Belle Époque: kritika dogme progresa

MILAN POPOVI]

BELLE ÉPOQUE

MILAN POPOVI]

Belle Époque KRITIKA DOGME PROGRESA

Otvoreni kulturni forum CETINJE

Durieux ZAGREB

3

Sadr‘aj

PRVI DEO: 1. 2. 3. 4.

Duh vremena

Predmet Metod Tri velike pozne Pogled unapred

DRUGI DEO: 1. 2. 3. 4.

1. 2. 3. 4.

Tipovi 72 79 84 90

Herojski Tragi~ni Cini~ni Sadisti~ki

TRE]I DEO:

Mehanizmi 103 111 118 124

Nacija Svet Inercija Miopija

^ETVRTI DEO: 1. 2. 3. 4.

1. 2. 3. 4.

Mene

Jedno Mno{tvo »Progres« »Apokalipsa«

PETI DEO:

13 26 34 61

140 146 150 157

Vreme duha

Leptir Histerija Imaginacija Novi humanizam

O autoru Table of Contents

174 178 188 195 203 207

5

Prvi deo

DUH VREMENA

7

^ovekova borba za progres, nu‘an je uslov i sastavni deo progresa. A svaka dogma progresa suspenduje upravo ovu borbu (po pravilu, tako {to ju delegira na vlast, vo|u, ili boga). Kao SIDA ili AIDS, sindrom ste~enog nedostatka imuniteta. Zbog toga je dogma progresa pravi neprijatelj progresa, a kritika dogme progresa dodatni uslov i, ako ba{ ho}ete, prijatelj progresa. Ovo bi mogao biti i najkra}i rezime knjige koja je pred vama. Razlog da sa ovim rezimeom po‘urim, me|utim, nije toliko u nestrpljenju da {to pre objavim glavnu ideju knjige, koliko u nastojanju da od samog po~etka predupredim bilo kakvu, posebno neku veliku i su{tinsku konfuziju. A upravo jedna takva, velika i su{tinska konfuzija, bila bi i ona, koja ne bi videla razliku izme|u stvarnog i mogu}eg istorijskog progresa (za koji se i ja zala‘em) i kontraproduktivne dogme progresa (koju kritikujem), ili, da to prevedem na ne{to konkretniji istorijski i duhovni teren, izme|u danas toliko neophodne a retke poznomoderne obnove humanizma (za koju se opredeljujem) i danas toliko ra{irenog a pogubnog postmodernog relativizma i cinizma (kojem se protivim ali sa kojim me ponekad mada uvek pogre{no poistove}uju). Su{tinski, ‘anrovski i problemski (mada ne i konkretno, tematski i narativno, posebno ne tako da se dve knjige ne bi mogle ~itati svaka za sebe samostalno), Belle époque: kritika dogme progresa, jeste jedna vrsta drugog dela, ili, 9

bolje, nastavka, produ‘etka Dinamike ni{tavila: sociologije neslobode. Nepuna tri meseca nakon zavr{etka rukopisa, i sedam meseci pre izlaska iz {tampe Dinamike ni{tavila, po~etkom januara 2005, na pitanje (su)izdava~a ove knjige, i prijatelja, Milorada–Mija Popovi}a, da li odnosno {ta planiram dalje (pitanje–arhetip za sve montenegrinske skribomane), odgovorio sam da o tome jo{ uvek nisam razmi{ljao, pa zbog toga ne znam, ali da bi to, mo‘da, mogla da bude kritika dogme progresa. Pitanje nije bilo kurtoazno, pa je usledio kra}i razgovor, obrazlo‘enje i preciziranje iznete ideje, a zatim i prva pozitivna »recenzija«. Spasa vi{e nije bilo, Belle époque je i definitivno za~eta: do kraja januara 2005, razgovor je pretvoren u prvi, provizorni, do kraja marta 2005, u drugi, radni koncept, a nakon godinu, godinu i po najnu‘nijih dopunskih priprema, provera i ~itanja (od kojih su neka, posebno ona G. V. F. Hegela i F. Ni~ea, bila druga ili tre}a, a neka, posebno ona poznog M. Fukoa, premijerna), krajem juna 2006, onaj razgovor pretvorio se i u tre}i, kona~ni koncept, odnosno plan za pisanje nove knjige (samo pisanje otpo~elo je odmah nakon zavr{etka nastave na univerzitetu po~etkom jula 2006, a zavr{ilo po~etkom februara 2007). Dogma progresa dijagnosticirana je kao jedan od glavnih patogenih nalaza, izvora ni{tavila na{eg vremena, jo{ u Dinamici ni{tavila (posebno u njenom odeljku 4. Fenomenologija). Zbog toga i nije ~udo da se u onom razgovoru, upravo ova dogma, odnosno njena kritika, pojavila onako lako, spontano, bez mnogo razmi{ljanja. Uprkos tome, iznenadilo me je (a ovo iznena|enje, pa i blaga neverica, da ne ka‘em otpor, traje i dan danas), kada je, ~ak i nekoliko veoma opse‘nih i pa‘ljivih provera, koje su odmah nakon onog razgovora usledile, izbor ove teme za glavni, zapravo unikatni i ekskluzivni predmet nove knjige, samo dodatno i vi{estruko potvrdilo. Nikada nisam bio vulgarni materija10

list, ali izgleda da je u meni, i do dana{njeg dana, u izvesnoj, pa makar i minimalnoj meri, ostala neka vrsta inercije onog preteranog materijalizma, koja je bila toliko karakteristi~na za sve sledbenike marksizma, neomarksizma i postmarksizma, u poslednjoj ~etvrtini XX veka. Ne znam kako bih ina~e druga~ije mogao da objasnim ovo svoje produ‘eno iznena|enje, nevericu, i otpor. Kao da se u meni, zbog ostataka one inercije i preteranosti, ne{to duboko bunilo, i jo{ uvek buni, protiv bilo kakve primarnosti, unikatnosti i ekskluzivnosti jednog ~isto nematerijalnog, duhovnog faktora, zapravo i protiv sopstvenog, vi{e puta potvr|enog, »tvrdoglavog« nalaza i zaklju~ka, da je upravo jedan takav, dakle ~isto nematerijalni, duhovni faktor, kao {to je dogma progresa, ne samo jedan od glavnih, nego i jedan od najdubljih izvora na{eg aktuelnog poznomodernog ni{tavila. Da ipak ne potonem u vrtlog beskona~nih unutra{njih sporenja, pomogle su mi dve skromne ali korisne ideje odnosno interpretacije. Prva se odnosi na stari filozofski spor izme|u monista i dualista, onaj oko pitanja prave prirode, primarnosti i odnosa izme|u duha i materije. Pored priznanja koje sam ve} izneo (o mogu}nosti izvesne pa makar i minimalne inercije jedne vrste preteranog materijalizma), priznajem jo{ i da me ovaj spor, zapravo, nikada nije posebno impresionirao. Ipak, opreznosti radi, zna~aj ovog spora, u svoj njegovoj slo‘enosti, radije ne}u negirati, nego }u ga samo, u onom njegovom vaniskustvenom, metafizi~kom delu, ostaviti po strani (ili, kako se to obi~no ka‘e, u zagradi). Nezavisno od toga da li smo u ovom sporu monisti ili dualisti, ili nas on, mo‘e biti, toliko, ili uop{te ne zanima, naime, ~ovekova materija i duh, u svojim samostalnim i interaktivnim egzistencijama, dovoljno su realni, konkretni i podsticajni, da ne mogu a da u svoje rasvetljavanje ne uvuku, ~ak i nas koji i dalje dr‘imo, da je iskustvo privilegovan, ako ve} ne i jedini izvor saznanja. 11

Zaista, zar je uop{te neophodno da budemo bilo kakvi metafizi~ari, spiritualisti ili mistici, monisti ili dualisti, pa da vidimo, najpre, da je ~ovek slo‘eno bi}e, koje jednako konstitu{u njegova materija i njegov duh, zatim, da ~ovekova materija, a preko ove i materija uop{te, bitno uslovljava i oblikuje ~ovekov duh, kona~no, i obrnuto, da i ~ovekov duh, »povratno« ili »primarno«, pozitivno ili negativno, produktivno ili destruktivno, svejedno, ali uvek sna‘no i ravnopravno, uzvra}a svojoj parnjakinji, materiji. U jednoj mogu}oj istoriji ovog uzvra}anja, posebno u onom njenom delu koji bi se bavio njegovim negativnim, destruktivnim, »nesre}nim« oblicima, istorija dogme, odnosno istorija dogme progresa, zauzimala bi sigurno jedno od najistaknutijih mesta. Druga ideja upu}uje na jedan va‘an i slo‘en evolutivni moment ~oveka duha–materije (ili materije–duha svejedno). Na ~injenicu, naime, da je u poslednjih nekoliko hiljada godina ~ovekovog nau~no–tehnolo{kog razvoja, sve vi{e duha, a sve manje materije. Ali i na sve ve}e i sve opasnije zaostajanje ~ovekovog moralno–politi~kog u odnosu na njegov nau~no–tehnolo{ki progres (usled ~ega, znamo, mo‘e da do|e i do njegovog totalnog kraja odnosno samouni{tenja). Bilo kako bilo, jedno je sigurno: sve ono {to je gore generalno re~eno o ravnopravnosti i interakciji ~ovekove materije i duha, i o onom dugom uzvra}anju ovog drugog onoj prvoj, jo{ vi{e i ja~e va‘i u na{em dana{njem vremenu, koje je, vi{e nego ikada u dosada{njoj istoriji, »vreme duha« (dobrog ili lo{eg, to je ve} stvar ~ovekovog ovakvog ili onakvog izbora odnosno inteligencije). U svakom slu~aju, to je sasvim dovoljno, ne samo da opravda, nego i da nalo‘i, urgentno zasnivanje i razvijanje, jedne relativno nove, celovite i ozbiljne kritike dogme progresa. 12

1.

PREDMET

Jedan od najpoznatijih re~nika u svojoj vrsti, prili~no je suzdr‘an, ekonomi~an, ~ak oskudan: »bel epok (fr. belle époque lep period) epoha pred po~etak I svetskog rata« (Milan Vujaklija, Leksikon stranih re~i i izraza, Osmo izdanje, Prosveta, Beograd, 2004, strana 108). U kratkom, veoma kratkom opisu, ne nalazimo skoro ni{ta o slo‘enoj genezi, kao ni o jo{ slo‘enijoj evoluciji ovog pojma: o ta~nom i preciznom vremenu njegovog prvog pojavljivanja u oblasti istorije umetnosti, o njegovom kasnijem preno{enju u oblast istorije uop{te (op{te istorije, ili istorije kao takve, kako se to obi~no ka‘e), najzad ni o njegovom kona~nom odnosno aktuelnom smirivanju u jednoj vrsti narkoti~ke (samo)ironije. Od svega ovoga, u onome »lep period«, i onome »pred po~etak I svetskog rata«, nailazimo samo na jedan blagi, veoma blagi nagove{taj. Uz ovaj nagove{taj, ide i jedna vi{e subjektivna, unutra{nja, psiholo{ka dilema: da li je nagove{tena iluzija belle époque–a, zapravo, potpuno univerzalna, standardna i objektivna, onako kako je potpuno univerzalno, standardno i objektivno, i svako starenje kao takvo, pa i svako za starenje karakteristi~no se}anje na »lepo vreme« prohujale mladosti, ili je ovde na delu i ne{to {to je mnogo, mnogo slo‘enije, konkretnije i kontigentnije. Da je ovo drugo, a ne ono prvo, dakle da je ne{to mnogo slo‘enije, konkretnije i kontigentnije, a ne ne{to potpuno univerzalno, standardno i objektivno, govori sociologija svetskog sistema 13

Imanuela Volerstina. Nadovezuju}i se na sociologiju Pitirima Sorokina, i na istoriju Fernana Brodela, posebno na njihove duge, vi{evekovne statisti~ke serije, sociologija, teorija i istorija savremenog svetskog sistema Imanuela Volerstina, uverljivo markira i kriti~ni period 1914–2050, kao period duge strukturne krize i disolucije ovog istorijskog sistema. U interpretaciji ove {kole, ni prvi svetski rat 1914– 1918, zbog toga, nije bio obi~ni, cikli~ni, unutarsistemski rat, prolazni poreme}aj, pogor{anje, nego tek po~etak jednog sasvim ekstraordinarnog, ekstrasistemskog i dugotrajnog (s)loma sistema. Pa zbog toga ni onaj premijerni belle époque 1900–1914, nije bio, da tako ka‘emo, neki obi~ni, cikli~ni, unutarsistemski belle époque. I ne samo to: zahvaljuju}i snazi zaboravljanja, tog najmo}nijeg, svepro‘diru}eg demona ljudskog ni{tavila, ovaj vanredni istorijski belle époque, nakon svog prvog, premijernog izdanja s po~etka XX veka, kao da se rasprsnuo u mno{tvo novih, malih, repriznih izdanja. U tom smislu, nakon prvog, velikog, mo‘emo da identifikujemo, jo{ najmanje tri mala, rasprsnuta belle époque–a. Prvi takav, mali, reprizni, rasprsnuti »lepi period«, bile su predratne 1980–e u tada{njoj SFRJ. Sticajem okolnosti, pune tri godine, 1985–1988, funkcionisao sam na »dva koloseka«, kao asistent na Pravnom fakultetu u Titogradu, i, u isto vreme, kao urednik izdava~ke delatnosti u omladinskoj organizaciji Jugoslavije u Beogradu. Po mnogo ~emu, bilo je to privilegovano vreme i mesto. Sredi{te »uragana« u inkubaciji, koji }e ubrzo razoriti ~itav jedan mini– svet. I to u veoma ranoj, zapravo najranijoj fazi ove inkubacije, kada su samo retki videli prve znake smrti, a ostali opu{teno u‘ivali u ekstazi i dekadenciji »lepog vremena«. Glavni kontrast toga vremena, onaj izme|u sveop{te opu{tenosti i nadolaze}e opasnosti, nikada ne}u zaboraviti. Uz 14

sve ovo, ne treba zaboraviti ni to, da je i ovaj mali, reprizni, jugoslovenski belle époque 1980–ih, imao svoju konekciju na onaj veliki, premijerni, svetski belle époque s po~etka XX veka. Naime, jo{ je Imanuel Volerstin, u jednoj svojoj lucidnoj i originalnoj rekonceptualizaciji, spojio dva svetska rata iz prve polovine XX veka, u jedan veliki svetski, preciznije evro–atlanski, jo{ preciznije nema~ko–ameri~ki, tridesetogodi{nji rat 1914–1944, a zatim je i jedan mla|i ali jednako lucidni istori~ar, usred beskrajnog trabunjanja mejnstrimera o »povratku Balkana u XIX vek«, napravio sli~nu intervenciju, spojio rasute monade velikog postjugoslovenskog haosa i nasilja 1990–ih, i u njihovom najzad dobro osvetljenom kontinuumu, prepoznao poslednje ostatke ili »proplamsaje« istog onog tridesetogodi{njeg rata, samo sada u jednoj njegovoj u‘oj i unutra{njoj dimenziji, evropskog gra|anskog rata. Drugi mali, rasprsnuti belle époque, predstavlja poslednja decenija XX veka, za Zapad, posebno za SAD, koje su upravo iza{le kao pobednik iz poluvekovnog hladnog rata, i kao jedina preostala supersila na ~itavoj planeti, decenija velikog trijumfa, ali i decenija velike, samoobmanjuju}e iluzije. Trijumf je bio promptan i o~igledan u svakom pogledu, samoobmanjuju}a iluzija morala je jo{ da ~eka, da tek dobije svoj jedanaesti septembar. Skepti~niji na Zapadu, me|utim, sliku svoje mogu}e mra~ne budu}nosti, mogli su da vide jo{ i tada, i to ba{ na prokazanom Balkanu, gde se upravo 1990–ih uru{avao onaj samoobmanjuju}i mali jugoslovenski belle époque iz prethodne decenije, ali je skepti~nijih tada na Zapadu i u SAD bilo veoma malo, se}ate se ton su davali biv{i stejtdepartmenski aparat~ici, novoproizvedeni ideolozi i »teoreti~ari«, sa svojim delirijumskim fantazijama o »kraju istorije i poslednjem ~oveku«, »trijumfu liberalne demokratije«, i sve tako, i sve tome sli~no. 15

Za tre}i »lepi period« pre mo‘emo re}i da predstavlja nedovr{eno razlivanje nego jednokratno rasprskavanje onog na{eg premijernog belle époque–a s po~etka XX veka i jo{ uvek samo njegovu zastra{uju}u mogu}nost i pretnju a ne i njegovu neizbe‘nost (te tek u slu~aju svog stvarnog realizovanja, i njegovo kona~no, veliko, najve}e ispunjenje). Zaostajanje na{eg moralno–politi~kog u odnosu na na{ nau~no–tehnolo{ki progres, na po~etku XXI veka, postalo je jo{ ve}e i opasnije, nego {to je bilo na po~etku XX veka, pa uop{te nije te{ko ni da zamislimo: ukoliko ~ovek ne uspe da zaustavi, ili barem ubla‘i ovo zaostajanje, na kraju XXI veka, lako bi mogao da se na|e u situaciji, da samo nemo}no konstatuje, kako je ~ak i ~itav kratki ali opaki XX vek, sa ona dva svoja stra{na totalitarna monstruma, u odnosu na zamislive a jo{ stra{nije nau~no–tehnolo{ke i moralno–politi~ke monstrume XXI veka, bio, zapravo, tek kao jedan mali, naivni i neuverljivi belle époque. A da sve ovo jasno (pred)vidimo, bile su dovoljne ~ak i najoskudnije informacije o gotovo neograni~enim mogu}nostima dana{nje informati~ke nau~no–tehnolo{ke revolucije, i o istovremeno frustriraju}im ograni~enostima, sporostima i stagnacijama ~ovekove moralno–politi~ke evolucije. I makar samo malo »upla{ene ma{te« iz Izvora totalitarizma Hane Arent. Toliko o belle époque iz zanosnog naslova ove knjige. Ali ovaj naslov ipak je vi{e u sferi egzoterije, vidljivog spolja{njeg omota~a, »{uma vremena« (Lev Kreft). Tek podnaslov ove knjige direktno upu}uje na skriveno unutra{nje jezgro, matricu, vladaju}i duh na{eg vremena. Zbog toga se jo{ jednom vra}amo dogmi progresa. Najpre, jo{ jednom treba naglasiti, ali sada jo{ i razviti i precizirati, razliku izme|u stvarnog progresa i dogme progresa, koja ostaje klju~na i kriti~na. Ova razlika mo‘e da se 16

formuli{e i ovako: svaki ljudski progres je istorijski relativan, ograni~en i prolazan, dok je svaka dogma progresa, po svojim uverenjima i pretenzijama, anti–istorijski apsolutna, apsolutisti~ka, »neograni~ena« i »ve~na«, pa stoga i, najbla‘e re~eno, neadekvatna. U tome je glavni »kvar« svake dogme pa i svake dogme progresa. [to je upravo re~eno za ljudski progres, va‘i i za sve druge ljudske stvari, pa i za sve stvari uop{te. Sve ima svoj po~etak, za~etak i ra|anje, pa svoj razvoj, ekspanziju, uspon i rast (uklju~iv, naravno, i svoj vrhunac), najzad i svoje neminovno opadanje, starenje, umiranje i kraj. Vizuelno odnosno grafi~ki, ovu univerzalnu ali jednostavnu ideju, o »ve~noj vatri«, pulsaciji i meni, ra|anju i umiranju stvari, najbolje izra‘ava i predstavlja ona kriva koja je kao ‘ablji skok: parabola. Kosmos, (planeta) zemlja, ‘ivot, ~ovek (kao vrsta), pa neolit, civilizacija, istorija (u u‘em smislu te re~i), te »na{« jezi~ak neolita, to jest dvadesetpet vekova »gr~ko– rimske i zapadne kulture« (Pitirim Sorokin), najzad i pola milenijuma »savremenog svetskog sistema« (Imanuel Volerstin): ovo je samo preliminarni i sumarni spisak stvari kojima }e se baviti Belle époque. I naravno: svaka od ovih stvari ima}e i svoju odgovaraju}u putanju odnosno parabolu. Vi{e od ostalih, u ovoj knjizi, u fokusu }e ipak biti poslednja od pobrojanih stvari: polumilenijumska moderna, ~iju putanju, odnosno parabolu, uglavnom na osnovu nalaza sociologije svetskog sistema, opisuje grafik 4. Naravno da je na~elno mogu}e da se zamisli i opi{e i neka druga dogma progresa, to jest i neka dogma progresa u okviru nekog drugog, ranije postoje}eg istorijskog sistema ili civilizacije (mada svi raspolo‘ivi izvori govore o tome kako makar kod starih Grka i Rimljana ideja progresa nikada nije bila dominantna: kao {to je dobro poznato 17

tamo je to bila upravo suprotna ideja cikli~nog ponavljanja), ali se Belle époque odlu~io upravo za ovaj, »modernisti~ki« izbor, pre svega zbog najve}e zainteresovanosti za probleme na{eg istorijskog sistema i vremena. U svakom slu~aju, tek sada, u okviru ovog izbora, mogu}e je da se, konkretnije, ta~nije i preciznije, istorijski odredi, i mesto odnosno vreme ro|enja i ‘ivota na{e vrle dogme progresa. Obratite pa‘nju, stvar nije ni malo komplikovana: na grafiku 4 to je otprilike poluvekovni segment na{e polumilenijumske krive odnosno parabole ozna~en slovom a, uglavnom druga polovina XIX veka, ili, prema jednoj od najpoznatijih i najpopularnijih knjiga ljudskog »sveznanja«, ne{to preciznije, period 1840–1880, kada se, »kao rezultat kumulativnih nau~nih, ekonomskih i politi~kih promena prethodnih vremena, me|u obrazovanim ljudima na Zapadu«, ideja progresa, ne samo pojavila, nego i nadmo}no trijumfovala, i to u njenim najrazli~itijim, pa i me|usobno konkurentskim oblicima, kao {to su bile teorija evolucije ^arlsa Darvina, liberalizam D‘ona Stjuarta Mila, i socijalizam Karla Marksa (The World Almanac and Book of Facts 2005, World Almanac Books, New York, NY, 2005, strana 515). Ne napu{tajte grafik 4, zadr‘ite pa‘nju, stvar je i dalje sasvim jednostavna: odmah iza segmenta a, dolazi segment b, period 1900–1914, zapravo na{ premijerni belle époque, koji neposredno prethodi vrhuncu na{eg istorijskog sistema, a zatim, prirodno, i segment c, period dugog opadanja i disolucije ovog sistema 1914–2050, koji }e se, kako pokazuju Fernan Brodel (Civilization and Capitalism, I–III) i Imanuel Volerstin, posebno intenzifikovati nakon 1968, 1974, 1989, i 2001. Pre nego nastavimo sa komentarisanjem grafika 4, neophodno je da malo zastanemo i, makar i u najsa‘etijem 18

GRAFIK 1. Na{ kosmos, parabola

GRAFIK 2. Na{ kosmos, spirala

19

GRAFIK 3. Dvadesetpet vekova »Gr~ko–rimske i zapadne kulture« (P. Sorokin), tri velike parabole (A = antika, S = srednjevekovlje, M = moderna), i tri velike pozne (Pa = pozna antika, Ps = pozno srednjevekovlje, Pm = pozna moderna)

GRAFIK 4. Na{a polumilenijska moderna, tre}a velika parabola M iz grafika 3, sa tre}om velikom poznom (poznom modernom)

20

GRAFIK 5. Opasno zaostajanje ~ovekovog moralno–politi~kog u odnosu na njegov nau~no–tehnolo{ki razvoj

obliku, istaknemo jednu va‘nu, metodolo{ku ~injenicu. Grafik 4, kao i ostali grafici u ovoj knjizi, veoma su jednostavni, utoliko {to se po pravilu fokusiraju samo na najve}e istorijsko–sistemske fenomene (pojave, dinamike, tendencije, segmente ili faze, posebno kriti~ne faze ra|anja, cvetanja i umiranja ovog odnosno onog istorijskog sistema), ali su ovi grafici pritom, dakle i u ovim svojim najkrupnijim, najve}im i najjednostavnijim prikazima, uvek i bez izuzetka, nau~no odnosno empirijski, pa i kvantitativno, statisti~ki utemeljeni, a ne tek hipoteti~ki, pogotovo ne proizvoljni. Na neke od ovih temelja, izvora, ve} smo uputili, 21

na neke }emo tek uputiti. Na ovom mestu, me|utim, uputi}emo jo{ samo sasvim generalno i preliminarno, na dva takva najop{tija i najzna~ajnija izvora (ova dva izvora mogu biti posebno interesantna za one koji na{e grafike i izvore ‘ele ne samo da provere nego i da upoznaju celovitije i neposrednije). Prvo, to je moja knjiga (zapravo doktorska disertacija) Ritam sveta: {kola svetskog sistema Immanuela Wallersteina (CID, Podgorica, 1995): uz iscrpnu bibliografiju, u ovoj knjizi, zainteresovani ~italac mo‘e da prona|e, i odgovaraju}u prezentaciju i interpretaciju glavnih teorijskih, metodolo{kih, empirijskih i kvantitativnih odnosno statisti~kih izvora, istra‘ivanja i nalaza, za razumevanje i pra}enje nastanka i razvitka polumilenijumskog savremenog svetskog sistema, posebno dvojice u ovoj stvari najzna~ajnijih autora, Imanuela Volerstina, oca teorije svetskog sistema, i Fernana Brodela, oca strukturalne istoriografije, ili istorije dugog trajanja, i, u velikoj meri, intelektualnog oca samog Imanuela Volerstina (na{ grafik 4 zasniva se upravo na ovim izvorima). I drugo, to je jedno od najzna~ajnijih dela sociologije XX veka, Dru{tvena i kulturna dinamika rusko–ameri~kog sociologa Pitirima Sorokina, objavljena najpre, jo{ pre pola veka, u SAD (1957), a tek nedavno, prevedena i objavljena i kod nas (CID, Podgorica, Slu‘beni list, Beograd, 2002): upravo u ovoj studiji, autor je izveo onu empirijsku, kvantitativnu, statisti~ku analizu i interpretaciju, onih dvadesetpet vekova »gr~ko–rimske i zapadne kulture«, koje smo ve} pomenuli, i o kojim }e jo{ biti re~i (na ovom izvoru zasniva se i na{ grafik 3: i o njemu }e tek biti re~i). Vratimo se sada na{em grafiku 4. Fenomen koji sada valja primetiti, jeste jedna vrsta udvostru~avanja: obratite pa‘nju, u periodu 1840–1880–1900. (segment a), pa i u periodu 1900–1914. (segment b), progres je i objektivan i 22

subjektivan, postoji, da tako ka‘emo, i u stvarnosti, i u glavama ljudi, u periodu 1914–2050. (segment c), me|utim, dolazi do jedne vrste velikog »razvoda«, progres objektivno prestaje, po~inje dugo i bolno opadanje, ali subjektivno, po inerciji, u obliku dogme progresa, u glavama ljudi, da se opet tako izrazimo, on, ta~nije njegova produ‘ena iluzija, i dalje traje. U filozofiji, ovaj veliki »razvod«, poznat je kao dijalektika, ili, preciznije, negativno, kao »{izofrenija«, histerija ili ludilo subjekta (i objekta). U spiritualizmu, misticizmu i sajnsfik{nu, na primer i u filmu »Duh« (sa Demi Mur), kao onaj beskrajno nesre}ni duh, koji je jo{ uvek zaglavljen u limbu izme|u tela (kojeg je nesre}nik napustio) i neba (do kojeg jo{ uvek nije stigao). Samo {to na{ istorijski limbo traje ve} skoro ~itav jedan vek. U tom smislu, dogma progresa je zaista ne samo vladaju}i, nego i karakteristi~ni, distinktni duh na{eg vremena. U drugom delu ove knjige, vide}emo kako ovaj duh karakteri{e i jedan neuobi~ajeno, ~ak ekstremno {iroki megaspektar. »Razvod« subjekta i objekta, koji tako sna‘no obele‘ava ovaj duh, traje ve} ~itav jedan vek, od »bellle époque«–a s po~etka XX do, evo, po~etka XXI veka, pa stoga nije ni ~udo, {to su se, u ovako dugom, uz to i dramati~nom istorijskom razdoblju, iz jednog jedinog bazi~nog duha, vremenom razvili veoma razli~iti, bogati i nestabilni alotropski oblici, morfemi i endemi. Duhovni, mentalni i psiholo{ki. Od, kako bi filozofi rekli, sebe–jo{– uvek–ne–svesnog, ranog, naivnog, i egzaltiranog (herojskog), preko sebe–ve}–relativno–svesnog, razvijenog, i nesre}nog (tragi~nog) oblika, pa sve do njegova dva poslednja, ~ak grani~na oblika ili tipa, onog cini~nog, i onog sadisti~kog, koji su, kao jo{ razvijeniji i nesre}niji od svojih prethodnika, sloterdajkovski re~eno, ve} skoro »promijenili stranu« (Peter Sloterdijk, Kritika cini~kog uma, Globus, Zagreb, 1992, strana 117). 23

Analiza ~etiri tipa dogme progresa, koja sledi u drugom delu ove knjige, usredsredi}e se vi{e na njihove apstraktne, {to }e re}i dubinske, matri~ne, ontolo{ke karakteristike. Radi lak{eg prepoznavanja, povezivanja i pra}enja, me|utim, ovde, u uvodnom delu, valja makar najaviti, imenovati i skicirati, i dva njihova glavna savremena fenomenolo{ka lika. Ergo, dva glavna savremena fenomenolo{ka lika dogme progresa, danas, posle hladnog rata, jesu EU Havijera Solane, i SAD D‘ord‘a Bu{a Mla|eg. Jedina zna~ajnija razlika izme|u ova dva »slavna«, ultradogmatizivana, gotovo kastinski nedodiriva lika, jeste u tome {to EU Havijera Solane predstavlja jedan vi{e cini~ni, a SAD D‘ord‘a Bu{a Mla|eg jedan vi{e sadisti~ki tip dogme progresa (pri ~emu je ovaj drugi ve} po~eo da se preliva i u onaj vanjski, apokalipti~ki tip). Razvoj doga|aja posle Drugog zalivskog rata u Iraku 2003, naime, veoma brzo je pokazao, da su sve samodopadljive retorike o EU kao tobo‘e miroljubivoj i multilateralnoj alternativi ratobornim i unilateralnim SAD, bile sasvim preuranjene, ishitrene i naivne, ukoliko ve} ne i od samog po~etka makijavelisti~ki prora~unate, manipulativne i cini~ne. Za samo godinu–dve nevidljivih, unutra{njih aparatskih dinamika, interakcija i adaptacija, spoljne politike Brisela i Va{ingtona, evoluirale su, od prvobitnih, simuliranih i(li) stvarnih retori~kih divergencija, napetosti i konfrontacija, do sve sna‘nijih, dubinskih, konzervativno– narodnja~kih, desno–populisti~kih i militaristi~kih konvergencija. Najbolji primer za ovo je postepeno ali na kraju i potpuno odustajanje EU od sopstvenih prvobitnih o{trih i eksplicitnih kritika ideje »preventivnog rata« va{ingtonske administracije. Na taj na~in, dominantne spoljne politike EU i SAD, veoma brzo su se bezmalo fuzionisale, u obliku nove–stare svete »evro–atlanske« alijanse. Svog privilego24

vanog neprijatelja, ova nova–stara alijansa, veoma brzo je na{la u jednoj drugoj, mra~noj alijansi, onoj novih, posthladnoratovskih terorista, Al Kaide i ostalih. A temeljni obrazac »prijateljskog neprijateljstva« ili »neprijateljskog prijateljstva«, bio je ve} tu, nasle|en i recikliran iz vremena hladnog rata. Na osnovu ovog obrasca, dve alijanse, veoma brzo po~ele su da funkcioni{u kao dve »prijateljski neprijateljske« ili »neprijateljski prijateljske« frakcije, jedne {ire, zajedni~ke, super–kompleksne, globalne »unholy alliance« odnosno »nesvete alijanse« (Toma‘ Mastnak). O ovoj slo‘enoj problematici, na drugom mestu. Ovde, na samom kraju, jo{ samo jedna nepretenciozna ali upozoravaju}a konstatacija, naime, da je opisana super–kompleksna »nesveta alijansa« »evro–atlanskih« militarista i »islamskih« i drugih terorista, mada, generalno gledano, jo{ uvek istorijski otvorena, nestabilna i neizvesna, u ovom momentu, dakle na samom po~etku druge polovine prve decenije XXI veka, zapravo, prili~no sna‘na, mo}na, i, na ‘alost, dominantna u svetskim razmerama.

25

2.

METOD

U vremenima stabilnih stanja istorijskih sistema, i sistemi znanja, kao njihovi podsistemi, relativno su stabilni. U ovakvim vremenima i stanjima, i odgovaraju}i metodolo{ki uvodi ili predgovori, po pravilu su stabilni i standardni, naj~e{}e obimom neveliki, tako da retko kada zauzimaju vi{e od jedne desetine celokupnog teksta, a sadr‘inom konvencionalni, neretko sasvim rutinski, ~ak {ablonski. Obrnuto, u vremenima nestabilnih stanja istorijskih sistema, i sistemi znanja, kao i odgovaraju}i metodolo{ki uvodi ili predgovori, postaju nestabilni, nestandardni i nekonvencionalni. Obimi metodolo{kih razmatranja tada se zna~ajno pove}avaju, a sadr‘ine otvaraju za sporove, eksperimente i alternative. [to va‘i za istorijske sisteme i njihove sisteme znanja uop{te, va‘i i za savremeni svetski sistem, na{ konkretni, i jo{ uvek ‘ivi, mada opadaju}i istorijski sistem, kao i za njegov sistem znanja, pre svega za modernu dru{tvenu nauku, koja je tako|e jo{ uvek ‘iva, iako i ona u krizi i opadanju. Zbog toga, i u slu~aju na{eg istorijskog, duhovnog i nau~nog sistema, ve} skoro ~itav jedan vek, od kako je zapo~ela njegova produ‘ena strukturna kriza (1914–2050), a posebno u poslednje tri–~etiri decenije, od revolucionarne 1968, od kako je sna‘nije po~ela da se {iri aktivna i kriti~ka (a ne tek reaktivna i pasivna) svest o ovoj krizi, lako mo‘emo da uo~imo, i one nestandardne simptome, to jest zna~ajno pove}avanje obima, kao i spo26

rova, eksperimenata i alternativa, u odgovaraju}im metodolo{kim uvodima ili predgovorima. U slu~aju Dinamike ni{tavila, ovi nestandardni simptomi, izra‘eni su ~ak i mnogo ja~e i jasnije, nego u ve}ini drugih knjiga: od tri dela ove knjige, metodolo{kim razmatranjima posve}en je ~itav prvi deo (»Metodologija«), ili, preciznije, jezikom suvih brojki, od ukupno 296 stranica, prvi, metodolo{ki deo, zauzeo je ~ak ~itavih 127 stranica, to jest oko 43% od ukupnog obima knjige, {to je, priznajem, prili~no retko i neuobi~ajeno, ~ak i za knjige iz na{eg vremena krize. Od jednog broja ~italaca, kolega i prijatelja, zbog toga sam dobio i ne mali broj otvorenih i oporih prigovora. Prigovori su se uglavnom odnosili na navodno preteranu i stoga lo{u apstraktnost. I, naravno, bilo je sasvim prirodno, {to sam po~etak ovog odeljka Belle époque– a, odnosno prethodni pasus, iskoristio da na ove prigovore odgovorim, makar na~elno. Ali ~italac ove knjige ne treba previ{e da se pla{i: budu}i da sam najve}i deo metodolo{kih problema ve} apsolvirao (ili se makar ja tome nadam) u Dinamici ni{tavila, ~isto metodolo{kih razmatranja u Belle époque–u bi}e mnogo manje nego u njenoj knjizi–prethodnici. Zbog toga u nastavku sledi samo nekoliko op{tih ali i ovde neophodnih metodolo{kih podse}anja odnosno referenci, i samo nekoliko specijalno za Belle époque zna~ajnih metodolo{kih prilago|avanja odnosno aplikacija. Pre svega, podse}anje na metodolo{ki princip transdisciplinarnosti. Posebno na ono va‘no upozorenje, koje nas stalno opominje na to kako ovaj princip nikako ne bi smeli da shvatimo odnosno praktikujemo kao napu{tanje, nego tek kao inteligentno preoblikovanje principa podele rada i specijalizacije, tako da se podela rada i specijalizacija u nauci ubudu}e vi{e ne vr{i u okviru starih i iscrpljenih nau~nih oblasti i disciplina, nego u okviru nekih novih 27

epistemolo{kih i organizacionih principa. U Dinamici ni{tavila posebno je ukazano na princip problemske podele rada i specijalizacije, kao na jedan takav novi epistemolo{ki i organizacioni princip u nauci, ali je pritom tako|e istaknuto i to, kako i ovaj princip treba shvatiti i praktikovati krajnje oprezno i fleksibilno, kao samo jedan takav mogu}i, nikako ne, dakle, i kao jedini ili obavezuju}i, novi princip i oblik. Ovo poslednje zbog toga {to je i celokupni duhovni odnosno nau~ni sistem, ba{ kao i celokupni istorijski sistem kojem ovaj pripada, jo{ uvek u stanju superkompleksnog i superdinami~nog inter–regnuma, a ne u stanju nekog potpuno starog ili potpuno novog, nespornog, stabilnog i kristalizovanog sistema, kao i zbog toga {to }e ovo stanje jednog izuzetnog inter–regnuma, potrajati najverovatnije jo{ najmanje dve–tri decenije. Pa }e zbog toga, konsekventno, u ovom relativno dugom periodu, i u oblasti epistemologije i organizacije dru{tvenih nauka, adekvatnija i inteligentnija biti svaka opreznost, fleksibilnost, otvorenost, eksperiment i alternativa, nego bilo kakva isklju~ivost, krutost, zatvorenost, rutina i mejnstrim. Uostalom, eksperimentalna, posebno problemska transdisciplinarnost, o kojoj ovde govorimo, ima ve} i svoju malu, ali bogatu, ~ak zavidnu istoriju. ^itav XX vek, posebno drugu polovinu ovog veka. Vreme velike socijalne kataklizme. I velike, produ‘ene, nedovr{ene i neizvesne postkataklizmi~ke refleksije i konsolidacije. U ovom vremenu, u dru{tvenoj nauci, sve je ve}i broj novih pravaca, istra‘ivanja, teorija, studija i knjiga, ~iji je predmet, upravo ova kataklizma, trauma shva}ena kao opsesivni problem, a metod, ova ili ona transdisciplinarnost, proizvedena kao egzistencijalna alternativa staroj, ve} iscrpljenoj i nemo}noj monodisciplinarnosti. Ovaj broj ve} je toliki, da bi, mo‘da, ve} mogla da se formira, i neka vrsta Mape ili 28

Tablice »Mendeljejevljevih elemenata« transdisciplinarnosti. U svakom slu~aju, primeri metodolo{ke transplantacije i kombinacije istorije i sociologije, u novoj strukturalnoj istoriogafiji Fernana Brodela, i sociologije, istorije, ekonomije, me|unarodnih odnosa i drugih disciplina, u isto tako novoj i alternativnoj teoriji svetskog sistema Imanuela Volerstina, iako svakako egzemplarni, pa i paradigmati~ni, nikako nisu i usamljeni, i ovo, uprkos svoj notornoj konzervativnosti, ‘ilavosti i tuposti jo{ uvek dominantnih metodolo{kih monodisciplinarnih mejnstrimera, manje ili vi{e, dobro zna svako ko se dru{tvenom naukom dvadesetog veka, i dvadesetim vekom kao takvim, iole ozbiljnije bavio. Posebnim zna~ajem za Belle époque, jedna izrazito transdisciplinarna knjiga, ipak se vidno izdvojila. To je Kritika cini~kog uma nema~kog filozofa Petera Sloterdajka. Kritika cini~kog uma Petera Sloterdajka bila je u stvari jedna vrsta glavnog uzora za pisanje Belle époque–a, isto onako kao {to je Zarobljeni um ^eslava Milo{a bio glavni uzor za pisanje Dinamike ni{tavila. Pre svega, re~ je o predmetu. Glavni predmet nema~kog filozofa, jeste jedna istorijski kompleksna, specifi~na i negativna forma poznomodernog duha: cinizam. U slu~aju Belle époque–a, to je isto tako jedna prete‘no negativna forma duha: dogma progresa. Bliskost je o~igledna. Bliskost metoda je tako|e velika. Naravno, ne toliko u konkretnom izboru i konfiguraciji, koliko u su{tinskoj problemskoj transdisciplinarnosti. Koja je kao neka neuralgi~na akupunktura. Kod Petera Sloterdajka, to je najve}im delom kombinacija (op{te i primenjene posebno politi~ke) filozofije i (teorije i istorije) literature, delom i (op{te i nema~ke, »vajmarske«) istorije i (socijalne) psihologije. U Belle époque, to je delom produ‘etak mojih ranijih, delom razvijanje nekih mojih novih »akupunkturnih« odnosno problemskih transdisciplinarnosti. 29

Sasvim generalno govore}i, problem kojim se kontinuirano i sistematski bavim ve} oko trideset godina, jeste problem vlasti, a, unutar ovoga, posebno problem ideologije, te va‘ne reproduktivne komponente svake vlasti. Ovim kompleksnim problemom nisam se ni mogao baviti druga~ije do transdisciplinarno. Nelagodu transdisciplinarnosti u na{em vremenu, koja poti~e iz delovanja u uslovima prevazi|ene ali jo{ uvek dominantne monodisciplinarnosti, kao i mnogi drugi, ubla‘avao sam, ako ne i otklanjao, na veoma razli~ite, ~esto i sasvim spontane, neplanirane i improvizovane na~ine. Tako sam, za oblast kojom se bavim, naj~e{}e koristio ime »sociologija«, samo zbog toga {to je od svih dru{tvenih nauka upravo sociologija najop{tija, pa u nju najlak{e mo‘e da stane i sva ona ekspandiraju}a transdisciplinarnost bez koje nisam mogao. Sli~no je bilo i sa terminom »teorijska sociologija«: re~enu op{tost i trandsisciplinarnost, ovim terminom, ‘eleo sam samo jo{ ja~e da nagalasim. Najzad, istu stvar, nastojao sam da postignem, i ~estim optiranjem za »sociologiju politike«, s tim {to je kod ove potonje, na delu bila ne samo ona op{ta, nego i jedna sasvim konkretna i prepoznatljiva transdisciplinarnost. Sli~no je bilo i sa imenovanjima izvana. Od ovih, dva su bila posebno indikativna. Prvo, Rastka Mo~nika, jednog od vode}ih alternativnih filozofa, sociologa i teoreti~ara savremenog dru{tva iz Ljubljane, koji je u jednom svom tekstu, moje radove iz ciklusa Balkanska postmoderna, generalno imenovao kao jednu alternativnu »teoriju ideologije« (»’Balkan’ kao element u ideolo{kim mehanizmima«, u zborniku D. I. Bjeli} i O. Savi}, urednici, Balkan kao metafora: izme|u globalizacije i fragmentacije, Beogradski krug, Beograd, 2003, strana132). Po mom mi{ljenju, ovo imenovanje, bilo je sasvim adekvatno, s obzirom na to da je, s jedne strane, njegovim op{tim terminom »teorija«, moj rad jasno distanciran od vladaju}e monodisciplinarnosti, ali da je, s 30

druge strane, njegovim preciznim upu}ivanjem na »ideologiju«, moj rad istovremeno i dovoljno odre|en, u njegovoj alternativnoj i problemskoj transdisciplinarnosti. Drugo indikativno imenovanje mog rada, bilo je ono Nenada Popovi}a, direktora, urednika i izdava~a Durieux–a iz Zagreba, sa Otvorenim kulturnim forumom Milorada–Mija Popovi}a iz Cetinja, suizdava~a Dinamike ni{tavila, koji je na promociji ove knjige, u Biblioteci »Radosav Ljumovi}«, u Podgorici, 23. septembra 2005, za ovu knjigu odnosno njenog autora, ne jedanput, upotrebio izraz »filozofija« odnosno »filozof«. A sve to, uprkos ~injenici da sam ja sam, kao da sam znao da }e biti razli~itih imenovanja, u podnaslovu Dinamike ni{tavila, preventivno i eksplicitno precizirao: »Sociologija neslobode«. Zanimljivo je, me|utim, da, ni za vreme promocije, ni kasnije, nisam uop{te nalazio za potrebno, da na bilo koji na~in reagujem. U onome »filozofija« odnosno »filozof«, naime, nalazio sam ne{to {to je bilo isto tako adekvatno, ili makar pribli‘no adekvatno, kao neka vrsta indikacije, zamene ili surogata, u svakom slu~aju kao oznaka za onu problemsku transdisciplinarnost, do koje mi je oduvek bilo najvi{e stalo. Samo {to sam, unutar ove neprestane transdiscplinarnosti, sa protekom vremena i iskustva, zna~ajno pomerao radni odnosno istra‘iva~ki naglasak. Na samom po~etku, tokom 1970–ih i 1980–ih, kao tada jo{ uvek neomarksist, a tek potom postmarksist, zaokupljen konkretnom istorijskom i klasnom analizom, naglasak sam stavljao na njene »objektivne« komponente, posebno na interakciju izme|u ekonomije, politike i sociologije (nacionalne i me|unarodne). Tokom te{kih 1990–ih, pod uticajem mra~nih demona vlasti i rata, me|utim, po~eo sam naglasak sve vi{e da pomeram, prema njenim »subjektivnim« komponentama, posebno prema odgovaraju}im komponentama masovne psihologije, straha i histerije, kako su one ve} bile razvijene, ili barem nagove{tene, u kriti~ki orijentisanoj politi~koj 31

patologiji (sociologiji), rajhijanskoj psihoanalizi, i socijalnoj psihologiji. Najzad, tek u najnovijoj, tre}oj fazi, po~etkom 2000–ih, po prvi put, po~eo sam da uspostavljam, kako sam sada uveren, pravi odnos izme|u »subjektivnih« i »objektivnih« komponenti transdisciplinarnosti. U ovom potonjem smislu i pravcu, na mene su najvi{e uticala kompleksna istorijsko–duhovna istra‘ivanja Mi{ela Fukoa, posebno njegova pozna predavanja na Kole‘ de Fransu iz 1981–1982, objavljena pod nazivom Hermeneutika subjekta (Svetovi, Novi Sad, 2003). Uz ve} pomenutu Kritiku cini~kog uma Petera Sloterdajka, ova knjiga je, upravo zbog toga, najvi{e uticala, i na moj Belle époque. U narednom, kao i u odeljcima koji slede, o ovom uticaju bi}e vi{e re~i, ali ve} sada je neophodno, da se o metodolo{koj strani tog uticaja, ka‘e barem ono glavno. U ovom momentu, to su najmanje dve stvari. Prvo, istorijsko– duhovna istra‘ivanja, arheologija i genalogija Mi{ela Fukoa, uverljivo i jasno pokazuje, kako »istina« (pod navodnicima zbog toga {to je najve}i deo onoga {to se u dru{tvenim naukama i praksama narcisoidno i agresivno samoprikazuje kao »istina« zapravo funkcionalna ali la‘na istorijska svest odnosno ideologija), u stvari, nikada nije ni u »subjektu«, ni u »objektu«, onako odvojenim, izolovanim i hipertrofiranim, kako ovi naj~e{}e funkcioni{u u vladaju}im interpretacijama, nego uvek i tek u njihovoj me|usobnoj povezanosti, isprepletenosti i interakciji. Tako, s jedne strane, Mi{el Fuko uverljivo i jasno pokazuje, kako se ~ovekov subjekt odnosno duh, mo‘e valjano spoznati, objasniti i razumeti, tek ukoliko se u dovoljnoj meri »iskopa«, ispita i rasvetli, i njegova objektivna, materijalna, istorijska zasnovanost, utemeljenost i uslovljenost (to je i najdublji razlog za filozofova vi{edecenijska strasna istra‘ivanja). Ali, s druge strane, Mi{el Fuko, isto tako uverljivo i jasno, pokazuje kako je i obrnuto, to jest kako se ni bez dubokog unutra{njeg razumevanja ~ovekovog subjekta odnosno duha, po32

sebno bez takvog razumevanja njegovih kriti~nih intelektualnih, mentalnih i psihi~kih »akumulacija«, komponenti i sistema, posebno sistema ludila, sistema nadziranja i sistema znanja, ne mogu razumeti, ni najzna~ajnije objektivne istorijske pojave, strukture i promene, posebno ne njihove velike i »iznenadne« istorijske smene, rupture i lomovi. I drugo, to je insistiranje Mi{ela Fukoa, na vi{eslojnosti i vi{ezna~nosti samih ljudskih znanja. U svojim minucioznim arheologijama i genealogijama poznoanti~kih, posebno stoi~kih filozofija, naime, francuski filozof razvija, najmanje tri distinktna sloja i zna~enja ovih znanja, naime istoriju, epistemologiju, i antropotehniku, ovu poslednju kao ve{tinu humanog opstanka, posebno u vremenu poznosti, krize i opadanja. Ovde valja uo~iti jo{ jednu kompleksnost, zapravo superiornost metoda francuskog filozofa. Arheologije i genalogije Mi{ela Fuko, naj~e{}e su, ba{ kako zahteva i sam predmet, najmanje dvostruke, to jest u isto vreme, delom partikularne, vezane za konkretni prostor i vreme, {to se razume samo po sebi, delom univerzalne, protegnute na {iri prostor i vreme, {to se naj~e{}e ne podrazumeva, ali {to je tako|e esencijalno. Tako je i ovde, posebno kada je re~ o poznoanti~kim, posebno stoi~kim antropotehnikama humanog opstanka. Uz jedan va‘an dodatak. Uz svest, naime, da je tek realna i bliska pretnja nuklearno–ekolo{kog holokausta, u na{em vremenu prepotentne, neuravnote‘ene i poludele pozne moderne, onim poznoanti~kim, stoi~kim antropotehnikama humanog opstanka, retroaktivno dala pravi i puni, bezmalo apsolutni smisao. I da je tek ovaj i ovakav smisao, sa svom svojom konkretno{}u, dramati~no{}u i uverljivo{}u, ukazao i na svu dalju neodr‘ivost, novovekovnog razdvajanja, konflikta, pa i neprijateljstva, izme|u subjekta i objekta, duha i sveta, znanja i opstanka. 33

3.

TRI VELIKE POZNE

Na najapstraktnijem nivou, vreme, kao i prostor, mo‘e da se zamisli, i kao beskrajni niz koncentri~nih krugova odnosno sfera. U ovoj zamisli, beskraj je kao neka vrsta korisnog apsoluta, koji iskustveno jeste nemogu}, ali je konceptualno ne samo mogu} nego i neophodan. Logi~ku neophodnost, nu‘nost i korisnost beskraja, potvr|uje i jedna od najnovijih konceptualizacija u oblasti teorijske fizike, ona jednog britanskog i jednog ameri~kog fizi~ara, Nila Turoka i Pola Steinharta, o kojoj nas, nakon izvornog nau~nog ~lanka, objavljenog u ~asopisu Science, i intervjua sa Nilom Turokom, objavljenog u britanskom dnevnom listu The Guardian, obave{tava i podgori~ki dnevnik Vijesti od 7. maja 2006. Podgori~ki dnevnik obja{njava i zbog ~ega je ova konceptualizacija ve} laskavo promovisana kao »nova radikalna teorija«. Sve do ~lanka Nila Turoka i Pola Steinharta, naime, teorijska fizika kretala se uglavnom ako ne i isklju~ivo u okviru kosmosa kao na{eg najve}eg iskustvenog bi}a. Za ovo bi}e, manje ili vi{e precizno, ali svakako nau~no, znalo se da je nastalo pre oko 13, 7 milijardi godina, u onom ~uvenom inicijalnom »velikom prasku« odnosno »big bang«–u, kao i da otprilike jo{ toliko, dakle jo{ oko 13, 7 milijardi godina, ima do njegovog neizbe‘nog ga{enja odnosno kraja (poslednju informaciju dugujem Jovu Mirkovi}u, profesoru fizike na Univerzitetu Crne Gore, koji mi je, negde u prole}e 2006, iznena|en mojim interesovanjem za starost kosmosa, referiraju}i na onih njego34

vih prvih 13, 7 milijardi godina, rekao kako »ima otprilike jo{ toliko, sada je podne«, ovog poslednjeg, »sada je podne«, dobro se se}am). »Prema Turokovoj teoriji«, me|utim, prenosi, nagla{ava i precizira podgori~ki dnevnik, »svemir je vjerovatno beskrajno star i beskrajno velik«, a na{ »big bang«, kao i na{e najve}e iskustveno bi}e, dakle na{ kosmos, samo poslednji takav, u beskrajnoj seriji zamislivih, pro{lih i budu}ih »big bang«–ova i kosmosa. Uz upravo opisanu, apstraktno–logi~ku nu‘nost i korisnost, pojam beskraja odnosno beskona~nosti ima i jednu u‘u, radno–istra‘iva~ku svrhu i funkciju. U ovom drugom svojstvu, on je tu kao na{ najve}i de‘urni memento, koji nas stalno podse}a, opominje i upu}uje, na beskrajnu slo‘enost, mnogostrukost i otvorenost istorije i sveta. Ali se sa ovim mementom mora biti krajnje oprezan. Sa njim je kao sa otrovom–lekom: »ubija« i njegov nedostatak i njegova preterana koli~ina. Nedostatak razara neophodnu kompleksnost, vi{ak parali{e svaku pa i bilo kakvu intelektualnu odnosno istra‘iva~ku aktivnost. Naravno, i ovde je re{enje u pravoj meri stvari, ali je problem u tome {to ni ovde prava mera stvari nije tako jednostavna, pogotovo ne unapred data, poznata ili propisana, kako to laici ali i dogmatici naj~e{}e zami{ljaju, nego ona, kao takva, uvek iznova, u svakom novom predmetu, mora tek da se prona|e, otkrije i utvrdi. U tom smislu, izbor odre|enih vremenskih i prostornih kona~nosti, iz onih vremenskih i prostornih beskona~nosti, uvek je metodolo{ki konkretan, bitan i kreativan, dakle subjektivno–objektivan, a ne ~isto objektivan, predmetan. Jedan takav konkretni subjektivno–objektivni izbor vremenskih i prostornih kona~nosti donosi i Belle époque. U prethodnom odeljku, ovaj izbor je samo najavljen, u obliku onog preliminarnog i sumarnog spiska stvari, koji je upu35

}ivao na kosmos, zemlju, ‘ivot, ~oveka, te na neolit, dvadesetpet vekova »na{eg« odnosno gr~ko–rimskog i zapadnog neolita, i pola milenijuma moderne; u ovom i u narednim odeljcima, ovaj izbor }e biti detaljnije obrazlo‘en. I zna~ajnije dopunjen. Dopuna o kojoj je re~, za Belle époque je ~ak toliko zna~ajna, da je stavljena i u sam naslov ovog odeljka. To je zamisao velike ali dobro usredsre|ene komparativne studije tri velike pozne: pozne antike, pozne medievalistike (srednjovekovlja), i pozne moderne. Ovako zami{ljene, tri velike pozne u sebi zapravo sublimiraju, {to }e re}i sabiraju, ali istovremeno i podi‘u, redefini{u i redizajniraju, onaj prethodni spisak odnosno izbor stvari. Ali izbor vremenskih i prostornih kona~nosti, to }ete odmah uvideti i sami, nije ni{ta manje logi~ki i istra‘iva~ki slo‘en, te‘ak i zahtevan, nego {to je to bio logi~ki i istra‘iva~ki problem, konceptualizacija i operacionalizacija beskona~nosti. Ovo se vidi ve} i na samom po~etku, prilikom uvo|enja i razumevanja razlike izme|u fizi~kog i istorijskog vremena. Znamo, fizi~ko vreme je ~isto, objektivno, homogeno, ravnomerno, monisti~ko, kao mirna (ne obrati li se dovoljno pa‘nje ~ini se ~ak i nepokretna) ravni~arska reka, koja u svakom momentu te~e jednako sporo odnosno jednako brzo. Za razliku od ovoga, istorijsko vreme je me{ovito, subjektivno–objektivno, heterogeno, neravnomerno, pluralno, kao nemirna planinska reka, koja te~e ~as ubrzano, ~as usporeno. Istorijsko vreme je specifi~no ~ovekovo, subjektovo, subjektivno, ili, jo{ bolje, subjektivno–objektivno vreme. Takva su posebno ona ubrzavanja odnosno usporavanja istorijske reke vremena o kojima }e vrlo brzo biti vi{e re~i. Ali je ovde na samom po~etku va‘no naglasiti i to, da istorijsko vreme ne ukida fizi~ko vreme, kao {to nesvest ili strah ~oveka koji pada sa sedmog sprata ne ukida fizi~ki zakon slobodnog pada. Istorijsko vreme je vreme plus. Nadgradnja a ne razgradnja fizi~kog vremena. 36

Ipak, odnos izme|u fizi~kog i istorijskog vremena, koji nas ovde najvi{e zanima, najbolje opisuje jedan drugi termin: interakcija. A ova ima najmanje dva smera. S jedne strane, znamo, fizi~ko vreme, prostor, objekt, kao takvi, uslovljavaju, odre|uju, oblikuju istorijsko vreme. Da bi dovoljno istakao ovu stranu interakcije, Imanuel Volerstin je u jednom eseju konstruisao ~ak i potpuno novi i slo‘eni pojam–termin »TimeSpace« (VremeProstor, ali ba{ tako, sa velikim po~etnim slovima, i bez crtice): »The TimeSpace of World–System Analysis: A Philosophical Essay« (Research Working Paper, Fernand Braudel Center, State University New York at Binghamton, Binghamton, NY, USA, 1992). Ideja »TimeSpace«–a, na mene je toliko sna‘no delovala, da sam po‘eleo, da ju i sam primenim, pa sam to i u~inio, u radu »Crna Gora u svetsko–sistemskoj perspektivi« (kasnije objavljenom u knjizi–zborniku Globalna pra{ina, Vijesti, Podgorica, 2004, strana 101–113). U slu~aju Crne Gore, ova primena nije bila posebno te{ka: visoka planina, kao i kontrast visoke planine i mora, gorja i primorja, {ume i vode, Balkana i Mediterana, ove dve glavne fizi~ke (geografske) karakterstike Crne Gore, utisnule su neizbrisiv pe~at i u lik njene polumilenijumske ili ~ak vi{emilenijumske istorije (politike, mentaliteta, kulture), koja bi se, upravo zbog toga, najkra}e i najpreciznije mogla rezimirati i kao planina–polis i kao {izma mikrokozma. Fizi~ko vreme te~e jednakom brzinom i u centru i na periferiji svetskog sistema, ali to nije slu~aj i sa istorijskim vremenom. Usled neprestane sistemske polarizacije, »nejednake razmene« (Emanuel Argiri), »razvoja nerazvoja« (Andre Gunder Frank), »permanentne prvobitne akumulacije kapitala« (Samir Amin), i sli~nih mehanizama neravnomernog razvoja i modernizacije, istorijsko vreme te~e br‘e u centru, sporije na periferiji svetskog sistema. Zbog dvo37

struke periferizacije, one obi~ne, »horizontalne«, koju uslovljavaju velike udaljenosti od centara svetskog sistema, i one druge, »vertikalne«, koju uslovljavaju visoke planine, Crna Gora je dobar primer i za ove sistemske neravnomernosti, ubrzavanja odnosno usporavanja istorijskog vremena. Samo u poslednjih pola milenijuma, u Crnoj Gori, to jest u njenoj istoriji, iskustvu i kulturi, mogu jasno da se uo~e, gotovo sve veoma razli~ite ta~ke iz {irokog mega– spektra istorijskog vremena, od one nulte ta~ke, u kojoj vreme kao da je stalo, pa njeni ljudi, ba{ kao i pripadnici onog starosedela~kog plemena Severne Amerike, skoro da nemaju, ili ~ak nemaju, nikakvu ideju odnosno predstavu o postojanju vremena, preko povremenih ubrzavanja, i isto tako povremenih usporavanja, pa sve do ponovnih smirivanja, ili ~ak ispadanja iz ovako nepostojanog istorijskog vremena. Struktura odnosno priroda pomenutih neravnomernosti, ubrzavanja i usporavanja istorijskog vremena, tako|e je slo‘ena, me{ovita, heterogena. Subjektivno–objektivna, dakle ne ni ~isto subjektivna, ni ~isto objektivna. Ali i ovo treba dobro razumeti. Kao {to smo ve} videli, odre|eni objektivni elementi, uvek uslovljavaju i proizvode odre|ene subjektivne kvalitete. U na{em gornjem polumilenijumskom slu~aju, ovaj deo na{eg heterogenog, subjektivno–objektivnog kompleksa, mo‘emo razumeti i na najprostijem, ekonomskom nivou: dvostruka periferizacija uop{te, pa i visoka planina kao jedan njen poseban deo, pove}avaju transportne i ukupne tro{kove, odvra}aju dolazak kapitala, slabe tek zapo~ete nejake procese modernizacije, i dovode do povratka (neo)patrijarhata, te retradicionalizacije ukupnog ‘ivota, a svi ovi objektivni procesi, svaki od njih pojedina~no, i svi oni zajedno, sa svoje strane, neprestano uslovljavaju, proizvode i smenjuju, odgovaraju}e psihi~ke oblike 38

opa‘anja i do‘ivljavanja istorije i sveta, kao {to su oni subjektivni ose}aji povremenih ubrzavanja, usporavanja, ili ~ak ispadanja iz istorijskog vremena, kao i njima odgovaraju}e, vi{e i sinteti~ke forme urbanih i ruralnih, modernih i tradicionalnih, demokratskih i autoritarnih politi~kih kultura. Jasno je {ta je ovde objektivno, {ta subjektivno, a {ta interaktivno. I taman kada sam, nakon napornih vi{egodi{njih studija I. Kanta, G. V. F. Hegela, I. Volerstina, i drugih velikih mislilaca, filozofa i nau~nika na{eg doba, pomislio kako sam manje–vi{e u celini ako ne i do kraja razumeo filozofiju odnosno hronozofiju istorijskog vremena, bio sam demantovan. I to od strane jednog velikog pisca, dakle ne filozofa ili nau~nika, nego ba{ pisca, literata, umetnika. Sredinom 2005, naime, u ^arobnom bregu Tomasa Mana, pod naslovom »Kratka rasprava o ~ulu vremena«, nai{ao sam na jedno mesto, koje me je u prvom momentu skoro {okiralo, zbog toga }u ga ovde i citirati: »O prirodi dosade u mnogome su ra{irene pogre{ne predstave. Uop{te se veruje da interesantnost i novina sadr‘ine ’ubijaju’ vreme, to jest prekra}uju ga, a da monotonija i praznina ote‘avaju i ko~e njegov tok. Ovo nije bezuslovno ta~no. Praznina i monotonija mogu dodu{e da odu‘e i u~ine ’dugim’, ’dosadnim’, trenutak i ~as, ali velike i najve}e mase vremena one skra}uju i {tavi{e sasvim uni{tavaju. Obratno, kakva bogata i interesantna sadr‘ina svakako je u stanju da ~as, pa i sam dan skrati i ubrza, ali ra~unaju}i u velikom, ona toku vremena ipak daje razvu~enost, te‘inu i ~vrstinu, tako da godine pune doga|aja mnogo sporije prolaze nego godine siroma{ne, prazne, lake, koje prohuje kao vetrom oduvane.« (Tomas Man, ^arobni breg, Vijesti, Podgorica, 2004, strana106) Oslanjaju}i se na najve}e autoritet u ovoj oblasti, i ja sam oduvek smatrao da modernizacija (psiholo{ki) ubrzava 39

a retradicionalizacija (isto tako psiholo{ki) usporava ~ovekovo vreme, ali se sada pojavio jedan ne manje grandiozni autoritet, koji je tvrdio upravo suprotno. Zbog toga sam kriti~no mesto iz ^arobnog brega najpre pa‘ljivo pro~itao jo{ nekoliko puta, da proverim da prilikom prvog ~itanja odnosno tuma~enja nisam ne{to nepa‘njom pogre{no razumeo. Tek kada sam nakon nekoliko skrupuloznih provera uvideo da nisam, pre{ao sam i na meritum stvari, na supstancijalno razmi{ljanje, argumentovanje i kontra– argumentovanje. U po~etku je to bilo prili~no frustriraju}e. Nakon izvesnog vremena, mislim da se radilo o nekoliko dana frustracije, i nekoliko minuta iluminacije, na kraju sam ipak razre{io mu~nu »misteriju«, i to tako {to sam shvatio da ni re{enje ovog problema nije bilo u onome ili–ili nego u onome i–i. Da su bili u pravu i raniji hronozofi, sa njima i ja, koji sam prihvatao njihovo mi{ljenje, ali i novi interpretator, Tomas Man. »Kvaka« je bila u tome {to smo jednu istu stvar, proticanje vremena, posmatrali, pa stoga i razli~ito do‘ivljavali, sa razli~itih vremenskih ta~aka. Raniji hronozofi, sa njima i ja, koji sam prihvatao njihovo mi{ljenje, iz samog vremenskog toka koji se posmatra i do‘ivljava, a Tomas Man tek nakon njegovog proteka, sa izvesne distance, u obliku se}anja, post festum kako se to obi~no ka‘e. Zato je i bilo mogu}e, da ono {to je nama izgledalo kao ubrzavanje odnosno usporavanje, njemu izgleda upravo obratno, kao usporavanje odnosno ubrzavanje. Tako sam, zahvaljuju}i ^arobnom bregu Tomasa Mana, nau~io jo{ jednu va‘nu stvar, naime, da »perspektivizam« (F. Ni~ea) jednako va‘i za vreme kao i za prostor, da jedna ista stvar mo‘e da izgleda sasvim razli~ito pa ~ak i suprotno, ne samo kada se posmatra iz razli~itih ta~aka u prostoru, nego i kada se posmatra iz razli~itih ta~aka u vremenu. I da je ~ak i sama subjektivna komponenta, u 40

onom super–kompleksnom, subjektivno–objektivnom, istorijskom vremenu, u samoj sebi, kompleksna, a ne prosta. Toliko o prvom smeru na{e interakcije, onom koji rasvetljava slo‘ene puteve uslovljavanja, proizvodnje, oblikovanja subjekta objektom, vremena prostorom, istorije geografijom, ~oveka prirodom. Drugi, suprotan smer na{e interakcije, onaj koji rasvetljava isto tako slo‘ene ako ne i slo‘enije puteve »povratne sprege« ili »feedback«–a (op{ta teorija sistema), odnosno »povratnog delovanja« (marksisti~ka teorija dru{tva) subjekta na objekt, vremena na prostor, istorije na geografiju, ~oveka na prirodu, nije, me|utim, ni{ta manje enigmati~an, zanimljiv i podsticajan. Crnohumorni primer, koji nam je problem pojednostavio, tako {to je istakao kako nesvest ili strah ~oveka koji pada sa sedmog sprata ne ukida fizi~ki zakon slobodnog pada, dobro je opisao zonu me|usobno nezavisnih egzistencija subjekta i objekta, ali se na ovu zonu subjekta i objekta, videli smo, direktno nadovezuje, tako {to joj prethodi, ili tako {to joj sledi, svejedno, i zona njihovih interakcija, koja za nas nije ni{ta manje zna~ajna, naprotiv. Tako da re~eni crnohumorni primer sada mo‘emo i da kompletiramo. Zaista, ukoliko su subjekt, nesvest ili strah, u odnosu na objekt, silu zemljine te‘e i zakon slobodnog pada, potpuno nemo}ni u zoni nezavisnih egzistencija, u na{em primeru to je ona neprijatna vremenska sekvenca koja traje od po~etka do zavr{etka pada, to uop{te ne mora da je bilo tako, u onoj zoni interakcija, mo‘e biti, naime, da su upravo neka iznenadna nesvestica ili strah, najneposrednije doprineli tome, da nesre}nik iz na{eg primera, u kriti~nom momentu, sklizne sa ivice sedmog sprata, i iz zone interakcija, tragi~no i nepovratno, propadne u bezdan nezavisnih egzistencija. 41

No crni humor na stranu, »povratno delovanje« subjekta, o kojem je ovde re~, zaslu‘uje i jedan ozbiljniji, pa makar i kra}i komentar. I to najvi{e zbog brojnih interpretativnih distorzija. ^as frustriran svetom, ~as fasciniran sobom, ~ovek je o samome sebi, odnosno o sopstvenom (»povratnom«) delovanju, za sobom ostavio vi{e gre{aka i preterivanja, potcenjivanja (vulgarni materijalisti), ili precenjivanja (zaneti idealisti i mistici), nego koliko–toliko ispravnih interpretacija. U nastojanju da ove gre{ke i preterivanja izbegnem, u nastavku }u biti sasvim suzdr‘an, da ne ka‘em konzervativan, i za »povratno delovanje« subjekta na objekt, koje nas ovde najvi{e zanima, navesti samo tri manje ili vi{e poznata i nesporna primera, uglavnom iz oblasti (dru{tvenih) nauka. Prvi primer je iz oblasti geografije, preciznije »humane geografije«. Na sam termin »humana geografija« odnosno »Human Geography« prvi put sam nai{ao u jesen 1988. u [koli evropskih studija Univerziteta Saseks u Brajtonu u Engleskoj odnosno Velikoj Britaniji. Tako se, naime, zvao predmet, kojeg je u toj {koli tada predavao, moj tamo{nji mentor, Mik Danford. Zaokupljen drugim problemima, pre svega zavr{avanjem doktorske disertacije o teoriji svetskog sistema, na ovaj predmet tada nisam obra}ao posebnu pa‘nju, ali }e mi se on, posebno njegove egzaktne, i po malo egzoti~ne statisti~ke serije, grafici i ilustracije (egzoti~ne, jer sam ja i tada, kao i danas, bio mnogo vi{e teoreti~ar, konceptualist, nego empirijski istra‘iva~), u se}anje vratiti kasnije. Tek mnogo kasnije, razume}u i pravu vezu izme|u humane evolucije i {kole. Razume}u, naime, kako je »humana geografija« moga mentora, kao i njoj bliske discipline toga vremena, bila, zapravo, samo jedan, mada veoma dobar, adekvatan i pravovremen akademski izraz, onog op{teg porasta ~ovekove ekolo{ke (samo)svesti, do 42

kojeg je do{lo u poslednjoj ~etvrtini XX veka. Zahvaljuju}i u najve}oj meri upravo ovoj i ovakvoj evoluciji odnosno porastu svesti, danas je i ukupna ~ovekova svest o sopstvenom »povratnom delovanju« mnogo kvalitetnija, u svakom slu~aju nije vi{e onako jednostrana kao {to je bila, utemeljena na dogmi nau~no–tehnolo{kog i ukupnog progresa, nego ona danas, pored prometejskih dela i mogu}nosti nau~no–tehnolo{kog i ukupnog progresa, dobro zna i za apokalipti~ke efekte i potencijale nuklearno–ekolo{kog holokausta, odnosno totalnog (samo)uni{tenja planete, ‘ivota i ~oveka. Drugi primer je iz oblasti istorije, sociologije i psihologije, a pru‘io nam ga je Karl Poper, u drugom tomu knjige Otvoreno dru{tvo i njegovi neprijatelji. Masivne naslage dogmi progresa, koje je za sobom ostavio te{ki XX vek, i to najpre u obliku socijalisti~kih i postsocijalisti~kih dogmi »revolucija«, a zatim i u obliku ovima blizana~kih, liberalnih i postliberalnih dogmi »reformi« (od kojih se evo i danas na po~etku XXI veka tresu zahuktale zapadnobalkanske »evropske i evro–atlanske integracije«), potisnule su u drugi plan, ili ~ak potpuno uklonile iz vidnog polja, ovaj doprinos Karla Popera. A re~ je o jednom od najzna~ajnijih doprinosa razumevanju moderne istorije i ~oveka. Su{tina ovog doprinosa je u racionalnom tretiranju iracionalnog u ~oveku i istoriji. To je ono mesto gde Karl Poper rasvetljava genezu, razvoj i ulogu masovnih strahova, kao neku vrstu prirodnih i spontanih reakcija, do kojih zakonito dolazi, kad god se do tada zatvorena dru{tva, iznenada suo~e sa promenama, izazovima i opasnostima, koje donosi svako otvaranje, odnosno modernizacija. Obrnuto, su{tina dogme progresa, i to u obe njene blizana~ke varijante, jeste u iracionalnom tretiranju, preciznije ne–tretiranju, izbegavanju, odbijanju iracionalnog kao takvog. Revolucionarna 43

odnosno reformisti~ka retorika, ni ovde ne bi smela da nas zavara. Ispod vi{ka retorike, i ovde se krije manjak sadr‘aja. Za dogmu progresa, revolucija i reforma, kao i strah, gnev, otpor i pobuna, koje ove ispunjavaju i nose, uprkos svim nametljivim i varljivim retorikama, predstavljaju, zapravo, samo mra~nu, ne‘eljenu, i nedostupnu oblast. Koja se, kad god je to mogu}e, eksploati{e, uvek nastoji da kontroli{e, ali nikada ne rasvetljava. Najzad, i pragmati~ne konsekvence ova dva tretmana, jednako su udaljene. Za Karla Popera, to je demokratski in‘injering, koji je uvek slo‘en, te‘ak i neizvestan, za in‘injere la‘nog progresa, revolucije i reforme, to je dogma vlasti, koja je uvek jednostavna, laka i izvesna, {to }e re}i katastrofalna. Tre}i primer je iz oblasti metodologije, preciznije epistemologije. Za ovaj primer i doprinos najzaslu‘niji je Fridrih Ni~e, odnosno njegova Volja za mo}. Malo je mislilaca ~ije delo, kao delo ovog filozofa, sadr‘i toliko velik i jak kontrast, od najvi{ih vrhova do najni‘ih, razo~aravaju}ih padova. U njegove najvi{e vrhove svakako spadaju njegove izvanredne iluminacije u oblasti epistemologije, u njegove najni‘e padove, njegove ponekad potpuno nekontrolisane, iracionalne i neshvatljive, socijalne i rasne mizantropije, misticizmi i hijerofilije. Ali ono zbog ~ega najvi{i vrhovi filozofije Fridriha Ni~ea do dana{njeg dana nisu dobili priznanje koje zaslu‘uju, nisu toliko razo~aravaju}i padovi i kompromitacije ove filozofije u njenim drugim oblastima, koliko, upravo obrnuto, i ironi~no, sami njeni vrhunski dometi i rezultati u oblasti epistemologije, posebno njena, u najboljem smislu te re~i, razorna epistemolo{ka kritika i demistifikacija svake dogme mo}i i vlasti (o~igledno ove dogme ne trpe nikakvu kritiku i konkurenciju). Ne zaboravimo, sam filozof insistirao je na tome, da je njegova filozofija, zapravo, jedna jedinstvena, sveobuhvatna i totalna kri44

tika, kao neki »poku{aj prevrednovanja svih vrijednosti« (kako stoji i u podnaslovu Volje za mo}, u prevodu i izdanju zagreba~ke »Mladosti« iz 1988). Na udaru ove sveobuhvatne i razorne kritike su sve la‘ne vrednosti iscrpljene moderne: la‘ni »humanizam«, la‘ni »moral«, la‘na »religija«, la‘ni »progres«, la‘na »istina«. Kritka la‘ne »istine«, Fridrihu Ni~eu se do danas, ipak, najte‘e ili ~ak nikako ne pra{ta. Ne bez razloga: od svih, ova kritika je najva‘nija, jer je, zapravo, jedina koja je jo{ preostala (bog je, znamo, odavno mrtav, ~emu onda vi{e bilo kakva kritika religije). I jer razotkriva najdublju, epistemolo{ku i psiholo{ku napetost izme|u subjekta i objekta, i najdublji, epistemolo{ki i psiholo{ki izvor onog »povratnog delovanja« subjekta na objekt, koje nas ovde i dalje najvi{e zanima. Pa tako, pored ostalog, razotkriva i to, da je ovo »povratno delovanje«, zapravo, mnogo aktivnije, produktivnije i materijalnije, nego {to se to obi~no zami{lja. Po analogiji sa pojmom odnosno terminom »perspektivizam«, pomo}u kojeg sam Fridrih Ni~e opisuje onu stalnu uslovljenost mno{tva razli~itih subjektivnih »istina« mno{tvom razli~itih objektivnih ta~aka, pozicija, »perspektiva«, ovo mnogo aktivnije, produktivnije i materijalnije »povratno delovanje« subjekta na objekt, moglo bi da se opi{e i kao »aktivizam«, »materijalizam« ili »produktivizam«. Evo, uostalom, kako o ovom povezanom kompleksu, »perspektivizmu« i »aktivizmu«, »materijalizmu« ili »produktivizmu« saznanja, pi{e sam filozof (interpretacije su ipak samo blede i neuverljive kopije originala): »Saznanje radi kao oru|e mo}i. [...] Na{e potrebe tuma~e nam svet; na{i nagoni i njihovo za i protiv. Svaki nagon je neka vrsta vlastoljublja, svaki ima svoju ta~ku gledi{ta, koju ‘eli nametnuti svim ostalim nagonima kao zakon. [...] Hipoteza o jednom jedinom subjektu mo‘da nije potrebna: isto tako se 45

mo‘da sme dopustiti da pretpostavimo mno{tvo subjekata, ~ije uzajamno dejstvo i borba le‘e u osnovi na{e misli i na{e svesti uop{te? [...] subjekt kao mno{tvo. [...] Volja za istinom je proces u~vr{}ivanja stvari [...] ’Istina’ nije ne{to {to bi tu bilo i {to bi se imalo otkriti, nego ne{to {to bi se imalo stvoriti i {to daje svoje ime jednom procesu, ili bolje jednoj volji za savla|ivanjem, koja po sebi nema kraja: uno{enje istine kao beskona~nog processa, aktivnog odre|ivanja — ne proces dola‘enja do svesti o ne~emu {to bi po sebi bilo odre|eno i fiksirano. To je naziv za ’volju za mo}’. [...] Logiciziranje, racionaliziranje, sistematizacija, kao pomo}na sredstva ‘ivota. [...] Beskona~na mogu}nost razli~itih tuma~enja sveta: svako tuma~enje je simptom napredovanja ili opadanja. Jedinstvo (monizam) je potreba za inercijom; mno{tvo tuma~enja je znak snage. ^ovek ne bi trebalo da li{ava svet njegove zagonentne i obespokojavaju}e prirode.« (Fridrih Ni~e, Volja za mo}, Dereta, Beograd, 1991, strane 310, 311, 314, 342, 369) Prethodna razmatranja, o beskona~nosti i kona~nosti, vremenu i prostoru, subjektu i objektu, dvosmernoj interakciji, povratnom delovanju, »perspektivizmu« i »produktivizmu«, mogla su nekome, da se u~ine preterano apstraktna, i, kao takva, nepotrebna. Kao udaljavanje od predmeta. Ali nije tako. Dobro odabrane i odmerene apstrakcije pripremaju teren za bolje razumevanje. ^ak i u obi~nom ‘ivotu, ponekad morate da se odmaknete, od objekta kojeg posmatrate, da bi mogli da ga bolje sagledate, u njegovoj celini, i u njegovoj interakciji sa okru‘enjem. Kao neki metod pribli‘avanja udaljavanjem. A u dru{tvenim naukama, koje su najkompleksnije od svih nauka, ovaj metod je posebno zna~ajan. Pribli‘avanje udaljavanjem kao metod prvi put sam primenio u doktorskoj disertaciji, preciznije u njenom po46

glavlju »2. 4. Problem prave prirode tzv. socijalisti~kih dru{tava i sistema« (Ritam sveta: {kola svetskog sistema Immanuela Wallersteina, CID, Podgorica, 1995, strana 45–62). Ovaj kao ni druge metode nisam prona{ao u nekom ud‘beniku iz metodologije, nego sam do njega do{ao pod pritiskom samog predmeta. Disertaciju sam zavr{io odnosno odbranio 1991, ali sam na njoj koncentrisano radio punih prethodnih sedam do osam godina. Najve}im delom, to su bile kriti~ne 1980–e, kada su simptomi strukturnog i istorijskog slabljenja re~enih dru{tava i sistema, bili sve o~igledniji, a broj i o{trina njihovih kritika sve ve}i. Najve}i deo ovih kritika, mene, me|utim, nije zadovoljavao, i to, pre svega, zbog njihove ideolo{ke ostra{}enosti i ograni~enosti. Teorija totatlitarizma pru‘ala je sasvim solidne opise nedemokratskih institucija i fenomena, ali je, po pravilu, zakazivala kod obja{njenja. Doktrina liberalizma, i ina~e hendikepirana preteranom ideolo{kom surevnjivo{}u, revan{izmom i slepilom antikomunizma, u na{im lokalnim uslovima, bila je jo{ rigidnija i nedostatnija. Obja{njenje koje se svodilo na pogre{an izbor, bilo je isuvi{e jednostavno. I nedovoljno. Sam pogre{an izbor, naime, vapio je za obja{njenjem. Prigodne istorije manje ili vi{e egzoti~nih predrevolucionarnih uslova, i manje ili vi{e uzbudljivih revolucionarnih storija, koje nisu trajale vi{e od nekoliko godina ili decenija, ovaj nedostatak naj~e{}e nisu otklanjale. Kulturno–rasisti~ke simplifikacije, tipa »azijatstvo«, »orijentalizam«, i njima sli~ne, u tome su uspevale jo{ manje. Nezadovoljan povr{no{}u mejnstrimera, re{enje tajne koja me je sve vi{e opsesivno zanimala (uz sve ostalo, naime, radilo se i o »mom« dru{tvu i sistemu), potra‘io sam, i prona{ao, u polumilenijumskim dubinama istorije »dugog trajanja« Fernana Brodela, posebno u njegovom konceptu 47

»drugog kmetstva«. U XVI veku, obja{njavao je francuski istori~ar, zapo~ela je velika progresivna evolucija Zapadne Evrope, od feudalizma ka kapitalizmu. Istovremeno, i to odmah nakon slabih po~etnih impulsa u istom smeru, u Isto~noj Evropi je zapo~ela retrogradna involucija u suprotnom smeru. Ovu involuciju, Fernan Brodel je nazvao »drugim kmetstvom« odnosno »refeudalizacijom« Isto~ne Evrope. Istovremenost nije bila slu~ajna, nego deo sistema, koji }e se kasnije konceptualizovati kao eksploatacija, zavisnost, kolonijalizam, imperijalizam, kona~no svetski kapitalisti~ki sistem, te koji }e, zajedno sa svim onim svojim vanevropskim ekspanzijama koje su usledile, potrajati punih pola milenijuma. U svakom slu~aju, ja vi{e nisam imao ve}ih dilema: »komunizam« je bio samo ili pre svega jedna vrsta dvadesetvekovskog »drugog« odnosno »tre}eg kmetstva« (kao {to i velik deo slabog isto~noevropskog, posebno onog ratovima opusto{enog, »zapadnobalkanskog« postkomunizma, uprkos svoj dogmatskoj retorici progresa »evropskih i evroatlanskih integracija«, mo‘e, dakle ne mora, ali mo‘e, zavr{iti u nekoj vrsti novog–starog »~etvrtog kmetstva«). Polumilenijumsko »drugo kmetstvo« Fernana Brodela, kasnije sam dopunio sa jo{ nekoliko va‘nih koncentri~nih vremenskih i prostornih krugova. Najpre sa onih dvadesetpet vekova »gr~ko–rimske i zapadne kulture« (Pitirim Sorokin, Dru{tvena i kulturna dinamika), koje sam ve} pomenuo, i sa oko deset hiljada godina »neolitskih kultura« (Trajan Stojanovi}, Balkanski svetovi, Equilibrium, Beograd, 1997), koje predstavljaju njegovo jo{ ne{to {ire istorijsko zale|e. Zatim, sa jednim va‘nim prostornim pro{irenjem, onim na poslednjih pet hiljada godina nezapadnih svetova i civilizacija, na kojima je posebno insistirao Andre Gunder Frank, posebno u svojim poznim godinama, i sa jednim jo{ 48

ve}im, vremenskim pro{irenjem, onim na »paleopolitiku hordi«, {to }e re}i i na starije, a ne vi{e samo mla|e kameno doba, na ~emu je posebno insistirao Peter Sloterdajk, posebno u delu U istom ~amcu. Najzad, u~inio sam to, i sa onim najdu‘im trajanjima: ~oveka kao vrste Homo sapiens sapiens, nastale pre oko 100. 000–200. 000 godina, ‘ivota kao takvog, nastalog pre oko 4, 2 milijarde godina, zemlje kao planete na{eg sun~evog sistema, nastale pre oko 4, 7 milijarde godina, i na{eg kosmosa, nastalog pre oko 13, 7 milijardi godina (navedene aproksimacije odnosno du‘ine trajanja preuzete su iz The World Almanac and Book of Facts 1998, World Almanac Books, Mahwah, NJ, 1997, strana 553, odnosno iz The World Almanac and Book of Facts 2005, World Almanac Books, New York, 2005, strana 503, a radi osnovne orijentacije, ove aproksimacije odnosno du‘ine, vizualizovane su i na graficima 1 i 2). Nekome se mo‘e u~initi da su navedene du‘ine preterane, ali nije tako. Moderni ~ovek nau~io je da odgovore na sva svoja pitanja tra‘i isklju~ivo u racionalnoj odnosno svesnoj sferi, ali pored ove, znamo, postoji i sfera podsvesnog odnosno nesvesnog. Polaze}i upravo od ove potonje, rusko–ameri~ki esejist Aleksandar Genis, u briljantnom eseju »O poreklu zmajeva«, pokazuje kako ~ak i nekoliko miliona godina, mo‘e da se materijalizuje na veoma ‘iv i plasti~an na~in, sve do danas: »Ameri~ki antropolog Dejvid D‘ons nedavno je ponudio svoju verziju o poreklu zmajeva. Svako, ko je video grb Moskve, zna da to fantasti~no bi}e u sebi spaja telo zmije, krila ptice i ~eljust grabljive zveri. Zapanjuju}a je ~injenica da su, upravo u toj kombinaciji, zmajevi poznati svim (pa i onim koji se nikada nisu sreli) narodima — od Kineza do Asteka. Prema D‘onsovoj koncepciji, ova ~udna podudarnost ima samo jedno — jungovsko — obja{njenje. Zmajevi su plod na{eg kolektiv49

nog nesvesnog. Oni su psiholo{ka materijalizacija ko{mara koji je mu~io sve one majmune od kojih smo potekli. Zmaj predstavlja fantasti~an hibrid sasvim realnih predatora koji su ugro‘avali na{e pretke: udava, ptica grabljivica i krupnih ma~aka. ^ak i {impanza ro|en u zato~eni{tvu ose}a instiktivni strah od zmija, mada ih nikada nije video. Naravno, izme|u primata i Sumera, koji su prvi fiksirali, pre pet hiljada godina, mit o drakonima, pro{lo je nekoliko miliona godina. Ali, na{e nesvesno ne zna za vreme. I zato, kada psihoanaliti~ar {alje pacijenta na kau~, terapeut nema posla s jednim ~ovekom, ve} sa ~itavim zverinjakom. Izgleda da je Jevgenije [varc bio u pravu kada je pisao da svako mo‘e da postane zmaj« (Aleksandar Genis, Sto~i}u, postavi se, Geopoetika, Beograd, 2004, strana 148). Da li }e se u analizi pa‘nja obratiti na ovu ili onu du‘inu, na ovaj ili onaj krug ili sferu, iz onog beskrajnog niza koncentri~nih vremenskih i prostornih krugova ili sfera, to nikada nije dato ili propisano unapred, nego je uvek stvar konkretnog predmeta, problema i izbora. U slu~aju prave prirode takozvanih socijalisti~kih dru{tava i sistema, kojim sam se sistematski bavio pre oko dvadeset godina, ja sam se opredelio za polumilenijumsku du‘inu »drugog kmetstva« Fernana Brodela, kao za najva‘niju. U slu~aju prave prirode i funkcije dogme progresa, kojom sam sistematski po~eo da se bavim tek u poslednjih nekoliko godina, izbor je morao da bude druga~iji. Za dogmu progresa, polumilenijumska moderna bila je pretesna. Otuda one tri velike pozne. I ona dva i po milenijuma. I u jednom, i u drugom, i u svakom slu~aju, me|utim, mora da se vodi ra~una o superkompleksnosti predmeta, to jest o istovremenom jedinstvu, ali i mno{tvu, onih koncentri~nih krugova ili sfera. Primera radi, evo kako je ovu superkompleksnost, u svom predmetu, istoriji zapadne fi50

lozofije, tretirao i savladavao slavni matemati~ar i filozof Bertrand Rasel: »Ako u istorijskom toku postoji kakvo takvo jedinstvo, ako postoji bliska povezanost izme|u onog {to se ranije doga|alo i onog {to sledi, da bi se tako ne{to objasnilo potrebno je da se raniji i kasniji periodi sintetizuju u jednom istom duhu. Znalac Rusoa bi mogao da ima te{ko}a poku{avaju}i da na pravi na~in oceni njegovu vezu sa Platonovom i Plutarhovom Spartom; istori~ar Sparte ne mora da bude proro~anski svestan Hobsa, Fihtea i Lenjina. Jedna od svrha ove knjige je da uka‘e na ove odnose, a to je svrha koju mo‘e da postigne samo jedan op{iran pregled.« (Bertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa politi~kim i dru{tvenim uslovima od najranijeg doba do danas, Narodna knjiga — Alfa, Beograd, 1998, strana 11) Na najapstraktnijem metodolo{kom nivou, jedan od najboljih predloga, za tretiranje i savladavanje ove te{ke superkompleksnosti, istovremenog jedinstva i mno{tva onih koncentri~nih krugova ili sfera, potekao je od Imanuela Volerstina i jo{ devet koautora, ~lanova Gulbenkijanove komisije za restrukturisanje dru{tvenih nauka. Za re{enje odnosno re{avanje ovog problema, oni su razvili formulu »pluralisti~kog univerzalizma« (Kako otvoriti dru{tvene nauke, CID, Podgorica, 1997, strana 111). Ve} i na nivou jedne ovako apstraktne formule, me|utim, prili~no je jasno: ulog nije mali. Ko se ogre{i o ono jedinstvo, naime, nu‘no pada u ovu ili onu vrstu zatvorenog i zato lo{eg i inferiornog partikularizma. Obrnuto, ko se ogre{i o onaj pluralizam odnosno partikularizam, nu‘no pada u prazni i la‘ni univerzalizam. La‘ni, zbog toga {to se na kraju naj~e{}e poka‘e, kako ovaj, u svojoj »univerzalnoj« praznini, zapravo, samo skriva, neki zamaskirani, dominantni, i imperijalni partikularizam. A najpoznatiji primer ovog dru51

gog, lo{eg, praznog i la‘nog univerzalizma danas, jeste upravo na{a dogma progresa, koja, obratite pa‘nju, nije samo lo{e apstraktna, {uplja i naduvana, nego je uz to i evropocentri~no odnosno zapadnocentri~no imperijalna. Kada bi se sva ~ovekova znanja koja su zaista univerzalna, odnosno takva da jednako va‘e za sva vremena i prostore, sabrala u jednoj jedinoj knjizi, ta knjiga bila bi veoma mala, mo‘da i ne ve}a od nekoliko stranica. A i tih nekoliko stranica, bile bi pre skup manje va‘nih stvari, trivijalnosti ili irelevantnosti, nego bilo kakva ozbiljna filozofija ili nauka. Zbog toga sam, prema ovakvom, praznom univerzalizmu, oduvek ose}ao jednu vrstu me{avine odbijanja i prezira (za razliku od one druge me{avine, odbijanja i ‘aljenja, koju sam oduvek ose}ao prema onom drugom, zatvorenom partikularizmu). Moram da priznam da sam u prvi mah, i za Hermenutiku subjekta Mi{ela Fukoa, pomislio kako predstavlja samo jo{ jednu lo{u varijaciju, ovog nesre}nog metodolo{kog rascepa, zatvorenog (»anti~kog«) partikularizma, odnosno praznog (»zapadnog«) univerzalizma. Veoma brzo, me|utim, uvideo sam da nije tako. »Pluralisti~kog univerzalizma«, istorijske i duhovne komparacije, te kombinacije univerzalnog i partikularnog, kondenzovanih u one tri velike pozne, u ovom delu Mi{ela Fukoa, dodu{e, nema eksplicitno, manifestno i direktno, nego tek implicitno, latentno i indirektno, ali su svi ovi sastojci, u njemu, i pored toga, prisutni dosta sna‘no. U Hermeneutici subjekta, Mi{el Fuko se bavi poznom antikom, njenom danas ve} dalekom i egzoti~nom istorijom, duhom, filozofijom, posebno filozofijom stoika, najvi{e od svih Seneke i Marka Aurelija, ali se, ~ak i nezavisno od retkih direktnih istorijskih i duhovnih paralela sa kasnijim vremenima, sa filozofijama Renea Dekarta ili G. V. F. Hegela recimo, velika istorijska i duhovna komparacija 52

pozne antike i pozne moderne, ako ne i poznog srednjovekovlja, ~itaocu ove uzbudljive knjige, na svakom koraku, sugeri{e jasno pa makar i diskretno. I to najvi{e zbog toga {to ova komparacija dolazi iz samog jezgra problema. Iz jednog superkompleksnog, univerzalno–partikularnog, anti~ko–medievalno–modernog iskustva, prokletstva i pojma. Iz iskustva, prokletstva i pojma poznosti. Iz ovog istog superkompleksnog iskustva, prokletstva i pojma, do{ao je i superkompleksni metod ovog dela. Pre svega, tri njegova glavna (trans)disciplinarna domena: istorija, epistemologija, i antropotehnika. Koji odmah nakon dolaska na svet »povratno« bacaju novo svetlo na sopstveni predmet. Inteligentna istorija, epistemologija, i antropotehnika opstanka, u sumornom vremenu poznosti, na taj na~in postaje, ne samo dragocen, nego i najve}i doprinos Hermeneutike subjekta. Ovaj doprinos, jasno se vidi ve} i u inteligentno osvetljenoj istoriji. Centralno mesto u ovoj istoriji, zauzima hiljadugodi{nja evolucija i promena, od relativno neodre|ene, dvosmislene i apstraktne delfijske pouke »spoznaj samog sebe«, do poznoanti~kog, preciznije stoi~kog koncepta »staranja o sebi«, na gr~kom »epimeleia heautou« (Mi{el Fuko, Hermeneutika subjekta, Svetovi, Novi Sad, 2003, strana 24). Pri tome, najve}u pa‘nju i ovde valja obratiti, na izrazitu heterogenost konkretnog istorijskog vremena. Hiljadugodi{nji raspon o kojem je re~, traje od V veka pre nove ere do V veka posle nove ere. Od rane i zrele antike do pozne antike. Po Mi{elu Fukou, upravo ova promena istorijske dinamike, od uspona i rasta, do opadanja i slabljenja, jeste ono {to je najzna~ajnije. Uspon i rast pogoduju slo‘enosti i razli~itosti svake vrste. Otuda i onaj izraziti interpretativni diverzitet, pitijska neodre|enost, dvosmislenost i apstraktnost. Naprotiv, opadanje i slablje53

nje pogoduju redukciji, kontrakciji i koncentraciji svake vrste. Otuda, namesto prohujale neodre|enosti, dvosmislenosti i apstraktnosti »spoznaj samog sebe«, sve vi{e, op{tim duhom poznosti i ugro‘enosti pro‘eto, koncentrisano i konkretno »staranje o sebi«. Kada nije apologetska, istorija je naj~e{}e depresivna. Ne i u filozofiji Mi{ela Fukoa. Na onom istom mestu, na kojem je opisao onaj hiljadugodi{nji luk, od »spoznaj samog sebe« do »staranja o sebi«, od rane do pozne antike, francuski filozof je lucidno primetio, kako se na dno prethodnog luka, parabole, pozne antike, direktno nastavlja hri{}anski asketizam kao po~etak novog luka, parabole, ranog srednjovekovlja: »U svakom slu~aju po~ev od pojma epimeleia heautou, bar kao radne hipoteze, mo‘emo da posmatramo hiljadugodi{nju evoluciju (V vek pre — V vek posle Hrista), hiljadugodi{nji razvoj koji je vodio od prvobitnih formi filozofskog stava kakav se javlja kod Grka do prvobitnih formi hri{}anskog asketizma. Od filozofskog u~enja do hri{}anskog asketizma, hiljadu godina preobra‘aja, hiljadu godina evolucije — ~ija je va‘na nit vodilja bez sumnje briga za sebe; u svakom slu~aju, radi skromnosti recimo: jedna od mogu}ih niti vodilja.« (Mi{el Fuko, Hermeneutika subjekta, Svetovi, Novi Sad, 2003, strana 24–25) Citirano mesto sna‘no (re)afirmi{e op{tu ideju dijalektike, preplitanja i smenjivanja ‘ivota i smrti, i to kako ‘ivota i smrti uop{te, tako i ‘ivota i smrti istorijskih sistema i njhovih institucija posebno. Pored toga, me|utim, ovo mesto, kao i celokupna hermenutika Mi{ela Fukoa, sna‘no upu}uje i na jednu mnogo konkretniju i bli‘u mogu}nost odnosno ideju. Na jednu megaistorijsku analogiju: onu izme|u upravo opisane velike tranzicije od pozne antike do ranog srednjovekovlja, na jednoj, i delom aktuelne delom jo{ uvek samo zamislive velike tranzicije od pozne 54

moderne u kojoj smo do rane faze nekog novog istorijskog sistema kojem evo jo{ uvek ni ime ne mo‘emo da znamo, na drugoj strani. Naravno, kao i sa svakom drugom, i sa ovom analogijom valja biti krajnje obazriv. I restriktivan. Dve velike tranzicije, ona Senekina, na po~etku prvog, i ova na{a, na po~etku tre}eg milenijuma na{e ere, odvijaju se na dva veoma razli~ita nivoa ukupnog posebno nau~no– tehnolo{kog razvoja. Zbog toga sli~nosti ne smeju da zasene razlike, koje izme|u ovih tranzicija tako|e postoje. (Zbog toga je spirala a ne krug jedino adekvatna grafi~ka vizualizacija ovih tranzicija.) Pa ipak, i nakon svih prethodnih a neophodnih predostro‘nosti, mogu}nost one megaistorijske analogije ostaje. Makar u smislu podsticanja otvorenog uma, kreativnog duha, i istorijske imaginacije. Kritika poznomoderne dogme progresa nikako ne sme reaktivno da pada u poznomoderni nihilizam odnosno depresiju. Bi}e, duh, znanje, filozofija, nauka, discipline: ovaj skup, odnosno njegova slo‘ena unutra{nja struktura, me|uzavisnost i interakcija, egzistira uvek, u svim istorijskim vremenima i sistemima. Ali ne na isti na~in. Sa heterogenim istorijskim vremenom ide i heterogena epistemologija. Vreme uspona i rasta prati epistemologija izvesnosti i reda: ~ak i kada postoji, svest o povezanosti bi}a, duha i znanja, uglavnom je pasivna ili »uspavana«, a slo‘ena podela rada unutar ovih, pa i unutar znanja, nauka, filozofija i disciplina, uglavnom je neupitna, podrazumevaju}a i stabilna. Naprotiv, vreme opadanja i slabljenja prati epistemologija neizvesnosti i haosa (ili poluhaoti~nih stanja): bi}e, duh i znanje, odjednom postaju svesni, da je njihova me|uzavisnost i interakcija, ne samo realno postoje}a, nego i va‘na, potencijalno odlu~uju}a, mo‘da i prevratni~ka, a ona podela rada, odjednom, i sa svake strane, postaje sporna, upitna i nestabilna. 55

Poznost i u epistemologiji deluje kao alarm. I kao agens novih me|uzavisnosti i interakcija. Znanje prestaje da bude puko znanje, duh puki duh, bi}e puko bi}e. Izme|u bi}a, duha i znanja, nastaje nova i velika, zapravo najve}a konvergencija. U vremenu velike opasnosti, odnosno poznosti, »staranje o sebi« jednostavno mora da bude totalno, zato {to samo takvo, totalno »staranje o sebi«, odnosno povezivanje svih sfera, struktura i snaga, mo‘e da dovede do ‘u|enog opstanka: »odre|ena struktura duhovnosti poku{ava da sjedini saznanje, ~in saznanja, uslove ~ina saznanja i njegove u~inke, sa preobra‘ajem u samom bi}u subjekta.« (Mi{el Fuko, Hermeneutika subjekta, Svetovi, Novi Sad, 2003, strana 46) Najzad, uz istoriju opadanja i slabljenja, te epistemologiju neizvesnosti i nereda, »staranje o sebi«, posebno u vremenu poznosti, donosi jo{ i pove}anje zna~aja antropotehnike opstanka. Delovi Hermeneutike subjekta koji se bave ovom tehnikom, i ina~e su najkonkretniji, najzanimljiviji i najuzbudljiviji. Tako, od Mi{ela Fukoa najpre saznajemo da je »staranje o sebi«, zapravo, samo jedan poseban, poznoanti~ki, stoi~ki derivat, one op{te i »~uvene kulture sopstva koja se razvila u helenisti~kom i rimskom dobu«, a koja bi mogla da se ozna~i i kao op{ta »tekhne tou biou (ve{tina ‘ivljenja, tehnika egzistencije)«, odnosno »tekhne ‘ivota« uop{te. A zatim nas filozof podrobno i strpljivo upoznaje i sa ~itavom {irokom, bogatom i koloritnom lepezom najrazli~itijih i najma{tovitijih tehnika, koje su Seneka, Marko Aurelije, i drugi stoici, u svoje vreme, preporu~ivali kao najbolje na~ine za suo~avanje sa opasnostima ‘ivota (i smrti), po~ev od one naporne ali efikasne ve‘be ili simulacije »najve}e neda}e«, pa sve do one isto tako efikasne, uz to jo{ i duhovite ve‘be ili simulacije »smanjivanja objekta« odnosno tiranina (Mi{el Fuko, Hermeneutika sub56

jekta, Svetovi, Novi Sad, 2003, strana 386–387, 556–557, 683–685). Sugestija one velike, megaistorijske komparacije, izme|u tri velike pozne sekvence, pozne antike, pozne medievalistike, i pozne moderne, dolazi iz sva tri glavna domena citiranog dela Mi{ela Fukoa, istorije opadanja, epistemologije nereda, i antropotehnike ‘ivota, ali je sugestija, koja dolazi iz poslednjeg od ovih domena, iz onih inteligentnih i ‘ivopisnih tehnika humanog opstanka, koje su gore samo nagove{tene, ipak, najsna‘nija i najuverljivija. Pomislite samo na magnitude »najve}e neda}e« kakvu bi svakako predstavljao mogu}i nuklearno–ekolo{ki holokaust na{eg vremena. Ili na mogu}nosti »smanjivanja objekta« D‘ord‘a Bu{a Mla|eg, Vladimira Luka{enka, i drugih »mrkih« velikana odnosno velika{a pozne moderne. Sli~nosti izme|u pozne antike i pozne moderne su o~igledne. Pa ipak, ni jednog momenta, ne smemo da zaboravimo, da ni razlike izme|u ovih, nisu manje va‘ne. A u mno{tvu razlika, koje nesporno stoje izme|u Senekinog i na{eg vremena, jedna je, ipak, najva‘nija. To je ~injenica, da se ~ovek, usled izrazito neravnomernog duhovnog razvoja, nau~no–tehnolo{kog, koji je veoma brz, eksponencijalan, i moralno–politi~kog, koji je, ukoliko uop{te, u najboljem slu~aju, veoma spor, linearan, nakon otkri}a apsolutnog (nuklearnog) oru‘ja, posle drugog svetskog rata, po prvi put u istoriji, na{ao u zoni sasvim realne opasnosti, da mo‘e nepovratno da uni{ti, ne samo aktuelni istorijski sistem, nego i sebe kao vrstu, pa i ‘ivot i planetu kao celinu, odnosno da je ovaj proces samouni{tavanja, u onom svom ekolo{kom odnosno ekocidnom delu, na ‘alost, ve} zapo~eo (ova velika, zapravo najve}a novost i opasnost na{eg vremena, vizuelno je predstavljena na na{em grafiku 5). Sa ovom razlikom, novinom, i pretnjom na umu, pouke poznoanti~ke istorije 57

opadanja, epistemologije nereda, i, naro~ito, tehnike humanog opstanka, u na{em te{kom poznomodernom vremenu, samo dobijaju na ozbiljnosti i zna~aju. Na kraju ovog odeljka, sledi jo{ samo jedan mali analiti~ki odnosno dijagnosti~ki dodatak. Centralna teza Belle époque–a, jeste teza o istorijskoj poznosti, starenju, opadanju, i dekadenciji na{eg vremena. Sa ovom tezom, ostaju, ili padaju, i sve druge teze ove knjige. Zbog toga sam, najpre u Dinamici ni{tavila, posebno u njenom petom odeljku, a zatim i ovde, u prvom odeljku prvog dela Belle époque–a, veoma skrupulozno, ~ak i po cenu izvesnog ponavljanja, uputio na sve one istorijske i sociolo{ke, kvalitativne i kvantitativne argumente, posebno na one duge, dvadesetpetovekovne statisti~ke serije sociologije Pitirima Sorokina, istorije dugog trajanja Fernana Brodela, i teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, koje uverljivo pokazuju, kako teza o velikoj istorijskoj dekadenciji na{eg poznomodernog vremena, nikako nije tek neka proizvoljna ideolo{ka ili sli~na slutnja ili mrzovolja, nego proverljiva i proverena, dokaziva i dokazana, teorijska i nau~na (hipo)teza. Pa ipak, ve} u~injenim uputima i argumentima, ovde }u dodati, jo{ i dva novija, kvalitativna argumenata, odnosno dijagnoze. Tek toliko da onu centralnu tezu, jo{ malo aktualizujem, dopunim i oja~am. Prva od ove dve dijagnoze, govori o realnom stanju, te o perspektivama me|unarodnih odnosa do 2025, a iznosi ju Imanuel Volerstin, u jednom svom novijem kra}em komentaru iz 2006: »Whose Century is the 21st Century?«, Commentary No. 186, June 1, 2006, http://fbc.binghamton.edu/commentr/htm. U multilinearnom i probabilisti~kom duhu nove nauke, autor ovog komentara, upoznaje nas, zapravo, sa najmanje tri mogu}e tendencije ili linije razvoja. Prva je, da aktuelni hegemon, SAD, uprkos broj58

nim znacima opadanja vojne i ukupne mo}i, do 2025, ipak, zadr‘e mesto hegemona. Druga, da SAD, na ovom mestu, zameni Kina, kao novi rastu}i d‘in svetske ekonomije, te, konsekventno, verovatni novi hegemon ukupnog svetskog sistema. I tre}a, da se, usled relativne nemo}i prve dve linije ili tendencije razvoja da se nesporno nametnu, pro{iri jedna vrsta novog, poluanarhi~nog, i multipolarnog me|unarodnog nereda, onog, zapravo, koji je ve} umnogome i na delu, posebno posle jedanaestog septembra 2001. Nakon odgovaraju}e analize i argumentacije, Imanuel Volerstin zaklju~uje, kako najvi{e {ansi da do 2025. prevlada, ima upravo ova tre}a linija ili tendencija razvoja. Nedugo nakon ovog teksta Imanuela Volerstina, sa veoma sli~nom, zapravo su{tinski identi~nom tezom i argumentacijom, oglasio se i Timoti Garton E{, jedan od vode}ih evropskih odnosno britanskih istori~ara srednje generacije, {to samo dodatno svedo~i o {irenju teze odnosno svesti o ekspanziji me|unarodnog nereda. A da je upravo me|unarodni nered, idealan odnosno povoljan ambijent, ili ~ak drugo, vanjsko, »me|unarodno« lice ili nali~je dekadencije, u to valjda nikoga ne treba posebno uveravati. Druga dijagnoza, rasvetljava vi{e onu drugu, skrivenu, dubinsku, unutra{nju mutaciju sistema, a iznosi ju zagreba~ki odnosno hrvatski ekonomist Slavko Kuli}, u jednoj od svojih poslednjih knjiga, posve}enih globalnim problemima, trendovima i alternativama na{eg vremena. Sam naslov ove knjige, ovu dijagnozu, najkra}e i najbolje sa‘ima: Neoliberalizam kao socijaldarvinizam (Prometej, Zagreb, 2004). Dijagnoza Slavka Kuli}a, veoma je bliska, mojoj radnoj dijagnozi, koja govori o negativnoj postkapitalisti~koj promeni, kao danas, na po~etku XXI veka, dominantnoj tendenciji. Ovu radnu dijagnozu sistematski sam razvio i izneo u dva svoja novija rada, u studiji »Mutacija: ideo59

lo{ki aspekt« iz 2004, objavljenoj u knjizi–zborniku Globalna pra{ina (Vijesti, Podgorica, 2004, strana 11–34), i u eseju »Ars Humana: novi humanizam protiv novog varvarstva na pragu tre}eg milenijuma« iz 2005, objavljenom u jo{ jednoj, zapravo mojoj poslednjoj knjizi–zborniku Evropa–Antoaneta (Plima, Ulcinj, 2006, strana 11–20). Oba rada, kao i moje druge radove odnosno knjige, u elektronskoj formi, zainteresovani ~itaoci mogu da prona|u i na mom li~nom veb–sajtu http://www.milanmpopovic.info.

60

4.

POGLED UNAPRED

U odeljku koji je pred vama, izla‘em samo jedan kratki pogled unapred. Ovaj pogled, ili, bolje, pregled, nestrpljivom ~itaocu, treba da omogu}i, osnovnu orijentaciju u materiji koja sledi. U prethodna tri odeljka, odnosno u prvom delu Belle époque–a, najve}i deo ove materije, zapravo sam ve} izlo‘io: uvodno, preliminarno i generalno. U drugom, tre}em i ~etvrtom delu knjige, ovu materiju, odnosno njene razli~ite dimenzije ili aspekte, izla‘em podrobno, razvijeno i analiti~ki. Tako, u drugom delu, koji nosi naziv »Tipovi«, analiziram ~etiri osnovna tipa dogme progresa. Brojnost i raznovrsnost ovih tipova, odnosno {irina spektra dogme progresa kao takve, bili su i jedan od prvih i glavnih impulsa, za samo pisanje Belle époque–a. U tre}em delu, koji nosi naziv »Mehanizmi«, bavim se analizom glavnih ideolo{kih mehanizama ove dogme. Svi ovi mehanizmi, samo su razli~iti derivati onog starog i prastarog mehanizma pars pro toto, ali je i njihova brojnost i raznovrsnost, te kompleksnost i funkcionalnost, ~ak i za mene, koji sam se analizom ideologija, kao reproduktivnih komponenti socijalnih sistema, (sub)specijalisti~ki i sistematski bavio ve} vi{e od dvadeset godina, bila pravi profesionalni izazov, da ne ka‘em zadovoljstvo. U ~etvrtom i ujedno poslednjem analiti~kom delu Belle époque–a, pod nazivom »Mene«, analiziram dinami~ki aspekt dogme progresa, njene slo‘ene unutra{nje i spolja{61

nje evolucije, transformacije, i kombinacije. Ovaj deo predstavlja direktan nastavak »Preokretanja«, najva‘nijeg segmenta, najva‘nijeg, petog odeljka Dinamike ni{tavila. Zbog toga, verujem, nije neophodno, da posebno nagla{avam, koliko je i ovaj deo, bio analiti~ki zahtevan i zahvalan. Najzad, u poslednjem, petom delu Belle époque–a, pod nazivom »Vreme duha« (koji nije samo spretna obrnuta parafraza naziva prvog dela nego i pravo ime za sadr‘aj koji sledi), iznosim zaklju~ne sinteti~ke refleksije o budu}nosti koja je po~ela. Naravno, pri tom imam na umu, i onaj dragoceni pozitivni memento, kojeg tako|e sugeri{e na{a velika, megaistorijska komparacija, ali kojeg, pod pritiskom jo{ uvek preovla|uju}eg negativnog duha poznosti, na ‘alost, pre~esto zaboravljamo. A to nikako ne bi smeli, jer bi nam se ina~e moglo dogoditi, da propustimo pravi, odnosno najbolji trenutak i alternativu. Koja, opet, nije tek emocija, utopija, varljiva nada, nego racionalna, realna, na istoriji zasnovana projekcija. Znamo, u vreme dekadencije pozne antike, budila se i »zora« ranog hri{}anstva i srednjovekovlja. Sli~no, u vreme »mraka« poznog srednjovekovlja, pojavljivala se i prva »svetlost« renesanse i moderne. Zar je onda zaista nerealno o~ekivati, da se i u novom »mra~nom srednjem veku«, u vremenu na{e ote‘ale pozne moderne, mo‘e po~eti da ra|a, odnosno da se ve} ra|a, neka nova renesansa.

62

Drugi deo

TIPOVI

63

64

Prvi i neposredni povod, izvor ili impuls, za pisanje »Tipova«, kao i Belle époque–a u celini, bila je jedna moja zakasnela i, u izvesnoj meri, samokriti~ka spoznaja. Uvi|anje, naime, da sam u poslednjem, devetom odeljku Dinamike ni{tavila, koji nosi naziv »Montenegro«, prilikom upotrebe pojma dogma, bio nedovoljno istori~an, konkretan i precizan, te sledstveno, delimi~no i nenamerno nepravedan, prema svom najboljem kolegi i prijatelju, sociologu Neboj{i Popovu iz Beograda. U tom smislu, »Tipovi« se mogu ~itati, i kao svojevrsni produ‘etak, dopuna i ispravka »Montenegra«. Rukovo|en slavnim Aristotelovim »Amicus Plato sed magis amica Veritas«, u »Montenegru« sam izlo‘io i jednu prili~no otvorenu, direktnu i nesuzdr‘anu kritiku stanovi{ta Neboj{e Popova o crnogorskom i crnogorsko–srpskom dr‘avnom i ukupnom pitanju. Koje je, da i to dodam, upravo u vreme pisanja »Montenegra«, do‘ivljavalo svoj vrhunac. Dugotrajno, uporno, pa i tvrdokorno zalaganje Neboj{e Popova, za o~uvanje neke vrste dr‘avne zajednice Srbije i Crne Gore, nasuprot svim brojnim razlozima koji su govorili suprotno, tamo sam, na kraju, protuma~io i dijagnosticirao, kao jednu vrstu njegove dogme integracionizma, a ovu, opet, samo kao jednu vrstu njegove, i na{e, dogme progresa. Da odmah dodam, uz izlo‘enu kritiku, tuma~enje i dijagnozu, ja stojim i danas. Ali je kod jednog broja ~itala65

ca, pa i kod samog Neboj{e Popova, makar u prvom momentu, ova kritika proizvela, i jedan efekat, koji ja sam, kao njen autor, uop{te nisam ‘eleo. Naime, oni su ovu kritiku do‘iveli kao mnogo, mnogo negativniju, nego {to je to bila moja originalna i inicijalna intencija. Kada sam o neo~ekivanom i ne‘eljenom efektu svoje kritike pa‘ljivo razmislio, me|utim, do{ao sam do zaklju~ka, da sam, pre svega zbog one istorijski nedovoljno specifikovane upotrebe pojma dogma, za taj efekat, makar delimi~no, i sam bio odgovoran. Ali ovo zahteva barem jo{ jedno dodatno obja{njenje. Do neo~ekivanog i ne‘eljenog efekta koji sam gore opisao dobrim delom do{lo je i zbog jednog tehni~kog odnosno literarnog defekta. Dinamika ni{tavila u celini, posebno njena tri poslednja odeljka, me|u njima i »Montenegro«, bila je moja prva knjiga u kojoj sam kombinovao dru{tvenu teoriju i nauku sa jednom vrstom autobiografske literature, kao i ovima odgovaraju}e metode i tehnike. Dru{tvenom teorijom i naukom profesionalno sam se bavio ve} skoro trideset godina, pa u kori{}enju njihovih metoda i tehnika nisam imao ve}ih problema, ali to nije bio slu~aj i sa onim drugim, literarnim odnosno narativnim metodima i tehnikama. Pomo} koju su mi u savladavanju ovih drugih pru‘ali Sne‘ana Nik~evi}, Pavle Jovanovi}, Milorad Mijo Popovi}, Bal{a Brkovi} i Andrej Nikolaidis, mogla je zna~ajno da umanji, ali ne i potpuno ukloni, sve moje u ovoj oblasti brojne i po~etni~ke nedostatke. Jedan takav nedostatak bio je odgovoran i za onaj nesre}ni komunikacijski »{um« odnosno efekat koji je gore opisan. Stanovi{te Neboj{e Popova o crnogorskom odnosno crnogorsko–srpskom dr‘avnom i ukupnom pitanju, naime, nisam izabrao za predmet svoje kritike, zbog toga {to bi ono bilo tipi~no za tada prili~no {iroki krug zastupnika 66

opstanka dr‘avne zajednice Srbije i Crne Gore. Ono to uistinu uop{te nije bilo. Naprotiv, stanovi{te Neboj{e Popova o ovom pitanju, i u ovom krugu, kao i u mnogim drugim pitanjima i krugovima, bilo je, u najboljem smislu tih re~i, atipi~no i alternativno. U odnosu na ovo stanovi{te posmatrano u celini, ja sam se razlikovao samo u onom njegovom krajnjem, zaklju~nom delu, koji se ticao opstanka dr‘avne zajednice. U svemu ostalom, {to }e re}i u najmanje devedeset odsto od njegove ukupne sadr‘ine i argumentacije, posebno u njegovom doslednom gra|anskom, personalisti~kom i demokratskom utemeljenju, ja sam se sa svojim kolegom i prijateljem, zapravo, najdublje i najja~e slagao. Pravi razlog, da uprkos ovom, ovolikom i ovakvom slaganju, za predmet svoje kritike u »Montenegru«, ipak izaberem upravo one delove stanovi{ta Neboj{e Popova sa kojim se nisam slagao, bio je sasvim drugi. To je bila ‘elja da istaknem svu izuzetnu objektivnu kompleksnost, osetljivost i otvorenost spornog pitanja. Kada se u zaklju~ku oko ovog pitanja, razlikuju ~ak i dvojica profesionalaca, kolega i prijatelja, koji se u preostalih devedeset odsto tog istog pitanja, i u jo{ vi{e odsto najve}eg broja drugih najva‘nijih pitanja, najdublje i najja~e sla‘u, otprilike tako je i{la linija mojeg psiho–logi~kog argumentovanja i poentiranja, onda mora biti da je, uz sve subjektivne, individualne i psiholo{ke »{umove«, koji se ni u nauci nikada ne mogu u potpunosti eliminisati, za to zna~ajnim delom zaslu‘na, i sama objektivna i ekstraordinarna kompleksnost onog pitanja. Usled mojeg, malo je re}i, literarnog »nesavr{enstva«, me|utim, ovaj razlog odnosno tok psiho–logi~kog argumentovanja i poentiranja, ostao je neprime}en, ili nedovoljno prime}en, dok je istovremeno, neo~ekivano i ne‘eljeno, u prvi plan izbilo ono negativno preterivanje na ra~un kolege i prijatelja. 67

Sre}om, ponekad tako biva, iskustvo opisanog komunikacijskog »{uma«, donelo mi je i jednu zna~ajnu kolateralnu korist. Ova korist sastojala se u pro{irivanju i produbljivanju dotada{njih spoznaja o pojmu dogme pa i dogme progresa. Pro{irivanje i produbljivanje o kojem je re~, i{lo je u najmanje ~etiri pravca. Prvi pravac delimi~no je revidirao uobi~ajeno negativni sadr‘aj ovog pojma. Kao {to je poznato, uz razumljiv izuzetak teologije, u modernim vremenima, pod dogmom se obi~no podrazumeva, ne samo neta~na, nego i kruta, represivna i {tetna, dezorijenti{u}a slika sveta. Pre »Montenegra«, negativan sadr‘aj pojma dogma, prihvatao sam i ja. U najve}em delu, ovakav pojam, prihvatam, i koristim, i danas. Danas, me|utim, znam i to, da jednim, makar i manjim delom, i makar samo izvesno vreme, dogma mo‘e da bude i pozitivna. Na ovo poslednje direktno me je navelo upravo »dogmatizovanje« Neboj{e Popova. Otprilike u isto vreme dok sam ja pisao »Montenegro«, naime, Adam Mihnjik, jedan od najzna~ajnijih vo|a danas ve} istorijske i slavne poljske »Solidarnosti«, u jednom tekstu odnosno portretu, Neboj{u Popova je svojoj i svetskoj javnosti predstavio kao jednog od najboljih i najhrabrijih intelektualaca i socijalnih aktivista u na{em delu sveta. Sa Adamom Mihnjikom sam se u potpunosti slagao. Tada i sada. Ali me je upravo zbog toga zbunjivao sopstveni nalaz o onoj delimi~noj dogmatizaciji na{eg zajedni~kog kolege i prijatelja. Kontradikcija je bila o~igledna i jaka. A jedini na~in da ovu kontradikciju savladam, bila je ona delimi~na revizija. Drugi pravac ovu reviziju samo je dalje razvijao i precizirao. I to tako {to je po~eo analiti~ki da razlikuje dve povezane ali razli~ite komponente saznanja. Onu kognitivnu ili saznajnu u u‘em smislu, i onu drugu, moralnu, eti~68

ku i prakti~nu, u filozofskom i uobi~ajenom smislu re~i. Samo zahvaljuju}i ovom razlikovanju, naime, bilo je mogu}e da se razume, kako je dogma integracionizma odnosno dogma progresa Neboj{e Popova, na primer, mogla istovremeno da bude kognitivno negativna (neta~na) i moralno odnosno eti~ki pozitivna (herojska). Tre}i pravac pro{irivanja i produbljivanja pojma dogma odnosno dogma progresa, nastavljao je da razvija i precizira evoluciju i kompleksifikaciju ovog pojma. Samo je to sada moralo da se ~ini istorijski. Individualna analiza i karakterizacija vi{e nije bila dovoljna. Razli~ite varijante dogme progresa, me|u njima i ona neobi~na, delimi~no negativna, delimi~no pozitivna vrsta, koja me je u po~etku zbunjivala, bile su samo razli~ite »fotografske« sekvence, snimci ili preseci, razli~itih faza ili momenata, uvek ‘ivog, dinami~nog i promenljivog istorijskog kompleksa. Kojeg je sada, upravo zbog toga, trebalo jo{ i dodatno da se ravetli. U prvom delu ove knjige, ve} je pokazano, kako je i sama dogma progresa imala svoju dugu i zanimljivu evoluciju, povezanu sa isto tako dugom i zanimljivom evolucijom sveta. Kako je ova dogma, u jednom periodu, preciznije 1840–1914, bila ~ak i relativno adekvatna, jer je, sude}i na osnovu svih relevantnih ekonomskih, politi~kih i drugih indikatora toga vremena, progresa tada uistinu bilo, i to i u stvarnosti, a ne samo u glavama ljudi, ali kako je, u vremenu nakon toga, po~ev od 1914, ova ista dogma postala apsolutno neadekvatna, jer je, sude}i opet na osnovu svih relevantnih ekonomskih, politi~kih i drugih indikatora (n)ovog vremena, od tog momenta do danas, ona ostala da vlada samo u glavama ljudi, ne vi{e i u stvarnosti. I to je sada bila jedna potpuno nova, velika i negativna istorijska i duhovna prekretnica. Izvan ove nove, velike i negativne istorijsko–duhovne promene, vi{e nije bilo mogu}e razu69

meti ni svu izuzetnu osebujnost razli~itih kvaliteta, me|u njima posebno ni svu izuzetnu osebujnost onog na{eg atipi~nog, me{ovitog, delimi~no pozitivnog, delimi~no negativnog kvaliteta (ili tipa) dogme progresa, koji me je u po~etku onako fascinirao, intrigirao i iritirao. Najzad, izvan ove iste nove, velike i negativne istorijsko–duhovne promene, vi{e nije bilo mogu}e razumeti, ni svu izuzetnu obimnost kvantiteta ili spektra na{e dogme progresa, {to je ve} predstavljalo i poslednji, ~etvrti pravac pro{irivanja i produbljivanja ovog pojma. Za istorijski sistem u celini, kao i za sve njegove elemente, materijalne i duhovne, po~etak dugog (o)padanja, zna~io je i po~etak pove}ane neizvesnosti. I pove}ane nestabilnosti. Sve do neke vrste sistemske shizofrenije. Cepanje ranije jedinstvenih elemenata, njihovo bolno unutra{nje deljenje, kao i formiranje novih, {irokih i nestabilnih megaspektara, od tako nastalih fragmenata nekada jedinstvenih entiteta, postalo je skoro svakodnevna pojava. Te{ko da mo‘e da se prona|e makar i jedan jedini elemenat, materijalni ili duhovni, svejedno, koji je uspeo da izbegne ovakvu sudbinu sistema. Ali je po silini onog cepanja, intenzitetu onog deljenja, te {irini onog megaspektra, dogma progresa, kao specifi~na, ~ak endemska duhovna formacija XIX i XX veka, ~ini se, sve nadma{ila. O tome, a posebno o ekstremnoj {irini, obuhvatnosti i fleksibilnosti, njenog (post){izmati~nog megaspektra, najbolje svedo~e sama ~etiri tipa dogme progresa, dva prva, herojski i tragi~ni, relativno pozitivna, i dva druga, cini~ni i sadisti~ki, apsolutno negativna, kojima je posve}en ovaj deo Belle époque–a. Pre nego u nastavku pre|em na pojedina~no izlaganje svakog od ova ~etiri tipa, me|utim, moram da izlo‘im jo{ i dve kratke tehni~ke odnosno metodolo{ke napomene. Prvo, popis odnosno broj tipova o kojima je ovde re~, ni u 70

kom slu~aju nije zatvoren ili kona~an. ^etiri tipa dogme progresa predstavljaju tek prvu hipoteti~ku skicu za dalje istra‘ivanje. I drugo, re~ je o istorijskim i socijalno–psiholo{kim, ne individualno–psiholo{kim tipovima. Naravno, istorijski i socijalno–psiholo{ki tipovi o kojima je ovde re~, imaju i svoje individualno–psiholo{ke »otiske«, ali oni na ove ne mogu da se redukuju. Kompleksni predmet tra‘i kompleksni metod. Multi, inter, ili, jo{ bolje, transdisciplinarni spoj najmanje metoda istorijske, antropolo{ke, sociolo{ke, socijalno–psiholo{ke, i individualno–psiholo{ke analize, a ne monodisciplinarnu, individualno–psiholo{ku analizu samu. U izgradnji i kori{}enju ovog kompleksnog metoda, najvi{e sam sledio izvanredne primere i rezultate Masovne psihologije fa{izma Vilhelma Rajha, i, zbog prirode materije, posebno, Kritike cini~kog uma Petera Sloterdajka, ali to, naravno, ne zna~i, da takvih primera i rezultat nema jo{ (moja znanja u ovoj izuzetnoj multi–oblasti ipak su ograni~ena i nedovoljna).

71

1.

HEROJSKI TIP

Istorijski »zavi~aj«, privilegovan teren herojskog tipa dogme progresa, predstavlja period svetske istorije 1840– 1914. To je vreme manje ili vi{e nespornog, velikog i sveop{teg »trijumfa progresa«, i vreme onog premijernog belle époque–a. Na grafiku 4, koji prikazuje na{u ukupnu polumilenijumsku modernu, krivu i parabolu, u prvom odeljku prvog dela ove knjige, ovaj period ozna~en je segmentima a i b. U ovim segmentima, odnosno vremenima, progres, da to jo{ jednom istaknemo, postoji i objektivno i subjektivno, to jest i u stvarnosti i u glavama ljudi. Ukupna istorijska dinamika nalazi se u fazi uspona i prosperiteta, na uzbudljivoj uzlaznoj deonici levog kraka parabole, pa stoga nije ni ~udo, da najve}i broj u~esnika ovog velikog istorijskog kretanja, ubrzavanja i uspinjanja, pred sobom ima vidik ispunjen progresom bez granica i kraja. Iz razli~itih ta~aka ove deonice odnosno ovog kraka parabole, naime, te{ko je videti vrhunac koji se pribli‘ava, jo{ te‘e po~etak velikog i dugotrajnog opadanja. (Ovo potonje uspeva samo najve}im duhovima, koji imaju sposobnost da vide ne samo, kako se to obi~no ka‘e, daleko ispred svoga vremena, nego i duboko ispod zapenu{ane povr{ine dru{tvenog kretanja, te koji imaju hrabrosti, da to {to vide, i glasno saop{te. Ali su ovakvi duhovi, u svakom vremenu, po pravilu, retki, neshva}eni i izolovani, ukoliko ne i prognani, ubijeni ili spaljeni.) 72

Individualno–psiholo{ki, herojski tip dogme progresa karakteri{e potpuna, totalna, herojska posve}enost, te isto takva spremnost na svaku pa i najve}u ‘rtvu za svoju stvar. Jedna vrsta »religioznog mentaliteta«, ~ak »ludila«, kako je ovu posve}enost odnosno spremenost, u jednom intervjuu, opisao Svetozar Vukmanovi} Tempo, jedan od vode}ih operativnih kadrova jugoslovenske revolucije 1941–1945, {to }e re}i i jedan od onih kojem se iskustvo i kompetentnost u ovoj materiji ne mo‘e sporiti (Boro Krivokapi}, Bes/kona~ni Tito, Novosti, Beograd, 2006, strana 64). Ali, na to sam ve} upozorio, za ispravno i pouzdano definisanje herojskog tipa dogme progresa, kao specifi~nog i distinktnog istorijskog i socijalno–psihiolo{kog tipa, individiualno–psiholo{ka karakterizacija nije dovoljna. A mo‘e biti i varljiva. Jedan te isti individualno–psiholo{ki sadr‘aj i karakter herojskog samo‘rtvovanja, naime, mo‘e da ima i na{ istorijski odnosno herojski tip dogme progresa, ali i sasvim druga~iji, pa i suprotan istorijski tip, recimo fa{isti~ki istorijski i socijalno–psiholo{ki odnosno masovno–psiholo{ki tip, koji je, kao {to znamo, i objektivno i subjektivno, i po posledicama koje za sobom ostavlja, i po projekcijama i proklamacijama, izrazito retrogradan tip, ili, da se malo pribli‘imo na{em vremenu, takav mo‘e da bude i tip Al Kaide i drugih terorista »bomba{a–samoubica«, koji jeste o~ajni~ki, reakcionaran, i retrogradan, ali kojem se ne mo‘e sporiti ni onaj individualno–psiholo{ki herojski sadr‘aj i karakter samo‘rtvovanja. Uvek konkretna, kompleksna i promenljiva, ali u isto vreme i realna, objektivna i proverljiva istorijska funkcija i produkcija, to je ona dodatna, nu‘na i dovoljna komponenta, koja je neophodna za ispravno, potpuno i pouzdano definisanje herojskog tipa dogme progresa, kao specifi~nog i distinktnog istorijskog i socijalno–psiholo{kog, a ne 73

tek individualno–psiholo{kog tipa. I u periodu svetske istorije 1840–1914, slika dogme progresa jeste bila kognitivno, saznajno neta~na, negativna, ali je u ovom periodu, sude}i prema svim objektivnim i relevantnim razvojnim indikatorima, ona bila istovremeno prakti~no produktivna i pozitivna. Uz neophodan oprez spram bilo kakve vrste stare– nove metafizike, ovde bi moglo da se govori ~ak i o nekoj vrsti pozitivnog i produktivnog lukavstva istorije. Postoji, naime, obilje ekonomskih, sociolo{kih, istorijskih i drugih razvojnih argumenta, pomo}u kojih se lako mo‘e argumentovati, dokazivati, pa i dokazati, kako je upravo onaj »religiozni mentalitet«, ona neka vrsta socijalnog »ludila«, ona dogmatski pogre{na ali idealisti~ki sna‘na vera u neizbe‘nost i neograni~enost progresa, u onoj velikoj, objektivnoj i pozitivnoj istorijskoj produkciji progresa toga vremena, bila glavna, ili jedna od glavnih, ljudskih »proizvodnih snaga« (da se podsetimo i ovog starog ali dobrog marksisti~kog pojma). Kao {to isto tako postoji obilje razvojnih argumenta, pomo}u kojih se lako mo‘e pokazati, kako je zadr‘avanje ove iste dogmatske svesti po inerciji, u jednom bitno novom i druga~ijem vremenu dugog opadanja i disolucije na{eg istorijskog sistema, u periodu 1914–2050, postalo glavna, ili jedna od glavnih, »destruktivnih snaga«, dezorijentacija i disfunkcija ovog sistema. Period svetske istorije 1840–1914, koji je gore ozna~en kao privilegovan teren herojskog tipa dogme progresa, treba jo{ i dodatno da se precizira. Vreme i prostor, ili, jo{ bolje, »VremeProstor« (Imanuel Volerstin) savremenog svetskog sistema, slo‘eni su a ne prosti vektori ovog istorijskog sistema. U literaturi, »svetska istorija« je naj~e{}e samo sinonim ili podrazumevaju}a »{ifra« za istoriju centra. Tako i ovde, onaj, za herojski tip dogme progresa, privilegovani istorijski period 1840–1914, kao takav, va‘i uglav74

nom za zemlje centra. Na periferiji i poluperiferiji, herojski tip dogme progresa, kao i ukupni razvoj ovih zona svetskog sistema, kasni}e jo{ najmanje pola veka. U prvoj polovini XX veka, ovaj tip zakasnelo }e se ra{iriti u Rusiji, centralnoj, isto~noj i jugoisto~noj Evropi, kroz njihove socijalne i delom nacionalne revolucije, a u drugoj polovini XX veka, i u zemljama tada{njeg takozvanog tre}eg sveta, kroz njihove jo{ vi{e zakasnele, ali ne manje zna~ajne socijalne i anti–kolonijalne odnosno nacionalno–oslobodila~ke revolucije. Tako }e centar, nakon velikih gra|anskih revolucija u prethodnim vekovima, u XX veku, nastaviti manje ili vi{e mirno da evoluira, dok }e dramu, turbulenciju i uzbu|enje revolucije, te privilegij, podvig i ‘rtvu heroja, blagonaklono prepustiti zemljama (polu)periferije. Ironija iz prethodne re~enice nije preterana. Ona upu}uje, podse}a i upozorava na poznatu strukturnu slabost, zavisnost i degradaciju (polu)periferije u svetskom sistemu. Koja onda konsekventno poga|a i sve njene velike i te{ke emnacipatorske projekte i pokrete. »Najslabija karika«, pomo}u koje je V. I. Lenjin obja{njavao izbijanje revolucije ba{ u Rusiji, a ne u nekoj drugoj, bogatijoj i razvijenijoj zemlji sveta, ostaje jednako va‘na, i za obja{njenje kasnije hroni~ne nedovoljnosti, te kona~nog kolapsa ove revolucije. Dodaju li se ovom specifi~nom, svetsko–sistemskom faktoru, jo{ i op{ti, standardni faktori zamora, iscrpljivanja i degeneracije, koji su karakteristi~ni, da ne ka‘emo i neizbe‘ni, za sve, pa i za najve}e revolucije polumilenijumske moderne, eto koliko–toliko kompletnog seta, i za razumevanje na{e nesre}ne (polu)periferne harizmarhije XX veka. A opet, ova na{a nesre}na harizmarhija, za nas, ovde i danas, manje je zanimljiva zbog nje same, a vi{e zbog jedne nove, velike, zapravo, zbog na{e aktuelne, postko75

munisti~ke ideolo{ke distorzije, koja se na nju nadovezuje. I koja je barem dvostruka. S jedne strane, nove postkomunisti~ke vlasti, odnosno njihovi ideolozi, svakodnevno apologetski izobli~uju sliku aktuelnog post–stanja, tako {to sistematski preuveli~avaju jo{ uvek veoma skromne, ograni~ene, nestabilne i neizvesne rezultate novih, liberalno– demokratskih procedura, institucija i legitimacija, a umanjuju ili ~ak potpuno pre}utkuju recidive starih, te izvore i elemente novih mogu}ih harizmarhija u tek etabliranim post–stanjima (izolovani, sami po sebi, ovi recidivi i izvori, nisu opasni, ali oni to mogu postati, u okviru one nove, globalne, evro–atlanske narodnja~ke konvergencije, koja, dodu{e, jo{ uvek nije zavladala do kraja, ali koja je ve} danas ravnopravna, ako ne i dominantna tendencija na{eg vremena). S druge strane, ove iste vlasti, odnosno njihovi ideolozi, ili barem njihov velik deo, svakodnevno i sistematski izobli~uju, pa i potpuno izvr}u, izokre}u, preokre}u, sliku na{e trumatske pro{losti, posebno sliku na{eg lokalnog fa{izma i antifa{izma, koja je njen najva‘niji deo, tako {to stvarne fa{iste i njihove saradnike iz vremena drugog svetskog rata retroaktivno progla{avaju za »antifa{iste«, a stvarne antifa{iste za »zlo~ince« (ova tendencija danas je najsna‘nija i najeksplicitnija u Srbiji Vojislava Ko{tunice ali je ona dosta sna‘na i eksplicitna i u Hrvatskoj i u drugim postjugoslovenskim i postkomunisti~kim zemljama). Opisani istorijski falsifikat, najvi{e nepravde nanosi stvarnom antifa{isti~kom tipu, u na{oj tipologiji herojskom tipu dogme progresa, posebno onom njegovom delu koji je tokom birokratske kontra–revolucije jednom ve} bio ‘rtva falsifikata, onog koji se provodio tobo‘e u ime revolucije, ali je njegova glavna funkcija, ipak, mnogo vi{e savremena, aktuelna, postkomunisti~ka, nego istorijska, istorio76

grafska, revizionisti~ka. Kao {to je birokratska mitologija punih pola veka posle drugog svetskog rata retroaktivno izmi{ljala, idealizovala, prera|ivala i retu{irala socijalisti~ku revoluciju, kakva ona uistinu nikada nije bila, tako je sada nova postkomunisti~ka mitologija po~ela retroaktivno da izmi{lja, idealizuje, preuveli~ava i glorifikuje gra|ansko dru{tvo, kakvo ono u ovim zemljama tako|e nikada nije bilo. ^ak i manje obrazovani znaju: nasilne revolucije u ovim zemljama pre oko pola veka izbijale su zbog toga {to je kapitalizam u njima bio nepodno{ljivo primitivan, inferioran i nepravedan, vladaju}e klase notorno nesposobne, korumpirane i kompromitovane, a gra|anska dru{tva krajnje slaba, zavisna i nerazvijena, a ne obrnuto. Kao {to su kapitalizam, vladaju}e klase, gra|anska dru{tva, demokratije, u ve}ini ovih zemalja, manje–vi{e takvi, nerazvijeni, inferiorni, i dan danas, na pragu tre}eg milenijuma, pred vratima, ili ve} i u predsoblju, jedne nove, kontinentalne, evropske, EU manipulativne mega–utopije. Ergo, ni ovde, kako to narod obi~no ka‘e, kuja ne laje sela radi, nego sebe radi. Tako, ni istorijska amnezija koja je opisana, nije toliko radi prikrivanja istorijskih, koliko radi prikrivanja teku}ih deficita. A {to se na{eg herojskog tipa ti~e, u poslednjih nekoliko decenija, tvrdokorna istorija, birokratija i kapitalizam, njega su ve} dovoljno kaznili, da bi mu se danas na du{u stavljao jo{ i bilo kakav, posebno onako velik, nepravedan i bolan istorijski falsifikat iz drugog svetskog rata. Kona~an sud o ovom slo‘enom istorijskom tipu, naravno ukoliko u nauci i istoriji uop{te mo‘e da bude bilo kakvog kona~nog suda, verovatno }e biti stro‘iji od onog koji je on sam izricao o samom sebi, ali i bla‘i od onog kojeg o njemu danas izri~u njegovi ostra{}eni neprijatelji. U svakom slu77

~aju, za jedan makar i minimalno objektivan, uravnote‘en i nepristrastan sud o ovom tipu, najbolja, najmerodavnija i najpouzdanija, ostaje ona ista objektivna istorijska produkcija, pozitivna i negativna, koja je u svim ovakvim, velikim i te{kim istorijskim pitanjima i sporovima, jedina dovoljno mirna, hladna i distancirana.

78

2.

TRAGI^NI TIP

Herojski tip dogme progresa raspada se, i prelazi u nesre}ni ili tragi~ni tip, kada sa u‘asom i bolom shvati, da je sva ona njegova herojska dogmatika progresa, celo vreme, bila ne samo pogre{na, nego i kontraproduktivna. Da je, umesto vi{e, proizvela, mo‘da, ili sasvim izvesno, ~ak i manje progresa, slobode i pravde. Pravi anti~ki obrazac odnosno ‘anr tragedije. U zakasnelim, nasilnim i surovim revolucijama XX veka, ovaj obrazac odnosno ‘anr obi~no obele‘ava prvo postrevolucionarno vreme. U jugoslovenskoj revoluciji, to je bilo vreme 1945–1955. U izvanrednoj knjizi intervjua Bes/kona~ni Tito, Boro Krivokapi} o‘ivljava aktere ove revolucije, u njihovim razli~itim, herojskim, i tragi~nim momentima. Me|u ovim akterima je i gromadni, kontrastni, tipi~no montenegrinski lik Du{ana ]etkovi}a, kao i tragi~ni lik odnosno sudbina njegove sestre, Olge (Lole) ]etkovi}. Par stranica ove knjige, naslovljenih sa »Samoubistvo Lole ]etkovi}«, spada u sam vrh svedo~anstava i literature ove vrste. I u sam vrh tragi~nog tipa dogme progresa uop{te. Laserski precizan, prodoran i jak stil Bora Krivokapi}a, nije mogu}e parafrazirati, zbog toga sledi ne{to op{irniji citat: »Lola (Olga, 1927), partizanka, agitpropovski aktivista SKOJ–a i KPJ, te{ko je podnela — ili uop{te nije — ’slu~aj \ilas’ (Januar 1954)... U tih prvih, posleratnih 10 godina, postizala je sve: zavr{ila gimnaziju, fakultet (istorija), udala se, rodila troje dece, bila novinar partijske ’Bor79

be’; pred kraj — kao bekstvo — profesor i vaspita~ u domu za retardirane ’Vasa Staji}’... Oni su je bolje razumeli. Mlada i poletna, poznata, ~ak beogradski popularna. ’A bila je lijepa, posebno lijepa’, jo{ se seti njen partizanski sadrug, istori~ar Branko Pavi}evi}. I ranije, opirala se stvarnosti koja je sve ranjivije zasecala — ideale. Poveravala se prijateljima, pa i glasnije; ne prime}uju}i da prijatelja — nema. Ne zato {to ih nije bilo. Nisu bili mogu}ni. Samo su se mno‘ili pipci i — kamenili. I oko nje. Sada, i \ilas... Ali za nju nisu bili presudni prokazani \ilasovi ~lanci i stavovi, ve} \ilasovo gubili{te: da je njena Partija ogrezla, da i ’takvog ~oveka’ — slomi (’delimi~no kajanje’, re}i }e \ilas). Komitet Starog grada isklju~io je iz SKJ kao — |ilasovku (a kao predstavnik UDB–e, prisustvovao i brat ].). Gotovo svi su je se — odrekli. Jedino su {ti}enici doma za retardirane — demonstrirali! Te jereti~ke no}i, nije mogla da se vrati ni u svoj porodi~ni stan. Prespavala je u zemunskom hotelu ’Central’. Priveli su je u UDB–u, zadr‘ali dva dana, zatim prosledili u psihijatrijsku bolnicu na Avali. Zakratko. Tamo se obesila (April 1955). O kvaku od prozora... Dvadesetosam godina. Dan pre, saop{tili su joj da je vra}ena u — Partiju. Kvaka.« (Boro Krivokapi}, Bes/kona~ni Tito, Novosti, Beograd, 2006, stranice 320–321) Herojski tip nu‘no prethodi tragi~nom tipu, ali to jo{ uvek ne zna~i da svi pripadnici herojskog tipa nu‘no prelaze u tragi~ni tip. U tragi~ni tip prelazi samo jedan, ~ak manji broj pripadnika herojskog tipa. Oni me|u njima koji su duhovno najja~i i najbolji. Ostali padaju u ona druga dva, apsolutno negativna tipa, u cini~ni, i u sadisti~ki tip dogme progresa. To je ve} ~itava pro{la istorija XX veka. Kao i herojski tip, i tragi~ni tip je relativno pozitivan, to jest delom, moralno, eti~ki pozitivan, delom, kognitivno, saznajno negativan. Ali je on jo{ manje stalan i stabilan 80

nego herojski tip. Tragedija jeste kosmi~ki relevantno, vanredno, izuzetno ljudsko iskustvo, ali se sa ovim iskustvom ne mo‘e ‘iveti. Zbog toga se u tragi~nom tipu ne zadr‘ava. Iz njega se odmah izlazi. U najgorem, ali i naj~e{}em slu~aju, izlaz iz ovog tipa vodi direktno u ona dva apsolutno negativna tipa. U slu~aju koji je re|i, on vodi u smrt, samoubistvo, ili ludilo, pravi anti~ki kraj herojskog tipa. Najzad, u najboljem, ali i najre|em slu~aju, izlaz iz tragi~nog tipa vodi u neki novi, renesansni, vitalni tip, koji manje ili vi{e uspe{no tra‘i, pa i pronalazi, elemente za izlaz iz duboke i te{ke krize pozne moderne. I za izgradnju nekog novog i boljeg istorijskog sistema. No to je ve} neka budu}a istorija XX i XXI veka. Od svih poznatih istorijskih li~nosti na{eg vremena, najvi{e od ovog poslednjeg, renesansnog i vitalnog tipa, kako vreme proti~e, u to sam sve vi{e uveren, imao je Milovan \ilas. Jedan od vo|a jugoslovenske revolucije, zatim pobunjenik protiv njene degeneracije, birokratije, »nove klase«, najzad disident broj jedan, zatvorenik, mislilac, prevodilac, pisac, kao retko ko u XX veku, imao je bogatu, dinami~nu, spektralnu, za ~itav XX vek karakteristi~nu, reprezentativnu, paradigmati~nu putanju. Najkra}e, u po~etku, a posebno u periodu 1941–1945, Milovan \ilas bio je herojski, zatim, 1954, na plenumu raskida, tragi~ni, kona~no, nakon ovoga, sve do smrti, 1995, onaj najbolji, kreativni, renesansni, vitalni tip. U raspravi o njegovim knjigama Nova klasa i Nesavr{eno dru{tvo, odr‘anoj u Institutu dru{tvenih nauka u Beogradu 19. juna 1990, kasnije i publikovanoj u ~asopisu Sociologija broj 3 za 1990, za ovaj poslednji, kreativni, renesansni, vitalni tip Milovana \ilasa, upotrebio sam termin »postmoderni«, ali sam kasnije, zbog nedovoljne odre|enosti, pa i pomodnosti tog termina, od njega odustao, i optirao za ovde upotrebljene termi81

ne, i za tri velike pozne, kao njihov pravi, istorijski i teorijski okvir. (U toku celodnevne rasprave, sam Milovan \ilas nije izri~ito ni odbio ni prihvatio, onu moju kvalifikaciju svoga tipa. Spram ove, ba{ kao i spram bilo kakve velike teorije, ostao je vidno suzdr‘an, i tokom nekoliko sati na{eg neformalnog razgovora u ~etiri oka, u njegovom stanu u Palmoti}evoj 8, gde me je, verovatno i kao »svog« Crnogorca, u dva navrata, ljubazno pozvao i primio posle institutske rasprave. Zbog toga, dakle, a ne zbog uobi~ajene kurtoazije, moram ista}i, kako ja sam, i u celini, snosim svu odgovornost, za ovu konceptualizaciju.) Daleko od toga da gornji superlativni sud ho}e da retroaktivno idealizuje Milovana \ilasa. Uz sve ostalo, Milovan \ilas, ba{ kao i vreme u kojem je ‘iveo, bio je izrazito kompleksan, ambivalentan i kontradiktoran tip, sa nizom problemati~nih, ~ak bolnih ta~aka i mesta, pa i sa onim verovatno najproblemati~nijim i najbolnijim od svih, (ne)zaslu‘enim teretom »levih gre{aka«, zlo~ina nad politi~kim neistomi{ljenicima, po~injenih od strane komunista, posebno u Crnoj Gori, tokom prve dve godine rata i revolucije 1941–1942. Budu}i da je u to vreme bio u samom vrhu ratnog revolucionarnog vo|stva, ne mo‘e biti da makar deo odgovornosti za te gre{ke ne snosi i on li~no, taj deo odgovornosti, uostalom, on sam nikada nije ni poricao, ali je stvar u tome da su jugoslovenski, posebno crnogorski staljinisti (informbirovci) i fa{isti (~etnici), njegov pad u nemilost sredinom 1950–ih, oportunisti~ki iskoristili, i sve do danas oportunisti~ki koriste, da naj{iroj javnosti sugeri{u, pa i nametnu, jedan svoj redak, neobi~an i nedovoljno uo~en konsenzus, onaj po kojem celokupnu odnosno isklju~ivu odgovornost za »leve gre{ke«, snosi maltene sam Milovan \ilas. Kada je grupa uglednika iz zavi~ajnog Mojkovca, sredinom 2006, pokrenula inicijativu za, kako se i danas ka‘e, 82

obele‘avanje imena i dela Milovana \ilasa, to je u Crnoj Gori bila prva takva inicijativa u poslednjih pola veka, pa sam se u prvom momentu i ja ponadao, kako je, eto, kona~no do{lo vreme, da i mala Crna Gora, sada ve} ponovo nezavisna, makar i sa poluvekovnim zaka{njenjem, ponovo prihvati jednog od svojih najve}ih sinova. Naravno, bila je to prilika za rehabilitaciju same Crne Gore, od njenih unutra{njih limita, nepravdi, surovosti, i ostrakizama, ne, dakle, za rehabilitaciju Milovana \ilasa, jer je ovaj, samog sebe, jo{ pre pola veka, ve} habilitovao, ponavljam habilitovao, ne rehabilitivao, na najvi{em, svetskom i istorijskom, a ne tek lokalnom i prolaznom nivou. Javna debata koja je potom usledila, ne posebno {iroka, ali ipak relevantna, ubrzo je pokazala, kako }e pitanje Milovana \ilasa u Crnoj Gori, i Crne Gore sa Milovanom \ilasom, i sa samom sobom, jo{ neko vreme, ipak, ostati otvoreno. U boljem stanju od onog od pre pola veka, kada se, u neslobodi, oskudici i strahu jednopartizma, broj javnih podr‘avalaca antibirokratske pobune Milovana \ilasa, mogao izbrojati na prstima jedne ruke, ali i u lo{ijem, pa i mnogo lo{ijem stanju, nego {to su to »|ilasovci« u Crnoj Gori, i van nje, nakon sloma birokratskog socijalizma, i uvo|enja vi{epartizma, naivno o~ekivali ili pri‘eljkivali.

83

3.

CINI^NI TIP

Najbolji, najpotpuniji i najprecizniji prikaz cini~nog tipa dogme progresa do danas, predstavlja Kritika cini~kog uma Petera Sloterdajka (Globus, Zagreb, 1992). Ovako visoku ocenu, ova knjiga zaslu‘ila je, zbog vi{e svojih doprinosa, ali }u ja ovde, u kontekstu na{a ~etiri tipa dogme progresa, ista}i samo tri najve}a. Prvo, prikaz cini~nog tipa koji izla‘e ova knjiga, izuzetno je kompleksan, vi{edimenzionalan i sveobuhvatan. Sistematski, podrobno i skrupulozno, ova knjiga rasvetljava cini~ni tip sa stanovi{ta svih njegovih bitnih aspekata. Kao njegovu fiziognomiku, psihologiju (individualnu i socijalnu ili masovnu), fenomenologiju, logiku, i istoriju. Posle Petera Sloterdajka, te{ko da se o cini~nom tipu mo‘e re}i i{ta sistemski i su{tinski novo. Drugo, uz svu re~enu kompleksnost, ovaj prikaz je i izuzetno istori~an. Kod Petera Sloterdajka, re~ je o vajmarskoj Nema~koj, dakle onoj istoj u kojoj se zbila i prva maligna morfogeneza, ra|anje nacisti~kog monstruma, ali stra{no vajmarsko iskustvo, mora da se pro{iri, inteligentno i preventivno, kao memorija i paradigma, na ~itav XX i XXI vek, i na ~itavu planetu, svetski sistem. U svoj svojoj kompleksnosti i monstruoznosti, ovo iskustvo jeste bilo premijerno, ali ne i ekskluzivno, pa ni ekskluzivno nema~ko. Vajmarski crni kristal, bio je samo prvi takav, u dugoj seriji istorijskog raspadanja na{eg istorijskog sistema. A u 84

najdubljem jezgru ovog raspadanja, bila je, i ostala, konkretna istorijska dijalektika na{eg poznomodernog vremena. Za oznaku ove dijalektike i vremena, upotrebljvana su najrazli~itija imena, kao opadanje, kriza, haos, i tako dalje, ali je upu}ivanje, odnosno upozorenje, na porast nestabilnosti, turbulencije, ispadanja, ono {to je svim ovim dijagnozama bilo i ostalo manje ili vi{e zajedni~ko. U svakom slu~aju, tek unutar ove konkretne istorijske dijalektike, »dinamike preokretanja«, kako sam ju sam nazvao u Dinamici ni{tavila, svoj puni smisao, zna~enje, vrednost i kapacitet, dobijaju i brojne pozitivne dijagnoze Kritike cini~kog uma Petera Sloterdajka, koje ujedno predstavljaju i tre}i najve}i doprinos ove knjige. Ovo se posebno odnosi na one njene »pobjedni~ke fantazije« (Peter Sloterdijk, Kritka cini~kog uma, Globus, Zagreb, 1992, strana 366), zatim na onu njenu izvanrednu ~etvornu gradaciju, koja razlikuje la‘, zabludu, ideologiju, te cinizam, ovaj potonji, dakle, tek kao poslednji, ~etvrti stupanj u (samo)razvoju »niza formi krive svijesti« (strana 19), najzad i na onu njenu (epi)centralnu definiciju samog cini~nog uma ili tipa, po kojoj je ovaj, zapravo, »prosvije}ena kriva svijest« (strana 21), i, jo{ bolje, odnosno najbolje, »drskost koja je promijenila stranu« (strana 117). »Drskost koja je promijenila stranu« predstavlja ne samo najbolju, najlucidniju i najiluminantniju dijagnozu Kritike cini~nog uma Petera Sloterdajka, nego i jednu od najboljih, najlucidnijih i najiluminantnijih, ako ne ba{ i najbolju, najlucidniju i najiluminantniju dijagnozu, celokupne pozne moderne. A ono, opet, {to je kod ove dijagnoze najvrednije, to nije sama promena strane, ta njena nesporno najzna~ajnija subjektivna, duhovna, i psiholo{ka, odnosno masovnopsiholo{ka komponenta, nego tek ova specifi~na subjektivna komponenta, u njenom nerazdvojnom, interaktiv85

nom paru, sa onom njenom, i na{om, objektivnom, svetsko–sistemskom, istorijskom komponentnom. Tek u okviru jednog ovakvog para, naime, mo‘e do kraja da se razume, i mno{tvo neobi~nih fenomena XX i XXI veka, me|u ovima i onaj verovatno najneobi~niji od svih, fenomen cini~nog tipa, koji je, istovremeno, najra{ireniji, ali i najnestabilniji duhovni odnosno kulturno–istorijski tip na{eg vremena. Ra{irenost i nestabilnost, karakteristike su sva ~etiri tipa dogme progresa, jer je dogma progresa dominantni duh, »endem« na{eg vremena, a ovo vreme, znamo, objektivno, istorijski, svetsko–sistemski, vreme pove}anih nestabilnosti i neizvesnosti. Od sva ova ~etiri tipa, cini~ni tip je, ipak, najra{ireniji i najnestabilniji, najvi{e zbog njegovog sredi{njeg polo‘aja u megaspektru dogme progresa, zatim zbog produ‘ene nestabilnosti i neizvesnosti na{eg istorijskog sistema, najzad i zbog lak{eg i masovnijeg prelaska iz prva dva, herojskog i tragi~nog, u tre}i, cini~ni, nego iz ovog, tre}eg, cini~nog, u poslednji, ~etvrti, sadisti~ki tip. Ovo poslednje donekle relativizuje izvesna bliskost pa i delimi~no preplitanje i preklapanje izme|u cini~nog i sadisti~kog tipa. Tako smo ve} u prvom odeljku prvog dela Belle époque–a, u okviru onih na{ih prvih, fenomenolo{kih razmatranja, videli kako EU, preciznije aktuelna briselska birokratija Havijera Solane, predstavlja jedan vi{e cini~an, a SAD, preciznije aktuelna va{ingtonska administracija D‘ord‘a Bu{a Mla|eg, jedan vi{e sadisti~ki tip dogme progresa, ali smo isto tako videli, i kako su ova dva vladaju}a poznomoderna megaentiteta, preciznije njihove upravlja~ke klase i korporacije, mnogo vi{e dva me|usobno konvergiraju}a, nego dva me|usobno divergiraju}a tipa. I zaista, kada se samo malo pa‘ljivije pogleda, mo‘e da se vidi, kako u retorikama, ideologijama i tehnologijama aktuelnih 86

briselskih integracija i tranzicija, odnosno integratora i tranizitora, uz sav dominantni hipokritski cinizam, ima i ne malo elemenata latentnog, pa i manifestnog sadizma (pome{anog sa odgovaraju}im dozama neodarvinizma i evrorasizma), kao {to isto tako mo‘e da se vidi, kako i u retorikama, ideologijama i tehnologijama aktuelnih va{ingtonskih okupacija i »liberacija«, odnosno okupatora i »libaratora«, uz sav dominantni ogoljeni sadizam, ima i ne malo elemenata standardnog, pritvornog cinizma. Obja{njenje opisane razlike, vi{e je u sferi sile, nego u sferi duha. U dinamici aktuelne poznomoderne dekadencije, naime, briselska birokratija je slabiji i »ni‘i«, a va{ingtonska administracija ja~i i »razvijeniji« tip. Zato je ona prva vi{e orijentisana na cinizam, koji jo{ uvek koliko–toliko mora da se oslanja na dobrovoljno prihvatanje, a ona druga na sadizam, koji sebi jo{ uvek mo‘e da dopusti luksuz bezuslovnog nametanja. Ali je zato i ova druga, va{ingtonska administracija, sve vi{e, i sve ~e{}e, pa i sada, u drugom, »multilateralnom« mandatu D‘ord‘a Bu{a Mla|eg, nakon spoznaje limita sile, prinu|ena da reterira, u onaj »ni‘i«, cini~ni tip. Sve do kona~ne spoznaje ovih limita, i odgovaraju}e, inteligentne adaptacije. Ili do kona~ne ignorancije sile, i odgovaraju}e (samo)destrukcije. Na kraju ovog kratkog izlaganja o cini~nom tipu, sledi jo{ samo nekoliko refleksija o leserevilizmu, filozofiji manjeg zla, najra{irenijoj tehnologiji, ideologiji i retorici ovog tipa. Sam termin, mo‘da rogobatan, foneti~ki je ekvivalent, odnosno fabrikat, odgovaraju}eg termina iz engleskog jezika, konkretno iz naslova jednog zanimljivog teksta, ameri~ke autorice, Lance Selfa, »Eight Years of Clinton–Gore: The Price of Lesser–Evilism,« International Socialist Review, Issue 13, August–September 2000, tako|e i na mre‘i www.internationalsocialist.org. Autorica ovog tek87

sta dovodi u pitanje ono {to mejnstrimeri neprekidno legitimi{u kao »manje zlo«, upozoravaju}i pri tom kako je »manje zlo jo{ uvek zlo«, te, jo{ gore, kako se na kraju mo‘e pokazati, kako je »manje zlo«, zapravo, samo poslu‘ilo kao maska za pripremu, uspostavljanje i {irenje ve}eg zla. Upozorenja Lens Selfe, odnosila su se na administraciju predsednika SAD Bila Klintona (1992–2000), moja sli~na upozorenja na vladu Crne Gore Mila \ukanovi}a (1990–2006), ali se na sli~an fenomen, filozofiju »manjeg zla«, i njenu manje ili vi{e uspe{nu kritiku, mo‘e nai}i gotovo svakodnevno, u svim delovima sveta. To je zbog toga {to je celokupna fenomenologija »manjeg zla«, zapravo, tipi~na poznomoderna simptomatologija. Pozna moderna je iscrpljena. U njenoj fenomenologiji odnosno simptomatologiji skoro da vi{e nema jednostavnog izbora izme|u dobra i zla. Sav njen izbor kao da je u potpunosti retardirao na izbor izme|u ve}eg i manjeg zla. A to je ve} zaista |avolska stvar. I to dvostruko |avolska stvar. S jedne strane, mo‘da je u datim uslovima onaj izbor zaista manje zlo, pa, konsekventno, i najve}e mogu}e dobro. Ne podr‘imo li taj izbor, mo‘emo, ~ak i sa dobrom namerom, kao u anti~koj tragediji, postati odgovorni za ve}e zlo. S druge strane, me|utim, »manje zlo«, kako je gore ve} upozoreno, mo‘e biti samo maska za pripremu, uspostavljanje i {irenje ve}eg zla. Ne primetimo li to, mo‘emo, opet sa dobrom namerom, i opet kao u anti~koj tragediji, samo na druga~iji na~in, pod maskom tobo‘njeg »manjeg zla«, postati odgovorni za stvarno ve}e zlo, koje se krije ispod ove maske. I jo{ samo jedna stvar. Opisana, dvostruko te{ka dilema, svoj najdublji temelj ima u samoj stvarnosti. U vremenu ote‘ale kompleksnosti, dinamici preokretanja, turbulenciji pozne moderne. Ako i{ta mo‘e da poslu‘i, ne samo 88

kao najbolje obja{njenje, za onu najve}u ra{irenost i nestabilnost, nego i kao koliko–toliko olak{avaju}a okolnost, za onu beskona~nu nesre}u cini~nog tipa dogme progresa, onda je to upravo ova stvarnost, vreme, dinamika, turbulencija. A {to se onog samog, dvostruko te{kog izbora ti~e, on uvek ostaje stvar konkretne, kompleksne i detaljne analize, a ne bilo kakve apriorne ili dogmatske {ematike. Koliko je ova analiza uvek slo‘ena, zahtevna i te{ka, pokazuje i ~injenica, kako o onom izboru, ponekad nije lako suditi, ~ak ni post festum, da o nemogu}nosti eksperimentalnih provera u dru{tvenim procesima i ne govorimo. Tako, recimo, bilo bi zaista zanimljivo da znamo, {ta o onoj svojoj kritici administracije Bila Klintona, nakon skoro dva mandata njegovog naslednika, D‘ord‘a Bu{a Mla|eg, danas misli Lens Selfa.

89

4.

SADISTI^KI TIP

Sadisti~ki tip je ~etvrti, poslednji i najgori tip u mega spektru dogme progresa. Jednim svojim krakom, videli smo, ovaj tip se delimi~no prepli}e i preklapa, sa svojim neposrednim prethodnikom, cini~nim tipom dogme progresa. Drugim svojim krakom, me|utim, on se delimi~no prepli}e i preklapa, sa apokalipti~kim tipom, odnosno sa dogmom apokalipse. Kao da se u njega, odnosno u nju, direktno preliva. U tom smislu, on je na samoj granici izme|u dogme progresa i dogme apokalipse. ^etvrti deo ove knjige, u celini }e biti posve}en, upravo ovim razli~itim, unutra{njim i vanjskim prelivanjima ili menama. Ovde sledi jo{ samo par kratkih analiti~kih refleksija, o one dve kriti~ne distinkcije, koje smo gore markirali, kao i jedan kratki neveseli rezime, o dominantnom »nesvetom trojstvu« na{eg vremena. Najpre, o distinkciji izme|u cini~nog i sadisti~kog tipa. Hroni~na nestabilnost cini~nog tipa u najve}oj meri proisti~e iz njegovog notornog konvertitstva. Koje je kao neizdr‘ivi bol kod otvorenog preloma. Zbog toga cini~ni tip tako lako prelazi ili, bolje, pada u sadisti~ki tip. Sadisti~ki tip predstavlja transfer onog neizdr‘ivog bola na drugoga. Uz neku vrstu patolo{kog osvetni~kog u‘ivanja. Stvar nije ni malo nepoznata. Niko ne mrzi kao konvertit svoje biv{e. Zato {to ga oni stalno podse}aju na sopstveni (s)lom. Druga kriti~na distinkcija, ona izme|u sadisti~kog tipa dogme progresa, i apokalipti~kog tipa, odnosno dogme 90

apokalipse, ne{to je suptilnija. Uglavnom, kriti~na razlika je u slede}em. Iako njen poslednji izotop, sadisti~ki tip jo{ uvek je deo dogme progresa (makar i u obliku onog njegovog patolo{kog osvetni~kog u‘ivanja). U ovom tipu jo{ uvek je sa~uvana izvesna memorija, pa i konekcija, odnosno egzistencija, starog sveta i spektra. Od svega ovoga, kod apokalipti~kog tipa, nema vi{e ni~ega. On je potpuno prekinuo svaku vezu sa ovim svetom. Apokalipti~ki tip objavljuje, ~esto i veruje, kako je sami glas Tvorca, svejedno Lucifera ili Boga. On je sav u vru}ici razaranja starog i stvaranju novog sveta. Kreacija ili harizma: ludilo vlasti. »Nesveto trojstvo« na{eg vremena, ~ini te{ka i negativna me{avina cini~nog, sadisti~kog i apokalipti~kog tipa. Na{e vreme je, znamo, vreme tre}e velike pozne, dekadentne pozne moderne, sve do skoro govorilo se i postmoderne, pa zato ne treba da iznena|uje, ni re~eni neveseli rezime. Kada pa‘ljivije pogledate, naime, pomenuto »nesveto trojstvo«, dakle me{avinu cini~nog, sadisti~kog i apokalipti~kog tipa, prona}i }ete u gotovo svakom relevantnom ovovremenom socijalnom i duhovnom aspektu ili domenu. Naravno, u svima ovima mo‘ete da prona|ete, i elemente drugih tipova, onog herojskog, i onog tragi~nog tipa dogme progresa, ali njih, uglavnom ili isklju~ivo, samo kao ostatke, koji vi{e nisu dominantni. Dominantno je ono dijaboli~no »nesveto trojstvo«. Iz sfere nevidljive unutra{nje ontologije, ovo trojstvo ve} je umnogome pre{lo i u sferu vidljive spolja{nje fenomenologije. Zbog toga, »nesveto trojstvo« cini~nog, sadisti~kog i apokalipti~kog tipa, ovde i danas mogu da ne vide, samo oni koji to ne ‘ele. One druge, samo podse}amo, odnosno upu}ujemo, na tri karakteristi~na primera, koji su vi{e tri slu~ajna uzorka, nego tri studije slu~aja. 91

Prvi je primer vladaju}e ideologije i retorike. Preciznije, vladaju}ih ideologija i retorika. Posebno onih triju najfrekventnijih: »neoliberalizma«, »globalizacije«, najzad »integracije«. Naravno da me|u ovima postoje odre|ene razlike u srazmerama i akcentima, ali, kada se pa‘ljivije pogleda, vidi se da u svima njima, funkcioni{e, pa i dominira, ona zajedni~ka trojna me{avina cini~nog, sadisti~kog i apokalipti~kog tipa. Tako, u »neoliberalnim« ekonomijama ima srazmerno vi{e otvorenog, sadisti~kog i apokalipti~kog, a manje prikrivenog, cini~nog tipa, sli~no je u turbokapitalisti~kim »globalizacijama«, dok u »evropskim odnosno evro–atlanskim integracijama, pribli‘avanjima i pro{irivanjima«, obrnuto, ima srazmerno vi{e prikrivenog, cini~nog, a manje otvorenog, sadisti~kog i apokalipti~kog tipa. Ipak, u svima njima istovremeno funkcioni{e i dominira, ona njihova zajedni~ka trojna me{avina, za~injena jo{ i sa manje ili vi{e eksplicitnih sastojaka neodarvinizma i neorasizma. Drugi je primer aktuelne administracije SAD D‘ord‘a Bu{a Mla|eg. Ovaj primer zapravo samo konkretizuje prvi primer. Aktuelna administracija SAD D‘ord‘a Bu{a Mla|eg najbolji je primer »nesvetog trojstva« na{eg vremena, sa akcentom koji se sve vi{e pomera od cinizma ka sadizmu i apokalipsi. O apokalipti~koj sklonosti ove administracije, ve} su govorili i pisali mnogi, pored ostalih i Robert D‘ej Lifton, jedan od vode}ih kriti~ki orijentisanih psihijatara i prou~avalaca nasilja u SAD (»[ta se de{ava sa Amerikom?«, Vijesti, Podgorica, 22. juna 2003, intervju preveden i prenet iz hambur{kog Der Spiegel–a), a o sve izra‘enijoj agresivnoj sadisti~koj komponenti ove administracije, i to sada ve} ne vi{e samo u njenom odnosu prema dalekim, »prekomorskim« narodima i teritorijama, nego sve vi{e i u njenom odnosu prema samom narodu SAD, nedavno je, u 92

razgovoru sa Majklom Murom, u njegovom ~uvenom filmu, svedo~io jo{ jedan ameri~ki psihijatar, kongresmen, va{ingtonski demokrata D‘im MekDermot. Zbog izvanredne snage, slikovitosti i uverljivosti, ovo svedo~enje citiramo i ne{to op{irnije: »NARRATION Bush walking with General Tommy Franks With the war in Afghanistan over and bin Laden forgotten the ’war president’ had a new target — the American people. Big dramatic FOX graphics: ’War on Terror’ [...] Interview: Congressman Jim McDermott (D–Washington). Psychiatrist and Member of Congress. MICHAEL MOORE Fear works. CONGRESSMAN JIM MCDERMOTT Fear does work, yes. You can make people do anything if they’re afraid. MICHAEL MOORE And how do you make them afraid? CONGRESSMAN JIM MACDERMOTT Well, you make them afraid by creating an aura of endless threat. They played us like an organ. (shots of terror alert color chart) They raised the... the orange, and then up to red, and they dropped it back to orange. I mean, they gave these mixed messages, which were crazy making. [...] It’s like training a dog. You tell him, ’Sit down,’ and you tell him to roll over at the same time, dog doesn’t know what to do. Well, the American people were being treated like that. It was really very, very skillfully and... and ugly in... in what they did.« (Michael Moore, The Official FAHRENHEIT 9/11 Reader, London and New York, Penguin Books, 2004, pages 50–52) Tre}i primer »nesvetog trojstva«, »oca, sina i nesvetog duha«, cini~nog, sadisti~kog i apokalipti~kog tipa na{eg sumornog poznomodernog vremena, tako|e dolazi iz sveta filma, zapravo predstavlja jedan film. Re~ je o crnohumornoj komediji Rat Race, odnosno Trka pacova, sa nezaboravnim Rovenom Etkinsonom, i nizom drugih najpoznatijih britanskih i ameri~kih glumaca, komi~ara. Glavna 93

ideja i radnja filma krajnje je jednostavna, nekoliko milionera raspisuje nagradu od milion dolara, za onoga ko pobedi u trci preko ~itavih SAD, punoj najneverovatnijih zamki i prepreka, dodajte ovome jo{ i gomilu ‘ivopisnih o~ajnika, koje je samo ‘ivot mogao da natera da u ovoj mu~noj trci uop{te uzmu u~e{}a, i dobijate sat i po urnebesnog smeha. Ali pazite. Forma ne sme da zavara. Ispod praskavog humora, krije se gorka zbilja. U crnohumornoj Rat Race, odnosno Trci pacova, ima vi{e realnosti i ozbiljnosti, nego u svim smrtonosno ozbiljnim licima i retorikama, vladaju}ih politi~ara i akademika. Sve je tu: i besprimerna surovost »neoliberalizma«, i neopisivi sadizam »tr‘i{ta«, i pusto{e}a »apokalipsa« siroma{tva. Jo{ od Velikog diktatora ^arlija ^aplina znamo, humor je najozbiljnija stvar. Poslednja linija odbrane zdravog razuma i humanizma.

94

Tre}i deo

MEHANIZMI

95

96

Ono »dogma« u podnaslovu Belle époque–a, u najve}oj meri ima preneseno, metafori~ko, a ne doslovno zna~enje (mada ni ovo drugo kako }emo brzo videti nije sasvim isklju~eno). »Kritika dogme progresa«, naime, ima za predmet jednu sasvim modernu, novovekovnu ideologiju, a ne srednjovekovnu dogmu. U tom smislu, i tre}i deo Belle époque–a, bavi se sasvim specifi~nim, strukturnim i reproduktivnim mehanizmima ove ideologije, a ne mehanizmima bilo kakve srednjovekovne crkvene odnosno teolo{ke dogme. Etimolo{ki, u (staro)gr~kom, dogma zna~i mi{ljenje. Kod starih Grka, dogmati~ari su bili filozofi koji su iznosili pozitivna znanja i u~enja (za razliku od skepti~ara koji su u sve sumnjali). Tek sa po~etkom prve velike smene na{ih istorijskih doba, one od zalaze}e pozne antike, ka izlaze}em ranom srednjovekovlju, negde oko V veka na{e ere, dogma }e po~eti da pomera svoje osnovno zna~enje, od onog prvobitnog, anti~kog, koje je, videli smo, bilo vi{e u sferi pozitivnog znanja, u~enja i epistemologije, ka novom, ranohri{}anskom, koje }e se sve vi{e preme{tati u sferu verovanja, religije i teologije. Danas se ~esto zaboravlja, ali ovo pomeranje je, u svom prvom vremenu, bilo istorijski uslovljeno, produktivno i funkcionalno. Staro, poznoanti~ko znanje, pa i znanje kao takvo, bilo je nepovratno potro{eno, pa je ranohri{}anska vera odnosno dogma, u duhovno–istorijskom, ali jo{ vi{e u masovno–psiholo{kom 97

smislu te re~i, bila kao neka vrsta »pojasa za spasavanje«. Tokom druge velike smene, one od zalaze}eg poznog srednjovekovlja, ka izlaze}oj ranoj moderni, koja se odigrala ~itavih hiljadu godina posle, u takozvanom dugom XVI veku (1400–1650), me|utim, ova ista verska, teolo{ka i crkvena dogma, posta}e izrazito konzervativna, ~ak reakcionarna, opresivna i represivna, a renesansno i prosvetiteljsko iskustvo odnosno odijum spram ove i ovakve dogme, osta}e sna‘no utisnuti u njeno osnovno zna~enje sve do danas. Na ovo, novovekovno, renesansno i prosvetiteljsko zna~enje, iskustvo i odijum, i ja sam ra~unao, kada sam se, u podnaslovu ove knjige, opredelio za termin »dogma«, a ne za termin »ideologija«, ali to nije bio i jedini razlog za ovaj izbor. Mi danas ‘ivimo u vremenu tre}e velike istorijske smene, onoj od zalaze}e pozne moderne, ka nekoj novoj, izlaze}oj, ranoj postmoderni (1914–2050). Izme|u ove i one prethodne dve velike istorijske smene, postoje brojne i velike razlike, koje sve u najve}oj meri izviru iz epohalno razli~itih nivoa materijalnog, duhovnog, nau~no–tehnolo{kog, i ukupnog dru{tvenog razvoja, ali sve one imaju i najmanje jednu veliku i va‘nu zajedni~ku sli~nost. U svakoj od njih, pa i u ovoj na{oj, tre}oj velikoj istorijskoj smeni, usred koje se nalazimo danas, naime, dolazi do velike, ne, dakle, do bilo kakve, obi~ne, male, redovne, nego ba{ do one velike, najve}e istorijske promene, a sa ovom i do onog isto tako velikog, najve}eg duhovno–psiholo{kog nemira (o kojem je u Otvorenom dru{tvu i njegovim neprijateljima tako dobro pisao Karl Poper), do naglog i opasnog porasta ose}aja neizvesnosti, nesigurnosti, i straha od promene. Straha koji povremeno dobija razmere prave, nekontrolisane, smrtonosne dru{tvene zaraze, epidemije, pandemije, masovne histerije. A sastavni deo ove velike i 98

negativne istorijske i duhovno–psiholo{ke promene, jeste i ono sve ve}e opadanje mo}i pozitivnog znanja, uz istovremeno sve ve}e uzdizanje mo}i iracionalnog mnjenja i verovanja, pa i praznoverja, zbog kojeg gore, na samom po~etku ovog dela Belle époque–a, iz odgovaraju}eg zna~enjskog repertoara, nije sasvim isklju~eno, ni ono u‘e, neposredno i doslovno zna~enje re~i dogma. Mali izlet u tri velike pozne, koji se upravo zavr{io, imao je za cilj da poka‘e, kako ~ak i tako jednostavni pojmovi, kao {to je to pojam dogme, mogu da imaju relativno slo‘ene, dugotrajne i nepredvidive istorijske putanje. Uprkos tome, ponovi}u to jo{ jednom, dogma progresa je, svojim najve}im delom, jedna izrazito, ~ak tipi~no moderna, novovekovna ideologija. Kao {to je i ideologija sama, ideologija kao takva, zapravo, jedna isto tako izrazito, ~ak tipi~no moderna, novovekovna kategorija. Ideologija je u najte{njoj vezi sa konstituisanjem novog istorijskog suverena, njegovog gra|anskog veli~anstva, naroda, puka, demosa, u najte{njoj vezi, dakle, sa jednim od najzna~ajnijih, ako ne i najzna~ajnijim istorijskim delom, rezultatom i tekovinom svih velikih gra|anskih revolucija na{eg vremena. Tek sa konstituisanjem slobodnog, odnosno oslobo|enog gra|anstva, naime, mogla je da se pojavi, pa se i pojavila, i dovoljno razvijena unutra{nja strukturna potreba, ili, kako bi to rekli ekonomisti, »tra‘nja« za ideologijom, kao relativno novom, nenasilnom legitimacijom vlasti i poretka (raniji uobi~ajeni oblici ove legitimacije kao {to su to bili harizma i tradicija produ‘ili su da postoje i deluju i dalje ali vi{e jednostavno nisu bili dovoljni). Za razumevanje modernih ideologija, posebno njihovih slo‘enih unutra{njih mehanizama, od najve}e va‘nosti je jo{ jedan va‘an aspekt modernog dru{tvenog razvoja. To je kompleksifikacija, sve ve}a slo‘enost dru{tvene pode99

le rada, uloga, i statusa, usled koje se ranije relativno jedinstveno, homogeno, nediferencirano, jednostavno i pregledno dru{tveno telo, sada raspalo na nepregledno mno{tvo razli~itih pa i sukobljenih dru{tvenih delova. Zbog toga je jedan od glavnih, ako ne i glavni, ~ak univerzalni ideolo{ki mehanizam modernih vremena, postao mehanizam pars pro toto. Formulacija pars pro toto, znamo, pozajmljena je iz latinskog. I iz logike. Prema logici, nauci o ispravnom mi{ljenju, pars pro toto predstavlja gre{ku u mi{ljenju, koju ~ine svi oni koji deo neke stvari pogre{no vide ili prikazuju kao njenu celinu. Ali, ono {to je u logici gre{ka, u dru{tvu funkcioni{e kao ideologija. Ideologija jeste »kriva svest«, ali je to kriva svest koja funkcioni{e, koja je socijalno aktivna i produktivna (u tom smislu ideologija je va‘an reproduktivni element socijalnog sistema: to je ono {to laici naj~e{}e ne znaju ili zanemaruju). U egzistenciji odnosno definiciji ideologije, ono »funkcioni{e«, ono »aktivna« i ono »produktivna«, nije manje va‘no od onoga »kriva« (mada ve}ina svoju pa‘nju zadr‘ava isklju~ivo ili prete‘no na ovom poslednjem: konkretni la‘ni sadr‘aj ideologije ljude uvek fascinira vi{e od njenog prakti~nog funkcionisanja, pa i to uglavnom tek post festum, kada ve} vi{e nije ni va‘no, odnosno kada je funkcionisanje manje ili vi{e prestalo). Isto se mo‘e re}i, i za iluziju i manipulaciju, dva glavna operativna oblika svake ideologije. Ova dva oblika, me|usobno se razlikuju, pre svega po kvantitetu i kvalitetu (samo)svesti, ali su za dnevno, operativno funkcionisanje, oni od manje ili vi{e jednakog zna~aja. Mo‘da jo{ i uz razliku njihovih relativnih srazmera kod mase i kod elite kao dva distinktna dru{tvena elementa. I kod mase, i kod elite, naime, ima i jedne i druge, i iluzije i manipulacije, ali je iluzije mnogo vi{e kod mase, a manipulacije mnogo vi{e kod elite. I kod 100

mase, i kod elite, i kod iluzije, i kod manipulacije, me|utim, uvek je najva‘niji mehanizam pars pro toto. U standardnim nabrajanjima i klasifikacijama modernih ideologija, obi~no se navode »tri plus« ideologije, liberalizam, socijalizam i konzervativizam, plus anarhizam, fa{izam i jo{ neke, kao i neke od njihovih istorijskih ili lokalnih modifikacija, varijanti i podvarijanti. Kako god, me|u ovima naj~e{}e nema dogme progresa. Kada se pa‘ljivije pogleda, me|utim, vidi se da dogma progresa predstavlja, u stvari, jednu vrstu zajedni~ke infrastrukturne odnosno substrukturne komponete, ve}ine ako ne i svih aktivnih modernih i modernisti~kih ideologija, posebno liberalizma i socijalizma, dve vode}e konkurentske ideologije ovog dela ideolo{kog spektra u poslednja dva stole}a (konzervativizam i fa{izam kao i njima bliske ideologije su tipi~ne reaktivne ideologije ovog vremena pa su kao takve eksplicitno i deklarativno protiv progresa i zbog toga samo moderne a ne i modernisti~ke). Da li je dogma progresa jedina zajedni~ka infrastrukturna odnosno substrukturna komponenta modernih i modernisti~kih ideologija na{eg vremena? Da li pored nje ima i drugih takvih komponenti? Neko celovito i sistematsko »skeniranje« ideolo{kog spektra moderne, verovatno bi pokazalo da ima, da je ideologija odnosno dogma progresa, zapravo, samo jedna od njih (mada i tada verovatno jedna od najzna~ajnijih ako ne i najzna~ajnija me|u njima), ali sam se ja u ovoj knjizi usredsredio samo na nju, dogmu progresa, ostavljaju}i druge takve komponente, kao i njihove verovatne me|usobne veze i interakcije, za neku drugu priliku. U svakom slu~aju, lista ovih komponenti, odnosno ideologija, nije zatvorena. Lista nije zatvorena, ni kada je re~ o ~etiri glavna ideolo{ka mehanizma dogme progresa, »naciji«, »svetu«, »inerciji«, i »miopiji«, kako su oni ovde, u tre}em delu Belle époque–a, identifikovani i nazvani. Druga~ije re~eno, upr101

kos svoj sistemati~nosti, dugotrajnosti i ozbiljnosti analize koja im je prethodila, ja nikako ne tvrdim, da se spisak ovih mehanizama, iscrpljuje ba{ sa njima (mada isto tako verujem da bi i na bilo kom eventualnom alternativnom ili dopunskom spisku ova ~etiri mehanizma zauzela visoko pa i najvi{e mesto). Kompleksnost istorije, dru{tva, politike, ideologije, uvek je toliko velika, da ni u kom slu~aju nije inteligentno, odnosno preporu~ljivo, zatvarati ju u bilo kakve kona~ne ili zatvorene liste. U nastavku sledi podrobnija pojedina~na analiza svakog od ova ~etiri mehanizma. Pre toga, me|utim, slede jo{ samo dve kratke zajedni~ke i uglavnom tehni~ke napomene, instrukcije ili sugestije. Prvo, prilikom svake od pojedina~nih analiza koje slede, stalno, pa i kada se o tome ne govori sasvim direktno i eksplicitno, treba imati na umu, da je uvek re~ o ideolo{kim mehanizmima pars pro toto, u njihovoj najte{njoj vezi sa konkretnim istorijskim i dru{tvenim okvirom, posebno sa onom velikom gra|anskom emancipacijom i kompleksifikacijom, koja predstavlja najdublji temelj i izvor na{e epohe. Samo unutar ovog okvira, temelja i izvora, naime, mogu}e je, koliko–toliko pouzdano, da se spoznaju, rasvetle i razumeju, i svi oni superslo‘eni, superdinami~ni i superkomplikovani mehanizmi modernih i modernisti~kih ideologija, iluzija i manipulacija, pa i takvi mehanizmi na{e vrle dogme progresa. I drugo, treba uo~iti, kako se ~etiri ideolo{ka mehanizma dogme progresa koji se ovde izla‘u, prema jednom va‘nom kriterijumu, mogu razvrstati u dva srodna i povezana para. Tako, prva dva mehanizma, »nacija« i »svet«, predstavljaju, zapravo, pars pro toto obradu i prezentaciju, odnosno iluziju i manipulaciju prostora, a druga dva, »inercija« i »miopija«, pars pro toto obradu i prezentaciju, odnosno iluziju i manipulaciju vremena. Ali vi{e o tome na odgovaraju}im mestima u nastavku. 102

1.

NACIJA

^ak i u vreme dok sam jo{ bio mladi i gorljivi neomarksist, 1970–ih i 1980–ih, ose}ao sam jaku odbojnost prema onoj poznatoj marksisti~koj tezi o navodnoj besklasnosti prvobitne zajednice i komunizma. Ideju o istori~nosti (a ne ve~nosti odnosno vanvremenosti) na{ih dana{njih institucija, koja je bila u pretekstu ove teze, i sam sam prihvatao u celosti, ali sam istovremeno oduvek smatrao, da je sama ova teza, lo{, ~ak veoma lo{ na~in, da se re~ena istori~nost doka‘e. U marksisti~koj tezi o besklasnosti, naime, uvek sam video neku vrstu ostatka lo{eg hegelijanstva. Najpre, sasvim generalno, zbog njene nedovoljne nau~ne, metodolo{ke, empirijske utemeljenosti, a zatim, jo{ vi{e, zbog njene pristrasne, agresivne i iskrivljuju}e vrednosne orijentacije, u potpunosti impregnirane dogmom progresa (odnosno regresa, kao obrnutog progresa, ali to je onda su{tinski isto). Tako, da je u takozvanoj prvobitnoj zajednici bilo druga~ije nego {to je danas, to je meni uvek izgledalo prili~no logi~no, shvatljivo i prihvatljivo, ali da je to istovremeno i nu‘no bilo bolje nego {to je danas, to je za mene uvek bilo sasvim neozbiljno, problemati~no, ~ak fantasti~no, kao neko post festum, infantilno i osvetni~ko idealizovanje »izgubljenog raja«. [ta mi, iz na{e dana{nje, industrijske i postindustrijske perspektive, uostalom, uop{te mo‘emo da znamo, o svim mogu}im, zamislivim i nezamislivim surovo103

stima, ograni~enjima i nedostacima, jedne krajnje oskudne i zavisne zajednice, ~ija je »besklasnost« bila utemeljena na najni‘em nivou razvoja ~ovekovih proizvodnih snaga, odnosno na ~isto ili prete‘no prirodnoj, biolo{koj, generacijskoj i rodnoj podeli rada, ukoliko je tu o bilo kakvoj podeli odnosno bilo kakvom radu uop{te i moglo da bude re~i? Stvar je jo{ lo{ije ispala sa marksisti~kim postuliranjem »besklasnosti« budu}e komunisti~ke zajednice. I to ne samo zbog toga {to je ova projekcija, u pore|enju sa takozvanom prvobitnom zajednicom, vremenski i iskustveno bila jo{ udaljenija, maglovitija i problemati~nija, nego jo{ vi{e zbog toga {to se, ~ak i mnogo, mnogo pre ispunjenja njenog dalekog futura, pod zastavom komunizma, onog realnog, totalitarnog i autoritarnog, dakle ovde i danas, u XX veku, u teku}em prezentu, veoma brzo po~ela da ostvaruje, jedna njena krajnje ironi~na, neo~ekivana, negativna i nazadna odnosno nazadnja~ka verzija. Besklasna zajednica, naime, koja je predstavljala korak unazad, prema jednoj vrsti kvazi–feudalnog poretka, odnosno dr‘avno–partijskog kmetstva, a ne korak unapred, prema dru{tvu slobodnih proizvo|a~a, kako je to obe}avala utopija. U odnosu na upravo opisanu, lo{u hegelijansku trijadu, po kojoj se istorija zakonito, pa i neumitno kre}e, od »izgubljene« besklasnosti prvobitne zajednice, preko »skrivljene« klasnosti na{e civilizacije, do »obe}ane« besklasnosti neke budu}e komunisti~ke zajednice, te u kojoj nije te{ko prepoznati ni odgovaraju}e sekvence iz poznate hri{}anske mitologije, veliki napredak u rasvetljavanju stvarne istori~nosti klju~nih institucija na{eg vremena, predstavljala je brodelovska istorija dugog trajanja. Oslobo|ena predrasudne dogmatike progresa, oslonjena na najvrednije rezultate prve generacije francuskih analista, naoru‘ana najnovijim instrumentima nau~ne, empirijske i statisti~ke meto104

dologije, najve}i doprinos ona je dala u oblasti kriti~kog prou~avanja i rasvetljavanja mla|eg kamenog doma (neolita) i moderne. Kada je re~ o onom prvom, ili, ne{to odre|enije, o prelasku iz paleolita u neolit, iz starijeg u mla|e kameno doba, sa nomadsko–sto~arskog na zemljodela~ko– sedela~ki na~in ‘ivota, te o samim »neolitskim kulturama«, strukturama i dinamikama u poslednjih deset hiljada godina, unutar istorije dugog trajanja, posebno su se izdvojile studije Trajana Stojanovi}a, a kada je re~ o ovoj drugoj, dakle o na{oj polumilenijumskoj moderni, studije samog Fernana Brodela. Tek unutar brodelovski mo}ne istorije dugog trajanja, ili strukturalne istoriografije, kako se ova jo{ naziva, naime, mogla je istorijski da se rekonstrui{e, osvetli i rasvetli, i ona velika istorijska kompleksifikacija, odnosno stratifikacija, za koju smo ve} rekli da predstavlja najdublji izvor i temelj na{eg vremena. I svih njegovih glavnih fenomena, ideja i institucija. Dru{tvene podele rada, klasa i klasnih sukoba, zatim ideologija, iluzija i manipulacija, posebno ideologija, iluzija i manipulacija pars pro toto, najzad i nacije, kao istorijski novog oblika postojanja globalne dru{tvene zajednice (»kontejnera« na{e nove op{tosti i svih njenih novih dru{tvenih artikulacija, posebno takozvanog op{teg dru{tvenog interesa, modernizacije, razvoja i progresa). Re~ica »takozvanog« u prethodnoj re~enici, samo blago nagove{tava, svu onu titansku dramu kompleksnosti, ambivalencije i kontradikcije, koja u temeljima moderne nacije i epohe, obitava od samog po~etka. U ovoj drami, dva su jednako sna‘na, isprepletena i suprotstavljena toka, kao dva njena glavna {izmati~na aktera. Prvi tok ~ine inicijalne, primarne, primordijalne, »prirodne« akcije. One direktno proizilaze iz one nove istorijske i dru{tvene situacije odnosno kompleksifikacije. Nazivi za ove akcije su razli~iti, ali 105

su me|u njima naj~e{}i: podele, sukobi, konflikti, stratifikacije, diferencijacije, ilegalizacije, delegitimizacije, destabilizacije, deregulacije. Drugi tok ~ine sekundarne, »ve{ta~ke«, »kulturne«, »civilizacijske«, »politi~ke« reakcije. One predstavljaju ono drugo, ugla|eno, hajldovsko lice, na{e rasporene, d‘ekil–i–hajldovske civilizacije. Njihovi nazivi su tako|e razli~iti, ali i me|u njima postoje oni naj~e{}i: kontakti, komunikacije, dijalozi, pregovori, zatim tolerancije, kompromisi, konsenzusi, pa integracije, unifikacije, legalizacije, legitimizacije, kodifikacije, kona~no konsolidacije, stabilizacije, regulacije, pacifikacije, harmonizacije, normalizacije. Obratite pa‘nju, {to je broj naziva ovih drugih mnogo ve}i nego broj naziva onih prvih, nije ni malo slu~ajno. Izrazita lingvisti~ka odnosno leksi~ka asimetrija, samo je deo ukupne asimetrije, pa i neuravnote‘enosti na{eg modernog doba, poretka i vlasti. Uprkos tome, na{e asimetri~no, odnosno neuravnote‘eno doba, poredak i vlast, nikada i nikako ne uspevaju, da iz na{eg iskustva i svesti, u potpunosti izbri{u ili potisnu, realnost i mo} stratifikacije. Za moderna dru{tva i nacije, stratifikacija je kao {to je gravitacija za fizi~ka tela i mase (tako da bi onda i »civilizacija« bila kao levitacija). A da je to upravo tako, odnosno da »mra~na istorija suparni{tva grupa«, uprkos svim brojnim ideologizacijama, koje stvari prikazuju druga~ije, ostaje u najdubljoj unutra{njosti celokupne moderne, njene politike, prava, kulture i civilizacije, te da iz ove unutra{njosti neprestano deluje, povremeno izbija, a ponekad i eruptivno provaljuje, najuverljivije je pokazao francuski filozof, »arheolog« i »genealog« znanja, Mi{el Fuko, posebno u svojim predavanjima odr‘anim na Kole‘ de Fransu 1976, kasnije objavljenim u knjizi Treba braniti dru{tvo (Svetovi, Novi Sad, 106

1998). Najpre, o politici uop{te, u mo‘da najinteligentnijoj obrnutoj parafrazi na{eg vremena. Znamo, otac geopolitike iz XIX veka, Karl fon Klauzevic, tvrdio je kako je rat produ‘etak politike drugim sredstvima. Mi{el Fuko, me|utim, ironi~no preokre}e mudrost svoga prethodnika, i tvrdi sasvim suprotno: »Politika [je] rat nastavljen drugim sredstvima« (strana 29). Zatim, o zakonu i pacifikaciji, opet sasvim suprotno od vladaju}ih interpretatora i dogmati~ara: »Zakon nije pacifikacija, jer i pod zakonom rat nastavlja da besni unutar svih mehanizama vlasti. [...] Nema neutralnih. [...] Jedna binarna struktura pro‘ima dru{tvo« (strana 67). Najzad, i o svetu znanja, koji, znamo, toliko voli da uobra‘ava i razglaba o svojoj vajnoj neutralnosti, a zapravo je, svojim najve}im delom, i sam, samo deo, oru|e ili instrument, one iste »mra~ne istorije suparni{tva grupa«, koja tako sna‘no pro‘ima sve, od vrha do dna pocepanog dru{tvenog tela (strane 20, 164). U opisanim uslovima, fukoovski re~eno, svaki kompromis, sporazum, konsenzus, svaka integracija, unifikacija, legalizacija, svaka normalizacija, harmonizacija, pacifikacija, nu‘no zavr{ava kao »kompromis«, »sporazum«, »konsenzus«, kao »integracija«, »unifikacija«, »legalizacija«, kao »normalizacija«, »harmonizacija«, »pacifikacija«, zapravo kao realno nametanje, nadre|ivanje, podre|ivanje, od strane najve}eg, najmo}nijeg, najja~eg. Koje se zatim, post festum, ideolo{ki, jo{ i (samo)prikazuje, kao »zajedni~ko«, »op{te«, »nacionalno«. To je onaj ideolo{ki mehanizam pars pro toto, koji onako samouvereno, sve~ano i ponosno, svakoga dana retori~ki ‘ubori, o na{oj slavnoj naciji, modernizaciji, razvoju, progresu. A u realnosti, kao kakva mo}na ma{ina, samo brek}e, i name}e, svoje sasvim partikularne interese, preferencije i prioritete, i to u onom njihovom naj{irem mogu}em spektru, od onog skoro benignog, 107

naivnog i nevinog, marija–antoanetovskog (»pa–dajte–im– kola~a«) nerazumevanja, neupu}enosti i neobave{tenosti, za koje se stalno pitamo da li je zaista iskreno ili je samo beskrajno pokvareno, preko onog standardnog, profiterskog, kapitalisti~kog egoizma, koji se bez prestanka (samo)prikazuje kao jedino normalan i prirodan, pa sve do onog najgoreg, surovog, ~istog zla, koje je ve} milenijumima, izvor najve}e i najrazornije (samo)ubila~ke agresije na planeti. Pri tome, razumevanje pravog odnosa, izme|u onog ‘ubora i ovog brektanja, one retorike i ovog nametanja, one iluzije i ove realnosti, one ideologije i ove zbilje, od najve}eg je mogu}eg zna~aja. I nije onako jednostavno, kako to mo‘e da se u~ini na prvi pogled. Ono to nije, pre svega, zbog toga {to je i sama ideologija (»‘ubor«, retorika, iluzija), jedan, i to ravnopravan deo realnosti, tako da ovde odnosno sada, na delu imamo, zapravo, jedan oblik udvostru~avanja ove realnosti. A zatim, i zbog toga, {to ovo iznenadno i zbunjuju}e udvostru~avanje, nije nikakav istorijski slu~aj ili incident, nego, naprotiv, bitan strukturni, funkcionalni i reproduktivni element novije, moderne istorije, posebno one njene tri najve}e promene, koje smo ve} pomenuli, naime gra|anske odnosno narodne suverenosti, kompleksifikacije i stratifikacije. Tek u okviru ove tri najve}e promene, naime, mo‘emo valjano da razumemo, i relativno novo odnosno moderno utemeljenje, zasnivanje i oblikovanje politike. Koje je sve vi{e depersonalizovano, bezli~no i »nevidljivo«. Ali, u isto vreme, i sveprisutno, racionalno i ekonomi~no. Druga~ije re~eno, uvek i primarno ideolo{ko, a tek sekundarno, dakle samo kada je i koliko je to neophodno, represivno. Nova, moderna, narodna suverenost, kompleksifikacija i stratifikacija, dakle, a ne bilo kakakav moralni odnosno 108

humani progres, u osnovi su ovog novog, modernog i velikog redizajniranja, racionalizovanja, pacifikovanja i ideologizovanja politike. Kao {to tek ova ista nova, moderna, narodna suverenost, te kompleksifikacija i stratifikacija, jedine mogu da objasne, i onu ogromnu, enormnu, zapanjuju}u mo} ove nove politi~ke racionalizacije, pacifikacije i ideologizacije. Time se jo{ jednom vra}amo na ono udvostru~avanje realnog i iluzornog koje predstavlja najve}u odnosno najdublju tajnu (moderne) politike. Ovde moram da istaknem, da sam bio ne malo iznena|en, kada sam u pripremama za Belle époque otkrio, kako sam o ovom udvostru~avanju, i o ovoj najve}oj odnosno najdubljoj tajni (moderne) politike, relativno zrelo, artikulisano i razvijeno stanovi{te, imao jo{ veoma rano, u svojoj magistarskoj tezi, Interesna i politi~ka artikulacija savremenog jugoslovenskog dru{tva, odbranjenoj na Pravnom fakultetu u Beogradu 1983. Samo par godina kasnije, i samo uz izvesne manje izmene i dopune, ovu tezu, objavio sam, i kao (svoju, ina~e, prvu) knjigu, Politi~ka ekonomija i politika, u okviru tada dosta poznate i popularne Male Edicije Ideja beogradske »Mladosti«. Ne toliko zbog one obi~ne ljudske slabosti, koju verovatno i ja ose}am prema svojoj knjizi–prvencu, koliko zbog demonstracije jednog zaista dugotrajnog i zanimljivog kontinuiteta, na kraju odeljka o »naciji« kao ideolo{kom mehanizmu iluzije i manipulacije pars pro toto, ovo svoje rano stanovi{te, nave{}u i ne{to op{irnije (sugeri{u}i pri tome ambicioznijem ~itaocu samo jedno: da u citatu koji sledi, ono »op{ti dru{tveni interes«, odnosno »op{tost«, ~ita, razume i interpretira, i ne{to {ire, kao »nacija«, odnosno »progres«): »U takozvanom op{tem dru{tvenom interesu, odnosno u dr‘avi, i u politi~koj strukturi dru{tva uop{te, uvek postoji i ne{to vi{e od obi~ne la‘i, odnosno od toga da je to samo interes 109

vladaju}e klase, iluzorno–op{ti interes. To ne{to vi{e su dve stvari: 1) Mada je sa empirijskog stanovi{ta subordinirane klase zaista iluzorno–op{ta, dr‘ava je, istovremeno, sa naj{ireg istorijskog stanovi{ta, realno–op{ta, nu‘na i racionalna sila: ’Dr‘ava, dakle, nikako nije dru{tvu spolja nametnuta sila... Ona je, naprotiv, proizvod dru{tva na odre|enom stupnju razvoja; ona je priznanje da se to dru{tvo zaplelo u nerazre{ivu protivre~nost sa samim sobom, da se pocepalo na nepomirljive suprotnosti koje je nemo}no da savlada. A da ove suprotnosti, klase sa suprotnim ekonomskim interesima, ne bi u jalovoj borbi iscrpljivale i sebe i dru{tvo, postala je neophodna sila koja prividno stoji iznad dru{tva i koja treba da ubla‘ava konflikt, da ga dr‘i u okviru granica poretka; a ta sila koja je proiza{la iz dru{tva, ali koja se stavlja iznad njega i sve se vi{e otu|uje od njega, jeste dr‘ava.’ (F. Engels, Poreklo porodice, privatne svojine i dr‘ave) Dr‘ava je, dakle, istovremeno i iluzorna odnosno iracionalna, i realna odnosno racionalna institucija. 2) U takozvanom op{tem dru{tvenom interesu je jo{ jedna vrsta dvostrukosti (koje, primera radi, nema kod ostalih posebnih dru{tvenih interesa) naime neka vrsta dvostrukosti i rascepljenosti izme|u sadr‘aja i forme. Po svom unutra{njem klasnom sadr‘aju, to jest po tome {to je to interes vladaju}e klase, takozvani op{ti dru{tveni interes je iluzorno–op{ti interes. Po svojoj spolja{njoj formi, to jest po tome {to se ti~e ~itavog dru{tva, {to se odnosi na realno zajedni~ke odnosno na realno op{te poslove dru{tva, on je, me|utim, realno–op{ti interes. Re~ju, takozvani op{ti dru{tveni interes jeste od op{teg dru{tvenog interesa, ali nije i u op{tem dru{tvenom interesu.« (Milan Popovi}, Politi~ka ekonomija i politika: ogledi, »Mladost«, Beograd, 1985, stranice 61–62)

110

2.

SVET

@or‘ Gurvi~, francuski sociolog ~ije se ideje i interpretacije pamte, ~esto, i s razlogom, insistirao je na tome, da presek svakog dru{tva, u svakom trenutku, sadr‘i odnosno pokazuje, socijalnu strukturu, gra|u i slojeve, ne samo iz jedne, nego iz dve ili vi{e razli~itih dru{tveno–ekonomskih epoha i formacija, onih aktuelnih, vladaju}ih, ali i onih pro{lih, odlaze}ih, i budu}ih, dolaze}ih. Kao neka vrsta geolo{kog preseka zemljine kore. Tako i ovde. Jedan oblik postojanja globalne dru{tvene zajednice, naime, nacija, shva}ena kao »kontejner« moderne op{tosti, jo{ se do kraja nije ni razvio, uspostavio, nametnuo, posebno ne na zaostaloj, nemirnoj i nasilnoj periferiji (o tome najbolje svedo~e posthladnoratovski balkanski sukobi iz poslednje decenije XX veka), a iz dominantnih centara savremenog svetskog sistema, ve} je lansiran novi oblik, odnosno novi, internacionalni, mondijalni, globalni »kontejner« postmoderne ili bolje poznomoderne op{tosti. Kao i novi oblik (»kontenjer«) postmodernog (poznomodernog) progresa (te dogme progresa kao njegove neizbe‘ne pratilje, senke). Naravno, re~ je o trendu internacionalizacije odnosno mondijalizacije, koji predstavlja jedan od najzna~ajnijih trendova na{eg vremena. A jedna od glavnih karakteristika ovog trenda (o kojoj, me|utim, vladaju}e politike, ideologije i retorike, radije }ute nego {to govore), jeste njegova izrazita i rastu}a odnosno eskaliraju}a neravnomernost. Ili, druga~ije re~eno, eksponencijalno pove}avanje, pro{iriva111

nje i produbljivanje jaza izme|u bogatih i siroma{nih, odnosno najbogatijih i najsiroma{nijih zemalja sveta (a unutar ovih i izme|u bogatih i siroma{nih odnosno najbogatijih i najsiroma{nijih klasa). Koje je zastra{uju}e. Prema egzaktnim, statisti~kim nalazima »UN Human Development Report« za 1999, naime, disparitet u prihodima ovih zemalja po~etkom XIX veka bio je 1: 3, po~etkom XX veka 1: 13, u doba »dr‘ave blagostanja« dakle 1960–ih 1: 30, tokom »neoliberalnih« 1990–ih 1: 60, a krajem ovih potonjih ve} ~itavih 1: 84 (Miroslav Pe~ujli}, Globalizacija: dva lika sveta, Beograd, Gutenbergova galaksija, 2002, strana 118). A dispariteti izme|u najbogatijih i najsiroma{nijih (zemalja i klasa) u oblasti vojne, politi~ke, ideolo{ke, medijske, i ukupne (ne)mo}i, na ovoj jednoj, ~ovekovoj planeti, jo{ su ve}i. Zajedno, svi ovi dispariteti, proizvode neke nove, planetarne megaprocese. I grade neke nove, planetarne megaentitete. U realnosti, na{i planetarni megaprocesi, jo{ uvek su krajnje otvoreni i neizvesni, kompleksni i ambivalentni, kontradiktorni i eksplozivni, prete}i i obe}avaju}i. Iz njih zaista mogu da se razviju neki novi i pozitivni, kosmopolitski, planetarni megaentiteti, zasnovani na inteligentnoj kombinaciji i meri slobode i pravde, autonomije i solidarnosti, individue i zajednice, ali iz njih isto tako mogu da se razviju i neki novi i negativni, ~ak krajnje negativni, planetarni megaentiteti, zasnovani na birokratskoj odnosno tehnokratskoj kombinaciji i interakciji neslobode i nepravde, dominacije i oligarhije, subordinacije i hijerarhije. Na samom po~etku XXI veka, na ‘alost, svet je ~ak bli‘i ovoj drugoj, negativnoj, mra~noj, negativnoj postkapitalisti~koj megamutaciji, nego onoj prvoj, pozitivnoj mogu}nosti, no da li }e na kraju (u uslovnom smislu te re~i, jer kraja, znamo, nikada nema), prevladati ona prva, ili ova 112

druga, bolja slika i mogu}nost ~oveka, to, u krajnjoj liniji, uvek, a posebno u kriznim vremenima, kakvo je i na{e dana{nje vreme, zavisi od samog ~oveka, njegovog izbora, inteligencije, imaginacije, morala, hrabrosti. Tako u realnosti. U vladaju}im ideologijama, fantazijama i retorikama, me|utim, stvarnost izgleda sasvim druga~ije. U mra~nim komorama vladaju}ih ideologija, naime, oni procesi, neprestano, sistematski i pomno, ~iste se od svake neizvesnosti, kompleksnosti i kontradiktornosti, pa se iz tako o~i{}enih, sterilizovanih procesa, deriviraju, malo je re}i, krajnje stati~ne, jednodimenzionalne i bezkonfliktne slike i dogme (progresa). Tokom turbulentnih 1980–ih i 1990–ih, dogma progresa, tako je dobila, i svoje nove, odnosno najnovije, globalne odlivke, otiske i likove. »Globalizacije« i »integracije«. »Evropske« i »evro–atlanske«. Te »Evropu«, »evroatlansku zajednicu«, »civilizovanu zajednicu«, »me|unarodnu zajednicu«, »svet«. Sve do pred kraj XX veka, poluvekovni socijal–demokratski odnosno socijalno–tr‘i{ni model Evrope i EU, jo{ je i mogao da se predstavlja, kao stvarna i kredibilna alternativa takozvanim neoliberalnim, turbokapitalisti~kim i tr‘i{nofundamentalisti~kim globalizacijama SAD, ali su nove, globalne, evro–atlanske, konzervativno–narodnja~ke konvergencije, koje su se od tada uspostavile kao dominantne, u me|uvremenu, izbrisale svaku zna~ajniju razliku izme|u njih. Ali ni to nije sve. Novouspostavljene konvergencije odnosno dogme o kojima je re~, nisu samo jednostrane, jednodimenzionalne i pogre{ne. Istovremeno, one su i sasvim produktivne i pragmati~ne, kao i sve ideologije i dogme uostalom, jer upravo kao takve, one uspe{no slu‘e svojoj glavnoj svrsi, zamagljivanju, iskrivljivanju, mistifikovanju, prikrivanju, u~vr{}ivanju, i reprodukovanju vladaju}e realnosti. Koja je, znamo, ne samo (neo odnosno tur113

bo) kapitalisti~ka, nego i (neo odnosno turbo) kolonijalna, i (neo odnosno turbo) imperijalna. Dovoljno, ~ak nepodno{ljivo ironi~no, vladaju}e idealisti~ke dogme »Evrope« i »sveta«, najdirektnije servisiraju vladaju}e realpoliti~ke komponente sistema. Jo{ jedna neobi~na ironija. U bolno asimetri~nom svetu, asimetri~nu sudbinu odnosno distribuciju do‘ivljava i sama dogma progresa, i to kako ono njeno ranije, nacionalno, tako i ovo njeno novije, odnosno najnovije, globalno izdanje. Tako, vladaju}e »globalizacije« i »evropeizacije«, dobijaju sasvim razli~ite, mada me|usobno komplementarne, metropolske i provincijske, centralne i periferne, otiske, likove i funkcije. U centru odnosno centrima savremenog svetskog sistema, one se inicijalno dizajniraju, testiraju i emituju, kao samoopravdavaju}e legitimacije za neokolonijalne i neoimperijalne ekspanzije, na periferiji i poluperiferiji tog sistema, one se ili prosto i grubo name}u kao mehanizmi dominacije, ili, ne{to rafiniranije, od strane same lokalne elite i populacije, dobrovoljno ili ravnodu{no prihvataju, kao samoskrivljene, »bo‘je« sankcije. U ovom procesu, posebno zanimljiva, dramati~na i intrigantna, bila je posthladnoratovska genealogija onog unutra{njeg transfera, odnosno prenosa dogme progresa, sa njenog ranijeg, nacionalnog, na njen novi, zapravo najnoviji, globalni nivo. U ovoj genealogiji, uloga posthladnoratovskog balkanskog nasilja iz poslednje decenije XX veka, bila je ne samo lokalno nego i svetski zna~ajna, relevantna (mada to ni do danas nije dovoljno prime}eno). Na samom kraju XX veka, naime, lokalne populacije, elite i mase, u ovom delu sveta, do‘ivele su neku vrstu totalne unutra{nje kompromitacije, samodestrukcije i sloma agresivnog nacionalizma, ali preko ovoga, u ne maloj meri, i nacionalnog nivoa kao takvog. Zbog toga su ove populaci114

je, elite i mase, preciznije njihov najve}i deo, za samo deset–petnaest godina, nakon onog njihovog po~etnog odbijanja, pa i prave histerije zavere, spram bilo kakvog internacionalizovanja (njihovih unutra{njih problema odnosno kriza), neslavno zavr{ile u sasvim suprotnoj krajnosti, odnosno u nekoj vrsti vi{ka nekriti~ke, dogmatske »globalizacije« i »evropeizacije«. Zaista, tek pomenuto traumatsko iskustvo, mo‘e da objasni, kako je to uop{te bilo mogu}e, da oni isti »zapadnobalkanski« re‘imi, entiteti i narodi, koji su, sve do skoro, radi odbrane onih svojih stvarnih ili, ~e{}e, fiktivnih suvereniteta, prihvatali ~ak i pakao najgorih, fratricidnih ratova, sada, bez snage, volje i glasa, ~ak i sa izvesnom dozom (mazohisti~kog) entuzijazma, u pompeznoj ali cini~noj formi takozvanih tehni~kih pregovora, te ugovora o pribli‘avanju, po~inju da prihvataju, tihu ali efikasnu konverziju, onih svojih jo{ sasvim sve‘ih suvereniteta, u neke nove, atipi~ne, postmoderne, preciznije poznomoderne briselske poluprotektorate. I, da stvar bude jo{ egzoti~nija, sve to, sa fantasti~nim unutra{njim konsenzusom, koji redovno prelazi pedeset, a ne retko i ~itavih sedamdeset ili vi{e procenata (ispitanika odnosno gra|ana). Na nazna~eno istorijsko obja{njenje, me|utim, nadovezuje se i jedno sasvim aktuelno, unutra{nje obja{njenje, ovog fantasti~nog fenomena odnosno konsenzusa. ^ak i samo sumaran uvid u unutra{nje stratifikacije ratovima opusto{enih »zapadnobalkanskih« entiteta, naime, jasno pokazuje, da za njihove razli~ite dru{tvene i politi~ke strukture, grupe i interese, svakodnevne retorike, politike i prakse »evropskih i evroatlanskih integracija«, zna~e sasvim razli~ite, ~ak suprotne stvari. Za vladaju}e ve}ine, elite i oligarhije, ekonomske, finansijske i politi~ke, stare i nove, vidljive i nevidljive, koje su u najve}oj meri pre‘ivele, ~ak i 115

izborne i neizborne smene vlasti, ove nove retorike, politike i prakse, samo su nova odnosno najnovija sredstva, za ostvarivanje starih politi~kih ciljeva, naime za produ‘eno politi~ko pre‘ivljavanje, te posebno za ono novo »pranje«, legalizovanje i legitimisanje, ratom i plja~kom »prvobitno« akumuliranih kapitala i mo}i, koje je danas u ovom delu sveta u jeku. Za njihove brojne politi~ke oponente, opozicije, manjine i mase, naprotiv, Brisel (da sada ovako skra}eno nazovemo sve ove nove integracionisti~ke retorike, politike i prakse) predstavlja, pre svega, projektovanog, ‘eljenog i ‘u|enog novog spoljnopoliti~kog saveznika, u njihovim ogor~enim unutra{njim borbama, protiv nadmo}nog protivnika. Tako nam ovo dodatno, unutra{nje obja{njenje, na kraju, dodatno rasvetljava, jo{ najmanje dve va‘ne stvari. Prvo, da je onaj fantasti~ni konsenzus, u stvari, vi{e fantasti~an, nego konsenzus. I drugo, da ni sve ove fantasti~nosti, fantazije i dogme, nisu uop{te onako isprazno fantasti~ne odnosno dogmatske, kako to uobi~ajeno impliciraju ove re~i, nego da su i one same, naprotiv, na jedan sasvim specifi~an na~in, veoma, veoma pragmati~ne. I uop{te, kada se ~itava prethodna pri~a, o na{oj fantasti~noj dogmi progresa, na njenom nacionalnom, i njenom globalnom nivou, sagleda jo{ jednom, onako celovito, retroaktivno, jednim pogledom, vidi se, kako je ona, zapravo, jedna krajnje zanimljiva, slo‘ena, vi{eslojna, polifoni~na, ~ak kakofoni~na pri~a odnosno dogma. Kao kula vavilonska. Koja je, od svog najvi{eg vrha, do svog najni‘eg dna, sva sazdana, od brojnih i bezbrojnih, prostornih i vremenskih, realnih i ideolo{kih, spolja{njih i unutra{njih kompleksnosti, ambivalencija i kontradikcija. Neuravnote‘enosti, udvostru~avanja i umnogostru~avanja. Neravnomernosti, dispariteta i asimetrija. Dok za to vreme, u najdubljoj, najmra~nijoj i najskrivenijoj dubini njenog bi}a, 116

odnosno na{eg umornog, poznomodernog doba, i dalje, kao kakva nedezaktivirana eksplozivna naprava, neometano kuca, zapravo, otkucava, ona na{a najopasnija tempirna bomba. Sve {ira odnosno dublja provalija izme|u bogatih i siroma{nih odnosno najbogatijih i najsiroma{nijih zemalja, naroda i klasa sveta.

117

3.

INERCIJA

Inercija nije samo jedan od standardnih ideolo{kih mehanizama pars pro toto, putem kojeg na{a istorijski specifi~na, poznomoderna dogma progresa, vr{i odgovaraju}u obradu, preradu i prezentaciju, odnosno iluziju i manipulaciju vremena, ono dakle {to nas ovde najvi{e zanima, nego je ona i jedan od najuniverzalnijih odnosno najop{tijih zakona kosmosa. U fizici, u kojoj je ovaj pojam najpre i nastao, zakon inercije predstavlja prvi i osnovni (Galilej–Njutnov) zakon dinamike, prema kojem svako telo ostaje u svom stanju prvobitnog mirovanja odnosno kretanja, sve dok ga dejstvo neke spoljne sile ne prinudi da to svoje prvobitno stanje promeni (Milan Vujaklija, Leksikon stranih re~i i izraza, Osmo izdanje, Prosveta, Beograd, 2004, strana 334). Sa pojavom ‘ivota, svesti i ~oveka, inercija dobija nova, ranije neslu}ena polja, prostore i mogu}nosti delovanja. U fizici, ona je imala samo jedan, ne‘ivi domen. U istoriji, ona dobija jo{ najmanje dva potpuno nova domena, domen ‘ivota, i domen duha. Vladavinu inercije u ovom potonjem, najbolje je opisao G. V. F. Hegel, onom svojom poznatom i lepom metaforom, po kojoj »Minervina sova«, dakle duh, svest, znanje o nekoj pojavi, svoj let po~inje tek u suton, dakle tek kada je pojava o kojoj je re~, svoj razvoj, ve} manje ili vi{e dovr{ila. Veliki duhovi, nau~nici, filozofi, umetnici, dodu{e, ponekad uspeju da savladaju limite, gravitacije i inercije svoga vremena, da vide, kako se to obi~no ka‘e, dalje i dublje od ovoga, zbog toga su, uostalom, 118

veliki, ali je nema~ki filozof ovde o~ito imao na umu, ne duh, svest i znanje velikih, izuzetnih, nego duh, svest i znanje, odnosno limite, gravitacije i inercije prose~nih, koji su, znamo, brojniji, mo}niji, vladaju}i. A kako to pojava duha, svesti, znanja, ne samo pove}ava, nego i udvostru~ava, ~ak umnogostru~ava, multiplikuje domen inercije, najbolje pokazuje upravo primer na{e istorijski specifi~ne, poznomoderne dogme progresa. I to posebno u slu~aju velikog subjekt–objekt udvostru~avanja, umnogostru~avanja, multiplikovanja, ~ak razdvajanja, razlaza, »razvoda«, kojeg smo upoznali jo{ u prvom odeljku prvog dela Belle époque–a, odnosno na grafiku 4, koji je tamo tako|e izlo‘en. Tamo smo, naime, jasno videli, kako je u periodu 1840–1880–1900. (segment a na grafiku 4), pa i u periodu 1900–1914. (segment b na istom grafiku), istorijski progres bio istovremeno objektivan i subjektivan, to jest kako je, u tom vremenu, da tako ka‘emo, istovremeno delovao i u stvarnosti i u glavama ljudi, te kako je tek nakon isteka toga vremena, preciznije u periodu 1914– 2050. (segment c na grafiku 4), do{lo i do onog velikog »razvoda« izme|u subjekta i objekta, usled kojeg je istorijski progres objektivno prestao, ali je subjektivno, po inerciji, u obliku dogme progresa, u glavama ljudi, da se opet tako izrazimo, nastavio, fantomski i fatalno, da deluje. ^ak i na osnovu opisa, koji je sasvim sumaran i generalan, kao {to je ovaj gore, mo‘e da se nasluti, da inercija na{e poznomoderne dogme progresa, spada u one ljudske fenomene, za koje se obi~no ka‘e da su neobi~no dugotrajni, izdr‘ljivi, ‘ilavi. U na{em vremenu, odnosno u prvoj i drugoj deceniji XXI veka, ova inercija odnosno dogma ve} puni svojih okruglih sto godina (1914–2014). A samo u ovih sto godina, inercija na{e dogme progresa, izdr‘ala je »na nogama«, ve} najmanje ~etiri sna‘na spolja{nja udara: 119

prvi svetski rat (1914–1918), drugi svetski rat (1939–1945), posthladnoratovske balkanske odnosno postjugoslovenske ratove (1991–1999), i ameri~ki odnosno globalni jedanaesti septembar (2001–). Svaki od ovih udara pojedina~no, a posebno svi oni zajedno, kumulativno, predstavljali su i te kako mo}an, kredibilan i autoritativan argument, protiv svake, pa i protiv na{e poznomoderne dogme progresa, ali inerciju i snagu ove dogme, uprkos tome, oni jo{ uvek nisu zaustavili, ~ak ni pokolebali. I na po~etku XXI veka, dogma progresa je vrhunska i vladaju}a dogma na{eg vremena. Dubinski, »rendgenski« i »skenerski« snimci, dodu{e, ukazuju i na izvesne skrivene unutra{nje slabosti, mane i pukotine ove dogme, odnosno njene inercije, ali se ova dogma i njena inercija, makar spolja gledano, jo{ uvek dobro dr‘e. ^ak toliko dobro, da ono najmanje, {to o tome za sada mo‘e, odnosno mora da se ka‘e, jeste to, da ovde po sredi, mo‘da, i nije obi~na inercija (o ovome ne{to vi{e malo kasnije). A svakako nije ni ono {to se uobi~ajeno zove tradicija. Tradicija je uvek inercija plus inteligencija, a ne puka inercija. Fizika plus metafizika, a ne puka fizika. Racionalna selekcija i transformacija, a ne obi~na konzervacija. I, {to je najva‘nije, restrukturacija i refunkcionalizacija, a ne tek pasivna memorija i nostalgija. Sve ovo dobro pokazuje i fenomen odnosno problem retradicionalizacije, to jest neopatrijarhata, karakteristi~an posebno za poluperiferiju svetskog sistema. Oni koji su se ovim fenomenom odnosno problemom iole bavili, naime, veoma dobro znaju, da je kod ovih naglasak uvek na onome »re« odnosno »neo«, a ne na onom ostalom. Druga~ije re~eno, tradicija je uvek, ili makar po pravilu, inteligentna, aktivna, produktivna i funkcionalna, a ne, kako se to neupu}enima ili neopreznima ponekad ~ini, tupa, pasivna, nepokretna i mrtva. A inercija 120

na{e poznomoderne dogme progresa je, to je tako|e veoma dobro poznato, ne samo sve ovo drugo, nego, da stvar bude mnogo gora, uz sve to, jo{ i jedna krajnje dezorijenti{u}a, dezorganizuju}a, kontraproduktivna, re~ju {tetna stvar ili sila. Kao anti–materija. U najkra}im crtama, gore je izlo‘en fenomen koji nas fascinira, izuzetna trajnost i silina inercije poznomoderne dogme progresa. Tako|e i odre|ene rezerve prema standardnim obja{njenjima i domenima, koji se za ovaj fenomen nude, naime, prema obi~noj inerciji odnosno fizici, te obi~noj tradiciji odnosno kulturi. Standardna obja{njenja i domeni svakako predstavljaju va‘ne delove celine i su{tine koja nas zanima, pa ipak, samu ovu celinu i su{tinu, treba potra‘iti u jednoj drugoj oblasti. U oblasti op{te i humane biologije, odnosno evolucije, adaptacije i inteligencije (ljudske vrste kao vrste me|u vrstama). I to zbog toga {to je upravo u ovoj a ne u nekoj drugoj oblasti danas na{ najve}i problem. Problem nedovoljne i neadekvatne evolucije, adaptacije i inteligencije ~oveka kao vrste. Izuzetna trajnost, te silina inercije poznomoderne dogme progresa, samo je najvidljiviji spolja{nji simptom, odnosno alarm, koji na ovaj problem upozorava. To je bio onaj pravi, najdublji, skriveni smisao, gornjeg upozorenja, odnosno nagove{taja, kako ovde po sredi, mo‘da, odnosno najverovatnije, nije ni obi~na inercija, ni obi~na tradicija. Ali je sada neophodno, da se ode i ne{to dalje od ovog upozorenja, odnosno nagove{taja, naime, da se, makar i samo hipoteti~ki, jasno i eksplicitno ka‘e, {ta to, onda, mo‘da, odnosno najverovatnije, jeste po sredi. Evo jednog hipoteti~kog ali uverljivog odgovora. Hipoteti~ki, dakle, to je ~ovek kao mogu}i biolo{ki, evolucioni, pa i kosmi~ki »kvar«. Koji bi, upravo kao takav, mogao da dovede i do kraja ~oveka kao vrste, te ‘ivota, planete, ko 121

zna, mo‘da i samog kosmosa. U nekoj fantasti~noj teoriji super–zavere, ova dijaboli~na mogu}nost, mogla bi da se protuma~i, ~ak i kao neka SF (sajans–fik{n, »science–fiction«), ma{inski, kompjuterski programirana apokalipsa, kao neki SF, ma{inski, kompjuterski super–kraj, suicid, »delete«. Znate ono, kada vas va{a (pre)pametna i (pre)oprezna ma{ina pita, »Do you really want to delete this file?«, a vi, onako neoprezni, nestrpljivi da se {to pre oslobodite svih, ~ini vam se, suvi{nih, optere}uju}ih dokumenata, fajlova i memorija, spremno, ~ak radosno pritiskate, ono standardno i potvr|uju}e »Yes«. Samo {to ste ovaj »fajl« sada vi sami, ~ovek, ‘ivot, planeta, kosmos, i {to vi, odnosno va{a (pre)pametna i (pre)oprezna ma{ina, u jednom trenutku, kao onaj nesre}ni lik u Preobra‘aju Franca Kafke, sa u‘asom po~injete da prime}ujete, kako ste prekono} po~eli da se preobra‘avate, u velikog, crnog, ru‘nog »insekta«, mutanta, monstruma, u do zuba naoru‘anog, poludelog, d‘ekil–i–hajldovskog, al–kaida–natovskog teroristu–militaristu, fanatika–(samo)ubicu. Kako Belle époque, me|utim, ne po~iva ni na kakvoj fantasti~noj teoriji super–zavere, na dilemu, koja se gotovo spontano ra|a i name}e, na pitanje, naime, da li je apokalipti~ki potencijal onog »kvara«, onako kako je gore opisan, ipak, preteran, ili nije, mora da se odgovori, na sasvim zemaljski, realan i racionalan, a ne na fantasti~an na~in. Na sre}u, ili na nesre}u, zavisno ve} od toga da li ste u stanju da iz toga izvu~ete neku suvislu pouku, elemenata za jedan ovakav, dakle zemaljski, realan, racionalan, uz to, na ‘alost, i potvrdan odgovor, ima sasvim dovoljno. Dva ovakva elementa, me|usobno tesno i uglavnom negativno povezana, interaktivna i sinergetska, ipak su najva‘nija. Prvi je ~isto tehni~ki, ali to njegov zna~aj ni malo ne umanjuje, ~ak naprotiv. ^isto tehni~ka novost na{eg vremena, na{e 122

pozne moderne, na{e tre}e velike pozne, kada se ovo vreme uporedi sa svim na{im prethodnim vremenima, pa i sa svim na{im prethodnim velikim poznim, jeste u tome, naime, da ~ovek, tek i upravo danas, po prvi put u svojoj istoriji, raspola‘e sa onim apsolutnim, apokalipti~kim, nuklearnim oru‘jem, pomo}u kojeg mo‘e da uni{ti ne samo sebe, nego i celokupni, ‘ivot, planetu, kosmos. Drugi element je ~isto mentalni, duhovni, intelektualni, ali ni ovo njegov zna~aj ni malo ne umanjuje, naprotiv. To je onaj zabrinjavaju}e, ~ak apokalipti~ki nizak nivo odnosno kvalitet na{e dana{nje, prose~ne, dominantne svesti odnosno nesvesti, duha odnosno zloduha, intelekta odnosno antiintelekta, kojeg onako zorno reprezentuje, upravo ona zastra{uju}e tupa a sna‘na inercija na{e poznomoderne dogme progresa. Pri tome je vrhunac na{e aktuelne poznomoderne konfuzije i ironije u tome, da upravo re~ena dogma progresa, odnosno njena inercija, blokira svaki unutra{nji pozitivni impuls i pokret, intelektualni, socijalni i politi~ki, ka realno mogu}em, potrebnom i neophodnom istorijskom progresu. A to je, znamo, progres, to jest, najpre, za~etak i ra|anje, a tek potom, evolucija i progres, jednog novog, jo{ uvek prili~no nepoznatog, ali ve} nascentnog i dolaze}eg, a ne progres ovog na{eg starog, nepovratno umiru}eg i odlaze}eg istorijskog sistema, kojeg ovako nesre}no, neuspe{no, kontraproduktivno, poku{ava da zadr‘i, »mumifikuje«, ovekove~i, njegova odnosno na{a dogma i inercija.

123

4.

MIOPIJA

^etvrti i poslednji mehanizam poznomoderne dogme progresa, koji se ovde razmatra, jeste kratkovidost ili miopija. Ovaj mehanizam najdirektnije rasvetljava iluziju odnosno ironiju koju smo stavili u sam naslov Belle époque–a. Kao i inercija, i miopija predstavlja ideolo{ki mehanizam pars pro toto, putem kojeg se vr{i odgovaraju}a obrada, prerada i prezentacija, odnosno iluzija i manipulacija vremena. Za razliku od inercije, me|utim, koja predstavlja nedostatak sposobnosti zaustavljanja odnosno prilago|avanja, ova druga, miopija, predstavlja nedostatak sposobnosti dugoro~nog orijentisanja odnosno predvi|anja. Opis miopije, koji je upravo izlo‘en, prili~no je jednostavan. Istorijsko vreme, me|utim, sve je, samo ne jednostavno. Ono je superkompleksno, sastavljeno od interaktivnog mno{tva, ne samo razli~itih, nego i raznorodnih vremena, i to cikli~kih ritmova, pravilnih ponavljanja, trajanja od nekoliko meseci i godina do nekoliko vekova, i sekularnih trendova, promena u u‘em smislu te re~i, trajanja od nekoliko decenija i vekova do nekoliko milenijuma. U istoriji, kao i u gramatici, zbog toga je mnogo ispravnije govoriti, o svojevrsnom slaganju vremena, a ne o jednom jedinom i jednoslojnom vremenu. Zbog toga, i ona na{a prvobitna miopija, koja je na po~etku izgledala onako jednostavno, sada izgleda mnogo, mnogo slo‘enije. Da bi ovu pove}anu slo‘enost bolje razumeli, poslu‘i}emo se jo{ jednom grafikom 4 iz prvog odeljka prvog dela 124

Belle époque–a, samo {to }emo sada, u fokus na{e pa‘nje, staviti segment c. Ovaj segment obuhvata period 1914– 2050, koji je, to nije te{ko primetiti, period dugog (o)padanja na{e polumilenijumske moderne. Grafi~ki odnosno vizuelno, ovu opadaju}u dinamiku, jasno sugeri{e i opadaju}i, desni krak na{e parabole. U okviru skoro vek i po dugog trajanja re~enog opadanja, me|utim, odvijaju se i mnogobrojne kra}e cikli~ne dinamike u suprotnom smeru, usponi i ekspanzije od po nekoliko godina, ili ~ak decenija, u ovom drugom slu~aju, recimo, dvadesetpetogodi{nje do tridesetgodi{nje A–faze Kondratjeva. Kada ste ideolo{ki zaslepljeni ili zainteresovani, tada vam, u ovakvoj situaciji, nije ni malo te{ko, da izvedete miopiju, vremensku iluziju ili manipulaciju pars pro toto. Tako {to, primera radi, na samom desnom, opadaju}em dnu, na{e pozne moderne odnosno parabole, dakle negde krajem XX, po~etkom XXI veka, najpre, potpuno previdite, ili namerno pre}utite, onu najkrupniju ~injenicu na{eg vremena, dinamiku skoro vek i po dugog opadanja, a zatim, potpuno proizvoljno, kao da je ~injenica koja sledi jedina, u prvi (odnosno u jedini) plan stavite, ovaj ili onaj kratkotrajni uspon, ovog ili onog proizvoljno izabranog indikatora. To je onaj vremenski pars pro toto. I to je, u stvari, ono {to danas ~ini najve}i broj »embedded« nau~nika, eksperata i intelektualaca, dakle onih me|u njima koji prednost redovno daju, svojim li~nim konforima, konformizmima, karijerama i sujetama, a ne profesionalnim standardima, uzusima i ~injenicama. Tako, i po metodolo{kim inovacijama, i po istra‘iva~kim iluminacijama, alternativne {kole, struje i interpretacije, kao {to su istorija dugog trajanja Fernana Brodela, dru{tvena i kulturna dinamika Pitirima Sorokina, i sociologija svetskog sistema Imanuela Volerstina, predstavljaju 125

nesporne i najve}e doprinose razvitku dru{tvene teorije i nauke u XX veku, ali u mejnstrimerskim tokovima, na kraju XX, po~etku XXI veka, to uop{te ne mo‘e da se vidi. Naprotiv, u vladaju}oj istoriografiji, i dalje je dominantna doga|ajna istorija, sa svojim naru~enim slikama, portretima i hagiografijama, u vladaju}oj sociologiji i politikologiji, sli~no, naru~ena ispitivanja javnog mnjenja, koja po pravilu ne prelaze horizont kvartala od tri meseca, i tako dalje, i tako redom. A kod svih njih, jedna od glavnih, ako ne i glavna tehnika, trik, iluzija, jeste upravo pars pro toto miopija. Samo za nedovoljno upu}ene, mo‘e da predstavlja iznena|enje, da je mesto broj jedan, na ovoj listi »embedded«, apologetskih, uslu‘nih dru{tvenih nauka, u drugoj polovini XX veka, zauzela odnosno preuzela »embedded«, apologetska, uslu‘na ekonomija. Ovo zauzimanje odnosno preuzimanje, u najve}oj meri obja{njavaju dve komparativne prednosti ekonomije kao nauke, u odnosu na druge dru{tvene nauke. Najpre, relativno ve}a objektivnost njenog predmeta, a zatim, jo{ vi{e, i relativno ve}a egzaktnost njenog metoda. A naj~e{}i oblik zloupotrebe ovih njenih komparativnih prednosti, posebno ovog njenog egzaktnog, kvantitativnog, statisti~kog metoda, jeste miopija pars pro toto, koja se sva iscrpljuje u beskona~noj statisti~koj manipulaciji, onih proizvoljno odabranih i parcijalnih, ali za vlast nekako uvek povoljnih, kratkotrajnih uspona odnosno ekspanzija, koji se odvijaju unutar onog dugotrajnog opadanja. Ovo dobro pokazuje i jedan sasvim konkretan primer iz predreferendumske odnosno postreferendumske Crne Gore 2005–2006. Sve sna‘nije ve}insko raspolo‘enje gra|ana za nezavisnost Crne Gore, tada je najgrublje zloupotrebljeno, kao pokri}e za brojne prljave privatizacije i druge ultramonopolisti~ke, kartelske dilove, interese i akcije 126

vlasti. A u ovoj velikoj zloupotrebi, glavnu rolu imala je, ne toliko neka uobi~ajena nacionalna, ideolo{ka ili politi~ka pri~a u u‘em smislu te re~i, koliko »crnogorska ekonomska {kola«, odnosno »neoliberalna ekonomija«, kako je ona samu sebe nazivala. ([to je bilo nepodno{ljivo ironi~no, jer je upravo ova »{kola« odnosno »ekonomija«, bila glavna ideolo{ka maska, iza koje se skrivala najneliberalnija odnosno najantiliberalnija vlast kartela.) U svakodnevnim diznilendskim prezentacijama crnogorske ekonomije, koje je neumorno servisirala ova »{kola« odnosno »ekonomija«, tehnika miopije bila je naj~e{}a. Tako, ova »{kola« odnosno »ekonomija«, beskona~no je ponavljala statisti~ke podatke o rastu BNP po glavi stanovnika od dva do tri procenta, o relativno niskom nivou inflacije od svega nekoliko procenata, i o ostvarenoj ukupnoj takozvanoj makroekonomskoj stabilnosti privrede. Ograni~avaju}i se pri tom na jedan relativno kratak period od svega nekoliko poslednjih godina. Istovremeno, me|utim, potpuno su izostajali statisti~ki i drugi podaci, o kretanjima i promenama onih indikatora, u du‘im vremenskim, i u {irim geografskim okvirima. Uop{te nije potrebno da ste neki paranoik, pa da zaklju~ite, kako je to bilo zbog toga, {to bi ovi drugi jasno pokazali, ili makar sugerisali, kako jedni te isti indikatori i parametri, naime, onaj skromni privredni rast, nevelika inflacija, i makroekonomska stabilnost na niskom nivou, mogu da budu sasvim dobri, solidni i prihvatljivi, za razvijene i prosperitetne ekonomije, posebno za vladaju}e grupe i kartele, ~ak i bez obzira na zdravlje njihove ekonomije, ali ne i za ekonomije koje su desetogodi{nje me|unarodne izolacije i sankcije radikalno unazadile, posebno ne za najve}i deo njihove ekstremno pauperizovane populacije. A onda je eksplodirala prava »bomba«. Sredinom oktobra 2006, dakle samo nekoliko meseci posle velikog referendumskog slavlja, Garet Tankosi} Keli, jedan od retkih neravnodu{nih i nekorumpiranih me|unarodnih pred127

stavnika u ovom delu sveta, iz UNDP kancelarije za Crnu Goru, na konferenciji za {tampu, izneo je niz statisti~kih i drugih podataka, koji je potpuno razotkrio svu mizeriju i manipulaciju lokalnog kartela. Najpre, konstataciju da je upravo taj kartel, odnosno lokalna, crnogorska vlada, najpre formalno usvojila, ali potom fakti~ki blokirala, takozvani milenijumski program za iskorenjivanje siroma{tva. A zatim, i sasvim egzaktne, zastra{uju}e podatke, koji na ovu blokadu bacaju posebno ru‘no svetlo, naime, da je u Crnoj Gori dvanaest procenata stanovni{tva u zoni a jo{ oko trideset procenata na samoj ivici apsolutnog siroma{tva, te da je, po onom uobi~ajenom indikatoru, odnosu izme|u deset procenata najbogatijih i deset procenata najsiroma{nijh, Crna Gora na neslavnom prvom mestu u ~itavom regionu Jugoisto~ne Evrope. Ovoga puta, reakcija resornog ministarstva, »za rad i socijalno staranje«, bila je sasvim promptna i efikasna. U manje od dvadeset~etiri sata, naime, usledio je ni~im potkrepljeni demanti, a odmah zatim, od strane vladi uvek bliskih i odanih medijskih »specijalaca« za takve zadatke, i ni malo sofisticirani napad, na Garet Tankosi} Kelija li~no, koji se, eto, uop{te usudio, da dirne u diznilendske fantazije samozvane »crnogorske ekonomske {kole« odnosno »neoliberalne ekonomije«. Nakon ovog malog, operetskog, ali ‘ivopisnog primera, pre samog kraja tre}eg dela Belle époque–a, valja se, makar za kratko, jo{ jednom vratiti, unutra{njem mehanizmu miopije. Njegovim zamra~enim ideolo{kim prostorima, dubinama i slojevima. Kada se u ove prostore, dubine i slojeve, pa‘ljivije pogleda, odnosno zagleda, vidi se, naime, da ni ova miopija, nije obi~na miopija. Kao {to ni ona inercija nije bila obi~na inercija. I kao {to ni{ta u ~ovekovom svetu naj~e{}e nije onako prosto i jednostavno kako na prvi pogled izgleda. ^ovekov svet, dru{tvo, istoriju, koji su i ina~e krajnje kompleksni, ambivalentni i kontradiktorni, ideologije ~ine jo{ kompleksnijim, ambivalentnijim i 128

kontradiktornijim. Ideologije di‘u sve na tre}i ili ~ak na enti. One sve samo dodatno udvostru~avaju, umnogostru~avaju, iskrivljuju, deformi{u, izvr}u, preokre}u. A to je pre svega zbog onog ~ovekovog inherentnog i slo‘enog, ~ak superslo‘enog dvojstva. Zbog toga, naime, {to je ~ovek, u isto vreme, i materija i duh, i telo i du{a, i priroda i psiha. A u ovom svom drugom elementu, opet, ~itav novi kosmos. Jo{ od Sigmunda Frojda znamo, svest predstavlja samo »vrh ledenog brega« (psihe). Dve jedanaestine ovog brega, koje su vidljive, jer su iznad povr{ine. Dok je ispod ~itavih njegovih devet jedanaestina, one nevidljive, zamra~ene ne–svesti, polu–svesti, pod–svesti. Tako i ovde. Opis s po~etka ovog odeljka, koji je miopiju, odnosno kratkovidost, definisao kao ideolo{ki mehanizam pars pro toto, odnosno kao nedostatak sposobnosti dugoro~nog orijentisanja i predvi|anja, vi{e nije dovoljan. Kada se bolje pogleda, naime, umesto jedne, jedine, jednoslojne, obi~ne miopije, u onome {to smo prvobitno samo tako zami{ljali, prepozna}emo jedan krajnje {iroki spektar, veoma razli~itih psihi~kih mehanizama i kompleksa, od one obi~ne miopije, do ne~eg sasvim drugog, druga~ijeg, razli~itog. Na po~etku ovog spektra, naravno, prona}i }emo, i onu obi~nu, inicijalnu miopiju. ^ovek, istorija i svet, u svakom vremenu, a posebno u na{em vremenu tre}e velike pozne, toliko su objektivno slo‘eni, mnogostruki, komplikovani, da ne iznena|uje, {to mnogi nisu u stanju da vide dalje i dublje, kako se to obi~no ka‘e. Istina, kolektivna pamet vrste, homo sapiens–a kao celine, trebalo bi da smanji verovatno}u pojavljivanja gre{ke miopije, ali ta verovatno}a nikada ne}e mo}i u potpunosti da se isklju~i (~ovek ipak nije ma{ina i uprkos svim rizicima hvala bogu {to je tako). Problem je, me|utim, na sasvim drugom kraju spektra. Tamo gde se, pod velom i imenom miopije, zapravo, krije 129

ne{to {to miopija uop{te nije. Nego je jedna vrsta sociopatije, socijalnog, klasnog, ekonomskog, ekolo{kog, generacijskog, ili nekog drugog sli~nog ekstremnog egoizma, kojeg najbolje izra‘ava ona ~uvena »Posle mene potom«, iz vremena apsolutne monarhije, koje je neposredno prethodilo izbijanju velike Francuske bur‘oaske revolucije. (Osim ovog »Posle mene potop«, iz ovog istog vremena, ve} smo vi{e puta citirali i ono Marije–Antoanete »Pa dajte im kola~a«. Ne slu~ajno, velika Francuska bur‘oaska revolucija, na samom po~etku je na{e svesne moderne, pa stoga nije ni ~udo, {to su mnoge slavne sentence iz vremena ove revolucije, do dana{njeg dana, ostale paradigmatske.) Sociopatija »Posle mene potom«, koja se krije iza privida miopije, dominantni je ideolo{ki mehanizam, odnosno mehanizam dogme progresa, u na{em vremenu pozne moderne. Nije te{ko uo~iti, ovaj opskurni ideolo{ki mehanizam, konkretan korelat, par je, sa onim, u na{em vremenu tako|e dominantnim, a slo‘enim, kombinovanim, (socijalno)psiholo{kim, cini~no–sadisti~kim tipom, o kojem je vi{e re~i bilo u drugom delu Belle époque–a. U ovom kontekstu, nije te{ko uo~iti, ni odgovaraju}e, dominantne profile i aktere. Najpre, sasvim generalno posmatraju}i, vladaju}u desnopopulisti~ku realpolitiku u globalnim i lokalnim razmerama. Zatim, posebno, pravu »Posle mene potop« administraciju SAD D‘ord‘a Bu{a Mla|eg, setite se samo Kjoto protokola i Drugog zalivskog rata. Pa ne{to bla‘u, ali sve vi{e tako|e ksenofobi~nu i zatvorenu briselsku birokratiju, koja EU sve vi{e pretvara u »Evropu tvr|avu«. Najzad, i na{e stare, poznate sociopate, ne retko i psihopate, brojne male ali opake tirane, diktatore i druge autokrate, sa prostrane periferije i poluperiferije svetskog sistema, koji su, po svom osnovnom socijalnom i politi~kom profilu, zapravo, najbli‘i onom svom, odnosno na{em, inicijalnom i paradigmatskom »Posle mene potop« vladaru, s po~etka na{e svesne moderne. 130

^etvrti deo

MENE

131

132

U {irem smislu, termin »mena« je sinonim za promenu (pa i dru{tvenu promenu) uop{te. U u‘em smislu, me|utim, ovaj termin, posebno kada je u mno‘ini (kao na primer kod »Mese~evih mena«), jasno upu}uje tek na jednu od dve glavne vrste promena, na cikli~ne ritmove, odnosno na promene ponavljanja, koje se sastoje u manje ili vi{e pravilnom ponavljanju, bolje smenjivanju (otuda »mene«), dve ili vi{e sukcesivnih faza u razvoju odre|ene pojave odnosno veli~ine (drugu glavnu vrstu promena predstavljaju sekularni trendovi ili promene u u‘em smislu re~i, koje se sastoje u postojanom rastu odnosno padu odre|ene pojave odnosno veli~ine). Uprkos opisanom su‘avanju, koje, videli smo, nije bilo bez razloga, naslov ~etvrtog dela Belle époque–a, radije zadr‘ava onaj prvi, {iri smisao termina i pojma »mene«, ali i za to postoji sasvim valjan odnosno dovoljan razlog. Najpre, koliko god ina~e bilo neophodno i korisno, samo ono polazno razlikovanje, izme|u one dve glavne vrste (dru{tvenih) promena, nikada nije apsolutno i bezuslovno, nego je uvek relativno i uslovno. U realnosti, naime, cikli~ni ritmovi i sekularni trendovi nikada ne egzistiraju odvojeno, nego je svaka (dru{tvena) pojava odnosno promena, u svakom momentu, kompleksno mno{tvo, jedinstvo, ili, ukoliko se ba{ ho}e, mo‘e se re}i, i »slaganje«, i to ne samo jednog, nego istovremeno vi{e cikli~nih ritmova, i vi{e sekularnih trendova, te se ovi, kao takvi, mogu jasno uo~iti, 133

lu~iti, razlikovati, i izdvojiti, tek putem naknadnog, analiti~kog i apstraktnog napora i postupka. Kona~no, i najva‘nije, ~ak i jedna te ista (dru{tvena) pojava odnosno promena, zavisno ve} od toga u kojoj konkretnoj, ve}oj ili manjoj, {iroj ili u‘oj, kra}oj ili du‘oj vremenskoj celini se posmatra, ima ~as »status« odnosno karakter sekularnog trenda, ~as »status« odnosno karakter cikli~nog ritma, dakle mo‘e se kvalifikovati kao ovakva odnosno onakva samo uslovno, to jest pod uslovom da se re~ena kompleksnost i relativnost ni jednog momenta ne gubi iz vida (o~igledno ni~eanski metodolo{ki »perspektivizam« i ovde je na delu). Jo{ bolje nego samo apstraktno–metodolo{ki, ovo poslednje vidi se konkretno–istorijski. A to danas zna~i, pre svega, i najvi{e, pozno–moderno. Najpotpunije i najpreciznije, na{e konkretno–istorijsko, odnosno pozno–moderno vreme, izlo‘eno je u prvom delu ove knjige, i, u vezi sa tim, na graficima 3 i 4. Tako, sve imaju}i pred o~ima ove grafike, onaj ni~eanski metodolo{ki »perspektivizam«, cikli~no– sekularna kompleksnost, te relativnost dve glavne vrste (dru{tvenih) promena, sada mogu da se vide i golim okom. Fokusirajmo se na grafik 4: ~itava leva, uzlazna strana parabole na{e polumilenijumske moderne, period od njenog ra|anja u takozvanom dugom XVI veku (1400–1650), do po~etka njenog opadanja, u prvoj–drugoj deceniji XX veka (1914–), posmatran(a) izvan celine parabole kojoj pripada, predstavlja nesporno sekularnu sekvencu, dinamiku rasta odnosno progresa na{eg konkretnog istorijskog sistema, dok isti ovaj period, posmatran ne izvan, nego, upravo obrnuto, u okviru odnosno unutar celine na{e polumilenijumske parabole, a posebno u okviru odnosno unutar celine onih dvadesetpet vekova »gr~ko–rimske i zapadne kulture«, koju opisuje grafik 3 (da o jo{ ve}im, {irim, i du‘im celinama i ne govorimo), me|utim, postaje samo jedna od mnogih cikli~nih istorijskih sekvenci. 134

Desno, opadaju}e, poznomoderno dno na{e tre}e polumilenijumske parabole, ono mesto odnosno vreme, dakle, u kojem se mi nalazimo danas, karakteri{e krajnje kompleksno i dinami~no mno{tvo odnosno »slaganje« velikog broja uzlaznih i silaznih cikli~nih ritmova, kao i uglavnom silaznih odnosno opadaju}ih sekularnih trendova, du‘ine trajanja od nekoliko meseci i godina, do nekoliko decenija i vekova. Jasno razlikovati i povezivati sve ove brojne i razli~ite ritmove i trendove, nije ni malo lako, ali je apsolutno neophodno. Njihovo jasno razlikovanje i povezivanje, neophodno je i za valjano razumevanje ~etvrtog dela Belle époque–a, i to kako ovog dela kao celine, tako i njegove fine unutra{nje razdeobe. Tako, za valjano razumevanje njegova prva dva odeljka, onog 1. Jedno i onog 2. Mno{tvo, posebno je zna~ajno, pa i neophodno, razumevanje i uva‘avanje duha poznosti kao dominatnog duha na{eg vremena. Jer, upravo iz poznosti, proizilazi i jednost ovog duha, dubinska konvergencija, zajedni~ki element, kao neki najmanji zajedni~ki imenitelj, koji sna‘no pro‘ima i povezuje sve veoma razli~ite, pa i najrazli~itije, ne retko i suprotstavljene forme, tipove i mene ovog duha, od ona ~etiri tipa na{e dana{nje dogme progresa, koji se sukcesivno »prelivaju« jedan u drugog, preko ovoj dogmi blizana~ke ali istovremeno i {izmati~ki otcepljene dogme apokalipse, ~ije su prve, nascentne forme, tek daleki i neodre|eni nagove{taji, o tome kako mo‘e da izgleda neki novi, alternativni, ali lo{iji istorijski sistem, pa sve do neke vrste novog humanizma, ~iji su prvi, rani oblici, isto tako, i jo{ uvek, samo daleki i neodre|eni nagove{taj, o tome kako mo‘e da izgleda neki novi, alternativni, ali bolji istorijski sistem. Iz re~ene poznosti proizilazi jo{ jedna generalna i dubinska karakteristika na{eg aktuelnog istorijskog stanja od135

nosno duha. To je njegova izrazita sistemska nestabilnost. Ova karakteristika na{eg poznomodernog duha najbolje obja{njava ono o ~emu se govori u drugom odeljku ovog dela Belle époque–a, naime ono neverovatno mno{tvo, ili, preciznije, stalno prela‘enje onog jednog u ovo neverovatno mno{tvo, kao i povremeno, mada sve re|e, prela‘enje u obrnutom smeru, ovog neverovatnog mno{tva u ono jedno. Na drugoj strani, za valjano razumevanje druga dva odeljka ovog dela Belle époque–a, onog 3. »Progres« i onog 4. »Apokalipsa«, neophodno je razumevanje i uva‘avanje izuzetno velike odnosno {iroke amplitude promena koje su u toku. Mene o kojima je ovde re~, naime, nisu samo one obi~ne, male, unutarsistemske, mada, naravno, ima i njih, nego su, pored ovih, ovde na delu i one druge, velike, pa i najve}e promene, odnosno promene iz jednog, starog, iscrpljenog, poznomodernog, u neki drugi, novi, jo{ uvek nedovoljno odre|eni istorijski sistem. Razumevanje ovih najve}ih, istorijsko–sistemskih amplituda i promena, posebno je va‘no za razumevanje poslednjeg, ~etvrtog odeljka ~etvrtog dela Belle époque–a. Naime, ukoliko je u tre}em odeljku ovog dela uglavnom re~ o unutra{njim, odnosno unutar–sistemskim, u njegovom ~etvrtom odeljku uglavnom je re~ o vanjskim, pa i najvanjskijim, izvan–sistemskim, anti–sistemskim, ili, jo{ preciznije, alter–sistemskim istorijskim (pro)menama. Pri tome, ne treba zaboraviti, kako je svaka pri~a o velikoj promeni, jedno vreme, bila na lo{em, ~ak veoma lo{em glasu. Kao »velika pri~a«. U poslednjoj ~etvrtini XX veka, naime, narasla kriti~ka svest, poznata kao »postmoderna« (socijalna) teorija i literatura, svaku (ili skoro svaku) pri~u o velikoj promeni, delegitimisala je kao »veliku pri~u«, odnosno (sledi samo jo{ nekoliko najpoznatijih varija136

cija ove poznate pa i slavne delegitimacije) kao »krizologiju«, »katastrofizam«, »apokalipsu«. [ta re}i o ovoj delegitimaciji, posebno u vezi sa velikom amplitudom i promenom, o kojoj se govori u tre}em i ~etvrtom odeljku, pa i u celokupnom ~etvrtom delu, i u svim drugim delovima Belle époque–a? U ovom kratkom uvodu, mo‘da samo dve va‘ne stvari. Prvo, u razvoju same »postmoderne« teorije i literature, valja razlikovati najmanje dve faze, onu prvu, ranu »postmodernu«, koja je istekla negde tamo krajem 1980– ih, i drugu, poznu »postmodernu«, koja je trajala otprilike od kraja 1980–ih, po~etka 1990–ih, do kraja 1990–ih, a u izvesnoj meri traje i danas. Prvu, ranu »postmodernu«, karakterisala je uglavnom opravdana kritika »velike pri~e«, pri ~emu odmah i obavezno treba dodati odnosno precizirati, kako je to bila kritika odnosno »dekonstrukcija« la‘ne, ideologizovane, potro{ene »velike pri~e«. »Velike pri~e« pozne moderne, kao i svih njenih naj~e{}ih pratilja, {to }e re}i Nacije, Dr‘ave, Istorije, Razvoja, Progresa, koji su svi zajedno uobrazili da mogu ostati ve~no mladi, jaki i delatni, ~ak uprkos sve brojnijim i o~iglednijim »sigurnim znacima smrti« jednog istorijskog sistema, koji su nedvosmisleno upozoravali kako nije tako. U tom smislu, najve}i deo ove kritike, bio je, kako je ve} istaknuto, sasvim opravdan. U tom smislu, uostalom, i sama knjiga Belle époque, kao Kritika dogme progresa, kako to precizira njen podnaslov, predstavlja samo jednu od vremenski dalekih ali duhovno bliskih srodnica odnosno naslednica, ove odnosno rane »postmoderne«, da je tako nazovemo. Drugu, poznu »postmodernu«, onu koja, u izvesnoj meri, u obliku razli~itih recikliranih fragmenata, traje jo{ i danas, me|utim, najve}im delom, karakteri{e jedna izrazito lo{a apstrakcija i apsolutizacija. Lo{a apstrakcija i apso137

lutizacija odbacivanja svake a ne samo la‘ne »velike pri~e«, dakle odbacivanje »velike pri~e« kao takve, bez obzira, odnosno uprkos slo‘enoj ali nespornoj ~injenici, da postoje la‘ne, fantasti~ne, ideolo{ke, ali i one druge, istinite, realne, istorijske »velike pri~e«. Jedna od ovih potonjih, jeste i istinita, realna, istorijska »velika pri~a« konkretne smene istorijskih sistema, o kojoj je re~ u ovom delu Belle époque– a, pa i u ovoj knjizi kao celini. Slepilom za ovu veliku, ali realnu i konkretnu istorijsku smenu, veliki, mo‘da i najve}i deo pozne »postmoderne«, nu‘no je pao u jednu vrstu (ne)svesnog konzervativizma, koji sav po~iva na onoj neizre~enoj ali sna‘noj predrasudi, o neistori~nosti istorijskog sistema, koja opet u sebi krije jednu jo{ neizre~eniju ali i jo{ sna‘niju predrasudu, zapravo apologetiku spram vladaju}ih institucija, grupa, i interesa. Na taj na~in, veliki, mo‘da i najve}i deo pozne »postmoderne«, postao je (ne)voljni sau~esnik, u proizvodnji i {irenju velike poznomoderne dezorijentacije i konfuzije, koja sistemski interregnum, te ljudsku bol i patnju, {to zakonito ispunjavaju svaki prelaz izme|u dva velika istorijska sistema, onog odlaze}eg i onog dolaze}eg, samo mo‘e da produ‘i i pove}a. Uprkos opisanom nedostatku, jedan deo, preciznije najve}i deo rane, te jedan manji deo pozne »postmoderne«, zadr‘ao je svoju punu saznajnu, pa i naj{iru prakti~nu vrednost (i to je ona druga va‘na stvar koju je u ovom kratkom uvodu u ~etvrti deo Belle époque–a valjalo re}i u vezi sa onom delegitimacijom). To je onaj deo »postmoderne«, koji s razlogom upozorava, na pove}ani rizik, dakle rizik, ne i neizbe‘nost, svake »velike pri~e«, da, namerno ili nenamerno, svejedno, sklizne u onu staru i dobro poznatu, ideolo{ku, manipulativnu la‘nost (kod »male pri~e« manji je ne samo rizik nego i {teta od ovog isklizavanja kada se desi). Pouka koju svako racionalan mo‘e da izvu~e 138

iz ovog upozorenja, jeste ono {to uva‘ava i ~etvrti deo Belle époque–a, naime, da svoju »veliku pri~u« bez prestanka dr‘i otvorenom za na~elnu kritiku i samokritiku, te, posebno, za iskustvenu odnosno nau~nu metodolo{ku proveru. Jo{ kada bi i pozna »postmoderna«, odnosno ono {to je od nje jo{ ostalo, prihvatila ovu va‘nu pouku. To bi bilo dobro za nju, ali i za celokupnu poznu modernu.

139

1.

JEDNO

Jedno i Mno{tvo su, zapravo, dva glavna utiska, ili, mo‘e se i tako re}i, dva glavna aspekta, koje donosi na{e »razbijeno« posthladnoratovsko odnosno poznomoderno vreme. Kod Jednog u prvom planu je Jedno u Mno{tvu, kod Mno{tva u prvom planu je Mno{tvo iz Jednog. Jedno u Mno{tvu izaziva fascinaciju, Mno{tvo iz Jednog konfuziju, i to su dve glavne, povezane, ali razli~ite impresije ovog vremena. Kako to Jedno u Mno{tvu izaziva fascinaciju? Pre svega tako {to subjekt koji posmatra »razbijeno« posthladnoratovsko odnosno poznomoderne Mno{tvo, ukoliko je dovoljno pa‘ljiv i strpljiv (minimalna inteligencija i imaginacija se podrazumevaju), posle izvesnog vremena po~inje da prime}uje (i to je ono {to fascinira, u pozitivnom smislu te re~i, jer re~ je o novoj, otkrivala~koj, i uzbu|uju}oj spoznaji), kako se ispod fenomenalne, uznemirene i bu~ne povr{ine Mno{tva, uspostavlja (ili je ve} bilo uspostavljeno), ono najdublje ontolo{ko Jedno, koje se nije videlo odmah, ali koje, kao »sveprisutni i svemogu}i« duh poznosti, odozdo, dubinski, sna‘no, odre|uje, pro‘ima i povezuje, sve fragmentirane delove nekada celog a sada »razbijenog ogledala«. Moja prva fascinacija ove vrste, dogodila se jo{ krajem 1980–ih, po~etkom 1990–ih, u ranoj odnosno najranijoj fazi postkomunisti~ke tranzicije, kada sam, kao i mnogi drugi, sa ne malim iznena|enjem, ~ak nevericom, po~eo 140

da prime}ujem, kako najve}i deo doju~era{nje komunisti~ke, do tada anti–nacionalisti~ke politi~ke nomenklature, bez ve}ih ideolo{kih ili emotivnih problema, sada sasvim lagano prelazi u redove novoosnovanih, konzervativno–narodnja~kih, agresivno–nacionalisti~kih, pa i fa{isti~kih pokreta i partija. Problem nije bila percepcija, nego interpretacija. Za nas koji smo odrasli i ‘iveli u eks odnosno postkomunisti~kim, i u eks odnosno postjugoslovenskim zemljama, naime, puka percepcija re~enog prelaza, uop{te nije bila problem, zato {to smo svi mi one tranzicione nomenklature, poznavali dobro, ~ak veoma dobro, poimenice, pojedina~no, li~no, personalno. Interpretacija, tuma~enje, razumevanje, me|utim, jeste bilo problem, zato {to je bilo potrebno izvesno vreme, najpre da se shvati sva relativnost odnosno ograni~enost razlike i sukoba izme|u komunista i nacionalista, koje su dugo obele‘avale jedno ranije ali o~igledno sve vi{e odlaze}e vreme, a zatim, jo{ vi{e, da se shvati onaj najdublji, poznomoderni izvor, i ona najdublja, poznomoderna matrica, iz koje su dolazili jedni i drugi, komunisti i nacionalisti, kao i njihova aktuelna, fascinantna tranzicija odnosno konverzija. Moja druga fascinacija ove vrste, bila je manje lokalna odnosno regionalna, a vi{e globalna, i mada je u izvesnoj meri predstavljala produ‘etak one prve, istovremeno je bila i relativno nova i samostalna. Re~ je o relativno novoj i samostalnoj, neodarvinisti~koj ideolo{koj dominanti, koja je, od kraja hladnog rata, po~ela sna‘no, odnosno dominatno, da zapljuskuje, obele‘ava i formira novi ideolo{ki spektar. U globalnim razmerama, posthladnoratovsko ideolo{ko Mno{tvo, predstavilo se ve} po~etkom 1990–ih, preko nekoliko tada planetarno poznatih, ~ak slavljenih ~lanaka, knjiga i ideja. Re~ je, pre svega, o dva ameri~ka ~lanka, knjige i ideje, onoj o »sukobu civilizacija« Semjuela 141

Hantingtona, i onoj o »kraju istorije« i trijumfu liberalne demokratije Frensisa Fukujame. I dok sam relativno rano, ako ne i odmah, uo~io onu dubinsku jednost, zajedni~ku matricu i konvergenciju, koja je povezivala »soft« odnosno »civilizacijsku« verziju Semjuela Hantingtona, na jednoj, centralnoj, i »hard« odnosno agresivno–nacionalisti~ku verziju Slobodana Milo{evi}a, Franje Tu|mana i ostalih balkanskih neofa{ista, na drugoj, perifernoj strani svetskog sistema, moram priznati da mi je za »provaljivanje« dubinskog koda, odnosno konekcije »~istog liberalizma« Frensisa Fukujame na ovu jednost, matricu i konvergenciju, trebalo mnogo vi{e vremena. A u stvari, tek ova poslednja »provala«, spoznaja da je i »~isti liberalizam« Frensisa Fukujame, zapravo, samo jo{ jedan preru{eni, odnosno veoma preru{eni vid novog posthladnoratovskog socijal–darvinizma, dovela me je do ovog potonjeg, kao do najmanjeg zajedni~kog imenitelja posthladnoratovskog ideolo{kog spektra. Sve do tada, ono jedno, zajedni~ko i najdublje, odnosno ono najvi{e i najdalje, {to sam prepoznavao u slo‘enim i promenljivim fenomenologijama, ideologijama i retorikama, centralnog hantingtonovskog »sukoba civilizacija«, i (polu)perifernog milo{evi}evskog i tu|manovskog agresivnog nacionalizma i neofa{izma, bio je samo preterani etni~ki determinizam, dakle jedan vi{e metodolo{ki, nego ideolo{ki i istorijski element i nedostatak. Videti Jedno u Mno{tvu, ostala je moja trajna preokupacija i fascinacija. Prve dve fascinacije, koje sam gore opisao, bile su dobra psiholo{ka i ukupna priprema, za moju (hronolo{ki) tre}u i poslednju fascinaciju ove vrste. A ona se dogodila posle 2000–e, preciznije nakon 24. septembra odnosno 5. oktobra 2000, dakle nakon pada re‘ima Slobodana Milo{evi}a u Beogradu i Srbiji, a jo{ vi{e nakon 11. septembra 2001, odnosno nakon teroristi~kog 142

napada Al Kaide na Njujork, Va{ington i SAD. Velike lokalne, regionalne i globalne promene, pa i turbulencije, koje su doneli, ili, bolje, fermentirali ovi dramati~ni doga|aji, u mom radu i »radionici«, koincidarale su sa zavr{avanjem Dinamike ni{tavila i po~etkom rada na Belle époque. U svakom slu~aju, moja tre}a fascinacija Jednim u Mno{tvu, zapo~ela je uvi|anjem, da su ~ak i dogma progresa i dogma apokalipse, ina~e, ideolo{ki i retori~ki, ~esto, na smrt suprotstavljene, zapravo, na jednom dubljem, su{tinskom nivou, dve veoma bliske, ~ak »blizana~ki« bliske dogme (ne{to {to se, ~ak i sinhrono, a ne samo dijahrono, mo‘e uo~iti, i u ideologijama, retorikama i tehnikama, D‘ord‘a Bu{a Mla|eg, i njegovih »neocons«–a). Ova inicijalna svest, kasnije se samo razvila, u »skandaloznu« odnosno »skandalizuju}u« spoznaju, o dubinskoj odnosno najdubljoj jednosti i konvergenciji, tako razli~itih i sukobljenih faktora, kao {to su »neoliberalne« (zapravo neoimperijalne i militaristi~ke) SAD D‘ord‘a Bu{a Mla|eg, te »neosocijalisti~ke« (zapravo, tako|e, makar jednim delom, neoimperijalne i militaristi~ke) EU Havijera Solane, na jednoj, i teroristi~ke Al Kaide Osame Bin Ladena, na drugoj strani. Desno dno na{e tre}e velike pozne, naime, pozne moderne, nije, me|utim, samo mesto u kojem se beskona~no recikliraju potro{eni elementi starog i odlaze}eg istorijskog sistema, nego je i mesto u kojem se kreativno za~inju elementi novog i dolaze}eg istorijskog sistema. Elementi novog humanizma, ili, ukoliko prevlada negativna, a ne pozitivna sinergija, elementi novog varvarstva. Zbog izrazito ranog stadijuma razvitka ovih elemenata, u vezi sa njima, na ovom mestu, slede jo{ samo dva sasvim sa‘eta upozorenja i komentara. Prvo, elementi novog i dolaze}eg, za~inju se u okviru starog i odlaze}eg, pa je zbog toga neophodna, najpre, velika opreznost, da se ~isto subjektivnom gre{kom ne po143

me{aju elementi starog i novog, a zatim (a to je zapravo samo nastavak prethodnog) i velika sposobnost, da se ovi drugi prepoznaju na vreme (~ak i kada su stvarno odnosno objektivno pome{ani sa onim prvim, kako to ve}, u po~etku, naj~e{}e i biva). Uz punu svest o ograni~enosti svake pa i ove velike istorijske analogije (o tome je op{irnije bilo re~i u tre}em odeljku prvog dela Belle époque–a), u ovom lu~enju i prepoznavanju, od velike pomo}i, mo‘e da bude, i ono mega–istorijsko posmatranje, upore|ivanje i povezivanje, na{e tri velike pozne, pozne antike, poznog srednjovekovlja, i pozne moderne, sa zumiranjem ona dva velika prelaza, koja su nam istorijski ve} dobro poznata, onog iz pozne antike u rano srednjovekovlje, i onog iz poznog srednjovekovlja u ranu modernu. Treba, naime, pa‘ljivo videti, da li, odnosno {ta, iz ova dva velika prelaza, koja su nam istorijski ve} dobro poznata, mo‘e pozitivno da se nau~i, o onoj me{avini starog i novog, te o onom lu~enju i prepoznavanju ovog drugog, {to bi, eventualno, moglo da bude korisno, i za imaginaciju, konstrukciju i kreaciju, novog istorijskog sistema, u na{em aktuelnom, poznomodernom vremenu i prelazu. Drugo najavljeno upozorenje odnosno komentar odnosi se na preciziranje zna~enja sintagme »novo varvarstvo«. U Belle époque–u, naime, ova sintagma upotrebljava se isklju~ivo za negativnu (dakle nikako ne i za pozitivnu) varijantu novog i dolaze}eg istorijskog sistema. Navedeno preciziranje, to iskusniji ~itaoci sigurno ve} prepoznaju, suprotstavlja se onoj, delom marksisti~koj, delom, ~ak ve}im delom, ni~eanskoj sklonosti, da se varvarstvo, preciznije nasilje, jo{ preciznije »revolucionarno nasilje«, nihilisti~ki legitimizuje, kad god je to, prema proceni legitimizatora, neophodno radi stvaranja »novog dru{tva« odnosno »novog ~oveka«. Ne odri~u}i legitimnost svakoj sili odnosno sili kao takvoj (tako i sili vlasti, koja je, ve} i po ud‘beni~koj definiciji, monopol legitimne prinude, ali i sili po144

bune odnosno pravu na pobunu protiv vlasti, kada ova prekora~i granice sopstvene legitimnosti), na{e suprotstavljanje je konkretno, istorijsko i uslovno, a ne apstraktno, apsolutno i bezuslovno. Najpre, ovo suprotstavljanje odbacuje svaku »prekomernu silu« (da tako najkra}e rezimiramo slo‘enu dramu »revolucionarnog nasilja« na{eg vremena), a posebno odbacuje svaku »prekomernu silu« ovog nasilja, koja se kona~no i nepovratno pretvorila u autoritarni odnosno totalitarni sistem ({to je ve} bila tragi~na kulminacija XX veka). A zatim, jo{ zna~ajnije, zapravo najzna~ajnije, ovo suprotstavljanje ima na umu i jednu novu odnosno apsolutno novu ~injenicu druge polovine ovog (XX) veka. Otkri}e apsolutnog odnosno nuklearnog oru‘ja. Ukoliko je, pre ovog otkri}a, »revolucionarno nasilje« (naravno, i ono pod uslovom da je legitimno, ograni~eno i kontrolisano), i moglo da ima nekog smisla, to, posle ovog otkri}a, vi{e sigurno nije slu~aj. U uslovima apsolutnog odnosno nuklearnog oru‘ja, bilo kakav revolucionarni makijavelizam odnosno nihilizam, i sam je postao apsolutno zastareo, potro{en i besmislen. Ironi~no, i ovde bi mogla da se primeni stara latinska odnosno rimska maksima Quod licet Iovi non licet bovi ([to je dopu{teno Jupiteru, odnosno bogu, nije dopu{teno volu, odnosno obi~nom ~oveku), ili, prevedeno na na{ problem, {to je (samo)dopu{teno Kartelu (novih monopolista, turbo–kapitalista, kapitalista–feudalaca, imperijalista, militarista, dr‘avnih, i obi~nih terorista), nije dopu{teno Alternativi (novih anti– monopolisti~kih saveza, polanjijevski shva}enih »self–protecting« dru{tava, te novih pacifista, ekologista, i humanista). Zbog toga je gore, na po~etku, i eksplicitno nagla{eno, kako se u Belle époque–u, sintagma »novo varvarstvo«, upotrebljava isklju~ivo za negativnu, dakle ne i za pozitivnu, varijantu novog i dolaze}eg istorijskog sistema. 145

2.

MNO[TVO

Druga glavna impresija na{eg odnosno posthladnoratovskog vremena, jeste velika duhovna, mentalna, emotivna, i ukupna konfuzija. Neposredno i fenomenalno, ovu konfuziju izaziva ono nepodno{ljivo Mno{tvo, koje dolazi iz onog Jednog. Ali je najdublji i najsna‘niji izvor, iz kojeg dolazi sama ova konfuzija, kao i ono njeno Mno{tvo, i ono njegovo Jedno, zapravo, potpuno nerazumevanje, ili, jo{ gore, krivo razumevanje na{eg istorijskog vremena. A na{e istorijsko vreme je, kao {to znamo, vreme pozne moderne. U poslednjih dvadesetpet vekova, ovo vreme mo‘e da se uporedi samo sa vremenom pozne antike, i vremenom poznog srednjevekovlja. U svakom slu~aju, re~ je o vremenu poznosti, starenja, slabljenja, i opadanja istorijskog sistema. Po teoriji haosa Ilje Prigo‘ina, to je vreme u kojem je sistem u stanju koje je »daleko od ravnote‘e«. A u ovom stanju, sistem po~inje da se pona{a druga~ije, nego {to se pona{ao u stanju ravnote‘e. U stanju pune i stabilne ravnote‘e, sistem se pona{ao po zakonima deterministi~ke, njutnovske fizike, u stanju koje je »daleko od ravnote‘e«, on po~inje da se pona{a po nekim novim pravilima, odnosno po zakonima postnjutnovske, ili prigo‘ijanske fizike, kako ih je na jednom mestu, u predgovoru za Order Out Of Chaos, u po~ast autoru ovog dela, nazvao sam Alvin Tofler. Situacija je, dakle, ovakva: sistem je u stanju koje je »daleko od ravnote‘e«, ali najve}i broj aktera, to jo{ uvek ne zna, pa, po inerciji, produ‘ava da funkcioni{e pomo}u 146

stare, »ravnote‘ne«, deterministi~ke svesti. Ili, ne{to druga~ije formulisano: sistem je u fazi starenja, slabljenja, i opadanja, ali najve}i broj aktera, ovo prosto ignori{e, i nastavlja da funkcioni{e pomo}u u me|uvremenu sve zastarelije i sve opasnije dogme progresa. Rezultat je predvidiv i kontraproduktivan: porast broja disfunkcija, neravnote‘a i turbulencija, te sve te‘e starenje, slabljenje, i opadanje sistema. I sve ve}a konfuzija, nelagoda, i strah, stalni »subjektivni« pratioci ovakvih »objektivnih« stanja sistema. Konfuzija, nelagoda, strah, posebno su veliki, intenzivni, jaki i destruktivni, u prisustvu odnosno suo~avanju sa fenomenom preokretanja, koji je jedan od najra{irenijih i najmarkantnijih endema na{eg vremena. Kompleksnost, ambivalencija i kontradikcija, »jedinstvo i borba suprotnosti«, jednom re~i dijalektika, stalna je odlika stvari, tako da ono Mno{tvo u Jednom, latentno, pritajeno i »nevidljivo«, egzistira ~ak i u najstabilnijim stanjima sistema, ali se tek u stanjima sistema koja su »daleko od ravnote‘e«, ovo »uspavano« Mno{tvo »budi«, aktivira, osloba|a, a u slu~aju nekontrolisanih turbulencija, i »divlja«, eskalira, eksplodira. Na o~igled zate~enih, zapanjenih, i zapla{enih, stvari prelaze u svoju suprotnost. To je fenomen preokretanja. Dijalektika koja izlazi na svetlo dana. Sa stanovi{ta stare svesti i nauke, ovaj fenomen jednostavno ne mo‘e da se shvati. Zbog toga najve}i broj aktera ovaj fenomen i do‘ivljava kao ~udo. Ali ne vi{e kao pozitivno ~udo, koje fascinira, pokre}e, animira, nego, upravo obrnuto, kao negativno ~udo, koje blokira, paralizuje, inhibira. Koje izaziva onaj »sle|eni«, nemi, munkovski u‘as i krik. I u ovoj stvari, postjugoslovenske zemlje, bile su prvi, nesre}ni pioniri. Najpre, ~udo i konfuzija, nelagoda i strah. Kolaps ~itavog jednog poznatog i bliskog sveta. Zemlje, dr‘ave, partije. I nekontrolisano, podivljalo, agresivno 147

mno{tvo nekih novih, nepoznatih i prete}ih svetova, zemalja, dr‘ava, entiteta. A zatim, i onaj beskona~ni u‘as i krik. Kao bezglasni odgovor, na ono zastra{uju}e preokretanje, prela‘enje u suprotnost, dijalektiku koja se »sveti«. Zna~ajno, ako ne i najzna~ajnije mesto, ovoj zastra{uju}oj, »osvetni~koj« dijalektici, prela‘enju, i preokretanju, posve}uje i francuski politikolog Ksavier Bugarel, u svojoj izvanrednoj studiji postjugoslovenske odnosno posthladnoratovske Bosne i Hercegovine. ^itava tre}a, sredi{nja glava ove studije, posve}ena je upravo ovom tragi~nom preokretanju: »Chapitre III: BON VOISINAGE ET CRIME INTIME: Comment passe–t–on du bon voisinage au crime? Comment le voisin d’hier se transforme–t–il en assassin? Ces questions resument l’une des enigmes centrales du conflit bosniaque« odnosno » Glava III: DOBAR KOM[ILUK I BLISKI ZLO^IN: Kako se od dobrog kom{iluka dolazi do zlo~ina? Kako se doju~era{nji sused preobra‘ava u ubicu? Ova pitanja rezimiraju jednu od sredi{njih enigmi bosanskog konflikta« (Xavier Bougarel, Bosnie, anatomie d’un conflit, La Decouverte, Paris, 1996, strana 81). Do razvijenih i demokratskih zemalja sveta, pa i do najrazvijenijih i najdemokratskijih SAD, na{e preokretanje, sa svom svojom prate}om konfuzijom, nelagodom, strahom, putovalo je (i pri tom narastalo) punih deset godina, no, kada je tamo najzad stiglo, manifestovalo se u svoj svojoj zastra{uju}oj, kafkijansko–munkovskoj silini i mu~nini. U jednoj od najboljih, najdubljih i najhrabrijih kritika postjedanaestoseptembarskih SAD, u knjizi The Sorrows of Empire: Militarism, Secrecy, and the End of the Republic (Henry Holt and Company, A Metropolitan/Owl Book, New York, 2004), njen autor, ameri~ki politikolog ^almer D‘onson, lucidno je ukazao, ne samo na sve nesporno negativne posledice, koje je jedan spolja{nji imperijalni rat 148

(onaj u Iraku 2003), imao za unutra{nji politi~ki razvoj u samim SAD (»militarizacija« dru{tva, nametanje »tajnosti«, te »kraj republike« kao, u tradiciji SAD, posebno negativna, ~ak apokalipti~ki negativna posledica), nego i na do ju~e gotovo nezamislivu konfuziju, me{avinu, mno{tvo, tako ideolo{ki i politi~ki heterogenih, raznorodnih, i nespojivih elemenata, u administraciji D‘ord‘a Bu{a Mla|eg, kao {to su elementi militaristi~kog imperijalizma jednog Teodora Ruzvelta, s jedne, i idealisti~kog imperijalizma jednog Vudroa Vilsona, s druge strane, te elementi »hri{}anske« populisti~ke desnice, s jedne, i dogmatske trockisti~ke levice (u bekgraundima i profilima nekih od vode}ih ideologa Bu{evih mladih »necons«–a), s druge strane.

149

3.

»PROGRES«

Re~i iz naslova tre}eg i ~etvrtog odeljka ~etvrtog dela Belle époque–a, stavljene su pod znake navoda, da bi se naglasilo ideolo{ko »napu{tanje« odnosno udvajanje realnosti koje se de{ava. »Progres« i »apokalipsa«, dakle, kao odgovaraju}e dogme, ideologije i retorike, za razliku od progresa i apokalipse, kao realnih istorijskih ~injenica, procesa i tendencija. U tom smislu, posebno kada je re~ o slo‘enom istorijsko–duhovnom odnosno dru{tveno–ideolo{kom kompleksu, vezi i interakciji izme|u progresa i dogme progresa, ovde mo‘emo samo jo{ jednom da uputimo, na odgovaraju}a razmatranja, elaboracije i preciziranja, koja su o tome izlo‘ena u prvom delu Belle époque–a. Re~eno ideolo{ko »napu{tanje« odnosno udvajanje, naravno, zna~ajno menja, dopunjava, modifikuje, deformi{e, iskrivljuje, pa zbog toga, naravno, i do zla boga komplikuje, ali, ipak, ne mo‘e u potpunosti i da poni{ti, ukine, elimini{e, eksterminira istorijsku realnost iz koje proizilazi, i kojoj u krajnjoj liniji i samo pripada. U tom smislu, i sve ~etiri mene »progresa« odnosno dogme progresa, koje su u drugom delu Belle époque–a analizirane kao ~etiri tipa dogme progresa (herojski, tragi~ni, cini~ni, i sadisti~ki tip dogme progresa), u krajnjoj liniji, ipak, pripadaju na{em aktuelnom, poznomodernom, savremenom svetskom sistemu u opadanju, kao jednom konkretnom istorijskom sistemu, i, kao takvi, predstavljaju unutra{nje mene tog sistema (kao {to }e tek »prelivanje« iz ovih u apokalipti~ki tip, a zatim 150

»prelivanje« odnosno mene unutar samog apokalipti~kog tipa, te eventualno za~injanje i razvijanje nekog novog ali pozitivnog tipa, predstavljati vanjske pa i najvanjskije mene aktuelnog istorijskog procesa). Razmatranje ~etiri oblika dogme progresa, najpre kao ~etiri tipa, unutar drugog dela, a zatim i kao ~etiri mene, unutar ~etvrtog dela Belle époque–a, nije, me|utim, nikakvo nepotrebno, suvi{no ponavljanje istog. Re~ je o razli~itim aspektima ili akcentima stvari. U drugom delu, naime, re~ je o stati~kom, u ~etvrtom delu o dinami~kom aspektu ili akcentu stvari. A ova razlika, posebno ona dinamika mena, zna~ajna je kako za bolje razumevanje i pra}enje unutra{njih preobra‘aja, iz ona prva dva, relativno pozitivna tipa (herojskog i tragi~nog tipa, u kojima, naro~ito u herojskom tipu, ima i nekih pozitivnih elemenata), u ona druga dva, apsolutno negativna tipa dogme progresa (u onaj cini~ni i onaj sadisti~ki tip, u kojima pozitivnih elemenata vi{e nema ~ak ni u ostacima), tako i za bolje pra}enje i razumevanje vanjskih pa i najvanjskijih mena, koje tako dramati~no obele‘avaju upravo na{e poznomoderno vreme, a koje se kre}u u veoma {irokom i jo{ uvek tek zapetom luku, od poslednjih raspada odnosno »izotopa« dogme progresa, preko prvih za~etaka »apokalipse«, do prvih i jo{ nascentnijih oblika nekog mogu}eg novog humanizma. A {to u onim unutra{njim menama (iz ona prva dva, relativno pozitivna, u ona druga dva, apsolutno negativna tipa dogme progresa), te u onim vanjskim pa i najvanjskijim menama (iz one dogme progresa u onu dogmu apokalipse ili u neki novi kreativni odgovor), ovaj ili onaj pojedinac, politi~ar ili analiti~ar, ispadne na ovu, ili na onu stranu, pa zavr{i u cini~no–sadisti~kom, apokalipti~kom, ili, suprotno, u nekom drugom, alternativnom, boljem, neohumanisti~kom tipu, to je, naravno, uvek, pa i ovde, 151

stvar ovakve ili onakve, ovolike ili onolike, manje ili ve}e psihi~ke, intelektualne i ukupne duhovne odnosno subjektivne kondicije pojedinca o kojem je re~ (iako ni jednog momenta ne treba zaboraviti ni onu drugu, objektivnu uslovljenost ovog sve u~estalijeg ispadanja, pre svega onu objektivnu poznomodernu vremensku zonu i dinamiku preokretanja, koja je istorijska i sistemska po svom karakteru). Pri tome, u ovom krajnje slo‘enom i osetljivom subjektivno–objektivnom kompleksu, posebnu va‘nost, sve vi{e dobija, i jedan vi{e i {ire psiholo{ki, nego ~isto i u‘e kognitivni (saznajni) mehanizam. U uslovima sve ve}e sistemske nestabilnosti, te posledi~ne i rastu}e nesigurnosti, naime, sve vi{e je onih, koji psiholo{ko »re{enje« za re~ene probleme, pronalaze, odnosno imaju iluziju da pronalaze, u velikom i retardiraju}em pojednostavljivanju. Dobro je poznato, dve najra{irenije »alotropske modifikacije« ovog pojednostavljivanja, jesu relativizam i fundamentalizam. Primenjeni na na{u pri~u o varljivom bel– epoku, relativizam i fundamentalizam »alotropski« funkcioni{u na slede}i na~in: dok relativizam u najve}oj meri nosi onu veliku unutra{nju retro–menu, od herojsko–tragi~nog prema cini~no–sadisti~kom tipu dogme progresa, fundamentalizam u najve}oj meri nosi onu jo{ ve}u, vanjsku, pa i najvanjskiju retro–menu, od dogme progresa prema dogmi apokalipse. Razlika izme|u relativizma i fundamentalizma, najjasnije se manifestuje prilikom njihovog razli~itog tretiranja, (super)slo‘ene dijalektike istorijskog kontinuiteta i diskontinuiteta. I to tako {to onaj prvi, relativizam, hipertrofira kontinuitet, a atrofira diskontinuitet, ~ime se onda obja{njava i ona na{a velika unutra{nja retro–mena, dok ovaj drugi, fundamentalizam, obrnuto, hipertrofira diskonti152

nuitet, a atrofira kontinuitet, ~ime se, opet, obja{njava ona na{a druga, jo{ ve}a, vanjska, pa i najvanjskija retro–mena aktuelnog istorijskog procesa. Kona~no, ovde valja primetiti, jo{ jednu zanimljivu i va‘nu stvar. Uprkos tome {to opisane hipertrofije i atrofije, kod ove dve »alotropije«, idu u razli~itim, pa i suprotnim smerovima, naime, jedno je njima, ipak, zajedni~ko. To je ono njihovo veliko pojednostavljivanje, koje na kratak rok i »narkoti~ki« mo‘da i poma‘e, ali zato na dug rok i su{tinski, psiholo{ki i kognitivno, samo dodatno dezorijenti{e. Naprotiv, za minimalno kvalitetnu, progresivnu, i pouzdanu istorijsko–duhovnu orijentaciju, a zatim i za odgovaraju}u dru{tveno–politi~ku akciju, u na{em superslo‘enom, superdinami~nom i superosetljivom poznomodernom vremenu, neophodno je ne{to {to je sasvim suprotno od velikog pojednostavljivanja. U ovom i ovakvom vremenu, naime, nasu{no potrebno je, da ga tako nazovemo, veliko kompleksifikovanje, ili, da to ka‘emo i re~ima nove, postnjutnovske, prigo‘inovske fizike i nauke, nasu{no potrebna, zapravo jedino adekvatna, jeste »nauka o (super)kompleksnim i (super)dinami~kim sistemima«. Ono, me|utim, {to upravo ovu nauku, u na{em vremenu, naj~e{}e navla~i na hridi nerazumevanja, pa i sasvim pogre{nog, ~ak nakaradnog razumevanja, to je brkanje potrebe za jasnom i o{trom svesti, koja jeste neophodna, u slo‘enom i te{kom procesu otkrivanja i rasvetljavanja elemenata novog istorijskog sistema, na jednoj strani, i iluzije, fantazije, pa i ludila »~istog sistema«, koje je glavni sindrom svakog, ~esto privla~nog, ali zato jo{ ~e{}e, ako ne i uvek, nazadnja~kog fundamentalizma i pojednostavljivanja, na drugoj strani. Ludilu »~istog sistema«, treba zahvaliti i za to, {to je i eklektika kao takva, dakle eklektika uop{te, bez obzira na njen ovakav odnosno onakav kon153

kretni sadr‘aj, kvalitet ili nedostatak, ovde i danas, u velikoj meri, i a priori, na lo{em, ~ak veoma lo{em glasu. A to je potpuno pogre{no, neopravdano, i {tetno. Kao i sve druge stvari, naime, i eklektika mo‘e da bude veoma razli~ita, dobra ili lo{a, napredna ili nazadna, uspe{na ili neuspe{na, produktivna ili kontraproduktivna, zavisno ve} od njene ovakve ili onakve konkretne sadr‘ine, kvaliteta ili nedostatka. A osim toga, konkretno iskustvo dve velike i poznate istorijske tranzicije, one iz pozne antike u rano srednjovekovlje, i one iz poznog srednjovekovlja u ranu modernu, pokazalo je, kako je, u tranzicionim vremenima, po pravilu, mnogo bolja, inteligentnija, i produktivnija, upravo ova slo‘ena, dvojna (ili najmanje dvojna) formula, sastavljena od dva delimi~no konfliktna ali jednako va‘na elementa (eklektike, naime, i jasne odnosno o{tre svesti), nego ona druga, prosta, zapravo simplicisti~ka, jednoumna, i jednodimenzionalna formula, sastavljena od zavodljive ali opasne iluzije, fantazije i ludila »~istog sistema«. Otvorenost za kontradikciju i alternativu, spremnost i sposobnost za eksperimentalno mi{ljenje odnosno eksperimentisanje (u najboljem smislu te re~i), kreativna eklektika (u smislu prividnog paradoksa), ovo su samo razli~iti nazivi, za jo{ jednu zna~ajnu karakteristiku, koju je preporu~ilo iskustvo velikih istorijskih tranzicija. Ova (super)slo‘ena karakteristika, najbolje mo‘e da se poka‘e i razume, na jednom konkretnom primeru. Zbog toga, ovde, na samom kraju tre}eg odeljka, za tu svrhu, jo{ jednom, primer herojskog tipa dogme progresa. Najpre, otvorenost za kontradikciju i alternativu. Jasno je da je herojski tip dogme progresa, u istorijsko–sistemskom smislu te re~i, krajnje heterogen, ambivalentan, i kontradiktoran, i da mu je zbog toga neophodna odre|ena sistemska dopuna, korekcija, i alternativa. U ovom tipu, naime, postoji ne{to {to je 154

manje ili vi{e negativno. To je, pre svega, njegovo dogmatsko vezivanje, za jedan konkretni istorijski sistem, koji je danas ve} manje ili vi{e istorijski prevazi|en, i to je ono {to jednostavno treba odbaciti, ili, ne{to obzirnije re~eno, prevladati. U ovom tipu, me|utim, postoji i jedna komponenta, koja je manje ili vi{e pozitivna. To je, pre svega, ona njegova osnovna, herojska supstanca, koja je veoma bliska, ako ne i identi~na, sa »asketskim tipom« Pitirima Sorokina, antropolo{kim fundamentom i uslovom homo sapiens–a, koji svakako treba sa~uvati, i, ukoliko to ne zvu~i isuvi{e utilitarno, iskoristiti. Zatim, ona spremnost i sposobnost za eksperimentalno mi{ljenje odnosno eksperimentisanje (u najboljem smislu te re~i). Multi–varijantna analiza i simulacija, to je ono najmanje, {to ova spremnost odnosno sposobnost podrazumeva. Istorija je probabilisti~ka i multilinearna, a ne deterministi~ka i unilinearna, kakvu je zami{lja i name}e svekolika i beskona~na dogmatika. Probabilisti~ka i multilinearna, a ne deterministi~ka i unilinearna, istorija je u svim vremenima, ali je ona takva posebno i akutno u vremenima velikih istorijskih tranzicija. Zbog toga je ona spremnost odnosno sposobnost za eksperimentalno mi{ljenje, te ona multi–varijantna analiza i simulacija, koju ova podrazumeva, u ovim i ovakvim vremenima, jo{ neophodnija. U na{em primeru, to zna~i da ona na{a pozitivna, herojska komponenta, ne sme prosto, mehani~ki, i unilinearno, samo da se reciklira, nego da ona mora da se kreativno, eksperimentalno, i multilinearno, istorijski »reinterpretira«. Najzad, i ona kreativna eklektika. Su{tinski novo, u istoriji se retko javlja transparentno, neposredno, otvoreno. Naprotiv, kao su{tinski novo, naj~e{}e se krivo predstavlja, ne{to {to je, zapravo, su{tinski staro, izno{eno, i 155

potro{eno. I obrnuto, stvarno i su{tinski novo, ~esto se javlja prikriveno, diskretno, pod prividom starog. Zbog toga je neophodna kreativna, a ne tek bilo kakva eklektika. Jasna i o{tra svest, a ne inercija. Imaginacija, a ne rutina. U na{em primeru, ona stara, herojska komponenta, kreativno povezana, kombinovana sa stvarno novim i pozitivnim, a ne samo prividno novim i pomodnim, »postmodernim« elementima.

156

4.

»APOKALIPSA«

U Belle époque–u, apokalipti~ki tip, ili apokalipsa, sa i bez znaka navoda (u smislu koji je obja{njen na po~etku prethodnog odeljka), predstavlja samo prvu i jo{ uvek nedovoljno razvijenu sliku stvari. Ova slika prikazuje tek prve, rane, nascentne crte, konture, likove i oblike, jednog novog i negativnog, postmodernog i postkapitalisti~kog istorijskog sistema, koji je u nastajanju. Najve}i deo ovog novog i negativnog istorijskog sistema u nastajanju, jo{ uvek je izvan na{eg istorijskog odnosno vremenskog horizonta. Nerazvijen, nepoznat, neizvestan. Zbog toga ni njegova prva slika, nije mogla, pa ni smela, da bude (mnogo) druga~ija. Iako jo{ uvek nedovoljno razvijena, me|utim, ova slika je ve} dovoljno podsticajna, upozoravalju}a, alarmiraju}a. Ovaj njen podsticajni, upozoravaju}i, alarmiraju}i karakter, najkra}e i najbolje rezimiraju, dve njene op{te karakteristike, i tri njene konkretne imaginacije (»uspani~ene ma{te«, kako je ove slike–metode, u Izvorima totalitarizma, nazvala Hana Arent). Dve njene op{te karakteristike, o kojima je ovde re~, jesu njena izrazita negativnost, i njena isto tako izrazita dijalekti~nost, a tri njene konkretne imaginacije, o kojima je ovde tako|e re~, jesu, najpre, »smak sveta« (kako ovu imenuje popularna apokalipsa), odnosno »nuklearno– ekolo{ki holokaust« (kako ovu ozna~ava razvijena i obrazovana svest), zatim »na{a posthumana budu}nost« (po istoimenoj knjizi Frensisa Fukujame), najzad i svet »zombija« 157

odnosno »‘ivih mrtvaca« (u interpretaciji D‘ord‘a Romera i Aleksandra Be~anovi}). Po|imo redom. Najpre, o onoj negativnosti. [to je ona prva slika prili~no negativna, depresivna, regresivna, ~ak apokalipti~na, naime, nije zbog toga {to je njen autor, pisac Belle époque–a, ili neki drugi, njemu bliski autor, ne{to posebno, ideolo{ki ili druga~ije mrzovoljan, nego, na ‘alost, zbog toga {to je takva aktuelna dominantna tendencija. Prvi obrisi novog, postkapitalisti~kog sistema, ~ak su toliko negativni, mra~ni, »mrki«, da se, sa tim u vezi, ve} sada mora da upozori, na najmanje dve velike metodolo{ke opasnosti. Prva je ona kojoj su ve} podlegli (bez)brojni aparatski mejnstrimeri, apologeti starog, ali i novog sistema, koji negativnu sliku ovog sistema jednostavno ne ‘ele da vide. Valjda nema potrebe da se posebno obrazla‘e, kako ovakva mejnstrimerska apologetika, samo dodatno komplikuje, pogor{ava, i, u krajnjoj liniji, ubrzava kolaps sistema. Druga je opasnost da se, zbog velike emotivne depresije i frustracije, izazvane onom prvom, negativnom, apokalipti~kom slikom sveta, zavr{i u nekoj vrsti metodolo{kog determinizma i fatalizma, koji bi, na taj na~in, ~ak i kada toga ne bi bio svestan, odnosno kada to ne bi hteo, ozna~io kona~nu i tragi~nu, intelektualnu i gra|ansku »kapitulaciju«, priznanje poraza tipa »There Is No Alternative«. Druga op{ta karakteristika, izrazita dijalekti~nost, govori, pre svega, o izrazitoj kompleksnosti, ambivalentnosti, i kontradiktornosti, one na{e prve slike odnosno tendencije. Ova karakteristika duboko pro‘ima sve nivoe njene odnosno na{e stvarnosti, od njenih najdubljih istorijsko–duhovnih matrica, preko dominantnih dru{tvenih i politi~kih procesa, do najkonkretnijih socijalnih i politi~kih fenomena i aktera. Tako, dogma progresa i dogma apokalipse, 158

predstavljaju, istovremeno, dve alternativne, ali i dve blizana~ke mentalne matrice. Dogma progresa je poznomoderna, dogma apokalipse postmoderna. A obe su blizana~ki fundamentalisti~ke. (Dovoljno inspirativno, da se zapitamo, da li je mogu}e da se nai|e i na suprotno, to jest na istorijsko–duhovne formacije, koje bi izgledale, ili, ~ak, i bile, kao stare, poznomoderne, a u sebi nosile skrivene za~etke potpuno novih, ali pozitivnih postmodernih razvoja.) Sli~no, i na jednom drugom, mnogo konkretnijem nivou, u individualnoj i masovnoj psihologiji, te ideologiji, retorici i ukupnom pona{anju, onoga {to bi moglo da se zove vladom D‘ord‘a Bu{a Mla|eg, nije te{ko prepoznati, ne samo neobi~nu sinhronu me{avinu, nego i isto tako neobi~nu, ako ne i neobi~niju, dijahronu sukcesiju »progresa« i »apokalipse«, i sve to u samo nekoliko prvih »(tre}e)milenijumskih« godina (2000–2006). Tri imaginacije (slike–metoda, »upla{ene ma{te«), jo{ su zanimljivije i podsticajnije. Posebno zbog toga {to se razvijaju jedna iz druge, i to tako {to je svaka slede}a konkretnija, razvijenija, i »plasti~nija« od one prethodne. Tako, ona prva, istovremeno je i najapstraktnija. I to jednako va‘i i za njenu popularnu i za njenu obrazovanu verziju. Izme|u ove dve verzije, dodu{e, postoje zna~ajne razlike (prva je biblijski, ~ak starozavetno stara, druga ovovremena, savremena, prva religiozna i moralisti~ka, druga lai~ka i scijentisti~ka), ali je obema zajedni~ki ovaj najvi{i stupanj apstrakcije. I u »smaku sveta«, i u »nuklearno–ekolo{kom holokaustu«, naime, u prvom planu je ona najve}a pretnja, opasnost, i bliskost totalnog i kona~nog (samo)uni{tenja, a ne i ovi odnosno oni njeni konkretni, istorijski, ekonomski, nau~no–tehnolo{ki i ostali uzroci, uslovi i faktori. O ovim uzrocima, uslovima i faktorima, re~ je u na{oj drugoj slici–imaginaciji, odnosno u »na{oj posthumanoj 159

budu}nosti« Frensisa Fukujame. U knjizi Our Posthumane Future, naime, Frensis Fukujama se u najve}oj meri bavi, upravo mogu}im dramati~nim, negativnim, ~ak apokalipti~kim posledicama na{eg savremenog nau~no–tehnolo{kog razvoja, posebno apokalipti~kim mogu}nostima nastanka neke potpuno nove, posthumane budu}nosti, pa i neke potpuno nove, posthumane, odnosno nehumane vrste, usled razvoja odnosno primene novih tehnologija, kao {to su neurofarmakologija, genetski in‘injering, kloniranje, i sli~no. U ovoj imaginaciji nema bukvalnog, fizi~kog »smaka sveta«, kako o ovome obi~no razmi{lja ona prva, popularna apokalipsa, ali je zato stvarna ~ovekova apokalipsa, odnosno kraj ~ovekovog sveta, u ovoj drugoj perspektivi, utoliko podmukliji, izopa~eniji, morbidniji. Kona~no, dok o ovoj imaginaciji razmi{ljate, krv vam se ledi u ‘ilama, ne samo, pa ni prvenstveno, zbog njenog zaista zastra{uju}eg, podmuklog, izopa~enog, i morbidnog rezultata i karaktera, nego, jo{ vi{e, zapravo najvi{e, zbog nemilosrdne spoznaje, da ova stra{na imaginacija, vi{e nije samo stvar neke daleke, ve} da je, naprotiv, stvar sasvim bliske, pa i najbli‘e, kako se to obi~no ka‘e, budu}nosti koja je po~ela. Ovde je pravo mesto, da se iznese i jedna kratka, ali za na{u temu zna~ajna komparativna refleksija, o ovoj, i o jednoj ranijoj knjizi Frensisa Fukujame. U odnosu na The End of History and the Last Man iz 1992, to je, naime, ta ranija knjiga, Our Posthuman Future iz 2002, predstavlja o~igledan napredak autora. Dok je prva od ove dve knjige bila ideolo{ki potpuno iskrivljena, neuravnote‘ena, »neura~unljiva«, kao dogmatika, apologetika i fantazija tobo‘njeg »trijumfa« tr‘i{ne ekonomije i liberalne demokratije u globalnim razmerama, druga je ve} mnogo realnija, konkretnija, i kriti~nija. Pa ipak, ni ona nije bila dovoljno 160

realna, konkretna, i kriti~na. Njena glavna nedovoljnost, nedostatak, limit, posledica je dru{tvene odnosno klasne ograni~enosti njenog autora. Za one koji su zaboravili da tako ne{to uop{te postoji, ne bi bilo lo{e da provere, te da se uvere, kako je upravo dru{tvena, »bur‘oaska« klasna ograni~enost, odnosno pripadnost vladaju}im intelektualnim i ideolo{kim krugovima, a preko ovih i vladaju}im klasama, te vladaju}im, zapadnim (super)nacijama sveta, Frensisa Fukujamu bitno hendikepirala, odnosno onemogu}ila da vidi dalje i dublje od svog li~nog, klasnog, i nacionalnog interesa i okvira. Zbog toga Frensis Fukujama i nije mogao da vidi, kako je najdublji i najsna‘niji izvor na{e zastra{uju}e »posthumane budu}nosti«, upravo svet onih klasa, (super)nacija, interesa, sukoba, i kontradikcija, kojima i sam pripada, a ne nau~no–tehnolo{ka baza kao takva. Zbog toga je njegova dijagnoza, i morala da se zadr‘i na jednoj vrsti povr{nog nau~no–tehnolo{kog determinizma. Kona~no, zbog toga je i njegova ukupna slika, morala da ostane onako nedovoljna, povr{na, ograni~ena. Tre}a imaginacija do{la je iz sveta umetnosti, preciznije iz sveta filma. Ona u najve}oj meri prekora~uje dru{tvene, klasne, geopoliti~ke, ideolo{ke, i sli~ne limite Frensisa Fukujame i drugih »embedded« intelektualaca. Re~ je o poznatoj seriji filmova–horora o svetu zombija odnosno ‘ivih mrtvaca, ameri~kog re‘isera D‘ord‘a Romera, u lucidnoj interpretaciji crnogorskog pisca, pesnika, filozofa i filmskog kriti~ara, Aleksandra Be~anovi}a (Aleksandar Be~anovi}, »Tvorac zombija«, Vijesti, Art, 19. mart 2005, strana XV). Umesto povr{nog i apstraktnog nau~no–tehnolo{kog determinizma Frensisa Fukujame, u kojem nema konkretne i pune realnosti, posebno ne njenih zamra~enih komponenti iz diskretnog domena vladaju}eg sistema, zahvaljuju}i onom prekora~ivanju, u zombijima, ‘ivim 161

mrtvacima D‘ord‘a Romera, dobili smo jaku, veoma jaku hiperbolu, upravo ove realnosti, komponenti i domena, potro{a~kog dru{tva i poznog kapitalizma, kako to Aleksandar Be~anovi} precizira. Zahvaljuju}i re~enom prekora~ivanju, umesto fukujamijanski egzoti~nih posthumanih stvorova, klonova, humanoida, androida, i sli~nih, zamislivih i nezamislivih, novih i jo{ uvek ~ovekolikih, ali vi{e ne i stvarnih ljudskih bi}a, koja jesu zastra{uju}a, ali su istovremeno istorijski i socijalno isuvi{e apstraktna, »prazna«, i stoga neuverljiva, u romerovskim odnosno be~anovi}evskim »‘ivim mrtvacima«, dobili smo bi}a koja su, istorijski i socijalno, mnogo realnija, konkretnija, »plasti~nija«, i stoga uverljivija. I jednu novu istorijsku situaciju, koju Aleksandar Be~anovi} laserski jasno i o{tro dijagnosticira. Kao veliku »antropolo{ku degradaciju«, kao dramati~nu »obznanu ljudskih deficita«, kona~no, u zastra{uju}em liku zombija, ‘ivog mrtvaca, i kao, po prvi put u poslednjih dvdesetpet vekova, pobedu (mrtve) materije nad (‘ivim) duhom, smrti nad ‘ivotom, ne–~oveka (odnosno eks–~oveka) nad ~ovekom.

162

Peti deo

VREME DUHA

163

164

»Vreme duha«, naslov petog dela, nije tek zgodna igra re~i, efektno preokretanje »Duha vremena«, naslova prvog dela Belle époque–a, nego i sasvim adekvatna indikacija, ako ve} ne i eksplikacija, same su{tine stvari. A samu su{tinu stvari, odnos izme|u duha (~oveka) i vremena, na onom najapstraktnijem, filozofskom nivou, najbolje je izrazio jo{ G. V. F. Hegel, u svojoj slavnoj Fenomenologiji duha: »Vreme je sam pojam, koji se nalazi tu i predstavlja se svesti kao prazan opa‘aj; zbog toga se duh nu‘no pojavljuje u vremenu, i on }e se pojavljivati u vremenu dotle dok ne shvati svoj ~isti pojam, to jest dok ne uni{ti vreme. Vreme je spolja{nje, opa‘eno ~isto samstvo koje nije shva}eno od samstva, pojam koji je samo opa‘en; po{to taj samo opa‘eni pojam shvati sama sebe, on ukida svoju vremensku formu, poima opa‘anje i predstavlja opa‘anje koje je pojmljeno i koje poima.« (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1986, strana 460) »Duh vremena« imao je za predmet dogmu progresa, taj veoma inertni, inferiorni, i kontraproduktivni, ali, na ‘alost, jo{ uvek dominatni duh na{eg vremena. »Vreme duha« ima za predmet otvoreno polje ljudskih mogu}nosti, u vremenu koje je zapo~elo, ali koje, hegelovski re~eno, jo{ uvek nije, ili barem nije u dovoljnoj meri, shvatilo samo sebe. Peti deo Belle époque–a, kao i Belle époque u celini, predstavlja(ju) skromni napor i doprinos, upravo u tom smeru, naime, njihova je najve}a ambicija, da pomognu, 165

da na{e izuzetno vreme, kona~no, po~ne da shvata samo sebe, ako ne u dovoljnoj, a ono makar u zna~ajnoj meri, a ~ovek (duh), da u ovom vremenu barem zapo~ne, da realizuje svoje najve}e i najbolje mogu}nosti. »Vreme duha« mo‘e da zavede. Zbog toga, odmah, na samom po~etku, i jedno va‘no upozorenje. »Vreme duha«, to je ono {to treba precizirati, ne upu}uje ni na kakav, stari ili novi, monisti~ki ili dualisti~ki, spiritualizam odnosno misticizam. To se jo{ bolje vidi, kada se sa onog najapstraktnijeg, filozofskog, pre|e na ne{to konkretniji teren istorije, ekonomije, i tehnologije. A upravo o ovom drugom (a ne o onom prvom) ovde je prvenstveno re~. U tom smislu, »Vreme duha« upu}uje, pre svega, na jedan od najzna~ajnijih sekularnih trendova ~ovekove istorije, na dvadesetpet (i vi{e) vekova ~ovekovog nau~no–tehni~kog (nau~no–tehnolo{kog) rasta i progresa, koji je, u jasnom kontrastu spram cikli~nih dinamika, uspona i padova ~ovekovih istorijskih, kulturnih, moralnih, i politi~kih institucija i sistema, manje ili vi{e o~igledan i nesporan. Na na{em grafiku 5, ovaj trend vizuelno je prikazan, kao najsna‘nija, najbr‘a, eksponencijalna kriva T1 (ili, alternativno, kao ne{to slabija, ali jo{ uvek dosta sna‘na i brza, linearna prava T2, odnosno T3). U svakom slu~aju, re~ je o sve ve}em udelu duhovnog, umnog, intelektualnog rada (snage), u odnosu na odgovaraju}i udeo izvr{nog, fizi~kog, manuelnog rada (snage), u ukupnoj strukturi odnosno podeli dru{tvenog rada (dru{tvenoj podeli rada). Za ovaj sve ve}i, pa i najve}i mogu}i, udeo ~ovekovog duha, u ukupnoj strukturi odnosno podeli dru{tvenog rada (dru{tvenoj podeli rada), u odgovaraju}oj literaturi, do danas, i danas, kori{}ena su, koriste se, veoma razli~ita imena, zavisno ve} od ovog odnosno onog duha vremena, koji se, znamo, neprestano menja. Tako, G. V. F. Hegel, u ve} 166

pomenutoj Fenomenologiji duha, sasvim u duhu svoga vremena, poslednjih decenija XVIII, prvih decenija XIX veka, koristi jedan, jo{ uvek vi{e filozofsko–religiozni pojam: »carstvo duha«. Karl Marks, u Kapitalu, i u svojim drugim delima, u duhu svog, ne{to docnijeg vremena, sredine i druge polovine XIX veka, ovaj pojam »prevodi«, u jedan vi{e sekularni, svetovni, i lai~ki pojam: »carstvo slobode«. ^itav vek, vek i po kasnije, u na{e vreme dakle, za ovu istu pojavu sekularnog rasta duha, po~e}e da se koristi jedan vi{e scijentisti~ki i tehni~ki termin: »KBE/S«, »knowledge based economy/society«, odnosno ekonomija/dru{tvo zasnovano na znanju, ili, kra}e, ekonomija/dru{tvo znanja. U direktnoj vezi sa ovom istom pojavom, jeste i skorije otkri}e slo‘ene, sintezne, su{tinske, duhovne inteligencije, koja, pored one ve} poznate, stare, parcijalne, tehni~ke inteligencije, u sebe uklju~uje, jo{ i jednu relativno novu, pro{irenu, emocionalnu inteligenciju, te koja je, prema mnogim znacima na{eg vremena, upravo kao takva, slo‘ena i sintezna, u odnosu na onu staru, parcijalnu i tehni~ku inteligenciju, ne samo superiorna, nego i neophodna, kao uslov opstanka i razvoja ‘ivota na planeti zemlji i u kosmosu uop{te (Slavko Kuli}, Neoliberalizam kao socijaldarvinizam, Rat za dominaciju ili za bolji svijet, Prometej, Zagreb, 2004, strana 225–242). Kona~no, ova ista pojava sekularnog rasta ljudskog duha, u osnovi je »refleksivnosti«, klju~nog koncepta, pomo}u kojeg D‘ord‘ Soros, vode}i ameri~ki i svetski kapitalist, finansijer i filantrop, uz to i intelektualac poperovske, dakle sasvim ozbiljne i kredibilne orijentacije, u jednoj vrsti samoispovedne metodolo{ke proze, rezimira tajnu svog ukupnog, kapitalisti~kog, finansijerskog, filantropskog i intelektualnog uspeha (George Soros, Kriza globalnog kapitalizma, Otvoreno dru{tvo u opasnosti, Feral Tribune, Split, 2000; naslov originala: The 167

Crisis of Global Capitalism, Open Society Endangered, 1998). Mali ali reprezentativni ise~ak iz relevantne dvestogodi{nje filozofsko–nau~ne literature, koji je upravo izlo‘en, imao je za cilj samo jedno, naime, da poka‘e, kako je onaj sekularni trend nau~no–tehni~kog (nau~no–tehnolo{kog) rasta i progresa u potonjih dvadesetpet i vi{e neolitskih vekova, ne samo manje ili vi{e o~igledan i nesporan, nego i, kao takav, na odgovaraju}i na~in, intelektualno, filozofski i nau~no percipiran, registrovan, apsolviran. To, me|utim, nikako ne zna~i, da je taj trend i sasvim jednostavan, odnosno jednodimenzionalan. Naprotiv, najmanje je tri faktora, koji ovaj trend, u realnoj istoriji, neprestano kompleksifikuju i komplikuju. Prvi od ova tri faktora je najop{tiji. Gore smo ga samo ovla{ nagovestili. Re~ je o dobro poznatoj, ali ~esto ignorisanoj ~injenici, da ~ovek kao vrsta, nema samo onu svoju racionalnu, ekonomsku, tehni~ku, tehnolo{ku, nego da ima i onu svoju drugu, iracionalnu, kulturnu, moralnu, politi~ku komponentu i dinamiku, te da, po svemu sude}i, ova njegova druga komponenta i dinamika, najbla‘e re~eno, zna~ajno zaostaje za onom njegovom prvom komponentom i dinamikom. Nakon poznatih tragi~nih iskustava XX veka, nije preterano da se zaklju~i, kako je ova druga, moralno–politi~ka komponenta i dinamika ~oveka, ~ak i negativna, no, ~ak i ukoliko nije tako, drugim re~ima, ~ak i ukoliko je pozitivna, sigurno je da je ona pri tome mnogo slabija i sporija, od one prve, nau~no–tehni~ke (nau~no– tehnolo{ke) komponente i dinamike. Na na{em grafiku 5, ova nerazvijena, zaostala, atrofirana, moralno–politi~ka komponenta i dinamika ~oveka, vizuelno je prikazana u obliku tri alternativne a upravo opisane linearne prave P1, P2, i P3 (pri ~emu je, ponovimo to jo{ jednom, mnogo 168

verovatnije, da je stvarna istorijska dinamika, zapravo, negde izme|u P1 i P3, a ne izme|u P1 i P2). Neravnomernost razvoja jedna je od najrasprostranjenijih karakteristika ‘ivota uop{te, tako da velik i o~igledan nesklad izme|u onog prvog, eksponencijalnog, sna‘nog i brzog nau~no–tehni~kog (nau~no–tehnolo{kog) rasta odnosno progresa, i ovog drugog, (samo)degradiraju}eg, stagniraju}eg, ili, u najboljem slu~aju, sporog, nedovoljnog, zaostalog moralno–politi~kog razvoja ~oveka, mo‘e da se objasni, kao samo jo{ jedna u nizu najrazli~itijih formi re~ene neravnomernosti, ali je to za nas, ovde i danas, slaba, veoma slaba uteha. Nakon otkri}a i proizvodnje apsolutnog oru‘ja, naime, ovaj veliki i o~igledni nesklad, nije vi{e samo jedna u nizu onih neravnomernosti, nego je sve vi{e i glavni izvor opasnosti od totalnog samouni{tenja. I glavni nere{eni problem adaptacije i evolucije ~oveka kao vrste. Drugi faktor na{e neprestane istorijske kompleksifikacije i komplikacije, zapravo, samo dalje konkretizuje, {to }e re}i razvija, opisuje i obja{njava, prvi, odnosno prethodni faktor. Re~ je o egoisti~koj i agresivnoj komponenti ~ovekove prirode (jer u ovoj postoji i ona druga odnosno pozitivna i kooperativna komponenta), koja se istorijski, makar u poslednjih dvadesetpet i vi{e neolitskih vekova, manifestuje kao sistemska i sistematska, dakle organizovana, a ne tek spontana, samo na instiktima zasnovana, eksploatacija i dominacija. Zbog toga, kada zajedno sa istori~arem Viljemom Meknilom rado ponavljamo kako je ~ovek kao vrsta »makroparazit specijalizovan za nasilje i plja~ku« (William H. McNeill, The Pursuit of Power, Technology, Armed Force, and Society since A. D. 1000, Basil Blackwell, Oxford, 1983, page VII: Preface), tada ni u kom slu~aju ne ‘elimo da ka‘emo, kako je ~ovek kao vrsta samo 169

to, nego da je, uz ono drugo, i to, te da je upravo to, to jest upravo ta njegova orijentacija ka organizovanom, sistemskom i sistematskom nasilju i plja~ki, odnosno eksploataciji i dominaciji, jedan od najzna~ajnijih faktora njegove ukupne, kompleksne, komplikovane, nasilne, i opasne istorije. Upravo ovaj, najdublji, najsna‘niji i najdugove~niji, biolo{ki, antropolo{ki i istorijski faktor, imao je na umu i Karl Marks, kada je u Kapitalu, i u svojim drugim delima, uveo i razvio koncept eksploatacije. Usled izuzetno jake, negativne, ali i pozitivne ideologizacije, demonizacije, ali i divinizacije, odnosno dogmatizacije dela osniva~a »nau~nog socijalizma«, me|utim, ovaj, kao i mnogi drugi klju~ni koncepti Karla Marksa, do danas je ostao nedovoljno odnosno pogre{no shva}en. Tako, pored ostalog, skoro da nije prime}eno, a zatim, naravno, ni shva}eno kako treba, zbog ~ega je autor Kapitala, onako emfati~ki, i u vi{e navrata, insistirao na tome, kako u modernoj kapitalisti~koj privredi, eksploatacija nu‘no, zakonito postoji, ~ak i ukoliko se pretpostavi, (pot)puno va‘enje principa ekvivalencije, odnosno ekvivalentne tr‘i{ne razmene roba (pa i radne snage–robe). Najpre, da li ovo zna~i da je re~ena pretpostavka realna? Naravno da ne. Pa celokupna istorija modernog zapadnog kapitalizma zasnovana je upravo na najgrubljem kolonijalnom i imperijalnom nasilju i plja~ki. Prirode i drugih ljudi. Na pola milenijuma zapadnog kolonijalizma i imperijalizma mogu da zaborave samo dobro pla}eni ili ideolo{ki potpuno zaslepljeni apologeti sistema. Na jednostrana nametanja »terms of trade« (uslova trgovine) tako|e. »Unequal exchange« (nejednaka razmena) Argiri Emanela nije ideolo{ka fantazija, kako bi to ‘eleli da prika‘u takozvani neoliberali. Zbog ~ega onda Karl Marks onako benevolentno »otpisuje« ovaj veliki dug modernog zapad170

nog kapitalizma? I, zapravo, da li ga uop{te »otpisuje«? Te{ko. Ko delo Karla Marksa poznaje makar u glavnim crtama, dobro zna da to nikako nije slu~aj. Ali zbog ~ega onda Karl Marks u svoju analizu svesno uvodi jednu nerealnu pretpostavku? Odgovor mo‘e da bude samo jedan: da bi poja~ao svoju osnovnu tezu. A njegova osnovna teza je, ponovimo to jo{ jednom, da bi u modernoj kapitalisti~koj privredi, eksploatacija nu‘no postojala, ~ak i ukoliko bi u potpunosti va‘io princip ekvivalencije. Nakon svega, neodgonetnuta ostaje samo jo{ jedna, mada glavna stvar: otkuda, naime, eksploatacija. Zaista, ukoliko je neekvivalencija, »unequal exchange«, nejednaka razmena, svesno ignorisana, stavljena u »zagradu«, odakle onda uop{te izvire eksploatacija ~oveka od strane ~oveka. I to je glavna poenta: ovaj izvor je u onom burnom sekularnom trendu nau~no–tehni~kog (nau~no–tehnolo{kog) rasta i progresa, preciznije u njegovoj predatorskoj monopolizaciji i eksproprijaciji od strane vladaju}ih klasa i nacija. Stvar valja jo{ malo izo{triti. Zbilja, ukoliko je i{ta u ~ovekovoj istoriji stvarno op{te, zajedni~ko, humano, op{teljudsko, onda je to upravo ovaj rast i progres: »intelektualna svojina«, kako se to standardno ka‘e jezikom modernog gra|anskog prava, ograni~ena je u prostoru i vremenu, na nau~nika, umetnika, izumitelja, stvaraoca, autora (i na njegovu porodicu), ali je monopolizacija, eksproprijacija, eksploatacija ovog rasta i progresa od strane vladaju}ih klasa i nacija, bez opravdanja, skrupula i granica. O ovoj krajnje nelegitimnoj, beskrupuloznoj i bezgrani~noj eksploataciji, pi{e i ^elmers D‘onson, u svojoj izvanrednoj kritici aktuelnog SAD imperijalizma (Chalmers Johnson, The Sorrows of Empire, Militarism, Secrecy, and the End of the Republic, Henry Holt and Company, A Metropolitan/Owl Book, New York, 2004, posebno stranice 269–271: TRIPS, The Tra171

de–Related Intellectual Property Rights Agreements, koji predstavljaju visokosofisticirani, pravnim tehnikalijama zakamuflirani, ali efikasni instrument SAD i STO, Svetske trgovinske organizacije, za eksploataciju siroma{nih i zavisnih zemalja periferije, nakon 1995). Na ovoj krajnje nelegitimnoj uzurpaciji, zasniva se i celokupni vladaju}i me|unarodni ekonomski i ukupni poredak, kao i eksponencijalno rastu}a unutra{nja polarizacija (te posledi~na hijerarhizacija i »refeudalizacija«) ovog poretka. Koja je upravo zbog toga i na{a najopasnija tempirna bomba. Tre}i faktor na{e aktuelne istorijske kompleksifikacije i komplikacije, samo dalje i dodatno konkretizuje prethodne faktore. Ovoga puta u vremenu. Re~ je o onoj na{oj tre}oj velikoj poznoj (iz tre}eg odeljka prvog dela Belle époque–a). O poznoj moderni. Koja se od dve prethodne velike pozne, pozne antike, i poznog srednjovekovlja, zna~ajno razlikuje barem u jednoj va‘noj ta~ci. Poznost, slabljenje, opadanje jednog konkretnog istorijskog sistema, njegovih glavnih reproduktivnih elemenata, funkcija i institucija, naime, to je ono {to je ovim trima (velikim poznim dobima) zajedni~ko. Ono, me|utim, {to je u na{oj teku}oj, tre}oj velikoj poznoj, poznoj moderni, dakle u na{em aktuelnom i konkretnom istorijskom vremenu, sasvim unikatno, novo, pa i ekstraordinarno, vanredno, izuzetno, to je ona »beskona~na« akumulacija i kulminacija onog na{eg zapanjuju}eg nau~no–tehni~kog odnosno nau~no–tehnolo{kog rasta i progresa, koja svoj prethodnoj kompleksifikaciji i komplikaciji istorijskog procesa, dodaje jo{ i jednu novu, ali sasvim realisti~nu, ~ak zastra{uju}u pretnju odnosno mogu}nost. Pretnju odnosno mogu}nost totalnog samouni{tenja. Zbog toga, drama na{e pozne moderne, nije vi{e samo drama na{eg neuskla|enog i neuravnote‘enog rasta, na{e spore i lo{e adaptacije, na{e te{ke i 172

neizvesne evolucije, te na{e surove i nepravedne eksploatacije, nego je i drama na{eg naju‘eg, bukvalnog, fizi~kog opstanka. »Vreme duha«, peti deo Belle époque–a, u fokusu ima sve ove (i jo{ neke va‘ne) probleme. Tako, u prvom odeljku (1. Leptir), sekularni rast duha, nau~no–tehni~ki progres, aktuelna, informati~ka, nau~no–tehnolo{ka revolucija, ove i sa njima blisko povezane pojave, razmatraju se, pre svega, kao istorijska izuzetnost na{eg vremena. U naredna dva odeljka, me|utim, pokazuje se, kako je ova istorijska izuzetnost, dodu{e izvanredna, ali, ipak, samo {ansa, mogu}nost, prilika. Kako i na{a stvar, naime, mo‘e da iza|e jednako na zlo, kao i na dobro. Odnosno, kako i na{e vreme duha, mo‘e da zavr{i jednako kao vreme lo{eg (negativnog, zlog) duha (2. Histerija), kao i vreme dobrog (pozitivnog) duha (3. Imaginacija). Ve} zavisno od toga {ta ~ovek sam od ovog istorijski izuzetnog vremena odnosno od ove izvanredne prilike u~ini. Kona~no, na samom kraju, u poslednjem, ~etvrtom odeljku, ovog na{eg poslednjeg, petog dela Belle époque–a (4. Novi humanizam), sve prethodno jo{ jednom se sumarno rekapitulira i rezimira, samo sada manje, kao do sada, teorijski, apstraktno i analiti~ki, a vi{e istorijski, prakti~no (politi~ki) i sinteti~ki.

173

1.

LEPTIR

Istorijsku izuzetnost na{eg vremena, na{e tre}e velike pozne, pozne moderne, najbolje je objasnio jedan prirodnjak, dobitnik Nobelove nagrade za oblast fizi~ke hemije, belgijski nau~nik rusko–jevrejskog porekla, Ilja Prigo‘in. U Order Out of Chaos, kao i u svojim drugim delima, on je, najpre, uveo i objasnio razliku izme|u normalnih, ravnote‘nih stanja sistema, i stanja sistema koja su »daleko od ravnote‘e«, a zatim je tu razliku i konkretno primenio, na na{ aktuelni eko–istorijski sistem. U onim prvim stanjima, eksplicirao je Ilja Prigo‘in, sistem se pona{a prema zakonima deterministi~ke, njutnovske fizike, u ovim drugim, prema zakonima probabilisti~ke, postnjutnovske fizike. Odnosno, re~eno jezikom op{te teorije sistema, u onim prvim stanjima, ~ak i maksimalni inputi, proizvode minimalne autpute, koji po pravilu ne menjaju karakter sistema, u ovim drugim, obrnuto, ~ak i minimalni inputi, proizvode maksimalne autpute, koji na taj na~in ne retko mogu da promene i karakter celokupnog sistema. Ili, re~eno jezikom metafore, mo‘da i najlep{e u celokupnoj literaturi ove vrste, u ovim drugim stanjima sistema, dakle u stanjima sistema koja su »daleko od ravnote‘e«, ~ak i najmanji pokret leptirovih krila u Pekingu, mo‘e da izazove zemljotres u Los An|elesu. A da bi sve prethodno bilo jo{ jasnije, valja ista}i i sasvim eksplicitno: po Ilji Prigo‘inu, na{ ukupni socijalni, civilizacijski i ekolo{ki, odnosno eko–istorijski si174

stem, nalazi se upravo u stanju koje je »daleko od ravnote‘e«. U fenomenologiji, »leptir« Ilje Prigo‘ina poma‘e nam da razumemo vanjsko »~udo«, u epistemologiji da razumemo sopstveni um. U stvari, »~udo« je samo drugo ime za nerazumevanje. »Leptir« Ilje Prigo‘ina pripada stanju sistema koje je »daleko od ravnote‘e«, pa se zbog toga mo‘e razumeti samo poznavanjem odnosno primenom zakona koji va‘e za to stanje. Ukoliko neko poku{ava ovo primenjuju}i one druge zakone, sam sebe osu|uje na »~udo«. Lekcija (»leptira«) iz epistemologije jo{ je zna~ajnija. U su{tini, ova lekcija nas odvra}a od apsolutizacije bilo koje vrste. Apsolutizacije univerzalnih zakona, ali i apsolutizacije partikularnih stanja. Od Ilje Prigo‘ina smo videli kako apsolutnih odnosno univerzalnih zakona, nema ~ak ni u prirodi odnosno fizici (kako bi ih onda moglo biti u istoriji). Ali bi iz ovoga bilo potpuno pogre{no zaklju~iti kako su sva na{a stanja odnosno znanja apsolutno partikularna, neponovljiva, unikatna. Najbolje znanje je i ovde u pravoj meri stvari. Svaka stvar, u svakom momentu, naime, predstavlja veoma dinami~ni kompleks, vi{e razli~itih stanja, pa zbog toga i na{e najbolje znanje o ovoj stvari, mora da obuhvati, rasvetli, »savlada«, njen celokupni dinami~ni kompleks, kao i sva (ili barem) njena (najva‘nija) razli~ita stanja. I da pri tome veoma dobro pazi na razlike i granice koje postoje izme|u ovih stanja, znanja, i zakona. Ovu istu stvar, koju je Ilja Prigo‘in izrazio metaforom »leptira«, ja sam, u Dinamici ni{tavila, u njenom sredi{njem odeljku 5. Ontologija, formulisao ne{to druga~ije, mada, u osnovi, veoma sli~no: kao »preokretanje«, odnosno kao dinamiku preokretanja. Razlika izme|u ova dva opisa, vi{e je u naglasku, nego u su{tini. Dok je kod »leptira« naglasak vi{e na onome {to dijalekti~ari nazivaju prelaskom kvanti175

teta u kvalitet, kod »preokretanja« naglasak je vi{e na (malo je re}i: neo~ekivanoj) promeni samih kvaliteta. Koja se kre}e u onom tako|e dijalekti~kom, a naj{irem mogu}em rasponu, poznatom kao jedinstvo i borba suprotnosti. Re~ju, kod »leptira«, posmatra~ ostaje bez daha zbog promene kao takve, kod »preokretanja« zbog konkretnog sadr‘aja odnosno vrste i kvaliteta promene. A zajedni~ku istorijsku osnovu oba ova fenomena, dakle i »leptira« i »preokretanja«, ~ini jedna dosta slo‘ena dinamika odnosno kombinacija. Jednog mo}nog sekularnog trenda, i jednog tako|e mo}nog cikli~nog ritma. Mo}ni sekularni trend je onaj manje ili vi{e nesporni vi{emilenijumski nau~no–tehni~ki odnosno nau~no–tehnolo{ki progres, mo}ni cikli~ni ritam ona na{a vi{edecenijska tre}a velika pozna, pozna moderna, koja je ve} zapo~ela. Kombinacija ove dve mo}ne istorijske dinamike, krajnje je kompleksna, ambivalentna i kontradiktorna. Masovna impresija odnosno psihologija koju svakodnevno proizvodi ova kombinacija, tako|e. Strah i nada, destrukcija i produkcija, dogmatika i imaginacija: ovako bi mogao da glasi i najkra}i rezime za ovu kompleksnu, ambivalentnu i kontradiktornu impresiju odnosno psihologiju. S jedne strane, iz opadaju}e dinamike, raspadaju}ih institucija, i sve brojnijih i te‘ih disfunkcija, na{e tre}e velike pozne, odnosno pozne moderne, svakodnevno i zarazno, {ire se masovni strahovi, haoti~ne turbulencije, i nekontrolisana nasilja (kojima postojanje i {irenje apsolutnih oru‘ja samo jo{ dodaje onu najopasniju odnosno apokalipti~ku dimenziju). S druge strane, opet, iz onog spektakularnog nau~no–tehni~kog (nau~no–tehnolo{kog) progresa, koji nikada kao danas nije bio ovako buran, mo}an, vehementan, pru‘aju se ne samo mogu}nosti za najopasnije zloupotrebe, od genetskog in‘injeringa i kloniranja, do totalnog, nuklearno–ekolo{kog 176

holokausta, nego, po prvi put u ljudskoj istoriji, i sasvim realne, a izvanredne mogu}nosti za ~ovekovo ekonomsko, politi~ko, duhovno, i ukupno osloba|anje. »Kao {to se um ne zadovoljava pribli‘avanjem koje nije ni vru}e ni hladno, pa je stoga bljutavo,« me|utim, »isto se tako malo zadovoljava hladnim o~ajanjem koje priznaje da je u ovoj vremenitosti, dodu{e, lo{e ili, u najboljem slu~aju, osrednje, ali da se u njoj upravo ni{ta bolje ne mo‘e dobiti, da stoga valja odr‘avati mir sa zbiljom.« (G. V. F. Hegel, Osnovne crte filozofije prava, Predgovor, »Veselin Masle{a«, Sarajevo, 1964, strana 19) Da ne bi pali ni u »bljutavo pribli‘avanje« ni u »hladno o~ajanje« na koje s razlogom upozorava G. V. F. Hegel, dakle, umesto daljeg, standardnog, ali dosadnog razvijanja onog »s jedne strane«, i onog »s druge strane« zapo~ete analize, ukaza}emo jo{ samo na jedan prividan, mada bolan, ~ak nepodno{ljivo bolan paradoks na{e aktuelne, poznomoderne situacije. Na ~injenicu, naime, da iz onog istog multimilenijumskog nau~no–tehni~kog (nau~no–tehnolo{kog) progresa, koji danas kulminira, proizilaze ne samo o~igledno i dijametralno suprotne, kontradiktorne mogu}nosti i alternative, ljudskog (samo)porobljavanja, odnosno (samo)osloba|anja (na {to je gore ve} ukazano), nego i, makar u dosada{njoj istoriji, njihove najve}e, gotovo apsolutne amplitude, totalnog ropstva, odnosno totalne slobode (ve} zavisno od toga {ta ~ovek uspe da realizuje od ovih zastra{uju}ih odnosno zadivljuju}ih mogu}nosti). Jasno je zbog ~ega je ovaj paradoks onako bolan. Ali je jasno i zbog ~ega je samo prividan. Dve kontradiktorne mogu}nosti odnosno alternative, na{e tre}e velike pozne, pozne moderne, naime, me|usobno su direktno, mada inverzno, povezane. Uspeh prve samo je drugo lice odnosno nali~je neuspeha druge. I vice versa. 177

2.

HISTERIJA

Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770–1831) jedan je od onih retkih velikih mislilaca za koje se bez i najmanje preterivanja mo‘e re}i da su videli daleko ispred svog individualnog fizi~kog vremena. Tako i u Fenomenologiji duha (1806–1807), dakle ~ak i ~itav vek pre vrhunca moderne, onog na{eg (ironi~nog) belle époque–a s po~etka XX veka, G. V. F. Hegel genijalno naslu}uje, pa i opisuje, pribli‘avanje i nastupanje, negativne dinamike i fenomenologije duha pozne moderne. (Izuzetna prevremenost, u~inila je, dodu{e, da u njegovim slutnjama i opisima, pored genijalnosti, koja dominira, ponegde ima i elemenata preterane, lo{e apstrakcije, praznine, pa i konfuzije. Sve to, ipak, ne na {tetu onoga {to je glavno.) To najbolje pokazuje slede}i odlomak iz Fenomenologije duha: »Izra‘avaju}i taj momenat svoje sebe svesne propasti i u njemu rezultat svoga iskustva, samosvest se pokazuje kao to unutra{nje preokretanje same sebe, kao pomerenost svesti za koju je njena su{tina neposredno ~udovi{te, njena stvarnost neposredno nestvarnost. [...] Ali u rezultatu iskustva, koji se ovde pokazao, svest je u svojoj suprotnosti svesna same sebe kao toga stvarnoga, i u isto vreme, po{to je iz nje odstranjena upravo ta ista su{tastvenost, ta ista stvarnost, ona je kao samosvest, kao apsolutna stvarnost svesna svoje nestvarnosti, ili ona obe strane smatra s obzirom na njihovu protivre~nost neposredno za svoju su{tinu, koja je, dakle, u najskrivenijoj unutra{njosti bezumna. Zbog toga kucanje srca za dobrobit 178

~ove~anstva prelazi u be{njenje poludelog samoprecenjivanja, u besnilo svesti, da se odr‘i protiv svoga razorenja, i to time {to iz sebe izbacuje izvrnutost, koja predstavlja nju samu, napre‘u}i se da tu izvrnutost posmatra i izrazi kao neku drugu svest. Ona dakle izra‘ava op{ti poredak kao neko izvrtanje zakona srca i njegove sre}e koje su izmislili fanati~ni sve{tenici, despoti koji ‘ive raskala{nim ‘ivotom i njihove sluge koji se za svoje poni‘avanje obe{te}uju poni‘avanjem i ugnjetavanjem, i koji to izvrtanje upotrebljavaju radi ne~uvene zlopatnje prevarenog ~ove~anstva. — U tome svome ludilu svest izra‘ava individualitet kao ono {to se kvari i {to je izvrnuto, ali jedan tu|i i slu~ajni individualitet.« (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1986, strana 222–223) [ta najbolje mo‘e da objasni dalekovidost G. V. F. Hegela (i sli~nih velikih, dalekovidih mislilaca)? Dijalektika, koja uvek vidi ra|anje, razvitak, ekspanziju, ali i opadanje, slabljenje, propast stvari? Ili intuicija, koja je, mo‘da, ipak, samo jedna vrsta pro{irenog odnosno poja~anog iskustva? Ili prosta ~injenica da je i sama individualna fizi~ka egzistencija ~oveka (mislioca) samo deo ve}e celine odgovaraju}eg istorijskog sistema (te da upravo zbog toga ova druga i mo‘e da se vidi iz one prve)? Ili su, opet, sva tri prethodna faktora, samo tri razli~ita aspekta, jednog te istog, zajedni~kog i dubljeg razloga? Na ova i sli~na, op{ta i temeljna epistemolo{ka pitanja, ~ak i ne moramo da odgovorimo direktno i eksplicitno. I bez ovih odgovora, naime, sasvim je jasno, zbog ~ega je Mi{el Fuko, svoju izvanrednu Hermeneutiku subjekta, kojoj se, evo, jo{ jednom vra}amo, onako sna‘no naslonio upravo na Fenomenologiju duha G. V. F. Hegela. Samo spolja i formalno, ova dva dela pripadaju razli~itim duhovnim sistemima (vremenima i ‘anrovima), su{tinski i iznutra Hermeneutika subjekta je kao neka 179

vrsta produ‘etka Fenomenologije duha, arheologija i genealogija Mi{ela Fukoa kao neka vrsta nastavka dijalektike G. V. F. Hegela. U ovom kontekstu, zaista je te{ko preceniti zna~aj Hermeneutike subjekta. Od Fenomenologije duha G. V. F. Hegela do danas, Hermeneutika subjekta Mi{ela Fukoa predstavlja najpotpuniji, najrazvijeniji i najpodsticajniji teorijsko–metodolo{ki okvir za holisti~ki i humanisti~ki studij razli~itih dimenzija ljudskog subjekta odnosno duha. Holisti~ki karakter ovog studija potvr|uju njegove tri povezane dimenzije ili aspekta, naime istorija, epistemologija, i antropotehnika humanog opstanka, a njegov diskretni mada sna‘ni humanisti~ki karakter, njegova usredsre|enost na probleme humanog opstanka u uslovima poznosti, starenja, i slabljenja jednog istorijskog sistema. U Hermeneutici subjekta, Mi{el Fuko eksplicitno je usredsre|en na stoi~ku filozofiju, te »staranje o sebi«, u vremenu poznosti, opadanja, starenja i slabljenja antike, ali je u ovoj heremeneutici implicitno sadr‘ana i ideja o jednoj mogu}oj velikoj komparativnoj studiji humanog opstanka, u tri velike pozne, poznoj antici, poznom srednjovekovlju, i poznoj moderni, naravno sa posebnim akcentom na ovoj poslednjoj, jer ona, ipak, predstavlja na{e vreme u naju‘em smislu te re~i (ideja koja je razvijena u tre}em odeljku prvog dela Belle époque–a). Na taj na~in, Mi{el Fuko je za sobom ostavio i najadekvatniji odnosno najbolji teorijsko–metodolo{ki okvir, za prou~avanje i razumevanje »modernih masovnih histerija«, kako je ove nazvala Hana Arent (Hana Arent, O revoluciji, »Filip Vi{nji}«, Beograd, 1991, strana 20), jedne od najzna~ajnijih, ako ne i najzna~ajnije pojave na{eg umornog poznomodernog vremena. Poznavaoci bogatog i razu|enog dela Mi{ela Fukoa veoma dobro znaju, da je razli~ite bitne aspekte ovih histe180

rija, naime »sukobe«, »mo}«, »vlast«, »disciplinu«, »ka‘njavanje«, »nenormalne«, »ludilo«, »smrt«, i druge, francuski filozof sistematski prou~avao i u svojim ranijim delima. U stvari, u jednoj retrospektivi, jasno je, da su sve ove ranije studije, bile kao neka vrsta velike filozofske i analiti~ke propedeutike (pripreme) za Heremenutiku subjekta. U svim ovim delima, onim ranijim, pripremnim i analiti~kim, ali i ovom potonjem, zaklju~nom i sinteti~kom, me|utim, jedna epistemolo{ka karakteristika, ostala je nepromenjena. To je insistiranje na konkretnosti odnosno istori~nosti odgovaraju}ih fenomena (Fridrih Ni~e je za ovu karakteristiku upotrebljavao termin »perspektivizam«, dok sam Mi{el Fuko naj~e{}e koristi termine »genealogija« i »arheologija«.) U tom pogledu, posebno karakteristi~na i zna~ajna, jeste njegova Istorija ludila u doba klasicizma. Dve konkretne istorijske refleksije ovog dela, za na{e poznomoderne, masovne i ubila~ke histerije, imaju poseban, pa makar i samo indirektan (metodolo{ki) zna~aj. Prva je ona u kojoj se povla~i istorijski jasna i precizna razlika izme|u dve vrste ludila. »Ludila u doba klasicizma« u XVIII veku, koje se stigmatizuje, segregira, odvaja i zatvara, jer je ve} do{lo do konsolidacije odnosno »normalizacije« jednog novog istorijskog sistema (onoga {to }e se kasnije nazvati modernom, odnosno modernim, savremenim svetskim sistemom, ili svetskim kapitalisti~kim sistemom), na jednoj, i ludila koje je ovome prethodilo, to jest ludila u poznom srednjem veku, pred osvit novog doba, na drugoj strani. (Zbog toga bi i prilikom povla~enja paralele izme|u »modernih masovnih histerija« i »eshatolo{kih pokreta srednjeg vijeka«, koje je toliko uobi~ajeno, te koje ~ini i Hana Arent u delu O revoluciji, morali biti krajnje obazrivi i precizni). Uostalom, evo kako onu razliku podcrtava Mi{el Fuko: »ustanovljenje ludila kao du{evne bole181

sti, krajem osamnaestog stole}a [...] otkriva razdvajanje kao ne{to ve} postignuto [...] ludilo zatvara u du{evnu bolest [...] Ludilo je tako otrgnuto od te [srednjovekovne] imaginarne slobode koja mu je omogu}avala da buja jo{ i pod nebom renesanse. Ne tako davno, ono se jo{ borilo u po bela dana: to je Kralj Lir, to je Don Kihot. Ali za manje od pola stole}a ono se na{lo odvojeno od sveta.« (Mi{el Fuko, Istorija ludila u doba klasicizma, Nolit, Beograd, 1980, stranice 11, 12, 73) Druga istorijska refleksija, za na{u temu, jo{ je zna~ajnija, zanimljivija i podsticajnija. Re~ je o onom mestu u Istoriji ludila u doba klasicizma, gde Mi{el Fuko istorijski situira, ali i konfrontira, temu smrti i temu ludila: »Do druge polovine petnaestog stole}a, ili i ne{to kasnije, tema smrti caruje sama. Kraj ~ovekov, kraj vremena ima izgled kuga i ratova. A poslednjih godina stole}a, gle, taj veliki nespokoj obr}e se oko sebe; poruga ludila smenjuje smrt i njenu ozbiljnost.« (Mi{el Fuko, Istorija ludila u doba klasicizma, Nolit, Beograd, 1980, strana 26–27) Kakav preokret: »poruga ludila smenjuje smrt i njenu ozbiljnost«. Ovde je najva‘nije upravo to, dinamika preokretanja, odnosno ideja smene, i to ideja smene kao takve (a ne toliko njen konkretni tematski sadr‘aj). Kod Mi{ela Fukoa, re~ je o smeni poznog srednjovekovlja ranom modernom, »ozbiljnosti smrti« »porugom ludila«. U Belle époque, odnosno u na{em vremenu, re~ je o smeni pozne moderne nekim novim, jo{ uvek nepoznatim, ali svakako ranim istorijskim sistemom. Konkretni sadr‘aj ove smene, odnosno konkretne teme ovog sadr‘aja (smrt, ludilo, strah, histerija, ili neke druge, kao, na primer, genetski in‘injering, kloniranje, posthumana evolucija), ni ovde nisu najva‘nije (iako mogu biti krajnje intrigantne). Ponovimo, ono {to je i ovde najva‘nije, to je ona dinamika preokretanja, odnosno ona 182

ideja smene, zato {to upravo ta dinamika odnosno smena, direktno i jasno upu}uje, na onu jo{ uvek krajnje zapostavljenu, a neophodnu, pozitivnu mogu}nost i stranu na{eg poznomodernog vremena, naime, na otvaranje, alternativu i imaginaciju kao takvu ({to }e sve biti predmet slede}eg odnosno tre}eg odeljka petog dela Belle époque–a). Pre ove pozitivne mogu}nosti i strane, me|utim, zadr‘imo se samo jo{ malo, na na{oj negativnoj, »mra~noj« strani poznomoderne zbilje. Uz pomo} dva vrhunska »svedoka« odnosno mislioca. Prvi je slavni britanski filozof (i matemati~ar, ili, bolje, matemati~ar i filozof) Bertrand Rasel, odnosno njegova poznata Istorija zapadne filozofije. Obratite pa‘nju na retku kombinaciju generalizacije i detalja, apstrakcije i konkretizacije, {irine i preciznosti. Najpre, povodom filozofije Artura [openhauera, posebno povodom njenog stava da je volja iznad znanja: »U jednom ili drugom obliku, teoriju da je volja od vrhovne va‘nosti, zastupali su mnogi savremeni filozofi, a naro~ito Ni~e, Bergson, D‘ems i Djui. [...] Ovo je, mislim, najzna~ajnija promena koja je u na{e vreme zadesila prirodu filozofije. Nju su pripremili Ruso i Kant, ali ju je u njenoj jasno}i prvi objavio [openhauer.« (Bertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena povezanost sa politi~kim i dru{tvenim uslovima od najranijeg doba do danas, Narodna knjiga–Alfa, Beograd, 1998, strana 683) Zatim, povodom poznatih apokalipti~kih predvi|anja Fridriha Ni~ea: »mora se priznati, da su se njegova predskazanja o budu}nosti, do sada, pokazala mnogo ta~nijim od predskazanja liberala ili socijalista. Ako je on samo simptom bolesti, ta bolest mora da je vrlo ra{irena u savremenom svetu.« (IZF, isto izdanje, strana 689) Pa, povodom filozofije subjektivizma Viljema D‘emsa, jo{ eksplicitnije i ja~e: »Ali to je samo jedan oblik subjektivisti~kog ludila koji je karakteristi~an za ve}inu 183

moderne filozofije.« (IZF, isto izdanje, strana 727) Najzad, povodom filozofije pragmatizma D‘ona Djuija, najeksplicitnije i najja~e: »U svemu ovom ose}am ozbiljnu opasnost, opasnost od onog {to bi se moglo nazvati kosmi~kom bezbo‘no{}u. Pojam ’istine’ kao ne{to {to zavisi od ~injenica uglavnom daleko izvan ljudske kontrole, bio je jedan od na~ina na koji je ranija filozofija uklju~ivala nu‘an element skromnosti. Kada se ukloni ova kontrola ponosa, ~ini se dalji korak na putu prema izvesnoj vrsti ludila — opijeno{}u [opijenosti] mo}i koja je preplavila filozofiju sa Fihteom, i kojoj su savremeni ljudi, bili filozofi ili ne, skloni. Uveren sam da je ova opijenost najve}e zlo na{eg vremena i da svaka filozofija koja joj, kolikogod nenamerno doprinosi, pove}ava opasnost od dru{tvene propasti naj{irih razmera.« (IZF, isto izdanje, strana 735) Na{ drugi vrhunski »svedok« odnosno mislilac, jeste poznati rusko–ameri~ki sociolog Pitirim Sorokin, odnosno njegova Dru{tvena i kulturna dinamika. Re~ je o jednoj od najzna~ajnijih i najboljih knjiga u oblasti dru{tvenih nauka, ne samo u XX veku, nego i u celokupnoj istoriji. Izuzetnu {irinu, dubinu i kompleksnost ove knjige, nagove{tava ve} sam njen podnaslov: »Prou~avanje promena u velikim sistemima umetnosti, istine [nauke], etike, prava i dru{tvenih odnosa«. [irinu, dubinu i kompleksnost o kojoj je re~, jo{ ja~e isti~e super{iroki raspon njene jedinice analize, vremenske, kao i prostorne: dvadesetpet vekova, kako sam Pitirim Sorokin ka‘e, »gr~ko–rimske i zapadne kulture«. Utisak grandioznosti zaokru‘uje krajnje rigorozni nau~ni metod, kvantitativni, statisti~ki, ali i kvalitativni, interpretativni i imaginativni, onaj prvi realizovan od strane nekoliko desetina sociologa (pod rukovodstvom Pitirima Sorokina), i to najpre u ~etvorotomnom izdanju izme|u dva svetska rata, a potom i u kondenzovanoj jednotomnoj verziji posle 184

drugog svetskog rata, sredinom XX veka, preciznije 1957. Upravo ovu potonju preveli su i objavili kod nas CID iz Podgorice i Slu‘beni list iz Beograda 2002, i to je izdanje koje i mi koristimo ovde. Me|u desetak i vi{e klju~nih indikatora, preko kojih Pitirim Sorokin ispituje svoj megapredmet, nalazimo i dva, koja su direktno relevantna za na{e odnosno za poznomoderne masovne histerije. To su »ratovi« i »unutra{nji poreme}aji«. (I jedni i drugi, naime, predstavljaju samo kondenzovan izraz ljudskih agresivnosti, a ove su, opet, znamo, samo nesre}na posledica odnosno komplikacija ljudskih strahova i histerija.) Rigorozna kvantitativna i kvalitativna analiza ova dva fenomena odnosno indikatora tokom onih dvadesetpet vekova, Pitirima Sorokina dovela je do tri glavna nalaza, izuzetno zna~ajna i za na{ (poznomoderni) predmet. Prvi glavni nalaz govori o tipu, vrsti, ili obrascu istorijske dinamike, odnosno promene, i mo‘e se pro{iriti, generalizovati, i na ostale klju~ne fenomene (indikatore), kao neka vrsta njihovog zajedni~kog i najzna~ajnijeg glavnog nalaza: »Po svemu sude}i, istorija nije ni onako monotona ni neinventivna kao {to misle pristalice ideje striktne periodi~nosti, ’gvozdenih zakona’ i ’univerzalne jednoobraznosti’; ona nije ni tako nezanimljiva i mehanizovana kao kakva ma{ina koja uvek ima isti broj obrtaja u minutu. Istorija ponavlja svoje ’teme’ ali gotovo uvek u novim varijacijama. U tom smislu, u svojim aspektima uspona i padova, ona je uvek nova i uvek stara. [...] Ako nismo mogli prihvatiti periodi~ne i ’cikli~ne’ teorije u prou~avanoj oblasti, utoliko pre moramo odbaciti i sve ’linearne’ teorije, koje su preovla|ivale od kraja osamnaestog veka i u ~itavom devetnaestom veku.« (Pitirim Sorokin, Dru{tvena i kultuna dinamika, CID, Podgorica, Slu‘beni list, Beograd, 2002, strana 505) Unutar ovakvog ni cikli~nog ni lineranog 185

(ili i cikli~nog i lineranog) obrasca dru{tvene i kulturne dinamike onih dvadesetpet vekova »gr~ko–rimske i zapadne kulture«, me|utim, kvantitativna, statisti~ka istra‘ivanja ratova i unutra{njih poreme}aja rusko–ameri~kog sociologa, registrovala su i »tri glavna vrhunca; u osmom, u trinaestom i ~etrnaestom, i u devetnaestom i dvadesetom veku«. Tri glavna vrhunca unutra{njih poreme}aja (i ratova) predstavljaju drugi glavni nalaz Pitirima Sorokina. Ovaj nalaz Pitirim Sorokin obja{njava velikim istorijskim tranzicijama (iz pozne antike u rano srednjovekovlje, iz poznog srednjovekovlja u ranu modernu, i iz pozne moderne u jo{ uvek ne znamo ta~no {ta): »sva tri pomenuta vrhunca, naime, predstavljaju periode tranzicije [...] Ve} nam je poznato da su trinaesti i ~etrnaesti vek periodi najve}e tranzicije evropske kulture i dru{tva iz ideacione u ~ulnu formu i iz feudalnog u moderni sistem dru{tvenih odnosa [...] ovi vekovi predstavljali su najve}i zaokret u ~itavoj istoriji Evrope za koji je karakteristi~an i najve}i slom sistema dru{tvenih vrednosti i dru{tvenih odnosa. [...] Da li isto ovo obja{njenje mo‘e va‘iti i za postoje}e najvi{e ta~ke poreme}aja u osmom, devetnaestom i dvadesetom veku? [to se ti~e devetnaestog i, naro~ito, dvadesetog veka, ovo obja{njenje svakako va‘i« (DKD, isto izdanje, strane 537–538). Kona~no, u ~itave dve zaklju~ne glave, »37. Kriza na{eg doba« i »42. Sumrak na{e ~ulne kulture i {ta posle nje: kriza... katarza... harizma... i uskrsnu}e«, ~ije stranice spadaju u sam vrh (nau~ne) literature uop{te, Pitirim Sorokin iznosi i svoj tre}i glavni nalaz, u celini posve}en slikanju i tuma~enju na{eg (s)umornog (pozno)modernog vremena (ilustracije radi sledi samo jedna od zavr{nih »mrkih« sekvenci): »Ugovori i razni drugi sporazumi gube i poslednje ostatke svoje obaveznosti. Veli~anstvena ugovorna sociokulturna gra|evina koju je sazidao ~ovek Zapada u pre186

thodnim vekovima ru{i se, a sa njom zajedno nestaju demokratija sa svojim ugovornim odnosima, i isti takav kapitalizam, uklju~uju}i privatnu svojinu i slobodno dru{tvo slobodnih ljudi zasnovano na ugovoru. Gruba sila i cini~na prevara posta}e jedini arbitri za procenu svih vrednosti i svih odnosa me|u pojedincima i grupama. Mo} }e zameniti pravo, a posledica }e biti silni ratovi, revolucije, pobune, poreme}aji, brutalnosti. Bellum omnium contra omnes — rat ~oveka protiv ~oveka, klase, naroda i rase protiv klase, naroda i rase, ra{iri}e se svetom. Sloboda }e postati puki mit za ve}inu i pretvori}e se u nesputanu samovolju dominantne manjine. Neotu|iva prava se ne}e po{tovati, a sve sve~ane deklaracije o njima slu‘i}e samo kao obi~an dekor i lepa maska za neobuzdanu prinudu. Vlade }e postajati sve neosetljivije, neiskrenije i tiranskije, dele}i bombe umesto hleba, smrt umesto slobode, nasilje umesto prava, uni{tenje umesto stvaranja.« (DKD, isto izdanje, strana 614–615)

187

3.

IMAGINACIJA

U stanjima sistema koja su »daleko od ravnote‘e«, a takvo je i stanje na{eg aktuelnog eko–istorijskog sistema, odnosno na{eg savremenog svetskog sistema, sve manji relativni zna~aj ima parcijalna, analiti~ka, logi~ka i tehni~ka, a sve ve}i holisti~ka, sinteti~ka, emotivna i duhovna inteligencija. Sve manji zna~aj imaju reproduktivna, repetitivna i rutinska, a sve ve}i kreativna i inovativna znanja, sposobnosti i ve{tine. Sve manji zna~aj ima iskustvo i tradicija, a sve ve}i imaginacija i invencija. Sve manji zna~aj disciplina, a sve ve}i kritika, otvaranje i alternativa. Gornji na~elni stav, takozvani realisti u dru{tvenoj nauci i politici, danas (kao i ranije) naj~e{}e odbijaju s pozivom na stari »realisti~ki« odnosno socijal–darvinisti~ki argument »survival of the fittest« (opstanak najsposobnijih). Ali je upravo u ovom argumentu i njihova najve}a, a za sve nas, na ‘alost, i najopasnija zabluda. Ukoliko je »survival of the fittest« ikada i bio opravdan, naime, on to danas sigurno vi{e nije. U prisustvu apsolutnog odnosno nuklearnog oru‘ja, stara socijal–darvinisti~ka argumentacija, postala je apsolutno zastarela. I apokalipti~na. Ironi~no, produ‘avanje ove argumentacije odnosno logike u na{em vremenu pozne moderne, najve}a je pretnja za na{ ukupni »survival« odnosno opstanak. Ako }emo danas o opstanku uop{te govoriti ozbiljno, onda moramo re}i kako je nama danas neophodan neki novi odnosno »new survivalism«. 188

Ali je za ovaj novi, »new survivalism«, i danas, ba{ kao i u ranijim sli~nim epohama velikih istorijskih tranzicija, nephodna neka nova humana energija, inteligencija i imaginacija. Zahvaljuju}i Mi{elu Fukou, u prethodnom odeljku, videli smo kako se u vremenu velikog prelaza iz poznog srednjovekovlja u ranu modernu, preciznije »poslednjih godina petnaestog stole}a«, dogodio onaj ~udesni preokret, obrt, promena, smena, naime, kako je »poruga ludila« najednom zamenila »smrt i njenu ozbiljnost«. Naravno, na ovaj »optimisti~ki« citat Mi{ela Fukoa jo{ jednom smo podsetili, ne toliko zbog toga {to bi u njemu mogli da prona|emo bilo kakav konkretni »recept« za na{u aktuelnu poznoistorijsku smenu (zar upravo nismo rekli kako nam je za jednu takvu smenu potrebna neka potpuno nova inteligencija i imaginacija), koliko zbog toga da jo{ jednom predo~imo i upozorimo, kako }e i ovoga puta, po svoj prilici, pre biti re~ o nekoj promeni u u‘em smislu re~i, dakle o nekom iznenadnom preokretu ili smeni, koji nikada ne mo‘e u potpunosti da se predvidi, nego o standardnim, rutinskim, te manje ili vi{e predvidivim promenama linearnog rasta ili cikli~nog ponavljanja, o kojima nas svakoga dana cvrkutavo obave{tavaju, (dez)informi{u i (dez)orijenti{u bezbrojni i dosadni mejnstrimeri razli~itih (ali naj~e{}e »neoliberalnih«) usmerenja. Pri svemu re~enom, me|utim, nikako ne bi smela da se smetne sa uma ni druga strana »medalje«. Povezanost pa i interakcija, naime, izme|u istorije i budu}nosti, iskustva i inovacije, inteligencije i imaginacije. Jer imaginacija ne bi smela da se pobrka sa ignorancijom. U tom smislu, za izbor i izgradnju budu}nosti odnosno alternative XXI veka, poseban zna~aj imaju dve velike lekcije o problemima i neuspesima alternativa XIX i XX veka. Prva je TINA, druga LUDIZAM. Ali pre nego o ovim dvema velikim lekcija189

ma XIX i XX veka ka‘emo i ne{to vi{e, samo jo{ jedno sasvim generalno i preliminarno upozorenje. Koje treba da nas odr‘i dovoljno budnim u odnosu na koruptivno dejstvo mo}i na znanje, to jest u odnosu na udvostru~avanje, odnosno umnogostru~avanje, te deformisanje, odnosno izobli~avanje, toga znanja, do kojeg redovno dolazi, upravo usled ovog koruptivnog delovanja. Zahvaljuju}i koruptivnom delovanju mo}i, naime, u dru{tvenoj nauci, politici i retorici, sve se u najmanju ruku udvostru~ava. Sve paradigme, teorije, hipoteze, svi metodi, zakoni, konstrukti, svi koncepti, pojmovi, termini. I to tako {to jedno neizbe‘no postaje (najmanje) dvoje, ono realno, i ono (putem mo}i) izobli~eno. Tako i TINA i LUDIZAM. Zbog toga je »neutralisanje« (eliminisanje) ovog negativnog, koruptivnog, deformativnog koeficijenta (nazovimo ga) c (od corruptio, lat. kvarenje), u dru{tvenoj nauci koja do objektivnosti dr‘i vi{e nego do mo}i, jedna vrsta obavezne i standardne predradnje. TINA je pravi ud‘beni~ki primer za ovo. Re~ je o akronimu koji dolazi od »There is no alternative« (Nema alternative), sentence koja se pripisuje Margareti Ta~er, biv{oj premijerki Velike Britanije, rodona~elnici i predvodnici konzervativne, »neoliberalne revolucije«, zapravo kontrarevolucije 1980–ih. [to vladaju}e grupe, klase i nacije, te njihovi politi~ki i ideolo{ki zastupnici, kao Margareta Ta~er i ostali, preferiraju i proklamuju bezalternativnost poretka u kojem su njihovi interesi najbolje za{ti}eni, a sve to, po pravilu, na {tetu interesa drugih, kao i op{tih dru{tvenih interesa, nije uop{te ~udno. ^udno bi bilo da je druga~ije. Pora‘avaju}e je, me|utim, kada (u)vidite kako je program TINA na kraju postao dominantan, ~ak i u ideologijama, politikama i praksama onih snaga, koje se makar retori~ki zala‘u za socijalnu alternativu, promenu i pravdu. 190

Na razli~ite na~ine, i uz puno preteranih i bu~nih me|usobnih rivalstava i sukoba, TINA je na taj na~in, na kraju porazila, i tako raznorodne alternative XIX i XX veka, kao {to su (bile) socijaldemokratija i komunizam. TINA: »kapitalizam«, »tr‘i{te«, »tehnologija«, »produktivizam«, »konzumerizam«, »dr‘ava«, »vlast«, »disciplina«, »hijerarhija«, »represija«. I tako dalje. Ali problem (neuspe{nih) alternativa XIX i XX veka, nije bio ni tako jednostavan i jednozna~an. Gre{ka alternative XIX i XX veka, koja se, znamo, prenosi i u XXI vek, nije bila samo TINA, koruptivno pristajanje uz status quo vladaju}ih struktura i interesa, nego i, makar formalno posmatrano, sasvim suprotan LUDIZAM, voluntaristi~ko i, po pravilu, kontraproduktivno »ukidanje« svih onih (i njima bliskih) realnosti koje smo gore stavili pod znake navoda. Tako da se centralna dilema ispravnog ili pogre{nog mi{ljenja odnosno delovanja alternative na{eg vremena, u najve}oj meri, i nije sastojala, odnosno ne sastoji, u onom formalno–logi~kom ili–ili, to jest u onom ili potpunom i nepovratnom prihvatanju, ili potpunom i promptnom »ukidanju«, nego u onom dijalekti~kom i–i, koje uvek podrazumeva najbr‘e mogu}e, ali i realisti~no i postupno prevladavanje nametnutih i nepravednih »realnosti«. Voluntaristi~ka gre{ka i kona~na kataklizma komunizma u ovom kontekstu dobro je poznata. Ali se zato ne sme zaboraviti, ni ne{to skorija, ali ne manje porazna, suprotna, TINA–gre{ka socijaldemokratije (ukoliko ne{to takvo kao socijaldemokratija danas jo{ uvek uop{te postoji). Sticajem okolnosti, do{lo je do toga, da se ono udvostru~avanje, nekako na{lo i u samom terminu (odnosno etimologiji termina) LUDIZAM: »ludizam 1. pokret engleskih radnika u po~etku XIX veka kojem je bio cilj uni{tavanje fabrika i ma{ina, koje su smatrali uzrokom bede radnih 191

masa (naziv, bez potvrde, po radniku Ludu, Ned Ludd, koji je prvi uni{tio jedan tka~ki razboj). [...] ludizam 2. (lat. ludo igram) umetnost kao igra prema teoriji Johana Huizinge (1872–1945) koji je smatrao da ~ovek nije samo bi}e koje radi (homo faber) ve} i bi}e koje se igra (homo ludens).« (Milan Vujaklija, Leksikon stranih re~i i izraza, Osmo izdanje, Prosveta, Beograd, 2004, strana 501) Senka onog prvog, stvarnog ludizma, odnosno ludisti~kog razbijanja ma{ina s po~etka XIX veka, antikapitalisti~ku alternativu prati do dana{njeg dana. Isti onaj pravedni~ki ali nesre}ni gnev, naime, koji je odlikovao Neda Luda i njegove drugove, mo‘emo da prepoznamo i danas, na mnogim bu~nim ali povr{nim protestima antiglobalista. Koji, ba{ kao i Ned Lud i njegovi kompanjoni, izvore svoje bede i nepravde, pogre{no vidi u novim tehnologijama, a ne u vladaju}im dru{tvenim odnosima. (Da pre|u luk od nesre}nog ludizma do delotvorne organizacije, radnicima Zapada trebao je ~itav jedan vek. Koliko }e za sli~an mada mnogo {iri luk–prelazak biti potrebno gra|anima sveta na po~etku XXI veka? Ima li se na umu pro{irenje prostora, vi{e. Ima li se na umu ubrzanje procesa, manje. A koliko stvarno, ne zaboravimo, to u ne maloj meri uvek zavisi i od samog ~oveka, njegovog anga‘mana, volje, svesti, akcije.) Problem stvarnog ludizma, me|utim, dodatno komplikuje navodni »ludizam«, alternativa, dakle, koja nije stvarno ludisti~ka, voluntaristi~ka, nihilisti~ka, nego ju takvom la‘no prikazuje vladaju}a TINA–mo} i ideologija. Obratite pa‘nju, vladaju}u, naj~e{}e »neoliberalnu« TINA–politiku, kao i onu drugu, njoj suprotstavljenu, alternativnu TIA–politiku (TIA od »There is always an alternative«), prati i odgovaraju}a medijska prezentacija i vizualizacija: dok je uobi~ajena slika samita odnosno likova {efova dr‘ava ili vlada velikih sila, po pravilu, mirna, sve~ana, monumentalna (iz 192

»‘ablje« perspektive ~ak i osobe ~ija visina ne prelazi ni sto{ezdeset santimetara izgledaju kao mudri i dobro}udni divovi), uobi~ajena slika sa skupova Svetskog socijalnog foruma (World Social Forum, WSF, replika na bogata{ki »neoliberalni« WEF, World Economic Forum), jedne od najzna~ajnijih alternativnih organizacija na{eg vremena, na primer, izgleda kao da je upravo pristigla sa boji{ta, uvek nemirna, haoti~na, prete}a, opasna (te{ko je poverovati da re‘ija, monta‘a i kamera, ovakvu sliku uvek i nepogre{ivo ponavljaju, onako sasvim slu~ajno, »umetni~ki«, spontano). Ovaj odeljak zavr{i}emo jednim dobrim zajedni~kim primerom. Novim tehnologijama. Ju~e, na po~etku XIX veka, to su bile nove ma{ine i fabrike, danas, na po~etku XXI veka, to su nove informati~ke tehnologije. U oba slu~aja, me|utim, tehnologije su postale privilegovan medij najve}e konfrontacije i borbe. One izme|u vladaju}ih i alternativnih snaga i aktera. Produ‘etak njihovih na ‘ivot i smrt sukobljenih interesa, perspektiva i strategija. Te njihovih isto tako sukobljenih mo}i i nemo}i, prednosti i nedostataka, snaga i slabosti. Tako i obe velike odnosno najve}e slabosti alternative na{eg (pozno)modernog vremena. U pojedinim kriti~nim ta~kama, trenucima i poljima, to je kod novih informati~kih tehnologija tako o~igledno, ove dve velike odnosno najve}e slabosti, TINA i LUDIZAM, naime, ~ak se i direktno, pa makar i samo delimi~no, ukr{taju i preklapaju. Ali je tako o~igledno i ono drugo, da su i ove, nove informati~ke tehnologije, kao i tehnologije uop{te, naime, samo ljudski produ‘etak i proizvod. I da sve u krajnjoj liniji zavisi od ~oveka i njegove borbe. Zbog toga je Bojan Jovanovi}, lucidni crnogorski politikolog mla|e–srednje generacije, duboko u pravu, kada upozorava, kako se na temeljima ovih tehnologija, mo193

gu podi}i i takve mra~ne distopije, kao {to su »dru{tvo pune nezaposlenosti« odnosno »digitalna despotija«, a ne samo svetle utopije dogme progresa, kao {to su »dru{tvo pune zaposlenosti« odnosno »digitalna demokratija« (Bojan Jovanovi}, »Dru{tvo pune nezaposlenosti«, u Civilizacija u tranziciji, Od Makluana do Bila Gejtsa, Dignitas, Cetinje, 2004, strana 137–143; tako|e »Digitalna despotija«, Vijesti, Art, 24. septembar 2005, strana VIII). Sve zavisi.

194

4.

NOVI HUMANIZAM

Posle toliko »novih« utopija, obe}anja i razo~arenja XX veka, od staljinisti~kog »novog ~oveka«, preko fa{isti~ke »nove Evrope«, do posthladnoratovskog »novog svetskog poretka«, zaista je neophodno, da se ovaj veoma mo}ni, ali u isto vreme i prili~no iskompromitovani termin, ubudu}e upotrebljava krajnje pa‘ljivo, suzdr‘ano, strogo, egzaktno i (samo)kriti~ki. U svakom slu~aju, krajnje pa‘ljivo, suzdr‘ano, strogo, egzaktno i (samo)kriti~ki, termin »novi« upotrebljava se ovde, u na{oj konceptualizaciji i formulaciji novog humanizma. Tako, novi humanizam o kojem je ovde re~, ne odnosi se manje na pro{lost, nego na budu}nost ~ovekovog sveta (iako se u prvi mah ~ini kao da ono »novi« sugeri{e ne{to sasvim suprotno). Re~ je o su{tinskom i dubinskom (dis)kontuitetu, odnosno o dijalektici, razlici ali i povezanosti, kontinuitetu ali i diskontinuitetu, ponavljanju ali i promeni, pro{losti i sada{njosti ali i budu}nosti ovog sveta. Ili, ne{to konkretnije, radi se o one na{e tri velike pozne, poznoj antici, poznom srednjevekovlju, i poznoj moderni, koje predstavljaju jedan slo‘eni i produ‘eni dvadesetpetovekovni istorijski (dis)kontinuum (prikazan kao takav i na na{em grafiku 3). Za one prve dve, poznu antiku i pozno srednjevekovlje, naime, ve} iz iskustva odnosno istorije znamo, da su donele smrt jednog starog ali i ‘ivot jednog novog istorijskog sistema (pozna antika rano srednjevekovlje a pozno srednjevekovlje ranu modernu), pa je zbog 195

toga sasvim opravdano da se pretpostavi, da }e i na{a dana{nja pozna moderna doneti ne samo (dugo najavljivanu) smrt moderne nego i ‘ivot nekog novog (za sada jo{ uvek krajnje neodre|enog i nepoznatog) istorijskog sistema. U ovom slo‘enom i produ‘enom dvdesetpetovekovnom (dis)kontinuumu, u kojem se (ne)predvidivo kombinuju brojna cikli~na ponavljanja i isto tako brojne ako ne i brojnije sekularne promene, dakle, na{ novi humanizam treba shvatiti krajnje egzaktno, strogo, precizno. I doslovno. Kao novi, to jest kao tre}i po redu, jer je u onom dvadesetpetovekovnom (dis)kontinuumu, kao neka vrsta »tre}eg izvoda«, iz one na{e tri, odnosno iz ove na{e tre}e velike pozne. I kao humanizam, u smislu humanog opstanka, koji je, me|utim, do kraja lai~ki i nepateti~an, jer je barem onoliko materijalan, fizi~ki i egzistencijalan, koliko je spiritualan, metafizi~ki i moralan. (U na{oj tre}oj velikoj poznoj, odnosno poznoj moderni, opasnost od upotrebe apsolutnog oru‘ja, u~inila je, da pomenuta, materijalna, fizi~ka i egzistencijalna dimenzija, postane jo{ izra‘enija, zna~ajnija i dramati~nija. U poznoj antici i poznom srednjevekovlju, naime, radilo se tek o opstanku odnosno o zameni ovog odnosno onog istorijskog sistema, u poznoj moderni, o opstanku ~oveka kao vrste, pa i o opstanku ~itavog eko–sistema, u naju‘em smislu te re~i.) Isto tako, novi humanizam o kojem je ovde re~, po svojoj najdubljoj intenciji, nije manje prakti~an i delatan, nego {to je teorijski i kontemplativan. Znamo, duh nikada nije (potpuno) pasivan refleks (odraz) materije, nego je takav samo u manjoj ili ve}oj meri, zavisno ve} od ove odnosno one faze istorijskog sistema. Pasivan refleks (odraz), on je u najmanjoj meri, u poznim fazama istorijskog sistema (a takva je i na{a dana{nja pozna moderna), zato {to je ovaj sistem tada u stanju koje je, prigo‘inovski 196

re~eno, »daleko od ravnote‘e«, pa je i interakcija, produkcija i konverzija, izme|u znanja i delovanja, duha i materije, egzistencije i esencije, tada najve}a, najja~a, i najvidljivija. U tom smislu, i Mi{el Fuko je, u svojim bogatim i iluminantnim arheologijama znanja, u Hermeneutici subjekta i u drugim delima, na vi{e mesta, ukazivao na razliku izme|u poznoanti~kog koncepta ispravnog i na{eg dana{njeg modernog koncepta istinitog znanja, podvla~e}i kako je onaj prvi, uz istinu, uvek obuhvatao i (ispravno) delovanje, a ovaj drugi samo istinito (naravno pod uslovom da je takvo odnosno istinito) znanje. U ovom istom smislu, i Rastko Mo~nik je, u jednom inspirativnom intervjuu, na{u aktuelnu poznomodernu situaciju rezimirao ovako: »Uop{teno govore}i, problem nije u tome da ljudi ne bi znali {to treba u~initi, nego u tome {to nema politi~kih sredstava da se to uradi. Zato je prvi korak, ono {to je najurgentnije, mo‘da politizacija svih nas oko ovih presudnih problema, koji su sada na margini i prepu{teni pa‘nji stru~njaka. Ekspertiza, dakako, postoji, nedostaje ’samo’ jo{ politizacija koja bi stvorila mo} da se ta stru~na rje{enja sprovedu u praksu.« (Lijeve politi~ke ideje su od presudne va‘nosti za budu}nost ~ovje~anstva, Intervju Sne‘ane Popovi}–Ra‘natovi} sa Rastkom Mo~nikom, Gra|anin, CRNVO, Podgorica, Godina VII, Broj 36, Mart 2005, strana 8) Ovu isti interakciju, produkciju i konverziju, izme|u znanja i delovanja, imao je na umu i Imanuel Volerstin, kada je u knjizi European Universalism: The Rhetoric of Power, najpre kriti~ki istakao kako je glavni nedostatak evropskog univerzalizma u tome {to zapravo nikada nije bio dovoljno univerzalan, zatim konsekventno uputio na hitnu potrebu izgradnje nekog novog, {ireg, globalnog, istinskog univerzalizma, ali na kraju i sasvim razlo‘no, inteligentno i antidogmatski, upozorio na to, kako ovaj drugi, dakle novi, 197

globalni, istinski univerzalizam, u stvari, ne postoji negde, odnosno nigde, ve} gotov, uobli~en, spravljen, tako da mi treba samo da ga otkrijemo, preuzmemo i primenimo, kako to po pravilu zami{ljaju svi dogmatici ovoga sveta, nego da on danas postoji samo kao potencijal, koji se mo‘e realizovati, tek putem slo‘enih i te{kih socijalnih borbi, u narednih nekoliko decenija. Kona~no, u ovom istom smislu, i Karl Poper je, svojevremeno, u Otvorenom dru{tvu i njegovim neprijateljima, lucidno poentirao, kada je, na pitanje »Ima li istorija smisao?«, odgovorio onako jednostavno i uverljivo »Ne«, istorija nema neki unapred dati, postulirani smisao, nego njoj smisao mogu da daju samo ljudi sami, svojim konkretnim akcijama, praksama, delima. ^ovek, istorija, smisao, to je uvek i samo ono, {to ~ovek sam od sebe i od svoje istorije na kraju napravi. Toliko o epistemi. Supstanca novog humanizma, me|utim, nije ni{ta manje slo‘ena i zahtevna. U osnovi, ova supstanca odnosi se na ono {to se (po malo stereotipno da ne ka‘em istro{eno) obi~no naziva alternativom za XXI vek odnosno III milenijum. U zami{ljenoj transdisciplinarnoj teorijskoj trilogiji, posve}enoj na{oj velikoj poznomodernoj transformaciji, nakon prva dva dela, Dinamike ni{tavila, i Belle époque, koja se, evo, upravo okon~avaju, tre}i planirani deo, Ars humana, u celini }e biti posve}en, upravo ovoj alternativi, pa se zbog toga na njoj ovde ne}u du‘e zadr‘avati. Umesto toga, ovde o tome sledi jo{ samo par preliminarnih indikacija i ilustracija. Tako, o (super)slo‘enosti novog humanizma, indirektno svedo~i i jedna unutra{nja radna ~injenica, okolnost, naime, da je izme|u objavljivanja prva dva dela ove trilogije, proteklo samo par godina, dok za sam rad, odnosno pripreme, dopunska ~itanja, istra‘ivanja, konceptualizovanja, i pisanje tre}eg dela, ve} sada planiram najmanje pet do deset godina. I to je neka indikacija. 198

A kada je o na{oj supstanci neposredno re~, odlu~io sam da njenu slo‘enost u vremenu (koja je, ne zaboravimo, jo{ uvek, samo jedna od vi{e dimenzija njene ukupne slo‘enosti), ilustrujem samo sa dve teme, jednom koja se odnosi vi{e na blisku (prvu polovinu XXI veka), i drugom koja se odnosi vi{e na daleku budu}nost (III milenijum). U stvari, prva od ove dve teme, u velikoj meri odnosi se i na neposrednu sada{njost, pa i pro{lost, ~ak relativno daleku pro{lost. To je tema, ili, bolje, dilema izbora najbolje duhovne orijentacije, strategije, i tehnike, odnosno antropotehnike humanog opstanka, u uslovima poznosti jednog istorijskog sistema. Do ove konkretne teme odnosno dileme, po prvi put sam do{ao, jo{ jednom, zahvaljuju}i jednom knji‘evniku, a ne sociologu, odnosno nau~niku. Re~ je o rusko–ameri~kom piscu, esejisti srednje generacije, Aleksandru Genisu, i njegovoj nagla{eno opu{tenoj, nepretencioznoj, ali lucidnoj zbirci eseja, Sto~i}u, postavi se, koju sam upoznao u leto 2006. Dilema je zapo~ela kao iritacija. Jo{ par godina pre rusko–ameri~kog pisca, unutar one tri velike pozne, po analogiji sa onom poznatom poznoanti~kom filozofskom {kolom, ja sam ve} bio optirao za stoi~ki duhovni stav, kao najbolji antropo–izbor, u okviru odnosno unutar na{e dana{nje poznomoderne situacije. A onda je Aleksandar Genis izlo‘io kratak ali efektan pledoaje za usvajanje jednog drugog i druga~ijeg, epikurejskog filozofskog i duhovnog stava odnosno {kole (ukazuju}i, pri tome, dodu{e, i na izvesnu bliskost izme|u ove dve): »Izme|u ove dve {kole i nije tako velika razlika. Ni jedni ni drugi [ni stoici ni epikurejci] ne o~ekuju svetlu budu}nost [...] Ali stoici idu prema kraju, stisnuv{i zube, a epikurejci hvataju zubima sve {to im se na|e na putu.« (Aleksandar Genis, Sto~i}u, postavi se, Geopoetika, Beograd, 2004, u eseju »@ivot je lep«, strana 199

152–153) Od epikurejskog stava, mene je u to vreme sna‘no odbijala, la‘na odnosno »pink« verzija toga stava, koja je, tokom ~itave poslednje decenije XX veka, bila, zapravo, maska, ispod koje se skrivao, »{vercovao«, i legitimisao, pandemonijum postjugoslovenskih ratova. Nakon prvobitne iritacije i inercije (odbijanja), me|utim, Aleksandar Genis mi je pomogao da shvatim, da se ove dve {kole, odnosno ova dva duhovna stava, zaista, mogu povezati, pa ~ak i kombinovati, te sintetizovati, umesto da se me|usobno isklju~uju. Tako sam na kraju do{ao, i do jedne sasvim specifi~ne i (mislim) racionalne i funkcionalne sinteze, koja preporu~uje istovremeno stoicizam (otpor, nepristajanje, odbijanje), spram svega {to takav stav zaslu‘uje (a, znamo, u uslovima dekadencije pozne moderne, takvih stvari i pojava, ~ak je i previ{e), i epikureizam (u‘ivanje), kad god je to legitimno i mogu}e. Otkrio sam i jednu sasvim konkretnu i staru formulu ove sinteze, koja se istorijski i duhovno ve} vi{e puta pokazala i potvrdila kao dobra i efikasna. To je kompleksni, kriti~ki orijentisani, i inteligentni humor, ~iji su vrhunski predstavnici, u poslednja dva veka, bili i tako veliki umetnici odnosno akteri, kakvi su bili svetski Mark Tven ili ^arli ^aplin, ali i na{a, odnosno cetinjska alternativna grupa The Books of Knjige, da pomenem samo neke. Temu koja je na{ novi humanizam uklju~ila u daleku (a mo‘da i u ne toliko daleku) budu}nost, prvi je pokrenuo Frensis Fukujama, u knjizi Our Posthuman Future (Na{a posthumana budu}nost, CID, Podgorica, 2003), i ta se zasluga, ovom ameri~kom intelektualcu, ne mo‘e sporiti, ~ak iako je on, u rasvetljavanju ove teme, i u ovoj knjizi, zadr‘ao onaj svoj raniji, mejstrimerski, kapitalisti~ki, ideolo{ki limit. (Tako, njemu ~ak i ne pada na um, da bi najdublje izvore na{e mogu}e negativne posthumane evolucije, mo200

gao da potra‘i i u konkretnom socijalnom, istorijskom, kapitalisti~kom sistemu, nego on svoj analiti~ki pogled i »reflektor« usmerava isklju~ivo ka tobo‘e »ve~nim«, »neutralnim« i »neizbe‘nim« nau~no–tehnolo{kim determinizmima, ali to je ve} standardna mana kod svih, kako se nekada govorilo, bur‘oaskih intelektualaca). ^ak i prilikom ovog i ovakvog, prvog i preliminarnog tematizovanja posthumane evolucije ~oveka, najmanje dva slo‘ena i te{ka pitanja, sna‘no izazivaju odnosno intrigiraju pa‘nju, svakog ko o na{oj sada{njosti i budu}nosti uop{te razmi{lja. Prvo je pitanje kvantiteta, odnosno pitanje relativne blizine odnosno daljine ove budu}nosti, a drugo pitanje kvaliteta, odnosno pitanje karaktera same nove posthumane vrste. Kada je o onom prvom pitanju re~, tada svakako treba primetiti, jednu zaista veliku amplitudu, ~ak prelazak iz domena ~oveka, istorije i sociologije, u domen neke nove posthumane vrste, evolucije i biologije. U tom smislu, ovde bi svakako bila re~ i o dalekoj, pa i najdaljoj budu}nosti. Uporedo sa veli~inom amplitude, me|utim, valja imati na umu i jedan drugi faktor, naime proces velikog, ne samo istorijskog, nego i evolucionog ubrzanja (o kojem istori~ari, biolozi, i evolucionisti, tako|e pi{u i govore). Ovaj drugi faktor, odnosno ubrzanje, deluje u suprotnom smeru, i onu budu}nost umnogome ubrzava odnosno pribli‘ava. A kada je o onom drugom pitanju, odnosno o kvalitetu posthumane evolucije i vrste re~, tada je za po~etak dovoljno da se istakne makar to, kako ovaj kvalitet ne mora nu‘no biti negativan (onakav dakle kakav je u posthumanim predvi|anjima i slikama Frensisa Fukujame i ve}ine drugih futurologa na{eg vremena), nego da on, taj kvalitet, mo‘e biti i pozitivan. Kako, dakle, i u ovoj, najve}oj promeni od kada je ~oveka i njegovog sveta, u krajnjoj liniji, 201

sve, ili bar dosta toga, zavisi od samog ~oveka. I kako u ovom kontekstu, i na{ novi humanizam, mo‘e biti most, bilo, u slu~aju kona~nog neuspeha, ka nekoj novoj i lo{ijoj, bilo, u slu~aju kona~nog uspeha, ka nekoj novoj i boljoj posthumanoj vrsti. Sve zavisi.

202

O autoru

Milan M. Popovi} ro|en je u Andrijevici (Crna Gora) 1955. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Titogradu 1977, a magistrirao (Interesna i politi~ka artikulacija savremenog jugoslovenskog dru{tva, mentor prof. dr Jovan \or|evi}) i doktorirao (Teorija svetskog sistema Imanuela Volerstina, mentori prof. dr Zoran Vidakovi} i prof. dr Miroslav Pe~ujli}) na Pravnom fakultetu u Beogradu 1983. odnosno 1991. Asistent (1978–91), docent (1991–96), vanredni profesor (1996–2001), i redovni profesor (2001–), na predmetima Savremeni politi~ki sistemi i Sociologija politike na Pravnom fakultetu (1978–2006), te na predmetima Sociologija politike i Nacionalna i me|unarodna bezbednost: postjugoslovensko iskustvo na Fakultetu politi~kih nauka (2006–) Univerziteta Crne Gore u Podgorici. Osniva~ i direktor Centra za me|unarodne studije Univerziteta Crne Gore (2001–2002) i rukovodilac postdiplomskih Evropskih i jugoisto~noevropskih studija tog centra (2002–2003). ^lan Izvr{nog Odbora Inter–University Center (IUC), Dubrovnik, Hrvatska (2002–). Predava~ na kursu Postjugoslovenska bezbednost na Me|unarodnoj letnjoj {koli Jugoisto~noevropskih studija, Inter–University Center (Dubrovnik, Hrvatska) i Northwestern University (Evanston, Ilinoj, SAD), Dubrovnik, Hrvatska, Jul 2002. Isti kurs Post–Yugoslav Security predavao na engleskom (specijalistima za isto~noevropske studije) i 203

na crnogorskom/srpskom jeziku (slavistima) na Univerzitetu u Var{avi, Poljska, novembra 2004. [kolske 1988–89. stipendist Britanskog saveta u [koli za evropske studije Univerziteta Saseks u Brajtonu u Velikoj Britaniji, a {kolskih 1991–92. i 1992–93. stipendist D‘on Mar{al programa u Volerstinovom Fernan Brodel Centru u SAD, od kada je i spoljni saradnik odnosno Visiting Research Associate tog centra. Javna predavanja u okviru programa za demokratsko obrazovanje odgovaraju}ih nevladinih organizacija u Crnoj Gori, kao i gostuju}a predavanja na vi{e evropskih i svetskih univerziteta, pored ostalih i na: SUNY–Binghamton, Binghamton, NY, USA; State University of Missouri– Columbia, Columbia, Missouri, USA; State University of Missouri–St. Louis, St. Louis, Missouri, USA; University of Illinois at Urbana–Champaign, Urbana–Champaign, Illinois, USA; University of Virginia, Charlottesville, Virginia, USA; Uppsala University, Uppsala, Sweden; Central European University, Budapest, Hungary; Warsaw University, Poland; IUC–Dubrovnik, Croatia; Belgrade University, Serbia; Ljubljana University, Slovenia. Bio ~lan redakcija ~asopisa Praksa (1984–89) i Ovdje (1986–89) iz Titograda, ~asopisa Ideje (1988–91) iz Beograda, ~asopisa Montenegro Journal of Foreign Policy (1995– 99) iz Kotora, te urednik izdava~ke delatnosti Centra za istra‘iva~ku, dokumentacionu i izdava~ku delatnost (CIDID: 1985–89) u Beogradu. ^lan je Izdava~kog saveta ~asopisa CEU Southeast European Politics (2000–) iz Budimpe{te (Ma|arska), ~lan Savjeta akademske naklade IUC Dubrovnik University Press (2002–) iz Dubrovnika (Hrvatska), te urednik biblioteke Kairos u Centru za izdava~ku djelatnost (CID: 1995—) u Podgorici. Profesionalne i gra|anske, me|unarodne i doma}e, nevladine organizacije ~iji je osniva~ i(li) ~lan: Me|unarod204

na liga humanista, International League of Humanists, ILH, Sarajevo, Dubrovnik, 2005–2007; Me|unarodni forum Bosna, Sarajevo, 1998–; Verona forum, Me|unarodna nevladina organizacija za mir i pomirenje na teritoriji biv{e Jugoslavije, Brisel, 1996–99; Soros Fondacija za Jugoslaviju, 1991–93; Centar za slobodne izbore i demokratiju (CESID), Beograd, 1998–; Helsin{ki komitet za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2000–; Grupa za promene, Podgorica, 2002–2004; Transparency International Montenegro, Podgorica, 2001–; Dukljanska akademija nauka i umjetnosti (DANU), 1999–2002; Centar za demokratiju i ljudska prava (CEDEM), Podgorica, 1997–; Matica Crnogorska, 1994–; Udru‘enje za istra‘ivanje spoljne politike, Kotor, Crna Gora, 1995–99. Aktivno znanje engleskog, pasivno francuskog, maternji crnogorski jezik. Objavio vi{e knjiga (Politi~ka ekonomija i politika, 1985; Dileme politi~kog pluralizma, 1988; Ritam sveta: {kola svetskog sistema Imanuela Volerstina, 1995; @argon periferije: balkanska postmoderna 1, 1994; Posle hladnog rata: balkanska postmoderna 2, 1996; Politi~ki aparthejd: balkanska postmoderna 3, 1997; Crnogorska alternativa: balkanska postmoderna 4, 2000; Globalna pra{ina: balkanska postmoderna 5, 2004; Evropa–Antoaneta: balkanska postmoderna 6, 2006; Savremeni politi~ki sistemi, univerzitetski ud‘benik, koautori Pavle Jovanovi}, Nenad Dimitrijevi} i Milan Popovi}, 1998; Montenegrin Mirror: Polity in Turmoil 1991–2001, 2002, na engleskom jeziku; i Dinamika ni{tavila: sociologija neslobode, 2005), kao i velik broj nau~nih, stru~nih i publicisti~kih radova, ~lanaka, eseja i prikaza (iz oblasti sociologije savremenog jugoslovenskog dru{tva, epistemologije dru{tvenih nauka, sociologije vlasti i sociologije svetskog sistema) u brojnim doma}im i inostranim listovima, ~asopisima i zbornicima. 205

Radovi prevo|eni i objavljivani na engleskom, nema~kom, italijanskom, albanskom, slovena~kom. Citirani u mnogim doma}im i me|unarodnim publikacijama. Kolumne: Interregnum (nedeljnik Nezavisne, Beograd, 1990), @argon periferije (Nedeljna Borba, Beograd, 1991–93), Balkanska postmoderna (nedeljnik Monitor, Podgorica, 1994–97), Ispod fasade (Monitor, Podgorica, 1998–2000), Nulta ta~ka (dnevnik Vijesti, Podgorica, 1999–2003); Globalna pra{ina (Vijesti, 2004–2005).

206

Table Of Contents BELLE ÉPOQUE The Critique of the Dogma of Progress

PART I: 1. 2. 3. 4.

The Spirit of the Time

Subject of the Critique Method of the Critique The Three Late Ages (Late Antique, Late Medieval Age, Late Modernity) A Look Forward

PART II: 1. 2. 3. 4.

Heroic Type Tragic Type Cynic Type Sadistic Type

1. 2. 3. 4.

103 111 118 124

The Phases of the Dogma

One and the Same The Multitude »Progress« »Apocalypse«

PART V:

72 79 84 90

The Mechanisms of the Dogma

Nation World Inertia Myopia

PART IV: 1. 2. 3. 4.

34 61

The Types of the Dogma

PART III: 1. 2. 3. 4.

13 26

140 146 150 157

The Time of the Spirit

Butterfly Hysteria Imagination New Humanism

The Author Table Of Contents

174 178 188 195 203 207

207

MILAN POPOVI]

BELLE ÉPOQUE Copyright © 2007, Milan Popovi} IZDAVA^I: Otvoreni kulturni forum CETINJE, ULICA STJEPANA IVANI[EVI]A 30

Durieux

ZAGREB, [ULEKOVA 23 ZA IZDAVA^E: MILORAD POPOVI] (OTVORENI KULTURNI FORUM) DRA@EN TON^I] (DURIEUX) UREDNIK: NENAD POPOVI] ISBN 978–953–188-268-2 (DURIEUX) 2007.