О балканским психичким типовима

ПРОСВЕТА · БЕОГРАД

УЗ ОВАЈ ИЗБОР У етнопсихолошким радовима Јована Цвијића осећа се склоност ка величању природне обдарености и других врлина људи с нашег тла. Та склоност има исходиште у националној романтици хердеровског типа. Отуда и један упадљиво присутан ток у Цвијићевим етнопсихолошким текстовима на основу којега бисмо могли говорити ο ауторовом етноморфизму. Међутим, постоји и други, мање приметан ток у Цвијићевом дискурсу, који је у знаку критичког разматрања психичких одлика и менталног склопа анализираних етничких група. У томе току оцртавају се жаришта колективних, историјом условљених траума са изопачујућим одразима на понашање и психу нараштаја. Обзирно али и одлучно, скидају се романтични велови са »човека нашега тла«. Овај.други ток, према моме уверењу, потврђује несумњиву актуелност, живу присутност Цвијићеву и у нашем времену. Стога сам настојао да у овом избору представим Цвијића текстовима у којима критичка свест и истраживачко оштроумље сузбијају романтичарско уздизање »народног бића«. У ту сврху претпоставио сам фрагменше целинама. Извлачио сам фрагменте из целина (понекад само неколико реченица из ширег контекста), не бих ли што верније исказао Цвијића који не идеализује, не уздиже, не подлеже патриотско-романтичарским подстицајима. Свакако, овакво представљање Цвијићевог дела, у коме се доследно трага само за једним шоком етнопсихологовог дискурса, за једном сшраном његовог виђења, није, и то одмах ваља нагла-

сити, целовито представљање. Приређивач такву намеру није ни имао. Приређивач је управо хтео да истакне ту једну сшрану Цвијићевог виђења уверен да је у њој највише онога што је одолело зубу времена, што је остало Mcubo y етнопсихологовом делу. Сматрам да су највиши домети Цвијићевог етнопсихолошког дискурса у опису и анализама неких феномена динарског и централног типа, а посебно у анализама buoленшног шииа динарца, рајинске исихолошје и социјалне мимикрије. Претежно је тим фрагментима Цвијић у овом избору и заступљен. У избор су ушли и фрагменти који разматрају утицаје поднебља, историјских збивања, вере и миграција на психу људи, као и фрагменти ο »нашој даровитости« и предусловима за научни рад код нас. Управо критички слој Цвијићевих етнопсихолошких разматрања најмање је анализиран. По моме мишљењу, тај критички слој указује се двоструко делотворним: реалитетом опажања која још увек потврђују своју виталност, као и утицајем на касније аналитичаре балканских нарави. Један од тих каснијих аналитичара је и Иво Андрић. Тако смо довели у везу нашег првог етнопсихолога и нашег најзначајнијег прозног писца коме су се историја, судбина народа и менталитет људи наметнули као трајна одредница свеколиког његовог дела. У томе делу је и један самосвојан есејистичко-медитативан слој у коме је много непосредних мисли, идеја, опаски ο »нашем човеку« и »нашим наравима«. Учинило ми се прикладним да та два виђења, Цвијићево и Андрићево, спојим међу корицама књиге и понудим читаоцу, тим пре што књиг& овакве садржине готово и немамо. Наравно, од овог избора никако се не може очекивати нека заокружена, целовита студија с научним претензијама. Цвијић јесте био научник, и то значајан, али у прошлим временима и у посебним условима, тако да његове пионирске етнопсихолошке радове морамо ставити у временски контекст који употребљивост

његових аналитичких налаза чини ограниченим, а Андрић није имао изразитију претензију да дискурзивном методом на целовит начин опише балканске психичке типове. Писац и мислилац коме су балканске судбине стална грађа приповедака и романа, само је на махове покушавао да ову или ону црту менталитета означи као специфично балканску. Такви искази, у којима >е писац непосредније истицао »балканску«, »нашку« специфичност понашања, нашли су место у овом избору. Најзад, питање: чему овај и овакав избор данас? Код нас се много говори ο »нашем менталитету« и његовим посебностима. Међутим, нема студиознијих, научно заснованих или бар ауторитативним ставовима подржаних расправа. Велике заблуде »психологије народа« као да зналце — не без разлога — чине уздржаним. Свеједно, буја фолклор свакојаких претпоставки ο менталитету, и свакојаких виђења »нашег човека«. Глорификација »ослобођених маса« и дивљење »нашем човеку«, неизбежни у првим послератним годинама (присутни у званичној политици али и у званичној психологији, антропологији и уметности), стишавани су временом а и замењивани скепсом која је расла с недаћама друштвено-политичко-економског карактера. Овај избор је прилог мериторнијем размишљању ο »нашим наравима« уз помоћ Цвијића и Андрића. У избору из Цвијићевог дела, текстови унесени у поглавља Психичке особине Јужних Cлobeнa и Поднебље, исшорија, чодек узети су из књиге Балканско иолуосшрдо (Завод за издавање уџбеника, Београд 1966), са изузетком текста Виоленшни шии динарца који је узет из Fobopa u чланака (књ. I—IV, Београд 1921). Из Fobopa u чланака узети су и текстови унесени у поглавље Наша gapobuuAotiu u научни рад. У избору из Андрићевог дела, фрагменти у поглављу Закони за рају (Канун-и-раја) узети су из докторске дисертације PasbuiuaK gyxobnoi ytcuboma uog ушицајем шурске bлagabuнe (Cbecne Задужбине Иво Анд-

ЈОВАН ЦВИЈИЋ рић, год. I, св. 1, 1982); текстови из поглавља Кулшурни хероји, шрагичари и борци узети су из Есеја, огледа и чланака II (Сабрана дела Иве Андрића, књ. XIII, Београд 1981); текстови унесени у поглавља Проклешciubo homo balcanicusa, односно Ви кажеше да смо upuiubopHu u иодмукли, узети су из SuaKoba uopeg иуша, односно Cbesana (Сабрана дела, књ. XVI и XVII, Београд 1981). Свакако да би избор из Андрићевог дела био богатији и потпунији да су унесени и одговарајући фрагменти из његових приповедака и романа. Међутим, такав поступак подразумевао би својеврстан ризик. Истрзање идеја, мисли, ставова из контекста приповедачког дела по правилу је контрапродуктивно и бременито могућностима огрешења ο уметничку творевину, као и ο самог аутора. Ставови приповедача у уметничком делу, или, пак, појединих јунака, не смеју се приписати аутору. Α хтео сам да у овом избору дође до изражаја Андрићево виђење, не виђење његових књижевних јунака. Стога сам се, природно, ограничио на Андрићев научноистраживачки рад, на његову есејистику, као и на његов »духовни дневник« 3uaKobe иоред иуша и CbecKe, који, на многим страницама, подсећа на Теофраста, Риварола, Вовнарга и сличне претече етнопсихологије. Овом се избору може пребацити једностраност: истицање и заступање кришичког шока мишљења у односу на наше нарави и балканске психичке типове. Таквом приговору има места. Α одговор је — величање и слављење »нашег човека« у тој је мери надјачавало све гласове критичности и продуктивне скепсе да, у том погледу, још нисмо изишли из фазе постромантичарских уздизања рода. Један мали избор коме глорификација није циљ, представља извесну реткост у чију отрежњујућу корисност не сумњам. Пешар Џаџић

Али као иаук, шако људи илешу око себе мрежу од исшоријских иредрасуда, од националних сујеша, од mbuiuouepeHux начина жидоша, и она их може gyxobuo uзoлobaтu og осшалога cbeiua u учиниши да иосшану архаични. HunaKab други узрок не може шолико KOMUpoMuiuobaulu pasbuiuaK Јужних Cлobeнa као горе иоменуши начин мишљења. Јован Цвијић, Психичке особине Јужних Cnobeua

ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

ПЛАН И МЕТОДЕ Психичке особине су иредмеш аншроиогеографије. — Мешода неиосредног иосмашрања и ешноисихичких ирофила. — Посредна мешода. — Фолклор. — Исшоријска мешода. — Дијалекшолошка и аншроиолошка исиишидаља. — Значај исихофизиолошких сшудија. Географска средина утиче не само на општи ток историје, на распоред разних цивилизација, на миграције, на етничку поделу, положај и тип насеља, већ исто тако непосредно или посредно она утиче и на психичке особине становништва. Ми сматрамо као знатан задатак антропогеографи^е утврђивање психичких особина становништва у разним природним областима и истицање учешћа које су имали географски узроци у формирању ових психичких особина. Али антропогеографија не треба да занемари и друге узроке: историјске, етничке и социјалне, који доприносе да се формира народни менталитет и који се преплећу са географским утицајима. За истраживања ове врсте потребно је дубоко познавање народа и његових етничких група. Због тога ћу дати само класификацију Јужних Словена. Од свих етничких група на Балканском полуострву ο којима смо се досада бавили, Јужне Словене најбоље познајем. Од 1887. до 1915. године сваког лета сам обилазио њихове земље; проучавао сам их; упознао сам сељаке и интелигенцију; живео сам међу њима; пратио њихов друштвени живот. Ипак је овај проблем изузетно тежак, понеки би рекли несавладљив. Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети? Идеје и побуде људских група често ее отимају прецизној студији и проучавању. Оне су као течност која клизи између наших прстију и не да се ухватити. Осим тога, у овој

16

17

области више но у ма којој другој, многи су проматрачи изложени томе да преиначавају факта, да би из њих извукли неке закључке; они често минуциозна и прецизна проматрања замењују размишљањем и спекулацијама. Човек уопште тежи томе да прецени своје суграђане, нарочито оне из свога родног краја. Има врло вештих проматрача, који опазе само неке психичке особине, док неке друге не виде. Други врло тачно запажају, готово као фотографска плоча, психологију народне масе, али не процене њихову компаративну или релативну вредност. Овде све зависи од проматрачевих особина, нарочито од солидности његова духа. Судови које су дали људи разних генерација ο некој народној групи могу да буду врло разнолики, јер су у појединим временима једне или друге особине дошле до интензивног изражаја. Код свакога превлађују, више или мање, дух страсти и предрасуде њихова доба, тако да је готово немогућно бити потпуно непристрастан. Доста датих судова ο интелектуалним и моралним особинама разних народа махом су били лажни. Због тога научни духови показују на овоме послу скептицизам који је уопште оправдан. Међутим, иако је посао тежак, није могућно да се човек не интересује студијама које могу тако јасно да осветле нарави и понашање народа и њихових разних етничких група. Могу се, уосталом, умањити погрешке и може се приближити истини, може се можда доћи до ње, ограничавајући се у 'испитивањима на најпознатију етничку целину и примењујући у испитивању утврђене методе. Проматрањем и искуством дошао сам до највећег броја резултата изложених у овоме делу. Дирекшно иромашрање, проматрање на лицу места, даје више тачнијих резултата у балканским земљама него у западној Европи, јер јужнословенско становништво није обрађено, модификовано и постало готово једнолико под утицајем цивилизација. Његове су психичке особине простије и јасније. Оне се могу поузданије ухватити, а нарочито врло експресивне психичке особине

етничких група патријархалног режима. Има проматрача који су, несумњиво, запазили неке од карактеристика овог становништва. Задатак, дакле, олакшава мање сложена природа предмета. Врло је пространа област коју насељавају Јужни Словени. Она се простире од Целовца и Љубљане до Солуна и од Јадранског до Црног мора. Има шеснаест милиона становника и подељена је на више држава и покрајина; У њој се наилази на разнолике етничке и психичке групе које изазивају радозналост испитивачеву. Лакше је тачно одредити психичке особине једне етничке групе кад се познају све групе, неголи кад се ограничимо на студију само једне, сасвим мале групе. Штавише, боље се запази цео значај једног проматрања ο психичким особинама неког народа, ако се посматра географски распоред ових особина у целој области тога народа. Кад се познаје целина једнога народа, јасније се запази веза између особина разних група које чине тај народ и успе се проценити релативна вредност његових психичких особина и одредцти узроци који су их изазвали. Поред ових општих метода посматрања, често сам примењивао у проучавању психичких особина две специјалне методе. Прва је метода исихичких или ешноисихичких ирофила који су унеколико слични геолошким и геоморфолошким профилима. У свакој области има један одређен правац, дуж кога се најјасније виде промене психичких особина разних етничких група. У пиндско-динарској и у моравско-вардарској области најбољи су они »психички профили« који се повуку са запада на исток, од Јадранског мора према Моравско-вардарској долини и даље; на Доњодунавској плочи и у сливу Марице најбољи су они психички профили који се повуку у правцу север—југ. Идући једним од ових праваца, испитивач ће утолико боље запазити разлике између становништва, уколико се буде више удаљавао од полазне тачке. Када дође до крајње тачке профила, успеће много боље да

18

19

схвати и класификује психичке особине становништва дуж целог пређеног простора, него кад би се ограничио на једну или две области. Углавном: уколико су две етничке групе које су на истом профилу више удаљене једна од друге, утолико су јасније разлике њихових психичких особина. На »психичком профилу« од Јадранског мора до Балкана јасно се запажају разлике између становника Боке Которске и Шопова у околини Пирота и Софије. Али, између ових крајњих тачака постоји низ мање осетних разлика, на пример између становника Боке Которске и црногорских племена, између ових и становника Брда, Рашке, Шумадије, све до Шопова, на истоку. За избор једног психичког профила потребна су претходна знања ο становништву разних области. Ако се пређу пиндско-динарске и моравско-вардарске области у уздужном правцу, то јест од севера на југ, и балканска или бугарска област у правцу запад—исток, неће довољно пасти у очи разлика међу етничким групама и њиховим психичким особинама. Ни сами попречни профили нису сви подједнако инструктивни. Друга је метода у томе да се забележе разлике између становништва земље машице и становништва земље KonoHU3obaH>a које је истога порекла. Ово се нарочито може посматрати код динарског становништва, које је са површи од 1.000 или l.SOOm висине сишло и населило се по равницама и језерским површима Шумадије са висином од 100 до 500 метара. Упоређујући психичке типове и друштвено уређење становника у земљи матици и оних који су се иселили, запажамо утицај географске и социјалне средине на еволуцију психичких особина. Ова пресељавања и премештања су као нека врста антропогеографских експеримената, који нас тачно могу обавестити ο преиначавању психичких особина. Метода индирекшног иромашрања није потпуно одвојена од методе директног проматрања. Оне се махом не могу једна од друге одвојити. Психичке особине, запажене директним проматрањем, често су на тај начин

само делимично утврђене; у ствари су изведене из других знакова, запажених у додиру са појединцима и са етничким групама. Осим тога се методом индиректног проматрања могу извести психичке особине чак и без додира са народним масама, помоћу етнолошких и антропогеографских података с једне, и историјских података с друге стране. Да бих утврдио психичке особине Јужних Словена, често сам се користио многим етнолошким подацима, нарочито онима који се могу извести из ношње и дијалеката, па и из народних схватања ο смислу и ο вредности људскога живота. Нарочито су промена дијалекта и ношње први спољњи знак који показује промену у психичким особинама становништва. Други су спољњи знаци ове промене: различни облици кућа и зграда, разлике у свакидашњем начину живота итд. Иако су често последица спољњих узрока, нарочито географске средине, све су те особине више или мање у вези са психичким особинама становништва. Али, од свих етнолошких чињеница највише психичкога открива фолклор. Осим директним проматрањима, најпре се, дакле, проучавањем фолклора може осетити карактер, начин мишљења и свест јужнословенских етничких група. Српске народне песме и приповетке скупио је у почетку XIX века Вук Караџић. То су најбоље и најпотпуније збирке фолклора од свих јужнословенских. Забележене пре него што су нове културне струје могле продрети у народну масу и непромењене модерним утицајима, оне дају драгоцене податке ο основним особинама српскога народа. Проучавали смо и друге збирке, које нису тако добро забележене и које су из доцнијег доба, али које исто тако откривају особине појединих јужнословенских племена и промене на њима извршене. Неке јужнословенске групе имају много мање песама него друге, а и међу овим групама има таквих који имају бољих песама. Осим тога су у разним временима исте етничке групе певале више или мање. Постоје разлике у мелодијама, које одају нарочиту 31 -2»

20

21

осећајност једног становништва. Напослетку, већина јужнословенских приповедача је тако рећи фотографисала народни живот. Најдаровитији међу њима су одлично запазили особине неких етничких група. И помоћу историје се могу утврдити карактер и интелектуалне особине једног народа, нарочито кад се под историјом разуме не само причање догађаја него и проучавање свих творевина, било научних било уметничких, као и проучавање верских и политичких установа. Али Јужни Словени нису прошли кроз онакав историјски развитак и нису културно онако израђен народ као, на пример, Французи, Енглези и Талијани. Историјска метода не може код њих да да тако сигурне резултате. Унеколико се изузима српска историја, јер је често била везана за велике идеје и за велике историјске догађаје који су покретали човечанство. Осим тога су Срби имали, под династијом Немањића једну периоду јаке државне организације и периоду културног, нарочито уметничког, стварања. Они су подигли цркве и манастире који спадају међу најлепше представнике средњовековне словенске архитектуре. Из тога је доба значајни Дyшaнob законик. Успели су да великим напорима крајем XII века оснују своју независну цркву. У новије су време створили две независне државе. У средњем веку су имали знатну књижевност. Још је знатнија дубровачка књижевност XVI—XVII века. Најзад је врло поучна нова историја свих Јужних Словена у XIX веку, у доба њихова препорођаја и делања. У овоме смислу не треба, дакле, пренебрегавати јужнословенску историју, само што она не пружа довољно средстава за одређивање и процењивање колективних особина, а још мање за одређивање особина јужнословенских етничких група. Има географских положаја и међународних прилика које могу спречити, чак и у току векова, развиће стваралачких особина једнога народа, а још више једног малог народа који је био увек подељен између више држава. Такав је случај био са Јужним Словенима, који су на географском положају најопаснијем

што може бити, где су имали да се одупиру турском надирању с једне и немачком и маџарском с друге стране. Највећи је број Јужних Словена био вековима под турским јармом; Хрвати и Словенци су још дуже били под владом и утицајем Немачке и Маџарске; врло дуго и панонски Срби. Под туђом се управом не може успешно учествовати у културном стварању. Ма како да су значајни њихов отпор овој владавини и дела која су могли створити, у њима се не изражава цео њихов геније. У колико нам резултати лингвистичких и антрополошких студија могу помоћи да боље схватимо разлике између појединих јужнословенских група? Лингвистичке особине су, неоспорно, врло поучне, нарочито дијалекти. Ми ћемо их често употребљавати да боље истакнемо разлике између појединих етничких група. Али су оне само један међу толиким другим врло многобројним знацима, који су карактеристика психичког типа неког становништва. Класификација Јужних Словена, коју покушавамо дати, није лингвистичка класификација. Она треба да се оснива на свима психичким особинама. У више случајева етничке групе са разним дијалектима чине целину у психичком погледу. Такав је случај са становништвом Шумадије, узете у њеном најширем обиму. Тако и обрнуто: становништво истог дијалекта показује каткад велике психичке разлике, помоћу којих се у њему издвајају јасно изражене психичке групе. Антрополошка испитивања, у ствари, немају никакве везе са студијама којима је циљ да се утврде психичке особине, изузевши што нека факта, која нарочито падају у очи, могу да побуде пажњу испитивачеву. Ова се испитивања могу употребити само утолико уколико се односе на узроке психичких особина. Чак и тако ограничене податке ових испитивања треба употребљавати с највећом пажњом. Добро је познат факат да се расе, узете у антрополошком смислу, не подударају са етничким групама. У свакој етничкој групи има индивидуа различитих

22

23

антрополошких особина (долихоцефалан или брахицефалан облик лубање, индекс главе, раст, комплексија 1 итд.). С разлогом су одбачене теорије према којима би један цео народ припадао једној антрополошкој раси и по којима би психичке особине потицале из антрополошких, тако да би чак било виших (долихоцефалних) и нижих (брахицефалних) народа (теорије Гобиноа, Ваше де Лапужа и Чемберлена). Али не примајући ове закључке, α priori и сувише шематизовани, ипак не можемо усвојити да су антрополошке особине без икаква утицаја на психичке. Несумњиво је да су народи Европе мешовитог порекла у етничком и антрополошком погледу. Овај мешовити састав неоспорно је утицао, често знатно, на њихове психичке особине. И кад се одбију утицаји географске средине, историјског развитка и утицаји цивилизација, остају ипак међу народима неке психичке разлике за које морамо претпоставити да зависе од њихова етничког састава. Уколико је неки етнички амалгам млађи, уколико је мање обрађиван цивилизацијама, утолико се боље могу разликовати психичке црте његових етничких саставница. Разлика етничког састава већ знатно утиче на психичке особине Француза, Енглеза, Италијана и Немаца, који су вековима обрађивани цивилизацијом. Утолико се пре могу осетити утицаји етничког састава код Јужних Словена, који су цивилизацијом мање преиначени и још и данас изложени разним етничким стапањима. Историја нам може само донекле дати обавештења ο разним етничким променама код Срба, Хрвата и Бугара, а праисторијске се промене могу констатовати само антрополошким испитивањима. Али ако се хоће да послуже овим студијама, антрополошка мерења треба да су извршена рационално и у довољном броју. Велики број антрополошких мерења која су извршена код Јужних Словена не обзиру се на многобројне миграције које су се десиле у последњим

вековима. Кад се изврше антрополошка мерења на неком броју људи у ком било крају, без обзира на њихово порекло (то јест одакле су дошли), показују се за Јужне Словене антрополошке разлике, које могу бити само погрешне. Осим тога, и кад би била рационално изведена, досад сакупљена антрополошка факта су недовољна за праву антрополошку карактеристику јужнословенских група; вреде само неки општи резултати, који се виде и голим проматрањем. Напослетку, народи и етничке групе разликују се готово неприметним нијансама у функционисању физиолошког живота. Изгледа да ове нијансе одређују неки број унутрашњих промена, које чине основу разним осећањима и разним психичким тежњама. Ова осећања, готово несвесна, често су узрок разноликог начина мишљења и делања. Досад се није успело да се ове нијансе похватају са довољно тачности. Можда ће се у томе успети, развијајући физиолошке и хемијске методе у испитивању људског организма. Изгледа, ипак, да би резултати ових испитивања били у стању дати обавештења ο неким дубљим разликама између народа; бар би могли бити од исте толике вредности од колике су и подаци антрополошких мерења. Пре него што пређемо на психичку класификацију Јужних Словена, треба да укажемо на њихово етничко јединство и на њихове заједничке пс-ихичке особине.

1 Види: Ј. Deniker, Les races et les peuples de la terre, Parris 1900. William Z. Ripley, The Races ofEurope, London 1900 и Jean Finot, Le prejuge des races, Paris 1908, 3. издање.

ЕТНИЧКО ЈЕДИНСТВО

и психички типови [...] Tuuobu., bapujeuieuiu u исихичке груие. [ . . . ] Начин живота код Јужних Словена разликује се од начина живота северних земаља, насељених поглавито Немцима, као и од начина живота егејских области у којима станују Грци. Осим тога, треба истаћи да Јужни Словени на Балканском полуострву насељавају разнолике природне целине, које, поред пуно других утицаја (евроазијске особине, особине спајања и прожимања, особине осамљености и одвајања), такође утичу на становништво. И други су утицаји исто тако допринели да се формира темпераменат ових народа: претапање балканских старинаца, историјски догађаји, утицаји разних цивилизација. У многим се областима још и данас осећају психички остаци ранијих времена: рајинске особине, менталитет хајдука, навике племенског живота, итд. Дакле, има психичких разноликости, и оне су учиниле да се створи одређен регионални живот са врло јасним и врло различним изражајима. И поред ове разноликости могу се издвојити заједничке основне психичке црте код појединих ужих заједница и разликовати iuuuobu, bapujeuieiuu и груие. Тако можемо све Јужне Словене груписати у четири типа: динарски, који обухвата динарске области и друге крајеве у које су се доселили представници динарског типа и утисли свој жиг старом становништву; ценшрални, који обухвата поглавито становништво Јужне Мораве и Вардара и шопским се појасом продужава до Дунава; исшочнобалкански, коме припада становништво обе источне стране Балкана; најзад ианонски шии, који обухвата јужнословенско становништво настање-

26

но највећим делом изван Полуострва, у Панонској низији. Ови су типови довољно различни да се могу и на први поглед распознати. Уосталом, они нису раздвојени јасним границама: прелазе један у други прелазним зонама, чије се становништво често може доделити једном као и другом типу. Ми ћемо редом проучити ова четири типа. У погледу варијетета и група задржаћемо се нарочито на два типа, на динарском и на централном, имајући за циљ да дамо идеју ο методи коју смо употребљавали. Следећа таблица укратко излаже психичку класификацију коју ми предлажемо за Јужне Словене:

27 Панонски шии Славонски варијетет Сремско-банатски варијетет Словеначки или алпски варијетет

/ Динарски шии Шумадијски варијетет Ерски „ Босански „ Мухамедански „ Јадрански „ Ценшрални шии Косовско-метохијски варијетет 3 ападномакедонски 33 Моравско-вардарски 33 Шопски 33 Јужномакедонски Исшочнобалкански шии Варијетет Доњодунавске плоче „ Средње горе Румелијско-трачки варијетет Помачки ,,

Психички muuobu u bapujeiueiuu Јужних Cnobena

29

ДИНАРСКИ ТИП опште особине Географски расиоред. — Гладне исихичке црше. — [...] Особишо uouiuiobaH)e иредака и обичај cnaba. — [· · ·] Војничке bpлuнe. — Енергични и имиулзиЈти. — Динарска шуга, исшоријска шуга. — Мисшична логика. — [.. ·] Варијешеши динарског шииа. [...] Динарски тип заузима не само целу динарску област већ и суседне земље, по којима се распростро миграцијама. Овај тип превлађује у моравској Србији; дао јој је значај који има и још одсудно утиче на њен развитак. Динарски су досељеници ушли у старо косовско-метохијско становништво, не изменивши његове психичке особине; али су они на њега јако утицали. Како ово становништво има особина и централног и динарског типа, тешко му је одредити место. Најзад се Словенци Карста, које сам уврстио у динарски тип, у извесном погледу разликују од осталог динарског становништва, нарочито због вековних веза које су имали са цивилизацијом средње Европе. Они су добили специјалне особине по којима се приближавају панонском типу. [...] [...] Динарски су људи живог духа и танане интелигенције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу, они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе. [...] [...] Динарски човек не верује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је вера непомућена, поуздање безгранично. [...]

Интимна веза с природом изражава се у многим топлим обичајима велике старине и дубине, у навикама, веровањима и врачањима, која се везују за смену годишњих времена, за небеске и климске појаве, за планине и врхове. Такви су топли обичаји ο Божићу, ο Ускрсу, ο Ђурђевдану, ο Ивањдану и Петровдану; такве су природне и наивне светковине које се везују за планине и врхове, на које једанпут годишње изиђе село или цела област; такви су обичаји додола и прпоруша. Сва природа је жива или дејствује као жива, и мртве ствари и замишљене. Има духова у води, у земљи, у дрвећу. По пространим и недирнутим шумама и планинама су разне виле које воде интересантан живот и често одређују људску судбину. У облацима су ветрогоње и здухачи. Из језера излазе крилати коњи, водени бикови, љутити змајеви огњевити из којих све ватра сипа. Свуда има злих и добрих духова. Човек је везан и зависан од тих сила у природи, чији је највиши ступањ бог и судбина, који све распоређују и ништа се без њих не може десити. [...] [...] Чести су случајеви да се динарски људи одлуче на крајња решења, без обзира на интерес, на корист и на »практичност«, свесни да им је живот у опасности или да ће им остати црн и упропашћен.-И цео је народ способан да тако ради. За људе од срца и савести имају нарочита имена: gymebnuu,u, садесници, која датирају још од Дyшaнoboϊ законика из средњега века. ч По народним песмама они штите правду од неправде, бране »божју правду«, апсолутну правду. Кад виде неправду »у њима се распале пламови« и тада »саме би им сузе прокапале«. Динарски су људи пораз на Косову објашњавали у народним песмама и тиме што су се »приволели небескоме царству«. [...] [...] Динарски су људи исто тако одани прецима: нигде толико не знају за своје претке, каткад до дваде-

30

31

сетог колена, нарочито у Црној Гори; нигде их толико не воле, не поштују и не мисле ο њима. Више но код осталих Јужних Словена овде су очувана стара презимена, па чак и надимци кроз поколења, кадшто кроз векове. Са оца на сина се предају имена предака; потомци их памте; знају њихову постојбину, узроке и прилике њихова исељења, њихове најизразитије особине и најглавније догађаје из њихова живота. Често имају старе чишуље у којима је забележена њихова генеалогија. Cnaba je после Божића и Ускрса највећи празник, али много више лични, јер свака породица има своју славу, исту коју су славили најдавнији преци. Слава је, пре свега, светковина у спомен предака: почиње верским обредом у коме се свештеник моли за душе предака. То је ирекада. Највећа је брига једне породице да има наследника који ће наследити и одржавати славу. Несрећа је бити угасник, без мушког порода. Напротив, Бугари не памте своје претке, немају славе и презивају се само по оцу. [...]

су готово стално били независни од Турака; такви су многобројни витезови и хајдуци свих динарских области из турског доба. Тиме се објашњавају и готово стални устанци не само у Србији већ и у Босни, у Херцеговини и у областима старе Рашке. Ови су динарски људи ратовали уз Млетке, уз Аустрију, па чак и уз Наполеона и Русију. Тако је извршено природно одабирање јуначких типова од Милоша Обилића до безбројних безимених јунака у годинама 1912—1918. Увек је међу њима било великих војничких талената., од Карађорђа до најновијих. [...]

[...] Погубити много Турака за динарског човека значи не само осветити своје претке већ и ублажити њихове болове које и он осећа. Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле ο њему и да му се диве већ га и сањају. Кад су чинили јуначка дела, размишљали су и препирали се да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу. У највећим окршајима шумадијски сељаци се сећају својих старих јунака који им служе за пример. И песма каже: »Помислите на старе јунаке«... [...] [...] У току историје су сјајно посведочене војничке врлине динарских људи: оне су на највишем ступњу код становништва Србије и Црне Горе, у државама националне мисије. Такви су црногорски јунаци, који

[...] Људи динарског типа су по правилу живљег темперамента. Не могу се сви, као ниједан народ, уврстити у једну од оних класичних група у које су подељени темпераменти. Уосталом, различни темпераменти потичу од различне мере у којој су код појединаца или група комбиноване особине осетљивости и активности. И оно што је у том погледу најкарактеристичније за многе крајеве динарске планинске зоне, то је појава врло јаких темперамената, виолентних, силних, огњевитих људи, код којих узрујаност, напони и подвизи могу достићи највишу меру. Махом врло импулзивни, који одмах и често без дужег размишљања раде — »зебу од многог мишљења«, и који кажу: »Ко разгађа, у нас не погађа«, и погоде истину и најбољи пут. Правци у којима ће се виолентност изразити зависе од духовних и моралних особина овога темпер^мента, од »духа времена«, од настројености средине. Најдаровитији од њих, смели, кадри примити дубоке утиске, могу бити револуционарни и у погледу идеја, али најчешће акцијом помажу друштвеном напретку; могу створити хук и покрете који обухвате народну масу, и такви постају вође народних покрета и револуција. Међу њима има људи највећег пожртвовања, који лако и као несвесно дају свој живот за моралне идеје и племените покрете; утичу заразно на околину и на људе мање јаког темперамента: силином једне повуку,

32

33

друге ућуткају. Једни [су] »праведни као бог«, други могу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспети до белог усијања, а ови су главни носиоци и разносачи динарске девизе: света освета. Могу се изметнути и у развратне интережџије, који не презају ни од каквих подвала и смицалица. [...]

често наилази. Оне су карактеристика њихове тако жалосне и тужне историје за време дуге турске владавине. У њиховим народним мелодијама врло често превлађују тужни тонови; али, каткад, из сентименталности и туге избијају и енергични тонови, све енергичнији, живи и страсни. На Балканском полуострву само динарски људи имају гусле којима се прате народне песме, инспирисане једино народном историјом. Гуслама се не могу пратити игре или лирске песме, за које динарски људи имају друге инструменте (нарочито cbuралу). [...]

[...] За време турске владавине формирао [се] хајдучки темпераменат, који се навикао на неке суровости и усвојио као главну линију понашања да треба без обзира и на све начине уништавати противнике и непријатеље народности и тежњи за народном и државном самосталношћу; тај хајдучки темпераменат још дејствује. Даље, поглавито су ови виолентни ковали оне крилате речи и узвике којима се динарски људи одушеве и занесу. Проучавајући виолентне типове, нарочито оне од историјског значаја, опазио сам на свима, без изузетка, смену јако активних периода са добима потпуне пасивности, у којима су они малаксали, изнемогли, »без ује«. Последње иде дотле да могу пустити да пропадну велике тековине кад то само од њих или највише од њих зависи; могу, дакле, онако тврдим сном заспати као Краљевић Марко и мора се чекати док се не пробуде. Многе појаве у развитку динарске зоне указују на смену активних и готово пасивних периода; после гласне и гласовите периоде долази друга са зевом или прекидом: начин историјског развијања и напредовања овога становништва ишао је, дакле, цикцак-линијом. Као да је томе донекле била узрок и енергија виолентних типова, која се на махове развија. Такав начин развитка са зевом губи се са већим искуством и са одмаклим културним развитком, као што се већ показује у Србији у последње време. [...] Динарска шуга, исшоријска шуга. — Ових особина нема код свега динарског становништва, али се на њих

После пропасти Србије 1915. године многи су Срби могли подносити само тужну и монотону, али умирујућу музику гусала, музику која може постати енергична, па чак и бесна, у жалости, под руком гуслара који је обузет узбуђењем. Причајући ο страхотама које су се окомиле на његов народ, гуслар их прати брујањем све звучнијим и обузима га гнев; деси му се да баци и скрха свој инструменат да би изразио силна осећања која у њему изазива јака жеља да поправи неправду.

[...] Људи динарског типа су често ћеобуздане природе и не могу лако да поднесу чак и ситне неправде. Људи, па чак и жене, са цртама које одају племениту тугу, који изгледају савладани тугом, могу одједном постати бесни као лавови. Ова је туга инертна и резигнирана само код жена које су изгубиле синове и чија је лоза занавек угашена. У току последњих векова су готово сви Јужни Словени били изложени истим патњама. Код свију се запажају, више или мање, ове тужне црте у карактеру. Али се најдубља морална туга, историјска туга, јасно запажа само код динарских људи. Мисшична логика. —·- Код динарских људи има склоности мистичноме, тајанственоме, мистичној логици. 3! - 3

34

35

Она је у вези са њиховом интензивном осећајношћу и са фантазијом. Тиме они стварају тајанствена факта и појаве и формирају идеале. То раде и у нормалним временима, али нарочито у узрујаним, ратним. Ове примитивне мистичне логике има, мање или више, код многих народа. Динарски сељак пази на небеске појаве, на птичји лет, на зујање пчела, на животињске гласове и верује да по томе може предсказати догађаје. »Неначета вода«, вода која је с јутра донета и није још употребљавана, служи им за предсказивања као и за лек. Има људи који имају зле очи, у другима су добри или зли духови, најзад из неких ноћу излази душа из тела и бори се са ветровима, облацима и непогодама (здухач, beuipowH>a). На људе динарског типа највише утицаја имају вође у чијем понашању има нечега тајанственог или му они то приписују. Верују да се не може бити велики човек без способности које дају тајанствене силе, нарочито Биле и добри духови. Динарски људи обавијају своје најдубље народне идеале, као велом, неком сјајном мистиком. Познато је са колико су такве мистике оденули и украсили у причама рођење и живот Краљевића Марка. Код динарских људи се ова мистична логика нарочито развијала у доба најтеже турске владавине. Тада су разноврсни народни пророци имали већи утицај но икад. Веровали су да има тајанствених сила које су истоветне са великом светском правдом и да ће оне помоћи да српски народ постане слободан. За неке цркве, које су на брду и на тешко приступачном положају, причају да су узлетеле из долина на брдо да их Турци не би порушили. Има примера у историји где је народно понашање било одређено мистичном логиком. Тако, на пример, после смрти краља Милутина од три претендента победи и узме престо ослепљени Стеван Урош III, поглавито услед тога што се по целој земљи разнесе невероватан глас да је он неким чудом наједанпут прогледао (мисли се да је увек помало видео и да је то крио за

живота краља Милутина, који га је гонио). Други пример: 1584. године нађе кости св. Уроша близу града Петрича, недалеко од Призрена, неки пастир коме су се људи спочетка као лудаку подсмевали. Ипак, поступно обузе неко високо осећање све косовске Србе, обновише манастир и узеше чувати тело свога последњег цара. После су тобожње Урошеве кости »саме пошле« у манастир јазак, у Фрушку гору, 1705. године. Често су и снови имали велику улогу. Пред погибијом црногорских потурчењака сањао је озринићки сердар Вукота старога Озру, који је по предању родоначелник племена, и он је љуто опомињао њега и све Озриниће да истребе потурице. Тај сан исприча сердар Вукота саплеменицима на јави, развије њихову машту као волшебним ударом и одушеви их на истребљење потурица. Пробисвет Шћепан Мали је стицајем повољних и мистичних прилика успео да га у Црној Гори сматрају као руског цара Петра III и да влада Црном Гором неколико година. У ову врсту спада и то што се пред катастрофу 1813. године по Србији пронео глас да сандук, то јест ћивот, светога краља у манастиру Студеници шкрипи, хоће да се сели, знак да ће Србија пропасти. За време заједничких аустро-немачких и бугарских напада на Србију 1915. године, сретали смо сељаке и сељанке високих копаоничких села који су ишли у посету манастиру Студеници; Немањиној задужбини из XII века. Говорили су да иду да се моле студеничким сведоцима да спасу Србију. На путу су нашли једну девојку која је седела на камену, и, питајући их куда иду, одговорила им: »Идите у манастир, јер сте се на то решили, али тамо нећете наћи свеце: сви су отишли да спасу српску војску.« [...] [...] Из свега што је речено излази да су динарски људи, несумњиво, обдарени живом маштом. Уз њу иде песничко и уметничко осећање, показано у иесмама које су добро познате и које се сматрају као најбоље словенске народне песме. [...]

36

37

Дар је распоређен готово на целу народну масу, која показује доста духовне живости и правоумности; тупавих готово нема. Али амплитуда дара по правилу није велика. Највећи број такозваних даровитих давао је до сада мале резултате. Махом не разраде послове (не само на делу већ и у мислима) до крајњих консеквенција. Врло ретко ураде штогод потпуно. Често мисле да је исто видети или осетити и извршити. Има, дакле, доста површних. Код многих људи је даровитост врапчје интензивности. [...]

тога, у првом богатство воде, а у другом оскудица и пијаће и текуће воде. Северни појас се одликује углавном средњоевропском климом, а у јужном се осећају утицаји медитеранске климе. Различни су, дакле, природни услови за живот. Даље су различни типови насеља и типови кућа, и то је у вези, поред природних утицаја, и са културним. У области северног варијетета села су знатним делом у шумама; насељавања последњих векова вршена су у шумама, у крчевинама.

Варијешеши динарско1 шииа. — У пространој динарској зони се разликују два психичка варијетета, северни и јужни, и први се углавном поклапа са шумским и зеленим појасом планинских страна ове зоне, а јужни заузима њене голе и кршне јадранске стране. Првоме припада и појас највиших динарских површи, а на северу допире до Панонске равнице (са прелазним областима босанском Посавином и Мачвом), док се други простире од високих површи до уске динарско-приморске зоне. Пошто су северне стране динарске планинске зоне много дуже од јужних, северни је варијетет несразмерно већега пространства но јужни. Граница између њих иде западном ивицом највиших динарских површи. Ово су најкарактеристичније преседлине и планине те граничне линије: Ветерник, у источном делу Црне Горе, који одваја Васојевиће од старе Црне Горе са Кучима, Братоножићима и Пиперима; Планиница, на југу од Никшића, која одваја херцеговачка племена од старе Црне Горе; Иван-планина, која раздваја Босну од ниске Херцеговине; преседлина Пролог и планина Динара, које деле западну Босну од Далматинске загоре; напослетку Велебит и Крањски снежњак. Ова два варијетета су везана за две области које се геофизички, а нарочито климски, знатно разликују: за шумски травни и зелени појас са спорадичним карстом и за голи, кршни, потпуно карсни јужни појас; осим

39

ШУМАДИЈСКИ ВАРИЈЕТЕТ Демократска осећања, заједничка уосталом свима психичким јужнословенским типовима, овде су нарочито развијена. Разлог је овом демократском инстинкту Шумадинаца, чини ми се, следећи. Демократска су осећања урођена народу који је за време борби за ослобођење имао једноставан друштвени састав, који је чинио друштво земљорадника и сточара, у коме није било не само никакве друштвене класе већ и никакве значајне разлике у погледу имућности. То је била маса сељака од којих је сваки имао властиту земљу. Једино одликовање је било бити поп или кнез. Попови су се нешто мало издизали изнад народа. Због тога је сваки желео да има попа у породици. Изузевши демократских тежњи, ниједна друга тежња није могла наћи основа у народним предањима. Шумадинци као и сви Срби имају генеалогију која иде до у средњи век, читав низ царева, краљева и јунака, али то није генеалогија неких породица као у земљама где постоји племство. Српско племство је ишчезло; постоји само генеалогија историјских предака који припадају целоме народу. Међутим се каткад наиђе на ауторитативне карактере. Шумадијско су друштво чиниле, у ствари, велике задруге. Власт задружног старешине је кадшто била наследна кроз више нараштаја и тако је трајала непрекидно навика за заповедањем. Али, према задружним обичајима, старешпна се могао сменити и други изабрати. И жене су могле бити изабране за старешину. Хајдучки старешина је одређиван општим пристанком

или избором. Манастирске старешине су бирали народни представници пре него што су их именовале високе црквене власти. Војничке и административне старешине, па чак и династије, у ослобођеној Србији су регрутоване међу досељеницима, међу сељацима који су одређени избором или општим пристанком. Тек што је земља ослобођена, па и пре, за време дугог рата за ослобођење (1804—1815) сазвана је Скуишшина, па је и даље сазивана, не чекајући да се има одлука каквог устава. Демократска контрола била је често врло енергична, чак и за време ослободилачких ратова. Песма вели да се јунаци морају борити за народ и заједничку слободу. Као орган патријархалних предања она не допушта да се војничке старешине понесу и забораве своје дужности у уживањима беспослице. Песма опомиње оне који се заборављају: »Народ вас је учинио тим што сте.« Песма нарочито поштује Карађорђа, али после његова бекства 1813. године она га осуђује без милости и најоштријим речима. Шумадинци исказују врло слободно своје мишљење. Али се оно каткад изврће у демагогију. Пошто вековима није имао властиту државу, народу је ваљало створити модерну државу, навићи се на дисциплину, на многобројне потребе и захтеве које повлачи установа државе. Али је услед урођеног духа једнакости било особито тешко утврдити редовну власт: чак и влада која се сматра као најјача, влада Милоша Обреновића, морала се у много махова задовољити тиме да је народ само подноси. Због тога се дешавало да су народне масе рђаво оцењивале одличне синове своје земље, нарочито кад су они били Шумадинци; Срби ван Шумадије и други Јужни Словени уживали су више захвалности. Напротив, политичари без личних идеја, али вешти и безобзирни, који тактично и мудро експлоатишу људске слабости, остају дуго на власти. [...]

41

ЕРСКИ ВАРИЈЕТЕТ / " . . . ] Сшародласи [...] [...] Идући од Шумадије па на југозапад, Стари Влах почиње јужно од Ужица и шири се до реке Лима и местимице га прелази. Стари Влах обухвата и Сјеницу и равну Сјеницу или Пештер и на север се шири до Сарајева или до планине Романије. [...] Старовлах је живог духа, често изналазачког, у коме има кадшто лукавства. Ово му лукавство служи, истину говорећи, како за задовољство тако и за корист. И поред спорости, он уопште говори чешће, али и боље него Шумадинац. У згодној прилици зна употребити пословице и шале, заплести питања, губити се у описивањима, не разумети оно што му се не допада. Ера може спасти своју кожу и у најтежим приликама. Он се чак уме подсмевати својим суседима који су ниже, у долинама, и за које он мисли да су духовно тромији. Код Ера има прича у којима су спојени наивност у сналажењу и духовитост детаља. Оне каткад личе на басне Насрадин-хоџе. Ерски се јунаци одликују од јунака других крајева овом мешавином храбрости, духа и лукавства. [...] Старовласи лако схватају оно што је битно у неком питању, али не улазе увек у појединости и не предвиђају последице. Најдаровитији се, међутим, знају удубити у питања и способни су за велика психолошка проматрања. Понекад уз њихово лукавство

иде дубока мудрост. Милош Обреновић је имао ове особине у највишем ступњу. Ере необично воле да се школују. То је нешто више него проста жеља за науком каква се често запажа код младих народа. Нигде међу Јужним Словенима нема толико самоука као међу Ерама. Неписмени су ретки. Што им школа није дала, теже да сами постигну. Нарочито се диве ученим људима. Одавно се поштују породице које »дају попове од пре 300 година«. Већина српских штампарија из XVI века основане су у ерским областима и старе књиге се код њих особито цене, старе и »свете косовске књиге«. Изгледа ми да у старовлашкој области има више импулзивних и занесених темперамената него у многим другим динарским крајевима и да су услед тога чешћи хајдучки uiuuobu., којих, уосталом, нестаје из дана у дан. У турско доба се Стари Влах сматрао као права хајдучка област. Још дуго после ослобођења Србије старовласи су бежали у шуму и одметали се у хајдуке због неправде, често безначајне, бар по нашем данашњем схватању. Становништво чије су психичке особине сличне ерским среће се у Херцеговини, нарочито у околини Билеће, Гацка и Невесиња, у Загорју (око Калиновика) као и у горњој Босни, нарочито јужно од Сарајева, у области великих карсних поља у западиој Босни, у сливовима Врбаса и Раме, уопште у свима крајевима између области босанског и области јадранског типа. У овим се крајевима овде-онде запажају ерске психичке црте, нарочито духовна живост и склоност за шалама и хумором; анегдоте су ту исте као и код старовлаха и карактеришу менталитет и главна занимања овог становништва. Ипак има у овом пространом пределу више подгрупа ерског варијетета, чије су особине модификоване разликама у географској средини или под утицајем суседних типова (јадранског и босанског). Међу многобројним разликадоа, које су углавном незнатне, навешћемо оне које су својствене становништву горње Херцеговине и невесињске, гатачке и билећке околине.

42

Ови су људи врло високог раста, што пада у очи чак и међу динарским становништвом. Међу њима се могу лако издвојити два типа који су различних комплексија. У једних је физичка снага масивна и моћна. То се нарочито види код одраслих кад уз брдо носе тешке терете. Натоваре их на рамена, погну се, пењу се крупним корацима, споро, и часовима иду без одмора и не задржавају се. Вратне су им жиле врло јаке и скоро као код говеди набрекну под приливом крви. Кожа на лицу и на голим грудима препланула и као уштављена, набрана у многе боре које се укрштају и преплићу. Чело, ретко равно, често се одликује испупчењима. Усправне боре оцртавају на челу испупчења, често дубоко усечена, и испупчења слична чворовима, која дају утисак енергије. Јабучице штрче. Бркови пуни и дебели, скоро као четка, мешају се са дугим длакама из ноздрва које су њима скривене. Овим физичким придружују се често и неке психичке особине: они су мирни, ћутљиви, не узбуђују се лако. Готово нису свесни своје физичке снаге. Узбуђени, понашају се као природна снага и примају опасност и смрт као обична дела.

ДИНАРСКА ПЛЕМЕНА Расироосшрањење и сшаросш. — /.../ Организација и занимања. — Посебне особине црногорских илемена [...] [..,] Највећа промена у друштвеној организацији динарских људи јавља се југозападно од Сјенице, где је динарско становништво у Црној Гори и становништво северне Арбаније, до реке Маће, организовано у илемена или фисове. [...] Српска племена у границама Црне Горе деле се у две групе. Једно су црногорска племена, то јест племена старе, историјске Црне Горе, између долине реке Зете и Скадарског језера с једне, и Боке Которске с друге стране. Насељавају четири нахије: Катунску, Љешанску, Ријечку и Црмничку. Друга група заузима углавном највишу област зелене зоне, између реке Зете, и, отприлике, реке Лима. У њој се разликују херцеговачка племена и племена »седморо Брда«. И једна и друга назваћемо рашким племегоша, пошто је већина од њих у области некадашње Рашке. Изван ових области племенска организација не πόστο ји нигде више на Балканском полуострву. Али у почетку средњега века, непосредно после словенске најезде на Полуострву, историјски споменици помињу као племена Брсјаке, Драговиће и друге у сливу Вардара и Црнога Дрима. Име Брсјаци одржало се и до данас у западној Македонији. Словени на Доњодунавској плочи били су организовани у племена пре најезде туранских Бугара. По старим споменицима зна се за многобројна племена у северној Далмацији, у приморској Хрватској, у јужној Босни и на југоистоку

44

45

Херцеговине. Ова се племена помињу у времену од XII до XV века. Динарска се племена помињу нарочито у споменицима дубровачког и млетачког архива у XIV и у почетку XV века. По К. Јиречеку, помињу се црногорска племена: Ћеклићи 1381. године, Озринићи и Његуши 1435, Бјелице 1430, Бањани 1319, Дробњаци 1354, Бјелопавлићи 1411, Пипери 1416, Васојевићи 1444, Кучи 1455. Сва су ова племена, дакле, постојала у XIV и XV веку. [...]

рали новога. Свако је племе подељено на братства, која проистичу од заједничког претка. Задруга никада није била довољно развијена ни много раширена код динарских племена. Најсолиднија и најпотпунија друштвена заједница у оквиру племена било је братство. Њега су чиниле породице настањене у засебним кућама, које су често образовале цела села. Села су, дакле, била група од породица које припадају истоме братству, и она често носе име тога братства. По схватању људи у племенима, групе кућа нису сматране као административне или војничке целине. Један племеник је пореклом из тога или тога племена, из тога или тога братства, и само ће по изузетку рећи име свога села. Само храброст и дела, а не богатство, изазивали су код њих дивљење и поштовање. Трговци и занатлије, којих је уосталом било мало, сматрани су за нешто ниже. Сходно најизразитијем менталитету динарског типа, нарочито се ценило »чојство«. Јунаци који су се истакли чојством имали су кроз сва времена утицаја на своје саплеменике, и увек су између њих биране племенске и братственичке старешине. У племенском друштву, јасно ограниченом и подвојеном, били су до ситница утврђени принципи владања и морала. Сваки је знао своје дужности; знало се тачно шта се не сме урадити и како се у свакој прилици треба понашати. Све се ово одржавало самим предажем, без писаних закона. Ниједан члан племена није могао избећи овим одредбама, често оштрим и неумитним, осим да постане »никоговић«, ништавило, презрено створење. Установе и обичаји су ојачавали и одржавали племе како у физичком тако и у моралном погледу. Велики природни закони, који теже одржавању и трајности рода, били су донекле измењени: није требало одржати и овековечити физичког човека, већ моралног човека, човека од части; осим тога, човек је жртвован да би се племе овековечило, нарочито част племена. У племенским обичајима и навикама је превлађивала жеља за похвалама саплеменика и бојазан од срамоте, а пре свега жеља да племе буде хваљено од потомства. [...]

Удадбе и женидбе су се вршиле само у границама племена. Само су се по изузетку женили и удавали изван граница. Овоме су разлог узроци економске и моралне врсте. Невестинска опрема и женска ношња једног племена нису одговарали потребама другога племена. Затим су друкчији живот и обичаји спречавали егзогамију, утолико пре што су жене биле главни чувари вере и обичаја. Укрштања браковима није било до последњих година ни са старим потчињеним становништвом, нарочито не са Кричанима, Букумирима и Матаругама. Сматрали су их нижим од себе и осећали су одвратност оженити се њиховим женама. Бракови су склапани између појединих братстава једног племена и тако су се чланови племена још више и интимније везивали међу собом. Узајамна симпатија у племену је бивала све већа. И то је био један од узрока подвојености од суседних племена. Организација и занимање. — Организацију динарских племена познајемо тек из времена турске владавине. Сва су племена била више-мање независна. У сталним борбама с Турцима она су се претварала у организоване дружине за напад и одбрану. Племенски старешина био је онај који се истакао храброшћу и делима. На власт је долазио избором и прећутним пристанком. По правилу је ово достојанство било наследно у роду племенског старешине. Али, ако би се његови потомци изметнули, одрасли племеници би се скупљали око »зборне главице«, збацивали би старог »војводу« и би-

46

47

Често сам имао прилике да проматрам утицај сточарства на људе динарских племена. Што најпре изненађује, то је врло много доколице, коју ова врста занимања оставља одраслима. Људи у пуној снази раде врло мало, и сав посао остављају женама и особито деци и старцима. Изгледа да нема занимања које пружа телу и души више одмора него што је сточарство, нарочито кад стада остају у истој области. Сви одрасли, без стварног занимања, одлазе на катуне (летња села) по планинама, готово једино из задовољства и да би провели лепо летње време на чистом и свежем ваздуху. Из овога произлази нагомилавање физичке енергије, која се може у будућности корисно употребити кроз нараштаје. У доколици, на врховима високих планина, често се повећава навика да се размишља ο свету и ο људској судбини; стваралачка машта се развија. Кад1UTO сам на динарским врховима сретао пастире пред пространим хоризонтом, удубљене у проматрање небеских појава. Понекад би разговарали ο удаљеним планинама чија су им имена била позната, и ο далеким крајевима и ο њихову становништву које су упознали приликом сточарских и караванских кретања. Умеју са својих високих врхова показати области које су имале историјску улогу. Већина јуначких српских песама, приповедака, басни и пословица су неоспорно пастирског порекла, бар у њихову првобитном облику, како их је скупио Вук Караџић. И заиста, у њима су честе алузије на пастирски живот. Чак и неписмени често цитирају стихове ο људском животу и судбини највећег српског песника Његоша, који је био црногорски владика и кнез и који је без сумње многе своје мисли поцрпео из искуства и размишљања својих поданика — пастира. Ниједна јужнословенска група нема тако широке и простране погледе на свет. Али из сточарског живота произлази лењост, некретност и жеља за беспослицом, на које се често наилази код људи динарских племена, а готово никако код жена.

Кириџијање је исто тако утицало на психичке особине. Изнећемо само главне утицаје. Код динарских кириџија изненађују спорост, безбрижност и тромост у покретима. Кириџијски путеви су најгори на Полуострву. Они неће учинити ни најмањи напор да уклоне препреке, које се могу лако уклонити. Често се неће потрудити, све док њихови коњи могу проћи, чак и са највећим напорима, да уклоне дрво сваљено на пут или велике гомиле камења које су се на њега стропоштале, и чекају да дрво сасвим иструли или да се камење само отисне или распадне. Увек имају довољно времена и готово никада не журе. Пут који њихов караван пређе у току дана увек је мањи него што би могао бити. [...] После сточарства и кириџијања ратовање је било најглавније занимање динарских племена; борбе су биле готово непрекидне. Људи су стекли особиту извежбаност у вештини борења и у неговању јунаштва. Што се тиче сточарства, они су се готово једино старали да спрече крађу своје стоке од суседних племена или су, напротив, то сами чинили, понашајући се као ратници и излажући се опасности. Пазили су, такође, да сачувају испаше и ливаде од туђе стоке. Изгледа да је ова стална опрезност била првим узроцима развитку ратничких особина. Српска су племена кадшто и међу собом ратовала, као и са арбанашким племенима, из разних узрока, а поглавито ради увећања испаша. По изузетку и врло ретко су избијале унутрашње борбе у самом племену, између братстава, у »бесудно доба«, то јест у време кад би племенска организација олабавила и кад се није признавала никаква власт. Али су главне и најчешће борбе биле са Турцима. [...] [...] Црногорска племена су се све више претварала у једну ратничку заједницу. Поједина су се племена такмичила у јунаштву. Песма признаје да су међу свима Катуњани учинили највише јуначких дела и

48

49

подстиче друге да их достигну и превазиђу. Пошто су се ослободила турског јарма, црногорска су племена стално осећала потребу да сачувају створену државу. Њихова историја за последњих пет векова је историја највећег јунаштва које се може замислити. Нека њихова дела превазилазе машту. Човек се развијао само у духу јунаштва, кадшто, изгледа, до себичности и окорелости. Постојао је једино јунак. Јуначка сујета, јуначки понос и охолост су, ако се тако може рећи, безгранично истицани. Оно што је испуњавало живот сваког члана племена, основна мисао у животу, било је јунаштво. Чим изиђе из колевке дете почиње »трчати за славом и споменом«, каже Марко Миљанов, славни војвода кучки. Младићи сањају да женидбом уђу у јуначки род, ако не непосредно, а оно бар преко неке од најдаљих рођака (»преко девете одиве«). Тако су осетљиви кад су у питању част и достојанство, племе и братство, да се сваки брижљиво чува од сваке увреде. Ако би се увреда ипак догодила, »падне глава«, чак и због најбезначајнијих ствари. Не треба ни ради чега живот ономе човеку који остане без образа. Песма вели: »Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.« Народни идеали, јуначко име и част су драгоценији од живота. За ове идеале умиру не само са стоицизмом него, како песма каже, »смрти се смију и ругају«. Мајке и жене више воле кад им синови и мужеви с чашћу погину, но да су са најмање повређеним образом остали у животу. Родитељи не знају за жалост и тугу ако су њихови јуначки погинули. Они знају да се тешко живи у њиховој сиромашној земљи, али се могу починити славна дела, умрети дивном смрћу и бити опеван у песмама. Ови су људи готово изишли из стварног живота, они су занемарили све друге послове; нарочито презиру трговину и богатство. Готово само жене раде и старају се ο свакидашњим потребама. Оне су остале ближе животу, готово су човечније. Увек у жалости за неким од својих, обучене су у црнину, како кажу, у спомен несрећне битке на Косову. Али ова ношња

тачно одговара њиховој унутрашњој тузи, коју оне само на тај начин испољавају. [...] Јунаштво, стални ратови, положај жене скрхане радом, ограничили су и учинили сиромашним тако живописне обичаје динарског живота. Ипак су се одржали стари обичаји ο Божићу, ο слави и венчању, само што су уопште изгубили од животне снаге и што је нестало многих обреда који су их пратили. Песме, изузевши јуначке, као и склоност за игром су готово ишчезли. Ово је динарски крај у коме се најмање пева и игра, земља у којој су обичаји најпримитивнији. Нема интимног живота, никада се не говори ο љубави, осим ако им се та реч у сну омакне. Сањари се најчешће ο јуначком животу. Подсмевања и шале може се рећи да нема, изузевши унеколико два племена, Цуце и Пјешивце. Α због тога их становништво осталих племена готово љутито назива »спрдачинама«. Људи црногорских племена су врло озбиљни, озбиљни до укрућености. Над свима осталим превлађују два осећања: племенска слава и част и национална мисао или »вера Обилића«, главног косовског јунака. Црногорци су испуњени »вером Обилића« као Јевреји Старога завета вером у Јехову. Главна духовна храна су им предања ο Косову и српској немањићкој држави, и ова предања знају чак и жене и деца. Сви су прожети мишљу ослобођења српске земље од туђинског јарма — свега »што је наше од старине било«, како песма каже. Знају јој границе, славне градове и места. У ове границе увлаче »половину Арбаније«, сматрајући је као историјску српску област, насељену племенима српско-арбанашког порекла. Сматрају себе за сродне Арбанасима. Да би се постигао овај народни идеал, свако племе треба да буде што многобројније. Жена нероткиња могла се променити, нарочито ако је удата за јунака и познатог човека чија се »лоза« не сме угасити. Она може остати у кући поред друге жене. Признати јунак 31-4

50

се жени само девојком од славног рода и обратно. Црногорац се не устеже оженити девојком каквог арбанашког јунака. Разлика у вери, нарочито ако је у питању католичка вера, није препрека, или се бар ο њој не води рачуна, утолико пре што Арбанасе сматрају за рођаке црногорских племена. Црногорско јунаштво није упућено само овим идеалним циљевима. Пошто у своме карсном завичају немају довољно средстава за живот, црногорска су племена често састављала чете за пљачкање суседних крајева. За време гладних година ове су се чете претварале у пљачкашке дружине, које су нарочито одгониле стоку. Била је особита радост и нарочито задовољство повратити се са отетим стадом, и цело је племе славило јунака који је извршио овако опасан и користан подвиг. Суседна су села била често изложена таквим пљачкама, тако да су питали, како песма каже: »Ко би знао село неробљено, неробљено ни скоро паљено, ђе бисмо ми шићар шићарили?« Пре поделе плена један је део остављен за удовице (којих има увек много у овој земљи сталних ратова) и за најсиромашније. Граничне испаше које су заузели биле су заједничко добро свих племеника — комунице. Изгледа да је код људи у црногорским племенима било најмање демократског духа међу динарцима. Једнакости је било само међу јунацима. Остали су »никоговићи«, никакви људи, и они нису имали иста права. Црногорци необично цене »лозу«, порекло. Код њих је култ славних предака више укорењен и чак је јачи од верских осећања. Услед тога они знају своје претке за десет, петнаест па и више »пасова« (колена) уназад. Потомци славних и јуначких родова, »кућићи«, први су у племену; остали се сматрају нижим. Само у случају кад се ови покажу, почињу их ценити и убрајати у »кућиће«.

ЛИЧКА ГРУПА [...] Психичке особине. — Ушицај Војне границе. — / . . . ] Од особитог је интереса одмах после црногорских племена проучити групу становништва у Лици, добро познате Личане. У овим двема областима, врло удаљеним једна од друге, наилази се на исте главне психичке особине. Али су географски, социјални и историјски узроци учиниле те су се разнолико развијале и дали им посебне печате. [...] И на Личане је утицало доба турске владавине и хајдучија, којој су се за време те владавине и доцније одавали. У турско су време Лику били притисли и држали босански, поглавито крајишнички бегови наше крви, снажни и виолентни динарци, и подигли по њој своје куле и градиће да се боре са домаћим хајдуцима и сењским ускоцима. Личани су се одметали у хајдуке и стално се борили са беговима. После ослобођења, 1689. године, Турци су избегли или се покрстили, али је Лика остала на међи турске Босне и млетачке Далмације, дакле на положају згодном за хајдуке, који су могли, прелазећи границу, склањати се од непријатеља. Хајдучија се, дакле, у Лици продужила и после ослобођења, кроз све време Војне границе, до у другу половину XIX века. Личка хајдучка епопеја трајала је око три века, и оставила је у њихову менталитету јаке трагове. То је била она динарска хајдучија, у којој поред суровога, осветничкога и плаховитога, има исто толико и властелинскога и душевнога. За њих је »вера«, дата реч, чак и непријатељима, била светиња; 31 -4*

52

53

они који дату реч нису поштовали били су људи без вере. Волели су двобоје и нису се плашили часне смрти. Хајдуци су били заштита противу турских и домаћих пакосника. Било је и хајдучица. Сурови према насилницима, они су ипак били врло побожни: често су у кундаку од пушке носили кост некога свеца, да им не могне наудити насилничко зрно; многи нису седали за јело, док не очитају оченаш; на поласку са даништа окретали се се истоку и молили богу. Многе је од хајдука народ сматрао светим, јер им је живот угодан богу и људима. Кад погину, девојке су их у колу опевале. [...]

трачу падају у очи и други утицаји цивилизације који су дошли из аустријских покрајина. Желећи да све уреди и организује, војничка је управа уносила много сишућнога и формалистичкога, нарочито у варошке и у такозване више слојеве. И сада се осећа колико су ти виши друштвени слојеви осетљиви на ранг, на друштвени положај, па чак и на најбезначајније ситнице. Да би становништво што јаче везала за династију и државу, војничка управа је употребила корисне мере: она је православне Србе штитила од католичког племства, које је хтело да их експлоатише, и била је врло толерантна у верском погледу. Знајући колико су ови динарски досељеници одани православној вери и колика би погрешка била дирати у њихову веру, била је пажљива и заштићавала их је од покушаја обраћања (у католичку веру) који су ретко успевали. Штитећи тако њихове земље и њихова верска осећања, војна управа је нашла у томе најбоље средство да их придобије и да их васпитава у погледу династичком и војничком. Ове динарце, који су из крајева под турском управом избегли у кршну и сиромашну Лику да би се спасли глади и неправде, лако је било довести у зависнсст и формирати људе по одређеном калупу, кад им се отворе изгледи на колико-толико бољи живот и кад се задовољава њихова јуначка сујета, динарска сујета. Да Лика није била у Аустро-Угарској, без сумње би по психичким особинама свога народа постала другом Црном Гором. Извршио се унеколико развитак истих динарских особина, сличан ономе у Црној Гори, само, разуме се, у Црној Гори у свом самосталном и националном смислу, а у Лици у ћесарском духу. Пазило се само да се вешто искористе национална и верска осећања овога становништва: распаљивали су их у ратовима против Турака, тобож предузетим ради ослобођења њихове браће »од Турака без вере и закона«. Војничка је управа на првом месту укротила дисциплином и редом ове динарске људе, и, дражећи и развијајући њихове јуначке особине, дала им је свима војничку физиономију и царско-војничку душу. Можда

Утицај Војне границе је био још јачи. У XVI веку су Турци почели све више продирати у Крањску, у Штајерску и у Корушку. То је био разлог да се установи такозвана Војна граница или Војничка крајина, и већ око средине XVI века разликовале су се две крајине, Славонска са Вараждином као центром, и Хрватска крајина, чији је центар постао Карловац, основан 1579. године. После ослобођења Лика је постала главни део карловачке Војне границе. Немачки управници Војне границе су осетили да се на основи оних љутих и јуначких особина личких може створити војска са високим војничким способностима и употребити за интересе династије и државе. Све је било постављено на војничку основу: администрација, школе, судови. Сваки је човек био војник. Све је утврђивано наредбама: и како да се земља обрађује, и када да се усеви сеју и жњу, где и када да буде пазарни дан и где да се црква подигне, итд. Пре Војне границе Личани су живели само у разбијеним селима, у одвојеним групама кућа од издељених задругара. Војничка управа их је почела сасељавати и сашоравати у друмска села, у којима су куће поређане с обе стране пута. Од тога доба нарочито њихову динарску кућу брвнару почиње замењивати кућа алпског типа, слична кућама у Салцбургу и у горњој Аустрији. Пажљивом посма-

54

нигде, ни у вековним аустријским земљама, није било толико династичке душе као у Лици за време Војне границе. Познато је било ово правило: »Ко је старији, старији је, а опет цареви смо сви.« Узели су разбријавати браду »по војнички«, по угледу на цара. Више од свега у животу ценили су »превишња одликовања«, »свијетлога цара«, то што су сви »царски синови«, и, што је зачудо код ових осетљивих динараца, остајали су при томе и онда кад им је за ситнице додељивана »љескова правда« (батине). Личани су постали најбољи браниоци династије на свим европским бојним пољима, окорели војници који су у рату чак чинили сурова дела. Њихова једина сујета је била да дођу до вишег положаја у војсци. Многи су Личани доспели до највиших војничких чинова. На хабсбуршком двору је увек био бар по један генерал родом из Лике. Укидање Војне границе 1871. године за Личане је било гром из ведра неба. Пошто су се отрезнили од династичког и војничког пијанства, видели су да им је земља јако уназађена, да немају никакво стварно васпитање и да се њихов врло назадни менталитет не поклапа чак ни са менталитетом осталих аустроугарских области у ко>има је стално владао дух полицијске државе. Осим тога су, уза сву »царску милост«, остали" у крајњој беди. У току мојих путовања по балканским земљама нисам нигде видео толико изгладнелих људи и деце као у Лици.

БОСАНСКИ ВАРИЈЕТЕТ [...] Једна особина превлађује у свеколиком бошњачком менталитету. Врло се чврсто држе онога што сматрају за правично и добро. Због њихове несаломљиве воље сматрају их за врло тврдоглаве: називају их »тврде бошњачке главе«. Без сумње их због тога Ере, и с разлогом, сматрају за мање гипке у интелектуалном и у моралном погледу, за тромије и мање живе интелигенције. Код њих је мање одушевљења и мање полета него код Херцеговаца. У анегдотама и причама које су раширене код Ера, »Шијаци« или Бошњаци се приказују као нижа бића. Често је све ово код њих само по изгледу, маска равнодушности која им је раније служила да избегну ударце угњетача, заостатак од турске владавине. [...]

МУХАМЕДАНСКА ГРУПА / . . . ] Преисламски осшаци и ушицај мухамеданске bepe. — Особине мухамеданске bnaciuene. — Особине мухамеданских сељака. — [· · ·] [...] У ком је смислу и уколико је утицајем ислама измењена душа муслиманских динараца? Ја могу овде изнети само резултате неких проматрања и не могу тачно утврдити, уколико су динарски мухамеданци

56

57

усвојили прави дух Корана. Поуздано је да су они убеђени да су га боље схватили и од Османлија или Туркуша, како их зову, желећи тиме да покажу да Туркуше нису прави мухамеданци. Ови су Бошњаци сматрали себе за најбоље мухамеданце, сматрали су да су бољи мухамеданци од Османлија, бољи од паша'и од везира; често су уображавали да су бољи мухамеданци и од самога султана, њихова калифе, наследника Мухамедова. Ово се уверење нарочито испољило у првим десетинама XIX века, када су султани у европској Турској хтели увести реформе по европском начину. За време буне 1831. године мухамедански побуњеници су натерали травничког везира да скине своју нову униформу α 7α franca, и, као да је повредио Мухамедову веру, нагнали су га да се по муслиманским прописима опере и да очита молитву да би се очистио од хришћанског, »ђаурског«, духа. Огорчени на »ђаур-султана«, хришћанског султана, они су се са многобројном војском кренули на Цариград, да би својим очима видели да ли је султан прави муслиман; хтели су, како су говорили, да виде да ли је тај султан обрезан по прописима Корана. — Они су усвојили као неоспорне, савршене истине сва обећања исламске Βέρε: рај или џенеш са његовим хуријама (дивним женама) и са његовим рекама меда и млека. Али је несумњиво да ниједно мухамеданско учење није оставило дубљи утисак на динарске мухамеданце од вере у судбину, к'смеш, по којој су све људске радње и догађаји у животу напред богом одређени. Ксмеш има у свеколиком њихову животу и раду исти значај као и у најчистијим муслиманским областима. Изгледа да је ова вера у судбину утицала и на динарске хришћане и појачала код њих примитивне склоности тога смисла, које смо поменули. К'смеш доводи на мисао да су многи, ако не и сви, људски напори некорисни. Тако се може објаснити што су се бегови, као господари, сви они којима је раја свршавала послове, одвикли од рада, па кадшто и од мишл>ења. Нехат и леност су се укоренили код њих.

Али су се у случају рата остављали ових навика и постајали врло активни и предузимљиви. Осим тога је велики број поисламљених сељака, противно начелима Корана, услед свакодневне борбе за живот, добио друкчије васпитање. Они су радни а кадшто чак и енергични. Мене је често изненађивао ступањ незналиштва, крајњег незналиштва, духовна тромост, некритичност и наивност динарских мухамеданаца. Њихови су ме бегови опомињали на једног арбанашког бега са обала Преспанског језера, који је неколико дана »сеирио«, седећи прекрштених ногу на чардаку и пушећи, како ја премеравам дубине тога језера, и кад му је ваљда досадило гледати како »кулучим«, позвао ме је и питао шта радим. Кад сам му то представио, рекао ми је: »Ви, Франки (израз којим означавају све Европљане), знате много ,марифетлука'; свега има изван Турског Царства и ислама, али правог господства и ,ћефа' има само код Турака.« На овај се ћеф наилази и код босанских мухамеданаца, само ређе. Врло се често одмарају, и њихов је одмор непомичан. У стању су да сатима непомично седе, да ништа не раде и не мисле, пушећи на дугачком чибуку или наргилама, сањарећи и слушајући жуборење текуће воде. Чак ни мухамедански пастири динарски, чувајући стадо у планини, не певају, не играју и не забављају се или то чине само изузетно. Сасвим супротно хришћанским пастирима, они седе или спавају и уопште мирују. Али, уопште, међу динарским мухамеданцима има мање лености и немара него међу Османлијама и другим муслиманима европске Турске. Кроз коранске прописе и учења и кроз труло турско господство пробијају и осећају се оне живахне динарске црте. Особине мухамеданске bлacтeлe. — Још у средњем веку је моћна босанска и хумска властела била особито силна, виолентна. Код њих су се до највишег ступња развиле неке од динарских особина, нарочито осетл>и-

58

59

вост и понос, особине које су често прелазиле у осионост и охолост. Осим тога је ова властела била дубоко прожета индивидуалношћу и сепаратизмом. Ни за владе јачих владара, банова и краљева, централна власт није никада имала пуну снагу и значај, као што је имала по другим српским земљама. Властела је водила непрекидне међусобне борбе око земаља ради веће власти и већег значаја, и, заузета тиме, готово никада није умела наћи праву и велику политичку оријентацију. Осим тога је већина припадала, као и један део народа, богумилској или патаренској секти, и, често гоњена од католичких или православних хришћана, била је још огорченија у своме отпору. За време турске најезде властела је, како се чини, врло лако примала мухамеданску веру да би сачувала своје земље и своју надмоћност и да би се могла осветити Угрима који су их по жељи папиној нарочито гонили. Примивши ислам и прихвативши турске смерове, смерове освајача, ова је властела постала још више осиона и бесна. Она је дошла у потпуну супротност према народној већини, која је остала хришћанска, као и према централној турској управи коју је само трпела. Султан је морао оставити да Босном и особито у Херцеговини управља ова поисламљена српска властела. Босански валија са резиденцијом у Бања Луци или у Травнику имао је само привидну власт. Мухамеданска властела је чинила војнички сталеж, независан од султана, са великим бројем »капетана« (било их је на 48), који су имали седишта по варошима. Осим тога је ова властела била у тесним везама с јањичарима и често је могла помоћу њих обарати велике везире којима се прохтело да им господаре. Готово је увек успевала да поставља велике везире који су им остављали одрешене руке у управљању овом покрајином. Често је ова властела помагала султана у ратовима са Млецима, с Угарском, с Аустријом и са Црном Гором, али само по својој вољи и кад је сматрала за корисно. Често су се, још и у првој половини XIX века, борили међу собом, као племићи средњега века у западној Европи, нимало се

не бринући за судбину Турскога Царства. Као што нису имали народних осећања, тако их није ништа трајно везивало ни за Турке. Они су једино знали за верско осећање и за идеју да они чине виши друштвени ред. Само су тако могли сачувати своје властите интересе и поред својих међусобних борби. Један је од главних узрока ових тежњи за подвојеношћу периферијски положај Босне и Херцеговине, јако удаљених од Цариграда као средишта централне власти. [...] Осетно се разликујући од хришћанског живља подјармљене Босне, ови су бегови у себи имали достојанства, углађености и држања. Сва је Босна стајала под утицајем ове силовите и ритерске, али и затуцане и незналичке властеле, која није имала представе ο времену у коме живи и ο напрецима у свету. Само су се динарци из Херцеговине и неких делова Босне усуђивали устати противу угњетавања и често се бунили противу својих господара. [...] Али по гостољубивости, срдачности и љубазности не само не изостају од хришћана него их, уопште узевши, надмашују, и то је особина и мухамеданске властеле и сељака. Госта би на длану носио; крви би му уточио. Ни сиромашнији неће примити новчану награду. Нема ствари, изгледа, коју госту и пријатељу неће обећати, често и оно што очевидно неће моћи извршити. У наступима лакоумне љубазности и великодушности често иду у попуштању и одобравању даље него што треба ићи и дају најкрупнија обећања из захвалности за најбезначајније поклоне. То је динарска великодушност која код мухамеданаца често нема граница. И код мухамеданских сељака, а нарочито код осиротелих ага и бегова, има још много упињања да изгледају имућнији него што су. Због тога су понекад смешни и ово их разметање често доводи до потпуне пропасти. Желе да им се ласка и да им се указује поштовање. То

60

61

је за њих једна готово болесна потреба, коју су динарски сељаци ерског варијетета добро запазили и често искоришћавали. Најзад, интересују се више за верске и материјалне ствари, него за интелектуална питања. Уз то се њихово интересовање за материјалне ствари пробуди само онда кад су у питању њихови лични интереси, и тада се покаже онај себични, уски бошњаклук муслиманских бегова и сељака, особита духовна скученост босанских муслимана. Кадшто се добија утисак да се боје факата и стварног знања. Имају особите наклоности према свему што је тајанствено и према легендама, и веома јаку тежњу да све конструишу фантазијом, и прилике и догађаје. Нема невероватног гласа у који они неће поверовати и ширити га; нема невероватне мисли коју неће усвојити, ако им годи. И у томе су веровању упорни, праве тврде »босанске главе«. Али се иначе међу њима наилази на даровите људе, који, иако нешколовани, имају особину да наслућују и предосећају догађаје. Други умеју врло добро мудрошћу и правом источњачком политичком финоћом, и поред незнања, да схвате своје интересе, чак и у најмутнијим приликама. Изгледа ми да сам често примећивао, нарочито код сељака, јасно изражену склоност, јаснију него код хришћана, за дисциплином, за послушношћу, па чак и за потчињеношћу. Босански су муслимани најревноснији приврженици новој вери. Вероватно је да се у почетку нису сасвим угодно осећали што су напустили хришћанску веру и у исто време народност, два нераздвојна појма код свих Срба турскога доба. Никако нису трпели да их њихови сродници, који су остали верни старој вери, подсећају на њихову прошлост. Да би показали да су имали права што су примили нову веру, трудили су се да је прикажу као бољу, особито пред својим ранијим сународницима. Уз то су желели да се пред мухамеданцима покажу достојним нове вере и повластица које им она доноси. Природно је, дакле, што су се они трудили да докажу своју ревност и што су радили, чак и насилним средствима, да преводе своје саплеменике у

нову веру. Изгледа да је ова тежња била много јача код динарских људи, врло охолих и осећајних, него код осталих мухамеданаца на Полуострву. Предања и нека историјска факта показују да нису била ретка насилна превођења на нову веру. Могао сам посматрати за време балканских ратова, 1913. године, пример ове врсте, само што се промена вере извршила у противном смислу, са ислама на хришћанство. Кад су Црногорци освојили Плав и Гусиње, превели су многе мухамеданце српскога језика у православну веру, између осталих и хоџу (турског свештеника) у Плаву, који је, покрстивши се, узео српско историјско име Балша Балшић. Ови покрштеници, нарочито хоџа, нису могли трпети да њихови дојучерашњи једноверници остану мухамеданци, и свим су их начинима приморавали да пређу у православну веру. Бивши хоџа је тражио да постане председник прекога суда, и у томе својству чак казнио смрћу неке од својих рођака који су оклевали да одмах приме хришћанство. Преобраћање у нову веру узело је велике размере. Када сам га упознао, хоџа је био у стању крајње верске и националне раздражености и прозелитске необуздане тежње, и црногорска влада је добро учинила што га је затворила. Чак и у вековима после свога преласка у нову веру босански су мухамеданци остали најревноснији мухамеданци. Истакли смо да су себе сматрали за праве или »хак Турке«, за најбоље припаднике вере и за једине судије православљу свога калифе. Кад су се Срби у Шумадији 1804. године дигли на устанак против султана, на њих су се с највећим бесом окомили босански аге и бегови. Они нису могли поднети да се ти ђаури, та раја њихове крви и језика, усуђују отети се од мухамеданске власти, с намером да буду слободни и њима равни. Уз то су играли знатну улогу и мотиви њихове сигурности и господства, коме је од шумадијског примера претила опасност. Ни у једном се рату нису ови мухамеданци љуће били и никад није изгинуло више ага и бегова из најбољих босанских породица као у

62

борби са Шумадијом. Они су, такође без милости, угушили устанке босанско-херцеговачке и санџачке раје. Откуда то долази да је код динарских муслимана било овог жестоког мухамеданског фанатизма, каквог није било ни код Помака, и чак ни код муслиманских Арбанаса? [...]

ЈАДРАНСКИ ВАРИЈЕТЕТ [...] Приморска

груиа

[...]

[...]. Становништво Јадранског приморја има више доколице и проводи више времена изван куће и на трговима. Због тога је друштвеније од становништва у залеђу. Углађеност је општа особина, чак и у нижим друштвеним слојевима. Сви су вични лепом изражавању и говорници. Нису ретки људи вешти у вођењу препирки и радије се слушају него игде. Приморско становништво се ретко селило. Живело је у миру, лична и материјална безбедност су готово увек били ван опасности. И на њему самом се виде знаци цивилизације која стално и правилно напредује. Заједнице и појединци су често стицали више благостања. Они имају уопште више сталности у начину живота и у узајамним везама, више равнотеже и уједначености, него што је то случај код неких делова динарског становништва, удаљених од Приморја. Ови су у току последњих векова врло често морали мењати седишта, били су им познати нагло бежање и пљачке. Зато у многим њиховим деловима има нечега непостојанога. У приморској области постојанство у везама међу становништвом је повећано и јачом густином насељености: збијени на малим просторима, људи се тискају и последице су тога тешње везе међу њима. У часовима одмора се упознају све до ситница њихова карактера: знају увек шта могу један од другог очекивати. Ово је, Можда, још јаче изражено на острвима, где становништво често живи на сасвим малом простору. Многобројни су они који имају само по један угао

64 врта, две или три козе, чамац (барку) и пар мрежа за риболов. Други чине групу tujopoba, сињора, старих властелинских или трговачких родова, који живе такође врло скромним животом. Један рибар лови за себе и за свога шјора са којим је у тесној вези: шјор га сматра скоро као некога свога, и рибар ће одбити да прода своју рибу другоме. Шјор ради мало и с малим је задовољан, живи мирним животом уживајући поштовање својих суграђана и има почасно место у цркви или у поворкама. Рекло би се да је ово патријархално друштво у коме су људи врло блиски један другоме а њихови односи уређени до најситнијих појединости. Α ποιπτο су ти односи овде стални, они су се тако рећи кристалисали, учврстили једном заувек. Као свеколико европско медитеранско становништво, тако и ово приморско, нарочито са Далматинског приморја, одликује се живахношћу и гипкошћу. Мање је него други балкански народи захваћено фаталистичком резигнацијом. [...] [...] Има код њих, чини ми се, више таштине него код осталих динараца: многе ситне локалне величине уображавају да уживају велики глас. Овде су врло осетљиви на племићке титуле и на одликовања. Из ове групе по који пут излазе авантуристи великих размера. [...]

ВИОЛЕНТНИ ТИП ДИНАРЦА (UobogoM иесме »Женидба Максима

[...] Овде ћемо ближе обележити једну психичку особину динарских Срба, виолентност или плаховитост. [...] Ту сам особину још и због тога одабрао што је она, боље можда но и у којој песми, појави и догађају, изражена у песми »Женидба Максима Црнојевића«. [...] Ово је садржина те песме. Господар Црне Горе и Брда, Иво Црнојевић, испроси у Млецима ћерку млетачкога дужда за свога сина Максима, па при поласку, без повода и потребе, узме хвалити лепоту свога сина: »Неће бити љепшега јунака, / у мојијех хиљаду сватова / и у твојих хиљаду Латина, / од Максима, од мојега сина«. Али, вративши се у Жабљак нађе Максима нагрђена великим богињама (»грднијега у хиљади нема«). Уплашивши се што не може одржати ону несмишљену реч, он нити дужду што јавља, нити иде у сватове пуних девет година. Тек кад га дужд оштро прекори (»а ти рђу тражи према теби«), он се по савету своје жене крене с две хиљаде свата у Млетке. Али место да дужду представи правога Максима и извини га болешћу, он се са сватима договори да учине превару: »Да скинемо перје и челенке / са Максима, милог сина мога, / на Милоша Обренбеговића, / да Милоша зетом учинимо / док ђевојку отуд изведемо«, јер је Милош личан и леп. Милош на то пристане под условом да сви зетски дарови њему припадну. У Млецима је Милош као тобожњи зет обасут не само даровима 1

31-5

Штампано у »Прегледу«, Сарајево, 1912. године.

66

67

него и љубављу и оданошћу, и Максим, љутити и виолентни Максим, гледа то из прикрајка, кроз сватове, и без правога разлога у њему се купи жуч и мржња. Међутим, при повратку, плаховити и брзоплети Иво учини још једну неразмишљеност. Пре но што су стигли у Жабљак, одакле би се сватови разишли (све племеници везани за своје главаре, ο којима један главар каже: »Ђе јаокнем сви ће јаокнути, / ђе погинем сви ће погинути«), Иво саопшти снахи да Милош Обренбеговић није Максим и да зетски дарови Милошу припадају. Снаха на последње најодлучније не пристаје, и, корећи свекра што је прибегао превари, довикује Максима, који је био напред измакао »на муштулук мајци«. Иво и свати је умирују, јер знају колико је Максим прек и љут, »хитар кавгаџија«, али је не могну умирити, и Максим је чује. Пун накупљене срџбе и мржње, нимало се ближе не обавештавајући и ни најмање не размишљајући, јурне као стрела, под утиском плаховитог инстинкта: »Врана коња натраг приповрну, / опаса га троструком канџијом, / пуче кожа коњу на сапима, / а покапа крвца по копити«. Бесомучно љут, он пролети кроз сватове који му направе сокак, убије Милоша и одсече му главу. То буде повод за многобројне Милошеве племенике да га свете убијајући друге, и настане покољ до истраге. Мало ко од сватова остане жив или без рана. Ни то није доста овој лудој крви. Да би избегао крвну освету, а и да би се још светио Милошевим племеницима, Максим оде у Цариград и потурчи се. »Зло се зачу по свој зедољи њиној« и Јован Обренбеговић, брат Милошев, уплаши се да ће то »крвничко кољено« добити од турског цара војску »те ће нашу земљу погазити«, па да би то спречио и сам оде у Цариград и потурчи се. Њихови потомци Иванбеговићи и Махмудбеговићи »нијесу се нпгда умирили / нити могу крвцу умирити, / но и данас ту просипљу крвцу«. Цела песма је низ брзих и неразмишљених решења и махните одлучности, која наводи на непотребна и фатална обећања, на превару, на убиство, на покољ до

истраге, на потурчења и на издајство. Жабљачка трагедија је најбољи докуменат ο томе колико штетан и разоран може бити виолентни тип динарских Срба. Ти плаховити људи су као виловити потоци, који, набујавши, јуре као стреле, изваљујући стене и дрвеће, засипајући шљунком и сипаром плодне њиве, рушећи куће и остављајући за собом само разор и пустош. Као у доба горње песме, виолентни типови су и сада најјачи и највише заступљени у старој Црној Гори. То су људи плахе решљивости, »вруће крви«, којима »крв брзо јурне у главу« и одмах прелазе у несмишљену акцију, која се по правилу крвљу завршава; за најплаховитије типове ове врсте каже се и у самој Црној Гори да су »као Црмничани«, јер су ови најимпулзивнији. Овде је скоро искључни узрок виолентности: до крајности запета осетљивост и сујета (нарочита црногорска сујета) на своју част, образ и јуначки углед. Ти су јаке воље: »што науми учиниће«, предузимљиви, смели. После Црне Горе ова особина је јако заступљена међу Крајишницима Босанске крајине, али је унеколико друкчијег квалитета и боје. Варирајући, распрострта је по свима областима динарских Срба, а у Србији, нарочито западној, готово се сваки дан осети у разним појавама јавнога живота. Изгледа да је Херцеговци најбоље савлађују и зауздавају. Несразмерно је ређа код моравско-вардарских Срба И кад се јави има друкчији облик: као да се заустави и збије у притуљено упорство, које рачуна и скраја планове, кадшто врло енергичне планове, али их не изводи увек брзо, већ према приликама. ^ Као што је поменуто, виолентни типови динарских Срба су разноврсни, али је свуда распрострта она најоштрија црмничка врста. Облици виолентности зависе од духовних и моралних особина плахих личности, које се често одликују искреношћу, отвореношћу и бистрином. Код правих представника виолентног типа готово нема ситничарскога, ниско ситнога у мислима и раду, нити познатог сићушног оговарања; даље, нема оне подругљивости и подсмешљивости, у 31 - 5*

68

69

којој је много непоштовања људи, туђег рада, националних тековина и националне вредности. Кад узрујаност и унутрашњи напон нису тако велики да личност мора прећи у брзу и плаху акцију, онда су код ње нарочито интересантни психофизиолошки знаци: боја и израз лица, нарочито оно што прелети преко лица, онај духовни чај или духовни облачак, који често више казује ο унутрашњости виолентног типа но речи које при том изговори. Као да површност иде уз ове типове чешће но уз друге: они кад мисле и раде често не узму у обзир важне чињенице, појаве и узроке, и то или зато што их не виде или их превиде. Даље је код виолентних типова мало интроспекције, проматрања унутрашњег живота или онога што се у нама збива; уколико има интроспекције, она је проста, једноставна, а кадшто се, услед јаке имагинације која је често карактеристична за виолентни тип, заошијава, врти и буши у једноме правцу, стварајући услед тога неистините слике и представе. Напослетку се за овај тип често везују прецењивање себе, охолост и самохвалисање. Не само данас и не само за време Ивана Црнојевића, већ изгледа да су виолентни типови били чести међу »Рашанима« или динарским Србима и у ранијим временима. Има много догађаја у нашој историји, којима би се то могло доказати. Има ο том и један докуменат из XIII века, за владе краља Милутина. Тада је учени Византинац Тодор Метохит ишао из Византије у Србију, на Милутинов двор, да утврди услове ο Милутиновој женидби са Симонидом, ћерком Андроника II. Тај Рашанин је, према Метохитову опису, био самосвојних и плахих решења, чије последице није предвиђао. Пратећи византијске великодостојнике, он се хвалио својим путовањима и великим мукама које је на њима издржао и противно саветима својих сапутника, без икакве потребе скретао с пута и имао неприлика са становницима. Иако је била необична зима, он је јездио пред њима танко одевен, нарочито му је глава била незаштићена: носио је неку малу капицу, која му је

наврх главе стајала. Њихове опомене нису помогле. И Рашанин се успут од назеба опасно разболи и морали су дуго чекати, док је преболио. После тога је престао хвалити се и врло се утопљавао. Углавном и у већини случајева врло штетни, виолентни типови могу бити и од изванредне користи, кад су за бујни темпераменат везани даровитост и знатне моралне особине. Такви могу бити револуционарни у области мисли или још чешће изазвати догађаје, који за собом вуку велике, махом корисне и плодне последице: осете правац друштвене струје и створе хук за идеје и покрете, који обухвате масу. Такав виолентни тип је био Карађорђе и многе војводе првог и другог устанка. Такви су спонтани људи старе Црне Горе, плаховити јунаци велике воље и неодољиве енергије, који честито мисле и раде, великодушни, »од чојства«. На правац и смисао акције свих виолентних типова од врло великог је утицаја дух и настројеност друштвене средине, затим ту акцију може у корисном правцу упутити васпитање и култивисање. Под тим утицајима могу од њих постати они очишћени и скоро бестелесни културни људи, који себе и своје тело сасвим заборављају и потпуно се ставе у службу некој идеји или општим великим задацима. Нарочито национална идеја може код њих постати дубока вера и страст, и вероватно је да ће из њиховог круга изићи људи од велике националне пасије, који су готови на пожртвовање и за које нема препрека.1

Али је вероватно да ће се они »култивисати« и у рђавом правцу: једни преобраћајући своју сирову енергију у најсаможивији начин мишљења и рада и постајући не мали глодари, већ велики и насртљиви месождери; други, даровити виолентни, могу се осетити увређени у својој кадшто оправданој амбицији од своје средине, и, како је њихова акција неразмишљена и не стоји у логичној размери према узроку, могу компромитовати свој развитак и своју велику и корисну будућност; то су они дементни, који много којечега превиде, нарочито нису у стању да тренутном задовољењу сујете или материјалних интереса ставе насупрот будући велики интерес и циљ, за којим треба ићи деценијама, презирући моментане користи, које им се нуде.

/

71

ЦЕНТРАЛНИ ТИП психичке особине Архаичне и сшаробалканске особине. — Рајинске особине. — Ушицаји моралне мимикрије. — Угледање на госиодаре. — Неиосредан ушицај сшеге и насиља. — Fnabm исихичке особине. — Реалисшичне црше. — ЗаВезаносш., шакш, bлaдање собом. — Дyxobнa gapobuuiociu. — Прилаlogsbubocut и усЉршљЉосш. — Осећајне и моралне bpлuнe. [ . . . ] Када се становништво централнога типа упореди са другим Јужним Словенима, највише пада у очи архаичност обичаја, нешто старословенско или јужнословенско, затим старобалканско или турско-византијско. Са овом се архаичношћу везују и стапају и друге особине, особине потиштене класе. Кроз све те особине провлачи се једна нарочита реалистична црта душе, основна психичка црта централног типа. У области овога типа постојало је племенско уређење и племенска имена — Језерци, Брсјаци, Драговићи, итд. — често се помињу почетком средњега века. Ова је организација ишчезла, вероватно под утицајем византијске управе, јер су ови крајеви и слив Марице били под византијском управом дуже но остале јужнословенске области. Овом треба додати и утицаје српске и бугарске државе, које су наизменично са Византијом владале овим областима. До данас се једино очувало име племена Брсјака, али без икаквих трагова патријархалног уређења. Иако су племена ишчезла, задруге су постојале ипак скоро свуда и изгледа да су ојачале за време турске владавине. Њих има на Косову и Метохији, у Тетов-

ској околини, у Поречу, у Преспи, итд., као и у шопским крајевима. Негде има и обичаја славе. Задруга и слава ређе су на источним границама централног типа и потпуно ишчезавају источно од Ихтимана и Искра. Ипак, задруга централног типа није иста као задруга динарског типа. Интимност и она топлина у односима између чланова задруге нису онако живи, а са тим долазе и друге разлике. Становништво централног типа није се онако развијало како су се од средњег века до данас развијали други јужнословенски типови, нарочито динарски и панонски. Средњовековна историја није оставила у њиховој свести дубоких националних трагова. Ова се историја није кристализовала у предањима, осећањима и у народној мисли, или, ако се је одржала, то је било у незнатној мери, као да су поколења наслеђивала једно од другога поглавито физичке особине. Готово је остала она иста архаична словенска свест. И док је језик у Динарској области напустио многе од старих облика, да би створио нове, језик централног типа остао је архаичнији: очувао је старе речи и старе језичке облике. Али, ипак, није ни он остао поТпуно непромењен; и он се модификовао услед додира са страним језицима. Колико овај тип има у себи архаичнога види се по њихову начину осећања и мишљења, нарочито у њиховим народним песмама. Ово се запажа више код жена, но код људи: оне су очувале стару ношњу, која, уосталом, пада у очи старим везовима и богатим украсима. Међу множином Јужних Словена проматрач би лако могао познати човека централног типа, теже по његовој спољашности, али врло брзо по архаичним цртама његова језика и по његову менталитету. Запазиће се да има у овоме типу словенског осећања, мало неодређеног, али неоспорног. Ово је снажан тип, знатне животне снаге, чију су словенску основу мање начели страни утицаји и етничка стапања него код источног или код панонског типа. Код овог типа се запажају још и многобројни остаци старе византијске цивилизације, каткад као скамење-

72

73

ни, измешани са турско-источњачким утицајима и моралним схватањима који су се јавили за време турске владавине. Ми ћемо их често помињати на следећим странама. Утицаји византијске цивилизације на становништво највише се осећају у областима централног типа и у Маричком сливу. Томе има разних узрока. Најпре, као што смо видели, ове су области у средњем веку биле дуже под непосредном византијском управом него друге. Кроз њих су, поред осталога, пролазили главни уздужни путеви; оне су најближе Цариграду и Солуну, главнгим старим центрима византијске цивилизације. Македонске су вароши биле потпуно погрчене и ту се наилази, чак и у турско доба, на неколико центара у којима се одржао стари балкански живот: Серез, Његуш, Воден, Мускопоље, унеколико Охрид, итд. Ова су балканске области у којима има, нарочито у варошима, највише византијских или појелињених Грко-Аромуна, потомака Ромеја. Напослетку, ове су области за време турске владавине најдуже остале без саобраћаја и без слободних и разноликих веза са западном цивилизацијом.

шима; ово су такође једине области на Полуострву у којима је настањена велика маса турског сеоског становништва. Треба додати да је овде више но игде био у снази читлучки економски систем, под којим су сељаци живели на земљама ага и бегова у потпуној потчињености и под сталним надзором .својих господара. Напослетку, два варијетета овога типа, косовско-метохијски и западномакедонски, били су под утицајем поисламљених Арбанаса, народа суровијег и више наклоњеног притиску и насиљима него Османлије. Ушицајџ моралне мимикрије. — Од многобројних рајинских особина централног типа највише падају у очи оне особине које потичу од моралне мимикрије. Под тим разумемо утицај суровости и насиља господара на менталитет овога становништва али и последице подражавања овим господарима. Послушност и напор робова да се угоди жељама и укусу господара били су главни чиниоци овога преображаја. Предосећајући шта се од њих очекује и шта је за њих било корисно да чине у свакој појединој прилици, чифчије или кметови су у себи стварали рајинску душу, тј. постали су потиштена и потчињена бића. Морална мимикрија се развила по свима областима централног типа, нарочито у неким котлинама где становници живе у додиру с Арбанасима. Први је знак мимикрије у овим областима био примање арбанашког одела. Затим је дошло усвајање њихових покрета, понашања и самог језика, тако да се на путу и на тргу нису могли разликовати Срби од Арбанаса. Ако непознат човек дође у кућу метохијског Србина, овај ће почети са њим говор арбанашки, да не би одао своје порекло. Али ће онај који зна за ову навику лако познати, да ли је ушао код Србина, макар то било и по очуваној старој женској народној ношњи. Неки метохијски Срби су се у свему арбанашкоме били дотле дотерали и извештили, да су могли бити примљени и преноћити у арбанашкој кући а да Арбанаси нису ни слутили да су примили Србина.

[...] Због робовања под Турцима у овоме типу се развила потиштена и нижа класа, раја. Карактеристичне особине ове класе, истина, нису ни етничке ни сталне: њих постепено нестаје уколико поједине области централног типа улазе у састав хришћанских балканских држава; али оне су тако дубоко укорењене да ће се одржати у току више нараштаја, док их потпуно нестане. Истина, рајинске особине нису карактеристика само централног типа. Њихових трагова има и у динарском па чак и у панонском типу. Али су најјаче изражене у централном и у источном типу. Ове су области биле дуже под врло јаким турским притиском. Противно ономе како је било код динарског и панонског типа, Турци су овде чинили већину становништва у варо-

74

75

Овом спољном мимикријом становништво се чувало од мучења и насиља. Али је она водила непосредно примању ислама и поарбанашавању. Има породица које су само упола поисламљене (у околини Пећи, у Гори, код Призрена), где је мушкиње примило ислам а женскиње остало православно. Познати су ми случајеви где су само старе жене остале православне, док су сви други чланови у породици примили ислам. Само се по себи разуме да чим Србин постане муслиман престаје потреба за мимикријом; штавише, из већ показаних психолошких разлога он постаје најљући насилник према својој браћи. Може се рећи да су ови отпадници највише допринели да се раја доведе до најнижег ступња понижености. Од моралних особина се услед мимикрије најпре развија понизност према беговима, према насилницима, према свима мухамеданцима, једном речи према свима који сами нису раја. Раја се све више навикава на то да је нижа, ропска класа која има да се улагује и да се клања да би се умилила господару. Ови људи постају притуљени, скривени, неповерљиви и подмукли; навикну се на претварање и на подлост, јер им то помаже да могу живети и да се сачувају од насиља. Чифчије се навикну да варају свога агу и да поткрадају трећину или четвртину од земљорадничког приноса који њему припада. У неким крајевима конкубинат између хришћанских жена и Турака није био много зазоран. У Мариову (Морихову), недалеко од Битоља, он је био постао обичајем. У свима областима централног и источнобосанског типа ови више-мање осамљени случајеви конкубината били су од утицаја на расне особине словенског становништва. Друкчији су случајеви да мухамеданац отме хришћанку, или, штавише, да хришћанска жена, оставивши кућу, побегне мухамеданцу и прими његову веру; али ови обичаји нису били од етничког утицаја на словенско становништво. Морална мимикрија се нарочито развила у неким варошима које су биле под силним утицајем арбанашког насиља и безвлашћа, као на пример у Ђаковици

и у Дебру. Пошто је примило све што је турско и арбанашко, осим вере, српско је становништво било сведено на праве парије. Срби нису смели без Арбанаса излазити из вароши, нису могли имати своје њиве и винограде, ни боље куће и дућане; нису смели носити боље одело и могли су се бавити само нижим занатима којима се Турци и Арбанаси нису хтели бавити, као што су ковачки, грнчарски, зидарски, ужарски, опанчарски и свећарски (мумџијски). У последње турско време, пре 1912. године, ови су варошани изгледали као оне мале старе верске секте које живе у најзабаченијим крајевима источњачких (предњоазијских) вароши: представљали су последњи стадијум народа који је сведен на најнижу друштвену и економску класу. Угледање на госиодаре. — Било га је поглавито у варошима, ређе у селима. Састојало се у усвајању турског начина живота, наравно само унеколико, јер није ишло примати све турске особине, пошто се раја не може понашати као господари. Турски утицаји у варошима су безбројни. И хришћанске су куће, исто онако као и мухамеданске уопште, унутра увучене и према улици зидовима од ћерпича или од камена ограђене. Куће су унутра уређене слично турским, са доксашима (балконима); собе су са миндерлуцима, са долаиима (орманима}у зиду итд. Све женско носи шалваре. Ретко излазе из куће и баште, нарочито девојке. Оне везу турско-источњачке шаре на кошуљама и на рупцима, сматрајући народне, геометријске облике за простачке. Друже се са булама и многе од њих говоре турски. Људи се, наравно, још више служе турским језиком. Хришћани су примили и много турских обичаја. Православни се као и Турци каткад подају особитом начину весеља, такозваном ћефу. Неки од имућнијих се у господству угледају на Турке. Други имају турску господарску ћуд и тиранске навике господара и насилника. Ово се показивало и после ослобођења 1912. године, јер су се многи хришћани сећали тур-

76

77

скога господства и турских начина и почели су се у томе смислу понашати.

Уз архаичност, старобалканске и рајинске особине, јављају се и неколике нарочите особине, које су врло распрострањене код овога становништва, а на првом месту реализам.

Неиосредни ушицај сшеге и насиља. — Показује се у томе што су скоро код свију хришћана развијени страх и плашљивост. Кад се у неком крају појаве мухамедански насилници и разбојници, читаве области су често месецима у паници. Има крајева у којима је хришћанско становништво живело у страху од рођења до смрти. У неким крајевима Македоније неће причати како су се тукли са Турцима или Арбанасима, већ како су успели да испред њих побегну или да се неким лукавством спасу. У Македонији су ми говорили: »Ми и у сну бежимо испред Турака и Арнаута.« Истина [је да] су се од пре двадесетак година појединци ослободили овога страха, али то није захватило шире народне слојеве. [...] Из истих узрока развиле су се изразите моралне особине раје: особито недостатак искрености и отворености, одсуство јуначкога или витешкога духа. У тешкој борби за живот развила су се међу самом рајом осећања зависти, мржње, каткад и пакости. Али не треба сувише оштро осуђивати ове стварне мане; оне нису производ битних особина самога становништва, већ сурове владавине коју су подносили. Подјармљеност и робовање су свуда проузроковали исте последице. Али су и крај овако створеног менталитета кадшто избијала осећања праве племенитости. Овде-онде се јављала узајамност међу рајом, махом у облику познате узајамности потиштених, са скривеном и пригушеном осетљивошћу и са поносом раје, који је сличан поносу жртве. Било је села и области морално бољих и јачих, нарочито кад се у њима јаве више морални типови, такозвани селокреици (чувари сеоских врлина). [...]

Реалисшичне црше. — Ово је најизразитија особина централнога типа. Кроз цео живот је за човека овога типа главно рабоша. Работа није само појам за физички рад, јер значи и трговање, продају или куповину, погодбу, уговор, пословну подвалу, једном речи све оно чиме се долази до зараде и добити; »работа« значи и начине којима се измигоље или чувају од тешких и мучних послова. Ови људи од »работе« стално мисле ο својим интересима и брзо уоче како се посао може за њих најповољније свршити. Вешти су да се из незгоде извуку; практични су и окретни: рекло би се да су створени само за тековину. На послове се брзо решавају, без оклевања; многи од њих су прави активни и пословни темпераменти. »Работом« су испуњени онако као што су Црногорци испуњени »вером Обилића«. Причање и зановетање без практичног циља по правилу је противно њиховој природи. Мало времена троше на мечшанија (маштања) и на стварање и неговање замишљених представа. Ретко воле да певају уз гусле, и то само у косовско-метохијском и у неким пределима моравско-вардарског варијетета. Код осталих је певање занат којим се баве нарочити људи uebu,u. Прави представници овога темперамента у централном типу, они што врло мало говоре и у говору кратко секу, чисто се дусну кад их питате ο причама и песмама, и тим кажу како су то беспослице и залуднице, јер то није »работа«, право занимање човеково. Чак се и у лирским песмама овога типа често реалистички осећа. V6abun,a (лепотица) се хвали својом лепотом, али жели да се мужи1 за царева сина, који »дању, ноћу хазна бројиш«. И кад је младић »болан од 1 Реч »мужи« у смислу удаје употребљава се само у овој области. Интересантно је да ова реч постоји у Дyшaнoby законику (XIV век); као у чл. 154: »ни да се кшо од њих ни мумси ни жени«.

78

79

мерак« (од љубави) каже да би му било шило и драго на Сшруга дућан да имам, на Сшруга дућан да имам, на ћеиенцише да седам« и да се убавица прошета испред његова дућана. Кадшто су ове песме индискретне и сензуалне (одвише слободне и чулне). Запажа се да се ове сензуалне песме певају поглавито у околини већих вароши и уколико се више иде на исток све их је више, чак и по селима. Тако, на пример кад »убава мома« каже драгоме: »Не ли сме иусша роднина?«, он одговара: »Високо gpbo сем нема, убаВа мома род нема, јазе ћу шебе да 2 земамл У једној другој песми, из битољске околине, момак каже девојци: »Ташко ши шашко gba браша, мајка ши мајка jeiupba, мије gba upbe брачеди, деј ђиди моме y6abo, y6abo моме род нема, јагње сугаре греф немал Има песама у којима се млада невеста тужи старијима на младожењу: »Tboj bHyue, моје момче, не зна да љубишл Често се у овим песмама осећају утицаји источњачке чулности: »Ти ћеш иоминиш крај мене, со ће ми легниш до мене, Сшамено, лелеј, иоље шарено, изгореф јагње за шебе, дури да се cuabam go шебе, де мори Јано деј, казали јагње брел [...]

тименталност, из које се издваја и избија све већа и већа одлучност, пењући се нагло и страсно; али има доста сентименталних арија које пређу у меланхолију и полако малаксавају. Арије централног типа, нарочито западномакедонске, одликују се ритмом, сентименталношћу која је слична динарској и која све прелије и обоји и особито источњачким богатством колорита. Чести су мелодични турски рефрени: otfi, аман, аман-аман, или аромунски: ој, бо, бо, бо. [ . . . ]

[...] Међутим се јасно види да имају много пасивне храбрости, храбрости да подносе и да истрају: повуку се у себе, те изгледају немарни, равнодушни и неосетљиви према злу које их сналази. Имају такође врло развијено психолошко осећање: умеју да процене људе, њихове особине и страсти; али док људи динарског типа често исказују своја опажања, ови то чине само изузетно. [...] Арије њихових лирских песама разликују се мање-више од лирских песама других јужнословенских типова. Најчешћа је карактеристика динарске арије сен2

Село Бела, код Кочана.

Код њих се наилази на осећање стида које је слично ономе код жена динарског типа, али се овде не тиче само љубавних осећања већ се уноси и у цео њихов живот и показује се у снебивању, бојажљивости и плашњи од одговорности, чија је последица неактивност. Ове су особине супротне онима код људи динарскога типа, који и у патњама и у радости често пуштају на вољу својим осећањима: говоре, казују све патње, певају и покликују, хуче и јече, свете се и жртвују. Али, под утицајем извесних прилика поменуте уздржљивости намах нестаје: љубавни занос се показује јавно и са необузданом чулношћу. Љубавна чежња је силна, а љубавна занесеност иде до изнемоглости и болести. На забавама и гозбама, које је пластично и снажно описао Борисав Станковић, они се најпре уздржљиво, али постепено све топлије и најзад страсно и бесно одају телесном уживању и љубавним осећањима. Можда се ове бујне теревенке могу објаснити донекле утицајем масних, јаких и зачињених јела старобалканске кујне, јер ο већим празницима све куће миришу на масно. После ручка сви лешкаре и спавају по миндерлуцима и по поду, око машала и пећи. Увече, после вечере, почињу да попуштају појасе и да свлаче горње хаљине које им сметају. Пију много, загреју се и духовно отроме, а иза тога настану праве сензуалне ерупције. Узму се трести, бацакати и пружати руке

80

преко совре за даире, лупају ногама ο земљу, urpajy и превијају се од љубавног заноса. Исте осећајне ерупције сам посматрао на најкроткијем и најсмиренијем становништву, на Цинцарима: у Трнову, ο Ускрсу 1910. године, после гозбе су се Цинцари у антеријама или у европском оделу ухватили у коло, и ти људи, који све своје крију и једнако рачунају, подигравали су, скакали, цикали, натерали жене да с њима играју, пали у ћеф и севдах, и, изашавши из куће, водили су коло по улицама, помамно и бесно до потпуне изнемоглости. То је онај бујни и пун чулности, отворен и откривен балкански живот, коме се сасвим одају поједини занесени људи и због љубавног дерта, веселости и ћефа пропију и упропасте имање, здравље и живот. Живе у заносу, у замагљености, целога живота уздишући и певајући ο љубави, ο души (у памуку), ο ђулу: многи су од њих балкански песници или песници старобалканског живота. Карактеристично је да се и у њиховој најраскалашнијој раздраганости као врло танак вео осећа прелив од сете и туге. Без икакве отпорне снаге према уживањима, слаби до краја, они своде своје пропадање и махом бедан живот у старим годинама на судбину, на »к'смеш«. [ . . . ] У грађанским редовима нисам запазио правог частољубља, али често, и много више но у ма коме другом јужнословенском варијетету, има сујете која иде до крајности. Ови људи теже да су на површини, воле да се ο њима говори, желе да их сматрају за угледну личност: нарочито много цене све спољње знаке почасти и улажу велику енергију да до њих дођу. Зато није чудо што у противном случају постају уопште незадовољни, често жучни, и живот тешко и горко проводе. Ова је сува сујета особито распрострањена међу грађанима и међу школованим људима. [...]

НЕКОЛИКО ЕТНИЧКИХ ГРУПА Мијачка груиа Чини ми се да ниједно друго становништво централнога типа нема више поноса и тежњи за самосвојношћу и самосталношћу него Мијаци. Поносе се својим именом и имају нечега свога, својственога и самосталног. Кротки, тихи, по изгледу смерни, давали су доста разумних људи који су се одликовали окретношћу и вештином и умели да штите интересе свога племена и да га паметно воде. Али су имали и силних типова, од своје ћуди, који опомињу на неке динарце. Још се и сада сећају Јована Опуте из села Битуше, који је умео да улије страх Турцима, тако да су се пред њим дизали на ноге и поздрављали га када је на коњу пролазио. То је био богат овчар који је имао више од 2.000 оваца. Жртвовао је све своје имање у одбрани хришћанске вере. До његова времена у неким мијачким селима су почели примати ислам. Самим својим угледом успео је да поврати у хришћанску веру три поисламљене куће у Галичнику, једну у Мелничанима, и, како се каже, још више других у Тресончи. Погинуо је 1840. године. Поглавито је мијачка творевина манастир Св. Јован Бигорски, чије је име више пута поменуто. Они су га обновили и издржавали. По једној историји која се чува у манастиру као да је основан 1020. године, а напуштен и порушен за време Турака. Тек 1743. године под архимандритом Харитоном Мијаци су га обновили; 1796. године подигли су цркву која и данас постоји. [...]

82

83

Мијаци су врло интелигентни. Нисам наишао ни на једног глупог и заваљеног. Они су ведри, бистри, присебни, брзо и добро схватају; умеју да господаре собом. Ове особине не произлазе из њихова печалбарског занимања. И сама чињеница што они најбоље успевају у печалби, знак је њихових знатних духовних способности. Умели су да се обогате и да дођу до великих положаја, нарочито они из Галичника, који су се разишли по свима балканским земљама. Али је још сигурнији знак њихових интелектуалних особина, што су им деца врло бистра. Учитељи који су били по разним областима централнога типа једногласно тврде да нису видели интелигентније деце. Оно мало старих сточара, који нису путовали, изненадили су ме трезвеношћу мишљења и оштрином схватања. Познао сам неке породице плаве комплексије, нарочито у селу Тресончи, код којих је дубоко развијена осећајност и склоност размишљању. Код њих интелигенција није обрнута на работу и зарађивање. Укус и уметничке склоности, које смо поменули, доказ су да Мијаци, и поред свих тешкоћа-с којима су се имали борити, нису могли огрезнути у работу централнога типа. Они су слободни и отворени више но ма која друга група овога типа. Осим тога су предусретљиви и гостопримни. [... ]

једног села у друго, из горње Мораве и Изморник и обратно, а у обе ове области још и из Криве реке. У том погледу Косово изгледа према Морави као област устаљеног становништва. Због несигурности и пљачкања многе су се моравске породице сељакале и тражиле »појак господар« који би их заштитио од арбанашког злостављања. Врло често су сељаци остајали код једнога бега и у једном селу само по једну зиму и лето, па се даље као чергари селили, тражећи милостивијег и јачег господара, који би их могао заштитити. Живећи оваквим животом ови сељаци нису могли имати ничега свога, сВојшшине. Један, сада имућнији сељак из Пасјана, причао ми је да је његов деда променио осам пута своје место становања. Долазећи из села Рајчића (у кумановском крају), да би се стално настанио у Пасјанима, он је успут мењао неколико пута бегове и села. Други један, старином из врањског села Вртогоша, кренуо се у Изморник, задржавао се у многим његовим селима, а најдуже у Ропотеву, и одатле дошао најзад у Пасјане. Има сељака који су се мање кретали и они су стекли и нешто своје земље, али нису престајали обрађивати и беговску, ако не ради приноса, а оно да их бег заштићава. Услед ових сељакања становништво је јако измешано и скоро изједначено, тако да нема знатнијих разлика међу људима чак и најудаљенијих села. [...]

Груиа Биначке Mopabe [ . . . ] Изузевши Изморник, у коме су се Срби као многобројније становништво могли одупирати и мање трпели, сва је остала Морава за време турске владавине била утучена насиљима. Поред бегова су немилосрдно мучили српски живаљ нарочито Арбанаси из Карадага. Уз многобројна друга насиља ударало се често и на женску част. Отмица и превођење у ислам српских жена су овде били чешћи него на Косову. Становници ове области, старинци или досељеници, врло су много прелазили од једног бега другом, из 31 — 6*

85

ИСТОЧНОБАЛКАНСКИ ТИП PasbuiuaK исихичких особина у шоку исшорије Потребно је да сада пропратимо развитак који је у току историје извршен у менталитету становништва источнобалканског типа и да испитамо уколико овај менталитет објашњава данашњу бугарску државу. За Србина и у данашњим приликама ово је питање тешко расправљати, и ја бих више волео да овај задатак узму на себе други, чија непристрасност не би могла бити подозрива. Међутим, нисам се могао одрећи овога одељка мога предмета. Све што могу рећи то је да сам и у проучавање овога питања уносио исти критички дух као и приликом спремања и редакције осталих одељака овога дела.* Пре шурске најезде. — Бугарска је историја врло богата, војнички и политички. Пре турске најезде Бугари су имали више периода моћи и ширења, нарочито за време цара Симеуна (893—987) и Асена II (1216—1240). Бугарске су се масе покоравале својим вођама, како изгледа, без великог одушевљења, али са потпуном дисциплином. То је била масивна снага, којом је управљала само једна воља. Тиме се објашњава што су они и поред свога малог броја — јер су после Арбанаса најмалобројнији на Полуострву * Српско-бугарски рат 1913, а, посебно, нечувена зверства бугарске окупаторске војске у првом светском рату, свакако су чињенице на које у овом пасусу алудира Цвијић. Морамо приметити да наш етнопсихолог, у разматрањима ο источнобалканском типу, што значи првенствено ο Бугарима, није успео да у потпуности превлада емотивну дистанцу коју су историјски догађаји створили у његовој свести утичући и на његове критичке опсервације и научничке дијагнозе. (Прим. ирир.)

— могли играти у историји, у току векова, кадшто и врло значајну улогу. За време ове дуге периоде они су заузимали простране области на Полуострву, продирали су северно од Дунава и на југу загрожавали Византији. Али када су бивали савладани, постајали су поново некретна и као укочена маса, а ови наступи активности су уопште мало трајали. Бугарско ширење је било као олуја која иза себе не оставља трагове. Нема никаквих доказа ο томе да су у средњем веку ишта створили, било на Доњодунавској плочи, било у сливу Марице или у заузетим областима. После бура су ове различне етничке групе остајале без међусобних веза. Најславнији догађаји из бугарске историје нису имали одјека у народној свести. Бугарска раја у шурско доба. — Историјска улога коју су некада играли, није код Бугара много остала у успомени и они се у овом погледу јако разликују од Срба, који се увек сећају и своје далеке историјске прошлости. За време дуге, петвековне, турске владе над њима нису на Бугаре имале никаква утицаја њихове историјске успомене. Али је турска владавина утиснула свој печат на њихов менталитет. Бугари Доњодунавске плоче и Маричког слива постали су тада правом рајом, која је. живела само на чифлуцима, под сталним надзором турских бегова и под најмучнијом економском стегом и моралним притиском. Име Бугарин је изгубило национални смисао и употребљавало се само као означење за целу ову масу подјармљених земљорадника. С овим означењем, као што смо већ рекли, ово се име распрострло и изван Доњодунавске плоче и Маричког слива, У крајеве с овим тако суровим економским уређењем, све до неких централних области старе српске државе. И не само да се они на које се ово име тако примењивало, без обзира на њихову народност, нису могли противити већ су сматрали за корисно да приме ово назвање, по коме су сматрани за безазлене људе,

86

87

за нижи друштвени ред, на КОЈИ су њихови господари гледали са потцењивањем. За време турске управе су сви балкански народи употребљавали реч бугарин да би њоме означили човека простог, сировог, из нижег, работничког, слоја. Ово су јој значење најпре дали Грци и Турци. Изгледа да су га по средишном делу Балканског полуострва распрострли Срби муслимани из Босне и новопазарског Санџака којих је било врло много у администрацији. Бугарски облик блгар, блгарин заменили су српским бугар, бугарин, увек у значењу раја. У областима централног типа овај српски облик бугарин постао је означењем за све што је просто, духовно или материјално. За сиромашно, просто становништво, које нема ничега, каже се, да су шсли Бугарш, прави Бугари. За обичан, прост, сељачки посао се каже »бугарска рабоша«. Македонци веле шричаши као Бугарш, то јест невешто, као сељаци. У јужној Македонији, у Куфалову код Солуна, чуо сам израз шзбугари се« кад се говори ο уквареном житу које није добро за семе, а израз »иобугари се« кад се хоће да каже да се једна ствар квари и хаба. »Бугарка« је врста најпростије пшенице. Такво је било значење речи »Бугарин« у свима динарским областима пре ослобођења данашње Бугарске. [...]

значење и постало је називом за друштвени ред који је сматран за нижи. [...]

Кад се опева јунак који свлачи свилу и кадифу да би обукао »бугарске хаљине«, песма каже да се он »учинио голема сирота«. Α Милошу Војиновићу, који је преко одела ставио »бугар-кабаницу / а на главу бугарску шубару« и »начини се црни бугарине«, механџија није хтео дати вина. Дрвени, врло прост суд из кога се пије вино зове се бугарска коиања. Име Бугарин је, дакле, имало исту судбину као и име Влах после словенске најезде на Балканско полуострво. То је име, којим се означавало старо поромањено становништво, потпуно изгубило етничко

[...] Бугарски писац Алеко Константинов у своме делу Баја Гање каже за своје земљаке да су још и данас »неотесани и сирови, груби и прости до сржи...« »У јелу су«, вели он, »прождрљиви и том приликом само ο њему мисле и не узнемирују се: срче Бугарин не шали се, триста паса да се покољу не би га заглушили. Уз то му са лица падају грашке зноја.« »Толико нам је јела било спремљено да сам се журио да једем док не пукнем«, вели Баја Гање (ово је подругљив надимак којим се Бугари између себе зову). Алеко Константинов је савршено описао оно што он назива »срамотом и нискошћу бугарског живота«. Нека нам је допуштено да ради више појединости упутимо читаоца на његово дело. [...] Бугари не цене витешка дела и сматрају их за детињарију. Један од образованих Бугара, који је био у Црној Гори дуже времена, причао ми је са веселошћу у којој је било хумора — иначе ретког код Бугара — какав су утисак на њега оставили Црногорци, поносити и осетљиви на образ до крајности, уз то са претензијама великог господства, без обзира на своју крајњу сиротињу. Бугарин је сматрао за комедију и њихово држање и све оно што су они рекли и учинили. Од свега тога он није ништа разумео. [...] Осим турског притиска и грчко свештенство и многобројни бугарски зеленаши, чорбаџије, су такође допринели да се не подигне морални ступањ код раје. Подражавајући њима, бугарски су сељаци добили ново обележје. Примили су неке особине својих угњетача. Многе пословице и морални прописи који су распро-

88

89

страњени код Бугара турско-источњачког су порекла. Бугарско лукавство, вели К. Јиречек, опомиње на лукавство турско-византијских евнуха. [...]

собности и сваке жеље за напретком и за моралним побољшањем.« К. Јиречек, истакнути научник, који је у Бугарској био министар просвете, пише: »Као стари бугарофил знам врло добро из властитог искуства, да у Европи многи научници и државници сматрају Бугаре за физички јак народ, али без дара за духовни рад. Покојни министар Калај, некада један од писаца статута за аутономну провинцију Источну Румелију, често ми је говорио, да Бугаре прецењују, да је политички таленат једног Стамбулова усамљен, да је бугарска интели3 генција уопште без талента.«

[...] Јосиф Рајнах, који их је тада могао непосредно проматрати, дао је ο њима врло оштар суд: »Чим је међу њих«, каже он, »убачена реч слобода, схватили су да бити слободан значи да се може некажњиво заузи1 мати туђе добро и ослобођавати суседа који смета.« Ово своје схватање они су обилато изводили на делу. Говорило се да су ово рајинске навике и наслеђе из прошлости и да ће се са животом у слободи изгубити све ово варварство. [...] Др Дилон, који је дуго живео на Балкану, каже ο Бугарима: »Њихове су војничке особине за дивљење, али мало разумеју поезију живота, топла и човечанска осећања. Упорност, неповерење и притворство су особите одлике њихова карактера.«2 Један дописник »Фигара« пише у овом листу 1917. године: »Бугари су изврсни војници, дисциплиновани, врло храбри, али без смелости; упорни али без одушевљења. То је једина војска која не зна за песме на маршу. Крећу се погнутих глава, ћутљиви, чврсти према тешкоћама, равнодушни, гневни без жестине и победиоци без радости; они не певају! У целокупном њихову склопу, у њихову начину држања и кретања пада одмах у очи нешто као тешко, укочено, рђаво истесано. То су недовршени људи. Чине утисак, да се тако изразимо, као да нису стварани индивидуално, већ у маси, батаљонима. Спори у схватању, они су марљиви и истрајни у напорима, лакоми на ћар и врло штедљиви. Лишени су, до невероватног ступња, сваке склоности за размишљањем, сваке спо1

Joseph Reinach, Voyage en Orient, 1879, I, стр. 148. Dr J. Ρ. Dillon, »Bulgaria and the Entente Diplomacy« (»The Fortnigthly Review«, May 1915). 2

3 Према чланку К. Јиречека, објављеном у »Miinchener Allgemeine Zeimng«, a преведеном и објављеном у »Самоуправи« од 14. септембра 1914. године.

ПОДНЕБЉЕ, ИСТОРИЈА, ЧОВЕК

ВЕЗА ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА И РЕЉЕФА Поред географских, три групе историјских и социјалних фактора знатно су утицале на етнографске и антропогеографске појаве на Балканском полуострву. То су исшоријски догађаји, зоне ц^илизација и сеобе народа и ешничких груиа. [...]

КУЛТУРНИ ПОЈАСИ Ниједна историјска појава не показује толико прилагођавања географским погодбама као распоред старих цивилизација на Балканском полуострву. После наизменичних напредовања и узмицања, која су дошла услед ванредних историјских догађаја и била каткад без везе са географским погодбама, распрострањење једне цивилизације углавном се задржало на природним пречагама. И оне културе, које су се биле рашириле скоро по целоме Полуострву, најзад су доживеле да се сузи њихово распрострањење под геоморфолошким утицајима. И'пОсле највећих политичких и културних пертурбација, настало је, дакле, повлачење или даље ширење цивилизација, нека врста адјустирања, и утицаји разних цивилизација су се зауставили и укоренили у оној области, коју одређују геоморфолошки фактори. Чак и клинасти или појасасти културни продори, који се гдегде виде, такође стоје у вези са рељефом и са комуникацијама области.1 1 Такав је, на пример, случај са клинастим распрострањењем католичке вере од Приморја и Скадра уз реку Дрим; или распрострањење католицизма уз Неретву, почевши од ушћа.

94

На овај су се начин образовали разни културни појаси у тесној вези са главним географским особинама, нарочито са оним које смо назвали особинама што олакшавају спајање и прожимање. Истина, често се наиђе на више цивилизација које леже једна преко друге као геолошки слојеви, а још чешће се сретају испреплетани културни утицаји. Али се ипак могу издвојити географски појаси у којима је једна цивилизација оставила више трагова но друге. И сами најновији културни утицаји, налегли често преко две-три старије културе, већ су се прилагодили географској средини, и тако су постали ограничени на одређене области. Недостатак континуитета у културним утицајима и у културном развијању карактеристика је Балканског полуострва, супротно ономе што се десило у западној и у централној Европи. Културе које су се јавиле после настањивања Јужних Словена често су биле јако измењене, нарочито услед инвазије Турака; такав је случај са византијском цивилизацијом, која је утицала на све данашње народе Полуострва. Млетачка цивилизација се очувала на Јадранском приморју, али измењена традицијама римском и византијском, и реакцијом националног духа. Напослетку, на Балканском полуострву су били од одлучног утицаја јужнословенско становништво са патријархалним начином живота и турски освајачи; од слабијега западна цивилизација. Област распростирања ових култура, нарочито византијске и млетачке, изменила се такође приликом великих миграција балканских народа у турско доба. Ова је измена настала услед сеоба динарског становништва у Далмацију и многобројног балканског становништва у јужнословенске земље бивше Аустро-Угарске. Тако су се културе, својствене Полуострву, распрострле према северу, с друге стране Саве и Дунава, као и у Далмацију. Распоред различних цивилизација постао је врло значајан фактор за социјалне прилике Полуострва, и

95

један од важних узрока за формирање психичких особина његовог становништва. У овој глави ћемо обележити области распростирања различних цивилизација и њихове главне карактеристике, задржавајући за следеће главе излагање многобројних појава у којима се види њихов детаљан утицај. [...] Али, турско-источњачки су се утицаји распрострли по Полуострву нарочито у доба турске владавине. Они су, природно, јачи код турског становништва које се настанило на југоистоку и у средишту; али су продрли и међу исламизиране Јужне Словене и у Арбанасе који су у већини муслимански народ. Врло су јаки код поисламљених Срба у Босни и Херцеговини и код бугарских Помака у Родопима. Ови исламизирани су много допринели ширењу турско-источњачких утицаја, не само тиме што су их сами усвајали већ и тиме што су их ширили међу хришћанско становништво истога језика. Колико су на све, а особито на варошко становништво свих вера утицали турски закони и уредбе! Ови су се утицаји, уосталом, укоренили у току дуге турске владавине код свих балканских народа, а осећају се, услед миграција, и у јужнословенским земљама Аустро-Угарске, које нису биле под турском влашћу. Они се јасно распознају по многобројним турским речима у српском, бугарском и арбанашком језику, у врсти оружја и коњске опреме, у извесним деловима ранијег турског одела, као и у неким цртама у типу вароши vf кућа; у немарности и лености — источњачком јаВашлуку, у карактеристичном положају чаршинлија који чуче или седе прекрштених ногу, у источњачким предрасудама, у неким нарочитим цртама доброте и честитости (»душевни Турци«, позната »чаршинлијска честитост«), као и у наступима свирепости који су, изгледа, својствени неким групама становништва у предњој Азији. Вековна турска владавина имала је још један други утицај. Она је утиснула балканским народима црте »раје«, особине потиштене класе; тиме је створила ве-

96

лики број нарочитих моралних особина. Још се код свих балканских народа наилази на турске или оријенталне моралне типове, од имитације пашама и беговима. Има и иначе доста турских појмова и турских начина, поглавито у варошима. Као византијска култура, и турско-источњачки утицаји владају нарочито у југоисточном и источном делу Полуострва, затим у области евроазијских особина; даље, дуж лонгитудиналних путева Маричко-моравског и Вардарско-моравског до Ниша, управо у области у којој је јужнословенско становништво имало најчистије особине раје. Северно од Ниша и у динарским пределима, турско-источњачки утицаји се мање осећају, осим код поисламљених Срба у Босни. Они су безначајни у старом јужнословенском становништву Аустро-Угарске, али се осећају код динарско-балканских досељеника. Најмање су захваћени овим утицајима Словенци и Хрвати »цивилне Хрватске« (из загребачке, вараждинске и крижевачке жупаније).

ПОСЛЕДИЦЕ МИГРАЦИЈА [...] Врло лако и брзо се извршило претапање Срба у сродне Словенце. Далеко [су] се удаљили од своје основне масе. Долазили су не у великим групама, већ поједине породице, највише по неколико задруга, као што су она тројица већ напред поменутих динарских Срба: Алексић, Дојчин и Вукмир, који су основали код Марибора село Ускоке. Тек су после дуге преписке успевали да добију нешто земље од аустријских власти, тим теже, ιπτο су ове земље биле доста добро насељене у XVI веку; чим је неки од Срба погинуо или био заробљен, старинци су тежили да избаце његову породицу са имања (Бидерман). Досељени Срби били су, дакле, без икаквог чвршћег економског и социјалног положаја; такве растурене оазе не могу се дуго одржати. Мењали су се и под утицајем друкчије природе земљишта, климе, начина рада и*друкчије цивилизације. Даље, немајући свештеника, прелазили су на католичку или унијатску веру. Православна се вера и иначе није радо гледала; ерцхерцог Карло од Штајерске изражава 1576. године своје незадовољство што војводе харамија »нису хришћани већ ускоци«; као да православне није рачунао у хришћане. Постојала је, дакле, и општа тежња да их покатоличе. Као да је лакше било најпре их поунијатити. То је учињено са жумберачким ускоцима. Α недалеко од источне Штајерске постоји у Крижевцима, у Хрватској, унијатски каптол, добро организован, који је вршио свој задатак поунијаћавајући православне. Промена вере је осим напред поменутих узрока и због тога ишла лакше, што 31-7

98

99

је онда главна противност била између хришћанства и ислама, и што су се Срби прикључивали Аустријанцима, имајући једнако у глави да се освете Турцима и да поврате своје земље. То се види из многих примера; али они то крију од Аустријанаца и сваки харамбаша, поп, најобичнији сељак, чува то као народну тајну. Прилазе Аустријанцима по невољи, али се бију са Турцима до истраге. Аустријски војни шефови кажу за пребеге и ускоке ein gar feiner Mann, a за владике и попове да су некористољубиви и да желе спасти свој народ од беде. Експлоатишу њихове војничке врлине и у исто време им намећу дажбине. Досељени Срби овда-онда покушавају да се одупру. Кажу, давали су и даваће своје животе, али неће да плаћају десетине и закупе властели и католичким манастирима, јер су они војници и граничари, а неки се испрсе и узбуне говорећи да су и они од властелинске лозе. Кад им то не помогне, туже се, парниче се да на крају крајева не дођу ни до каквог стварног резултата. У тим разноврсним борбама су изнемогли и постепено изгубили евест ο народности, и претопили се у сродне Словенце.

није увек била тако егзотична група. При крају XVII века, пошто су ове земље ослобођене од Турака (1688), православни и католици српскохрватског језика (ови се зову Шокцима) чинили су већину становништва у Барањи, све до планине Мечека. Срба је морало бити у знатном броју и северозападно од Мечека по селима жупаније Толне и до Блатног језера, јер су 1703—1710. године дигли устанак и борили се нарочито против Ракоцијевих Куруца. За време тих ратова и после њих су уништавани и прогањани. У исто време је настала пропаганда католичке цркве на покатоличавању, јер, као што се види из аката печујске архиве, нису трпели православне. Срби се повлаче из Толне и северних делова Барање на југ од Печуја. Око 1740. године почиње насељавање католичких Немаца с Рајне, из Баварске и Виртемберга у врло великом броју, и наставља се скоро педесет година. Услед свега тога остане печујскобошњачка оаза без праве везе са осталом народном масом. [...]

На сличан су се начин изгубили српски досељеници у Печују, у Барањи. Овде су пре XVIII века била два слоја Срба: српско православно становништво које је, по свој прилици, било пореклом из Србије, јер су га Маџари звали Рацима; они су или покатоличени или растерани и као успомена на њих један се део Печуја зове Рац-варош. Други слој су чинили католици нашега језика, који себе и сада зову Бошњацима и концентрисани су у једној дугачкој улици Печуја — Будим-мали. И сада у Печују има велики број породица (око 2.000 душа) бошњачког порекла, али ретко ко од њих зна српски или хрватски, а сви се осећају -као Маџари; још само врло стари људи, а нарочито старе жене, знају наш језик јужнога дијалекта, средовечни га разумеју, али једва умеју што проговорити, а деца, прошла кроз маџарске школе, не знају српски. Ово

Овде и у Мохачу збивао се у ствари исти процес као и у Ђаковици или којој другој чисто арбанашкој варошици. Удаљени од своје народне масе, у противничкој средини, сви се људи нашега језика најпре притиском прилика сведу на значај верске секте, док и веру не промене и ишчезну. У мањој се мери тај процес извршио на српским насељима у околини Будима и, што је карактеристично, овде се махом најпре мењала народност, па тек после вера. Срба има у Сент-Андреји, Ловри, Помазу, Чобанцу, Калазу, Збегу, Ковину, Рацалмашу и Адуну око 3.000 душа. Нестало их је у многим околним селима и варошима, где их је доскора било. Мањи део ових Срба су врло стари досељеници из Ковина, на Дунаву, према Смедереву, побегли после пада Смедерева 1459. године и засновали село Ковин на Чепељском острву, у Дунаву. Α главна су маса досељеници од 1690. године са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Познато 31 - 7«

100 је да је то био имућан и просвећен део народа; Будим и Сент-Андреја су у XVIII веку били културни центри досељених Срба. Све до почетка XVIII века Срба је било око Будима много више и нарочито их је било релативно доста према осталом становништву. Од XIX века настаје повлачење Срба према југу, и тако будимска српска оаза и ослаби и остане без везе са осталом народном масом. Даље, Пешта се од истога времена јако развија и с њом и бујан маџарски живот. Срби који су до тога доба били знатни трговци и занатлије и јако се осећали, губе се у том новом развитку; тим лакше ослабе што су као трговачки и занатлијски елеменат били више изложени маџарским утицајима; сељаци су се ипак боље одржали. Настаје позната периода маџаризације, пред којом узму све више малаксавати. Данас су будимски Срби сведени »на ишчилеле културне тековине и на избледеле успомене«. »У Ковину сам се осећао«, каже др Тих. Ђорђевић, »као код самртника који већ издише.« У неким местима је све угашено и изгледа као да у њима никада није ни било Срба. [...]

ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈЕ УСЛЕД ПРОМЕНЕ ΒΕΡΕ 1. У извесним областима било је нарочиших иредисиозиција за иромену bepe, y Босни и Захумљу код богумила; у Босни и код православних, јер, изгледа, није било чвршће организоване православне цркве. Напослетку, конвертирања је било тамо где хришћанство није ухватило дубљег корена, као у Арбанији. Услед тога, кад су Турци завладали Босном и Захумљем, исламизирали су се богумили заједно са племством, и извес[т]ан број православних. Створена је снажна исламска група од националних елемената. Преобраћање у ислам наставило се и проширило на остале динарске Србе до планине Рогозне на југу од Новог Пазара; а на Косову, Метохији и у призренској области исламизирање се вршило и до краја XIX века. У Арбанији [је] огромна већина становништва прешла на ислам; само великим напорима Рима и Шпаније, доцније Аустрије, испало [је] за руком одржати у католичкој вери Миридите и нека малисорска племена; међутим су Тоске на југу већим делом остали православни, брањени грчком црквом. У Македонији је врло мало православних преобраћено на ислам, и те зову Чишацима и Торбешима. Јамачно услед сличних узрока, као у Босни, прешао [је] на ислам и знатан део Бугара и северно и јужно од Балкана, највише, изгледа, у Родопима; зову се Помаци. У извесним крајевима Доњодунавске плоче и у Маричком сливу одржало се нешто богумила, које у извештајима и путописима називају Паћлићанима. Било и спорадичног прелажења у ислам код свих народа Полуострва, најмање код Грка

102

103

и Цинцара; као да је највећа грчка исламизирана група она на Криту, а цинцарска у Меглену, у јужној Македонији. 2. Православни су превођени у католичку и унијатску веру највише при сеобама, услед тешких животних прилика, затим за владе Марије Терезије и у више случајева када [су] се њихове мале групе настањивале међу масе католичког становништва. Као да је највише католичења било у Далмацији, Славонији и Босни. После одвајања католичке и православне цркве крајем IX века, Далмација је постала област културне и црквене борбе између Рима и Византије. Превладали су Рим и католичка вера, нарочито после сплитског провинцијалног синода од 1075. године. Кад су Млеци заузели Далмацију, било [је] само овде-онде грчких православних општина, које [су] образовали сшрашиоши, грчки војници у млетачкој служби, са понеким грчким трговцем. При досељавању, у млетачко доба, Срби [су] се прикључивали тим грчким православним општинама којих је било само у Приморју. Срби из Далматинске загоре беху под влашћу дабро-босанског митрополита у Сарајеву, а они у Приморју под управом филаделфијског митрополита у Млецима; кад [су] Млечићи заузели целу Далмацију, онда су сви православни остали дуго под влашћу тога митрополита. Немајући својих, они посећују католичке цркве и сахрањују их и католички свештеници. Око половине XVIII века би им допуштено саградити православне цркве.1 Духовно средиште православних северне Далмације био [је] тада манастир Св. Архангел на реци Крки, а оних у јужној Далмацији православна епископија у Котору. Црквена организација [је] била слаба, и за све време млетачке владавине било је католичења. По Јиречеку, Млечићи нису били пријатељски расположени према православном свештенству; године 1446. добио је которски бискуп налог да истисне preti schiavi и да их замени

католичким свештенством, али полако, на згодан начин. Као што је поменуто, Дубровчани нису на својој територији трпели православне цркве и покатоличили су православне и богумиле на Стонскоме рту; нестало је православних цркава и свештеника и у Конавлима 2 где се помињу у XV веку. И за време аустријске владавине било [је] намесника који нису повољно гледали на православну веру. Фрањевци наводе многобројне примере према којима су на хиљаде православних превели на католичанство. Њиховом сарадњом [су] чак 1831. год. прешли на »католичко сједињење« попови села Кричка и Баљка, у Петровом пољу, у Далмацији, заједно са сељацима, а у исто време и »различите обитељи у варошима Дрнишу и Врлики«. Али они сами тврде да »помињу само оне у већем броју, а предуго би било кад бисмо и поједине биљежили«. И збиља је много више православних покатоличено него што се то може потврдити записима и историјским изворима.3 Преобраћања православних у католике дешавала [су] се у Далмацији, нарочито у XVII веку, као што се види из извештаја фрањеваца.4

1 Милаш, Сииси ο исшорији ираћослсЉш ufKbe y далмашинско-исшарском бладичансшВу, књ. I, Задар, 1899.

2

Geschichte der Serben, стр. 275 и 276. »Многа католичка браства представљају покатоличене православне старинце; тако памте многе покатоличене породице око Мостарског блата и у Храсну, у Херцеговини, да су биле православне вере. Има и врло старих досељеника из Црне Горе, из Бјелопавлића и других области које су с^ покатоличиле.« (др Јевто Дедијер, »Поријекло босанско-херцеговачког становништва«, »Преглед«, Сарајево 1911,бр. 7 и 8 , стр. 425). Познато је да у Босни и Херцеговини има браства чији делови припадају православној, католичкој и муслиманској вери. Казивао ми је Монсињоре Ф. Булић, наш знаменити археолог, да су сшштски и вранички Булићи старином из мостарске околине, где их има и православних и мухамеданаца, поред католика. Интересантан је случај са православном породицом Лушан, која је пореклом из околине Зворника, у Босни. Хтели да је потурче у XVI веку. Они који су остали, исламизирани су. Други, избегли у Крањску, у околину Љубљане (у место Лог), примили [су] католичку веру и германизовани у току XVII и XVIII века. И сад их има по Корушкој, и један од њих је судија; чувају неку врсту читуље, у којој су побројани сви преци, почевши од првих досељеника из околине Зворника. Неки [су] прешли у Немачку. Г. Лушан, професор антропологије на Берлинском универзитету и директор Етнографског музеја у Берлину, припада оној грани породице Лушан која [је] примила католичку веру и била германизована. Г. Лушан ми је причао ову одисеју своје породице и своје српско порекло. За време окупације Босне био је санитетски капетан у аустријској војсци и за неколико недеља научио наш језик; нашао једнога од својих исламизираних сродника у Босни. 4 Ево случајева католичења које наводи Златовић. Кад године 1648. висовачки фрањевци преведоше 10.000 душа из Босне, међу којима бејаше доста расколника, 3

104

105

Почетком XVII века раширила се унија међу православним у Хрватској. Тада је прешао на унију марчански владика Вратања с много народа, а 1670. године проширила се унија и на Жумберак. Унијатска бискупија 1777. 5 год. пренесена из Марче у Крижевце где је и данас. Од интереса је споменути и супротан процес, преобраћање мухамеданаца нашега језика у католичку веру, које се изгледа највише вршило у Далмацији и Сла6 вонији, затим у мањој мери у Штајерској и Крањској.

Најређе, и само у незнатним размерима, било је промене вере код католика. Познато је да су у славонској Подравини прелазили на калвинизам, понеки су примили ислам, чак и који хрватски племић и жупник у Славонији. Има један помен да су католици у запад7 ном Срему прешли на православље. 3. У Босни се може особито добро проучавати колико је католичка црква, а нарочито фрањевачки ред утицао на верско формирање католика. Једва би се могло претпоставити да је од динарског човека могућно створити онако кротке и смирене људе као што су босански католици; а такви су не само католици од старине, већ и покатоличени православни и богумили. Сви они, као што кажу фрањевци, »попут овчица слиједе своје духовне пастире«. Раније поменути папски изасланик фра Иван од Вјетри каже у своме извештају од 1708. године »камо среће кад би италијански католици толико поштовали најзнаменитије останке светих, колико босански католици поштују свештеничку одећу, те да би толико у Италији ценили бискупе, колико овде цијене воду којом свештеници руке умивају«. Услед тога је природно што су они доцније пришли Аустрији, као католичкој држави. Тако је настала диференцијација у карактеру и погледима између православног и католичког динарског становништва. Као што је познато, црква светога Саве је много мање утицала на формирање верског човека него католичка. Има ипак крајева где је преданост вери готово безгранична, као у Метохији, на Косову, у Полимљу и Потарју, и ове последње је Гиљфердинг у свом познатом путопису (стр. 315) стављао као образац целом православном свету. Има тога и у другим областима, али увек онде где је био највећи притисак и где је православна вера била изложена опасности. [...]

многе од њих покатоличише; сам жупник шибеничке вароши, отац Јуро Марковић, »придружи јединству католичког закона 77 чељади«. На почетку бечког рата фрањевци, Фрањо Марјановић и Иван Кнежевић, доведоше из Херцеговине 2.000 душа, међу којима беше доста православних који се покатоличише; 1723. године намесник ђенерала фрањеваца приказа на скупу пропаганде у Риму сведоџбе да су фрањевци државе босанске последње 23 године обратили 1.350 Турака, расколника и кривовераца на истину католичку. Α 1739. године фрањевци покатоличише у Вргорцу и околини око 100 православних. Тако је било и по многим другим местима, ο чему се, каже Златовић, налазе свједоџбе у Риму и по архивама фрањевачких манастира. По Батинићу се исто дешавало по Босни и Славонији. Тако 1595. године фра Петар Сољанин (Тузлак) преведе многе расколнике у крило католичке цркве (II, стр. 79). Око 1648. године испало је фрањевцима за руком »преко 800 грчко-источних свештеника и калуђера помирити с црквом и тим обрадовати Свету столицу« (II, стр. 129; ово ми се не чини вероватно). У Славонији фрањевци [су] обратили »невјернике, кривоверце и расколнике у католичку веру«. Тако, су око Великог Илока, Љубе, Паклаина, Соћа и Гибарца, у Славонији и Срему, многе иноверце обратили у католичку веру (III, стр. 9). Има и попис душа које су фрањевци од 1702—1723. покатоличили. Тај је извештај »састављен на темељу изворних сведоџаба и потврђен од ц. к. провизора у Пожеги«; по њему је 1.601 душа у Славонији, нарочито у околини Брода, преведена на католичку веру. Напослетку и папски изасланик фра Иван од Вјетри каже у свом извештају ο Босни да фрањевци »сваке године обрате мноштво иноверника«. Као што је познато, при крају XVI века фрањевци су дошли у Бугарску и основали манастир у Чипровцу, силазили до Пловдива и превели на католичанство више павлићанских села, потпомагани дубровачким колонијама (I, стр. 180); ови су резултати остали и несигурни и незнатни. Можда је највише за католичку веру у Босни учинио Анђео Звјездовић, који [је] био православне вере и тек као младић прешао на католичанство и доцније постао старешина фрањевачког реда у Босни. — Његова биографија у делу: Franjevacki samostan u Fojnici od stoljeca XIV—XX, од Fra Mije V. Batunica, Zagreb, 1913, стр. 129. 5 По Ферду Шишићу (Pregled povijesti hrvatskoga naroda, стр. 303). 6 У својим извештајима фрањевци приписују себи највећи број оваквих случајева. Преобраћали [су] Турке у католичку веру онда кад су Млечићи освојили Далмацију, а Аустрија Славонију. Навешћу оне случајеве који су забележени у делима фрањеваца Златовића и Батинића. Тако године 1688. отац Андрија Решица зађе по Книнској крајини и нашавши доста турских породица све их обучи и крсти. По освајању Вргорца фрањевци обратише у вароши и околини 25 Турака. По освојењу Читлука у Неретви године 1694. Бартул Арбић покрсти 30 Турака. Кад је освојен Имотски, жупник Стеван Врлић покрсти 23 Турчина. Од 1703. до 1709. фрањевци су у Неретви покрстили 21 Турчина (по Златовићу, стр. 233 и 236). Као да је после заузимања Славоније било још више покрштавања Турака. По Батинићу, сам фра Јаков Твртковчанин, бивши сутјески гвардијан, крстио 385, а остала браћа обратила су »силу невјерника и расколника« (Batinic, svezak II, стр. 47).

7 У Митровици, Руми, Ремети, Голубинцима итд. Feremendzin, Acta, Bosnae, eccl. god. 1634, 30. juna.

106

107

[...] При насељавању, католички Арбанаси, слабо утврђени у хришћанству, под утицајем мухамеданских власти и чаршија лако [су] прелазили у ислам; тим пре што су тако постајали господарећа класа и задобили повластица. Заузимали [су] најпре пусте земље које [су] остале после Срба, затим истискивали заостале Србе из села и са имања, или их претварали у чифчије. То је доба кад је највише Срба исламизирано па затим поарбанашено, и тај се процес наставио кроз цео XVIII век и у току XIX века (поарбанашени Срби у Опољу, Гори, околини Ђаковице, Рекама итд.). Још сам 1900. године наилазио на српске породице у којима су одрасли људи прешли на ислам, а жене и деца још остали православни. [...]

ну, припада само вернима, и наводили и иначе томе склоне Арбанасе да присвоје српска имања и у варошима, нарочито у Ђаковици и Приштини, и да тако Србе сведу на најнижу класу; у томе су у овим двема варошима били успели: многи Срби су радили послове који се сматрају за најниже, и сведени били на незнатну верску секту, сличну онима које изумиру по варошима предње Азије. Софте [су] се трудиле да код поарбанашених Срба искорене обичаје који [би] их подсећали на раније доба, као, на пример, обичај гледаница, који се доскора био одржао у шарској жупи Гори; састоји се у томе, што [су] се девојке скупљале за време празника на једном месту у селу, шетале откривенога лица, да би их младићи могли видети. За време младотурског режима ово хаотично стање је у другоме правцу погоршано. Они [су] сматрали Арбанасе за султанове савезнике и гонили их. За време мога бављења у Призрену, септембра 1910. године сваког јутра се видео на пијаци по који у току ноћи обешен Арнаутин. Долази и утицај Аустро-Угарске, која [је] потпаљивала мржње и подбадала једне против других, Арбанасе против Срба, и Арбанасе католике против Арбанаса муслимана. Услед свега тога нигде на земљи није било мање личне и имовне сигурности него у Метохији и на Косову. Сваки [је] човек живео за себе и у другоме гледао непријатеља, или се бар на њега није смео поуздано ослонити. Ако [је] сматрао да га довољно не респектују, он је убијао, као што је и сам у првој згодној прилици могао погинути због истог узрока или другог.

[...] Притиснувши српска села и учинивши Србе чифчијама, многи [су] од њих постали бесни бегови, а међу њима и по који поарбанашени Србин. Дошавши у ову земљу прекриљену православним црквама, они су рушили мале цркве или их претварали у џамије, али зазирали од великих цркава и манастира као Дечана, Пећке патријаршије и Грачанице, јер [су оне] у њима изазивале страхопоштовање. Осим тога, и у турско се време могао запазити међу овим Арбанасима сталан страх [од] тога да не буду изгнати са земаља које [су] великим делом силом заузели; тим пре што су ове области биле на граници Србије и Црне Горе, које [су] помагале метохијске Србе и неретко слале чете које су убијале поједине арбанашке насилнике. У овом осиљеном и узрујаном арбанашком друштву Турци су анархију само повећавали. Од старине [је] био обичај да султан за време рамазанских празника шаље софте, које [су] имале за задатак да у овим пограничним областима учвршћују Арбанасе у исламу и мржњи против странаца. Преводили су у ислам католичке Арбанасе и православне Србе. Утицали на Арбанасе да не одржавају бесу дату неверницима који живе у истој области. Проповедали да земља, по Кора-

109

ДЕМОКРАТСКА ДРУШТВА ОСЛОБОЂЕНИХ ДРЖАВА Ослободивши се турске управе, балкански народи [су] се у исто време ослободили феудалног режима и почели ослобађати од експлоатације туђинаца трговачког и свештеничког реда. Поред политичког, то је био и економски и социјални преврат. У новим државама сељаци [су] чинили, с малим изузетком, целокупну масу становништва. Пред њоме се губио мали број оних што нису сељаци. Није у ствари било ни грађанске класе. Створена су једнолика друштва сељака, од којих "[је] сваки имао своје земље; и у величини имања нису међу њима постојале знатне разлике. Уз то, после дуготрајне периоде неправде и патње, ово сељачко становништво било [је] јако инспирисано тежњом за правдом и једнакошћу. То су, дакле, ириродна демокрашска gpymuiba, али без установа и демократског начина владавине. Јасно је да су се демократске идеје и установе могле лакше развити него друге, због поменуте економске и социјалне уједначености. Али [су] се сељаци одликовали и патријархалним обичајем, да приме и признају власт старешине; штавише да им власт нуде, јер услед вековне турске управе нису имали праве представе ο друкчијим начинима управљања. Услед тога се спочетка могао установити аутократски режим у балканским државама. Вешт и снажан владалац могао је готово неограничено управљати, штавише потпомаган патријархалним народним представништвом. И већина првих такозваних »народних људи« били [су] у ствари аутократи-демагози, нахијски кнезови. Те се појаве

још виде у Бугарској, док је еволуција у демократском смислу унеколико одмакла у Србији и Грчкој. Разлике између последњих двеју држава долазе од различног народног карактера и мобила задобијених у току историјског живота. [...]

НАША ДАРОВИТОСТ И НАУЧНИ РАД

НАШЕ СПОСОБНОСТИ ЗА НАУЧНИ РАД [...] Увек се говорило и писало ο бистрини као несумњивој особини нашега народа. Та се особина погрешно схвата. Даље ми се чини да се том речи морају обухватити две врсте особина. Прва је она наша провербијална бистрина, која се огледа у брзом схватању, у доскакању и прављењу вицева. Та је бистрина махом знак неискоренљиве површности и лакоће духа, којом се одликују нарочито извесне породице и извесне групе народа у Шумадији и Старом Влаху. Даље се код нас под бистрином разуме и довијање, вешто изврдавање и уопште неко плитко лукавство, којим се такође поглавито карактеришу извесни крајеви Шумадије и Старог Влаха, и које је сасвим површно кад се упореди с дубоким лукавством извесних крајева Бугарске. Накратко, држим да је наша »бистрина« особина нижег реда, коју не треба мешати G напред поменутим правим и плодним особинама духа. Та бистрина је од користи (или штете) у нашем политичком и практичном животу, а прва врста бистрих људи може се у науци често корисно да употреби за мања научна питања. Знатно утичу на радњу духа извесне моралне особине. Поменућу само лоше моралне особине, оне које су од штетног утицаја на радњу интелекта. Такве су: слаба воља и мала енергија, подвале и помагање неистином или удешавање привидне истине, затим овда-онда знатна доза несолидности и несавесности и, напослетку, приличан фонд злобе, пакости и мржње. Те моралне особине, којих и иначе у свету има, код нас су

114

115

нарочито јаке код извесних сељачких породица и група, код многих варошана и, напослетку, код неких мање или више образованих, који су изашли из тих група. Неке од тих моралних особина ојачале су утицајем старих култура и ранијег историјског развитка и оне ће постепено слабити. Изгледа да знатно слабе под утицајем солидног образовања и с развитком интелекта. Као да су неке од њих слабије у тимочком басену: као да овај део нашег народа има више солидности и издржљивости. Поменуте интелектуалне особине, нарочито добар проматрачки дар и имагинација, којих наш народ има, спадају у најважније особине потребне за научни и уопште стваралачки рад. Многи наши људи имају знатних способности за научни рад, способности, које треба радом развити и усавршити. Наш Универзитет може, дакле, имати и има врло добар ученички материјал. Али је исто тако несумњиво да су неке наше моралне особине велика сметња правом научном раду, још су већа препрека заједничком и организованом научном раду. Зато је код нас више но код многих других народа потребно обратити пажњу на васпитање воље и моралних особина и на формирање себе самога, ο чему је напред било говора. Изгледа ми да озбиљан интелектуални рад и сам по себи просветли и морално формира.

против, познато је не само мојим ученицима, но унеколико и ширем кругу, колико ја полажем на право политичко васпитање и на интересовање за народна и друштвена питања. Али се оружајте и не примајте ништа од политичке ларме, коју сваки дан слушате и која држи у запту знатан део нашег друштва. Таква политика и права наука искључују се. Осим тога моје је дубоко уверење да се под нашим политичким приликама нико не може озбиљно бавити и науком и таквом политиком. [...]

Ο НАУЧНОМ РАДУ НА НАШЕМ УНИВЕРЗИТЕТУ [...] Нарочито развијајте у себи одбојност према политичким ситницама и инфамијама. Не мислим, дакле, да се треба оружати одбојношћу према правој политици, према политичким погледима, принципима и многобројним тешким питањима свога народа. На-

Ο ДАРОВИТОСТИ [...] Али ја мислим да је код нас честа мала амплитуда или мера дара. Највећи број даровитих људи даје мале резултате. Ниједан посао не разраде (не само на делу, већ ни у мислима) до крајњих консеквенција. Махом ништа не сврше и не ураде потпуно. Мисле да је исто видети, осетити и извршити. Зато не само да себе уображено ценимо, већ имамо нарочито склоност да друге, нарочито солидне и интензивне људе, лажно оцењујемо. Имамо предилекцију за познате бистре брбљавце, који ништа озбиљно не створе, и потцењујемо нарочито противнике, који имају више снаге што стално и издржљиво ради. Код многих наших људи је даровитост само врапчје интензивности. Зато се код нас особито често чују јеремијаде да се због тога није нешто могло учинити што се наишло на тешкоће и сметње. Као да сви људи, нарочито од веће акције, не наилазе на тешкоће и неприлике! У томе и јесте значај правог даровитог човека што, савлађујући такве препреке, ипак много постигне. Разуме се да има изузетно тешких и врло ретких случајева, где се све здружи, као да се заверило, да омете даровита човека. 31 — 8*

116 Та мала амплитуда може бити ендогена, урођена, или долазити од неразвијеног културног стања. Несумњиво је да са вишом културом расте издржљивост и потенцирају се способности народа који имају дара. Мени се чини да мала амплитуда дара нашега народа долази од једнога и од другога узрока. Та амплитуда ће постати већа што више праве културе продре у наш народ. [...]

ИВО АНДРИЋ

Кад иосмашраше нашег 4obena ири раду и pasiobopy, bu можеше несумњидо yuibpguiuu ga y њега bpлo чесшо има један суВишак машше и доза лењосши, beha него код behune других народа. — Да ли је машша узрок лењосши, или обрнушо, или и једна и друга иошичу из неког заједничког uebugjbuboi usbopa из којег иошичу шолики други недосшаци и бесиореци нашег ztcuboiua., шо није лако yuibpguiuu. Α шребало би исиишаши. Иво Андрић, Знако1и иоред иуша

ЗАКОНИ ЗА РАЈУ (КАНУН-И-РАЈА)

Речено је да је освајањем Цариграда »европском човечанству нанета рана«. Биће да је мало земаља које су овај удар имале теже и болније да осете него што је случај са Босном. [...] После пада Јајца (1528) исламизација напредује безобзирно и брзо. Пред крај XVI столећа она је коначно спроведена. [...] Целокупна ситуација створена најездом Турака, као комплекс узајамно повезаних психолошких и материјалних чињеница, ставила је босанско племство и целокупну поседничку класу пред следећу дилему: или у својим рукама задржати земљу и власт и на тај начин стећи приступ до свих достојанстава у новом царству, или све изгубити и постати раја без права и поседа. Ко је желео трајно да сачува посед и позицију власти везану за посед, а заједно с тим и привилегије, морао је на крају прећи на ислам. [...] У време када се турска владавина, којој су главни ослонац били босански бегови, налазила на врхунцу своје моћи, некадашњи властелини брижљиво су чували »своје старинске повластице и повеље од кршћанских владара (!), да их изнесу на видјело, ако Босном завлада који кршћански владар«. Босански бегови, »мазна деца султанова«, бунили су се против султана и водили праве ратове тек када су ови у XIX

124

125

веку покушали да уведу реформе које су угрожавале земљишни посед и моћ бегова. [...]

4) За потребе путника прошириваће капије манастира и цркава. 5) Свим странцима-намерницима указиваће три дана гостопримство. 6) Код себе неће примати уходе, а уколико такве препознају, сместа ће их предати муслиманима. 7) Своју децу не смеју подучавати у Корану. 8) Међу собом немају право да изричу пресуде. 9) Никога из своје средине не смеју спречавати да постане муслиман. 10) Према муслиманима понашаће се са поштовањем, устајаће приликом њиховог уласка и препуштаће им почасно место без гунђања. 11) У погледу одеће и обуће не смеју се носити као муслимани. 12) Не смеју учити арапски књижевни језик. 13) Не смеју јахати оседланог коња, носити сабљу нити друго оружје, ни у кући ни ван ње. 14) Не смеју продавати вино нити носити дугу косу. 15) Не смеју своје име утиснути у прстен са печатом. 16) Не смеју носити широк појас. 17) Изван својих кућа не смеју јавно носити ни крст ни своје свето писмо. 18) У својим кућама не смеју гласно и снажно звонити, већ једино умерено. 19) У њима [могу] само полугласно ~да певају. 20) Смеју само тихо да се моле за покојнике. 21) Муслимани мргу да ору и да сеју по хришћанским гробљима ако више не служе за сахрањивање. 22) Ни хришћани ни Јевреји не смеју држати робове. 23) Не смеју да купе заробљене муслимане нити да завирују у куће муслимана. 24) Уколико би неки хришћанин или Јеврејин био злостављен од муслимана, овај ће за то платити прописану казну. Не подлеже никаквој сумњи да у пракси није сваки од ових прописа тачно и дословно примењиван, као πιτο је сасвим извесно и то да су хришћани и Јевреји

Непосредно пред аустроугарску окупацију Босне, на пример, бегови су одговорили својим хришћанским сународницима, који су им прорицали да ће доласком хришћанске силе на власт изгубити своје поседе: »Па нек дође ђаур за владара у Босну! Ја ћу отворити мој сандук са ферманима, те крст на се а прасе преда се; и опет ја бег а ти слуга крсту. Кад теби крст није тежак, није ни мени, могу га и ја носити, кад се ти с прасетином не удавиш, нећу ни ја.« Као једини регулатор личног, друштвеног, материјалног и духовног живота у земљама које су Турци освојили важио је ислам. У условима које је ислам наметао развијао се и духовни живот не само оних који су га били прихватили, већ и свих осталих турских поданика, без обзира на то којој су вери припадали. Ο томе какви су ти услови били за онај део босанског становништва који није прешао на ислам сазнајемо делимично из Канун-и-раја (збирке закона за рају). Овај канун обухвата низ прописа које је други калиф Омар ал Катаб прописао за хришћане и Јевреје у освојеном Дамаску (635. године), а који су, иако у донекле измењеном и блажем облику, били на снази и у другим покрајинама Турског Царства.1 Ова збирка прописа гласи: 1) Хришћани и Јевреји не смеју у покореним земљама подизати манастире, цркве и испоснице. 2) Они не смеју поправљати своје цркве. 3) Они који станују у суседству муслимана, своје куће могу поправљати једино у случају преке потребе. 1 Ј. v. Hammer, Das Osmanischen Reiches Staatsverfassung und Staatsverwaltung, II Bde, Wien 1815; p. 183—186.

126

127

— што ће се у наставку ближе размотрити — умели било подмићивањем било лукавством да заобиђу или изиграју многе тачке овог кануна. Уз то ни Турцима није било много стало до тога да се раја придржава неких ситнијих и мање значајних прописа. Насупрот томе, постоје многобројни необориви докази да су главне тачке кануна, управо оне које најдубље задиру и морални и привредни живот хришћана, у пуној мери биле на снази, и то до краја турске власти која их је примењивала. [...]

Злоупотребом, која се брзо одомаћила, догодило се да је у последњем столећу турске владавине свако мушко дете без разлике на узраст било подвргнуто плаћању харача. Α изгледа да то није била једина злоупотреба. [...]

Већ по основним схватањима ислама, а још више по начину на који су се она у пракси спроводила, раја је неизбежно морала доспети у привредно потчињен и зависан положај. [...] Као пијачни дан за целу Босну била је одређена искључиво недеља. Тај намерно донети пропис стављао је хришћане пред избор или да занемаре правила своје вере, тј. да држе радње отворене и да раде недељом, или да се одрекну учешћа у пазару и да на тај начин трпе материјалну штету. [...] Порезе што су их плаћали хришћани не само што су биле сразмерно више од оних које су плаћали муслимани, већ су утериване на неправедан и недостојан начин. Нарочито је харач убиран на »лично понижавајући« начин. Овај порез, у висини једног дуката годишње, имао је да плати сваки немуслиман мушког рода који је напунио 14 година живота. Како у Турској никада није ни било регистара рођених (матичних књига), сабирачи порезе канапом су дечацима мерили обим главе и ширину врата и по томе ценили да ли је неко већ дужан да плати порез или још не подлеже плаћању.1 1 »Притешњавајте их све док не плате главарину сасвим понижени«, гласи она сура Корана којом се одређује однос муслимана према иноверцима. [...]

[...] Године 1794. Хусамудин-паша издао је посебан пропис којим је за босанску рају тачно било прописана како боја тако и врста одеће. Црквени оглас из тога времена, који се чува у архиву Српске православне цркве у Сарајеву, доказује да су турске власти стално водиле рачуна да се овај пропис најстроже примени; у овом огласу црквена власт, на захтев везиров, позива вернике да се строго придржавају напред наведеног прописа. [.. .]2 Бербери нису смели да брију хришћане истим ножем којим су бријали муслимане. Такође и у купатилима хришћани су морали да имају посебно назначене прегаче и пешкире, како би се избегла свака замена рубља за купање одређеног за муслимане. 2 Први део овог огласа, који је иначе карактеристичан за однос хришћана и муслимана, гласи овако: »Ovim pismom objavljujemo hriscaninu sledecu naredbu nasih gospodara Turaka, buduci da su nam ukazali milost povjerivsi nam da u crkvi svakom hriscaninu i svakoj hriscanki saopcimo sledece: Prvo, hriscanima i hriscankama nije dopusteno da prireduju izlete i ne smeju pjevati ni na izletima ni u svojim kucama ni na drugim mjestima. Drugo, da se ne nose lijepo i ne kite i tako stoje pred kapijama. Ako zena nosi neki nakit, da to cini samo kod kuce, a ne javno. Njihove kceri da se ne kite dukatima, a ako neko moze da daje nakit svojoj kceri, neka je ne pusta iz kuce, to se nasim gospodarima ne svida i ne moze se svidati ni Bogu. Trece, braco, nareduju nasi gospodari da svi hriscani hodaju ponizno i pred svakim Turcinom skrste ruke na grudima, da se vidi da smo njima potcinjeni. Cetvrto, kako smo u vise navrata prigovarali, hriscani treba brizljivo da izbegavaju da se oblace kao Turci i janjicari, jer gospodari to ne trpe. Ko radi protivno bice tesko kaznjen, pa nemojte reci da Vam to nismo saopcili. Svi moramo patiti zbog nekolicine nerasudnih. Itd.«

128

129

Хришћани су при сусрету са муслиманом морали да сјашу и да украј пута сачекају док овај не прође и тек тада су смели поново да узјашу и да наставе пут. Омер-паша (отприлике око 1850), када је већ сломио моћ муслиманске олигархије у Босни, ставио је ван снаге и овај пропис. Роскијевич, који је 1863. године путовао по Босни, могао је, међутим, да констатује да се овај обичај, који он означава као »управо понижавајући«, у неким крајевима још увек одржава. [...]

Нек ме не суди Ebpoua, јер могу на шшешу њојзи дигнуш неирелазан зид ио међи itapciuba cbei.

Да се [...] изолација није ограничавала само на материјалне производе произлази већ из чињенице што је још 1851. године Омер-паша издао следеће наређење: »Ко би се нашао да прима новине из каура [хришћанског иностранства], има се одмах у оков тешки метнути.« Можда више него притисак, корупција и јавашлук турских власти, културно уздизање раје спречавали су нетрпељивост и необично конзервативан дух домаћег муслиманског елемента. Он се не само борио против реформи које је, на наваљивање европских сила у XIX столећу, Порта почела да заводи у Босни, већ је, штавише — и то не потпуно без разлога — у свакој културној тековини раје, као и у свакој новини уопште, видео тежњу за променом постојећег поретка и у исто време опасност за своја права и привилегије. Када је, на пример, Тахир-паша 1850. у везировој палати увео мало звонце да би дозивао послугу, домаћи муслимани најоштрије су га осуђивали и јавно му наденули поспрдно име »звонар« и »каурин«. На такав апсурдан начин испољавао се све до најновијих времена нездрави конзерватизам богумилских потомака, којима је типичан представник био Мехмед-паша Соколовић са својом девизом:

Долазити у додир са државним властима значило је за хришћанина: или понижење или штету, због чега је он већ веома рано почео да зазире од градова као седишта државне власти, па и од сваког додира са њеним органима. Код раје се било дубоко укоренило неповерење према држави, равнодушност према општем добру и сумња у могућност земаљске правде. У борби за опстанак, раја је морала да се служи противсредствима која су одговарала мерама којима су се служили њени тлачитељи. У дуготрајној, неравној борби, моралне особине раје су се избистриле, кристализовале и учврстиле, али су, с друге стране, доживеле и промену нагоре. Под владавином Турака раја је створила изреку да је лаж сиромаху и благо и имање (»Лаж је фукарска сермија«). Оградивши се бедемом религије, строгим обичајима и посебним, суровим и без икаквих прохтева вођеним животом, раја се отела испод непосредног утицаја турске власти, и утолико је и тачно да се турски уплив »само површински такао« раје. Посредни утицај турског законодавства и турске управе био је, међутим, изванредно силан и једнако негативан како у материјалном тако и у духовном погледу. Сви истраживачи Босне и њене прошлости, како српко-хрватски тако и страни, сагласни су у томе (и сви они то мање или више истичу) да је утицај турске владавине био апсолутно негативан. [...] Притисак турске управе толико је дуго трајао и толико је био снажан да су и такве универзалне и чврсте организације, какве су фрањевачка црква и фрањевачки ред, морале да се прилагођавају и да, свесно или несвесно, намерно или нехотице, мењају своје облике. 31-9

130 Већ средином XVI столећа, како би избегли прогоне, почели су фрањевци да носе световно, обично сељачко одело. На путовањима по раштрканим селима они су недељама живели у сељачким колибама. Да би их прикривао пред Турцима, народ их није звао свештеницима, већ их је ословљавао речју »ујак«, изразом који је и до данас остао у народу. [...] Положај фрањеваца под Турцима није, међутим, утицао само на правила реда. Прилике, ο којима је било речи у претходном поглављу, утицале су у појачаној мери на фрањевце као представнике католичке раје. Они су били присиљени да се служе митом и »лукавством« како би се изборили и за најмању ситницу, а на путовањима, као и у поступцима, морали су да се крећу потајним стазама (»vanno sempre per le strade secrete«). Они су »духом« увек на страни хришћанских ослободилаца, али јавно увек морају да показују супротно, итд. Тиме се може објаснити што је њихово деловање, поред великих врлина и заслуга, имало и мана и недостатака који нису могли остати незапажени. Једна од тамних страна у деловању фрањеваца види се у чињеници да су у својој религиозној претераности истребили народне обичаје и да, све доскора, не само да нису ништа предузели како би се очувало благо народних песама и приповедака, већ су, штавише, покушавали да их искорене у народу. [...]

КУЛТУРНИ ХЕРОЈИ, ТРАГИЧАРИ И БОРЦИ (ВУК, ЊЕГОШ, КОЧИЋ)

ЊЕГОШ КАО ТРАГИЧНИ ЈУНАК КОСОВСКЕ МИСЛИ Ова је драма почела на Косову. ЈБуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му ο Косову као ο својој особеној судбини и личној трагедији. »Наша је права на Косову закопана«, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је »лафе« претворила у »ратаре«, оставивши им у души »страшну мисао Обилића«, да тако живе разапети између своје »ратарске«, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда бшп* су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу. Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. [...] [...] Загледан у »просвјештени свијет«, Његош је морао, као некад у венецијанском огледалу, да сагледа

I

134

135

углавном само једно: као авет иза своје осуђене главе своју црногорску муку и бригу и целу нашу трагику балканску. Кад му је у Неапољу дошао Ненадовић први пут, он га је, надовезујући се вероватно на своје самотничке мисли, уместо поздрава дочекао гласним, готово гневним речима: »Ала се ми Словени наробовасмо!« Најчешће, он је ишао по улицама, црквама и музејима као одсутан, »претурајући неке јаде по памети« и одбијајући да слуша калуђере и чичероне. У његовим шкртим речима избијала је права преокупација. Кад су посетили спиљу у којој је по традицији живела митолошка пророчица Сибила, владика је одједном рекао Ненадовићу: »Штета што је сада нема да нам каже, хоће ли Омерпаша кад сатре Босну заиста ударити на Црну Гору.« [...]

Нико пре њега, а чини ми се ни после њега, није дао тегобу и дивљину балканског живота, опорост наших нарави и навика, турску свирепост наших људи у међусобним односима, али накалемљену на нашу сентименталну плаховитост и тако лишену турског васпитања и јавашлука који су ту свирепост често чинили блажом и донекле подношљивијом. [...]

[...] За црногорска племена, као и за појединце, могло се с правом рећи да су сложни само у јуришу на Турчина и само док јуриш траје. Треба бацити само један поглед на посланице Петра I појединим племенима, па да се то јасно сагледа. Без друге власти осим моралне, засноване на традицији, на црквеном веровању, без икакве извршне силе, Петар I се за све време своје дуге и тешке владавине носио не само са Турцима и са бедом него и са нередом и самовољом. [...]

Ο ВУКУ КАО ПИСЦУ [...] Са таквим миром (миром који је неопходан добром писцу, јер писац треба да заноси читаоце, а не да сам пада пред њима у заносе) и са таквом чистотом и једноставношћу средстава, Вук је описао многе призоре и личности из оба устанка, и страшне и смешне и ниске и величанствене, и у њима дао верно многе исечке тадашње стварности.

[...] Као што смо рекли, ни остала Вукова проза не оскудева сличним примерима реалистичког сликања. Мала књига ο Црној Гори, која је код немачке публике имала много успеха, није се свидела тадашњем владајућем кругу на Цетињу, па чак ни Његошу; он, како каже Љ. Стојановић, није био »задовољан сувише реалистичким описивањем стања Црне Горе и живота и карактера Црногораца«. То није ни први ни последњи случај да је неко незадовољан својим огледалом. Али ни љубав према Црној Гори ни поштовање и захвалност према Његошу нису могли да подмите објективност Вуковог реализма, који је врло често наилазио на исти такав, и још гори, пријем у Крагујевцу и у Београду, и у Новом Саду и у Сремским Карловцима. [...]

ВУКОВ ПРИМЕР [...] Његовом оку није измицало ништа од заосталости земље, непросвећености људи, тежине свих друштвених услова живота, нити је он сматрао да ма шта од тога треба да крије или улепшава. То је оно што је Вук у Рјечнику често означавао кратком и карактеристичном речју »онамо ...« Та реч се понавља код њега као нека скраћеница за тај живот, за све тешко и наопако што он садржи у себи.

136

137

»Онамо људи често овако гину: кад кога на путу, особито у болести, ухвати мећава а не могући од снијега и вјетра гледати ни познајући мјеста под снијегом, изгуби пут и умре од зиме« (код речи: помести се). »Онамо сељаци немају ни кућа својијех, него сједе као закупници у кућама својијех ага...« (код речи: читлук) итд. Код свих негативних појава враћа се та реч. Она је као гранична линија између наших земаља и тадашњег »просвештеног света«. Пред том линијом је онај школовани Црногорац »кнез Никола от Васојевцћах«, који је век провео по Русији, Енглеској, Италији, застао стигавши у Бриндизи и записао, као јаук, ове речи: »С богом просвијештени свијете... Ево, овде је конац просвијештеног свијета и от ове точке почиње невјежество и варварство!« Пред том линијом је, обесхрабрен, тако мање или више застао многи наш човек и пре и после Вука, али није Вук. [...]

То је спољна, опора и тврда страна крајишког човека без разлике вере, која служи као оклоп за све оне моралне вредности и друштвене квалитете које он често крије у себи и испољава у личном животу као и у животу заједнице. Крајишки човек личи у томе на оног француског државника који је, кад би му пребацивали његову опорост и оштрину према људима, одговарао да је споља трновит и бодљикав, али да њего1 ве руже цвату у унутрашњости. Такви су људи на Кочићевој Крајини, и такви су и онда кад напусте своје њиве и испаше и, школовани, пређу на шира попришта народног или међународног живота.

ЗЕМЉА, ЉУДИ И ЈЕЗИК КОД ΠΕΤΡΑ КОЧИЋА Јевто Дедијер је овако дефинисао становништво на тромеђи Босне, Лике и Далмације: »Имају карактер свију граничара, љути су, предузимљиви, с енергијом од момента, пријеке ћуди, једноставних погледа.« То је оно што П. Кочић назива »небојазни и јогунасти људи« за које каже да и богу умеју само гласно да се моле. »Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на овој планини и испод ове планине.« Α много пре П. Кочића, далматински политичар и писац М. Павлиновић забележио је на свом путу по тим крајевима: »Горопадна та земља није чудо да рађа и људе горопадне.«

[...] Кочић је одрастао у породици свога деде, задружној кући са 36 чељади, и један од његових биографа није далеко од истине кад подвлачи као прву и најважнију школу у животу Петра Кочића »колективну вољу куће као животне заједнице« и тврди да му је та кућа дала »потпун и одређен телесни и душевни састав«. У ствари, у Кочићево време већ те задруге и ти родови не постоје више компактни и у свом савршеном облику, и већ почињу, са новим условима живота, да се развезују у мање и све слабије повезане кућне заједнице, па и у издвојене личности,-али у осећајним реакцијама и моралним и друштвеним погледима, схватањима и навикама постојали су јаки, често несвесни остаци свега тога. Јер осећања и схватања, кад су тако дубоко укорењена, редовно надживе стварне прилике и односе који су их стварали, и дејствују после кроз нараштаје у човеку, као још увек жива покретна снага или као кочница и сметња. То наравно није ништа ново. Сви ми улазимо у живот са траговима или, ако хоћете, са оптерећењима друштвене групе којој по пореклу припадамо, али ми1 Наравно, ми овде не улазимо у оцену тог менталитета као таквог, него тражимо одговор на питање: како је он приказан у делу П. Кочића и како је и колико успоравао или и спутавао његов рад и живот.

138

139

слим да нема модерног писца у нас код кога су те везе и обавезе тако блиске, непосредне, тако јаке и тако видне, и у таквој супротности са друштвеним приликама у које га је живот бацио, и то као прву индивидуалност из те заједнице. Јер, Петар Кочић је био први од свог рода који је изишао или, боље речено, који је изведен из уског родовског круга у широки, сложени и противречностима подељени свет савременог европског живота. [...]

Тај став пркосног одрицања и сиромаштва и са њима везане потпуне независности јавља се код Петра Кочића стално, нарочито у младости, кад је човек нарочито склон да подвлачи и разастире пред светом оно што му је највише на срцу. [...]

У основи тога остентативног подвлачења своје оскудице не треба никако тражити неку аскезу. Напротив, она је само једно од средстава борбе и самоодбране, само наличје оне силе, власти и богатства које је окупатор, како један тако и други, приграбио искључиво за себе. У томе подвлачењу своје оскудице, само зато да би што јаче подвукао своју независност и слободу, као неку врсту своје силе и богатства, има нечег типично кочићевског и крајишничког, а донекле и општебосанског. Све је то условљено нарочитим околностима историје Босне, земље у којој је, под две стране окупације, које су трајале пет векова и под којима је раја морала развијати свој нарочити морал. По том њеном моралу, појам имања и благостања, а поготово раскоши и сјаја, постао је, под таквим условима, готово неспојив са појмом независности, поноса, па и самог основног појма части. Једино »на планини и испод планине«, где је живот убог и до опорости једноставан, могло се живети ако човек жели остати оно што јесте. То су схватања поробљених, али непоражених и неклонулих заједница и народа, психологија револтираних људи који налазе љуто и готово сладострасно задовољство у томе да буду без потреба, па и без најнужнијег; и кад већ не могу да постану оно што би хтели бити, онда хоће да буду оно што други — њихови тлачитељи — не могу никад бити: сиромаси богати гордошћу.

Такав је био Петар Кочић лично, физички као од брега одваљен, или боље речено као од Кочића главице одваљен, а морално — човек свога краја, који је прошао и Беч и Београд и Сарајево, готово недирнут, и у позитивном као и у негативном остао оно што јесте, носећи у себи, по речима Исидоре Секулић, »комплекс планинског босанског карактера«. Исто оно што чини муку и величину Кочићевог живота, чини и снагу и слабост његовог књижевног дела. Петар Кочић је био од оних писаца који у себи носе готову и унапред формирану слику света који они хоће и морају да изразе, од оних писаца који саберу онолико интелектуалних средстава и изражајних могућности колико је најнужније да би могли своје дело да остваре, од оних писаца чија егзистенција није посвећена књижевности, него су књижевност и цела егзистенција стављене у службу живота и одређених животних потреба. [...]

Ο ГАВРИ ВУЧКОВИЋУ И ПОВОДОМ ЊЕГА У културној историји српског народа, као и у политичкој, има један период који је занимљив не само са нашег националног гледишта него и са јужнословенског и са балканског, па и са општечовечанског гледишта. То је отприлике прва половина деветнаестог века. То је онај, историјски говорећи, тренутак кад се

140

141

српски народ потенцијално већ обрачунао са Османлијском Царевином, која је за пет векова била главни и пресудни фактор у његовом целокупном животу, али у пракси та царевина још постоји као сенка оног што је била, као монструозна друштвена установа која је надживела саму себе. Напори оног танког и хетерогеног слоја интелигената, ако се тако може назвати оно нешто писмених свештеника, трговаца, револуционара и самоука, који је после петвековне поплаве имао да 'прихвати и спроведе наш поновни улазак у живот културног човечанства Европе, пружају необично занимљиву слику. Ако тај поглед ограничимо на Босну и Херцеговину, земљу у којој је тај сплет са Турском и турским начином управе био нарочито заузлан и чврст, ми ћемо још боље моћи уочити занимљивост и величину тих напора, које морамо посматрати и ценити не само по вредности и обиму постигнутих резултата него и по изузетности и тешкоћи услова под којима су они извршени. [...]

ној у таквој средини, и личности се, посве природно, брже троше и лакше ломе. Слика коју нам пружа такав поглед бива још поучнија и човечански узбудљивија кад још више сузимо поглед и усредсредимо га на оне ситне ликове из босанске прошлости које велика историја није забележила, и неће их никад ни забележити ако не у каквој парентези, или белешци испод текста. Једна од таквих личности је Гавро Вучковић, Крајишник, бјегунац или страдалник, како је волео да се потписује на својим штампаним радовима. [...]

Гледани из данашње перспективе, ти напори изгледају срећни, повезани и на крају крунисани успехом, али кад се човек задуби у њих, поистовети за тренутак са њима, спусти и пренесе у дане њиховог збивања и оживи судбину личности које су их носиле, онда тек може да осети нарочиту трагику наше балканске судбине, тегобе и противречности које карактеришу све подвиге, напоре и лутања наших људи. Гледане искључиво са тачке са које су кренуле у борбу, све те личности које су оставиле трага у нашој тадашњој културној историји носе мање или више видан фатални знак балканске судбине, наслеђено оптерећење једне средине у којој се све спорије покреће, теже постизава и скупље плаћа него у осталом свету, и у којој се културни напори, пионирски усамљени, оптерећени и спутани од самог почетка, често и лако губе у наслеђеној пустињи нереда и нехата, као вода у песку који су навејала столећа. У борби, вође-

Тај земљак П. Кочића, који је седамдесетих година прошлог века играо извесну улогу у јавном животу, јесте Гавро Вучковић, данас заборављено име. Трговац, речит и отресит човек, он је био од 1858. до 1863. године нека врста политичког човека и народног представника босанског код Цариградске патријаршије. Ухапшен од турских власти, прогнан у Малу Азију, он је побегао у Русију, а затим отишао у Београд. Страстан полемичар, писао је чланке у којима се бранио и нападао, а кад није могао да објави чланке, писао је и штампао брошуре, плаћајући их од свог танког емигрантског буџета. Те давно и заслужено заборављене и данас ретке брошуре садрже у себи многу занимљиву појединост за познавање тих времена, а још више за познавање психе и темперамента једног умногом типичног Крајишника. Прва од њих и носи наслов Риеч краишничка. Наиисао Fabpo Вучкоbuh, Краишник. У својим написима Гавро Вучковић је »преко мјере ватрени бунтовник, човјек и љубитељ рода свога«, или би бар хтео да га таквим сматрају. Онакав какав се показује и каквим жели да се прикаже, он је двојник Кочићевих класичних типова, нарочито оних код којих урођене особине прелазе у гротескност и сликовиту комику. (»Кад ја запјевам, не знам на мало грло.« Или: »У Гавре Вучковића из Петровца никада није било кријући и шапћући, и док

142

очи гледају тога код Гавре нема нити ће бити.«) За њега се може оправдано рећи оно што је Скерлић написао за В. Пелагића: »у њему има старинске сујете и прецењивања самог себе«. (Уосталом, Гавро Вучковић је у својим написима искрен поштовалац Васе Пелагића, а као најлепшу црту Пелагићеву он истиче да се Пелагић »не боји никога до бога«.) Описујући ноћ кад је одведен, са још тројицом Срба, из Сарајева у прогонство, Гавро Вучковић даје, на тридесетак година пре Петра Кочића, једну фантастичну и потпуно кочићевску слику. Ево како у његовом приказивању изгледа то одвођење које је по свој прилици, као и сва остала, извршено са неколико заптија и уз нормалне турске мере предострожности: »Читава војска, више од хиљаду људи, под оштрим и шиљатим бајонетом чека нас четворицу да пођемо . . . Ту нас окружили тако густо, пјешаци и коњаници, томе се прави број не зна. Ноћ је, не види се, да човјек може бацити поглед и разгледати и отприлике казати: толико их има.« Тако, по Гаврином опису, пролазе ноћу, у атмосфери потпуне бајке и народне песме, кроз Сарајево. Вучковић чује неки женски глас који га дозива по имену, и пише: »Помислио сам нешто у себи на моју сабљу, која је и она у апсу затворена, и мога доброг коња (Ацка). Ох, Боже мој, да ми је нешто то двоје — ко ће ми вјеровати нек вјерује, а ко неће, нимало га и не молим тј. да ми вјерује — да ми је била сабља и коњ, нимало не бих гледо ни размишљо што је толика множина око нас окружена била, и то заиста не бих мучки ударио као нека, на жалост, браћа нападачи у писању и издајству итд. веће бих намах промијешао кроз ту множину њих, и ако ме не би зрно пушчано земљи оборило, заиста ме нико жив тако шале уватио не би.«[...] Кад је године 1857. требало послати у Цариград човека који би код Патријаршије, на општем сабору

143

представника свих православних народа Османлијске Царевине, представљао Босну, избор ја пао на младог сарајевског трговца Гавру Вучковића. Изабран је, каже се, јер је био отресит, храбар и речит човек, а можда и стога што се у тај дангубни и незахвални посао није хтео да упусти нико од староседелаца, опрезних сарајевских газда. [...]

ПРОКЛЕТСТВО НОМО BALCANICUSA

31 — 10

Древна је истина коју сви знамо, а ο којој никад не водимо довољно рачуна, да народи после победе често теже страдају него после пораза. То није само стога што је после успона лакши пад а после пада вероватнији успон, него и стога што људи и народи обично не испитују стварне узроке својих победа, лако заборављају прилике и услове под којима су победили, и тако падају у судбоносну грешку да своје осећање победе протежу и на нове догађаје и нове опасности, које захтевају нове напоре. Тако се може казати да је један народ најтеже угрожен у тренутку кад је цео прожет свешћу ο својој победи. Ослабљен напрезањима која је од њега тражила стечена победа, народ је тада најмање способан за нове жртве и напоре, а његово победничко осећање које га још држи, заводи га на схватања и поступке који траже и једно и друга. — Само једно мудро вођство и здрава колективна свест могу обезбедити народу плодове победе и сачувати га од опасности које вребају на сваког победника.

Непрестано су вапили за слободом а заборавили су да, пре тога, траже снагу да ту слободу достојно носе.

Гледајући око себе очајну ругобу и многоструке и тешке последице нерада и нехата, зарекао сам се да ћу радити, мишљу и рукама, за себе и за друге, увек и

148

149

свуда, али радити. Тако да трајно живим у плодном покрету и корисним променама. Зарекао сам се да ћу бранити себе и своје и место на којем живим од нереда и нечистоће, застоја и немаштине.

злима и неправдама које људи чине људима, опет мислити на прошлост или будућност, искључујући садашњост.

Мука и јесте у томе што у дугим историјским борбама нико не може да остане неизмењен. Борећи се, ми увек имамо пред очима исти коначни, далеки циљ, али нас борба сама мења; наш противник и средства борбе која нам он намеће мењају нас неприметно и често упућују правцем којим никад нисмо мислили да идемо. (Турци и раја.)

Ја сам видео у чему је такозвана борбеност неких »борбених« људи. Они измисле своју »борбу«, на силу ј о ј нађу разлоге, надену име, и боре се, без ризика и резултата, боре се — само да не би морали мислити и радити.

Кад год читам ο подмуклом и упорном прогањању невиних људи, ο тамним сплеткама и ономе што се зове »подметање ноге«, »извлачење асуре«, »ломљење врата« — ја све то увек замишљам негде далеко од себе, изван света у коме живим, негде у некој далекој прошлости или још даљој будућности. Изгледа ми, не знам зашто, да је такве ствари тешко замислити у садашњости која значи наш живот. Α онда се сетим да су и та прошлост и та будућност сачињене од неке и нечије садашњости, да је и ова наша садашњост једном била будућност, и да ће се некад звати прошлост — и свет ми дође тесан и страшан као клопка. И због тога ваљда, по нагону неке несвесне самоодбране, ја ћу већ сутра, кад будем читао ο мрачним

Познавао сам доста људи оваквих као што је овај који је малопре изишао из моје куће. То су немирни, плаховити, насилни и преки људи који се, по нечем, осећају позваним да посматрају све око себе, да прате друштвене појаве као и поступке појединаца, да их оцењују, да им суде, ту на лицу места, по скраћеном поступку, без могућности одбране и без права жалбе. Подручје њиховог посматрања и суђења је цео познати свет, са свим што на њему живи и постоји. Α кад се — као што је природно — покаже да је њихов суд погрешан и казна неправедна, исто толико колико је и непоправљива, они падају у потиштеност, искрено се кају и силно љуте на себе због неправде коју су починили. Али то не траје дуго. У дубини свог кајања и ватри своје љутње, они налазе нове снаге да са новом ревношћу процењују, мере, суде, осуђују и кажњавају све што виде, прочитају, чују, начују, или^само наслуте, око себе или ма где у свету. То је circulus vitiosus ватре и мрака, то је преки суд краја и предаха, извор многих зала и искушења.

[...] Њихови стари вековима су робовали или су сами владали над људима и држали их у потчињености. То их је научило да се другима обраћају или понизно и удворички, кад говоре са вишим и моћнијим, или грубо и надмено, кад имају посла са нижим и слабијим од себе. Α њихови потомци, ево, вуку још и сада са собом те маске предака, иако за њих већ одавно нема разлога ни оправдања.

150

151

Наш човек не уме и не може да се лако и правовремено заустави ни при успону ни у падању.

Homo balcanicus. Посматрам људе који почињу свој пут у науци, у поезији или у филму, и код већине запажам исто проклетство. За свако и најмање остварење у уметности или науци потребан је један минимум самоодрицања, неопходно је за тренутак не само потиснути у позадину него и сам заборавити своју личност и своје личне интересе. То је само тренутно и пролазно, један акт воље при којем само привидно губимо. Али ти људи нису способни ни за то. Због тога, што год својим даром, вештином и знањем створе, то не може да се одржи као уметност или наука, јер из сваке црте и сваког ретка зјапи њихово неплодно, голо, гладно и незајажљиво ја.

Нема те способности ни те добре особине коју ми не бисмо желели да припишемо себи; само што ту жељу ућуткава у нама контрола разума, али ограничени и једноставни људи не умеју да је сакрију, него говоре ο њој отворено и јавно се брукају и чине смешним.

Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватања једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла у свету око себе него ни своју сопствену корист од очигледне штете.

Двојица ору и сеју, а тридесет њих једу и троше. Један гради а десеторица гледају или чак руше и разграђују. Па како да се одржи такво друштво?

Права опасност за ратника нису ни смрт ни ране ни напори, па чак ни пораз без којег у рату један од двојице противника тешко може проћи. Права опасност за победоносног ратника — то је мир. Ако и њега схвати и савлада, тј. ако умедне да нађе своје место у њему, онда се може назвати победником, тек онда. У миру се стиче пуно и коначно право на назив победника. Ратне победе су само неопходан услов за радну победу у миру, која је крајњи циљ.

Кад би у западној Европи са оволико небриге, незнања и неизлечиве лености запустили једну зграду до овог степена, она би заударала као леш и тровала све око себе. Оријент је дивно чудо и највећи ужас, јер у њему граница између смрти и живота није јасно одређена, него кривуда и трепери.

На уском балкону пред прозорима, пуне саксије расцвалог цвећа у разним бојама. Иако је летњи дан и сунце сија, ови цветови стално стрепе и подрхтавају на ветрићу који поваздан пирка долином реке. То стално дрхтање постаје мучно и болно очима, али не могу да одвојим погледа од њега. Тешко је у овој земљи бити и камен и дрво, а камоли ситан цвет у саксији, на високу месту. Ни у јулским данима Сарајево није без свежине. Осване ведро и сунчано јутро. Али чим одани и сунце одскочи, појаве се над Бакијама и око Требевића бели облаци, густе беле, сребрнасте и сиве масе. И ти обла-

152

153

ци, пошто порасту до неке мере, стоје тако поваздан, непомични и тешки изнад вароши, која је у пуном сунцу, и сами обасјани сунцем. Докони људи по башчама и чардацима, пијући кафу и пушећи духан, имају стално пред очима те облаке као беле свилене царске чадоре који у њиховој машти изазивају појаве и призоре нејасних похода и ратовања и слике чудне, неумерене силе и раскоши.

станку и покретима живота, који је један и јединствен под разноврсношћу облика и појава; ο расту и стварању, оном виђеном и знаном као и оном који никад нико ни наслутио није и оном који је узалудно прошао или нагло прекинут; ο борби и стицању и њиховом замаху који живи у свакоме од нас, као одраз великог унутарњег таласа у земљи, ο њиховом укрштавању, ломљењу, трагичном кидању или природном дотрајавању; ο умирању, промени облика, бића и ствари, горењу и сагорењу видљивог сунца, као и унутарњих ватара у свему што живи; ο судбинама људи које сам познавао и ο току свог рођеног живота, какав је био и какав је требало да буде. Све је у тим мислима велико, јасно, непоправимо. Оне су издвојене потпуно из мене, готово оваплоћене. Нимало се не бих ни препао ни изненадио кад бих угледао духове како бедемима шетају, као у старинским драмама, јер се већа и невероватнија чуда збивају у мени и око мене. Ноћ истинске величине и извесне пропасти.

Зашто балканске земље не могу да уђу у круг просвећеног света, чак ни преко својих најбољих и најдаровитијих представника? Одговор није једноставан. Али чини ми се да је један од разлога одсуство поштовања човека, његовог пуног достојанства и пуне унутарње слободе, и то безусловног и доследног поштовања. То је наша велика слабост, и у том погледу сви ми често и несвесно грешимо. Ту школу нисмо још прошли, ни тај наук потпуно изучили. Тај недостатак ми свуда носимо са собом као неки источни грех нашег порекла и печат мање вредности који се не да сакрити. Ο томе би требало говорити и на томе радити.

На Истоку је земља још пресна, жива, са свим својим још несасушеним соковима, снагама и отровима.

Зимска ноћ са танким велом снега на земљи, ведрим небом које је све од зелене светлости, са невидљиво ситним звездама и пуним студеним месецом. Калемегдан је без другог осветљења, сав од белих површина месечине и снега и тамних осенчених углова између градских платана. Земља је замрзла, ваздух оштар. Пролазници ретки, тешко се распознају и зазиру један од другог. Мисли су муњевите, свеобухватне. Ο πο-

Сувише је овај народ патио од нереда, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против, њих, већ према временима и околностима. Између злоковарних, осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго, они су неосетљиви и неприступни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини.

У нас је чест тип човека који мисли да је свађа акција, а грубост исто што и енергија, да нанети не-

154

155

прИЈатељу увреде значи исто што и задати му ударце, да је свака уздржљивост у говору слабост, а сваки покушај предвиђања — дангуба; укратко: да се тзв. животна борба састоји од непрестаног и наизменичног лавежа и режања.

У природи је нашег човека, нарочито оног динарског типа, да не остаје ни код једне замисли, ни код једног дела истрајно и доследно, и да их не прати у њиховом природном развитку да би утицао на њих. Напротив, после првог заноса, он напушта дело, враћа се до његовог извора, мути га мишљу и погледом, затим силовито прелеће цео будући, неостварени и тек замишљени ток дела, антиципира га, па се онда опет враћа на тачку на којој се дело налази у том тренутку свог природног развоја. Тако се ствари развијају више уз његово учешће него под његовим утицајем; јер он није у њима, него изнад и поред њих. Зато он у већини случајева и не ствара дела и не управља догађајима, него реагује на њих, полажући много више на то да буде зачетник, судија, борац и гледалац, него стваралац, радник и чувар. У њега је видна склоност да не чека развитак ствари и не учествује у њему радом и стрпљењем.

У сарајевској чаршији кружи увек понека узречица, кратка и наоко без смисла, коју чаршијски људи понављају неуморно, у свакој прилици, дајући ј о ј смисао који желе и који им тренутно треба, увек шаљив, опсцен или подругљив. Тако се некад довикивало: »Имаш у шта?« (Ствар је потекла од безазленог бакалина који је, измеривши једној младој жени оку кромпира, упитао има ли у шта да прими кромпир.) Затим је дуго времена употребљавана узречица: »Така земља!« Α сада чујем како мушкарци у чаршији довикују један другом, у свима могућним тоновима: »Не дај на се!« Α недавно сам чуо како човек са једног дућана иронично довикује другом: »Xofee од тога, хоће!« — То је најновија од тих њихових узречица.

Један сиромашан муслиман с Вратника није имао новца да се понови за Бајрам. Смогао је свега толико да код Јеврејина »Пред имаретом« калуиира свој стари фес. Α кад је тај фес ставио на главу и погледао се у огледалу, он је са дивљењем и задовољством ускликнуо: »Е, људи, што хаљинка измијени чојека, то је чудо!«

Док блешти снег на сунцу, један Босанац, човек из народа, каже, као извињавајући се што је задремао: »Дрјемовна ова бјелина, па . . . «

Обратите пажњу како грађанин који чује шум на степеништу а не види никог, виче: »Ко је то?«, како на телефону изговара: »Ама, кога ви тражите?« и, најпосле, како изговара своје презиме које је врло обично и често. »Овде Јовановић. JobaHobuh, разумете ли ви српски!«

Гледајући наше људе у позориштима, на концертима или предавањима по унутрашњости, често сам мислио: зашто су код нашег човека тако упадљиво видне све оне физичке функције које код истински цивилизованог човека, док је у друштву, ретко избијају на површину. За време док предавач говори или певач пева, наш човек кашље, кише, зева, протеже се, штуца или уздише. Он чачка зубе или уши, чеше се кад год

156

157

осети за το потребу и где год га засврби. Он се не контролише, он и не помишља да би могао савладати ситне и крупне физичке потребе, него им напротив пушта маха и задовољава их, без помисли да ли гледају и како на то гледају људи око њега. Понекад просто изгледа да ће се сав тај човек расути ту пред вама. Али неће, не бојте се, он ће доћи и на идући концерт и — бити на њему исти такав какав је и данас на овоме. Он просто не мисли на другога, није још дорастао до степена на коме човек почиње да има обзира према околини.

ра и предвиђања, све плаћамо најскупљом ценом, ценом живота.

Чуо сам страшну реч, у околини Сарајева, од људи који су негде из западне Босне. — Ако те ухватим, испићу ти очи као тургуље.1

Београд је пун таквих накратко насађених људи. То је стил живота. Постају таквима и они који то по својој природи не би били, јер се тако боље плива и лакше одржава или, просто, јер и други тако раде.

Дивљачки начин живота, без плана и предвиђања, без свести ο заједници и без поштовања другог човека и себе у њему, протеже се далеко и дубоко у времену и простору. Са траговима тога живота боримо се још на многом подручју. То показују недостаци у уређењу наших села и градова. Не организујемо чишћење, не предвиђамо невреме, ствари које није тешко предвидети. Уместо тога, ми тешко и непријатно живимо данима и недељама, подносимо непотребне патње и одрицања. Тако ми, уместо ценом рада, размишљања, договоТургуље, ране шљиве.

За неке наше људе. Кад имају један посао пред собом, они готово никад не мисле како би га најбоље и најбрже урадили, него шта се може поводом њега ο себи и ο другима казати.

Разговарају двојица радника на Чукарици. Један је са женом, која држи дете у наручју, други пита: — Је ли и ово друго девојчица? — Јесте. — Треће ће бити син — теши га други. — Боље би било да је ово друго син, па да стопирам. — Е, па сада ваља да терате, штоно се каже, »до прасета«. — Мораћемо. — Ако се другарица сложи!? — А, нема шта, то се зна! Жена се смешка и ћути.

У једном од бољих београдских ресторана има »шеф сале«, школован, предратни келнер. Он зна енглески, немачки, италијански и дочекује странце љубазно, употребљавајући и злоупотребљавајући своје вајно знање страних језика. Он је према њима у исто време и ропски понизан и претерано интиман, и наметљив и досадан. Али кад говори српски, са домаћим гостима, он је крт, често и груб, и просто не уме да буде љубазан, а кад говори са млађим особљем, он се обрецава, прети и гадно псује. Он, чини ми се, мисли да се љубазан и не може бити на нашем језику, да су љубазност и човечно опхођење особине страних људи и туђих језика.

158

159

У великом бироу за пропаганду туризма који се и зове »Турист« пише на вратима: »Fermez la porte, s.v.p.! — Bitte die Tiire zu schliessen! — Затварај врата!«

њим. У исто време он је, с друге стране, за оног који га је ближе познавао био жив доказ како село са својим навикама дуго живи у човеку који га напусти. Отац му је, као сељачко дете, свршио четири разреда гимназије, а затим отишао у државну службу. Како је био из добре куће, а бистар и уредан, направио је за своје време добру каријеру коју је завршио као чиновник Министарства финансија у Београду. Ту у Београду родио му се и син Сава. Ту је учио гимназију и завршио Правни факултет. Сад је у педесетим годинама, угледан, имућан, добро ожењен. Има одраслу децу; на његову велику жалост, све женску. То је углађен човек који бар једном годишње путује у иностранство, иначе прима француске књиге и листове, долази у Џокеј-клуб на партију преферанса. Укратко, без снобизма и претераности, живи животом вишег грађанског друштва. На први поглед он је по свом опхођењу и одевању, по свом држању при јелу и пићу био потпун и савршен грађанин. Несвесно, он је вршио све оне ситне радње и покрете које механизам градског живота намеће човеку. Али још несвесније, упоредо са тим радњама и поступцима, задржале су се у њему ситне потребе и дубоко укорењене навике сељачког наслеђа. Тако, на пример, он је доручковао, ручао и вечеравао кад и сви остали грађани његовог положаја. Али око десет сати пре подне и око четири после подне јављала се код њега, негде у дубини стомака, нека нарочита древна глад, управо нека неодољива потреба за сељачким држањем и покретима при доручку и ужини, јер ο глади није могло бити речи, пошто је био још сит од свог грађанског доручка у осам сати изјутра или ручка у два сата после подне. То је био само један тренутак. Кад би се у тај мах десио у неком послу, тај тренутак пробуђене атавистичке глади пролазио би и не дошавши до површине његове свести. Адвокат би прешао језиком преко усана и наставио пословни разговор. Али кад је био сам и слбодан, сео би у фотељу, опружио добро ноге, поднимио се на десну руку као

Такав je »наш човек«, онај прави. Не мисли много ни истрајно. Али чим успе да скрпи некако једну мисао у глави, прва му је брига не да ту мисао разрађује, проверава и упоређује критички са оним што други људи ο истој ствари мисле, него да своју мисао прогласи за једину тачну и једину праву, а одмах затим да између ње и сваке туђе мисли ископа што дубљи ров презира, мржње и борбе до истраге. У тој борби, они понекад показују људождерску ревност на речи и делу. Срећа је што у нас има доста и таквих који су друкчији и који нису прави »наши људи«.

Код нашег човека, кад заима или кад мисли да је чврсто засео на власт, укратко: кад се осили, порасте подвољак, прошири се подбрадак, саме од себе истурају се груди; све то услед сталног заповедничког стезања вилица и непрестаног испршавања, као и услед угојености која редооно иде упоредо са влашћу. У таквом човеку брзо се развија несразмерна представа ο својој важности и величини, упоредо са сумњом и бојазни да људи ту његову величину не виде како треба и не цене довољно. То ствара у њему потребу да своју силу испољава гласно и видно на сваком кораку.

Адвокат Сава Јанковић био је пример како се у Србији човек лако и брзо растаје са својим родним селом и како још брже и лакше прекида све везе са

160

161

сељак КОЈИ се, под крушком, преда^е одмору, очекујући јело које ће му донети. И то би трајало свега неколико тренутака. Код куће је ручавао са женом и кћеркама у богатој трпезарији не баш најбољег укуса. Α кад би завршили ручак, он се повлачио у свој кабинет да мало прилегне. Ту би, пре поподневног сна, сео у фотељу, ставио капу на главу, извадио корицу хлеба коју је кришом са стола узео, и секући џепном бритвицом танке кришчице жвакао још неколико тренутака као сељак који завршава ужину на њиви. Никад и нигде, ни у чему и ни по чему другом нису е могли приметити трагови његовог сељачког порекла.

па чак ни да што више заради, колико да при послу испољи своју вољу и истакне своју личност у што повољнијој светлости.

Године 1934.

Човек који изгледа уман и дубок дух. Све се чини да ће сад, ево, казати нешто паметно, ново и необично. Али, ништа. Таквог га знам четрдесет година.

Један странац говори. Оно што често кочи многе послове код вас, то је хипертрофија личности коју сусрећемо на сваком кораку. Ту се као пијани или мамурни често понашају и они који никад не пију алкохолна пића. Ваш човек не уме да говори ни ο чему без алузија, а спорове воли да расправља препирком или свађом. Он је пун амбиција које би, да су нормално упућене, могле бити врло корисне. Невоља је што је његова амбиција редовно већ у самом почетку погрешно постављена. Уместо да има и виду циљ и резултат рада, ваш човек стално мисли на став и улогу своје личности при том раду. Чак ни шоферу или носачу није стало толико до тога да ιπτο рационалније и што правилније изврши посао,

Човек који је престао да буде оно нешто мало што је по рођењу и пореклу био, а није постао ништа друго. Наш човек. Али у њему и на њему нема много нашег, још мање човечног. На жалост, доста чест тип. Гледа вас као да се посматра у огледалу, а говори као да диктира у телефон. Мисли упрошћено, у категоријама својих непосредних интереса, изражава се општим местима, у оскудним клишеима са којима је увек потпуно задовољан. Углавном: гнев, псовка и надменост. Од установа, највиших као и најнижих, вешто и безобзирно ствара бусије, а од свега око себе пиједестал који му ипак не помаже да се уздигне; у сопственим очима можда нешто мало, у туђим нимало. Пустош на ивици људског постојања.

У нашим крајевима који су били под Турцима, нарочито оним најзаосталијим, трагови робовања виде се некад мање, некад више, а има тренутака кад пред нама искрсну сви одједном, у пуној својој тежини. Тада видимо да је ту сачуван живот, али по цену која је скупља од вредности живота самог, јер се снага за одбрану и одржање позајмљивала од будућих нараштаја, који су се рађали задужени и оптерећени. У тој борби преживео је голи нагон за одбраном живота, док је живот сам изгубио толико да му није остало много више од самог имена. Што стоји и траје, окрњено је или искривљено, а што се рађа и настаје, у заметку је затровано и ојађено. Мисли и речи ових људи остају недовршене, јер су у корену засечене.

163

162

Црна Гора. Побеснела крава насрнула је на једног старца, измрцварила га и поломила свега. Његов син се после жалио овако: — Дао бих не знам шта да је био — во!

Ови сујетни Јужњаци док разговарају с вама гледају вам право у очи, али не стога што желе да схвате вас и вашу мисао, него зато што је за њих ваш поглед огледало у коме траже потврду свога мишљења и слику сопствене величине. (Све је ово тачно, само се питам да и мени ову мисао није диктирала моја сујета.)

Један Ужичанин говори сасвим озбиљно: — Кад се богу омакне (то једном у сто година!), па створи овакву будалу као што је овај Кузман, онда...

Кад се уселило то болесно неповерење у душу босанског човека, у вези са којим историјским догађајима и друштвеним променама? Могло би се много нагађати и набрајати, прави одговор се ипак не би нашао. Важније би било питати се: кад ће се та нездрава сумња иселити из његовог духа и кад ће тај човек постати ведрији и слободнији у мишљењу и у поступцима. Али, не вреди много ни питати се. Требало би нешто учинити.

Кад год дођем у овај град запахне ме с мора и са копна, из вртова, са кућа и улица, нешто умивено, довршено, савршено и »складно«, а у разговору са

људима осетим понајчешће нешто ситничаво и непријатно — мала памет, јевтина иронија, и безочно оговарање свега и свакога. Α при том, они се редовно служе својим локалним говором. Понашају се као људи на карневалу који се у костимима и под маскама крећу слободније, изражавају смелије, и говоре и раде оно што се без маске и костима не би никад усудили да кажу и учине. Грчевито се држе свог дијалекта да би, тако маскирани и костимирани, лакше и слободније могли да изразе све оно завидљиво, тричаво и пакосно што желе да кажу ο свом ближњем. Α од тога и тај њихов, иначе звучни и занимљиви говор, добија нешто ниско и нечисто, и ми га слушамо са неповерењем, са одвратношћу. Све ми се чини да им заудара из уста док говоре.

Многи наши људи носе у себи наслеђен комплекс одметника и страдалника, човека коме је учињено криво, кога прогоне на правди бога зли непријатељи правде и поштења. Он се свиђа себи у тој улози и спреман је заиста да се жртвује.за њу и одриче, ако треба, много много чега.

Лекар у богатом граду, у провинцији. Није никад ни имао правог знања за свој посао и брзо га је занемарио, иако и сада живи од њега, а сав се предао стицању, политици, маловарошким сплеткама, добром јелу и пићу. Већ при најкраћем сусрету са њим наслућујете човека који је престао да негује не само своју унутрашњост него и своју спољашњост, тело и одело. Ο свим стварима говори истим шаљивим и лакоалкохоличарским тоном; само кад се поведе говор ο болестима и лечењу, он постаје оцрезан и уздржан, и служи се претерано много стручним изразима и латинским тер31 — 11«

164 минима. А испод сваке те речи наслућује се управо оно што би хтео да прикрије: осећање несигурности, кривице и стида.

Пратећи и посматрајући све око себе, гледам људе како се понашају и шта раде, слушам шта говоре, и стално се питам како могу, како смеју, како налазе снаге да буду то што су и што изгледа да су. Управо то, и само то! И — најзад — како их не мрзи?

Да ли су ово мисаона бића? Створења са људском душом? Понекад мислим да нису. (Постоји прича како су једном једног од њих ухватили у лажи и превари на штету једне удовице и њене сирочади; и кад га је неко упитао: »Имаш ли ти, болан, душу?«, он је надмоћно одговорио: »Шта ће ми душа? Нисам гајдаш да дувам.«) И у другим друштвима људи се понекад огреше ο истину изврћући је у лаж да би на основу лажи могли почињати безакоња у своју корист, али ови овде и не разликују лаж од истине, као да и не знају да истина постоји. Изгледа да се свака њихова »мисао« зачиње и рађа у њима већ као лаж и таква ступа у свет и врши своје дејство међу људима, а њима служи да би могли бити ово што су, живети како живе, и чинити што чине. Једно време сам живео међу сувим, тврдим, тако рећи природно бездушним људима. Патио сам дуго и доста, а онда сам се ослободио њиховог друштва, и то користећи се управо тим њиховим особинама. Покопао сам их у забораву заједно са свим њиховим поступцима. Остало је у мени само једно невелико празно место, као мала пустиња која ме понекад подсети на то време и те људе.

165

У Сокобањи, говорљив и хвалисав келнер Босанац, родом из једног села у Босанској крајини. Из родног села су га одвели некад као ратно сироче и отад живи овде; има жену и сина од шест година. Прича како је прошлог лета обишао родни крај и донео, каже, један камен из темеља родитељске куће која је за време рата изгорела и порушена. Донео је и једну ружу која је расла поред те куће у Крајини и посадио је овде у башти. Каже да је залива сваки дан и да лепо напредује. Све то подсећа на Шопена и Словацког, а ово је једноставан и трезвен Крајишник, али са великом потребом да нешто буде, или бар да нешто изгледа у очима саговорника.

Вративши се кући, блед и задихан, Славуј говори узбуђено: — Идем Кнез-Михаиловом. Код Пеливанове радње, као да је из земље никао — Јеленкић. Иде ивичњаком тротоара, право према мени. И сме, рђа, да ме погледа. Али, ја само оборим поглед; и то онако крвнички, како само ја умем: не гледам га, а видим га; и он види да га видим; док у себи мислим: ђубре! Α кога ја тако презрем, тај је готов. Заувек! Боље му је да га Бог с неба презре.

И овде младићи и девојке (не сви) воле мало да »очепе« травњаке на скверовима и у парковима, и да тако скраћују себи пут, штеде напор и продужују време слободе и »нерада«. (У Београду, на пример, можете ту нелепу навику посматрати свуда.) Само што ова шведска младеж чини то са више уздржљивости и мање жестине. Α осим тога, овде је број оних који те травњаке негују и заливају знатно већи него у нас.

166

167

Људи из народа, нарочито они који раде сасвим тешке послове, тежаци, морнари, носачи, разговарају међу собом са мало речи и још мање покрета. Само сваки час стављају између себе и сабеседника своју велику црну руку, час једну час другу. Та рука са малко раширеним прстима, са подланицом окренутом навише, појављује се између њих као неки главни доказ, у исто време благ и тежак.

Од пијаних људи који излазе тетурајући из крчме, од младића који на малим колима догоне из околних села млеко у Београд, човек може да чује нове песме на старе мелодије.

Неефикасносш човека динарског типа! (Опростите ми варваризам »неефикасност«, јер ја не могу да га сам себи опростим.) Тиме хоћу да кажем: његова урођена неспособност да лепо и храбро започето дело, доследно и достојно приведе крају.

Сећање на Ескоријал као на дубок лични доживљај. Само у Шпанији и на Балкану могу да се виде такви немилосрдно растргани и нагрижени предели у којима сваки, и највећи и најплеменитији, људски напор изгледа немоћан, узалудан и унапред осуђен на неуспех. Зидови и торњеви показују виши укус, ред, богатство и смишљен човечији напор. Α сто корака даље диже се камењар, помешан са неком и злом и посном земљом јаловицом из које ниче само убога и невесела шикара без боје, без користи, без лепоте. Хиљаде оваквих дела као што је овај дворац-манастир Филипа II не би могле прекрити и оплеменити бескрајну пустињу која се стере унедоглед. Α помисао на љупке и питоме земље које сарађују са човеком и придружују се његовом напору, а не леже овако као вечита казна и немо проклетство, изазива у нама жељу да бежимо главом без обзира, као деца у бајкама, плачући и дозивајући ни сами не знамо кога у помоћ.

Терај, куме, риђу Да ше не обиђу...

Или песму одскора удате младе жене, која се овако жали на мужа: Кад сам иошла за драгана мога, npboi дана oucoba ми бога, Другог дана и бога и сунце, Шшо му нисам наиојила јунце.

Кад човек зађе у године, све што се по улицама и кафанама пева изгледа му мање-више ружно и бесмислено, и чини му се да се укус маса стално квари и погоршава. У ствари, то је увек иста бесмислица. Народ не може да буде без риме и какве било досетке као ни без дувана и ракије.

Овде, као и у Београду, видим по улицама знатан број младих жена са проседом, па и сасвим седом косом. Њихова лица су измучена, али још млада, а облици тела одају још боље њихову младост. Чини ми се да видим како је изнад глава тих слабих створења прошла рука овога рата и посула их превременом седином кроз коју још просијава младост. Та се слика неће моћи сачувати за будућност; те главе ће брзо и још јаче поседети, па затим потпуно ишчезнути са усталасане површине живих пролазника. То је штета. Ништа не би боље и јасније говорило будућим нараштајима ο нашем времену него те младе седе главе, којима је потпуно или делимично украдена безбрижност и радост младих година. Нека у овој забелешци остане бар помен ο њима. Сарајево, 14. јуна 1946. год.

168

Увек ми се враћа питање: зашто су јавне зграде на Истоку тако непријатне и редовно запуштене? У тим земљама као да су хотели тако удешени како би сваки који у њима преноћи имао прилике да размишља и дође до уверења да је лепше и боље седети у*својој варошици него путовати по свету, и како би одлазећи уздахнуо: »Ах, најлепша је своја кућица, па каква била да била!«

Године 1941, после бомбардовања Београда, бежали су многи грађани друмом ка Авали. Један моли сељака да га прими на кола и повезе, нуди и да плати. Сељак одбија. Овај моли даље, јер има места на колима и за тројицу. »Има«, каже сељак, »али нећу да те примим. Хоћу да те видим како идеш пешице.«

Словеначка кућанства су редовно чиста, уредна и светла, а словеначке жене их воде са миром, присебношћу и неком незаинтересованом ревношћу која им је, како изгледа, у природи. Једина мана тих кућанстава је у томе што помало личе на сакристију, или на оне моделе у етнографским музејима. Недостаје им онај топли индивидуални дах који оживљује наша кућанства, али који је и узрок свих немира и нереда у њима.

Кад човек стигне с мраком у Мостар, па се сутрадан пробуди не са првим зраком него тек око седам сати — он тада најбоље може да осети разлику између светлости у Мостару и, на пример, оне у Сарајеву. Светлост је у Мостару елеменат за себе; она је снажна, жива,

169

свуда присутна, продорна и свирепа. Од ње су и људи овде вешти и рационални и у исто време хладни и безобзирни.

На врелој пржини, у разговору, група младића, домаћих. Реч је ο неком упражњеном добром месту. — Што не би ти тражио да те поставе? — питају једног црномањастог младог човека интелигентна израза лица са здравим, искреним осмејком. — Не. То је место на коме треба радити. Α ја нисам тај. *

Ручао сам са једним нашим човеком и једним Швајцарцем. Обојица су пушили лулу. По начину како су пушили, како су пунили и палили лулу кад би им се угасила, могла се видети сва разлика темперамената и васпитања два разна и различита народа. Боље него по оном што су говорили.

Путовао сам са сељаком из околине Сарајева. Оно што је на њему нарочито падало у очи био је његов црвени шал овлаш савијен у велик турбан око главе. Тај црвени шал везан је и традиционално, ритуално готово, онако како су га, у низу нараштаја, везивали сви његови, али и слободно и лично, као да га је он први и једини сад, овог тренутка, везао произвољном игром својих прстију и своје маште.

Има у животу ужаса. које, како ми се чини, само ја и само у одређеном тренутку могу да осетим. Тако, на пример, сазнајем једног јутра да у једном нашем сре-

170

171

ском месту има једна месарска радња (надам се да можете замислити шта значи и како изгледа месарска радња у једном балканском градићу!) која носи назив »Бело јагње«.

лепим, да би се и тако бранио од страха и гнушања којим су га испуњавали ови око њега.

Као сваког лета што бива, призор све већег разголићавања нашег градског човека искрсава пред нама на сваком кораку. Врло их је мало који умеју у томе да се зауставе нешто пре границе неукуса. Нарочито су жене непаметне, јер све што чине, чине на своју велику штету. Кад путујете возом или аутобусом из Београда на море, а нарочито у обрнутом правцу, окружени сте ружним призорима. Људи показују оно што се не показује и што нико не жели да види: бангаве ноге, чворновата колена, маљаве и претанке или предебеле бутине, груди, леђа или пупак, све могуће делове убогог људског тела, а не питају се ни то — да ли им је и лице за показивање.

У Гламочу, забаченој касаби западне Босне, људи су, под утицајем »туристичке грознице«, дошли до закључка да би се и код њих могао »развити туризам«. У ту сврху подигли су и хотел који носи лепо име »Хотел бусија«.

Гледајући око себе и осећајући на себи грубост и нискост људи са којима је присиљен да живи, он је замишљао друге средине и друкчије људе, човечне, честите, доследне, учтиве и чисте, и супротстављао их као противотров овима око себе. Укратко, нагон самоодбране терао га је да улепшава друге људе других крајева и да бар тамо замишља човека добрим и

У Глиптотеци у Копенхагену има велик број грчких и римских глава од камена или мрамора; међу њима и једна за коју се каже да је портрет цара Диоклецијана. Брахикефал са фаунским лицем. То је прави и потпуни човек из околине Сплита, неки Дује или Јуре, каквог, бар по спољњем изгледу, можете и данас у том крају наћи.

Карактеристика муслиманских кућа. Чим пређеш турски праг, нађеш се одједном — али одједном! — у посве новој средини која у најмањој могућој мери зависи од спољњег света, окружен миром и самопоуздањем утврђеног, одвојеног и издвојеног породичног живота који нам својом тишином говори да се све зна (све што треба знати!) и да нема потребе да се ишта пита, казује и тумачи.

Старица из Прокупља. Живела је сто и једну годину. Родила је седамнаесторо деце. Године 1936. имала је два туцета унучади*и праунучади. Тада се први пут у животу озбиљно разболела. Своме унуку, који је у то време био члан редакције једног београдског дневника, и већ и сам имао двоје деце, и који је бринуо ο њој, говорила је непосредно пре смрти: — Ја ћу, дете, да умрем. Немојте да ме случајно стављате у новине. — Зашто не, бабо? — Ама, срамота је. Женско, па толико живело. Па и то са рађањем! Не треба ни да се помиње, а камоли у новине.

172

173

Хотелска соба негде у Југославији, малена и слабо загрејана, са јефтиним намештајем и олињалом простирком, пуна неког мртвог времена, дању сива, а у ноћи слабо и неправилно осветљена. Сијалице у некој врсти лустера мутне и нејаке, а она на ноћном столићу поред кревета — прејака, тако да бије у главу и замара при читању. Све је туђе и хладно и изазива жељу за бежањем. Ствари нису набављене ни распоређене према путниковој мери и потреби, него према лакомости, нехату и сировости сопственика овог хотела и оних који њиме управљају.

Један наш човек, гледајући како странци добро воде и уређују своје послове, каже: — Све могу и умеју; а ми баш ништа; не умемо ни оно што можемо.

Зеница, месец фебруар 1916. године. Тече трећа година (првог) светског рата. Огроман логор од сивих дрвених барака; у њему преко шест стотина војних обвезника последњег позива БХ регименте број три, неспособних за војску и војничку службу, али задржаних на раду. Сад оправљају путеве или саде репу на њивама око Зенице. У логору хронична глад и општа оскудица у свему. Студен и мрзовоља. На повратку са рада Dienstpflichtiger Миле Крндија, слабачак и прозебао сељак већ у годинама, жали се своме мештанину да су му најгоре додијали дрвени ђонови на цокулама ратне фабрикације. Све друго му је, каже, лакше — како тако! — али ови дрвени ђонови што се не савијају, е то га уби. — Њиву блата, чини ми се, вучем за собом. Теши га један полуграђанин, онизак и живахан човек, који је у општој клонулости сачувао још нешто ведрине и добре воље, и увек некако успева да набави мало дувана или флашу сумњиве ракије, а не бежи да понуди и друга до себе. — Нај, попиј једну љуту; од ње мекшају ђонови. Што ме гледаш? Мекшају, кад ти кажем. Богами!

Чини ми се да и видим и чујем оног босанског сељака како разговара са партизанима који су наишли у његову кућу (»Ја сам исиреиадан човјек, другови!«), и како продужује, можда само у мислима: — Поштено да вам кажем, ја се плашим сваког жива; неког мање, неког више, понеког можда нимало, али свих заједно — плашим се, брате, много и тешко. Плашим се, па ето! Шта да ти даље казујем?

У том граду мало ко од пролазника да није увређен, унижен, рањен или оштећен. Али никад се то није дешавало јавно и гласно, уз свађу или вику, прасак или звекет оружја, него све шапатом и потајице, све таквим ситним, двозначним и на изглед безазленим, али отровним речима. — Види! Чуј! Ама, немој! Откуд сад то? Зашто, побогу? И баш тако велиш? Ко би то рекао?

Ручак у пашином конаку. Десетина људи седе око синије која је претрпана разним врстама меса, пита и колача. То је такозвана »прва софра« намењена угледнијим службеницима који с правом носе назив »пашалије«. Само онај ко има прилике да их види овако за софром може казати да их познаје. Иначе крути и неприступачни, уздржљиви у покретима и речима, они се при јелу потпуно измене. Α

174

175

једу брзо и халапљиво, као да су из глади побегли, као хорда која је јутрос овде осванула и сад за добар ручак села, али не зна где ће омркнути ни шта ће тамо наћи за вечеру, као борбени одред који сваког трена може добити наређење да све то што је пред њим одмах напусти и даље крене, у неизвесност. Једу ћутке, брижно и мргодно, држећи комад са обе руке, мљаскајући, крцкајући, бацајући неповерљиве погледе око себе, иако пред њима лежи изобиље меса, хлеба и белог мрса.

које су, ма како ружне, већ изгубиле оштрину и конкретан смисао. Он је псовао хладно бирајући речи, некако са предумишљајем, како би погодио човека у најосетљивије место и укаљао и последње што је остало чисто у њему. Очигледно, имао је илузију да псовка додаје нешто његовом ниском расту и нејакој и несигурној снази.

То је био човек који је сваком речју својом, сваким погледом и покретом изазивао варљиве наде у сабеседнику и отварао пред њим могућности за које до малопре ни сам није слутио да би могле постојати, и које се никад неће моћи остварити. То је за људе око њега, као и за њега самог, било извор многих неспоразума, разочарања и незгода, али се тога није могао ослободити. Такав је био и остао неизлечив и непоправљив.

»Залуду су биле прокламације ο једној крви, ο једном језику, ο једним обичајима, јер је вјерски фанатизам заслепљивао очи братске, те нијесу могле догледати у истину и заједничку будућност.« Гавро Вучковић ο херцеговачком устанку 1875—76. године

(Полицајац Шарић.) Псовао је гадно, и нарочито. То нису биле оне већ уобичајене псовке које наши људи употребљавају у афекту и недостатку бол>ег и пристојнијег аргумента, и

Слушајући га, стално се питам како му не досади да увек и у свему — »има право«. И то »стопостотно«! Како се не замори да то непрестано понавља, час самосвесно и осионо, час гневно, а увек без поштовања и љубави не само за свог противника него и за своју истину. Дође ми понекад да и њега то запитам, иако добро знам да би његов одговор могао бити само нова потврда те самосвести и његове узвишености над свим и свачим, нов доказ да је он увек и у свему у праву.

На пијаци Зелени венац довикује један угојен румен човек запуштена изгледа (необријан, умашћено одело): — Такав ти је Србин; док има, он једе док не пукне, а кад нема, он трпи док не цркне.

Аганагићи живе од свога нама.1 То изгледа смешно и невероватно, али је тако, и то ће вам казати свак у Сарајеву. Да човек стане да испитује овог Аганагића и њему сличне шта је управо тај њихов понос, на чему је заснован, куда води — али да их то пита не овде у Сарајеву, где су они једна од пет првих породица и где ником не одговарају на питања, него да их пита на 1

Нам (турски), понос.

176

177

неком судњем дану где нема обмане ни самообмане, лажи ни увијања — нико од њих не би могао дати одговора. Па ипак, тако је, тај понос постоји; не би требало да постоји ни да се назива поносом, јер понос и није него шупља предрасуда, надмена охолост и дрска варка, али постоји и назива се. Он је чињеница, штетна, наопака, одувек бесмислена, а данас апсурдна, али — чињеница. И та чињеница — аганагићевски понос — утицала је из нараштаја у нараштај на њихово мишљење и осећање, тако да им је прешла у нарав и да одређује њихове поступке и утиче на поступке других према њима, да и дан-данас у ствари од ње живе. Да, живе, јер они ту своју урођену способност да се наметну дрском силом уображене величине удишу са првим дахом, једу целог живота, као хлеб, и не само као хлеб него и као месо и као колач, троше је и уживају као раскош и отменост које им свак без поговора признаје; и тако им она постаје друга природа, да њоме примају и оцењују све око себе и да кроз њу свет гледа њих. Али кад би се друштво сетило и усудило да само једном постави питање њиховог поноса, шта је он у ствари и на чему је заснован, онда би могло добити само један одговор: ни на чему није заснован, јер не постоји у ствари; постоји само њихова урођена способност да се наметну, а та способност има снагу стихије, укроћене, у породичне сврхе упрегнуте, лукаво и бездушно искоришћаване стихије. Тако је са Аганагићима, тако и са оних осталих неколико њима блиских и сличних великих породица. Јер, на крају, од лажног новца живи се исто као и од правог, само ако човек успе да тај лажан новац протури као прави, и ако при том успе да остане неоткривен.

патријархалним друштвом, племенским уређењем и старинским начином путовања. Али, само по себи, оно је величанствено и представља велику тековину у човековој борби против варварства, а за бољи положај човека у свету и боље односе међу људима. То је драгоцен ланац људских услуга и обавеза који је заиста грехота било прекинути. Али тај човечни обичај, који се још одржава понегде на селу, па чак и у варошима, претвара се у трагичан неспоразум кад га наши људи погрешно примене на неке странце, нарочито људе из централне Европе, и нарочито Немце. Не све, и не само Немце. Просечан Немац — кажем »просечан«, јер наравно да су и овде сви изузеци могућни — не прима гостољубље као дар и обавезу, него га искоришћује, рачуна са њим као са вашом слабошћу. Ако сте према њему пажљиви, он ту пажњу прима као нешто што му с правом припада, што му ви дугујете. И са сваким актом пажње и гостољубља, учтивости и срдачности, ви у његовим очима бивате мањи, а он — снажнији. Вашу гостољубивост он сматра вашом урођеном слабошћу, врстом природног данка који њему и његовима дугују ниже и слабије расе. Бити услужан и гостољубив према таквима значи повредити основно начело гостољубља: једнакост и узајамност, значи грешити и према себи и према њима. Α коректним и уздржљивим ставом разбити ту њихову заблуду ο природи нашег гостољубља — значи учинити услугу и себи и њима, избећи низ ружних и тешких неспоразума, штета и понижења. (Карактеристично је да Немац Таубе, у свом делу из XVIII века, говори ο манама и врлинама Срба, али њихово гостопримство и не помиње, него га узима као природну ствар, као врсту дуга према странцу путнику.)

Истинско гостољубље које је дуго живело у нашем народу, и још понегде живи, ствар је несумњиво несавремена и застарела, осуђена на пропаст заједно са

Мислим да их познајем доста добро. То су људи жива духа, жељни новости, склони чулним уживањи31 — 12

178 ма сваке врсте, слабо развијени телесно и не нарочито спретни и окретни, а нису истрајни ни доследни у напорима. Уздржљиви су и неповерљиви у сразмери са својим слабостима. Њихова мисао изгледа оригинална и смела, и брза је, али често погрешна већ у самом корену, а у нескладу са стварношћу која их окружује; и што је тај несклад већи, то они више држе до те своје мисли и умеју од ње да направе основ и смисао свога постојања; ако треба, и гину за њу, а често и кад не треба.

»ВИ КАЖЕТЕ ДА СМО ПРИТВОРНИ И ПОДМУКЛИ«

31-12*

Књижедносш Они који управљају земљама и судбинама народа требало би да обрате пажњу на развитак и правац свих уметности а нарочито књижевности која је, природно, од свих уметности најближа животу и развијању земље и друштва. Не мислим то у оном вулгарном и погрешном смислу: да се од књижевности направи средство и да се преко њега утиче на друштво непосредно и у једном одређеном правцу. Ми смо живи сведоци колико је то јалов и штетан посао: он не постиже жељени циљ, а уноси застој и неред у књижевност. Тенденције које се јављају у књижевности утичу на развитак друштва, али само онда кад су оне одраз сличних, још недовољно изражених тенденција које већ постоје и дозревају у друштву. Појаве и правци у књижевности пре свега су слутње и наговештаји онога што живот спрема за сутрашњицу. Они објављују и на неки начин утврђују и освештавају оно што тек дозрева у људским односима, јер књижевност често износи на видело оно што још невидљиво клија у духовима и што ће у нараштајима који долазе цветати јавно и давати изглед лицу земље. Зато и мислим да би управљачи земаља морали да обрате пажњу на књижевност, на правце које она бира и идеје које износи и брани, јер историја друштва и историја књижевности, упоређене, показују да су мишљења и схватања која су ношена и заступана од праве књижевности — мишљења и схватања будућности; и да су искрено и лепо опеване земље увек и поштоване и добро брањене од највећег броја л>уди. Исто тако, оне појаве

182

које наиђу на осуду праве књижевности немају дуга века ни привлачне снаге; њихова слика у књижевности показује да су осуђене, па ма како моћне биле и трајне изгледале. Тако би се могло са доста тачности казати да је добра књижевност, иако сама незаштићена и немоћна, у ствари видовит и сигуран водич и путоказ. Α το што велики и моћни овога света не слушају његов глас и не иду за њим, ιπτο врло често и не знају за његово постојање, то не мења ништа од тачности овог што смо напред рекли, то само потврђује дубоку трагику која се често крије у основи људског делања. Сто година доцније, свакоме је јасна и видовитост књижевности и слепило оних који је нису хтели да читају ни могли да схвате. Кад не бих знао да је то узалудно, ја бих онима који управљају народима и владају земљама довикивао непрестано: »Обратите пажњу на оно што се око вас пише, шта се пише и како се пише!«

Речи »У једној руци слама, у другој ватра«, кажу овде за човека који својим говором и поступцима изазива немире и сукобе.

За upuuobeiMKy Он не псује као искрени и непосредни људи што понекад опсују код нас, него гадно псује, као да се са сваком ружном речи невидљиво одваја нешто од његове унутрашње трулежи и ружноће; као да са сваком псовком бије из њега осетно тежак, покварен задах.

183

За upuuobeuiKy Пред навалом нових, безобзирних метода стицања, нестало је брзо оног рудиментарног социјалног смисла и осећања одговорности који су у нашем патријархал-, ном друштву носили скупни назив »образ и душа«.

Турци Α њихов живот једноставан и јасан: боре се кад је прописано и кад треба, уживају кад год могу.

За upuuobeuiKy Неколико имена аустријских генерала »гренцера«. Јероним Рукавина од Видовграда, Стипшић од Тернове, Петар Симић пл. Мајданградски, Гривичић, Милош пл. Стојсављевић, Кузман Богутовац, барун Фрањо Мартинић од Мартинега, барон Антон Молинари од Монте Пастело, Иван Станојаковић од Станогора, Писалић од Хижановца, Грга Марицки од Сремослава, Stjepan Mayerhoffer од Ведропоља, Никола Ружичић од Сандека.

За upuuobemKy Несрећа нашег турско-балканског човека што тако често троши снагу на то да из постојећих вредности истера за себе стварне или уображене користи, уместо да ствара нове вредности које ће саме по себи осигурати и њему и другима добар живот.

184

БиХ Год. 1948. умро је један од сарајевских кољеновића и мондена после дугог и — да не кажемо ништа више! — празног и паразитског живота. Они који су по дужности вршили попис ствари у његовој заоставштини нашли су у његовом типичном средњоевропском грађанском апартману, поред намештаја у стилу Secession из 1900. године, поред јевтиних слика и статуета и других ђинђува без укуса и праве вредности, и неколико дебелих аустријских хавана-цигара; биле су сасушене, али на њима је јарко сјао црвен појас и на њему је била златним словима марка: Имиерашор. Α испод тога ситније: К. u. Osterr. Tabakregie. Преко тридесет година је овај Србин и српски син чувао ове успомене негдашњег аустријског сјаја и величине.

Речи »Ђаво нит оре нит копа, него само исуче сабљу па командује.« У западној Србији

»Пре сто и неколико година Милисав Лаповац предлагао је да се сви писмени људи у Србији побију, јер они подижу бунтове.« »Политика«, 4. априла 1951.године *

Кад рутинирани политички људи морају да иступе и говоре на некој културној, уметничкој, прослави, осећају се нелагодно, и они, који су иначе тако окрет-

185 ни, поуздани у себе и незбуњиво речити, постају збуњени и опрезни, и у свом говору крећу се као на поледици.

За upuuobeiuKy У њима се јавља изненада и неодољивом жестином, спасилачка и самоубилачка мржња на друштво из којег су потекли и на све што је његово или што носи ма и најмањи траг његових навика и схватања.

Французи су народ вешт. Био сам пошао да напишем »срећан« уместо »вешт«, што не би било право ни тачно, али ми сви волимо да туђе знање и вештину називамо срећом. Тако ми за своје незнање, лењост и невештину налазимо, и несвесно, неко оправдање у томе што те способности код других називамо — срећом. Французи су тако способни, вредни и вешти да њима, као ниједном другом народу на земљи, велик број људи из целог света поклања са задовољством своје време и даје свој новац. Милиони људи из целог света срећни су што могу да упознају, добију и — плате плодове француске мисли и француских руку. Париз, јула 1951. године

За upuuobeiuKy Босанац, који је дошао на два дана у Београд, жали се на скупоћу. — Ушао ја у радњу на Теразијама па гледам око себе. Свега има, али за што год прихватиш као за живу ватру. Ништа испод стотке. Пре рата кад си ушао овако у радњу, па свега има а у тебе пара нема, могао

186

187

си да кажеш: »Ово је да човјек заиста постане комуниста.« Α шта сад да кажеш?

дође до те полуистине, у којој је једна половина лажна, а она друга, она »истинита« половина само привидно истинита. Кад то кажете, исто је као кад бисте прегладнелом човеку замерали што не може да се држи право и чврсто као сит, и озеблом што дрхти. То је нечовечна истина која би се при најповршнијем испитивању показала као — лаж, и то свирепа лаж. На пример. Ви видите да човек рајетин дволичи и увија и обара поглед док говори. И то вам се не свиђа. Α зар мислите да се њему свиђа? Ви бисте хтели да видите пред собом, као представнике раје витезове без страха и мане. Вама се више свиђају бегови који се право држе, смело гледају сабеседнику у очи, мало говоре, и увек — истину. Α нисте се никад упитали зашто су једни и други такви какви јесу, кад су и једни и други становници исте земље, исте крви и порекла, поданици истог владара. Па откуд онда таква и толика разлика у карактеру и држању? Али то се ви не питате, вас мрзи да то испитујете, а без тога ваша »истина« нема ништа од истине, али има много од неправде и увреде према оном који је већ потиштен и увређен вековном неправдом свог друштвеног положаја. Ви бисте хтели да нас видите као праве и доследне људе од речи и части, као што су на изглед и наши господари. Ко то не би хтео да буде? Па кад сте тако великодушни, зашто нам не помогнете да изменимо тешке и нечовечне животне услове, који су нас оваквим направили? Или зашто бар не уочите те услове и не признате њихово постојање? Прав, истинољубив, отмен и наочит, ко то не би хтео да буде? Али ви не помишљате да у самосвесном и господственом држању наших тлачитеља има много нашег труда и зноја. Ви губите из вида да се човек рајетин може само једном исправити пред својим господарима и само једном им рећи истину у лице. Ако то учини данас, он сутрашњег сунца неће видети. Јер ми животом плаћамо своју истину и свој поносан став, а наши господари живе од своје »истинољубивости« и свог господства. Α човек има, господо, само један живот и чува га и одржава

Теразије, 22. II 1952. године

У великом ресторану усред Београда могу се чути невероватни разговори. Петорица малих привредних руководилаца негде из Санџака, крупни и гласни људи, ручају обилно и, уз вино, воде живе препирке. Један каже и ово: »Ево, нека сутра помру и моја дјеца, ако сам ја тај!« — »Он мене мрзи, очима да ме не види, а његова жена ме воли више него њега. Је ли тако?« — »Све он то из мржње на мене износи. Α ако се предмет под тим бројем нађе код мене, запал'те моју кућу слободно сутра!« — »Ј .. ο ја своју мртву мајку, ако сам ја то не рекао, него икад помислио.« 17. III 1952. године

»Никад човјек не зна у којој ће вјери умријети«. Нар. реч у Босни

Чекати — то овде значи висити изнад празнине дубоког понора који дели живот повлаштених Турака од оног ιπτο раја назива својим животом, значи не живети него се мучити.

Ви кажете да смо притворни и подмукли. То је истина, али каква? И зашто? Истина на први поглед. То је формална и естетска оцена једне чињенице која са естетиком и питањем форме нема готово никакве везе. Како мало мудрости и оштроумља треба да се

188 како најбоље може и уме. Само што рају, иако живи бедно и недостојно, њен живот стаје страховито много, а наше бегове — ништа; треба да се само потруде и дођу на свет. Све остало, углед, господство и лепота, и та храброст и искреност којима се ви толико дивите, долази им сама од себе. Тако учени и вешти, ви нисте способни да увидите просту истину да је свак по држању и карактеру онакав каквим су га учинили услови под којима живи, а да наше услове живота не стварамо ми него наши тлачитељи. Α το је бар недвосмислено јасно и непобитно истинито. Ако сте се удостојили да ме саслушате до краја и потрудили да ο том имало размислите, ви ћете морати увидети да је ово исшина, једина и права истина која служи на срамоту онима који владају над нама, а не служи на част ником ко не уме да је види или се прави да је не види, а говори и суди ο нама, и нашим господарима.

ПОГОВОР

ЈОВАН ЦВИЈИЋ И БАЛКАНСКИ ПСИХИЧКИ ТИПОВИ

ι Необична је судбина Цвијићевих етнопсихолошких 1 разматрања. Резултат готово четрдесетогодишњег (1887—1926) страсничког, упорног, тегобног и опасног истраживања у слободним и неслободним деловима 2 земље, Цвијићеве Психичке особине Јужних Слодена појавиле су се у време када су у Европи заблуде и негативни биланси исихологије народа постали уочљивији а критичка оспоравања чешћа. Истицало се да психологија народа (етнопсихологија) нема научни 1 La Peninsule Balcanique, Geographie humaine, Paris 1918. Ова књига има два дела од којих други, Психичке особине Јужних Слођена, обележава Цвијићев етнопсихолошки дискурс. Четири године после издања на француском излази и наше издање upboi дела књиге: Балканско пoлyocтpbo u jyMCHowobeHCKe земље, Београд 1922. Рад на другом, етнопсихолошком делу, Цвијић наставља све до смрти (1927), не успевши да га оконча. На основу француског издања, допунских ауторових бележака и објављених Цвијићевих чланака, његови ученици су приредили за штампу Психичке особине Јужних Cлobeнa (Београд 1931). Тек 1966. године излази ново издање Балканског uoliyociupba y једном тому (Завод за издавање уџбеника, Београд). У овом раду коришћено је издање из 1966. године (цитати Цвијићевих текстова имају, у загради, означен број странице одакле је навод узет). Етнопсихологија се у једној равни ослања на етнографију, етнологију и социологију, а у другој на психологију. Етнографија даје дескрипцију факата који се односе на живот и обичаје народа, док етнологија проучава постанак и развитак народа на основу тековина материјалне и духовне културе, а користећи налазе палеонтологије, археологије и антропогеографије. Етнологија је »продужетак« етнографије. Психолошким продубљивањем, етнологија се усмерава ка психологији народа. За традиционална друштва једноставних психичких модела етнологија је и »психологија народа«. У новије време америчка културна антропологија амбициозан је наставак етнологије. Подразумева висок степен уопштавања и настоји да се потврди као обухватна наука ο човеку. Сам термин кулшура одређен је техничким, економским, религиозним, социјалним, ритуалним знањима и понашањима која карактеришу одређено друштво. Култура је иманентна човеку. Антрополози овога смера држе да је »природни човек« фикција филозофа. Етнопсихологија користи налазе географије, историје, разних токова психологије и социологије, психоанализе, физичке антропологије, демографије. 2 У првим деценијама Цвијићевог рада три четвртине становништва живело је под туђинском управом: од 12,000.000 Југословена у слободној Србији било их је

192 основ (Албер Беје), да је уточиште аматера и »литерарног психологизирања«, да је »касно воће романтичарске мисли«, како је то формулисао познати немачки антрополог и социолог В. Милман, да је у првом свет3 ском рату постала предмет манипулисања. Изрицани су противречни судови-оцене који су дискредитовали саму научну грану. Тако се тврдило да Немци имају изразит и уочљив »национални карактер«, као што се, такође ауторитативно, тврдило да Немци »немају никакав карактер«. Сличан неразмрсив след противречних исказа погађао је Словене, као и друге етничке и племенске заједнице. Велики филозоф Кант, који је и сам покушао да арбитрира у сложеном послу процене зрелости овог или оног народа, почаствовао је и нас једном оваквом мишљу-дефиницијом: »Нације европске Турске никада нису имале нити ће икада имати услове да стекну неки одређени национални карактер.« 2,200.000, а у слободној Црној Гори 200.000. (Наведено према Владимир Стојанчевић, npegiobop књизи Јована Цвијића, Аушобиографија и други сииси, Београд 1965, стр. 8). 3 У првом светском рату јавила су се дела с научним претензијама а прозирним циљем да се оцрни противничка страна. Такво је дело Емила Пикара Исшорија наука и ирешензије немачке науке (L'Histoire des sciences et les pretensions de la science allemande), као и дело Е. Беријона Психологија немачке расе (La Psychologie de la race allemande, 1917). Такво је, заузврат, и дело једног много значајнијег аутора, В. Вунта, Нације и n>uxoba филозофија (Nationen und ihre Philosophie, 1915). Природно, оваква литература цветала је и у другом светском рату. Варљиве а пристрасне оцене ο психологији народа засноване на стереотипима популарне карактерологије, имају улогу и у једном нашем рату — поразу на Сливници у бици с Бугарима, ο чему нас, не без цинизма, обавештава Слободан Јовановић: »На основу чега смо се ми надали победи у једном нападном рату који смо водили против Бугара без бројне надмоћности и с горим топовима? Пре свега, не само краљ Милан, него и цео свет код нас сматрао је Бугаре за миран ратарски народ без војничких врлина. Говорили смо ο њима презриво као ο ,баштованџијама' и једнако смо правили поређење између нас који смо се ослободили сами и њих које су ослободили Руси. Ми смо били хајдучка крв; они нису; наша победа над њима била је стога сигурна« (Слободан Јовановић, Влада Милана O6peuobuha, Сабрана дела, књ. IX, Београд 1934, стр. 270). Наш ратнички хибрис био је кажњен. Самопрецењивање (и самозаваравање) ове врсте имало је удела и у припреми априлског слома 1941. године. Очекивало се у извесним војним и патриотско-политичким круговима да ће »најбољи војник у првом светском рату«, Србин, учинити чудо упркос нејединству Југославије α изгледној опструкцији знатних делова земље у случају рата, а упркос неупоредивој надмоћи противника. Та очекивања не само да су била илузорна него су била и потпуно изван стварности, апсурдна. У рату који је пучем од 27. марта 1941. године изабрала, Југославија није имала никакве, чак ни теоријске, шансе сем избора »царства-небеског« по митско-легендарној схеми косовске парадигме.

193 Романтизам је обележио психологију народа својим знамењем. За једну јаку струју у романтизму, атрибут народно почиње да означава посебну и незаменљиву вредност. Све што одише истинским познавањем ствари и проницањем у живот, што плени разумевањем и универзалношћу, добија атрибут народно. Тако и велики песници минулих епоха, Хомер, Данте и други, постају »народни«. Посебно поглавље представља руска интелигенција и њен егзодус у народ. Херцену (1812—1870) дугујемо утемељење руског народњачког социјализма. Народњаштво је безгранична вера у руски народ, у обичан радни свет, то јест у мужика. Као што су мислећи људи Запада, разочарани феудалном и грађанском Европом, после великих открића Америке и истраживања других далеких крајева, идеализовали Доброг дивљака,4 стварајући од њега слику нашег идеал-ја, тако је руска интелигенција, разочарана својом грабљивом буржоазијом и супротстављена званичним институцијама, спас потражила у народу. Народњачком култу руског мужика одговарао је код нас култ »необразованог народа«, сељака, Вука Караџића. Народ не само да говори боље и бољим језиком од учених граждана, одрођене господе, па и црквених људи, него је и стваралачки потентнији од њих и то у сваком погледу. Вук је имао оруђе које руски народшаци нису имали. Вера у будућност мужика и његову иошенцијалну стваралачку снагу није се могла мерити са исиољеном надмоћи Вуковог народа. Добар народ је овде, заиста, мање но игде фикција: тај народ је дигао буну против Турака и остварио оружану револуцију, потом је потврдио и духовни аспект револуције наметнувши на упечатљив начин свој стил говора као начин писања и учинивши своју уметност гласовитом у Европи. Пред таквим тријумфом народа, чији је Вук био представ4 Мит ο Добром дивљаку — објекту идеализације која у време романтизма прелази, са истим или сличним атрибутима процењивања, на други објект, на Добри народ, а потом, у сутону грађанског друштва, на Добру класу, пролетере — подробно сам анализирао у књизи Ното balcanicus, homo heroicm, Београд 1986, стр. 156—202.

31-13

194

195

ник вишеструко и у пуној мери, тешко се могло, у догледној будућности, рачунати на једну (конкретну) исихолошју народа засновану на хладном опису чињеница. Са Вуком у залеђу, Цвијић је имао изузетну потпору врсног етнографа, социолога, историчара, лингвисте. Али са Вуком у залеђу он је, такође, имао оформљени култ народа као недодирљиве вредности. Тај култ са много романтичарског набоја морао се одразити на етнопсихологовом делу. Цвијић је нашао начина да у односу на тај култ буде неотпоран колико мора (или колико жели), али и отпоран колико треба за миран сан научника. Но, ο томе ћемо касније. Психологија народа настала је на измаку романтизма, али није измакла продуженој руци романтичарских схватања, па је повремено прихватала процес обоготворења народа. Поготову када је требало народну и националну баштину потврдити и међом државних граница које »штите од непријатеља«. Романтичарске идеје љубави за »своје« нашле су потпору и у митским слојевима свести, у опозитном, бинарном поретку вредности који је карактерисао доживљај човека и света древног претка. Митски начин мишљења аксиолошки је био усмерен »низом« бинарних опозиција које су оличавале људски, земаљски и космички поредак. Романтизам је изоштрио вид за опозиције свој—туђ, наш—стран, близак—далек, свето—профано, светло—тама, бело— —црно, високо—ниско, задржавајући први став опозиције за »нас« (наш народ) а други за »туђе«, »туђина« (обично заграничног, оличеног неком другом нацијом). Филозоф Дилтај (1833—1911) устао* је против романтичарских представа »народне душе« и »народног духа« (Volksseele, Volksgeist) — толико карактеристичних за етнопсихологију — не спорећи постојање »индивидуалне животне целине једног народа«. Утемељивачи психологије народа, Лацарус и Штајнтал, усмерили су, још средином XIX века, младу научну грану ка социјалној психологији, конкретној психологији народа и, посебно, ка психологији културе и стваралаштва кроз које »дух народа« манифестује свој геније. Полазиште

је у Хегеловом »принципу националитета« и у Хердеровој несводљивој оригиналности народа израженој мистериозним »духом« и »душом«. Одређена романтизмом у првим деценијама постојања, психологија народа је наравно имала ослонце и у позитивизму, еволуционизму, марксизму, а посебно у Фројдовом учењу. Психоанализа има велику улогу у познијем развоју етнопсихологије, а посебно у развоју културне антропологије. Критичко преиспитивање психологије народа после првог светског рата доводи до поделе на смерове и правце који би могли имати кохерентније научно полазиште. Један такав смер са исходиштем у Логици Стјуарта Мила који се заузимао за научну анализу »националних и колективних карактера« јесте и »колективна етологија« (карактерологија). Прихватајући ове подстицаје, најамбициознији Цвијићев настављач, Владимир Дворниковић, види у »карактерологији« смер који би могао унети коректив у дотадашње токове етнопсихологије, па и оне Цвијићеве. Тежи се интегрисању индивидуално-психолошких и колективних црта, навика, морала, историјских датости и резултата духовног стваралаштва у карактеролошко јединство. То јединство рефлекс је етничког јединства народа Југославије који су за Дворниковића, у духу званичне идеологије између два рата, народ Југославије. Не одустајући од примарне улоге геоморфолошког и климатског утицаја у обликовању психичких особина, Дворниковић је написао своје замашно и до сада недовољно проучено дело Каракшеролошја Jylocnobena.5 У књизи неуједначене вредности, драгоценој по огромној грађи и подацима који се могу користити и у интерпретацији различитој од Дворниковићеве, посебно смета тврдокорна ауторова перцепција »расног« и тежња да се уобличи, на тој основи, »расно хомоген« »југословенски тип«. Расиологија је псеудонаука, јер Београд 1939. 31-13*

196

197

сам појам расе, антрополошки недефинисан, не указује ни на какав однос између физичког карактера, који је једини објект изучавања расиологије, и одређене културе. Α феномен културе често открива веће заједништво људи различитих раса а исте културе но што је заједништво људи исте расе а различите културе. И други значајан Цвијићев следбеник, Немац Герхард Геземан, суплент београдске гимназије у време првог светског рата који није хтео да сачека сународничку освајачку војску него је заједно са Србима искусио албанску Голготу 1915. оставивши потресну књигу дневничких сведочења,6 био је ближи карактеролошком смеру. Његова студија Тииолошја cpucKo-xpbauiског народног каракшера,7 потом и CpucKoxpbauicKa књижећносш* наставак су Цвијићевих анализа психичких особина, а и уметничког стваралаштва са антрополошког гледишта. Главно Геземаново дело је Црногорски uobeK.9 Настало на премисама Цвијићевих анализа динараца, Геземаново дело узима један сегмент динарског типа и свестрано га разматра. После објављивања књиге Геземан је наставио да продубљује своја открића црногорског човека поредећи га са друштвима неких европских области које он назива »патријархалним оазама у Европи« (Цвијић је говорио ο егзотичним оазама становништва). Тако настаје проширена верзија, у ствари нова књига Херојски облик ytcuboma10 која је код нас, из непознатих разлога,

преведена као 4ojcmbo u јунашшћо сшарих Црного11 раца. Уистину, већи део ове студије посвећен је »херојском патријархализму« Црногораца, али се тај начин живљења пореди са одговарајућим обрасцима шкотских брђана, Маињана са Пелопонеза и Корзиканаца. Како тумачити то што се у изучавањима Цвијићевог етнопсихолошког дела, дакле и оног што се може сматрати његовим наслеђем, губи траг његовим најприврженијим следбеницима? У два замашна зборника САНУ, посвећена Цвијићевом делу, стварање Дворниковића и Геземана једноставно се не помиње.12 Али се помињу многа дела скромног домета, позитивистички скучена у захвату а далека Цвијићевом духу синтезе. Да ли је дошла до изражаја усмереност која се управо противи духу синтезе или је реч ο идеолошким разлозима (и предрасудама)? Неопходност критичких судова ο људима из уметности и науке, често служи као изговор за одстрањење тих људи из уметности и науке. Лако их се одричемо. Богате културе то не би чиниле, и не чине. Оспоравање етнопсихологије из двадесетих година, у Европи се претворило у процес који је докрајчен педесетих година века. Не пронашавши свој потпун идентитет, а користећи се многим дисциплинама које су, продубљујући своје могућности, стално претиле »анексијом«, етнопсихологија као да се коначно утопила у сопственим помоћним научним гранама. У овом смислу, етнопсихологију су дуже време угрожавале социологија и социјална психологија а поготову етнографија која је прерасла у културну антрополо-

6 Die Flucht. Aus einem serbischen Tagebuch, Miinchen 1935. У нашем тек недавно објављеном преводу: Са сриском bojcKOM кроз Албанију, Београд 1984. 7 Volkscharaktenypologie der Serbokroaten, Берлин 1928. 8 Превео с немачког Владимир Вујић, Београд 1934. 9 Der montenegrinische Mensch, Праг 1934. 111 Heroisclie I.cbciisfonn, Бсрлин 1943. Запажамо да је ово дело, писано са сплшатијама прсма Црногорцима, мада и са нотом несумњиве критичности, објав.1><;но у ратној години суноврата немачке армије, и то у Берлину. У метежу који је нећ увелико најављивао пораз, Немци су стигли да објављују и научна дела ове врсте. У ствари, после пораза 1918. године и поука које су настојали да извуку из тог пораза, Немци су почели изучавање других народа. То изучавање наставило се и у Хитлерово време с јаким примесама идеолошке индоктринације. У 1941. години, усред рата, изучавала се психологија народа на немачким универзитетима и у институтима. Већи део публикација објављених у кругу званичних немачких институција тог времена, наравно, обележен је печатом наци-идеологије, али има и часних изузетака где спада и Геземаново дело. Још ο Геземану: човек који је 1915.

године делио добро и зло с нашим народом, хтео је и да остане с тим народом. 1 ридесетих година био је професор славистике у Прагу а после немачког упада у Чехословачку потражио је уточиште у Југославији. За овог врсног научника није оило места на нашим катедрама (Р. Меденица, ПредгоВор књизи 4ojciubo u јунаuiiubo сшарих Црногораца). Негативна кадровска селекција, дакле, није изум само овог, нашег времена. После окупације Југославије Геземан се, депримиран и оолестан, враћа у своју домовину, империју зла. 11 Цетиње 1968. bu ο J"^el> зб"рник у сиомен сшогодишњице H>eioboi рођења, САНУ, Београд 8; Научно дело Jobaua IJbujuha, САНУ, Београд 1982.

198 гију. Западна културна антропологија, веома распрострањена у Америци, блиска је психологији народа, мада у нечем и битно различита јер се мапа народа не поклапа са мапом култура. Сем тога, културна антропологија тежи да постане обухватна наука ο човеку. На стогодишњицу Лацарусовог и Штајнталовог заснивања психологије народа (Volkerpsychologie, 1851), закључено је, и то управо у Немачкој, колевци етнопсихологије, да се ова дисциплина исцрпла, односно да се »утопила« у другим дисциплинама. Крај етнопсихологије симболично означава и податак из живота Р. Турнвалда, професора етнологије, психологије народа и социологије у Берлину, који је још 1925. године покренуо часопис за психологију народа. Нешто пре смрти, 1951. године, Турнвалд је покренуо нови часопис за емпиријску, социјалну психологију и етнолошка истраживања. Психологија народа није се више помињала. И код нас је после другог светског рата »напуштена етнопсихолошка метода«.13 Стиче се утисак да је велика етнопсихолошка синтеза Јована Цвијића настала у безваздушном простору једне научне дисциплине која је у време настанка Цвијићевог доприноса оглашавала свој престанак. Заиста необична судбина. Ћорсокак етнопсихологије вишеструко се одразио и на настављаче Цвијићевог рада и на коментар његовог дела. Најпре, дух синтезе удаљио се од научних истраживања овога типа, претпостављена су испитивања у оквирима једне, »своје«, специјалности. Даље, упрошћени марксизам који је после другог светског рата постао озваничена идеологија, искључивао је улогу других подела изузев класних у обликовању свести друштвених група и друштвеног бића човека уопште. Најзад, Цвијићева типологија је, поред уочавања (и преувеличавања) »добрих страна« нашег живља, подразумевала и критичке ставове који С У? У времену истицања самобитности етничких група 13 Петар Влаховић, »Антрополошка проучавања етнолошких монографија«, у књизи Симиозијум ο мешодологији ешнолошких наука, САНУ, Београд 1974, стр. 125.

199 код нас, погађали локалне сујете. Резултат је свега тога: недовољна и непотпуна испитаност Цвијићевог етнопсихолошког дела, као и одсуство настојања да се оно види у контексту европске етнопсихолошке мисли, али и у контексту истраживања која прихватају и преузимају ваљане ставове, методе и конкретне анализе етнопсихолога. Јер, ако су научне гране новијег времена надјачале етнопсихологију, успевши да је асимилују, то не значи да су сви њени поступци, методе, теоријски ставови, а нарочито конкретне анализе изгубили сваку вредност и значај. То се посебно односи, као што ћемо показати, на Цвијићево етнопсихолошко дело. Али вратимо се месту Цвијићевог етнопсихолошког дискурса у европским оквирима. Готово да у ово пола века код нас није било аутора који је, коментаришући Цвијићеве Психичке особине Јужних Cnobeua, пропустио да цитира делове приказа француског географа Жила Сиона објављеног далеке 1919. а код нас преведеног 1921. године.14 Посебно је велика пажња поклоњена Сионовој реченици према којој Цвијић »upucbaja за географију обласш која је до сада била намењена само романсиј ерима« (подвукао П. Џ.). Ова опаска готово је постала нека врста ритуалног обрасца датог на обавезно коришћење. Није било јубиларних скупова нити зборника посвећених Цвијићевом делу, почев од оних који су објављивани за његова живота до последњег, Научно дело Jobaua Lfbujuha из 1982. године, а да ова Сионова реченица није актуализована.15 14 Jules Sion, Un Domaine nouveau de la Geographie humaine, Revue Universitaire, No 6, juin 1919, Paris, p. 21—37; на српском: Hoba обласш у аншроиогеографији (превео Б. М. Дробњаковић), Гласник Географског друштва, Београд 1921, св. 5, стр. 275—288. 15 Ову Сионову мисао за незаборав, узгред речено, више пута наводе и исти аутори у разним својим текстовима. Тако Милисав Б. Лутовац, у Uoiobopy књизи Балканско uonyociupbo (1966), цитирајући и вишс других Сионових опаски, пише: »У немогућности да се на ограниченом простору [ 1 каже све што је Сион казао, изнећемо само неколико његових мисли." [...] Цвијић »са смелошћу присваја географији област која је до сада, изгледа, била намењена само романсијсрима«, стр. 568. Четрнаест година касније у научном саопштењу »Цвијићева заслуга за унапређење друштвених наука« (Научно дело Jobana IJbujuha), које

200

201

Међутим, тврдња да Цвијић »присваја за географију област која је до сада била намењена само романсијерима«, из чега се у нашим расправама зачела идеја ο Цвијићевој самобитности и духу апсолутне новине, једноставно није тачна. И не само да није тачна него је у тако дубокој противречности са побудама и развојем психологије народа, па и оног што се у традицији назива »психичком географијом«, да нам је тешко и наслутити природу Сионове непрецизности или омашке. Међутим, ваља узети у обзир да један приказ (тринаест страница у нашем преводу), објављен убрзо после саме књиге и не може бити никакав (трајни) бревијар истина. Уношење »литерарне психологије« чак је, према многим мишљењима, ометало етнопсихологију да се 16 конституише као научна грана. Писци, Теофраст, Вовнарг, Риварол, одавно су означени као преци — зачетници психологије народа. »Литерарна психологија« одавно прати психологију народа и то, рекли смо, као зла коб која поткопава темеље њене научности. Ако је термин исихолошја народа уведен пре нешто мање од једног и по века, радозналост за предмет њеног проучавања је давнашња. Упоредо са историјом и географијом рађа се и »психичка географија«, описи етничких група и њихових својстава. Као и у свему другом, стари Грци су претече. Историчар Херодот може се сматрати зачетником психологије народа. Тукидид указује на унутарње заједничке црте колективног бића. У култури старога Рима, Тацит наслеђује Тукидида и ствара још сложеније дело од свога претходника. Ж. Харди17 означава Ибн Калдуна као зачет-

ника »психичке географије«, што значи и као духовног претка аутора Психичких особина Јужних Cлobeнa. Време великих путописаца истовремено је и епоха свестраног изучавања психологије народа. Сазнања се шире, а томе доприносе значајна открића у XV и XVI веку. Предрасуде епохе класицизма не иду наруку проучаваоцима психологије народа. Схватање ο универзалној и неизменљивој природи човека (као, уосталом, и лепоте) унело је застој. Речи филозофа XVIII века Хјума, према којима је за упознавање старих Грка или Римљана довољно упознати данашње Французе или Енглезе, а да су људи који нас окружују исти они које је описивао и Тацит, израз су уверења ο јединствености и непроменљивости људске природе. Посебан полет етнопсихологија доживљује крајем прошлог века када јача интерес за изучавање примитивних народа, и када се јављају нове школе у етнографији, као и нове етнолошке теорије чији су аутори Фрејзер, Малиновски, Леви-Брил (капитална Фрејзерова Злашна грана делимично је објављена 1890). Утемељују се научна психологија (В. Вунт, Ф. Рибо, В. Џемс) и социологија (Е. Диркем, Л. Леви-Брил), а зачиње се ера Сигмунда Фројда чији ће утицај бити све изразитији у току XX века (психоаналитичка антропологија, чији су главни представници Р. Бастид, Б. Бетелхајм, М. Бонапарта, А. Кардинер, Б. Малиновски, В. Рајх и Г. Рохајм, значајан је правац данашње културне антропологије која и сама прихвата многе постулате психоанализе). Крајем XIX века јављају се дела која означавају размах психологије народа. Такво је дело Алфреда Фујеа, Психолошја франиуског народа (Psychologie du peuple francais, 1898), a још више друга књига истог аутора Психолошка скица ebpoucKux народа (Esquisse psychologique des peuples europeens, 1902), која је убрзо преведена на руски, енглески, шпански, италијански и много коментарисана у свету. Немачки пандан Фујеовој књизи је Милер-Фрајен-

има шест штампаних страница, Лутовац наводи на три странице Сиона (25, 28, 29) а ту је и незаобилазна Французова идеја: »Цвијић са смелошћу присваја географији и области које су до сада, изгледа, биле намењене само романсијерима (стр. 28). 16 Abel Miroglio, La Psychologie des peuples, Paris 1958, p. 35. Одбрана »чисте науке« од свих натруха, а посебно од литерарних, не односи се, наравно, само на једну грану »науке ο човеку«. Велики научници се, међутим, нису одвећ обазирали на скепсу сцијентиста. Леви-Строс је ставио до знања да је Тужним шроиима хтео наставити традицију филозофско-литерарног путописа од XVI до средине XIX века. Водећи структуралист без зазора користи литерарно-приповедачку технику у свом научном делу, описујући поједине народе, говорећи ο себи и поздрављајући своје претходнике (»Русо наш учител., Русо наш брат«). 17 G. Hardy, La Geographie psychologique, Paris 1939, ρ. 38.

202

203

фелсова Психолошја Немаца и H>uxoba кулшура (Psychologie des deutschen Menschen und seiner Kultur, 1930). Фује анализира Французе и уз помоћ најугледнијих представника писане уметности речи. Већ тада се развила расправа ο »присвајању области« која припада романсијерима. На мишљење познатог историчара књижевности и теоретичара Емила Фагеа да литература није израз онога што једно друштво јесте него онога што једно друштво није, одговорио је Алфред Фује рекавши да снови ο друштву које литература преноси у свет имагинарног у потпуности припадају том друштву и у довољној га мери карактеришу. У расправу се умешао и утемељивач социолошке естетике Шарл Лало који је говорио ο »уметности блиској животу« и њеној моћи да проникне у индивидуалну психологију, као и у облике друштвеног живота. Била је значајна у свом времену и књига Гистава ле Бона Психолошки закони eboлyцuje народа (Les Lois psychologiques de Γένοίηΐιοη des peuples, 1896). И многи филозофи историје анализирали су психологију народа настојећи да им одреде »степен зрелости«, од Ђанбатиста Вика који је у Hoboj науци скицирао општу филозофију народа, а теоријом »о враћању истог« зачео филозофију историје, до Вилхелма Вунта чије је огромно дело ο психологији народа у десет томова, у којем је анализирао формативне елементе етничких група — језик, уметност, мит, навике — обележило целу једну епоху у развоју етнопсихологије (1890—1920). Вунтово дело имало је велики утицај а, према многима, скривило и многе странпутице. Раскид са Вунтовом традицијом, после двадесетих година, унеколико означавају М. Вебер, Р. Турнвалд, В. Хел18 паш, Е. Хурвиц. У контексту који смо овлаш описали ваљало би видети и Психичке особине Јужних Cлobeнa. Ако је то

дело по нечем изузетно и посебно, оно је изузетно и посебно по стваралачкој индивидуалности Цвијићевој која је имала пун размах у конкретним анализама, а не по анексији романсијерских простора. Његова оригиналност је и у стварању антропогеографских зона које умногоме одговарају културним зонама данашње западне културне антропологије. Та антропологија, у којој је, према неким мишљењима, »стара етнопсихологија нашла своју душу« — настала је после Цвијићевих истраживања, па може бити говора само ο Цвијићевој антиципацији, а не ο коришћењу узора. Томе ваља додати да Цвијић није дао теоријску разраду личности нити односа личност—друштво, као што није дао ни теоријску разраду појма култура. Вратимо се још једном Сиону и домаћим коментаторима које је француски географ придобио у великом броју и на неодређено време. Можда је Сион, као географ, пишући ο свом колеги Цвијићу хтео да каже да географи »досад« нису залазили у домен »литерарне психологије« имајући у виду антропогеографију (иако је и у оквиру ове дисциплине постојала тенденција »приближавања човеку« подржана утицајним Видалом де ла Блашом). Уистину, Фридрих Рацел (1844—1904), оснивач теорије миграције и антропогеографије, аутор Аншроиогеографије I—II (1882—1891), несумњиви узор оснивача наше антропогеографске школе Цвијића, »изоставио је човека« из свог научног дискурса, што је Цвијић у предговору за француско издање своје књиге уочио, нагласивши да га у томе неће следити. Но, антропогеографија, која анализира повезаност човека и природне средине, и чији су главни представници у Цвијићевом времену, поред Рацела, били и Е. Рекли, Ж. Брин, В. де ла Блаш, само је део географије, науке која у свом дугом развоју никако није »искључивала« човека; отуд и поменута »психичка географија«. Утицај природне средине на људе разматрали су још мислиоци грчко-римске културе. Хипокрит је анализирао основне природне елементе с гледишта њиховог утицаја на људе. У Аристотела такође налазимо идеје ο

18 У кратком, сумарном прегледу развоја етнопсихологије користио сам податке из следећих књига: G. Hardy, Habegeuo дело; G. House, La Psychologic ethnique, Paris, 1953; A. Miroglio, nabegeuo дело (посебно стр. 13—109).

204

205

деловању географске средине на карактер и обичаје народа. Ο психологији народа говорили су и географи Александријске школе Питеас и Ератостен, а не много познати филозоф Посидониос, хеленизовани Сиријац и велики путник, уочио је разлике између медитеранског разума и нордијског ирационалитета. У римској епохи ο психологији народа размишља и географ Страбон. Касније, Монтењ истиче »законе природе« по којима живе народи. Ο изразитом прожимању људи и миљеа говори Монтескје. Он уочава да се у жарком климату страсти раније буде и брже одумиру. Држи да острвљани више теже слободи од континенталаца. Изучавање друштвених група и конкретне психологије Монтескјеова су страст од ране младости. Писао је ο Енглезима, Словенима, Германима. Монтескјеа и К. Ритера сматрају зачетницима такозваног географског материјализма у коме примат у обликовању индивидуалне и колективне психе имају географски услови. Α под географским условима, да подсетимо, подразумевају се климат, спољна конфигурација земљишта, хидрографија, животињски ресурси, вегетација, минерали. Дакле, не може бити речи ο томе да географи пре Цвијића нису залазили у »романсијерски« животни простор. Вајкадашња блискост етнопсихологије и »књижевне психологије« распиривала је код многих дух критичности према научном профилу психолога народа у Цвијићевом времену а и касније.19

Амалгам етнопсихологије и »литерарне психологије« никако се не зачиње у Цвијићевом делу него негде на почецима наше цивилизације, много пре заснивања научне гране. Α присвајање области која је »била намењена само романсијерима« почело је давно пре Цвијића, наставило се у његово време, а и после тог времена.

19

Такву судбину имао је и Андре Сигфрид, творац изузетно обимног опуса, писац књиге Душа народа (L'Ame despeuples, 1950), као и књига ο Енглеској, Новом Зеланду, Канади, САД, Јужној Африци, потом Поешске географије иеш коншиненаша (Geographiepoetiquedescinqcontinents, 1952). Овај свестрани ерудит, зналац економије, историје, географије, психологије, социологиЈе, апострофиран је због »литерарних произвољности«, чему је допринео његов однегован стил, као и његов смисао за хумор. Американци су га Прогласили сваштаром (»general writer«). Kao пример »литерарног застрањивања« (али и завођења, јер је имао публику за собом), још је више послужио ексцентрични X. Кајзерлинг, аутор многих дела, који се дичио својом »спонтаном креацијом«. Кајзерлинг се, додуше, истакао и као негатор научника у Ничеовом стилу. Филозофска и књижевна култура учинила је »обележеним« и германисту Р. Миндера, зналца психологије и психоанализе, аутора књиге Немци и Немачка (Deutscher und Deutschland) y којој открива друштвену и културну различитост појединих делова Немачке. Литерарност је пребацивана и шпанском етнопсихологу Салвадору де Мадаријаги, аутору књиге Енглези, Фршшузи, Шианци (Anglais, Francais, Espagnols, 1930), затим Полу Готјсу, аутору Франиуске душе (L'Ame franc,aise, 1930), као и Ф. Розу, Цвијићевом претходнику, аутору многих дела међу којима је и Америчка енергија (L'Energie americaine, 1910).

II У етнопсихолошким студијама Јована Цвијића уочавамо две тенденције. Једна има исходиште у националној романтици хердеровског типа, што је и схватљиво ако се има на уму да је Цвијић најинтензивније изучавао »психичке типове« Балкана од 1887. до 1915. године, значи у епохи народноослободилачких покрета и ратова, као и у време пред уједињење већине Јужних Словена. Ова тенденција (не) крије ноту величања природне обдарености и других врлина људи са нашега тла. Судећи само на основу ње, могли бисмо говорити ο Цвијићевом етноморфизму. Друга, мање присутна и, могли бисмо рећи, пригушена тенденција у Цвијићевим етнопсихолошким радовима, квантитативно знатно скромнија од прве, у знаку је оштрог критичког разматрања психичких одлика и менталног склопа анализираних етничких група. У овом, проницљивом и далекосежном, критички интонираном току Цвијићеве етнопсихолошке расправе, оцртавају се жаришта колективних, историјом условљених траума са изопачујућим одразима на понашање и психу нараштаја, скидају се романтични велови са »човека нашега тла«. Ова тенденција потврђује несумњиву актуелност, живу присутност Цвијићеву и у нашем времену. Цвијићеву величину као етнопсихолога ваља, дакле, тражити испод наздравичарског слоја његовог дискурса, по страни од педагошких и патриотско-државотворних циљева Цвијића јавног радника. Посебно ваља одстранити аналитички оптимизам намењен странцима.

206

207

Ваља имати на уму да је прво издање Психичких особина Јужних Cnobena најпре објављено на француском језику и да је Цвијић морао имати свест ο томе да његови Јужни Словени долазе под лупу критичких Европљана који ο њима не знају много. Оновремене европске представе ο балканским народима одисале су недовољним познавањем и скепсом. Трагове те скепсе налазимо и у новије време. Рецимо, у Вебстеровом HoboM енциклоиедијском речнику (из 1951) појам балканизације (балканизирати) тумачен је као »разбијање на мање, међусобно непријатељске државице«. За Исидору Секулић је Балкан полуострво »које је чувено и разглашено по неслогама и непријатељствима, и то и у 20 Платоновој Грчкој«. Карактеристично је да се међу многим скептичним видиоцима балканског живља нашао и Фридрих Енгелс, филозоф који ће после другог светског рата постати један од идејних утемељивача друштвеног поретка балканских заједница са изузетком Грчке. Можда и отуд јака Цвијићева тежња да Јужне Словене прикаже као додуше заостале, али виталне и свеже, природно интелигентне и у високом степену обдарене људе. Романтичарска оданост народу (Достојевски је писао: »Идеал људске лепоте је руски народ«), присутна је код Цвијића. Она друга тежња која дира у тамне наслаге народног бића и открива колективне фрустрације остала је, рекли смо, пригушена, али се Цвијић ο њу није оглушио. Присутно је историјско сазнање ο несрећној свести популације у многим крајевима будуће Југославије који су у време Цвијићевих истраживања још били под туђинским јармом.

Педагошко-моралистички и афирмативно-априористички ток Цвијићевих разматрања утицао је и на његове настављаче. Узмимо Каракшерологију ЈугоMobeua Владимира Дворниковића. У књизи налазимо поглавље под насловом: ЈугослоБени, умно један од најобдаренијих народа. На почетку поглавља Дворниковић истиче своју тезу: »Иако у просеку културно заостао, наш народ спада међу природно најдаровитије 21 народе Европе.« Какви су Дворниковићеви докази за такву тврдњу? Мање-више никакви. Узимају се у обзир и неке маргиналне опаске, на пример, она извесног Таубеа који је 1877. године у свом делу ο Славонији и Срему записао: »Сељаци у њих нису тако глупи и тупи, нити такви буквани као што су сељаци у. 22 другим земљама.« Дворниковић вели да се глупан лако запажа у нашој средини јер је редак(!), што тврди и Цвијић. И зато што је тако редак, средина исказује нетрпељивост према њему изражену веома разуђеном вербалном карактеризацијом, називајући га: бленто, блесан, токмак, будала, итд. Истиче се значај народне поезије, Руђера Бошковића, Његоша, Мештровића, Пупина, али појава изузетног значаја и појединаца изузетног дара нема баш много. Стога је Дворниковић крунски доказ потражио на другој страни, у истраживањима које је почетком двадесетог века предузео др Нико Жупанић, словеначки етнолог, антрополог и културни историчар. У другој половини деветнаестог века узела је маха и постала утицајна научна дисциплина позната под именом краниометрија. Реч је ο анализи и мерењу људскс лобање, чија је сврха одређивање неких виталних, прс свега умних, човекових могућности. Краниометрија је била типичан изданак расиологије, односно биодетерминизма XIX века. Неки приљежни немачки научници, а пре свега Аугустин Вајсбах23., изнели су податке

20 И. Секулић, »Балкан — белешке једног балканофила«, »Преглед«, Сарајево 1940, књ. XVI, св. 194, стр. 67. Оправданост Вебстеровог енциклопедијског тумачења, макар колико оно деловало опоро и цинично, ми Југословени добро осећамо до дана данашњег: на прагу двадесет и првог века, усред технолошке револуције која подстиче свестране интегративне процесе релативизујући појам државних граница, суочени смо са антицивилизацијским трендом раздвајања и феудалних подела, претварања једне државе у осам државица и осам нејаких аутархичних привредних организама. Ако се томе додају и честа међусобна супротстављања ових државица, добијамо пример наведеног енциклопедијског појма балканизације на делу.

21

В. Дворниковић, uabegeuo дело, стр. 609. Исшо, стр. 609. 23 А. Вајсбах, Босанска лобања (Crania bosniaca, 1901); Словени (Die Slovenen, 1903); Срби и Xpbauiu са Јадранског ириморја (Serbocroaten der Adriatischen KiinstenIdnder (Берлин 1884); Босанци (Die Bosnier, Беч 1895). 22

208

209

не само охрабрујуће него и ласкаве за људе са нашег тла. Просечан број капацитета лобање у Југословена, према овим мерењима, био је 1525, док је европски просек износио само 1450 (Немци 1460, Мађари 1437, Пољаци 1440, Холанђани 1382, итд.)· Са црнцима ствари су стајале још горе (1330), а са Индусима можда и најгоре (1275). Увећан број капацитета лобање означавао је у овим мерењима, упрошћено говорећи, увећане умне способности. Тако су главати узорци нашег поднебља нагло постали репрезентанти памети. Α на момцима у крајевима где је спроведена анкета, при мерењу »обима лобање« ваљало је уистину добро попустити метар. Нико Жупанић је с одушевљењем систематизовао налазе страних истраживача прикључивши им своја замашна проучавања.24 Тезе и закључак др Н. Жупанића јасно су изражени: »Упоредимо ли капацитет српскохрватске лобање с осталим народима Европе, Азије и Африке, видимо да Срби и Хрвати надилазе све народе величином свог мозга.«25 Краниометрија заснована на биолошком детерминизму овога смера, погодна за разне а нарочито за расистичке манипулације, није могла дуго претендовати на озбиљност и научну заснованост, али и када је схваћена антрополошка заблуда која је у исту раван доводила велику главу, велики мозак и велику памет, тријумфални исход мерења и одмеравања остао је у оптицају у једном делу наше јавности. Прикључивао се миту ο нашој изузетној обдарености, који су, наравно, снажили и други аргументи. Α тај мит ο »изузетној обдарености« испољио је несумњиву постојаност и протегао се на све области живота.26

Јован Цвијић није стварао овакве »расне« конструкције. Оно што је обезбедило виталност његовом етнопсихолошком делу, произлазило је из његовог непосредног уочавања чињеница антрополошког, етнолошког, социолошког, историјског и психолошког реда на самом терену, у додиру са људима и тлом. Када је покушао да одреди шта Аристотела чини оригиналним и непоновљивим у толико разнородним а многим духовним дисциплинама, шта је у ирироди обухватности једног многоструког генија, Т. С. Елиот је указао на једноставну истину. Аристотелова снага била је у непосредном посматрању. Он се властитом перцепцијом, чулима и интелектом одређивао према сваком предмету, сваком објекту анализе. Одбијао је посреднике, а умео је да уочи. И Цвијићев метод подразумевао је, пре свега и изнад свега, непосредно посматрање, лично искуство. Цвијићева инспирисаност конкретним надвладавала је

24 Н. Жупанић, »Етногенеза Југословена«, Рад Југославенске академије знаности и умјетности, књ. 222, Загреб 1920. 25 Исшо, стр. 178—179. 26 У тексту »Фудбалска прича као митска прича« (из књиге Rubjba књижећносш, Београд 1986) аутор Иван Чоловић је показао, служећи се етнолингвистичком анализом, како у нашим новинским коментарима посвећеним фудбалу долазе до изражаја елементи карактеристични за мит и митско-фолклорну свест, нарочито у односу на подвајање »нашег« и »туђег«. И када су наши фудбалери у

надметању с иностраним противником положени на обе плећке, наши ће у коментарима бити представници маштовите, инвентивне игре, док ће супарнички квалитети бити упорност, снага, роботска кондиција, дисциплина. Наши су обдарени, супарник је ирецизна машинерија. Наше Моцарте надвладавају инострани Салијери захваљујући својствима организације и организованости, не надахнућа и креативности. Ништа мање нису дирљиве приче ни ο нашој сексуалној обдарености. Ретки а често и маргинални успеси у овој или оној области лако израстају у звездане тренутке нашег самољубља. Смисао за реалност и критичка свест, пак, тумаче се као врста одрођености. На питање ο нашем доприносу светској култури, Исидора Секулић одговара тешком скепсом: »Сматрала )£ да смо у овоме доприносу сиромашни, од словенских народа понајсиромашнији. Осим фресака, говорила је, немамо готово више ништа. Народне песме и Његош када се преведу губе веома много, па нас Французи и Енглези с правом питају: па шта?« (В. Јеротић, »Сусрети са Исидором Секулић«. Отисак из Зборника историје књижевности, књ. 11, САНУ, Београд 1986, стр. 56). Истина, у последњим деценијама учињени су извесни видљивији продори у књижевности, сликарству, музици, у неким научним и у неким спортским дисциплинама. У једноме, свакако, наша самопотврђеност није под знаком питања. У биткама и ратовима показали смо истинске, понекад и велике способности. Али ратничке врлине никако не би смеле да постану — а оне су το одавно код нас постале — супститут за све оне »универзалне« врлине које нам недостају. Неактуализоване нације по правилу прибегавају овом супституту. С лакоћом истичемо да је народ који је поднео толике жртве и који се тако храбро борио у рату, способан да учини ово^ или оно у миру. Као да је врлина tiubapcma y жидошу логичан продужетак рашничке врлине. Никако да се привикнемо на чињеницу да су ратничке врлине — ратничке врлине. Дгаља KH,u3icebHocui — чији је поднаслов ЕшнолинЊисшичко ироучЉање иаралишерашуре — открива нове могућности анализе наших менталних структура и образаца понашања, што је био и предмет етнопсихологије. У том смислу ваља поменути и недавно објављену књигу црногорског психијатра Т. Баковића, етнопсихијатријског смера, Деирес^ни оишимизам Црногораца (Београд 1985). 31 — 14

210

211

теоријске заблуде времена, као и методолошка ограничења. Његова су се луцидна запажања обликовала у мукотрпној, свакодневној а вишедеценијској анализи »живе грађе«, у њеном природном оквиру и, дабоме, у одређеном времену. Све је примао духом и слухом, чулима и знањем географа, историчара, социолога, антропогеографа (морамо додати и човекољупца и родољупца што није најбоља препорука за објективна истраживања). Судбине људи и мешања етника, прераспоред друштвених група у сталним сеобама (миграције, метанастазичка кретања ο којима са изузетном луцидношћу пише Цвијић), ужас наслеђа — историје као робовања или историје као отпора, све се то одигравало делимично и пред његовим очима а допуњавало многим и богатим знањима. Цвијић је у праву што сматра да су психичке особине нашег живља, бар у одређеном времену, биле »простије и јасније« него у урбаним деловима света где се разлике потиру и нивелишу. Данашњи антрополози такође држе да се јасније уочавају структура личности и однос личности и културе у недовољно развијеним друштвима. Лакша је »процена места која припада индивидуалном информату у склопу друштвене и културне целине«, како каже Маргарет Мид.27 Антрополози, такође, држе да се не могу истим методама анализовати недовољно развијена друштва и популације високо урбаних средина. Стога се културна антропологија бави, служећи се посебним методама, и недовољно развијеним и урбаним друштвима, а као прелазним обликом између ова два друштва и тзв. фолк-друштвом. Овај прелазни облик, фолк-друштво, одговарао би унеколико друштву које је изучавао Цвијић, јер је, и у једном и у другом случају, реч ο руралним културама. Цвијић се мање бавио градским становништвом и грађанима, а у време његових истраживања градског становништва и градова у правом смислу те речи мало је и било.

У високо урбаним срединама губе се разлике, нивелишу особине и ствара извесна јединствена психичка структура, на великим просторима. Отуда је створен појам базичног шииа личносши (basic personality, basic type, basic structure, personalite de base). Термин су увели Кардинер (1939) и Линтон (1945). Реч је ο скупу конститутивних елемената личности који је заједнички свим члановима одређеног друштва. Базична личност није изложена брзим променама, па се може, чак, мењати карактер културе у којој она опстојава. Кардинер сматра да је модел базичне личности дат у једној студији ο измишљеном, полуиндустријском, полуруралном градићу на америчком Средњем западу. Овај модел има широку употребну вредност. Открива да је човек Запада врло сличан, од Лос Анђелеса до Париза и Берлина. Ако хоћемо да анализирамо Французе, Американце, Енглезе, Шпанце, Италијане, Немце, базичној личности ваља додати секундарне елементе субкултуре одређеног поднебља. У »патријархалним оазама« и њима сличним деловима Балкана створио се, међутим, један посебан културни и ментални рељеф. Цвијић је открио неколико парадигматичних, ешношииичних модела личности могли бисмо рећи, условљених посебностима те културе.28 Интуицијом изузетног научника и проницљивог посматрача Цвијић је откривао запретене силе у наравима, дубоке трагове насиља и ропства, супротности ирационалне плаховитости и »рајинске« покорности и дволичности, крутост егзистенцијално-господарских ставова управљача али и преузимање тих ставова по-

27 М. Мид, »Национални карактер«, у књизи Аншроиолошја данас, Београд 1976, стр. 559.

28

Цвијић је утврдио постојање четири психичка типа (динарски, централни, панонски и источнобалкански) и више варијетета и група у оквиру тих типова. Динарском типу припадају шумадијски, ерски, босански и јадрански варијетет, потом динарска племена, личка и мухамеданска група. Централном типу припадају косовско-метохијски, западномакедонски, моравско-вардарски варијетет, битољско-прилепска, мавровско-реканска, биначко-клисурска, преспанско-костурска, струшко-охридска, дебарска, полошка, сиринићко-средњачка група као и група врањанског Поморавља. Источнобалканском типу припадају доњодунавски, румелијско-трачки и полочки варијетет, као и варијетет Средше горе. Панонском типу припадају славонски, сремско-банатски, словеначки и алпски варијетет, потом загребачка и загорска група, као и права словеначка група. 31-14»

212

213

сле збацивања туђинског јарма, покадшто слепу покорност насилничкој владавини и типичне примере идентификације са агресором. Социолог у земљи која готово да није имала социологе, а на терену где никаквих систематских социолошких истраживања није било, антропогеограф — оснивач школе тог смера у нас, што значи бити први а једно време и једини, етнограф, етнолог и етнопсихолог са само једном јаком личношћу у залеђу, Вуком Караџићем, историчар који је први открио и на драматичан начин приказао како ирирода, геоморфолошки састав, постаје историјска судбина јер негде излаже популацију немилосрдном непријатељу а негде је CKpuba u шшиши — шта је могао учинити Јован Цвијић стварајући своју етнопсихолошку синтезу од више посебних грана друштвених наука а да не уђе у ризик и да не буде прекорен за ненаучност? У тај ризик велики научник је ушао. Пред њим се отварала географска карта Балкана као »психичка географија« и он, иако следбеник Рацела, није из своје антропогеографске студије могао искључити човека као што је то Рацел могао из своје јер су се у његовој, Рацеловој, култури описом и анализом човека бавили и многи други. Цвијић није одолео искушењу, а да је одолео не бисмо имали нашу најлуциднију етнопсихолошку синтезу досад написану, али не бисмо имали ни мале посленике из сенке великог Учитеља, који упитно дижу обрве над »строго научним учинком« Цвијићевих етнопсихолошких разматрања. Грађа неухватљива за науку, веле. Α Цвијић је, са Вуком, народном поезијом и Његошем у свести и у торбаку, више од тридесет пуних година обилазио крчевине и засеоке, села и насеља, постављао питања и давао одговоре, састављао и уручивао упитнике и »социолошке анкете«, осматрао и опипавао било балканских антрополошких противуречности. Цвијић је био свестан тежине задатка. Он је сам нагласио да се етнопсихолошки дискурс отима прецизној студији и проучавању.

Мада етнопсихолошки рад Јована Цвијића још очекује потпунију анализу, критички је оцењена његова склоност да геоморфолошком и климатском фактору, повезаности човека и природне средине да пресудан значај у обликовању »психичких типова«. Али у најбољим резултатима Цвијићевог етнопсихолошког дискурса, географска условљеност увек иодразумеБа и историјску условљеност као и условљеност одређеним типом културе. Узмимо два антиподна феномена — виолентни тип динарца и феномен рајинске психологије (својствене централном типу). Виолентни тип динарца у основи је стандардан динарски тип, само увећаног агресивитета и ирационалности, што је Цвијић подробно описао анализирајући народну песму »Женидба Максима Црнојевића«. У динарску природну тврђаву повлачио се наш живаљ пред Турцима, намеран да очува независност, развијајући ратничку спремност и агресивност неопходну у борби за одржање и стварајући један нови тип (ратничке) културе регресијом на патријархалне облике племенског живота. Централни тип у чијим су се оквирима развили феномени рајинске психологије и социјалне мимикрије остао је под руком Турцима, на правцу њихових комуникација и у близини њихових насеља. Овај тип развио је рајинску кроткост и податност, смисао за трпљење и притајену мржњу. У условима вишевековног насиља великих размера створен је homo duplex сасвим специфичне балканске варијанте. Дакле, географски услови нису ни издалека једини фактор необичног антрополошког рељефа ових антипода — виолентног динарца и податног homo duplexa — очуваних у неким битним цртама свог психичког профила до дана данашњег. У одсуству обухватније анализе Цвијићевог етнопсихолошког дела јављале су се оцене које додирују крајности. Тако Војислав Радовановић тврди: »У светској науци нема бољих етнопсихолошких истраживања, него што су умна истраживања Јована Цвијића.«29 В. Радовановић, наВедено дело.

214

215

Како можемо говорити ο врху пирамиде а да немамо представу ο самој пирамиди? Тврдња каква је Радовановићева изискује поређење Цвијићевог етнопсихолошког дела са сличнима у свету, насталим за Цвијићева времена а и касније, све до педесетих година, када је објављена Радовановићева монографија. Α таквих дела је много и међу њима има изванредних. Тврдимо да »нема бољих« од Цвијића, а, по властитом признању, нисмо у довољној мери показали ни какав је он.30 Тешко, додуше, пада равнодушност великих култура према ствараоцима у малим културама и немила је чињеница игнорисање Цвијића. Његових Психичких особина Јужних Слодена нема чак ни у новијим значајнијим прегледима етнопсихолошких достигнућа у свету. То је, свакако, неправда. Код нас, међутим, нема обухватнијих прегледа ни наших сопствених достигнућа. Једну скицу сачинио је још 1938. године др Душан Недељковић.31 За разлику од саопштења на научним скуповима и у зборницима после другог светског рата, Недељковић овде говори и ο Геземану и Дворниковићу. Међутим, педесетак аутора поменутих у овом прегледу у сенци су самог Недељковића. Од једанаест страница колико Недељковићев оглед има, четири су посвећене афирмативном тумачењу Недељковићевог доприноса етнопсихологији, седам страница свима осталима. Допадао нам се такав став или не, Недељковићев преглед једини је преглед ове врсте код нас. Овај преглед је после другог светског рата у свим приликама навођен као да је реч ο неком темељном делу етнопсихолошке науке и науке уопште, па је и Недељковићево место у развоју етнопсихологије одређено пре-

ма налазима самог Недељковића32, али је зато (обимом и грађом) монументално Дворниковићево дело од којих хиљаду страница већег формата избрисано са списка постојања. Постављањем Цвијићевог дела у светски врх етнопсихологије бавио се и П. Влаховић. Он каже да је Цвијић био »не само оригиналан већ, могло би се рећи, високо изнад и знатно испред свога времена«.33 На другом месту, исти аутор истиче да је Цвијић »оригиналношћу надмашио своје претходнике, а свестраном анализом одговарајућих питања засенио савременике«.34 Упркос веома повољном вредновању Цвијићевог етнопсихолошког дела, Влаховић тврди да Цвијић, ипак, није на »нашем степену сазнања«. Ни ова тврдња није аргументисана а сенку на њу баца и податак да је страни аутор на кога се Влаховић најчешће позива и који би ваљда требало да буде на »нашем степену сазнања«, нико други до стари, добри и давно заборављени Гистав ле Бон, аутор превазиђен у сваком погледу, познат и по томе што је указао на непоправљиву инфериорност извесних раса, а што је међу природно недовољно интелигентне укључио и Јапанце (!). Када је реч ο оспоравањима Цвијићевог дела, ваља повући граничну црту иза које је свака расправа беспредметна. Може се говорити ο застарелости извесних ставова и метода Јована Цвијића, као и ο заблудама времена које су постале и Цвијићеве заблуде. Његовим »психичким типовима« може се, даље,

30 »Најмање се у науци расправљало ο психичким особинама становништва, иако ова проучавања у Цвијићевом делу заузимају видно место« (П. Влаховић, »Менталитет нашег становништва у делу Јована Цвијића«, у књизи Научно дело Jobana Ubujuha, стр. 325). 31 Др Душан Недељковић, »Развој наше етнопсихологије за последње две деценије (1918—1938)«, »Учитељ«, Београд 1938, књ. XI, бр. 1, стр. 181 — 192.

32 Само у помињаном тексту П. Влаховића »Менталитет нашег становништва у дслу Јована Цвијића«, иеш иуша се наводе ставови и мисли из Недељковићевог гскста. 33 »Менталитет нашег становништва у делу Јована Цвијића«, стр. 330. 34 Исшо, стр. 326. Међутим, уместо да аналитички покаже како је Цвијић анализом »одговарајућих питања« превазишао претходнике и савременике, П. Влаховић радије користи песничка средства представљања. Њему је Цвијићева етнопсихолошка визија — као ћилим. »Као марл>ив ткач, испрео је свој драгоцен јужнословенски ћилим и дао му, како каже П. Ж. Петровић, облике и његове битне шаре« (»Менталитет нашег становништва«..., стр. 326). Ту исту песничку фигуру поновиће Влаховић и у другом свом тексту ο Цвијићу (»Рад Јована Цвијића на проучавању етнопсихолошких особина становништва Србије«, Зборник Филозофског факултета, Београд 1979, стр. 391).

216

217

оспорити оно што се иначе етнопсихолозима оспорава: недосегнут модел научне потпуности, немогућност провере резултата, могућна произвољност закључивања и »литерарне« доградње реалног. Оно што, међутим, не може бити предмет ни спора ни разговора јесу Цвијићев »шовинизам« и »расизам«. Α управо су то два »угаона камена« негације Цвијића, у чему су најдаље отишли научници Вели Девине и Бакалијеве епохе (о томе ћемо касније). Не може бити предмет ни спора ни разговора јер је Цвијић и експлицитно и целим својим делом одбацивао школу мржње, шовинизам, па се таква пребацивања могу схватити само као пројекција свести формиране у поменутој школи. Ο расизму, заснованом на постојању супериорних психичких типова, група и варијетета, и мање вредних (Шпиро Кулишић)35 такође је беспредметно говорити јер расизма, једноставно, у Цвијићевим радовима нема. Интересантан је круг ових екстремних критичара. То су, поред осталих, Бугари А. Бешков, Љ. Динев и 3. Борисов који Цвијића називају »експонираним великосрпским шовинистом«,36 иако је тај »шовинист« заступао тезу ο постојању македонског народа, »Македонских Словена«, што није могло бити у вољи било кога ко је оспоравао постојање Македонаца и што је, свакако, разјаривало Бугаре. Социолог Динко Томашић у књизи Полишички pasbuuiaK Xpbaiua (a и у једном тексту намењеном иностранству) назива Цвијића »истакнутим теоретичарем српског експанзионизма« који покушава да докаже супериорност динарске расе и нужност да се под руководством Србије остали југословенски типови претворе у подређене групе. Још је Геземан убедљиво показао да динарски тип нема код Цвијића расно значење него да је социо-

лошки и социјално-психолошки појам. Α Дворниковић управо иребаиује Цвијићу што динарски шии није расно одређен. Али по агресивности, непријатном и увредљивом речнику, по оптужбама које су примереније криминалцу него научнику, по вези која се тражи и налази између »научне« аргументације и одлука партијских форума, посебно поглавље представљају критичари са Косова X. Ислами и Р. Исмаили. Цвијић је, тврде они, »оптерећен политичким интересима великосрпске буржоазије«, он »запоставља одговорност према научно-истраживачком раду«. Стимулиран је »материјално, морално и политички од ондашње великосрпске власти«. Цвијић и другови »необјективним научним фактима, углавном вулгарно-спекулативним политизирањем, измислили су и друге псеудо научне теорије«. Озбиљни европски научници подсмевају се, наводно, Цвијићу. Научници са Косова састављају и »црну листу« Цвијићевих следбеника. То су, у антропогеографији, Милисав Лутовац, Атанасије Урошевић, Јован Трифуновски, Миленко Филиповић, Војислав Радовановић и други. Али листа се проширује: »Цвијићеви погледи осим код антропогеографа нашли су подршку и актуализовани су и код људи који имају идеологију супротну нашем систему и нашим односима, а чије су позиције осуђене и од Савеза комуниста Југославије«. Колико ми је познато, ниједна реч се није чула у одбрану Цвијића. Један од највећих умова српске културе привезан је као последњи вагабунд за стуб срама, а сва наша учена и друга друштва прихватила су ово батинање ћутећи, с миром и кроткошћу, пружајући и на тај начин податак ο заснованости Цвијићеве типологије, посебно »рајинских особина« као трајних црта које ће дуго одолевати зубу времена и могућности промена. Албански аутори се позивају и на XIV седницу ЦК СКС, на документ СКу борби за националну pabuoupabHocm (1968).37

35 »Овакав метод неминовно је морао довести до разликовања супериорних и инфериорних етнопсихичких типова и варијетета [...]« (Ш. Кулишић, »Осврт на развитак научне мисли у српској етнологији«, Посебни отисак из Гласника Земаљског музеја Босне и Херцеговине, Сарајево 1967, стр. 303). 36 А. Бешков, Љ. Динев, 3. Борисов, Исшорил на географилша и географскише ошкришин, Софин 1966, стр. 219, 225, 226.

37 Цит. према: М. Радовановић, А. Стојковић, »Научни рад Јована Цвијића по мерилима његових оцењивача«, »Дијалектика«, Београд 1978, год XIII, бр 1, стр 78,79,88,95. Ето како флаше албанских сепаратиста парају и духовну утробу српске културе.

218

219

Ваљало би размотрити употребу и злоупотребу политичких инстанци у развоју науке, поготову у време размаха етноцентризма, када је политичка бирократија узела све конце живота у своје руке, од привреде до спорта, па се и наука, као табела фудбалског првенства, прекрајала не логиком развоја и резултата него према интересима етноцентристичне политике и по вољи локалних моћника. Било је и других оптерећења за науку, посебно за Цвијића и његово етнопсихолошко дело. Како класни критериј није био кључ за његову психо-типологију Јужних Словена, а како је догматски схваћени марксизам одбацивао сваку другу основу за разликовање, било је, вероватно, много невоља око какве-такве легитимности Психичких особина Јужних Слодена. Једно мудро, зналачко, страсничко дело, проживљено у највећој могућној мери вишедеценијским бдењима у балканским забитима, држано је у резервату као, тобоже, опасно за »праву науку«. То је, претпостављамо, разлог што тек 1966. добијамо обновљено издање Балканског uonyocuipba и што уопште не обнављамо његову магистралну студију ο песми »Женидба Максима Црнојевића«. Као противтежа, у прилог Цвијићевом делу, а доста непримерено предмету, истицан је дијалектички материјализам Цвијићевог метода, логиком филозофског уопштавања у коме за филозофски ум нема неспојивих супротности. У томе се посебно истакао Душан Недељковић.38 Уместо да се Цвијићева »наука ο човеку« темељно анализира, да се покаже шта је живо а шта мртво у налазима нашег великана, његово је дело опасивано одбрамбеним бедемима више из идеолошких потреба него из научне нужде. И текстови Цвијићевих приврженика имају, због помињаних околности, мутне и неприродне дистанце према етнопсихологовом делу. Овде не мислимо на начелну критику, па и негацију етнопсихологије као

»типичне науке романтизма«, на критику која се, полазећи од тих, начелних позиција, претвара и у критику Цвијићевог дела, какав је случај с текстом »Утицај романтизма на развој наше етнологије« Ивана Коваче39 вића. Мислимо на текстове чији аутори сматрају обавезним да Цвијићевом делу налепе ритуалну етикету дистанцирања без целовитијег објашњења, или пак на текстове који извесном режимском површношћу негирају актуелност Цвијићеве психолошке типологије, јер је, наводно, ново sgpabo gpyiuiubo шроменило« и менталитет људи. Тако дознајемо да су се »пресудне промене« догодиле »у време наше народне револуције и ослободилачке борбе, а напосе у раздобљу социјалистичког преображаја и стварања савремених друштвених односа који погодују даљем свестраном развоју народа и народности социјалистичке Југославије«. 40 Уместо Цвијићевих срдитих динараца и лукавих, двосмислених »рајетинаца«, добили смо у условима »свестраног развоја народа и народности«, и ο томе се заједно са Влаховићем можемо на сваком кораку уверити, људе кротке ћуди, високих моралних квалитета, чија је животна девиза: рад и љубав према ближњем изнад свега. Баш лепо. Један од ретких коментатора Цвијићевог дела који је унеколико говорио и ο европском контексту етнопсихолошког дискурса нашег научника, јесте совјетски етнограф светског гласа А. Токарев.41 Оно што смета код руског научника односи се на једну врсту негативне периодизације идеолошког карактера. Наиме, резултати постигнути крајем XIX и почетком XX века, у етнографији, етнологији, социологији, психологији носе обележја »буржоаског погледа на свет«.42 Ово разграничење науке која припада »буржоаском погледу на свет«, и оне науке која је, очевидно, превазилази,

38 »Основни методолошки преокрет у Цвијићевом научном делу«, Lfbujuheb зборник; »Смисао и значај целовитости и коренитости захвата Цвијићеве науке ο човеку и његовој средини«, Научно дело jfobaua ЦВијића.

39

»Марксистичка мисао«, Београд 1977, бр. 1. 40 П. Влаховић, »Менталитет нашег становништва у делу Јована Цвијића«, стр. 331. А. Токарев, »Научна методологија Јована Цвијића и антропогеографски правац у западноевропској науци«, у књизи Научно дело Jobaua LJbujuha 42 Исшо, стр. 363.

220

221

изразито је аксиолошког карактера. Науку у оквирима »буржоаског погледа на свет« овде је обавезно схватити као нижу форму сазнања. Α преображај и прелаз у више форме условљен је, ваљда, силаском светог духа »дијалектичког материјализма« на ниже форме. Ова вулгаризација науке још се држи. Све је једноставно: оно што је буржоаска наука поставила на главу, само треба, као Маркс Хегела, спустити на ноге. Токарев истиче да је међу Цвијићевим научним доприносима »најсмелији, али и најспорнији, његов покушај карактерисања ,психичких типова' према одређеним географским областима. То је оригиналан покушај етнографске синтезе, који је од значаја чак и ако непристрасне провере не потврде тачност карактеристика ,психичких типова' како их је Цвијић оцртао, јер је тиме приступио решавању задатка који је једва скициран у науци, а нико га још није решио.«43 Знамо да је Токарев био мање догматичан од свијих совјетских претходника и савременика, да је и у односу на Цвијића, олако проглашсног за носиоца »буржоаског научног правца« у СССР-у, имао друге критеријуме и испољавао изузетно поштовање. Ипак, и код њега има нечег недозвољиво ниподаштавајућег, нечег од знане нам идеологије Ubermenscha y том сољењу памети, у том, како би народ рекао, »прављењу будала« од умних људи који су цео живот посветили науци и који су, нема сумње, ту науку унапредили. Сместивши их у оквире »буржоаског погледа на свет« Токарев као да их смешта у резерват за недораслу а поприлично малоумну децу, далеку разуму »вишег ступња сазнања«. Погледајте ове »супериорне« реченице: »Антропогеографи, разуме се, нису стигли и нису могли стићи до марксистичког историзма, јер им је као грађанским научницима био стран појам друштвено-економске формације, они нису разликовали типове производних односа, форме сопствености, зависност политичке надградње од економске структуре друштва итд.«44

Дакле »буржоаски« научници нису стигли и нису могли стићи до »марксистичког историзма« јер им је класна свест, као нека врста кокошјег слепила, затрла видике. Α није било неког од Токаревљевих предака да их просветли. Они нису знали, а »нису ни могли знати« таблицу множења и дељења из квазимарксистичког бревијара. Опасност од овог начина мишљења није у марксизму и примени марксизма, него у недозвољивом упрошћавању свега, а пре свега марксизма. Испада да је само требало свршити неки кратки курс [СКП(б), или сл.], научити како да се разликују vuuuobu ироиздодних односа, форми coutiubeHociuu итд., па постати Учитељ и усмеривач светског развоја, делити прелазне и непрелазне оцене свима, од Аристотела до Фројда. Ова заводљива лакоћа постојања у науци, али и у свем другом, у економији и у култури, у филозофији и у уметности, једна је од тешких дажбина стаљинизма с далекосежним одразом на све области живота у земљама реалног социјализма. У карактеризацији Цвијићевог етнопсихолошког дела Токарев не каже ништа ново, а оно што понавља познат је стереотип научничког опреза према Цвијићу. То дело је, наводно, »најсмелији и најспорнији« Цвијићев иокушај. У чему је смео а у чему споран, Токарев не каже. Даље, истиче да је то дело од значаја чак и ако непристрасне провере не потврде тачност карактеристика психичких типова које је Цвијић оцртао. Ο каквој је провери реч? Токарев нам је то у једном другом тексту већ открио. Сматрало се да Цвијић идеализује динарски тип човека и то му је приговорено. Α сада је уследила Токаревљева upobepa и идеологизована исправка: научник је проценио да је удео динарског чодека у борби upoiuub фашизма био такав да тај психички тип и није идеализован. Врлине ο којима је, наводно, у суперлативима говорио етнопсихолог, потврдиле су се кроз четворогодишњу борбу с оружјем у руци.45 Ову

43 44

Исшо, стр. 364. Исшо, стр. 363.

45 С. А. Токарев, »Проф. Иован Цвиич«, Сборник сшашеи и Maiuepuanob, Славннскии архив, Москва 1962, стр. 99.

222

223

»научну« тврдњу одмах je прихватила и присвојила наша наука. Тако М. Б. Лутовац цитира Токарева: »Догађаји из недавних година [...] примери несравњеног самопожртвовања, непоколебљивог патриотизма, очито су показали да у Цвијићевој карактеристици динарског типа можда у ствари нема неког преувели46 чавања и идеализације« . Сматрамо да је провера етнопсихологових виђења могућна (и потребна), али на други начин. Психички типови су изложени променама, али ипак представљају трајнију антрополошку реалност конкрет47 ног поднебља, одређену културом тог поднебља. Сем тога, модификујући се, они не губе све битне црте, нити у целости мењају обрасце понашања. Томе ваља додати да су промене успореније код личности привржених прошлости као исходишту престижа и сигурности. Према томе, успешан етнопсихолог ствара егзистенцијалне парадигме типова и понашања. Те парадигме су препознатљиве у каснијем (а и у претходном) животу, и то на историјском нивоу и на нивоу свакодневице, као што су препознатљиве и у духорном стваралаштву.

Те парадигме су уочљиве у књижевном стваралаштву под претпоставком да етнос има уметнике који налазе дубоки ехо у свом народу, који, сем тога, имају развијену социолошку и историјску имагинацију а припадају миметичком току стваралаштва (ово никако не значи да уметност схватамо као епифеномен друштвене стварности). Те парадигме могу бити уочљиве и у књижевности усменог постања под претпоставком да митско-легендарну структуру ликова и околности не схватамо ни као »стварност« ни као »одступање од стварности« него као целовиту пројекцију свесног и подсвесног у индивидуи (што укључује не само индивидуално него и колективно и национално несвесно). Мислимо да је Цвијић створио такве парадигме.

46

М. Б. Лутовац, Tloiobop књизи Балканскв ί~'oлyocшpbo, стр. 568. Као што смо већ уочили, важне мисли Лутовац има обичај да понавља и у другим својим текстовима. Тако ову Токаревљеву »непристрасну проверу« налазимо у целости обновљену и у научном саопштењу М. Лутовца »Цвијићева заслуга за унапређење друштвених наука« (у кшизи Научно дело Jobtma Lfbujuha, стр. 28). 47 Рекли смо да под појмом културе подразумевамо суму историјски условљених сазнања и понашања (техничких, економских, религиозних, социјалних, ритуалних итд.) која карактерише одређено друштво. Или, како каже Соколов, »култура у савременом поимању јесте свеукупност материјала и духовних продуката људске активности, организационих форми које служе друштву, као и духовних процеса, стања и видова активности код човека« (Е. В. Соколов, Кулшура и тчносш, Београд 1976, стр. 15). Целива једне културе различита је од збира њених конститутивних делова па се у том светлу открива и однос друштва, културе и личности. Свако разматрање тог односа подразумева интердисциплинарни приступ. I Јстакнути савремеви антрополог А. Ирвинг Халовел, у тексту »Култура, личност п друштво«, каже: »Данас су се развиле многе интересантне реципрочне линије између антрополога и оних који раде у области психолошких дисциплина (психоаналитичара, психијатара, специјалиста за теорију учења, перцепције и социјалне психологије, итд.) као и између антрополога, социолога и других научника који се баве друџггвеним наукама «(у књизи Аншроиолошја данас, Београд 1972, стр. 521). Ово мишљење показује колико је Цвијић својим интердисциплинарвим приступом био »на линији« истраживања будућвости. Да наведемо још једну карактеристичну Халовелову опаску: »[...] Знање у крајње специјализованим областима које се стално унапређује никако не прибавља све коначне одговоре на многа вечита питања у вези са човековом природом и понашањем. Нека од ових питања

III Неактуализоване заједнице имају снажну потребу за самопотврђивањем. Ако нема дела, онда има прича ο неминовно остају од заједничке важности, тако да укрштање не само да је неизбежно, већ може бити крајње плодоносно« (исшо, стр. 520). Без обзира на оправданост многих замерки које оспоравају овај или онај аспект културне антропологије (видети: Е. В. Соколов, Habegeuo дело) антрополози овог смера успешно су указали на динамичну структуру личности вишесТруко условљену средином, традицијом, сложеним условима »програмирања« образаца понашања. Ваља нагласити да је средина у културној антропологији пре свега људска средина. Она у пуној мери подразумева постојање, деловање и домашаје претходних генерација, сходно томе и модела понашања које потомци прихватају, следе и дограђују. У култури друштвених група разликујемо експлицитне и имплицитне моделе. Експлицитни подразумевају све материјалне и конкретне видове живота народа* храњење, становање, одевање, оруђа, језик, игре, ритуале, уметничка дела, итд. Имплицитни модели нису на видљивој равни, они происходе из сложених ставова осећања и вредности који дају јединство и смисао експлицитној култури. Језиком свакодневице речено, то је оно што чини »менталитет« једне друштвене групе. С тим је у вези и опаска Леви-Строса према којој »Антропологија која се назива ,социјалном' или ,културном' вастоји да упозна шошалног HobcKa осмотреног, с једне стране, кроз продукцију, с друге, кроз репрезентацију.« Статистичари су забележили да има око три стотине (!) дефиниција појма »култура«. Међутим, сматрамо да је свака дефиниција културе непотпуна без (комплементарног) угла виђења који нуди психоаналитичка антропологија. Према Гези Рохајму, на пригаер, култура· је »сума свих сублимација, свих супститута, свих реактивних творби, кратко речено, свега оног што у друштву сузбија и гуши нагоне или помаже њиховом задовољавању у извитопереној форми« (цит. према: Ε. Β. Соколов, Habegeuo дело, стр. 34).

224'

225

»потенцијалности«. Руски народњачки покрет био је заснован на вери у потенцијалне могућности мужика. Има и преувеличавања постигнутог, вољног или подсвесног подешавања чињеница све до митоманског илузионизма који се отима надзору разумног самопосматрања. Велика је глад неактуализованих за самопотврђивањем. Нема сумње, Цвијић подмирује са нешто хране ту глад. Радосно истиче значај достигнућа, налази на свим странама бистрину, отреситост, природну интелигенцију. Не иде, међутим, у крајности. На Дворниковићевом примеру видели смо како се мешају карте чињеница и мистификација не бисмо ли, у овоме или 48 ономе, били »први у Европи«, међу »првима у свету«. Цвијић, као што смо већ рекли, критички уочава и другу страну медаље. Његове антропогеографске зоне уточиште су и менталних изопачења која је он смело истражио, одбацивши обзире патриотске свести у име научничке савести. Анализе Цвијићевих етнопсихолошких разматрања исувише су биле засењене научниковим похвалама »нашем човеку«. Цвијић налаже пажљиво ишчитавање. Онда би се видело да је идеализација, ο којој је било доста говора, делимично реална а делимично привид.

Стога ћемо се овде и задржати на ономе што је »с оне стране« привида. Издвајамо неколико, по нашем мишљењу, најзначајнијих етнопсихолошких феномена које је открио и обрадио Цвијић. То су buoлeнтнu шии динарца и, добрим делом, динарски тип у целини, рајинска исихологија и морална мимикрија (у оквиру централног типа). Виоленшни шии динарца подразумева ексцесивну агресивност. Овај тип, у односу на динарски тип у целини, има наглашеније ирационално-нагонске основне црте. Рајинске особине Цвијић уочава претежно у популацији централног типа, али их налази и другде. Рајинска психологија исказује се дволичношћу, склоности ка лажи и подвали, нестабилношћу карактера. У неким видовима рајинска психологија подразумева психолошки одбрамбени механизам идентификације са агресором. Морална мимикрија вид је такве идентификације са агресором. У основи виолентног дипа динарца, а и у самом динарском типу, Цвијић открива »непомућено, безгранично« самопоуздање из којег произлази вера да нема несавладивих препрека. То самопоуздање исходиште је осећања надмоћи, нерационалне процене сопствених могућности, нереалне процене друштвено-историјских околности. Анализирајући народну песму »Женидба Максима Црнојевића« Цвијић је показао како се испољава »појава врло јаких темперамената, виолентних, силних, огњевитих људи, код којих узрујаност, напони и подвизи могу достићи највећу меру« (370). Ти преки људи »зебу од многог мишљења и могу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспети до белог усијања«; баш они »су главни носиоци и разносачи динарске девизе: света освета«. »Могу се изметнути у развратне интережџије, који не презају ни од каквих подвала и смицалица«. Краткога даха, динарац често запада у стање пасивности, заправо, активни и пасивни периоди смењују се код њега. Динарци »често мисле да је исто видети или осетити и извр-

48 Етнолингвистичка анализа (Чоловићевог типа) утврдила би велики пораст самоуверености овога смера у последњим деценијама. Херојска борба, велике жртве, самоуправљање, несврстаност, национална равноправност, нови тип средњих школа (»шуварке«), (сви) Устав(и) и др., стално се вреднују компаративним приступом. Синтагме »први пут у историји«, »први у Европи«, »први на свету«, »први пут у социјализму« део су нашег политичко-публицистичког и научно-публицистичког фолклора. Α у многим видовима друштвеног живота уочавамо тежњу да се не подбаци висока мера. У доба привредног колапса организујемо Олимпијаду (Сарајево) која је оцењена као »најбоља на свету«, па помпезну Универзијаду (Загреб) која је на путу да добије исти епитет. Колико нам је стало до оваквих признања види се и по томе што смо због Универзијаде ударили нове намете осиромашеној привреди и грешним потрошачима. Организују се велика такмичења посебног типа за чији резултатски исход свет није посебно заинтересован, као што су поменута Универзијада, затим Медитеранске игре, да би се дошло до медаља које означавају да смо негде »први« (регија, Европа, континент, свет). Ризикујемо међународну бруку издавањем лажних индекса како би наши фудбалери, стопостотни професионалци, могли да буду »први у свету« на Универзијади, међу аматерима или неамбициозно представљеним другим земљама-учесницама, када већ не могу да буду први у одговарајућој конкуренцији професионалаца.

31-15

226

227

шити«. Даровити су, али је »код многих људи даровитост врапчје интензивности«. Анализирајући »јужни варијетет« динарског типа, коме припада подручје старе Црне Горе, Цвијић истиче: »Човек се развијао само у духу јунаштва, кадшто, изгледа, до себичности и окорелости. Постојао је једино јунак. Јуначка сујета, јуначки понос и охолост су, ако се тако може рећи, безгранично истицани. Оно што је испуњавало живот сваког члана племена, основна мисао у животу, било је јунаштво. Чим изиђе из колевке дете почиње ,трчати за славом и споменом' кажс Марко Миљанов. [...] Младићи сањају да женидбом УђУ У јуначки род, ако не непосредно, а оно бар преко неке од најдаљих рођака (,πρεκο девете одиве'). Тако су осетљиви кад су у питању част и достојанство, племе и братство, да се сваки брижљиво чува од сваке увреде. Ако би се увреда ипак догодила, ,падне глава', чак и због најбезначајнијих ствари. [...] Ови су људи готово изишли из стварног живота, они су занемарили све друге послове; нарочито презиру трговину и богатство. Готово само жене раде и старају се ο свакидашњим потребама. [...] Нема интимног живота, никад се не говори ο љубави, осим ако им се та реч у сну не омакне. Сањари се најчешће ο јуначком животу« (397). Рекао бих да из тог сањарења, из таквог стила живота и настаје изразита склоност ка митоманији. 49 Склоности ка сањарењу погодује сточарски начин живота који оставља много времена за размишљање и доколицу. На високим планинским катунима Цвијић среће замишљене сточаре који не само да знају Његоша и цитирају његово дело, него и сами сричу мисао ο

крупним проблемима живота и судбине, испољавају склоност филозофа-натуршчика. Овај начин живота дао је повода да се динарска култура пореди с културним и друштвеним организацијама уралско-алтајских овчара и одгајивача коња, каквих има, сачуваних и данас, у неким крајевима источне Европе. »Над свима осталим — истиче даље Цвијић — превлађују два осећања: племенска слава и част и национална мисао или ,вера Обилића', главног косовског јунака. Црногорци су испуњени ,вером Обилића' као Јевреји старога завета вером у Јехову. [...] Признати јунак се жени само девојком од славног рода и обратно. [...] Потомци славних и јуначких родова, ,кућићи', први су у племену; остали се сматрају нижим. [...] Пошто у своме карсном завичају немају довољно средстава за живот, црногорска су племена често састављала чете за пљачкање суседних крајева. За време гладних година ове су се чете претварале у пљачкашке дружине, које су нарочито одгониле стоку« (398). Прелазећи на рајинску психологију, Цвијић сматра да је због робовања под Турцима створена »потиштена и нижа класа, раја«. Те црте, »рајинске особине«, усађене су у централни, али нису стране ни осталим психичким типовима, динарском или панонском. Цвијић показује како се под утицајем »суровости и насиља« стварала »рајинска душа«, ка~ко су људи постајали »потиштена и потчињена бића«, како су »послушност и напор робова да се угоди жељама и укусу господара« урађали плодовима које Цвијић назива моралном мимикријом. »Ови људи постају притуљени, скривени, леповерљиви и подмукли; навикну се на претварање и на подлост, јер им то помаже да могу живети и да се сачувају од насиља« (442). »Морална мимикрија се — истиче Цвијић — нарочито развила у неким варошима које су биле под силним утицајем арбанашког насиља и безвлашћа, као на пример у Ђаковици и у Дебру. Пошто је примило све што је турско и арбанашко, осим вере, српско је становништво било сведено на праве парије« (442).

49

Види: П. Џаџић, Ното balcanicus, homo heroicus, Београд 1986, стр. 7—94. Из сањарења настају илузионистички привиди живота као супститут за стварност, а један вид тог илузионизма има исходиште и у својеврсној речитости која покадшто потиче из магијске вере у »свемоћ речи«. У Ешнографским сиисима Вук Караџић каже: »Рјечитост међу Црногорцима има врло велику цијену. Старјешина без овога дара није ништа а са њиме и највећи сиромах и најслабији човјек добија мјесто међу главарима и кашто нахијама обрће по својој вољи.« Та речитост мсказује се и као магична моћ вербализације где речено добија значење учињеног, потврђеног у стварности. Реч, тако, постаје замена за стварност, инструмент лоссзања нашег »идеал-ја«, покушај изједначавања са херојским претком, итд.

31-15*

228

229

Цвијић вели да су му појединци говорили: »Ми и у сну 50 бежимо испред Турака и Арнаута« (443). Цвијић показује и разорне последице овог стања. »Рајинско« отуђење траје и када парија, на овај или онај начин, стекне слободу и престане бити робом. Он се и тада идентификује са својим донедавним господаром и насилником, усваја и подражава његове обрасце понашања. Стереотип понашања према нижем од себе, према угњетеном, не мења се: дојучерашњи покорни роб постаје сурови господар. Посебну и појачану потребу за репресијом и насиљем имали су православни конвертити. »[...] чим Србин постане муслиман — вели Цвијић — престаје потреба за мимикријом; штавише, из већ показаних психолошких разлога он постаје најљући насилник према својој браћи. Може се рећи, да су ови отпадници највише допринели да се раја доведе до најнижег ступња моралне понижености.« Ослобађање од Турака донело је нову црту турског утицаја: у војној олигархији ствара се модел српског »господара« по угледу на турског; ти људи шмају шурску госиодарску ћуд и ширанске nabuKe госиодара и насилникач (443). Цвијић даље каже: »Из истих узрока развиле су се изразите моралне особине раје: особито недостатак искрености и отворености. [...] У тешкој борби за живот развила су се међу самом рајом осећања зависти, мржње, каткад и пакости« (443). Развила се и »позната узајамност потиштених« са »скривеном и пригушеном осетљивошћу и са поносом раје, који је сличан поносу жртве« (443). Рајинске особине које од људи стварају потчињена бића нису својствене само централном, него и динар-

ском, па и панонском типу. Ствара се специфичан менталитет који Цвијић успешно анализира и у варијететима и групама динарског типа, на пример у »мухамеданској групи« динараца чији су представници себе сматрали доследнијим следбеницима Мухамедове вере од аутентичних Османлија, или пак у »личкој групи« где се подаништво, нарочито до укидања Војне границе, фанатизовано неговало. »Војничка је управа — вели Цвијић — на првом месту укротила дисциплином и редом ове динарске људе, и, дражећи и развијајући њихове јуначке особине, дала им је свима војничку физиономију и царско-војничку душу. Можда нигде, ни у вековним аустријским земљама, није било толико династичке душе као у Лици за време Војне границе. Познато је било правило: ,Ко је старији, старији је, а опет цареви смо сви.' Узели су разбријавати браду ,по војнички', по угледу на цара. Више од свега у животу ценили су ,превишња одликовања', ,свијетлога цара'. [...] Личани су постали најбољи браниоцш дина'стије на свим европским бојним пољима, окорели војници који су у рату чак чинили сурова дела. [...] На хабсбуршком двору је увек био бар један генерал родом из Лике« (403).

50 Многа Цвијићева етнопсихолошка открића имају значај и досег парадигмс која се потврђује и у потоњем времену. Погледајмо његову анализу косовсих прилика и стратегије Албанаца у исељавању (прогону) Срба и Црногораца. Велп Цвијић: »Начин је овај: најпре се јаве арнаутске чете, које одводе децу и људе и уцењују их; становништво се престане бавити сточарством, престане обрађивати и њиве, које су удаљене од села, јер не сме [...] У овако ослабљеним и застрашеним селима населе се најпре по две-три арбанашке породице. Ти Арбанаси одржавају живу везу са својим сродницима у матици и са осталим фисом, који их, ако устреба, помаже; тако Арбанаси постепено растерују словенске сељаке и села« (140)

Фројд је указао на отпорност нагонске структуре према променама. Услови културе у којима човек сазрева, међутим, доводе до промена и ту социјална психоанализа, психоаналитичка и културна антропологија уносе значајне корекције у универзалност и непроменљивост биопсихичке структуре човека какву санкционише Фројд. Промене се догађају у дуготрајној интеракцији спољњег и унутарњег, друштвеног и индивидуалног. Наравно, то мењање има одређене границе. Према Ериху Фрому, постоји активно и пасивно прилагођавање нагонске структуре друштвено-историјским одређењима шире друштвене заједнице. У поменутом међуодносу трансформишу се и нагонске тежње. У друштву где поседовање материјалних добара битно доприноси уважењу личности, јача нагон

230

231

стицања. Другачија скала животних вредности подстиче и другачије тежње. У условима вековног ропства праћеног сталном тортуром која слама идентитет и достојанство личности, а подразумева и сталне изливе оријенталне свирепости, развила се рајинска психологија у којој места за скалу »животних вредности«, у правом смислу те речи, и нема. Уместо »животних вредности« развијају се својства која помажу да се преживи: покорност, кроткост, подражавање господару, потискивање аутентичних емоција и преузимање господарских ставова (социјална мимикрија). Томе ваља додати да је ислам имао кодекс понашања за све прилике, од обеда до верских обреда, и да су ови нормативни обрасци понашања могли успешно да се наметну живљу које у својој култури тако потпун кодекс није имало. Шта је у таквим условима био живот? Ο томе говори Иво Андрић у SuaKobuMa иоред иуша: »У нашим крајевима који су били под Турцима, нарочито оним најзаосталијим, трагови робовања виде се некад мање, некад више, а има тренутака кад пред нама искрсну сви одједном, у пуној својој тежини. Тада видимо да је ту сачуван живот, али по цену која је скупља од живота самог, јер је снага за одбрану и одржање позајмљивана од будућих нараштаја, који су се рађали задужени и оптерећени. У тој борби преживео је голи нагон за одбраном живота, док је живот сам изгубио толико да му није остало много више од самог имена. Што стоји и траје, окрњено је или искривљено, а што се рађа и настаје, у заметку је затровано и ојађено. Мисли и речи ових људи остају недовршене, јер су у корену засечене.« 51 Овде Андрић као да допуњује и употпуњује Цвијића. Сачуван живот »по цену која је скупља од вредности живота самог«, указује на, праву природу односа рајинске психологије и »животних вредности«. Скеп-

тична Андрићева мисао наглашава да ће и будући нараштаји бити »задужени и оптерећени«. У делу народа који је измицао агресору настањујући тешко приступачне пределе и, посебно, у оном сегменту који је настојао да очува самосталност борећи се за слободу, дошло је до регресије на патријархалне облике живота, а хероички патријархализам постајао је основ живота и критеријум просуђивања вредности. Exemplum heroicuiyi идеални је образац понашања, а homo heroicus идеал личности. Јунаштво као неопходност самопотврђивања јединке и друштвене групе, потом јунаштво као чин историјске прошлости и најзад јунаштво као предмет епског песништва, творили су јединство у коме је понекад тешко разлучити шта је реч, легенда, мит а шта истинит догађај. У таквој, измењеној, патријархално-хероичкој култури сазревао је динарски тип, а посебно виолентни тип динараца, Цвијићево откриће и парадигматична антрополошка реалност нашег поднебља. Виолентни тип динарца је наша посебност јер је утемељен (као, уосталом, и рајинске особине) условима једне културе која се тешко може поредити с неком аналогном у Европи. Та култура патријархалних норми имала је и метафизичке циљеве. Освета Косова такав је један метафизички циљ, заветни идеал. Тај циљ је недосежан јер је освета немогућа. Отуд ће песник рећи: Нека буде шшо биши не може. Ното heroicus изражава битне вредности патријархалне културе. Бити човек значило је бити јунак, и обратно. Испољити кукавичлук значило је бити презрен. Већи је презир према кукавици него према јунаку који се потурчи и почне да убија своје, али остане јунак. Прихватају се улоге које, у одређеној култури, творе трајне моделе структуре друштва. Од малих ногу прихвата се улога коју човеку намењује, и коју једино сматра достојном живота, дата култура. У тој култури поступци јединке претендују на трајност, имају своје огледало у будућности. Отуд опомена кнеза Данила који поручује:

51 И. Андрић, 3uaKobu uopeg иуша, Сабрана дела, књ. XIV, Београд 1976, стр. 486.

232

233

»Црногорци! За сваку своју работу помислите шта ће гусле казати!« Створена је једна кохерентна, у себе затворена култура, заснована на епским нормативима. То је означавало и делимичан повратак времену у коме су мит и легенда сматрани истином. Идеал homo heroicusa, поред великог значаја за народноослободилачке тежње, погодовао је развијању агресивног слоја нагонске структуре, што је Цвијић показао у анализи виолентног типа динарца. Промене психичке структуре чије су црте обликоване дуго и постојано у саодносу индивидуалних и историјских, као и друштвено-економских услова, поступне су и веома споре. Али има и неочекиваних, а 52 v радикалних и брзих. Дуго обликоване, психичке особине динарског типа, посебно виолентног динарца (не мање и рајинске особине), могу се уочити и у другим народним песмама, не само у »Женидби Максима Црнојевића«. Овој тврдњи може се приговорити да је Цвијић имао пред очима већ довршене психичке структуре, резултат вишевековног обликовања, а да наша епска поезија опева чак и преткосовско време. Међутим, ауторско гледиште нашег епског песништва Вукове редакције, које би се могло разматрати и као јединствени еп, у устаничкој је Србији. Са тог гледишта, из шог bpeMeua, склопљена је епска повест ο драми српства са судбинским косовским поразом у жижи. И народна поезија, дакле, подразумева обухватност ретроспективног гледања. Трагање за антрополошким реалитетима у епској поезији, међутим, веома је деликатно (и ризично): мора поћи од специфичности епске поезије и епског јунака. Народна машта ствара егземпларне ликове, саздане од

оног што колективни субјект јесте, као и од оног што би желео да буде. Поједини епски јунаци могу бити »огледало« одређених менталних стања, али су то на »шифрован« начин, као што је сан израз реалности али прикривене, дакле преобликоване и »шифроване«. Архетипска структура епског јунака непосредно је одређена митским извором. Стога је сваки карактеристичан епски јунак, било ког спева и у било ком народу, универзалан у мери у којој је и митски јунак универзалан. Али епски јунак живи и у актуелном времену, поседује својства која одговарају датом времену и простору. Тако природа епског јунака испољава специфичну двострукост. Она је делимично сводљива на праузор, према томе и у функцији је uonabљања исшог, односно обнављања митског преседана, а делимично је творевина колективне имагинације која историзује мит а митизира историју. У схематској подели могли бисмо указати на двострукост (двопланост) епске поезије. Одређена митским узором и архетипским регулативима, она је универзална и у знаку понављања истог или сличног. Али, она је одређена и актуелном историјом народа или социјалних група које је стварају. Разликујемо, дакле: 1. Епску поезију у релацији према митском језгру и архајској епици (статични слој). 2. Епску поезију у релацији према"актуелним историјским збивањима и предањима (динамичан слој). У овом другом слоју, етнологизоване, локализоване и историзоване варијанте митских прича и архајских епова преузимају и функцију задовољавања потиснутих потреба етничких група или народа. Архетипски оквири пуне се специфичним историјским садржајима. Овде долазе до изражаја и оне »помоћне конструкције«, »фиктивне линије водиље« које народни певач извлачи из дубине историјске свести, колективно и национално несвесног, у сврху компензације и наткомпензације. Одбрамбени механизми колектива, исти или слични као и одбрамбени механизми јединке, долазе до изражаја у епској поезији и у функцији су постизања

52

Пример су Јевреји. Вековима неотпорни на насиље, они су после стравичног уништавања у другом светском рату, узрокованом и њиховом кроткошћу, нагло »променили ћуд«. Готово је загонетан преображај плашљивог, пасивног, насиљу податног живља које није користило ни најлегитимнија права отпора да би спасавало своје животе, у ратнички, милитаристичким духом задојени народ савршене војне организације који држи у шаху строструко надмоћнијег арапског противника.

234'

психичке равнотеже, ублажавања притиска уз помоћ имагинарног, доживљаја катарзе помоћу идентификације-пројекције или на друге начине. У поменутом, другом слоју, дакле, налазимо видљиве колективне механизме: компензације, идентификације, пројекције. Краљевић Марко у пуној мери изражава двострукост епског јунака. Преузимајући карактеристичне црте митског хероја, јунака архајског епа као и касније европске епске поезије, Марко постаје јунак готово свих балканских народа. Ипак, највише припада српској епској поезији и најпотпуније је приказан у песмама које је Вук сакупио. У тим песмама Марко открива и црте јунака који у одређеним околностима историје дели недаће с народом, а настоји да му олакша бреме судбине. Марко је носилац видљивих потреба које се изражавају понашањем, али је носилац и прикривених (латентних) потреба које одговарају унутарњем свету жеља. Марко је једним делом отелотворење оне помоћне конструкције, фиктивне линије водиље која има карактер компензације и наткомпензације пониженог и увређеног, смерног и ућутканог српског себра. У драми коју приказује имагинација а режира либидо, жеља да се једном удари на Турчина, да се пригњечи онај који гњечи — та визија потлаченог, роба — није пројектована у неку надземаљску нити сасвим неисторијску личност него у личност која у оном основном дели судбину свога народа. Вазал Марко, дакле неко који је и сам под турском чизмом, који је и у томе једнак с народом, постаје онај који сече Турке као плеву. Идентификујемо се потпуније с јунаком који дели нашу судбину, који је »у нашој кожи«, а каји налази решења нама недоступна. Тако се сан ο епском хероју Марку сања из историјске и ропске реалности народног бића, из равни његове ропске животне свакодневице. У сну ο епском јунаку Марку видимо шта народ сања а шта му се догађа. У лик Марка који (бивен) сања како бије, пројектоване су многе карактеристике

235

самог народа у тешким и познатим историјским околностима. Ако не би био такав какав јесте — не у свему етички исправан и морално чист, почесто упрљан муљем живота и историје, почесто безразложно прек и суров, понекад дволичан, лукав, притуљен — Марко би измицао идентификацији. Он не би делио судбину поробљених, а поробљени не би учествовали у слаткој драми Марковог обрачуна, не би могли ни тражити ни налазити одушка ни катарзу уз помоћ пројекције и идентификације. Парадигматичан Марков лик има много црта динарског типа, најчешће виолентног динарца, али су присутне и рајинске особине. Ако је Милош Обилић парадигма херојске акције трагичних и јасних линија, која подразумева и примерено поднесену смрт, Марко је парадигма двострукости, сачињене од вазалске јаве, од оловне свакодневице под тортуром, али и од сна који компензира недаће стварног живота. Не би ли у огледалима ове двојице парадигматичних јунака могли назрети свој лик и стварни, а каснији, јунаци историјске сцене, Карађорђе и његов антипод Милош Обреновић, па и они још каснији? Најизразитијим динарцима, Црногорцима, идеални homo heroicus је Милош; у истој мери у којој је Милош близак и »наш«, Марко је далек и »туђ«. »Сви Црногорци старе Црне Горе — вели Цвијић — сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле ο њему и да му се диве већ га и сањају« (368). Као што митски предак одређује понашање човека традиционалних друштава, постајући узор у свему, тако и Обилић оличава суму вредности и одређује обрасце понашања. Кад год туђинска репресија угрози рају, дозива се омиљени осветник Марко, јунак у свим временима и за сва времена. Он треба да зада ударац сили и неправди јер је рука народа у датим околностима слабашна. Дирљиво је и карактеристично да позив Марку упућ у ј у и обесправљени Срби са данашњег Косова. Тако

236

237

53

Милан Ковачевић у »Књижевној речи« анализира народну песму »Марко Краљевић укида свадбарину« у којој се, сред косовске равнице, зацарило зло. Црни Арапин се настанио у белом шатору, те се наслађује девојкама с Косова а »тужне ђувегије« убија (њих седамдесет и седам). Тада долази Марко и сређује ствар. Аутор чланка сада актуализује песму и изједначује бели шатор насиља с »китњастом зградом библиотеке усред Косова« која је и имала архитектонске узоре у арапском свету, као што изједначује оновремени терор с ововременим. Баш као народни певачи, и Ковачевић дозива Марка јер »За зулумћаре, и дал^е је неопходан један добро усмерен ударац«. Α κο је већи мајстор тога посла од Марка. Свим непријатељима смо доскочили уз помоћ јунака из маште, а Марко је у томе не мало заслужан.

IV Врхунац Цвијићеве анализе виолентног типа динарца налазимо у његовом тумачењу народне песме »Женидба Максима Црнојевића«. Зачудо, ова значајна студија у којој се антрополошка реалност једног поднебља оцртава у изузетно продорном виђењу, није прештампана после другог светског рата нити унесена у (малобројне) изборе из Цвијићевих дела. Као да је некоме сметала надахнута а критичка раван коју је понудило тумачење песме. Цвијићева интуиција, оплођена дуготрајним истраживањима, потврдила се у духу једне од најсублимнијих творевина Старца Милије, у песми која је, са »Бановић Страхињом« истог песника, у самом врху нашег народног песништва. Епско песништво наслеђује од мита тежњу да приказане ликове учини егземпларним а догађаје парадигматичним. У најзначајнијим епским песмама оцртавају се, на специфичан начин, историја и судбина етноса. 53

Београд 1987, год. XVI, бр. 303—304.

Наравно, епска песма није ни »исечак историје«, »слика стварности«, као што није ни »одступање од стварности«, делимично или потпуно. Епска песма има упориште у историјској стварности, које имагинација певача напушта повинујући се нормама жанра, као што има упориште и у подсвесним подстицајима певача у колективно и национално несвесном. Спутане, фрустриране жеље настањују облике епске песме. Механизми пројекције и идентификације утискују свој печат народној творевини. Моделован народном имагинацијом, јунак епа није као јунак мита надмоћан по врсти над другим људима, није божанско биће, него је, како каже Нортроп Фрај, надмоћан у ступњу, увећаних је врлина, снаге и посебно храбрости. Он је оличење оне снаге и акције ο којима народ сања и ο којима утолико више сања уколико је угроженији. Народна машта тежи да епског јунака и епска збивања што више приближи митској матрици, архетипској основи, али у свакој значајној епској творевини постоји слој историјских и етничких референци које потцртавају егземпларност ликова и парадигматичност околности. Парадигме епске поезије јављају се и као глобалне метафоре које посредно указују на неку од битности историјске епохе или на неку од судбинских одредница етноса. На пример, у »Бановић Страхињи« откривамо парадигму разореног дома и обешчашћене жене, парадигму која ће постати трајна реалност у дугој ноћи турског ропства. У предвечерје косовског боја одиграва се драма разарања и бешчашћа која, потом, неће бити само удес јунака и његове породице него петвековна свеприсутна драма народа. У »Женидби Максима Црнојевића« братоубилаштво и колективно самоуништење су два битна елемента парадигме, дата у околностима које су збиља необичне. Никаква спољна сила и никакав дубљи разлог нису повод братоубилачкој бици до истребљења. На братоубилаштво као дубоку црту историјске судбине указује и Шегош у познатом писму земљаку,

238

239

турском везиру Осман-паши: »брат брата бије, брат брата сијече — развалине су нашега царства у нашу крв огрезле, ево наше обште несреће!« Само, Његош види ову сечу као иоследииу превере док »Женидба Максима Црнојевића« даје братоубилачки покољ независно од превере, и ире upebepe. Превера долази касније и само продубљује већ започето. Братоубилаштво је у песми узрок а не иоследица превере. Пре него што пређемо на Цвијићеву интерпретацију, размотримо неке елементе структуре »Женидбе Максима Црнојевића«. Зачудо, није запажено да је у структури »Женидбе Максима Црнојевића« митски мотив кажњеног хибриса. Шта је хибрис (реч је грчког порекла)? Хибрис означава самопрецењивање, претерани понос, злоупотребу снаге (према Брокхаусовом речнику: »преуздизање самог себе, самопрецењивање«). Хибрис најчешће повлачи за собом казну (богова). Икаров лет јесте израз самопрецењивања којем следује иад као казна. У северноамеричким митовима »деца Сунца« после сјајних победа злоупотребљавају снагу и убијају једну од четири животиње које, попут Титана, држе свет. Стиже их казна, смрт. Обредно жртвовање јунака који је издао, или пак јунака који је поражен, такође је својеврсна казна за хибрис. У митологији је уобичајена смрт јунака који хибрисом побуђује завист и осветнички гнев богова. Хибрис је често потка сукоба и у античким драмама. У старој Грчкој казна за хибрис најпре је воља и дело богова, потом се та казна историзује, постаје дело људи. Најпре представља правно а потом етичко питање грешке и неопходности казне због кршења одређених норми, прекорачења мере (границе) која је сваком човеку одређена. Ирационални стицај околности може и у модерном добу поткрепити митску схему хибрис/казна. То нам показује јунговац Јозеф Хендерсон на примеру потапања брода »Титаник« 1912. године. Био је тај брод светско чудо, тврђава на води. Према сведочењу америчког писца Волтера Лорда, чуле су се изјаве да »Ни

сам Бог не би могао потопити овај брод«. У тим изјавама није било ничег необичног, брод је и деловао неуништиво. Хибрис-елементи самопоуздања и самопрецењивања као да су »разљутили« неко светско-космичко заумље: тек што је кренуо, непотопиви »Титаник« нашао се на морском дну, заувек. Хендерсон у неочекиваној катастрофи види оживљавање сила које реагују на испољавање хибриса. Сижејни склоп »Женидбе Максима Црнојевића« условљен је испољавањем хибриса Ива Црнојевића, Господара Црне Горе и Брда. Зачетак тог испољавања налазимо на почетку песме. Господар Иво походи млетачкога дужда и уговара заруке његове кћери и свога сина Максима. Шта Иво збори дужду и шта му обећава? »Неће бити љепшега јунака, / у мојиех хиљаду сватова / и твојиех хиљаду Латина, / од Максима, од мојега сина.« Крупне речи и велика обавеза. Поносити се својим сином, па и његовом »љепотом« је једно, упоређивати га са хиљадом (па онда још са хиљадом) других, на њихову штету, нешто је сасвим друго. У ствари, испољавање хибриса Ива Црнојевића има обележја митоманске параде. Необузданост у хвалисавом самоистицању упућује на типично митомански гест. Шта то вуче Господара и владара да свом домаћину, млетачком хомологу, одмах стави до знања чудну и супериорну рачуницу према којој је младожења Максим, од овде присутног оца Ива, надређен хиљади дуждових изабраника, и то »љепотом«, једном од битних компонената вредновања на феудалним дворовима. Шта наводи Ива да такав изазов, па, можемо рећи, и такву неукусност, скреше у лице недужном домаћину који га, судећи по стиховима песме, ничим није повредио. Али није реч ο некој злој намери, ο радњи с предумишљајем. Митоманија је врста компулзивног понашања, спонтана креација улепшане слике себе самог π свег што припада митомановом субјекту. То је стална 11

240

241

необуздана тежња за самопотврђивањем, самоистицањем, самохвалисањем, па разумљиво, и за поређењем 54 са другим на штету других. Иво Црнојевић открива своју митоманску природу у једном распрострањеном виду, својственом многим гЈрипадницима наше динарске регије. Тај митомански стереотип обележен је јаком тежњом да се у свему буде upbu. У јунаштву, где је и најбитније, али и у другим врлинама које пиједестал јунака чине још издигнутијим, а сам модел homo heroicusa још идеалнијим. У првом реду тих врлина је и »љепота« јунака. Ту постоји извесна тежња за градацијом, ход ка врхунцима. Као што није довољно бити јунак већ треба бити najbehu јунак, исто тако није довољно бити леп већ треба бити најлепши. Господар Иво управо и изражава такав поредак вредности. Да ли тај поредак одговара реалности или не, није толико ни битно, важно је да одговара нормама и идеалу херојског патријархалитета, које Иво следи и настоји да им удовољи, а по потреби и да им подреди стварност. Митоман на делу (речима) решава проблем сталног агонског надигравања с другима, и то Господар Иво постиже у првом вербалном налету, доследно и сажето: Максим је најлеиши. Није битно да ли је Максим имао хиљаду или две хиљаде изабраника у конкуренцији. Био би најлепши и да су у конкуренцији сва остала царства света. Митоманова вербализација стварности вођена је својом звездом водиљом а не истином. Овако испољеном хибрису у миту а и у његовом епском деривату следује казна. Ударац пада по љепоти Максимовој. Његово се лице нагрди. ЈБепота за незаборав, извргну се у своју супротност. Тек сада почиње драма и сукцесија даљег испољавања хибриса која изазива сукцесију казни и води трагедији, помору племена Ивановог и не само Ивановог.

Тешко бисмо могли пристати уз већину наших интерпретатора који узрок трагичним догађањима виде у »смутњама лукаве Латинке дјевојке што завади наше витезове«. Хибрис нагони Ива да се хвалише пред дуждом; хибрис тера на деветогодишње одлагање женидбе, скривање истине ο нагрђеном лепотану, коначно на привремену замену (да не пукне брука светом) грдила Максима присталим Милошем; хибрис покреће преког Максима да заменику из нужде одсече главу; хибрис, потом, дозива осветничку сабљу која пада на главу свих, јер су сви и били захваћени хибрис-помамом. Α када је прва глава омирисала »јуначку сабљу«, колективни братственичко-племенски хибрис учиниће да крв потоцима потече и да се главе котрљају пољима као бостан, у сталним изливима осветничког гнева који дозива гнев против-освете. Епилог: казна. Братоубилачки покољ — један од стереотипа наше историје — и, као црна круна свега, одрицање од свог идентитета, имена, вере и племена, турчење. У великој Милијиној песми помор и пропаст, физичка и, још тежа, морална, нису изазвани смицалицама или насртајем »спољашњег непријатеља« који је наш вечити алиби за све недомашености, него је обрачун унутар етноса, дело самих племенских заједница, чин саморазарања. »Роварење лукаве Латинке дјевојке« овде је доиста у тој мери споредно и за разумног читаоца у тој неважности очигледно, да се њиме нећемо ни бавити. У »Женидби Максима Црнојевића« све што чинимо сами себи чинимо. Млечићи ће сеирити, Турци ће се драмом окористити, али ни једни ни други нису њени узрочници, а трећих нема. Двоструко отицање наше сопствене крви, покољем и преваром, овде је дело наших нарави. Милија у песми даје колективног епског јунака који се саморазара, разарајући и све вредности на којима су засновани његов идентитет и опстанак. Заиста редак епски јунак. Али такав, тај јунак наводи на мисао ο његовом месту и улози у нашем поднебљу;

54 »Најдоброћуднији облик митоманије јесте митоманија из таштине, ЧИЈИ )е тип Тартарен Тарасконац (Доде). [...] Али постоје злоћудни и перверзни облици митоманије« (Dictionnaire de la psychologie, Paris 1967, ρ. 189).

31-16

242

243

није ли и он својеврсна епска парадигма која открива изворни трагизам етноса. Милијина песничка моћ надилажења конкретног, која се не ограничава на индивидуално и пролазно него лику и догађају обезбеђује значај колективног, општег и трајног, дакле парадигматичног, у »Женидби Максима Црнојевића« дошла је до изражаја још и више него у »Бановић Страхињи«. Очигледно, поред свег што је у нашој књижевности речено ο песмама Старца Милије, остало је још много да се каже, и то много оног битног, па и најбитнијег. Није случајно да је Цвијић баш у овој песми, и баш у хибрису као исходишту крвопролића, тражио потврду за свој модел динарског психичког типа и да је на том примеру у целости уобличио рељеф »виолентног динарца«. Цвијић истиче да је у анализи настојао да »ближе обележи једну особину динарских Срба, виолентност или плаховитост«.55 Митску структуру изражену односом хибрис—казна, Милија је етнологизовао својом епском творевином, а Цвијић је песму узео као грађу примерену сопственом виђењу виолентних динараца. Цвијић одмах именује митоманску необузданост Господара Ива као узрок трагичних збивања. Етнопсихолог није посебно издвојио митомана као »психички тип« нашега тла, али му је био на трагу. Скретао је пажњу истраживачима-следбеницима на »хвалџијске типове« упућујући их на препознатљиве начине митоманског егзистенцијалног задовољавања: »Хваљење. Хвале ли се сами или узајамно? Иде ли хваљење до очевидног лагања?«56 Истакавши да је Иво »без повода и потребе« узео хвалити лепоту свог сина пред дуждом, а да је потом, из страха што не може одржати »несмишљену реч«, смислио нову превару, Цвијић се посебно задржао на »плаховитом и брзоплетом Иву« и »љутитом и виолентном« Максиму.

Откривши превару, снаха — прокажена међу нашим интерпретаторима као извор зла — с правом кори свекра што је прибегао нечасним средствима, а Максим, чувши је, »пун накупљене срџбе и мржње«, »јурне као стрела, под утиском плаховитог инстинкта«. Убије Милоша, а онда »настане покољ до истраге«. Епилог је турчење главних актера. Њихови потомци, Иванбеговићи и Махмудбеговићи, далекосежно упозорава песма — »нијесу се нигда умирили / нити могу крвцу умирити, / но и данас ту просипљу крвцу«. (Докле сеже то »и данас«?) Шта Цвијић открива у свом коментару песме? »Цела песма је низ брзих и неразмишљених решења и махните одлучности која наводи на непотребна и фатална обећања, на превару, на убиство, на покољ до истраге, на потурчења и на издајство. Жабљачка трагедија је најбољи документ ο томе колико штетан и разоран може бити виолентни тип динарских Срба. Ти плаховити људи су као виловити потоци, који, набујавши, јуре као стреле, наваљујући стене и дрвеће, засипајући шљунком и сипаром плодне њиве, рушећи куће и остављајући за собом само разор и пустош.«57 »То су људи — вели још за виолентне динарце Цвијић — плахе решљивости, ,вруће крви', којима ,крв брзо јурне у главу' и одмах прелазе у несмишљену акцију, која се по правилу крвљу завршава.«58 Цвијић уочава хибрис као повод тог саморазарања и разарања: искључиви узрок виолентности је »до крајности запета осетљивост и сујета [...] на своју част, образ и јуначки углед«.59 Најизразитију варијанту виолентних динараца Цвијић налази у Црној Гори, посебно међу Црмничанима; потом међу Крајишницима Босанске крајине, а такође и у неким деловима Србије, посебно западне. Цвијић истиче и површност динарског типа, неспремност за самоанализу, као и »јаку имагинацију која

55 Ј. Цвијић, »Поводом песме ,Женидба Максима Црнојевића'«, Fobopu u ч.тпци, кн>. I, Београд 1921, стр. 231. s6 yuyiucuiba за исиишиђање насеља и исихичких особина, Београд 1911.

57 58 59

»Поводом песме ,Женидба Максима Црнојевића'«, стр. 240. Исшо, стр. 239. Исшо, стр. 240.

31 — 16*

244

245

је често карактеристична за виолентни тип« и која ствара »неистините слике и представе«. Овим синтагмама Цвијић наговештава митоманију као црту динарског типа, а приближава се њеном одређивању говорећи ο стварању »неиститгЉх слика и представа«; такође и уочавањем да се за динарски тип »често везује прецењивање себе, охолост и самохвалисање«. Истичући да је ових виолентних типова било у многим нашим крајевима и одувек, Цвијић наводи пример Рашанина из XIII века, за владе краља Милутина. Описао је тог Рашанина учени Византинац Тодор Метохит који је ишао на српски двор да утаначи удадбу Симониде за Милутина. Тај Рашанин је за време путовања имао много »самовољних и плахих решења« а није умео да предвиди последице тих »решења«. Хвалисао се многим путовањима, савладаним препрекама, јуначио се без потребе скрећући с пута и долазећи у сукоб са становницима. Доказивао је изузетност јашући слабо одевен на великој зими; опомене нису помогле. Онда се разболео, а цела је експедиција морала чекати на његов опоравак. Ево како се обриси митомана с нашег тла назиру већ у писаним документима XIII века. Цвијић истиче и врлине виолентних типова, сматра да они — мада »У главноме и у већини случајева врло штетни [...] могу бити и од изванредне користи«. Наш етнопсихолог такође истиче да васпитање и култивисање могу много допринети смиривању и социјализацији бурне природе виолентних типова. Додуше, Цвијић предвиђа и могућне негативне резултате просвећивања и култивисања. Он каже: »Али је вероватно да ће се они ,култивисати' и у рђавом правцу: једни преобраћајући своју сирову енергију у најсаможивији начин мишљења и рада и постајући не мали глодари, већ велики и насртљиви месождери.«60 Код других »даровитих виолентних«, пошто код њих, по правилу, реакција »не стоји у логичној размери према узроку«, можс

доћи до непримерених сукоба са средином. Потреба за »тренутним задовољењем сујете« и овде стоји као велика препрека на путу ка рационално одабраним и важним циљевима. Тиме Цвијић окончава своју расправу ο виолентном типу динарца, а поводом »Женидбе Максима Црнојевића«. Зачудо, Цвијић није приметио једног робусног књижевног јунака који као да је настао у његовој етнопсихолошкој лабораторији. Реч је ο Вукадину Стевана Сремца, лику из истоименог романа објављеног 1903. године. Цвијић га је, дакле, могао имати у виду. Хоћемо ли пример за преобраћај »сирове енергије у најсаможивији начин мишљења«, за настајање »малих глодара« и »великих и насртљивих месождера«, за непримерене сукобе са средином услед реакција које »не стоје у логичној размери према узроку«, за радну несолидност и кратак дах при сваком напору, за тежњу да се не прегалаштвом него импровизацијом, блефом, обезбеди егзистенција, и то по могућству уз што мање напора? Вукадин је тај. Сетимо се Mpiubux душа Николаја Гогоља, Сремчевог учитеља. Чичиков је био ђумругџија (цариник) и варао је по руским губернијама. Вукадин није ђумругџија, али свим жаром свог нерадног бића жели да то постане. Онда ће тек, држи он, настати upabu живот. Вукадинове амбиције, као што видимо, нису велике, али су препреке на том путу, за њега, велике. Почесто провидан у лажима, превијањима и довијањима, без упорности да неки од започетих послова изведе до краја, у настојању да по сваку цену избегне рад као залог за постизање циљева, Вукадин »нема среће«. Али таквом делији прилика се мора указати. Вукадин је, коначно, »успео« на начин примерен и њему и средини. Наравно да није реч ο радном подвигу, али је реч ο (квази)јуначком подвигу, демонстрацији умешности, снаге и храбрости. У арени путујућег циркуса

60

Исшо, стр. 243.

246

Вукадин је савладао несавладивог магарца Буцефалоса и тако постао »први у Европи«. Поставши тема патриотских новинских пера, Вукадин брзо постаје и ђумругџија. Сремац је додирнуо напету струну наше сталне, чежњиве жеље: бити »први у Европи«! Гротескан, фарсичан, управо гогољевски призор на крају Сремчевог романа није задовољио доследне присталице реализма, али је писац драстичношћу призора обогатио своју метафору ο менталитетима. Герхард Геземан није пропустио Вукадина.61 При том, Геземан не своди проблем на Сремца и Вукадина. Позива се на један претходни свој текст, ο »проблематичном Бугарину«, у коме доказује да Баја Тања не би био деструктиван тип да је остао у времену и у миљеу у којима је и настао, а то значи у сељачкој Бугарској под турским игом. Оно што Баја Гањи даје деструктивно обележје, јесте непромењен образац понашања: према властитој држави као и према туђинској. Слично је и с Вукадином. Овај изданак патријархално-херојске средине, васпитаван на култу подвига а не на култу рада, на култу снаге и агресивности а не на култу толеранције, разумевања, просвећености — тежак је средини у којој живи, као што је та средина, пуна сличних неприлагођених појединаца, тешка њему. Његови животни циљеви нису високо постављени; напротив, они су доступни, малени. Али до тих циљева он хоће пречицом и без напора: онако како су га учили. Позивањем на »окрвављене« претке, јуначку традицију, лажима, подвалом. Динарац с негативним одликама описаним у Цвијићевој типологији, он се брзо одушеви за једно, за друго, за треће, наговести и спретност и даровитост па онда одушевљење згасне, а он наставља да вреба шансу као мали разбојник-пресретач, иза угла. У »Женидби Максима Црнојевића« Јован Цвијић открива саморазарање (суицидност и фратрицидност) 61 Др Г. Геземан, »Стеван Сремац и карактерологија Балкана«, »Мисао«, Нсоград 1932, књ. LX, св. 305—308.

247

као вид испољавања агресивности динарског типа названог виолентним. Тај вид агресивности као да добија на снази (и убојитости) чином превере после кога етници, »бивша браћа«, постају раздвојени и зидом верске нетолеранције. Било је у нашој прошлости много насилних превера, као што је било и много превера зарад бољег живота. Али, било је и не мало превера ради освете бившим саплеменицима; »Женидба Максима Црнојевића« асоцира на овај последњи вид превере. Још су Фистел де Куланж и Емил Диркем расправили велики удео религије у обликовању психологије народа. Прекрштавање, превера, имали су у нашим условима далекосежне и још недовољно испитане последице. Вера је била чвршћа одредница идентитета личности од националне припадности. Превера није означавала промену само неких образаца понашања него је разарала темељ бића. Андрић, који је у књижевности дао најслојевитију антиципацију трагедија човека овога тла, дочарао је у Омериаши Лашасу дубину егзистенцијалне драме раскида с вером. Реч је ο правим тектонским поремећајима у бићу. По неписаном правилу, превереник често постаје крвник бившој браћи. Стварајући, у Тесшаменшу, свом роману-миту, више ликова архетипске структуре, Видосав Стевановић обликује и парадигматичан лик јаничара, заветног прогонитеља бивше браће, који у негдашњем завичају приводи својој кривој сабљи све одреда, укључујући и рођену мајку. Постоји ли преверникова подсвесна потреба за уклањањем сведока свога егзистенцијалног бродолома, потреба за брисањем чина превере из сећања? Да ли је реч ο деструктивном испољавању осећања кривице? Цвијић наводи да су после балканских ратова 1912—1913. године и неки муслимани прешли у православну веру. Међу њима је био и хоџа који превером узе древно српско име Балша Балшић. Тај Балша Балшић испољавао је тако жестоко непријатељство према, донедавно своме, муслиманском стаду да су га

248

249

српске власти морале затворити. Недовољно испитани вид ексцесивне агресивности преверника могао би баш у нашим крајевима постати предметом социопсихолошких студија; Цвијић је само наслутио сложеност и психолошку дубину проблема. Према неким индицијама и један од најтежих геноцида у историји људског друштва, онај усташки, имао је међу извршиоцима и потомке унијаћених Срба. И млади усташки зликовац Хркаћ који је пре две деценије поставио бомбу у београдски биоскоп »20. октобар« таквог је порекла (у делу Далматинске загоре рећи ркаћ и ришћанин синоними су за реч православац). Α у влади Анте Павелића, главног планера геноцида, седео је и Србин, право62 славац, др Бесаровић из Сарајева.

Рекли смо да има писаца са дубоким ехом у своме етносу и чији је допринос самоанализи, самопознавању и самосвести етноса велики. Такав је био Његош, коме се приклонио Цвијић и чија је нека дела знао наизуст, а такви су били и аеди, творци наше народне поезије на коју се такође ослањао. Такав је био и Иво Андрић, писац чији пун стваралачки размах Цвијић није доживео. Привржен Његошу, Цвијић је био близак књижевности уопште, а и наши писци њему. »Карактеристично је за Петра Кочића писца — пише Иво Андрић — како је лако без жаљења напуштао терен уметности и прелазио на подручје политике, публицистике, науке (етнологије, социологије, историје). Теме из својих приповедака обрађивао је у саборским говорима или у чланцима рађеним по познатом рецепту Јована Цвијића. Он пише Јовану Цвијићу поводом своје полунаучне обраде теме Змијање: ,Дубоко жалим што нисам по струци географ или историчар, јер бих боље и савесније могао искитити ову занимљиву област.'«63 Има још преписке између Кочића и Цвијића коју Андрић не помиње. Кочић је намеран да родни крај »антропогеографски и етнографски« проучи, а Цвијић му шаље литературу и своја чувена Упутства. У писму од 9. XII 1909. Цвијић напомиње Кочићу да је »Народ Крајине етнографски свеж и ο њему нема готово ништа у етнографској литератури«. Приповетку »Змијање«, објављену у »Српском књижевном гласнику« 1909. године, Кочић посвећује »многопоштованом и драгом господину др Јовану Цвијићу [...]« Интересантно је да у писму Кочићу од 16. августа 1909. године, Цвијић има и ову реченицу: »Нарочито развијајте у себи одбојност према политичким ситницама и инфамијама.« У кшижевним делима, поготову у делима писаца снажне социолошке и историјске имагинације, проговара не само колективно несвесно, дакле универ-

V

Постоје додирне тачке и прожимања етнопсихологије и једне врсте књижевности коју Рене Велек и Остин Ворен називају »друштвеном књижевношћу«. Откривање менталитета човека одређеног поднебља, »народне карактерологије«, посебно акцентује то прожимање коме су изразито обележје дале књижевне епохе реализма и натурализма. Из ове дружбе исходе и могућне странпутице за научну дисциплину. Међутим, ваља се чувати уопштавања. 62 У једном интересантном исказу, записаном у четворотомном делу ο Крлежи Енеса Ченгића, писац Глембајевих, кроз анегдоту, оцртава профиле две културе: ратничко-патријархалне, у којој је »часно мријети« устаљен образац понашања, и панонско-грађанске с другачијом скалом животних вредности у чијем је врху, уместо часно мријети — добро живети (и преживети). Та супротност дата је кроз ликове београдског и загребачког интелектуалца. Док први дозива ратну катастрофу и скандира двадесет седмог марта, у успаљеној маси, а и сам успаљен, »боље рат него пакт«, »боље гроб него роб« (постаће роб, а добиће и гроб), његов загребачки хомолог, средином априла исте године, води госпоју на обитељски обед у Градску кавану. Наилазе официри бивше југословенске војске и љубазно их замоле да им дозволе обедовати за њиховим столом јер је кафана препуна. Љубазно буду примљени. Онда ордонанс уноси пометњу, господа официри хитно напуштају кафану, љубазно се опраштајући од столодаваца. Брачни пар се »не да сметати«, обед се наставља. Уто улазе немачки официри (извршена је »смена« у блицкригу 1941) и љубазно замоле брачни пар за места код њиховог стола. Без проблема буду примљени, обед се наставља (добар тек!).

63 И. Андрић, »Земља, људи и језик код Петра Кочића«, Сабрана дела, књ. XII, Београд 1976, стр. 172.

250

251

зално искуство врсте, него и национално несвесно, исконско искуство етноса. Није случајно што је свака представа ο тзв. руском човеку неодвојива од дела Достојевског, Толстоја, Чехова, Гогоља, Тургењева. После дужег или краћег времена највећи део научних открића испуни сврху и бива замењен новим, а »литерарна психологија« — али она коју стварају репрезентативне личности епохе (и етноса) остаје. Толстој не укида Достојевског нити Достојевски Толстоја. Фикционална литература коју стварају велики писци спада у конститутивне елементе самосвести људи одређеног поднебља и људи уопште. Наравно, дела фикције не могу служити прагматичној употреби, нити се ликови тих дела могу узимати као јединице етнопсихолошке, социолошке или историјске анкете. Опит натуралистичке књижевне школе, чији је размах падао у време убрзаног развоја психологије народа, претрпео је неуспех. Тежња да се уз помоћ »научне методе« у књижевном стваралаштву досегну »објективна реалност« и њена »верна слика«, имала је несавладив отпор у самој природи књижевног чина (а и у природи реалности). Дела фикције нису епифеномен друштвене стварности и свако разумно тумачење књижевности мораће да има на уму циничну Набоковљеву опаску према којој општепризнати »сликар тмурних збивања руске провинције«, Николај Гогољ, једва да је крочио на тло руске провинције. Мораће да рачуна с тим, такође, да има и велике књижевности малог или никаквог друштвеног значаја, као и да са гледишта »познавања живота« у одређеном времену и поднебљу Џејн Остин може имати већу улогу од Шекспира. Али и када имамо у виду све неопходне условности и релативности — а посебно аксиом: књижевност не може »послужити« ни као историја, ни као социологија — велика књижевна дела незаобилазан су инструмент самоанализе, самопознавања и самосвести човека (као дела врсте, дакле оног уни-

верзалног, али и човека одређеног места и времена, дакле и дела друштвене групе). Сазнања до којих долазимо у књижевним делима нису сазнања научног или филозофског реда, као што ни истина није истина спољњег света, релевантна и обавезујућа за живот, историју или стварност.64 Истина књижевности најпре је истина Ј; књижевности. Али ако та истина књижевности није исто што и истина стварног живота, она несумњиво припада универзалном свету људског искуства, део је тог искуства, па је богатство које нуди књижевност управо у приказивању, откривању и откровењу човека, Другог, дакле универзалног човека, али и човека одређеног места и времена. Тако гледанои изван схема ο стварности коју писац »изневерава« (док смо ј о ј ми верни!), или »не изневерава« (наше јемство је ту!), ο истини која је једна и која се с лакоћом из спољњег свега преноси у свет дела, књижевно дело, уметност речи, истински се везује за свет и урања у њега. Тако гледано, књижевност је и један од начина за разумевање човека појединца и света око нас. Ако нема закона за дело изван дела, нема ни сумње у постојање везе и односа са спољњим светом. Теодор Адорно сматра да у уметности нема ничег што нема порекло у свету, али да ништа не остаје непромењено у односу на тај свет. Токарев је предлагао upobepy етнопсихологових виђења (сам је посегао за рђавим, идеолошким примером). По мом мишљењу, заснованост етнопсихологових анализа може се исказати и потврдом његових виђења у каснијим делима значајних писаца, без обзира да ли до »прожимања« долази познавањем етнопсихологовог дела или, пак, коинциденцијом. Већ смо говорили ο потврди етнопсихологових виђења у ду64 Рекли бисмо, прихватајући Лотманово (и Бахтиново) гледиште, да уметничко дело отелотворује један модел cuibapHOciuu коме могу недостајати (а, по природи ствари, и недостају) многе црте и димензије спољњег света, као што подразумева и многе црте и димензије које тешко уочавамо или уопште нс уочавамо у спољњем свету. Могли бисмо, дакле, рећи да уметничко дело у односу на спољни свет ирезеншује (не реирезеншује!) једно виђење стварног (стварности) из посебног угла.

252

253

ховном стваралаштву које му претходи, у књижевности усменог постања, посебно у епици која често настоји да ствара егземпларне ликове и парадигматичне ситуације. С лакоћом ћемо уочити присутну тенденцију у Андрићевом стваралаштву да посебности миљеа узима као одредницу психологије појединаца и друштвених група. Андрић у прози у^ваја постулате »колективне« психологије. Он говори ο Травничанима (Традничка хроника) као ο људима специфичног психичког профила, такође и ο Вишеграђанима (На Дрини ћуирија), али и ο становницима других вароши и касаба. Таквих примера је много и сежу до детаља. Тако ће Андрић написати и своју познату реченицу: »Уз стални планински облик стална мисао«, као несумњиви одјек Цвијићевих анализа утицаја карста на психу човека. Међутим, за ову прилику ћемо се посебно задржати на Андрићевој књизи рефлексија SnaKobu uopeg иуша. Цвијићева етнопсихолошка виђења, нарочито она прожета скептичним тоналитетом, имају значајан пријем у овом Андрићевом делу (које је местимично, и по типу, блиско етнопсихолошким делима). Навешћемо више таквих Андрићевих фрагмената, а ошпирност цитирања условљена је новином овог поређења и новином целе теме. Андрић прихвата и дограђује Цвијића. Оно што је код Цвијића било назнака, скица, код аутора Проклеше abnuje je рефлексија оплемењена богатством нијанси. Трајне последице историјске судбине, оно што Цвијић дефинише »рајинским особинама«, »социјалном мимикријом« али и неуравнотеженошћу човека динарског типа, стално су на мети Андрићевих разматрања. »Сувише је овај народ патио од нерада, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима. Између злоковарних, осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго, они су неосетљиви и неприсут-

ни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље 65 или да га чини« (341). »Зашто балканске земље не могу да уђу у круг просвећеног света, чак ни преко својих најбољих и најдаровитијих представника? Одговор није једноставан. Али чини ми се да је један од разлога одсуство поштовања човека, његовог пуног достојанства и пуне унутарње слободе, и то безусловног и доследног ποιπτοвања« (331). »Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватања једног народа да здрав разум и прав суд ο њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла у свету око себе него ни своју сопствену корист од очигледне штете« (167). Склоност српског народа да послује у корист сопствене штете, у дугом ланцу историјских подбачаја са ликом »враћања истог« и са могућим исходиштем наслућеним у Милијиној песми али и у Цвијићевој анализи те песме, чини ову Андрићеву мисао дубоком а тамном и злослутном. У склоности ка самоозлеђивању постоје извесне додирне тачке с немачким народом, чију судбину, неколиким трагичним историјским репетицијама, као да је одредио Рагнарок из германске митологије, »велики обрат« у коме, у општем хаосу одлучног и последњег боја, велике помаме самоуништења и уништења, у тами апокалипсе, гину сви. »[...] Њихови стари вековима су робовали или су сами владали над људима и држали их у потчињености. То их је научило да се другима обраћају или понизно и удворички, кад говоре са вишим и моћнијим, или грубо и надмено, кад имају посла са нижим и слабијим од себе. Α њихови потомци, ево, вуку још и сада са собом те маске предака, иако за њих већ одавно нема разлога ни оправдања« (149). 65

Наводи су узети из књиге: SuaKobu uopeg иуша, Сабрана дела, књ. XIV. Београд 1976. (У загради је број странице одакле је навод узет.)

254'

255

»Дивљачки начин живота, без плана и предвиђања, без свести ο заједници и без поштовања другог човека и себе у њему, протеже се далеко и дубоко у времену и простору« (355). У рефлексијама које следе, препознајемо и Цвијићевог плаховитог динарца који »зебе од многог мишљења«, који је прек, мада и обдарен, али чија је обдареност »врапчије интензивности«. »Познавао сам доста људи оваквих као што је овај који је малопре изишао из моје куће. То су немирни, плаховити, насилни и преки људи који се, по нечем, осећају позваним да посматрају све око себе, да прате друштвене појаве као и поступке појединаца, да их оцењују, да им суде, ту на лицу места, по скраћеном поступку, без могућности одбране и без права жалбе« (143). »Наш човек не уме и не може да се лако и правовремено заустави ни при успону ни у падању« (162). »У нас је чест тип човека који мисли да је свађа акција, а грубост исто што и енергија, да нанети непријатељу увреде значи исто што и задати му ударце, да је свака уздржљивост у говору слабост, а сваки покушај предвиђања — дангуба; укратко: да се тзв. животна борба састоји од непрестаног и наизменичног лавежа и режања« (342). »У природи је нашег човека, нарочито оног динарског типа, да не остаје ни код једне замисли, ни код једног дела истрајно и доследно, и да их не прати у њиховом природном развитку да би утицао на њих« (344). »Такав је ,наш човек', онај прави. Не мисли много ни истрајно. Али чим успе да скрпи некако једну мисао у глави, прва му је брига не да ту мисао разрађује, проверава и упоређује критички са оним што други људи ο истој ствари мисле, него да своју мисао прогласи за једину тачну и једину праву, а одмах затим да између ње и сваке туђе мисли ископа што дубљи ров презира, мржње и борбе до истраге. У тој борби, они понекад показују људождерску ревност на речи и делу«(380).

»Неефикасносш човека динарског типа! (Опроститс ми варваризам ,неефикасност', јер ја не могу да га сам себи опростим.) Тиме хоћу да кажем: његова урођена неспособност да лепо и храбро започето дело доследно и достојно приведе крају« (571). Ова Андрићева размишљања указују на потребу да се анализира антрополошка димензија у делима наше књижевности што, зачудо, посебно у последње две деценије, готово потпуно изостаје. Герхард Геземан је написао поменути преглед српскохрватске књижевности у коме истиче антрополошку димензију полазећи од Цвијићеве типологије. И анализа ове врсте, јединствена код нас, открива одрживост Цвијићеве типологије и њену виталност. Узгред речено, невелико Геземаново дело од стотинак страница спада међу најбоље наше прегледе, а у посебну ауторову заслугу спада разбијање стереотипних судова ο појединим делима и књижевним правцима. Доследно оживотворујући Цвијићеву психо-типолошку схему, Геземан, на пример, овако пише ο Сими Милутиновићу: »Ни Симина национална идеологија не заснива се на патриархално-динарском народном предању (као у Његоша), него је у најтешњим везама са славеносрпским полуученим историзмом. [...] Сима је јединствен не само стилистички но и карактеролошки: сушти ,виолентни динарски тип', фантаста са боемским цртама, прави тип Drang und Sturm...« (стр. 72). У Причањима Вука Дojчebuћa »динарски планинци југословенски с ј а ј е испред свих народа Европе« (84), а Марко Миљанов »завршава дуги низ великих динарских аутодидаката« (84). Васа Решиекш даје »животну трагику динарског карактера, залуталог у малограђанску угарску провинцију« (94), а писац Јаша Игњатовић »представља гениални, али неуспели, замах ка великом светском роману нарави [...].« Матавуљ је »модерни реалиста Динарске патриархалности«, а Сремчев Вукадин је (недовољно успели) »српски Чичиков«. Код Сремца се »осећа линија великих српских карактеролога, која од Ј. Ст. Поповића и Игњатовића непосредно води до њиховог ужег панон-

256

257

ског земљака«. »Шта бива из хајдука, када се премести у савремено шаренило бирократске државе и странака? Вукадин! То је најгорча реч коју је икада Србин ο Србину изрекао« (99). Ово Геземаново трагање за карактеролошким посебностима и, чак, уочавање »културних зона« на нашем тлу — те културне зоне углавном полазе од Цвијићевих антропогеографских зона, али се унеколико и разликују — не произлази из Скерлићевог схватања литературе као одраза живота. 67 Културне зоне које је установио Геземан касније су упрошћено-полемички коришћене и у Кашаниновом есејистичком делу (Судбгше u људи), где су динарци и панонци (из Цвијићеве класификације) претворени у брђане и равничаре, манихејски поларизовану браћу, при чему су први оличење негативног, а други позитивног начела. У иначе одличном есеју Милана Кашанина »Између орла и Вука« у коме је приказана одисеја нежног ροκοκό песника који се под утицајима Вука Караџића преобратио у »ангажованог«, »борбеног«, песника десетерачког кова напуштајући своју једину и богомдану вокацију, осећамо и филозофско-етнопсихолошку платформу аутора с поделом на брђане и на равничаре као суштином. Особине Цвијићевих психичких типова, или пак подударности које и не морају бити знак познавања Цвијићевог дела него познавања исте људске грађе и исте историје, налазимо у делима још неких писаца, поготову оних који подстичу питања ко смо? какви смо?

Усамљена Цвијићева синтеза без претходника и без правих следбеника, не да се заобићи. Лик дадиље Нанке, из Селенићевог романа Onebu u оци, која својом епском стаменошћу и култовима херојског патријархалитета треба да спречи одрођавање младог Стевана Медаковића, својеврстан је романсијерски палимпсест на подлози Цвијићевог психичког типа динарске жене. Када Немци, у првом светском рату, улазе у Београд, мали, уплашени Стеван пита дадиљу шта сад; као да чита дневну заповест или заветно слово, мирно и свечано Нанка казује стихове:

66

66 Ово: »ужег панонског земљака« и сл. ваља приписати не баш сјајном преводу В. Вујића. 67 Ο Скерлићевом схватању литературе као епифеномену друштвено-историјске али и етно-географске стварности, својевремено сам писао: Скерлић је »очински штедро приводио своју повлашћену литературну децу, приповедаче, великој географској карти Србије, ишараној бојама легенде литерарне етнографије. ,Док су се други — писао је Скерлић — ограничавали да посматрају живот једног сталежа или једног краја, да описују само сеоски живот или да буду описивачи појединих покрајина, Мачве, као Јанко Веселиновић, Шумадије као Милован Ђ. Глишић, Срема као Павле Марков-Адамов, Боке Которске као Стјепан Митров Љубиша, дотле Матавуљ слика разне сталеже и разне крајеве.' Или још: ,Готово сви српски крајеви претстављени су у данашњој српској књижевности. Босну ваљано заступа Петар Кочић'.« (П. Џаџић, Послерашна сриска upuuobeiuKa, Нови Сад 1960, стр. 11 — 13).

— Шша ћемо да радимо: Да гинемо и Kpb uponubaMO Да јуначки аманеш чу1амо, Дмбно име и Лешу слободу.6*

Погледајмо шта каже Цвијић: »У одлучним тренуцима нема савијања, нема попуштања, нема средњег пута. [. . .] Наше је ,да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу'.« (369). Касније, када млади Стеван почиње да размишља и када сумња почиње да сенчи његову мисао, »Нанка би брзо и круто одрекла право на сумњу. Саслушала би моје мудровање, анализовање и одсекла као на пању: ,3ебем, Стеване, од многа мишљења', или, у њеном начину, стихом: ,Ко разграђа, у нас не погађа', каже српски народ, и зна шта говори, мој Стеване'.«69 Наук се трајно урезао у свест младога интелектуалца. Касније, у зрелом животном добу он запажа: »ко разграђа, не погађа — вештичија Нанкина реченица често ме походи«.70 Цвијић каже: »Људи динарског типа су по правилу живљег темперамнта. [. . .] Махом врло импулзивни који одмах и често без дужег размишљања раде — 68 69 70

Слободан Селенић, Ouebu u оци, Београд 1985, стр. 48. Исшо, стр. 48. Исшо, стр. 75.

258 259

,зебу од многог мишљења', и који кажу: ,Ко разграђа у нас не погађа'« (370). У поменутом Тесшаменшу, роману Видосава Стевановића који остварује изванредан спој митског и историјског, међу ликовима архетипске структуре посебно је карактеристичан лик Слуге. Он као да је право отеловљење рајинске психологије. Није случајно што је у митопоетској карактерологији Тесшаменша Слуга вечан, трајање, супстанца што кружи. У трагању за надређеним без кога не може, Слуга настањује једног у историјском смислу препознатљивог господара. Господар је слика и прилика Милоша Обреновића. Контроверзна па и чудовишна личност историје јавља се у неочекиваној светлости архетипског дубинског снимка. Слуга и господар дати су као близаначки парови (двојници) у архајским митовима. Али Слуга није жива присутност само у једном господару. Запажамо и везу између Слуге и братоубице. У лику јаничара, ο коме смо раније говорили, Слуга и братоубица дати су у једном лику. Велика тема слуганског менталитета насталог у условима робовања, притворности и подређености, добија овде, у лику Слуге, упечатљив образац једног понашања трајно усађеног у homo balcanicusa каљанске варијанте (у Тесшаменшу су насеље Као и становници Каљани метафора за Србију и Србе). Α парадигматични лик братоубице, јаничар, делује као својеврсна допуна лику Слуге. Слуга и братоубица наводе на помисао да каљански етнос у напору самоодржања мора зазирати најпре од себе самог. Архетип Слуге применљив је и на једну табу-тему даље прошлости. Нема народа који би Слугу, а то Краљевић Марко јесте био, дигао на пиједестал највећег епског јунака. Шта је то ако не неки заветни мазохизам необјашњених коренова и несагледаног опсега. Упечатљив је опис Слуге а не мање његовог господара, такође слуге (Слуга је, дакле, слуга слуге): »[...] У тим очима није било ничег осим сумње, подозрења и одлуке да уради оно што је наумио. Био је

суров, страшан и превртљив, мазан као жена, подмукао као змија. Његово грло као да је имало неколико гласова; час је говорио слатко и пискаво, час је викао грубо и подмукло. И увек другим речима јер је пред сваким био неко други, трећи или десети. Осим мене, сви су му веровали, а он ни себи ни мени. Безочно се удварао Турцима; иначе их је мрзео. Ишао је у њихове таборе, клечао и плакао, клео се на верност, носио им дарове. Лагао их је; кривац за устанак био је његов кум, а он се, као и многи, само придружио — да није, убили би га сами устаници. Понижавали су га и он је све трпео; можда су му и пријала та понижења од људи које је презирао. Иза њихових леђа севао је очима, шкргутао зубима и сипао пакленске клетве. Био је увек спреман да погине, да понуди своју главу; тако је спасавао народ који није волео.«71

VI Да резимирамо: Цвијићева етнопсихолошка синтеза, у нашој култури усамљена у највишој мери, без претходника и без правих (великих) следбеника, дело је страсног истраживача нарави, познаваоца балканског поднебља, људи и историје, а дело је и великог научника. Схватајући да је у овој области немогуће остварити идеал научне потпуности, да је колективна психологија хипотетична а слабо подложна научној провери, самотник и у истраживању где су неопходне добро опремљене екипе и институти, Цвијић је непосредним уочаањем и с уздањем у своју интуицију оцртавао профиле психичких типова трагајући за њиховим ешношииичним цртама. По нама, он је у томе добрим делом и успео: динарски тип, виолентни тип динарца, морална мимикрија и рајинска психологија су социопсихички феномени и ставови који карактеришу не само једно пролазно време него епохе 71

В. Стевановић, Тесшаменш, Београд 1986, стр. 105.

260

261

и векове народног живота. Цвијић је створио егземпларне психичке типове и дао парадигматичне околности њиховог живота и развоја. Наравно, његове анализе немају карактер опсежних и минуциозних студија поткрепљених инструментаријем којим располаже данашња наука. Могли бисмо чак рећи да његове анализе делују више као скице, да су почешће у рудименту. Шта би се и могло више очекивати од подухвата зачетог још у »турско време«. Цвијић је писао једноставно, готово говорним језиком, понекад с приповедачким надахнућем, тако да је и то, можда, одбијало могућне настављаче привикаване на сцијентистичке методе и начин излагања. Потврду животности Цвијићевих парадигми дају нам анализе књижевности усменог постања. Потврду тих парадигми можемо наћи и у историјској стварности, оној пре Цвијићевог времена али и у оној после тог времена, а такође у књижевности развијене историјске и социолошке имагинације настале после смрти нашег етнопсихолога. У Цвијићевим етнопсихолошким студијама јасно је да неки психички типови (панонски, источнобалкански) нису темељно обрађени попут динарског или централног. Остаје нам да видимо откуд такав гигант науке и културе, какав је био Цвијић, међу нама (етнопсихологија је, наравно, само део у његовом проучавању природних и друштвених наука). Он би, и по обиму и по резултатима своје активности, имао изузетно место у тзв. великим културама где људи неисцрпне радне енергије нису никаква реткост. Ту има један парадокс: мала, преткумановска Србија, заправо Србија првих двеју деценија нашег века, одједном је постала стециште активности сјајне групације великих људи културе, уметности, науке, политике, војске. Као да је тада настао звездани тренутак етноса, у коме су се, у малом, као у античкој Грчкој, рађале величине у свим областима и за сва времена. Да поменемо нека имена: Ј. Цвијић, С. Новаковић, М. Миланковић, М. Петро-

вић-Алас, Ј. Жујовић, Б. Петронијевић, Т. Ђорђевић, В. Чајкановић, С. Јоановић, Б. Станковић, Б. Нушић, Р. ДомановиК, Б. Поповић, Ј. Скерлић, Ј. Дучић, М. Ракић, В. Петковић Дис, Б. Кнежевић, А. Белић, Ж. Мишић, Р. Путник, С. Степановић, Н. Пашић. Ова имена почела су утврђивати духовни дигнитет ратничко-сељачког српског народа који је тај дигнитет већ наговестио Европи народном поезијом. Да ли се потом ланац величина прекинуо? Изгледа. Личности — неисцрпни рудници стваралачке енергије — као да су се повукле с хоризонта. Није више било ни личности великих знања из разних области и још већег дара за проницање у психу и карактер појединаца и група, које би наставиле, употпуниле и научним достигнућима свог времена осавремениле синтетичан карактер Цвијићевих етнопсихолошких разматрања. Вук Караџић пре њега, а Тихомир Ђорђевић у његово време, умели су да интердисциплинарним приступом баце светло на многе сегменте народног живота. С овом тројицом, дух синтезе као да је ишчезао. Данашња антрополошка истраживања у свету су, изнова, изразито интердисциплинарна. Ваља томе додати да савремена антрополошка истраживања опет актуализују и трагање за »националним карактером« чије је исходиште у посебностима односа личности и културе (Горер 1943, Мид 1946, Франк 1948, Клукхон и Миреј 1948). Рекао је једном Јован Цвијић да је Јован Скерлић стваран вековима. Опаска важи за оба Јована. Доиста, као и завичајни сусед Вук Караџић, и лознички Јован стваран је вековима. Α и као да је радио вековима, толико је урадио.

•

НАПОМЕНА УРЕДНИКА У текстовима Јована Цвијића и Ива Андрића, преузетим за ову прилику из других издања, нису вршене никакве битне лекторске исправке; исправљене су очигледне штампарске грешке.

,

САДРЖАЈ Уз obaj избор (Петар Џаџић) ЈОВАН ЦВИЈИЋ ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА План и методе Етничко јединство и психички типови Динарски тип Шумадијски варијетети Ерски варијетет Динарска племена Личка група Босански варијетет Мухамеданска група Јадрански варијетет Виолентни тип динарца Централни тип Неколико етничких група Мијачка група Група биначке Мораве Источнобалкански тип

5

"

15 25 28 38 40 43 51 55 55 63 65 70 81 81 82 84

ПОДНЕБЉЕ, ИСТОРИЈА, ЧОВЕК Вера између историјских догађаја и рељефа Културни појаси Последице миграција Диференцијација услед промене вере Демократска друштва ослобођених држава

93 93 97 101 108

НАША ДАРОВИТОСТ И НАУЧНИ РАД Наше способности за научни рад Ο нашем раду на нашем универзитету Ο даровитости

113 114 115

266 ИВО АНДРИЋ ЗАКОН ЗА РАЈУ (КАНУН-И-РАЈА) КУЛТУРНИ ХЕРОЈИ, ТРАГИЧАРИ И БОРЦИ (ВУК, ЊЕГОШ, КОЧИЋ) Његош као трагични јунак косовске мисли Ο Вуку као писцу Вуков пример Земља, људи и језик код Петра Кочића Ο Гаври Вучковићу и поводом њега

123

133 134 135 136 139

ПРОКЛЕТСТВО НОМО BALCANICUSA »ВИ КАЖЕТЕ ДА СМО ПРИТВОРНИ И ПОДМУКЛИ«.

147 181

noiobop (Петар Џаџић: ЈОВАН ЦВИЈИЋ И БАЛКАНСКИ ПСИХИЧКИ ТИПОВИ) Наиомена

191 263