Devojka sa zelenim ocima

Milica Jakovljević MIR - JAM - Devojka sa zelenim očima (218 stranica)

Novele SADRŽAJ Pustolovina lepe palančanke...... 7 Avantura u svetioniku....... 21 Kad je srce mlado......... 31 Gospodin u smokingu........ 55 Adio Mare........... 67 Venecijanska avantura....... 99 Dve bolesnice.......... 109 Devoj ka sa zelenim očima....... 121 Njen tip muškarca........ 137 U sedam sati u garsonijeri....... 151 Plavi cvet........... 161 Izmeñu tri žene......... 179 Hanuma Šerifa......... 199 Po povratku sa svadbenog puta 211

PUSTOLOVIMA LEPE PALANČANKE Dosadno je bilo Cici u toj ogromnoj roditeljskoj kući, koja je izgledala kao tvrñava ili zamak u uspavanoj ulici njihove palanke. Uvek isto, od jutra do mraka. Ustane, izañe u baštu i prošete sobama. Pa i te sobe, hladne sa onim svojim debelim zidovima, sa nekim starinskim mirisom koji se širio sa fotelja od štofa u crvenoj i zelenoj boji, iz onih teških zavesa od brokata, sa zidova po kojima su se pružale zlatne grane, reljefne od debelog sloja pozlate. Uvek je vladala hladovina u tim sobama, zastrtim debelim ćilimima, po patosu na kome su bile namolovane geometriske figure braon i crne. Dosadni su joj bili i svi oni portreti njenih baba, dedova, stričeva, tetaka, one starinske dame sa širokim suknjama sivo i plavo po kome se viju lozice, one njihove setne oči, kosa zategnuta u razdeljak i bareš na samom čelu. Gledala je one svoje pretke, sa šubarama na glavi, poluvaroški, poluseljački obučene, sa debelim zlatnim lancem i velikim prstenom na ruci, na kome je stojao veliki kvadratni kamen od rubina ili zlata. Njena sobica se u toj patrijarhalnoj kući izdvajala sa svojim belim krevetićem, pokrivačem od tila sa plavom atlasnom postavom, istim belim zavesama, i onim bezbrojnim sitnicama od gipsa, porculana, kristala i

bronze, kojima je ukrasila stilizovane stočiće. Uvek je bilo puno cveća u toj sobi, u kojoj je provodila najslañe časove, pokraj klavira i knjiga. Muziku je strasno volela, po povratku iz pansiona uzimala je i dalje časove i žalila što ne može da bude neka slavna pijanistkinja. Volela je njihovu baštu u proleće, kad se rascvetaju jorgovani, oni dupli, kao grozdići, i kad ozeleni tunel od osmanluka, bacajući svoje aplikacije senki po zalivenoj zemlji. Tu je šetala, ispod tog tunela, ili zapletala bokore ljubičica, brala ruže i karanfile, i bežala posle u svoju sobicu da čita i sanjari. Sanjala je uvek o životu u velikom gradu. Zavidela je Beograñanima koje se tako lepo provode, onom njihovom korzu. Ništa nije želela, nego da u svojoj palanci ima takav jedan korzo, bar jedared nedeljno, da se i ona gura kroz masu nepoznatih lica, da ne mora nikog da pozdravi, da su joj svi tuñi, a ipak simpatični, i da ne čuje ono svakidašnje Dobar dan, gospoñice Cico! Ovde svakog poznaje, već joj dosadili svi ti kavaljeri koji je tako zaljubljeno gledaju, kao lepu, bogatu jedinicu, koja ima da nasledi i tu kuću, i vinograd, i dućane i svu rentu nepokretnog imanja. Biti tako bogata, i živeti praznim životom, monotonim, čeznuti za zabavama, sanjati o velikom svetu, to Cica nije mogla da podnosi. Često je molila roditelje da preñu u Beograd. Oni imaju toliko rentu da bi bogovski živeli i tamo. Nju su mnogo više oduševljavale one višespratne zgrade, asfaltirane ulice, elegantni izlozi, balkoni na kojima sede dame, nego ova njena dosadna kuća u kojoj je hlad podsećao na tamnicu. Ponekad nije volela ni njihovu baštu za kakvom obično uzdišu Beograñanke. U tom bogatstvu ona je čamila, uvek nervozna, zlovoljna, razdražljiva, nanoseći bol roditeljima, koji su joj sve činili, a nisu mogli da razumeju šta joj nedostaje u ovako lepoj kući. U njoj su nedostajale avanture. Nije ona čeznula za nekom provodnjom, flertom, već samo avanturama. Da iznenada otputuje, da pobegne od kuće, a da oni ne znaju gde je, da luta po velikom gradu. To je bio njen ideal. Nije mislila na ljubavne avanture, čedna po vaspitanju, već samo da ode iz ove dosadne palanke u kojoj su joj bile dosadne i mušice i sva ona letnja tišina, kad pomoćnici dremaju za tezgom, ili škripe volovska kola ulicom, a retko pojuri koji auto, za kojim svi izlete na prozor.

U samoći svoje bele sobice razmišljala je o tim avanturama i resila da izvede jedan plan. Poput sebične, razmažene devojčice, nije pomišljala na bol koji će naneti roditeljima, već je sva bila zauzeta svojom apatijom i bacala je krivicu na roditelje da su oni krivi što je ona nesretna. Pa kad oni neće njoj da pruže radosti, zašto ona njima da ne nanese bol? I jedne noći, dok su otac i mati već ležali u postelji, ona se iskrade iz kuće sa koferom, dojuri do stanice, sede u voz i poñe u susret avanturi. Na stolu im je ostavila pismo u kome je napisala Molim vas, nemojte me tražiti. Ako me ne budete tražili, ja ću se možda jednog dana vratiti. Ali ako u novinama pročitam o mom nestanku, znajte, ubiću se Sama u kupeu, osećala je neko zadovoljstvo. Divila se svojoj energiji koja ju je pokrenula na put. I ona sedi kao svi ovi putnici koji idu za svojim poslovima. Ona nema nikakvog posla, ali će ga naći. Radiće i izdržavaće se kao mnoge žene. Može da daje i časove iz klavira, ali to je tako obično. Uzela je novine i čitala oglase. Tu je bilo svega Traži se guvernata, sobarica, kuvarica, dak9 tilografkinja... U jednom oglasu je stajalo Otmena porodica traži pristojnu sobaricu Njoj se dopao taj oglas. Otmena porodica u Beogradu, to je nešto vrlo primamljivo. Videla bi kako živi otmen svet u Beogradu. Sigurno imaju lepu kuću, na nekom spratu sa balkonom. Tu bi videla beogradsko društvo. I napominje se pristojna sobarica. Ona bi ostavila takav utisak. Samo se uplašila svojih belih, nežnih, iznegovanih ruku. Uze ogledalce, pogleda se. Spazi dva lepa oka, kao od safira, sanjalačka kao kod Me Murej Učini joj se suviše lepa za služavku, njena kosa boje lana, sa sitnim kovrñicama, koje su se ovijale oko lica kao male spirale... Možda me neće primiti? Ali, najzad, ja ću da pokušam. Onda poče da razmišlja, šta će da radi kao sobarica. Da čisti sobe, istresa tepihe. To nije teško, mislila je. Treba glačati i parket. A ona je videla kako njihova sobarica i momak glačaju Dok je voz huktao, uspavljujući je svojom lupom i zveketom, kao nekom nejasnom melodijom, ona se sve više uživljavala u misao da bude sobarica. Savila je novine pošto je pročitala adresu i odluči da se sutra odmah s voza prijavi toj otmenoj porodici. U blizini Beograda bila je sama u kupeu. Iz kofera izvadi starije odelo, teget haljinu, metnu jedno malo bere, pokupi ispod njega sve kovrñe, izbrisa sav puder i ruž, i kad voz stade ona izañe brzo na peron. Malo se uplaši kad se nañe sama na ulici, i oseti neku hladnoću pri srcu. Nosači je skovitlaše sa sviju strana, ona otrže svoj kofer, ulete u jedan auto i reče da je vozi u tu i tu ulicu, samo nekoliko brojeva

dalje od te kuće, da ne bi autom stala baš pred njom Čitala je redom brojeve, i doñe do tog broja... To je bila višespratnica sa lepim stepenicama i zidom popločenim mermernim pločicama. Portir izañe i ona mu pokaza onaj oglas Idite, na treći sprat reče joj portir. Ona poñe lagano, nekako usplahirena, bojažljivo pritisnu dugme. Posle nekoliko sekunda otvoriše se vrata i ukaza se jedna simpatična gospoña, prosede kose. Ja sam sobarica, i pročitala sam vaš oglas Uñite progovori mekim glasom gospoña. Zatim je gospoña pogleda od glave do pete, i ona se zbuni i pocrveni od tog pogleda. Ja hoću vrednu i poslušnu sobaricu i ne trpim da mi svoje kavaljere dovodi u sobu odnosno kući. Nedeljom posle podne imaćete izlaz od tri do sedam. Oh, kakve kavaljere, gospoño, ja nikoga nemam, verujte. I ja volim da sam u nekoj dobroj kući. Gospoñi se dopade taj njen ubedljivi ton i skromnost i ona je primi sa platom od trista dinara mesečno. Vi imate da čistite sobe. Ako svršite posao ranije možete pomoći i u kujni kuvarici. Gospoña joj pokaza sobe njenu spavaću sobu i njenog muža, kćerkinu, sinovljevu, trpezariju, salon. Svega pet soba, sem ostalih odeljena i kupatila. Ukupno je imala da rasprema osam prostorija. Ovo je vaša soba pokaza joj jedan sobičak sa gvozdenim krevetom i ćebetom od kamilje dlake, jednim malim umivaonikom, ogledalcetom na zidu, stolicom, stočićem i čivilukom, i prozorčetom kao na klozetu, koji je gledao na drugi zid udaljen samo jedan metar. Cica odmah uñe u sobu, skide odelo nešto okači, a drugo zaključa u kofer, obuče jednu cicanu haljinu, pantufle, veza kosu maramom i odmah se prijavi gospoñi da otpočne posao. U trpezariji su sedeli za doručkom gospoñin muž, kći, jedna simpatična gospoñica, sin, vrlo lep mladić. Ona se zbuni, sva pocrveni kad je svi pogledaše Naša nova sobarica predstavi je gospoña. Hajdete, da vam pokažem sobe reče mati i povede je u spavaću sobu. Brat i sestra se pogledaše i brat se nasmeja Gle, kako je ovo fina sobarica, kao neka gospoñica. Bolje da je mama uzela neku ružniju i stariju, jer te bolje rade reče sestra. Kako se zovete? pitala je gospoña sobaricu. Vida šlaga Cica. A gde ste ranije bili? Bila sam u unutrašnjost. Nisam mnogo služila, ali

otkad mi je otac umro, kuća nam je bila puna dece, i svi smo morali da idemo u službu. A ja sam došla u Beograd Dok je govorila, krila je svoje bele ruke da gospoña ne opazi. Samo vi budite vredni i pošteni, pa će vam kod nas bili lepo. Kuvarica donese sav pribor za čišćenje i Cica se dade na posao. Bila je neispavana od puta, umorna i tako bi malo prilegla, ali ima još dve sobe da počisti. Osećala je bolove u rukama, ali je energično radila. Najzad doñe u poslednju sobu, mladog gospodina. To je prvi put da je ušla u sobu jednog mladića Preko orahovog kreveta bila je plava svilena pidžama. Na pisaćem stolu puno knjiga. Ona otvori jednu, vide da je francuski... Pažljivo je brisala svaku stvar, namesti postelju, zateže čaršav i preko njega metnu jorgan od narandžaste svile. Gospoña je ulazila svaki čas i davala joj uputstva i iznenañivala se kako ona sve shvata Oh, sad mogu malo da prilegnem, mislila je Cica. Posle je kuvarica zovnu da očisti salatu, trebalo je zatim da kupi hleb dole na ćošku, oni joj pokazaše pekarnicu. Ona je trčkarala uz stepenice, gore, dole, i sad je imala zadovoljstvo da oseti šta znači višespratna zgrada. Trebalo je postaviti sve pa pomoći oko služenja stola, unositi jelo, iznositi... Ona je bila sva rumena, lepa i jedan pramičak njene plave, svilene kose, spustio se ispod marame na vrat. Kćerka je nekoliko puta pogleda, i sin se zagleda u nju i otprati je pogledom dok je izlazila iz trpezarije noseći jela. Kad gospodin završi ručak, sede i posluga u kuj ni kuvarica, sobarica i šofer. Šofer se iznenadi kad vide lepu novu sobaricu, počeo da je obleće kao ka val jer, zapita je ide li u bioskop i predloži joj da poñu zajedno prve nedelje posle podne. Ona ga učtivo odbi, izgovarajući se da ne voli bioskop, što iznenadi šofera i on donese svoj zaključak Kakva je ovo uobražena sobarica. Kuvarica, starija žena i dobroćudna, nudila je da jede, sipala u tanjur i Cica se iznenadi kako je sve slatko, samo se požali da je umorna. Idi, dušo moja, malo odspavaj, ali u tri sata ustani da odneseš starom i mladom gospodinu kafu i slatko. I kad je Cica najslañe spavala, ču kucanje na vratima i glas kuvarice Vido, ustaj da poslužiš gospodu.

Ona skoči, protrlja oči, zagladi kosu, i prikupi je pozadi, jednom šnalom. Tako gologlava, sa svojom plavom kosom, izañe pred gospodu u jednoj beloj haljinici od platna. Oba gospodina iznenadiše se kad je videše. Otac se nasmeši a sin ga pogleda vragolasto More, tata, vidi kako je zgodna ova sobarica. De, de, nemoj da te čuje majka nasmeja se otac. Cica unese kafu i svojim ozbiljnim držanjem preseče njihov razgovor... Oni odoše na dužnost, sin kao advokatski pripravnik, a oko pet odoše i mati i kći. Tako nastade drugi život za Cicu, i njena avantura joj odmah donese žuljeve na rukama. Njene bele ručice malo ogrubeše, noge su je bolele od stalnog trčkaranja uz stepenice, ali još ju je sve zanimalo. Samo da nije bilo glačanja parketa! Sva umorna, katkad bi sela na patos da odahne, pa opet dalje Pokraj gospoñe bi joj bilo lepo, ali gospoñica kći je bila puna kaprica... Svaki čas je zivkala. Vido, nosite ovo pismo na poštu! Vido idite kupite novine! Dajte mi čašu vode! Ni za šta nije htela da se prihvati u kući. Jedinica, razmažena, baš kao i ona što je bila. Često je plakala, svañala se sa mamom, ponekad ceo dan sedi ljuta u svojoj sobi, i Cica čuje kako je mama moli da se odljuti... Sin je bio dobar, mnogo nežniji prema mami, samo su ga prekorevali što koji put u zoru dolazi kući. Ona je počela da oseća neku simpatiju prema njemu i sa najvećom ljubavlju je udešavala njegovu sobu. Umela je da poreda cveće u važnu, da je stavi na pisaći sto, da udesi hladovinu sa spuštenim zavesama, ali je pred njim uvek osećala neki stid i bojažljivost... Nedeljom je išla malo da prošeta, ali se brzo vraćala kući. Bojala se da ne sretne nekog od poznatih, a uveče je jedva čekala da legne, neprestano osećajući umor od posla... Kako je to teško kad neko mora da služi, mislila je često, pa ipak ju je ova njena avantura zanimala, a bilo bi joj prijatnije da nije osećala grizu sa vesti zbog roditelja. Plašila se samo starog gospodina, koji ju je gledao čudnim očima, i šofera, koji je počeo da joj se udvara. Jednom se usudi da je zagrli, a ona ga je odgurnula i pljunula mu u lice. Ako se samo još jednom usudite da me pipnete, kazaću gospoñi. Kuvarica ga izgrdi i tako se on umiri. Nije imala mira ni na ulici. Pred kućom ju je dočekivao žandar sa linije i uvek ju je pitao Gospoñice, gde se možemo sastati? Idete li gdegod

u tanšul? Ona nikad nije htela da mu odgovori. Dobacivali su joj muškarci na ulici, lepi i fini mladići, i često joj činili drske ponude. Ona je uvek žurila kući sa hlebom, flašama piva, nekad zembilom sa pijace, i gospoña je bila vrlo zadovoljna njenim ponašanjem. Gospoña sa gospodinom i kćerkom otišla je negde na put, a u kući je ostao samo mladi gospodin, On se ponašao učtivo prema njoj, nekad je ponešto zapita, i njoj se dopadalo njegovo otmeno držanje. Jednog dana on saopšti kuvarici da će imati na večeri neko momačko društvo, da će se veseliti do zore, pa da spremi lepu večeru i dosta kolača. Cica je služila oko stola, i u početku je sve bilo pristojno, dok nisu došli do vina i šampanjca. Kad su počeli da gube vezu misli, postajahu sve drskiji. Jedan ustade sa čašom i mucajući poče da drži zdravicu Hoću da nazdravim gospoñici Vidi... Ona poñe vratima, on joj prepreci put, i posrćući je govorio Vi ste najlepša gospoñica, lepša od sviju beogradskih. Vida promače pokraj njega, istrča u kujnu, i uplašeno se jadala kuvarici Oni su svi pijani, ja neću da ih služim... Kuvarica je tešila Ludo moje, šta se plašiš? To su gospoda, neće oni tebi ništa. Pa šta ako te poljube, nije to ništa strašno, bolje da te poljubi gospodin nego šofer i žandar.. Idi, nosi ove kolače, ne boj se ničega Sva strepeći, Cica uñe brzo u sobu, spusti brzo kolače na sto, htede da izañe, ali jedan je ščepa za ruku Što ti bežiš od nas, lepotice? Daj da te poljubim Ona ga odgurnu, ali je dočepa drugi, uhvati je oko pasa, podiže Ona ga gurnu u grudi, on se zaniše, i taman da ona pobegne šćepa je treći... Gospodine, kažite da budu učtivi! vikala je devojčica moleći domaćina da je odbrani On ustane, isto tako pijan, i promuca Pustite je ali ga drug odgurnu, zagrli je, pritisnu poljubac na njena slatka usta Ovo je najljepše devojče koje sam video. Hajde da je licitiramo Ja dajem sto dinara. Devojčica pobeže prozoru, skoči na stolicu, ciknu Ako me dirnete, sad ću da skočim kroz prozor! Hitrom gestom onaj je dohvati sa stolice i povika Ko daje više? Dajte dvesta dinara. Trista! Četiri stotine! Ostavite je pijanim glasom je molio domaćin.

Moja će biti govorio je onaj prvi, što je davao sto. Kako tvoja? Ja dajem dvesta reče drugi, otrže mu je iz naručja, poljubi je, pojuri s njom u drugu sobu... Devojčiča oseti svu opasnost u tom pijanom društvu mladića, udari ga pesnicom po licu, on zatetura, a ona otvori vrata. Drugi pojuriše za njom, po sobi, i ona se spotače, pade na taburetu ispred klavira, i dirke zabrujaše od njenih laktova. Sva uplašena, ona se ispravi, sede za klavir, i brzo, dršćući udari nekoliko akorda na klaviru Ti akordi za trenutak dadoše joj snage, ona savlada strah i najedared poče da svira Betovenovu devetu simfoniju... Ispod njenih prstiju razlegali su se tužni zvuči, puni bola... a ta duboka muzika kao da osvesti mladiće. Svi stajahu iznenañeni domaćin ustade, nasloni se na klavir, gledaše netremice tu lepu plavu devojku, što je tako umetnički svirala, i kad ona ustade, on joj priñe, prošaputa Ko sve vi? I mladići svi su pitali Ko je ovo? To nije služavka. Niko ne potrča za njom, pustiše je, ona izañe, ulete u svoju sobu, zaplaka, i kroz suze je šaputala Mama, moja mila mama, kako li ona pati? Sutradan domaćin otvori bunovne oči od sinoćne pijanke, i namah se seti da se nešto dogodilo, nešto i tužno i prijatno, i seti se klavira, Betovenove simfonije, te lepe plave devojke... Taman je hteo da ustane, kad ču uplašeni glas kuvarice Gospodine, sobarica je pobegla On skoči iz postelje, uplaši se, odjuri u policiju, ali od devojke ni traga ni glasa Ta tajanstvenost ga je mučila, i on je sad analizirao devojčicu, sećao se sviju njenih gestova, reci, ponašanja. Hteo je iz toga da dokuči objašnjenje njene tajne. Divio se njenoj lepoti, sad je tek uviñao koliko je to bila lepa devojka, i osetio je neku tugu za njom. Posle dva meseca zatekao je jedno pismo na pisaćem stolu. Kad je otvorio, našao je u njemu fotografiju divne devojke u balskoj toaleti sa potpisom Cica. I ništa više. Uze kuvertu, nañe na marki žig varoši, i posle dva dana otputuje tamo. Odseo je u najvećem hotelu i odmah je pokazao kafeñiji sliku. Poznajete li vi ovu gopoñicu? Kako da je ne poznajem. To je ćerka najbogatijeg čovjeka u našem gradu. Dva meseca nije bila ovde, niko ne zna gde je provela to vreme, svašta se priča u varoši, samo roditelji kriju.

A gde im je kuća? Čim je doznao ulicu, otišao je. Kakvo je bilo iznenañenje mladića kad je ugledao tu bogatu kuću, taj park oko kuće, majku, oca, i Cicu, razmaženu devojčicu, toliko voljenu da nije mogao da zamisli da je ona bila ona ista mala sobarica u njihovoj kući. Kad ga je videla, Cica se obradovala i predstavila ga mami Eto, mama, to je mladi gospodin iz kuće gde sam ja služila. On će sad da ti ispriča kakva sam bila. Jaoj, gospodine, moja kći da služi jadikovala je mati. Ja sam od tada dobila manu srca Verujte, gospoño, to je bila naša najbolja služavka, za kojom moja mama uvek žali. Ona da služi? Pa znate li, gospodine, da ona nije umela metlu u ruke da uzme pričala je mati. E, pa vidiš, mama, zato sam i bila nezadovoljna životom, što nisam ništa radila. A, znate li, gospodine, da sad uvek sama raspremam moju sobu, sama glačam parket. kk Avantura gospoñice Cice svršila se filmski. Ona se udala za mladog gospodina. I jednog dana, na žuru kod njegove mame, neke drugarice sestrine pogledaše gospoñu Cicu i jedna se začudi Interesantno, kako gospoña liči na onu služavku što ste jednom imali... Cica je ostvarila san da živi u Beogradu, ali čim doñe leto, ona ode svojoj kući da uživa u lepoti bašte, hladu onih velikih patrijarhalnih soba i tišini male palanke. Višespratne zgrade, stepenice, usijani asfalt, žega, sve ju je zamaralo, i sad je tek umela da oceni patrijarhalnu čar svoje roditeljske kuće i često je govorila Srećna sam bila, što se moja avantura lepo završila a moglo je biti drugačije, i ja bih možda vukla posledice celog života Ah, ludi snovi mladih devojaka

AVANTURA U SVETIONIKU Svi su je grdili, prekorevali, bojali se za nju, čuvali je u kući kao neku ptičicu koja će im umaći čim je ne budu držali na oku, i svaki čas se moglo čuti Ista njena baba! Na nju se odmetnula. I ona će biti avanturistkinja. I tada mala dražesna Ivanka, bujna i temperamentna devojka od osamnaest godina, tako je volela da dozna ćelu tu istoriju o babi. Često je gledala njenu sliku u salonu, u toaleti osamdesetih godina, sa malim turnirom,

šiškama na čelu, tanku u struku samo što se ne prelomi, sanjalačkih crnih očiju, kao kod Ivanke i lepo razvijenih grudi, što je i u nje bio slučaj Ona je o toj babi razmišljala još u četrnaestoj godini, zamišljala njenu čudnu avanturu, shvatila već tada ljubav i razumela dobacivanje muškaraca. U petnaestoj godini već je dobijala pisma, u šesnaestoj čeznula o braku, u sedamnaestoj joj je jedan predlagao da pobegnu i da se venčaju i tek se malo smirila u osamnaestoj, pod večnom diktaturom roditelja, koji su je čuvali kao maloletnicu naklonjenu prestupu. Toga dana Ivanka je bila tužna. Nisu joj dali da ode na žur jednoj prijateljici, jer su se plašili nekog avijatičara koji je tamo zalazio i prilično joj zavrteo mozak. Bila je kod kuće, šetkala po sobama, i zaustavila se u svojoj, posmatrajući portret babe, ne onaj veliki, naslikan masnim bojama, već na jednu fotografiju izbledelih boja što je ličila na umetničku sliku. Skide je sa zida i zagleda se u nju dugo, dugo Slika joj se učini čudnovato teška, težom nego što bi trebalo. Ona je okrene, pažljivo pogleda, pritisnu poleñinu oblepljenu hartiju, i učini joj se da unutra ima nešto, izmeñu fotografije i hatrije. Uze nožić, poče da odljepljuje hartiju i zastade iznenañena. Požutela koverta sa ispisanim listićima bila je iza fotografije. Ona uzme kovertu i otvori je, izvadi listiće. Ovo je babin dnevnik Ah, to mora biti interesantno. Zaključa vrata da je niko ne uznemirava, stavi listiće u jedan francuski roman i poče da čita, da guta te redove još iz osamdesetih godina Pisala je njena staramajka, ta lepa Dubrovčanka, otmena i osećajna, koju možda, onda nisu razumeli, a ona, Ivanka, razumeće je i oprostiti Kako su za nju bili interesantni redovi, sva ta ispovest njene staramajke. Avgust 1880 g. Danas, kad počinjem moj dnevnik, imala bih samo jednu želju da ga pročita jedna mlada osoba koja bi razumela moju ljubav. Osećam neodoljivu želju da pišem, da se ispovedim sama sebi, da razgovaram sa nekim nevidljivim bićem u budućnosti, da pričam o njemu, mojoj divnoj ljubavi, o mom Mariju. Nikome ne smem ništa da kažem. Zar bi mi ma ko dopustio da ja, otmena devojka, iz porodice koja se ponosi svojim gosparima, smem da mislim na siromašnog, lepog, mornara što plovi dalekim morima, da ga očekujem na povratku, da mu šaljem pozdrave preko galeba, i u noći, pred Madonom, da klečim i molim boga za njega, dok fijuče orkan, i to onaj podmukli što široko gnjuri po dubinama morskim, dižući čitava brda i kule od talasa, što u noći vrebaju krhke barke i velike jedrilice nemoćne prema besu mora

Mario je otplovio u Indiju. Već godinu dana ga čekam da vidim njegove sjajne oči, koje uvek u dubinama skrivaju tugu, da vidim njegovu dugu crnu kosu, u koju sam zavlačila svoje nežne prste, da još jednom poljubim njegove usne. Jao, onda na rastanku, treba da čuvam taj poljubac u sećanju, kao pritisak vruće i meke majske ruže. Oh, kad bi moji samo znali. Za njih bih bila prestupnica, grešnica i oni bi me prognali. Mladi gospar, naš sused, očekuje moju ruku. On se vraća sa studija i već iduće godine udaće me za njega. Oni misle a ja to ne mislim Sinoć sam se molila Madoni da što pre doñe Mario. Pobeći ću sa njim, napustiti svu raskoš, svilene haljine i otploviću u njegovoj barci. Gledaću kad on vesla svojim bronzastim snažnim rukama, i skupljaču s njim školjke, brati narandže, trčati kroz maslinjak i kriti se ispod loze Oh, to će biti ljubav kao Sulamite i Solomona Ne, samo neću gospara. Ne volim ni svilu, ni zlatne ogrlice proste korale i male školjke nizaću i praviti ñerdane, a ljubicu koralne usne svog Marija. Septembar Lañe su se vratile sa dalekog puta, ali Marijeve još nema. Plačem u noći i stavljam uvek kitu cveća pred Madonu. Cim ustanem otrčim prozoru i gledam pučinu. 0, da li će tamo, na onoj plavoj safirnoj traci, da se pojavi laña Oh, ako ugledam njegov brod? Ja ga poznajem, prepoznala bi ga meñu stotinu brodova i hiljadu mornara njega, najlepšeg i najstasitijeg More je bilo juče ceo dan nemirno Došla je noć i sa njom moja slutnja Zaspala sam I u noći jedan glas. Peva neku božanstvenu pesmu a mandolina tuži, HHIBH zove i plače... Skočila sam. Slušam. To peva Mario! Ja ne sanjam. To je njegov glas. Je 1 istina? Da li to ne sanjam? Potrčah prozoru, otvorih ga Mesec plovi tiho kao na nekakvoj drugoj plavoj pučini, gore, nad onom tamnom... Jedna prelomljena zraka igra na vodi i kroz nju se provuče barka i silueta... A tamo na obali, ocrtava se velika laña, Marijeva, i on stoji, ja ga vidim, čujem njegov glas, on peva, meni peva, šalje mi svoj pozdrav i pruža mi ruke. Od sreće, ljubavi, ja kleknuh pred Madonom i zajecah Moj Mario se vratio Krajem septembra Kako mrzim svu ovu otmenost. Na sve paze na reci, na gestove, na hod. Uče me kako da se ponašam, kako da govorim, da se mnogo ne smejem, da u prisustvu muškarca uvek vodim ozbiljne razgovore. Nigde ne smem sama da izañem. Samo Jele, moja dobra stara dadilja, dopušta mi da budem onakva kakva hoću. Ona zna za moju ljubav, nosi mi pisamca, sa uzdahom, sa strepnjom, i plaši se svakog pisma, preklinje me da to ne činim, da

ne pišem i opet nema snage da mi odbije želju kad zaplačem, kad joj kažem Jele, ubiću se, ja ga volim I donosi mi pisamce od aMrija. Juče sam dobila jedno samo nekoliko reci Sutra, u noći, čekaću te u jedrilici. Izañi, sunce moje, pruži mi samo jedan trenutak sreće, jer ću opet uskoro otploviti. Ja sam rešena da izañem. Ogrnuću se crnom maramom, pokriti glavu, uzeću odelo moje Jele, niko neće znati da sam ja i vozićemo se u noći, sami u čamcu, nas dvoje, pučina i mi, i naša ljubav beskrajna kao pučina Sutra dolazi gospodičić da me zaprosi. O, kako ga mrzim. Visok i bled, otmen, sa izbledelim očima, tako jadan prema onoj lepoti moga Marija. Smrkava se. Sve brojim sate, minute, čekam da se sve utiša, i da noć pokrije i našu baštu, odaje Šta li će mi doneti ta slatka noć? Januara Vratiću se opet mojoj ispovesti. Duga je i tužna... Bolje da ne pišem, ali ne mogu... Šta je sve bilo, šta sam preživela? Slasti i strahote, bol i poniženja. Marija više nema! Otišao, izčeznuo u tamnoj noći. Zašto nismo onda zajedno umrli? Sad ne bi ukazivali prstom na mene. Ovako će uvek pričati a otmena porodica stideće se mene i moje ljubavi prema lepom siromašnom mornaru... Pisaću ispočetka od one noći u čamcu, s njim u zagrljaju. Došla sam sva kao u groznici. Uzeo me u naručje, čamac je klizio a on me ljubio Bili smo sami more i mesec, tajanstven i diskretan, sakriven iza oblaka... Plovili smo, daleko, u večnost. Nikad se ne bismo vratili... Nismo ni gledali oko sebe, čamac se dizao i spuštao, ljuškao, nečujno plovio Meseca je sasvim nestalo, obavio nas je mrak i najednom je počela tutnjava, urlik, bura On je zaveslao Eno, tamo je svetionik, tamo ćemo stići... Malaksali od ljubavi, još smo imali snage da se spasemo smrti. Voleli smo život i našu ljubav i ona nas je spasla... Čuvar svetionika nas je primio. Stari mornar, već mu devedeset godina Razumeo nas Možda je video mnoge brodolomnike i ljubavnike... Tu smo u njegovoj sobici. Samo jedna posteljica. On je izašao da nas ostavi, a mi smo se opet našli u zagrljaju... To je bio najslañi zagrljaj posle spavanja. Napolju je besnela bura. Hiljadu raznih čudovišta rikalo je, munje su sevale, gromovi... Da smo još samo malo ostali, progutalo bi nas more. Ne, sad ćemo biti večno zajedno. Neću ga ostavljati. Ljubavi moja, hoćeš li sa mnom da poñeš na put? pitao je kroz po25 ljupče. Svuda, kuda god ti hoćeš Nije ti žao tvog bogatstva? Bogatstvo je za mene tvoja Ijuabv. Biću mala ribarica, plešću ti i krpiti mreže, ribarićemo u noći, a posle ćeš mi svirati i pevati... Kako je mio i lep moj

Mario. Nežan i otmen kao gospodičić. Snažan je ali umiljat. Ja ga volim, umreću za njim, ne žalim da mu dam svoju ljubav... To je bila noć ljubavi u maloj kuli svetilji. Žmirkala je svetlost, čas crvena, čas zelena, bacajući zrake nade i spasenja kroz crnu, raspomamljenu noć Kako smo se voleli u toj noći. Naša osećanja su bila silnija od bure, naši zagrljaji snažni od zagrljaja talasa oko barke u burnoj noći... Te noći gospodarila je smrt i ljubav. Mi smo se voleli da bismo mogli zajedno umreti. Samo jedan korak u noći i bili bismo spojeni za večnost. O, zašto nismo umrli te noći? Zašto smo čekali sutrašnjicu? Radovali smo se životu, ali život nam je doneo rastanak. Dva dana i dve noći smo bili u svetioniku. I kad se more stišalo, kad se veselo nasmešilo sunce, i more dobroćudno i naivno zaigralo svojim talasićima, kao da ništa nije bilo, mi smo izašli na obalu, seli u čamac, pošli da se vozamo I tada je naišla jahta mog oca, koji nas je tražio. Neko mu je kazao za moju ljubav prema lepom mornaru. On je slutio i pošao u potragu strašan i osvetoljubiv. Naša mala barka je bila nemoćna da pobegne i uhvatili su nas, kao neke zločince i dovukli na jahtu. Mene su zatvorili u kuću, a on je po očevoj želji oplovio morem na daleki put. I nikad se više nije vratio. Njegov se brod vratio, a za njega su pričali da je prešao na drugi brod i otišao za Ameriku... Mene kroz nedelju dana udaju, za gospara Moraju da me udaju, da se ne bi ukazao moj greh. Zato se nisam ubila, da živim za svo26 je i Marijevo dete. To će biti moja radost, moja ljubav, uteha. Samo da ima sjajne i tužne oči moga Marija... Suton se uvlači u sobu, Ivanka završi čitanje, ostavlja dnevnik, poljubi one izbledele listiće i zagleda se sa ljubavlju u sliku svoje staramajke. Uzdahnu, kao da i ona žali što se tako tužno završila ljubav njene babe. Nije palila elektriku, sanjarila je u noći. Imala je i ona svog Marija, koji je isto tako plovio, samo ne po moru, već po nebesima, jer je njen Mario bio avijatičar. Ta staramajkina ispovest tako ju je potresla i uzbudila nešto u njoj. Kako nju strogo paze, modernu devojčicu, u dvadesetom veku, a ona se još boji. Nikakvu avanturu do sada nije imala, a njena baba osamdesetih godina prošlog stoleća imala je takvu avanturu. Otkada ona sanja o jednoj avanturi, a sve ne sme od svojih. Ta njena avantura ne bi bila tako opasna kao babina, ne misli ona ni da pobegne od kuće, već samo želi, i to svim srcem, da se jednom po nebu prošeta sa svojim avijatičarem. Jednom je o tome napomenula mami, izdaleka, ali ona joj je tako zapretila da o tome više nije smela reč da izusti, no u potaji je smišljala da jednog dana krišom napravi izlet

do neba. Sad joj je ova staramajkina avantura ulila hrabrosti. Bila je uverena da će se provozati u avionu sa svojim avijatičarem. Eto, kako baba nikom nije govorila. Zar to nije lepo? Ceo vek je živela u lepoti te jedne uspomene i uspomene sa čovekom koji joj nije odgovarao. A ona može vrlo lako da se uda za avijatičara. No ona hoće pre udaje da doživi poetičnu avanturu. Kako je to lepo, mislila je Ivanka. Sami u avionu, jurimo kroz oblake, pod njima panorama sela i gradova, sve tako sićušno, a mi gore, sami, mi i nebo, kao što kaže staramajka Mi, pučina i naša ljubav Niko je neće moći odvratiti, moraće da preleti nebo, makar se ono srušilo na nju... I prvi put kad je videla avijatičara, kazala mu je da hoće da je on provoza po nebu. Ako se srušimo, umrećemo zajedno i sve će novine o nama pisati. Danas se najviše takvih stvari čita u novinama I Ivanka sa najvećom nervozom očekuje taj let. Avion se prvo kotrlja po zemlji, pa tek počne da se diže sve više i više. Njoj stade dah. Kako je divno i strašno. Ona, on, kao baba i njen Mario Lete munjevitom brzinom. Nestadoše ispod njih kuće, sad su iznad zelenih polja, plave reke, kao neke tanke pantljičice Ona je srećna, voli svog avijatičara. Sad bi volela da ga poljubi, kao ono baba Marija u čamcu. Kroz strah oseća i uzbuñenje, gleda ga umiljato. Oh, ovo je prava avantura, samo na nebu. Najednom, avion upade u bezvazdušni prostor, naglo se spušta, Ivanka oseti kako joj se zatrese ćela utroba, nešto kao da se iščupa iz nje, nestade joj daha, zatim viknu Jaoj, hoću da povraćam Bože, što taj mali organ, koji se zove stomak, može da bude prozaičan. Dvoje se u zanosu grle i ljube, a stomak krči. I sad ovakva božanstvena avantura let po nebu, i kakva prozaična funkcija povraćanje Jedva se Ivanka povrati, avijatičar je umiruje, ali draž avanture već je izgubljena Lete dalje, opet jedan bezvazdušan prostor, i opet nemilosrdni stomak Sad se devojčica smeši, njene oči izgubile su zaljubljen sjaj. Oh, kako je ovo grozno! Da me ovakvu vidi! očajava ona i moli ga Hoćete li da se spustimo? Avion se naglo spušta, Ivanka jedva izlazi, malaksala i bleda, a u glavi joj se sve okreće. Jedva je čekala da doñe kući, a kad stiže zaplače od muke što se njena avantura ovako završila, a ne onako kao kod njene staramajke... Ona uze jedan listić hartije i poče da piše. 1937. godine. Pišem ovih nekoliko redaka za svoje potomke. Ja, Ivanka unuka moje staramajke, pročitala sam njen dnevnik i bila sam oduševljena. Takve avanture vole sve današnje devojke, samo što se mi ipak razlikujemo od gospoñica osamdesetih godina, jer ne bismo izabrali za avanturu običnog mornara, već pomorskog kapetana, filmskog

glumca, nekog rentijera, ili barem mladića, koji ima bogatog tatu i koji može zagrabiti u kasu Nisu zabadava moji govorili da sam se odmetnula na babu, jer smo iste krvi i htela sam kao i ona da se upustim u avanturu. Umesto barkom, zaplovila sam nebom sa svojim avijatičarem. Ali avaj, takav maler! Koliko mi je bilo muka od plovidbe po nebu da sam jedva čekala da se spustim. Čak se nismo ni poljubili. Možda mi današnje generacije još nismo navikle na nebesku plovidbu, ali moje unuke će sigurno uvek voditi ljubav po nebesima, i ja svakoj od njih želim po jednu takvu avanturu Ivanka uze listić, savi ga, stavi u koverat, metnu opet iza fotografije, uze tutkalo, zalepi hartiju i ostavi da to pročitaju njeni potomci.

KAD JE SRCE MLADO Oblaci, kao bela jedra zaklanjali su čas po čas sunce i odmah bi odnekuda doćarlijao blagi povetarac, kao da su ga s mora dognali talasi, koji su se nestašno preganjali... On je osećao taj povetarac, ležeći na pesku posle kupanja, i onako, malo uzdignute glave na rukama, posmatrao sve one ženske siluete što su se sunčale pred njim. Dve su privlačile njegovu pažnju, majka i kćerka Frizura im je bila ista, samo boja kose drugačija. Poneka bela vlas mešala se sa crnom kosom majke, a na jednom mestu bio je čak beli pramen, kao pantljika, i to je uokvirivalo talas kose kao neka bordura Kći je bila plava. Zlatna kosa prelivala joj se na belom i vitkom potiljku bez i jednog nabora, dok je kod majke potiljak već imao prevoje zrelije žene. Pa ipak, veća razlika tek se osećala u stasu. Mati je bila kao neki dobro napunjeni jastuk, obline su im bile harmonične, i on, ležeći u pesku, smeškao se, poredeći ih i čudio se kako se deformiše žensko telo. On zatim zadovoljno pogleda sebe Njegovih četrdeset i sedam godina nisu mu oduzeli čvrstinu mišića i njegov stas nije bio izložen opasnosti debljanja, što se obično javlja kod muškarca u tim godinama. Zadovoljan je bio svojom snažnom bistom, muskuloznim rukama, bujnom kosom, na kojoj su mu mogli pozavideti mnogi muskar31 ci, s tek po nekom sedom vlasi na slepoočicama, fina profila i lepih velikih očiju, koje su imale plamen prve mladosti Bio je lep čovek i dopadao se ženama. One dve kupačice se digoše. Kći skoči lagano, ispravi se, pruži stas, sve kao od lastiša, a mati se podiže tromim

gestom i poñe nešto težim hodom. Bile su mu uvek okrenute leñima a on je želeo da im vidi lice. One poñoše, okretoše se i on se zagleda prvo u mladu devojku Nežne plave oči krile su svoje dužice u senci dugih trepavica. Fino stilizovane obrve davale su pogledu otvoren izgled, neku vedrinu i kao malo začuñenosti... On se pitao gde je mogao videti tu devojku, jer mu je odnekud bila poznata. Pogleda i majku. Učini mu se, najedared, da je morao videti i tu ženu Nešto poznato bilo je i u njoj i u kćeri. I ona je imala iste takve oči, plave, kao i kći, samo malo sentimentalne. Posmatrao je, čas jednu, čas drugu, i ova mlada devojka ga je podsećala na neku koju je video davno, ali nikako nije mogao da je se seti. One odoše a on osta sa tim mislima, uñe u svoju kabinu, obuče se i ode na ručak. To je bilo jedno veliko turističko mesto na jadranskoj rivijeri... Hranio se u jednom drugoklasnom restoranu. Njegov sto je bio ispod jednog crvenobelog suncobrana On sede, i ugleda majku i kćerku, kako se približavaju... Sedoše malo dalje od njega. Opet on postavi sebi isto pitanje gde li sam ih video? Mati ga pogleda i nekoliko trenutaka zadrža pogled na njemu. Njemu se učini kao da se i ona njega priseća. On je pogleda i oni nekoliko puta ukrstiše poglede. U tom se kći nasmeja, nasmeja se i mati... Njemu se učini poznat taj smeh, sa trilerima, kao da ga je negde čuo, davno Jedna dama proñe, zovnu stariju gospoñu Gospoño Dano! Ona ne ču... Dama viknu jače Gospoño Janković Gospodin se trže i kao da mu neka zavesa pade ispred očiju i on ugleda jednu sliku prošlosti... Bio je student prava i stanovao na Grantovcu. Taj kraj nije bio još ispresecan ulicama, već je bilo puno poljanica Jedne zimske večeri, oko sedam sati, vraćao se kući od jednog druga Bio je mraz, puno poledice i svaki čas mu se okliznula noga... Žurio je kući i para se kovitlala oko njega Najedared čuje vrisku U pomoć! dozivao je ženski glas. On polete u tom pravcu i spazi jednu mladu devojku i jednog muškarca, koji joj je otimao tašnu. Devojka ju je držala čvrsto i nije dala da joj je otme dozivajući u pomoć. On dolete, razmahnu pesnicom, udari tog mangupa, ovaj zaglavinja, ali je ipak uspeo da umakne Šta je bilo, gospoñice? Ah, tako sam se uplašila. Išao je za mnom i bio mi je sumnjiv. Štogod sam išla brže i on je išao brže. Najedared je prišao i ščepao za tašnu Sad se više ne morate bojati. Ako dopustite, ja ću vas dopratiti kući.

Hvala vam, gospodine Nisam više daleko od kuće. Nikad se ne zadržavam jer me strah preko ovih poljanica, ali tetka mi je slaba, pa sam bila kod nje. Oprostite, nisam vam se ni predstavio. Dopustite mi sada. Ja sam Miomir Stojanović, student prava Danica Jovanović. Baš stigoše do jedne sijalice, i on pogleda mladu devojku. Iz krzna oko mantila izvirivalo je ljupko lice zarumenjeno od mraza sa plavim očima i crnim trepavicama. Kako je lepa, pomisli student. Baš sam imao sreću da pomognem ovakvoj devojci... Nisam vas nikad video poče on razgovor. Ja retko izlazim Jeste li učili školu? Svršila sam četiri razreda više ženske škole, ali me roditelji više nisu puštali... Ah, eto je, moja kuća Vidite mama me čeka pred kapijom. Ona je tako stroga, i čudi se što me još nema Onda, zbogom, gospoñice htede mladić da se oprosti malo dalje od kapije. Molim vas, hajdete da vas upoznam sa mamom. Ona će misliti da me neki muškarac dopratio, pa bi me dobro izgrdila. Priñoše kapiji, mati je bila sva narogušena i reče, ne obazirući se na tog mladića Zar se u doba noći vraća kući? Devojka poče brzo da se izvinjava i objanjava Ah, mama, tetki je bilo rñavo Mati je slušala prekrštenih ruku na trbuhu i popreko gledala mladića. I kad sam se vraćala, jedan mangupčina jurne da mi otme tašnu. Vikala sam u pomoć, i da nije bilo gospodina, ne znam šta bi sve bilo sa mnom. Hvala, gospodine reče mati suvo, ipak malo manje narogušena. Hajde da večeramo, otac čeka, znaš da voli rano da večera. Zbogom, gospodine! Mlada devojka bojažljivo pruži ruku mladiću, mati je propusti, zalupi kapiju i okrene ključ Mladić je stajao pred kapijom još malo. Prošeta ispred kuće, stade nasuprot prozoru, zagleda broj kuće. Čekao je da li će se devojka pojaviti. Kako je voleo malo da porazgovara... Najedared mu se učini da se zavesa malo odmače i on ugleda ona lepa oka... On mahnu šeširom, nasmeši se, nasmeši se i ona i opet se zavesa spusti... Stajao je još malo i ode veselo zviždujući, iako je bio mraz. Ta dva plava oka su mu dugo ostala u sećanju. Išao je često tim krajem, šetkao pokraj njene kuće, sačekivao je kad se vraćala od tetke, i taj iznenadni susret pretvori se u iskrenu ljubav Ona je bila vrlo lepa, visoka, bela,

vitka, lepo vaspitana, malo bojažljiva, skromna, ali za njega, patrijarhalno vaspitana iz unutrašnjosti, ideal devojke. Znao je da je dobra domaćica, sama sebi sve šije, strogo je drže u kući, i to mu se sviñalo, i on je doneo odluku da je zaprosi Ali, trebalo bi da ga čeka dve godine dok ne završi prava... Ali njeni roditelji naročito majka, nisu hteli za to ni da čuju... Mati nije htela nikako da dopusti da se verenik dve godine vrzma po kući. Da te izigra, pa posle da te ostavi. Da li te voli? Hoće da se uvuče u kuću, tu da jede, da se zabavlja, ko zna šta misli... Nego, kad te isprose, posle mesec dana imaš da se venčaš U to doba tražio ju je i jedan oficir, poručnik, i roditelji se odlučiše za njega. Dana je plakala, nije htela poći za njega, volela je studenta, bila je u stanju da ga čeka, ne dve godine, nego pet, ali starinski roditelji što narede, tako mora da bude... Otac joj je bio sudija... Taj poručnik se preživao Janković. Otišla je s njim u unutrašnjost i nikad više nije za nju čuo... Čitao je docnije u novinama da joj je muž poginuo u srpskoturskom ratu kao major To je sad bila ona, verovatno još udovica, sa svojom kćerkom. On se seti svega, i bola koji je preživio kad se ona udala. To je bila njegova najidealnija ljubav Gledao je sad i čudio se koliko se promenila... Oči su joj bile još lepe, imala je i mladalački izraz lica, samo ona gojaz35 nost tela, oni veliki kukovi i stomak... Mislio je da bi sad bila ovakva i da je bila njegova žena i on se pitao da li bi je voleo Ali kći, koliko draži, gracioznosti, lepote... On je sa ushićenjem gledao mladu devojku ona mu je oživljavala najlepši san mladosti. Mati se zagleda u njega još dvatri puta, i on, videći, da se i ona priseća njega, resi se da im priñe... Prišao je sa nekim uzbuñenjem. Oprostite, gospoño, ali, čini mi se da se poznajemo. I ja vas gledam, pa bih rekla da ste vi gospodin Miomir... t Da, to sam ja A vi ste gospoñica, pardon sada gospoña Dana Mati se sva zarumeni. Jest, ja sam, a ovo je moja kći... Gospodin se rakova. Smem li da sednem? O, molim vas, izvolite, biće nam prijatno govorila je mati uzbuñeno. Bože, koliko se godina nismo

videli.. Da, mnogo je proteklo... f Ja sam se dosta izmenila Ugojili ste se A bili ste vitka kao uspoñica reče gospodin i nežno pogleda devojku. Ne znam ni sama kako sam se ovako ugojila. Trebalo bi da budem suva kao prst šta sam sve nesreće doživela. Znam, muž vam je poginuo u ratu. I još sam troje dece sahranila. Olgica mi je najmlañe dete i sad samo nju imam. Njene su se oči rastužile i seta joj se razli po licu. Olgica vide taj tužni izraz maminog lica, nasloni se na nju, prebaci joj ruku preko ramena, kao da hoće da je razveseli. Ah, ja imam najbolju mamicu na svetu... Ta nežnost povrati majci osmeh. Mogu da verujem reče gospodine. Od onako idealne devojke, kakvu sam ja poznavao, morala je da postane idealna mati. Mlada djevojka zapita živo A vi ste poznavali mamu kao devojku Na žalost, kao devojku. A zašto kažete na žalost. Mlada devojka se priseti i okrete mami Je li, mamice, da nije gospodin onaj student prava o kojem si mi sricala. To sam ja odgovori sa osmehom gospodin... I znate kako sam dobio korpu. Znam, sve mi je mama pričala... Za to je sve da kriva staramajka. Kako je bilo čudno to starinsko doba. Roditelji su davali za kog su hteli... A vidite, meni moja mama nikad ne bi uskratila da se udam za onoga koga volim. Ona je moja najbolja drugarica i ja njoj sve ispričam Dah me da ti ne bi uskratila. Ti si pametna i umećeš da ceniš muškarca Mlada devojka je bila vrlo vesela, duhovita, naivna i najedared se nasmeja Vi ste mi kao nesuñeni tata Kao što vidite A ja se mog tate i ne sećam. I imao bi lepu ćerku. A jeste li vi oženjeni? zapita devojka. Jesam. I imam lepog sina. Je 1 liči na vas? Svi kažu da sam ja isti takav bio u mladosti... Sigurno student? Da, sad završava prava Pa šta će posle?

Ja sam advokat, i uzeću ga sebi u kancelariju, pa će sa mnom da radi... A vaša gospoda? Ona je umrla Vi ste odavno udovac primeti mati. Mom Draganu e bilo pet godina kad je ona umrla gajfc Čudnovato da se otad niste oženili. Nisam, ne znam ni sam zašto. Mati, malo zbunjena u početku, razveseli se, i tako su prijatno pričali sa gospodinom, kao sa starim poznanikom On poruči kolače i sladoled bio je kavaijer, nudio i majku i ćerku i reče sa osmehom Kad gledam gospoñicu, kao da gledam vas u mladosti. Bila i prošla moja mladost. Ipak sam srećna sa Olgicom, ona je dobro dete, svršila je trgovačku školu, sad je činovnica u jednoj banci i tako sa njenom platom i mojoj penzijom živimo skromno, ali lepo, uštedeli smo da doñemo na more. Bilo je skoro tri sata i oni se digoše od stola, da se malo odmore u sobama. Gospodin, se oprosti. Ako nemate ništa protiv, meni će biti vrlo prijatno da vam priñem poneki put i pravim društvo. Ako gospoñica Olga hoće da prihvati društvo jednog starog kavaljera. O, kako vi to kažete, stari kavaijer! Vi tako lepo izgledate, kao neki mladić Mladić koji mnogo pamti... Ali o godinama nećemo govoriti... To ni mi muškarci ne volimo, isto kao ni žene, kad doñemo do tih tugaljivih brojki... U hotelu gde su ležale i odmarale se, mlada devojka je brbljala veselo Boga mi mama, ovo je opasno. Ti udovica, on udovac, još može biti svadbe... Veruj, ja ne bi imala ništa protiv da se udaš za njega On je sigurno i bogat? Vrlo bogat, ima veliko i vyJnje i rentu. Pa to je sjajno, mama... Boga mi, ti treba da gledaš da ga uhvatiš! E, baš si pravo derište... To je bio moj san mladosti, koji se više ne obnavlja... Kakva udaja za mene Zar ti misliš da bi se on sa mnom oženio. U ovim godinama muškarac traži nešto mlado. Ono, istina, ima i mladih devojaka koje bi se polakomile na bogatstvo. Ali, on je, mama, i lep čovek Jesi li videla, nigde nema bore na licu, pa kakav lep stas, ramena, elegancija Što da ne bude elegantan kad je bogat... A ti si ga, mama, volela? On je bio moja prva ljubav.

Pa je li, mama, priznaj mi, kako si se osećala, kad si ga sad videla Ništa, sine, naročito Proñe to, i zaboravi se Ostane to prijatna uspomena, i svakoj je ženi milo da se seti da je bila voljena... Predratna devojka nije imala flertove u životu, već samo ljubavi, idealnih, i to je ostalo kao nešto svetio u životu, ali i bolno... U početku je bol, a posle kad doñu druge patnje u životu, one nadjačaju taj bol... A kako bi bio drugačiji tvoj život da si se za njega udala. Eh, šta ću kad je takva bila moja sudbina. Nije to sudbina, nego starinsko vaspitanje, mama Ne mogu ni roditelje da osudim. Oni su mislili da će me ovom udajom usrećiti. I ne mogu da se požalim. Bila bih srećna, da on nije poginuo. Sad bi tvoj otac bio general... I mlada devojka izdahnu, ali njena veselost pobedi, skoči, poljubi mamu. Ipak smo mi srećne, zar ne, mamice... Kako je divno na moru, ceo dan bi se brčkala u vodi... Pogledaj, sva su mi leña zarumenjena... Volim malo da pocrnim A sad ću da spavam Leže, utiša se, najedared se prenu Slušaj, mama, ako te on slučajno zaprosi, nemoj da ga odbiješ. Ja ti dajem dozvolu da se možeš udati... Mati se nasmeja Ne boj se, neće me zaprositi. Stara sam ja za njega Uskoro se utišaše i zaspaše. A u to doba advokat nije spavao. Razmišljao je, bio je uzbuñen... Uzbudile su ga te uspomene i kao da su oživele kroz tu mladu devojku. Činilo mu se da oživljava prošlost, da postaje stvarnost, i vizija one nekadašnje mlade devojke pretapa se u ovu drugu, modernu, veselu naivku... Bio je nekako nervozan, ustao je, hodao po sobi, počeo da grdi samog sebe što se zanosi. To je mlada devojka, ismejala bi ga. Ali je nešto jače bilo u njemu, kao da je ostala klica neke ljubavi, velike, ugašene, pa sad počinje da buja, ovde na moru, na suncu. Dve suprotne misli sukobljavale su se u njemu. Čas se oduševljavao sobom, zastajkivao pred ogledalom, da bi malo posle grdio sebe, prisećajuei se da ima sina za ženidbu Leže, umiri se, i uteši da je to prvi utisak i uzbuñenje koje raspirava u njemu prošlost i da će sve to proći... Ali to ne proñe već se razvi u njemu lagano poče da tinja ljubav prema toj devoj ci, kao da mu ona vaskrsava mladost, podmlañuje i njega, njegova osećanja, krv On je to krio, i od sebe, i majke i kćeri, i one su njegovu

pažnju smatrale kao kavaljerstvo prema uspomeni na nekadašnju ljubav, a kći je vragolasto zadirkivala mamu, ne sluteći da je ona uzrok svemu. Boga mi, mamice, on će se ponovo zaljubiti u tebe. A mati je sve to primala šaljivo, ne zanoseći se, ne verujući, ipak sretna što je tako pažljiv prema Olgici, kupuje joj poklone, razne one stvarčice po izlozima koje joj ona ne bi mogla kupiti. Pozivao ih je na kolače, sladoled, plaćao im izlete, vožnju u čamcu i ponašao se korektno i prijateljski. A nisu ni slutile da on počinje da pati zbog te ljubavi i da je resio, da prvo njoj, kao majci, sve ispriča Hteo je da prizna da voli kćer, onako kako je nju voleo, da je zaprosi, da od majke potraži savete, da joj se iskreno ispovedi. Znao je da su siromašne i on bi i majci i kćeri osigurao život... Bojao se samo da razlika njegovih godina ne bude smetnja, da se mati ne usprotivi... Posle se predomislio, hteo je kćer da pita. Sećao se onih njenih reći Mamica meni neće uskratiti da se udam za koga god hoću. Samo, da li će ga voleti, da li štogod oseća prema prema njemu.. On se sećao svake njene reci, svakog, osmeha, pogleda... Kazala mu jednom Vi ste divni, lepši od mnogih momaka ovde I on ćele noći nije mogao da zaspi. Te reći su mu davale nadu... On je posmatrao, proučavao Nije bila raskalašena kao druge devojke, nije se gotovo ni s kim poznavala, uvek sa mamom i sa njim... To mu je davalo razloga da veruje da će biti dobra žena Jednog dana on doñe na ručak u belom odelu. Kad je prišao njihovom stolu posle ručka, ona uzviknu ushićeno Kako ste lepi! Ličite na nekog filmskog glumca On je zadrhtao od radosti i resio je da je to posle podne pita... Često je predveče sa njom šetao po glavnom korzu Mati te večeri ostade na klupi s jednom prijateljicom. On predloži mladoj devojci Hoćete li da šetamo Šetali su, on se ustručavao da joj kaže... Strepeo je da ga ne ismeja. Kako će primiti... Mlada devojka ga malo pogleda i reče naivno Baš imam lepog kavaljera To ga osmeli i on poče Hteo sam nešto da vam kažem... A šta to? zainteresova se mlada devojka. U tom trenutku jedan mladić, lep kao bor, elegantan, nasmejan, stade pre njih kao da pade s neba i viknu Tata! Advokat zastade kao gromom ošinut i zagleda se u

mladića. Tata, vidim kako sam te iznenadio! Jesi li srećan? Tata htede da uzvikne Ugursuze jedan baš si sada pogodio da vičeš tata, ali nasmejano lice mladića, lepe, tamne oči, gledale su ga milo, on se odobrovolji i videći da mladić gleda devojku, predstavi ga. To je moj sin. Istina, liči na vas reče veselo devojka. A ovo je kći moje poznanice iz mladosti... Milo mi je prošaputa mladić i ona u njegovim očima odmah pročita divljenje A kad se rastaše, mladić uzviknu Gde ti tata pronañe ovako fino devojče! Znam, ti si stari lola... Oprosti, tata, ali priznaćeš da ja učim školu od tebe. Tata, ko bajagi Ijutito, reče Da se nisi, mangupe, usudio, da izigraš to devojče To je jedna čestita devojka i ja poznajem njenu majku... Molim, molim, tata, biću poslušan sin... Da je izigram, ne pada mi na pamet. Ali, ako se ti nisi zaljubio, dopustićeš da ja malo flertujem Ti znaš da ja nikad nisam hteo da budem tvoj konkurent. Kakav konkurent? govorio je tata, sa jednom žaokom ljubomore u srcu, uviñajući opasnost blizine svog lepog i mladog sina. Nije hteo ništa da prizna, ali je u sebi grdio sina što je baš sada naišao Bio je i zaboravio na njega, i najedared, gledajući njih dvoje, mladih i lepih, kako se ushićeno posmatraju, pomislio je na opasnost koju je zaboravljao kad bi doveo u kuću ovako mladu ženu, koja bi bila maćeha njegovom sinu Ko zna kakve bi se sve drame isplele i kakav bi bio kraj A on je obožavao svog sina, zbog njega se nije ni ženio, voleli su se kao otac i sin i kao drugovi, i možda bi ovakav glupi korak obojici uništio sreću I posle večere kad su sedeli učetvoro, mlada devojka se priseti Vi ste hteli večeras nešto da mi kažete... A, jeste, pa sam zaboravio. Hteo sam da pitam vas i gospoñu, hoćete li sutra da napravimo izlet do Kraljevice... Kolosalno! uzviknu mladić Što moj tata ume da organizuje izlete! To je divno... Volim da i mama vidi i Rab i Kraljevicu. Razgovarali su veselo, samo je tata osećao neku hladnoću, srdžbu i ljubomoru... Proučavao je mladu devojku, hvatao sve njene poglede, ali ona je podjednako bila mila i prema ocu i prema sinu, čak zadirkivala sina kako ima mladog tatu i svaki bi rekao da mu je to stariji brat...

Mati je sa materinskom nežnošću gledala mladića, dok je oca grizlo ljubavničko osećanje prema devojci. On se trudio da dokaže sebi da nije star za nju, čak je nalazio da je sin još balavac, mlad za ženidbu. Ali pred tim planom o svojoj ženidbi, on je odmah došao do zaključka da i sina mora da ženi. Isprosiće mladu devojku, ali će odmah sina da ženi... Time bi izbegao svaku dramu koju bi mogla da izazove mladićeva blizina Želeo je samo da što pre ode, pa mu je napominjao da treba da vidi i druga mesta, jer je znao njegovu želju za putovanjem. Dok se on leti zadržao i po mesec dana na jednom mestu, sin bi obišao po nekoliko banja i plaža, ali bi svaki put došao da sa svojim dragim tatom provede tri do četiri dana... Ovoga puta ta se tri dana produžiše u deset i sin mu ništa ne pominjaše o odlasku, pa je očeva ljubomora bivala sve veća. Postao je zlovoljan, nervozan, ironičan, jer je morao da gleda kako oni igraju u dansingu, kako se šetaju, smeju, zabavljaju... Istina, mlada devojka se šetala i sa njim, smejala, zadirkivala ga, naivno i nestašno, i to ga je mučilo još više jer nije mogao da dokuči ni jedno njeno osećanje. Kod sina je jasno opažao oduševljenje za mladu devojku. On je bio strasno zaljubljive prirode, vrlo temperamentan, a on je obuzdavao taj njegov temperament, uvek ga savetovao, tražio od njega da mu poveri sve svoje tajne. I mladić je bio iskren prema njemu kao prema drugu. Ali sad ga otac ništa nije pitao, bojao se da tim ispitivanjem ne razbukti njegova osećanja, pravio se da ne vidi njegovu naklonost prema devojci, samo ga je uvek opominjao Slušaj, prema ovoj devojci moraš biti kao brat. Ja sam o tebi pričao kako si dobar mladić i ne bih želeo da te smatraju za nekog mangupa i ženskaroša. Time je hteo da malo učutka njegova osećanja i gledao na svaki način da ga udalji... Predložio mu je da ide malo do Raba, pa da se opet vrati ovamo, jer se nadao da će za to vreme mlada devojka otputovati sa majkom i on bi imao prilike da joj učini svoju izjavu. Mladić se najzad resi da ode do Raba. Odlučio se za jedan četvrtak. U sredu je bio lep, sunčan dan. Mladić je hteo da iskoristi, da ćelo vreme provede u miru... Kupao se, plivao, sunčao na pesku pokraj mlade devojke Posle podne je bila omorina i neki beli, sitni talasići, kao krilca, dizali su se na horizontu. On predloži mladoj devojci da se provozaju jedrilicom. Bio je uzeo pod zakup jednu jedrilicu, naučio da diže jedro i često ih je tako vetar nosio preko talasa Mama, ja idem sa gospodinom Draganom da se

provozam čamcem. Idite, samo nemojte daleko... Bojim se da ne bude bure Ah, kakva bura uzviknu mladić... Možda tek noćas. Hoćete li i vi sa nama? zapita mlada devojka advokata. Neću odgovori on mirno, ali u srcu mu je kljucala ljubomora... Neka se još danas provoza, mislio je, sutra ionako odlazi... Ipak mu je bilo prijatno, što ga je devojka pozvala Znači da ne želi da s njim ostane nasamo Njihov beli čamac otisnu se preko talasa. Mladić je lagano veslao Mati je sedela s prijateljicama, a otac se nervozno šetao po molu. Talasi najedared počeše jače da zapljuskuju mol i da se dižu uz kamene ploče zida. Ništa, ipak, nije bilo neobično Ali njihova igra postajala je sve jača i bela pena poče da diže talase Galebi su leteli nisko i čudnovato kreštali. Otac pogleda put barke i vide kako se diže i spušta kao ljulj aška kad se tiho klati... Onda se talasi zapenušaše još jače, propinjahu još više, sve jedan preko drugog. Preñoše onu mokru brazdu na kamenom zidu mola sad već premalu. More poče da se komeša njiše, šumi, grokće, besni, kao neka aždaja, kao kentauri, visoki, uspravljeni, kao čudovišna bića širokih grudi, razmaknutih krila, koja jure napred, da dave, gutaju, uništavaju Mati ostavi prijateljice, dotrči k moru, a otac se ukočeno zagleda u pučinu, bled... Ona bela tačka još se videla, svi su uplašeno gledali šta će biti sa čamcem, ali on postajaše sve manji i manji, nestajaše u tom penušavom haosu i sasvim iščeze. Mati jauknu, poče da krši ruke, otac je izgledao izbezumljeno, masa sveta se skupi, svi su videli kako nestade one bele tačke, neki su očajno iščekivali i druge izletnike koji su trebali da se vrate, nagañali su da su sada u Senjskim vratima gde je bura najstrašnija. Doñoše i stari ribari, svi zabrinuti, mati luda od očajanja, otac isto tako Utopili su se! vriskala je mati. Ne bojte se, gospoño tešio ju je jedan stari ribar ako samo zañu za onaj rt, tamo je jedna uvalica u koju će se skloniti. Nitko nije mogao da uteši nesrećne roditelje Mati je jaukala. Ne, čamac se utopio, ja sam videla Odjednom joj pozli, dobi srčani napad... Gomila se uskomeša. Mlade devojke su prestrašeno gledale u pučinu Jedna reče To je onaj simpatični par Ja sam čula da se vole...

Ne, kažu da su to verenici... Tako su oboje zlatni... Otac je slušao nem, okamenjen. Odnese majku u hotel, ode i advokat u njenu sobu. Zovnuše lekara, povratiše je. Jecala je neprestano a advokat je pokrio oči, plakao je i on Jao, naša zlatna deca, da propadnu jadikovala je mati. A kako se radovala da doñe na more, ćele godine je štedela, pa da doñe, da se utopi... Teško meni! Šta će mi život, ja ću se ubiti... Moja Olgica, moje zlatno dete Vidite, kako nam je ista sudbina Bože, odkuda ovo da se desi? Da se nañemo posle toliko godina a naša deca da propadnu zajedno. Otac je sedeo pokraj njene postelje, jecao je i on Koliko sam ga voleo, zbog njega se nisam ni ženio, on mi je bio sva radost... Plakao je od bola, očajanja, grize savesti. Koliko je na njega bio ljubomoran, nastojao je da ga udalji obuzet sebičnim osećanjem, želeći da za sebe prisvoji njegova prava mladosti... Eto, sad ga je izgubio, sad mu sin neće biti suparnik i pred tim gubitkom mladića i mlade devojke, kad je bol pogañao dva oseća47 nja u njemu, Ijubavničko i roditeljsko, on oseti, kako je taj roditeljski bol ogroman, strašan, neizlečiv i večan... I jecao je, zagnjurena lica u ruke, jecao kao nesrećan otac A more je hučalo, grmelo, koliko raznih glasova u njegovom gnevu i sva ta paklena rika kao da je jurišalo da smrvi nesrećna roditeljska srca A u to vreme, dok je roditeljski bol dostizao svoj krešendo, Olgica i Dragan sedeli su na obali. Reci starog ribara su se obistinile Bacana s jednog talasa na drugi, barka zavi za rt... Tu je bes talasa bio manji i mladić snažnim rukama zavesla prem obali. Ja ću da veslam a vi izbacujte vodu iz čamca Nekoliko puta čamac htede da se prevrne... Olga vrisnu, on viknu Ne bojte se! ali i on sam je mislio da su izgubljeni I kad uñoše u tu uvalu, iskočiše. On dohvati kljun čamca, ona mu pomaže i zajedno izvukoše čamac na pesak da ga ne bi odneli talasi. Olga sede na kamen. Oboje su bili u kupaćem kostimč, ogrnuti mantilima, sa čijeg se dna cedila voda. Postieše ih da se suše. Bura se nikako nije stišavala i mladić reče Izgleda da ćemo ovde ostati ćele noći. Mlada devojka je uzdahnula Jaoj, moja sirota mama, presvisnuće od očajanja Ima slabo srce, misliće da smo se udavili... Pa

vaš otac, koliko vas voli.. Nemojte sad da očajavate. Mi smo srećni kad smo se spasli. Vi još ne uviñate u kakvoj smo bili opasnosti. Verujte, ja sam mislio da ćemo se utopiti... Samo, dobro je što nema kiše, ovde se nigde ne bismo mogli skloniti. Eno, tamo ima nekoliko maslina. Poñoše uz krševitu obalu. Sad smo ovde kao Robinzon Kruso na ostrvu I ništa nemamo da jedemo... Znate da sam gladna Ostaćemo bez večere Vi devojke inače volite da ste mršave i da gladujete Jest, volim, ali ne posle ovakvog brodoloma... Zbilja, ovo je pravi brodolom Jedna mala avantura Koja bi bila interesantna kad se ne bih bojala za mamu Nemojte biti tužni... Eno, nečim ću vas razveseliti. Vidim jednu smokvu, možda ima smokava. Samo se treba uspeti uz ovaj kamenjar Dajte mi ruku On pomože mladoj devojci i doñoše do smokve Jaoj, ima smokava! To su one velike, rane... Hajde da tresnemo drvo. Nemojte, bolje da se popnem, one su zrele i sve će se rasprsnuti. Mladić se pope. Ja ću da vam bacam kao lopte, a vi držite Ubraše dvadesetak smokava.... Sedoše i pojedoše sa apetitom kao najbolju večeru Mrak se spuštao Moramo da se spustimo dole. Sišli su. Da nañemo gde ćemo da legnemo. Ovde ima malo šljunka... Nije najprijatnije, ali moramo... Čekajte da vidim da li su suvi mantili? Mogao bi se vaš prostreti. Dole je malo vlažan Mladić rasprostre mantil i mlada devojka se opruzi po njemu, a drugi kraj prebaci preko sebe. A kako ćete vi? Ah, ne brinite. Ja ću ovako na šljunku. Ali biće vam hladno Ne moram da spavam Pa ne moram ni ja još Razgovaraćemo. Devojka je ležala a mladić je sedeo i pričali su kao drugovi... U ovim trenucima opasnosti i samoće, kad je devojka bila ostavljena njegovoj zaštiti, on je bio prema njoj kao brat... Sećao se i onih tatinih reci koje mu je govorio Ne smeš da budeš mangup, i želeo je da bude savršeno korektan.

Ta mlada devojka ga je uzbuñivala On je osećao svu njenu psihičku i fizičku draž Imala je toliko lepih osobina, bez koketerije, koja kod mladih devojaka izgleda kao nametanje, začikivanje i izazivanje... Kod nje nije bilo toga, već jedna prirodnost i inteligencija Mogao je s njom o svemu da razgovara... Ona je čitala mnogo, posećivala pozorište, bila je i muzikalna, volela je kuću i sa oduševljenjem mu je pričala o svojoj beloj devojačkoj sobici, koju je sama uredila, o pticama i cveću S vremena na vreme mlada bi devojka uzdahnula, setivši se mame. Posle bi se opet zanela razgovorom s mladićem... Gledajući ga onako korektnog, pažljivog, mislila je kako može muškarac da bude simpatičan kao drug Koliko bi moglo biti sati? zapita devojka. Oko jedanaest. Kako vreme brzo prolazi. A more nikako da se smiri... Kako je veličanstveno strašno! Lepo je što imamo mesečinu Eno i svetionika, jedva žmirka u daljini... Plašim se samo rike mora... Kako je čovek ništavan, kao atom pred tom pučinom... I čini mi se kao da je more živo, da nije voda, nego neka strašna predistoriska bića... Kad bi sad naišao neki morski pas. Mladić se nasmeja. Ja bih vas branio Noć je bila puna huke, jeze i nečeg vanprirodnog. Kako je sve čudnovato u ovakvoj noći... Pogledajte onaj kiparis Liči mi na neki nadgrobni spomenik. Mlada devojka se naježi i prikupi mantil. Ja se samo bojim da ćete vi nazepsti. Ne bojte se Ja ću da radim gimnastiku, i inače vežbam u Sokolu On ustade i poče da radi švedsku gimnastiku. Sam sam se zagrejao. Samo vi da ne nazebete. On joj vesto prikupi mantil oko nogu Nikada nisam spavala napolju. Tako je prijatno Osećam da me nešto uspavljuje. Mladić sede ponovo, devojka je još govorila, ali sve sa većim pauzama i najzad se utiša. Spavala je. Mladić se opruzi malo dalje od nje ne skidajući s nje pogleda. Mesec ju je osvetljavao Bila je divna. Njeno lice u snu imalo je neki detinjasti izgled, sa poluotvorenim usnicama, a kroz te odškrinute sočne usnice nazirali su se beli zubići. Pramen zlatne kose spuštao se niz obraze i pravio blagu senku. Ispod sklopljenih kapaka ocrtavale su se crne, povijene trepavice. Spavala je tako mirno, kao bez daha, samo se po dizanju grudi videlo da diše

Mladić pogleda njeno vitko telo i liniju bedara, koja je pravila divan luk spuštajući se blago prema nozi. Ta slika je pobudila njegovu strasnu prirodu. Lagano se privlačio devojci... Bio je blizu nje. Gledao je sjajnim očima njena poluotvorena usta... Oh, samo da spusti jedan poljubac Bio je u stanju da je uzme u naručje, da stavi njenu glavicu na svoje grudi, da tu spava, da je ljubi. Nekakva čudna snaga obuzimala ga je... Nije mogao da vlada sobom Naginjao je glavu njenom licu Pun mesec ju je osvetljavao u svoj lepoti mladosti... Približi joj svoje usne Već je osećao i njen dah Trže se najednom Ne, ne smem... Ne bi bilo lepo, da iskoristim samoću... I otac mi je kazao Nemoj da izigraš tu devojku Odmače se lagano, opruzi na leña, prebaci ruke preko glave... Osećao je kako mu krv udara u slepoočnice, i više nije hteo da je gleda. More se stišavalo, sad nije hučalo i groktalo kao neprekidna artiljeriska paljba, već na mahove i sve lakše... Do zore će se more stišati, pa ćemo se vratiti. Nešto ga je lomilo u telu, dolazilo mu je da skoči, da pojuri, ali nije hteo da probudi devojku... Ona je i dalje spavala. On ju je osećao pokraj sebe, nazirao njeno mlado, vitko telo, polunago, ispod onog mantila I koliko na plaži, na suncu i pesku, ta ženska tela ne uzbuñuju, sad u noći, lepota žene je mističnija, zavodljivi ja, mami, uzbuñuje, a muškarac postaje slab i nemoćan da se bori, da odoli iskušenju On opet okrete glavu. One poluotvorene usne su ga mamile... Privlačio se kao da nešto hoće da ukrade, neku slast... primicao je glavu More se ućutalo, ali on ču neki sušanj tu u blizini. Diže glavu i pogleda u pravcu tog šušnja... I vide jedno strašno, odvratno, crno telo, kao gajtan, kako se propinje i ide pravo ka nogama mlade devojke On skoči, ščepa jedan kamen, hitro ga baci pravo na glavu tog odvratnog gmizavca Pad kamena i njegov skok probudiše devojku i ona skici, vrisnu Šta je to? Zmija! Zmija! vrisnu devojka i instiktivno se privi uz njega... On je zagrli, i sam uplašen, više zbog devojke Ovde ima zmija Hajdemo u čamac, opasno je tu da ležite Spustiše se i sedoše u čamac Ne možete da legnete, pod je mokar. Neću da ležim... Ja sam malo odspavala, tako

slatko.... A vi? I ja sam malo šlaga mladić ali me ovaj šum probudio Sad je opet bio drugarski nežan i pažljiv kao brat... Mlada devojka ga je ushićeno posmatrala. Divan je, u svakom pogledu Čudila ga je njegova korektnost... Drugi muškarac ne bi bio ovakav Zagrlio bi je, poljubio A ovaj, kako sebe savlañuje... Ali možda mu se ne dopadam. Ipak joj je njeno žensko srce govorilo da mu se dopada... Bila je i ona uzbuñena Čisto je zaželela da je zagrli kao maločas Pogledala ga je, njene oči su šaputale Hodi, poljubi me, ja te volim, ti si tako lep, zašto si tako gord? Ali mladić je ne poljubi... I sedeći, u razgovoru, oni dočekaše zoru, sedoše u čamac, i vratiše se roditeljima, oboje uzbuñeni, i oboje zaljubljeni zbog tih skrivenih i ućutkanih čežnji i strasti. Ah, a radost kad su ih videli roditelji! Ljubili su ih, grlili, plakali... A posle kad se stišalo uzbuñenje, otac je pitao Kako si se ponašao prema devojci? Tata, veruj mi, ponašao sam se kao brat, ali ti priznajem ja sam do ušiju zaljubljen u nju... Tata se nasmeja, pljesnu ga po ramenima, zadovoljan da se on vratio živ, zaboravljajući na svoju ljubav prema devojci i reče mu veselo Njena majka je bila moja najlepša ljubav u životu, ali njeni roditelji je nisu dali za mene jer sam tada bio siromašni student prava... Ali ja se nadam, da ona neće uskratiti kćerki da se uda za tebe. Šta misliš o tome? Mladić skoči, zagrli oca Sjajan si, tata! Kako samo pogañaš moje želje. I tata je još prije pogodio tu želju u njegovim očima, samo je o njoj ljubomorno ćutao, a posle iskušenja, kad je u njemu pobedio roditelj, govorio je sebi Dobro je što nisam učinio glupost onog dana, što je nisam pitao hoće li da poñe za mene Sad bi napravio zbrku Ona sigurno voli njega I da bi se uverio zapita sina A voli li ona tebe? Ništa mi, tata, nije kazala, ali ja veruj em Laže mangup jedan, pomisli otac, ko zna šta je sve bilo u ovoj noći ne verujem im ja. I tata, pa čak i mama, nisu u duši verovali da su oni sami mogli provesti noć onako čedno... A ako ju je upropastio, neka je sad i uzme. A mati je govorila Ako ju je upropastio, vidi se da je pošten kad je uzima I oboje, i otac i mati, nisu verovali da današnji mladić, iako je mangup i donžuan, ima momenata moralne jačine, kad ume da se odupre iskušenju

GOSPODIN U SMOKINGU Vojka ga je zapazila još pre tri dana. Bio je odličan plivač, vrlo vitak, sa lepom glavom i pravilnim profilom. Pogledala ga je i na njemu duže zadržala pogled a on je i njoj uzvratio ali nikakvim gestom nije pokazao da bi želeo bliže poznanstvo. I toga dana je resila da pokuša slomiti upornost nepoznatog gospodina Videla ga je kad je izašao iz reke, zagladio rukama mokru kosu i legao na pesak... Ona je dvatri puta prošetala u njegovoj blizini, ne gledajući ga. Uradila je to namerno, sa željom da ga privuče svojom vitkom pojavom. Posle, kao slučajno pruži se na pesku, podmetnu ruke ispod glave, i osta u tom ležećem stavu nedaleko od njega. Mislila je da je on gleda, ali nije htela da okrene glavu Prošlo je desetak minuta. Radoznalost ju je golicala i ona okrete glavu prema njemu... Mladić je i dalje ležao zatvorenih očiju, kao da spava. Uvreñena tom njegovom ravnodušnosti, ona mu okrete leña. Uobražen je, neću da ga gledam... Opet proñe nekoliko minuta... Ona se okrete i pogled joj se sukobi sa mladićevim pogledom. On ostade tako nekoliko minuta zatim se opet okrete i zatvori oči... Ala se pravi važan Baš ću da ga gledam Naslonjena na ruke ona poče drsko da gleda mladića... Bila je lepa, koketna devojka, smela u osvajanju muškarca i nepokolebljiva kad se nečeg prihvati... Dražali su je uvek ti otporni, nepristupačni i onda bi postajala drska Nije bila ni poludevica ni ljubavnica U koketeriji je znala za granice uživajući u toj draži dopadanja i osvajanja, a nekad se to moglo i rñavo protumačiti. U stvari je bila čedna, a više vragolasta i mangup Znala je da je njen pogled lep i topao i da mu ne može odoleti nijedan muškarac... I sad se htela uveriti u tu svoju moć i nastavila je uporno da ga motri. Mladić, kao da je na sebi osećao njen uporni pogled, dugo ostade nepomičan... U jednom trenutku naglo okrete glavu, pogleda je nekoliko trenutaka, zatim skoči, iskrivi se i zagnjuri u talase. Vojka pogleda prezrivo za njim. Ustade rasrñena, ode u svoju kabinu, obuče se i udalji sa plaže Ali sutradan se nastavi ista igra... Mladić se još uvek držao rezervisano, a nju je zanimalo dokle će takav ostati.. U jednom trenutku ljutito ustade, uvreñena zbog njegove nemarnosti, uñe u reku i zapliva. Plivala je besno želeći da na talasima iskali svoj gnev, kadli

oseti, najedanput, da neko pliva za njom. Okrenu se i vide njega Oh, dakle pošao si... Ne okrećući se više, gnjurila je kroz talase prikupljajući svu snagu, a mladić, uvek za njom, kao pratilac... Onda doñe do druge obale, izañe iz vode, okrene se i vide ispred sebe mladića. Pardon, gospoñice, vi se nećete ljutiti što sam bio toliko slobodan i pošao za vama da vas pratim A ako bih se naljutila? Ja ću se onda udaljiti... Ne, neću da se ljutim... Na plaži su dopuštena poznanstva... Samo što nisu svi muškarci podjednako smeli. Zar vi spadate u one plašljive? Ne, nisam plašljiv, ali nije uvek prijatno pristupiti nepoznatoj dami... Vi se još niste predstavili. Izvinite, ja sam A šta ste po profesiji? Zar i to moram da kažem. A zašto da se držite inkognito. To je interesantnije Dobro, onda ću da pogañam Kako? Po vašem razgovoru I oni otpočeše konverzaciju Vojka je završila osam razreda gimnazije, ali dalje nije nastavila školovanje. Bila je imućna, bogata udavača, iz dobre porodice, i roditelji su želeli da je udaju Posećivala je pozorište, bioskope, dansing, žureve, čitala je francuske romane, svirala klavir, a u njeno interesovanje spadala je i konverzacija... Mladić je pričao o pozorištu, operi, voleo je i on bioskope. Od nje je više čitao i prema tome je zaključivala da je student filozofije... U razgovoru proñe čitav sat i oni ponovo zagnjuriše u reku i vratiše se natrag Vojka ode kući, a mladić ostade još na plaži. Sutradan ga nije videla Bila je nestrpljiva, tražila ga je svuda Došao je ponovo posle dva dana Seo je vrlo daleko. Ona se proteže, priñe mu, i tako malo odvojeni od drugih razgovarali su vrlo prijatno. Ona je bila oduševljena sportovima i bilo joj je prijatno kad je čula da i on voli sport čak je i učestvovao na fudbalskim utakmicama... To popodne je prošlo prijatno i Vojka, opraštajući se sa njim, zapita ga hoće li da doñe i sutra Ne znam sigurno odgovori mladić. Ona se čudila što je ne pokušava pratiti, ali je to pripisivala njegovoj korektnosti. Zanimalo ju je šta je po zanimanju pretpostavljajući da je student ili činovnik.

Prošlo je nekoliko dana i nekoliko susreta. Njoj je bilo vrlo prijatno u društvu tog mladića... Tako je bio korektan a nekiput melanholičan, i često, u razgovoru, najedared bi se zamislio i oči bi mu dobile neku senku Zaljubljuje se u mene, mislila je ona. To joj je laskalo, znala je da se mora zaljubiti, kao svi drugi muškarci. Čudilo ju je samo što joj ne kaže ni jedan kompliment. Ona je na to bila navikla, od prvog susreta sa svakim muškarcem, a ovaj je ćutao, ograničavao se na razgovor, vrlo učtiv, i samo bi kadkad uhvatila poneki sjajni pogled njegovih očiju, kojima bi obuhvatio njenu siluetu... Koketerija u njoj nije mirovala, ona je probijala kroz njene poglede, gestove, poze, ali mladić se pravio kao da ništa ne razume Žene koji put manje mogu da vladaju sa sobom nego muškarci. I Vojku je uzbuñivao taj lepi mladić, osećala je da mora biti strastven zagrljaj njegovih atletskih mišica, usne su joj podrhtavale od želje za poljupcem njegovih senzualnih usana, i čudila se kako je hladan i kako se odupire ovom suncu koje tako raspaljuje čula, kako ostaje indiferentan prema lepoti njenog tela. Ona nije bila od lako zaljubljivih devojaka, ali njena čula su mogla lako da se rasplamte. Poljubiti se sa muškarcem za nju nije značilo zaljubili se. Ona je brala poljupce sa usana muškaraca, kao i oni, i htela je da okusi usne i ovog mladića Ali da poticaj doñe do njega, neka on pruži ruke za zagrljaj, neka on osvaja a ona primi Svu je koketeriju upotrebila, osmehe, poglede, ali mladić je ostajao uzdržljiv. Ljutilo ju je to, vreñalo, ismejavala ga je u sebi, ali sve ju je to dražilo, uzbuñivalo Počela je o njemu drugojačije da misli i najednom je shvatila da ovde možda neće vredeti sva njena koketerija, da je mož58 da potrebno druga taktika da ga osvoji... I ona se uozbilji, predavala se samo razgovorima, bez sjaja u očima. Vojka je kod kuće dugo mislila o tom mladiću... Osetila je prema njemu veću naklonost nego prema drugima. Iznenañivala ju je njegova učtivost, taj ton korektnosti u ophoñenju, uzdržljivost.. Još nije znala šta je, on je uvek bio tajanstven, ali je ona zaključivala da je inteligentan, zanimljiv i lepo vaspitan mladić. Sutradan u osam je zazvonio telefon. Vojka podigne slušalicu. Alo, ko je? Ja, Olga. A ti si. Šta ima novo? Ah, iznenadičeš se kao ti budem nešto kazala. Šta? Znaš li šta je tvoj kavaljer sa plaže? Ne znam Ja mislim student... Olga udari u kikot.

Zašto se smeješ, što ne govoriš? Ah, da samo znaš Pa dobro, reci. Trupni podnarednik. Šta kažeš? Podnarednik u četi mog potporučnika. Juče smo ga videli u uniformi, salutirao je mom potporučniku i on mi onda reče da je u njegovoj četi. A šta je tebi kazao da je po profesiji. Nije mi uopšte kazao svoju profesiju E, sad znaš Čestitam ti na kavaljeru. Vojka besno spusti slušalicu. Bila je sva uzrujana, šetkala je nervozno po sobi, grickajući usne... Kako je samo drzak, usudio se još i da me poljubi... Podnarednik! Trebalo je još samo da je žandar I to se moglo desiti... Da, svi su u kupaćem kostimu, svi izigravaju kavaljere, a one, lude devojke dopuštaju da im svako priñe Sad će ova Olga alapača svima da rastrubi. Ona je inače neiskrena i zajedljiva, a pravi joj se prijateljica. To joj je sad divna prilika da priča kako se ona s podnarednicima zabavljala na plaži... Ah, samo dok ode na plažu. Neće ga ni pogledati. Neka se samo usudi da joj priñe, pa će mu lepo očitati... Neće se više setiti jedan podnarednik da prilazi otmenim devoj kama. Dva dana nije išla na plažu. Sutradan je već osetila dejstvo opakog jezika svoje prijateljice. Došla joj je u posetu prijateljica Radmila i odmah Ama, s kim si se ti upoznala na plaži? Kažu jedan podnarednik To je bilo i suviše. Ona je osećala takav jed i htela je da se osveti tom mladiću. Otišla je na plažu. Kako je izašla iz kabine, ugledala ga je... On ju je verovatno iščekivao, pošao joj je u susret, videla je njegove zaljubljene i melanholične oči i bez milosrña, hladno, ona ga pogleda surovo, namršteno, prezrivo, okrete mu leña, ne odgovarajući na njegov pozdrav i udalji se Nije ga više ni pogledala, niti ga je uopšte videla Ali o tom podnaredniku znalo je ćelo društvo, svi su pravili viceve na njen račun, i ona je počela da se revoltira i da uzima u odbranu tog mladića Jednoga dana prasnu drugaricama u oči Pa dobro, jesam se upoznala i razgovarala sa njim, možda biste i vi isto tako razgovarale sa njim, a ja vas uveravam da je tako korektan i tako intelegentan da bi svaka od vas pomislila da je otmeni mladić. Uostalom, zar samo otmen i školovan mladić ima patent vaspitanosti i inteligencije To su naše glupe pradrasude, a baš meñ tim otmenim naći ćete toliko glupaka, blaziranih i perverznih Može jedan mladić pripadati ma kakvoj profesiji,

ako čita i misli, ume da se ponaša i razgovara u svakom salonu. A ja vas uveravam da bi taj podnarednik umeo da se snañe i u salonu Drugarice udariše u kikot... Ti kao da si se zaljubila u njega. Vojka se naljuti. Izvinite, nisam se zaljubila, ali nepravedno je što ga tako uobraženo potcenjujete, a muškarac ne vredi samo po svojoj vrednosti. A u čemu je vrednost tvoga kavaljera Neću dalje sa vama da se objašnjavam. Mogu vam reći da je to simpatičan mladić, i da bi se svaka od vas s njim isto tako prijatno zabavljala kao i ja... Došla je sva ljuta kući i razmišljala kako su glupe društvene predrasude... Analizirala je svoje ponašanje prema mladiću i uvidela da ga je nepravedno optužila. On nije bio ništa kriv, nego ona. Možda se on i ne bi upoznao s njom da ga ona nije onako koketno gledala. Zavodila ga je sama a posle mu sa prezrenjem okrenula leña. Čisto je osetila neku žalost. Siroti mladić. Kako su bile onoga dana melanholične njegove oči kad mu je onako prezrivo okrenula leña. I onda na drugoj obali, zar svaki drugi ne bi iskoristio njenu slabost. A on se savladao, ustao... Koliko je moralo biti snage u njemu Telefon opet zazvoni... Glas jedne drugarice je govorio Molim te, pričaj mi, sa kakvim si to podnarednikom vodila ljubav na plaži... Ona zatvori gnevno telefon i samo prošaputa Ah, osvetiću im se svima! Mladić je bio sam iznenañen čitajući pismo Poštovani gospodine, Možda sam onda bila nepravedna prema Vama kad sam Vam onako okrenula leña na plaži. Ja bih želela, da Vam se izvinim, zato Vas molim da me posetite sutra posle podne oko šest sati. On nije mogao da veruje svojim očima. Čitao je i čitao pismo. Koliko je samo patio kroz to vreme. Tako ga je ponizila, i on je shvatio odmah da je saznala ko je... To ga je bunilo, vreñalo. Zašto je on gori od drugih? Po čemu? Imao je šest razreda gimnazije, podoficirsku školu, čitao je mnogo, posećivao pozorište, interesovao se za mnoga pitanja, nije se plašio da bi nešto zabrljao u razgovoru. Ona nije bila ništa pametnija od njega, ali je bila otmena gospoñica i po njenom shvatanju, sigurno, on, podnarednik, treba da se druži sa kuvaricama i služavkama. U očima otmene gospoñice to je bio prestup on se usudio da joj priñe... A u stvari, ona je njemu prišla, ona je njega zavodila... Šta je on znao ko je ona. Na plaži su svi u kostimu. Mogla je ona biti i radnica i služavka Sama ta golišavost poništava razlike a toplota

sunca i talasa sve uzbuñuje i približava jedno drugom. On je patio zbog te nepravičnosti. Bio je uvreñen, razočaran Imao je trenutak slabosti, ali zar bi se ma ko drugi na njegovom mestu mogao savladati... Ćulno uzbuñenje uništava sve predrasude i obzire... Otmena dama drhti u rukama grubog mornara. A on nije bio grub, nije hteo da dopusti sebi slobodu koju mu je dopuštao ambijent plaže Šta je sad htela? Da li da se izvini, ili da ga vreña Ipak će otići. Bio je i srećan i tužan Usudio se da voli, mislio je da srne, iako je stalno nosio bojazan u sebi i iščekivao sve ovo Zato je sad patio Vojka ga je očekivala prijateljski, razgovarala kao s kakvim drugom, predstavila ga svojoj majci, objasnila joj sve, jer je i mama čula za to zadirkivanje drugarica i baš je volela da vidi tog mladića. Posle mu je Vojka nešto predložila, on se nasmejao, obećao da će učiniti i otišao vrlo raspoložen. Kod Vojke je bio žur. Došlo je mnogo njenih drugarica, bilo je i mladića i ona je kazala drugaricama da će im danas prestaviti interesantnog mladića. To je drug njenog brata, rentijer, živi u unutrašnjosti, vrlo bogat, ima svoj auto, svoju vilu i došao je u Beograd sa namerom da se ženi. Sad ću da vam ga prestavim a vi ga hvatajte. Mi da ga hvatamo! uzviknuše drugarice. Pa ti si ga sigurno angažovala za sebe. Nisam, boga mi... Vi znate da ja nisam tako zaljubljiva niti sebična Ne znam da li ću mu se dopasti ja ih koja od vas. Danas ćemo biti ovde kao revija udavača, pa neka bira. A svaka ima pravo da razvije svoju akciju osvajanja. Gospoñice su bile vrlo zainteresovane. Oko sedam sati pojavi se jedan lep, visok mladić, u smokingu, sa crnom talasavom kosom, pravilna profila. Vojka ga prestavi Gospodin Vladimir Novaković, rentijer. Gospoñice se malo osmehnuše, ljupko pokloniše glavu, svaka nežno pruži ručicu da joj poljubi i slatkim očicama pogleda rentijera Krišom se svaka oglednu u ogledalce, povuče ružom usnice i svi pogledi se opet upraviše rentijeru. Vojka navi gramofon. Rentijer angažova jednu gospoñicu za tango Posle drugu, treću, igrao je sa svima. Lola šapnu Vojki Divan je ovaj rentijer. Nada uzdahnu Uh, što ima slatke oči Boba smelo potvrdi Ja sam prosto zaljubljena u njega. Ivanka ga je hvalila.

Vrlo je inteligentan. A ja sam mislila da su rentijeri obično glupi... I sve gospoñice utrkivale su se da pokažu svoj šarm kako bi osvojile rentijera Sutradan je neprestano zvonio telefon kod Vojke. Alo, je li se izjasnio? Alo, koja mu se najviše dopada? Alo, hoćeš li ga opet zvati? Alo, koliko još dana ostaje ovde? Gledaj da ga dovedeš k meni... Posle četiri dana, Vojka ih opet sve sakupi. Dakle, rentijer se odlučio za ženidbu. Čik da pogodite za koju od vas? Šta mi znamo? odgovoriše gospoñice i pogledaše jedna drugu ljubomorno i nadmeno. Sve biste se udale za njega to znam. Još pitaš, koja ne bi? Rentijer, auto, vila, lep, intelegentan... Dakle, sve biste pošle za njega. Sve. Nalazite mu kakvu zamerku Baš nikakvu Nikakvu? Onda, da vam ga prestavim. Gospodin rentijer to je moj podnarednik s plaže. Podnarednik! Da, podnarednik. Sad smo kvit... Ako samo koja od vas počne da me ismejava, svima ću reći da ste vi sve htele da se udate za podnarednika. Potvrdile ste da je simpatičan mladić i nijedna mu nikakvu zamerku nije našla. Ja sam ga videla u kupaćem kostimu, vi u smokingu, i sve vas je lepo zabavljao kao i ostale mladiće u salonu. Ako me ma koja od vas bude ismejavala, reći ću joj da je najveća glupača. Gospoñice ne rekoše ništa, uzdahnuše i samo jedna progovori Šteta što taj podnarednik nije rentijer. Da, šteta je, jer mi devojke uvek volimo položaj i bogatstvo. Idemo čak tako daleko da nećemo da udostojimo pogleda muškarca koji ne odgovara našim ambicijama, bez obzira na to kakvo mu je vaspitanje i koliko vredi kao čovek.

ADIO MARE Odsele su u elegantnom hotelu koji se belasao sa svojim balkonima, kroz palme, oleandere, smokve i aloje. A more se plavilo kroz palme, kao da je neko povlačio velove, čas plave, čas zelenkaste, ljubičaste ili indigo, a noću crne i tek bi poneka svetlost barke, zaklizala kao zvezda

lutalica. Sve je u hotelu bilo elegantno, od zavesa do prostirki na podu i belih postelja. Imale su dve sobe. Njena je bila manja, sa balkonom kroz koji je slani povetarac s mora stvarao u sobi divnu hladovinu, kao da neko maše lepezama ili da je uključen ventilator. Mirisala je primorska noć, a u njenoj sobi sapun, puder, onaj fini ženski miris koji se širio od naparfimisanih toaleta. Vrata na balkonu bila su širom otvorena. Stajala je u beloj platnenoj haljini i u polutami se doimala poput statue. Dugo je tako ostala na balkonu. Mama je spavala u drugoj sobi a nju je mamila noć. Obuze je seta ove divne primorske noći, poslednje noći njenog devojačkog života. Se ti se najednom da treba da piše njemu. Bila je verena. Svi su joj zavideli na sjajnoj partiji, karijeri, otmenosti. Njeno bogatstvo, udruženo sa njegovim položajem, omogućiće joj blistavi život. Svi su uslovi bili tu, samo je nedostajao jedan ljubav. Ona je bila od onih devojaka, lepih i bogatih kojima se svi udvaraju, svi bi je uzeli, svi tvrde da je vole, a ona ne veruje nikome i ne voli nikoga. Volela je samo jednom, kao učeni67 ca, jednog gimnazistu. Ta ñačka ljubav bila je jedina u njenom životu. A posle su se redali samo flertovi, koketerije, male simpatije, ona se igrala i ismejavala ljubav muškarca, bila je već sita njihovog udvaranja. Videla je da muškarci nikad ne trče za lepom mladom devoj kom ako je siromašna. I svesna je bila da je njen novac privlačio sve te mladiće. Ona nije imala u svom životu onih pauza kad nema provoda, nema kavaljera, obožavalaca. Oni su bili uvek oko nje, uvek gotovi da polete, na prvu njenu reč, bili su tu kao u zasedi, vrebajući svaki njen pogled, osmeh i bogatstvo, izigravajući ljubomorne scene i povlačeći se uvreñeni, kad bi sve bilo uzalud. I ona ni jednom nije verovala, ni jednog nije volela. Tada se kao meteor pojavio on. On, zaglañene kose, sjajne kao lakom prevučene, do vrha lakovanih cipela, bio je besprekoran džentlmen. Nije bio lep. Njegova lepota je bila uglañenost i otmenost. Bio je intelegentan, čovjek koji će napraviti sjajnu karijeru. Njoj je to laskalo da joj zavide. Zavist je već osetila kod svojih prijateljica i ta zavist pojačala je vrednost njenom vereniku i ubrzala njenu odluku. Sad je verenica. Došla je sa mamom da posljednje devojačko leto provede na moru. Pred polazak oprostila se sa njim. Sećala se. Bilo je to u njenoj sobi. On ju je tada prvi put poljubio. Nasrne jala se. Kako je taj poljubac ništa nije uzbudio! Činilo joj se da su mu usne hrapave, hladne i tvrde. Možda će ga docnije više zavoleti. Kažu da to dolazi. Mislila je o njemu, analizirala ga, istraživala šta je na njemu lepo. Odelo mu je lepo stajalo,

uvek je bio elegantan. Široka ramena, pruge na pantalonaraa. Oči su mu bile sive, čelične, a kosa pepeljasta i sjajna. Ah, šta da mislim odmahnu glavom. Zar u braku ima ljubavi. Bolje da se uzajamno poštujemo. Ali tada ugleda svoju siluetu u velikom ogledalu. Posmatrala je sebe i videla koliko je lepa. On nju mora voleti, ona mu se sigurno dopada, jer uz bogatstvo nosi i lepotu. Zapali cigaretu i osta zamišljena pred svojom pojavom u ogledalu. Seti se opet da treba da mu piše. Uze tabak hartije. Pisala je o moru, o svetu koji se tu okupio. Pisala je i zastala. Šta još da mu piše? Treba da mu kaže nešto, nežno, toplo a nije mogla. U tom se začu madolina i jedan topli muški glas Adio Mare Ona spusti pero i, slušajući pesmu, zamisli se. Glas je mamio kao da neko tajanstveno biće peva iz morskih dubina. Ona ustade i izañe na balkon. Pesma se nastavljala I slušah pesmu s veselog Straduna, Adio Mare, adio Mare, adio Mare Glas je dolazio iz parka, ispod palmi. Ona je pogledom tražila siluetu, ali je nije našla. A pesma je u noći tako slatka, olenderi šire miris more je tiho, tamno, uspavano, i tek kao žižak blesne svetlost barke. Njene oči traže po pomrčini, traže onoga što peva tako mekim glasom. Naviknuta već na pomrčinu spazi crnu siluetu. Stajao je naslonjen na palmu i pevao. Kome li je pevao tu serenadu? Samom sebi ili nekom u hotelu? Ona oseti melanholiju i uzdahnu. Povuče se sa balkona, a pesma se razliva u noći, mekša od kadife, slatka, topla. Uspavljuje i stvara bol. Utiša se sve opet noć. Ona se vrati pismu, hoće nešto da napiše, ali ne može. Traži nežnu reč, ali je ne nalazi. Htela bi da slaže, ali ne može. Kako da laže u ovoj divnoj noći kad se bude sve čežnje, kad se peva iskreno od srca. Adio Mare bruji dalje, kao uzdah mora. Ona hoće da u mislima dočara sliku verenika, ali sive oči kao da se utopiše u mrak, i iz njih pirnu hladan dah i sledi joj srce. Bolno uzdahnu. Zašto, zašto sam to učinila, kad ga ne volim? Primorsko sunce palilo je sve kupače i kupačice i svi se takmiče ko će više da pocrni. Pa ipak, svaka kad izañe iz mora, odmah uzima pudijeru i karmin iz navike ili ženske koketerije. Anñelka je isto tako preplanula, a njen ten plavuše

liči na zarudelu breskvu. Njena kestenjava kosa, dobila je zlatast sjaj, a oči sive ili plave, kako kad, bile su najlepše oči, sanjalačke, meke, umiljate, sa crnim trepavicama čija se senka uvek igrala na njenom licu, davajući mu naročitu lepotu. Neka duboka čežnja odražavala joj se u pogledu i sva je odisala ženstvenošću. Na plaži je imala puno drugarica Lilu, Desanku, Jelenu, ðurñicu. Sve su joj zavidele na vereniku, svaka motri na njeno ponašanje, a Anñelka veruje da bi njenom vereniku mogle pisati anonimna pesma. Ah, što je sinoć divno pevao Adio Mare. Jeste li čule? uzviknu ðurñica. Čula sam reče Jagoda. Ja ga znam. To je jedas Dalmatinac, lep je kao bog. Voli jednu Zagrepčanku i njoj peva serenadu. Anñelka, ne znajući zašto, uzdahnu. Je li u našem hotelu ta Zagrepčanka? U našem. Ona mala plavuša. Otkud znaš da on baš njoj peva serenadu? prirrieti Jagoda. Ta mala nije ništa posebno. Čak mi se čini da je malo razroka. Poznaje li se koja od vas s Dalmatincem? Ne poznajemo, ali ja ću se upoznati uzviknu Desa. Kolosalno mi se sviña. Nemojte da budete ljubomorne, ali maločas me je pogledao. Ako hoćeš da znaš i mene dobaci Jagoda. Ima čovek oči pa sve gleda. Eno ga. Ko? Dalmatinac. Anñelka pogleda. Iz vode je izlazio, kao visok bor, snažan čovjek. Ličio je na bronzanu statuu. Vlažna kosa, zabačena unazad, priljubila se uz glavu ocrtavajući divan potiljak i fim profil. Oh, baš je lep! uzdahnu Jagoda. Na more ne volim da doñem samo zbog ovih Dalmatinaca. Uvek se vratim s ranjenim srcem nasrne ja se Anñelka. Ali se brzo i utešim. Misliš. Znači da ti srce vene za Dalmatincima? Kod mene je to isključeno. Ja, deco, idem u vodu. Koja će sa mnom viknu iila. ðurñica, Jagoda, Lila i Desa odoše. Na pesku osta amo Anñelka, lica skrivena kineskim suncobranom od crvene i žute hartije. Podižući krajičak suncobrana, spazi Dalmatinca. On je još stajao, kao bog sa Olimpa, posle se opruzi na pesku, zabaci ruke više glave i tako osta nepomičan. Anñelka, hoćemo li na ručak? pitala je mama.

Možemo, mama. Ona usta, proñe pokraj Dalmatinca i ne pogleda ga. izmače nekoliko koračaja i onda se kao slučajno okrenu. Videla je kako Dalmatinac sad leži potrbuške i gleda za njom. Jedna plava devojka grgurave kose pritrča mu. Mirko! Dalmatinac se okrete. Anñelka uñe u kabinu i ne pogleda ga više. To je sigurno ta Zagrepčanka. Uzdahnu. Ah, kako su mu lepe oči. I izañoše joj na pamet one sive, hladne oči. Jagoda, Desa, Lila i ðurñica još su bile u vodi. Brzo izañoše i proñoše pokraj Dalmatinca, uvijajući kukovima. Desa baci loptu, ona odskoči i pade na Dalmatinca. On veštim pokretom noge odbaci loptu i ona pade u ruke Desi. Smela i slobodna, ona mu opet baci loptu. On skoči i odbaci je rukama. Mala Zagrepčanka je hladno posmatrala tu scenu i na njenom se licu videla ljubomora. Njena ljubomora izazva želju kod Dese da joj prkosi, napakosti, zato što hoće da zadrži najlepšeg mladića. Drugim udarcem Dalmatinac odbaci loptu i ona pade posred lica Desi. Devojka se zanese i pokri lice rukama. Dalmatinac pritrča. Izvinite molim vas, da li vas je lopta jako pogodila? Ah, ništa, malo. Nije velika lopta, laka je. Mladić dohvati loptu i pruži joj. Deso, hajdemo! zovnuše je Lila i Jagoda. Sve tri uñoše u kabinu da se presvuku. U velikoj elegantnoj trpezariji prijateljice su bile za stolom. Pojavi se i Dalmatinac. On se nasmeši Desi i klimnu joj glavom. Anñelka iznenañeno pogleda Desu i pomisli. Kad se brže upoznaste? Lila i Jagoda se nasmešiŠe pokazujući Anñelki Desu. Mala Zagrepčanka je namrgoñeno gledala u svoj tanjir i krišom bacala poglede na tu drsku devojku. Dalmatinac kao da je bio ravnodušan na tu ljubomoru. On je gledao po sali izazivajući pažnju sviju mladih devojaka. Sa sviju strana ukrštali su se pogledi upereni ka njemu, kao plavi i crni reflektori. Samo Anñelka nije ga posmatrala. Skromna kao verenica sedela je za stolom i čitala jelovnik. Ručak se bližio kraju, a ona ni jednom nije pogledala Dalmatinca. Gledajući po sali, spazi kako je posmatra plava Zagrepčanka. Taj njen pogled bio joj je čudnovat, odavao je tugu i ljubomoru. Anñelka se začudi, zašto je tako

gleda? Pogleda po sali i otkrije uzrok. Dalmatinac, podlakčen, sa cigaretom u ruci, netremice ju je posmatrao. Ona brzo okrete glavu, ali je osećala neprestano kako je pogledom fiksira. Bilo joj je prijatno, i želela je da to vide i one njene četiri prijateljice. One su to primetile i motrile joj poglede, vrebale je kao iz zasede. Anñelka se nemarno okrete kao da hoće da zove kelnera i dok mu je plaćala, opet je videla onaj lepi, sjajni, crni pogled Dalmatinca. Hajdmo, mama. Ustale su. Klimnula je glavom prijateljicama. Desa se smeškala ironično. Pri izlasku je morala da proñe pored Dalmatinca. Bacila je na njega brz pogled. I videla je njegove lepe, zadivljene oči, kako je gledaju. Osetila je neko zadovoljstvo, radost koju stvara osećanje kad se žena nekome dopada. Uhvatila je mamu ispod ruke, pričala joj je nešto veselo a to što je pričala, nije ju veselilo, već one lepe oči Dalmatinca. Spaziše devojku sa smokvama. Mama, da kupimo smokve. Kupi, i ja ih volim. Dok je kupovala, ona spazi da Dalmatinac izlazi iz restorana. Odmah za njim izañoše i one četiri. Ala jure za njim! pomisli ona. One joj priñoše. Jagoda se nasmeja. Ala te je, Anñelka, kibicovao Dalmatinac! To je htela namerno da kaže da napakosti Desi. Videla je njen pakosni izraz. Šta se to mene tiče progovori Anñelka ravnodušno. Razume se kad si verena. Pa Desa se već sa njim upoznala. Ah, slučajno. S loptom. Jesi li videla kako se Zagrepčanka beči na nas? Ništa nije lepa. Zašto, baš je simpatična, kao neka Amerikanka. Dalmatinac se približavao. Anñelka se udalji sa mamom. One četiri zastadoše. Pri ulasku u hotel ona vide, da sve četiri stoje s Dalmatincem. Boga mi, ove će se počupati zbog njega, pomisli ona. Ko je onaj lepi mladić? zapita mama. Neki Dalmatinac. Uñoše u hotel. Anñelka izañe na balkon. More je bilo kao od safira, čas glatko, mirno, pa tek pirne vetrić i zalije ga kao svilu. Jedra na barkama, klobušala su se kao neke ogromne bele tiče. U parku se ču ženski smeh i jedan muški glas. To su njene prijateljice razgovarale s Dalmatincem.

Ona se povuče s balkona i uñe u sobu. Poče da čita započeti francuski roman, ali nije mogla. Još se čuo smeh, pa se utiša. Ona ustade, priñe vratima balkona. Dalmatinac je sedeo na klupi i pušio. Baci pogled gore i spazi je na balkonu. Ona se odmače. Posmatrala ga je kroz zavesu. Kako je lep. Neobična muška lepota, kakvu imaju samo primorci. Viñala je lepe Dalmatince, ali ovaj je bio zanosan. On uze novine, poče da čita. Ona ga je gledala. Jednog trenutka on ostavi novine. Gledao je u prozore hotela. Pogleda u njen balkon. Ona se odmače od prozora. Anñelka! zovnu je mama evo imam pismo. Ona uñe mami u sobu. Pismo je bilo od verenika. Učtivo, otmenoi šablonski nežno. Poče da ga čita, prekide ga najednom i priñe prozoru. Dalmatinac je ustao. Opet pogleda u njen balkon i ode. Ona osta gledajući za njim. Vrati se, spusti nepročitano pismo na sto. Onda ga opet uze, pročita rasejano, baci ravnodušno i opruzi se na postelji. Uze roman, ali ga spusti. On pade na pod pokraj postelje a ona se zadubi u sanjarije. Te večeri je napisala duže pismo vereniku. Baš pred svršetak opet se začu Adio Mare Ona ustade, poñe prozoru, pa se trže. Znala je da su sve one druge na prozoru. Htela je da se uveri. Ugasi elektriku, priñe balkonu, i spazi, u senci koja je padala sa hotela na aleju, sve četiri glavice, redom do njenog prozora s leve strane. Nasmejala se. Svaka misli da njoj peva serenadu i sve će se zaljubiti u njega. Tako je i bilo. Ona je osećala potajnu ljubomoru svojih prijateljica. Nijedna nije mogla da zna prema kojoj oseća simpatiju. Obradovale se kad je otputovala Zagrepčanka. Sad su ostale same. Anñelka je videla kako ga gledaju, ali je opazila i njegovo uzdržljivo ponašanje. Je75 dino se ona nije sa njim upoznala i činilo joj se da on traži priliku. Jedne večeri šetali su se molom. Zastale su da posmatraju ribare koji su izvlačili mreže. Bilo je puno sveta unaokolo. Kupovali su ribu. Neke ribe još su bile žive i pračakale se. Jedan ogroman polip, ljigavih odvratnih nogu, uvijao se na betonu, a veliki mačak je poleteo na njega. Ah, kako je lepa ova ribica, kao srebrna strela! uzviknu ðurñica. Uhvatili su i jednu zvezdu. Hoćete da vam kažem kako se hvataju ribice ču se iza njih jedan muški glas. To je bio Dalmatinac.

Vi sve znate! Kao primorac. Koliko puta sam išao na ribarenje. Oni nastaviše razgovor. Lila se seti. Da vam prestavim našu drugaricu Anñelku. Ona se rukova i osta rezervisana sve vreme. Kad se udaljiše od obale, ona se oprosti da potraži mamu. Pruži ruku Dalmatincu. Oseti laki stisak njegove tople muške ruke i zadrhta. I trenutno se na njoj zaustaviše njegove velike, lepe, crne oči. Vratila se kući. Htela je da opet piše vereniku, ali nije mogla. Osećala je čudnu nervozu. Da li od mora i kupanja? Ni san joj nije dolazio na oči... Najednom je čula mandolinu. Skočila je ne paleći svetio. Lagano je prišla balkonu. Nije ga videla, ali mu je čula glas. Gde li on to svira? Njena soba je bila na uglu. I sa druge strane je imala prozor. Njoj se učini da glas dolazi sa te strane. Brzo je prišla i razmaknula zavesu. Videla ga je, njegovu snažnu, visoku figuru. Stajao je i pevao, gledajući u njen prozor. Srce joj zalupa. Meni, on meni peva! Htela je da stane na prozor, da je on vidi, ali se uzdrža. Ja sam verena, nema smisla. A ipak ju je nešto mamilo, vuklo. Noć, muze, miris, topao glas, kadifast. Njegove sjajne, lepe velike oči... Prišla je prozoru pa se opet vratila nasred sobe. Ne, ne neću, neću! Adio Mare! Adio Mare! Oh, ta pesma, kako je puna čežnje, u melodiji, u recima. Ona sluša Ja neću s tobom sedet u barketi, Nit gledat oči kako ti se žare, Kako ti kosa kao svila leti... Adio Mare, adio Mare! Glas se udaljava, gubi, nestaje Ona leži budna. Ruke su joj vrele, telo uzdrhtalo. Hoće da odagna jednu viziju, a ne može... Tanine oči joj se približavaju, tople usne se naginju Ona skoči, uze čašu vode, poprska lice. U uzbuñenju priñe stočiću. Nastavi pismo, da opravda sebe, da se kazni, popravi grešku. Ja samo na tebe mislim, i jedva čekam da se vidimo, dvatri dana, kako si kazao Odloži pero, odgurnu list hartije i oseti laž tih reci. Adio Mare! uzdiše primorska noć u daljini i melodija se gubi preko talasa. Ona se baci u postelju, zubima zagrize pokrivač. Ah, šta je ovo? Nikad nije ovako nešto osećala Oh, kako je divan! šapuću joj usne. Uzbuñeno skoči iz postelje, priñe balkonu i ugleda one četiri glavice u senci.

Glupost, sve smo lude! Nešto je hladno osinu, vrati se u postelju i umiri se... Sve vreme se trudila da izbegne Dalmatinca. Za stolom se pravila kao da ga ne vidi. Jednog dana se iznenadila. On je bio promenio sto i sedeo je baš nasuprot njoj. Njenim prijateljicama je to palo u oči i zato se trudila da ga ne gleda. Kad su izašle, Dalmatinac im priñe. To je bilo tek drugi put da su razgovarali. Da li iz pakosti, ali Desa reče Anñelka, da li će ti skoro doći verenik? Možda će doći. Dalmatinac se okrete i sasvim mirnim glasom upita A vi ste vereni? Da. Još kako finog verenika ima! uzviknu Desa. Dalmatinac je ćutao. Oprostiše se. Te večeri nije se čulo Adio Mare Nije se čulo ni sutradan. Tek treće večeri razleže se u daljini njegov glas, ali daleko u barci, na moru. Anñelka je osećala neku potajnu radost. Nije znala ni sama šta je to u njoj. Njene prijateljice su se čudile. Šta se naš trubadur ućutao? Jednoga dana, u podne, Anñelka je ležala na pesku. Njene drugarice su otišle na izlet. Bila je sama. Sakrila je glavu ispod suncobrana. Čula je da neko dolazi, učinilo joj se da leže na pesak. Nije se okretala. Vetar pir78 nu i njen suncobran poče da se kotrlja po pesku. Jedna ruka ga zadrža. Bio je Dalmatinac. Hvala prošaputa ona i leže. Sakri se ispod suncobrana, ali je nešto gonilo da digne suncobran. Okrenula se i videla Dalmatinca. Uhvatila je njegove oči, koje su je netremice gledale. Taj ju je pogled zbunjivao. Dalmatinac prvi progovori Dalmatinac prvi progovori Vi, gospoñice, uvek bežite kad ja priñem vašem društvu? Ona se zbuni. To vam se čini. Možda sam vam antipatičan. Oh, kako to možete da pomislite! Tako mi se učinilo. Ućutaše. Malo posle ona zapita Vi živite u Zagrebu? Da, radim kao činovnik u banci. Ali mislim da ću dobiti mesto u Beogradu.

Volite Beograd? Vrlo mnogo A vi ste vereni? Jesam. Uskoro se venčavate? Na jesen. On nije ništa govorio. Ta pauza je bila duga, ona nije smela ništa da pita i strepela je da ga pogleda. Opet se okrenula. Naslonjen na ruku, on ju je gledao toplim, zaljubljenim očima. Osetila je kako joj srce lupa. Šta je to sada s njom? Koliko su je puta muškarci gledali zaljubljenim očima, a ona ih je ironično odbijala. A sad ova uzbuñenja.. Želi da je on gleda, a krije svoje oči, boji se nečega, i tih njegovih lepih očiju. Čak zaboravlja da je verena, ne voli ni da se seti tog pogleda, misleći da je jaka, da svemu može da odoli, ali joj srce opet zalupa. Najednom on prošaputa ne skidajući s nje pogleda Volite li svog verenika? Mlada devojka je ćutala. Htela je da kaže Volim ali nije mogla da izgovori tu reč. Volite li ga? pitao je on još tišim glasom, a u očima mu je bila neka tuga. Ona je opet ćutala Bila je uzbuñena, od mora, od njegovih očiju, tuge uzdrhtalog glasa i neočekivanog pitanja. Mati je zovnu. Ona se trže kao iz nekog sna. Ja moram sa mamom. Ustade i on. Bio je tako visok, snažan. Ona ga je gledala, podižući glavu i srela se s njegovim sjajnim pogledom. Otvorila je usne nešto da kaže, a nije mogla. Osetila je svu hipnotizersku moć tih očiju. Sva je uzdrhtala od nekog dosada nepoznatog uzbuñenja. Samo je imala snage da prošapuće Doviñenja! Idući u hotel, ljutila se na sebe. Zašto nije odgovorila na njegovo pitanje. Zašto nije kazala Volim ga. Zbog čega je ćutala? Iz koketerije? Ne, nešto drugo je bilo posredi. Htela je da ga ostavi u neizvesnosti. A zašto? Zato sebi ne sme da odgovori. Te večeri nije se čulo Adio Mare Sva uzbuñena je legla. Već je počeo san da je hvata. I najednom, samo jedan akord na mandolini... Ona je skočila, prišla onom drugom prozoru. On je stajao ispod palme. Nije pevao, samo je svirao, tako tiho, gotovo nečujno, kao da uzdiše i hoće da samo ona čuje njegov uzdah. Uzbuñena, teško dišući, stajala je iza zavese. Nije smela da je podigne. A nešto se u grudima talasa, telo drhti, duša traži ljubav. Lepa je bila, bogata, a željna

ljubavi. Nije je nikad osetila. A šta je ovo sada? Da li priroda, miris i lepota mora, ova melodija u noći? Sva zadrhta i ne znajući ni sama šta radi, diže zavesu, otvori prozor, nasloni se. On poñe k njoj, kao da postade još viši, kao da bi poleteo, da je uzme u naručje... Bio je sasvim ispod njenog prozora i svirao je samo njoj On je onda spustio mandolinu i ostao nepomičan. Trenuci prolaze, da li sat ili dva, ona ne zna. Gledaju se samo, a ona vidi samo njegove oči... On pruži ruke, raširi ih, pa ih sklopi, kao da je preklinje. Ona ču njegov šapat Doñite! Doñe joj da poleti preko prozora, da mu padne u zagrljaj, ali osta nepomična... Krv joj je strujala kroz telo, ruke su joj bile vrele, usne poluotvorene, suve... On se nasloni na palmu i ostade tužan, malaksao. Nije mogao da se odvoji od nje. Trenuci prolaze. Ona se trgne, prva odmače od prozora... On priñe naglo prozoru, opet sklopi ruke Doñite! Ona odmahnu glavom kao da kaže Ne. Ode s prozora i lagano spusti zavesu. Sutradan je doputovao njen verenik. Umesto radosti, osetila je težak bol, razočarenje, nešto kao srdžbu. Trudila se da bude vesela, ali je sva bila rasejana. Kad su se približili hotelu, dotrčaše njene drugarice. Anñelka, došao ti je verenik. Dalmatinac je išao iza njih i čuo je te reci. Sav umoran sedeo je za stolom. Nije gotovo ni jeo. Pušio je cigaretu, gledao preda se, a oči su mu bile tako mračne. Anñelka ga krišom pogleda. Videla je njegov bol. Osetila je neku beskrajnu radost i sreću. On pati! odjeknulo joj je u duši. Pati zbog mene! Nije htela da mu stvara veći bol i bila je sva uzdržljiva s verenikom. Razgovarali su hladno, kao poznanici. Dalmatinac prvi izañe iz restorana. Za večerom ga nije videla, ni sutradan. Tri dana ga nije bilo. Osetila je tugu. Njene prijateljice su se čudile. Zamisli, gde se izgubio onaj Dalmatinac. Pa ni zbogom da nam kaže. Izgleda tako uobražen. Četvrtog dana je njen verenik otputovao. Nije bila nimalo tužna. Ali ju je mučila druga misao, zar je moguće da je Dalmatinac otputovao. Kako su lepi bili ti susreti i kako je sada tužno posle njegova odlaska. Bilo joj je sve prazno, melanholično, kao da nikog više nema, kao da nema ni lepote prirode. Jer lepota je bio on, Dalmatinac. Sad je mogla da zaviri u svoje srce i da oseti da se tu nešto dogodilo. Ona ne voli verenika, ona

ne može da bude njegova. Šta će mu doneti u brak? Laž, samo laž osećanja. Bolje je ne udati se, nego biti pritvorna, trpeti milovanja i poljupce koji su odvratni. Ona je to osetila, osetila je kako se stresla od poljupca svog verenika i zamišljala usne Dalmatinca. Oh, da li će ga opet videti? Još jednom, samo jednom da ga vidi, da čuje njegov glas. Pala je na postelju, zajecala. I tada ču Adio Mare! Ja bejah tamo, gdje šumi more, I gdje vapori krstare Ah, došao je! Ta radost je obuze, potisne svu volju, ponos. Poletela je prozoru da ga vidi. On je ćutao, skrio se u senku palme i gledao je nepomičan. Ona se odmače od prozora, poñe vratima, trže se, zastade nasred sobe. Najednom se odluči. Priñe vratima, otvori ih lagano, izañe u hodnik. Tu nikoga nije bilo. Sišla je niz stepenice i našla se u parku. Na prstima je prilazila palmi. Videla je njegovu siluetu. On je nije odmah primetio. Čuo je samo šljunak. Okrete se i osta nepomičan. Bio je iznenañen, ali joj priñe i uhvati je za ruke. Oh, hvala vam što ste izašli! govorio je uzbuñenim glasom. A vaš verenik, gde je on? Gde je on? Otputovao je. On joj steže prste, prinese ih usnama. Bila je sva iznenañena... Priñe klupi, sede, a on se spusti pokraj nje. Ćutali su u toj prvoj uzrujanosti i on jedva prošapta Kako volim što ste izašli, toliko sam želeo sa vama da budem... i tako sam patio ovih poslednjih dana... Mislio sam da otputujem, sasvim da otputujem, ali nisam mogao, nisam mogao... Opet sam došao. Onda je poče brzo hvatajući je rukom Na jedno pitanje niste mi odgovorili volite li svog verenika? A zašto me to pitate? prošaputa ona malaksalim glasom. Zato što hoću da sebi nešto objasnim. Šta da objasnite? Da li koketujete sa mnom, i da li mi se smejete? To nikad. Pa dobro, zašto ste sada izašli. Recite mi iskreno, ja vas preklinjem! Izašla sam... Zato što mi je bilo prijatno, što sam htela Zelela sam da sa vama razgovaram. Samo zato? A posle ćete otići, venčati se, biti žena drugog, a ja ostajem sam sa svojim bolom? Zašto s bolom? Ne razumete? Ona je ćutala. S bolom, jer osećam da vas volim. Njoj je srce tako lupalo od tih njegovih tihih reci,

ali se savladala i nasmeši ironično Ah, to je samo priča! Priča? A da bih vam dokazao da nije priča, ja ću vam reći i ovo hoćete li da raskinete veridbu i udate se za mene? Da se udam za vas? ona se nasmeja. Dakle i vi ste kao drugi? Šta hoćete time da kažete? Cim mene vide, odmah me prose, dok druge devo jke niko se i ne seti da zaprosi. A znate li zašto? Zato što u vama ima nešto što neodoljivo privlači. Muškarac bi zbog vas mogao da pravi najveće ludosti. Ne, niste kazali istinu. Nisam ja koja privlačim već moje bogatstvo. Mladić se trže. Vaše bogatstvo? U polusvetlosti noći ona vide njegove iznenañene oči koje su je netremice posmatrale. Ona se pokaja, što je to kazala. Razočaranim glasom mladić nastavi Gospoñice, ja nemam pojma da li ste vi bogati ili siromašni. Video sam samo vas i zavoleo. Zato me ne možete okriviti. Je to istina? Istina je, ja vam se zaklinjem. Ona ga uhvati za ruku. Nemojte da se ljutite. Ja nikad nisam verovala muškarcima, uvek sam mislila da im moje bogatstvo inspiriše ljubav. Pa kako se onda udajete? On donosi položaj a ja novac. I pristali ste na tu razmenu? Zar niste ništa lepše tražili od braka, samo položaj? To znači da ne volite vašeg verenika. Ne volim ga. Pokri lice rukama i osta nepomična. On joj se približi. Mlada devojka je šaputala, skrivena lica. Čini mi se da me niko nikad nije voleo. Ja to ne verujem. Vi ste toliko lepi i ljupki da vas svako mora voleti. Njegov glas je bio topao i mek. On pruži ruku, odvoji joj ručice s lica i oseti da su joj prsti vlažni... Stegne njene male, meke ruke, prinese ih usnama i poče da ih ljubi. Zatim joj se zagleda u oči. Kako ste lepi, zar vi to ne znate? Onaj kojem budete žena biće najsrećniji. Naslonjena na klupu, ona je osetila, kako je opružio ruku preko naslona kao da hoće da je zagrli. Sva je zadrhtala od te muške, tople ruke, koju je osećala, kroz

svoju tanku haljinu. Nije mogla ni da ustane, ni progovori, sedela je sva malaksala, gledajući njegove oči, koje su se naginjale i u polumraku tražile njen lepi plavi pogled. Mladić prošaputa sasvim blizu nje i ona oseti njegov dah. Sva uzrujana od njegovih reci, njegove blizine, glasa, tih divnih očiju, mirisa primorskih noći, ona oseti kao neku plimu osećanja, kad sva ta uzbuñenja u jednom momentu traže da se izliju kroz suze, kroz poljup85 ce, i ona najednom zajeca, i u tom trenutku oseti da je dve snažne muške ruke privlače na grudi, stežu u zagrljaj. Oseti vrele usne koje strasno klize po očima, obrazima, usnama, vratu, oseti beskrajno blaženstvo, sreću, kakvu nikad dosad nije doživela. U uzbuñenju mu je vraćala poljupce, obavijala mu svoje ručice oko vrata, milovala po kosi, sva zaneta tim velikim osećanjem ljubavi i u tom trenutku oseti da bi želela ceo život da provede na njegovim grudima. Mladić je govorio uzbuñenim glasom, kroz poljupce, stežući je strasno. Mala moja devojčice, ja vas nikome ne dam. Ja bih bio najnesrećniji da vas izgubim. Recite mi da ćete me makar malo voleti, dajte mi malo nade, nemojte me ostavljati, ja ću umreti od bola za vama... Mlada devojka, sva drhteći, pokuša da se izvije iz njegovog zagrljaja. Pustite me. Oo, ništa, ništa ne mogu sada da vam kažem. Dajte mi da se umirim. Ali recite mi, da li imate makar malo simpatije za mene? Meni bi bilo strašno ako je ovo samo vaš kapric ili koketerija. Ona uzviknu Ne, ovo nije kapric! Ne, to nije. I privinu mu se na grudi, zagrli ga da mu usnama kaže i kroz poljubac prošaputa I ja vas volim. Ali posle tih reci otrže se naglo da pobegne, on je opet obgrli, ustade s klupe, steže je oko ramena, zagleda joj se u očice Oh, kako sam srećan! Mila moja Anñelka, kako sam srećan! Zatvori joj usne poljupcem, beskonačno dugim i ona se jedva otrže i, kao pijana, posrćući doñe do svoje sobe i spusti se na postelju sva u grozničavom uzbuñenju, ustalasana srca... Ležala je, a kroz prozor je dopirao vetrić s mora, čulo se ravnomerno šuštanje talasa koji su zapljuskivali stenu i iz daljine dopre tiho, čežnjivo Adio Mare! Ona opruzi ruke više glave, uzdahnu slatkim uzdahom, šapćući

Oh, kako ga volim! Bila je i sutradan sva uzbuñena i čitav vihor osećanja vitlao se u njoj. Da li da raskine veridbu? Osećala je jasno da ne voli svog verenika. Ali se bojala i ove čarolije, mora, hipnotizerske moći ovog lepog Dalmatinca, koji ju je začarao. Bojala se, nije znala šta da radi... Najzad, htela je da pusti svome srcu da ono resi. Voleće, a možda će joj ta ljubav pokazati pravi put. U takvim mislima srete Jagodu. Ona joj priñe nekako tajanstveno. Hoću nešto da ti kažem. Zamisli šta sam čula? Da je ovaj Dalmatinac jedan veliki hoštapler. Kakav činovnik u banci. Probisvet jedan. Hoštapler? iznenadi se Anñelka i oseti kako je sva obamrla. Savlada se, da Jagoda ne bi ništa primetila. A ko ti kaže? Jedna gospoña. Treba da se čuvamo. Može sve da nas kompromituje. Na plaži ima svakojakih tipova. Anñelka ne reče ništa. S naporom se savlañivala, oprosti se od nje i pobeže u svoju sobu. Hoštapler! Hoštapler! Kao luda je išla po sobi. A ja sam se ljubila sa njim, verovala mu.. Bila je ljuta na samu sebe, što je bila tako slaba, tako se zaboravila Ah, osvetiće se ona, osvetiti... Ali kako? On sad njoj može da se sveti, da priča, da se hvali. Ako je neki hoštapler, on će to i raditi. Ah, ona to neće dopustiti. Odmah će da otputuje. Još sutradan, neće ga više ni pogledati... A ona mu je čak i verovala, mislila je da je zaljubljena I to ona da veruje, koja je uvek ismejavala osećanja muškaraca. Zato će i sebe da kazni. Čim doñe mama ona joj predloži Slušaj mama, meni je ovde tako dosadno. Sva ta gužva, svet, volela bih neko mirnije mesto. Hoćeš li da sutra idemo? Kako da neću? Tebi je dosadno, a tek meni... Ja sam to pomišljala, ali ti nisam govorila, mislila sam da ti voliš da si sa drugaricama. Uh i one su mi dosadne. Hoću i od njih da pobegnem. Dobro, onda idemo. Odmah, sutra. Kako ti hoćeš. I one sutradan odoše. Uveče se oprostila sa drugaricama a Dalmatincu nije ništa kazala. Uoči polaska, kad se sve stišalo u hotelu, čula je opet njegovu pesmu. Svirao je, njegov glas je mamio. Ona je ćutala, zgrčena na divanu. Posle se glas utišao, plakala je samo mandolina, ali ona nije izašla. Prozor

je bio zatvoren. Nije mogla da izdrži, stajala je iza zavese, gledala ga i nekoliko puta je htela da izañe, da poleti, kršila je ruke, ali se savladala. Hoštapler! On sigurno mami tom pesmom. Ali mene neće više namamiti. Ljutila se i kroz ljutnju jeprobijao bol, neko očajanje, bol jači od njenog gneva. Gledala ga je, sedeo je tužan na klupi, glave naslonjene na ruku. Osetila je žalost, a kroz žalost se pojavilo ono snažno osećanje, što prkosi svemu. Opet je htela da poleti, ali se bacila na postelju i zajecala od bola, gneva, razočarenja. Sutradan je odputovala lañom. Mislila je da će ga zaboraviti, ali on kao da ju je proganjao, uznemiravao je njene noći, njena jutra, popodneva. Uzalud ga je gonila iz svesti, njegova vizija uvek je bila pred njom. I u časovima bola, ona je šaputala da bi izlečila sebe. Hoštapler! To je hoštapler! Jednoga dana upoznala se sa jednom porodicom iz Zagreba. Bile su dve kćeri, mlade devojke otac i mati. Jedna je upita Jeste li tamo na plaži videli jednog visokog, lepog Dalmatinca? Mirko se zove. Jesam, Vi ga poznajete? O kako da ne. On je neki naš roñak, jer je naša mati Dalmatinka. To je tako fini dečko simpatičan. Mi ga mnogo volimo i često izlazimo zajedno. On je vrlo vaspitan mladić, iz dobre porodice, činovnik u banci, ima i lepu platu, svršio je eksportnu akademiju u Oslu. Videli ste kako je lep i da znate kako devojke trče za njim, ali on nije ni malo mangup, čak je ponekad sanjalica. Pisao nam je otuda i u jednom pismu nam je rekao da je sreo jednu divnu devojku u koju se smrtno zaljubio. Da ne znate možda koja je to devojka? Jeste li ga videli sa nekom? Anñelka se s mukom savladala da ne oda svoje uzbuñenje i ravnodušno je odgovorila Tamo je bilo puno lepih devojaka i on je sa mnogim devojkama šetao. Pravo da vam kažem ne znam koja je. Ali te njihove reci su je smrvile. Osetila je bol, kajanje, grizu savesti. Kako je bila gruba, kako nije mogla da razume njegova osećanja. A možda je on iskreno zavoleo. Tek sad je počela da razmišlja o onim Jagodinim recima. Zašto je to kazala? Da nije bilo namerno, kad je opazila da je Dalmatinac simpatiše. Možda ga i ona voli, pa se bojala nje. A ona luda, bez razmišljanja odmah poverovala njenim recima. Kako devojke mogu da budu nerazumne i brzo donose odluke. Njihova osećanja svako može da pokoleba. Devojka nema logike, ne ume razumom da rasuñuje. Eto, i njoj su bile dovoljne one reci da napravi nekorektan gest da ode bez reci

oproštaja. U prvom trenutku htela je da mu piše. Posle je odustala. Ne, time ništa ne bi doznala. Možda je i ne voli, možda se onako malo zagrejao. Čekaće da ode u Beograd. Ako je voli on će joj pisati. Dani su joj protkali melanholično. Ko bi mogao i pomisliti da će ovako tužno provesti poslednje devojačko leto. Poslednje? Ona se sad pitala da li je ovo poslednje leto. Verenika se više nije ni sećala. Lepi Dalmatinac potpuno je istisnuo verenika iz njenog života. Ah, kako je bilo tužno! I ove lepe primorske noći bile su pune bola, čežnje. A ništa bolnije nego tugovati u lepoti prirode. Kao da se sve rastužuje, svaka slika, svaka boja, izlazak i zalazak sunca. Ah, ona ne može više ovo da izdrži. Pisaće mu, da doñe da čuje ovde njegovo Adio Mare! Ali ako je otišao, ako ga više nikad ne bude videla. I trgla se. Ne, neće pisati. Njegove roñake napisale su mu kartu i pružile su i njoj da podpiše, i ona podpisa samo Anñelka. Odgovor nije došao. Nadala se da će možda on doći. Ali on nije došao. Njen iznenadni odlazak silno ga je rastužio. Pitao je oprezno njene drugarice, kuda je odputovala, čuvajući se da se nešto ne oda. I vratio se u Zagreb. Bilo mu je sve jasno. Htela je da koketuje sa njim, kao sve devojke. Sad mu je čak bila antipatična, što je verena i što je varala svog verenika. Oprostio bi joj, da nije volela verenika. Učinila mu se iskrena, ali sad se uverio da se prevario. Lagala je i jednoga i drugoga i lagaće i muža kad se uda. Takve su sve devojke, a on ih je tako prezreo. S bolom je otišao u Zagreb da zaboravi tu koketnu devojku koja je bila u stanju da mu nanese ovakav bol. Bio je uvreñen i otputovao je u Zagreb s ranom u srcu. ife Anñelka i njena mama vratile su se kući. Letovanje je bilo završeno, ali devojka nije prestala da voli. More, pesma i lepe oči pratile su je svuda. Pristajući da se veri, ona je to uradila slobodna srca. U njoj nije bilo nikakve laži. Sad je osetila da se javlja ljubav i da će to osećanje pogubno delovati na ceo život u braku. Sva ta duševna borba je uticala na nju. Postala je melanholična, razdražljiva, nervozna. Nije mogla da jede, i iz dana u dan je slabila. Tad se u njoj pojavio strah od budućih intimnosti sa čovekom koga nije volela. Počela je da ga se plaši. Svaki njegov dodir ju je nervirao. To nije bilo ono isto osećanje kao kad je osetila zagrljaj

Dalmatinca. Verenik je bio tuñ, antipatičan i ta antipatija se pojačavala. Ona nije mogla više da izdrži, razbolela se, ne od bolesti, već od te duševne borbe, Njeni roditelji su se uplašili. Jednoga dana otac poče da je ispituje. Ti moraš da nam kažeš šta ti je. Meni se čini da nisi srećna. Nas boli što nam ne kažeš, jer i ja i tvoja majka želimo da budeš srećna. Nismo te prisiljavali na brak, sama si pristala a sad si tužna. Šta je tome uzrok? Možda ga ne voliš. Ona brižnu u plač. Otac se razneži Hajde sine, reci sve, zašto plačeš. Ona brižnu u plač. Otac se razneži Ne volim ga i ne mogu da budem njegova žena. Otac se zamisli, poćuta i najzad reče Pa ništa, reći ćemo mu. Ne moraš da se udaš za njega. Ti si lepa, bogata devojka, naći ćeš uvek dobru partiju. Oh, tata, kako si dobar. Eto, to me muči. Ne volim ga. Ja sam se prevarila, mislila sam on je fin, pažljiv, inteligentan, ali, tata, to nije dovoljno, treba voleti, a ja nisam još nikad volela i kad bi se udala bez ljubavi, nikad ne bi bila srećna. Ništa, sine, sve je u redu. Raskinućemo veridbu. Ali da ne bismo morali baš tako da mu kažemo, mogli bismo nekako da izvedemo lepše. Znaš šta bismo mogli? Ti si bleda, oslabila si, dobro bi bilo da jedno mesec dana odeš u neki sanatorij um. Ja ću udesi ti sa lekarem da on kaže kako treba da se malo odmoriš. Onda ćemo da odložimo venčanje, a posle ću mu ja reći. Bolje tako nego ovako naprečac da raskidamo, da dajemo svetu materijal za ogovaranje. Anñelka je bila sva srećna. Da raskine, da pobegne od verenika. Ali kako da pronañe onog drugog. A ona ga je morala pronaći. Znala je u kojoj je banci i mislila je da će to biti dovoljna adresa. Nije htela ništa dok ne raskine. A bila je rešena da iz sanatorijuma ona na92 piše to oproštajno pismo vereniku. Odmah posle dva dana spremila se i otputovala je u sanatorijum sa ocem, koji ju je otpratio i posle se vratio kući. U sanatorijumu se brzo oporavila. Ono što ju je mučilo iščezlo je. Dobila je rumenilo lica, sjajne oči, bila je najveseliji bolesnik i svi su je voleli i mazili. Jednoga dana je sela za pisaći sto sva uzbuñena. Pripremala se već toliko dana da piše Dalmatincu. Oh, ako ga ne pronañe, ako se on već oženio. Zašto je toliko ćutao? To njegovo ćutanje uverilo ju je da on u njoj nije gledao bogatu devojku. Kako je onda mogla da ga osumnjiči. Kako je on morao o njoj ružno da misli! Ona je verovala da se može lako uništiti jedno osećanje a uverila

se da se to osećanje uplelo u ceo njen život. Jer ima susreta koji se nikad ne zaboravljaju, ima trenutaka u životu koji ostave trag kroz ceo život, bol, kajanje ili sreću. U njoj se ta ljubav razvijala, ona mu se približavala, volela ga svim bićem, prvim svojim čežnjama, kroz lepotu mora, kroz miris primorske noći, kroz njegove lepe poglede i topli glas. On joj je bio blizak, on je bio njen san, iluzija i stvarnost, njena budućnost. I resila se da mu piše. Pisala mu je da je u sanatorijumu i da je raskinula veridbu. Nije neki opasan bolesnik. Više anemija i melanholija. Molila ga da izvini što je onako naglo otišla ali ona će mu to jednoga dana objasniti. Poslala mu je pismo i grozničavo je očekivala odgovor. Dani su prolazili. Već nedelju dana, a od Dalmatinca ni reci. Ona je počela ponovo da pada u neku setu, da bledi i gubi apetit. Noću je plakala pazeći da izjutra ne vide njene suze. Bio je oblačan dan, sipila je sitna planinska kiša. U planinskim predelima je tako tmurno i melanholično. Kroz otvoren prozor čulo se kako kiša sipi i nešto kao šapat lišća. Anñelka je bila tužna. Veliki buket ciklama nije mogao da je razvedri. A ciklame su tako lepo mirisale i mešale se sa mirisom pomoranñi i jabuka, koje su stajale u tanjiriću. U drugoj sobi jedan bolesni student je svirao na gitari. I najednom ona ču Adio Mare! Ona se zavali u jastuk, ostade tako u nekom polusvesnom stanju, slušajući melodiju. Pred oči joj izañoše vizije more, mandolina i on, u noći, ispod palme. Zaklopi oči utiša joj se dah i ona oseti kako joj ispod trepavica klize suze. One su padale nečujno, bez jecaja, ali ta tuga njoj ustalasa grudi i one počeše da se nadimaju, jecaj se izvi iz grudi i ona pade na jastuk glasno jecajući. Vrata se otvoriše i bolničarka tiho uñe. Videći je da jeca, brzo joj priñe. Gospoñice, zašto plačete? Šta vas je rastužio? Anñelka se trže, jecaj presta, ona se zbuni. Ništa. Ništa. Tako mi je došlo da plačem. To ne smete da radite, treba da budete veseli. Došla sam da vam kažem. Jedan gospodin je došao i pita može li da se vidi sa vama. Gospodin? Kakav gospodin? Vrlo lep, visok, elegantan. Mlada devoj ka, sva uzbuñena, progovori Drzo. Dovedite ga! Bolničarka izañe i posle nekoliko minuta vrata se otvoriše.

Na pragu je stajao Dalmatinac. Anñelka osta iznenañena otvorenih usnica pruži ruke i vrisnu od radosti. Mirko! Mladić jurnu k njoj, uzeo je u naručje, pritisnu na grudi, poče da je ljubi mahnito, plačući zajedno sa njom. Šaputali su slatke reci, grlili se, ljubili, ludi od sreće. Nisi me zaboravio šaputala je devojka. Oh, nikad. Tako sam patio, bio očajan, nisam znao, zašto si takva bila prema meni. Nisu ni osetili kako su najednom prešli na ti. Mladić se najednom trže i zapita brižno. Ti nisi mnogo slaba? Ne, uopšte. Moja su pluća zdrava, a moja se bolest zove ljubav. Ja sam se razbolela od čežnje za tobom. I šta bi bilo s tobom? Umrla bih od ljubavi? Mladić ju je gledao, toplim sjajnim očima. Uze je u naručje kao devojčicu, da je uteši, umiri, da toplim usnama izbriše suze s lica. A sad nećeš umreti šaputao je na njenim usnama. Ti ćeš biti moja, samo moja, slatka mala ženica. Istina, ja nemam veliki položaj, niti sam bogat. Ona mu usnama zaklopi usne. Položaj ne donosi sreću. Glavno je da je muž inteligentan i da ima karakter, lepu dušu i i Šta još? Oh, te tvoje oči koje su me opčinile! On pritisnu njenu glavicu na svoje grudi! Ko bi pomislio da ćemo se opet sastati. Ja verujem u sudbinu i od nje se ne može pobeći. A kako sam patio! Zar si mogla tako da pobegneš od mene. I to me čudilo, zašto si pobegla od mene? Reći ću ti. Čula sam o tebi tako ružne stvari. Moja prijateljica mi je kazala da je čula da si hoštapler. Hoštapler? A ko ti je kazao, hajde, budi iskrena. Ne mogu. Ja ću da ti kažem? Ti? Da, ja. Kazala ti ona prijateljica što se zove Jagoda. Jesam li pogodio? Otkuda znaš? Znam, mogu da pogodim, jer mi je ona pisala jedno ljubavno pismo još na moru, zakazivala mi sastanke, ali ja nisam hteo da idem, jer mi se nije dopala, tebe sam zavoleo ti si bila tako skromna, ozbiljna, izdvajala si se od njih. Ja ti ne bih nikad kazao za to pismo. Ali kad je ona mogla tako da me ocrni, moram ti reći. Oh, kako te volim! Ja sam verovala da to nije istina i odmah sam se uverila od tvojih roñaka.

Da, oni su mi pričali najlepše o tebi. Pa zašto mi nisi pisao, zašto nisi pojurio za mnom. Kako bih bila srećna da si došao u Beograd. Nisam hteo. Bio sam uvreñen i mislio sam, da bi ti pomislila da ja trčim za tvojim bogatstvom. Razočarala si me svojim postupkom. Verovao sam da si htela sa mnom samo da koketuješ. A misliš li to i sada. On je strasno steže u zagrljaj. Sada te samo volim i ne dam te nikome. Gledali su se kao opijeni onim prvim pogledom ljubavi, kad se u očima vidi raj. Iz druge sobe opet se ču Adio Mare. Slušaj, šaputala je ona, naslanjajući mu se na grudi. Mladić je slušao i poče tiho da pevuši Ja bejah tamo gde šumi more, I gde vapori krstare. Adio Mare, adio Mare, adio Mare.

VENECIJANSKA AVANTURA Buba je moderna devojčiča po svojim pojmovima o muškarcima, ljubavi, njihovoj vernosti, po svojoj fantaziji, koja je prenosi često u carstvo filma i filmskih junaka. Ali je najlepša u njoj njena ljubav prema mami, toj mami još tako mladoj i lepoj, mekih toplih očiju, da Buba uvek žali što i njene oči nisu tako lepe, nego plave, upravo zelenkastoplave, kao more u prvom jutarnjem buñenju. Ona je drugarica svoje mame, nekad je ona mamica a mama njena cer ka, i sa znalačkim pokroviteljstvom i razumevanjem, kakvo mora da ima moderna devojčica, bira joj toalete, namešta, češlja njenu sedu grguravu kosu, koja divno uokvirava njeno sveže lice I ništa ne krije od svoje mame. Svoje malo srce otvara mami i u njemu čitaju i prelistavaju kao u nekom notesu. I ako mama nañe da nešto treba da se ispravi ili prebriše u toj sveščići, Buba se ne budi, jer veruje da je mama u pravu i da i nju treba poslušati, ne samo srce Često one pregledaju taj notes, kao što Buba voli da pregleda i ureñaje fijoke pisaćeg stola, šifonjere, ormane, da skuplja parčiće mašni, čipaka, izbledele veslačke cvetove, šnale sa starih haljina, i da ispituje mamu o svakoj sitnici, o parčetu plave svile ili ukrasu od perla, o haljinama koje su one krasile, o dogañajima, provodu i zabavama koji su vezani za te izbledele i uvele stvarčice

Jer Buba je vrlo radoznala, sve hoće da zna, sve da nauči. Od mame traži puno poverenje kao što ni ona od nje ništa ne krije To poslepodne mama nije bila kod kuće, a Buba je ureñivala fijoke pisaćeg stola... Promeniće pantljiku na onom svežnju pisama požutelih koverti, da bi svetlom bojom dala svežine starim pismima. To su pisma maminih prijateljica i roñaka. Reda ih jedno po jedno po veličini i najedared u jednom pismu oseti tvrdi karton. Brzo vadi sadržaj pisma i iznenañena zastade pred jednom fotografijom... Mladić sanjalačkih, duguljastih očiju, lice mu fino ovalno a mali, tamni brkovi iznad usana kao na slikama osamnaestog veka... kosa velika, talasava, čak do ramena. Buba ne može da odvoji pogled sa stare fotografije. Ko je ovo? šapuće u sebi. Mama mi tu sliku nikad nije pokazala. Da nije neki naš roñak Ali Buba se ne seća nijednog roñaka sličnog ovom lepom mladiću. I odmah je počela da ga poredi. Ličio je na nekog Da, sad se setila... filmskog glumca. Moderna devojčica uvek pravi poreñenje sa filmskim ljubimcima. Ako nekog sretne, priseća se sličnih očiju. Kad nekog zavoli, htela bi da on liči na njenog ljubimca sa filma... U svesti i srcu sve se okreće oko tih nevidljivih ideala... Buba je uredila fijoke sve je stavila na svoje mesto, ali sliku je zadržala. Mame još nema a ona je nestrpljivo čeka sedeći na njihovoj terasi, zaklonjenoj girlandama puzavaca. Mama se pojavi tek u sumrak. Mamice poče odmah Buba molim te, kaži mi čija je ovo fotografija? Mama uze sliku, raskolači oči ne skidajući ih sa fotografije, zatim se trže sva zbunjena i ljutito reče Gde si je našla? U fijoci pisaćeg stola, meñu starim pismima... Sa svojom pronicljivom psihologijom moderne devojčice ona oseti, da je za mamu ta slika nešto dirljivo i bolno. Ti se ljutiš Ne, ne ljutim se hoće mama da se opravda i nasmeši krijući zbunjeni pogled. To je jedan roñak... Ah, mama nisi iskrena, to nije roñak. Zašto kriješ, zašto mi ne ispričaš ko je taj mladi... Ti si uvek govorila da treba sve da ti kažem, da od tebe ništa ne tajim, a ti sad nećeš meni da se poveriš Dobro, mama, ali znaj, ni ja neću više da budem iskrena prema tebi... Ali kako da o tome pričam tebi svom detetu? Ostavi me, Buba, ne pitaj me ništa... Da, to nije roñak, to je jedna uspomena, daleka uspomena moje mladosti

To je bilo dovoljno da je Buba zagrli, umiljava se, da je moli da joj ispriča, jer je to sigurno lepa priča kao u filmu Ima li nešto što mama može da odbije svojoj umiljatoj Bubi, toj devojčici zagonetnih plavih očiju, mala detinjasta nosića, i usana uvek poluotvorenih. II Posle jednog sata sedele su na verandi. Mama je ugasila svetio kako bi joj lice ostalo u senci, da joj Buba ne vidi oči dok joj bude pričala... Samo su se kroz puzavce provlačili mesečevi zraci kao srebrnaste pantljike i na zidu su poigravale šare u plavičastom tonu. Znaš da smo ja i tvoj tata, dok je bio živ, dosta putovali... Tri godine je prošlo od našeg venčanja kad smo krenuli u Veneciju. Sa nama je išla još jedna porodica, muž i žena, naši dobri prijatelji i, kako se tvoj tata morao sadržati nekim poslom u Trstu, ja s njima odoh u Veneciju, gde je trebalo da ga pričekam Čudila sam se kako me je pustio Bio je dosta prek, ljubomoran, za svašta se ljutio, i ceo moj život sastojao se u tome da njemu ugañam, da putujem kuda on hoće, da se krećem kada bude njemu volja Smatrao me je kao neku stvar, lepu, skupocenu stvar. Voleo je da mu svi zavide, da me prikazuje u društvu zbog svoje sujete a ne zbog moga zadovoljstva. Meni se nije išlo na taj put, ali on je hteo, i priznaću ti, bila sam srećna što sam ostala sama sa našim prijateljima. Venecija me je očarala... Zamisli da se na jednom mestu sakupi čitava Evropa u minijaturi, visoke i mršave engleske ledi sa svojim družbenicama u toaletama van svake mode, brbljive i koketne Francuskinje, plave Nemice sa viticama kao Grethen, Čehinje, rumene i okrugle kao njihove knedle i uvek u belim haljinama, Amerikanke kraj svojih muških pratica, koji su uvek imali lulu i njihov se duvan odmah osećao A kroz tu mešavinu, krupnih, crnih očiju, od nežnih umiljatih do bezobraznih, koji te prate pogledom vreñaju, i nude poznanstva očima iako ti ništa ne kažu Mi nismo mogli da se nagledamo izloga starih trgovina Doñe ti da sve kupiš perle, grivne, broševe, venecijanska ogledala, lepeze od paučinastih venecijansskih čipaka. Sve ti nude, gotovo te vuku u radnju, trude se da te prevare ako osete da si stranac. Preko dana razmili se svet. po svima uličicama, a uveče svi su na Trgu sv. Marka... još od šest sati posle podne. Tu rade slikari, Amerikanke snimaju fotoaparatima. Talijanke sa ogromnim punñama na glavi uvijaju se u hodu pridržavajući duge krajeve svojih svilenih šalova.

I mi smo predveče dolazili na Markov trg Drugog dana dok smo šetali utroje, zastadosto da pogledamo sliku koju je radio jedan slikar On je slikao crkvu sv. Marka Približili smo se još više, i on se najedared okrete i zaustavi pogled na meni. Gledao me je netremice nekoliko trenutaka, kao iznenañen, i ja se trgoh, zbunim, i uhvatim moju prijateljicu ispod ruke. Ona, srećom, nije primetila slikarev pogled, jer je gledala kako hrane golubove. Okrenula sam glavu da i ja vidim golubove, ali me interesovalo da li me slikar još gleda Žene su, Bubo, uvek iste, uvek radoznale, samo što skrivaju I ti si pogledala u stranu! uzviknu Buba. Da je mene tako pogledao, boga mi, ne bih oborila pogled, nego bih mu izvratila dok on ne bi oborio pogled Ali uverena sam, mama, da si ga pogledala još jednom. Priznajem, okrenula sam se krišom, a on je stajao kao ukopan, sa paletom na prstu, i gledao me netremice. Mi poñosmo dalje. Bilo mi je prijatno što se udaljujemo. Plašila sam se tog pogleda... Kao da me je odnekud mogao videti muž. Sva sam se stresla pri toj pomisli. Ne sumnjam da bi slikaru opalio šamar. Brzo smo se umešali u šarenu masu ispod arkada, koja nas ponese, ali nije prošlo ni pola sata a ja sam ga ponovo ugledala. Sad je išao za nama, upravo za mnom, i ćele večeri nije nas napuštao. Seli smo za jedan sto i poručili limunadu, a on odmah sednu za drugi. Gledao me onim istim pogledom, tako umiljatim, koji nisam zaboravila celog života... Te noći sam sva bila uznemirena. U mraku sam neprestano videla one somotske, sanjalačke oči... Ah, mama, oči su mu kao u Valentina... I ja bih se u takvog mladića odmah zaljubila. Samo što ne bih odmah pala u sentimentalnost kao ti... Ali to je divan doživljaj, mama... Molim te, pričaj dalje, šta je bilo? Jeste li se videli i sutradan? I sutra, i prekosutra, sva četiri dana. Pred jednom trgovinom, dok sam čekala prijateljicu, koja je unutra nešto kupovala, on mi priñe... i lagano prošaputa Sinjorina Ja nisam čekala da dovrši, utrčala sam u trgovinu. Šta bi pomislila prijateljica, pa njen muž, da me vide kako razgovaram sa jednim strancem, a muž mi nije prisutan... Zar misliš da tata u Trstu nije razgovarao ni sa jednom ženom Drugi je onda bio moral. Ženu je sputavalo bezbroj predrasuda Morala je da krije svoja osećanja I više nikada nisi videla lepog slikara? Čekaj, ćućeš sve.

Sutradan muž moje prijateljice dobi depešu da se mora vratiti sa ženom, a tvoj tata je trebao da doñe posle dva dana. I ti, mama, sama u Veneciji dva dana, i još bela udovica.. Zar misliš da mi je bilo prijatno Bila sam očajna... Šta da radim sama, to mi se nikad nije desilo. Kad sam ih ispratila na stanicu, vratila sam se u hotel i ceo dan sam presedela u sobi... To je grozno osećanje samoće, kad se prvi put nañeš sama u tuñini... Obuzela me neka tuga, sve me rastuživalo, uzvici gondoli era, mandoline, dreka na ulici, zvona, uh, ta zvona u nepoznatom gradu uvek zvuče kao posmrtna... Bilo je divno letnje veče i ja resila da ne očajavam, već da izañem i provozam se gondolom po kanalima... Bila sam uverena da me slikar neće spaziti... Pred hotelom su stajale divne gondole, sa crvenim somotskim sedištem Ja uñoh u jednu i rekoh gondolijeru francuski da me vozi po celoj Veneziji do Velikog kanala Gondola je polako klizila po maslinastoj vodi, ispod starih vlažnih zidina, iz kojih je izbijala hladnoća, ali kakva lepota u noći. Izgubi se sve ono memljivo, zeleno, izgriženo vekovima. Sve poprimi fantastične oblike dočaravajući prošlost lepu, punu čežnja i raskoši! Ovde je balkon na kome stoje lepotice i slušaju zvuke mandolina, a na drugoj strani iz hotela padaju raznobojne svetlosti lampiona, igraju se na staklastoj vodi kanala kao zlatni, crveni i plavi končići... Ljubavna Venecija oživi i probudi se u noći... Gondole tajanstveno klize noseći zagrljene parove... Dovikivanja gondolijera na zavijucima mešaju se sa osmesima koji se iskrada iza spuštenih zavesica Za mojoj gondolom nečujno klizi druga... Nisam joj obraćala pažnju, zanesena tom lepotom, sama sa svojim mislima... Gondola je već plovila kraj moje, priñe joj sasvim blizu, jedna ruka uhvati moju gondolu i one se priljubiše jedna uz drugu. Ja čuh šapat Sinjorina. Trgoh se prestravljena, skupih se u ugao sedišta što dalje od te gondole, od tog neznanca koji se bese nagnuo i gledao me svojim sanjalačkim očima. Jedva sam imala hrabrosti da lanem na francuskom Gospodine, šta hoćete? On odmah nastavi, takoñe francuski Hteo bi da vam kažem da ste lepi kao Beatriče I ništa više nije izustio, ali sam osećala kako me gleda, nagnut sve do moga sedišta Najedared ustade, prekorači u moju gondolu i sede kraj mojih nogu.

Mama zaćuta... a Buba, sva zanesena pričom, uzviknu Ah, mama, pričaj dalje. Reci mi iskreno, jeste li se poljubili? Mama uzdahnu sva utonula u uspomene. Nisam mogla da progovorim, niti da viknem. Bila sam uplašena, ali sam u sebi osetila nekakvo novo nepoznato osećanje kakvo nikad nisam osetila prema tati.. On je spustio glavu na moje krilo, a ja, ne znam ni sama kako sam to smela, pomilovan ga po kosi... Činilo mi se kao da mi je taj čovek poznat, da ga već davno volim, da sam došla samo zato da se u toj poetičnoj noći s njim sastanem Zaboravila sam tada muža, nisam ga se bojala. U meni se rodilo neko jače osećanje, koje je potisnulo strah. On diže glavu sa mog krila, kleče, podiže glavu prema mojim usnama... i ja spustim moja usta na njegova... Klizili smo po kanalima čitav sat, zagrljeni kao da se davno volimo i poznajemo. Hoćete li mi nešto dati za uspomenu? zamoli me na rastanku Ja otkidoh parče pantljike sa svog šešira a on mi dade svoju sliku. Sutra, doñite opet sutra! Sednite u gondolu, a ja ću vas čekati... I ja mu obećah Sutradan sam ležala u sobi kao u groznici... Bila sam slobodna ceo sutrašnji dan, i sva drhtala pri pomisli na lepu noć koja me očekuje s njim u gondoli Oko pola osam, baš kad sam htela da se spremim, neko zakuca na vratima. Na njima se pojavi moj muž Svršio je posao ranije i požurio da me obraduje svojim dolaskom... Ali sutra izjutra, u sedam sati, morali smo već da krenemo iz Venecije. Ćele te noći plakala sam glave zagnjurene u jastuk... Dugo su mandoline svirale, čulo se dovikivanje gondolijera.. Ljubavna Venecija je uzdisala, a ja sam plakala i uzdisala za tim nepoznatim, lepim umetnikom i tom poetičnom noći kakvu nikad više nisam osetila u životu Ah, mama! uzdahnu Buba, i ona rastužena šteta što mu nisi uzela adresu, da se dopisujete... Nisi umela da te večeri razgovaraš... Prvo si trebala da ga pitaš kako se zove, gde stanuje, da li je iz Venecije ili iz koje druge varoši. Tako se to radi. A vi samo ćutali... Znaš, šta mama razveseli se Buba u julu idemo nas dvije u Veneciju. Nakon tvoje priče poželjela sam da vidim Veneziju, ali ne mislim da pravim poznanstvo,

nego ćemo ja i ti da sednemo u gondolu i obiñemo sve one kanale kojima si ti u mladosti prošla sa tim nepoznatim I Buba zagrli svoju mamicu i zvonko je poljuh.

DVE BOLESNICE Velik, pun mesec, blistav kao bosanska sinija, spuštao se lagano iza crnih, teških oblaka, koji su ličili na neka utvrñenja i kule. Sad viri kao žuti poklopac, iščezava sve više i utonu u oblake. Sve je bilo mirno i uspavano u maloj bosanskoj varošici. Predosećala se oluja, munje su kao zlatne strele presecale oblake, čula se i potmula, daleka grmljavina, iz daljine zapišta voz, ču se tutanj, zastade, opet zakloparaše vagoni i otutnjaše Silueta mlade devojke na prozoru, u beloj haljini, bila je u nežnom polutonu, kao u nekom ramu, na tamnoj poleñini sobe. Prozor je bio s dvorišne strane, gledao je u staru kajsiju, preko dvorišta je bio zid a iza njega bašta i druga kuća. Na toj kući je stajao otvoren osvetljen prozor, pravouglasti svetli otvor, na kome se ocrtavalo taman lik jednog mladića iza čipkaste senke kajsijina lišća. Oni su se gledali, mlada devojka sa crne pozadine sobe i mladić u pravouglastom svetlom okviru. Gledali su se... Koliko vremea? Već odavno, tako, svake večeri, kad u kući svi poležu, kad zamre svaki šum u gradu i mlada devojka bez bojazni gleda i čezne. O kome čezne? O njemu, mladom doktoru koji je došao u njihovu varošicu pre nekoliko meseci. I zaludeo sve mlade devojke Lep, tako lep, kako samo može mašta devojačka da za109 misli, kao iz bajke ili sa filma. A tu je i ugledan položaj, sve tako primamljivo i za veliki grad, a kamoli bosansku varošicu u kojoj je uvek oskudica u udvaračima. Odmah su ga spazile već prvog dana i odmah su sva devojačka srca bila ustalasana... I ona, Vahida, zadrhtala je prvog dana i učinilo joj se, da je to baš onaj o kome je maštala, da je on njena sudbina, sreća ili nesreća. A dotle, bezbrižna i vragolasta, dete i žena u isti mah, dete sa onom bezbrižnom naivnosti i ljupkosti, žena sa svojim bujnim oblicima koje su užarenim očima gledali svi muškarci, uzdisali za njom, sačekivali je i dobacivali Njeno lepo lice, sa tamnim očima, koje su rasipale senku i nežnu čarobnu privlačnost, uzbuñivalo je sve muškarce. I kad bi spustila čelo, oči bi postale još mračnije, muškarci su za njom naprosto ludili... A Vahida se smejala, sve joj je bilo komično, nijedan muški pogled ni uzdah nisu okrznuli njeno lice. Smejala se, smejala, sve dok nije ugledala lepog doktora, dok se

nije doselio tu, baš naspram njene devojačke sobice. I otada je nestalo njenog osmeha, oči se rastužile, odražavale su čežnju I svake večeri ga posmatra s prozora, tu njegovu sobu, mesinganu postelju lampu sa žutim abažurom i njega za stolom, ili na prozoru, sa cigaretom. I on je nju zapazio, gledao je i želeo. Upoznali su se jednog dana kao lekar i pacijentkinja. Zaplakala je osetivši strašan bol ispod dijafragme, s desne strane. Bol sve jači, nesnošljiviji. U kući se uzbunili, ne znaju šta je... Trčite po lekara. On doñe, nañe je u bolovima, raširenih očiju, pregleda i reče Nadražaj slepog creva. Samo stavljajte hladne obloge. Opet ću doći. Došao je sutradan i idući dan, bol popusti, ali se projavi drugi bol, teži, očajniji bol srca Vahida se zaljubi u doktora. A dopade se i ona doktoru. Tako proñoše dani, pa čitav mesec, dva meseca, u čežnji i bolu... Jednom joj je lekar prošaptao Doñite k meni. Ona zadrhta. A lekar joj je govorio. Kad budete hteli doći, dajte mi signal. Upalite, pa ugasite elektriku. Tako dvaput. I svake večeri, on čeka, čeka signal. A njena sobica ostaje mračna, ona se bori sa sobom, drhti, hoće nešto, a ne sme. Strah je, a poletela bi k njemu, jer je muči čežnja. Bolno je al i slatko, opasno i primamljivo, jer ništa lepše od muških očiju koje prekliiiju i zovu, ništa slañe od muških usana, kojima bi dala svoj poslednji dah... A ona ga voli, prvom ljubavi, čitavim spletom svojih najlepših snova, kakve stvara čisto srce ustalasalo strašću i radosti. A juče još reče drugarica Nerra. Ah, divan je novi doktor! Znaš da sam se upoznala sa njim, boga mi, zaljubiću se u njega. Vahida priguši uzdah, doñe kući sva očajna, stade na prozor. Gledala ga je sa strepnjom. Neće dopustiti da joj ga preotmu! Boriće se da ga sačuva. Mesec šija, pun, blistav pa se sakri... Tamni oblaci se uskomešaše, u daljini je sevnulo Ona zadrhta, nešto se u njoj prelomi, njena volja kao da iščeze, oseti beskrajnu malaksalost, neku slast. Zaboravi na sve. Priñe električnom dugmetu, upali dva put i ugasi dva put... Preko puta mladić zatvori prozor i spusti zavesu. Vahida gleda i drhti, iščekuje sa strahom, uzbuñenjem. Čuše se lagani i oprezni koraci, šum šiblja i preko zida se ukaza muška glava i začu se šapat Vahida!

Ona se uplaši te muške siluete, tog glasa, odmače se od prozora, pobeže u ugao sobe, zastade, pritiskujući srce. Nije smela da se makne, kao da su se dve volje u njoj sukobile, dve savesti, jedna je gonila, a druga joj branila. Ona se ipak resi. Lagano poñe na prstima, bez šuma izañe iz kuće, priñe kajsiji, pope se na račvaste grane i preskoči zid. Dve snažne ruke uzeše je u naručje i pritisnu na grudi. Muškarac pobeže s njom u kuću kao sa najslañim prenom, noseći je gotovo onesvešćenu u naručju Probudila se dockan, malaksala i izlomljena, u svojoj devojačkoj sobici i najedared se trgla. Da li je to bio san? Ne, to nije bio san... Dogodilo se nešto veliko u njenom životu, slatko i bolno. Ona je srećna, srećna zbog njegove ljubavi. Kako je voli, kakve joj je nežne reći govorio! Ona je njegova jedina ljubav, najlepša, najmilija, nikad je neće zaboraviti, nikad se oni neće rastati. Ona je kao u nekom zanosnom pijanstvu i jedva čeka veče, noć, nebo pokriveno oblacima, jedva čeka trenutak da mu da signal i da je njegove ruke uzmu u naručje. Tako prolaze dani i ona ne zna za ljubavne muke, za razočarenje i očaj. Prvi bol ipak doñe Jedne večeri njegov prozor nije osvetljen. Prolaze sati i još je mračan. Ona čeka, pita se, gde je, šta radi.. Legla je, ali ne može da zaspi. Od svakog šuma se trza. Leži otvorenih, grozničavih očiju Ponoć je već prošla, dva sata. Zora. On joj sutradan objašnava bio je pozvan na večeru. A u toj kući je i mlada devojka Vahida očajava, plače. Niko ne zna za njenu ljubav, niko i ne sluti. I zato što ne znaju nanose joj bol. Jedna prijateljica priča o njemu sa ushićenjem, druga se upoznala, treća napominje u koju je zaljubljen. A to sve trga Vahidino srce. Prekori i plač svake večeri. On se opravdava, nežan je, ali malo pomalo postaje grub, nemilosrdan. Ali još je voli, tako je uverava, a ona sumnja. Sumnja, zašto? Ništa ne govori o budućnosti, o braku... Jednom je rekao da još ne misli da se ženi. Mlad je, treba da stekne veću klijentelu. Ona mu veruje, mlada je, čekaće ga... Ona bi ga celog života čekala... Za nju više ne postoji nijedan muškarac, nikog ona ne gleda, nije više ni vragolasta Faud, advokatski pripravnik, obožava je. Piše joj pisma, šetka ispred kuće. Ona to voli, voli da ga vidi doktor i srećna je. Da joj napravi ljubomornu scenu Ali to se dogaña sve rede. Ona je više zaljubljena, ona pati i pravi scene. Jednog se dana on rasrdio, viknuo na nju, gotovo ju je oterao... Izmirili su se, ali se uskoro isto ponovilo. Patila je i kad je jednom otputovao roditeljima. Čekala ga je sa čežnjom. Vratio se i posle

tog povratka kao da je prema njoj postao ravnodušan. Prije nije nikad bio oprezan, nikad je nije opominjao da i ona pripazi da je neko ne vidi kad bude dolazila k njemu. Sad je opominjao, razreñivao sastanke, počeo da izbegava. Ona je sve to podnosila jer joj je i to bilo lakše od onih njegovih reci Možda ću dobiti premeštaj. Ona je pobledela, a on ju je zagrlio i umirivao. Ne plaši se. Opet ću doći, pa ćemo se uzeti. Ti ćeš biti samo moja, čekat ćeš me, nećeš se udavati za drugoga. I ona mu je dala reč, srećna, puna nade. On je zaista dobio premeštaj. To je za Vahidu bio strašan dan, kao da joj je neko odsekao komad mesa. Jecala je ćele noći, očajna, luda Ali doñe njegovo pismo, jedno, drugo, treće... Ona odgovara, jedva čeka veče da mu piše. Na svako njegovo pismo slala ih je nekoliko, pisala mu je svakog dana da bi olakšala tugu rastanka Pisao joj je prvo vreme svake nedelje, posle proñe i petnaest dana, zatim tri nedelje, mesec... I sve rede su stizala njegova pisma. Proñoše dva meseca a ona ne dobi ništa dok jednog dana posve ne prestadoše. A ljubav Vahide uvek je ista. Primetili su da je tužna, ali niko ne zna uzrok njenih jada... Doktor joj više i ne piše Prošlo je šest meseci. Vahida pročita u novinama da se doktor venčao. Htela je da se ubije. Nije se ubila. U kući se svi razboleše od gripa, razbole se i Vahida Jedne hladne noći, u temperaturi, otvori prozor i razgolićenih grudi stade udisati vazduh. Dobi zapaljenje pluća i jedva je spasiše, ali ostade katar. Jednog dana pijunu krv... Njena bolešljivost se oteže čitavu godinu dana. Kašljala je, dobijala temperaturu i roditelji se uplašiše. Sakupi se konzilijum i posle pregleda lekara savetovahu roditeljima da je pošalju u sanatoriju... Drugarice su joj bile ražalošćene nesrećan je bio i Faud, koji ju je tako voleo i patio zbog njene ravnodušnosti. Svi su se čudili tolikim promenama kod Vahide. Nitko nije slutio od čega je u duši patila. Nije marila da živi, samo je želela smrt. Nije htela ni u sanatorijum, ali je roditelji odvedoše silom. Već je pet meseci ležala u sanatorijumu. Njena pluća su se oporavljala, ali njeno srce još je uvek krvarilo. Ta duševna patnja usporavala je ozdravljenje, iako su se svi lekari trudili oko nje. Šta je vredela sva ta nega kad bi noći provodila u jecanju. Plakala je za svojom prvom ljubavi, uvreñena i postiñena. Sve mu je žrtvovala, srce

i telo, a on ju je zaboravio, kao devojku sa ulice. A kako ju je mamio, lagao, uveravao... Sve do posljednjeg časa, a mislio možda već onda na brak sa drugom. Ona je za njega bila samo zabava. Onako luda i neiskusna, mislila je da onog časa kad mu žrtvuje nevinost, dobiće u zamenu njegovu večnu ljubav. Ljubav i večnost, koliko obmane u tim recima U tom napuštanju bila je tragedija izgubljene nevinosti. Napustio ju je kao najgoru devojku. Sve su tada za muškarce iste, sve se daju, kao što se daje i ona za novac. Vahida mu se podala puna radosti života, jer je u njemu volela život. On joj je bio smisao ljubavi, jedan jedini, i u tom času nije ni pomislila da je i on kao drugi... Ona to nije znala, nije mogla osetiti egoizam muškarca, koji će nemilosrdno da se udalji, bez sažaljenja, kao da je i njoj bilo samo do trenutne strasti. A što joj je doneo taj trenutak? Izgubila je moralnu ravnotežu, ono smenjivanje vedrih, melanholičnih trenutaka. Ostalo je samo očajanje i bol. I dalje bila je lepa i željena, ali više nije mogla to da oseti, da se oduševi mladićima, da prima njihovu ljubav. Srce joj je bilo ispunjeno onim istim čovekom koji joj je i zadao taj prvi i veliki bol... Tako je prolazila kroz život, obuzeta tugom i bezvoljna. Takvo duševno stanje pripremalo je teren za njenu tešku bolest. Ali, svi su se trudili da lepa devojka ozdravi, jer o njenom duševnom stanju nisu znali ništa, ništa nisu slutili. Zašto da je lece, šta će joj život? Ona ne može da ga zaboravi. Ta misao se nameće upornošću prve ljubavi, koja ne može lako da oprosti niti lako da zaboravi. Sve više tone u očajanje, smišljajući osvetu. Ravnodušna je prema svemu pa i prema Faudo115 vm pismima, ljubavnim i nežnim. On je čeka, moli je da seileči, da ozdravi... za njega. Ona je čitala njegova pisma i smešila se bolno, bez radosti, sažaljevajuei ga. Odgovorila bi mu sa dvatri ravnodušna reda... Jednoga dana doñe lekar da pregleda njihovu mazu, kako su je svi od milja zvali u sanatorijumu. Reče joj veselo, da bi je obradovao, da je juče doputovala jedna njena zemljakinja, Bosanka, i da će sada imati društvo. On će već urediti da joj se da soba do njene i da njena ležaljka bude na terasi do njene. Upoznale su se posle ručka za vreme ležanja Ona joj ljubazno reče da je devojka, ko su joj roditelji i zapita je Jeste li vi udati? Jesam... A za koga ste se udali? Za lekara Za lekara?

Vahida se trže i ućuta... Nešto ju je gonilo da sazna ime tog lekara... Posle kraćeg pričanja, zapita je Još ne znam kako se prezivate Gospoña odgovori svoje prezime. To je bilo prezime Vahidine ljubavi doktora. Vahida preblede kao smrt. Da to nije lekar koji je bio u vašoj varoši? 1. Da, bio je kao mladić Bolesnica ne odgovori ništa, samo utonu sva bleda u svoju ležaljku... Vi ste ga poznavali? nastavi doktorova žena. Da, iz viñenja... šaptala je Vahida. Zaklopila je oči i ćutala. Ona, njegova žena, ova lepa mlada gospoña, ona je uzrok njene patnje... U jednom trenutku ona zamrze tu ženu Otvori oči, okrete se da je vidi, da se uveri je li ona lepša od nje, da vidi koja ge je otela... Gledala je mračnim, crnim očima i oseti da je ona Vahida, lepša... Zašto ju je onda uzeo, zašto je ostavio nju, koja je lepša, a možda ga je više volela? Onda je jedna misao preseče kao nož i ona zadrhta. Okrete se gospoñi... Jeste li došli sa mužem? Ne otac me je doveo... Ja s njim više ne živim r Kako ne živite? Rastavili ste se? Da Zašto? On je izgledao dobar čovek Gospoña uzdahnu. Tako to izgleda kad se voli, u braku je drugojačije... Prema tome, voleli ste se? Pet godina... Znači, kad je bio kod nas doktor, vi ste se već tada voleli? Još koliko, kakva mi je samo nežna pisma pisao. Kako sam ja najlepša, jedina, najmilija. Kako nikog ne voli, kako misli samo na mene. Vahida htede da krikne To je laž, lagao je vas kao i mene! Ali zatomi krik. A kad smo se venčali, sve se promenilo Postao je ravnodušan prema meni, nikakvu pažnju mi nije ukazivao, kao da sam bila obična stvar u kući. Ja sam patila, ali sam ga volela, sve dok nije počeo da me vara, bestidno, ne krijući. Šetao je javno sa ženama, nije dolazio često noću kući, zlostavljao me Onda mi je počeo podmetati da ga varam, iako nikog nisam pogledala Ta njegova kobajagi ljubomora, samo je bila izlika da otkloni pažnju s njegovih neverstava! Ja sam kao devojka bila nežna, jedinica, roditelji su me pazili kao malo vode na dlanu i kad je moj otac čuo kako ja patim, odveo me je od njega A je li on tražio da mu se vratite?

Bože sačuvaj, niti bih se ja njemu vratila. On je nepopravljiv sladostrasnik. Dok se ne zadovolji, voli ženu, sve dok mu ne dosadi. Kakav bi mi bio život uz njega?! Sama patnja i poniženje. Blago vama, gospoñice, što ste devojka. Ja vam zavidim. Ništa nije gore od izgubljenih iluzija o braku. Koliko sam samo imala dobrih prilika? Sve sam ih odbila zbog njega. On, ili niko... A koliko bih bila sretnija da sam se udala za ma kog drugog. Ta ljubav i taj brak doveli su me do sanatorijuma. Inače sam bila nežna, posle se razbolim, do bijem bronhitis, pa sve gore i gore. Bolje da umrem. Ah, zašto tako govorite? Mladi ste i lepi, naći ćete već čoveka koji će vas bolje razumeti. Možda, ali braka se plašim. A vi ste poznavali mog muža. Ah upravo se setih. Pričao mi je, a on je uvek voleo da se hvali svojim uspesima, kako je u vašoj varošici neka devojka bila u njega ludo zaljubljena i sve mu preko zida dolazila u stan Znate li koja je to? Ne znam. Je li vam kazao njeno ime? Nije. Vahida zaklopi oči. Ležale su dugo, ne govoreći. Sunce je milovalo njihova bleda lica. Te dve žene sada sprijateljene jednim istim bolom, krepile su se na jednom istom suncu, obe razočarane, obe nesretne zbog jednog istog čoveka... Bolesnice ustadoše sa svojih ležaljki i odoše u sobe. Vahida se diže lako, bodro, kao da joj neki teret spade sa grudi, uhvati ispod ruke mladu ženu i odoše zajedno do njihovih soba. Tu se rastadoše. Doviñenja, posle ćemo zajedno šetati. Baš mi je milo što sam vas upoznala. Vahida uñe u svoju belu, svetlu sobu. Ušeta se po njoj uzbuñena. Oseti kako joj se vraća vedrina, kao da ju je ruka ove žene naglo podigla, vratila joj ravnotežu života, moralnu jačinu, kao da joj je presekla čir koji je u njoj dugo tinjao, stvarajući bol i sad joj je najednom postalo lako. Ona joj je uništila iluziju o čoveku, zbog koga je toliko patila? A on bi i nju ovako unesrećio. Čiji je sad bol veći njen ili ove žene? Za njom je bilo pet godina izgubljenog devojačkog života. Pet godina je gradila svoju sreću... I koja je bila više prevarena? Ona, Vahida, ili ona druga? Ova druga, svakako, jer je ono bila veća ljubav. Varao je obe, znači nije voleo. Varao bi sada i nju da se za njega udala. A ona je patila zbog izgubljene sreće koju je zamišljala pored njega u braku. Eto kakvu bi sreću imala, kao i ova... I zbog njega je odbijala sve druge. Nijedan mladić nije bio lep i dobar, kao on, taj lekar koji je varao sve. Kako su gnusne one njegove reći. Pričao o njoj kao o kakvoj devojčuri. A ona ga je volela kao božanstvo, bio je njen

idol, razbolela se zbog njega, omrzla život, zaboravila porodicu, zanemarila drugarice i drugove, jadnog Fauda. Ah, Faud, siroti mladić, koliko je samo voli! Vahida se nasloni na prozor, zamisli se i jedan osmejak ozari joj lice. Smešila se na Fauda, videla ga, videla je tek sada da je lep, simpatičan, dobar, voli je ovako slabu, čeka je, obožava. I ona će pokušati da ga zavoli. Pisaće mu i kad ozdravi, ako je bude voleo, udaće se za njega. Udati? A ono što je bilo, njen roman, da li da mu kaže? Razume se, kazaće, biće časna, ništa neće sakriti. A da li će razumeti? Da li će njegov muški egoizam moći da oseti i razume? Na tu misao Vahida se ispravi, gordo diže glavu, kao da je vreña pomisao da joj on ne bi mogao oprostiti. U čemu je njen greh, Je li učinila zločin, nekog ubila, trgo119 vala svojim telom, bila igračka u rukama ljudi? Ona je samo volela čistom, idealnom ljubavlju i njen je bol veći od njenog greha i kad taj jad zadaje jedan muškarac, drugi treba da razume i da oprosti, jer i on isto tako drugoj zadaje jad. Nju osuditi, znači opravdati muškarca... A ko je veći krivac? Žena ili muškarac? Da li je ona ta koja osvaja? Ona je zavodnica tek docnije, posle bola, kad je iskustvo nauči veštini osvajanja i osvete, a u prvom momentu, ona, sa njenim čistim srcem, uvek je žrtva. A žrtva se ne osuñuje, ona se štiti, njoj se mora praštati... I ako joj Faud oprosti, ona će osetiti svu lepotu njegove duše i zavoleće ga. Ne oprosti li joj, time će dokazati da je u njemu sebičnost iznad velikodušnosti i ljubavi. Odmače se brzo od prozora, oraspoložena i umirena, kakva davno nije bila, dohvati hartiju i pero i poče da piše Dragi Faude, I ja mislim na Vas. Nadam se da ću uskoro ozdraviti. Lekari me uveravaju da nisam ozbiljan bolesnik, već više uobražena. Ali ću se truditi da ozdravim, za Vas, dragi Faude, koji me toliko volite. Hoću da budem zdrava i lepa, kao što sam bila, da biste me još više voleli. Pišite mi često i mislite na mene, kao što ću i ja na vas misliti. Vaša Vahida.

DEVOJKA SA ZELENIM OČIMA Student polete uz stepenice i zastade pred lepom vizijom koja se spuštala s prvog skrata univerziteta. Studenkinja u smaragdastom mantilu od čoje silazila je lagano. Pravnik Radmilo gledao ju je zadivljeno. Imala je oči koje su na refleksu mantila imale neki zelenkasti sjaj. Kapci, s dugim uvijenim trepavicama, spuštali su

se do polovine ženice, i oko je imalo neki uspavani izgled, sanjalački i ravnodušan. Iznad tih uspavanih, zelenih očiju, ispisana je bila obrva. Na finoj mlečnoj beloj koži, na kojoj je oko bilo kao u nekom voštanom okviru, samo je senka ispod donjeg kapka davala toplinu i dubinu tim zelenim očima. Studenkinja proñe pored Radniila, jedva ga okrznu svojim pogledom, spusti se i izañe iz zgrade. On poñe jednu stepenicu naviše, onda kao da se nešto predomislio, zastade časak, i polete niz stepenice. Kud si poleteo? viknu mu drug Bora, zaustavljajući ga. Žurim. Znam. Ne boj se, neće ti umaći. Videćeš je sutra. Čekaj da ti kažem novosti. Šta si uradio? Ništa. Pao? Pao. Na tri pitanja sam odgovorio, ali sam zapeo na četvrtom. Još me posle koleginice uveravaju A vi ste položili. A Sveta? Čekaj, molim te, znaš li koja je ono lafica? Jedna filozofkinja. Moram se upoznati sa njom. A šta je bilo sa Svetom? I on pao? Nije pao. Izvukao druga četiri pitanja, pa opet dva znao, a dva nije. Večeras ćemo se naći na korzu pa ćeš o svemu pričati. Inače mi umakne tramvajem. Student stiže upravo u trenutku kad je tramvaj krenuo i spazi devojku sa zelenim očima kraj prozora, istim onim ravnodušnim poluzatvorenim očima. Uskoči na platformu, uñe u tramvaj, progura se, doñe do prvih vrata, nasloni se na njih i zagleda se u studentkinju. Bio je od onih dobro situiranih studenata koji ne žure sa studijem i koji mladost studentskog života iskorištavaju do maksimuma, stvarajući sebi reputaciju Donžuana. Studentkinje su ga nazivale mangupom, ali tog mangupa su sve volele, o njega se otimale, grlile ga, pretile mu, nekad se uporno i gordo držale, kao s nekim prezirenjem dok na kraju njegove tople i velurske oči sve ne bi pobedile. Mangupu žene stvaraju reputaciju svojim ogovaranjem i svaka zaželi da nad njim oproba svoju osvajačku moć. Ovog puta je Radmilo hteo da oproba svoju moć. Uporno je gledao sa onom drskošću koja se sviña ženama, koja ima u sebi nečeg nametljivog, zapovedničkog, prkosnog, pa čak i šarmantnog. Gledao je, ali uzalud. Studentkinja sa zelenim očima sedela je okrenuta

prozoru, gledajući na ulicu, i on je mogao samo da posmatra njen fini profil i trepavice, koje su se kao krilca podizale i spuštale. Jedan trenutak ona ga pogleda, susrete se sa njegovim toplim, nemirnim, sjajnim i nasrnešenim pogledom i ostade opet ravnodušna, nastavi i dalje da gleda ulicu, kao da on i ne postoji. On je poznavao tu devojačku taktiku, taj njihov manevar, ravnodušnu pritvornost i smeškao se, govoreći joj očima Lepa moja koleginice, i vas ću pokoriti kao tolike druge. Ali ono što ga je najviše privlačilo devojkama kao i sve muškarce, bila je ta prezriva ravnodušnost, ta tobožnja nezainteresovanost. To ga je dražilo, činilo ga je kadkad gnevnim, ili razneženim i najzad zaljubljenim. Njegova zaljubljenost bila je uzbudljivo stanje sve dok ženu ne bi osvojio. Onog trenutka zaljubljenost bi se spustila na nula stepeni ohladila i smrzla. Ali ove zelene oči imale su nekakav sjaj, magnetski, zagonetan, neku čudnu toplinu. Činilo mu se kao da ga reflektori osvetIjavaju objektivom. Osećao je tu toplinu skrivenu iza dugih trepavica, osećao je pritvornost i hteo da pogledom zarobi te čudne oči. Mlada devojka ga ne pogleda, siñe iz tramvaja, poñe kući. Radmilo je išao za njom. Hteo je da joj priñe, ali se uzdržao. Korektan mladić čeka makar najmanji mig žene. Jedno okretanje dovoljno je da preñe u akciju. Ova devojka je išla ne osvrćući se uñe u kapiju. Kao da je nije zainteresovalo da li je on prati. Odjednom iščezne kao zeleni zrak. Njemu osta u svesti samo njena fina silueta, gibak hod, njihanje bedara i ona grgurava rolna kose ispod berete. Mahinalno zastade, pročita broj kuće i produži put. Studenti su ogovarali studentkinje. Medicinar se jadao. Kod nas ni jedne lepe. Što lažeš! uzviknu pravnik. Imate nekoliko brucoškinja, kako slatke devojčice. Ja držim da su, ipak, najlepše tehničarke. Na filozofskom tek na deset da izabereš jednu lepu. A jeste li videli onu u zelenom mantilu sa zelenim očima? Nisam reče medicinar. Ja je znam primeti filozof. Zbilja, vrlo interesantna. Moram je upoznati dodade pravnik Radmilo. Pa hajde bre, i mene da upoznaš. Da mi je da je prevedem na medecinu. Kad sečeš lešine, bar da imaš pokraj sebe lepu koleginicu. Resio sam da je se prihvatim prvom prilikom. Znaš, ja sam ti mangup, kidišem na žensku, ali na ovu nekako ne smem, tako te preseče očima i prezrivo okrene glavu. Ali mene to još više podstiče.

I ta energija pravnika Radmila je pobedila. Jednoga dana je pričao drugu Bori Upoznao se. Ja baš umem da ocenim ženske. Ali ova je drugačija. Do kuće je dopratim, postojim malo i onda kažem Izvinite, moram kući. Hoćete li da sutra idemo u bioskop? Hvala, ne mogu. Zauzeti ste? Jeste, imam neka posla. Da vas pričekam pred univerzitetom? Možete, ako vam nije dosadno. Kako možete to reći, meni je to prijatno. Ona se osmehnu. Zašto se smejete? Ništa, onako. Ne verujete mi. Zašto da vam verujem? Najzad, kako hoćete. Ja ti onda preñeni na moju drskost. Vi mi se dopadate. Zbilja? A koliko dugo ću vam se dopadati? To zavisi od vas. E pa da odredim rok. Jedan semestar. Da, dovoljno je da vam se dopadam jedan semestar. A posle ćete tražiti drugog da se dopadate? Ne, ja nisam ni u koga zaljubljena. Ne verujem vam. Tako lepa devojka. Ostavite komplimente. To je šablon. Svi na isti način pravite komplimente. Budite individualnijL Da budem individualniji. Dobro biću. Ona se trže. Slušajte, to je drskost i ja vam to ne dopuštam. Primiču vaše društvo samo pod uslovom, ako budete korektni. A šta vi podrazumevate pod tom korektnosti? Šetnju, razgovor i... Ja joj ne dopustih da završi dalje nabrajanje o korektnosti, ščepah je i pritisnuh joj jedan poljubac, ali mi ona u isti mah lupi jedan šamar, i dok se ja povratim, nje nestade s kapije. Taj šamar je bio početak ozbiljne zaljubljenosti pravnika Radmila. U seriji istovetnih flertova, devojka sa zelenim očima izdvajala se kao redak izuzetak. Njena gorda ravnodušnost, udružena sa lepotom, jedila ga je, i njegova reputacija mangupa nije mogla da dopusti da jed125 na devojka za njim ne poleti, kao što se obično dogañalo. A za njim je jurio čitav roj. Jedne su ga gledale, druge uzdisale, treće grdile. Jedino devojka sa zelenim očima, ravnodušna, ironična i prezriva. On je o njoj razmišljao i svoja razmišljanja poveravao Bori.

Prosto čudan tip devojke. Nikad mi još nije dopustila da joj uñem u sobu. A ja se jednom reših i pozvah je kod mene u stan. Da si samo video, kako se ona naljuti Šta vi mislite da ja posećujem garsonijere? Za mene nije nikakva studentkinja ona koja ide na noge muškarcima. To više da se niste usudili da mi predložite. I nisam se usudio, ali sam pokušao da je napravim ljubomornom. I najviše me naljutilo to što me i ne zapita s kim sam išao, koja je ono, nikakav prekor, kao što inače rade devojke. I da bi joj se osvetio, po nedelju dana je izbegavam, ali ne mogu, opet trčim za njom, umesto ona za mnom. Čudi me kako može da bude tako ravnodušna. Drugu samo pipneš, odmah ti padne na grudi a ova se drži kao svetica. I možeš misliti, postajem ljubomoran. Nedavno sam je vidio sa jednim kolegom, samo su tu u auli razgovarali. A ja sam odmah posumnjao. Nisi ništa opazio? Nisam, ali znaš, kad je jedna devojka tako upadljivo lepa, ti uvek ispituješ i tražiš da li nema nekih tajni u njenom životu. Ja ni jednoj ne verujem, nikad, pa ni ovoj. Posle svršetka prvog semestra Radmilo je govorio Bori Začudićeš se, ali ja bez ove devojke ne mogu zamisliti život. Znaš, tako sam uhvaćen sa sviju strana da ću poludeti. I doneo sam odluku zaprosiću je. Bora se nasmija. Samo vi mangupi možete takvu glupost da napravite. Kad vaša osvajačka moć naiñe na otpor, vi ste u stanju da se oženite, da biste dali satisfakciju svojoj reputaciji. Zar ti brak smatraš glupošću? Glupost, dok ne svršiš studij. Ja njoj nešto ne verujem. Nemoj to da govoriš. Ja sam ocenio kao najbolju devojku od svih devojaka. Onda ostani u tom uverenju. Hoću, i večeras ću je pitati hoće li da poñe za mene. Ti, takav mangup pa da se ženiš!? Baš zato što sam mangup hoću i tražim devojku koja nije kao ostale. Kod nje mi se sviña što je gorda, skromna a pokraj toga lepa, i devojka pokraj koje ti ne bi smeo da se usudiš da budeš drzak. Onda ti želim sreću. Sedeći na klupi na Kalimegdanu, Radmilo je govorio Dakle, udaćete se za mene? Čekajte dok razmislim govorila je ironično. Molim vas, ostavite taj ton. Ona ga pogleda poluzatvorenim zelenim očima i osta tako nekoliko trenutaka.

A kad bismo se venčali? Čim završim. A šta ću ja da radim, da učim dalje? Ne, ne dam vam da dalje studirate. Zašto? Zato što sam ljubomoran. Istina? On je steže za ruku. Jao, nemojte tako jako. Bio bih u stanju da vas ubijem, kad bi drugog samo pogledali. Ali ja drugog ne gledam. Ne znam sigurno. Nego, gde ste sinoć bili? Nisam video svetlost u vašoj sobi. Zar šetate pored moje kuće i špijunirate? Šetam i znam da niste bili kod kuće. Bila sam kod tetke. To je ta tetka kojoj tako često odlazite? Jeste, moje mame sestra. Volite me? Ona je ćutala. Kako vi vladate sa sobom. Kakva ste vi to devo ka? Obično sam ozbiljna. Voleo bih da sad niste ozbiljni. Onda ću se smejati. I ukazaše se njeni sitni beli zubi. On se zagleda u nju svojim velurskim očima, utopi svoj pogled u njene zelenkaste oči i prošaputa Volite li me? Ja sam lud za vama. Za tobom, kako si slatka, voli me, samo mene. Ti si me preobrazila, napravila drugim mladićem. Nikada nisam mogao da veru em da ću biti ovakav. I ona prošaputa tiho Volim te i nikada do sada nisam nikoga volela. Bora ga sretne sutradan i pozva. Slušaj, Radmilo, imao bih nešto sa tobom da porazgo varam. Što si tako tajanstven? Čućeš. Hajdemo mojoj kući. I oni odoše. Moram to da ti kažem jer si mi najbolji drug. Ona tebe vara i ona nije ono što se pravi. Zgranućeš se kad čuješ. Ta tvoja svetica sa zelenim očima dolazi u stan mome roñaku. Radmilo preblede. U stan tvom roñaku! Da. On je bonvivan, bogataš, finansira skoro svaku ljubavnicu, pa i nju. Ona zna da ne može da ga uhvati, s njim se provodi, a tebe je hvatala i uspela je. Ti si se verio sa njom, je li?

Radmilo je ćutao. Onda planu. Lažeš! To je sve laž, nije moguće da je ona takva. Ne želim da te uveravam recima. Pokazat ću ti delom. Delom? Kako? Tako, večeras ću ti pružiti priliku da je kroz ključaonicu vidiš u njegovoj garderobi, upravo u kući. Lažeš! Zašto lažem? Tetka mi je odputovala, mati mog roñaka, i sad smo od stana napravili garsonijere, ja i moj roñak. On je meni ustupio jednu sobu za moju prijateljicu. Tako sam je i vidio. Roñak mi je pričao Jedna studentkinja. Ja nisam ni slutio da je to ona dok je ne videh. Radmilo je ćutao, nalakćen na sto i lica sakrivena u šakama. Samo, moraš biti pametan. Najednom on skoči. Ubiću je! Glupost, ubiti! Nećeš je ubiti, nego prezreti. Hajde! Hoću da se uveriš da ne lažem. Ti misliš da poznaješ žene, ali se varaš. Ja sam, vidiš, uvek imao više simpatija za otvorene devojke nego za te zagonetne, skrivene. Meni je čak simpatična i ona devojka koja slobodno živi a to ne krije. Igraš život sa otvorenim kartama. Takva sam, pa ako ti se dopadam uzmi me, ako nećeš ti, uzeće me drugi. Laž kod žena, to je nešto najgore. Lažna žena je kao mačka sa uvučenim noktima. Radmilo riknu. Ubiću je! Ma nemoj! Ti si stoprocentna budala! Još ti mogu dopustiti da je izudaraš, ali da je ubiješ Ti, tako lep mladić. Vidiš, počeću da ti pravim komplimente, a ionako si uobražen u svoju lepotu. To ti je osveta za sve one uzdahe. Kolike su se samo meni jadale na tebe, a sad samo čekam, da se ti rasplačeš. Moram da ti se smejem. Ženska, čudnog mi čuda. Pun je univerzitet ženskih, čitava izložba devojaka, pa biraj koju hoćeš. Jedna polovina je došla da studira, a druga da se provodi. Nego, hajdemo! Napravio si lice kao da se vraćamo sa groblja. Ona je govorila Isprosila sam se u inat tebi. Ti me nisi hteo, ali našao se jedan, još kako lep mladić. Zaljubljen je u mene do ušiju. A uobražen je kako sve ženske pred njim padaju. A on se srušio preda mnom. Je 1 ti krivo? Nadam se da me nećeš zaboraviti kad se udaš. Samo, nisi morala da žuriš. Nego, ovako, kao s tobom? Izgledam kao neka

neprotokolisana firma. A ja sam pametna devojka i znam da slobodne ljubavi na kraju krajeva ne donose ženi nikakve koristi, već samo štete. I kad se našao jedan tako zaljubljivi mladić, zašto da se ne udam? A da li si već imala nešto sa njim? E, tu sam se čuvala. Za njega sam ja oličenje čednosti. Ti si bio za mene jedino iskustvo i da tebi nisam popustila, možda bih i tebe osvojila. Ali mi devojke nekad idemo kroz život u duplikatu i triplikatu. Za neke smo device, za druge poludevice, za treće žene. Pravimo razne opite, pa gdje upali. Meni je upalilo kao čednoj devojci. Šta ćeš, brak je danas najteža karijera. Za tebe naročito, jer kako misliš da izvedeš taj eksperiment sa čednošću? To je glupost, ali nekom je potrebna ta glupa iluzija. Ih, čudna mi čuda! To je glupost. Pametna si ti! Oh, ta tvoja ustašca. Poješću te. Slušaj, ja neću da se rastanemo zauvek. Moraš da mi obećaš da ćeš k meni dolaziti kad se udaš. To ti sada ne mogu reći. Možda, ako se razočaram, eto me k tebi da me tešiš. Ali ti si zlatan. Volim te, boga mi. Daj mi još jedan kolač. I ova mi pižama sjajno stoji. Baš imaš ukusa. Znaš šta bi sad volela da mi kupiš? Hoću jednu somotsku haljinu, od crnog somota. Dobro, daću ti. Evo. Ah, što te volim! A je li taj lepši od mene? Kako da ti kažem? Mlañi je od tebe. Ima vrlo lepe oči. Onda se zakikota. Da samo znaš što sam mu zviznula šamar, kad je prvi put hteo da me poljubi. Od tog šamara lud je za mnom. A ti za njim? Ja? Ja volim tebe. A, sad se setih. Znaš šta sam htela da kupim? Jedan penjoar od zenane. To je tako divan materijal. A ti to spremaš za njega. A šta ćeš mu reći za sve ove toalete. Da sam ih dobila od tetke. To sam ja ta tetka. To si ti, mili moj, slatki! Poljubi me. Još jednom u oko, u ovo, u vrat... Oh Kroz vrata u drugoj sobi Radmilo je sve slušao zgrčena lica i stisnutih ruku. Bednice, bednice jedna! Samo se umiri! Dao si mi reč da ćeš biti pametan. Zar nije bolje što si se u sve ovo uverio vlastitim očima? Da, bolje je. Hvala ti, druže. Biću pametan, ne boj se. Neću praviti gluposti. Hajdemo. Sutra idem k njoj pa ću joj se sadistički osvetiti.

Bolje da ne ideš. Ne boj se, ništa joj neću uraditi, ali ću joj se osvetiti. Sasvim miran otišao je sutradan verenici. Razgovarali su kao uvek. Ona izañe u predsoblje. On ustade i poče da se svlači. Skide kaput. Ona uñe. Šta je to, što se svlačiš? Ništa, hoću da noćim kod tebe. Šta, da noćiš kod mene?! Ti si lud. Ne, ja sam sasvim pametan. Ovde ću da noćim. Ja te prosto ne razumem. On viknu Ali ja sam tebe razumeo. Ovde ću da noćim. Ti si lud! Ona ustuknu dvatri koraka sva uplašena. On je ščepa za ruku. Šta, zar još misliš da izigravaš poštenje!? Nevaljalice! Sad je komedija završena. Znam ja tvoje poštenje. Ona se izmicala, korak po korak, u tren oka otvori vrata, zalupi ih i zaključa iz predsoblja. On odgovori ironično Zaključaj, ali ja ću ovde ostati. Ležao je poluobučen, otvorenih očiju i vrelih obraza. Koliko je vremena prošlo on nije znao. Ču samo kako škripnuše vrata. Ona uñe. Lagano priñe krevetu. Naže se nad njim. On na licu oseti njene usne. Milo moje, ja te volim, zašto si ljut? Tebe je neko slagao. Veruj mi, sve je laž. Ti si moja jedina ljubav. Jeste, priznaću ti, nisam nevina. Ali to je bilo još odavno, u detinjstvu. Nikog nisam imala, zaklinjem ti se, nikog. Zar možeš da posumnjaš u mene?! On je teško disao. Gnev se dizao u njemu, da je izgazi smrvi, udavi. Dočepa je u zagrljaj, steže je, steže je od neke mržnje, bola, zari usne u njene, zagrize je do krvi. Ona se izgubi sva. On najedared skoči, istrže se iz njenog zagrljaja. Ona ciknu, polete mu u zagrljaj, dočepa ga rukama, da ga privuče k sebi. Hodi, hodi, ne ostavljaj me, ne mogu, ne mogu bez tebe. On se nasmeja ironično. Sad, ja neću. Ona se histerično previjala, smejala, vriskala, čupala kose. Hodi, hodi k meni! Skoči, polete k njemu. On je dohvati za ruku, privuče je k sebi, opet je poljubi do krvi, i baci je na postelju. Neću te! Ona vrisnu. Rascepa svoj penjoar, poče da kida sve sa sebe, ustade, polete opet k njemu, on je gnevno šćepa, baci na pod. Histerična žena. Sad vidim kakva si. Ona se na podu trzala u histeričnim grčevima. Sva

malaksala prošaputa, iskidana daha Vo de, vo de! On je gledao teško dišući, gledao onu njenu divnu, bestidnu nagost, razgoličene ruke, fine noge, razrogačene oči. Zaklopi za trenutak oči, uhvati se rukom za čelo, priñe, uze čašu vode, saže se i dade joj. Ona ispi dvatri gutljaja, malaksa, klonu mu u naručje. On zadrhta, muškarac se probudi u njemu, kovitlac gneva, mržnje, ljubomore, ljubavi sve ga je rastrzalo. Ona opruzi ruke, zagrli ga on je diže. Osećao je u rukama to dvno, nežno telo, drhtao je. Zatvori oči, spusti glavu, naže se i nañe njene usne Kroz poljubac, spuštao ju je na postelju, naginjao se k njoj. Ona otvori oči, pogleda ga, privinu se k njemu kao zmija i prošaputa Što te volim! On se trže kao zver od tih reci, osvesti se, steže zube, ustremi se na nju ðubre! ðubre jedno! Voliš me! Bludnice! Koliko si drugih volela? Sad ću ti se osvetiti, umrećeš! Zver strašna, zaslepljena ljubomorom budila se u njemu. On se saže, pruži ruke, obavi njen vrat i stegnu ga. Ona se nadčovečnom snagom izvi, vrisnu. Taj vrisak ga povrati. Spusti ruke, odmače se, sruši na stolicu. Nekoliko trenutaka vladala je mrtva tišina. Ona zajeca. On ustade, obuče kaput, izbrisa graške znoja sa čela. Stade kraj postelje. Ona se instinktivno, sa strahom u očima, odmače i prošaputa Nemoj, nemoj da me ubiješ. On se nasmeja. Ne boj se, neću te ubiti. Bednice, zbog tebe ubica da postanem! Ha, ha, ha! Smejao se jezovito, gorko i bolno. Sad te poznajem, znam ko si. Poñe vratima i ode

NJEN TIP MUŠKARCA Ova avantura odigrala se u Nici jedne proletnje večeri, kroz karnevalsku buku, šarenilo i razuzdanost, kad svi liče na maškarate, kad se zna ko je sa maskom a ko bez maske, jer svi osete želju da kroz taj ludi tempo, smešan i nakaradan, nakratko zaborave sebe. Brankica je bila u Nici sa mamom, iz radoznalosti i snobizma, da se provede, da straći novac i da se pohvali kako je bila na karnevalu u Nici. Talas protesnih i simboličnih maski nosio ju je i jedva se odvojila i dočepala jedne aleje s mirnim i korektnim šetačima u senci palmi. Odjedared spazi kako joj u susret dolazi nekakav Španac u dugom ogrtaču prebačenom preko ramena s

velikim šeširom. Išao je pravo k njoj kao da je poznaje... Smeši se on, nasrne ja se i ona... Za vreme karnevala sve je dopušteno. Brankica zastade ispod svetlosti koja se probijala izmeñu listova palmi. Španac stade. Brankica se nasmeja i progovori francuski Španac i maska? On se nasmeja. Španac. Ona više vide blesak njegovih zuba nego što mu je čula glas. Takvi zubi, sjajni i zverski, kao niza adiñara od slonove kosti što ih nose crnačke lepotice. U noći iznad tamnog plašta, ti zubi su zablistali, zanosni i primamljivi, kao da hoće da ugrizu i da ujed odmah zaleče toplinom senzualnih usana. Brankica zadrhta. Pogleda ga u oči. One kao da su u sebe upile svo crnilo plašta, svu toplinu letnje noći, svu mekoću velura... Slatko je i toplo gledati te oči. Privlačile su nekom mističnom moći, slatke i kad su neistinite, lažljive, jer su toliko lepe da im žena sve prašta. Gledaju je te oči, ne govore ništa, ali pričaju, puno, tajanstveno, dive se njenoj lepoti. One senzualne usne nasmešiše se opet, zubi blesnuše i Španac prošaputa. Kako ste lepi! Opasni su komplimenti u noći, kroz karnevalsku razuzdanost života. Brankica se nasmeja i uzvrati istom merom. I vi ste lepi! To je bilo dovoljno. Jedna slobodna reč žene povlači još slobodniji gest muškarca. Jedna ruka se opruzi, obavi oko njenih ramena, a druga hitro ščepa ono njeno zamršeno, grguravo runo kose na vrh glave i jednim silovitim pokretom povuče joj nemilosrdno kosu, zabaci unazad glavu i sjajne oči približi njenima. Usne je naglo spustio i zadržao na njenima, sa ujedom, toplinom, vrele i strasne. Ostadoše samo trenutak, ali ostaviše za sobom uspomenu, neizbrisiv pečat. Sve se dogodilo u nekoliko sekundi... A kad je otvorila oči, jedva je došla sebi, kao iz nekog bunila, slatkog sna tamna silueta u plastu je bila iščezla Nikad ga više nije videla Ali te je večeri stvorila svoj tip ljubavi. Dopadao joj se samo onaj muškarac koji bi ličio na Španca. Zašto, nije znala. Zapravo je znala hoteći oživeti onaj poljubac u noći u senci palme, onaj južnjački, vreli poljubac senzualnih usana sa ujedom. Htela je da oseti blis138 tave zube, toplinu velurskih očiju, koje prže i opijaju, zaludu ju i hipnotišu. Svuda je tražila takav tip muškarca, ne samo u svom svetu, već i na skelama zidarskim, meñ ostalim ljudima, bilo gde. Dovoljno je bilo da ugleda nekog samo nalik na svoj ideal, ne bi oklevala da se upozna. Ženama se to dogaña. Muškarac koji ume da

očara ženu jednim gestom nevidljivi je gospodar njenog bića. Provlači se kroz njen život. Ona ga vidi u mnogim očima, oseti ga na mnogim usnama. Ona ljubi druge, a ljubi samo njega, ona pripada drugom, a ostaje verna njemu. Bio je letnji dan kad se oblače muslinske toalete. Osećaj prijatnosti izazvala je mlaka večer, a i nove boje toalete, svetle i sveže. Njih dve su šetale, Brankica i Ljiljana, dve intimne prijateljice, koliko iskrene toliko i neiskrene. Brankica se trže i onim instinktivnim gestom, tipičnim za žene, kad nešto naglo spaze, povuče Ljiljanu za rukav Pogledaj! Onog mladića. Šta? Zašto? Moj tip. Ostavi, molim te, koliko je to tvojih tipova! Ali veruj, ovaj je isti Španac! Nikad nisam videla ovakvu sličnost. Pa dobro, nemoj sad da bečim oči na njega. Jaoj, neću da prelazim na drugu stranu, čekaj dok on proñe... Što si dosadna sa tim tvojim tipovima. Ali pogledaj, zar nije divan! I sva raznežena, kao da ga poznaje, kao da je onaj te isti Španac, čije je usne bila osetila, gledala je jednog lepog crnomanjastog mladića velurskih očiju, senzualnih usana. Ne, nije ga gledala, već mu je govorila očima, onim nemuštim jezikom kojim se sporazumevaju samo muškarac i žena. Lep mladić kao da je osetio i razumeo govor njenih očiju. Njegove se oči raznežiše, nasmešiše i ostadoše priljubljene na njenim prisiljavajući ga na jedan pokret glave, kad su njih dvije malo odmakle. Oh, baš je divan Čekaj da se okrenem Tako i učini i kao da tog trenutka uspostaviše telepatsku vezu, jer se okrete i mladić Sva uzbuñena ona nemilosrdno steže drugaricu za mišicu. Jaoj, okrenuo se! Drugarica se Ijutito okrete, možda uvreñeno i malo pakosno, jer je i ona lepa, ali nije tako drska. Ti ga tako gledaš da mora da se okreće Ali pogledaj, zastao je Slušaj, to je interesantno, neprestano nam je za petama. Začelo si uverena da si i ti tip toga tipa. Ima nešto

Ima to što ga tako nametljivo i izazivački gledaš. Svaki muškarac postane drzak kad ga žena tako fiksira, i može još svašta da pomisli. Što mi to pričaš Ne gledam ga tako izazivački. Oh, da se samo vidiš! Ljiljana se okrete. Vidi, pošao je za nama! Sva ushićena Brankica je uhvati ispod ruke. Oh, baš volim... Jeste ide za nama. Hoćemo li i dalje ovako, pešice. Evo naše tramvajske stanice. Ko boga te molim, hajdmo pešice. Nemoj da me ostaviš samu... Što? Da pešačim zbog tvog tipa u novim cipelama? A žulj me tako peče! Izvini, ako mu je stalo da te prati, on će uskočiti u tramvaj. I Ljiljana uleti u tramvaj a Brankica za njom. Tramvaj poñe. Mladić ne uñe, Brankica gunña. Sve si mi pokvarila! Baš si čudna! Kako se to ponašaš? Dobro, dobro, vratiću ti već milo za drago. Videćeš samo. Ovo je bio pravi Španac. I ćelo vreme vožnje je ćutala sa nekim izrazom bola na licu, kao da je neko povredio njenu najlepšu uspomenu. Stigoše do njihove stanice. Skoči Ljiljana, skoči Brankica. Slučajno se Brankica okrete i trže. Iz drugih kola, sa zadnje platforme, iskoči mladić sa velurskim očima. Ona prigušeno uzviknu Eno ga! Hvala bogu, sad si zadovoljna! Išle su žurno. Doñoše do jednog ćoška. Tu se rastadoše. Ljiljana poñe i okrete se. Bila je radoznala za kojom će poći, bila je i malo pakosna. Mladić zavi za ugao i poñe za Brankicom. Ona je išla polako, ostavljajući sve manje rastojanja izmeñu sebe i mladića. I dok bi inače u takvim prilikama žurno koračala i uletela u svoju kapiju ili napasniku nešto gordo odbrusila, te večeri je želela samo jedno da joj mladić priñe. Namerno je usporila da bi on to osetio... Te večeri su se upoznali, kako se to već radi na ulici. Nije bilo kao onomad u Nici, na karnevalu, u senci pal141 me, već diskretnije, običnije, ali pogled je bio isti, isti beli zubi, iste usne sa tamnim brkovima. Kazao je samo svoje ime, profesiju je prećutao. Zašto, zar i to moram reći? Dobro, ne tražim. Za razliku od većine devojaka, Brankica je društveni položaj muškarca stavljala na drugo mjesto. Od muškarca je tražila da bude interesantan, drzak i lep. Volela je da poznanstvo bude sklopljeno na originalan način u odreñenom ambijentu, što bi uzbudilo njenu

erotičnu prirodu i to bi je uzbuñenje držalo po nekoliko dana. Fantaziji bi dala krila maštajući i zamišljajući čitave romane. To je bio i uticaj filma, literature, modernih igara i njene prirode koja se zanosila nečim, nekim princom, udajom koja ne bi bila sklopljena kao što se sklapa devedeset procenata brakova već drugačije, lepše, iskrenije. Ponekad, kad bi došla do saznanja da su sve to njene devojačke iluzije i da je život drugojačiji, zarekla bi se da će voleti muškarca bez obzira na njegovo zanimanje, a udaće se onako kako to nalažu predrasude njenog društva. Zato je volela ta ulična poznanstva, ali samo sa svojim tipom što se, istina, retko dogañalo. Taj se tip i modificirao, nekad je imao samo oči, nekad samo usne, drugi put zube onog Španca, a večeras je slika i prilika Španca iz Niče. To je bilo glavno a ono drugo, njegova profesija, za nju nije bila interesantna. Ko je, šta je, nije marila. Ona ne zna ni ko je bio Španac. Možda neki španski grande, toreador, Meksikanac ili prosto apaš iz Pariza, neki činovničić, radnik ili šofer. Zna samo jedno da ju je taj čovek čitavu prožeo svojim poljupcem. Mladić ju je pitao gde će se sutra videti. Obećala mu je sastanak i održala obećanje. Jednog dana, drugog, trećeg, bez Ljiljane Mladić nije imao vatrenost Španca, ili je nije izražavao. Govorio je prečanskim naglaskom i njegov meki glas imao je toplinu očiju... Ali ona o njemu još nije znala ništa. Približavao se dan njenog odlaska u Crikvenicu. Kazala mu je. On ju je pozvao u Topčider... Hoću, ali pod uslovom da mi tamo kažete ko ste. Dobro. Časna reč? Časna reč... S nestrpljenjem je očekivala da se sastanu u Topčideru. Nagañala je šta može biti. Inteligentan je, to se vidi. Putovao je Poznaje Italiju, Francusku, Nemačku. Posećivao je i pozorišta i opere. Odelo mu je elegantno, pokreti vrlo fini. Nije drzak, nekakav uzdržljiv i diskretan. Videla je da mu se dopada, ali o ljubavi nije govorio. To je imalo svoje draži. Taj njegov inkognito, koji će joj danas objasniti. Jedna aleja, klupa, popodne kad se senke odužuju. Okrenut njoj, gledajući je svojim velikim očima, govorio je Vi ste interesantna devojka. Prirodni ste, bez izveštačenosti. Osećam da možete biti drug muškarcu. Mogla bih... Ja volim drugarstvo. A da li biste u meni gledali druga? Zašto da ne... A vi, da li biste vi u meni gledali drugaricu? Oh, ja bih u vama... Ali zašto sve to govorim? Oprostite!

Šta da vam oprostim? To što sam se usudio da vam priñem. Pa ja sam vam dala povoda. Dobro, recite zašto ste me onog dana kad smo se sreli onako pogledali? Zato što ste vi moj tip Takav muškarac kao što ste vi najviše mi se sviña. A kad vas taj muškarac ne bi bio dostojan, da li biste ga prezreli što se usudio da vam priñe? Zašto da ga prezrem? Jesam li ja znala šta ste vi kad sam vas pogledala? Nisam. Možete vi biti ma šta, vi ostajete moj tip. A šta vi podrazumevate pod tom reci ma šta? Svaki častan posao, radnika, šofera, mašinistu Dakle, vi dopuštate da i ja budem iz te kategorije ma šta. Vi, sa svojom inteligencijom, možete činiti čast svakom od njih. Kako ste dobri i pametni! Bila bih glupa kad bih drugojačije mislila I nećete o meni promeniti mišlenje ako vam kažem svoje zanimanje. Ni najmanje, baš da čujem. E, pa vidite... Ja sam kelner Došao sam ovamo da se uposlim, ali kako nisam našao mesto, vratiću se na staro... Kelner?... No, čujete, vi ste sjajni za jednog kelnera... Toliko sjajni da mi ne možete opaliti šamar, što bi učinile mnoge devojke na vašem mestu. Šamar? Koješta! To je pošten posao, možda malo zamoran. No sad mi je jasno odakle vam ta otmenost. Sigurno ste radili po velikim hotelima. U otmenim i najvećim hotelima na primorju a jednom i na prekooceanskom brodu. To je sjajno! Verujem da ste svuda imali uspeha kod žena. Znate da se Amerikanke zaljubljuju u lepe kelnere. Moja malenkost nije imala tu sreću. Ali vaša malenkost je videla dosta sveta. Prilično. Španiju, Francusku, Italiju, Ameriku Da li ste bili u Njujorku? Dva meseca. Zašto niste otišli do Holivuda? Ko zna šta bi bilo s vama? Tamo ne bih sreo vas. Zaista a ja ne bi našla svoj tip. Koji i dalje drsko sedi pokraj vas. Zar vama, otmenoj gospoñici, može da se dopada jedan kelner? Baš me briga šta ste po zanimanju. Za mene ste

interesantan, lep, uglañen, inteligentan Zašto mi se onda ne biste dopali? Vi ste možda roñeni da budete otmen gospodin, ali ste se slučajno rodili u siromašnoj porodici i morali ste postati kelner A svakoj devojci, bila ona i otmena, može da se dopadne takav mladić. Varate se. Devojke to uvek povezuju sa položajem i bogatstvom Vi to ne činite? Ne. Svako ko je interesantan može mi se dopasti. Možda se ne bih mogla udati za njega To nije ambicija, verovatno egoizam. Naučila sam lepo da živim, u udobnosti. Ako mi onaj ko mi se dopada ne može to pružiti, patila bih i ne bih bila srećna. Ali ja zbog te sreće, neću da se lišim zadovoljstva, da razgovaram sa jednim simpatičnim mladićem koji ima sve uslove da mi se svidi, jedino mu nedostaje to što ne može da zadovolji moj egoizam. I iskreno vam kažem, bilo mi je vrlo prijatno ovih nedelju dana u vašem društvu. Samo što ja, na žalost, nisam iz vašeg društva. Kako da niste. Pa vi ste po hotelima uvek meñu otmenim svetom. Da, ali stojim kraj njih, nemam prava da sednem pored njih Danas, vidite, sedite kraj mene. Zahvaljujući vašoj dobroti. Ali najzad, zar sam gori od drugih, zar ja nemam prava da vas pogledam, da uzmem vašu ručicu? Pa evo uzmite Mladić uze njenu ručicu, steže je, pritisne na grudi. Vi ste divna devojka! Zagleda se u njene oči, zagleda se isto onako kao Španac. Brankica oseti neku toplu struju kroz telo. Ustade i poñe. Mladić prošaputa Odlazite bežite! Zar se kajete? Ah, zašto da se kajem? Ali već je kasno. Išli su ćuteći jednom alejom. Senke su bile tamne kao onda u Nici. Brankica je bila tužna. Zašto? Zbog tih lepih očiju, zbog tog mladića, tako bliskog njenom srcu, a opet tako dalekog od nje, iza pregrade predrasuda. Kako je samo interesantan! Ona ga pogleda tužno. Mladić zastade. Stadoše oboje. Suton se spuštao, mirisalo je cveće i trava, zvuči orkestra dopirali su iz daljine. Oni su se gledali. Ona je videla samo njegove oči, koje su imale svu tamninu noći, oči Španca, tople i strasne. Gledala ga je i ne znajući kako, ne osećajući šta radi, pruži mu ruke. On ih steže, raširi svoje, pritisnu je na grudi, naže glavu i ona opet oseti one tople usne, onaj strasna ujed, do bola, do strasti, do blaženstva i besvesnosti. Sutradan je ispričala Ljiljani da je on kelner

A ti si i dalje ostala sa njim, nisi ga najurila. Nisam želela da budem prosta. Ala si neverovatna... Sa svakojakim tipovima se upoznaješ i nalaziš da su inteligentni. Još koliko, ja u muškarcu cenim njegovu sopstvenu vrednost, a ne položaj kao ti. Nastradaćeš jednom, kažem ti, i kompromitovaćeš se govorila je Ljiljana, radosna u sebi što je onaj lep mladić samo kelner i ništa više. Već je petnaest dana bila u Crikvenici. Njena koža je iz rumenila prelazila u bronzanu nijansu... Bila je sva topla od sunca, radosti plivanja, nestašna kao morski talasići... Skakutala je preko peska, odjurila u kabinu, izašla na šetalište Vetrić je pirkao i sušio njene još vlažne pramenove... Jedan luksuzni auto jurio joj je u susret. Auto naglo stade i ona ču jedan glas. Gospoñice Brankice! Ona zastade iznenañena. Za volanom je sedeo njen kelner, a na sedištu jedan otmen stariji gospodin. Kelner skoči i pritrča joj. Kako sam srećan što vas vidim. Brankica ga pogleda s nevericom u očima. Objasnite mi, jeste li kelner ili šofer? Sad sam šofer. Onda se mladić okrete gospodinu u autu. Tata, eto, to je ona Hodi da te upoznam. Tata! prošaputa Brankica gledajući čas mladića, čas gospodina. Sad baš ništa ne razumem Gospodin se nasmeja. Ja ću vam objasniti Ali dopustite mi da se predstavim. Ja sam veleposednik, a ovo je moj sin. Sve mi je ispričao, kako se upoznao sa vama, kako se predstavio kao kelner. Oduševilo ga kako ga vi niste prezreli kao otmena gospoñica, kad ste čuli da je kelner Što bi, tata, svaka druga i učinila, a ja nikad ne bih saznao da li me voli kao čovjeka ili kao veleposednika. I zato me je doveo ovde da se i ja upoznam sa vama Jer da sam se predstavio kao veleposednik, možda biste poverovali da sam hoštapler. Ali, tata reci molim te, zar nisam imao ukusa? Ti se razumeš u žene De, de još ćeš me kompromitovati kod gospoñice Razmažen je, gospoñice, jedinac, pa mu sve puštam na volju, ali kad se oženiš, naučiću ja tvoju ženicu da te malo pritegne Nego, zašto stojimo? Hoćete li, gospoñice, s nama u auto? Ne znam... Samo, gde je mama? Treba da je nañem. Pa izvolite, mi ćemo vas odvesti do mame Brankica sede pored mladog veleposednika uverena da sanja.

To veće je bilo kao ono u Nici, samo je nedostajao španski ogrtač i španski šešir Ali oči, usne i poljupci, sve kao onda Mladić je ushićeno govorio Vi ste prva devojka na koju sam naišao, a koja u meni voli samo mene Vi ste dovoljno lepi da se sami dopadnete. Ne, iskusio sam ja to. Predstavljao sam se često kao kelner, šuster, šofer i namah bih osetio hladnoću kod devojaka. Neke bi mi čak prezrivo okrenule leña, ismejale me i otišle, ili prosto izgrdile. U takvim trenucima žena može da bude gruba i nemilosrdna. Oseća se uvreñenom, smatrajući da takav muškarac nije dostojan s njom da progovori jednu reč. Oh, kako sam ih prezirao. Posle su htele da sve poprave, praveći se slatke, umiljate, nežne A kako ste me vi onda oduševili re148 cima No, čujte, vi ste sjajni za jednog kelnera Ah, Brankice, slatka mila moja Brankice govorio je mladić, grleći je. I ja sam bio vaš tip! Kako ste stvorili taj tip? Mlada devojka se zamisli. Da li da mu kaže što joj se dogodilo u Nici? Ne, bolje da prećuti, barem zasada. To je uticaj filma, literature, mašte. Stvorila sam takav tip koji ima baš vaše oči, usne, male brkove Ona zatvori oči i nasloni mu se na grudi. Koliko sreće! Ostvarila je svoj san. Njen tip će večno biti pokraj nje Šta znači u životu žene tip muškarca? On uzbuñuje, stvara razočarenja, raspiruje iluzije, navodi na neverstvo, preljube. Žena je u stanju da učini mnoge gluposti zbog svog tipa. Zar nije i ona pravila gluposti, a sad, sve će se lepo svršiti. Šta li će sad reći Ljiljana? A ona joj je proricala da će nastradati. Sutradan doputuje Ljiljana u Crikvenicu. Brankica ode sa mladim veleposednikom u njen hotel. Gle, zar ste i vi ovde! iznenadi se ona neprijatno. Pogled joj je izražavao hladnoću i uvreñenost. Sto si taj kelner dopušta? Kroz svest joj odmah projuri misao S njom ću sve da prečistim, neću i ja da se kompromitujem. Brankica se smešila. Ljiljo, ja i gospodin smo se verili! Ona zapanjena, nije mogla ništa da kaže. Da ti predstavim mog verenika... On je veleposednik... Veleposednik! Ljiljani je svaka reč zastala u grlu. Te večeri je plakala u postelji, plakala od jada i gneva što ta lakomislena Brankica, koja se sa svakim

upoznavala, ne pitajući ni ko je ni šta je našla takvu partiju, a ona koja je uvek vodila računa o svom dostojanstvu i birala mladiće sa kojima će se upoznati, hoće li ona ikad naći takvog veleposednika.

U SEDAM SATI U GARSONIJERI Ćelo to posle podne ona vodi borbu sa samom sobom da li da ide ili ne. To je Bojki prvi put da se odlučuje da poseti garsonijeru. Dve njene drugarice već odavno to rade, znala je i osuñivala dh. Još je bila pod paskom udovice mame, koja se uvek interesovala kuda ide, u koliko se vraća kući. Izvežbala se ona kao sve mlade devojke da kojiput slaže svoju mamu, pa će i ovog puta slagati, sasvim naivno idem u hioskop sa Žagom od 7 do 9. Zvao ju je baš u to vrijeme kad su stepenice u polusutonu, da se njima uzdrhtala srca bez strepnje popne. Nema niko da je vidi i niko je ne poznaje u toj višespratnoj zgradi, niko se ne osvrće na one što se penju uz stepenice, jer se tu neprestano spušta i penje. Oh, doñi, umirem od želje da jednom budemo sami šaputao joj je on zagledajući se u njene velike, okrugle, somotske oči. Vole se oni već odavno, i upoznali su sve mračne kute Kalemegdana i sviju parkova, zabačene mirne ulice sa drvoredom lipa, udubljenja velike kapije, gdje šćućureni stoje parovi držeći se za ruke. Ali to je sve ulica, ljudi neprestano prolaze, koliko puta su se plašljivo pribili jedno uz drugo, i zato on hoće da ona doñe k njemu, da joj tek tamo, u njegovoj sobi, dokaže koliko je voli, koliko mu je mila. Kako on ume da ljubi. Ona voli njegove poljupce, zanose je, voli njegove ruke koje je strasno grle, njegovo snažno rame na koje naslanja svoju glavicu, taj njegov parfem sa obrijanih obraza, sjajnu i glatku kosu, koju mrsi svojim prstićima. Oh, ona ga voli, i ne misli da ga vara, i čezne da ceo život provede pored njega da se jednog dana nazove njegovom ženom. A on? Da li i on ima iste želje, taj njen Vlada, koji je uverava u svoju vrelu ljubav, ali nikad, još nikad nije spomenuo brak. I juče, kad ju je zvao sebi u garsonijeru, upijajući se u njene oči, šaputao je Ah, ti ne znaš, muškarac tek onda zavoli jednu devojku, kad oseti svu njenu ljubav i požrtvovanje. A ti mi još nisi dala dokaze svoje ljubavi, one apsolutne, bezgranične. I Bojka sada razmišlja, nešto se u njoj buni, dve suprotne misli stalno se bore. Da li je to zaista ljubav u njemu, kad je poziva, ili egoizam, instinkt, želja da je osvoji. Ne, neću da idem, govori jedan glas. A drugi, kao Mefistetele, šapuće joj slatke reci Ludo, zašto da ne okusiš slast života? Pa šta ako se i ne udaš za njega. Ne, ti ćeš se udati, ti ćeš

tek tada da ga zaludiš. Idi on te čeka... I Bojka vidi njegove oči, oseća njegove strasne usne, one tople usne koje klize po njenom licu i ustaje naglo Već je šest. Da ići će... Iz ormana dohvati najlepši kombinezon, one fine svilene čarape, sve naparfimisane Razgleda tu tamnu prozračnu svilu, blede reze kao njeno telo Poče da se oblači i najedared Sede, baci sve Ne, neću ići... Ustaje, seta po sobi onako polunaga, zastaje pred ogledalom. I tu spazi jedno lepo, fino, bujno devičansko telo... Doñe joj želja da posmatra sebe, da zbaci sve i ostane u svojoj božanstvenoj nagoti... I pred tom slikom opet je obuze želja da ide k njemu. Diže ruke iznad glave, izvi telo, ispravi se, zatvori očd i slatka drhtavica prostruja joj kroz nerve. Ići ću, moram da idem, šaputala je, i bojeći se da se ne pokaje, poče da nabacuje na sebe rublje i odelo, brzo, nervozno, drhtavih ruku, usplamtelih obraza, vrelih očiju. Još samo ruž za usne, parfem po kosi, vratu i grudima, brzo navlačenje rukavica, i krijući pogled od mame umiljato joj govori Idem u bioskop Na satu pola sedam Otvori vrata i poče da silazi niz stepenice. Pred kućom se ču zavijanje automobila koji stade, kapija se otvori, i baš kad je silazila sa poslednjeg odmorišta, ukaza se u hodniku njena tetka sa svojim sinom iz unutrašnjosti. Dolazili su u goste. Nju kao da nešto udari posred srca. Doñe joj da zaplače, ali se nasmeja nekim melanholičnim osmehom i jedva progovori Kakvo iznenañenje! Tetka je obasu poljupcima, brat je zagrli nežno, i ona morade da se sa njima vrati uz stepenice, pričajući sa usiljenom veselošću a nekom hladno jezom u srcu, sva utučena... I oseti najedared glavobolju, i jedna misao joj neprestano ključala u slepoočicama On me čeka. I zato što je sprečena da ode, ona oseti želju da ga vidi, da pobegne doñe joj da se rasplače od besa, ili da zakikoće I tetka i brat ništa ne slute, pričaju, veseli, raspoloženi, vade poklone, njena mama je požuruje De Bojkice, spremi slatko, a ja ću da skuvam kaf u... Ona baci rukavice, šešir, uñe na trenutak u svoju sobu, sede na divan, i sa njega prošaputa. Baš su morali sad da doñu! A brat od tetke, lep mladić, suplent, nije ni slutio, šta se u njegovoj sestrici dogaña, već je oduševljeno, sa nežnošću brata koji nema roñene sestre, govorio Kako si se Bojkice prolepšala, čitava devojka.

Vidi, već me dostigla. I nežno je rukom obuhvati oko ramena da bi izmerili visinu. Onda se priseti Ti si negdje bila pošla? Jeste, u bioskop šlaga Boj ka. Pa možemo zajedno da idemo, ja nisam umoran od puta, samo da se umijem I umesto u garsonijeru, Bojka ode sa svojim roñakom u bioskop. Kako imaš lep parfem reče joj brat u bioskopu, a ona se čisto zbuni, zastide pred tim svojim bratom iskrena i vedra pogleda koji se tako oduševljavao svojom roñakom. Pri povratku išli su pešice i on joj priznade da je zaljubljen u jednu devojku iz njegovog mesta i da će je uzeti. Sutra idemo zajedno da mi ti izabereš prsten. Hoću, odgovori Bojka šapatom, i oseti da je nešto steže pri srcu... Eto kako njen brat voli, hoće da isprosi, to je ljubav, a oni njen Vlada, nikad nije spomenuo prsten, već je zove u garsonijeru. I ona poče da ispituje brata o toj njegovoj devojci i njegovoj ljubavi, radoznala da čuje kako se drugi vole, je li to idealni je osećanje od njenog... A brat je pričao o vrlinama svoje simpatije skromna, idealna, inteligentna, mila devojka, baš kao ona, Boj kiča. A Boj kiča oseti nešto gorko od tih bratovljevih reci kao što si ti. Zar je ona skromna, idealna, kad se danas spremala da poseti jednog muškarca u njegovom stanu? I htede sve da prizna bratu, ali videći njegove iskrene oči, ućuta, želeći da se ubedi da je zaista takva. Ali onda poče da grdi beogradske devojke, grdeći u njima samu sebe U Beogradu nisu devojke tako idealne. Zamisli one posećuju garsonijere Brat se prezrivo osmehnu i sa nekim sažaljenjem reče Ni jedna poštena devojka ne posećuje garsonijere. A je 1 bi se ti oženio devojkom koja bi te posećivala u garsonijeri? Nikad odgovori oštro brat muškarci se nikad ne žene devojkama koje im dolaze u stan. To su njihove zabave, a one su lakoumne kad idu na noge muškarcima i toliko se ponižavaju. Devojka mora da ceni sebe i muškarci će je više ceniti... Dugo je još Bojka razgovarala sa svojim bratom, i kad se nañe sama u svojoj sobi, ona oseti da joj je nekako lako i lepo na duši, i ona neprekidna misao On te čeka, on se nervira sad iščezne i doñe druga, kao prekor Ni jedna poštena devojka ne posečuje garsonijeru Jeste, ja je nisam posetila, i zato mi je lepo u duši... Ona leže, i opet je zaokupi ona rečenica Muškarci

se ne žene nikada devojkama koje ih posećuju u garsonijeri. I Bojka oseti radost što nije otišla, i oseti slast što je on možda patio. Ako, neka pati. Zašto on mene ne prosi? A, drugačija ću ja sada biti. Sad ja imam brata, koji zna razobličiti muškarce. Ali osećanje ljubavi opet je obuze, njena čula su treperila. Da, ona ga voli, tog Vladu, sa njegovim lepim plavim očima, no sad će ga mučiti, kinjiti, sad će ona umeti da se drži osebe. Šta on misli? Da će ga ona posetiti u garsonijeri? Neka se samo usudi da je pozove I san poče da joj sklapa oči i ona utone u slatko ljubavno uljuljkivanje Oh, što te volim malo moje Sutradan ga srete na ulici. On joj priñe ozbiljan i držeći je za ruku, upita je strogo, kao da je nešto uvreñen Zašto nisi juče došla? Hoćeš da me vučeš za nos! Ona otrže ruku, pogleda ga hladno i odgovori sa dostojanstvom, prelazeći na vi. Vi se jako varate ako ste i jedan trenutak pomislili da ću doći u vašu garsonijeru. Vi ste me uvredili samim tim što ste me pozvali, jer ste dokazali da me uvršćujete u onu kategoriju devojaka koje posećuju garsonijere. Zapamtite što ću vam reći Ni jedna poštena devojka ne posećuje garsonijere I okrete se pa poñe brzim korakom, a Vlada za njom, sada već umekšan i moleći je Slušaj, Bojka, ja nisam mislio da te vreñam, boga mi, ja te toliko volim Bojka ga prekide. U vašu ljubav ja više ne verujem i sad mi je jasno kakav ste mladić. I brzo se udalji. Videla ga je tek nakon tri dana na Kalemegdanu, oko sedam sati. Išla je sa svojim bratom. On se trže kad pokraj nje ugleda muškarca, baci na nju brz pogled a zaustavi duži na njenom kavaljeru. Posle se vrati još jednom, drugi put, ne skidajući pogled s tog nepoznatog mladića, i ona oseti ljubomoru u njegovim očima. I da bi ga još više najedila, sa nekom slašću, veselo je raz156 govarala sa svojim bratom, sasvim blizo uz njega, tako da je njena ruka uvek dodirivala njegovu. Vlada je sve to video, i nenaviknut da je viña sa muškarcima, pošao je za njima. Ona je osećala da ih on prati i njena veselost se udvostruči, pričali su i smejali se celog puta. Kad je ušla u sobu, ne upali odmah svetlost, već pritrča prozoru i spazi Vladu kako stoji pred kućom, gledajući njene prozore On sad pati, mislila je sva srećna. Ako, tako ti i treba Valjda me voliš. Jeste, mnogo me voliš. Zašto

me ne isprosiš, ovako kao moj brat? Nego Doñi u garsonijeru, pa da vidiš kako ću te posle voleti. Voleo bi me kao i druge koje te sigurno posećuju I kroz tu njenu zluradu veselost mešala se i ljubav i ona mu je tepala i šaputala Oh, što te volim, kako bih poljubila tvoje plave oči. On je stajao čitavih pola sata, i onda se lagano udalji, a Bojka ga je gledala i mislila Neću još da mu kažem da mi je ovo brat, mora da je sad strašno ljubomoran, kad je video da je sa mnom ušao u kuću. Ta mučenja su trajala tri dana, jer se Bojka trudila da je nikad ne sretne samu. Nije mogla više da izdrži i pošla je sama I onda, ta scena! On je samo ćutao, dok nisu zašli u jednu pustu ulicu, tad ju je dušmanski uhvatio za ruku, stegnuo joj prstiće da je vrisnula, i kroz zube je pitao Ko je onaj što se s njim šetaš? Ona oseti da je gospodar situacije i progovori začikujući ga. A što se to tebe tiče? Ja nisam dužna da ti o sebi dajem račune. Nisi ti jedini mladić kojem sam draga. On se razbesni, sav je drhtao. Obuze ga gnev i steže je za mišice Ti nekog voliš? Tako, dakle? To je tvoja ljubav Jeste, možda, volim, i to idealnog mladića koji neće tražiti da mu dokazujem svoju ljubav u njegovoj garsonijeri. On je steže u naručje i još uvek gnevan besneo je šapatom Lažeš, ali ja ću saznati ko je to, neću dopustiti da me izigraš Ja sam tebe uvek voleo i sad te volim. Da volim te, ludo te volim, ne dam te nikom, razumeš li nikom I stežući je počeo je da joj ljubi lice, oči, vrat. Ona oseti kako malaksava, pruži ruke, htede da ga zagrli da mu prizna, ali se trže, jer vide, da bi sve bilo izgubljeno, i dopade joj se kako on pati, jer u toj njegovoj panj i ona oseti svu silinu njegove ljubavi.. Bila je srećna, ushićena, a opet je preseče jedna misao Pa zašto me ne isprosi kad me voli? I lako se izvi iz njegovog zagrljaja i odgovori hladno Hoćeš da znaš ko je taj mladić? Dobro, priznaću ti. To je suplent iz unutrašnjosti s kojim me je tetka upoznala. Ja sam mu se mnogo dopala i on me prosi. On pusti ruke, zagleda se u nju ukočenim očima, crne ženice raširiše se i oči mu postadoše gotovo crne Hoćeš li ti da se udaš za njega? Ne znam ništa odgovori Bojka Hajdmo Ona poñe, on ostade naslonjen na jednu lipu, nepomičan. Bojka se okrete, zovnu ga

Hajde, nećeš tu valjda stajati Priñe mu i zagleda mu se u lice On je teško disao. Šta ti je? šaputala je Bojka i osećala kako joj uzbuñenje prekida dah... Odlazi! viknu on. Neću odgovori ona prkosno. I priñe mu još bliže, spusti ruke na njegova ramena. On je prezrivo pogleda! Sve ste vi žene jednake. Vi ste gore od muškaraca. Ne umete da ocenite ljubav kod jednog čoveka A koliko sam ja tebe voleo I onda se razbesni Pa dobro, udaj se, ja ti neću smetati, želim ti sreću A govoreći to stezao je rukama, tražio njene usne, ljubio je, grizao. I Bojka mu klonu na grudi, zagrli ga strasno, poče da mu uzvraća poljupce i da šapuće Lagala sam te, sve sam lagala. Taj mladić mi je brat od tetke, upoznaću te sutra sa njim... Posle tih reci Vlada nije mogao da je pusti iz zagrljaja. Ljubio je, tepao, lud od sreće, govorio je u zanosu I ti misliš da bi ja dopustio da se ti udaš za njega Nikome te ne dam, ti ćeš biti samo moja. Posle nastadoše šetnje u troje, i nije prošao ni mesec dana Vlada zaprosi Bojku. I kad joj je metnuo prsten na belu ručicu, priznao joj je. Da si došla k meni u garsonijeru, nikad te ne bih uzeo za ženu. Bilo mi je krivo kad nisi došla, ali sam bio srećan i govorio sam sebi Vidiš ona nije kao druge devojke koje odmah potrče u stan muškarca čim ih pozovu. I kad si mi ti sutradan očitala onu lekciju, bilo me je stid, jer sam uvedeo kako je od mene bilo nisko što sam te pozvao, i da si ti idealna devojka... A Boj ka se smeškala i nikad, nikad, čak i kad se udala nije mu priznala, da se spremala da poñe u garsonijeru, i da ju je sprečio samo jedan slučaj dolazak njene tetke, brata i njegova lekcija o devojkama koje posećuju garsonijeru. Ne, neka, mislila je Boj ka, neka uvek ostane u uverenju da sam bila idealna, a moje iskustvo možda će poslužiti drugim devojkama.

PLAVI CVET Stao je na prozor da popuši cigaretu. Prošlo je šest. Ulica u otmenom kvartu. Sve mirno. Samo laki sušanj

lipa, cvrkut vrabaca, neki auto i u daljini piskavi zvuk sirena na lañama. Poneka dama ide užurbano. Kuda li idu sve ove žene? U šetnju, na randevu? Sigurno svaka za svojim ciljem. Sad se pojavi nekoliko devojaka, starije, mlañe, muškarci... To se vraćaju činovnici i činovnice. Sirota bića. On, zasićeni monden i rentijer, gleda ih sažaljivo. Svakog dana odlaze i vraćaju se kao automati. Osete li te žene radosti? Eno one dve razgovaraju, smeju se. Ko zna, možda su i srećne. Sigurno srećnije od njega. On je zacićen svih uživanja... Lep je i bogat. Dva atributa koji osvajaju. Sve bi ove žene osvojio. Zato su mu dosadne. I ove činovnice mu dobacuju poglede. Za njih bi on bio glavni zgoditak na lutriji. Zašto ni jedna ne proñe a da ga ne pogleda. Svaka se upija pogledom raširenih ženica, nudi se, moli... Bedna stvorenja! Jutros je posmatrao jednog vrapca. Svako jutro dolazi na lipu ispred prozora. Cvrkutao, cvrkutao, zvao vrabicu a ona ćelo jutro nije htela da se pojavi. Nasmejao se. Svuda u ptičjem i četvoronožnom svetu, ženke su ponositije. Samo ženke ljudskog roda nemaju ponosa. Da je muškarac ćelo jutro pevao i udarao u gitaru pred prozorom žene, ona bi se bar deset puta pojavila. A vrabac već promukao, a ženke nema. Eto, večeras, ima randevu. Otmena dama. Viñaju se u tom svetu salona, fantastičnih lustera, koktela Ona je prva bacala na njega duge poglede, sa pauzama ćutanja, udešavala istrajno sastanke na žurevima prijateljica bila mu sreća u kocki, sedeći kraj nega i opijajući ga parfemom duboko dekoltovane haljine pozivala ga u pozorište da bude onaj treći u loži, zbog kriterijuma, iza muža, i to onih večeri kad je on posle prestave imao poslove u klubu, da bi on zauzeo njegovo mesto u automobilu Nije izrekla nijedno ne, a sa kakvim plamenom u očima prošaputala je da. I umesto da mu da zlatan ključić svog salona, ona večeras dolazi u njegovu garsonijeru. Zašto baš ona dolazi k njemu? Da vidim vašu garsonijeru. Ah, to mora biti interesantno, taj momački kutić, kao u francuskim romanima. Verujte, nikad nisam videla garsonijeru Nije videla Ha! Ha! Žena je najfrivolnije biće. Ona je stvorena od hipokrizije, perfidnosti, umiljatosti, ljubomore i besa. Svaka je u isti mah mačka i tigrica Umiljato naslanja glavu na rame muškarcu, a sprema nokte da mu ih zarije u mišiće čim pomisli da je ostavi. Sit je scena, besa, gneva, ljubomore, laži, te najveće laži, koju žena nameće svakom muškarcu Nikoga nisam volela kao tebe. To su mu sve kazale, njemu, u garsonijeri, a ko zna u koliko još garsonijera, na koliko ramena mužjaka. Njega je zabavljala ta njihova laž koju one predstavljaju kao istinu, pružajući sve te laži kao ukusne bonbone, koje muškarci lako gutaju.

I večeras mu se ne ide na sastanak. Da li da je ostavi, da je ismeje? Ne, on je otmeni gospodin, on to neće učiniti. Ali će joj se osvetiti zbog tog lakog osvajanja. Zna, sigurno, da će sutradan odmah doći telefonski poziv Dvosmisleni razgovori koji treba da sadrže nežnost i se162 ćanje Onda će doći poziv. Orla želi da ga vidi. Neke imaju drugu taktiku. Posle sastanka se ne javljaju. Hoće da studiraju muškarca. Da vide koliki je efekat ostavila na njega, koliko on može da bude bez nje. Izbegavaju susret Ova, večerašnja nije takva. On predoseća da će ga juriti. I oseća slast da je napusti. Koliko ih je napustio. Neke su odlazile sa tugom, druge sa histeričnim plačem, treće sa željom da se svete, četvrte rezignirane, navikle na takav finale, pete gorde Tih posljednjih još se pomalo seća. Ove druge sve se stapaju u jedan lik, koja personificira frivolnost. Ne seća im se ni imena. Tako ih je mnogo bilo. Još otkada. Od petnaeste godine. Prve su bile prijateljice njegove mame. Za kojima je uzdisao. Naparfimisane dame finih ruku, i on je osećao mekanost njihove kože kad su ga milovale kao dečka po obrazu. Osećao je da to nije materinski zagrljaj već ženin, čulni i blaziranih žena, kakve su bile sve prijateljice njegove mame, lakomislene, bogate i besne On je njih zabavljao, uzbuñivao svojom lepotorn, voleli su njegovu dečačku zabunu i naivnost, plamen u licu i uzavrelost očiju I prva žena u njegovom životu je bila mamina prijateljica. Imala je crven buduar, crvenu svetlost, crnu velursku haljinu, zlatnu kosu i vrat slonove kosti. I posle je opet dolazila njihovoj kući, milovala ga pred mamom materinski, a krišom, bestidno, grizla mu rumene usne, i posle se zabavljala sa drugom gospodom, a on je plakao od ljubomore, od strasti, sačekivao je pred kućom, kucao uzalud na njena vrata i vraćao se očajan kući posle sobaričinih reci Gospoña nije kod kuće Sad više ne pati. To je doba prošlo, a sad bi želeo patnju koju ne ume ni jedna žena da mu zada. Takvu bi ženu mogao zavoleti, onu koja bi mu zadala bol. Puhor sa cigarete pade na jedan plavi cvet i oprlji mu nežne listiće. On baci poslednji ostatak i htede da se skloni sa prozora... Pogleda još jednom niz ulicu i tada opazi jednu tanku siluetu... Išla je zamišljeno, nešto plavo, zlatno, sivo, i belo Baš da je vidim Namesti se na prozoru, očekujući onaj uobičajeni pogled što mu trenutno dobace a on uvek pročita Ala si lep! Silueta se približi. On vide lepu mladu devojku, plavih zamišljenih očiju, pepeljastozlatne kose, nežna tena, u sivom poput neke madone. Njegove oči se nasmešiše

i upraviše na devojku očekujući njen pogled, ali ona je išla gledajući neodreñeno preda se, zamišljena, sva bela i plava. Proñe pokraj njega i ne pogleda ga... Gle, kako se pravi važna kao neka svetica, pomisli on sa osmehom i okrene glavu za njom proučavajući ćelu figuru, one fine kukove ispod zategnutog mantila, koji su se lako njihali, pokazujući svoju čvrstinu i elastičnost, oble listove koji su se sužavali u jedan okrugao članak bez ikakvog koščatog ispupčenja i završavali nožicom u sivoj cipelici. Sa popetica njegov pogled preñe na glavicu sa belim filcanim šeširom ispod koga su se spuštale vrlo duge plave lokne, kao na starim slikama, slične svilenim spiralama. Interesantna mala, prošaputa mladić i skloni se s prozora. Spremajući se za randevu opet se setio male... Kao neki plavi cvetić... Čudnovato, nisam je nikad video. Divan ten, i tako lep nosić, a oči zamišljene i gorde I izañe mu pred oči ova večerašnja njegova dama, našminkana i stilizovana, sa očima produženim krejonom čak do kose, očupanih obrva, i onih drugih iznad pravih, koje su se mogle izbrisati. Imao je želju da joj smakne sav ruž i krejon i da vidi kakva bi onda izgledala... Sigurno kao one dečje lutke s kojima se one nemilosrdno igraju. Sutradan je opet stao na prozor Da li će proći plavi cvet? pomislio je jednog trenutka. I ona se opet pojavila. Mora da je neka činovnica. Sad ću da vidim da li će me pogledati. Uzeo je jedan cvetić iz vaze i počeo da ga kida. Hoćeneće, hoćeneće, hoće Ali devojčica proñe i ne pogleda ga. Pazi kako se ovo dete drži gordo, kao da sam ja neka beznačajna malenkost, koja se i ne opaža na prozoru. Možda je zaljubljena, pa uvek misli na njega. Ženama nikad ne treba verovati, čak ni kad se prave svetice. To im je nekad taktika, i to najprepredenija Ko zna kako je prepredena ova mala. Devojčice su nekad perfidnije od starijih dama Proñoše dva dana, lepi mladić nije ni mislio na svoj plavi cvet I jedno pred veće, baš kad je izlazio iz kapije, devojčica naiñe, čisto se sukobiše, i ona podiže glavu, i pogleda ga naivnim, toplim plavim očima, bez koketerije, tako čistog plavetnila u očima kao proletnje nebo... On zastade, okrete se za njom, htede da poñe, da je prati, ali se predomisli Koješta, sve su iste... Ali ipak, sve do ćoška mislio je na malu plavušu. Na Terazijama ju je već zaboravio. Sutradan, izjutra, stao je na prozor. Plavi cvetovi tako su bili lepi u bašti, uzdignute krunice, a on, nehotice, gledajući njih, seti se plave devojčice I u istom trenutku, ona opet proñe pokraj njegovog prozora

Ovo je neka činovnica... Sirotica, svakog dana mora na dužnost. Šteta, ovako lepo dete da se muči nad aktima. Vredelo bi imati je za ljubavnicu nekoliko meseci. Šta je to baciti na nju deset hiljada mesečno. Vidi se da nema ni odela. Uvek ovaj isti mantil i šeširić I on poče da je svlači i oblači. U elegantne toalete. Zašto da ne pokušam, prolazi ovuda svakog dana? I on poče da je namerno čeka na prozoru. Ali plavi cvetić ne obdari ga ni jednim osmehom. Proñe, baci na njega brzi pogled, ali u tom pogledu nije bilo neke veće pažnje ili zainteresovanosti. To je počelo da ga interesuje. Dosad nikad nije osetio kod žena da bi se odupirale njegovim željama. Smatrale su ga za bogatu partiju i svaka bi bila srećna da postane njegova žena. A kada to ne bi uspele, zadovoljavale su se da budu njegove metrese, jer je on umeo da im nadoknadi osujećene planove o braku bogatim poklonima. Iako je davao utisak blaziranog čovjeka, često je govorio svome najboljem drugu Oženio bih se najsiromašnijom devojkom kad bih znao da me iskreno voli, da ne žudi samo za luksuzom, već se udaje mene da usreći. Ovo lako osvajanje i luksuzni prohtevi ubili su u meni veru da žena može iskreno da voli. Dragi moj, to ćeš danas retko naći govorio mu je drug Žene danas u čoveku vole luksuz i provod koji im on može da pruži. Ti si zato interesantan jer znaju tvoju novčanu vrednost. Bez rente, tvoje lepe oči ne bi imale nikakve važnosti. Ti bi onda bio lep dečko, objekat njihovih čulnih kaprica, koga bi napustile čim bi se pojavio drugi koji bi umeo njihovu lepotu da uokviri skupocenim krznima, nakitom i stilskim nameštajem. Srećan si što si udružio lepotu i bogatstvo, i žena neće sa odvratnošću ljubiti tvoje usne. Ali dok znaju da si bogat, tvoja je interesantnost u bogatstvu. A ona mala plava sigurno ne zna da sam bogat, pomisli mladić. I on oseti želju da se s njom upozna Pratiću je jednog dana. I poñe za njom Mala oseti iza sebe ravnomerne korake. Ubrza svoje, i on ubrza, ona se okrete jednom, on je stiže i progovori, uobičajeno i šablonski Pardon gospoñice Šta, želite, gospodine? ozbiljno zapita devojčica melodičnim glasom, Želeo bih da se sa vama upoznam Oprostite, gospodine, ali ja ne pravim poznanstva na ulici. I meni je neprijatno, gospoñice, što moram da se upoznam na ulici, ali drugog načina nemam

Tako se svi muškarci izvinjavaju Znam, i drugi su vam prilazili sa istim željama Pa svakoj devojci prilaze muškarci i prate je, samo svaki ne uspeva A u koje ćete mene ubrojiti u one što su kod vas imali uspeha ili neuspeha? Gospodine, vi ste me rñavo razumeli. Kod mene ni jedan muškarac nije imao uspeha, niti dopuštam da mi priñe na ulici.. Iznenañuje me vaša strogost, a vaše su oči tako umiljate da nikad ne bih mogao pomisliti da ste tako energična devoj čiča Devojčica ubrza korake a on neprestano pored nje. I onda se nasmeja Pa vidite, mi razgovaramo, iako se nismo upoznali. Dopustite da vam se prestavim Ja sam Momčilo Popović Plavi cvetić je stajao zbunjen. Verujte gospodine, ja nikad ne pravim poznanstva na ulici. Moji roditelji su veoma strogi... Zar mi nećete reći svoje ime? To mogu... Ja se zovem Krinka. Kako neobično ime! Odgovara i vašoj lepoti, nežnoj kao krin Zbogom, gospodine Molim vas, dopustite da vas još malo otpratim Dobro, ali samo do onog ćoška Dalje od tog ćoška neću učiniti ni jedan korak Vi ovuda prolazite svakog dana. Jeste li uposleni? Da, ja sam daktilografkinja Sigurno je dosadno svakog dana ići na dužnost. Zašto dosadno? Zar vi niste u službi? 0, imam i ja, razume se... Ja sam advokatski pripravnik šlaga on ali mislim da je dosadno ceo dan kucati na mašini. Navikla sam pa mi nije nimalo dosadno. A bolje je da nešto i zaradim. Sebi za toaletu. Moj tata nije bogat, on je... činovnik govorila je devojčica iskreno, kao nekom poznaniku, sa iskrenošću žena srednjeg staleža. Sirota mala, mislio je Momčilo. Zar ćelu platu zadržite za sebe? Ne, odnesem je mami, jer ne bi imalo smisla da zadržim sebi za toaletu sedam stotina dinara. Pa vi ste uvek elegantni govorio je Momčilo, gledajući je. Ah, zar je to neka elegancija? Ja i ne tražim luksuz, nisam na to navikla. Ali evo, mi smo došli do ćoška. Zbogom. Zbogom prošaputa mladić, ljubeći joj ručicu Hoćete li mi dopustiti da vam opet priñem? Verute, ja ni s kim ne šetam. Baš zato što ne šetate, učinite meni to zadovoljstvo.

Ne znam... Ja vas i ne poznajem, gospodine. Ko zna kakav sam ja mladić, hteli ste reći? Imam pravo sve da mislim A meni dopustite da mislim kako ste vi vrlo skromna i simpatična devojčica, kakvih je malo u Beogradu. Lepoj devojčiči taj kompliment je vrlo polaskao i ona se veselo udalji. Tako su se upoznali. Posle je došao drugi susret, treći, četvrti, ali uvek isto, malo praćenje do ćoška Zvao ju je nekoliko puta da s njim prošeta da odu u Topčider, ali ona za te šetnje nije htela ni da čuje. Njega je iznenañivala tolika ozbiljnost. Ona je verovala da je on advokatski pripravnik, znala je samo gde stanuje kao samac, ali nije slutila da je on nekakav bogataš, nije imala ni gde da se raspita. Njene nežne zamišljene oči dobivale bi još više topline kad bi se s njim srela. On je to opazio i bilo mu je prijatno. I taj zasićeni monden poče da proučava njena osećanja, zabavljala ga je ta sirota mala, drugojačija od sviju mondenki, a ipak komplikovana zbog te svoje gordosti, ozbiljnosti, straha od života i nepoverenja. Imala je prirodnu bistrinu, što se opažalo po njenim odgovorima na svako njegovo pitanje, skromno obrazovanje, napabirčeno raznovrsnom lektirom, lepe manire, uroñenu otmenost, ukus u jednostavnom oblačenju i veseo karakter malo osenčen sentimentalnošću. Kad je devojčiču prvi put ugledao imao je želju, kakvu imaju svi muškarci, svesni svoje neodoljivosti, da je osvoji, kao i druge žene. Sada kad ga je ona počela zanimati, te želje su se povlačile, zamenila ju je neka vrsta sažaljivosti pred siromaštvom te dobre i naivne devojčice, koja mu se nije približavala koketerijom, nego s mnogo vere da je on dobar mladić, srednjeg staleža da radi od jutra do mraka, i tek predveče ima vremena da prošeta. I dok bi se po salonima razapinjale mreže i kćeri i majke da ga ulove, ova mala nije ni jednom rečju napravila aluziju na udaju, čak nije smela da pokaže svoja osećanja Njemu su bile dosadile žene koje su mislile da doñu do braka preko intimnih veza, dok su se druge predstavljale devicama, a očito govorile svojim držanjem Možeš da me osvojiš samo venčanjem Krinka nije bila ni jedno ni drugo. Ona je osećala zadovoljstvo što je on prati, pocrvenela bi od njegovih komplimenata, ali se nije bacala u naručje, nije tražila osenčane aleje, nije nikad zakazivala randevu, već sve ostavljala slučaju, a te slučajeve je tražio osećajući zadovoljstvo da je sačekuje. Mirio se sa malom šetnjom, samo do ćoška, počeo da se zanosi tom lepom devojkom, u skromnom mantilu, uvek istom, i govorio je svom drugu

Boga mi, zaljubljujem se Zar ti okoreli grešnik, pa da se zaljubiš smejao se njegov drug. Jedno posle podne dok je čekao devojčicu, odjednom je ugleda. Bila je u novoj toaleti. Od zagasito zelenog štofa sa šeširićem u istom tonu. Ta promena ju je ulepšala još više pa ju je on gledao nekoliko trenutaka. Krinka je sve blistala od zadovoljstva, kao svaka žena u novoj haljini kad oseti da se dopada Kako ste divni! A zašto mi ne dopustite da vam učinim neki poklon? pitao je bojažljivo. Poklon? Od vas? Kako bih smela odneti kući? I mene bi to ponižavalo. Njega su ushićivale te reci. Sećao se drugih žena koje su same tražile poklone i primale ih isto onako kao što prostitutka prima novac. Prošla su već tri meseca otkako se poznaje sa devojčicom, a još je nijednom nije poljubio. To se dogodilo jednom na Kalemegdanu. Dogovorili su se da se tamo sastanu. Bio je proletnji dan, april mesec. On je čekao u jednoj povučenoj aleji, kad se ona pojavi. Sve u plavom. Opet nova toaleta! iznenadi se on. Krinka je išla nasmijana, očekujući njegov usklik divljenja, ili neki kompliment. A on ju je gledao ozbiljno, poljubio hladne ruke, i seli su na klupu Ćutali su. On je počeo da sumnja. Otkud njoj nove toalete? Pogledao je hladno haljinu i sa istom tonom hladnoće rekao Imate lepu haljinu... To je skupocen materijal. Vama se, izgleda mi, ne dopada govorila je tužno devojčiča ne sluteći ništa o razlogu njegove sumnje, već razočarana što nije napravila onakav utisak kakav je očekivala. Naprotiv, vrlo mi se dopada. Slaže se sa vašim očima i kosom Onda je dodirnuo rukom materijal i naročito podvukao Skupocena tkanina. Krinka se nasmejala O, nije to tako skupo, kako vi mislite. Žene umeju jeftinije da se oblače nego što vi pretpostavljate. A njemu se taj smeh činio lažnim, i on se zagleda u njene plave dužice, bezazlene i tako detinjaste, i s gorčinom pomisli Da li je i ona prepredena.. Ko zna kakva sam budala? Možda me s nekim ismejava, a ja iskreni grešnik gledam je zaljubljeno kao gimnazista, verujem u njenu naivnost, i postajem idealist. Zar je malo žena koje igraju po dve uloge? Jednog ljubavnika pumpaju, oni ih oblače, a pred drugim izigravaju naivke I u njemu se probudi stari skeptik. Oseti želju da

ima ovu devojčicu, da joj se osveti, kao i ostalim ženama, da razgoliti njenu lažljivu dušu I ne misleći više, strasno zagrli devojčicu, izljubi joj usne, lice, vrat... I tu, na klupi, gotovo je držaše poluonesvešćenu u svom naručju, zadovoljan, sebičan, osvetoljubiv, slušajući cinički one reci koje govore sve žene Kako te volim, nikoga do sada nisam volela kao tebe. Pod prstima oseti fini materijal njene toalete, steže je u naručje, gnevan, ljubomoran i kroz poljupce prošaputa joj demonski Ako me voliš doći ćeš k meni... Nikad! uzviknu devojčica i skoči s njegovog krila uplakana. On htede da je uvredi Što se pretvaraš Ko ti kupuje te haljine ali ućuta, stiša se. Ti me ne voliš govorila je tužno Krinka Volim te, isto kao i ti mene progovori on ironično, ali ona, naivna devojčica ne oseti ironiju njegovih reci... Hoću da te dopratim do kuće Ali ne smeš da uñeš... Mami nisam pričala o tebi. Molim te, neću I opet se rastadoše malo dalje od njene kuće. To je bila višespratna zgrada, a ona je stanovala u parteru... On se rastade sumoran i sumnje ga nikako nisu napuštale. Krinka je u njega bila zaljubljena. Zaljubljena prvi put, srećna, i ta se sreća reflektovala u njenim plavim očima, u osmehu usana, na obrazu lica Volim ga, šaputala je dok je išla ulicom... Volim ga, pevale su sve njene dirke na pisaćoj mašini. Volim, čulo se u fijuku vetra. Opasna je prva ljubav, opasne naivne godine i neiskustvo A Momčilo je sumnjao. Volio i on, ali nije verovao. Hteo bi da ne sumnja u njenu čednost, ali zver u njemu uvek se budila, pobeñivala ono malo duše i osećajnosti, što je izazvalo u njemu ovo lepo devojče. Skepticizam prema ženama uništavao je ono lepo što je naivnost Krinkina stvarala Voleo je i želeo Voleo je toliko da bi se njome mogao oženiti, a sumnjao je da bi se mogao osvetiti. I ta sumnja ga je gonila da je osvoji. I zato je uvek ponavljao Ako me voliš doñi k meni. Jadna neiskusna devojčica! Njeno srce tako voli, njena probuñena čula čeznu. Ljubavna pesma suviše je zanosna da bi mogla naslutiti da može da doñe i onaj drugi deo, očajanje i napuštenost... Ona se boji, ona voli, strepi... Ah, tako su slatke reci ljubavi. U svakom muškarcu ima malo Mefistofela... A njegov šapat zaluñuje... I ona uvek čuje šapat Momčilovh reci Doñi, ako me voliš I ona je došla, isto onako kao i druge žene, u tu otmenu garsonijeru, gde se osećao parfem, ko zna koliko

izmešanih parfema raznih žena Ona voli, ona je srećna, šta je se tiče dalje. A on? On gleda zaljubljenim očima tu slatku devojčicu, mrsi njene svilene uvojke, ljubi sklopljene plave oči i šapuće srećan Ona je nevina. I nimalo ga ne grize savest. Zašto? On će se oženiti njome. Posle nedelju dana opet je došla. On je spremio prsten, očekivao ju je. Danas ću je zaprositi. Video je njenu belu ručicu na kojoj će blistati brilijant, sjajan kao njene ženice Nikad od njega nije još primila ni jedan poklon. I prvi poklon verenički prsten Bio je srećan. Našao sam ženu kakvu želim. Ne zna ko sam, voli samo mene. Sirota je, ali ima sve osobine da postane otmena dama. Ona je roñena da živi u bogatstvu, a koliko je prostakuša po salonima. Gospoñice će pasti u nesvest kad čuju da se ženim beznačajnom devojkom. Ah, moj plavi cvetiću, sve će zavideti tvojoj lepoti. Napraviću te malom princezom i čuvaću te samo za sebe usprkos svima Danas ću srušiti mnoštvo ambicija, u mnogim salonima biće priča i ogovaranja, za sve ću biti bogataš koji se ženi nekakvom lepom glupačom. Neće verovati da me ti, plavi cvetiću, nisi uhvatila A ja sam srećan što si me uhvatila, i ne misleći, ne sluteći, samo tvojom božanstvenom, čednom lepotom i čistim srcem Zvono zazvoni... Krinka utrča. Imala je crnu velursku haljinu pri dnu opervaženom krznom, crnu somotsku kapu, i ta somotska crnina još više je isticala belinu njenog tena. Sva je bila kao simfonija crnog i belog Plave oči zaljubljeno su ga gledale. Ona polete da ga zagrli, ali je on odgurnu, odmače se, stade u ugao sobe, prekrsti ruke, i ugušujući radost, progovori kroz zube Otkud ti ta toaleta? Pa kupila sam Lažeš zagrmi on... To ti je kupio netko drugi. Ona se zbuni, opet htede da se nasmeši Nisam kupila, u redu. Dobila sam je od neke roñake. Lažeš, Kakva roñaka! Ti me izigravaš. Ja hoću da znam ko tebi kupuje te haljine. Ti si sirota devojka, otac ti je siromašan činovnik a nosiš skupocene haljine kao neka dama. Boga mi, dobila sam od roñake.

Ne, ti mene ne možeš da uveriš grmnu on opet, dočepa je za ruke. Od mene nisi htela nikakav poklon, a od drugog primaš Znam tu vašu čednost. Ko zna koliko si pokvarena! Mislio sam da si bolja od sviju žena, a ti si gora, jer si prepredenija One bar ništa ne kriju, prikazuju se onakvima kakve jesu, a ti izigravaš naivnost. Krinka je drhtala, priñe da ga zagrli, pruži ruke Ja te volim, veruj, i nikog nisam volela kao tebe. Nisi volela nikog, je li? Tako sve vi govorite Nisi ništa bolja od drugih Ona je stajala na sredini sobe. Crvena svetlost abažura bacala je sjaj na njenu velursku haljinu. On ju je gledao, i najedared mu se učini ista, kao njegova prva zavodnica, prijateljica njegove mame. I ja, glupak, hteo sam da je prosim.. besneo je u njemu skeptični monden. Momčilo, reći ću ti sve Odlazi, neću ništa da mi govoriš... Odlazi! Ona poñe vratima, posrćući, stade. Momčilo, slušaj! Odlazi. Njeni koraci su se gubili. On se tada pokaje, otvori vrata, viknu Krinka, Krinka! Htede da sleti niz stepenice, da je vrati, ali se opet razbesni i pade na divan. Sve su žene pokvarene, sve! A Krinka je išla kao u omaglici. Nikog nije videla, išla je ugušujući jecanje, a suze su se skupljale u očima, zamaglile njene lepe dužice. U jednoj ulici srete je jedna drugarica. Oh, Krinka, kako si? Htela sam nešto da ti kažem. Pre sam te videla sa onim Momčilom Popovićem. Otkud ti njega poznaješ? Treba da ga se dobro čuvaš. To je takav pokvarenjak, bogataš, bonvivan! Taj valjda ima na svaki prst po jednu metresu... Do mene stanuje jedna otmena dama, koja s njim vodi ljubav, pre sam ih videla u automobilu. Dopratio ju je iz pozorišta... Te reci su bile usijano ulje na njenu ranjavu dušu Ona poñe žurno kući, potrča, uleti u kuhinju... Nikog nije bilo u kući, ona otvori orman, uze flašu sa sodom i nakrenu Ozlede su vrlo opasne, gospoño, i pripremite se za najgore, govorio je lekar Krinka je ležala poluzatvorenih očiju, previjajući se od bolova Mati i otac čupali su kose, udarali se u glavu Zašto, zašto da se otruje? Mama, prošaputa Krinka, nešto ću da ti kažem.

Učini mi poslednju želju, idi da zovneš jednog gospodina Ja ga volim, mama. Nemoj misliti da je on kriv... Ne, nije, on je tako dobar. On me voli.. Hoću da ga vidim još jednom. I reče ulicu i broj kuće. Posle pola časa dojuri Momčilo. Ulete u sobu, sruši se na kolena pokraj postelje, dohvati bledu ručicu Krinko, ljubavi moja, zašto si to uradila Ja te volim. Ti si sva moja sreća... Ti si jedina žena koju sam voleo Ja sam ti danas spremio prsten, hteo sam da se odmah venčamo. Evo ga, prsten, daj da ga metnem na tvoju belu ručicu Oh, ove nežne ruke, tvoje lepe plave oči.. Pogledaj me, pogledaj, nasmeši se. Oprosti mi, bio sam grub, zato što te volim On je jecao, ljubio jo ruke Oh, ja sam ipak srećna ne žalim što ću da umrem kad me ti voliš. Samo hoću da znaš otkud mi one haljine... Krila sam od tebe. Moj tata nije činovnik, već vratar u ovoj kući, a mama, ona je sirota, prala rublje u nekoliko kuća. Prala je kod jedne otmene dame Ona ju je tako volela, davala joj uvek haljine koje više nije htela da nosi, a ja sam to opravljala... Bila sam srećna što ću biti lepa, da se tebi dopadnem... Znala sam, da se ti družiš i sa otmenim gospoñicama, pa sam htela i da ja budem elegantna kao one... Nisam smela da ti kažem da su to stare haljine Tebi se sve činilo novo Zato što je tvoja mladost bila lepa, zato što je sve izgledalo sveže i novo. Zašto mi nisi kazala, Krinka. Ja sam bogat, ja bih ti sve kupio Ah, kakav sam bednik! Da tebe osumnjičim, tebe, moj lepi plavi cvete Strašni ropac i muke kidale su to lepo, naivno i čisto telo A on, taj blazirani bonvivan koji je nemilosrdno ostavljao žene, tražeći samo jednu a kad ju je našao, voleo i sanjao o sreći, morao ju je gledati u samrtničkim mukama na postelji. Sahranili su Krinku Kraj groba je stajao jedan elegantan mladić uplakanih očiju, a kad su se svi udaljili, on ostade poslednji, kleče, poljubi krst Zbogom, jedina ljubavi moja! Lepi, plavi, cvete moj!

IZMEðU TRI ŽENE Gospoña Vlatka nije mogla da doñe sebi od čuda. Sedela je na fotelji, držala pismo u ruci i šaputala Nemoguće, Seka se rastavlja, muž je napušta

Ponovo uze pismo u ruke i prelete ga Jedina moja Vlatka! Nesrećna sam, očajna i nemam kome da otvorim svoje izmučeno srce. Borko me ostavlja, hoće razvod braka. Zaljubio se u jednu mladu devojku, ona ga zanela, više me ne trpi, retko dolazi kući, a danas se konačno izjasnio za razvod. Daće mi izdržavanje koliko god budem htela, ali više me neće. A to ne mogu da preživim, bez njega ne mogu, volim ga, nikad nisam bila neverna, smatrala sam da ću ga usrećiti u braku, a sad sam napuštena. Doñi, doñi odmah ako misliš da me zatekneš u životu. Možda ti sve još središ. Uvek si bila oštroumnija od mene u odnosu prema muškarcima, a ja tek sad vidim da sam bila naivna, ne, još gore, bila sam prava guska. Nemoj da oklevaš ni časa, doñi odmah, sve objasni muža i doñi da spaseš svoju Seku. Vlatka bez razmišljanja strpa stvari u kufer i sutradan se nañe u Beogradu. Seka ju je dočekala sva utučena ali joj se na licu ipak ukaza osmeh. Bože, kako si se promenila uzviknu Vlatka. Oslabila, oči ti upale, vidi se da plačeš i očajavaš. Zašto? Najzad, ako mu nije do tog braka, neka ide. Glavno je da ne ostaj eš na ulici. On će ti dati pristojno izdržavanje. Nemate dece, što je dobro. Samo bi to pogoršalo situaciju, ako bi ih ti zadržala. Mlada si i lepa, uz to i raspuštenica. Šta onda stvaraš tragediju! Seka se požali Ne mogu bez njega. Ja ga volim. Sve sam podnosila, sve trpela. Varao me još od prve godine, a ja sam mu sve praštala, navikla na njegova neverstva, jer nisam sposobna da se sama snañem u životu. I nikoga nemam. Ni majke, ni oca, ni brata, sestre, ti si mi jedina prijateljica i sva rodbina. Ti mi ga moraš vratiti, ti si energična! Žalim što nisam kao ti. Vidiš, ja po korzu sama ne šetam, ja u kafanu sama ne smem da uñem, on je bio potpora, zaštita, i sve sam mu uradila. Zato si tako i prošla što misi imala svoje volje, što si mu uvek ugañala, a nikad zapovedala. Ja sam zamišljala da je dovoljno da žena u braku voli, da mu bude verna, dobra domaćica, da od njega ništa ne krije, da mu pripada sva Da, ti si mu toliko dala od sebe da se on zasitio. Potražio je tajanstvenost i zagonetke kod drugih žena. Nije dovoljno biti zaljubljena žena, već treba da vesto sačuvaš muža od uticaja drugih žena. A tu je potrebno mnogo više takta, čak i lukavstva i koketerije. Kako sam to mogla znati? Sasvim prosto. Ne daj mu suviše svoga srca. Drži ta malo na odstojanju, imaj svoj duševni svet za

koji on ne zna, ali mu napomeni da u tebi još ima nepoznatih misli, što će izazvati njegovu ljubomoru. Da si bar ti bila pored mene da me naučiš Ne bi vredelo. Ti pripadaš onoj kategoriji naivnih žena koje smatraju da treba da muškarcima izruče srce. I kad si to uradila, u tebi nije ostalo ništa više čime bi ga zainteresovala. Pa šta sad da radim? Kako da ga zadržim? Ne znam ni ja. Treba videti da li je to samo jedan njegov nastup ludosti ili dublja ljubav. U svakom slučaju, kad je već došlo dotle ja bih ga pustila. Oh, da sam znala da ćeš mi tako govoriti, nikad te ne bih pozvala. Ali ti mi jedina možeš pomoći. Ali ja uopšte ne znam kako bih ga odvratila od nauma. Kako? Najlakše. Učinićeš da se on u tebe zaljubi. Eto, zato sam te zvala. Seko, ti si poludela! Ti hoćeš da flertujem sa tvojim mužem, ja, koja imam vrlo dobrog muža. Živimo u uzajamnoj ljubavi a, sem toga, ja tvog muža smatram kao brata ili zeta To je sve tačno, ali ti dobro znaš da si mu i ti zapela za oko kad smo bile devojke, i meni se sve čini da se on kolebao izmeñu nas dve, i da ti one zime nisi otišla u Niču, možda bi zaprosio tebe. I sad ti hoćeš to da iskoristiš i probudiš njegove uspavane simpatije Meni je to neprijatno, ali tebi za ljubav pokušaću... Samo, draga moja, ti zaboravljaš da nam nije dvadeset godina. Moj muž je uvek pun oduševljenja za tebe, verujem da ti neće odoleti ni sada... Zar nije bolje da se zaljubi u tebe i zaboravi tu mladu devojku. Ti mi ga nećeš oteti, posle ćeš mi ga vratiti. Pitanje je da li ću ga uspeti odvojiti od te devojke. Ko zna koliko ga je zaludela. Eno Borka, čini mi se da dolazi! Jest, on je... Učini mi to, slatka Vlatkice, zaludi ga, rastavi od te devojke! U predsoblju se čuše koraci i bariton. Vrata se otvoriše i pojavi se visok, crnomanjast gospodin snažnih ramena, lepe glave sa talasastom kosom i finim profilom. 0, otkuda vi Vlatka? Kakvo iznenañenje! Prijatno ili neprijatno? upita vragolasto Vlatka. Vi ste nam uvek draga gošća, više nego to I meni je zaista milo da vas vidim. Uvek lep, uvek mlad Recite mi šta to radite da izgledate tako sveže? To je najbolji dokaz srećnog bračnog života... Uverena sam da možete zahvaliti svojoj ženici što tako

lepo izgledate. Samo što je opasno kad žene tako neguju svoje muževe, jer oni druge žene dovode u iskušenje Da nisam udata, boga mi.. Seko, molim te nemoj da budeš ljubomorna, ali verujte bila bih u opasnosti da se u vas zaljubim Sva sreća što me moj muž ne čuje Uvek ste mi bili simpatični... Čak sam verovala da ste bili i malo zaljubljeni u mene Jednom sam bila malo ljubomorna zbog onog karanfila. Sećate li se? Sećam se ja progovori veselo Seka. Meni je kupio crvene karanfile a tebi bele. Ljubav i prijateljstvo nasmeja se Vlatka. A prijateljstvo je nekad jače od ljubavi... A i ljubav je najlepša kad je obojena prijateljstvom. Ja uvek uživam u vašoj bračnoj sreći i često vas ukazujem mužu za primer... Jeste li još uvek onako galantan kavaljer prema ženi kakav ste bili u početku. Ili se i vi držite redosleda zaljubljenost drugo strast treće ravnodušnost četvrto nepažnja De recite, šta ste poslednji put kupili ženi? Reci mi ti, Seko! Kupio mi je kupio ne mogu sve da nabrojim, pa puno mi je stvarčica nakupovao Posle podne idemo da kupujemo. Ja za mene, vi za vašu ženu Znači, da ste zbog toalete došli, a ne zbog nas peckao jeBorko. Hoću da budem elegantna kako bih sačuvala renome iz devojačkih dana i vaše simpatije Dakle, hoćete li s nama posle podne u šest u kupovinu. Ja mnogo polažem, Borko, na vaš ukus U šest? Da, mogu, biće mi pravo zadovoljstvo. Pa sad ne znam da li će vam biti zadovoljstvo, ali vi kao kavaljer podnećete torturu obilaska trgovine. I spremite se da budete opljačkani... Seka i ja hoćemo podjednako da se snabdemo toaletama Sjajna je ova vaša Seka Samo je nešto bleda. Znam, to je od kure mršavljenja. Uvek je mnogo polagala na liniju Okreni se da te vidim... Pritegni taj penjoar. Pogledajte, devojčica. Više od dvadeset godina niko joj ne bi dao Jedinstven ste vi par I uvek je dosadno zaljubljena u vas Čim sam došla, ona odmah Moj Borko, moj Borko! Dosta, molim te, sa tim tvojim Borkom Sad ću da ti malo otmen muža U kabinetu zazvoni telefon i Borko otrča... Zlatna si, Vlatka! Hodi da te poljubim uzviknu Seka. Samo tako produži... Vidiš, prosto sam ga zbunila. Te dobar muž, te ti si srećna žena! Pravicu se kao da mi ti nisi ništa kazala o razvodu braka, ali znaš držaćemo ga uvek uza se. A ti nemoj da praviš tugaljivo lice. Samo se smeši. On

se već oseća krivac, i znam da bi mu bilo neprijatno kad bi znao da ga ti ogovaraš. Nego, ja ću se praviti kao da verujem da si ti najsrećnija žena. Neka on prvi pomene razvod braka... A ja ću se tada zaprepastiti. Upotre183 biću svu svoju žensku strategiju... Mi smo žene veći psiholozi od muškaraca. Iz kabineta se čuo telefonski razgovor. Alo! Alo! Ah, to ste vi, dragi moj! Da, na telefonu. To je ona uzviknu Seka. Svakog dana ga po dva tri puta zove telefonom, a ja to slušam. Obraća joj se kao muškarcu. Nemoj samo da se nerviraš Većina muževa su takvi. Danas je veran muž pravo čudo. Samo svaki ne pravi glupost i ne razvodi se, nego čuva kuću i ženu. Alo! Posle podne u šest? Zauzet sam, verujte. Vidiš, zove ga na sastanak Ne brini, baš ćemo joj pokvariti sastanak. Alo! Gde da doñem? U klub? Klub, to je njegova garsonijera... Eto, vidiš šta sve podnosim... Neka, neka, ostavi to meni... Borko se pojavi. Ah, draga Vlatka, vi ćete me izviniti za šest. Upravo me pozvao prijatelj u klub. Ima neka neodložna posla. Nema tu nikakvih izvinjenja. Vi pretpostavljate prijatelja meni... Neću ni da čujem. Jedino vam mogu dati malo odsustvo od pola sata. U pola sedam ima da se nañete sa nama Čekajte da vidim Šta, ni jedne sede u kosi.. Kosa vam je kao griva I svojom lepom iznegovanom rukom Vlatka ga pomilova po kosi. Dakle, pristajete u pola sedam? govorila je gledajući ga koketno. Borko je uhvati za ruku i prinese je lagano usnama. Kad vi zapovedate, moram da se pokorim... On ode a Vlatka se ušeta sobom. Vidiš, ipak uspeva naša strategija. Ne možeš sve tek tako da presečeš. Danas smo uspeli da im prekratimo HHB randevu, jer on se sigurno ne bi vratio ko zna do koliko sati. A to će možda imati i drugih posljedica. Ona će se ljutiti, plakati, a to je potrebno. Žena pokazuje svoj karakter u srdžbi. Dok su umiljate, one se kriju. I muškarac treba uvek da ih naljuti da bi ih upoznao A posle ću ga naterati da i tebi štogod kupi... I još nešto. Kad donesemo stvari kući, ti ga poljubi, a ja ću mu polaskati za pažljivost prema tebi... Dve prijateljice se zagrliše i odoše da se spreme za izlazak. Kući su se vratile dockan, obadve vesele. Paketi su

ih čekali kod kuće. Veče je prošlo prijatno u živom razgovoru. Vlatka govorila najviše, sipala komplimente, pevušila, svirala na klaviru, vrlo lepa i zavodljiva u svome prozračnom domaćem negližeu, uvek ističući lepotu Sekinu, koja kao da se te večeri preobrazila Kad su se pred spavanje opraštale, Seka joj dobaci Ovo je prvo veče za ove dve godine koje je ovako proveo kod kuće. Sutradan, posle doručka, Seka izañe da se s kuvaricom dogovori o ručku, a Vlatka ostade sa Borkom. On je pušio a na licu mu se videla sumornost. Osećalo se da ima nešto da joj kaže. Vlatka to spazi i zapita ga Zašto ste tako neraspoloženi? Da, neraspoložen sam, pogodili ste, jer imam da resim jedno teško pitanje. Ne znam da li vam je poznato? Ja se od Seke razvodim Psihološki lukavo, Vlatka raskolači oči i pogled zadrži na njemu, nekoliko sekundi ostade bez reci, i s mukom prošaputa. Šta kažete? Razvodimo se. Ama je 1 to moguće? Seka mi ništa ne kaže... Zar vas dvoje, tako srećan brak Dala bih život da ste najsrećniji par. Ostavite, vi se to samo šalite. Kakav razvod? Pa zašto? Je li vas ona prevarila? Ona je divno stvorenje. I vi isto tako, vi ste savršen muž... Na žalost, to je tačno, ali svako za sebe Ona je lepa žena, dobra domaćica ali ja u ženi tražim nešto više. Vi ste, Vlatka, inteligentna žena, vi ćete me razumeti. Volim vama da se ispovedam, potrebna mi je vaša pomoć, da je ubedite kako treba da se razvedemo. Ovakav život je nemoguć Ja je zanemarujem, napuštam je i kao pošten čovek smatram da je to nedostojno. Bolje je razvesti se, nego podnositi ovakvu situaciju Pa šta je stvorilo ovakvu situaciju.. To me interesuje. Recite iskreno Jeste li zaljubleni? Jesam. I natrag ne mogu. Posredi je lepa devojka. Ona me je očarala i ja sam u vlasti njenog duha i privlačnosti i ništa me više ne može vratiti mojoj ženi Naš bi život bio jedno veliko mučenje. Budući da sam u mogućnosti da joj osiguram život, zašto da patimo jedno pored drugog. Vi ste iznenañeni, ne možete da verujete, možda nalazite da muž nema pravo da napusti ženu koja je u očima sveta pravo savršenstvo. Ali ima u braku nečeg dubljeg o čemu svet ne zna, muž nije uvek kriv što se udaljuje, gubi, napušta ženu. Najvažnije, je u braku da žena sačuva svoju interesantnost, da muža ne upliće u sitne svakidašnje doživljaje, probleme u kućanstvu i sa

poslugom, a da ne zanemaruje ono što ju je činilo privlačnom kao devojku, svu onu koketeriju ulepšavanja koja privlači svakog muškarca. Treba da prikriva svoju jednostavnost nekad i prazninu duha, od koje postaje potpuno indiferentna za sav muževljev poslovni život. Ja sam uvek bio esteta i mislio sam da ću naći takvu ženu, ali vidim da sam se prevario. Zato hoću da se razvedeni. Imate pravo. Treba da se razdvojite. Ja ću je savetovati. Moje je mišljenje što ne ide, treba da se kida. Jedino me čudi tolika Sekina delikatnost. Ni jednu reč nije mi rekla o razvodu, čak ni meni, svojoj intimnoj prijateljici. Ona je zaista fino stvorenje. Možda ćete i naći lepšu, mlañu, rafiniranu i čulniju ženu, ali ovako nežnu, zaljubljenu i odanu ženu nikad. Zbog toga se toliko i borim izmeñu dužnosti i ljubavi, ali sad nazad ne mogu. Vlatka ga pogleda osmehujući se. Zamislite da sam se ja udala za vas. Sad biste mene ovako ostavili. Hvala bogu što me to nije zadesilo. Imala bih lepu budućnost. Vi ste, Vlatka, nešto drugo, vas ne bih nikad ostavio. Vi ste žena sa hiljadu različitih osećanja i umela biste da privežete ooveka uza se. Vaša lepota nosi otisak te vaše duševne mnogostranosti. A Seka je jednostavna zaljubljena dobra domaćica. A to nije dovoljno čoveku kao što sam ja Tako lepom čoveku Uverena sam da ni moja osećanja ne bi mogla podići barikadu izmeñu vas i drugih žena. I tako, sad se rastajemo. Gubim šarmantnog čoveka, izvrsnog kozera. Ja sam, zaista, vrlo ožalošćena m Vlatka napući svoje sočne usnice Borko priñe, uhvati je za ruku. Ne, Vlatka, ja vas nikada neću zaboraviti... Znate li, da sam u vas bio zaljubljen, ali vi mi nikad ničim niste pokazali da me volite. I to vam sad ništa ne smeta da i mene ostavite zajedno sa Sekom. Tužan uzdah otrže joj se iz grudi... Zašto ste uzdahnuli? Zašto? Zato, što sam i ja vas volela Sad treba da čujete istinu. Volela sam vas, ali videla da je Seka zaljubljena u vas, i povukla sam se, ugušila svoju ljubav Ah, da znate koliko sam patila... I sad, taj vaš razvod. To znači odreći se zauvek da vas vidim Ne, ne, vi to nećete učiniti. Nemojte, meni za ljubav Najzad, kako hoćete Idite, budete srećni... I zagnjuri glavu u ruke kao da hoće da sakrije suze. U sebi je bila zadovoljna svojom strategijom. Borko joj priñe, sede pokraj nje, obgrli joj ramena.

Vlatka, vi me zbunjujete! Ja ne znam šta da kažem, ne znam šta da radim... To vaše otkriće me iznenadilo. Vi ste me voleli, vi me volite i danas? Volim progovori Vlatka, i pogleda ga u oči Volim, priznajem vam i dok sam kod vas u gostima, hoću da se prema Seki ponašate kao da se ne razvodite. Uto se začuje Sekin glas Molim vas, Rezo, brzo se vratite sa pijace. Nemojte da se po vašem običaju zadržite do devet... Borko se odmače, sede na stolicu, uze nervozno da pripaljuje cigaretu. Seka uñe veselo. Ah, ove kuvarice, sve hoće da urade po svome. Morate vazdan da ih molite, da pazite da ih ne uvredite, kao da su one gospoñe u kući. Borko, ustade i pogleda na sat. Ja moram u banku Ah, dragi Borko, znate šta sam htela da vas zamolim. Tako mi se večeras ide u operu. Hoćete li da kupite kartu? Drage volje! Znam da vi u unutrašnjosti nemate operu. SHBHHHHMHHHMi Sećate li se kad smo jednom bile u operi, nas dve kao devojke, a vi kandidat za ženidbu. Sećam se, čak i vaših haljina. Vi ste imali plavu, a Seka rože, davao se Trubadur, pevao je... Ah prekine ga Seka zaboravila sam da joj kažem da kupi karfiol. Zatim istrča Rezi, Rezi! Eto vidite misli samo na domaćinstvo Tako ona mene uvek prekine A vi mislite da to nije važan uslov sreće u braku Vi to nesvesno osećate, i tek biste uvideli svu neugodnost bračnog života kad biste se oženili nekom neurednom ženom. Uredna žena oko sebe uvek stvara prijatan život. Pored vas bih imao prijatniji život. Ah, zašto vas onda nisam uzeo Vi ste mi sada uneli nemir u dušu, zbunili ste me Niste trebali da mi kažete Zbogom! A večeras idemo u pozorište? Za vas bih sve učinio. Vlatka i Seka smejale su se od srca. Zamisli, ja sam mu izjavila ljubav. Kazala sam mu da sam bila kao devojka zaljubljena u njega, i pitala zašto je tebe isprosio. A on? Da znaš kako se zbunio! Verovao je Najpre mi je pričao o toj devojci, posle je zaboravio. A ja sam se napravila kao da mi ti nisi ništa govorila o razvodu. Bolje je tako. Hoću da te predstavim kao fino, delikatno stvorenje. Samo ti moram dati jedan savet.. Nemoj

neprestano pred njim te kuvarice, te karfiol. On se priseća kakvu si toaletu imala u pozorištu, a ti najednom Zaboravila sam karfiol da kupim. 2ena treba da bude domaćica, ali ne treba da priča užu neprestano o paprikašima i sarmama, naročito teti kakav je on Neka on oseti slast jela, u redu, tome je tvoja zasluga, ali osim o tom paprikašu pričaj u o pozorištu, operi, raspituj se o njegovom poslu. moj mu pričati samo o tome kako si kuvala jelo. Na j način mu ugañaš i duši i telu i on u tebi gleda i mačiću i nešto više od toga. Muškarci su takvi danas, li svi vole da se dobro najedu, i da im žene to zgotove, i ne vole da im žene mirišu na luk i zapršku i da ih ek zatiču neuredne i neočešljane. U svemu ću te slušati. Samo ti jedno moram reći. Koliko sam mogla aziti, ta ga je ljubav dobro uhvatila. Recimo da ja pem da njega odvojim od te devojke, mogu li garanrati da će se vratiti tebi. Ako je to zaljubljivanje njeva hronična bolest, onda će se on zaljubiti u drugu žeA mi treba da iznañemo takvu strategiju da on tebe novo zavoli... Pa kako to misliš? Čekaj da razmislim. Vlatka zapali cigaretu i zadubi se u kolutove Ovde je vidiš, potrebno troje. Prvo sam ja. On ba da se zaljubi u mene. A drugo, to je jedan mušrac. Zato što taj treba da se zaljubi u tebe kako bismo m mužu mogle opipati puls ljubomore. Ti se nikad i trudila da ga napraviš ljubomornim, zato ga je aga žena otrgla od tebe. Tako ćemo doznati da li je ijemu ostala koja iskra osećanja prema tebi... Ja nisam sposobna da koketujem. Nisi sposobna? Ostavi to, molim te. Nema žensl stvorenja na svetu koje ne bi umelo da koketuje. Nećeš valja reći da si naivka. Naivnost je danas poza, u braku je uvek potrebno malo koketerije sa ženine strane, dakako i u izvesnim granicama. Samo, treba naći takvog muškarca koji može da izazove muževljevu ljubomoru Čekaj, sad ću da se prisetim svojih poznanika i roñaka Onaj pešadijski kapetan? Zauzet. Onaj profesor, moj kum? Čista filozofija. Aljav. Jedan sudija? Uhvatila ga jedna. Vidiš ne možeš da nañeš slobodnog muškarca, slobodnog sa gledišta nas žena. Sa njihovog gledišta, oni su svi slobodni, čak da imaju i deset obaveza. A sad sam se setila! Daj mi, molim te, telefonsku knjigu... Moj brat od tetke. Nivan mladić, dvadeset osam godina, sekretar u jednom ministarstvu, pomalo monden i zaljubljen. Evo broja! Alo! Alo! Je li tu Nika? Ovde Vlatka. Ah, Niko,

otkad te nisam videla Došla sam u goste Seki. Odmah doñi Neizostavno. Tako. Nika će biti ono drugo. A ono treće? To će biti bojno polje. U jednom salonu imamo da se nañemo svi zajedno, recimo na nekom žuru ili soareu, ja ti, Nika, tvoj muž i ta njegova devojka. A zašto sve to? Ostavi ti to meni, ja znam zašto. Imaš da me slušaš. Prvo ćemo da šijemo haljine. Ja plavu, ti rože. Onda ćemo tako udesiti da se zajedno negde nañemo I zaplet je počeo. Borko se sve više zagrejavao za Vlatku, Nika je počeo da se udvara Seki Borko je počeo da opaža ta udvaranja i da se malo roguši. A Vlatka je uvek udešavala da idu tako Ona i Borko, Seka i Nika Kod Borka je počela da se oseća neka nervoza. Kad god kući doñe, ženu zatekne kraj klavira, a Nika prevrće note ako idu u pozorište, Nika je uvek uz Seku, Irži joj mantil... S druge strane, Vlatka, tako lepa, dulovita žena, koja ume da zarobljava dušu, da vodi lepe azgovore uz osmeh svojih sočnih usana, da gleda rasuženo nikad ne ide daleko, ne dopušta mu makar i lajmanju slobodu... Uvek ume da ističe sva svojstva sekina, njen ukus, njen muzički talenat. A ako je to ričala pred Nikom, Borko se počeo nervirati i poneko gledati tog mladića, mondena i donžuana, koji e nije ustručavao da njegovoj ženi baca drske i zadivljuuće poglede. Jednom, vraćajući se iz bioskopa pešice, Borko se lije mogao uzdržati a da ljutito ne kaže Vlatki, gledajui ispred njih Seku i Nika. Šta se ovaj neprestano vrzma oko moje žene?! Zašto se, za boga, ljutite? Još ću misliti da ste jubomorni. Vi ćete se ionako razvesti, i zar nije bolje a se neko vašoj ženi udvara, da bi lakše podnela razod Zar ne vidite da je veselija Mene iznenañuje, da vi, Vlatka, tako govorite. na je još moja žena, i ja ne mogu da dopustim da pred lojim očima neko na nju nasrće On ne nasrće, mada moram priznati, da je u nju lalo zaljubljen. Uostalom, ja ću mu reći da više ne olazii ako vam je krivo, ali mi se čini da nemate pravo a se ljutite... Ovako možemo zajedno da idemo u duex, a onako ćemo biti u tercetu... A šta je to sa vašom lalom simpatijom? Ništa, pravi mi stalno ljubomorne scene. Via me sa vama i mojom ženom, pa dobiva histerične apade. Ne možete ni zamisliti u kakvom sam teškom uševnom stanju... Vidite, ja sam hteo njome da se ženim, ali sad se bojim. Pored moje žene imao sam

i vršenu slobodu, a ova mala drži me u kandžama. Čak rotestuje što izlazim sa ženom. I po ceo dan moram da je uveravam da je volim, a to na kraju krajeva postaje dosadno. Vidite, vi muškarci ne umete da cenite ono što je najlepše u braku imati slobodu pored svoje žene. Vi ste pored Seke mogli da imate koliko hoćete prijateljica. Sastajete li se svakog dana sa tom malom? Sad se sastajemo rede. Tri dana nisam je video. Besno devojče. Eh, zašto nema vašu dušu? Vi biste sigurno voleli da oa nas tri stvorite jednu ženu. Da uzmete delikatnu i zaljubljenu prirode Seke, moju psihičku komplikovanost a njenu mladost i erotičnost... Ne, vi nadmašujete njih obe A ako se varate? Možda sam i ja jednostavna svome mužu. Brak razbija iluzije, i vi muškarci svaku drugu ženu ulepšavate u svojim iluzijama, zato vam svaka izgleda bolja od sopstvene. A gde je ono dvoje? trže se Borko. Šta li traže ispod lipa? On ubrza korake i zaboravi da odgovori Vlatki... U buduaru Sekinom šapat. Govorila je Vlatka. On postaje ljubomoran. Ne trpi Niku, čak zaboravlja i meni da se udvara. Ne brini, otrgnućemo ga od nje. Osećam da mu je već dosadno. A ti samo ćuti, budi pažljiva, nemoj da plačeš, nikakve scene, pravi se da si srećna, a on će misliti da si zaljubljena u Niku. Uto zazvoni telefon. One su slušale razgovor. Borko je govorio hladno. Alo! Jeste, tu sam. Jeste, obećao sam, ali nisam mogao... Meni je već svega dosta. Radite šta hoćete Čuješ li? govorila je Seka sva srećna. To e ona. Samo što je ne sikteriše. Ah, on će se opet vraiti meni za jeca i pade prijateljici na rame Bilo je to na jednom soareu. Trebalo je izvesti plan loj i je zamislila Vlatka. Njih dve su se pojavile u rože i lavoj haljini. Seka je bila božanstvena. Njena lepota ao da se rascvetala, dobila izraza, boje i sjaja A Vlata je isto tako bila lepa Pokraj njih su išli u smokinu Borko i Nika. U jednom uglu stajala je ona mlada devojka, koja e trebala da razori brak. Egzotična i stilizovana, inteesantna. Tango. Borko obrgli Vlatku. Ono je vaša mala. Simpatična. Imate ukusa. Pa ta je s razvodom? Gledala ga je zanosnim očima. On je osećao ispod uke vitkost njenog izvijenog tela, koje ga je dodirivalo vrstim kupolama grudi...

Vi ste pokvarili moj razvod braka. Ne razvodim e. Ja sam u njoj tražio ono što sam u vama voleo, ali i ste došli da mi pokažete razliku. Koješta. Ona mala je lepa. I Seka se već utešila. Idite kako su oni dvoje slepi. Rože vizija promače u zagrljaju lepog don Žuana. Borko zadrhta. Znate, on jedva čeka vaš razvod, odmah će je zaprositi... Borko steže prstima njen stas, kao da hoće da ga zdrobi! Vidićemo da li će ga dobiti. Ostavi Vlatku i priñe simpatiji... To je tvoja ljubavnica Bedniče jedan! Siktala je devojka kroz zvuke tanga Bila bih u stanju da ti pred svima opalim šamar Šta čekaš sa razvodom? Postao si nežan muž. Izlaziš sa ženom a vodiš još i ljubavnicu To je prijateljica moje žene, jedna otmena i intelegentna dama. Zabranjujem ti da je vreñaš. Otmena dama i poštena, kao i tvoja žena Ceo svet priča o njoj i ovom sekretaru. Dobro ti nabila rogove, a ti još oklevaš sa razvodom Borko se pokloni, ostavi je, dohvati ženu. Sad je on siktao Jesi li čula, više ne smeš sa njim ni jedan tango da zaigraš Muzika svira, oni se okreću, Seka sva ulepšana od nove sreće, rože kao zora, nasmejana i prkosna. Zašto da ne igram kad ja tebi ne branim da igraš sa onom tvojom. Imam i ja pravo nekog da volim Ti si još moja žena i ja ću skandal da napravim. Muzika prestade. Domaćica priñe Seki. Zlatni ste večeras. Tako dražesni, kao lutka O, gospoña je večeras najlepša žena! uzviknu jedan muškarac. A muž sluša. Tango opet. Seka reče Vlatki. Besan je i ne da mi da igram s Nikom. Hoće skanal da napravi. U inat mu zaigraj. Treba, treba mu... A ja ću ga tć sprečiti da ne napravi skandal... Ona njegova gospoñica ljuti to odjuri sa mamom kui kad on zaigra tango sa Vlatkom Borko vide Niku i Seku i prestade da igra... Slušajte, idemo i mi kući... Kako hoćete? U autu ćutanje.

Prva Vlatka Divno smo se proveli. A Seka Tvoj roñak izvanredno igra tango. Borko samo ćuti. Njih dve si stiskoše ruke. U buduaru će Vlatka Jesi li videla kako je ona mala besna i Ijubomori. Osetila sam kako mu prigovara kroz tango. A ti si vno odigrala ulogu. Ravnodušna i otmena. A ja sam mu polaskala za ukus, jer mi treba da u pokažemo kako se vlada otmena žena. Videla sam iko je ona bacala besne poglede i na mene i na tebe. e brini, vidi on sada situaciju. Ta bi mu šiju zavrnula. vidiš da je najviše opalilo što smo upleli Niku. Ljumoru ti njemu izazovi, nek se koji put zabrine zbog ugih muškaraca A jesam li lepo večeras izgledala? Ti si večeras doživela pravi trijumf. Svi su te edali. A Borko je to opazio. Stavila si ga u novu situaju morao je osetiti da si ti žena koja može da ima lo mnogo uspeha u društvu. Njemu će to laskati jer je teta Neka mu sve to bude lekcija Sutradan ulete Seka u Vlatkinu spavaću sobu. Vlatka, Vlatka! budila je. Šta je? trže se Vlatka. Šta se desilo? Ništa strašno Ne boj se Jao da znaš što je bio ljubomoran... Toliko je praskao, stezao me za ruke, vidi, sve mi modrice na mišicama, a posle me ljubio, plakao, molio za oproštaj, ah to je bila najlepša noć u mom životu. I Seka zaplaka od sreće, zagrli Vlatku i kroz jecanje je poljubi Ah, tebi za ovo imam da zahvalim... Evo šta znači imati iskrenu prijateljicu kao što si ti. Posle godinu i po dana Vlatka dobi jednu fotografiju. Seka i Borko, a izmeñu njih divan muškarčić. Na poleñini je pisalo Vlatki od srećne mame i tate i njihovog malog Ive. Sa fotografijom je bilo i Sekino pismo Dobra i plemenita moja Vlatka, Sada sam najsrećnija žena. Ti si razagnala sve oblake nad našim životom i mene odonda obasjava sunce sreće... Više nas ništa neće rastaviti. Nema te žene na svetu koja bi Borku zamenila milovanja, osmehe i gukanje našeg zlatnog Ive. To je anñeo čuvar našeg braka... Da vidiš samo srećnog taticu koji trci kući, uzima u naručje sinčića i sav se rastapa od milošte kad mu on mrsi kosu i naslanja svoje usnice na njegov obraz.

Hvala ti za sve, moja draga Vlatka, za sve tvoje savete. Sad umem da budem i koketa, ali samo koketa za muža, a moju ulogu domaćice odigravam sama, a pred njim sam žena od ukusa, takva kakvu on voli da ima pred sobom. Nisam mu nikada kazala za našu žensku trategiju, jer se pridržavam onog što ti kažeš Treba nati skrivenih misli. On je tobom oduševljen, ali to je eka vrsta zahvalnosti što si ga spasila da ne učini gluost, jer onda ne bi bilo ovog malog anñelka, koji će vek voleti tetaVlatku kao što te volim i ja, tvoja Seka

HANUMA ŠERIFA Hamuna Šerifa udavala je svoju unuku razmaženu Zejnu, nestašnu i koketnu, koja je umela da slomi i ućutka svaku energiju svoje staratelj ke kad bi se ona malo opirala njenim modernim shvatanjima. U kući je gospodario kapris male Zejne, a ona je bila babina jedina radost, tešila je i ublažavala sve one teške udarce sudbine kad je redom gubila decu i sahranila poslednjeg sina, Zejninog oca. Majka joj se posle preudala, a Zejna je ostala sa babom, u tom starom konaku, nekada begovskom, gde je nekada bilo toliko života, bogatstva, zlata, pesme i bola, a sad se sve utišalo, sve iščezlo. Moralo se živeti skromnije, što je staramajka umela, i sama udovica i već navikla na samostalni život. Možda je to odsustvo gospodara i muškarca pokolebalo i njene predrasude u pogledu zastarelih pojmova o slobodi žene. Njene rešetke na prozorima nisu bile guste i onoga dana, kad se Zejna uzjoguni da ih skine s prozora, staramajka popusti pred njenom voljom. Osuñivali su je stari prijatelji zbog toga, ogovarali Zejnu, ali intelegentna hanuma Šerifa nije se dala pokolebati i nije se pridržavala onog starinskog, okorelog, despotskog, što je sama preživela, što je tištalo njenu mladost, koja je bez protesta sve podnosila I nalazila je da ovako mora biti, kao i ono što sad nastaje, da mladež više ne trpi kaveze, da traži slobodu života, da sama hoće sebi da zabere druga, da ga vidi i zavoli, da porazgovara sa ljim, da ašikuje. 0 tom Zejninom ašikovanju pričao je već ceo grad. Jmela je da zaludi muškarce svojim osmehom i velikim jajnim očima, što bi začarale kad bi bile vesele, a zalutale tužne, pa opet nikom ne daju nade, a svi se nadaju, vi uzdišu... I zbog Zejne i njenih očiju lom je bio oko uče od serenada i gitara 1 sve je to trpela stara harnima, meka i popustljiva svojoj prevelikoj ljubavi staramajke, satrvena i žalošu, što joj oduže sve i ostavi samo ovu unuku da joj

ude radost u starosti... Pa neka je, neka ona živi, kad i njena mladost prohujala bolno i prazno... Sad se Zejna udavala za onog koga je sama izarala, udavala se kao što se udaje svaka moderna devojka. avolela ga, šetali, dopisivali se, dolazio je i njenoj kući. ona, stara hanuma Šerifa, sedela je sa njima u sobi, ni na fotelji a ona na dušeku, ispred mesinganog manala i razgovarali o Zejninom braku, sve potanko. On uveravao kako je neizmerno voli... Srećna je ona ila zbog sreće Zejnine a tužna bi bila kad bi od nje tišla. Ali Zejna će ostati u kući i kad se uda i stara anuma već je zamišljala njihov srećni život, pa još ad doñe na svet jedno malo biće, kad počne da tetura rve korake, da tepa i zove bakice! Samo još to da 3Živi, pa ne žali da umre... Gleda ih oboje i uživa u jima. Oboje lepi, mladi, zaljubljeni... One, stare, nisu poznavale pravu ljubav, nisu smele ni da zagledaju uske oči i da osete toplinu kad ih te oči ožežu svojim amenom... Njihov život je protekao u tami iza fedža, njihova vitka tela prekrivao je zar i nisu osetile eću kao njena Zejna, kad za njom gledaju muškarci, dišu i dobacuju... 0 Oni odoše da prošetaju, Zejna i njen verenik, a ona osta sama na dušeku... Zovnu Zahru, služavku, da potpali mangal i metne još jednu džezvu. Šutom se spuštao, mrak se uvlačio u uglove sobe prema kojima su se protezale brazde osvetljenog prozora. Napolju je blistala sijalica a čipkane zavese pravile su šare na podu Bila je prva jesen i osećala se prijatnost mangala, u kome se crveneo žar bacajući rumenkastu svetlost na žuti mesing... Stara harnima zapali cigaretu, povuče jedan dim, zavali se u jastuk, zagleda u mangal i uzdahnu. Sećala se Bila je isto onako lepa kao i Zejna, samo mlada, tek šesnaest godina, kad joj reče mati da će je udati. Ona, naivna devojčica, nije imala pojma o udaji... Znala je da će je tuñi čovek odvesti u drugu varoš, da će celog života ostati sa njim, da ga voli, poštuje... Nije znala šta je ljubav, jer ni s kim o tome nije govorila. Samo je njihova mlada služavka šaputala kako je lepo kad se uda devojka, pa joj muž kupuje svileno i kadifeno odelo, kiti je, oblači... Tako je ona zamišljala brak, da treba da se kiti i oblači, udešava, dočekuje muža, da pazi da ga ne naljuti, da ćuti kad je on ljut... Neprobuñeni instinkt joj je došaptavao da u braku mora biti lepše, da je taj muškarac, što se zove muž, nežniji i od oca, i od brata, i stričeva Ona je sanjala o tom lepom

muškarcu što se zove muž. Viñala je muškarce kroz rešetke kako dolaze njenom bratu, ali nikad ni s kim od njih nije progovorila, nikad se nije rukovala i niko nije video njenu lepotu... Služavka Ajma, koja se posvuda muvala, donela je vest od neke roñake o budućem mladoženji kako je lep, bogat, obesan da će živeti u njegovoj kući kao pašinica... Tog života u tuñoj kući, u tuñem mestu, mnogo se ašila. Plakala je od straha, bojazni i strepnje. Samo Sekivanje nečeg novog u životu pobuñivalo je njenu doznalost, ali u tome nije bilo radosti, kakvu sada osenjena Zejna kad se udaje za onoga koga voli i gleda i do mile volje... I odveli su je Gospodarska kuća, on jedinac, staotmena svekrva. Nežna prema Šerifi, materinski blai... Hanuma Šerifa se seća dolaska one prve noći stala je sama u sobi. Drhti kao prut. Neka vatra i hladća, pa joj se zubi stegli i došlo joj da zaplače. Čuje ijednom korake, on uñe Ona podiže oborene oči i jgleda ga. Bio je neopisana lepota. Crne bademaste oči, nki brkovi iznad rumenih usana, visok vitak, sa kosom io ibrišim, a čelo mu se belasalo On je stajao i gle10 je netremice. Ona je drhtala očekujući šta će se deti, ali pred tom njegovom lepotom kao da popusti rah i ona oseti da joj nešto prijatno ispunjava grudi. ibi, dotle stisnuti u nekoj jezi, kao da se opustiše, da opuste jedan lak uzdah, koji nečujno dodirnu njena Iškrinuta rumena usta On ju je još uvek gledao, kao da oseća slast da je osmatra, a onda joj priñe, uhvati za bradu, podiže joj avu, i natera da mu se zagleda u oči... Tako su se edali nekoliko trenutaka, a ona je bila sva u iščekivaju nečega što se moralo dogoditi... Ali on spusti ruku, sede na minderluk, zagladi rum kosu, onda ustade, prošeta po sobi, ne govoreći šta Vrati se opet k njoj, pruži ruku, uhvati je za imena i prošaputa Kako si lepa! Ona je opet očekivala ono što se mora dogoditi i što joj je kazala služavka Ajma, ali ništa se ne dogodi. On je samo pomilova po obrazu i reče Ti si umorna od puta, legni i spavaj! I onda izañe lagano iz sobe, a ona ostade začuñena, pomalo srećna, što je tako dobar i strah od njega sve je više iščezavao Dva dana nije ga videla On je imao svoj konak u dvorištu kao neki odvojeni svoj harem i služavke su joj pričale da je lumpovao ćele te noći, bio je besan, išibao je jednog slugu, igrale mu čočekinje, bacao je dukate uzvikujući Ovo se veselim jer imam najlepšu ženu na svetu

Ali tri dana ne doñe k njoj i ona već poče da ga iščekuje, da misli na njega malo i uvreñena kako može takav da bude? Posle nestade velika ljubav. Ona se zaljubi u njega, ludo ga je volela, ropski pokorna, podnoseći sve ćudi razmaženog jedinca On je bio čudan u svojoj ljubavi. Čas se nije odmicao od nje, a posle bi je ostavio i po deset dana, otputovao je, ona nije znala gde, i patila je, plakala a krila suze. Pred njim je uvek bila vesela, kao da se ne ljuti, a u srcu je osećala strahovit bol i ljubomoru Svekrva joj je bila dobra, trudila se da opravda njene postupke, da ona ne bi patila, da bi je umirila, ali Šerifa je videla da i ona pati kad on ode i ne doñe po deset dana, i videla joj je po očima da noću ne spava a svoj bol krije od snahe Jedino je svekrvi mogla da se izjada, a ona ju je tešila. Takav je bio i njen život i, kao što je od muža drhtala, tako ni sinu nije smela mnogo da prigovara. U kući je gospodarila volja muškarca i mati nad sinom nije imala autoriteta. Ali svekrva joj umre i ona ostade sama, nikom da potuži. A on, njen muž, orgijao je u svom konaku. Pričale joj služavke kako po ćele noći igraju čočekinje On grli s njima, ljubi ih, puno je muških, bacaju novac, vaju i piju Ona nikada nije ulazila u taj muški konak, a gorela od želje da vidi šta se tu radi, zbog čega on nju zanearuje, koja je to lepša od nje, koja vlada njegovim em Kako je ona bila željna njegove ljubavi, svih ih milovanja, zahvalna mu je bila za najmanju nežist... On je k njoj dolazio retko kad bi se podsetio ojih dužnosti muža i roditelja kome je potrebno da uva potomstvo. Voleo je decu, hteo da ih ima, da budu ja, da ga miluju ručicama. Zbog njih je ponekad bio žan prema njihovoj majci. Ona je uvek bila lepa, dejački vitka, sa divnim oblicima tela, sa očima još lepn, onako osenčenim bolom. Da li je on to uviñao? Šta osećao prema njoj? Ona to nikad nije znala, nije lela da pita, jer joj on ne bi ni odgovorio. Trebala je bude srećna kad bi se on umilostivio da je zagrli i iljubi. A to je postajalo sve rede, a sve orgije u koku češće, i u njoj se nešto pobuni, ona zgazi u sebi 10 ropsko, makar po cenu svog života i resi se da vidi j konak, da čuje tu orgiju Ali kako? Mislila je da sve udesi preko vernih služavki koje ašikovale sa slugama. Ona će se sakriti u jedan dolap, obušiće rupe da može da gleda i diše i prisustvovaće ine večeri muževljevoj orgiji...

Uvukla se u dolap još predveče. Jedan sluga ju je eo uprkos opiranju i savetovanju da to ne radi, da je asno, jer ako je pronañe beg, kako je obesan, svi će adati. I ona sve ču i vide... Besne čočeke, što se izvijaju, lome, pale krv muškarcima svojom pesmom i telom, svojim očima, obojenih obrva, narumenjena lica... To je bila njihova razbludna igra koja ih je zaluñivala, njihova bestidnost, ali ni jedna nije bila lepa kao ona, Šerifa. Nijedna nije imala njeno belo telo. Ona je drhtala, gušila se, dolazilo joj da krikne od bola, gledajući kako se na krilo njenog muža uvija ona čengija, razgoličenih nedara... Bilo je tu još muškaraca i ona je posmatrala jednog, mlañeg od njenog muža, ali ne tako obesnog. On je pušio i pio, podlakčen na ruku i kad mu jedna čočekinja priñe da ga zagrli i sedne na krilo, on je ljutito odgurnu, i ona Odlete nasred sobe... Izgledalo je da ih se gadi, da ih prezire. I Šerifa ga je gledala i čudila se kako je on drugojačiji, i pitala se zašto je onda došao u ovakvo društvo. Jedva je izdržala u dolapu A kad su se razišli, neki ostali i zaspali, sluga joj odškrinu dolap i ona izañe posrćući, pade u postelju i uhvati je groznica Ležala je nedelju dana, i u toj bolesti resi se da nešto učini, da se osveti mužu... U njenoj potištenoj duši muslimanske žene bilo je sada toliko gneva i želje za osvetom. Ležeći sama razmišljala je o žalosnom životu žene, koja je robinja i ništa drugo, zatvorena, nakićena, ali biće bez prava da se požali, samo žena koja se pokorava, a ništa ne sme da vidi što zabranjuje njen gospodar. A on, ravnodušan, uñe jednom u sobu dok je ležala, pogleda je kao što bi pogledao kuče. Možda bi za životinju imao više nežnosti nego za ženu. I ne misleći na njenu bolest, na njen bol samoće, on joj ravnodušno saopšti Ja ću dovesti još jednu ženu. I ona ne smeñe ništa da kaže, oseti samo kako se smanjuje na dušeku, iščezava i ona, i sve oko nje, a kad on izañe, dostojanstveno i hladno, ona osta, gledajući tremice u jednu tačku, bez misli, bez osećaja, kao ka stvar. Onda se prenu i viknu Bahrija! Ulete njena verna služavka. Bahrija, večeras ćeš mi dovesti čočekinju Fatix, hoću da se veselimo i igramo, jer nam se beg ženi. I grčevito se nasrne ja i žabi glavu u jastuk... Bahrija izañe, rastužena, tiha, i šapatom proñe kroz slugu Beg se opet ženi.

Uveče obukoše najlepše haljine hanumi Šerifi. Doi čočekinja Fatima, baš ona ista što je odgurnu onaj i beg, onda, kad je ona gleda iz dolapa. Sa groznivim očima Šerifa se smejala, pljeskala Fatimi, skoči ida, dohvati njene daire, poče ona da igra Okrene Fatimi i zamoli je Hajde, da me naučiš da igram kao ti. Gde ćeš ti, hanuma, da igraš kao čoček. A što to meni smeta, što sam hanuma Ti si ažda sretnija od mene Nisam bolno uzdahnu čočekinja. Onaj koga volim ne gleda mene A ko je taj? Onaj što te bacio kad si igrala? A odkud ti znaš? Eh, sve mi znamo što se radi tamo u konaku ko je taj, beg ili aga Beg Asan, jedinac, kao i tvoj beg, neoženjen, siit i lud a nekad tako dobar i blag A igrate li kod njega? Igramo. U drugi četvrtak zvao je da doñemo, biće muško poselo Hanuma Šerifa ništa ne reče. Samo zamoli Fatimu da sutra doñe k njoj posle podne Nešto su dugo razgovarale, same u sobi, i Fatima je svakog dana posle dolazila i učila hanumu Šerifu da igra čočečke igre Sa svojim elastičnim telom, koje je imalo devojačku vitkost, ona je učila tako brzo i lako, previjala se i lomila, udarajući daire i njeno lice zarumenjeno igrom bilo je još primamljivije. Osvetljeno sjajnim očima u kojima je blistao gnev i osveta. Tog četvrtka kod bega Asana okupilo se intimno društvo njegovih drugova. Bilo je tu i oženjenih i neoženjenih, a Šerifin muž je bio toga dana na putu i nije se nalazio meñu njima. Cočekinje uleteše i nastade besna igra. Ostale se povukoše, a jedna ostade na sredini sama. Bila je visoka i vitka i iz plavih atlasnih šalvara, izvezenih zlatom, izvirivala je mala nožica u beloj čarapi sa kadifastim papučicama Ona zbaci papuče, zaigra, zavitla po sobi, uvijajući trbuhom a njene grudi u tankoj košulji drhtale su, jedva pridržavane zlatnim jelekom Preko očiju je imala gusti veo, da su se samo videle usne, poluotvorene i beli zubi... Ta prikrivenost očiju, davala je još veću draž tajanstvenosti i kad se ona zavitla, zaniše i stade pred begom Asanom, on je dočepa u zagrljaj, otrže joj veo s lica i uzviknu iznenañen Alaha mi, ovo je najlepša žena! On se razvedri. Razdragala ga je njena lepota, htede da je poljubi, ali se ona otrže od njega, zaigra opet, polete po sobi, dolete do vrata i istrča, a Fatima za njom,

kao da hoće da je uhvati i obe se izgubiše u noći... Sutradan dojuri Fatima, pričajući joj kako je beg 3esan, tražio je, pitao je gde se ona sakrila, naredio je la mora večeras da je dovede, jer će poludeti, ako je le vidi. A hanuma Šerifa se zadovoljno smeškala, baci Farmi u krilo nekoliko dukata da ćuti i nikome da ne riča, i da odnese aber begu da će mu ona poručiti kad la doñe k njoj. Fatima se zakune da je neće odati... I posle mesec dana, kad beg dovede drugu ženu u uću, devojčicu od petnaest godina, Šerifa je dočeka, lasmejana, zagrli je i poljubi mužu ruku da bi pokazala a je srećna što joj dovodi drugaricu. A kad oni odoše svoju sobu, čak na drugom kraju konaka, i kad sve ospa u kući, služavka Bahrija uvede jednu visokog luškarca u sobu hanume Šerife. To je bio beg Asan. A napolju se spuštala majska noć, mirisale su rasvetane bele ruže i šeboj, a tamni plašt noći krio je sve ijne starog harema. Stara hanuma čarnu mašicama žar u mangalu, prsjše varnice i osvetliše njeno lice koje je još čuvalo agove nekadašnje lepote. Veseo smeh i laki koraci čuli su se iz hodnika. Vrai se otvoriše i ulete Zejna sa verenikom, držeći ga ispod ike. Staramajka, nismo se zadržali? Niste prošaputa stara hanuma. A ti ćelo vreme tu sediš. Sedim i mislim o prošlosti i mislim o vama... Misliš, kad si se ti udavala, je li? Nisi ni poznala verenika... Pa zar ovo sada nije bolje?... Stari običaji su bili i prošli i nikad se neće vratiti. Drugo je sad doba i drugi život. Hajde sedi i odsviraj nam nešto. I mlada Zejna, moderna muslimanka u elegantnoj haljini sede za klavir, okrenu se staramajci i zapita Voliš li nešto klasično ili naše? Štogod ti voliš, volim i ja. I mala Zejna prevuče rukom preko dirki i zabruja jedna sevdalinka. Staramajku obuze seta. I kad Zejna završi, staramajka ustade, pogladi po kosi svog zeta i reče mu, kao svaka moderna tašta Ostani, sine, kod nas da večeraš I izañe, još tako lakog hoda, naredi služavci večeru, ne bojeći se što će njena Zejna ostati sa muškarcem nasamo pre venčanja.

PO POVRATKU SA SVADBENOG PUTA

Njih četiri su bile nerazdvojne drugarice sve do mature Beba, Dara, Micika i Divna. Volele su se nežno kao žene, meñu njima još nema suparništva, i kad su im sve tajne zajedničke, iste simpatije nastavnica, isti ideali, filmski i dramski glumci, jedan isti kriterijum o svemu, a tu se podrazumevao i kriterijum o muškarcima, za kojima se nisu zanašale, već ih gledale malo realnije. Opšti zaključak je glasio Svi muškarci su mangupi i ne treba im verovati. Meñutim, tajno su uzdisale za muškarcima, svaka prema svom temperamentu, a glasno su izražavale svoju misao o tome koja će se prva od njih udati? Verovale su da će to biti Micika, jedna garavuša crnih očiju kao u Španjolke, izvijenih obrva, prkosna pogleda, crne kose koje je imala sjaj ibrišima. Belo čelo krasio je znak pitanja što ga je napravila koja kovrčica, veštački održavana ušećerenom vodom. Njoj su muškarci uvek najviše dobacivali kad bi išli zajedno ulicom, i sve su znale da će prvi muški pogled sresti njene oči, što ih nije ljutilo, iako nekiput njima ne bi bio upućen ni jedan. Kontrast joj je bila Divna, ili kako su je zvali Dina, plavuša sva zamagljena setom svojih plavih očiju i sa tenom nežno rože, inkarnacija čednosti i naivnosti. Ona nije nikad reagovala na poglede muškarca i uvek ih je prekorevala za neki njihov slobodniji gest. Uvek je bila u zasenku svojih prijateljica, koje su se isticale i pronametale svojom nabujalom mladosti i lepotom. A i i je imala svoju draž, samo prikrivenu, koja se posteto otkriva, ali je zato dugotrajnija i dublja. Po svršetku mature sve tri su resile studirati. Ni na nije mislila da se odmah uda, bar o tome nije goila. I kakvo je iznenañenje izazvala vest da se isprosila Dina. Ta mudrica, sentimentalka, oličenje čednosti, a da se uda i to još za kakvu partiju arhitektu! Kod Dine su posle veridbe pljuštala pitanja Kakq a ljubav razvijala? Gde su se upoznali? Kako da one ime ništa ne znaju? Zašto to ona krije I Dina ih uverava, zaklinje se, da ništa nije krila, se dogodilo tako brzo bila je na letovanju u Dalmaupoznala se s jednim Dalmatincem, on se u nju zaio, ona u njega, zaprosio je posle mesec dana i kroz ec dana svadba. A tek što je položila maturu. Još je sanjala ispite, avnice, skamliju, kad ono doñe lepi Dalmatinac da uništi sve ñačke snove I nije se ništa ljutila Drugarice, do sada uvek iskrene, osetiše malo zavisti, e u sebi pomisliše Blago njoj, udaje se, još iz ljuza tako lepog, inteligentnog mladića na dobrom

žaju Te svoje tajne misli su krile i bile su vrlo e. Dolazile su Dini svaki dan i s nestrpljenjem, a u vreme i s nekom tugom, očekivale dan svadbe. Uoči venčanja sakupiše se kod Dine, i tada joj kateki narediše Sve imaš da nam ispričaš, apsolutno Kako je u braku, do svih detalja, da i mi znamo je jo udati se Ne da nam pričaš, nego da nam sve opišeš sa pugovorila je vatrena Micika. Kako, ti tražiš da pišem takve stvari upade Dina da pismo pade nekom u ruke? Šta bi kazala mama da ga pročita?! Ispričaću vam sve kad se vratim s puta, i iskreno ću vam reći da li treba i vi da se udate. To me neće pokolebati u mojoj odluki da se udam nasmeja se Beba. Jer ja sam čvrsto resila da prvu priliku zgrabim i da se udam Škola me nimalo ne oduševljava. Zamisli, mi sutra na predavanje, enciklopedije, rimsko pravo, crkveno, a ona s mužem u simplon, pa u Pariz I sve tri uzdahnuše, a oči im se rastužiše. Sutradan, na stanici, dok su je ispričale i ljubile se s njom, šapnuše joj na uvo Ne zaboravi obećanje. Ako možeš i napiši nam nešto Dina uñe u voz sa mužem, stade na prozor, sva nasmejana, sa nekom lepotom koju do danas na njoj nisu videli, a on, lepi Dalmatinac, prebacio joj ruku oko stasa, pokraj nje, i oboje pozdravljaju one na peronu uplakanu mamu, rastužene drugarice Samo su njih dvoje srećni, prnuše u svet, u novi život, svojoj zajedničkoj budućnosti Prve karte nisu nimalo zadovoljile Bebu, Daru, Miciku. Samo srdačan pozdrav, divno je u Parizu, provodimo se lepo, on je vrlo pažljiv, a ništa od onoga što bi moglo da zadovolji makar malo njihovu čudnu radoznalost Jer, ono što njih zanima ne može da se nañe ni kod Pitigrilija, niti ma u kojoj knjizi... I tako, kad se uda intimna drugarica, od nje se očekuje da im oda tajnu, koja se zove bračni život... Čudna je ta poverljivost ženska Udata žena sa nekim zadovoljstvom priča o svom životu u braku, dok je muškarac nepristu213 pačan u tom pitanju. Da li bi smeo i jedan drug uputiti takvu molbu svome drugu, koji polazi na svadbeni put Sve da mi ispričaš kad se vratiš A žena oseća neku radost što se udala, što više nema tajne za nju, što sad može drugima da priča, da ih informiše o svemu, da malo uzruja ili umiri njihova čula, da im raspali maštu. Zato su drugarice s najvećim nestrpljenem očekivale Dinih povratak iz Pariza. Interesovalo ih je da vide kako ona izgleda, da li ima kakve razlike izmeñu devojke i udate žene. Nisu imale strpljenja da je čekaju kod kuće, već su htele da izañu na stanicu, ali Dina, obešenica nije htela da ih izvesti tačno kad dolazi, i one je prvi put videše kod kuće.

Posle zagrljaja i poljubaca, počeše da je zagledaju i Micika prva uze reč Čekaj, molim te, da te vidimo, ti si sada gospoña, da li si sada lepša ili ružnija Malo se ubledela primeti Beba. Pa to je od puta i štrapaca po Parizu Ja nalazim da si lepša pohvali je Dara. I dobila si neki drugi, veseliji izraz, oči ti nisu onako sentimentalne. Postala si ñavolasta. Dina pršte u smeh Pa moram da budem ñavolasta Da, naučila si ti razne ñavolije, pa si zato vesela, nego sad imaš da održiš obećanje i da nam ispričaš te ñavolije. Unakrsna pitanja sa sviju strana zasuše Dinu. Šta ste radili kad ste ušli u kupe? Ništa. Seli smo. Kako seli? Pa valjda te je zagrlio. Nije mogao odmah, da me zagrli. U kupeu je bio jedan stariji gospodin sa svojom ženom. Početak neprijatan uzviknu Micika. To vam je propao prvi najlepši momenat. Pa kad si dobila prvi bračni poljubac? Tek kad je gospodin sa gospoñom izišao iz kupea. On me je najednom tako snažno zagrlio da sam mislila ugušiće me. Ali ipak si izdržala? Naravno i mi smo krišom stezali jedno drugom ruku, a posle sam mu ja stavila glavu na rame I tako je voz jurio, i onda smo mi otišli u vagon li... Ah, to sad mora biti interesantno! Ništa se nije dogodilo rashladi ih Dina Jeste, on me je odveo u kupe, i tu me je dugo držao u zagrljaju i ljubio Posle je kazao Divna, ti legni, a ja ću da popušim cigaretu u hodniku za to vreme. Šta, tako ti kazao! I nije našao za potrebno da ti pomogne da se svučeš?! Pa mene bi bilo stid da me on svlači. Kakav stid? Pa to moraju biti najlepši trenuci. De, šta je dalje bilo? Pa ja sam legla, i čekala da on uñe, čekala... i tako sam zaspala... Ne znam kad je on posle ušao i legao... To je zaista čudno, iznenadi se Micika... a u sebi pomisli To nije nikakav muškarac. Čudim se što si mogla da zaspiš primeti BeT ba a ja ne bih mogla ćelu noć da trenem da znam da je u blizini mene jedan običan muškarac, a kamoli moj muž

Mene je uspavala ona buka i lupnjava voza, da ne znam kako sam zaspala... Pa dokle ste tako spavali? Kad sam se izjutra probudila, videla sam da on stoji u hodniku, obučen i puši. Nije hteo da me budi... To mi se nimalo ne sviña naljuti se Micika 3rva noć i ništa Ti spavaš, on puši... A meni se sviña, vidi se da je nežan, jer, priznaješ, agon i nije mesto za prvu bračnu noć dokazivala je ara. A šta je bilo kad si ustala? Ja sam se obukla, umila, napuderisala, a on je onJa ušao... i zagrlio me, ljubio, pitao kako sam spavaa To je baš otmeno A kad ste stigli u Pariz.. Ah, divno smo se proveli u Parizu. Svuda me je odio po galerijama, muzejima Dobro, to je već obligatno, Luvr, Monparnas, Monnartr, nego ono ti pričaj Čekajte, sve će doći na red Jest, bila sam i na lonparnasu, svakog dana smo išli u Rotondu i Kupou... Jaoj, tu da vidite šarenilo od sveta, pa ti modeli iikarski... Ama, ostavi ti sad modele Moram i to da vam ispričam, jer zamislite, šta e desilo? Jedan slikar je prišao mom mužu i molio da to budem model... I tvoj muž, kao svaki Srbenda, nije dopustio. Nije, ali je dopustio da me skicira... A još se ešto desilo. Bili smo u metrou, a jedan Amerikanac pa ve uz mene Kako si ti to imala vremena da vidiš Amerikana, bivša mudrica i naivka? Slušaj, ne tiče me se ni Amerikanac, ni metra, neo nemoj ti tu vazdan da okolišaš. Pričaj ti ono najzaimljivije O prvoj bračnoj noći... Dobro, čućete sve... Imali smo vrlo elegantnu sobu u hotelu, kupatilo, topla voda... Odmah sam se okupala, kad sam došla, i ušla u spavaću sobu... Kakva ti je bila pidžama? Nisam bila u pidžami već u spavaćoj košulji, bledo rože do svile. A jesi li osećala neki strah, ili neku tremu Nikakav strah, ali nešto, kako da vam objasnim, slatko i neugodno, i stid i radost... Je li, a kakav izgleda muškarac u negližeu? Ja ne mogu da ih zamislim, čini mi se, da oni ne mogu da budu ovako lepi kao žene I elegantni. Samo što ih viñamo na plaži u kostimima, ali da ti se onako prvi put pojavi muž, ne bi baš ostavio neki utisak... Moj je muž bio vrlo elegantan. Imao je svetlocrvenu svilenu pidžamu, kao neko fino letnje odelo, i ja sam ga pogledala ushićeno, bio je divan. A bojala sam se, da se ne pojavi u nekoj dugoj presvlakuši, kao moj tata, pa izgleda kao u luñačkoj košulji... Bila sam tako

uzbuñena, osećala sam kako mi srce lupa, pa kad me je on zagrlio, ja sam kazala Voleću ga celog života Ne brini, imaćeš vremena i u drugog da se zaljubiš, nasrne ja se Micika Ali posle, šta je bilo posle? Govori brže Pa posle, posle smo se opet ljubili, ljubili... i on... to ne može da se priča... on, kako da vam kažem? Nema reci da se to kaže Na vratima se najednom ču zvonce Moj muž, to je on uzviknu radosno Dina i potrča vratima. Pa ti nam nisi ništa kazala uzviknuše drugarice i ščepaše je To nije lepo od tebe. Pa kazala sam, šta ima više da kažem? Sve je no i ja vam savetujem da se sve udate uzviknu Dii potrča vratima, ali je one opet ščepaše. Pričaj nam još! Šta ima da pričam? Udaj te se, pa ćete videti, nasja se Dina i otrča da otvori vrata... U predsoblju se ču smeh, poljupci, vrata se otvoriše salon uñe visoki, lepi Dalmatinac, sa zanosnim pla1 očima, u elegantnom sivom odelu, sa mašnom u topokloni se Dininim drugaricama, poljubi im ruku, i sve tri zadrhtaše od dodira njegovih toplih usana, aviše na njega svoje usplamtele oči, uzbuñene od poljivog razgovora, i svi njihovi nervi su trepereli, one očima milovale toga lepog muža i najednom ga uglee u njegovoj ekri pidžami, osetiše njegove usne i njee zagrljaje Duboka zavist i čežnja za njim zadrhta ijihovim srcima... i jedna misao Blago njoj, ovako og muža imati... I u tom trenutku sve su bile goe da se u njega zaljube. kk I te iste noći dok je Dina spavala na ruci svog lepog ža, njene tri drugarice ležale su budnih očiju i u mina isto tako ležale na njegovoj ruci i napajale se poprima sa njegovih usana, iznad kojih su bili mali brkovi a la Nils Aster... A Dina, sada žena, ostala je naivka, i nije ni slutila kako su opasne te intimne ispovesti o bračnom životu, kad se to priča mladim drugaricama čija su čula usplamtela od radoznalosti i želja.