Dosijei o Spelmanovima

Prevela Eli Gilić

Naslov originala Lisa Lutz T H E SPELLMAN F I L E S

Copyright © 2007 Spellman Enterprises, Inc. Translation Copyright © 2008 za srpsko izdanje, LAGUNA

Svi likovi i događaji prikazani u ovoj knjizi izmišljeni su i bilo kakva sličnost sa stvarnim ljudima ili događajima sasvim je slučajna.

Za Dejvida Klejna

Pobegla sam u garažu, nadajući se da ću uspeti da im umaknem. Ali bat mojih čizama odjekuje po glatkom cementu i otkriva svima koji slušaju gde se nalazim. A znam da oni osluškuju. Moraću da zapamtim da više ne nosim ove čizme ako postoji mogućnost da budem uključena u poteru. Trčim uz zavojiti prilaz garaže, znajući da neće moći da me stignu. Zvuk mog isprekidanog disanja nadjačava odjek mojih koraka. Ne čujem ništa iza sebe. Zaustavila sam se da pažljivije oslušnem. Čujem kako se zatvaraju jedna pa druga vrata automobila, a onda zvuk paljenja motora. Pokušavam da predvidim njihov sledeći korak dok prelazim pogledom po parkingu ne bih li spazila Danijelov automobil. Ugledala sam ga - tamnoplavi BMW - zarobljenog između dva velika SUV-a. Trčim do sveže ispoliranog automobila i guram ključ u bravu. Urlik alarma me pogađa poput pesnice u stomak. Ostajem bez daha na trenutak. Zaboravila sam na sigurnosni sistem. Vozim bjuik star dvanaest godina koji se otključava prokletim ključem! kao što je i predviđeno. Palcem pritiskam napravu dok nisam uspela da isključim alarm. Čujem kako automobil mili prilazom. Namerno idu

8

L I S A LUC

polako samo da bi me mučili. Konačno uspevam da pogodim dugme kojim se automobil otključava.

Neupadljivi ford prolazi pored mene, dajući mi taman toliko vremena da se izvučem iz uskog prostora pre nego što pokuša da mi prepreči put niže niz prilaz. Kada sam izjurila iz garaže, pogledala sam u retrovizor i videla ford odmah iza sebe. Izletela sam na ulicu i oštro skrenula levo. Pritiskam gas do kraja. Iznenađena sam glatkim ubrzanjem ovog luksuznog vozila. Uviđam da, pored taštine, postoji još razloga zbog kojih ljudi kupuju ovakve automobile. Upozoravam samu sebe da ne treba da se navikavam na to. Pokazivač brzine već pokazuje osamdeset kilometara na sat. Ford je oko sto metara iza mene ali mi se brzo približava. Usporavam kako bi mi se još više primakli pa naglo skrećem desno u Ulicu Sakramento. Ali oni znaju sve moje trikove i ostaju odmah iza mene. Jureći preko dva brda, BMW, praćen fordom, stiže do centra u rekordnom vremenu. Proveravam koliko ima benzina. Možda za još sat vremena brze vožnje. Skrećem desno u prolaz i jurim do kraja, pa skrećem levo u jednosmernu ulicu, vozeći suprotnim smerom. Dva automobila trube i brzo mi se sklanjaju s puta. Gledam u retrovizor da proverim da li sam uspela da steknem određenu prednost ali ne mogu da ih se otresem. Dok sam vozila prema jugu Ulicom Market, ubrzavam još jednom, više kako bih se napravila važna nego da bih pokušala da pobegnem. A zatim naglo kočim. Učinila sam to samo da ih iznerviram i da im dam do znanja da još vladam situacijom.

Dosjei

o

Spelmanovima

9

Ford se uz cviljenje guma zaustavio oko tri metra iza BMW-a. Isključila sam motor i duboko udahnula nekoliko puta. Nonšalantno izlazim iz kola i prilazim fordu. Kucam na prozor vozača. Posle jednog trenutka prozor se spušta. Stavljam ruku na haubu i neznatno se naginjem. „Mama. Tata. Ovo mora da prestane."

Jedna gola sijalica visi s tavanice i njena mutna svetlost obasjava malobrojne predmete u prostoriji bez prozora. Mogla bih zatvorenih očiju da kažem šta se nalazi u sobi: jedan oštećeni drveni sto s kojeg je oguljena farba okružen s četiri rasklimane stolice, okrugli telefon, stari televizor i video rikorder. Ovde sam provela brojne sate svog detinjstva, odgovarajući za zločine koje verovatno jesam počinila. Ali sada me ispituje čovek koga nikada ranije nisam videla zbog zločina koji mi je još nepoznat i o kojem se bojim čak i da razmišljam. Detektiv Henri Stoun sedi preko puta mene. Stavlja diktafon na sredinu stola i uključuje ga. Ne mogu dobro da ga procenim: rane četrdesete, kratka tamna kosa prošarana sedim, čista bela košulja i kravata odabrana sa ukusom. M o g a o bi da bude lep, ali zbog svog ravnodušnog profesionalizma izgleda kao da ima masku. Njegovo odelo čini mi se previše skupim za državnog službenika, što izaziva moju sumnju. Ali svi me čine nepoverljivom. „Molim vas, recite vaše ime i adresu za zapisnik", rekao je inspektor. „Izabel Spelman. Ulica Klej 1799, San Francisko, Kalifornija." „Kažite koliko imate godina i datum rođenja, molim vas." „Imam dvadeset osam godina. Rođena sam prvog aprila 1978,"

12

L I S A LUC

oj otac, Albert Spelman, zaposlio se u policiji San Franciska kada je imao dvadeset jednu i po godinu, baš kao što su njegov otac, deda i brat učinili pre njega. Pet godina kasnije unapređen je u inspektora i prebačen u odeljenje za poroke. Dve godine posle toga, dok je pričao vic svom doušniku, Albert se sapleo i pao niz dva reda stepenica. Zadobio je povredu leđa, zbog koje bi se bez ikakvog upozorenja srušio od bolova. Primoran da ode u prevremenu penziju, Albert se odmah zaposlio kod Džimija O'Malija, nekadašnjeg inspektora za pljačke koji je postao privatni detektiv. Bila je 1970. godina. Iako se Džimi bližio svom osamdesetom rođendanu, firma Istrage O'Mali imala je dovoljno posla. A kada mu se moj otac pridružio, posao je procvetao. Albert je posedovao neobičan dar: imao je šašav šarm koji je izazivao trenutno poverenje. Njegov smisao za humor kao da je iz nekog jeftinog vodvilja, ali svi padaju na njega. Nikada se nije umorio od nekih svojih štoseva - poput prezrivog izgovaranja kroz nos imena iz Istočne Evrope. Samo su mu njegova deca savetovala da smisli nešto novo. S obzirom da je visok metar i osamdeset i težak sto kilograma, pomislili biste da njegova pojava uliva strah, ali dobroćudnim držanjem prikriva svoju snagu. Teško je opisati njegovo lice zato što su mu crte toliko nespojive da izgleda kao kolaž

16

L I S A LUC

sastavljen od više lica. Moja majka ima običaj da kaže: „Lep je ako ga dovoljno dugo posmatrate." A otac bi je dopunio: „Ali jedino je vaša majka imala strpljenja za to." Tokom rutinskog praćenja za jednu osiguravajuću kuću 1974, koje se završilo u parku Dolores, Albert je video sitnu brinetu kako se krije iza grmlja oko tračnica podzemne železnice. Zainteresovan njenim neobičnim ponašanjem, odustao je od nadziranja za koje je bio plaćen kako bi pratio ovu tajanstvenu ženu. Ubrzo je shvatio da brineta čudnog ponašanja uhodi nekoga. To je zaključio kada je iz tašne izvadila fotoaparat s velikim objektivom i počela da slika mladi zagrljeni par na klupi. Nesigurno i amaterski je pravila fotografije tako da je Albert odlučio da joj ponudi profesionalnu pomoć. Približio joj se, ili suviše brzo ili previše blizu (oboma su sada pojedinosti maglovite) i dobio koleno u međunožje. Moj otac će kasnije pričati da se zaljubio čim je bol uminuo. Pre nego što je brineta stigla da mu zada još jedan udarac kojim bi ga dotukla, Albert je brzo izvadio svoje isprave kako bi smirio iznenađujuće snažnu ženu. A ona se izvinila, predstavila kao Olivija Montgomeri i podsetila mog oca da je nepristojno ali i opasno prišunjati se jednoj ženi. Zatim je objasnila svoje amatersko uhodenje i zamolila da joj da nekoliko saveta. Ispostavilo se da je muškarac koji se još uvek grlio sa ženom na klupi budući zet gospođice Montgomeri. Međutim, žena nije bila njena sestra. Albert je zanemario posao tog poslepodneva kako bi pomogao gospođici Montgomeri da uhodi Donalda Finkera. Počeli su u parku Dolores i završili u irskom pabu u Tenderlojnu. Finker nije ništa posumnjao. Olivija je kasnije rekla da je taj dan bio veoma uspešan, iako se njena sestra Marti nije složila s njom. Nekoliko autobuskih karata, taksi računa i dve rolne filma kasnije, Olivija i Albert uspeli su da uhvate Donalda u zagrljaju tri žene (nekima je platio) i kako gura novac u džep dva bukmejkera. Albert je bio zadivljen Olivijinom pronicljivošću

Dosjei o Spelmanovima

17

i otkrio je da je sitna, brza, dvadesetjednogodišnja brineta od neprocenjive vrednosti za posao nadziranja. Nije znao da li da je pozove na sastanak ili da joj ponudi posao. Previše rastrzan kako bi se odlučio, Albert je uradio i jedno i drugo. Tri meseca kasnije, Olivija Montgomeri postala je Olivija Spelman. Venčali su se bez pompe u Las Vegasu. Marti je, na svoje veliko iznenađenje, uhvatila bidermajer, ali je ostala neudata još trideset tri godine. Godinu dana kasnije, Albert je preuzeo posao od Džimija i promenio ime firme u Istrage Spelman.

ejvid Spelman je rođen kao savršeno dete. Težak tri kilograma i šesto grama, glave već pokrivene kosom i s divnim tenom, zaplakao je nakratko posle rođenja (kako bi uverio doktora da diše) pa naglo zaćutao, verovatno iz pristojnosti. Posle dva meseca, spavao je sedam sati u nizu, a povremeno osam ili devet. Iako su Albert i Olivija odmah pomislili da je njihov prvenac oličenje savršenstva, tek su dve godine kasnije, kada su mogli da ga uporede sa mnom, shvatili koliko je Dejvid zaista savršen. Dejvid je postajao sve lepši kako je rastao. Iako nije ličio ni na koga iz porodice, njegove crte lica činile su skup najboljih atributa majke i oca, uz nekoliko crta Gregorija Peka. Nikada nije pravio nevolje, osim što bi povremeno dobio masnicu na oku od ljubomornog školskog druga (zbog čega je izgledao neodoljivo). Dejvid se isticao u školi, iako se nije mnogo trudio zato što je bio nadaren za učenje, za razliku od bilo koga drugog iz naše porodice. Prirodan atleta, odbio je da bude kapiten bezmalo svakog sportskog tima u gimnaziji kako bi izbegao zavidne reakcije. Nije bilo ničeg odbojnog u njegovom preteranom savršenstvu. Zapravo je bio skromniji nego što je priličilo njegovim godinama. Ali ja sam bila odlučna da mu izmaknem svaku stolicu na koju bi seo.

20

L I S A LUC

Nedela koja sam počinila protiv svog brata bila su brojna. Za većinu sam se izvukla nekažnjena zato što Dejvid nikada nije bio cinkaroš, ali bilo je onih koja nisu promakla pažljivoj prismotri mojih uvek budnih roditelja. Čim sam naučila da pišem, počela sam da zapisujem svoja nedela, kao poslovođa koji pravi popis. Zapisnici o mojim zlodelima često su izgledali kao spiskovi s najvažnijim pojedinostima. Ponekad su sadržavali samo nekoliko reči o mom nedelu, kao: „8. 12. 1992. Izbrisala hard-disk na Dejvidovom kompjuteru". A ponekad su to bili iscrpni opisi događaja, uglavnom kada bi me uhvatili. Pojedinosti su bile važne kako bih mogla da učim na svojim greškama.

ako smo počeli da je zovemo, iako je prostorija zapravo bila naš nezavršeni podrum. Sadržaj: jedna sijalica, jedan sto, četiri stolice, okrugli telefon i stari televizor. S obzirom da je bila osvetljena i opremljena kao u nekom starom holivudskom krimi filmu, moji roditelji nisu mogli da odole tome da sva saslušanja obavljaju u tom primitivnom prostoru. Imala sam dugoročnu rezervaciju na tu sobu s obzirom da sam bila glavni izgrednik u porodici. Sledi primer saslušanja u podrumu. Spisak je daleko od potpunog.

Sedim na jednoj od klimavih stolica, nagnuta u stranu. Albert korača tamo-amo. Progovara tek kada je siguran da sam počela da se vrpoljim. „Izabel, da li si se noćas ušunjala u sobu svog brata i ošišala ga?" „Nisam", odgovaram. Duga pauza. ,,Da li si sigurna? Možda ti je potrebno malo vremena da osvežiš pamćenje." Albert seda preko puta mene i gleda me pravo u oči. Brzo spuštam pogled, ali pokušavam da ne popustim.

22

L I S A LUC

,,Ne znam ništa o šišanju", ponavljam. Albert stavlja makaze na sto. „Da li ti izgledaju poznato?" „Mogle bi da budu bilo čije." „Ali nađene su u tvojoj sobi." „Neko mi je smestio." Bila sam kažnjena nedelju dana.

Ovoga puta moja majka korača po sobi, s korpom za veš pod levom rukom. Stavlja korpu na sto i vadi izgužvanu košulju koja je toliko blede nijanse roze da je očigledno da joj to nije prvobitna boja. „Reci mi, Izabel, koje je boje ova košulja?" „Teško je reći na ovom svetlu." „Pokušaj da pogodiš." „Liči na belo." „Ja mislim da je roze. Da li se slažeš?" „Naravno. Roze je." „Tvoj brat sada ima pet roze košulja, a nema nijednu belu za školu." (Pravila oblačenja škole zahtevaju isključivo bele košulje.) „To je nezgodno." „Mislim da je to tvoje delo, Izabel." „Slučajno se desilo." „Zaista?" „Crvena čarapa. Ne znam kako mi je promakla." „Donesi mi tu čarapu u roku od deset minuta. Inače ćeš platiti za pet novih košulja." Nisam mogla da donesem čarapu zato što nije postojala. Međutim, uspela sam da se rešim crvene farbe za hranu iz svoje sobe i da je bacim u komšijsku kantu za đubre u zadatom roku a da me niko nije video.

Dosjei

o

Spelmanovima

23

Platila sam za te košulje.

Sada je moj otac trajno izabran za položaj islednika. Iskreno, mislim da su mu nedostajali dani u policiji i da je ostajao u formi zahvaljujući okršajima sa mnom. Petnaest minuta prolazi u tišini dok me pušta da se preznojavam. Ali sve sam bolja u ovoj igri i uspevam da izdržim njegov pogled. „Izabel, da li si ti izmenila ocene na svedočanstvu svog brata?" „Ne. Zašto bih to uradila?" „Ne znam. Ali znam da jesi." Stavlja svedočanstvo na sto ispred mene. (To su bila stara rukom pisana svedočanstva. Sve što sam morala da uradim jeste da ukradem prazan obrazac i vešto falsifikujem.) „Tvoji otisci su svuda po njemu." „Blefiraš." (Nosila sam rukavice.) „Dali smo da se izvrši analiza rukopisa." „Zašto misliš da sam ja to uradila?" Albert duboko uzdiše i seda preko puta mene. „Slušaj, Izi, svi znamo da je to tvoje maslo. Ali nećemo te kazniti ako mi kažeš zašto si to uradila." Ponudio mi je pogodbu. To je novost. Odlučujem da prihvatim zato što ne želim da budem zarobljena u kući cele nedelje. Oklevam trenutak pre nego što odgovorim kako ne bi izgledalo da sam prebrzo priznala. „Svi treba da znaju kako je to kada se dobije trojka." Bilo je potrebno vreme, ali konačno mi je dosadilo da pokušavam da zbacim kralja Dejvida s prestola. Mora da postoji bolji način da utrem svoj put. Niko nije mogao da porekne da sam teško dete, ali moj pravi izgrednički život počeo je kada sam upoznala Petru Klark u osmom razredu. Upoznale smo se

24

L I S A LUC

kada su nas za kaznu zadržali u školi posle časova i zbližile se zbog zajedničkog (fanatičnog) obožavanja serije Uhvati Smarta iz šezdesetih godina. Nemoguće je izračunati koliko smo sati provele, naduvane, gledajući reprize na kablovskoj i smejući se do suza. Prirodno je da smo postale nerazdvojne. Bilo je to prijateljstvo zasnovano na zajedničkim interesovanjima - Donu Adamsu, pivu, marihuani i farbi u spreju. Leta 1993, kada smo obe imale petnaest godina, Petra i ja smo osumnjičene za više nerešenih slučajeva vandalizma u okrugu Nob hil u San Francisku. Iako su žitelji tog susedstva organizovali patrole da uhvate počinioce na delu, nijedan slučaj nije rešen. U to vreme smo na svoje prekršaje gledale jednako kao što umetnik doživljava svoje slike. Petra i ja smo izazivale jedna drugu da prekoračimo granice naših nedela. Naši zločini su bili detinjasti, priznajem, ali ipak su odisali kreativnom energijom, za razliku od običnog vandalizma. Sledi prvi zajednički spisak koji smo Petra i ja napravile; međutim, sledili su brojni drugi. NEKAŽNJENI ZLOČINI: LETO 1993. 1. 25.6.1993. Preuredile zadnje dvorište gospodina Gregorija.* 2. 7.7. 1993. Provozale se. 3. 13.7.1993. Ukrale 5 košarkaških lopti, 3 štapa za hokej na travi, 4 bejzbol lopte i 2 rukavice za bejzbol iz plakara za fizičko u srednjoj školi Mišen. 4. 16. 7. 1993. Ofarbale patuljastu pudlu gospođe Čendlers u kobaltnoplavo. 5. 24.7. 1993. Provozale se. 6. 21.7. 1993. Ostavile gajbu piva ispred sedišta Anonimnih alkoholičara u ulici Dolores.** * Petra, majstor s makazama, čak i baštenskim, isekla je grm u obliku šake s ispruženim srednjim prstom. ** Platile beskućniku da nam kupi pivo.

Dosjei o Spelmanovima

25

7. 30. 7. 1993. Provozale se. 8. 10.8.1993. Ispunile obrasce za pretplatu na časopis Hastler na ime izabranih oženjenih muškaraca iz susedstva. Naša osnovna aktivnost bila je ono što smo zvale „provozati se". Kada bi nedostatak nadahnuća ograničavao naše noćne aktivnosti, rezervni plan nam je bio noć đubreta. Bilo je prosto: iskrale bismo se iz kuće posle ponoći. Petra bi me pokupila u dodžu dartu iz 1978. (koji bi ukrala od svoje majke) i oborile bismo sve kante za smeće ostavljene za đubretarski kamion. Nije nam se toliko sviđalo uzbuđenje zbog uništavanja, koliko zbog toga što bismo se izvukle za dlaku. Međutim, sreća me je napustila krajem leta. Ponovo sam se obrela u sobi za ispitivanje. Ovoga puta je bilo drugačije zato što je ovo bila prava islednička soba u pravoj policijskoj stanici. Otac je tražio da imenujem svog dobavljača, a ja sam odbila. 16. 8.

1993.

Zločin: Šest sati ranije iskrala sam se iz kuće posle ponoći, stopirala do žurke u Mišenu i pokupila tipa koji je hteo da šmrče. Iako me kokain ne zanima, frajer je imao kožnu jaknu i Keruakov roman, a ja padam na žestoke momke koji čitaju knjige. Tako da sam mu rekla da znam dilera - iz razloga na koje ću se kasnije vratiti - i obavila poziv u kojem sam pitala da li mogu sada ,,da naplatim protivuslugu". Dok smo se vozili do kuće mog dobavljača, skapirala sam da je tip u kožnoj jakni sa žurke u stvari pandur u civilu i zahtevala sam da me odveze kući. Umesto toga odvezao me je u policijsku stanicu. Kada je otkriveno da sam ćerka Alberta Spelmana, odlikovanog bivšeg policajca, pozvali su tatu. Albert je ušao u sobu još omamljen snom.

26

L I S A LUC

„Daj mi ime, Izi", rekao je, ,,a onda ćemo kući da te propisno kaznim." „Bilo koje ime?", čedno sam pitala. „Izabel, rekla si policajcu u civilu da možeš da mu nabaviš koku. Onda si telefonirala osobi za koju si tvrdila da je diler i pitala da li možeš da iskoristiš protivuslugu. To ne zvuči dobro." ,,Ne, ne zvuči. Ali možeš da dokažeš jedino da sam bila napolju posle dozvoljenog vremena." Tata mi je uputio svoj najgori preteći pogled i poslednji put rekao: „Reci mi njegovo ime." Ime koje su panduri hteli bilo je Leonard Vilijams, Len za prijatelje, učenik višeg razreda srednje škole. Istina je da sam ga jedva poznavala i da nikada nisam kupila drogu od njega. Ono što jesam znala, saznala sam zahvaljujući višegodišnjem prisluškivanju, što je način na koji saznajem većinu stvari. Znam da je Lenova majka u invalidskoj penziji i da je navučena na lekove protiv bolova. Znam da je njegov otac ubijen prilikom pucnjave u prodavnici pića kada je Len imao šest godina. Znam da ima dva mlađa brata i da ne mogu svi da se prehrane od socijalne pomoći. Znala sam da Len prodaje drogu kao što neki klinci imaju posao posle škole - kako bi kupio hranu. Znala sam da je Len gej i nikada nisam nikome rekla.

Bila je to noć nekažnjenog zločina broj tri. Petra i ja smo provalile u školu da poharamo plakar sa opremom za fizičko (bila sam uverena da će nam posao sa polovnom sportskom opremom rešiti trajni problem priliva novca). Obila sam bravu plakara i odnele smo opremu u njen automobil. Ali onda sam postala pohlepna i setila se da trener Vilijams obično drži bocu viskija u svom stolu. Dok je Petra čekala u kolima, vratila sam se i zatekla Lena i jednog fudbalera kako se ljube u kabinetu trenera Vilijamsa. Len je mislio da je moj dužnik zato što nisam ništa

Dosjei o Spelmanovima

27

rekla. Nije znao da dobro čuvam tajne s obzirom da imam toliko svojih. Jedna više mi nije predstavljala problem. „Nisam cinkaroš", bilo je sve što sam rekla. Otac me je odveo kući te noći i nije progovorio nijednu reč. Lenu se ništa nije desilo. Panduri nisu mogli da ga nađu samo na osnovu nadimka. A ja sam se lako izvukla, bar je moj otac tako mislio zato što je on morao da trpi beskrajno ruganje svojih bivših kolega: bilo im je veoma zabavno što Al nije mogao da slomi sopstvenu ćerku i pretvori je u doušnika. Ali znala sam da on, kao čovek koji je toliko dugo radio na ulici, razume pravila kojih se kriminalci pridržavaju i da na određen način poštuje moje ćutanje. Ako možete da me zamislite bez mojih brojnih prestupa ili bez mog brata kao primera za poređenje, možda ćete se iznenaditi što umem sama dobro da se snalazim. Mogu da uđem u sobu i za nekoliko minuta zapamtim sve što je u njoj; mogu da prepoznam džeparoša s preciznošću snajperiste; mogu da prođem pored svih noćnih čuvara na svetu. Neverovatno sam tvrdoglava. Iako nisam velika lepotica, brojni muškarci koji ne znaju šta hoće pozivali su me na sastanke. Ali mnogo godina su moje vrline (takve kakve su) bile zasenjene mojim drskim ponašanjem. Pošto se Dejvid ustoličio na tronu savršenstva, ja sam morala da se zadovoljim produbljivanjem svoje nesavršenosti. Povremeno se činilo da se u našoj kući izgovaraju samo sledeće dve rečenice: Odlično, Dejvide, i O čemu li si mislila, Izabel? Moje tinejdžerske godine bile su ispunjene sastancima u kabinetu direktora škole, vožnjama u patrolnim kolima, bežanjem sa časova, vandalizmom, pušenjem u kupatilu, provalama, uslovnim kaznama, zabranom izlazaka, pridikama, ostajanjem napolju posle dozvoljenog vremena za izlazak, mamurlucima, crnim rupama u sećanju, drogom, vojničkim čizmama i neopranom kosom.

28

L I S A LUC

Ali nikada nisam mogla da nanesem onoliko štete koliko sam nameravala zato što je Dejvid uvek sređivao za mnom. Kada bih zakasnila kući, on bi me pokrivao. Kada bih krala, on bi vraćao. Kada bih pušila, on bi bacao opuške. Kada bih se pijana srušila na travnjaku pred kućom, on bi me odneo u moju sobu. Kada ne bih uradila domaći zadatak, on bi ga napisao umesto mene, čak je pravio i greške da bi izgledalo uverljivo. Kada bi otkrio da ne predajem njegove radove, on bi ih ubacivao u sandučiće nastavnika. Ono što me je toliko nerviralo u vezi s Dejvidom bilo je što je znao. Znao je da je - u izvesnoj meri - moj neuspeh odgovor na njegovu savršenost. Znao je da sam ja njegova greška i iskreno se kajao. Roditelji bi me povremeno pitali zašto se tako ponašam. A ja bih odgovarala da im je potrebna ravnoteža. Ako bi nas ravnomerno podelili, Dejvid i ja bismo bili dva potpuno normalna deteta. Rej će na kraju poremetiti ravnotežu, ali vratiću se na to kasnije.

uća Spelmanovih nalazi se u Ulici Klej 1799 na obodu okruga Nob hil u San Francisku. Ako krenete osam stotina metara prema jugu, stići ćete u Tenderlojn, okrug crvenih fenjera za heteroseksualce San Franciska. Ako previše produžite prema severu, uletećete u neku od brojnih zamki za turiste, poput Ulice Lombard ili Fišermens varfa, a ako ste baš loše sreće, u marinu. Istrage Spelman su zgodno smeštene na istoj adresi. (Moj otac voli da se šali kako mora da silazi niz stepenice da bi otišao na posao.) Sama kuća je zadivljujuća viktorijanska četvorospratna građevina ofarbana u plavo s belim ivicama, koju moji roditelji nikada ne bi mogli da priušte da je tri generacije Spelmanovih nije prenosilo potomcima u nasledstvo. Imanje je procenjeno na blizu dva miliona, što znači da moji roditelji prete da će ga prodati bar četiri puta godišnje. Oni bi pre imali stari nameštaj, oguljenu farbu i ekonomsku nesigurnost nego odmore u Evropi, penzione fondove i kuću u predgrađu. Na ulazu u kuću/firmu mojih roditelja nalaze se četiri poštanska sandučića na kojima piše, sleva nadesno: Spelman, Istrage Spelman (samo je jedan poštar pravio razliku između to dvoje), Markus Godfri (dugogodišnje lažno ime moga oca) i preduzeće Grejson (lažno poslovno ime koje naša firma koristi za lakše

30

L I S A LUC

slučajeve). Imamo i dva-tri poštanska faha u oblasti Bej, koje koristimo kada je potrebna veća tajanstvenost. Kad udete u kuću Spelmanovih, nailazite na stepenište koje se vijuga do drugog sprata, gde su smeštene sve tri spavaće sobe. Desno od stepeništa su vrata na kojima se nalazi znak s natpisom ISTRAGE SPELMAN. Ta vrata su uvek zaključana posle radnog vremena. S leve strane stepeništa su vrata koja vode u dnevnu sobu. Nekada je u sredini sobe stajao ofucani kauč sa zebrastim uzorkom. A sada ga je zamenila skromna smeđa kožna sofa. Nameštaj od mahagonija okružuje kauč - svaki komad je antikvitet, ali zapuštenost mu je izbrisala svaku vrednost. Jedina promena u toj sobi za poslednjih trideset godina (osim kauča) jeste što je stari televizor zenit s drvenom kutijom (oko 1980) zamenjen novim aparatom s ravnim ekranom prečnika sedamdeset centimetara, koji je moj ujak kupio posle izuzetno retkog, ali uspešnog dana na hipodromu. Iza dnevne sobe je kuhinja koja se nastavlja u skromnu trpezariju s još zapuštenih antikviteta. Dok sam još u prizemlju, mogla bih da otključam vrata Istraga Spelman. Porodična firma nalazi se u prizemlju, gde bi se u svakoj drugoj kući nalazila radna soba. Četiri polovna profesorska stola (oni od metala ofarbani u bež) oblikuju savršen kvadrat u sredini prostorije. Pre trideset godina je postojao samo jedan kompjuter - IBM - na očevom stolu. Sada se na svakom stolu nalazi po jedan PC, a u ormaru je zajednički laptop. U sobi se nalazi pet ormarića za dosjee u raznim bojama (takođe polovni). I to bi bilo sve, ako se izuzmu mašina za uništavanje papira i prašnjavi venecijaneri. Dosjei su nekada nagomilani do visine od pola metra na svakom stolu. Iscepkani papirići iz mašine su rasuti po podu. U prostoriji se oseća miris prašine i jeftine kafe. Vrata u uglu kancelarije vode u podrum, u kome se vode sva ispitivanja. Dejvid je tvrdio da se u podrumu najbolje radi domaći, ali ja to ne bih znala.

ejvid i ja smo počeli da radimo za Istrage Spelman s četrnaest, odnosno dvanaest godina. Iako me je pratio glas teškog deteta, iskupila sam se za mnoge svoje mane kada sam počela da radim. Mislim da se niko nije iznenadio, uopšteno govoreći, što sam se isticala u kršenju društvenih pravila i zadiranju u privatnost drugih ljudi. Uvek smo počinjali s đubretom. To je redovno bivao prvi posao koji bi bio poveren deci Spelmanovih. Mama ili tata (ili pandur koji trenutno nije na dužnosti) pokupili bi đubre ispred kuće dotične osobe (kada se đubre izbaci da ga pokupe đubretari, ono se smatra javnim vlasništvom i nije protivzakonito prisvojiti ga) i doneli ga u našu kuću. Navukla bih par dugih plastičnih rukavica za pranje posuđa (a nekada bih stavila i štipaljku na nos) i preturala po đubretu, odvajajući otpatke od vrednih stvari. Majka nam je svima dala ista uputstva: izdvojiti bankovne izvode, račune, pisma, beleške, a baciti sve što je nekada bilo jestivo ili što sadrži telesne tečnosti. Često sam smatrala da su ta uputstva nepotpuna. Iznenadili biste se kada biste znali koliko stvari spada u nijednu od navedenih kategorija. Kada sam napunila trinaest godina, majka me je naučila kako da tragam po sudskoj arhivi u oblasti Bej. Većina naših slučajeva u to vreme svodila se na proveru podataka i prvi korak

32

L I S A LUC

je bio da se proveri da li neko ima kriminalni dosje. Ponovo su uputstva bila jednostavna: traži nešto štetno. U prevodu: traži nešto ioše. Kada ne bismo otkrili ništa štetno, razočaranje je bilo gotovo opipljivo. Ljudi - oni koje smo znali po imenu ili broju socijalnog osiguranja - razočarali bi nas kada bi bili čisti. Provera podataka je najobičniji fizički posao. Ona često uključuje putovanje kroz oblast Bej do raznih sudova i unakrsno proveravanje imena u arhivama. Pre nego što su raspušteni opštinski sudovi u Kaliforniji, to je značilo da je trebalo posetiti arhive najmanje četiri različita suda po okrugu: Vrhovni krivični, Vrhovni građanski, Opštinski krivični i Opštinski građanski (a povremeno i manji Apelacioni sud). Kasnije se naše istraživanje ubrzalo kada su spojeni krivični i građanski sudovi a većina zapisnika se mogla naći na mikrofilmu. U poslednjih pet godina praktično su sva sudska obaveštenja prebačena u kompjuterske baze podataka i, ako nismo tražili slučaj stariji od deset godina, mogli smo da obavljamo istraživanje iz kancelarije Spelmanovih. Ono što je svojevremeno bio posao koji je zahtevao dvanaest do petnaest sati pretvorilo se u manje od četiri sata provedena za radnim stolom. Osim za proveru dosjea, baze podataka se mogu iskoristiti kako bi se ušlo u trag osobi čija je adresa nepoznata. Za ovaj zadatak je veoma važno znati broj socijalnog osiguranja tražene osobe. On je sveti gral u svetu privatnih detektiva. Ali brojevi socijalnog osiguranja nisu dostupni javnosti. Ako vam klijent ne obezbedi broj socijalnog osiguranja, onda su potrebni ime i prezime i datum rođenja (DR) ili bar ime i prezime (po mogućstvu neobični) i grad u kojem živi. Sledeći korak je da se ime i prezime i DR ukucaju u zaglavlje izveštaja kreditnog biroa. Ti izveštaji sadrže neke od podataka o vlasniku tekućeg računa, poput adrese i podataka o bankrotu ili zapleni imovine, ali ne i ceo broj računa, zato što ni to nisu podaci dostupni javnosti. Preko zaglavlja izveštaja kreditnog biroa može se saznati deo BSO. S obzirom da jedna baza podataka može da sakrije prve

Dosjei o Spelmanovima

33

četiri cifre BSO, a druga poslednje četiri, može se doći do potpunog BSO ako se pregleda dovoljno baza. Istraživanje baza podataka zahteva sposobnost usredsređivanja na pojedinosti za koju moji raniji nastavnici ne bi poverovali da posedujem. Međutim, volim da saznajem prljave stvari o ljudima. U odnosu na to, sva su moja ranija upadanja na zabranjena mesta delovala kao dečja igra. Moglo bi se reći da su na probu prvo stavili naše stomake, pa strpljenje i na kraju pamet. Druga generacija Spelmanovih (a možda i prva) živela je za nadziranje. Bio je to deo posla zbog kojeg mi nije smetalo što radim za roditelje posle škole. Ali ni to nije bilo bez svojih mana. Ljudi se ne kreću neprestano. Oni spavaju, odlaze na posao, imaju četvoročasovne sastanke u poslovnim zgradama, tako da morate da čekate u hodniku dok vam stomak krči a noge vas ubijaju. Obožavala sam da se krećem, a Dejvid je voleo mirovanje. Koristio je te pauze da završi domaće zadatke. A ja sam samo pušila. Četrnaest godina: Moj prvi posao nadziranja bio je na slučaju Feldman. Džon Feldman je unajmio moju porodicu da drži na oku njegovog poslovnog partnera i brata, Sema. Džon je imao osećaj da je njegov brat umešan u neke mutne poslove i hteo je da ga pratimo nekoliko nedelja kako bi proverio da li je u pravu. Iako je Džonov osećaj bio tačan, njegove pretpostavke nisu. Po onome što sam videla, Sem se uopšte nije interesovao za posao. Međutim, veoma se zanimao za Džonovu ženu. Dejvid i ja smo bili početnici u nadziranju kada smo počeli da pratimo Feldmana. A ja sam postala stručnjak kada smo završili. Moj otac je vozio kombi, a majka hondu. Komunicirali su preko radija. Kada je Sem pešačio, Dejvid i ja bismo ga pratili. Iskočili bismo iz vozila, približili se na određenu razdaljinu i govorili svoj položaj u mikrofon, tako da bar jedna kola uvek budu spremna da nas pokupe ako Sem odluči da uđe u taksi, autobus ili žičaru. Uglavnom je ulazio u hotel Sent Redžis.

34

L I S A LUC

Prateći Feldmana shvatila sam, pored toga da Sem tuca Džonovu ženu, da su se isplatile moje godine šunjanja okolo. Prosto rečeno, moj dotadašnji način života usadio mi je odredenu prirodnu neupadljivost, naučio me je da ispitujem svoje granice i da znam tačno dokle mogu da idem a da ne budem otkrivena. Umela sam da pročitam ljude. Znala sam kad mogu da pratim metu javnim prevozom, a kada moram da uzmem taksi. Znala sam koliko dugo mogu nekoga da pratim, a kada je vreme da odustanem. Ali pola posla je već bilo obavljeno time što ne izgledam kao osoba čiji je posao da prati druge ljude. S četrnaest godina sam već bila visoka metar i šezdeset pet, samo pet centimetara manje od moje trenutne visine. Izgledala sam nekoliko godina starije ali i dalje kao učenica u izgužvanoj majici i iznošenim farmerkama. U mom izgledu nije bilo ničega što upada u oči - duga smeđa kosa, braon oči, bez pegica ili mladeža. Da sam povukla na majku, možda bih bila lepotica, ali očeve crte su otupele moje crte, tako da sam češće čula reč slatka nego lepa. Ipak sada, s dvadeset osam godina, uz pomoć najbolje drugarice (frizerke) i donekle poboljšanog modnog ukusa, izgledam pristojno. Neka ostane na tome. Petnaest godina: Ujka Rej me je pitao šta želim za rođendan. Tražila sam flašu votke, a kada me je odbio, predložila sam da me nauči da obijam brave. To nije uobičajeno u arsenalu veština privatnog detektiva, ali ipak me je naučio zato što je umeo. (Moja majka nije razgovarala s njim dve nedelje kada je saznala.) Nisam koristila tu veštinu dok sam radila na nekom slučaju, ali sam otkrila mnoge rekreativne svrhe u koje sam mogla da je koristim. Šesnaest godina: Telefonski poziv pod nekim izgovorom podrazumeva dobijanje obaveštenja pod lažnim izgovorom. Moja majka je genije za to. Uspevala je da dobije BSO, DR, broj kreditne kartice, bankovne izvode i radnu istoriju samo jednim telefonskim razgovorom, koji bi zvučao otprilike ovako:

Dosjei o Spelmanovima

35

„Dobro jutro. Mogu li dobiti gospodina Frenklina? Oh, dobar dan, gospodine Frenkline. Ja sam Sara Bejker i radim za preduzeće ACS. Mi tragamo za osobama koje su možda zaboravile na neka svoja sredstva. Otkrili smo preko hiljadu prvoklasnih akcija na ime Garija Frenklina. Moram da potvrdim da ste vi taj Gari Frenklin. Ako biste mogli da mi kažete vaš datum rođenja i broj socijalnog osiguranja, mogla bih da počnem postupak prebacivanja potvrde o vlasništvu nad akcijama. Iako sebe smatram nadarenom za izgovore, moja majka će uvek ostati kraljica na tom polju. Sedamnaest godina: Prvi put kolima pratim metu. Godinu dana nakon što sam dobila vozačku dozvolu, usavršavala sam vožnju sa ocem. Njegov koncept je bio jednostavan - agresivna ali bezbedna vožnja. Nikada nemoj biti udaljena više od dva automobila (ako radiš sama) i upoznaj svoju metu, tako da možeš da predvidiš gde on/ona ide da ne bi morala da se oslanjaš samo na to da je držiš na oku. Moj otac je bio veoma stručan u tome. S obzirom da se toliko godina bavio porocima, imao je osećaj za put i gotovo psihičku sposobnost da predvidi sledeći potez mete. Dok me je otac učio raznim taktikama vožnje, ujka Rej me je učio nekim drugim korisnim stvarima. Recimo, ako vozite noću, lakše ćete držati na oku automobil sa samo jednim upaljenim zadnjim svetlom. Još se sećam dana kada mi je ujka Rej dodao čekić i rekao mi da polomim zadnje svetlo na mercedesbencu doktora Libermana. To je bio savršen dan. Osamnaest godina: Čarobna godina mog rada u Istragama Spelman. S obzirom da se veći deo našeg posla zasniva na pravnim pitanjima, važno je da istraživač bude punoletan. S osamnaest godina sam mogla da dostavljam sudsku papirologiju, da obavljam razgovore i da počnem da odrađujem šest hiljada sati terenskog rada koji su bili neophodni kako bih mogla da dobijem licencu privatnog detektiva. Jedina stvar koja je stajala između mene i licence bio je kriminalni dosje.

36

L I S A LUC

Obavlja se veoma temeljna provera svih potencijalnih kandidata za privatne detektive. Sve što sam radila pre nego što sam napunila osamnaest godina biće zapečaćeno u mom dosjeu za maloletnike, ali otac mi je naglasio da od sada moram da se klonim ozbiljnih nevolja. Dvadeset jedna godina: Položila sam dvočasovni ispit i dobila licencu tri meseca kasnije. Dejvid je, s druge strane, završio karijeru u Istragama Spelman kada je napunio šesnaest godina zato što ga je posao ometao u učenju. Nikada više nije radio za moju porodicu, iako ćemo jednog dana mi raditi za njega. Dejvida nije zanimao takav posao. On je verovao da ljudi imaju pravo na privatnost. Ostatak porodice nije delio njegovo mišljenje.

akva je priroda posla: njuškanje, zakonito a ponekad i protivzakonito. Poput dželata, očvrsneš u ovom poslu. Kada ste svesni toga šta ste vi i vaši roditelji spremni da uradite kako biste zavirili u nečiji život, prirodno je da gradite visoke odbrambene zidove da zaštitite sopstvenu privatnost. Naviknete se na to da vaša majka ispituje vašeg brata da li imate dečka i onda vas prati ne bi li ga videla. Nije vam teško da, sa šesnaest godina, promenite tri autobusa koji idu u tri različita kraja grada i pri tome izgubite sat i po kako biste je se otresli. Stavljate duplu bravu na vrata svoje sobe i savetujete bratu da uradi to isto. Menjate brave dva puta godišnje. Ispitujete strance i uhodite svoje prijatelje. Čuli ste toliko laži da nikada potpuno ne verujete u ono što je istina. Vežbate pokeraški izraz lica pred ogledalom toliko često da vam se lice ukoči s takvim izrazom.

Moji roditelji su uvek bili veoma zainteresovani za moje društvo. Otac je tvrdio da su moji momci bili direktno odgovorni za moje maloletničke delinkventne sklonosti. Moja majka je, bliže istini, pretpostavila da sam ja ta koja loše utiče na druge. Dok

38

LISA LUC

su roditelji raspravljali o mojim različitim vezama i njihovom uticaju na moje konzumiranje alkohola i zabušavanje, Petra je došla do teorije da sam ja ta koja podriva veze. Rekla je da ili biram momke koji mi uopšte ne odgovaraju ili iskušavam njihovo strpljenje do tačke kada moraju da raskinu sa mnom. Rekla sam joj da nije u pravu. Predložila mi je da napravim spisak i uverim se sama. Poput spiska isleđivanja u podrumu i nedokazanih nedela, spisak mojih bivših momaka predstavlja uvid u moju prošlost. Zbog sažetosti sam napisala samo osnovne podatke: broj, ime, godine, zanimanje, hobi, trajanje veze i poslednje reči - odnosno razlog zbog kojeg se veza završila. SPISAK BIVŠIH MOMAKA* Bivši dečko broj jedan Ime: Godine: Zanimanje: Hobi: Trajanje: Poslednje reči:

Maks Goldstajn Četrnaest Učenik prvog razreda srednje škole Presidio Vožnja skejtborda Mesec dana „Brate, keva mi ne dozvoljava da blejim s tobom."

Bivši dečko broj dva Ime: Godine: Zanimanje: Hobi: Trajanje: Poslednje reči:

Henri Slejter Osamnaest Brucoš na Univerzitetu Berkli Poezija Sedam meseci „Nikada nisi čula za Roberta Pinskog?"

* Ovaj spisak ne uključuje seks za jedno veče. To spada u drugi spisak, koji neću uvrstiti u ovaj dokument.

Dosjei

o

Spelmanovima

39

Bivši dečko broj tri Ime: Godine: Zanimanje: Hobi: Trajanje: Poslednje reči:

Šon Flanagan Dvadeset tri Šanker u O'Rajliju Da bude Irac; piće Dva i po meseca „Osim ginisa nemamo mnogo toga zajedničkog."

Bivši dečko broj četiri Ime: Profesor Majkl Kolijer Godine: Četrdeset sedam (ja: dvadeset jedna) Zanimanje: Profesor filozofije Hobi: Spavanje sa studentkinjama Trajanje: Jedan semestar Poslednje reči: „Ovo nije u redu. Moram da prekinem to da radim." Bivši dečko broj pet Ime: Godine: Zanimanje: Hobi: Trajanje: l'oslednje reči:

Džošua Fuler Dvadeset pet Dizajner veb-sajtova Anonimni alkoholičari Tri meseca „Naša veza je pretnja za moju trezvenost."

Bivši dečko broj sedam Ime: Zak Grinberg Godine: Dvadeset devet Zanimanje: Vlasnik firme za dizajn veb-sajtova Hobi: Fudbal Trajanje: Mesec i po dana Poslednje reči: „Proverila si bankovne izveštaje mog brata?"

40

L I S A LUC

Bivši dečko broj osam Ime: Greg Martin Godine: Zanimanje: Hobi: Trajanje: Poslednje reči:

Dvadeset devet Grafički dizajner Triatlon Četiri meseca „Ubiću se ako budem morao da odgovorim na još jedno jebeno pitanje."

Kasnije ću se vratiti na bivše momke broj šest i devet. Ponekad bih pravila spisak dugo posle odigranih događaja kada bih konačno shvatila njihovo značenje. Čak i kada bih morala da bacim sve ostale spiskove, sledeći mora da ostane zato što on označava kraj moje vladavine terora u kući Spelmanovih. TRI FAZE MOG NAVODNOG ISKUPLJENJA • Izgubljeni vikend broj tri • Slučaj spavanja u predsoblju • Epizoda sa izgubljenom cipelom Kao što ste možda shvatili, izgubljeni vikend broj tri je deo drugog spiska. Konačno, kada su komadići papira s mojim spiskovima prebačeni u kompjuterski fajl zaštićen lozinkom, napravila sam tabelu, tako da neko (ja) može da uporedi podatke koji se javljaju u više spiskova. Ukupno je bilo dvadeset sedam izgubljenih vikenda. Bar je to broj do kojeg sam ja došla. Ne bih se iznenadila da ih je bilo više za koje ja ne znam.

e mogu da pričam o novom ujka Reju ako ne opišem kakav je bio pre nego što se dogodio ijedan izgubljeni vikend. Jedan Rej ne vredi ništa bez onog drugog. Ujka Rej je brat mog oca, tri godine stariji od njega. I on je pandur. Zapravo bivši pandur. Pridružio se policiji kada je napunio dvadeset jednu i postao inspektor za krvne delikte s dvadeset osam. Njegove moralne vrednosti su na visokom nivou, kao i njegov način ishrane. Trčao je osam kilometara svakog dana i pio zeleni čaj pre nego što je to postalo moderno. Jeo je zeleniš i lisnato povrće i čitao časopis Preventiva kao što ruski profesori književnosti gutaju Dostojevskog. Popio bi tačno jedan viski s vodom na venčanjima i opelima. Nijedan više. Ujak Rej je upoznao Sofi Li kada je imao četrdeset sedam godina i, iako je uvek bio serijski monogamista, to je bio prvi put da se stvarno zaljubio. Sofi je bila učiteljica i slučajno jedini očevidac slučaja gaženja na kojem je Rej radio. Šest meseci kasnije venčali su se u dvorani koja gleda na Zaliv San Francisko. Ne sećam se dobro te noći. Ono što sigurno znam jeste da sam, s dvanaest godina, popila mnogo više na venčanju ujka Reja nego on. Koliko sam mogla da vidim, ujka Rej i Sofi su bili srećni. Ali ubrzo posle njihove prve godišnjice je ujka Rej, čovek koji nikada nije zapalio cigaretu, dobio rak. Rak pluća.

42

L I S A LUC

Mesec dana kasnije, ujka Rej je otišao u bolnicu, gde su mu odstranili deo pluća i podvrgli ga neprijatnoj hemoterapiji. Izgubio je svu kosu i četrdeset četiri kilograma. Rak je metastazirao. Ujka Rej je ponovo morao na hemoterapiju. Šaputanje u našoj kući u to vreme bilo je zaglušujuće. Neprestano zujanje reči, skraćenica i povremenih prigušenih rasprava nije bilo namenjeno našim ušima. Ali Dejvid i ja smo bili vrhunski obučeni prisluškivači. „Uhođenje počinje u kući", govorili smo. Tokom godina smo otkrili „ozvučena mesta" u kući, naročita mesta gde je kućna akustika omogućavala da se sluša nečiji razgovor s potpuno drugog mesta. Dejvidovo i moje prikupljanje podataka dovelo je do još jednog spiska. • Hemoterapija ne pomaže ujka Reju • Sofi ga više ne posećuje u bolnici • Mama je trudna Trudnoća je nesrećan slučaj, zaključili smo Dejvid i ja kada smo uporediii spiskove. Posle trinaest godina brige o meni, bila sam sigurna da su moji roditelji želeli da se zaustave na tome. Ali novi život je jedina stvar koja ublažava smrt. A pretpostavljam da je moja majka odlučila da rodi bebu kada je postalo očigledno da će ujka Rej da umre. Bila je devojčica i nazvali su je Rej, po čoveku koji će uskoro umreti. Ali ujka Rej nije umro. Niko to nije umeo da objasni. Lekari su rekli da mu je ostalo još nekoliko nedelja. To je bilo očigledno kako po istoriji bolesti tako i po njegovom izgledu. Bio je čovek na samrti. A onda mu se iznenada stanje popravilo. Kada su izbledeli tamni kolutovi oko njegovih očiju a meso mu opet ispunilo obraze, još smo bili spremni da se oprostimo od njega. Tri meseca kasnije, iako mu se apetit vratio i povratio je šezdeset šest od osamdeset osam kilograma, koliko je izgubio tokom surove hemoterapije, još smo čekali da se oprostimo od njega. Šest meseci kasnije, kada je lekar rekao Sofi da će njen muž preživeti, ona je bila ta koja

Dosjei o Spelmanovima

43

je rekla zbogom. Otišla je bez objašnjenja. Tada se rodio novi ujka Rej. Počeo je da pije, stvarno da pije - više od jednog viskija s vodom na sahranama i opelima. Prvi put u mom životu, Rej je podnosio alkohol bolje od mene. Počeo je da se kocka, a to nije bilo prijateljsko kartanje, već partije s najmanjim ulogom od pet stotina dolara, održavane na tajnim mestima čije su lokacije otkrivane šifrovanim porukama. Hipodrom je postao njegova druga kuća. Konji su postali njegova nova ljubav. Videla sam ujka Reja da trči samo još jednom - tokom poluvremena utakmice kluba San Francisko 49 kada je ostao bez grickalica. Više nije jeo zdravu hranu. Uglavnom se hranio sirom i krekerima i pio je mlako pivo iz konzerve. Više nije bio muškarac koji je veran jednoj ženi. Ujka Rej će juriti žene ostatak svog života. Može se reći da je novi ujka Rej bio zabavniji od starog. Međutim, ja sam jedina osoba koja je tako mislila. Ujka Rej je živeo godinu dana kod nas kada ga je ,,ona jebena kučka" ostavila. A onda je iznajmio jednosoban stan u okrugu Sanset, o d m a h pored paba Oranica i zvezde. Tokom fudbalske sezone često je gledao utakmice u našoj dnevnoj sobi s tatom. Ujka Rej je slagao limenke piva pored svoje fotelje i oblikovao savršene piramide - čiji su temelji često bili široki osam limenki. Jednom je moj otac poveo razgovor o njegovom novom režimu ishrane i nedostatku fizičkih aktivnosti. Ujka Rej je odgovorio: "Dobio sam rak zbog zdravog života. Neću ponovo da prolazim kroz to."

mala sam petnaest godina kada je ujka Rej prvi put nestao. Nije došao na večeru u petak i propustio je nedeljnu jutarnju utakmicu. Nije odgovarao na telefon pet dana. Otac je otišao do njegovog stana i otkrio da pošta stara nedeiju dana viri iz poštanskog sandučića. Obio je bravu Rejovog stana i zatekao sudoperu punu ubuđalih sudova, frižider u kojem nije bilo piva i tri poruke na sekretarici. Otac je upotrebio svoje zavidne sposobnosti i uspeo da mu uđe u trag tri dana kasnije na jednoj protivzakonitoj partiji pokera u San Mateu. Šest meseci kasnije ujka Rej je ponovo nestao. „Mislim da Rej ima još jedan izgubljeni vikend", rekla je majka ocu prigušenim glasom. To je bio drugi put da sam čula kako moja majka naziva Rejove nestanke imenom filma iz 1945. godine, priče koja služi kao upozorenje, u kojoj glumi Rej Miland. Jednom smo gledali film na času engleskog. Ne sećam se zbog čega. Ali sećam se da sam pomislila kako se razvrat iz 1945. ne može meriti sa savremenom izopačenošću. Ipak je aluzija moje majke bila na mestu i, iako nisam imala pojma šta se dešavalo tokom prva dva izgubljena vikenda ujka

46

L I S A LUC

Reja, postala sam stručnjak do trećeg. To me vraća na spisak koji sam već spomenula:

Bio je to vikend koji je trajao deset dana. Nismo počeli da ga tražimo sve do četvrtog dana. Brojevi telefona koje je moj otac skupio tokom prva dva tajanstvena nestanka bili su otkucani, poređani po azbučnom redu i uredno složeni u fioci stola. Mama, tata, Dejvid i ja smo podelili spisak na četiri dela i počeli da istražujemo. Posle mnogobrojnih telefonskih poziva, saznali smo da je ujka Rej odseo u sobi 385 u Eksaliburu, hotelu sa kasinom u Las Vegasu. Ujka Rej nije bio poput onih pasa koji se izgube na kampovanju i nekako uspeju da došepaju, izgladneli i dehidrirani, dve stotine kilometara kako bi se vratili vlasnicima. Ujka Rej je svakako bio dehidriran, ali nikada nije uspevao da nađe put do kuće. Otac je odlučio da me povede sa sobom ,,na vožnju". Dejvid je hteo da pođe, ali je u to vreme popunjavao prijave za koledž. Svaka nada u zabavni put oca i ćerke uskoro je bila raspršena. Poziv da pođem s ocem predstavljao je predavanje posle časova o štetnosti upotrebe droge i alkohola u izvođenju mojih roditelja. Tata je zalupao na vrata moje sobe u pet ujutru. Trebalo je da krenemo na put u šest. Spavala sam do 5.45, kada je otac posumnjao zato što ne čuje nikakve zvuke iz moje sobe i odlučio da napravi još više buke. Ovoga puta je zaglušujuća lupnjava bila praćena grlenim Izvuci svoju lenju guzicu iz kreveta. Obukla sam se i spakovala za petnaest minuta i dotrčala do kola baš kad je otac polazio. Uskočila sam u vozilo u pokretu poput akcione junakinje nekog drugorazrednog filma. Ta slika mi je izašla iz glave čim sam vezala pojas a tata mi saopštio da sam za dlaku izbegla najgoru kaznu u životu.

Dosjei o Spelmanovima

47

Spavala sam prva četiri sata a onda sam naredna dva vrtela dosadne radio-stanice, dok mi tata nije rekao da će mi otkinuti ruku i udarati me njome po glavi ako ne prestanem. Pričali smo o našim nerešenim slučajevima poslednja tri sata puta. Uopšte nismo pričali o ujka Reju, ni na trenutak. Zaustavili smo se kako bismo ručali na brzinu i stigli smo u Vegas malo pre četiri.

Ne obazirući se na znak NE UZNEMIRAVAJ, moj otac je lupao na vrata sobe 385 u Ekskaliburu čini mi se glasnije nego što je treskao u moja vrata tog jutra. Niko se nije odazvao i otac je uspeo da nagovori menadžera hotela da nam otvori vrata sobe. Zapahnula nas je mešavina mirisa kada su se vrata otvorila - ustajali duvanski dim, vonj starog piva i nepogrešivi kiseli smrad povraćke. Srećom, menadžer se izvinio i ostavio nas da sami uživamo u prizoru. Nakon što smo pogledali sobu, koja je na lepljiv način podsećala na srednji vek, razvrat ujka Reja izgledao je kao prikladno odavanje pošte dvoru kralja Artura. Moj otac je pregledao sobu, tražeći neki dokaz koji bi mu otkrio gde se Rej trenutno nalazi. Pokupio je nekoliko papirića s noćnog ormarića, proučio otpatke, proverio plakare pa se uputio prema vratima. U predvorju se okrenuo i pogledao me je. „Idem da nađem Reja", rekao je. ,,Ti počisti ovo dok se ne vratim." „Kako to misliš - da počistim?", upitala sam pošto mi je bilo potrebno objašnjenje. Moj otac je odgovorio suvim bezosećajnim tonom kompjuterizovanog glasa. „Počistiti. Glagol. Rešiti se prljavštine. Skloniti poluprazne limenke piva s prozora i baciti ih u smeće. Isprazniti prepunjene pepeljare. Oprati povraćku s poda u kupatilu. Počistiti." To nije bilo objašnjenje kojem sam se nadala. „Tata, danas postoji usluga u hotelima. Zove se spremanje soba", odgovorila

48

L I S A LUC

sam svojim poučnim tonom. Ali mom ocu se nije svideo odgovor. Zatvorio je vrata za sobom i vratio se u sobu. „Imaš li neku ideju koliko naporno ti ljudi rade? Možeš li da zamisliš kakvu prljavštinu viđaju, mirišu i dodiruju svakog dana? Imaš li ikakvu predstavu?" Prilično sam dobra u neodgovaranju na retorička pitanja, tako da sam ga pustila da nastavi. „Ujka Rej je naš nered", objasnio je. „Moramo da pospremimo za njim, svidelo nam se to ili ne." Značajno me je pogledao kada je rekao poslednju rečenicu i onda je izašao. Znala sam da me podseća na to da i moje brljotine treba pospremati. Imala sam šesnaest godina tada i, iako njegova pridika nije bila sasvim bez uticaja, nisam se promenila. Ne tada.

S devetnaest godina se nisam mnogo promenila. Umesto da odem na koledž, radila sam za svoje roditelje. Preselila sam se u stan u potkrovlju kuće Spelmanovih, koji je bio preuređen kao deo mog ugovora o radu. Iako sam bila korisna u Istragama Spelman, i dalje sam bila teret u domaćinstvu Spelmanovih. Spisak mojih nedela se povećao tokom tri godine i na neke od mojih navika, kao što su ostajanje napolju dugo posle ponoći i vraćanje kući u toliko pijanom stanju da ne mogu da nađem ključeve, moji roditelji više nisu mogli da utiču. Ne sećam se dobro noći kada sam spavala na tremu osim da sam bila na žurci i da sam morala u deset ujutru da budem na zadatku. Popela sam se uz stepenice i prevrnula džepove tražeći ključeve, ali ih nisam našla. Ranije kada ne bih mogla da uđem u kuću - kao što sam već rekla, to je bilo veoma često u to vreme - popela bih se požarnim merdevinama do svoje sobe ili bih se uspentrala uz oluk iza kuće i pokucala na Dejvidov prozor, koji je bio najbliži zemlji. Međutim, požarne merdevine nisu bile spuštene, a Dejvid je otišao na koledž pre dve godine, tako da

Dosjei o Spelmanovima

49

je prozor njegove sobe bio zaključan. Razmislila sam o svojim mogućnostima i odlučila da je bolje da spavam na tremu nego da se u ovo doba i u ovakvom stanju suočim s roditeljima. Rej, koja je imala pet godina, pronašla me je narednog jutra i otkrila majci gde se nalazim. „Izabel spava napolju." Polako sam došla sebi kada se mama nagnula nada mnom. Na licu joj se ocrtavala mešavina zbunjenosti i ozlojeđenosti. „Spavala si tu celu noć?", pitala me je. „Nisam celu noć", odgovorila sam. „Nisam se vratila do tri." Podigla sam svoju jaknu/jastuk, nehajno ušla u kuću i popela se dva sprata do svog stana u potkrovlju. Uvukla sam se u krevet i odspavala još tri sata. Zajedno s dremanjem na tremu, to je ukupno bilo sedam sati sna, što je bilo znatno iznad mog proseka u to vreme. Probudila sam se donekle osvežena i odradila puno radno vreme. Te noći sam se vratila kući odmah posle jedanaest. Ovoga puta sam imala ključeve i otključala sam ulazna vrata. Otvorila su se samo nekoliko centimetara. Očigledno je bio navučen sigurnosni lanac. Prodrmala sam vrata nekoliko puta, proveravajući čvrstinu lanca i pitajući se da li je ovo neka ne previše suptilna poruka mojih roditelja. Onda je majka došla do vrata, ućutkala me, zatvorila mi vrata pred nosem, skinula lanac i pustila me unutra. „Pazi", rekla je dok je blokirala vrata, ostavljajući tanak prorez da uđem. Provukia sam se i pratila njen pogled do poda. Ugledala sam Rej, sklupčanu u vreći za spavanje, kako čvrsto spava sa svojim plišanim medom. „Zašto tu spava?", pitala sam. „Šta misliš?", odbrusila je moja majka. „Nemam pojma", odgovoriia sam, pokušavajući da ne zvučim otresito. „Zato što hoće da bude kao ti", odgovorila je majka kao da ima ružan ukus u ustima. „Našla sam je na tremu pre dva sata

50

L I S A LUC

i posle dvadeset minuta ubeđivanja, uspela sam da je ubedim da spava u pretsoblju. Ti predstavljaš primer, svidelo ti se to ili ne. Zato nemoj da voziš pijana, nemoj da pušiš u kući, prestani da psuješ i ako si toliko pijana da se noću ne možeš popeti u svoju sobu, nemoj ni da se trudiš da se vratiš kući. Učini to za mene, Ne, uradi to zbog Rej." Moja majka se, iscrpljena, okrenula i popela do svoje sobe. Promenila sam se te noći. Uradila sam ono što sam morala kako Rej ne bi postala kopija sjebane osobe poput mene. Ali moja majka je bila previše blaga; još sam bila ja i još sam predstavljala problem.

Znala sam da nešto nije u redu pre nego što sam otvorila oči. Osećala sam strujanje vazduha iznad sebe i čula zujanje tavanskog ventilatora, što me je navelo na logičan zaključak da nisam u svom krevetu zato što ja nemam ventilator na plafonu. Držala sam oči zatvorene dok sam pokušavala da se setim prethodne noći. Onda sam čula zvonjenje i tiho gunđanje - ljudsko muško. Zvonjenje, odnosno blago cvrkutanje, dopiralo je od mog mobilnog telefona. A gunđanje od tipa koga mora da sam upoznala te noći, mada ni pod prisilom ne bih mogla da kažem gde. Znala sam samo da će doći do neprijatnog ćaskanja ako se on probudi pre nego što nađem telefon. Nisam bila raspoložena za ćaskanje zato što me je, kada sam otvorila oči i sela u krevetu, glava ludački zabolela. Boreći se protiv mučnine, teturala sam se po sobi, koja je bila rupa i neka ostane samo na tome. Našla sam telefon pod hrpom odeće i isključila ton. A onda sam videla da na ekranu piše DEJVID SPELMAN, tako da sam se javila i izašla u hodnik. „Halo", prošaputala sam. „Gde si?" On nije šaputao.

Dosjei o Spelmanovima

51

„U kafiću", odgovorila sam, misleći da će zbog toga biti manje sumnjičav zbog toga što šapućem. „Zanimljivo, s obzirom da je trebalo da budeš u mojoj kancelariji pre petnaest minuta", zapenušao je. Znala sam da sam nešto zaboravila. Osim proteklih dvanaest sati. U devet sam imala sastanak s Larijem Mulbergom, direktorom kadrovske službe u Cajler Korpu, farmaceutskoj kompaniji koja je želela da neko sa strane obavlja proveru podataka. Dejvid bi nam povremeno ugovorio posao s klijentima svoje firme. Iako sam imala dvadeset tri godine, još uvek nisam bila toliko odgovorna da mi povere takvu dužnost, ali Mulberg je u poslednjem trenutku zakazao sastanak. Nije bilo mogućnosti da se otkaže, a mama i tata su bili službeno van grada. Pretpostavljam da bi poverili ujka Reju da to obavi, ali on najčešće odbija da ustane iz kreveta pre deset sati, a izgubljeni vikendi su bili neočekivani, poput gripa ili osipa. Iako nisam imala ništa protiv toga da uprskam stvari, ni ja ni moji roditelji nismo sebi mogli priuštiti da propustim da donesem još sto hiljada dolara godišnje porodičnom poslu. Jurnula sam kroz stan nepoznatog muškarca, našla svoju odeću i obukla se kao da je to olimpijska disciplina. Već sam razmišljala da napravim profesionalnu karijeru od toga, kada sam shvatila da ne mogu da nađem svoju drugu patiku - koja bi se slagala s plavom koja mi je već bila na desnom stopalu. Odšepala sam niz ulicu Mišen kao Raco Rico. Dok sam se vukla, pokušavala sam da smislim nešto, nešto što bi podrazumevalo da ću stići na sastanak s dve patike i sveže istuširana. Ali teško je naći novu obuću pre devet ujutru, a ponestajalo mi je vremena. Pogledala sam u svoj novčanik i našla kartu za prevoz od tri dolara. Pažljivo sam sišla zapišanim stepenicama stanice na uglu ulica Dvadeset četvrte i Mišen i počela da smisljam izvinjenja za Dejvida. Stigla sam na dvanaesti sprat zgrade u Ulici Sater broj 311 pola sata posle razgovora s bratom i s petnaest minuta

52

L I S A LUC

zakašnjenja na sastanak s Mulbergom. Trebalo bi da napomenem da je Dejvid trenutno partner u advokatskoj kancelariji Finčer, Grejson, Stilman i Moris. Posle srednje škole otišao je na Berkli, gde je diplomirao menadžment i engleski jezik, a odatle je otišao na pravni fakultet Stenford. Mislim da je na pravnom fakultetu Dejvid izgubio svoje saosećajno strpljenje. Kada je, na drugoj godini, počeo da radi u firmi Finčer i Grejson, shvatio je da nisu sve porodice poput naše i da ne treba da oseća grižu savesti zato što je savršen. U suštini, Dejvid je otkrio da nije kriv za moje ponašanje i iznenada je prestao da mi to nadoknađuje. Ušla sam u kancelarije Finčera na zadnji ulaz kako me niko ne bi video. Nadala sam se da je Dejvid dočekao Mulberga na prijemnici i da ću stići da se dovedem u red pre nego što me iko vidi. Prošla sam kroz hodnik nalik na lavirint, pokušavajući da se setim gde je tačno Dejvidova kancelarija. Ali on me je prvi spazio i odvukao me u salu za konferencije. ,,Ne mogu da verujem da takva ideš u kafiće", rekao je Dejvid. Shvatila sam da verovatno izgledam gore nego što sam mislila i odlučila da mu kažem istinu. „Nisam bila u kafiću." ,,Ma nemoj. Kako se zove?" ,,Ne sećam se. Gde je Mulberg?" „Kasni." ,,Da li kasni dovoljno da skoknem do kuće da se istuširam?" ,,Ne", odgovorio je Dejvid, gledajući u moja stopala. Onda je s mrzovoljnim razočaranjem rekao ono što je očigledno. „Imaš samo jednu patiku." „Potrebna mi je koka-kola", glasio je moj odgovor. Ponovo me je preplavila mučnina. Dejvid je ćutao. „Ili pepsi", dodala sam. Dejvid me je uhvatio za ruku i odvukao me niz hodnik pa kroz glavni prolaz do muškog toaleta.

Dosjei

o

Spelmanovima

53

,,Ne mogu tu da uđem", pobunila sam se. „Zašto?" „Zato što sam devojka, Dejvide." ,,U ovom trenutku, nisam siguran ni da li si ljudsko biće", oštro mi je odvratio dok me je uvlačio unutra. Muškarac u odelu stajao je za pisoarom i čuo je poslednji deo našeg razgovora dok je završavao. Dejvid se okrenuo prema čoveku koji je zakopčavao šlic. „Izvini na smetnji, Mark. Moram da naučim svoju dvadesettrogodišnju sestru da se umije." Mark se nelagodno osmehnuo i izašao. Dejvid mi je stavio ruke na ramena i okrenuo me prema ogledalu. „Tako se ne dolazi na poslovni sastanak." Skupivši hrabrost da pogledam svoj odraz, videla sam da mi se šminka s očiju spustila na pola lica a kosa, ulepljena i zamršena, bila je ućebana na jednoj strani. Dugmad na košulji bila su ukrivo zakopčana i izgledala je kao da sam spavala u njoj. Kao što i jesam. A pored toga sam imala samo jednu patiku. „Dovedi se u red. Odmah se vraćam", rekao je Dejvid. Umesto da tražim da odem u ženski toalet, ostala sam gde jesam i uradila ono što mi je rečeno. Kad sam oprala prljavštinu i šminku s lica i popila pola litra vode sa česme, povukla sam se u kabinu kako bih izbegla dalje susrete s kolegama svog brata. Najmanje dvojica su ušli i mokrili dok sam čekala da se Dejvid vrati. Maštala sam o tome da će biti toliko obziran da mi donese ledenu koka-kolu. „Otvaraj", rekao je, lupajući na vrata kabine. Po njegovom glasu i jačini lupanja shvatila sam da nema ništa od koka-kole. Otvorila sam vrata i Dejvid mi je dodao sveže ispeglanu mušku košulju standardne veličine i ekstra jak dezodorans u stiku. „Obuci se ovde", rekao je. „Brzo. Mulberg čeka u mojoj kancelariji." Kada sam izašla iz kabine, na podu me je čekao par ženskih sandala.

54

L I S A LUC

„Broj trideset devet, je l' tako?", pitao me je. ,,Ne, četrdeset tri." „Blizu je." „Odakle ti ove?" ,,Od moje sekretarice." „Pošto si tako dobar u nagovaranju žena da se skinu, možda bi mogao da uzmeš ostatak njene odeće", predložila sam. „Mogao bih, ali tvoja guzica ne bi mogla da uđe u njenu odeću." Završili smo doterivanje mog neočekivanog izgleda i zaključili da, iako izgledam veoma staromodno i neprivlačno, bar ne delujem mamurno i neodgovorno. Dejvid me je isprskao svojom kolonjskom vodom dok smo izlazili iz muškog toaleta i kretali na sastanak. „Divno. Sada mirišem kao ti." „Kamo sreće."

Lari Mulberg nije bio modna ikona i sumnjam da je primetio koliko sam neukusno odevena. Dejvidova sekretarica je ušla u kancelariju samo u čarapama da pita da li želimo neko osveženje i konačno sam dobila svoju koka-kolu. Sastanak je dobro prošao: objasnila sam Mulbergu novčane pogodnosti unajmljivanja nekoga sa strane da proveri podatke o zaposlenima i pružila mu temeljan uvid u stručnost svoje porodice na tom polju. Prilično sam dobra u tome da nagovorim ljude koji nisu članovi moje porodice na nešto, tako da je Mulberg zagrizao mamac a da uopšte nije primetio zelenkastu nijansu mog tena ili moje zakrvavljene oči. Skinula sam sandale broj trideset devet i vratila ih Dejvidovoj sekretarici uz beskrajno zahvaljivanje. Kada sam se vratila u bratovljevu kancelariju, ponovo sam obukla svoju izgužvanu košulju i oklevajući bacila patiku u đubre. „Dejvide, možeš li da mi pozajmiš pare za taksi?", pitala sam, pokazujući na svoja bosa stopala i nadajući se nekoj samilosti.

Dosjei o Spelmanovima

55

Dejvid, koji je već seo za svoj radni sto, hladno me je pogledao. Izvadio je dvadeset dolara iz zadnjeg džepa i ostavio novčanicu na ivici stola. Onda se vratio pisanju teza za parnicu. ,,Pa, ovaj, hvala", rekla sam kada sam uzela novčanicu. „Vratiću ti", nastavila sam i krenula ka vratima. Umalo sam uspela da izađem iz kancelarije kada me je Dejvid dotukao. „Postaraj se da te nikada više ne vidim u takvom stanju", rekao je polako i značajno. To nije bio savet. Onda mi je naredio da nestanem. Što sam i učinila. U tom trenutku sam shvatila da Dejvid, zlatni dečak kose crne poput uglja, nije igrao ključnu ulogu u tome što sam ja namerno sve sjebavala. Umislila sam to. Shvatila sam da dok sam ja uništavala susedovo dvorište, Dejvid nikada nije imao priliku da se iskaže. Uništavanje i bunt su prirodni u pubertetu. Ali Dejvid, koji je uvek čistio za mnom i nadoknađivao sve, propustio je taj važan deo odrastanja. Umesto toga je postao knjiški moljac. A njegova jedina mana bila je u tome što nije znao kako da bude nesavršen.

Mislim da su čudesne promene, one promene koje obično podrazumevaju da vas propovednik zvekne u glavu, retke, toliko retke da kada se dogode, najčešće izazivaju sumnju. Iako je moja promena bila daleko od čuda, ipak je bila velika. Još uvek ste mogli da me zateknete u izgužvanoj košulji ili kako previše pijem ili izgovaram nepristojne primedbe, ali niste mogli da me vidite kako ostavljam nered drugima da čiste. S tim sam potpuno prestala. U početku je navodno odgovorna Izabel izazvala tako snažan talas nepoverenja da se umalo nisam vratila na staro. Majka je bila uverena da je to neka vrsta mračne prevare i ispitivala je moje pobude sa sumnjičavošću naučnika. Prve dve nedelje otac je neprestano ponavljao: ,,U redu, Izabel, šta smeraš?" Ujka Rej

56

L I S A LUC

je, s druge strane, izgledao iskreno zabrinuto i predložio je da bi vitamini mogli da pomognu. U stvari, nova Izabel je prvih nekoliko nedelja izazivala više neprijateljstva od stare Izabel. Ali znala sam da ću pre ili kasnije početi da izazivam poverenje i, kada se to konačno dogodilo, gotovo sam osetila strujanje od kolektivnog uzdaha olakšanja.

Nemoguće je otresti se mitova koji su vezani za moj posao. Bajke o privatnim detektivima decenijama cvetaju u našoj kulturi, ali nisu sve bajke zasnovane na činjenicama. Istina je da privatni detektivi ne rešavaju slučajeve. Mi ih istražujemo. Mi povezujemo razbacane podatke i možda uspemo da otkrijemo nekoliko iznenađenja. Mi nalazimo dokaze za pitanja na koja se unapred zna odgovor. S druge strane, inspektor Stoun zaista rešava misterije. Ne one pristojne iz krimi romana, ali ipak misterije. Stoun gleda u svoje beleške kako ne bi morao da se sretne s mojim pogledom. Pitam se da li to radi zbog mene ili i sa svima drugima kako bi se odbranio od njihove patnje. „Kada ste poslednji put videli svoju sestru?", pita Stoun. „Pre četiri dana." „Možete ii mi reći kako je bila raspoložena? Pojedinosti vašeg susreta?" Sećam se svega, ali to mi ne deluje važno. Stoun postavlja pogrešna pitanja. „Imate li neki trag?", pitam ga. „Pratimo sve tragove", odgovara Stoun, što je standardan policijski odgovor. „Da li ste razgovarali s porodicom Snou?" ,,Ne verujemo da su oni umešani." „Zar ne treba proveriti?"

58

LISA LUC

„Molim vas, odgovorite na moje pitanje, Izabel.' „Zašto vi ne odgovorite na moje? Moja sestra je nestala pre tri dana, a vi još uvek nista ne znate." „Radimo sve što je u našoj moći. Ali morate da sarađujete. Morate da odgovorite na moja pitanja. Da li me razumete, Izabel?" „Da." „Moramo da pričamo o Rej", kaže Stoun gotovo šapatom. Pretpostavljam da je vreme. Dovoljno d u g o to odlažem.

R

ođena šest nedelja pre vremena, Rej je imala tačno kilogram i osamsto grama kada su je doneli iz bolnice. Za razliku od brojnih beba rođenih pre vremena koje izrastu u decu prosečnog rasta, Rej je uvek bila mala za svoje godine. Imala sam četrnaest godina kada se rodila i bila sam rešena da ignorišem činjenicu da se u kući nalazi novorođenče. Zvala sam je ,,to" prve godine, pretvarajući se da je nedavno kupljeni predmet, poput lampe ili budilnika. Priznavala sam njeno prisustvo jedino rečenicama tipa: „Možete li to da iznesete? Pokušavam da učim" ili ,,Na koje dugme se ta stvar isključuje?". Nikome nisu bile zabavne moje primedbe o predmetu, meni ponajmanje. Nimalo me to nije zabavljalo. Bila sam preplašena da će ovo dete odrasti u još jedan simbol savršenstva poput Dejvida. Uskoro sam otkrila da Rej nije Dejvid, mada zbog toga nije bila manje izuzetna.

Rekla sam joj da je nesrećan slučaj. Bilo je to posle večere, nakon što me je punih dvadeset minuta bombardovala pitanjima o tome kako sam provela dan. Bila sam umorna, verovatno mamurna, i nisam bila raspoložena da me ispituje četvorogodišnja klinka.

60

L I S A LUC

„Rej, da li znaš da si ti nesrećan slučaj?" Rej je počela da se smeje. „Jesam li?" Tada je imala naviku da se smeje kad god nešto ne bi razumela. Majka me je hladno pogledala kao uvek i počela da popravlja štetu, objašnjavajući da su neka deca planirana a druga nisu i tako dalje. Rej je bila daleko zbunjenija time što su neka deca planirana nego time što druga nisu i ubrzo joj je dosadio majčin nepotrebni govor.

Rej je tri dana bez prestanka molila roditelje da joj dozvole da uhodi nekoga. Preklinjanje je bilo nepopustljivo i neutešno. Klečala je skupljenih ruku u molitvi i neprestano cvilela moliiim teee dokle god je bila budna. Konačno su roditelji popustili. Imala je šest godina. Ponavljam, šest. Kada su mi roditelji rekli da će nam se Rej sutradan pridružiti u praćenju Pitera Jangstroma, zaključila sam da su sišli s jebenog uma. Moja majka očigledno jeste, zato što je povikala: „Probaj ti! Pokušaj da ceo dan slušaš njeno moljakanje! Radije bih da mi polako iščupaju nokat na nozi nego da ponovo prođem kroz to." Otac ju je ispravio: „Dva nokta." Te večeri sam pokazala Rej kako da koristi radio. Otac nije kupovao novu opremu nekoliko godina. Iako su voki-tokiji bili potpuno ispravni, bili su veliki kao Rejina cela ruka. Stavila sam elektronski uređaj težak dva i po kilograma u njen Snupi ranac, zajedno s nekoliko voćnih rolnica, kesicom krekera sa sirom i nekoliko brojeva časopisa Biseri. Provukla sam mikrofon kroz prorez u rancu i zakačila ga na kragnu njene jakne. Pokazala sam joj kako da provuče ruku kroz rajsferšlus i podesi ton. Posle toga je samo trebalo da pritisne dugme na mikrofonu kada hoće da kaže nešto. Zauzeli smo položaje ispred kuće mete oko šest ujutru. Rej se probudila u pet, oprala zube, umila se i obukla. Sedela je

Dosjei

o

Spelmanovima

61

pored vrata od 5.15 do 5.45 dok nismo bili spremni da pođemo. Otac mi je rekao da bih mogla da naučim nešto od nje. Dok smo čekali u kombiju tri ulaza od stana mete, Rej i ja smo još jednom ponovile proceduru s radiom. Podsetila sam je da će, ako prede ulicu bez odobrenja mame ili tate, biti tako strogo kažnjena da njen mladi um to ne može ni da zamisli. Onda je mama ponovila pravilo o prelaženju ulice. Rej je doslovno sledila sva uputstva prvog dana praćenja. Uglavnom sam joj ja objašnjavala osnovna pravila uhođenja. Može se napisati priručnik o uspešnom praćenju, ali oni najnadareniji slede svoje instinkte. Nije me iznenadilo što Rej poseduje prirodan talenat. Pretpostavljam da smo svi to očekivali, mada nismo znali u kom uzrastu će se navići da radi. Približila sam se Jangstromu kada je podnevna gužva zbog ručka smanjila vidljivost. Bila sam tri metra iza mete kada se neočekivano okrenuo sto osamdeset stepeni i pošao mi u susret. Prošao je pored mene, okrznuo me ramenom i tiho se izvinio. Bila sam viđena, tako da nisam mogla da nastavim da ga pratim. Rej je bila manje od deset metara iza mene, a roditelji nedaleko iza nje. Videla je da se Jangstrom okrenuo pre naših roditelja. Brzo se sakrila iza nekih skela da je ne vidi. Roditelji, usredsredeni na svoju šestogodišnju ćerku, nisu videli metu sve dok se nije našao ispred njih. Rej je shvatila da je ona jedina osoba koja može da nastavi praćenje i to je rekla u mikrofon. „Mogu li da iđem?", zamolila je Rej dok je gledala kako Jangstrom polako nestaje sa vidika. Čula sam kako je majka uzdahnula pre nego što je oklevajući odgovorila: ,,Da", i Rej je pojurila. Trčala je niz ulicu kako bi stigla odlučan korak muškarca šezdeset centimetara višeg od sebe. Kada je meta skrenula levo, idući zapadno na Montgomeri, majka je izgubila Rej iz vida i čula sam paniku u njenom glasu kada ju je pozvala preko radija. „Rej, gde si?"

62

L I S A LUC

„Čekam da se upali zeleno na semaforu", odgovorila je. ,,Da li vidiš metu?", pitala sam, znajući da je Rej bezbedna. „Ulazi u zgradu", rekla je. „Rej, nemoj da prelaziš ulicu. Sačekaj da tata i ja stignemo", naredila je majka. „Ali pobeći će nam." „Ostani tu", rekao je moj otac odlučnije. „Kako izgleda ta zgrada?", pitala sam. „Velika je i ima puno prozora." „Da li vidiš adresu, Rej?", upitala sam pa pojednostavila pitanje. „Brojevi, Rej. Vidiš li neke brojeve?" „Nisam dovoljno blizu." „Nemoj da ti padne na pamet da se pomeriš", ponovila je majka. „Ima znak ispred. Plave boje", rekla je Rej. „Šta piše na njemu?", zapitala sam. „M-O-M-A", polako je sricala. Ovo je nesumnjivo neprirodno. Moja sestra je učila kako da prati nekoga pre nego što je naučila da čita. „Rej, mama će te pokupiti na uglu. Ne mrdaj. Izi, naći ćemo se na ulazu u MOMA", rekao je otac. Utom mi je palo na um da prvi put odlazimo zajedno, kao porodica, u muzej. Od tada je Rej bila angažovana na praćenju kad god se to nije kosilo s njenom školom ili vremenom za spavanje.

Dejvid je šesnaest godina stariji od Rej. Već se odselio pre nego što je ona napunila dve godine i, iako je živeo u blizini, nije bio neprestano prisutan kao ja. Izdvajao se kao osoba koja joj je kupovala najlepše poklone za rođendan i Novu godinu i kao jedini član porodice koji joj nije govorio šta da radi. Prilikom jedne od njegovih retkih večera s porodicom, Rej mu je postavila pitanje koje joj je uvek bilo na umu.

Dosjei o Spelmanovima

63

„Dejvide, zašto ti ne radiš za mamu i tatu?" „Zato što sam želeo da radim nešto drugo u životu." „Zašto?" „Zato što mi je pravo zanimljivo." „Da li je pravo zabavno?" „Nisam siguran da mogu da upotrebim reč 'zabavno'. Ali je veoma zanimljivo." „Zar ne bi radije imao posao koji je zabavan nego koji nije? S obzirom da nije znao kako iskreno da objasni Rej zašto je napustio porodični posao a da pri tom ne uvredi roditelje, Dejvid je izabrao drugi pristup. „Rej, da li znaš koliko ja novca zarađujem?" ,,Ne", odgovorila je nezainteresovano. „Naplaćujem tri stotine dolara po satu." Rej je izgledala zbunjeno i pitala je ono što joj se činilo očiglednim. ,,Ko je spreman toliko da plati?" „Mnogi." ,,Ko?", nastavila je Rej, verovatno razmišljajući o tome da se i ona obrati istim osobama. „To je poverljivo", odgovorio je Dejvid. Rej je razmotrila to novo obaveštenje i sumnjičavo nastavila. „Šta tačno radiš?" Dejvid je razmišljao kako da odgovori na to pitanje. ,,Ja... pregovaram." Pošto izraz zbunjenosti nije nestao s njenog lica, pitao ju je: ,,Da li znaš šta znači pregovaranje?" Rej je odgovorila praznim pogledom. „Pregovaranje je nešto što radiš svakog dana. Neki pregovori se podrazumevaju, kao kada odeš u prodavnicu i daš prodavcu dolar za čokoladicu. Tada su obe strane saglasne. Ali uvek imaš mogućnost da pitaš prodavca da ti da čokoladicu koja košta jedan dolar za pedeset centi, a on može da pristane ili da odbije. To je pregovaranje. To je proces nalaženja rešenja na koje pristaju različite strane. Da li ti je to jasno?"

64

L I S A LUC

„Valjda." „Hoćeš li da pregovaramo o nečemu sada?" „Okej." Dejvid je razmišljao o temi za pregovaranje. „Da vidimo", rekao je. „Želeo bih da se ošišaš." S obzirom na to da je Rej bila kod frizera pre više od godinu dana, ovo nije bio prvi put da se ta tema spomene. Ali Rej je na sve molbe odgovarala istim nezadovoljavajućim rečima: sama će se ošišati. Neujednačeni pramenovi i iskrzani krajevi svakako su predstavljali trn u oku, ali kicošu poput Dejvida je Rejina kosa verovatno bila istinski nepodnošljiva. Moja sestra, kojoj je dosadilo neprestano gnjavljenje da se ošiša, odgovorila je: ,,Ne. Treba. Mi. Šišanje." „Daću ti dolar ako se ošišaš." „Daću ja tebi dolar da umukneš." „Pet dolara." »Ne." „Deset." «Ne." „Dejvide, mislim da to nije dobra ideja", umešala se majka. Ali ovo je bio Dejvidov posao i nije mogao da se zaustavi. „Petnaest dolara." Ovog puta je usledila kratka pauza pre nego što je Rej odgovorila. „Ne." Dejvid je osetio njenu slabost i bacio se na plen. „Dvadeset dolara. Ne moraš celu da je ošišaš. Samo skrati iskrzane krajeve." Rej, koja je pokazala neverovatnu sposobnost za cenkanje za svoje godine, pitala je: ,,Ko će da plati šišanje? To je najmanje petnaest dolara." Dejvid se okrenuo prema majci. „Mama?" „Ovo su tvoji pregovori", odgovorila je majka. Dejvid se okrenuo prema Rej, spreman za konačnu pogodbu.

Dosjei o Spelmanovima

65

„Dvadeset dolara za tebe. Petnaest za šišanje. Da li smo se dogovorili?", pitao je i pružio joj ruku preko stola. Rej se okrenula prema meni da joj klimnem da se slažem pre nego što se rukuje. „Zaboravljaš na napojnicu, Rej." Rej je povukla ruku i potpuno se usredsredila na mene. „Napojnicu?" „Da", odgovorila sam. „Moraš frizeru da daš napojnicu." „Oh. Šta ćemo sa napojnicom?", pitala je Dejvida. Dejvid mi je dobacio iznervirani pogled i pretvorio se od poučnog starijeg brata u nemilosrdnog korporativnog advokata. „Četrdeset dolara sve zajedno. Prihvati odmah ili povlačim nagodbu." Rej me je ponovo pogledala, a ja sam znala da je Dejvidovo strpljenje na izmaku. „Prihvati, Rej. Spreman je da odustane." Rej je pružila ruku i rukovanjem su potvrdili dogovor. Zatim je ispružila dlan i čekala da joj da novac. Dok joj je davao mito od četrdeset dolara, Dejvid je izgledao zadovoljno što je naučio svoju mlađu sestru nečemu o svom poslu. Rej je zapamtila lekciju o pregovaranju. Dobro ju je zapamtila. Otkrila je da čak i najosnovnije radnje vezane za higijenu može da preokrene u svoju korist. Kada je napunila deset godina, pristajala je da pere zube ili kosu i da se tušira samo kada bi novac prešao iz naših ruku u njene. Nakon kratkog porodičnog većanja, roditelji i ja smo odlučili da se tome mora stati na put bez obzira na posledice. Prošle su tri nedelje pre nego što je Rej shvatila da pranje kose nije posao koji se plaća.

Rej je stekla neprijatelja one zime dok je išla u sedmi razred. Zvao se Brendon Viler. Početak njihovog sukoba donekle je maglovit Rej, kao i ja, strogo čuva svoju privatnost. Znam samo da je prešao u Rejinu školu u jesen te godine. Kroz nekoliko

66

L I S A LUC

nedelja je postao najpopularniji dečak u njenom razredu. Isticao se u sportu kao i u svim predmetima i imao je čist ten. Rej nije imala nikakvih problema s njim sve dok jednog dana na času, dok je Džeremi Šumen naglas čitao odeljak iz knjige Haklberi Fin, Brendon nije počeo savršeno da imitira Džeremijevo mucanje. Ceo razred se gromoglasno smejao, što je samo ohrabrilo Brendona da uvrsti imitiranje Šumena u svoj redovni program. Rej se nije uzrujavala zbog prethodnih Brendonovih imitiranja, koja su uključivala crvenokosog dečaka koji je šuškao, devojčicu s debelim naočarima koja je šepala i jednog razrokog nastavnika. Rej se čak nije ni družila sa Šumenom. Ali iz nekog razloga se iznervirala i odlučila je da tome stane na put. Rejin prvi potez bila je anonimna otkucana poruka u kojoj je pisalo: Ostavi Džeremija na miru ili ćeš strašno zažaliti. Sutradan je Rej videla kako je Viler saterao Šumena u ćošak tokom pauze za ručak, očigledno misleći da je on napisao poruku i odlučila je da kaže istinu. Viler je tada proširio vest da su Rej i Džeremi par. Iako ju je to razbesnelo, Rej je ostala mirna dok je planirala osvetu. Ne znam kako je moja sestra došla do tih obaveštenja ali otkrila je da Brendon nema dvanaest, već četrnaest godina i da drugi put ponavlja sedmi razred. Sledeći put kada je Brendon pohvaljen zbog svog znanja, Rej se postarala da ceo razred sazna da za to ne treba da zahvali svojoj pameti, već praksi. Usledila je kraća verbalna rasprava između moje sestre i četrnaestogodišnjeg sedmaka. Ali Brendon je ubrzo saznao da je jezik Rejino najjače oružje i pribegao je jedinom sredstvu kojim je mogao da je pobedi. Iako nikada nisam upoznala devojčicu duhovno jaku kao Rej, ona je povukla na našu majku i s dvanaest godina je bila niža od metar pedeset i teška jedva trideset pet kilograma. Brzo trči, ali nije uvek mogla da pobegne. Kada sam videla nepogrešivi trag indijanske vatre na njenom članku, pitala sam je da li želi da se pobrinem za to. Kada je došla kući s

Dosjei

o

Spelmanovima

67

masnicom na oku zato što „nije stigla da izbegne loptu", ponovo sam je pitala. Rej je tvrdila da je sve pod kontrolom. Ali meni se činilo da je počela da puca od neprestanog maltretiranja. Tek sam bila pokupila Petru ispred njenog stana kako bismo otišle u bioskop kada mi je telefon zazvonio. Petra se javila. „Halo? Ne, Petra ovde, Rej. Izi je pored mene. A-ha. Šta ti se desilo s biciklom? Dobro. Nismo daleko. Naravno. Ćao." Petra je prekinula vezu. „Moramo da pokupimo tvoju sestru ispred škole." „Šta se desilo s njenim biciklom?" „Kaže da neće da radi." Bile smo udaljene pet minuta. Rej je sedela na travi a njen bicikl - mauntin-bajk vredan pet stotina dolara, koji joj je Dejvid kupio za rođendan - ležao je u delovima ispred nje. Nedaleko od nje videla sam grupicu od nekoliko dečaka koji su se smejali. Rej mi je rekla da otvorim prtljažnik, a Petra joj je pomogla da skupi delove i ubaci ih unutra. Rej je uskočila na zadnje sedište, izvadila školsku knjigu i pretvarala se da čita. Videla sam da su joj oči suzne ali nisam mogla da verujem. Nisam je videla da plače od njene osme godine, kada je isekla ruku na bodljikavu žicu. Toliko je tada krvarila da se rana nije ni videla. „Rej, molim te, dozvoli mi da sredim ovo", rekla sam, umirući od želje da se pobrinem za to. Sedele smo u tišini nekoliko minuta, a onda je pogledala grupu dečaka i videla kako joj Brendon veselo maše. Tada je odlučila. „Okej", prošaputala je. Iskočila sam iz kola. Dok sam kočoperno išla prema grupi budućeg koledž bratstva, pokušala sam da ocenim s koliko ću siledžija morati da se suočim. Umem da izgledam preteće (bar za ženu), tako da sam se postarala da koračam polako i odlučno, nadajući se da će se nekoliko dečaka razbežati pre nego što priđem previše blizu. Trojica su odgovorili na moje molitve i pobegli, ostavljajući četvoricu. S visinom od metar i sedamdeset, bila sam u

68

L I S A LUC

prednosti od bar sedam centimetara i šest kilograma u odnosu na Brendona, koji je bio najviši od njih. A znala sam da njega mogu da sredim. Ali nisam mogla da predvidim ishod ako sva četvorica odluče da se brane. Petra kao da mi je pročitala misli i izašla je iz kola. Naslonila se na suvozačeva vrata, izvadila nož iz zadnjeg džepa i počela da čisti nokte. Sunce se odbilo od oštrice, i pre nego što sam stigla do Brendona, ostali dečaci su zaključili da je vreme da idu kući. U stvari, i Brendon je to pomislio. ,,Ti. Stani", rekla sam, uperivši prst u njega. Brendon se okrenuo i na silu mi se iskezio. Približila sam mu se i saterala ga uz žičanu ogradu. „Skini taj glupi kez s lica", prosiktala sam. Osmeh je nestao, ali ne i stav. „Šta ćeš da uradiš? Da me prebiješ?" „Upravo ću to da uradim. Veća sam od tebe. Opasnija sam od tebe. Razdraženija sam od tebe. I igram prljavije od tebe. Osim toga, imam podršku. Ti nemaš. Ako bih morala da se opkladim kako će se ova tuča završiti, kladila bih se na sebe." ,,U čemu je frka? Samo smo se zezali", rekao je Brendon i sada se već videlo da je uplašen. „Zezali. Zanimljivo. Misliš da je uništavanje tuđih stvari smešno? Masnica na oku je smešna? Plašenje devojčice duplo manje od tebe je smešno? Pa, onda ćemo se ludo zabaviti." Zgrabila sam ga za kragnu, okrenula ga i gurnula uz ogradu. „Žao mi je", nervozno je prošaputao. „Stvarno?" »Da." „Slušaj me pažljivo", prošaputala sam. „Ako ikada više dodirneš moju sestru ili njene stvari, ako je samo pogledaš kako ne treba, polomiću te kao pičku. Jasno?" Brendon je klimnuo glavom. „Reci: razumem." „Razumem."

Dosjei o Spelmanovima

69

Pustila sam ga i rekla mu da se gubi. Brendon je otrčao kao sasvim drugi čovek. Kada sam se vratila u kola, Petra je predložila da skoknemo do vrtića iza ćoška da nalupamo neke barabe. Pogledala sam Rej u retrovizoru. ,,Da li si okej?" Uzvratila mi je pogled suvih očiju. Onda je pitala: „Možemo li da kupimo sladoled?", kao da se ništa nije desilo.

Volela bih da je to kraj priče, ali nije. Brendon je otrčao kući uplakan, a onda je njegov otac pozvao moje roditelje i rekao da će podneti tužbu protiv mene. Kada smo se Rej i ja vratile kući s kornetima sladoleda, mama i tata su već dobili prvi preteći poziv od gospodina Vilera. Njihovi strogi pogledi podsetili su me na moju protraćenu mladost. Uverena sam da su se zapitali da li se vratila stara Izabel. Otac mi je predložio da nasamo porazgovaramo u kancelariji i poslao Rej da gleda televiziju. Naravno, Rej nije gledala televiziju. Čučala je pored vrata (koja je otac zaključao) i prisluškivala. „Izabel, o čemu li si mislila?" „Veruj mi, ti bi uradio isto." „Pretila si dvanaestogodišnjaku da ćeš ga ubiti." „Pod jedan, on ima četrnaest godina..." „On je dete..." „... i nisam pretila da ću ga ubiti, nego da ću ga polomiti kao pičku. Postoji razlika, znaš." „Šta je s tobom?", povikala je moja majka. ,,To je najbezobzirnija i najneodgovornija stvar koju si godinama uradila", povikao je moj otac. Onda je Rej udarila rukom o vrata i povikala najglasnije što je mogla: „Ostavite je na miru!" Majka je uzviknula: „Rej, idi gledaj televiziju."

70

L I S A LUC

Rej je ponovo zalupala o vrata. Toliko je glasno odjeknulo da je izgledalo kao da se telom bacila na vrata. „Neću. Ostavite Izabel na miru! Otvorite vrata." Otac je uzdahnuo i pustio ju je unutra. Rej je objasnila šta se desilo, što ja nisam mogla zato što sam previše ponosna. Otac je bio primoran da spusti ton kada me je prekoreo: „Ubuduće prepusti nama takve stvari, Izi." Nije postojalo gotovo ništa što moja majka ne bi učinila da zaštiti svoju decu, čak i ako je to bilo sumnjivo s moralnog stanovišta. Mama je bila ta koja se pobrinula za moguću tužbu, uglavnom zato što ume da otkrije svačiju Ahilovu petu gotovo rendgenskim vidom. Ako postoji jedna nerazblažena osobina koju sam nasledila od nje, onda je možda ta. Olivija je malo pronjuškala o gospodinu Vileru i otkrila nekoliko optužbi za seksualno uznemiravanje. To je probudilo njenu radoznalost i sledeće nedelje je nezvanično pratila gospodina Vilera. Uhvatila ga je s ljubavnicom, snimila nekoliko fotografija i onda ga presrela dok je kupovao kafu na putu prema poslu. Moja majka je predložila da odustane od optužbe. Viler je odgovorio da neće. Majka mu je pokazala fotografije i ponovila svoj predlog, dodavši da očekuje nov bicikl do kraja nedelje. Viler ju je nazvao kučkom, ali je povukao optužbu do poslepodneva, a nov bicikl je isporučen u petak.

Rej nikada nije zaboravila šta sam uradila za nju tog dana. Trebalo bi da napomenem da je Rejino viđenje odanosti sasvim drugačije od onoga na šta su ljudi navikli. Iako će vam rado reći da vas voli, ta izjava je potpuno lišena veselih srca sa čestitki. Ona jednostavno time izražava činjenicu kako bi vam udovoljila. Postojali su trenuci kada se činilo da Rej živi samo da bi udovoljavala našim roditeljima, a ponekad čak i meni. Ali to nas je često uljuljkivalo u lažnom osećaju sigurnosti. Rejina

Dosjei

o

Spelmanovima

71

želja da udovolji bi nestala ako bi se to kosilo s njenim planovima. Ali ipak je ponekad sledila uputstva sa slepom odanošću dobro dresiranog psa.

Kada je Rej imala oko trinaest godina, lokalni mediji su počeli da pričaju o otmicama dece podjednako često kao što su izveštavali o vremenskoj prognozi. Statistika je pokazivala da sada ima manje slučajeva otimanja dece nego u ranijim godinama. Međutim, upozorenja medija dovela su do prave masovne paranoje među roditeljima dece školskog uzrasta. Čak je i moja majka progutala mamac. U vestima u šest pojavio se penzionisani specijalni agent Čarls Mening i otkrio niz preventivnih mera za odvraćanje lovaca na decu. Moji roditelji su zabeležili njegove predloge i odlučili da prihvate jedini koji nisu već koristili. Izbegavati rutinu. Rekli su Rej da se otarasi svojih navika, da promeni svoju dnevnu rutinu i da postane pokretna meta. Da biste shvatili razliku, morate znati njen raniji jutarnji ritual: isteturala bi se iz kreveta u osam, oprala zube, zgrabila čokoladicu pop tart pre nego što izađe, odvezla se biciklom u školu i stigla u učionicu tačno u 8.30. Vikendom je spavala do deset i onda provodila sat vremena u pravljenju velikog doručka, koji se najvećim delom sastojao od šećera. Dali su joj zadatak u nedelju uveče i do sledećeg jutra Rej je osmislila sasvim drugačiju rutinu. PONEDELJAK Rej se budi u šest ujutru. Odlazi na dvadesetominutni džoging pa se tušira. Rej ne voli trčanje - kao ni tuširanje. Pije čašu soka od narandže obogaćenog kalcijumom i jede punu činiju kornfleksa. Peške odlazi do škole i stiže pola sata ranije.

72

L I S A LUC

UTORAK Rej namešta budilnik na 7.30 i udara dugme za odlaganje narednih četrdeset pet minuta. Izvlači se iz kreveta u 8.15, vijuga niz stepenice do kuhinje i počinje da pravi palačinke sa čokoladnim mrvicama. Iako u svom stanu imam potpuno opremljenu kuhinju, uglavnom ujutru silazim dole i pijem kafu svojih roditelja i čitam njihove novine. Posmatram šta Rej radi i zaključujem da nije u žurbi. Onda izgovaram ono što je očigledno. „Rej, sada je 8.25." „Znam." „Zar škola ne počinje u 8.30?" „Danas ću zakasniti", opušteno mi odgovara dok izručuje testo za palačinke u tiganj. SREDA Silazim u kuhinju u 8.10. Rej mi sipa šolju kafe i dodaje mi novine. „Čitaj brzo", kaže mi. „Voziš me u školu." „Zar ne misliš da preteruješ, Rej?" ,,Ne, ne preterujem", odgovara i grize jabuku. Poslednji put kada sam videla da Rej jede jabuku, voće je bilo u obliku kaše i nalazilo se u tegli sa slikom bebe. U stvari, voće nikada nije predstavljalo deo Rejine ishrane, koja se sastoji uglavnom od sladoleda, slatkiša, grickalica s ukusom sira i povremeno od sušene govedine. Toliko sam zadovoljna što vidim da jede bilo šta što je palo s drveta da se ne bunim kada Rej grabi svoj ranac i saopštava mi da će me čekati u mojim kolima, bjuiku skajlarku iz 1995. ČETVRTAK U 7.45 otac urla s dna stepenica: „Rej, da li ti još treba vožnja do škole?" ,,Da!", viče Rej iz daljine.

Dosjei o Spelmanovima

73

„Onda požuri", arlauče otac. Rej trči do vrha stepenica, skače na gelender i kliza se do dna. Dok zajedno kreću ka vratima, čujem kako joj otac kaže: „Rekao sam ti da to ne radiš." „Ali ti si mi rekao da požurim." Otac joj dobacuje pop tart dok idu ka kolima. PETAK Ulazim u kuhinju u 8.05. Rej sedi za stolom, pije mleko (prvi put je vidim da ga pije) i jede sendvič s kikiriki buterom i bananama. „Kako danas ideš u školu?", pitam je, nadajući se da neće opet tražiti da je vozim. „Dejvid me vozi." „Kako si to uspela?" „Pregovarali smo." Ne trudim se da dalje ispitujem. Sipam kafu u šolju i sedam za sto. ,,To radiš pet dana u nizu, Izabel. Piješ kafu i čitaš novine." „Mene niko neće da otme, Rej." ,,To kažu svi oni koje otmu."

Raštrkane činjenice koje pokušavam da spojim skupljene su na razne načine. Direktnim kontaktom ili indirektnim posmatranjem, postavljanjem pitanja, snimcima, ispitivanjima, fotografijama i prisluškivanjem kad god bi se pružila prilika za to. Neću se pretvarati da su moji dokazi besprekorni. Nudim samo dokumentarac onoga do čega sam ja došla. Sve opisane činjenice su tačne. Ali nemojte zaboraviti da je svaka slika koju nudim smeštena u moj ram, međutim postoje bezbrojni ramovi do kojih ne mogu da dođem.

74

L I S A LUC

Inspektor Stoun je rekao da je prošlost nebitna i da moj lov na dokaze nema pravu svrhu. Ali on greši. Znati šta se desilo mojoj porodici nije dovoljno. Moram da shvatim kako se to desilo, možda zato što ću onda moći da ubedim sebe da je to moglo da se dogodi bilo kojoj porodici.

odinu dana i osam meseci pre nego što je moja sestra nestala, bila je treća nedelja maja a ja sam se već tri meseca zabavljala s bivšim dečkom broj šest. Ime: Šon Rajan. Zanimanje: šanker u Crvenoj sobi, poluotmenom lokalu u Nob hilu. Hobi: želja da bude pisac. Nažalost, to nije bio njegov jedini hobi. Ali vratiću se na to kasnije. Majka i ja smo pratile Mejsona Vornera poslednjih pet dana. Vorner je bio tridesetosmogodišnjak koji je vodio uspešan restoran u Nort biču. Unajmio nas je jedan od njegovih investitora koji je sumnjao da Vorner krade pare. Iako bi knjigovođa bio primereniji za taj posao, naš klijent nije želeo da iko posumnja u bilo šta. Vorner je posedovao nežnu lepotu današnjih glumaca i nosio je lepa odela, tako da je moja majka bila uverena u njegovu nedužnost. Meni se dopadao posao zato što je Vorner najčešće bio u pokretu, tako da nisam bila zarobljena u automobilu osam sati, slušajući kako moja majka uzdiše: „Zašto ne možeš takvog mladića da dovedeš kući?" Pratila sam Vornera u poslovnu zgradu u Ulici Sensom. Nosila sam kačket i naočare, tako da sam odlučila da mu se pridružim u vožnji liftom do njegovog konačnog odredišta. Srećom, puno ljudi je čekalo lift. Ušla sam prva, pritisnula dugme za dvanaesti sprat (dvanaestospratnice) i povukla se u ćošak. Mejson je izašao na sedmom spratu. Skinula sam kačket i

76

L I S A LUC

naočare i izašla za njim. Pratila sam ga na propisnoj udaljenosti dok nije skrenuo iza ćoška. Ušao je u kancelariju psihoanalitičara Ketrin Šonberg. Vratila sam se u čekaonicu. Uključila sam radio i rekla mami da imamo pauzu od oko pedeset minuta. Ona je odlučila da ode na kafu. Ja sam sela na klupu postavljenu kožom i počela da čitam novine. Pet minuta kasnije, Vorner se opet stvorio u čekaonici i kretao je ka izlazu. „Meta se kreće", rekla sam u mikrofon. „Preuzmi. Ja sam još u kafiću", odgovorila je mama. U normalnim uslovima dali bismo Vorneru veliku prednost i mama bi ga pratila kolima. Međutim, pošto nisam imala pojačanje, morala sam da ga držim na oku sve dok se mama ne pojavi. Bacila sam novine i polako pošla za njim. Čim sam izašla, Vorner se okrenuo i pošao pravo prema meni. Preturala sam po tašni i izvadila paklicu cigareta. Prestala sam da pušim pre nekoliko godina, ali cigareta je najbolje pomoćno sredstvo u našem poslu. Dok sam opipavala džepove tražeći šibicu, Vorner mi je prišao i pripalio mi cigaretu. „Prestani da me pratiš", rekao mi je uz šarmantan osmeh pre nego što se bezbrižno udaljio. Trebalo je da znam: takvi muškarci nikada ne idu kod psihića. Te noći smo bivši dečko broj šest i ja pili u Klubu filozofa, baru za starije ljude u Ulici Zapadni portal. Previše je čist da bi bio rupa, ali ima pravu meru drvene oplate i sportskih postera što vam da do znanja da ovo nije mesto gde zalazi elita San Franciska. Videla sam sliku čaše za martini pored reči „Klub filozofa" kada smo se Petra i ja vraćale vozom s proslave njenog rođendana.* Nešto u vezi s tim znakom nas je privuklo i ostale smo u baru celu noć, uglavnom zato što nam je šanker Milo neprestano punio činiju kikirikijem i kokicama. To je bilo šest * Pitala sam Petru šta želi da radi za svoj dvadeset prvi rođendan, a ona je odgovorila: „Hajde da se naduvamo i da idemo u zoološki vrt."

Dosjei o Spelmanovima

77

godina pre te noći kada sam tamo otišla s bivšim dečkom broj šest i sedam godina pre današnjeg dana. Ali jedini razlog što smo bivši šest i ja te noći bili u baru jeste što sam ja pobedila u bacanju novčića. „Kakav ti je bio dan?", pitao je bivši šest. „Raskrinkana sam prilikom nadziranja." „Znači da si provaljena?", rekao je, praveći se važan zato što zna žargon. ,,A-ha." „Rekla si da te nikada nisu provalili." „Retko. Mislim da sam rekla da me retko provale." Milo je prišao i napunio mi čašu viskijem. Milo je onda imao pedeset i nešto godina, sada je (za one kojima ne ide matematika) u ranim šezdesetim. On je Amerikanac italijanskog porekla, visok oko metar i sedamdeset, s prosedom smeđom kosom koja počinje da opada. Nosi samo pantalone s falticama, košulje kratkih rukava, kecelju i najmodernije patike, što je jedina trendi stvar u njegovoj pojavi. Mogli biste da pomislite da sam površno poznavala Mila, ali pogrešili biste. Viđala sam ga bar dva puta nedeljno tokom poslednjih sedam godina. On je jedan od mojih najbliskijih prijatelja. Bivši šest je udario po šanku i pokazao na svoju čašu. Milo ga je drsko pogledao i puževom brzinom mu dolio piće. Bivši šest je stavio nekoliko novčanica na šank i odbrusio „Hvala". „Moram da pišam", rekao je bivši šest i uputio se u zadnji deo bara. Milo ga je posmatrao dok je odlazio, a usiljeni osmeh mu je nestao s lica kada se okrenuo ka meni. ,,Ne dopada mi se taj tip", rekao je. Nisam obraćala pažnju zato što je Milo to govorio za sve moje mladiće od moje dvadeset prve godine. ,,Ne želim opet da pričam o tome, Milo." „Tvoj život", odgovorio je. Ponekad mi se činilo da nije.

78

L I S A LUC

Sledećeg jutra sam u Spelman kancelariji pisala izveštaj o nadzoru za posao na kojem sam radila početkom te nedelje. Moja majka je čekala Džejka Henda, dvadesetčetvorogodišnjeg hipika, gitaristu i prodavca u seks-šopu koga smo povremeno zapošljavali kada bismo bili pretrpani nadziranjima. Tata i ujka Rej radili su na slučaju u Palo Altu. Bilo je tačno osam sati kada je Džejk ušao sa svojim tetovažama i novim elanom u koraku. „Gospođo Spel, pogledajte na sat." Moja majka je pogledala na veliki sat i rekla: „Došao si na vreme. Dođe mi da te poljubim." Džejk je pomislio da ona to stvarno misli i poturio joj je obraz. Ovlaš ga je poljubila pa onjušila vazduh. „Da li si se tuširao, Džejk?" „Samo za vas, gospođo Spel." Džejk je potajno zaljubljen u moju majku, što se najčešće ispoljava time što održava higijenu. U stvari, većina njenih muških poznanika potajno je zaljubljena u nju. Mamine plave oči i koža boje slonovače savršeno se ističu nasuprot njene duge tamnokestenjaste kose (iz tube u poslednje vreme). Jedino bore oko očiju odaju koliko ima godina. Ali Džejk ne vidi nikakvu prepreku u tome što je trideset godina starija od njega, a mama uživa u tome što ima istinski posvećenog radnika. Često se zapitam o čemu pričaju posle osam sati provedenih u automobilu. „Izabel, kada završiš s time, treba da odeš da prodrmaš svog brata", neobavezno mi kaže dok skuplja opremu za praćenje. „Zašto?" „Zbog dvadeset hiljada koje nam njegova firma duguje za slučaj Krejmer." „Reći će mi ono što uvek kaže. Platiće nam kada njima uplate." „Prošlo je tri meseca. Potrošili smo šest hiljada od svog novca a ništa nam nije isplaćeno. Ne mogu da platim račune."

Dosjei o Spelmanovima

79

Otac voli da me podseti kad god mi isplaćuje zaradu (i ima slobodnog vremena) da se neću obogatiti ako radim kao privatni detektiv. Kirija, kancelarijski materijal i druge potrepštine neophodni su da bi posao bio uspešan, ali može se živeti bez privatnog detektiva. Iako su moji roditelji pristojno živeli zahvaljujući tom poslu, povremeno bismo imali ozbiljan manjak novca, što se često dešavalo kada bismo radili za Dejvida. „Ti pričaj s njim. On je tvoj sin", odgovorila sam. „Možeš da mu nabiješ osećaj krivice." „Tvoj brat će pre reagovati na nasilje nego na osećaj krivice. Budi gruba ako je potrebno. Ali nemoj da izađeš iz te kancelarije bez čeka." Mama je zatvorila tašnu i pošla ka vratima, dok ju je Džejk pratio u stopu. Već je zakoračila da izađe kada se opet okrenula prema meni. „Oh, poljubi Dejvida za mene." Odlučila sam da svratim do Dejvidove kancelarije u jedan, misleći da ću uspeti da se ogrebem za besplatan ručak. Kada sam stigla, njegova sekretarica Linda, koja je ne baš potajno zaljubljena u njega, rekla mi je da je moja sestra već došla. Linda, kao i sve Dejvidove sekretarice, veruje da će joj on jednog dana uzvratiti osećanja. Ali, kao toliki alfa mužjaci, moj brat misli da je monogamija nešto u šta se upuštaš negde između četrdesete godine i penzionisanja. U stvari, ako Dejvid ima ijednu manu, onda je to ta. Moj brat je pravi srcelomac bez griže savesti. Ušla sam u Dejvidovu kancelariju spremna za napad. „Šta ti radiš ovde?", pitala sam, sumnjičavo gledajući Rej. „U poseti sam", odgovorila je Rej bez imalo skrušenosti. „Što nisi u školi?" „Gubimo časove", rekla je i prevrnula očima. „Pokaži joj dokaz", predložio je Dejvid. Rej mi je pružila izgužvani papir - zvaničan školski memorandum. Očigledno je očekivala da joj Dejvid traži potvrdu na uvid. Ne znam da je Rej ijednom pobegla iz škole ali, pošto smo u srodstvu, prirodno je što sam sumnjičava.

80

L I S A LUC

„Okej, odoh ja. Vidimo se sledećeg petka, Dejvide. Izabel, vidimo se kasnije." Čim je Rej izašla, zatražila sam objašnjenje od Dejvida. „Sledećeg petka?" „Ona navraća svakog petka", objasnio je Dejvid. „Zašto?" „Da me vidi... uglavnom." „Zbog čega još?" „Pa, obićno mi traži džeparac." „Dejvide, ona zarađuje deset dolara na sat radeći za mamu i tatu. Nije joj potreban tvoj novac. Koliko dugo to radi?" „Gotovo godinu dana čini mi se." „Daješ joj pare svake nedelje?" „Tačno." „Koliko?" „Uglavnom deset dolara. Ponekad dvadeset, ali ovih dana se trudim da rasitnim novac." „Znači da si joj ove godine dao oko pet stotina zelembaća?" „Da li ikada upotrebljavaš reč dolar?" „To je otrcano." „Izabel, zašto si došla?", pita me Dejvid, koji očajnički želi da promeni temu. „Zbog para." „Shvatam", odgovorio je Dejvid podrugljivo, shvativši ironiju. „Dan naplate." „Mogu da ti polomim prst ili dva i da ti ugruvam nekoliko rebara, ali mama je rekla da ti ne diram to lepo lice. Duguješ dvadeset soma, Dejvide. Ispljuni ih." „Znaš našu politiku: platićemo kada nam klijent plati. Mogu da ti dam ček na tvoje ime." „Mama ne pristaje na to." ,,Ne znam šta da ti kažem, Izabel." Nije se završilo na tome. Zavalila sam se na Dejvidov kauč i odbila da se pomerim dok ne popričam s njegovim nadređenim.

Dosjei o Spelmanovima

81

Dejvid je uzdahnuo i izašao iz kancelarije. Vratio se posle deset minuta sa Džimom Hanterom. Hanter je partner u firmi Finčer i Grejson već pet godina i specijalizovao se kao branilac prevaranata. Hanter je mišićav, razveden, ima četrdeset dve godine, dečačku frizuru i običaj da vas na neprijatan način gleda pravo u oči. Pošto nisam mogla da se vratim kući bez para, uzvratila sam mu pogled. Pomislila sam da moja taktika zastrašivanja deluje, kada je Hanter rekao da će reći knjigovođi da mi napiše ček na deset hiljada. „Pod jednim uslovom", dodao je. „Da izadeš sa mnom na večeru sledećeg petka." Uhvaćena na prepad, pristala sam zato što sam znala da neću dobiti pare ako odbijem i da će mama poludeti ako sazna da sam odbila izlazak sa advokatom i deset hiljada. „Pokupiću te u osam", rekao je Hanter pre nego što je izašao. Dejvid je prigušio smeh i shvatila sam da je to njegovo maslo. „Znači sada si postao moj makro?"

Dok sam pokušavala da izvučem pare od Dejvida, moja majka je izbegavala Džejkovo flertovanje dok su sedeli parkirani ispred restorana Mejsona Vornera. „Gospođo Spel, da li ste uvek izgledali tako opasno?" „Džejk, oladi." Vorner je pošao negde. Uskočio je u svoj leksus i odvezao se niz Ulicu Larkin. Parkirao se na uglu ulica Larkin i Giri i ušao u striptiz klub Pozorište novi vek. Kada je Vorner ušao u lokal, Džejk je odvezao pojas i okrenuo se prema mojoj majci, čekajući uputstva. „Samo sanjaj", rekla je mama pa otkopčala pojas i izašla iz kombija.

82

L I S A LUC

Kada je ušla u Novi vek, sela je u separe i naručila tonik. Vorner je bio potpuno nezainteresovan za predstavu na podijumu i proučavao je papire koje mu je doneo sedi posetilac u crnoj rolci i firmiranim farmerkama. Nije bilo puno gostiju u moru od pliša boje trule višnje. Međutim, moja majka nije gledala Vornera. U prvom redu je sedeo i posmatrao striptizetu kestenjaste kose s pažnjom religioznog fanatika niko drugi do Šon Rajan, (uskoro) bivši dečko broj šest. Moja majka nije naivna, tako da se nije zabrinula što je zatekla momka svoje ćerke u striptiz klubu. Ali uznemirila se zato što celokupno osoblje zna njegovo ime. Vorner je otišao posle polučasovnog razgovora s muškarcem u rolci. Njihov razgovor je bio izgubljen u onome što je zvučalo kao muzika iz filma Šaft. Moja majka je nerado izašla iz kluba za njirn i nastavila da radi sa Džejkom. Međutim, sutradan je prepustila tati i ujka Reju da prate Vornera i vratila se u Pozorište novi vek, noseći plavu periku do ramena i naočare za sunce. Nije očekivala da tamo opet zatekne Šona, ali on se pojavio tačno u isto vreme i seo na isto mesto. Dva dana zaredom u striptiz klubu izazvalo je sumnjičavost moje majke i pratila je bivšeg dečka broj šest cele naredne nedelje. Posetio je klub još dva puta a često je obilazio seks-šopove u susedstvu tokom dana. Mama ga nije pratila noću zato što je znala da je Šon ili sa mnom ili na poslu. Majka me je pitala kada je Šonov rođendan. Nasela sam na taj trik zato što se zanimala za horoskop i pročitala je sve o svim članovima porodice i o nekoliko naših povremenih radnika. Kada je pitala za bivšeg šest, nisam ništa posumnjala. Pretpostavila sam da pokazuje izvesno zanimanje, s obzirom da smo se Šon i ja viđali već više od tri meseca, što je, podsetiću vas, svojevrstan rekord za mene. Međutim, mama nije pitala za njegov datum rođenja kako bi mu kupila poklon, već da bi saznala broj socijalnog osiguranja i

Dosjei o Spelmanovima

83

proverila njegove bankovne račune. (Nikada više nisam nasela na to.) Kada je proverila bankovne račune, mama je upotrebila svoje veze u jednoj banci da sazna gde je nedavno plaćao kreditnom karticom. Iako je to bilo nemoralno i protivzakonito, moja majka je htela da dobije odgovor na svoja pitanja. U četvrtak ujutru, kada je majka zaključila da je istraga zavrsena, pozvala me je u kancelariju na brifing. „Dušo, tvoj dečko je zavisan od pornografije," „Isuse Hriste", rekla sam i pomislila da je trebalo da sačeka da popijem kafu ako me stvarno voli. „A otkud to znaš?" Majka je, stavku po stavku, ponovila šta je Šon radio prethodne nedelje i onda mi dala nekoliko izveštaja o plaćanju kreditnom karticom, kao i spisak filmova koje je iznajmljivao u video klubu Kožni jezik. Pogledala sam naslove, pokušavajući da zadržim pribran izraz na licu, što nije bilo lako zato što je spisak uključivao filmove Besne sise, Brate, gde je moj vibrator?, Dvostruki vibrator i Sperma nežnosti, pored drugih, manje slikovitih ali ipak pornografskih naslova. „Dušo, razumem da neko želi da obogati svoj seksualni život povremenim gledanjem pornografskih filmova. Međutim, ono što sam videla liči na poremećaj." „Šta očekuješ da radim s ovim obaveštenjima?", pitala sam. „To zavisi od tebe, dušo. Ne predlažem ti da raskineš s njim. Samo hoću da kažem da ćeš morati da naučiš da budeš vrhunska plesačica u krilu ako nameravaš da ostaneš sa Šonom." Izašla sam bez reči. Nisam želela da joj pružim zadovoljstvo ikakvim odgovorom. Iako sama nikada nisam posumnjala u Šona, poznajem svoju majku i znala sam da nije pogrešno shvatila ono što je videla. Ali morala sam sama da se uverim. Morala sam sama da nađem neki dokaz. Te noći sam čekala da bivši dečko broj šest čvrsto zaspi, a onda sam uključila njegov kompjuter. Ako muškarac nije pažljiv, mnogo toga se može saznati na ovaj način.

84

L I S A LUC

Raskinula sam sa šesticom sledećeg jutra. Ali ovog puta sam ja izgovorila poslednje reči: Mislim da nemamo zajednička interesovanja.

U petak uveče, sat vremena pre mog sastanka sa advokatom koji brani prevarante, Dejvid me je pozvao i rekao mi da se lepo ponašam ili će biti posledica. Kada sam istrčala iz stana da se nađem s Hanterom na ulici (kako bih izbegla da upoznam roditelje sa advokatom), majka mi je kroz prozor dobacila: „Samo budi svoja, dušo." Takve suprotstavljene izjave čine naš porodični život toliko teškim. Odmah sam znala da ovo neće uspeti. Hanter je tip muškarca koji izlazi sa ženama koje na prvi sastanak nose visoke potpetice i elegantne haljine. Ja čak ne umem da hodam na štiklama i uglavnom verujem da neko treba da zasluži da vidi moje noge. Osim toga, raskinula sam sa šesticom tog jutra. I mada nisam patila zbog prekida te veze, još me je pekao način na koji se završila. Advokat broj tri me nije privlačio, ali nisam htela da propustim priliku da proučim suprotni pol. Odlučila sam da osmislim nekoliko pitanja koja će nenametljivo raskrinkati zavisnike od pornografije u mojoj budućnosti i da vežbam na Hanteru. 1. 2. 3. 4. a) b) c) 5. a)

Da li voliš da gledaš filmove? Koliko ti je važna radnja filma? Koliko otprilike filmova iznajmljuješ mesečno? Šta bi najradije poneo na pusto ostrvo: Sabrana Šekspirova dela Sve albume Led Cepelina Sve filmove Debi Daz Tvoja omiljena glumica je: Meril Strip

Dosjei o Spelmanovima b) c) d) 6. a) b) c) d)

85

Nikol Kidmen Džudi Denč Džena Džejmson Kakve filmove najviše voliš? Akcione Drame Romantične komedije Pornografske

Dejvid me je pozvao sutra ujutru s praznim pretnjama. Onda je nazvao mamu i tužio me je. Za doručkom je mama pričala kako sam nevaspitana i predložila da se upišem na časove bontona ako nameravam da se ikada zabavljam s muškarcem čiji posao nije da služi pića. Tata me je pitao šta sam naručila za večeru.

Da ponovimo: Bivši dečko broj sedam Ime: Godine: Zanimanje: Mobi: Trajanje: Poslednje reči:

Zak Grinberg Dvadeset devet Vlasnik firme za dizajn veb-sajtova Fudbal Mesec i po dana „Proverila si bankovne izveštaje mog brata?"

Zbog svog posla, a ne uprkos njemu, uvek sam poštovala svačije pravo na privatnost i trudim se da ne zadirem u to kad god mogu - ili kada mi se to ne kosi s poslom. Odnosno, to sam ranije radila. Pre bivšeg dečka broj šest. Pre nego što je moja majka narušila našu privatnost i rekla mi tajne koje je trebalo sama da otkrijem. Posle njega sam počela da sumnjam u svoje instinkte i da se pitam je li moguće da za petnaest godina

86

L I S A LUC

bavljenja ovim poslom nisam ništa naučila o ljudskom ponašanju. Tri nedelje kasnije pozvala me je Petra i zahtevala da me upozna s njenom najnovijom mušterijom. Poslednjih pet godina Petra radi kao frizer u popularnom salonu na Louer hajtu. Nikada mi ne bi palo na pamet da se diploma škole lepote može jednog dana isplatiti šestocifrenom zaradom, ali u Petrinom slučaju je bilo tako. Pošto je bila umetnik s makazama, a njen izgled je privlačio bogate metroseksualce San Franciska, Petra je naplaćivala sto dolara po frizuri. Osamdeset posto njenih mušterija bili su muškarci i niko se nije pretvarao da dolazi redovno samo zbog šišanja. Njene kožne pantalone su se isplatile, imala je običaj da kaže. Pre će biti da su joj kožne pantalone plaćale hipoteku na stan. Petra je odlučila da mi nađe dečka, i to nekoga koji nije zavisan od pornića. Tada je upoznala Zaka Grinberga, novu mušteriju, koji je ušao jednog neobično mirnog dana u salonu. Bio je pristojan, lepo se izražavao i vodio računa o svojoj kosi. Petra mi je rekla Zakovu adresu i datum rođenja, ne znajući šta ću da uradim s tim podacima. Na osnovu toga sam saznala broj socijalnog osiguranja i mogla sam da proverim njegove bankovne račune, da li je osuđivan (na teritoriji Kalifornije) kao i da steknem uvid u njegovo imovinsko stanje. Na papiru je Zak Grinberg delovao čisto i zadivljujuće. Zato sam proverila njegove roditelje, dva brata i sestru. Osim što je njegov najmlađi brat bankrotirao i oduzeta mu je imovina kako bi se isplatili poverioci 1996, cela porodica kao da je izašla iz neke serije iz pedesetih godina. Ali pristala sam da izađem na sastanak tek kada mi je Petra rekla da Zak nema televizor. Jednačina je delovala prosto. Nema televizora = Nema pornografije. Naravno, mogao je da ima veliku zbirku časopisa i da visi na internetu, ali pravi ovisnik bi gledao i filmove. Naših prvih nekoliko sastanaka bili su dosadni, možda zbog toga što mi je govorio stvari koje sam već znala. Njegovi rodi-

Dosjei o Spelmanovima

87

telji su imali pekaru u Karmelu. Sestra mu je biia domaćica sa 1,8 dece (trudna). Stariji brat je imao uspešan porodični restoran u Eženu u Oregonu. Mlađi brat je imao propalu knjižaru s polovnim knjigama u Portlandu. Iz svega što sam saznala, bivši dečko broj sedam bio je uzoran momak iz duge loze uzornih momaka (koji bi povremeno bankrotirali). Pošto se nikada nisam zabavljala s mladićem koji je bio dovoljno hrabar da naruči bambus za vreme hepi-sata, u početku sam bila privučena njegovom blagošću. Za prvi sastanak smo otišli u pozorište Kastro i gledali rimejk filma Filadelfijska priča. Posle toga smo popili kapućino i prošetali parkom Dolores, gde su nam brojni mladići nudili drogu. Zak je odgovarao na nagovaranja pristojnim ,,Ne, hvala", kao da odbija limunadu. Na drugom sastanku smo proveli sat vremena u igraonici (uglavnom smo igrali flipere), otišli na sladoled i imali kratak čas fudbala, koji se završio tako što je Zak ležao na mom kauču s ledom na potkolenici dok sam se ja neprestano izvinjavala. Veza se nastavila na ovaj kvazi Norman Rokvel način dok nisam spomenula bankrotstvo njegovog brata (ne pitajte) i Zak je shvatio da mi to nikada nije rekao. Petra mi je rekla da me više nikada neće upoznati s nekim dok „ne naučim da svoje sposobnosti koristim u dobre umesto u zle svrhe". Moja majka, koja je upoznala Zaka i odmah počela da mašta o venčanju, nije razgovarala sa mnom tri dana. Tata je ponudio da mi plati učlanjenje u klub za upoznavanje i onda se smejao kao lud. Ja sam, ne tako pristojno, odbila.

rošle jeseni posle letnjeg raspusta, Rej je dobila uobičajeni zadatak da napiše sastav od pet stotina reči na temu „Šta sam radila na letnjem raspustu" za čas engleskog kod gospode Klajd. Umesto da napiše sastav, Rej (koja je tada imala dvanaest i po godina) samo je prepisala izveštaj o praćenju za firmu Merk investicije s tim što je promenila sva poverljiva obaveštenja. Gospođa Klajd je odmah pozvala naše roditelje na razgovor i odlučno predložila da Rej sledećeg leta ode u školski kamp. Na proleće, kada je Rej imala trinaest godina, gospođa Klajd je ponovo pozvala naše roditelje na razgovor i čvrsto ponovila svoj predlog. Moja majka je odgovorila da će je poslati na časove plivanja i plesa, ali gospoda Klajd ostala je pri svome, ističući da Rej mora da provodi više vremena s vršnjacima i da učestvuje u aktivnostima koje odgovaraju devojčici njenog uzrasta. Moja majka je obavila sve pripreme za kamp (izgovoreno šapatom) u tajnosti. U tajnosti je izabrala odredište, platila obuku i kupila sve predmete sa spiska. Ona i otac su odlučili da joj saopšte planove za njeno letovanje tek nedelju dana pre polaska. Mama je saopštila vesti mojoj sestri u subotu ujutru tačno u 7.15. Znam zato što su me Rejini vapaji kao iz grčke tragedije probudili iz sna, koji mi je bio veoma potreban. Njeni očajnički protesti trajali su celo jutro i rano poslepodne, dok je zvala sve

90

L I S A LUC

naše rođake pokušavajući da nađe saveznike koji bi joj pomogli da izbegne odlazak u kamp. Čak je pretila da će pozvati službu za zaštitu dece. Naravno, u jednom trenutku se obratila meni za pomoć. Odgovorila sam: „Dejvid je išao u školski kamp. Ja sam išla u školski kamp. Zašto ne bi i ti?" Onda se okrenula protiv mene i istakla da sam ja išla u kamp samo zato što je sud to zahtevao.* Majka je poslala Rej u njenu sobu s kutijom čokoladnih bombona i rekla joj da će joj trebati neko vreme da svari zapanjujuće vesti. Onda me je mama poslala u prodavnicu da kupim još zašećerene hrane da podmiti svoju mlađu ćerku. Dok sam razmišljala da li da kupim neke čokoladice s lešnikom ili popularne nater baters, zazvonio mi je mobilni telefon. „Halo?" „Izi, ovde Milo iz Kluba filozofa" ,,Da li je sve u redu?" „Nije nikakav hitan slučaj. Ali tvoja sestra je ovde i ne mogu da je nateram da ode. Možeš li da je pokupiš?" „Moja sestra?" ,,Da. Rej, jel tako?" „Stižem." Stigla sam kod Mila dvadeset minuta kasnije i stala u hodnik da čujem neprestane beznadežne žalbe svoje sestre. „Prosek mi je četiri minus. A nije da imam peticu iz fizičkog i trojku iz matematike. Imam četvorke iz svih predmeta. Rekla sam da sam spremna da pregovaram. Rekla sam da ću biti fleksibilna. Čak sam predložila da odemo kod posrednika da sredi ovo. Ali ništa. Ništa. Ne popuštaju ni za dlaku." * To je istina: Neposredno pred moj petnaesti rođendan, Petra i ja smo odlučile da naučimo da obijemo kola. Uzele smo iz biblioteke knjigu Kako sprečiti krađu automobila (koja je, začudo, objašnjavala tačno kako da se ukradu kola) i po susedstvu (s knjigom u ruci) tražile auto s napuklim prozorom ili otključanim vratima. Uhvaćene smo ubrzo posle ponoći, kada je vlasnik vozila pogledao kroz prozor i video kako snop svetlosti (baterijska lampa za čitanje) dopire iz njegovog automobila pa pozvao pandure.

Dosjei o Spelmanovima

91

Potapšala sam Rej po ramenu. „Hajde. Vreme je da krenemo." „Nisam završila piće", hladno je odgovorila. Pogledala sam piće boje ćilibara pa se okrenula prema Milu. „Sok od đumbira", rekao je, pročitavši mi misli. Popila sam Rejino piće umesto nje. „Sada si završila. Hajdemo." Uhvatila sam je otpozadi za majicu i povukla je sa barske stolice. U kolima je Rej iznenada zaćutala - beznadežno i jadno. „Idem u kamp, zar ne?" ,,Da." ,,I ne mogu ništa da uradim da to promenim?" „Tačno." Rej je mirno prihvatila svoju sudbinu, što je bilo sumnjivo. Nijednom se nije pobunila do kraja nedelje. Nehajno je ćaskala tokom dvočasovne vožnje kroz vinogradarski kraj i uz pošljunčanu zemljanu stazu do kampa Vinemanča. Moja majka je uvek učila Rej da mudro bira svoje bitke i protivnike. Bilo je potrebno izvesno vreme, ali Rej je veoma dobro naučila tu lekciju.

Počelo je s telefonskim pozivima - porukama na svakih sat vremena, neproračunatim i očajničkim. „Vadite me odavde ili ćete potrošiti novac za moj koledž na psihijatra." „Ozbiljna sam, ako znate šta je dobro za vas, nećete me terati da provedem još jedan dan u ovoj paklenoj rupi." Onda je Rejin mobilni telefon za hitne slučajeve oduzet, što joj je dalo vremena da se sabere i osmisli novu taktiku. Usledilo je pisanje pisama. Uveče se tata opuštao tako što je pio pivo i naglas čitao Rejine pismene molbe: Moja najdraža porodico, Sigurna sam da je kamp sjajna ideja u teoriji. Ali iskreno mislim da to nije za mene. Zašto ne bismo smanjili naše troškove i završili s time?

92

L I S A LUC

Unapred se radujem što ću vas videti sutra kada budete došli po mene. Sve vas mnogo volim, Rej Rejino drugo pismo stiglo je istog dana kada i prvo: Moja najdraža porodico, Uspešno sam se nagodila s direktorom kampa, gospodinom Datonom, koji me je uverio da će vam vratiti polovinu para ako me sutra pokupite. Ako vas i dalje više zanima novac od mog duševnog zdravlja, spremna sam da platim ostatak tako što ću do kraja leta raditi besplatno. Radujem se što ću vas videti sutra kada budete došli da me odvedete odavde. Zauvek vas voli, Rej P.S. U prilogu vam šaljem mapu i novčanicu od dvadeset dolara (za benzin). Drugi talas telefonskih poruka zvučao je sasvim drugačije. Utorak, 5.45 ujutru. Ćao, opet ja. Hvala na slatkišima, ali ja štrajkujem glađu, tako da mi nisu potrebni. Ako dobijete ovu poruku u narednih deset minuta, zovite me na... Moj otac pušta sledeću poruku. Utorak, 7.15 ujutru. Mislim da ovde trguju belim robljem. Iskoristite ovo obaveštenje kako smatrate da je najbolje. O-o, moram da bežim...

Dosjei o Spelmanovima

93

Sledeća poruka je stigla tek u utorak, 3.42 posle podne. Zdravo, ovde Rej. Predomislila sam se. Ovo mesto nije tako loše. Upravo sam ušmrkala crtu kokaina i sve mi sada izgleda vedrije. Dobro bi mi došlo još para, oko hiljadu dolara. A možda i cigarete. Tata se toliko smejao kada je čuo poslednju poruku da se zagrcnuo kafom i onda proveo narednih deset minuta oporavljajući se od napada kašlja. Rekao je da su samo poruke vredne troškova za kamp. Ali onda su pozivi u Istrage Spelman naglo prestali. Stigla sam ranije na sastanak zakazan za jedanaest u Dejvidovoj kancelariji. Rej je već zvala našeg brata četiri puta tog dana. To je bio prvi put da sam videla da Dejvid razgovara sa svim članovima porodice kao da smo dobrostojeći ali veoma teški klijenti. „Slušaj me veoma pažljivo, Rej", rekao je moj brat. „Reći ću mojoj sekretarici da ti pošalje specijalan paket, pusti me da završim. U njemu će biti sve ono đubre koje ti voliš. Poješćeš ga. Podelićeš ga s drugima. I onda ćeš mi napisati pismo, samo jedno pismo, u kojem ćeš mi se zahvaliti na mom obzirnom poklonu i obavestiti me da si stekla bar jednog prijatelja. Ako dobijem samo to jedno pismo i uzdržiš se od daljih telefonskih poziva tokom tvog ostanka tamo, daću ti lepu novčanicu od pedeset dolara kada se vratiš. Da li si razumela? Neću više prihvatati telefonske pozive od Rej Spelman." Dejvid je spustio slušalicu, zadovoljan što je to pojasnio. ,,Za pedeset zelembaća i nekoliko slatkiša, i ja ću prestati da te zovem", rekla sam. Pet minuta kasnije, Dejvid je dobio još jedan poziv. Devojka sa centrale je rekla u interfon: „Gospodine Spelmane, vaša sestra Izabel je na vezi."

94

L I S A LUC

Dejvid je odgovorio: „Moja sestra Izabel sedi ispred mene." „Molim, gospodine?" „Prebacite mi vezu." Dejvid je zastao pre nego što je podigao slušalicu, očigledno razmišljajući kakvu taktiku da preduzme. „Prevršila si meru, Rej. Nema slatkiša i nema para", rekao je Dejvid svojim najopasnijim advokatskim tonom i zalupio slušalicu. „Teško je poverovati da sam u krvnom srodstvu s njom", rekao je. Pa, kada je bolje razmislio, dodao: „Kao i s tobom." Bilo mi je teško da poverujem da Rej nije više zvala Dejvida. Tek sam kasnije shvatila da je izabrala novog protivnika i sasvim drugačiji način borbe.

Nekoliko nedelja kasnije, Rej mi je rekla šta je tačno prevršilo njenu meru, kada je shvatila da je ,,ovo pitanje života ili smrti". „Rej, ni u jednom trenutku nije bilo pitanje života ili smrti", odgovorila sam. Na šta je ona uzvratila: „Ako ti je lakše da veruješ u to." Semantiku na stranu, prekretnicu u kampu Vinemanča predstavljalo je veče talenata. Ketrin Stjuart, dvanaestogodišnjakinja, otpevala je onu nervirajuću pesmu iz filma Titanik. Hejli Grejndžer i Darsi Spigelman su stepovale na neku otrcanu melodiju iz poznatog filma. Tifani Šmit je pevala pesmu Britni Spirs na plejbek i uvijala se. A Džejmi Gerber i Brajan Hol su izveli svoju originalnu hip-hop pesmu ,,što je bilo toliko sramotno da ju je zabolelo". Rej je tvrdila da je veče talenata bilo prva stvar koja ju je naterala da zaplače u dve godine. Tada je izvela tačku iz svog repertoara: ukrala je mobilni telefon jednog od upravnika kampa i neopaženo se iskrala. Dok je ostatak kampa bio zauzet gledanjem parade budućih takmičara u Američkom idolu, moja sestra je lutala po šumi

Dosjei

o

Spelmanovima

95

96

L I S A LUC

„Pređi na stvar, Rej." „Mislim da se to ne bi dopalo mami i tati kada bi saznali." Znala sam da je moja sestra sposobna za mnoge stvari. Ali ovo me je zaista iznenadilo. „Da li me ucenjuješ?", zatečeno sam upitala. „To je ružan izraz", odgovorila je Rej i zapitala sam se iz kog je filma pokupila taj citat. „Jeste." „Vidimo se sutra", rekla je Rej i prekinula vezu.

Vožnja kroz vinogradarski kraj prošla je za tren. Bes ubija monotoniju bolje od bilo koje knjige snimljene na kasetu. Zakočila sam ispred uprave kampa, zgrade koja izgleda kao brvnara. Kroz prašinu koja se podigla oko kola videla sam Rej kako sedi na torbama. Kada je ugledala kola, oči su joj se ozarile i dotrčala je da me poljubi. „Hvala. Hvala. Hvala." Skinule sam njene ruke sa sebe i odgurnula je. ,,Da li moram da te ispišem?", pitala sam najgrublje što sam mogla. Nesigurno je pokazala u pravcu upravne zgrade. Potpisala sam neophodne papire i vratila se do automobila. Otvorila sam prtljažnik i rekla joj da ubaci svoje torbe unutra. „Nikada ti ovo neću zaboraviti, Izi." Kada sam zalupila prtljažnik, zgrabila sam Rej za zelenu majicu na kojoj je pisalo „Kamp Vinemanča" i zavrnula joj kragnu kao da ću da je ugušim. Onda sam je bacila na vrata automobila. (Ako mislite da je to grubo, verujte mi da ona to može da podnese.) „Sada hoćeš da budeš fina? Neće moći. Neću ovako da živim. Neću da dozvolim da moja trinaestogodišnja sestra upravlja mnome kao da sam pajac. Ucenjivanje je zločin, Rej. To nije igra. Nije lepo manipulisati ljudima. Nekada život nije savršen, ali moraš to da prihvatiš i da se boriš najbolje što možeš. Možeš

Dosjei o Spelmanovima

97

li to da uradiš? Ili hoćeš da nastaviš da se igraš sa mnom? Ako hoćeš, važi. Ali trebalo bi da te upozorim: uopšte nije pametno zajebavati se sa mnom. Dakle, šta će da bude, Rej? Hoćeš li da igramo pošteno ili hoćeš da vidiš koliko prljavo mogu da igram?" Nekada možete da osetite kako vas neko gleda. Dva nastavnika i dva kampera su se sledili i verovatno su razmišljali da li da pozovu policiju. Pustila sam Rej i otišla do vozačevih vrata. Rej se okrenula našoj publici i prekinula napetost sleganjem ramena. ,,Mi smo glumci", rekla je i uskočila u kola. Rej je ćutala prvih sedam minuta vožnje, čime je nadmašila svoj raniji rekord od pet i po minuta. Nisam bila iznenađena kada je konačno progovorila. „Volim te, Izabel. Stvarno, stvarno te volim." „Bez priče", odgovorila sam, pitajući se koliko dugo zaista mogu da uživam u tišini. Pet minuta kasnije, Rej je pitala: „Možemo li da kupimo sladoled?", kao da se ništa nije desilo.

Kada je Dejvid saznao da sam vratila Rej iz kampa, odmah je postao sumnjičav i pozvao me je na ručak. Dok smo jeli školjke i pommes frites u restoranu Kafe Klod, Dejvid mi je postavio pitanje koje je samo njemu bilo očigledno. „Da li Rej zna nešto prljavo o tebi?" „Molim?", pitala sam, glumeći nevinašce. „Ti si više od svih želela da ide u kamp i onda si se iznenada predomislila i dovela je kući. Zna nešto o tebi. To je jedino razumno objašnjenje." „Nisi u pravu..." „Možeš da negiraš koliko god hoćeš ali, pošto Rej zna nešto što ne treba, teorijski i ja to znam, tako da, bez obzira što ne

98

L I S A LUC

znam o čemu se zapravo radi, mogu da otkrijem njenu tajnu mami i tati. Onda će biti samo pitanje vremena dok oni to ne izvuku iz nje. A imam osećaj da ti to ne bi volela. Prema tome, kakvu god moć da Rej ima nad tobom, imam je i ja." „I šta nameravaš da uradiš s tim?", nervozno sam pitala. „U subotu ćeš izaći s mojim prijateljem Džekom. Neću ti reći prezime. Doći će po tebe u sedam. Molim te, obuci nešto čisto i očešljaj se." Polako sam pokupila svoje stvari i pošla ka vratima. U poslednjem trenutku sam se okrenula i rekla: „Ovo nije normalno." „Ja to govorim godinama", odgovorio je Dejvid.

Džek Viver, advokat broj četiri, stigao je u 6.55 tako da nisam mogla da izbegnem da ga upoznam s roditeljima. Moja majka se oduševila advokatom odevenim u kašmir poput političara za vreme kampanje. Gledala sam na sat svakog minuta i predlagala da krenemo dok majka nije odbrusila „Oladi, Izi". Otac je dao Džeku broj svog mobilnog telefona i rekao mu da ga pozove ako budem pravila nevolje, pa se slatko nasmejao svojoj pošalici. U 7.45 smo bili na putu 101 prema jugu ka hipodromu Bej medous. Očigledno Džek nije voleo da se kladi samo svojim vremenom. Odmah sam postala sumnjičava. Džek očigledno nije muškarac kojem je potreban provodadžija. Poseduje istančanu dozu neurednosti koju odmah pripisujem muškarcima koji pokušavaju da ne ističu svoj izgled. Odeća mu je bila tek malo izgužvana a kosa neznatno raščupana, ali nije izgledao kao da se trudi da odaje takav utisak. Bila sam sigurna da Džek nipošto nije svojevoljno pristao na ovaj izlazak. Bila je primenjena neka prisila, ali nije bilo razumno da optužim Dejvida da je udesio

Dosjei o Spelmanovima

99

ovaj sastanak. Jedina osoba koja je imala korist od toga bila je moja majka. To jeste neuobičajeno, ali moja majka iskreno i nepokolebljivo pada na advokate. Mogu da nabrojim nekoliko mogućih razloga za to. Možda zato što je njen savršeni sin advokat, ili zato što nam veći deo našeg posla obezbeđuju advokati, ili zato što nose lepa odela, ili se jednostavno loži na visoko obrazovanje. Manje me zanima izvor njene ljubavi prema advokatima nego sama činjenica da ih voli. Ta činjenica utiče na kvalitet mog života. Kako je veče odmicalo, moje sumnje su se sve više mešale s privlačnošću. Ispod površine lepo doteranog advokata otkrila sam čoveka koji je bio ozbiljno zavisan od kockanja. Odalo ga je njegovo pažljivo proučavanje jutrošnjih prognoza praćeno neverovatno nerazumnim klađenjem. To bi odbilo većinu žena, ali ne i mene. Uvek sam volela muškarce s manama; lakše mi je da se zbližim s njima. Ali ono zbog čega mi se ovo otkriće naročito dopalo bila je činjenica da je majka iz neznanja odobrila moj izlazak s muškarcem koji verovatno ima bukmejkera na platnom spisku. Kada je Džek položio još jednu opkladu od pet stotina dolara na dvogodišnjeg uškopljenika zato što je imao dobar osećaj u vezi s njim, moju pažnju je privukao sumnjivi muškarac koji je lutao iznad gornjeg reda sedišta na tribinama. Prvo sam posmatrala „sumnjivog muškarca" iz daljine i videla da njegovi pokreti ne odaju nikakvo zanimanje za konjske trke. Za vreme trke nije gledao u stazu, već u posetioce. Kada sam videla kako „sumnjivi muškarac" naleće na čoveka s kornetom sladoleda pored štanda s osveženjima, prišla sam tipu sa sladoledom i pitala ga da li još ima novčanik. Nije ga imao. Potrčala sam za „sumnjivim muškarcem", koji je silazio niz tribine u pravcu muškog toaleta. Džek me je stigao i pitao šta radim. Objasnila sam mu da pratim mogućeg džeparoša.

100

L I S A LUC

Stigla sam „sumnjivog muškarca" i preprečila mu put ka toaletu. „Hej, seronjo, vraćaj ga." „Sumnjivi muškarac" je vidno prebledeo i odgovorio: „Molim, gospođo?" ,,Ne zovi me gospođo. Samo mi daj jebeni novčanik", rekla sam i gurnula ga na zid prekriven grafitima. Pogledao je Džeka pa mene i zaključio da je bolje da se ne upušta u tuču. „Sumnjivi muškarac" mi je dao novčanik pa otrčao u toalet. Moje hvatanje zločinca odvuklo je advokata broj četiri od trke broj sedam. Njegov konj je izgubio, što je statistički bilo predvidljivo zato što je imao male izglede, ali Džek je ipak bio razočaran što je propustio trku. Kao mnogi kockari i redovni posetioci sportskih događaja, bio je ubeđen da bi konačan ishod možda bio drugačiji da je gledao. Kada smo vratili novčanik vlasniku i opisali lopova šefu obezbeđenja, pitala sam Džeka da li hoće da se kladi u sledećoj trci i odgovorio je da neće. Izgubio je dobitnički osećaj.

Sledećeg ponedeljka sam svratila do Dejvidove kancelarije da popričamo o predstojećem poslu i advokatu broj četiri. Činjenica je da bi ovaj advokat mogao da mi se svidi. „Šta je rekao o meni?", suptilno sam pitala, „Ko?" „Advokat broj četiri." „Nikada nećeš imati normalnu vezu ako momcima daješ redne brojeve." „Znam da je nešto rekao." Boreći se da suzbije smeh, Dejvid je odgovorio: „Opisao te je kao nešto između Prljavog Harija i Nensi Dru." ,,Da li je to kompliment?", pitala sam. ,,Ne verujem."

Dosjei

o

Spelmanovima

101

102

L I S A LUC

je trajala četrdeset osam sati. Video se s nekoliko cura u Renou. Pa još jedna partija pokera. Ne mogu da se setim šta sam radio tri dana da me ubiješ. A otprilike poslednja četiri dana pokušavam da se obogatim za stolovima. Kako si ti, dušo?" Dejvid je u pravu. Ujka Rej je jedini član porodice koji iskreno odgovara na pitanja. Moja sestra bi povremeno bila blizu toga, ali pribegavala je obmanama kada je to bilo potrebno. A ujak uopšte nije krio svoj razvrat. Nosio ga je kao krunu. Trebalo mi je četiri sata lutanja po kasinu da nađem ujka Reja. Dejvid je stvarno otišao da se skija i prepustio mi je prljav posao. Ispostavilo se da je tokom protekle dve nedelje ujka Rej izgubio sve - u stvari, više od svega - celu ušteđevinu, penziju za sledećih šest meseci, sat vredan pedeset dolara, zlatnu kopču za novac koju mu je moja majka poklonila za poslednji rođendan i par cipela (mislim), pošto je nosio papuče iz radnje ,,sve za jedan dajm". Pokušala sam da ga odvučem od stola, ali on je odbio da pođe dok ne zaradi nešto. „Bar nešto, Izi. Ne mogu ovako da završim. To je loše za moju karmu." ,,A za tvoj bankovni račun?" „Izi, postoje važnije stvari u životu od novca." „Moraš to da kažeš zato što ga više nemaš." „Dušo, stvarno bih voleo da poradiš na tom negativnom stavu." Rej je odigrao još jednu ruku i izgubio. Ali bilo je još žetona na stolu i znala sam za samo jedan način da ga odvučem. „Ujka Rej, šta misliš da odemo do šanka da ti kupim piće?" „Važi, Izi. Ali kupićeš mi više od jednog." Ujka Rej je izgubio svest čim smo ga strpali na zadnje sedište Dejvidovog automobila. Vezali smo mu pojas preko grudi i nogu i položili ga na bok ako bude povraćao. Dok smo se vozili natrag, Dejvid i ja smo se prepustili našem tinejdžerskom ocenjivanju Rejovih izgubljenih vikenda.

Dosjei o Spelmanovima

103

„Ovo je svakako vikend s pet zvezdica", rekla sam. „Verovatno ću zvučati naivno", primetio je Dejvid, ,,ali uvek sam mislio da je to samo faza. Da će se stari ujka Rej vratiti jednog dana." „Otišao je zauvek", zaključila sam, potpuno uverena u to. ,,A moram te upozoriti da postoji velika šansa da se upiša." Dejvid je uzdahnuo i nehajno odgovorio. ,,Da, znam."

Izgubljeni vikend broj dvadeset dva bio je, s finansijskog gledišta, razorniji od svih ostalih. Ujka Rej je zaista izgubio sve. Moj otac je, van sebe, udesio da Rej ode na tridesetodnevni rehabilitacioni program za višestruke zavisnosti u rehabilitacioni centar Zeleni list (Dejvid i ja smo dobili grčevit napad smeha koji je trajao petnaest minuta kada smo čuli ime) u Petalumi. Rej je pristao da pođe, ali kada su izbili na put oivičen drvećem i kućama s fasadom u obliku slova A, okrenuo se prema mom ocu i rekao: „Znaš, ovo neće uspeti." „Zar nećeš da pokušaš?", pitao je tata. „Sve za tebe, Ale. Ali neće uspeti." „Otkud znaš?" „Znam sebe. Bar sada." „Šta da radim, Rej?" „Sačuvaj svoj novac." „Ne možeš da nastaviš da nestaješ kao do sada." Ujka Rej je čekao na priliku da postavi sledeće pitanje. „Možda mogu da se preselim kod vas dok ne stanem na noge? Dok ne platim dugove i tako to." „Hoćeš da se useliš?" „Mislio sam da mogu da budem u Dejvidovoj staroj sobi. Misliš da će mu smetati?" „Ne", kratko je odgovorio moj otac. Poslednja stvar koju je Dejvid želeo bila je njegova stara soba.

104

LISA LUC

Tata je ponovo upalio motor pa se okrenuo prema ujka Reju da učvrsti dogovor. „Rez kurvi, droge ili partija pokera u kući." »Dogovoreno, Ale." Tada se ujka Rej preselio u Ulicu Klej 1799.

„Da li mislite da je bilo pametno", pitao je inspektor Stoun, „da vaši roditelji pozovu dokazanog zavisnika od droge, kockanja, seksa i alkohola u kuću gde živi devojčica u osetljivim tinejdžerskim godinama?" „Ne verujem da je ujka Rej ovisnik od seksa. Naravno, voli kurve, ali ne juri ih redovno." „Treba li da ponovim pitanje?" „Ujka Rej jeste promašaj, ali nije mu namera da ikoga povuče sa sobom. Ne možete računati na njega da pokosi travnjak ili opere posuđe, ali budite sigurni da nikome ne bi naudio." „Svi tvrde da je vaša sestra burno reagovala na njegov dolazak. Možete li mi reći nešto više o tome?" „Njih dvoje su bili u ratu." „Pričajte mi o tom ratu." Inspektor Stoun nije shvatio da nije postojao samo jedan rat, već da je neprestano tinjao niz ratova, borbi i okršaja. To je bilo beskrajno. Mogla bih da nacrtam tabelu sa svim članovima porodice na papiru i onda da ih spajam crticama koje označavaju sukobe dok papir ne bi ličio na paukovu mrežu. Nije samo jedan rat doveo do onoga kojeg se svi sećamo. Kao kuća od karata, čitava struktura bi se srušila ako biste sklonili jedan deo.

alas porodičnih trzavica, ubrzan Rejinim mučnim iskustvom s kampovanjem, ubrzo se stišao i zavladao je sablastan mir. Nekoliko nedelja kasnije, Rej je još osećala zahvalnost zato što sam je izvukla odatle i trudila se da se ponaša najbolje što ume. Međutim, ja sam još bila ljuta zbog njene nepoštene igre i bila mi je potrebna bar mala osveta. S obzirom na to da Rej uglavnom ne krije svoje postupke, mogla sam da je napadnem na samo jedan način: da je lišim njenog jedinog poroka - nezdrave hrane. Primetila sam da se na njen doručak od čokoladica pop tart nadovezuje podjednako nezdrav ručak. Na porodičnim večerama je brljala po glavnom jelu, pojela bi povrće pod velikom prisilom i onda bi navalila na desert poput izgladnele životinje. Nerviralo me je što sam samo ja to primetila. Ali ja sam kriva za to, zar ne? Ja sam pomerila granicu prihvatljivog ponašanja u našoj kući i Rej se uvek trudila da ostane podaleko ispod donje granice. Međutim, to što niko nije primetio njene navike nije značilo da ne mogu da ubedim roditelje da se postaraju za njih. Donela sam kući članke o uticaju preteranog konzumiranja šećera na tinejdžere i na njihove loše ocene na testovima u školi. Otkrila sam im kako se dijabetes u starijem dobu uglavnom dobija zbog preteranog unosa šećera u mladosti. Predložila sam da preduzmu neke preventivne mere. Majka se nepoverljivo složila: šećer samo za vikend. Bez izuzetka.

110

L I S A LUC

Rej je ustrčala uz stepenice i počela da lupa na vrata mog stana kada je čula novosti. „Kako si mogla?", pitala me je, gotovo suznih očiju. „Brinem se za tvoje zdravlje." ,,Da, kako da ne." „Želiš da proglasimo primirje?" „Dobro." Rej je nerado pružila ruku i rukovale smo se. Međutim, primirje sa mnom će na kraju biti beznačajno s obzirom da će se Rej upustiti u borbu za koju nisam znala da je sposobna.

aključala sam vrata svog stana i na prstima se spustila niz stepenice, nadajući se da ću izbeći ćaskanje s bilo kojim članom porodice. Naročito sam se trudila da

112

L I S A LUC

umesto voki-tokija, koji je tražila. A preraslo je u pravi rat kada je moj ujak zaspao za vreme praćenja na kojem su zajedno radili a ona nije mogla da ga probudi ni najgrubljim šutiranjem. Između pomenutih događaja, dolivano je ulje na vatru svađama zbog prisvajanja televizora i krađe omiljenih žitarica i neprestanim grubim rečima moje sestre. Ipak sam ponovila pitanje: „Zar ne misliš da je vreme da prekineš s tim?" „Ne", odgovorila je Rej. Tako da sam je ostavila na stepeništu da špijunira ujaka.

Srela sam ujka Reja dok se peo stepenicama u predvorje i vukao loše spakovanu torbu. Skinula sam mu torbu s ramena i pitala ga šta je u njoj. „Da vidim. Zimski kaput, nekoliko pari cipela, kugla za kuglanje i mislim da ima nekoliko sendviča koje sam jutros napravio od onoga što je ostalo u frižideru." „Sledeći put zamoli mamu da ti pomogne da se spakuješ." Unela sam torbu i stavila je na Dejvidov - sada ujka Rejov krevet. „Lepo je što si ovde, ujka Rej." Rej me je uštinuo za obraz i rekao. „Ti si uvek bila moj omiljeni vozač." Naslonila sam se na prozorski sims a Rej je počeo da se raspakiva. Vadio je predmete iz svoje grbave torbe i ređao ih po sobi bez ikakvog reda. Samo je jednu stvar pažljivo spakovao. Lepo uramljena fotografija klana Spelman bila je uvijena u peškire različitih veličina. Ujka Rej je položio fotografiju na noćni stočić i onda ju je namestio kako mu se sviđa. Iako je bilo na desetine fotografija u kući, ni na jednoj se ne nalaze svi članovi porodice. Ova slika me je samo podsetila na to koliko nezgrapno izgledamo kada smo zajedno. Majka je zbog svoje duge kose i sitne atletske građe delovala bar deceniju mlađe od pedeset četiri godine, koliko je imala.

Dosjei

o

Spelmanovima

113

Njene oštre, pravilne crte lica dobro su podnosile protok vremena. Ali otac je zbog svoje sve tanje kose i sve većeg stomaka delovao nekoliko godina starije i samo su njegove bore bile ujednačene s njegovim neujednačenim crtama. Ujka Rej je imao samo jednu sličnost sa Albertom - širok, neznatno zatupljen nos. Rej je bio vitkiji, lepši i svetlije kose od mog oca. A Dejvidovo manekensko savršenstvo činilo se vanzemaljskim pored Rej, koja je bila manja i slađa slika svog ujaka. Imala je najsvetliju kosu od sve dece Spelmanovih, prljavoplave boje, sivoplave oči i pegice na često preplanulom licu. Ja sam bila mnogo viša od Rej i izgledala sam kao neuspela kopija svoje majke. Ujka Rej je obrisao prašinu s fotografije i zaključio da mu je potreban odmor posle napornih pet minuta raspakivanja. Ponudio se da mi napravi sendvič. Odbila sam, misleći da bi bilo pametno da upozorim oca. Našla sam ga za njegovim stolom. „Mala sprema nešto. Pobrinula bih se za to na tvom mestu", rekla sam. „Koliko je loše?", pitao me je. „Pet zvezdica, po meni. Ali samo će vreme pokazati."

Tog poslepodneva sam svratila do Dejvidove kancelarije da mu predam izveštaj o praćenju na slučaju Merser (berzanski analitičar za koga se sumnjalo da trguje iznutra). Mogla sam brzo da predam izveštaj zato što je meta radila potpuno istu stvar sedam dana u nizu. Teretana. Posao. Kuća. Spavanje. Ponoviti. Obožavam ljude s navikama. Oni mi neizmerno olakšavaju posao. Kada sam ušla kod Linde, objasnila mi je da se moj brat šiša. Ušla sam u Dejvidovu kancelariju i otkrila da ga šiša moja najbolja drugarica, Petra.

114

L I S A LUC

„Otkud ti?", nehajno me je pitala. „Predajem izveštaj o praćenju. Zašto ti šišaš mog brata?" „Mogla bih da ti dam dvesta pedeset razloga", odgovorila je Petra svojim novim finansijskim žargonom. Pretvarala sam se da sam zapanjena neumerenošću svog brata ali, iskreno, uopšte nisam bila iznenađena. „Zar si morala da joj kažeš koliko ti plaćam?", upitao je Dejvid. ,,Ne postoji poverljiv odnos između mušterije i frizera." „Koliko to dugo traje?", pitala sam. Okrenuli su se jedno prema drugome da se dogovore šta da mi odgovore. Bila sam razočarana. Svaki moj srodnik ili prijatelj bi trebalo da zna bolje da skriva stvari. Razdraženo sam uzdahnula i rekla: „Zaboravite." Bacila sam izveštaj na Dejvidov sto i pošla prema vratima. „Nikada neću shvatiti zašto mislite da morate da krijete jebeno šišanje od mene." „Vidimo se večeras, Izabel", glasio je Dejvidov jedini odgovor. To veče se pravila večera dobrodošlice ujka Reju.

Zaboravila bih na večeru da me Dejvid nije podsetio. Da sam se ranije setila, pokušala bih nekako da je izbegnem. Ratovi Rej - Rej su se zahuktavali i bila sam odlučna da se ne mešam. Međutim, kao što sam pretpostavljala, njihovo dejstvo se nije moglo izbeći. Te večeri sam se rano vratila kući i zatekla Rej na podu dnevne sobe kako cepa ukrasni papir s kutije iz obližnje radnje s elektronskom opremom. Unutra je bio najsavremeniji digitalni video rikorder. Istrage Spelman još nisu unapredile svoju opremu do tog nivoa. Iz nekog razloga moji roditelji su smatrali da je pametno da to poklone tinejdžerki čiji je rođendan odavno prošao, a Božić je još bio daleko.

Dosjei o Spelmanovima

115

Dok je Rej sedela usred ostrva stiropora, plastičnih omota i kartona, pogledala sam roditelje nadmoćnim nepoverljivim pogledom poreskog inspektora i strpljivo čekala da mi uzvrate pogled. Ali oni su izbegavali da me pogledaju zato što su veoma dobro znali šta mislim. Nehajno sam prišla ocu. ,,Ni reči, Izabel." ,,Da li si spreman da platiš moje ćutanje?" Očevo držanje je splasnulo dok je zamišljao beskrajna potplaćivanja. Naravno, šalila sam se ali sam pustila da pretnja visi u vazduhu. „Pretpostavljam da je to pošteno. Šta hoćeš?" „Opusti se, tata. Nemam nameru da te odžeparim. Ali htela bih da kažem..." „Preklinjem te, Izabel, nemoj ništa da kažeš." Pošto mi je bilo gotovo nepodnošljivo da držim jezik za zubima, uzela sam pivo i zavalila se na kauč u radnoj sobi pored ujka Reja, koji mi je obzirno dodao svoj tanjir s krekerima i sirom dok je menjao kanale. Kada je naleteo na epizodu Uhvati Smarta iz prvog serijala, rekla sam mu da stane. Maks* i agent 99, prerušeni u doktora i sestru, lutali su hodnicima sanatorijuma Harvija Sejtona.** „Možeš li da me podsetiš šta se dešava?", zamolio je ujka Rej, koji nažalost nije imao katalog epizoda utisnut u mozak. „Agenti HAOS-a*** su oteli šefa i traže otkup. Oh, upravo si propustio scenu kada Maks koristi šest različitih vrsta telefona. Telefon u obliku cipele, novčanika, naočara, kravate, maramice i... ne sećam se poslednjeg." „Šta šef traži u ormaru?", pita moj ujak. ,,To nije ormar, nego hladnjak." „Zašto su ga zaledili?" * Pseudonim tajnog agenta 86. ** Zvanog „Satanino mesto". *** Međunarodna organizacija zla (izgovara se „haos").

116

L I S A LUC

„Moraju da mu spuste temperaturu tela kako bi obaviii operaciju kontrole uma." „Okej, to ima smisla", zaključio je Rej i uzeo natrag svoj tanjir s grickalicama. Počele su reklame i ujka Rej se pretvarao da ga zanima najnoviji lek za bubuljice. „Misliš da će se mala navići na mene posle nekog vremena?" ,,Da, ujka Rej, mislim da će se smiriti. Na kraju." „Nadam se. Obukao sam svoju srećnu košulju." „Primetila sam." Srećna košulja je otrcana havajka kratkih rukava koja postoji gotovo dve decenije. Ranije se pojavljivala samo u naročitim prilikama - superboulu, plejofu, finalu svetskog prvenstva. Postepeno je počeo da je nosi na izvesne partije pokera i povremena venčanja, ali u poslednje vreme retko ste mogli da ga vidite u nečemu drugom. Za vreme večere značajni pogledi moje sestre uznemirili su sve za stolom. Dejvid i tata su pričali dosadne stvari o poslu, ali mama je nakratko razbila napetost tako što ju je usmerila u drugom pravcu. „Zar ne misliš da je to dovoljno crvenog mesa za jedan dan?", pitala je kada je tata hteo ponovo da se posluži pečenom govedinom. Tata je uzeo još dve kriške i rekao: ,,Da, sada jeste." „Mislila sam da ti je doktor Šnajder prepisao dijetu." „Jeste", odgovorio je tata. „Kako napreduje?", pitala je mama. „Sjajno." „Da li si smršao?" „Zapravo, jesam." „Koliko?", upitala je. „Dva i po kilograma", ponosno je odgovorio tata. „Trebalo je da počneš da držiš tu dijetu pre mesec dana. A izgubio si samo dva i po kilograma?", pitala je mama.

Dosjei o Spelmanovima

117

„Svi stručnjaci kažu da je zdravije ako se postepeno gube kilogrami." ,,To je dobro. Znači da ćeš smršati negde u vreme kada budeš mogao da koristiš pogodnosti socijalnog osiguranja", zaključila je mama, buljeći u njega. ,,Ti nisi moj šef, Olivija." ,,Do đavola nisam." S obzirom da su ovakvi razgovori bili uobičajeni na svim porodičnim obedima Spelmanovih, ostatak porodice nastavio je da jede ne obazirući se na njih. A onda je ujka Rej napravio fatalnu grešku i obratio se mojoj sestri. „Rej-Rej, dodaj mi krompir, hoćeš li?", rekao je. Moja sestra je nastavila da jede i namerno nije odgovorila na molbu. Majka je sačekala nekoliko trenutaka, verovatno se moleći u sebi. Umešala se kada je postalo očigledno da se njena mlađa ćerka neće pomeriti. „Dušo, ujka Rej je tražio da mu dodaš krompir." „Nije, tražio je da mu Rej-Rej doda krompir. Ne znam ko je Rej-Rej", odbrusila je moja sestra. Nagnula sam se preko stola, laktom munula Rej, dohvatila krompir i dodala ga ujaku. „Zovem se Rej. Samo jedno Rej. Ne dva. Samo jedno", procedila je kao najdrskiji pripadnik školskog debatnog tima. „Koliko dugo ćeš terati inat?", pitao ju je ujka. „Koliko dugo ćeš nositi tu košulju?" „Nemoj da pričaš o mojoj košulji." „Što? Jel' može da me čuje?" „Samo nemoj da pričaš o njoj. Nije nam potrebna negativna energija." Moj brat, advokat, korporativni pregovarač, čovek koji naplaćuje četiri stotine dolara na sat, misli da uvek može da postigne nagodbu. Dovoljno je glup da veruje da može da sklopi mir zasnovan na međusobnom razumevanju. U ovakvim

118

L I S A LUC

trenucima mi se čini veoma mogućim da su Dejvida zamenili u bolnici s pravim dečakom Spelmanom. „Ujka Rej, ispričaj joj za košulju. Možda će razumeti", rekao je Dejvid. „Nema šanse." „Ili ćeš joj ti ispričati ili ću ja", zapretio je Dejvid, znajući kakav će utisak njegove reči ostaviti. ,,Ti ne umeš da ispričaš kako treba, Dejvide." „Hajde, ispričaj mi za košulju", rekla je Rej i prekrstila ruke preko grudi. Ujka Rej je razmislio kako da ispriča, pročistio grlo i napravio dramsku pauzu. „Dvadeset drugi januar 1989. Dvadeset treći superboul, rezultat je šesnaest-trinaest za Bengalske tigrove. Tri minuta i dvadeset sekundi do kraja. Montana pet puta u nizu dodaje loptu kako bi se pomerio trideset i pet jardi u polje Bengalskih tigrova. Kazna zbog zadržavanja lopte. Lopta se vraća deset jardi. Ali Montana uspeva da pretrči dvadeset sedam jardi do Rajsa. Posle tajmauta sudara se s Tejlorom na sredini zone za tačdaun. Nosio sam ovu košulju. Drugi jun 1991. Hipodrom Hrastovo drvo. Stavljam sto dolara na Plavu damu. Ko zna zašto? Imam osećaj, iako su male šanse. Plava dama za njušku prestiže Srebrnu strelu u poslednjem krugu. Kvota: trideset šest prema jedan. Nosio sam ovu košulju. Treći septembar 1993. Ušao sam u Salovu prodavnicu da kupim loz za lutriju. Unutra je bila u toku pljačka i iznenadio sam pljačkaša. Ispalio je pet metaka u mom pravcu pre nego što sam stigao da izvučem svoj pištolj i upucam ga. Nisam zaradio ni ogrebotinu. Niko nije poginuo tog dana, a razbojnik je dobio samo površinsku ranu. Nosio sam ovu košulju." Ujka Rej je pročistio grlo i nastavio da tamani svoj krompir. Rej stavlja plavu patiku na sto. Guram joj nogu sa stola, ali ona je ponovo podiže.

Dosjei o Spelmanovima

119

„Februar ove godine", počinje, „osvajam treće mesto u takmičenju osmih razreda u igri s loptom. Nosila sam ove patike. Jun, ista godina. Osvajam osamdeset tri poena na testu iz matematike bez prepisivanja. Nosila sam ove patike. Prošlog četvrtka sam za dlaku izbegla da se biciklom zakucam u policijski automobil. Nosila sam ove patike. Ali ipak ih menjam!" „Skidaj nogu sa stola", odbrusila je moja majka. Rej spušta nogu na pod i ponovo strelja ujka Reja pogledom. Odlučujem da podsetim svoju sestru na neke nedavne događaje i njihove posledice. „Ako nisi primetila, Rej, danas si primila mito. Ta visokotehnološka digitalna kamera koju si dobila nije neobavezan poklon. Nemoj da pogrešiš. Taj poklon je trebalo da te natera da budeš bar umereno pristojna prema svom ujaku tokom njegovog boravka ovde." Rej mi ne veruje. Zadržava poluosmeh na licu i čeka da čuje nešto drugo. Kada niko nije progovorio, ona gleda u sve i na kraju se okreće tati. ,,Da li je to istina?", pita. „Da, lutko. Istina je."

očelo je kada je Rej imala trinaest godina i nisam obraćala pažnju na to u početku. Niko nije obraćao pažnju izvesno vreme. Radila je to posle škole, vikendom i preko raspusta, kada je sijalo sunce a ona bila raspoložena da se provoza biciklom ili da se prošeta. Ali onda se ujka Rej uselio i postao sposobna radna snaga. Nije da je naporno radio, naprotiv, ali imalo je smisla, svesno ili nesvesno, unajmiti ujka Reja umesto Rej. Kada bi se oslanjali na rad četrnaestogodišnjakinje, to su mogli da naplate dvadeset pet dolara na sat, plus troškove. Međutim, za usluge penzionisanog inspektora policije San Franciska, mogli su da traže pedeset dolara po satu. Pored toga, Rej je mogao da vozi i da piša u teglu (sposobnost vezana za pol, koju ne treba potcenjivati). Postojala su četiri dobra razloga da se uposli ujka Rej umesto Rej i mogli ste, uglavnom, da računate na to da Rej neće ulaziti u barove dok mu se ne završi smena od deset sati. Samo je Rej primetila da je dobila manje zadataka tokom prošla četiri meseca. A samo sam ja primetila kako Rej nadoknađuje taj gubitak. Sa četrnaest godina moja sestra je mogla da ostaje napolju do deset uveče vikendom, a do osam školskim danima. Doskora nije nikada bila blizu toga da prekorači te granice. Rej je imala

122

L I S A LUC

samo dve školske drugarice - Eri Vat i Lori Frimen - koje su mogle da ostaju napolju kraće od nje. Što znači da se školskim danima Rej najčešče vraćala kući do pet, a ponekad do sedam, kada bi učila sa Eri ili Lori. Vikendom nije izlazila iz kuće osim ako nije imala neki zadatak ili naročiti dogovor s nekom od svoje dve drugarice. Retko bi prespavala kod Lori, a još ređe išla na žurke na kojima je uvek bila jedna odrasla osoba. Ali najčešće je Rej smatrala kuću svojim dvorcem i jedva je čekala da bude bezbedno zatvorena u njoj ili u kombiju za praćenje. Tako da sam znala da nešto krije kada je počela da ispituje granice vremena za izlazak i da stiže kući crvena i oznojena zato što je dugo trčala da stigne pre nego što izbije osam sati. Mogla sam da je pitam šta smera, ali naš odnos nije bio takav. Umesto toga sam je pratila. Rej je uspela da ispuni uslov roditelja da joj prosečna ocena bude četvorka. Uspela je u tome iako gotovo uopšte nije učila van škole. Počela sam da je pratim kada je izašla iz škole. Rej je sela na bicikl i odvezla se do Ulice Polk. Pažljivo je katancem vezala bicikl kao što ju je naš otac naučio, sela na klupu i izvadila školski udžbenik. Neupućeni posmatrač bi pomislio da uči dok čeka autobus - udžbenik, školska uniforma i klupa na autobuskoj stanici bi potvrdili tu pretpostavku. Ali znala sam da vreba nekoga koga će pratiti. Nekoliko minuta kasnije, žena u ranim tridesetim godinama s prevelikom tašnom izašla je iz obližnje knjižare. Izvadila je neke papire iz svoje neelegantne torbe, iscepala ih na četiri dela i uzbuđeno ih bacila u kantu za smeće pored Rej. Rej su zainteresovali njeni nervozni pokreti i rastrojeno ponašanje. Moja sestra je zatvorila knjigu dok se žena udaljavala, sačekala potrebnih dvadeset sekundi pa počela da je prati. Još sam bila parkirana na uglu s druge strane bloka. Odmah sam upalila motor i skrenula u Ulicu Polk, vozeći što sam sporije mogla dok nisam stigla Rej. Brzo sam skrenula ispred nje dok je prelazila ulicu.

Dosjei o Spelmanovima

123

„Hoćeš da te povezem?", pitala sam dok sam spuštala prozor. Znala je da sam je pratila. Znala je da znam šta je radila. Mogla bih da napišem matematičku jednačinu koju je pravila u sebi. Prkos uglavnom nije njen stil. Za razliku od mene, ona je pomirljiva kad god može. Znala je da je bolje da ne izaziva dodatne sumnje. „Hvala. Ionako mi se nije šetalo", rekla je dok je ulazila. Ništa nisam rekla, misleći da je to možda usamljen slučaj. Uostalom, pa šta ako moja sestra prati potpune neznance posle škole? To jeste vežba, zar ne? Ostavila sam da slučaj miruje nekoliko nedelja dok je sve više ispitivala granice vremena povratka kući. Onda je izgledalo kao da je odustala od rekreativnog praćenja. Odjednom je počela da se vraća kući pre večere i da ostaje u svojoj sobi veći deo noći. Moji roditelji su pripisali njeno osamljivanje izbegavanju ujka Reja. Ali ja nisam bila toliko spremna da verujem nekome ko ima isti DNK kao ja. Moj stan se nalazi odmah iznad Rejine sobe, koja je na drugom spratu. Spoljašnje požarne merdevine povezuju naše sobe. Kada je Rej imala pet godina, uhvatila me je kako se iskradam jedne noći i otkrila da postoji još jedan način da uđe u moju spavaću sobu. Brzo sam je oslobodila te navike, ne samo zato što je opasno već i zato što se moj krevet nalazi odmah ispod prozora i njene noćne posete su najčešće uključivale i ostavljanje tragova cipela broj trideset pet na mom licu.

Čula sam tiho škripanje požarnih merdevina malo pre sedam uveče. Taman sam htela da pogledam kroz prozor, ali je zazvonio telefon. „Halo?" „Dobro veče, da li je to Izabel?", pitao je muški glas.

124

L I S A LUC

Obično ne odgovaram na takva pitanja, ali ovo je bio moj privatni telefon. ,,Da. A ko je to?" „Zdravo. Ja sam Bendžamin Makdonald. Upoznao sam tvoju majku u biblioteci." „U biblioteci?" „Da." „Kojoj biblioteci?" „Glavnoj biblioteci. U centru." „Šta je ona radila tamo?" „Pretpostavljam da je uzimala knjige." „Da li si video da uzima knjige?" „Mislim da jesam." ,,Da li se sećaš naslova?" ,,Ne." „Nijednog?" ,,Ne. U svakom slučaju, zovem..." „Šta si ti tamo radio?" „Gde?" ,,U biblioteci?" ,,Oh, obavljao sam neka istraživanja." „Pravna istraživanja." ,,Da." „Znači ti si advokat?" „Jesam. A mislio sam da bismo mogli..." „Da odemo na kafu?" ,,Da. Na kafu." „Neću. Više ne pijem kafu sa advokatima. Ali mogu li nešto da te pitam pre nego što prekineš vezu?" „Sve vreme to radiš." ,,U pravu si. Šta ti je moja majka rekla o meni?" „Ne puno." „Zašto si onda pristao da me pozoveš?"

Dosjei o Spelmanovima

125

„Ponudila mi je popust od dvadeset odsto za detektivske poslove." Spustila sam slušalicu i sjurila se niz stepenice. „Mama, moramo da pozovemo bele mantile da te odvedu kao Blanš Duboa." Moja majka je oduševljeno pljesnula rukama. „Bendžamin je zvao, zar ne?" ,,Da. I uveravam te da neće ponovo zvati." „Pa, Izabel, ništa od tvoje povišice." „Nisi nameravala da mi daš povišicu." ,,Da, nameravala sam. Da si izašla s Bendžaminom. Ali sada - ništa od toga." „Mogu sama da nađem momka, mama." Mama je prevrnula očima i odgovorila: ,,Da, naravno da možeš", pa promenila temu zato što je znala da se ništa neće promeniti. Ona će nastaviti da mi namešta advokate, a ja ću nastaviti da izlazim s muškarcima koji mogu da mi spreme piće. „Skidam te s provere podataka za Industriju Spark sutra i dobićeš novi zadatak praćenja", rekla je mama. „Novi klijent?" ,,Da. Gospođa Piters. Zvala je prošle nedelje. Sumnja da je njen muž Džejk peder." ,,Da li si joj predložila da ga pita?" Mama se nasmejala. „Naravno da nisam. Imamo malo posla." Vratila sam se u svoj stan da pregledam papire za sutrašnje nadziranje. U 10.15 sam čula tandrkanje požarnih merdevina. Isključila sam svetlo u sobi i oprezno provirila kroz zavesu. Videla sam kako Rejine noge nestaju kroz prozor njene sobe. Brzo sam navukla patike, izašla kroz prozor i spustila se merdevinama. Uvukla sam se kroz Rejin prozor pre nego što je stigla da se izuje.

126

L I S A LUC

„Imam vrata, Izabel." „Zašto ih onda ne koristiš?" „Pređi na stvar", rekla je kao kauboj u nekom starom vesternu. „Praćenje nije hobi." „Šta hoćeš da kažeš?" „Moraš prestati da pratiš strance." „Zašto? Ti to stalno radiš?" „Ja pratim ljude kada mi plate za to. Uviđaš li razliku?" „Meni se to toliko dopada da sam spremna da radim za džabe." „Dajemo ti onoliko posla koliko možemo." „Ne onoliko koliko ste mi ranije davali." „Mogla bi da se povrediš, Rej." „Mogu da se povredim i dok igram skvoš." „Ti ne igraš skvoš." „Nije u tome stvar." „Mogla bi pratiš pogrešnu osobu i da te otmu ili ubiju." „Teško." „Ali nije nemoguće." „Ako hoćeš da me nagovoriš da potpuno prestanem, nećeš uspeti", rekla je Rej i sela na stolicu za svojim radnim stolom. Sela sam preko puta nje. ,,A da smanjiš?" Rej je napisala nešto na parčetu papira, savila ga na četiri dela i pružila mi ga preko stola. „Šta kažeš na ovu cifru?" „Moraš da provodiš manje vremena s Dejvidom", rekla sam povodom njene tehnike. Kad sam otvorila papir, bezmalo sam uzviknula: „Deset posto?" „Smisao pisanja je da se ne izgovara glasno." „Jel' tako? E, pa, deset posto ne dolazi u obzir." Rej mi je gurnula olovku i svesku preko stola. „Spremna sam da pregovaram." Odlučila sam da igram njenu igru zato što sam znala da će rasprava o načinu pregovaranja u protivnom trajati satima. Napisala sam svoju cifru, presavila papir i pružila joj ga.

Dosjei

o

Spelmanovima

127

Rej se zapanjeno nasmejala. „Ne u ovom životu." Zapisala je svoj broj i doturila mi papir. „Da vidimo šta kažeš na ovo." „Petnaest posto? Nisi valjda ozbiljna?" „Radiš pogrešno! Nemoj glasno da izgovaraš." Ponovo sam napisala svoju cifru i podigla papir da može da vidi: četrdeset posto. „Rej, neću izaći iz ove sobe dok ne pristaneš na to." Rej je razmislila i zaključila da mora postojati neki način da to bude u redu. „Ako smanjim rekreativno praćenje na ovaj broj, moraću to da nadoknadim na druge načine." „Na šta ciljaš?" „Vodi me sa sobom na posao bar jednom nedeljno." „Ako želiš da tako provodiš svoje vikende." „I raspuste i slobodne dane." „Dogovoreno." Nakon što smo se rukovale, Rej je samouvereno predložila: „Da li ti odgovara sutra?"

Po gospođi Piters, Džejk Piters je sledećeg jutra trebalo da igra tenis s nepoznatim muškarcem za koga je sumnjala da mu je ljubavnik. Posao će početi u tenis klubu. Gospođa Piters je već nekoliko puta pratila muža tamo i nije bilo potrebe da se izlažemo opasnosti da nas razotkrije tokom desetominutne vožnje od kuće Pitersovih do kluba. Ujutru sam popila kafu s mamom i prešla dosje o gospodinu Pitersu, u kojem se nalazio i njegov raspored kretanja koji je napravila gospođa Piters. Između moje druge i treće šolje - kada je mama rekla „Možda bi bila manje nadrndana ako bi pila manje toga" a ja joj odgovorila „Molim te, nemoj da koristiš tu reč, ne pristaje ti" - Rej je doskakutala niz stepenice u belom šortsu, roze majici, čarapama s pufnicama i s aluminijumskim reketom marke vilson.

128

L I S A LUC

„Mama, da li dobro izgledam?", pitala je. Mama je ushićeno odgovorila: „Savršeno." „Rej, imaš roze majicu", primetila sam, moleći se da postoji razumno objašnjenje. „Nisam slepa", odgovorila je i uzela kutiju zaslađenih žitarica frut lups, Htela sam da se pobunim ali sam se setila da je danas subota. Rej je prodrmala kutiju i čuo se tihi odjek šećera u prahu. Izručila je ostatke u činiju i videla da nema dovoljno ni za punu kašiku. „Kopile!", uzviknula je Rej. „Rej, baka je bila udata kada je rodila tvog ujaka", ispravila ju je moja majka. „Izvini", rekla je Rej pa zamenila prethodnu uvredu sa „Veliki debeli mamlaz". „Hvala", odgovorila je mama kao da je Rej zaista naučila lekciju. „Dušo, pogledaj na donjoj polici u ostavi iza papirnih ubrusa." Rej je nestala u donjim delovima ostave i ponovo se pojavila s kutijom kepten kranč i laki čarms. Moja majka, sjajna u tome da predvidi mogući sukob, kupila je tajne zalihe. Ponekad je umela da me zapanji. „Volim te", rekla je Rej iskrenije nego što biste mogli da pretpostavite. „Mislila sam da hoćeš frut lups", rekla sam. „Nisam znala da imam izbor", odgovorila je Rej dok je sipala sebi dve zasebne činije šećera. Znala sam odgovor na pitanje u istom trenutku kada sam ga postavila. „Kakva ti je to odeća, Rej?" Rej se okrenula prema našoj majci pre nego što je odgovorila. Mama je klimnula glavom na onaj način koji je govorio slobodno joj kaži. „Mama se pozvala na član pet, klauzulu d." Rej je pričala o ugovoru o radu Istraga Spelman. Svi zaposleni (stalno ili privremeno) morali su da ga potpišu. Kao i moja

Dosjei

o

Spelmanovima

129

porodica, ugovor je sastavljen od naizmenično razumnih uslova i potpuno suludih hirova. Član pet, klauzula d spada u drugu kategoriju. Ta klauzula kaže da Albert i Olivija povremeno imaju pravo da biraju odeću kada slučaj zahteva odredeni stepen prerušavanja. Tenis klub spada u tu kategoriju. Kada sam postala punoletna i morala da potpišem ugovor, ponovo sam uspela da izdejstvujem dodatak po kojem se član pet, klauzula da ne može primenjivati više od tri puta za dvanaest meseci. Moji roditelji su onda uneli još jedan dodatak: da mogu da mi naplate kaznu od pet stotina dolara ako prekršim tu klauzulu. (To su dodali kada se pokazalo da su njihove pretnje da će me otpustiti nedelotvorne.) Moj brat je tokom godina više puta menjao i dopunjavao ugovor. Prema tome, on ima pravno dejstvo i moja majka tvrdi da će naplatiti kaznu ako se prekrši neka odredba. Ipak sam morala da se pobunim. ,,Ne. Ne", uzviknula sam, prosula kafu u sudoperu i otrčala uz stepenice u svoj stan. „Ja bih obrijala noge na tvom mestu", povikala je majka za mnom. Osetila sam knedlu u grlu. Našla sam haljinu obešenu na mojim ulaznim vratima. Čista, bela i mučno kratka. Nikada ranije nisam obukla haljinu za tenis - najviše zbog toga što nikada nisam igrala tenis. Ali i da ga igram, tvrdim da nikada ne bih svojevoljno obukla takvu haljinu. Istuširala sam se i obrijala noge (posle dva meseca). Narednih deset minuta sam buljila u svoj odraz u ogledalu i pokušavala da razvučem haljinu i da se pogrbim tako da bar deluje duže. Ništa nije vredelo. Izvadila sam veliku sivu majicu iz komode i uputila se dole. Dejvid je čekao u predvorju kada sam stigla do dna. Prvo je ispustio samo iskren kikot, ali kada mu se otac pridružio i presamitio se, obojica su potpuno izgubili kontrolu i počeli toliko grčevito da se smeju da sam pomislila da će im trebati lekarska pomoć.

130

L I S A LUC

Ušla sam u kuhinju i sipala još kafe. Tata i Dejvid su ostali u hodniku, očigledno još uvek paralizovani histerijom. Ujka Rej je ušao u kuhinju i ispitivački me pogledao. Bio je obziran i nije reagovao. Samo je primetio: „Član pet, klauzula d?" Klimnula sam glavom i rekla sestri da pokupi svoje stvari. Majka je stajala u uglu i sa zadovoljnim osmehom pila kafu. Dejvid i otac su konačno opet naučili da hodaju i ušli su u kuhinju. Dejvid se okrenuo prema mami i rekao: ,,U pravu si, mama. Ovo je stvarno vredelo videti." Zatim mi je dao svoju tenisku torbu i upozorio me da je ne izgubim. „Trebalo bi da počneš da živiš svoj život. Svi vi", odbrusila sam dok sam izlazila. Rej je brzo potrčala za mnom s reketom u ruci. Zaustavila sam se i pogledala je preko ramena. „Reci mi istinu", rekla sam. „Koliko mi dupe viri?" „Koliko treba da viri?", pitala je Rej. Vezala sam majicu oko struka i ušla u kola.

ej i ja smo ušle u tenis klub bez snobovskog ispitivanja koje sam očekivala. Pretpostavljam da smo u našoj čistoj beloj odeći izgledale kao članovi kantri kluba. Zahvaljujući Dejvidovom kratkom objašnjavanju plana zgrade, pošle smo na drugi sprat. Čist hodnik s parketom okruživao je zgradu, tako da smo kroz staklo videle čeliri terena ispod nas. Prostrani prostor između betonskog poda i drvenih greda pružao je čudnu mešavinu odjeka i tišine. Zvuk udaranja loptica odjekivao je zgradom, ali glasovi i razgovori, stvari koje zaista želiš da čuješ, ostali su prigušeni i nepristupačni. Pokazala sam Rej fotografiju Džejka Pitersa i ona ga je odmah spazila na srednjem donjem terenu. Vratile smo se na glavni nivo i otišle do tribina s četiri reda sedišta koje odvajaju terene. Sele smo ulevo od sredine i pretvarale se da posmatramo dve sredovečne žene obučene oskudnije od mene. Ali zapravo smo gledale Džejka dok je izvodio spor ali propisan servis. Njegov protivnik je odgovorio još sporijim bekhendom. ,,Ko je drugi tip?", pitala je Rej, pokazujući Džejkovog slabog ali izrazito zgodnog protivnika. Iako su se mnoge stvari isticale na njemu, najviše pažnje su privlačile njegove noge. Bile su boje kakaoa, koju je njegov beli šorts savršeno isticao. Čvrsti mišići su neupadljivo obavijali njegove duge elegantne udove, gotovo

132

L I S A LUC

ženske, ali nisu prelazili tu osetljivu granicu. Muškarac je bio taman ali ne crnomanjast, imao je jako čelo koje je naglašavalo istaknuti rimski nos. ,,U šta buljiš, Izabel?", pitala je Rej i otrgla me iz omamljenosti. ,,Ni u šta. Možeš li da mi kažeš ko pobeduje?" Rej i ja smo nastavile da gledamo mučno sporu partiju upotpunjenu olimpijskim naporima i trapavim posrtanjem. „Zar je bitno kada neko ovako loše igra?", odvratila je Rej. Zapravo je nešto bilo veoma pogrešno, čak sumnjivo, u vezi sa ovom partijom. Kada smo konačno čule rezultat posle prvog seta, Džejk je vodio s četiri gema prema tri. S obzirom na sve što se događa u svetu, bilo je moguće da Džejk pobedi svog tamnoputog zgodnog protivnika. Međutim, Džejk je imao četrdeset osam godina i - kako nam je njegova žena rekla - tek je nedavno počeo da igra tenis. Noge su mu bile mršave, ali ne i stomak. Njegove ruke, naročito ona kojom je servirao, nisu bile nimalo mišićave. Tako da je bilo čudno da može da pobedi čoveka mlađeg od sebe deset godina koji je očigledno u formi. Međutim, mi nismo bile ovde da posmatramo kako Džejk igra tenis. Bile smo tu da vidimo da li Džejk izgleda kao da je zaljubljen u svog protivnika. Ne. Izgledao je kao da žudi za tim da ga pobedi, da čuje „četrdeset-ništa", a ne kao da želi da se valja po krevetu s njim. A ja lično mogu da tvrdim da mu, čak i da jeste peder, ta ideja nije bila ni na kraj pameti. „Zašto buljiš u tog tipa? Da li ga poznaješ?" ,,Ne." ,,Da li bi želela?" „O čemu pričaš?" „Znaš", odgovorila je na svoj znalački način, koji me je nervirao. „Ućuti, Rej." Sledećih četrdeset pet minuta, Rej i ja smo gledale ono što bi bilo proglašeno najdosadnijim teniskim mečom u istoriji da

Dosjei o Spelmanovima

133

ga je više ljudi videlo. Gledale smo nepoštene servise i visoke lopte koje su izgledale kao da su zaleđene u vazduhu. Gledale smo odrasle muškarce kako se udaraju sopstvenim reketima i sapliću na svoje pertle. Kada se meč konačno završio tako što je Džejk Piters pobedio u oba seta, on je preskočio mrežu i pao pravo na lice. Njegov protivnik s nogama boje kakaoa pružio mu je ruku da mu pomogne da ustane. Rekao je „Dobra partija" bez najmanjeg traga lošeg sportskog ponašanja. Džejk je potapšao svog protivnika po leđima i uzvratio mu kompliment, trudeći se da deluje kao samouveren protivnik. Ali to se činilo podjednako neprirodnim kao hodanje po vodi. Nespojivi igrači su se rastali a nijedan nije izgledao kao da mu je žao zbog toga. Počela sam da se pitam šta je podstaklo nepoverenje gospode Piters. Mogli bismo jednostavno da joj kažemo da nije u pravu i da treba sama da reši svoje sumnje. Ali to ne bi ispunilo ni njeno srce ni našu blagajnu. Ona je želela još podataka i, s obzirom na to koliko je plaćala, bila sam spremna da joj ih pružim. Rej i ja smo ostale iza naše mete dok je napuštao teren i krenuo hodnikom prema muškoj svlačionici. Rekla sam Rej da sedne u prijemni deo i da gleda kada će naići gospodin Piters. Podesila je ton na svom radiju i izvadila novine. Okrenula sam se i pogledala svoju sestru. Godinama je koristila trik s čitanjem novina. Uvek mi je delovalo smešno, maltene kao parodija, naročito kada je imala osam ili devet godina i čitala poslovne strane u Hroniklu. Ali ovo je bio prvi put da mi je izgledala prirodno dok je sedela s novinama ispred sebe a pogled joj je šetao između strana i njenog okruženja. Dok sam išla hodnikom prema svlačionicama, videla sam muškarca s nogama boje kakaoa kako razgovara s drugim čovekom u dobroj formi u kraljevski plavoj majici i sa svetloplavim znojnicama oko ruku. Miris njegove skupe kolonjske vode

134

L I S A LUC

plutao je u vazduhu, koji se osećao na znoj. Brzo sam se nagnula nad česmu, pokušavajući da ostanem neprimećena. „Danijele, imaš li vremena za još jednu partiju?", pitao je gospodin u formi. „Frenka su pozvali na hirurgiju i morao je da otkaže. Imam zakupljen teren." Danijel. Danijel. Sada noge boje kakaoa imaju ime. „Krenuo sam natrag na posao", odgovorio je Danijel. Sada sam znala i da Danijel ima posao. Shvatate kako privatni detektivi rade svoj posao? „Hajde, razbio si me prošli put. Dozvoli mi da se iskupim." Možda govorim ono što je očigledno, ali ovaj razgovor je zvučao veoma pogrešno. Danijel nije mogao da pobedi Džejka Pitersa, ali je pobedio tipa u formi koji izgleda kao da se rodio s teniskim reketom? Pošto je bilo glupo da nastavim da pijem vodu, pošla sam prema govornici dok su njih dvojica završavali razgovor. ,,U redu", odgovorio je Danijel. „Imaš sat vremena za osvetu. Ne mogu duže." Ne verujem da sam ja jedina osoba koja uočava pojedinosti. Ali sam jedina osoba koju poznajem koja zapostavlja svoje obaveze da bi našla objašnjenje za nešto sporedno. Vratila sam se u prijemni deo i rekla sestri da drži oči otvorene i da isključi radio. Bio je previše napadan u klubu. „Pozovi me na mobilni kada izađe ispod tuša." „Gde ćeš ti?" „Moram da proverim nešto", rekla sam i uzela deo njenih novina. Vratila sam se na terene i opet sela na tribine. Danijel je servirao, a tip u formi je zamahnuo prema lopti ali nije je stigao. Petnaest-ništa. Danijel je ponovo servirao. Ovog puta je njegov protivnik vratio udarac za kojim je usledio oštar mahniti volej. Trideset-ništa. Bez sumnje sam gledala sasvim drugačijeg igrača. Nisam mogla da odvojim pogled od igre. Bila je opčinjavajuća kao što je prethodna bila dosadna. Nastavila

Dosjei o

Spelmanovima

135

sam da gledam, nadajući se da ću doći do nekog razumnog objašnjenja. Ali nisam. Ovo je jednostavno bilo šizofreno igranje tenisa. Moj telefon je počeo da vibrira i javila sam se. „Meta se kreće", rekla je Rej. Znala sam da ne mogu da se odvojim. „Možeš li sama da ga pratiš?", pitala sam, znajući da je to neodgovorno. „Naravno", odgovorila je Rej, koja je već izašla. „Mama mi je dala pare za taksi za svaki slučaj." Brzo sam razmislila o tome šta radim ali sam ipak rekla. „Drži uključen telefon, budi na vidnom mestu i nemoj da uradiš ništa što bi moglo da me naljuti. Kapiraš, Rej?" „Kapiram."

Osetila sam da postajem sumnjiva zato što toliko dugo sedim na tribinama. Tako da sam se vratila na gornji sprat i ušla u bar. Sela sam pored prozora i gledala ostatak partije. Nisam čula rezultat, ali on je bio očigledan i bila sam zbunjenija nego ikad. Vratila sam se na donji nivo i čekala da Danijel izađe iz svlačionice. Pozvala sam Rej. „Rej, gde si?" „Ispred Mičel Braders O'Farel u Tenderlojnu. Meta je ušla unutra pre otprilike deset minuta. Pokušala sam da uđem, ali nisu pali na moje lažne isprave." ,,To je zato što imaš četrnaest godina." „Ali u njima piše da imam dvadeset jednu." „Ostani tu, nemoj da pričaš sa strancima a ja ću stići čim budem mogla." „Izi, mislim da je ovo striptiz klub sa ženskim striptizetama." „Jeste", odgovorila sam. „Znaš šta mislim?", pitala je Rej.

136

L I S A LUC

„Ne." „Mislim da gospodin Piters nije peder." „Da, slažem se s tobom."

Danijel je izašao iz svlačionice istuširan i odeven u farmerke, iznošenu majicu i s papučama na nogama. Popeo se na sprat. Trebalo je da se pridružim svojoj sestri, ali želela sam objašnjenje, tako da sam umesto toga pošla za njim. Danijel je seo za šank i naručio pivo. Ne gubeći vreme, sela sam pored njega. Pogledao me je i osmehnuo se. Nije to bio osmeh umetnika u nabacivanju, već srdačan prijateljski osmeh osobe koja primećuje prisustvo druge. Iz blizine sam videla da su njegove oči s teškim kapcima najsvetlije nijanse smeđe boje. Njegova gotovo crna kosa, još vlažna i mirišljava od nekog sjajnog šampona, savršeno mu je padala na čelo. Zubi su mu bili ravni i beli, ali nisu savršeno bleštali kao kod prosečnih televizijskih voditelja. Odjednom sam shvatila da predugo buljim u njega. Kada mu je šanker dao piće, probudila sam se iz omamljenosti i stavila nekoliko novčanica na šank. ,,Ja častim", rekla sam. Danijel se okrenuo prema meni. ,,Da li se znamo?", pitao je bez imalo sumnjičavosti. ,,Ne." „Ali hoćeš da me častiš pićem?" „Nije potpuno besplatno." „Kako to misliš?" „Nudim jednostavnu razmenu. Častiću te pivom ako mi odgovoriš na pitanje. Može?" „Prvo bih želeo da čujem pitanje", odgovorio je, ne dodirujući svoje pivo. „Odigrao si dve partije tenisa jutros. Prva je bila protiv muškarca u kasnim četrdesetim koji očigledno nije u formi.

Dosjei

o

Spelmanovima

137

Nijedan od vas nije delovao kao da je vešt igrač. To mi se učinilo čudnim zato što je ovo ekskluzivni tenis klub, što podrazumeva da je namenjen ljudima koji umeju da igraju. Da je ijedan od vas delovao kao dostojan protivnik, ne bih postala radoznala." „Naravno." „Izgubio si partiju protiv nesposobnog protivnika, a razneo si sposobnog." „Razneo. Svida mi se kako to zvuči." „Tako da je sada vreme da objasniš." „Nekim ljudima je potrebno da pobede, a drugima da izgube", odgovorio je Danijel i otpio gutljaj piva. Jednostavnost odgovora me je zapanjila. Činjenica da neko koristi tenis kako bi postavio ravnotežu u svetu učinila mi se, pa, divnom. Nisam naviknuta na trenutnu i snažnu privlačnost. Ali upravo sam to doživela u tom trenutku. ,,To je to?", pitala sam, spremajući se da pođem. ,,To je to." „Kako se zoveš?", upitala sam, još uvek nameravajući da se pomerim od barske stolice. „Danijel Kastiljo." „Čime se baviš?" ,,Ja sam zubar." Bilo je to kao udarac u stomak, kao da sam kažnjena za sve što sam radila pogrešno. „Slobodni dani?", pitala sam, sigurna da sam potpuno prebledela. ,,Da. Subota i nedelja, kao i svi ostali." ,,Pa, želim ti lep dan", rekla sam i izjurila napolje.

Danijel me je stigao napolju, baš kada sam bila pored svojih kola, „Šta je ono trebalo da znači?", pitao me je. „Nešto nije u redu?" „Kako se ti zoveš?"

138

L I S A LUC

„Izabel." „A prezime?" „Ne dajem takva obaveštenja." „Šta radiš?" „Na šta misliš?" „U životu. Čime se baviš?" Kajala sam se od trenutka kada sam to izgovorila pa nadalje. „Ja sam nastavnica." To sam rekla zato što, pa, muškarci vole nastavnice. Rekla sam to zato što bi mu bilo neprijatno da sam mu rekla šta stvarno radim. Pomislio bi da ga pratim. Želeo bi da zna šta sam radila u tenis klubu, a ja ne bih mogla da mu odgovorim. Tako da mi je u tom trenutku izgledalo najlakše da kažem „nastavnica". „Ne izgledaš kao nastavnica." „Zbog čega?", pitala sam, donekle uvređena. „Mislim da nemaš strpljenje za to." „Brzo donosiš zaključke." „Mogu li da te nagovorim na partiju tenisa?" „Ne, ja ne igram tenis." S obzirom da sam nosila haljinu za tenis, da sam viđena u tenis klubu i da sam nosila reket, to nije bio najpametniji odgovor. Pokušala sam brzo da promenim temu. „Vidimo se, doktore", rekla sam i brzo ušla u kola. Rej je pričala s dve prostitutke kada sam stala ispred Mičel Braders O'Farel. Pozdravila se s Tifani i Don pre nego što je ušla u automobil. Poslala sam je u prodavnicu da kupi zalihu slatkiša za naše čekanje. Jele smo čokolade, klub mešavinu i kolačiće sa sirom dok smo gledale muškarce raznih godina, visina i boja kako ulaze i izlaze iz lokala, poput talasa koji udaraju o pesak. „Kolačići sa sirom nisu za kola, Rej, previše se mrve." „Ali bilo nam je potrebno nešto hranljivo." „Kolačići sa sirom uopšte nisu hranljivi", odgovorila sam i bacila lešnik preliven čokoladom kroz prozor.

Dosjei o

Spelmanovima

139

„Tako si rasipna, Izabel." „Niko ne jede lešnike." „Ja bih ih pojela." „Kada?" ,,U slučaju nužde." „O kakvom slučaju nužde pričaš?" „Kada ostaneš bez badema, indijskih oraha, kikirikija i ostalog i ostanu ti samo lešnici." „A kako bi došlo do toga?" „Ujka Rej se useli i pojede sve osim lešnika." „Zar ne bi više volela da pojede sve nego da ostavi samo lešnike. Ako bi samo lešnici ostali u kesi, zar te ne bi podsećali na sve one druge stvari koje nedostaju?" ,,Ne. Ipak bih volela da mi ostanu lešnici za slučaj nužde." ,,S koje si ti planete?" „Zemlje." ,,To je bilo retoričko pitanje, Rej." ,,Pa šta?" ,,Ne treba da odgovaraš na njih." „Nije tačno. Ne moraš da odgovoriš, ali možeš ako hoćeš." Ova rasprava je mogla da se nastavi u nedogled, ali naša meta je ponovo počela da se kreće a i mi za njom. Te večeri smo Rej i ja zajedno napisale izveštaj o praćenju i pojele celu kesicu klub mešavine (zajedno s lešnicima). Naša majka je pozvala gospođu Piters i objasnila joj da je gospodin Piters svakako heteroseksualno nastrojen i predložila bračno savetovalište. Ostala sam u kancelariji do ponoći da završim neku papirologiju. Rekla sam sebi da neću to da radim, ali jesam. Danijel Kastiljo jeste obično ime, ali ne toliko često ako tražite zubara s tim imenom. Do jedan ujutru sam imala broj socijalnog osiguranja, datum rođenja, bračni status (neoženjen), kao i adresu ordinacije i stana. Obećala sam sebi da je ovo stvar prošlosti. Ovo što sam uradila. Ovo što je moja majka meni uradila. Ali morala

140

L I S A LUC

sam da saznam više o Danijelu Kastilju, a uobičajen način za to bio je nepouzdan i iziskivao je suviše vremena. Petra je bila usred svog kvartalnog Ne mogu da se pojavljujem s tobom u javnosti ako tako izgledaš šišanja kada sam joj postavila pitanje koje sam cele nedelje nameravala da joj postavim. „Kada si poslednji put bila kod zubara?" „Ne znam. Možda pre godinu dana." „Zar ne misliš da je vreme da odeš na čišćenje kamenca?" „Mogla bih da ti postavim isto pitanje." „Ne mogu da idem kod tog zubara." „O čemu ti zapravo pričaš?" „Upoznala sam jednog zubara", izletelo mi je pre nego što sam bila spremna da joj kažem. „Zubara? Da li si poludela?" „Sviđa mi se. Samo moram da proverim da li je vredan toga."

Petra je imala zakazan pregled u tri sledećeg ponedeljka kod doktora Danijela Kastilja. Dogovorile smo se da ja platim čišćenje kamenca, a ona će pažljivo ubaciti devet unapred pripremljenih pitanja u neobavezan razgovor. Izabrala sam pitanja na koja nisam mogla da saznam odgovore proverama i kratkim praćenjem. Očekivala sam da će se pobuniti kada sam joj dala uredno otkucana pitanja, ali Petra se nije usprotivila. Zapamtila je pitanja pa ušla u ordinaciju. Dva sata kasnije našle smo se u Klubu filozofa i naručile piće. Naterala sam je da ponese diktafon, tako da mogu da čujem ispitivanje bez oslanjanja na njeno nepouzdano pamćenje. ,,Da li si spremna?", pitala je s podignutom obrvom u napetom iščekivanju. Uključila je diktafon.

Dosjei

o

Spelmanovima

141

[klik diktafona] P. Klark: Govori Petra Klark. Ovog maglovitog ponedeljka posle podne posetiću ordinaciju doktora Danijela Kastilja, kako bih ga špijunirala za izvesnu Izabel Spelman. Doktor Kastiljo: Dobar dan, gospođo Klark. Ja sam doktor Kastiljo. P. Klark: Drago mi je što sam vas upoznala, doktore. Doktor Kastiljo: Vidim da ste prvi put ovde. Mogu li da pitam po čijoj ste preporuci došli? P. Klark: Ko još pamti takve stvari? Doktor Kastiljo: Okej. Sećate li se svog poslednjeg čišćenja kamenca? P. Klark: Imam i lepše uspomene. Doktor Kastiljo: Mislio sam kada ste poslednji put čistili kamenac? P. Klark: Pre otprilike godinu dana. Sećam se zato što je to bilo ubrzo posle mog razvoda. Da li ste vi razvedeni, doktore? [pitanje broj tri] Doktor Kastiljo: (nakašljava se) Ovaj, ne. Nisam. Hoćemo li da počnemo? P. Klark: Da li ste oženjeni? [pitanje broj dva - već znam da je samac, ali zanima me reakcija na pitanje.] Doktor Kastiljo: Nisam. Molim vas, jako otvorite usta. [Doktor Kastiljo navlači par hirurških rukavica i pregleda zube pacijenta.] P. Klark: [nerazumljivi zvuci koji podsećaju na groktanje] Doktor Kastiljo: Da li ste nešto rekli? P. Klark: Dajete li prednost lokalnoj ili totalnoj anesteziji? [pitanje broj pet] Doktor Kastiljo: Gospođo Klark... P. Klark: Molim vas, zovite me Petra. Doktor Kastiljo: Petra, nije potrebna anestezija za ovu proceduru. P. Klark: Oh, znam. Mislila sam da li uopšteno više volite lokalnu ili totalnu?

142

L I S A LUC

Doktor Kastiljo: Zavisi od slučaja. Međutim, više volim da koristim lokalnu kad god je to moguće. Ne mogu da vam očistim zube ako ne otvorite usta. [trideset sekundi zvukova čišćenja kamenca] Doktor Kastiljo: Isperite, molim vas. [zvuk pljuvanja] P. Klark: Ali ima nešto u tome kada je pacijent potpuno omamljen, zar ne? [drugi deo pitanja broj pet] Doktor Kastiljo: Da, ima. P. Klark: Da li ste uvek živeli u oblasti Bej, doktore? [Varijacija pitanja broj šest - Odakle si?] Doktor Kastiljo: Rođen sam u Gvatemali. Preselili smo se ovde kada sam imao devet godina. Morate opet da otvorite usta. [trideset sekundi zvukova čišćenja kamenca] Doktor Kastiljo: Isperite, molim vas. [zvuk pljuvanja] P. Klark: Znači govorite dva jezika? [Petrino pitanje broj jedan] Doktor Kastiljo: Da. Koliko često koristite konac za zube? P. Klark: Često. Doktor Kastiljo: Svakog dana? P. Klark: Ne. Ali deluje kao da je svakog dana. Da li ste depresivni? [Petrino pitanje broj dva] Doktor Kastiljo: Nisam, što pitate? P. Klark: Čula sam da zubari imaju emotivne probleme. Doktor Kastiljo: Dobro sam, hvala. Ali cenim vašu brigu. P. Klark: Bilo mi je zadovoljstvo. [zvuk čišćenja kamenca] Doktor Kastiljo: Isperite, molim vas. [zvuk pljuvanja] P. Klark: Da li ste ikada imali problema s drogom ili alkoholom? [pitanje broj sedam] Doktor Kastiljo: Da li radite za Hronikl?

Dosjei o

Spelmanovima

143

P. Klark: Ne, ja sam frizer. Evo vam moja vizitkarta. I - droga, alkohol? Doktor Kastiljo: Ne, hvala. Dobro sam za sada, gospođo Klark. Znate, ovo bi išlo mnogo brže ako ne bih morao stalno da vam govorim da otvorite usta. [zvuk čišćenja kamenca] Doktor Kastiljo: Isperite, molim vas. [zvuk pljuvanja] P. Klark: I, doktore, kako se zabavljate u slobodno vreme? [pitanje broj četiri] [zvuk uzdisanja] Doktor Kastiljo: Igram tenis. P. Klark: Osim toga? Doktor Kastiljo: Ja sam zubar. Koliko mi još zabave treba? P. Klark: Znači volite da nanosite bol? [Petrino pitanje broj tri] Doktor Kastiljo: Osećam se neprijatno zbog vaših pitanja. P. Klark: Izvinite, doktore, ali ja sam veoma radoznala osoba. Da li ste katolik? [varijacija pitanja broj devet - religiozno opredeljenje] Doktor Kastiljo: Da. P. Klark: Mislite li da žene treba da imaju pravo glasa? [Petrino pitanje broj četiri] Doktor Kastiljo: Preklinjem vas da otvorite usta. P. Klark: To je zvučalo donekle bezobrazno, zar ne mislite tako? [zvuk uzdisanja] Doktor Kastiljo: Hoćete li da vam očistim zube ili ne? P. Klark: Zbog čega bih inače došla? Doktor Kastiljo: Iskreno, ne znam. [duga pauza] Doktor Kastiljo: Možete li da ih držite otvorenim? [nerazgovetni zvuci nalik na groktanje; zvuk čišćenja kamenca] Doktor Kastiljo: Molim vas, isperite i nemojte da pričate posle toga.

144

L I S A LUC

[zvuk pljuvanja] P. Klark: Da li ste agresivni ili oprezni? Doktor Kastiljo: Molim? P. Klark: S porezom. Da li popunjavate prijave agresivno ili oprezno? [pitanje broj osam] Doktor Kastiljo: [potpuno iznerviran glas] Ne vidim kakve to ima veze s vama. P. Klark: Držite prste u mojim ustima dvadeset minuta. Mislim da imam pravo na izvesna lična obaveštenja. Doktor Kastiljo: Oprezan sam. Pri kraju smo, gospođo Klark. Otvorite jako. [zvuk čišćenja kamenca] Doktor Kastiljo: Isperite. [zvuk pljuvanja] P. Klark: Da li ikada pozivate pacijentkinje na sastanak? [pitanje broj jedan] Doktor Kastiljo: Ne. Apsolutno ne. Nikada. [duga pauza] Nemojte me terati da vam ponovo kažem. [nerazgovetni zvuci nalik na groktanje, koji navode na to da je pacijent otvorio usta i da će ih držati otvorenim; zvuk čišćenja kamenca] Doktor Kastiljo: Isperite. P. Klark: Delujete napeto, doktore. Doktore Kastiljo: Bio je naporan dan. P. Klark: Neki ljudi se opuštaju gledanjem pornića. [izjavna verzija pitanja broj deset - Da li volite porniće?] Doktor Kastiljo: Hvala što ste došli, gospođo Klark. Molim vas, odjavite se na prijavnici kod gospođe Sančez. [zvuk otvaranja i zatvaranja vrata] P. Klark: Petra Klark se odjavljuje iz ordinacije doktora Danijela Kastilja. [kraj trake] „Mislila sam da smo se dogovorile da ne pitaš za porniće?" „Učinilo mi se da je pravi trenutak, pa sam pitala."

Dosjei

o

Spelmanovima

145

„Nije zvučalo kao pravi trenutak." „On je iznad tvog nivoa", rekla je Petra i uzela još jednu perecu. „Znam", odgovorila sam, ne uvredivši se. Nikada nisam bila devojka kojoj takve stvari smetaju. Godine odbijanja su me očvrsle na reč „ne". Jednostavno to ne doživljavam na isti način kao druge žene. „Moraćeš da probaš da se ponašaš normalno", rekla je. „Već radim na tome." „Svaki odnos s njim bi se zasnivao na lažima." „Ali osim toga, moglo bi da ispadne kako treba, zar ne?"

U roku od dve nedelje svela sam Danijelov život na jedan list papira: Ponedeljak:

Utorak:

Sreda:

Četvrtak:

Petak:

Ordinacija (8.00-16.00) Tenis (17.30-19.30) Kuća (20.00-7.00) Ordinacija (8.00-15.00) Razne aktivnosti s jedanaestogodišnjim dečakom* (16.00-20.00) Ordinacija (8.00-16.00) Tenis (17.30-19.30) Kuća (20.00-7.00) Ordinacija (8.00-16.00) Ručak s nekolicinom muškaraca (18.00-19.30) Poker s nekolicinom muškaraca* * (19.30-24.00) Ordinacija (8.00-16.00) Tenis (17.30-19.30) Piće/večera s prijateljima (21.00-23.00)

* Organizacija Velika braća Amerike. ** Isti muškarci.

146

Subota: Nedelja:

L I S A LUC

Tenis Razne aktivnosti* Ručak s majkom** Razne aktivnosti*** Kuća

(10.00-12.00) (13.00-24.00) (11.00-14.00) (15.00-19.00) (20.00-7.00)

Dve stvari su postale nedvosmisleno jasne posle dvonedeljnog praćenja Danijela Kastilja: on će definitivno postati bivši dečko broj devet i moraću da naučim da igram tenis. Odmah sam pošla na časove tenisa s jednim Šveđaninom, čiji sam oglas našla u popularnom kafiću preko puta parka Dolores. Stefan je rekao da sam prirodni talenat, ali nisam sigurna da li je to bio njegov način podučavanja prožet flertovanjem ili jednostavna činjenica. Znam samo da sam naporno vežbala, da sam naučila da poentiram i da sam kupila tamnoplavi šorts i belu kratku majicu, u čemu sam se osećala kao prevarant ali, srećom, ne i kao egzibicionista. Kroz mesec dana bila sam podjednako dobra kao Danijel kada je igrao protiv Džejka Pitersa. Zaključila sam da je vreme da ponovo odem u tenis klub. Postojao je samo jedan problem: Dejvid. Moj brat je podigao noge na sto i zavalio se u stolicu kako bi se udobno namestio za ono za šta je verovao da će biti dug zabavan razgovor o mom trošku. „Možeš li još jednom da ponoviš?" ,,Ne vidim zbog čega praviš toliku frku. Samo hoću da se nađemo u tenis klubu u subotu tačno u deset ujutru. Odigraćemo partiju tenisa. Posle ću te odvesti na ručak. Zašto ne možeš da kažeš: 'Biće mi zadovoljstvo, Izabel', kao što bi svaki normalan brat odgovorio?" „Otkad ti igraš tenis?" „Počela sam da učim pre mesec dana." * Nisu uvek iste, ne mogu da napravim model. ** Ili sa ženom na koju liči i izgleda kao da mu je majka, *** Nisu uvek iste, ne mogu da napravim model.

Dosjei

o

Spelmanovima

147

„Mora da je opasan frajer." „Ne znam o čemu pričaš." „Žao mi je, Izabel. Zauzet sam u subotu pre podne." „Sledeće subote?" „Biću zauzet i tada." „Kunem se da nije šanker." Glas Dejvidove sekretarice čuo se kroz interfon: „Dejvide, vaša sestra Rej je došla da vas vidi." „Pošalji je unutra." Rej je ušla i odmah je zahtevala objašnjenje za moje prisustvo. Ja sam, zauzvrat, pitala zašto je ona došla, iako sam znala da je tu za svoje nedeljno sledovanje. Rej je skočila na ivicu Dejvidovog radnog stola i dala mu papir otkucan na mašini. Dejvid je pregledao papir, precrtao jedan red i posegnuo za novčanikom. „Neću da ti platim užinu. Nikada ne jedeš ništa zdravo." „Šta ako ti donesem račune?" ,,Ne vredi. Samo ćeš zameniti račune s nekim. Povodom ovog pitanja se slažem s tvojom sestrom. Moramo da te skinemo sa slatkiša." Dejvid joj je dao novčanicu od dvadeset dolara i zahtevao da mu vrati kusur od tri dolara. ,,Da li i Izi traži novac?", pitala ga je Rej. ,,Ne, Izi traži da joj pomognem da smuva tipa, mada ja ne odobravam njene metode." „Kakve metode?", nedužno je pitala Rej. „Prvo ga uhodi. Sazna sve o njegovom životu i onda se uvuče u njega tako da on nema izbora osim da je pozove na sastanak." „Zašto ne bismo koristili reč istraživanje?", predložila sam. „Šta nije u redu s tim?", pitala je Rej. „Samo pokušava da sazna nešto o njemu pre nego što se upusti u vezu." Preneraženi Dejvid se okrenuo prema meni, zahtevajući odgovor. „Nemoj da me braniš, Rej."

148

L I S A LUC

„Što da ne? To je potpuno razumno", rekla je previše nehajno. „Nemoj to da radiš. Nikada." „Radi ono što kažem, a ne ono što ja radim", rugao mi se Dejvid. Naslonila sam se na kauč, poražena ovim razgovorom, potištena time što sam ponovo, i izgleda zauvek, predstavljala primer za sestru. „Dejvide, objasni joj kako to treba da izgleda", promrmljala sam. „Rej, žene se, izuzev tvoje sestre, kada im se dopadne pripadnik suprotnog pola - ili istog, što zavisi od naklonosti - upoznaju s tom osobom na neki način. One se osmehuju, mašu, daju svoju vizitkartu ili parče papira s brojem telefona ili traže broj telefona. Pokažu svoje namere i nadaju se da će druga strana odgovoriti na njih. One ne prate dotičnu osobu nekoliko nedelja kako bi saznale njen raspored i moralne stavove i pobrinule se da ne dođe do iznenađenja ako počnu da se zabavljaju. Veze moraju imati i element nepoznatog. Od toga ne možemo pobeći, bez obzira koliko se trudili." Rej, koja se dosađivala, odgovorila je; „Dejvide, mama mi je već održala govor 'Nemoj da budeš kao Izabel'. Iako se tvoj više bavi zabavljanjem nego duvanjem trave, ipak je isti. Hvala na parama. Volim te." Poljubila ga je u obraz, pošto je još kao mala shvatila da je on čovek s dubokim džepom. Zatim je, u želji da se isto ponaša prema nama, prišla kauču, podigla mi jastuk s lica i poljubila i mene. „Ćao, Izi, vidimo se kasnije", rekla je i ponovo me ostavila s mojim starijim bratom, koji me je osuđivao. Polako sam se podigla iz ležećeg položaja, odjednom se osećajući kao da imam šesto kilograma. Ustala sam i obukla jaknu. „Vidimo se kasnije, Dejvide", tupo sam rekla. „Subota, tačno u deset ujutru u klubu", odgovorio je i malo dodatne težine je isparilo.

Dosjei

o

Spelmanovima

149

Priprema, koju su obe strane zahtevale pre ulaska u tenis klub, trajala je oko dvadeset minuta. Moja uputstva su bila da Dejvid ne progovara osim ako mu se neko ne obrati i da ne otkriva nikakve podatke o našoj porodici, mom poslu ili mojim bivšim vezama. Nije smeo da ispravlja obaveštenja koja dajem niti da govori stvari o meni. Dejvidov jedini zahtev bio je da će pozvati policiju ako vidi ikakvo protivzakonito ponašanje. Bacili smo novčić i ja sam prva servirala. Bio je to dobar servis ali Dejvid je odbio da ga vrati. Reketom mi je pokazao da mu priđem kod mreže. „Rekla si da si počela da uzimaš časove pre mesec dana." „Tačno." „To je bio sjajan servis." „Hvala. Hoćeš li da igraš ili ne?" „Hajdemo." „Petnaest-ništa." Ponovo sam servirala. Dejvid je vratio umereno visokom loptom, što mi je dalo dovoljno vremena da izvedem snažan bekhend dijagonalno preko terena, koji je Dejvid ponovo promašio. Igrali smo još malo, a onda me je Dejvid ponovo pozvao do mreže. ,,U čemu je stvar, Izi? Ako se ne sećaš, video sam te na časovima fizičkog. Koordinacija između tvojih očiju i ruku je najblaže rečeno prosečna." „Pa, Stefan se ne bi složio s tobom." „Niko ne može da postane toliko dobar za mesec dana." „Verovatno ima već pet nedelja. Uzela sam nekoliko časova i vežbam slobodnim danima." „Koliko si časova imala?" „Oko dvadeset pet." „Za mesec dana?" ,,Da, par dana više-manje."

150

L I S A LUC

Dejvid je odmahnuo glavom i vratio se na svoj deo terena. Pre nego što je servirao, morao je da kaže šta mu je na umu. „Nešto s tobom nije u redu. Nešto krupno." Iako je tačno da sam dobro savladala tenis za mesec dana, ipak nisam mogla da se merim s Dejvidom, naročito ako je bio odlučan da me ponizi. Osvojio je dva seta, 6-0,6-0, a da se nije ni oznojio. Ja sam, s druge strane, izgledala kao da sam preživela tornado kada smo seli u bar na spratu. Imala sam nekoliko minuta da ponovim Dejvidu pravila pre nego što, znala sam na osnovu dokaza, Danijel stigne. „Ovo je važno, Dejvide. Molim te, nemoj ovo da upotrebiš za naplatu starih dugova."

Danijel je ušao u bar Mečpoint kada smo Dejvid i ja naručivali piće. Pomislila sam da će izgledati sumnjivo što pijem alkohol pre podneva, ali već je bilo kasno. Danijel me je ugledao dok je išao prema šanku. Pokušavala sam da namestim odgovarajući izraz lica za ovu priliku. Možda iznenađeni pogled koji poručuje Zar te ne znam odnekle? A ne Statistički sam znala da ću te videti, ali sada ne znam šta da kažem. Nisam stigla da namestim odgovarajući izraz kada mi je Danijel prišao. „Pitao sam se da li ću te ponovo videti ovde." ,,Oh, zdravo", glasio je moj pametni odgovor. Osetila sam kako se ledim, kako mi se u glavi pravi zbrka reči i kako mi peta nekontrolisano udara o pod. Onda je Dejvid stigao, dodao mi pivo i spasao me poniženja. „Ćao, ja sam Dejvid. Da li si ti Izin prijatelj?" „Izi?" „Izabel. Ova ovde." „Nedavno smo se upoznali." „Hoćeš da nam se pridružiš?", pitao je Dejvid.

Dosjei

o

Spelmanovima

151

Danijel je hteo da odbije zato što je odmah pretpostavio da mi Dejvid nije brat nego dečko. To je česta greška zato što uopšte ne ličimo. Međutim, žene tu grešku obično izraze primedbom tipa Vau, mora da je uradila nešto stvarno dobro u prošlom zivotu. ,,Oh, ne, hvala. Ne bih da smetam." „Sedi malo s nama", navaljivao je Dejvid. „Dovoljno sam pričao sa sestrom za jedan dan." Često snimam razgovore s članovima svoje porodice kako bih mogla da dokažem njihove omalovažavajuće primedbe. Naravno, Dejvid mi je činio uslugu, ali usluge su u mojoj porodice često predstavljale recept za katastrofu. Uključila sam svoj mali diktafon, za svaki slučaj. Razgovor je tekao na sledeći način: Danijel: Idem po piće. Odmah se vraćam. Da donesem vama nešto? Dejvid: ja imam dovoljno. Mada, Izi brzo pije pa bi mogao da joj uzmeš još jedno pivo. Jao. Izabel: Ne, i ja imam dovoljno. Hvala. [Danijel odlazi do šanka] Dejvid: On nije tvoj tip. Izabel: Sviđa mi se. Prema tome, jeste moj tip. Dejvid: Dozvoli mi da se drugačije izrazim. Ti nisi njegov tip. Izabel: Otkud znaš? Dejvid: Znam. Izabel: Kako? Dejvid: Takvi muškarci vole žene koje čupaju obrve. Izabel: Ja čupam obrve. Dejvid: Dva puta godišnje se ne računa. Izabel. Često ih čupam i moraš baš dobro da se zagledaš da bi video kada nisam. Dejvid: Jednostavno ne mogu da vas zamislim zajedno. Izabel: Dejvide, ako uprskaš ovo, kunem ti se...

152

L I S A LUC

Dejvid: Izabel, narušavaš njegovu intimu već dve nedelje. Rekao bih da si na dobrom putu da sama uprskaš. [Danijel se vraća s dva piva] Danijel: Uzeo sam još jedno, za svaki slučaj. Dejvid: Pametan čovek. I, Danijele, odakle znaš moju sestru? Danijel: Upoznali smo se pre nekoliko nedelja, jel' tako? Izabel: Otprilike. Dejvid: Da li si siguran da nije bilo pre pet nedelja? Danijel: Moguće. Izabel: Pozajmila sam njegovu člansku kartu. Dejvid dobro pamti pojedinosti. Dejvid: Sećam se zato što je Izi tada odlučila da nauči da igra tenis. Danijel: Da li više voliš da te zovu Izi ili Izabel? Dejvid: Slobodno je zovi Izi. Zašto da se mučiš s dodatnim slogom? Izabel: Svejedno mi je. Dejvid: I kako ste se ti i Izi upoznali tog dana pre otprilike pet nedelja? Danijel: Tvoja sestra je imala pitanje vezano za partiju tenisa koju sam odigrao. Dejvid: Kakvu vrstu pitanja? Danijel: Recimo samo da je Izabel veoma pronicljiva. Dejvid: Nemaš pojma koliko. Jao. Izabel: Izvini. Da li je to tvoja noga? Dejvid: Prokleto dobro znaš da jeste. Izabel: Izvini. I, Danijele, otkud ti ovde danas? Danijel: Igram u zubarskoj ligi i imao sam nekoliko mečeva jutros. Dejvid: Ti si zubar? Izabel: Mislim da smo se dogovorili da danas ne pričamo o poslu. Dejvid: Ti si zubar? Danijel: Da, ja sam zubar.

Dosjei

o

Spelmanovima

153

Dejvid: Da li si to znala, Izabel? Izabel: Da, znala sam, Dejvide. Danijel: A šta ti radiš, Dejvide? Dejvid: Ja sam advokat. Korporativni. Radim pridruživanja, pripajanja i takve stvari. Da li ti je moja sestra rekla čime se bavi? Danijel: Jeste. Rekla mi je kada smo se upoznali. Dejvid: Znači, znaš? Jao. Danijel: Da, znam. Izabel: Ja sam nastavnica, Dejvide. Zašto bih to krila? Dejvid: Nastavnica? Nemam pojma. Hoću reći, nemam pojma zašto bi to neko krio. Izabel: U stvari, radim kao zamena. Ali čim dobijem akreditive, verovatno ću potražiti stalni posao. Dejvid: Ili bi mogla da se pridružiš porodičnom poslu. Jao. Izabel, zar ne znaš da kada deliš sto s drugima to znači da moraš da deliš i prostor ispod stola? Izabel: Izvini. Da li je to bila tvoja noga? Danijel: A šta je porodični posao? Izabel: Podučavanje. Svi radimo kao nastavnici. Dejvid: Osim mene. Mislim da ču uzeti to pivo ako nemaš ništa protiv. Izabel: Ne može, to je moje pivo. Kupi svoje. Dejvid: Znaš, mislim da ću pozvati mamu da je pitam kako joj idu predavanja. Jao. Trebalo bi da ti neko pogleda taj tik u nozi. Možda imaš neurološki poremećaj. Izabel: Imaš govornicu tamo. Idi. [ Dejvid šepa do govornice] Danijel: Zar tvoj brat nema mobilni? I zabel: Ima. Samo sam htela da ga se rešim. Danijel: Da li se vas dvoje uvek tako ponašate? Izabel: Kako? Danijel: Mislim da si ga dosta išutirala.

154

L I S A LUC

Izabel: Dejvid ima običaj da govori ono što ne treba. Samo sam pokušavala da ga smirim. Danijel: Shvatam. Izabel: Iscrpljujuće je. Danijel: Zašto onda to radiš? Izabel: Brat mi je. Danijel: To ne znači da moraš da igraš tenis s njim. Izabel: Pretpostavljam da ne moram. Ali sviđa mi se ovaj klub, a on ima člansku kartu. Danijel: Imam i ja. Izabel: Da, imaš i ti. [Dejvid se vraća za sto] Dejvid: Pozdravila te je mama. Izabel: Kako je ona? Dejvid: Razmišlja da ode u penziju. Današnja deca nisu ista kao ranije. Kad već pričamo o tome, imaš li ti decu? Danijel: Jao. Nemam. Izabel: Izvini. Mislila sam da je Dejvid. Danijel: Pretpostavio sam. [vadi vizitkartu iz novčanika] Evo ti moja vizitkarta. Nazovi me ako hoćeš da nekada igramo tenis. Ako ti nemaš ništa protiv, Dejvide. Dejvid: Možeš slobodno da je uzmeš. Jao. Izabel: Nisam ja. Dejvid: Znam. Udario sam koleno. Danijel: Zdravo. [Danijel odlazi] Izabel: Da li si mogao da budeš veći seronja? Dejvid: Naravno. Mogao sam da mu kažem istinu.

Posle katastrofalnog upoznavanja u klubu, pozvala sam Danijela pod izgovorom da hoću da igram tenis. Jedini problem s

Dosjei

o

Spelrnanovima

155

tim planom bio je deo vezan za tenis. Svaki meč se završavao s proračunatim ali naizgled slučajnim rezultatom. Danijel bi dobio oba seta s rezultatom 6-2, 6-1 ako bi bio nemaran, a povremeno 6-3 ako se osećao naročito darežljivo. Iako su mi različiti stepeni njegove borbenosti delovali privlačno iz daljine, nervirali su me kada sam mu ja bila protivnik. Da budem iskrena, tenis me uopšte ne zanima. Naravno, obožavala sam da gledam noge boje kakaoa kako trče po terenu, ali dolazila sam zbog piva, pereca i zanimljivog razgovora posle tenisa. Ne smeta mi da gubim. Za mene je gubljenje isto što i disanje. Negde u vreme četvrtog gema drugog seta mog trećeg teniskog „meča" s Danijelom, prišla sam mreži nakon što mi je poslao izuzetno trapav i loše izveden forhend. Dočekao me je na mreži i pohvalio moj udarac. „Dovoljno sam dugo ćutala", rekla sam. „Molim?" „Ukoliko nemaš nameru da unovčiš ovo imitiranje Džerija Luisa, kako bi bilo da odigraš normalnu partiju?" „Hoćeš da igram normalno?" „Nisam sigurna da se još sećaš šta je to." „Ali onda ću pobediti." „lonako me pobeđuješ." „Brže ću pobediti." „Dogovoreno. Ti serviraš." Sedam minuta kasnije, Danijel i ja smo sedeli u baru, popivši pola prvog piva. „Kako ti se čini?", pitao me je. „Možda bi mogao malo da popustiš sledeći put." Danijel je zamišljeno gledao u svoju perecu. Pomislila sam da mu se ne sviđa izraz sledeći put. Pripremila sam se za odbijanje. „Moramo li da igramo tenis?", pitao je. „Ne", odgovorila sam. „Možemo li da radimo nešto drugo?"

156

L I S A LUC

„Misliš kao kuglanje?" „Ne", odgovorio je, glasnije nego inače. „Pretpostavljam da nisi neki kuglaš." „Voleo bih da izbegnemo sve takmičarske aktivnosti." „Zato što nije zabavno da stalno pobeđuješ?" „Izabel, bilo bi lepo da mi olakšaš ovo", prošaputao je. „Naravno. A šta pokušavaš?", odgovorila sam šapatom. „Da li se praviš glupa?" „Ne", odgovorila sam, prestavši da šapućem. ,,Da li ti se sviđam?" ,,Da." „Šta kažeš onda da izađemo na normalan sastanak?" „Naravno", složila sam se. Ali onda sam morala da postavim očigledno pitanje. „Šta je normalan sastanak?" Po Danijelu, normalan sastanak je podrazumevao večeru spremljenu kod kuće, kojoj prethodi ili za kojom sledi bioskop, odlazak na piće ili tenis. Ali došla sam do zaključka da igranje tenisa predstavlja normalnu aktivnost za ljude koji uživaju u tome. Ja još nisam spadala u tu vrstu i bila sam zahvalna na predahu. Igraćemo još jednom poslednji put, ali kasnije ću se vratiti na to.

Tri dana kasnije našla sam se s Danijelom na piću u vinskom baru u Hejs Veliju. Enolog koji je vrebao s previše „predloga" naterao nas je da odemo. Onda je Danijel izneo svoj predlog: da odemo kod njega na „večeru spremljenu kod kuće". Kasnije će te reči - večera spremljena kod kuće - imati prizvuk propasti, ali te prve večeri je Danijelov predlog večere spremljene kod kuće zvučao savršeno. Doktor Kastiljo stanuje na prvom spratu trospratne stambene zgrade. Dve spavaće sobe i jedno kupatilo, čisto ali ne pedantno, ukusno uređeno iako očigledno bez profesionalne

Dosjei

o

Spelmanovima

157

pomoći. Bilo je to previše skromno za čoveka ispred čijeg su imena stajala slova dr. Danijel je odmrznuo porciju tortilja iz njegove zalihe u zamrzivaču. Pitala sam se da li odmrzavanje spada u spremanje jela, ali Danijel mi je objasnio da je on stvarno napravio jelo (po receptu svoje majke), tako da se računa. Nisam se bunila kada je večera poslužena. Priznaću Danijelu da stvarno ume da pravi tortilje. Nažalost, to je jedina stvar koju ume da spremi.

Posle šetnje parkom Golden gejt, Dejvid me je pozvao na još jednu večeru kod sebe. Ovoga puta je pravio pileći paprikaš čiji je recept pročitao u časopisu Gurman u čekaonici svoje ordinacije. Jelo je moglo da bude jestivo, međutim kada Danijel ne bi uspeo da nađe određeni začin, on bi ga zamenio nekim slične boje ili imena, ali ne i ukusa. Tako da je umesto origana koristio timijan. Kao i alevu papriku umesto crnog bibera. Kod Danijela je bilo šarmantno to što nije uvidao da je on kriv zato što jelo nije uspelo. Jednostavno je zaključio da recept nije bio isproban. Svaki zalogaj bi propratio primedbom tipa „Zanimljiva mešavina ukusa", zatim „Verovatno ovo neću ponovo spremati" i na kraju „Ali volim da isprobavam". Ipak, za normalan sastanak broj dva vezuju me lepe uspomene. Kada je Danijel raspremio sto, izvadio je pakovanje od šest limenki piva iz frižidera. „Hajdemo na krov da gledamo zvezde." Nije bilo zvezda te noći ali nisam rekla ni reč zato što pijenje na krovu predstavlja jednu od mojih omiljenih razonoda. Sedeli smo na plastičnim udobnim stolicama pod tamnim maglovitim nebom, uglavnom ćuteći, ali nije bilo ničeg neprijatnog u tišini. Samo dvoje ljudi koji tiho uživaju u društvu jedno drugog. Bila sam sigurna da me je doveo na krov da bi

158

L I S A LUC

pokušao da me poljubi, ali tri sata kasnije, kada je postalo previše hladno za sedenje, shvatila sam da sam pogrešila.

Danijel je ponovo želeo da mi spremi večeru. Ništa nije moglo da pripremi moj stomak za slatko-gorki punjeni kupus koji mi je poslužen. Danijel je, naravno, okrivio recept: „Zar ne probaju ove stvari?", rekao je. „Ovo svakako neću više nikada da spremam." „Mislim da nije bilo loše", odgovorila sam. To je bila potpuna laž. Ali pomislila sam da, ako već lažem za celu svoju biografiju, mogla bih da slažem i za njegovo kuvanje. Dok je Danijel prao sudove, tumarala sam njegovom dnevnom sobom i gledala police s knjigama. Tada sam došla do otkrića koje će promeniti sve - bar će promeniti opseg naših aktivnosti. Izvadila sam jednu kutiju s DVD filmovima i ušla u kuhinju. „Danijele, primetila sam da imaš..." „Pričaj glasnije. Ne čujem te od vode." Približila sam mu se i pokazala mu DVD. „Primetila sam da imaš sve epizode Uhvati Smarta na DVD-ju, Nisam ni znala da to postoji." ,,To je piratska kopija", odgovorio je. „Dobio si na poklon?", pitala sam. ,,Da", odgovorio je. „Poklon samom sebi. Obožavam Uhvati Smarta." ,,Ne, ja ga obožavam", oduševljeno sam rekla. „Moja najbolja drugarica [cenzurisano]* i ja smo često [cenzurisano]** i gledale tu seriju." * Petra (ne smem da spomenem njeno ime za slučaj da se seća nameštenog odlaska kod zubara broj jedan). ** duvale i...

Dosjei

o

Spelmanovima

159

Danijel je isključio vodu i obrisao ruke. „Šta kažeš na maraton?" Posle deset epizoda i neprocenjivog broja razgovora telefonom u obliku cipele, Danijel je počeo da zeva, a ja sam shvatila da moram da ustanem u sedam kako bih ujutru bila u školi do osam.* Bilo je vreme da pođem. Denijel je isključio DVD i rekao: „Kada sam bio mali, bio sam siguran da ću kad porastem raditi za KONTROLU.**" ,,I ja", odgovorila sam, iako sam ja u stvari htela da radim za HAOS.***

Normalni sastanak broj tri završio se slično normalnim sastancima broj jedan i dva. Danijel me je ispratio do kola i rukovao se sa mnom (na prvom) i ovlaš me zagrlio (na drugom). Tapšanje po glavi (na trojci) konačno je prevršilo meru mog strpljenja. Posle tri partije tenisa i tri normalna sastanka, još nisam dobila prvi poljubac. Sedela sam u kolima dok Danijel nije nestao u hodniku svoje zgrade. Upalila sam motor, spremila se da krenem, spremila se za još jednu noć zubarskog odbijanja. Ali onda sam se predomislila. Dovoljno dugo sam čekala. Prozor Danijelove dnevne sobe nalazi se samo sto osamdeset centimetara od zemlje i lako je dostupan ako koristite oluk koji se pruža horizontalno s prednje strane zgrade. Kada sam videla da se upalilo svetlo i njegovu senku kako se kreće, izašla sam iz kola i pokucala na prozor. Ljudi ne odgovaraju na kucanje u prozor kao što odgovaraju na zvono ili kucanje na vrata, ali na kraju ipak odgovore. Danijel je otvorio prozor upravo kada je moj stisak na prašnjavom simsu počeo da popušta. * Laž. ** Tajna kontraobaveštajna služba (dobri momci). *** Međunarodna organizacija zla.

160

L I S A LUC

„Zdravo, Izabel. Zar mi je interfon pokvaren?" „Nije", rekla sam, ne shvatajući pitanje. „Šta radiš tu?" „Htela sam da popričam s tobom." „Okej. Hoćeš da uđeš?" „Naravno", odgovorila sam i gurnula prozor još malo. „Zašto ne odeš okolo da ti otvorim vrata?", pitao je Danijel. Nisam sigurna kada su vrata postala jedini način ulaska i izlaska u našem svetu, ali nešto u tom teškom nepopustljivom pravilu činilo mi se nenaučnim. Danijel je hteo da skočim s njegovog oluka, vratim se deset metara do ulaznih vrata, sačekam da ih otvori i da prođem kroz sigurnosnu kapiju i još dvoja vrata da bih stigla na isto odredište do koga sam mogla da stignem jednim trzajem i prebacivanjem nogu. „Ući ću kroz prozor ako ti ne smeta", odgovorila sam. Danijel je stao u stranu, a ja sam prebacila levu nogu preko prozora i uzjahala sims. Prebacila sam i drugu nogu unutra i otresla prašinu s ruku. „Mogao bi to da očistiš", predložila sam. Danijel nije odgovorio na moj predlog. ,,Da li je sve u redu, Izabel?" „Nije." „Hoćeš li da mi objasniš?" „Šta sam ja? Zlatni retriver?" „Naravno da nisi", zbunjeno je odgovorio. „Tri partije tenisa, jedan izlazak u bar, šetnja parkom, dvanaest piva, jedna čaša vina i tri večere koje si spremio. Šta je još potrebno?" Danijel se naslonio na naslon kauča. „Šta je još potrebno?", ponovio je. „Četiri rukovanja, poslovni zagrljaj i tapšanje po glavi?" „Izabel, moraćeš da mi objasniš", odgovorio je Danijel. Odgovorila sam. Uhvatila sam ga za kravatu i privukla ga sebi. Posle sedam nedelja, dvadeset pet časova tenisa, dve nede-

Dosjei

o

Spelmanovima

161

lje praćenja, tri partije tenisa, tri normalna sastanka i deset epizoda moje najomiljenije serije, konačno sam dobila prvi poljubac. ,,Da li si sad shvatio?", pitala sam kada sam se odmakla. „Shvatio sam", odgovorio je Danijel, uhvatio me oko struka i uzvratio mi poljubac.

Skrivanje Danijela od mojih roditelja i skrivanje mojih roditelja od njega iziskivalo je daleko veći trud od svih mojih prethodnih vežbi u skrivanju. Najlakše je bilo da držim Danijela dalje od svoje kuće. Objasnila sam mu da svaka nenajavljena poseta može da dovede do slučajnog susreta s mojim roditeljima. Objasnila sam mu da će nesumnjivo raskinuti sa mnom ako upozna moje roditelje u ovom trenutku naše veze. Danijel je teško prihvatio ideju da ljudi koji su žrtvovali živote tome da predaju deci mogu biti takvi ludaci kakvim ih njihova ćerka predstavlja, ali je ipak to prihvatio kao istinu. Moji roditelji ne bi primetili ništa neobično u mom ponašanju da nisam počela drugačije da se oblačim. Ne oblačim se kao nastavnica, a da bi Danijel poverovao u tu laž, za koju sam verovala da je očigledna, mislila sam da moram da se oblačim shodno svojoj ulozi.

početku bih jurila kući posle posla, istuširala se, obukla haljinu ili suknju od tvida i donekle ispeglanu košulju i pokušala neopaženo da se izvučem iz kuće. Ali ništa ne ostaje neprimećeno u toj kući. Ako bi padala kiša, sakrila bih svoju odeću dugim mantilom. U retkim prilikama kada se od mene očekivalo da se sastanem s klijentom, moja odeća je mogla da prođe. Ali uglavnom sam se trudila što sam bolje mogla da ostanem neprimećena. Najčešće sam ulazila i izlazila kroz prozor, ali teško je reći šta je sumnjivije: iznenadna drastična promena u oblačenju ili nekorišćenje vrata. Međutim, najveći izazov nastupao je usred dana, kada bi Danijel predložio da se nađemo na ručku „iznenađenja". Pacijent bi otkazao i on bi iznenada bio slobodan. Psovala sam svako otkazivanje i želela da pozovem svakog pacijenta i proderem se ,,Da li znaš kako ovo utiče na mene?!" ili „Zar te nije briga za zubnu higijenu?!". Umesto toga, naučila sam da se presvlačim u kolima. Parkirala bih se ispred škole koju bih izabrala za taj dan - Srednje škole Mišen, Srednje škole Prezidio, Osnovne škole Džeferson... - presvukla se i sačekala Danijela na ulici. Povremeno bih mahnula potpunom strancu koji je imao umoran pogled nastavnika i rekla „Vidimo se sledeće nedelje, Suzi" ili „Ozdravi brzo, Džime". Danijel nikada ne bi primetio iznenađeni pogled koji bih dobila kao odgovor. Sve

164

L I S A LUC

je progutao, a zašto i ne bi? Moja istina je bila mnogo čudnija od svake fikcije. To je postalo toliko uobičajeno - presvlačenje u kolima ispred državne škole - da sam počela na to da gledam kao na amatersku sportsku disciplinu umesto kao na nusproizvod obmane. Moje rekordno vreme je tri minuta i dvadeset pet sekundi za potpunu promenu odeće. A najgore vreme mi je osam minuta i pedeset sekundi, kada je rajsferšlus moje vunene suknje zakačio pamučnu košulju. Nedelju dana nakon što smo Danijel i ja počeli da izlazimo na normalne sastanke, Petra je primetila da je moje oblačenje preterano kao da igram pozorišnu ulogu nastavnice. Ali odeća mi je bila potrebna da me podseti na ulogu. U svakom slučaju, odeća ne čini ženu, već laž. Iako je moje ponašanje trebalo da mi smeta, nije mi smetalo. Dok se jednog dana nisam videla u retrovizoru. Rukav mog džempera bio je uvijen u čvor i koprcala sam se na zadnjem sedištu automobila, zarobljena sopstvenom odećom. Bilo je vreme da stanem na kraj Danijelovim iznenadnim ručkovima. Da bih zadovoljiia njegovu potrebu za spontanošću i moju za obrocima u restoranu, počela sam da svraćam u njegovu kancelariju kad god bih bila u blizini propisno odevena. S obzirom da svi znaju da vanredne nastavnice imaju prilagodljiv raspored, Danijel nije ništa posumnjao. Kada me je upoznao s gospođom Sančez, njegovom šezdesetogodišnjom spremačicom, poslovnom sekretaricom i sveticom, ona me je odmerila od glave do pete i ljubazno se osmehnula. Onda je nešto promrmljala Danijelu na španskom. Prilikom moje druge „spontane" posete, otprilike šest nedelja nakon što smo počeli da se zabavljamo, gospođa Sančez mi je rekla da sednem zato što Danijel ima pacijenta i biće gotov za petnaestak minuta. Tada sam napravila grešku i upustila se u ćaskanje.

Dosjei

o

Spelmanovima

165

„Danijel mi je rekao da ste vanredna nastavnica", rekla je gospođa Sančez. „To vam je rekao? Ne znam odakle mu ta ideja." Tišina. „Izvinite, šalila sam se", rekla sam, iako nije bila neka šala i uvek je loš znak kada ne dobijete ni ljubazan kikot kao odgovor. „Da, ja sam nastavnica. Vanredna. Nisu li deca sjajna?" „Da", odgovorila je. „Ja imam troje unučadi." „To je divno", rekla sam. „Nadam se da imate i decu." Tišina. „Htela sam da kažem da ste prvo morali da rodite decu kako biste imali unuke." „Imam troje dece", odgovorila je s ljubaznim ali uznemirujućim osmehom. „Čestitam", rekla sam zato što sam počela da gubim pribranost. „I, Izabel, gde uglavnom radite?" „Oh, svuda." „Niste li redovni u nekim školama?" „Ne stvarno. Volim da menjam mesta. Tako je zabavnije." „Pa, gde ste, recimo, radili prošle nedelje?" Prošle nedelje me je Danijel iznenadno pozvao na ručak i presvukla sam se ispred Srednje škole Prezidio. Važno je zadržati doslednost u lažima - to sam naučila u ranom detinjstvu. „Bila sam u Srednjoj školi Prezidio prošlog utorka i srede, ako me sećanje ne vara." „Moj unuk Huan ide u Prezidio. Onda sigurno znate Lesli Grenvil, zamenika direktora." „Oh, ne poznajem je* dobro." Tišina. „Mislite, njega. Lesli je bio muškarac kada sam ga poslednji put videla." Po statistici daleko više žena radi u prosveti, tako da ovo nije bila nasumična pretpostavka.

166

L I S A LUC

„Tačno", rekla sam osećajući kako sam pobledela. „Njega. Da, naravno. Često brkam zamenice. Postoji izraz za to. To je pravi poremećaj. U svakom slučaju. Da, Lesli je muškarac." Božje delo - zvonjava telefona - spaslo me je od dalje sramote, ali od tog dana me je gospođa Sančez uvek gledala kao osobu koja ima tajnu. Ne mogu da je krivim zbog toga. Jesam takva. Do šeste nedelje našeg zabavljanja obmane su postale svakodnevni deo mog života. Bilo je vreme, takoreći, da prestanem da se krijem. Mogla sam da obmanjujem Danijela ali nisam više mogla da nastavim s junačkim naporima da skrivam svoju lažnu ličnost od svoje porodice. Bila sam svesna toga da su mi prioriteti manjkavi, ali ipak sam ovu evoluciju videla kao poboljšanje. Sledećeg dana sam izašla na prednja vrata u suknji od tvida i džemperu. To sam uradila i sutradan i dan posle toga, mada u različitoj odeći. Četvrtog dana mi je otac preprečio put pred ulaznim vratima. S obzirom da je bilo tek sedam ujutru, a tata retko ustaje iz kreveta pre devet, već sam bila na oprezu. „Dobro jutro, Izabel." „Tata, zašto si ustao tako rano?" „Hteo sam da gledam izlazak sunca." „I kakav je bio?" „Propustio sam ga za pola sata. Ko bi rekao da tako rano izlazi?" „Da li mi namerno preprečuješ put?" „Da." „Zašto?" „Šta ima novo?" „Ništa naročito." „Tvoja odeća tvrdi drugačije." „Nisam znala da moja odeća razgovara s tobom." „Oh, i te kako razgovara." „Šta moja odeća kaže?" „Kaže mi da smeraš nešto."

Dosjei

o

Spelmanovima

167

„Teške reči, s obzirom da dolaze od tkanine, zar ne?" „Izi, tvoje haljine su sumnjive", rekao je moj otac polako povišavajući glas. „Tata, moram da budem u drugom delu grada za deset minuta", odgovorila sam, provukla se pored njega i otvorila vrata. „Moraću da naredim svojoj odeći da više ne razgovara s tobom. Nadam se da razumeš."

Primetila sam da je inspektor Stoun zapisao moju naviku da ulazim i izlazim kroz prozor. Njegovo žvrljanje bilo je na granici čitljivosti i teško je bilo pročitati ga naopako. Uglavnom sam jako dobra u neupadljivom čitanju naopako, ali buljila sam previše. „Izabel, možete li prestati da pokušavate da pročitate moje beleške?" „Nisam to radila." „Da, radili ste." „Ne, nisam." Stoun spušta olovku i strogo me gleda. „Koliko imate godina?" „Znate koliko imam godina. Zapisali ste." „Odgovorite na pitanje." „Dvadeset osam." „Koliko ja znam, osoba od dvadeset osam godina je odrasla. Imate zakonsko pravo da vozite kola, pijete alkohol, glasate, venčate se, tužite Ijude, idete u zatvor..." „Šta hoćete da kažete, inspektore?" „Voleo bih da se ponašate u skladu sa svojim godinama." „Šta to treba da znači?" „Znači da treba da odrastete, Izabel." Njegov prekor me je pogodio više nego što je trebalo. Želela sam da poverujem da su njegove primedbe proizvod beskrajnih

Dosjei

o

Spelmanovima

169

sati ispiranja mozga od strane mojih roditelja, ali znala sam da nije tako. Stoun je sam doneo zaključak o meni. Pogledala sam ogrebotine na drvenom stolu koje sam napravila tokom isleđivanja u detinjstvu i pubertetu. Pokušavam da zaboravim zbog čega sam ovde. Pokušavam da ne mislim o svim onim rečima koje mora da su izgovorene protiv mene u ovoj sobi. Pokušavam da zaboravim da je već ispitao sve ostale članove moje porodice. Pa, ne baš sve. Pokušavam da mislim o bilo čemu drugom, ali Stoun me vraća u stvarnost.

T

e noći sam se vratila kući spremna za novi talas ispitivanja o garderobi, ali spremao se drugi sukob, tako da je to skrenulo pažnju od mojih bezopasnih suknji. Zatekla sam Rej samu u hodniku kako kratkovido bulji u vrata svoje sobe. „Rej?" Moj glas ju je trgao iz omamljenosti i okrenula se prema meni. ,,Da li si ti ulazila u moju sobu?", upitala je. „Ne. Zašto?" „Neko jeste", odgovorila je i gurnula vrata kažiprstom. Otvorila su se i ona se okrenula prema meni tražeći neku vrstu potvrde. „Rej, nemoj brzopleto da donosiš zaključke", rekla sam ali znala sam da je uzaludno. Rej je imala sigurnosnu bravu na vratima otkako je pre dve godine naučila da je postavi. Svi imamo sigurnosne brave na vratima i, ne računajući dvogodišnji period kada je moja uklonjena zbog optužbi u vezi s drogom, to je uobičajeno u našoj porodici. Svi ljubomorno čuvamo svoju intimu, naročito zato što ne poštujemo tuđu. Nastavila sam da se penjem ka svom stanu. Nekoliko trenutaka kasnije, čula sam kako su se vrata zalupila i bat koraka

172

L I S A LUC

osobe od pedeset kilograma. Izašla sam iz svog stana i pratila zvuk koraka do dnevne sobe. „Ti matora rago, odakle ti pravo da kradeš moje stvari?", povikala je Rej kada je ušla u sobu. Ujka Rej jedva da je odvojio pogled s televizora dok je odgovarao: „Mala, morao sam da obavim zadatak, a istrošile su mi se baterije u kameri, tako da sam pozajmio tvoju digitalnu. Bio sam u frci. Što praviš toliki problem?" „Obio si tri brave, ušao u sobu na kojoj stoji znak ZABRANJEN ULAZAK, pretražio prostoriju kako bi našao kameru skrivenu ispod mog kreveta u kutiji s katancem i uzeo je. NE ZNAM KAKO SE TO ZVALO U TVOJE VREME, ALI U MOJE SE NAZIVA KRAĐOM!" Rej je projurila pored mene dok je marširala iz sobe. Čula sam kako mumla sebi u bradu „Ovo je rat".

Kao što je kasnije objasnila, Rej se iskrala te noći da „ohladi glavu". Ja sam bila u svom stanu i čitala sam izveštaj o praćenju koji je Dejvid odbio da primi dok sama ne pronađem pet grešaka u kucanju zato što, kako je rekao, „jedino tako mogu da naučim". Čula sam poznato škripanje požarnih merdevina i ugledala kako Rej visi na poslednjoj prečki pre nego što je skočila metar do zemlje. Pogledala sam na sat i videla da je 21.30. Zaključila sam da ako Rej namerava da prekrši svoje vreme za izlazak, neko mora da bude prisutan da to potvrdi. Izašla sam na prednja vrata neprimećena i uputila se u pravcu u kome je Rej otišla. Namerno sam zaostajala iza nje dok nije stigla do Ulice Polk. Bez obzira na to koliko voli da bude nepredvidljiva, znala sam da ima izvesne navike. Ulica Polk je svega nekoliko blokova od naše kuće a Rej je potrebno javno mesto kako bi izabrala metu i vežbala svoju tehniku.

Dosjei

o

Spelmanovima

173

Ušla je u restoran brze hrane i uskoro izašla sa, čini mi se, čokoladnim kolačem. Zaključila sam da se ova šetnja isplatila pošto sam je već uhvatila kako pravi jedan prekršaj: šećer školskim danom. Rej nastavlja ulicom i shvatam da je već izabrala plen. Smanjujem razdaljinu među nama, uverena da me neće primetiti. Rej je pratila muškarca koji je imao oko dvadeset pet godina, maštovito friziranu bradu i uobičajen izbor tetovaža. Ušla je za njim u knjižaru u Ulici Polk. Rej ima četrnaest godina ali izgleda kao da ima trinaest i šeta sama školskim danom u deset uveče; nije toliko neupadljivo kao što misli. Čekam ispred na pravu priliku da se otkrijem umesto da uđem u knjižaru i pokvarim joj zabavu. Tetovirani tip izlazi bez ijedne knjige, što me ne čudi. Sklanjam se od vrata i čekam da moja sestra izađe. Izašla je posle lepo izračunatog vremena i pošla za tipom u pravcu Tenderlojna. Ostajem iza njih, još uvek neopažena. Rejina meta skreće u Ulicu Edi i ona nastavlja za njim. Moj bes postaje sve veći kako shvatam da ona ne namerava da se vrati. Posle godina ponavljanja kakve sve opasnosti vrebaju iza ugla, zaprepašćujuće je videti da ona skreće iza tog ćoška. Tip s tetovažama ponovo skreće levo na kraju bloka. Rej žuri do ugla da ga ne izgubi iz vida. Skrećem za njom. Tip skreće levo još jednom, završavajući ceo krug. Poželela sam da uzviknem tiradu primedbi tipa Da li si ti idiot?, ali još verujem da može da nauči lekciju, tako da držim jezik za zubima dok se približavam uglu. Ovog puta čujem glasove. Kada sam provirila iza ćoška, ugledala sam Rej i njenu metu u senkama gradilišta poslovne zgrade. Tetovirani tip je opkolio Rej rukama i naslonio se na crvene cigle. „Dušice, šta radiš?", pitao je afektiranim šapatom. „Ništa, samo sam izašla da prošetam", odgovorila je Rej. „U ovo doba?"

174

L I S A LUC

„Treba mi svež vazduh." „Znaš šta ja mislim?", pita. „Kako to mogu da znam?", odgovara ona. „Mislim da si me pratila." „Nisam", nervozno je odbrusila. „Voliš starije frajere, zar ne?" „Ne, sigurno nije to." „Mogao bih da te naučim nekim stvarima." „Izi? Možeš li, molim te, sada da mi pomogneš!", uzviknula je Rej. Izvadila sam skakavac i otvorila ga. Tetovirani prepoznaje zvuk i okreće se prema meni dok zaokrećem iza ćoška. „Sklanjaj se od moje sestre", smireno sam rekla, pokušavajući da imitiram Lija van Klifa. „Polako, dame, dovoljno sam izdržljiv za obe." Vadim telefon i pretvaram se da zovem policiju. „Nadam se da će ti ta rečenica koristiti u zavoru." Tetovirani je razmislio o toj mogućnosti i odlučio da je pametnije da šmugne. Značajno je namignuo Rej. „Vidimo se, mala." Posmatram kako nestaje u prolazu niz ulicu. Onda guram Rej uza zid i podsećam je na naš dogovor. „Pristala sam da značajno smanjim rekreativno praćenje, ali ne da potpuno odustanem od njega." „Lutala si u četvrti crvenih fenjera posle svog vremena za izlazak. Da li treba da te podsetim da imaš četrnaest godina?" „Mogu da ostanem napolju posle tog vremena ako je član porodice sa mnom. Ti si bila sa mnom, pa sam mislila da je u redu." „Kada si me videla?" „U knjižari. Ne bih ga pratila da nisam znala da si tu." Odmahnula sam glavom, ne znajući šta da joj odgovorim. Uhvatila sam je za ruku i povukla je niz ulicu. „Idemo kući. Kasnije ću se obračunati s tobom."

Dosjei

o

Spelmanovima

175

Hodale smo Ulicom Polk u tišini, dok je Rej predvidljivo nije prekinula. „Da li si videla kako mi je namignuo?" „Videla sam." „Mrzim kada ljudi namiguju." „Znam. Nećeš se više izvlačiti. Nadam se da razumeš", rekla sam joj. „Možemo li da pregovaramo?" „Bojim se da se o ovome ne može pregovarati."

U sobi za isleđivanje kasnije te noći moji roditelji su - koristeći taktiku bokserskih partnera - puna dva sata pričali Rej o mogućim opasnostima rekreativnog praćenja. Moji roditelji imaju dar da u svemu vide mračnu stranu. Uveravam vas da je Rej te noći naučila sve o mogućim opasnostima.

oj otac je konačno odustao od toga da protumači moje polukružno skretanje u vezi sa oblačenjem. Međutim, majka nije. Posle početnih nasumičnih pitanja poput „Da li to radiš da me nerviraš?", „Koga misliš da zavaraš?" ili „Kada si poslednji put bila kod lekara?", mama je promenila pristup. Prvo me je podbadala zbog mog ranijeg stila oblačenja. „Tačno dve decenije nosiš samo teksas i kožu, teksas i kožu, teksas i kožu. Kao da živim s Anđelom pakla, naročito s tvojim načinom izražavanja." „Nikada mi nisi rekla da se osećaš kao da živiš s Anđelom pakla", odgovorila sam. „Molila sam te da obučeš haljinu. Preklinjala. Sećaš li se sahrane tetka-Meri? A sada nosiš samo suknje i haljine. Hoću da znam zašto." „Bez razloga, mama. Samo sam poželela promenu." „Kako se zove?", pitala je, konačno prešavši na stvar. Kad god bi postavila to pitanje, dobila bi isti odgovor: Džon Smit. Time što bih joj rekla tako uobičajeno ime, znala je da će morati da se bori da sazna tu tajnu. „Koliko dugo misliš da možeš da nastaviš tako, Izabel?" Nisam znala u tom trenutku, ali većina pitanja dobije odgovor na kraju, a odgovor na ovo je glasio tri meseca.

178

L I S A LUC

Dok sam nastavila da obmanjujem Danijela i svoje roditelje, još prevara je krasilo porodično stablo. Verujući da sam ja majstor svih oblika pretvaranja, iznenadila sam se kada sam otkrila jedan mađioničarski trik koji je izveden isključivo zbog mene. Nemam naviku da nenajavljena svraćam u Dejvidov stan, uglavnom zato što mi je on rekao da to ne treba da mi postane navika. Međutim, jednom prilikom sam bila u njegovom susedstvu kada mi je pukla guma. Parkirala sam se u njegov prilaz i pozvonila. Mislila sam da ga verovatno neću zateći s obzirom da je bilo sedam sati subotnje večeri. Dejvid je otvorio vrata posle trećeg zvona. Kada me je ugledao, nestao mu je osmeh s lica. Kao da je očekivao nekog drugog i razočarao se kada je mene ugledao. „Izabel." „Odlično. Sećaš se ko sam." „Mislim da smo pričali o ovome." „Mislila sam da postoji prilagodljivost u vezi s tim pravilom." ,,Da li je prilagodljivost reč koja ide uz mene?" ,,Ne. Ali pukla mi je guma u tvom susedstvu. Tako da me baš briga." „Stvarno ti je pukla guma?" „Kola su mi u tvom prilazu. Hoćeš li da ih pregledaš?" ,,Ne. Šta ti treba?" ,,Pa, htela bih da se poslužim tvojim telefonom i da se opustim u tvom raskošnom domu dok čekam šlep službu." „Zar nemaš mobilni?" „Ostavila sam ga kod kuće. Izašla sam samo da obavim brz zadatak." Dejvid se okrenuo i ostavio otvorena vrata, čime me je na tih i nepristojan način pozvao da uđem. „Budi brza, Izi. Imam planove za večeras." „Kakve planove?" „Nisam raspoložen za ispitivanje."

Dosjei

o

Spelmanovima

179

„Nisi nikada raspoložen." „Treba li da ti nacrtam mapu do telefona?", pitao je, otresitije nego obično, što znači da je bilo na desetom mestu skale otresitosti. Taman sam htela da uzmem bežični telefon sa kuhinjske radne ploče kada je zazvonio. Podigla sam telefon s baze, a Dejvid je dotrčao do mene i brzo mi ga je oteo. „Halo?", rekao je bez daha. ,,Da, znam. Moja sestra je ovde i moram da sačekam dok ne stigne šlep služba, tako da bismo mogli da pomerimo za pola sata? Okej, sat vremena. Vidimo se onda." Dejvid je prekinuo vezu i pružio mi telefon. Pažljivo ga posmatram ali ćutim. Pozvala sam šlep službu dok se Dejvid ogledao. Otišla sam u kupatilo i, što je bilo predvidljivo, pregledala ormarić s lekovima. Obično bih otkrila najnovije proizvode protiv starenja i nemilosrdno bih ismevala Dejvida zbog njegove taštine. Ponekad mi se čini da bih ga prezirala da mi nije brat. Međutim, pored hidratantnog losiona otkrila sam pakovanje tampona i zaključila da ovaj dokaz može da znači samo jedno: Dejvid ima ozbiljnu vezu. Možete pomisliti da brzopleto donosim zaključke, ali ovaj se zasniva na iskustvu i već sam osećala odbojnost zato što to krije od mene. Izvirila sam kroz vrata kupatila. „Gde ideš večeras, Dejvide?" „Na večeru." „S devojkom?" „Prijateljem." „Kako se zove?" „Ne tiče te se." „Nemoguće da se tako zove." „Oladi, Izabel." Pokazala sam pakovanje tampona. „Provalila sam te."

ekoliko nedelja kasnije, kada je skinuta sa zadatka praćenja zato što je dobila trojku iz matematike, Rej se ponovo iskrala iz kuće. Ovog puta se vratila u društvu dva uniformisana policajca. Otac je otvorio vrata u pidžami, iznenađen što je Rej ispred vrata a ne u kući. Policajac Glen se predstavio, kao i svog partnera Džeksona, pa se srdačno rukovao s mojim ocem i rekao: „Dobro veče, gospodine. Da li je ovo vaša ćerka?" „Zavisi. Šta je uradila?" „Primili smo anonimni poziv da mlada devojka čiji opis odgovara vašoj ćerki nasumično prati ljude u blizini Ulice Polk. Ubrzo posle toga smo zatekli Emili kako prati stariji par na Nob hilu. Iako to nije zločin, smatramo da je to donekle neobična zabava za mladu devojku u ovo doba noći." „Lutko", rekao je moj otac, ,,ne treba lažno da se predstavljaš policajcima. Izvinjavam se u ime svoje ćerke, Rej Spelman. Da li ćete podneti prijavu?" „Ne, mislim da to nije potrebno", odgovorio je policajac Glen i otišao sa svojim partnerom. Rej je ušla u kuću i otac je zalupio vrata za njom. „Koliko puta moramo da pričamo o tome?", pitao je.

182

L I S A LUC

Još uvek se ne obazirući na retorička pitanja, Rej je zapitala: „Hoćeš da ti dam tačan broj?" „Ima mnogo zlih ljudi napolju. Znaš to." „Zato sam pratila stare ljude." Srećom, tata se nije slagao s njenim načinom mišljenja. Tihim, pretećim šapatom je rekao: „Platićeš za ovo, lutko" i poslao ju je u krevet. Rej je prošla pored sobe svog ujaka u trenutku kada je on zatvorio vrata. Znala je da je prisluškivao, kao i da je on pozvao policiju. Iako je znala da je kazna zbog njenog ponašanja neizbežna, zaklela se da će prisesti i ujka Reju.

ejina kazna zato što je pratila dvoje ljudi koji su zajedno imali oko sto šezdeset godina bila je ogromna. Bar u poređenju s njenim ranijim kaznama. Zabranjeno joj je da izlazi tri meseca, što je bilo bez presedana, ali najveći udarac bio je to što nije smela da učestvuje ni na jednom zadatku sečnog života kažnjenog deteta, Rej je odlučila da utopi svoju tugu čašom soka od đumbira u Klubu filozofa. Dok je Milo bezuspešno sam pokušavao da nagovori moju sestru da ode, Danijel mi je kuvao još jedno jelo s čijim receptom je opet bio previše slobodan. Dok je sekao zeleni luk (u receptu je pisalo praziluk), Danina večeru." „Da li si siguran da je to pametno?", uzvratila sam pre nego što se moj unutrašnji cenzor uključio. „Da", potvrdio je. „Mislim da če biti zabavno." „Koga bi pozvao?", pitala sam. „Nekoliko prijatelja. Možda moju mamu." O-o, pomislila sam, ali sam zaključila da je u redu sve dok ne poželi da upozna moju majku. Zato sam odlučila da budem predusretljiva i pomognem ako mogu. „To zvuči kao sjajna ideja. Trebalo bi da napraviš tortilju."

184

L I S A LUC

,,Ne, mislio sam da napravim nešto otmenije." „Mislim da su tortilje baš otmene", odgovorila sam, moleći se da ću ga privoleti. Utom mi je zazvonio telefon. Obično se ne bih javila, ali broj mi se činio poznatim a nije bio član porodice - što je moje najčešće merilo za odgovaranje na poziv. „Izi, Milo ovde. Tvoja sestra je opet ovde." ,,U baru? Ali ona je kažnjena." „Znam to. Sve znam. Možeš li da dođeš da je pokupiš?" „Evo, polazim." Čim sam prekinula vezu, Dejvid me je pitao ko je kažnjen, što je moju laž usmerilo u drugom pravcu od nameravanog. Rekla sam mu da je moja sestra Rej propustila autobus od škole (nema autobusa) dok je bila na baletu (u slučaju da je čuo da izgovaram reč „bar") i da će biti kažnjena ako se ne vrati kući do sedam sati. Danijel me je pitao da li može da pođe sa mnom zato što je želeo da upozna moju sestru, ali podsetila sam ga da sos nije gotov, tako da je popustio.

Rej je bila usred žalopojke kada sam stigla, a Milo je, poput dobrog šankera, kakav je bio, slušao sa saosećanjem. „Bili su stari, Milo. Starci. I pratila sam ih na Nob hilu. Dileri droge i prostitutke ne tumaraju tuda." „Imaš pravo, mala." „Predložila sam da se nagodimo. Ali mama je rekla da se o tome ne može pregovarati. O svemu može da se pregovara. Nisam nikoga povredila, zar ne?" „Mislim da je problem u tome što bi ti mogla da se povrediš." „Ponudila sam da smanjim praćenje za šezdeset posto. Ništa. Onda osamdeset posto. Osamdeset posto! Ali tata je rekao ne i, pored toga, nema više zadataka. Oduzeo mi je zaradu." Rej je znala da je gledam i njena priča bila je namenjena meni. Ali čula sam dovoljno. Sela sam na barsku stolicu pored nje i ponovo popila njen sok od đumbira.

Dosjei

o

Spelmanovima

185

„Kažnjena si, Rej." „Znam." „Šta onda radiš ovde?" „Po pravilu ne smem da budem napolju posle škole bez nadzora odrasle osobe." „Šta hoćeš da kažeš?" „Milo je odrastao." Povukla sam Rej sa stolice i odvukla je do kola. Pojasnila sam joj sve pojedinosti njene kazne i dogovorile smo se da prećutimo ovaj događaj ako se bude ponašala kako treba.

Te noći sam iskoristila Uhvati Smarta kako bih odvukla Danijelovu pažnju od događaja s mojom sestrom. Gledali smo četiri epizode i završili s jednom iz 1966. u kojoj HAOS koristi bukvalnog* robota Himija** da uđe u redove KONTROLE i kidnapuje doktora Šotvajra, važnog naučnika koga Maks čuva. Ali zahvaljujući Maksovoj ljubaznosti, osetljivi zli robot postaje dobar i Himi*** na kraju spasava život Maksu, agentu 99 i doktoru Šotvajru i ubija svog zlog tvorca. Tada šef pita Himija da se pridruži KONTROLI ali Himi odgovara da bi radije prešao u IBM gde može da upozna neke inteligentne mašine. To je trebalo da bude jedina epizoda u kojoj se pojavljuje Himi, ali je on postao toliko popularan da se pojavio još nekoliko puta. „Obožavam Himija", rekao je Danijel. „Kako da ga ne voliš?", odgovorila sam, uverena da sam mu odvukla pažnju s moje sestre i porodice. Ali pogrešila sam. Danijel je pritisnuo pauzu i rekao: „Hoću da vidim gde živiš." Zahtevi su izneseni, praćeni pregovorima koji su se završili tako što smo se Danijel i ja ušunjali u moj stan u 2.30 ujutru. * Recimo, ako biste rekli Himiju da vam treba „dodatna ruka", on bi počeo da odšrafljuje svoju ruku. ** Nazvan po ocu zlog naučnika koji ga je stvorio. *** Himi izgleda kao čovek.

186

L I S A LUC

Novost zbog ovog šunjanja primerenog za srednjoškolski uzrast odvukla je Danijelu pažnju s toga da njegova devojka više nije školarka. Ostao je celu noć - pa, četiri sata - dok ga nisam probudila i poslala ga niz požarne merdevine. Majčina nestrpljivost je rasla srazmerno s Danijelovom, ali uspevala sam da ih obuzdam. Bilo je teško istrajati u ulozi nastavnice, ali postepeno sam počela da ubacujem svoju normalnu odeću i rečnik u osobu koju sam predstavljala Danijelu dok nisam konačno mogla da kažem da se ponašam prirodno s njim - ako se izuzme da sam lagala čime se moja porodica i ja bavimo.

Utamničena Rej je vikendom tumarala kućom, ćuteći ali ključajući od besa s obzirom da nije mogla da nađe odušak za svoj višak energije. Majka joj je konačno predložila da ode da se provoza biciklom i ponovila joj je pravila njene privremene slobode. Rej se odvezla do Mila, a on je ovog puta pozvao mog tatu. Moji roditelji su razmotrili situaciju i došli do zaključka koji je samo njima odgovarao. Primedba: (Iako nisam bila svedok događaja koji ću sad opisati, ispitala sam sva tri učesnika i verujem da je moje istraživanje unutar granica istine.) Kiša je pljuštala kada su moji roditelji konačno pokupili Rej u Klubu filozofa. Rej je pričvrstila bicikl na mamin krovni prtljažnik i sela na zadnje sedište. Otac i majka su se okrenuli prema njoj sa strogim izrazima na licu. Rej je odmah počela da se brani. „Tražite da prestanem da radim ono što najviše volim", rekla je. „Nemoj da dramiš", odgovorila je moja majka. „Zaista ne znam da li mogu da prestanem." „Prestaćeš ako ti mi kažemo da prestaneš." „Vaša očekivanja su nerealna."

Dosjei

o

Spelmanovima

187

Majka se okrenula prema ocu da dobije potvrdu. On je klimnuo glavom i mama je rekla: Imamo zadatak za tebe. To će te uposliti na izvesno vreme, a nećeš upasti u nevolju. Molim te da shvatiš da je ovo odobreno praćenje, Rej. Ako saznam da si ponovo radila na svoju ruku, nećeš dobiti nijedan zadatak dok ne napuniš osamnaest godina. Da li je to jasno?" „Jasno je. Kakav je posao?" „Želimo da pratiš svoju sestru", rekao je otac. „Hoću da saznam ko je taj muškarac s kojim se viđa", dodala je mama. Rej je ćutala dok joj je otac iznosio osnovna pravila. „Ovaj posao ne sme da utiče na tvoje domaće zadatke. I moraš da se pridržavaš svog vremena za izlaske. Bez obzira gde je Izabel i šta radi, moraš da budeš kod kuće do osam." „Ali ja smem da ostanem napolju do devet", usprotivila se Rej. „Više ne", odgovorila je majka. ,,Da li si zainteresovana?" „Hajde da se dogovorimo za plaćanje", rekla je Rej. Nakon što je Rej uspela da izdejstvuje dodatni dolar po satu za dopunski rizik zato što će mene pratiti, plus prekovremeni rad i troškove, rukovanjem su potvrdili dogovor. Rej me je pratila puna tri dana dok je nisam otkrila. Udarac koji je moj ego pretrpeo kada sam to saznala nije bio ništa u poređenju s reakcijom moje majke kada joj je Rej dostavila fotografije i istinu. Mama je pregledala fotografije na kojima smo Danijel i ja bili zajedno i čak je rekla mom ocu da je zgodan i lepo obučen. Izgledala je kao da joj je laknulo dok. joj moja sestra nije pružila poslednju fotografiju. „Mama, pokušaj da ostaneš mirna", rekla je Rej dok joj je predavala poslednji dokaz. Mama joj je otela fotografiju iz ruku. Na njoj se nalazila tabla na kojoj je pisalo ZUBARSKA ORDINACIJA DOKTOR DANIJEL KASTILJO.

188

L I S A LUC

„On je zubar?", upitala je mama. ,,Da", odgovorila je Rej. „Ali izgleda kao da je stvarno fin."

Tačno tri meseca posle normalnog sastanka broj jedan, Danijelovom strpljenju je došao kraj. Dao mi je ultimatum koji nije ostavljao prostora za pregovore. „Želim da upoznam tvoju porodicu", rekao je. „Zašto? Nisu preterano uzbudljivi." „Ne, ja zahtevam da upoznam tvoje roditelje." „Ili?" „Šta 'ili'?" „Pa, obično kada neko postavi neki zahtev, postoje i posledice ako se taj zahtev ne ispuni." „Da, naravno." „Pa, koje su posledice?", upitala sam zato što sam mislila da će možda reći nešto kao: Ili ti nikada neću ništa skuvati. „Ako ne upoznam tvoju porodicu u roku od nedelju dana, ova veza će se završiti." „Ova veza će se završiti ako upoznaš moju porodicu." Danijel je prevrnuo očima i afektirano uzdahnuo. „Oni su posvetili život podučavanju omladine. Koliko loši mogu da budu?" „Da li si ikada upoznao nekog nastavnika?" „Izabel, ovo je ultimatum. Raskidamo ako ne upoznam tvoju porodicu."

Ultimatumi mora da su visili u vazduhu, zato što mi je sutradan mama postavila svoj. „Dušo, ako ne upoznam tvog novog dečka za nedelju dana, sama ću ga pronaći i udesiti da ga upoznam. Da li je to jasno?"

Dosjei

o

Spelmanovima

189

Kada sam sišla u kuhinju Spelmanovih sledećeg jutra, Rej je pripremala svoj uobičajeni subotnji doručak - palačinke prelivene čokoladom, raskošno prelivene čokoladom. U stvari, tata je morao da joj otme čokoladni preliv iz ruku. A onda je mama morala da otme čokoladu od tate. Rej mi je dala tanjir s prvim palačinkama. Rekla sam joj da ne nameravam da joj platim, što je bila njena uobičajena obmana kada bi vas naizgled velikodušno ponudila nečim. Odgovorila mi je da kuća časti i pokajnički se nasmešila. Okrenula sam se prema majci, koja je još čekala na odgovor. „Možeš da ga upoznaš. Ali pod mojim uslovima." „Slušam", odgovorila je. „On misli da sam nastavnica." „Odakle mu takva ideja?", pitao je tata. „Rekla sam mu da sam nastavnica." „To je uverljiva laž", podrugljivo je promrmljao. „Možda ću jednoga dana postati. Ko zna?" „Ti nećeš postati nastavnica", rekla je mama. „Otkud znaš?", odbrusila sam. „Kako bi bilo da se vratimo na upoznavanje?", prekinuo je tata i objasnila sam im kako očekujem da se ponašaju. „Nisam spremna da mu kažem istinu." „Da li zna za nas?", pitala je mama. „Ne. I želim da tako ostane." Ujka Rej je ušao u kuhinju golih grudi, odeven samo u plave farmerke i patike. „Hej, da li je neko video moju košulju?" Tri glave su se okrenule prema njemu i mama je pitala: „Gde si je video poslednji put?" „Kada sam sinoć prao veš." „Seti se šta si radio posle toga." „To radim protekla dva prokleta sata. Isuse Hriste." Ujka Rej ovo nije rekao nikome određenom i onda je izmarširao iz kuhinje.

190

L I S A LUC

Mama se vratila razgovoru o važnim stvarima. „Kada ćemo ga upoznati?" „U petak uveče." „Kakva je naša priča?", pitao je tata nerado. „Mama, ti predaješ matematiku sedmom razredu. Tata, ti si penzionisani direktor škole u Alamedi." „Da li sam i ja nastavnica?", pitala je Rej. „Ne", odgovorila sam. „Zašto ne?" „Zato što ideš u prvi razred srednje škole." „Šta je onda moja priča?" „Ideš u prvi razred", rekla sam što sam uverljivije mogla. Mama se zagledala u svoju kafu i gotovo nečujno promrmljala: „Čega se toliko stidiš?"

Rej je te večeri pokucala na vrata moje garsonjere. „Potrebna mi je mračna prošlost", rekla je kada sam otvorila. „Molim?" „U petak, kada upoznamo zubara. Cela ta priča da sam učenica prvog razreda mi nije dovoljna. Hajde da kažemo da sam bila navučena na heroin ali da sam se skinula pre šest meseci i da sam sad u redu." „To nije smešno", primetila sam. „Ne, nije", odgovorila je, uživevši se u ulogu. ,,To je bila najteža stvar koju sam morala da uradim. Sada samo guram dan za danom." Zgrabila sam je za kragnu i bacila na vrata, spremna da ugušim njenu odlučnost. Govorila sam polako kako bi joj se svaka reč urezala u glavu. „Tvoj otac je penzionisani direktor škole. Majka ti je nastavnica matematike. Sestra ti je nastavnica na zameni. Kraj priče. Upamti to." „Ali to sam već upamtila", odgovorila je s ono malo vazduha koliko joj je ostalo.

Dosjei

o

Spelmanovima

191

Izbacila sam je u hodnik i podsetila je da sam spremna na odmazdu koju ne može ni da zamisli. Ali znala sam da neće moći da se uzdrži. Počela sam da se pripremam za ono za šta sam znala da će biti katastrofalna noć, mada nisam mogla ni da sanjam koliko će katastrofalna biti.

Našla sam se s Petrom sutradan da popijemo piće. Ispričala sam joj vesti, nadajući se odredenom saosećanju. „Trebalo bi da kažeš istinu zubaru pre nego što bude kasno", rekla je Petra. „Čekam pravi trenutak." „Za to ti je potrebno putovanje kroz vreme." „Veoma smešno." „Praviš velike probleme zbog jednog tipa." „Zato što mi se ovaj tip sviđa." „Ali šta ti se sviđa? Iskreno, zar nije kliše da padneš na lepog doktora?" Morala sam da razmislim o tome. „On je sve što ja nisam." „Gvatemalac s lekarskom diplomom? Istina." „Šta kažeš na to što je visoko obrazovan, govori dva jezika i može da pocrni?", odgovorila sam. „Imate li išta zajedničko?" ,,U stvari, imamo mnogo toga zajedničkog." „Kao šta?" „Uhvati Smarta. On je fanatik. Gledao je svaku epizodu najmanje tri puta." „Nisam sigurna da je serija stara trideset pet godina dovoljna osnova za građenje veze." „Tebi i meni je uspelo." „Još nešto?" „Ima sve epizode na DVD-ju. Piratsku kopiju." „I?" „Kao što znaš, ima sto trideset sedam epizoda."

192

L I S A LUC

„Ponoviću pitanje: imate li nešto zajedničko?" „Oboje volimo da pijemo na krovu." „Ko ne voli?", odgovoriia je Petra, koja nije nasela ni na jedan deo. „Ostaje činjenica da je on zubar i da si svesna kako će to delovati na tvoju majku. Tako da podseća na tinejdžerski bunt. Znaš na šta mislim?" „Ne, ne znam", odgovorila sam. Ali jesam znala. Petra je slegnula ramenima i skinula jaknu da igra bilijar. Primetila sam veliki zavoj na njenom bicepsu. „Šta ti se desilo?" „Ništa. Skinula sam tetovažu", nehajno je odgovorila. Teatralno sam uzviknula ,,Ne, ne Pafa?", već žaleći. Petra je uradila tetovažu Pafa, magičnog zmaja, jedne maglovite noći nakon što je popila devet čaša viskija u roku od dva sata. Tvrdila je da želi zmaja koji bljuje vatru - najopakijeg koji postoji - ali kada se probudila narednog jutra ugledala je kako joj se detinje prijateljski osmehuje Paf okrenut naopačke. Vratila se u salon i, dok joj je mamurluk potpaljivao usporenu moć govora, zahtevala objašnjenje za neočekivano, ali trajno, remek-delo na svom ramenu. Vlasnik salona se sećao Petre, najviše zbog toga što je u tri navrata pokušala kod njega da naruči pomfrit, ali i zato što je sama nacrtala crtež za tetovažu. Vlasnik je pokazao Petri salvetu iz bara s crtežom Pafa i njenim inicijalima sa strane. Petra, zbunjena onim što je nacrtala u pijanstvu, prihvatila je odgovornost za noćašnju grešku i bez reči izašla iz salona za tetoviranje. Na kraju je zavolela Pafa i često ga je spominjala s ljubavlju, kao dalekog rođaka ili odavno preminulog kućnog ljubimca. „Nedostajaće mi Paf", rekla sam. „Pa, meni neće nedostajati svakodnevni podsetnik na najgori mamurluk koji sam ikada imala." „Odavno sam te pitala da li si ikada razmišljala o tome da ga skloniš i odgovorila si ne." „Devojka može da se predomisli, zar ne?"

Dosjei

o

Spelmanovima

193

„Naravno, ali ti to uglavnom ne radiš." Petra je lepo razbila loptice iako nije ubacila nijednu. Nakon što sam ubacila dve šarene kugle, okrenula sam se prema njoj i pitala: ,,Da li se viđaš s nekim?" „Ne", neuverljivo je odgovorila. „Sigurno?" „Izabel, hoćeš da igraš bilijar ili ne?"

očekala sam Danijela na prilazu Ulice Klej 1799. „Bez obzira šta se desi večeras - ne možeš da raskineš sa mnom." „Nemoguće je da su toliko loši." „Obećaj." Danijel me je poljubio i obećao da neće večeras raskinuti sa mnom, iako mi je šaljivo napomenuo da taj moratorijum ističe za dvadeset četiri sata. On se šali. Ja se ne šalim. Ulazimo u kuću i moji roditelji nas dočekuju. Koristim kratko upoznavanje da sipam Danijelu piće zato što znam da će mu biti potrebno. Moja mama ga uvodi u dnevnu sobu dok ja sipam dva dupla viskija. Onda mi pada na um da će mi, ako upoznavanje protekne loše, za šta postoji velika verovatnoća, biti potreban dokaz o indiskretnosti mojih roditelja. Tako da jurim u kancelariju, uzimam svoj digitalni diktafon, ubacujem ga u džep i pridružujem se ostalima u dnevnoj sobi. Ali nije mi potreban snimak da bih se setila događaja te večeri. Sećam ih se jasno kao da su se juče odigrali. Pružam Danijelu piće dok se on smešta na kauč. „Biće ti potrebno ovo", kažem mu.

196

L I S A LUC

Moja majka se ne obazire na mene i preterano se oduševljava. „Tako sam srećna šta sam vas konačno upoznala, Danijele. Ili da vas zovem 'doktore'?" ,,Ne. Danijel je u redu, gospodo Spelman", uljudno odgovara Danijel. „Molim vas, zovite me Livi. Svi me tako zovu." ,,Ja te ne zovem tako", podsećam je. „Izabel, ponašaj se pristojno", podseća me Danijel. „Hvala vam, Danijele", kaže moja majka s osmehom. „Recite mi, Danijele, da li ste rođeni u Kaliforniji?" ,,Ne. U Gvatemali. Moja porodica se doselila ovamo kada sam imao devet godina." „Gde vam roditelji žive?" „U San Hozeu." „Da li se i oni prezivaju Kastiljo?" Tek je prošlo nekoliko minuta, a već je počelo isleđivanje. „Nemoj da odgovoriš", umešala sam se kao javni branilac. Ali Danijel se ne obazire na mene. „Da." „Da li se isto piše?", pita tata. „Naravno", odgovara Danijel a obrve mu se podižu uporedo s njegovom sumnjom. ,,To je divno", cvrkuće moj otac. Kada je Rej ušla u sobu, bezmalo se nisam obradovala što je vidim, što pokazuje koliko sam se loše osećala. Ona prilazi Danijelu i pruža mu ruku. „Ćao. Ja sam Rej, Izina sestra. Da li da vas zovem doktor Kastiljo?" „Drago mi je što sam te upoznao, Rej. Molim te, zovi me Danijel." Danijel se osmehuje i vidim da je, bar na izvesno vreme, naseo na njenu ljupku ulogu školarke. Onda se ujka Rej doteturao dole uzvikujući: „Mala, dobio sam tvoju poruku." Imala sam osećaj da se ovo sprema, ali sam se nadala da će

Dosjei

o

Spelmanovima

197

Ujka pruža mom ocu presavijeno parče sivog kolaž papira. „Ale, pogledaj ovo", rekao je pa se okrenuo prema Rej i nastavio: „Ako misliš da ću da budem tvoja naivčina, spremi se za razočaranje." Posmatram oca dok otvara papir. Nadljudskim naporom suzbija smeh iako očajnički ima potrebu da prasne. Rej odgovara ujaku „Nemam pojma o čemu pričaš" sa zadivliuiućim dumačkim talentom. „Zažalićeš zbog toga. Zapamti moje reči", rekao je ujka Rej silinom koja je čak i mene uplašila. Majka odlučuje da se uopšte ne obazire na ovu epizodu, što „I, Danijele, koliko imate godina?" ,,Ne tiče te se", kažem joj. ,,U redu je. Imam trideset sedam." Iznervirano uzdišem. ,,To su lepe godine", primećuje moja mama. „Znači rođeni ste kad? 1970?" „Mama." Izgovaram to kao pretnju. „Nemoj da joj odgovoriš." „Petnaestog februara", odgovara Danijel, koji je verovatno želeo da baci novčić da presudi koja je od nas dve neuravno„Rekla sam ti da joj ne odgovoriš", iznervirano primećujem. „Opusti se, Izabel." 1970. Mrzim kada zaboravim nečiji rođendan." U međuvremenu moj otac pokušava da smiri sukob u drugom delu sobe. „Rej, vrati ujaku košulju", rekao je i dodao mi papir da

198

L I S A LUC

Otvaram papir, a Danijel mi viri preko ramena. Slovima isečenim iz novina i časopisa bilo je napisano:

Rej tvrdi da je „bilo ko mogao da napiše tu poruku". „Rej, daj mu prokletu košulju", rekla sam i uputila joj svoj najstrašniji preteći pogled. „Pregledajte otiske ako hoćete", samouvereno je odgovorila pa se okrenula ka Danijelu da završi uveravanje u svoju nedužnost. „Odmah sumnjaju da sam ja kriva zato što sam bila na drogama. Čista sam več šest meseci ali potrebno je vreme da se ponovo izgradi poverenje." Očekivala sam taj deo i, iskreno, trenutno sam najmanje brinula zbog toga. Ujka Rej je prišao Danijelu s iskrenim pokajničkim izrazom na licu. „Izvinite što prekidam. Ja sam Rej, Izin ujak." „Dvoje Reja. To može da zbuni." „Nazvana je po meni. Imao sam rak kada je Olivija bila trudna s malom. Izgledalo je da neću preživeti pa su odlučili da joj daju moje ime." „Ali onda nije umro kao što je trebalo", rekla je Rej, kao da otkriva iznenađujući kraj napetog filma. „Rej, pet dolara ako se odmah izgubiš", predložila sam. „Neka bude deset i imamo dogovor." Razmenile smo novac i shvatila sam da je bolje da pobegnemo pre nego što bude kasno. „Drago mi je što sam vas upoznala, Danijele. Nisam vas tako zamišljala", rekla je Rej i izašla. Ujka Rej polazi za njom. „Neće se završiti na ovome, mala." Pokušavam da objasnim. „Oni su u svađi."

Dosjei

o

Spelmanovima

199

„Oni su u ratu", ispravila me je mama, koja je još imala onaj užasni osmeh na licu. „Znači, vi ste zubar?", pita moj otac, pokušavajući da sakrije oštrinu u svom glasu. ,,Da", veselo odgovara Danijel. „Otkud to?", pita tata. „Sviđa mi se. Moj otac je zubar, kao i moj deda. Porodična tradicija, moglo bi se reći." „Zar to nije lepo", kaže mama glasom koji je u suprotnosti s njenom izjavom. „Koliko dugo radite kao nastavnica?", zapitao je Danijel. „Oko dvadeset godina", bubnula je mama. „Verovatno ste veoma posvećeni tome." „Pa i nisam." „Trebalo bi da krenemo", kažem, osećajući kako se temperatura u sobi povećava. ,,To baš i nije poziv za nas", rekao je tata, igrajući ulogu. „Iskreno, ne volimo decu", dodaje šapatom kao da otkriva mračnu tajnu. „Okej, odosmo mi", kažem i ustajem da stavim do znanja da je gotovo. Ali već je suviše kasno. ,,Da li vam je teško da se uzdržavate od uzimanja droge?", pitala je moja majka, kojoj je prijateljski osmeh nestao s lica. „Molim?", upita Danijel, kome je takođe nestao osmeh. ,,Vi ljudi imate više problema s drogom od ostalih", nastavila je. Hvatam Danijela za ruku, ali on je već skočio na noge. ,,Ne mogu da govorim u ime celog 'svog' naroda, ali ja se nikada nisam drogirao." „Nije mislila onako kako je ispalo", pokušavam da ubacim. „Drago mi je što čujem da je Danijel čist", odgovara moja majka.

200

L I S A LUC

„Ovo je neverovatno", rekao je Danijel direktno mojoj majci. „Koliko je već sati?", moj je jedini odgovor. „Drago mi je što sam vas upoznao, Danijele", rekao je tata još uvek s onim osmehom koji je poručivao „ovde ništa nije neobično". „Svratite ponovo", dodala je mama istim glasom kojim bi neko rekao Vidimo se u paklu. Danijel izlazi. Izdana, okrećem se prema svojim roditeljima. „Rekli ste da ćete biti pristojni." „Lepo se provedi, dušo", viče otac za mnom dok trčim za Danijelom. „Rekla sam ti da su čudni", govorim nadajući se da ću dobiti saosećajan odgovor. Hoću reći, oni su me odgajili. A on je morao da podnese samo deset minuta razgovora. „Izvini, ali voleo bih da otkažem večeru danas", kaže Danijel. Giedam kako ulazi u svoja kola i pali motor. Treba da ga pustim da ide, misleći kako su meni bile potrebne godine da prihvatim da su mi ovi ljudi porodica pa zašto ne bih njemu dala jednu noć? Ali onda sam se predomislila i uskočila u svoj bjuik. Stigla sam Danijelov BMW kada je skrenuo na sever Avenijom Van Nes. Pratim ga dva bloka pre nego što mi je zazvonio mobilni. „Izabel, da li si to ti iza mene?" „Danijele, molim te, zaustavi kola." Vidim da ubrzava. „Treba da pritisneš levu, a ne desnu pedalu." „Umem da vozim, Izabel." „Potrebno mi je pet minuta da ti objasnim. Zapravo, biće potrebno petnaest, možda i dvadeset minuta. To je sve." Danijel naglo skreće na Brodvej. „Trebalo bi da te upozorim, Danijele, da nećeš uspeti da me se otreseš ako to pokušavaš." „Ali moja kola su brža od tvojih."

Dosjei

o

Spelmanovima

201

„Veruj mi. Nije tako jednostavno." Danijel je prekinuo vezu i projurio kroz žuto svetlo. Ja jurim kroz crveno. Poželela sam da ga pozovem i objasnim da je ono što sada radimo samo ritual. Danijel je odgovoran građanin. On je čovek koji poštuje zakone društva i saobraćajna pravila. Ja ne poštujem nijedno, što znači da ne može da mi pobegne u jurnjavi kolima. Danijel pravi lavirint kroz grad, vozeći bez jasnog cilja i sporije od šezdeset kilometara na sat. Dosledno ostajem dovoljno blizu iza njega da ga podsetim da sam tu ali ne dovoljno blizu da ga uplašim. Jedino što mi je u glavi jeste misao da ne smem da ga izgubim. Danijel se Ulicom Frenklin spušta do Beja, skreće levo i nastavlja sve do Filmora, gde naglo skreće desno pa levo na Bulevar Marina. Malo ubrzava, ali još uvek u granicama dozvoljenog, i skreće na most Golden gejt. Vidim kako gleda u retrovizor i onda razočarano odmahuje glavom. Pali desni migavac i pokazuje mi na kraj mosta, tražeći mesto da stane pored puta. Potera se bliži kraju. Danijel usporava na prvom skretanju s mosta. Izlazi iz automobila i čeka da se ja parkiram. ,,Da li pokušavaš da me ubiješ?", pita me dok prilazi mojim kolima. Uzdržavam se od hiperboličkog odgovora na najsporiju poteru kolima u istoriji. „Danijeie, pogrešno si razumeo." „Jesam li? Zabavljaš se s 'Hispanjolcem' kako bi terala inat roditeljima." „Pretpostavila sam da ćeš pogrešno razumeti." „Da li si čula šta mi je rekla? 'Vi ljudi'." ,,Da. Zubari. Moja majka mrzi zubare." „Ljudi verovatno ne vole da odlaze zubaru, ali uglavnom nas ne mrze kao celu branšu."

202

LISA LUC

Dosjei

o

Spelmanovima

203

oji roditelji su puna dvadeset četiri sata raspravljali o pojedinostima mog poslednjeg zadatka. Pretpostavljam da su proveli celu noć pregledajući otvorene slučajeve, pokušavajući da odrede koji je najteži. Koji će me slučaj najduže zadržati u njihovoj vlasti? Pripremila sam se za najgore, ali ne verujem da je išta moglo da me pripremi za ono što me je čekalo tog jutra i u narednim nedeljama. Sastali smo se u kancelariji u devet ujutru. Majka mi je predala debeli dosje požuteo od vremena i s flekama od kafe. Ukratko me je uputila u slučaj. „Osamnaestog jula 1995, Endru Snou je nestao dok je bio na kampovanju na jezeru Taho sa svojim bratom Martinom Snouom. Dečaci su živeli u Mil Veliju, u Kaliforniji, sa svojim roditeljima, Džozefom i Abigejl Snou. Policija je tragala za Endruom mesec dana od njegovog nestanka, ali nisu naišli ni na kakav trag. Niti je išta u njegovom ponašanju moglo da objasni zašto je nestao. Jednostavno je nestao. Dobili smo slučaj pre dvanaest godina, radili na njemu godinu dana dok klijentima nije ponestalo novca, pa smo zbog opšteg dobra naredne godine povremeno radili na njemu. Odustali smo 1997. kada su svi naši tragovi presušili, a ostali smo bez ljudstva da nastavimo istragu." „Dajete mi slučaj nestale osobe od pre dvanaest godina?", upitala sam.

208

L I S A LUC

„Hoćemo da vidimo da li smo nešto propustili", nehajno je odgovorio otac. „Svi znamo da je mnogo toga moglo da vam promakne." „Šta hoćeš da kažeš?", pitala je majka. „Dajete mi slučaj koji ne može da se reši." „Da li odbijaš da ga uzmeš?", zapitala je. Trebalo je da odbijem ali nisam. Mislila sam da ću obaviti zadatak i osetiti da imam pravo da odem ako uspem da otkrijem bar jedno novo obaveštenje. Nisam verovala da mogu da rešim slučaj, ni na trenutak nisam mislila da ću naći Endrua Snoua - kao ni oni - ali jesam verovala da mogu jednom zasvagda da zatvorim slučaj. „Radiću dva meseca na tom slučaju", rekla sam. „Posle toga - odlazim." „Četiri meseca", uzvratila je moja mama. Kao što verovatno pretpostavljate, već sam ranije pregovarala s njom. Ona je gora od Rej. Morala sam da popustim. „Tri meseca", rekla sam, ,,i to je moja poslednja ponuda." Kada je Rej čula vest o mom predstojećem odlasku, osetila je potrebu da iznese svoje videnje situacije Milu, mom šankeru. Milo je odmahnuo glavom kada je Rej ušla u Klub filozofa odmah posle otvaranja. „Ne želim nikakve nevolje danas, Rej." Moja sestra je sela u sredinu reda praznih barskih stolica, naručila dupli viski s ledom i rekla Milu da ne sipa vodu. Milo ju je podsetio da treba da pije sok od đumbira i sipao joj je sok iz dozera za viski preko leda. Rej je bacila nekoliko novčanica na šank, a Milo ih je gurnuo nazad prema njoj. Milo je podigao telefon i pitao: ,,Da li ćeš sama da pozoveš svoju sestru ili da ja to uradim?" „Imam tešku nedelju, Milo. Zar ne mogu malo da posedim ovde? Neću nikome smetati." Rej je otpila gutljaj soka i napravila grimasu kao da je popila žestoko piće. Milo je odmahnuo glavom. „Znači, ja ću da zovemr"

Dosjei o Spelmanovima

209

Rej je, kao što sam očekivala, bila usred govora kada sam stigla. „Ionako mi je dovoljno teško što moram da se nerviram zbog onog pacova ujka Reja, ali sada sam potpuna olupina kada je i Izi odlučila da napusti posao, Milo. Olupina. Znači da sve ostaje na meni. Šta ću da radim? Ne mogu sama da vodim lstrage Spelman. Ko će da kupuje spajalice i registratore? Mi koristimo puno registratora. Ko će da vodi knjige? Ne želim da radim te stvari. To je dosadno. Oh, a ko će da vozi kombi za praćenje? Ko? Pretpostavljam da ću imati vozačku dozvolu kada mi ostave posao. Ali poenta je: ko će da radi dosadne stvari? Nemoj pogrešno da me shvatiš. Radila bih to sama ako bih morala, ali..." „Izi, bilo je krajnje vreme", rekao je Milo, osmehujući se da prikrije oštrinu u glasu. „Ovo je moj bar, Rej. Moraš da prestaneš da dolaziš ovde", rekla sam. „Ovo je slobodna zemlja." „Nije toliko slobodna. Mogla bi da uvališ Mila u nevolju." „Pijem sok od đumbira." „Nema veze." „Kako si to mogla da mi uradiš?" „Šta?" ,,Da daš otkaz." „Većina ljudi ne uhodi druge. Većina ljudi ne proverava svoje prijatelje. Većina ljudi ne sumnja u svakoga koga upozna. Većina ljudi nije poput nas." „Šta se dešava s tobom?" „Samo jasno sagledavam stvari." „Pa, nadam se da se to neće meni dogoditi", rekla je kada sam je zgrabila za zadnji deo košulje i izvukla je iz bara. Rej je ćutala čitavim putem do kuće i nadmašila prethodni rekord za trinaest minuta.

estale osobe su retke u našem poslu. Policija ima sredstva, ljudstvo i zakonsko pravo da istraži sve mogućnosti, što je neophodno da bi se pronašao neko ko je nestao. Ali policija može da traži jednu osobu samo izvesno vreme, a kada to vreme istekne, porodica se povremeno obrati privatnom detektivu da nastavi istragu zato što nada nije izgubljena sve dok traje potraga. Koliko god surovo bilo otkriće leša, ono omogućava članovima porodice da ga ožale i nastave sa svojim životima. A s obzirom na napredak forenzičke nauke, danas mrtvi kao da upiru rukom u ubicu - bez obzira da li je u pitanju čovek, priroda ili ljudska greška. Međutim, nedostatak leša ostavlja nebrojene mogućnosti. Bez jasnih tragova - nemate ništa. Osoba ne može tek tako da nestane. Međutim, kao što se može videti po slikama, ljudi neprestano nestaju. Pozvala sam te večeri Abigejl Snou, Endruovu majku, i zakazala sastanak za naredni dan. Znala sam da ću joj probuditi lažnu nadu, ali ubedila sam sebe da nemam drugog izbora. Imala sam samo dve stvari na pameti posle poslednjeg sastanka s roditeljima: 1) Pomirenje s Danijelom; 2) Rad na slučaju Snou.

Pustila sam da prođe nedelju dana od jurnjave kolima broj jedan pre nego što sam pokucala na Danijelov prozor. Bilo je oko deset

212

L I S A LUC

uveče i shvatila sam čim sam pokucala da nemam pripremljen govor u svoju odbranu. Ali ipak sam ponovo zakucala. Danijel je otvorio prozor i rekao „Ne". „Možda je u Gvatemali 'ne' način pozdravljanja, ali ovde koristimo 'zdravo' ili 'drago mi je što te vidim' ili čak 'hej'." „Misliš li da je pametno da pokušavaš da budeš vickasta?" „Ne, ali već sam pokušala sa 'izvini' i nije mi uspelo." „Izabel, imam vrata." ,,U stvari, imaš troja vrata." „I šta hoćeš da kažeš?" „Troja vrata ili jedan prozor. Izračunaj sam." „Tvoja računica me ne zanima. Ubuduće koristi vrata." „Znači imamo budućnost?" „To je način izražavanja." „Mogu li da uđem na trenutak? Koristiću vrata ako treba." „Ne želim da te vidim, Izabel." „Ali moram da ti objasnim još toliko toga." „Šta sam upravo rekao?" ,,'Ne želim da te vidim, Izabel.' Vidiš da sam slušala." „Šta to znači?" „To što si rekao?" „Da." ,,Da ne želiš da me vidiš." „Upravo tako." „Mogu li da pitam zašto?" „Da li stvarno vodimo ovaj razgovor?" „Nisam sigurna kakav je tvoj stav povodom odgovaranja na retorička pitanja." „Ljut sam, Izabel." „Shvatam. Samo me zanima zbog čega se najviše ljutiš kako bih to mogla da ispravim." „Lagala si u vezi sa svime." „Nisam u vezi sa svim." „Laku noć, Izabel", rekao je i zatvorio prozor.

ledećeg jutra, prvog dana zimskog raspusta, koji se poklapao s prvim slobodnim danom posle tromesečne kazne (kazne koja je, inače, dozvoljavala praćenje i ucenjivanje), moja sestra se probudila tačno u 6.30. Prošlo je dve nedelje otkako je ujka Rej dobio zahtev za otkupninu. Dve nedelje tokom kojih je moja sestra isplanirala napad. Probudila se, oprala zube, umila se, obukla farmerke, jednu majicu s dugim rukavima i jednu s kratkim, jednu crvenu a drugu belu, tačno pet puta provukla češalj kroz kosu, podigla slušalicu, pokrila mikrofon kuhinjskom krpom i obavila poziv. Ujka Rej, poznat po tome što dugo spava - toliko dugo da je dobio nadimak po tome - javio se posle četvrtog zvona. „Halo?" „Pažljivo slušaj moja uputstva", rekao je manje piskav nego inače, prigušen glas s druge strane. „Svako odstupanje od pravila će dovesti do uništavanja tvoje košulje. Da li je to jasno?" Samo pominjanje njegove srećne košulje odmah je razbudilo ujka Reja. Košulja mu je ukradena pre dve nedelje i njeno odsustvo se osećalo u kući. Ujka Rej je udario nožni palac zato što - nije nosio košulju. Ujka Rej je dobio kaznu za parkiranje, prolio čašu vode, ugojio se jedan kilogram, panduri su mu prekinuli poslednju partiju pokera - sve zato što je ukradena njegova srećna košulja.

214

L I S A LUC

„Tužiću te tati", zapretio je ujka Rej. „I onda više nikada nećeš videti svoju košulju. Da li to želiš?" Rej je znao da nema izlaza. „Reci mi svoje zahteve", nerado je promrmljao. „Idi autobusom do banke Vels Fargo na uglu ulica Montgomeri i Market i uzmi sto dolara." „Ovo je iznuđivanje, samo da znaš." „Imaš četrdeset pet minuta."

Sledeći uputstva, Rej je ušao u banku Vels Fargo na uglu ulica Montgomeri i Market i podigao tačno stotinu dolara. Kada je izašao iz banke, jedan dečak, koji je imao oko četrnaest godina i vozio skejtbord, prišao je starijem muškarcu. „Ujka Rej?", upitao je momak. Rej se okrenuo ukrug, pokušavajući da nađe svoju bratanicu, ali je nije video. Ponovo se okrenuo prema skejtborderu i pakosno ga pogiedao. „Šta je?" Dečak mu je dodao mobilni telefon za jednokratnu upotrebu. „Imate poziv." Rej je uzeo telefon, a dečko se odvezao. „Halo?" „Budi u govornici pored Muzeja voštanih figura na Fišermens varfu tačno u osam i petnaest." „Kada ću dobiti svoju košulju?" „Imaš dvadeset pet minuta. Baci telefon." Ujka Rej je bacio telefon u kantu, iskreno verujući da ga neko posmatra. Zaustavio je taksi i stigao ispred Muzeja voštanih figura pre vremena. Čekao je ispred govornice dok nije video devojku kako prilazi i pretura po tašni, verovatno tražeći novčiće. Ušao je u govornicu, podigao telefon i neprimetno držao prekidač dok se pretvarao da razgovara. Da je neko bio unutra

Dosjei

o

Spelmanovima

215

s njim, čuo bi nasumične psovke koje nisu imale narativnu funkciju. Konačno je telefon zazvonio. „Da", rekao je Rej svojim najodlučnijim glasom. „Kupi ulaznicu i uživaj u izložbi", rekao mu je glas, koji je sada bio manje prigušen, ,,To je trinaest dolara!", pobunio se moj ujak, koji ne bi ušao u muzej voštanih figura ni da je ulaz bio besplatan i da su služili piće. „Mislim da imaš pravo na penzionerski popust. Tako da je samo deset i po." ,,A šta ako to ne uradim?" „Odmah ću baciti košulju u zaliv." „Šta li sam ti uradio?" „Hoćeš spisak?" „Polazim."

ok je ujka Rej držao jezik za zubima i ulazio u Muzej voštanih figura, pokucala sam na vrata kuće Džozefa i Abigejl Snou na Aveniji Mirtl u okrugu Marin. Kada je gospođa Snou otvorila, preplavio me je jak miris koji je dopirao iz kuće. Kasnije sam saznala da je to potpuri, ali u tom trenutku mi je toliko drugih stvari smetalo da bih mogla da ispitam taj miris. Abigejl Snou, koja je sada bila u ranim šezdesetirn, nosila je staromodnu cvetnu haljinu koja je izgledala kao da je izvučena iz garderobe neke glumice iz serije iz pedesetih godina. Frizura joj je takođe bila zarobljena u prošlosti pomoću pola boce laka za kosu. Bila je visoka oko metar i šezdeset pet ali njena snažna građa, pre jedra negoli debela, činila je da izgleda više i zastrašujuće na neki čudan način. Iako je njen izgled (po mojoj proceni) bio neprivlačan, ipak je bio besprekorno održavan. Kada sam ušla, shvatila sam da je sve u vezi s gospođom Snou takvo - neukusno ali besprekorno. Preko plastičnih podnih otirača ušla sam u dnevnu sobu, koja je, kakve li slučajnosti, bila sva u belom. Ako se izuzmu nameštaj od trešnjevog drveta i zbirke tanjira. A moram da dodam da nikada nisam videla toliko lutaka. Pogledala sam

218

L I S A LUC

zidove, tražeći fotografije njenih sinova, ali bile su samo dve veličine osam puta deset iznad kamina. Dečaci u svojoj pretpubertetskoj lepoti - leptir-mašne, čist ten, usiljeni osmesi - nisu nagoveštavali u kakve će muškarce izrasti. Stekla sam utisak da gospođa Snou želi da ostanu zamrznuti u vremenu, kao i sve ostalo u njenoj kući. Domaćica me je strogo odmerila od glave do pete pre nego što me je pozvala da sednem na beli kauč s plastičnim presvlakama. Nedavno sam prestala da se oblačim kao nastavnica, tako da sam opet nosila farmerke, kožne čizme i izlizani vuneni debeli kratki kaputić iz vojne prodavnice s obzirom da je bilo samo deset stepeni. Mislila sam da izgledam sasvim pristojno, ali izraz na licu moje domaćice tvrdio je suprotno. „Bože, bože", rekla je gospođa Snou, „danas se devojčice oblače isto kao dečaci." „Znam. Zar to nije sjajno?", odgovorila sam pošto sam već zaključila da mi se gospođa Snou uopšte ne dopada. ,,Da li ste za čaj i kolačiće?", pitala me je gospođa Snou, ne želeći da se upusti u raspravu o pogodnostima nošenja muške odeće. S obzirom da sam izbegavala kuhinju svojih roditelja (kako bih izbegla njih) i, prema tome, umirala od gladi, prihvatila sam. Mirno sam sedela na škripavom kauču zato što plastična presvlaka nije ostavljala veliku slobodu kretanja u ovoj mučno sterilnoj sobi. Plašila sam se da će me gopođa Snou izbaciti bez razgovora ako vidi moje čizme na delu tepiha koji nije bio zaštićen presvlakom. Podsetila sam samu sebe da se pristojno ponašam, ali sam zaboravila na to posle nekoliko minuta. Moja domaćica se vratila sa blistavim srebrnim poslužavnikom na kojem su se nalazili čajnik, dve šolje, posude za mleko i šećer i tanjirić s keksom punjenim vanilom. Pitala me je kakav čaj volim a ja sam odgovorila s mlekom i šećerom (mada zapravo volim da moj čaj bude kafa) i ona je brižljivo pripremila slab napitak.

Dosjei

o

Spelmanovima

219

„Kolačić?", pitala je gospođa Snou, pružajući mi komplet srebrnih hvataljki. Keks je bio polukružno poređan na tanjiru, poput srušenih domina. Uzela sam jedan iz sredine znajući da će to iznervirati domaćicu, ali nisam mogla da se suzdržim. U prirodi mi je da se bunim kada sam u prisustvu osobe koja voli da dominira. Gospođa Snou mi je pokazala hvataljke i rekla: „Ovo služi za to, draga." Izvinila sam se i prepolovila keks. Pojela sam kremasto punjenje iz sredine i ubacila ostatak u čaj. Gospođa Snou se namrštila s gađenjem. Kada sam počela da joj postavljam pitanja, podsetila sam samu sebe da se ono što gospođa Snou bude rekla mora uzeti s rezervom zbog njene patološke potrebe za redom. „Verovatno se pitate šta radim ovde", počela sam. ,,To pitanje mi je palo na um. Verujem da sam poslednji put razgovarala s vašom majkom pre deset godina." „Povremeno se vraćamo starim slučajevima. Ponekad vremenski razmak otkriva nove pojedinosti." Gospođa Snou je poravnala keks na tanjiriću i popunila prazninu na sredini koju sam napravila. „Gospođice Spelman. Nemojte to da radite zbog mene i moje porodice. Moj sin je nestao. Pomirila sam se s tim." „Ponekad ljudi žele odgovore." „Imam sve odgovore koji su mu potrebni. Endru je sada na boljem mestu." Morala sam da se složim s njom. Svako mesto je bolje od ovoga. Uzela sam još jedan keks iz sredine lepeze, samo da iskušam njeno strpljenje. „Draga, trebalo bi da se služite s kraja i molim vas koristite hvataljke." „Izvinjavam se", uljudno sam rekla. „Mora da sam propustila dan jedenja kolača u školi šarma."

220

L I S A LUC

„Mislim da ste propustili više od toga", odvratila je. Ono što je bilo čudno u vezi s ovom uvredom jeste kako je to prirodno izgovorila, kao da je normalno da tako razgovara s potpunim strancem. Iako bih volela priliku da se upustim u žestoku raspravu s gospođom Snou o prednostima savremenog načina života, imala sam da obavim zadatak. „Znam da vam je ovo teško, gospođo Snou, i ne mogu ni da pretpostavim kroz šta prolazite", rekla sam svojim najsaosećajnijim glasom. „Ali zaista bih vam bila zahvalna ako biste mi odgovorili na nekoliko pitanja." „Dovezli ste se čak ovamo. Pretpostavljam da je u redu da odgovorim na nekoliko pitanja." „Hvala vam. Mogu li da pitam gde je gospodin Snou?" „Igra golf." „Nadala sam se da ću popričati i s njim." „Zašto biste razgovarali s njim?", pitala je. U glasu joj se osećala trunka odbrambenosti. „Različiti ljudi imaju različita videnja", odgovorila sam. „Ponekad se jedna osoba seća nečega što je druga zaboravila." „Uveravam vas da je viđenje mog supruga isto kao i moje." „Kako je to zgodno", primetila sam, želeći da pobegnem. Nešto u vezi s ovom ženom bilo je zastrašujuće. Nisam mogla da odredim šta, ali nisam mogla da ugušim svoje uobičajeno nepoverenje. „Da li je to sve, gospođice Spelman?", pitala me je dok je skupljala mrvice pored moje šolje. „Šta Martin radi?" „Martin?" ,,Da, vaš drugi sin." „Martin je advokat jedne od onih ekoloških organizacija", rekla je i prevrnula očima. „Mora da se ponosite njime", rekla sam samo da bih joj dodala so na ranu.

Dosjei

o

Spelmanovima

221

„Posle onoliko novca uloženog u njegovo obrazovanje, on se zaposlio u neprofitnoj organizaciji. Da sam znala da će naših sto hiljada dolara biti upotrebljeno za spasavanje drveća, pustila bih ga da podigne studentski zajam." „Mogu li da dobijem njegovu adresu i broj telefona?" „Želite da razgovarate s njim?" „Ako vam ne smeta." ,,To nema veze sa mnom", odgovorila je. „Martin je odrastao čovek." Usiljeni osmeh gospođe Snou više nije delovao uverljivo. Želela je što pre da završi razgovor sa mnom, tako da sam morala da požurim kako bih dobila poslednja obaveštenja. Podigla sam hvataljke i uzela još jedan keks iz sredine lepeze. „Ups", rekla sam i vratila ga nazad. „Zaboravila sam." Onda sam uzela keks s kraja. Lepeza je sada bila uvijena poput crva i dodala sam hvataljke gospodi Snou. „Verovatno želite to da popravite." „Mora da su vaši roditelji imali pune ruke posla dok ste bili dete", hladno je primetila gospoda Snou. „Ne možete da zamislite koliko", odvratiia sam. Nisam sigurna da li je to bilo zbog keksa na prazan stomak uz jak miris potpurija ili zbog moje neprijatne domaćice, ali pripala mi je muka i znala sam da je vreme da razgovor privedem kraju. ,,Da li su vaši sinovi često išli zajedno na kampovanje?", upitala sam. ,,Ne često, ali povremeno bi išli zajedno." ,,Da li su išli sami ili s prijateljima?" „Uglavnom su išli s Gregom", odgovorila je. „Greg Larson. Sećam se njegovog imena iz dosjea. Ali ne piše da je kampovao s vašim sinovima kada je Endru nestao." „Tog vikenda nije išao s njima." „Ali je uglavnom išao?" „Mislim da jeste, ali nisam tome posvećivala veliku pažnju."

222

L I S A LUC

„Znate li kako bih mogla da stupim u vezu s gospodinom Larsonom?" „Nemam njegov broj telefona ali možete ga naći u kancelariji šerifa okruga Marin." „On je šerif?" „Da", rekla je gospođa Snou i ustala. „Ako je to sve, imam puno toga da operem danas." Pregledala sam sobu i zaključila da je svaka nečistoća koju bude pronašla umišljena, ali bila sam nestrpljiva da izađem na svež vazduh i pošla sam za njom do vrata.

Dok sam se preko mosta vraćala u grad, ujka Rej je sedeo na klupi u Muzeju voštanih figura pored postavke Poslednje večere. Pošto nikada nije bio religiozan, uopšte ga nije zanimala slikovita nesvetovna postavka. Disao je duboko kvazimeditativno, čitao sportsku stranu i govorio sebi da će na kraju dobiti svoju košulju nazad. Još jedan nepoznati dečak je prišao ujka Reju i dodao mu parče papira. GOVORNICA NA UGLU ULICA BIČ I HAJD. DESET MINUTA. Ujka Rej je huktao i otpuhivao dok je pešačio tri bloka do govornice, u kojoj je zvonio telefon. „Imam mobilni ako nisi znala", bez daha je povikao u slušalicu. „Volim da mešam. Zaustavi taksi..." „Gladan sam! Nisam doručkovao. Pao mi je šećer", rekao je ujka Rej, koji je izgubio živce. „Kako se osećaš?", pitao ga je glas. ,,Ne bih odbio kremastu čorbu od školjki u posudi od testa."

Dosjei

o

Spelmanovima

223

„Možeš da kupiš čorbu od školjki ali budi tačno u jedan sat kod Satro batsa", rekao je glas, koji je sve više zvučao kao da pripada četrnaestogodišnjoj devojčici. „Neka bude pola dva. Moram da svarim hranu." Glas je oklevao pre nego što je odgovorio. Nije smela suviše da okleva ili će izgubiti nadmoć i poštovanje. Pauza je bila tek tolika da mu stavi do znanja da će dalji zahtevi biti dočekani ledenom odlučnošću. „Jedan i petnaest. Nemoj da zakasniš." Ujka Rej je pojeo kremastu čorbu od školjki u posudi od kiselog testa i zapitao se zašto to ne radi češće - ne jede kremastu čorbu od školjki u kiselom testu, a ne da trči od govornice do govornice prepušten milosti jedne tinejdžerke. Onda je prošlo nekoliko bučnih turista, porodice su se raspravljale, blicevi su sevali nasuprot sivog neba, muzika je treštala, neki su neobuzdano igrali brejkdens i tada se setio zašto je uporno izbegavao ovu zamku za turiste iako je tu mogao da kupi jedno od svojih pet najomiljenijih jela. Ujka Rej je uzeo taksi i stigao do Satro batsa petnaest minuta ranije - što je bilo vreme koje mu je glas prvobitno i rekao. Seo je na klupu i uživao u pogledu i tišini, trljajući ruke kako bi ih zagrejao. Čak je pomislio da digne ruke. Da li ta košulja od stoprocentnog pamuka i stara dvadeset godina stvarno ima moć da mu donese sreću? Nije li to zamena odraslog čoveka za omiljeno ćebence? Zar nije vreme da prihvati činjenicu da je živ i da će ostati živ još izvesno vreme? U tom trenutku se setio Sofi Li i kako mu je tražila da baci košulju. Kada je rekla da ne može da bude s nekim ko je toliko vezan za parče tkanine. Postavila mu je ultimatum - ili košulja ili ona. On bi sve učinio za nju i sve bi odbacio, ali ne i košulju. Nije je tada bacio. Nije mogao. Samo ju je ostavio sa strane i nije je gledao dve godine. Kada su te dve godine istekle a Sofi i rak nestali, Rej se zakleo da se nikada više neće rastati od košulje. Nije bilo važno što to prkosi zdravom razumu. Rej je jednostavno voleo tu košulju.

224

L I S A LUC

Prišla mu je mlada turistkinja i predala mu koverat. MOST GOLDEN GEJT. JEDAN SAT. Rej je zaključio da će mu dobro doči da protegne noge i bez žurbe je odšetao do mosta. Zakasnio je. Rej je bila na biciklu pred stazom za pešake i nestrpljivo je vozila ukrug. Morala je da se vrati kući do četiri ili da rizikuje da je ponovo kazne ili da joj skrate vreme za izlazak. Ujka Rej joj je polako prišao teškim šepurećim korakom. Zbog godina provedenih u policiji naučio je kako se vode pregovori. I on je bio svestan da će izgubiti svaku moć ako previše brzo popusti. Čekao je da njegova bratanica prva progovori. „Da li si doneo novac?" „Da, Da li si donela moju košulju?" „Da." „Daj mi je, mala. Ovo je bio naporan dan." Rej i ujka Rej su razmenili robu. Rej je izvadio košulju i odmah je obukao preko svoje majice s kapuljačom. Izravnao je nabore i poravnao kragnu. Duboko je udahnuo kada ga je preplavilo ogromno olakšanje. Rej je izbrojala novac u koverti. „Šezdeset tri dolara? Rekla sam da doneseš stotku." „Dve karte za autobus. Ulaznica za muzej. Vožnja taksijem. Kremasta čorba od školjki. To košta." „Preći ću preko ovoga", velikodušno je ponudila moja sestra, zato što je shvatila da ne može da mu otme košulju. ,,Da li smo završili?", upitao je. „Završili smo." Ujka Rej se okrenuo i sišao s mosta. Ali Rej nije završila. Morala je da mu postavi pitanje koje ju je mesecima proganjalo. „Zašto?", pitala je. „Zašto si se vratio?"

Dosjei

o

Spelmanovima

225

Ujka Rej se okrenuo i pažljivo razmislio kako da odgovori na pitanje. Nije mislio da ona zaslužuje njegovu iskrenost, ali joj je ipak iskreno odgovorio. „Bio sam usamljen."

Bilo mi je čudno kako su lako Rej i ujka Rej završili sa svojim sukobom. Moja sestra nikada nije iskusila usamljenost ali je shvatila koliko to osećanje može da bude snažno. Sopstvena okrutnost ju je pekla i istog trenutka je prekinula rat. Ujka Rej mi je kasnije priznao da je lakše biti u ratu nego u prijateljstvu s Rej. Mislim da nikada nije rekao nešto toliko iskreno. Istog poslepodneva sam se vratila kući i ponovo pročitala dosje o slučaju Snou. Pregledala sam fotografije Endrua i Martina koje sam našla u koverti unutar fascikle. Za razliku od uramljenih fotografija u kući gospođe Snou, ove su napravljene kratko vreme pre Endruovog nestanka, kada je imao sedamnaest godina. Braća su ličili jedan na drugoga. Obojica su imali smeđu kosu i oči. Ali Martinova kockasta vilica i markantnost činila je da deluje starije iako je imao samo jednu godinu više od brata. Endru je bio vitkiji od Martina i imao je mekše crte lica. Zapitala sam se kako bi Endru izgledao posle dvanaest godina, dok ću Martina videti. Kada je moja majka ušla u Spelman kancelariju, onjušila je vazduh i pitala: „Izabel, da li imaš parfem?" ,,Ne", odbrusiia sam, znajući da mi odeća još miriše na potpuri. „Šta se to oseća?", pitala je, očigledno uživajući. ,,Ne pravi se luda, mama." ,,Oh, da", rekla je mama kao da joj se iznenada upalila lampica u glavi. „Abigejl Snou voli miris mrtvog cveća, zar ne?" „Sada znam zašto si mi dala ovaj slučaj." „Zato što je Endru Snou nestao pre dvanaest godina?"

226

L I S A LUC

,,Ne, nego zato što je gospođa Snou najneprijatnija žena na planeti." ,,To ne možeš da znaš ako nisi upoznala sve žene." „Kakav je gospodin Snou?", promenila sam temu. „Nije bio tamo?" „Ne, bio je na golfu." „Hmm. Nije mi ličio na nekoga ko igra golf. Izabel, da li ti štrajkuješ glađu?" „Ne, što pitaš?" „Zato što izgleda kao da izbegavaš kuhinju." „Imam kuhinju u svom stanu." „Da li imaš i hranu?", pogodila je, što mi je bilo jezivo. „Umem da kupim hranu, mama." „Sigurna sam da umeš, ali to gotovo nikada ne činiš. Hoću da kažem: ako si gladna, u našoj kuhinji ima hrane i dobrodošla si kao i uvek, iako se stidiš svoje porodice i onoga što radimo." „Hvala, mama", rekla sam i popela se uz stepenice sa dosjeom Snou. Moja mama je, zapravo, bila u pravu. Izbegavala sam kuhinju da bih izbegla dalje udarce svojoj težnji za samostalnošću. I štrajkovaia sam glađu kao blesava tinejdžerka da bih dokazala da sam odlučna.

Kasnije te večeri je Rej pokucala na vrata mog stana i ponudila mi hranu. Bilo mi je zanimljivo što je znala da sam gladna, ali njena sposobnost zapažanja nije bila tolika da shvati da ono za čim sam žudela nije moglo da se nalazi u kartonskoj kutiji. Bilo je nečeg toliko ljupkog u naćinu na koji mi je postavila sto, pomešala gomilu frut lupsa sa četvrtinom šolje mleka, stavila mi salvetu na krilo i dodala mi kašiku da sam ipak jela. Rej se smestila u stolicu preko puta mene i poslužila se iz kutije. Uputila sam joj pogled da je podsetim na pravilo o konzumi-

Dosjei

o

Spelmanovima

227

ranju šećera a ona mi je uzvratila pogledom koji je poručivao Subota je. Znala sam da Rej ima nešto na umu zato što je, pored toga što je proždirala pune šake frut lupsa, složila moju džinovsku gomilu pošte po veličini pa je ponovo poređala po boji. Nisam je požurivala zato što me nije previše zanimalo šta joj je na pameti. Ali konačno je progovorila, kao što sam znala da hoće. Moja sestra ne voli da opterećuje svoj nervni sistem potiskivanjem stvari. „Mama kaže da postoji samo jedna razlika između tebe i mene " „Stvarno?", rekla sam. ,,Da nije razlika od četrnaest godina?" „Ne." ,,A da nije možda petnaest centimetara, koliko sam viša od tebe?" „Nije." „Boja kose?" „Ne." ,,To su već tri stvari, tako da je očigledno da postoji više od jedne stvari po kojima se razlikujemo." „Zar ne želiš da čuješ šta je?" ,,Ne baš." ,,Ja ne mrzim samu sebe. U tome je razlika", rekla je Rej. Izbacila sam kutiju frut lupsa u hodnik. Onda sam podigla Rej i bukvalno uradila istu stvar s njom. ,,I ti ćeš s vremenom", odgovorila sam. Rej se dočekala na noge i rekla: „Ništa drugo ne umeš da uradiš." Nogom sam zalupila vrata bez odgovora. Nije postojao odgovor zato što je bila u pravu: ne umem ništa drugo da uradim. A niožda je bila u pravu i za ono drugo. Rejine reči su mi odzvanjale u glavi i nisam mogla da spavam. Pokušala sam da razmišljam o svojoj budućnosti, budućnosti

228

LISA LUC

godina, živela sam pod istim krovom sa svojim roditeljima i radila za njih celog života. Nisam imala drugih planova. Nisam posedovala druga znanja. Morala sam da pobegnem, ali nije bilo izlaza. Nisu postojala vrata, čak ni prozor. Tako da sam prestala da razmišljam o sebi i počela sam da razmišljam o slučaju Endrua Snoua. Obukla sam bademantil i sišla u kancelariju da još jednom pregledam dosje. Još sam bila budna u 2.30 ujutru, kada je moj otac ušao u kancelariju s tanjirom sira i krekera, koji je stavio na sto ispred mene. „Rej mi je rekla da si jela frut lups. Ti to ne jedeš, tako da sam pretpostavio da si gladna." „Hvala", rekla sam i bez stida smazala užinu. Otac se pretvarao da radi, ali nije došao da bi radio. Hteo je da se upusti u jedan od onih razgovora oca i ćerke koje je lako vodio s Rej, ali nije umeo ni da ih započne sa mnom. „Ako želiš da pričaš o nečemu - tu sam." „Znam", odgovorila sam odbijajući na uljudan način, pošto nisam želela da povredim čoveka koji mi je doneo tanjir sa sirom i krekerima. „Znaš da bih sve učinio za tebe", rekao je otac svojim najnežnijim glasom. ,,Da li bi opljačkao banku zbog mene?", pitala sam. Uzdah. ,,Ne." „Znači da postoji nešto što ne bi učinio." Otac je prišao mom stolu, potapšao me po glavi i rekao „Volim i ja tebe". Onda me je ostavio samu da razmišljam o slučaju Endrua Snoua. Moja majka je izabrala ovaj slučaj zato što je znala da ću teško odoleti tome da ispitam kako je neko mogao da nestane bez ikakvog objašnjenja. Odrasla sam u kući gde su tražena objašnjenja za sve. Ako bi neko ostavio praznu bocu mleka u frižideru, preduzela bi se ispitivanja dok se ne bi otkrila istina. Ujka Rej je ostavio praznu bocu u frižideru zato što on to stalno radi. Ali ne može se sve otkriti tako lako kao

Dosjei

o

Spelmanovima

229

ujka Rejovo pijenje mleka. A ponekad se istina na koju se neko navikao iznenada promeni. U ponedeljak ujutru, dok sam išla ka ulaznim vratima, načula sam nešto što je zvučalo kao prijateljski razgovor između mog ujaka i sestre. „Vidiš šta radim, mala?" „Nisam slepa." „Mleko i so i onda izudaraš jaja do smrti." „Luk gori." ,,To je dobro. Treba malo da izgori." „Uključiće se protivpožarni alarm." „Znam šta radim." Ušla sam u kuhinju privučena zvukom i mirisom prženja jaja na malo ulja. Neupućene oči bi zaključile da ujka Rej uči Rej da napravi njegov omiljeni omlet. Ali moje oči su bile upućene i nisu mogle da pretpostave da će ikada videti takav prizor, tako da sam pitala ono što izgleda kao očigledno pitanje. „Šta se ovde dešava?" „Učim malu da isprži jaja." „Dao mi je pet dolara da otvorim um", rekla je Rej, koja je poslednji put pojela jaje kada joj je fond reči brojao manje od sto. „Vreme je za sir, mala", rekao je ujka Rej pa dodao još sira, pa još sira. „Sjajno. Znači umesto šećerne bolesti imaćeš problem s holesterolom", rekla sam sestri. „Hoćeš malo?", pitao je ujka Rej. ,,Da", odgovorila sam i dobila tanjir s jajima i sirom. Majka je ušla u kuhinju dok sam uzimala poslednji zalogaj. „Izabel jede!", uzviknula je nikome određenom. „Tvoja moć opažanja je neverovatna", rekla sam. „Samo mi je drago. Šta ćeš danas raditi?" „Odvešću se u Taho da porazgovaram s detektivom koji je prvobitno radio na slučaju Snou."

230

L I S A LUC

„Da li još radi?" „Još tri godine do penzije. Sada je šerif." „Zar ne možeš da ga ispitaš preko telefona?" „Mogu, ali želim da uzmem kopiju dosjea.. „Postoji nešto što se zove poštanska služba. Da li treba da ti objasnim kako funkcioniše?" „Ne. Idem u Taho. Ne volim da ispitujem ljude preko telefona. Ne mogu da vidim šta rade s rukama." „Pa, verovatno jednom drže slušalicu." „Brinem se zbog druge ruke." „Odakle ti takav osećaj za humor?", pitala je moja majka, iskreno zbunjena. „Mama, dala si mi slučaj. Radim na njemu. Vidimo se kasnije."

ozvala sam Abigejl Snou tog jutra i pitala je da li je sačuvala neke od Endruovih godišnjaka iz srednje škole. Jeste i, posle dugog ubeđivanja i obećanja da je više nikada neću zvati, pristala je da ih potraži. Mil Veli mi nije bio usput, ali mislila sam da je bolje da uzmem godišnjake dok se ne predomisli. Gospođa Snou je otvorila vrata u haljini koja je imala drugačije šare ali je inače bila potpuno ista kao i prva. Dala mi je godišnjake ali me nije pozvala da uđem. „Da li je gospodin Snou tu?", pitala sam. „Bojim se da nije." „Opet igra golf?" „Da, kad već pitate." ,,Vi kao da ste golf udovica." „Molim?", upitala je gospođa Snou uvređeno. „Golf udovica. To je izraz za ženu čiji muž često igra golf. Nastao je zato što partije golfa traju jako dugo i izgleda kao da je muž, pa..." „Shvatam", prekinula me je gospođa Snou bez ikakvog izraza na licu. „Hvala za godišnjake", rekla sam, ali sam još razmišljala o gospodinu Snou i njegovom čestom igranju golfa.

232

L I S A LUC

Nisam gledala vremensku prognozu pre nego što sam pošla na put, tako da sam morala da kupim lance za sneg i pričvrstim ih na gume kako bih se probila poslednjih tridesetak kilometara. Ono što je trebalo da bude vožnja od tri sata pretvorilo se u petočasovnu vožnju kroz snežnu mećavu i nemilosrdan vetar. Međutim, moja majka je gledala vremensku prognozu i zvala me je tri puta dok sam vozila da se uveri da nisam sletela s puta u smrt. Sva tri poziva bila su ista. „Halo." „Koliko brzo voziš?" „Manje od šezdeset kilometara na sat." „To je previše brzo." „Vozim isto kao svi ostali." „Izabel, nikada se neću oporaviti ako umreš pre mene." „Usporila sam, mama."

Nazvala sam Danijela dok sam vozila i pokušala da na način „pretvarajmo se da se ništa nije dogodilo" izgladim svađu. Ostavila sam na njegovoj telefonskoj sekretarici poruku koja je zvučala otprilike ovako: „Ćao, Danijele, Izabel ovde. Mislila sam da bih mogla da navratim večeras ili sutra ili možda sledeće nedelje, kad god ti odgovara. Oh, ja ću da kuvam. Ima jedna epizoda Uhvati Smarta koju bih zaista želela ponovo da vidim. To je ona kada doktor nešto sipa u Maksovo vino i ispostavlja se da je to mapa do Melnikovog rudnika uranijuma. Ali mapa ne deluje ako Maks ne ostane u vertikali četrdeset osam sati. Nakon toga se pojavljuje kao osip na njegovim grudima. Nažalost, to je onog dana pre nego što Maks i agent 99 treba da se venčaju i niko ne veruje u njegovu priču kada pokušava da otkaže venčanje, zato što svi misle da se uplašio. Onda ga agenti HAOS-a drže kao taoca, s namerom da pročitaju mapu kada se pojavi pa da lažiraju Maksovo samoubistvo. To je klasika. Pozovi me."

Dosjei

o

Spelmanovima

233

Uhvatila sam kapetana Mejersa kada je pošao na ručak. Uzeo je dosje Snou i pozvao me da mu se pridružim. Ručali smo u jednom od onih nedvosmisleno muških restorana. Drvena oplata pokrivala je zidove, velika vatra je gorela u uglu i razne mrtve životinje gledale su nas sa svog mesta počinka. Svetlost je bila suviše slaba za ručak i, sa svećama i Mejersom, koji mi je pridržao stolicu, čudno je podsećalo na sastanak. Osim što kapetan Mejers nije bio zainteresovan za mene. Što je opet čudno podsećalo na sastanak. Kapetan Mejers nije mogao da mi pruži nova obaveštenja. Izvesno vreme smo pričali o porodici Snou i složili se da je majka čudna i da voli da dominira. Ali Mejersu nije samo majka bila sumnjiva, već cela porodica. Rekao je da Abigejl nije bila mnogo uzrujana prvih nekoliko dana posle Endruovog nestanka i da je tvrdila da će se on pojaviti svakog trenutka. Gotovo kao da je mislila da je Endru pobegao. Bar je to bila procena kapetana Mejersa. Što se Endruovog brata tiče, rekao je da je Martin učestvovao u potragama ali bez osećaja obaveze. Mejers je dodao da mu se činilo da Martin nije sebe krivio zbog nestanka svog mlađeg brata, iako bi to bila prirodna reakcija u takvim okolnostima. Ali ipak, tvrdio je Mejers, „nije bilo razloga da sumnjamo u prljavu igru". „Šta mi možete reći o mestu gde su kampovali?", upitala sam, nadajući se da kapetan neće primetiti da moja istraga nema jasan pravac. „Dobro mesto da se razapne šator. Tokom sezone, naravno." „Dobro mesto da se neko izgubi?" „Ako me pitate kolike su šanse da je Endru odlutao, nije mogao da nađe put nazad i nešto ga je snašlo u divljini - rekao bih da su velike. Krajolik je ogroman s puno dubokih voda i oštrih stena i dovoljno zelenila da prekrije telo dok ništa ne ostane od njega. Neki ljudi, kada se izgube, nastave da hodaju. Misle da mogu da nađu put natrag. Ali umesto toga, zalutaju

234

L I S A LUC

još više. Mogao je daleko da ode tokom noći. Na osnovu onoga što znamo o dečku, to bi bilo najrazumnije objašnjenje." „Ili je mogao da pobegne", natuknula sam. „Bilo šta je moglo da se desi", odgovorio je. ,,Da li mislite da je ova istraga gubljenje vremena?" „Iskreno? Da", rekao je kapetan dobroćudno. „Možda biste mogli da pozovete moju majku i da joj to kažete." Kapetan Mejers je odgovorio da je već razgovarao nekoliko puta s mojom majkom tokom prvobitne istrage i da ne želi da ponovi to iskustvo. Mejers je popio viski uz jagnjeće kotlete i krompir s belim lukom. Uprkos njegovim staromodnim manirima - kao što je bila navika da me oslovljava s „dušo" - Mejers nije izgledao kao šerif malog grada. Reno je imao dovoljno velikih gradskih problema da bi pretvorio skromnog čoveka u sezonskog istražitelja. Verujem da je dobro odradio posao na slučaju Snou. Nisam sigurna da je obavio odličan posao. Na putu do kuće, usred maminih telefonskih poziva (četiri) u kojima je predlagala da odsednem u motelu dok ne prođe oluja, dve pojedinosti iz slučaja su me mučile. Jedan očevidac u kampu tvrdio je da je video oba brata onog jutra posle Endruovog navodnog nestanka. Martin je izjavio da je bio sam tog jutra i da je tražio svog brata. Mejers je to neslaganje pripisao tome da je svedok pobrkao dane. Mogao je da vidi oba brata dan pre toga ili dva dana pre toga. To je greška koja se lako može objasniti ako se zanemari činjenica da je očevidac profesor istorije. A oni veoma dobro pamte pojedinosti. Zatim je tu bila izjava koju je Martin napisao kada je prvi put otišao u policijsku stanicu da popuni prijavu o nestaloj osobi. Ta rečenica bi se mogla pripisati šoku zbog onoga što se desilo. To je mogao da bude pandan rukom pisane štamparske greške, a pisalo je „Celog jutra smo tražili Endrua". Bilo je moguće da je neko pomagao Martinu u potrazi, ali on je posle tvrdio da je čitavo jutro bio sam dok je tražio Endrua.

Dosjei

o

Spelmanovima

235

Ostavila sam tri poruke Martinu Snou od dana kada sam počela istragu. Još mi nije uzvratio ni na jedan poziv.

Moja majka je pogrešila i rekla mojoj sestri da dajem otkaz zato što je „zubar", kako će ga zauvek zvati, raskinuo sa mnom. Čak je i Rej znala da to nije istina i da je moja odluka izazvana složenijim stvarima nego što je raskid. Ali Rej je uvek pokušavala da popravi stvari i odlučila je da popravi ono što može. Brzo je zakazala pregled u Danijelovoj ordinaciji pod iažnim imenom. Gospođa Sančez mu je dodala tanak karton. „Poslednji pacijent za danas. Soba tri. Ja bih sada otišla kući ako se slažete." „Meri En Karmajkl?", pitao je Danijel. „Nova je. Nije osigurana. Tvrdi da će platiti gotovinom. Nije mi dozvolila da je pregledam. Zahtevala je da vidi 'pravog zubara'." „Želim vam prijatno veče, gospodo Sančez." Danijel je ušao u prostoriju za preglede i ugledao moju sestru kako zaviruje u fioke i ormare. Nije mu bilo potrebno drugo upoznavanje. „Rej, šta radiš ovde?" „Nešto nije u redu s mojim zubima", odgovorila je moja sestra, okrenuvši se i naslonivši se na otvorenu fioku. „Nije pristojno njuškati, mlada damo." ,,U pravu ste. Prestaću." „Sedi." Rej je sela na zubarsku stolicu i pristojno prekrstila ruke. ,,Šta je razlog ove posete?" „Bole me zubi." »Svi?" „Samo jedan ili dva." „Otvori usta."

236

L I S A LUC

Danijel je navukao rukavice od lasteksa i počeo da joj pregleda zube. „Mam neo vao..." „Molim te, nemoj da pričaš." „Vao. Aaahhh." Danijel je izvadio sondu i ogledalo iz njenih usta. „Moram nešto važno da vam kažem." ,,Da li to ima veze s tvojim zubima?" „Važnije je od mojih zuba." „Rej, ne treba da se mešaš u moj odnos s tvojom sestrom." „Pre četiri godine moja majka je radila na slučaju zubara koji je optužen za napastvovanje pacijenata dok su pod anestezijom. Zakazala je čišćenje kanala korena, dao joj je totalnu anesteziju i radio joj stvari dok je bila nesvesna. Roditelji nisu hteli da mi kažu ništa o tome, tako da sam se ušunjala u sobu s dosjeima, obila bravu na ormariću i pročitala dosje pre godinu dana. Oni još misle da ne znam ništa o tome, tako da bih vam bila zahvalna ako bi ovo ostalo među nama." „Okej." „U svakom slučaju, mislim da je moju mamu najviše razbesnelo to što tužilac nije hteo da podigne optužnicu. Rekao je da nema dovoljno dokaza za to. A imali smo još dva slučaja sa zubarima, jedan oralni hirurg je radio operacije kanala korena dok je bio na kreku a drugi je popravljao nepostojeće karijese." „Nažalost, to su zaista uznemiravajući slučajevi." „Možda sada shvatate zašto vam je moja majka rekla one stvari." „Da, Rej, razumem. Ali tvoja sestra me je lagala, mnogo me je lagala. Taj deo ne mogu da shvatim." „One laže sve koji joj se sviđaju. Mene stalno laže. Rekla mi je da ću dobiti dijabetes od frut lupsa." „Konzumiranje velikih količina šećera može dovesti do dijabetesa."

Dosjei

o

Spelmanovima

237

„Ali nije tačno da ću ako pojedem kutijufruit lupsa morati da počnem da primam injekcije insulina za dvadeset četiri sata." „Da li pojedeš celu kutiju odjednom?" „Ne ako nije subota." „Ne bi uopšte trebalo da ih jedeš." „Nisam došla da bih pričala o svojoj ishrani." „U pravu si. Došla si da pričaš o svojim zubima." „Ne baš." „Kada si ih poslednji put čistila?" „Mislite kod zubara?" „Da." „Ne znam. Kada smo poslednji put bili u Čikagu. Pre otprilike dve godine." „Mislim da znam odgovor na ovo pitanje ali neka ide do davola. Zašto u Čikagu?" „Zato što se doktor Far tamo preselio?" „A ko je doktor Far?" „Mamin zubar. Išla je kod njega još kao dete." „Zubi moraju da ti se očiste." „Morate da se pomirite s mojom sestrom." „To se neće desiti." „Stvarno joj se sviđate. Znam to zato što momci stalno raskidaju s njom i ona to dobro podnosi. Ali sada je tužna, a to osećanje ne podnosi dobro. Često je vidam ljutu, ali retko tužnu. A i ona se vama sviđa. Znam da vam se sviđa, inače biste me odavno izbacili napolje." „Hajde sada da se pobrinemo za tvoje zube." „Spremna sam da pregovaram." Rej je podnela čišćenje koje je trajalo sat vremena i rendgen, a Danijel je zauzvrat obećao da će me pozvati, što je i uradio posle dva dana. Zvučalo je otprilike ovako: Danijel: Mogu li dobiti Žaklinu Mos Gregori? Ja: Danijele?

238

L I S A LUC

Danijel: Prestani da zakazuješ preglede pod lažnim imenima. Ja: Dobro, prestaću. Danijel: Hajde da se nađemo u klubu. U podne. Sutra. Ja: Tenis klubu? Danijel: Ne, u klubu fratara. Da, u tenis klubu. Podne. Nemoj da kasniš.

retpostavila sam da Danijel želi da igra tenis, tako da sam ponela reket. Palo mi je na pamet da nećemo moći puno da pričamo između udaraca. Kasnije sam shvatila da je to bio deo njegovog plana. Da ne priča. Danijel je ćuteći izašao na teren, dobacio mi lopticu i rekao mi da serviram. Servirala sam i morala sam da skočim u stranu da izbegnem njegovu povratnu loptu. Kada bi Danijel servirao, trapavo sam pokušavala da uzvratim, ali nijednom nisam uspela. Izbrojala sam tri moguća razloga za ovu partiju. Ostatak prve partije nastavio se na isti način - u izbegavanju velikih žutih metaka ili jurenju metaka koje nisam mogla da vratim. Danijel više nije pokazivao raznovrsnost u igri. Druga partija prošla je kao prva, a treća kao druga. Postigla sam dva poena s Danijelovim prljavim loptama i samo tri puta u dva seta uspela da vratim loptu. Do meč pointa sam prestala da pokušavam i samo sam izbegavala žutu municiju. Uskoro je iscrpljenost usporila moje reflekse i tada sam počela da osećam peckanje od loptica koje su me udarale. Danijel nije primetio da se okupila gomila. Moram priznati da sam uživala u ovoj savremenoj kantri klub verziji srednjovekovne kazne. Svaki žuti metak koji mi je ostavio crveni trag na koži dokazivao je da mu je stalo do mene i još više mi se dopadao zbog toga. Mislim da je donekle očekivao da ću pobesneti

240

L I S A LUC

resvukla sam se u kolima - usavršila sam taj talenat - i odvezla se u okrug Marin, gde sam zakazala nekoliko razgovora sa svojevremenim poznanicima Endrua Snoua. Došla sam do imena nekolicine ljudi koji su se potpisali u njegov godišnjak. Niko od ljudi s kojima sam pričala nije mogao da se seti pojedinosti o nestalom dečaku posle dvanaest godina. Svi opisi su bili magloviti i prosejani kroz nepouzdani filter sećanja. Odri Gejl, koja je tri godine išla s Endruom u odeljenje i povremeno učila s njim, opisala je mlađeg brata Snoua kao pristojnog, skromnog i osetljivog. Suzan Hejz, koja je zajedno s njim imala časove engleskog kroz celu srednju školu, rekla je da je bilo lako razgovarati s njim, da je bio osećajan, ali da je često duvao travu. Šeron Krejmer, koja je živela u istoj uiici s braćom i izvesno vreme se zabavljala s Martinom, opisalaje Endrua kao zamišljenog i donekle tužnog. Pitala sam zbog čega je bio tužan, a ona je odgovorila da je izgledao kao da se ne oseća dobro u svojoj koži, kao da se ne uklapa. Gotovo svako s kim sam pričala video je da Endru duva travu u nekoliko prilika, ali niko nije mogao da mi kaže da li je koristio teže droge. Pitala sam da li ga je neko maltretirao i svi su odlučno negirali.

242

L I S A LUC

Niko nije smeo da dira Endrua ukoliko nije želeo da ima posla s Martinom, koji je verovatno bio najpopularniji dečko u školi. Bio je predsednik odeljenja, član trkačkog tima, debatnog tima i fudbalskog tima. Pitala sam da li neko zna neke Martinove poznanike i ponovo se pojavilo ime Grega Larsona. Ali Larson nije odgovorio na moja prva tri telefonska poziva. Bilo je vreme da probam drugačiju taktiku. Zvala sam šerifa Larsona u policijsku stanicu, lažno se predstavila i konačno su me spojili s njim. Kada se javio, objasnila sam mu svoju prevaru i zamolila ga da se sastane sa mnom. Nerado je pristao i sledećeg dana sam otišla u policijsku stanicu. Šerif Larson me je dočekao u hodniku i odlučnim stiskom se rukovao sa mnom. Bio je viši od metar i osamdeset i štrkljast s izraženim kostima, koje su bile upadljive ispod tanke kože. Uniforma ga nije činila privlačnijim, već samo strogim. Pozvao me je iza male pregrade na samom kraju glavnog hodnika. Stavio je noge na sto i izvadio čačkalicu iz džepa. Nisam gubila vreme na pristojnosti. „Odakle ste znali braću Snou?", pitala sam. Larson je posedovao neku uznemirujuću mirnoću. Njegovi pokreti, govor i izrazi lica kao da su bili usporeni, mada verujem da ne bih otkrila ništa neobično da sam ih merila štopericom. Ali ipak, njegova hladnoća je odmah probudila moje nepoverenje. „Bili smo susedi", nehajno je odgovorio Larson. „Da li ste često odlazili kod njih?" „Jok." ,,Da, njihova kuća verovatno nije bila pogodna za igranje." „Jok." „Znači da vašoj majci nisu smetala braća Snou?" „Jok." „Da li je Endru bio gej?" „Molim?", pitao je šerif a da mu se nimalo nije promenio izraz lica.

Dosjei

o

Spelmanovima

243

„Ljudi ga stalno opisuju kao osetljivog. Ponekad je to druga reč za geja." ,,Ne bih znao." „Možda ga je nešto mučilo. Možda uopšte nije nestao, već je izvršio samoubistvo." „Možda." ,,Da ii se Endru drogirao?" „Možda je tu i tamo popušio džoint." „Nešto teže od toga?" „Možda." „Gde je Endru nabavljao drogu?" „Ne bih znao." „Možete li me obavestiti ako se setite?" „Naravno." „Zar vas ne zanima šta se dogodilo sa Endruom?", upitala sam, umorna od Larsonove jednosložne nezainteresovanosti. „Zanima me." „Koliko ste često išli na kampovanje s braćom Snou?" „Često." „Ali ne i onda kada je Endru nestao?" „Jok." „Šta ste radili?" „Kada?" „Onog vikenda kada je Endru nestao." „Bio sam u poseti kod ujaka." „Gde?" ,,U gradu." „Da li ste viđali Martina posle toga?", pitala sam, znajući da će prekinuti razgovor ako ga pitam za alibi. ,,Tu i tamo." „Neće da odgovori na moje pozive." „Verovatno misli da traćite svoje vreme. Ili njegovo." ,,Da li i vi tako mislite, šerife?" ,,Da, mislim."

244

L I S A LUC

„Pa, razmisliću o tome", rekla sam nehajno i ustala. „Još jedna stvar, šerife." Podigao je obrvu, što je bio znak da mogu da nastavim da pričam. ,,Da li Džozef Snou igra golf?" „Prvi put čujem za to."

Posle nekoliko sati spavanja, sišla sam u kancelariju rano ujutru. Majka je već bila za svojim stolom i mučila se dosadnim proveravanjem podataka za jednog od naših najvećih korporativnih klijenata. Vladala je tišina sve dok nisam uključila svoj kompjuter. „Kako napreduje slučaj Snou?", nehajno je pitala. „Onoliko dobro koliko se moglo očekivati." „Šta to znači?" „Neću ga naći, mama." „Nisam ni očekivala da hoćeš." U dosjeu su se nalazili brojevi socijalnog osiguranja svih članova porodice Snou. Odlučila sam da pokušam da otkrijem broj bankovnog računa Džozefa Snoua. Izveštaj se pojavio na monitoru posle nekoliko sekundi i odštampala sam ga. „Mama, da li misliš da je moguće da je Endru pobegao?" „Zašto pitaš?" ,,Ja bih pobegla da mi je gospođa Snou majka." „Mislim da bi ona pobegla da ti je majka." Uzela sam odštampan izveštaj i sekundu kasnije sam dobila odgovor na bar jedno pitanje koje me je mučilo. „Džozef Snou ne živi sa Abigejl", rekla sam. ,,A gde živi?", pitala je mama. ,,U Pacifiki." ,,To je čudno", primetila je mama. „Zar ti nije rekla da igra golf?"

Dosjei

o

Spelmanovima

245

Pre nego što sam se uputila na nenajavljeni sastanak s Džozefom Snouom, proverila sam u Građanskom sudu okruga Marin da li postoji dokument o razvodu braka. Nisam ga našla, ali to ne mora ništa da znači. Ne postoji državni registar razvoda, tako da mora da se traga od okruga do okruga, a ljudi mogu da se razvedu bilo gde. Proveriću ostatak okruga Bej kasnije ako i gospodin Snou bude ćutljiv kao ostatak njegove porodice. Dok sam vozila autoputem, povremeno bih ugledala okean kroz gustu maglu. Parkirala sam se ispred vikendice na Sisajd drajvu, koja se nalazila samo nekoliko koraka od okeana. Svi kalifornijski obalski gradovi poseduju određenu atmosferu nemara. Zbog slanog vazduha boja se brže guli a drvo se češće savija. Nehajan izgled predstavljao je idealnu suprotnost savršenstvu sa špicastom ogradom Abigejl Snou. Privlačna žena od oko četrdeset pet godina mi je otvorila vrata. Na sebi je imala izgužvane lanene pantalone, svetloplavu mušku košulju i sivi džemper. Lice joj je bilo preplanulo i izborano, ali videlo se da je bila prava lepotica dok je bila mlada. „Izvolite?", rekla je na onaj uzdržan način na koji razgovarate s nekim za koga mislite da je trgovački putnik ili religiozni propagator. Pitala sam je da li tu živi Džozef Snou. Odgovorila je da živi. Pitala sam je da li je Džozef Snou njen muž. Odgovorila je da nije. Onda je ona postavila nekoliko pitanja. Ukratko sam joj objasnila da je ponovo otvoren slučaj i žena, koja se zvala Dženifer Benks, odvela me je u radionicu iza kuće. Džozef Snou, dobrodržeći ali istrošen čovek koji je imao oko šezdeset pet godina, farbao je policu za knjige koju je nedavno napravio. Pod je bio posut piljevinom, alatke razbacane naokolo a daske naslonjene na zidove. Posle upoznavanja i kratkog objašnjavanja razloga moje posete, Dženifer nas je ostavila same.

246

L I S A LUC

Džozef se poigravao ekserom ali je odgovorio na moja pitanja najotvorenije od svih s kojima sam razgovarala na ovom slučaju. „Da li ste još u braku sa Abigejl?" »Da." „Zašto?" „Pokušao sam da se razvedem. Ali ona je odbila da potpiše papire." „Ona čak neće da prizna da ne živite s njom. Rekla mi je da igrate golf." „Mrzim golf." „Gospodine Snou, imate li ikakvu ideju šta je moglo da se dogodi vašem sinu?" „Nemam. Mislim da nikada neću ni saznati." Ništa u razgovoru sa Džozefom Snouom nije izazvalo moju sumnju. Sve što je rekao slagalo se s onim što je već pisalo u dosjeu. Poželela sam da se vratim u Abigejlinu kuću i da je pitam šta krije, ali bilo je kasno i bio mi je potreban predah od ove porodice, kao i od moje.

Svratila sam kod Mila da odigram nekoliko partija bilijara i ubijem vreme pre nego što se vratim kući. Nisam bila raspoložena za ispitivanje, tako da sam obišla oko kuće do požarnih merdevina. Ali mama je katancem zaključala merdevine, pretpostavljam da bi sprečila Rej da se išunja, i time mi onemogućila omiljeni način ulaska. Vratila sam se do kola i odlučila da odremam nekoliko sati dok ne budem sigurna da su moji roditelji legli. Naravno, uvek sam imala mogućnost da uđem na ulazna vrata. Ali ulazna vrata su puna prijatnosti poput Zdravo i Gde si do đavola do sada? Nikada nisam volela vrata. Ispostavilo se da je zadnje sedište mog automobila bilo mnogo udobnije nego što sam mogla da pretpostavim. Nisam se

Dosjei

o

Spelmanovima

247

248

L I S A LUC

„Trebalo bi da držiš grickalice za slučaj nužde." Zaustavila sam se ispred njene škole. Zgrabila sam je za rukav majice pre nego što je stigla da izade. „Šta si uradila?", upitala sam. „Ništa." „Da li si išla kod njega?" „Zakasniću." „Reci mi istinu." „Istina je da ću zakasniti. A direktor stoji tamo i posmatra te. Ako se sećaš, bila si gruba prema meni i kada si me poslednji put dovezla u školu, tako da... ja bih popustila, osim ako ne želiš da te pozove služba za zaštitu dece." Pustila sam je, pogledala direktora u oči, osmehnula se, potapšala Rej po glavi i zapretila joj da ću je ubiti. Ona je ima la drskosti da me pita da li ću je pokupiti posle škole. Odbila sam. Odvezla sam se pravo u Danijelovu ordinaciju da načinim još jedan hrabar pokušaj da ga vratim i da saznam šta je moja sestra uradila. Imao je pacijenta kada sam stigla, a gospoda Sančez mi je predložila da zakažem pregled i onda me je Ijupko pitala koje ću ime koristiti danas. Uljudno sam se osmehnula, rekla svoje pravo ime i dodala da ću sačekati. Sat vremena kasnije gospoda Sančez me je pitala da li imam nešto protiv da spavam u jednoj od praznih zubarskih stolica umesto na kauču u čekaonici. Pristala sam i ugrabila još dva sata preko potrebnog sna. Danijel je, ubeden da nikada neću otići, došao u ordinaciju i probudio me je. „Otvori usta", rekao je i navukao par plastičnih rukavica. „Neću pregled." „Kada si poslednji put bila kod zubara?" ,,U Čikagu." Nije izgledao iznenađeno i rekao je: „Pretpostavljam da je to biio odavno." ,,Ne tako davno."

Dosjei

o

Spelmanovima

249

„ Tvoja porodica ne vodi računa o oralnoj h „Da li je dolazila kod tebe?" ,,Ko?" „Moja sestra." „Poverljivost izmedu doktora i pacijenta se odnosi i na zubare." „Ali se ne odnosi na maloletnike." ,,Da li si ti njen staratelj?" „Možeš da razgovaraš sa mnoin ili s mojom majkom. Sam izaberi." „Ima tri karijesa." „Karijesi ne smetaju nekome ko je mrtav." Danijel mi je rekao da me nikada ne bi pozvao da nije bilo Rej zahtevao je da je ostavim na miru, čak je napomenuo da misli da je čudna ali zadivljujuća devojčica. Naterao me je da obećam da joj neću učiniti ništa nažao zbog onoga što je uradila. Uspela sam da vodim isprekidan razgovor s Danijelom dok mi je čistio zube. Ali prostor za priču je bio sužen između „isperi" i njegovih prstiju u mojim ustima. „Isperi." Isprala sam, pljunula i pitala: ,,Da li je moguće da mi oprostiš?" Nastavio je da mi čisti zube i odgovorio: „To je u granicama mogućeg. Ne koristiš konac, zar ne?" Nerazgovetno sam odgovorila. „Isperi." Isprala sam, pljunula i nastavila: „Imaš li neki vremenski rok za taj oproštaj?" Prošlo je još dvadeset minuta čišćenja zuba, pljuvanja i pitanja bez odgovora. Danijel mi je skinuo kompresu i rekao: „Završili smo." ,,Da li smo mi završili?", pitala sam zato što mi je bio potreban odgovor. Danijel je primakao stolicu i stavio mi ruku na koleno.

250

L I S A LUC

„Znao sam da lažeš. Znao sam da nisi nastavnica. Znao sam čak i da je odeća pogrešna. Zbog načina na koji si povlačila suknju nadole i buljila u svoje noge kao da ih nikada ranije nisi videla." „Pa, prošlo je izvesno vreme." ,,S obzirom da imam lekarsku diplomu i da sam donekle privlačan, sviđam se ženama." „Mora da ti to teško pada." „Izabel", rekao je onim ,,ovo ti je prva opomena" tonom. „To je jače od mene. Kunem se." „Imao sam osećaj da ti se dopadam ne zbog toga što sam zubar, već uprkos tome. Izgledalo je kao da ti se sviđam iz drugih razloga." „Zbog partije s onim tipom koji nije peder, zbog tvog lošeg kuvanja i činjenice da znaš da se HAOS piše H-A-O-S." ,,Ne kuvam toliko loše." „Naravno. Kako god." „I ti meni nedostaješ. Ali završićemo ako me ponovo slažeš." Onda me je poljubio i ja sam pomislila da sam ga vratila zauvek. U mojoj glavi je zauvek bio izbrisan sa svih spiskova.

rošle su dve nedelje otkako sam prvi put pozvala Martina Snoua a on mi još uvek nije odgovorio na poziv. Bilo je vreme da shvati da sam ozbiljna. Otišla sam u njegovu kancelariju sledećeg jutra. „Vendi Miler iz CATNAP-a (ne postoji) kod Martina Snoua." „Imate li zakazano?", pitala je njegova sekretarica. „Nemam, ali je hitno." „Mogu li da pitam šta je u pitanju?" „Više bih volela da nasamo popričam s njim. Da li je tu?" ,,Da, ali..." Prekasno. Ušla sam u Martinovu kancelariju i zatvorila vrata za sobom. Njegova sekretarica je rekla u interfon. „Vendi Miler iz CTA..." „CATNAP", ispravila sam je. „Hvala", povikala sam u interfon. „Odavde mogu sama." ,,Ko ste vi?", pitao je Martin, donekle pristojno. „Šta je CA..." „Zaboravite", odgovorila sam. ,,Ja sam Izabel Spelman. Znate, ona žena kojoj ne uzvraćate pozive." Nisam mogla da ne primetim da je, ako se izuzme uplašeni izraz na njegovom licu, Martin Snou izgledao gotovo isto kao na fotografiji u mom dosjeu. Obično deset godina posle srednje

252

L I S A LUC

škole ostavi trag na muškim licima, ali Martin je, ako je to moguće, izgledao još bolje. Jedina primetna razlika bila je to što je njegov samouvereni pogled iščezao čim sam izgovorila svoje ime. „Imam neka pitanja na koja samo vi možete da odgovorite." „Policija je istražila slučaj a zatim je vaša porodica vodila istragu još godinu dana. Šta možete da otkrijete posle dvanaest godina?" „Možda ništa. Ali moram priznati da sam postala sumnjičava zbog nedostatka saradnje." „Sumnjičavi u vezi s čime?" „Zašto niste odgovorili na moje pozive?" „Zato što sam mislio da ćete prestati da me zovete ako budem ignorisao vaše pozive." ,,To je bilo glupo." „Ne želim ponovo da prolazim kroz to, gospođice Spelman. Bilo je dovoljno teško pre dvanaest godina." „Otići ću ako mi odgovorite na nekoliko pitanja." „Otići ćete i ako pozovem obezbeđenje." „Verovatno. Ali onda ću nastaviti da vas zovem", odgovorila sam. „Mogu da budem veoma uporna." „Tri pitanja. To je sve." „Zašto Greg Larson nije tog vikenda pošao s vama na kampovanje?" „Bio je u poseti kod ujaka u gradu." ,,Da li je Greg često posećivao svog ujaka?" „Zašto se toliko raspitujete za Grega? Da li tražite alibi?" ,,Ne. Možete li da odgovorite na pitanje?" „Ne, nije često posećivao ujaka. Mislim da je hteo da ide na neki koncert. To su bila dva pitanja. Ostalo vam je još jedno." „Kada sam pre nekoliko nedelja razgovarala s vašom majkom, ona mi je spomenula da su potrošili gotovo sto hiljada dolara na vaše obrazovanje." „Kako glasi pitanje, gospođice Spelman? Ja sam veoma zauzet čovek."

Dosjei

o

Spelmanovima

253

„Pitanje glasi: ako su vam dali toliko novca za koledž, zašto ste pozajmili sto pedeset hiljada dolara od Ministarstva prosvete? Po mojoj računici, ti brojevi se ne uklapaju." Videla sam da se Martin napreže da smisii logičan odgovor kako bi me slagao. Ustala sam kako bih ga poštedela muka. „Nemojte se naprezati, Martine. Nemam nameru da otkrijem vašu prevaru u vezi sa školovanjem. Ali nešto se tu ne slaže i grešite ako mislite da ću dozvoliti da se to tek tako završi."

Zbog rupa u slučaju Snou nisam mogla da zaspim te noći. Broj pitanja se povećavao neproporcionalno sa brojem odgovora. Postajalo mi je sve teže da spavam. Ujutru sam se isteturala iz kreveta i odlučila da okušam sreću u kuhinji svojih roditelja zato što mi je očajnički bila potrebna kafa. Bokal je bio pun, a kuhinja prazna - savršena oaza. Sipala sam kafu u ogromnu šolju i ispraznila pola bokala. Sela sam, nadajući se da će tišina potrajati. Onda je Dejvid ušao u kuhinju, obučen za posao, i seo za sto. „Šta ti radiš ovde?" „Zdravo, Izabel, kako si ovog jutra?" „Šta misliš?" „Sudeći po tvom izgledu, nisi dobro." „Hvala. Zašto si ovde?" „Idem s Rej u školu. Dan izbora budućeg zanimanja. Održaću govor." „Zašto nije zvala mamu ili tatu?" „Rekla je da ne želi da ohrabruje drugove iz razreda da se bave ovim poslom. Rekla je da joj nije potrebna konkurencija u budućnosti." „Takva dalekovidost je zadivljujuća." „Slažem se." „Zna nešto o tebi, zar ne?" „Odakle ti to?"

254

L I S A LUC

„Ti radiš osamdeset sati nedeljno. Imaš tajanstvenu devojku. Bez očiglednog razloga joj daješ džeparac. Izdvojio si pola dana da pričaš gomili učenika prvog razreda o pravu iako znaš da će tamo već biti desetak advokata?" „Sve si povezala, zar ne?" „Mama je znala nešto o tebi pre nekoliko meseci. A sada Rej zna nešto. Mislim da je ista stvar u pitanju. A ti si spreman da pretrpiš puno toga kako bi one i dalje ćutale samo da ja ne bih saznala." „Rej, dovuci guzicu ovamo!", nervozno je povikao Dejvid i znala sam da sam pogodila. „ZA MINUT!", odgovorila je Rej što je glasnije mogla. „Ne bi tako razgovarala s tobom da joj velikodušno činiš uslugu. Zašto mi jednostavno ne kažeš svoju malu tajnu i prestaneš da budeš njena žrtva?" „Hoću. Čim mi kažeš šta će biti tvoj sledeći posao." „Ćao", odgovorila sam i pošla na sprat. Posle nekoliko koraka saplela sam se na svoj bademantil i prolila malo kafe. Sela sam na stepenice, skinula čarapu i pokupila prolivenu kafu. Nepažnjom sam sela na „ozvučeno mesto". Četvrti stepenik na drugom odmorištu je najbolje mesto u kući za prisluškivanje razgovora u kuhinji. Možete da čujete kao da ste tamo. Nekoliko stepenika gore ili dole ništa se ne čuje, ali na četvrtom se čuje sve. Sasvim slučajno sam sedela na njemu i čula majku kako pita: ,,Da li je to bila Izabel?" „Mislim da jeste. Teško je reći ovih dana", odgovorio je moj brat. ,,Da li je nešto pojela?" „Samo je popila kafu. Mogu li da predložim nešto?" „Ionako ćeš to uraditi, zar ne?" „Reci joj da odustane od tog slučaja. Pusti je da da otkaz. Pusti je da ide i ona će se vratiti. Samo ćeš je oterati ovim što sada radiš i iznenađen sam što posle svih ovih godina, posle svega što znaš o njoj, to još nisi shvatila."

Dosjei

o

Spelmanovima

255

„Dušo, znam šta radim." ,,Da li znaš?" „Ako bude dovoljno dugo radila na tom slučaju, zaboraviće zbog čega je uopšte htela da da otkaz." „Zašto je ne pustiš da ode i da sama odluči da se vrati?" „Zato što moram da je držim na oku, Dejvide." „Zašto?" „Stara Izabel se vraća. Ne mogu ponovo da prolazim kroz to. Ne mogu." ,,To nije stara Izabel, mama, već sasvim nova mutacija." Mama se nije obazirala na njegovu primedbu i rekla je: „Sećaš li se kako je bilo? Ja se svakako sećam. Nikada nisam videla osobu spremnu na toliko samouništenje. Bilo je zastrašujuće. Svaki put kada se ne bi vratila kući, svaki put kada bih je našla obeznanjenu u kolima, na tremu ili u kadi, mislila sam da je gotova. Pustila sam je da ode previše puta. Neću to više da radim." ,,Da li ti je ikada palo na pamet da joj ovaj posao možda ne odgovara?", pitao je Dejvid. „Bez ovog posla će se pretvoriti u ujka Reja."

I

afa je delovala na mene kasnije istog jutra, dok sam buljila u dosje Snou već treći sat. Pozvala sam šerifa Larsona da zakažem još jedan sastanak. Primetila sam da je razočaran zato sto ga zovem tako brzo posle našeg prvog sastanka ali je pristao da se vidi sa mnom. Tačnije, rekao mi je gde će večeras otići na piće i dodao da može da odgovori na pitanje ili dva. Tog poslepodneva, dok sam sedela u Spelman kancelariji i tražila kriminalne optužbe na nivou čitave države za sve osobe koje sam ispitivala u vezi sa slučajem Snou (inače, nisam ništa otkrila), moji roditelji su ušli i predali mi koverat. „Šta je ovo?" „Otpremnina", rekao je tata. „Zašto?" „Skinuta si sa slučaja", odgovorila je mama. „Zašto?" „Martin Snou je zvao. Želi da prestaneš da radiš na slučaju. Rekao je da to previše uzrujava njegovu majku." ,,Da li stvarno mislite da ga je briga kako se njegova majka oseća?" „Ako želiš da radiš nešto drugo, samo izvoli. Novac bi trebalo da ti bude dovoljan za izvesno vreme", rekla je moja mama.

258

L I S A LUC

Vratila sam kovertu preko stola i rekla im da zadrže svoj novac i da imam posla. Oni su rekli da je slučaj zatvoren. Odgovorila sam da će biti završen kada ja to budem rekla i otišla sam.

Stigla sam u tavernu Kod Mekola malo pre šerifa Larsona. Bilo je lepo otići od kuće na neko mesto u kojem služe piće. Popila sam pivo i razgledala okruženje. Lokal je bio na granici rupe. Dekor je bio elegantan, ali ne i mušterije. Ali ipak je bilo bezbedno da žena sedi sama, pije i razmišlja o kraju jednog ljudskog života. Neslužbena odeća šerifa Larsona sastojala se od izbledelih farmerki, izgužvane majice s dugim rukavima i vunene jakne s kapuljačom. Bez ravnih linija uniforme koje su naglašavale njegovo koščato lice, Larson je izgledao kao muškarac za kojim bih se dvaput okrenula. U stvari, bio bi moj tip da mu nije virila čačkalica iz usta i da mi nije bio sumnjiv. Njegova neprikrivena hladnoća mi je na izvestan način bila privlačna - način na koji je jedva primetno podigao obrvu u znak prepoznavanja kada me je ugledao, način na koji je polako prišao šanku, klimnuo glavom i seo. Larson i šanker kao da su razmenili telepatsku poruku i krigla piva se našla ispred njega. Stavila sam pet dolara na šank, ali Larson mi je vratio novac. „Nikada ne dozvoljavam da mi žena plati piće." Njegova izjava, kao kavaljerski stav, bila mi je zanimljiva ali nisam ništa rekla. „Često dolazite ovamo?", pokušala sam da olakšam razgovor. „Izabel." „Šerife." „Možete me zvati Greg", rekao je nimalo prijateljski. „Greg." „Izabel, o čemu se ovde zaista radi?"

Dosjei

o

Spelmanovima

259

„Složeno je. Može li da ostane na tome?" „Mislim da ljudi imaju pravo na nekoliko tajni." „Volela bih da moja majka deli vaše mišljenje." „I šta hoćete od mene?", pitao je Larson spustivši malo gard. „Volela bih da mi kažete šta se desilo sa Endruom Snouom." „Ne znam šta se dogodilo." „Mislila sam da ćete to reći. Mogu da prihvatim da ne znate tačno šta mu se desilo, ali znate više nego što tvrdite." Larson mi je uputio poluosmeh ali nije odgovorio. Za razliku od Martina Snoua, Larson se manje trudio da me uveri u svoje neznanje. Znala sam da je nemoguće slomiti ga. Ovaj čovek je rođen s pokeraškim izrazom lica. Ali morala sam da probam. „Imam nekoliko teorija o tome šta je moglo da se desi Endruu i volela bih da ih podelim s vama. Da li je to u redu?" „Što da ne?", odgovorio je Larson. „Teorija broj jedan", rekla sam, pogledavši svoje beleške. „Endru je uzeo neku halucinogenu drogu i pošao u šetnju, izgubio se i postao žrtva elemenata." „Elemenata?" „Znate, udarila ga je sunčanica, udavio se ili ga je pojeo medved." „Mislim da životinje ne spadaju u elemente." „Upotrebila sam slobodniju teoriju. Poenta je", rekla sam, ,,da je nastradao od okruženja, a ne zbog prljave igre. Šta mislite?" „Mislim da je to dobra teorija." „Hvala vam, ali nije. Pod jedan, svi tvrde da je Endru duvao travu, niko nije spomenuo halucinogene ili teške droge. A ako duvate travu na kampovanju, nećete se otisnuti u šetnju od šesnaest kilometara usred noći. Želećete da jedete beli slez i buljite u logorsku vatru." „Zvučite kao stručnjak", odgovorio je Larson. „Mislim da se to ne uklapa. Tako da bi mi koristilo da mi date ime njegovog dobavljača marihuane. Možda bih onda mogla da saznam da li je Endru koristio teže droge."

260

L I S A LUC

„Otkud bih ja to mogao da znam?" „Mogli biste da se raspitate", odgovorila sam s veselim osmehom. „Da li ste spremni za teoriju broj dva?" „Naravno." „Endru i Martin su se potukli na kampovanju. Martin je ubio svog brata, slučajno ili namerno, uplašio se i sakrio telo." „Huh", glasio je Larsonov odgovor. Pogledala sam ga da vidim da li mu lice odaje neki trag priznanja ali nisam ništa videla. „Teorija broj tri", nastavila sam. „Jedva čekam da je čujem." „Gospođa Snou je ubila svog sina zato što joj je isprljao tepih. Odlazak na kampovanje je zataškavanje. Ona krije telo negde u kući." Larson je samo zurio u mene, pokušavajući da otkrije da li sam ozbiljna. ,,To bi objasnilo sav onaj potpuri", rekla sam. Onda je Larson uradio nešto za šta sam mislila da nije sposoban: nasmejao se. Iskoristila sam malo otvaranje dok mu je gard bio spušten da postavim sledeće pitanje „Kako se Henk preziva?" „Ko?", upitao je i povratio svoj pokeraški izraz. „Ujka Henk. Čovek kod koga ste bili one noći kada je Endru nestao. Kako se preziva? Volela bih da popričam s njim." Nisam sigurna u to, ali mislim da sam videla rupu u Larsonovoj ujednačenoj hladnoći. Više je ličilo na preskok u savršenom snimku. Ne biste ga čuli da ne obraćate pažnju. „Zašto hoćete da pričate s njim?" „On je vaš alibi, zar ne? Možete da mi kažete njegovo ime ili ću ga sama otkriti. Zavisi od vas." „Farber", odgovorio je i izvadio olovku. „Evo vam njegova adresa. Mogli biste da povedete pratioca. Ujka Henka bije glas zavodnika. Da li je to sve, Izabel?" „Još jedno pitanje: Da li se još družite s Martinom?"

Dosjei

o

Spelmanovima

261

„Nismo neprijatelji." „Kada ste ga poslednji put videli?" „Mora da je prošlo šest meseci." „Hvala vam na vremenu, šerife." Popila sam piće i izašla iz bara.

Sledeće noći mi je Danijel zapretio da će mi napraviti večeru. Pošto je naša veza sada bila u iskrenoj fazi, odlučila sam da mu kažem istinu. „Užasno kuvaš, Danijele." „Znam", odgovorio je. „Ali treba da ceniš trud." „Nadam se da to ne važi za tvoju zubarsku praksu." „Veoma smešno." „Šta misliš da večeras radimo nešto drugo?", predložila sam. „Mislio sam da očajnički želiš da vidiš epizodu u kojoj Maks pokušava da bude zavrbovan kao dupli agent." „Kasnije", rekla sam. „Mislila sam da bi možda želeo da mi praviš društvo u nadziranju." „Idemo da pratimo nekoga?", pitao je Danijel. Glas mu je bio uzbuđen kao i svim novajlijama koji ne mogu da zamisle kakva ih dosada očekuje. Sat vremena kasnije, Danijel i ja smo sedeli u njegovim koliina preko puta kuće Martina Snoua u Sausalitu. „Gladan sam", rekao je Danijel. Predvidela sam da će nam biti potrebne grickalice i ponudila mu kesicu s klub mešavinom. Danijel je zaronio u kesu. „Ostali su samo lešnici", razočarano je rekao. „Stvarno ću morati da popričam s ujka Rejom." Nastavili smo da sedimo u tišini dok sam gledala Martinova ulazna vrata. „Dosadno mi je", rekao je Danijel. „Ovde smo tek sat vremena." „Ali ništa se ne dešava."

262

L I S A LUC

„Otkrila sam da se najčešće ništa ne dešava." Danijel je uzdahnuo. Još tišine. „Moram da piškim", rekao je. „Bar si muško", odgovorila sam. „Šta to treba da znači?" „Ceo svet je tvoj toalet." „Hoćeš da piškim napolju?" „Većina muškaraca u našoj branši piški u flašu. Ali ne verujem da imaš bocu za piškenje u svom nedavno sređenom BMW-u." „U flašu? Odvratno", rekao je Danijel i izašao. Dok je Danijel tražio mesto da se olakša, spazila sam šerifa Larsona kako parkira svoj crni džip na prilazu Martinove kuće. Larson je pokucao na vrata i trenutak kasnije mu je Martin otvorio. Danijel se vratio u kola. „Da li se nešto desilo dok nisam bio tu?" „Jeđan tip je svratio u kuću drugog tipa." „To je sumnjivo", ironično je primetio Danijel. Jeste bilo sumnjivo. Samo nisam znala zašto.

Kako se godina bližila kraju, uzela sam kratak predah od slučaja Snou, uglavnom zato što nisam htela da uznemiravam ljude tokom praznika. Ali kada su osušene jelke počele da se pojavljuju na trotoarima, ponovo sam počela da istražujem. Protivno željama svojih roditelja, pozvala sam Martina Snoua da zakažem još jedan sastanak. Međutim, neko drugi mi je uzvratio poziv umesto Martina. Abigejl me je zvala. Četiri dana posle Nove godine. Sećam se datuma zato što me je iste večeri pozvao šanker iz Edinhurg kesla, paba u Tenderlojnu. Ujka Rej je zaspao u separeu i kada su uspeli da ga nakratko probude, Rej im je pružio papir koji je držao u džepu na grudima.

Dosjei

o

Spelmanovima

263

ZA UKLANJANJE MOLIM VAS FOZOVITE IZABEL SPELMAN ili Istrage Spelman, 1-415-287-3772.

Kada sam dovezla Reja kući i uvela ga unutra uz tatinu pomoć, zazvonio mi je mobilni telefon. Na ekranu je pisalo „skriveni broj". Pustila sam da telefon zvoni još nekoliko puta dok sam otključavala vrata svog stana. Javila sam se tek kada sam ušla. „Halo," „Gospođice Spelman, ovde Abigejl Snou." Glas joj je postao grublji tokom nekoliko nedelja, koliko se nismo čule, i jedva sam ga prepoznala. „Šta mogu da učinim za vas, gospodo Snou?" „Da prestanete da radite na slučaju mog sina." „Pokušala sam da poštujem vašu privatnost", rekla sam. „Pažljivo me slušajte. Moj sin je advokat. Ako saznam da još postavljate pitanja o Endruovom nestanku, podnećemo tužbu za uznemiravanje protiv vas i vaše porodice. Da li sam bila jasna?" „Da", odgovorila sam. „Gospođo Snou, obećavam da ću odmah zaključiti slučaj." Veza se prekinula. Tog trenutka kada se veza prekinula, stvarno sam verovala da je slučaj Snou zaključen i da ću uskoro prekinuti da radim za Istrage Spelman. Medutim, imala sam malo vremena da razmišljam šta to podrazumeva zato što je ono što se desilo posle toga promenilo sve. Umesto da me odvuče od slučaja, to me je samo privuklo natrag. Mesecima kasnije, kada sam imala vremena da razmislim o zbivanjima koja su se odigrala, pokušala sam da odredim tačan trenutak koji je promenio sve buduće događaje, kao da bi saznanje o tome moglo da nas spreči da ponovimo istu grešku. Možda je to bilo davno, ali za mene je to najjasnija tačka u mom rasporedu.

ekoliko dana posle poziva gospođe Snou, dok sam izlazila iz kuće (na ulazna vrata), majka me je pitala da li idem da se vidim sa zubarem. S obzirom da joj nisam rekla da se zubar vratio u moj život, moja sumnja se okrenula u očiglednom pravcu. Čekala sam u Rejinoj sobi da se vrati iz škole. Odlučila sam da ne preturam i samo sam se izvalila na njen krevet i počela da listam njenu iskrzanu knjigu Lovac u raži. Zapitala sam se koliko će godina taj roman biti prisutan u svim tinejdžerskim sobama i zašto Rej još nije podlegla pubertetskoj malodušnosti. Onda sam ugledala futrolu za kameru pored njenog radnog stola i otkopčala ugljensivu torbicu. Unutra se nalazila potpuno nova digitalna kamera. Trenutak kasnije Rej je ušla u sobu. „Kako si ušla?", pitala me je. „Nisi jedina koja ume da obija brave", odgovorila sam i zatvorila futrolu. „Imaš još neka posla ovde?" „Samo nekoliko pitanja." ,,Da čujem." ,,Da li si me pratila, Rej?" „Odavno sam prestala to da radim." ,,Da li mama zna da si išla kod Danijela?"

266

L I S A LUC

„Nemoj da joj kažeš. To joj se neće dopasti." „Da li zna da se opet viđam s njim?" „Čula sam kako je pre nedelju dana rekla tati da je sigurna da je ta veza gotova." „Ko je Dejvidova nova devojka?", brzo sam pitala, nadajući se da ću je uhvatiti nespremnu i dobiti odgovor. ,,Ne padam na te fore", odgovorila je Rej i izula patike. „Koliko koštaju ona kamera i ostala oprema?" „Morala bih da nađem račune da vidim." „Otprilike." „Pet stotina dolara, više-manje." „Više-manje šta?" „Sto dolara." ,,Da li te je odgajila Koza nostra?" ,,Ne znam. Tebe?" ,,To je ucenjivanje, Rej. Ucenjivanje je loše. Zašto to ne možeš da shvatiš?" „Drago mi je što je taj slučaj završen." „Ko kaže da je završen?" „Mama. Zvala te majka nestalog dečaka i rekla ti je da prekineš." „Da li je?" „Znaš da jeste." „Otkud znaš?" „Imam uši." Zgrabila sam je za kragnu, obrnula je trista šezdeset stepeni i gurnula je uza zid. „Ako saznam da si me slagala, pretvoriću ti život u pakao." „Već jesi!", uzviknula je. „OTKUD ZNAŠ DA ME JE NJEGOVA MAJKA ZVALA?! DA LI SI ME ŠPIJUNIRALA?! DA LI SI PRISLUŠKIVALA PRED MOJIM VRATIMA?! DA LI SI TO RADILA?!" „Čula sam da tata kaže mami da te je pozvala njegova majka i da je gotovo."

Dosjei

o

Spelmanovima

„Tata je to rekao?" ,,Da." „Juče." ,,U koje vreme?" „Nesećam se." „Probaj da se setiš." „Uveče." ,,Da li si sigurna?" ,,Ne bih svedočila pod zakletvom..." Pojačala sam stisak i pitala ,,Da li si sigurna?" ,,Da. Volela bih da odeš sada." Nije morala da mi kaže, već sam bila na vratima.

267

268

L I S A LUC

sam sigurna da ću naći nešto što optužuje moje roditeije. Pratila sam telefonski kabl do utičnice pa duž zida i izvan kuće. Izašla sam kroz prozor i puzala niz požarne merdevine, prateći kabl do temelja kuće. Jednostavni uredaji za prisluškivanje telefona mogu se postaviti na bilo kom delu kabla i, kada se koriste zajedno s rekorderom koji se aktivira na glas, predstavljaju odličan izbor za prisluškivanje jedne telefonske linije. Zaključila sam, na osnovu obaveštenja koja sam dobila od Rej, da je otac čuo moj telefonski razgovor i da je tako došao do tih podataka. Međutim, moguće je da je čuo samo jedan glas. Moj. Kada nisam uspela da nađem nikakav uredaj priključen na telefonski kabl, počela sam da tražim bubicu po stanu. Usred dvesta dvadeset pet kvadratnih metara, nameštaja koji se pruža od zida do zida i krša koji se gomilao sedam godina nije lako pronaći uređaj koji može da stane u nozdrvu. Bila mi je potrebna pomoć. Bila mi je potrebna pomoć neutralne strane. Pomislila sam da pozovem Danijela ali znala sam da „Hoćeš da svratiš do mene da mi pomogneš da nađem bubicu?" ne zvuči nimalo normalno, a svojski sam se trudila da izgledam normalno kada sam s njim. Pozvala sam Petru, ali nije bila kod kuće. Jedina osoba koja je bila kod kuće bio je ujka Rej. On je uvek bio kod kuće, osim ako nije bio na partiji pokera ili u baru. Pitala sam ga da li hoće da mi pomogne da nađem uređaj za prisluškivanje. Ujka Rej me je pitao da li imam pivo. Retko mi moj univerzum poklanja takvu savršenu simbiozu. S obzirom da ujka Rej živi s mojim roditeljima, često zaboravljam da ga krasi divna osobina neutralnosti. Ukoliko ga svađa ne pretvori u jednu od zaraćenih strana, on se ne meša. Obično promumla ustiju punih čipsa „Gledam utakmicu". Sitne čarke među pojedincima ne znače ništa nasuprot timovima ljudi koji moraju da poravnaju decenijske račune. Ujka Rej je znao samo da traži bubicu. Nikada mu ne bi palo na um da ju je njegov brat postavio.

Dosjei

o

Spelmanovima

269

Ja sam napravila haos od stana u neusredsređenom nesistematskom traženju. Ujka Rej je seo na moj krevet i popio tri piva. Onda je otišao do utičnice pored mog kreveta, isključio lampu i budilnik, izvadio trofazni adapter i pružio mi ga. „Hvala na pivu", rekao je i izašao.

Moj instinkt je bio da besnim, da pozovem advokate, možda čak i Društvo za zaštitu ljudskih prava, ali razum mi je govorio da ostanem mirna i da osmislim odgovor. Ispostavilo se da ni moj instinkt ni razum nisu bili preterano pouzdani. Uzela sam adapter i premestila ga u sobu u kojoj su stajali dosjei. Na kraju će saznati, ali bar sam dobila na vremenu. Morala sam da izađem iz kuće da razbistrim glavu. Morala sam da se sklonim sa Spelman teritorije. Sela sam u kola i odvezla se kod Petre. Zatekla sam je na vratima u crnoj satenskoj večernjoj haljini bez bretela sa čipkanom ešarpom prebačenom preko ramena. Kosa joj je bila konzervativno skupljena i videla sam da je sklonila nekoliko pirsinga s vidnih mesta na telu. Iznenadila se kada me je videla. „Šta radiš ovde?" „Upravo sam našla uređaj za prisluškivanje u svojoj sobi. Da li si pošla u operu?" ,,Ne, samo na neku svečanost." ,,S kim?" „Oh, s tipom koga sam nedavno upoznala." „Čime se bavi?" ,,On je... doktor." „Stvarno?" ,,Pa, nisam proverila u Američkom udruženju lekara, ali pretpostavljam da mi je rekao istinu." „Kako se zove?" „Što mi postavljaš sva ta pitanja?" „Uglavnom mi ispričaš kada imaš novog dečka." „Don Sternberg."

270

L I S A LUC

„Molim?" „Tako se zove." „Ako ti tako kažeš." „Da li ti treba nešto." „Ne. Dobro sam. Lepo se provedi sa advokatom." „Doktorom", ispravila me je Petra. „Doktori, advokati, svi su isti, zar ne?" ,,Ne ako si u urgentnom centru." Ovaj razgovor nije vodio nikuda, bar ne istini. Pogledala sam joj ruku i videla još jednu prazninu na mestu ranije tetovaže. Mislim da je to bio nadgrobni spomenik s natpisom „Džimi Hendriks". „Zašto si sklonila Džimija?" „Ljudi se menjaju." „Stvarno? Nisam znala."

Otišla sam od Petre i odvezia se na mesto gde sam mislila da ću dobiti odgovore. Nisam morala da kucam na njegova vrata. Samo je trebalo da sačekam ispred Dejvidove kuće i vidim da li će izaći u smokingu i onda ću biti sigurna: moj brat ne samo da se zabavlja s mojom najboljom drugaricom, već kupuje ćutanje četrnaestogodišnjakinje i udovoljava hirovima pedesetčetvorogodišnje majke samo da bi to sakrio od mene. Osetila sam navalu osećanja pravičnosti, snažnu potrebu da dokažem da su mere koje su preduzeli protiv mene ili zbog mene pogrešne - ili bar nepotrebne. Kao što sam predvidela, Dejvid je izašao iz kuće u svečanom odelu. Odvezla sam se pre nego što je mogao da me vidi. Obračunaću se s njima kasnije.

Moji roditelji i ja smo se dogovorili da privremeno predahnemo. Ratovanje je ostavilo žrtve na obe strane. Međutim, predah

Dosjei

o

Spelmanovima

271

nije uključivao Rej. Nakon što sam ubedila majku, saopštila sam sestri vesti. „Imaš tri karijesa. Danijel te očekuje sutra tačno u četiri. Nemoj da kasniš." „Da li stvarno misliš da je to neophodno?", pitala je. „Otići ćeš u dogovoreno vreme ili ćeš zažaliti." Te večeri sam ušla u dnevnu sobu i zatekla Rej i ujka Reja kako zajedno gledaju televiziju. Na ekranu je Lorens Olivije oprao ruke u lavabou i pitao Dastina Hofmana, koji je bio vezan za stolicu: „Da li je bezbedno?" Stala sam iza kauča i zagledala se u ekran. „Da li je bezbedno?", ponovo je pitao Olivije i skinuo prekrivač sa zbirke zubarskih instrumenata. Okrenula sam se prema ujka Reju, osetivši se izdano. „Da li misliš da to pomaže? Gledati film Maratonac veče pre odlaska kod zubara?" Sestra me je ućutkala i pažljivo se zagledala u televizor. Ujka Rej je izigravao nevinašce. „Što?", pitao je. „Dobar je film." ,,Da li je bezbedno?", pitao je Olivije još jednom, pre nego što sam izašla.

Sledećeg poslepodneva je Rej nervozno čekala Danijela u ordinaciji broj dva. Čula ga je kako se pozdravlja s gospođom Sančez, koja je završila posao za taj dan, i u poslednjem trenutku se setila da uključi diktafon. Ipak je on bio zubar, zar ne? Mesecima kasnije ću otkriti sledeći prepis upotpunjen Rejinim primedbama: [Danijel ulazi u ordinaciju.] Rej: Doktore Kastiljo? Danijel: Već sam ti rekao da me zoveš Danijel. Rej: Dali ste sigurni da imam tri karijesa?

272

L I S A LUC

Danijel: Potpuno. U stvari, ni u šta nisam toliko siguran. [Danijel pere ruke.] Rej: Mogu li da vidim snimke? [Danijel je neprijatno dugo posmatra.] Danijel: Zar mi ne veruješ, Rej? Rej: Naravno, samo bih volela da vidim snimke. [Danijel podiže nekoliko snimaka, stavlja ih na megatoskop i pali svetlo. Pokazuje joj određene tačke na zubima.] Danijel: Prvi karijes je na donjoj desnoj petici, a drugi na prvom donjem kutnjaku. Treći je na gornjem levom bočnom sekutiću. [Danijel uzima špric.] Rej: Zar ne treba sestra da vam pomaže? Danijel: Završila je za danas. Sami smo. Otvori širom. [Rej ne otvara usta.] Rej: Kako mogu da budem sigurna da su to moji snimci? Danijel: Odugovlačiš, dušo. Budi dobra devojčica i otvori usta. Rej: Postavila sam vam pitanje. [Danijel joj se približava.] Danijel: Da li me se plašiš, Rej? Rej: Plašim se nepotrebne zubarske intervencije. Danijel: Malo bola nije nikome naškodilo. Lično mislim da to ojačava karakter. Rej: Izabel je rekla da me neće boleti. Danijel: Da li veruješ svemu što ti sestra kaže? Rej: Ne verujem. [Danijel ubrizgava novokain u špric.] Danijel: Da li je bezbedno? [Danijel izgovara poslednju rečenicu s blagim nemačkim akcentom. Onda značajno namiguje. Rej skače iz stolice i juri iz ordinacije, bacivši papirnatu kompresu ispred ulaznih vrata.]

Dosjei

o

Spelmanovima

273

U prikladnom omažu filmu prethodne večeri, Rej je trčala tri kilometra od autobuske stanice na uglu ulica Market i Van Nes Muni do Ulice Klej 1799. Drhtavim rukama je otključala vrata i istom brzinom odjurila u Spelman kancelariju. Stala je ispred mojih roditelja, hukčuči i otpuhujuči, pokušavajući da dode do daha. Moji roditelji su podigli pogled. Kada je Rej konačno uspela da progovori, rekla je: „Danijel Kastiljo je zao." Moji roditelji su sat vremeni slušali slikovit opis njihovog susreta. On je jeziv, čudan, zlokoban, sablastan, uznemirujuć. ,,I namignuo mi je", podsetila ih je. „Zlokobno mi je namignuo." Ali mama i tata su navikli na njene povremene izlive hiperbola i s rezervom su prihvatili njen govor. Zapravo, nakon što su saznali osnovne podatke o Danijelu prilikom upoznavanja, Albert i Olivija su sproveli proveru kojom bi se vlada ponosila. Još im se nije dopadao, ali morali su da priznaju da je na papiru veoma čist. Roditelji su došli do logičnog zaključka da se Rej jednostavno uplašila igle i da je postala žrtva mitova o zubarima koji su kružili našom kućom. Tako da, možda prvi put u njenom životu, moji roditelji nisu poverovali Rej. I tako je Rej zaključila da mora sama da me spase od zubara. Kao što se moglo pretpostaviti, Rej je počela da me prati nakon što je pobegla iz zubarske stolice. Mada je prva dva dana mogla da me vidi samo kako sedim za kompjuterom i proveravam sve članove porodice Snou. Majka je, primetivši papirologiju na mom stolu, ponovo pokušala da me odvrati od tog poduhvata. „Izabel, zadatak je završen", rekla je. „Slobodna si da odeš nedge drugde. Budi konobarica, sekretarica, šankerica, ne zanima me šta." „Imamo dogovor, mama. Ja ga se pridržavam." „Dušo, Martin Snou je advokat. Da li znaš šta to znači?"

274

L I S A LUC

„Hoćeš da ga pozovem na sastanak?", pitala sam, pogleda prikovanog za monitor. ,,Ne. To znači da će nas tužiti ako nastaviš da uznemiravaš njegovu porodicu." ,,Ne bih se brinula zbog toga na tvom mestu", nehajno sam odgovorila. „Kako to možeš da kažeš? Troškovi odbrane mogu da nas unište." „Mama, slušaj. On nešto krije. Ljudi koji žele da sačuvaju neku tajnu ne privlače pažnju na sebe. Pokušavaju da budu neprimetni. On samo preti."

Mislim da su moji roditelji znali da sam našla uređaj za prisluškivanje. Niko nije ništa rekao o tome, a ja sam još smišljala osvetu. Rejini zubi potisnuti su u drugi plan tokom sledećih nekoliko dana, kojih se sećam kao da imaju nejasnu sliku starih filmova. Trebalo je da prespavam svoj bes. Trebalo je da razmislim o tome što radim. Trebalo je sebi i drugima da pružim priliku da udahnemo vazduh, da usporimo, da stanemo. Ali nisam mogla da se zaustavim. Roditelji su mi dali slučaj za koji su mislili da je nerešiv, a ja sam tri nedelje kasnije mislila da možda mogu da ga rešim. „Šta misliš o tome da pođeš sa mnom da kupimo drogu?", pitala sam Danijela preko telefona sledećeg poslepodneva. „Naravno", odgovorio je kao da sam ga pitala da li želi kafu s mlekom. „Pokupiću te sutra u sedam."

isam mogla da verujem šta se spremam da uradim, čak i dok sam to radila. Parkirala sam se ispred Danijelove kuće odmah posle sedam uveče i zatrubila. Izašao je iz zgrade u lepo skrojenom odelu i roze košulji, koja je bila raskopčana do grudi. „Dobre sise", rekla sam kada je stavio aktentašnu na pod i seo u kola. „Hvala. Ovo je moje odelo za kupovinu droge", suvoparno je odgovorio. „Da li si poneo lovu?", pitala sam. „Da, poneo sam lovu za drogu", odvratio je. „Možeš samo da kažeš lova, ne moraš da govoriš lova za drogu." „Da, poneo sam lovu." Tišina. „Eh-hem", rekla sam, podstičuči ga da kaže sledeću rečenicu. „Treba da kažem lozinku?" „Eh-hem", ponovo sam rekla. Rekla sam Danijelu da kaže samo jednu rečenicu. Koliko je to teško? Glasno sam se nakašljala i oštro ga pogledala. „Ako želiš samo da šmrčeš, to mogu da ti nabavim", rekao je kao da čita tekst s teleprintera.

276

L I S A LUC

„Sastaćemo se s dilerom Martina Snoua, Džeromom Frenklinom. Neće da priča ako ne kupim nešto. Samo budi kul i sve će biti u redu." „Nije mi prvi put da kupujem drogu." „Sprej za smejanje se ne računa." „Upoznat sam s drogama, Izabel." „Zašto ti ne bi bio tihi partner?", pitala sam. „Dobra ideja. Samo ću da sedim i da izgledam preteće." Danijel je bio loše volje, tako da sam ga pustila da se kuva u svom napadnom odelu. Vikendom je vladala još veća gužva na mostu. Danijel i ja smo ostali bez sigurnih tema za razgovor i ostatak vožnje smo ćutali. Kada smo stigli do odredišta, niza nezavršenih skladišta u Vest Ouklandu, Danijel je rekao: „Mislim da sam već bio ovde." Dobacila sam mu pogled da ga upozorim da ne improvizuje. Pokucali smo na treća vrata od kraja i „Džerom Frenklin" nam je otvorio. Nosio je gornji deo košarkaškog dresa na kojem je pisalo „Pitsburg Stilers", kačket, široke farmerke koje su mu visile na kukovima i gomilu zlatnog nakita koji se slagao s njegovim zlatnim zubom. Htela sam da kažem nešto u vezi sa zubom kao Zar to nije preterano?, ali nisam bila siguma kako će to prihvatiti. „Da li si pandur?", pitao me je Džerom dok nas je uvodio unutra. „Ne, već sam ti rekla", odgovorila sam, razgledajući oko sebe. „Da li je on pandur?", pitao je Džerom, mrko gledajući Danijela. „Ne, ja sam zubar", ponosno je odgovorio Danijel. Džerom je izvadio pištolj koji mu je bio zakačen u prednjem delu farmerki i zabio ga u Danijelova rebra. „Mrzim zubare." ,,I ja bih da imam takve zube", odgovorio je Danijel. Džerom ga je gurnuo na kauč i rekao mu da umukne. I ja sam sela i ćutala.

Dosjei

o

Spelmanovima

277

Kris, još jedan mladi crnac, u pantalonama, zakopčanom prsluku ali bez košulje i s crnom maramom na glavi, ušao je u prostoriju. „Sve kul, brate?" „Kul." ,,Ko je kučka?", pitao je, misleći, pretpostavljam, na mene. „Nekada se vucarala sa Snouom." „Snou? Sećam se tog batice. On beše mrtav?" „Nestao je. Al' je verovatno mrtav." „Šta hoće?" „Šta svi hoće?" Nisam dobro isplanirala kako strateški da postavim pitanja o Endruu Snou. Upoznavanje i kupovina droge su ionako oduzimali dovoljno vremena. Trebalo je da napišem koncept. To je bila greška. Pokušala sam da se smirim tako što sam gledala oko sebe. Ono što je upadalo u oči u skladištu bilo je odsustvo stvari: slike su očigledno bile skinute sa zidova, videli su se tragovi ramova tamo gde su stajale, stare stolice na preklapanje bile su bez ikakvog reda razbacane po sobi umesto trajnijeg nameštaja. Pepeljare s opušcima starim nedelju dana ispunjavale su svaku površinu. Sve je to čudno odudaralo od besprekorno čiste sudopere, ali zanemarila sam to. Ponovo sam posvetila pažnju Džeromu, koji je bacio ranac na stari plavi trpezarijski sto. Iz ranca je ispalo nekoliko kesica s belim prahom. „Hoćeš da probaš?" Džerom je izvadio bočicu iz džepa, istresao sadržaj na ogledalo, napravio savršenu crtu žiletom i dodao mi slamčicu. Zastala sam na trenutak, čekajući da svi pogledi budu upereni u mene. Onda sam uzela slamčicu i nagnula se nad crtu. Tada sam čula previše poznat glas kako uzvikuje ,,Ne, Izi!" Podigla sam pogled i ugledala Rej ispred vrata kupatila. Mora da se popela kroz otvoreni prozor pozadi. Svi su se sledili. Vladala je neprirodna mirnoća zato što niko nije znao šta da radi. Rej je videla pištolj na komodi. Videla

278

LISA LUC

sam kako procenjuje da može prva da stigne do njega i tada je potrčala. Mozak mi se zablokirao dok nisam videla da je uperila pištolj u Džeroma. Nije trebalo ovako da se desi. „Sklanjaj se od moje sestre", uzviknula je Rej. Džerom je pogledao u mene, tražeći uputstva. „Spusti žilet", nastavila je i dalje držeći uperen pištolj u Džeroma, koji je zaboravio na blistavu oštricu u ruci. Džerom je spustio žilet na sto. „Hajde, Izi, idemo odavde. Odmah", rekla je pa se okrenula prema Danijelu. „Ti ostaješ ovde." Moju zapanjenost je smenio neobuzdan bes. „Šta nije u redu s tobom?", pitala sam. „Spasavam te. Hajde." Osmehnula sam se Džeromu, čije je pravo ime Leonard Vilijams (sećate se - moj „diler" iz srednje škole) i rekla „Rez!", napravivši rez prstom u vazduhu ispred svog grla. Onda sam se okrenula prema Rej. „Pištolj nije napunjen. Danijel nije zao. Ovo nije kokain, već šećer u prahu.* Upoznaj Lena i njegovog prijatelja Kristofera. Oni su glumci, članovi Akademije dramskih umetnosti. Išla sam u srednju školu s Lenom. Dugovao mi je uslugu i konačno sam je iskoristila posle jedne decenije. Nažalost, morali smo da upotrebimo negativne rasne stereotipe zato što previše gledaš filmove." Rej je ostala bez teksta. Prvi put u životu, koliko se sećam. ,,Ne znam za vas, ali meni bi dobrodošla šolja čaja", rekao je Kristofer svojim prirodnim engleskim akcentom. „Želi li još neko?" Danijel je podigao ruku i rekao: „Erl grej." Len je zamolio za šolju čaja od kamilice. Kristofer se okrenuo prema mojoj sestri i pitao: ,,A ti, malena?" * Prašak za pecivo deluje autentičnije ali je teži za šmrkanje.

Dosjei

o

Spelmanovima

279

Rej je buljila u njega kao da je pričao stranim jezikom. „Ako imaš toplu čokoladu", rekla sam. ,,Ja neću ništa." Kristofer je izašao iz sobe da pristavi čajnik. Len je pokupio lažni kokain i okrenuo se prema meni. „Reci mi iskreno: kakvi smo bili?" „Savršeni", odgovorila sam. „Ne mogu da verujem da je ovaj tip Englez. Vau! Njegov naglasak je neverovatan", veselo je rekao Danijel. ,,Da li si čuo, Kristofere?", povikao je Len. Kristofer je odgovorio iz kuhinje: „Baš si srce." „Sedi, Rej", rekla sam i privukla stolicu za nju. „Dozvoli da ti objasnim kako je ovo trebalo da ispadne." Rej je polako sela, ali nije ispuštala pištolj i držala je na oku sve sumnjive muškarce u sobi. „Želela sam da ponovo počneš da me pratiš. Želela sam da vidiš sve što radim. Želela sam da vidiš nešto što bi morala da snimiš. Znala sam da ćeš me pratiti na svoju ruku ako odeš u Danijelovu ordinaciju i poveruješ da je on negativac. To je bila gluma, Rej, jezivo ponašanje, namigivanje, citat iz Maratonca. Sve je bila gluma." „Mada nisam glumio kada sam rekao da imaš tri karijesa", umešao se Danijel. Rej se okrenula u stolici, uperila pištolj u Danijela i uzviknula: „NEMAM NIJEDAN KARIJES!" Uzela sam joj pištolj i nastavila: „Imala sam osećaj da ćeš me pratiti ako pomisliš da nešto smeram. Ali ti ne umeš da voziš. Pretpostavila sam da ćeš se sakriti na podu mojih kola. Bila sam spremna da to ponavljam sve dok ne sedneš na rudu. Ali nasela si iz prve. Pretpostavljam da ti je digitalna kamera u rancu koji si ostavila u kolima, zar ne?" Rej je spustila pogled, što je značilo da sam u pravu. „Računala sam na to da ćeš gledati kroz prozor. Možeš da vidiš da su sveže oprani i da imaš lep ugao za snimanje sa

280

LISA LUC

severne strane, gde sam parkirala kola. Računala sam na to da ćeš snimiti šta radim i pokazati snimak mami i tati. Ali nisam mogla da pretpostavim da ćeš se ušunjati u kuću navodnih dilera droge i uperiti pištolj u sve prisutne. Koliko li si luda?" „To je retoričko pitanje, zar ne?", odgovorila je. „Ovo što si upravo uradila je ludost, Rej." „Ono što sam ja uradila je ludost?", preneraženo je ponovila Rej. „Reći ću mami i tati." „Tačno, reći ćeš mami i tati. A ispričaćeš im ono što ja želim da im kažeš." Rej se zagledala u sto i promrmljala ,,Ne mogu da verujem da sam probala da ti spasem život." „Čaj", procvrkutao je Kristofer unoseći poslužavnik s raznim napicima i kolačima. Danijel je bio oduševljen njegovim starinskim kompletom porcelana i rekao je da se oseća veoma civilizovano. Kao da mu je laknulo što je konačno prestao da glumi „lošeg" momka. Bili su mi potrebni sati da ga ubedim da pristane da učestvuje u obmani. Nije samo lažna kupovina droge usporila naše pregovore, već i to što je trebalo uključiti maloletnu osobu u šaradu koja uključuje zastrašivanje, beli prah i nenapunjeno oružje. Posle tri duga sata uveravanja da je to jedini način da se osvetim roditeljima, Danijel je nerado pristao. Lenova i Kristoferova gluma bila je toliko dobra da je skrenula pažnju s okruženja. Iako su uklonjeni skupoceni kauč od kože i mahagonija, antikvitetni klub sto i besprekorni ćilimi, ipak se videla ruka profesionalnog dekoratera - Kristoferove velikodušne i bogate majke. Da je Rej bila sumnjičava i da je tražila tragove nameštaljke, videla bi DVD zbirku, sastavljenu uglavnom od romantičnih komedija iz četrdesetih godina i dokumentarnih filmova. Ukusno uramljen poster iz kolekcionarske zbirke za klasik Sidnija Poatjea Zovu me gospodin Tibs! vrištao je da je sve nameštaljka, ali Rej nije znala na šta treba da obrati pažnju. Ona nije bila zaštićeno dete, ali ne poznaje

Dosjei

o

Spelmanovima

281

svet droge. Videla je beli prah i crnce u odeći iz rep spotova i nevešto donela zaključak. „Hoću da idem kući", rekla je Rej. Ali moj plan nije bio gotov. Želela sam da se Rej vrati kući s dokazima protiv mene. „Popij kakao pa ćemo početi da snimamo."

Na putu do kuće Rej je gledala svoj snimak a Danijel je doživeo mali nervni slom, kao da je tek sada shvatio šta je uradio. Nakon što je podsetio Rej da on nije zao i da ona stvarno ima tri karijesa, rekao mi je: „Ovo je najdetinjastija stvar koju sam ikada uradio." ,,Da li se to odnosi i na tvoje detinjstvo?", odbrusila sam, iznervirana. „Ako si pristao da učestvuješ u lažnoj kupovini droge, nemoj posle da se žališ." Rej nas je prekinula: „Ali još uvek ne razumem zašto si se pretvarala da kupuješ drogu." „Mama i tata su mi postavili bubicu u sobu. To je granica koja se ne prelazi. Ako nameravaju da mi narušavaju privatnost, onda ću im dati nešto vredno toga. Pažljivo me slušaj, Rej. Uradi ono što sam ti rekla. Znam dovoljno stvari o tebi da budeš kažnjena do kraja godine. Jasno?" Rej je ćutala celim putem do grada i nadmašila svoj prethodni rekord za šest minuta.

ledeće večeri je Rej prikazala svoj debi film mojim roditeljima. Poslužila je kokice i pozvala ujka Reja da im se pridruži u dnevnoj sobi. Moja sestra je ubacila DVD u plejer i zauzela zvaničan stav pred svojom publikom. Napravila je uvod za film tako što je objasnila da je prečula sumnjivi telefonski razgovor između mene i Danijela - razgovor o kupovini droge. Objasnila je da se sakrila u zadnjem delu mojih kola ispod ćebeta i da je, kada smo ušli u „kuću kreka", našla pogodan ugao kroz prozor i počela da snima. Rej je pustila film i sela na pod ispred klub stola. Otela je kokice od ujka Reja i rekla mu da prestane da ih proždire. Majka je bila sleđena, kao da nije ni disala, dok je gledala Rejin nemi film na ekranu od pedeset centimetara. Videla je kako se naginjem u kadru, žiletom pravim crtu od belog praha, uzimam slamčicu i... „Sada Izi ušmrkava kokain", rekla je Rej kao da je narator u prostoriji ispunjenoj slepim osobama. Majka je trgla koleno u reakciji da spreči mladu ćerku da vidi takav greh. „Rej, ne želim da to gledaš", rekla je mama. „Ali ja sam to snimila", odgovorila je moja sestra.

284

L I S A LUC

Varka s kupovinom droge trebalo je samo da predstavlja osvetu zato što su mi roditeiji postavili bubicu u sobu. Nažalost, nisam predvidela njihov odgovor. Odmah posle Rejinog noćnog filma, roditelji su me stavili pod dvadesetčetvoročasovni nadzor, koji je prekinut tek kada im je to postalo poslednje na pameti.

Stounova proračunata nepristrasnost popušta pred primetnim prezirom. Vilica mu se stegla dok pregleda svoje beleške. „Znam šta mislite", kažem mu. Stoun otpija gutljaj kafe i izbegava da me pogleda u oči. „Ne verujem." Istina je. M o g u da provalim gotovo svakoga, ali njega ne mogu i to me nervira. Moram nekako da uspostavim kontrolu. „Da li ste oženjeni, inspektore?" „Nisam." „Razvedeni?" „Nisam ja predmet ovog ispitivanja." „Zašto vas je žena napustila?" „Taj trik je stariji od vas, Izabel." „Znači, nije vas ostavila?" „Izabel, molim vas, prestanite", kaže Stoun. Iskrenost njegovog zahteva me je iznenadila i prestala sam. Ali onda mu postavljam pitanje koje me kopka otkako smo započeli ovo ispitivanje. „Šta su vam rekli o meni?" „Da li je to sada važno?" „Jeste, važno je." Stoun je pogledao svoje beleške pa odgovorio: „Znam da ste automobilom obarali kante za smeće tokom vaših đubretarskih noći. Znam za drogu, znam za alkoholisanje, znam da ne možete

286

LISA LUC

da zadržite momka, znam da su susedi organizovali patrole u vašu čast, znam za nekoliko nedokazanih slučajeva vandalizma dok ste bili srednjoškolka. Da li da nastavim?" „Imate li išta dobro u tim beleškama?" „Čuo sam da ste se znatno popravili", rekao je, trudeći se što je više mogao da ne zvuči snishodljivo. ,,Da li mislite da sam ja kriva za ovo?" „Kako to m o g u da mislim? Još ne znam ni šta se dogodilo."

isam izmislila ime Džerom Frenklin. Odri Gejl, jedna od troje ljudi koji su potpisali Endruov godišnjak, rekla je da je on bio glavni nabavljač droge za većinu srednjoškolaca okruga Marin. Pravi Džerom Frenklin završio je sa svojim izletima u kriminal u isto vreme kada je završio i školu. Trenutno je finansijski savetnik i živi u San Dijegu, u Kaliforniji. Kada sam Džeromu objasnila zašto ga zovem i rekla da nemam nameru da obelodanim njegove mladalačke ludosti (kako ih je nazvao), bio je spreman da sarađuje, iako nije mogao da kaže ništa više o životu Endrua Snoua od ostalih: Endru je voleo da duva travu. To je bilo sve što je mogao da mi kaže. Pošto nisam imala nikakvih tragova osim porodice Snou i šerifa Larsona, ponovo sam se usredsredila na te sumnjive likove. Došlo je vreme da posetim Henka Farbera, Larsonovog ujaka, i njegov jedini alibi za noć kada je Endru nestao. Nazvala sam Henka (nikako Henrija) i dogovorila sastanak za sutradan. Majka me je pratila preko pola grada dok je se nisam otresla tako što sam napravila nedozvoljeno polukružno skretanje za koje sam znala da neće ponoviti. Pokucala sam na vrata stana 4C stare zgrade u Tenderlojnu tačno u 10.45 ujutru. Čovek koji mi je otvorio vrata izgledao

288

L I S A LUC

je kao smežuranija verzija prosečnog dekice. Ona vrsta koju viđate kako pale cigaru za cigarom na hipodromima i u striptiz klubovima. Iako mislim da su cigarete bile Henkov otrov, između ostalog. „Vidi, vidi, šta to imamo ovde?", rekao je Henk kada je otvorio vrata i odmerio me od glave do pete. Moj zapušteni domačin me je odveo do kauča s vunenim prekrivačem starim trideset godina koji je mogao da vam oguli kožu preko odeće. Seo je preko puta mene, pripalio cigaretu i nasmešio se u iščekivanju, kao da je ispitivanje o nestalom tinejdžeru zabavno poput pitanja na izboru za Mis Amerike. „Gospodine Farber..." „Zovite me Henk", rekao je i namignuo mi. „Da li se sećate vikenda osamnaestog jula 1995?" „Čoveče, to je baš bilo davno." „Jeste. Sećate li se tog vikenda?" „Možete li da mi osvežite sećanje nečim?", pitao je Henk. „Da, tada je nestao Endru Snou." „Tačno", rekao je Henk. „Sećam se. To je bilo veoma tužno." „Da li se sećate šta ste radili tog vikenda?" „Mislim da me je moj sestrić Greg tada posetio. Imao je oko sedamnaest godina u to vreme." „Sećate li se ičega neobičnog u vezi s tom posetom?" „Ne. Greg je otišao na koncert." „Sećate li se na čiji koncert?" ,,Ne, ne znam šta deca danas slušaju." ,,Da li se sećate kada se Greg vratio kući?" „Oko jedanaest." „Kako je Greg otišao na koncert?" „Mislim da je otišao kolima." „Čijim kolima? Vašim ili njegovim?" „Bila su moja ali sam mu ih kasnije prodao." „Kada?", pitala sam.

Dosjei

o

Spelmanovima

289

„Negde u to vreme." „Kupio je kola od vas onog vikenda kada je Endru Snou nestao." „Ne tog vikenda. Nekoliko nedelja kasnije. Ali vozio ih je i tada. Bar mislim da jeste." „Koja su kola bila u pitanju?" „Tojota kamri." „Sećate li se boje i godišta?" „Beli. Osamdeset osmo godište." Ostavila sam Henka u oblaku duvanskog dima i odvezla se pravo do kuće Abigeji Snou. Izgledala je razočarano kada me je ugedala na vratima. „Gospođice Spelman, šta mogu da učinim za vas danas?" „Znam da sam poslednja osoba koju želite da vidite, ali..." „Odakle vam takva ideja, draga?", pitala me je gospođa Snou svojim iritirajuće pristojnim glasom. „Pa, zvali ste me i odlučno zahtevali da prestanem da radim na slučaju vašeg sina. Tako da sam pretpostavila..." „Gospodice Spelman, ja vas nisam zvala." „Niste?" „Ne. Da li ste sigurni da sam bila ja? Možda je bio neki drugi klijent." Razgovor je tekao suviše brzo da bih mogla sasvim da shvatim šta govori. Ko me je zvao ako nije Abigejl Snou? A možda je bila ona a sada to negira zato što, pa, nisam mogla ni da zamislim kako njen mozak radi. „Mogu li da uđem na trenutak?", pitala sam. Gospođa Snou se zagledala u moje čizme i pretpostavljam da je pokušavala da proceni koliko ću prljavštine uneti u kuću. „Skinuću ih", predložila sam. „I kaput, draga. Nije baš najčistiji", odgovorila je gospođa Snou. Izula sam čizme i ostavila kaput na ljuljašci na tremu. Gospođa Snou mi je, pretpostavljam nerado, dozvolila da uđem.

290

L I S A LUC

„Mogu li da se poslužim vašim telefonom?", pitala sam i isključila zvono na svom mobilnom. „Samo izvolite", odgovorila je i mahnula u pravcu telefona. Pozvala sam samu sebe. Kada me je Abigejl Snou nazvala, na ekranu je pisalo „skriveni broj". Ovog puta se na ekranu pojavio broj s pozivnim brojem 415. Što je navodilo na to da me je majka zvala kako bi me skinula sa slučaja. Da ne bih ništa prepustila slučaju, pitala sam: „Imate li mobilni telefon?" „Naravno da nemam", odgovorila je i obrisala telefon krpom. Imala sam samo nekoliko pitanja za nju i onda sam mogla da bežim. Počela je da me boli glava od mirisa potpurija. „Ovo će vam se učiniti kao čudno pitanje", rekla sam, „ali da li se sećate koja je kola vozio Greg Larson?" „Da, crveni kamaro. Model iz kasnih sedamdesetih." „Da li ste sigurni da nije kamri?" „Potpuno sam sigurna", oštro je odgovorila, „I sigurno je bio crven, a ne beo?" „Draga, umem da razlikujem crvenu i belu boju." ,,Ne bih se raspravljala s vama u vezi s tim", rekla sam i požurila do vrata. „Znači, ne sećate se da je Greg ikada imao beli kamri?" „Ne", glatko je odgovorila. „Po dosjeu mojih roditelja, Martin i Endru su delili datsun s petora vrata, osamdeset peto godište. Da li je to tačno?" ,,Da." „Nisu imali drugi automobil?" „Ne." „Hvala vam, gospodo Snou. Mnogo ste mi pomogli." Kada sam izašla iz njene kuće, pokucala sam na nekoliko vrata u susedstvu. Od četvoro ljudi koji su bili kod kuće, dvoje je tu živelo i pre dvanaest godina. Oboje su se sećali Grega

Dosjei o

Spelmanovima

291

Larsona i njegovog crvenog kamara. Niko se nije sećao da je ikada video beli kamri. Kada sam se vratila kući, ugledala sam majčin automobil na prilazu. Razbila sam joj prednje svetlo kako bih je lakše spazila ako me bude pratila. U normalnim okolnostima bih isplanirala prefinjeniji odgovor na majčin lažni telefonski poziv, ali sukob moje porodice je prerastao u saobraćajnu gužvu i odlučila sam se za jednostavniji protivnapad. Otrčala sam u kancelariju i tužila je tati. „Dušo, tvoja majka nikada ne bi uradila tako nešto", prekinuo me je otac pre nego što sam završila govor. „Možda je ne poznaješ tako dobro kao što misliš." ,,U braku smo trideset tri godine." „Šta hoćeš time da kažeš?" „Izabel, tvoja majka nije obavila taj telefonski poziv. Ali dozvoli da te podsetim: skinuta si sa slučaja. Ne želimo sudsku tužbu." Mogla sam da ustrajem u razgovoru, ali ujka Rej nas je prekinuo. Širom je otvorio vrata i uzviknuo: „Ale, moraš da mi pomogneš. Ne mogu više da izdržim!"

obzirom na sve prikriveno nadziranje, postavljanje uređaja za prisluškivanje u sobe i uobičajeno špijuniranje koje se odvijalo, zaboravila sam da pomenem vrstu mira koji je vladao između Rej i ujka Reja. Sada kada su bili prijatelji, Rej je odlučila da sama izleči ujka Reja od svih njegovih poroka. To je podrazumevalo da mu je poturala ispod vrata čestitke s fotografijama obolele jetre na kojima bi napisala „Mislim na tebe. Volim te, Rej". Za večerom je nabrajala nasumične činjenice o štetnosti konzumiranja alkohola i povremeno bi ubacila savete o ishrani (a ja bih je često podsetila da je to licemerno s obzirom na njenu ovisnost od šećera). Fanatično je proučavala članke o lošem uticaju alkohola i droge i čak se savetovala s jednim herbalistom, koji joj je dao eliksir i Rej je počela da ga sipa u ujka Rejovu hranu a povremeno i u pivo. Pokušala je da uđe na sastanak Anonimnih kockara, ali su je izbacili. Odbijena, počela je da ide na sastanke za porodice alkoholičara i redovno je pričala sagu o putu ujka Reja u pijančenje. Svako novo kazivanje bilo je obogaćeno novim dramatičnim pojedinostima dok uopšte nije više ličilo na ujka Reja. Moji roditelji se uglavnom nisu obazirali na ovu novu Rejinu opsesiju, pošto ju je to sklonilo sa ulice. Bila je previše zauzeta proučavanjem i pričanjem o funkcijama jetre da bi mogla da

294

L I S A LUC

prati slučajne prolaznike. Takva stvar se smatra napretkom u našoj kući, iako nisu gajili nikakve nade da će Rejini poduhvati dovesti do promene u navikama ujka Reja. Probali smo da ga popravimo godinama pre toga. Poput porcelanske lutke, ako je ispustite ne postoji lepak koji će joj povratiti pređašnji sjaj. Ujka Rej se srušio na stolicu na okretanje i spustio glavu na sto. Moja sestra je ušla za njim s ogromnom medicinskom knjigom s naslovom Funkcije i oboljenja jetre. „Čekaj", rekla je Rej. „Nisi video kako izgleda jetra posle deset godina ciroze." Ujka Rej se okrenuo prema mom ocu tražeći pomoć. „Dušo, daj mi tu knjigu", rekao je tata. Rej je dala ocu knjigu. „Rekao si mi da treba da provodim više vremena u biblioteci", rekla je. „Jesam, zar ne? Sačekaj me u kuhinji. Moramo da porazgovaramo." Rej je prevrnula očima, afektirano uzdahnula i izmarširala iz sobe. Tata se okrenuo ujka Reju. „Videću šta mogu da uradim", rekao je pa krenuo za svojom mlađom ćerkom. Naslonila sam se na sto, pokušavajući da osmislim svoj sledeći korak. Ujka Rej je podigao glavu, pogledao me i rekao: „Samo želim da popijem koje pivo i pojedem kikiriki na miru. Da li mnogo tražim?"

Nakon što sam otkrila uređaj za prisluškivanje u svom stanu, odlučila sam da je vreme da se iselim iz roditeljske kuće. Međutim, zauzeta lažnom kupovinom droge i slučajem Snou, nisam imala vremena da tražim smeštaj. A onda sam se setila da imam gde da odem i počela sam da se pakujem. Nekoliko sati kasnije, Rej je pokucala na vrata i pitala me da li može da mi pravi društvo. Pustila sam je unutra i ona je počela krišom da mi

Dosjei

o

Spelmanovima

295

raspakiva stvari. Sve dok je nisam uhvatila, bukvalno je podigla i izbacila napolje pa pažljivo zaključala katanac za njom. Kada sam se umorila od pakovanja, odlučila sam da uzmem ključ svog novog stana. Čim sam izašla, moja majka je sišla niz stepenice u bademantilu i papučama. „Gde smo pošli, dušo?", pitala me je. „Nigde", pametno sam odgovorila. „Volim te", rekla je na čudan bezosećajan način. Izgovorila je to kao da misli da sam možda zaboravila. Istina je da ni u jednom trenutku nisam posumnjala u ljubav svojih roditelja. Ali ljubav u mojoj porodici ume da grize i ponekad vam dosadi da držite led na tragovima ujeda. Majka je strpljivo sela u svoj automobil i čekala moj sledeći potez. Nisam se trudila da je se oslobodim. Nisam imala šta da krijem na ovom putu. Parkirala sam se na Dejvidovom prilazu i ostavila majku parkiranu nasred ulice. Pokucala sam na Dejvidova vrata. Otvorio je. „Izabel. Šta radiš ovde?" „Zdravo, kako si?", ispravila sam ga. „Ćao. Izvini. Šta ima?" „Reci mi istinu, Dejvide. Da li si uzeo injekcije botoksa?" ,,Ne." „Da li je Petra tu?" „Što pitaš?" „Zato što izgledaš nervozno." „Unutra je. Da li ti treba?" „Zapravo mi treba ključ njenog stana. Ona živi s tobom, zar ne? „Ne baš." „Koliko dugo to traje?" „Oko tri meseca." „Kako je počelo?" „Sreli smo se u teretani."

296

L I S A LUC

„Ona ide u teretanu?", pitala sam u potpunoj neverici. ,,Da. Mnogi ljudi idu u teretanu." „Znači sreli ste se u teretani i šta se onda desilo?" „Izabel, možemo li da vodimo razgovor umesto što me ispituješ?" „Naravno. Čim prestaneš da daješ Rej pare da ćuti." ,,Ta ti je dobra." ,,I šta se onda desilo?" „Rekla sam mu da treba da se ošiša", rekla je Petra, koja je izašla u hodnik. „Dva dana kasnije me je nazvao za šišanje." „Dejvide", pitala sam, ,,da li voliš da piješ pivo na krovu?" ,,Ne naročito", odgovorio je moj brat. „Vidiš", rekla sam Petri. ,,Da li te zanima još nešto?", pitala je Petra. „Kada si počela da ideš u teretanu?" Dejvid me je odgurnuo i izašao na trem. ,,Da li je ono mama u kolima?" „Oh, da. Pod nadzorom sam dvadeset četiri časa." „Zašto?" „Zato što sam šmrkala kokain." „Šta?!" „Lažni kokain, Dejvide", rekla sam i okrenula se prema Petri. „Mogu li da budem u tvom stanu?" Dala mi je ključeve i objasnila da je stan potpuno prazan ako se izuzmu krevet i karton flaširane vode. Odgovorila sam da mi je samo to potrebno. Zatim mi je objasnila da je kirija plaćena do kraja nedelje i da moram da se iselim do tada. „Dejvide, pokušaj da zadržiš mamu dok pobegnem." „Šta se dešava, Izabel?", pitao je Dejvid kad sam već izašla. „Ne znam odakle da počnem." Pokucala sam na prozor maminih kola. „Molim te, kaži mi istinu, mama. Da li si me ti zvala i predstavila se kao Abigejl Snou?"

Dosjei

o

Spelmanovima

297

„Nisam", odgovorila je, a lice joj je poprimilo zabrinut izraz. U tom trenutku sam znala da nije ona zvala, a znala sam i da se neću smiriti dok ne saznam ko jeste. Umesto da odem pravo kod Petre, odlučila sam da svratim kod Danijela da vidim da li se oporavio od lažne kupovine droge. Pozvonila sam na interfon zato što mi je jasno stavio do znanja da je neprihvatljivo da ulazim kroz prozor. „Bila sam u susedstvu", rekla sam kada sam ušla u Danijelov stan. „Šta si radila?", pitao me je. „Samo sam se vozila." „Vozila si se po mom susedstvu?" „Vozila sam se po brojnim susedstvima pokušavajući da se otresem svoje majke." ,,Da se otreseš svoje majke? Ne razumem?" „Ona me prati." ,,Da li si rekla da te tvoja majka prati?" ,,Da. Da li ti smeta da ugasim svetlo?" Nisam sačekala njegov odgovor. Ugasila sam svetlo i otišla do prozora. Provirila sam kroz venecijanere i videla kako majka čita u svojim kolima uz baterijsku lampu. Danijel je stao pored mene; morao je da vidi sopstvenim očima. „Koliko dugo te prati?" „Samo sat vremena. Ali ona ima veoma malu bešiku, tako da ne može dugo da izdrži. Imaš li kafu? Možda bismo mogli to da ubrzamo." „Izabel, ovo nije normalno." ,,Ti mi to kažeš!" Nastavila sam da posmatram svoju majku, a Danijel je sebi sipao piće i seo na kauč. „Izabel, kako ti vidiš budućnost ove veze?"

298

L I S A LUC

Imala sam naporan dan i nisam bila raspoložena za razgovor kakav je Danijel imao na umu. Morala sam da izađem iz njegovog stana pre nego što razgovor krene dalje. Ponovo sam provirila kroz prozor, ovog puta samo zbog predstave. „Upravo je zadremala. Moram da trčim." Poljubila sam Danijela u čelo i izjurila iz stana. Naravno, moja majka nije zadremala. Otišla sam do njenog automobila i pokucala na prozor. „Mama, idi kući", rekla sam. „Neću večeras raditi ništa zanimljivo." „Nadam se da nisi to rekla Danijelu." Nije otišla kući. Pratila me je do Petrinog stana i pozvala Džejka Henda, koji se upravo vraćao kući posle duge noći ludovanja. Predložila mu je da se otrezni dok zarađuje petnaest dolara po satu i on je pristao zato što je još uvek neprikriveno zaljubljen u nju. Došao je taksijem sa žurke i mama mu je dala ključeve svojih kola, dodavši da ne sme da ih vozi do jutra, kada bi mogao da prođe alko-test. Onda je ona otišla taksijem kući. Iz Petrinog stana sam još jednom nazvala Martina Snoua. Ponovo se uključila sekretarica. Zamolila sam ga da me pozove i na pristojan način nagovestila da je to možda jedini način da me skine s vrata. Nisam spomenula neobjašnjivi telefonski poziv, tajanstveni automobil Grega Larsona ni bilo koji drugi aspekt slučaja. Ali nameravala sam da igram na tu kartu. Maminih petnaest dolara na sat bilo je bacanje para. Džejk Hend je kroz prozor Petrinog stana mogao da vidi samo kako sedim na njenom krevetu i iznova čitam dosjee o slučaju. U tri ujutru sam pogledala kroz prozor i videla da je Džejk zaspao na prednjem sedištu. Poželela sam da imam gde da odem, neki trag koji bih pratila, zato što sam mogla lako da mu uteknem. Umesto toga sam legla da spavam. Džejk je prespavao pola jutra usred prometne ulice. Još je čvrsto spavao kada sam izašla.

Dosjei

o

Spelmanovima

299

Da sam samo mogla pametnije da iskoristim svoje bekstvo. Umesto toga sam otišla kući da završim pakovanje. Džejk je pozvao moju majku dok sam bila na putu do kuće. Čula sam je kako završava razgovor kada sam ušla u kuću. „Zaboravi, Džejk. Ovde je. Zar nisi čuo za kafu? Zdravo." Ušla sam u svoj stan i otkrila da su sve stvari koje sam spakovala u kutije u međuvremenu izvađene i vraćene na pogrešna mesta. Taktika mojih roditelja bila je diskretnija od ovog napadnog pokušaja da se osujeti moj odlazak. Rej je stajala iza ovoga. Amaterski obijena brava, mrve od keksa na podu i način na koji je zalepila nekoliko stvari ludim lepkom ukazivali su samo na jednu osobu. Veći deo dana sam provela u pakovanju onoga što je Rej otpakovala i odlepljivanju onoga što je zalepila. Do poslepodneva sam uspela da spakujem iste stvari kao sinoć i žudela sam za osvetom. Odvezla sam se do njene škole i sačekala je ispred. Prvo je videla moj automobil a onda tatin iza mene i pretvarala se da ne zna koja su kola došla po nju. Spustila sam prozor i rekla joj da se ne pravi luda. Rej je ušla u kola i odvezla sam je kući. Onda sam je naterala da dođe u moj stan i da mi stvarno pomogne u pakovanju. Njene pokušaje sabotaže dočekala sam praznim pretnjama i dobroćudnim maltretiranjem. Nije mi mnogo pomogla, ali je bar ujka Rej dobio slobodno veče i podsetila sam je da će provaljivanje u moj stan i lepljenje stvari dovesti do nekog oblika kazne. Kada sam je konačno pustila da ide, Rej mi je rekla: „Vratićeš se. Znam da hoćeš." Više je zvučalo kao pretnja nego kao predviđanje.

et dana kasnije poslednji put sam se probudiia u Petrinom stanu. Otišla sam do lokalnog kafića u ulici i naručila veliku kafu na stranom jeziku. Dok sam tražila novčanik, moj otac se pojavio iz senki i bacio nekoliko novčanica na šank. ,,Ja častim", rekao je. Uzela sam kafu i izašla iz kafića, još uvek zapanjena njegovom mađioničarskom tačkom. Otac je bio odmah iza mene, prateći moj brzi hod. „Šta planiraš da radiš danas?" ,,Ne misliš valjda da ću stvarno odgovoriti na to pitanje?" „Mislio sam: da li si slobodna? Ujka Rej je ponovo nestao. Dobro bi mi došla pomoć." Nisam mu rekla da nemam nikakve planove - ni za taj dan ni za ostatak života. Nisam mu rekla da mi je drago što će mi izgubljeni vikend broj dvadeset pet odvratiti pažnju. Odgovorila sam samo: „Naravno. Naći ćemo se kod kuće."

Samo četrnaest sati posle nestanka ujka Reja, Rej je već počela da organizuje poteru. Posle prve noći je pozvala sve njegove poznanike koje je znala, rekla im da imamo smrtni slučaj u porodici i da odmah dovezu njenog ujaka kući ako ga vide.

302

L I S A LUC

Ujka Rej se još nije pojavio, ali su moji roditelji primili izvestan broj poziva s izrazima saučešća. Drugog dana se Rej odvezla autobusom posle škole na mesto gde se održala njegova prva partija pokera i, pomoću nekoliko razgovora i traga piva badvajzer, otkrila da je prošlu noć proveo na još jednoj ilegalnoj partiji pokera u Motelu 6 u Saut Beju. Moj otac je, kao uvek, počeo da traži svog brata posle nestanka od četrdeset osam sati, koliko je i policiji trebalo da počne da traži nestalu osobu. Moja sestra nije reagovala na iznenadne nestanke i redovni razvrat ujka Reja s istim hladnokrvnim prihvatanjem kao ostatak porodice. Raspravljanje s Rej bi me uvek navelo da razmislim o dobitku ili gubitku. Ali kada je ujka Rej bio u pitanju, pustila sam je da pobedi na svim frontovima. Došlo je do obustave vatre dok sam pomagala u traganju za svojim ujakom. Pokupila sam sestru posle škole i započele smo napornu potragu po svim trošnim motelima u krugu od osamdeset kilometara. Partije pokera, protivzakonite same po sebi, često su uključivale zabranjene supstance, prostituciju i štetu od duvanskog dima. Rej i njegovi prijatelji su otkrili da u privatnim jeftinim hotelima najčešće pristaju da okrenu glavu na drugu stranu. Uredno bi platili i ćušnuli dodatnih dve stotine dolara za „čišćenje" i bili su dobrodošli da se vrate kasnije. Moj doprinos potrazi bio je da izigravam Rejinog šofera. Ona je koristila vreme za učenje u školi da locira motele na mapi na internetu i da isplanira tročasovni put koji je povezivao dvanaest rupa u oblasti Bej. Rejovi pajtaši za poker uglavnom su odlazili u motele pored autoputa 1 ili 280, između okruga Marin i San Mateo. Ja bih parkirala kola, a Rej bi iskočila i otišla na prijavnicu, pokazala fotografiju ujka Reja - i novčanicu od dvadeset dolara - i pitala da li su ga nedavno videli. Prvih pet zaustavljanja na tačkama povezanim motelima bilo je bezuspešno, ali recepcionar u šestom je rekao da se Rej upravo odjavio. Bio je u društvu jedne žene ali recepcionar nije

Dosjei

o

Spelmanovima

303

ništa znao o njihovim daljim putnim planovima. Provele smo ostatak poslepodneva proveravajući preostalih šest motela, ali bezuspešno. Umesto da radi domaći iz matematike, Rej je te večeri ponovo pozvala sve Rejove kockarske drugare i pitala da li su na njihovoj poslednjoj partiji bile i kurve. Nije potrebno naglasiti da četrnaestogodišnja devojčica koja ispituje muškarce od šezdeset i nešto godina o ilegalnoj prostituciji verovatno neće dobiti iskren odgovor. „Mala, tvoj ujak je odrastao čovek. Ono što on radi i s kim radi me se ne tiče", glasio je najčešći odgovor. Kada su se ispitivanja preko telefona pokazala jalovim, Rej se ponovo posvetila traženju motela koje ćemo obići sutradan. Pokušala je da nagovori roditelje da joj dozvole da preskoči školu kako bi nastavila „poteru", ali oni su srećom odbili. Bilo je dvadeset četiri izgubljena vikenda pre dvadeset petog. Svaki od njih je otupeo uticaj sledećeg. Posle tri dana poslepodnevnih traganja i obilaska osamdeset odsto motela u njegovom najčešćem krugu putovanja, našle smo ga s nekom crvenokosom zvanom Marla u sobi 3B u Dejs inu, u južnom delu San Franciska. Ujka Rej je pozajmio pedeset dolara od mene, dao ih svojoj novoj prijateljici i zahtevao da je odbacimo dvadeset pet kilometara do njene kuće u Redvud Sitiju. Ujka Rej je otpratio Marlu do vrata i tamo su se pozdravili. Kada smo nastavili put, moja sestra se okrenula prema ujka Reju i pitala ga da li je upražnjavao bezbedan seks. Ujka Rej joj je odgovorio da gleda svoja posla. Onda mu je Rej dala nekoliko brošura o rehabilitacionim klinikama da ih pročita na putu do kuće. To nije bio prvi put da je spomenula rehabilitaciju ujka Reju, a neće biti ni poslednji.

Neprijatelji mogu da se ujedine radi zajedničkog cilja, ali kada taj cilj više ne postoji najčešće ponovo postaju neprijatelji. Predah

304

L I S A LUC

u porodičnom sukobu, izazvan potragom za ujka Rejom, završio se čim se on vratio kući. Ujka Rej mi je pomogao da ubacim nekoliko poslednjih kutija u kola i pitao me je gde nameravam da odsednem. Odgovorila sam da ću verovatno spavati u nekom motelu dok ne nađem stan. On mi je rekao da su moteli depresivni - čudna izjava za čoveka koji smatra motele svojom drugom kućom - i ponudio mi ključeve od stana njegovog starog prijatelja u Ričmondu. Taj prijatelj je otišao na dve nedelje van grada zbog „konvencije" (ujka Rej je prstima napravio navodnike). Tog poslepodneva sam se uselila u dvosoban stan penzionisanog poručnika Bernija Pitersona. Sudeći po dekoru, čovek bi zaključio da Berni ima dve ljubavi u životu - golf i žene - mada su žene na drugom mestu i u množini. Bernijev stan je odisao tužnom urednošću večitog neženje koji redovno koristi usluge spremačice. Ukrasi su bili neukusni ali skupi, kao da ih je kupovao samo da bi zadivio nekoga ne obazirući se na upotrebnu vrednost ili dizajn. Ishod je bio haos od raznih uzoraka, a na svakom vidnom mestu se nalazio amaterski golf trofej tek obrisan od prašine i fotografija prsate pokojne glumice u skupom ramu. Ujka Rej me je poveo u obilazak stana, što je zapravo značilo da mi je pokazao gde Berni drži alkohol i grickalice. Odlučivši da ne propusti retku priliku kada nije praćen budnim okom svoje mlađe bratanice, ujka Rej je otvorio konzervu kikirikija i limenku piva pa seo na kauč. „Šta se dešava s tim slučajem što te nagoni da radiš prekovremeno?" „Neke stvari se ne uklapaju." „Šta imaš do sada?" „Abigejl Snou. Majka. Tvrdi da joj je muž na golfu, iako on u stvari već deset godina živi četrdeset kilometara dalje s drugom ženom. Opterećena je čistoćom i maskira miris izbeljivača potpurijem." „Zvuči kao veoma zabavna osoba."

Dosjei

o

Spelmanovima

305

„Njen sin Martin Snou prevario je roditelje za bar sto hiljada dolara i jasno mi je stavio do znanja da ne želi da tražim njegovog brata. Zar to nije sumnjivo?" „Da", priznao je ujka Rej. „Uglavnom žele da tražiš. Šta još?" „Prijatelj braće, Greg Larson. Iako je uvek išao s njima na kampovanje, baš tog vikenda je otišao na koncert u gradu. A kupio je kola od svog ujaka u vreme Endruovog nestanka, ali niko se ne seća tog automobila." „Možda je kupio kola za nekog drugog. A možda ih je sredio pa preprodao." „Tojota kamri, ujka Rej. To nisu kola koja kupuješ da bi ih doterivao. Još jedna stvar. Pozvala me je žena koja se predstavila kao Abigejl Snou i tražila da odustanem od slučaja. Ali Abigejl me nikada nije zvala." ,,Da nije tvoja majka?", pitao je ujka Rej. ,,Ne verujem. Pitala sam je i negirala je." Ujka Rej je otpio gutljaj piva i razmislio o ovim obaveštenjima. „Koji ti je sledeći potez?", pitao me je. „Mislim da ću ponovo posetiti Henka Farbera", odgovorila sam. Ustala sam sa kauča i uzela jaknu i ključeve od kola. I ujka Rej je ustao i uzeo jaknu i ključeve od kola. „Gde idemo?", pitao je. „'Mi' ne idemo nigde." „Bogami idemo", rekao je s nepopustljivim osmehom. „Koliko te plaćaju?" „Duplo prekovremeno." „Izdajice." „Žao mi je, mala, ali trebaju mi pare." Bila sam neodlučna. Razmotrila sam mogućnosti i zaključila da je jedina šansa da povećam razdaljinu između ujka Reja i sebe da strčim niz stepenice. Nije postojala ni najmanja šansa da ga se otresem u vožnji.

306

L I S A LUC

Tako da sam potrčala. Što je bio potez za koji sam mislila da će naterati mog ujaka na prvu fizičku aktivnost u poslednjih nekoliko godina. Ali umesto toga on je bez žurbe zatvorio i zaključao vrata pa polako sišao niz stepenice. Sjurila sam niz dva odmorišta i izletela kroz vrata. Rej je još bio na drugom spratu kada sam stigla do kola. Uzdahnula sam od olakšanja, ali onda sam ugledala komad dobro ižvakane žvake na otvoru za ključ. Dok sam gulila lepljivu materiju s brave i ključa, ujka Rej je lagano stigao do svojih kola, otključao vrata, upalio motor i podesio radio-stanicu pre nego što sam uspela da uđem u svoja. „Odvratno, ujka Rej", povikala sam. Spustio je prozor, slegnuo ramenima u znak izvinjenja i odgovorio: „Brzo trčiš, mala."

U

mesto da rizikujem sudar ili da isprobam više nego zavidne Rejove sposobnosti, odvezia sam se do stana Henka Farbera poštujući ograničenje brzine i bez maštovitih skretanja. Parkirala sam se ispred Farberove zgrade, sačekala da se ujka Rej parkira malo dalje niz blok i pokucala na njegov prozor. „Moram da prodrmam ovog tipa. Da proverim da li laže. Možeš li da mi pomogneš?" ,,Sa zadovoljstvom", odgovorio je moj ujak i ušli smo u hodnik jeftine zgrade u Tenderlojnu. Sudeći po prostoru između stanova, čitava zgrada je bila sastavljena od podjednako malih jednosobnih stanova. Tepih u hodniku bio je isflekan dvadesetogodišnjim mrljama od kafe i ljudskim izlučevinama. Nadala sam se da će Henk otvoriti prozor, ali njega je više zanimalo da napravi mešavinu duvanskog smrada i mirisa tela. Bilo je tri sata kada smo ujka Rej i ja stigli u stan Henka Farbera. Moj ujak je zaključio po ostacima na kuhinjskom kredencu i po Farberovom usporenom govoru da je Henk verovatno na svom trećem pivu. Kao dobar domaćin, Henk nam je ponudio osveženje i moj ujak je zahvaino prihvatio. Kratko su

308

L I S A LUC

popričali o nedeljnoj utakmici kluba San Francisko 49 i onda se upustili u razmatranje budućnosti bejzbola. Ujka Rej je pitao Henka da li ima neke grickalice. Henk je otvorio kesicu čipsa i ponudio mu tanjir krekera. Ponovo sam ga pitala čega se seća o vikendu kada je Endru Snou nestao. Za manje od jednog minuta, Henk je ponovio, gotovo od reči do reči, isto što je rekao prvi put: njegov sestrić Greg ga je posetio, otišao na koncert jedne od onih glasnih rok grupa i vratio se oko jedanaest uveče. Otišli smo kada je ujka Rej popio svoje drugo pivo. Na kratkoj vožnji zagušljivim liftom do prizemlja ujka Rej je rekao: „Rano počinje." „Šta? Da pije?", pitala sam. „Da, rano počinje", ponovio je ujka Rej, zadubljen u misli. „O čemu razmišljaš?" „O tome da je verovatno zaspao pre jedanaest sati ako je pio približno toliko kao danas." ,,To je bilo davno, ujka Rej. Možda onda nije toliko pio." ,,To traje već izvesno vreme", rekao je moj ujak i ja sam mu poverovala. „Misliš da mu je neko rekao šta da kaže?", pitala sam. „Pretpostavljam", odgovorio je. „Nema šanse da se on seća tog vikenda, a kamoli vremena kada mu se sestrić vratio kući, posle dvanaest godina. Nema šanse." Odvezla sam se natrag do roditeljske kuće dok me je ujka Rej pratio. Prilaz je bio prazan, tako da sam znala da roditelji nisu tu. Odlučila sam da malo istražujem u kancelariji i iznenadila sam se kada sam otkrila da nisu promenili bravu. Ujka Rej je ušao za mnom i virio mi je preko ramena dok sam proveravala da li Henk Farber ima krivični dosje, da li je protiv njega pokretana građanska parnica i da li je ikada bankrotirao. Krajičkom oka sam videla da ujka Rej nešto žvrlja u svesku. „Šta radiš?", pitala sam. „Moram sve da unesem u izveštaj."

Dosjei

o

Spelmanovima

309

„Kakav izveštaj?" „Izveštaj o praćenju." „O meni?" „Neće da plate bez izveštaja." Da sam još bila zaposlena ili da sam mogla da nađem drugi posao, ponudila bih ujka Reju veću sumu od njihove da ga skinem sa zadatka. Ali isprečiti se između Reja i para isto je kao isprečiti se između njega i piva. Ne postoji planina koja je dovoljno visoka.

Kao što sam predvidela, Henk Farber je imao dosje. Ne zbog nasilnih zločina, već zbog niza hapšenja zbog pijanstva na javnim mestima i vožnje pod uticajem alkohola. Prvi put je uhapšen pre petnaest godina. Nisam se iznenadila kada sam otkrila da mu je oduzeta vozačka dozvola, ali vreme je bilo zanimljivo zato što se to desilo samo dva meseca pre nestanka Endrua Snoua. Pokazala sam izveštaj ujaku zato što sam znala da će ga ionako pogledati. „Šta misliš o tome?", pitao me je. „Mislim da je, ako se držao dalje od puta kao što je trebalo, Greg mogao da uzme automobil bilo kada. Samo mu je dao novac nekoliko nedelja kasnije. Nije teško prevariti budalu koja je pijana gotovo sve vreme." ,,Ne zna za meru. To je njegov problem", rekao je moj ujak. ,,Da, to je njegov problem", ironično sam odgovorila. Nazvala sam policijsku stanicu okruga Marin i ostavila poruku šerifu Larsonu. Ujka Rej je i to dodao svojim beleškama. Ustala sam da pođem, a on me je pratio poput senke. ,,Ne mogu to više da podnesem, ujka Rej." „Izvini, mala. Samo radim svoj posao." ,,Ne mogu nigde da odem bez prilepka. Da li možeš da zamisliš kako je to?"

310

L I S A LUC

„Slučajno mogu. Nekoliko godina pre nego što sam dobio rak, Ministarstvo unutrašnjih poslova me je ispitivalo zbog nekog heroina koji je nestao prilikom hapšenja dilera. Nisam mogao ni da pišam a da me ne gleda neki tip u odelu. Bilo je gadno, mogu ti reći." Ujka Rej i ja smo, kao dva jadna imitatora, bili usred igre oponašanja kada su moji roditelji ušli u kancelariju. Rej je podigao ruke i rekao: „Završio sam za danas." Odjurio je u kuhinju da napravi sebi sendvič s mortadelom. Pogledala sam mamu i tatu i razmišljala da li da probam da pobegnem. Brža sam od njih, ali ako su izveli neki trik kao što je ujka Rejov sa žvakom, nisam imala šanse. Dok sam razmišljala o svojim mogućnostima, približila sam se vratima nadajući se da ću moći nehajno da izađem. Mama je zatvorila vrata nogom. „Moramo da razgovaramo", rekla je glasom koji je koristila za zastrašivanje. Tada sam primetila da je prozor otvoren. Kancelarija Spelmanovih nalazi se na prvom spratu. Prozor je samo metar i po od zemlje a asfaltni put duž kuće vodi pravo do prilaza gde je moj automobil parkiran, verujem bez ikakvih prepreka. Mogla bih da šutnem okvir koji drži mrežicu i pobegnem. Moji roditelji, pošto su odrasli ljudi, neće izaći kroz prozor. Morali bi da prođu kroz troja vrata i siđu niz jedan sprat da bi izašli. Moje samopouzdanje je poraslo. Mogla bih da pobegnem. Da izbegnem razgovor. Da imam slobodan dan. „O čemu hoćeš da pričaš?", rekla sam i prišla prozoru. „Ako želiš da napustiš posao, onda ga napusti", rekla je moja majka. „Šta to znači?" „Prestani da radiš na slučaju Snou." „Ali tako smo se dogovorili - moj poslednji posao. Sećaš se?" „Smatraj sebe otpuštenom", rekao je tata. „Preti da će nas tužiti", dodala je mama.

Dosjei

o

Spelmanovima

311

„Rekla sam ti da ne brineš zbog Martina Snoua. On blefira", odgovorila sam. „Ne smemo da rizikujemo, Izabel", rekla je mama. „Moraš da prekineš. Ozbiljna sam. Odmah." Prestala bih da je ovo bio običan slučaj koji ne može da se reši. Ali nije bio. Otvaranje slučaja Snou samo je donelo još pitanja, još sumnji. Ali nijedan odgovor. Troje ljudi me je lagalo, jedan automobil je nestao, kao i sto hiljada dolara. Ovo je maltene bila misterija. S time se retko srećemo u našem poslu. Nisam mogla da prestanem. Ne tada. Morala sam da izađem iz kuće. To je bila jedina stvar u koju sam bila sigurna. Širom sam otvorila prozor, šutnula mrežu i dočekala se na noge na asfaltnom putu koji je išao duž kuće. Otrčala sam do kola i otvorila vrata. Srećom, brava nije imala nikakvu prepreku. Čula sam da moj otac viče ali nisam mogla da razaznam reči. Okrenula sam ključ i... kola su bila potpuno mrtva. Sedela sam jedan trenutak i slušala svoje ubrzano disanje. Majka je stajala na prozoru i posmatrala me. Otvorila sam haubu da pogledam motor. Ono što sam otkrila nije bilo umetničko delo. Žice su beskorisno visile u vazduhu a prazan prostor gde je trebalo da stoji akumulator zurio je u mene sa samozadovoljnim ćutanjem. „Gde je akumulator?", pitala sam majku. Slegnula je ramenima i odgovorila: ,,Ne znam, dušo. Gde si ga videla poslednji put?" Vratila se u kuću. Sedela sam u kolima i pokušavala da smislim neki plan, plan koji je uključivao da dođem do akumulatora i neopaženo se odvezem. Nemoguć plan, shvatila sam dok sam sedela, nerado prihvativši činjenicu da su me roditelji ponovo nadmudrili. Prestala sam da mislim o posledicama ili o razumu ili šta je samo po sebi ispravno. Samo sam htela da pobedim, samo ovaj put. Ostavila sam još jednu poruku Martinu povodom njegovog blefiranja. Stavila sam mu do znanja da me njegove

312

LISA LUC

pretnje neće uplašiti. Takođe sam nagovestila da je vreme da ponovo razgovaramo. Rej je otvorila vrata i pitala me gde idem i da li može sa mnom. Rekla sam da može s obzirom da sam se vraćala u kuću. Marširala sam kroz kuću, u kancelariju, kroz kuhinju i kružila po dnevnoj sobi. Rej me je pratila celim putem dok se nisam okrenula i zgrabila je za ramena. „Hoćeš da zaradiš pedeset dolara?", pitala sam. ,,Da li je to retoričko pitanje?" „Akumulator za kola je sakriven negde u kući. Nađi ga." Rej je otišla da traži akumulator dok sam ja tražila roditelje po kući. Našla sam ih na putu prema kancelariji. Bila sam spremna za borbu. Htela sam da ovo završim jednom zasvagda. „Ukoliko ne želite do kraja života da me posmatrate kroz dvogled, moraćete da prestanete. Nema više praćenja, nema više bubica, nema više laži i nema više pretnji. Samo. Me. Pustite." Okrenula sam se da odem i videla da Rej stoji iza mene s akumulatorom u rukama. Ruke i majica bile su joj prljave od mašinskog ulja. Posegnula sam za akumulatorom i ona je odstupila jedan korak. „Gde ideš?", pitala me je. ,,Ne znam", odgovorila sam. ,,Da li ćeš se vratiti?" Okrenula sam se prema roditeljima pa opet ka Rej. ,,Ne u skorije vreme." Uzmakla je još jedan korak i videla sam kako njeni mali prsti čvrsto stežu akumulator. Znala sam da je spremna da se bori. „Ovo radim zbog tebe", rekla sam. „Ne, ne radiš." „Radim ovo kako ne bi morala da se probudiš jednog dana i shvatiš da ne umeš da se ponašaš kao normalno ljudsko biće." „Rej, daj sestri akumulator", rekla je mama. „Neću!", uzviknula je Rej.

Dosjei

o

Spelmanovima

313

Ujka Rej je izašao u hodnik, raširio Rejine masne prste i dao mi akumulator. Onda se okrenuo prema mojim roditeljima i rekao: „Dajte joj prednost od petnaest minuta. Hajde da svi malo predahnemo." Izašla sam iz kuće, povezala akumulator i odvezla se a da me nijedan član porodice nije pratio. Nisam znala koliko će to trajati, ali ujka Rej mi je dao ono što mi je zaista bilo potrebno - priliku da dišem. Odlučila sam da se odvezem do Danijela, nadajući se da ću se setiti u kojoj epizodi Maks prelazi ulicu tako što ulazi u niz taksija i izlazi iz njih. Ali onda mi je zazvonio telefon. Bio je Dejvid. Zamolio me je da se nađemo na Hajtu. Odmah. Pitala sam ga zašto i on mi je odgovorio da ću uskoro videti. Pre nego što je prekinuo vezu, pitao me je: ,,Da li te mama još uvek prati?" „Nisam sigurna", odgovorila sam. „Nemoj da dolaziš ako nisi potpuno sigurna da si sama", rekao je i brzo prekinuo vezu.

Dvadeset minuta kasnije sedela sam sa svojim bratom u salonu za tetoviranje i gledala katalog s crtežima. „Nisam joj tražio da skine tetovaže", rekao je Dejvid. Verovala sam mu. Ali još nisam mogla da poverujem da se moj brat zabavlja, ne, da živi s mojom najboljom drugaricom. Moj brat - ozbiljan savršeni advokat sa odelima od hiljadu dolara - sa ženom koja ima pirsinge i trajnu farbu preko pola tela. Moja najbolja drugarica od osmog razreda, osoba koju on poznaje više od petnaest godina. Petra je skinula tri tetovaže otkako je počela da se zabavlja s Dejvidom - Pafa, magičnog zmaja, grob Džimija Hendriksa i srce probodeno strelom na kojem je pisalo Brendon.

314

L I S A LUC

Odmah sam pretpostavila da je Dejvid uticao na to pažljivo sročenim primedbama koje je trebalo da joj umanje samopouzdanje. Umesto toga, Dejvid je pažljivo sročio pitanja da bi saznao gde se tetovirala. Bila sam mu potrebna kako bih mu pomogla da nade tetovaže koje je sklonila. Nameravao je da istetovira jedan od crteža koje je sklonila kako bi pokušao da je ubedi da prestane da ih skida. Odlučili smo se za Pafa s obzirom da Dejvid nikada nije voleo Džimija Hendriksa, a Brendon je bilo previše pederasto. Dejvid je počeo da se znoji čim mu je Klajv prebrisao gornji deo ruke alkoholom. ,,Da li će me boleti?", pitao je Dejvid. „Više će mene boleti nego tebe", odgovorio je Klajv i uključio mašinu. Zaključila sam da mi se Klajv dopada. I to mnogo. Dejvid se uzdržavao od trzanja sledeća tri sata. Umesto da kukam od bola kao on, uglavnom sam pričala: „Nadajmo se da ti taj izraz neće zauvek ostati na licu." ,,Ne plačeš valjda?" ,,Oh, saberi se već jednom." „Znaš da su te tetovaže trajne, zar ne?" „Ovo je zabavno. Hvala što si me pozvao." Dejvid je bio bled i pripala mu je muka na kraju tretmana. Izašli smo u lokalnu pivnicu i naručili turu. Morala sam da mu postavim očigledno pitanje. ,,Da li si nedavno imao bliski susret sa smrću?" „Molim?", mrzovoljno je pitao. Njegovo trzanje se pretvorilo u blagi tik. „Koliko ja znam, ti imaš fobiju od vezivanja", objasnila sam. „Ljudi se menjaju." „Nemoj opet o tome." „Trebalo bi da si srećna zbog mene." „Jesam srećna zbog tebe. Ali nisam sigurna za nju." „Volim je, Izabel."

Dosjei

o

Spelmanovima

315

„Zašto?" „Zato što ne misli da sam savršen." „Ne mogu ni da zamislim kako je biti u tvojoj koži." Dejvid je namestio zavoj na svojoj tetovaži. „Reci joj da sam bio hrabar ako te bude pitala." „Naravno", odgovorila sam. „Šta je još jedna laž?"

azvonio mi je mobilni dok sam se vraćala u Bernijev stan. „Da li je to Izabel?" „Da. A ko je to?" „Martin Snou." „Konačno." „Šta hoćete?" „Moram da se nađem s vama", odgovorila sam. „I onda ćete prestati da me zovete?" „Sastanite se sa mnom samo jednom i prestaću." „Gde?" „Javna biblioteka San Franciska." „Mogu da stignem za sat vremena", odgovorio je. Brzo sam se odvezla do biblioteke i sela u odeljenje za istoriju. Pozvala sam Danijela da se dogovorim za kasnije, ali nije bio kod kuće. Onda sam grčevito tapkala nogom sledećih trideset minuta. Povremeno bih pokušala da čitam neku knjigu, ali nisam mogla da se usredsredim, tako da sam nastavila da lupkam nogom dok nije stigao Martin Snou. „Ovo je poslednji put da ovo radim", strogo je rekao. „Odlazak u biblioteku? Šteta. Kažu da ljudi više ne čitaju kao nekada."

318

L I S A LUC

„Zbog čega sam ovde?", direktno je pitao. Shvatila sam da njemu ne treba uvod. „Imam samo nekoliko pitanja. Onda možete da idete." „Pucajte." „Ko me je zvao i predstavio se kao vaša majka?" ,,Da li ste sigurni da nije moja majka?" „Potpuno." ,,Ne znam", rekao je bez trunke radoznalosti. „Sledeće pitanje." „Šta se desilo s tojotom kamri koju je Greg kupio od svog ujaka?", pitala sam. Martin je progutao knedlu i pretvarao se da razmišlja dok je gledao u policu s knjigama. „Mislim da ju je kupio za jednog prijatelja." „Kog prijatelja?", pitala sam. ,,Ne znam." „Šta ste uradili sa sto hiljada dolara koje su vam roditelji navodno dali za obrazovanje?" „Školovao sam se sedam godina, gospođice Spelman. Visoko obrazovanje je veoma skupo. Siguran sam da vi to ne možete da znate." Osmehnula sam se na tu žaoku. Moj brat je bio grublji prema meni za vreme doručka. „Nije trebalo da dolazite", rekla sam. „Vaš prijatelj šerif je mnogo bolji lažov od vas. On se bar ne znoji. Mislim da tačno znate šta se desilo vašem bratu. Ako želite da me se ikada otarasite, reći ćete mi istinu." Martin je ustao i pokušao da napravi preteći izraz lica. „Javiće vam se moj advokat", rekao je i brzo otišao. Izašla sam iz biblioteke i vratila se u Bernijev stan. Džejk Hend je bio parkiran pred zgradom i ponovo je spavao. Poželela sam da ga tužim mami, ali njegov nedostatak radne etike mi je koristio. Danijel me pozvao čim sam ušla u krevet.

Dosjei

o

Spelmanovima

319

„Izabel, gde si?" „Kod Bernija?" „Ko je Berni?" „Stari prijatelj mog ujaka." „Zašto si kod njega?" „Nisam, on je van grada." ,,Oh", odgovorio je Danijel. „Pogodi ko me je malopre zvao." „Policija?" „Tvoja majka." ,,Ona mi je bila na drugom mestu", odgovorila sam. „Nije smešno", rekao je, očigledno izgubivši živce. „Izvini. Zašto te je zvala?" ,,Da traži pomoć. Hoće da prestaneš da uznemiravaš porodicu Snou. Rekla mi je da će tražiti PZP. Šta je PZP?" „Privremena zabrana prilaska." ,,Da li si ozbiljna?" ,,On blefira, Danijele. Nemoj da brineš zbog toga." „Tvoje ponašanje postaje uznemirujuće." „Pričaš kao moja majka. Slušaj, sve će se vratiti u normalu kada se ovaj slučaj završi." ,,U tome je problem, Izabel! Mislim da više ne znaš šta je normalno." Uspela sam da ubedim Danijela da znam šta je normalno, mada nisam uspela i sebe da uverim. Razgovor se završio dogovorom da ga sutra posetim u ordinaciji. Nije bio raspoložen za sate gledanja televizije kao ja. Ušla sam u krevet čim sam završila razgovor. Stavila sam čepove u uši da ugušim zvuke saobraćaja i pijanih mušterija koje su izlazile iz paba u ulici. Ali su ugušili i zvuke Bernijevog povratka kući i njegovog ulaska u krevet pored mene.

Vrisnula sam kada sam osetila ruku na dupetu. Berni je vrisnuo kada sam ja vrisnula i uhvatio se za srce. Brzo sam objasnila da

320

L I S A LUC

sam bratanica Reja Spelmana i da mi je bilo potrebno prenoćište. Posadila sam Bernija na krevet i proverila mu puls. Kada su mu se otkucaji srca normalizovali, skuvala sam mu čaj. Berni mi je objasnio da je pomislio da sam poklon za dobrodošlicu od njegovih pokeraških pajtaša. „Da li izgledam kao poklon dobrodošlice?", pitala sam pokazujući na svoju najbolju plavo-zelenu frotirsku pidžamu. ,,Ne kao najbolji poklon koji sam dobio. Ali ni kao najgori", odgovorio je. Berni mi se izvinio na onaj način kojim je hteo da kaže da su muškarci muškarci i ljubazno mi ponudio da prespavam u njegovom krevetu. ,,Ja ću spavati na kauču", rekao je i namignuo mi. Proverila sam mu puls još jednom i pokupila svoje stvari. Džejk Hend je još spavao u kolima i uspela sam da odem neopažena.

Odvezla sam se dva bloka dalje i spavala sam na zadnjem sedištu dok nije svanulo. Ujutru sam se presvukla i odvezla u policijsku stanicu okruga Marin. Greg Larson me je pustio da čekam dva sata pre nego što me je primio. Kada su me konačno odveli do njegovog stola, nehajno je podigao pogled s nekih papira i rekao na svoj uzdržan način: „Izabel, tako mi je drago što vas ponovo vidim." „Šta se dogodilo s tojotom kamri vašeg ujaka?" „Prodao sam je trgovcu polovnih automobila nekoliko nedelja kasnije", odgovorio je a da nije ni trepnuo. Imala sam utisak da je bio spreman za moja pitanja. „Zašto ste kupili kola i prodali ih nedelju dana kasnije?" „Ako ste pogledali dosje mog ujaka, kao što pretpostavljam da ste učinili, verovatno ste videli sva ona hapšenja zbog vožnje pod uticajem alkohola. Samo sam želeo da mu uzmem kola pre nego što povredi sebe ili nekog drugog." „Kako je to plemenito. Imate li ikakve papire o tome?"

Dosjei

o

Spelmanovima

321

,,To se desilo pre sedam godina, Izabel. Ne morate da čuvate finansijske izveštaje posle sedam godina. To znate i sami." ,,Da li se sećate broja tablica?" ,,Ne. Čujem da ne spavate, Izabel." ,,Od koga ste to čuli?" ,,Od vaše majke." „Kada?" „Zvao sam je jutros. Kada ste došli ovamo", odgovorio je Larson, koji je još uvek samo disao i treptao. Njegovo bezizražajno lice stvarno je počelo da mi ide na živce. ,,Da li ste joj rekli da sam ovde?" „Jesam. Zbog toga sam vas pustio da čekate dva sata. Kako bi ona imala vremena da se istušira i pređe preko mosta. Veoma je šarmantna." Ustala sam i pogledala kroz prozor. Automobil moje majke je bio parkiran pored mog. ,,Ne mogu da verujem", rekla sam i polako izdahnula vazduh. „Zabrinuta je. Rekla mi je da ste opsednuti ovim slučajem i da nećete da odustanete." Moja majka mi je mahnula. Kada je šerif Larson seo za sto, leđima okrenut prozoru, ona je razbila moje levo zadnje svetlo i brzo se vratila u svoja kola. „Da li ste videli?", uzviknula sam. „Šta?", nehajno je pitao Larson i okrenuo se. Pokazala sam na svoja kola. „Upravo mi je razbila svetlo na kolima." „Da li ste sigurni?" „Jesam, nije bilo polomljeno malopre." ,,To je nezgodno." „Hoću da podnesem tužbu zbog vandalizma." „Protiv svoje majke?" ,,A koga drugog?" „Izabel, vaše je pravo da podnesete tužbu, ali bez svedoka..."

322

L I S A LUC

,,Ja sam svedok." „Ne bih vas nazvao pouzdanim svedokom." „Vi ste svedok." „Nisam ništa video, Izabel." „Da vidimo. Pogledali ste kroz prozor. Moje svetlo je netaknuto. Kada se ponovo okrenete ono je smrskano. Jedina osoba u blizini je moja majka. Šta su vas do đavola učili na policijskoj akademiji? Da žvaćete čačkalice?" „Između ostalog", odgovorio je šerif, koji je i dalje bio potpuno ravnodušan. Znala sam da ništa neću postići s njim ali morala sam da završim naš sastanak pretnjom. „Posmatram vas." Slabo, znam.

Izašla sam i pokucala na mamin prozor. Polako je spustila novine, upalila motor i spustila prozor. „Izabel, otkud ti ovde?", rekla je, pretvarajući se da je prijatno iznenađena. ,,Ti ćeš platiti to svetlo", odgovorila sam i ušla u kola. Imala sam samo jednu stvar u današnjem rasporedu: da se otresem mame. Odvezla sam se do Petrinog frizerskog salona. Parkirala sam se dva bloka dalje i ušla na zadnji ulaz. Petra je pravila raspored za sutradan i imala je vremena da popričamo. Odnosno, da ona priča. „Mrzela sam tu prokletu tetovažu. Svaki put kada bih je pogledala, setila bih se povraćanja na suvo puna četiri sata." „Sve tvoje tetovaže te podsećaju na to", odgovorila sam. „Bila si s njim sve vreme. Mogla si da ga zaustaviš. A sada ću čitavog života morati da gledam tu prokletu stvar na njegovom ramenu." „Čitavog života?", pitala sam. „Koliko god bude trajalo. Trebalo je da ga sprečiš."

Dosjei

o

Spelmanovima

323

„Ne pruža mi se često prilika da giedam svog brata u bolovima." „On odbija da je skine." „Tek ju je stavio." „Da li je ovo tvoja osveta, Izi?" „Ne. Ja volim staru dobru verziju osvete. Nisam ga sprečila prvo zbog toga što će moja majka dobiti histerični napad kada vidi tetovažu, a pod dva zato što to znači da te voli. Mogao je to da ti kaže, ali on je čovek koji je to već govorio ranije. Mislila sam da ćeš mu poverovati kada vidiš Pafa na njegovoj ruci." Petra je želela da se i dalje ljuti. Stvarno je mrzela tu tetovažu. Ali bila sam u pravu i, umesto da to prizna, promenila je temu. ,,Da li te majka još prati?", pitala je. „Dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji. Možeš li da mi pozajmiš svoja kola?" „Nisu kod mene." „Gde su?" „Kod Dejvida." „Zašto?" „Zato što je tvoj tata uzeo Dejvidova kola." „Zašto?" „Zato što si polomila sva svetla na tatinim kolima." Izašla sam na prednji ulaz Petrinog salona sa plavom perikom i velikom vojničkom jaknom koju je neka mušterija zaboravila. Mogla sam i da nosim metu na leđima. Nije bilo načina da se otresem majke. Dobacivala mi je dok sam išla ka automobilu. Bez potpuno sigurnog plana mogla sam jedino da je izmorim. A palo mi je na um da bih mogla da odspavam dok stavljam na probu njenu sposobnost da ostane budna. Ionako sam nameravala da svratim do Danijelove ordinacije, što je, slučajno, poslednje mesto na kojem sam se propisno odmorila. Gospođa Sančez, Danijelova odana radnica, nije bila srećna što me vidi. Ali bila je više nego zadovoljna da me izbaci

324

L I S A LUC

iz čekaonice i odvede u praznu ordinaciju, gde bih mogla da spavam. Ljubazno mi je rekla da mojoj ličnosti ne odgovara plava boja kose. Bila sam toliko umorna da nisam mogla da razmišljam o tome šta to znači. Samo sam se zavalila u zubarsku stolicu i zaspala. Danijel me je probudio otprilike dva sata kasnije. „Moramo da razgovaramo", rekao je. Čak i u dremljivoj izmaglici sam odmah instinktivno reagovala ne te reči - reči koje sam već toliko puta čula. Danijel nije samo želeo da priča o našoj vezi, želeo je da je prekine. ,,Oh, ne", uzviknula sam i skočila iz stolice. „Oh, ne šta?", pitao je. „Moram da idem." „Gde?" „Bilo gde." „Izabel, moramo da razgovaramo." ,,Ja ne moram da razgovaram." „Pa, ja moram." „Ne, ne moraš." ,,Da, moram." „Samo misliš da moraš. Ali u stvari ne moraš." „Sedi." „Neću." „Hoćeš." „Nikada." „Moramo da razgovaramo." „Ali tek što sam odremala." „Kakve to veze ima?" ,,Ne možeš da raskineš sa mnom odmah posle dremanja." „Zašto?" „Zato što ću onda zauvek povezivati dremanje s raskidom." Zapravo sam još od lažne kupovine droge znala da je raskid neizbežan. To ga je nateralo da se zapita koliko će sličnih poduhvata biti u budućnosti. Ako mogu tako nešto da uradim svojoj

Dosjei

o

Spelmanovima

325

porodici, onda mogu i njemu. Za porodicu Kastiljo je ljubav značila poverenje i poštovanje, a za Spelmanove je objašnjenje bilo daleko haotičnije. Danijel je izašao za mnom, mrmljajući nešto o tome kako neću zauvek moći da koristim taj izgovor. Moj otac se naslonio na Dejvidov blistavi crni mercedes i izgledao je kao sredovečan muškarac koga nije briga što stari zato što vozi neverovatno moćnu mašinu. Bar bi tako delovao nekome sa strane. Tužna istina je bila da se moj otac ponosio time što ima sina koji poseduje takva kola i spreman je da mu ih pozajmi zato što je njegova starija ćerka polupala svetla na dva od tri porodična vozila. A još tužnije je bilo to što je moj otac mislio da njegova ćerka neće oštetiti sinovljeva skupa, zadivljujuća kola koja se teško popravljaju. To je bilo najtužnije od svega. Otac je mahnuo Danijelu na onaj prijateljski način kojim je hteo da poruči da osporava sve ono što se ranije dogodilo. Danijel još nije zaboravio njihov prvi susret, tako da je klimnuo glavom i mlako odmahnuo. Onda je ugledao moje razbijeno svetlo i postavio očigledno pitanje. „Izabel, da li znaš da ti je zadnje svetlo polomljeno?" „Znam." „Kako se to desilo?" Podigla sam haubu svog automobila i izvadila čekić iz kutije sa alatom. Pre nego što je moj otac stigao da reaguje, razbila sam prednje desno svetlo na Dejvidovim kolima. „Ovako", odgovorila sam. Moj otac je odmahnuo glavom, razočaran u mene ali i u sebe. Danijel se preneraženo okrenuo prema meni. „Zašto si to uradila, Izabel?", pitao je. „Zato što je on razbio moje zadnje svetlo." „Zbog čega je to uradio?" Moj otac je prišao Danijelu i objasnio: „Mnogo je lakše pratiti automobil s jednim zadnjim svetlom po mraku."

326

L I S A LUC

„A zašto je onda ona razbila vaše prednje svetlo?" „Iz dva razloga", odgovorio je tata. „Zato što je besna i želi da izravna račune i zato što će tako lakše moći da vidi da li je pratim ili ne." „Koliko će to dugo da traje?", pitao je Danijel mog oca. „Koliko bude bilo potrebno", odvratio je tata i ušao u Dejvidov automobil.

Nisam videla hladan izraz na Danijelovom licu zato što sam već razmišljala kako da pobegnem. Ušla sam u kola i upalila motor. Nadala sam se da su mi refleksi brži posle kratkog sna, ali sam ipak bila svesna da je potreban nadljudski napor kako bih umakla svom ocu, napor za koji sam znala da nisam sposobna. Vozila sam u cik-cak kroz gust saobraćaj Avenije Vest portal pa skrenula na Aveniju Oušan, koja je postala prohodnija kada smo izašli iz San Franciska. Otac je sve vreme bio tik iza mene. On je prošao šestomesečnu obuku na policijskoj akademiji i dvadeset godina je usavršavao tehniku. Prestigao je ljude koji su bili mnogo veštiji ili ravnodušniji prema smrti od mene. On zna da neću ugroziti ni svoju ni njegovu bezbednost, tako da je ova jurnjava više predstavljala razgovor nego pravu poteru. Pozvao me je na mobilni i sve što nismo rekli jedno drugome bilo je: „Dušo, mogu ceo dan ovo da radim." ,,I ja", odgovorila sam. „Kako da prekinemo ovo, Izabel?" „Prestani da me pratiš." „Prestani da bežiš." ,,Ti prvi." ,,Ne, ti prva." „Izgleda da smo na mrtvoj tački", zaključila sam i prekinula vezu.

Dosjei

o

Spelmanovima

327

Vratila sam se nazad na Bulevar Giri i prošla kroz nekoliko rezidencijalnih ulica u okrugu Ričmond - krajičkom oka sam videla prefinjeniju verziju porodičnih kuća koje su potpuno identične jedna drugoj. Otac je i dalje bio odmah iza mene, ne shvativši da više ne pokušavam da ga se otresem, bar ne na ovaj način, pošto postoji lakši. Parkirala sam se u jednoj od onih ulica s dve ili tri porodične kuće u kojima je nemoguće naći parking mesto ispod Bulevara Giri. Parkirala sam se na dozvoljenom mestu dva bloka od paba, pogledala koja je parking zona, zaključala kola i prošla pored oca. On je spustio svoj prozor. „Gde si pošla?" ,,U Svinju i zvižduk" „Šta ćeš tamo?" ,,Da se napijem." Produžila sam, znajući da je progutao mamac. On se parkirao na nedozvoljenom mestu, bacio svoju staru značku na komandnu tablu i pošao za mnom u bar. Tata je kupio prvu turu pa drugu, pa treću. Ja sam kupila četvrtu uprkos njegovom burnom protivljenju. Kako nas je alkohol sve više hvatao, iskoristili smo priliku da predahnemo od igre mačke i miša. „Kako napreduju stvari između tebe i zubara?" ,,On ima ime." „Kako napreduju stvari između tebe i doktora Danijela Kastilja." „Dobro." „Kada ćemo moći normalno da razgovaramo, Izi?" „Čim prestaneš da prikupljaš podatke." „Okej, ja ću da počnem. Postoji mogućnost da Rej ode na rehabilitaciju." „Koliko posto?" „Rekao bih oko deset odsto." ,,A kolike su šanse da će to uroditi plodom?"

328

L I S A LUC

„Oko deset odsto." „Znači da postoji mogućnost od jedan odsto da će ujka Rej postati čist", zaključila sam. „Čini mi se da je tako", odgovorio je tata, koji je konačno počeo da zapliće jezikom. „Da li je iko rekao Rej kolike su šanse? Ako će već da postane hodajući stručnjak posle škole, trebalo bi neko da joj objasni odnos gubitka i dobitka." „Razgovarali smo o tome." „Ipak je zadivljujuće što on razmišlja o tome." „Znamo da si lažirala ono s drogom." „Kako?" „Pod jedan, zubar ne zna da glumi. A kupio sam Rej kutiju hrskave riže prelivene čokoladom usred nedelje. Rekao sam joj da može da pojede celu kutiju ako bude pričala. Pričala je." „Kako možeš toliko nisko da padneš?" ,,Ja sam svom detetu kupio slatkiše. A ti si se pretvarala da šmrčeš kokain pred njom." „Pretvarala sam se da šmrčem kokain zato što ste mi stavili uređaj za prisluškivanje u stan." „Stavili smo ti bubicu zato što si postala opsednuta slučajem. Slučajem koji je, inače, zaključen " „Slučajem koji ste mi vi dali." ,,To je bila greška." „Šta?" „Što smo ti dali slučaj." ,,To vam nije jedina greška." Tata je uzeo još jednu činiju pereca sa šanka i doneo je do stola. „Pomislio sam da si mrtva prvih par puta kada sam te našao onesvešćenu na prednjem travnjaku." ,,To je bilo davno, tata. Godinama se nisam toliko odvalila da izgubim svest." „Znači da se ne vraća stara Izabel?"

Dosjei

o

Spelmanovima

329

„Da se vratila, ne bi pila sa svojim tatom." ,,A šta bi radila?" „Pokupila bi jednog od onih zgodnih Iraca za šankom ili bi pokušala da mazne gram trave u parku Dolores." „I šta ćemo sada?" ,,Ja odlazim. A ti nemoj da me pratiš." „To se neće desiti." „Mislim da hoće", rekla sam dok sam polako oblačila jaknu i ostavljala napojnicu na stolu. „Zbog čega si tako sigurna?", pitao je. „Suviše si pijan da voziš i mogu da ti pobegnem", odgovorila sam, široko se osmehujući. U proteklih nekoliko nedelja sam retko imala ovako ubedljivu pobedu i uživala sam u tom trenutku. Polako sam unazad otišla do vrata. Onda sam ih otvorila i izletela iz bara. Čula sam škripanje vrata kada je tata trapavo izašao. Nije bilo svrhe da se okrenem da vidim gde je. Samo sam trčala najbrže što sam mogla. Posle tri bloka sam skrenula desno u Ulicu Filmor i uhvatila taksi. Sagnula sam se na zadnjem sedištu za svaki slučaj. Vozaču je moje ponašanje bilo sumnjivo i bio je više nego zadovoljan kada sam izašla i platila vožnju. Ušla sam u prepun kafić u okrugu Marin. U toj zamci za turiste, među bogatim snobovima sa Srednjeg zapada i njihovim krznima, pila sam kafu i treznila se. Nekoliko sati kasnije, kada sam se istovremeno oporavila od omamljenosti pivom i napetosti od kafe, zazvonio mi je telefon. „Izabel?" ,,Da. Ko je to?" „Nađimo se za sat vremena na autobuskoj stanici u Vest Ouklandu", rekao je neprepoznatljiv glas. Nisam mogla da razaznam da li je muško ili žensko. „Neću, zauzeta sam." „Zar ne želiš odgovore, Izabel?"

330

L I S A LUC

,,Da, recimo, volela bih da znam s kim pričam." ,,Ne preko telefona." „Neću da prelazim most bez dobrog razloga. Znaš li kakav je saobraćaj u ovo doba?" „Mogu da odgovorim na sva tvoja pitanja o nestanku Endrua Snoua." ,,Ko je to?" „Kao što rekoh, nađimo se i saznaćeš." „Razmisliću. Koja autobuska stanica." „Vest Oukland. Za dva sata." „Neka bude tri. Još sam pijana."

Nisam mogla da se vratim do svojih kola zato što je tata mogao da ukloni važan deo motora poput karburatora. Uskočila sam u autobus i nazvala Danijela u ordinaciju. Morala sam da ubedujem gospođu Sančez da pozove Danijela na telefon, ali na kraju je pristala. „Moram da pozajmim tvoja kola." ,,Ko je to?" „Izabel." „Šališ se, zar ne?" „Ovo je hitan slučaj." „Izabel." „Molim te." Ovo su bili prećutni pregovori. Meni je bilo potrebno nešto od Danijela - automobil - a Danijelu je trebalo nešto od mene - bezbolan raskid. Kako bi stišao osećaj krivice, pristao je da mi pozajmi svoj BMW. Čekala sam na ulici ispred parkinga na uglu ulica Folsom i Treće. Ulično osvetljenje je treperilo pet minuta pre nego što se upalilo. Danijel je pristao da se nađe sa mnom posle tenisa. Kasnio je. Postala sam nervozna kada sam se otreznila. Od svakog zvuka, koraka u daljini ili aluminijumskih limenki koje je vetar kotrljao, stalo bi mi srce.

Dosjei

o

Spelmanovima

331

Onda se Danijel pojavio iza ugla. Izbegavao je moj pogled. Videla sam taj pogled ranije. Uvek bi ga pratile reči „Moramo da razgovaramo". Znala sam šta će se dogoditi, ali još sam pokušavala da odložim ono što je bilo neizbežno. „Da li si siguran da te niko nije pratio?", pitala sam. „Ko bi mene pratio?", odvratio je Danijel. „Moja mama ili moj tata." „Ne verujem da me je iko pratio." Ispružila sam ruku, nadajući se da će mi predati ključeve bez reči. „Ovo neće uspeti", rekao je. „Šta?" „Nas dvoje." „Zašto?" „Šta bismo rekli deci?" „Kojoj deci?" „Kada bismo imali decu, kako bismo im objasnili kako su se mama i tata upoznali?" „Lagali bismo, naravno." „Završeno je. Ja ne mogu tako da se ponašam."

Neću vas zamarati ostatkom razgovora. Samo ću napisati Danijelov epitaf. Bivši dečko broj devet Ime: Godine: Zanimanje: Hobi: Trajanje: Poslednje reči:

Danijel Kastiljo Trideset osam Zubar Tenis Tri meseca „Desilo se posle onoga sa lažnom drogom."

332

L I S A LUC

...Ford se uz cviljenje guma zaustavio oko tri metra iza BMW-a. Isključila sam motor i duboko udahnula nekoliko puta. Nonšalantno izlazim iz kola i prilazim fordu. Kucam na prozor vozača. Posle jednog trenutka prozor se spušta. Stavljam ruku na haubu i neznatno se naginjem. „Mama. Tata. Ovo mora da prestane." Pre nego što su uspeli da kažu nešto o tome koliko sam ih razočarala, vadim džepni nož iz zadnjeg džepa i bušim im prednju levu gumu. Nisam imala izbora. To je jedini način da prestanu da me jure. Nisu zapanjeni koliko bi se očekivalo. Otac šapuće moje ime i odmahuje glavom. Majka se okreće na drugu stranu da ne vidim koliko je ljuta. Vraćam nož u džep i unatraške se povlačim, sležući ramenima. ,,Ne mora da bude ovako." Odvozim se, zadovoljna što sam dobila na vremenu. Skrenula sam u Ulicu Mišen i pošla prema skretanju za most Bej. Udes na Saut Van Nesu izazvao je zastoj i ushićenje zbog novostečene slobode je ugušeno trubljenjem i otkucavanjem sata. Gotovo je nemoguće da pređem most i stignem do stanice Vest Oukland za dvadeset pet minuta. Bila sam pred rampom na Trinaestoj ulici kada mi je zazvonio telefon. „Halo?" „Izi, Milo ovde." „Šta mogu da uradim za tebe?" „Možeš da skloniš svoju sestru iz mog bara pre nego što ga panduri zatvore." „Milo, zauzeta sam. Da li si probao da zoveš ujka Reja?" ,,Da, ali se ne javlja. A upravo sam zvao tvog tatu i on mi je rekao da si mu probušila gumu. Neću čak ni da pitam. Samo znam da je subota veče, da mi četrnaestogodišnjakinja sedi u baru i da želim da nestane."

Dosjei

o

Spelmanovima

333

„Daj mi je." Rej se javila i rekla: „Ne bih imala problema s pićem da su bolji odnosi u kući." „Stižem za deset minuta. Ostani tu." Telefon mi je ponovo zazvonio kada sam prekinula vezu. „Izabel." »Da." „Kasniš", kaže mi nepoznati glas. „Ozbiljno, ko je to?" „Zar ne želiš da rešiš ovaj slučaj?" „Potreban mi je još jedan sat. Sestra mi ponovo pije." „Imaš četrdeset pet minuta i onda odlazim." Bila sam dva bloka od Kluba filozofa kada je telefon ponovo zazvonio. „Izi, Milo opet. Reci Rej da je zaboravila šal." „Kaži joj sam." „Zar je nisi pokupila?" ,,Ne, nisam." „Ali nema je."

ritisla sam pedalu za gas do kraja dok sam jurila ka Milu. Zakočila sam i zauzela dva parking mesta ispred bara. Uletela sam unutra. Izraz na Milovom licu me je zaprepastio. Strah je pre nedostatak izraza negoli izraz. Strah odvlači svu krv iz ekstremiteta kako bi se usredsredio na telesne funkcije koje održavaju život, kao što je rad srca. Milo je potpuno prebledeo. Videla sam da mu se usne pomeraju, ali nisam čula reči zbog velike gužve i zvuka sopstvenog disanja. Otišla sam do kraja bara, odgurujući posetioce koji su mi stajali na putu. Pogledala sam u kupatilo i sporedni izlaz u prolaz. Milo mi je pokazao prednja vrata i izašli smo. Pokazao mi je mesto gde je stajala dok je čekala. Napravili smo krug oko bloka i ispitali sve prolaznike. Zatim smo ušli u moja kola i prošli svim sporednim ulicama u prečniku od pet kilometara. Pozvala sam kuću tri puta i njen mobilni dva puta. Vratili smo se do bara i ponovo sam probala da je dobijem na mobilni dok sam kružila okolo. Tada sam čula. Zvonjavu njenog telefona. Milo je skinuo poklopac kante za smeće i ugledali smo telefon na vrhu. Uzela sam telefon i okrenula se prema Milu. „Mora da postoji objašnjenje, Izi. Možda je izgubila telefon i neko ga je bacio u kantu." Prekršila sam sva saobraćajna pravila na putu do kuće. Znala sam da se dogodilo nešto užasno što se ne može izbrisati.

336

L I S A LUC

Pokušavala sam da se setim kada sam poslednji put videla svoju sestru, pitajući se da li je to bio poslednji put. Rej je nestala tek pre sat vremena, ali sam ipak bila sigurna da njen nestanak nije nesporazum. Rej ne nestaje. Ona se ne ponaša tako. Ona telefonira. Ona komunicira. Ona više voli da je neko vozi nego da ide javnim prevozom. Ona vam ispriča sve što joj je na umu. Ona ne beži kada joj se kaže da čeka. Ona to jednostavno ne radi. Činilo mi se da su prošli minuti dok nisam uspela da umirim ruku dovoljno da bih otključala vrata kuće. Toliko dugo da mi je na trenutak palo na pamet da je promenjena brava. Kada su se vrata konačno otvorila, projurila sam kroz kuću uzvikujući sestrino ime. Udarala sam na sva zatvorena vrata u hodniku dok nisam stigla do njene sobe. Pokušala sam da ih otvorim ali su bila zaključana. Ruke su mi se previše tresle da bih mogla da ih obijem. Dva puta sam ih šutnula ali se nisu ni pomerila. Ne možete da razvalite zaključana vrata, to je samo mit. Otrčala sam do ostave, zgrabila sekiru i vratila se na sprat. Udarala sam sekirom oko brave dok se drvo nije smrskalo. Tada sam šutnula još jednom i vrata su se otvorila. Ujka Rej me je posmatrao s drugog kraja hodnika. „Imam rezervni ključ", rekao je pa uzeo telefon i pozvao moje roditelje. Mir u sobi je bio neprirodan, ali je jeza koju sam osetila bila stvarna. Krevet joj je bio nenamešten, kao i uvek. Odeća je bila razbacana po podu u tipičnom pubertetskom nemaru. To je bila soba koja je čekala da se neko vrati u nju, ali ona se još nije vratila. Preturala sam po radnom stolu dok nisam našla njen imenik. Pozvala sam sve njene prijateljice (dve) ali nijedna nije znala gde je, niti gde bi mogla da bude. Ujka Rej je pozvao svoje drugare u policijskoj stanici i zamolio ih da podnese prijavu iako nije isteklo zvanično vreme.

Dosjei

o

Spelmanovima

337

Prošla sam pored roditelja u hodniku kada sam izašia iz njene sobe. Izbegavajući da ih pogledam u oči, rekla sam im da ću pročešljati susedstvo. To sam rekla kako bih mogla da odem. Nadala sam se da će mučnina proći ako izađem na vlažan vazduh, ali ispovraćala sam se u maminu aleju sa cvećem (što nije bio prvi put) čim sam izašla. Telefon mi je ponovo zazvonio dok sam se grčevito naprezala. „Izabel, gde si?", rekao je onaj prokleti glas. ,,Da li si je ti oteo?", pitala sam. Toliko sam teško disala da sam jedva uspela da postavim to pitanje. „Koga?" „Moju sestru. Da li si je oteo?" „O čemu pričaš?" ,,Ti si mrtav čovek ako joj se nešto desi. Mrtav. Da li me razumeš? Ubiće te." ,,Ko?" „Moj otac će te ubiti. Ili moja majka. A možda će se prvo boriti da vide ko će prvi da te ubije. Da li si je oteo?" „Koga?" „Vrati je ako si je oteo", rekla sam i veza se prekinula.

Stoun je skupio svoje beleške i složio papire u savršenu gomilu. Udario je papirima o drveni sto da bi izravnao ivice. Onda je povukao prst duž ivice da proveri da li je sasvim ravno. Dodirnuo je vrh papira koji je izvirio pa ponovo počeo da udara o sto. Pa još jednom. Zatim ih je stavio u novu fasciklu i prešao šakom preko nje da izravna ionako glatku površinu. „Postoje lekovi za to", primećujem. „Mislim da je to sve, Izabel. Molim vas, pozovite me ako se setite još nečega." „Morate da razgovarate s porodicom Snou." „Kao što sam već rekao, mislimo da oni nemaju veze s ovim slučajem." „Ali nemamo ništa drugo." „Postoji bezbroj mogućnosti." „Ona nije pobegla. Ona ume da se bori." „Možda je nasumična otmica." „Da li mislite da je to u pitanju? Znam statistike." „To je sve što mi treba. Zašto ne biste odspavali malo, Izabel?" Inspektor Stoun ustaje. Grabim ga za ruku i on se ukočio zato što mu je neprijatno. „Recite mi istinu. Da li je mrtva? Mislite li da je mrtva?" Potresla sam se samo što sam izgovorila te reči. Odjednom sam poželela da mi ne odgovori. Ali odgovorio je. „Nadam se da nije."

ilo je nemoguće objasniti Rejin nestanak. Nijedan član porodice nije mogao da zamisli srećan kraj. Kuća je bila uznemirujuće tiha, mešavina odsustva Rejinog brbljanja i zapanjenog ćutanja. Nesposobnost da razgovaramo koja se graničila s patologijom. Povremeno se činilo da ne možemo ni da gledamo jedni druge. Naš rat je još uvek bio svež da bismo mogli da ponudimo jedno drugome rame za plakanje. Još je postojao mentalitet „mi protiv njih". Vratila sam se kući i spavala u Rejinoj sobi kako bih se javila na njen telefon ako zazvoni. Ali moje prisustvo teško da je bilo utešno. Tokom prvih šest sati sestrinog nestanka, njenu sobu je prvo pretražila policija, a onda i svi članovi porodice Spelman. Nije pronadeno ništa što bi pomoglo, ali je policija našla udžbenik matematike u kojem se nalazilo dve hiljade dolara, što je dovelo do dodatnih pitanja i duge rasprave između Dejvida i mojih roditelja. Tokom prvih dvanaest sati Rejinog nestanka Milo i Džejk Hend su oblepili ceo grad plakatima nestale osobe. Majka i ja smo svaka provodile četiri sata na ulici tragajući za majicom na plave pruge. Kao uvek, sećale smo se takvih stvari. Otac je zamolio sve privatne detektive s kojima je ikada razmenio vizitkarte za pomoć. Policija je, uprkos očevim protestima, zahtevala da ispita sve članove porodice, kao i njene drugove iz razreda i

340

L I S A LUC

ila mi je potrebna neka logika u Rejinom nestanku. Za sada sam imala samo slučajnosti. Neko ko je tvrdio da ima odgovore na slučaj Snou zvao me je u isto vreme kada je Rej nestala iz Kluba filozofa. Ta veza je u najmanju ruku bila slaba, ali samo sam nju imala, a moj instinkt mi je govorio da tu leži odgovor. Od samog početka me je kopkao profesor istorije. On je tvrdio da je video dva brata kako traže Endrua onog jutra kada je nestao. To sam zanemarila zato što je postojalo logično objašnjenje: sećanja su uglavnom nepouzdana. U odsustvu drugih tragova odlučiia sam da proverim taj. Otišla sam vozom do Vest portala, našla svoja kola parkirana tri bloka od bara, skinula kaznu za parkiranje, odvezla se kući i uzela dosje o slučaju Snou, koji je još bio zaključan u mom stolu. Preletela sam preko dosjea dok sam tražila ime, koje se ne zaboravlja. Ispostavilo se da je Horacije Grinlif redovni profesor na Univerzitetu Berkli. Pozvala sam katedru za istoriju, pitala za njegovo radno vreme i uputila se preko mosta Bej. Saobraćaj je mileo do sredine prepodneva i poželela sam da više ljudi ima dnevne poslove.

342

L I S A LUC

Ostalo mi je još samo deset minuta kada sam našla kabinet profesora Grinlifa. Ukratko sam mu objasnila zašto sam došla i on mi je ljubazno ponudio da sednem. ,,Po policijskom izveštaju, vi ste tvrdili da ste videli dva mladića onog jutra posle navodnog nestanka Endrua Snoua." ,,To je tačno." ,,Da li se sećate da ste to izjavili?" ,,Da. Sećam se i da sam video dva mladića." ,,U koliko sati je to bilo?" „Oko pola sedam ujutru. Sunce je tek izašlo." „Zašto ste ustali tako rano?" „Nisam mogao da spavam. Znam da bi kampovanje trebalo da bude opuštajuće, ali meni više prija zvuk saobraćaja nego zrikavaca." „Da li se sećate šta su mladići radili?" „Gotovo ništa. Ušli su u automobil i odvezli se." „Možete li da ih opišete?", pitala sam. „Obojica su izgledali kao da imaju između osamnaest i dvadeset godina. Onaj za koga verujem da je Endruov brat, na osnovu slika koje sam video u novinama, bio je visok oko metar i sedamdeset pet, težak oko sedamdeset pet kilograma, mišićav i imao je široka ramena." „Imate dobro pamćenje." „Imam veoma dobro sećanje", ispravio me je. ,,A kako je izgledao drugi mladić?" „Bio je viši, mršaviji i imao je svetlu kosu." ,,Da li se sećate još nečega u vezi s njim?" „Mislim da je žvakao čačkalicu." Suzbila sam poriv da izjurim iz kabineta i postavila sam još nekoliko pitanja kako bih učvrstila svoj slučaj. ,,Da li se sećate koja su kola vozili?" „Mislim da je bio datsun s petora vrata. Model iz kasnih osamdesetih godina." ,,Da li vas je ijedan od njih video?"

Dosjei

o

Spelmanovima

343

,,Ne verujem. Tek što sam otvorio šator i obuvao sam cipele." „Da li ste to rekli policiji?" „Da, nedeiju-dve kasnije, kada su me pozvali. Mislim da su pomislili da sam pobrkao datume. Ali ne verujem, zato što smo se vratili kući onoga dana kada je nestao." Vratila sam se u grad i onda otišla u Sausalito preko mosta Golden gejt. Parkirala sam se ispred kuće Martina Snoua u Ulici Spring. Nisam krila svoje prisustvo. Dvadeset minuta kasnije, Martin Snou je pogledao kroz prozor i ugledao me je. Videla sam kako njegovi prsti razmiču venecijanere svakih petnaestak minuta. Iako još uvek nisam znala šta je uradio, činila sam ga nervoznim i za mene je to bila potvrda njegove krivice. Problem je bio što ni sama nisam znala za šta je kriv. Da li je moguće da on ima veze s nestankom moje sestre? Morala sam da saznam. Izašla sam iz kola i pokucala na njegova vrata. Nije otvorio ali ja sam nastavila da kucam. Konačno je otvorio. „Pozvaću policiju ako ne odete", rekao je. „Ne želite da umešate policiju." „Zašto ovo radite?" „Da li vi držite moju sestru?" „Šta?" „Da li znate gde je ona?" „O čemu pričate?" „Nestala je pre četiri dana." Martin se zbunio. „Žao mi je", rekao je. Približila sam mu se. „Ako krijete nešto, ako znate bilo šta što bi moglo da mi pomogne da je nađem a to krijete od mene - to vam je veiika greška." Martin je klimnuo glavom, čime mi je pokazao da shvata da mu pretim. „Morate da se skionite s mog poseda. Već sam pozvao policiju i oni su na putu ovamo." Ušla sam u kola i odvezla se.

344

L I S A LUC

Nekoliko blokova od Martinove kuće videla sam kako mi se približava policijski automobil. Ablendovao mi je i upravo sam htela da skrenem s puta kada sam pogledala u retrovizor i učinilo mi se da sam videla šerifa Larsona. Pretpostavila sam da ga je Martin zvao kada sam otišla od njega. Takođe sam pretpostavila da me šerif ne zaustavlja zbog polomljenog zadnjeg svetla, iako mi je verovatno bilo polomljeno. Nagazila sam pedalu za gas i pokušala da povežem ono što sam saznala. Znam da je Martin prevario roditelje za više od sto hiljada dolara. Znam da je šerif pre dvanaest godina kupio kola koja niko nikada nije video. Znam da je bio tamo kada je Endru nestao. Znam da ne trepće onoliko često kao drugi ljudi. Šerif je uključio sirenu i pokazao mi da stanem. Umesto toga sam ubrzala, misleći da ću biti na bezbednom ako stignem u grad i pod jurisdikciju policije San Franciska. Onda bi mogli da uhapse šerifa zbog, pa, zbog onoga što je zgrešio. Vozila sam nepoznatim putevima okruga Marin dok je padao mrak. Poput mog oca i ujaka, Larson je bio u prednosti nada mnom. Bio je obučen za poteru kolima, a znao je ove puteve. Poslednji ostaci sunčevog svetla nestali su iza horizonta. Larson je sada bio manje od deset metara iza mene. Skrenula sam na planinski put kako bih izbegla ulično osvetljenje. Larson je sada vozio pored mene i povikao je da stanem, ali ja to nisam učinila. Mogla sam da čujem udarce svog srca. Mislila sam da znam šta je strah, ali ova vrsta straha - da se neću vratiti kući te noći - bila je sasvim drugačije čudovište. Skrenula sam desno u sporednu ulicu, za koju se ispostavilo da je ćorsokak. Larson mi je blokirao odstupnicu tako što je zaustavio kola pod uglom. Brzo je izašao iz vozila i izvadio pištolj. „Stavi ruke na volan", rekao je kao da sam običan kriminalac. Pre nego što sam stigla da reagujem, Larson je otvorio suvozačeva vrata i izvukao me iz kola.

Dosjei

o

Spelmanovima

345

Osetila sam kako mi stavlja lisice iza leđa. Onda me je topla ruka na zadnjem delu vrata odvela do patrolnog vozila. Larson je otvorio suvozačeva vrata, stavio mi ruku na glavu i gurnuo me na sedište. Zalupio je vrata, obišao automobil i seo pored mene. „Nećeš se izvući s ovim", rekla sam. ,,S čim?", odgovorio je na svoj nervirajuće miran način. „Znaš", odgovorila sam iako ni sama nisam znala. „Moramo da se provozamo, Izabel", rekao je i upalio motor. „Da li nameravaš da me ubiješ?", pitala sam, nadajući se da ću smanjiti napetost. ,,Ne", glatko je odgovorio. „Naravno da ćeš to da kažeš. Tako neću da se borim." „Imaš lisice. Ne bih se brinuo zbog toga." Bio je u pravu. Nisam mogla puno toga da uradim. Međutim, da me je pretresao pre nego što me je strpao u kola, pronašao bi moj mobilni telefon. Izvadila sam ga iz džepa i pritisla prvi broj na brzom biranju: Albert Spelman. Nisam mogla da stavim telefon na uvo niti sam mogla da čujem da li se neko javio zbog zvukova saobraćaja. Tako da sam sačekala trideset sekundi i onda počela da pričam najglasnije što sam mogla. „Zdravo, tata, ja sam. Ako nestanem ili mi se nešto dogodi, odgovoran je šerif Larson, piše se L-A-R-S-O-N. Sada sam u njegovim kolima..." „S kim pričaš?", pitao me je Larson i pogledao me kao da sam najluđa osoba koju je ikada video. „Moj tata", samozadovoljno sam odgovorila. „Upravo sam ga pozvala telefonom." Larson je stao pored puta i oteo mi telefon. Zatim mi ga je stavio na uvo. Čula sam kako moj otac viče. „Izi, Izi? Gde si?" „Zdravo, tata. Ja sam u patrolnim kolima šerifa Larsona."

346

L I S A LUC

„Da li si bezbedna?", pitao je. Čula sam paniku u njegovom glasu. „Pre jednog trenutka bih odgovorila da nisam, ali mislim da je sve u redu. Za svaki slučaj, broj njegove značke je sedam-osam-šest-dva-dva..." Larson se nagnuo tako da mogu da vidim poslednji broj. „Sedam", rekla sam. „Šta se dešava, Izabel?" „Ništa. Dobro sam. Nemoj da brineš, tata", rekla sam, a onda je Larson uzeo telefon. „Gospodine Spelmane, vaša ćerka je potpuno bezbedna. Martin Snou je pozvao policiju kada je odbila da ode s njegovog poseda. To je sve, gospodine. Ne, nećemo podneti tužbu protiv nje danas. Hvala, gospodine." Larson je prekinuo vezu i vratio se na put. Izbio je na južni autoput 101 i ćutao je narednih petnaest minuta. Pošto se više nisam brinula zbog svoje bezbednosti, čekala sam da progovori. Ali on to nije učinio, tako da sam ja prekinula tišinu. „Znam da si bio u kampu one noći kada je Endru nestao." „Uspela si da povežeš mnogo toga. U stvari, imaš gotovo sve delove slagalice, ali je još nisi sastavila. Da li sam u pravu?" ,,Da li ćeš da mi kažeš šta se desilo?" „Endru je bio veoma nesrećna osoba. Bar tri puta je pokušao da se ubije pre nego što je nestao." „Zar to ne bi trebalo da piše u izveštaju?" „Poverljivost između doktora i pacijenta. Policija bi znala samo da su roditelji dali to obaveštenje. Niko nije znao osim najuže porodice i mene. Čak ni u školi nisu znali. Vreme oporavka bi se pripisalo gripu ili upaljenom grlu. Gospoda Snou se postarala da niko ne sazna." ,,Da li mi govoriš da znaš šta mu se dogodilo?", pitala sam. „Znam tačno šta mu se dogodilo. Pobegao je od te kuće, te žene i života koji je mrzeo. A Martin i ja smo mu pomogli u tome.

Dosjei

o

Spelmanovima

347

Mesecima unapred smo smislili plan. Endru i Martin su se odvezli na jezero Taho, kao što je bilo dogovoreno. Ja sam otišao kod ujaka i uveče izašao na koncert. Znao sam da će biti mrtav pijan do deset uveče i da do jutra neće primetiti da nisam tu. Uzeo sam njegova kola zato što on nije smeo da vozi jer je bio hapšen zbog vožnje pod uticajem alkohola. Čak i da ih je tražio, ne bi ništa posumnjao. Ionako nikada nije znao gde ih je parkirao. Odvezao sam se do jezera Taho i Endru se odvezao njima. Rano ujutru Martin me je odvezao do stanice Grejhaunda da uhvatim autobus natrag do grada. Nije bilo razloga da iko sumnja u nas, tako da policija nije proveravala Martinovu priču." Larson je zaustavio automobil ispred kuće od opeke u tjudor stilu s belom šiljatom ogradom. U dvorištu se dvoje predškolske dece igralo sa svojom majkom, visokom ženom tamne kose s oštrim ali lepim crtama lica. ,,Da li je živ? Gde je otišao?" Larson je pokazao mladu majku koja se igrala u dvorištu. „Eno je", rekao je. Prvo nisam shvatila šta Larson priča. Ali što sam duže posmatrala ženu, to sam sve više shvatala istinu. „Sada se zove Andrea Medous. Srećno je udata i ima dvoje usvojene dece", objasnio je Larson. ,,To se ne uklapa ni u jednu od mojih teorija." „Ako imaš još pitanja, sada je vreme da ih postaviš." „Gde je Endru pobegao?" ,,U Trinidad, u Koloradu. Tamo je bio jedan doktor kod koga je želeo da ode." „Tako da je novac za Martinovo školovanje..." „Upotrebljen za promenu pola. Da." „Da li znate kako bi gospođa Snou reagovala kada bi saznala?" Larson nije mogao da suzbije osmeh. ,,Da." ,,A ko me je zvao telefonom?", pitala sam. „Andrea. Njen brat joj je rekao šta radiš. Mislila je da će te to zaustaviti. Osim toga, ona ume odlično da imitira svoju majku."

348

L I S A LUC

„Znala sam da neko nešto krije", rekla sam. „Imam novosti za tebe: uvek neko nešto krije." Osećala sam se glupo dok sam sedela u patrolnim kolima. Svi zločini za koje sam u sebi optuživala šerifa bili su potpuno fiktivni. On je samo čovek koji žvaće čačkalice i ne trepće onoliko često koliko drugi ljudi. On je samo čovek koji pokušava da bude prijatelj. To je sve. „Ona je srećna sada. Ali sve će se promeniti ako je otkriješ. Mislio sam da mogu da podelim ovu tajnu s tobom. Nadam se da nisam pogrešio." ,,A da li gospodin Snou zna?" »Ne." „Trebalo bi", rekla sam. „Verovatno si u pravu. Ali porodica treba da odluči o tome." Bio je u pravu. Ovo me se više nije ticalo. Larson me je pitao da li ću sasvim da zaključim slučaj Snou i odgovorila sam da hoću. Dosje Endrua Snoua više nikada neće isplivati na površinu, uglavnom zbog toga što sam ga uništila kada sam se vratila kući.

A što se tiče slučaja moje sestre, nisam imala ništa. Nikakve tragove, nikakve teorije, čak ni nagađanja. Rej je nestala i nisam mogla ništa da uradim povodom toga. Ona je dete koje se ponaša iznenađujuće predvidljivo (osim ako namerno ne pokušava da navede na pogrešan trag) i ima natprirodan instinkt da se vrati kući. Bilo mi je nemoguće da prihvatim da me ne bi pozvala da je u mogućnosti da to uradi.

ilo je pola devet kada sam ušla u sestrinu sobu, četiri dana posle njenog nestanka. Uključila sam lampu za čitanje iznad kreveta, nadajući se da se slabo svetlo neće videti kroz prorez u vratima. Stoun je poverovao da Rej nije pobegla tek kada je otkrio novac dobijen dvogodišnjim ucenjivanjem Dejvida. Inače bi još sledio taj trag. Iako prvih šest pretraživanja nije donelo nikakav rezultat, ponovo sam pretražiia sobu. Nisam bila sigurna šta tražim, ali morala sam nešto da radim. Otvorila sam vrata Rejinog plakara i gomila odeće i otpadaka ispala je na pod. (Začudo, moja majka je vratila sobu u potpuno isto stanje nereda u kojem ju je i našla.) Bila sam previše umorna da išta podignem, tako sam sve ostavila na podu i pogledala ispod Rejinog kreveta, pretražila fioke komode i čak sam podigla madrac. Onda sam prešla na njen radni sto. Otvorila sam sve fioke i pretražila Rejine izveštaje o praćenju, domaće zadatke i užegle slatkiše. Ne znam kako nam je to promaklo prvi put, ali primetila sam da jedna od fioka deluje šuplje u odnosu na ostale. Bacila sam papire iz nje na pod. Zatim sam izvadila nož i gurnula ga uz ivicu, tražeći otvor kako bih mogla da podignem daščicu. Podigla sam komad drveta koji se savršeno uklapao i zapitala sam se da li je Rej ovo naučila na časovima opšteg tehničkog obrazovanja.

350

L I S A LUC

Stavila sam lažno dno na sto da ispitam šuplji odeljak ispod. U njemu se nalazio nepoznati crveni kožni rokovnik. Sjajna korica i neiskrzane ivice pokazivale su da je nov. Izgledao je kao običan rokovnik. Na prvi pogled ništa nije delovalo neobično - samo zbirka fotografija članova porodice. Ali na drugi pogled biste videli nešto sasvim drugo. Ugao snimanja bio je ili previše visok ili previše nizak, a slika suviše mutna ili s nekom preprekom - žičanom ogradom ili prljavim prozorom. Na drugi pogled je bilo jasno da je ovaj porodični album sastavljen od zbirke fotografija napravljenih tokom praćenja. Prvih nekoliko strana bilo je posvećeno ujka Reju - uglavnom snimci napravljeni sa visine dok on, teturajući se, izlazi iz taksija pa prolazi strog ispit motoričkih sposobnosti (stavljanja ključa u bravu) - njegov čest ritual posle dva ujutru. Onda je prešla na tatu. Fotografije na kojima bukvalno gura ruku u kutiju s keksom. Tata godinama tvrdi da je na dijeti i krišom užina noću. Svi smo to znali. Verujem da je Rej fotografisala njegove indiskretnosti u režimu ishrane kako bi se kasnije trampila za nešto. Bila je i jedna fotografija na kojoj mama puši s Džejkom Hendom na zadnjem tremu i jedna maglovita na kojoj Dejvid i Petra šetaju Ulicom Market držeći se za ruke. Naravno, ni mene nije zaobišla. Rej je snimila moja prva tri sastanka s Danijelom i uspela je da me uslika u neprijatnom položaju, bez majice, dok sam se presvlačila u kolima. Postojale su i slične fotografije njenih drugarica i nastavnika. Zabrinula bih se da već nisam bila zabrinuta. Ništa me nije teralo da gledam do kraja, ali nastavila sam da okrećem strane. Kao i sve ostalo što sam radila proteklih mesec dana, uradila sam to zato što sam jedino to mogla da uradim. Fotografija je mogla da mi promakne. Ni po čemu se nije izdvajala. Dvojica muškaraca koji se rukuju. Prepoznala sam očevu smeđe-zelenu kariranu košulju, koju je toliko često nosio da je i ona verovatno dobila status srećne. Nije bilo razloga da pogledam drugog čoveka, ali jesam. Onda sam pogledala

Dosjei

o

Spelmanovima

351

bolje pa uzela lupu i zagledala se u njegove mutne ali poznate crte lica. Inspektor Henri Stoun. Inspektor Stoun se rukovao s mojim ocem. Nije bilo datuma na fotografiji, ali znala sam da je nedavno snimljena po tome što je otac bio sveže podšišan. Očigledno je napravljena pre Rejinog nestanka. Bili su zajedno. Neobjašnjivo. Neko bi mogao da kaže da brzopleto donosim zaključke. Da nisam bila u stanju da razumno mislim. Ali odjednom me je preplavila sumnja da je Rejin nestanak nameštaljka. Teorije o zaveri se često javljaju kada nam se ne dopadaju logična objašnjenja. Ovo objašnjenje bilo je bolje od drugih. Po njemu moja sestra nije jednostavno nestala, toliko brzo da nije stigla ni da pusti glas. Po ovom objašnjenju je moja sestra živa i jede frut lups, kao saučesnik u ovoj užasnoj prevari. Po tom objašnjenju nisam imala drugog izbora nego da ih sve raskrinkam. Nazvala sam policijsku stanicu i pitala kada se završava Stounova smena: u 20.00 časova. Parkirala sam se ispred stanice i čekala. Mora da je bio u teretani zato što je ušao u svoja kola tek sat vremena kasnije, mokre kose (sve tri četvrtine dva i po centimetra, koliko je bila duga) i u civilnoj odeći. Odvezao se pravo kući, što me nije iznenadilo zato što mi nije izgledao kao neko ko vodi bogat društveni život. Sedela sam u kolima četiri kuće dalje i gledala kako se svetla pale i gase u njegovoj kući. Ostala sam dva sata bez ikakvog plana ili cilja. Mogla sam da odem do njegovih vrata, pozvonim i pitam šta je uradio. Ali ko danas postavlja pitanja? Dva sata kasnije sam odlučila da se vratim kući i smislim nešto drugo, ali tada je izašao. Ponovo u uniformi, Stoun je izašao i ušao u policijski sedan. Mogla sam da ga pratim, ali sam po njegovoj odeći zaključila da radi na nekom slučaju. Umesto toga sam napravila krug oko njegove kuće, tražeći otvoren prozor ili nezaključana vrata. Nije postojao lak način

352

L I S A LUC

da se uđe, pa sam obila obe brave na zadnjim vratima. Nisam bila u formi, tako da mi je bilo potrebno oko pola sata. Trebalo je da mi padne na pamet da je provala u kuću policijskog inspektora verovatno loša ideja, ali nedostatak sna utiče na zdravo rasuđivanje. Opravdala sam svoj povratak starim navikama tako što sam samu sebe ubedila da ću unutar ovog nepodnošljivo urednog stana jednog neženje otkriti da je inspektor samo pion u velikom planu mog oca. Istina mora da bude tu, zar ne? Mora da bude negde. A ovo mesto bilo je podjednako dobro kao bilo koje drugo. Kada su mi se oči privikle na mrak, razaznala sam raspored stana - stan s dve spavaće sobe tipičan za San Francisko. Dva ulaza. Prednji. Zadnji. Zadnja vrata vode od ostave do kuhinje. Prednja od predsoblja do dnevne sobe. Spavaće sobe i kupatilo s jedne strane. Obično se po nagomilanom kršu može videti koliko dugo je neko mesto naseljeno. Ali Stounov stan bio je besprekorno čist i uredan, mesto koje ima sve što je potrebno ali nema nijedan predmet bez upotrebne vrednosti. Na izvestan način je bilo tužno. Prošla sam kroz ceo stan, tragajući za nepoznatim, za nečim što bi dokazalo ono za šta sam znala da je istina. Kako bi taj dokaz mogao da izgleda? I šta da radim ako ga nađem? Da li da odem u policiju? Da li mirno da osmislim novu osvetu? Da li da nastavim rat? Stounova spavaća soba odisala je toplinom i životnošću skupog hotela. Pokrivač na krevetu bio je savršeno zategnut i simetrično poravnat. „Bolje bi bilo da imaš prokleto dobro objašnjenje", rekao je inspektor Stoun kada je ušao u sobu. Bila sam suviše ljuta da bih se iznenadila. ,,Oh, imam", samozadovoljno sam odgovorila. „Sedi", rekao je. Prvo ga nisam poslušala, ali onda mi je dobacio pogled koji je poručivao: „Ako odmah ne sedneš, uhapsiću te zbog obijanja

Dosjei

o

Spelmanovima

353

i provale." Tako da sam sela. Stoun je koračao napred-nazad, očigledno smišljajući svoj prekor. Ali ja sam prva napala. „Trebalo bi da se stidiš", rekla sam. „Molim?" „Čuo si me." „Izabel, upravo si provalila u kuću policijskog inspektora." „Misliš da nisam svesna toga?" „Objasni mi zašto si ovde." „Morala sam da dokažem da si učestvovao u tome." ,,U čemu?" „Znaš." ,,Ne znam." ,,U Rejinom nestanku." Gotovo sam mogla da vidim kako Stounov bes splašnjava, „Misliš da sam ja umešan u to?", pitao je. „Zajedno s mojim roditeljima." ,,Da li si pijana?" „Nisam. Ali to zvuči kao dobra ideja." „Šta se dešava, Izabel?" ,,Ti meni reci." ,,Da li to ozbiljno misliš?" „Videla sam fotografiju na kojoj si s mojim tatom." „Kakvu fotografiju?" ,,Ne znam. Rej ju je napravila pre mesec-dva." Stoun nije delovao nimalo zbunjeno mojim otkrićem. „Ne znam zbog čega postoji fotografija, ali sastao sam se s tvojim ocem pre nekoliko meseci da se posavetujem u vezi s jednim slučajem. To nema nikakve veze s ovim. Možemo da odemo u policijsku stanicu da ti pokažem dosje, ali moraš da me saslušaš sada. Nemam nikakve veze s nestankom tvoje sestre, kao ni tvoji roditelji." Čak i kroz izmaglicu neispavanosti sam znala da sam pogrešila. Polako sam shvatila da nemam nijedan odgovor više nego juče ili prekjuče. Moja sestra je nestala i nije postojalo logično objašnjenje za to.

354

L I S A LUC

Buljila sam u pod čitavu večnost. Stoun je verovatno pomislio da sam zaspala. Potapšao me je po kolenu da me probudi. „Izabel, ne veruješ stvarno da bismo učinili tako nešto?", pitao je pribrano i gotovo saosećajno. ,,To je bolje od druge mogućnosti, zar ne? Sve je bolje nego da mislim da je mrtva." „Pretpostavljam da je tako", odgovorio je. Zbog toga što nije ništa više rekao, što me nije uveravao da će sve biti u redu, bila sam sigurna da mi on nije neprijatelj. Bilo bi mi mnogo lakše da jeste. ,,Da li ćeš da me uhapsiš?", pitala sam. „Ne verujem." „Hvala", odgovorila sam. ,,I izvini što sam, znaš, provalila u tvoju kuću." „Izvinjenje prihvaćeno. Ali da li možeš da mi obećaš da to nečeš ponoviti?" „Obećavam da ti više nikada neću provaliti u kuću." ,,Ne samo u moju kuću. Bilo čiju kuću." „Trenutno ne mogu da obećam tako nešto." Stoun i ja smo sedeli u tišini. Mislim da je očekivao da ću pobeći, ali nisam imala gde da idem. Ovo mesto je bilo podjednako dobro kao bilo koje drugo. „Mogu li da te ponudim nečim?", pitao me je. „Imaš li viski?" Stoun je bez reči izašao iz sobe. Vratio se posle nekoliko minuta i pružio mi šolju. Uzela sam gutljaj pa pijunula. „Ovo je najgori viski koji sam ikada probala." ,,To je biljni čaj." „Zbog toga je tako gadan." „Izabel, zašto ne odremaš?" Nisam sigurna zbog čega mi je predložio da odspavam. Poput deteta me je odveo u gostinsku sobu, skinuo pokrivač s kreveta i zatvorio vrata za sobom. Skinula sam patike i čarape, jaknu i sat, pa se zavukla pod pokrivače, nameravajući da se

Dosjei

o

Spelmanovima

355

pretvaram da spavam, pošto nisam znala šta drugo da radim. Ali preplavio me je stres tog dana i zaspala sam. Trgla sam se ubrzo posle ponoći zato što je zvonio telefon. Izašla sam iz kreveta i otišla do vrata. Ako sam ikada posedovala ikakvu fizičku gracioznost, ona se razvila u nečujno kretanje. Tiho sam otvorila vrata i nečujno bosonoga prošla kroz hodnik do zvuka Stounovog glasa, koji je dopirao iz kuhinje. „...Razumem, gospođo Spelman. Ali ona je dobro i kod mene je. Da, pripaziću na nju... ne, nema potrebe za time. Nema potrebe da je pitam. Uveravam vas, gospođo Spelman, da ona nema nikakve veze s Rejinim nestankom..." Vratila sam se u spavaću sobu, navukla patike, zgrabila jaknu i sat pa izjurila na prednja vrata. Čula sam kako me Stoun juri, ali nisam razaznala njegove reči. Nisu ni bile važne. Činjenica da je moja majka mislila da sam sposobna za nešto toliko surovo zabolela me je više od svega iz prošlosti. Nije bilo važno što sam i ja nju optužila za istu stvar. Ušla sam u kola i uspela da pobegnem pre nego što je Stoun stigao da me uhvati. Još sam pamtila ujka Rejovu galaksiju motela. Birajući između blizine i čistoće, opredelila sam se za Flamingo in u Sedmoj ulici. Uzela sam sobu na drugom spratu s pogledom na ništa i ogromnim krevetom. Postoji nešto što deluje utešno u ovim jeftinim sobama s velikim pokrivačem sa zlatnim lišćem kao glavnim komadom nameštaja. Nepoznati zidovi vam dozvoljavaju da dišete, da se osećate kao da ste pobegli. Poželela sam da se zauvek preselim ovde i pitala sam se koliko to košta nedeljno, mesečno ili možda godišnje. Zamislila sam kako bi bilo živeti u alternativnom motelskom svemiru u kojem je prošlost izbrisana. Ali potreban je novac da bi se živelo u motelu, a ja nisam dobila platu već tri nedelje. Novac je oticao s mog računa, a nikada nisam umela da štedim. Platila sam sobu gotovinom, ali znala sam da na računu imam dovoljno novca za samo još dve noći u motelu.

356

LISA LUC

Kada sam se smestila u sobu (odnosno bacila torbu na krevet i skinula jaknu), pregledala sam novčanik, izvadila kreditne kartice i pozvala korisnički servis da proverim čime raspolažem. Nastaviću s ovakvim anonimnim načinom života koliko god mogu. Na tekućem računu i dve kreditne kartice imala sam hiljadu i po dolara, ne računajući karticu za slučaj nužde, koju sam ušila u postavu novčanika. Uzela sam izlizani kožni novčanik, zavukla prst u rupu široku pet centimetara iza odeljka za papirnate novčanice. Bila je prazna. Pretražila sam novčanik još nekoliko puta i na kraju izručila čitav sadržaj na krevet. Ali kartica, kartica za slučaj nužde, nije bila tu. Nisam mogla da tražim duplikat zato što nisam znala broj kartice. Zapisala sam broj na parčetu papira koje sam sakrila na dnu svog radnog stola u kancelariji - kancelariji u kojoj više nisam radila. Moraću ujutru da provalim u roditeljsku kuću. Navila sam sat za pet ujutru i pokušala da zaspim. Probala sam da brojim ovce ali sam otkrila da je zanimljivije da brojim rupe u plafonu obloženom štukaturom. Ali ništa od toga nije donelo san. Ustala sam, istuširala se i obukla mnogo pre nego što je sat zazvonio. Dvadeset minuta kasnije parkirala sam se iza ugla porodične kuće, kroz prolaz ušla u zadnje dvorište, popela se požarnim merdevinama do prozora svoje stare sobe (koji ima kotur na zasunu, tako da mogu da ga otvorim sa spoljne strane) i ušla u svoj stari stan. Šunjajući se najbolje što sam mogla, sišla sam do kancelarije. Vrata su bila zaključana, ali sam još imala ključ, a oni očigledno još nisu došli do toga da menjaju brave. Našla sam parče papira s mojim identifikacionim brojem, brzo izašla kroz prozor kancelarije i obavila telefonski poziv iz kola. Bio je peti dan od nestanka moje sestre.

zabel Spelman" uzela je sobu u Motelu 6 pored aerodroma San Francisko pre pet noći. Bila je to vožnja od oko pola sata, ali činilo mi se kao da sam putovala svega nekoliko sekundi. Kada sam stigla, nisam mogla da izađem iz kola. Sedela sam nesposobna da se pomerim, pokušavajući da osmislim svoj sledeći potez. Morala sam da se uverim da je istina ono što sam znala. I morala sam da dokumentujem sve što će se dogoditi. Izvadila sam digitalni diktafon iz tašne, uključila ga i stavila u džep jakne. Izašla sam iz kola i prešla ulicu. Tada sam je ugledala. Rej. Prelazila je ulicu ispred mene. U rukama je nosila neposlušnu gomilu grickalica (zašećerenih) koje je verovatno kupila u prodavnici preko puta. Videla me je kako joj prilazim i izraz na njenom licu odavao je hiljadu reči o istini. Kesica ding dongsa joj je pala na zemlju, ali nije se sagnula da je dohvati. Umesto toga je buljila u mene, nesposobna da se pomeri, uplašena, dok joj je iz očiju izbijala griža savesti. A ja sam znala da njen nestanak nije rezultat prljave igre ili neke druge mračne mogućnosti. Znala sam i da nije pobegla. Znala sam da joj je sećanje netaknuto. Znala sam da je bila živa i zdrava proteklih pet dana i da je jela ogromne količine šećera. A povrh svega sam znala da je ona kidnapovala samu sebe. Znala sam zašto je to uradila. Želela je da ujedini porodicu.

358

L I S A LUC

Nameravala je da me vrati kući. Njena namera je bila da se toliko uplašimo opasnosti od užasne tragedije da prestanemo da pratimo jedni druge, da stavljamo bubice jedni drugima u sobu, da prisluškujemo telefonske razgovore i da neprestano ispitujemo. Moja porodica bi to trebalo da radi samo drugima. Rej je koristila moju karticu kako bih je pronašla. Njen nestanak će ostaviti trag na svima. Ali to je bila poruka namenjena meni. Ja sam biia odgovorna za sve što se dogodilo. Ja sam bila kriva. Rej je nastavila da me gleda bez treptanja preko puta parkinga, još držeći zabranjenu hranu. Čim sam saznala da je moja sestra živa, rekla sam joj: „Mrtva si." Sumnjam da je čula moje reči zbog buke saobraćaja, ali je shvatila kada sam napravila rez kažiprstom preko svog grla. Rejine zalihe za slučaj nužde rasule su se oko nje kada je potrčala. Zahvaljujući tome što sam petnaest centimetara viša od svoje sestre i što me je gonio adrenalin čistog besa, uspela sam da pređem petnaest metara i uhvatim je u trenutku kada je stigla do vrata sobe jedanaest. Uhvatila se za kvaku u trenutku kada sam je desnom rukom zgrabila oko struka. Podigla sam je sa zemlje i strgla joj ruku s kvake. Bacila sam je na mali travnati deo ispred zgrade, travnjak tri sa četiri i po metra okružen betonom na kojem su se nalazile klupa i ljuljaška i koji je služio kao igralište. Razgovor je tekao kako sledi: Izabel: Mrtva si. [Prikovala sam joj ruke i noge za zemlju dok se ona koprcala.] Rej: Nisi mi dala drugog izbora. Izabel: Načisto si mrtva. Rej: Uradila sam to zbog tebe. Izabel: Da li si čula? Mrtva. Rej: Volim te! Izabel: Da se nisi usudila da mi to kažeš!

Dosjei

o

Spelmanovima

359

Rej: Imala sam jako dobar razlog. Izabel: Imam jako dobar razlog da te ubijem. Rej: Pusti me. Izabel: Nikada. Rej: Molim te. Izabel: Vratićeš se u letnji kamp. Rej: Hajde da pregovaramo. Izabel: I u privatnu školu. Rej: To boli! Izabel: Oprosti se s frut lupsom... Rej: Jao! Izabel: Laki čarmsom... Rej: Upomoć! Izabel: Kakao pafsom... Rej: Ne! Izabel: Bićeš na makrobiotičkoj ishrani. [Rejino telo postalo je mlitavo.] Rej: Okej, odustajem. Popustila sam stisak i otkotrljala se u stranu. Rej je to iskoristila da pokuša ponovo da pobegne. Uhvatila sam je za nogu i ponovo je oborila na travu. Opet sam se popela na nju, pokušavajući da je prikujem kao prvi put. Ali divlje je mlatarala rukama i povremeno bi me udarila po licu, što me je još više razbesnelo. Prevrnula sam je na stomak i stavila joj ruke na leđa. Izabel: Ne pokušavaj da pobegneš. [Kada sam uspela da savladam Rej, dvojica policajaca su mi prišli otpozadi i strgli me s nje.] Policajac broj jedan: Gospođo, morate da se smirite. Izabel: Prihvati svoju sudbinu. Rej: I ti bi isto uradila na mom mestu.

360

L I S A LUC

Izabel: Da li si poludela? Da li imaš ikakvu predstavu kroz šta smo prošli? Mrtva si. [Pokušavam da se oslobodim čvrstog stiska prvog policajca.] Policajac broj dva: Gospođo, moraćemo da vam stavimo lisice ako se ne smirite. Izabel: Stavite njoj lisice. Stavite detetu lisice. Nju bi trebalo uhapsiti. Policajac broj jedan: Gospođo, ovo je poslednji put da vas opominjem da se smirite. Rej: Žao mi je. Izabel: Biće ti žao. Čekaj samo da mama i tata čuju za ovo. Policajac broj jedan: Da li ste vas dve u srodstvu? Izabel: Ne više. Rej: Ona mi je sestra. Mislim da je bolje da je pustite. Policajac broj dva: Ne dok se ne smiri. Izabel: Neću samo da te ubijem. Prvo ću da te mučim. Policajac broj dva: Gospođo, ne možemo da vas pustimo ako nastavite tako da pričate. Izabel: Bolje bi ti bilo da imaš oči na leđima, Rej. Policajac broj jedan: Gospođo, to je bila poslednja opomena. [Drugi put u dva dana sam osetila hladan metal lisica, a nisam imala ni gram marihuane. Jedan od policajaca me je bacio na haubu. Ali nisam mogla da se zaustavim.] Izabel: Ostatak života će ti biti pakao. [Rej je znala da je u nevolji. Znala je da će šta god se meni dogodi dovesti do gore kazne za nju. Bilo je u njenom interesu da nas obe izvuče.] Rej: Molim vas, pustite je. Ja sam kriva. Izabel: Naravno da si ti kriva, ludačo jedna. Policajac broj jedan: Prestanite da se otimate, gospođo. Rej: Pustite je. Nije ništa uradila. Policajac broj dva: Mlada damo, možete li da nam objasnite šta se dešava? Izabel: Ja ću da objasnim.

Dosjei

o

Spelmanovima

361

Policajac broj dva: Ne, neka devojčica objasni. Rej: Ona je moja sestra i ljuta je na mene. Policajac broj jedan: Da li vas je povredila, gospođice? Rej: Samo malo. Policajac broj jedan: Da li je se plašite? Rej: Ne, sve je u redu. Izabel: Bolje bi bilo da me se plašiš. Rej: Izi, neće te pustiti ako ne prestaneš tako da pričaš. Policajac broj jedan: Mlada damo, da li vas je sestra povredila? Rej: Povrediće me ako je ne pustite. Izabel: Tu si u pravu. Policajac broj dva: Mi možemo da vas zaštitimo. Izabel: Ne mogu da te zaštite. Policajac broj dva: Prestanite, gospođo. Izabel: Prekinite da me zovete gospođo! [Policajac broj dva uhvatio je lanac lisica i odvukao me od kola, gotovo mi izvalivši rame. Zadnja vrata crno-belog automobila su se otvorila i policajac broj jedan mi je stavio ruku na glavu i gurnuo me na sedište.] Izabel: Nećeš ići u bilo koji kamp, Rej. [Drugi policajac je zatvorio vrata i otišao do vozačevih vrata.] Izabel: Šta kažeš na muzički kamp? Rej: Ne! [Prvi policajac je kleknuo i saosećajno se obratio Rej.] Policajac broj jedan: Kako se zoveš, srce? Rej: Rej Spelman. Policajac broj jedan: Da li je ono tvoja sestra? Rej: Da. Policajac broj jedan: Kako se ona zove? Rej: Izabel Spelman. Policajac broj jedan: Dobro, Rej, evo šta ćemo da uradimo. Ostaću s tobom i pozvaću tvoje roditelje, a onda će doći druga patrolna kola i odvesti te kući. Rej: Moram da idem sa Izi.

362

LISA

I.UC

Policajac broj jedan: Moramo da privedemo tvoju sestru. Rej: Privedite i mene. I ja moram da idem. Policajac broj jedan: Ne, to ne ide tako. Rej: Morate i meni da stavite lisice. Policajac broj jedan: Ali, srce, nisi ništa loše uradila. Rej: Uradiću. Policajac broj jedan: Hajde da se smirimo i duboko udahnemo. [Rej je šutnula policajca u cevanicu, procenivši da to neće dovesti do zakonske odmazde ali će ga dovoljno zaboleti da ga natera da uzvrati primenom sile. Sile koja ukljućuje lisice i, ako bude imala sreće, tužbom.] Policajac broj jedan: Jao! Rej: Molim vas, stavite mi lisice i ubacite me u kola pored Izi. Policajac broj jedan: Rej, mislim da to nije potrebno. [Rej ga je ponovo šutnula, jače ovog puta, i onda se okrenula s rukama iza leđa.] Rej: Uradiću to ponovo ako mi ne stavite lisice. [Policajac nije imao izbora. Stavio je lisice na Rejine ruke i ubacio je na zadnje sedište patrolnog automobila pored mene.] Izabel: Mislila sam da si mrtva. Rej: Žao mi je. Nismo progovorile dok nismo stigle u policijsku stanicu, gde nas je dočekao inspektor Stoun. Protiv pravila je stavio moju sestru i mene u istu ćeliju. Policajci su hteli da mi skinu lisice, ali Stoun ih je zaustavio. „Bolje ih ostavite", rekao je. „A šta ćemo s detetom?", pitao je policajac. On je predložio jednak tretman i Rej se složila. Njena kazna mora da bude jednaka mojoj ili će odmazda biti nepodnošljiva. „Molim vas, ostavite ih", rekla je Rej, misleći na lisice. Pre nego što je inspektor Stoun zatvorio vrata, povikala sam: „Hej, vadite me odavde!"

Dosjei

o

Spelmanovima

363

„Rojim se da ne mogu." „Šta sam uradila?" „Opirala se hapšenju. Trebalo bi da znaš boije, Izabel", odgo vorio je Stoun razočarano. ,,Da li si im rekao? Da li si im rekao šta je uradila?" „Pobrinuću se za to", rekao je pa se okrenuo prema Rej sa strogim pogledom. „Ono što si uradila nije bilo pametno ni nadahnuto. Bilo je neoprostivo i surovo. Pet dana je tvoja porodica mislila da si mrtva. Mlada damo, lično ću se postarati da dobiješ više od udarca po ruci." Stoun je zaključao vrata i videla sam da je Rej prebledela. Kroz gvozdene rešetke ćelije gledala sam kako se inspektor Stoun udaljava hodnikom. Čudno, ali u tom trenutku sam mislila samo o tome da li će on biti bivši dečko broj deset? Naše ćutanje je potrajalo dobrih trideset minuta. Rej je bila suviše uplašena da bi pričala. Mislim da je nadmašila sve svoje prethodne rekorde. Ali ja sam konačno popustila radoznalosti i prekinula tišinu. „Znači bila si u motelskoj sobi čitava četiri dana?", pitala sam. „Izlazila sam da kupim hranu." ,,Oh, da, ding dongs i snikers." „Kupovala sam i slim džims i pringls." ,,Da li si prala zube?" „Dva puta dnevno. Čak sam jednom koristiia konac." ,,Pa šta si radila ceo dan?" „Imaju kablovsku. Sve kanale. Ne bi verovala šta daju na nekim programirna." „Ovo si uradila da bih se ja vratila?" „Nekada smo svi bili srećni. Samo sam htela da sve bude kao ranije. Mislila sam da treba ponovo da proceniš šta ti je najvažnije." „Ovo je tako sjebano."

364

L I S A LUC

Rej je razmislila jedan trenutak. „Priznajem da to nije bio najbolji potez."

Kao da je čitava večnost bila potrebna da nam roditelji priđu s drugog kraja hodnika. Na licu im se ogledala zbrka nedokučivih osećanja. Stoun je otključao ćeliju i uveo ih unutra. Majčino lice bilo je crveno od plakanja, ali je obrisala suze i iz očiju joj je sevao bes kakav nikada nisam videla. Stoun mi je skinuo lisice, pa je oslobodio i Rej. Prva reakcija moje sestre bila je da otrči u zagrljaj roditelja. Nedostajali su joj. Ali njihov govor tela nije bio prijemčiv. Rej je sagnula glavu i svojim najpokornijim glasom rekla: „Mnogo mi je žao. Kunem se da nikada više neću uraditi ništa loše." Majka ju je zagrlila i još jednom se isplakala. Onda ju je prepustila očevom zagrljaju. On ju je toliko snažno zagrlio da je ostala bez daha. „Platićeš za ovo, šećeru", rekao je. Tek u tom trenutku sam shvatila da će sve biti u redu.

oj otac je ohrabrio sud da oštro kazni Rej u skladu sa zakonom, ali njena izuzetna i uverljiva molba, koja je uključivala i potresnu rečenicu da je sve to uradila zbog ljubavi (a završila se s „Pogledajte me, ne bih preživela u domu za maloletnike"), uspela je da privoli sudiju, kojem je, iskreno, Rej bila najsimpatičnija osoba u našoj porodici. Ali ono što je uradila zahtevalo je više od udarca po ruci. Sudija Stivens ju je osudio na devet meseci uslovne kazne, što je uključivalo i da ne sme da bude sama van kuće posle sedam uveče i sto sati dobrotvornog rada u staračkom domu Hrastovo drvo. Moji roditelji su izabrali tu kaznu misleći da će nedostatak uzbuđenja najviše da je pogodi i da je podseti da svako delo ima svoje posledice. Ali Rej je svojevremeno gledala emisiju 60 minuta o zlostavljanju starih lica u staračkim domovima i iskoristila je tu priliku da ispita sve zaposlene u Hrastovom drvetu. Otkrila je da jedan zaposleni krade od stanara a da je drugi odgovoran za zločinačko zanemarivanje. Prokrijumčarila je kameru unutra i uspela da napravi snimak oba radnika na delu. Odnela je traku inspektoru Stounu, jedinom policajcu koga poznaje, a on je to prosledio odgovarajućim odeljenjima.

Kada se Rej vratila kući, ujka Rej je, nažalost, morao da se uhvati u koštac s pogodbom koju je napravio s bogom. Obećao je da

366

L I S A LUC

će otići na rehabilitaciju ako se Rej vrati živa i zdrava. Ali taj zavet je podrazumevao da je ona nestala zbog nečije prljave igre. Činjenica da je Rej nestala svojom voljom zakomplikovala je stvari. Ujka Rej je, s obzirom da je donekle bio sujeveran, smislio kompromis koji će otkloniti osećaj krivice ali neće suštinski promeniti njegov način života. Seo je pored Rej da joj obrazloži svoju odluku. „Slušaj, mala, kada si nestala, obećao sam velikom čoveku da ću otići na rehabilitaciju ako se vratiš." Rej je odgovorila tako što ga je zagrlila. On se oslobodio njenog zagrljaja i nastavio: „Međutim, ti nisi nestala na način na koji sam mislio da jesi. A nikada ne bih napravio takvu pogodbu da sam znao da ćeš se pojaviti posle pet dana naduvenih očiju od celodnevnog gledanja televizije i bez ijedne ogrebotine." „Znači da nećeš na rehabilitaciju?" „Mučio sam se oko ove odluke, ali ostaje činjenica da sam, semantički, obećao bogu da ću otići na rehabilitaciju. Obećao sam mu da ću da odem ako se vratiš. Tako da ću otići." Rej ga je ponovo zagrlila i on se oslobodio njenog stiska. „Slušaj. Idem semantički na rehabilitaciju. Da li razumeš?" „Naravno, ideš na rehabilitaciju", odgovorila je Rej, pokušavajući da shvati šta znači „semantički" i da li je to nešto loše. ,,Ne. Idem na rehabilitaciju. Ali neću da se rehabilitujem." „Ne razumem." „Provešću trideset dana u rehabilitacionom centru Zeleni list. Ali to neće delovati. Biću opet stari ujka Rej kada izađem." „Znači da ćeš biti stari ujka Rej, onaj o kojem su mi pričali." ,,Ne, biću novi ujka Rej, što je stari ujka Rej za tebe. Mala, neću se promeniti." Rej je samo ustala s kauča i otišla, konačno shvativši da neke ljude ne možeš da kontrolišeš čak ni najbolje osmišljenim planovima. Njen prvi čin neposlušnosti otkako je bila na uslovnoj bio je da se odveze autobusom kod Mila na hepi-sat.

Dosjei

o

Spelmanovima

367

Milo me je pozvao kada njegove molbe da ode nisu urodile plodom. „Tvoja sestra je opet ovde." „Stižem." Rej je pila treći sok od đumbira s ledom kada sam stigla. Umesto da se buni i odbije da pođe kao ranije, samo me je pogledala i rekla: „Dobro, dobro, idem." Ostavila je Milu bogatu napojnicu i nehajno spomenula da se dugo neće videti. „Sedam godina?", pitao je Milo. ,,Ne toliko dugo", odgovoriia je Rej. Odvezla sam je pravo u Danijelovu ordinaciju, pošto sam u poslednjem trenutku zakazala da joj popravi ona tri karijesa. Mislila sam da će možda imati podsvesnu negativnu asocijaciju na bar ako ga poveže sa odlaskom kod zubara.

Danijel je ostao bivši dečko broj devet i ničim nije pokazivao da to želi da promeni. Gospođa Sančez mi je rekla da se zabavlja s nastavnicom - pravom - koja igra tenis. Pitala sam Danijela kako se oblači kako bih znala za ubuduće, ali nije hteo da mi odgovori na pitanje. Mesec dana otkako je Rej dobila uslovnu, mamu je zaboleo zub i nije mogla da ublaži bol svojom zalihom tableta protiv bolova. Svi avioni za aerodrom O'Hara bili su otkazani zbog velike oluje na Srednjem zapadu. Pošto nije mogla da izdrži bolove koji su postajali sve gori, i na moje navaljivanje, mama je zakazala kod Danijela. On joj je obavio operaciju kanala korena - uz očevo prisustvo, naravno. Otac je zakazao čišćenje kamenca posle nekoliko dana. Danijel mu je preporučio svog kolegu koji je imao ordinaciju u našem susedstvu, ali je moja majka odbila i, iako nerado, Danijel je postao porodični zubar. S našim pregledima raspoređenim tokom cele godine, na svoju veliku neprijatnost, Danijel

368

L I S A LUC

je retko mogao da sastavi dva meseca a da ne vidi bar jednog člana porodice Spelman.

Po drugi put sam dala otkaz, ali to nije potrajalo. Moja objava je dočekana tihim prihvatanjem. Ili sam bar tako mislila. Kasnije sam saznala da se cela porodica (uključujuči Dejvida) kladila za koliko dana ću se vratiti. Ujka Rej, iskusni kockar, dobio je opkladu zato što mi je dao tri dana, tri najduža dana u mom životu. Nosila sam odelo, čistu belu košulju i visoke potpetice i javljala se na telefon u jednoj brokerskoj kući u delu grada gde su bile smeštene sve firme koje se bave finansijama. Već posle pet minuta sam očajnički želela svoj stari posao. Očajnički. Ali ponos me je naterao da izdržim što duže mogu, što su bila pomenuta tri dana. Ponovo sam se zaposlila kod svojih roditelja sa spiskom zahteva za koje sam rekla da ne podležu pregovorima i objasnila da ću potražiti posao kod njihove konkurencije ako ih ne prihvate. Spisak, pre nego što sam naterala Dejvida da ga pretvori u pravosnažan dokument, glasio je: • Bez zakazivanja sastanaka sa advokatima • Poništava se član 5, klauzula d • Bez proveravanja budućih bivših momaka • Mora da se poštuje privatnost Moji roditelji su pristali na sve zahteve i onda su svi članovi porodice Spelman potpisali ugovor. Nekoliko nedelja kasnije, Rej i ja smo zajedno radile na prvom praćenju od njenog nestanka. Dok sam vozila, pokušavajući da ne izgubim iz vida Džozefa Baumgartena, slučaj 7-427, Rej se okrenula prema meni i postavila mi pitanje koje joj je, pretpostavljam, nedeljama bilo u glavi. „Izi, zašto si se vratila?"

Dosjei

o

Spelmanovima

369

Odgovorila sam bez razmišljanja: „Zato što ne umem ništa drugo da radim." Ono što joj nisam rekla bilo je da nisam želela da radim ništa drugo. Da sam imala izbor i da sam konačno izabrala. Da sam oduvek volela ovaj posao, ali da mi se nije dopalo u šta sam se pretvorila dok sam ga radila. Da sam se umorila od toga da pokušavam da budem neko ko nisam. Rejini dani rekreativnog praćenja, obijanja brava, konzumiranja šećera u velikim količinama i ruganja ujka Reju naglo su završeni. Prvi put je postala obična tinejdžerka. Koja jeste radila u porodičnoj firmi ali svakako nije njome upravljala. Neko bi očekivao da je promena u Rejinom statusu dovela do bunta protiv ovog novog autoriteta. Ali nije bilo tako. Zato što je, na kraju, uprkos ili zahvaljujući svemu što je moja sestra uradila, dobila upravo ono što je želela. Vratila sam se i porodica je ponovo bila na okupu, kao što i treba da bude. Dva meseca posle Rejinog bezbednog povratka kući, Dejvid i Petra su objavili veridbu. Ujka Rej je odmah otvorio bocu šampanjca da proslavi. Rej je mirno prihvatila to što je sam ispio pola boce pa otišao do prodavnice na uglu da kupi šest limenki piva. Petra je provela narednih nekoliko nedelja terajući me da probam razne haljine za deveruše u robnim kućama raštrkanim po celom gradu. Svaka haljina bila je izrazito nabranija i svetlija od prethodne. Upravo sam pomislila da boluje od ispiranja mozga iz nekog časopisa za udavače, kada mi je poštom stigla braon koverta s gomilom neprijatnih fotografija same sebe - namrštene - u raznovrsnim nabranim haljinama od šifona pastelnih boja. Otkrila sam da je moja majka stajala iza te lakrdije - u jalovom pokušaju da oživi deo zadovoljstva koje je dobijala od člana 5, klauzule d. Palo mi je na um da je fotografisanje iz potaje direktno kršenje našeg ugovora, ali nisam ništa rekla. Šta sam mogla da uradim? Da dam otkaz?

370

L I S A LUC *

*

*

Tri meseca nakon što je Rej dobila uslovnu, saznala je da je njena istraga dovela do optužbi i odmah je otišla da vidi inspektora Stouna. To joj nije bila prva poseta. Posećivala ga je bar jednom nedeljno otkako je bila na uslovnoj. On bi je svaki put podsetio da joj je sud dodelio psihijatra i da treba s njom da razgovara. Ali Rej bi ostala, pokušavajući da pregovara o svojoj kazni, a kada ne bi uspela u tome ćaskala bi o drugim stvarima - porodici, prijateljima i lošim stranama ograničenog vremena izlaska. Svaki put kada bi Rej došla u kancelariju inspektora Stouna, on bi je nerado primio i onda bi me brzo nazvao da je pokupim. Svi naši razgovori počinjali su rečenicom „Opet je ovde". „Ko?", pitala bih zato što me je to zabavljalo. „Tvoja sestra. Molim te, dođi po nju. Imam posla", odgovorio bi Stoun naglašeno poslovnim tonom. Uglavnom bih prekidala ono što sam radila u tom trenutku i otišla da je pokupim. Dok bih stigla, Rej je uglavnom sedela prekrštenih nogu u izlizanoj crnoj kožnoj fotelji ispred njegovog stola i, na njegov zahtev, radila domaće zadatke. A pošto je on bio jedina odrasla osoba s njom, pretpostavljala je da on treba da joj pomogne. Njihovi razgovori su zvučali otprilike ovako: „Inspektore, šta znači 'rutav' ?" Stoun bi bez reči uzeo rečnik koji je stajao iza njegovog stola i dodao ga Rej. „Znači ni vi ne znate šta znači", rekla bi. „Znam šta znači, ali nije ti zadatak da pitaš lokalnog policajca da ga uradi umesto tebe." „Blefirate. Ne znate." „Znam." „Ne znate." „Znači 'obrastao dlakom'. Nastavi s radom."

Dosjei

o

Spelmanovima

371

Onda bi Rej pokušala da sakrije svoj samozadovoljni osmeh i nastavila da radi domaći. Kada bih stigla, Stoun bi zamolio Rej da nas ostavi nasamo i onda bi mi predložio da ponovo popričam s njom o ovim nenajavljenim posetama. Prilikom njene poslednje posete, Stoun je tvrdio da je ničim ne ohrabruje, ali to nije bila istina. Njeni instinkti su bili nepogrešivi. Stoun je mogao da se mršti i odmahuje glavom koliko hoće, ali ona je znala da on zapravo uživa u njenim posetama. Tako da sam mu objasnila da je sam kriv za njene posete. „Ona zna da je u suštini voliš. Zna da se raduješ kada ti prekine radni dan." „Ali ne radujem se", tvrdio je. „Imam posla." ,,Da se ne raduješ, ona ne bi dolazila", ustrajala sam. Stoun bi uzdahnuo i rekao: „Pričanje s tobom ili tvojom sestrom je isto kao lupanje glavom o zid." ,,A zašto onda mene zoveš kad god dođe, a ne moje roditelje, koji su, kao što znaš, njeni staratelji?" Stoun je odbio da odgovori na to pitanje. Ali ja sam znala odgovor, kao što sam znala da će ovaj čovek na kraju biti bivši dečko broj deset. Kakvo olakšanje započeti vezu bez brige da ću morati da je podupirem nizom proračunatih laži.

Ujka Rej je održao reč. Otišao je na jednomesečnu rehabilitaciju. Dok je bio u rehabilitacionom centru Zeleni list, sve vreme je bio trezan - na njegovo veliko razočaranje. Ispostavilo se da osoblje Zelenog lista zna za sve načine švercovanja nedozvoljenih stvari. Na kraju je odlučio da na najbolji način iskoristi svoj boravak. Išao je u šetnje šumom i vežbao je u teretani. Kupao se u džakuziju i išao u saunu. Mirno je prihvatio da obavlja svoje dužnosti - skupljanje lišća, čišćenje kuhinje, pranje kupatila. Radio je sporo kao puž, ali su ga znali kao mirnog i revnosnog

372

LISA LUC

radnika. Išao je na grupnu terapiju i objasnio kako se nagodio s bogom. Zatim je objasnio, s iskrenošću koja je iznenadila i razočarala vođu njegove grupe, da ne namerava da ostane trezan kada istekne trideset dana. Kada je prošlo mesec dana, moj otac je pokupio ujka Reja iz Zelenog lista, vratio ga u grad i ostavio ga u Slipers inu na Bulevaru Sloat, gde je ovaj u roku od pet minuta popio dva piva, popušio cigaru, uložio hiljadu dolara na jedno pokersko deljenje i potapšao tri žene po dupetu. Zdrav izgled trideset dana detoksikacije bio je izbrisan tokom tri dana razvrata koji su usledili. Moja sestra nije pričala s njim nedelju dana kada se vratio. Konačno je progovorila s njim kada je ponudio da je nauči kako se uzimaju otisci prstiju.

Moglo bi se reći da su se Spelmanovi vratili normalnom životu posle toga. Međutim, nismo imali raniji model normalnog ponašanja na osnovu kojeg bismo mogli da upoređujemo. Uselila sam se u stan Bernija Pitersona kada je konačno pristao da se preseli u Las Vegas i oženi se svojom devojkom, bivšom zabavljačicom. Ja sam podstanar kod njega zato što on neprestano tvrdi da to „neće potrajati". Nova, bolja Rej opstala je samo nekoliko nedelja. Na kraju se vratila rekreativnom praćenju i konzumiranju velikih količina šećera, ali je ograničila obe aktivnosti samo na vikend. Roditelji me nikada više nisu pratili niti unajmili nekoga da to radi za njih. Otac je zvanično otpustio Džejka Henda kada ga je uhvatio kako zaviruje niz maminu košulju. Dejvid je kao verenički poklon napravio tetovažu s Petrinim imenom. Petra me je ponovo napala zato što ga nisam sprečila. Nastavili su da planiraju venčanje za septembar. A ujka Rej je ponovo nestao.

vanično je to bio izgubljeni vikend broj dvadeset sedam. Poslednji put smo ga videli u četvrtak i do nedelje su otac i Rej počeli da okreću telefone. Uspeli su da mu uđu u trag pomoću serije partija pokera u gradu i onda se trag odjednom izgubio. Tata je onda proverio sve ujka Rejove kreditne kartice i otkrio da je poslednji put platio karticom u hotelu Golden naget u Renou, u Nevadi. Mama i tata su imali sastanak s novim klijentom ujutru, tako da sam ja bila zadužena da vratim ujka Reja. Ali nisam htela da idem sama. Sva Spelman deca, u nekom trenutku, moraju da pođu na put da vrate svog ujaka. Sat vremena nakon što smo otkrili gde se ujka Rej nalazi, Rej i ja smo bile spakovane i na putu. Četiri sata kasnije stigle smo u Reno i uzele sobu u hotelu. Otac mi je dao neophodne akreditacije, što je omogućilo da mi uprava hotela kaže broj sobe ujka Reja i da mi da duplikat ključa. Kao i uvek, znak NE UZNEMIRAVAJ je visio na vratima sobe 62B. Iz pristojnosti sam pokucala i čekala da Rej uzvikne nešto tipa „Zar ne znaš da čitaš?" ili „Obavljam važan posao". Ali nije odgovorio, tako da sam pretpostavila da se onesvestio. Ubacila sam karticu u vrata i otvorila ih samo malo. Podjednako brzo sam ih zatvorila. Miris je bio nepogrešiv. Kratak dašak mi je rekao sve što je trebalo da znam.

374

L I S A LUC

„Šta nije u redu?", pitala je Rej, koja je osetila moju napetost. Nisam bila spremna da joj kažem istinu i nisam znala šta treba da radim. Morala sam da dobijem na vremenu i da joj ne kažem koliko god dugo mogu. „Ujka Rej ima seks", rekla sam. Tek kada sam to izgovorila, shvatila sam da bi moj ujak odobrio tu laž. Moja sestra je odmah zapušila uši i počela da peva ,,la la la la la la la". Uzela sam je za ruku i predložila da odemo u našu sobu. Rej je pogledala kroz prozor i videla bazen tri sprata niže. Pitala je da li može da se bućne. Bila sam zahvalna što mi se pruža prilika da obavim nekoliko razgovora na miru i gotovo sam je izgurala napolje. Gledala sam Rej sa balkona dok je plutala na leđima u bazenu s ružičastim dnom. Pozvala sam pogrebnu službu i svoje roditelje. Zatim sam se vratila u ujka Rejovu sobu da proverim. Po policijskom izveštaju, ujka Rej se udavio. Onesvestio se u kadi dva dana ranije. Rej je dao sobaricama napojnicu od dvadeset dolara da ga ne uznemiravaju. Pre smrti je prokockao šest hiljada dolara na karipskom pokeru. Njegova smrt bila je nesreća pod uticajem alkohola. Nije bilo policijske istrage. Rej se vratila s plivanja dok sam završavala razgovor sa pogrebnom službom, koji je uključivao reči poput tela, autopsije i transporta. Tako da je shvatila. „Mrtav je, zar ne?" „Da."

Rej se tuširala dva sata i onda je otišla u krevet a da nije progovorila nijednu reč, čime je potukla sve prethodne rekorde. Konačno je progovorila sledećeg jutra kada smo stavljale torbe u kola. „Kako će se vratiti kući?", pitala je Rej. »Ko?" „Ujka Rej", zarežala je.

Dosjei

o

Spelmanovima

375

„Poslaće telo kada obave autopsiju." „Ujka Rej ne voli da leti." „Mislim da mu sada neće smetati." „Zašto ne možemo da ga odvezemo natrag?" „Zato." „Zašto?" „Zato što je mrtav. Zato što je počeo da se raspada. Zato što ne želim da blejim tri dana u Renou dok pogrebno preduzeće na završi s njegovim telom. Uđi u kola, Rej. Nema pregovaranja o ovome." Rej je iznervirano uzdahnula, sela na suvozačevo mesto i zalupila vrata. Prvi sat vožnje kroz pust predeo oko autoputa 1-80 bio je obeležen uzdasima i mračnim pogledima kroz prozor. Tek kada se okrenula prema meni i odbrusila: „Ne bi trebalo da bude mrtav", shvatila sam da je ljuta. Bila je ljuta zato što, otkako je bila dovoljno velika da vidi, niko nije pokušao da spreči ujka Reja da se otruje. Videla je samo drugi deo priče, što je podrazumevalo da je cela porodica okretala glavu od njegovog samouništenja. Zaustavila sam se na sledećem odmorištu i obrisala suze koje su mi se skupile ispod naočara za sunce. Vratila sam se do kola i videla da Rej s mog mobilnog telefona priča s pogrebnim preduzećem i pokušava da ih ubedi da pošalju telo njenog ujaka kolima ili vozom. Otvorila sam njena vrata, otela joj telefon i klekla ispred nje. „Svi imamo pravo da sami sebe uništimo. On je bio odrastao čovek i to je bio njegov izbor." Rej je ćutala kada smo nastavile put. Prešle smo most Bej dva sata, dvesta trideset pet kilometara i pola kutije papirnatih maramica kasnije. Tek tada je prekinuta tišina. „Izi?" ,,Da, Rej?" „Možemo li da kupimo sladoled?"