио са Собом храм7 који је од ње примио.  А познајемо и јеванђелске и апостолске изразе о Господу: једни  се  користе  спојено,  пошто  се  односе на  једно  лице, а други  раздво‐  јено, пошто се односе на две природе; притом су једни предати као 

 1Ово  је  речено  противʺнесторијанства,  како  се  акт  Христовог  Рођења  не  би  преобраћао  у  акт  рођења  једино  човека  ‐  Исуса,  у  коме,  као  у  храму  обитава  Бог. Ово је случај, ‐ άντιμεϑΐστασις τῶν ίδιωμὰτων ‐ communicatio idiomatum.  2Ово je речено ради изражавања равнотеже у пуноти двеју природа, чак је  умањено  и  разбијено  оно  најсуптилније  значење  никејског  омоусиоса.  Усиа  у  Тројици уопште не припада њеним Лицима (Ипостасима) на исти начин на који  усиа  човечије  природе  припада  човечијим  лицима.  Наша  усиа  је  апстрактна  и  доживљава се као некакав материјал за грађење личности која се може делити и  множити. Божанска усиа је пак конкретна и није појединачна, него је недељива  и не може се множити, те тако у целини припада Свакој од Три Ипостаси. На тај  начин, термин омоусиос, у чистом, никејском смислу, неприменљив је за чове‐  чију  природу.  Али  Црква  у  својој  „икономијиʺ  смело  маневрише  терминима,  дајући им ad hoc потребан смисао. Она од термина не прави идоле.  3Ово је стварно врло дипломатски формулисано, Евтих и кириловци‐дио‐  скоровци, давали су предност формулацији, ‐ έκ δὐο ϕὐσεων, (из природе), ‐ тј.  полазећи од тога, кад се већ догодило сједињење, добила се и миа фисис (једна  природа). Оно, ‐ μία ϕὐσις. Έν δὐο ϕὐσεσι, (у двема природама), ‐ на Халкидон‐  ском сабору за њих је било несторијанство. Овде је испуштено, ‐ ék, ‐ а стављен  је genitivus possessivus. Била је могућност да се обе партије око овога измире, јер  је свака још увек могла да мисли оно  „својеʺ. Овде још увек није био подигнут  штит против јереси.   Речено да би се умирила Кирилова страна. 

4

5Ово пак да би се умирила антиохијска страна: нек буде макар и сједињење,  али само да се природе нису „слилеʺ у једно.  6Она је родила Бога, али, напоредо са тим и Човека, према нераздељивом и  нераздвојном јединству.  7Ово  „храмʺ  (тј.  човечија  природа)  је  изричито  несторијански  (антио‐  хијски)  термин,  који  је  овде  вероватно  св.  Кирил  допустио  зато  што  је  у  потпуности  неоптерећен  претходним  покретањем  питања  око  термина  „Бо‐  городицаʺ. 

 

310

богодолични,  по  Божанству  Христовом,1  други  као  смирени  по  чо‐  вештву Његовом.  Колико  је  много  постигнуто  овим  сусретом!  За  овај  догађај  је  у  западној  литератури  ушао  термин  „унија  433.  годинеʺ,  који  је  ме‐  ханички доспео до нас и који је проширен и у нашој литератури. За‐  хваљујући  легатима,  који  су  држали  Кирилову  страну,  за  Запад  је  Васеленски  сабор  већ  био  одржан  у  Ефесу,  па  се  на  Антиохијце  гледало као на некакве расколнике. Али за нас, исто као и за импе‐  ратора  Теодосија  II,  Сабор  из  431.  године  није  био  завршен,  нити  успешан, све до тог примирја постигнутог  433. године. Императорска  власт која је сносила кривицу због лоше организације Сабора одржа‐  ног 431. године, те га зато није ни признала, најзад је са закашњењем  довела свој брзоплети посао око њега, до успешног краја. Тек тад је  III Васеленски сабор и био одржан; тек су на њему богослови дошли  до  заједничког  договора.  Узајамне  анатеме  су  прећутно  биле  анули‐  ране, па је било потписано оно што је морало да се потпише још 431.  године. А то није „унијаʺ, него је по својој суштини орос III Васелен‐  ског сабора.  Овим  је  тај  историјски  скандал  био  ликвидиран.  Међутим,  овако  смео револуционарни заокрет није могао да прође без коначног раз‐  лаза неких присталица из обе странке. Једно је тежња ка миру, теж‐  ња  ка  самоодрицању,  а  друго  је  враћање  у  темељиту  унутрашњост  своје  свести,  која  не  подлеже  преображајима.  Кирила  су  прекоре‐  вали његови строги пријатељи. И Антиохијци су се између себе поде‐  лили.  Од  Јована  се  одвојило  неколико  епархија;  обе  Киликије  и  Ефратисија. Ову групу су збуњивала два проблема: 1) аполинаризам  + 12 анатематизама и  2) незаконито свргавање Несторија, за које су  говорили да је „човекоубиствоʺ. О томе како су то тешко подносили  најистакнутији  епископи  Истока  сведочи  један  сан  Андреја  Самосат‐  ског. Уснио је он како на одру лежи изнемогли старац Аполинарије,  како му прилазе источни епископи, а он им дели евлогије. Андреј се  у  страху  пробудио  и  помислио  да  је  општење  са  Кирилом  равно  општењу са самим Аполинаријем.  Ни Павлу Емеском није пошло за  руком да  убеди Кирила  да се  мане  свргавања  четворице  митрополита:  Доротеја  Маркианопо‐  љског,  Ефтерија  Тијанског,  Имерија  Никомидијског  и  Еладија  Тар‐  ског, што је овај учинио у Константинопољу. У међувремену се и  1 Није то случајно да овде термин „Христосʺ (против Несторијеве „Христо‐  родицеʺ)  у  првом  реду  садржи  природу  Бога,  па  се  и  даље  човечија  природа  по‐  крива тим истим термином αὐτοῦ, тј. Христос, а не просто човек, Исус. 

 

311

влада у  престоници  одрекла своје симетричности  у односу  на Несто‐  рија и Кирила. Приносећи овоме свету на жртву Несторија, она је об‐  новила односе са Кирилом. Несторије је у знак протеста изјавио како  повлачи  своју  сагласност  да  оде  са  катедре.  Дакле,  поступио  је  слично као наш патријарх Никон, који је напустио трон, а онда је све  покушао да га поново заузме.  Пошто је потписао договор, Кирил је у Александрији служио ли‐  тургију  заједно  са  Павлом  Емеским,  па  га  је  пустио  у  Антиохију  у  пратњи двојице својих ђакона и сенатора, Аристолаја, чија је мисија  била  овенчана  блиставим  успехом.  Јован  Антиохијски  је  са  једним  делом својих епископа потписао акт о уједињењу, па је упутио Павла  Емеског  опет  у  Александрију  са  писмом  за  Кирила.  „Због  мира  у  Црквиʺ,  ‐  писали  су  у  њему  Антиохијци  ‐  „а  да  би  се  прекинуло  са  раздорима  и  греховима,  слажемо  се  да  се  Несторије,  некадашњи  епископ Константинопоља, свргне и да се анатемише његово квар‐  но  и  изопачено  ново  глагољење:  „τάς  ϕαὐλας  αὔτοῦ  καί  ϐεϐἡλας  καινοϕωνίαςʺ.  У  чему  се  заправо  састојало  ово  „ново  глагољењеʺ,  овде  дипло‐  матски није прецизирано. Кирил се обрадовао посланици, па је одго‐  ворио  својим  чувеним  радосним  писмом:  „Εὐϕραινέσϑωσαν  οί  οὐρανοίʺ  („нек  се  веселе  небеса,  нек  се  радује  земљаʺ).  Он  овде  од‐  бацује  помисли  које  му  се  приписују,  објашњава  своје  учење  и  признаје  да  је  антиохијско  исповедање  истоветно  са  његовим  мис‐  лима  и  осећањима.  Радосна  вест  о  тако  изузетном  договору  била  је  послата  читавом  епископату,  императору,  папи  Ксисту  и  Максими‐  јану  Константинопољском.  Могло  би  се  помислити  да  је  од  оваквог  договора било могуће и почети, или да је био бар постигнут на Васе‐  ленском  Ефеском  сабору.  Па  како  је  државна  власт  одиграла  сад  посредничку  позитивну  улогу,  било  је  очигледно  да  је  њена  кривица  била и то што није добро организовала и онај Сабор 431. године.  * 

У  поређењу  са  Другим  Васеленским  сабором,  Ефески  сабор  из  431.  године  био  је  по  својим  спољашним  одликама  непријатан,  нео‐  дређен, неуспео и, просто речено, није се уствари ни одржао. По сво‐  јој несређености он се врло мало  разликује такође од Ефеског сабо‐  ра, али из 449. године, који је исто тако организован као васеленски,  и  који  је  врло  брзо  стекао  надимак  „разбојничкиʺ.  Међутим,  рад  тог  Ефеског  сабора  из  449.  године  потврдио  је  исти  тај  император,  Тео‐  досије  II, док рад  III Васеленског сабора није потврђен, па је сабор  због нереда и великог безакоња био распуштен. Међутим, Црква је 

 

312

просуђивала  другачије;  утисак  у  Цркви  је  управо  био  супротан.  Ово  показује  да  се  богословско‐канонски  термин  „рецепцијаʺ  сабора,  те‐  мељи на несумњивим чињеницама. Постоји уопште узев, икона ства‐  ри, њихов виши, богослични, нетрулежни лик. И праведно гледајуће  око  види  икону  онде,  где  телесно  гледање  види  само  убогу  матери‐  јалну љуштуру. Црква је из своје бурне историје, која није ништа ма‐  ње бурна него свака друга историја људског рода, одабрала мноштво  иконичних  ликова,  који  чине  ризницу  њеног  учења  и  њених  поука.  Постоји  иконографско  приказивање  васеленских  сабора;  постоје  и  иконе тих Сабора у бојама. То јесте и духовна реалност, а напоредо  са тим и апстрактна, у односу на конкретну и често мутну историјску  стварност.  Историчар,  верник,  треба  да  гледа  икону  догађања,  али,  баш  зато  што  је  историчар,  он  је  обавезан  да  схвати  и  да  да  објаш‐  њење свеукупне живе прозе прошлих догађања. У овој двостраности,  а  истовремено  и  двојединству  спознања,  остварује  се  задатак  хриш‐  ћанске  мудрости,  који  живи  и  који  одише  антиномичном  тајном  богочовештва.  Како  се,  и  због  чега  се  десило  да  смо  прихватили  Ефески  сабор  из  431.  године,  који  је  толико  далеко  од  тога  да  буде  уопште васеленски сабор, то јест, да буде једна од норми наше вере?  О  чему  се  управо  тад  говорило?  Баш  о  тајни  богочовештва.  о  њеном  умственом  достигнућу  оних  крајњих  граница  које  су  уопште  доступне  јасности  људског  разума.  У  суштини  то  је  то  исто  питање  које мучи и савремену догматску и практичну хришћанску свест, то  је  питање:  како  се  сједињава  божанско  са  људским,  и  шта  је  уопште  човек  пред  Богом?  У  то  време  се  са  дијалектичком  неизбежношћу  надвило  над  Црквом  ово  питање,  након  окончања  тријадолошких  аријанских  спорова.  За  Цркву  је  настао  тренутак  неодложног  до‐  ношења  одлуке  о  томе  какав  курс  догматске  мисли  она  мора  да  заузме у спору о лицу Богочовека? А курс је био разноврстан, и није  био  само  у  апстрактним  логичким  могућностима,  него  већ  у  чврсто  формиране  две  школе  научне  богословске  мисли,  два  правца,  два  центра:  у  антиохијском  и  александријском.  После  неуспелог  поку‐  шаја  нашег  ученог  историчара,  протојереја  Иванова‐Платонова  да  умањи  улогу  ове  две  различите  школе  древног  васеленског  богос‐  ловља,  неопходно  је  признати  достигнућа  у  првом  реду  иностране  а  онда  и  наше  науке,  у  тумачењу  те  дубоке  философско‐богословске  разнотипности  ове  две  поменуте  школе.  „Несторије  није  један,  Нес‐  торија  има  многоʺ,  узвикивао  је  449.  године  Диоскор  Александри‐  јски. Да, то је тачно, ствар се није тицала Несторија, него конфликта  између школа које су поделиле цео Исток на две половине. У таквим  условима,  смандрљати  то  питање  и  гушити  његово  покретање  спољашњим забранама, као што се то десило у Ефесу 431. године, 

 

313

било је стварно сасвим некорисно. Живот је захтевао отварање цело‐  купног питања. И као што је познато, Ефес је 431. године означавао  само  „почетак  болестиʺ.  Ако  је  аријанска  грозница  снажно  тресла  организам Цркве, дугих шест десетлећа, онда се сукцесивна грозница  христолошких  спорова  протегла  на  читавих  250  година,  историјски  исцрпљујући организам Цркве све до очигледног премора и раскола,  умањујући  тиме  значај  и  саме  византијске  империје  и  одводећи  из  крила католичанске Цркве милионе душа у разне јереси. Последица  тога је такође и отцепљење од грчке државе читавог њеног инопле‐  менског и пограничног Истока.  *     *  * 

У  чему  је  та  „иконаʺ,  та  специфична  вредност  III  Васеленског  сабора и у чему је та специфична неправда његове жртве, то тужно  сећање на Несторија?  У време моје богословске младости један совјетски философ ми  је рекао: „Невероватна ствар! Црква је увек била у праву, а сви јере‐  тици  то  никад  нису  били!ʺ  Да  ли  се  ово  може  применити  и  на  овај  конкретни случај? Неоспорно, као и на све остале случајеве, мада ја  понављам: од свих васеленских сабора нема оног који би био грехов‐  нији, него што је то био III, и међу свим јеретицима нема симпатич‐  нијег и здравијег него што је то био Несторије, његова лична аполо‐  гија, која није до нас дошла, носила је наслов, ‐ Τραγῳδία, тј. Траге‐  дија.  Под  истим  тим  насловом  написао  је  његов  изгнани  пријатељ,  бивши комита, епископ Иринеј, одбрану Несторија; Несторија, чија  је судбина била трагична, а животни крај у прогонству. Трагична је  и  његова,  недавно  пронађена,  1910.  године,  књига:  „Трактат  Ирак‐  лида Дамаскогʺ, написана у оригиналу на сиријском језику и преве‐  дена на француски. На основу ње је енглески научник Бетјун Бекер,  затим немачки Лаофос, а и многи други, углавном протестанти, об‐  новили стару, још из XVII века тезу, по којој је Несторије пао као  жртва чистог неспоразума као и то да је био неправедно осуђен. На‐  купило се ту доста и некакве нове конзервативно‐апологетске лите‐  ратуре, која окривљује Несторија, а прекомерно оправдава Кирила.  Једном  речју,  питање  је  опет  покренуто  и,  како  ми  изгледа,  ожив‐  љава се не само са документарно‐археолошког полазишта, него као  и питање које се у суштини поново обнавља због савремене религи‐  озне  црквене  свести.  Најбесплоднији  и  најинертнији  однос  према  њему би било оно надмено мишљење које је долазило споља, као о  тобожњем  испразном  празнословљу  древних  Грка.  Још  је  и  Цице‐  рону изгледало да „jam diu torquet controversia verbi homines graeculos 

 

314

contentionis  cupidiores,  quam  veritatis,  ‐  тј.  одавно  Грке  муче  расправе  о  речима,  јер  им  је  више  стало  до  такмичења,  него  до  истинеʺ.  Мартин  Лутер  се  присетио  ових  речи  приликом  проучавања  Несторијеве  суд‐  бине,  међутим,  овакво  мишљење  би  значило  бити  потпуно  туђ  и  незахвалан  грчком  генију,  као  и  најдубљим  достигнућима  црквене  мудрости.  Испод  тих  речи  и  испод  њихове  милиметарске  разлике  налазила  се  жива  душевна  мука,  растрзана  тражењем  истине  и  то  не  само  умом,  него  и  свим  срцем  и  свом  снагом  својом.  И  сва  ова  питања  су  у  суштини  она  иста,  људска,  највећа,  вечита,  насушна  питања.  Ако  неко  може  рећи  да  се  узалуд  проливало  мастило  и  крв  због  ових  из‐  нијансираних  размишљања,  онда  ћемо  га  ми  пристрасно  упитати:  а  зар  је  нашем  идејном  интелектуалном  и  друштвеном  животу  баш  сас‐  вим  туђа  та  осенчена  грчком  дијалектиком  та  Haarspalterei  (педант‐  ност),  како  то  кажу  Немци?  Реците,  зар  свако  од  нас  није  у  власти  најтананије,  најфиније,  до  патолошке  осетљивости,  привлачности  и  одбијања,  у  својој  интелектуалној,  а  нарочито  у  друштвеној  и  поли‐  тичкој  сфери?  Какви  ли  смо  сви  ми  један  за  другог  „јеретициʺ,  не‐  способни  за  саборно  јединство!  Не,  ми  немамо  право  да  гледамо  са  висине  на  подвижнике  и  мученике  васеленских  распри.  Њихова  достигнућа  и  њихова  усаглашавања,  као  врлина  саборности,  треба  у  нама да изазову уважавање.  И  тако,  „иконаʺ  III  Васеленског  сабора,  његово  идеално  достиг‐  нуће,  које  је  запечаћено  у  оросу  433.  године,  то  је  она  иста  формула  идеалне  равнотеже  природа  у  Богочовеку,  како  је  то  ускоро  врхун‐  ски  изразио  IV  Васеленски  Халкидонски  сабор.  Ефески  је  био  само  једна  етапа,  примарни  концепт.  Међутим,  пре  него  што  се  дошло  до  Халкидонске  равнотеже,  требало  је  дијалектички  проћи  кроз  спе‐  цифично  скретање  Кириловог  богословља,  па  се  њиме  заштитити  од  сасвим  супротне  заблуде,  коју  је  симболично  представљао  Несторије.  Најдрагоценија,  иконична  црта  овог  достигнућа  јесте  освећење  имена  и  спознаја  култа  Богородице,  као  ваплоћени  врхунац  догмата  о  обожењу  човека.  Управо  се  под  овим  знаком  сабора  пресвете  Бо‐  городице  и  одвијао  Ефески  сабор,  како  је  то  остало  у  свести  црквене  пастве.  На  пример,  споменик  овоме  култу  је  и  древна  римска  грађе‐  вина  коју  је  рестаурисао  Ксист  III  у  Санта  Марија  Мађоре,  како  то  показује  натпис  његове  посвете,  с  намером  да  се  овековечи  тријумф  Богородичиног  догмата  у  Ефесу.  И  коначно  је  дошло  до  пуног  оправдања  антиохијског  богословља,  које  је  ускоро  добило  заврше‐  так  у  Халкидону.  А  у  међувремену,  у  току  тих  20  година,  све  оно  што  је  било  дефектно  у  Кириловом  богословљу,  поново  је  било  подврг‐  нуто ватреном преиспитивању експерименталне, егзактне провере, 

 

315

па се у том процесу испољила и избацила из њега сва она гареж и сва  она шљака монофизитства.  Чим  су  Александријци  и  Антиохијци  433.  године  потписали  уго‐  вор, одмах су започеле и на једној и на другој страни нове драме. И  тамо  и  овамо  су  се  нашли  непомирљиви  екстремисти  који  су  ишли  скоро  до  раскола,  а  који  је  опет  потпаљивала  својим  притисцима  и  прогонствима тврдоглава државна власт.  У  Антиохијском  округу  су  почели  да  ничу  екстремни  привр‐  женици  Несторијеве  доктрине,  и  то  стварно  без  његовог  учешћа  и  без његове кривице.  Тако  се  појавила  група  конзервативних  Антиохијаца,  која  се  по‐  вукла у Персију и тамо  основала тзв. Цркву халдејских тј. нововави‐  лонских хришћана са Несторијевим учењем. У Александрији, на при‐  мер, реакција на тај договор није узела сепаратистички курс, него та‐  кав који је претендовао на обухватање свеукупног католичанског  бо‐  гословља, што је и довело до тзв. „разбојничког сабораʺ 449. године.  *     *  * 

На  крају  се  питамо:  какво  нам  је  то  живо  наслеђе  оставио  III  Васеленски сабор? Да ли се протежу некакве живе нити према нашој  хришћанској  савремености  од  тог  великог  конфликта  Кирил  ‐  Нес‐  торије  из  V  века?  Да,  несумњиво.  Онима,  који  имају  отворени  при‐  јемник хришћанског ума и срца сасвим је јасно да наше време болује  од  те  исте  христолошке  муке,  услед  њене  окренутости  ка  човечијој  природи,  ка  тајни  човека  у  Христу.  Већ  је  речена  она  мудрост  да  је  „Црква  разоткрила  тајну  Бога  и  Богочовека,  али  није  још  увек  човекаʺ.  И  ова  тајна  удара  у  црквене  зидине  овоземаљским  таласима  древнога хаоса. Овај хаос прети да запљусне потопом безбожништва  и  нечовештва  онај  део  човечанства  који  је  побегао  из  Цркве.  Стене,  светионик,  брод  и  сидро  су  једино  истинито  склониште.  Али,  реч  поуке,  реч  актуелне  формуле  у  наше  дане  о  узајамности  односа  чо‐  века  са  Божјим  принципима  мора  и  из  саме  Цркве  позитивно  да  се  огласи. А да ли се она огласила? Слабо  схватљиво и нејасно. Строги  прст св. Кирила прети људској природи преко хиљаду и по година. Из  исте  те  даљине  протежу  се  руке  заштитнице  антиохијске  борбе,  не  искључујући ту ни племенитог Несторија. Како? Изгледало је као да  је  њихова  улога  завршена  после  Халкидона.  Хармонија  двеју  при‐  рода је успостављена. Међутим, у томе се баш и крије тајна историје  коју сви не виде, да се за оно халкидонско „несливено и нераздвојноʺ  треба још увек и данас борити. Посмртна Кирилова снага је још ве‐ 

 

316

ковима  притискала  Халкидонско  православље  и  искривљавала  ње‐  гову линију.1 Вечна  је  заслуга  Антиохијаца  (ту  убрајамо  и  Несторија)  што  они  нису  искривили  супротности  природа,  него  су,  прецизирајући  до  краја,  очували,  тј.  оставили  их  за  интелект  као  неразрешиве.  Освр‐  ћући  се  уназад,  Несторије  је  био  реалистички  зачаран  тиме  што  је  Христос  постојао  овако  као  што  и  ми  постојимо,  те  зато  и  можемо  данас  бити  саображени  Њему;  Кирил  је,  опет,  сав  устремљен  ка  пер‐  спективном  будућем  преображају,  ка  есхатологији,  ка  нади  да  ћемо  и  ми некада бити као он, као Богочовек.  Видећемо  још  како  је  Халкидонски  орос  успоставио  пуноту  супротности,  завезавши  у  један  чвор  оба  краја  еванђелске  узице.  Међутим,  ипак  је  нешто  веома  дубоко  запазио  Харнак  кад  је  бру‐  тално  тврдио  да  је  источна,  грчка  религиозност,  монофизитска  ре‐  лигиозност.  Истовремено,  осим  велике  монофизитске  отпадије  од  православља  после  Халкидонског  сабора,  званична  православна  Ви‐  зантија  се  и  сама  више  од  200  година  бојажљиво  одмицала  од  Халки‐  дона,  мирећи  папу  Лава  са  Кирилом,  у  корист  Лава.  Кирил  је  одо‐  левао,  јер  није  само  Несторије  у  Халкидону  испливао  на  површину.  Сви  монофизити  су  са  своје  тачке  гледишта  а  у  супротном  смислу,  тврдили  исто  то.  Сматрали  су  Халкидон  за  лукаву  замку.  Као  да  је  Несторије  био  анатемисан  само  зато  да  би  се  замазале  очи  и  да  би  се  спровело  управо  несторијанство.  Била  је  то  истина  ако  имамо  у  виду  успостављање  равнотеже  која  је  била  нарушена  у  Ефесу.  Међутим,  цела  Јустинијанова  епоха  (VI  в.)  поново  се  окренула  ка  Ефесу,  наслађујући  се  монофизитским  формулацијама  ‐  „Један  од  Св.  Тро‐  јице  је  разапетʺ,  тросвето  „расгнњгаси  за  Hbiʺ  ‐  тј.  „Који  је  разапет  за  насʺ  (и  данас  нас  на  то  подсећа  Јустинијаново  „Јединородни  Синеʺ...)  понављајући  у  суштини  Ефес  у  дијалектички  сувишном  V  Васелен‐  ском  сабору  553.  године.  Уствари,  тај  сабор  је  у  Кириловом  маниру  вадио  из  „мртвихʺ  Теодора,  Иву  и  Теодорита,  апсорбујући  монофиз‐  итску  материју.  Шта  би  после  овога  била  монотелитска  јерес,  ‐  μία  ϑεανδρικὴ  ἐνέργεια,  тј.  једна  Богочовечанска  енергија)  ако  не  понав‐  љање  након  200  година  Кириловог  схватања,  ‐  μία  ϕὺσις  τοῦ  Θεοῦ  Λόγου σεσαρκωμένη, једна природа Бога Логоса ваплоћена.  1 Овде аутор излаже своје субјективно, једнострано гледање на св. Кирила.  Познато је у новијој историји да је св. Кирил имао непогрешиву интуицију о јед‐  ности  Христове  Личности  као  Бога  Логоса  са  потпуном  људском  природом.  Насупрот  томе,  Антиохијска  школа  је  имала  тенденцију  да  две  природе  по‐  дразумевају  и  две  личности.  Отуда  је  Несторије  крајња  супротност  св.  Кирилу.  (Примедба рецензента књиге, епископа Будимског Данила). 

 

317

И  колико  је  само  било  потребно  имати  богословске  свести  и  истинског  догматског  здравља  да  би  после  двестогодишњег  тровања  монофизитством,  поново,  680.  године  ликовао  Халкидон,  па  чак  и  Антиохија, да кажемо још и више: и сам Несторије! Јер „две природ‐  не воље и два природна дејства, као и Његова човечија воља, нису у  супротности једна према другој, него у свему следе Његову Божанску  вољуʺ  (орос  VI  Васеленског  сабора)  јесте  уствари  ликвидација  Кири‐  ловог  монопола  „миа  ипостасис  или  физисʺ.  У  двовољности  је  успо‐  стављена  двоипостасност;  савршена  антиохијска  пунота  природа,  до  краја  раздвојених  и  истовремено  сједињених  само  у  Једно  Лице,  са  могућношћу  да  се  оно  тумачи  чак  и  у  Несторијевом  стилу  „Сједи‐  њено Лицеʺ.  Али, да ли је Халкидон спасен чак и овим изванредним по смело‐  сти крајностима са VI Сабора? У принципу, да. Али, у животу Цркве  и у религиозној пракси, не. На крају крајева, интерес за човека се на  Истоку угасио, па је потребно да се поново призива онај одсјај који  су  однели  ефески  таласи:  „Опет  повратак  ка  Халкидону!  Ка  чистој  супротности!  Ка  очувању,  у  Христу,  смисла  за  све  оно  створено,  коначно,  множинско,  индивидуално,  људско!ʺ  Може  се  рећи  да  ре‐  лигиозни проблеми наше епохе све гласније и јасније  бивају  „антио‐  хијскиʺ. 

 

318

НОВА ФАЗА БОРБЕ ИЗМЕЂУ АНТИОХИЈСКЕ  И АЛЕКСАНДРИЈСКЕ ШКОЛЕ 

Опозиција  према  Јовану  Антиохијском,  која  се  формирала  због  његовог  мирења  са  Кирилом,  била  је  доста  значајна.  Она  није  могла  да  се  помири  да  је  признато  свргавање  Несторија  које  је  извео  „Ки‐  рилов  саборʺ  (431.  г.);  даље,  да  се  помири  са  тим  да  је  тај  сабор  при‐  знат  за  васеленски;  као  са  тим  и  што  су  од  тог  тренутка  „Источниʺ  постали  расколници.  Вођа  опозиције,  Александар  Јерапољски,  ор‐  ганизовао  је  читаве  саборе  против  Јована.  Неки  учесници  тих  сабора  су  писали  чак  папи  Ксисту,  јер  како  се  причало,  он  није  био  „кири‐  ловацʺ.  Па  како  је  Јованов  ауторитет  био  поколебан,  опозиција  је  по‐  чела  да  расте,  прелазећи  у  секташка  превирања.  Неочекивано  су  бивши  аполинаристи  нагрнули  у  супротну  крајност,  у  монофизит‐  ство.  У  Јовановој  близини  се  обрео  и  извесни  ђакон,  Максим,  а  за  њим  и  један  део  монаха  који  су  одбацивали  Кирилов  „споразумʺ,  али  су се строго придржавали његових 12 анатемизама.  Међутим,  превирања  су  се  наставила  и  у  престоници.  Године  434.  умро  је  архиепископ  Максимијан,  тако  да  је  влада  најзад  испунила  давнашњу  жељу  локалног  vox  populi,  па  је  изабрала  старог  презвите‐  ра  Прокла,  кога  је  паства  увек  истицала.  Али,  показало  се  да  је  и  Несторијева  партија  доста  јака.  Влада  је  била  узнемирена  па  је  прис‐  тупила  разним  мерама  притиска  нарочито  у  Антиохијској  области,  према  „несторијанскимʺ  групама.  Пошто  су  ови  људи  који  су  прихва‐  тили  договор  са  Кирилом  још  до  јуче  за  Јована  и  Теодорита  важили  као  своји,  то  су  ови  људи  узели  на  себе  миротворну  мисију,  како  би  одстранили  државне  полицијске  мере.  Блажени  Теодорит,  који  се  бавио  том  мисионарском  работом,  а  по  тајном  договору  са  Јованом  није  захтевао  од  њих  да  се  директно  осуђује  Несторије.  Срећом,  ауто‐  ритет  пустињака  и  монаха,  који  је  био  велики  у  очима  народа  и  у  из‐  весном смислу „помоданʺ, био је у овом тренутку на страни „званич‐ 

 

319

неʺ  Цркве.  Истински  ауторитети  и  вођи  монаштва  су  били  Симеон  Столпник (Стубник) и Јаков Борадај (на сиријском језику Бурдоʹно).  Симеон  се  подвизавао  недалеко  од  Антиохије.  Теодорит  га  је  лично познавао и описао у својој књизи „Историја монахаʺ. Симеон  је  био  обичан  пастир; навикао је био да живи без комуницирања са  људима.  Али  у  овој  ситуацији  наложио  је  на  себе  подвиг  крајњег  одрицања. Причврстио се био ланцем за једну стену, па је тако остао  у стојећем ставу без хране и воде „не марећи времеʺ. По савету једног  презвитера, његовог духовног оца, Симеон је напустио ланац, али се  зато усамио на једном стубу што га је сам себи направио. Теодорит  га  је  једном  видео  на  њему,  на  висини  близу  10  метара.  Одатле  је  Симеон  поучавао  народ  који  се  окупљао  око  њега.  Пошто  је  у  гомили тад приметио и Теодорита, Симеон је позвао окупљени свет  да укаже поштовање према епископу и да прими од њега благослов.  Гомила  је  нагрнула  на  Теодорита  и  замало  да  га  није  удавила;  Симеон је морао виком да је примири. Незахвалне аскете нису се при  том  сећале  брижне  помоћи  државне  полиције,  која  је  посредно  и  њима у пустињи обезбеђивала њихово битисање.  Али и у свету монаштва, које се тек појавило и тако убрзо бу‐  јало, нису сви прихватали овакав вид подвига као што је то било сту‐  бовање. У то време египатски нитријски монаси га нису одобравали.  Међутим, сиријско  становништво је са ентузијазмом  високо ценило  Симеона. А трговци са караванима из Месопотамије и Арабије, који  су туда пролазили, проносили су славу овог подвижника све до Рима,  Галије,  до  Париза.  У  Риму  су  се  чак  продавале  иконице  са  ликом  Симеона  Столпника.  У  Паризу  је  св.  Геновева,  најчувенија  Симео‐  нова савременица, слала њему писмене поздраве, а он јој је узвраћао  својим благословима. Каравани су доносили вести о Симеону чак и у  Етиопију; а на Исток, све до Персије и Туркестана. Сиријски и месо‐  потамијски бедуини су опкољавали стуб, обожавајући Симеона.  *     *  * 

Без обзира на све повољне околности, ипак саборска договорена  позиција Јована Александријског није отклонила и чињеницу, да је  на очиглед државне власти постојао читав низ епископа са „Истокаʺ  који  су  тотално  одбацивали  све  резултате  III  Васеленског  сабора.  Влада их је хапсила и слала у прогонство. А њиховог несаломљивог  вођу, Александра Јерапољског, влада је чак протерала, као што је то  већ  традиционално  чинила,  у  египатске  руднике.  Ради  савлађивања  остатака несторијанаца, влада је издала „хајкачкиʺ закон, који је чак  бранио несторијанцима да се уопште и зову хришћани, а онима који 

 

320

су од полиције добили надимак „Симонијанциʺ било је забрањено да  се  окупљају  на  богослужење.  Такве  истакнуте  личности,  као  што  су  комит  Иринеј,  или  презвитер  Фотије,  биле  су  протеране  у  Петру  Арабијску, уз конфискацију све њихове имовине.  *  *  *  Овај  заокрет  у  државној  политици  „савлађивањаʺ  остатака  нес‐  торијанства  није  могао  а  да  не  погорша  судбину  и  самог  Несторија.  Већ  432.  године  папа  Целестин  сматра  да  задржавање  Несторија  у  Антиохији  омета  ликвидирање  смутње  у  Цркви.  Мада  је  Несторије  био сам напустио свој положај, међу његовим пријатељима су почели  да се шире гласови како је он незаконито одстрањен. Лично је Јован  Антиохијски  молио  владу  да  се  Несторије  одведе  из  Антиохије.  У  почетку су га одвезли у Петру Идумејску, али су га убрзо одатле пре‐  бацили у египатску Либијску пустињу, у једну велику оазу  (данашњи  Харгех); тамо је убрзо пао у заборав.  После  Несторијевог  одласка  (431.  г.)  било  му  је  суђено  да  про‐  живи  још  пуних  20  година,  све  до  451.  О  Несторијевим  последњим  данима биће још речи.  * 

*  * 

И  тако,  потписивање  јединствене  усаглашене  формулације,  до  које  се  притом  дошло  компромисом,  ипак  није  могло  да  укине  разлике  у  богословљу  ове  две  школе.  Свака  школа  је  продужила  да  ствара богословску литературу у своме стилу. Као и раније, Кирил је  употребљавао  свој  израз  μία  ϕὺσις  (једна  природа)...,  а  Антиохијци  своје, прекоревајући при том једни друге. Власти су донеле указ да се  Несторијева  дела  уништавају.  Као  замену  за  њих,  пријатељи  Несто‐  ријеви  су  правили  изводе  из  примарног  оригинала,  тј.  из  списа  Тео‐  дора  Тарског  и  Теодора  Мопсуестијског,  па  су  их  затим  ширили.  И  Кирилове присталице су се поново активирале. Уствари, историја се  светила за гушење богословског питања које је било покренуто још  на  Ефеском  сабору  431.  године.  Одлуке  „Кириловог  сабораʺ  су  нетачно  одражавале  стварност,  јер  се  све  чинило  да  се  читава  ствар  свали  само  на  једног  Несторија.  Ускоро  ће  Диоскор  Александријски  исправно рећи: „Несторије није један, Несторија је многоʺ. ‐ Може  се рећи да је он био само случајни, и то не тако велики одјек Теодора  Мопсуестијског,  а  затим  и  Диодора  Тарског;  једном  речју,  био  је  плод антиохијске прошлости; а за Исток то значи и веома славне 

 

321

прошлости. Требало је само у том спору вратити се мало уназад, и  већ се није могао избећи наредни спор о Теодору Мопсуестијском.  ТЕОДОР МОПСУЕСТИЈСКИ  У  почетку  се  он  појавио  у  персијском,  тј.  источном  делу  Јер‐  меније,  чији  се  западни  део  често  налазио  под  дуготрајном  грчком  окупацијом. Јерменски хришћани су се упорно бавили превођењем са  грчког  и  сиријског  језика.  Основе  овоме  деловању  положио  је  велики  католикос  Сахак  и  његов  помоћник  Месроб.  Преводиоци  су  усрдно  преводили  егзегетске  и  богословске  радове  Теодора  Моп‐  суестијског.  Али,  испоставило  се  да  су  епископи  Едесе  и  Мелитине  били приврженици Кирила Александријског, и то из оне његове ране  монофизитске фазе.  Са  њима  су  се  нашли  у  заједничкој  мржњи  према  Теодору  Моп‐  суестијском  и  месни  аполинаристи.  Једном  речју,  поново  је  букнуло  неиживљено, вештачки пригушивано христолошко питање.  На сцену су дошле нове, незаборавне личности.  Пре  свега,  знаменити  едески  презвитер  Ива  (῎Ιϐας  ‐  Hiba,  сириј‐  ски Хиба или Ихиба.). Са својим митрополитом Равулом, Ива је био  на  Ефеском  сабору  431.  године  на  страни  свог  предводника  Јована  Антиохијског.  И  сад,  сав  радостан  због  постигнутог  мира  између  Кирила  и  Јована,  Ива  пише  писмо  Мари,  епископу  ардаширском,  у  Персију. Ардашир, то је град Селевка у Персији. Ива се радује пра‐  вом  миру,  али  гаји  подозрење  према  Кирилу  због  његовог  аполи‐  наризма у прошлости, као што није потпуно убеђен ни у Несторијево  православље.  Ива  лично  није  био  „несторијанацʺ.  Међутим,  као  ди‐  ректор  и  професор  богословске  школе  у  Едеси,  проучавао  је  „учи‐  теља  над  учитељима  и  тумача  над  тумачимаʺ  Теодора  Мопсуестиј‐  ског и преводио га на сиријски језик.  Едески  епископ  Равула  је  преокренуо  ствар;  прешао  је  у  опози‐  цију  према  Јовану.  Равула  се  уверио  да  је  корен  зла  у  Теодору  Моп‐  суестијском.  Стари,  обневидели,  набусити  Равула  одлучи  да  са  црк‐  вене  катедре  анатемише  Теодора  Мопсуестијског,  његове  списе,  све  његове  читаоце  и  поштоваоце,  па  чак  и  оне  који  не  хтедну  да  спале  Теодорова  дела.  Равула  је  растерао  све  учитеље  и  ученике  Едеске  школе, па је чак, ликујући, известио лично Кирила о својој „победиʺ.  Кад  је  убрзо  после  Равулове  смрти,  Ива  постао  митрополит  едески,  монаси,  аполинаристи  из  Јерменије,  одлучују  да  се  боре  против  ње‐  говог  подухвата,  ширећи  разне  измишљотине  о  Иви.  Направили  су  изводе из Теодорових текстова, па су послали депутацију у Констан‐  тинопољ код архиепископа Прокла, молећи га да анатемише Теодо‐ 

 

322

ра. Поводом овога Прокл је написао цео један трактат: ‐ Τόμος πρὸς  ἀρμενίους περί πίστεως, Томос Јерменима о вери.  Прокл  је  осудио  изводе  из  Теодорових  списа,  који  су  му  били  достављени,  али  није  запао  у  крајност.  Овај  константинопољски  бо‐  гослов  је  сачинио  изврстан  трактат  на  христолошке  теме,  излажући  притом  католичанско  учење  и  мирећи  тиме  богословске  школе  у  спору. Овакве су, на  пример, Проклове формулације:  „Ја сам научен  побожности и знам за Једног Јединог Сина, исповедам једну ипостас  Бога  Логоса  који  се  ваплотио  (μίαν  όμολογῶ  τὴν  τοῦ  σαρκωϑέντος  Θεοῦ Λόγου ὑπόστασιν), јер је то Један Исти, који је поднео страдања  и стварао чудаʺ. Даље Прокл анализира изразе: „Бог Логос је Један  од  Св.  Тројице.  Св.  Тројица  је  изван  страдања.  Значи  да  је  страдао  неко други,  а не сам  Бог Логосʺ  ἕτερος  παρὰ τὸν Θεὸν  Λόγον.  Прокл  затим  објашњава:  „Ја  исповедам  да  се  ваплотио  Бог  Логос,  Једини  Син у Св. Тројици. Али, кад ми кажемо да је Он страдао, онда ми не  говоримо да је то по Божанству ‐ τῷ λόγῳ τῆς θεότητος јер божанска  природа не подлеже никаквом страдањуʺ.  Таква  је  његова  формулација  учења  о  личном  (=  ипостасном)  сједињењу Божанства и човештва.  Међутим,  Прокл  подвлачи  и  несливеност  и  непроменљивост  две  природе,  при  чему  избегава  крајности,  не  употребљава  ни  антиохиј‐  ски термин, ‐ πρόσωπον (лице), ни Кирилов ἕνωσις ϕυσικἡ (природно  јединство).  Не  употребљава  ни  Кирилову  синтагму  μία  ϕὐσις  τοῦ  Θεοῦ  Λόγου  σεσαρκωμένη.  тј.  једна  природа  Бога  Логоса  ваплоћена.  Миа  ипостасис  је  за  источне  било  прихватљивије.  Халкидонски  сабор је ово исповедање одобрио. Свој томос је Прокл упутио Јовану  уз  молбу  да  га  потврди,  да  осуди  списак  приложених  схватања  Тео‐  дора  Мопсуестијског,  без  обзира  што  га  поименице  није  назначио,  као и да укроти Равулу који је био потчињен Јовану Едеском.  Кирил је сад поново написао трактат против антиохијских учите‐  ља, Теодора и Диодора, сматрајући за потребно да огласи своју осуду  Теодора.  У  својим  писмима  Кирил  се  изражавао  оштро:  „Теодор  је  имао  уста  и  перо  пуно  богохуљења,  која  су  достојно  служила  свога  креатора; његове догматске гадости  су горе од Несторијевих; Теодор  није  Несторијев  ученик,  него  његов  учитељʺ.  У  Константинопољу,  па  чак  и  у  самој  Антиохији,  чули  су  се  гласови  који  су  се  у  овоме  сложили  са  Кирилом.  Овакво  инсистирање  је  водећим  антиохијским  богословима било веома одбојно. Било је то нарушавање мира и рас‐  пиривање рата. Источни су саборно потписали Проклову  „веруʺ, али  су  достојанствено  одбили  да  осуде  изводе  из  Теодорових  дела.  На  сабору  су  епископи,  заједно  са  паством  клицали:  „Нек  се  шири  Тео‐  дорова вера! Ми исто верујемо као и Теодор!ʺ Одговарајући Проклу 

 

323

и Кирилу, сабор је писао да би анатема бачена на Теодора била исто  што  и  раскид  са  целокупним  црквеним  предањем,  и  то  не  само  са  локалним, јер се изрази који су слични Теодоровим срећу и код за‐  падних богослова (Амвросија Медиоланског), и код источних (Ата‐  насија,  Василија  Великог,  Григорија  Богослова,  Григорија  Нисиј‐  ског, па чак и код Теофила Александријског и лично Кирила). „Нека  нас живе спале, али ми нећемо да хулимо успомену на Теодораʺ.  Међутим,  у  Константинопољу  су  монаси  из  Јерменије  дизали  буку, били незадовољни и Кирилом, који се само ограничавао на пи‐  сање против Теодора, док је истовремено одржавао везе са Јованом,  њиховим дијецезалним начелником. Једномишљеници ових монаха  су обилазили манастире и захтевали анатемисање Теодора Мопсуес‐  тијског.  Јован  је  чак  био  принуђен  да  измоли  императоров  указ  против те агитације. И сам Кирил је признавао да се иза тога у Јер‐  менији и Сирији скрива аполинаризам. ‐ А ми сад, једноставно ка‐  жемо: новорођено монофизитство.  Комит  Иринеј,  Несторијев  пријатељ,  који  је  у  то  време  био  у  прогонству,  бавио  се  сакупљањем  материјала  против  непријатеља,  саставивши тако једно обимно дело, које је назвао „Трагедијаʺ. Ус‐  лед забуне, овај рад се раније приписивао Несторију. Оригинал је из‐  губљен. Сачували су се само неки одломци на латинском језику, које  је преписао, већ после смрти императора Јустинијана (565. г.), изве‐  сни латински клирик. Он је сачувао „Три главеʺ, насловивши их „Си‐  нодиконʺ.  А  Несторијева  је  „Трагедијаʺ  у  целини  изгубљена,  тј.  истребљена.  У  то  време,  архиепископ  Прокл  Константинопољски,  који  није  предвидео надолазеће потресе, успео је у своме залагању да импера‐  торска влада у престоници изглади и оне последње остатке међусоб‐  них  подела  због  Јована  Златоустог,  те  да  тако  припоји  преостале  „јованитеʺ  црквеној  заједници.  Тим  поводом  је  одржана  свечана  прослава  овог  златоустог  учитеља  апостолске  Цркве.  Његове  су  мошти још увек почивале у оној закавској забити, у сеоској црквици  у Команима. Године 438. 27. јануара, обављено је свечано преношење  тих моштију у Константинопољ, уз ватромет на Босфору; положене  су у храм Светих Апостола, поред других константинопољских јера‐  раха. Теодосије II, син Аркадија и Евдоксије, ишао је испред поворке,  па се затим поклонио пред гробом изгнаника, молећи за опроштај  због учињеног греха његових родитеља. 

 

324

МОНОФИЗИТСТВО 

„Мир,  мир!  А  мира  нема!ʺ  Ове  речи  пророка  Јеремије  се  могу  применити  на  године  које  су  настале  после  „мировног  споразумаʺ  433. између Јована и Кирила.  Цела ова тема је доспела до „базеʺ, а из ње је отпочела контрола  својих  владика.  Клирици  су  кренули  са  путовањима  у  Константи‐  нопољ,  како  би  се  жалили  на  неправославље.  Неорганизовани,  лу‐  тајући  монаси  су  представљали  велику,  узнемирујућу  агитациону  снагу.  Источни  епископи  су  све  време  осећали  како  се  сумња  у  њи‐  хово  православље.  Мада  се  Кирил  придржавао  услова  који  су  били  миром  прихваћени,  и  мада  није  дозвољавао  „базиʺ  да  се  разулари,  ипак је он, лично, давао повода да се помисли да је спреман сваког  часа  да  затражи  и  од  Источних  бацање  анатеме  на  Теодора  и  Дио‐  дора.  Тек  што  је  умро  Јован  Антиохијски  441.  године,  а  Кирил  већ  пише његовом наследнику и нећаку оштра писма. Кад је убрзо и сам  Кирил  444.  године  преминуо,  на  Истоку  су  његову  смрт  дочекали  са  олакшањем.  Почело  је  да  кружи  једно  писмо  које  је  сачинио  бла‐  жени  Теодорит  Кирски:  „Најзад,  ево  најзад,  умро  је  тај  зли  човек!  Његов  одлазак  ће  обрадовати  живе,  а  огорчити  мртве.  Треба  се  плашити да нам га они, имајући муке с њим, не врате назад. Можда  је потребно да његов гроб притиснемо што тежим каменом, како га  поново не бисмо виделиʺ... ‐ Био је ово очигледно доказ веома натег‐  нутог  мира.  И  у  самој  Александрији  су  били  незадовољни  Кирилом.  Све  у  свему,  његов  ујак,  Теофил  и  он  владали  су  око  60  година,  водећи  непрекидно  рат  против  Константинопоља  и  трошећи  на  то  огромна  средства.  А  Кирилове  рођаке,  који  су  на  тај  начин  постали  богати, почела је да гризе савест. Његов архиђакон Диоскор, који је  био  и  његов  наследник,  морао  је  да  узме  у  обзир  све  ове  основане  жалбе, да укине сву ту раскош, па је због тога почео да га бије глас  како прогони Кирилову родбину. 

 

325

Међутим, источни богослови су се узалуд радовали. Они су мора‐  ли  још  и  да  зажале  за  Кирилом,  који  је  ипак  својим  ауторитетом  стишавао у Александрији оно непријатељство које се ширило против  њих. Диоскор је напротив, много рачунао са тим покретом у нижим  народним слојевима, у којима се Кирилово учење ширило до највеће  екстремности. И како је био човек уских погледа, острашћен и без‐  обзиран,  Диоскор  је  постао  пожељно  оруђе,  управо  те  стихијске  реакције која се појавила у монашкој средини, а затим и међу семит‐  ским  и  кушитским  народностима  у  империји,  против  тзв.  „нестори‐  јанстваʺ,  тј.  против  Антиохијске  школе.  Разумљиво  је  што  се  у  семитској религиозној психологији формирало специфично повољно  тле  за  овакву  идеју  одбацивања  човечије  природе  у  Исусу  Христу.  Антиохијска  школа,  која  се  ослањала  на  аристотелизам  у  његовим  философским  тенденцијама,  као  и  семитску  заоштреност  у  полари‐  зацији  Бог‐свет,  оформила  се  у  религиозну  философију,  која  привлачи  душе  позитивно  настројене  према  религиозном  животу.  Александрија  пак, са њеним  платонизмом, привлачила је душе ко‐  јима је по њиховом народном пореклу био туђ било какав позитиви‐  зам, те које су због тога биле више склоне мистичној побожности.  Ако би је упоређивали са нашом савременошћу, Антиохијска школа  је  формирала  свој  поглед  на  свет,  који  би  био  прихватљив  за  нашу  рационалну  интелигенцију.  Монофизитско  окретање  од  космичке  реалности  и  полет  религиозног  осећања  у  спиритуалну  небеску  сферу показао се као привлачнији за широке разнородне масе. Због  тога Цркви није било потребно ни 20 година за борбу против Несто‐  рија, а борба са монофизитством јој је одузела 200 година, па је чак  натерала  Цркву  и  на  неке  компромисе.  Несторијанство  је  из  Цркве  однело на стотине хиљада душа, а монофизитство на милионе. На тој  основи  су Сиријци, Јермени, Копти и Етиопљани разбили своју  ду‐  ховну и политичку везу са империјом, па су тако припремили арап‐  ским завојевачима лак плен.  *     *  * 

Нови  „фараонʺ  Александријске  цркве,  Диоскор,  мислећи  да  ће  постати  Хелен,  инстинктивно  је  пошао  за  спиритуалном  јересју  не‐  хеленских маса на истоку, које су припадале другим народима. За то  му је прокрчио пут његов велики претходник. Традиционалне алек‐  сандријске страсти у борби против Константинопоља такође су учвр‐  шћивале патос Диоскоровог монофизитског богословља. И најзад,  он  није  признавао  онај  канон  II  Васеленског  сабора  о  II  месту  кон‐  стантинопољског епископа, сматрајући да то II место припада Алек‐ 

 

326

сандрији, као и да то правило није направљено толико против Рима,  колико против Александрије. Код Диоскора су се одмах појавиле не‐  сугласице са Константинопољем и Антиохијом.  Осим  званичног  поглавара  црквеног  Истока,  антиохијског  епи‐  скопа Домне и Иве Едеског, кога смо већ поменули и чија су дела ма‐  хом била непозната, у том тренутку је корифеј источне богословске  школе  био  блажени  Теодорит,  епископ  Кирски.  Теодорит,  који  је  углавном  почео  да  пише  после  насталог  спора  са  Несторијем,  а  као  наследник ерудиције Диодора и Теодора, умео је зналачки да одабере  од  својих  учитеља  само  оне  елементе  богословља  који  су  били  здрави. А онде где није хтео да зближава антиохијско богословље са  александријским  формулацијама  узимао  је  оно  што  му  је  било  по‐  требно од западних, римских богослова.  Теодорит  је  тако  почео  да  припрема  католичанску  рехабили‐  тацију традиције Антиохијске школе. Ослањао се на своју ерудицију  и елоквенцију. Пореклом из Антиохије и као ученик њене школе, он  није желео да се ограничава само на своју епархију ‐ Κὐρρος, него је  дуже  време  радио  баш  у  самој  Антиохији.  Успео  је  да  окрене  према  Цркви  преко  10.000  маркионита.  Писао  је  у  Персију  утешна  писма  прогоњеним  хришћанима.  У  младости  се  бавио  монашким  животом;  монаси  су  му  били  пријатељи  и  често  су  слушали  његове  савете.  За  Домна је Теодорит био његов саветник и његов ослонац.  После  Кирилове  смрти,  на  Истоку  је  наступила  некаква  сми‐  реност.  Као  знак  ове  промене  може  да  послужи  долазак  прогнаног  комите Иринеја на место митрополита у Тиру. Император се са њим  био  измирио.  Домнус  и  други  епископи  су  се  убедили  у  његово  пра‐  вославље, и мада је био у другом браку, ипак су га поставили за епи‐  скопа, у сагласности са Проклом Константинопољским. Изгледало је  као да се и у Константинопољу све смирује, мада је тамо долазило до  персоналних промена. Прокл је умро 446. године.  Њега  је  заменио  презвитер  Флавијан,  мудар  човек  коме  су  биле  туђе  једностране  пристрасности  богословских  школа  и  који  је,  тако  рећи,  био  ближи  формулацијама  Антиохијаца  него  Прокла.  Због  тога је био веома непријатан Диоскору.  Пулхерија, сестра императора Теодосија  II,  већ  није  имала  ути‐  цај на двор као некад. Теодосије II је са својом женом, императорком  Евдоксијом био у свађи. Она је у Јерусалиму живела одвојено. Била  је ћерка атинског професора реторике и крстила се тек уочи ступања  у брак са Теодосијем  II. На двору је сад био утицајан главни санов‐  ник, Хрисафије. Такав је био и његов кум, монах Евтих (Εὐτυχὴς а не  Εὐτὺχιος), вођа повеће групе монаха која је одржавала везе са Алек‐  сандријом и Египтом. Уопште узев, императорски двор је ишао у 

 

327

корак  са  константинопољским  епископима.  Али,  Диоскор,  који  је  наследио  претензије  и  смелост  својих  претходника,  договара  се  са  Хрисафијем  и  Евтихом  да  одстране  двор  од  утицаја  константино‐  пољских  и  римских  епископа,  па  да  га  потчине  свом,  александриј‐  ском епископу.  Рат није започео Диоскор.  Евтих је одавно био познат као Кирилов поборник. Међутим, он  се није ограничио само на 12 формула анатематизама: он је одлучно  одбацивао  и  јединосуштије  Христовог  човештва  са  нашим  чо‐  вештвом.  Будући да је и после Далматијеве смрти дошао на чело констан‐  тинопољског  монаштва,  и  као  духовни  отац  главног  дворског  фа‐  ворита  Хрисафија,  Евтих  је  приграбио  велику  моћ,  те  су  многе  очи  биле упрте у њега. Био је у преписци и са јерменским монасима и са  „источнимʺ  аполинаристима.  Заједно  са  Уранијем  Имерским  у  Ос‐  роени,  водио  је  борбу  против  богословља  Иве  Едеског.  Антиохијски  монах  Максим,  који  је  још  у  Јованово  време  ратовао  против  Теодо‐  рита и Домнуса, био је Евтихов пријатељ. Пустињак Варсума, такође  ратник  против  Домнуса,  започињао  је  у  договору  са  Евтихом  све  свађе.  Евтихова личност је на тај начин израстала у свеимперијску, што  је равно „икуменскојʺ величини. Источни су покушали да га нападну;  први  је  Домнус  написао  императору  о  њему,  као  о  аполинаристи.  Године  447. Теодорит  је  објавио  свој  Еранист  (т.  Збирку),  дијалог,  у  којој разобличава Евтихијево учење, али, не наводећи његово име.  У  овом  троделном  дијалогу  ‐  Непромењив,  Нераздвојив,  Нестрадалан,  ‐  ῎Ατρεπτος,  ᾿Ασὺγχὔτος,  ᾿Απαϑὴς,  Теодорит  разоткрива  његове  три  заблуде:  1)  о  промењивости  Бога,  о  спајању  природа  и  о  Божијим  патњама. Све је ово пратила велика апаратура цитата из дела светих  отаца.  Међутим, Домнус и сви Источни су преценили своје снаге. Евтих  их  је  победио  закулисним  играма,  притом  неочекивано  и  убојито.  Године  448,  16.  II,  појављује  се  императоров  рескрипт  о  питањима  вере.  У  њему  је  обновљена  осуда  Порфиријевих  и  Несторијевих  дела  (какво  упоређивање!).  Затим  се  у  тексту  осуђују  сва  излагања  вере,  осим Никејског ороса, Ефеског ороса и „у знак сећања на блаженог  Кирилаʺ  12  анатемизама.  Несторијеви  следбеници  по  тој  пресуди  подлежу  изопштењу  из  Цркве  и  свргавању  са  катедара.  Иринеју.  за  кога се каже „да се не зна на који је начин устоличен на Тирску кате‐  друʺ, наређено је да напусти епископију и да обуче грађанско одело  (!). Император свргава тог епископа без јерараха. Одбацују се верске  дефиниције из 443. године, тј. орос Ефеског сабора прихваћен 431. 

 

328

године.  Кирилових  12  анатемизама  се  изједначавају  са  одлукама  васеленских  сабора.  Дотада  се  није  дрзнуо  ни  један  претходни  им‐  ператор да ради овакве ствари из делокруга вере.  Врховна  власт  је  почела  да  засипа  Цркву  терористичким  на‐  падима.  Блажени  Теодорит  је  добио  од  двора  наређење  да  се  исели  из  Антиохије  и  да  се  настани  у  свом  маленом  Киросу.  Без  саглас‐  ности  архиепископа  Домнуса  дошао  је  Фотије  на  катедру  у  Тир;  тај  Фотије  који  је  некад  био  кандидат  за  Константинопољску  катедру.  Клирици  Иве  Едеског,  који  се  непријатељски  односе  према  његовом  богословљу,  покрећу  против  њега  у  Константинопољу  судски  процес.  Евтих  пише  папи  Лаву  да  се  несторијанство  обнавља  на  Ис‐  току.  Папа  се  одмах  оглашава,  али  доста  уопштено,  осећајући  да  на  Истоку опет долази до пометње.  Флавијанов  положај  је  био  врло  шкакљив.  Вероватно  да  се  он  лично  не  би  одлучио  на  покретање  новог  спора  који  би  био  опасан  по  богословски  свет.  Али,  епископ  Евсевије  Дорилејски,  човек  жустар.  покреће  судски  спор  и  приморава  Флавијана  да  доведе  Евтиха  у  суд‐  ницу.  Евсевије,  као  правник,  умео  је  да  води  процес.  Још  док  је  био  световни  чиновник,  он  је  у  цркви  прекинуо  Несторија  за  време  про‐  поведи,  па  се  чак  подухватио  да  га  побија  доказима.  Због  своје  усрд‐  ности  према  вери  био  је  постављен  за  епископа.  Тако  је  сад  савладао  Флавијанову  непослушност  тиме  што  је  тражио  судску  формалност,  јер је у питању била вера.  У  Константинопољу  се  састао  8.  XI  448.  године  један  обичан  „си‐  нодос  ендимусаʺ;  тј.  сабор  који  стално  заседа.  Константинопољ  није  имао  своје  епископе,  него  су  ту  присуствовали  други,  из  разних  области.  На  томе  синоду  Евсевије  је  изјавио  како  он  има  доказе  да  је  Евтих  у  прошлости  имао  јеретичка  схватања.  Овај  отворени  напад  на  таквог  фаворита  је  многе  уплашио.  Евсевију  су  почели  да  прете  про‐  гонством  у  оазе  због  клеветања.  Евтих  је  одбио  да  се  одмах  појави  на  синоду  због  свог  принципијелног  става,  јер  је  „борављење  у  затвору  као  и  у  гробуʺ.  Одложили  су  му  јављање  до  22.  новембра.  Прочуо  се  био  глас  да  је  Флавијан  почео  да  прогања  монахе.  Евтих  је  недолазак  правдао  болешћу.  И  најзад,  22.  децембра,  појављује  се  пред  Сенат  и,  тако  рећи,  „наоружанʺ;  био  је  под  заштитом  полиције,  високог  сановника  Флорентија  и  гомиле  монаха.  Флорентије  је  унапред  био  узео  потврду  од  отаца  Синода  да  ће  Евтих  бити  пуштен  на  слободу  без обзира каква се одлука о њему буде донела.  Евтих  је  у  својим  одговорима  испољио  многа  скретања,  међутим.  ипак  је  признао  да  је  Христос  „од  две  природеʺ.  Такви  његови  изрази  су  ушли  у  записник.  „Ја  нисам  све  до  дана  данашњег  говорио  да  је  тело  Господа  и  Бога  Нашег  јединосуштно  са  нашим,  али  ја  призна‐  јем да је Св. Дева јединосуштна са намаʺ. 

 

329

„Ја  нисам  говорио  да  је  тело  Бога  ‐  тело  човека,  али  сам  при‐  знавао да је тело нешто човечијеʺ.  „До овог тренутка ја сам се бојао да то кажем. Али, пошто су то  сад ваши преосвештени рекли, онда кажем и ја. Исповедам да се наш  Господ  састојао  од  две  природе  до  њиховог  сједињавања.  А  после  сједињавања  исповедам  једну  природуʺ.  Ὁμολογῶ  ἐκ  δὺο  ϕὺσεων  γεγενῆσϑαι τὸν Κὐρνον ἡμῶν πρὸ τῆς ἑνώσεως. Μετά δέ τἡν ἕνωσιν μίαν  ϕὺσιν ὁμολογῶ.  Овако се Евтих сложио да призна  „јединосуштијеʺ Исуса Христа  са нама, али само по човештву, док је и даље остао са схватањем „јед‐  не  природеʺ  и  то  после  сједињења,  без  обзира  што  је  састављена  од  две.  Евтих је одбио да анатемише термин „миа фисисʺ, пошто је и код  Кирила и код Атанасија наишао на ту формулацију. Због тога је иск‐  рено  изјавио:  „Тешко  мени  ако  бих  ја  то  анатемисао,  јер  бих  тиме  анатемисао моје духовне оцеʺ.  Заседање је било бурно. Евтиха су опомињали епископи, па чак  и сам сенатор Флорентије. ‐ Данас нам је жао што није била задово‐  љена  Евтихова  молба  да  се  саслушају  она  места  из  Кирилових  и  Атанасијевих  дела  која  су  помућивала  његову  религиозну  свест.  То  што се са аполинаристичким схватањима није рашчистило довело је  до врло погрешног схватања о православљу, док је истовремено иск‐  рено  узбуђивало  и  савест  бораца  за  монофизитство;  због  тога  је  и  Евтих био искрени, убеђени монофизита. Он је ускоро на Халкидон‐  ском сабору објашњавао: „Ствар се тиче моје душе. Ја сам одговоран  пред  Богом  овде,  и  у  будућем  животуʺ.  Сабор  је  донео  одлуку  да  је  Евтихово  учење  блиско  аполинаризму.  Лишен  је  чина,  звања  архи‐  мандрита и стављена је забрана на свако општење са њим.  Била  је  то  врло  оштра  пресуда.  До  тог  тренутка  није  постојала  никаква саборска одлука која би саборно била формулисана и која  би  захтевала  да  се  одбаце  монофизитске  формулације,  нити  је  пак  постојало  икакво  разграничавање  од  било  каквих  других  разби‐  јачких мишљења. Изненадно захтевање од Евтиха управо једне такве  формулације  било  је,  с  психолошке  тачке  гледишта,  веома  тешко.  Дефиниција  вере  из  433.  године  била  је  још  увек  у  тој  мери  зајед‐  ничка да није сметало Кирилу, да као некад употребљава израз  „миа  фисисʺ.  Усаглашавапа  богословска  тумачења  су  смањивала  напетост  тих  нејасноћа.  И  на  самог  Кирила  се  гледало  различито.  За  Флави‐  јана и Рим постојао је један Кирил, „дипломатаʺ, а за Евтиха и за цео  Египат  ‐  онај  други  Кирил  са  12  анатемизама.  Православнима  је  било врло тешко да нападају такве Кирилове ученике, као што је то  Евтих, а да истовремено не закаче и њега. Оптужујући Несторија, до‐ 

 

330

лазило  се  до  корена,  до  Теодора  Мопсуестијског.  А  овај  нови  пропо‐  ведник термина  „миа фисисʺ није могао а да се не ослони на Кири‐  лову  словесност,  па  поред  њега  и  на  многе  друге  светоотачке  ауто‐  ритете, као што су то били Григорије Чудотворац, папа Феликс, папа  Јулије па и сам Атанасије. Тек је у наредном веку Леонтије Византиј‐  ски  у  свом  делу  Contra  fraudes  Apollinaristarum  положио  темеље  критици тог скандалозног и злосрећног кривотворца. Још увек је на  Ефеском  III  Васеленском  сабору  Кирил  могао  да  чита  те  фалсифи‐  кате као црквено предање, па су могли чак да га слушају и папини ле‐  гати.  Евтих  је  имао  право  да  се  позива  на  то  богословље  са  пуном  увереношћу.  Међутим, он је кренуо даље од свих његових ауторитета; затрчао  се до формулације по којој Исус Христос  „није јединосуштниʺ са на‐  ма тј. да је туђ људском роду. Касније су чак и монофизити анатеми‐  сали  овакву  формулацију.  Још  у  време  дискусија,  Евтих  је  говорио:  „Ако  ми  моји  оци  из  Рима  и  Александрије  нареде  да  прихватим  две  природе,  ја  сам  спреманʺ.  Међутим,  чим  је  поменуто  заседање  завр‐  шило  са  радом,  Евтих  је  истог  часа  изјавио  Флорентију  да  ће  се  пис‐  мено  жалити  саборима  у  Риму,  Александрији,  Јерусалиму  и  Солуну;  Антиохија  је  намерно  била  изостављена.  Архимандрити  из  констан‐  тинопољских манастира, потписали су ове саборске одлуке, а Евтих  је  у  свом  манастиру  објавио  протест  против  поменутог  сабора  и  излепио је објаве по Константинопољу.  Антиохијски  Исток  је  у  извесној  мери  подигао  главу,  живнуо  и  смело  започео  у  престоници  један  бесмислени  процес  против  Иве  Едеског.  Константинопољ  је  на  крају  крајева  предао  целу  ту  ствар  трећестепеном  суду,  који  су  сачињавали:  Евстатије  Виритски,  нови  митрополит  Фотије  Тирски  и  Ураније  Имеријски.  Клирици‐сведоци  су  оправдали  Иву  и  Ива  се  вратио  на  своје  место,  на  Ускрс  449.  године.  Теодорит је у свом писму Евсевију Анкирском овако изразио ра‐  дост  Источних  поводом  поменутог  документа  са  Константинопо‐  љског сабора: „Сам се Господ сагнуо с небеса и Сам је разобличио  оне  који  су  нам  смрсили  клевету,  разоткривши  њихово  грешно  мудровањеʺ. Међутим, тамо су Евтихову снагу потценили; и Диоскор  и  Хрисафиј  су  били  његове  присталице.  Кад  су  тако  Флавијан  и  незадовољни  Евтих  послали  одвојено  у  Рим  449.  године  своја  писма,  извештавајући о раду Синода који је осудио Евтиха, догодило се да је  његово  писмо  стигло  у  Рим  раније  од  Флавијановог,  и  то  још  са  личним писмом императора, који му је дао подршку!  Али у току наредних  20 година и нових спорова, Рим је ова пи‐  тања продубио. Више није могла бити довољна само једна обична ин‐ 

 

331

формација  Марија  Меркатора.  Проспер  Аквитански,  ученик  Блаже‐  ног Августина, детаљно је проучио питање ваплоћења Бога Логоса,  а  и  сам  папа  Лав  се  био  припремио;  он  се  више  није  задовољавао  помирљивом  формулацијом  константинопољског  синода.  Поставио  је питање: „Шта се подразумева под тим кад се исповедају две при‐  роде  пре  сједињења  и  једна  после  тога?  Уствари  је  баш  супротно:  пре  сједињења  је  једна  Божанска  природа,  а  после  тога,  имамо  при‐  роду Божанску и човечију, сједињене без помешаностиʺ.  Утицај Евтихов на двору је и даље трајао, и он је, као некад Нес‐  торије, рачунајући на победу, желео васеленски сабор. Према Флави‐  јану је, међутим, постепено дошло до извесне подозривости. Чак га  је почетком 449. године император понизио тиме што је затражио од  њега исповедање  вере.  Флавијан  се  томе  покорио и написао  следеће:  „Исповедајући  Христа  у  два  јестаства  након  Његовог  оваплоћења  од  Св. Деве и након учовечења, исповедам  у једној ипостаси  и у једном  лицу  Једног  Христа, Једног  Сина, Једног  Бога.  И не негирам  (!?!) да  је  једна  природа  Бога  Логоса  оваплоћена  и  очовечена,  ‐  μία  ϕὐσις  τοῦ  Θεοῦ  Λόγου  σεσαρκωμένη  καί  ένανϑρωπίσασα  пошто  је  из  два  јестаства  Један  те  исти  Господ  Наш  Исус  Христос...  И  пре  свих  анатемишем порочног Несторијаʺ.  То  што  се  у  ову  здраву  „двоприроднуʺ  исповест  убацило  ово  по‐  пустљиво  ограђивање  од  те  стварно  туђе  монофизитске  форму‐  лације: „не поричем миа фисис ‐ једну природуʺ, стварно је за жаље‐  ње. Као да један здрави и православно мислећи јерарх, окован у лан‐  це, мора да говори лаж уместо истине, због власти која га терорише!  Ако  јерархија  још  увек  није  разоткрила  и  превладала  ту  лаж,  шта  онда  да  се  очекује  од необразованих египатских и других нижих  сло‐  јева, који су се нашли под овом њиховом омиљеном заставом? 

 

332

ЕФЕСКИ „ВАСЕЛЕНСКИʺ САБОР 449. ГОДИНЕ  ‐ „РАЗБОЈНИЧКИʺ   

(„Latrocinium Ephesinumʺ)  Године 449, 30. марта, император је потписао указ о сазивању ва‐  селенског сабора. Јавно је постављен и његов циљ, који је одговарао  и  Евтиху  и  Диоскору:  трајно  искоренити  Несторијеву  јерес!  Тема  лажна,  као  да  се  односила  на  прошлогодишњи  снег;  права  илустра‐  ција како често владајући савременици не схватају куд воде догађаји.  У  ствари,  Црква  је  била  захваћена  монофизитством,  а  да  се  замажу  кратковиде очи, галамило се да опасност прети од несторијанства.  У складу са оваквим „антинесторијанскимʺ циљем обавештава се  блажени Теодорит да случајно не помисли па да дође на сабор: он се  не  позива.  Напротив,  упућен  је  специјални  позив  његовом  фанатич‐  ном  противнику,  Варсуми.  Диоскор  се  одређује  за  председавајућег  Сабора,  са  ослонцем  на  посебну  комисију,  ‐  данас  бисмо  рекли,  ‐  председништво,  ‐  у  коју  су  ушли  Јувеналије  Јерусалимски,  Таласије  Кесаријско‐Кападокијски и још три епископа. Не треба се онда чуди‐  ти што је овако припремљени сабор био Диоскоров сабор, који је до‐  био надимак „разбојничкиʺ (latrocinium Ephesinum) Σὺνοδος ληστρικἡ.  Било  је  предвиђено  да  се  Сабор  одржи  у  Ефесу  1.  августа  449.  године. А пре тога, упролеће (април 8‐27), Евтиху успева да оствари  званичну  ревизију  докумената  бившег  Константинопољског  сабора  из  448.  године,  под изговором да је у записник  био  унет неки фалси‐  фикат.  Ништа  није  било  пронађено,  једино  што  је  један  чиновник  доказивао да је видео оптужницу  против Евтиха која је унапред била  написана;  још  пре  његовог  појављивања  пред  судом.  Међутим,  не‐  потписани  канцеларијски  концепт  судске  одлуке  је  само  техничка  уобичајена работа, а непотписани текст није докуменат.  У  Едесу  је  била  послана  једна  инструкција  да  се  поново  изврши  притисак на Иву. Губернатор града Осроени започиње иследни пос‐ 

 

333

тупак.  Пошто  је  саслушао  само  једну  страну,  која  је  била  непри‐  јатељски  расположена  према  Иви,  он  само  на  основу  тога  лишава  Иву слободе и затвара га у тамницу.  Папа  Лав  је  добио  позивницу  за  Сабор  12.  маја,  али  њему  се  тамо  није  ишло.  Атила  је  био  пред  капијама  Рима,  а  осим  тога,  папа  није  ни  наслућивао  важност  овога  посла.  Он  је  послао  легате  са  писмима  за  императора,  за  Флавијана,  за  Сабор  и  за  константинопољске  монахе.  Најважније  је  било  оно  писмо  упућено  Флавијану;  то  је  онај  чувени  Томос  папе  Лава.  Његов  потпуни  значај  се  тек  касније  от‐  крио.  То  је  излагање  учења  о  боговаплоћењу  помоћу  врло  једно‐  ставних  термина,  а  истовремено  и  доста  тачних:  две  целовите  природе,  од  којих  је  свака  у  својој  области  способна  за  дејство,  али  у  јединству једног лица. Ево неких његових поставки.  „За  спасење  је  некорисно,  а  истовремено  је  и  опасно  у  Христу  признавати само Бога без човека, или само човека без Богаʺ.  „Ради  нашег  искупљења  је  било  потребно  да  један  исти  посред‐  ник између Бога и човека, човек Исус Христос  ut... et mori posset ех uno  et  mori  non  posset  ех  altero,  тј.  c  једне  стране  могао  je  да  умре,  а  са  друге  није...  ...  Јер  свака  природа  у  општењу  са  оном  другом  производи  оно  што  је  њој  својствено.  ‐  Agit  enim  utraque  forma  cum  alterius  communione  quod proprium est.  А  то  управо  значи  ово:  Логос  реч  производи  оно  што  је  својстве‐  но  Логосу,  а  плот  прати  то  што  је  својствено  плоти  ‐  Verbo  scilicet  ор‐  erante quod Verbi est et carne exsequente, quod carnis est.  Понављам  и  ово:  један  те  исти  је  истинити  Син  Божији  и  истин‐  ити Син Човечији.  Јер  без  обзира  што  су  у  Господу  Исусу  Христу  Бог  и  Човек  Једно  Лице,  друго  је  питање  одакле  проистиче  и  у  једном  и  у  другом  за‐  једничко  им  излагање  порузи,  и  друго  је  такође  питање,  откуда  про‐  истиче  и  заједничка  им  слава  ‐  Quamvis  enim  in  Domino  Christo  Dei  et  hominis  una  persona  sit,  aliud  tamen  est  unde  in  utraque  communis  est  contu‐  melia, aliud unde communis est gloria.  Дакле,  услед  тог  јединства,  Лице,  које  је  спознајно  и  у  једној  и  у  другој  природи  ‐  Propter  hanc  ergo  unitatem  personae  in  utraque  natura  in‐  telligendam  ‐  и  каже  ce  да  je,  c  једне  стране,  Син  Човечији  сишао  с  не‐  беса  и  то  онда  кад  је  управо  Син  Божији  прихватио  плот  од  оне  Деве  која  га  је  родила;  а  с  друге  стране  се  може  рећи  да  је  Син  Божији  разапет  и  погребен,  мада  Он  није  претрпео  ни  распеће  ни  погреба‐  ње  у  самом  свом  Божанству  по  коме  је  Јединородан  и  савечан  Оцу  и  Јединосуштан  Њему,  него  је  то  последица  немоћи  наше  човечије  природеʺ. 

 

334

Изузетна  је  вредност  ове  папске  посланице,  равномерност  ње‐  них  логичких  акцената  на  обе  стране  догмата  о  оваплоћењу,  у  чему  су  грешиле  обе  школе,  и  Александријска  и  Антиохијска;  затим  је  изузетно  вредно  и  његово  необично  ораторско,  те  књижевно  иску‐  ство,  богатство  синонимичних  глагола  који  отсликавају  дејства  обе  природе.  Овај  Томос  папе  Лава  није  био  само  осуда  Евтиха,  него  и  алек‐  сандријског  богословља  у  његовом  поимању  христологије.  Томос  се  поклапа  са  одлукама  Константинопољског  сабора  из  448.  године,  као  и  са  антиохијским  вероисповедањем  од  433.  године.  Међутим,  овај  Томос  превазилази  наведено  исповедање  по  својој  уметничкој  изра‐  жајности  истинитог,  али  још  увек  сувопарног  израза  из  433.  године.  Не  бојећи  се  никаквих  крајности,  папа  Лав  је  хармонично  повезао  најбоље резултате александријског и антиохијског богословља.  Што  се  тиче  догматистичке  терминологије  и  формулације,  То‐  мос  није  дао  ништа  ново;  па  и  несавршенство  латинског  језика  је  спонтано  умањивало  прецизно  звучање  богословских  појмова.  На  пример:  не  „ипостасʺ,  него  само  „персонаʺ,  а  не  „природа  ‐  фисисʺ,  него  „формаʺ,  што  уопште  и  није  тачан  философски  термин,  него  само говорни израз.  Међутим,  вредност  папиног  писма  као  да  се  огледа  у  његовој  дог‐  матској  слици,  у  уметнички  пренесеној  идеји.  Код  нас  су  такве  фор‐  мулације  догмата  у  литургијском  појању.  Вредност  Томоса  била  је  још  и  у  оној  „поноситојʺ  независности  папе  Лава  од  двора.  Теодосије  II,  који  је  започео  давањем  подршке  Несторију,  завршио  је  беспого‐  ворном  вером  у  Диоскора;  терорисао  је  Флавијана  који  је  скретао  ван  норме,  па  је  тако  Флавијан  морао  да  допусти  себи  на  Сабору  448.  године,  „миа  фисисʺ...  Папа  Лав  по  свим  тачкама  погађа  у  циљ,  тешећи при том срца, преплашена државном влашћу.  Папа  није  изабрао  и  послао  баш  најсрећније  легате.  Епископ  Јулије  из  Пуатијеа  био  је  стар;  презвитер  Ренат  је  умро  у  току  пу‐  товања,  трећи  легат  је  био  млади  Илар,  ђакон  по  чину.  Да  је  имао  овлашћење,  он  је  могао  добро  да  делује,  али,  како  је  био  међу  епис‐  копима,  недостајала  му  је  могућност  слободне  акције.  Легати  су  се  сврстали  на  Флавијанову  страну.  Без  обзира  на  то  што  их  је  папа  молио  да  буду  пажљиви  према  Евтиху  „уколико  се  он  одрекне  својих  заблудаʺ,  Евтих  је  ипак  злоречио,  говорећи  да  су  легати  наводно  спремни  на  продају  православља  ради  Флавијановог  гошћења.  Евтих  је  био  активан;  легати  су  на  Сабору  били  међусобно  растављени.  Јулије,  који  није  знао  грчки  језик,  седео  је  са  епископима,  а  Иларије,  који је знао, био је међу презвитерима и ђаконима. 

 

335

Као некад Кирил, тако је сад и Диоскор допутовао са 20 еписко‐  па и са великом свитом својих трабаната. У помоћ му је дошао и Вар‐  сума  са  повећом  групом  монаха  из  Сирије  и  Месопотамије.  Пошто  нису  знали  грчки,  они  су  личили  на  оне  странце,  које  воде  као  на‐  јамну  телохранитељску  снагу.  А  император  је  са  своје  стране  лично  обезбеђивао  Диоскора  војним  одредом  који  је  опкољавао  катедралу.  Ону исту у којој се некад одржавао Ефески сабор 431. године.  Са  Јувеналијем  из  Палестине  допутовало  је  15  епископа.  Из  Сирије  (Антиохијске)  било  је  отприлике  исто  толико,  али  без  Тео‐  дорита и Иве, а из „опозицијеʺ присуствовао је Домнус. На овај начин  Сабор  је  био  „одабранʺ.  И  мада  су  легати  у  писмима  у  суштини  носили осуду за Евтиха, али инструкције које су добили у Константи‐  нопољу показале су им да је унапред већ све било одлучено у корист  друге  стране.  Императорски  чиновници,  комит  Елпидије  и  трибун  Евлогије, имали су поред надгледања рада и једно друго опште упут‐  ство,  чији  се  смисао  сводио  на  оправдавање  Евтиха  и  свргавање  Флавијана,  као  и  неких  других  епископа,  осумњичених  за  „нестори‐  јанствоʺ.  Сви  бивши  Флавијанови  саборници  из  448.  године,  сад  су  остали  без  права  гласа.  Тако  су  скоро  42  епископа  присуствовали  само као посматрачи, притом у својству оптужених.  Диоскор  је  одредио  за  8.  август  прво  заседање  Сабора,  које  је  отпочело  са  радом  читањем  императоровог  писма.  Након  читања  тог првог писма, папин легат, епископ Јулије устаје и изјављује да је  сад тренутак, пошто му је то дужност, да прочита папину посланицу.  Диоскор га је прекинуо и умирио, рекавши да ће за то још бити вре‐  мена.  После  овога  се  Јулије  више  пута  дизао  и  изјављивао  да  је  потребно  чути  папину  посланицу.  Међутим,  његово  латинско  изла‐  гање  је  буквално  гушио  Диоскор  својим  примедбама  и  гестовима.  Тако  се  Папин  глас  није  огласио.  Према  смислу  императоровог  писма,  дало  се  закључити  да  се  питање  вере  које  се  предлаже  за  дискусију на Сабору не своди на формулисање догмата, него само на  ревизионо‐канонско питање: да ли је била исправна осуда Евтиха на  Сабору 448. године?  Због  тога  је  на  почетку  приступио  Евтих;  саслушана  је  његова  жалба  и  његово  исповедање  вере,  а  онда  су  прочитана  документа  са  новембарског, Флавијановог сабора. Флавијан је молио да се доведе  и  Евсевије  Дорилејски,  пошто  није  он,  Флавијан,  формулисао  тужбу  против  Евтиха,  него  лично  Евсевије.  Међутим,  комит  Елпидије  из‐  јављује  да  је  то  недопустиво.  Император  не  дозвољава  да  овде  при‐  суствују  актери  са  Сабора  448.  године.  Евсевије  се  уствари  тад  нала‐  зио у затвору. И сам Флавијан се убрајао међу осуђенике, за које је 

 

336

требало  овај  Сабор  да  изврши  ревизију,  и  још  увек  није  имао  право  гласа.  Кад се у току читања докумената са Сабора из 448. године читао  захтев  упућен  Евтиху  да  он  призна  „две  природеʺ,  раздражени  па‐  равалани  и  Варсумини  монаси  су  извикивали:  „На  ломачу  Евсевија,  живог га спалити! Расећи надвоје све оне који Христа деле надвоје!ʺ  Исповедање Евтихово да су  „две природе пре сједињења, а једна  после сједињења ʺ, наишло је на одобравање Сабора. „Тако и ми ве‐  рујемоʺ, изјавио је Диоскор. Објављено је да је Евтих православан и  да му се враћа чин.  Са  његових  монаха  су  биле  скинуте  казне  које  им  је  одредио  Флавијан.  Било  је  потајног  негодовања  и  пре  и  после  заседања.  Међутим, Диоскор је саборнике надмено прекидао, уз претње одузи‐  мања  чина  и  прогона,  па  су  се  међу  његовим  присталицама  чули  и  повици: „Све оне који се с нама не слажу, подавити у мору!ʺ  После  ликвидирања  саборских  одлука  из  448.  године  на  ред  су  дошле судије. Била је то једна смишљена логичка замка. Диоскор је  био  наредио  да  се  прочита  део  докумената  са  Ефеског  сабора  431.  године у којима се забрањује, под претњом свргавања с катедре, сас‐  тављање  и  употреба  нових  формулација  вероисповедања,  које  би  се  разликовале од Никејске. Диоскор је поставио питање да ли се сви са  тим  слажу.  Нико  није  био  против,  али  је  римски  делегат  у  том  тре‐  нутку  осетио  извесну  узнемиреност  и  замолио  је  да  да  једну  изјаву.  Диоскор  је  наслутио  да  би  се  ствари  искомпликовале  у  току  расправе, па је, журећи се, рекао да ће прво он изложити до краја оно  што  има  да  каже.  А  било  је  управо  то  да  су  Флавијан  и  Евсевије  нарушили  поменуто  правило  васеленског  Ефеског  збора  тиме  што  су почели да се баве новим питањима, траћењем нових формулација,  те  да  зато  као  прекршитељи  ове  Никејске  и  Ефеске  норме  веро‐  науке,  морају  бити  скинути  са  својих  положаја.  Оваква  насилничка  ужурбаност у току судске расправе изазвала је Флавијана да прасне,  па је он рекао: „Ја одбијам твој суд, ‐ παραιτοῦμαι σε!ʺ После Флави‐  јана прекипело је и римском делегату ђакону Иларију који је седео у  задњим  редовима,  па  је  и  он  довикнуо:  contradicitur  (тј.  „против‐  речимʺ).  Ове  изјаве  и  повици  имали  су  стварну  снагу  апелације  некаквој  вишој  инстанци.  Оне  нису  могле  да  се  прећуте  нити  да  се  просто анулирају.  Настала је забуна и пометња. Неки митрополити  су јурнули према Диоскору, хватали га за колена и преклињали да то  не ради. Диоскор је глумео као да је наводно угрожен, да га нападају  као  председавајућег,  те  је  викнуо:  „Где  су  комити?  Дајте  стражу!ʺ  Комити су се појавили и отворили стражи врата. 

 

337

Цркву  је  напунила  наоружана  полиција,  носећи  лисице  и  окове  за  ухапшенике.  Иза  страже  је  упала  гомила  паравалана,  монаха,  мор‐  нара,  она  обична  градска  руља.  Епископи  су  били  згњечени,  па  су  се  неки  склањали  под  клупе.  Флавијан  је  покушао  да  се  сакрије  у  олтар.  Војници  су  га  одвукли  јер  су  сумњали  да  је  он  један  од  виновника  овог  нереда,  а  можда  су  били  добили  неко  упутство.  Настала  је  општа  гужва.  Флавијанови  непријатељи  су  викали:  „Треба  га  убити!ʺ  Једва  су  га  ослободили  његови  клирици.  Да  је  Диоскор  лично  тукао  Флави‐  јана  и  да  је  овај  после  два  дана  умро,  ипак  је  то  била  само  прича.  Пошто  је  искористио  непажњу  страже,  Флавијан  је  написао  писмену  молбу папи и предао је легатима.  Диоскор,  међутим,  после  овог  налета  гужве,  ставља  на  дневни  ред  осуду  Флавијана  и  Евсевија  Дорилејског.  Базилика  је  била  закључана  и  забрањен  је  био  сваки  излазак.  Диоскор  је  захтевао  да  сви  без  одлагања  потпишу  казну.  Јасно  је  да  сви  потписи  нису  могли  да  стану  на  један  лист,  па  су  зато  прикупљани  на  празним  листићима.  Чиновници  александријског  епископа  су  сакупљали  потписе  уз  гунђање  гомиле  монаха  и  војника,  која  их  је  симпатисала.  И  потписа‐  ли су се... сви (!!!), чак и Домнус Антиохијски!...  У  међувремену  је  Домнус  послао  извештај  императору,  па  је  следећих  15  дана  прошло  без  заседања.  Врло  је  индикативно  да  рим‐  ски  легати  нису  дозволили  да  их  захвати  паника,  те  нису  ставили  своје потписе. Домаћини се нису дрзнули ни да их такну због тога.  Текстови  докумената  са  наредних  заседања  Сабора  сачувани  су  само  у  сиријском  преводу  и  тако  постали  доступни  науци  тек  1873.  године.  Заседање  од  22.  августа  радило  је  у  одсуству  Флавијана,  Евсевија  Дорилејског  и  римских  легата,  који  су  одбили  да  се  даље  виђају  са  Диоскором.  Домнус  Антиохијски  је  био  одсутан  због  болести.  Диоскор  се  већ  осећао  као  победник,  који  је  добио  главну  битку.  Претпостављао  је  да  ће  имати  само  један  задатак:  осудујереси  и  свргавање  њених  следбеника.  Уништење  несторијанства  је  схваћено  као  главни  задатак  Сабора.  Управо  због  те  јереси  Сабор  је  сад  свргнуо  Иву  Едеског,  његовог  нећака  Даниела  Харанског,  Ири‐  неја  Тирског  и  Акилина  Библоског,  кога  је  Иринеј  поставио  на  ту  катедру.  На  исти  начин  је  и  Теодорит  Кирски  остао  без  катедре.  Домни  Антиохијском,  кога  су  успели  да  сломе,  давали  су  све  те  саборске  против‐антиохијске  наредбе,  а  он  их  је  малодушно  све  и  потписивао!!  Раније  је  овакво  ломљење  личности  изгледало  незамис‐  ливо,  скоро  невероватно.  Међутим,  после  страшног  духовног  иску‐  ства  XX  века,  ми  смо  све  своје  сумње  сачували.  Грандиозна  слика  сламања  личности  на  овом  Диоскоровом  тобож  „васеленскомʺ  са‐  бору доведена је била до крајњих граница. После потписивања осуде 

 

338

за  сву  своју  антиохијску  сабраћу,  Домнус  је  био  одбачен  као  исцеђени  лимун.  Уз  саборску  процедуру,  Диоскор  је  на  крају  и  њега  лишио  катедре,  као  да  се  тиме  изругивао  његовом  кукавичлуку  и  издајству  његове сабраће.  У  закључцима  Сабора  тријумфално  су  били  прихваћени  свих  12  Кирилових  анатемизама.  Кирила  су  постхумно  одвојили  од  његовог  договора  са  Антиохијцима  433.  године  и  преобратили  га  у  монофи‐  зита.  Диоскор,  Евтих,  Варсума  и  Јувеналије  Јерусалимски,  који  им  се  био  придружио,  бучно  су  прослављали  успомену  на  Кирила,  од  кога  су сами направили монофизита.  Император  Теодосије  II  је  потврдио  све  ове  радње,  са  уверењем  да  је  тек  сад  коначно  сломљено  несторијанство.  Епископи  су  чак  морали  да  дају  писмене  потврде  да  неће  више  покретати  нова  догмат‐  ска питања.  Флавијан,  Евсевије  Дорилејски  и  Теодорит  су  упутили  папи  жалбу.  Ова  жалба  је  пронађена  1873.  године,  а  објављена  је  тек  1882.  Како  би  омела  одашиљање  жалбе  у  Рим,  полиција  није  дозволила  излазак  легата  из  Мале  Азије,  па  су  ови  морали  да  делују  конспира‐  тивно.  Тако  се  Илар  довио,  побегао  је  и  однео  у  Рим  Флавијанову  жалбу,  сведочећи  притом  и  о  нечувеном  сабору.  Два  клирика  Евсевија  Дорилејског  доставили  су  у  Рим  текст  његове  жалбе.  Убрзо  је  у  Рим  доспео  и  Евсевије  лично.  Теодоритову  жалбу  су  однели  папи  његови  презвитери.  Папа  Лав  је  хитно  сазвао  у  Рим  повећи  број  епископа  и  подигао  је  глас  против  ефеског  насиља.  Из  Рима  су  тад  послана  писма  императору  Теодосију  II,  његовој  сестри  Пулхерији,  архиепископу  Флавијану,  као  и  читавом  духовништву  и  монаштву  Константинопоља.  Целокупну  кривицу  папа  је  свалио  на  Диоскорову  аутократију,  одбацио  је  све  одлуке  његовог  сабора  и  упутио  позив  за  нови  сабор  који  би  се  одржао  у  Италији  и  који  би  требало  да  исправи  све  ово  доживљено  насиље.  Баш  у  то  време,  пресељавао  се  двор  за‐  падног  императора  из  Равене  у  Рим.  Папа  је  покренуо  императора  Валентинијана  III,  његову  мајку  Галу  Плакиду  и  супругу  Евдокију  да  и  они  напишу  своју  подршку  папином  протесту  и  пошаљу  је  у  Кон‐  стантинопољ.  Теодосије  је  одмах  одговорио  да  је  папа  непотребно  узнемирен.  Све  ће  се  добро  завршити,  „букачиʺ,  Флавијан  и  остали  су  отклоњени,  мир  у  Цркви  је  успостављен  и  вера  учвршћена.  ‐  Било  је  то  „полицијскоʺ  благостање,  па  чак  и  искрена  вера  у  њега  од  стране  државне  власти.  Саборске  одлуке  су  се  одмах  остваривале.  Флавијан  Константинопољски  је,  под  надзором  Евнуха  Сатурнина,  послат  у  прогонство,  али  је  од  доживљених  стресова  на  путу  преминуо.  Може  се  сматрати  да  је  Диоскор  духовни  Флавијанов  убица,  међутим,  пот‐  пуно прећуткивање самог Флавијана у његовим писмима о наводном  

 

339

Диоскоровом физичком насртању на њега приморава нас да се уздр‐  жано  односимо  према  понављањима  ових  претераности  код  неких  грчких писаца.  Домнус  Антиохијски  је  отишао  у  један  манастир  близу  Јерусали‐  ма, из кога је касније и изашао.  За  епископа  у  Антиохији  је  био  по‐  стављен Максим, ђакон, који је био у опозицији према Јовану. Ива је  стрпан  у затвор, а Теодорит  у неки  манастир  близу  Апанеје. У Кон‐  стантинопољу  је  извршена  замена  епископа,  тако  што  је  на  катедру  дошао  апокрисариј  Александријске  цркве  Аполинарије,  који  је  ина‐  че био близак Диоскору. Диоскор га је сам и рукоположио па је нак‐  надно  известио  папу  Лава  о  том  чину,  тражећи  његову  сагласност.  Лав је одговорио да се он са тим слаже, уколико Анатолије и остали  епископи  који  се  постављају  прихвате заједно  са Кириловим писмом  које  је  упутио  Несторију  ‐  Καταϕλυαροῦσιν,  и  његов,  тј.  Лавов,  То‐  мос.  Са  том  посланицом  Лав  је  упутио  у  Константинопољ  и  целу  своју делегацију која се састојала од два епископа и два презвитера. 

 

340

 

 

341

IV ВАСЕЛЕНСКИ САБОР  У ХАЛКИДОНУ 451. ГОДИНЕ 

 

342

 

 

 

343

Али,...  Терор  у  врху  завршио  се  смрћу  императора  Теодосија  II  која је убрзо наступила. Умро је изненада; пао је са коња у лову. Како  деце није имао, његова сестра Пулхерија је постала прва наследница.  Синклит  (сенат)  је  признао  то  њено  право.  Оборивши  најпре  Хри‐  сафијеву  диктатуру,  коју  је  овај  био  завео  над  њеним  покојним  бра‐  том,  она  се  одлучно  подухватила  власти:  дала  је  да  се  Христафије  погуби.  Пулхерија  је  сматрала  да  неће  моћи  дуго  да  задржи  власт  у  својим  рукама  па  предлаже  сенатору  Маркијану  да  закључи  са  њим  фиктивни  брак,  и  то  под  условом  да  она,  као  и  пре,  остане  девица.  Прогласила га је за императора и сама му предала власт. До тада је  постојао световни пагански обичај да се приликом крунисања ставља  венац  на  главу  наследника,  или  новоизабраног  императора.  Пул‐  херија  је  зажелела  да  овај  акт  потврди  и  у  цркви.  Зато  је  замолила,  године  450,  архиепископа  Анатолија  Константинопољског  да  управо  тако крунише Маркијана у цркви.  Ово је у историји Византије био први случај црквеног крунисања  императора.  Вероватно  да  је  тада  у  ту  церемонију  био  укључен  и  библијски обред миропомазања.  Услед  ранијег  Хрисафијевог  терора,  Пулхерија  је  скривала  своје  симпатије  за  Флавијана  и  папу  Лава.  Међутим,  сад  је  све  било  из‐  мењено.  Флавијанови  посмртни  остаци  су  свечано  пренети  у  Кон‐  стантинопољ и сахрањени у цркви 12 Апостола. Сви они које је некад  Диоскор  био  прогнао  сад  су  враћени.  Евтих  је  био  удаљен  из  Кон‐  стантинопоља  и  стављен  под  сталну  присмотру.  Малодушни  епис‐  копи  су  сами  почели  да  се  кају  због  тога  што  су  се  на  Диоскоровом  сабору „потчинили насиљуʺ (!!!) Анатолије је сматрао да је  био при‐  моран  да  прими  римске  легате  и  да  потпише  Томос  папе  Лава.  (!)  Исто  тако  и  Максим  Антиохијски  (!).  Нису  желели  да  се  одрекну  власти. Папа Лав је у Риму био засут изјавама „покајникаʺ. Диоскор 

 

344

у  Александрији  пак  јавно  изјављује  како  не  признаје  Маркијана  и  продужава да размишља о свом тријумфалном повратку.  Онакав  какав  је  био  Диоскор,  фанатик  до  крајњих  граница,  отежао је свој положај још и тиме што се, према сведочењу његових  савременика,  у  тренутку  ступања  Пулхерије  на  престо,  „приказивао  за  таквог  управљача  икумене  баш  као  и  василевс  константинопољ‐  ски.  Желео  је  сам  да  царује  у  дијецези  Египта,  изјављујући  да  та  ди‐  јецеза пре припада њему него императоруʺ.  Било је то политички непаметно, исто онако као и његово  „раз‐  бојничкоʺ саборовање  499. године. Нова владавина није од Диоскора  направила  политичког  мученика, али га је  због  религиозне  политике  Теодосија II искористила као жртвеног јарца. Двор није могао да об‐  јави  грешку  и  преступ  једног  императора,  и  „наравноʺ,  за  све  је  искључиво био крив Диоскор. (!!)  Пошто  је  издао  Диоскора,  Анатолије  је  продужио  да  врбује  све  учеснике  Ефеског  насиља  да  потпишу  Томос  папе  Лава,  тако  да  је  папа стекао утисак како је све легло на своје место, и то без икаквог  сабора. Утолико пре што је у том тренутку Запад била прогутала на‐  језда  Хуна.  Западне  је  сад  више  интересовао  Атила,  него  тамо  некакав  Евтих.  Година  451.  била  је  година  Каталонске  битке  против  Хуна (Chalon sur Marne).  А на Истоку је куцало „своје источноʺ срце. У Константинопољу  се  сматрало  да  се  без  сабора  не  може  извршити  ревизија  укупног  епископата.  Није  било  могуће  разбити  Диоскора  и  његову  странку,  која притом није била ни мала. Осим тога, потребно је било, на крају  крајева, да се утврди и  формулација христолошког догмата,  кад  се  већ  било  дошло  до  ње;  иначе  се  спорови  опет  не  би  могли  избећи.  Било је одлучено да се одржи сабор са највећим бројем епископа и то  опет у знаменитој Никеји. 

 

345

НЕСТОРИЈЕВ КРАЈ 

Горак је куриозитет историје што је тако исто размишљао и сам  Несторије, будући да је још увек био жив. Умро јеуправо 451. године,  кад је већ био сазван Халкидонски сабор, и то пре његовог отварања.  Као и читав Несторијев живот, за који његов друг Иринеј каже  да је „Трагедија, ‐ Τραγῳδίαʺ, исто је тако и његов крај необично дра‐  матичан.  Новопронађени  материјали  о  његовим  последњим  данима  несумњиво чекају свог историчара‐романописца.  Несторијево мирно живљење у великој Оази Кархех, конкретно  у  граду  Хиби,  катастрофално  је  поремећено  навалом  и  разарањима  варвара Нобада, који су сишли одозго, од изворишта Нила. Одводећи  гомиле  заробљеника,  Нобади  су  одвели  и  Несторија.  Али,  како  је  баш племе Мазика угрозило њихову отимачину, Нобади су били при‐  морани  да  напусте  заробљенике  и  да  их  ставе  баш  под  вођство  Нес‐  торија,  који  је  од  њих  одскакао  својом  интелигенцијом.  Било  им  је  наређено да крену у долину поред Нила. У суштини, било је то и њи‐  хово ослобађање, јер се свак спасавао како је знао и умео. Са Несто‐  ријем  је  међутим  остала  једна  група,  која  се  била  домогла  града  Панополиса (Ахмина). Скривао се овде Несторије неколико година  у  једном  веома  жарком  месташцету,  плашећи  се  освете  оног  фа‐  натичног  монашког  вође,  Шундија,  који  је  управо  недалеко  од  њега  живео. Несторије је тад написао губернатору Тиваиде и објаснио му  да  је  из  места  прогонства  био  насилно  протеран,  те  да  овде  моли  за  заштиту  власти,  како  не  би  касније  морао  да  говори  да  је  у  рукама  варвара  његов  положај  био  безбеднији,  него  под  културном  влашћу  римске  државе.  Кад  су  Диоскор  и  Хрисафиј,  који  су  били  још  у  жи‐  воту,  сазнали  за  Несторијеву  судбину,  поново  га  осуђују  на  прогон‐  ство,  али  сад  у  горњи  Египат,  у  Елефантину  (Асуан).  Био  је  то  својеврсни  Сибир.  Ускоро  је  одатле  стигло  наређење  да  се  врати  у  Пенополис, па се тамо стари Несторије враћа сад већ потпуно посус‐ 

 

346

тао. Успут је пао са магарца и поломио руку и ребра. Одатле га шаљу  у  ново,  пето  место  изгнанства,  па  оданде,  опет  у  друго,  шесто,  са  не‐  сумњивом жељом да га докрајче. И овај старац и у том шестом месту  није  напуштао  перо,  већ  је  завршавао  своју  апологију,  свој  споменик,  са  којим  је  био  упознат  и  историчар  Евагрије.  За  нас  је  он  откривен  тек  у  новије  време  на  сиријском  језику;  издао  га  је  1810.  године  у  Немачкој  преводилац  Беџана.  На  француском  језику  га  објављује  уз  Беџанину помоћ, опат Но (F. Nau, Paris. 1910. г.). Још док се тај превод  налазио  у  рукопису,  Бетјун‐Бекер  је  1908.  године  публиковао  свој  ис‐  траживачки рад Nestorius and his Teaching, у коме доказује да је Несто‐  рије био православан и да је његова осуда била погрешна. И стварно,  ово  Несторијево  дело  нам  пружа  на  3000  страница  нов  материјал  за  накнадно  разматрање  његовог  случаја.  Оно  јасно  осветљава  Несто‐  ријево субјективно гледање на читаво његово стваралаштво.  Овај  Несторијев  рад  на  сиријском  језику  насловљен  је  као:  Те‐  гурта  Хераклидис.  Могло  би  се  превести  са  „Хераклидиов  комерци‐  јални  трактатʺ,  док  га  је  Бетјун‐Бекер  превео  са  „The  Bazar  of  Her‐  aclidesʺ.  Вероватно  ce  ради  о  преводу  грчке  речи,  ‐  πραγματεία,  што  значи трговински уговор, или трактат. Отуда и у књижевном смислу,  ‐  ,  тј.  трактат  о  „Πραγματεία  περίʺ.  Ираклид  Дамаски  је  његов  псеудоним.  Да  је  стављено  Несторијево  право  име,  књига  би  била  осуђена  на  спаљивање.  У  књизи  се  даје  дијалог  између  Несторија  и  Софронија;  овај  други  псеудоним  очигледно  има  у  виду  Кирила  Александријског.  У  том  дијалогу  су  подвргнути  критици  неки  акти  Ефеског  сабора  из  431.  године  као  и  многи  други  Кирилови  списи.  Наводи  се  и  један  помирљиви  докуменат  из  433.  године.  Затим  се  Несторије осврће на оне вести које су стизале до њега а које су се од‐  носиле  на  Евтиха  и  Флавијана,  на  срамни  Диоскоров  тријумф  у  Ефесу  449.  године,  на  Флавијанову  смрт,  на  интервенцију  папе  Лава,  на  смрт  Теодосија  II  и  на  нови  курс  у  доба  Пулхерије  и  Маркијана.  Диоскоров  покушај  да  побегне  из  прогонства  није  нам  раније  био  познат  из  других  извора.  А  као  што  знамо  Диоскор  је  ипак  био  од‐  веден  у  прогонство  одмах  после  Халкидонског  сабора,  и  то  баш  у  Гангру  Пафлагонијску.  Несторије  већ  не  говори  о  Халкидонском  сабору. Његово се перо зауставило пре вести о документима сабора.  Знамо да је Несторија у бази посетио и Павле, епископ из Сирије,  кога  је  касније  отерао  Диоскор  са  катедре  у  Ефесу.  Поред  Нестори‐  јеве  самртничке  постеље  налазио  се  његов  верни  пријатељ,  епископ  Доротеј  Маркианопољски,  који  је  такође  био  у  изгнанству.  Ето  путева  преко  којих  се  обавештавао  Несторије.  Био  је  он  одушевљен  Томосом папе Лава и једино му није писао, како тиме не би нашкодио  његовом папском ауторитету. Али је зато написао писмо житељима 

 

347

Константинопоља у коме изражава своју солидарност са Флавијаном  и  папом  Лавом.  Он  ту  осуђује  и  анатемише  Евтиха,  критикује  раз‐  мишљања  неких  „несторијанацаʺ  и  аполинариста.  Ово  је  писмо  дало  повод да се у Константинипољу издејствује и упути позив Несторију  за  учествовање  на  Халкидонском  сабору.  Након  неколико  десетина  година,  Тимотеј  Елур,  патријарх  из  Александрије,  пише  како  је  иза‐  сланик императора Маркијана, приликом свог доласка код Нестори‐  ја у насеље близу Ахмина (Панополиса), обавестио и њега и Дороте‐  ја Маркианопољског да не морају више да страхују од прогона својих  непријатеља. Овоме Захарија Схоластик додаје да су изгнаници чак  и отпутовали из места прогонства. Али где? Можда у родни завичај?  Међутим,  пад  са  магарца  је  убрзао  Несторијеву  смрт.  Ова  збивања  његови  биографи  описују  као  почетак  његове  рехабилитације,  исти‐  чући  да  га  је  једино  смрт  омела  у  томе  да  доживи  свој  тријумф.  На‐  супрот  томе,  неки  његови  биографи,  јаковити  (монофизити),  тумаче  овај  детаљ  као  Несторијев  авантуристички  покушај  да  се  избави  про‐  гонства; успутни пад са коња се завршио смрћу. Том приликом му је,  како они пишу, испао језик, те су му црви напунили утробу.  Несторијева апологија одражава и његово сигурно уверење да се  неће  вратити  из  прогонства,  те  зато  он  самопожртвовано  и  пише:  „Моја је жеља да буде благословен Господ небеса и земље. А Несто‐  рије нека остане под анатемом. Угодно је Господу што су људи, прок‐  лињући мене, изгладили односе са Њим. Ја не бих имао ништа против  да избришем све оно што сам говорио, само кад бих био убеђен да је  то потребно и да ће се људи кроз то окренути Богуʺ.  Поздрављајући  на  овај  начин  Лава  и  Флавијана,  а  анатемишући  себе,  Несторије  је  остваривао  прогласе  и  одлуке  Халкидонског  сабора.  У  чему  се  састоји  Несторијева  јерес,  његова  лична  кривица  и  одговорност?  Да  „несторијанствоʺ  поседује  извесну  христолошку  грешку и јерес, то је без сваке сумње.  У почетку су Несторија схватали и поистовећивали га са Павлом  Самосатским.  Очигледно  је  то  било  погрешно.  Несторије  апсолутно  потврђује пуноту божанства у Богочовеку. Неки су га окривљавали  да он доказује постојање „два Сина, два лица у Исусу Христуʺ. Према  сведочењу  Теодорита,  ово  скретање  антиохијских  ауторитета  Дио‐  дора  и  Теодора  туђе  је  било  како  и  њему,  тако  исто  и  Несторију.  У  области  учења  о  Богородици  Несторије  је  дозволио  себи  извесно  лакомислено  неразумевање.  Али,  то  је  било  пре  него  што  је  Црква  стварно  потврдила  тај  израз.  Сумње  у  тачност  термина  Богородица  исте  су  као  и  оне  сумње  на  Истоку  око  термина  омоусиос  после  Никејског сабора. 

 

348

Несторије  је  са  своје  стране  ставио  потпис  под  богословље  Лава  и  Флавијана.  Шта  то  значи?  Да  ли  је  у  том  поистовећивању  њега  са  њима  било  извесне  забуне?  Папа  Лав  лично,  и  Васеленски  сабор  у  Халкидону,  изнели  су  своје  неслагање  са  Несторијем.  Неслагање  се  није  односило  на  формулацију  „две  природеʺ,  него  се  њихово  рази‐  лажење  огледало  у  поимању  „начина  сједињењаʺ  тих  природа.  Како  су  се  оне  сјединиле?  Још  у  време  Ефеског  сабора  431.  године,  Несто‐  рије  је  признавао  две  сједињене  природе  у  једном  лицу.  А  Кирил  ‐  у  једној ипостаси.  Сви  монофизити,  а  има  их  доста,  и  то  разноврсних,  сматрали  су  да  исправно  тумаче  Кирила  кад,  следећи  њега,  тврде  да  у  Христу  после  сједињења  остаје  само  једно  јестаство,тј.  једна  ипостас,  једно  лице.  Диофизити,  тј.  православни,  полазећи  од  тога  да  они  правилно  тумаче  Кирила,  доказују  (тако  је  то  било  и  у  Халкидону),  да  после  сједињења  у  Исусу  Христу  имамо  две  природе,  једну  ипостас  (као  што је то и код Кирила) и једно лице.  Несторијанци  (такође  диофизити)  су  доказивали  да  у  Христу  по‐  сле  сједињења  имамо  две  природе,  две  ипостаси  (насупрот  Кирилу  и  православнима),  а  једно  лице.  За  њих  је  Кирил  монофизит  већ  и  због  тога  што  они  доказују  једну  ипоспшс.  Значи,  овде  се  налази  клупко  читавог спора.  Свакако  да  је  у  овоме  Кирил  недоследан  и  сам  према  себи  и  према  потписаном  договору  из  433.  године.  У  контексту  Кириловог  излагања,  његова  формулација  „једна  ипостасʺ,  која  је  сама  по  себи  православна,  захваљујући  његовој  покорности  лажном  православном  отрову  аполинариста,  осветљава  се  кривотворном  светлошћу  моно‐  физитства.  Уствари,  све  је  то  један  несрећни  фалсификат:  „једна  ва‐  плоћена  природа  Бога  Логосаʺ.  Кирил  прикрива  и  конзервише  дух  ове  фалш  формулације  помоћу  термина  који  је  сам  по  себи  правилан:  једна  ипостас.  Према  Кирилу  то  је  једињење  према  јестаству,  слич‐  но  једињењу  душе  и  тела  у  човеку.  Несторије  оваквом  једињењу  није  супротстављао  једињење  природно,  него  персонално  према  „благо‐  воленијуʺ.  Ово  је  због  тога  како  би  Бог  Логос  избегао  патње  због  природе  човечије,  слично  оној  патњи  човечије  душе  због  тела.  За  Несторија  је  једињење  „ипостасноʺ  равно  значењу  једноприродно.  А  то је већ монофизитство.  Одбацујући  од  себе  све  тешке  оптужбе,  Несторије  је  у  својој  Апологији  сам,  рекло  би  се  спонтано,  објаснио  због  чега  су  га  управо  сви,  убрајајући  ту  и  Теодорита  осудили.  Он  о  тим  двема  природама  размишља  као  да  су  до  те  мере  потпуне  и  аутентичне,  те  да  свака  од  њих не може а да не буде истовремено и ипостасна и персонална. 

 

349

Код  њега  се  јединствено  лице,  ‐  просопон,  ‐  добија  „из  две  природе,  из  две  ипостаси  и  из  два  лица  (!)  обједињена  у  једно  у  слободном  општењуʺ.  У  свом  „Трактату  Ираклијаʺ  Несторије  је  за  то  „сложено  лицеʺ  смислио  чак  и  посебан  термин:  „Лице  једињења,  ‐  „πρόσωπον  τῆς  ἑνώσεωςʺ  истичући  тиме  ипостасну  пуноту  сваке  од  тих  природа,  све  до  њиховог  посебног  лица.  Ево,  због  ове  прекомерне  раздвоје‐  ности  природа,  Црква  је  Несторија  у  то  време  и  одбацила.  Међутим,  у  својој  Апологији  он  постиже  и  свој  лични,  свој  морални  мир.  Поменути  рукопис  завршава  овако:  „Радуј  се  са  мном  пустињо,  дру‐  гарко  моја,  заклону  мој,  утехо  моја  и  ти  земљо  изгнанства  мог,  мати  моја,  која  ћеш  сачувати  тело  моје  до  васкрсењаʺ.  У  Константи‐  нопољу  Несторијевих  пријатеља  је  остало  доста,  тако  да  су  могли,  након  вести  о  његовој  смрти,  да  организују  пред  Дворцем  прилично  бучне  демонстрације,  захтевајући  да  се  Несторијеви  посмртни  остаци  пренесу  у  престоницу.  Међутим,  император  је  наредио  да  се  после  Халкидонске осуде Несторија растерају оваква неумесна окупљања. 

 

350

ХАЛКИДОН  (451. године) 

Шта  је  васеленском  хришћанству  управо  разјаснио  тај  Халки‐  дон?  Шта  је  формулисао,  чиме  је  угасио  пожар  разбуктале  јереси?  На  који  је  начин  допринео  успостављању  мира  у  Цркви?  На  шта  се  свело  његово  догматско  достигнуће  и  његов  васеленски  непролазни  значај?  Данас,  после  хиљадупетстогодишњег  јубилеја  Халкидона,  заним‐  љиво би било осмислити наш активни однос према његовом знамени‐  том, блиставом оросу у којем је узајамни однос две природе у Христу,  божанске  и  човечије,  исказан  путем  четири  негативне  одлике:  несли‐  вен,  непроменљив,  нераздељив  и  нераздвојив.  За  непосвећене  овде  није  ништа  јасно  исказано,  баш  као  у  некој  математичкој  формули.  Али  посвећени  овде  виде  право  чудо  богословске  премудрости,  виде  златни кључ за отварање ризнице тајне „богоразумљаʺ.  *     *  * 

Како је Црква дошла до овог кључа? Ево кратког прегледа дога‐  ђања.  Метафизички  дијалектички  геније  са  дијалектичком  дослед‐  ношћу  је  куцао  на  врата  тајни  хришћанског  Откривења.  Пошто  се  грчка  неуморна  мисао  уверила  у  IV  веку,  у  никејским  и  посленике‐  јским  мукама,  ‐  које  су  у  сталном  тражењу  трајале  скоро  читаво  столеће, ‐ да је Христос истинити Бог, „Један од Свете Тројице који  је  постао  Човекʺ,  она  се  у  V  веку  разболела  од  најјаче  грознице  даљег размишљања на тему: како је ово нестворено, неконачно биће  (онако како ми то данас певамо „Ни заступник, ни ангел, него се сам  Господ ваплотиʺ), постало плот, тј. човек?  Како  је  ово  Једносуштно  Оцу  и  Духу  биће  постало  једно  са  дру‐  госуштном  Богу  Природом,  створеном,  коначном  и  смртном,  тј.  човечијом? 

 

351

1)  Можда  је  дошло  само  до  тобожњег  сједињења  које  само  споља  изгледа  такво?  Уствари,  можда  је  то  само  блиско  зближавање  које  претпоставља  две  целине,  које  живе  паралелно,  једино  морално  об‐  једињене  у  слободној  сагласности  два  потпуно  по  суштини  различита  лица,  која  функционишу  у  слободној  усаглашености:  лица  Бога  и  човека,  са  два  ума  (логоса),  са  две  воље,  а  ми  бисмо  још  рекли  и  са  две самосвести које напоредо постоје?  На  овакав  се  танак  лед  натоциљала  антиохијска  богословска  школа, па се по њему скотрљала до несторијанске јереси.  2) Или,  можда  се  Христос  мора  схватити  искључиво  као  једин‐  ствено  целовито  лице?  Међутим,  можда  је  ова  његова  целовитост  састављена  од  одговарајућих  разноврсних  природа,  од  божанске  и  човечије,  која  је  свака  на  свом  месту  смештена  према  плану  једин‐  ственог  саставног  лица?  Значи  да  се  до  пуноте  једног  лица  дошло  путем  непуноће  сваке  од  ове  две  природе.  Тако  да  у  Христу  није  цео  Бог  и  није  цео  човек,  него  су  само  делови  једне  или  друге  природе.  Путем  овакве  логике  је  пошао  велики  умник,  Аполинарије  Лаодикиј‐  ски, који је тиме створио јерес аполинаризам.  3) А  можда  је  јединство  лица  у  Христу  постигнуто  без  икаквог  делења  на  делове  природа  које  су  ушле  у  Његов  састав?  Можда  су  и  једна  и  друга  узете,  свака  у  целокупној  њиховој  пуноти,  па  је  само  у  процесу  њиховог  сједињавања  дошло  до  губљења  оне  слабије  при‐  роде  у  оној  другој,  бескрајно  снажнијој.  Човечија  природа  је  апсор‐  бована  и  помоћу  божанствене,  преображена  до  њене  потпуне  егзи‐  стенцијалне  илузорности.  Можда  је  само  остала  њена,  видљива  телесним  очима,  сенка  земаљског  човека,  али  без  његове  суштинске  реалности?  Ова  последња  комбинација  богословске  мисли  није  само  саб‐  лазнила  Александријску,  по  свом  карактеру  хеленску  богословску  школу  која  је  претерано  меонички1  третирала  материју,  него  и  друге  милионске  инородне  грчко‐римској  империји  масе  афричког  (Копти,  Етиопљани)  и  азијског  (Јермени,  Сиријци)  становништва,  које  су  већ  расно,  саме  по  себи  биле  склоне  дуалистичкој  мржњи  према  матери‐  јалном  свету.  Ултра  аскетска  (све  до  дуализма)  религиозност  Истока  и  племенски,  антиримски  национализам,  као  две  стихије  су  се  подсвесно  објединиле  у  јединствени  дух  најраспрострањенијег  и  најжилавијег древног јеретичког покрета, у монофизитство.  У  време  одржавања  Халкидонског  сабора  (451.  г.)  већ  су  на  сце‐  ну историје била ступила сва три поменута тумачења христолошког   Меонички = меон = ни из чега, тј. од ништавности. (Прим. реценз.) 

1

 

352

догмата  и  прва  два  су  као  јеретичка  већ  била  доживела  осуду  Цркве.  Па  ипак  је  врховно  ауторитативно  суђење  јересима,  кроз  дефиниције  вере  на  I,  II  и  III  Васеленском  сабору  показало  да  ове  пресуде  не  производе  директно,  непосредно,  умирујуће  дејство  на  Цркву.  Биле  су  потребне  још  и  државне  репресалије  и  време  које  све  лечи  као  и  допунска  објашњења  међу  богословским  странкама  које  су  биле  у  спору.  Наивни  провинцијалац,  Диоскор,  није  хтео  да  верује  да  је  двор‐  ска  револуција  оборила  и  његову  диктатуру.  Као  члан  помесне  дије‐  цезалне  управе  Египта,  он  се  чак  дрзнуо  да  не  призна  легалитет  но‐  вог императора, Маркијана.  Међутим,  убрзо  је  увидео  свој  пропуст.  Још  до  јуче  су  му  сви  и  свак  били  покорни,  а  одједном  се  сад  све  измигољило  из  његових  руку.  Године  449,  одмах  после  Разбојничког  сабора  и  протеривања  Флавијана,  дошао  је  Диоскор  у  Константинопољ  као  тријумфатор,  па  је  лично  поставио  свог  апокрисијара  (тј.  овдашњег  резидента  са  александријске  катедре),  Анатолија,  за  престоничног  архиепископа.  Али  Анатолије,  као  становник  престонице,  није  био  слеп;  јасно  је  видео  немогућност  повратка  на  оно  што  је  прошло.  И  тако,  изневе‐  ривши  Диоскора,  ставио  се  у  службу  новога  курса:  ликвидирање  целокупне  акције  Евтих‐Диоскор,  те  оријентација  богословља  на  То‐  мос  папе  Лава,  који  је  папа  послао  у  Константинопољ  пре  Разбојнич‐  ког  сабора.  Специјална  папина  делегација,  састављена  од  два  епис‐  копа  и  два  презвитера,  захтевала  је,  ради  мира  у  Цркви,  да  се  Томос  потпише.  Први  је  Анатолије  ставио  потпис.  За  њим  су  на  стотине  епископа  потрчале  да  се  потписују,  жалећи  се  при  том  да  су  раније  били  приморани  да  стављају  своје  потписе  због  Диоскоровог  притис‐  ка.  Потписао  је  Томос  и  Максим,  Диоскоров  експонент  на  Антиохиј‐  ској  катедри;  а  Рим  је  у  међувремену  био  засут  и  покајничким  пис‐  мима  многих  епископа.  У  овоме  хришћанском  центру  су  мислили  да  се  све  срећно  средило,  ако  је  већ  потписана  папина  посланица,  те  да  је  више  непотребан  било  какав  сабор.  Roma  locuta  causa  finita  est.1  Нису  могли  да  схвате  да  Исток  има  другачију  конституцију  духа,  те  да  би  се  он  смирио,  нису  довољни  само  ауторитативни  декрети.  По‐  требно  је  још  укротити  и  стихију  узнемиреног  „јавног  мњењаʺ  путем  процедуре  саборског  надметања,  путем  тог  тешког  данка  који  се  плаћа  страначким  струјањима  у  богословљу.  Сабори  су  за  Исток  гро‐  мобрани, палијативи и лекови против догматских грозница, који за  1 Рим је проговорио, ствар је решена. Алузија Бл. Августина на ауторитет и  непогрешивост римског папе. (Прим. реценз.) 

 

353

одређено  време  смањују  интензитет  оболења  и  доприносе  његовом  залечивању на дужи временски период.  Не  обраћајући  пажњу  на  мишљење  Рима  (видели  смо  да  он  у  овим  пословима  није  судија),  императорска  власт  је,  да  би  црквено  верификовала  победу  над  Евтихом  и  Диоскором  (имао  је  пот‐  смешљив  надимак  „Фараонʺ)  и  над  њиховом  египатском,  инородном  јересју, монофизитством, одлучила да окупи сабор у Никеји. Никеја  је  била  својеврсни  оптимистички  мит.  Остала  им  је  у  сећању  само  прва победа над страшном јересју, која је извојевана снагом црквеног  и  државног  ауторитета  Васеленског  Сабора,  а  заборављали  су  по  какву  цену  се  дошло  до  те  победе;  плаћена  је  шездесетогодишњом  аријанском  реакцијом  у  најисточнијем  епископату.  Било  како  било,  тек императорским указом од 17. V 451. године сазван је васеленски  сабор за 1. септембар, и то у Никеји.  Папа Лав се покорио тој чињеници па је одредио за своје легате  два  епископа  и  два  презвитера.  Њима  је  придодао  и  петог,  грчког  епископа Јулијана са острва Коса, и то у својству уваженог експерта  и  преводиоца.  Јулијан  је  дуго  боравио  у  Риму,  одлично  је  познавао  расположење и потребе Запада, исто баш као и свог Истока, а и сло‐  бодно  је  владао  са  оба  језика.  Године  449.  на  оном  Разбојничком  сабору  посланици  папе  Лава  су  се  без  знања  грчког  језика  обрели  у  доста неугодном положају. За Пасхазина, епископа Лилибејског  (Си‐  цилија)  који  се  налазио  на  челу  делегације,  папа  Лав  је  захтевао  место председавајућег, што је канонски и природно за alter ego, тј. за  његовог  двојника.  Преко  500  епископа  је  о  државном  трошку  у  одређено време стигло у Никеју. Осим петорице легата, само су још  два Африканца представљала Запад; остала маса је била састављена  од делегата источних епископата. И то је била типична пропорција  за  све  васеленске  саборе.  „Здрави  не  траже  лекара,  него  болесниʺ  (Матеј, 9. 12). Васеленски сабори су били лек против болести од ко‐  јих је боловао Исток. У то време је Запад мучио своју муку. Европу  је  задесила  најезда  Хуна  па  је  папа  сматрао  да  је  немогуће  у  време  такве  опасности  напустити  Рим.  Како  би  преградио  Хунима  упад  у  своју империју лично је император Маркијан морао да се упути у по‐  ход на њене северне границе. То је индиректно допринело да се Хуни  дубоко  увуку  на  Запад,  где  су  451.  године,  док  се  окупљао  IV  Васе‐  ленски сабор, доживели одлучујући пораз на Каталонском пољу; то  је територија данашње Француске,  близу Шалон‐сир‐Марна. Пошто  су  га  ометале  ратничке  бриге,  а  поготово  што  је  себи  био  ставио  у  задатак да обавезно лично присуствује сабору,  Маркијан је наредио  да  се  сабор  „привучеʺ  што  је  могуће  ближе  његовој  престоничној  резиденцији. Тако је Никеју, која и није била баш толико удаљена, 

 

354

заменио  Халкидон,  царско  одмаралиште,  које  му  је  стварно  било  у  најнепосреднијој  близини.  Данас  је  то  Кадике,  место  прекопута  Кон‐  стантинопоља,  на  азијској  обали  Босфора.  У  огромној,  удобној  ба‐  зилици  Мученице  Евтимије  било  је  довољно  места  за  заседање  сабора  са  преко  500  учесника.  Поучена  горким  искуством  са  два  претходна  васеленска  сабора  (III  у  Ефесу  431.  г.  и  Разбојничког,  исто  тамо,  449.  године),  који  су  анархистички  протекли,  Маркијанова  власт  је  одлучила  да  одговорност  за  одржавање  реда  узме  у  своје  руке.  Сва  техника  председавања,  давање  речи  говорницима,  гласање,  сакупљање  потписа  итд.,  стављено  је  у  надлежност  специјалне  през‐  идијумске  комисије,  састављене  од  18  чланова,  у  коју  су  ушли  високи  чиновници  и  сенатори.  Ови  стварни  председници  су  се  сместили  у  прочеље  сабора  и  то  леђима  окренути  прегради  која  одваја  апсиду  олтара  од  лађе.  Пратећи  форму  четвороугаоне  базилике,  у  односу  на  њихов  сто,  у  дугим  редовима  су  биле  размештене  фотеље  и  клупе  за  саборнике,  остављајући  тако  по  средини  слободан  пролаз  за  леву  и  десну  страну.  Тиме  је  први  пут  у  цркви  био  утврђен  распоред  места,  који  је  касније  постао  традиционални  узорни  модел  за  све  будуће  саборе,  те  је  као  такав  зафиксиран  и  на  иконама  са  приказањем  васе‐  ленских  сабора.  Поштујући  принцип  хијерархијског  старешинства,  председници  из  редова  власти  су,  осим  тога,  разместили  учеснике  сабора  и  према  њиховој  страначкој  припадности,  најављујући  тако  унапред,  данашњи  парламентарни  распоред  скамија.  На  челу  десног  реда  (у  односу  на  лађу  храма;  ако  се  гледа  од  прочеља  сенаторског  президијума,  то  је  онда  лево),  били  су  смештени  делегати  римског  папе.  До  њих  је  на  основу  3.  канона  II  Васеленског  Сабора  седео  Ана‐  толије  Константинопољски,  до  њега  Максим  Антиохијски,  па  епи‐  скоп  Таласије  из  Кесарије  Кападокијске  и  Стефан  Ефески.  У  левом  реду,  тј.  десно  од  президијума,  на  почасном  месту  је  седео  много‐  грешни  александријски  папа  Диоскор.  До  њега,  његова  десна  рука  из  времена  одржавања  Разбојничког  сабора,  Јувеналије  Јерусалимски.  Поред  њега,  заменик  тесалонијеког  епископа;  надаље,  зависно  од  припадности  дијецезама,  епископ  из  Египта,  Палестине  и  Илирије.  Сабор је почео са радом 8. октобра.  Како  ли  је  само  било  папиним  легатима  да  наспрам  себе  гледају  како  се  један  јеретик  кога  је  папа  осудио  сад  шепури  као  да  је  пуно‐  правни  члан  Сабора!  И  кад  су  сви  заузели  своја  места,  црквени  пред‐  седавајући  Сабором,  легат  Пасхазин,  затражио  је  од  царског  прези‐  дијума  да  се  пре  почетка  рада  Диоскор  искључи  из  састава  Сабора,  у  противном  ће  римски  легати  одмах  напустити  Сабор.  Президијум  је  ставио  приговор:  не  може  се  нико  отерати  без  судске  одлуке;  зато  је  и организован сабор да би било суђења. Пошто су легати мотивисали 

 

355

свој  захтев  за  удаљавање  Диоскора,  и  то  набрајањем  његових  криви‐  ца,  царски  президијум  је  то  једва  дочекао  па  је  дао  следећу  изјаву:  формално је отворена судска расправа; тужилац је већ дао свој исказ;  сад  је  ред  на  туженога;  Диоскор  губи  право  да  седи  на  свом  месту;  место саборника је место судије, а он је сад оптужен, па нека се зато  премести на клупу у средини, где му је место као туженом. Морао је  да  се  повинује  одлуци.  Тако  је  Сабор  узео  правац  према  правним  обалама, јер да је било другачије, одласком римског делегата Сабор  би  изгубио  ауторитет  васеленскости.  Диоскор  је  могао  тад  да  буде  бахат, па да настане нови хаос, као што се то већ дешавало на сабо‐  рима 431. и 449. године. Од те анархије и од те опструкције, Сабор је  спасла  само  баријера  државних  контролора.  Ово  би  била  илустра‐  ција  једног  у  низу  случајева,  осетљиве,  принципијелне  и  тактичке  узајамне сарадње Цркве и Државе, кад је разуман притисак државне  силе могао да спасе Цркву од анархије и кобне лажне слободе.  Црквени  тужилац,  који  се  био  добро  припремио  за  Диоскоров  случај  не  губећи  време,  изашао  је  на  средину  и  заузео  своје  место  које  му  припада.  Био  је  то  Евсевије  Дорилејски,  епископ  и  правник,  који се прославио у разобличавању јеретика; прво Несторија, а затим  и Евтиха. У низу изнетих чињеница о Диоскоровом насиљу, Евсевије  је  поменуо  и  некадашњу  директну  забрану  челницима,  Теодориту  Кирском  и  Иви  Едеском  да  дођу  на  Сабор  449.  године,  који  их  је  лишио чина без њиховог присуства.  На  ово  насиље  су  се  они  жалили  папи  Лаву,  па  их  је  онај  ужи  сабор у Риму 449. године већ био оправдао, тако да су сад de jure били  рехабилитовани.  Остало  је  још  само  да  се  ова  рехабилитација  спро‐  веде у дело на једном правом Васеленском сабору. Будући да су били  ослобођени  од  дворског  и  Диоскоровог  терора, Теодорит и Ива  нај‐  зад  стижу  у  Халкидон.  Међутим,  због  правне  форме,  засад  су  још  увек  били  ван  заседања.  Приликом  спомињања  Теодоритовог  имена,  римски легати су истог тренутка захтевали да се он уведе као потре‐  бан сведок и као учесник Сабора, пошто га је већ оправдао папа. Ме‐  ђу саборницима, који су седели са леве стране, ово је изазвало експло‐  зију  негодовања:  „Удаљити  одавде  Божјег  непријатеља,  Нестори‐  јевог учитеља!ʺ А они с десне су им одговарали: „Гоните одавде Фла‐  вијанове  убице!  Напоље  манихеји!  Напоље  јеретици!  Отерајте  убицу  Диоскора!ʺ А са леве опет: „Он је (тј. Теодорит) анатемисао Кирила!  Шта  би  хтео?  Хоће  сад  да  отера  Кирила?!ʺ  Председавајући  су  сти‐  шали буру тако што нису Теодорита, који је пре овога био формално  оправдан,  сместили  да  седне  у  редове  учесника  Сабора,  него  му  је  одређено  место  у  средини,  и  то  само  као  сведока  поред  тужиоца  Јевсевија. Овакви и њима слични повици у античко доба су улазили 

 

356

у  ритуал  и  радних  и  свечаних  скупова.  Њих  су  бележили  званични  записничари и били су уношени у записник. Имали су улогу данаш‐  њих манифеста и резолуција појединих парламентарних група.  Врло  дуго,  до  касно  у  ноћ,  читали  су  се  записници  са  Разбој‐  ничког Сабора, као и оног Флавијановог, Константинопољског, из  448.  године. Успут би државни тужилац и чланови президијума испи‐  тивали  оне  учеснике  сабора,  који  су  сад  ту  били  присутни.  Овде  стварно  треба  одати  признање  Диоскору.  Понашао  се  као  одважни,  искључиви  фанатик.  Већина  епископа  га  је  малодушно  напуштала,  наводећи примере његовог терора. А Диоскор им се потсмевао: „Ах,  бедници једни, уплашили сте се!ʺ „Зар су се тако хришћани плашили!  Свети мученици, зар сте тако поступали?!ʺ Кад су га прекоревали за  личну  пристрасност  према  Евтиху,  он  је  искрено  негодовао,  тврдећи  да  у  томе  нема  ничег  личног:  „Ако  Евтих  мудрује  супротно  догма‐  тима  Цркве,  не  само  да  је  онда  заслужио  да  буде  кажњен,  него  и  спаљен.  Ја  се  печем  на  мукама  због  вере  католичанске,  а  не  због  тамо некаквог човека! Мој ум је усмерен на оно што је божанско; ја  не гледам ни на какве личности и ни о чему другом не бринем, осим  о мојој души и о правој вериʺ.  Кад  је  поред  других  материјала  била  прочитана  и  помирљива  посланица св. Кирила упућена 433. године Јовану Антиохијском, као  и Флавијаново излагање вере из 449. године, изазвало је то код неких  одлучне изјаве:  „Слава Кирилу, и ми исто тако верујемо!ʺ  Источни  (тј.  Антиохијци)  су  објашњавали:  „И  Флавијан  тако  верује,  зашто  је  онда  био  осуђен!ʺ  Желећи  да  ухвате  и  да  констатују  овај  тренутак  једнодушности,  световни  председници  Сабора  су  предложили  да  се  појединачно  изгласава  ова  теза  о  сагласности  Кирила  и  Флавијана.  Председавајући Цркве, епископ Пасхазин, прихватио је предлог, па  је први дао пример гласајући јавно у позитивном смислу. Пример је  био заразан. Тако су гласали и многи други, укључујући ту и Таласија  Неокесаријског, једног од Диоскорових потпредседника на Сабору  449.  године.  Пошто  је  други  председавајући,  Јован  Јерусалимски  ви‐  део да је стара игра бесповратно проиграна, устао је, па не само што  је изјавио да се слаже са таквим гласањем, него је, баш као оно код  нас  на  примитивним  сеоским  поселима,  прешао  са  леве  (Диоско‐  рове) клупе и сео на десну (римску) страну. Повинујући се своме чел‐  нику, исто су то учинили и сви остали палестински епископи. Тако су  поступили и они са Илирика. Једини је међу њима Атик Никопољски  избегао гласање тако што је хитро напустио цркву, под изговором да  осећа  некакаве  јаке  болове. Чак су  се и четворица египатских епис‐  копа,  чланови  Диоскорове  свите,  који  су  били  потчињени  њему,  одлучили на исто такво изјашњавање јавним гласањем. 

 

357

Заседање  се  завршило  касно,  уз  свеће.  Ипак  су  световни  чланови  президијума  формулисали  закључке,  које  би  требало  да  усвоји  на‐  редно  заседање,  а  то  су:  а)  на  Сабору  449.  године  епископи  нису  били  слободни  у  изражавању  свог  мишљења;  б)  за  ово  насиље  су  били  одговорни  председници  Сабора,  те  због  тога  морају  бити  скинути  са  њихових  положаја.  Разилазећи  се,  саборници  су  певали  Трисагион,  тј.  Трисвјатое:  „Свјати  Боже,  Свјати  Крепки,  Свјати  Бесмртни,  помилуј  нас!ʺ  Ово  је  први  историјски  доказ  о  прихваћеном  певању  „Трисвја‐  тогʺ, које од тада често одјекује.  Кроз  два  дана,  10.  октобра,  састала  се  друга  сесија  Сабора,  међу‐  тим,  на  њу  нису  била  позвана  лица  која  су  на  крају  претходног  засе‐  дања  оглашена  за  кривце  и  за  која  ће  бити  потребно  донети  судску  пресуду,  а  то  су:  Диоскор;  затим  председавајући  на  Сабору  449.  годи‐  не:  Јувеналије  Јерусалимски  (није  му  помогло  његово  демонстра‐  тивно  покајање),  онда  Таласије  Новокесаријски,  Стефан  Ефески  и  Василије  Селевкијски.  Одсутна  је  била  и  цела  група  египатских  епи‐  скопа,  очигледно  по  Диоскоровом  наређењу.  Дезавуисане  су  уствари  биле  само  вође,  док  је  безлична  маса  епископа,  коју  су  они  водили,  остала  поштеђена,  задржавши  статус  учесника  сабора.  И  мада  се  на  прошлом  заседању,  следећи  своје  челнике,  она  премештала  слева  надесно,  ипак,  сада  није  била  лишена  ни  слободе  ни  могућности  да  се  усрдно  бори  за  монофизитско  богословље,  сматрајући  га  за  Кири‐  лово.  Мада  је  кључала  и  залагала  се  за  њега  час  уобичајеним,  при‐  хваћеним повицима, час негодујући пригушеним гунђањем.  Сматрајући  да  је  атмосфера  у  довољној  мери  припремљена  већ  и  оним  што  се  дешавало  10.  октобра,  као  и  обављеном  „чисткомʺ,  чланови  президијума  су  у  име  императора  предложили  Сабору  да  пређе  на  разматрање  спорног  догматског  питања,  као  и  на  усвајање  његове  нове  формулације.  Очекивали  су  да  би  она  могла  све  да  усагласи  и  све  да  смири.  Први  су  се  овоме  успротивили  римски  ле‐  гати.  Они  просто  нису  могли  да  схвате  како  и  због  чега,  после  саслушаног  извештаја  и  прихватања  Томоса  папе  Лава,  тј.  после  Roma  locuta  est...  опет  почети  „Јово  нановоʺ.  И  онда,  као  и  данас,  Рим  не  схвата  никако  другачије  значај  сабора,  него  само  као  свечано  приступање  већ  изреченом  папском  гласу.  Легати  су  имали  изричиту  инструкцију  да  не  дозволе  догматске  дискусије.  У  овом  конкретном  случају  се  и  грчка  већина  Сабора  бојала  богословских  спорова,  који  би  подрили  наду  на  иоле  миран  завршетак.  Уствари,  бојали  су  се  самих  себе,  знајући  дубину  и  оштрину  религиозних  емоција  које  су  их  раздвајале,  а  да  и  не  говоримо  о  теоријској  тежини,  која  је  за  многе  од  њих  била  недостижна.  Наш  савременик,  римокатолички  ис‐  торичар Y. Bardy, овај предлог легата који се поклопио са располо‐ 

 

358

жењем  Источних,  квалификује  као  „мударʺ  (set  avis  qui  etait  sage).  Ово просуђивање о мудрости је спорно, субјективно. Можда је ствар‐  но ово и било „bon pour lʹOccidentʺ (добро за народе Запада), али не и  за оне на Истоку, где би предузете мере механичког заптивања фон‐  тане  богословствовања  водиле  само  ка  одуговлачењу  болести.  После  Никеје,  читав  низ  сабора,  помесних  и  васеленских,  ма  како  да  су  се  наивно  и  безуспешно  заклињали,  ипак  нису  сачинили  никакву  нову  формулацију вере, осим оне једине, Никејске, која као да је била до‐  вољна за све ситуације. Док се не би иживела повећана температура  наредне  догматске  врућице,  сва  заклињања  би  остајала  неуспешна.  Такав је случај био и овом приликом, мало је „мудростиʺ и далекови‐  дости било код ових простодушних римских легата. Далеко више су  се  показале  мудрије  и  проницљивије  намере  владе  да  од  Сабора  извуче нову, усаглашену формулацију. Зашто је било потребно „опет  Јово нановоʺ, опет сакупљати са свих крајева  „васеленеʺ, доводити и  издржавати ту половину хиљаде представника цркава, кад се већ мо‐  гао  постићи  исти  тај  резултат  путем  курира  који  би  пренели  папино  писмо Флавијану, тј. тај знаменити Томос, и тако стављањем потписа  испод  њега  добити  формалну  већину  гласова?  Два  „недиригованаʺ  Сабора  у  Ефесу,  431.  и  449.  године,  показују  неспособност  да  се  до‐  несу  нове  дефиниције  вере.  После  овог  горког  искуства,  сад  је  била  донета  одлука  да  се  Сабором  „диригујеʺ,  тј.  да  се  потстакне  доно‐  шење  нове  формулације  вероисповедања.  Епископи  су  се  позивали  на  формалну  забрану,  коју  је  био  донео  II  Васеленски  Ефески  сабор  431.  године,  по  којој  се  не  сме  сачињавати  било  какав  други  символ  вере,  мимо  Никејског.  Председавајући  Сабора  су  на  овоме  лукаво  придобијали његове учеснике. Ови саборници су им предложили пак  да се поново прочита Символ вере као и други догматски документи  новијег  датума,  како  би  се  сви  убедили  у  то  да  се  одговори  на  но‐  вонастала питања у њима не налазе; а саборници су просто желели  да се ствар одложи и отегне. После Никејског символа био је прочитан  и  Константинопољски.  Овде  се  први  пут  на  сцену  званичне  историје  појављује  наш  „Никео‐Цариградскиʺ  символ,  који  је  према  свим  по  казатељима  настао  под  крај  аријанских  спорова  и  који  је  већ  био  познат учесницима II Васеленског сабора (381. г.), што се ипак не мо‐  же са тачношћу утврдити, јер не постоје записници са I и II Сабора.  Тад  је  било  прочитано  још  и  Кирилово  писмо  упућено  Несторију,  ‐  Καταϕλυαροῦσιν, затим Јовану Антиохијском, ‐ Εὐφραινεσδῶσαν, па  1 Histoire de lʹEglise publiée sous la direction de A. Fliche et V. Martin, t. IV p. 231,  Paris, 1948. 

 

359

томос  папе  Лава  и  уз  њега  придодати  текстови  са  упутствима  из  450.  године.  У  њима  је  папа,  како  би  задовољио  Грке,  цитирао  и  Кирила,  мада  је  исправно  одбацио  његову  опасну  формулу,  ‐  μία  ϕύσις,  која  тако  монофизитски  звучи.  Преко  најсаблажњивијег  и  најоштријег  Кириловог  писма  (τοῦ  Σωτῆρος)  са  12  анатемизама  прешло  се  ћутке,  као  да  је  то  било  по  обостраном  договору.  Тако  се  наступило  са  св.  Кирилом  у  донекле  пречишћеном  виду,  како  би  се  он  лакше  усагла‐  сио  са  папом  Лавом.  И  Атик  Никопољски,  а  онда  и  његови  Илирци,  као  и  један  део  Палестинаца,  почели  су  да  изналазе  разноразне  зачкољице  у  Томосу,  захтевајући  да  се  ипак  прочитају  12  анатеми‐  зама.  Међутим,  председавајући  су  ово  заташкали,  али  су  истовремено  признали  да  је  са  психолошке  тачке  гледишта  корисно  пружити  задо‐  вољење  свим  скептицима  путем  организовања  једног  приватног  засе‐  дања  и  то  под  руководством  Анатолија  Константинопољског.  Био  је  објављен  петодневни  прекид  рада  Сабора.  Анатолију  је  у  међувре‐  мену  дато  у  задатак  да  паралелно  заседа,  како  би  убедио  скептике  и  припремио  пројекат  за  усаглашену  формулу  верске  дефиниције,  тј.  баш то од чега се Сабор на све могуће начине ограђивао.  Док  се  у  овој  комисији  одвијао  богословски  посао,  за  13.  октобар  је  било  одређено  заседање  чисто  духовног  суда,  под  председништвом  легата  Пасхазина,  значи,  без  световног  президијума,  који  је  требало  да  суди  Диоскору.  Скуп  се  одржавао  у  анексу  храма,  у  тзв.  „Мар‐  тирионуʺ.  И  после  три  званична  позива  Диоскор  није  хтео  да  се  по‐  јави,  па  је  најзад  без  његовог  присуства  била  донета  пресуда  на  основу  бројних  доказа  о  узурпацији  власти,  насиља,  самовоље  и  дрскости;  питања  вере  се  нису  помињала.  Судску  одлуку  којом  се  Диоскору  одузима  чин  потписали  су  сви  епископи  без  изузетка.  Тако  је  била  постигнута  једнодушност  уз  прећуткивање  догматских  питања.  Истовремено  је  ово  погодовало  легатима,  јер  се  тиме  испо‐  љило  једнодушно  признање  врховног  ауторитета  римске  катедре.  Поменута  резолуција  овако  изгледа:  „Зарад  тога,  најсветији  и  нај‐  блаженији  архиепископ  великог  и  древног  Рима,  Лав,  через  нас  и  через  овај  свети  Сабор,  сједињен  са  блаженим  апостолом  Петром,  који  јесте  камен  темељац  католичке  цркве  и  основа  православне  вере,  лишава  Диоскора  епископства  и  свештене  частиʺ.  Ево  једног  и  то  свечаног  доказа  признавања  посебног,  изузетног  првенства  рим‐  ског  архиепископата,  заснованог  искључиво  на  првенству  апостола  Петра;  доказ  који  је  изрекла  древна,  неподељена  Црква  кроз  уста  једног  Васеленског  саборца.  Ово  је  и  доказ  о  дубокој  разлици  између  самог  менталитета  латинизма  и  хеленизма.  Иза  једних  те  истих  речи,  западни  и  источни  хришћани  нису  подразумевали  у  толикој  мери  различит духовни садржај, колико су га то осећали. Римљани, будући 

 

360

да  су  у  свом  целокупном  религиозном  и  црквеном  животу,  тј.  у  својој  практичној  еклесиологији  били  задојени  мистиком  власти  и  права,  у  својим  душама  су  под  тим  подразумевали  и  свој  будући  непогрешиви  папизам,  док  истовремено  „анархичниʺ  Хелени  нису  ни  наслућивали  могућност  такве  мистике  кад  су  признавали  онај  обичан,  позитиван  факт  традиционалног  првенства  части  и  ауторитета  римске  катедре.  Када  су  на  ту  тему  почетком  IX  века  отпочеле  свађе,  а  затим  кад  је  дошло  и  до  коначне  поделе  Цркве,  испољила  се  сва  дубина  овог  неспоразума  који  је  трајао  хиљаду  година.  Риму  су  се  Грци  чинили  као  нечасни  људи  који  су  се  одрекли  својих  потписа  и  обавеза  што  су  им  оставили  њихови  праоци,  и  то  не  само  на  том  IV  Сабору,  него  и  на  свим  наредним  Васеленским  Саборима;  чинили  су  им  се  као  људи  који  су  рационално  (по  протестантски)  одбацивали  мистичну  веру  предака.  А  Грци  опет,  у  претензијама  Рима  никако  нису  видели  овлашћење  апостола  Петра,  него  теократско  изопачење  или  пак  гре‐  хопад  западног  обрасца,  кад  је  у  варварској,  средњовековној  Европи,  њена  васпитаница  и  руководитељка,  папска  власт  постала  истовре‐  мено  и  политичка,  универзално‐империјална  власт,  над  читавом  ва‐  селеном.  А  то  управо  Грци  нису  могли  да  допусте.  Они  су  имали  тео‐  кратски  закониту,  хришћанску,  императорску  власт,  коју  је  Црква  миропомазала,  власт,  са  којом  је  ауторитет  Цркве  био  хармонизи‐  ран,  сачињен  и  усаглашен  по  теорији  симфоније.  Власт  пак  Рима,  снабдевена  је  била  теоријом  два  мача,  тј.  претендовала  је  да  у  прин‐  ципу  буде  дародавка  Петровог  овлашћења  и  византијским  василев‐  сима,  што  су  Грци  са  своје  стране  доживљавали  као  неподношљиву  и  увредљиву  јерес.  Чисто  црквени  лик  римског  првосвештеника  и  његово  законито  првенство  части  вибрирало  је  у  очима  Грка  такође  теократски,  међутим,  на  други  је  начин  мишљено.  Услед  самоза‐  штите  од  изопачених  теократских  претензија  папизма  Грци  су  га  од‐  бацивали  en  bloc  потцењујући  и  његово  неоспорно  првенство.  Ла‐  тини  су  се  пак  наплатили  Истоку  још  већим  омаловажавањем.  Тако  је бујала психологија жалосног великог раскола у Цркви.  Четврто  заседање  Сабора  отпочело  је  17.  октобра.  На  дневни  ред  су  императорски  председавајући  ставили  израду  дефиниције  вере.  Општу  опозицију  овом  задатку  је  изразио  црквени  председник,  еп.  Пасхазин:  „За  Сабор  је  правило  вере  оно  што  су  изложили  оци  на  I,  II  и  III  Сабору,  исто  као  и  оно  што  је  дао  достојанством  уважени  Лав,  архиепископ  свих  цркава.  То  је  вера  коју  Сабор  признаје,  којој  је  он  предан  и  то  без  икаквог  одузимања  или  додавањаʺ.  Онда  су  председавајући  затражили  појединачно  гласање,  како  би  се  разјас‐  нило  да  ли  сви  признају  да  је  Кирилово  и  Лавово  веровање  једно  те  исто. Притом су присталице Кирилове и Диоскорове оријентације по 

 

361

свој  прилици  изразиле  жељу  да  Јувеналије,  Таласије,  Василије  Се‐  левкијски,  Евсевије  Анкирски  и  Евстатије  Виритски,  значи,  колабо‐  ранти  из  Ефеса  449.  године,  који  су  привремено  били  удаљени  до  суђења  Диоскору,  а  које  то  суђење  није  закачило,  буду  сад  враћени  на  Сабор,  као  и  да  добију  право  гласа.  Световни  председници  доносе  тад  одлуку  да  консултују  императоров  Двор,  који  се  налазио  на  другој  страни  Босфора.  Убрзо  је  курир  донео  одговор:  император  полаже  наду  на  мудрост  Сабора,  а  Сабор  је  са  радошћу  вратио  у  своје  редове  спорне  епископе  који  су  у  целини  са  осталима  потписали  заједничку  резолуцију.  Нешто  је  другачије  стајала  ствар  са  13  египатских  епис‐  копа  који  на  првом  заседању  нису  прешли  на  десну  (римску)  страну,  тј.  били  су  против  Диоскора.  Од  тог  тренутка  они  су  се  нашли  ван  саборских  просторија.  Очекујући  ислеђење,  били  су  припремили  своје  исповедање  вере  у  коме  су  одбацивали  различите  древне  јереси.  али  су  прелазили  ћутке  преко  Евтиха.  Њих  су  позвали,  саслушали  их  и  поставили  им  низ  директних  питања.  Мада  тешко,  ипак  су  се  они  одрекли  Евтиха.  Одбили  су  да  излажу  своје  мишљење  о  Томосу  папе  Лава,  пошто  не  председава  њихов  александријски  челник.  Позивали  су  се  притом  на  свој  александријски  Статут,  тј.  на  6.  правило  Никеј‐  ског  сабора.  Међутим,  многима  су  били  попустили  живци,  тако  да  су  неки  падали  пред  ноге  старијим  епископима,  молећи  их  да  поштеде  њихове  седе  главе,  јер  им  у  Египту  за  стављање  потписа  на  Томос  папе  Лава  следује  смрт.  Није  ово  било  само  преувеличано  причање  приче,  него  је  то  био  истински  Диоскоров  терор.  Онда  им  је  са‐  општено  да  се  гласање  о  њиховом  учешћу  одлаже  до  избора  новог  патријарха  на  Диоскорово  место,  а  у  међувремену  они  могу  безбедно  да живе у Константинопољу.  На  основу  императорове  наредбе  Сабор  је  после  овога  морао  да  подвргне  ислеђивању  и  једну  групу  бунтовних  монашких  челника,  укључивши  ту  и  сиријског  аву  Варсуму  (Барцума,  који  је  постао  познат  по  својим  скандалима  из  449.  године).  Пошто  није  могао  од  тих  букача,  који  су  захтевали  рехабилитацију  њиховог  омиљеног  Диоскора,  да  добије  очекивано  објашњење,  Сабор  је  у  форми  пис‐  меног  решења  овај  безнадежни  случај  предао  у  надлежност  архи‐  епископа  Анатолија  Константинопољског,  на  административно  разматрање, и то после завршетка рада Сабора.  Световни  руководиоци  Сабора  су  приметили  да  су  се  епископи  заморили  од  расправљања  драматичних  личних  конфликата  и  да  више  нису  у  стању  мирно  да  пређу  на  догматске  формулације.  Зато  су  и  пренели  овај  главни  задатак,  који  им  је  Двор  наложио.  на  наредно заседање заказано за 22. октобар. Да би се олакшале муке     

362

око  нове  дефиниције  вере,  архиепископу  Анатолију  је  било  стављено  у  задатак  да  припреми  ову  формулацију  у  приватном  кружоку.  Колико  смо  упознати  из  потоње  дискусије,  јер  се  није  у  целини  сачувала,  она  је  изражавала  укус  већине,  тј.  очитавала  је  Кирилову  александријску  терминологију.  Осим  римских  легата  и  неких  Антио‐  хијаца,  скоро  сви  епископи  су  се  сложили  са  формулом,  ‐  μία  ϕὐσις...  тј. једна природа, која је по суштини била монофизитска.  Саборнике  је  у  ову  мрежу  повукао  онај  богословски  западни  ауторитет  св.  Кирила,  који  се  сам  дао  у  њу  уловити  због  свог  пре‐  великог  поверења  у  неке  офуцане  текстове  отаца  Цркве;  а  њих  су  злонамерно  кривотворили  аполинаристи.  Међутим,  било  је  потре‐  бно  да  прође  скоро  читаво  столеће  док  Леонтије  Византијски  није  разоткрио  овај  успели  фалсификат.  А  тад  на  Сабору  већина  се  није  сложила  са  термином  папе  Лава  и  Флавијана  „две  природе  након  сједињавања,  ‐  δὐο  φὐσεις  μετά  τῆν  ἔνωσιν,  него  је  предлагала  оно  увијено и двосмислено, έκ δὐο φὐσεων, тј. из двеју природа,  Световни  чланови  президијума  су  добили  податак  да  је  такође  и  Диоскор  употребљавао  термин  „од  две  природеʺ  а  да  је  истовремено  окривљавао  због  тога  Флавијана.  На  ово  је,  нико  други  до  сам  Ана‐  толије,  одједном  изјавио  да  Диоскор  није  свргнут  због  вере  (!!),  него  због  безобразлука;  папа  га  је  раније  једном  удаљио,  а  није  се  појавио  ни  на  саборном  суду.  Као  ученик  и  миљеник  Диоскоров,  Анатолије,  који  се  врло  лако  прилагодио  престоничном  курсу,  још  увек  није  био  свестан,  или  није  желео  да  зна  за  истински  јеретички  ентузијазам  Диоскора.  Ево  примера  по  каквом  су  мраку  лутале  чак  и  највеће  личности  грчког  епископата!  Још  увек  су  на  једно  око  (кириловско‐  диоскоровско)  били  слепи.  Њихова  је  напрегнута  видљивост  сва  била  усредсређена  у  другом  оку.  Њиме  су  још  могли  да  виде  само  једног  јединог  непријатеља  ‐  несторијанство.  И  на  сабор  су  још  увек  гледа‐  ли  као  на  армију  која  треба  да  потуче  непријатеља  кога  су  једино  они  могли  да  примете.  На  заседању  22.  октобра,  после  читања  предложе‐  не  формулације,  разлегли  су  се  антинесторијански  повици:  „Овој  де‐  финицији  треба  додати  и  име  св.  Марије  као  Богородице,  па  Христос  је  Бог!ʺ  Кад  је  Јован  Германички  хтео  да  истакне  две  природе  у  Хри‐  сту,  разлегло  се:  „Доле  несторијанац!ʺ  „Шта  би  требало  онда  да  ради‐  мо  са  писмом  најсветијег  Лава?ʺ  ‐  питале  су  галамџије.  Трезвена  ве‐  ћина  је  тврдила  да  предложена  формулација  управо  потврђује  Томос  папе  Лава:  „Лав  изражава  Кирилове  мисли!ʺ  Међутим,  папски  легати  су  и  овим  били  незадовољни.  На  основу  признања  баш  римока‐  толичког  историчара,  Y.  Bardy  (ор.  cit)  r.  234),  „они  су  желели  да  ка‐  нонизују сам текст посланице упућене Флавијануʺ, тј. текст Томоса. 

 

363

Пасхазин  је  тад  изјавио:  „Уколико  се  не  прихвати  писмо  нај‐  блаженијег  апостолског  папе,  Лава,  онда  нам  наредите  да  вратимо  наше  мандате  па  ћемо  се  вратити  у  Италију  и  тамо  организовати  саборʺ.  Чак  се  и  Евсевије  Дорилејски  дао  овим  збунити,  па  је  пред‐  ложио  да  се  окану  покушаја  доношења  на  Сабору  било  какве  де‐  финиције вере.  Очигледно  да  је  и  овај  Сабор  преживљавао  кризу  сличну  оној  на  претходна  три  Васеленска.  И  ево  сад,  као  и  онда,  почела  је  да  делује  старатељска  улога  државне  власти.1  После  хитног  договора  са  Двором,  чланови  Президијума  су  поставили  Сабору  ултиматум:  или  ће  Сабор  изгласати  дефиницију  вере,  или  ће  бити  распуштен  и  пренет  за  Запад.  Учесници  су  се  морали  примирити  и  спустити  тон;  али  су  се  ипак  разлегали  карактеристични  повици:  „Шта  ово  треба  да  значи?  Па и хоћемо да се разиђемо ако вам се наш  предлог  не свиђа!ʺ  „Њега  не  прихватају  несторијанци!ʺ  „Онда  нек  несторијанци  иду  у  свој  Рим!ʺ  Ово  су  узвикивали  становници  Илирика,  који  су  заједно  са  својим  центром  Тесалоником  административно  припадали,  као  пок‐  рајински  егзархат,  римском  патријархату!  Међутим,  географија  је  једно.  а  етнографија  је  друго.  Били  су  то  по  језику  и  богословљу  Хелени, те им је духовно био туђ латински Рим, као и они Риму.  Чиновници  који  су  седели  у  президијуму  покушали  су  да  појед‐  ноставе  исход  овог  заседања  конкретним  гласањем:  „Ко  је  за  Лава,  а  ко је за Диоскора?ʺ  Ово,  међутим,  није  могло  да  прође,  јер  у  суштини  није  било  ис‐  правно.  Као  прво,  док  му  је  пресуђивао,  овај  Сабор  није  просуђивао  Диоскорово  богословље.  Друго,  „или‐илиʺ  уопште  се  није  односило  на  поларизацију  Лав‐Диоскор,  него  је  било  супротстављено  Лавово  богословље  Кириловом.  Са  папиним  Томосом  су  несумњиво  у  не‐  сугласју  12  Кирилових  анатемизама.  Али,  у  том  тренутку  ово  рећи  гласно  није  било  могуће,  јер  су  сви  напори  били  усмерени  на  то  да  се  усагласе  два  богословствовања,  по  свом  обличју  несагласна.  Обе  ове  личности,  и  Лав  и  Кирило,  били  су  православни.  Међутим,  Кирилово  богословље  је  у  себи  садржавало  извесну  стварну  кварност,  која  је  захтевала  да  буде  очишћена,  дезинфицирана,  а  никако  дозволу  да  се  та  зараза  усаглашено  прогута.  Хоћеш‐нећеш,  требало  је  поново  у  зноју  лица  свога  покушати  да  се  формулише  дефиниција  вере,  чега  се  Сабор све до тог тренутка тако упорно клонио. Зато је била форми‐  1 Тако је било de facto; али то није био закон, то није било dc jure. Могло је  то да буде и лоше као на V Васеленском Сабору. Тамо је област духовне слободе  овако формулисана: „Дух дише где му се хоће...!ʺ (Прим. аутора) 

 

364

рана специјална комисија за нови предлог од кога се очекивало да ће  задовољити све стране у спору. У њу су ушла сва три папина легата,  а  од  Грка  су  укључене  ове  истакнуте  личности  (кириловци,  па  чак  и  диоскоровци):  Таласије  Кападокијски,  Евсевије  Анкирски  и  лично,  Атик  Никопољски.  Комисија  се  усамила  у  омањем  анексу  при  храму  Св.  Емфимије,  па  је  радила  иза  закључаних  врата,  како  јој  се  не  би  други  чланови  Сабора  мешали  у  посао  и  ометали  је.  И,  ево  чуда!  Стварно  чуда!  Ето  баш  та  комисија,  ‐  која  се  слободно  могла  наз‐  вати  и  комисија  очајања,  ‐  неочекивано  је,  после  прекида  од  неко‐  лико  часова,  сачинила,  потписала  и  поднела  тактички  најмудрију,  у  конкретној  ситуацији  најсавршенију,  у  философско‐богословском  смислу,  за  све  векове,  најзнаменитију  халкидонску  дефиницију  вере!  Састављачи  су  у  њен  темељ  унели  Антиохијско  излагање  вере,  при‐  хваћено  433.  године,  које  је  потписао  св.  Кирил  (такође  под  при‐  тиском  Царског  двора),  затим,  Кирилову  посланицу  Несторију,  ‐  Καταλιαροῦσιν  и,  наравно,  Томос  папе  Лава.  Компромис  два  богос‐  ловствовања  је  био  максималан.  Али  је  из  Кирилове  потке  свакако  била  избачена  она  отровна  ‐  μία  φύσις,  тј.  једна  природа.  Лавова  надмоћна победа је била неоспорна. Текст је звучао овако:   

„̒Επόμενοι  τοίνυν  τοτς  άγίοις 

 

πατράσιν,  ῞Ενα  καί  τόν  Αὐτὸν  όμολογείν Υίὸν τὸν Κὐριον ἡμῶν Ι.  Χριστὸν  συμϕώνως  ἄπαντες  ὲδι‐  δάχϑημεν:  τέλειον  τὸν  Αὐτὸν  ὲν  Θεότητι  καί  τέλειον  τὸν  Αὐτὸν  ὲν  ὰνϑρωπότητι.  Θεὸν  ὰληϑῶς  καί  ἄνϑρωπον  άληϑῶς  τὸν  Αὐτὸν,  ὲκ  ψυχῆς λογικῆς και σώματος, όμο‐  οὐσιον,  τῷ  Πατρί  κατὰ  τἡν  Θεό‐  τητα  καί  όμοοὐσιον  τὸν  Αὐτὸν  ἡμῖν  κατὰ  τἡν  ὰνϑρωπότητα.  Κατὰ  πάντα  ὄμοιον  ἡμῖν  χωρίς  άμαρτίας. 

1) Следујући,  дакле,  светим  Оцима,  сви  смо  научени  да  јед‐  ногласно  исповедамо  Једнога  и  Истога  Сина,  Господа  нашега  Исуса Христа, истога савршено‐  га  по  Божанству  и  истога  савр‐  шенога  по  човештву;  Бога  ваис‐  тину  и,  Њега  истога,  човека  ва‐  истину,  са  разумном  душом  и  са  телом;  Јединосуштнога  Оцу  по  Божанству  и,  истога,  једино‐  суштнога  нама  по  човештву;  по  свему  истоветног  са  нама,  осим  греха; 

Πρὸ  αίώνων  μὲν  ὲκ  τοῦ  Πα‐  τρὸς  γεννηϑέντα  κατὰ  τἡν  Θεό‐  τητα. Έπ᾿ ὲσχάτων δε τῶν ἡμερῶν  τὸν  Αὐτὸν  δι  ᾽ἡμὰς  καί  διὰ  τἡν  ἡμετέραν  σωτηρίαν  ὲκ  Μαρίας  τῆς Παρϑένου τῆς Θεοτόκου κατὰ  τἡν ὰνϑρωπότητα. 

2) Који  је  пре  свих  векова  рођен  од  Оца  по  Божанству,  а  у  последње дане Он исти, ради нас  и ради нашега спасења, рођен од  Марије  Деве  Богородице  по  чо‐  вештву, 

365

Исповедамо Једнога и Исто‐  Ἓνα  καί  τὸν  Αὐτὸν  Χριστόν,  га  Христа,  Сина,  Господа,  Једи‐  Υίόν,  Κὐριον,  Μονογενῆ  ὲν  δὐο  нороднога,  Који  се  у  двема  ϕὐσεσιν  ὰσυγχὐτως,  ὰτρέπτως,  природама  несливено,  непроме‐  ὰδιαιρέτως,  ὰχωρίστως  γνωριζό‐  њиво,  нераздељиво  и  неодвојиво  ιενον.  познаје,  при  чему  се  нигде  не  укида  Οὐδαμοῦ  τῆς  τῶν  ϕὐσεων  разликовање  природа  због  сједи‐  διαϕορὰς  ὰνηρημένης  διὰ  τἡν  έν‐  њења  него  се,  штавише,  чува  ωσιν,  σωζομένης,  δέ  μὰλλον  τῆς  особеност  сваке  од  двеју  приро‐  ίδιότητος  ὲκατέρας  ϕὐσεως  καί  είς  да  које  се  спајају  у  једно  лице  и  ἔν  πρόσωπον  καί  μίαν  ὐπόστασιν  једну ипостас.   συντρεχοὐσης.  3)  Исповедамо  Њега,  не  као  Οὐκ  είς  δὐο  πρόσωπα  μερι‐  ζόμενον  ἤ  διαιροὐμενον,  άλλ᾿ дељивог  или  раздељеног  у  два  ῎Ενα  καί  τόν  Αὐτὸν,  Υίὸν  καί лица,  него  као  Једног  и  Истог  Μονογενῆ,  Θεὸν  Λόγον,  Κὐριον  Ι. Сина  и  Јединородног,  Бога  Ло‐  госа, Господа Исуса Христа,  Χριστόν.  онако  како  од  давнина  о  Ње‐  ‐  Καϑάπερ  ἄνωϑεν  οί  προ‐  му  говораху  пророци,  и  како  нас  ϕῆται  περί  Αὐτοῦ  καί  Αὐτὸς  ἡμὰς  ό  Κὐριος  1.  Χριστὸς  ὲξεπαίδευσε је  Сам  Господ  Исус  Христос  нау‐  καί  τὸ  τῶν  πατέρων  ἡμίν  παρα‐ чио,  и  како  нам  је  предао  Сим‐  вол вере Отаца наших1.  δέδωκε σὐμβολον.ʺ  Негодовања  се  више  нису  чула.  Тешко  је  било  негодовати,  а  да  се  не  откријеш  као  монофизит.  Они  који  су  били  разложни,  дочекали  су  ову  формулацију  са  радосним  ускликом:  „То  је  вера  Отаца!  Сви  ми  тако размишљамо! Нек одмах то митрополити потпишу и ‐ тачка!ʺ  Међутим,  сенатори  из  президијума,  срећни  и  убеђени  у  коначно  постигнути  успех  изјавили  су  да  се  потписивање  текста  одлаже  до  скорог свечаног заседања коме ће присуствовати и императори.  Убрзо,  25.  октобра,  одржано  је  свечано  заседање  да  би  се,  најзад,  свечано  прогласила  постигнута  дефиниција  вере.  Појавио  се  импера‐  торски пар: Маркијан и Пулхерија. Као што је то и приличило рим‐  1  У  тексту  који  имамо  пред  собом  стоји,  ‐  ὲκ  δὐο  ϕὐσεων,  из  двеју  природа.  Према неоспорном закључку који је донела наука, овај израз није изворан. Он је  фалсификат  разних  секретара  патријаршијске  редакције,  доказ  дубоке  заразе  свеукупног  грчког  Истока,  доказ  о  уврежености  „диоскоризмаʺ.  Овом  фалсифи‐  кату  се  без  изузетка  супротставља  целокупна  литература,  списи  и  расправе  Отаца  Цркве  из  тога  времена  у  којима  свугде  пише  ‐  ὲν  δὐο  ϕὐσεσιν  тј.  у  двема  природама. (Прим. писца) 

 

366

ском  императору,  Маркијан  је  одржао  говор  на  латинском  језику  који  је  био  у  званичној  употреби,  па  га  је  тек  после  тога  преводилац  прочитао  на  грчком.  Потписе  су  ставили  355  епископа  и  њихових  заменика.  Отприлике  је  око  150  потписа  било  мање,  него  саборника.  Очигледно  да  је  опозиција,  глува  за  нови  курс,  који  многи  провинци‐  јалци  нису  увиђали,  била  навучена  да  под  разним  изговорима,  по‐  бегне  од  одговорности.  А  са  своје  стране  влада  их  је,  са  осећањем  олакшања,  на  рачун  државе  разаслала  по  њиховим  кућама,  раш‐  чишћавајући истовремено тиме и атмосферу у Сабору.  Очигледно  да  је  записник  са  овог  заседања  објединио  покличе  и  са  претходног:  „Сви  ми  тако  верујемо!  Сви  смо  у  томе  сложни!  Сви  смо  једнодушно  ставили  потписе.  То  је  вера  Отаца,  апостолска,  пра‐  вославна!  Слава  Маркијану  новоме  Константину,  новоме  Павлу,  но‐  воме  Давиду!  Ти  си  мир  свету!  Ти  си  учврстио  веру  православну!  Многаја  љета  императорки!  Ти  си  светионик  вере  православне!  Са  тобом  посвуд  царује  мир!  Маркијан  је  нови  Константин;  Пулхерија  је  нова Јелена!ʺ  Према  већ  устаљеном  обичају  на  крају  је  била  дописана  уствари  једна  беспомоћна  забрана,  да  се  осим  ове  сачињава  било  какав  друга  дефиниција  вере.  Очигледно  је  да  се  у  овај  безнадежни  покушај  заус‐  тављања  историјског  кретања  црквеног  живота  уносио  и  један  скромни  тактички  циљ:  једноставна,  заповедничка,  оштра  опомена  одозго  тој  прекомерно  разузданој  стихији  богословског  парничења  и  лидерског авантуризма.  Клирици  и  световњаци  који  се  нису  покоравали  саборном  оросу  кажњавани  су  зависно  од  степена  њихове  кривице:  разне  забране,  одузимање  чина,  изопштење  из  Цркве  са  свим  последицама  које  то  повлачи.  *     *  *  Кулминациону  тачку  саборских  напора  представља  настанак  и  утемељење  ороса  који  смо  горе  изложили.  А  кулминациону  тачку  унутар  самог  обимног  ороса  представљају  његове  негаторске  од‐  лике,  ‐  άσυγχὐτως,  άτρέπτως,  άδιαιρέτως,  άχωρίστως,  које  искључују  допирање  јеретичких  тенденција.  Психологију  и  логику  јереси  карак‐  терише  хипертрофирана  рационалистичка  умишљеност  која  саблаж‐  њава  и  самог  изумитеља  јереси  као  и  његове  ученике  који  се  њиме  заносе;  све  то  због  неког  новог  тумачења  тајне  откривења  које  им  изгледа  као  могуће  поједностављивање,  а  оно  уствари  води  ка  анули‐  рању,  ка  разарању  догмата.  Као  и  сви  догмати,  тако  је  и  догмат  о  Богочовеку  тајна  која  премашује  наш  „аритметичкиʺ  разум.  Али  та  је тајна за нас Богооткривена и Богомдана чињеница, тј. безусловна 

 

367

и  неминовна  истина.  То  је  стварно  cʹest  à  prendre  ou  à  laisser.  (Без  око‐  лишења:  или  прихватити,  или  одбацити).  Кад  наш  сићушни  разум  ra‐  tio  који  не  може  да  појми  тајну  свемирског  битија,  нити  тајну  нашег  сопственог  ја,  уобрази  да  их  је  ипак  некако  схватио,  па  се  онда  смело  упусти  у  срж  тајне  догмата,  те  почне  да  разбија  рубове  његовог  крис‐  талног  обриса,  тј.  дефиниције,  тада  он  стварно  твори  верско  насиље  над  светом  тајном,  „силази  с  умаʺ  и  у  екстази  лудила  виче  „Еурека!ʺ  (Пронашао  сам!).  Тако  су  под  утицајем  заводничких  чари  сатане  наши  прародитељи  пали  у  илузорно  усхићење  „еже  разуметиʺ  (као  да  су  све  разумели).  Постоји  пророчко  одушевљење  од  Духа  Светог  и  постоји  лажна  благодат  од  „духа  ласкавцаʺ.  Треба  поседовати  дар  да  се  разликују  духови:  „од  Бога  ли  су  они?ʺ  (I  Кор.  12,10).  Тај  бедни  ум‐  ник  Аполинарије  Лаодикијски,  кад  је  сачинио  своју  „аполинаријскуʺ  јерес  која  је  вулгаризовала,  тј.  разорила  тајну  Богочовека,  он  је  у  лажно‐благодатном  усхићењу  унео  у  текст  својих  тумачења  и  своје  крајње  искрено,  отворено  срце:  „О,  нова  веро!  О,  божанствена  мешавино:  Бог  и  плот  су  сачинили  једну  природу!ʺ  Како  се  не  би  склизнуло  у  тај  примамљиви  бездан  лажног  разума,  те  да  се  не  би  на  демоновим  крилима  летело  у  саблажњивом  усхићењу,  (Мат.  4,6);  Халкидонски  сабор  је  поставио  у  Христолошком  оросу,  на  изглед  обичне  преграде,  које  служе  као  предохрана,  са  циљем  да  се  спречи  пад  у  бездан  јереси.  Баријера  је  веома  танушна,  једва  приметна,  чип‐  каста,  састоји  се  само  од  четири  негације.  Међутим,  платонистичка  и  неоплатонистичка  философија  је  врло  добро  отшколовала  гносео‐  лошке  главе  чланова  ове  комисије.  Знали  су  они  да  је  само  човеку  дато  да  тако  размишља  о  апсолутном  и  недокучивом.  Изгледало  је  да  је  стечено  искуство  потврђивало  ону  једноставну  школску  директи‐  ву.  Комисија  је  одредила:  1)  „Несливено,  ‐  άσυγχὺτωςʺ,  јер  су  екс‐  тремни  монофизити  наливали  воду  плоти  на  ватру  Божанства,  па  је  она  испаравала,  нестајала;  или  је  пак  попут  траве  сагоревала,  те  је  само  остајала  огњена  стихија  Божанске  природе,  тј.  „једна  природаʺ.  2)  „Непромењиво,  ‐  ἀτρέπτωςʺ,  јер  се  за  оне  лукавије,  наводно  уме‐  реније  монофизите,  људски  род  толико  испромењивао  у  свом  су‐  штаству,  толико  је  изгубио  своју  реалност,  да  је  постао  само  не‐  стваран  омотач.  3)  „Нераздељиво,  ‐  ἀδιαιρέτωςʺ,  код  несторијанаца  су  две  природе  стављене  напоредо  једна  поред  друге  само  у  њиховом  илузорном  сједињењу.  4)  „Неодвојиво,  ‐  ἀχωρίστωςʺ,  а  код  маркели‐  јанаца  Богочовек  ће  у  последњи  судњи  дан  збацити  са  себе,  тј.  напустити човечију природу која је завршила своју улогу.  Говорећи  о  овом  оросу  IV  Сабора,  изрекао  сам  реч  „чудоʺ.  Није  то  само  реторике  ради.  То  мора  да  осети  сваки  обичан,  добросаве‐  стан историчар још док улази у ову компликовану пристрасност су‐ 

 

368

кобљених  странака,  амбиција  религије/  и  политике  и,  најзад,  сукоб‐  љених  расних  различитости  менталног  склопа  и  језика.  Како  је  из  тог  клокотавог  котла,  спремног  сваког  тренутка  да  експлодира  и  да  само увелича хаос, ‐ имали смо такав пример на Ефеском сабору 431.  и  449.  године,  ‐  могла  одједном  да  потекне  оваква  светла  струја  мудре,  смирујуће  доктрине?  Како  се  могла  пречистити  мутна  вода  прошавши,  како  се  то  каже  у  српској  пословици,  „преко  дванаест  каменова?ʺ  Баш  као  да  су  несташне  школарце  стрпали  у  школски  затвор и натерали их да ураде ненаписани домаћи задатак. И ево, Бог  благосиља  ову  принуду  која  се  показала  као  ваљана.  „Јер  угодно  би  Светоме  Духу  и  намаʺ,  да  се  прихвати,  како  су  то  нам  својим  примером  оставили  апостоли,  да  се  у  сличним  ситуацијама  овакав  начин  понови.  Тако  се  у  прози  живота,  у  слепилу  страсти,  у  греху  и  малаксалости  историје,  кроз  патњу  и  мољење  постижу  светле  капи  истине. Тако и Дух Свети зажели да одозго обухвати откривењем ис‐  правна  тражења  људскога  духа.  Уколико  су  разборитија  и  пре‐  цизнија знања историјске реалности, утолико се чудесније на фону те  прозе  одражава,  по  принципу  контраста,  зрака  Божанског  откри‐  вења. За очи верујућих право чудо; за тупе и слепе невернике и онако  се чуда не дешавају.  У  једном  тренутку  су  и  пророци  и  тајновидци  „били  у  Светом  Духуʺ,  а  онда  су  се,  опет  као  Земљанити,  потчинили  земљиној  тежи  ограничене  разумности.  Исто  се  тако  и  овај  колектив  саборских  отаца  у  једном  тренутку  узвисио  до  спознаје  ороса,  а  већ  наредног  часка,  приликом  разматрања  текућих  појединачних  питања,  опет  се  на очиглед свих нас распада на своје мањкаве саставне делове. Опет  имамо пред собом слепе индивидуе опседнуте страстима.  На  дневном  реду  заседања  26,  27.  и  28.  октобра  нашла  су  се  ад‐  министративна,  дисциплинска  и  лична  питања.  Укратко  ћемо  нешто  рећи о њима. Блажени Теодорит, кога је већ био оправдао Рим, сад  је  сам  захтевао  да  га  Сабор  оправда.  Био  је  он  мозак  Антиохијске  школе за коју је саборска већина једноставно мислила да је нестори‐  јанска. Теодорит је желео пред свима да оправда свој велики богос‐  ловски  рад  којим  је  испуњавао  читав  свој  живот,  међутим  њега  нису  хтели  ни  да  чују  саборски  оци  преморени  и  духовно  смлављени  због  онога  на  шта  су  се  одлучили,  а  притом  још  увек  затровани  отровом  монофизитства,  те  кад  су  угледали  Теодорита,  почели  су  одмах  да  вичу: „Не требају нам никакве приче! Анатемиши Несторија и квит!ʺ  А Теодорит њима: „Каква је вајда од тога ако вам ја не докажем да  сам  православан?ʺ  Гомила  епископа  је  довикивала:  „Видите  ли  да  је  несторијанац?  Напоље  јеретика!  Реци  јасно:  Света  Дева  је  Богоро‐  дица и анатема Несторију и на свакога ко Марију не назива Бого‐ 

 

369

родицом и ко дели Христа на два сина!ʺ Теодорит је могао да каже  да се и Несторије слагао са именом Богородице и да није учио о два  сина. Међутим, пред гомилом која је била изгубила стрпљење, било  је то  немогуће,  зато је  у очајању  право рећи  „махнуо  рукомʺ  и изго‐  ворио  захтевану  анатему.  „Е,  ако  је  православан,  онда  је  достојан  катедре!  Вратити  га  у  Цркву!ʺ  Ово  одсуство  жеље  епископата  да  проникне  до  православног  израза  антиохијског  богословља  и  да  га  схвати,  учинило  је  епископе  слепим  незналицама  пред  саблазнима  формулација александријског  богословља  на које  су  били навикли, а  које  је  скоро  сасвим  било  незаштићено  од  заразе  монофизитства.  А  живот се за ово њихово слепило тешко осветио. Читавих 250 година  упорне  монофизитске  реакције,  која  се  сјединила  са  инородном  на‐  ционалном реакцијом против хеленизма, исцрпли су снагу и умањили  значај  Византијској  Цркви  па  се  све  до  данас  осећају  ти  трагови  и  ожиљци  у  њеном  догматисању,  у  њеном  благочестију  и  у  њеном  стваралаштву.  После  Теодорита  пред  Сабором  је  требало  да  наступи  Ива  Едески,  његов  двојник  по  судбини  из  Диоскоровог  времена.  Саслу‐  шали  су  га  поводом  његовог  чувеног  писма,  које  је  упутио  Мари  Ардаширском  у  коме  окривљује  Кирила  за  монофизитство.  Одговор  Ивин је био јасан. Било је то пре 433. године, кад је Кирил попустио  пред  Антиохијцима  и  потписао  са  њима  заједнички  усаглашено  ис‐  поведање  вере.  Међутим,  саборни  оци  опет  нису  желели  да  улазе  у  суштину  антиохијског  богословља.  Њих  је  занимала  једино  анатема  против  Несторија,  коју  је,  наравно,  Ива  изговорио.  Независно  од  тога  остао  је  утисак  као  да  су  и  Теодорит  и  Ива  били  несторијанци.  Међутим,  као  што  то  увек  бива  у  страначкој  атмосфери  препуној  страсти,  саборници  овим  нису  умањили  подозривост  монофизитске  масе и њених вођа. Те су вође донеле овакву одлуку: „Ево видите, да  би  скренули  са  себе  пажњу,  анатемисали  су  Несторија  (био  је  још  у  животу  кад  је  почео  Сабор  451.  г.  са  радом),  а  његове  старе  при‐  јатеље, Теодорита и Иву су оправдали. Значи, Несторије је победио.  Доле  Халкидонски  Сабор  и  његов  челник  папа  Лав!ʺ  Ево  те  пароле  дуготрајног антиохијског покрета.  Чак су се и званични највиши кругови изнуривали тиме што се  ни  сами  нису  били  отарасили  старе  „Диоскорове  бољкеʺ.  Као  карак‐  теристичан документован пример за ову болест може да нам послу‐  жи  један  канцеларијски  фалсификат  који  се  садржи  у  самом  тексту  Халкидонског  ороса  и  који  се  види  по  томе  како  је  објављен  у  на‐  јстаријим и најауторитативнијим оригиналима. Тамо може да се про‐  чита „диоскоровскиʺ додатак  „из две природеʺ, уместо „у две приро‐  деʺ. Осим суштине ствари, очигледност фалсификата се докумен‐ 

 

370

товано доказује и тиме, што буквално сви, без изузетка сви древни  цитати ороса код светих отаца Цркве садрже оно што и очекујемо, „у  две природеʺ.  На заседању Сабора, одржаном 26. октобра, решило се и питање  граница  између  Антиохијског  и  Јерусалимског  патријархата.  Јуве‐  налије је својим опортунизмом успео да задобије за свој омалени па‐  тријархат  на  рачун  антиохијских  граница  већу  територију.  Овом  последњем  су  остале  тзв.  Две  Феникије  које  одговарају  данашњем  Либану и Сирији, плус недефинисана „Арабијаʺ. Јерусалим је добио  „Три  Палестинеʺ  са  три  митрополитска  центра:  Кесарију  на  обали  мора, Скитополис у јужној Палестини и Петру иза Јордана.  Ова  два  питања  око  граница  патријархата  била  су  мање‐више  лака,  јер  их  је  живот  већ  био  припремио.  Међутим,  поставило  се  питање  исте  те  врсте,  али  неупоредиво  деликатније,  које  је  дубоко  задирало у традиционалне појмове о нормама највишег управљања у  Цркви.  То  је  питање  канонског  пуномоћија  престоничног  Констан‐  тинопољског архиепископа. У суштини, због губитка моралног ауто‐  ритета Александријског патријархата, који се показао као кривац и  покровитељ једне јереси, одвојили су се само Јерусалим и Антиохија,  утврдивши своје привилегије. Дошао је ред да се одреде привилегије  Константинопољу.  Већ  3.  правило  II  Васеленског  константинопо‐  љског сабора из 381. године (кога Рим ни 451. г. није признао за васе‐  ленски)  озакоњује  архиепископу  Константинопољском  „првенство  части после Римског епископаʺ. Ево цео текст тог значајног правила:  „Константинопољски епископ да има преимућство части после Рим‐  ског епископа, зато што је тај град Нови Рим. ʺ Дакле, част и место  Константинопољске катедре потврђена је на политичким темељима.  Из давнашње историје познато нам је да је овај мотив за уздизање  неког епископата био непријатан другим дијецезалним апостолским  катедрама. Међутим, престонични примат Константинопоља, па чак  и  над  самим  Римом  а  да  не  говоримо  и  о  другим  центрима,  неза‐  држиво се сам по себи развијао из природних политичких разлога.  Ова  предност  је  сама  по  себи  долазила  у  руке  престоничног  архи‐  епископа, а да он није морао ни прстом да макне. Остало је једино да  се та преимућства констатују и да се post factum озаконе, као творе‐  вина коју је сам живот донео. Ово питање је било стављено на дневни  ред заседања 31. октобра и разматрало се као неко врло обично уз‐  гредно питање, отприлике као post scriptum након великог посла који  је  већ  био  обављен.  Очигледно  да  је  ово  заседање,  и  то  не  без  дип‐  ломатског  предумишљаја,  протекло  у  „породичном  кругуʺ,  тј.  без  учешћа римских легата и без сенаторског президијума. Закључено је  да се озакони постојећи обичај који су епископи из суседних дијецеза 

 

371

(на пр. из Тракије са европског тла, или из Понта и Асије1 са азијске  стране)  практиковали,  а  који  се  очитава  у  томе  што  се  ти  епископи  уопште  нису  обраћали  црквеном  суду  код  својих  митрополита,  него  су  радије  прибегавали  суду  императорског  Двора.  А  овај  пак,  придр‐  жавајући се канонских правила понашања, преносио је са своје стра‐  не чисто црквени и хијерархијски садржај поднесених тужби на архи‐  епископски  суд  престоничног  архиепископа.  Захваљујући  оваквој  на‐  вици,  изгледало  је  као  да  је  престиж  ове  три  суседне  дијецезе  Кон‐  стантинопољ  у  потпуности  апсорбовао.  Тако  је  престонични  епис‐  коп,  кога  је  поставио  Константин  Велики  унутар  старе  Хераклејске  митрополије  брзо  стекао  на  паразитски  начин,  ‐  на  простору  нове  престонице,  која  дотад  није  ни  имала  нормалну  епархијску  терито‐  рију, ‐ за свој патријархат повећу област састављену од те три поме‐  нуте  диецезе,  које  су  се  у  међувремену  угасиле  у  крилу  престонице.  Епископ  престонични  се  притом  није  дотицао  граница  територија  које  су  биле  под  утицајем  Антиохијског,  Јерусалимског  и  Алексан‐  дријског  патријархата.  Није  се  могло  ништа  рећи  против  тог  већ  ук‐  орењеног  фактичког  стања,  које  се  кодификовало  Каноном  9.  и  12.  на  том  заседању  IV  Васеленског  сабора,  и  то  без  ичије  примедбе.  Грчки епископат који се унутар себе тако трагично разликовао у  дог‐  матским питањима, био је тад једнодушан, чак и више од тога, једно‐  мислен,  у  признавању  национално‐религиозних  вредности  ауторите‐  та  своје  отаџбинске,  хришћанске,  императорске  власти  коју  је  сад  и  миропомазала  Црква,  као  њену  особиту  светску  васеленску  једин‐  ственост.  У зрачењу и аури  овакве  освећене  василевсове  власти изра‐  стао  је  и  ауторитет  престоничног  патријарха  па  некако  са  њим  по‐  стао  нераздвојан  попут  њеног  двојника.  За  грчку  самосвест  био  би  апсурд, ако би се овај ауторитет ограничавао. Римска критика засно‐  ваности  и  опсега  престижа  Константинопољског  архиепископа  била  је саслушана без приговора, али и без најмањег саосећања. Грци нису  били  ни  антипаписти,  ни  антиримљани;  признавали  су  папи  и  Риму  част  која  им  доликује.  Међутим,  они  би  били  љубоморно  увређени  када  би  од  Латина  чули  како  не  поштују  част  и  славу  њиховог  црквеног  поглавара.  Ово  је  вређало  и  њихову  синовску,  породичну  поноситост  на  богочовечанску  отаџбину,  на  њиховог  рођеног  васи‐  левса  и  на  патријарха  који  је  стајао  на  челу  државно‐црквеног  ор‐  ганизма.  ‐  Значи,  имамо  две  религиозно‐политичке  психологије,  које  су се безнадежно разишле.  У овом конкретном случају, изгледало је као да је архиепископ  Анатолије збацио са себе своје кириловско‐диоскоровско порекло,   Асија је западна област у Малој Азији. (Прим. прев.) 

1

 

372

те  да  се  преобразио  у  Константинопољца  pur  sang  (чисте  крви).  У  овоме се са њим слагао цео грчки епископат. Сматрали су да би папа  Лав  у  целини  морао  бити  задовољан  дипломатском  победом  коју  је  извојевао  и  да  је  то  био  погодан  тренутак  да  Римљани  због  тог  срећног догађаја ставе потпис под свршени чин, тј. потпис на приви‐  легије  архиепископа  империјске  престонице,  привилегије  које  сад  сви на грчком Истоку признају.  Ево  текста  тог  28.  Халкидонског  правила:  „Следећи  у  свему  од‐  луке светих Отаца и признајући овде тај канон који су установили 150  епископа,  присутних  на  Сабору  381.  године,  у  дане  помена  на  благо‐  честивог  Теодосија,  у  царујућем  граду  Константинопољу,  Новом  Риму,  ми  такође  решавамо  и  доносимо  одлуку  о  предностима  нај‐  светије Цркве у Константинопољу, Новом Риму.  Јер су Оци и престолу древног Рима дали преимућство које му и  доликује, зато што је он био царујући Град. Следећи исте те побуде  и правилно расуђујући, пренело је исто то право 150 најбогољубиви‐  јих епископа најсветијем престолу Новог Рима, да овај град који има  част  да  буде  Град  цара  и  сената,  и  који  има  подједнако  првенство  са древним империјским Римом, па у складу са тим да буде исто као  и  он  узношен  и  у  црквеним  пословима  и  тако  да  буде  други  после  њега.  И  само  полазећи  од  тога,  митрополити  за  област  Понтијску.  Малоазијску и Тракијску, а исто тако и епископи код инородаца горе  наведених области, да се искључиво рукополажу баш код тог најсве‐  тијег  престола  најсветије  Константинопољске  цркве.  А  то  значи  да  сваки митрополит из горе наведених области, са епископима из њих,  треба да поставља епархијске епископе, као што то иначе прописују  божанска правила. А митрополита пак горе наведених области треба  да  поставља,  као  што  смо  то  већ  рекли,  Константинопољски  архи‐  епископ;  и  то  након  уобичајеног  претходног  једнодушног  избора  на  терену, који се затим подноси на увид Константинопољуʺ.  Овако  постављање  питања  примата  Константинопољске  кате‐  дре јавља се као последица грешака императорске политике, ако по‐  лазимо  од  њених  сопствених  интереса.  Самим  тим  што  је  дозволила  Александријском  епископу  да  се  на  догматској  основи  бори  против  Константинопољског  колеге,  императорска  власт  је  себи  навукла  чак и политичког противника: конкретно Диоскора; сад је било одлу‐  чено  да  император  што  чвршће  узме  у  своје  руке  кормило  управ‐  љања Црквом. А то значи да и свог престоничног епископа уздигне  у исту раван до себе, а не да умањује његов престиж пред другим па‐  пама  (Александријским  и  Римским),  као  што  је  то  све  дотад  непа‐  метно и лакомислено Константинопољ чинио. Према тачној оцени 

 

373

професора  Ф.  А.  и  С.  А.  Терновског,  Грци  су  на  IV  Васеленском  сабору  доживели  одлучујућу,  па  чак  и  надмоћнију  улогу  папе  Лава  као  истинског  вође  православне  мисли,  са  извесном  збуњеношћу  и  својеврсним  страхом.  Били су  забринути да се некако не умањи пред  Римом не само њихово догматско него и канонско достојанство, које  је  са  тако  очигледном  лакомисленошћу  Константинопољ,  још  ту  недавно,  тако  унизио  пред  Александријом  у  Диоскоровом  случају,  а  пре  тога  и  у  случају  Јована  Златоустог.  Хватајући  се  сад  за  главу,  Диоскор  је  сад  признао  свој  александријски  провинцијализам  са  призвуком  монофизитства;  он  се  сад,  будући  непаметан,  подухватио  врло  осетљивог  и  напорног  дипломатског  посла,  да  се  код  Рима  избори  за  своју  моралну  позицију,  коју  је  II  Рим  тако  поткопао.  Пошто  су  римски  легати  сазнали  за  тај  усвојени  закључак,  јер  то  и  није била никаква тајна, затражили су за прексутрашњи дан, тј. за 1.  новембар  свеопште  заседање  Сабора;  иначе  била  је  то  и  последња  пленарна  седница.  Говорила  су  сва  три  легата.  Епископ  Пасхазин  је  уопштено  протестовао  против  такве  одлуке  која  је  касније  постала  позната  под  називом  28.  Канон  Халкидонског  сабора.  Епископ  Лукентије (Луценције) прекоревао је учеснике што се заборавило на  6.  Никејски  канон  по  коме  се  Александријска  катедра  ставља  на  II  место.  Презвитер  Бонифације  је  подсетио  на  инструкцију  коју  су  ле‐  гати добили од папе: не дозволити никакав насртај на одлуке Светих  отаца  у  Никеји  и  штитити  примат  Римске  катедре,  одбијајући  свако  позивање  на  знаменитост  било  ког  града  (алузија  на  Нови  Рим).  Прочитали су 6. Никејско правило, међутим, оно није давало одговор  на  ново  питање  конастантинопољског  ранга,  јер  325.  године  није  уопште  ни  постојала  Константинопољска  катедра.  Али,  за  Латине,  у  њему  се  налазио  један  драгоцени  додатак:  „Римска  црква  је  увек  по‐  седовала  приматʺ,  тај  додатак,  за  који  и  сама  Римокатоличка  црква  сматра  да  је  апокрифан  (Ор.  cit.  Y.  Bardy,  ρ.  239.).  Без  икаквог  пре‐  тварања,а  тада  никоме  ни  на  памет  није  падало  да  било  шта  има  против  исконског  првенства  ауторитета  Римске  катедре,  који  су  сви  признавали.  Међутим,  Римљани  су  имали  против  неизбежног,  новог,  исто  тако  органског  факта  специјалних  привилегија  епископа  у  пре‐  стоници  империје.  Ово  негирати  могуће  је  једино  ако  се  негира  и  теократски савез Цркве са Државом. А ако се одобрава овај савез, не  може  се  онда  одрицати  улога  II  епископа  у  двојединој  империји,  као  улога  епископа  реалне  престонице,  док  је  истовремено  I  место  без  икаквих  спорова  и  сумњи  стајало  увек  иза  мисаоне  престонице,  тј.  иза древног Рима, па чак и мимо чисто црквених разлога, као што је  то,  на  пример  било  првенство  апостола  Петра,  које  нико  није  пори‐  цао. Међутим, узнемирени римски представници су у овоме видели 

 

374

директну  увреду  примата  апостолске  катедре.  Епископ  Лукентије  овако изјављује: „Апостолска катедра се не сме деградирати у нашем  присуству. Зато, све оно што се догодило у нашем одсуству, насупрот  канонским  правилима,  молимо  врховну  власт  да  буде  поништено.  Ако се то не деси, онда нек се наш протест унесе у саборске акте. Ми  знамо о чему треба да обавестимо апостолског епископа, првог у це‐  лој Цркви, како би могао да пресуђује о увреди која је нанета њего‐  вој катедри као и о нарушавању канонаʺ. Ова формулација представ‐  ља  директно  подношење  апелације  на  28.  саборско  правило,  које  су  легати упутили папи. Легати су посумњали у то, да су се митрополити  Понта и Асије слободно сложили око ових највиших права Констан‐  тинопоља, а ови су пак са своје стране потврдили: „да, слободно смо  се  сложилиʺ.  Мада  Евсевије  Анкирски  и  Таласије  Неокесаријски  (Кападокијски)  нису  били  много  одушевљени  првенством  престони‐  це, ипак нису желели и нису могли да се солидаришу са „Римљанимаʺ  у овом протесту против II Рима. Наравно да је ово 28. правило папа  касније  одбацио  и  да  га  никад  Римска  црква  није  признала.  Једино  у  последњим издањима... Corpus juris canonici (Црквени законик) оно се  штампа посебно уз напомену да је то историјски документ.  Овај  је  протест,  тј.  апелација,  била  саслушана  без  икаквих  при‐  медби,  као  апсолутно  законит  акт.  Представници  императорске  власти су истог тренутка завршили ово последње заседање Сабора.  Међутим,  Двор  и  Константинопољски  архиепископ,  и  уопште  грчки  епископи,  били  су  заинтересовани  да  се  ублажи  расположење  папе Лава, па чак ако је могуће да он и призна 28. канон. Као пово‐  љан  повод  за  ово  указала  се  процедура  „ратификовањаʺ  саборских  одлука које су собом донели легати, а које је папа требало да обави.  У  суштини  до  овог  „ратификовањаʺ  долазило  је  и  у  свим  другим  случајевима, када би, на пример, заменици епископа на сабору који  би  организовао  неки  безначајнији  провинцијални  митрополит,  доно‐  сили папи материјале како би се он упознао са актима датог сабора,  тачније,  са  актима  који  су  били  тад  најважнији.  Међутим,  римски  архиепископи,  а  касније  и  латински  канонисти  су  из  овог  у  суштини  случајног  факта  извукли  нормативни  принцип  црквеног  права,  мислећи  да  је  тобож  то  већ  традиционално  папино  право  да  „рати‐  фикујеʺ  својом  сагласношћу  и  потписом  и  сам  ауторитет  Васелен‐  ских  сабора,  тј.  да  буде  суперарбитар  над  свим  Васеленским  сабори‐  ма.  Међутим,  у  овом  случају  ово  конкретно  „ратификовањеʺ  је  озна‐  чавало у првом реду само санкционисање правилног рада папских ле‐  гата.  Папа  је  најзад  направио  препис  њиховог  поднетог  акта  о  усвајању  саборских  одлука  са  потписима  учесника.  Такво  исто  „рати‐  фиковањеʺ и стављање потписа post factum чинили су и сви други 

 

375

епископи, без обзира што су њихове катедре биле мање и провинци‐  јалне,  и  то  онда  уколико  су  на  сабору  стварно  били  присутни  и  гласали  њихови  заменици,  презвитери  и  архимандрити.  Ни  Амас‐  тридском, ни Никејском, ни Апамејском итд. епископу на памет не  би  пало,  да  ставља  оверавајући  потпис  под  текст  извештаја  својих  заменика  да  умишља  како  тиме  узноси  себе  у  висине  суперарбитра  над  васеленским  саборима.  Међутим,  римско  самоосећање  је  било  савршено  другачије.  А  пракса,  као  да  је  баш  то  и  потврђивала.  Започело је то још од I Никејског сабора тиме што су папе, чувајући  себе  од  кипућих  страсти  у  саборском  котлу,  слале  на  саборе  своје  заменике. Њима је истински била туђа извесна јеретичка страствена  хазардност Истока, па су на саборе гледали донекле с висине. Као и  увек  с  Исток  није  схватао  Запад,  није  се  интересовао  за  њега  и  није  подозревао да тамо настаје и да се развија једна друга еклисиолошка,  црквено‐свештеничка  мистика;  римски  дух  је  већ  из  једног  простог  техничког  факта  изводио  закључак  о  посебном,  надмоћном  поло‐  жају  папе  у  односу  на  васеленске  саборе.  Не  наслућујући  од  свега  овога баш ништа, Исток је продужио несвесно да ставља потписе под  све „почасне титулеʺ које му је подносио Рим. Кад је у IX веку дошло  до тога да Исток плаћа те менице, а он почео да то одбија, показао  се тад у очима Запада као нечасни отпадник. И ово дубоко неразуме‐  вање Запада за понашање Истока, трагично траје до дана данашњег.  Као  илустрација  овог  хиљадугодишњег  узајамног  неразумевања  може да послужи и последњи, поменути акт који је Сабор изнедрио  и који је морално могао да се оквалификује као акт целог Сабора. То  је  једно  свечано  писмо,  уствари  молба  целог  пленума  источног  епи‐  скопата упућено папи Лаву да потврди 28. правило, због кога су rrpo‐  тестовали  његови  легати.  Писмо  је  било  ултра  дипломатско,  крцато  комплиментима,  које  је  рачунало  са  тим  да  бар  донекле  ублажи  не‐  помирљиво  становиште  папиних  легата.  Наравно  да  је  протест  ле‐  гата  прерастао  у  оштри  протест  самог  папе  Лава.  Император,  који  никако  није  желео  да  уђе  у  било  какав  конфликт  са  папом,  није  журио да се за неко време потврде све радње овог Сабора, јер по им‐  перијалном  закону,  тек  после  црквеног  потврђивања  он  потврђује  Сабор.  Архиепископ  Анатолије  Константинопољски  је  морао  пово‐  дом тог потврђивања да упути најпокорнију писмену молбу. Био је то  пример  епистоларног  улагивања,  па  чак  и  више  од  тога:  признавање  специјалне  предности  римског  епископа  у  Цркви, које  је  касније  до‐  бро  послужило  као  подршка  папским  претензијама,  и  као  потврда  Риму  и  његовом  мишљењу  да  су  Грци  сами  изневерили  своје  древно  веровање у папин примат. 

 

376

Учесници Сабора овако пишу папи: „Дошао си нам као тумач  гласа блаженог Петра, те си на све проширио благослов његове вере.  Зато смо могли да објавимо истину чедима Цркве о истоветности за‐  једничког  духа  и  заједничке  радости,  учествујући  као  на  царском  пиру у духовним утехама, које нам је припремио Христос путем твог  писма. Нас је тамо било око 520 епископа које си ти водио, онако као  што глава води делове телаʺ.  После  овог  свечано‐ласкавог  увода,  следи  молба  поводом  28.  Канона:  „Слали смо ти обавештења да смо донели одлуке о неким другим  мерама  у  интересу  мира  и  реда  у  црквеном  деловању  и  зарад  учвр‐  шћивања црквених статута, знајући да ће их Твоја Светост потврдити  и одобрити. Наиме, ми смо потврдили стари обичај по коме је епис‐  коп Константинопоља  постављао  митрополите у дијецезама Асије,  Понта и Тракије и то углавном није било ради предности Константи‐  нопољске  катедре,  него  зарад  спокојства  у  митрополитским  гра‐  довима... Ми смо потврдили Канон Сабора на коме је учествовало  150  отаца,  којима  се  гарантује  катедри  Константинопоља  друго  место после твоје свете и апостолске катедре... Били смо мишљења  да  Васеленском  сабору,  сагласно  жељи  императора,  приличи  да  потврди империјском граду ово преимућство, уверени да ћеш ти, чим  сазнаш за ово, гледати на овај поступак као да је Твој сопствени, јер  све добро које синови чине, чини истовремено част очевима. Зарад  тога ми те молимо, почитуј наше декрете својим одобравањем. И  исто онако као што смо се ми прикључили твоме декрету (о вери),  тако и Твоје Величије нека учини како то приличи синовима твојимʺ.  Разуме се да је Рим остао глув за ову логику која му је била туђа.  Обе стране, и латинска и грчка, криве су, мада су то радиле несвесно,  за  различити  прилаз  питању  смисла  примата  апостола  Петра  међу  осталим апостолима, као и питању смисла примата римске катедре.  Апостол Петар није надевао никакве одоре будућих папа ни на  себе ни на своје наследнике. Он је својим предводитељством исказао  поштовање Антиохији пре Рима. Њу је с лакоћом напустио, не посе‐  јавши  у  срцима  његових  антиохијских  наследника  ни  једног  јединог  атома  папистичких  претензија.  Међутим,  са  Римом  је  била  сасвим  друга ситуација. Рим је веч од давнина био истинска престоница свет‐  ске културе. Изгубивши своју мученичку главу у том пехару импери‐  јалне величине, овај кнез међу апостолима, до краја га је препунио.  Учинио  га  је  не  само  „по  плотиʺ  него  и  „по  духуʺ  свештеном  пре‐  стоницом читавог хришћанства, нове и последње светске религије.  То  је  неизмењива  чињеница  од  велике  важности,  историјска,  те  је  у  оквирима  историје   провиденцијално   првенство   Рима  неоспорно. 

 

377

Међутим,  провиденцијална  је  такође  и  клонулост  Рима  и  његово  „подмлађивањеʺ,  тј.  његово  удвајање  и  то  баш  помоћу  II  Рима  на  Бо‐  сфору.  Константин  га  није  створио  без  Божје  воље.  Реаговање  Алек‐  сандрије,  њен  покушај  да  задави  и  приграби  Константинопољ  тиме  што  му  се  неће  дати  друго  место,  били  су  заиста  кратковиди.  Била  је  то  на  читавом  Истоку  незадржива  тежња  да  се  нова  престоница  призна  за  свог  вођу  и  за  челника  свог  јерарха.  Није  се  Црква  грешно  и  безбожно,  него  напротив,  надахнуто  и  убеђено  саоваплотила  са  Државом,  са  империјом;  и  то  у  име  покорности  Христу  читаве  зе‐  маљске  историје,  не  бојећи  се  њене  материјалне  љуштуре.  Било  је  то  догматски исправно, антимонофизитско надахнуће.  Константинграду  или  Цариграду  су  се  инстинктивно  покоравале  катедре  источно  од  њега,  а  да  тога  нису  ни  биле  свесне;  катедре  које  нису  онако  чувале  свој  апостолски  барјак.  На  пример,  у  големој  диецези  Понту,  која  се  простире  од  Босфора  до  Еуфрата  није  посто‐  јао  ни  један  општеприхваћени  административни  центар.  Неки  су  нагињали  Кесарији  Кападокијској,  а  неки  Анкири.  Други  су  се  пак  одлучно  потчињавали  Константинопољу.  У  истој  тој  Малој  Азији  појавиле  су  се,  значи,  области  и  градови  који  су  сматрали  да  им  је  по‐  годније  и  повољније,  да  директно  инклинирају  престоници.  Таква  је  на  пр.  била  Витинија  која  је  иначе  део  Понтијске  дијецезе,  као  и  град  Халкидон  који  је  спадао  у  Витинију,  док  је  истовремено  био  и  при‐  градско  насеље  Константинопоља.  Никеја  и  Никомидија  са  друге  стране  Мраморног  мора,  такође  су  недвосмислено  везивали  себе  за  престоничну  сферу.  И  уопште  узев,  епископи  из  читаве  Мале  Азије  непрекидно  су  се  стицали  у  престоницу,  саветовали  су  се  са  пре‐  стоничним  архиепископима,  опседали  њихову  катедру,  саветујући  се  око  текућих  послова.  Преносили  су  овамо  и  своје  спорове  и  увлачили  престоничне  архиепископе  у  њихове  локалне  послове.  Услед  оваквог  обичаја  око  престоничног  архиепископа  се  накрцала  скоро  читава  једна патријаршијска област.  На  темељу  овакве  фактичке  праксе,  9.  и  17.  правило  тог  Халки‐  донског  IV  Васеленског  сабора,  сад  већ  без  икаквих  замерки  рим‐  ских  легата,  формулише  и  потврђује  правилник,  по  коме  се  за  све  оне  незадовољнике,  пресудама  својих  обласних,  тј.  дијецезијалних  сабора,  уводи  виша  апелациона  инстанца  у  форми  „престола  царују‐  ћег  градаʺ.  Позивати  се  на  римску  инстанцу,  као  на  вишу,  никоме  на  памет  није  падало.  Западу,  међутим,  јесте;  а  Истоку  то  није  било  по‐  требно.  Очигледно  због  чињенице  што  царство  које  чува  Цркву  и  ко‐  је  пружа  спољашњу  безусловну  снагу  њеним  законима  и  њеним  судо‐  вима, на целој империји, па и на Западу, ‐ резидира овде, на Истоку.  Међутим,  озакоњена  пуномоћија  престоничног  Константинопо‐  ља што се тиче више апелационе инстанце за горе наведене источне 

 

378

дијецезе,  Сабор  није  ни  помишљао  да  проширује  на  друге  патри‐  јархате;  ни  на  Египат,  ни  на  Сирију,  ни  на  Илирик  у  Европи.  Нај‐  новија тумачења неких Грка у смислу проширивања неких пуномоћи‐  ја  Константинопоља  (према  аналогији  са  универзалним  римским  принципом),  не  могу  имати  ослонац  на  слову  датих  законских  пра‐  вила, него морају бити мотивисани другачије. Поводом тога, Лаву су  са  своје  стране  писали  и  Маркијан  и  Пулхерија.  Наводећи  детаљне  мотиве  због  којих  он  то  не  може  да  призна,  Лав  им  је  одговорио:  а)  Мотив  узношења  Константинопоља  је  светски,  а  не  црквени.  Ко  зна  где све нема некаквих престоница? На пример, у овом тренутку Двор  резидира  у  Равени.  Не  треба  ли  онда  узнети  Равену  над  Римом?  б)  Овим признањем би се нарушила канонска права Антиохије и Алек‐  сандрије  као  апостолских  катедара.  в)  Нарушила  би  се  и  права  и  части  у  митрополијама  што  би  било  у  супротности  са  6.  правилом  Никејског  сабора.  г)  Позивање  на  3.  правило  Константинопољског  сабора из 381. године нема законску снагу пошто Запад није признао  ни тај Сабор, ни Сабор у Ефесу из 449. године. д) Овај нови канон би  био  последица  неодмереног  частољубља,  лош  пример  за  свакојаке  претензије и довео би до анархије у Црквиʺ.  Из  ових  разлога  папа  овај  Канон  није  потврдио.  И  до  дана  данашњег Латини окривљују Грке да су извршили узурпацију.  Питање  28.  правила  Халкидонског  сабора  остаје  актуелно  и  горуће све до наших дана, чак и унутар саме Источне Цркве. Код нас  несметано  царује  национални  сепаратизам  цркава,  па  кад  се  укаже  прилика води се и директна борба са духом и речју  28. правила. Нај‐  бољи пример борбе око њега имамо данас у полемици која се води на  страницама  Журнала  Московске  патријаршије  из  пера  С.  В.  Троиц‐  ког, који је постао светски канониста. 

 

379

ПОБЕДА 28. ПРАВИЛА  ХАЛКИДОНСКОГ САБОРА У ИСТОРИЈИ ЦРКВЕ 

Пошто  није  добио  од  папе  санкционисање  поменутог  правила,  император Маркијан је био приморан да дигне руке од тог посла, па  је  најзад,  7.  II  452.  године,  потврдио  све  закључке  Халкидонског  сабора. После овога потврдио их је и сам папа, прешавши преко 28.  правила, као да није ни постојало.  Наравно,  ово  правило  је  на  Истоку  одмах  ступило  на  снагу.  По‐  лазило  се  од  тога  да  је  папа  и  раније  признавао  уздизање  почасти  константинопољских епископа. 1) Ако сабор 381. године у Риму није  био  признат  као  васеленски,  зашто  се  онда  о  томе  ћутало  пуних  70  година? Касније су га ипак све папе признале. 2) Зашто су папини ле‐  гати  449.  године  захтевали  на  Ефеском  сабору  од  Диоскора  друго  место за Константинополз и били увређени због петог места на које  је  Диоскор  ставио  Флавијана?  Зашто  је  Анатолије  Константинопо‐  љски  у  Халкидону  451.  године  седео  на  другом  месту?  Значи  да  су  ипак ово право части легати и раније признавали.  У  даљој  историји  Западне  Цркве  законску  снагу  28.  Халкидон‐  ског  правила  признао  је  Рим  не  само  прећутно  (што  је  у  суштини  било  довољно  за  црквену  рецепцију),  него  чак  и  формално,  саборно.  Ако  чак  и  не  поменемо  36.  правило  Трулског  сабора  (које  су  само  привремено и двоумећи се признале древне папе), онда треба рећи да  је  за  време  папе  Николаја  I  (било  је  то  дело  Фотија  и  Игнатија)  на  Константинопољском сабору 869. године (за Рим је то био VIII Васе‐  ленски  сабор),  било  донето  21.  правило  којим  се  признавало  првен‐  ство  Константинопољског  патријарха,  одмах  после  Римског  папе.  Када  су  Латини  за  време  папе  Инокентија  III  заузели  1204.  године  Константинопољ  и  наместили  тамо  свог  латинског  Константинопо‐  љског патријарха, онда је Латерански1 сабор („XII Васеленскиʺ) до‐  1 Латеран је део Рима у коме су се одржавали епископски скупови. (Прим.  реценз.) 

 

380

нео следећу одлуку: „Обнављајући старе привилегије патријаршиј‐  ских престола, а уз сагласност светог универзалног сабора, реша‐  вамо  да  после  Римске  цркве  прво  место  има  Константинопољска,  друго  Александријска,  треће  Антиохијска  и  четврто  Јерусалимска,  с  тим да свака од њих чува своје почасно достојанствоʺ. Најзад, и Фло‐  рентински  сабор  1438.  године  је  у  своме  декрету  о  унији,  донео  овакво  решење:  „Константинопољски  патријарх  биће  други  после  најсветијег  римског  папе,  Александријски  трећи,  затим,  Антиохијски  четврти и пети Јерусалимски, уз очување свих њихових привилегија  и  праваʺ.  И  на  крају,  у  римском  „Corpus  juris  canoniciʺ  28.  правило  Халкидонског сабора се обједињује онде где му је и место.  Закључак  је  јасан:  Римска  црква  је  прихватила  ово  правило.  Другачије  и  није  могло  да  буде.  Оповргавајући  ову  чињеницу  (а  не  измишљотину),  Римска  црква  би  поткопала  и  саму  нињеницу  свог  првенства части. Покушај папе Лава, кога је подстакао  његов легат,  епископ Лукентије, да врати точак историје на  6. правило I Васелен‐  ског  Никејског  сабора  (кад  константинопољска  катедра  још  није  ни  постојала  и  кад  је  прво  место  после  Рима  било  дато  Александрији)  постављало је право неприродно и антиканонско безумље. Канони су  се градили на нињеницама и на обинајима. Тако је изграђен читав ад‐  министративни  систем  Цркве,  све  митрополије,  дијецезе,  патријар‐  хати, прилагођавајући се политичким и стварним центрима живота.  а  никако  према  sedes  apostolicae.  Јер  је  и  у  Фригији  и  Памфилији,  у  Филипима  и  Коринту,  и  на  Криту  било  на  десетине  епископских  ка‐  тедара  које  су  основали  апостоли,  а  њима  су  сад  отпочели  да  управ‐  љају  епископи  из  престоница,  дијецеза  и  митрополија.  Слава  „апо‐  столске  катедреʺ  је  била  само  додатни  фактор  и  украс  уз  фактичку  власт и појачани ауторитет.  *     *  *  Међутим, вратимо се најважнијој тачки  IV Васеленског сабора ‐  његовом  христолошком  оросу.  У  чему  је  његов  живи,  непрелазни,  непрекидни  развојни  значај  за  савремену  хришћанску  религиозну  свест; у првом реду за источно‐православну, а можда чак посебно и  за руско‐православну?  Ово је захвална тема за читаве системе хришћанске философије,  мистике, етике и аскетике. Наш је задатак да дамо само општа упут‐  ства, тачније, да само назначимо следеће: како и кроз коју призму ми  данас доживљавамо христолошки догмат, за кога нам је IV Сабор по‐  дарио саборску одлуку као спасавајућу директиву?     

381

Нама изгледа да је чак и онда, у V веку, кад је христолошки дог‐  мат  буктао  као  неугасиви  пожар  у  мозговима  хеленизираних  источ‐  них  народа,  да  се  тад  у  она  чисто  философска,  теоретска  интересо‐  вања  једино  на  прави  начин  разумевала,  право  говорећи,  само  обра‐  зована, учена мањина, тј. водећа богословска елита. У широким кру‐  говима  и  у  свести  маса,  интересовање  за  овај  догмат  је  било  подсвесно,  али  зато  ништа  мање  није  било  подстицано  и  од  стране  оне  пламтеће  сфере  религиозног  осећања,  тј.  од  оног  водећег  тона  источне религиозности. За ту религиозност, за ту њену моћ да осети,  такорећи  да  опипа,  шта  је  свето  а  шта  није  свето,  шта  води  према  Богу  а  шта  одвлачи  од  Њега,  карактеристично  је  једно  изоштрено  осећање  контраста  које  досеже  до  крајњих  граница  дуализма,  осећање  супротности  не  само  између  Творца  и  Његове  творевине,  Бесконачног и коначног, него и између Чистог в нечистог, Светог и  грешног,  скоро  исто  онако  као  што  је  то  између  Добра  и  зла  у  он‐  толошком  смислу.  То  је  подтекст  који  доприноси  неприметном  иск‐  ривљавању  на  путевима  искрене  аскезе  схватања  и  доживљавања  догмата  о  Боговаплоћењу.  Карактеристично  је  да  се  у  време  хрис‐  толошких  спорова  на  видно  место  појављују  армије  монаха  у  пренос‐  ном,  па  чак  и  у  буквалном  смислу.  Ревнитеље  аскезе  углавном  није  надахњивао  кенотички1  идеал  унижавања  Бога  све  до  човечијег  лика;  него  насупрот,  уздизање  плотске  природе  до  огња  и  до  свет‐  лости исходеће из  божанске  природе, која  сублимкра  човечију  плот  до  њеног  потпуног  преображаја,  па  чак  и  до  упијања.  Тако  је  на  тлу  аскезе  израстала  религиозност  монофизитског  типа,  а  за  њом  и  јеретичко богословствовање.  Као  противтежу  овом  крајњем  монофизитском  скретању,  пози‐  тивна,  спокојна  мисао  Рима  подржала  је  кроз  уста  папе  Лава  оно  здраво  стремљење  антиохијског  богословља,  те  је  спасла  ону  неоп‐  ходну  равнотежу  у  утврђивању  реалности  две  природе  у  Христу.  Помоћу  ове  здраве  и  трезвене  религиозности  био  је  установљен  и  здрави  критеријум  за  одређивање  норми  католичанске  црквене  ре‐  лигиозности.  Она  се  тиме  штитила  од  опасности  јеретичког, антико‐  смичког,  будистичког  спиритуализма.  Другачије  речено,  у  атмосфе‐  ри  православно‐католичанске  христологије,  тј.  у  атмосфери  свестра‐  ног  хармоничног  богословствовања  о  реалности  две  природе  у  Хри‐  сту,  морално‐практична  страна  живота,  како  хришћанина  појединца,  тако и читаве Цркве, инстинктивно се уклапала у здраву колотечину,  1 Теолошки термин изведен од кенози = добровољно самоунижавање Бога  кроз ваплоћење (Прим. реценз.) 

 

382

којој  је  био  туђ  јеретички  екстремизам.  И  ево,  то  православље  које  није  у  својој  разговетној  теоријској  свести  било  доступно  само  богос‐  ловској  мањини,  него  православље  на  делу  у  животном,  практичном  инстинкту  маса  и  јесте  баш  то,  које  све  до  дана  данашњег  остаје  ново,  непролазно  доживљавање  оног  истог  древног  халкидонског  догмата.  У  низању  векова  и  у  променама  историјске  средине,  мењала  се  само  форма његове спознаје, само његова богословска арматура.  Осим  ове  позитивне  дипломатске  помоћи  коју  је  Рим  указао  Ис‐  току  оболелом  од  монофизитске  искривљености,  у  датом  тренутку  и  у  току  потоњих  векова,  послужило  је  као  противтежа  и  као  против‐  отров,  властито  свеукупно  црквено  искуство  самог  Истока.  Био  је  то  онај  теократски  принцип  благословене  везе  са  Римском  империјом  и  њеном  културом  који  је  био  прихваћен  у  мислима  и  у  срцу  Цркве  како  би  се  историјски  служило  Царству  Божијем.  У  овом  догматски  утемељеном  и  осмишљеном  теократском  идеалу  „симфонијеʺ  Цркве  и  државе,  дате  су  у  савршеној  пуноти  у  савршеном  сједињењу  обе  природе,  а  да  притом,  ниједна  није  била  науштрб  друге.  Земаљска  де‐  фектна  природа  државе  са  њеним  греховним  људским  и  космичким  материјалом,  и  небеска,  божанска,  чудесна  природа  Цркве  са  њеном  мистичном  суштином  Тела  Христовог,  сједињене  су  ирационално  према  слици  тајне  Боговаплоћења  и  то  без  икаквог  мешања  или  уза‐  јамног  упијања.  То  је  тај  Халкидонски  догмат  у  животу  Цркве  који  је  ваплоћен  у  њеној  пракси,  у  њеној  моралности  и  у  њеној  посвећујуће‐  литургијској  теургији.1  Јер  оно  што  је,  према  хумано‐етичком  крите‐  ријуму  потпуно  нормално,  па  чак  и  савршено,  још  увек  не  може  да  задовољи  црквену  савест;  пошто  је  Према  мудром  науковању  Цркве  етички  савршено  само  оно  што  је  прошло  кроз  литургијску  атмос‐  феру  Цркве,  што  је  прошло  кроз  искушење  њеног  посвећујућег  чина.  па је за нас постало мистички преображено, те више  није просто про‐  фано,  него  свето.  Очима  вере  и  кроз  духовно  искуство  ми  постајемо  достојни  моћи  да  запажамо  унутар  црквеног  откривења,  аналогно  суштини  Халкидонског  догмата,  онај  истински  католичански  пра‐  вославни  пут  неминовног,  а  рекло  би  се,  противречног  божанског  и  човековог  принципа,  сједињавање  апсолутног  и  релативног,  вечног  и  пролазног,  светог  и  профаног.  И  то  не  само  у  мистагогији2  поједи‐  начног,  личног  хришћанског  подвига,  него  и  у  друштвеном  и  у  кул‐  турно‐стваралачком  подвигу,  светскоисторијском  и  у  опште‐чове‐  чанском, тј. ваистину васеленском подвигу.  Теургија = способност прављења чуда. (Прим. реценз.)   Мистагогија = увођење у мистерије; увођење у учење хришћанске Цркве. 

1  2

 

383

Ово  живљење  халкидонског  догмата,  који  је  у  пракси  имао  задатак  да  теократски  гради  симфонију  Цркве  са  оцрквљеном  им‐  перијом,  ‐  укључујући  истовремено  у  тај  појам  и  оцрквљење  свеукуп‐  ног  живота  и  културе,  ‐  пронела  је  древна  Црква  кроз  Средњи  век  па  све  до  најновијег  доба,  кад  се  овај  теократски  задатак  сударио  са  својим  великим  противником,  ‐  исто  тако  васеленским,  ‐  са  безре‐  лигиозним  хуманизмом 1  или  секуларизмом,  са  том  великом  јересју  најновијег  доба,  која  се  пробила  у  све  поре  нашег  живота.  То  је  изок‐  ренуто  монофизитство:  отклањање  или  протеривање  из  домена  ак‐  тивности  држава  и  из  хуманистичке  земаљске  културе  сваке  рели‐  гије,  као  и  свих  мистичних,  божанских  принципа  Цркве.  Формула  ове  јереси  баш  и  отпочиње  са  толерантном  паролом  одвајања  Цркве  од  државе,  са  дозвољавањем  религије,  али  као  личног,  приватног  става  сваког  појединца  (Privatsache).  Ова  формула  даље  дијалектички  пре‐  лази  у  отворену  борбу  и  прогонство  Цркве.  Ово  ново  прогањање  Цркве  резултира  од  новопаганског,  монистичког  sui  generis  „бого‐  словствовањаʺ,  од  идолопоклонства  пред  материјалистичким  схвата‐  њем космичког битка. То је чисто материјалистичко монофизитство. 

  Хуманизам  =  гносеолошко  учење  да  је  целокупно  наше  сазнање  само  човечанско  и  да  се  не  може  издићи  изван  човечанског,  јер  га  стварају  и  ус‐  ловљавају човечанске потребе. (Прим. реценз.)  1

 

384

ХАЛКИДОНСКИ ПРОБЛЕМ  У СХВАТАЊИМА РУСКИХ МИСЛИЛАЦА 

Да  ли  је  Црква  наше  епохе,  нашег  доба,  изградила  јасан  одговор,  свој  доктринарни  одговор  теоријског  богословља  упућен  тој  моно‐  физитској  јереси,  која  се  појављује  у  модерној  форми  монизма?  Морамо  признати  да  ми  још  увек  јасан,  општеприхваћени  кати‐  хизички  одговор  који  би  Црква  одобрила,  ‐  немамо.  Међутим,  тражење  тог  одговора  је  незадрживо  отпочело  и  можда  ће  трајати  још  многе  векове,  уколико  нека  посебно  заоштрена  драма  у  животу  Цркве  не  изазове  да  она  ипак  да  саборну  поучну  директиву  за  решење  тог  питања.  То  што  општеприхваћеног  одговора  на  дати  проблем  још  немамо,  свакако  не  значи  да  га  Црква  и  не  може  дати.  Увек  и  у  сва  времена  Црква  непрекидно  даје  одговоре  својим  верним  синовима  који  у  њеном  крилу  богословствују  умом  и  срцем,  даје  практичне  одговоре,  одговоре  путем  самог  живота  Цркве,  путем  њеног духа и њене религиозности.  Ова  област  већ  спада  у  посао  богословских  мислилаца  да  извлаче  из  саборне  свести,  па  чак  и  из  потсвести  Цркве,  тај  руководећи  прин‐  цип  у  богословском  стваралаштву,  и  то  у  оној  мери,  колико  то  за‐  хтевају  потребе  Цркве.  И  овај  грандиозни.  често  врло  напорни  и  надахнути  посао  богослова  свих  хришћанских  вероисповести  непре‐  кидно се развија, нарочито у XIX и XX веку.  Не  утапајући  се  у  море  литературе  на  тему  узајамног  односа  хри‐  шћанства  и  цивилизације,  желим  сад  да  се  ограничим  само  на  просто  истицање,  а  не  разраду,  посебног  и  специфичног  интересовања  бо‐  гословске мисли, у нашем руском православљу, за тај проблем.  Историја  руског  философског  и  богословског  рада  на  овој  халкидонској  теми  може  да  буде  захвалан  предмет  једног  обимног  специјалног истраживања.  Какви  само  генијални  Руси,  каква  само  крупна  имена,  какве  ис‐  такнуте и оригиналне личности руске културе стоје као путокази на 

 

385

задатку  обрађивања  велике  тајне  Богочовештва,  тј.  христологије  у  њеном  најновијем  схватању  и  доживљавању!  Колико  само  има  на‐  сртаја  на  Халкидонски  догмат  приликом  његовог  модерног  интер‐  претирања!  И  каква  је  тек  очигледна  изнемоглост  оних  који  праве  покушаје  да  дају  лични  задовољавајући  одговор  на  своје  сопствено  питање!  Обузет  страсним,  религиозно‐пророчким  служењем  Богу  кроз  уметност,  Гогољ  се  изнурио  том  сувишном  везаношћу  за  „свет  овајʺ.  Он  је  покушао  са  дечијом  наивношћу  да  у  својој  Преписци  са  прија‐  тељима  неприкривено  пројектује  синтезу  крепосне  полицијске  државности  са  православно‐манастирском  религиозношћу.  И  све  то  ради  заустављеног,  закоченог  у  свом  развоју  народа,  и  притом,  враг  би  га  знао  још  и  каквим  све  средствима!  И  директно  или  индиректно,  подстакнут  од  стране  свог  духовника,  оца  Ржевског,  отишао  је  још  даље.  Ужаснувши  се  пред  охлађеношћу  патоса  његовог  уметничког  стваралаштва,  он  је,  кроз  покајање,  одбацио  од  себе  све  оно  плотско,  па  се  у  подвигу  спиритуализма,  усмртио  изглађавањем.  Силовито  је  у  младости  јурио  ултра  несторијанским  путем,  служећи  зову  људске  природе.  Кад  је  дошао  κ  себи,  већ  је  био  изнемогао  на  православном  раскршћу,  на  оном  покушају  да  повеже  човечије  и  Божије,  па  пошто  је  изгубио  равнотежу,  склизнуо  је  у  спиритуализам,  тј.  у  монофи‐  зитску јерес.  На  Гогољеве  муке  се  осврнуо  архимандрит  Теодор  Бухарјов,  професор  универзитета  из  Москве  и  инспектор  Казанске  Духовне  Академије.  У  оном  мраку  из  40‐их  и  50‐их  година  прошлог  века,  он  је  испевао  необично  патетичну  химну  спајању  две  природе  у  Христу  и  према  представи  те  тајне,  спајању  и  у  самом  православљу  истине  Божјег  Царства  како  на  небу,  тако  и  на  земљи,  у  историјско‐култур‐  ном  стваралаштву  човечанства.  Другим  речима,  испевао  је  химну  Халкидонском  догмату.  Међутим,  он  у  ово  није  убедио  ни  Гогоља  са  којим  је  био  у  преписци,  ни  званичну  цензуру,  која  је  забранила  об‐  јављивање  његових  радова.  Како  је  био  жустар  и  непокоран,  отац  Бухарјов  је  напустио  свештенички  чин,  па  је  све  до  смрти  продужио  своје  проповедање.  Рехабилитација  његовог  схватања  православља  и  објективно  тумачење  његових  поставки  чекају  свог  истраживача  који  би  са  љубављу,  без  сумње  мирно  доказао  да  је  оцу  Бухарјову,  док  је  правдао  код  Христа  светле  стране  Његовог  културног  гради‐  тељства,  било  истовремено  стварно  туђе  несторијанско  скретање,  тј.  оно  клањање  пред  културом  која  би  била  сама  себи  циљ;  него  је  он  културу  признавао  онакву  која  би  била  потчињена  и  покоравала  се  Христу  у  укупној  њеној  рационалној  синтези.  Халкидонски  пара‐  метар је, у оном што је најглавније, оправдавао оца Бухарјова а не 

 

386

званичну  цензуру  која  је  одбацивала  такво  богословље  у  име  моно‐  физитског  неуважавања  човечије  истине.  ‐  Достојевски  такође  бого‐  словствује  путем  својих  уметничких  ликова.  Предајући  цело  своје  срце  и  вољу  служењу  Православној  цркви,  он  уствари  из  недара  своје  савести  протестује  против  равнодушности  Цркве  према  земаљ‐  ској  истини,  која  тиме  добија  монофизитске  облике.  Чак  јој  „уз  нај‐  веће  поштовање  враћа  улазницу  за  улазак  у  Царство  Небескоʺ  и  тајно  помишља  да  пресвета  Богородица  садржи  у  себи  „мајку  сирову  земљуʺ,  и  да  је  истовремено  и  освећује.  А  старац  Зосима  излива  ма‐  штарије  свога  срца  о  откривењу  у  Православљу  оног  оптимистичког,  животољубивог  пута  спасења.  ‐  Све  ово  не  излази  из  оквира  Халки‐  донског  догмата,  али  ипак  у  његовим  границама  снажно  истиче  и  чистоту  природе  космоса  и  човека.  Константин  Леонтијев  ће  ово  пре  назвати  „ружичастим  хришћанствомʺ  и  супротставити  ће  му  аутен‐  тично  светогорско  православље  Атоса,  који  иде  све  до  граница  суро‐  вог аскетизма монофизитства у пракси.  Током  70‐их  година  XIX  века  издиже  се  гигантска  фигура  В.  С.  Соловјова,  који  се  посебно  бави  овим  питањем.  По  природи  фило‐  соф,  бриљантни  публициста  и  проповедник  хришћанско‐црквеног  погледа  на  свет,  он  је  у  току  три  деценије,  призивао  богословску  мисао  Руске  цркве,  упорно  инсистирајући  да  као  прилог  нашој  исто‐  ријској  епоси,  конкретно  изложи  упутства  Халкидонске  дефиниције  вере  о  сједињењу  две  природе;  и  то  иницирајући  процес  стваралачког  деловања  управо  хришћанског  дела  човечанства  у  духу  и  моћи  теок‐  ратије.  Владимир  Соловјов  је  неуморно  тражио  решења  и  форме  те  теократије;  темељито  је  изучавао  искуство  које  је  већ  имала  Римска  црква  у  тој  области.  Због  тога  смеоно,  он  лично,  у  свом  срцу  сједи‐  њује  Цркве.  Али,  ‐  не  састоји  се  само  она  његова  заслуга  и  онај  ути‐  цај  који  је  имао  на  читаву  генерацију  руских  религиозних  философа  све  до  наших  дана  (а  вероватно  дуго  и  после  нас),  ‐  у  тим  крајно‐  стима,  које  је  он  сам  изживео  у  току  свог,  нажалост,  краткотрајног  живота.  Таленат  и  заслуга  В.  Соловјова,  ‐  после  брзе  победе  материја‐  лизма  у  самом  себи,  тог  помодног  младићког  идеала  током  60‐их  го‐  дина  XIX  века  у  Русији,  ‐  састојала  се  уствари  у  гигантском  крчењу  путева  ка  идеалу  „  целовитог  знања  ʺ,  у  свеобухватној  синтези  фило‐  софије  и  хришћанске  догме,  у  стварању  теократске  црквене  исто‐  риософије  на  основама  и  у  светлости  догмата  о  Богочовештву.  Си‐  стем  Соловјова  за  православно  богословље  представља  блиставу  илустрацију  савременог  тумачења  неумируће  животности  и  спасо‐  носности  Халкидонског  догмата.  Ослањајући  се  на  дефиницију  вере,  прихваћену на IV Васеленском сабору, Соловјов потпуно свесно и 

 

387

отворено  приписује  процесу  земаљске  историје  човечанства,  бого  човечанску  природу  и  богочовечански  смисао,  која  је  тако  укључена  у  оквире  свеопштег  космичког  живота.  Он  то  чини  са  намером  да  би  постигао  противтежу  искривљавању  у  пракси  норме  апсолутног  богочовештва; па чак и у области православног догматизирања, исто  као и у области православне религиозности. И то баш у ситуацији  кад  се  Црква,  коју  одвлачи  једнострани  монофизитски  дух,  равно‐  душно клони своје активне улоге у земаљској историји.  Као  борац  против  једностраног,  ванисторијског  скретања  унутар  богословља,  Соловјев  истиче  пример  лика  богослова  ортодокса,  бо‐  Гослова  халкидонца.  Међутим,  његове  идеје  и  поставке  унутар  пра‐  вославних оквира халкидонског ороса, представљају само нову и сло‐  бодну  допуну  једног  философа.  Поздрављајући  ортодоксалне  оквире  које  је  усвојио  Соловјев  као  завет  Халкидона,  ми  се  ипак  критички  односимо  према  његовим  богословским  поставкама,  унутар  тих  оквира.  Несумњиво  је  да  се  људски  ум  никада  не  може  зауставити  у  тражењу  одгонетања  тајне  узајамног  односа  Творца  и  твари,  Беско‐  начног  и  коначног,  Божанства  и  човештва;  мада  нам  није  дато  да  разјаснимо  ту  тајну,  исто  као  ни  тајну  сваког  другог  догмата.  Ме‐  ђутим, јасно је да се успешан подвиг ума у појашњавању бесконачних  хоризоната  тајни  налази  на  светом  путу  Христове  истине.  На  овом,  такорећи  унутрашњем  фронту  догмата,  унутар  халкидонских  гра‐  ница,  Соловјев  је  истакао  две  философске  идеје  водиље:  „свеједин‐  ствоʺ и „софиологијуʺ. Као и за сваког другог философа, и за њега је  „свејединствоʺ  био  онај  омамљујући,  универзални,  свеобухватни,  све‐  крунишући  фокус  кроз  који  се  прелама  целокупна  структура  рела‐  тивног битија; а све укупно узев, и... Апсолута! Ево, на овакав салто  мортале од коначног ка Бесконачном не обавезује нас ничија, па чак  ни  философска  екстаза  Соловјева,  да  би  је  дозволили.  ‐  Ово  је  само  један  од  многих  примера  мочварних  глибова,  који  одвлаче  фи‐  лософе  у  тихи  фијаско,  и  то  на  самом  врху  њихових  последњих  до‐  стигнућа.  Други  крилати  пегаз,  који  није  само  рационалан,  него  и  мистичан,  пегаз  на  коме  Соловјев  прелеће  преко  страшне  провалије  између  Бога  и  света,  јесте  она  одавно  одбачена  и  полу‐заборављена  Софија.  Понављајући  древне  хиљадугодишње  покушаје  и  хелени‐  стичке  философије  и  библијског  хохмизма,1  тј.  свето‐духовности  и  рабинске кабале и бујне гностичке фантастике усмерене на то како  да се илузорно попуни провалија између Творца и творевине, Солов‐  1 Хохма = Премудрост; на јеврејском језику; на грчком: Софија. (Прим. ре‐  ценз.) 

 

388

јев  за  тај  задатак  одабира  најчистије  оруђе,  лик  Софије,  који  је  освет‐  лила  Библија,  па  тиме  по  инерцији,  на  дуге  стазе  заразила  наше  религиозно  философирајуће  мислиоце  и  поете.  Не  желећи  да  рас‐  прављамо  о  природним  границама  софијанске  митологеме,  ми  жели‐  мо  овде  само  да  укажемо  на  битну  логичку  порочност  саме  намере  да  се  у  магли  „свејединстваʺ,  а  на  крилима  софијанског  еона,  пронађе  нешто  што  посредује  између  Јединице  и  нуле,  између  Постојећег  и  ничега,  Апсолутног  и  релативног,  између  Бога  и  свега  и  оног  што  је  мишљено  изван  Бога.  Овде  имамо  квалитативну  антиномију  која  се  ничим  квантитативним  не  може  попунити;  то  је  антиномија  између  плуса  и  минуса,  између  да  и  не.  Никаквом  постепеношћу,  никаквим  мостовима  створеним  из  еона  не  може  се  прекрити  онтолошки  пре‐  кид  између  ове  две  поларности.  Очигледни  је  апсурд  и  самообмана  оно  схватање  да  се  може  онтолошки  спојити  Апсолутно  са  рела‐  тивним,  и  то  путем  постепеног  одузимања  из  Апсолута  неких  ње‐  гових  честица,  замењујући  их  притом  честицама  релативности  исте  величине,  и  све  то  до  потпуног  преласка  или  претварања  Апсолутног  у  релативно.  И  обрнута  процедура  је  исто  тако  апсурдна.  Уствари,  сваки  корак,  или  сваки  тренутак  ове  процедуре  просто  представља  тренутак  поништавања  битија  једне  категорије  путем  друге,  то  ни‐  како  није  корак  ка  њиховом  спајању,  њиховом  сједињењу  и  обједи‐  њавању.  Вишестепеност  таквих  процедура  представља  најчистију  логичку  илузију,  тј.  философску  самообману.  На  њој  се  заснива  сва  немоћна  фантастика  гностицизма,  његове  еономаније.  Међутим,  она  нам  ни  мало  не  користи  да  се  савладају  паралогичке  тајне  међусоб‐  ног  односа  Творца  и  тварног.  Ова  тајна  је  неминовна  чињеница.  Она  је  дата,  она  се  не  може  разумети,  она  се  мора  просто  прихватити;  не  заваравајући  се  притом  нашим  слабашним  разумом.  „Ни  заступ‐  ник,  ни  анђео,  него  Ти  Сам  Господе,  који  се  оваплоти,  спасао  си  мене  васколиког човекаʺ.  Овде  су  искључени  посредници  по  суштини,  посредници  по  би‐  тију,  посредници  онтолошки.  Никаквим  crescendo  ‐  diminuendo  од  твари  према  Богу  et  vice  versa  неће  се  створити  компактност,  непре‐  кидност,  па  ће  се  у  било  коју  од  милиметарских  шупљина  стропо‐  штати  као  у  провалију  целокупна  оваква  конструкција.  Па  ако  смо  чак  у  свету  релативних  ствари  приморани  да  оперишемо  антиноми‐  јама,  како  онда  да  се  не  поклонимо  пред  антиномијом  над  анти‐  номијама  и  не  престанемо  са  покушајима  да  се  дочепамо  онога  што  је  непојмљиво  разуму?  У  таквом  поретку  ствари  и  сама  идеја  „свеје‐  динстваʺ,  тј.  њена  недопустива  претензија  на  сливање  Апсолутног  са  релативним  мора  бити  одгурнута  у  онтолошке  границе  створеног  космоса. Да, тачно је да је космичко битије свејединствено и то не 

 

389

само  по  себи,  него  по  вољи  Творца  и  „Сведржитељаʺ  који  „одржаваʺ  и „животвориʺ све твари, али који никако сам није њима обухваћен.  Пошто  је  у  извесној  мери  намамио  и  довео  у  заблуду  гностичким  и  пантеистичким  двосмисленостима  ову  школу  високоталентованих  својих  ученика,  Соловјев  је  лично  остао  непорочан,  с  тачке  гледишта  Халкидонског  ороса  у  оном  ортодоксалном  потврђивању  принципа  Богочовештва  као  принципа  лучоноше  који  својим  теократским  зракама озарује историју човечанства и читавог космоса.  Философско  стваралаштво  В.  С.  Соловјева  су  високо  ценили  ор‐  тодоксни  богословски  кругови  као  апологетско  служење  Богу  међу  безрелигиозном  већином  руског  друштва.  Због  овог  изузетног,  рек‐  ло  би  се  профетичког,  пророчког  служења,  опраштала  су  се  В.  Со‐  ловјеву  његова  колебања  и  промена  мишљења  у  односу  на  поједина  питања.  Некима  се  није  допадало  ни  његово  изразито  одушевљавање  Римо‐католицизмом. Чекали су да се охлади; и дочекали су.  Темпераментан  и  оштар  противник  В.  С.  Соловјева  био  је  Кон‐  стантин  Леонтијев,  тај  смели,  отворени  омразитељ  идеала  и  духа  за‐  падне  културе,  хуманизма,  прогресизма  и  секуларизма.  У  својој  полемици  са  Соловјевим  он  није  допуштао  никакву  мирну  синтезу  ових  принципа  са  хришћанством.  Будући  да  је  био  страсни  естета,  он  се  у  себи  борио,  како  му  се  то  чинило,  са  овом  ђаволском  саблашћу  и  завршио  ту  борбу  тајним,  уствари  полујавним  постригом  пред  саму  смрт.  У  поређењу  са  слободоумним,  али  халкидонцем  Соловјевим,  Леонтијев  се  као  ултра  ортодоксан,  ‐  уствари  фактички  показао,  као  ревнитељ монофизитског богословља.  Оригинални  савременик  ове  антагонистичке  двојице  који  је  извршио  велики  утицај  на  Соловјева,  био  је  Николај  Фјодорович  Фјодоров;  био  је  то  тип  мислиоца  и  богослова  који  је  упао  у  нестори‐  јанску јерес.  Чињеница  да  је  Фјодоров  прогласио  за  светињу  научно‐технички  прогрес  и  уздигао  га  у  висине  теургијског  процеса  васкршавања 1  наших  праотаца  у  Христу,  очигледно  представља  нарушавање  оне  халкидонске  заповести  о  равнотежи  две  природе  у  Христу,  натура‐  јући недозвољени примат природе човека и космоса.  Поред  Фјодорова  по  степену  парадоксалности  и  по  карактеру  несторијанског  скретања,  можемо  још  поменути  и  В.  В.  Розанова.  Одбацујући,  исто  као  и  Леонтијев,  симпатије  Соловјева  за  Запад,  Розанов се насупрот Леонтијеву, занео полемиком са аскетизмом  1 Разлика је између воскресенија Христовог за вечност, и воскрешенија Ла‐  заревог за привременост. (Прим. реценз.) 

 

390

Цркве  све  до  напуштања  Новог  Завета,  па  чак  и  у  име  паганства.  Критикујући мистику Цркве као „религију смртиʺ, позивао је ка „ре‐  лигији рађања и полаʺ. Јеретствујући умом, В. В. Розанов се ипак  није никад у срцу растао са православљем.  У несторијанска скретања треба убројати и књижевно‐философ‐  ске конструкције Д. С. Мерешковског. Слично Розанову он преуве‐  личава  песимистичку  и  антикосмичку  страну  црквене  религиозно‐  сти, па понављајући В. Соловјева, уздиже оцену историјске изградње  културе према параметру Богочовештва. Међутим, погазивши гра‐  нице  Халкидонског  ороса,  захтева  од  Цркве  да  она  призна  примат  културе и Ероса који је покреће, играјући се притом двосмисленим  термином „света плотʺ.  Идући стопама Соловјева, тј. његовог историософског тумачења  Богочовештва, Берђајев је, пошто је у младим годинама једно време  био пао под утицај Мерешковског и Розанова, сад почео да апелује  на неку проблематичну „нову религиозну свестʺ. Захтевао је притом  од Цркве учешће у социјалним реформама, тако да убрзо продубљу‐  је, прецизира своје новаторство. Пошто је већ био ушао у ток халки‐  донске равнотеже, он се очигледно није ограничавао њеним међама,  него  је  подземним  и  заобилазним  путевима  излазио  ван  њих.  Тако  Берђајев,  превазилазећи  Мерешковског  префињеношћу  философ‐  ске  мисли,  није  на  линији  процеса  Богочовештва  истакао  оно  нез‐  грапно питање освећења плоти, него је потенцирао духовно питање  освећења  људског  стваралаштва,  те  је  на  тај  начин  пружио  један  блистав коментар уз идеју Соловјева о Богочовештву. Исто се тако  и  у  тражењу  решења  антиномијских  тајни  на  путевима  „свеједин‐  стваʺ, Берђајев удаљио од грубе грешке пригушивања границе изме‐  ђу Апсолутног и релативног. Али, по какву цену? Он је ипак подзем‐  ним  путевима  напустио основни  темељ халкидонског антиномичног  двојединства.  Руковођен  визијом  Бемове1  провалије  (Urgrund),  пре‐  познао  је  у  њој  тобожњи  живи  приус  Самог  Божанства,  Саме  Св.  Тројице, препознао је тамно лоно Саме Божанствености у коме се  таји одгонетка свих антиномија, па чак и самог добра и зла. Опет  пред собом имамо философску самообману гностицизма и то путем  степенастих прелаза од једног полуса ка другоме који стварају илузи‐  ју, као да разводњена антиномија са десет вода губи своју  квалита‐  тивну антиномичност, своју ирационалност или надрационалност.  С. Н. Булгаков, касније отац Сергеј, који је у основним цртама  свог религиозно‐философског стваралаштва био ученик и следбеник   Jakob Böhme,немачки мистичар. (Прим. реценз.) 

1

 

391

Β.  Соловјева,  уклопио  се  беспрекорно  у  оквире  халкидонске  орто‐  доксије.  Међутим,  као  и  његов  учитељ,  унутар  тих  оквира  он  у  нај‐  већој  мери  развија  доктрину  свејединства  и  доктрину  софиологије.  Отац  Сергеј  Булгаков  је  у  овим  смелим  полетима  богословља  пре‐  вазишао  и  В.  Соловјева.  Али,  напоредо  са  победама  које  је  С.  Бул‐  гаков  постигао  на  пољу  спекулативне  философије,  неизбежно  су  код  њега  присутни  и  они  порази  које  смо  ми  већ  истакли  код  његовог  учитеља  Владимира  Соловјева,  тј.  присутна  је  она  илузорност  улоге  Софије  у  схватању  тајне  стварања,  промишљања  и  спасења  света,  као  и  чињеница  да  је  објашњавајући  узајамну  везу  Бога  и  света  склизнуо у пантеизам.  Још  хармоничније,  још  обазривије  и  још  непорочније,  с  тачке  гледишта  Халкидонског  сабора  Симон  Лудвигович  Франк,  ‐  који  је  недавно  отишао  од  нас  у  онај  бољи  свет,  ‐  развија  ону  исту  почетну  серију  проблема  Соловјева,  који  су  касније  постали  традиционална  тама  руске  религиозне  философије.  Систематско  уопштавање  ове  серије  проблема  изложио  је  Франк  у  његовој  последњој  књизи  „Светлост  у  тамиʺ,  и  то  са  њему  својственом  једноставном  јасношћу.  Франк  не  допушта  ни  један  једини  атом  софиологије,  али  схема  све‐  јединства,  која  тако  пријатно  мами  многа  философска  срца,  код  њега  доминира  над  свим  проблемима  зла,  прародитељског  греха  и  искупљења,  значи,  над  свим  богословским  тешкоћама,  које  обавезно  муче  сваког  хришћанина.  Франк  је  занемео  на  граници  чистог  бого‐  словља.  Не  мислимо  да  је  у  овом  тренутку  обавезно  да  наводимо  још  не‐  ке  мање  карактеристичне  илустрације  радова  руске  мисли  у  области  проблема  око  Богочовештва.  Могли  бисмо  овде  само  још  да  наведе‐  мо  имена  браће  Сергија  и  Евгенија  Николајевича  Трубецких,  затим,  оца Павла Флоренског, Л. П. Карсавина и других.  Мислимо  да  је  и  навођење  горњих  примера  било  довољно  да  бисмо  потврдили  мишљење  како  у  хришћанској  философији  и  у  пра‐  вославном  богословљу  знаменита  и  славна  дефиниција  вере  са  IV  Васеленског  сабора  остаје  и  даље  да  се  доживљава  као  мудро  и  спа‐  соносно  упутство  за  она  питања  која  су  по  својој  суштини  хрис‐  толошка  и  која,  несумњиво,  у  специфичном  тумачењу  нашег  времена  непрекидно  егзистирају,  распламсавајући  се  притом  у  православној  свести, и то првенствено у руској философској и богословској мисли. 

 

392

МОНОФИЗИТСТВО ИСТОКА  ПОСЛЕ ХАЛКИДОНА 

Халкидонски  закључци  су  били  пропраћени  гаранцијама  слободе  мишљења;  био  је  дат  ροκ  за  дискусије  и  размишљања,  без  обзира  што  је  руководство  световне  власти  било  чврсто  у  своме  ставу.  Кад  су  се  појавиле  неке  сумње  око  извесних  израза  у  посланици  папе  Лава,  онда  је  био  одређен  рок  за  разна  саветовања  и  договоре.  Император‐  ски  чиновници  су  инсистирали  да  ова  саветовања  имају  приватан  карактер  те  да  се  не  обављају  у  атмосфери  заседања  самог  Сабора,  како  би  се  избегла  свака  наглост  и  притисак  на  савест  појединих  чланова.  Тек  након  шестог  дана,  17.  октобра,  дошло  се  до  другог  читања  резолуције  која  је  била  постигнута  договором;  па  ипак  су  колебања  још  трајала.  После  четири  дана  опет  је  наново  прочитан  нацрт  ороса.  Император  је  наредио  да  се  пружи  могућност  одлагања,  колико  год  је  то  потребно,  свим  незадовољницима  и  колебљивцима.  Најзад,  по‐  сле  накнадних  разматрања,  текст  ороса  су  прихватили  сви.  У  истори‐  ји сабора није постојало скрупулозније одбране слободе мишљења.  Император  је  због  тога  оптимистички  био  уверен  да  ће  Сабор  имати  срећне  последице:  „Нека  сад  умукну  сва  бесмислена  надмета‐  ња.  Само  онај  ко  је  потпуно  порочан  може  да  претендује  на  право  ин‐  дивидуалног  мишљења  о  проблему  за  чије  је  решење  дало  свој  глас  толико  других  духовних  лица.  Само  прави  безумник  може.  поред  светлог  белог  дана,  да  тражи  варљиву  вештачку  светлост.  И  ко  нада‐  ље  покреће  питање,  после  пронађене  истине  која  је  већ  пронађена,  тај  јавно  захтева  промену  (mendatuim)ʺ.  ‐  Историја  нам  показује  нео‐  држивост  овог  добросавесног  оптимизма.  Ни  на  једном  сабору,  укљу‐  чујући  ту  и  Никејски,  није  било  у  толикој  мери  тешких  распри.  Сабор  је  постао  „свађалачки  барјакʺ  у  току  целог  једног  столећа;  целокупна  политика  императора  почела  је  да  се  врти  око  једног  јединог  питања:  прихватити или не прихватити Халкидонски сабор? Сви противници 

 

393

императорске  ромејске  Цркве  отпочели  су  православце  да  зову  през‐  ривим  надимком  „мелхитиʺ  (тј.  „царскиʺ  од  хебрејског  „мелехʺ)  или  пак, „синодитиʺ или „халкидонциʺ.  Испоставило  се,  међутим,  да  сва  једногласност  епископата  у  стварности  није  довела  и  саму  масу  верника  до  те  сагласности.  Тако  се  показало  да  епископи  не  изражавају  расположење  већине.  При‐  родно  је  што  су  управљачи  били  компетентнији  и  мудрији  од  „масеʺ,  али  маса  ипак  није  пошла  за  њима,  него  је  почела  да  их  изневерава.  Активно  схватање  источне  саборности  није  се  могло  ограничити  путем  једне  спољашње  форме.  Учење  папе  Лава  и  Евсевија  Дориле‐  јског  није  се  просто  показало  као  мудра  средина  између  Несторија  и  Евтиха.  Напротив,  источни  свет  га  је  у  највећој  већини  доживео  као  прикривено  несторијанство.  У  сваком  случају  је  та  маса  сматрала  да  постоји  и  друга,  Кирилова  формула  православља,  да  је  она  њихова  и  да  су  навикли  на  њу.  Али,  као  што  је  познато,  баш  је  Халкидонски  сабор  прећутао  12  анатемизама  па  је  чак  и  следећа  формулација  из  433.  године  „из  две  природеʺ  била  прецртана.  Кирил  је  био  принет  Лаву  на  жртву.  И  ево  како  је  отпор  „кирилистаʺ  изазвао  тешку  мо‐  нофизитску кризу.  У  тактичком  смислу  би  се  ово  могло  назвати  „скретањеʺ.  Била  су  потребна  пуна  два  века  да  се  у  тактичким  префриганостима  чита‐  во  време  у  суштини  мири  „Кирил  са  Лавомʺ  и  на  крају  крајева  да  се  изгуби  заувек  огроман  део  Цркве...  То  је  проблем  разоткривања  истине и тактизирања путем икономије, или ублажавања.  Кад  је  касније,  за  време  Јустинијана  била  предложена  форму‐  лација  „Један  од  Свете  Тројице  је  страдаоʺ,  било  је  већ  касно.  За‐  хтевало  се  да  се  више  не  мири  Кирил  са  Лавом,  него  да  се  жртвује  Лав ради Кирила.  Заоштравајући  предлагане  формулације  и  заташкавајући  нека‐  дашње  компромисе  који  су  се  користили  у  Цркви  (433.  г.),  папски  ле‐  гати  су  још  једном  доказали  да  нису  схватили  Исток.  А  то  што  су  императори  грешили  у  догматици  (а  не  само  у  тактици),  може  им  се  опростити;  међутим,  они  су  имали  једну  неопростиву  посебну  грешку:  били  су  слепи  у  својој  политичкој,  небогословској  сфери.  Превидели  су  опасност  од  преплитања  монофизитске  кризе  са  на‐  ционалним питањем у Источној римској империји.  Већ  је  несторијанство  било  дефинисано  као  национални  покрет.  Несторијанци  су  сами  себе  звали  „халдејски  хришћаниʺ,  тј.  народ  источно‐сиријске језичке сфере.  Монофизитство се дотакло управо Сиријаца, Јермена и Копта.  Национално  питање  у  Римској  империји  било  је  давнашње  и  нерешиво. Чак и у свом културном језгру ова двојединствена им‐  

 

394

перија  није  постигла  владавину  једног  језика.  Заједно  са  Црквом,  она  се  распала  на  два  језика.  Не  треба  се  онда  чудити  што  су  се  пери‐  ферни народи („језициʺ) такође у сваком смислу издвојили из ње.  Грчки  језик  је  на  Истоку  победом  своје  културе  стекао  своје  гра‐  нице.  Специфичан  отпор  хеленизацији  испољио  се  нпр.  у  Сирији,  док  су  поједини  градови  источних  дијецеза,  као  што  су  Селевка  (Селе‐  укија),  Лаодикеја  те  Антиохија  постали  понос  читавог  хеленизма.  Теодосијева  жена,  императорка  Евдокија,  која  је  иначе  била  Афри‐  канка,  желећи  да  направи  комплимент  Антиохијцима,  једном  се  ова‐  ко  изразила:  „Ја  се  поносим  тиме  што  припадам  вашем  граду  и  вашој  крвиʺ.  Али  већ  је  у  предграђу  Антиохије  народ  говорио  сиријским  језиком.  Лично  је  Јован  Златоусти,  као  презвитер,  морао  да  пропо  веда  баш  у  Антиохији  на  сиријском  језику.  А  по  селима  су  презвите‐  ри  говорили  искључиво  сиријски.  У  нижим  слојевима  реч  „румоијеʺ,  тј.  Римљани,  у  говорном  језику  је  значила  „војнициʺ;  значи,  подсећа‐  ла  је  на  римску  окупацију  а  понекад  и  на  свирепост.  ‐  Имала  се  на  чему заподенути сепаратистичка интрига, ‐ и она је букнула.  Хришћани  који  су  живели  у  близини  Александрије,  како  се  то  види  према  извештајима  које  су  за  собом  оставили  мученици,  нису  приликом  ислеђивања  на  суду  разумевали  грчки  језик.  Тамо  је  коптска  маса  обележила  и  карактер  монашког  покрета.  А  она  је  до  те  мере  била  снажна  да  је  давала  подршку  вођама  националног  пок‐  рета  против  империје,  и  то  у  доба  настајања  монофизитства.  Касније  се  она  формирала  у  посебну  нацију  која  је  имала  свог  признатог  намесника.  У  време  арапске  најезде  640.  године,  он  је  директно  пре‐  дао  Горњи  Египат  (више  Делте)  у  руке  нових  освајача.  Копта  је  тад  било  око  милион  (према  неким  подацима  било  их  је  12  милиона,  док  је  православних  Грка,  који  су  највећим  делом  били  дошљаци,  било  само 300.000).  На  овим  чињеницама  су  се  формирали  фактори  монофизитске  реакције  против  Халкидонског  сабора.  Од  те  антихеленске  реакције  су  први  настрадали  епископи,  и  то  они  који  су  се  пре  тога  кратковидо  братимили  са  монофизитима,  као  на  пример,  Јувеналије  Јерусалим‐  ски и Таласије Неокесаријски.  Немири  у  Палестини.  Поводљиви  и  покорни  епископат,  који  је  прихватио  римске  саборске  формулације  под  притиском,  сад  је  ћу‐  тао.  Међутим,  не  бојећи  се  императорских  претњи,  дигли  су  се  про‐  тив  гласа  Сабора  смели  и  неустрашиви  људи  ‐  монаси.  Почело  је  то  у  Палестини.  Монах  Теодосије  дигао  се  против  Јувеналија  као  „издај‐  ника  вереʺ.  Монаси,  који  су  га  следили,  извикивали  су:  „Издајници  Кирила,  несторијанство  се  учврстило!...ʺ  Теодосија,  који  је  раније  живео баш код Диоскора, лично је Јувеналија довео на Халкидонски 

 

395

сабор.  А  Теодосије  је  одмах  после  потписивања  ороса  побегао  са  Са‐  бора  и  подигао  у  Палестини  устанак.  Посебно  је  монаштво  у  Пале‐  стини,  које  је  бројало  око  10  хиљада,  представљало  успаљиви  мате‐  ријал  и  то  оно  у  пустињи,  источно  од  Јордана  и  Мртвог  мора.  Они  нису  живели  по  општежитијима,  него  су  највећим  делом  слободно  лутали  и  мењали  место  становања.  Напори  св.  Евтимија  да  их  ор‐  ганизује  и  да  их  окупи  у  неке  савезе  остали  су  без  већег  успеха.  Све  је  ово  чинило  масу  монаштва  доста  анархичном,  јер  је  тешко  призна‐  вала  власт  Цркве.  Међутим,  и  у  организованим  градским  манасти‐  рима опозиција Халкидонском сабору је нашла себи ослонац.  Живела  је  тада  у  Јерусалиму  удовица  Теодосија  II,  Евдокија.  Мада  је  била  врло  образована,  додуше  на  паганској  књижевности,  тешко  да  је  била  припремљена  да  схвати  богословска  питања.  За  њу  је  Халкидон  био  Пулхеријин  сабор,  а  то  је  већ  било  довољно  за  њену  антипатију.  Она  је  сад  била  љубоморна  због  сабора  Теодосија  II,  тј.  због  Ефеског  Диоскоровог  сабора  449.  године,  оног  разбојничког.  Мада  се  Евдокија  од  мужа  била  и  разишла,  то  је  сад  било  у  другом  плану.  Евдокији  се  приближио  Херонтије,  игуман  латинског  женског  манастира  на  Маслиновој  Гори,  наследник  Меланијин.  Повећи  број  узорних  и  уважених  авва  ‐  пустињака  прикључио  се  покрету:  Гера‐  сим из Рима, Петар из Иверије (Грузије), презвитер Исихије и други.  Био  је  постигнут  договор  између  монашких  вођа  да  се  не  при‐  хвати  Јувеналије  и  да  се  за  Палестину  изабере  нови  поглавар,  а  исто  тако и нови епископи на места „који су пали у Халкидонуʺ.  Јувеналије  је  допутовао  у  побуњени  Јерусалим,  али  су  се  све  ње‐  гове  мере  показале  безуспешне.  Манастири  су  се  забарикадирали  и  претворили  у  тврђаве;  затвори  су  били  отворени  па  је  тиме  град  био  изложен  разбојништву  и  пожарима.  Учестала  су  разна  убиства,  па  се  посезало  чак  и  на  Јувеналија  који  је,  најзад,  побегао  у  Константи‐  нопољ;  а  Северијана  Скитопољског  су  убили.  Монах  Теодосије  је  био  проглашен  за  епископа  Јерусалима.  Императорка  Евдокија  је  била  душа  овог  револуционарног  покрета.  Теодосије  је  постављао  епис‐  копе  по  целој  Палестини.  Овај  покрет  није  ни  поменуо  Евтиха,  свог  богословског  праоца.  Дизали  су  једино  галаму  о  спасавању  угрожене  Никејске  и  Кирилове  вере,  пошто  су  је  наводно  Лав  и  Халкидонски  сабор издали. Монаси су чак директно осуђивали Евтиха.  Војни  заповедник,  комита  Доротеј,  добио  је  од  владе  наређење  да  смири  побуну  и  да  поново  доведе  Јувеналија.  Сад  монаси  наступају  против  војног  заповедника,  организују  се  у  армију  као  некад  Макавеј  против  Антиоха.  До  судара  противничких  трупа  је  дошло  у  предгра‐  ђу  престонице  древне  Самарије,  у  Неаполису  ‐  Наблусу.  Преговори  су били безуспешни. Отпочела је битка. Монаси су били разбијени, а 

 

396

Јерусалим  освојен  војном  силом,  manu  militari.  Јувеналије  је  био  по‐  ново доведен на катедру.  Међутим,  било  је  потребно  унутар  земље  смирити  ситуацију∙  Војсковођа  Теодосије  је  морао  да  бежи  на  Синај.  Петар  Иверијац,  грузински  кнез,  иначе  вишезначна  личност  у  историји  јеретичког  бо‐  гословља,  морао  је  да  се  сакрије.  Поражена  императорка  Евдокија,  коју  нису  победници  дирали,  опет  је  продужила  да  острашћено  под‐  грејава  агитацију.  Императорски  супружански  пар,  Маркијан  и  Пул‐  херија,  били  су  принуђени  да  се  писмом  обрате  монасима.  Замолили  су  и  папу  Лава  да  исто  то  уради.  Папа  је  написао  лично  Евдокији.  Пи‐  сали  су  јој  и  неки  царски  рођаци,  међутим,  Евдокија  се  смирила  је‐  дино  под  ударом  судбине.  Њен  зет,  западни  император  Валентинијан  III,  био  је  455.  године  убијен  у  побуни.  Рим  су  опљачкали  вандали,  а  њена  ћерка  са  унуцима  била  је  одведена  у  заробљеништво,  у  Африку.  Поражена  Евдокија  је  у  овоме  видела  Божју  казну  и  повукла  се  са  поља  црквене  битке.  Синајски  бегунац  Теодосије  је  био  ухапшен,  доведен  у  Константинопољ  и  стрпан  у  тамницу  у  којој  је  убрзо  и  умро.  У  Египту  су  немири  трајали.  У  Кападокији  је  против  Таласија  роварио  извесни  монах  Георгије,  а  у  самом  Константинопољу  ‐  по‐  већи  број  игумана.  Диоскор  је  већ  био  протеран  у  Пафлагонију,  у  Гангре,  где  је  убрзо  и  умро.  Под  протекторатом  префекта,  на  његово  место  је  био  изабран  нови  епископ.  Клир  и  виши  кругови,  који  су  до‐  тад  били  наклоњени  пропалом  Диоскору,  сад  су  сасвим  мирно  при‐  хватили  новог  епископа.  Утолико  пре  што  је  изабраник  био  презви‐  тер  Протерије,  иначе  личност  која  је  уживала  Диоскорово  поверење.  Међутим,  монаси  су  подигли  светину  која  је  викала  да  су  избори,  све  док  је  Диоскор  жив,  незаконити.  Морала  се  употребити  војска,  али  власт  није  могла  да  предвиди  снагу  побуњеника.  Војска  се  повукла  у  Серапеум,  који  је  истовремено  био  и  пагански  храм  и  један  део  Уни‐  верзитета.  Светина  их  је  међутим  опколила  и  живе  спалила.  Онда  је  влада  мобилисала  одговарајуће  војне  снаге  те  је  град  био  одвојен.  За  казну  је  становништво  ове  афричке  престонице  било  лишено  хлеба  из  државних  фондова,  као  и  купатила  и  позоришта.  Нижи  слојеви  су  продужили  да  дају  отпор  Протерију,  те  се  дошло  у  стање  грађанског  рата на бази очигледног националног сепаратизма.  Неки  епископи  су  почели  да  губе  места  због  учешћа  у  акцијама  опозиције,  која  није  попуштала  под  политичким  притиском.  Као  по‐  вод  да  се  она  огласиʺ,  послужила  је  Диоскорова  смрт  454.  године  у  прогонству,  у  Гангрима.  Власти  су  онемогућиле  покушај  бунтовника  да  изаберу  Диоскоровог  наследника  уз  Протерија,  који  је  већ  био  постављен. Из престонице је са специјалним задатком био послат у 

 

397

Египат силенцијар Јован да мири опозицију са Протеријем на челу,  али  није  имао  успеха.  Лидери  опозиције  су  били  оне  Диоскорове  присталице, уз чију је помоћ он и организовао Разбојнички Ефески  сабор 449. године. Поред осталих, били су то презвитер Тимотеј Елур  и ђакон Петар Монг. Они су осуђивали Евтиха и његову доктрину, па  су се ограничили само на Кирилово учење. Биће да су се у томе рази‐  лазили и са Диоскором који је Евтиха 449. године у Ефесу прогласио  за православног. Ови Кирилови следбеници нису желели да чују ни  за „две природеʺ, ни за Томос папе Лава, ни за Халкидонски сабор.  Бранећи Диоскора, они су објашњавали да он није свргнут због неке  јереси, него због своје дрскости и да је још изопштио папу Лава. Он  је био у праву јер је папа Лав „несторијанацʺ. Тимотеј Елур и Петар  Монг су преко силенцијара Јована изложили ове своје погледе импе‐  ратору Маркијану. Протерије, који је себе законски штитио, морао је  ипак и једног и другог саборно да свргне.  Промене на престолу и колебљивост императора. Пулхерија је  умрла  453.  године,  а  Макарије  457.  Пошто  Теодосије  није  имао  по‐  томака, власт на Истоку је допала генералу Лаву I (457‐474. г.). Он  је  зажелео  да  га  крунише  константинопољски  патријарх  Анатолије,  а овај је то врло радо учинио како би узвисио свој лични положај по‐  главара Цркве II Рима, ‐ а и да би се државни обред модификовао у  обред  црквене  симболике.  Користећи  привремено  одсуство  војног  губернатора који је отпутовао у  престоницу,  опозиција је у Египту  одмах пронашла потребне епископе па је на радост светине хирото‐  нисала Тимотеја Елура, као Диоскоровог наследника. Пошто је чуо  за ово, губернатор Дионисије се одмах враћа у Александрију и тера  Тимотеја  у  прогонство.  Побуњеници  га,  међутим,  приморавају  да  врати Тимотеја, да покуша да се помири са расколницима и да обе  стране продуже заједнички живот. Али било је све касно. На Велики  Четвртак 28. марта, гомила је упала у баптистериј Квиринове цркве  у којој је Протерије служио, па га је убила. Онда се дуго иживљавала  над његовим телом, вукла га по улицама, вешала га уз дивљачко ис‐  мејавање; да би га најзад спалила и развејала његов прах. ‐ Ово су  појаве у свим револуцијама, укључујући и религиозне!...  Тимотеј Елур је у Александрији остао сам. Један део Протери‐  јевих  присталица,  пошто  је  био  сасвим  исцрпљен  у  свађама,  био  је  спреман да се помири са Тимотејем. Али, како је Тимотеј био оруђе  у рукама екстремиста, он није могао да учини ни најмањи уступак.  Његов  положај  је  од  њега  захтевао  да  искључи  без  изузетка  све  епископе, халкидонце. Чак су и сами александријски клирици, који су  се налазили у Константинопољу, протестовали против таквих крај‐  ности. Међутим, Тимотеј шаље у престоницу друге представнике 

 

398

како би се заузимали код императора за револуционарни покрет, на  чијем се челу он обрео.  У  овој  ситуацији  је  28.  правило  Халкидонског  сабора,  које  је  уздигло  Константинопољског  патријарха  одиграло  спасоносну  улогу. Анатолије би лично и пристао на поменути компромис, пошто  је  и  сам  доста  нагло  прешао  од  Евтихијевих  симпатизера  на  Халки‐  донску доктрину. Чак му се и папа жалио како Анатолије у Констан‐  тино‐ползу  гледа  кроз  прсте  „евтиховцимаʺ.  Могао  је  Анатолије  да  охраб‐ри  и  монофизите,  да  величина  његове  патријаршијске  власти  није  била  везана  за  Халкидонски  сабор.  Он  је  морао  да  устане  у  заштиту Халкидона па је то сугерисао и новој влади.  Без обзира на то, влади је пало у део да се обрачунава са египат‐  ском  „револуцијомʺ.  Протеријеве  убице  су  биле  пронађене  и  по‐  губљене;  а  питање  Тимотеја  је  тактички  одложено  за  неко  касније  време.  Посланици  Тимотеја  Елура  су  чак  успоставили  у  Константи‐  нопољу  везе  и  са  Двором.  Папа  Лав  се  поводом  тога  узнемирио;  плашио се да се не сазове ради ревизије Халкидона нови сабор, те је  разаслао  своја писма у  Константинопољ,  Антиохију,  Јерусалим и Те‐  салоники. Сабор император није сабрао, него је прибегао анкети, тј.  епископском  „плебисцитуʺ.  У  све  епархије  су  била  послата  два  пи‐  тања: 1) Да ли се треба придржавати Халкидонског сабора, и 2) да ли  треба  признати  Тимотеја  Елура  за  Александријског  архиепископа?  Уз  питања  су  обе  египатске  стране  прикључиле  и  своје  аргументо  ване  изјаве.  Епископи  су  једногласно  одбацили  Тимотијево  законско  право.  Против  Халкидонског  сабора  се  једино  изјаснио  Амфилохије  Сидонски.  Он  се  и  на  Халкидонском  сабору  уз  велике  муке  одрекао  Евтиха.  Обратили  су  се  питањима  и  популарним  вођама  Сиријског  монаштва:  Симеону  Стубнику,  Варадоту  и  Јакову.  Њихови  одговори  су  се  поклопили  са  епископским.  Међутим,  Двор  је  зазирао  од  пре‐  дузимања  конкретних  мера;  бојао  се  египатске  „револуцијеʺ.  Почели  су  да  наговарају  папу  Лава  да  ублажи  своје  коментаре  уз  Халкидон‐  ски орос. Папа се пријатељски са тим сложио па је послао у Констан‐  тинопољ  ново,  велико  писмо  у  коме  је  поново  изложио  читав  спор,  ублаживши своје изразе. Сад више није било  „у  две  природеʺ, а мон‐  офизитска  формулација  се  благо  критиковала.  У  приложеном  тек‐  сту  почасно  место  је  било  дато  Кирилу.  Император  је  са  овим  пи‐  смом  упутио  једног  силенцијара  Тимотеју  у  Египат.  Нажалост,  ову  могућност  успостављања  мира  Тимотеј  је  одбацио.  Био  је  заробље‐  ник демагогије, па се религиозни рат неизбежно поново разбуктавао.  У то време је египатском дуксу  Стили било стављено у задатак  да  Тимотеја  уклони  силом.  На  страну  власти  су  стали  „протери‐  јанциʺ. Тимотеј Елур је био ухапшен и копном одведен право у Пале‐ 

 

399

стину, а онда у Константинопољ. Папа Лав је страховао да опет не за‐  почну преговори са Тимотејем. Међутим, њега су у међувремену по‐  слали  у  Гангре,  али  због  упорног  инсистирања  његових  противника,  протеран је још даље ‐ у наш кримски Херсонес. Живео је он тамо  све  до  475.  године,  продужавајући  да  пише  против  Халкидона,  али,  истовремено подвлачећи и значај одбацивања Евтихове доктрине.  Православни  у  Александрији  су  изабрали  свог  кандидата,  који  се  такође  звао  Тимотеј,  а  презиме  му  је  било  „Белокапа,1  ‐  Σαλο‐  φακίολος,  ‐  Салофакиолʺ.  Био  је  то  привлачан  човек;  чак  су  се  из  уличне  гомиле  његових  противника  разлегали  повици:  „Мада  ниси  наш  епископ,  ми  те  ипак  волимо!ʺ  Познавајући  локално  располо‐  жење Тимотеј Салофакол је обновио у диптиху помињање Диоскора.  На  челу  противничке  опозиције  налазио  се  Петар  Иверијац  коме  је  пред изгнанство Тимотеј предао на чување своју цркву. Опозиција се  скоро  у  целини  држала  према  Тимотеју  Салофакијалу  коректно.  Међутим,  привремено  успостављена  равнотежа  је  била  нестабилна;  промене на престолу су поново довеле до рата. 

1  Од  V  века  примећујемо  у  новом,  измешаном  хеленству  распрострањени  обичај да се  за  презимена узимају надимци:  Αίλουρος  тј.  Мачка; Μόγγος  У нашој  староруској књижевности имамо „Уњкалоʺ. (Прим. писца) 

 

400

ИМПЕРАТОР ЗЕНОН (474‐491. Γ.)  И ВАСИЛИСК (475‐476. Г.) 

I отступање од Халкидонског сабора  Император Лав I је умро 474. године. За његовог заменика био  је  предложен  један  војни  авантуриста,  пореклом  од  исавријских  вар‐  вара.  Будући  да  су  Исавријци  били  потомци  пирата,  слични  нашим  савременицима, Курдима, тј. друмским разбојницима, император Лав Γ  је био ангажовао њихову војну силу против германске опасности, па  је  њиховом  вођи,  Зенону,  дао  титулу  патриција  и  руку  своје  кћери  Ариадне. Из тог Зеноновог брака му се родио син Лав  II, кога је им‐  ператор  Лав  I  пред  своју  смрт  прогласио  за  „августаʺ.  Мали  петого‐  дишњи  август  ставио  је  на  оца  круну  и  Зенон  је  постао,  „василевсʺ.  Зенонова  владавина  је  изазивала  велика  незадовољства.  Тако  је  ста‐  ра императорка Верина, жена покојног Лава I, која је такође носила  титулу  „августеʺ,  истакла  као  конкурента  Зенону  свог  брата  Ва‐  силиска. Зенон је побегао 475. године на Халку, а одатле у своју Иса‐  врију.  Ова  се  дворска  револуција  снажно  одразила  на  црквену  област.  Од  471.  године  патријарх  Константинопољски  био  је  Акакије,  човек  вешт,  а  као  епископ  престонични,  ревнитељ  своје  власти.  Зенон  је  био  под  Акакијевим  утицајем  и  држао  се  Халкидонског  сабора,  док  су  кругови  блиски  Василиску,  били  присталице  Тимотеја  Елура. Василиск је тад позвао из прогонства тог Тимотеја и одлучио  да  оштрим  маневром  ликвидира  египатску  и  остале  монофизитске  револуције. 

 

401

ΕΓΚΥΚΛΙΟΝ (475. г.)1

Василиск  је  према  програму  Тимотеја  Елура  објавио  Енкикли‐  он;1  признао  је  два  Ефеска  сабора  и  одбацио  Евтиха  као  заблуделог  сина,  а  такође  и  „вероучитељске  новостиʺ  Халкидонског  сабора.  Епископи  који  су  били  позвани  да  тај  текст  потпишу,  учинили  су  то  у  великој  већини;  више  од  500  њих!  Они  који  се  нису  сложили,  били  су  збачени  са  положаја,  а  неким  значајнијим  личностима,  чак  и  из  ре‐  дова  световњака,  које  су  се  на  исти  начин  понашале,  конфискована  је имовина и отерани су у прогонство.  Тимотеј  Елур  је  био  опијен  победом.  Александријски  морнари,  који  су  се  нашли  у  престоници,  дочекали  су  Тимотеја  на  Златном  Рогу  са  раздраганим  манифестацијама;  гомила  је  била  закрчила  пут,  молећи  га  за  благослов.  Тимотеју  су  за  становање  били  додељени  апартмани  у  дворским  зградама.  Акакије  је  био  збуњен.  Тимотеј  је  већ  захтевао  за  себе  свечани  улазак  у  Св.  Софију;  али,  константи‐  нопољски  монаси  су  спасли  ситуацију.  Закључали  су  двери  Тимотеју  на  свим  престоничним  црквама.  А  Акакије  је  лично  ризиковао  тиме  што  није  потписао  Енкиклион.  Акакију  су  индиректно  у  његовој  бор‐  би  против  Тимотеја  Елура  били  на  помоћи  и  незадовољници  „евти‐  ховциʺ.  Тако  је  Тимотеј  у  престоници  пропао,  саветовано  му  је  да  се  на  време  покупи.  Зато  је  сео  на  своју  верну  лађу  и  на  путу  за  Алек‐  сандрију  примио  је  позив  да  сврати  у  Ефес.  Био  је  иначе  то  град  алек‐  сандријских  тријумфа  против  Константинопоља:  Кирила  против  Не‐  сторија,  Диоскора  против  Флавијана.  У  њему  нису  волели  Халкидон‐  ски  сабор  због  његовог  28.  правила.  У  инат  28.  правилу,  у  Ефесу  је  за  епископа  био  постављен  Павле;  Акакије  се  умешао  и  одстранио  га  је.  Тимотеј  је  тад  у  Ефесу  стао  на  чело  сабора  који  су  организовали  епископи  из  Мале  Азије.  Овај  сабор  је  признао  аутономију  Ефеса,  коју  је  наводно  нарушио  Халкидонски  сабор.  Овај  Ефески  сабор  је  објавио  да  свргава  Акакија,  те  је  о  свом  раду  известио  императора.  После  овога  је  Тимотеј  као  победник  стигао  у  Александрију.  Било  је  то  баш  једно  вече,  а  гомила  га  је  дочекала  уз  светлост  буктиња;  по‐  том  је  отерала  Тимотеја  Салофакиола,  а  Тимотеј  Елур  му  је  „велико‐  душноʺ  допустио  да  се  настани  у  једном  манастиру,  у  Канопи.  Чак  му  је  доделио  средства  за  свакодневно  минимално  издржавање,  без  об‐  зира  на  незадовољство  неких  екстремиста.  Диоскорови  посмртни  остаци  су  били  превезени  из  малоазијских  Гангра  у  Александрију  и  положени у гробницу свих архиепископа.   Енциклика. 

1

 

402

Василисков пад и повратак Зенона (476. г.)  (Заокрет ка Халкидону)  Патријарх  Акакије  се  међу  несигурним  епископима  показао  као  непоколебљив.  Прозрео  је  на  време  политичку  нестабилност  Ва‐  силискове  власти,  па  је  одлучио  да  мало  причека.  И  стварно,  отпо‐  чело  је  извесно  политичко  превирање,  које  је  захватило  чак  и  Сенат.  Два  генерала  (Ил  и  Трокунд  ‐  иначе  Исавријци)  били  су  упућени  против  Зенона  у  Исаврију,  али  су  се  убрзо  нагодили  са  њим.  Ово  је  био почетак Василисковог краја.  Међутим,  Акакије  је  својим  противљењем  Енкиклиону  изазвао  симпатије  обичног  света,  а  посебно  симпатије  ауторитативног  под‐  вижника  из  околине  Константинопоља,  Данијела,  иначе  Сиријца,  који  је  подражавао  подвиг  Симеона  Столпника.  Данијел,  који  никада  није  силазио  са  стуба,  чак  и  зими  кад  се  потпуно  кочио  од  хладноће,  сад  је,  зарад  опасности  која  је  претила  вери,  сишао  са  стуба  како  би  узео  учешћа  у  демонстрацијама  заједно  са  Акакијем.  Тиме  је  подигао  на  ноге  читав  град.  Василиск  се  тресао;  из  Исаврије  је  била  стигла  вест  о  издајству.  Зенон  се  приближавао  Константинопољу.  Василиск  је у страху издао опозив за свој Енкиклион и објавио  

ΑΝΤΕΓΚΥΚΛΙΟΝ1 којим  се  сва  црквена  питања  враћају  у  претходно  стање;  међутим,  то  га  није  спасло.  Зенон  је  ушао  у  Константинопољ.  Василиск  је  са  де‐  цом  био  затворен  у  неку  тамницу  у  Кападокији,  одакле  никад  више  није ни изашао.  На  овај  начин  је  Зенон  ослободио  јерархију  од  Енкиклиона,  који  је  иначе  потписало  преко  500  епископа.  Самим  тим  су  издали  Халки‐  донски  сабор!  Сад  је  ова  јерархијска  маса  радосно  поздрављала  своје  ослобођење  од  некадашњег  насиља.  ‐  Поучан  је  ово  пример  који  се  односи и на наше дане!  Тимотеј  Елур  у  Александрији  није  очекивао  такав  обрт.  Мислио  је  да  је  према  традицији  ‐  Теофила,  Кирила  и  Диоскора,  ‐  и  он  однео  победу  над  дрским  Константинопољем.  И  одједном,  „Фараонʺ  је  по‐  ново  доживео  пораз!  Старац  се  стварно  од  тога  разболео  и  умро  477.  године,  мада  су  власти  већ  биле  кренуле  да  га  хапсе  и  терају  у  про‐  гонство. Монофизити су у међувремену успели већ да му пронађу   против‐енциклика 

1

 

403

наследника. У Александрији се у тренутку Елурове смрти, у његовом  епископату налазио неки Теодор, епископ антиохијски. Он је на своју  руку  одлучио  да  приватно  рукоположи  Петра  Монга  за  епископа.  Пошто је објавио сахрану Тимотеја Елура, Монг се сакрио, плашећи  се  хапшења.  Православни  епископ  Тимотеј  Солофакиол  био  је  изву‐  чен из ропства, враћен на епископско место и александријске цркве  су му уз помоћ власти биле предате. Али, цркве су опустеле. Народ  је  био  на  страни  локалног  монофизитства  и  отпора  према  Халки‐  дону.  Акакије  је  извештавао  папу  Симплиција  о  победи,  али  Исток  овој победи није подлегао. У Палестини и Сирији су монофизити ја‐  чали  и  истискивали  халкидонце.  Египат  је  још  увек  поштовао  вољу  владе,  међутим,  тамо  није  било  превише  оних  који  су  „срцем  били  везани  за  Халкидонʺ.  Акакије  је  знао  да  при  таквој  равнодушности  већине,  на  њему,  као  на  водећем  епископу,  лежи  сва  одговорност  за  ток  збивања  на  Истоку.  Убедио  је  он  у  то  и  Зенона,  а  овај  је  пак  у  потпуности очекивао од њега да се придржава Халкидонског сабора.  Ако се већ центар интереса ослањао на политику, онда се није ни мо‐  гла очекивати апсолутна црквена стабилност.  У  Сирији  су  монофизити  такође  масовно  привлачили  себи  сим‐  патизере.  Овде  се  по  школама  Днтиохије  богословље  Хелена  сма‐  трало  за  „аристократизамʺ,  који  није  одражавао  укус  маса.  Носиоци  локалног  народног  духа  су  били  монаси,  а  не  епископи.  У  врховима  епископата  је  владала  „несторијанскаʺ  струја,  а  у  нижим  слојевима  „монофизитскаʺ.  Овде  је  провејавао  дух  дуализма  и  спиритуализма.  Дуго  је  овде  био  присутан  и  докетизам.  Овдашњи  монаси  су  се  били  везали  за  аполинаризам  зато  што  је  и  Аполинарије  у  своме  богос‐  ловствовању  умањивао  значај  човечије  природе  у  Христу.  Како  је  то  некад  у  II  веку  Ноит  проповедао  савелијанство  ради  прослављања  Исуса  Христа,  тако  су  и  сада  „ревнитељи  благочестивостиʺ  налазили  да је, ‐ μία φὐσις,  (једна природа) мистичнија и религиознија парола,  него, δὐο φὐσεις тј. две природе. Овде нису били популарни ни Павле  Самосатски,  ни  аријанци  због  њиховог  безбожничког  скретања  које  се  односило  на  прослављање  Исуса  Христа.  Пошто  се  локалним  ас‐  кетама  чинило  да  се  влада,  Римска  црква  и  Халкидонски  сабор  придржавају „несторијанстваʺ, они су сматрали да је њихова ревност  у  слову  Исуса  Христа  ствар  њихове  религиозности.  Харнак  на  мо‐  нофизитство  у  целини  гледа  као  на  квинтесенцију  „грчке  религи‐  озностиʺ. А. П. Ђаконов у свом „Јовану Ефескомʺ приклања се фор‐  мулацији  да  је  оно  „продукт  источно  семитске  религиозностиʺ.  Ово  последње је тачније.  И  овде  су  се  догађаји  преплитали  са  династичким  променама.  После женидбе са Аријадном, Зенон се настанио у Антиохији у свој‐ 

 

404

ству команданта војног округа на Истоку, и то са положајем вицегу‐  бернатора.  Њему  се  некако  додворио  један  презвитер  из  Халкидона,  Петар  Гнафевс  (тј.  сукнар)  који  је  раније  припадао  константинопољ‐  ским монасима, акимитима, са којима се разишао. Петар се нашао на  челу  антиохијске  опозиције  и  уз  благонаклону  Зенонову  помоћ  загорчао је живот епископу Мартирију Антиохијском, тако да се овај  одрекао  свог  положаја,  изјавивши:  „Одбијам  бунтовнички  клир,  не‐  покоран  народ  и  оскрнављену  Црквуʺ.  Петра  Гнафевса,  који  је  заузео  Антиохијску  катедру,  послала  је  у  изгнанство,  у  оазе,  константино‐  пољска  влада  императора  Лава  I.  Он  се  успут  отргао,  те  побегао  у  Константинопољ да се оправда; међупШ, био је ухапшен и осуђен да  робија  заједно  са  акимитима.1  После  смрти  императора  Лава  I  474.  године, чак ни Зенон није сматрао за потребно да га ослободи. Кад  је  нешто  касније  Василиск  протерао  Зенона  и  позвао  Тимотеја  Елу‐  ра, Петар Гнафевс је 475. године поново био постављен на Антиохи‐  јску катедру; али, наредне 476. године Зенон побеђује Василиска, па  из доследности поново шаље у прогонство Петра Гнафевса.  Епископа  Стефана,  кога  је  наместила  Зенонова  влада  у  Антио‐  хију, убила је монофизитска опозиција за време богослужења. Влада  се  више  није  осмелила  да  постави  новог  заменика,  па  је  катедра  остала  непопуњена.  ‐  Таква  је  то  била  сила  монофизитског  при‐  тиска.  Као  да  није  ни  постојала  Антиохијска  богословска  школа!!  Само је струјала снага сиријске семитске гомиле...  У  Палестини.  Јувеналијев  наследник  Анастасије  је  врло  радо  потписао Енкиклион.  Друго одступање од Халкидона  Иако  су  победили  под  заставом  Халкидона,  Зенон  и  Акакије  су  ипак  увидели  снагу  антихалкидонске  (монофизитске)  реакције  и  у  Египту и у Сирији и у Палестини. И на исти начин су, у име државног  и  црквеног  јединства,  фатално  пошли  путем  компромиса  и  издаје  Халкидона,  онако  како  су  га  се  већ  раније  одрекли  у  Василисковом  Енкиклиону.  Увидели су да мир у империји захтева религиозне уступке, а то  је  значило  раскинути  са  Римом.  Политичари  Истока  су  се  на  то  од‐  лучили.  Намамила  их  је  привремена  осека  Рима,  који  су  били  опкб‐  лили Германи, и будући да је опет био одсечен од Константинопоља,  1 Акимити = неспавајући; један манастир у Константинопољу у коме су  монаси редовно служили пуних 24 часова у храму. (Прим. реценз.) 

 

405

није разумео да је за добру организованост Римске империје потреб‐  но имати је интегралну. Осећајући ово, Константинопољ је почео да  занемарује стари Рим.  У  Александрији  је  пак  Тимотеј  Салофакиол  трошио  сву  снагу  само  да  би  одстранио  Петра  Монга,  али  безуспешно.  Не  само  да  му  власт  није  ништа  помогла,  него  је  и  сама  почела  да  се  подваја.  Ти‐  мотеј  Салофакиол  се  беше  забринуо  око  учвршћивања  своје  пра‐  вославне  катедре  и  то  помоћу  избора  неког  поузданог  наследника.  Из  тог  разлога  је  послао  у  престоницу  код  императора  свог  канди‐  дата, презвитера Јована Талаију. Стигавши у престоницу, Јован је ис‐  пољио извесну несмотреност тиме што је почео да се дружи са неким  патрицијем  Илом,  из  Исаврије.  Као  што  је  познато,  Зенон  је  био  у  обавези према томе патрицију због свог доласка на престо, међутим,  у  то  време  Ил  је  већ  био  прешао  на  страну  Зенонових  противника.  Због ове нетактичности је Јован Талаија био враћен из престонице у  Александрију  са  доста  уопштеним  обећањима,  али  она  се  нису  од‐  носила и на њега лично. Међутим, ипак је после смрти Тимотеја Са‐  лофакијола,  која  је  убрзо,  482.  године  наступила,  на  његово  место  у  Александрији  био  изабран  Јован  Талаија.  Испоставило  се  да  он  није  био  по  вољи  ни  Двору,  а  није  одговарао  ни  новом  курсу  понашања  Акакија  Константинопољског.  Између  Јована  Талаије  и  Акакија  су  започели неспоразуми; Јован је нпр. о свом избору обавестио и Рим  и Антиохоју, али због нечега није послао званичан извештај Акакију. 

ΕΝΩΤΙΚΟΝ1 Акакија је примамљивао план измирења гледишта Диоскора и Т.  Елура,  па  из  тог  разлога  Константинопољ  није  признао  Талаију.  Бојећи се да га не задеси иста судбина као и Протерија, Јован бежи  у Рим. А нови префект Египта је добио инструкцију да извуче из иле‐  гале  Петра  Монга,  те  да  се  договори  са  њим  о  накнадном  примању  протеријанаца у црквену заједницу и то на основу потписивања новог  документа.  Тај  нови  документ  управо  и  јесте  Зенонов  Енотикон.  Очигледно да га је редиговао лично Акакије.  Император  Зенон  се  сад  обраћа  писмом  „становницима  Алек‐  сандрије,  Либије  и  Пентапоља;  епископима,  клиру,  монасима  и  на‐  родуʺ. Ожалошћен због истинског раздора, и одазивајући се молбама   Едикт о сједињењу 

1

 

406

оних  који  су  били  забринути  за  црквено  јединство,  император  из‐  јављује  да  ће  очувати:  „дефиницију  вере  Никејског  сабора  из  325.  године, Константинопољску из 381. и све оно што је урађено у Ефесу  (??) против Несторија и против свих других који су и касније мислили  као онʺ...  И даље император пише: „Да свима буде знано да ми никад ни‐  смо  прихватили,  да  не  прихватамо  и  да  нећемо  прихватити  у  посто‐  јећим  црквама  други  Символ  вере,  или  дефиницију  вере  осим  Св.  символа који су изрекли оци 318. године, а који је пак, са своје стране,  потврдило незаборавних 150 отаца, а касније идући њиховим трагом  и св. оци који су се окупили у Ефесу, те свргли безбожног Несторија  и његове истомишљенике. Оног Несторија, а истог и Евтиха, који су  мудровали у супротности са горе наведеним, те их и ми анатемише‐  мо, прихватајући и 12 глава, које је изрекао блажени покојни Кирил  Александријски.  Такође  исповедамо  да  је  Јединородни  Син  Божји  и  Бог,  Господ  наш Исус Христос, који се стварно учовечио, Јединосуштан са Оцем  по  Божанству  и  једносуштан  нама  по  човештву,  сишао  с  небеса  и  ваплотио се од Марије Деве Богородице ‐ да је Један а не два.  Ми  приписујемо  Јединоме  Њему  чуда  и  страдања  која  је  Он  до‐  бровољно  поднео  својом  плоћу.  А  оне  који  раздвајају  или  сливају,  или  тумаче  привиђењем,  уопште  не  прихватамо,  јер  истинско  безгрешно  ваплоћење  од  Богородице  није  произвело  у  Сину  ништа  додатно.  Сваког оног који би друкчије мудровао сада, или било када, било  у Халкидону, или на било каквом другом сабору, ‐ анатемишемоʺ.  Овако како  је изложено, у Енотикону се, дакле, директно не го‐  вори  ни  о  једном,  ни  о  два  јестаства.  Али  је  успут  поменуто  да  је  „Господ  Једносуштан  Оцу  по  божанству,  једносуштан  нама  по  човештвуʺ.  У  суштини  се  Енотикон  поклопио  са  духовним  стањем  источног епископата. У тексту ороса који је прихваћен у Халкидону  он  је  стављао  у  заграде  све  оне  формулације  о  којима  се  расправ‐  љало  и  чији  смисао  није  свима  био  јасан.  Енотикон  је  јавно  канони‐  зовао  Кирилово  богословље  и  његових  12  анатемизама.  Историчари  Цркве,  Гизелер,  Неандер,  па  чак  и  православац  Папаригопуло,  при‐  знају да је овај докуменат у својој суштини православан. Због чега је  онда  он  објављен?  Очигледно  је  да  је  у  датој  историјској  ситуацији  представљао чисту издају ортодоксије. И што је најважније, није по‐  стигао  свој  циљ  ‐  уједињење.  Енотикон  је  замаскирано  хтео  да  лик‐  видира  Томос  папе  Лава  и  орос  Халкидона,  према  којима  се  влада  пуних 30 година односила као према застави православља.  Енотикон  су  признали  Петар  Монг,  александријски  патријарх,  а  био је прихваћен за употребу и у Константинопољу. Али, природа 

 

407

ствари  је  била  далеко  безнадежнија.  За  монофизите  Енотикон  није  био  довољан.  Њима  је  било  потребно  да  се  разбију  те  формулације.  Опозиција је опет почела да диже галаму код свог патријарха. Петар  Монг  је  морао  да  се  прилагођава;  прецртао  је  из  диптиха  име  Про‐  терија и Тимотеја Салофакиола, чији су посмртни остаци били још и  уклоњени  из  заједничке  гробнице.  Монг  је  био  приморан  да  држи  проповеди  у  ранијем  стилу,  као  и  да  убеђује  вернике  да  није  про‐  менио своје погледе. Чак је говорио против Халкидона, наравно, без  анатема, јер је око власти помног бдило над сваком његовом речју.  У исто време је писао Акакију Константинопољском писма пуна ува‐  жавања за Халкидонски сабор. Присталице Петра Монга су као про‐  тивтежу  свему  томе  још  исфабриковале  и  неку  лажну  преписку  у  којој  је  наводно  Акакије  Константинопољски  „пао  пред  ногеʺ  Петра  Монга, молећи га за опроштај и за дозволу укључења у његову зајед‐  ницу. ‐ Било је повређено александријско самољубље.  Опозиција  се  није  никако  смиривала.  Монг  је  био  приморан  да  неким  манастирима  изрекне  казне.  Ови  су  се  тад  жалили  импера‐  тору.  У  Александрију  је  службено  био  упућен  један  чиновник,  по  имену  Косма.  Поводом  ових  збивања,  опозиција  је  из  најнижих  сло‐  јева  била  организовала  велике  демонстрације.  Код  једне  цркве  у  предграђу Александрије окупило се било око 30.000 монаха, а римска  власт  тад није имала довољно војника да брани  пограничне области.  Ову  монашку  армију  власти  нису  пустиле  у  град.  Монаси  су  били  приморани  да  се  ограниче  само  на  200  изабраних  делегата.  Пропу‐  стили су их онда у цркву, у којој је Петар Монг држао проповед и био  принуђен  да вешто доказује како  се ограђује од папе Лава  и од  Хал‐  кидона.  Деконцентрисани  монаси  су  нашли  да  је  Петар  Монг  неду‐  жан у својој заблуделости, али нису прихватили његову личну везу са  Акакијем и другим халкидонцима, па су дошли до закључка да ипак  себи морају да изаберу новог архиепископа. Власт је овоме енергич‐  но стала на пут. Тад су се монаси и повећа маса верника, која се била  солидарисала  са  њима,  отцепили  од  Петра  Монга,  исто  онако  као  што  су  то  били  раније  принуђени  да  остану  без  свога  поглавара  и  „акефалиʺ.  Њихов  је  вођа  био  монах  Нефалије.  Тако  Енотикон  није  донео мир чак ни Антиохијском, а ни Александријском патријарху.  Ни у другим патријархатима, такође није дошло до смиривања.  Антиохијски  патријарх  Каландион  није  хтео  да  прихвати  Ено‐  тикон.  Њему  је  привремено  ишла  на  руку  политичка  ситуација.  До‐  годило се да су  патриција Ила  с  почастима удаљили  од Двора,  тиме  што су га послали на Исток. Тамо је у то време био стигао и тракиј‐  ски  генерал  Леонтије,  кога  је  Ил  одмах  одредио  за  конкурента  Зенону, поводом тренутно упражњеног престола. За ову интригу био 

 

408

је  искоришћен  боравак  у  Исаврији  Зенонове  таште,  императорке  Верине. Њу је Ил одвезао у Тарс и наговорио да сама крунише Леон‐  тија;  јерарси  „Истокаʺ  су  били  обавезни  да  га  признају.  Али  кад  је  Зенон  победио  Леонтија,  Каландион  је  био  протеран  у  оазе.  Петар  Гнафевс је био позван из прогонства, па је по четврти пут доведен на  Антиохијску катедру. Он је Енотикон прихватио. Али и око њега се,  исто  онако  као  што  је  то  било  и  у  Александрији  око  Петра  Монга,  формирала екстремна опозиција.  Петар Гнафевс (Сукнар) био је тај који је увео у литургију чита‐  ње  Никејског  символа  вере,  и  то  тенденциозно,  против  Халкидон‐  ског сабора. Он је унео и у Трисвјатое појање: „Распет за насʺ. Ово  је била замена формулације „Бог је страдаоʺ (на крсту), тј. била је то  алузија на „једно јестаствоʺ. Ово „Распет за насʺ постало је убрзо па‐  рола,  војни  поклич  монофизитства,  као  што  је  у  своје  време  код  до‐  натиста1 било: „Deo Laudesʺ ‐ „Богу похвалаʺ.  Остали  сиријски  епископи  су  у  већини  случајева  потписали  Ено‐  тикон  и  почели  да  опште  са  патријарсима  Антиохије  и  Алексан‐  дрије...  У  Палестини  је  Јувеналијев  наследник,  Анастасије,  на  сабору  својих  епископа  прихватио  Василисков  Енкиклион.  Мартирије,  који  је  сменио  Анастасија  478.  године,  такође  прихвата  Енотикон  и  одриче  се  Халкидона.  И  овде  је,  као  у  Александрији  и  Антиохији,  опозиција екстремних монаха била против било каквих компромиса  и није се задовољавала Енотиконом. 

1 Донат, вођа једне расколничке групе у Северној Африци, у IV веку.  (Прим. реценз.) 

 

409

ТРИДЕСЕТПЕТОГОДИШЊИ РАСКОЛ У ЦРКВИ  (484‐519. Г.) ЗБОГ ЕНОТИКОНА 

Папа  Симплиције  је  непрекидно  умољавао  престоницу  да  про‐  тера Петра Монга. Какво ли је било само његово запрепашћење кад  је 482. године био извештен о непризнавању изабраног Јована Талаи‐  је на Александријску катедру, него о постављењу баш Петра Монга  на његово место!  Папа  је  одмах  написао  императору  захтев  да  укине  то  имено‐  вање, а Акакију да га обавести у чему је ствар.  Акакије  ниједном  речју  није  одговорио!  Папа  Симплиције  је  боловао, па је убрзо, 483. године и умро. Некако у то време је стигао  у Рим Јован Таласија и поднео је папи формалну жалбу против Ака‐  кија. Нови папа Феликс III је реаговао у чисто римском духу. Послао  је у Константинопољ два епископа и једног правника  (дефенсора Ту‐  туса) са писмима за императора и за Акакија, а посланству је дао ин‐  струкције  да  одржава  везу  са  акимитима,  као  сигурним  заштитни‐  цима Халкидона. Одмах по доласку у Константинопољ, легате су ста‐  вили у кућни притвор и одузели им писма, убедивши их притом да то  ураде  сами,  „добровољноʺ.  Ови  су  се  предали  и  сложили  да  буду  од  користи  Акакију.  Акакије  је  у  њиховом  присуству  унео  име  Петра  Монга у диптихе, а то је значило да Римска црква јавно признаје ста‐  ње  које  је  створио  Енотикон.  Међутим,  акимити  су  били  огорчени  због  овакве  дипломатије,  па  су  о  свему  реферисали  Риму.  Кад  су  се  легати вратили, затекли су гневног и већ информисаног папу. Римски  сабор,  одржан  28.  VII  484.  године,  уз  учешће  77  епископа,  лишио  је  легате  њихових  чинова  и  изопштио  их  из  Цркве,  а  дворског  патри‐  јарха  Акакија  збацио.  Акакијева  кривица  се  састојала  у  томе  што  је  дозволио  императорској  власти  да  она  управља  суштином  Халкидон‐  ског сабора, а да о томе није известио папу који је био један од тво‐  раца тог сабора. Акакије је крив, и више од тога, јер није одговорио 

 

410

ни  на  папин  службени  захтев,  а  и  злоупотребио  је  поверење  папских  посланика.  „Multarum  trensgressionum  reperivis  obnoxiusʺ,  ‐  (учинио  си  преступе  на  злобан  начин),  ‐  писао  је  потом  папа  у  свом  акту  о  из‐  општењу  Акакија.  „Ти  си  лишен  свештеничког  чина,  изопштен  из  верске  заједнице  и  не  убрајаш  се  више  међу  вернике.  Ти  немаш  више  право  да  носиш  име  јерарха,  нити  да  обављаш  свештене  радње.  Ову  осуду  налаже  на  тебе  суд  Духа  Светога  и  апостолске  власти,  чији  смо  носиоци миʺ.  На  Истоку  је  међутим,  било  тешко  да  се  ова  строга  казна  спро‐  веде.  Ово  није  био  раскид  са  Акакијем,  него  са  целом  Источном  црквом;  јасно  је  да  га  папа  Феликс  није  створио,  он  га  је  само  обело‐  данио;  Акакије  га  је  уствари  неупадљиво  припремио.  Сјединивши  се  са  монофизитима,  вешто  је  прешао  преко  Халкидонског  сабора,  те  тиме  потајно  омаловажио  Рим;  ни  са  чим  што  је  рађено  није  упознао  Западну  столицу,  а  није  одговорио  ни  на  папин  директни  службени  захтев.  А  ону  лошу  страну,  која  се  испољила  због  овог  раскида,  пре‐  бацио је на папу.  Несумњиво  је  да  је  Акакије  себе  замишљао  као  поглавара  целе  империјске  Цркве.  Пошто  је  добио  формално  право  на  власт  у  Понту,  Малој  Азији  и  Тракији,  он  се  није  устезао  да  се  меша  и  у  ствари  Илирске  дијецезе,  па  чак  и  Антиохијске.  Тако  је  поставио  у  Тиру  за  митрополита  Јована  Кодоната.  А  Антиохијски  и  Алексан‐  дријски  патријарси  били  су  потврђивани  такође  по  његовој  вољи.  Ово  је  за  Рим  представљало  нови  систем  јединства  Цркве,  који  ук‐  лања  римски  примат.  На  Истоку  су  тако  и  даље  живели,  не  мислећи  на  Рим.  Гледали  су  на  Запад  као  на  неку  својеврсну  есхатолошку  слику  разорења,  јер  је  тамо  настало  мноштво  варварских  државица,  притом аријанских, значи јеретичких.  Као  једину  хришћанску  империју  Источни  су  замишљали  Источну  Константинопољску,  те  нису  осећали  никакву  потребу  да  њима управља Запад.  Рим  је  опуномоћио  свог  заступника  Тутуса  да  изврши  пресуду.  Тутусу  је  успело  да  се  пребаци  преко  мореуза  и  да  текст  пресуде  та‐  јно  преда  неким  акимитима.  Један  смеони  акимит  досетио  се  да  закачи  копију  пресуде  на  патријархов  омофор  док  је  овај  обављао  литургију  у  Св.  Софији.  Акакије  је  онда  казнио  кривце  и  прецртао  име  папе  Феликса  из  диптиха.  Овако  је  започео  тридесетпетогоди‐  шњи расцеп међу Црквама.  Кад  су  сишли  са  сцене  творци  расцепа,  у  Константинопољу  се  онога часа појавила озбиљна струја за његово превазилажење.  У  међувремену  су  папе  и  архиепископи  Константинопоља  поне‐  кад размењивали дипломатски хладна писма са напоменама о узајам‐ 

 

411

ној кривици. ‐ Император Зенон је умро 491. године. а наследио га је  сциленцијарије  Анастасије  (491‐518.  г.).  Био  је  то  религиозан  човек.  Императорка Ариадна се удала за њега и лично га крунисала. Анас‐  тасије  је  гајио  симпатије  према  монофизитству  и  рачунао  је  да  ће  компромисима  решити  императорске  тешкоће;  тј.  у  суштини,  про‐  дужавао  је  линију  Зенона  и  Енотикона,  учвршћујући  је  непрекидно  против Халкидонског сабора.  Ширење монофизитства у Константинопољу  Севир  У  то  време  је  некако  ступио  на  сцену  монах  Севир,  истакнута  личност међу монофизитима. Родом из Созопоља у Писидији, изуча‐  вао је он књижевност у Александрији, а правне науке у Вирити (Беј‐  руту). Крстио се као одрастао човек у Триполију  (488. г.), прихватив‐  ши Енотикон. Постригао се и замонашио у манастиру неких акефала  у  Мајуми,  недалеко  од  Газе,  у  коме  се  поштовала  традиција  Петра  Иверијца.  Севир  се  одао  окрутној  аскези,  све  до  нарушавања  свог  здравља.  Затим  је  основао  свој  манастир  и  притом  добио  свештени‐  чки чин од епископа Епифанија из Памфилије, који је раније био ли‐  шен  свог  радног  места,  због  неприхватања  Енотикона  из  монофи‐  зитских принципа. Међутим, монаси из Мајумија су живели у миру  са клиром Јерусалимске цркве, који је био прихватио Енотикон. Ови  монаси  су  у  суштини  били  монофизити,  па  их  је  епископ  Илија  Јерусалимски  због  овога  почео  да  прогања.  Знајући  за  атмосферу  на  Двору у Константинопољу, Севир се са 200 чланова своје братије по‐  јавио са жалбом у престоници. Имали су неку протекцију, па су ту за‐  сели  скоро  пуне  три  године.  У  Константинопољу  је  између  Двора  и  патријарха  Македонија  било  дошло  до  неких  потајних  несугласица.  Православни  народ  је  веровао  гласинама  да  је  императорова  мајка  „манихејкаʺ  (монофизитка)  и  да  је  император  лично  њен  истоми‐  шљеник.  И  стварно,  Двор  је  предложио  епископу  Македонију  да  са‐  зове сабор и одбаци Халкидонски орос. Македоније је одговорио да  се он слаже са организовањем сабора, али под условом да му предсе‐  дава  први  по  старешинству  епископ,  тј.  Римски  папа.  Македоније  је  био човек који је водио свети живот и био је врло популаран, а ипак  су  му  непријатељи  претили  да  ће  га  чак  и  убити.  Ево,  до  такве  тем‐  пературе су се биле успламсале овдашње страсти кад је овамо стигао  Севир са својом братијом. Сад се око Севира концентришу сви моно‐  физити Константинопоља, дајући свима на знање да су императорове  симпатије  окренуте  њима.  Као  учени  богослов, Севир је јавно ширио  своје књижевне списе. Писао је против грубих крајности евтиховаца 

 

412

и  месалијанаца,  а  упоредо  је  развијао  и  монофизитске  аргументе  против Несторија и Халкидонског сабора.  А Севирови  монаси, који  су  се  били  увукли  у  дворску  цркву,  увели  су  у  литургију  оно  чувено  Трисвјатое „Распет за насʺ. Покушавали су да то уведу и у Св. Софи‐  ју. Али народ, који је био одан свом увређеном патријарху, пружио је  отпор.  Гомила  света,  жена  и  деце  коју  су  предводили  православни  монаси,  кретала  се  улицама  према  Двору,  узвикујући:  „Хришћани!  Настало  је  време  мучеништва!  Нећемо  напустити  нашег  оца!ʺ  Им‐  ператор Анастасије је већ помишљао на бекство...  Епископа Македонија су позвали у Двор и замолили да потпише  Енотикон  да  би  се  отклонило  подозрење  које  изазива  бунт,  а  ис‐  товремено  и  да  да  изјаву  о  прећуткивању  Халкидонског  и  Ефеског  сабора.  На  овај  начин  су  га  завадили  са  православним  монаштвом.  Препознавши  у  томе  клопку,  Македоније  одлази  у  манастир  Далма‐  ција и тамо свечано потврђује своју верност Халкидону.  Император  Анастасије  доноси  одлуку  да  отера  Македонија;  при‐  премио  је  војску  и  забранио  монасима  улазак  у  град,  нарочито  аки‐  митима.  Припремили  су  клеветничке  оптужбе  и  сазвали  511.  године  сабор  ради  свргавања  Македонија,  притом  је  за  његово  прогонство  све унапред било спремно. Кроз два дана Македоније је био одведен  у  Евхаити,  место  на  северној  обали  Мале  Азије.  Желели  су  чак  да  доведу  на  његово  место  лично  Севира!  Али  је  ипак  изабран  Тимо‐  теј,  који  је  за  монофизите  био  погоднији.  Тимотеј  је  започео  своју  делатност  уношењем  у  диптихе  име  Александријског  патријарха  Акакија...  Овакви  каприци  Анастасијеве  упорности  су  ипак  били  „послед‐  њи  облаци  распршене  буреʺ;  раскол  са  Римом  је  већ  био  застарео,  био је иживљен!  Крај тридесетпетогодишњег раскола са Римом  (484‐519. г.)  Македонија  су  уважавали,  док  су  пак  против  Тимотеја  постојале  снажне  струје  у  круговима  високог  друштва:  Оливрија,  жена  гене‐  рала Ариовинда, иначе царског порекла из породице Теодосија, ‐ за‐  тим,  лично  императорка  Ариадна,  онда  један  нећак  императоров,  његова жена и други.  Али  стари  Анастасије  остаје  упоран. По њего‐  вом  наређењу,  у  Св.  Софију  је  био  4.  XI  512.  године  уведен  монофи‐  зитски  Трисагион  (Трисвјатое).  Отпочели  су  протести.  Протестанте  је  полиција  стрпала  у  затвор.  И  по  другим  црквама  су  такође  за‐  почели бунтови. Поводом тога патријарх Тимотеј је издао пропис за  организовање  манифестационе  поворке  са  певањем  монофизитског  Трисагиона. 

 

413

Гомила  се  међутим  преокренула  и  почела  да  виче:  „Доле  Анас‐  тасије,  Ариовинд  је  император!ʺ  Гомила  је  узгред  убила  једног  мо‐  нофизитског  монаха,  понела  његову  главу  набодену  на  копље  и  по‐  чела да руши Анастасијеве статуе. Потом су се бунтовници окупили  на  Константиновом  форуму.  Сенатори  су  тамо  послали  парламен‐  тарце,  који  су  били  дочекани  гомилом  каменица.  Почели  су  да  пале  куће. Вешти Анастасије се прикрио у Влахерни, па је тамо причекао  три  дана  док,  помоћу  разних  видова  физичке  употребе  силе,  побуна  није спласнула.  Све  ове  догађаје  је  искористио  Виталијан,  официр  Дунавске  ар‐  мије. Сакупио је Хуне и Бугаре па се са  60.000 војника приближио  513.  године  Константинопољу,  захтевајући  повратак  Македонија  и  удаљавање  Севира.  Изгледало  је  као  да  је  Анастасије  путем  прего‐  вора  примирио  Виталијана,  али  овај  није  одржао  своју  реч,  па  је  отпочео  рат.  Виталијан  се  опет  са  флотом  приближио  Константи‐  нопољу.  Морали  су  да  му  дају  војну  команду  над  читавом  Тракијом,  титулу magister militum, тј. војсковође и обећање да ће бити организо‐  ван сабор у Хераклеји под претседништвом Римског папе. Анастаси‐  је  је  сазвао  тај  сабор  и,  без  обзира  како  му  је  то  тешко  пало,  пред‐  ложио  је  папи  помирење.  Али,  непомирљиви  папа  Симах  управо  је  био 514. године умро, а нови папа Хормизда је био већ помирљивији.  Он је послао два епископа као своје легате, који су провели скоро це‐  лу  годину  у  Константинопољу.  Сабор  се  није  одржао  јер  је  Анаста‐  сије престао да се плаши Виталијана. Његове трупе и његова флота  су  се  полако  разишли.  Анастасије  се,  међутим,  бојао  отвореног  раз‐  лаза  са  Римом.  Он  је  чак  писао  и  Римском  сенату,  објашњавајући  своју тачку  гледишта као православну. Због тога је папа поново  по‐  слао  легате  у  Константинопољ.  Међутим,  овога  пута  се  Анастасије  према њима није понео баш благонаклоно; он није прихватао римску  команду.  Крај прекида односа  Године 518, 9. јула, за време једне страшне олује преминуо је ста‐  ри Атанасије од инфаркта. За новог императора Сенат је прогласио  префекта  на  Двору,  cura  palatii,  Јустина.  Био  је  он  Илирац,  рођен  у  близини  Скопља,  човек  који  је  једино  говорио  латински,  а  притом  и  неписмен. Рачунало се на то да ће обављати своју дужност заједно са  својим  нећаком  Јустинијаном,  тридесетпетогодишњаком  који  је  био  стекао  бриљантно  образовање.  Обојица  су  били  наклоњени  Халки‐  дону,  саосећали  су  са  Виталијаном  и  одобравали  папине  протесте.  Виталијан је поново био уздигнут на престо, па се не чекајући, око‐ 

 

414

мио  на  Севира:  обећао  је  да  ће  му  одсећи  језик  због  његових  прича.  Севир је побегао у Египат и тамо се сакрио.  У  Константинопољу  је  убрзо  дошло  до  реаговања  у  корист  Халкидона,  које  је  иначе  било  карактеристично  за  ову  престоницу.  Анастасије  је  умро  у  понедељак  9.  јула,  а  већ  у  недељу  15.  јула,  кад  је  патријарх  Јован  улазио  у  Св.  Софију,  дочекали  су  га  бучни  повици:  „Уздигнимо  до  неба  Халкидонски  сабор!  Величајмо  имена  патри‐  јарха  Евтимија,  Македонија  и  папе  Лава!  Послати  синодику  (тј.  ује‐  динитељну повељу) у Рим! Суђење Севиру!ʺ  „Многаја  љета  патријарху,  да  живи  цар‐господар,  да  живи  авгу‐  ста!  Напоље  Севир!  Напоље  Амантије  (главни  дворски  чиновник)!  Ти  си  прави  православац!  Баци  анатему  на  северијанце!  Прокламуј  свечано  Халкидонски  сабор!  Чега  се  плашиш?!  Јустин  царује!  Ако  волиш  веру,  баци  анатему  на  Севира!  Прогласи  сабор!  У  противном  су  царске  двери  затворене,  и  нећемо  те  напоље  пуститиʺ.  „Причекај‐  те  браћо  моја,  дајте  да  се  прво  поклоним  олтару!  ‐  одговарао  је  па‐  тријарх.  Ви  знате  моје  радове  о  православљу  још  док  сам  службовао  као  презвитерʺ.  Међутим,  сви  присутни  су  викали:  „Анатема  на  Севира!  Баци  анатему!  Нећемо  те  пустити!  Одмах  да  је  изрекнеш!ʺ  И анатема је била изречена.  Кроз  два  дана  народ  је  опет  викао:  „Напоље  манихејци,  анатема  на  Севира!  Послати  дружељубиву  повељу  у  Рим!  Увести  празник  у  част  Евтимија  и  Македонија!  Унети  у  диптихе  четири  сабора!ʺ  Па‐  тријарх  је  изјавио  да  све  то  треба  спровести  по  канонима,  сачекати  сабор  и  императорову  сагласност.  Међутим,  народ  је  и  даље  викао:  „Царске  двери  су  затворене,  упишите  у  диптихе  црквене  оце  са  сва  четири Васеленска сабора!ʺ  Народ  је  започео  богослужење  певањем  псалма:  „Благословен  је  Господ  Бог  Израиљев,  јер  је  посетио  и  избавио  народ  својʺ.  По  завр‐  шетку  псалма  запевало  се  ТрисвЈатое  без  додавања  „Разапет  за  насʺ.  Народ  је  са  великим  пијететом  слушао  ову  архангелску  песму.  Текло  је  тако  литургијско  чинодејствовање,  а  после  објаве  „Царске  двери,  двери!ʺ  био  је  прочитан  Символ  вере.  Затим  су  сви  почели  да  се  кре‐  ћу  према  амвону  и  после  помена  Никејског,  Константинопољског,  Ефеског  и  Халкидонског  сабора,  чула  су  се  и  имена  архиепископа  Евтимија,  Македонија  и  Лава.  Сви  верници  су  ускликнули:  „Слава  Теби, Господе!ʺ и одмакли се од амвона.  Да  би  се  овај  заокрет  уобличио,  одржан  је  у  Константинопољу  под  председништвом  Ираклејског  митрополита  нови  сабор.  Запис‐  ник  са  сабора  је  био  послат  у  Јерусалим,  Епифанију,  и  православном  митрополиту  у  Тир.  Ови  су  брзо  одговорили  и  саопштили  о  симпати‐  јама њихових верника, подржавајући гест помирења са Римом. По‐ 

 

415

зитивна реаговања су стигла из Сиријске Апамеје, па чак и из Антио‐  хије. Константинопољски пример је тако код свих ослободио умове  и савести, осим у Египту.  На  овај  начин  је  Константинопољ  прихватио  Виталијанов  про‐  грам:  поново  уједињење  са  Римом.  Јустин  је  послао  вест  папи  Хор‐  мизди  преко  комита  Трата,  са  предлогом  да  папа  лично  допутује.  Упућено  је  писмо  и  императору  Теодориху.  Не  само  што  су  писма  нанисали  папи  император  Јустин  и  патријарх  Јован,  него  и  млади  Јустинијан.  Овај  још  увек  није  био  савладар,  али  се  очигледно  фак‐  тички  већ  сматрао  за  таквог.  Почетком  519.  године  Рим  је  послао  делегацију,  чији  је  члан  био  и  ђакон  Диоскор,  родом  из  Алексан‐  дрије, иначе специјалиста за  грчки језик и Источну  цркву, а уз то је  уживао  и  апсолутно  поверење  папе  Хормизде.  Ни  на  Истоку  ни  на  Западу нико није тражио сабор, па је папа мислио да циљ постигне  на  једноставнији,  римски  начин.  Послао  је  своје  мишљење  у  форми  папског  libellusa  просто  на  појединачно  потписивање  источних  епи‐  скопа. Оваква форма је за Исток звучала као ултиматум. Ево шта је  папа предлагао да се потпише:  „Први услов спасења се састоји у придржавању православне вере  и  предања  светих  отаца.  И  како  се  не  могу  укинути  Спаситељеве  речи: „Ти си Петар (Каменко) и на том камену градићу Цркву Мојуʺ,  онда се ово речено потврђује на делу.  На  апостолском  престолу  се  увек  чува  нетакнута  православна  вера. Не желећи да отпаднемо од те вере и равнајући се према свим  начелима  светих  отаца,  ми  бацамо  анатему  на  Несторија,  Евтиха,  Диоскора,  Тимотеја  Елура  и  Петра  Монга  Александријског,  а  на  исти  начин  и  на  Акакија,  бившег  Константинопољског  епископа  који  је  постао  њихов  сукривац  и  следбеник,  као  и  на  оне  који  су  упорни у општењу и саучесништву са њима.  Зарад тога, као што смо већ горе рекли, држећи се у свему апос‐  толског  престола,  ми  проповедамо  све  оно  што  је  он  одредио,  те  обећавамо  да  нећемо  приликом  обављања  светих  тајни  помињати  убудуће  имена  изопштених  из  заједнице  католичанске  цркве,  тј.  свих оних који нису у свему сагласни са апостолском катедром.  Ако бих ја дозволио себи да у односу на то исповедање направим  било какав супротан корак, онда бих био изложен осуди оних које  сам ја лично осудиоʺ.  Овај метод потписивања затворених очију папског либелуса био  је доказ дубоког провинцијализма ондашњег Рима, његове наивности  и слепила. Баш од саме границе стварног Истока, мада је она у фор‐  малном смислу била још увек у оквирима Римског патријархата, зна‐  чи да обала Јадранског мора, епископи Авлоне (Валоне), Дирахијума 

 

416

(Драча) и надаље, све до Тесалонике и Архипелага, сви су се као је‐  дан  договорили  да  не  потпишу  либелус,  очекујући  шта  ће  да  уради  Константинопољ; а он је дочекао легате са помпом. Лично су их Ви‐  талијан  и  Јустинијан  са  сенаторима  дочекали  на  10  миља  од  пре‐  стонице. Легати међутим, нису хтели да ступе у контакт са патријар‐  хом,  док  се  не  разјасни  питање  његове  потпуне  сагласности  са  папи‐  ним тезама; они чак нису хтели никакву дискусију око тога. Импера‐  торска  власт  је  захтевала  да  патријарх  Јован  стави  свој  потпис  већ  следећег дана. Патријарх је замолио да се папин текст изложи у дру‐  гој форми. Император је тад јерархији поставио ултиматум, и патри‐  јарх се на ултиматум предао. За њим су се повели епископи који су  се били окупили у Константинопољу, као и игумани манастира, али...  ова  жртва  Истока  би  превршила  све  границе  јер  је  требало  по  за‐  хтеву папе анатемисати не само име Акакија, него и престоничне па‐  тријархе који су га иначе следили: Фравиту, Ефтимија, Македонија и  Тимотеја,  а  притом  су  Евтимије  и  Македоније  већ  били  сматрани  за  свеце.  Ипак  се  покушало  са  спровођењем  у  дело  императоровог  ултиматума.  Уочи самог Ускрса 519. године. легати су ушли у храм Св. Софи‐  је, па су сами на часној трапези прецртали имена патријараха које  је  назначио  папа.  У  току  Велике  недеље  народ  је  виђао  патријарха  Јо‐  вана заједно са легатима. Изгледало је да су Римљани постигли пот‐  пуни  успех.  Међутим,  то је  само изгледало.  Изван  Константинопоља  се  осећао  незадрживи  отпор  оваквој  неоснованој  осуди  свих  погла‐  вара у престоници, који су почев од 484. године, па у току наредних  37 година имали везе са Акакијем. Стрпљење је превршило меру. Из  Ефеса  су  се  чак  чуле  осуде  Халкидонског  сабора.  Кад  се  у  Тесало‐  ники појавио један папски легат из Константинопоља, онда су ујесен  519. г. епископ Јован, Доротеј Тесалонијски и презвитер Аристид, по‐  дигли  народ  на  узбуну,  плашећи  га  предстојећим  гоњењем  право  славаца.  У  циљу  узнемиравања  верника,  Доротеј  је  у  својој  саборној  цркви  наредио  да  се  као  ванредна  мера  прекине  богослужењима  у  околини Тесалонике. Градски и периферни верници су били позвани  да због гоњења одмах крсте још некрштену одојчад. Тако је у једном  дану крштено скоро 2000 мале деце. Па како је пред прогањање било  потребно  снабдети се  резервом часних дарова, честицама тела Хрис‐  това, у катедрали су се делиле пуне корпе дарова. И баш у овакву за‐  паљиву  атмосферу  обрели  су  се  овде  један  легат  папски  ‐  епископ  Јован и комит Ликиније, који је поново био у Тесалоники постављен  на  дужност;  иначе  познат  као  велики  симпатизер  уједињења  са  Ри‐  мом. У месној саборној цркви легату је било предложено да промени  неке тачке и изразе у либелусу. Легат је то одбио. После тога је 

 

417

домаћину, код кога је легат био одсео, маса народа опколила кућу и  убила  га,  будући  да  је  био  познат  као  присталица  Халкидонског  сабора. Притом је чак и легат био рањен у главу, па је сутрадан под  заштитом  власти  напустио  Тесалоники.  Папа  Хормизда  је,  наравно,  био озлојеђен те је захтевао да се Доротеј и Аристид доведу на  суд у  Рим. Император је то одбио, али је зато кривце позвао у Хераклеју  (на Понту) ради ислеђивања случаја. У току судског поступка чак је  Доротеј лично писао папи. Поред осталог, указао је и на чињеницу да  је баш он спасао живот легату. После судске расправе Доротеј није  био удаљен, него је чак Аристид био потврђен као његов наследник.  Тако је Рим морао да се помири са чињеницом да уједињење са њим  никако за Исток не значи и покорно падање „пред ноге Римаʺ. 

 

418

ПОКРЕТ МОНАХА ‐ СКИТА 

Папа  Хормизда  (514‐523)  је  убрзо  увидео  да  је  римска  линија  несвесне  православности  далеко  спокојнија;  али  авај,  људска  при‐  рода  је  далеко  сложенија  и  немирнија.  Она  захтева  усаглашеност  вере са знањима, са разумом, чега није било на Западу, а на Истоку  на претек; баш онако  као  у пословици: сити Запад не  разуме  гладни  Исток.  Заглађено  уједињење  је  опет  постало  ризично,  а  повод  је:  сфера чисте доктрине.  За заставу Халкидонског сабора увек су се борили и неки мана‐  стири  у Константинопољу.  Нарочито акимити, тј.  „неспавачи који на  смену  непркидно  читају  псалмеʺ.  Ратујући  против  Кириловог  богос‐  ловља,  они  су  невољно  постали  пријатељи  богословствовања  Тео‐  дора Мопсеустијског. Ово је, међутим, многе узнемирило; и то не са‐  мо оне који су пошли на компромис, „енотиконцеʺ, него и православ‐  не. Као и Рим, православни су  себи били ставили  у  задатак да мире  Лава са Кирилом. Још је Севир, човек веома истанчаног ума, мада и  јеретик, писао у свом раду, ‐ Φχλαλήϑης, ‐ тј. „Љубитељи истинеʺ, да  је овакав циљ безнадежан. Међутим, са њим нису хтели да се сложе.  И  оно  званично  ликовање  дифизитизма,  тј.  двојединства  природа  у  доба  Јустина,  поново  је  побудило  жал  за  „кириловштиномʺ  неких  монашких  душица.  Најизразитији  међу  њима  били  су  тзв.  „Скити1  монасиʺ, ‐ Јован Магненције, Леонтије и други. Њихов центар је био  у  Малој  Скитији,  у  граду  Томи,  у  данашњој  Добруџи,  на  обалама  Црног мора. Имали су спољашњу подршку од Виталијана, који је чак  био  у  роду  са  Леонтијем.  Ова  група  Скита  је  прихватала  Халкидон‐  ски сабор и слагала се са Римом, али је сматрала да је то недовољно.  Она је желела да спасава баш сам Халкидон, као да је био угрожен  Скит = монашка специфична организација. (Прим. прев.) 

1 

 

419

од заразе „несторијанстваʺ, која се наводно лепила за њега и као, на‐  водно,  несторијанци  попут  кријумчара  под  заштитом  халкидонске  заставе  протурају  своју  јерес.  Због  тога  је  потребно  да  се  халкидон‐  ске  формулације  дезинфикују  још  неким  додавањима.  Треба  још  ви‐  ше  истаћи  изјаве  о  Христу  ‐  Богочовеку  путем  темељних  допуна  о  карактеру  Његовог  Божанства.  Акценат  треба  ставити  на  то  да  је  Исус Христос „Један од Три Лица Св. Тројицеʺ, и да је тај Један од Св.  Тројице  разапет,  да  му  је  страдала  плот.  Узгред  буди  речено,  ову  формулацију  је  употребио  и  Прокл,  патријарх  Константинопољски,  у његовом познатом Томосу. Право рећи, Прокова формулација није  истоветна  са  оном  Кириловом,  ‐  цСос  φὐσις  σεσαρκωμένη,  ‐  али  јој  се  приближује у тумачењу сједињавања две природе у Христу.  Папини  легати,  који  су  били  стигли  у  Константинопољ,  ништа  нису  схватили  од  покренутог  спора;  били  су  само  сумњичави  због  чињенице да има оних који су незадовољни Халкидонским оросом, а  поготово  што  су  се  противили  и  акимити,  иначе  врли  пријатељи  Рима.  Збуњивало  их  је  то  што  је  Виталијан,  такође  пријатељ  Рима,  подржавао  Ските.  Уједно  је  Диоскор  одлучно  устао  против  њих.  У  међувремену  су  Скити  послали  своју  делегацију  у  Рим.  Али  су  и  Диоскор  и  комит  Јустинијан  (будући император) послали своја писма  против Скита у Рим, и то са захтевом да их врате у Константинопољ,  под чијом се јурисдикцијом они иначе налазе.  Папа  Хормизда  је  примио  Ските  врло  опрезно.  Међутим,  Ви‐  талијан је извршио притисак на папу, тако да папа није одговорио на  Јустинијаново  писмо.  Он  је  сачекао  повратак  својих  легата,  да  би  се  кроз њихово извиђање могао снаћи у овом проблему. Скити су грди‐  ли  Диоскора  као  „несторијанцаʺ,  а  ковали  у  звезде  Кирила.  Овим  баш нису одушевили Рим. После папе Лава (440‐461), који је цитирао  Кирила  само  онолико  колико  је  морао,  ни  један  од  шест  наредних  папа све до Хормизде  (461‐514) није се позивао на Кирила. Ни папа  Хеласије (492‐496) који је доста писао на тему „De duabus naturis contra  Eutichum  et  Nestoriumʺ,  (O  двема  природама  против  Евтиха  и  Несто‐  рија), међу његових  60 цитата св. отаца, ни једног ретка није узео од  Кирила. Осећали су у Риму да је за одбрану Халкидона Кирил неаде‐  кватан;  међутим,  нису  желели  да  позлеђују  успомену  на  њега,  те  су  решили  да  питање  Кирила  оставе  у  сенци.  Тако  се  Рим,  који  се  за‐  плео  са  Кирилом,  што  не  служи  на  част  римском  богословском  ра‐  зуму, трудио на дуги рок да прећути Кирила.  Исток, који је дубоко био заражен у најлошијем смислу ове речи  александријским  богословљем,  није  се  одрекао  упознавања  са  тек‐  стовима  св.  Кирила,  без обзира што су  га  монофизити  истицали  као  свог учитеља и вођу. Православни дифизити ‐ халкидонци морали су 

 

420

да  знају  и  проучавају  Кирила,  те  нису  могли  а  да  не  узнемиравају  Латине  својим  запиткивањима! Кирил је  умро у  јединству  са  Црквом.  Био је темељни ослонац папа у њиховој борби против Несторија, као  и  на  III  Васеленском  Ефеском  сабору  431.  године.  Ако  сте  му  ви,  Римљани  онда  указали  такво  огромно,  некритично  поверење,  зашто  сад желите да се ћутећи оградите од њега?  И  даље:  рецимо  да  је  папа  Целестин  тад  погрешио  и  да  је  пре‐  ценио  Кирилов  богословски  разум.  Ако  је  већ  Кирило  на  Истоку  сачувао репутацију богослова првога ранга, да ли је онда тактично да  се  он  без  мотивације  предаје  сад  осуди,  везујући  се  притом  демон‐  стративно  само  за  акимите,  и  то  једино  због  њихове  очите  оданости  Риму?  Рим  пак  у  лицу  папе  Хормизде  није  био  у  стању  да  се  у  свему  овоме снађе. Папа није прихватио формулације Скита, али их није ни  предавао  суду  Истока,  који  је  тако  смело  богословствовао.  Он  их  је  фактички покровитељски држао уз себе.  Ево једне стварне илустрације која показује како у то време није  постојало догматско сујеверје о папској непогрешивости.  Скити  су  у  Риму  боравили  читавих  14  месеци,  све  до  августа  520.  године.  У  току  тог  времена  имали  су  подршку  свог  земљака  Дио‐  нисија Малог,  који  је баш тад направио за Запад нови јулијански ка‐  лендар,  који  је  у  употреби  и  до  дана  данашњег.  Тад  је  учени  Дио‐  нисије,  да  би  поправио  утисак  о  Скитима  у  римском  јавном  мњењу,  превео  на  латински  језик  познати  Томос  архиепископа  Прокла,  упу‐  ћен Јерменима, као и 3. Кирилово писмо Несторију, у коме се налазе  његових  12  злосрећних  анатемизама.  Скити  су  на  Западу  нашли  себи  још  један  допунски  ослонац,  и  то  код  неких  епископа  који  су  били  послати  на  Сардинију  међу  Вандале,  иначе  аријанске  присталице,  те  су због тога стекли славу „исповедникаʺ, тј. мученика.  Љутит због свега овога, папа је, на крају крајева, услед своје соп‐  ствене  богословске  некомпетентности,  најзад  послао  Ските  у  Кон‐  стантинопољ,  написавши  притом,  привремено  западном  опуномоће‐  ном  отправнику  послова  у  престоници  Истока,  извесном  афричком  епископу Посесору, жалбу на те исте Ските. Збуњени ромофили су  се  сад  правили  тобож  да  је  ово  писмо  неки  псевдоепиграф,  али  су  ипак нашли за потребно да пошаљу деманти.  У  међувремену  је  њихов  покровитељ,  Виталијан,  био  убијен.  Пошто су изгубили овако значајног патрона Скити су се примирили.  Кад  одједном,  неочекивано  за  све,  на  њиховој  страни  се  обрео  нико  други  до  сам  Јустинијан.  Очигледно  да  му  то  није  био  први,  а  нажалост (као што ћемо још видети) ни последњи пут да у свом жи‐  воту прави такве volte‐face тј. превртљиве заокрете. 

 

421

Будући да је био ватрено заинтересован за очување јединства им‐  перије  која се  фатално распадала на  своје  етничке  делове, и  то  све  под  изговором  ревновања  за  православље,  Јустинијан  се  одједном  страсно  дохватио  пројекта  о  компромисној  нагодби  са  монофизи‐  тима и то на рачун ауторитета Халкидонског сабора, који је, може се  слободно  рећи,  претрпео  крах  управо  те  518.  године.  А  ђакон  Дио‐  скор је исправно предосећао, да свако умањивање значаја Халкидон‐  ског сабора представља уствари губитак чврстог тла, чему су Скити  и  водили.  Осим  тога,  они  су  се  сасвим  нереално  и  незналачки  око‐  мили  на  „несторијанствоʺ,  које  у  византијској  империји  није  ни  пос‐  тојало, него само изван њених граница, у Персији.  Међутим,  историјски  гледано,  скитска  формулација  је  у  ствари  извојевала победу. Још у годинама своје владавине Јустинијан је про‐  глашава  за  своју  догматску  химну: „Јединородни Сине и Речи Божи‐  ја... Један си од Свете Тројице, ‐ εἷς ών τῆ Ἁγίας Τριάδος. И папе који  су дошли после Хормизде усвојили су овакво изражавање. У њему се  садржала  заштитна  полемичка  снага  против  клеветничких  напада  монофизита.  Они  су  говорили:  „Нема  неипостасне  природе.  Кад  је  Халкидонски  сабор  утврдио  две  природе,  он  је  утврдио  и  два  Сина.  Уместо Тројице, испало је Четвороʺ. Скити су на то давали свој про‐  тиваргуменат: није страдала некаква четврта ипостас. И ми, као и ви,  монофизити понављамо: „Разапет је Један од Свете Тројице!ʺ  После извештаја својих легата који су се вратили из Константи‐  нопоља, папа Хормизда је ипак одбио да призна ову скитску форму‐  лацију, и то не због њеног садржаја, него што је она била „новаʺ и  што  је  тврдила  да  је  она  пређашња,  халкидонска,  била  недовољна.  Али, пошто је већ овако размишљао, папа је онда и донео одлуку да  не осуђује формално скитске монахе.  Рим  се  за  сваки  случај  обратио  још  једном  за  савет,  ондашњој  лучоноши  латинског  богословља,  ученом  ђакону  Картагинске  цркве,  Фулгенцију  Феранду.  Овај  је  одбацио  свако  непотребно  страховање.  признавши дату формулацију као исправну. 

 

422

ПРВИ ДОЛАЗАК РИМСКОГ ПАПЕ  У КОНСТАНТИНОПОЉ 

Успостављено  јединство  између  Рима  и  Константинопоља  омо‐  гућило је да дође до једног догађаја, који се пре тога није дешавао.  Ради се о личном доласку Римског папе у Константинопољ и о њего‐  вом служењу литургије у Св. Софији.  Било је то упролеће 526. године за време наследника Јована Кон‐  стантинопољског, Епифанија, и за време Хормиздиног наследника,  св.  Јована  I.  Главар  Италије,  остготски  краљ  Теодорих  био  је  раз‐  јарен због Јустиновог потеза, којим је овај истерао аријанце из пре‐  стонице, и то углавном његове саплеменике, Готе. Отео им је цркве  и неке од њих насилно преобратио у православље. За једног папу је  оваква мисија заузимања за јеретике свакако била понижавајућа, али  је  наређење  било  извршено.  Папа  је  био  дочекан  са  поштовањем  и  саосећањем.  Лично  му  је  император  Јустин  са  мноштвом  народа  изашао у сусрет и то на 12 миља испред града, па се још притом по‐  клонио ничице пред папом. Било је то при крају Великог поста. Први  дан Ускрса папа Јован I је служио литургију у Св. Софији на латин‐  ском језику. Император Јустин, кога је већ у Константинопољу био  крунисао  518.  године  Константинопољски  патријарх  Јован,  сад  је,  како би уздигао папин  ауторитет  пред Теодоритом, зажелео да га  папа Јован I још једном крунише.  Све су Теодорихове молбе биле испуњене осим једне: повратак у  аријанску јерес оних Гота који су већ били припојени православљу.  Ово је већ било довољно да би делегацију која се вратила на Запад  Теодорих стрпао у тамницу, у којој је кроз неколико дана папа Јован  I и умро. 

 

423

РЕГИСТАР ИМЕНА 

А.  Блаж.   Августин  Ипонски,  230,  287,  288, 331  Авксентије Доростољски, 261  Авксентије Медиолански (Милански),  146,147,199  Агелије, епископ новотијанаца, 194  Адам, праотац, 20, 195, 274  Ајетије, философ и ђакон, 106, 108,  109, 112,122,125,166  Акакије Веријски, 117, 185, 206, 236,  242, 250  Акакије Кесаријски (Палестина), 90,  95, 97, 109, 117‐120, 131, 132, 136,  207, 242, 248, 250, 293, 307, 308  Акакије,   патријарх   константинопо‐  љски (од 471. г.), 400‐402, 404, 405,  407, 409, 410  Акилин Библоски, 338  Аким Веријски, 224  Александар      Александријски,      21,  24‐31, 38, 42, 55, 62, 73,110  Александар Антиохијски, 250  Александар Јерапољски, 319, 320  Александар Константинопољски, 53  Александар Тесалонијски (Солунски),  27, 31‐33, 61  Амвросије Медиолански (Милански),  124, 183, 186,199, 200‐202, 206, 216,  323  Амнехотеп, егип. фараон, 19. век пре  Христа, 123 

 

424

Амијан Марцелин, римски историчар,  135, 297  Амоније,  египатски монах, 227, 228,  251  Амоније, царски комит, 307  Амун, подвижник у Египту, 210  Амфилохије Иконијски, 148, 180, 183  Амфилохије Сидонски, 398  Анастасије, папа, 226  Анатолије,   архиепископ   константи‐  нопољски, (449. г.), 340, 343, 354,  359, 361, 362, 375, 398  Андреј СамосатскиГ292, 308, 311  Анемије Сирмијумски, 100  Анијан, презвитер антиохијски, 119  Антиох Птолемаидски, 236, 242, 250  Антоније, оснивач пустиножитељства  у Египту, 209, 210, 211, 212, 250  Антоније  Ефески,  митрополит,  236,  242  Апис, презвитер из Александрије, 536  Аполинарије,   апокрисијар  из   Алек‐  сандрије, 340  Аполинарије Лаодикијски, (отац), 124,  255  Аполинарије Лаодикијски, (син), 124,  153,162,166, 203, 204, 205, 208, 217,  218, 221, 255‐258, 268, 277, 288, 311,  347, 367  Аполинарије Сиријски, 208, 209  Аријадна  жена   императора   Зенона,  401, 403 

Арије, презвитер, творац јереси, 12,  17,21,24‐30,32,28,39,41,47,57,58,  60, 61, 63, 65, 70, 73, 78, 82, 96,105,  136,141,157,166, 200, 205, 229  Аристолај, дворски сановник, 306, 307  Аристотел, грчки философ, 108, 205,  260, 262  Аркадије, епископ из Италије, 300  Аркадије, император (395‐408. г.), 231,  232, 234, 235, 247‐249, 268, 303  Арсакије Константинопољски, 227  Артава, дворски чиновник, 307  Арсеније Мелитијски, 58  Асклепа Газијски, 72, 88  Астерије, ретор из Кападокије, 28, 64  Асхолије   Тесалонијски   (Солунски),  175,179,181  св. Атанасије Велики архиенископ из  Александрије,21, 22, 37, 38, 42, 44,  46, 47, 55, 57‐64, 70, 72‐79, 82, 87,  91, 94, 96, 98, 99, 100‐101, 102, 108,  110,111,117,125,126,127,128,129,  133,135,136,139,149,153,154‐158,  165‐167,178,184,191, 210, 211, 212,  244, 247, 254, 256, 258, 259, 263, 267,  277, 284, 288, 294, 308, 324, 331  Атанасије Анкирски, 121  Атанасијс,  презвитер  из  Антиохије,  271  Атик Константинопољски, (t 425. г.),  246, 247, 249, 250‐252, 268  Атик Никопољски, 356, 359, 364  Атила, хунски војсковођа, 334, 344  Атервије, богослов‐агитатор, 222  Афраат, сиријски испосник, 214  Ахила, презвитер у Александрији, 24,  25  Б.  Bardy,  католички  историчар  Цркве,  26, 357, 362  Бегул, египатски испосник, 213  Бенешевич, В. Н. пров. унив, 248  Берђајев Николај, руски философ и  теолог, 390  Бетјун   ‐   Becker,  историчар  Цркве,  314, 346 

 

Беџана, немачки преводилац, 346  Болотов Β. Β., руски научник, 16, 31,  68,153, 278, 292, 308  Бонифације, презвитер римски, 373  Брилијантов А. И. руски научник, 248  Булгаков Сергије, руски теолог, 391  Бутерих, готски војсковођа, 202  Бухарјов   Теодор,   руски   историчар  Цркве, 391  В.  Валент, император (364‐378. г.), 138,  139,143,152,162,165,168,173‐175,  195, 204, 214, 218, 234, 236  Валент Мурсијски (Осијечки), 60, 90,  91, 96, 99,113,115,116,120,147  Валентин, епископ западни, 88  Валентинијан,    западно‐римски    им‐  ператор (364‐358. г.), 136, 140, 147,  195,199, 200  Валентијан II, Грацијанов брат,  200‐202  Валентијан  III,  западно‐римски  им‐  ператор,339, 396‐398  Варсума Едески, 153, 328, 333, 339  Варсума (Барцума) ава сиријски, 336,  337, 361  Василије Анкирски, 65,94, 96,110‐114,  117‐119,121,125,145,165, 207, 208  Василије Велики, 43,108,118,119,121,  123, 126,127,145,148, 149, 151,153,  162,163,165‐167,174,192,199, 203,  215, 221, 2340, 254, 256, 324  Василије Селевкијски, 357, 361  св. Василиск, 248  Василиск,   император,   (475‐476.   г.),  400, 401  Венијамин, египатски аскета, 211  Верина, жена императора Лава I, 400,  408  Викентије, презвитер капујски, 37, 91,  224  Виталијан, војсковођа, 413, 419, 420  Виталије,    агитатор    хришћански    у  Константинопољу, 160, 161  Вулфила,   готски   епископ,   168,   179,  194,197,198, 201 

425

Данијел, сиријски подвижник, 402  Данијел Харански, 338  Демофил   Константшшпољски,    175,  177, 194  Диатесарон, историчар Цркве, 206  Дидим, александријски богослов, 199,  220, 221  Дијаније Кесаријски‐Кападокијски, 81,  105,121,149,188  Диоген, царски бележник, 101  ДиодорТарски, 130, 180, 182, 183, 185,  204, 205, 215, 233, 255, 261, 262, 264,  321, 323, 325, 327, 347  Диоклецијан,      римски      император  (284‐304. г.), 64,148  Дионисије, папа, 336  Дионисије, Медиолански (Милански),  98, 99, 100  Диоскор,   египатски   монах,   каснијс  папа александријски, 227, 228, 292,  312, 321, 325, 326, 327, 328, 331, 333,  336, 337‐340, 343, 346, 352, 357, 359,  361, 362, 372, 373, 394‐396, 401, 415,  419  Дишен, теолог, 31  Доминика, жена императора Валенса,  138,141,181  Домн (Домнус) Антиохијски, 15, 336,  338‐340  Домн (Домнус) Едески, 326‐329  Доротеј, ђакон из Антиохије, 157, 158,  161,162,167  Доротеј  Маркијанопољски,  286,  305,  311,417  Достојевски Ф., 386 

Γ.  Гал, цезар; син Јулија Констација, 71,  121,122  Гала, друга жена Теодосија, 230  Гала Плацида, кћи Теодосија и Гале,  230, 339  Геласије Кесаријски (Палестина), 179  Геласије, Кизикски 38  св. Геновева, 320  Георгије Александријски, 96, 117, 120,  131,146  Георгије Каодикијски, 90,103,111,117,  118,125‐127,145, 207, 208  Герасим  Римљанин,   ава   пустињски,  395  муч. Гервасије, 201  Германарих, краљ, 197  Герминије Сирмијумски, 200  Глубоковски, историчар Цркве, 262,  308  Гогољ Николај, 385  Грацијан, западно‐римски император,  син Валентијана (367‐383. г.), 173,  179, 184,199, 202  Григорије Гренадиски, 147  св. Григорије Кападокијац (Богослов),  75, 76, 79, 81,102,108,121,123,125,  146, 148,149,151,152,155,156,157,  160, 165, 175. 176, 177, 178,179, 180,  181,189,190,192,195,196, 203, 204,  218, 221, 230, 256, 258, 267, 271, 324,  330, 331  Григорије Назијански (отац Григорија  Богослова), 121, 143, 146, 153, 154,  156, 203  Григорије   Нисијски   (брат   Василија  Великог), 150, 151, 154, 161, 166,  176, 180, 183, 203, 208, 221, 218, 259,  324 

Ђ.  Ђаконов,   А.   Π.,   руски   историчар  Цркве, 403 

Д.  Далматије Кизикски, 38  Далматије, монах у Константинопољу,  303, 404, 440  Далматије, син Теодоре и  Констан‐  тина Хлора, 72  Дамас, папа, 158,175,179,183,185,200,  218, 219, 255, 266 

 

Е.  Евагрије, презвитер из малоазијског  Понта, 221, 222  Евагрије Антиохијски, 159, 160, 206,  250  Евагрије, историчар Цркве, 346  Евгеније, западни узурпатор, 202, 203 

426

Евгрифија, дворска дама, 241, 316  Евдокија,  жена  цара  Аркадија,  231,  235, 237, 241, 243, 244, 247  Евдокија, жена Валентијана III, 339  Евдокија, жена императора Теодосија  II, 286, 327, 394, 395, 396  Евдоксије Германички; Антиохијски,  95, 97, 106, 110, 112, 117, 119, 120,  121,125,131,132,139,143,146,153,  254  Евзоије Александријски, 61  Евзоије Антиохијски, 106  Евлавије Халкидонски, 303  Евлогије, трибун, 336  Евномије Антиохијски, 105, 108, 112,  146,188  Евномије Константинопљски, 174,176,  194, 203  Евнух Сатурнин, 339  св. Евтропије, 269  св. муч. Евпсихије, 202  Евсевије Веркелски, (Верцелло град у  Италији), 98,100,133,134,147, 206,  256  Евсевије   Дорилејски,   271,   301,   329,  336‐339,  355,  363  Евсевије,  евнух,  100  Евсевије Неокесаријски (Кападокија),  78,143,150  Евсевије Кесаријски (Палестина), 28,  31, 34, 37,38, 41, 47,50, 61, 62,65,70,  71,81,207,218,230  Евсевије Крамански, рецензент Ори‐  генових списа, 229  Евсевије Коистантинопољски, 226  Евсевије Никомидијски, 12, 25‐27, 29,  38,47,48,52,53,56,57,64,70,73,75,  122, 130, 197  Евсевије  Самосатски,  153,  161,  167,  183,191,196  муч. Евсихије, 156  Евстатије Аитиохијски, 37, 38, 40, 42,  52, 70,130  Евстатије Виритски (Бејрут), 331, 361  Евстатије Севастијски, 117, 121, 132,  141, 145,153,162, 163,164‐166, 215  Евтерије Тијански, 305, 311  муч. Евтимија, 354 

 

Евтимије, архиепископ Константино‐  пољски, 414  Евтих,     монах     архимандрит,     310,  327‐333, 335, 337, 339, 346, 352, 353,  355, 356, 361, 395, 401, 406, 415  Евтокије, презвитер, 57  Евтроније, презвитер из Неоцезареје,  55  Евтропије, диктатор, 231, 232, 235, 236  Ефрат Келнски, 91  Евхерија    Шпањолка,    монахиња    у  Египту, 213  Еладај, презвитер из Александрије, 23  Еладије Елеонопољски, 213  Еладије Кападокијски, 183  Еладије Тарски, 305, 31  Елевсије Кизикски 117, 145, 180, 194  Елија Флакила, жена Теодосија I, 173,  174  Елпидије Антиохијски, 250  Елпидије, царски комита, 336  Емелија, мајка Василија Великог, 148  Емилије Лигурије, 258  Епифаније, историчар Цркве 251  Епифаније,   архиђакон   из   Алексан‐  дрије, 307  св. Епифаније Кипарски, 131, 132, 161,  185, 204, 222‐225, 228, 240  Епифаније, патријарх константинопо‐  љски, (526. г.), 422  Епифаније Памфилијски, 411  Ермоген Неокесаријски, 41  Есхолије Тесалонијски, 174 

3.  Захарије Схоластик, 347  Зосим, ђакон, 26  Зејек, историчар Цркве, 26  Зенон, император (476‐491), 38, 400,  404, 407, 411  Зефирин, папа, 81  И.  Ива Едески, 317, 322, 328, 329, 331, 333,  334, 336, 338, 340, 355, 369  Иванов‐Платонов,   руски   историчар  Цркве, 313 

427

св. Игнатије Антиохијски, 19, 20, 253  Игнатије,   патријарх   константинопо‐  љски, 379  св. Иларије Пиктавијски (Пуатије), 49,  103,105,117,120,126,127,134,147  Иларије, ђакон римски, 335, 337, 339  Иларион, монах из Палестине, 214  св. Илија, израиљски пророк, 213  Имерије, епископ из Египта, 117  Имерије Никомидијски, 305, 311  Инокентије II, папа, (401‐417. г.), 246,  247, 250, 267  Инокентије III, папа, 379  Ипатија, проф.  философије и мате‐  матике на Академији у Алексан‐  дрији, 251, 285  Ипатије, египатски монах, 303  Ираклид Антиохијски, 242  Ираклије, царски комита, 102,127  Иринеј, ђакон, 26  св. Иринеј Лионски, 20, 204  Иринеј, царски комита, 303, 314, 321,  324, 327  Иринеј Тирски, 338  Исакије Сиријац, вођа монашке пар‐  тије, 237, 303  св. Исаије Далматски, 168,169  Исидор, презвитер из Александрије,  225, 226, 227  Исидор Пелусиот (из Пелусије), 249,  305  Исхира, презвитер у Мареотиди, 56,  58, 60, 61, 78 

Јован Антиохијски, (t 441. г.), 291, 293,  299, 300, 301. 304‐308, 312, 319, 321,  325, 328, 340, 356, 368  Јован Аркаф Мемфијски, 56, 58, 61  Јован Германички, 362  Јован Едески, 323  Јован Златоусти, 169,205,213,215,227,  229, 232‐234, 236, 237, 239, 241‐251,  264, 267‐270, 284‐286, 288, 289, 291,  293, 297, 305, 324, 373, 394  Јован    Јерусалимски,    221,    223‐225,  228‐240, 356  преп. Јован Касијан, 223, 287  Јован, легат папски, 416  Јован император (363‐364. г.), 135,136,  157  Јован, патријарх константинопољски,  414‐416  Јован Магненције, скитски монах, 418  Јован Претеча, 240, 241  Јован Талаија Александријски, 405  Јован, царски минисгар, 301‐304  Јувеналије Јерусалимски, 201, 333, 336,  339, 354, 357, 370, 394‐396  Јуда Искариотски, 248, 252  Јулијан, епископ са острва Кос, 353  Јулијан Отпадник (Апостата), импера‐  тор, (361‐363. г.), 71, 72, 93, 120,  121‐123,125,127,134‐137,141,149,  202, 207, 212, 214  Јулије, папа, 37, 74, 77, 78, 256, 330  Јулије, епископ из Пуатијеа, 335, 336  Јустин, император, (527‐565. г.), 415,  422  Јустина, мајка императора Грацијана,  200, 201  Јустинијан       Велики,        император,  (518‐527. г.), 198, 251, 324, 393, 415,  416, 419, 420 

Ј. 

Јаков Бородај, аскета, 320  Јаков Низибијски, 37, 38, 81  Јелена, мајка Константина II и жена  Константина  Хлора,  52,  71,  207,  220, 336  Јеремија, старозаветни пророк, 325  блаж. Јероним, 204, 214, 215, 217, 218,  220, 222, 224‐226, 229, 230, 234, 248  Јефрем Сирин, 206, 207  ап. Јован, 209, 297  св. Јован II, римски папа, 422  Јован Александријски, 308, 320 

 

К.  Калвин, реформатор, 287  Кледоније,   презвитер   из   Назијанза,  203  Кандидијан, комита царски, 295, 297,  299  Карташов Антон Владимирович, 7 

428

Кастор  (римско  полубожанство  ‐  Диоскур), 122  Каупер  (Cowper),  енглески  научник,  33  Квирин Халкидонски, 242, 250  Кипарисов В., проф. унив. 196  Киријак, епископ, 184  Кирил  Александријски  (+  444.  г.),  179,  186,192,  206,  207,  223,  225,  259,  256,  270,  273‐280,  284‐308,  311,  312,  314‐319,  322‐326,  328,  330,  336,  340,  346,  348,  355,  358‐360,  362,  364,  369,  393, 401, 406, 418, 419, 420  Кирил Антиохијски, (+ 302. г.), 15  Кирил  Јерусалимски,  110,117,118,121,  185,188, 208, 221  Климент Александријски, теолог, 211  Колут, презвитер, 27, 58  Константин Велики, цар, син Констан‐  тина  Хлора  и  његове  друге  жене  Јелене,  11,  12,  26‐28,  30,  33,  34,  37,  40,  41,  43,  47,  48‐50,  54,  57‐59,  62,  70,  71,  72,  80,  90,  95,  121,  124,  130,  135,174,195, 207, 220, 366, 371  Константин  II  Август,  син  Констан‐  тина Великог, 72. 80  Константин  август,  син  Константина  Великог, 72, 80, 92, 95, 122  Констанције  август,  син  Константина  Великог,  72,ʺ  73,  92‐96,  98‐104,  111‐113,115,119,  121,  127,131,144,  146, 197  Коистанција,  сестра  Константина  Ве‐  ликог, 57  Ксист, папа, 312, 315, 319  Л.  Лав I, папа римски, 317, 329, 332, 334,  335, 339, 340, 346‐348, 352, 353, 355,  357, 359, 360, 363, 364, 369, 372‐375,  380, 392, 393, 396‐399, 414, 418  Лав I, император (457‐474. г.), 400, 404  Лав II, император (474. г.), 400  Лаврикије, војни командант, 117  Леона, днорски квестор, 171‐119,150  Леоитије Антиохијски, 92,103,106,109  Леонтије, византијски историчар Црк‐  ве, 256, 362 

 

Леонтије Неокесаријски, 38,106  Леонтије Константиноиољски, богос‐  лов, 331,386, 389  Ливаније, ретор у Константинопољу,  149, 203, 233, 237  Ливерије, папа, 98, 100, 105, 112, 127,  134,141,142,145,146,159,166,180  Ликиније, римски император, 35, 43, 48  Лоофос, историчар Цркве, 269, 314  Лукијан, презвитер из Антиохије, 15,  16, 24, 83,118,140,191  св. муч. Лукијан, 52  Лукије, ђакон из Александрије, 177,  254  Лукије Адријанопољски, 88  Лукифер Калабријски, 37, 98,100,133,  134,160, 256  Лутер Мартин, 65, 315  М.  Магненцијс Магнус, узурпатор, 15. 16,  24,83,118.140,191  Макарије, презвитер из Александрије,  56,59,63,211  Макарије, египатски аскета, 211  Макарије Магнезијски, 242  Макарије, римски патрициј, 225, 226  Макарије       Меркатор,       историчар  Цркве, 288, 331  Македоније,  патријарх  константино  пољски, 117,121, 144,145,187, 411,  412, 414  Макрина, бака Василија Великог, 148  Макрина,   сестра  Василија  Великог,  149  Максим, монах касније епископ из Ан‐  тиохије, 319, 328, 340, 343, 352, 354  Максим Ефески, 122  Максим Јерусалимски, 207  Максим   Киник,   философ,   177,   178,  180‐184,267  Максим, узурпатор у Британији, 200  Максимилијан Константинопољски (f  434. г.), 304, 305, 307, 308, 312, 319  Мардоније, гувернер Јулијана Отпад‐  ника, 122  Мара Ардаширски (Персија), 322, 369 

429

Марије Халкидонски, 89  Марк Аретутски, 96,113,123  Маркел Анкирски, 33, 38,42, 64‐66, 69,  70, 72, 77, 79, 80, 81, 87, 88. 92‐94,  106,110,11,141,162,166,191  Маркијан,   император,   (450‐457.   г.),  343, 344, 346, 347, 353‐355, 365, 366,  378, 379, 396, 397  Меланија   Римљанка,   игуманија   на  Маслинској гори, 220, 222, 229, 230,  248, 395  Мелетије (Севастијски) Антиохијски,  131‐136,139‐141,143,153,157‐162,  165‐167,178‐181,183,190, 208, 233,  234, 255, 256, 264  Мелитије Менрит, творац јереси, 24,  56  Мемнон Ефески, 291, 295, 297, 300,  301‐305  Месроб, јерменски преводилац, 322  Мерешковски Д. С, 399  Модест, градоначелник Константино‐  поља 149  Мојсије, 68,167, 227, 249 

Ориген,  теолог,  16,  17,  50,  64,  65,  100,  204,  211,  218,  220,  222‐226,  228‐230,  240, 249  Орсисије, ава египатски, 212  Осије  Кордовски,  29,  33,  40,  62,  87,  88,  90,100,104  Отрије Мелитински, 183  П.  ап. Павле, 208, 254, 258, 264  Павле Емески, 308, 311, 312, 346, 401  Павле Константинопољски, 72, 88, 96  Павле Неокесаријски, 38  Павле Самосатски, 15, 43, 93, 205, 271,  347, 403  св. Павле Тивејски, 21  Павле Хераклејски, 212  Павлин   Антиохијски,   130,   133,   134,  141,159,160,161,162,163,166,181,  183,185, 202, 206, 208, 218, 221, 255  Павлин Нолански, 229  Павлин Тирски, 32, 38, 64, 98  Павлина, римљанска девственица, 220  Павлинијан, брат блаж. Јеронима, 224,  225  Павма Ор, египатски аскета, 211  Паладије Сардички, 200  Паладије Елиенопољски (Елин), 213,  243, 247  Паладије, писац „Историје монаштваʺ,  222  Памахије, монах из Рима, 229  Парамон, ђакон, 26  Пап Антиохијски, 259  Пасхазин Лилибејски (Сицилија), 353,  354, 356, 369, 363, 373  Патерн, епископ у Перуђи, 147  Патрофил Скитопољски, 38, 90, 112,  117  Пафнутије Тиваидски, исповедник, 38  Пахомије,  Копт,   оснивач  монашких  општежитија, 212, 213, 215, 22  Пелагије Лаодикијски, 121, 136, 143,  153, 180, 183  Пелагије, богослов из Енглеске, 287,  302  ап. Петар, 175 

Н.  Нарцис Неродијатскп, 89,103  Натанаило, египатски аскета, 211  Нектарије  Константинопољски,  180,  182‐184,188,193,194,195,196, 204,  221, 235, 247, 308  Несторије, зачетник јереси (t 451. г.),  191,192, 264, 268‐277, 284, 286‐291,  293‐295, 297‐299, 301‐305,308,311,  312,  314,  316,  317‐319,  321,  322,  326‐330, 332, 333, 335, 340,345‐349,  355, 364, 369, 401, 406, 412, 415  Николај И, папа, 379  Никон, руски патријарх, 312  Нил Синајски, 189,191, 249  Новатијан, зачетник јереси, 88, 215  О.  Олимпијада, ђакониса, 203, 238, 245  Оптим    Антиохијски     (Писидијски),  180,183, 203  Орест, префект Египта, 251, 285 

 

430

Петар Александријски, 24,  166,  183,  184, 167  Петар Велики, руски цар, 219  Петар, верски фанатик, 252  Петар Гнафевс, презвитер из Халки‐  дона, 404, 408  Петар,   ђакон,   брат   Атанасија   Ве‐  ликог, 158,178  Петар Монг Александријски, 397, 403,  409  Пигасије Тројански, 123  Пистос,  презвитер  из  Александрије,  26, 73, 74, 75, 91, 93  Петар Иверијац, презвитер сиријски,  395, 396, 411  Платон, грчки философ, 65, 255, 260  Платон Московски, 56  Полукс Диоскур, 122  Порфирије  Антиохијски   (t  414.  г.),  247, 248, 250, 328  Постумијан, египатски монах, 213  Потамије Олизипонски (Лисабонски),  104  Потамон, исповедник из Египта, 38,  132  Прпскион, епископ, 184  Пројект, епископ из Италије, 300  Прокл Кизикски, 286  Прокл,   патријарх   константинопољ‐  ски, 192, 268, 271, 304, 319, 322‐324,  327, 419, 420  Проспер Аквитански, 331  муч. Протасије, 201  Протерије Александријски, 396, 397  Протоген Сардички, 87, 90  блаж. Пулхерија, сестра Теодосија II,  249, 271, 286, 327, 339, 343, 346, 365,  378, 395, 396 

С.  Савин, ђакон папе Дамаса, 158,159  Савелије, папа, 81, 88,106, 141  Сара, прамајка, 244  Санктисим, презвитер из Антиохије,  160,162  Сахак, јерменски католикос, 322  Сатурин, епископ у Арлу, 147  Северијан Кавалски, 236, 237, 242‐244,  248  Северијан Скитоиољски, 395  Севир, монах, 414, 418  Секунд Птолемаидски, 25, 38, 47,106  Секундијан Сардички, 200  Серапион, ђакон из Египта, 26, 236,  237, 240  Серапион Тмуидски, 129  Силван Тарски, 141, 207  Силвестер, папа, 27, 37  Симах, папа (t 514. г.), 413  Симах, сенатор, 202  Симеон Столпник (Стубник), 320, 398,  402  Симплиције, папа, 403, 409  Синезије Птолемаидски, 102  Сирикије, папа, (t 389. r.), 206, 225, 226  Сисиније, чтсц код новотијанаца, 194  Созомен, историчар, 24, 25, 145, 174,  181,193  Сократ, историчар, 81,141,145,196  Соловјов В. С, руски философ и тео‐  лог, 386, 387, 389. 391  св. Сотирија, 199  Спиридон Тримитунтски, 38  Стефан Антиохијски, 90‐92, 404  Стефан Ефески, 354, 357  Стиликон, регент царски  у  Медио‐  лану, 231  Схоластик, дворски чиновник, 307 

Р.  Равула Едески, митрополит, 322  Реститут Картагински, 200  Розанов   В.   В.,   руски   философ   и  теолог, 389, 390  Руфин Римљанин, монах у Египту (t  410. г.), 213, 217, 220, 222, 225, 226,  230  Руфин, регент Аркадијев у Констан‐  тинопољу, 231, 303 

 

Т.  Тавр, префект из Ариминијума, 115,  116  Таласије Неокесаријски, 333, 357, 360,  361, 364, 374, 394, 396  Тарасије, патријарх константинопољ‐  ски, 199 

431

Теогнис Никејски, 47, 48, 54, 81  Теодор, ава египатски, 212  Теодор Мопсуестијски, 205, 233, 261,  262, 263, 264, 269, 271, 277, 288, 317,  321, 322, 324, 325, 327, 330, 418  Теодор Тарски, 321  Теодор Тијански, 203  Теодор Хераклејски, 89, 90, 96  Теодора,    прва    жена    Константина  Хлора, 69  Теодорит Антиохијски, 304, 403  Теодорит, историчар, 26, 40, 52, 180,  181  блаж. Теодорит Кирски, 90, 91, 109,  192, 293, 308, 317, 319, 325, 326, 328,  329, 333, 336, 338‐340, 355, 365, 369  Теодосије, ђакон из Александрије, 91,  183  Теодосије, патријарх константинопо‐  љски, 372  Теодосије, монах палестински,  394‐396  Теодосије     I     Велики,     император,  (379‐395), 167, 173, 174‐179, 180,  182, 183, 184, 188,192,193‐196,197,  200, 201‐204, 206, 207, 208, 213, 215,  218, 231, 234, 256, 266, 267  Теодот Антиохијски, 250, 251  Теодот Никопољски, 153,165,166  Теона Александријски, 101  Теона Мармарички, 25, 38, 47  Теофил Александријски, (400‐412. г.),  206,225‐229,236‐244,246, 248‐252,  267, 270, 284, 287, 288, 291, 293, 297,  305, 325  Теофил Костовалски, 141  Теофроније Тијански, 84  Тереза из Нола, 229  Терновски,   Ф.   А.,  руски  историчар  Цркве, 373  Терновски,   С.   А.,   руски  историчар  Цркве, 373  Тиберије, римски император, 198  Тиллемонт, историчар Цркве, 186  Тимотеј Александријски, 179, 181,183  Тимотеј Антиохијски, 15  Тимотеј   Елур   Александријски,   347,  397, 399, 400‐401, 404, 415 

 

Тимотеј   Солофакиол,  403,  405,  407,  412  Трегебилд, готски вођа, 232  У.  Ураније Имерски, 328, 331  Ураније Тирски, 109  Урсакије Сингидунски, 60, 90, 91, 97.  99,111,115,116,120,147   Ф.  Фебадије Ехенски, 127  Феликс, папа, 256, 331, 410  Филагрије. префект из Александрије,  61  Филарет Московски, 63  Филип, презвитср из Рима, 258, 268,  271, 186, 300, 304  Филон, теолог  Филострат, историчар Цркве, 29, 306  Филумен, бунтовник, 56  Фјодор Иванович, руски цар  (1557‐1598. г.), 286  Флавијан Антиохијски, 181, 183, 184,  204‐206, 208, 215, 221, 234, 255, 264  Флавијан   Константинопољски   (449.  г.), 130, 233, 247, 327, 329, 331, 332,  334, 335‐339, 343, 346‐348, 352, 356,  362, 401  Флавије Дионисије, дворски чиновник,  59  Флавита, готски генерал, 235  Флакила, прва жена Теодосија I, 231,  234  Флоренције, дворски  чиновник, 307,  331  Фотије тирски, 199, 321, 329, 331  Фотин Сирмијумски, 93,111,141  Франк    Симон,    руски    философ    и  теолог, 391  X.  Ханибалијан, син Константина Хлора  и Теодоре, 71  Харис, презвитер, 26  Харнак А. (Адолф фон Харнак), ис‐  торичар Цркве, 31, 155, 186, 188,  317 

432

Хорт, енглески историчар, 188, 189  Хејна, готски генерал, 230, 232, 235  Хиријан, дукс, 101  Хонорије, западно‐римски император  (395‐423), 230, 234, 247  Харисије Филаделфијски, 301  Хрисорит, дворски чиновник, 307  Хриспи, грчки философ, 108  Хрисафије, диктатор, 327, 328, 343, 345  Хроматије Аквилејски, 229, 230 

ц.  Целестин, папа, 192, 289, 297, 301, 302,  321  Цицерон, 314  Ш.  Шлосер, немачки историчар, 234  Шнуди, коптски монах, 213, 345  Шварц Едвард, историчар Цркве, 26,  31, 33 

Цртеж на корици:  ХРИСТОС ПАНТОКРАТОР, манастир Месић, 15. век 

 

433 

  ХРИСТОС ПАНТОКРАТОР, икона на иконостасу манастира Крушедола, XVI век. 

 

434

  ПРВИ  ВАСЕЛЕНСКИ  САБОР,  фреска,  (манастир  Високи  Дечани,  XIV  век)  насликан је на своду источнога травеја средњега брода припрате. На источној  страни насликан је, у средини, цар Константин, који седи на престолу, а десно  седе цариградски патријарх Митрофан и Јевстатије, патријарх антиохијски.  Са леве стране седе Александар, патријарх александријски и Силвестар, папа  римски.  Oeu  у  руци  држе  Јеванђеље,  цар  држи  велики  крст  и  свитак.  На јужној страни свода (слика на следећој страни) насликане су две групе про‐  тивника једна према другој: група правоверних архијереја са ореолима око главе  и група јеретика на челу са Аријем, који десном руком чупа браду. Oeu су без  ореола. 

 

435

  ДРУГИ ВАСЕЛЕНСКИ САБОР насликан је на истом своду (манастир Деча‐  ни). На западној страни насликан је, у средини, цар Теодосије Велики како седи  на престолу. Десно: cede Дамас, папа римски и Мелетије, патријарх антиохиј‐  ски. Лево: cede Нектарије, патријарх цариградски и Кирил, патријарх јеруса‐  лимски.  На  северној  страни  свода  насликане  су  две  групе  једна  према  другој.  Правоверни са ореолима и јеванђељем ајеретици без ореола и без књига, а онај  на челу јеретика посрамљено покрива уста шаком. 

 

436

  СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ, (фреска, манастир Студеница, Богородичи‐  на црква, апсида, северни део, 1208/1209). Oeaj Свети рођен је у Александрији  296. године. Велики борац за чистоту православља. Као ђакон архиепископа  александријског учествовао на  I васеленском сабору у Никеји и прославио се  ученошћу, благочашћем и ревношћу за православљем. Посебноје допринео да се  сузбије Apujeea јерес а православље утврди. Написао је Символ eepe, који је на  Сабору  и  усвојен.  По  смрти  архиепископа  Александри,  изабран  је  на  његово  место. Пострадао је  МНОГО  за истину православља. Упокојио се у Господу 373.  године. Празнује се 18. јануара по ст. календару.   

437 

  СВЕТИ  КИРИЛО  АЛЕКСАНДРИ.1СКИ,  (фреска,  манаспшр  Студеница,  Бого‐  родичина  црква,  апсида,  јужни  део  1208/1209).  Родом  из  Александрије.  За‐  штитник  православља  на  Ефеском  сабору  против  Несторија.  Оставио  многе  списе  у  којима  је  јасно  изложио  истине  православног  хришћанског  учења.  Упокојио се у Господу 444. године. Празнује се 9. јуна по ст. календару. 

 

438

  СВЕТИ  ВАСИЛИЈЕ  ВЕЛИКИ  (фреска,  манаспшр  Студеница,  Богородичина  црква, апсида, северни део, 1208/1209). Родио се око 330. године. Школовао се у  Атини. Крстио се на реци Јордану у зрелим годинама. Био је епископ Кесарије  Кападокијске  10  година.  Велики  поборник  православља,  велика  луча  моралне  чистоте  и  ревности  за  веру.  Велики  богословски  ум  и  стуб  Цркве  Божије.  Писац  многих  богословских  дела  и  ce.  Литургије,  познате  као  Василијева  литургија. Упокојио се 379. године. Празнује се 1. и 30. јануара по ст. календару.   

439

  СВЕТИ  ГРИГОРИЈЕ  БОГОСЛОВ  (фреска,  манастир  Студеница,  Богороди‐  чина  црква,  апсида,  јужни  део,  1208/1209).  Рођен  у  Аријанзу,  Кападокија.  Шко‐  ловао  се  у  Атини  заједно  са  ce.  Василијем  Великим,  који  ta  је  рукоположио  за  епископа.  Касније  изабран  за  архиепископа  цариградског.  Саставио  многа  богословска  дела.  Најславније  дело  о  Светој  Тројици,  због  чега  је  и  назван  богословом.  Представио  се.  у  Господу  390.  године.  Празнује  се  25.  и  30.  јануара  по ст. календару.   

440

  ТРЕЋИ  ВАСЕЛЕНСКИ  САБОР  наслжанје  (манастир  Дечани)  на  своду  сред‐  њега  травеја  средњега  брода.  На  источној  страни  насликан  је,  у  средини,  цар  Теодосије  Млађи.  Десно  cede  Целестин,  папа  римски  и  Јувенал,  патријарх  јеру‐  салимски.  Лево  је  Кирил  Александријски  и  Мемон  Ефески.  На  јужној  страни  насликане су две групе противника једна према другој. 

ЧЕТВРТИ  ВАСЕЛЕНСКИ  САБОР  наслжан  је  на  западној  u  северној  страни  истога  свода.  На  западној  страни  насликан  је  у  средини  цар  Маркијан.  Десно  cede  Методије,  папа  римски  и  Максим,  патријарх  антиохијски  А  лево  Ана‐  толије,  патријарх  цариградски  и  Jeeceeuje  Самосатски.  На  северној  страни  виде  се  две  групе  противника  једна  према  другој.  Правоверни  држе  јеванђеља  и  имају ореоле око главе. 

   

441

А З Б У Ч Н И К   МАПЕ  Абукир, место у Египту, Ε 4  Августа Тревирорим (Трир), Б 1  Аквилеја (Оглеј) у Италији, Γ 2  Александрија, Ε 4  Амида‐Магуби (Хијераполис), Ж 2  Аназарб, град у Малој Азији, Ж 3  Анкира (Анкара), Ε 3  Антиохија, Ж 3  Апамеја, град у Малој Азији, Ж 3  Аретус (Ареко) у Италији, Γ 3  Ариминијум (Римини), место у Италији, Γ 3  Асиа, провинција у малој Азији, Ђ 3  Асуан, Египат, Ж 6  Ахен, Β 1  Босфор (Пропонт), Ђ 3  Британија, Б 1, 2  Бургундија, Б 2, 3  Венеција, Γ 2  Веркел (Вврчели), Италија, Б 2  Виминацијум (Костолац), Д 2  Вирита (Бејрут), Ж 4  Витинија, провинција у Малој Азији, Ε 2  Газа, Ж 4  Галија, провинција, Б, Β 2  Галилеја, област у Палестини, 3 4  Германика, град у Малој Азији, Ж 3  Гренада, Б 4  Далмација, Г, Д 3  Довин, град у Јерменији, 3 2  Драва, река, Г, Д 2  Дунав, река, Г, Ђ 2  Египат, Е, 3 4  Емеса, град у Малој Азији, Ж 3  Ерзрум (Теодосипољ), Ε 1  Емилија, област у Италији, Γ 3  Ефес, Ђ 3  Иконија, град у Малој Азији, Италија, Г, Д 3  Јорк, Б 1  Јерменија, Ж, 3 2  Каиро, 3 5  Кавала, град у Тракији, Ђ 3  Кавказ, Ж, 3 1  Картагина, Γ 4  Калабрија, Д 3, 4  Калиники, место у малој Азији, 3 3  Кападокија, Е, 3 2  Капуа, место у Италији, Γ 3  Каран, град у Јерменији, Ж 2  Келн, Б 1  Кентербери, Б 2  Кесарија Палестинска, Ж 4  Кизик, место у Малој Азији, Ђ 3  Киликија, провинција у Малој Азији, Е, Ж 3  Кипар, Е, Ж 3, 4  Киренаика, Северна Африка, Ђ 5  Константинолољ, Ђ 3  Кордоба, А 4  Кремона, град у Италији, Γ 2  Лампсака, место у Дарданелима, Ђ 3  Лаодикија, град у Малој Азији, Ε 3 

Лигурија, област у Ђеновском приморју, Β 3  Лион, Б 2  Магнезија, место у Малој Азији, Ђ 3  Мармарика, Либијска пустиња, Ђ, Ε 5  Медина, 3 5  Медиолан (Милано), Б 2  Мелитина, град у Малој Азији, Ж 2  Мезија, област, Ђ 2  Мемфис, доњи Египат, Ж 5  Месопотамија, 3 3  Мопсуестија, град у Киликији, Ж 3  Мраморно море, Ђ 3  Наблус, град у Палестини, Ж 3  Никеј, Ε 3  Низибија, град у Малој Азији, 3 3  Никопољ, град у Грчкој, Д 3  Нил, река 5, 6  Нола, место код Напуља, Γ 3  Наисус (Ниш), Д 2  Нубија, северни Судан, Ж, 3 6  Орлеан, Б2  Перига (Перуђа), ГЗ  Пиктавија (Пуатије), Фр. Б 3  Персија, 3 2  Писидија, град на северу Африке, Γ 5  Питуанта (Пицунда), град на Црном Мору, Ж 1  Птолемаид, град у Палестини, Ж 4  Сава, река, Г, Д 3  Самосата, град у Малој Азији, Ж 3  Сардика (Софија), Ђ 3  Сарматија, регион, Е, Ж 1  Севастеја, град у Малој Азији, Ж 2  Селевкија, град у Малој Азији, Ж 3  Селевкија Ктезифона, (Багдад), 3 3  Символа, (лука Балаклава), Ε 2  Сингидунум (Београд), Д 2  Синај, Ж 5  Сирмијум (Сремска Митровица), Д 2  Скитија, регион, Ђ, Ε 1  Сицилија, Г, Д 4  Смирна (Измир), Ђ 3  Таврика, област на Криму, Ε 1  Тар(с), град у Киликији, Ж 3  Тесалија, провинција, Д, Ђ 3  Тесалоника (Солун), Ђ 3  Тијана, град у Малој Азији, Ж 3  Тир, град у Феникији, Ж 4  Тракија, провинција, Ђ 3  Троја, Ђ 3  Трул, град у малој Азији, Ђ 3  Тулуза, Б 3  Фанагрија, град наспрам Керча, Ε 1  Феникија, Ж 4  Филипопољ (Пловдив), Ђ 3  Франкфурт, Β 1  Хадријанопољ (Једрене), Ђ 3  Халкидон, место на Босфору, Ђ 3  Хелеспонт (Дарданели), Д 3  Хераклеја Витинијска, Ε 2  Херсонес, град на Криму, Ε 2                                                                                                     МАПА ЈЕ У АТАЧМЕНТУ                                                                                                         

 

442