2008
Пројекат Сто година истраживања археолошког локалитета Винча – Бело брдо
Носиоци пројекта Филозофски факултет Ун...
40 downloads
1155 Views
20MB Size
Report
This content was uploaded by our users and we assume good faith they have the permission to share this book. If you own the copyright to this book and it is wrongfully on our website, we offer a simple DMCA procedure to remove your content from our site. Start by pressing the button below!
Report copyright / DMCA form
2008
Пројекат Сто година истраживања археолошког локалитета Винча – Бело брдо
Носиоци пројекта Филозофски факултет Универзитета у Београду Народни музеј у Београду Музеј града Београда
Реализација пројекта Филозофски факултет Универзитета у Београду Народни музеј у Београду Музеј града Београда Српска академија наука и уметности
Руководилац пројекта Дубравка Николић Прихваћено 2007. године од стране Стручног савета пројекта Истраживање, заштита и презентација археолошког налазишта Винча Министарства културе Републике Србије
Реализацију изложбе и књиге
Винча – праисторијска метропола истраживања 1908–2008 финансијски су омогућили Министарство културе Републике Србије и Секретаријат за културу града Београда
На помоћи коју су нам пружили током припреме изложбе и монографије захваљујемо се Амбасади Велике Британије у Београду и праунуци Милоја Васића, госпођи Милици Тапавички-Илић
ВИНЧА – ПРАИСТОРИЈСКА МЕТРОПОЛА ИСТРАЖИВАЊА 1908–2008
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
НАРОДНИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ
МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА
Београд 2008
ГАЛЕРИЈА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ / 114
Издавачи
Изложбу приредили
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
НАРОДНИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ
НАРОДНИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ
МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА
МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА
СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ
СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ
За издаваче
Аутори изложбе
Александар Костић Татјана Цвјетићанин Бојан Ковачевић Динко Давидов
Дубравка Николић Стеван Ђуричић Ненад Тасић Јасна Вуковић Милорад Игњатовић
Анимација NOIR studio Видео Микша Анђелић Владимир Павић Мултимедија Витомир Јевремовић Горан Оцокољић Звук Немања Аћимовић
Уредник Дубравка Николић
Дизајн изложбе
Графичка припрема
Рецензенти
Дамир Влајнић Стеван Ђуричић
Предраг Дакић Грегор Виктор Рожанц
Координатор Катарина Живановић
Техничка реализација изложбе
Никола Тасић Славиша Перић Лектура Милена Богдановић Фотографије Александар Радоман Владимир Миладиновић Пики Графички дизајн Дамир Влајнић Графичка припрема Предраг Дакић Карте и реконструкције Стеван Ђуричић Штампа Визартис
Конзервација експоната Бранислава Лазаревић Александар Јоксимовић Центар за конзервацију Народног музеја у Београду Сарадници у реализацији изложбе и књиге Аца Ђорђевић Душко Шљивар Гордана Грабеж Елијана Гавриловић Кристина Пенезић Јована Трипковић Идејно решење реконструкције неолитске куће Властимир Гаврик
Тираж 1200 ISBN 978-86-86563-40-8
Реализација реконструкције неолитске куће Милан Веселиновић (Народни музеј Ваљево)
Галерија САНУ
САДРЖАЈ Татјана Цвјетићанин Поводом сто година истраживања Винче ...........................................................................................8 Увод ...............................................................................................................................................................12 Ненад Тасић Винча – метропола касног неолита .....................................................................................................15 Дубравка Николић, Јасна Вуковић Од првих налаза до метрополе касног неолита откриће Винче и прва истраживања...................................................................................................39 Ненад Тасић, Милорад Игњатовић Од традиционалне до модерне методологије истраживања у Винчи 1978–2008. године..........................................................................................87 Јасна Вуковић, Милорад Игњатовић, Душко Шљивар Свакодневни живот на обали Дунава занатлије и трговци, рибари и земљорадници...............................................................................121 Ненад Тасић Неми сведоци једног времена фигурална уметност Винче..................................................................................................................139 Дубравка Николић, Јасна Вуковић Чувари и заштитници култни предмети......................................................................................................................................165 Стеван Ђуричић, Аца Ђорђевић Реконструкција објеката у Винчи археолошко наслеђе и јавност.............................................................................................................181 Милорад Игњатовић Каталог........................................................................................................................................................203 Библиографија..........................................................................................................................................281
Поводом сто година истраживања Винче Винча, једно од насеља на територији града Београда, данас налик на многа насеља наше, западне цивилизације, пре више од седам миленијума, и то трајући хиљаду година, била је центар веома значајне културе млађег каменог доба – винчанске културе. Импозантни остаци овог вишеслојног насеља, сачувани у десет метара дебелом културном слоју, довели су Винчу на културну мапу Европе и света, на којој се по њима препознаје и добија посебну и изузетну вредност. Култура млађег неолита, коју обележавају високо развијена земљорадња, прва открића прераде метала, величанствено познавање грнчарског заната, успостављени односи са другим, често и удаљеним културама, динамична свакодневица, духовност изражена изузетно моделованим фигуринама и раскошним посудама, чија је матична област била читав средишњи део Балкана, добила је име по Винчи као једном од првих познатих налазишта, а посебно као средишту ове културе. Винча је била метропола винчанске културе. Локалитет на Белом брду откривен је 1908. године, у време када је археологија постепено налазила своје место не само као техника утврђивања чињеница о прошлости већ и као нова наука, убрзо након првих истраживачких напора у другој половини XIX века, после оснивања катедре за археологију на Великој школи 1881. године и оснивања Српског археолошког друштва 1883. године. Истраживања Винче одредила су развој археологије код нас, до зреле научне дисциплине која омогућава тумачење и разумевање прошлости. Почевши од знаменитог Милоја Васића, читав један век истраживачи и даље налазе разлоге да се стално враћају Винчи. Још у време када је био чувар Народног музеја, Васић је енергично и успешно започео систематска ископавања у Винчи, па је у Народни музеј, а касније и на Филозофски факултет доспело обиље предмета који и данас
чине значајан део збирки из млађег неолита. Резултате вишегодишњих истраживања Васић је представио у свом монументалном делу Преисториска Винча, којим је и данас актуелан. Истраживања у другој половини XX века, од 1978. године под руководством Одбора за Винчу Српске академије наука и уметности, заједнички спроводе Музеј града Београда, Народни музеј у Београду и Филозофски факултет Универзитета у Београду, преко Одељења за археологију и Археолошке збирке. Опипљиве резултате представљају богаћење фонда Музеја града Београда, стварање услова за оснивање музеја на самом локалитету Бело брдо, едукација и сазревање генерација археолога и других стручњака, стално стицање нових сазнања. Најзначајнији неолитски локалитет у Србији, са разноврсним налазима често јединственог облика, значења и намене, извор је и инспирација за стална преиспитивања и нова тумачења. Али и поред сталне поставке у Винчи и месту које налази из Винче имају у музејима и на тематским изложбама, уверени смо да је обележавање 100 година археолошких истраживања права прилика да, изложбом Винча – праисторијска метропола, изнова укажемо јавности на вредност и изузетан значај овог налазишта, на неопходност да се Винча, као посебна вредност Београда и Србије, не само истражује него и да се чува и користи као заједничко наслеђе. Филозофски факултет Универзитета у Београду, Народни музеј у Београду, Музеј града Београда и Галерија Српске академије наука и уметности, учесници у овом подухвату, препознали су и заједничку обавезу да истраживачки континуитет преточе у сажету и занимљиву слику о једном значајном и заиста посебном носиоцу идентитета Београда. Татјана Цвјетићанин директор Народног музеја у Београду
Увод У време када је Милоје М. Васић започео прва ископавања у Винчи, није могао ни да наслути да ће остати упамћен као археолог који је свету подарио откриће метрополе из каменог доба, старе више од седам хиљада година. Током једног века истраживања испоставило се да је у десет метара дебелом културном слоју, као у некаквом природном медијуму, остала забележена повест коју су на овом месту стварале десетине генерација житеља праисторијске Винче. На неколико сати хода од ушћа Саве у Дунав, у усталасаном крајолику који стварају шумадијски обронци пре но што потону у велику реку, сместило се насеље древних земљорадника. Они су овде живели хиљаду година, користећи издашне благодети које им је окружење пружало. Била је то незаобилазна раскрсница за све који су путовали по тешко проходним балканским пределима, доносећи са собом делиће других култура и чинећи да Винча постане средишња тачка југоисточне Европе. Иако слојеви у Винчи представљају богату ризницу за проучавање разних периода праисторије, као и средњовековне епохе, захваљујући налазима из неолитског доба, а пре свега због богатства антропоморфне пластике, Винча је заувек уцртана на мапу светске културне баштине. Од када су, 1908. године, прве фигурине из Винче освануле на странама најпрестижнијих
светских илустрованих листова, није престало интересовање за открића са овог локалитета. Век археолошких истраживања само је један трен у вишемиленијумском животу Винче, али је испуњен читавим професионалним каријерама неколико генерација археолога. Изложба Винча – праисторијска метропола усредсређена је управо на неолитско раздобље у Винчи, које је постало синоним за најзрелије етапе ове епохе, током којих је човек постао произвођач хране и започео своје осамостаљивање од ћудљиве природе. Она је покушај да се расветли време у коме су Винчанци постављали темеље за развој будућих европских цивилизација. Изложба нуди сву раскош једног давно минулог доба, приказује труд и развој српске археологије, али и данашње генерације, које баштине простор на коме су Винчанци живели, опомиње да чувају, даље проучавају и презентују овај незамењиви драгуљ са обале Дунава. Аутори
Винча
14
праисторијска метропола
Ненад Тасић
Винча метропола касног неолита
15
Винча
Иако се неолитска епоха у свести највећег броја људи везује за магловита времена прошлости када су по пустим пространствима лутале групе људи одевених у коже, оглашавајући се немуштим и непрепознатљивим звуковима, изгледа да је истина коју археолози свакодневно откривају сасвим другачија. Како се данас чини на основу многобројних налазишта од Блиског истока до централне Европе, неолит је означио одлучујући узлет културе, вртоглави развитак заједница и заједништва. Неолит је и доба прве масовне уметности и напорног рада, али и време мира и спокоја међу људима. Такве тврдње постају јасније када се упознамо са изузетним дометима занатства и уметности у заједницама које су на простору Балкана живеле од 6500. до 4000. године пре н.е., односно непосредно пре и за време винчанске културе. Већ од средине седмог миленијума п.н.е., у плодној тесалској равници, недалеко од грчког града Волоса, настављен је незаустављив пут који су неолитски насељеници, у потрази за бољим и сигурнијим местом за живот, започели негде на високом анадолском платоу неколико генерација раније. Наиме, у то време, вероватно морским путем, стижу са западне обале Турске до Волоског и Солунског залива, притиснути сигурно немогућношћу адаптације на измењене еколошке услове и нагли популациони раст који је изазван управо неолитским начином живота (сл. 1). У време када су се већ истопиле огромне ледничке масе у Европи, а четинарске шуме се повукле ка северу, и када настаје „климатски оптимум” око 7000. године п.н.е., Балканско полуострво почело је да
16
праисторијска метропола
поприма изглед који ће задржати током наредних миленијума. Клима је била нешто топлија и влажнија, тако да су густе шуме букве, леске, храста и другог листопадног дрвећа покривале велики део Балкана,
Слика 1. Претпостављени путеви ширења неолита
чинећи га готово непроходним. С друге стране, такав амбијент био је идеално боравиште за многобројне животињске и биљне врсте које ће у наредном периоду постати значајна компонента у опстанку неолитских људи. Област у којој се заједница развијала може у знатној мери да разјасни неке њене активности, које се огледају у археолошком материјалу, избору места за насељавање, комуникационим правцима, начину градње станишта и слично. Тако можемо да откријемо који су све природни фактори деловали на заједнице, којим путевима су оне
17
Винча
међу собом саобраћале, а које су избегавале, одакле су црпеле сировине за израду рукотворина итд. Када анализирамо све ове чиниоце, можемо да утврдимо главне правце ширења утицаја и размењивања искустава између популација које су насељавале неку регију, и да наслутимо порекло разлика између суседних и истовремених култура. Утицаје географске средине на људске заједнице описао је још Ј. Цвијић: Ови природни фактори несумњиво одређују човеков материјални живот до детаља. Они се осећају на типовима насеља, на свима врстама зграда, на занимању, облицима економије и начину живота; на храни и оделу, на локалним и обласним комуникацијама; чак на везама између људи, јер није без значаја за социјалне везе да ли људи највише времена проводе у својим становима, или су већи део времена на пољу, на улицама или на „пијацама” или другим отвореним просторима. Од коликог је утицаја на становништво једна земља богата цереалијама, угљем, петролеумом, жељезом! Колико гладне године крену становништво на далеке миграције! (Цвијић 1922). На Балкану, од почетака неолитског периода до најзначајније, уједно и завршне епохе његовог развоја – винчанске културе, прошло је више од хиљаду година, а неколико десетина генерација своја искуства уткало је у оно што данас препознајемо као сјај неолитске Винче. Непосредно пре појаве винчанске културе, на простору централног Балкана, у деловима Панонске низије, Трансилваније, источне Босне и северне Македоније живели су носиоци културе раног и средњег неолита, која је добила име према локалитету Старчево. Старчевачка култура била је дуговечна и трајала је између 6200. и 5200. године п.н.е. Имала је регионалне варијанте, па је у археологији позната као Старчево–Кереш–Криш културни комплекс. О њеном пореклу дуго није постојала сагласност међу археолозима. Док су поједини аутори сматрали да старчевачка култура има локалне корене у мезолиту Ђердапа (Srejović 1979), други су били мишљења да порекло раног неолита треба тражити на Блиском истоку и у Анадолији (Garašanin 1979). Данас ипак све више доказа потврђује другу претпоставку. Од
18
праисторијска метропола
питања порекла овог комплекса још значајнија је, међутим, чињеница да се у овом периоду јавља један од најважнијих изума у историји човечанства – производња хране. До тог времена људске заједнице су прикупљале храну у сезонским походима, пратећи ритам природе. Живело се у мањим групама, најчешће у биолошким породицама, које су у потрази за храном преваљивале велика пространства. Неолитски људи постепено су се привикавали на живот на једном месту током више генерација. У старчевачкој култури постојала су и таква насеља, али су углавном била краткотрајна, највероватније сезонска, везана за летње испаше. У долинама већих река подизана су већа насеља, која су пружала уточиште током зимских месеци. Материјална култура ових људи значајна је и за проучавање винчанске културе пошто су тада стечена знања била значајна за наредни период. Старчевци су живели у земуницама и у надземним кућама, правили су грнчарију веома доброг квалитета и изузетно танких зидова. Посуђе су украшавали геометријским мотивима, са јасном концепцијом испитивања односа квадрата, круга и троугла према сфери, који сведоче о високим уметничким дометима и њихове творце представљају као индивидуе склоне апстрактном мишљењу. Иза Старчеваца остале су и статуете стубасте форме, на којима је наглашено само лице, а које у много чему подсећају на најраније винчанске фигурине. На органску повезаност старчевачке и винчанске цивилизације сугеришу облици грнчарије и фигурална пластика, модел насељавања и начин градње стамбених објеката, као и готово идентична територија на којој су се простирале. У науци постоје две хипотезе о пореклу винчанске културе: једна је види као директног наследника старчевачке културе, док се другом претпоставља да је значајну улогу имао утицај или, чак, миграција са југоистока Балкана (Garašanin 1979). Матична област винчанске културе готово се поклапа са простором који се уобичајено означава као централни Балкан. Зона њеног распростирања, у периоду у коме је достигла врхунац, подударала
19
Винча
Слика 2. Распрострањеност винчанске културе
20
праисторијска метропола
се са територијом коју је у млађем и средњем неолиту обухватала старчевачка култура (сл. 2). Као директан копнени пут између Европе и југозападне Азије,
Винча – Бело брдо
Балканско полуострво има велики значај у остваривању комуникације
Локалитет Бело брдо налази
између ове две регије. Његову територију углавном покривају планински
се у селу Винчи, на десној
ланци, који отежавају контакте између заједница и ограничавају их на
обали Дунава, 14 km
речне долине.
југоисточно од Београда.
Дунав је био један од најзначајнијих, ако не и одлучујући услов
Ту су истражени остаци највећег праисторијског
за настанак града у Винчи током неолита. Овај равничарски див на свом
насеља у нашој земљи, које
путу већ је прошао кроз несагледива пространства Панонске низије и
спада и у најзначајније
достигао импозантне размере, прихватајући реке Сомеш, Тису, Драву,
неолитске локалитете
Саву, Тамиш, као и друге мање и веће притоке. Низводно од Винче, у Дунав се улива и Морава, која је одувек била главни правац од севера ка југу и обратно. Сплет речних токова, у чијем је центру смештена Винча, омогућавао је лаку комуникацију ка свим странама тада познатог света.
у југоисточној Европи. Налазиште је добило име због светле боје лесне терасе на којој се налази, али је у стручној литератури
У време када су на високој лесној обали Дунава живели Винчанци, пре
познатије под именом
више од седам хиљада година, река је сигурно била још шира будући
Винча.
да је њена банатска обала регулисана тек почетком прошлог века. Анализом аерофотографија и апсолутних надморских висина обала, стручњаци су закључили да је Дунав, у време оснивања неолитског насеља у Винчи, у пролећном периоду вероватно био широк скоро седам километара. То значи да су непосредно испод насеља постојали велико проточно језеро и мочваре, као погодна станишта за развој многобројних биљних и животињских врста. Тиме су настали одлични услови за лов и риболов, али и за земљорадњу. Сезонске поплаве током пролећа покривале су велико пространство, остављајући за собом муљ који је био лак за обраду. Неолитско налазиште у Винчи удаљено је нешто више од 14 километара низводно од ушћа Саве у Дунав. Насеље се налази на изузетно повољном месту, које је један аустријски научник назвао „београдском конфлуенцом” с обзиром на то да се у непосредној близини са Дунавом сусрећу четири велике реке: Сава, Тиса, Тамиш и
21
Винча
Дунав je био један од најзначајнијих, ако не и одлучујући услов за настанак града у Винчи током неолита.
22
праисторијска метропола
Дунав код Винче
23
Винча
Морава. Тако је Винча била на путу свима који су се у то давно време кретали Дунавом или неком од ових притока, што је највероватније и омогућило да насеље постане фокална тачка огромног простора југоисточне Европе. Осим важних путних праваца, којима су долазили и одлазили људи и културни утицаји, ово место имало је и друге погодности које су омогућавале дуготрајно насељавање. Смештено на великој кривини Дунава, који стиже са севера и скреће ка истоку, свакоме ко се нађе на високој лесној обали омогућава да сагледа више од осам километара узводно и исто толико низводно. Тако су становници Винче увек били спремни за изненадни долазак пријатеља или непријатеља.
Цинабарит Минерал цинабарит је живин сулфид, једина руда живе, светло или тамноцрвене боје. Најважнији рудници налазе се у Шпанији, Италији, САД и Словенији. Лежиште цинабарита познато је и на Авали, одакле је руда вероватно транспортована Дунавом у многе области, и то преко неолитског насеља у Винчи.
24
Болечица, речица која се у Дунав улива непосредно испод насеља, пружала је Винчанцима свежу воду и везу са залеђем, у коме се налази и Авала. Ова речица такође је правила сезонске поплаве, што показује анализа њеног корита при ушћу у Дунав. Граница сезонских поплава означава јужну границу насеља, а вероватно и место на коме су се Винчанци бавили земљорадњом. Осим дивљачи, које је морало бити у изобиљу, Авала је богата важним сировинама неопходним неолитским становницима Винче. Поред разноврсног камена, ова планина у својој утроби крије и цинабарит, који је био вредан ресурс за винчанску заједницу. У окну недалеко од Шупље стене откривени су фрагменти винчанске керамике и камени батови, што потврђује да је било коришћено у време касног неолита. Цинабарит, живин сулфид, сигурно је у неолиту био веома значајан. Служио је као боја (за бојење тканина и украшавање посуђа), што су потврдиле хемијске анализе спроведене на узорцима из Винче. Цинабарит је употребљаван широм света, како у праисторији тако и током историјских епоха, најчешће у медицинске сврхе, као антисептик и седатив, а забележено је и да је био редован састојак различитих алхемичарских рецепата за дуговечност и бесмртност (Tortchinov 1998). Овакав географски положај, плодна земља и лак приступ најразличитијим сировинама омогућили су Винчанцима безбедан и дуг живот на истом месту и тако од њих начинили посреднике између
праисторијска метропола
култура које су се у то време развијале на југу, до Егеје, и на северу, до средње Европе. Са лепотом и богатством налаза из Винче први се сусрео Милоје Васић, који је и сам био изненађен својим открићима. Истраживања је започео уверен да је у питању неолитско насеље, али је током ископавања и после појаве читавог града, са кућама од чврстог материјала које су скривале вешто израђене предмете непролазне лепоте, дошао до закључка да се ради о насељу колониста из Егеје, па га је датовао у VII век п.н.е. Касније је непобитно утврђено да се ипак ради о насељу неолитских земљорадника, сточара и трговаца, а предрасуде о овом периоду полако су почеле да бледе. Чињеница да је Винча откривена веома рано, у првим деценијама бављења археологијом на Балкану, омогућила је да се читав период позног неолита у овом делу света назове њеним именом – винчанска култура. Свакако да је и десет метара дебео културни слој, у коме су садржане све фазе ове културе, заслужан за статус епонимног налазишта (сл. 3).
Слика 3. Профил налазишта у Винчи после истраживања 1982. године
25
Винча
М. Васић је истражио део локалитета који се налазио непосредно поред тадашње обале Дунава. Утврдио је да су винчанска станишта чиниле надземне правоугаоне куће, педантно изграђене у техници плетера и лепа. При подизању кућа најпре је одређивано погодно место. Како показују археолошка ископавања, градња је у Винчи била изузетно интензивна, тако да често није било слободног места за нове куће. У том случају морало је да се приступи рушењу дотрајале куће, али је изгледа чешће нивелисан простор на коме су се већ налазиле рушевине ранијих објеката. Понекад су градитељи користили ров старије куће, уклапајући га у основу нове. Ровови су служили за постављање дрвених дирека који су носили кровну конструкцију, а око којих су били исплетени зидови и преграде. После завршетка тог посла приступало се „малтерисању” куће блатом, које је доношено са обале реке. Како би што боље пријањало за плетер и побољшало изолациона својства глине, у блато је додавана плева. До сада нису откривени остаци кровова, осим слојева гарежи, али се претпоставља да су били од трске, које има у изобиљу на мочварном терену непосредно око насеља. Кров од трске представљао је изузетно добру заштиту од падавина и још бољу топлотну изолацију. С друге стране, његова велика мана је лака запаљивост, што је и био узрок
Плетер и леп
честих пожара који се запажају у културном слоју Винче, у коме је откривено неколико хоризоната становања са спаљеним кућама. Током
Техника градње зидова
ископавања 2006. године, у обрушеном зиду куће откривени су трагови
архитектонских објеката. Око
који указују на могућност постојања прозора. Наиме, међу фрагментима
вертикално пободених дрвених
изгорелог лепа са зида недалеко од пећи, уочени су отисци равних и
облица испреплетано је пруће, преко кога се наносио слој влажног блата или глиновите земље, често помешан са сламом, плевом, балегом или песком. Први пут се јавља у неолиту, а у неким деловима света користи се и данас.
фино обрађених комада дрвета, који су можда чинили натпрозорне греде. Уколико су постојали, прозори су вероватно застирани кожама или су затварани дрвеним капцима. Пећи су имале потковичасту основу, ниски свод и заравњену горњу површину (сл. 4). Њихов под, са благим падом ка отвору, био је редовно обнављан и премазиван новим слојевима глине. Ложене су дрвима и биле су извор топлоте током хладних сезона. Често се
26
праисторијска метропола
у сваком одељењу куће налазила по једна пећ. Није потпуно јасно како је из њих одвођен дим, пошто немају никакав отвор осим оног за стављање горива и намирница које су припремане. Иако још увек није експериментално потврђено, из увида у етнографску грађу, посебно имајући у виду хлебне пећи из ваљевског краја, можемо да закључимо да је конструкција пећи омогућавала коришћење вртлога насталог због косине пода и сферичног облика унутрашњости калоте, па је дим излазио навише, уз горњу ивицу отвора. У домену хипотезе је и начин на који је дим извођен из куће. Можда су у ту сврху, недалеко од пећи, прављени отвори (прозори) или су на наспрамним забатима остављани отвори. Постојале су и пећи посебне намене, за које неки аутори, међу којима и М. Васић (1932), сматрају да су служиле за прераду цинабарита донетог са Авале.
Слика 4. Цртеж типичне винчанске пећи
Оријентација кућа у Винчи доследно је спровођена током целог развоја насеља: све куће биле су поређане у редове, са дужим странама окренутим ка југоистоку, односно северозападу. Таква оријентација највероватније је поштована из практичних разлога. У јесењим и зимским месецима заклањање од јаких ветрова који дувају са Карпата и бришу преко банатске равнице било је од виталног значаја.
27
Винча
Збијене куће, како изгледа, то су омогућавале. С друге стране, постоје прорачуни по којима су термичка својства кућа грађених на винчански начин боља него код кућа од цигле. Технички снимак непокретних објеката истражених у току једног века показује да су се куће налазиле поред комуникација (улица), које су се пружале у правцу северозапад–југоисток. Претпостављало се да су улице биле усмерене директно ка реци и да су пролазиле између кућа, односно поред њихових дужих страна. Испоставило се, међутим, да су оне на реку излазиле под косим углом и да су биле усмерене ка страни на којој излази сунце. До сада су у најмлађем насељу потврђене три улице, а открићем куће 01/07 из 2007. године назире се и четврта (сл. 5). Куће нису имале окућницу јер су ужим странама биле постављене до улице, па су се многе активности одвијале јавно, на улици, или у уским сеновитим просторима између кућа. Организација насеља са збијеним кућама уз улице доводи нас до питања да ли је Винча била град или је то било место на коме су заједно живели земљорадници и сточари. Постоји неколико услова да неко насеље назовемо градом. Град подразумева заједнички живот људи на ограниченом простору, а блискост и непосредност знатно олакшавају интеракцију међу члановима заједнице и њиховим занимањима. У науци влада опште уверење да су градови настали тек пошто су заједнице почеле да производе храну и пошто је завршен процес седентаризације. Стварање вишка производа најчешће се истиче као неопходност за постојање града. Немогућност формирања градова пре неолитског периода објашњава се чињеницом да је за стварање само 10% вишка производа намењеног трговини, у традиционалном ловачко-сакупљачком систему привређивања, са популацијом од 1000 људи, неопходна површина већа од 100.000 квадратних километара (Bairoch 1988). У том смислу, Винча је била град. Људи који су у њој живели били су стално насељени на том месту током десетина генерација.
28
праисторијска метропола
Ископ М. Васића 1911–1934
Ископ 1978–2008
Слика 5. План најмлађих насеља у Винчи, са назначеним улицама
29
Винча
Сви непокретни и покретни археолошки налази показују да је становништво било активно целе године и да није у питању сезонско насеље. Не треба заборавити ни богате ресурсе који су Винчанцима били надохват руке. Једна од важних особина градова је специјализација послова. У њима, једни поред других, живе, раде и стварају рибари, земљоделци, ткаље, грнчарке, ловци, сточари, врачеви, каменоресци, што се види и прати у хиљадугодишњој повести неолитске Винче. Можда најилустративнији пример специјализације пружа риболов. Плетење мрежа, од којих су сачувани само тегови, допремање дебла, дељање чамаца и рибарење вероватно су представљали групу специјализованих заната. Треба додати и израду удица, харпуна, калемова и игала за поправку мрежа и, наравно, струна за пецање. Прављење струна сигурно је било у вези са ткачким занатом и заједничка мушко-женска тема за разговор. Будући да су археолошким ископавањима откривени многобројни занатски производи врхунске израде, може се претпоставити да је било више делатности за које је специјализација била неопходна. Грнчарски занат свакако је један од таквих примера јер винчанска керамика, по општој оцени стручњака, представља врхунац продукције у праисторији (сл. 6, 7). У овом периоду она није имала премца у читавој Европи и требало је да прође неколико хиљада година да се поново појави грнчарија таквог квалитета. Термин метропола данас означава велики град, са више од пола милиона становника, на чијој периферији, односно у мањим насељима која му гравитирају, живи још милион људи. Иако за сада нема детаљнијих података о многим насељима винчанске културе откривеним у непосредном окружењу Винче, пре свега о њиховој величини, на основу рекогносцирања, случајних налаза и систематских истраживања на територији која покрива двадесетак квадратних километара, односно пола дана хода, размишљања о метрополи ипак могу да се пренесу и на насеље у Винчи. Јасно је да се не може говорити о стотинама хиљада или о милионима становника пошто је насељеност
30
праисторијска метропола
Слика 6. Керамичка посуда изузетне израде, нађена током истраживања 2006. године
31
Винча
32
праисторијска метропола
на крају неолита била знатно мања него данас и пошто су комуникације биле друкчије од данашњих. Иако не припадају истим фазама винчанске културе, та околна насеља сигурно су постојала и у време развоја насеља у Винчи будући да је оно трајало током читавог позног неолита. Нажалост, о њиховом међусобном односу или о њиховом значају међу познонеолитским заједницама не зна се много, али смо склони претпоставци да је насеље у Винчи, због изузетно погодног положаја и дуготрајности, међу њима имало посебно, односно централно место. Уколико је та претпоставка тачна, насеље у Винчи могло би се назвати метрополом јер је у њему живео и привређивао велики број становника, а као економски и културни центар интензивно је комуницирало са многим мањим насељима у окружењу, и то разменом добара, услуга и људи. У појединим фазама винчанске културе сличне агломерације вероватно су постојале и у Трансилванији (Тордош), Банату (Парца) и на централном Балкану (Плочник). Ипак, богатство налаза у Винчи и њена дуготрајност показују да је само то насеље представљало истакнуто место не само у локалним већ и у регионалним оквирима. То потврђују многобројни налази луксузне робе која потиче са обала Егеје, удаљених више од хиљаду километара. Између осталог, реч је о морским шкољкама спондилус, које су биле изузетно цењене као сировина за израду накита, а можда су служиле и као вид плаћања и средство размене. С друге стране, снажан утицај Винче уочава се на археолошком материјалу у југоисточној и једном делу централне Европе. О економији винчанских заједница постоји велико слагање у досадашњим радовима стручњака. На основу функционалне анализе алатки, макроботаничих анализа и проучавања других налаза, може се готово сигурно реконструисати основа система опстанка неолитских заједница. Будући радови и интердисциплинарни подухвати у модерном археолошком процесу додаће, свакако, нове детаље у ова истраживања, али изгледа да су основне идеје о начину привређивања у неолитском периоду добро документоване и интерпретиране.
33
Винча
Стилизовани винчански знаци
34
праисторијска метропола
„Винчанско писмо” Загонетни урезани знаци још једно су од значајних отворених питања у српској и европској науци, чије разрешење већ дуги низ година траже и археолози и палеолингвисти, али и аматери и љубитељи археологије. Иако неки тврде супротно, нико за сада није постигао већи успех у овом подухвату. Но, прво треба утврдити шта су, заправо, винчански знаци. Ради се најчешће о праволинијским урезима изведеним на већ печеној површини посуде, и то на свим њеним деловима, од обода до дна. Осим на грнчарији, чести су и на фигуринама. Из млађих фаза винчанске културе, на читавој територији на којој се простирала, до данас је откривено више од хиљаду фрагмената посуђа и фигурина са урезаним знацима. Претпоставке о функцији винчанских знакова су различите: од ознаке власништва, кауције, преко пиктограма или сликовног писма, до формираног фонетског писма. У јавности су честе полемике између поборника разних теорија. У зависности од ситуације, расправе су више или мање жучне, а стручњаци склони скептичном приступу често су оптуживани за занемаривање успеха у дешифровању „винчанског писма”. Други пак стално заборављају чињеницу да још увек нико не зна чак ни којој групи народа су припадали Винчанци, а камоли којим су језиком говорили, што је неопходно за дешифровање једног фонетског писма.
35
Винча
На овом месту ваља направити разлику између раног и позног неолита, која се првенствено огледа у степену седентаризма заједница. Наиме, због карактера земљорадње у време старчевачке културе, која је непосредно претходила винчанској култури на територији централног Балкана и југоисточне Европе, насеља су употребљавана релативно кратко време, а потом су напуштана и формирана су нова. Ову појаву археологија објашњава чињеницом да у раном неолиту није била позната могућност обогаћивања испошћене земље, већ је било неопходно да се раскрче нове површине за обраду и подизање насеља. С друге стране, у позном неолиту, дакле у време винчанске културе, заједнице су се, по правилу, дуже задржавале на једном месту. Разлог за такву промену понашања није сасвим јасан, али се нуде различита тумачења, од оних да је у то време откривен поступак ђубрења земљишта, што је омогућило његову дужу употребу, до идеје да је реч о новој популацији која је у насељавању имала другачије навике. Да ли је током ране винчанске културе земља била ђубрена или су места за насељавање одабрана тамо где се земљиште обнављало на природан начин (сезонске поплаве, као што је случај у долини Болечице, која се у Дунав улива низводно од насеља у Винчи), није сасвим јасно, али је последица очигледна – једно место насељено је током више десетина генерација. Живот у уређеној заједници и једноставно решавање питања егзистенције омогућили су становницима Винче да се генерацијама баве уметношћу и да за собом оставе дела непролазне лепоте: фигурине, накит, луксузну грнчарију. Њихове рукотворине, које стално откривамо и које представљају уобичајен репертоар готово сваке куће, речито говоре о префињености Винчанаца и њиховој тежњи и потреби да буду окружени предметима високих естетских вредности. То сазнање допуњава слику о ефикасном устројству заједнице, које је било неопходно за постизање високих уметничких домета. Припадници заједнице која је свој хиљадугодишњи развој градила на умећима и вредном раду обучавали су свој подмладак разним
36
праисторијска метропола
вештинама. Генерацијама су постајали добри сточари, земљорадници, дрводеље, рибари и ловци, изузетни уметници, трговци. Никада, међутим, становници Винче нису припремани за битке и ратовање. Неспремност за сукобе показује и последњи стамбени хоризонт у Винчи, који је страдао у великом пожару. У његовом инвентару ништа не указује на оружје или на било какву војну организацију. Винчанци су сигурно били лака мета, а о крају њиховог града знамо само да је дошао одједном и да се они више никада нису вратили на своје кућне прагове. Вео мистерије навучен је преко овог периода, после кога се у овом делу Европе смењују многе културе и народи.
37
Винча
праисторијска метропола
Дубравка Николић Јасна Вуковић
Од првих налаза до метрополе касног неолита откриће Винче и прва истраживања
Винча
Археолошка истраживања Винче, једног од највећих и најзначајнијих праисторијских налазишта у Европи, трају читав један век. Започета још 1908. године, ископавања су често прекидана на дуже или краће време, али никада није престало интересовање археолога за овај локалитет, по коме је названа култура касног неолита Балкана. Интензивна и континуирана проучавања Винче и преиспитивања њене улоге у развоју праисторијских култура Европе потврђују и оправдавају изузетан значај који она има у европској и светској археологији почетком III миленијума. Како је откривена Винча? Због чега је, већ после првих ископавања, постала кључно налазиште за тумачење праисторије Балкана? И зашто још увек привлачи пажњу археолога?
На олтару Преисторије Kао праисторијско насеље, Винча се у стручним круговима помиње крајем XIX века. Јован Жујовић, први школовани српски геолог, који је у Винчи нашао кремене ножеве и окресине, на састанку Српског геолошког друштва 1893. године скренуо је пажњу стручњака и учених људи на то налазиште. Четири године касније, опет на састанку овог друштва, приказани су многобројни предмети прикупљени на обали Дунава, па је Жујовић закључио да се у Винчи можда налази једно од најбогатијих предисторијских селишта у Србији (Јовић 1986: 88). Налазиште у Винчи, међутим, нераскидиво је повезано са именом њеног првог истраживача, професора Милоја Васића. Стручну и научну каријеру Васић је започео 1895. године у Народном музеју у
40
праисторијска метропола
Београду. По повратку из Немачке (1899), где је стекао звање доктора археологије, као асистент Музеја спровео je прва научна, методолошки утемељена ископавања у Србији. Посебно су значајна његова истраживања неолитских локалитета Јабланица код Аранђеловца (1900), Чаршија код Рипња, Мали друм код Поповића (1904) и Пољна код Трстеника (1905), после којих се определио за проучавање праисторије. Почетком XX века, иако су већ била обављена прва научна ископавања, велики број археолошких налаза у Музеј је још увек доспевао откупом или у виду поклона. Године 1904. и 1905. стижу и први предмети из Винче, и то фигурине, просопоморфни поклопци, керамичке посуде и алатке од кости и камена. Тако разнолик и многобројан археолошки материјал са једног места одмах је скренуо Васићеву пажњу. И сам је често одлазио у Винчу и на обали Дунава прикупљао је површинске налазе (Васић 1907б: 89), које је детаљно описивао у извештајима о раду Народног музеја, објављеним у Годишњаку Српске краљевске академије. Са великом пажњом и веома педантно бележио је откупе
Јован Жујовић (1856–1939) Први учени геолог у Србији. Од 1877. до 1880. године у
налаза из Винче, а само 1907. године било их је чак 54, па се већ тада
Паризу је студирао геологију,
винчанска збирка Народног музеја састојала од неколико хиљада
праисторијску археологију
предмета (Васић 1908: 275).
и физичку антропологију.
Васић се за налазе из Винче заинтересовао не само због
Један је од оснивача Српског археолошког друштва (1883).
њиховог обиља и разноврсности већ и због очигледне сличности са
На његову иницијативу, 1891.
археолошким материјалом из Јабланице, Малог друма и Чаршије.
године основано је Српско
Уочивши, међутим, и неке њему непознате облике, закључио је да се ради о изузетно значајном локалитету, са слојевима наталоженим током различитих праисторијских периода, од неолита до халштата (Васић 1906а: 263). Још пре него што је започео ископавања, изнео
геолошко друштво. У складу са ондашњим схватањем да је праисторијска археологија део геологије, на састанцима Српског геолошког друштва
је нека разматрања о културним везама неолитског насеља у Винчи
често је расправљано и о
са областима Егеје. Осим занимљивих налаза из Винче, пре свега
археолошким темама. На
фигурина, посебно је истицао значај појаве цинабарита, руде живе, који је, по његовом мишљењу, потицао из рудника Шупља стена на Авали (Васић 1906а: 264). Тај успутно поменути детаљ постао је окосница свих
једном од њих, 1893. године, Жујовић је први пут скренуо пажњу на праисторијско насеље у Винчи.
његових будућих размишљања о Винчи. У деценијама које следе, Васић
41
Винча
42
праисторијска метропола
Милоје Васић (1869–1956) Први школован српски археолог и истраживач Винче. После завршених студија класичне филологије на Великој школи у Београду, 1895. године започео је рад у Народном музеју у Београду, као сарадник Михаила Валтровића, у то време чувара (управника) ове институције и професора археологије на Великој школи. Добивши стипендију за студије археологије у Немачкој, Васић је 1896. отишао у Берлин, а затим у Минхен, где је докторирао 1899. године, код чувеног професора А. Фуртвенглера. Од 1904. године предавао је археологију на Универзитету у Београду, а 1906. преузео је од Валтровића дужност чувара Народног музеја, коју је обављао до 1915. године. Током рада у Музеју систематски је сређивао збирке, отворио је Музеј за публику, спроводио археолошка ископавања и уређивао Старинар. Предавао је на Филозофском факултету и после пензионисања, до 1955. године. Као научник изузетног образовања и широких интересовања, бавио се и историјом уметности и ликовном критиком, а његови радови из области археологије показују да је био познавалац свих периода, од праисторије до средњег века. Радове је објављивао у водећим светским археолошким часописима (Prähistorische Zeitschrift, Annual of British School at Athens, Man, Archiv für Anthropologie, Revue Archéologique), па је стекао научни углед и ван граница Србије. Његов приступ свим археолошким темама, научно утемељена методологија, детаљна систематизација грађе и интерпретација археолошких налаза потврђују да се с правом сматра творцем српске археолошке науке. Своје животно дело – систематско истраживање праисторијског насеља у Винчи, започео је 1908. године. Винча је заузимала централно место у Васићевом раду током целе његове каријере. Различита питања у вези са овим локалитетом разматрао је у више од 50 радова, а најзначајније његово дело је Преисториска Винча.
43
Винча
је мењао и често износио опречна тумачења налаза из Винче, али је увек остао доследан у ставу да је близина рудника на Авали пресудно утицала на настанак и процват овог насеља. У време када је археологија у Србији била тек у зачетку и када је основни циљ ископавања често био само прикупљање атрактивних предмета за попуњавање музејских или приватних збирки, Васић је упорно инсистирао на предузимању систематских истраживања у Винчи јер једино она могу да пруже стратиграфски, а самим тим и хронолошки сређен материјал. Свестан значаја културне баштине на тлу Србије, још 1906. године указивао је и на чињеницу да је налазиште у Винчи угрожено јер се део локалитета налази испод кућа данашњег села и зато што: За време трајања велике воде, Дунав руши ово налазиште, одваљујући често пута велико комађе земље, у којој се
Због огромног
налазе остаци старе културе. Вода испере земљу, а кад опадне, онда
значаја овог
израђевине од кости и томе слични предмети. Уколико се вода повлачи
налазишта у Винчи неће се смети устручавати ни пред већим материјалним жртвама које морамо принети на олтар Преисторије. 44
у подножју брега, на обали, остају парчад од посуђа, камено оруђе, у своје корито, утолико се мора за њом ићи и остављене старине прикупљати како не би пропале и уништене биле. Даље каже да се у засеченој обали види: ... да културни слој допире до дубине од 6–7 метара испод садашње површине, али се у исто доба на томе профилу даје лако распознати, да тај слој није постао у једној јединој, него у више културних периода. Који, од до сада прикупљених предмета којој периоди припадају, као и којим епохама цело ово налазиште у опште припада – моћи ће се дефинитивно одлучити тек систематским ископавањем и посматрањем стратиграфских појава у њему. Треба нагласити да је значај овог налазишта Васић већ тада препознао у томе што се: ... на њему налазе наслагани слојеви разних периода, чије ће проучавање помоћи да релативно можемо датирати и остала налазишта, на којима се налазе само слојеви појединих временских одељака једне веће културне периоде. Свестан вредности које налазиште у Винчи има за археологију и упознавање прошлости, написао је и следећу реченицу: Због огромног значаја овог налазишта у Винчи неће
праисторијска метропола
се смети устручавати ни пред већим материјалним жртвама које морамо принети на олтар Преисторије (Васић 1906а: 259–260). Уз жртве и компромисе неуобичајене за његову личност, Милоје
Слика 7. Винча 1908. године: Милоје Васић са сарадницима
Васић се следећих деценија непрестано суочаваo са материјалним тешкоћама јер се његов научно-истраживачки рад одвијао у време бурних и нестабилних политичких и економских прилика у Краљевини Србији. Зa европску и светску археологију значајна је 1908. година, када је Васић, добивши прва средства од државе, започео ископавања у Винчи (сл. 7). Иако документација са тих истраживања није сачувана,
45
Винча
резултати су публиковани већ 1910. године (Vassits 1910). Захваљујући
Фјодор Иванович Успенски (Федор Иванович Успенский, 1845–1928) Најпознатији руски византолог
том извештају знамо да је на закупљеној парцели, димензија 40 x 5 m, испитао културни слој дебљине 7 m. На целој површини, и то на различитим дубинама, наилазио је на остатке солидно грађених надземних кућа, као и на обиље покретних налаза, које је тада детаљно и описао. Овим ископавањима потврдио је свој ранији став да је Винча дуготрајно праисторијско насеље, чији настанак и развој показују
с почетка XX века. Изучавао
сукцесивни грађевински хоризонти. Тада је закључио и да највећи,
је односе између Византије и
односно доњи део културног слоја потиче из неолита, док горњи
Бугарске, утицај словенских народа на Византију, као и
хоризонти припадају млађим праисторијским културама.
крсташке ратове. У Цариграду
Иако су ископавања 1908. године пружила веома задово-
се од 1894. године бавио
љавајуће резултате, тешкоће у прибављању средстава за даљи рад тек
проучавањем и заштитом
су наступиле. Следеће две године, пошто није имао могућности да
византијских споменика. У
истражује на терену, Васић је провео сређујући налазе и документацију
том циљу основао је Руски археолошки институт. Постао је академик Руске академије
и припремајући се за публиковање и излагање откривених предмета. Тада је ступио у контакт са Фјодором Успенским, академиком Руске
наука 1900. године. После
академије наука, оснивачем и директором Руског археолошког
избијања Првог светског рата
института у Цариграду. После дугих и тешких преговора, Васић је од
вратио се у Петроград, где је
Института добио средства за наставак истраживања и закуп земљишта
предавао на универзитету до
(Васић 1932: VIII). На простору од 1200 m2, који се надовезивао на ископ
1927. године и припремао своје животно дело о историји Византије. Иако је био
из 1908. године, са прекидима је радио од 1911. до 1931. године (сл. 8). Детаљан Васићев извештај о утрошку новца показује да су средства
византолог, као директор
Института за 1911. годину била више него довољна (Васић 1912а:
Института новчано је помагао
260). Исте године налазиште је посетио и сам Успенски. Из Васићевих
истраживања у Винчи.
журнала, односно дневника ископавања, види се да је за руководиоца
Захваљујући тим средствима Васић је обављао ископавања од 1911. до 1913. године.
најпре био предвиђен неко из Руског археолошког института, али је, после увида у теренски рад и документацију, веома задовољан Успенски руковођење ипак препустио Васићу (Васић 1911: 76; Васић 1932: VIII). Разговори са Успенским нису, међутим, завршени само договором о истраживању Винче већ и великим плановима за сарадњу Србије, Бугарске, Турске и Русије у заједничким археолошким истраживањима на Балкану. Тим поводом у Цариграду је организован скуп који је, због
46
праисторијска метропола
Слика 8. Ископавања 1911. године
Руски археолошки институт у Цариграду Основан 1894. године ради проучавања прошлости у областима које су чиниле Византијско царство. Његов утемељивач и једини директор био је руски византолог Ф. И. Успенски. У организацији Института спроведена су многобројна истраживања у Малој Азији, Сирији, Бугарској и Србији. У циљу заједничког проучавања археологије Балкана, основано је и посебно одељење, које је требало да обухвати све балканске државе. Услед међусобног неповерења проузрокованог политичком ситуацијом, у његовом раду учествовала је, међутим, само Србија, а за секретара је постављен М. Васић. Институт је издавао публикације у којима је презентована важна археолошка и историјска грађа, а осим руских, прилоге су објављивали и научници из других земаља, који су радили под руководством Успенског. Са уласком Турске у Први светски рат, Институт се угасио 1914. године.
47
Винча
већ узавреле политичке ситуације уочи балканских ратова, окончан без успеха. Бугари су, наиме, одбили сарадњу, а секретаријат Института основан је само у Београду. Уз сагласност Српске краљевске академије наука и министра просвете, Милоје Васић је постављен за руководиоца секретаријата, а обе стране, српска и руска, за истраживање Винче Слика 9. Ископавања 1912. године
48
одредиле су по 5000 динара у злату годишње (Васић 1932: VIII). Захваљујући тим средствима, Васић је ископавао локалитет у Винчи и током следеће две године, а из његових теренских дневника
праисторијска метропола
Слика 10. Ископавања 1913. године
стиче се утисак да ратови 1912–1913. године нису знатније утицали на ток истраживања (сл. 9, 10). Ратни догађаји ипак су отежали рад на терену, па се Васић суочио и са последицама тешке економске ситуације, односно са великом инфлацијом, као што показују његове дневничке белешке са брижљиво наведеним свакодневним променама радничких надница. Тако сазнајемо да је 20. јуна 1912. године надница износила 2,9 динара, а већ следећег дана чак 8,5 динара (Васић 1912б: 20, 23). Да не би одлагао дуго планирано публиковање резултата истраживања у Винчи, Васић је ископавао и ратне 1913. године, али на површини од само 200 m2.
49
Винча
Наставак истраживања, међутим, на дуже време онемогућен
Осећало се
је избијањем Првог светског рата. И поред несумњивих најава
при њихову
када је забележио: На сам дан мобилизације у 1914. години стигао сам
предстојећег сукоба, Васић je планираo ископавања и 1914. године,
посматрању
у Винчу, где сам, по подне, дознао за наредбу о мобилизацији, па сам се
и у поновном
да налазиште није претрпело велику штету, иако је 1914–1915. године
истим колима одмах и вратио у Београд (Васић 1932: IX). Даље наводи
додиру са њима,
на њему била постављена српска топовска батерија. Насупрот томе,
да је преко њих
у Народном музеју. Када је зграда Музеја оштећена у експлозији и
био је уништен велики део археолошког материјала и документације
прохујао ратни
пожару, многи предмети из музејских збирки, укључујући и налазе
ужас и фијукнула
журби и послато је са војском која се повлачила, најпре у Ниш, затим у
коса смрти.
из Винче, неповратно су страдали. Оно што је остало спаковано је у Скопље и, на крају, у Косовску Митровицу, чиме је додатно оштећено. Непријатељска војска је, међутим, запленила целокупни материјал из Музеја и вратила га у Београд. По завршетку рата, затекавши музејске збирке у веома лошем стању и несређене, Васић са очајањем пише: Осећало се при њихову посматрању и у поновном додиру са њима, да је преко њих прохујао ратни ужас и фијукнула коса смрти (Васић 1932: IX). После рата Васић се поново суочио са недостатком средстава за ископавања у Винчи. Руски археолошки институт престао је са радом још почетком рата, а избијањем Октобарске револуције сарадња са Русијом више није била могућа. Нов однос снага у свету навео је Васића да подршку за будући рад затражи на другој страни. На повратку из Француске 1918. године, у Атини се сусрео са чувеним британским археологом Џоном Линтоном Мајресом, који је, као официр, за време рата био стациониран у Грчкој. Са великим задовољством и надама Васић је прихватио Мајресов предлог да заједно истражују праисторију Балканског полуострва, што је, међутим, реализовано тек почетком тридесетих година ХХ века. Нажалост, не постоје архивска документа о њиховим блиским контактима у наредним деценијама, али колико су
50
праисторијска метропола
Васићу они били драгоцени показује то што је по Мајресу назван један од најзначајнијих налаза из Винче (кат. бр. 168). Нова, мада скромна средства за ископавања у Винчи, Васић је
очен са недостатком средстава, проучавао је српску средњовековну
Сер Џон Линтон Мајрес (Sir John Linton Myres, 1869–1954)
архитектуру и припремао публиковање налаза из Винче, уверен да
Британски археолог широких
добио тек 1924. године. Амбициозно је започео радове на преосталом делу површине закупљене још 1911. године, али је успео да истражи културни слој само до дубине од 4 m. Наредних година, поново су-
ископавања тог локалитета неће ни бити настављена. Сасвим не-
интересовања и веома богате
очекивано, захваљујући једном новом пријатељству, околности су се
каријере. Био је професор
потпуно промениле.
античке историје и археологије,
Познанство са брачним паром Браун, које је временом прерасло у право пријатељство, представљало је прекретницу у истраживањима
грчког језика и географије старог века на универзитетима у Оксфорду и Ливерпулу,
Винче. Иако их од 1929. године Васић често помиње у својим журна-
оснивач и први уредник
лима, улога Браунових у наставку ископавања данас је неоправдано
часописа Man, председник
заборављена. Током дугогодишњег боравка у Београду, Алек Браун, књижевник и преводилац, неко време радио је и као лектор на Филолошком факултету, а његова супруга Кетрин у Британском посланству. Чини се да је за наставак ископавања у Винчи пресудно било залагање
многих научних друштава, као што су Британско друштво за унапређење наука (1919–1932) и Краљевско антрополошко друштво (1928–1931),
управо Кетрин Браун, жене узбудљиве биографије, о којој у нашој
почасни генерални секретар
историографији нема много података. Наиме, у лето 1929. године, у
Међународног конгреса
лондонском Тајмсу објављен је оглас сер Чарлса Хајда, богатог власника
антрополошких и етнолошких
новинске куће из Бирмингема, у коме нуди средства за ископавање старина. У жељи да помогне Васићу, али да му при томе не буди лажне наде, Кетрин Браун је без његовог знања започела преписку са
наука (1934–1947) и председник Британске школе у Атини (1934–1947). За свој научни рад добио је многа
Хајдом. Резултат њиховог интензивног дописивања био је споразум
одликовања и признања,
Хајда, Васића и владе Србије, којим се Хајдовим средствима оснива
између осталих Орден св. Саве
Археолошка збирка Семинара за археологију, финансирају ископавања
III реда (1930). Најзначајнија
у Винчи истог лета и закупљује површина за ископавања 1933–1934. године (сл. 11). За узврат, договорено је да се одређени број налаза из Винче уступи Хајду, односно музејима у Британији. Интересовање
његова дела су: The Dawn of History (1911), The Political Ideas of the Greeks (1927), Who were the Greeks? (1930).
брачног пара Браун за Винчу тиме није окончано, па су и наредних
51
Винча
Слика 11. Хајдово писмо из 1929. године
52
праисторијска метропола
Сер Чарлс Хајд (Sir Charles Hyde, 1876–1942) Власник бирмингемске новинске куће која је издавала Birmingham Post, Birmingham Mail и Birmingham Weekly Post, школован у Оксфорду. Иако богат пословни човек, остао је упамћен као борац за независно новинарство и као филантроп који се бавио хуманитарним радом. Велика средства улагао је и у универзитет у Бирмингему. Био је велики љубитељ и сакупљач старина, па је финансирао археолошка ископавања у Енглеској и на Кипру, као и истраживања која је Британски музеј водио у Ниниви. Средствима која је поклонио Универзитету у Београду спроведена су ископавања у Винчи од 1929. до 1934. године, а основана је и Археолошка збирка Филозофског факултета. Споразумом између Универзитета у Београду и Хајда, један део археолошког материјала из Винче уступљен је City Museum and Art Gallery у Бирмингему. На иницијативу Милоја Васића, Хајд је 1930. године одликован Орденом св. Саве II реда, а приликом свечаног отварања Археолошке збирке 1938. године, Васић је предложио да ова установа носи Хајдово име.
53
Винча
Слика 12. Чишћење Браунове основе
година остали Васићеви најближи сарадници. Из Васићевих журнала сазнајемо да је Алек Браун активно учествовао у раду на терену, да је повремено надгледао ископавања и чистио основе кућишта. Једна од тих основа и данас је у стручној литератури позната као Браунова основа (сл. 12). Кетрин Браун је на енглески језик преводила Васићеве стручне текстове и писма упућена Хајду, организовала је званичну преписку дипломатским каналима и готово свакодневно присуствовала ископавањима у Винчи. Иако су Браунови остали у контакту са Васићем и по завршетку радова 1934. године, чини се да се њихова веза са српском археологијом тада, нажалост, прекинула. Велику захвалност коју је Васић осећао према Кетрин Браун показује други том његовог капиталног дела Преисториска Винча, који је њој посветио.
54
праисторијска метропола
Алек и Кетрин Браун (Alec and Catherine Brown) О брачном пару Браун нема архивских докумената. Познато је да су између два светска рата више година боравили у Београду, где је Алек Браун, књижевник и преводилац, неко време радио као лектор на Филолошком факултету, док је његова супруга Кетрин била службеница у Британском посланству. Веома често посећивали су Васића на ископавањима у Винчи и учествовали су у теренским радовима. Са Васићем су остали у контакту и после одласка из Београда, о чему сведочи њихова преписка све до 1955. године. Захвалност коју је посебно осећао према Кетрин Браун, која му је омогућила да ступи у контакт са Чарлсом Хајдом, Васић је исказао посветом у другом тому Преисториске Винче: Госпођи Catherine Brown У име своје браће Срба са Солунског фронта, које је тако сестрински неговала и преко којих је постала велики пријатељ Српског Народа; У име неустрашивих и тако заслужних, а ипак тако дуго непознатих, првих цивилизатора свога завичаја; У име енглеских и српских сарадника на истом научном послу; У име Университета и његова Археолошког Музеја у Београду; У име Науке у опште, и У име своје посвећује, у знак дубоке захвалности и признања, ово своје дело ПИСАЦ.
55
Винча
Захваљујући контактима које је успоставила Кетрин Браун, име Чарлса Хајда трајно је повезано са Винчом. Његове донације омогућиле су ископавања 1929–1931. године, и то на земљишту закупљеном 1911. године, а затим је закупљена нова површина, на којој су ископавања обављена 1933–1934. године (сл. 13). По завршетку истраживачке кампање 1929. године, у Бирмингем посту објављена су три велика чланка о Винчи. Енглески читаоци су се текстовима Милоја Васића упознали са значајем Винче, као и са најважнијим налазима (Vassits 1929a, б), а у броју од 30. новембра 1929. сам Хајд је писао о најзначајнијим открићима из те године (Hyde 1929). Хајд је у Винчи боравио само једном, и то у јулу 1930. године. Стицајем околности, два дана пре те посете Васић је открио један од најзначајнијих предмета. До данас јединствена зооморфна посуда у облику птице, изузетне лепоте и израде, нађена је управо оног дана када је за наставак истраживања Васић од Хајда примио чек на 250 фунти. Посуда је стога, сасвим очекивано, названа Хајд ваза (сл 14). У дневнику ископавања, 17. јула је забележено: Око 3 часа 30 минута летео је у свом аероплану, над Винчом и местом ископавања у два маха врло ниско сер Чарлс Хајд. Он нас је руком поздрављао (Васић 1930: 209). Следећег дана Хајд је посетио локалитет, разгледао је налазе и био је веома пријатно изненађен јединственом посудом названом његовим именом. Пошто није говорио енглески, Васић је с пуним поверењем препустио Брауновима да Хајду пруже сва потребна обавештења. Из журнала сазнајемо да је Хајд у Васићевом дому, иако је: ... Сер Ч. Х., бојећи се етикеције, хтео да откаже вечеру, провео једно веома пријатно и весело вече, које се завршило: ... песмом и свирањем на клавиру г-ђице Васић и севдалинкама г. Ћоровића (Васић 1930: 216). Хајдов боравак у Београду забележила је и штампа. Политика о том догађају извештава 21. јула 1930. године, наводећи да је сер Ч. Хајд: ... веома задовољан напретком ископавања и интересантним налазима. Хајд посебно наглашава да се: ... у Енглеској нестрпљиво очекује његов (Васићев) долазак и његово предавање пред Британским друштвом за
56
праисторијска метропола
Слика 13. Хајдово писмо из 1931. године
57
Слика 14.
Хајд ваза Jединствена зооморфна посуда у облику птице
Винча
унапређење наука. И то нарочито због његових значајних проналазака у Винчи. Ја ћу се и даље интересовати за научне радове у овој великој и лепој држави. Желео бих да студентима Београдског Университета олакшам студије под светским ауторитетом г. Васића. Задовољан током и резултатима ископавања, као и Васићевим начином рада, сер Чарлс Хајд био је спреман да финансира ископавања не само у Винчи већ и на другим налазиштима у долини Дунава. Током посете Београду обишао је и Aрхеолошку збирку, формирану на његову иницијативу годину дана раније. Осим велике заинтересованости за ископавања, Хајд је својим донацијама омогућио студентима напредније и лакше стицање образовања. Оснивање Збирке било је значајан догађај за Филозофски факултет јер су студенти добили прилику да се упознају са налазима из Винче и да, обрађујући материјал са овог локалитета, науче основе археолошког посла. Обогаћена новим налазима, Збирка и данас испуњава ову Хајдову замисао и значајно доприноси студијама археологије. Према ранијем договору са Хајдом, Васић је од 1929. године припремао мању збирку предмета из Винче за музеје у Британији. Четири године касније писао је Хајду о налазима издвојеним за City Museum and Art Gallery у Бирмингему. Из приложеног списка сазнајемо да је више од 500 предмета спаковано у десет сандука и 22. јула 1933. године послато у Бирмингем. Сачувана Васићева преписка сведочи о томе да су и други европски музеји били заинтересовани за налазе из Винче. Његово писмо упућено министру просвете 1930. показује да је таква жеља постојала и у Британском музеју у Лондону, а из писма кустоса тог музеја сазнаје се да су се 1933. године, очекујући колекцију из Винче, припремали за организовање изложбе. Хајд је финансирао истраживања у Винчи до 1934. године, а после тога Васић није ни предузимао ископавања. Винчом се, међутим, бавио у наредних двадесет година, а окосницу свих његових разматрања о настанку и карактеру овог праисторијског насеља представљају управо налази које је открио захваљујући Хајдовим донацијама. Свестан да
60
праисторијска метропола
Слика 15. Археолошка збирка 1938. године
без те помоћи не би успео да истражи цео културни слој и да би сазнања о Винчи остала непотпуна, гајио је велико поштовање и захвалност према сер Хајду. На Васићеву иницијативу, Хајд је 1930. године одликован Орденом св. Саве II реда, а 1938. године, приликом свечаног отварања Археолошке збирке за јавност, саопштио је да она треба да носи Хајдово име (сл. 15). И о овом важном догађају известила је дневна штампа. Професор Драгослав Јовановић, ректор Београдског универзитета, том приликом је истакао да Винча представља најзначајније и најбогатије праисторијско налазиште у југоисточној Европи, са материјалом као из бајке, истраживано захваљујући финансијској помоћи филантропа сер Чарлса Хајда (Политика, 11. фебруар 1938, страна 7). Посебно је нагласио да је: ... сарадња једнога Србина и једнога Енглеза довела до најбољега резултата, до оснивања и отварања Хајдове археолошке збирке. У време када је сер Хајд финансирао ископавања у Винчи, започета је и сарадња са енглеским научницима, о којој се Васић још 1918. године договорио са Мајресом. Током кампање 1930. године, у Винчи је
61
Винча
десет дана боравио и радио В. А. Хартли, археолог Британске школе у Атини, који се тада бавио истраживањем праисторијских локалитета у северној Грчкој (сл. 16). Из журнала сазнајемо да је разлог те посете био упознавање са винчанским материјалом и његово поређење са налазима са југа Европе, али пре свега размена искустава, са основним циљем да се удруженим научним напором шире сагледају културни процеси и контакти на Балканском полуострву током праисторије. Из Васићевих дневника види се да је са Хартлијем интензивно расправљао о пореклу неких облика керамичких посуда и декоративних мотива, о орнаменталним техникама и њиховој могућој хронолошкој и културној повезаности. Због бољег разрешења обостраних недоумица, Хартли је, ради поређења материјала, са Винче понео малу колекцију керамичких предмета. Свестан значаја налазишта у Винчи, Хартли је наговарао Васића да напише опсежно дело. Можда се управо због тога први том Васићеве Преисториске Винче појавио већ 1932. године. Многобројни контакти са водећим стручњацима тог времена, посебно са Џ. Л. Мајресом, као и стално интересовање које су они показивали за Винчу, потврђују да је Васић био изузетно поштован научник светског реномеа. Захваљујући Мајресовој иницијативи, Васић је позван у Бристол, где је на годишњој скупштини Британског удружења за унапређење наука (British Association for the Advancement of Science) одржао предавање о резултатима истраживања у Винчи 1930. године, које је касније и публиковано у престижном стручном часопису Man (Vassits 1930). Иако су учествовали многи водећи археолози, као што су Флиндерс Питри и Мортимер Вилер, у извештају са овог скупа наглашава се да је: ... о сада већ чувеном налазишту Винча говорио прослављени страни гост др Милоје Васић из Београда (Fleming 1930: 210). Због великог интересовања за истраживања у Винчи, Васић је и наредних година често позиван на научне скупове. Године 1931, на састанку поменутог удружења у Лондону, којим је председавао уважени научник А. Р. Редклиф-Браун, резултате својих истраживања приказали су реномирани научници, који заузимају значајно место у
62
праисторијска метропола
Слика 16. Хајд и Хартли у Винчи, 18. јула 1930. године (Хајд вероватно са шеширом и штапом)
63
Винча
историји светске археологије: Артур Еванс (ископавања у Кнососу), Флиндерс Питри (истраживања у Гази), В. А. Хартли (истраживања у Арменохорију) и други. Васићев говор том приликом био је посвећен најзначајнијем открићу у Винчи 1931. године, односно групној гробници, у стручној литератури познатој као костурница са девет скелета (Myres 1931). Чак и 1932. године, иако није било ископавања у Винчи, Васић је позван на конгрес Британског удружења. Скуп је био веома посећен, а његов рад поново се нашао у средишту пажње еминентних научника (Г. Чајлд, Л. Вули, Ф. Питри, О. Менгин, А. В. Хартли, А. Еванс, Џ. Л. Мајрес). У радовима које су неки од њих написали током наредних година, Винча је дефинитивно заузела кључно место у неолиту Европе. На велики одјек међу учесницима конгреса наишло је и Васићево залагање за оснивање међународне организације за истраживања праисторије у Подунављу, са циљем провере постојећих резултата и поређења са налазима из Винче као најзначајнијег локалитета у том делу Европе. На место координатора комисије за организацију истраживања и обилазак важнијих локалитета изабран је Ф. Томпа (Myres 1932). Занимљиво је да Васић, иако предлагач међународне сарадње, уопште није присуствовао конгресу. Намерно пропуштајући прилику да се сретне са угледним колегама, средства за путовање у Лондон утрошио је, по његовом мишљењу, много корисније, за куповину фото-апарата и потрошног фотографског материјала! Његове реферате у Лондону прочитао је Мајрес, а Васић је фото-апаратом обезбедио оно што му је у том тренутку било много важније: квалитетне фотографије за други том Преисториске Винче. Први том Преисториске Винче, објављен 1932. године, у стручним круговима дочекан је са великим интересовањем. Иако је књига написана на српском језику, у часопису Man објављен је њен детаљан приказ у коме су, осим основних података о истраживањима, изложена и Васићева размишљања о датовању и културним везама Винче са локалитетима у Егеји. Најављена су још три тома, а приказ се завршава
64
праисторијска метропола
надом да ће професор Васић: ... и у овим тешким временима остварити брз напредак у свом великом задатку детаљног публиковања главних научних ископавања у свом делу света (Minns 1933). До 1936. године објављена су и остала три тома Васићевог капиталног дела. Добро систематизована грађа, детаљни описи покретних налаза и многобројне илустрације ово дело и данас чине актуелним и незаобилазним извором свим истраживачима неолита. Васић није престао да се бави Винчом ни по објављивању четвртог тома Преисториске Винче. Више од тридесет радова који су публиковани између 1937. и 1957. године сведочи о томе да је Винча остала у средишту свих његових интересовања.
Ниједан удар ашова нити будака неће остати ненаграђен Размишљајући о Народном музеју у Београду, јединој институцији у Србији која је крајем XIX века прикупљала и чувала старине, још на почетку каријере Милоје Васић је упозоравао да упознавање прошлости није могуће без археолошких ископавања: Иако музе сада дају велику важност и узрок опстанку само збирке које се тичу националне историје, ипак ће се његова важност у колу културних установа повећати и нагло порасти тек онда кад он буде закопао у недра своје отаџбине, тражећи остатке културе оних народа, који су негда на овом земљишту живели и делали. Важност ће му порасти, јер неће остати узалудан ни један удар ашова нити будака, а да не буде богато награђен (Васић 1894: 129). Четири деценије касније, са великим истраживачким и научним искуством, неспорно је уживао велики углед и поштовање међу колегама у свету. Да ли само зато што је истраживао Винчу, налазиште које је променило слику праисторијске Европе, или и због тога што су његов научни приступ и методологија ископавања били за свако поштовање? Данас се веома мало зна о томе како је Васић ископавао Винчу. Његова документација само делимично је сачувана, због чега би детаљна реконструкција његових ископавања представљала замашан
65
Винча
и комплексан, али у будућности неопходан научни подухват. Као први школовани археолог у Србији, у Винчи је користио знања стечена на студијама у Немачкој, а током више деценија истраживања сигурно је мењао методолошки приступ и прилагођавао га специфичностима локалитета. Сви аутори који су се бавили Винчом наглашавају да је Васић примењивао тада најсавременију методологију. Осим напомена да је бележио дубину сваког нађеног предмета, не објашњавају, међутим, каква је, заправо, била методологија његовог рада (Јовановић 1984; Гарашанин 1984). Основни извор за реконструкцију Васићеве методологије данас представљају његови журнали, односно дневници ископавања. Осим за 1908. годину, ти дневници су, срећом, сачувани. Највећи део журнала чине детаљни дневни пописи налаза, са ознакама дубине са које потичу, као и описи покретних налаза, пре свега фигурина, које најчешће прате и цртежи на маргинама (сл. 17). У дневнику се налазе и описи непокретних објеката – кућа, пећи и јама, а често и њихове скице са котама и димензијама (сл. 18, 19). Васић је повремено записивао и своја размишљања и тумачења појединих предмета, непокретних објеката и појава уочених током ископавања. Нека од њих остала су непромењена и у Преисториској Винчи. Осим тога, у журналима је бележио и важније догађаје који су пратили ископавања, као што су посете колега и других гостију, међу којима су били еминентни српски научници тог доба, али и многи стручњаци из иностранства. Поред журнала, сачувано је и неколико десетина техничких цртежа и радних скица основа и положаја објеката, као и вертикалних профила. Васић је водио и фото-документацију. Судећи по дневнику, фотографисани су сви архитектонски објекти. Многе фотографије, као и већина планова, остале су, међутим, без легенди и основних података. Из журнала сазнајемо да је Васић у појединим годинама ископавања имао и додатне свеске које, нажалост, нису сачуване, а у којима је детаљно описивао сваку основу (кућиште). У журналима се често позивао на планове, скице и фотографије, који више не постоје, што значи да располажемо
66
праисторијска метропола
Слика 17. Журнал, 22. август 1929. године, стр. 38
67
Винча
само малим делом некадашње документације. Управо одатле потичу многе недоумице које отежавају прецизну реконструкцију Васићевих ископавања. Једна од првих недоумица јавља се при покушају идентификовања позиције његових ископа. Као посебан проблем често се наглашава непостојање ситуационог плана са означеним положајем истражених површина, односно археолошких сонди или Васићевих ровова. Анализа сачуване документације показала је да Васић, међутим, није ни примењивао такав метод ископавања. Још током првих истраживања 1908. године уочио је да се ради о вишеслојном насељу, са културним слојем дебљине 6–7 m, у коме се, једни изнад других, налазе остаци насеља са многобројним стамбеним објектима. Њихова концентрација на појединим дубинама потврђивала је претпоставку о више грађевинских хоризоната. Васићев термин ров погрешно је протумачен као систем појединачних сонди, у којима су ископавања обављана у континуитету све до стерилног слоја. Напротив, ровови су
Слика 18. Журнал, 30. јул 1931. године, стр. 109
68
праисторијска метропола
Слика 19. Журнал, 27. август 1911. године, стр. 104
међусобно повезане површине које су истраживане истовремено, али на различитим дубинама. Он, дакле, није отварао класичне сонде малих димензија, већ је ископавао готово на читавој закупљеној површини (1200 m2), почевши од простора најближег Дунаву. Заустављајући ископавање ровова на различитим дубинама, на којима су грађевински хоризонти и међусобни просторни односи између архитектонских објеката могли јасно да се дефинишу, применио је метод каскадног ископавања, који је и данас прихватљив на локалитетима сличног карактера. На тај начин могао је истовремено да посматра два, а понекад и три различита грађевинска хоризонта (сл. 20, 21). У последњим годинама рада не терену (1933–1934), на новозакупљеној, знатно мањој површини од претходне (око 400 m 2), Васић је променио метод истраживања. Више није остављао каскаде, већ је истовремено
69
Винча
Слика 20. Ископавања 1911. године
ископавао на читавој површини, али са истим циљем – да што боље дефинише грађевинске хоризонте (сл. 22). У данашњој методологији, овај начин могао би сe с правом назвати ископавањима у широком ископу, која се сматрају најпогоднијим за истраживања неолитских налазишта. Свако научно ископавање подразумева одређивање реперне тачке, која служи за позиционирање свих пронађених објеката. Васић је потпуно испунио и тај захтев. Данас, међутим, велики проблем представља идентификација Васићеве нулте тачке или хоризонтале. По Васићевим наводима, нула се налазила на највишој тачки локалитета. Према сачуваним цртежима два профила из 1911. и 1912. године, очигледно је, међутим, да изабрана тачка није представљала и највишу тачку налазишта. Нажалост, у постојећој документацији позиција нулте тачке и њена апсолутна надморска висина нису наведене. Познајући Васићеву педантност, морамо претпоставити да су се у делу документације који није сачуван налазили и подаци о положају нулте тачке, као и други подаци неопходни за лакшу реконструкцију његових ископавања. Геодетским инструментом Васић је предано мерио, односно котирао сваки пронађени објекат, сваку основу и покретни налаз. Из
70
праисторијска метропола
журнала се види и да је бележио дубине не само у односу на нулу већ и у односу на затечену површину локалитета, па су његова мерења и данас основни критеријум за дефинисање грађевинских хоризоната и хронолошку класификацију покретних налаза. Да би позиционирао објекте у простору, Васић је користио и систем квадратне мреже, као и неколико помоћних оса на основу којих је у планове уцртавао објекте. Технички цртежи појединачних грађевинских хоризоната и збирни планови на којима су различитим бојама обележени архитектонски објекти који припадају различитим грађевинским фазама показују Васићево настојање да сваку појаву детаљно забележи (сл. 23). Сачувани планови данас омогућавају лоцирање готово свих истражених објеката, али остаје нејасно зашто су се у публикованој грађи нашла само два непотпуна ситуациона плана.
Слика 21. Ископавања 1912. године
Кључно питање које је Васић постављао од почетка истраживања и које се често јавља у дневницима јесте разлог за оснивање и напредовање, као и за дуготрајност неолитског насеља у Винчи. Према његовом мишљењу, развој праисторије у Подунављу најбоље се сагледава у Винчи због дебљине културног слоја. Зато је сматрао да је Винча кључни локалитет за упознавање праисторије Балкана. Настојећи да одговори на то питање, и то у време када је у Србији било истражено само неколико праисторијских налазишта, Васић је сваку појаву уочену током ископавања детаљно анализирао и тумачио. Пошто је схватио да се у Винчи налазе остаци насеља са надземним кућама, које су континуирано грађене једна изнад друге у дугом периоду, међу своје основне задатаке Васић је уврстио реконструкцију архитектуре и организације насеља. Описујући стамбене објекте, није се заустављао само на бележењу њихових димензија и облика. Детаљно је пописао и садржај кућа, а покушао је да дефинише и распоред њиховог унутрашњег простора. На основу положаја преградних зидова и пећи, као и према врстама покретних налаза, настојао је да утврди намену објекта и сваке просторије у њему. На пример, описујући тзв.
71
Винча
Слика 22. Ископавања 1933. године
72
праисторијска метропола
73
Винча
грундрис IV, разматрао је функцију просторије са пећи поред које су нађени многобројни предмети: посуђе, жрвњеви и керамичке кугле. Захваљујући покретним налазима закључио је да се ради о кухињи, а да пећ није коришћена: ... само за грејање, него и за печење, као пекарска пећ (Васић 1912б: 104). Осим тога, покушао је да одреди међусобни однос објеката, а бавио се и питањима комуникације између кућа. Пошто је установио да су куће биле оријентисане у правцу североисток– југозапад, са дужом страном окренутом ка југоистоку, сматрао је да је такав положај кућа био изузетно погодан, имајући у виду климатске прилике и правац дувања ветрова: ... како у погледу на летњу врућину, тако и на зимску хладноћу (Васић 1913а: 187). Васић је сматрао да различит облик кућа и промене на покретним налазима са различитих дубина представљају најважније елементе за реконструкцију развоја неолитског насеља у Винчи. Стога је предано мерио, односно котирао сваку основу, тј. кућиште (сл. 24). Те коте постале су основа за касније хронолошко разврставање културних и грађевинских хоризоната.
Слика 23. Део ситуационог плана из 1911. године
74
праисторијска метропола
Бављење Винчом за Васића се није завршавало радом на терену. После сваке истраживачке кампање, у Народни музеј, а касније и на Филозофски факултет, стизале су хиљаде покретних налаза. Још
Слика 24. Детаљ скице, 20. јул 1934. године
на терену, на сваки предмет уписивана је дубина на којој је нађен и, уколико је потицао из неке јасно дефинисане целине, ознака тог објекта, а од 1933. и година ископавања, као и ознака рова. Тако обележен материјал Васић је обрађивао и припремао за публиковање. Налази су конзервирани, цртани и фотографисани, а затим су класификовани према дубинама на којима су нађени. Из тог периода сачуване су стотине стаклених фотографских плоча и цртежа, што показује да је Васић велики значај придавао детаљном документовању покретних налаза. На плочама су углавном приказане фигурине, често фотографисане из више углова (сл. 25). Неке фигурине су изгубљене у ратовима, па ове плоче представљају једино сачувано сведочанство о њиховом изгледу.
75
Винча
Слика 25. Антропоморфна фигурина на стакленим фотографским плочама
76
праисторијска метропола
Одлике Васићевог методолошког приступа нису само прецизност ископавања и висок ниво техничког документовања већ и стално истицање да је за правилно тумачење многих појава уочених током ископавања неопходна сарадња са стручњацима из других научних области. Прве кораке у том погледу предузео је више од пола века пре него што су интердисциплинарна истраживања постала незаобилазни део археолошке праксе. Да би разјаснио појаве у Винчи и проверио своје закључке, Васић је сарађивао са Јованом Жујовићем и Симом Лозанићем, који су анализирали узорке цинабарита, док је скелете из групне гробнице обрадила антрополог Илзе Швидецки. Данас Васића можемо да сагледамо као свестраног, веома пажљивог и педантног археолога. Својим радом увео је Винчу међу најзначајније локалитете у Европи. Захваљујући научном приступу и методологији, пре свега прецизним стратиграфским запажањима, резултати његових истраживања отворили су пут ка успостављању хронолошких система за праисторију Подунавља и Европе, као и свим каснијим интерпретацијама локалитета у Винчи.
У средишту интересовања Почетком XX века био је истражен веома мали број праисторијских локалитета у југоисточној Европи. У време када је Васић почео да се бави археолошким проучавањима, ниједно неолитско налазиште на територији Србије није било истраживано, а сви закључци о неолиту заснивали су се на случајним налазима. Одмах по завршетку ископавања у Чаршији, Јабланици и Малом друму, Васић је 1906. године објавио један од најзначајнијих радова, који има веома важно место у историји српске археологије. Данашњем читаоцу можда је необично да се текст под називом Прилози ка решавању тројанских проблема односи искључиво на питања хронологије неолита и културних веза између Балкана и Мале Азије. С обзиром на то да је Троја тада била једини познат локалитет са моћним културним слојем, у коме су јасно издвојене развојне фазе насеља, Васић је сматрао да она представља
77
Винча
кључ за разрешење проблема праисторије на много ширем простору. Иако је налазе са локалитета које је сâм истраживао, као и случајне налазе из Винче одмах одредио као неолитске, аналогије је нашао и у материјалу из Троје I и II, који је, заправо, приписан бронзаном добу (Васић 1906б). Његов рад о тројанским проблемима био је прва научна интерпретација неолита Србије, са неколико важних закључака: неолит Подунавља представља део ширег културног простора, који обухвата југоисточни део Европе и Малу Азију; неолитски налази из Подунавља старији су од Троје I и II, као и од неолита централне Европе, али се миграцијом неолитска култура из Подунавља ширила ка југоистоку (Srejović 1988). Став да је неолит на Балкану претходио сличним појавама у средњој и северној Европи нагласио је и у једном од следећих радова (Васић 1907б). Занимљиво је да је Васић овакве идеје изнео две деценије пре сличних теорија Г. Чајлда, које су начиниле прекретницу у тумачењу европске праисторије. Ни после првих ископавања Васић није променио мишљење о датовању насеља у Винчи, о чему сведоче његови извештаји у Годишњаку Српске краљевске академије, као и радови објављени у часопису Prähistorische Zeitschrift. У делу Дунав у праисторији, објављеном 1929. године, Гордон Чајлд је први систематизовао знања о праисторији Европе и истакао значај Дунава као комуникације којом су се ширили културни утицаји (Childe 1929). Због дебљине културног слоја, слично Троји у Малој Азији, Винча је у овој књизи протумачена као најзначајније неолитско налазиште у Европи и као средиште прве неолитске цивилизације у средњем Подунављу. На основу Васићевих публикација, али и личног увида у покретне налазе које му је Васић љубазно показао у Београду 1926. године, Чајлд је начинио и прву хронолошку поделу насеља у Винчи, и то на две фазе, које је обележио као Винча I и Винча II. Такође је указао на сродност налаза из Винче и са других локалитета у Подунављу (Тордош, Чока, Вршац). Винчанце је сматрао пре свега рибарима и земљорадницима, али није занемарио ни очигледан значај трговине, што је поткрепио присуством мермера и разих врста шкољки,
78
праисторијска метропола
прихватајући и Васићево мишљење да су ове сировине доспеле у Винчу захваљујући трговини пигментом цинабарита. На крају, закључио је да је Винча сигурно била повезана са источним Медитераном – Тројом II и Анадолијом. За разлику од Васићевог става да се култура из Подунавља ширила ка југоистоку, Чајлд је заступао обрнуто становиште, односно да је неолитска култура у Винчи представљала последњу етапу миграција са југоистока ка Подунављу (Childe 1929: 31–35). Милоје Васић је, међутим, 1930. године драстично променио становиште о хронологији насеља у Винчи, због чега су све уочене појаве добиле ново тумачење. Веома је тешко објаснити ту промену у Васићевим размишљањима. Дуготрајни прекид ископавања (1913– 1924) поклапа се, а великим делом је и проузрокован догађајима на политичкој сцени Србије и целе Европе после Првог светског рата. Као патриота, Васић сигурно није прихватао политику Немачке, а вероватно се разочарао и у германску археолошку школу, којој је до тада и сам припадао. Посебно се противио нордијској теорији, по којој је колевка европске цивилизације била у северној Европи, а њени носиоци били су Индогермани, што је било потпуно супротно његовим уверењима. По нордијској теорији, Индогермани су супериорна раса чија се напреднија култура ширила миграцијама по целој Евроазији. Револт према расистичким тумачењима у археологији и жеља да им се супротстави вероватно су га навели да, мада без нових аргумената, Винчу објасни као насеље које су основали Грци. Иако је мењао мишљење о датовању Винче, Васић никада није напустио првобитну идеју о разлозима за оснивање овог насеља. Када су почетком XX века први налази из Винче пристигли у Народни музеј, сматрао је да је пресудна била близина лежишта цинабарита на Авали. Стога је током ископавања посебну пажњу поклањао налазима за које је претпостављао да су руда живе и бележио је њихов положај. Највећи број пећи у архитектонским објектима протумачио је као металуршке пећи за обраду цинабарита, покушавајући да објасни технолошки поступак за добијање живе и црвеног пигмента. По Васићу, црвени
79
Винча
пигмент из цинабарита био је основно средство трговине и омогућио је дуготрајност и процват Винче. Будући да је прерада цинабарита сложен процес, претпоставио је да: ... варварско праисторијско становништво таква знања није могло самостално да развије, па је закључио да су оснивачи Винче били рудари и металурзи који су дошли са југоистока, а који су припадали некој развијенијој култури (Васић 1932). Иако је теорија о грчким колонистима одавно напуштена, Васићеве идеје о значају оближњег рудника цинабарита за насеље у Винчи до данас нису одбачене. Најновије хемијске анализе црвеног пигмента потврдиле су прераду цинабарита у Винчи, чиме jе доказана и могућност трговине овим ретким производом. До нове хронологије Винче, Васић није дошао одједном. Године 1930. писао је о Винчи као о насељу које се датује у време после почетка Троје II (1800. године п.н.е). Подунавље је сматрао залеђем, односно периферијом понтских области, а Дунав главном комуникацијом са Црним морем и југоисточном Европом (Vassits 1930). Насеље у Винчи, по њему, репрезентује: ... најсупериорнији облик културе на територији између Дунава и Егеје (Vassits 1930: 200). Културне утицаје из Егеје, Мале Азије и са Кипра објашњавао је као последицу економских веза, али није искључивао ни могућност да се у Винчи населио мањи број дошљака из неког од тих крајева, који су донели нова знања и вештине, као што је обрада цинабарита. С друге стране, истицао је несумњив утицај Винче на развој култура у централној Европи. У првом тому Преисториске Винче (1932) Васић је померио датовање насеља у 1580. годину п.н.е. и напустио је идеју о културним утицајима. Винчу је протумачио као насеље које су основали колонисти са Киклада, који су се задржали на овом месту због експлоатације цинабарита. Коначно, публиковањем остала три тома Преисториске Винче 1936. године, дефинитивно се определио за датовање Винче у VII–VI век п.н.е., при чему је сматрао да су њени оснивачи несумњиво били Грци. У свим каснијим радовима само је разрађивао то станови-
80
праисторијска метропола
Слика 26. Ископавања 1911. године. И тренуци одмора забележени су на фотографским плочама
81
Винча
ште, тражећи у предметима из Винче елементе грчке културе и доказе о непосредном присуству грчке религије и архајске уметности. Једну од првих оштријих критика Васићевој интерпретацији и методологији упутио је Владимир Фјукс, који је тридесетих година прошлог века обављао ископавања у Старчеву, на локалитету по коме је названа неолитска култура која је претходила винчанској. Супротстављајући се Васићевом датовању у VII–VI век п.н.е., инсистирао је на опредељивању Винче у неолит (3000–2500. година п.н.е) (Fеwкеs 1936: 76). Винчу и друге сродне локалитете (Мали друм, Јабланица, Чаршија, Градац, Плочник) сматрао је деловима истог културног комплекса, који је назвао поморавско-подунавском културом, при чему само у Винчи, због обима истражености и дебљине културног слоја, могу да се уоче све појаве које се на другим налазиштима манифестују повремено и изоловано. За научнике који су се бавили Винчом посебно значајно било је утврђивање интерне периодизације насеља. Неке периодизације, као што су оне које су предложили Освалд Менгин (Menghin 1931) и Фридрих Холсте (Holste 1939), засноване на облицима керамичког посуђа, у науци нису шире прихваћене и имају само историјски значај. И данас је у употреби периодизација Владимира Милојчића, која се ослања на Холстеов рад, односно такође на типолошке карактеристике керамике. У четири основне фазе (Винча А–Д) Милојчић је увео и подфазе, а затим је утврдио њихов релативнохронолошки положај у оквиру праисторије Европе. При томе, потпуно је прихватио Чајлдове претпоставке о источномедитеранском пореклу неолитске културе која је дефинисана налазима у Винчи (Milojčić 1949). Милојчићеви радови посебно су значајни јер су у њима, под заједничким називом винчанска култура, први пут обједињени каснонеолитски локалитети са истим карактеристикама на територији Србије и у околним областима. Занимљиво је да је готово у исто време, 1950. године, Милутин Гарашанин одбранио докторску дисертацију у којој, независно од
82
праисторијска метропола
Милојчића, користи термин винчанска група. И Гарашанин се у том раду бавио хронологијом и периодизацијом, уводећи поделу на две основне фазе (Винча–Тордош и Винча–Плочник), назване по локалитетима на којима су, по његовом мишљењу, најизразитије заступљене карактеристике старије и млађе фазе винчанске групе. Као и археолози пре њега, Винчу је повезао са налазиштима на југоистоку, почетак винчанске групе датовао је на прелаз Троје I у Троју II, око 2600. године п.н.е., а крај у време Троје V, око 1900, најкасније 1500. године п.н.е. (Garašanin 1951: 151). Овај рад је наредних деценија Гарашанину био основа за детаљно разрађивање периодизације винчанске културе, утврђивање њеног порекла и релативнохронолошког положаја у неолиту Европе, као и механизма ширења балканско-анадолског комплекса касног неолита. До педесетих година прошлог века и други научници бавили су се овим питањима. При томе, одбачено је Васићево дефинисање Винче као јонске колоније и оспорена су његова тумачења готово свих појава у Винчи. Ауторитет великог научника тиме, међутим, није био нарушен. Методолошки утемељена ископавања и систематски објављена грађа
83
Винча
84
праисторијска метропола
чинили су основу на којој се у другој половини XX века развијала српска праисторијска археологија. У центру пажње више нису била питања периодизације и хронологије, већ реконструкција друштвених односа и духовног живота, путева трговине, технологије и разлога за настанак и нестанак винчанске културе. На критике својих некадашњих студената, понекад неоправдано оштре и неодмерене, Васић се, изгледа, није обазирао, нити је на њих одговарао. Уколико је и имао сумње и недоумице у погледу исправности својих закључака, никада их није јавно показао или наговестио. Напротив, вероватно је као научник светског реномеа са задовољством пратио узлет праисторијске археологије у Европи након истраживања у Винчи, свестан да се археолошке истине мењају, али да његова открића имају непролазан значај.
85
Винча
праисторијска метропола
Ненад Тасић Милорад Игњатовић
Од традиционалне до модерне методологије
истраживања у Винчи 1978–2008. године
Винча
Није протекло много времена од тренутка када су се у Народном музеју у Београду, на столу Милоја Васића, појавили предмети из неолитске Винче до првих истраживања 1908. године. То су била ископавања мањег обима, чији су резултати, нажалост, већим делом остали тајна због чињенице да је током бурних ратних година изгубљен део материјала и теренске документације. На срећу по потоње генерације археолога, то се није догодило са резултатима истраживања 1911–1934. године. Захваљујући архивској теренској документацији из тог времена, као и монографији Преисториска Винча I–IV (Васић 1932; 1936), данас смо у могућности да сагледамо завидне домете Васићевог истраживачког процеса. На основу техничких снимака и Васићевих журнала, као и искуства које је између 1998. и 2008. године стекао трећи по реду тим истраживача Винче, можемо посведочити да се Васић успешно изборио са изузетно сложеном ситуацијом на терену, откривајући највећи број објеката изгорелих у пожару. Методологија којом се служио ограничавала је, међутим, његово истраживање објеката који нису страдали у пожару. Због њихове природе, техника ископавања у механичким откопним слојевима није адекватна, па изузетно лако могу да се пропусте не само обрушени зидови израђени од плетера и лепа већ и подови од набијене земље. Уколико се то догоди, на плановима се јављају бројне „плутајуће” пећи, чије најниже коте могу да укажу на приближну висину кућног пода од набоја. Уместо основа објеката, у том случају, као једини показатељи за реконструкцију њихових облика и димензија преостају рупе од стубова, ровови и, нарочито, пећи.
88
праисторијска метропола
Прошло је доста времена и један светски рат од како су завршена последња Васићева истраживања у Винчи, 1934. године. Монографија коју је објавио 1932–1936. приказала је резултате његовог рада и дуго је била вредан извор за упознавање материјалне културе неолитске Винче. У међувремену, стасавале су нове генерације српских археолога, од којих су се неки, као В. Милојчић (Milojčić 1949) или М. Гарашанин (Garašanin 1951), упустили у ревизију Васићевих интерпретација и датовања Винче. Докторска теза М. Гарашанина пружила је другачији поглед на периодизацију и порекло Винче и винчанске културе од оног који је предлагао сам истраживач М. Васић. Винчанску културу М. Гарашанин види у контексту неолита југоисточне Европе и смешта је на крај овог периода. Његова периодизација, са основном поделом на старију (Винча–Тордош I и II) и млађу (Винча–Плочник I и II) фазу, у основи је задржана до данас, с тим што је исти аутор, после многобројних обављених истраживања неолитских култура на централном Балкану, увидео неопходност увођења још једне фазе у развоју винчанске културе и назвао је градачка фаза (Garašanin 1979). Ова фаза, која представља прекретницу у развоју винчанске културе и о којој је детаљније писао и Б. Јовановић (Jovanović 1994), није јасно изражена на налазишту у Винчи, мада су у слојевима између 6,5 и 6,0 метара дубине уочени неки њени карактеристични елементи. Но, сама чињеница да су многобројна истраживања и опречна мишљења била могућа једино на основу Васићеве монографије Преисториска Винча I–IV говори о високом квалитету тог дела, док увид у његову теренску документацију показује да је Васић коректно ископавао слојеве овог налазишта (Garašanin 1951; Јовановић 1984).
Академик Милутин Гарашанин (1920–2002) Професор на Универзитету у Београду и један од најбољих познавалаца праисторијских култура југоисточне Европе. Најдуже је био на челу
Његова методологија одговарала је захтевима тадашње, а готово се може
Одбора за археолошка
рећи и данашње археологије. Ипак, заувек ће остати празнина настала
истраживања у Винчи. Залагао
због тога што у то време није посвећивана нарочита пажња бележењу положаја налаза у хоризонталној равни, већ су мерене само вертикалне коте. Иако је јаме, нарочито у најнижим слојевима, Васић уочавао и
се за интердисциплинарно проучавање и охрабривао је увођење нових технологија у археологију.
ископавао их издвајајући материјал из њих, у публикацији није дао
89
Винча
довољно података за утврђивање њихове намене и реконструкцију контекста покретних налаза. Проблем који се постављао пред теренску екипу која је у Винчи истраживала 1978–1986, али и 1998–2008. године, био је повезивање Васићевих ископа са садашњим стањем на терену, као и уклапање квадратних мрежа. Разрешење овог проблема од изузетног је значаја за проучавање начина насељавања на Винчи и може му се приступити на неколико начина. Један од њих демонстрирао је Б. Јовановић у раду посвећеном стратиграфији Винче (Јовановић 1984). Други начин нешто је једноставнији, али не и мање прецизан. Наиме, имајући у виду чињеницу да је Васић у профилу оставио неколико непокретних археолошких објеката, односно да је истражио један њихов део који је, при томе, и технички снимио, отвара се могућност да се данашњим методама тродимензионалног позиционирања електронским даљиномером (EDM) утврди апсолутни положај остатака објеката и тако се Васићеви снимци повежу у простору.
Истраживања 1978–1986. године Готово пола века након радова М. Васића, отворена је нова
Академик Васа Чубриловић (1897–1990) У младости револуционар, у зрелим годинама врстан
страница археолошких ископавања у Винчи. Захваљујући залагању Васе Чубриловића, Јована Тодоровића и Николе Тасића, при председништву САНУ основан је 1976. године Одбор за археолошка истраживања у Винчи, који је до данашњих дана остао главни стратег у одређивању правца истраживања овог налазишта (сл. 27). Убрзо по
историчар и истакнути члан
оснивању Одбора, 1978. године отпочета су и систематска археолошка
САНУ. Иако се бавио млађим
ископавања. Њихова организација поверена је Музеју града Београда,
историјским периодима, имао је
а сам процес истраживања Одељењу за археологију Филозофског
афинитет према праисторији и
факултета у Београду. У нови пројекат били су укључени и Археолошки
најзаслужнији је за формирање Одбора за археолошка истраживања у Винчи при Председништву САНУ.
и Балканолошки институт САНУ. Радовима су руководили Гордана Марјановић-Вујовић, која је испитала средњовековну некрополу, и Никола Тасић, истраживач енеолитских и бронзанодопских слојева Винче. Од 1982. године, када су започети радови на неолитским
90
праисторијска метропола
Слика 27. Оснивачи Одбора САНУ у посети налазишту (Д. Срејовић, В. Чубриловић и Н. Тасић)
слојевима, руководилац истраживања постао је академик Милутин Гарашанин, а нешто касније и академик Драгослав Срејовић. Циљ обновљених ископавања у Винчи био је испитивање културног слоја у широком ископу, чиме су добијени потпунији подаци о стратиграфији налазишта и облику зграда, као и знања о другим одликама појединих хоризоната (Гарашанин 1984). Истраживања су започета на новој површини, названој Сектор II. Тај простор непосредно се надовезује на централни део локалитета, који је Васић ископавао између 1911. и 1934. године, и захвата југозападни део неолитског насеља. Током систематских ископавања до 1983. године, на Сектору II отворена је површина од 1170 m2. Методологија археолошких истраживања током 1978–1986. није се много разликовала од оне коју је примењивао М. Васић. Разлог томе можда лежи у чињеници да су сви тадашњи истраживачи основна знања из археологије добили од Милоја Васића, као и да се од тридесетих година XX века теренска методологија није веома много променила. Ископавање у целинама било је тек у повоју
91
Винча
Слика 28. Ископавања 1978. године
92
праисторијска метропола
Слика 29. Ископавања 1978. године
93
Винча
(Harris matrix настао је 1973), а мултидисциплинарно повезивање са природним наукама још није имало тако велики замах и утицај као неколико деценија касније. Ипак, од Васићевог доба било је истражено мноштво винчанских локалитета и налазишта каснијих (енеолитских и бронзанодопских) култура, које су такође биле заступљене у Винчи. Тај податак је значајан за разумевање истраживачког поступка који су применили Г. Марјановић-Вујовић, Н. Тасић, М. Гарашанин и Д. Срејовић. Наиме, по скидању површинског слоја и средњовековне некрополе извршено је глачање терена, чиме је утврђено постојање неколико неолитских објеката (куће 1–8) и мноштва јама које су припадале баденској, костолачкој и ватинској култури. Истраживања су вршена на два сектора (I и II), с тим што је као Сектор I означена површина непосредно уз северозападни део профила из 1934. године, док Сектор II представља површину налазишта. Током 60-их година прошлог века, у развијеним земљама света археологија се чврсто повезала са природним наукама, што је омогућило боље сагледавање елемената који су у прошлости чинили човекову природну и друштвену средину. Пратећи модерни развој археологије, у новом истраживачком пројекту у Винчи, раме уз раме
Гордана Марјановић-Вујовић (1934–1994) Управник Археолошког одељења Народног музеја у
са археолозима, на реконструкцији прошлости почели су да раде палеозоолози, физичари, хемичари, петролози, антрополози... У првим годинама пажња је била усмерена на откривање средњовековне некрополе. Још је Васић, у време првих обилазака налазишта, закључио да се изнад праисторијских слојева у Винчи
Београду и доајен словенске
налазе остаци старосрпске некрополе (Васић 1906в). Касније, током
археологије у Србији. У
ископавања, на читавој површини откривао је гробове, па је чак
периоду од 1978. до 1983.
уочио и разорене зидове грађевине са апсидом, за коју је веровао
године, у Винчи је руководила
да представља остатке манастира подигнутог почетком XV века
систематским истраживањима средњовековне некрополе са више од седам стотина гробова из периода од VIII до XV века.
(Васић 1938б). Ипак, овом хоризонту није посветио исту пажњу као налазима из праисторије. Систематским истраживањима од 1978. до 1983. године откривено је 713 гробова, чиме је обухваћен велики део некрополе на којој је сахрањивање обављано од VIII до XV века (сл.
94
праисторијска метропола
30). Могу да се издвоје три фазе некрополе, односно хоризонти од VIII до X века, од XI до XII века и од XIII до XV века. У свим фазама сахрањивање је вршено у ракама копаним на редове. Покојници су најчешће, по хришћанским обичајима, полагани директно у земљу, у опруженом положају, са главом окренутом ка западу. У неколико случајева откривени су остаци дрвених сандука. Само мали број средњовековних гробова садржао је прилоге. То је углавном био накит од сребра или бронзе, најчешће налажен у женским гробовима из XII века (Марјановић-Вујовић 1984). Чини се да треба констатовати да су средњовековни укопи пратили природну конфигурацију терена, која се услед различитих ерозивних процеса временом знатно мењала. У југоисточном делу Сектора II, на нижим котама терена, где је дошло до таложења хумуса, најдубљи средњовековни укопи нису пробијали врхове рушевинских слојева неолитских кућа из најмлађег винчанског хоризонта, док је на северозападу, на вишим котама, где се одвијао супротан процес
Слика 30. Хоризонт средњовековног гробља
95
Винча
ерозије, дно једне гробне раке било укопано до нивоа поднице куће из истог хоризонта.
Академик Никола Тасић (1932) Председник Одбора за археолошка истраживања у Винчи и један од истраживача овог локалитета. Захваљујћи његовим ископавањима хоризоната из бакарног и бронзаног доба, потврђено је да живот у Винчи није престао крајем неолитског периода.
Један од циљева обновљених ископавања био је истраживање слојева који су настали после краја неолитске епохе. Остатке култура металних доба установио је и М. Васић, али им није посветио превише пажње приликом публиковања Винче. Истраживања 1978–1986. дала су обиље података управо о том времену. Стратегија аутора ових ископавања била је да се по скидању некрополе површина заглача и донесе одлука о даљим корацима у истраживању. Како се испоставило, за археолошки тим под руководством Н. Тасића, а нешто касније и Д. Срејовића, непосредно испод средњовековне некрополе настала је веома компликована ситуација, са многобројним непокретним објектима у релативно танком исечку културног слоја. Наиме, убрзо по заглачавању терена указала се површина са габаритима рушевинских слојева пет неолитских кућа, али и са мноштвом јама из каснијег периода (сл. 32). Током самог ископавања утврђивана је и провенијенција јама, али је културна атрибуција појединих стамбених хоризоната изнад нивоа јама у великој мери била отежана јер је овај простор претрпео девастацију од стране каснијих становника Винче, а нарочито укопом 715 гробних рака између VIII и XV века. Због тога су углавном очуване само јаме које припадају млађим праисторијским културама. Непосредно изнад најмлађег стамбеног хоризонта неолитског насеља у Винчи формирано је, у привидном континуитету, насеље баденске културе. Откривен је већи број јама, као и неколико огњишта, а остаци подног лепа показују да је можда било и надземних објеката. Према налазима керамичких предмета установљено је да се ради о раној, односно предкласичној фази баденске културе (Тасић 1984). Грнчарска продукција обухвата стандардне типове и начине украшавања као и на истовременим налазиштима у Подунављу. Оно по чему је, међутим, овај баденски хоризонт постао познат, а Винча увршћена у значајна налазишта ове културе, су четири фигурине у виду Kopflosidole, од којих
96
праисторијска метропола
је једна готово потпуно очувана. То су скоро дводимензионалне женске фигуре у облику пешчаног сата, богато украшене урезаним линијама и цикцак мотивима. По аналогијама са налазишта у Мађарској и Словачкој, могу да се датују у рану фазу класичне баденске културе, која претходи костолачкој, а сродна је Болераз култури (Kalicz 1981). На основу датовања радиоугљеником, овај културни феномен опредељен је у 3600–3500. годину пре н.е. Налаз гробова Бодрогкерестур културе веома је значајан за утврђивање релативне хронологије слојева у Винчи насталих после неолита. Наиме, откриће четири гроба ове културе из енеолитског периода представљало је право изненађење у археолошким круговима (сл. 31). Појединачни елементи бодрогкерестурске културе у нашој земљи потврђивали су претпоставку да се ради о импорту или о последици краткотрајног упада носилаца ове културе у област централног Балкана. Ради се о типичном начину сахрањивања и уобичајеним гробним прилозима, какви се срећу и у матичним областима ове културе. Иако је Н. Тасић, аутор ових ископавања, на делу терена на коме су нађени ови гробови очекивао боље очуване Слика 31. Гроб Бодрогкерестур културе
Слика 32. Сектор II после глачања терена
97
Винча
Слика 33. Ископавања 1998. године, јама костолачке културе
слојеве култура из металног доба, даљим ископавањима, нажалост, то се није догодило. Мада не омогућавају доношење дефинитивног решења о природи овог упада на централни Балкан, гробови о којима је реч могу да помогну при утврђивању односа између баденске и бодрогкерестурске културе уопште. Датовање радиоактивним угљеником смешта бодрогкерестурску културу у време између 4000. и 3700. године п.н.е., али се, на основу стратиграфских запажања, чини да су гробови ове културе у Винчи укопани тек пошто је баденско насеље напуштено (Тасић 1984). Приликом истраживања 1978–1983. године нађени су и фрагменти керамике која, по начину израде и украшавања (браздасто урезивање у виду висећих троуглова и метопа), може да се повеже са костолачком културом, и то њеном зрелом фазом. Открића током кампање 1998. године показала су да се у Винчи одвијао интензивнији живот у доба костолачке културе. Те године истражена је јама, делимично укопана у винчанску кућу (објекат 09/98). У њој је нађено осам посуда већих димензија, постављених у полукруг, са ободима окренутим ка земљи (сл. 33). Aналогије са костолачким јамама на
98
праисторијска метропола
Балкану показују да је можда коришћена у погребним обичајима и/ или у култу предака. У сваком случају, посуде из јаме сугеришу дуже задржавање носилаца костолачке културе на овом месту. Нажалост, за ову културу не располажемо С14 датумима. Будући да је на неким
налазиштима измешана са Коцофени културом, за коју постоје радиокарбон датуми, можда се оквирно може сместити у време између 3200. и 2800. године п.н.е. После краткотрајног прекида крајем бакарног доба, Винча је
поново оживела када су се на овом месту населили носиоци ватинске културе. То се догодило почетком бронзаног доба, које се датује у средину трећег миленијума п.н.е. Као и у случају других постнеолитских култура у Винчи, остаци ватинског културног слоја уништени су укопом средњовековне некрополе. Ипак, откривено је више од 25 јама са материјалом који омогућава сигурну детерминацију једне фазе у развоју ватинске културе. Налази керамике, који обухватају и већи број целих посуда, показују да се ради о грнчарији одличног квалитета и добре занатске израде. Одсуство неких елемената класичне ватинске културе, као што су дршке типа „зечје уши“, упућује истраживача на закључак да је у Винчи заступљена старија, панчевачко-омољичка фаза ватинске културе (Тасић 1984). Да су истраживачи од почетка ископавања 1978–1986. године били свесни сложене стратиграфске ситуације показује прилагођавање њихове теренске методологије, које је уследило по завршетку пражњења јама из металних доба. Уместо једноставног скидања откопног слоја и глачања површине, преласком у ниже, неолитске хоризонте остављани
Академик Драгослав Срејовић (1931–1996) Професор на Универзитету у Београду, који је открићем Лепенског вира оставио
су контролни профили и материјал in situ, а слој jе скидан у каскадама
неизбрисив траг у светској
од ивице профила уз Дунав, према унутрашњости налазишта, како
археологији. Мање је познато
би се што пажљивије пратила стратиграфска слика и на време уочили
да је од 1983. до 1986. године
непокретни објекти. На примеру куће 6 може се видети како је сложена ситуација изискивала и примену контролних ровова, који су
био руководилац истраживања у Винчи, када је испитан најмлађи неолитски хоризонт становања.
постављени тако да се добију два управна пресека (сл. 34).
99
Слика 34. Ископавања 1986. године, контролни ровови постављени кроз кућу 6
Винча
Подухват подједнако значајан као откривање постнеолитских слојева Винче био је ревизионо ископавање дела профила који је чинио јужну границу Васићевих истраживања. Ископавања 1978–1981. године дала су прецизне податке о слојевима у том делу налазишта. Овај профил направљен је управо на месту са највећом дебљином културног слоја. Тако добијена слика представља „негатив” Васићевих ископавања и уз помоћ овог профила могу да се споје његови и нови ископи. Документација са ових истраживања обухватала је теренске дневнике, нивелирске дневнике, фото-дневнике, картоне и у целини је дигитализована током 2007. године (сл. 35). После завршетка радова у 1986. години, до 1998. није било систематских археолошких истраживања. Налазиште је било уређено за потребе међународног симпозијума Vinča and its World, одржаног у Београду и Смедеревској Паланци 1988. године. Тада су Винчу посетили скоро сви научници који су се у том тренутку бавили неолитским периодом Европе, међу којима и А. Бенац, Х. Тодорова, Г. Лазаровићи, Б. Хензел, Џ. Чепмен, Б. Брукнер, Р. Трингам и многи други. Истоимени зборник радова са симпозијума, у коме је приказано стање истражености винчанске културе, показао је велико интересовање за питања и проблеме Винче и њене цивилизације.
Слика 35. Могућности примене архивске теренске документације у интерпретацији
102
праисторијска метропола
Истраживања 1998–2008. године У јесен 1998. године, једном од аутора ових редова стигао је позив од академика Милутина Гарашанина, у то време председника Одбора САНУ за археолошка истраживања у Винчи, да окупи теренску екипу и започне трећу серију ископавања на епонимном налазишту винчанске културе. Била је то понуда коју, и поред кратког рока за избор сарадника и припрему самих ископавања, није било могуће одбити. Уз велику помоћ Саше Тодоровића, тада директора Музеја града Београда, који је координирао активности од краја претходних до нових истраживања, крајем септембра те године започели смо радове у Винчи. Наредних година се испоставило да је тада окупљен тим функционисао складно и да је током пуне деценије заједничког рада дао многобројне доприносе примени савремених методолошких процедура и осмишљавању нових. Свесни чињенице да су богату историју истраживања Винче обележила велика имена српске и европске праисторијске археологије, чланови екипе сигурно су имали трему. Она, чини се, није спутавала наше активности, али је свест о одговорности била и те како присутна. И код првих истраживања Милоја Васића и у генерацији Д. Срејовића и Н. Тасића, у Винчи је примењивана најсавременија методологија археолошких ископавања. Охрабрени том чињеницом, одлучили смо се за употребу рачунарских технологија и, с тим у вези, на прелазак са система блокова и квадрата на локус систем. Радови су започети 7. октобра 1998. године постављањем квадратне мреже. Настојали смо да репродукујемо квадратну мрежу из 1978. године, како би се што лакше уклопили непокретни објекти откривени током претходних кампања. Блокови у Сектору II (горњи плато локалитета) били су димензија 10 x 10 m, а сваки од њих био је подељен на четири квадрата димензија 5 x 5 m. Блокови су обележавани великим словима абецеде (А–Е) и римским бројевима (I–X). Сваки квадрат подељен је на 25 мањих целина, димензија 1 x 1 m, које су обележене као локуси (сл. 36). Позиције покретних налаза утврђиване
103
Винча
су најпре нивелиром и пантљикама, и то тако што је мерено растојање од горњег левог и горњег десног угла сваког локуса (нпр. D/IV2 locus 13). Подела на тако мале целине омогућавала је позиционирање предмета откривених у одбаченој земљи или на ситу у оквиру само једног квадратног метра. Од 2003. године, уместо у квадратној мрежи, прешли смо на ископавање у систему целина (unit). Поступак је сличан класичном ископавању, осим што се прате промене у квалитету и боји земље, и што се траже границе целине у све три димензије. Када се границе нађу, документују се тако што се електронским даљиномером мере границе целине, отвара се формулар (unit sheet) у коме се бележе основни подаци, прави се скица и уносе опажања и утисци истраживача (unit master-а). Испоставило се да је правилно попуњавање поља која описују положај целине у односу на суседне (нпр. истовремено, испод, изнад, пресеца) одлучујуће при формирању Harris matrix дијаграма, који замењује контролне профиле и сведоке на вишеслојним налазиштима (сл. 37). Велики напредак који је овај систем донео састоји се у поједностављеном спајању теренских скица, што је био проблем у претходном систему
Слика 36. Схема обележавања квадратне мреже током ископавања 1978–2008. године
104
праисторијска метропола
Слика 37. Исечак дијаграма Харисове матрице са ископавања у Винчи
квадрата и локуса. Захваљујући тако конципираном истраживању, били смо у могућности да утврдимо синхронизме појединих истраживаних објеката и структура. Кроз лабораторије за керамику, глачани и окресани камен, као и археозоолошку и макроботаничку лабораторију прошло је више хиљада предмета и узорака откривених приликом истраживања 1998–2008. године. Пракса обављања специјалистичких анализа током самих ископавања показала се као веома корисна. Наиме, у истраживачком раду на терену било је необично значајно што су специјалисти на материјалу из својих области примећивали карактеристике које су могле да имају везу са условима и местом налаза, и да указују на функцију неког простора. Уз такву повратну спрегу, били смо у прилици да посебну пажњу посветимо ископавању непосредне околине датог налаза. То се нарочито односило на керамику: од увођења система целина, процес тријаже имао је нешто другачији карактер. Примера ради, реконструкција посуда обављана је истовремено са ископавањем, а будући да су се уломци из наоко различитих целина спајали, догађало
105
Винча
се да је информација из лабораторије за керамику била пресудна за утврђивање истовремености две или више истраживаних целина. Све врсте налаза биле су процесуиране у базама података које су направљене за потребе истраживања у Винчи. Неке од њих приказане су на међународним конференцијама (Computer applications in archaeology, Barcelona 1998). У базу за грнчарију унето је више од 10.000 фрагмената винчанског посуђа, што представља прилично релевантан узорак за било које даље статистичке анализе. Постоје и одговарајуће базе за глачани камен, окресану камену индустрију, археозоологију и макробиљне остатке. Током теренских истраживања од 1998. до 2008. године, испитане су и примењене неке процедуре које употпуњују наша знања о садржају археолошких слојева, а које још увек не спадају у класичан археолошки репертоар. Оне омогућавају стручњацима да одговоре на многа питања, што традиционалним коришћењем археолошког материјала није могуће.
Технике и процедуре Флотација (енг. float = плутати) је уведена у нова истраживања Винче 2001. године. То је метода испирања земље из културног слоја. Прикупљени узорци прослеђују се до обале Дунава, где се процесуирају у флотационој машини. Узорак се прикупља из сваке целине (до 2003. године то су били локуси, односно квадрати димензија 1 x 1 m, а од 2003. године то су целине које диктирају услови на терену, квалитет и врста слоја) и потапа у флотациону машину. Испира се уз помоћ пумпе, тако да лака фракција исплива на површину где се прикупља и одлаже на сушење и даљу обраду. Тешка фракција, комади лепа, камена, крупније кости и керамика, пада на мрежу, где се задржава и вади пре обраде следећег узорка. На тај начин стиче се увид у садржај земље која се иначе одбацује (сл. 38). Захваљујући систематском прикупљању и пажљиво установљеној процедури, закључци добијени анализом
106
праисторијска метропола
Слика 38. Процес флотације
репрезентативних узорака могу да се интерпретирају упоредо са другим врстама покретних налаза. Флотација је и најбољи начин за добијање узорака за макроботаничке анализе, које се спроводе у модерним археолошким ископавањима. Утврђено је присуство угљенисаних остатака, углавном семена, више од 40 врста биљака. Доминирају житарице, пре свега пшеница, јечам и просо. Археоботанички закључци веома су корисни за реконструкцију врсте исхране у појединим фазама живота на овом вишеслојном налазишту, али и животног окружења и његових промена током праисторије. Археозоологија или зооархеологија обухвата проучавање остатака животиња са археолошких налазишта. У истраживања неолитске Винче укључена је од почетка кампање 1998. године. Налази којима се ова дисциплина бави првенствено су тврди делови тела животиња, као што су кости, зуби и љуштуре шкољки и пужева (сл. 39). У модерној археозоологији систематски се прикупљају подаци који омогућавају
107
Винча
Слика 39. Делови наруквица од морске шкољке спондилус
анализе остатака животињских костију у археолошком контексту. Основни циљ тих проучавања на археолошким налазиштима је реконструкција односа између човека и животиња у прошлости. Такође се одређују врсте животиња на налазишту, као и њихов узраст и пол, а за даљу интерпретацију значајно је и то који су делови скелета нађени у неком археолошком контексту. Неопходно је, затим, да се установе фактори који делују на животињске кости које откривамо током ископавања и које чине узорак за даље проучавање. Фактори на које истраживачи не могу да утичу су заступљеност животињских
108
праисторијска метропола
врста, полни диморфизам и индивидуална старост јединки, присуство ловних и домаћих животиња, фрагментација скелета као последица касапљења приликом припреме хране или израде алатки, површинско и постдепозиционо разлагање. С друге стране, постоје и фактори на које истраживачи објективно могу да утичу, а то су: избор површине ископавања, методологије и аналитичке процедуре. Закључке и резултате анализа треба увек повезивати само са контекстом из којег остаци животиња потичу јер су археолози често спремни да интерпретацију фауне примене на цело налазиште, а понекад и на целу културу коју проучавају. Резултати археозоолошке анализе спроведене током ископавања у Винчи показали су да су Винчанци располагали репертоаром домаћих животиња који је био уобичајен за неолитски период Балкана (овца, коза, свиња, говече и пас). Осим тога, међу откривеним костима налазили су се и остаци ловних животиња (јелен, срндаћ, дивља свиња, корњача) и различитих врста риба, што не чуди с обзиром на близину Дунава. Примена геофизичких метода у археологији потиче из шездесетих година ХХ века. Циљ увођења геофизике у археолошку праксу био је лакше проналажење остатака културних слојева, зидова, гробница и других објеката који се налазе под земљом. Прва испитивања била су углавном експериментална, а прве методе које су коришћене на нашим просторима су геомагнетске и геоелектричне. Од 1998. године остварена је сарадња са геофизичарима, која је резултовала применом метода геотомографије на налазишту у Винчи. Методом мерења специфичног електричног отпора покушали смо да стекнемо увид у још неистражене дубине овог археолошког налазишта. Намера нам је била да сваки слој који је настао као резултат људског деловања (печена земља, гар, стамбени објекти, отпадне јаме) или као последица природних чинилаца (алувијални или еолски наноси) добије вредности специфичног електричног отпора. Измерени профили уклопљени су у археолошку мрежу, а постављени су тако да се
109
Винча
одмах, класичним археолошким начином, могла проверити прецизност метода и послати повратна информација како би се направила „атрибуција” појединих врста земљишта у односу на вредности електричне отпорности добијене мерењем. На локалитету у Винчи, у периоду од 1999. до 2001. године најпре су извршена пробна геофизичка испитивања методом вертикалног геоелектричног сондирања, а затим, 2000. године, и испитивања методом геоелектричног скенирања или геоелектричне томографије на четири профила. Током 2003. године постављена су 33 геотомографска профила, укупне дужине 1650 m, са циљем утврђивања подземних горелих структура у источном делу налазишта. Осим тога, желели смо да установимо првобитни изглед терена како бисмо одгонетнули да ли је простор на коме су се населили први становници Винче био раван. Добијени резултати били су прилично изненађујући. Откривен је велики број структура, и то у очекиваној оријентацији и распореду, али је неочекивано било нагло исклињавање културног слоја ка површини, и то свега четрдесетак метара од профила ка Дунаву. На само двадесетак метара од ивице профила у центру налазишта културни слој дебео је једва нешто више од 3,5 m, док је ка истоку слој све тањи и ближи површини. Када је реч о примарној топографији терена, закључак је да га чине глине које се од центра налазишта терасасто спуштају према истоку (сл. 40). Овај податак од изузетног је значаја за даље интерпретације карактера слоја у Винчи. Из наведеног произлази да насеље у Винчи није било тел у правом смислу речи, већ је настало на неколико тераса које су се постепено попуњавале и на крају поравнале, што је било последица различитих формативних процеса на терасама ближе Дунаву и на врху насеља. Могуће је, дакле, да се у једној истој фази живело и у делу насеља које се развијало на нижој тераси и на тераси изнад ње. У том случају, приликом даљих ископавања неопходно је да се пажња обрати на природне формације (глине), које могу да буду индикативне за стратиграфска разматрања. Пошто од њих у великој мери зависи хронологија позног неолита и раног бакарног доба на Балкану, али и у
110
праисторијска метропола
централној Европи, ово сазнање убудуће мора да се узме у обзир приликом планирања и спровођења ископавања. Од почетка најновијих истраживања у Винчи, за вођење те-
Слика 40. Карта са котама зона отпорности
ренске документације користи се рачунарска технологија. Најпре су употребљаване MS Acess базе података за унос теренских, фото и нивелманских дневника, али смо брзо дошли до закључка да је огромна маса података коју прикупљамо током кампања превазишла могућности тог софтверског пакета. Одлучили смо се за употребу My SQL базе података, која је вишеструко бржа и оперативнија. Уз њу је направљен и софтвер ArchaeoPack (Tasić i Jevremović 2003), који је тестиран на ископавањима у Винчи. Он, заправо, представља визуелну интерпретацију података откривених на терену. Нарочито треба истаћи да се ради о тродимензионалној представи терена, као и да је у сваком тренутку изводљиво приказивање положаја одређених типова налаза у односу на терен, непокретне објекте или на други тип и врсту налаза. Употреба и развој овог софтвера омогућена је почетком примене електронског даљиномера (EDM – electronic distance meter) који је, као поклон фондације Alexander von Humboldt, стигао у Винчу 2002. године.
111
Винча
То је геодетски инструмент помоћу кога се врши тродимензионално позиционирање тачака на терену. Поред аутоматског бележења тачака, велика предност инструмента је и његова брзина, која је омогућила регистровање великог броја кота. Тако је и одлучено да се у теренски инвентар (C налази) унесу све алатке од окресаног камена, коштане алатке и већи делови скелета животиња, сви предмети од камена, фигурине, узорци за анализе, дна посуда, типолошки опредељиви фрагменти грнчарије, комади окера и малахита, али и тачке које дочаравају топографију. Осим тога, уз помоћ EDM-а постављена је и фото-мрежа за ортогонално снимање појединачних квадрата који се, коришћењем посебног софтвера, спајају у композитну ортогоналну фотографију, за коју се испоставило да је незаобилазна при тумачењу остатака непокретних објеката на терену (сл. 41).
112
праисторијска метропола
Тако је целокупна теренска документација са ископавања од 1998. до 2008. године дигитализована. Њу чине све врсте дневника и база података за различите врсте покретног материјала. Осим тога, током сваке кампање настаје више хиљада дигиталних фотографија, које се у ArchaeoPack-у повезују са фото-дневником (сл. 42). Од
Слика 41. Ископавања 2006–2007. године, процес добијања композитне фотографије на примеру куће 03/03.
1998. води се и видео-документација, која представља велику помоћ при интерпретацији и разумевању теренске документације. Велики напредак учињен је и набавком High Definition камере са високом резолуцијом, која даје реалне боје и јасне детаље, па сваки кадар може да се искористи као дигитална фотографија. Иначе, видео-документација веома је погодна за прикупљање утисака истраживачког тима о врсти и карактеру слоја, објеката или налаза.
113
Винча
Слика 42. Изглед радног екрана у програму ArchaeoPack
114
праисторијска метропола
115
Винча
Слика 43. Резултат хемијске анализе малахита, графички приказ
У стандардну процедуру током нових истраживања у Винчи ушле су различите хемијске анализе. Узорци се редовно сакупљају у циљу што тачније интерпретације материјалних остатака. У најмлађим слојевима које смо истражили прикупљено је више стотина узорака малахита и окера, као и органских материјала, од који су неки анализирани (сл. 43). Интересантни, чак изненађујући резултати добијени су анализом окера, грумења црвеног пигмента. Тек по обављеној хемијској анализи могао се дати тачан одговор на питање да ли се ради о цинабариту, као што је претпостављао Васић, или је реч о оксиду гвожђа. Утврђено је да већина прикупљених узорака, али и трагова боје на посудама и фигуринама, потиче од оксида гвожђа, а не од цинабарита, како се дуго веровало. У Винчи се користио и цинабарит, али у нешто мањој мери. Године 2007. обављено је више од 1500 проба методом рендгенске флуоресценције (X-Ray Fluorescence) ради утврђивања присуства хемијских елемената у глини од које су израђене винчанске фигурине и грнчарија, као и евентуалних разлика у врстама глине од
116
праисторијска метропола
које су прављени неки примерци посуда и пластике. Узорци за анализе прикупљени су тако да омогућавају покушај разрешења питања импорта појединих керамичких предмета у Винчи. Анализирана је и керамика из каснијих периода како би се утврдило да ли је рађена локално или на неком другом месту. Од 2001. године, током истраживачке кампање на налазишту у Винчи одржава се и летња археолошка школа, која има међународни карактер. До 2007. кроз њу је прошло више десетина домаћих и страних студената. Између осталих, као предавачи гостовали су доајени српске археологије, академици и некадашњи истраживачи Винче, Милутин Гарашанин и Никола Тасић, Богдан Брукнер, Борислав Јовановић, Александар Палавестра, као и стручњаци са универзитета из иностранства: Мануела Монтањари-Кокељ, Мирјана Стефановић, Џудит Рејсон, Татјана Стефанова, Марцел Бурић. Осим предавања, студенти су током три седмице пролазили кроз све процесе археолошког истраживања како би се упознали са методологијом рада у Винчи. У Винчи се велика пажња посвећује заштити културне баштине. Године 2004. урађено је тродимензионално скенирање угроженог дела профила, започето је заштитно истраживање и насипање у циљу његове стабилизације и очувања. Осим тога, in situ се ради конзервација, па је у музеј на налазишту пренета неолитска пећ са делом радног простора.
117
Винча
Експериментална археологија је дисциплина која се у неколико наврата показала као веома корисна допуна археолошким истраживањима и интерпретацији. Организоване су две радионице за израду грнчарије: једна, чији је циљ био анализа редукционог процеса, док је у другој одгонетан цео технолошки поступак печења керамике, који је могао бити примењиван током неолита у Винчи. За потребе радионица обављене су хемијске анализе локалних изворишта глине и узорака неолитске керамике. Оне су указале на извориште глине које су највероватније користили и древни Винчанци и омогућиле су објашњење редукционог процеса при печењу грнчарије. Један од важних задатака истраживача Винче је и популаризација културне баштине. Стога је осмишљено неколико програма, од којих издвајамо: Археологија у школама, програм увођења археолошких садржаја у наставу основних школа; Археологија за децу, програм симулације теренских истраживања за основношколску омладину; Портрети суграђана – изложба плаката великог формата у Кнез Михаиловој улици у Београду, који приказују винчанске фигурине;
118
праисторијска метропола
интерактивно CD издање Осми миленијум Винче; документарни филм Сто година истраживања у Винчи, приказан на смотри археолошког филма 2008; популарно издање Винча – насеље првих земљорадника ... Дубоко свесни чињенице да културно добро може да преживи само ако се адекватно користи, надамо се да ће ове активности постићи жељене резултате и да ће се пажња јавности и у будућности задржати на Винчи и њеном богатству.
119
Винча
120
праисторијска метропола
Јасна Вуковић Милорад Игњатовић Душко Шљивар
Свакодневни живот на обали Дунава занатлије и трговци, рибари и земљорадници
121
Винча
Радознали посетилац данас у Винчи не може да види надземне археолошке остатке, нити може да замисли свакодневни живот неолитских житеља. Трагови у земљи, расути фрагменти покретних налаза, обрушен грађевински шут и јаме различитих величина обичном посматрачу не дочаравају ужурбаност и вреву неолитске метрополе од пре седам хиљада година. Тада је ово насеље одзвањало дечјим смехом, лавежом паса, ударцима камена о камен у рукама вештих занатлија. Сигурно је била идилична слика предвечерја, када су домаћице припремале храну, рибари, задовољни богатим уловом, поправљали мреже, деца седела око ватре и слушала приче старијих, а младе каћиперке уживале у луксузном накиту од шкољки које су донели трговци издалека. Седам миленијума касније, захваљујући Милоју Васићу, неолитски Винчанци добили су место које им припада у баштини Балкана, а на почетку трећег миленијума археолози из целог света и даље налазе разлоге да им се поново враћају и да разјасне многе загонетке које су до данас остале без одговора. Живот неолитских становника Винче археолози данас реконструишу на основу фрагментарних трагова које су Винчанци оставили. Захваљујући педантном ископавању, као и примени најсавременијих интердисциплинарних и експерименталних истраживања, наука располаже могућностима за интерпретацију многих његових аспеката: технологије израде алата, начина обраде земље, прављења тканина и одеће.
122
праисторијска метропола
У време винчанске културе први пут је једна заједница током више десетина генерација живела на истом месту. Разлог за то свакако лежи у чињеници да су се Винчанци, за разлику од својих претходника, много више бавили земљорадњом, због чега су били чвршће везани за земљу коју су настањивали. Захваљујући подацима добијеним археозоолошким и палеоботаничким анализама, које се обављају приликом археолошких истраживања у Винчи, данас са много више сигурности можемо да говоримо о економији и природном окружењу становника овог неолитског насеља. Винчанци су практиковали „мешовиту економију”. Пољопривреда и сточарство били су основне делатности које су им обезбеђивале опстанак, а исхрану су допуњавали ловом, риболовом и сакупљањем дивљих плодова. Остаци фауне садрже кости сисара, птица, риба и љуштуре пужева. Међу сисарима најбројније су домаће животиње. Говече, свиња, овца, коза и пас били су основни извор намирница животињског порекла. Старосна структура јединки сугерише да је експлоатација ових животиња била планска и рационална. Осим због меса, говеда, овце и козе гајени су и због млека, које је исхрану обогаћивало калцијумом. Винчанци су вероватно производили и сир, који се могао дуже складиштити. Од дивљих животиња нађени су остаци јелена, срндаћа, вепра, дивљег говечета, као и малих сисара: зеца, дабра, куне, јазавца и лисице. По свему судећи, лов је имао важну улогу у преживљавању, али и у набављању материјала за израду алатки од јелењег рога или од кљова дивље свиње. Остаци птица су ретки. Допунски извори хране богате протеинима били су корњаче и пужеви, сакупљани у природи. С обзиром на близину Дунава, риболов је имао посебан значај. Међу алаткама за свакодневну употребу велики број поуздано можемо да определимо у опрему за риболов (сл. 44). Величина рибарских удица, харпуна, тегова за рибарске мреже и коштаних игала за поправку мрежа показује да су Винчанци из Дунава извлачили и велике рибе.
123
Винча
Слика 44. Прибор за риболов израђен од животињских костију и рогова
О значају биљака у животу становника неолитске Винче говоре резултати археоботаничких анализа. У пажљиво испираним узорцима земље налазили су се многобројни остаци угљенисаног зрневља житарица, махунарки, лана, дивљег воћа и разних корова. Највише су узгајане житарице, међу којима доминирају једнозрна и двозрна пшеница, а далеко мање заступљене су хлебна пшеница, јечам и просо. За исхрану су најважније биле једнозрна и двозрна пшеница, а због отпорности на микроорганизме, нарочито ако се чувају у класићима, биле су идеалне за складиштење. Узгајаним врстама припадају и махунарке (сочиво и грашак), као и лан, који је служио за добијање уља и влакана за израду тканина и ужади. Винчанци су се бавили и сакупљањем плодова дивљих врста у непосредној околини насеља. У археолошким слојевима Винче нађени су остаци више врста дивљег воћа – црне зове, дрена, купине, дивљег грожђа, које је исхрану
124
праисторијска метропола
становника обогаћивало витаминима, а вероватно су била позната и његова лековита својства. Једнозрна и двозрна пшеница биле су главне ратарске културе. У узорцима су налажене заједно, па се претпоставља да су тако и сејане, што је била мера опреза у случају да једна култура подбаци. Присуство корова, чији је животни циклус прилагођен култивисаним врстама, сугерише да се практиковала и јесења и пролећна сетва. За обраду земље коришћене су алатке од камена и рога, ређе од кости (сл. 45). Мотике су прављене од рога, понекад и од камена, а углавном имају перфорацију за углављивање дршке. Земља је копана пијуцима од природно савијених јелењих парожака са зашиљеним врхом. Од углачаних и зашиљених парожака израђиване су и садиљке и плугови. Жетелачко оруђе чиниле су композитне алатке, код којих су сечива од окресаног камена усађивана у држаљу од рога или дрвета (Антоновић 2005). Житарице су чуване у великим посудама – амфорама и питосима, које представљају честе налазе у архитектонским објектима. За млевење жита коришћени су камени жрвњеви, на којима се, уз помоћ
Слика 45. Алатке за обраду земље
125
Винча
посебне алатке – растирача, мрвило зрневље (кат. бр. 207). Посебно је занимљив жрвањ „уграђен” у конструкцију од лепа (кат. бр. 206), нађен у кући, поред зида. Од крупно млевеног жита справљане су разне каше, а можда и погаче, вероватно печене у плитким посудама – ђувечима, на чијим су зидовима уочене дебеле угљенисане наслаге настале услед излагања високим температурама. Етноархеолошка и археолошка истраживања показала су да су већ у неолиту прављена алкохолна пића, и то од ферментисаног зрневља житарица, слична данашњем пиву. Сведочанства о конзумирању алкохолних пића су посредна, а препознају се по карактеристичним оштећењима на унутрашњој страни керамичких посуда, насталим агресивним деловањем киселог садржаја. Археолошка анализа покретних налаза – велике количине алатки од различитих материјала (кости, рога, камена) и изузетно израђене грнчарије, указује на веома висок ниво занатског умећа становника Винче. Током касног неолита, у друштвеном устројству винчанских заједница несумњиво долази до издвајања професионалаца, односно специјализованих занатлија који се баве израдом само појединих врста предмета за свакодневну употребу, за потребе култа, али и за размену. Униформност облика и уједначене димензије производа сведоче о изузетној занатској вештини, а поједини предмети спадају у права уметничка дела. Најбоље проучена врста занатства у Винчи свакако је израда грнчарије. Као и носиоци других неолитских култура, Винчанци нису познавали употребу витла, већ су посуде правили руком, примењујући различите технике. Сазнања из области сродних археологији, пре свега из етноархеологије, омогућавају претпоставку да су се у неолиту грнчарским занатом бавиле жене, господарице кућног огњишта, и то у оквиру појединачних домаћинстава. Аналогије са заједницама које и данас живе слично као у неолиту показују да израда керамичких посуда није била само обавеза и потреба већ и прилика за окупљање и дружење, препричавање прича и свакодневних догађаја. Интердисциплинарним
126
праисторијска метропола
анализама утврђено је да су као основну сировину за израду посуђа Винчанке користиле лес из околине насеља, са места где се и данас налази циглана. Затим су додавале различите врсте примеса, као што су каменчићи, песак, истуцана керамика и речне шкољке, како би побољшале многе особине посуда, пре свега њихову отпорност на термичке промене. Ради бољег обликовања, често су још влажну глину стављале на простирке, чијим окретањем су лакше градиле зидове посуде и наносиле украсе. Иако је винчанска керамика била основа за установљавање хронологије касног неолита, о процесу њене израде зна се веома мало. Чини се да нису употребљаване керамичке пећи и да је грнчарија печена у јамама како би се у атмосфери без присуства кисеоника добила тамна, тј. сива и црна боја готових производа. Алат коришћен у грнчарском занату такође је непознат, па се може само претпоставити да је углавном био израђен од материјала који не могу дуго да се сачувају. Готово је сигурно да су за стањивање зидова посуда употребљаване речне шкољке са оштром ивицом, чији облик подсећа на данашњи керамичарски алат. Глачање готових посуда и наношење орнамената вршено је речним облутком, а после печења вероватно су премазиване некаквом машћу да би се, ради бољег чувања течности, затвориле поре у зидовима посуда. У Винчи су посведочени многобројни и разноврсни облици керамичких посуда. То су зделе и пехари на нози – конични, биконични, полулоптасти и лоптасти, затим посуде за складиштење – амфоре и питоси, посуде за припрему хране – лонци и ђувечи. Посебну групу чине минијатурне посуде које имитирају облике керамике за свакодневну упоребу, о чијој функцији у науци не постоји јединствено мишљење (сл. 46). Тумаче се као реципијенти за чување ретких намирница, као козметичке посуде, дечје играчке или као посуде коришћене у процесу прераде цинабарита. Керамика из Винче позната је и по раскошном украсу (сл. 47). У старијим фазама декорисана је урезаним тракама испуњеним убодима. Веома су ретке посуде израђене у три боје – црној, беж и црвеној (кат. бр. 176), које се обично сматрају луксузним
127
Винча
Слика 46. Минијатурне посуде
производима за изузетне прилике. Поступак добијања оваквог украса није потпуно реконструисан. Пошто није потврђена употреба премаза, претпоставља се да су три боје постигнуте различитим третманом појединих делова посуде у току печења. Најчешћи украс у млађим фазама је орнамент изведен глачањем помоћу облутка, и то пре печења. Мотиви су разноврсни, од сасвим једноставних паралелних линија до метопских поља испуњених различитим орнаментима: мрежом, преплетом, цикцак линијама, висећим троугловима. Канеловање је такође честа техника украшавања. Канелуре се обично налазе на горњим деловима здела и амфора; могу бити сасвим једноставне, а понекад формирају и сложене мотиве, као што су спирале. Сасвим изузетно на посудама се јављају рељефне антропоморфне, али и зооморфне представе, најчешће у виду главе бика – букраниона. Чести су и украси изведени густом црвеном бојом. Нажалост, мотиви нису увек очувани,
128
праисторијска метропола
мада се на неким примерцима препознају висећи троуглови и гирланде. Хемијске анализе црвеног пигмента указале су на присуство минерала гвожђа, али и цинабарита, чиме је потврђено Васићево становиште да је металургија у Винчи била веома развијена. Начин коришћења керамичког посуђа може да се реконструише према положају у коме је нађено у архитектонским објектима, али и на основу карактеристичних трагова употребе. Посуде великих димензија, амфоре и питоси, обично су служиле за чување житарица, што је потврђено и ботаничким анализама. У посудама сличног облика, али са узаним ободом и високим вратом, држане су течности – вода и алкохолна пића. Поред жрвњева за млевење жита нађене су посуде за складиштење, али и зделе чије уједначене димензије показују да су можда служиле и као мерице. Ђувечи, у којима је несумњиво припремана храна, нису нађени поред пећи у кућама, па је могуће да су их користили чланови више домаћинстава у пећима на отвореном простору. У касном неолиту алат је израђиван од различитих врста камена, од кости и рога, а вероватно и од материјала који нису очувани, пре свега од дрвета. Оруђе од глачаног камена, које представља основну карактеристику неолита, показује велику занатску умешност и познавање особина сировина. Процес његове израде реконструисан је различитим експерименталним истраживањима. Сировине су махом чинили речни облуци. Први корак у изради био је њихово окресивање, и то одбијањем већих или мањих одбитака од каменог језгра, а финије обликовање обављано је ретуширањем. И за одбијање су коришћене алатке од камена, вероватно чекићи, а можда и од других материјала – кости, рога или дрвета. Код сировина нешто крупније гранулације вршено је искуцавање. На крају су алатке глачане абразивним стенама веће тврдоће, чиме је добијан жељени облик. Многе камене алатке су бушене због усађивања дршке, и то вероватно помоћу композитног оруђа састављеног од статива и лука за ротацију. Као бургије служиле су цевасте кости животиња или рог и абразив у праху, а поступак је
129
Слика 47. Орнаментисане посуде
Винча
Слика 48. Алатке од глачаног камена
обављан уз стално присуство воде (Антоновић 1992: 24–26). На тај начин настала су мала цилиндрична језгра, која су често налажена на локалитету у Винчи. Алат од глачаног камена имао је вишеструку намену, чију реконструкцију омогућава анализа трагова употребе (сл. 48). У Винчи је извршена основна подела на тесле, секире, длета (алатке за тесање и дубљење дрвета), мотике и пијуке (алатке за обраду земље). Секире са перфорацијом вероватно су коришћене у лову. Осим тога, нађен је велики број алатки за обраду камена (чекићи, ретушери, глачалице и растирачи), али и коже (глачалице). Зрневље житарица млевено је у жрвњевима са равном или благо удубљеном радном површином, док су тврди материјали уситњавани у ступама са удубљењем на радном делу. У Винчи су нађене ступе са траговима црвене боје и још је Васић
132
праисторијска метропола
сматрао да су служиле за прераду цинабарита (Васић 1932: 20–21; Antonović 2003). Ткање је у Винчи несумњиво било значајна занатска грана. Пошто остаци тканина нису нађени, о њему располажемо само посредним доказима. Осим семенки лана и коштаних игала, о изради тканина сведоче и многи тегови различите величине, који су вероватно служили за разбоје. Истина, археолози нису успели да утврде разлику између њих и тегова за рибарске мреже, али се претпоставља да су исти тегови коришћени у обе сврхе. Изгледа да су разбоји били вертикални, а важан извор за реконструкцију начина ткања и врсте преплета представљају дна посуда са отисцима тканина и асура. Одећу Винчанаца показују урезани орнаменти на антропоморфним фигуринама. Тако препознајемо тунике са кратким или дугим рукавима и различите, богато украшене сукње. Тканине су вероватно биле бојене пигментима минералног и биљног порекла (сл. 49). Процват насеља у Винчи сигурно је био омогућен његовим погодним положајем, односно близином ресурса, обрадиве земље, ловишта и реке. Оно се, међутим, налазило и на раскрсници много-
Слика 49. Палета са грумењем црвеног пигмента
133
Винча
Слика 50. Накит од шкољки
134
праисторијска метропола
бројних трговачких путева. О живој трговини Винчанаца са веома удаљеним областима најбоље говоре налази опсидијана (вулканског стакла), који је био веома цењен у Европи током читаве праисторије. У Винчи су нађене хиљаде алатки од ове сировине. Богатство становника неолитске Винче показују и налази наруквица и других украсних предмета од спондилус шкољки, пореклом из источног Медитерана (сл. 50). Још увек се, међутим, не може одговорити на
Опсидијан Природно (вулканско) стакло црне или сиве боје, које настаје хлађењем лаве. Лако се окресује, при чему се
питање: шта су Винчанци нудили за узврат? Преко насеља у Винчи
добијају изразито оштре ивице,
обављана је размена сировина из унутрашњости Балкана, као што су
што га чини веома погодном
горски кристал, мермер и руда бакра. Винчанци су сигурно трговали вишковима земљорадничких производа, али и тканинама и другим
сировином за прављење алатки. Главна лежишта налазе се у Анадолији, на Карпатима,
занатским рукотворинама. У најважније предмете трговине вероватно
Сардинији и Мелосу. Хемијске
су спадали цинабарит и његове прерађевине. Стога и данас остаје
анализе опсидијана са
актуелно становиште Милоја Васића да насеље у Винчи свој процват
археолошких локалитета
дугује управо рудницима цинабарита на Авали. Појава и развој рударства и металургије бакра несумњиво су повезани са винчанском културом. Још је Милоје Васић претпоставио
потврдиле су да се трговина овом сировином одвијала између веома удаљених области.
металуршки карактер Винче, сматрајући ово насеље пре свега центром за обраду цинабарита и олова. Због тога је педантно бележио сваки налаз бакарних минерала малахита и азурита, а многе пећи и јаме на чијем су се дну налазили гар и пепео тумачио је као места за топљење руде. Његова дугогодишња ископавања показала су да се минерал бакра јавља у целој вертикалној стратиграфији (Antonović 2002: Т. 1–3). Каснијим истраживањима у другим насељима винчанске културе увећавао се број ових, на први поглед неатрактивних налаза. Тек после систематских ископавања и публиковања локалитета Рудна глава код Мајданпека, археометалуршке карактеристике винчанске културе добиле су потврду. Затворене целине из неколико окана овог рудника одредиле су, без икакве сумње, време његове експлоатације у градачку фазу винчанске културе, на прелаз VI у V миленијум п.н.е. (Jovanović 1982).
135
Винча
Спондилус (Spondylus gaederopus) Врста морске шкољке пореклом са источног Медитерана. Украсни предмети (наруквице, перле, апликације) израђени од спондилуса представљали су луксузне предмете који су у неолиту трговином доспевали до средње Европе.
136
Археометалуршка проучавања последњих деценија допринела су тумачењу технолошких основа за појаву и развој рударства и металургије у овом давном периоду људске цивилизације. Два основна знања неопходна за примарну металургију неолитски човек стекао је и развијао током векова који су претходили винчанској култури. Први предуслови за металуршки процес, висока температура и топионичарски објекат – пећ, остварени су захваљујући претходним искуствима, пре свега изради керамике. С друге стране, многобројно и разнолико оруђе од камена указује на добро познавање својстава ове сировине. У винчанској култури оруђе од камена показује да је било коришћено више од 60 врста стена различите минералошке структуре, чије су карактеристике у великој мери одредиле и функцију алатки (Antonović 2003: 15–49). Најзначајнија је чињеница да су неке од ових сировина набављане рударским активностима.
праисторијска метропола
Заједно са сребром и златом, бакар припада групи метала који се често налазе у самородном стању. Сигурно су и бакарни минерали малахит и азурит својим колористичким одликама привукли пажњу винчанских „геолога”, о чему сведоче налази из Винче, али и са других истовремених локалитета, а најдиректније из неолитских рудних окана на Рудној глави и Ждрелу. Појава метала и развој нове технологије довели су до значајних промена у друштвено-економској организацији сточарско-агрикултурних заједница. Металургија је била пресудни импулс за даљи и бржи развој праисторијских култура јер су се издвојила различита специјализована занимања: рударство, занатство, трговина. Од тог тренутка можемо да пратимо бржи развој европске цивилизације, заснован на новим технологијама и новим економским односима.
137
Винча
138
праисторијска метропола
Ненад Тасић
Неми сведоци једног времена фигурална уметност Винче
139
Винча
Моделовање глине било је делатност у којој су древни становници Винче исказали врхунско умеће. Од овог материјала направили су хиљаде предмета који су их свакодневно окруживали. И у ранијим временима, почетком неолитског доба, печена глина имала је посебно место у животима људи. Посуђе из којег су пили, јели и у коме су припремали храну, пећи које су их грејале, под по коме су ходали, зидови који су их штитили од сунца и зиме и пружали им интиму – све је било од глине! Отуда се неоправдано, са охолошћу човека модерног доба, изненађујемо степеном умешности којом су је моделовали становници Винче. Заправо, могао се и очекивати тако висок квалитет предмета од глине, израђених и обрађених са посебном пажњом, јер је у њима садржано знање акумулирано током више хиљада година. И летимичан поглед на пажљиво израђене посуде или на елегантне зооморфне и антропоморфне фигурине показује да је то знање било неговано и унапређивано у овој неолитској заједници. О томе сведочи и велики број фрагмената фигурина откривених истраживањима у Винчи, која трају читав један век. Винчанска култура постала је позната широм света захваљујући, пре свега, фигуринама. Током ископавања од 1908. до 1934. године, Милоје Васић, први истраживач Винче, открио је више од хиљаду примерака фигуралне пластике. Од тада се колекција ових предмета значајно увећала, и то ископавањима седамдесетих и осамдесетих година ХХ века, као и новим истраживањима која трају од 1998. године. Винчанске фигурине необично су значајне за археологију неолита, и то због чињенице да представљају хронолошки осетљив материјал
140
праисторијска метропола
погодан за датовање, али и праву ризницу података о уметничким стремљењима и друштвеној организацији заједнице, о начину одевања, фризурама, украшавању тела, култу итд. У разматрањима о винчанској фигуралној пластици потребно је, најпре, утврдити њено порекло, као и чиниоце који су одлучујуће утицали на то да се дуга традиција израде фигурина у свом најбољем светлу испољи баш у Винчи и у култури која по њој носи име. Већ је добро познато да је положај овог насеља у односу на сплет великих река и трговачких путева омогућио његову дуговечност. Имајући у виду геостратешке погодности, контролу над важним производима, какав је био пигмент цинабарита, као и велико занатско умеће житеља Винче, не изненађује чињеница да су на овом месту акумулирани знање, вештина и благостање заједнице, што је омогућило развој уметности дуг цео миленијум. Да ли је та уметност била у служби неког загонетног култа плодности, односно опстанка, каквог ритуала иницијације или приказивања предака, а можда и савременика, чини се да није најважније. И у другим заједницама, током разних епоха, било је и ритуала и култова и уметности, али је Винча редак пример хиљадугодишњег развоја аутентичне уметности, њеног сазревања, постепене трансформације и врхунских домета. Драгослав Срејовић, један од истраживача Винче и заступник идеје о локалном развоју фигуралне пластике у винчанској култури, најубедљивији доказ за аутохтоност уметничког израза нашао је у најранијим фигуринама традиционалних форми, насталим у нешто ранијој старчевачкој култури, чије локално порекло види у наслеђу културе Лепенског вира (Срејовић 1984; Srejović 1993). Таквом становишту супротстављају се аутори који порекло раног неолита Балкана објашњавају миграторним и акултурационим процесима са Леванта и из Анадолије. Осим потписника ових редова (Tasić N. N. 2007), такав став у новије време, између осталих, заступа и С. Хансен, у чијем је капиталном делу садржан нов приступ тумачењу порекла и функције неолитске антропоморфне пластике (Hansen 2007).
141
Винча
Фигурална уметност јавља се још у средњем и позном палеолиту, у оквиру првих организованих и специјализованих група ловаца на велике животиње, које су у Европи живеле пре више од 25000 година. Такав начин лова захтевао је знатно развијенију организацију заједница које су, осим великих сезонских логора и трајнијих станишта, оставиле за собом и прва уметничка остварења. Знатно касније, на Леванту и у Анадолији, у време између 11000. и 9500. године п.н.е., поново настаје фигурална уметност. Јавља се у натуфијенској култури, надомак источне обале Средоземног мора, у области око реке Јордана, и то као последица процеса седентаризације и специјализације, популационог раста и повећања броја насеља. Велики број индивидуа које живе на ограниченом простору изазива социјалне конфликте, па и потребу да се на њих одговори јасним разграничењем простора како на групном тако и на индивидуалном плану. Фигурална пластика, као што из овог угла изгледа, идеалан је додатак овим настојањима. Одлучујући тренутак у трансформацији фигуралне пластике везује се за прекерамички неолит А (PrePottery Neolithic A) на Блиском истоку (између 10500. и 9500. године п.н.е.), када се палеолитске фигуре, са погледом усмереним надоле, претварају у усправне фигуре, са главом управљеном навише. У овом периоду дефинитивно је формиран „стереотипни облик неолитске ликовности“, који је одредио потоњи развој фигуралне уметности (Hansen 2007). У следећој фази, прекерамичком неолиту Б (између 9500. и 8200. године п.н.е.), јављају се нови елементи, који су постали основа будућег развоја фигурина на простору од Леванта до Балкана. То су женске фигуре са рукама прекрштеним испод груди (сл. 51). У том тренутку појавили су се сви елементи представљања људске фигуре карактеристични за неолит, који су остали током целе те епохе. Фигурална уметност тако добија значај оних иновација које су, као и технологија глачаног камена, производња керамике или доместикација животиња и биљака, разграничиле два велика раздобља људске прошлости.
142
праисторијска метропола
За проучавање антропоморфне фигуралне пластике у југоисточној Европи од великог су значаја неолитска налазишта у Анадолији. На основу до сада истражених локалитета може да се потврди ранија претпоставка да је Анадолија била мост између Блиског истока и Балкана (Tasić N. N. 2007). То доказује и пластика, али и орнаментални систем украшавања грнчарије. Рани и средњи неолит на централнобалканском простору одликују се фигуринама једноставних и симетричних форми. То су углавном стојеће фигуре, понекад са увећаним глутеима. Другу групу чине крушколике, а трећу шематизоване, равне или цилиндричне фигурине. Д. Срејовић је уочио велику сличност између раних винчанских и једног типа старчевачких фигурина цилиндричног или фалусоидног облика. Разликују се само у моделовању лица, које је код
Слика 51. Седећа фигурина, са рукама прекрштеним испод груди, има узоре у неолиту Леванта и Анадолије
143
Винча
винчанских фигурина, и то од почетка до краја ове културе, имало препознатљиву угаону форму. Иако је новим истраживањима потврђено да антропоморфна фигурална пластика генерално прати постојеће периодизације винчанске културе, чињеница је да су регионалне разлике које се запажају на фигуринама много веће него код грнчарије или типа станишта (Hansen 2007: 219). Због тога размишљања о антропоморфним фигуринама из Винче могу да се односе и на налазишта винчанске културе на централном Балкану, док се у другим областима ове културе виде само одјеци онога што се одигравало у уметности фигуралне пластике на епонимном локалитету. Хронолошка дистрибуција ових предмета у праисторији Европе потврђује да антропоморфна фигурална пластика доживљава прави узлет током позног неолита. У Винчи се може видети да је продукција фигурина достигла врхунац током класичне фазе винчанске културе, дакле око 4800. године п.н.е. Расправа о развоју фигуралне пластике из Винче подразумева анализу четири основна елемента: стила, типологије, археолошког контекста налаза и дистрибуције у времену и простору. Стилске одлике винчанске пластике обухватају не само пропорције тела већ и карактеристичан начин украшавања и представљања детаља. Развој фигуралне пластике на епонимном налазишту започиње стубастим и нерашчлањеним формама, са тек по којим сумарно назначеним детаљем, баш као и током претходних хиљаду година, у време Слика 52. Стојећа фигурина из ране фазе винчанске културе, тзв. кикладски идол
старчевачке културе. Осим троугластог лица, код раних винчанских фигурина важни су детаљи који указују на пол приказане индивидуе и очи као одраз карактера. У развоју винчанске антропоморфне пластике доста рано се приказују делови тела: најпре се издвајају руке, а нешто касније из масе глине помаљају се и ноге, а понекад и наглашена бедра и глутеи (сл. 52).
144
праисторијска метропола
У археолошкој литератури честа су разматрања о култу плодности и жени као централној фигури у неолитској епохи. Богиња мајка, Велика мајка, прародитељка, magna mater – само су нека од многих тумачења фигурина које приказују жену (сл. 53). Не залазећи у питања религије и митологије древних Винчанаца, потребно је нагласити да број женских фигура ипак није доминантан. Фигурине са атрибутима мушког пола су малобројне, али на највећем броју винчанских фигурина карактеристике пола уопште нису ни приказане, док су у неколико случајева назначене одлике оба пола. Подаци о археолошком контексту винчанских фигурина веома су оскудни. Доступни подаци из археолошке литературе показују да су откриване на најразличитијим местима у насељима. Налажене су и у кућама и изван њих, у складишним, али и у отпадним јамама, рововима за фундирање кућа, слојевима нивелације и на другим местима, али никада у гробовима. Дакле, свуда по насељу, што у многоме сужава могућност финије анализе у којој би првобитни положај налаза имао већу улогу. Овако, једино се може закључити да највероватније није
Слика 53. Антропоморфна фигурина са наглашеним женским атрибутима
постојао формални простор за њихово коришћење и депоновање, што не даје превише елемената за одгонетање њихове намене. Од почетка винчанске уметности, начин представљања лица на фигуринама прате строга правила. У прво време су троугласта, а потом петоугаона, без много детаља. Пре би се могло рећи да је преко лица навучена троугаона, односно петоугаона маска, на којој су назначене само очи и нос. Фигурине на којима су приказана уста изузетно су ретке. До средине развоја винчанске фигуралне пластике доминирају петоугаона лица која имитирају маске, а потом их смењују фигурине са знатно мање реалистично приказаним главама, чији је облик подређен петоугаоној маски на којој се моделују дугачки носеви и урезују крупне, најчешће бадемасте очи. У старијим фазама очи су представљане угластим зарезима и тек после неколико генерација уметника добиле су препознатљив винчански облик. Негде пре средине развоја културе постају веома
145
Винча
Слика 54. Развој представе очију на винчанским фигуринама
наглашене, што је био манир који је остао током целе класичне фазе и готово до самог краја винчанске културе (сл. 54). Очи потом готово ишчезавају, што може да се објасни смањивањем димензија фигурина, као и њиховом потпуном безличношћу. Изузетно интересантан приказ развоја очију пружају две фигурине које се чувају у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду (кат. бр. 34, 36). На првој фигурини урезане очи су необично постављене испод носа, па на први поглед није јасно да ли се ради о очима или о наглашеним јагодичним костима. На другом примерку урези су прерасли у жлебове, а између њих остаје исти српасти облик као и на другим фигуринама са бадемастим очима. У целом развоју винчанске културе, током пуних хиљаду година, нос је био приказиван чак и онда када је целу фигуру дочаравао само стубић испечене земље, са нехајно моделованим лицем. Чини се да су управо носем изражаване разлике међу људима. На примеру који је пред нама (сл. 55, кат бр. 42), то се одлично види: одрасла особа има наглашен дугачак нос, а млађа нешто краћи и подигнут увис. Угао под којим је нос представљен такође има значаја за постизање карактера у овом строгом петоугаоном канону. Уметници, заправо, нису имали на располагању превише елемената којима су могли да дају јасну личну црту свог модела. Сасвим је необично што се на винчанским фигуринама уопште не приказују уста. Постоји само пар изузетака у огромном корпусу
146
праисторијска метропола
налаза, а један од њих је и глава која се налази у Археолошкој збирци (кат. бр. 32). Да ли су уста изостављена због малог простора који остаје у троуглу/петоуглу лица када се нагласи и до карикатуралности извуче нос? Ипак, има и фигурина на којима има сасвим довољно места, као што је Lady of Vinča (сл. 56). Може се даље спекулисати о овом феномену на различите начине, а један би био у складу са безличношћу индивидуе наглашене маском. У том случају видимо лице са скривеним индивидуалним цртама, а особа која стоји иза маске не може се препознати ни по гласу. Да ли је обред у коме су учествовале особе приказане на фигуринама био тајновит и ексклузиван, није јасно. У прилог тој хипотези говориле би шаре на ношњи, која је можда представљала не саму индивидуу већ њену групу. У том случају, у обреду не би неминовно учествовала увек иста особа, али би увек учествовао представник дате групе.
Слика 55. Куротрофна фигурина
147
Винча
Слика 56. Lady of Vinča припада класичној фази винчанске културе
148
праисторијска метропола
Још једна одлика винчанских фигурина, и то из свих фаза, су перфорације, најчешће на темену, на стилизованим рукама, изнад спољашњих углова очију, а понекад и на боковима. Малих су димензија (до 1 mm у пречнику) и можда су биле прављене због украшавања, качења или извођења неке непознате радње. Та радња могла је бити и култна или ритуална, али за то тренутно нема доказа. Минијатурне перфорације можда су биле место на коме је причвршћивана за ту сврху припремљена одећа, што фигурине може чинити личнијим, са означеним идентитетом или припадношћу групи, или предметима за игру и/или едукацију. На неким примерцима уочава се да није обраћена нарочита пажња на прецизно постављање рупица и на њихову дебљину. Постоји могућност да су кроз њих провлачене струне различите дебљине, а можда и власи косе, чиме би фигурине могле да се доведу у везу са стварним члановима заједнице или са ликовима предака. Класична фаза, време када су настали препознатљиви примерци пластике у свим областима у којима се распростирала винчанска култура, одликује се разноврсношћу форми, начина украшавања и третмана површина, као и представљања детаља. На локалитету у Винчи заступљена је између 7,5 и 5,5 m дубине. Уколико су дубине Васићевих налаза тачне, односно уколико реално одражавају хронологију налазишта и ако у дефиницији хоризоната нема грешака, можемо да закључимо да се у овом периоду јављају два начина представљања људске фигуре, односно две потпуно различите концепције. Наиме, на неким фигуринама урезани су сви детаљи, од очију и фризуре до сукње и хаљине, док се на другима више цени тродимензионалност форме, без икаквих урезаних детаља. Ова друга група јавља се на дубини од 7 до 5 m културног слоја у Винчи. Иако је, без сумње, настала и развијала се у оквиру винчанског наслеђа, за њу нема много паралела на осталим налазиштима из неолитског периода. Убрзо нестаје, па се чини да овај уметнички правац представља само једну епизоду, која је трајала упоредо са главним развојем урезаних дводимензионалних представа, које свој живот
149
Винча
настављају и после овог периода. У време када су маске на лицима најјасније представљене, а очи приказиване пластичним српастим детаљима и када се на телу не јавља урезивање детаља, фигурине су готово сасвим безличне. Нос је увек моделован на исти начин, а за индивидуалне црте остављене су само пропорције петоугаоних маски, које су некада издужене, а некада краће и здепасте. Само на једној фигурини из ове групе (сл. 57) урезивањем је приказан детаљ одеће. Пластично изведене бадемасте очи једва су приметне. Интересантно је да нема перфорација, које се често срећу на фигуринама у свим фазама винчанске културе, па се маска завршава у истој равни као и теме. Профил нам открива повратак на дводимензионалност у Слика 57. Антропоморфна фигурина са бадемастим очима и представом одеће
представљању људске фигуре, а и урезани детаљи додатно говоре у прилог томе. Наглашени V изрез савршено одговара облику лица. Унутар удвостручене линије изведени су убоди инструментом, што је техника која је у развоју Винче била много чешћа нешто раније и на другој врсти предмета – грнчарији. Једна рука фигурине сачувана је у целини, а на њој су такође изведени урезани украси. И поред незграпно приказаног грубог лица, налепци на грудима сугеришу да се ради о женском моделу. Фигурална пластика јавља се и на керамичким посудама, као што је фрагмент са дубине од 6,4 m (сл. 58). Ти примерци показују колико је радо коришћена фигурална пластика, па је аплицирана и на грнчарију. Понекад је у питању врхунска занатска и уметничка мајсторија, која оставља снажну импресију. Рељефна антропоморфна представа на посуди нешто већих димензија изгледа као да лебди у простору. На њој нема много детаља, осим V изреза на грудима и стилизоване прегаче са кружном пластичном апликацијом. Моделована је на самој посуди, што показују трагови израде фигуре, као и профил посуде. Стилизација представе је изванредна. Значајна је и чињеница да су њене димензије исте као код већине винчанских фигурина, али стилизација одговара знатно мањим фигурама. Очи и уста нису приказани, а нос је дат сасвим сумарно. Ипак, израђена је веома
150
праисторијска метропола
брижљиво и складних је пропорција. Иако нема довољно елемената за реконструкцију, сигурно је снажан утисак остављала цела посуда на којој се вероватно налазио паран број оваквих рељефа. Ова фигурина, односно апликација показује да су грнчарију и фигуралну пластику израђивали исти мајстори. Крај сјајне епохе винчанске антропоморфне пластике назире
Слика 58. Антропоморфна фигурина моделована на посуди
се од 3,5 m дубине Винчиног слоја. Типичну винчанску пластику сада препознајемо само по крстообразном представљању фигуре и по неким урезаним детаљима. Готово реалистичан начин приказивања људске фигуре замењују стилизоване представе са сумарно обликованим главама. Напушта се канон петоугаоног лица, које постаје троугласто и извучено у виду кљуна. Овај тип фигуралне представе у археологији се често назива фигурама са птичјим лицем. Доњи део тела је антропоморфан, а на њему се понекад налазе и детаљи који откривају пол приказане индивидуе. По правилу, фигурине из овог периода, односно с краја винчанске културе, сасвим су површно моделоване и без детаља. На лицима су понекад назначене очи, а детаљи, уколико их има, изведени су урезивањем. Због сумарног и безличног моделовања главе, индивидуалне карактеристике или припадност групи наглашене су вероватно различитим украсима на одећи. У завршној фази винчанске културе фигурине су мањих димензија и израђене су много немарније од ранијих, па се може претпоставити да долази до генералног опадања интересовања за усавршавање, напредак и ауторски израз у овом виду уметности (сл. 59). Другим речима, фигурине губе значај у неолитској заједници у Винчи. Да ли је њихова улогa остала иста или је промењена у складу са новим друштвеним условима, то за сада не знамо, али је сасвим сигурно да њихови аутори нису на нивоу својих претходника и узора. Посматрајући целокупну продукцију винчанских фигурина током целог њиховог развоја, можемо рећи да је стојећа, цилиндрично моделована фигура, са стилизованим рукама раширеним у виду крста, доминантна форма и није хронолошки осетљива. Осим ње јављају се
151
Видовданка Откривена на Видовдан 1930. године, Видовданка представља врхунац неолитске фигуралне пластике. То је женска фигура у стојећем положају, мирног и достојанственог држања, без наглашених индивидуалних црта. Малобројни детаљи на њој изведени су пластичним моделовањем. Велике изражајне очи доминирају лицем у облику типичне петоугаоне винчанске маске. Димензијама и начином израде Видовданка чини изузетак у корпусу винчанске антропоморфне пластике. Изгледа да је уметник величином, финоћом моделовања и безличношћу лица желео да нагласи архетип женске фигуре, која је имала посебно место у систему веровања неолитских житеља Винче.
Винча
Слика 59. Минијатурне фигурине с краја винчанске културе
и оне са рукама спојеним испод груди или положеним на стомак, које могу да се сматрају директном везом са изворним областима неолита на Леванту и у Анадолији (Hansen 2007). Понекад срећемо и двојне представе („сијамски близанци”, „мајка са дететом“) и фигурине у седећем положају, мада су оне ипак ређа појава у представљању људске фигуре. Овај последњи тип нешто је чешћи почевши од средине развоја винчанске културе. Управо на основу седећих фигурина конструисана је раније поменута интерпретација о истакнутом значају жене у неолитским друштвима. С друге стране, приказане фигурине се ни по чему више не разликују од истовремених фигура у стојећем положају. Контексти у којима су откривени и начин депоновања примерака овог типа фигурина не разликују се од осталих, тако да је чињеница што су постављени на неку врсту постоља (столица, трон) једино што им даје посебност. Представа лица у угластој форми која веома наликује маски, на почетку у облику троугла, а касније петоугаона, веома је важна за проучавање винчанске антропоморфне пластике. Будући да већина фигурина има ову маску на лицу, долазимо до закључка да је она
154
праисторијска метропола
била врло значајна у уметничком изразу епохе, па чак да је у питању канон у представљању људског лица. Ако погледамо неке фигурине из класичне винчанске фазе, видећемо да су уметници били веома експлицитни по том питању – недвосмислено су приказане маске. Поставља се питање одакле таква склоност древних уметника. Једно од објашњења је да су у питању маске које су коришћене као заштита од живиних испарења приликом прераде цинабарита. Чини се да такво објашњење није убедљиво с обзиром на то да маске на лицима имају и мушкарци и жене, али и деца. Можда бисмо, уместо тражења објашњења за практичну употребу ових маски, могли да размотримо функцију маски уопште. Осим за заштиту, маска се користи како би особа која је носи сакрила свој прави идентитет. То може бити случај уколико је реч о представама везаним за неки ритуал или култ који захтева имперсоналност карактера. На винчанским фигуринама често су представљени делови одеће. У свим фазама срећемо урезан деколте у облику латиничног слова V. Јавља се чак и када нису приказани други детаљи одеће, највероватније да би се нагласило да фигура није нага. С друге стране, фигуре често имају и сукње/прегаче, које су врло детаљно и брижљиво украшене. Те сукње су уникатне и до сада нису откривене две сукње са истом шаром (сл. 60). Осим што пружају могућност реконструкције начина одевања у неолитском периоду у Винчи, сукње су вероватно биле ознака колективног или личног идентитета у оквиру заједнице. За разлику од безличних фигура са маском, неке фигурине које су откривене током ископавања у Винчи имају јаке портретне црте. Ова појава везује се за класичну и млађу фазу живота у насељу. Уметник је нашао начина да и у оквиру строгог канона маски и петоугаоних лица дочара неке личне црте својих модела. Јасно је да му је на располагању био оскудан репертоар средстава, па је то чинио променом пропорција петоугаоних лица, карикирањем носа, браде и положаја очију (сл. 61).
155
Слика 60. Сукње представљене на винчанским фигуринама највероватније изражавају припадност групи
Винча
Слика 61. Примери винчанске фигуралне пластике са наглашеним портретним цртама
Пажљивијим посматрањем, на већини фигурина запажамо трагове црвене боје. На основу анализа пигмената на винчанској грнчарији, обављених током последњих година, установљено је да ова боја може бити живин сулфид или оксид гвожђа. Фигурина Lady of Vinča леп је и готово у целини очуван пример ове стратегије украшавања. На њој су изведене косе траке наизменично црвеном бојом и црном бојом основе. Осим црвене, у урезима на фигуринама понекад се види и бела боја, што даје многобројне могућности и комбинације. Изворни утисак игре црвених и црних партија, раздвојених танким белим линијама, морао је бити веома упечатљив и сигурно је одавао утисак раскоши. Фигурине представљају вредан извор чак и за реконструкцију фризура. На већем броју фигурина урезивањем је приказана коса, која најчешће у праменовима пада низ леђа (сл. 62). На некима се назиру и фризуре сложене у пунђу или у спиралама завијене на челу. Током ископавања у Винчи 2003. године откривено је неколико груменчића окера изузетно малих димензија, свега милиметар у пречнику. Установљено је да се у осовини груменчића налази перфорација, која није могла бити изведена ниједним тадашњим оруђем. Једини закључак који се нудио јесте да је реч о украсу фризуре, а да јe перфорација настала
158
праисторијска метропола
као негатив косе облепљене окером. Такву фризуру препознајемо на неким фигуринама. Реч је о фризури у бичевима, која се постиже окером и машћу, а која је позната и из етнографских примера. Осим антропоморфних фигурина, чија је заступљеност доминантна, јављају се и фигурине у облику животиња (сл. 63). Зооморфне фигурине паралеле имају широм југоисточне Европе и Анадолије током целог неолитског периода. Најчешће приказују бовиде са назначеним роговима, без полних одлика. Већина истраживача сматра да се ради о представама бика, чиме имплицирају идеју да су се овим фигуринама славиле снага, издржљивост и мужевност. Тело животиње моделовано је сумарно, а карактеристике врсте само су наговештене. Понекад се срећу и зооморфни облици код којих ближе одређење врсте није могуће, па се само претпоставља да приказују козу, овцу, јелена или пса. Јављају се и наглашено дводимензионалне фигурине у облику жабе,
Слика 62. Понекад су на фигуринама приказане и фризуре
159
Винча
какве се срећу широм неолитског културног круга. Вероватно имају симболично значење, а неки аутори, обично инспирисани положајем ногу, повезују их са култом плодности, односно ритуалима обављаним приликом порођаја (Gimbutas 1982). Изгледа да птице имају посебно место у винчанској уметности, иако су орнитоморфне фигурине малобројне. Када говоримо о овом феномену значајно је поменути да у коштаном материјалу позне винчанске културе сасвим изостају кости птица. Доминација „птичјих лица“ на антропоморфним фигуринама, изостанак птица у исхрани Винчанаца и значај који им се придаје израдом орнитоморфних ритуалних посуда, упућују на закључак да су птице имале значајно место у винчанском систему веровања. Иако познате широм света већ скоро један век, винчанске фигурине и даље остају загонетне као што су биле када су тек „освануле” на археолошком небу. Од тог времена нађено је више стотина примерака антропоморфне пластике широм винчанског неолитског света. Порекло феномена масовне израде антропоморфне пластике донекле је решено у радовима М. Гарашанина, Н. Тасића, С. Хансена и других аутора, који га налазе у областима примарне неолитизације на Леванту и у Анадолији. У читавом неолитском периоду фигурална пластика чини значајну компоненту материјалне културе у овим регионима. Развој ових уметничких предмета, у погледу разноврсности и бројности, достигао је врхунац у винчанској култури, и то на њеном епонимном налазишту.
160
праисторијска метропола
Слика 63. Зооморфне фигурине
161
Винча
Узроци оваквог процвата уметности нису сасвим јасни, али једна од претпоставки заснована је на чињеници да се ради о достигнућима насталим у условима стабилне и дуготрајне заједнице са успостављеним системом веровања, изузетно развијеним занатством и специјализованом производњом. Улогу антропоморфне пластике у неолитском друштву праисторичари настоје да објасне многим хипотезама, које могу да се сврстају у неколико категорија. По некима, фигурине имају најистакнутије место у ритуалима везаним за култове плодности и предака; други аутори виде их као портрете; коначно, има и оних који сматрају да је реч о играчкама за децу. По мишљењу аутора ових редова, неке фигурине, и то оне без превише детаља који откривају идентитет представљеног модела, можда су имале религиозан карактер, док су фигурине са јасним портретним цртама вероватно коришћене у култу предака или у некој другој активности симболичког карактера. Иако сваку од ових претпоставки можемо да поткрепимо одговарајућим аргументима, и даље се ниједна од њих не може потврдити како би се разумела права намена фигурина у земљорадничким заједницама
162
праисторијска метропола
на Балкану у петом миленијуму п.н.е. Стога, у овом тренутку морамо да се задовољимо неоспорним чињеницама које потврђују да је реч о врхунским дометима касно неолитске епохе, захваљујући којима можемо да се упознамо са афинитетима и умешношћу људи тог давно минулог времена.
163
Винча
164
праисторијска метропола
Дубравка Николић Јасна Вуковић
Чувари и заштитници култни предмети
165
Винча
Култни предмети најчешће се обликом, израдом и начином украшавања разликују од уобичајених утилитарних предмета. Нажалост, археолошки подаци који омогућавају тумачење њихове функције, као што су услови налаза, врсте објеката у којима су нађени и њихов однос са другим предметима употребљаваним у култу или у свакодневном животу, углавном недостају. За разлику од предмета за свакодневну употребу, који временом мењају облик, култне предмете одликује конзервативизам и они током дугог периода остају непромењени.
Просопоморфни поклопци Винчанска култура постала је позната у свету по многобројним и стилски разноврсним фигуринама, због чега је пажња истраживача најчешће била усмерена на тумачење ових препознатљивих предмета. Међу култним објектима, међутим, издваја се још једна група налаза јединственог облика, значења и функције. У питању су тзв. просопоморфни поклопци, који се у неолиту јављaју само у винчанској култури. То су изузетно атрактивни, визуелно веома упечатљиви предмети високе уметничке израде, брижљиво обликовани, са свим детаљима изведеним промишљено и прецизно. Просопоморфним поклопцима називају се керамички поклопци цилиндричног или коничног облика, са представом људског и/или животињског лица (грчки πρόσωπον = лице). На сваком поклопцу представљени су очи, нос и уши, док уста никада
166
праисторијска метропола
нису приказана. Најизразитије су крупне, рељефно моделоване очи, обично оивичене урезаним линијама. Особеност поклопаца огледа се и у кратким ушима, вертикално постављеним изнад слепоочница. За разлику од осталих елемената, који подједнако могу да припадају животињском и људском лицу, овако представљене уши сигурно се везују за представу животиње. Поклопци су увек богато украшени урезаним геометријским орнаментима. Најгушћи украс налази се на лицу, док теме и потиљак код неких примерака нису декорисани. Орнаментални мотиви су висећи шрафирани троуглови, цикцак линије, меандри испуњени убодима и снопови урезаних линија (сл. 64). Понекад су изнад очију урезима истакнуте трепавице. Без обзира на заједничке стилске карактеристике, сваки просопоморфни поклопац је јединствен и до данас нису пронађена два идентична примерка. Просопоморфни поклопци несумњиво могу да се повежу са амфорама уског врата, посебном врстом посуда које су служиле за складиштење намирница (сл. 65). Пошто у винчанској култури амфоре углавном нису украшаване, поклопци су вероватно коришћени за затварање малобројних примерака ових посуда који су богато
Слика 64. Просопоморфни поклопац
167
Слика 65. Амфора са просопоморфним поклопцем
праисторијска метропола
украшени истом врстом орнамента – урезаним тракама испуњеним убодима. Димензије поклопаца су разноврсне, а њихови пречници варирају између 7 и 15 cm. Њихова величина одговара амфорама висине 20 до 40 cm. Имајући у виду облик амфора, пре свега веома узан и висок врат, оправдана је претпоставка да је у њима чувана течност. Њихова различита величина, међутим, можда показује да нису све садржале исту врсту течности. За сада није поуздано утврђено шта је у питању, али се може помишљати да је то била намирница која није конзумирана свакодневно и која је коришћена у изузетним приликама. Овакво становиште поткрепљује чињеница да се на већини поклопаца, на темену или потиљку, налазе по две перфорације изведене пре печења, помоћу којих је поклопац везиван за амфору чији је драгоцени садржај конзумиран само повремено, можда приликом одређених култних радњи. Смисао просопоморфних поклопаца још увек је предмет расправе. Пре свега, не постоји јединствeно мишљење да ли је на њима приказана људска или животињска глава. Најчешће се тумаче као представе животиња, мачке или сове, које се обично доводе у везу са светом мртвих и култом предака. С друге стране, неки аутори сматрају да су у питању антропоморфне представе. Наиме, пошто амфоре подсећају на стилизовану људску фигуру, посебно примерци код којих су испод обода приказане очи и нос, моделовање лица на посебном предмету – поклопцу можда чини разрађенији концепт основне антропоморфне представе. Не треба одбацити ни могућност да је у питању комбинована, синкретичка представа животиње и човека, што је, чини се, било уобичајено у неолитској религији. Најупечатљивији део на лицима поклопаца су представе очију, које су се од самог почетка истраживања Винче наметнуле као основни елемент за тумачење симболичне функције ових предмета. Милоје Васић их је довео у везу са египатским „уџат” очима, а поклопце је назвао поклопцима са мистичним очима (Васић 1936а). Многи аутори и данас се слажу у томе да ове очи имају апотропејску улогу, тј. функцију чувара драгоценог
169
Винча
садржаја посуда од злих сила. Ипак, морамо да претпоставимо знатно сложенију улогу поклопаца. Посебно су значајни малобројни примерци са два наспрамно постављена лица (кат. 136, сл. 66), на којима је можда најјасније изражен дуалистички принцип смене животних циклуса у природи, као и нераскидива веза прошлости и садашњости, при чему преци будно прате и штите своје наследнике. Просопоморфни поклопци, познати још из најстаријих слојева Винче, сасвим изненада нестају. То се дешава у последњој фази живота неолитског насеља, када се у свим сферама живота уочава нагло опадање. Између осталог, нестају и амфоре украшене урезаним тракама са убодима. Можда није случајно што управо из најмлађе фазе потиче поклопац који својим особинама одступа од свих осталих примерака (сл. 67). На њему се једва препознаје лице животиње јер је приказано
Слика 66. Поклопац са два лица
170
праисторијска метропола
Слика 67. Поклопац са лицем у облику маске
као маска, слично маниру моделовања антропоморфних фигурина. За разлику од других поклопаца, он је калотастог облика, а уши су сасвим неуобичајено спуштене испод висине очију. Потиљак је обојен црвеном бојом, што је такође одлика антропоморфних фигурина. Можда нестанак просопоморфних поклопаца, као и опадање целокупне материјалне културе, одражава успостављање нових социјалних односа, у којима њихова симболична улога губи значај.
Жртвеници Овим термином означавају се мањи керамички предмети са реципијентом постављеним на три или четири ноге. Карактеристични су за касни неолит на читавом подручју југоисточне Европе, а у литератури се означавају различитим именима. Милоје Васић их је називао столовима и трпезама (τράπεζαι), а данас се среће више термина, као што су олтари, култни столови, жртвени столови, али најчешће – жртвеници.
171
Винча
Слика 68. Жртвеник са протомама у облику животињских глава
172
праисторијска метропола
Плитак реципијент жртвеника је троугаоног или четвороугаоног, сасвим ретко кружног облика, а његова главна карактеристика су угаони завршеци – протоме у облику људских или животињских глава (сл. 68). Већина жртвеника украшена је урезаним орнаментом са мотивима меандра, рибље кости, шрафираних троуглова и, сасвим ретко, лучних трака. На многим примерцима очувани су трагови беле и црвене боје, нанете после печења. Траке су понекад наизменично бојене црвеном и белом бојом, а урези су обично испуњени белом бојом – инкрустацијом. С обзиром на то да се боја лако скида, оправдана је претпоставка да су сви жртвеници били бојени. Трагови црвене и беле боје често се јављају и на унутрашњим зидовима реципијента. Протоме су важна карактеристика жртвеника. То су изразито стилизоване главе, на којима су веома ретко приказани детаљи лица, па се не може рећи да ли се ради о људским или животињским представама. Понекад су на протомама моделовани рогови, што упућује на закључак да су ипак приказане животиње. Људске представе могу да се идентификују на примерцима са наглашеним носом и урезаним очима, који су изведени слично као на главама антропоморфних фигурина (сл. 69).
Слика 69. Протома у облику људске главе
Постоје и жртвеници нешто већих димензија, код којих су протоме моделоване реалистичније и са више детаља. Они увек имају само једну протому, и то на једној од ужих страна реципијента. На њима се препознају главе јелена, овна или јарца (кат. бр. 125), чији се повијени рогови спајају са наспрамном ивицом реципијента. У групу култних објеката спадају и специфични предмети који облик