Crkveni kanoni- sinopsis

Зоран Ђуровић Црквени канони (синопсис) март 1997., Београд Издавач, ДАМ-КОМЕРЦ, Београд, Уредник, Милош Николић

САДРЖАЈ: 1

Увод: I ДЕОАПОСТОЛСКИ КАНОНИ И КАНОНИ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА АПОСТОЛСКА ПРАВИЛА ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР ДРУГИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР ЧЕТВРТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР ТРУЛСКИ САБОР СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР II ДЕО КАНОНИ ПОМЕСНИХ САБОРА АНКИРСКИ САБОР НЕОКЕСАРИЈСКИ САБОР ГАНГРИЈСКИ САБОР ЦАРИГРАДСКИ САБОР У ХРАМУ СВЕТИХ АПОСТОЛА ЦАРИГРАДСКИ САБОР У ХРАМУ СВЕТЕ СОФИЈЕ КАРТАГИНСКИ САБОР КОЈИ ЈЕ ДРЖАН У КИПРИЈАНОВО ВРЕМЕ АНТИОХИЈСКИ САБОР ЛАОДИКИЈСКИ САБОР САРДИЧКИ САБОР КАРТАГИНСКИ САБОР III ДЕО КАНОНИ СВЕТИХ ОТАЦА СВЕТИ ДИОНИСИЈЕ АЛЕКСАНДРИЈСКИ СВЕТИ ПЕТАР АЛЕКСАНДРИЈСКИ СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ЧУДОТВОРАЦ СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ИЗ НИСЕ СВЕТИ ТИМОТЕЈ АЛЕКСАНДРИЈСКИ ТЕОФИЛ АЛЕКСАНДРИЈСКИ Проглас, кад Богојављење падне у недељу Изјава поводом катара Епископу Агатону Епискогпу Мини СВЕТИ КИРИЛО АЛЕКСАНДРШСКИ Посланица епископу Домну Посланица епископима који су у Ливији и Пентапољу СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ СВЕТИ АМФИЛОХИЈЕ ГЕНАДИЈЕ ЦАРИГРАДСКИ ТАРАСИЈЕ ЦАРИГРАДСКИ УВОД 2

Синопсис је моја креација, а не превод, која је настала на основу широког текста који се налази у: J.-P. Migne, Patrologia Graeca, t. 137 и 138, Paris, 1865. Изузетак представља посланица Цариградског патријарха Тарасија, која је одштампана у 98. тому, соl. 1441-1452, те се као дупликат није нашла у 138. тому. Текст који је објављен у ова два тома, настао је на основу издања које је приредио англикански свештеник Вилијам Бевериџ (William Beveridge,1637-1708), или, како је у латинској верзији његово име Gilielmus Beveregius, које је издато у Оксфорду (Oxonii) 1672. под насловом sive Pandectae canonum ss. Apostolorum et conciliorum AB ECCLESIA GRAECA RECEPTORUM NECNON CANONICARUM SS. PATRUM EPISTOLARUM: UNA CUM SCHOLIIS ANTIQUORUM SINGULIS EORUMANNEXIS ET SCRIPTIS ALIISHUC SPECTANTIBUS. Сам пак Бевериџ је објединио нека ранија делимична издања: прво издање апостолских канона, које се појавило у Нирнмбергу 1531. а приредио га је Халоандер (GREGORIUS HALOANDER, + 1531); прво издање Апостолских канона и /канона/ светих сабора, које је приредио Johannes Tilius (Jean du Tillet, + 1570) у Паризу, 1540. У Паризу су се 1618. и 1621. појавила тумачења Јована Зонаре на свете и божанствене каноне. Такође у Паризу су 1620. изашла и тумачења светих и божанствених канона од стране Теодора Валсамона. Тако је, дакле, Бевериџ сакупио канонске текстове, тумачења Зонаре, Валсамона и тумачење Алексија Аристина на синопсис; објавио их двојезично, наиме, на грчком и латинском; написао увод и ноте, што је у своме издању поновио кардинал Миње. Синопсис представља сажетак неког текста, у овом случају, текста канона, или, у српском преводу, правила. Такви синопсиси су вековима познати у црквеној пракси. Најстарији је синопсис Стефана Ефеског, с почетка шестог века, на основу кога је и написао своја тумачења Алексије Аристин у дванаестом веку. Други познатији синопсиси су: синопсис Симеона магистра и логотета, и синопсис Константина Арменопулоса. Намена синопсиса је потекла из жеље да се правила Цркве што лакше и шире усвоје. Таква правила су садржавала само оно што је ствар некога потпунога канона. Ја сам пак настојао да задржим и још неке друге ствари, које би требале да буду интересантне читаоцима из различитих области. На пример, преводио сам литургијске доксологије, догматска места, места која се тичу хришћанске уметности, обреда и побожности, и томе сл. Нисам желео да неке важне термине преводим с данашње тачке гледишта, мада је тиме отежано разумевање онима који нису нарочито блиски овој области. Наиме, нисам подручје које потпада под једнога епископа назвао епархијом како се оно данас назива - него онако како се оно именовало на дотичном месту, нпр. парохија - мада се данас тако назива подручје које припада презвитеру. Даље, грчку реч п  реводио сам као жртвеник, а не са латинизмом „олтар" мада је он данас одомаћен. Именицу "лаик", преводио сам углавном као верник - некада је остављена у изворном облику - иако је то незадовољавајући еквивалент, јер би се овом речју поклапао и други грчки израз. Проблем је у томе што је λ αϊκός, oзначавао верујући народ, односно, верујућег човека. Потпуно је погрешан — иако је мој незадовољавајући - превод чувеног Никодима Милаша, који преводи са „световњак", и тиме буквално захвата пежоративни појам οσμικός ?оји нема никакве везе са лаиком. Из целе канонске збирке види се да се једна реч увек употребљава у позитивном смислу, док, онда, када се жели истаћи нешто што је у дијаметралној супротности са хришћанством, или хришћанином, употребљава се именица „световњак", или придев „светован". Међутим, и код ванредног онодобног научника Милаша, види се последица 3

једног наопаког историјског процеса, наиме, временом се, из неких шизофрених разлога, монаштво поистоветило са аутентичним хришћанством - и не само то, већ је оно претендовало да буде једино хришћанство — па све што није било у оквиру њега, спадало је у категорију света, којим је за апостола Павла био један од најнегативнијих термина. За овакве и сличне термине нисам употребио никакве напомене, јер мислим да су разумљиви из контекста. Нисам, даље, писао коментаре, јер би то захтевало вишетомно дело. Једино што сам урадио, то је да сам покрај изузетно ретких и тешких термина ставио у угластој загради разумљивији појам. На пример, у 17-ом канону Анкирског сабора, помињу се зимници, снежници а ли се тек из Аристиновог коментара види да је у питању посебна врста демонизованих људи, те сам, као што рекох ставио реч „демонизовани" у угласту заграду. Пошто не желим да оптеретим увод, даћу кратке податке о збиркама канона на основу којих сам урадио синопсис. Законоправило које је овде дато састоји се из правила Апостола, правила Васељенских сабора, правила помесних сабора и правила светих Отаца. Апостолска правила представљају збирку од 85 канона, која је настала у првој половини четвртог века, и у себи садржи доникејску дисциплинарну праксу Цркве. Она су само насловљена као апостолска, мада им апостоли нису аутори, већ је писац хтео да тим фалсификатом да већи значај своме делу, што је било веома уобичајено у то време. Постоји дужа и краћа (55 правила) верзија, која је већ тада настала из разлике у праксама Истока и Запада, а и после, у време раскола, послужила је приликом аргументација. Канони Васељенских сабора: 1. Никејски сабор, 325. - 20 канона 2. Први Цариградски сабор, 381. - 7 канона 3. Ефески, 431. - 8 канона 4. Халкидонски, 451. - 30 канона. 5. Трулски, 692, - 102 канона. Другачије се назива и шестим Васељенским сабором, мада то није, и пето-шестим, јер претходна два сабора, пети и шести Васељенски, нису донели никакве каноне. Сабор је у ствари хтео да кодификује све канонске збирке које су биле у оптицају, и да насилно унификује праксе свих цркава, што се нарочито добро да видети из многих осуда пракси у Римској и Јерменској Цркви. 6. Други сабор по реду у Никеји Витинијској, 787. - 22 канона. Канони помесних сабора: 1. Анкира, 314. - 25 правила. 2. Неокесарија, 314-325. - 15 канона. 3. Антиохија, 341. - 25 канона. 4. Сардика (данашња Софија), 343. - 21 канон 5. Гангра, око 340. - 21 канон. 6. Лаодикија, четврти век - 60 канона. 7. Цариград, 394. - 1 канон. Правило овога сабора, који је држан у време Нектарија Цариградског, нисам изнео у књизи, из разлога што сам сажетак дао следећи наведено издање, а у њему се не налази. Но, могуће га је сажети у једну реченицу: епископа не могу да суде двојица или тројица епископа, већ само сабор. 8. Картагана, 419. - 135 правила, која представља сакупљање на једно место канона који су доношени на претходним Картагинским саборима. Позната је под 4

називом Codex canonum ecclesiae Africanae. Такође сам дао и опис канона који је донешен на сабору 258. у време Кипријана свештеномученика и епископа Картагинског. Оно се углавном не среће у кодексима канона православне Цркве, мада је његова одлука убројана у правоснажне од стране Трулског сабора (кан. 2). 9. Цариград, 859. и 861. Познат и као Прво-други сабор. јер је у једну збирку обједињен рад ова два сабора, који су држани у храму светих апостола - 17 канона. 10. Цариград, 879. - 3 канона. Такође се назива и Осмим Васељенским сабором. Одржан је у храму св. Софије. Канони св. Отаца: Они представљају углавном делове из писама, односно одговора Отаца на постављена им питања, и то су правила ових писаца: 1. Дионисије Александријски, + 265. 2. Григорије Неокесаријски, или Чудотворац, + 270. 3. Петар Александријски, + 311. 4. Атанасије Александријски, или Велики, + 373. 5. Василије Кесаријски, или Велики, + 379. 6. Григорије Ниски, Нисијски, из Нисе, + 395. 7. Григорије Назијанзин, или Богослов, + 389. 8. Амфилохије Иконијски, + 395. 9. Тимотеј Александријски, + 355. 10. Теофил Александријски, + 412. 11. Кирило Александријски, + 444. 12. Генадије Цариградски, + 471. 13. Тарасије Цариградски, + 809. То су, дакле, канони који чине најауторизованију збирку, која је послужила као костур за даље разраде у појединачним православним Црквама, између осталих и за чувено Законоправило Светога Саве.1 На крају да кажем неколико речи о томе шта је била главна сврха којој су тежили Оци који су се бавили кодификацијом, а и шта је то што ме је подстакло да урадим овај синопсис. Намена канона је да лече душе и исцељују страсти.2 Мада они, овако како су дати, представљају спољашњи принцип, изгледају као средство које осујећује, јер нису изнедрени изнутра, ипак су неопходни као васпитно средство. То оправдано(?) неповерење у човекове добре намере, ишло је толико далеко да су Оци који су заседали у Сардици, увидели да морају своја правила заштити претњама, јер ако нешто није скопчано са страхом човек га неће драговољно чувати.3 Не држање канона за собом повлачи подругојачење Цркве, тј. нестанак ње као такве каквом се кроз каноне изразила. То катастрофично осећање види се у речима Василија Великог:"Много ме жалости то што су запостављена правила Отаца, и што је избачен сваки ред из цркава. Бојим се да, мало по мало, ако небрига буде напредовала овим путем. не дођу црквене ствари до потпуног краха".4 Олака поигравања са црквеним устројством - не мислим да каноне не би данас требало преиспитивати, па неке чак и мењати, што би смео бити посао само стручњака - може, дакле, довести до лоших консеквенци, или, како се 1

Не треба ово Савино дело називати Крмчијом, што је опширно показао Миодраг Петровић, в. O Законоправилу или Номоканону светога Саве, Београд, 1990. стр. 7-39. 2 Tрул. кан. 2 3 Сард. кан. 20 4 Вас. Вел. кан. 90

5

пластично изразио поводом једнога проблема еп. Игњатије Мидић: Црквa се може претворити у „психијатријску болницу" Мноштво померања у односу на канонско предање јасно је видљиво и у данашњој ситуацији у СПЦ, коју је неуобичајено храбро описао Владимир Вукашиновић. Болне тачке према њему биле би следеће: 1) „Повратак изворном смислу и значају парохије као литургијске заједнице". Тешко би ову тезу било ко могао поткрепити наводима из канона, али не у том смислу да је она неправилна, напротив; она је тешка за поткрепити јер ми се чини да се већина канона директно или индиректно тичу ове ствари. 2) „Суочавање са проблемом неадекватног школовања богословског кадра Српске Православне Цркве" с чиме је повезано и „Превредновање и богословско просуђивање васпитно-образовног материјала који се излаже у нашим богословским школама". Оваквом приступу одговара поистовећивање истинског свештенства са знањем, и многе забране које спречавају новокрштене и необразоване да икога поучавају богословљу. Ово је сада најалармантнија ствар, која, ако се не поправи, одузеће сваку наду да ће доћи до препорода у Цркви. Колика је инертност наше Цркве огледа се на једноставном примеру, наиме, ми још увек немамо ни критичка издања дела светог Саве, о коме толики говоре, а колико је могуће сувисло бавити се Савиним делом, лако се да просудити на основу ове чињенице; да ли још треба поменути да немамо у целости преведено ни свето Писмо? 3) „Поновно откривање изворних димензија лаичког служења у Цркви Божијој". Колико је девијантан однос према лаицима могло се видети и на основу онога што сам изложио о генези појма „световњак" из појма „лаик", односно, како се „верник" претворио у ,,неверника". Верници су могли, како ће се видети у канонима, да учествују у избору епископа и свештеника, могли су „чак" подносити и тужбе против епископа, морали су да учествују (стално се причешћујући) у литургији, јер се само на тај начин конституисало тело Христово.

6

AПОСТОЛСКА ПРАВИЛА 1. Епископа нека рукополажу најмање двојица или тројица епископа. 2. Презвитере, ђаконе и остале клирике нека рукополаже један епископ. 3. Да се свргне онај ко принесе на жртвенику: мед, млеко, вештачко вино, птицу, животињу или воће, осим новог класја и грожђа у њихово време. Приносити жртвенику за време св. Приноса само уље за светиљке и тамјан. 4. Првине плодова послати кућама епископа и презвитера, а они ће разделити ђаконима и клирицима. 5. Епископ, презвитер или ђакон нека не истерује своју жену под изговором да жели да буде побожан, а ако је истера, нека се одлучи; буде ли упоран, нека се свргне. 6. Да се свргне епископ, презвитер или ђакон који узме светован посао. 7. Да се свргне онај ко светкује Пасху кад и Јудејци. 8. Свештеник који се не причести за време приноса нека каже узрок. Ако је узрок прихватљив, биће му опроштено, а ако неће да каже, нека се одлучи, јер је навео народ да сумња да предстојатељ није нешто добро урадио. 9. Све верне који долазе на литургију, а не остају за време молитве и причешћа, као оне који узрокују неред у Цркви, треба одлучити. 10. Ко се са одлученим, ма и у кући, моли, нека се одлучи. 11. Нека се свргне клирик који се моли са свргнутим клириком. 12, 13. Клирик или лаик који је одлучен или не може да се прими, ако се прими у другом граду без препоручног писма, нека се одлучи и он и онај који га је примио. Ако је већ био одлучен, нека и даље остане одлучен. 14. Епископ не сме напустити своју парохију и узети другу, чак и ако га на то многи присиљавају, изузев у ситуацији да је тамо крајње неопходан, а уз то га наговарају многи епископи. 15. Клирик који оде у другу парохију без дозволе свог епископа, нека не служи, а ако се по позиву не врати, нека тамо општи као лаик. 16. Епископ који их свесно прими као клирике, нека се одлучи као учитељ нереда. 17. Ко се после крштења два пута женио или имао невенчану жену, не може имати неки свештенички чин. 18. Не може постати клириком онај ко узме удовицу или распуштеницу или курву или робињу или глумицу. 19. Не може бити клириком онај ко узме две сестре или сестричину. 20. Да се свргне клирик који даје јамство. 21. Онај кога су на силу кастрирали може бити епископ. 22. Онај ко себе кастрира не може бити клирик, јер је самоубица и непријатељ онога што је Бог створио. 23. Да се свргне клирик који себе кастрира, зато што је самоубица. 24. Да се одлучи на три године лаик који себе кастрира, јер се зло намерио на свој живот. 25. Клирик који блудничи, лажно се куне, или краде, нека се свргне, али не и одлучи, јер Писмо каже: Не свети се два пута за једну исту ствар (Наум. 1, 9). 26. Од оних који су као нежењени постали клирици, могу се женити само чтеци и појци. 27. Да се свргне епископ, презвитер или ђакон који бије верника кад згреши или неверника кад говори криво, желећи да их тако застраши; јер нас Господ није учио томе. 7

28. Ако епископ или презвитер или ђакон пошто је исправно свргнут, опет почне да служи, нека се сасвим одсече од Цркве. 29. Да се свргне и одлучи онај ко је рукоположен за новац, а такође и онај ко га је рукоположио. 30. Епископ који преко световне власти приграби цркву, нека се свргне и одлучи, као и они који опште са њиме. 31. Презвитер који дигне засебан жртвеник и сабере вернике, а не може да окриви свог епископа за неко безбоштво или неправду, да се свргне као властољубац, а они који су са њиме, нека се одлуче. Но, то да се учини тек пошто га епископ три пута опомене. 32. Одлученог клирика може примити назад само његов епископ, док га други може примити само уколико је умро онај који га је одлучио. 33. Страни епископ, презвитер или ђакон не може се примити без препоручног писма, 34. Епископи сваког појединог народа треба да имају, као главу, првог епископа. Без њега, а и он без њих, не могу ништа чинити. То је једномислије и на тај начин прославиће се Бог кроз Исуса Христа, и Отац кроз Господа у Духу; Отац и Син и Дух Свети. 35. Епископ не може без дозволе да рукополаже ван своје области. А ако се то деси, нека се свргне он и они које је рукоположио. 36. Епископи, презвитери и ђакони који су рукоположени и неће да се приме службе, нека се одлуче док то не учине. Ако епископ пође да прими службу, али га народ не прихвати, нека се одлучи клир тога града, јер није могао да припреми народ. 37. Два пута годишње нека буде сабор епископа, који на њему треба да испитују догмате побожности и разрешавају Црквене спорове. 38. Епископ нека управља црквеним добрима. Не сме их присвајати или делити родбини, или продавати под изговором да помогне сиромашној родбини. 39. Презвитери и ђакони ништа да не свршавају без епископа, јер ће он дати одговор за душе својих верника. 40. Да се зна које ствари припадају цркви, а које сам епископ евентуално лично има, и које може оставити у наслеђе жени, деци, родбини или коме већ жели. 41. Нека све ствари буду под епископовим надзором, јер он надзире душе које су драгоценије од ствари. Презвитери и ђакони ће их делити онима којима су потребне. Епископи и презвитери и ђакони нека узимају од њих, јер закон Божији каже да онај ко служи жртвенику од њега и живи; та и војник не ратује о свом трошку. 42. Епископ, презвитер или ђакон који се коцка или опија, нека се свргне ако не престане. 43. Клирици и лаици који то исто чине, нека се одлуче ако не престану. 44. Епископ, презвитер или ђакон који тражи камату од дужника, нека се свргне ако не престане. 45. Епископ, презвитер или ђакон који се моли са јеретицима, нека се одлучи. Ако им допусти да нешто као клирици врше, нека се свргне. 46. Епископ или презвитер који одобрава јеретичко крштење или жртву, нека се свргне, јер какву заједницу имају Христос и Велијар, или верник и неверник? 47. Да се свргне епископ или презвитер који поново крсти неког, или опет не крсти оног кога су јеретици крстили, јер се наругао крсту и смрти Господњој и није разликовао праве од лажних свештеника. 48. Нека се одлучи лаик који истера своју жену и узме другу или пак распуштеницу. 8

49. Да се свргне онај ко не крштава у име Оца, Сина и Духа Светога, него у троје безначалних, или у три сина, или у три утешитеља. 50. Да се свргне онај ко приликом крштења не погрузи три пута крштеника, него једанпут, тј. у смрт Господњу; јер Господ није рекао да се крштава у његову смрт, него у име Оца и Сина и Духа Светога. 51. Ако се неко клони меса, вина и брака, не из аскетских разлога, него што их се гади, нека се избаци из Цркве, јер тако хули на Творца који је све створио добрим, а човека као мушко и женско. 52. Да се свргне епископ или презвитер који не прими покајника назад у Цркву, јер заборавља да бива велика радост на небесима због једног грешника који се каје. 53. Епископ, презвитер или ђакон који на празник не узима меса или вина, али не из аскетских разлога, већ што их се гади, нека се свргне, јер многе увлачи у грех. 54. Клирик који није на путу, а једе у крчми, нека се одлучи. 55. Клирик који вређа епископа, нека се свргне, јер пише: „Немој зло говорити старешини свог народа" (Дела.23, 5). 56. Клирик који вређа презвитера или ђакона, нека се одлучи. 57. Да се одлучи онај ко се руга сакатом човеку. 58. Епископ или презвитер који не васпитава свој клир и народ, нека се одлучи, а ако остане упоран, нека се свргне. 59. Ако неки епископ, презвитер или ђакон не пружи помоћ онда када је она потребна неком клирику, нека се одлучи, а ако устраје, нека се свргне. 60. Ако неко у Цркви публикује на штету народа и клира безбожне књиге као свете, нека се свргне. 61. Не може бити клирик онај за кога се докаже да је био у блуду или прељуби или томе слично. 62. Клирик који се одрекне Христа из страха, не-ка се искључи, а ако се одрекне клирства, нека се свргне; ако се покаје, нека се прими, али као лаик. 63. Да се свргне онај ко једе месо са крвљу, или леш, или оно што су звери задавиле, јер је то забранио Старозаветни закон. Лаик који то чини, нека се одлучи. 64. Клирик који се моли у Јудејском или јеретичком храму, нека се свргне и одлучи, а лаик који то учини, нека се одлучи. 65. Ако неки клирик убије неког једним ударцем, нека се свргне због своје наглости; лаик пак да се одлучи. 66. Ако неки клирик пости у дан Господњи или у суботу - осим Велике суботе нека се свргне; лаик пак да се одлучи. 67. Нека се одлучи онај ко силује заручену девојку. Не може узети друге, него само њу, ма била она и сиромашна. 68. Ако се неко рукоположи по други пут, нека се свргне и он и онај који га је рукоположио, изузев ако је био рукоположен од јеретика; јер кога они крсте није крштен, и кога рукоположе није рукоположен. 69. Клирик који не пости Четрдесетницу или среду и петак, нека се свргне, уколико није спречен телесном слабошћу; лаик пак да се одлучи. 70. Клирик који пости са Јудејцима, или празнује, или прима празничне дарове, нпр, бесквасни хлеб, нека се свргне; лаик пак да се одлучи. 71. Хришћанин који однесе уље у пагански или јудејски храм, или запали свећу за време њиховог празника, нека се одлучи. 72. Ко узме из цркве уље или восак, нека се одлучи. 73. Ко из цркве узме посвећене златне и сребрне судове или тканине и однесе својој кући, нека се одлучи. 9

74. Епископа који је оптужен од нормалног верника, нека на одговорност позову други епископи. Ако се не одазове, нека га двојица епископа опет позову. Ако се ни трећи пут не одазове, сабор треба да га осуди. 75. Јеретик се не може примити као сведок против епископа, али ни само један верник, јер на уснама два или три сведока треба да остане свака реч (Мт.18, 16). 76. Епископ не треба да рукополаже за епископе своје синове, браћу и рођаке, или да оставља наследнике. Ако то уради, нека се одлучи, а рукоположење што га је извршио не вреди. 77. Онај ко нема око, или шепа а достојан је да буде епископом, нека буде; јер не прља телесна мана, него душевна злоба. 78. Онај ко је нем или слеп, не може бити епископом, јер је тиме спречен да обавља послове. 79. Онај ко је обузет демоном не може бити клириком, нити се молити са вернима. Када се очисти, може бити клириком ако је достојан. 80. Да се не поставља за епископа новокрштени - јер није у реду да непоучени буде другима учитељ -осим ако се то не деси по Божијој благодати. 81. Да се свргне клирик који се бави државним пословима, јер се не могу служити два господара. 82. Роб не може постати клирик све док га господар не ослободи, јер то узрокује неред у кући. 83. Да се свргне клирик који се бави војничким послом; јер треба дати цару царево, а Богу божије. 84. Клирик који неправедно вређа цара или владара, нека се свргне; лаик пак да се одлучи. 85. Канонске књиге Старог завета су: Мојсијево петокњижје, Исус Навин, Судије, Рута, четири књиге Царства, две Дневника, две Јездрине, Јестира, три Макавејске, Јов, Псалми, три Соломонове, дванаест Пророка, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило. Осим тога, треба читати и Мудрости Сирахове. Новозаветне књиге које улазе у канон су: четири Јеванђеља, четрнаест Павлових посланица, две Петрове, три Јованове, Јаковљева, Јудина, Дела Апостолска, две Климентове посланице и Установе које сам ја, Климент, написао за вас епископе, али које не треба свима давати, јер у њима има тајанствених ствари.

10

ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР 1. Онај ко је кастриран од лекара, господара или од варвара, може бити клирик, ако је, наравно, достојан. 2. Новокрштени не може одмах да постане клирик, јер је потребно време да би био поучен и да заживи хришћански. Ако се докаже неки грех клирика од стране два-три сведока, нека се клирик свргне. 3. Велики сабор забрањује да клирик може довести кући и држати неку женску особу, осим мајке, сестре или неке која је слободна од подозрења. 4. Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди. 5. Одлучене клирике и вернике назад прима њихов епископ. Треба испитати да их није одлучио из своје малодушности, љубоморе или неке мржње, те зато треба држати саборе два пута годишње. 6. Треба да се чувају повластице великих градова, митрополија, тј. да њихови епископи имају првенство над обласним епископима. Митрополит треба да одобри рукоположење епископа у својој области. Неко може бити изабран на сабору за епископа, мада могу бити несагласна двојица или тројица, који га не прихватају из разлога личне природе. 7. Пошто се утврдио обичај и старо предање да епископ у Елији има посебну част, нека тако буде и даље, али треба да се сачува митрополитово достојанство. 8. Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика саборне Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. 9. Онај ко је постављен за презвитера без испитивања, или је пре тога исповедио свој грех, али је ипак рукоположен, таквога правило не прима, јер Црква штити оно што је допустиво. 10. Ако је неко од палих рукоположен, то не може да има предност над правилом, јер ће се такав, када се сазна, свргнути. 11. Ко је у време Ликинијеве тираније одступио без принуде, нека се одлучи на дванаест година, мада не заслужује такво човекољубље. 12. Хришћанин који се врати у војничку службу, нека се одлучи на тринаест година. Уколико се усрдно каје и чини добра дела, нека се прими. 13. Покајника који је на самрти, нека епископ испита и причести. Ако остане жив, нека има само молитвено општење. 14. Оглашени који је пао, нека буде три године са онима који слушају, а после са оглашенима. 15. Због многих смутњи сплетки које је узроковао обичај да епископи, презвитери и ђакони прелазе из града у град, мора се таква пракса сасвим укинути. 16. Клирика који напусти своју парохију треба принудити да се врати. Ако га неко други рукоположи без знања његовог епископа, рукоположење ће бити безвредно. 17. Да се свргне клирик који узима камату, јер је из похлепе заборавио на божанствено Писмо које то забрањује. 18. Ђакони да не деле евхаристију презвитерима, да се не причешћују пре 11

епископа и да не седе заједно са презвитерима. Они не приносе евхаристију, па је зато требају примати после њих. 19. Павлијанци који хоће да уђу у Цркву, морају се крстити. Њихове клирике, ако су достојни, наново крстити и рукоположити. Исто учинити и са ђаконима и осталим клирицима. 20. Пошто неки клече у дан Господњи и за време Педесетнице, овај сабор наређује да се у свим парохијама верни моле стојећи.

12

ДРУГИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР 1. Не сме се укинути Никејска вера; анатемишу се ове јереси: евномијана или евдоксијана, полуаријанаца или духобораца, савелијанаца, маркелијанаца, фотинијанаца и аполинаријеваца. 2. Епископи нека не прелазе границе својих области да би тамо обављали неке послове, изузев ако их позове тамошњи епископ. Пословима сваке епархије нека управља епархијски сабор. 3. Цариградски епископ нека има првенство части одмах иза римског епископа, зато што је овај град Нови Рим. 4. Максим киник, који је направио нереде у Цариграду, није био, нити је, епископ. Клирици које је он поставио нису клирици и све што је урадио нема вредности. 5. Прихватимо антиохијске списе који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Духа Светога. 6. Не треба свима забранити или допустити да оптуже епископа. Ако неко поднесе личну тужбу, мора се прихватити, ма било које вере био. Ако га пак тужи за Црквени преступ, онда се гледа да ли је јеретик, расколник, свргнути, одлучени или је и сам под неком оптужбом. Значи, само исправни верник може тужити епископа за Црквени преступ. Тужитељ треба ствар да докаже најпре пред епархијалним сабором. Ако сабор не може да донесе одлуку, нека се сазове већи сабор нарочито ради те ствари, док се тужитељ пре тога писмено обавезује да ће сам подлећи казни, ако не може да докаже оптужбу. Не може се примити као тужитељ онај ко не иде по овом поступку, већ се окреће властима, владару или васељенском сабору, јер такав нарушава црквени ред. 7. Јеретике који се обраћају православљу и спасењу, примамо на следећи начин: аријанце, македоњане, саватијанце, новатијане (који себе називају чистима и левичарима), четрнаестодневнике или четвернике, и аполинаријевце, примамо пошто најпре писмено анатемишу сваку јерес, а затим их миропомажемо. Евномијанце који се крштавају једним погружењем, монтанисте који се овде називају фригијцима, савелијанце и др. јеретике (којих овде има много, а насташе највише у Галатској области) примамо као Јелине. Наиме, првог дана их чинимо хришћанима, другог оглашенима, трећега их заклињемо дунувши им три пута у лице и уши. Онда их поучавамо, настојимо да дуго буду у цркви и слушају Писма и на крају их крштавамо.

13

ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР 1. Ко не прихвати овај сабор и приђе, или је пришао, отпалим скуповима или Келестијевој науци, није више митрополит и не може делати против својих епископа. Сами митрополити и епископи треба да коначно свргну отпале митрополите и епископе. 2. Да се свргну они који подржавају или подрже Несторија. 3. Клирици које су несторијанци разрешили због њиховог исправног мишљења, нека се врате у клир. Православни клирици нису дужни да на било који начин подлежу отпалим епископима. 4. Да се свргну клирици који лично или јавно мисле као Несторије и Келестије. 5. Свргнути несторијанци се не могу вратити у клир. 6. Не може нико потрети оно што је Ефески сабор одлучио у вези његовог преступа; свргнути клирик ће и даље остати свргнутим, а одлучени верник одлученим. 7. Нико не сме износити другачију веру од Никејске. Клирик који то учини, отуђује се, а верник анатемише. Према томе, ко верује у очовечење јединородног Сина Божијег као презвитер Харасије, или следи погубне догмате патријарха Несторија, нека се свргне, а ако је верник, анатемише. 8. Епископ нека не прелази границе својих области, да се не би под изговором свештеног посла поткрало надувено властољубље, и да не би смо неприметно, и мало по мало, изгубили слободу, коју нам је својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос. Посланица Ефеског сабора сабору у Памфилији, у вези Евстатија који је тамо био митрополит Свако треба да ради промишљено, а особито свештеници. Но, бива да подмукла и несносна брига помрачи ум, те човек направи грешку. Тако је и митрополит Евстатије, оптерећен разним сплеткама, поднео оставку, што је несхватљиво - мора се, наиме, до краја истрајати. Ви сте онда правилно поступили и поставили народу за епископа Теодора. Старац Евстатије се нама са сузама обратио да задржи само име и част епископску - а не и да дела као епископ - и да се врати у свој град, те га, сажаливши се вама препоручујемо. Теодор пак може да му допусти да служи у некој цркви, а ако буде још снисходљивији, одобравамо.

14

ЧЕТВРТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР 1. Да се држе правила св. Отаца која су изложена на свим досадашњим саборима. 2. Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. 3. Клирици и монаси да не преузимају световне послове или да воде домаћинства за плату, изузев ако по закону морају да преузму бригу о малолетнику, или ако му епископ наложи неке црквене послове, или да са страхом Божијим води бригу о сиротима, удовицама или онима којима треба помоћ. 4. Неки монаси уводе неред обилазећи градове, па чак желе да подижу манастире и молитвене домове без сагласности епископа, што је недопустиво. Зато сви монаси морају бити потчињени епископу, да љубе тиховање, пребивају у посту и молитви, остају тамо где су постављени, не напуштају своје манастире да би се бавили црквеним или ововековним пословима, осим да им то епископ не нареди. Роб не може постати монах без дозволе свог господара. Епископ да са страхом води бригу о манастирима. 5. Што се тиче клирика и епископа који прелазе из града у град, на снази су досадашња отачка правила. 6. Нико да се рукополаже без назначења за конкретан храм. Рукоположење без назначења да буде ништавно, а на срамоту онога ко га је обавио. 7. Клирици и монаси који ступе у војничку или световну службу не врате се са покајањем Цркви, нека се анатемишу. 8. Клирици који беже од својих епископа, нека се казне по правилима, а монаси и верници, нека се одлуче. 9. Спорови клирика нека се воде код њихових епископа. Ако клирик тужи епископа, то треба размотрити на сабору или пред царским престолом Константинопоља. 10. Један клирик не сме да се изабере за две цркве. Ако је премештен у другу цркву, не сме више имати никакве везе са првом. Нека се збаци са свог степена онај ко ово прекрши. 11. Сиромаси и они којима је потребна помоћ, добијају писма мира онда кад иду негде, а само сумњиве особе добијају препоручна писма. 12. Да се збаци онај ко помоћу велможа подели једну епархију на две, па тако буду два митрополита у једној епархији. Градови пак који су царском одлуком постали митрополије, нека таквима буду само по имену и части, да би се очувала права првобитне митрополије. 13. Страни и непознати клирици не могу служити у другом граду без препоручног писма. 14. Пошто је у неким епархијама дозвољено чтецима и појцима да се жене, одређујемо да се не могу венчати са иноверном. Ако су већ у таквом браку, а деца су им крштена, код јеретика, нека их врате Цркви. Ако нису крштена, нека се крсте у Цркви. Не могу их венчати са иновернима, изузев ако иноверни обећа да ће прећи у православље. Онај који ово преступи, нека се казни по правилу. 15. Ђакониса да се не рукополаже пре четрдесете године, али и тада после 15

пажљивог испитивања. Ђакониса која презре Божију благодат и уда се, нека се анатемише заједно са оним са којим је згрешила. 16. Монах или девица која је себе посветила Богу не могу ступити у брак. Онај ко то учини, нека се одлучи, а месни епископ може показати човекољубивост према таквима. 17. Парохије које су без проблема припадале некој епархији, треба и даље да остану у саставу ње. Ако је нека парохија проблематична, спор о њој нека се води пред епархијалним сабором, али пре истека тридесет година. Онај ко се спори са својим митрополитом, нека се суди пред обласним егзархом или Константинопољским престолом. Када цар оснује нови град, тада црквена подела треба да следи политичку. 18. Клирици и монаси који кују завере против епископа и својих колега, нека се сасвим збаце са свог степена. 19. Епархијални сабори се морају држати два пута годишње да се не би запустили црквени послови. Нека се укоре епископи који неоправдано одсуствују са сабора. 20. Клирик се не сме преместити у другу цркву; изузетак су они који су изгубили своју отаџбину. Они који то учине, као и они који их приме, нека буду ван општења док се не покају. 21. Само онај ко није осумњичен може поднети тужбу против епископа или клирика. 22. Клирици да не разграбљују епископове ствари после његове смрти. 23. Клирици и монаси који без потврда долазе у Цариград и стварају нереде по црквама и кућама, нека се опомену; ако и даље тамо остану, нека се на силу пошаљу назад. 24. Манастири морају остати манастирима, а њихова добра очувана. Не може се манастир претворити у светско свратилиште. Онај ко то учини, нека се казни по правилима. 25. Неки митрополити запуштају поверена им стада и одлажу постављање епископа на удове епархије. Митрополит мора да постави епископа на упражњено место најдуже за три месеца, изузев у случају тешке нужде; онај ко то не учини, нека се казни. Иметак пак удове Цркве треба да сачува економ. 26. Не сме да црквеним добрима управља епископ без економа, него економ под епископовим надзором, да се не би добра расипала и свештено име било подозриво. 27. Они који отимају жене или помажу отмичарима, ако су клирици, нека се збаце, а ако су верници, нека се анатемишу. 28. Пошто је Рим био царски град, добио је првенство и у црквеним стварима. Из тог разлога су и Оци са другог Васељенског сабора, одредили да Нови Рим - Цариград који има цара и сенат, буде уздигнут и у црквеним стварима као и Стари Рим, и да буде други после њега. 29. Светогрђе је спустити епископа на презвитерски степен; зато епископа који то заслужи, треба сасвим рашчинити. Ако је неки епископ неоправдано свргнут, нека се врати на своје место. 30. Пошто Египатски епископи нису потписали посланицу папе Лава - јер је код њих обичај да ништа не чине без свог архиепископа - нека се да рок да се он изабере. Они нека кажу ко ће јамчити за њих да ће потписати, или пак нека се закуну да ће исто веровати.

16

ТРУЛСКИ САБОР 1. Божијом благодаћу одређујемо да се мора без иновација чувати вера Апостола и шест Васељенских сабора. Њихову веру, реч живота, треба да држимо и да одбацимо оне које они одбацише као богоотступнике. 2. Ради душевног лечења и исцелења страсти, треба да важе правила: Апостола, сабора у Никеји, Анкири, Неокесарији, Гангри, Антиохији, Лаодикији, Цариграду, Ефесу, Халкидону, Сардики, Картагини и Цариграду, који је одржан за време Нектарија. Затим и Отачка правила: Дионисија Александријског, Петра Александријског, Григорија Чудотворца, Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Ниског, Григорија Богослова, Амфилохија Иконијског, Тимотеја Александријског, Теофила Александријског, Кирила Александријског, Генадија Цариградског и Кипријана Картагинског. Нико не може ова правила мењати или укидати, или узимати друга, која су измислили они који су хтели да тргују са истином. Онај ко се огреши о неко правило, њему треба да подлегне. 3. Другобрачни клирици треба да се свргну. Клирик који је узео удовицу, или који се после рукоположења оженио, нека се казни, али да остане клириком пошто се разведе. Међутим, не може убудуће бити постављен на виши степен. 4. Епископ или клирик који обљуби жену посвећену Богу, нека се свргне; верник пак одлучи. 5. Нико, па ни евнуси, да не држи код себе женске особе или слушкиње, изузев оних које не могу изазвати подозрење. Клирик који то учини, нека се свргне, а верник да се одлучи. 6. Из реда клирика, само се појци и чтеци после посвећења могу женити. Сви остали, почев од ипођакона, не могу; а онај ко то учини, нека се свргне. 7. Ђакони не могу да седе испред презвитера, изузев када су изасланици својих епископа, па им се као таквима, треба одати почаст. 8. Епархијски сабор треба да заседа два пута годишње, или бар једанпут, ако је ратно стање. Епископ који не дође на сабор, нека се укори. 9. Клирик који држи крчму и неће да се тога окане, нека се свргне; јер, ако не треба да улази у крчму, тим пре не сме да је држи. 10. Клирик који не престане да узима камате, нека се свргне. 11. Хришћани да не једу јудејске хлебове, нити да другују са Јудејцима; да им не дозволе да их лече; да се не купају са њима у јавним купатилима. Клирик који то уради, нека се свргне, а верник да се одлучи. 12. Епископи не треба да живе са својим женама, да се други не би саблажњавали, и да би свештени чин био без срамоте. Онај ко продужи да живи са својом женом, нека се свргне. 13. Неисправна је пракса Римске Цркве, која захтева од свештеника да не живе са својим законитим женама. Они који то чине, нека се свргну, јер је брак частан, и не сме се растављати оно што је Бог саставио. Такође треба да се свргну они који терају своје жене под изговором побожности. 14. Ђакон да се не рукополаже пре двадесет и пет година, а презвитер пре 17

тридесет, ма био и достојан - јер је и Христос тек са тридесет година почео поучавати. Ђакониса да се не рукополаже пре четрдесете године. 15. Ипођакон да се не рукополаже пре двадесете своје године. Нека се свргне свако ко се постави на било који степен пре одређеног рока. 16. Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских (6, 1-6). Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама. 17. Пошто ипак има оних клирика који без дозволе свог епископа пређоше у друге цркве, треба да се свргну и они, и они који су их примили. 18. Клирици који су напустили своје цркве због најезде варвара, нека се врате кад престане опасност. Ако то не учине, нека се одлуче док се не покају; исто важи и за епископа који их прими. 19. Предстојници да поучавају клир и народ сваког дана, а нарочито у дане Господње. Проблематична места из Божанског Писма да више тумаче по Оцима, него по својој памети, да не би ако су неспособни упали у заблуду. 20. Епископ не може да поучава у граду који није његов. Ако то ради, нека се спусти на презвитерски степен. 21. Свргнути клирици - али само они који се кају - могу да се шишају као клирици. Они који се добровољно не кају, нека носе косу као верници. 22. Епископи и клирици који су рукоположени за новац, нека се свргну, као и они који су их поставили. 23. Епископ, презвитер или ђакон да не тражи новац од онога који хоће да се причести, јер благодат није ствар за продају. Онај ко то учини, нека се свргне. 24. Клирик или монах да не иде у позориште и на коњичке трке. Такође треба да оде са свадбе ако почну заводљиве игре. 25. Парохије да остану у саставу својих епископија, ако су им без икаквих проблема припадале већ тридесет година. Но, пре истека тридесет година, неко може да подигне расправу о њима пред епархијалним сабором. 26. Презвитер који је из незнања склопио незаконит брак, може задржати само име и част презвитерску, али само ако се разведе. 27. Клирик да носи одећу која му је својствена. Онај ко је не носи, било на путу, било у граду, нека се одлучи на недељу дана. 28. Да се свргне клирик који меша грожђе са бескрвном Жртвом и тако га даје верницима. Грожђе се као првина мора засебно благосиљати и делити. 29. Картагински Оци су одлучили да жртву могу приносити само они који нису претходно јели, изузев на четвртак последње недеље Четрдесетнице. Но, да се тако не би цела Четрдесетница обешчастила, треба постити и тога дана. 30. Свештеници из варварских крајева преступају Апостолско правило, које забрањује клирику да отера своју жену, те се са њима договарају да више не опште. Може им се снисходити због њиховог малодушног мишљења, Међутим, кад ствари тако стоје, треба сасвим да се оделе од њих. 31. Клирици могу крштавати и служити литургије по кућама само ако им то епископ дозволи. Онај ко то преступи, нека се свргне. 32. И Јерменска Црква треба да меша воду и вино приликом свршавања евхаристије. Јермени, наиме, не сипају воду у путир, позивајући се на Јована Златоустог, који је говорио против Јеретика водозаступника да треба у евхаристији користити вино. Али он тиме није искључио употребу и воде, како Јермени погрешно 18

схватају. Сам Јован нам је предао да треба мешати воду и вино - јер вода и крв истекоше из Спаситељевог бока - а писмено су то учинили Василије Велики и Јаков, брат Господњи, у својим литургијским текстовима. Сведочанство о томе имамо и са Картагинског сабора. Онај ко ово не буде поштовао, нека се свргне. 33. Јермени за клирике постављају само оне који су свештеничког рода, те на тај начин следе Јудејцима. Такође постављају без пострига свештене појце и читаче. Њихови пак читачи који су верници, читају Божанствене речи са амвона као да су клирици. Све ово нека престане, а они који буду упорни, нека се свргну. 34. Клирици и монаси који кују завере против епископа и својих колега, нека се сасвим збаце са свога степена. 35. Митрополит да не присваја ствари епископа који је умро или ствари које припадају његовој Цркви. Имовина удове Цркве мора се цела предати новом епископу. 36. Ред Црквених престола је следећи: Рим, Цариград до њега, Александрија, Антиохија и на крају, Јерусалим. 37. Епископи чије су Цркве варвари окупирали, нека врше службе у другим крајевима. 38. Ако цар оснује нови град, политичку поделу нека следи и црквена. 39. Да се сачувају повластице великих хришћанских центара, онако како су Оци у Ефесу прописали. 40. Ко жели да иде у манастир не може да има мање од десет година, јер таква одлука захтева развијену свест. Игуман треба да одлучи колико да некоме продужи ако треба искушенички рок. Не можемо прихватити мишљење Василија Великог, да монахиња може бити девојка са седамнаест година, него за њих одређујемо време као и за ђаконисе, четрдесет година. Тако је нпр. и Апостол прописао да се удовица изабира са шездесет година, али како је Црква благодаћу постала чвршћа, то су правила овај рок спустила на четрдесет година. 41. Они који желе да се посвете усамљеничком животу и да се затворе, треба прво да три године буду послушни неком игуману. Потом их испитује месни предстојатељ, те проводе још једну годину ван затвора. На овај начин се проверава да ли се овом животу неко посвећује ради испразне славе, или тежње ка добру. Када се затворе, не смеју изићи ван, изузев по великој нужди, али и тада уз епископово одобрење. Ако неко изађе, нека се на силу врати, те постовима и другим строгим васпитним мерама лечи. 42. Дугокоси пустињаци који носе црне хаљине, обилазе градове и друже се са женама и мушкарцима, ако желе да остану у манастиру, нека одсеку косе да би били као и остали монаси. Ако ли неће, нека се протерају у пустињу, по којој су себе назвали. 43. Ниједан почињени грех не може бити запрека човеку да ступи у монаштво, јер је монашки живот живљење у покајању. 44. Монах који блудничи, нека се казни као блудник. 45. Неки пред монашење обуку искушеницу у скупоцене хаљине, па је онда испред жртвеника свлаче, и одмах облаче у црно. Такве провокације да се не чине, јер је сасвим нормално да се може десити да заплаче, а они помисле да јој је срце још у свету. 46. Монаси и монахиње не смеју излазити из ма-настира, осим из нужде, а по одобрењу игумана, односно предстојатеља. Не смеју ни у ком случају да ноће ван манастира. 47. Мушкарац да не спава у женском манастиру, нити жена у мушком, да се не би 19

верници саблажњавали. Клирик или верник који то учини, нека се одлучи. 48. Епископски кандидат и његова жена треба да се најпре сагласно раставе. Затим, она иде у манастир који је далеко од епископове области. Епископ је дужан да је издржава. Она се може, уколико је достојна, уздићи на степен ђаконисе. 49. Манастири морају остати манастирима; не могу се предавати световњацима, и не могу се отуђивати њихова добра. 50. Клирик који се коцка, нека се свргне, а верник одлучи. 51. Забрањују се комедије и др. позоришне представе и игранке. Клирик који у томе учествује, нека се свргне, а верник одлучи. 52. У све дане св.Четрдесетнице, изузев суботе, недеље и Благовести, нека се држи Пређеосвећена служба. 53. Они који примају децу на крштењу, а после жене њихове мајке, најпре да се разведу, а потом казне као блудници, јер је веће духовно сродство од телесног. 54. Богоносни Василије је прећутао о неким недозвољеним браковима, јер није хтео да запрља говор, па их је зато све подвео под опште име. Но, то је створило недоумице, па их ми зато наводимо: незаконит је брак са нећацима; родитеља са децом; два брата са две сестре. Такви да се разведу и кају седам година. 55. Римска Црква пости суботе у току Четрдесетнице. Међутим, и тамо треба да важи апостолско правило, које каже да се свргне клирик који пости суботом или недељом, а верник да се одлучи. 56. Дознали смо да у Јерменској области и у неким др. областима, једу сир и јаја суботом и недељом у току св. Четрдесетнице. Зато одређујемо да су у целој васељени Црква Божија има уздржавати како од закланог, тако и од његових производа. Клирици који ово преступе, нека се свргну, верници пак одлуче. 57. На жртвенику не треба приносити мед и млеко. 58. Ниједан верник себи да не даје од божанствених тајни, ако је присутан епископ, презвитер или ђакон. Ко преступи, нека се одлучи на недељу дана, да би се научио да не мисли више него што треба да мисли. 59. Нико да се не крштава у кући, него у цркви. Клирик који то преступи, нека се свргне, а верник одлучи. 60. Пошто је онај ко се привеже за Господа једног духа са њиме, исто бива и са оним ко се здружи са демоном. Оне који глуме да су демонизовани и по злим обичајима притворно се понашају као они, треба их на сваки начин казнити и подврћи мукама и малтретирању, којима се подвргавају они који су стварно демонизовани, онда када се ослобађају од демонског деловања. 61. Да се кају шест година они који иду гатарима; они који воде мечке и друге животиње да би развесељавали просте и обмањивали их о судбини, срећи и сл.; разгоњачи облака; врачеви; они који праве амајлије. Они који се не покају, нека се сасвим истерају из Цркве. 62. Да се не славе Календе, Воте, Врумалије и народне светковине. Одбацују се и јавни женски плесови, који могу нанети многа оскврњења и штете; игре у част лажних богова. Не сме се призивати име мрског Диониса, и изазивати смех за време претакања вина. Не смеју се стављати маске, нити мушкарци смеју облачити женска одела и обрнуто. Клирик који то чини, нека се свргне, а верник одлучи. 63. Повести мученика, које су написали непријатељи истине у намери да их обешчасте, треба спалити. Они који их прихватају, нека се анатемишу. 64. Верник не треба јавно да проповеда или поучава, јер је он онај ко треба да буде поучаван. Онај ко ово преступи, нека се одлучи на четрдесет дана. 65. Да се не пале и прескачу ватре почетком месеца. Клирик који то ради, нека се 20

свргне, а верник одлучи. 66. Током целе седмице после Пасхе, верници морају ићи у цркву и причешћивати се, јер ћемо се тако са Христом подићи. Тада да не буду јавне представе и коњичке трке. 67. Божанствено Писмо забрањује једење крви, задављеног. Такође се забрањује и блуд. Клирик који нешто од овог прекрши, нека се свргне, лаик пак да се одлучи. 68. Нико не сме Свето писмо и књиге св. Отаца уништавати или их отуђивати. Ко то учини, да се одлучи на годину дана. 69. Верник не сме да уђе унутар св. жртвеника, док цар - када да принесе дарове Творцу - може. 70. Жене не смеју да говоре за време божанствене литургије, јер то забрањује апостол Павле (1 Кор. 14, 35). 71. Ко студира политичке законе не треба да следи јелинске обичаје, да, наиме, иде у позориште или носи неуобичајено одело. Нека се одлучи онај ко то учини. 72. Не смеју православни да склапају бракове са јеретицима, јер се не могу спојити овца и вук. Такав брак да се разведе, а прекршиоци одлуче. Неправославни који су склопили брак - а после се један супруг обрати у православље док други остане у заблуди -нека га очувају, јер тако пише Павле (1 Кор. 7, 14). 73. Пошто се клањамо крсту умом, речју и осећањем, треба да се уклоне са подова његове слике, да се не би газиле. Они који их цртају по поду нека се одлуче. 74. Не треба да се приређују тако зване агапе на Господњим местима и црквама. Они који то чине, нека се одлуче ако не престану. 75. Они који певају да се не деру разуздано, и да не присиљавају природу на кричање, него да певају с пажњом и смерно, јер Бог, коме певају, види оно што је скривено. 76. У црквеном дворишту не сме бити крчме или се вршити било каква продаја, јер је то Христос примером забранио (Јн. 2, 16). Да се одлучи онај ко чини супротно. 77. Не смеју да се заједно са женама у јавним купатилима купају клирици, монаси или верници, јер је то први приговор који износе пагани. Клирик који то чини, нега се свргне, а верник одлучи. 78. Они који се просвећују треба да се поучавају, и петог дана у седмици, одговарају епископима или презвитерима. 79. Да се не праве колачи од финог брашна у част порођајних болова чисте Дјеве Мајке, јер их она није имала. Клирик који то чини, нека се свргне, а верник одлучи. 80. Епископ, презвитер или верник, који не дође у три недеље за три седмице у цркву, а није био спречен неодложним послом или већом потребом, него борави у граду - ако је клирик, да се свргне, а ако је верник, нека се одлучи. 81. Клирик који у Трисветој песми пева: Свети бесмртни. који си распет за нас, помилуј нас - да се свргне, а верник или монах одлучи. 82. Не треба сликати Христа у виду јагњета - јер је то тек симбол, сена - него јагње у виду човека, да би се сетили док гледамо његову слику, смерности Бога Слова и свега што је учинио за нас. 83. Мртвима не давати евхаристију, јер је речено: Узмите, једите (Мт. 26, 26), а они не могу ни узети ни јести. 84. Када се не може доказати за децу да су крштена, треба их крстити. 85. Господар треба да ослобађа своје робове у присуству два-три сведока, да би то отпуштање било пуноважно. 86. Они који окупљају и хране курве, ако су клирици, да се свргну, а ако су верници одлуче. 21

87. Жена која напусти мужа и пође другоме, прељубница је. Ако је муж невин, може имати општење с Црквом. Онај ко остави своју жену и узме другу, одлучује се на седам година. 88. Нико да не уводи животиње у црквено двориште, изузев ако је на путу и нема где да буде, те је треба привезати да не би случајно погинула, и тако сам власник дошао у опасност. Клирик који би увео животињу, без овог разлога, да се свргне, а верник одлучи. 89. Пост да се завршава око поноћи Велике суботе, јер тако пишу Матеј (28, 1) и Лука (24, 1). 90. Од суботе увече до недеље увече, молитве се произносе без клечања, да би смо славили васкрс Христов. 91. Они који дају и они који узимају отрове за побачај, да се казне као убице. 92. Они који отимају жене, или помажу отмичарима, ако су клирици, нека се свргну, а ако су верници, анатемишу. 93. Жена војника, или неког човека који оде на пут, која се уда за другога, а да нема поузданих вести да је умро, чини прељубу. Ако се удала на основу поузданог гласа, треба јој снисходити. Она која се уда, а муж јој се после врати, може се вратити првоме мужу ако је он хоће; треба јој опростити јер је то учинила из незнања. Она која се уда из незнања за човека кога је прва жена оставила, па буде отпуштена, јер се овоме прва врати, може се удати, зато што је у блуд пала из незнања. 94. Да се одлучи онај ко се куне јелинским заклетвама. 95. Једни јеретици (аријанци, македоњани, новатијани, четрнаестодневници и аполинаријевци) примају се кроз помазање, а пошто писмено анатемишу своју јерес. Други (павлијанци, евномијанци, монтанисти, савелијанци, манихејци, маркионити и валентиновци) се примају поновним крштењем. Трећи (несторијанци, евтихијанци и северијанци) треба да писмено анатемишу Несторија, Евтиха, Диоскора и Севера, па да се приме у Цркву. 96. Они који се фризирају и тако омамљују слабе душе оних који их гледају, нека се одлуче, јер треба пре украшавати унутрашњег човека, него спољашњег. 97. Они који живећи са женом, или неки други начин претворе св. места у општа, треба да се истерају и из места за катихумене. Клирик који то учини, нека се свргне, а верник одлучи. 98. Прељубник је онај ко узме туђу заручницу. 99. Јермени кувају месо унутар жртвеника и деле свештеницима, следећи тако јудејски обичај. Међутим, не треба давати свештеницима посебне комаде, а кување треба да се обавља ван цркве. Да се одлуче они који то чине. 100. Телесна чула лако утичу на душу, те се зато не смеју сликати слике које изопачавају ум и пале пламен задовољства. Да се одлучи онај ко то чини. 101. Онај ко узима причешће, нека крстолико склопи руке; не сме да донесе неку посуду у коју би ставио причешће, јер је достојнија слика Божија - човек, од бездушне твари. Да се одлучи онај ко то чини, а такође и онај ко тако даје и причешће. 102. Они који су добили од Бога власт везивања и разрешивања, нека гледају на разлог због кога је почињен неки грех, и на покајниково стање. Покајник се не сме строгошћу бацати у очајање, или претераном благошћу у распусност.

22

СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР 1. Каноне треба чувати као Божија откривења, јер су Оци Духом одредили оно што је корисно. Треба држати: Апостолска правила, правила шест васељенских сабора, помесних сабора и св. Отаца. 2. Пошто Бога славимо говорећи: „О праведним судовима твојим размишљаћу, и речи твоје нећу заборавити" (Пс. 118, 6), спасоносно је свим хришћанима да то чувају, а нарочито свештеницима. Зато митрополит треба да испита кандидата за епископа да ли је способан да промишљено, а не тек површно чита св. правила и божанско Писмо; јер само ако са разумевањем чита, моћи ће да поучава народ. Наиме, суштина нашег свештенства је у истинитом познавању божанствених књига, како је казао велики Дионисије. Ако кандидат неће тако да поступи, нека се не рукополаже, јер Бог вели: „Ти си одбацио знање, па ћу ја и тебе одбацити да ми не служиш као свештеник" (Ос. 4, 6). 3. Било који избор за клирика, који бива преко државних власти, нема вредности. 4. Епископ не може да тражи новац да би изгладио сагрешење неком себи потчињеном епископу, клирику и монаху. Епископ који то чини, или из неког другог разлога забрањује некоме да служи, или одлучи неког клирика, нека се казни. 5. Ко греши и неће да се исправи, он остаје у смрти, тј. то је грех на смрт. Тако против правила греше они који купују свештенство и они који га продају, те их стога треба свргнути. 6. У свакој епархији морају бити два пута годишње сабори, изузев ако буде нека невоља, али и тада мора да се одржи један сабор. Митрополит да не тражи ништа од епископа који дођу на сабор; ако то уради, нека врати четвороструко. 7. Ако су неки храмови освећени без светих остатака мученика, нека се ставе у њих св. остаци уз молитву. Ако неко посвети храм без св. остатака, да се свргне, као онај који преступа црквено предање. 8. Дволични хришћани који празнују суботу и држе јеврејске обичаје, нека се не примају у Цркву, него треба да отворено буду у својој вери. Треба примити само оне Јевреје који истински желе да буду Хришћани. 9. Списи против икона треба да се предају Цариградској епископији, да би се ставили заједно са осталим јеретичким књигама. Клирик који их крије, нека се свргне, а верник или монах одлучи. 10. Да се свргну клирици који пређу у другу цркву; такође и они који узму неки световни посао, јер им је боље да поучавају децу и своје, читајући им божанска Писма, јер су зато постали свештеницима. 11. Епископу или игуману који не жели да постави економа, нека му га постави митрополит. 12. Епископ или игуман не смеју продавати или уступати црквена добра. Ако се изговарају да имања производе губитак, нека их предају клирицима или сељацима, а никако властима. Уколико су прибегли лукавству, тј. дали га клирицима или сељацима, а то после откупи властелин, продаја да буде обеснажена и да се имање врати Цркви, а епископ или игуман прогна. 13. Многи су храмови, епископије и манастири претворени у светске објекте. Треба их повратити, а клирици који то неће да учине, нека се свргну, и нека буду 23

стављени тамо где црв не умире и огањ не гасне, јер устају на Господа који каже: Не чините дом Оца мога домом трговине (Јн. 11, 16). 14. Клирике може постављати само епископ. Игумани и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. 15. Једино у случају недостатка људи, може се један клирик назначити за две цркве. Клирици се могу бавити и другим пословима да би зарадили за живот. 16. Клирици који носе раскошна одела и користе мирисе, нека се казне. Такође треба казнити и оне који се ругају скромно обученима. 17. Неки монаси, подстакнути жељом да владају, напуштају манастире и почињу да зидају молитвене домове, а немају за то потребна средства. Њима, верницима и др. клирицима, епископ нека забрани такве подухвате. Ако пак имају потребна средства, посао нека окончају. 18. Не држати у епископији или манастиру ни ропкињу ни слободну, да би тамо обављала неки посао, јер то изазива подозрење. Такође да се уклоне жене из црквених места, које епископ или игуман обилази, јер не смеју да оне нешто раде у њиховом присуству. 19. Онај ко продаје свештеничке чинове, нека престане, јер ће се свргнути. Игуманија која то ради, нека се истера и пошаље у други манастир на послушање: исто и игуман који нема свештенички чин. Ствари пак које неко донесе са собом у манастир, остају манастирске, макар он био истеран из манастира, осим ако за то није крив предстојатељ. 20. Не сме бити двоструких манастира, јер такво устројство омогућава прељубе. Монах не сме насамо да разговара са монахињом; не смеју заједно да једу или спавају у истом манастиру. Ако монах жели да види своју рођаку која је монахиња, нека кратко говори с њом у присуству игуманије. Ако се монахињи доносе неке ствари, нека их испред врата прими игуманија, али у присуству једне старе монахиње. 21. Монах се не може примити у други манастир без дозволе свог игумана. 22. Не сме се јести приликом позоришних представа или сатанских песама, или музичких и блудничких игара. Монах или клирик, који је на путу, може јести у крчми.

24

АНКИРСКИ САБОР 1. Презвитери који су принели жртве боговима, а после се искрено покајали, не могу обављати никакву свештеничку службу, већ да само име свештеничко задрже. 2. Исто да се поступи и са ђаконима. Они више не смеју да хлеб и чашу узносе, нити молитве да изговарају. Епископ може према њима бити блажи или строжији. 3. Хришћани који су ухваћени, мучени и на силу им стављени идоли у руке, или натерани да једу месо идолско, а исповедали су Христа, нека буду у општењу, те могу постати и клирици, ако су достојни. Уколико су били одлучени из нечијег незнања, или из превелике строгости, нека се приме назад. 4. Хришћани који су били ухваћени, али су обукли свечано одело и радо принели жртве и учествовали у гозби, нека се кају шест година. 5. Они који су пошли у одећи жалости, и плачући јели, да се приме после три године кајања. Према онима који нису јели, треба бити блажи. Епископ може поступити блаже или строжије, у зависности од човека. 6. Они који су на саму претњу да ће бити мучени, или да ће им се имања узети, принели жртву, нека се кају шест година. 7. Они који су јели са паганима, али су своја јела донели, нека се кају две године. Епископ да одлучи да ли ће бити блажи или строжији, јер он мора да познаје сваког свог верника. 8. Они који су принели жртве два или три пута, нека се кају целих шест година. 9. Они који не само што су сами принели жртве, него су и друге присиљавали на то, нека се кају десет година, али уз то треба гледати како живе. 10. Ђакони који за време рукоположења кажу да ће се женити, могу то после учинити; они који не кажу, а ожене се, нека се оставе ђаконства. 11. Заручена девојка коју други отме и силује, нека се врати заручнику. 12. Они који су пре крштења принели жртве, могу се примити у клир, јер крштење чисти од свега. 13. Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе. 14. Клирици који се уздржавају од меса, морају га окусити, а после, ако желе, нека се суздржавају. Они који неће, а уз то неће да једу ни поврће, које се спрема с месом, нека изгубе чин. 15. Ако презвитери продају неке Господње ствари, епископ их може тражити натраг, или прихватити исплаћену цену, која некад буде већа него што је стварна цена продате ствари. 16. Они који згреше са животињом, нека се кају двадесет година, ако су били млађи од двадесет година; старији, а уз то и ожењени, да се кају тридесет година; а ожењени и старији од педесет година, да се причесте тек на крају живота. 17. Они који згреше с животињом, и будући губави, друге губаве, да се моле са зимницима (тј. демонизованима). 18. Рукоположени епископ, кога не приме његови парохијани, нека не иде у другу парохију, или прави сплетке против другог епископа, да се не би свргао, него нека остане тамо где је био презвитер и врши ту службу. 19. Они који прекрше обећање о девствености, да се казне као другобрачни. 25

Девице не смеју да живе са неким као сестре. 20. Прељубник или прељубница нека се кају седам година. 21. Оне које абортирају, старо правило одлучује до краја живота. Међутим, снисходећи им, одређујемо десет година кајања. 22. Они који ненамерно убију, нека се кају пет година, док је старо правило одређивало седам. 23. Они који намерно убију, да се приме тек на крају живота. 24. Гатари и врачари да се кају пет година. 25. Један човек је заручио девојку, а после завео њену сестру, која је затруднела. Онда се венчао са заручницом, док се трудница убила; нека се тек после десет година кајања приме у ред стајача.

26

НЕОКЕСАРИЈСКИ САБОР 1. Презвитер који се ожени, нека изгуби чин; ако падне у блуд или прељубу, да се свргне, и да се стави у ред покајника. 2. Она која се уда за два брата, нека се одлучи до смрти, а у ред покајника може се примити само ако на самрти обећа да ће се развести кад оздрави. Ако неко умре у таквом браку, страни која остане биће тешко доступно кајање. 3. Познат је рок кајања за вишебрачне, али се он може скратити покајниковим начином живота. 4. Ако неко пожели да спава са неком женом, па му се намера не оствари, јасно је да га је благодат спречила. 5. Оглашени који сагреши - ако је био међу онима који клече - нека иде међу слушаче, а ако је био слушач, нека се искључи. 6. Трудница се може крстити, пошто нема ништа заједничко са дететом; наиме, за крштење је потребна свачија посебно сагласност. 7. Презвитер да не иде на свадбу другобрачног, јер ако овај буде хтео да се покаје, презвитер ће бити у неугодном положају, јер је својим присуством одобрио такав брак. 8. Ако верникова жена учини прељубу, он не може постати служитељем. 9. Презвитер који пре рукоположења исповеди да је телесно сагрешио, нека не приноси, али да му се остави друго што иде уз презвитерство, јер, како многи тврде, рукоположење отпуста грехе. Уколико не исповеди, нека сам, види како да чини. 10. Исто важи и за ђакона. 11. Презвитер да се не рукополаже пре тридесете године, ма био и достојан, јер је и Господ тек у тим годинама почео проповедати. 12. Онај ко је у болести просветљен, не може бити презвитер, јер се крстио из нужде, а не по вери. Ако после покаже ревност, или ако нема људи, може се рукоположити. 13. Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати. 14. Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. 15. Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (Дела. 6, 1-6).

27

ГАНГРИЈСКИ САБОР 1. Ко презире брак, жену која спава са својим мужем, и гади је се говорећи да не може ући у Царство, да се анатемише. 2. Ко осуђује онога који једе месо и говори да се неће спасти, да се анатемише. 3. Ко наговара роба да, под изговором побожности, презре свог господара и напусти га, да се анатемише. 4. Ко тврди да се не треба причестити код ожењеног презвитера, да се анатемише. 5. Ко учи да треба презирати дом Божји и скупове који у њему бивају, да се анатемише. 6. Онај ко без Цркве прави скупове, да се анатемише. 7. Ко за себе узме црквене приносе, или их дели ван цркве и без знања надзорника, да се анатемише. 8. Ко дели или прима црквене приносе, без знања надзорника, да се анатемише. 9. Ко девствује, јер се гади брака, а не стога што је девство свето и добро, да се анатемише. 10. Ко девствује, а охоли се над жењеним, да се анатемише. 11. Ко презире вечере љубави и неће да иде на њих, да се анатемише. 12. Онај ко се ружно облачи, јер мисли да то аскеза подразумева, и презире оне који се нормално облаче, да се анатемише. 13. Жена која из аскетских разлога обуче мушко одело, да се анатемише. 14. Жена која остави мужа, јер се брака гнуша, да се анатемише. 15. Ко остави децу, не храни их и не упућује, да се анатемише. 16. Деца која не одају част својим родитељима, нарочито ако су они верни, мислећи да ће тако бити побожнија, да се анатемишу. 17. Жена која из тобожње побожности одсече косу, коју јој је Бог дао да се сећа потчињености, нека се анатемише. 18. Ако неко, из тобожњег подвижништва, пости у недељу, да се анатемише. 19. Подвижник који не пости постове који су општи, јер се тиме узноси, а не што је телесно спречен, да се анатемише. 20. Ко се гади и осуђује службе у част мученика, да се анатемише. 21. Сва ова правила су донета, не против оних који се са смерношћу подвизавају, него против оних, који под плаштом побожности носе гордост.

28

ЦАРИГРАДСКИ САБОР У ХРАМУ СВЕТИХ АПОСТОЛА 1. Пошто неки приложе своје имање Цркви, или пак оснују манастир, али после настоје да задрже власт над њиме, па га продају, или управљају њиме, било сами, било преко неког кога поставе, наређујемо да се без епископове дозволе не може подићи манастир. Кад пак започне градња, све треба укњижити у црквене књиге, да се онемогући да неко узурпира власт над тим објектом. 2. Има неких који се монаше да би кроз то задобили славу побожности, и лакше задовољили својим жељама, те не иду на послушање у манастир, него остају у својим кућама. Онај ко замонаши неког, без присуства игумана који ће преузети бригу о његовој души, нека се свргне, а замонашеноме, нека епископ одреди манастир у који да иде. Треба, дакле, спречити, да безрасудна монашења узрокују хулу на име Христово. 3. Предстојатељ који не тражи одбегле монахе, или неће да прими назад нађене, и тако својом леношћу уништава поверено му стадо, нека се одлучи. 4. Монаси су у време последње јереси били присиљени да беже из једног у други манастир, или да се склањају по кућама. Пошто сада нема за то разлога, нека се одлуче они, и они који их приме. јер се тако велики нереди узрокују. Само их епископи могу послати, ради неке корисне ствари, у други манастир или кућу. 5. Пошто неки непромишљено ступају у монашки живот. па кад не могу више да издрже, враћају се телољубивом и страсном животу, треба да свако прође трогодишње искушеништво. За оне који су још у свету проводили монашки живот, искушеништво нека траје шест месеци. Игуман који ово прекрши, нека се лиши игуманства и стави у ред послушника, а монаха преселити у други манастир. 6. Пошто монаси следе оно што је написао Лука, да. наиме, они који су веровали у Христа нису имали ништа своје (Дела. 4, 32), то сваки од њих треба да пре монашења види шта ће са својом имовином, јер после она припада манастиру. Ако неки монах прећути да има имовине, нека му је кад се дозна епископ или игуман одузме, прода, и раздели сиромасима. 7. Многи епископи настоје да подигну нове манастире, а без стварних потреба, желећи да после присвоје њихове приходе. Да се казни епископ који се затекне у таквој радњи. Још, ако епископ подигне неки објект, он не треба да буде у његовом власништву, већ нека припадне епископији. 8. Епископ. презвитер или ђакон који неког - било сам, било да нареди - кастрира, да се, као убица, свргне; верник пак да се одлучи. Казни не подлежу само ако је то болест захтевала. 9. Свештеник не сме да никога бије, нити да наређује да се ко бије, мада неки изопачено тумаче 27. Апостолско правило, као да оно забрањује само својеручно кажњавање, али не и посредно. Међутим, не види се разлика у томе, да ли је неко директно истучен или индиректно, јер је то истученоме свеједно. Оне, који се не покоравају црквеним казнама, треба предати грађанским властима, што је у складу са 5-им правилом Антиохијског сабора. 10. Да се свргну они који свете ствари узимају и користе у свакодневне сврхе, мада има оних који, како каже Григорије Богослов /уствари, Григорије Ниски, правило 8., прим. З.Ђ./, злодело сматрају богоугодним делом. Они изопачено говоре, да 73. 29

Апостолско правило у вези са овим преступом, налаже само одлучење, јер је тако написано, а не и свргнуће; међутим, то њихово неразумевање није обавезујуће, па их треба свргавати. 11. Клирик који се бави световним послом, или управља нечијим домом, нека се свргне, јер се не могу два господара служити (Мт. 6, 24). 12. Епископ треба посебно да назначи оне који могу крштавати и служити литургије по кућама. Други клирици који нису назначени, ако се усуде ово чинити, да се свргну, а они који опште са њима, да се одлуче. 13. Презвитер или ђакон који оптужи свога епископа, мора сачекати да се на сабору утврди његова кривица. Ако пре доношења одлуке, прекине општење са њиме, и тако направи раскол, нека се лиши свештеничке части, јер се ставио на место митрополита. Монаси и световњаци који то учине, нека се сасвим одлуче. 14. Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне. 15. Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес. 16. Да се не поставља епископ у граду где столује други. Може се поставити само у случају да први епископ да добровољну оставку. Епископ који остави своју паству на шест месеци, а за то нема оправданог разлога, нека се свргне, и на његово место да се постави други. 17. Не треба убудуће постављати директно за епископа простог верника, или монаха. Мада је било случајева да су се из нужде они одмах уздизали на то достојанство, то не треба да постане правило.

30

ЦАРИГРАДСКИ САБОР У ХРАМУ СВ. СОФИЈЕ 1. Свети и васељенски сабор одређује, да они који су свргнути, одлучени или анатемисани од најсветијег папе Јована, таквима ће се сматрати и од најсветијег патријарха Фотија. Оне које је Фотије свргао, одлучио, или анатемисао, нека их таквима држи и папа Јован. Ништа ново се не може додати повластицама које сада има најсветији престо Римске Цркве, или повластицама њеног предстојатеља. 2. Просвештеник који узима монашки чин, не може задржати своје владичанско место. Јер, монах је онај ко слуша и бива поучаван, а епископ је онај ко води друге и поучава их. 3. Верник који без разлога, или с измишљеним разлогом, туче или заточи неког епископа, нека се анатемише.

31

КАРТАГИНСКИ САБОР КОЈИ ЈЕ ОДРЖАН У КИПРИЈАНОВО ВРЕМЕ 1. Канон се састоји из посланице епископа Јовијана, која је најпре прочитана на сабору, Кипријановог говора и једнодушне потврде епископа који су присуствовали сабору. Наиме, реч је била о томе да ли крштење јеретика и расколника - који су овде стављени у исту групу, а с обзиром на то да ни једни ни други немају јединство с саборном Црквом - има икакве вредности, те да ли их треба наново крстити. Одговор је био одлучан, јер, како кажу, један је Бог, једна Црква, једна вера и једно крштење. Зато они који нису у јединству са Црквом не могу имати крштење, јер они који су у непријатељству са Црквом, непријатељи су Божји. Није направљена разлика између јеретика и расколника, из простог разлога што је Црква доживљена као место спасења, где се у љубави сусрећу Бог и људи, те, дакле, пошто је та заједница спасење, свеједно је да ли неко није у њој из верских или практичних разлога, већ је битно то што није у њој.

32

АНТИОХИЈСКИ САБОР 1. Верници који прекршивши одредбу Никејског сабора, славе Пасху у време кад и Јудејци, да се одлуче и искључе из Цркве. Епископе, презвитере, и ђаконе који то чине, сматрамо већ одлученима и свргнутима. Они који опште са њима, подлежу истим казнама. 2. Све оне који долазе у Цркву и слушају света Писма, али не учествују заједно с народом у молитви, или се одвраћају од светог причешћа евхаристијом по некаквој жељи да руше поредак, треба истерати из Цркве, све док се не покају. Не треба их примати у другу цркву, или се молити са њима. Епископ, презвитер или ђакон који општи са њима, нека се одлучи, као онај ко уништава црквено правило. 3. Презвитер или ђакон који оде у другу парохију, и неће да се врати кад га епископ зове, нека се свргне. Онај пак који га прими, нека се казни. 4. Ако неки свргнути епископ, презвитер или ђакон почне да служи, не само да га неће моћи други сабор повратити, него ће се сасвим искључити из Цркве, а такође и они који опште с таквима. 5. Презвитер или ђакон који се одели од свог епископа и подигавши жртвеник, направи засебан скуп, нека се свргне, али после две опомене. Ако и даље буде узнемиравао Цркву, и устајао против ње, казниће га грађанске власти. 6. Одлученога може примити назад његов епископ или сабор пред којим се оправда. 7. Странца не треба примити без писма мира. 8. Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 9. Свака митрополија треба да има предстојећег епископа, који је први по части. Остали епископи не могу ништа важније чинити без његовог знања, али ни он без њихове сагласности. 10. Они који су у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени. 11. Да се лиши свештеничке части онај ко пође цару, а да притом нема потребне листе од митрополита и епископа који су у тој митрополији. 12. Ако свргнути пође цару, не може се надати да ће икада бити васпостављен, јер је требао да се обрати сабору. 13. Епископ не може да оде у другу митрополију и тамо врши рукополагања, осим ако га позову тамошњи митрополит и епископи. Ако ово прекрши, нека се свргне, а оно што је урадио нема важности. 14. Ако на сабору, који разматра кривицу неког епископа, буде подељених мишљења, митрополит нека позове још епископа из суседне епархије, да би се њиховом помоћу, спор окончао. 15. Ако неког епископа једногласно осуде епархијални епископи, он се не може позвати на виши суд. 16. Епископ који нема своју цркву, оде и заузме неку упражњену, а без одобрења потпуног сабора, нека се истера. Потпуни сабор је онај, коме присуствује митрополит. 33

17. Епископ који неће да се прихвати Цркве за коју је постављен, нека се одлучи док је не прими, или док потпуни епархијални сабор не донесе одлуку о њему. 18. Епископ који не може примити неку парохију, али не са својом кривицом, нека ужива све привилегије. Одлуку о њему донеће пуни епархијални сабор. 19. Епископа рукополаже митрополит са епископима из својих области. Најбоље би било да су сви присутни, а ако је тешко да се саберу, нека присуствује већина, или да путем писама дају своју сагласност. Рукоположење које се другачије обави, нема ваљаности. Приликом изборног гласања, мањина не може да оспори одлуку већине. 20. Два пута годишње нека се држе епархијални сабори, на којима се имају решавати спорови. Саборе могу сазивати само они којима су поверене митрополије. 21. Епископ не може прећи у другу парохију, чак ни онда када га на то присиљава народ или епископи. 22. Епископ који рукоположи некога у граду који му не припада, а без дозволе дотичног епископа, нека се казни, а рукоположење ће бити ништавно. 23. Епископ који је на самрти, не може да постави себи наследника. Епископа, дакле, треба да изабере сабор. 24. Епископ нека управља црквеном имовином. Презвитери и ђакони, који су око њега, треба да знају које ствари припадају Цркви, а које епископу. Правично је да он може оставити своје ствари коме жели. Никакву имовину не сме да сакрије од презвитера и ђакона, да се не би јавио спор око наслеђа, уколико изненада умре. 25. Епископ може да узима од црквене имовине и дели је онима којима је потребна, а такође и себи, и својој браћи, да не би трпели оскудицу. Не сме да црквену имовину да на управу својој деци или рођацима; ако преступи, сабор ће га казнити.

34

ЛАОДИКИЈСКИ САБОР 1. Они који по закону и слободно ступе у други брак, пошто мало времена проведу у посту и молитви, нека имају општење. 2. Покајници који се сасвим оставе злих дела, примају се, по доброти Божијој, назад у Цркву, пошто издрже рок кајања. 3. Не треба уводити у свештенство новокрштеног. 4. Свештеници не смеју да узимају камате или томе слично. 5. Рукоположење не треба да се обави у присуству Слушача. 6. Онима који упорно остају у јереси не треба дозволити да уђу у дом Божији. 7. Новатијани, фотијанци, или четрнаестодневници примају се у Цркву пошто анатемишу све јереси, науче симбол вере и помажу се светим уљем. 8. Јеретике фригијце треба крстити после пажљивог испитивања, па они били и свештеници. 9. Верници који одлазе на молитве или службе код јеретика, нека се одлуче док се не покају. 10. Црквени људи не треба своју децу да венчавају са јеретицима. 11. Не треба постављати презвитерице или предстојатељке. 12. За епископа треба поставити онога ко је дуже време провераван, како у погледу учења вере, тако и у погледу владања по учењу. 13. Гомила не сме да изабира епископа. 14. Не треба слати светиње у другу парохију за време Пасхе, а у име благослова. 15. Осим канонски постављених појаца, који се пењу на амвон и певају, нико други не треба да пева у цркви. 16. Уз друга читања из Писама, треба читати суботом и јеванђеље. 17. Не треба на богослужењима сједињавати псалме, већ треба да иза сваког псалма следи читање. 18. Служба молитава треба свуда да буде иста, и у девети час, и на вечерњем. 19. После епископове омилије, треба свршити молитву за оглашене; кад они изиђу чита се молитва за покајнике; кад они изиђу, пошто се претходно ставе руке на њих, читају се три молитве за верне: прва се чита тихо, а друга и трећа на глас; нека се затим мир даје, и то, презвитеи епископу, а верници међусобно, и онда треба свршити св. принос. Само свештене особе могу да се причесте у простору жртвеника. 20. Ђакон може седети у присуству презвитера само ако му овај то дозволи. Ђакону пак остали клирици нека одају поштовање. 21. Ипођакони не смеју стајати у ђаконикону, нити дирати св. сасуде. 22. Ипођакон не може носити орар, нити остављати место код врата. 23. Читачи и појци не могу носити орар. 24. Свештене особе не треба да улазе у крчму. 25. Не треба да ипођакон дели хлеб, нити да благосиља чашу. 26. Заклињачем не може бити онај кога није за то поставио епископ. 27. Свештене особе, клирици и верници не треба ништа да односе са вечера љубави, јер се тиме наноси штета свештеном чину. 28. На господњим местима, и у црквама не треба приређивати вечере Господње, јести или ноћити. 35

29. Анатемишу се они који, следећи Јудејцима, не раде суботом. Хришћани треба да светкују недељу, и ако могу, уздржавају се од рада. 30. Хришћани не треба да се купају са женама у истом купатилу, јер је то паганима главни аргумент против њих. 31. Хришћани не треба да се венчавају са јеретицима, изузев ако обећају да ће постати хришћанима. 32. Не треба узимати благослове од јеретика, јер су они пре неблагослови него благослови. 33. Не треба се молити с јеретицима и расколницима. 34. Анатемише се онај ко оде лажним мученицима, тј. јеретицима-мученицима, јер су они туђи Богу. 35. Хришћани који остављају Цркву и сабирају се у част анђела, пошто су се тако одали идолопоклонству, анатемишу се. 36. Свештене особе и клирици не смеју да се баве магијом, астрологијом, нумерологијом, или да праве амајлије. 37. Не треба примати празничне дарове од јеретика и Јудејаца, нити славити са њима. 38. Не треба примати пресне хлебове од Јудејаца, нити учествовати у њиховој безбожности. 39. Не треба славити заједно са паганима, нити учествовати у њиховом безбоштву. 40. Епископ који не дође на сабор, нека се казни, осим ако има оправдање. 41. Свештена особа или клирик не може ићи без налога свога епископа. 42. Свештене особе или клирици не могу путовати без канонских листи. 43. Ипођакон не сме, ни за кратко, оставити врата, да би се помолио. 44. Жене не могу улазити у простор жртвеника. 45. После друге недеље Четрдесетнице, не може се нико примити за просветлење. 46. Они који треба да се просветле, морају да науче ствари које се тичу вере, и да петог дана седмице, дају одговоре епископу, или презвитерима. 47. Ко се као болестан крсти, па после оздрави, треба да се поучи вери. 48. Они који се крштењем просвећују, морају се помазати небеским уљем, да би постали учесници царства Божијег. 49. Током Четрдесетнице хлеб се може приносити само суботом и недељом. 50. Не треба разрешити поста четвртак у последњој недељи Четрдесетнице, да се не би тако цела Четрдесетница обешчастила. Четрдесетница се пости на суво /тј. на води, прим. З.Ђ./. 51. Током Четрдесетнице се успомене на мученике могу држати само суботом и недељом. 52. Не могу се држати свадбе и рођендани током Четрдесетнице. 53. Хришћани не смеју скакати и играти на свадбама, него достојанствено јести, како приличи хришћанину. 54. Свештене особе, или клирици не смеју да на гозбама и свадбама гледају глумачке представе, него кад ови дођу, устану и оду. 55. Свештене особе, клирици и верници, не треба да приређују гозбе. 56. Презвитери треба да заједно са епископом улазе и седају у олтару. 57. Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него прохођаче /нека врста мисионара, прим. З.Ђ./. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за 36

презвитере. 58. Ни епископи, ни презвитери не могу вршити принос по кућама. 59. Не смеју се читати у цркви неканонске књиге. 60. Канонске књиге Старог Завета су: Постање света, Излазак из Египта, Левитска, Бројеви, Поновљени закони, Исус Навин, Судије, Рута, Јестира, прва и друга Царства, те, трећа и четврта, прва и друга Дневника, прва и друга Јездрина, књига 150 Псалама, Приче Соломонове, Проповедник, Песма над песмама, Јов, 12 Пророка, Исаија, Јеремија и Варух, Плач и посланице, Језекиљ, Данило. Новозаветне: четири Јеванђеља: по Матеју, Марку, Луки, Јовану; Дела апостолска; седам саборних посланица, једна Јаковљева, две Петрове, три Јованове, једна Јудина; четрнаест Павлових посланица: једна Римљанима, две Коринћанима, једна Галатима, једна Ефесцима, једна Филипљанима, једна Колошанима, две Солуњанима, једна Јеврејима, две Тимотеју, једна Титу и једна Филимону.

37

САРДИЧКИ САБОР 1. Осија Кордобски је тражио, што је и прихваћено, да епископ не може прећи из мањег града у већи, јер је томе узрок жеље за већом влашћу и богатством, што доказује чињеница, да се никада не нађе епископ који је тражио да оде из већег града у мањи, те да такав епископ нема општење ни са верницима. 2. Епископ који као оправдање изнесе да су га тражили верници онога града у који оде, не може се причестити чак ни на самрти, јер се лако могу наћи и поткупити који ће написати захтев за његов долазак. 3. Епископ може отићи у др. епархију, ако га позове тамошњи епископ. Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази. 4. Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. 5. Ако Римски епископ жели да обнови некоме процес, нека напише најближим епископима да то учине. Ако ли свргнути опет затражи да му се обнови процес, нека Римски епископ пошаље опуномоћене презвитере који ће заједно судити са епископима; Римски епископ може да и не шаље презвитере, ако тако нађе за сходно. 6. Ако, један епископ не дође на сабор, а народу је потребно да се постави епископ, нека га позове епископ митрополије, а ако неће да дође, нека се ипак изабере епископ. Када се поставља епископ митрополије, треба позвати епископе из суседне епархије. Не треба поставити епископа у селу или малом граду, да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. 7. Не смеју да иду цару епископи ради приватних ствари, већ само из племенитих побуда, на пример, заузимање за сиромахе, удовице или обесправљене. Цару могу отићи само они које он позове. Такође се треба код цара заузети за осуђенике који су прибегли за помоћ Цркви. 8. Епископ да не иде сам код цара, него нека пошаље као свог изасланика ђакона. 9. Епископ треба да шаље свога ђакона, као заступника, онда када хоће да контактира са другим епископом. Епископ који има пријатеља на двору, може преко ђакона, да тражи оно што је достојно. Они пак који преко Рима иду цару, њихове захтеве треба најпре епископ Јулије да погледа, да би видео да није у питању нека неумесна ствар. 10. Учен или богат човек може се поставити за епископа, али тек пошто проведе одређено време на ступњевима: читача, ипођакона, ђакона и презвитера, да би се временом показала његова вера и владање. 11. Епископ који гостује у другој епархији, не сме да често проповеда и размеће се, ако је његов домаћин невешт у речима, јер тиме показује да жели да приграби 38

његову Цркву. Такође не сме дуже време да оставља свој народ. 12. Дешава се да епископ има мало поседа у граду у коме је постављен, а више у неком другом, такође његовом, месту. Он треба да иде на три седмице у то место да сакупи плодове, али за то време мора да служи у цркви, да се не помисли да је ван општења. 13. Епископ који прими неког одлученог клирика, који иначе није његов, одговараће на сабору. 14. Пошто има епископа који су склони гневу, те брзо одлучују клирике, овима је слободно да се обрате епископу митрополије, или другоме, ако овога нема, јер се не треба оглушити ни на чију молбу. Одлучени не сме да општи пре доношења пресуде. 15. Да буде неважеће постављање, које обави неки епископ над туђим служитељем, а без сагласности епископа из те парохије. 16. Презвитери и ђакони не могу отићи на дуже време из својих цркава. 17. Епископ који је прогнан због исповедања истине и вере саборне Цркве, треба да се прими у други град док не успе да се поврати. 18. Треба примити све оне које су поставили Мусеј и Евтихијан, јер су невини. 19. Оне који неће да се врате црквама којима су назначени, не треба примити. Мусеј и Евтихијан нека имају само верничко општење. 20. Да би одлуке овог сабора биле очуване, мора се застрашити евентуални прекршилац - свако, наиме, ко прекрши неко донето правило, лишава се епископства. 21. Према томе, када видимо да неки епископ жели да иде цару, треба да испитамо да ли испуњава потребне услове које смо одредили, те ако не испуњава, да му се листа не потписује, и да се нема општење са њиме.

39

КАРТАГИНСКИ САБОР 1. Да се чувају одредбе Никејског сабора, других сабора који су сагласни са њиме, и овога сабора. 2. Епископи морају најпре да исповедају веру у Свету Тројицу и њоме поучавају народ, а затим и да црквени поредак чувају. 3. Епископи, презвитери и ђакони треба да су у свему уздржљиви и чисти, да би Бог услишио њихове простодушне молбе, како уче апостоли. 4. Свештеници треба да се уздржавају од жена да би сачували трезвеност. 5. Пожуда је мајка свих зала, па је зато Писмом забрањено зеленаштво; они који то преступе, биће кажњени, јер нико није устао против Јеванђеља, а да је избегао погибли. 6. Презвитер не може на литургији да мири покајника са Црквом, нити да посвећује девице, или храм, нити да прави уље. 7. Ако је неко у смртној опасности, а епископ је одсутан, онда његово помирење са светим жртвеницима може извршити презвитер, али тек пошто добије сагласност епископа. 8. Пошто има много оних који сваки час подижу оптужбе против отаца и епископа, као тужитељи, могу се прихватити само они, који нису на лошем гласу. 9. Епископ, или презвитер, који прими оне који су законито лишени општења са својом Црквом, да подлегне предвиђеној казни. 10. Ако неки осуђени презвитер, прожет охолошћу, оснује засебну цркву, нека се казни. 11. Ако епископ осуди неког презвитера, он се може обратити другим епископима да га помире са његовим. Ако направи раскол, нека се анатемише, али тек пошто се испита да ли је правилно оптужио свог епископа. 12. Ако се оптужи неки епископ (не дај Боже!), а не могу да се окупе многи епископи, тада нека га суде дванаест епископа; презвитера нека суде шест епископа и његов; ђакона да суде три епископа. 13. Епископа нека рукополажу многи епископи. У случају да се не могу сакупити многи, тада бар тројица епископа нека изврше рукоположење, али уз одобрење првог епископа. 14. Пошто је у Тиропољу мало епископа, нека на сабор. као изасланик, долази само један. Тамо нека пет епископа суде презвитера, а ђакона тројица. 15. Било који свештеник или клирик који се обрати јавном суду, а не црквеном, губи своје место; то важи у случају да је спор био кривични. Ако је спор грађански, може да задржи своје место, ако се одрекне онога што је добио на суду. Ако виши црквени суд укине одлуку нижег, никакве последице не сноси нижи, изузев ако су његове судије судиле пристрасно, или по непријатељству, или су били потплаћени. Предмет не прелази на виши суд, ако су се око избора судија сагласиле обе стране. Свештеничка деца да не иду у светска позоришта. Такође, нико од хришћана не треба да иде онамо где се хули. 40

16. Епископи, презвитери и ђакони не могу бити закупци. ни управитељи, нити смеју да зарађују на прљав и сраман начин, јер пише: „Онај ко војује за Бога, нека не уплиће себе у световне послове"(2 Тим. 2, 4). Читачи који дођу у зрело доба, треба да се што пре жене, или обећају да ће се уздржавати. Клирик да не узима ништа преко онога што је некоме позајмио. Да се не постављају за ђаконе они који су млађи од двадесет и пет година. Читач да се не клања народу. 17. Мавританија Ситифенска нека има првенствујућега епископа, јер је удаљена од епископа који првенствује у тој, Нумидијској, области. 18. Кад се клирик рукополаже, треба га саветовати да држи одредбе. Не могу се крштавати мртви, нити им се давати евхаристија. Сваке године да долазе на сабор митрополити из свих епархија. 19. Пре него што се рукоположе клирици, треба им предочити саборске одлуке, да се не би кајали ако би их прекршили. 20. Да се не даје евхаристија мртвима, јер је речено: Узмите, једите (Мт. 26, 26), а мртви не могу ни узети, ни јести. Да се не деси да презвитери по свом незнању крштавају мртве. 21. Сваке године да долазе на сабор по два епископа изасланика, који заступају саборе које организују први епископи сваке епархије. 22. Тужба против епископа подноси се првенствујућем епископу у тој области. Оптужени се мора појавити на суд у року од два месеца, а уколико се не појави у том року, и уколико ни на свеопшти годишњи сабор не дође, сматра се да је себи пресудио. Уколико пак тужитељ не дође на суд, нека се лиши општења, али да му се не одузме право да потврди тужбу, у случају да докаже да је из оправданих разлога био спречен да дође. Тужба тужитеља који је и сам оптужен, не може се узети у разматрање, осим ако се тужба не односи на лучну ствар, а не на црквену. 23. Оптужени презвитери или ђакони, бивају суђени од стране шесторице, односно, тројице епископа, које они затраже. Оптужене клирике испитује само месни епископ. 24. Деца клирика да не склапају брак са паганима или јеретицима. 25. Епископи и клирици не смеју ништа давати на поклон, или у наследство неправославнима, мада им они били и рођаци. 26. Епископи да не иду преко мора уколико не-мају отпусни лист, или одобрење од првопрестолног епископа из те области. 27. Не могу се читати у Цркви никакве друге књиге до канонских, а то су: Постање, Излазак, Левит, Бројеви, Поновљени закони, Исус Навин, Судије, Рута, 4 књиге Царства, две књиге Дневника, Јов, Псалтир, 5 Соломонових књига, 12 Пророчких књига, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Товија, Јудита, Јестира, две Јездрине књиге. Новозаветне: 4 Јеванђеља, Дела апостолска, 14 Павлових посланица, две Петрове, 3 Јованове, Јаковљева, Јудина и Јованово откривење. 28. Ипођакони, ђакони, презвитери и епископи који додирују св. тајне, морају се уздржавати својих жена, као да их немају. Уколико не хтедну, нека се свргну. Остале клирике принудити на то тек у старијима годинама. Све ово приличи свештенству, и богоугодно је. 29. Црквена имања може продати епископ само у договору са другим, али ако од њих нема никакве користи. 30. На рашчињене презвитере и ђаконе не треба полагати руке, као на покајнике, 41

или као на вернике, нити им треба допустити да се наново крсте, да би тако, тобоже очишћени, опет заузели своје место. 31. Презвитери, ђакони и др. нижи клирици, нека се суде са својим епископима само у својим областима. Њихов случај може се пренети на виши суд, али, опет, у њиховој области. Не смеју да се обраћају прекоморским судовима, иначе ће бити лишени општења. 32. Епископ, или други клирик, који је лишен општења, ако се усуди да општи, пре него што је ослобођен оптужбе, нека зна да је сам себи пресудио. 33. Ако се тужитељ, или тужени, боји насиља светине из тог места, нека одабере оближње место, где ће суђење бити безбедно. 34. Ако епископ жели да ради неке важне црквене ствари постави на виши степен неког клирика или ђакона, а овај то неће, нека се свргне и са степена који заузима. 35. Клирици или епископи који пре постављења нису имали никакве имовине, све што би купили за време службовања, потпада под власт епископа, изузев оног што су добили на дар, или преко наследства. Ако нешто завештају Цркви, па се после предомисле, изгубиће своју част. 36. Презвитери не могу продавати црквене ствари без знања епископа, али ни епископ то не може чинити без одобрења сабора, или својих презвитера. 37. Не треба ништа мењати, ни додавати одлукама Ипонског сабора. 38. Епископи и клирици нека не дају својој деци да се брзо осамостаљују, већ кад буду уверени да су они зрели, јер ће у противном, њихови греси пасти на родитеље. 39. Да се не постављају епископима, презвитерима и ђаконима, они који не могу да обрате све своје укућане. 40. У светилишту нека се приноси само тело и крв Господња, тј. хлеб и вино помешано са водом. Првине пак, или мед, или млеко, приносе се у један одређен дан, за тајну младенаца. Премда се и ово приноси на жртвенику, има свој особит благослов, да би се разликовало од освећења тела и крви. Првине могу бити само од грожђа и жита. 41. Клирици или уздржници нека не иду удовицама, или девицама, без одобрења епископа или презвитера, али и тада, када им се дозволи, нека иду у нечијем друштву. 42. Епископ прве столице нека се не назива егзархом свештеника, или врховним свештеником, или другачије, него само епископом прве столице. 43. Клирици да не улазе у крчму, изузев ако су на путу. 44. Литургију могу вршити само они који нису јели. Изузима се само један дан у години, када се врши вечера Господња. Ако је неко умро увече, а онај ко треба да изврши помен већ је вечерао, онда помен треба извршити само молитвама. 45. Епископи и клирици да не држе гозбе у црквама, осим када су на путу, па морају да почину у цркви. Ове гозбе треба и народу забранити. 46. Покајницима нека епископ одређује време кајања по каквоћи сагрешења. У случају нужде, презвитер може примити покајника без знања епископа, само ако је овај одсутан. На јавног покајника рука нека се ставља испред врата цркве. 47. Епископ, а у његовом одсуству презвитери нека свете девице повери поштеним женама, или, ако оне живе заједно, да пазе једна на другу, да се не би њиховим скитањем Црква изложила подозрењу. 48. Болесни, који не могу сами одговарати, нека се крсте, кад по њиховом одобрењу, неко други одговара за њих. 49. Глумце, одступнике и сличне људе, не треба лишавати благодати и помирења када се кају. 50. Може се читати у цркви о страдањима мученика, онда кад се славе њихове 42

успомене. 51. Деца коју су крстили донатисти, нису ништа крива, те када се обрате могу се посветити за служење св. жртвенику. Литургију могу служити само они који нису ништа јели. 52. Крштење се не може два пута обавити на истој особи. Такође, једна особа не може да се два пута рукоположи за епископа. Епископ не може прећи у другу епархију. Онај епископ који не хтедне да се врати својој Цркви, може се тужити грађанској власти. 53. Најмање тројица епископа да рукоположе једног епископа. 54. Ако избор неког епископа буде проблематичан, онда треба да већа бар четворица-петорица епископа. Испитивање треба извршити пред народом коме се поставља епископ. Када се оптужбе испитају, и кандидат ослободи сумње, тада се може извршити рукоположење. 55. Картагинска Црква објављује о дану слављења Пасхе. 56. Сваке године за време сабора треба обићи сваку епархију. 57. Нека парохија која није имала свог епископа, већ је подлегала власти обласног епископа, може га добити само уз сагласност епископа коме је подлегала. Презвитере пак који заводе мештане, да би помоћу њих постали управитељи таквих општина, треба предати грађанским судовима. 58. Ниједан епископ не може примити у своју епархију туђег клирика, ако му то не допусти епископ чији је овај клирик. 59. Картагински епископ може рукополагати епископе и клирике за све области. 60. Епископ који је рукоположен за новоосновану епархију, нека не покушава да прошири своју власт ван ње. 61. Они који су као деца били крштени од донатиста, могу постати клирицима када анатемишу сваку јерес. Не треба их, дакле, наново крстити, јер је „један Бог, једна вера, једно крштење" (Еф. 4, 5), већ кад исповеде Христа, нека приме свете тајне Тројице. Да ли ће пак покајани донатистички клирици задржати своје степене, сабор је оставио као отворено питање. 62. Треба замолити најревносније за Бога цареве да поруше остатке идола и њихових храмова у Африци. 63. Ако неко није задовољан пресудом црквеног суда, при обнови процеса, не може сведочити онај клирик који је претходно судио, или присуствовао расправи. 64. Треба замолити цареве да забране јелинске гозбе, којима се тајно придружују и неки хришћани, мада оне воде порекло од паганских заблуда. Усуђују се да то чине чак и у дане рођења блажених мученика, па и на самим светим местима; по пољима и на улицама играју и вређају многе хришћанке. 64. Такође треба замолити да се забране позоришне представе у недељу и на празнике, а нарочито зато што током светле седмице свет више иде на коњичке трке, него у цркву. Такви догађаји кад се поклопе са празницима, треба да се пренесу на други дан, и хришћане не треба присиљавати да иду на њих. 65. Треба замолити и да се забрани да онога кога осуди црквени суд, узме било ко, или његова црква, у заштиту. 66. Треба још замолити да новообраћеног глумца нико не тера да се врати глуми. 67. Ако цркве које су у Италији почну да ослобађају робове, и Афричке ће их следити. 68. Осуђеног епископа Екитија да не узме у заштиту ниједан епископ. 69. Према донатистима треба поступати благо, не би ли тим примером увидели да 43

су у заблуди. 70. Да се замоле власти у Африци да испитају, и јавности објаве, шта чине расколници, наиме, донатисти и максимилијанци. 71. Да се пошаље грамата апостолском престолу и другим прекоморским епископима, да преиспитају своју забрану о примању у Цркву донатистичких клирика на исти степен који су имали, јер Афричке Цркве потребују клирике. Обласни епископи да без икакве запреке примају донатистичке клирике, који ревносно теже јединству са саборном Црквом. 72. Да се пошаљу донатистима изасланици са предлогом за успостављање мира и јединства, без којих није могуће спасење. Треба им указати на недоследности, наиме, они држе да су се њихови расколници, максимилијанци, неправедно одвојили од њих, а нас осуђују што сматрамо да су се они неоправдано одвојили. Такође, они примају ради црквеног мира оне које су осудили, а приговарају што ми исто чинимо. На тај начин треба да увиде да се без разлога споре са саборном Црквом, која се простире до крајњих граница земље. 73. Епископи, презвитери и ђакони не смеју да се дотичу својих жена. Осталим клирицима то не треба бранити. Но, у овој ствари, треба да се чувају обичаји сваке поједине цркве. 74. Епископ не треба да остави своју столицу и оде у другу Цркву која је у његовој епархији, и оставши тамо дуже, запусте свој престо. 75. Ако се не може поуздано знати, да је неко крштен, док је био беба, треба га крстити. 76. О дану слављења Пасхе треба јављати са сабора који се држи пред њом. 77. Епископ који привремено опслужује неку столицу. нека је ни под каквим изговором окупира, него да јој, најдаље за годину дана, постави епископа. 78. Треба замолити цареве, да при Црквама поставе заштитнике сиротиње, која стално долази да се Цркви жали на злостављање од стране богаташа. 79. Епископи једне области треба да држе саборе на свака три месеца. Епископи првих столица треба да долазе на свеопште саборе. 80. Епископ Кресконије мора да се појави на Афричком сабору, иначе ће се осудити. 81. Ипонској Цркви, која је већ дуго без епископа, треба да се, ради њене добробити, постави епископ. 82. Оптужени клирик мора да се појави на суду у току исте године. Спор се мора расправити да се не би наслађивали јеретици и пагани. За то време, нека буду у општењу, а ако прекораче рок, не могу се више оправдати. 83. Анатемише се епископ који остави у наслеђе нешто јеретицима или Јелинима, ма били они и његови рођаци. 85. Треба се молити цар, да одобри ослобађања робова, која се врше у Цркви. 86. Жртвеници у којима нема тела, или остатака мученика, нека се поруше, да се народ не би тамо скупљао. Не сме се вршити успомена мученика, онамо где нема њиховог тела, или остатака, или то место није било место где је живео или страдао. 87. Треба замолити најславније цареве да истребе све остатке идолопоклонства. 88. Картагински епископ може у име свих других епископа писати и потписивати посланице, увек када је потребно. 89. Епископи који су старији по рукоположењу, нека имају извесних предности над млађима. 90. Оптужени епископ мора да се оправда пред судом. Ако се не појави на заказано суђење, нека се лиши општења. Не сме се рашчинити, све док се његов случај 44

не разреши. 91. Да се напишу писма Максимијану Вагенском и његовим верницима; њему да се остави епископства, а народу да траже другог епископа. 92. Када се рукоположи епископ, мора му се дати грамата са датумом постављења, да се не би јавила расправа између млађих и старијих епископа. 93. Ако је неко читао у некој цркви, макар један пут, не може се примити у другу цркву за клирика. 94. Треба тражити од власти да посредују у састајању црквених и донатистичких представника ради помирења. 95. Посланица донатистима: Желимо да се састану изасланици са нашег и вашег сабора, да би на миру расправили спорна питања, и на тај начин избавиле од пропасти слабе и заведене душе. Ако ли пак ово братски примите, истина ће лако засијати, а ако не желите ово да учините, одмах ће се препознати ваша невера. 96. Сабор је издао упутство својим изасланицима цару, који треба да га обавесте да је већ држан један диспут са донатистима, који, притешњени аргументима, посегоше за силом, и доведоше многе епископе, клирике и народ, па су чак и неке цркве запосели. Због тога и због других насиља, која врше донатисти, моле се цареви да заштите саборну Цркву. Такође треба да обнове закон о огромној такси, коју плаћају рукоположени јеретик и онај ко га рукополаже, и власник имања где се јеретици сакупљају. Још треба да се потврди и постојећи закон, који онемогућава јеретицима да наследе нешто, или пак завештају другом јеретику своју имовину. 97. Треба да се из свих епархија слободно шаљу на сабор изасланици. Пошто је сједињење са донатистима извршено само у Картагини, да се моле власти, да настоје да се и у другим градовима изврши исто. Треба, такође, заблагодарити двору, што су донатисти прогнани. 98. Не треба сазивати општи сабор без преке потребе, тј. ако проблем није захватио целу Африку. 99. Ако се спор пренесе на виши суд, а обе стране договорно изаберу судије, спор се не може опет пренети на виши суд. Треба замолити да се изаберу петорица извршилаца за све црквене потребе, који ће се распоредити по различитим епархијама. 100. Треба замолити цареве да поставе црквене бранитеље, који ће слободно иступати у име цркве на светским судилиштима. 101. Саборски изасланици морају имати на двору пуну слободу. 102. Народ који није имао свог засебног епископа, може га добити само на сабору коме ће председавати први епископ те епархије, али, опет, само ако на то пристане епископ који их је имао у свом саставу. 103. Донатистички народ, који је имао сопственог епископа, нека га задржи и кад се обрате. Народ коме је умро епископ, а жели да се прикључи другом епископу, може то да уради. Епископи који су се обра-тили пре царског закона о сјединењу, нека задрже своје столице. После објављивања закона, треба да сва имовина донатиста пређе у руке саборне Цркве. 104. Старци из Нове Германије оптужили су епископа Маврентија, али се ни по трећем позиву нису појавили на суд пред сабор. Мада зато подлежу осуди, даје им се, из снисходљивости, још једна прилика, а оптужени Маврентије је изабрао седморицу епископа за судије. Због расправе која постоји између Римске и Александријске Цркве, треба написати најсветијем папи Инокентију да обе Цркве сачувају мир, како то Господ заповеда. 45

105. Они који се разведу, не могу ступити у брак са другима; једино што могу, јесте да се помире. Ако ли ово прекрше, треба их принудити на покајање. Треба замолити да се у вези ове ствари изда царски закон. 106. Сви морају пред жртвеником изговарати молитве, које је сабор најученијих прописао. 107. Да се казни онај ко од цара тражи да му се спор обави на световном суду; али, може да од њега тражи епископски суд. 108. Онај ко је у Африци ван општења, а тајно ступи у општење у прекоморју, нека се искључи из клира. 109. Онај ко хоће да иде цару, мора имати потврду од Римске и Картагинске Цркве. Ако ли пође без једног одобрења, нека се лиши општења. 110. Епископ не може да сам суди. 111. На сабору држаном у Картагини, после конзулата Онорија и Теодосија, одређени су заступници против донатиста. Такође је издан закон да свако може слободно постати хришћанин. 112. На сабору држаном у време Онорија и Теодосија, донете су одлуке против Пелагијеве и Келестијеве јереси: 1) Анатемише се онај ко каже да је Адам створен смртним, те да би стога умро, било да је сагрешио или не, јер је смрт нужна по природи, а није плата за грех. 2) Анатемишу се они који кажу да не треба крстити малу децу, или тврде да се крсте ради опроштаја грехова, али да нису наследили ништа од Адамовог греха, што би требало очистити бањом препорода. Деца треба да се крсте, да би се очистили од онога што су примили од старог рођења. 113. 3) Анатемише се онај ко каже да благодат Божија, којом се врши оправдање кроз Господа нашег Исуса Христа, само брише већ учињене грехе, али не помаже да се не врше други греси. 4) Анатемише се онај ко каже да благодат Божија само указује шта треба чинити, али нас не чини кадрима да то и остваримо. То није у складу са Павлом који пише: „Знање надима, а љубав изграђује" (1 Кор. 8, 1), јер је глупо очекивати, да за надимање имамо благодат, а за делање немамо. Међутим, обоје је од Бога, јер је Он „онај ко учи човека знању" (Пс. 93, 107), а, такође, и љубав је од њега (1 Јн. 4, 7). 114. 5) Анатемише се онај који каже, да се помоћу благодети лакше остварује оно што би без ње могли урадити, али теже. Но, Господ није рекао: Без мене ће те теже учинити, него: „Без мене не можете чинити" (Јн. 15, 5). , 115. 6) Анатемише се онај ко каже, да има оних који греха немају, а да само из смерности веле да га имају. Јер, апостол пише: „Ако кажемо да немамо греха, себе варамо, и истине у нама нема" (1 Јн. 1, 8) и додаје: „А ако признамо грехе своје, веран је и праведан, онај који ће нам опростити грехе, и очистиће нас од сваке неправде" (1 Јн. 1, 9), што показује, да није реч о смерности, него о истинитој тврдњи. Он је могао рећи: Ако кажемо да немамо греха, себе уздижемо, и смерности у нама нема; али је рекао: „и истине нема у нама", те, дакле, онај ко каже, да греха нема, лаже. 116. 7) Анатемише се онај ко каже, да свети, када изговарају речи из молитве Господње: „Опрости нам дугове наше", не мисле да имају своје дугове - јер би рекли: дугове моје - већ то односе на друге грешнике. Томе пак противрече многа места из Писма (Јак. 3, 2; Пс. 142,2; Јов. 37, 7; Дан. 9, 5), а пророк Данило, као да је предвидео да ће се јавити овакви јеретици, каза: „Док сам се молио и исповедао грехове МОЈЕ, и грехове мога народа" (9, 20). 117. 8) Анатемише се онај ко каже, да свети из смирености говоре; „Опрости нам дугове наше" (Мт. 6, 12), а не у истину. Јер, ко може поднети онога ко једно говори а друго мисли!? 118. Донатистичке Цркве, које су постале саборне пре објаве закона о донатистима, нека 46

остану под православним епископима који су их обратили. Оне који су се обратиле после закона, нека остану под влашћу престола којима су подлегале док су биле донатистичке. Ако су у једној области биле саборна и донатистичка Црква, по сједињењу, донатистичке ће потпадати под престо коме је подлегала саборна Црква. 119. Да се правилно поделе цркве које потпадају под власт католичанског епископа и обраћеног донатистичког. 120. Не сме се тражити Црква од оног епископа који ју је ослободио јереси, и три године управљао њоме без сметње. Донатистички епископ може тражити своје цркве у року од три године од кад се обратио, ма оне већ и биле заведене у књиге као саборне. 121. Да се казни епископ који заузме области које му не припадају све док му се не доделе на суду. Ако добије грамату од првенствујућег епископа, опет не може заузети неку област, све док му је не додели тамошњи епископ. 122. Епископа који се не брине како да обрати народ из своје области, нека опомену суседни епископи. Ако за шест месеци после опомене, не успе да их обрати, нека му се одузму та места и дају другоме. Мора се ипак видети да ли је он намерно чекао боље време, јер је могао, пренагливши, још већи отпор произвести. У том случају, епископи нека му оставе та места. 123. Не може се спор пренети на виши суд, ако су обе стране договорно изабрале судије. Ако неко неће да се покори пресуди, епископ прве столице ће објавити грамату да ниједан епископ не општи са њиме све док не попусти. 124. Епископа. који не брине како да обрати јеретике који су у његовој области. нека опомену суседи. Ако их за шест месеци не обрати, не треба општити са њиме док то не учини. Ако пак није био дошао царски посредник, нека се не криви тај епископ. 125. Епископ који слаже да је обратио донатисте, нека се лиши епископства. 126. Презвитери, ђакони и други нижи клирици, могу се позивати на више судове, али само у Африци. 127. Епископ може ставити девичански вео на девицу млађу од двадесет и пет година, у случају да је на самрти, или неко хоће да је отме или томе слично. 128. Да не би дуго остали на сабору сви епископи, изабрана су из сваке епархије по тројица представника да приведу крају остале ствари. 129. Онај ко је одлучен, не може да поднесе тужбу против неког клирика. 130. Тужбе се не могу примити од робова, ослобођеника, и уопште од оних којима то не даје ни јавни закон. Такође тужиоци не могу бити глумци, јеретици, Јелини, Јудејци и они који се баве срамним пословима. Ипак, они могу поднети тужбе у вези личних ствари. 131. Ако неко оптужи клирика за више ствари, а не може ни прву тужбу да докаже, остале се неће разматрати. 132. Не могу да сведоче: они који не могу да буду тужитељи; млађи од четрнаест година; тужиочеви укућани. 133. Ако неко насамо призна епископу неки свој преступ, а неће јавно, нека се епископ не вређа, што му се не може веровати ако жели таквога да лиши општења. 134. Епископ који лиши некога општења, мора бити у стању да докаже његову кривицу. Одлученога не може примити ниједан други епископ док га не прими његов. 135. Да се уврсте у црквене списе одлуке Картагинског сабора. Овим списима су уврштене, али не као канони, и посланице: Картагинског сабора папи Бонифацију; Кирила Александријског Афричком сабору; Атика Цариградског Афричком сабору, и 47

посланица Афричког сабора папи Келестију. Главни спор, о коме је овде било речи, јесте позивање Бонифацијевог претходника, папе Зосима, на псеудоникејска правила, која му дају право да суди по целој васељени, тј. да се њему као највишој инстанци, могу обратити они који су незадовољни пресудом свога суда, и да он може слати своје изасланике - као од свога бока да расправљају туђе спорове, у овом случају, Афричке Цркве. Зато су се Афрички Оци обратили Кирилу Александријском и Атику Цариградском, да им пошаљу симбол вере и правила Никејског сабора, и видевши у препису који су добили, да је било неосновано Зосиново позивање, одговорили су папи Келестину, да им више не шаље клирике да испитују спорове у Африци. Мада ово није било срочено као канон, оно је добило то важење.

48

СВЕТИ ДИОНИСИЈЕ АЛЕКСАНДРИЈСКИ 1. Не може се тачно на основу јеванђелиста, одредити у који је час Христос васкрсао. Оно што можемо видети на основу текстова (Мт. 28, 1; Јн. 20, 1; Лк. 24, 1; Мк. 16, 2), јесте да не треба Пасху славити у суботу вече, али ни у недељу касно ујутро. Не може се, дакле, направити строго правило, јер ни шест посних дана не проводе сви једнако; неки не једу један дан други два, трећи три, неки све, па им се може допустити да најпре сврше Пасху, док они који се нису испошћавали, него су само два дана последња постили, требало би да је најкасније прославе. 2. Мислим да је исувишно питати да ли може ући у дом Божији, приступити светој трпези или се причестити, жена која има менструацију. Ако је верна и побожна, то јој неће пасти на памет, јер се, свако може молити, али прићи телу и крви може само онај које чист у телу и души. 3. Жењени нека буду себи судије, јер Павле каже да треба да се договоре на уздржање, да би се предали молитви, а после се могу опет спојити (1 Кор. 7, 5). 4. Ко има ненамерно истечење семена, треба сам да види да ли је оно заиста било нехотично, јер ако сумња и једе, крив је (Рим. 14, 23).

49

СВЕТИ ПЕТАР АЛЕКСАНДРИЈСКИ 1. Они који су претрпели велике муке за Христа, али су ипак пали, јер су телесно клонули, треба да се блаже казне, па да им се наложи строги четрдесетодневни пост, да би се што боље преиспитали. 2. Годину дана дуже од првих да се кају они који су били у тамници, али су после одмах пали, јер су се уплашили мучења. 3. Они који ништа нису претрпели, а одмах су пали, показавши да је њихова вера била бесплодна, нека се сете приче о смокви (Лк. 13, 6-9), и, наравно, нека се казне. 4. Они који се не кају због пада, неће се спасти. 5. Они који су на разне домишљате начине избегли да својеручно принесу жртву, нпр. поставили неког пагана уместо себе, нека се одлуче на шест месеци (мада их неки одмах примају), јер треба јавно исповедати Христа. 6. Неки робови хришћани морали су да уместо својих господара принесу жртву, нека се кају једну годину, јер се више треба Бога бојати, него господара. 7. Они који су принудили своје слуге да принесу жртву, нека се кају три године, јер су заборавили да Бог не гледа ко је ко (Еф. 6, 9; Кол. 3, 11; 4, 1). 8. Они који су пали, али су затим опет изишли пред пагане, исповедили да су хришћани, те су зато били мучени, нека имају пуно општење, јер је писано да ће праведник седам пута пасти и устати (Приче. 24,16). 9. Треба имати општење и са онима који су сами себе излагали опасности, и провоцирали мучитеље, који су стога бивали само огорченији на хришћане. Непаметно је, дакле, себе предавати у руке грешника, јер се молимо: „Не уведи нас у искушење" (Лк. 11, 4). Ни Христос није беспотребно улетао у опасности, па ни када је требао да страда, није сам отишао да се преда, већ је сачекао. Апостоли су следили тај пример, па су бежали и гледали да избегну опасности; Павлу је тек после разноразних перипетија глава одсечена у Риму, док је Петар тамо распет. 10. Клирици који су сами пошли на мучење, а онда пали, па се опет вратили да исповедају Христа, не могу више бити у чину, јер је било корисније да су остали да послуже народу, него да се из сујете прсе. 11. Црква треба да се моли за оне који су много мучени, али који су ипак пали, јер нису могли све да издрже. 12. Не треба казнити оне који су потплатили пагане, да би тако избегли икакво клањање идолима. 13. Не треба кривити оне који су побегли, па су други ухваћени уместо њих. 14. Не смеју се казнити они који су много мучени и ништа својевољно нису урадили, већ су им пагани на силу стављали идоле у руке. 15. Предано нам је да постимо средом, јер су се тада Јудејци договорили да ухвате Христа, и петком, јер је тад страдао; док недељу проводимо у радости, јер је тада васкрсао. Недељом не треба клечати.

50

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ЧУДОТВОРАЦ 1. Они који су на силу јели варварска јела, мада ова и нису била посвећена идолима, нису криви, јер нас јела не удаљују од Бога. Такође не треба кривити оне које су биле силоване. 2. Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици. 3. Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће. 4. Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5). 5. Не може се ни изговарати тиме што неко задржава туђе, уместо онога што је њему самоме опљачкано. 6. Пошаљите неког тамо где има оних који задржавају заробљенике који су побегли од варвара, да их гром не спали. 7. Они хришћани који су се придружили варварима, и починише разна зверства над Понтским хришћанима. да се не примају ни међу слушаче, док не донесу одлуку о њима сабрани св. Оци, а пре њих Свети Дух. 8. Они који су напали заједно са варварима туђе куће, али сами то не признају, да се не приме ни међу слушаче; оне који сами признају, и врате отето, треба примити међу покајнике. 9. Они који нађу нешто што је остало иза варвара, али не признају, већ се ухвате у томе делу, нека се приме међу оне који клече, а ако сами признају, нека се удостоје и молитве. 10. Они који враћају ствари, нека се не надају некој награди. 11. Кајање с плачом бива ван цркве, где стоји покајник и моли вернике који улазе да се моле за њега; слушање бива у нартексу, а слушач треба да изађе са оглашенима; клечање бива унутар наоса, а покајник треба да изађе са оглашенима; заједно стајање, означава стајање са верницима, али не и причешћивање са њима, мада стајач не излази са оглашенима; на крају, покајник се прима на причешће.

51

СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ 1. Пошто се јавила препирка о томе, да ли је истечење семена само по себи грешно, треба изнети јасно о чему се ради. Могло би се кратко рећи: чистима је све чисто, а код нечистих је и савест и све остало испрљано. Наиме, Бог је све створио добрим, а само зла употреба може да буде за осуду. Јер, мада је убиство зло, оно је у случају рата похвално; даље, ако су прељуба и блуд зла, то свакако нису односи кроз које се ствара потомство. Према томе, полуција, која је потпуно природна ствар - као што је мокрење, знојење и сл. - није за осуду, већ су пре за осуду они који хулећи на полне органе, хуле на Онога који их је створио. Није за осуду, него за похвалу, онај ко је ожењен, премда је безбрачни живот узвишенији, јер овај први доноси тридесетоструке плодове, а други стоструке. Такође су за осуду подвижници који се не држе спасоносних ствари, већ потакнути ђаволом, постављају оваква, бескорисна за живот, бесмислена и беспосличарска питања. 2. Има укупно двадесет две књиге Старога Завета, колико је и слова у јеврејском алефбету, како сам чуо. То су: Постање; Излазак; Левитска; Бројеви; Поновљени закони; Исус Навин; Судије; Рута; четири књиге Царства, од којих се прва и друга рачунају за једну, а и трећа и четврта се броје као једна; прва и друга Дневника, које се држе за једну; прва и друга Јездрина, које су такође једна; Псалми; Приче; Проповедник; Песма над песмама; Јов; дванаест Пророка, који су једна књига; Исаија; Јеремија и с њиме Варух; Плач и посланица; Језекиљ и Данило. Новозаветне књиге су: четири Јеванђеља, Дела апостолска, седам саборних посланица, четрнаест Павлових посланица и Откривење Јованово. То су, дакле, извори спасења. Књиге које нису ушле у канон, а корисне су за читање су: Премудрост Соломонова, Премудрост Сирахова, Јестира, Јудита, Товија, Апостолско учење и Пастир. Апокрифне књиге су јеретичке измишљотине, па их зато не треба читати. Они су се послужили лукавством, па су своје списе приписали старим и светим људима, не би ли тако преварили неуке. 3. Оне који су предњачили у аријанству, не треба примити у клир, када се обрате, док оне, који су на силу поведени за аријанством, треба примити и у клир, уколико су достојни.

52

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ 1. Јеретици су они који греше по питању вере, па су се стога сасвим одвојили од Цркве. Расколници су они који су се одвојили, али само по дисциплинарним питањима. Незаконите зборове сачињавају рашчињени свештеници, који служе на своју руку, и народ који општи са њима. Крштење јеретика се уопште не признаје, док се расколничко признаје, јер они припадају Цркви; такође се прихвата и крштење оних из незаконитих зборова, који се примају у Цркву кроз покајање. Пепузини, који су обоготворили Монтана и Прискилу, треба крстити наново, мада је Дионисије Велики погрешио када то није за њих наложио. Кипријан и Фирмилијан нису признавали крштење ни јеретицима, ни расколницима, јер су они, прекинувши прејемство, изгубили благодат, те су њихови свештеници постали обични верници, а они не могу крштавати. Но, ми се држимо Азијске праксе, па ради користи за слабе, прихватамо њихово крштење, да их не одбијемо строгошћу. Јеретици су нпр. манихејци, маркионити, енкратити и валентијанци, док су катари расколници. 2. Да се казне као убице жене које абортирају, јер не само да убијају дете, већ и себе излажу великој опасности. Не треба их примати тек на самрти, него после десет година кајања. При томе, њихово излечење гледати не по дужини казне, него по начину покајања. 3. Ђакон који падне у блуд, нека се одлучи од ђаконства. Може имати општење као верник, јер се не треба светити два пута за једну ствар (Наум. 1, 9). Ђакон је ипак строго кажњен, јер се не може повратити на свој степен, док верник може. 4. Трећебрачне и вишебрачне треба одлучити на неколико година, јер то представља многоженство или чак кажњивим блудом. Господ је Самарјанки, која се више пута удавала, казао да нема мужа (Јн. 4, 18), те зато, трећебрачни да се одлуче на пет година. 5. Јеретике, који су на самрти, треба примити, али тек пошто се пажљиво испитају. 6. Блудочинства каноника /клирика, прим. З.Ђ./, не смеју се држати за брак, већ их треба раскидати. 7. Они који спавају са мушкарцима, животињама, убице, тровачи, прељубници и идолопоклоници пошто су били предани Сатани на тридесет година, да би се отрезнили, треба примити. 8. Треба правити разлику између намерног и ненамерног убиства. Намерна су убиства, махом она, при којима се убица служи неким средством које се не користи да тек заплаши неког, већ да га убије, на пример: секиром, мачем, отровом и сл. док се при ненамерном убиству послужи руком, батином и сл., али ипак убије човека, мада то није хтео. 9. Да се брак не може развести, треба на основу исказа, схватити да се једнако односи и на мушкарца и на жену. Но, по црквеном обичају то се не сматра тако, него се 53

на жену гледа строжије (1 Кор. 6, 16; Јерем. 3, 1), па зато муж може отерати жену која га превари, док жена не сме да остави мужа ни ако је туче, ни ако је неверник, ни ако расипа новац, нити се, по црквеном обичају, обраћа пажња на то ако он живи блудно. Муж који живи са другом женом, ако га је оставила његова, није крив, као ни она која је са њиме; она која напусти мужа и оде за другога, прељубница је. Муж пак који остави жену, прељубник је, а, такође, осуђује се и она која га је преотела. 10. Они који се закуну, мада је то противно Јеванђељу, треба да испуне заклетву, јер знамо из искуства да лоше пролазе они који прекрше заклетву. 11. Да се одлучи на једанаест година онај ко ненамерно убије. 12. Другобрачни не може бити служитељ. 13. Онај ко у рату убије, нека се одлучи само на три године. 14. Зеленаш који своју зараду потроши на сиромахе, пошто се ослободи среброљубља, може постати свештеник. 15. Птице небеске и рибе постале су на исти начин, и оба та рода су настала из воде, и својства су им иста. 16. Нааман није био велики пред Господом, него пред људима, зато, да се не би правиле такве грешке, треба пажљиво читати Писмо. 17. Може се примити у клир онај ко се заклео, али га треба опоменути да више не би грешио. 18. Оци су били милостиви према девицама које су се посветиле Богу, а после пале у грех, па су их одлучивали само на једну годину, као другобрачне. Међутим, треба их казнити као прељубнице. Завет девичанства не може дати она која је млађа од шеснаест или седамнаест година. 19. Монах који падне у блуд, да се и казни као блудник. 20. Јереткиње које су дале завет девичанства, па се после удале, не треба осуђивати, јер закон важи само за оне који су под законом (Рим. 3, 19). Њих треба примити у Цркву кроз крштење. 21. Муж који падне у блуд са неудатом, да се казни као блудник. Муж кога жена превари, нека је истера, али жена коју муж превари, не може га оставити, мада је тешко наћи разлога овако двоструком аршину, ипак је такав обичај завладао. 22. Не треба примити у Цркву оне који отимају жене, све док их не врате; ако је једна била заручена, нека заручник одлучи да ли ће је узети или неће; ако је била слободна, њени родитељи нека одлуче да ли ће је дати за отмичаре или неће. Онај ко је спавао са својом женом пре брака, нека се казни као блудник, а то је четири године. 23. Ко се ожени женом свога брата, нека се прими тек пошто је остави. 24. Удовац који се ожени, да се казни као другобрачни. Удовица, коју црква издржава, а која се уда, нека се лиши бриге. Удовица, старија од шездесет година, која жели да се уда, нека се лиши заједништва са Добром, док је не напусте нечисте страсти; ако је убројимо у заштићене, пре шездесете, није њена кривица, него наша. 25. Ко је пре сам своју жену оскврнио, нека се казни, али је може задржати. 26. Блуд није брак, а ни почетак брака. Зато је најбоље да се раставе они који су у томе, али ако желе да буду заједно, нека се казне као блудници, па онда остану у тој заједници. 27. Презвитер који је из незнања склопио неправилан брак, нека има столицу са осталима, али ништа да не врши као презвитер. 28. Човек који се брзоплето заветовао да неће јести свињеће месо, може га јести, јер је заклетва смешна, а и погрешна, јер је све што је од Бога добрим створено. 54

29. Они који се закуну да ће другоме зло учинити, треба да се најпре покају за брзоплетост, и, затим, да не покушају да ту заклетву остваре. Па ни Ирод није учинио добро дело кад је испунио заклетву, па је погубио Јована! Или, зар треба да ископа очи брату, онај ко се на то заклео?! 30. Отмичари и њихови сарадници да се одлуче на три године. 31. Жена која се уда, пре него што се увери, да је муж, који је негде отишао, умро, чини прељубу. 32. Клирици који сагреше на смрт, нека се свргну, али да имају општење као верници, јер се не треба два пута светити за исто. 33. Жена која роди на путу, и остави пород, да се казни као убица. 34. Жене које су учиниле прељубу, не смеју се јавно откривати, али да буду одлучене за време док се кају. 35. Да има општење са Црквом муж кога је жена неоправдано оставила. 36. Жене војника не смеју се удати опет, пре него што имају сигурне вести о њиховој смрти. 37. Да се казни прељубник, и да се растави од друге жене, са којом је учинио прељубу. 38. Девојке које оду за некога, против воље родитеља, да се казне као блуднице; ако родитељи после пристану, нека се брачници приме, али после три године. 39. Која живи са прељубником, прељубница је све то време. 40. Девојка која се уда против воље свога господара, блудница је, али ако он после пристане, нека им се брак уважи. 41. Удовици је потпуно слободно да се уда ако хоће. 42. Бракови који су без дозволе господара, или оца, блуд су. Они могу добити на снази, када ови пристану на везу која се успоставила. 43. Убица је онај ко убије, било да је започео тучу, било да је узвратио на ударце. 44. Ђакониса која падне у блуд са Јелином, да се прими после седам година кајања. 45. Хришћанин који вређа Христа, нема никакве користи то што је хришћанин. 46. Она која се уда за неког човека, али не зна да је овај отпустио своју жену, па буде отпуштена, јер се овоме вратила прва, учинила је блуд, мада из незнања. Може се удати. 47. Енкратите, сакофоре и апотакте треба опет крстити, јер су јеретици, мада Римска Црква не крштава по други пут. 48. Жена која је остављена од свога мужа, по моме мишљењу, не може се опет удати, да не би била прељубница (Мт. 5, 32). 49. Оне које су силоване, не подлежу осуди. 50. Трећи брак је забрањен. 51. Клирици се кажњавају само на један начин - губљењем службе. 52. Жена која роди, и остави дете на путу, а могла га је спасити, осуђује се као убица. 53. Удова ропкиња није за осуду ако се други пут уда, из разлога што је отета, али ипак потпада под осуду за другобрачје. 54. Василије каже да је о ненамерним убиствима писао у 8. канону и упућује Амфилохија да тамо погледа. 55. Верници који се боре против разбојника, нека се одлуче од причешћа, а клирици који то раде, нека се свргну. 56. Да се одлучи на двадесет година онај ко намерно убије. 55

57. Да се одлучи на десет година онај ко ненамерно убије. 58. Прељубник да се одлучи на петанест година. 59. Блудник да се одлучи на седам година. 60. Монаси и девице који сагреше, да се казне као прељубници. 61. Лопов да се одлучи на годину дана, а ако се не пријави сам, да се одлучи на две године. 62. Хомосексуалац да се одлучи колико и прељубник. 63. Ко згреши са животињом, да се одлучи као и прељубник. 64. Ко прекрши заклетву, да се одлучи на десет година. 65. Врачар, или справљач напитака, нека се одлучи као и убица. 66. Ко раскопава гробове, да се одлучи на десет година. 67. Грех брата са сестром, кажњава се као убиство. 68. Брак у недозвољеном степену сродства, кажњава се као и прељуба. 69. Читач који има односе са својом заручницом пре брака, да се одлучи на једну годину, па да се опет прими, али више не може да напредује у служби; ако спава са не зарученом, да се сасвим лиши степена; ис-то важи за ипођакона. 70. Ђакон или презвитер, који пољуби неку жену, нека престане са службом, али да се причешћује са ђаконима, односно, презвитерима; онај ко учини нешто више, да се сасвим свргне. 71. Онај ко се ухвати у неком греху, да се казни сходно почињеном злу. 72. Ко иде врачевима и сличнима, да се казни као и убица. 73. Ко се одрекао Христа, може се причестити само на крају живота. 74. Може се скратити време кајања ономе ко се усрдно каје. 75. Ко згреши са полусестром, пошто се одврати од тога греха, да се одлучи на једанаест година. 76. Исто важи за оне који узму своје снахе. 77. Онај ко остави жену и узме другу, да се одлучи на седам година. 78. Исто важи за оне који узму две сестре. 79. Ко згреши са маћехом, да се казни као и онај ко згреши са сестром. 80. Многоженци да се приме после четири године. 81. Они који су пали после мучења, да се одлуче на осам година; они који су пали без мучења, да се одлуче на једанаест година. 82. Ко је био принуђен да прегази заклетву, да се одлучи на шест година, а они који нису били принуђени, на седам. 83. Ко тражи услуге од врачара, да се одлучи на шест година. 84. Увек треба гледати на каквоћу кајања. 85. Треба стално упозоравати хришћане да се окану греха које чине. 86. Када енкратити питају: Зашто ни ви све не једете? треба одговорити, да је нама иста трава са месом, али разликујемо шкодљиво од корисног; нико неће јести бунику, нити псеће месо, док треба јести корисно из обе врсте. 87. 88. Онај ко се ожени сестром своје покојне жене, мора се развести, и подврћи казни. 89. Презвитер, ма имао и седамдесет година, не може заједно да живи са неком женском особом - не мисли се и на закониту жену - јер то производи саблазан. 90. Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа. 56

91. Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. 92. Црквени догмати и проповеди предани су двоструко - једни као написани, а други усменим путем, тајно. Проповеди су ствари које се објављују, јер су лакше схватљиве, док се о догматима ћути, јер они нису свима доступни. Тако на пример, ми стојећи се молимо у недељу, али само мали број зна да ми на тај начин изображавамо будући век, када ћемо сви прави бити пред Богом. и неће бити никаквог клечања, који означава пад, односно кајање за грех. 93. Неправилно је приговарати Цркви да она држи неке ствари које нису записане у Писму, јер и сам Апостол хвали оне који држе предање (1 Кор. 11, 2), и, наређује да се држи оно што је предано било писмено, било усмено (2 Сол. 2, 15). Исто важи и на суду: ако неко нема писане доказе, може да приведе сведоке.

57

СВEТИ ГРИГОРИЈE ИЗ НИСE 1. Мислим да за време Пасхе не треба приводити Богу само оне који се поново рађају кроз благодат бање, већ и оне који су прошли кајање. Но, ово није лако, јер лечење мора бити сходно оном делу душе који страда. Три су дела душе: разумни, жељни и гневни, и из њих потичу добра дела племенитих и зла дела порочних. Тако добро усмерење разума се састоји у правилном мишљењу о Богу, разликовању добра и зла, и проницању у природу подлежећих ствари, шта, наиме можемо у њима изабрати као вредно, а чега се клонити. Изопачена употреба разума може се односити у погледу божанских ствари, или у не разликовању добра и зла, тј. да ли се светло држи за таму, и тама за светло. Жеља је добра када се управља на оно што је добро по себи, а то је врлина. Жеља је лоша, када се усмери на испразну славу и спољашњу лепоту свога тела, из чега се рађају остале страсти, као што су среброљубље, славољубље, љубав према задовољствима и сл. Гнев је добар ако представља мржњу према греху, а лош ако се јавља у облику, зависти, свадљивости, осветољубивости и сл. 2. Најтежи су греси они који се тичу разумног дела душе, и за њих је потребно најдуже и најстрожије лечење. Зато оне који су се одрекли Христа, оне који су пали у јерес или идолопоклонство, треба причестити тек на самрти. Могу имати само општење у молитвама, а ако се причесте у смртној опасности, али преживе, нека се приме само у молитвено општење. Они који су се одрекли Христа после мучења, нека се приме после рока који је одређен за блуднике. 3. Треба видети пажљиво да ли су они који су ишли врачарама, тамо ишли драговољно, или пак из неке тешке трагедије, која их је као слабе, савладала, те су тежили некој нади, мада и варљивој. Прве одлучити као и оне који су се без невоље одрекли Христа, а друге, као и оне који су се на мукама одрекли. 4. Прави се разлика између блуда и прељубе, јер се приликом прељубе наноси штета другоме, наиме мужу чију жену неко обљуби. У прељубу се убраја и педерастија и спавање са животињама. Пошто је прељуба двоструки грех, наиме, оштећен је неко други, треба да буде и двоструко време кајања у односу на блуд. Одлучење за блуд је девет година, али се може скратити ако се човек сам пријави и одлучно жели да се поправи. 5. Намерно је оно убиство које човек унапред припреми па изведе. Такође је намерно и убиство у борби, јер човек допусти да му гнев помрачи разум. Ненамерно је убиство које се деси случајно, тј. када је оно производ сасвим друге намере. Намерно убиство се троструко кажњава у односу на ненамерно; оно траје двадесет и седам година, а ако се скрати, петнаест; ненамерно убиство се кажњава са девет година или краће. 6. Разбојник да се казни као човекоубица, јер он не преза од убијања да би дошао до туђег. Лопов да се казни мање, али на тај начин што ће разделити своју имовину 58

сиромасима, да би се видело да се излечио од лакомства. Ако ли нема имовине, нека ради и од зарађеног да даје сиромасима (Еф. 4, 28). 7. Они који узимају камење са гробова да би саградили себи кућу, не треба да се казне, мада и не чине нешто што је за похвалу. Они пак који пљачкају гробове, да се казне као и убице. 8. Светогрђе, односно крађа светих ствари, требала би да се казни као и убиство, али Оци, не знам зашто показали су у овоме попустљивост, па је казна мања него и за прељубу. Уосталом, не лечи временски ток, него начин кајања. СВЕТИ ТИМОТЕЈ АЛЕКСАНДРИЈСКИ 1. Оглашени који се причести из незнања, треба да се просветли /крсти, прим. З.Ђ./, јер га је Бог призвао. 2. Демонизовани човек се не може крстити док се не очисти; ако је на самрти, може. 3. Демонизовани се може причестити ако не хули, али не треба свакодневно, него повремено. 4. Оглашени који сиђе с ума може се крстити да не би умро некрштен. 5. Ако муж и жена спавају заједно ноћ уочи литургије, не треба да се причесте, јер Апостол тражи да се они уздрже да би се посветили молитви. 6. Оглашена која закаже дан крштења, али тога дана добије оно што је природно женама, нека одложи крштење, док се не очисти. 7. Жена која има менструацију не треба да се причести, све док се не очисти. 8. Породиља не треба да пости, јер је посту сврха да смири тело, а породиљино је управо такво. 9. Ђакон на литургији каже: „Ви који сте ван заједништва, изиђите"! што значи да јеретици не могу присуствовати служби, осим ако не обећају да ће се обратити. 10. Клирик треба да разреши болесника од поста, тако да овај може узимати уља и вина. 11. Клирик не сме да некоме обави незаконито венчање. 12. Верник који је сањао нешто неумесно, може се причестити, уколико то није сањао из жеље за неком женом. 13. Муж и жена треба да се уздржавају суботом и недељом, јер се тада приноси духовна жртва Господу. 14. Може се вршити принос за онога ко се није намерно убио. 15. Муж не може оставити луду жену, јер ће начинити прељубу. 16. Ако неко пре причешћа случајно прогута мало воде приликом прања зуба, може да се причести. 17. Ако и не извршавамо оно што слушамо из Писма, ипак се можемо спасити, јер и прекоравање себе служи томе циљу. 18. Различити су узрасти од када им Бог почиње урачунавати грехе, једнима од десет година, а другима касније.

59

ТЕОФИЛ АЛЕКСАНДРИЈСКИ Проглас, кад Богојављење падне у недељу Ако се деси да недеља буде дан који је пред Богојављењем, да би се направио компромис - јер се недељим не сме постити, а пред Богојављење се треба - можемо узети урми. 1. Аријански клирици, који су се обратили, могу да имају општење као верници. 2. Презвитер који силује распуштеницу, нека се свргне. 3. Изопштени клирик може да се жали на пресуду. 4. Онај ко пре крштења је узео кћер свога брата или сестре, може бити клирик наравно, ако више није у вези с њом - а ако је после крштења, не може. 5. Читач који падне у блуд, а после се рукоположи, да се свргне. 6. Свештеници треба да изнесу кандидата за свештенство, кога ће затим епископ испитати, и у цркви, пред народом, који треба да да своју сагласност, рукоположи. 7. Клирици и верници треба да поједу вишак који преостане од дарова који се приносе на словесну жртву. 8. Клирик који падне у блуд, нека се свргне. 9. Економ се треба поставити уз сагласност свог свештенства. 10. Удовице, сиромаси и странци који путују, нека добију све потребно. Изјава поводом катара Обраћени катари могу постати свештеницима, само ако су достојни. Епископу Агатону Онај ко ступи из незнања у незаконити брак, мора се развести. Епископу Мини Она која се каје, најпре треба да се окане греха који чини, па да се временом прими у општење.

60

СВЕТИ КИРИЛО АЛЕКСАНДРИЈСКИ Посланица епископу Домну Не сме се осудити ниједан епископ без да је претходно саслушан. Мора му се дати право да одговара на оптужбе, а, такође, и да одбије неке судије за које мисли да ће судити са предубеђењем. Не сме се таквоме епископу одузети новац, нити се може прихватити писмена оставка коју је дао због претњи. Уосталом, неприхватљива је оставка на епископство, него ако је неко достојан да служи, нека служи, а ако није, нека се свргне. Посланица епископима који су у Ливији и Пентапољу Монаси који се ожене не могу бити клирици. Монаси који су избачени из манастира не могу бити клирицима. Оглашени који су кажњени, а на самрти су, треба да се крсте.

61

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ Канонске књиге Старог завета су: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени закони. Исус, Судије, Рута, две књиге Царства, Дневник, Јездра, Јов, Давид, Проповедник, Песма, Приче, једна књига од дванаест Пророка: Осија, Амос, Михеј, Јоил, Јона, Авдија, Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија и Малахија, друга је књига од четири Пророка: Исаија, Јеремија, Језекиљ и Данило. Укупно их је двадесет и две, колико је и јеврејских слова. Новозаветне: Матеј, који је писао за Јевреје, Марко за Италију, Лука за Ахају, Јован за све, велики проповедник, који је до неба дошао. Затим, Дела мудрих Апостола, четрнаест Павлових посланица, седам саборних: Јаковљева, две Петрове, три Јованове и једна Јудина. Ниједна друга књига није изворна.

62

СВЕТИ АМФИЛОХИЈЕ Богонадахнуте књиге Старог Завета су: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени закони, Исус, Судије, Рута, четири књиге о Царству, две Дневника, две Јездрине, Јов, Псалми, Приче, Проповедник, Песма над песмама, дванаест Пророка, четири Пророка, а неки још додају и Јестиру. Новозаветне су: четири Јеванђеља, Дела апостолска, два пута седам Павлових посланица, док неки прихватају седам или три саборне посланице. Неки прихватају Јованово откривење, али га многи сматрају кривотворином.

63

ГЕНАДИЈЕ ЦАРИГРАДСКИ Не постоји изговор под којим се може купити или продати рукоположење. Анатемише се онај ко покуша да га прода или купи.

64

ТАРАСИЈЕ ЦАРИГРАДСКИ Пошто је рукоположење дар који се прима од Духа, не може се продавати. Због страшне казне која следује онима који то прекрше, Тарасије је цитирао многе каноне који говоре против симоније, а који су овде већ наведени, и, такође, друга места из дела св. Отаца, која се односе на ово.

65

66