Света ревност

Arhiepiskop Averkije Dţordanvilski SVETA REVNOST Beograd, 1998. UMESTO PREDGOVORA UVOD Kad so obljutavi Istinsko Pravoslavlje i laţno Pravoslavlje Svet i Mi Pazi na sebe ! (Beseda za Veliki Post) Koliko smo svesni svoje Pravoslavnosti I veličine Pravoslavne Vere Crkva Hristova - stub i tvrĎava Istine Strašna noć ( 3/16- 4/17. jul 1918. Godine ) Hoće li doći Antihrist i kada ? Znaci Vremena Uoči Antihristova dolaska Duh Antihristov i njegove preteče Lakomislenost- ili.. ? Suština i metodi istinskog pastirstva u naše vreme Kakvo treba da bude Vaspitanje dece ? Otpuštanje grehova, Laţna "hrišćanska" ljubav i svepraštanje "Ako li (ko) Crkvu ne posluša, neka ti bude kao neznaboţac i carinik" (Mt. 18,17)

SVETA REVNOST - Arhiepiskop Averkije

UMESTO PREDGOVORA sadrţaj

Arhiepiskop Averkije Dţordanvilski (1906-1976) Arhiepiskop Averkije je roĎen 19. Oktobra 1906. godine u gradu Kazan, kao Aleksandar Pavlovič Taušev. Sluţba njegovog oca, plemića i visokog drţavnog činovnika Carske Rusije, bila je takva da je morao često da menja boravište. Tako je mladi Aleksandar imao priliku da iz prve ruke upozna srce Rusije, njene manastire i svetinje. Iako je otadţbinu napustio kao dečak, sećanje na ta mesta nije u njemu izbledelo tokom ţivota. Još u ranim godinama detinjstva, njegova najdraţa knjiga bila je Sveštena Knjiga EvanĎelja, a omiljeni način provoĎenja vremena bilo mu je prisluţivanje u Sv. Oltaru i čitanje iz pevnice. Uobičajeni svetski ţivot nije ga privlačio, dečakova duša traţila je nešto drugo. Snaţan utisak na njega ostavile su knjige "Šta je duhovni ţivot?" sv. Teofana Zatvornika, zatim "Nevidljiva Borba", "Put ka spasenju", "Pouke avva Doroteja", "Lestvica" i druge. U vreme graĎanskog rata koji je usledio nakon Oktobarske revolucije, porodica Taušev je teška srca napustila Rusiju. Nastanili su se u Bugarskoj, u Varni, gde je Aleksandar pohaĎao školu i gde je upoznao Arhiepiskopa Teofana Poltavskog (1873- 1940), duhovnika koji je bio silno privrţen predanjskoj pravoslavnoj eksiologiji, koji je odlučno odbijao da se prikloni modernističkim uticajima, koji je od prostog ruskog seljaka izrastao u glavnog Carevog ispovednika, a kome je, opet, nastavnik bio upravo čuveni svetitelj našeg doba - Episkop Teofan Zatvornik (+1894). Po abbinom blagoslovu upisuje Bogoslovski fakultet Sofijskog univerziteta koji završava sa najvišim ocenama, da bi potom 1930. godine otišao u Karpato-Rusiju (u Čehoslovačkoj), gde 1931. prima monaški postrig, a naredne godine biva rukopoloţen za sveštenikai i dobija parohiju. "Susret sa nezaboravnim abbom mojim - govorio je Vladika Averkije - Preosvećenim Teofanom, Arhiepiskopom Poltavskim i Pereslavskim, u kome sam video ţivo ovaploćenje ideala monaha i svetitelja koji su se učvrstili u mom umu i srcu, konačno je sve rešio : bespovratno sam stao na put monaštva. Završivši iz poslušanja avvi kurs bogoslovskih nauka, na Karpatima sam, po njegovom blagoslovu, primio monaški postrig. Kada su 1940. godine MaĎari okupirali to područje, otac Averkije odlazi u Beograd gde sluţi uz prvojerarha Ruske Zagranične Crkve, Mitropolita Anastasija. U Beogradu počinje da predaje Bogoslovlje. Godine 1945. zajedno sa Episkopskim Sinodom prelazi u Minhen, gde nastavlja da radi kao profesor Bogoslovlja.

Po dolasku u Ameriku 1951. godine pozvan je u novoosnaovanu Svetotrojicku seminariju u Dţordanvilu da predaje Novi Zavet, Liturgiku i Omilitiku. Sledeće godine postaje rector seminarije, za koju će biti vezan do kraja ţivota i u kojoj će izvesti na put generacije pravoslavnih sveštenika. Godine 1953. postaje Episkop Sirakuški i Trojicki. Po smrti Arhiepiskopa Vitalija postaje i duhovnik Svetotroickog manastira. "Kroz svoje opomene i pouke, neprolazne po značaju, Arhiepiskop Averkije je umeo da do našeg pokolenja prenese duhovni ,"plašt" koji je nasledio od dvojice velikih učitelja. Običan čovek ne bi mogao da bude dostojan tog plašta, koji je on primio baš kao negda Jelisej od Ilije - kaţe o. Damaskin u predgovoru za jednu od knjiga Arhiepiskopa Averkija i nastavlja: "Oni koji su poznavali Arhiepiskopa Averkija dok je bio nastojatelj i rector SvetoTriockog manastira-seminarije u Dţordanvilu (Njyjork), sećaju se njegove neobične figure. Bio je visokog rasta, imao gustu belu bradu i dugu talasastu kosu. Ispod začuĎujuće gustih obrva u samu dušu čoveka pronicale su krupne oči. Bio je nagluv i zbog toga nosio slušni aparat: ovaj nedostatak mu je pomagao da um čuva od praznih razgovora. Njegovo drţanje je predstavljalo ovaploćenje spokojstva i duhovnog dostojanstva. Nikada nije bio uţurban ni brzoplet. Niko ga nije video u "lakomislenom" raspoloţenju. Gospodstven i dostojanstven stav koji često pokušavaju da oponašaju oni koji bi ţeleli da izgledaju duhovno, kod Vladike Averkija je bio savršeno prirodan - kao izraz čistote njegove duše Prirodnost i celovitost zaista su bile odlika njegovog karaktera. Da bi neko bio istinski nosilac Pravoslavnog Predanja, kao Arhiepiskop Averkije, treba da bude, pre svega, iskren čovek. Suštu suprotnost ovakvom čoveku predstavlja onaj, ko postupa proračunato. Sam Arhiepiskop Averkije nikada nije vodio računa o tome kakav utisak mogu proizvesti njegove reči ili dela, kako će se one odraziti na njegov "ugled", jer odista nije drţao do toga šta ljudi o njemu misle. Nikome nije laskao i nikome nije nanosio duševne rane kako bi pokazao snagu svoje ličnosti. Nije se upinjao da ostavi utisak na druge. Takav je svak ko ţivi osećajući prisustvo Boga i, blagodareći upravo tome ostaje smiren. Bez obzira na to što je Arhiepiskop Averkije imao vrlo jasnu predstavu o tome šta upravlja ţivotom sveta, i šta se vrlo trezveno i realistički odnosio prema svome okruţenju, bio je upadljivo udaljen od svega zemaljskog. Kod njega se nije mogla primetiti nikakva privezanost za ono što je od sveta. Ostao je upamćen kao onaj ko saučestvuje u stradalništvu, ko se, iako sam poput deteta, prema svima odnosi kao otac. Budući da o sebi nije imao visoko mišljenje, bio je iskreno dirnut, čak i iznenaĎen, kada bi mu neko ukazao ma i najmanje uvaţavanje i poštovanje. Tada je podsećao na malenog dečaka koji je rastao u siromaštvu, a sada odjednom dobija čudesan dar. On, Arhiepiskop, izgledao je kao smireni siromah. Arhiepiskop Averkije je govorio toliko lepo, da su ga po smrti nazvali "Zlatoustom poslednjih vremena" (o. Serafim Rouz). Čak i u svakodnevnom razgovoru njegova je reč bila besednički uglačana i oblikovana, mada se on oko toga uopšte nije trudio. Govornički dar, zajedno s plamenom ljubavi prema Istini, činio je njegove propovedi nezaboravnim. Pokajničko raspoloţenje često ga je toliko obuzimalo, da je počinjao da rida usred propovedi. Samo oni najbezosećajniji od slušalaca smejali su se nad tom "emocionalnošću", jer svima je bilo jasno da su te suze sasvim prirodne - one su ishodile iz dobre riznice srca (Lk. 6.45).

Arhiepiskop Averkije je bio istinski hrišćanski pastir. On nije govorio samo: "učini to, ne čini to", nego je ljudima davao -celovitu sliku- sveobuhvatno pravoslavno shvatanje, tako da su ljudi mogli da razumeju zašto treba da čine jedno, a zašto da ne čine drugo. Sred duhovnog propadanja dvadesetog veka on je radio ono što je njegovo vreme zahtevalo od svih pastira. Videćemo da je on svojim radovima razotkrio sve vidove obmana, da je propovedao Istinu i otkrivao je ljudima. U knjizi "Not of this World - The life and Teaching of fr. Seraphim Rose" (Ne od ovog sveta - ţivot i učenje oca Serafima Rouza"), otac Damaskin Kristensen veli da je od svih savremenih autora koji su pisali o Pravoslavlju, najveći uticaj na Serafima Rouza imao upravo Arhiepiskop Averkije Dţordanvilski. Iz te obimne knjige, iz poglavlja posvećenog Arhiepiskopy Averkiju pod naslovom "Prorok stradalnog Pravoslavlja", navešćemo nekoliko uspomena oca Serafima Rouza na njegovog velikog nastavnika: "Pogledi Arhiep. Averkija na ovaj svet odlikovali su se trezvenišću, tačnošću, bili proţeti duhom Svetog Pisma i Svetog Predanja. On nam je otkrivao da savremeni svet ţivi odstupivši od hrišćanstva, dok tajna bezakonja samo što nije porodila čoveka greha " Antihrista". A u vreme kada se u Crkvi razbuktala jedna kampanja protiv Arhiepiskopa, zasnovana na nepravednim optuţbama, o. Serafim je pisao: "Već godinu dana se spremamo da jedan broj časopisa posvetimo Vladiki Averkiju, i evo upravo podesnog trenutka! Neka oni misle šta hoće, ali za nas, on je istinski pravoslavni arhiepiskop i bogoslov bez mane, koji se ne bavi intrigama, mada je postradao od "političkih" intriga u Crkvi". Svetitelj Jovan Šangajski je ocu Serafimu i njegovoj sabraći savetovao da se za odgovore na sva bogoslovska pitanja koja mogu da se pojave, obraćaju Vladiki Averkiju, za koga je govorio da sa njim "ima potpuno duhovno jedinstvo". "Sećam se Vladike Averkija, o. Mihaila Pomazanskog, celog tog starog pokolenja, od koga gotovo niko više nije ostao - govorio je o.Serafim - i hteo bih da zaplačem gledajući ove zelene "sveznalice" koje nisu u stanju da shvate ono najvaţnije: istinska spoznaja dolazi zaista samo sa stradanjem. No da li je mnogo onih koji to mogu da izdrţe?" Dan po upokojenju Arhiepiskopa Averkija (31. mart/ 13 april 1976.) o. Serafim je u letopisu Bratstva sv. Hermana Aljaskog ostavio sledeću zabelešku: Bratiju su izvestili o upokojenju našeg duhovnog i bogoslovnog nastavnika, arhiep. Averkija Dţordanvilskog: sada smo ostali siročići. Nastupilo je vreme kada smo prepušteni sami sebi, i ko zna hoće li se naći neko sposoban da produţi tu duhovnu liniju..." Dva dana kasnije, o. Serafim je ovako govorio o Vladikinoj smrti: "To je veliki i nenadoknadiv gubitak za sve nas. Slava Bogu što smo još za vreme njegovog ţivota shvatili da je on ţiva karika koja povezuje sa svetim Ocima! Takve stvari obično počneš da shvataš tek kada čovek više nije tu". Nekoliko meseci kasnije o. Serafim je dobio Bogomdanu potvrdu toga da arhiep. Averkije prebiva na nebu sa Hristom i svetima Njegovim. U snu je video arhiepiskopa u zaslepljujuće belom odjejaniju kako savršava nebesko bogosluţenje u čast Vaskrsenja Rusije.

Ujutro je u crkvi o. Serafim skromno ispričao o. Hermanu o čudesnom snu. Otac Herman je shvatio da je reč o stvarnom viĎenju Arhiepiskopa Averkija. "Šta bi to moglo da bude?"- u nedoumici je bio o. Serafim "Zar si zaboravio koji je dan danas?" - podsetio ga je o. German " spomen svetog ravnoapostolskog Averkija, imendan Vladikin- Tvoj san nije običan - on ima smisao. Tako je otac Serafim bio uveden u nebeski praznik u kome je prebivao Arhiep. Averkije. A nedugo nakon Vladikinog upokojenja o.Serafim je za izdanje na ruskom jeziku časopisa "Pravoslavnaja Rus" napisao članak pod naslovom ;Zlatoust poslednjih vremena: Značaj Arhiepiskopa Averkija za vaseljensko Pravoslavlje, i to ne samo u okvirima Ruske Zagranične Crkve, pa čak ni samo ruskog Pravoslavlja - nego celine vaseljenskog Pravoslavlja u dvadesetom veku. Mi smo se tako navikli na njegove plamene reči, usmerene protiv odstupništva našeg vremena, da nismo ni primetili, kako je on bio gotovo jedini jerarh iz svih pravoslavnih Crkava, na kome god jeziku da su pisali, koji je s takvom smelošću i iskrenošću ustajao u zaštitu Istine Svetog Pravoslavlja". Zaista, nesta prepodobnih u našem ţalosnom veku. Ali ako i ne vidimo više meĎu nama takvu istrajnost za istinu, ipak - njegovo je učenje zauvek tu. I moţda će ono da postane naša zvezda vodilja u sve mračnijim danima koji dolaze, danima koje je on predvideo, kada Crkva bude morala da utekne u pustinju, sličnu onoj o kojoj se govori u Otkrivenju. Za one koji iskreno ţude za tim da ostanu verni Pravoslavlju, nema verodostojnijeg glasa, od "zlatnih usta" Arhiepiskopa Averkija.

Mladen Stanković

SVETA REVNOST sadrţaj DoĎoh da bacim oganj na zamlju; i kako bih ţeleo da se već zapalio. (Lk. 12,49)

Po jasnom učenju Reči Boţije, ono najvaţnije u hrišćanstvu jeste oganj Božanstvene revnosti, revnosti za Boga i slavu Njegovu - sveta revnost, koja je jedina u stanju da čoveka podstakne na trud i podvige ugodne Bogu, bez koje nema ni istinskog duhovnog ţivota, ni istinskog hrišćanstva. Bez ove svete revnosti hrišćani su samo po imenu "hrišćani": oni samo imaju ime da su živi, a u stvarnosti su mrtvi, kako je to bilo rečeno sv. Tajnovidcu Jovanu (Otkr. 3,1). Istinska duhovna revnost izraţava se pre svega kroz revnost za slavu Boţiju, čemu nas uče reči molitve Gospodnje, koje stoje na samom početku njenom: "Da se sveti ime Tvoje! Da dođe Carstvo Tvoje! Da bude volja Tvoja i na zemlji, kao šo je na nebu!" Onaj ko revnuje za slavu Boţiju i svim srcem slavi Boga - mislima, čuvstvima, rečima i delima, celim ţivotom svojim - svakako ţarko ţeli da i druge slave Boga tako kao i on, te stoga ne moţe ravnodušno da podnosi da se njegovim prisustvom na bilo koji način huli na Boga ili da se svetinje izvrgavaju ruglu. Revnujući, on iskreno teţi ka tome da ugodi Bogu, da Njemu Jedinome sluţi svim silama bića svog, sve ljude privede BogougaĎanju i sluţenju Bogu. On ne moţe mirno da sluša bogohuljenja, niti da ostane u opštenju sa bogohulnicima, ili da se druţi sa onima koji hule na Ime Boţije i vreĎaju svetinje. ţivi i neobično snaţni primer takve ognjene revnosti za slavu Boţiju, još u dubini vekova Starog Zaveta, predstavlja veliki prorok Boţiji- plameni Ilija, čija je duša tugovala videći bogoodstupništvo svoga naroda, predvoĎenog nečastivim carem Ahavom koji je u Izrailj uveo neznaboţačko sluţenje Vaalu, umesto sluţenja Bogu istinitom. Revnovah veoma za Gospoda Boga nad vojskama - ne jednom je klicao on, izraţavajući svoj bol: jer sinovi Izrailjevi ostaviše zavet Tvoj, Tvoje oltare razvališe, i proroke Tvoje pobiše mačem; a ja sam, pa traže dušu moju da mi je uzmu (1. Car. 19,10). I eto ta sveta revnost, silom blagodati Boţije koja je na njemu počivala, podstakla ga je da radi kaţnjavanja Izrailja koji je odstupio od Boga zaključa nebo (1. Car. 17,1; 18,42-45), tako da tri leta i šest meseci nije bilo ni kiše ni rose. Ista sveta revnost nagnala je Iliju da pokolje laţne proroke i ţrece Vaalove, posle čudesnog silaska ognja na gori Karmil, kako ti prevaranti ne bi dalje odvraćali sinove Izrailjeve od istinskog Bogopoštovanja. Silom takve revnosti sv. Ilija je učinio da siĎe oganj s neba i spali pedesetnika i njegove vijnike koje je car poslao da ga uhvate (2. Car. 1,9-14). A da je zaista bila u pitanju sveta revnost, ugodna Bogu posvedočeno je bilo tako što sv. Prorok Ilija nije umro običnom smrću, nego je čudesno uznesen na nebo u vatrenim kolima, čime je bila znamenovana njegova istinska vatrena revnost za Boga (2 Car. 2.1012). No još tada, u surovom Starom Zavetu, Gospod je sve pokazao Svom vatrenom sluţitelju- da se tako strogim merama moţe pribegavati samo u krajnjim slučajevima, jer Gospod nije ni u velikom u jakom vetru koji brda razvaljuje i stene razlama, ni u zemljotresu, ni u ognju, nego u strujanju tihog vetra (1. Car. 19,11-12).

Eto zašto je Gospod- kada su Jakov i Jovan, naročito vatreno revnujući za slavu svog Boţanskog Učitelja, poţeleli, podraţavajući proroka Iliju, da nizvedu oganj sa neba kako bi kaznili Samarjane koji nisu hteli da prihvate Gospoda dok je prolazio kroz njihovo selo za Jerusalim- zapretio učenicima da to ne čine, rekavši: Ne znate kakvog ste vi duha, jer Sin Čovečiji ne doĎe da pogubi duše ljudske nego da spase (Lk. 9,51-56). No, to ne znači da Gospod, koji je govorio: Naučite se od mene, jer Ja sam krotak i smiren srcem (Mt. 11, 29), ponekad nije nalazio da je neophodno pokazati veliku strogost i pribeći surovim merama, poučavajući i nas tome, da krotostii smirenost ne znače mekuštvo, i da se ne treba sklanjati pred očiglednim zlom, te da istinski hrišćanin mora da se čuva sladunjave sentimentalnosti i ne ustupa pred zlom koje naglo podiţe glavu, nego da mu valja biti nepomirljivim prema zlu, boriti se protiv njega svim dostupnim merama i sredstvima, kako bi širenje i jačanje zla meĎu ljudima bilo odlučno presečeno. Setimo se kakvim se oštrim i prekornim rečima Gospod obratio duhovnim voĎama jevrejskog naroda, knjiţevnicima i farisejima, osuĎujući ih zbog licemerja i bezakonja i preteći im sudom Boţijim: Teško vama književnici i fariseji, licemeri (Mt. 23,29). A tamo gde reči nisu bile dovoljne, prelazio je na delo suprotstavljajući se bezakonicima. Tako, našavši u hramu one što prodaju goveda i ovce i golubove, i menjače novca gde sede, On izagna sve iz hrama, i ovce i goveda; a menjačima prosu novac i stolove ispretura (Jn. 2,14-15; Mt. 21,12-13). Zar ne znamo dovoljno primera iz Sveštene i Crkvene istorije, kada same reči nisu bile dovoljne, pa je za presecanje zla bilo neophodno pribegavati oštrijim merama i odlučnijem delovanju? Vazno je samo da i u drugim sličnim slučajevima iz čoveka zaista progovara upravo čista revnost za slavu Božiju, bez ikakve primese samoljublja ili neke druge ljudske strasti, koje se samo prikrivaju tobožnjom revnošću za Boga. Takvom odista svetom revnošću i odlučnom nepomirljivošću premazlu, proslavio se u istoriji Crkve svetitelj Hristov Nikolaj, Arhiepiskop Mirlikijski Čudotvorac, koga praznujemo 6-og decembra po našem pravoslavnom kalendru. Ko ne zna ovog divnog svetitelja Hristovog ?! Ne samo hrišćani, no čak i muslimani i mnogobošci, znaju ga i poštuju kao velikog i preslavnog čudotvorca, koji ljudima brzo pritiče u pomoć u svakoj nevolji i svakom iskušnju. Ko je bio na obali Crnog mora, mogao je ne jednom da vidi ikonu svetitelja Nikolaja na turskim laĎama. Ona se moţe videti i u siromašnim kućama kavkazskih brĎana i u šatorima mnogih azijskih nomada koji naseljavaju sever i istok Rusije, sve do Mandţurije i Kine. Najkarakterističnija crta svetitelja Nikolaja, koja ga je toliko proslavila, jeste njegovo izuzetno hrišćansko milosrđe: "Nikola Milostivi"- tako su ga obično zvali u prostom ruskom narodu, polazećI od podataka iz njegovog divnog ţitija i bezbrojnih slučajeva njegove pomoći ljudima.

I eto takav svetitelj, koji se toliko proslavio svojim milosrdnim odnosom prema bliţnjima, jednom je postupio na način koji je mnoge smućivao, i do danas smušuje: verodostojnost toga postupka posvedočena crkvenim predanjem, sačuvanim u našem ikonopisu i bogosluţenju. Prema predanju, sveto Nikolaj je učestvovao u radu Prvog Vaseljenskog Sabora, odrţanog u Nikeji, koji je osudio jeretika Arija zbog poricanja Boţanstva Druge Ipostasi Svete Trojice- Sina Boţijeg. Sveti Nikola nije mogao ravnodušno da sluša bogohulne reči nadmenog jeretika Arija, kojima je ovaj, na saborskim respravama koje su tom prilikom voĎene, omalovaţavao Boţansko dostojanstvo Sina Boţijeg- prema celim Saborom ga je "ošamario", tj, udario rukom po licu. Ovo je izazvalo takvu opštu zbunjenost, da su Oci Sabora rešili da odvaţnog svetitelja liše episkopskog čina. No, iste noći bili su urazumljeni zadivljujućim viĎenjem: ugledali su Gospoda Isusa Hrista kako svetitelju Nikolaju predaje Svoje Sveto EvanĎelje i Prečistu Majku Boţiju kako na njegova pleća polaţe arhijerejski omofor. Tada su shvatili da se sveti Nikolaj u svom postupku nije rukovodio nikakvim lošim, strasno-grehovnim pobudama, nego isključivo jednom čistom, svetom revnošću za slavu Božiju. I pomilovali su svetitelja, odbacivši presudu. Navideći ovaj primer, nikako ne ţelimo da kaţemo da i svako od nas moţe i treba bukvalno da ga sledi: to je mogao da učini veliki svetitelj kakav je bio sv. Nikolaj. No ovo svakako treba sve nas da ubedi da ne smemo ostajati po strani i ravnodušno se odnositi prema pojavama zla u svetu, naročito kada se stvar tiče slave Boţije, naše svete vere i Crkve. Tu treba da budemo potpuno nepomirljivi, ne smemo ići ni na kakve lukave kompromise, niti na formalno pomirenje ili bilo kakvo drugo pristajanje na zlo. Svojim ličnim neprijateljima, po sapovesti Hristovoj, treba da praštamo sve, ali izmeĎu neprijatelja Boţijih i nas, mira biti ne moţe! Prijateljstvo sa neprijateljima Boţijim i nas same pretvara u neprijatelje Njegove: to jei izdaja Boga, bez obzira na sve dobre kojima bi se prikrivala, i nikakvo lukavstvo ni prevrtljivo samoopravdanje tu ne moţe da nam pomogne! Interesantno je primetiti kako se postupak svetog Nikole ne sviĎa nikome od onih koji danas pristaju na zlo, koji propovedaju umišljenu "hrišćansku ljubav", koji su spremni na mirenje sa jereticima, sa goniteljima vere i Crkve, pa i sa samim Ďavolom, a sve u ime "sveopšteg mira" i- sveopšteg ujedinjenja"- parole koje su danas postale vrlo moderne. Oni zbog toga pokušavaju da poreknu čak i činjenicu da je sveti Nikola bio učesnik Prvog Vaseljenskog Sabora, iako je ona u našoj svetoj Crkvi prihvaćena i mi je moramo drţati za verodostojnu. Sve je to u krajnjoj liniji zato, što kod savremenih ljudi, čak i onih koji se nazivaju "hrišćanima" nema više istinske revnosti za Svetu Crkvu i svetinje Boţije. Umesto toga preovladava mlaka uniformnost, ravnodušan odnos prema svemu osim prema sopstvenoj ovozemaljskoj koristi, kao i ma nemar prema neumitnom sudu Boţijem koji nas očekuje i prema večnosti koja se otkriva nakon smrti. A bez ove svete revnosti nema, kako smo u početku istakli, istinskog hrišćanstva ni istinskog ţivota - ţivota u Hristu. To je sada zamenjeno svakojakim jeftinih surogatima, vremenom sve bezvrednijim, prilagoĎenim ukusima i duhovnom stanju savremenog čoveka. Zato takvi psevdohrišćani, vešto prikrivajući svoje duhovno siromaštvo licemerjem, često imaju više uspeha u savremenom društvu, u kome nema prave duhovnosti. Istinski revnitelji za slavu Boţiju bivaju prezreni I gonjeni, kao "teški ljudi", "netrpeljivi fanatici", "ljudi koji zaostaju za vremenom".

Tako se već sada na naše oči dogaĎa odvajanje : neko ostaje sa Hristom do kraja, dok će neko lako i prirodno preći na stranu neprijatelja Njegovog- Antihrista, naročito kada nastupi vreme strašnih iskušenja za našu veru, kada zaista bude neophodno pokazati svu silu naše svete revnosti, koje se sada mnodi gnušaju kao "fanatizma". No tada ne treba smetnuti sa uma da postoji i revnost ne po razumu - ona revnost, koja je obezbeĎena usled odsustva veoma vaţne hrišćanske vrline -rasuđivanja, i zato umesto koristi moţe da donese štetu. A postoji takoĎe i umišljena, laţna revnost, ispod čije se maske skriva ključanje grehovnih strasti - pre svih gordosti, vlastoljublja, častoljublja, kao i uskog (partijskog) interesa, sličnog onome koji igra glavnu ulogu u političkoj borbi, kojoj ne moţe biti mesta u duhovnom, u društveno-crkvenom ţivotu, na šta danas na ţalost nailazimo veoma često, i što biva glavnim uzrokom svih mogućih raspri i crkvenih nemira čiji su predvodioci i pokretači često prikrivaju nekakvim idealima, dok u stvari slede samo svoje lične ciljeve, ţeleći da ugode ne Bogu, nego sebi samima, i revnujući ne za slavu Boţiju, nego za svoju sopstvenu slavu i slavu svojih partijskih kolega i istomišljenika. Sve je to, razume se, duboko strano istinskoj svetoj revnosti, protivno njoj, grešni i nedopustivo, i samo kompromituje našu svetu verui Crkvu! Nama predstoji izbor: jesmo li sa Hristom ili sa Antihristom? Vreme je blizu! (Otkr. 22,10) - upozoravali su nas hrišćane još sv. Apostoli. A ako je bilo "blizu" još tada, u apostolsko doba, koliko nam je onda ono bliţe sada, u naše zlosutne dane otvorenog odstupanja od Hrista i progona naše svete vere i Crkve?! Ukoliko čvrsto odlučimo da u te sudbonosne dane ostanemo sa Hristom, ne samo na rečima no i na delima, onda je već sada neophodno da bez oklevanja pokidamo sve prijatenjske veze i svaki kontant sa slugama Antihrista koji dolazi i koji je u savremenom svetu već mnoge privukao sebi, uz pomoć lukavih izgovora kao što su "sveopšti mir" i "blagostanje"; a naročito je vaţno - da bezuslovno treba da se oslobodimo bilo kakve potčinjenosti njima i zavisnosti od njih, čak i ako bi to povlačilo gubitak našeg ugodnog poloţaja, pa i opasnost za naš zemaljski ţivot. Večnost je vaţnija od kratkotrajnog bitisanja na zemlji - upravo za nju moramo da se pripremamo! Zato u svakom delu i postupku treba da se rukovodimo samo svetom revnošću po Bogu, u Hristu, bez najmanje primese bilo kakvog lukavstva ili dvolične politike. Inače nas očekuje strašna presuda: Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta Svojih (Otkr. 3,16) Zato revnuj, i pokaj se! (3,19)

Kad so obljutavi sadrţaj Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze. (Mt. 5,13)

"Naše vreme nalikuje na poslednje. So obljutavi. MeĎu najvišim crkvenim pastirma sačuvalo se tako slabo, pomračeno, nejasno, nepravilno razumevanje slova, razumevanje koje ubija duhovni ţivot u hrišćanskom društvu, koje uništava hrišćanstvo. Hrišćanstvo je delo, a ne slovo. Teško je i pogledati kome su poverene, ili kome su dopale šaka ovce Hristove, kome je povereno njihovo rukovoĎenje i spasenje! Vukovi, odeveni u ovčiju koţu, otkrivaju se i poznaju po delima i plodovima svojim. No to je - po dopuštenju Boţijem. Tad koji budu u Judeji neka beţe u gore (Mt. 24,16)! -ovim je rečima, pre više od sto godina, njemu savremeni duhovni ţivot opisao veliki svetilnik ruski, podviţnik i pisac, učitelj pravoslavno-hrišćanskog blagočešća, sveti Ignjatije (Brjančanjinov).

Nemamo li mi, u naše vrema, mnogo više prava da ponovimo ove njegove strašne i upozoravajuće reči ? Jer se u tom pogledu-u pogledu potpunog duhovnog i moralnog propadanja, koje je izgleda došlo do krajnjih granica-u poslednjih sto godina zaista otišlo još mnogo dalje, naročito od vremena katastrofalnog sloma naše Otadţbine - Rusije. ţalosni "progres", po bogomudrim rečima svetitelja Ignjatija, jasno svedoči o pribliţavanjy kraja. I kuda dalje ići, ako oni, kojima su poverene ljudske duše da bi rukovodili njima na putu spasenja, vode ne ka spasenju, nego ka večnoj propasti?! Za nas je značajno to, što sveti Ignjatije, koji je od rane mladosti stremio istinskom duhovnom i dobrodeteljnom ţivotu, pa i sam predstavljao uzor takvog ţivota, ovo ne piše bez osnova, pošto je, koka znamo iz njegovog ţitija, sve to lično preţiveo. Svoja razočarenja i ogorčenja u tom pogleu izloţio je pismeno na mnogim mestima "Asketsih opita", "Asketskih propovedi", "Darova savremenom monaštvu", "Otačnika" i drugih dela koja su do nas došla i koja čine vrednu biblioteku za svakoga ko se zanima pitanjima duhovnog ţivota, a naročito za onoga, ko ţeli ne samo da "filosofira" (što često biva sasvim besplodno i beskorisno!), već i da ţivi duhovnim ţivotom kakvij je odista ţiveo sam sveti Ignjatije. Njegova su dela vredna za nas upravo stoga što su plod ličnog duhovnog opita. Naslikavši mnoštvom svojih duboko poučnih dela savršenu sliku duhovnog ţivota hrišćana, onakvu kakva je bila predočena u ţitijima svetih ugodnika Boţijih tokom cele hrišćanske istorije, a naročito- u učenjima svetih podviţnika vere i blagočešća iz prvih vekova hrišćanstva, sveti Ignjatije prelazi na "poslednja vremena", i pri tome obeleţja "poslednjih vremena" pokazuje u njemu savremenoj epohi (pre više od sto godina). Za nas je značajno da sveti Ignjatije, kako sam ističe, za sve traţi odgovor i uputstvo kod drevnih otaca-podviţnika, da veoma malo govori "od sebe" i sopstvenim rečima, izlaţući tako u svojim rasuĎivanjima njihove misli, a ponekad i doslovno preuzimajući njihove izreke. Evo na primer, kako on govori o savremenoj epohi u zaključku svog Otačnika: "Od prizora koji predstavlja prošlost, okrenimo se prizoru koji nam pruţa sadašnjost. Šta trebe da kaţemo o sebi? Kako da ţivimo, kako da delamo? Odgovor na ova pitanja pronaćićemo kod drevnih monaha: oni su predskazali našu situaciju; unapred su ukazali na način delanja u takvim okolnostima. U poslednje vreme - rekao je jedan od njih- oni koji budu istinski sluţili Bogu, blagorazumno će se sakriti od ljudi i neće, kao danas, činiti meĎu njima znamenja i čudesa. Poći će putem delanja natopljenog smirenjem, a u Carstvu Nebeskom će se pokazati većima od otaca proslavljenih zbog znamenja" (4-ti odgovor prepodobnog Nifonta). Kakvu korisnu pouku, kakvu utehu za nas kriju te proročke reči duhonosnog oca koji je i sam činio znamenja i čudesa!" Neobično je vaţan ovaj savet! Iz njega jasno sledi: onde gde je mnogo buke, samoreklame, traţenja popularnosti, to jest - gde nedostaje smirenje, nego se teţi slava, isticanju u očima drugih zbog stvarnih ili samo umišljenih, preuveličanih dela i zasluga tamo nema istinske revnosti Bogu. Čega ima?

Ima- "samo dvoličnosti", navodi sveti Ignjatije reči sveto Tihona Zadonskog. "Boj se dvoličnosti- poučava dalje sveti Ignjatije- boj je se najpre kod samog sebe, a zatim i kod drugih. Čuvaj se nje upravo stoga što je svojstvena ovom vremenu i u stanju da zarazi svakog, pri najmanjem skretanju u lakomislen način ţivota" Proganjaj svoju dvoličnost, izgoni je iz sebe; sklanjaj se od svetine koja je njome zaražena, koja je svesno ili nesvesno usmeravana dvoličnošću, koja sluţenje svetu prikriva sluţenjem Bogu, koja traţenje prolaznih dobara predpostavlja traţenju večnih, koja je poročni ţivot i dušu potpuno predanu strastima prikrila laţnom svešću". To je tek jedna karakteristika na koju je on u svojim delima ne jednom skrenuo paţnju, jeste- nestajanje blagodatnih učitelja istinski dobrodeteljnog duhovnog ţivljenja i u vezi sa tim, što danas svako ko iskreno ţeli spasenje duše treba da zna- umnoţevanje laţnih učitelja obmanutih demonskom prelešću, koji ceo svet mame u takvu obmanu. Nama je neophodna velika opreznost, opominje više puta sveti Ignjatije, kako "ne bismo primili vuka za pastira", niti lakomisleno poklonili poverenje onome ko moţe da pogubi našu dušu odvodeć je laţnim putem. Po rečima svetog Ignjatija, naše vreme je vreme krajnjeg oskudevanja u duhonosnim učiteljima, pa je zato sada gotova nemoguće pronaći "starca", poput staraca- učitelja iz ranih vekova hrišćanstva: mnogo je sigurnije rukovoditi Svetim Pismom i delima svetih otaca. Sveti Ignjatije se pri tome seća koliko je mnogo on sam propatio zbog gotovo stalnih susreta sa duhovnim "rukovoditeljima, zaslepljenim i obnevidelim, i koliko gorkih i teških potresa" je zbog toga morao da podnese. Treća karakteristika savremenog doba je mnoţenje različitih sablazni koje čoveka odvleče od iskrenog i nelicemernog sluţenja Bogu. Teško svetu od sablazni; jer potrebno je da doću sablazni, ali teško čoveku onom kroz koga dolazi sablazan (Mt, 18,7). Sablazni se javljaju po dopuštenju Boţijem, kao što je i moralna beda koja ih prati- po dopuštenju Boţijem. Sa pribliţavanjem kraja sveta sablazni će toliko ojačati i umnoţiti se,, da će radi bezakonja ohladneti ljubav mnogih (Mt. 24,12), i Sin čovečiji kada dođe, hoće li naćI veru na zemlji? (Lk. 18,8). Zemlja Izrailjeva- Crkva, biće oborena mačem- pogubnim nasiljem sablazni- i pusta sasvim (Jez. 38,1). življenje po Bogu postaće veoma tegobno. Postaće takvo stoga, što je onome ko ţivi sred sablazni nemoguće da odoli njihovom uticaju. Poput leda koji pod dejstvom toplote gubi svoju čvrstinu i pretvara se u najmekšu vodu, i srce, iako ispunjeno dobrom voljom, budući podvrgnuto uticaju sablazni, naročito trajnom, raslabljuje se i menja. "O, nesrećnog li vremena! O, nesrećnog li stanja!- kliče sveti Ignjatije posmatrajući porazni prizor sablazni- O, bede moralne, koju ljudi ne primećuju, iako je nesravnjivo veća od svake izvikane veštastvena bede! O, bede, koja u vremenu ima početak, ali ne i kraj, nego se nastavlja u večnost! O, bede nad bedama, shvatljive samo istinskim hrišćanima i istinskim monasima, a nedokučive onima koje obuzima i upropašćuje!" Zlatne reči svetitelja Ignjatija! Pa mi sada već stojimo pred licem svih tih najrazličitijih, bezbrojnih sablazni, koje savremenim ljudima oteţavaju "ţivot po Bogu". A imaju li oni uopšte predstavu o krajnjoj pogubnosti tih sablazni? U svetu, na naše oči, odvijaju se dogaĎaji koji proizvode potrese duši, na primer krvava katastrofa koja je

zadesila Rusiju, zatim stvaranje bezboţnih i bogoboračkih drţava, otvorena borba sa Bogom i Crkvom, javno sluţenje satani, dok mnogi, kao slepci, ništa ne primećuju, čak se i srde kada im se na to ukaţe: "O čemu vi to govorite? Ničega naročitog tu nema! Uvek je tako bilo!" i tome slično. Duhovna obnevidelost većine naših savremenika (strašno je reći: meĎu njima ima ne malo sveštenosluţitelja), sablazni koje se svakim danom sve više mnoţe I zagorčavaju "Ţivot po Bogu", sve su ti, kaţe sveti Ignjatije, vodljivaznamenja "otpadništva", o kome prorokuje sveti apostol Pavle u Drugoj Poslanici Solunjanima (2. Sol. 2,3), a koje je i u naše vreme već počelo i brzo napreduje. "Ustrojiti ţivot po Bogu- po rečima svetog Ignjatija- veoma je teško zbog raširenosti i sveopštosti Otpadništva. Otpadnici, koji su se namnoţili,sebe nazivaju i predstavljaju "hrišćanima" (!) jer tako lakše mogu da progone istinske hrišćane; oko istinskih hrišćana oni pletu bezbrojne intrige, na različite načine ih sputavaju u njihivoj dobroj nameri da se spasu i ugode Bogu- kako je primetio sveti Tihon Zadonski. Protiv slugu Boţijih oni će upotrebiti i silu vlasti, i klevete, i prepredene spletke, i različite prevare i ljuta gonjenja" u poslednje vreme će pravi monasi (to se, monačno, odnosi na sve istinske hrišćane!) sa mukom pronalaziti kakvo-bilo udaljeno i nepoznato utočište, da bi tamo mogli slobodni sluţiti Bogu i izbeći pritiske Otpadništva i otpadnika koji vode u sluţenju satani. Kako onaj ko vidi to što se u svetu sada dešava- sve do već otvorenog sluţenja satani- moţe reći da vreme još nije nastupilo? Ono bez sumnje jeste nastupilo, ako je sveti Ignjatije o tome nastupanju već pisao pre više od sto godina, pokazujući i njegova očigledna obeleţja. Evo, na primer, koliko snaţno i uverljivo on piše: "Kako vreme odmiče, tako je sve teţe. Hrišćanstvo se, poput duha, na nači neprimetan za gomile obuzete sujetom i slučenjem svetu, ali vrlo lako uočljiv za one koji paze na sebe, udaljuju od ljudi, prepuštajući ih ("svet") njihovom padu". Ovde je naročito vaţno da se primeti, da oni ljudi koji pripadaju "gomilama obuzetim sujetom i sluţenjem svetu", oni, što su do te mere obuzeti sujetom, što su se potpuno predali ovom svetu koji, po rečima Apostola, sav u zlu leži (1. Jn. 5,19), oni što su izgubili duhovni vid i zbog toga sve što se sada dogaĎa u svetu smatraju potpuno prirodnim, normalnim, sa čime se valja pomiriti, oni, dakle. Otpadništvo ne vide, ne primećuju. Strašno ih ljuti kada neko pokuša da im otvori oči, jer to im remeti spokojan ţivot i uţivanje u njemu. A evo šta dalje kazuje sveti Ignjatije: "Ispunjava se prorštvo Svetog Pisma o tome da će narodi, koji su iz mnogoboštva primili hrišćanstvo, odstupiti od njega. Otpadništvo je u Svetom Pismu prikazano vrlo jasno. Ovo proroštvo moţe da posluţi kao svedočanstvo koliko je tačno i istinito sve rečeno u Pismu".

Zbog toga kod istinskog, zaista- verujućeg hrišćanina, ne moţe biti nikakve "panike" pri sagledavanju mračne slike Otpadništva, koje se nekako sasvim naivno i nerazumno boje oni, koji pre svega "ne primećuju" Otpadništvo i ćute o njemu. Istiniti hrišćanin zna iz reči Samog Hrista Spasitelja da sve to treba da bude (Mk. 13,7), zato ne treba da zatvara oči, nego je obavezan da se potpuno svesno odnosi prema onome što se dešava, da pravilno procenjuje i vaţe svaki dogaĎaj kroz koji se Otpadništvo projavljuje, da bi znao kako da se rukovodi, da ga bujica Otpadništva i samog ne bi odnela, što lako moţe da mu se desi usled nebrige ili nedostatka paţnje. Sveti Ignjatije nam daje uputstvo: "Otpadništvo je po Boţijem dopuštenju- ne pokušavaj da ga zaustaviš svojom nemoćnom rukom..." Šta? Zar to znači da se sa Otpadništvom treba pomiriti i "priključiti se"? Naravno da ne! Evo šta nam je činiti: "Udalji se od njega i čuvaj- to je dovoljno. Upoznaj duh vremena i prouči ga, da bi, ako je moguće, izbegao njegov uticaj". U naše vreme vaţno je upamtiti i nositi u umu i srcu ovu dragocenu pouku velikog ruskog svetielja! Eto zašto je zločin ćutati o Otpadništvu, obmanjivati i sebe i druge da je sve u redu i da se ne treba uznemiravati bez razloga. Ako mi i nemamo snage "da svojom nemoćnom rukom zaustavimo Otpadništvo", duţnost hrišćanske ljubavi nam nalaţe ne samo da se "udaljimo" i da se - čuvamo, nego i naše bliţnje da zaštitimo, da ih upozorimo na ono što sami ne uviĎaju. Ovde se uvek valja setiti reči jednog od najvećih stubova naše svete Crkve- svetog Grigorija Bogoslova: "ćutanjem se izdaje Bog". Ne smemo ćutati kada je u pitanju delo od najveće vaţnosti, kakvo je delo spasenja ljudske duše! Okrenimo se sledećim mislima svetog Ignjatija, koje nam otvaraju oči pred onim što se sada zbiva u svetu: "Otpadništvo se od pre izvesnog vremena širi brzo, slobodno i otvoreno. Posledice će biti ţalosne. Neka bude volja Boţija!" Zar mi to ne vidimo? Do skora je izgledal nemoguća ovakva potpuna bestidnost u pogledu duhovnog ţivota, koju sada vidimo svida unaokolo, ovako jasno odricanje od Hristai odbacivanje svih moralnih principa.. Ne samo tajno, skriveno, no i javno, otvoreno gonjenje onih koji ispovedaju istinsku veru Hristovu, postalo je danas grozna stvarnost. Izlišno je povlačiti bilo kakvu paralelu izmeĎu savremenih gonjenja vere Hristove, u svim njihovim oblicima, i onih iz praskozorja hrišćanstva. Tada su hrišćane progonili mnogobošci- oni koji nisu znali istinitog Boga i poznali Hrista, a sada razjareno i ogorčeno Hristovu veru progone oni koji vrlo dobro znaju Hrista i NJegovo učenje. Često su to svesni otpadnici od vere, koji su prodali dušu satani za zemaljska blaga. Strašno je čitati dalja proroštva svetog Ignjatija, koja se danas nama ispunjavaju:

"Neka milosrdni Gospod zakloni ostatak onih koji veruju u NJega. No ostatak je malen i biće sve manji i manji..." Moţe se reći da se borba pravoslavne vere pribliţava konačnom raspletu.. Samo naročita milost Boljija mogla bi da zaustavi svepogubnu epidemiju, da je zaustavi za izvesno vreme, zato što reči Pisma moraju biti ispunjene. Sudeći po duhu vremena i previranju u umovima, treba pretpostaviti da će zdanje Crkve, koje se klati odavno, brzo i strašno biti uzdrmano. Niko to ne moţe da zaustavi, niti da se odupre. Sredstva kojim bi se pomoglo pozajmljuju se od sveta, neprijateljski raspoloţenog prema Crkvi, ali ona pre mogu da ubrzaju NJen pad nego li da ga zaustave". Ove reči kao da su prepisane iz stvarnosti našeg vremena. Zaista, mi smo sada na neki način svedoci tog brzog i teškog potresa Crkve. I stvarno, mere čije bi preduzimanje trebalo da pomogne, pozajmljuju se ne odande odakle bi valjalo- iz oblasti duhovne, već iz Crkvi neprijateljskog okruţenja- iz oblasti ljudskih strasti, koje ne razlučuju šta je Boţije, a šta ljudsko. Na kraju, takve mere odista ne samo da neće zaustaviti pad Crkve, nego će ga još poţuriti. "Čujte, šta vi govorite- kaţu neki- o kakvom padu Crkve moţe biti reč, kada imamo tako izričito obećanje Hristovo: Sazidaću Crkvu Svoju, I vrata pakla neće je nadvladati (Mt. 16,18). Potpuno tačno, reči Hristove su nesporne. No nekako se previĎa da se ovde ne pominju okviri Crkve koju vrata pakla neće nadvladati. Nije rečeno koja će to Crkva da bude: Carigradska, Srpska, Bugarska ili naša Ruska Zagranična Crkva, ili još neka druga; rečeno je jednostavno "Crkva", to jest, da do kraja sveta i Drugog Dolaska Hristovog istinska Crkva neće izčeznuti sa lica zemlje, nego će postojati. Crkava će ostati, sa svim obećanjima koja joj pripadaju i sa punomoćom blagodati, čak i ako u njoj ostane samo jedan episkop sa malim brojem verujućih. Svi ostali će biti "uzdrmani" i "pašće", biće "nadvladani vratima pakla", bez obzira na to što će nastaviti da sebe nazivaju "crkvom". Eto o čemu govori svei Ignjatije i eto šta treba imati u vidu radi pravilne ocene savremenih zbivanja! "Nemamo od koga da očekujemo obnovljenje hrišćanstva- kaţe on dalje- Sasudi Duha Svetog konačno su svuda presušili, čak i u manastirima, i tim skrivnicama blagočešća i blagodati, a Telo Duha Biţijeg moţe da opstane i da se obnovi samo pomoću njemu svojstvenih sredstava. Milosrdno dugotrpljenje Boţije odugovlačui i odlaţe završni rasplet zbog malobrojnog ostatka onih koji se spasavaju, dok ostali trule i gnjile doseţući punoću propadanja. Oni što se spasavaju treba ovo da razumeju, da koriste vreme koje im je na spasenje podareno, jer njega je sve manje i svakome od nas bliţi se trenutak prestavljenjaza večnost". Valja shvatiti i prihvatiti da je Crkva u ovakvom poloţaju po višnjem dopuštenju. Starac Isaia mi je govorio: "Razumi vreme. Ne očekuj blagoustrojstvo u opštem stanju Crkve, nego budi zadovoljan time što je onima koji ţele spasenje ostavljena mogućnost da ga ostvare."

Ovakve su poruke upućene neposredno nama, da ne bismo, videćI šta se zbiva, klonuli i konačno pali duhom. Najteţe je, ipak, kako više puta primećuje sveti Ignjatije, podnositi duhovnu usamljenost. "Sebe spasavaj! Blaţen si ako pronaĎeš makar jednog saradn ika u delu spasenja: to je u naše vreme velik i redak dar Boţiji, Čuvaj se ţelje da spaseš bliţnjeg, da ne bi on tebe odvukao u pogibeljnu propast- što se dešava vrlo često. Teško će za spasenje biti vreme koje je već nastupilo! "Spasavaj se da bi dušu svoju sačuvao- rečeno je Duhom Boţijim ostatku hrišćana"taj napor sveti Ignjatije naročito ističe, ţeleći da nas posavetuje da budemo naročito hrabri, da naročito pazimo na sebe. Mi smo već stupili u doba otpadništva o kome je svedočio sveti Ignjatije. Otpadništvo se širi sve silnije i silnije, kao prehdodnica dolasku neprijatelja Hristovog: ono treba da pripremi zacarenje Antihrista i da se "proslavi sa njim, posle čega će otpočeti strašni period poslednje i odlučujuće borbe Ďavola sa Bogom i Hristom NJegovim". O tome, polazeći od proroštva mnogih Otaca Crkve, govori sveti Ignjatije u svojoj značajnoj knjiţici "O čudesima i znamenjima". Pojava Antihrista biće prirodna posledica "nedostatka ljudi sa duhovnim poznanjem i rasuĎivanjem", "odsustva istinskog Bogopoznanja" i "prihvatanja Ďavoljih dela kao kao dela Boţijih". Pred dolazak Antihrista, celokupno stanje u svetu biće takvo, da će njegova pojava na neki način predstavljati neophodnu posledicu takvog stanja, tih u suštini antihrišćanskih prilika i antihrišćanske duhovne usmerenosti sveta, eto zašto je još sveti Apostol Jovan Bogoslov govorio o mnogim antihristima (1. Jn. 2,18), eto zbog čega se moţe govoriti o pojavi "duha antihristovog" u svetu, mnogo pre zacarenja samog Antihrista. Govoriti o tome- nikako ne znači uzimati na sebe pravo da se "predskaţe" vreme javljanja Antihristovog, koje, po učenju Reči Boţije, nikome nije u potpunosti poznato iako se javljaju mnoga njegova obelaţja. Neophodno je govoriti o ovome, da ne bismo podlegli Antihristu koje će biti neobično iskusan obmanjivač i prevarant, sposoban čak i laţna znamenja i čudesa da tvori. Evo kako, na osnovu učenja Reči Boţije i Svetih Otaca, o toj opasnoj i za dušu pogubnoj prelasti govori sveti Ignjatije: "Uoči drugog dolaska Hristovog, akda hrišćanskog duhovnog poznanja i razuĎivanja sasvim ponestane meĎu ljudima, pojaviće se laţni hristosi i laţni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane (Mt. 24,24). Sam će Antihrist naročito uspešno i obilno tvoriti čudesa, očaravajući i zadovoljavajući njima plotsko mudrovanje i neprosvećenost: daće im "znak sa nebesa" koji oni raţe i iščekuju. NJegov je dolazak, kako kaţe sveti Apostol Pavle, po dejstvu sataninu sa svakom silom i znacima i čudesima lažnim, i sa svakom prevarom nepravde među onima koji propadaju, zato što ne primeše ljubav istine da bi se spasli (2. Sol. 2,8-10). Videći ova čudesa, neznalice i mudraci po telu će da ih prihvate brzo, bez zadrţavanja i premišljanja, zbog srodnosti svog duha sa

njihovim; radi vlastite obnevidelosti, priznaće i ispovediti dela satanina kao veliko projavljenje sile Boţije, i- Antihrist će lako i nesmotreno biti prihvaćen (prep. Jefrem Sirin). LJudi ne mogu da shvate da njegova čudesa nemaju nikakav dobar i razuman cilj, niti imaju neko odreĎeno anačenje, da su tuĎa istini, ispunjena laţju, da predstavljaju zlobnu, besmislenu i čudovišnu glumu, usmerenu na iznenaĎenje, dovoĎenje u nedoumicu i samozaborav, na zavoĎenje, obmanu, na osvajanje čarima raskošnog, ali u suštini ispraznog i tupavog utiska koji ostavljaju. Ne iznenaĎuje što će otpadnici od hrišćanstva, pošto su neprijatelji istine, Antihristova dela primiti oduševljeno i bespogovorno: oni su se već pripremili za otvoren i aktivan doček sataninih poslanika i oruĎa, njegovog učenja i dela njegovih, tako što su na vrema stupili u duhovno opštenje sa satanom. Ali je duboku paţnju i suze zavredelo to, što će Antihristova čudesa i dela staviti na muke i same izabranike Božije". Ove poslednje upozoravajuće reči svetog Ignjatija naročito su značajne za one koji lakomisleno gledaju na savremeno pripremanje sveta za doček Antihrista, za one koji bez obzira na sve ostaju slepi, ne ţeleći da vide očigledne dokaze tih besomučnih priprema za zacarenje njegovo koje provode njegove sluge, koje su već prodale duše svoje satani za zemna blaga: za slobodno, neobuzdano zadovoljavanje pohote telesne, pohote očiju i nadmenost življenja, to jest: slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje (1. Jn. 2,16) ! Treba znati i shvatit koliko će veliko biti lukavstvo Antihristovo i kako će brzo on delovati, da će se čak i izabranici Božiji, to jest istinski hrišćani, obresti "na mukama", jer neće biti u stanju da ga istog časa "prozru" i razobliče- pošto pre svega neće umeti da prepoznaju Antihrista. Uzrok ovoj poteškoći, kao i uopšte snaţnom uticaju Antihristovom na ljude, po rečima svetog Ignjatija "biće skriven u njegovoj paklenoj podmuklosti i dvoličnosti, kojima će vešto da prikrije zlo, zatim u njegovoj neobuzdanoj i bestidnoj drskosti i najodanijoj saradnji koju će mu pruţiti pali duhovi, te na kraju, u sposobnosti tvorenja čudesa, koja će, iako laţna, pleniti svojom veličanstvenošću". Podmuklost i dvoličnost su crte naročito karakteristične za naše vreme. Vespitanjem u tom duhu, čovečanstvo se priprema za što lakše i bezbolnije primanje Antihrista. "LJudska mašta- veli dalje sveti Ignjatije- nemoćna je da predstavi sebi takvog zlotvora, kakav će biti Antihrist; ljudsko srce, čak i poročno, nije u stanju da poveruje kako zlo moţe da dosigne onaj stepen koji je dostiglo u Antihristu. On će da se razglasi,kao što su činili njegovi predhodnici, nazvaće sebe propovednikom i utemeljivačem ispravnog Bogopoznanja: oni koji ne razumeju hrišćanstvo videće u njemu predstavnika i pobornika prave religije, pa će mu se prisajediniti. On će sebe proglasiti za obećanog Mesiju- radosno će mu u susret poći učenici mudrovanja po telu; videći njegovuslavu, moć, genijalne sposobmosti, gospodarenje prirodnim silama, proglasiće ga bogom i postati njegovi sledbenici (prep. Jefrem Sirin, beseda 106). Oni koji palu ljudsku prirodu prihvataju kao izvornu i nje radi odriču se istine EvanĎelja. primiće Antihrista onakvog kakvim se on predstavlja; kao krotkog, milostivog, ispunjenog ljubavlju i vrlinama- pokoriće my se kao najuzvišenijem u dobrodeteljima (prep. Makarije Velik, beseda 31). Antihrist će ponuditi čovečanstvu ostvarenje najvišeg zemaljskog blagostanja i lagodnog ţivota, ponudiće ugled, bogatstvo, pompu, telesna

zadovoljstva i slasti- oni koji čeznu za zemaljskim (dobrima) prihvatiće Antihrista i proglasiti ga za svog gospodara (Blagovesnik, tum, Jn. 5, 43)". To je ţiva slika onoga što mi sada već lako opaţamo, iako samog Antihrista, kao konkretne ličnosti, još nema. MeĎutim, njegove "preteče" u svetu deluju na sličan način. Sa te tačke gledišta nama postaju jasni svi savremeni tokovi crjvenog ţivota, kakav je "ekumenizam", ili vatreni paziv na ujedinjenje "u ime hrišćanske ljubavi", sav taj procvat čisto zemaljske kulture i civilizacije, usmerene na zadovoljavanje ljudskih ţelja i strasti, kao i današnje oduševljenje "filantropijom". Koliko je samo opreznosti i mudre predostroţnosti potrebno da bismo razluţili istinito od krivotvorenog, iskreno od prepredenog i dvoličnog, čoveka dobrog srca od onoga koji plete svoje mreţe sluţeći Antihristovom dolasku. Danas je za istinite hrišćane vrlo opasno da imaju udela sa takvim "dobrotvorima" i da se koriste njihovim "dobročinstvima". No to još nije sve! Antihrit će, kao u nekom teatru, porazati ljudima prizore iznezaĎujućih čudesa za koje savremena nauka neće imati objašnjenje; veličanstvenošću svojih čudesa on će plašiti ljude i ujedno zadovoljavati njihovu nerazumnu ljubopitljivost i grubo neznanje, zadovoljavajući njihovu sujetu i gordost, ugaĎaće mudrovanju po telu i sujeverju, u nedoumicu će dovoditi ljudsku učenost: svi oni koji se rukovode svetlošću svoje pale prirode, outĎivši se od svetlosti Boţije, u zanosu će se pokloniti zavodniku (Otkr. 13,8). Začetak svega ovoga vidimo već sada, pa jasno sebi moţemo da predstavimo šta će tak doneti pojava samog Antihrista. "Znamenja Antihristva najpre će se javiti u vazdušnoj sferi (prep. Jefrem Sirin, beseda 106): u toj sferi je satanina vlast najjača (Ef. 2,2 i 6,12). Znamenje će naročito delovati na čulo vida, opčinjavajući ga i obmanjujući (sv. Simeon Novi Bogoslov, o trešem vidu paţnje). Sveti Jovan Bogoslov, sazercavajući u otkrivenju dogaĎaje koji će predhoditi kraju sveta, kaţe da će Antihrist činiti velika dela, pa će da učini da i oganj silazi s neba na zemlju pred ljudima (Otkr. 13,130. Pismo na ovo ukazuje kao na najveće znamenje Antihristovo, a mesto zbivanja njegovog biće- vazduh: "biće to zadivljujući i strašan prizor". I ovo se sada već donekle ostvaruje u vidu različitih neobičnih i ranije nezamislivih izuma, čije se dejstvo odvija upravo u" vazduhu". "Znamenje pomaţe Antihristovu prepredenu nameru: da mu na poklonjenje pristupi većina ljudi. NJegovi protivnici biće proglašeni za smutljivce, neprijatelje zajedničkog dobra i društvenog poretka, biće podvrgnuti prikrivenom ili javnom progonu, mučenjima i kaznama". To nam je takoĎe već poznato! Ne samo Antihrist, nego i preyeče i sluge njegove u naše su vreme već pokrenuli "prikriveni il javni progon" svih istinitih hrišćana, a ponegde, kao na primer u Rusiji, došlo je čak i do krvavih gonjenja, mučenja i kaţnjavanja. Sve se to čini uz najuglaĎenije izgovore : istinski hrišćani proglašavaju se "narodnim neprijateljima", "neprijateljima naše zajednice i društvenog ustrojstva", "smutljivcima", a u crkvi"raskolnicima". "Zli duhovi, razaslani po vaseljeni, širiće meĎu ljudima najviće mišljenje o Antihristu, opšte oduševljenje i neodoljivu privlačnost prema njemu" (Prep. Jefrem Sirin, beseda 106).

Nešto slično videli smo u odnosu prema pravim pretečama Antihristovim kakvim su bili Lenjin i Staljin. Reč je o svojevrsnoj "probi" onoga što će u doba Antihrista uslediti još Većom silinom. U Svetom Pismu detaljno su predočene sve tegobe koje će doneti poslednje gonjenje hrišćanstva, kao i brutalnost onoga koji progoni. Naročito odlučno i odreĎeno zvuči ime koje je Pismo nadenulo tom užas-nom čoveku: zver (Otkr. 13,2), baš kao što je pali Arhangel nazvan zmijom (Post. 3,1). Oba imena verno oslikavaju karakter neprijatelja Biţijih. Jedan deluje više u tajnosti a drugi- više javno: jer zveri, koja je nalik svim zverima (Otkr. 13,2), sjedinjujući u sebi njihovu krvoločnost, dade zmija silu svoju i presto svoj i vlast veliku (Otkr. 13,2). Nastaće strašno iskušenje za svete Boţije: čudesa gonitelja imaće moć da ih prevare i zavedu; neograničena vlast mučitelja, prefinjena i promišljena gonjenja i pritisci, prikriveni prepredenom domišljato-šću, dovešće verne u najteţi poloţaj; njihova malobrojnost činiće ih ništavnim pred celim čovečanstvom, njihovom mišljanju neće biti pridavan značaj. Opšti prezir, mrţnja, klevete, mučenja i nasilna smrt postaće njihova sudbina. Tek će uz naročitu pomoć Boţanske blagodati, i pod njenim rukovodstvom, izabranici Biţiji steći snage da se suprotstave neprijatelju Boţijem i ispovede pred njim i pred ljudima Gospoda Isusa". Kako nam je i ovo sve poznato: nije li reč o opisu našeg vremena? Samo duhovni slepac ili onaj koji je već stupio u sluţbu Antihristovih slugu, neće priznati da mi ţivimo u navečerje carstva Antihristovog, da na sebi već okušavamo ono o čemu je gore pisano! No kako će i radi čega ljudi odbaciti Hrista i primiti Antihrista? I na ovo pitanje divan odgovor pruţa nam sveti Ignjatije- iz istih onih razloga zbog kojih su Ga odbacili pre više od devetnaest vekova i razapeli na krstu. "Hrišćanstvo nam je predano sa takvom tačnošću, da nepoznavanje ne moţe biti opravdanje onima koji se na to pozivaju. Nepoznavanje moţe da bude samo dobrovoljno. Kao što sunce svetli sa neba, tako svetli i hrišćanstvo. Onaj koji svojom voljom zatvara oči, neka to što ne vidi ili što nije upućen, pripiše svojoj volji a ne odsustvu svetlosti. Uzrok odbacivanja Bogočoveka, jednako kao i uzrok primanja Antihrista, krije se u samim ljudima. Ja sam došao u ime Oca svojega, posvedočio je Gospod Judejima, I ne primate me; ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti (Jn. 5,43). Oni su dakle istovremeno nazvani onima koji će odbaciti Hrista i koji će primiti Antihrista, iako se o Antihristu još govori kao o onome koji tek treba da doĎe. Odbacivši Hrista, oni su se po sklonosti huha prisajedinili onima koji primaju Antihrista, pa čak i pripremila teren za njegov dolazak mnogo stoleća unapred. Izvršili su njegov najveći poduhvat: Bogoubistvo. Za njega samog, za vreme kada se pojavi, nije ostavljeno slično zločinstvo. I kao što se njihov duh nalazio u neprijateljskom odnosu prema Hristu, isto se tako nalazio u stanju opštenja sa Antihristom, mada ih je od njega delio ogroman vremenski razmak- razmak koji se sada, nakon dve hiljade godina, sasvim smanjio. Sveti Jovan Bogoslov govori: A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i to je duh Antihrista, za kojega ste čuli da dolazi, i sada je već u svetu (1. Jn. 4,3).

Oni koji su voĎeni duhom Antihrista odbacili Hrista, i primili Antihrista duhom svojim, već su stupili u opštenje sa njim, potčinili mu se i poklonili u duhu, priznavši ga tako za svog boga. I zato će im Bog- to jest po dopuštenju Svome- poslati silu obmane, da veruju laži: da budu osuĎeni svi koji ne verovaše istini, nego zavoleše nepravdu (2. Sol. 2,11-12). Pravedan je Bog kada kaţnjava. Kazna je zadovoljenje (pravde) i ujedno izobličavanje i presuda ljudskom duhu. Antihrist će doći u svoje, unapred odreĎeno vreme. NJegovom će dolasku predhoditi opšte Otpadništvo od hrišćanske vere. Otpadni-štvom od Hrista čovečanstvo će se pripremiti za primanje Antihrista. Samo raspoloţenje ljudskog duha stvoriće potrebu za obraćanje Anti-hristu i simpatije prema njemu, kao što se u teškoj bolesti javlja ţudnja za smrtonosnim napitkom. Poziv je upućen! LJudi vapiju za genijem nad genijima koji bi materijalni razvitak i napredovanje podigao na višu razinu, a na zemlji uspostavio blagostanje, uz koje raj i nebo postaju izlišni za čoveka. Antihrist će biti logična, očekivana i prirodna posledica opšteg moralnog i duhovnog stanja ljudi. Uistinu bogomudre, proročke reči velikog ruskog svetitelja! On je o tome pisao pre više od sto godina, kada je ţivot u Rusiji bio spokojniji i normalniji nego danas, kada nije bilo još ni pomena onome što nam je Bog dosudio da preţivimo jedan vek kasnije, a naročito- u poslednjih pedeset strašnih, "apokaliptičnih" godina, kada se mnogima čini potpuno izvesno da je kraj sveta sasvim blizu, eto tu "pred vratima". I sve to što mi sada zapaţamo u svetu, u crkvenom i društveno-političkom ţivotu ljudi, tačno odgovara gore izloţenim proroštvima našeg svetitelja. Ako bismo ozbiljno porazmislili o svemu što se trenutno dogaĎa, postaće jasno da nikada pre, kroz celu svoju istoriju, svet nije bio tako blizu Antihristu kao u današnje vreme. Pitanje je još samo- kada će se pojaviti. Vreme u kome će se to zbiti nije nam otkriveno. Beskrajnu zahvalnost mi, sinov i kćeri Ruske Pravoslavne Crkve, dugu-jemo svetom Ignjatiju, zbog toga što je pre sto godina pred očima našeg razuma tako jasno naslikao ono što se sada pred nama odvija, i što još treba da se desi, moţda već u bliskoj budućnosti. Opomenuti smo na sve: strašan ćemo odgovor dobiti lakomisleno zatvorimo oči, uveravajući i sebe i druge da se ne dogaĎa ništa naročito, da je sve potpuno normalno i da treba da se pomirimo sa tim u duši, ničega se ne plašeći i ništa ne preduzimajući, već "da plivamo niz maticu, kao i svi drugi" ili "da idemo u korak sa vremenom?, koje nas silovito nosi ka Antihristu. Kada so obljutavi- Crkva prestaje biti Crkvom, tada nastaje pseudo-crkava, koje će primiti Antihrista kao svojeg "Mesiju", osim malog ostatka istinski verujućih, kojih je svakim danom sve manje. I tako, krajnje je vreme za svakoga od nas da se opredeli- gde smo i sa kim smo: u tom "malom ostatku istinski verujućih", u tom malom stadu Hristovom, kako ga je On Sam nazvao (Lk. 12,13), dakle sa Hristom, ili pak sa neprijateljem NJegovim- Antihristom? Tome nas poučavaju bogomudra dela svetog Ignjatija!

Istinsko Pravoslavlje i lažno Pravoslavlje sadrţaj Svak zna šta je to krivotvorena novčanica. To je novčanica koja je veoma nalik na pravu, toliko nalik da je i prihvataju kao takvu. No u stvari, radi se samo o varljivoj spoljašnjosti- zapravo, reč je o imitaciji, o laţnoj novčanici koja nema istinsku vrednost.

Upravo u tom smislu moţe da se govori i o "laţnom pravoslavlju". Strašno je reći, ali mi smo izgleda doţiveli vreme kada se, uporedo sa mnogim drugim krivotvorenim "vrednostima", pojavilo i krivotvoreno pravoslavlje, koje samo naoko ima istinsku veru Hristovu, samo je spolja pokazuje, dok je zapravo lišeno istinske unutarnje vrednosti, te tako predstavlja tek falsifikat koji obmanjuje pogled.

Apologeti takvog "pravoslavlja" sasvim netačno tvrde da je njegova suština samo u golom, hladnom, formalnom prihvatanju odreĎenog skupa dogmata. Pravoslavlje nije konglomerat apstraktnih istina, odvojenih od ţivota. Pravoslavlje- to je duh i život, kako je posvedočio i Sam Gospod naš Isus Hristos, kad a je rekao; Reči koje vam Ja govorim, duh su i život su (Jn. 6,63).

Upravo s te tačke gledišta mi treba da u sadašnje zlo vreme razliku-jemo istinsko Pravoslavlje,, koje je duh i život, od laţnog "pravosl-vlja", koje predstavlja tek više ili manje uspešan falsifikat istinskog hrišćanstva bez odgovarajućeg unutarnjeg sadrţaja.

***

Sve češće i češće se u "ţurnalu Moskovske Patrijaršije", kao i u drugim organima sovjetske štampe, pojavljuju saopštenja o nekakvoj "sekti", koja sebe naziva "istinski-pravoslavnim hrišćanima" i "sledbenicima Najsvetijeg Patrijarha Tihona", koja odbija da prizna zvaničnu crkvu legalizovanu od strane sovjetske vlasti, koja pokazuje otvoreno neprijateljstvo i prema samoj sovjetskoj vlasti. Već na osnovu tih nekoliko crta karakterističnih za pomenutu "sektu", lako moţemo da zaključimo da je tu reč o onoj tajnoj Crkvi, koju smo navikli da nazivamo

"katakombnom" i čije postojanje mnogi od nas, u inostranstvu, iz različi-tih razloga poriču. Svedočanstvo pak samih neprijatelja ipak ne moţe da za nas ne bude naročito ubedljivo, stoga činjenica postojanja "katako-mbne Crkve" u Sovjetskoj Rusiji više ne moţe da se dovodi u pitanje.

Karakteristično je da sledbenici "katakombne Crkve" sebe nazivaju "istinski-pravoslavnim hrišćanima", ţeleći time da istaknu svoju različitost u odnosu na zvaničnu crkvu koja je legalizovana od strane bezboţne komunističke vlasti i predstavlja njeno poslušno oruĎe. Znajući istoriju te oficijelne Crkve, koja se, slagavši dušom, zgazivši istinu i prihvativši laţ- nikako ne svojstvenu istinskoj Hristovoj Crkvi- stavila u sluţbu ljutih bogoboraca, stavila im se u potpunosti na raspolaganje za ostvarenje njihovih zaista paklenih planova u svetu, mi ne moţemo a da se ne saglasimo sa pravilnošću naziva koji su za sebe uzeli "katakombnici". Osim toga, u ţivotu zvanične u poslednje vreme su se dogodili silni zaokreti koji ţivo svedoče o njenom sve većem i većem odstupanju od istinskog Pravoslavlja. Još 1948. godine kada je u Moskvi sa dopuštenjem bezboţnika bila upriličena svečana proslava petstogodi-šnjice autkefalnosti Ruske Pravoslavne Crkve, izdata je knjiţica pod naslovom: ,Materijali Svetovanja Poglavara i Predstavnika Autokefa-lnih Pravoslavnih Crkava u vezi sa praznovanjem 500godišnjice Autokefalnosti Ruske Pravoslavne Crkve". U toj knjizi nalazimo čitav niz tekstova koji svedoče o tome kako je ova crkva, legalizovana od strane sovjetske vlasti, tada isticala svoju strogu ortodoksiju. Ale evo, prošlo je tek nekoliko godina, i slika se izmenila. Nikako drugačije nego na zahtev bezboţne sovjetske vlasti- koja je, ne birajući sredstva, ţelela da svoj uticaj proširi svuda po svetu- Moskovska patrijaršija se, isprva praktično, a zatim i formalno i zvanično, "uključuje" u pomodni "ekumenistički pokret". Počinje nešto neobično, u prošlosti gotovo besprimerno. U samoj Sovjetskoj Rusiji nesmanjenom ţestinom se nastavlja gonjenje vere, progon duhovništva, ugnjetavanje vernih, propa-ganda ateizma, dok u isto vreme moskovski patrijarh Aleksej i neki najviši predstavnici legalizovane crkve imaju, slično visokim sovje-tskim činovnicima, naročito privilegovan polaţaj, dobijaju ordenje, organizuju raskosne prijeme za predstavnike pomesnih pravosla-vnih crkava i inoslovnih religioznih organizacija kada doputuj u Sovjetsku Rusiju, ti i sami slobodni odlaze u inostranstvo, odsedajući u najluksuznijim hotelima i koristeći pomoć i podršku sovjetskih opunomoćenih predstavnika, koji u njihovu čast i u čast njihovih inostranih i inoslovnih gostiju prireĎuju veličanstvene bamkete. Pri Moskovskoj patrijaršiji je čak osnovano posebno "Odelenje za spoljne crkvene odnose", koje je veoma aktivno u pruţanju javne podrške ateističkoj sovjetskoj vlasti. Prvi predsednik tog Odelenja, koji je potom na zagonetan način ispao iz stroja i uskoro umro, bio je Mitropolit Nikolaj Kruticki. On je proputovao mnoge zemlje, pri čemu su svuda u njegovu čast organizovani svečani dočeci i prijemi, dobijao je počasne doktorske diplome i zvanja, ne samo od pravoslavnih nego i od inoslovnih visokoškolskih institucija, a i sam je u Moskvi primao bezbrojne inoslovne delegacije, kada bi se dešavalo da patrijarh Aleksej protestantske pastore, odevene uglavnom u obične sakoe, dariva ukrašenim pravoslavnim arhimandritskim krstovima.

Sada takvu grozničavu delatnost razvija njegov naslednik, 33-godišnji mitropolit Nikodim, koji je napravio sasvim neuobičajenu, vrtoglavu duhovnu karijeru.

U istom takvom poloţaju potpune potčinjenosti bezboţnim komunistima nalaze se i pomesne pravoslavne crkve u tkz. "satelitima" Sovjetskog Saveza, naročito u Rumuniji i Bugarskoj. U nešto boljem poloţaju nalazi se Srpska pravoslavna crkva u Jugoslaviji... Kako Moskovska patrijar-šija, tako i ostale crkve u zemljama iza "gvozdene zavese" moraju da igraju političku ulogu u saglasnosti sa planovima svetskog komunizma, sluţećI mu kao poslušna oruĎa. To dovodi do komične situacije: moskovski sinod sa patrijarhom Aleksejem na čelu, a odmah za njim bugarski sinod sa patrijarhom Kirilom, sastaje se i iznosi oštro proti-vljenje svakom aktu američke politike koji se ne dopada komunistima, iako se taj akt nikako ne tič Crkve ni crkvenog ţivota. Tako na primer, i moskovski i bugarski sinod su u štampi istupili sa oštrom osudom "agresije" Sjedinjenid Američkih Drţava na Koreju, a potom čak i na "miroljubivu Kubu". Sve te pomesne crkve potčinjene komunistima obavezne su na aktivno učešće u sovjetskoj "Mirovnoj Akciji"; one šalju svoje predstavnike- duhovna lica- na tkz, "Mirovne Konferencije" koje komunisti organizuju u raznim zemljama. U "ţurnalu Moskovske Patrijaršije" postoji čak i posebna rubrika koja je, kako po sadrţaju, tako i po samom stilu i jeziku članaka koji se u njoj štampaju, tipičan za sovjetsku propagandu, pod nazivom: "U zaštitu mira".

Znajući bez sumnje u kakvom se poniţavajućem ropskom poloţaju potpune potčinjenosti bogoboračkoj komunističkoj vlasti nalaze i Moskovska patrijaršija i druge pomesne crkve "sateliti", koje po celom svetu uporno objavljuju laž da je Crkva u njihovoj zemlji potpuno slobodna, sve ostale pomesne crkve koje se nalaze u zemljama slobodnim od komunizma i uţivaju naoko potpunu slobodu, umesto da javno izraze svoj odlučan protest protiv takvog poloţaja sestrinskih crkava- protiv tog nasilja bezboţnika- one stvaraju privid da je u tim porobljenim crkvama sve normalno, kanonski, i uopšte sa njima, preko njihovih jerarha, kao sa kanonskim crkvama, dok našu Rusku Zagraničnu Crkvu, kao jedini slobodni deo Ruske Crkve koji se nije potčinio komunističkim bezboţnicima i van granica Rusije čuva svoju duhovnu slobodu, ne prihvataju kao kanonsku Crkvu i često odbijaju da imaju opštenje s njom (karakterističan primer je odnos Jerusalimske Patrijaršije prema našim episkopima koji dolaze u Svetu Zemlju).

No, to nije sve. Odnos prema bezboţnim komunistima koji progone veru i crkvu nije jedini odnos ispunjen licemernom laţju koji ukazuje ne duho-vno nezdravo i u suštini nehrišćansko stanje u svim savremenim pravo-slavnim crkvama, osim naše Ruske Zagranične: ima i mnogo čega drugog.

To je taj duh posvetovnjačnjnja, odricanja od duha Hristovog i stapanja sa ovim svetom koji u zlu leţi, koji se u Rusiji totkom prvih godina boljševizma ispoljio kroz pokret pristalica tkz. "ţive crkve" i "obnovljenaca", da bi odmah potom prešao i u druge pomesne pravoslavne crkve, i to pod rukovodstvom Vaseljenskih Konstantinopoljskih Patrijarha koji su sebi stavili u zadatak sazivanje Osmog Vaseljenskog Sabora kome bi cilj bio reforma Pravoslavne Crkve.

U Rusiji taj pokret je odbacio sam verni narod, no Ruska Crkva je ubrzo posle toga, već 1927. godine potpala pod punu vlast bogoboračke komunističke partije, koja je još i danas primorava da ide ne putem istinskog Hristovog učenja, nego onim putevima koje joj odreĎuju ti ljuti gonitelji Crkve.

Ništa bolja situacija nije ni u zemljama slobodnog sveta, gde su pomesne pravoslavne crkve potpale pod vlast leberalnih, modernisti-čkih ideja, koje su iz korena uništile istinsko Pravoslavlje i pribliţile ga protestanizmu. Sve se to još prikriva najuglaĎenijim parolama, u nadi da će nekako biti zavarana paţnja onih koji ravnuju za Pravoslavlje. Konstantinopoljska katedra, koja se tradicionalno naziva Vaseljenskom i uţiva prvenstvo u Pravoslavnoj Crkvi, stala je na čelo pokreta koji je u suštini veoma sličan ruskoj "ţivoj crkvi" i "obnovlje-nstvu". Nije li zbog toga Konstantinopoljski patrijarh Grigorije priznao svrgavanje Svjatjejšeg Patrijarha Tihona koje su izvele pristalice "ţive crkve", a našim Arhiepiskopima Anastasiju i Aleksandru u Konstantinopolju zabranio pominjanje imena Patrijarha Yihona i čak naloţio zabranu svešteno-sluţenja na njih? A Patrijarh Melentije IV se energično zauzeo za sprovoĎenje reformi "ţive crkve" u celoj Pravoslavnoj Crkvi, pa je s tim ciljem 1923. godine sazvao "Svepravoslavni Kongres sa predloţenim sledećim "reformama" :

UvoĎenje ţenjenog episkopa u Pravoslavnu Crkvu, UvoĎenje drugobračnog sveštenstva, Skraćivanje bogosluţenja, Skraćivanje postova, Pojednostavljivanje odeće sveštenstva uz napuštanje nošenja brade i duge kose I dozvoljavanje sveštenstvu da vodi svetski način ţivota, UvoĎenje novod kalendara.

Nisu tada svi Istočni patrijarsi i poglavari autokefalnih crkava odgovorili podrškom: bilo je ozbiljnih prigovora. Protiv takvih "reformi" istupao je i predstavnik Ruske Crkve, naš sadašnji prvojerarh, a tada Arhiepiskop Atanasije, što je izazvalo naročito pismo podrške Antiohijskog patrijarha Gregorija 4. Što se Konstantinopoljskog patrijarha Melentija 4 tiče , njemu se sam verni narod, njegova pastva, oduţio za modernizam: u zdanje patrijaršije je provalila grupa od

nekoliko stotina Grka, napravila je pravi pogrom i zahtevala od njega da ode sa patrijaršijske katedre, ostavljajući mu za razmišljanje dva minuta.

No sve to nije vredelo. Kako sam patrijarh Melentije 4, tako su i njegovi naslednici stali na protivpravoslavni put crkvene neistine i gaţenja kanona, na šta je u svojoj poslanici novoizabranom Konstantinopoljskom patrijarhu Konstantinu 6 odlučno ukazao naš Najblaţeniji Mitropolit Antonije. Pozivajuću se na odredbe Četvrtog Vaseljenskog Sabora o tome da, ako negde bude primećeno da episkop nije poslušan pravilima Crkve, onda susedni episkopi treba da mu upute bratoljubive reču opomene, Mitropolit Antonije je "zbog fizičke nemo-gućnosti našeg Ruskog Patrijarha (Tihona) da podigne svoj glas", kao "drugi za njim", po priznanju velikog Sveruskog Sabora odrţanog u Moskvi 1917/18. godine, a takoĎe po priznanju svih tridesetdvojice ruskih arhijereja koji borave u inostranstvu, "smatrao svojom teškom ali nezaobilaznom duţnošću da podseti novoizabranog patrijarha Konstantina 6 na bezakona dela njegovih predhodnika- Kir Melentija i Kir Gregorija 7, koji su se mešali u unutrašnje stvari Ruske Pravosla-vne Crkve, otimajući od nje cele oblasti". Naročito bezakonje predstav-ljalo je posvećenje sveštenika Ahava za episkopa Finske, a da predhodno nije postriţen u monaštvo, čak ni rasu. "Taj sumnjivi episkop Grigorije- po rečima Mitropolita Antonija- u mirskom odelu, obrijan i podšišan, ide po gradskim ulicama na sablazan pravoslavnih, i na zluradije inoveraca", dok zakoniti Arhiepiskop Finske Serafim, grubo poniţen od strane svog laţnog brata, provodi tuţne dane u progonstvu, stešnjen u manastiru na pustom ostrvu ustalasanog Ladoškog jezera. "Istorija crkve- piše dalje Mitropolit Antonije- teško da je ranije znala za toliko surovo narušavanje kanona i pravila opšte-ljudske pravednosti od strane vaseljenskih patrijarha, a sve na radost jere-tika"... "Tek od vremena ţalosnog svepravoslavnog Kongresa odrţanog za vreme bivšeg patrijarha Melentija počeo je taj protiv-crkveni vandali-zam, koji je projektovao mnogo šta od onoga za šta je Crkva zapretila strašnim prokletstvom, kao npr. Oţenjeni arhijereji, drugobračni klirici, napuštanje postova.. Istina, nepravoslavni kongres nije se usudio da zvanično obnaroduje sva nečastiva narušavanja crkvenih zakona, nego se ograničio na predlog za uvoĎenje novog kalendara i pomeranje svih praznika 13 dana unapred, uz ostavljanje netaknute pashalije".

"Uostalom, sada ne ţelimo na to da vas podsetimo- piše u istoj poslanici Mitropolit Antonije (4/17 februara 1925 g.)- nego na činjenicu da se pokojini patrijarh Grigorije 7, podlegavši uticaju finskih lutera-nskih vlasti, saglasio da se čak i Sv, Pasha- uprkos prokletstvima koja nalaţu pravila Prvog Vaseljenskog Sabora, 1. pravilo Antiohijskog Sabora i 7. Apostolsko pravilopraznikuje, "kao izuzetak", sa jeretici-ma, pa čak i sa judejima. A finske vlasti sada podvrgavaju čak i fizi-čkom gonjenju one verne pravoslavne monahe i verne hrišćane, koji ţele da se pokoravaju Bogu više nego ljudima (Dap. 5,29). To potvrĎuju i grci u svojoj peticiji Narodnoj Skupštini Grčke, koju su potpisale stotine hiljada vernih, koji mole nerodne poslanike da ih zaštite od njihovih Arhipastira.

Ko su bili glavni vinovnici tog uţasa? Vaseljenski patrijarh Grigorije 7 i zli savetnici kojima je bio okruţen, On je, kao i neki drugi jerarsi, primoravao i pastvu drugih pomesnih crkava da preaĎe na novi kalendar, preteći onima koji nisu hteli da se pokore ovom bezumlju, nego su ostajali pokorni Sveštenom Predanju, zabranama i epitimijama. Pri tome, njega nije bilo stid da nasuprot istini tvrdi, kako su činili i ruski laţni arhijereji "ţive crkve" koji su se 1923. godine sastali u razbojničkom saboru ( koji su tamnicama i progonstvu predali 80 arhijereja-isposnika, a 30- smrtnoj kazni), da su toboţe Istočni Patrijarsi takoĎe prešli na novi kalendar. Teško da bi se čak i bezakoni neprijatelji sv. Jovana Zlatoustog i svetog Patrijarha Ruskog Nikona (iz 1681. god) usudili da tako bestidno obmanjuju svoju pastvu i da kleveću svoju stariju sabraću.

Pastva u Finskoj , Poljskoj, Rumuniji, u savremenoj Turskoj i u Grčkoj, izgubila je mir i izgleda da se razdelila na pale i ispovednike. Ovi poslednji dobijaju venac nepropadljivosti, a prvi neka se na vreme urazume zajedno sa svojim nerazumnim arhipastirima i pastirima!

Duboko je palo blagočašće! Samo blagodat Gospodnja moţe da ispravi poloţaj Crkve, za šta mi neprestano sa suzama molimo Boga i NJegovu Prečistu Majku, AnĎele i Svete.

Novog Vaseljenskog Patrijarha Mitropolit Antornijr u zaključku moli da "svojim uticajem zaustavi to strašno propadanje", koje je počelo sa patrijarsima Melentijem 4 i Gregorijem 7 i koje je "unelo smutnju u Crkvu", a naročito : 1) da odbaci odredbe Svepravoslavnog Kongresa, 2) da se odrekne pretenzija na teritorije otrgnute od Ruske Patrijaršije, 3) da odbaci novi kalendar, 4) da se vrati kanknsko praznovanje Pashe u Finskoj, 5) da svu sabraću pozove na očuvanje mira i na zaštitu Sveštenih Kanona i Predanja".

Namerno smo naveli ovako velike odlomke iz poznate poslanice Mitropolita Antonija, kako bi bilo jasno kakvu je odlučnu poziciju zauzela Ruska Zagranična Crkva po pitnju teškog i stihijnog stremljenja pomesnih pravoslavnih crkava ka modernizaciji Pravoslavlja, ili, prostije rečeno, kako smatra i naš Najblaţeniji Mitropolit Antonije, po pitanju odstupanja od istinskog Pravoslavlja, Glas Mitropolita Antonija ipaj je ostao glas vapajućeg u pustinji. Od tog vremena modernizacija Pravoslavne Crkve po celom svetu pošla je brzim koracima napred. Do potpune realizacije svih "reformi" planiranih na Svepravoslavnom Kongresu 1923. godine istina nije došlo, ali one zato nailaze na sve veće i veće odobravanje. A uvoĎenje novog kalendara izazvalo je neverovatne potrese i nemire, koji su doveli i do raskola, npr. U Grčkoj crkvi, gde verni narod nije hteo da prihveti ovu novinu, seĎajući se strašnih upozorenja koja je onima koji ţele da slede Gregorijanski kalendar izrekao još 20-og novembra 1583. godine Sabor Istočnih PatrijarhaKonstantinopoljskog Jeremije, Aleksandrijskog Silvestra i Jerusalimskog Sofronija sa njihovim

sinodima, kao i ponovljene, još strašnije kletve, koju je protiv onih koji primaju novi kalendar izrekao 1756. godien Vaseljenski Patrijarh Kirilo. Ova dva "Sigiliona" do danas se čuvaju u biblioteci Velike Lavre sv. Atanasija na Atosu. Evo njihovog celovitog teksta: Prvi Sigilion (1583)

Jeremija, milošću Boţijom Arhiepiskop Konstantinopoljski -Novog Rima i Vaseljenski Patrijarh.

Pošto je crkva starog Rima, koja kao da se raduje zbog sujete svojih astronoma, nesmotreno izmenila prekrasne odredbe o svetoj Pashi kojih su se pridrţavali hrišćani, i koje su ustanovili i odredili 318 Svetih Otaca Prvog Svetog i Vaseljenskog Sabora Nikejskog, koje su poštovali hrišćani svih zemalja i po kojima su praznovali- toga radi pojavila se sablazan. Jer su pred našu Smernost stali ljudi Jermeni, pitajući o praksi praznovanja, pošto i njih prisiljavaju da prime ove novotarije.

Zbog toga smo i morali da kaţemo šta su o ovome ustanovili Sveti Oci. Naša Smarnost, razmotrivši stvar zajedno sa Najblaţenijim Patrijarhom Aleksandrijskim i Najblaţenijim Patrijarhom Jerusalimskim i drugim članovima Sinoda, u Duhu Svetom, razjašnjjavajući ono što su o ovome odlucili Sveti Oci, odreĎuje:

Objavljeno 1583. godine od ovaploćenja Logosa, Novembra 20. indikta 12.

Konstantinopoljski Jeremija, Aleksandrijski Silvestar, Jerusalimski Sofronije i drugi Arhijereji Sinoda (Sabora). Rešenje ovog Svetog Sabora sa epitimijom:

Ko ne sledi običaje Crkve o Svetoj Pashi i mesecoslovu (kalendaru) onako kako su nam predati od Sedam Sveti Vaseljenskih Sabora, koji su ih za nas dobro ustanovili da ih sledimo, nego ţeli da prati Gregorij-ansku Pashaliju i Mesecoslov, taj- pošto se, kao i bezboţni astronomi,

suprotstavlja svim odredbama Svetih Sabora i hoće da ih izmeni ili oslabi- neka bude anatema, odlučen od Crkve Hristove i sabranja vernih. Vi, pravoslavni i blagočestivi hrišĎani prebivajte u onome što ste naučili, u cemu ste se rodili i u čemu ste vaspitavani, a kada bude neophodno i krv svoju prolijte da biste sačuvali otačku veru i ispove-danje; čuvajte se i pazite ovih, neka vam pomogne Gospod naš Isus Hristos i neka molitva naše Smernosti bude sa svima vama. Amin.

Drugi Sigilion ( 1756 )

Kiril, milošću Boţijom Arhiepiskop Konstantinopoljski -Novoga Rima I Vaseljenski Patrijarh.

Usled novih sablazni, koje su proizveli papisti po pitanju izmene naše Pashe i Mesecoslova. Odlučenje od Crkva

Najčasniji klirici naše Hristove Velike Crkve i drugi najpoboţniji jereji i najprepodobniji jeromanasi, pojci u crkvama našeg grada, sledbenici nebotajnika Pavla, koji govori : Ako vam neko bude blagove-stio suprotno od ovga što smo vam mi blagovestili, makar bio i andjeo s neba, da bude anatema; ako je jerej ili mirjanin da bude odlučen od Boga, proklet, i po smrti da ne istrune nego da prebiva u večnim mukama. Kamen i ţelezo neka ee raspu i raspadnu- oni nikad i nikako. Neka naslede gubu Gijezijinu i vešanje Judino; neka prebivaju na zemlji kao Kain, stenjući i drhteći; I gnev Boţiji neka bude na glavama njihovim i udeo njihov neka bude sa izdajnikom Judom i bogoborcima judejima; zemlja neka se otvori i naka ih proguta, kao nekada Datana i Avirona; AnĎeo Boljţji neka ih goni sa mačem u sve dane ţivota njihovog, i neka podlegnu svim prokletstvima Patrijarha i Sabora, pod večnim odlučenjem i u mukama ognja večnog. Amin.

U Grčkoj je ponikao čitav pokret- starokalendaraca- koji je zahvatio široke narodne mase, ljude najtvrĎe u veri, koji u uvoĎenju novog kalendara instinktivno osećaju prvi korak u pravcu postepenog udaljavanja od istinskog Pravoslavlja. Danas se još samo Ruska, Bugarska I Srpska Crkva drţe starog kalendara, a iz naročitih, nikako ne idejnih razloga sačuvala ga je i Jerusalimska Patrijaršija.

Zato se poslednjih godina u ţivotu pomesnih pravoslavnih crkava odvija nešto na šta se nikako drugačije ne moţe gledati, nego kao na početak konačnog odstupanja od Pravoslavlja i slivanje Pravoslavlja sa protestantskim svetom. To je- stupanje gotovo svih pomesnih pravosla-vnih crkava na čelu sa Vaseljenskom Patrijaršijom u tkz. "ekumenski pokret", formalno obkedinjen u jednu moćnu organizaciju pod nazivom "Svetski Savet Crkava".

Ideolog "ekumenizma", koji koji se pojavio kao prirodna posledica tuge protestantskog sveta zbog gubitka Crkve, bio je nemačni pastor Kristo-fer Blumbarg, koga protestanti zato i zovu "veliki prorok savreme-nosti". On je pozivao na ujedinjenje svih protestanata radi "stvaranje Carstva Božijeg ba zemlji", ali je umro pre nastanka ekumenskog pokreta, 1919.godine. NJegova osnovna ideja temeljila se na pretpostavci da se "stari svet ruši, a novi podiţe na njegovim ruševinama". Pred hrišćanstvo je postavio tri problema : 1) stvaranje boljeg društvenog poretka, 2) prevladavanje veroispovesnih protivrečnosti, 3) saradnja na uspostavljanju savršenog miroljubivog saţivota naroda, uz potpunu likvidaciju ratova.

U te tri tačke zadatke ekumenizma formuliše sadašnji generalni sekretat Sveta Ekumenističkog Pokreta Viser-y-Huft, pri čemu načinnjihovog ostvarenja vidi u služenju Crkve socijalnim zadacima. Za ovo je pre svega potrebno prevladati konfesionalne razlike i stvoriti jedinstvenu sckvu. Obnovljena jedinstvena crkva moći će da pripremi put mirnoj pobedi društva socijalne pravde, što će da dovede do stvaranja jedinstvene svetske drţave, kao Carstva Boţijeg na zemlji.

Mnogo od onoga što govore ekumenisti moţe da se smatra za nekakvu maštovitu utopiju, ali činjenice govore da oni idu ka potpuno realnim ciljevima. Ne moţe da bude nikakve sumnje, da su ekumenističkom pokretu bliske i da ga podrţavaju- da ne kaţemo : rukovode njime- tajne svetske organizacije. Zato on raspolaţe toliko ogromnim materijalnim sredstvima, pa sledstveno tome ima i ogromnu moć.

Ulazak protestantskih, kako se to ovde u SAD kaţe- "denominacija", u ekumenistički pokret, shvatljiv je utoliko što one, razbijene na mnoštvo sekti, tragaju za jedinstvom, i stoga on na neko način moţe da bude opravdan. No za pomesne pravoslavne crkave njihov ulazak u tu nadveroispovednu organizaciju koja mašta o stvaranju nekave nove jedinstvene "crkve", ne moţe imati nikakvog opravdanja. U početku, predstavnici Pravoslavne Crkve koji su pristupili ekumenskom pokretu pokušavali su da se opravdaju time što su oni tu došli sa "misionar-skim ciljem"- da svedoče o istini Pravoslavlja. No uskoro je postalo jasno da su to samo lepe reči. Ulazak u ekumenski pokret potpuno isključuje svaki prozelitizam i, shodno tome, obraćanje protestanatau Pravoslavlje. U dokumentima ekumenističke konferencije koja je ne tako davno odrţana u Indiji, u NJu Delhiju, sasvim jasno je ukazano na prave ciljeva ekumenističkog pokreta- ujedinjenje svih sada postojećih hrišćanskih ispovedanja u jednu "crkvu". Najbolje se to vidi iz drugog zaključka pomenute konferencije, prema kome crkva treba da objedini ne samo sada postojeća ispovedanja, nego i sva ispovedanja "iz svakog mesta i iz svih vremena". A u trećem zaključku kaţe se da će "dostizanje jedinstva biti povezano ni manje ni više nego sa smrću i preporodom mnogih nama poznatih formi crkvenog ţivota".

I eto, umesto da ispovedaju istinu Pravoslavlja, pravoslavni delegati na ekumenističkoj konferenciji, ništa ne sumnjajući, potpisuju se ispod ovakvih zaključaka!

Nije li to otvorena i očigledna izdaja Svetog Pravoslavlja, nije li to odricanje od Pravoslavlja?

To uključivanje pomesnih pravoslavnih crkava u orbitu ekumenizma krenulo je brzim koracima naročito od vremena kada je katedru Vaseljenske Konstantinopoljske Patrijaršije zauzeo Atinagora I, koga moţemo smatrati za jednog od glavnih ideologa i zagovornika ekumenističkog pokreta na strani pravoslavnih. S vremena na vreme u štampi se pojavljuju njegove izjave- takve koje nes prisinjavaju da se prosto uţasnemo- toliko daleke od istinitog Pravoslavlja, da izgleda prosto nemoguće da ih je izgovorio jedan prvojerarh Pravoslavne Crkve, za kakvog sebe smatra patrijarh Atinagora. Evo na primer kakve je poglede izloţio patrijarh Atinagora na konferenciji za štampu u Konstantinopolju 4. novembra 1959. godine: "Do potpunog stapanja pravoslavnih crkava doćI će za nekoliko decenija, čime će biti označen početak nove kosmogonije- treće. prva je počela u vreme stvaranja sveta, druga posle Hristovog ovaploćenja, a ovo će biti treća, kada će nestati granice izmeĎu religija i naroda, i kada će nastupiti mir na zemlji. Sada je doba pripremnih radova".

Stoga je prirodno što je patrijarh Atinagora oduševnjeno pozdravio sazivanje Vaseljenskog Sabora koje je objavio papa Jovan DŢDŢIII , što je papi uputio čestitke povodom intronizacije i poslao Vatikanu izraze saučešća posle njegove smrti. U razgovoru sa jednim katoličkim

novinarom on je izrazio radost što je došlo do otopljavanja odnosa izmeĎu katolika i pravoslavnih, što je papa Jovan 23 pravoslavne nazvao ne više "šizmaticima", nego "odvojenom braćom". "Ako smo braća- rekao je on- zašto smo onda odvojeni? Zar ne mislimo jednako, zar ne shvatamo jednako Reč Boţiju? Katolici, protestanti, pravoslavni- svi smo mi hrišćani po krštenju i po veri u Hrista Spasitelja. To je naše jedinstvo. Prevladati razlike izmeĎu nas- to je stvar bogoslova. Što se nas tiče, mi ćemo, kao čeda Boţija, da traţimo praktično jedinstvo. Nikada jedinstvo nije bilo tako potrebno kao danas. Sjedinimo se, inače smo propali.. Razilaţenje meĎu hrišćanima postojala su od ranih apostolskih vremena. No sada ona ne treba da stoji na putu sjedinjenja. Svoju volju Gospod je saopštio pred smrt: Budite jedinstveni, volite jedan drugog. Ovim treba mi hrišćani da se rukovodimo. Ah, kako bi lepo bilo kada bismo jednog dana mogli zajednički, jednoglasno da pročitamo Oče naš. Gde? U Rimu? Što da ne? Svi oko prestola svetog Petra, oko pape, prvog među episkopima. Kako meţemo da budemo hrišćani i da budemo razdeljeni?".. Kada se povela reč o Svetskom Savetu Crkava, patrijarh je izjavio: "Mi se nadamo, da će u svoje vreme sve pravoslavne crkve uzeti aktivno učešće u toj organizaciji". (Rimokatolički časopis "Jubilej", 1961. godina)

Pristalice ekumenizma obično tvrde kako oni ujedinjenje hrišćana zamišljaju kao obrazovanjejedinstvenog fronta svih hrišćana u borbi protiv bezboţnog komunizma. No to je opet laţ. Na ekumenističkim konferencijama nikada nema reči o bilo kakvom suprotstavljanju komu-nizmu. Naprotiv ! Na Evanstonskoj konferenciji je u svojstvu crkvenog predstavnika bio primljen maĎarski komunista po imenu episkop Petar, a ta konferencija je prema izveštaju dr. Nilde prihvatila ideologiju "sapostojanja". Konferencija u NJu Delhiju izrazila je protest protiv postupka portugalaca u Angoli, ali ni jednom rečju nije izrazila nekakav protest protiv progona vere i Crkve u Sovjetskoj Rusiji. Na rodoskoj konferenciji je čak na zahtev sovjetske crkvene delegacije iz programa rada bila izbačena tačka o borbi sa ateisti-zmom, a u NJu Delhiju je u Svetski Savet Crkava bila primljena Moskov-ska Patrijaršija, uz potpuno prećutkivanje problema komunizma (novembar 1961).

Patrijarha Atinagoru u njegovim ekumenskim nastojanjima u svemu sledi njegov "alter ego" i miljenik, Arhiepiskop Jakov, poglavar Grčke Crkve u Severnoj i Juţnoj Americi. Tako, na saboru episkopa episkopalne crkve u Kuperstaunu 21. oktobra 1959. godine, on je izjavio da ujedinjenje pravo-slavnih crkava ",moţe da se postigne i drugačije, a ne putem diskusija: to predstavlja opšti dug, kome svako treba u potpunosti da se preda. Nije stvar u doktriranom sporazumu niti u kompromisima i ustupcima u oblasti svetotajinskog i obrednog poretka. Ujedinjenjenj crkava je u izvesnom smislu već realnost. Ako sve hrišćanske crkve veruju u Hrista- inda ih Hristos i ujedinjuje. Svako drugo ujedinjenje je izlišno. No ako smo u principu svi jedno u Hristu, onda treba uvek da budemo jedinstveni. Ono što je danas za crkveno ujedinjenje najvaţnije, to je jedinstvo od srdaca, veće poštovanje i poverenje u naše meĎusobne odnose, jedinstveni nastup pred unutarnjim i spoljnim poteškoćama, smirenje u Hristu i samopredavanje na sluţbu NJegovom EvanĎelju radi ustanovljenja Carstva Boţijeg na zemlji !"

11. marta 1961. godine, Arhiepiskop Jakov je u Mančesteru govorio na temu "Jedinstvo hrišćanskih crkava", što je objavljeno u njegovom zvaničnom časopisu. Teško je i zamisliti nešto što bi u većoj meri bilo protivno istinskom Pravoslavlju. Ako se hrišćanske crkve zaista trude oko ponovnog uspostavljanja davno narušenog jedinstva, one treba da pruţe ubedljivija svedočanstva o svojim namerama. Moraju odlučnije da krenu jedna drugoj u susret. To je jedini put kojim zaista mogu da se vrate Hristu i NJegovoj jedinoj i jedinstvenoj Crkvi. Posebno su pravo-slavni duţni da shvate da je došlo vreme da prestanu da govore o svom "ekumenističkom usmerenju" i o demokratičnom ustrojstvu njihove crkve, te da odista krenu u susret svojoj braći.. Beskrajne bogoslovske diskusije nikada nisu mogle da dovedu do iscelenja rana koje smo mi, razdeljeni hrišćani, naneli jedinstvu Crkve.. Rezultat svih rasprava je sledećI: 1) Moramo da se pokajemo i da molimo od Gospoda milost i oproštaj jer smo od NJega pokušavali da naprvimo svoj posed, umesto da NJega uzmemo za svog Gospodara. 2) Jedinstvo moramo da shvatimo kao organsko jedinstvo izmeĎu čoveka i Hrista i da se stoga potrudimo da se sami utelovimo u ţivot i telo Isusovo.. Samo takvo jedinstvo moţe da dovede do jedinstva Crkve. 3) Ako se zaista staramo o jedinstvu, treba da naučimo da volimo; to je veoma tegobno iskustvo : imati saosećajnost, razumevanje, trpljenje, bratsku ljubav. Takvim pribliţavanjem jedinstvu mnogo dobijamo. Iz takvog stava moţe da ponikne jedinstvo. Smirenje , poslušanje, molitva- eto jedinstva na kome mogu da se temelje naši uzajamni odnosi. ţiveti zajedno, mojiti se zajedno, bez zidova koji bi nas razdvajali, bilo da je reč o rasnim ili religioznim predrasudama- to je jedini put koji nas zaista vodi ka jedinstvu, jer jedinstvo je u krajnjoj liniji stvar Biţija, a ne ljudska. Jedinstvo nas ni u kom slučaju neće odvajati od naših predanja, nego naprotiv, ono će da osnaţI predanja koja su nam zajednička i koja dolaze od Duha Svetog".

Strašno je čitati ovako samovoljne stavove, koji predstavljaju pravo izrugavanje nad istinskim Pravoslavljem! Kako jnj sve to beskrajno daleko i dijametralno suprotno od naše izvorne pravoslavne sa,osvesti i pravoslavniog pogleda na svet koji je tako dobro i jasno izloţen u "Okruţnoj Patrijaršijskoj i sinodalnoj Poslanici Konstantinopoljskog Patrijaršijskog prestola iz 1895. godine",u "Okruţnoj Poslanici Istočnih Patrijarha iz 1848. godine" i u "Poslanici Patrijarha Istočno-Katoličanske Crkve o Pravoslavnoj Veri iz 1723. godine".

Gde je sada sve to? Sve je pogaţeo i zaboravljeno! Javno je izvršena izdaja Svetog Pravoslavlja i samo slepac moţe to da ne vidi!

Sve do nedavno Rimski katolicizam stajao je udaljen od bilo kakvog ekumenizma. Ali evo, i tamo se dogodilo nešto novo i neočekivano: papa Jovan 23 je, predvodeći bogosluţenje u hramu sv. Pavla 25, januara 1959. godine, objavio svoju odluku o sazivanju Vaseljenskog Sabora. Odluka je burno dočekana, kako u pravoslavnom tako i u protestantskom svetu, jer mnogi su pomislili da je to jedan dobar pomak papizma u svome ekovima zapuštenom latinstvu, i da je to moţda korak usmeren ka ponovnom sjedinjenju papskog Rima sa Pravoslavljem. No već je prva sednica Vatikanskog Sabora pokazala da stvari ne stoje tako: da to pre svega nije Vaseljenski,

nego čisto "katolički sabor", koga samo rimo-katolici nazivaju "vaseljenskim", kao što je uostalom bio slučaj i sa svim njihovim saborima posle otpadanja Rima od Pravolslavlja. Ali novina je tamo zaista bilo. Ta novinaje- za rimski katolicizam neuobičajen liberalizam i modernizam koji je vrlo snaţno došao do izraţaja već na prvoj sednici sabora. Patrijarh Atinagora je zato oduševljeno pozdra-vio sazivanje ovog sabora, a papi je poslao i svoga izaslanika, Arhiepi-skopa Jakova. Ova senzacionalna poseta pravoslavnog grčkog jerarha papi koja se odigrala 17. marta 1959. godine (u Vatikanu), dobila je naročit publicitet u svetskoj štampi kao prva posle 1600. godine. Tim povodom patrijarh Atinagora je dao sledeću izjavu za štampu: "Zbliţa-vanje pravoslavne i katoličke srkve ne samo da je moguće nego je i neophodno.. Mi moramo da shvatimo, i pravoslavni i katolici, da smo- dve grane jedne iste hrišćanske crkve.. Mi treba sa obe strane da potvtĎujemo ono zajedničko, što nas povezuje: imamo zajedničku veru, jednake dogmate, iste Svete Tajne. Mi smo braća- i to ne razdeljiva. Braća su uvek braća. Mi smo braća u Hristu. Na ţalost, je ne poznajem lično Svetog Oca Jovana 23.. Prema njemu gajim veliko uvaţavanje. Poslao sam mu Arhiepiskopa Amerike Jakova sa molbom da papi prenese, da ću ga ja posetiti u Vatikanu ukoliko on obeća da će mi učiniti uzvratnu posetu u Konstantinopolju.. Što se tiče papinih planova za sabor, mi smo tu inicijativu primili sa zadovoljstvom. Sasvim je moguće da se vratimo u ono stanje koje je bilo pre raskola, tako da bi papa bio prvi meĎu jednakim, prvi od pet starih patrijarha. Mi ćemo njima da ostavimo "Filiokve", a oni nama ono što mi imamo. Pa obe naše crkva imaju neposredno apostolsko predanje- u Rimu su bili Petar i Pavle, a kod nas Apostol Andrej".

Prosto je teško da se poveruje da tako moţe da govori najstariji jerarh Pravoslavne Crkve, ignorišući u potpunosti sva odstupanja papskog Rima od istinskog hrišćanstva!

Do susreta patrijarha Atinagora sa papom Jovanom 23 nije došlo, ali se zato patrijarh, kao što je poznato, prošle godine sastao sa njegovim naslednikom, papomPavlom 6, u Svetoj Zemlji, upravo na naš pravosla-vni Badnji dan, 24. decembra 1963. godine po starom kalendaru. Patrijarh Atinagora se ponašao baš kao pravi ekumenista: njegovo celivanje i grljenje sa papom ostavljaju krajnje neprijatan utisak, koji se još produbljuje prepredenim, tipično jezuitskim izrazom lica koji je u tom trenutku imao papa Pavle 6. Papa je u Vitlajemu izmeĎu ostalog izgovorio poznate reči, koje jasno svedoče o tome, da bez obzira na sve svoje ekumenističke istupe, Vatikan ostaje veran sebi: papa je tom prilikom izjavio, da su njihove "dveri široko otvorene, i da svako ko ţeli moţe da uĎe kroz njih". Iz ovoga je jasno, da uz sve priče o sjedinjenju- papa ostaje papa. Sa te tačke gledišta, poljubac patrijarha Atinagore neodoljivo podseća na Judin poljubac, on predstavlja izdaju istinskog Pravoslavlja papistima koji su od Pravoslavlja odstupili. Stoga moţda i nije slučajno što je do tog celivanja, kako je izvestila štampa, došlo baš u Getsimanskom vrtu- ne bi li podsećanje na Judino izdajstvo bilo što upečatljivije.

Šta će biti dalje? Strašno je i misliti o tome. Ni jedan od istočnih patrijarha do ovog trenutka nije izjavio iole odlučniji protest zbog ovakve izdaje Pravoslavlja kakvu otvoreno smera Prvojerarh Pravosla-vne Crkve. ]utanje je znak odobravanja. I Moskovska patrijaršija je, nesumnjivo na zahtev sovjetske vlasti, takoĎe pošla putem zbliţavanja sa Vatikanom, poslavši svoje posmatrače na Vatikanski Sabor bez predhodnog konsultovanja sa Istočnim patrijarsima.

Ekumenizam jača, obuhvatajući sada gotovo celo Pravoslavlje, osim naše Ruske Zagranične Crkve! Ne dolazi li vreme kada će i izvan granica Sovjetskog Saveza, izvan naše otadţbine porobljene od strane bogobornih komunista, morati da nastane katakombna crkva istinski-pravoslavnih hrišćana, koji sebe tako nazivaju radi razlikovanja od krivotvorenog pravoslavlja, koje je izdalo istinsko Pravoslavlje o nosi samo njegova spoljašnja obeleţja?

A da će takvo vreme jednom sogurno da doĎe, o tome jasno, na osnovu učenja drevnih Otaca Crkve o poslednjim vremenima, govori naš veliki ruski svetitelj Teofan Zatvornik u svom poznatom tumačenju Druge Poslanice Sv. Ap. Pavla Solunjanima: "Tada, iako će se ime hrišćansko čuti posvuda, iako će posvuda biti davnih hramova i crkvenih bogoslu-ţenja, sve će to biti- samo privid, a iznutra biće pravo odstupništvo".

Ne nastupa li već to vreme?

Značaj Vaseljenskih Sabora

Sedam Vaseljenskih Sabora su, posle EvanĎelja Hristovog, osnov i potvrda Pravoslavnohrišćanske vere, jer naša vera nije samo Apostolska, ona koju su propovedali Sveti Apostoli, učenici Samog Gospoda Isusa Hrista, nego je i Otačka, pošto su je rastumačili i objasnili Sveti Oci, kao zakoniti blagodatni prejemnici Svetih Apostola. Duh Sveti, koji je sišao na Sveta Apostole u dane Pedesetice, koji ih je prosvetio i umudrio, počivao je na Svetim Bogonosnim Ocima, prosvećujuši i umudrujući i njih.

Osim toga, u našoj Pravoslavnoj Crkvi nema bezboţnog učenja o nečijoj ličnoj nepogrešivosti, jer nepogrešivost pripada samo celokupnoj sabornoj svesti Crkve kao celine, (svesti) koja je svoj spoljašnji izraz nalazila u Vaseljenskim Saborima koji su smelo ponavljali apostolske reči proiznesene u odlukama Prvog Apostolskog Sabora u Jerusalimu (51. godine)- prototipa za sve buduše Sabore; jer ugodno bi Svetom Duhu I nama (Dap. 15, 28).

Treba pri tome podsetiti da nikako nije svaki Sabor nepogrešiv, nego samo onaj koji izražava i potvrĎuje vaseljensku svest Crkve i koga cela Crkva prihvata kao vaseljenski.

Iako su u spornim pitanjima na Saborima ponekad pristupali glasanju- da bi bila ustanovljena "većina glasova" koja treba da "prevlada"- demo-kratski princip "većine glasova" nikada u Crkvi nije imao apsolutni značaj. Nama je poznato mnoštvo slučajeva kada istina nije bila na strani većine, nego naprotiv- na strani manjine, pa čak i da se usre-dočavala na samo jedno lice. S druge strane, u istoriji Crkve bilo je Sabora sa velikim brojem učesnika koji su pretendovali na naziv "vaseljenski", ali su ipak od strane vaseljenske svesti Crkve bili odbačeni. Jedan od njih dobio je čak i slikovit i izraţajan naziv "razbojnički" (449. godine).

Šta je to što za nas predstavlja merilo nesumnjive, nepogrešive istine?

Odgovor na ovo pitanje od prvorazredne vaţnosti nalazimo u učenju koje uţiva veliki ugled i prihvaćeno je u našoj svetoj Crkvi, a koje propada svetom Vikentiju Lirinskom, avvi Lirinskog manastira na jugu Galije, jednom od najznamenitijih Otaca Zapadne Crkve iz 5 veka (upokojio se oko 450. godine).

Sveti Vikentije se u istoriji bogoslovlja naročito proslavio svojim "zlatnim" dogmatskoapologetskim delom, poznatim pod zajedničkim naslovom "Commonitorium" ili "Podsetnik". Ovo delo, koje se smatra jednim od najvaţnijih starih crkvenih spomenika, sv. Vikentije je napisao oko 443. godine, tri godine posle Trećeg Vaseljenskog Sabora odrţanog u Efesu, u monaškoj usamljenosti, u manastiru Svetog Gonorata, arjiepiskopa Arelatskog, gde se sve do upokojenja podvizivao zajedno sa svojim bratom Lupom, episkopom Trojskim.

O tome delu uvek su se veoma pohvalno izraţavali kako zapadni (riko-katolički, čak i protestantski) tako i pravoslavni bogoslovi. Primetno je kako u celoj hrišćanskoj starini teško da ima takvog svetootačkog dela koje bi više od ovoga zasluţilo sve moguće pohvale.

Dogmatsko-istorijski značaj toga dela sastoji se u divnom zaključivanju i u duboko nadahnutom tumačenju celokupnog pravoslavnog hrišćanskog učenja o izvorima i osnovama hrišćanskog otkrivenja i vere. Ono ne predstavlja izlaganje dogmata vere, već teoriju: kojim načelima treba da se rukovodi bogoslov-dogmatičar pri istraţivanju, iznošenju i dokazi-vanju istina hrišćanske vere. Ovu teoriju odlikuje autorov strogo crkveni, jasan i precizan pogled na predmet, i karakteristično sugestivan način na koji je on postavio stvar.

Glavni zadatak koji je pred sebe postavio sv. Vikentije u ovom delu, jeste- kako sa većom tačnošću odrediti pravi, naučan i razimljiv metod uz pomoć koga bi bilo lako sa nesumnjivošću razlikovati istinu vaselje-nske pravoslavno-hrišćanske vere od laţljivosti jeretičkih zabluda.

Radi toga sv. Vikentije, pre svega, ustanovljava gnoseološki metod koji predstavlja nekakav probni kamen pri odreĎenju izvorne istine Hristovog i apostolskog učenja. Evo kako rasuĎuje taj veliki i nadahnuti Otac Crkve:

"Često sam se vrlo revnosno i sa najvećom paţnjom obraćao mnogim ljudima ukrašenim svetošću i darom poučavanja sa pitanjem: na koji način je najlakše meni, koji idem ispravnim, carskim putem, da razliku-jem istinu vaseljenske vere od laţljivosti jeretičkih učenja, i uvek su mi svi davali gotovo od reči do reči ovakav odgovor: ako neko- ja, ili drugi ili bilo ko- hoće da izbegne jeretičku laţ i da zdrav i nepovreĎen prebiva u zdravoj veri, onda treba, uz pomoć Boţiju, dvostruko da ogradi svoju veru- kao prvo, autoritetom Svetog Pisma, a drugo, Predanjem Vaseljenske Katoličanske Crkve. No- pitaće moţda neko- ako je pisana Reč Boţija sveta, svesavršena i, kada se uporede jedna njena mesta sa drugim, uvek u potpunosti razumljiva, zašto je potrebno da joj se doda još i autoritet njenog crkvenog shvatanja? Potrebno je jer veto Pismo usled njegove uzvišensoti ne shvataju svi na isti način, nego jedan tumači njegove izreke ovako, a drugi onako; tako se iz njega moţe izvući gotovo onoliko značenja koliko je onih koji tumače. Zato je neophodno da se nit tumačenja proročkih i apostolskih dela u takvom mnoštvu bezbrojnih različitih skretanja u zablude usmeri po normi njihovog crkvenog i vaseljenskog razumevanja. U samoj vaseljenskoj Crkvi svim sredstvima valja se drţati onoga u šta su verovali svuda, u šta su verovali uvek, u šta su verovali svi: jer vaseljensko je, kao što pokazuje i samo značenje te reči, stvarno i naročito samo ono što, koliko je god to moguće, obuhvata sve uopšte. A toga pravila ćemo se drţati samo onda ako budemo sledili sveopštost (Universitas), starinu (Antiljuitas), saglasnost (Consensio). Slediti sveopštost- znači priznavati za istinu samo onu veru koju ispoveda cela Crkva širom sveta; slediti starinu- znači ni u kom slučaju ne odstupati od onog učenja koga su se drţali Sveti Oci i preci; i na kraju, slediti sagalsnost- znači iz starine

prihvatiti samo ona odreĎenja vere i tumačenja kojih su se drţali svi, ili, u krajnjoj liniji, gotovo svi pastiri i učitelji.

O Timoteje- veli Apostol- predanje čuvaj (1. Tim. 6,20)

Šta je to predanje?

Predanje je ono, što je tebi povereno, a ne ono što si pronašao; ono što si primio, a ne ono što si izmislio; predanje je stvar učenja, a ne umovanja; ono se daje svemu narodu, a nije parcijalni posed; to je stvar koja je došla do tebe, a ne koju si ti otkrio; prema njemu treba da se odnosiš ne kao onaj koji je to pronašao, nego kao onaj ko to čuva, ne kao utemeljivač, nego kao onaj ko to čuva, ne kao utemeljivač, nego kao sledbenik, ne kao voĎa, nego kao voĎeni.

Predanje čuvaj- to znači talanat vere Vaseljenske zaštiti tako da ostane ceo i nepovreĎen. Što ti je povereno, to neka i ostane kod tebe, to i ti predaj. Dobio si zlato- zlato i daj. Neću da mi podmešeš nešto drugo; neću da mi umesto zlata bezobrazno podmećeš olovo, ili obmanubronzu; neću prividno, nego pravo zlato.

O Timoteje- pastiru, pišče, učitelju! Ako te je dar Boţiji učinio sposobnim po umu, orazoovanju, učenosti, onda budi Veseleil duhovne skinije; glačaj dragoceno kamenje boţanskog dogmata, postabljaj ga tačno, rasporeĎuj mudro, dajući mu sjaj, lepotu, zanosnost. Trudi se da zbog tvog što jasnijeg izlaganja, jasnije razumeju ono u šta su pre verovali ne tako jasno. Trudi se da potomstvo sa svešću proslavlja ono što je starina ranije poštovala ne shvatajući. Poučavaj onome čemu su tebe naučili, i, govoreći novo, ne reci ništa što bi bilo novo! Dakle- reći će moţda nekou Crkvi Hristovoj ne treba da bude nikakvog napredka u usvajanju vere? Svakako da treba- i to najvećeg. Ko je to zavidljiv prema ljudima i proţet mrţnjom prema Bogu, da bi odlučio ovo da odbaci? Samo, napredak treba da bude zaista napredak, a ne izmena vere. Napredak se sastoji u tome da se neki predmet usavršava onakav kakav jeste; a izdaja je kada nešto prestaje da bude ono što jeste i pretvara se u drugo. Dakle, neka se tokom godina i vekova razvija i neka u najvećoj meri napreduje poimanje, razumevanje, mudrost, kako svakog pojedinačnog hrišćanina, tako i svih zajedno- kako jednog čoveka, tako i cele Crkve, ali samo na taj način, tj. u jednom istom dogmatu, u jednom istom smislu, u jednom istom predmetu saznanja. Neka se vera, kao stvar duše, u tom pogledu ugleda na tela. Sa dolaskom leta, tela se otkrivaju i oslobaĎaju svoje udove, no ipak ostaju ono što su bila i pre. Cvetajuće doba detinjstva i zreli uzrast starosti meĎusobno se veoma razlikuju: ipak, isti oni koji su ranije bili deca, sada postaju starci; zaprvo, menjaju se uzrast i spoljašnji izgled jednog istog čoveka, ali time se ne menja

njegova priroda, njegova ličnost ostaje ista. Takav zakon napredovanja nuţno treba da sledi i dogmatsko učenje hrišćanske vere. Neka ono sa godinama jača, neka se vremenom širi a vekovima uzsije, ali neka ostaje neoborivo i nepovreĎeno, celo i savršeno u svim svojim delovima, u svim, da tako kaţemo, čulima i udovima svojim, dakle bez i najmanje izmene preko toga, bez ikakvog gubitka u svom sadrţaju, bez ikakvog menjanja svojih odredaba. Tako drevne dogmate nebeske filosofije vremenom valja ojačavati, glačati, čistit; ali ne treba ih menjati, odsecati, kvariti. Neka dobijaju očiglednost, sjaj, jasnoću- to moţe, ali njihova punoća i celovitost, njihova svojstva, moraju da budu zadrţani- to je neophodno. Crkva Hristova, briţljiva i oprezna čuvarka dogmata koji su joj povereni na čuvanje, nikada u njima ništa ne menja, ne umanjuje niti dodaje- ono što je potrebno na odbacuje, ono što je suvišno ne dodaje. Sa potpunom predanošću, rasuĎujuši ispravni i mudro, ona se stara samo o tome da, ako je u starini nešto prednacrtano i utemeljeno- to dopuni i dovrši, ako je nešto već pojašnjeno i protumačenoda to ojača i potvrdi, ako je nešto već potvrĎeno i odreĎeno- da to čuva. Treba uostalom primetiti da smo mi obavezni da sa najvećom usrdnošću istraţujemo saglasna mišljenja drevnih Svetih Otaca, i da ih sledimo ne kada su u pitanju svakojaka manje vaţna pitanja vezana za Sveto Pismo, nego, pre svega, kada se radi o pravilu vere. S druge strane, ne treba uvek i ne treba sve jeresi razobličavati na taj način, nego samo nove i nadavne, tj. One koje su se prvi put pojavile. Što se tiče davnih i zastarelih jeresi ili raskola, mi treba, kada je potrebno, da ih pobeĎujemo nikako drugačije nego autoritetom Svepog Pisma, ili pak da bez kolebanja beţimo od njih, kao od davno poraţenih i osuĎenih na Vaseljenskim Saborima pravoslavnih pastira Crkve".

"To su ta rukovodeća načela koja su, prema shvatanju sv. Vikentija, svakom pravoslavnom bogoslovu bezuslovno neophodna prilikom utvrĎivanja i dokazivanja istina hrišćanske vere" (Ep. Silvestar, Dogm. Bog. T. I, str. 112).

Ova načela, koja je tako jasno nadahnuto saopštio svet Vikentije, i koja nesumnjivo izraţavaju vaseljensku svest Crkve, nadahnjivala su i Svete Bogonosne Oce, učesnike Vaseljenskih sabora, predstavljajući osnov za sva rešenja i odredbe tih Sabora.

Kao što vidimo, tu nema i ne moţe biti mesta za "demokratiju", toliko medernu u naše vreme. Suština stvari nije u demokratiji, nije u slučajno dobijenoj "većini glasova", nego u istini, koja u krajnjem ishodu uvek pebeĎuje, iako je na nekim veoma mnogoljudnim saborima privremeno bila gažena i odbacivana.

Odatle prirodni proizilazi zaključak da ni jedan novi sabor nema pravo i ne moţe da uvede ništa novo, ništa što bi protivrečilo odlu-kama sedam Vaseljenskih Sabora, ma koliko to ţeleli modernisti koji nameravaju da sazovu osmi Vaseljenski sabor radi nekakvih obnovenskih "reformi" u Crkvi. Svaki takav sabor, koji be se drznuo da dirne u odluke sedam Vaseljenskih

sabora, da ih stavi van snage ili preinači u saglasnosti sa "duhom vremena", biće na "vaseljenski", nego novi "razboj-nički sabor", koji neće obavezivati ni jednog pravoslavnog hrišćanina.

Ovo se ne odnosi samo na dogmatska odreĎenja vere Vaseljenskih sabora, nego i na kanonska pravila ustanovljena na saborima, ili, u krajnjoj liniji, na ona od njih koja nemaju prolazni, čisto formalni značaj, već se tiču samih osnova administrativnog ustrojstva Crkve i njene uprave, ako i versko-moralnog ţivota sveštenosluţitelja i vernih.

Osim dogmatskih odreĎenja vere, gotovo svi Vaseljenski sabori ostavili su iza sebe tkz. kanone, ili kanonska pravila po kojima je obavezna da se rukovodi kako sva crkvena jerarhija, tako i pojedinačni verni u svom ličnom i crkvenom ţivotu.

Prvi Vaseljenski Sabor u Nikeji iz 325. godine ostavio nam je 20 pravila, od kojih:

Prvo pravilo zabranjuje da se u klir primaju lica koja su sama sebe kastrirala; Drugo pravilo zabranjuje da se novokršteni rukopolaţy u sveštene činove; Treće pravilo zabranjuje svešteniku da u kući ima ţenu koja mu nije bliska roĎaka; Četvrto pravilo kaţe da episkopa treba da postavljaju episkopi date oblasti i da to treba da potvrdi mitropolit; Peto pravilo zabranjuje episkopu da prima u opštanje lica koja su odlučnjna od strane drugog episkopa i nareĎuje da se dva puta godišnje sazivaju sabori episkopa; Šesto pravilo potvrĎuje višu vlast nekih episkopa nad drugim episko-pima i zabranjuje postavljanje episkopa bez odobrenja mitropolita i opšteg izbor; Sedmo pravilo uzdiţe Jerusalimskog episkopa na stepen mitropolita; Osmo pravilo reguliše prisjedinjenje jeretika Srkvi i zabranjuje postojanje dva episkopa u jednom gradu; Deveto p. zabranjuje primanje poročnih lica u sveštenički čin;

Deseto p. zapoveda svrgavanje palih sa svešteničkog čina; Jedanaesto p. govori o načinu pokajanja onih koji su odstupili od vere; Dvanaesto p. govori takoĎe o načinu pokajanja druge vrste palih; Trinaesto p. zapoveda da se svaki samrtnik mora pripustiti Svetim Tajnama; Četrnaesto p. ustanovljava način pokajanja za oglašene koji su otpali od vere; Petnaesto p. zabranjuje episkopima i kliricama da svojevoljno prelaze iz grada u grad; Šesnaesto p. propisuje da se ne primaju u opštenje oni klirici koji se samovoljno udalje iz sopstvene crkve; Sedamnaesto p. zabranjuje kliricima da uzimaju kamatu (lihvarenje); Osamnaesto p. zabranjuje Ďakonima da daju Svete Tajne prezviterima, da se pričešćuju pre episkopa i sede meĎu prezviterima; Devetnaesto p. govori o "pavlijancima", de oni, ako se obrate, moraju da budu ponovo kršteni, a klirici ponovo rukopoloţeni; Dvadeseto p. zabranjuje preklanjanje kolena nedeljom i u dane Pedesetice;

Drugi Vaseljenski Sabor u Konstantinopolju iz 381. godine ostavio je iza sebe svega svega sedam pravila:

Prvo pravilo potvrĎuje Simvol Vere sasvavljen na Prvom Vaseljenskom saboru i anatemiše sve jeresi; Drugo p. zabranjuje episkopima da prostiru svoju vlast izvan granica svoje oblasti i da se mešaju u stvari tuĎe eparhije, a takoĎe i ustanovljava pet crkvenih oblasti na Istoku; Treće p. daje Konstantinopoljskom episkopu prvenstvo časti posle Rimskog episkopa; Četvrto p, osuĎuje Maksima Kinika i nerede koje je on napravio; Peto p. prima one koji ispovedaju jedno Boţanstvo Oca i Sina i Svetog Duha; Šesto p. nalaţe da se optuţbe protiv crkvenih upravitelja ne primaju bez istraţivanja;

Sedmo p. ukazuje na postupak primanja pokajnih jeretika.

Treći Vaseljenski Sabor u Efesu iz 431. godine ostavio je osam pravila: Prvo, drugo, treće, četvrto, peto i šesto pravilo tiču se odlučenja od Crkve Nestorija i njegovih pristalica; Sedmo p. zabranjuje sastavljanje bilo kakvog novog Simvola Vere; Osmo p. zabranjuje episkopu da prostire svoju vlast na drugu eparhiju, koja ranije i isprva nije bila pod njegovom rukom, te oslobaĎa kiparske episkope od podčinjenosti antiohijskom patrijarhu.

Četvrti Vaseljenski Sabor, sazvan u Halkidonu 451. godine, ostavio je za sobom 30 pravila:

Prvo p. potvrĎuje da je neophodno da se drţi sve što je bilo ustanovljeno na predhodnim saborima; Drugo p. preti svrgavanjem za simoniju, tj. Postavljanje u crkvene činove za novac; Treće p. zabranjuje episkopima, kliricima i monasima da se zanimaju svetovnim stvarima za platu; Četvrto p. zabranjuje monasima da vode neureaan ţivot; Peto p. potvrĎuje zabranu episkopima i kliricima da prelaze iz grada u grad; Šesto p. zabranjuje rukopolaganje klirika bez naznačenja za odreĎen hram; Sedmo p. pod pretnjom anateme zabranjuje kliricima i monasima da stupaju u vojničku sluţbu ili u svetovni čin; Osmo p. nareĎuje kliricima da prebivaju pod vlašću episkopa odreĎenog grada; Deveto p. zabranjuje kliricima da se sude na svetovnim sudovima;

Deseto p. zabranjuje kliriku da istovremeno bude u dve crkve; Jedanaesto p. govori o pismima koja se ubogima izdaju za put; Dvanaesto p. zabranjuje episkopima da se u crkvenim stvarima obraćaju graĎanskim vlastima; 13. p. zabranjuje kliricima da sluţe u tuĎoj eparhiji bez pisma preporuke od svog episkopa; 14. p. zabranjuje čtečevima i pojcima da stupaju u brak sa inovernim ţenama; 15. p. govori o postavljanju Ďakonisa; 16. p. zabranjuje monasima i devstvenicima da stupaju u brak; 17. p. odreĎuje tačne granice eparhije; 18. p zabranjuje pravljenje zavere protiv episkopa ili sasluţitelja; 19. p. ponavlja obavezu sazivanja episkopskog sabora dva puta godišnje; 20. p ponavlja zabranu kliricima da prelaze u drugu crkvu; 21. p. zabranjuje primanje tuţbe protiv episkopa prosto i bez istraţivanja; 22. p. zabranjuje kliricima da razgrabljuju episkopove stvari posle njegove smrti; 23. p. zabranjuje kliricima i monasima da bez potvrde episkopa dolaze u Konstantinopolj i borave u njemu; 24. p. zabranjuje da se manastiri pretvaraju u svetovna obitavališta; 25. p. zabranjuje da episkopske katedre ostaju upraţnjene više od tri meseca; 26. p. nareĎuje episkopima da crkvenom imovinom upravljaju uz pomoć ekonoma; 27. p. zabranjuje ormicu ţena radi braka; 28. p. odreĎuje krug sudske i administrativne delatnosti Konstantinopoljskog patrijarha i izjednačuje ga sa Rimskim papom; 29. p. zabranjuje spuštanje episkopa u čin prezvitera; 30. p govori o egipatskim episkopima.

Peti Vaseljenski sabor u Konstantinopolju iz 553. godine i Šesti Vaseljenski sabor u Konstantinopolju iz 680. godine nisu ostavili pravila iza sebe, nego je umesto toga 691. godine sazvan "Trulski" sabor, koji se ponekad naziva i "Peto-Šesti", koji je nadoknadio ono što je propušteno i sastavio ukupno 102 pravila. Od pravila toga sabora naročito su vaţna sledeća:

Trideset šesto pravilo, koje ponovo govori o ravnopravnosti Konstantinopoljske i Rimske patrijaršijske katedre i uopšte ukazuje na jerarhijski poredak patrijaršijskih katedri; Osmo pravilo koje nareĎuje mitropolitu da svake godine saziva sabor episkopa; 23, 13 i 48 p regulišu pitanja vezana za brak sveštenosluţi-telja; 33 p osuĎuje jermenski običaj da se u klir primaju samo lica koja potiču iz svešteničkih porodica; 64 i 70 p zabranjuju vernom hrišćaninui i ţeni da javno pouča-vaju u hramu za vreme bogosluţenja; 80 p preti odlučenjem onome ko tri nedelje dana ne doĎe u hram na bogosluţenje; 54. p zabranjuje stupanje u brak bliskim srodnicima; 53. P. ozakonjuje duhovno srpdstvo kumova na krštenju i takvima zabranjuje stupanje u brak; 72. p. zabranjuje brak sa jeretikom; 73. p. zabranjuje da se ţivotvorni Krst Gospodnji izobraţava na zemlji kako ne bi bio gaţen; 75. p. zahteva smerno pojanje u hramovima; 74. I 76. p. zabranjuju da se u hramovima i crkvenim portama prireĎuju gozbe i da tu postoje krčme ili da se vršI prodaja; 77. p. zabranjuje ne samo sveštenosluţiteljima i monasima, nego i svakom vrnom hrišćaninu da se u javnim kupatilima kupa zajedno sa ţemon; 83. p. zabranjuje davanje pričešća telima umrlih; 86. p. nareĎuje da se odluče od Crkve oni koju drţe bludnice; 90. p. ponavlja zabranu prekljanjanja kolena u nedeljne dane radi slavljenja Vaskrsenja Hristovog; 91. p. nareĎuje da se odluče od Crkve oni koji odstrane plod iz utrobe; 100. p. podvrgava odlučenju one koji šire pornografiju; 102. p. govori o epitimijama za one koji se kaju.

Sedmi Vaseljenski sabor u Nikeji iz 787. godine izdao je 22 pravila, od kojih su najvaţnija :

Treće, koje zabranjuje izbor činovnika svetovne vlasti u sveštenički čin; Četvrto i Peto pravilo kojima se zabranjuje simonija; Šesto ponavlja zahtev za sazivanje sabora episkopa najmanje jednom godišnje i zabranjuje mitropolitima da traţe od episkopa koji dolaze na sabor da im išta daju; Deseto ponavlja zabranu kliricima da ostavljaju svoje parohije i zauzimaju svetske duţnosti; Jedanaesto ponavlja zahtev da u svakoj crkvi i manastiru postoji ekonom; Dvanaesto zapoveda episkopu i igumanu da se staraju o svim crkvenim stvarima i da njima raspolaţu, ali da ništa ne smeju za sami sebe da prisvajaju, pod pretnjom progona; 15, 16, 18 i 22 pr sveštenosluţiteljima i monasima zabranjuje koristoljublje, raskoš i blizak odnos sa licima ţenskog pola; 20. p zabranjuje stvaranje "dvojnih manastira" u kojima be ţene ţuvele zajedno sa muškarcima, kao

i bliske odnose monaha i monahinja; 21. zabranjuje monahu ili monahinji da ostavljaju svoj manastir i odlaze u drugi bez dozvole igumana.

Vaseljenski sabori suza večna vremena obavili ogtomanposao za celu Crkvu Hristovu. I dogmatska odreĎenja vere tih sabora i njihove kanonske odredbe koje regulišu celokupno administrativno ustrojenje Crkve i propise za lični ţivot sveštenosluţitelja i vernih hrišĎana treba da ostaju postojana i nenarušiva u Crkvi, o čemu moraju da se staraju njeni čuvati- episkopi, koji zbog na svojoj hirotoniji i daju strašnu zakletvu- svečano obećanje: "obećavam da ću čuvati i poštovati kanone svetih Apostola, sedam Vaseljenskih sabora, Blagočestivih Pomesnih sabora i pravila svetih Otaca; sve što su oni primili, primam i ja; i sve koje su oni odbacili, odbacujem i ja".

Samo po sebi je jasno da dogmatska odreĎenja vere uopšte ne mogu da budu podvrgnuta nikakvim izmenama, dok od kanonskih pravila mogu da budu izmenjena samo ona koja su bila izdata s obzirom na neke spoljašnje okolnosti ondašnjeg ţivota, i kao takva nemaju nikakav apsolutan značaj. Sve što proističe iz zahteva versko-moralnog učenja EvanĎelja i asketskog ustrojstva života hrišćana iz prvih vekova hrišćanstva nikako ne može da bude zamenjeno. Ono što su ustanovili Vaseljenski sabori, to je- glas samog Duha Svetog Koji živi u Crkvi, po obećanju Gospoda Isusa Hrista koje je dao učenicima Svojim na Tajnoj Večeri: Ja đu umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja da prebiva sa vama vavek (Jn. 14,16).

Eto u čemu je veliki značaj Vaseljenskih sabora za nas, hrišćane, ako nismo izgubili osećanje svoje pripadnosti Crkvi- tom mistično-blagodatnom Telu Hristovom!. Svet i Mi sadrţaj U svetu beše i svet kroz NJega postade, i svet Ga ne pozna... (Jn. 1,10) A ja, Bože sačuvaj , da se čim drugo hvalim osim krstom Gospoda Našeg Isusa Hrista, kojim se meni razape svet i ja na svetu (Gal. 6,14)

Uoči dvaju nastupajućih praznika, Roţdestva Presvete Bogorodice, koja je ţivela u svetu ali ne beše "od sveta", zbog čega se i udostojila da postane Mati Samoga Gospoda, i Vozdiţenja Krsta

Gospodnjega, koji nas podseća da smo i mi duţni "da se raspnemo svetu", pogodan je trenutak da upitamo sami sebe : kakav je naš odnos prema ovome svetu- ovom savremenom svetu koji sada toliko jasno, kao nikad ranije, projavljuje svoje neskriveno antihrišćansko nastrojanje?

Izvestan ustupak svetu- ili još bolje- prilagoĎavanje njemu, ono što se, na primer, u pastirskom bogoslovlju naziva "pastirskim prilagoĎavanjem", jasno je da je neizbeţno, ponekad i korisno, ali ono što mi sada gledamo prelazi sve granice i pretvara se u negaciju istinskog hrišćanstva koje "nije od ovog sveta"..

Hristos Spasitelj nije uzalid Sebe i Svoje sledbenike protivpostavljao svetu, govoreći :

Kada biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio, a kako niste od sveta nego vas Ja izabrah od sveta, zato vas mrzi svet (Jn. 15,19).

A tešio ih je : Ako vas mrzi svet, znajte da je Meni omrznuo pre vas (Jn. 15,18). U svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, Ja sam pobedio svet (Jn. 16,33).

Jednako su o svetu govorili i Sveti Apostoli : Ne ljubite svet ni što je u svetu, Ako neko ljubi svet, ljubavi Očeve nema u njemu (1. Jn. 2,15), a to je zato što svet sav u zlu leži (1.Jn. 5,19).

Obratimo paţnju na to daovo ne govori niko drugi do "Apostol ljubavi"- ljubljeni učenik Hristov, sveti Jovan Bogoslov.

A sveti Apostol Jakov, brat Gospodnji, govori moţda još odlučnije : Preljubnici i preljubnice, ne znate li da je prijateljstvo prema svetu neprijateljstvo prema Bogu? Jer koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje (Jk. 4,4).

Tako su u sva vremena gledali na svet svi istinski hrišćani- podviţnici hrišćanskog blagočešća : osećajući da u svetu ne mogu biti pravim sledbenicima Hristovim i da se ne mogu spasti, oni su

bežali od sveta kako bi ugodili Bogu. Beţali su čak i onda kada je on prestao da bude neznaboţački, kao u početku, nego se ohristovio.

Očevidno je da ova suprotstavljenost istinskog hrišćanstva svetu, o kojoj su govorili Hristos Spasitelj i Sveti Apostoli, vaţi za sva vremena, ima silu i vaţnost u svim okolnostima. Ove gore navedena reči nemogu se izbaciti iz Svetog Pisma, ma koliko to ţeleli savremeni "neohrišćani" ili predstavnici "posthrišćanske epohe" koja je nastupila- ekumenisti i svakovrsni modernisti.

Nasuprot pomenutim Hristovim i apostolskim rečima, ovi savremeni "delatnici hrišćanstva"mada se ne usuĎuju da sasvim odreknu hrišćanstvo- ili otvoreno propovrdaju stapanje sa svetom koji u zlu leţi, ili na delu ostvaruju takvo stapanje, sakrivajući se licemerno iza različitih prelesnih fraza, koje neki put zajme čak iz Svetog Pisma i koje, razume se, tumače pogrešno. Na usluzi im je, u datom slučaju, i sva vekovima razraĎivana jezuistička kazuistika, uz pomoć koje mogu da opravdavaju sve što ţele.

A uprvo ovo stapanje sa svetom, koje se sada intenzivno propagira, i jeste najjasniji predznak odstupništva!

Blaţen je ko razumeva- ko prepoznaje uţasne simptome vremena koje nas vodi Antihristu!

Pa upravo će Antihrist, duhovno iščadije bogoprotivnog satane, biti knez ovog sveta, koji u zlu leţi (Jn. 12, 31): on će se zacariti u ovom svetu kako bi ga u potpunosti vratio sataninoj vlasti.

Mi dobro znamo kako će se taj ţalosni pokušaj okončati (2. Sol. 2,8) Gospod Isus ubiše ga duhom usta Svojih i uništiti pojavom Svoga prisustva, ali kako će biti onima koji- svesno ili nesvesno, obmanuti- poĎu za njim?

Dešava se očevidno "prosejavanje" : po tome da li razumeju dogaĎaje koji se sada odvijaju u svetu ili ne, ljudi se mogu podeliti na dve vrste :

Jedni uviĎaju šta se u svetu sada dešava, drhte i uţasavaju se, preduzimajući sve mere predostroţnosti kako ne bi dozvolili da i njih ponese ova poslednjih godina sve silnija bujica odpadništva.

Drugi.. slepuju. No to je slepili dvojako : jedno je bez krivice, jer je nesvesno, dolazi od nerazumevanja i potcenjivanja onog što se zbiva, a drugo je svesno : takvi nešto osećaju i razumeju, ali svesno zatvaraju oči pred svim, porobljeni svakovrsnim strastima koje, kao svaka strast, pomračuju duhovni vid.

A tom duhovnom slepilu sada mnogo toga doprinosi !

I satana i sluge njegove, po rečima Svetog Pisma, ljudima se veoma retko javljaju onakvi kakvi zaista jesu : satana se pretvara u angela svetlosti i sluge njegove u sluge pravde (2. Kor. 11,1415). Mnogi nalaze da je to što se sada zbiva u svetu privlačno i da je čak plod istinskog hrišćanstva. Zaboravljaju ljudi da je satana laţljivac i klevetnik i čovekoubica od iskona (Jn. 8,44), a takve su i sve sluge njegove, koje uzimaju samo izgled sluţitelja pravde.

Izuzetno je simptomatičan u naše doba poziv na opšte ujedinjenje: sada su svi, navodno, spremni da se ujedine, zaboravivši na preĎašnje podele- na ono što ih je ranije delilo.

I to veoma mnoge prelašćuje. Zaista- nije li divno zaboraviti na podele, odbaciti nesuglasice i uzajamna neprijateljstva i živeti u miru i ljubavi ?

Nije li na takvo ujedinjenje pozivao ljude i Sam Hristos, kada se molio Bogu Ocu: Da svi jedno budu (Jn. 17.21) ?

Nije li On sve pozivao na uzajamni mir i bratsku ljubav ?

Sve je to tačno, ali Hristos nije pozivao ljude na takvo ujedinjenje, na takav mir i bratsku ljubav, kako čine savremeni "ujedinitelji"- "ekumenisti", "modernisti", "neohrišćani" ili kako se već zvali !

Hristos Spasitelj zvao je sve ljude na ujedinjenje u onoj Božanstvenoj Istini koju je On doneo na zemlju radi spasenja ljudi.

Ja sam za to roĎen i za to sam došao na svet, rekao je On Sam Pilatu : da svedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moj (Jn. 18,37).

Istina, čista i netaknuta Istina Božanstvenoga Hristova učenja- to je jedino merilo i jedini razlog za istinsko, spasonosno, bogougodno ujedinjenje ljudi.

Svako drugo ujedinjenje biće neprirodno, patvoreno, neiskreno- u njemu će biti laž i prevara.

U sv. Apostol, pozivajući hrišćane na jedinstvo, jasno govori o tome kako on zamišlja to jedinstvo kako ono treba da bude :

Molim vas, pak, braćo, imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da svi isto govorite i da među vama ne bude razdori, nego da budete utvrđeni u istom razumu i istoj misli (1 Kor. 1,10). Ili ovo: ... Da isto mislite, da istu ljubav imate, jednodušni, jednomisleni (Fil. 2,2).

Puna jednodušnost i jednomislije- eto šta je potrebo po učenju slova Boţijeg za celishodno, plodotvorno i spasonosno sjedinjenje ljudi.

Bez jedinstva u Istini nepostiţivo je izvorno, istinsko sjedinjenje ljudi u miru i meĎusobnoj ljubavi, koji ih sjedinjuju jedne sa drugima i sa Bogom.

A o kakvoj ljubavi bez jedinstva u Istini moţe da se govori, kada sv. Apostol jasno kaţe da se ljubav ne raduje nepravdi, nego se raduje Istini (1. Kor. 13,16) ?

Kakvu "jednodušnost" i "jednomislije", kakvo "jedinstvo u istini" mogu pravoslavni imati sa rimokatolicima i protestantima ?

A savrenmeni "ujedinitelji" spremni su na "jedinstvo" i sa bezboţnicima ! Nije li to apsurdno ?

Oni bi da "ujedine" ljude savršeno različitoga duha i različitoga mišljenja- uprkos jasnoj reči svetog Apostola- i to tako da svako ostaje pri svojim zabludama i u svome odstupništvu od jedine Hristove Istine. Oni čak svaki prozelitizam smatraju nepoţeljnim, pokudnim i nezakonitim i on se, kao takav, zabranjuje.

NJima nije vaţna istina, jedina dragocena i spasonosna, nego ujedinjenje po svaku cenu, svim sredstvima ostvareno i koje je samo sebi cilj.

Ali jedinstvo ne moţe biti samo sebi colj : ujedinjenja mogu biti svakovrsna, meĎu njima neka mogu biti i javno osuĎena i mogu imati zločinački cilj. Primer takvog jedinstva moţe da pruţi banda razbojnika, koji su vezani često velikom uzajamnom lojalnošću, naizgled čak iiistinskim prijateljskim osećanjima.

I šta ? hoćemo le se radovati takvome "jedinstvu" i pozdravljati ga, gledajući u njemu ostvarenje ideala hrišćanske ljubavi " ?

Moţe li biti pozitivna pojava ujedinjenje ljudi uz savršeno prenebrega-vanje ili čak gaţenje one Istine, koju je dineo na zemlju radi našeg spasenja ovaploćeni Jedinorodni Sin Boţiji?

To je naše pitanje svaki put kada čujemo lukave, a katkad i histerične, pozive savremenih "ujedinitelja" na sveopšte ujedinjenje.

Zovu li nas oni da se sjedinimo sa Hristom ili .. sa ovim svetom koji u zlu leţi i kome Hristos suprotstavlja Sebe i Svoje istinske sledbenike ?

I kada jasno uvidimo da ti "ujedinitelji" gledaju da "idu u korak sa vremenom", "da ugode duhu vremena", "da ne budu zaostali, nego savremeni", kada vidimo sa kakvime se gordim prezirom odnose prema svemu onome što je ranije postojalo u svetu u vreme procvata istinskog hrišćanskog blagočešća, mi se nevoljno uveravamo u to da nas ti ujedinitelji ne zovu ka Hristu, nego od Hrista.

Oni nas zovu da ostavimo Hrista i da se stopimo sa ovim svetom koji leţi u zlu, čiji knez, po njihovim sopstvenim izjavama ( oni ponekad govore sasvim nedvosmisleno) treba uskoro da doĎe i zacari se nad svetom.

To je isti onaj za koga je Hristos prorekao Judejima koji ne poverovaše u NJega :Ja sam došao u ime Oca Svojega i ne primate Me : ako drugi doĎe u ime svoje, njega ćete primiti (Jn. 5,43).

A oni ga već čekaju i hitaju da što brže sve ujedine pod njegovom vlašću ! Ovo veštačko, protivprirodno sjedinjenje svih i svega neophodno je kako bi mu olakšalo što brže zacarenje i obezbedilo mu ćto trajniju vlast nad svetom.

Eto prave pozadine ovog savremenog "modernizma" i ekumenističke pometnje.

Nužno je da se hrišćanstvo bezbolno likvidira, da se učini "solju obljutavelom", da se onima koji još neće da se od njega rastanu ostavi samo njegov privid koji ljude ni na šta ne obavezuje, koji je za neprijatelje bezopasan, a za njih nespasonosan.

Istinu vešto zameniti laţju- eto za šta se odavno specijalizovao neprijatelj ljudskog spasenjaĎavo i u čemu mu dragovoljno pomaţu oni koji su za zemna blaga prodali duše svoje- prava čeda ovog sveta koji u zlu leţi.

Ovaj svet javno hrli u katastrofu i pogibao ga ne zabrinjava.

Gde ćemo mi biti ? Na čijoj strani ?

Zar ćemo zaboraviti da mi, hrišćani, nismo od ovoga sveta, kao što ni Sam Hristos- nije od ovog sveta, po reči NJegovoj (Jn. 17,16) ?

I zar će se ovaj svet pokazati toliko moćnim da nas sputa, da radi njega i prelesnog blaga njegovog budemo gotovi da ostavimo Hrista Istinitog i umesto NJega primimo "hrista" laţnogaAntihrista ?

Daleko bilo !

Ali tada se, ukoliko ţelimo da se sačuvamo i da sačuvamo vernost Hristu Istinitom, na nas nalaţe velika I neodloţna obaveza da se odlučno udaljimo od svega što na sebi nosi pečat odstupništva, da se odvojimo od svih koji idu putem odstuoništva, imajući na umu potresno upozorenje koje nam je dato još pre stotinu godina i u kojem je naše vreme prozreo veliki ruski svetitelj Ignjatije Brjančanjinov :

"Odstupnićtvo je Bog dopustio : ne pokućavaj da ga zaustaviš nemoćnom rukom svojom. Udalji se, sačuvaj se od njega i to je dovoljno od tebe. Upoznaj duh vremena, prouči ga, kako bi po mogućnosti izbegao njegove uticaje" (Otačnik- zaključak ).

Svet prolazi i pohota njegova; a onaj koji tvori volju Božiju ostaje vavek

(1. Jn. 2,17 ).

Budimo sa Bogom, sa Hristom, a ne sa svetom ! I bojmo se svakojake prevare i prelasti i zavodljivih reči (Kol. 2,4 ) ! Upznavši se sa duhom vremena, naĎimo u sebi čvrstu rešenost da se, ma koliko nas to koštalo, udaljimo od njega i raskinemo od njega i raskinemo sve što nas je sa njime vezivalo. Pazi na sebe ! - Beseda za Veliki Post ( Zakoni ponovljeni 4,9 )

sadrţaj

Ovako je naslovljen ceo niz pouka koje duboko proţimaju dušu, a koje je napisao veliki propovednik pokajanja prepodobni Jefrem Sirin. One se, po našem bogosluţbenom ustavu, imaju čitati tokom celig Velikoga Posta, ali- avaj- u parohijskim hramovima više se gotovo i ne mogu čuti.

Jedan od najvećih podviţnika Hrišćanske Crkve, prepodobni Antonije Veliki, razmišljajući jedanput o dubini sudova Boţijih, smelo upita Boga : "Gospode ! Zašto neki umiru u mladosti, a drugi ţive do duboke starosti ? Zašto su jedni siroti, a drugi bogati ? Kako to da zločestivi, tirani i zločinci blaguju i izobiljuju svakovrsnim zemaljskim blagom, dok blagočestive i pravedne tište nevolje i nemaština ?". Tada mu doĎe glas : Antonije ! Pazi na sebe, a ono su sudovi Boţji i ti nemaš koristi od njihovoga ispitivanja".

Pazi na sebe !- to i jeste najvaţnije, osnovno pravilo hrišćanskog ţivota usmerenog ka spasenjuţivota u Bogu, ţivota u Hristu, ţivota unutarnjeg, ţivota duhovnog, kako su uporno naglašavali svi veliki podviţnici Hrišćanstva, svi nastavnici hrišćanskog blagočešća ili ţivota bogougodnog.

Jedino onaj koji pazi na samoga sebe, na svoj unutarnji svet, koji ne vodi rasejani ţivot, moţe prepoznati jasno sve svoje karakterne nedostatke, svoje slabosti, grehe, sve svoje poročne sklonosti i strasti. Jedino je takav čovek spreman na zdravu samokritiku, samoispravljanje, na duhovnu obnovu, što i jeste ţivotni zadak svakoga ko ţeli da bude istinski hrišćanin, svakoga ko sebi ţeli spasenje.

Usled nepaţnje, zlo se u duši sve više razrasta, osnaţuje i konačno tako se čvrsto ukorenjuje, da takav čovek već gubi mogućnost da se ispravi i duhovno obnovi i zato njemu nema nade na spasenje. Ali nije jedina nevolja to što takav čovek gubi svoju dušu- on postaje još sejač zla, njegov izvor koji ga širi svuda oko sebe.

Eto kako treba da gledamo na sav savremeni ţivot i kako da rasuĎujemo o svemu što se zbiva u svetu.

Ima li savremeni čovek, čak i neki od onih koji sebe nazivaju hrišćanima, a uz to i pravoslavnima, takvu pažnju, o kojoj uče naši veliki hrišćanski podviţnici, nastavnici blagočnjšća ?

Avaj ! I površni pogled na našu svakodnevicu lako će nam otkriti da je sva savremeni ţivot tako ustrojen, da čoveka drţi van sebe- da mu ne daje ni vremena ni mogućnosti da se i malo udubi u sebe, da se zamisli nad svojim unutarnjim stanjem i da nepristrasno oceni svoje "ja". Svi ti izvanredni tehnički izumi, umesto da čoveku pruţaju daleko više slobodnog vremena za ličmi ţivot, što je i bilo njihovo prvobitno naznačenje, uzrokovali su ovaj divljački tempo i uistinu sumanutu hajku za dobiti, što je savremenog čoveka sasvim lišilo mira koji je toliko neophodan za samousredsreĎenost i samo-udubljenje- za samopaţnju. A svi kratkotrajni trenuci dokolice ispunjeni su zabavama i veseljem, toliko raznovrsnim, kao nikad ranije- sve sa ciljem da se čovek drži van sebe i da mi se ne dopusti da se zamisli nad sobom.

Eto, vidimo kako savremeni ljudi i pišu i razmišljaju i govore o svemu, samo ne o svom unutarnjem ţivotu : nemaju ni misli ni reči samokritike i samoispravljanja, nego samo reči kritike- i to je najţešće, nepoštedne i nepravedne- onoga što je van njih. Kao nikada, umnoţili su se i osilili poroci umišljenosti, gordosti, hvalisavosti, vlastoljublja, sujete i slavoljublja, a u vezi sa time i- zavisti, zluradosti, nepomirljive zlobe i mrţnje ka drugima, u kojima svaki "pojedinac" uvek vidi samo svoje neprijatelje i suparnike.

Komunizam koji je podjarmio našu nesrećnu Otadţbinu- pošto se ona u toku poslednja veka odrekla "unutarnjega delanja" koje je pravoslavni ruski čovek ranije toliko ljubio- i moţe imati uspeha jedino kod takvih nastrojenja.

Odricanje čoveka od onaga što je najvažnije za njegovo spasenje- od pažnje na sebe i unutarnjeg delanja- ne može da proĎe bez posledica.

A šta li još čoveka čeka ?

Osobito porazna i tragična je činjenica da su to prestali da uviĎaju i ljudi koji sebe nazivaju i smatraju hrišćanima, čak i pravoslavnima, i koji naivno misle da je moguće ostati hrišćaninom, a voditi rasejani ţivot, u sujeti i potrazi za dobiti, zabavama i zadovoljstvom.

Hrišćanstvo je, pre svega, život unutarnji, život duhovni.

A kada je tako, onda se i spoljašnji život sam od sebe preobražava, po nelaţnom obećanju Hristovom : Ištite pre svega Carstvo Božije i pravdu njegovu, odnosno : "ţivite unutarnji duhovni ţivot" i sve ovo, odnosno sve blagoustrojstvo i uspeh vašega ţivota, dodaće vam se (Mt. 6,33 ).

Samouvereni savremeni ljudi u svom gordom slepilu to uporno ne ţela da znaju, bez obzira na stvarnost koja ih posramljuje, te jednako naivni i deti-nje snevaju i gledaju kako da sopstvenim naporima i sredstvima obezbede svoju zemaljsku sreĎu i da svoj zemaljski ţivot oslobode briga. Oni reša-vaju svakovrsne svetske probleme, gordo i ne prihvatajući ikakvu kritiku, gotovi su da sude o svemu, postavljaju se kao autoriteti sposobni za mudro preureĎivanje ljudskog društva, namerni su čak da "reformišu" ( poprave po svom razvraćenom ukusu ) i Crkvu, koju je na zemlji, radi spasenja ljudi, osnivao Sam Ovaploćeni Sin Boţji. Jedino da na sebe paze nikako neće, sebe da preurede i preprave, svoje duše da "reformišu" uporno ne ţele.

A upravo u ovom poslednjem, tom upornom odbijanju, nalazi se najopasnija bolest našeg vremena, od koje i proizilaze sve nesreće današnjice.

To je užasni znak potpune duhovne malaksalosti, krajnje oskudice "unuta-rnjeg delanja" : duhovni život zzamnjen je "životom duševnim" ( po rečima sv. Apostola Pavla, 1. Kor. 2,14 ) i čak životom "plotskim"- životinjskim.

Osobito je ţalosno i katkad mučno gledati projave tog sramotnog nazado-vanja duhovnog ţivota i samopaţnje meĎu našim ruskim pravoslavnim ljudima u rasejanju, koji su toliko preţiveli : oni bi, pošto su iskusili strašne nesreće koje su se obrušile na našu Otadţbinu, morali već da znaju u čemu je koren svih nevolja koje su ih snašle i zbog kojih ţive u izgnanju!

Ima, slava Bogu, i izuzetaka : to je, po rečima sv. Ignjatija Brajnčanjinova- koji je tako ţivo, sto godina unapred, prorekao nastupanje naše mračne epohe- "mali broj onih koji se spasavaju". Naš crkveni ţivot još tinja blagodarećI upravo tom "malom ostatku".

Ali najveći broj pravoslavnih rusa, premda je preţiveo tako umudrujuće nevolje, kao da se ničemu nije naučio i ne ţeli da čuje i da zna za opomenu koju je nama, ljudima, još u Starom Zavetu, dao Gospod Svedrţitelj : Pazi na sebe !

Oni većim delom ţive van sebe i u tome je, razume se, osnovni uzrok svake ţalosne smutnje i besporetka u našem zagraničnom ţivotu, kako crkvenom, tako i političkom i društvenom, a da se i ne govori o moralnim degeneracijama koje se neretko mogu videti u porodičnom ţivotu.

Odvojivši se od, za nas jedino spasonosnoga, istočnika duhovnog ţivota, koji je nerazdvojno povezan sa samopaţnjom i koji je okrenut svome unutra-šnjem svetu, radi samokritike, samoispravljanja i duhovne obnove- od reči Boţje i vaseljenskog učenja Crkve- pravoslavni ljudi, voĎeni često duhovnim slepcima, i u svoj crkveni ţivot, a o političkom i društvenom da i ne govorimo, unose sve one grehovne strasti o kojima smo u početku govorili i koje pothranjuju i krepe umišljenošću, vlastoljubljem i slavoljubljem.

Otuda potiču sve te na nebo vapijuće zablude, sva ta pogubna pometnja u poretku vrednosti, koja one koji su sišli sa pravoga puta pobeĎuje da svoje, čisto zemaljske, političke i socijalne ideale postave iznad Crkve Hristove ( o, bezumnoga slepila !) i uopšte- da duhovno više vrednosti zamene niţim, smućujući i sebe i druge,

Otuad i sve te nebrojene podele u našoj sredini, silne socijalne i političke grupacije i partije; otuda čudna, gotovo satanska zluradost, nepomirljivo neprijateljstvo i mrţnja, koja se ne libi ni

jedne kletve niti najfantastičnijih laţi i zlobnih insinuacija, čiji je cilj da se protivnik što više ponizi i moralno uništi.

Osobito je nedopustivo unositi u crkveni ţivot svoje strasti, budući da to stvara teško iskorenjive smutnje i raskole.

I eto u kakvom nastrojenju mi se još nadamo u spas naše nesrećne Otadţbine.. I čak gordo uobraţavamo neki put da nama moţe pripasti čast njenog osloboĎenja I spaselja.

Uistinu , ako nastavimo i ubuduće tako i ukoliko se ne urazumimo i ne uvidimo jasno da od satanskog ropstva moţe spasavati samo Bog i da se mi moramo, pre svega, udostojiti te milosti Biţje kroz svoj povratak na put istinski pravoslavnog ţivota, koji je kod nas gotovo sasvim nestao, i to zahvaljujući nedostatku samopaţnje, i ukoliko ne stanemo odlučno na put duhovne obnove kroz pokajanje- ništa nas dobro i svetlo ne čeka ; mi se samo samoobmanjujemo, gradeći sebi nekakve varljive udeale i uljuljkujući se zalud neostvarivom maštom i praznim nadama.

Jedini put spasenja za nas i našu Otadţbinu je- put jasan i odreĎen, onaj put koji ukazuje naša Majka Sveta Crkva.

Stoga mi ne treba da kritikujemo i ( strašno je reći !) reformišemo Crkvu Hristovu, nego da sami sebe, svoje sopstveno "ja", podvrgnemo najstroţoj kritici i prepravljanju: sebe treba "reformisati" !

Ne treba od Crkve traţiti da ugaĎa našim ličnim i partijskim interesima, strastima i hirovima, nego same sebe treba predati u puno poslušanje Crkvi, Znajući da nas bez takvog potpunog i svecelog poslušanja Crkvi očekuje neminovna pogibelj.

Strašno je pasti u ruke Boga živoga ! (Jevr. 10.31).

A, "kome Crkva nije Majka, tome ni Bog nije Otac" (po rečima sveštenomučenika Kiprijana).

I, uistinu, treba znati i pamtiti- daleko od toga da pojedini sveštenici, čak i jerarsi, uvek izraţavaju glas Crkve; jer i oni, kao ljudi, mogu orgrešiti i naći se u zabludi, ukoliko nedovoljno paze na sebe. Glas Crkve je jedino njeno vaseljensko učenje, koje su svugde, uvek i svi ispovedali i koje je za večna vremena utvrĎeno na Vaseljenskim saborima i opštepriznato na Pomesnim saborima i od Svetih Otaca.

Eto šta je vaseljensko učenje Crkve, od kojega treba načiniti jedini kriterijum ispravnosti svoga nastrojenja, kome se treba poveriti i po kojem se valja popravljati.

Ništa nije pogubnije i strašnije od onoga nastrojanja u kojem, gordo uvereni u sopstvenu pravednost, dobrotu i neporočnost, naši siroti ljudi svugde vide "neprijatelja Crkve", ne primećujući da su najveći njeni neprijatelji : oni sami- otupeli u svom samozadovoljstvu, u svom samoljublju, u svojoj sve većoj gordosti, a lišeni bilo kakve ţelje da se valjano pokaju, isprave i duhovno obnove, da stanu na put trezvenog ljivota- ţivota duhovnog. Smatrajući sebe u svemu pravednim, a druge u svemu krivim- uvek je i lakše i prijatnije. Ali Sveta Crkva nas ne uči da idemo tim putem: ona nas navodi da- posebno u vreme elikog Posta, u vreme pokajanja i ispravljanja svog ţivota- vapijemo Bogu. "Da, Gospode Care ! Daj mi da uočim pregrešenja svoja i da ne osuĎujem brata svoga; jer si blagsloven u vekove vekova. Amin".

Ovi dani Velikog Posta koje sada ţivimo predstavljaju vreme kada nas Sveta Crkva usrdnije priziva na ono što nam nedostaje- da pazimo na sebe, da se rešimo da sotavimo pusti, lakomisleni, rasejani svetski ţivot od koga svako zlo dolazi, i da povedemo unutarnji ţivotţivot duhovni, u kojem jedino biva naše spasenje.

Iskoristimo svo ovo spasonosno vreme !

Poslušajmo paţljivije ono o čemu nas uči Sveta Crkva, proverimo briţljivo svoje duševno stanje, makar jednom u ţivotu "iskritikujmo" bespoštedno strogo sami sebe, a ne druge. Idući za dirljivim prizivima velikoposnih pesama: "oţistimo dušu, oţisyimo plot, kao od jestiva postimo od svake strasti..", napravićemo u svojoj duši veliko čišćenje. Počnimo da istinski postimo,

pamteći mudru opomenu Svete Crkve : "Dušo moja koja od jestiva postiš, a od strasti se nisi očistila, zalud se raduješ zbog nejedenja jer tako ćeš se upodobiti zlim demonima koji ništa ne jedu" (stihire Strasne Sedmice)..

I rešimo se tvrdo da počnemo novi život- istinski duhovni ţivot na koji smo svi prizvani.

Neka je Bog na pomoći ! Koliko smo svesni svoje Pravoslavnosti I veličine Pravoslavne Vere sadrţaj "O čudesno, ţivotvorno, Boţanstveno Pravoslavlje ! Ja vidim svetli obraz tvoj !" ( Sv. Jovan Kronštatski )

Nedelja Pravoslavlja ! Okončala se prva sedmica Velikog Posta i naša Sveta Crkva, kao briţna Mati, da bi nas duhovno obodrila za dalji post, priredila nam je duhovno slavlje. U prvi nedeljni dan Velikoga Posta sećamo se velikog i radosnog dogaĎaja- konačne pobede Svetog Pravoslavlja nad poslednjom strašnom jeresju koja je smućivala Crkvu: svrgavanje ikonoborstva i vaspostavljanje blagočestivoga ikonopoštovanja, što se dogodilo 842. godine po Roţdestvu Hristovome u Vizantijskoj imperiji za vreme Teodore, "svete i preblaţene carice", i konstantinopoljskog Patrijarha Metodija. Sa ovim sećanjem sjedinjen je i praznik "Proslavljanja Pravoslavlja" uopšte : pobedno slavlje pravoslavne vere nad svim zločasnim jeresima, laţnim učiteljima i raskolima..

Kako je prekrasan i veličanstven ovaj poučni i potresni "Čin Pravoslavlja" (čitanje Sinodika ) koji, po srkvenom ustavu, danas treba da se savršava u svim katedralnim hramovima, ali koji se u sadašnje vreme tako retko savršava, a ako se negde to i čini, čini se tek kao arhaičan obred, bez doţivljavanja njegove uvutarnje snage i značenja.

Da ! Sada je, čak i meĎu onima koji se nazivaju pravoslavnima, ostalo porazno malo ljudi koji su kadri da valjano ocene svu veličinu slavnoga dogaĎaja koji se danas praznuje. Još manje je onih

koji dobro poznaju svoju pravoslavnu veru, koji su svesni koliko je značajno što joj pripadaju i koji je cene kao najdragocenije blago.

Za većinu savremenih ljudi, a meĎu njima i onih formalno nazvanih pravoslavnima, Pravoslavlje nije ništa više od jednoga u nizu veroispovedanja koja postoje u svetu, jednako i ravnopravno sa drugima.

No to je predstava primitivna, duboko pogrešna i nedostojna ozbiljnog čoveka, čoveka koji misli i koji s esvesno odnosi prema pitanjima vere. NJu su rasprostranili- u to nema za nas nikakve sumnje- zlonamerni neprijatelji istinite vere u Boga, koji ţele da ljudima postepeno i neprimetno oduzmu svaku veru u postojanje duhovnog sveta, veru u budući večni ţivot koji ih očekuje, da liše sve ljude istinskoga duhovnog ţivljenja i da ih pretvore u ovične ţivotinje vezane samo za zemni ţivot i omo što je prolazno. Da bismo razumeli i pravilno ocenili šta je pravoslavlje, treba da se obratimo nepristrasnoj istoriji i da se temeljno ( a ne tek površno i spolja ) upoznamo sa istorijom Crkve, da ne samo umom, nego i verujućim srcem, usredsreĎeno uĎemo u tok njenih zbivanja.

Savršivši Svoje veliko delo iskupljenja čovečanstva, Gospod Isus Hristos je na zemlji osnovao Crkvu Svoju, u koju je- po rečima Svetih Otaca- kao u neku skrivnicu poloţio sve što je neophodno za spasenje. Otada se svako ko organski pripada Crkvi, ko sebe smatra njenim članom, ko iskreno ispoveda njeno učenje i nastoji da ţivi saglasno sa svim njenim pravilimaspasava, to jest izmiče vlasti neprijatelja ljudskog roda, Ďavola, i upodobljava se Hristu Spasitelju, postajući naslednikom i pričasnikom NJegovog večnoblaţenog Carstva. Po divnoj i slikovitoj reči Sv. Otaca, Crkva Hristova je slika Nojevog kovčega, koji sve koji se u njemu nalaze spasava od potapanja u valovima ţitejskog mora.

Razume se da je ta ustanova krajnje mrska neprijatelju našeg spasenja i da se on svim silama diţe na nju u nastojanju da je uništi. Celokupna istorija čovečanstva za poslednjih dvadeset vekova nije ništa drugo nego neprkidni lanac gonjenja istinite Crkve Hristove, samo u različitim vidovima. Na samom početku neprijatelj je otvoreno ustao na Crkvu, ţeleći da, kroz njutu i krvavu borbu, koristeći kao oruţje Judeje a potom neznabošce, fizički istrebi sve hrišćane. Kada mu se to nije dalo i kada je u četvrtom veku, za vreme cara Konstantina Velikog, vera Hristova proslavila pobedu nad svojim goniteljima, neprijatelj je na nju digao još opasnije gonjenjeunutrašnje gonjenje od strane raznih laţiučitelja, koji su nastojali da razvrate čisto Boţanstveno učenje hrišćanske vere primesama raznih ljudskih izmišljotina, kako bi time uništili njegovu ţivotvornu, spasonosnu silu i načinili ga nedejstvenim.

Tako su se pojavile jeresi, meĎu hrišćanima su počele da se javljaju nesuglasice, podele i raskoli, čega nije smelo biti u jedinstvenoj Crkvi koju je osnovao Hristos Spasitelj, budući da On nikako nije osnovao mnoštvo raznih crkava i ispovesti, nego samo jednu Crkvu i jer se u Svojoj prvosvešteničkoj molitvi Sam molio Bogu Ocu za očuvanje toga jedinstva zauvek.. da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i Ja u Tebi, da i oni budu u Nama jedno budu. ( Jn. 17,21 ). Jednako su se tako i Sveti Apostoli više od svega brinuli za jedinstvo verujućih: Molim vas, pak, braćo, da pazite na one koji čine razdore i sablazni protiv nauke koju vi naučiste i klonite ih se (Rim. 16,17 ). A u poslanici Efesima piše: Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani, sa svakom smirenošću i krotošću, sa dugotrpljenjem, podnosećI jedan drugoga u ljubavi, starajući se da čuvate jedinstvo duha svezom mira: jedno telo, jedan duh; jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac svih (Ef. 4,1-5 ). U poslanici Filipljanima on uverava hrišćane: Imajte jednu misao, imajte istu ljubav, budite jednodušni i jednomisleni (Fil. 2,2 ).

Već iz ovih nekoliko Reči Boţjih jasno je da je glavni priznak istinske Crkve Hristove unutarnje jedinstvo, i da ona može biti samo jedna.

Eto zašto su se, kada su počele da se pojavljuju jeresi ili laţiučenja koja su narušavala to crkveno jedinstvo, Sveti Oci sastajali na Saborima, kako pomesnim tako i vaseljenskim- da bi razobličili te jeresi i osuĎivali laţiučitelje-jeretike koji su narušavali jedinstvo Crkve, obznanjujući neizmenjeno učenje hrišćanske vere, učenje pravoslavno. Upravo od tada (od četvrtog veka, kada je sazvan Prvi Vaseljenski Sabor na kojem je osuĎena Arijeva jeres), hrišćani koji su ispovedili istinsko učenje vere počeli su da se nazivaju pravoslavnima, kako bi se razlikovali od jeretika.

Dakle, Pravoslavlje nije ništa drugo do u savršenoj čistoti i neiskvarenosti sačuvano učenje Hristovo o veri i blagočešću, koje su u Sveštenom pismu izloţili Sveti Apostoli, a koje su razjasnili i podrobno protumačili njihovi prejemnici- Muţi Apostolski i Sveti Oci u Sveštenom Predanju. Svešteno Pismo i Svešteno Predanje, bez ikakvih iskrivljenja, promena i dodavanja, sveto i neizmenjivo, čuvaju se, stoga, pravedno sve dosad naziva Crkvom Pravoslavnom.

Od nje se u DŢI veku odelila Zapadna Rimska Crkva, koja je uvela čitav niz novina i nastavila da ih uvodi i dalje, udaljavajući se time sve više od istinskog Pravoslavlja. A u DŢVI veku od rimske crkve su se, sa svoje strane, odvojili takozvani protestanti, koji su se postepeno razbili na mnoštvo posebnih sekti, od kojih su neke otišle tako daleko od Pravoslavlja, da su počele da odbacuju čak i osnovne istine hrišćanske vere, kao što je dogmat o Svetoj Trojici, Boţanstvo Gospoda Isusa Hrista i drugo.

Mnoge od tih sekti pojavile su se sasvim nedavno- tek u 19. ili 20. veku.

Kako je moguće to izjednačiti sa Jednom Svetom Sabornom i Apostolskom Crkvom, sa Crkvom Pravoslavnom, koja evo već gotovo dvadeset vekova ostaje neizmenjena, ishodeći od Samog Svog Boţanstvenog Osnivača Gospoda Isusa Hrista i NJegovih učenika- Svetih Apostola ?

I kako je moguće laţljivo tvrditi da je, navodno, ta Istinska Hristova Crkva, koja je neizmenjeno sačuvala apostolsko predanje i otačko pravoslavno učenje o veri I blagočešću takoĎe u nečemu odgovorna za to što su od nje otpali ljudi koji su, po svome ljudskom taštom rasuĎivanju, iskrivili i razvratili to istinito hrišćansko učenje ?

Još je neumesnija tvrdnja kako je, navodno, glavni uzrok ovih otpadanja od Istinske Crkve, Crkve Pravoslavne, nekakvo "neprijateljstvo" ili "nedobro-namernost", "nedostatak ljubavi i hrišćanskog smirenja" kod nas, pravosla-vnih, te da sada to neprijateljstvo valja "zaboraviti" i da ne treba obraćati paţnju na novine u njihovim laţiučiteljima, nego se sa njima treba sjadiniti.

O, sa kakvom bismo radošću, uistinu pashalnom radošću primili mi u svoj bratski zagrljaj i sve rimokatolikei i sve protestante i sektaše, ukoliko bi oni iskreno ostavili svoje zablude, odrekli se svojih novotarija i laţiučenja i primili čisto i neiskvareno ispovedanje pravoslavni-hrišćanske vere- onakve kakvu su propovedali Sveti Apostoli Hristovi, njihovi neposredni prejemnici Muţi Apostolski i veliki bogonosni Oci prvih vekova hrišćanstva- ta istinska Svetila na zemlji !

O kakvom bi tada "neprijateljstvu" i "zlonamernosti" moglo biti reči ?

Tu navodnu "mrţnju", "nedostatak ljubavi i hrišćanskoga smirenja" takoĎe zlonamerno pripisuju nama, pravoslavnima, i svo oni neprijatelji naše vere koji nastoje da otpale utvrde u njihovim zabludama, a nas da odvuku od istinskoga učenja Hristova, da nas primoraju da prenebregnemo NJegovu Istinu i da se odreknemo čvrstog i nepokolebljivog ispovedanja Istine.

A ta je Istina- dragocenija od svega na svetu !

To je ona Istina, koju nam je radi našeg spasenja doneo na zemnju Sam Ovaploćeni Jedinorodni Sin Boţji i za koju je On na sudu rekao Pilatu : Ja sam za to roĎen i za to sam došao na svet da svedočim istinu i svaki koji je od istine sluša glas Moj. (Jn. 18,37).

Kako mi moţemo prenebregnuti tu Istinu u ime nekave toboţnje "ljubavi" prema onima ikoji su od nje otpali i u ime nekakvog veštačkog sjedinjenja sa onima koji ne ţele da ispovedaju tu Istinu u svoj njenoj čistoti i nepovreĎenosti ?

Šta bi tada rekao o nama veliki propovednik te Istine, ljubljeni učenik Hristov Sv. Jovan Bogoslov, koji je pisao u svojim poslanicama hrišćanima : Od toga nema veće radosti nego da čujem da moja deca hode u istini (3. Jn. 4) ?

I kako je čudovišno nepravedno pripisivati nama, revniteljima Svetog Pravoslavlja, nekakvu fanatičnu "mrţnju" ili "zlobu" prema rimokatolicima ili protestantima i sektašima, samo zbog toga što mi više od svega drugoga na svetu ljubimo Pravoslavnu Istinu i ţelimo da zasvagda sačuvamo vernost njoj neizmenjenom !

A eto savremeni psebdohrišćani koji nas krive za to i sami silno greše ţeleći da se predstave ljubveobilnijima od velikog Apostola LJubavi koji je hrišćane ovako učio : Ako neko dolazi vama i ovo učenje ne donosi, ne primajte ga u kuću i ne pozdravljajte se (2. Jn. 10 ). A veliki Apostol neznaboţaca, koji se više od svih potrudio u propovrdanju EvanĎelja celom svetu, jasno uči: Čoveka jeretika po prvome i drugome savetovanju kloni se ( Tit. 3,10 ).

No zašto se odjednom sada, u dvadesetom veku hrišćanske ere, ne samo mnogim vernim hrišćanima nego i pastirima, meĎu kojima neki zauzimaju i visoke poloţaje, čini da su ove pouke izgubile svoju silu i značaj ?

Strašno je reći, ali nije li to zato što su oni sami u duši već postali odstupnici od Pravoslavne Hrišćanske Istine ? Zato što Istina Hristova, čista i nepovreĎena, nije više draga njihovome srcu ? Zato što se oni u svojim ţivotima i u svojim postupcima više ne rukovode tom Svetom Istinom? Zato što oni vode nekakvu, Istinskoj Crkvi Hristovoj i velikome delu spasenja verujućih duša tuĎu, mračnu politiku diktiranu od nekoga spolja- zato što ta politika za konačan cilj ima zatiranje istinskoga hrišćanstva na zamlji, kako bi ga zamenila laţihrišćanstvom, pod čijom se

blagovidnošću skriva naprosto bezbožje koje se lako može prevratiti i u otvoreno bogoborstvo, čiji smo najjasniji primer videli u svojoj nesrećnoj Otadţbini ?

Eto u kakvim strašnim vremenima ţivimo !

***

Da li smo mi uistinu svesni toga da smo pravoslavni i poštujemo li svije Sveto Pravoslavlje koliko treba?

Da bi se bilo istinski pravoslavnim nije dovoljno ubrajati se meĎu pravoslavne, nije dovoljno ni ići u crkvu ili redovno ispunjavati svoje parohijske obaveze- potrebno je, kako uči naš veliki svetitelj Tihom Zadonski, pravoslavno misliti, pravoslavno osećati i pravoslavno živeti. A za to je prevashodno potrebno poznavati svoje Sveto Pravoslavlje i ljubit ga svim srcem.

Avaj! Kako je malo ljudi koji to čine !

Ogromna većina misli da se sve razlike meĎu pravoslavnim i nepravoslavnim veroispovedanjima završavaju samo u obredima, a budući da su obredi "od drugostepene vaţnosti", "svejedno je kojem se obredu pripada- vaţno je samo verovati u Boga i biti dobar čovek ".

Eto, takvo naivno rasuĎivanje nas je i dovelo do otpadništva od Pravoslavlja, a zatim do bezboţja i bogobornog krvoţednog boljševizma.

Sa ţalošću i strahom mnogi veliki duhonosni oci prozirali su to još u prošlom veki u našoj Otadţbini i svojim plamenim besedama upozoravali su ruski narod. "Znate li kakve me nevesele misli zaokupljuju ?- pisao je episkop Teofan Vešenski Zatvornik- i to ne bez razloga. Srećem

ljude koji se smatraju pravoslavnim, a po duhu su volterovci, naturalisti, luterani i svakovrsni sloboumnici. Oni su prošli sve nauke na našim univerzitetima. Nisu ni glipi ni zli, ali u pitanjima vere i Crkve.. NJihovi očevi i majke bili su blagočestivi. Iskvarenost je došla u vreme obrazovanja van roditeljskog doma. U izvesnoj meri oni još pamte detinjstvo i duh roditeljski. Kakva li će biti njihova sopstvena deca ? I šta će njih moći da obuzda ? Zaključujem otuda da će kroz jedno pokolenje, najviše kroz dva, našega Pravoslavlja nestati" (Pisma o hrišćanskom ţivotu, str. 78 ).

A evo i istinskoga vapaja velikog sveruskog pastira, prisnopamjapnoga oca Jovana Kronštatskog, koji je upućen, od Svetoga Pravoslavlja otpalim ruskim ljudima- malo pre no što je Rusku Zemlju zadesila krvava katastrofa : "Obrati se Bogu, Rusijo, ti koja si pred NJim sagrešila teţe od svih naroda zemaljskih- obrati se sa plačem i suzama, sa verom i dobrodetelji. Više od svih si sagrešila, jer imala si i imaš u sebi neprocenjivu životnu riznicu- Veru Pravoslavnu sa Crkvom spasiteljkom, a pogazila si je i osramotila u licu svojih gordih i lukavih sinova i kćeri.." (Beseda od 8. septembra 1906). "Mi smo imali sreću- govorio je on u svojoj drugoj besedi- da se rodimo i krstimo u Carstvu Hristovom, u Crkvi Pravoslavnoj, i da budemo pozvani da nasledimo Carstvo Nebesko, alimnogi ruski intelektualci odrekli su se Hrista i Crkve NJegove.. i sami gledaju da Rusiju uvuku u pogibao" (5. oktobar 1906).

I sva su se ta strašna predviĎenja, kako vidimo ostvarila.

Kako je sramotno, stoga, što se i u rasejanju, u ţalosnom izgnanstvu, osim u retkim slučajevima, ne vidi očekivano prosvetlenje nakon teških iskušenja pretrpljenih zbog odstupništva od Svetog Pravoslavlja ! Koliko su naši ljudi daleko od Pravoslavlja i ne poznaju ga ! A koliko je i sada takvih "gordih i lukavih sinova i kćeri" našega nesrećnog zabludelog ruskog naroda, koji nastavljaju da "gaze" i "sramote" naše Sveto Pravoslavlja i našu Svetu Crkvu zbog nakgrubljeg nerazumevanja, nerasudno mešajići našu svetu veru sa onima koji se samo računaju u pravoslavne" ili sa pastirima i jerarsima koji su zaneseni antipravoslavnim modernizmom i ne upravljaju pravilno Slavom Hristove Istine ! Još gori su oni koji, u svojoj gordosti, ništa ne razumevajući od istinskoga Pravoslavlja i koji su po duhu i ţivotu svome sasvim daleko od njega, nadmeno misle o sebi kao o "stubovima Pravoslavlja", "borcima za čistotu naše vere" i drsko pretenduju na to da igraju glavnu ulogu u crkvrnome ţivotu..

Istinski je pravoslavan samo onaj ko i umom i srcem prima sve ono čemu uči Sveta Pravoslavna Crkva i koji se smireno saginje pred njenim autoritetom.

A ko odbacuje autoritet Svete Pravoslavne Crkve i prenebregava njena Božanstvena učenja, sveštena pravila i ustanove, nadahnute Duhom Svetim- taj se protivi Duhu Svetom i potpada pod strašnu kaznu, koju je izrekao Sam Božanstveni Utemeljitelj Crkve, Gospod naš Isus Hristos:

Ako (ko) ni Crkvu ne posluša, neka ti bude kao neznabožac i carinik ( Mt. 18,17).

Kao što već rekosmo- uči nas sveti Apostol- I sada opet velim: ako vam ko propoveda EvanĎelje drugačije nego što primiste, anatema da bude ! (Gal. 1,9).

Crkva Hristova - stub i tvrĎava Istine sadrţaj

"Pedesetnicu praznujemo i dolazak Duha"- radosno poje Crkva u veliki i slavni dan Silaska Svetoga Duha na Apostole. Duh Sveti siĎe na Apostole k na zemlji se javi Carstvo Božje, koje je došlo u sili- o čemu je prorekao Gospod Isus Hristos u vreme Svog ţivota na zemlji (Mk. 9,1)Carstvo Duha Boţjega, Crkva Hristova, kojoj je Gospoda dao veliko obećanje da je vrata pakla neće nadvladati (Mt. 16,18).

Crkva Hristova osnovana je na zemlji, ali nije zemnog, nego nebeskog porekla.

NJu čine ljudi, ali ona nije ljudska, nego Boţanska ustanova.

To je zato što je njena Glava, NJen Boţanstveni Utemeljitelj, Gospod Isus Hristos- Sin Božji Jedinorodni, Koji je radi nas ljudi k radi našeg spasenja sišao sa neba k ovaplotio se od Duha Svetoga k Marije Djeve i postao čovek.

Cilj sa kojim je osnovana Crkva Hristova jeste spasavanje duša za ţivot večni i stoga ona ne sme sebi da postavi nikakve čisto zemaljske ciljeve i zadatke.

To ne znači da ona treba da je sasvim outĎena od zemlje i svega zemnog- ne ! Ali ona mora biti viša od svega privremenoga i zemnoga : o svemu mora rasuĎivati sa visine svoga poloţaja, svoga visokoga cilja, svoga visokoga naznačenja, a to je- večno spasenje ljudi. Sve što na zemlji sadejstvuje ostvarenju toga visokoga cilja, za Crkvu je prihvatljivo i ona to odobrava i blagosilja, a sve što ometa dostizanje toga cilja ma na koji način- Crkva odbacuje.

Sa Crkvom ljutu borbu, ne na život, nego na smrt, vode vrata adova, najbiranije adske sile- sa namerom da je unište ili razobliče, kako bi je, rečima Samog Hrista Spasitelja, učinile solju obljutavelom (Mt. 5,13), te tako bi ona postala nesposobna da ispuni svoje visoko naznačenje- da spasava ljudske duše za večni ţivot. U naše vreme mnogima je već postalo očevidno da je nemoguće naprosto uništiti Crkvu : krvavi progoni tolikih vekova, uključujući poslednje progone našeg vremena, ništa nisu postigli. Zato su "vrata adova" u neše vreme naglo promenila taktiku : ona gledaju da obezliče Crkvu- da je odvuku od njenih večnih, nezemaljskih ciljeva i da je čvrsto veţu za zemlju i za zemaljske interese i ljudska stremljenja.

To ona čine preko povodljivih, servilnih, "elastičnih" jerarha, koji lako prodaju Crkvu za "Judine srebrnjake".

O, kako teško sagrešuju pred Bogom i Crkvom ti jerarsi, koji su postavljeni za nadzornike Crkve (jer i sama reč"episkop" znači "nadzornik"), za njene čuvare i straţare, oni koji odstupaju od visokih ciljeva i zadataka Crkve- spasenja duša za ţivot večni- i okreću se drugima, čisto zemaljskim ciljevima, kako bi ugodili silnima ovoga veka ili krenuli "u korak sa vremenom", kako bi od toga imali kakve lične koristi.

Tada ostaje samo izgled Crkve, aji ne i duh njen.

A kako je to, pitaće se neko, moguće, ako je Sam Hristos obećao da joj ni vrata ada neće odoleti ?

Na ţalost, ove reči mnogi nepravilno shvataju i pogrešno ih tumače, a u naše vreme one se često i zlonamerno izvrću.

"Neodolevanje" "vrata adovih" Crkvi i njena "nepogrešivost" tesno su povezani- pripadaju celoj Crkvi Hristovoj, a ne nekom posebnom delu, ma kako mnogobrojan on bio, niti, tim pre, nekom odreĎenim licima, pa makar i sveštenosluţiteljima najvišeg čina, episkopima i patrijarsima.

Mnogovekovna istorija Crkve kojoj ni vrata adova neće odoleti znače isključivo to da Istinska Crkav Hristova neće izčeznuti sa lica zemlje do samog kraja ovoga veka i do Drugog Dolaska Hristovog, ali to nikako ne isključuje pojavu "laţicrkve" u hrišćanskom društvu, "crkve likavih", koja nosi tek spoljašnje obeleţje Crkve, ali je lišena njenoga Duha- "crkve" onih koji su se, umesto Hristu, priklonili i sluţe Antihristu.

Istinita Crkva Hristova sačuvaće se na zemlji i onda kada u njoj ostane makar jedan episkop (jer "bez episkopa nema Crkve" ), sa tek nekoliko sveštenosluţitelja i vernih hrišćana.

Glavno obeleţje istinite Crkve Hristove je- čuvanje Istine, jer Crkva je, po rečima velikog Apostola neznaboţaca, stub i tvrđava istine (1. Tim. 3,15).

Hristos Spasitelj je na zemlju došao, kako je Sam rekao, da bi svedočio Istinu (Jn. 18,37) i svi NJegovi verni sledbenici, a tim pre pastiri Crkve, duţni su da slede NJegov primer, da svedoče Istinu, ne dopuštajući nikakvu laţ ni u svojim rečima, ni u delima.

Nikakva laţ ne priliči istinskom Hrišćaninu- sluţitelju stine. Eto zašto sv. Apostol Pavle savetuje svim hrišćanima: Zato odbacivši laž, govorite istinu svaki sa svojim bližnjim (Ef. 4,25).

Utoliko je nedopustivija laţ u ustima sluţitelja Crkve Hristove, a osobito ju je teško trpeti kada je izgovorena ustima visokih jerarha, koji su duţni da uvek objavljuju jedinu Istinu ispred cele Crkve.

Šta bi se dogodilo da su se mučenici prvih vekova Hrišćanstva, "radi očuvanja Crkve" (ćto je sada veoma popularno pravdanje te vrste laţi), makar i pritvorno, na zahtev mučitelja, odrekli Hrista i prieli ţrtve idolima ?

Šta bi bilo da su veliki Oci Crkve, takoĎe "radi očuvanja Crkve", umesto da se bore sa jereticima, nalazili različite kompromise i sporazumevali se sa njima ?

Gde bi sada bila Istinska Crkva ? Ne bi li je nestalo sa lica zemlje ?

Sada se pak iz nekog razloga sve preinačilo i moţe se lagati, lagati i lagati bez kraja, a sve "radi očuvanja Crkve" !

Sve se okrenulo naopačke i sva shvatanja su se izvitoperila.

Borba za veru- iz nekog razloga je "politika" dostojna osude.

A eto, saglašavanje sa ljutim neprijateljima vere- nije politika, nego je nešto pohvalno, što sada mnogi odobravaju kao delo "mudrosti".

Crkva je za mnoge postala čisto zemaljska organizacija koja treba da sluţi zemaljskim ciljevima: ljudi "ovoga veka" i neskrivene sluge satanine gledaju da od nje načine svoje poslušno oruĎe. Ali najporaznije je što se sluţenje zemaljskim ciljevima često zasenjuje i prikriva uzvišenim evanĎelskim parolama, rečima Hristovim, apostolskim i svetootačkim, što i dovodi u zabunu

mnoge naivne koji podleţu toj sramotnoj obmani, toj uistinu Ďavolskoj laţi koja lukavo skriva svoju suštinu.

Pamtimo, bratijo, da gde je laţ, ma u kojem vidu se javljala i ma kakvom se blagovidnošću prikrivala, tamo nema Istinske Crkve.

Tamo je lažicrkva ! Jer Crkva Hristova je stub i tvrđava Istine. Dakle, pazite dobro kako ţivite, ne kao nemudri, nego kao premudri (Ef. 5,15)

Strašna noć ( 3/16- 4/17. jul 1918. Godine ) sadrţaj U noĎi koja je pred nama, navršavajui se ravno 54 godine od one strašne noći, u kojoj se, u Jekaterinburgu, dogodilo u istoriji čovečanstva besprimeran zločin- besprimeran po svojoj surovosti, po retkoj zlobi koja se u njemu projavila i, osobito, po posledicama pogubnim ne samo za našu Otadţbinu- Rusiju, nego i za celi svet. Sasvim je pogrešno gledati u ovom strašnom zločinu tek nekakav čisto politički čin, a u sluţenju parastosa ubijenoj Carskoj Porodici samo neumesno bavljenje politikom, za šta nas neki rado optuţuju.

To je čin mističan, koji ima duboki i strašni tajanstveni smisao. I to mistično značenje mi uvek moramo imati u vidu i pamtiti ga, kako bismo pravilno ocenili sve što se zbilo u Rusiji i što se danas zbiva u svetu.

Ovo nam prekrasno tumači naš veliki sveruski pravednik sv. Jovan Kronštatski, koga smo nedavno proslavili i koji je duhom svojim mnogo godina unapred provideo ovaj strašni zločin. Kada su mu jednom prilikom iz Permske gubernije doputovali blagočestivi bogomoljci, on im je neočekivano rekao : "Nad Permom se uzdigao crni krst" (Jekatarinsburg se u to doba nalazio u sastavu Permske gubernije ). Tek nakon strašnih dogaĎaja iz 1918. godine oni su shvatili smisao ovih proročkih reči. Bogosluţeći jednom prilikom u predvorju LJeušinskoga manastira u Peterburgu, sv, pravedni Jovan je u svojoj propovedi počeo da vapije: "Kajte se, Kajte se ! Bliţi se uţasno vreme- toliko uţasno da ga ni zamisliti ne moţete !" A kada ga je osamdesetogodišnja

starica igumanija Tajsija upitala : "Baćuška, kada će to biti?" on joj odgovori: "Nas dvoje, majko, to nećemo doţiveti, a evo one (pa rukom pokaza na mlade monahinje)- hoće."

U potresnoj besedi na roĎendan Gospodara Cara Nikolaja Aleksandroviča (1902. god.) sv. Pravedni Jovan rekao je doslovno ovo: "... Da, posredstvom vladara Gospod čuva dobrobit carstava zemaljskih i, osobito, dobrobit svete Crkve Svoje, ne dopuštajući bezbožnim učenjima, jeresima i raskolima da je obuzmu. I najveći svetski zlikovac koji će se pojaviti u poslednje vreme- Antihrist- neće neće moći da se pojavimeĎu nama zbog samodržavne carske vlasti koja zadržava sramotno i beslovesno učenje bezbožničko. Apostol govori da se Antihrist na zemlji neće javiti sve dok bude postojala samodržavna carska vlast.

Već dejstvuje tajna bezakonja, kaţe on, ali neće se okončati sve dok nam se ne oduzme Onaj Koje Zadrţava: A tada će se javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta Svojih (2. Sol. 2,7-8)." U drugoj svojoj besedi sv. Pravedni Jovan otvoreno je govorio o tome kako će, "kada se sa zemlje uzme Onaj Koji sada Zadrţava (po njegovom čestom tumačenju pravoslavni ruski carsamodrţac ) doći će Antihrist" (vidi besede iz 1906, godine).

U propovedi iz 1907. strašno je prorekao : "Carstvo rusko klati se, posrće, brzo će pasti. Ako u Rusiji tako krenu stvari i ukoliko bezboţnici i anarhisti-bezumnici ne budu podvrgnuti pravednoj zakonskoj kazni, ako se Rusija ne očisti od mnoštva pleve- opusteće poput drevnih carstava i gradova, koje je pravični sud Boţji satro sa lica zemlje zbog bezboţnosti i zbog bezakonja... Sirota Otadţbino haša kada ćeš blagovati? Samo onda, kada se svim srcem budeš drţala Boga, Crkve, ljubavi prema Caru i moralne čistote. A šta bismo mi Rusi bili bez cara? Naši bi se neprijatelji brzo postarali da unište i samo ime Rusije, budući da je čuvar i zastupnik Rusije, nakon Boga, Gospodar Rusije- Car Samodrţac: bez njega Rusija- nije Rusija."

Nije li poraţavajuće to kako su se doslovno ispunile proročke reči našega velikog pravednika i prozorljivca: Nesta Cara- nesta i Rusije !

I eto, otkako nema "Onoga Koji Zadrţava"- pravoslavnog ruskog cara samodršca, a zajedno sa njim i nekadašnje Rusije, kao Svete Rusije- jasno vidimo kako je u celom svetu započeo mahniti rad na stvaranju uslova koji bi pogodovali što skorijoj pojavi Antihrista.

Uistinu, to mogu da ne vide samo duhovni slepci.

Kako je sve u svetu brzo počelo da se menja nagore : kakvo se gonjenje (javno ili tajno) podiglo na istinitu veru i Crkvu, kako su lukavo i umešno, pod svakovrsnim pogodnim izgovorima, počeli da podrivaju sva negdašnja religijska i moralna ţivotna načela, kakvo cinično slobodoumlje i bestidna raspuštenost doĎe na njihovo mesto ! Ovo sveopšte odstupništvo, koje, po rečima sv. Apostola (2. Sol. 2,2-3), treba da predhodi Antihristovom dolasku, krenulo je da se širi ogromnim koracima osobito u poslednje vreme, nakon Drugog svetskog rata. Doslovno svaki novi dan donosi nam u vezi sa tim nove i nove deprimirajuće vesti.

Moţemo li se, nakon svega ovoga, ikako uljuljkavati i nastojati da uverimo i sebe i druge kako je sve u redu, da sve u svetu teče normalno, pa čak i napreduje ? Ne bi li to značilo- obmanjivati i sebe i druge ?

Svim blagorazumnim, časnim i zdravomislećim ljudima sada mora biti savršeno jasno kakav se strašan mistični smisao krije u uţasnom jekaterinburškom zločinu i da on nije tek prosto političko ubistvo, kakvih u istoriji nije bilo malo.

Pravoslavni ruski car, a sa njime i pravoslavna Rusija, morali su biti satrveni, uklonjeni, kako ništa ne bi ometalo skoro zacarenje na zemlji protivnika Hristovog- Antihrista.

I evo, sada smo i vi i ja nevoljni svedoci ove intenzivne pripreme za njegovo zacarenje.

Vreme i rokovi, istina, nisu nam jasno otkriveni, ali je zato znakova njegovoga pribliţavanja dato više nego dovoljno. A svakoga dana mi gledamo isounjavanje tih priznaka, koji sve više poraţavaju i umudruju one koji ţele i mogu još da se umudre.

Zato naš parastos carskim mučenicima nije tek politički čin. On nosi poseban karakter. Razume se, kao i na svakom parastosu mi se molimo za oproštaj i ostavljenje grehova ubijenih, kao i za sve svete koje Crkva još nije zvanično proslavila, ali se istovremeno molimo i za oproštaj svojih sopstvenih greha, budući da smo mi, ruski pravoslavni narod, u većoj ili manjoj meri krivi za to što je na našoj ruskoj zemlji dopušten takav strašan zločin. S obzirom na to, naša najviša crkvena

vlast ustanovila je da se na kraju ovog parastosa čita posebna kolenopreklona pokajna molitva, čije su reči i misli preuzete iz molitve trojice blagočestivih otroka u peći ognjenoj- iz knjige poroka Danila. Uz to, mi molimo i naše carske mučenike da za nas uznesu molitvu ored prestolom Boţjim za našu nesrećnu stradalnu Otadţbinu Rusiju i za Ceo savremeni svet, čija je sudbina tako očevidno povezana sa sudbinom naše Rusije. Amin.

Hoće li doći Antihrist i kada ? ( Uz stodvadesetpetogodišnjicu roĎenja svetog oca Jovana Kronštatskog ) sadrţaj Mnogi danas sumnjaju u to da će Antihrist doći i čak odbijaju da slušaju o tome. MeĎu njima, ma kako čudno izgledalo, ima i duhovnih lica koja su se u svom pogledu na svet priklonila liberalizmu i modernizmu. Utoliko gore po njih. ţeleli oni to ili ne, Antihrist će pre ili kasnije stići, kako o tome savršeno jasno uči Crkva, i teško njima ako ga ne prepoznaju i poklone mu se. na to je upozorio i Sam Gospod Isus Hristos Koji reče Judejima: Ja sam došao u ime Oca Svojega i ne primite Me; a ako drugi doĎe u ime svoje, njega ćete primiti (Jn. 5,43). Pod tim "drugim" Crkva je uvek razumevala Antihrista, učeći da "Antihrist" znači ne samo "protivnik Hristov", nego "mesto-Hristos" (predlog "anti"na grčkom znači i "protiv" i "umesto" ).

Pozivajući se na reči svetoga Jovana Bogoslova : sada su se pojavili mnogi antihristi (Jn. 2,18), ovi liberali-modernisti tvrde da pod "antihristima" treba shvatati uopšte protivnike hrišćanstva ili prosto, sabrano zlo, ali ne više od toga. No oni u tom slučaju postupaju kao sektaši, uzimajući iz Svetog Pisma samo ono što ime se dopada i van konteksta : ve ste slušali, da Antihrist dolazi. Zar nije jasno da toga Antihrista koji tek ima da doĎe treba razlikovati od onih antihrista kojih već ima u svetu i koji su tek preteče dolazećega Antihrista?

Učenje o Antihristu, kao o odreĎenoj ličnosti, čoveku, nalazimo na mnoštvu mesta Svetoga Pisma. I drevna Vaseljenska Crkva ustima mnogih velikih Otaca i Učitelja ispovedala je učenje o Antihristu kao o posebnom čoveku, a to učenje je tada bilo toliko autoritativno i od svih prihvatano bez zazora, da čak niko ni od tadašnjih jeretikanije odstupao od njega i nikome nije ni padalo na pamet da ga odbaci ili posumnja u njegovu istinitost. Sumnje u Antihristov dolazak se javljaju tek sada. Nije li to poseban predznak njegovog bliskog dolaska. I ne spremaju li se te "sumnjalice" da ga, svesno ili nesvesno, prime i poklone mu se ?

Učenje o Antihristu podrobno se i jasno izlaţe u knjizi proroka Danila (7,11, i 12. glava), u EvanĎeljima (Mt. 24; Mk. 13, Lk. 17 i 21; Jn. 5,43), u Prvoj sabornoj poslanici svetoga Jovana (2,18 i 4,3), u Drugoj poslanici svetoga Apostola Pavla Solunjanima (2,1-12), i u Otkrivenju (12, 13, 17 i 20, glava). U tim sveštenim knjigama ukazuje se da će se Antihrist pojaviti neposredno uoči Hristovog Drugog Dolaska i kraja sveta i da će nastojati da odvuče hrišćane od Hrista i povede ih za sobom prelešću i laţnim čudima, izdajući se za Hrista, a da će potom, načinivši se svetskim vladarem i uzevši u svoje ruke vlast nad čovečanstvom, početi strašno gonjenje hrišćana i svih koji su sačuvali vernost Hristu Spasitelju. NJegovu vladavinu okončaće tek Drugi Dolazak Hrista Spasitelja Koji će poraziti Antihrista, ubivši ga duhom usta Svojih (2. Sol. 2,8).

Jasnu karakteristiku Antihrista daje Sveti Apostol Pavle u Drugoj poslanici Solunjanima (2,310). On kaţe da će Antihrist biti čovek bezakonja, sin pogibli koji se protivi i preuznosi iznad svega što se zove Bog ili svetinja. To će biti gordeljivac preispunjen Ďavolskom zlobom i preuznošenjem, takav neskriveni i bestidni bezočnik, da će sam sesti u hram Boţji kao Bog, tvrdeći za sebe da je Bog. On će biti opsenar, upoznat sa svakovrsnim magijama i volšebstvom, pa će tvoriti laţna čudesa i znamenja kako bi porobio uobrazilju ljudi i privukao ih na svoju stranu. Vredno je pomena i to da, dajući takvu Antihristovu karakteristiku, Sveti Apostol Pavle veli Solunjanima: Zar ne pamtite da sam ovo kazivao još kad sam bio kod vas ? To pokazuje da je učenje o Antihristu, skupa sa ostalim vaţnim dogmatima hrišćanstva, ulazilo u sastav prvobitne apostolske blagovesti i da je na taj način činilo obavezan predmet prvobitnog hrišćanskog verovanja. Nikako se to nije smatralo nevaţnim, kako danas misle mnogi modernisti, meĎu kojima ima čak i duhovnih lica, kojima smeta i najmanji pomen Antihrista i koji su gotovi da ga smatraju bezmalo predrasudom ili plodom previše ţivahne uobrazilje.

ţeleći da istakne gnevljivost i surovost Antihristovu, Gospod ga, kako vidimo iz Otkrivanja, predstavlja u viĎenju Svetog Jovana u obliku zveri koja izlazi iz mora ili iz bezdana (gl. 13. i 17,). Pod tim "morem" tumači podrazumevaju "more ţitejsko", odnosno- kao more nemirni rod ljudski, a pod "bezdanom"- bezdan grehova ljudskih. Dakle, Antihrist će se pojaviti kao porod ljudske grehovnosti i u tom smislu biće "sin greha".

Vaţna i dragocena svedočanstva o Antihristovoj ličnosti daje nam i Svešteno Predanje u meĎusobno saglasnim povestima Svetih Otaca. Oni tako, pre svega, naglašavaju da će Antihrist biti ne ovaploćeni satana, nego čovek koji se svecelo predao dejstvu sataninom. Satana će mu dati silu svoju, presto svoj i veliku vlast (Otkr. 13,2) i on će postati oruĎe satanino, te će zato njegova sila i vlast biti izuzetno veliki i preispunjeni zlom u najvećojmogućoj meri. Tako sveti Jovan Zlatousti pita: "Ko će on biti?" I odgovara : "Zar satana? Ne, nego neki čovek koji će primiti svu njegovu silu" (Treća omilija na Drugu poslanicu Solunjanima). U svom "Tačnom izloţenju vere pravoslavne" prepodobni Jovan Damaskin veli: "Neće sam Ďavo postati čovek, no će se roditi čovek iz bluda i primiće svako dejstvo satansko. A Bog, providevši buduće razvraćanje NJegove volje, dopustiće Ďavolu da se useli u njega" (Knjiga 4, glava 26). Sveti

Ipolit Rimski predaje u starini rasprostranjeno mošljenje po kojem će Antihrist biti judejskog porekla iz plemena Danova. Sveti Irinej govori da će Antihrist biti "vozglavljenje svega nečasnog i svakog lukavstva.. bogoodstupništva, nepravda, laţiproroštvo i obmana.. On će u sebi vozglaviti svu Ďavolju zabludu i svebogoodstupništvo" (Protiv jeresi, knjiga 5, gl. 25. i 29). Veoma je vaţno da Sveti Oci ukazuju na to da mnogima neće biti lako da prepoznaju Antihrista zato što će on na početku skrivati svoju Ďavolsku suštinu, a pokazaće se kao čovek vrlinski, krotak, čovekoljubiv, lukavo će tvoriti mnoga laţna dobra, kako bi se predstavio kao dobročinitelj čovečanstva i time će prevariti, ako bude moguće, i izabrane (Mt. 24,24). "Prvo, kao čovek učen i mudar- kaţe sv. Kiril Jerusalimski- on će pritvorno pokazati skromnost, celomudrije i čovekoljublje, a, obmanuvši Judeje kao očekivani hristos znamenjima i čudesima koja će laţno tvoriti uz pomoć volšebničke prelasti, završiće svakovrsnim beslavnim i bezakonim zlodelima i tako će prevazići sve preĎašnje nepravedne i nečastive ljude, imajući srce krvoţedno, surovo, nemilosrdno i preispunjeno svakim lukavstvom" (Petnaesta pouka oglašenima). Tako i sveti Ipolit Rimski kaţe da će Antihrist u početku biti "krotak, tih, mio, ništeljubiv, te će ga, videći takve njegove dobrodetelji, ljudi postavit za svog cara govoreći kako će se teško naći tako dobar čovek u rodu ljudskom. Jevreji će se ponadati da će on obnoviti njihovo carstvo. A posle toga on će se uzneti srcem i postati surov, nemilostiv i nečovečan".

Najstrašnije je upravo to što većina ljudi otpočetka neće prepoznati Antihrista te će mu se pokloniti. Zbog čega će bit tako? To objašnjava Sveti Pavle:.. zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli. I zato će im Bog poslati silu obmane da veruju laži (2. Sol. 2,10-11 ).

Pašće u tu zabludu i pokloniće se Antihristu oni koji izgube u svome srcu čulo istine, čije se srce razvrati i usprotivi svemu što ne povlaĎuje njegovim strasnim ţeljama i grehovnom ukusu.

I pokloniće mu se svi koji žive na zemlji čija imena nisu naoisan u Jagnjetovoj knjizi života (Otkr. 13,8). Pokloniće se zveri, govoreći : Ko je kao zver? Ko može sa njom ratovati ? (Otkr. 13,4).

Zato za pravoslavnoga hrišćanina,kojiveruje u bogootkrivenost Svetoga Predanja i Pisma i priznaje ih, nema i ne moţe biti ikakve sumnje u to da će Antihrist doći- da će doći svetski pogubni vladar i tiranin, čije će sve sile, sposobnosti, misli i dela biti nadahnuta zlom bez obzira na spoljašnju blagovidnost, i usmerene na iskorenjinanje istinskoga dobra i sejanje zla. Sa satanskom gordošću on će se preuznositi iznad Boga, odbacujući i zatirući svaku religiju, a osobito hrišćanstvo, gaziće i uništavati svaku svetinju i kako boţanske tako i ljudske zakone.

Vaţan predznak skoroga Antihristovoga dolaske biće, po rečima Svetog Apostola Pavla, uzimanje onoga što ga zadržava i onoga koji sad zadržava (2. Sol. 2,6-7). Sveti Oci su pod "onim što zadrţava" razumevali romejsku imperiju, a pod onim "koji zadrţava (drţi)"- romejske careve. U širem smislu, pod time se podrazumevao zakonski drţavni poredak na zemlji i njegovi predstavnici- zakoniti gospodari, ako oni koji obuzdavaju na zemlji projavu zla. Veliki Oci i ugodnici Boţji naše Ruske Crkve shvatali su pod time rusku carevinu i ruske gospodare, kao zakonite pravoprejemnike rimske, a potom i vizantijske carevine. ("Moskva- Treći Rim"). Ako se primeti da je Rusija, nakon pada Vizantije, ostala kao jedina moćna drţava koja je predstavljala pravi bedem jedine istinite pravoslavne vere na zemlji, a da su ruski gospodari bilijedini pokrovitelji i zaštitnici Pravoslavne Crkve u celom svetu, takvo se tumačenje čini potpuno razumnim i prirodnim.

Upravo tako mislio je i veliki pravednik, molitvenik i čudotvorac našeg vremena, prisnopamjatni protojerej otac Jovan Kronštatski, čijih se 125 godina od roĎenja navršava 19. oktobra ove godine. Mnoštvo nadahnutih, plamenih njegovih propovedi, naročito iz poslednjih godina ţivota, posvećeno je temi odstupništva, koje se pred pravednikom otkriveno savršavalo kod nas u Rusiji, koja srlja u bezdan bezboţja i zločešća. On nije govorio da se "ne dešava ništa posebno", čega je, toboţe, "bilo i pre", kako neki kaţu čak i sada, nakon svih uţasa koji su pogodili naši Otadţbinu. On je posvećeno upozoravao ruski narod na kaznu Boţju koja mu neminovno preti zbog bogoodstu-pništva, proričući uskoro zatim i Antihristov dolazak.

"Mi ţivimo u uţasnim vremenima, poslednjim kako se čini- govorio je u propovedi od 13. februara 1907.- i, premda dan i čas budućeg Strašnog Suda nikome od ţudi nisu znani, vide se već znaci njegovoga bliženja, na koje je ukazivano u EvanĎelju. Zato svi treba da su priopravni za sveopšti sud i da ţive u pokajanju, ljubavi i čineći dobra dela".. "Usrdno se podvizivajte, braćo, radi svoga spasenja, kako vas poslednji dan ne bi zatekao gde spavate !"

A evo gde jasno govori o Antihristu i o tome koga treba razumevati pod "onim koji zadrţava".

"Posredstvom drţavnih ličnosti Gospod štiti zemna dobra i osobito dobro Crkve Svoje, ne dopuštajući bezboţnim učenjima, jeresima i raskolima da je smućuju. I najveći zlikovac svetski, koji će se javiti u poslednje vreme, Antihrist, neće moći da se pojavi meĎu nama zahvaljujući samodržavnoj vlasti, koja zadržava mrsko bezbožničko učenje. Apostol kazuje de se Antihrist neće pojavit na zemlji dotle, dok bude postojala samodržavna vlast. Jer tajna bezakonja već dejstvuje, ali neće se ispuniti sve dok se ne ukloni onaj koji sada zadržava . i tada će se javiti bezakonik kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta Svojih (2. Sol. 2,7-8) ("Nove besede, izgovorene 1902.", izdate 1903. godine, str. 4 ). A u drugoj propovedi,

izgovorenoj iste godine, Otac Jovan odlučan je : "Kada se uzme onaj koji zadržava (samodržac), doći će Antihrist"

Šta tome dodati ?

Koji ima uši da čuje, neka čuje !

Ne varajmo se da ne ţivimo u strašno vreme i nemojmo se bezumno predavati lakomislenosti, zatvarajući oči pred jasnim znamenjima koja se svakim danom sve više umnoţavaju i ţivo svedoče o tome da smo na pragu večnosti.

Znaci Vremena sadrţaj Licemeri ! Lice nebesko umete raspoznavati, A znake vremena ne možete ? (Mt. 16,3)

Svako vreme, svaka epoha u ţivotu čovečanstva, odlikuje se nečim u odnosu na ostale. Posmatrajući ovovekovne dogaĎaje, ne moţemo da ne prizanmo da je najnajosobenija odlika vremena u kojem ţivimo gubljenje straha Božjega, i, u vezi sa time, oglušenje većine savremenih ljudi o glas Boţji ili savest.

Savremena epoha, više nego ijedna pre (pri čemu imamo u vidu, razume se, prevashodno hrišćanski period istorije čovečanstva), moţe se nazvati bezbožnom i besavesnom. A sasvim prirodna posledica toga su, sada toliko rasprostranjeni, besprincipielnost, ravnodušnost prema dobru i zlu, nemoral, egoizam, oportunizam, pomama za materijalnim blagom uz potpuno zanemarivanje duhovnoga, bestidni, gotovo otvoreni razvrat i rastući kriminal, a boriti se sa time postaje sve teţe.

I sve to uprkos ruţičastim prognozama i "predskazanjima" koja smo tako često slušali na početku ovoga stoleća, po kojima će 20. vek biti vek neobičnog procvata i svestranog progresa čovečanstva, u kome neće biti ni ratova ni sukoba, nego će za sve nastupiti radosni ţivot, sveopšte blagostanje, gotovo raj na zemlji.

Umesto obećanog mira za ceo svet i obustavljanje ratova i sukoba- dogodila su se dva, u istoriji još ne zapamćena, strašna, svetska rata i krvave revolucije koje su progutale milione ţrtava.

Sve je to posledica uznapredovaloga greha.

Obično nam kaţu : ljudi su, navodno, oduvek grešili i greše, i u tome što se zbiva nema ničega posebno novog.

Da! Greha je svagda bilo, u izvesnoj meri on i jeste svojstven ljudima, koji su od praroditelja nasledili grehom povreĎenu prirodu i zato "nema čoveka koji ţivi a da ne greši", samo je Jedan Bog bez greha.

Ali- gresi su razni. Ranije su, mahom, ljudi grešili tajno, tako da niko ne zna, budući da je svaki greh na sebe navlačio opštu osudu, a oni koji su sagrešili veoma su se često potom iskreno i svom dušom kajali i ispravljali, korenito menjajući svoj ţivot i nastrojenje ka boljem. Pokajanje, ukoliko je razume se iskreno o duboko, kadro je da izbriše sve grehe o da isceli pogubne posledice njihove preporaĎajući čoveka u novi ţivot. Znamo mnoštvo primera u kojima su veliki grešnici postajali veliki pravednici o svetitelji.

Ali ne i danas ! Greha se sada gotovo i ne stidi i niko ga ne osuĎuje, a koriste se lukavo čak i Hristove reči ne sudite da vam se ne sudi (Mt. 7,1), kao da greh sam po sebi i ne zasluţuje osudu. LJudi greše javno- bezočno, bestidno, ne misleći o pokajanju, nego, naprotiv, na svaki se način pravdaju i cinično prisvajaju sebi nekakvo pravo na greh.

Sama svest o grehu meĎu savremenim ljudima, sem u retkim izuzecima, ne postoji: greh je postao nešto obično što biše ne podleţe društvenoj osudi niti osudi savesti.

Onima koji nas uveravaju da u naše vreme nema ničega posebno novog, odgovorićemo pitanjem: Kada je to ranije, pa još u hrišćanskoj eposi, bilo ogromne i moćne drţave koja se rasprostirla na šestinu sveta, a čiji su se vladari u svojoj delatniosti rukovodili bogobornom ideologijom i koji su za jedan od najvaţnijih svojih ciljeva postavili širenje ateizma, odnosno bezboţja ?

Gde su i kada predstavnici drţavne vlasti proglašavali "protivboţanski front" ivrbovali članove za "Ateistički savez"?

Gde je i kada još, nakon konačne pobede hrišćanstva nad mračnjaštvom neznaboštva, bilo takvog mahnitog, ljutog gonjenja istinite vere i Crkve Hristove, kada se zacario takav uţasan teror i prolivala nevina krv miliona ljudi ?

Sve su to hvaljena "dostignuća" "progresivnoga" 20. veka !

Gde se i kada u hrišćanskim zemljama dozvoljavao takav bestidni i skoro otvoreni razvrat, takva gotovo potpuna obnaţenost svega što je povezano sa plotskim grehom i moralna raspuštenost?

Gde su i kada ranije u drţavnoj vlasti legalizovali masovno ubistvo neroĎene dece, kao hir njihovih razvraćenih roditelja koji ne ţele da normalno, po zakonu prirode, raĎaju, odgajaju i vaspitavaju decu koju su začeli i da tako ponesu svu zakonsku i moralnu odgovornost za njihovo začeće ?

Gde se i kada u hrišćanskom čovečanstvu priznavalo moralno izopačenim nakazama pravo na sodomski greh- onaj greh za koji Sam Bog tako strogo kaznio drevne gradove Sodomu i Gomoru, poslavši na njih sumpornu ognjenu kišu, kako bi ognjem spalio tu gnusnu nečistotu, taj mrski protiv-prirodnu greh ?

Gde je i kada u prošlosti viĎeno da se ljudi ne samo ne stide tih plotskih grehova, nego ih doslovno i na ulicu iznose, bestidno se pokazujući i čak agitujući meĎu drugima ?

I sve je to- "progres" hvaljenoga 20. Veka !

Ali najstrašnije je to, da je ta moralna degeneracija ušla i u religiozni ţivot. U religijama Zapada, koje su davno otpale od istinite vere i Crkve, ovo i nije tako neobično, mada ne moţe da ne privuče našu naročitu paţnju činjenica da je taj nebivali moralni sunovrat započeo upravo u naše vreme. Dvojica poslednjih papa i Drugi vatikanski koncil su do temelja uzdrmali monolitnost rimokatolicizma, a protestanti su čak došli dotle da odriču mnoge osnovne dogmate hrišćanske vere i sasvim su gotovi da se sliju sa onim svetom koji u zlu leţi i u kojemu je sva pohota ploti, pohota očiju i gordost življenja (1. Jn. 2,16).

Uistinu je porazno za nas i strašno za sve istinske verujuće to što su neprijatelji ušli i u samu našu Pravoslavnu Crkvu i što nastoje, avaj- ne bez uspeha, da je razore iznutra. Razume sa, mi verujemo da njoj, po obećanju Samoga Hrista Spasitelja vrata adova neće odoleti (Mt. 16,18) i da će je biti do svršetka veka (Mt. 28,20), ali kolikim slabim dušama preti smrtna opasnost da izgube veru i da zauvek poginu! Zar je bez razloga Hristos Spasitelj nazvao Svoje istinske sledbenike malim stadom (Lk. 12,32), rekavši pri tome da će, kada ponovo doĎe na zemlju, jedva naći veru na zemlji (Lk. 18,8).

U Pravoslavnoj Crkvi se, što je poslednjih godina postalo posebno jasno, otpočetka 20. veka vidi stremljenje reformacija u čisto protesta-ntskom duhu, sa u suštini jednim ciljem- da se ozakoni bezakonje.

Sloboda i moralna raspuštenost koje, pod uticajem rascrkvljenog društva, sve više ulaze u modu pokazale su se previše sablaţnjivim.

I eto gde se pod lukavim izgovorom : "vraćanja Crkve apostolskim vremenima", javilo stremljenje ne samo da se odbaci kao "preţivela" i "neodgovarajuća duhu vremena" sva crkvena disciplina, koju su bogomudro ustrojavali stubovi naše Crkve- Sveti Oci- tokom vekova, nego i da se mnogo toga preradi, za ljubav lenjosti i raslabljenoga moralnog ţivota. Postignut je dogovor čak i o navodnoj neophodnosti da se rediguje tekst Sveštenoga Pisma, u saglasnisti sa ljudskim razvraćenim ukusom i radi povlaĎivanja strastima.

Ti su pokušaji odavno započeli, a konkretizovali su se konačno, u stvaranju takozvane "ţive crkve", a zatim i "obnovljenstva" kod nas u Rusiji u godinama sveopšteg rasula u vreme revolucije. Ali tada je duhom još krepki verujući ruski narod odlučno odbacio "ţivocrkvenike" i "obnovljence" i sav je taj dušegubni poduhvat skandalozno propao bez obzira na moćnu podršku bezboţne sovjetske vlasti zainteresovane za propast Crkve.

Kao zamena "ţivocrkvenicima" i "obnovljencima" došlo je "sergijanstvo", koje se smesta otvoreno stavilo u sluţbu bogoborne vlasti. Postupno se i ono ( a zar je moglo biti drugačije pri takvom zbliţavanju sa bogoborcima! ) oformilo u odstupništvo od istinskoga Pravoslavlja kroz slivanje svoje ideologije sa ideologijom ovoga sveta koji u zlu leţi i kroz priznavanje ateizmu prava na postojanje.

O tome lepo svedoče izjave njegovoga rukovodstva i sama činjenica njihovoga stupanja u "Svetski savet crkava".

Ovaj se pokret brzo raširio i po drugim crkvama pravoslavnoga Istoka, počev od Konstantinopoljske Patrijaršije koja je 1923. Ofici-jelno priznala "ţivu crkvu" u Rusiji za zakonitu.

Godine 1923. Konstantinopoljski patrijarh Melentije sazvao je "Svepravoslavni sabor" na kojem su predloţene bile sledeće reforme postojećih pravila i ustanova Pravoslavne Crkve :

1. ţenjeni episkopat, 2. Drugobračnost sveštenosluţitelja, 3. Novi kalendar, 4. Skraćivanje bogosluţenja, 5. Ukidanje postova i monaštva, 6. Uprošćavanje svešteničke odeće, odnosno dozvola sveštenstvu da nosi svetsku odeću i svetski da ţivi.

Tada su ove "reforme" izazvele mnogo protesta i prigovora, meĎu njima i od strane ostalih istočnih patrijarha, koji su izjavili da je za sprovoĎenje takvih "reformi" neophodan Vaseljenski sabor koji ima autoritet najviše crkvene vlasti.

Tokom vremena, slična nastojanje i tendencije ne samo da nisu nestale, negu su čak i više utvrĎivale u raznim pomesnim pravoslavnim crkvama i sada njihovi zagovornici energično propagiraju da se radi njihovoga ostvarenja sazove "Osmi vaseljenski sabor".

Znajući savremenu nastrojenost mnogih crkvenih "voĎa" i njihovu upornost u sprovoĎenju rušilačkih planova, jasno moţemo zamisliti šta će predstavljati "Osmi vaseljenski sabor"! Još ne sačekavši zvanične odluke, mnogi su već sproveli u ţivot neke od tih "reformi", savršeno ignorišući crkvena pravila. Ali, razume se, savest kod nekih ipak ne miruje i zato oni nastoje da bezakonja koja čine- "ozakone".

Eto i razloga zbog koga ti lukavi ljudi- koji imaju izgled pobožnosti a sile njene su se odreklinastoje da se sazove "Osmi veseljenski sabor". Oni su uverenu da će takvih kakvi su oni na saboru biti većina, pa će "većinom glasova" sprovesti sve što im se hoće, što znači da će potpuno zvanično, sa svim prividom zakonitosti, formalno ozakoniti bezakonje.

Ali da li će takav "Vaseljenski sabor" uistinu biti autoritativan za sve i neporecivim glasom Duha Svetoga ("izvoli se Duhu Svetome " nama.."), kao kod preĎašnjih, od cele naše Crkve priznatih, sedam Vaseljenskih sabora ? Jasno je da neće !

Svi prethodni Vaseljenski sabori donosili su svoje odluke potvrĎujući sve ono što je ustanovljeno na prethodnim Saborima, a ovaj će, kako se već sada moţe videti, sebi postavati kao glavni zadatak da odbaci celokupno prethodno crkveno ustrojstvo i sve što je ranije ustanovljeno. Zato to neće biti "Osmi vaseljenski sabor", nego "Drugi razbojnički sabor", nalik onome iz 449. godine u Efesu, koji je u istoriju ušao sa imenom "razbojnički". Kome je potreban takav "sabor"?

Razume se, samo neprijateljima Crkve, javnim i tajnim.

Sva istinska čeda Crkve Hristove neće ga priznati kao zakoniti sabor i neće prihvatiti njegove odluke, iz njega će proizići samo nave podele i raskoli, što je i potrebno neprijateljima Crkve koji pripremaju Antihristov trijumf.

Prvu probu već su načinili u vidu samovoljnog i drskog uvoćenja novog kalendara od strane nekih crkava, što je svugde izazvalo samo neprijateljstvo i podele meĎu vernicima, kao, na primer, u Grčkoj, gde je narod razbijen na dve grupe- "starokalendarce" i "novokalendarce". Sve su to- znaci vremena!

A mi smo pozvani da "služimo", kako je učio veliki otac Pravoslavlja svetitelj Atanasije Aleksandrijski, "ne vremenu, no Bogu".

Bojte se toga lukavstva i beţite od njega, sva verna čeda Svete Crkve !

Uoči Antihristova dolaska sadrţaj Znaš znake antihristova dolaska: Ali nemoj da ih drţiš samo za sebe, Nego ih svakome štedro saopštavaj. (Sv. Kiril, Arhiepiskop Jerusalimski)

Bliţi se velik i radosni praznik Roţdestva Hristova. Mnogi Rusi i uopšte pravoslavni ljudi koji ţive u rasejanju odavno se bore za to da se kod nas uvede novi kalendar i sa se tako ovaj praznik slavi zajedno sa Amerikancima i svim inoslovnima koji u svojoj crkvi koriste novi kalendar, kako se ne bismo razdvajali od njih.

Ali oni ne znaju, ili, tačnije, ne žele da znaju, da savremeni ljudi na Zapadu više nemaju Roţdestvo Hristovo sem u malim izuzecima. Boţić je zamenjen nekakvim "zimskim praznikom" u kojem nema čak ni pomena od Hrista Spasitelja nego je glavni lik ţivahni rumeni starčić sede brade koji veselo deli deci darove i čije se figure i predstave svugde mogu videti u vreme ovoga "praznika". Veliki dani pripreme za preveliki dogaĎaj javljanja u svetu Ovaploćenoga Sina Boţjega pretvoreni su sada u dane bučnog "biznisa"- kada milioni koriste

priliku da se obogate.. A o Hristu Spasitelju tu niko više i ne misli ! Presveto Ime NJegovo niko i ne pominje!

Kako se to dogodilo?

To je, razuke se, veliko "postignuće" slugu Antihrista koji dolazi i koji će nastojati da ljudima zameni Hrista Spasitelja, da doĎe na NJegovo mesto. Daleko smo mi od drskosti da predskazujemo tačan rok pojave Antihrista, jer Slovo Boţje, ustima Samoga Gospoda Isusa Hrista, jasno svedoči o tome da to niko od ljudi ne moţe znati. A o danu tome i o času niko ne zna; ni angeli nebeski, do Otac moj sam (Mt. 24,36)- to je rekao Gospod govoreći o Svom Drugom Dolasku i kraju ovoga sveta, uoči čega i treba da se pojavi Antihrist.

Ali Gospod je istovremeno ukazao i na mnoštvo znakova blizine Svoga Drugog Dolaska i kraja sveta, završivši sledećim svetom: A od smokve naučite pouku: kada se grane njene već podmlade i olistaju, znate da je blizu leto. Tako i vi kad vidite sve ovo, znajte da je blizu, pred vratima (Mt. 25,32-33).

Isto tako i u apostolskim poslanicama imamo mnoštvo ukazivanja na to kojim še se znacima karakterisati epoha pojave Antihrista i kakav će on sam biti (vidi, na primer, 2. Pet. 2 i 3, 1.Jn. 2 i 4, 2. Tim. 3,1-14 i, posebno, 1. Sol. 4,16-18; 5,1-11 I 2. Sol. 2 ).

A veliki Otac Crkve sveti Kiril, Arhiepiskop jerusalimski, u svojim predragocenim i dubokomislenim Poukama za oglašene neposre-dno i odlučno savetuje hrišćane : "Znaš znake antihristova dolaska; ali nemoj da ih drţiš samo za sebe, nego ih svakome štedro saopštavaj" (Pouka petnaesta).

Eto, na osnovu svega gore rečenog mi imamo ne samo pravo nego i svešteni obavezu da u onome što se dogaĎa u svetu vidimo ispunjenje svega onoga što su prorekli Slovo Boţje isveti Oci Crkve o Antihristu i o poslednjim vremenima, bratski odvraćajuća sve verujuće od lakomislenosti i ravnodušnosti prema neskrivenim znacima vremena.

A tih sve brojnijih uistinu strašnih znakova vremena toliko se nagomilalo, da čak i oni koji su nas još nedavno osuĎivali zbog toga što previše pišemo o Antihristu, sada počinju da proziru i da priznaju da smo bili u pravu kada smo dizali na uzbunu dok je većina prebivala u nekakvoj apatiji, uopšte ne primećujući kuda ide savremeni svet.

Zar je ikada u prošlosti bilo takvoga vremena kojemu bi toliko odgovarao naziv "poslednja vremena"?

U poslednje dane- obratimo pažnju na to šta sveti Apostol naglašava kao odliku upravo "poslednjih dana"- nastupiće teška vremena. Jer ljudi će biti samoljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni roditeljima, neblagodarni, nepobožni, bezosećajni, nepomirljivi, klevetnici, neuzdržljivi, surovi, nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti, naduveni, više slastoljubivi nego bogoljubivi, koji imaju pobožnost a sile ljezine su se odrekli. (2. Tim. 3,1-5).

Danas u svetu osobito gospodstvuju gordost i samoljublje kao nikada pre, a upravo je to, po učenju svetih otaca-podviţnika, koren i početak svih ostalih strasti, svega onoga što je Sveti Apostol pobrojao.

Sve ove osobine bile su svojstvene našem ruskom ţivotu uoči revolucije, što ji i dovelo do trijumfa boljševizma, a koji je konačno razuzdao sve te strasti, zalio krvlju celu rusku zemlju i doneo ruskom narodu nečuvena stradanja.

Na našu veliku nesreću, mnogo toga, bez obzira na već preţivljene strahote, ni do danas nije iskorenjeno.

*** U tome je glavni uzrok svih naših unutrašnjih smutnji i podela, svih raspri, svaĎa i meĎusobnih neprijateljstava, umesto očekivanoga, reklo bi se, bratskoga saglasja, jednodušnosti, hrišćanske ljubavi i uzajamne pomoći. Zacarili su se gordost i samoljublje, svi bi da vladaju, a niko neće smireno da sluša i potčinjava se.

Istu takvu ţalosnu sliku srećemo i na Zapadu, gde konačno kopne poslednji ostaci hrišćanstva, gde samoljublje, srebroljublje, gordost i preuznošenje drsko podiţu glavu, gde se, kao i u predrevolucionarnoj Rusiji, gubi svako poštovanje prema roditeljima i starijima, gde razvrat, preljuba i bezočnost idu do krajnjih granica, gde javno preovlaĎuje beščašće a blagočešće je licemerno i malaksalo.

Eto takva je slika savremenoga ţivota i to već navodi na misao o nastupanju "poslednjih dana"!

Svi koji hoće da žive pobožno u Hristu biće gonjeni.. A zli ljudi i opsenari napredovaće od zla na gore, dovodećI i druge i sebe u zabludu (1 Tim. 3, 12-13).

Takvoga gonjenja na one koji ţele da ţive istinski blagočestivo u Isusu Hristu, a i na samo Hrišćanstvo, još nikada nije bilo, osim u prva tri veka Svete Crkve. Tada je ono ipak bilo nešto sasvim novo i nepozna-to čovečanstvu pogruţenom u yami neznaboštva, a sada hrišćanstvo gone odstupnici koji ga savršeno poznaju i svesne su sluge Antihrista koji dolazi. Moţe se bez okolišanja reći da danas u svetu blaguju samo "zli ljudi" i "opsenari", koji su u svoje ruke uzeli sve, uključujući i drţavnu vlast, i koji strogo po svome ličnom egoističnom nahoĎenju raspolaţu svim zemnim blagom. Časni ljudi stradaju, a moćnici i protuve blaguju. I to je znak nastupanja antihristove epohe !

No za naše vreme karakteristična je u "sila obmane"- o čemu piše Sveti Apostol Pavle u svojoj Drugoj poslanici Solunjanima- kada ljudi poveruju laži (2. Sol. 2,11). Istina i laţ u naše će se vreme tako pomešati, da će i najrazumnijem čoveku neki put biti teško da razabere gde je istina a gde laţ. Laţ se tako drsko izdaje za istinu da se mnogi predaju toj opseni i odvraćaju se od istine. A razobličiti tu laţ, koja se radi svoga utvrĎivanja vešto koristi svim sredstvvima ovoga sveta koja joj na potpunom raspolaganju- uključujući i ogromna novčana sredstva i društvenu vlast, biva veoma teško.

A to je tako osobito zato što će, kako je upozoravao i Apostol i što mi vidimo da se ispunjava, doći vreme kada zdrave nauke neće podnositit, nego će po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima. I odvratiće uši od istine, a okrenuti se bajkama (2. Tim. 4,3-4).

Koliko se sada namnoţilo svakojakih samozvanih učitelja koji uistinu "češu po ušima", koliko li samo sekti i političkih partija najrazličitijih usmerenja. Doslovno glavu moţe izgubiti onaj ko nema čvrsta, istinski hrišćanska načela i koga ljulja i zanosi svaki vetar učenja, obmanom ljudskom i lukavstvom radi dovoĎenja u zabludu (Efes. 4,14). Kako je lako prevariti se u prašumi svih tih podmuklih laţi i odlutati sa pravoga puta istinskog hrišćankog ţivota ! A svi ti sejači laţi su svesne ili nesvesne sluge Antihrista, koje mu sluţe ili iz ubeĎenja ili prosto iz gluposti, pripremajući njegov kratko-trajni trijumf na zemlji, koja na naše oči postaje njegova očevina.

Uprkos nas oni svim dostupnim sredstvima napadaju, kipteći mrţnjom na ans zbog toga što razobličanamo i njih i njihovoga gospodara kome oni tako verno sluţe, a upozoravamo sve istinski verujuće na njihove podvale.

"Zato pazi na sebe, čoveče- poučava nas veliki otac Crkve sveti Kiril, Arhiepiskop jerusalimski- i čuvaj dušu svoju. Crkva ti svedoči pred Bogom živim i unapred ti govori o Antihristu pre no što on doĎe. Hoće li to bito za ili posle tvog života, ne znamo. No za tebe je dobro da to znaš i da se paziš" (Pouka petnaesta).

Iz mnogobrojnih svetootačkih predskazanja još iz prvih vekova hrišćanstva mi znamo da većina hrišćana poslednjih vremena neće prepoznati Antihrista kada doĎe, nego će mu se svojevoljno pokloniti kao svome duhovnom voĎi i gospodaru. On će se u početku pokazati kao najveći revnitelj i pokrovitelj svakoga dobra, pa čak i hrišćanstva, ali samo bez Hrista, i mnogi koji revnuju za kanonsko ustrojstvo Crkve i za crkvenu disciplinu, a osobito za poslušnost i potčinjavanje crkvenim vlastima, izgledaće kao strogi kanonista koji strogo kaţnjava sve koji ne budu htelei da mu se potčine i poštuju ga, oslanjajući se na slovo crkvenih kanona. Eto zašto se mi, sledeći pouku svetoh Kirila, tako često vraćamo na temu o Antihristu- koja je najaktuelnija u naše vreme. Nama će se, moţe biti, veoma brzo postaviti ključno pitanje: sa kome smo- sa Hristom ili sa Antihristom. I mnogi će se tada sablazniti i poći za Antihristom, obmanjujući i sebe i druge. Evo čega nam se valja i od čega neka nas sačuva Svemilostivi Gospod ! A to se moţe dogoditi veoma lako i neprimetno, ukoliko se budemo lakomisleno i nebriţno odnosili prema svemu što se danas dogaĎa u svetu i ako budemo i sebe i druge uljuljkivali kako nema ničega posebnog, nego sve teče prirodno.

Eto zašto je sada svima nama neophodno da imamo na umu pouku našega Gospoda i Spasitelja o neprestanoj duhovnoj budnosti: Bdite i molite se da ne padnete u napast ! (Mt. 26,41). Straţite, dakle, jer ne znate dana ni časa u koji će Sin Čovečiji doći (Mt. 26,41)

A što vama govorim, svima govorim: stražite ! (Mk. 13, 37). Duh Antihristov i njegove preteče sadrţaj Učenje o Antihristu ulazilo je u prvobitnu apostolsku blagovest, kako se vidi iz druge glave Druge poslanice Svetoga Apostola Pavla Solunja-nima. Nakon što je u trećem i četvrtom stihu naveo Antihristove osobine, Sv, Apostol dalje piše Solunjanima : Ne pamtite li da sam vam ovo kazi-vao još kad sam bio kod vas? (peti stih). Ne moţe se ne smatrati veoma značajnim to što sveti Apostol Pavle tokom svoga kratkog boravka u Solu-nu ne samo da nije ćutke prešao preko učenja o Antihristu, kao preko neče-ga od manjeg značaja, nego je našao za vaţno da ga podrobno izloţi. U ovoj svojoj poslanici on samo ponavlja ono što im je ranije usmeno izloţio. Zbog čega je toliko važno poznavati to učenje ? Zbog toga što, kako nas opominju Sveti Oci, ko prenebregne to učenje, smatrajući ga nevaţnimza hrišćanstvo, neće prepozanti Antihrista i pokloniće mu se.

Da, moguće je. Evo kako o tome govori episkop Ignjatije Brjančanjiniv koji je sabrao na jedno mesto sve šta su o Antihristu rekli stari Sveti Oci:

"Antihrist će se nazvati propovednikom i obnoviteljem istinskog bogopoznanja- oni koji ne razumeju hrišćanstvo videće u njemu predsta-vnika i pobornika istinske religije i prisajediniće mu se. Antihrist će se predstavljati kao krotak, milostiv, ispunjen ljubavlju i svakom vrlinom: kao takvogaprizanće ga i pokoriti mu se zbog uzvišene dobrode-teljnosti oni koji palu ljudsku prirodu priznaju za pravu.. Antihrist će čovečanstvu ponuditi najveće zemno blagostanje, počasti, bogatstvo, raskoš. Plotske naslade- isketelji zemnog primiće Antihrista i nazvaće ga svojim gospodarem. Prikazaće Antihrist pred čovečanstvom neviĎena čuda, slična onima iz besramnih pozorišnih predstava.. izazivaće strah čudesima svojim, povlaĎujućI plotskom mudrovanju i sujeverju i dovodiće u nedoumicu čovekovu učenost: svi ljudi, kojio se rukovode svetlošću svoje pale prirode i koji su se odvikli od toga da ih vodi Božja svetlost, pokoriće se prelesniku" (4 tom, str. 297 ). Antihrista će sa ushićenjem primiti odstupnici od hrišćanstva, ali

najveće paţnje i plača dostojno je, kako primećuju Sveti Oci, to što će i sami izabranici biti dvoje-dušni u vezi sa Antihristovom ličnošću- toliko će vešto on umeti da sakrije od tuĎih očiju satansko zlo koje se u njemu ugnezdilo. "Protivnici Antihristovi smatraće se neprijateljima društvene dobrbiti i poretka, podvrgnuće se sakrivenom i otvorenom gonjenju, mučenju i kaznama. Svi koji odbiju da se poklone Antihristu, dospeće u veoma teţak poloţaj: njihon mali broj pokazaće se ništavnim pred celim čovečanstvom i do njihovoga mišljenja savršeno niko neće držati- opšti prezir, mržnja, kleveta, tlačenje i nasilna smrt postaće njihov udeo" (isto).

Blagočestivi čitaoče, ne nalaziš li da ova slika u izvesnoj meri nalikuje onome što se danas dogaĎa u svetu? Da! Ali gde je Antihrist ? Zar je već stigao ? Samoga Antihrista mi još ne vidimo, ali duh njegov javlja se i počinje da gospodari svetom. Mnogobrojne preteče Antihristve sa ogromnom energijom pripremaju njegov dolazak, njegov trijumf i zaca-renje nad čovečanstvom. Da bi hrišćanski deo čovečanstva prihvatio Antihrista, potrebne su, razume se, veoma dugotrajne i briţljive pripre-me. One se sa rastućim intenzitetom sprovede sve od apostolskih vremena. Tako je još Sveti Apostom Jovan Bogoslov pisao u svojoj Prvoj sabornoj poslanici : Svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga, to je duh Antihrista za koga ste čuli da dolazi i sada je već u svetu (4,3). Ko je lažljivac, ako ne onaj koji poriče da je Isus- Hristos? Taj je antihrist koji odriče Oca i Sina" (2,22) I konačno: čuste da Antihrist dolazi i sada su se pojavili mnogi antihristi (2,18). Učeni tumač Svetoga Pisme episkop Mihail primećuje da u grčkomizvorniku ime "Antihrist" stoji sa odreĎenim članom, koji izdvaja to ime kao ime poznate i odreĎene ličnosti, dok drugi "Aantihrist" ne stoje sa odreĎenim članom, te se, kao "mnogi", razlikuju od njega. Ovi "mnogi antihristi" tek su preteče onoga Antihrista koji će se pojaviti uoči Drugog Dolaska Hristova i kraja sveta; oni su poput "predobraza" (senki) svoga- konkretnog dolazećeg Antihrista. Oni su nosioci duha antihristovog i njihov zadatak je da pripreme uslove za njegov dolazak u svet.

Upravo ove "preteče" Antihristove i rukovode onim svetskim procesom koji je sveti Apostol Pavle nazvao otpadništvom (2. Sol. 2,3). Suština ovoga procesa je u sve većem udaljavanju hrišćanskoga čoveča-nstva od izvornog, neiskvarenog evanĎeljskog učenja i u zameni evanĎelskih zaveta drugim idealima. Pogubnost tih ideala koje čovečanstvu nude "preteče" Antihristove sastoje se u tome što se oni neki put čine prihva-tljivim za hrišćane, saglasnim sa Hrišćanstvom, a u stvari su mu duboko protivni, budući da povlaĎuju ljudskim strastima i pohotama i utvrĎuju čovekovu prirodu u njenoj palosti.

Može li se taj proces otpadništva prepoznati u istoriji i u životu ?

I moţe i treba ! Potrebno je stoga da čovek zaštiti i sebe i blišnje, kako ne bi bio uvučen u ovaj proces, i kako ne bi bio zaraţen duhom antihristovim koji je sve prisutniji u svetu.

\avo, razume se, nije mogao da se pomiri sa pojavom hrišćanstva u svetu i zato vidimo gde "duh antihristov" dejstvuje u hrišćanskom čove-čanstvu još od apostolskih vremena. Prve preteče Antihrista bili su Simon mag, nikolaiti i drugi sa kojima su morali da se bore Sveti Apostoli. Potom "gnostici" i gomile svakovrsnih jeretika, sa kojima su se tokom vekova borili Sveti Oci i učitelji Crkve. U prvih deset vekova hrišćanske epohe duh izvorne vere i blagočešća još je bio toliko silan meĎu hrišćanima da je svaki put svetkovao blistavu pobedu nad "duhom antihrista" i Crkva Hristova, bez obzira na sva iskušenja koja su je sustizala, uvek je torţestvovala nad svojim neprijateljima.

Ali oko sredine 11. Veka taj se duh toliko osilio na Zapadu, da je uspeo da od jedinstva sa Vaseljenskom Crkvom otrgne čitavu polovinu hrišćanskoga čovečanstva. Rezultat toga bila je pojava papizma sa njegovim različitim odstupanjima od istinskog hrišćanskog učenja o veri i blagočešću- sa novoizmišljenim dogmatima, iskvarenim moralom, indulencijama, "svetom inkvizicijom" i sličnim izopačenjima.

To je bila prva velika pobeda koju su izvojevale preteče Antihristove. Za njom su ubrzo sledile druge.

Da bi potpuno iskorenio hrišćanstvo, isti taj duh Antihrista je tokom srednje veka iz krila papizma, koji se otrgao id istinske pravo-slavne vere, izrodio pokrete koji su već potpuno protivni hrišćanstvu- ničim obuzdano slobodoumlje, humanizam, koji je samoga čoveka postavio na mesto Boţje, i, konačno, ateizam odnosno potpuno bezboţje. Ovi pok-reti nisu ili bez velikoga uticaja na raskol koji se tokom 16. Veka dogodio unutar same papske organizacije, dobivši naziv "protestanti-zam", i koji je uzeo na sebe da navodno "reformiše" Crkvu, otišavši, u stvarnosti, još dalje na putu otpadništva i odbacivši samu suštinu Crkve.

Protestantizam je sa svoje strane počeo sve više da se raspada na sekte od kojih su mnoge danas otišle toliko daleko od hrišćanstva, da su odbacile i njegove glavne dogmate, pa čak i veru u Boţanstvo Utemelitelja hrišćanstva, Gospoda Isusa Hrista. Taj neprestani proces nicanja sekti, veoma fanatičnih i mračnih, ni danas se ne obustavlja. Veoma je simpto-matično to kako se duh

antihrista otkriveno projaavljuje u svim tim sektama. Ako ne sve, a ono većina njih mnogo govori o Drugom Dolasku Hristovom, čeka ga sa velikim nestrpljenjem i euforijom (na primer, adventisti), ali prećutkuje prethodni Antihristov dolazak ili tvrdi da je Antihrist već tu u ličnosti.. rimskog pape. Karekteristična je u tom smislu i nedavno odrţana Evanstonska konferencija koju su organizovali protestanti i sektaši i koja je prote-kla pod sloganom: "Hristos je nada sveta". Veoma mnogo govorilo se na toj konferenciji o Drugom Dolasku Hristovom i o tome koliko to dobra obećava čovečanstvu na zemlji (!?), ali- ni reči o Antihristu ! Ne navodi li to prirodno na pomisao da protestante i sektaše njihove voĎe postepeno pripremaju nato da prime Antihrista, kada se pojavi, ako Samoga Hrista ?

Istovremeno, na Zapadu se pojavljuje i uporno se propagiraju već otvoreno antihrišćanska učenja materijalizma, socijalizma, marksizma i komunizma i sve više raspinju svoje mreţe društvenopolitičke organizacije mračnog satanizstičkog kulta. Dejstvujući sasvim onako kako će dejstvovati sam Antihrist, "sa adskim lukavstvom i licemerjem" (po rečima episkopa Ignjatija), glave tih organizacija, te istinske "lisice u srcu i vukovi u duši" ( kako ih je nazvao prep. Nil Miritočivi Atonski), postupno će osvajati u svetu ne samo društvenu i političku, nego i vlast nad verskim ţivotom ljudi, usmeravajući sve ka jednom cilju- stvaranju povoljnih uslova da čovečanstvo primi Antihrista i pokloni mu se kao svome caru i bogu.

Glavnu prepreku na putu postizanja toga cilja predstavljala je Pravoslavna Rusija- jedini moćni bedem istinske pravoslavne vere u svetu- sa svojim Gospodarem, drţavnim zaštitnikom i Pokroviteljem cele Pravoslavne Crkve. Tokom više od dva veka preteče Antihristove sistematski i uporno radile su na tome da se od pravoslavne ruske carevine načini bezboţni Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika. Kada je to postignuto, okrenuli su uništenju same Pravoslavne Crkve, delajući istovremeno u dva smera: započevši sa strašnim i nečuvenim progonima koji gotovo da su prevazilazili gonjenja iz prvih vekova hrišćanstva, i radeći na unutarnjem razaranju uz pomoć "ţive crkve" i obnovljenstva, i na stvaranju svakovrsnih liberalnih idejnih novotarija u duhu protesrantizma. Konačno, u većini pravoslavhih drţava ostaci preţivelih pomesnih crkava postali su ţalosna oruĎa bogoborne vlasti. Obilne plodove, ipak, duh antihrista pokupio je i u drugim pravoslavhim crkvama koje su ostale u slobodi. One su silno zaraţene idejnim liberalizmom i modernizmom, koje ih vodi stapanju sa protestantizmom. Slava Bogu, meĎu njima je i mali ostatak onih koje nisu preklonile kolena pred sve moćnijim duhom antihrista ! Drţi se još i naša Ruska Zagranična Crkva u kojoj su poklonici dolazećeg Antihrista uzrokovali pogubni raskol, a sada nastoje i da je sasvim unište i zbrišu sa lica zemlje, koristeći se pritom svim mogućim sredstvima i najvaţnijim meĎu njima kleveto i laţju, što je prirodno oruţje oca laţi i klevete od iskona- Ďavola.

Stanje je u svetu neveselo i imali bismo razloga da padnemo i duhom i očajavamo, da ne znamo da "tako je pisano" u Slovu Biţjem i da sve to tako treba da bude.

Šta nam je činiti i kakvi treba da smo ?

"Bogom dopušteno otpadništvo- kako nas poučava jedan od velikih učitelja duhovnoga ţivota naših dana, preosvetljeni Ignjatije Brjančanjinov- ne pokušavaj da zaustaviš nemoćnom rukom svojom. Ukloni se, čuvaj se sam od njega i to je sa tvoje strane dovoljno. Upoznaj duh vremena, izuči ga kako bi, koliko možeš, izbegao njegov uticaj.. Otpadništvo je od pre nekoga vremena počelo da se širi brzo, slobodno i otvoreno. Posledice moraju biti uţasne. Neka bude volja Boţja ! Može da se prizna da se pravoslavna vera bliži kraju.. Jedino posebna milost Boţja moţe da zaustavi svepogubnu epidemiju nemorala i da je odloţi na neko vreme, budući da treba da se ispuni sve što je prorekli Sveto Pismo.

Sudeći po duhu vremena i nespokoju koji vlada, valja pretpostaviti da će se zdanje Crkve, koje se odavno potresa, srušiti brzo i strašno. Nema nikoga ko bi to zaustavio i tome se suprotstavio. Podrška se prima od stihija ovoga sveta koji je neprijatelj Crkve i koji će samo ubrzati njen pad, a ne da će još i da ga zaustavi. Nema od koga da se očekuje obnova hrišćanstva. Sasudi Svetoga Duha konačno su presušili svugde, pa čak i u manastirima, tim skrivnicama blagočešća i blagodati.. So obljutavi. U najvišim pastirima Crkve ostalo je tek slabo, mračno, zbrkano i nepravilno razumevanje reči, koje ubija duhovni ţivot u hrišćanskom društvu i uništava hrišćanstvo, koje je delo, a ne reč. Teško je gledati kome su poverene ovce Hristove, kome je dato da ih vodi i spasava. Ali to je- dopuštenje Boţje.. Milosrdno dugotrpljenje Boţje produţava i odlaţe konačni rasplet radi maloga ostatka onih koji se spasavaju, dok oni koji gnjile ili ugnjiliše dostiţu punotu trulosti. Oni koji se spasavaju treba da shvate to i da koriste vreme koje im je dato za spasenje.. Neka milosrdni Gospod sakloni ostatak onih koji veruju u NJega ! No taj je ostatak mali, a sve će manji biti.. Spasavaj da spasš svoju dušu, rečeno je ostatku hrišćana Duhom Svetim" (iz 4. Toma i Otačnika).

Od vremena kada je episkop Ignjatije ovo pisao, stanje u svetu se nije popravilo nego se samo pogoršalo. "Buduć da će Antohristovo glavno delo biti da odvuče sve od Hrista- govori drugi veliki duhonosni nastavnik našega vremena episkop Teofan Zatvornik- on se neće javiti dok bude delovala carska vlast. Ona mu neće dati da se osili i ometaće ga da dejstvuje. Upravo to je ono što zadržava (2. Sol. 2,7). A kada carska vlast padne i narodi svugde zavedu samoupravu (republuke, demokratije), tada će Antihrist moći slobodno da dela. Satani neće biti teško da naĎe glasove koji će se odreći Hrista kako je pokazalo iskustvo iz francuske revolucije. Niko neće imati vlast da kaţe: "Veto". I tako, kada se svugde zavede takav poredak, koji odgovara ostvarenju Antihristovih stremljenja, tada će se Antihrist i pojaviti" (tumačenje Druge poslanice sv, Apostola Pavla Solunjanima, glave 2-6, str. 504).

Ono što je prorekao episkop Teofan ispunilo se: preteče Antihristove su učinile svoje- duh antihrista je svugde; svuda je ustanovio takav poredak kakav je episkop opisao. Sećajući se reči episkopa Ignjatija da će : "Antihrst biti logična, ispravna, prirodna posledica opšteg moralnog i duhovnog nastrojenja čovečanstva (tom 4), prepuštamo čitaocima koji paze na ţivot oko sebe da sami izvedu zaključke iz ovoga što je rečeno, a sa svoje strane samo moţemo da ponovimo Spasajaj da spaset svoju dušu !

Lakomislenost- ili.. ? sadrţaj Stražite, dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vašbudite spremni, jer u koji čas ne mislite doći će Sin ČovečijiAko li taj rĎavi sluga reče u srcu svome: Neće moj gospodar još zadugo doći-

Doći će gospodar toga sluge u dan kada se ne nada i u čas kada ne misli i raseći će ga napola i daće mu udeo sa licemerima. Onde će biti plač i škrgut zuba. (Mt. 24, 42-51) Odavno već poznata je knjiga koja je 1912. godine izdata na Atosu i koja je naslovljena "Posmrtna zaveštanja prepodobnog Nila Mirotočivog Atonskog". Ona sadrzţ, osim duhovnih pouka i opomena monaštvu, proročanstva ovog velikog podviţnika o poslednjim vremenima, o svetskom zacarenju Antihrista i o nevoljama koje će zatim postići svet. Sada smo dobili ruski prevod predskazanja svetogorskog otselnika, koja se prevashodno odnose na 20 vek, a koja do danas nisu bila prevedena sa grčkog i stoga su nam nepoznata. To su porazna proročanstva koja zapravo samo dopunjuju i razvijaju ono što smo i ranije znali. Ovo je njihov doslovni tekst:

"Od oko 1900. godine, pa do sredine 20. Stoleća, ljudi toga doba postaće takvi da će se jedva moći prepoznati. Kada se pribliţi vreme Antihristova dolaska, razum ljudi pomraţiće se od plotskih strasti i samo će se besčašće i bezakonje razrasti. Svet će biti neprepoznatljiv, izmeniće se izgled ljudski, zahvaljujući bestidnosti u odevanju i češljanju neće moći jasno da se razlikuju muškarci od ţena. Ti će ljudi biti divlji i zverski surovi zbog sablazni Antihristovih. Neće biti poštovanja prema roditeljima i starijima, ljubav će nestati. A pastiri hrišćanski, episkopi i sveštenici, postaće ljudi sujetni koji savršeno ne razlikuju desni put od levoga. Tada će se hrišćanski moral i predanje izmeniti. MeĎu ljudima će nestati skromnosti i celomudrija, a zacariće se blud i raspuštenost. Laţ i srebroljublje prevazići će svaku meru, a teško onima koji gomilaju blago. Društvom će zagospodariti blud, preljuba, muţelostvo, tajna dela, kraĎe i ubistva.

I u to buduće vreme, zahvaljujući sili ogromnoga zločinstva i raspusnosti, ljudi će se lišiti blagodati Svetog Duha koju su dobili na Svetom Krštenju, a ujedno će izgubiti i griţu savesti.

Crkve Boţije ostaće bez bogobojazljivih i blagoččestivih pastira i teško tada onima hrišćanima koji ostaju u svetu i koji će savršeno izgubiti veru, pošto će biti lišeni mogućnosti da ma od koga vide svetlost poznanja. Tada će se oni udaljavati od sveta, traţeći u sveštenim pribeţištima olakšanje od duševnih stradanja, ali svugde će nailaziti na prepreke i tegobe. I sve će to biti posledica toga što će Antihrist uspeti da gospodari svima i da postane vladar cele vaseljene i što će tvoriti čudesa i neverovatna znamenja. On će uz to dati poročnu mudrost nesrećnom čoveku, tako da će ovaj načiniti takva otkrića da moţe jedan čovek sa drugim da razgovara sa jednog kraja zemlje na drugi. Tada će ljudi leteti po vazduhu kao ptice i prosecaće morske dubine kao ribe. I kada sve to dostignu, bedni ljudi će u udobnosti provoditi ţivot, ne znajući, nesrećnici, da je to - obmana Antihristova. A on će, zlikovac, zahvaljujući čovekovoj sujeti tako usavršavati nauku, da će to ljude skrenuti sa puta i privesti neverovanju u postojanje Troipostasnoga Boga.

Tada će Sveblagi Bog, videći pogibao ljudskoga roda, skratiti dane radi onih malo-brojnih koji se spasavaju, jer će Antihrist hteti da sablazni, ako je moguće, i izabrane "tada će se iznenada pojaviti mač kazne i ubiće opsenara i sluge njegove."

Moţe li još kome da ne bude jasno da je u ovom poraznom proročanstvu pred nama jasna slika svega što se danas dogaĎa u svetu?

Neki potpuno uzaludno i neosnovano nastoje da nas uvere kako je "uvek tako bilo" i da "ničeg novog sada nema". Svakako, greha i bezakonja svagda je bilo, ali nikada još u istoriji hrišćanskog čovečanstva sve to nije poprimalo tako uistinu čudovišne razmere kao u naše vreme- ljudi su oduvek grešili, ali nikada još tako bezočno, tako javno i drsko, bez ma kakvog nagoveštaja pokajanja, kao danas.

Vredno je pomena i to da je sve o čemu se govori u ovome proročanstvu poprimilo još veće razmere u poslednjih pola veka- otkako se survala naša pravoslavna Rusija sa "onim koji zadrţava" kao njenom glavom i koji je, po rečima naših duhonosnih svetilnika, episkopa Teofana Zatvornika i svetoga Jovana Kronštatskog, "zadrţavao bezboţničko smućivanje i mrsko učenje", ne dajući Antihristu da se pojavi.

Nema više nikoga ko bi se njegovom pojavljivanju mogao suprotstaviti i zato je sasvim prirodno očekivati njegov dolazak i zacarenje u svetu koji je sasvim pogruţen u svakovrsne grehe i bezakonja. I ne samo da ga sada niko ne sprečava da doĎe, nego naprotiv- mnogi su se posvećeno uključili u posao oko pripreme njegovog skorog zacarenja, uključujući, strašno je reći- čak i neke hrišćanske sveštenosluţitelje, pa i najviše crkvane jerarhe, koji su satrudnici bezboţnika i javnih i tajnih neprijatelja našeg Gospoda i Spasitelja. Oni sa njima pregovaraju, sklapaju različite kompromise i saglašavaju se i u ovome što se neretko graniči sa izdajom naše svete vere i Crkve.

"Apostasija" ili "otpadnistvo", o čemu je proricalo Slovo Boţje u ličnosti Svetog Apostola Pavla (2. Sol. 2. glava), sada je u punom zamahu i teško onome ko to ne vidi ili, što je verovatnije, ne ţeli da vidi, ko iz neoprostive lakomislenosti zatvara oči na sve što se dogaĎa u svetu i umiruje sebe i druge kako "ničega posebnog sada nema", kako je "sve prirodno". No, je li to tek lakomislenost? Ne krije li se iza toga još nešto, misao o čemu se sama nameće kada se slušaju takva naivna uveravanja? Antihrist i njegove sluge nipošto nisu zainteresovani za to da se

o njegovom dolasku i zacarenju previše govori i razglašava: on će doći kao veliki dobročinitelj čovečanstva i čak pokrovitelj vere i Crkve, očekujući sveopšte priznanje i svenarodno poklonjenje. A iz svetootačkih propoštva mi znamo da će Antihrista da prime i da mu se poklone ne samo sasvim neverujući, nego i oni koje on obmane kao navodno verujuće, pa čak i hrišćanski sveštenosliţitelji, uključujući tu i nosioce i najviših crkvenih činova. Je li vreme pojave Antihrista već došlo? Mi to ne tvrdimo. Samo kaţemo da se duh antihristov u svetu već jasno oseća, kao da je njegovo javljanje već blizu, pred vratima, po rečima Hrista Spasitelja Koji nam je dao mnoštvo znakova blizine kraja. A osim toga, što je najvaţnije, mi ţelimo da sve upozorimo na obmanu tim duhom antihristovim. On već i sada, u liku svojih slugu koje pripremaju njegov dolazak, veoma lukavo i vešto vrbuje svoje pristalice i sledbenike, mameći ih različitim privlačnim parolama i sablaznjivim obećanjima. I mnogi se već hvataju na njegovu udicu i u njegove vešto razapete mreţe". Odbacivati misli o dolasku Antihristovom- u njegovom je interesu I veoma je opasno. Onaj ko to čini već je napola u njegovim rukama i jasno je da će mu se pokloniti kad doĎe, pribrojavši se njegovim vernim slugama. A šta će biti sa predskazanjima o navodnom predstojećem vaskrsenju Rusije i trijumfu Pravoslavlja u njoj i u celom svetu Svi bismo mi, razume se, veoma ţeleli da vidimo našu nesrećnu Otadţbinu Rusiju gde vaskrsava u novi ţivot i da uţčstvujemo u trijumfu naše svete vere- čemu reči! Ali takvu neiskazivu milost Boţju valja zaslužiti. Inače, tek tako, toga biti neće i nadati mu se, bez ikakvog osnova- uzalud je. Uz to, neophodno je znati da su sva predskazanja uvek relativna i da uopšte nisu bezuslovna. I sam prorok Jona, po dopuštenju Boţijem, predskazivao je pogibao i propast velikog grada Ninive, no to se proročanstvo nije ispunilo. Niniva nije bila razrušena- Bog ju je poštedeo zbog svenarodnog pokajanja njenih ţitelja, počev od samog cara. Tako i mi treba da gledamo na savremena zbivanja u svetu: mač kazne već visi nad svetom, no blaga desnica Boţja još ga moţe ukloniti, ukoliko u svetu bude tog "sveopštega moralnog očišćenja, svenarodnog dubokog pokajanja i dviga od neznabožačkih nastrojanja ka hrišćanskim", na šta je- avaj!- zalud svojevremeno pozivao ruski narod naš divni pastirčudovtorac, sveti pravedni Jovan Kronštatski. "Bez pokajanja nema spasenja"- to je sveta istina znana svakom pravom hrišćaninu i stoga je više nego naivno nadati se da će do spasenja i preporoda Rusije i celoga sveta doći bez pokajanja.

U svojim besedama iz 1906 i 1907. godine sveto pravedni Jovan Kronštatski je govorio doslovno ovako: "Kako se vidi, ubrzo će doći dan Drugog Dolaska Hristova- jer nastupilo je u Svetom Pismu predskazano odstupništvo od vere" Šta da se dalje očekuje, ukoliko se produţi ovakvo bezverje, ovakva moralna iskvarenost, ovakvo bezvlašće? Treba li Hristos ponovo da doĎe na zemlju, da se ponovo raspne i umre za nas? Ne! To bi bilo ruganje Bogu i gaţenje NJegovih Svetih Zakona. On će ubrzo doći, ali da sudi svetu i da svakome da po delima" Moţe biti da ćemo ubrzo zaţuti strašnu vest: "Evo, ţenik dolazi u ponoć i blaţen je koga naĎe gde bdi" "Ako u ruskom narodu ne bude pokajanja, kraj sveta je bolizu". Eto zašto svi mi treba sada da mislimo pre svega na pokajanje, odloţivši daleko na stranu sve drugo- sve sujetne brige, planove i ideje. Ima li pak u savremenom svetu takvog pokajanja, takvog sveopšteg obraćanja Bogu, koje je jedino kadro da ukloni karajuću desnicu Boţju od u bezdan moralnoga pada sve dublje poguţenog sveta? Nema. U okolnostima u kojima danas ţivimo pomenuto proročanstvo prepodobnog Nila Mirotočivog nije ništaa manje aktuelno. Za sve nas jednako su obavezujuća upozorenja i opomene Hristove o NJegovom Drugom dolasku i o bezuslovnoj neophodnosti našega stalnog pripremanja za to. Bdite! - zapovedio nam je Hristos Spasitelj- jer u čas u koji ne mislite doći će Sin Čovečiji (Mt. 24, 44). Upravo tako nastrojenje jeste naš zakon, ukoliko smo istinski hrišćani i ako se nismo prodali slugama dolazećeg Antihrista.

Suština i metodi istinskog pastirstva u naše vreme sadrţaj Obraz budi vernima- u reči, u življenju, u ljubavi, u duhu, u veri, u čistoti (1.Tim. 4,12)

Na svetu nema ničega što je iznad pastirskog sluţenja, jer je ono posvećeno najvećem i najsvetijem delu- delu spasenja ljudskih duša. Spasenju od čega?

Od greha- od tog grehovnog ustrojstva duše, sa kojim se nakon pada naših roditelja raĎa svaki čovek- i od večne propasti u koju čoveka vodi greh. Stoga pastirsko sluţenje sebi postavlja najuzvišeniji cilj- cilj sa kojim se nikakvo drugo delo na zemlji ne moţe uporediti. U svojoj poslanici Efescima (4,12-13) veliki Apostol neznaboţaca sveti Pavle istinsko pastirstvo odreĎuje kao usavršavanje svetih u delu služenja, za sazidanje tela Hristova, dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božjega, u čoveku savršena, u meru rasta punoće Hristove. Glavni zalog uspeha istinskog pastirstva isti sveti Apostol Pavle vidi u ličnosti samog pastira, koji u borbi sa grehom, u tom stremljenju ka hrišćanskom savršenstvu, mora da bude primer za svoje stado. Obraz budi vernima- kaţe on pastiru- u reči, u življenju, u ljubavi, u duhu, u veri, u čistoti (1. Tim. 4,12). Svi napori da vodi svoje stado po putu hrišćanskog savršenstva biće besplodni, ako oni u njemu samom ne budu videli nikakvo stremljenje ka tom uzvišenom hrišćanskom idealu, ili ako im on, ne daj Boţe, bude davao suprotni, negativan primer- primer potpune potčinjenosti grehu, umesto primera borbe protiv njega. Cilj hrišćanskog ţivota jeste borba sa grehom radi dostizanja hrišćanskog savršenstva, te se suština istinskog pastirstva i sastoji u saradnji sa ljudima na tom delu, u pruţanju pomoći u toj borbi, u duhovnom rukovoĎenju njome, u ukazivanju na pravilne puteve te borbe i upozoravanju na laţne. Jasno je da za plodonosan uspeh u takvom rukovoĎenju sam pastir treba da bude dobro upoznat sa metodama ove spasonosne borbe, i to, pre svega, kroz svoj lični opit. Šta se još zahteva od pastira da bi njegovo sluţenje bilo uspešno i plodotvorno ? Odgovor na ovo pitanje dobićemo ako filološki razmotrimo sam pojam "pastir", onako kako se on upotrebljava u Starozavetnom i Novozavetnom Svetom Pismu. U Starom Zavetu naša reč "pastir" predstavljena je starojevrejskom rečju "roe", koja je particip od "raa", što znači: "naginjati", "priklanjayi se", i uopšte "naginjati negde", "imati naklonost prema nečemu". Dalja značenja "raa" jesu- "teţiti negde", "traţiti", "paţljivo pratiti", "starati se", i to posebno za stado; otuda "roe"- pastir. U odnosu na ljude glagol "raa" moţe da znači: "upravljati", "poučavati". Ako sjedinimo sva ta značenja, izlazi da je"pastir" prisan čovek, silno posvećen svojoj pastvi, onaj koji je paţljivo prati, stara se o njoj, rukovodi i upravlja njome, i to tako da se u tom rukovoĎenju i upravljanju ogleda njegova predanost i duhovna naklonost prema pastvi. Naziv "pastir" nije slučajno pozajmljen od delatnosti čuvanja ovaca: on ukazuje na osnovno obeleţje pastirske sluţbe, a to je da pastir posvećuje paţnju svakoj ovci u stadu ponaosob. Evo kako silno u Starom Zavetu sv. Prorok Jezekilj govori o suštini pastirskog sluţenja, ističući upravo tu crtu individualne brige pastira za svaku dušu posebno: Sine čovečiji- tako je sam Gospod govorio sv. Proroku Jezekilju- prorokuj protiv pastira Izrailjevih, prorokuj i reci tim pastirima: ovako veli Gospod Gospod: teško pastirima Izrailjevim koji pasu sami sebe ! Ne treba li stado da pasu pastiri ? Pretilinu jedite i vunom se odevate, koljete tovno, stada ne pasete. Slabih ne krepite i bolesne ne lečite, izgubljene ne tražite, nego

silom i žestinom gospodarite nad njima. I raspršaše se nemajući pastira i rasršavši se postaše hrana svim zverima poljskim. Ovce moje lutaju po svim gorama i po svim visokim humovima; I po svoj zemlji raspršene su ovce moje, i nema nikoga da pita za njih, nikoga da ih traži. Zato, pastiri, čujte reč Gospodnju: Tako Ja bio živ, govori Gospod Gospod, što stado moje posta grabež, i ovce moje postaše hrana svim zverima poljskim nemajući pastira, i pastiri moji ne traže stada moga, nego pastiri pasu sami sebe, a stada moga ne pasu; zato pastiri čujte reč Gospodnju; Ovako veli Gospod Gospod: evo me na te pastire, i iskaću stado svoje iz njihovih ruku, i neću im dati više da pasu stado, i neće više pastiri pasti sami sebe, nego ću oteti ovce svoje iz usta njihovih i neće im biti hrana (Jezek. 34,2-10). Kako strašno zvuče reči Boţje koje su upućene nedostojnim pastirima još u Starom Zavetu ! A dalje Sam Gospod ukazuje na tu suštinu pastirskog sluţenja koja se sastoji iz brige pastira za svaku dušu pojedinačno: Ja ću pasti stado svoje, i ja ću ih odmarati, govori Gospod Gospod. Tražiću izgubljenu, i dovešću natrag odagnanu, i ranjenu ću zaviti ibolesnu okrepiti; a tovnu ću i jaku potrti, pašću ih po pravdi (isto, 15-16). U Novom Zavetu starojevrejskoj reči "roe" odgovara grčka reč "pimin", koje se obično izvodi od korena "po"- "hraniti" i koja je srodna reči "pou"- stado, od korena "po"- zaštititi. Treba primetiti da reč "pou" označava upravo stado sitne stoke, koja zbog slabosti i nezaštićenosti zahteva naročitu paţnju, briţljivo staranje oko ishrane i čuvanja. Klasično mesto Novog Zaveta gde se upotrebljava upravo ta reč "pimin" jeste 10. Galva EvanĎelja po Jovanu u kojoj je izloţena priča Gospoda Isusa Hrista o "dobrom pastiru". Pastir dobri svoje ovce zove po imenu i ovce idu za njim jer poznaju glas njegov, on poznaje svoje ovce i ovce poznaju njega (Jn. 10,1-15), on ih ih tako samopoţrtvovano voli i brine o njima da je spreman i dušu svoju da poloţi za njih. Drugo poznato mesto Novog Zaveta koje govori o istinskom pastirstvu jeste "priča o izgubljenoj ovci" (Lk. 15,4-4), koja ističe upravo individualnu brigu pastira o svakoj ovci pojedinačno: izgubivši jednu, on ostavlja 99 ovaca u pustinji i odlazi da traţi zabludelu sve dok je ne naĎe, a kada je naĎe uzima je na pleća svoja i kada stigne domu svome raduje se njoj više negoli svim ostalim koje se nisu izgubile. Iz svega što je na temelju Svetog Pisma gore rečeno, jasno se vidi da pastirsko sluţenje nije samo čisto-formalno ispunjavanje odreĎenih prava i obaveza koje je Crkva poverila jednom čoveku, da to nije spoljašnje izvršavanje niza duţnosti, da to nije tek administra-tivni rad, nego nešto neuporedivo veće, nešto što je nedostuno običnim prirodnim snagama čoveka, koji nije silom balgodati Boţje osvećen, i prosvećen, koji nije utvrĎen za to uistinu natprirodnoo i natčovečansko delo. U svojim poznatim lekcijama iz Pastirskog Bogoslovlja, Najblaţeniji Mitropolit Antonije, koji je dao novi pravac ovoj nauci kod nas, ističe upravo tu blagodatnu stranu pastirskog sluţenja. On veli da pastirska sluţba nije tek ukupnost odreĎenih prava i obaveza, što predstavlja shvatanje koje je ranije bilo prihvaćeno kod nas, da to nije gola administra-cija, u kojoj, koliko god to čudno zvučalo, mnogi i do danas vide ideal pastirskog sluţe-nja, nego da ona predstavlja

"jedinstvenu, celovitu, unutarnju nastrojenost izabranima Boţjeg, jednu sveobuhvatajuću teţnju oblagodaćenog ljudskog duha". Ne "administracija", nego "staranje za duše" samo pregorno revnosno staranje o spasenju duša stada- to je suštinski momenat u pastirskom sluţenju. "Srce bi mi se uvek steglo- govorio je najblaţeniji Mitropolit Antonije 1934. Godine, u svojoj besedi na hirotoniji sada počivšeg Arhiepiskopa Jovama (Maksimoviča)- kada bih nekog arhijereja čuo da ne voli da sluţI i da nije molitven, ali da je zato odličan administrator. Takva administracija arhijereju nije potrebna. Ako pak on za svoj prvi dug bude smatrao molitvu, onda će i administracija sama po sebi biti ustrojena kako valja, i sve će oko njega postajati bolje i bolje". Dakle, istinsko pastirstvo nije administracija, nego naročita "celovita, unutarnja nastrojenost oblagodaćenog ljudskog duha", koja ne zavisi od ličnih, čisto spoljnih sposobnosti, nego od naročitog blagodatnog dara koji je on (sveštenik) dobio u Svetoj Tajni sveštenstva. Upravo o tome blagodatnom daru kao o presudnom činiocu u delu pastirskog sluţenja uči na osnovu Reči Biţje i dela Svetih Otaca Crkve Najblaţeniji Mitropolit Antonije u svome Pastirskom Bogoslovlju. Kakav je to dar ? To je- dar "blagodatne sastradale ljubavi prema pastvi", koji uslovljava sposobnost da se u sebi preţivljavaju kako nevolje koje donosi borba, tako i radost zbog duhovnih postignuća svoje pastve, sposobnost da se osećaju poroĎajni bolovi radi njih, kao što je bio slučaj sa Apostolima Pavlom i Jovanom. To svojstvo pastirskog duha, po rečima Mitropolita Antonija, izraţavaju samu suštinu pastirskog sluţenja. Ako prihvatimo ono što je gore rečeno o pojmu "pastir", onako kako nam je on predstavljen u Starom I Novom Zavetu, onda iz toga sami po sebi proizilazi sledeće odreĎenje pojma "pastir": Pastir, to je čovek koji se sav, celim svojim bićem, posvetio samopožrtvovanom i ljubavlju prožetom staranju za spasenje duša ljudi koji su mu povereni, čovek koji stremi da ih duhovno preporodi i da ih zaista i neodstupno vodi na putu dostizanja duhovnog savršenstva. Ako kod pastira nema te stradalne ljubavi prema svojoj pastvi, ako je on ugasio u sebi taj dar, umesto da ga, kako zapoveda Apostol, razvija i razgoreva (1. Tim. 4,14; 2. Tim, 1,6), ako sav ne gori onom svetom revnošću za spasenje duša poverene mu pastve, onda on ostaje samo činovnik- formalista, i ne pomaţe mu ni lepo nameštena kancelarija, ni sjajno ustrojena administracija: on će izgubiti svoje ovce, koje će se, ne prepoznajući u njemu oca koji ih ljubi, razbeţati od njega na sve strane. Sada preţivljavamo teška vremena- vremena kakvih, čini se, još nikada nije bilo u istoriji hrišćanstva, jer je sada otvoreno nastupilo vreme "apostasije" sa svim svojim karakterističnim

obeleţjima. To od savremenog pastira zahteva naročitu budnost, pre svega nad samim sobom, da ne bi gubio svojnj ovce umesto da ih spasava. Sada je vreme prevrednovanja vrednosti- rafinirane i izoštrene kritike svih i svega. Autoriteti gotovo da se ne priznaju. Spoljni autoritet- poloţaja, čina- u glavama mnogih, moţda i većine, nema više nikakvog značaja. Zato greši onaj pastir koji voli da se u svakoj prilici pziva samo na autoritet svog znanja, misleći da će time prinuditi svoju pastvu da ga sluša i da me se povinuje. Danas se više nego ikada pre gleda ne na zvanje, ne na čin, već na samog čoveka, na to kakav je on, šta predstavlja i koliko odgovara zvanju ili činu koji nosi, moţe li mu se verovati ili ne moţe. O, kako savremena pastva danas motri na svog pastira, ne dajući mu nikada mira, traţeći čak i one grehe, o kojima kod njega ni pomena nema, ili predstavljajući u mračnom svetlu i uz preuveličavanje i najmanje njegove stvarne slabosti i duševne nemoći! Savremeni pastir na sve to mora veoma da pazi i o svemu tome mora da vodi računa, da bdi nad samim sobom, nad svojim vladanjem, da ne bi čime sablaznio svoju pastvu. Sad je vreme naročitog procvata Ďavolskog neduga- gordosti- majke svih grehovnih strasti i poroka koji od nje potiču: samoljublja, samouverenosti, uvredljivosti, zlopamćenja, osvetoljubivosti, sujete, slavoljublja, hvalisavosti. Protiv tih strasti kod svoje pastve, pastir moţe uspešno da se bori samo omda, ako ih pastva ne primećuje kod njega samog. Bude li pastir svoju sopstvenu gordost suprotsta-vljao gordosti svoje pastbe, onda će sva njegova pastirska delatnost da se svodi "na ne". Istinski pastir mora da bude "uzor krotosti i smirenja" za svoju pastvu. NJegovim ušima treba stalno da odzvanja Gospodnja pouka: naučite se od Mene, jer Ja Sam krotak i smiren srcem (Mt. 11,29). Zbog toga on ne treba da stavi znak jednakosti izmeĎu sebe i Crkve. Pastir- to nije Crkva, već samo služitelj Crkve, više ili manje dostojan, a u sopstvenim očima uvek nedostojan. Kroz istoriju Crkve poznati pastiri su nam pokazivali mnoštvo primera divnog Hristovog smirenja. Naročito je zadivljujuć primer velikog ruskog svetitelja Tihona Zadonskog, koji je pao pred noge plemiću volterijancu kada mu je ovaj udario šamar, moleći ga za oproštaj zato što ga je doveo u stanje razdraţenosti. Drugi primer se odnosi na naše vreme. Pokojni vladika, Arhiepiskop Jovan San-Franci-skanski posetio je pred smrt svog ljutog neprijatelja koji ga je dugo vremena na najgodi način vreĎao u svojim novinama. Da bi stekao takvo, i za sebe i za svoju pastvu spasonosno smirenje, pastir treba da pamti kako po učenju Reči Boţje pastirsko sluţenje ne predstavlja upravljanje u svetskom smislu, nego upravo služenje. Pastir nikad ne sme da zaboravi reči Hristove, izrečene NJegovim najbliţim učenicima Jakovu I Jovanu, sinovima Zavedejevim, kada su oni za sebe molili prva mesta u Carstvu NJegovom: Znate da knezovi naroda gospodare njima i velikaši vladaju nad njima. Da ne bude tako meĎu vama; nego koji hoće da bude veliki meĎu vama, neka vam bude služitelj. I koji hoće meĎu vama da bude prvi, neka vam bude sluga; kao što ni Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služI I dade život svoj u otkup za mnoge (Mt. 20,25-28).

I crkveni kanoni odlučno kod pastira osuĎuju "nadmeno vlastoljublje pod izgovorom sveštenog posla" (Treći Vaseljenski sabor, prav. 8 i dr).

Pastir treba da poziva na poslušnost Crkvi, a ne na poslušnost sebi. Samo Crkva je nepogrešiva, a svi mi ljudi moţemo da pogrešimo i da padnemo u zabludu. Stoga valja umeti časno priznati svoje greške i ispravljati ih, što samo moţe da doprinese jačanju našeg autoriteta, umesto da sebi pripisujemo nepogrešivost, koja pripada samo Crkvi u celini. Sablazan papizma- "Greši kako i koliko hoćeš, samo mene priznaj i slušaj!"- veoma je opasna za pastire i štetna za njegovo sluţenje.

Nema ničeg pogubnijeg za pastirsku službu, nego kad je pastir beskrajno snishodljiv prema svima, pa čak i najtežim gresima svoje pastve, dok je istovremeno bezzgranično strog samo kada je u pitanju jedan greh- neposlušnost prema njemu samom.

Pastir mora da bude bezuslovno strog i neumoljiv u svemu onome što se tiče vekovnih načela Crkve, njenog verskog i moralnog učenja, njenih sveštenih kanona, ustanova i običaja, i ta strogost treba da proizilazi isključivo iz istinske revnosti za slavu Boţju i spasenje duša svoje pastve, a nikako ne iz kakvih drugačijih pobuda, i tim pre- ne iz ličnih interesa, ili slavoljublja i ranjene gordosti. Potpuno je nedopustivo pozivati se na crkvene kanone samo tamo gde naš lični autoritet počinje da strada i gde to nama lično odgovara, a inače ih prenebregavati.

Visoko mišljenje pastira o sebi, glavna je prepreka na putu njegovog pastirskog sluţenja. Ako je pastva čak i u ranija vremena svome pastiru praštala sve osim gordosti, onda za savremenu pastvu moţemo da kaţemo da je na pojave gordosti kod svoga pastira naročito osetljiva, i da mu ne oprašta ako on ţeli da joj bude "upravitelj" i "zapovednik", umesto da bude "baćuška" i "otac". Upravo na toj se osnovi pojavljuje većina parohijskih problema.

Druga krajnje neophodna osobina koja se zahteva od pastira da bi njegovo sluţenje bilo plodotvorno- osobina koja se u savremenom svetu sve reĎe i reĎe sreće, te stoga ima naročit značaj- jeste smirenje. Godine 1901, preosvećeni Nazarije episkop Niţegorodski, iskoristivši kratkotrajni dolazak sv. prav. Jovana Kronštatskog sabrao je gradske sveštenike u svoje odaje i zamolio oca Jovana da porazgovara sa njima. Kad su sv. pravednom Jovanu postavili pitanje čime zadobija takav blagotvoran uticaj na ljudska srca, on je odgovorio:

"Poštovani oci i braćo, sapastiri! Vi ste, kako vidim, ljudi ukrešeni sedima, znači, i sami ste bogati opitom ţivota. Ja nemam čemu da vas naučim. Ali kad me već pitate kako sam dostigao blagotvoran uticaj na srca ljudi, odgovoriću vam. Trudim se da budem iskren pastir, ne samo na rečima, no i na delu- u ţivotu. Zato pazim na sebe, na svoj duševni mir, na svoje unutarnje delanje. Ja čak vodim dnevnik u koji zapisujem svoja odstupanja od Zakona Boţjeg. Preispitujem se i trudim se da se popravim".

Nema ništa gore nego kad pastva kod svog pastira primeti raskokrak izmeĎu reči i dela- kad on uči jedno, a sam čini drugo. Sad oni sa naročitom paţnjom prate ţivot svoga pastira i na osnovu toga izvode zaključke. Još je gore kada kod pastira primete neiskrenost, licemerje, dvoličnost: kad on nešto govori ne zato što sam veruje u to, nego zato što nalazi da je u datom trenutku za njega korisno da govori upravo tako, a ne drugačije, shodno nekakvim čisto ličnim, egoističkim pogledima, podilazećI onima koji ga slušaju, ili, kada jednima govori jedno, a drugima nešto sasvim drugo, čak suprotno.

Pastir naročito narušava svoj ugled u očima pastve, i to često bespovratno i beznadeţno, kada ţeli da ugodi onima koji su silni i slavni i bogati u ovom svetu, kada im laska u nadi da će nešto da dobiju od njih, ili kada ima od njih neku korist. Ako se kod pastve pojavi samo i senka takvog podozrenja, koje je čak moţda i nedovoljno osnovano, ona to nikada ne zaboravlja. Eto zbog čega i pastir u tom pogledu mora da bude naročito predostroţan i da se čuva da za takvo podozrenje ne daje povoda.

Naše vreme, kada se uglavnom nikome ne veruje, od pastira zahteve naročitu iskrenost, čedtitost, otvorenost, bez senke boli kakvog lukavstva, licemerja ili laskanja i čovekougaĎanja.

U ušima pastira stalno treba da odzvanjaju reči Svetog Pisma: Jer kad bihjoš ljudima ugaĎao, ne bih bio sluga Hristov (Gal. 1,10), i: da je proklet čovek koji se uzda u čoveka i koji stavlja telo sebi za mišicu, a od Gospoda odstupa srce njegovo (Jer. 17,5), i još: ne uzdajte se u knezove, u sinove ljudske, u kojih nema pomoći (Ps. 145,3).

"Pastirsko prilagoĎavanje" o kome govori sv. ap. Pavle (1. Kor. 9.22: svima sam bio sve, da kako god neke spasem) ne treba da ide tako daleko da sniţava same principe naše vere. Pastir ne sme da se prilagoĎava niskom moralnim zahtevima savremenog ţivota, nego naprotiv- treba da se trudi da taj ţivot podigne na onu visinu koju propoveda EvaĎelje i koju zahteva Crkva. Bezgranično snishoĎenje prema gresima i bezakonjima svoje pastve- iz čovekougaĎanja, ili iz

bojazni za gubitak svoje popularnosti, ili iz bilo kog drugog razliga- nije dopustivo: istinskom pastiru ne dolikuje danas toliko hvaljena "elastičnost". Pastir nije diplomata, nego služitelj Istine. Za zdravu hrišćansku svest potpuno je neprihvatljiva jezuitska kazuistika, njoj u Pravoslavlju nama mesta.

Naročito je poguban danas inače čest snishodljiv odnos prema otvorenim gresima protiv morala: nazakonitom zajedničkom ţivotu, razvodima koji se sada naţalost daju vrli lako, što sve vodi razaranju porodičnig ţivota. Ne manje pogubna je ravnodušnost pastira prema ţenskoj modi koja je danas postala sasvim nepristojna, prema zabavama koje su nedostojne imena hrišćanina, pa to još često i nedeljom, o praznicima i u dane postova.

No ako je za pastira nedopustivo čovekougaĎanje u bilo kom obliku, i gaţenje crkvenih pravila u ime ugaĎanja ljudima, on treba da se kloni i suprotne krajnosti- zanemarivanja onih "malih", onih za koje Gospod naziva najmanjom braćom svojom (Mt. 25,40), onih od kojih ne očekuje ništa za sebe lično, ne računamo da ćemo išta da dobijemo. Prezir i odnošenje "sa visine" prema svojoj pastvi, kakva god da je ona, nije dopustivo. Takvo zanemarivanje, prezir i odnos sa visine svojstveni su rimo-katolištvu, u kome duhovništvo predstavlja jedan viši, privilegovani sloj u poreĎenju sa "niţim" slojem- pastvom. To dobro objašnjava ugledni profesor Sankt_Peterburške Duhovne Akademije A.P. Lopuhin u svojim sjajnim predavanjima na temu : "Savremani Zapad u religiozno-moralom pogledu". On tamo zastupa veoma originalno i nesumnjivo tačno mišljenje da je rimski katolicizam na neki način produţetak starog neznaboţačkog Rima čiji je duh on prihvatio dok je samo spolja odenuo hrišćansku odeţdu. U starom Rimu postojala su dva staleţa: viši privilegovani- "patriciji", i niţi- "plebs", "plebejci". Ova podela bila je prenesena i u hristijanizovani Rim: duhovništvo- to su ti "patriciji", viši privilegovani staleţ, i obični verujući hrišćani- "plebs", "plebejci", niţi staleţ, bespravni, koji obavezno samo sluša, u svemu se bespogovorno povinuje, nikada i ni u čemu ne smejući da se iskaţe.

Treba li govoriti o tome koliko je takva latinska koncepcija protivna duhu istinskog Pravoslavlja ?

Dovoljno je setiti se poznatog mesta iz "Okruţne Poslanice" Istočnih Patrijarha 1848. Godine, gde stoji: "Kod nas ni patrijarsi ni sabori nikada nisu mogli da uvedu nešto novo, jer je čuvar blagočešća kod nas uvek bilo samo telo Crkve, to jest sam narod, koji svagda ţeli da svoju veru sačuva nepromenjenu i saglasnu veri svojih otaca".

Nikada u istoriji naše Pravoslavne hrišćanske Crkve obični verujućI nisu bili bespravni i bezglani "plebs", nego su vrlo često podizali svoj glas protiv jeretika, pa je tako još ţivo sećanje na to kako su u našoj Otadţbini obični verujući, često i proste ţene, branili pravoslavnu veru od savremenih jeretika- pripadnika "ţive crkve" i "obnovljenaca" koji su se pod pokroviteljstvom bezboţne komunističke vlasti dočepali i crkvene uprave i većine hramova.

Sada je nastupilo naročito teško vreme: "apostasija" o kojoj sv. Apostol Pavle govori u svojoj 2. Poslanici Solunjanima, napreduje brzim koracima. Gotovo svaki dan donosi nam nešto novo, senzacionalno, što se do skoro činilo nezamislivim i nemogućim. Ne iznenaĎuje što je i sa pastvom danas veoma teško, ona vrlo teško prihvata hrišćansku pouku i svet, svojeglava je, uzda se u sebe, često je beznadeţno neprosvećena u svemu što se tiče naše vere i Crkve. No to ne skida sa nas odgovornost za nju, ako smo na sebe primili breme pastirskog sluţenja. Mi smo prizvani ne da kvarimo nego da nazidavamo kako je to jasno primetio sv. Apostol Pavle u svojoj 2. Poslanici korinćanima (10,8). Gospod će nas strogo kazniti za svaku izgubljenu ovcu, ako smo mi direktno ili indirektno krivi za njenu propast. Naš nerad, nebriga, naše lične slabosti i poroci, naš ţivot kojim sablaţnjavamo pastvu- sve to moţe da bude razlog, sve to moţe da posluţi kao povod za pogibiju ovaca iz slovesnog stada koje nam je povereno, koje nam je predao Pastironačelnik- Hristos.

Ali najveća opasnost koju nosi naše vreme, kako za savremenog pastira, tako i za njegovu pastvu, preti od strane satanizma, koji je sada u svetu već gotovo odneo pobedu i koji se veoma lukavo skriva ispod svetlih riza "humanizma", ili kod nas "tolstojevštine", sluţenja dobru čovečanstva, sluţenja sveopštem ujedinjenju, "svetu", pa čak i "hrišćanskoj ljubavi".

Avaj! Mnogi pravoslavni pastiri već su se na ovaj ili onaj način upleli u mreţe tog vešto zakamufliranog satanizma, koji se kao dvoliki Janus sada javlja u dva vida: u vidu "marksokomunizma" u zemljama porobljenim njegovom bogogboračkom vlašću, i u vidu "ekumenizma" u zamljama takozvanog "slobodnog sveta", koji u stvari uopšte nije slobodan. Otac im je zajednički- to je sam satana koji se sada intenzivno priprema da u svetu uspostavi vlast svoga sluge- Antihrista.

Treba znati i pamtiti : istinski pastir istinske Crkve Hristove ne moţe da ima nikakava kontant, nikakve meĎusobne odnose, direktne ili indirktne, sa bilo kojim od dva oblika svetskog zla.

A ono je pravarilo mnoge pastire i njihovu pastvu svakojakim obećanjima i udeljivanjem svetskih dobara, na koja su ljudi u naše vreme tako lakomi.

Istinski pastir duţan je da sebe i svoju pastvu svojski čuva od tog veoma opasnog iskušenja, koje se obično prikriva "dobročinstvom". Tu se valja uvek prisetiti dobre ruske poslovice: "Kandţa se zarila- ptičica je gotova". Mnogi su se već upetljali u te ili druge mreţe, i sada bi hteli da se izvuku, lai to više ne mogu. Satana je čvrsto stegao svoju lovinu.

Mi, Rusi u emigraciji, više ili manje dobro znamo šta je komunizam, i zato ga se paţljivo čuvamo. Ali daleko od toga da su svi jasno shvatili da komunizam nije jedino "svetsko zlo", da je on samo proizvedeno zlo, da on predstavlja samo "dete", dok je još mnogo strašniji roditelj, koji je porodio i drugo, ne manje, moţda čak i veće i pogubnije zlo- takozvani "ekumenizam" koga predvodi "Svetski Savet Crkava". Sigurno nije slučajno što se "Svetski Sabor Crkava", koji je pravoslavne privukao zalaţući se za neophodnost opšteg ujedinjenja u borbi protiv nastupajušeg bezboţja, tako pomirljivo odnosi prema bogoboračkom komunizmu, te na svojim konferencijama čak ni uzgred ništa ne pominje o nekakvoj borbi protiv njega, svesno uključujući u svoje redove i predstavnike onih pravoslavnih crkava koje predstavljaju poslušno oruĎe komunizma.

Mi pastiri Ruske Zagranične Crkve, čijem postojanju smisao daje i opravdava ga samo odlučno neprihvatanje "svetskog zla", danas se nalazimo na raskršću. Do sada smo uglavnom ćutali ne objavljujući javno celinu principa na kojima naše Crkva počiva. Samo je naša "Pravoslavna Ruslj" pisala uvek odlučno i nedvosmisleno, što se nekima nije dopalo. No sada je stvar već otišla predaleko, i "ekumenizam" se do te mere kompromitovao, da mi danas imamo ceo niz zvaničnih dokumenata koji nas obavezuju. To su pre svega: 1) Tri poslanice našeg prvojerarha Visokopreosvećenog Mitropolita Filareta, upućene Konstanti-nopoljskom Patrijarhu Atinagori, Grčkom Arhiepiskopu Severne i Juţne Amerike Jakovu, i "Briţna Poslanic", adresovana na poglavare sutokefalnih Pravoslavnih crkava i sve episkope Pravoslaven Crkve; 2) Poslanica 9. Eparhijske Skupštine Zapadno-Evropske Eparhije koju su potpisali Vpr. Arhiepiskop Antonije i Ep. Jakon; 3) Izveštaj o poslenjoj konferenciji Svetskog Saveta Crkava pod naslovom "Upslala i Pravoslavlje" protoprezvitera Georgija Grabea koji je od Arhijerejskog Sinoda 1967. Godine pod naslovom "Ekumenizam", objavljen u časopisu Kanadske Eparhije "Pravoslavnoe obozrennie" broj 40 iz juna 1969. Godine.

Ovi naobično vaţni dokumenti pokazuju da su kod nas već u velikoj meri shvaćene sve mane i sva štetnost ekumenizma kao pokreta koji čovečanstvo vodi prema Antihristu. Ali sada treba da pokažemo da nismo zadovoljni samo rečima, samo golim tvrdnjama, nego da za tim našim rečima slede i odgovarajuća dela koja potvrĎuju njihovu istinitost.

Ne treba da idemo sa njima. To valja odlučno da kaţemo I pokaţemo na delu. Za nas nastupa vreme istinskog ispovedništva, kada ćemo, moţda, ostati sami i naći se u ulozi progonjenih. Pošto su sada sve pravoslavne pomesne crkve ušle u sastav "Svetskog Saveta Crkava", nastupilo je vreme našeg potpunog odvajanja. Mi ne možemo i ne treba da imamo bilo kakvo opštenje sa odstupnicima od istinskog Pravoslavlja i treba da budemo spremni da ako zatreba odemo u "katakombe" kao "istinski pravoslavni hrišćani" kod nas u Otadžbini. Naš položaj pobornika i ispovednika čiste i nepovreĎene Hristove istine mnogo nas obavezuje, više nego ikada ranije.

Uvek treba da se sećamo toga da istinski pastir istinske Crkve Hristove ne moče i ne treba da ima bilo kakav drugi interes osim čiste revnosti za slavu Božju i za spasenje duša svoje pastve- na to i samo na to treba da uvek budu usmerene sve njegove misli, sva njegova osećanja, sva njegova delatnost.

U istinskoj Crkvi Hristovoj ne moţe biti nakaznije i ruţnije pojave, nego što je pastir koji ima neki drugi interes, koji se bavi sproednim, čisto svetskim poslovima, kome nije na prvom mestu slava Boţja i spasenje duša, nego na primer- politička delatnost, koja ljude uvek samo razjedinjuje i razgnevljuje, zatim danas toliko moderna, tkz. "kulturno-prosvetna delatnist", koja se uglavnom svodi na organizovanje svetskih zabava i veselja i sličnih razonoda koje ne priliče hrišćanima, a da i ne govorimo o raznovrsnim trgovačkim poduhvatima, finansijskim mahinacijama i obrtanju novca, što naročito narušava autoritet pastira i poniţava njegovo uzvišeno zvanje, itd.

Završićemo naše izlaganje rečima sv. pravednog o. Jovana Kronštatckog iz njegove poznate besede koju je izgovorio pred svojim sapastirima-sveštenicima 1904. Godine u Sarapulju.

Sv. prav. Jovan je još tada- pre 65 godina- govorio da je delatnost pastira sve teţa i teţa: borba pastira postaje sve istančanija i tim pre pastiri treba da budu na visini svoga prizvanja. "Pastir treba potpuno da se odrekne samoljubavi, da se upodobi biblijskim pastirima i njihovom stajanju u duhu. Zato je pastirima neophodna krajnja predostroţnost i usredsreĎenost, i svagdašnje raspinjanje sebe- radi svoje pastve".

Ako je sv. prav. Jovan Kronštatski ovako govorio pre 65 godina, kod nas, u Pravoslavnoj Carskoj Rusiji, šta bi tek rekao danas ?!

Beseda se dalje dotakla muke savremenog ţivota. Sv. prav. Jovan je obratio paţnju na duhovno stanje njemu savremenog društva, koje je bilo vrlo slično sadašnjem, nama savremenom stanju.

"Sada se pojavila iznenaĎujućA bolest- rekao je on- to je : strast ka razonodama. Nikada nije bilo takve potrebe za razonodom kao danas. Ovo je dobar pokazatelj toga da ljudi nemaju zbog čega da žive, da su se odlučili od ozbiljnog života- od truda na korist onima kojima je to potrebno I od voĎenja unutarnjeg, duhovnog života - i da su počeli da se dosaĎuju! Dubina i sadržajnost duhovnog života zamenjuju za razonodu. Kakvo bezumlje! Kao deca bez razuma! Razonoda je, meĎutim, već postala dryštveni porok, društvena strast. Evo na šta pastiri treba da usmere svoje snage: oni treba životu vrate njegov izgubljeni sadržaj, da vrate ljudima smisao života. Ali najpre treba sami sebe za to da pripreme. Pastir mora da bude na visini svoga prizvanja!" A šta je za to pre svega potrebno ? Čime pastir na najbolji način moţe da se pripremi da bi bio na visini svoga prizvanja? I na to pitanje sv. prav. Jovan daje jasan i iscrpan odgovor: "Ja se molim, ja se postojano molim. Ja čak ne shvatam kako je moguće provoditi život bez molitve. Zaista, molitva je disanje duše." Šta ovome još dodati ? Ovim je rečeno sve, ili, u krajnjoj liniji, sve najvažnije, bez čega je sve ostalo- ništa.

Kakvo treba da bude Vaspitanje dece ? sadrţaj

Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš za mnogo, a samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobar deo izabrala koji joj se neće oduzeti. (Lk. 10,41-42)

Vaspitanje dece za čestite roditelje predstavlja jedan od najteţih problema našeg mučnog vremena. Ono je postalo neverovatno teško jer se daca kao po nekoj zapovesti "od gore" sistematski razvraćaju, podiţu se u prave i nepopravljive prestupnike , kojima ništa nije da uvrede, pokradu pa čak i ubiju čoveka.

Praznik Roţdestva Bogorodice, koji praznujemo danas, 8. Septe-mbra, pruţa hrišćanskim roditeljima rukovodeću nit kako da pravilno vaspitavaju svoju decu, ne bi li ih izbavili od strašnog udela da poĎu zlosutnim putem savremenog prestupništva.

Toga dana, kao plod usrdnih molitava roditelja, od ranije neplodne majke Ane rodila se Ova Prečista Djeva, Koja je, kao najdostojniji sasud u svetu, od Gospoda bila izabrana za NJegovo očovečenje. Dugo su se molili Bogu veliki pravednici Joakim i Ana, traţeći od NJega da im daruje dete, ali njihova molitva nije bila uslišena sve do časa kada je Ana izrekla obećanje da će dete koje rodi prineti Bogu na dar. Tek što je Ana u moli-tvi svojoj izgovorila ovo obećanje, pred nju je stao AnĎeo Boţji. "Molitva je tvoja uslišena- rekao je- uzdasi tvoji probili su se do oblaka i suze tvoje kanule su pred Gospoda. začećeš i rodićeš kćer blagoslo-venu, Koja će biti iznad svih kćeri zemaljskih. Radi NJe blagosloviće se svi narodi na zemlji, kroz NJu će se dati spasenje svetu, a zvaće se Marija."

Čuvši ove reči Ana je sa velikom radošću ponovila svoj zavet: "ţiv ja Gospod Bog moj! Ako dobije dete, daću ga Bogu na sluţbu- neka sluţi dan i noć, proslavljajući celoga ţuvota Ime NJegovo".

Predskazanje AnĎela se ostvarilo i pravedna Ana je ispunila svoje obećanje. Rodila joj se kći Marija i posvetila ju je na sluţbu Bogu.

Provodeći ţivot dostojan zaveta, daleko od svetske sujete, Djeva Marija je Sebi za najviše dobro postavila opštenje sa Bogom i ugaĎanje NJemu, te se udostojila najviše blagodati- postala je Majka Gospoda Koji se od NJe ovaplotio, uznesena je iznad svakog stvorenja i postala časnija i slavnija i od samih vojski anĎelskih.

Braćo i sestre u Gospodu! Ne zaboravimo da je Prečista Majka Boţja, Koju danas proslavljamo, roĎena kao i svi mi, i da je, nasuprot laţnom učenju rimo-katolika latina, kao i mi nasledila ljudsku prirodu povreĎenu praroditeljskim grehom. Kako je onda dostigla tako neobičnu uzvišenost u dobrodeteljima i tako bezmerno dostojanstveno, da je prevazišla čak i anĎele?

To Ona duguje Svojom blagočestivim roditeljima koji su je posvetili za sluţbu Bogu, odnosno, rečeno savremenim jezikom, koji su je pravilno (blagočestivo) vaspitali. Kao rezultat takvog vaspitanja Ona i Sama- vaspitana u poboţnosti i u poslušnosti roditeljima- nikako nije pomišljala na propadljivu sujetu i prividna dobra ovoga sveta, nije se brinula ni zbog čega zemaljskog što brzo prolazi, nego je mislila samo na ono što je jedino potrebno- Ona je dobar deo izabrala, koji joj se neće oduzeti, radi čega je i zovu blaţenom svi naraštaji.

O kako je malo danas na svetu ostalo takvih roditelja i takve dece, koji bi se trudili da se svojom iskrenom poboţnošću upodobe svetim pravednim Joakimu i Ani i njihovoj ćerki Mariji !

Roditelji danas ponajviše brinu o telesnom zdravlju svoje dece i o njihovom što boljem prišremanju i osposobljavanju za ţivot u svetu; deci, koja su lišena tvrdih osnova poboţnog vaspitanja, Bog i Crkva čest su sasvim ili gotovo sasvim strani; deca nemaju poštovanje prema roditeljima, omalovaţavaju one koji su im dali ovaj ţivot, i čim stanu na svoje noge odvraćaju se od njih i brzo ih zaboravljaju. Kao rezultat toga, čitav ljudski ţivot, lišen zdravih osnova vere i morala u svojoj osnovnoj ćeliji- porodici, sve više i više biva prekriven mrakom bezverja i nemorala, i postaje nalik skotskom, zverskom, čak i demonskom. Sujeta ovoga sveta kao uţasna močvara guta i pogubljuje svaku ljudsku dušu, koja moţda i nije lišena dobrih osećanja i nastojanja, ali nema tvrde tačke oslonca kakve razumno i ispravno blagočestivo vaspitanje pruţa u borbi sa bezbrojnim iskušenjima ovog sveta koji u zlu leţi.

Roditelji hrišćani! Znajte da će vam vaša deca biti radost i uteha, da će vam biti potpora u starosti, samo onda ako ih naučite da više od svega na svetu cene ono što je jedino potrebno: veru u Boga, potpunu predanost NJemu i nastojanje da ceo svoj ţivot na ovaj ili onaj način posvete sluţenju NJemu. U suprotnom, sami sebe treba da krivite ako vam deca budu pričinjavala samo nevolje, ako vas budu ţalostila i dovodila u očajanje, naročito u vašoj starosti, onda kada je prirodno da od njih očekujete pomoć i podršku u svemu.

Primer Prečiste Majke Boţje naročito treba da posluţI vama, majke hrišćanke, za vaspitanje vaših kćeri.

Roditelji Presvete Djeve, Joakim i Ana, nisu se poput mnogih savremenih roditelja trudili da joj daju odlično svetsko vaspitanje. Oni je nisu učili plesovima, muzici, stranim jezicima, lepim manirima. Oni je nisu obla!ili po poslednjoj modi, koja je, uzgred rečeno, danas krajnje nepristojna i nedolička; nisu je kitili svakojakoim ţenskim ukrasima, nisu je vodili na balove, večernje sedeljke i pozorišne predstave. Konačno, oni uopšte nisu mislili na to kako da je što bolje udaju. Jedini njihov zadatak, koji im se stalno nalazio pred očima, bio je- da svoju ćerku vaspitaju u strahu Boţjem i iskrenoj poboţnosti.

I evo ploda takvog vaspitanja! Omiljena zanimanja Preblagoslo-vene Djeve bila su molitva, čitanje Reči Boţje i rukodelje radi što lepšeg ukrašavanja hrama Boţjeg i dobročinstva sirotima. Ona ne samo da nije pomišljala na doterivanje i zabave kao druge devojke NJenog uzrasta, nego se postojano udaljavala od sve te svetske sujete i vreve, i više od svega ljubila je usamljenost u tišini hrama Boţjeg ili Svoje kelije. Taj čisti i sveti ţivot do te je mere postao gotovo prirodna potreba NJena uzvišene duše, da je odlučila da se potpune possveti Bogu i, ne ţeleći da se udaje, dala je zavet večne devstvenosti.

Upravo zbog te neobične duševne čistote i potpunr predanosi Bogu Ona je proslavljena iznad svih kćeri ljydskih, udostojivši se da bezmuţno postane Mati Samog Boga, da NJeno ime neprestano slave svi ljudski naraštaji, i da će je veličati i proslabljati da skončanja veka.

Ta večna neuvenjiva slava Presvete Djeve Marije nije lekcija samo za hrišćanske roditelje na delu vaspitanja njihove dece, jer odatle i uopšte svi mi hrišćani moţemo da učimo. Ta NJena neuporediva slava, ako One Koja je "časnija od Heruvima i neuporedivo slavnija od Serafima", jeste zaista svetlonosni svetionik za sve nas što lutamo u tami koja sve više i više prekriva savremeno čovečanstvo.

Neka naše brige ne budu o prolaznom, sujetnom, propadljivom, o onome što brzo nestaje, nego pre svega- o večnom, spasonosnom za naše duše, nebeskom. Kada se radi o zemaljskim dobrima mi se preterano uzbuĎujemo, jurimo na sve strane, dok na nebesko i večno lako zaboravljamo, aiko bismo prvenstveno trebali da se pripremamo za večnost. Postarajmo se da prekor koji je Gospod uputio evanĎelskoj Marti- Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš za mnogo, a samo je jedno potrebno- ne bi bio upućen i nama i našoj deci, nego da i nas i njih pohvali Gospod kao što je pohvalio evanĎelsku Mariju (sliku Presvete Djeve Matije), koja je sela kod NJegovih nogu i paţljivo slušala NJegove Boţanske reči- Marija je dobar deo izabrala koji joj se neće oduzeti! Amin.

Otpuštanje grehova, Lažna "hrišćanska" ljubav i svepraštanje sadrţaj Primite Dyh Sveti: kojima oprostite grehe, opraštaju im se i kojima zadržite, zadržani su. (Jn. 20, 22-23)

"Niko neka ne plače zbog pregrešenja, jer oproštaj iz groba zasija"- slušamo u sveštenu i sveprazničnu spasiteljnu noć Vaskrsenja Hristova, za nas toliko radosne reči velikoga vaseljenskog učitelja i svetitelja, proslavljeno crkvenog besednika svetog Jovana Zlatoustog.

I uistinu ! MeĎu najvaţnijim posledicama velikoga dela iskupljenja čovečanstva, koje je savršio tridnevno iz groba Vaskrsli Hristos ţivotodavac- jeste upravo praštanje ili otpuštanje grehova.

Eto zašto je Vaskrsli Gospod, javivši se u prvi dan po Vaskrsenju učenicima Svojim, predajući im mir, dunuo i rekao: Primite Duh Sveti: kojima oprostite grehe, opraštaju im se i kojima zadržite, zadržani su (Jn. 20,19-23).

A dalje, iz knjige Dela Apostolskih vidimo da su Sveti Apostoli, propovedajući o Hristu Raspetom i Vaskrslom iz mrtvih, odmah potom pozvali svoje slušatelje na pokajanje i na primanje svetoga krštenja radi ostavljenja grehova.

Pokajte se i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grehova: i primite dar Duha Svetoga- pozivao je Sveti Apostol Petar mnogobrojni narod koji ga je slušao u dane Pedesetnice (Dap. 2,38).

Pokajte se, dakle, i obratite se da se očistite od grehova svojih, govorio je on narodu koji se okupio oko njega i Svetog Apostola Jovana nakon čudesnog iscelenja hromoga od roĎenja (Dap. 3,19).

Bog sada zapoveda svim ljudima svugde da se pokaju- kazivao je Sveti Apostol Pavle u svojoj znamenitoj propovedi pred Areopagom- jer je ustanovio dan u koji će suditi vaseljeni po pravdi (Dap. 17,31).

Otuda se jasno vidi, da se nama to "praštanje" o kojem je govorio Sveti Zlatousti ili "otpuštanje grehova" ne daje bezuslovno, nego uslovno- uslov je upravo pokajanje (razume se, iskreno). Zato je Gospod Svojim učenicima, darujući im vlast da Duhom Svetim otpuštaju grehove, ujedno dao i vlast da ne praštaju, i to očevidno onima koji se ne kaju kako valja: .. . i kojima zadržite, zadržani su.

Ovom jasnom i odreĎenom, čistom evanĎelskom učenju potpuno je protivrečna sada toliko moderna propaganda nekakve pseudo hrišćanske ljubavi i bezuslovnoga svepraštanja, koje pokriva bezmalo sve - i obuhvata gotovo i neprijatelje Hristove, uključujući i nesumnjive sluge dolazećega Antihrista koje se bore sa Svetom Crkvom i samom verom u Boga!

Takvi laţni propovednici modernoga pseudhrišćanstva veoma su radi da za osiguravanje svojih poloţaja zloupotrebljavaju reči Gospodnje: Ne sudite da vam se ne sudi Mt, 7,1). Ta im je rečenica osobito draga, ali im, svejedno, nikako ne smeta da sami najsurovije osuĎuju sve oni koji se ne saglašavaju sa njihovim laţiučenjima, koja ustvari predstavljaju tek veoma lukavo iskrivljenje evanĎelskog učenja - što je mamac kojim smućuju mnoge.

Da bi se pravilno razumele ove reči Gospodnje, treba imati na umu da je i Sam Gospod naš Isus Hristos, Koji je rekao : Ne sudite da vam se ne sudi, neposredno zatim rekao i ovo: Ne dajte svetinje psima niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim i, okrenuvši se, rastrgnu vas (Mt. 7,6). A ko su ti "psi" i "svinje" ?

Pod "psima" i "svinjama" Gospod razumeva moralno razvraćene ljude, nesposobne za primanje evanĎelske Istine, kojima je sve sveštano tuĎe i čak mrsko, budući da vrednost toga oni ne mogu da shvate. To su moralno pali ljudi, besčasni i zli, koji se evanĎelskoj Istini samo rugaju i gaze je, te se mogu sa gnevom okrenuti i na njene propovednike - ne libeći se da im čak i o glavi rade (vidi tumačenje sv. Jovana Zlatousta, episkopa Mihaili u drugih).

Nije li jasno da rečima "ne sudite da vam se ne sudi" Gospod uopšte ne zabranjuje da se ljudi moralno procene i da se napravi razlika izmeĎu dobrih i zlih? I ne samo da ne zabranjuje, kako ćemo videti dalje, nego čak i nalaže da se to čini.

Gospod, tako, neposredno zapoveda da se razobliči brat koji je sagrešio.

Ako li ti sagreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo. Ako te posluša, dobio si brata svojega... (Mt. 18,15).

Ne samo da se takav blagorazuman i hrišćanski sud nad bratom koji je sagrešio dopušta, nego se nalaţe da se u njega uključe i druga braća: ... Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč (Mt. 18,16).

Ali ni to nije sve ! Ukoliko brat nastavi da uporno čini zlo, treba o tome "kazati" Crkvi, odnosno crkvenoj vlast, koja je od Samoga Gospoda dobila blagodatno pravo da "veže i razrešava": ..Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18,17).

Ove poslednje reči porazne su i savršeno neprihvatljive za razvraćenu pseudohrišćansku ideologiju savremenih propagatora liberalnog, modernog neohrišćanstva, budući da su sasvim nespojive sa njihovim načelima.

No, dopadalo se to nekome ili ne, njih iz EvanĎelja niko izbaciti ne može: jer to su reči Samoga Gospoda našega Isusa Hrista.

A kako je moguće ne obazreti se na njih ?

Savremeni neohrišćani, meĎu kojima sada ima i učenih bogoslova i mnogih visokih jerarha, na pravo, istinsko Hristovo EvanĎelje uopšte ne ţele da se obaziru, nego samovoljno fabrikuju svoje sopstveno "EvanĎelje", ako je to svojevremeno učinio i njihov idejni voĎa, mračna uspomena Lav Tolstoj.

Avaj! Za mnoge savremene "hrišćane", neutvrĎene u istinskoj hrišćanskoj veri, to je veliko iskušenje, sablazan koja ih sasvim skreće sa pravoga puta.

Ne sudite, da vam se ne sudi - kako ovo izgleda privlačno u krivom neohrišćanstvom tumačenju: "Ja neću tebe smetati da grešiš, pa ni ti zato nemoj meni!" Eto u kakvom nam se uţasnom, izopačenom, sramotnom tumačenju predaje ovaj svešteni tekst u naše vreme!

Jedno osuĎivanje je - grešno, a drugo, kako smo već videli, ne samo da nije grešno, nego ga EvanĎelje i samo nalaže.

I to je potpuno shvatljivo: jer, u slučaju da mi nikada, nikome i ni u kom slučaju ne osudimo, uskoro ćemo izgubiti svaku sposobnost da razlikujemo dobro i zlo, te lako i sami moţemo biti zavedeni na put zla.

Najveći meĎu roĎenim od ţena, čiju je svetlost i neporecivu vrlinsku uzvišenost posvedočio i Sam Hristos Spasitelj, Sveti Preteča Gospodnji Jovan, videći fariseje i sadukeje gde mu prilaze, govorio im je : Porodi aspidini, ko vam kaza da bežite od gneva koji ide ? (Mt. 3,7).

Šta je to? Grešno osuĎivanje ?

Gospod naš Isus Hristos, Koji je Svojim sledbenicima nalagao da se na NJega ugledaju, govoreći : Naučite sa od Mene, jer sam krotak i smiren srcem (Mt. 11,29), ipak je neretko, u vezi sa okorelim grešnicima koji nisu ţeleli da obrate paţnju na NJegovo Boţanstveno učenje, upotrebljavao isti izraz: porodi aspidini, a često se i ljudima koji su Ga okruţavali, a osobito knjiţevnicima i farisejima, obraćao veoma oštrim rečima osude: Rode lukavi i preljubotvorni! (Mt. 12,39), o, rode neverni i pokvareni, dokle ću biti sa vama, dokle ću vas trpeti ? (Mt. 17,17). Knjiţevnike i fariseje On je uporno nazivao licemerima, bezumnima i slepima, zmijama (Mt. 15,7; 16,6-12; cela 23. Glava), cara Iroda jednom prilikom nazvao je lisicom (Lk. 13,32); korio je, po rečima samoga EvanĎelja, i cele gradove: Horazin, Vitsaidu i Kapernaum, zbog toga što se ne pokajaše (Mt. 11,20-24).

No, ni to nije sve ! Mi znamo iz EvanĎelja da krotki i smireni Gospod, Koji se potom molio za one koji su Ga raspeli : Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine (Lk. 23,34), na samo da je koristio stroge reči osude, nego je neki put pribegavao i veoma oštrim fizičkim merama : tako je dva puta- na samom početku Svoga javnog sluţenja i drugi put na samom kraju njegovom, malo pre Svojih krsnih stradanja, prognao trgovca iz hrama. Sveti evanĎelisti pruţaju nam veoma ţivu sliku tih dogaĎaja. Ne mogući da trpi nečasnu trgovinu koja je organizovana u hramu pod pokroviteljstvom samih sveštenika i čak učešće prvosveštenika koji su imali veliki prihod od prodaje golubova, Gospod Isus Hristos, načinivši bič od uzica, izagna sve iz hrama i ovce i goveda, a menjačima prosu novac i stolove ispretura, rekavši pri tom prodavcima : Ne pravite od doma Oca Moga dom trgovine (Jn. 2,14-17). A nakon Svoga torţestvenoga ulaska u Jerusalim, uoči Svojih stradanja, On nanovo, ušavši u hram, izagna sve koji prodavahu i kupovahu..., ispremeta stolove onih koji menjahu novce i klupe onih što prodavahu golubove i reče im : Napisano je- dom moj dom molitve neka se zove, a vi načiniste od njega pećinu razbojničku (Mt. 21,12-13; Mk. 11,15-17; Lk. 19,45-46).

A šta je to ?

Kako je to daleko od one pseudohrišćanske ljubavi i sveobuhvatnog "svepraštanja" koje propovedaju savremeni liberalni neohrišćani. I hoće li oni, koji su "ljubveobilniji" od Samog Gospoda, naći da su ove reči i dela Bezgrešnoga Gospoda grešni i nedopustivi, protivrečni NJegovome učenju - hoće li ih osuditi toliko omiljenim izrazima kao što su "mračnještvo", "reakcionarstvo", "mračno srednjevekovlje", "inkvizicija" itd. ?

Zar moţemo i da pomislimo da bi nać Gospod - Ovaploćeni Jedinorodni Sin Boţji, Koji je na zemlju došao radi spasenja nas ljudi, kako bi nas naučio Boţanstvrnoj Istini i ţivotu koji joj je saglasan - ma u čemu protivrečio Sebi i postupao protivno Sopstvenom učenju ?

O tome, jasno, nema govora: takva pomisao bila bi nezamisliva hula !

Sledeći primer Samoga Gospoda, ni NJegovi Sveti Učenici i Apostoli nisu se bojali da, ukoliko je potrebno, "osude" ljude koji su se uporno protivili evanĎelskoj Istini koju su oni propovedali, pribegavajući neki put čak i najoštrijim merama kako bi obuzdali zlo.

Tako je Sveti Apostol Petar strogo osudio Ananiju i Sapfiru zbog prevare koju su počinili : bili su kaţnjeni trenutnom smrću samo zbog toga što su nešto utajili od cene zemlje koju prodadoše, umesto da su sve prineli kao ţrtvu Crkvi (Dap. 5,1-11).

Sveti Prvomučenik Stefa otvoreno je pred svima, na zasedanju sinedriona, osudio svoje zemljake Judeje, nazvavši ih tvrdovratim i neobrezanim srcem i ušima, optuţujući ih za to da se svagda protive Duhu Svetome, da su ubijali proroke i, konačno, da su postali izdajice i ubice Samoga Gospoda Isusa Hrista o Čijem su dolasku ti proroci javljali. (Dap. 7,51-52).

Sveti Apostol Petar osudio je Simona gatara za pokušaj da kupi blagodat Svetoga Duha za novac, rekavši mu ; Novci tvoji s tobom da budu na pogibao.. jer te vidim da si u gorkoj žuči i u okovima nepravde (Dap. 13,6-12).

Šta je to ? Grešno osuĎivanje ? Nedostatak hrišćanske ljubavi kod Apostola ?

Isti taj Sveti Apostol Pavle, kada su mu Korinćani, novoobraćeni u veru u Hrista, dojavili kako se u njihovom kraju pojavio gnusni greh krvnog mešanja - da neko ima ženu oca svog, nije im na to rekao: "Ne sudite da vam se ne sudi!" ili "Zašto vidiš trun u oku brata svoga a brvno u oku svome ne osećaš?" Ne ! Daleko od toga ! Sveti Aposltol je istoga časa osudio grešnika, a isto je naloţio i Korinćanima, strogo odredivši i kaznu: Da se takav preda satani na mučenje tela, kako bi se spasao duh u dan Gospoda našega Isusa Hrista! ( 1. Kor. 5,1-5).

Ni to nije sve ! Sveti Apostol Pavle je potom zapovedio Korinćanima da se uopšte ne mešaju sa bludnicima, i ne samo sa takvima, no i sa zelenašima, otimačima, idolopoklonicima i sa svakim koji, nazivajući se bratom (odnosno hrišćaninom, ostaje bludnik, zelenaš, idolopoklonik, opadač, pijanac ili otimač. Sa takvima zajedno i da ne jedete.. i izbacite zloga izmeĎu vas samih (1. Kor. 5, 9-13). Ova navedena mesta iz Svetog Pisma trebalo bi da su dovoljna da se vidi kako treba pravilno razumevati reči Gospodnje ne sudite da vam se ne sudi, odnosno da se pokaţe kako ove reči ne isključuju svaku osudu bliţnjega - "osuĎivanje" ne samo da je dopustivo, nego i neophodno, Zakon Biţji i savest, pošto istinski hrišćanin ne može da se prema otvorenom zlu i grehu odnosi ravnodušno, ne primećujući ga i mireći se sa njim, lukavo se izgovarajući "neosuĎivanjem", "hrišćanskom ljubavlju" i "svepraštanjem". Valja dobro znati i imati na umu da je istinskom hrišćanstvu sasvim strano pogubno tolstojevsko učenje o "neprotivljenju zla" (koje je, usput, upropastilo našu nesrećnu Otadţbinu Rusiju i vrgnulo je u krvavi uţas boljševizma!): svaki istiniti hrišćanin - ne miri se sa zlom, ma gde i ma u kome ga sretao. Primer Samoga Gospoda Isusa Hrista i NJegovih Svetih Apostola sledili su zatim tokom celokuone istorije Crkve i svi istinski hrišćani, koji su svagda osuĎivali zlo i borili se protiv njega i po cenu teških lišavanja, pa čak i samog ţivota. Tako su se sa zlom mračnoga neznaboštva i idolopoklonstva borili sveti mučenici, ne samo pasivno umrevši za Ime hristovo, no i odlučno osudivši, neki put i veoma oštrim rečima i delima, idolopokloničke zablude zločašća.

Odlučno i bezkompromisno sa laţiučiteljima-jereticima borili su se Sveti Oci Crkve, nikako ih ne smatrajući "...islećima" (kako je postalo moderno izraţavati se danas) prema kojima treba projavljivati "trpeljivost" i "prilaziti im sa razumevanjem", no su ih gledali kao "vukove grabljive koji ne štede stada", po rečima Slova Biţjeg (Dap. 20,19), te su ih strogo osuĎivali na Vaseljenskim i Pomesnim saborima, na sve načine odvraćajući pravoverne od opštenja sa njima i predajući ih anatemi. Šta je to ? Grešna osuda i odsustvo ljubavi ? Ne ! To nije ništa drugo do potpuno ispravna primena reči Svetoga Apostola: Kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom ? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom ? Ili kakav udeo ima verni sa nevernikom ? (2. Kor. 6,14-15). I prepodobni Oci i Matere naše - hrišćanski podviţnici i podviţnice- "osuĎivali" su ovaj svet koji u zlu leţi samom činjenicom svog odlaska iz njega. Oni su sledili priziv Slova Boţjega: IzaĎite iz njihove sredine i odvojte se i ne dohvatajte se nečistoga i ja ću vas primiti, govori Gospod, i biću vam Otac i vi ćete biti moji sinovi i kćeri (2. Kor. 6,17-18). A sada, u naše vreme ciničnoga i otvoreno ljutog bezboţja, mi, kao hrišćani, verni Hristu Spasitelju i NJegovoj istinskoj Crkvi, ne možemo da ne osudimo sa svom odlučnošću bezbožnike i hulitelje, surove bogoborce koji nastoje da u celome svetu iskorene veru Hristovu i da razruše Svetu Crkvu- koji oskrvnuše našu Otadžbinu i porugaše se našim svetinjama. Ne moţemo da ne osuĎujemo i sve njihove satrudnike, koji ih podrţavaju i sadejstvuju učvršćivanjem njihove vlasti, pomaţući im u ostvarivanju njihovih adskih zamisli. Mi osuĎujemo sluge dolazećeg Antihrista i samoga Antihrista... Zar je sve to grešno osuĎivanje koje EvanĎelje zabranjuje, kako nastoje da nas uvere savremeni mudraci - neohrišćani, preispunjeni nekakvom neobičnom "nadljubavlju" i sveobuhvatnim "svepraštanjem" ? Neka ne laţu na Gospoda i na NJegovo Sveto EvanĎelje ! Neka ne pripisuju sebi, u svojoj farisejskoj gordosti i samoobmani, ljubav veću i od one koju je imala Sama Ovaploćena LJubav- Gospod i Spasitelj naš! Ako kako treba pravilno razumeti reči Gospodnje: "Ne sudite da vam se ne sudi", prekrasno tumači veliki Otac Crkve Sveti Jovan Zlatoust: "Spasitelj ovde ne zabrenjuje osuĎivanje za grehe uopšte i ne zaprećuje svima da to čine, no samo onima, koji, i sami ispunjeni bezbrojnim gresima, prekorevaju druge zbog nekakvih beznačajnih prestupa. Hristos ovde ukazuje i na Judeje koji zlobno osuĎuju svoje bliţnje zbog nakakvih ništavnih postupaka, a sami, bez griže savesti, čine velike grehe."

Dakle, zabranjuje se ne osuĎivanje postupaka bliţnjega i osuĎivanje njegovih loših postupaka samo po sebi, nego zlo nastrojenje prema bliţnjemu čoveka koji i sam tako greši, ako ne i više, a ne misli o sopstvenom ispravljanju. Zabranjuje se ne objektivno "suĎenje" o bliţnjem, ne nepristrasno osuĎivanje njegovog lošeg vladanja, nego zlobna ogovaranja i ruganje koji, kako često biva, proishode iz samoljubivih i nečistih pobuda- od gordosti i sujete, zavisti ili zlopamćenja. Drugim rečima, zabranjuje se svaka lična zloba i zluradost prema bliţnjemu koji greši, a nikako ne pravedna, načelna i nepristrasna ocena njegovih postupaka i vladanja, što ne samo da nije protivno EvanĎelju, no je, naprotiv, čak i neophodno, kako konačno ne bismo počeli ravnodušno da se odnosimo prema dobru i zlu i kako zlo, kao posledica toga, ne bi trijumfovalo u svetu. Stoga teško sagrešuju oni savremeni pastiri koje bi bolje bilo nazvati lažipastirima, koji, pod zgodnim izgovorom navodne hrišćanske "ljubavi" i "svepraštanja", svesno ili nesvesno, uče svoje stado tolstojevskom "neprotivljenju zlu". Kakvo je to strašno, mračno lukavstvo ! Kakvo je to farisejsko licemerje ! "Baš nikoga ni za šta osuĎivati"- takvome nastrojenju u savremenom hrišćanskom društvu i streme sluge dolazećeg Antihrista, kako bi mogli lako i neometano da rade na stvaranju povoljnih uslova za skoro zacarenje njihovog gospodara u svetu. Moţe li u naše vreme ijednom časnom i savesnom hrišćaninu da ne bude jasno da je bezuslovno "svepraštanje" potrebno samo neprijatelju Hristovom - Antihristu, ako bi ljudi konačno izgubili osećaj za razlikovanje dobra i zla, kako bi se pomirili sa zlom, prihvatili ga svojom voljom a potom prihvatili i samoga Antihrista i ne pomišljajući na borbu? To nije ništa drugo do licemerno, farisejsko lukavstvo neprijatelja koji je ţedan naše propasti ! Ako bi se hrišćansko svepraštanje, kojim nas je darovao Vaskrsli Hristos Spasitelj, prostiralo, da kaţemo tako, automastki i na one koji ne žele da se kaju i da ispravljaju svoj život, Gospod ne bi Svojim Apostolima, a preko njih i svim njihovim prejemnicima, pastirima Crkve, dao zajedno sa vlašću da razrešuju grehe i vlast da ih svezuju i ne bi im rekao, javivši im se po Vaskrsenju : Kojima otpustite grehe otpustiće im se i kojima zadržite zadržani su (Jn. 20,23). Kakva li je, u stvari, bezmerna i nerasudna drskost smatrati se ljubveobilnijim od Samoga Boga i "ispravljati" EvanĎelja Hristovo, čineći od njega nekakvo "sopstveno". Čuvajmo se, braćo, kako znamo od ovoga zlog kvasca savremenog farisejstva boreći se odlučno i sa najmanjim projavama zla i greha u sopstvenoj duši, ne bojmo se da otkrivamo i razobličujemo zlo svugde gde se javlja danas - ne po gordosti i samoljublju, nego javno - po ljubavi prema istini. Naš je glavni zadatak u ovo lukavo i bestidno vreme da sačuvamo savršenu vernost i

predanost evanĎelskoj Istini i Načalniku našega Spasenja - Vaskrslom tridnevno iz groba Hristu ţivotodavcu, Pobeditelju ada i smtri.

"Ako li (ko) Crkvu ne posluša, neka ti bude kao neznabožac i carinik" (Mt. 18,17) sadrţaj Ove strašne reči Samoga Gospoda našeg Isusa Hrista čusmo u Svetom EvanĎelju koje je danas čitano. Duţni smo da ih svagda imamo na umu, no pre svega- da pravilno razumemo njihov smisao i značenje. Zašto je to tako ? Praštajući se sa Svojim učenicima na Tajnoj Večei, Gospod im je, tešeć ih oţalošćene zbog njihovog skorog rastanka od Boţanstvenog Učitelja, rekao ; Neću vas ostaviti sirote.. umoliću Oca i daće vam drugoga Utešitelja da prebiva sa vama vavek- Duha Istine (Jn. 14,16).. A kada doĎe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu (Jn. 14,13)... On će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što vam rekoh (Jn. 14,26). Gospod je obećanje ispunio u deseti dan po Svome Vaznesenju (ili u pedeseti dan po Vaskrsenju). U veliki i slavni dan Pedesetice obećani Utešitelj- Duh Sveti- Duh Istine sišao je na Apostole i na zemlji se javilo Carstvo Boţje koje doĎe u sili (Mk. 1,9), Carstvo o Kojem je Gospod neretko govorio tokom Svoga zemnog ţivota: Crkva Hristova. Crkvi Svojoj Gospod je dao veliko obećanje, rekavši još ranije: Sazidaću Crkvu Svoju i vrata adova neše joj odoleti (Mt. 16,18). Crkva Hristova je- Carstvo Duha Boţjega, skrivnica blagodati Duha Svetoga, a zajedno sa time i skrivnica Boţanstvene Istine, budući da je Duh Sveti, po rečima Samoga Hrista Spasitelja, Duh Istine. Eto zašti je veliki Apostol neznaboţaca Sveti Pavle pisao svome učeniku Timoteju: Crkva Boga ţivoga je stub i tvrĎava Istine (1. Tim. 3,15). Crkva je Hristova sva ispunjena Boţanstvenom Istinom i sve je u njoj- samo Istina. Ne moţe u njoj biti nikakve nepravde, nikakve laţi, budući da ona čuva učenje Hristovo koje je Istina, kako je rekao Sam Gospod Isus Hristos na Pilatovom sudu: Ja sam za to i roĎen i za to sam došao na svet da svedočim istinu i svako ko je od istine sluša glas moj. (Jn. 18,37). Kada je Gospod Isusus Hrists govorio : Ako (ko) Crkvu ne posluša, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18,17), on je, razume se, u vidu imao istinsku Crkvu- onu koja sveto i nepokolebivo čuva nepovreĎeno i neiskvareno čisto učenje Hristovo i koja je sasvim tuĎa ma kakvoj laţi i nepravdi. Svaka laţ i nepravda savršeno su nespojive sa istinom Crkve Hristove,

budući da je laţ od Ďavola, kako je jasno rekao Gospod Judejima koji su uporno odbijali da poveruju u NJega: Vama je otac Ďavo i pohote oca svojega hoćete da tvorite. On beše čovekoubica od iskona i u istini ne stoji, jer nema istine u njemu; kada laţ govori, svoje govori, jer on je laţa i otac laţi (Jn. 8,44). I zaista: čovekoubistvo i laţ tesno su povezani- čovekoubistvo vodi laţi, a laţ često čovekoubistvu. I jedno i drugo dolaze od Ďavola i zato u istinitoj Crkvi mesta ne mogu imati. Eto kako mi treba da procenjujemo ono što se danas u svetu dogaĎa. Gde je istinska Crkva Hristova ? To je, van svake sumnje, naša Istočna Pravoslavna Crkva, budući da jedina ona sveto i nepokolebivo već dvadeset vekova čuva veru Hristovu čistom, nepovreĎenom i nikakvim ljudskim mudrovanjima iskvarenom. To priznaju čak i neprijatelji Crkve, stavljajući joj u krivicu i koreći je zbog toga što nije "progresivna", što "ne ide u korak sa vremenom" i ćto je "okamenjena". No upravo je ta "optuţba" najveće priznanje našoj Crkvi i verno svedočanstvo njene istinitosti koje dolazi od drugih. Na našu veliku ţalost, ipak, mnoge Pomesne Crkve, u ličnosti nekih svojih jerarha, pa čak i svojih glava, a da se ne govori o sveštenosluţi-teljima i prostim vernicima, počele su da odstupaju od Pravoslavlja, premda ne prestaju da sebe nazivaju "pravoslavnima". Svi ste vi, svakako, slušali i čitali o susretima konstantinopoljskog patrijarha Atinagore sa papom rimskim Pavlom 6, o njihovim zagrljajima i celivanju i o tome kako patrijarh Atinagora, kako je sam izjavio, već pominje papu na prvom mestu, pre svih istočnih patrijarha. Eto zašto nam već nije dovoljno da se nazivamo samo pravosla-vnima, kada i odstupnici od Pravoslavlja nastavljaju da sebe tako licemerno imenuju, nego je potrebno da se nazovemo istinskim pravoslavnim hrišćanima. Braćo i sestre ! Moţe biti da je blizu dan i čas kada će biti potrebno da u ovom, takozvanom "slobodnom" svetu,kako bismo spasli čistotu svoje istinite pravoslavne vere i Crkve, i mi siĎemo u katakombe. Ne dozvolimo da se prelastimo Ďavolskom laţju, tim dejstvom laţi koja već trijumfuje u celom svetu, kako je o tome proricao Sveti Apostol Pavle, govoreći da će doći vreme u kojem će ljudi verovati laţi (2. Sol. 2,11). Budimo čvrsti i nepokolebivi u ispovedanju čiste i nepovreĎene vere Hristove, sačuvajmo vernost istinskoj Crkvi, imajući stalno na umu upozoravajuće reči Svetog Apostola, koje smo i danas slušali na Boţanstvenoj Liturgiji: Pazite dobro kako ţivite ! (Ef. 5,15). Amin A ko se vlada drugačije, na toga se u punoj meri odnosi strašna pretnja Hristova: Ako li taj rĎavi sluga reče u srcu svome: "neće moj gospodar još zadugo doći", i počne tući drugove svoje, a jesti i piti sa pijanicama- doći će gospodar toga sluge u dan kada se ne nada i u čas kada ne misli i raseći će ga napola i daće mu udeo sa licemerima; onde će biti plači škrgut zuba (Mt. 24,48-51)

Eto čega mi i treba da se bojimo više od svega !

Da, doĎi, Gospode Isuse ! sadrţaj