Jedan hitac

LEE CHILD JEDAN HITAC U malom gradu u američkoj zabiti usamljeni strijelac iznenada zapuca po gomili prolaznika na javnom trgu. Policija je ubrzo na tragu ubojice – ime mu je James Barr i bivši je vojnik (snajperist) i upravo ga to povezuje s Jackom Reacherom. Izvrstan triler…

Za Maggie Griffin, prvu i najveću prijateljicu Jacka Reachera u Americi

1. POGLAVLJE Petak, pet sati poslije podne. U to je vrijeme moţda najteţe kretati se gradom neprimijećen. A moţda i najlakše. Jer petkom u pet popodne nitko ne obraća paţnju ni na što. Osim na cestu ispred sebe. Ĉovjek s puškom vozio je na sjever. Ni brzo ni polako. Nije privlačio paţnju. Nije se isticao. Bio je u svijetlom kombiju koji je vidio i bolje dane. U vozilu je bio sam. Nosio je svijetli kišni ogrtač i svijetli šešir kakve starci nose dok igraju golf, ako je sunce jako ili pada kiša. Oko šešira je bila omotana crvena traka u dvije nijanse, a obod je bio spušten nisko iznad očiju. Ĉovjek je nosio sunčane naočale iako je kombi imao tamna stakla, a nebo je bilo oblačno. Također je nosio rukavice, iako su do zime ostala još tri mjeseca i nije bilo hladno. Promet je usporio do puţevog koraka na mjestu gdje se Prva ulica počinjala uspinjati uzbrdo. Zatim se potpuno zaustavio na mjestu gdje su se dvije trake spajale u jednu zbog radova na cesti. Posvuda po gradu trajali su radovi. Već godinu dana voţnja je predstavljala pravi pakao. Rupe na cesti, kamioni sa šljunkom, miješalice, novi asfalt. Ĉovjek s puškom podigao je ruku s volana, zavrnuo rukav i pogledao na sat. Jedanaest minuta. Reacher Budi strpljiv. Podigao je nogu s kočnice i sporo krenuo naprijed. Ponovo se zaustavio na mjestu gdje se kolnik suţavao a pločnik širio, jer je počinjala četvrt trgovina u samom gradskom centru. S lijeva i s desna bile su velike trgovine, svaka na malo višoj razini od prethodne, zbog uzbrdice. Široki pločnici omogućavali su kupcima da slobodno šeću. Između ljudi i automobila pruţao se, poput čuvara, red čeličnih stupova rasvjete i jarbola za zastave. Ljudi su imali više prostora nego auti. Promet je bio spor. Ponovo je pogledao na sat.

Osam minuta. Budi strpljiv. Stotinu metara dalje blagostanje je bilo nešto slabije vidljivo. Guţva je oslabjela. Prva se ulica proširila i ponovo postala pomalo zapuštena. Kafići i trgovine jeftinom robom. Zatim javna garaţa s lijeva, pa još jedno gradilište gdje su proširivali garaţu. Nakon toga je ulicu prekidao nizak zid iza kojeg se pruţao vjetrovit pješački trg s fontanom. S lijeve strane trga nalazila se stara gradska knjiţnica, a s desne nova uredska zgrada. Iza nje je bio neboder prekriven crnim staklom. Prva je ulica skretala naglo i pod pravim kutom ispred graničnog zida trga i pruţala se na zapad pokraj neurednih straţnjih ulaza i skladišnih vrata, a zatim ispod vijadukta drţavne autoceste. No, čovjek u kombiju usporio je prije skretanja ispred trga i skrenuo lijevo, ušavši u javnu garaţu. Odmah je krenuo prema gornjoj razini. Nije bilo rampe jer je svako mjesto imalo svoj parkirni automat. Stoga nije bilo blagajnika ni svjedoka, ni parkirnog listića, nikakva papirnatog traga. Ĉovjek u kombiju sve je to znao. Dovezao se do druge razine i uputio se prema udaljenom kutu građevine. Nakratko je ostavio kombi u praznom hodu, izašavši da ukloni narančasti prometni čunj s parkirnog mjesta koje je ţelio. Bilo je posljednje u starom dijelu zgrade, odmah pokraj novog proširenja. Parkirao je kombi na to mjesto i zaustavio motor. Na trenutak je ostao mirno sjediti. Garaţa je bila tiha. Bila je posve puna parkiranih automobila. Mjesto koje je zaštitio prometnim čunjem bilo je jedino slobodno. Garaţa je uvijek bila puna. Znao je to. Zato su je i proširivali, bit će dvostruko veća. Koristili se je kupci okolnih trgovina. Zato je sve bilo tiho. Nitko razuman ne bi otišao u pet sati, kad je najveća guţva. Ne dok traju radovi zbog kojih su guţve još veće. Izašli bi do četiri ili bi pričekali šest sati. Ĉovjek u kombiju pogledao je na sat. Četiri minute. Polako.

Otvorio je vrata i skliznuo van. Izvadio je novčić iz dţepa i stavio ga u parkirni automat. Snaţno je povukao ručicu i čuo kako novčić upada u mehanizam te. vidio da je dobio jedan sat parkiranja. Drugog zvuka nije bilo. U zraku se osjećao samo miris parkiranih automobila. Benzin, gume, hladne ispušne cijevi. Stao je mirno pokraj kombija. Na nogama je imao par pustinjskih čizama. Antilop koţa kaki boje, s vezicama i donom od sirove gume. Izrađivao ih je Clarks u Engleskoj i bile su omiljena obuća vojnika iz specijalnih postrojbi. Dizajn je već postao ikona, nije se mijenjao moţda i 60 godina. Ponovo je pogledao parkirni automat. Pedeset i devet minuta. Neće mu trebati toliko. Otvorio je straţnja vrata kombija i nagnuo se unutra. Odmotao je pokrivač ispod kojeg se pojavila puška. Bio je to Springfield Ml A Super Match s automatskim punjenjem, usadnikom od američkog oraha, teškom, posebno izrađenom cijevi i spremnikom za 10 metaka kalibra .308. Točni komercijalni ekvivalent snajperske puške s automatskim punjenjem M14 kakvu je američka vojska koristila tijekom njegovih davnih dana u sluţbi. Bilo je to dobro oruţje. Moţda ne toliko precizno kod prvog, hladnog pucnja kao vrhunska puška s ručnim repetiranjem, no bit će dovoljno. Bit će posve dovoljno. Neće pucati s velike daljine. Koristit će Lake City M852, svoje omiljeno posebno streljivo. Ĉahura od posebne Lake City mjedi, barut Federal, Sierra Matchking zrno teţine 11 g sa šupljim vrhom i suţenim krajem. Streljivo je vjerojatno bilo bolje od puške. Blagi nesrazmjer. Oslušnuo je tišinu, a zatim podigao pušku i izvadio je iz kombija. Noseći je, uputio se prema mjestu gdje je završavao stari dio garaţe, a novi počinjao. Između starog i novog betona bio je utor širok manje od centimetra, poput crte razgraničenja. Pretpostavljao je da je to prostor ostavljen za širenje, zbog ljetnih vrućina. Vjerojatno će ga ispuniti mekim katranom. Točno iznad proreza, ovješena između dva stupa, pruţala se ţuto-crna traka s natpisom Pozor! Ulaz zabranjen.

Spustio se na jedno koljeno i provukao se ispod nje. Ponovo se uspravio i produţio u novoizgrađeni, nedovršeni dio. Dijelovi novog betonskog poda bili su već izglađeni, no dijelovi su bili grubi, još čekajući završni sloj. Tu i tamo su bile daske, postavljene za hodanje dok je beton bio još svjeţ. Bilo je sporadičnih hrpa papirnatih vreća s cementom, neke su bile pune a neke ispraţnjene. Zatim još otvorenih utora na spojevima betona, pa nizovi golih, isključenih ţarulja. Prazne tačke, izguţvane limenke od gaziranih pića, kolutovi kabela, velike količine drvene građe nepoznate namjene, hrpe drobljenog kamena, utihnule miješalice betona. Siva cementna prašina, fina poput pudera, bila je posvuda kao i miris vlaţnog vapna. Ĉovjek s puškom hodao je u mraku dok nije stigao blizu novog sjeveroistočnog ugla zgrade. Tada se zaustavio i leđima čvrsto naslonio na goli betonski stup te ostao mirno stajati. Zatim se stao polako micati bočno, glave okrenute u stranu, dok nije uzmogao vidjeti gdje se nalazi. Bio je oko dva i pol metra od novoga vanjskog zida garaţe koji se nalazio u smjeru sjevera. Zid je bio otprilike visine struka i nedovršen. Iz njega su virile šipke na koje će se montirati metalni branik kako auti ne bi udarali u beton. U podu su bili otvori u koje će ugraditi nove parkirne automate. Ĉovjek s puškom pomaknuo se još malo i okrenuo dok nije osjetio ugao stupa na leđima, između lopatičnih kosti. Zatim je ponovo okrenuo glavu. Sada je gledao na sjeveroistok, ravno na trg. Fontana je bila izduţeni pravokutnik koji se pruţao u smjeru ravno od njega. Bila je dimenzija moţda dva i pol puta šest metara. Stajala je ondje poput velikog spremnika za vodu. Poput otvorenog bazena za plivanje. Bila je omeđena s četiri zida od opeke visine struka u koje je s unutrašnje strane udarala voda. Gledao ju je točno po dijagonali, od bliţeg prednjeg prema daljem straţnjem kutu. Voda se činila dubokom oko metar i pol. Vodoskok je prskao točno u sredini. Ĉuo je njegov šum, zvuk sporog prometa na ulici i koračanje ljudi ispod sebe. Prednji zid bazena bio je

oko metar i pol od zida koji je odvajao trg od Prve ulice. Dva su se zida pruţala paralelno jedan uz drugi cijelih šest metara, a između njih je bio samo uski prolaz. Ĉovjek s puškom nalazio se na drugoj razini garaţe, ali Prva je ulica išla uzbrdo pa je trg bio manje od visine jednog kata ispod njega. Gledao je prema dolje, ali pod blagim kutom. Na desnoj strani trga mogao je vidjeti vrata nove uredske zgrade. Bilo je to neugledno mjesto. Nakon što je izgrađeno nitko ga nije unajmio, znao je to. Stoga je vlada, kako bi zadrţala kredibilitet novoizgrađenog centra, u nju smjestila drţavne urede. Bila je tu podruţnica Ministarstva prometa kao i zajednički centar za novačenje vojske, mornarice, zrakoplovstva i marinaca. Moţda i uredi socijalnog osiguranja. Moţda i porezna uprava. Ĉovjek s puškom zapravo nije bio siguran. I zapravo ga nije bilo briga. Spustio se na koljena, a zatim na trbuh. Puzanje je bilo osnovni način kretanja snajperista. Dok je bio u vojsci tako je prešao milijune kilometara. Na laktovima, koljenima i trbuhu. Standardna taktička doktrina zahtijevala je da se snajperist, zajedno sa svojim pomoćnikom promatračem, odvoji od jedinice tisuću metara prije ţeljenog poloţaja, a zatim otpuţe do njega. Na obuci mu je za to ponekad trebalo više sati kako bi izbjegao dalekozor nadzornika. No, ovaj put je trebao prijeći samo dva i pol metra i, koliko je znao, nitko ga nije motrio dalekozorom. Stigao je do podnoţja zida i ispruţio se po podu, priljubljen uz beton. Zatim se pridigao u sjedeći poloţaj. Potom je kleknuo. Desnu je nogu čvrsto savio ispod sebe. Lijevim je stopalom stao na tlo, a lijevu potkoljenicu izravnao okomito. Lijevim se laktom naslonio na lijevo koljeno. Podigao je pušku. Cijev je prislonio na vrh betonskog zida. Nekoliko ju je puta pomaknuo naprijed-natrag, dok nije osjetio da je čvrsto postavljena. Podrţani klečeći poloţaj, tako je to nazivao priručnik za obuku. Bio je to dobar poloţaj. Prema njegovom iskustvu bolji je bio samo leţeći s dvonoţnim stativom za

cijev. Udahnuo je, pa izdahnuo. Osjetio je kako se opušta, kao da se vraća kući. Spreman. Infiltracija uspjela. Sad čekaj pravo vrijeme. Ĉekao je oko sedam minuta, nepomičan, tiho dišući i prazneći glavu od misli. Pogledao je prema knjiţnici s lijeva. Iznad i iza nje na stupovima je zavijao dio podignute autoceste, kao da grli staru zgradu od vapnenca, drţi je u naručju, štiti je. Nakon toga autocesta se izravnavala i prolazila iza crno ostakljenog nebodera. Bila je u razini četvrtog kata. Na monolitu u blizini glavnog ulaza u neboder stajao je logotip mreţe NBC, no čovjek s puškom bio je siguran da prostorije podruţnice TV mreţe ne zauzimaju cijelu zgradu, moţda ne više od jednog kata. Ostatak su vjerojatno zauzimali uredi samostalnih odvjetnika i javnih biljeţnika, zastupništva za prodaju nekretnina, osiguravajuće tvrtke ili investicijski posrednici. Ili prazan prostor. Iz nove zgrade zdesna izlazili su ljudi. Ljudi koji su podizali nove registracijske tablice ili predavali stare, prijavljivali se u vojsku ili se gnjavili sa saveznom birokracijom. Bilo je mnogo ljudi. Vladini su se uredi zatvarali. Pet sati poslije podne u petak. Ljudi su izlazili kroz vrata i hodali s desna na lijevo točno ispred njega, prelazeći u kolonu jedan iza drugoga kako su ulazili u uzak prostor između dva zida i išli dalje uz bazen. Poput meta u obliku pataka na sajamskoj streljani. Jedan za drugim. Okoliš bogat metama. Udaljenost je bila oko trideset metara. Otprilike. Sigurno manje od trideset i pet. Vrlo blizu. Ĉekao je. Neki su ljudi vukli prste kroz vodu dok su hodali. Zidovi su bili upravo odgovarajuće visine za to. Ĉovjek s puškom vidio je svjetlucanje bakrenih novčića na crnim pločicama ispod vodene površine. Na mjestima gdje je vodoskok uzburkavao vodu podizali su se s dna i okretali.

Gledao je i čekao. Protok ljudi se povećao. Sada ih je dolazilo toliko da su se morali zaustavljati, grupirati, premještati i čekati kako bi ušli u kolonu jedan po jedan i prošli između dva niska zida. Baš kao što se promet zgušnjavao u dnu Prve ulice. Usko grlo. Poslije vas. Ne, vi prvi. Zbog toga su usporavali. Sada su bili poput sporih pataka na sajamskoj streljani. Ĉovjek s puškom je udahnuo, ispustio zrak i čekao. Tada je prestao čekati. Povukao je obarač i nastavio ga povlačiti. Prvim je metkom pogodio nekog čovjeka u glavu i usmrtio ga na mjestu. Pucanj je bio glasan i začuo se prasak kad je zrno probilo zvučni zid. Iza čovjekove glave pojavio se oblačić ruţičaste izmaglice nakon čega je pao poput marionete kojoj su prerezane ţice. Ubijen prvim, hladnim pucnjem. Izvrsno. Pucao je brzo, s lijeva na desno. Drugi je metak pogodio sljedećeg čovjeka u glavu, s potpuno istim rezultatom kao i prvi. Treći je pogodio glavu ţene. Isti rezultat. Tri pucnja u moţda dvije sekunde. Tri mete oborene. Potpuno iznenađenje. Na djelić sekunde nije bilo reakcije, a tada je nastao kaos, pandemonij, panika. U uskom prostoru između zida trga i zida bazena bilo je uhvaćeno dvanaestoro ljudi. Troje je već bilo mrtvo. Preostalih devetero je potrčalo. Ĉetvoro ih je potrčalo naprijed, a petero se okrenulo od leševa i potrčalo natrag. Sudarili su se s ljudima koji su se još uvijek kretali prema njima. Iznenada su se začuli glasni krikovi. Ĉvrsta, blokirana masa uspaničenih ljudi bila je ravno ispred čovjeka s puškom. Udaljenost, manje od trideset i pet metara. Vrlo blizu. Ĉetvrtim je pogotkom u glavu ubio muškarca u odijelu. Petim je potpuno promašio. Sierra Matchking zrno prošlo je uz rame jedne ţene, zašištalo ušavši u fontanu i nestalo u njoj. Ignorirao je to, neznatno pomaknuo nišan puške i

šestim metkom pogodio muškarca u korijen nosa, raznijevši mu glavu. Ĉovjek s puškom prestao je pucati. Spustio se iza zida garaţe i otpuzao jedan metar unatrag. Osjećao je miris izgorjelog baruta, a povrh zvonjave u ušima čuo je vrisku ţena, topot nogu i svijanje branika na automobilima čiji su se uspaničeni vozači sudarali. »Ne brinite, mali ljudi«, pomislio je. »Gotovo je. Odlazim.« Leţeći na trbuhu sakupio je prazne čahure na hrpu. Svijetla mjed Lake Cityja sjala je pred njim. Pet ih je prikupio rukom u rukavici, no šesta se otkotrljala u jedan od utora u betonu. Upala je u otvor širok jedva centimetar, a dubok gotovo petnaest. Ĉuo je tihi metalni zvuk kad je udarila o dno. Odluka ? Ostavi je, svakako. Nema vremena. Pet je čahura nagurao u dţep kišnog ogrtača i otpuzao unatrag na dlanovima, noţnim prstima i trbuhu. Zastao je na trenutak, slušajući krikove. Zatim se podigao na koljena, pa ustao. Okrenuo se i vratio istim putem kojim je stigao, brzo ali kontrolirano, preko grubog betona i poloţenih dasaka, kroz prašinu i mrak, ispod ţuto-crne trake. Natrag u svoj kombi. Straţnja su vrata još uvijek bila otvorena. Toplu je pušku ponovo zamotao u pokrivač i zatvorio vrata. Sjeo je za volan i pokrenuo motor. Pogledao je kroz vjetrobran prema parkirnom automatu. Ostale su mu još četrdeset i četiri minute. Izašao je s parkirnog mjesta i krenuo prema izlazu. Spustio se do razine da, izašao iz garaţe, skrenuo desno, pa opet desno u zbrku ulica iza robnih kuća. Prošao je ispod podignutog autoputa prije nego što je čuo prve sirene. Ispustio je zrak iz pluća. Sirene su išle na istok, a on na zapad. Dobar posao, pomislio je. Prikrivena infiltracija, šest ispaljenih metaka, pet pogođenih meta, uspješna eksfiltracija. Hladno poput druge strane jastuka.

Tada se iznenada nasmiješio. Dugotrajne vojne statistike pokazuju da suvremena vojska zabiljeţi jednu neprijateljsku ţrtvu na svakih petnaest tisuća bojevih metaka koje ispali njeno pješaštvo. No, rezultati snajperista su bolji. Mnogo bolji. Zapravo, dvanaest i pol tisuća puta bolji. Suvremena vojska biljeţi jednu neprijateljsku ţrtvu na svakih 1,2 bojevih metaka koje ispali snajperist. To je jednak prosjek kao i pet pogodaka od šest pucnjeva. Potpuno isti prosjek. Jednostavna matematika. Ĉak i nakon svih tih godina vojni je snajperist pogodio upravo onako kao što bi to očekivali njegovi stari instruktori. Bili bi vrlo zadovoljni zbog toga. No, njegovi su stari instruktori obučavali snajperiste za bojno polje, a ne za urbani zločin. U urbanom se zločinu javljaju faktori kojih na bojišnici nema. Ti faktori modificiraju definicije uspješne eksfiltracije. U ovom su slučaju mediji reagirali najbrţe. To ne iznenađuje, jer se pucnjava dogodila pod prozorom podruţnice TV mreţe NBC. Dvije su se stvari dogodile čak i prije nego što je desetak uspaničenih očevidaca istodobno mobitelima nazvalo 911. Prvo, sve su kamere u uredu NBC-a počele snimati. Drugo, lokalna urednica i najavljivačica vijesti po imenu Ann Yanni počela je uvjeţbavati svoje prvo izvješće za izvanredne vijesti. Osjećala se loše, bila je uplašena i vrlo potresena, no znala je prepoznati priliku. U glavi je počela sastavljati tekst. Znala je da riječi oblikuju javno mnijenje, a riječi koje su joj došle prve bile su snajperist, bezumno i pokolj. Odabrala ih je posve instinktivno, no zvučale su banalno. Ipak, vidjela je to kao pokolj, a pokolj je bila sjajna riječ. Sugerirala je nasumičnost, obijest, divljaštvo, krvoločnost. Bila je to riječ bez motiva i osobnosti, savršena riječ za ovu priču. No, znala je da nije dobra za tekst ispod slika. Za to bi bolje odgovarao masakr. Masakr u petak predvečer? Masakr u poslijepodnevnoj guţvi? Potrčala je prema vratima i nadala se da će momak iz grafičkog odjela i sam smisliti nešto slično tome.

Na bojnom polju također nije bilo gradske policije. Desetak istodobnih poziva na broj 911 rasvijetlilo je centralu za hitne slučajeve poput boţićnog drvca, pa su lokalna policija i vatrogasci bili u pokretu već nakon 40 sekundi. Svi su poslani na teren, s rotirajućim svjetlima i sirenama. Svako policijsko vozilo, svaki dostupni detektiv, svaki forenzičar, svako vatrogasno vozilo, svaki bolničar, svaka kola hitne pomoći. Isprva je vladao potpuni nered. Pozivi na 911 bili su uspaničeni i nepovezani. No, očito je bila riječ o zločinima i očito su bili ozbiljni, pa je vodeći detektiv odjela za teške zločine privremeno dobio zapovjedništvo. Bio je to pouzdani policijski veteran s 20 godina iskustva koji je počeo kao pozornik. Ime mu je bilo Emerson. Probijao se kroz spori promet, izbjegavajući radove, beznadno, očajnički, ne znajući ni što se dogodilo. Pljačka, droga, sukob bandi, teroristički napad? Nije imao pravih informacija. Ni jedne. No, bio je miran. Relativno. Puls mu je bio ispod 150 otkucaja u minuti. Drţao je otvoren kanal s operaterom na liniji 911, očajnički ţeleći čuti više dok je vozio. »Novi momak na mobitelu«, vrišti operater. »Tko?« uzvrati Emerson vikom. »Marinac iz ureda za novačenje.« »Je li bio očevidac?« »Ne, bio je unutra. No, sada je vani.« Emerson je stisnuo zube. Znao je da neće biti prvi na mjestu zločina. Ni izdaleka. Znao je da upravlja stvarima iz pozadine. Trebale su mu oči. Odmah. Marinac? Moţe. »U redu«, rekao je. »Spoji me s marincem.« Najprije glasno krčanje i elektronička buka, a zatim je Emerson čuo zvuk otvorenog prostora, krikove u daljini i pljuskanje vode. Vodoskok, pomislio je. »Tko je to?« upitao je. Odgovorio mu je smiren, ali ubrzan glas, glasan i zadihan, izgovoren u mobitel pritisnut posve uz usta. »Ovdje Kelly«, rekao je glas. »Narednik Kelly iz korpusa američkih marinaca. S kim razgovaram?«

»Emerson iz policije. Zapeo sam u prometu, stići ću za desetak minuta. Sto imamo?« »Pet ubijenih«, rekao je marinac. »Pet mrtvih?« »Tako je.« Sranje. »Ranjenih?« »Ne vidim ni jednog.« »Pet mrtvih i nijedan ranjen?« »Tako je«, ponovo je rekao marinac. Emerson nije odgovorio. Vidio je već pucnjave na javnim mjestima. Vidio je i poginule ljude, ali nikad nije vidio samo poginule. U pucnjavi na javnom mjestu uz mrtve je uvijek bilo ranjenih. Obično u omjeru jedan naprama jedan, barem. »Jeste li sigurni da nema ranjenih?« upitao je. »Posve siguran, gospodine«, rekao je marinac. »Tko su poginuli?« »Civili. Ĉetiri muškarca i jedna ţena.« »Sranje.« »Upravo tako, gospodine.« »Gdje ste vi bili?« »U uredu za novačenje.« »Što ste vidjeli?« »Ništa.« »Što ste čuli?« »Dolaznu paljbu, šest pucnjeva.« »Pištolji?« »Duga cijev, mislim. Samo jedna.« »Puška?« »S automatskim punjačem, mislim. Pucao je brzo, ali nije bila potpuno automatska paljba. Sve ţrtve su pogođene u glavu.« Snajperist, pomislio je Emersoa Sranje. Luđak s vojnim oruţjem. »Je li ubojica otišao?« upitao je. »Pucnjava je prestala, gospodine.« »Moţda je još uvijek tamo.« »lb je moguće, gospodine. Ljudi su se sklonili, većinom u knjiţnicu.« »Gdje ste vi?« »Pognut iza zida na rubu trga, gospodine. Tu je još nekoliko ljudi«

»Gdje je bio?« »Ne mogu reći sa sigurnošću. Moţda u javnoj garaţi. U novom dijelu. Ljudi su pokazivali u tom smjeru. Moţda su se vidjeli i bljeskovi iz cijevi, a to je i jedina veća građevina koja gleda izravno prema ţrtvama.« Brlog, pomislio je Emerson. Prokleto štakorsko gnijezdo. »Tu su i TV ekipe«, rekao je marinac. Sranje, pomislio je Emerson. »Jeste li u uniformi?« upitao je Emerson. »Da, potpuno odjeven za novačenje.« »Dobro. Učinite što moţete da odrţite red dok moji momci ne stignu.« »Razumijem, gospodine.« Veza se prekinula i Emerson je opet čuo disanje svog operatera. TV ekipe i luđak s puškom, pomislio je. Sranje, sranje, sranje. Pritisak, ispitivanje i nagađanje, kao i uvijek kad se radi o luđaku s puškom i TV ekipama. Pritisnuo je sklopku i povezao se sa svim prijamnicima u policijskim automobilima. »Sve jedinice, pozor«, rekao je. »U pitanju je jedan počinitelj. Luđak s puškom. Vjerojatno automatsko oruţje. Nasumična paljba na javnom mjestu. Vjerojatno iz novog dijela parkirne garaţe. Dakle, ili je još uvijek tamo ili je u bijegu. Ako je otišao, onda pješaci ili je u vozilu. Sve jedinice udaljene više od deset blokova, zaustavite se odmah i zatvorite obruč. Nitko ne smije ući ni izaći, u redu? Nijedno vozilo, nijedan pješak, ni u kom slučaju. Sve jedinice bliţe od deset blokova, nastavite uz izraziti oprez. No, ne dajte mu da se izvuče. Nemojte ga propustiti. Ovo moramo riješiti. Moramo ga imati danas, prije nego što nas ščepa CNN.« Ĉovjek u kombiju pritisnuo je gumb na daljinskom upravljaču i vrata garaţe su se podigla. Uvezao je auto i ponovo pritisnuo gumb, a vrata su se spustila za njim. Zaustavio je motor i na trenutak ostao mirno sjediti. Zatim je izašao iz kombija, ušao u hodnik pa u kuhinju. Pogladio je psa i uključio televizor.

Bolničari u pancirnim košuljama ušli su na straţnja vrata knjiţnice. Dvojica su ostali unutra da provjere ima li ozljeda među ljudima koji su se sklonili tamo. Ĉetvorica su izašla na prednja vrata i pognuti potrčali preko trga, a zatim se sagnuli iza zida. Dopuzali su do ţrtava i potvrdili da su svi mrtvi. Zatim su ostali ondje. Ispruţeni na tlu i nepomični uz leševe. Bez nepotrebnog izlaganja dok se ne pretraţi garaţa, rekao je Emerson. Emerson je parkirao dva bloka od trga i rekao naredniku u uniformi da organizira pretraţivanje javne garaţe, od vrha prema dnu, počevši od jugozapadnog ugla. Policajci u uniformama pročešljali su četvrtu razinu, pa treću. Zatim drugu, a naposljetku i prvu. Sa starim su dijelom imali problema. Bio je slabo osvijetljen i pun parkiranih automobila, a svaki je auto bio potencijalno skrovište. Ubojica bi mogao biti u nekom od njih, ili ispod ili iza. No, nisu pronašli nikog. S novoizgrađenim dijelom nije bilo problema. Nije bio uopće osvijetljen, no u njemu nije bilo parkiranih automobila. Pozornici su se jednostavno spuštali stepeništem i pregledali svaku razinu pomoću ručnih svjetiljki. Nije bilo nikog. Narednik se opustio i javio da je pretraţivanje završeno. »Dobro obavljeno«, rekao je Emerson. I bilo je dobro obavljeno. Budući da su pretraţivali od jugozapadnog ugla prema van, sjeveroistočni je ugao ostao potpuno nedirnut. Ništa nije bilo pomaknuto. Tako je policija, srećom ili dobrom prosudbom, obavila besprijekoran posao u prvoj fazi istrage koja će se naknadno smatrati besprijekornom od početka do kraja. Do sedam sati navečer pao je mrak i Ann Yanni je imala jedanaest javljanja uţivo. Tri puta za cijelu mreţu i osam puta lokalno. Osobno je bila pomalo razočarana tim omjerom. Bila je osjetljiva na skepsu za koju joj se činilo da je urednici u mreţi gaje prema njoj. Krv je uvijek glavna vijest, moto je onih koji se bave vijestima, no ova je krv pala negdje

u zabiti, daleko od New Yorka ili Los Angelesa. Nije se to dogodilo u nekom ušminkanom predgrađu Washingtona. Vijest je imala prizvuk »čudaka iz unutrašnjosti«. Nije bilo prave mogućnosti da se netko doista vaţan nađe na nišanu ubojice. Stoga priča nije bila baš za udarni termin. Doduše, Ann zaista nije mogla ponuditi mnogo. Nitko od ubijenih još nije bio identificiran. Nijedna ţrtva pokolja. Lokalna je policija pomno skrivala karte dok se pojedinačno ne obavijeste sve obitelji. Nije imala nikakvih dirljivih priča koje bi mogla podijeliti s gledateljima. Nije bila sigurna koji su od poginulih muškaraca bili obiteljski ljudi. Niti jesu li išli u crkvu. Nije znala je li poginula ţena bila majka ili supruga. Uz to nije mogla ponuditi ni zanimljive slike. Samo gomila koja se skupljala i koju su policijske barikade drţale na udaljenosti od pet blokova, statični kadar sivila Prve ulice u totalu i povremeni krupni plan javne garaţe iz koje je, kako su svi pretpostavljali, snajperist pucao. Emerson je do osam sati značajno napredovao. Njegovi su ljudi uzeli stotine izjava. Narednik Kelly iz marinaca bio je siguran da je čuo šest hitaca. Emerson mu je bio sklon vjerovati. Pretpostavljao je da bi marincima trebalo vjerovati u takvim stvarima. Netko drugi je spomenuo da je cijelo vrijeme imao otvorenu Uniju na mobitelu, povezanu s nečijom glasovnom poštom. Mobilni operater dostavio je snimku na kojoj se slabo čulo šest pucnjeva. No, medicinski forenzičari pronašli su samo pet ulaznih rana na petero poginulih. Stoga je jedan metak nedostajao. Iako neodređeni u svojim iskazima, troje svjedoka izjavilo je da su vidjeli kako se iz fontane podiţe tanki mlaz vode. Emerson je naredio da se bazen isprazni. To su obavili vatrogasci. Postavili su reflektore, isključili vodoskok i počeli crpkom izbacivati vodu u obliţnji slivnik. Pretpostavljali su da valja ukloniti oko 120.000 litara vode i da će to obaviti za jedan sat.

Za to su vrijeme forenzičari pomoći slamki i laserskih pokazivača pokušavali utvrditi vjerojatne putanje metaka. Pretpostavljali su da će najvjerodostojnije dokaze prikupiti od prve ţrtve. Vjerojatno se s ciljem kretao zdesna na lijevo preko trga kad je ispaljen prvi hitac. Druge su se ţrtve nakon toga zasigurno saginjale, okretale ili pomicale u ne-predvidivim smjerovima. Stoga su svoje zaključke temeljili isključivo na prvom poginulom. Glava mu je bila smrskana, no činilo se očitim da se metak kretao u blagom nagibu odozgo prema dolje i s lijeva na desno kad je prošao kroz nju. Jedan je forenzičar uspravno stao na tom mjestu, a drugi mu je pod odgovarajućim kutom prislonio slamku uz glavu. Zatim se prvi sagnuo, a treći je kroz slamku usmjerio zraku laserskog pokazivača. Crvena se točkica pojavila na sjeveroistočnom uglu proširenja javne garaţe, na drugoj razini. Svjedoci su tvrdili da su ondje vidjeli bljeskove cijevi. Sada su njihove izjave bile znanstveno potvrđene. Emerson je poslao forenzičare u garaţu i rekao im da imaju vremena koliko ţele, no neka se ne vraćaju praznih ruku. Ann Yanni izašla je iz crnog nebodera u osam i trideset i zajedno s kamermanom otišla do barikada udaljenih pet blokova. Nadala se da bi postupkom eliminacije mogla identificirati neke od ţrtava. Moţda se tamo okupljaju ljudi čiji članovi obitelji nisu došli na večeru, očajnički traţeći informacije. Snimila je dvadeset minuta materijala. Nije dobila nikakve precizne informacije. Samo dvadeset minuta jaukanja, plača i tuposti uslijed nevjerice. Cijeli je grad patio i bio u šoku. Kad je krenula, potajno se ponosila sobom što se nalazi usred zbivanja, no završila je sa suzama u očima i mučninom u ţelucu. Slučaj je riješen u javnoj garaţi. Bila je poput zlatne ţile, poput škrinje s blagom. Tri bloka dalje prometnik je uzeo izjavu redovitog korisnika garaţe da je zadnje parkirno mjesto na drugoj razini bilo blokirano narančastim

prometnim čunjem. Taj je svjedok zbog toga morao otići iz garaţe i parkirati drugdje. Bio je ljut zbog toga. Sluţbenik gradske uprave rekao im je da čunj nije sluţbeno postavljen tamo. Nikako nije mogao biti, jer nije bilo razloga za to. Ĉunj je stoga spremljen kao dokazni materijal. Sluţbenik je također rekao da su na ulazu i izlazu garaţe postavljene sigurnosne kamere, povezane s videorekorderom u ormariću za odrţavanje. Policija je izvadila i spremila vrpcu. Sluţbenik je spomenuo i da su radovi na novom dijelu zaustavljeni dva tjedna ranije te da ništa što je unutra manje od dva tjedna nema nikakve veze s njim. Forenzičari su počeli kod ţuto-crne trake s natpisom Pozor! Ulaz zabranjen. Najprije su pronašli djelić plavog pamučnog materijala na grubom betonu točno ispod nje. Samo nekoliko jedva vidljivih vlakana. Kao da je ubojica kleknuo na jedno koljeno kako bi se provukao ispod trake i tako ostavio trag svojih traperica. Fotografirali su vlakna, a zatim ih pokupili komadićem samoljepljive, prozirne trake. Nakon toga su donijeli reflektore i njima nisko, iskosa osvijetlili pod i cementnu prašinu koja se na njemu skupljala dva tjedna. Vidjeli su savršene otiske stopala. Zaista savršene otiske stopala. Glavni forenzičar nazvao je Emersona na mobitel. »Ubojica je nosio čudne cipele«, rekao je. »Kakve čudne cipele?« »Jesi li ikada čuo za crepe*. To je vrsta grube gume, gotovo sirove. Vrlo dobro prianja i kupi sve s da. Ako ga pronađemo, pronaći ćemo i cipele s donovima od grube gume na kojima ima mnogo cementne prašine. Također ćemo pronaći i psa u kući.« »Psa?« »Pronašli smo pseće dlake koje su se ranije uhvatile za donove cipela, a zatim otpale na mjestima gdje je beton grub. Vlakna iz tepiha također. Vjerojatno iz tepiha u njegovoj kući i autu.« »Nastavite«, rekao je Emerson.

U deset do devet Emerson je podnio izvješće šefu policije radi konferencije za tisak. Nije ništa izostavio. Šef će odlučiti što valja reći, a što zatajiti. »Šest hitaca i pet mrtvih«, rekao je Emerson. »Sve pogoci u glavu. Kladim se da je riječ o uvjeţbanom strijelcu. Vjerojatno bivši vojnik.« »Ili lovac?« rekao je šef. »Velika je razlika pucati u ljude i pucati u jelene. Tehnika je moţda ista, no emocije nisu.« »Jesmo li dobro učinili što nismo zvali FBI?« »To nije bio teroristički napad nego jedan strijelac, luđak s puškom. Već smo to viđali.« »Ţelim zvučati samouvjereno kad govorim o ovom slučaju.« »Znam«, rekao je Emerson. »Koliko samouvjereno mogu zvučati?« »Zasad imamo dobre rezultate, ali ne sjajne.« Šef je klimnuo glavom, no nije rekao ništa. Točno u devet sati Emerson je primio poziv od patologa. Njegovo je osoblje napravilo rendgenske snimke glava svih pet ţrtava. Teške ozljede tkiva, ulazne i izlazne rane, nema zaostalih metaka. »Šuplji vrhovi«, rekao je patolog. »Svaki je metak prošao.« Emerson se okrenuo prema fontani. Unutra je šest metaka, pomislio je. Pet ih je pogodilo i prošlo kroz tijela ţrtava, a jedan je promašio. Fontana je napokon bila prazna u devet i petnaest. Vatrogasna crijeva počela su uvlačiti zrak. Ostao je samo tanak sloj prljavštine i mnogo smeća. Emerson je naredio da se promijeni kut rasvjete, a zatim u ispraţnjeni bazen poslao dvanaest novaka iz policijske akademije, šest s jedne i šest s druge strane. Forenzičari su u proširenju javne garaţe pronašli četrdeset i osam dolaznih otisaka stopala i četrdeset i četiri povratna. Ubojica je pri dolasku bio samouvjeren, ali oprezan, a pri odlasku je pravio veće korake. U ţurbi. Otisci stopala bili su

broj 44. Na zadnjem stupu prije sjeveroistočnog ugla pronašli su još vlakana. Mješavinu pamuka i sintetike, vjerojatno s kišnog ogrtača svijetle boje, u visini lopatičnih kosti. Kao da se leđima naslonio na sirovi beton, a zatim se okrenuo oko njega kako bi pogledao trg. Na podu između stupa i vanjskog zida pronašli su velik trag u prašini. Uz to još plavih vlakana te vlakana s kišnog ogrtača, kao i sitne komadiće grube gume, blijede i stare. »Puzao je«, rekao je glavni forenzičar. »Na laktovima i koljenima donde, a na koljenima, noţnim prstima i laktovima u povratku. Ako pronađemo njegove cipele, bit će izgrebane sprijeda.« Utvrdili su gdje je najprije sjeo, a zatim kleknuo. Neposredno ispred tog poloţaja pronašli su strugotine laka na bridu zida. »Ovdje je naslonio pušku«, rekao je glavni forenzičar. »Pomaknuo ju je naprijed-natrag kako bi je stabilizirao.« Postavio se u odgovarajući poloţaj i usmjerio pogled preko strugotina kao da cilja puškom. Ispred sebe je vidio Emersona kako hoda ispred prazne fontane, na udaljenosti manjoj od trideset i pet metara. Novaci s akademije proveli su trideset minuta u praznom bazenu i pronašli mnogo raznovrsnog smeća, gotovo osam dolara u sitnišu i šest metaka. Njih pet bili su samo izobličeni komadi olova, no jedan je izgledao kao nov. Zrno je imalo šuplji vrh i suţeni kraj, bilo je vrhunski izliveno i gotovo sigurno kalibra .308. Emerson je nazvao glavnog forenzičara u garaţi. »Trebam te tu dolje«, rekao je. »Ne, ja tebe trebam tu gore«, odgovorio je forenzičar. Emerson se popeo na drugu razinu i zatekao sve forenzičare kako čuče okupljeni oko uskog utora u betonu u koji su usmjerili ručne svjetiljke. »Utor za širenje betona«, rekao je forenzičar. »Pogledaj što je upalo unutra.«

Emerson se progurao među njih, spustio pogled i ugledao bljesak mjedi. »Ĉahura«, rekao je. »Ostale je uzeo sa sobom, ali ova je ostala.« »Otisci prstiju?« upitao je Emerson. »Moţemo se nadati«, rekao je forenzičar. »Ljudi uglavnom ne nose rukavice dok pune pušku.« »Kako da je izvadimo?« Forenzičar se uspravio i pomoću ručne svjetiljke locirao električnu razvodnu kutiju na stropu. Jedna je bila u blizini, a iz nje su virili još nespojeni kabeli, poput obješene krošnje. Pogledao je na pod točno ispod nje i pronašao hrpicu odbačenih komadića ţice. Odabrao je komad ţice za uzemljenje, dug gotovo trideset centimetara. Očistio ju je i oblikovao kao slovo L. Bila je teška i čvrsta. Vjerojatno prekvalitetna za fluorescentnu rasvjetu kakva će se vjerojatno montirati na strop garaţe. Moţda je to uzrok nedostatka sredstava zbog kojeg je zaustavljena gradnja. Moţda grad troši novac na pogrešnim mjestima. Gurnuo je ţicu u utor i vukao je uzduţ njega sve dok jedan kraj nije ušao u otvor prazne čahure. Zatim ju je podigao vrlo paţljivo, kako je ne bi izgrebao. Ubacio ju je ravno u plastičnu vrećicu za dokaze. »Vidimo se u stanici«, rekao je Emerson. »Za jedan sat. Pokušat ću zastrašiti okruţnog tuţitelja.« Otišao je hodajući paralelno s tragom ubojičinih stopa. Kod praznog parkirnog mjesta se zaustavio. »Ispraznite parkirni automat«, doviknuo je. »Uzmite otiske sa svih kovanica.« »Zašto?« uzvratio je forenzičar. »Zar misliš da je platio?« »Ţelim pokriti sve mogućnosti.« »Morao bi biti lud da platiš parkiranje neposredno prije nego što ubiješ petero ljudi.« »Nitko neće ubiti petero ljudi ako nije lud.« Forenzičar je slegnuo ramenima. Isprazniti parkirni automat? No, pretpostavljao je da su zbog takvih instinktivnih reakcija detektivi i bili plaćeni, pa je izvadio

mobitel, utipkao broj i zatraţio da sluţbenik iz gradske uprave dođe ponovo. ** * U toj bi se fazi slučaja uvijek uključio netko iz ureda okruţnog tuţitelja, jer je optuţnica bila u potpunosti njihova odgovornost. Na sudu nije dobivala ili gubila policija, već okruţni tuţitelj. Stoga su u njegovom uredu sami procjenjivali valjanost dokaza. Je li slučaj bio odrţiv? Je li bio čvrst ili klimav? Bilo je to poput audicije. Poput suđenja prije suđenja. Ovaj put je, zbog vaţnosti, Emerson govorio pred samim tuţiteljem. Pred velikom facom koji se morao kandidirati za izbore. I ponovne izbore. Bila je to konferencija utroje u Emersonovom uredu. Emerson, glavni forenzičar i okruţni tuţitelj. Tuţitelju je prezime bilo Rodin, skraćeni oblik ruskog prezimena koje je bilo mnogo duţe prije nego što su se njegovi djed i baka doselili u Ameriku. Imao je pedeset godina, bio je vitak i u dobroj formi. I vrlo oprezan. Njegov je ured imao izuzetan postotak pobjeda na sudu, no to je uglavnom bilo stoga što su podizali optuţnicu samo kad su bili potpuno sigurni u pobjedu. U suprotnom bi odustali već na početku i okrivili policiju. Barem se tako činilo Emersonu. »Trebaju mi zaista dobre vijesti«, rekao je Rodin. »Cijeli je grad izvan sebe.« »Znamo točno kako se sve dogodilo«, odgovorio mu je Emerson. »Moţemo ga pratiti na svakom koraku.« »Znate o kome je riječ?« upitao je Rodin. »Još ne. Za sada je još uvijek N. N.« »Dobro, ispričajte mi sve.« »Imamo crno-bijelu snimku nadzorne kamere na kojoj kombi svijetle boje ulazi u garaţu jedanaest minuta prije događaja. Tablice se ne vide zbog blata i prljavštine, a ni kut kamere nije sjajan. No, kombi je vjerojatno Dodge Caravan. Nije nov i prozori su mu naknadno za-tamnjeni. Također pregledavamo stare snimke jer je jasno da je ranije ilegalno

blokirao određeno parkirno mjesto prometnim čunjem koji je ukrao s gradskog gradilišta.« »Moţemo li dokazati daje čunj ukraden?« »Dobro, nabavio ga je«, rekao je Emerson. »Moţda radi za gradske građevinare.« »Moţda.« »Misliš li da je uzeo čunj s gradilišta na Prvoj ulici?« »Radovi su posvuda u gradu.« »Prva ulica je najbliţa.« »Zapravo me nije briga otkud mu čunj.« Rodin je kimnuo. »Dakle, rezervirao si je parkirni prostor?« Emerson je uzvratio kimanjem. »Tik uz novoizgrađeni dio. Zbog toga čunj i nije pobuđivao sumnju. Imamo svjedoka koji je vidio čunj na tom mjestu barem jedan sat ranije. Na cunju ima otisaka prstiju. Mnogo njih. Palac i kaţiprst desne ruke odgovaraju otiscima s kovanice koju smo izvadili iz parkirnog automata.« »Platio je parkiranje?« »Očito.« Rodin je zastao. »To neće proći«, rekao je. »Obrana će tvrditi da je postavio čunj iz nevinog razloga, sebičnog, ali nevinog. A novčić je danima mogao biti u parkirnom automatu.« Emerson se nasmiješio. Policajci razmišljaju kao policajci, a odvjetnici kao odvjetnici. »To nije sve«, rekao je. »Parkirao je, a zatim hodao kroz novoizgrađeni dio. Na više je mjesta ostavio dokaze, materijal s cipela i odjeće. Također je i pokupio nešto materijalnih dokaza, uglavnom cementnu prašinu. Vjerojatno veću količinu.« Rodin je odmahnuo glavom. »To ga povezuje s mjestom zločina u razdoblju protekla dva tjedna. To je sve. Nije dovoljno određeno. »Imamo tri traga od oruţja«, rekao je Emerson. To je privuklo Rodinovu paţnju. »Jednim je hicem promašio«, rekao je Emerson. »Metak je ušao ravno u fontanu. Znate li da balističari upravo tako

testiraju oruţje? Ispale hitac u dugački spremnik s vodom. Voda uspori i zaustavi metak bez ikakvih oštećenja na njemu. Tako imamo netaknut metak sa svim ogrebotinama i utorima pomoću kojih ga moţemo povezati s određenom puškom.« »Moţete li pronaći tu pušku?« »Imamo strugotine laka s mjesta gdje ju je naslonio na zid.« »To je dobro.« »Moţete se kladiti da jest. Kada pronađemo pušku, usporedit ćemo lak i strugotine. To je jednako čvrst dokaz kao i DNK nalazi.« »Hoćete li pronaći pušku?« »Pronašli smo čahuru. Na njoj su tragovi mehanizma za izbacivanje. Imamo metak i čahuru. Oni zajedno povezuju oruţje sa zločinom. Strugotine povezuju oruţje s lokacijom u garaţi. Lokacija u garaţi povezuje zločin s počiniteljem koji je za sobom ostavio niz tragova.« Rodin nije odgovorio. Emerson je znao da razmišlja o suđenju. Tehničke je dokaze ponekad bilo teško prodati. Nedostajala je ljudska dimenzija. »Na čahuri su otisci prstiju«, rekao je. »Od punjenja puške. Isti palac i kaţiprst kao i s kovanice u parkirnom automatu i prometnog čunja. Dakle, moţemo povezati zločin s oruţjem, oruţje sa streljivom, a streljivo s počiniteljem koji ga je koristio. Vidite da je sve povezano. Počinitelj, oruţje i zločin. Slučaj je čisti zicer.« »Na snimci se vidi kombi kako odlazi?« »Minutu i pol nakon prvog poziva na 911.« »Tko je počinitelj?« »Znat ćemo čim nam se jave iz baze otisaka prstiju.« »Ako je u bazi.« »Mislim daje riječ o vojnom strijelcu«, rekao je Emerson. »Sve vojno osoblje je u bazi otisaka. Znači, samo je pitanje vremena.« Trajalo je četrdeset i devet minuta. Uredski je policajac pokucao i ušao. Nosio je list papira. Na papiru je bilo ime i

prezime, adresa i biografija te dodatni podaci iz cijelog sustava. Uključujući i fotografiju s vozačke dozvole. Emerson je uzeo papir i brzo prošao tekst na njemu. Zatim još jednom. Potom se nasmiješio. Točno šest sati nakon što je ispaljen prvi hitac, imao je potpunu kontrolu nad situacijom. Sigurna pobjeda. »Ime mu je James Barr«, rekao je Emerson. Tišina u uredu. »Ima četrdeset i jednu godinu. Ţivi dvadeset minuta voţnje odavde. Sluţio je u vojsci. Ĉasno je otpušten prije četrnaest godina. Specijalist u pješaštvu, a kladim se da to znači snajperist. Prema podacima ministarstva prometa vozi svijetlosmeđi kombi Dodge Caravan, star šest godina.« Gurnuo je papire preko stola prema Rodinu. Rodin ih je uzeo i paţljivo ih, jednom, a zatim i dvaput pročitao. Emerson mu je pratio oči. Vidio ga je kako povezuje: počinitelj, oruţje i zločin. Kao kad se na stroju za klađenje u Las Vegasu pojave tri trešnje. Bing, bing, bing! Stopostotna sigurnost. »James Barr«, rekao je Rodin, kao da uţiva u zvuku riječi. Izdvojio je sliku iz vozačke dozvole i pogledao je. »Jamese Barru, dobro došli u govna do grla, gospodine.« »Amen«, rekao je Emerson na to, čekajući kompliment. »Nabavit ću naloge«, rekao je Rodin. »Za uhićenje te pretraţivanje kuće i auta. Suci će čekati u redu da ih potpišu.« Izašao je, a Emerson je telefonom javio dobre vijesti šefu policije. Šef je rekao da će ugovoriti tiskovnu konferenciju za sutradan u 8 sati ujutro. Također je rekao kako ţeli da Emerson bude ondje i u središtu paţnje. Emerson je to shvatio kao kompliment koji će dobiti, iako nije naročito volio medije. Nalozi su bili spremni za manje od jednog sata, no priprema uhićenja trajala je puna tri. Najprije su policajci koji su u neoznačenom automobilu nadzirali kuću potvrdili da je Barr u njoj. Ţivio je u prizemnici rančerskog stila koja se ničim nije isticala. Nije bila besprijekorna, no ni zapuštena. Stara boja na zidovima, novi asfalt na prilazu. Svjetla su bila

upaljena, a radio je i televizor, vjerojatno u dnevnoj sobi. I Barr je viđen jednom, na osvijetljenom prozoru. Ĉinilo se da je sam, a kasnije i da je otišao u krevet. Svjetla su se ugasila i kuća je utihnula. Nastupilo je zatišje. Prema standardnom postupku svako uhićenje naoruţane osobe u zgradi valja paţljivo planirati. To je na sebe preuzela specijalna policijska postrojba. Iz gradskog ureda su dobili detaljni zemljovid i sastavili uobičajeni plan napada. Potajno okruţivanje, nadmoćna sila u pripravnosti sprijeda i straga, a zatim iznenadni, snaţni i istodobni napad na prednji i straţnji ulaz. Samo uhićenje trebao je obaviti Emerson, noseći pancirnu košulju i posuđenu kacigu. Uz njega će biti i pomoćnik tuţitelja, kako bi nadzirao legalnost cijelog postupka. Nitko nije ţelio da odvjetnik optuţenog kasnije ima materijal koji bi mogao iskoristiti. Medicinska ekipa bit će trenutačno dostupna. Sudjelovat će i dva policajca iz odreda sa psima, zbog teorije forenzičara da bi u kući mogao biti pas. Ukupno će sudjelovati trideset i osam ljudi i svi su bili umorni. Većina ih je radila devetnaest sati bez prestanka. Redovna smjena i prekovremeno. U zraku se osjećala prilična napetost. Svi su smatrali da nitko neće imati samo jedno automatsko oruţje. Ako je tip imao jedno, imat će ih još. Moţda i prave automatske puške. Moţda granate ili bombe. Naposljetku se pokazalo da uhićenje nije moglo biti lakše. James Barr jedva da se probudio. Provalili su mu u kuću u tri ujutro i pronašli ga kako spava, sam u krevetu. Ostao je spavati i dok je oko njega stajalo petnaest ljudi koji su ga ciljali s petnaest automatskih pušaka i osvjetljivali s petnaest svjetiljki. Promeškoljio se kad je zapovjednik odreda bacio pokrivač i jastuke na pod, traţeći skriveno oruţje. Nije ga bilo. Barr je otvorio oči. Promrmljao je nešto poput Što? i nastavio spavati, skvrčivši se na golom krevetu, grleći se zbog iznenadne hladnoće. Bio je krupan, bijele koţe i crne kose koja je sijedila, kao i ostatak dlaka na njegovu

tijelu. Nosio je premalu pidţamu. Izgledao je zapušteno i nešto starije od četrdeset i jedne godine. Njegov je pas bio stari mješanac koji se nevoljko probudio i do-teturao iz kuhinje. Ekipa za pse odmah ga je uhvatila i odvukla ravno u svoj kamionet. Emerson je skinuo kacigu i progurao se kroz guţvu u maloj spavaćoj sobi. Na noćnom je ormariću vidio tri četvrtine punu bocu Jack Danielsa, a do nje narančastu bočicu s pilulama, također tri četvrtine punu. Sagnuo se da je pogleda. Pilule za spavanje. Legalne. Nedavno prepisane nekom po imenu Rosemary Barr. Na naljepnici je pisalo: Rosemary Barr. Uzeti jednu protiv nesanice. »Tko je Rosemary Barr?« upitao je pomoćnik tuţitelja. »Je li oţenjen?« Emerson se osvrnuo po sobi. »Ne izgleda tako.« »Pokušaj samoubojstva?« upitao je zapovjednik specijalnog odreda. Emerson je odmahnuo glavom. »Popio bi ih sve, a uz to i cijelu bocu Jack Danielsa. Mislim da je gospodin Barr večeras imao problema s nesanicom, to je sve. Nakon vrlo napornog i učinkovitog dana.« Zrak u sobi bio je ustajao. Osjećao se zadah prljavih plahti i neopranog tijela. »Moramo biti oprezni«, rekao je pomoćnik tuţitelja. »Trenutačno je onesposobljen. Njegov će odvjetnik reći da nije bio u stanju saslušati svoja prava. Stoga mu ne smijemo dopustiti da govori. Ako nešto i kaţe, ne smijemo ga slušati.« Emerson je pozvao medicinsku ekipu. Rekao im je da provjere Barrovo stanje kako bi bili sigurni da ne simulira kao i da mu ţivot nije u opasnosti. Nekoliko su se minuta uţurbano motali oko njega, poslušali mu srce, provjerili mu puls i pročitali tekst na bočici s lijekovima. Zatim su ga proglasili u razumnoj mjeri zdravim i sposobnim, no čvrsto usnulim. »Psihopat«, rekao je zapovjednik odreda specijalaca. »Uopće nema savjesti.« »Jesmo li sigurni da imamo pravog čovjeka?« upitao je pomoćnik tuţitelja.

Emerson je pronašao hlače prebačene preko stolca i pregledao dţepove. Izvadio je mali novčanik, a u njemu pronašao vozačku dozvolu. Ime je odgovaralo, adresa je odgovarala i fotografija je odgovarala. »On je taj«, rekao je. »Ne smijemo mu dopustiti da govori«, ponovio je pomoćnik tuţitelja. »Sve mora biti košer.« »Ipak ću mu pročitati njegova prava«, rekao je Emerson. »Svi to upamtite.« Protresao je za ramena Barra, koji je reagirao napola otvarajući oči. Tada mu je odrecitirao njegova prava. Pravo da ne govori i pravo na odvjetnika. Barr se pokušao koncentrirati, no nije uspio. Ponovo je zaspao. »Dobro, privedite ga«, rekao je Emerson. Omotali su ga pokrivačem, a dva su ga policajca odvukla iz kuće do auta. S njima su išli i pomoćnik tuţitelja te član medicinske ekipe. Emerson je ostao u kući i pokrenuo pretraţivanje. Izlizane traperice pronašao je u ormaru u spavaćoj sobi. Ispod njih su bile cipele s đonom od grube gume, prašnjave i uredno sloţene. Ogrtač je bio u ormaru u hodniku. Svijetlosmeđi Dodge Caravan bio je u garaţi. Izgrebana puška bila je u podrumu. Bila je jedna od njih nekoliko na drţaču montiranom na zid. Na polici ispod njega bilo je pet pištolja kalibra 9 mm. Uz to i kutije sa streljivom, među kojima je bila i jedna dopola ispraţnjena kutija streljiva Lake City M852 teţine 11 g sa šupljim vrhom i suţenim krajem, kalibra .308. Pokraj kutija su bile staklenke s praznim čahurama. Spremne za recikliranje, pomislio je Emerson. Spremne za ručno punjenje. U staklenci najbliţoj prednjem rubu stola bilo ih je samo pet. Lake City mjed. Poklopca nije bilo, kao da je tih pet čahura bilo ubačeno nedavno i na brzinu. Emerson se sagnuo i pomirisao. U staklenci se osjećao miris baruta. Hladan i star, ali ne previše.

Emerson je napustio kuću Jamesa Barra u četiri sata ujutro, a zamijenili su ga forerizički stručnjaci koji će detaljno pretraţiti sve. Provjerio je kod narednika u uredu koji je potvrdio da Barr mirno spava, sam u ćeliji i pod stalnim medicinskim nadzorom. Zatim je otišao kući i odspavao dva sata prije nego što se istuširao i odjenuo za tiskovnu konferenciju. Tiskovna je konferencija na mjestu ubila cijelu priču. Za priču je potrebno da počinitelj još bude tamo negdje vani. Priča treba počinitelja koji luta, prkosan, skriven, tajnovit, opasan. Priča treba strah. Svakodnevne aktivnosti, kao što je odlazak na benzinsku crpku, u trgovački centar ili u crkvu, moraju biti izloţene opasnosti. Kad je čula da je počinitelj pronađen i uhićen već prije drugog ciklusa vijesti, bila je to katastrofa za Ann Yanni. Odmah je znala što će u sjedištu mreţe pomisliti. Nije u bijegu, stvar je gotova, prošlost. Jučerašnja vijest, doslovno. Vjerojatno i nije bila neka priča. Samo neki čudak iz unutrašnjosti začet rodoskvrnućem koji nije imao dovoljno mozga ostati slobodan ni preko noći. Vjerojatno spava s rođakinjom i pije pivo Colt 45. Tu nema ničeg zlokobnog. Dobit će još jedan termin u najvaţnijim vijestima kako bi ponovila sve o zločinu te izvijestila o uhićenju i to će biti to. Natrag u anonimnost. Stoga je Yanni bila razočarana, no dobro je to skrivala. Postavljala je pitanja i zvučala kao da je ispunjena divljenjem. Na pola konferencije počela je sastavljati novu temu. Novu priču. Ljudi će morati priznati da je policija obavila vrlo dojmljiv posao. Počinitelj također nije bio čudak. Ne nuţno. Ozbiljnog zločinca uhitila je ozbiljna policijska sluţba. Usred provincije. Za takvo što je u poznatim slučajevima na objema obalama trebalo mnogo više vremena. Bi li to mogla prodati ? Počela je smišljati naslove. Najbrţi u Americi? Kao asocijacija na Najbolji!

Šef policije prepustio je mjesto Emersonu nakon deset minuta. Emerson ih je detaljno izvijestio o počiniteljevu identitetu i prošlosti. No, bio je suhoparan. Samo činjenice, gospođice. Opisao je tijek istrage. Odgovarao je na pitanja. Nije se hvalio. Ann Yanni je pomislila da moţda smatra kako je policija imala sreće. Da su dobili mnogo više tragova nego inače. Zatim je pred njih izašao Rodin. On je zvučao kao da je policija sudjelovala samo u uvodnim čarkama i da prava bitka tek predstoji. U njegovu će uredu sve pregledati i donijeti potrebne odluke. I da, gđice Yanni, budući da smatra kako okolnosti to opravdavaju, svakako će traţiti smrtnu kaznu za Jamesa Barra. James Barr probudio se mamuran u svojoj ćeliji, u subotu u devet sati ujutro. Odmah su mu uzeli otiske i dvaput ga upoznali s njegovim pravima. Pravom da ne govori i pravom na odvjetnika. Odlučio je ne govoriti. Rijetki to čine. Rijetki to mogu. Potreba da se govori obično je prejaka, no James Barr ju je savladao. Jednostavno je zatvorio usta i drţao ih zatvorenima. Mnogi su pokušavali razgovarati s njim, no nije odgovarao. Nijednom. Nijedne riječi. Emerson nije mario za to. Zapravo nije ni ţelio da Barr nešto kaţe. Radije je prikupljao dokaze, provjeravao ih, testirao i sređivao sve do točke kad je mogao očekivati presudu u korist optuţbe bez priznanja. Priznanja su bila izrazito ranjiva na optuţbe o zastrašivanju ili zbunjenosti, kakve obično iznose odvjetnici obrane, pa ih se Emerson naučio kloniti. Ona su bila tek šlag na torti. Doslovno zadnja stvar koju je ţelio čuti, a ne prva. Nimalo nalik policijskim TV serijama gdje je nesmiljeno ispitivanje neka vrsta zabavljačke točke. Samo je ostao po strani i pustio da forenzičari dovrše svoj spor i strpljiv posao. Sestra Jamesa Barra bila je mlađa od njega i neudana. Ţivjela je u unajmljenom stanu u centru. Ime joj je bilo Rosemary. Kao i ostatak grada, bila je zgađena, u šoku i

preneraţena. Gledala je vijesti u petak navečer. Zatim ponovo u subotu ujutro. Isprva je mislila da je riječ o pogrešci. Da je pogrešno čula. No, spiker je stalno ponavljao. James Barr, James Barr, James Barr. Briznula je u plač. Najprije od zbunjenosti, zatim od straha, a naposljetku od bijesa. Zatim se prisilila da se smiri i bacila se na posao. Radila je kao tajnica u osmeročlanoj pravnoj tvrtki. Kao i sve pravne tvrtke u malim gradovima u unutrašnjosti, i njezina je radila pomalo od svega. Prema svojim su se zaposlenicima odnosili prilično dobro. Plaća nije bila fantastična, ali to su nadomještali na mnogo načina. Jedan od njih bio je i pun paket pogodnosti. Uz to, zvali su je pravnom pomoćnicom, a ne tajnicom. Također su se obvezali da će tvrtka rješavati sve pravne poslove svojih zaposlenika i njihovih obitelji pro bono, gratis i besplatno. Uglavnom je bila riječ o oporukama, ostavinskim raspravama, razvodima ili problemima s osiguravajućim društvima nakon prometnih nezgoda. Nikad se nije radilo o obrani odrasle braće nepravedno optuţene za zloglasna masovna umorstva snajperom. Znala je to. No, osjećala je da mora pokušati. Jer poznavala je svog brata i znala da ne moţe biti kriv. Nazvala je kući partnera u tvrtki za kojeg je radila. On se uglavnom bavio porezima, pa je nazvao partnera za kazneno pravo. Ovaj je nazvao glavnog partnera koji je pak sazvao sastanak svih partnera. Odrţali su ga tijekom ručka u country dubu. Od samog je početka plan bio kako što obzirnije odbiti zahtjev Rosemary Barr. Obrana zločina takve naravi nije bio slučaj s kojim su se mogli nositi, niti su to ţeljeli. Imao je implikacije po odnose s javnošću. S tim su se odmah svi sloţili. No, bili su lojalna skupina, a Rosemary Barr bila je dobra zaposlenica koja je već godinama radila za njih. Znali su da nema novca, jer su joj oni sastavljali porezne prijave. Pretpostavljali su da ni njezin brat nema novca. No Ustav je jamčio kompetentnog zastupnika, a o javnim

braniteljima nisu imali visoko mišljenje. Tako su se našli u pravoj etičkoj dilemi. Razriješio ju je partner za kazneno pravo. Ime mu je bilo David Chapman. Bio je okorjeli veteran koji je poznavao okruţnog tuţitelja Rodina. Poznavao ga je prilično dobro. Drukčije nije moglo ni biti. Bili su od iste vrste, odrasli u istoj četvrti i radili su u istom poslu, iako na suprotstavljenim stranama. Chapman je otišao do sobe za pušenje i mobitelom nazvao tuţitelja kući. Bio je to dug i otvoren razgovor između dvojice pravnika. Nakon toga se Chapman vratio za stol. »Slučaj je čisti zicer«, rekao je. »Brat gđice Barr kriv je do pakla i natrag. Rodinova će optuţnica biti kao iz udţbenika. Vjerojatno će jednom i biti u udţbeniku. Ima sve vrste dokaza koje postoje. Nigdje se ne nazire ni tračak nade.« »Je li bio iskren?« upitao je glavni partner. »Između starih prijatelja nema sranja«, rekao je Chapman. »Dakle?« »Trebali bismo samo traţiti ublaţavanje kazne. Ako moţemo smanjiti smrtnu kaznu na doţivotnu robiju bez mogućnosti pomilovanja, to bi već bila doista velika pobjeda. To je sve što gđica Barr ima pravo očekivati, kao i njezin prokleti brat, uz sve duţno poštovanje.« »U kojoj ćemo mjeri biti umiješani?« upitao je glavni partner. »Samo u fazi izricanja presude. Morat će se izjasniti krivim.« »Bi li ti to preuzeo?« »U ovim okolnostima, da.« »Koliko će nas to radnih sati koštati?« »Gotovo ništa. Zapravo ne moţemo ništa učiniti.« »Koji su temelji za ublaţavanje kazne?« »Mislim da je veteran Zaljevskog rata. Vjerojatno je bio izloţen kemikalijama ili ima neku vrstu zakasnjelog posttraumatskoga stresnog poremećaja. Moţda bi Rodin mogao na to pristati unaprijed. Mogli bismo to obaviti za ručkom.«

Glavni je partner klimnuo glavom. Okrenuo se partneru koji se bavio porezima. »Reci svojoj tajnici da ćemo učiniti sve u svojoj moći da pomognemo njezinu bratu u nevolji.« Barra su premjestili u okruţni zatvor prije nego što su ga sestra i Chapman mogli vidjeti. Oduzeli su mu pidţamu i donje rublje te je dobio papirnato rublje, narančasti kombinezon i gumene sandale. Okruţni zatvor nije bio lijepo mjesto. Zaudaralo je i vladala je buka. Zatvor je bio pretrpan, a društvene i etničke napetosti koje su na ulicama drţali pod kontrolom unutra su bjesnile bez nadzora. U ćelijama su bila po tri zatvorenika, a čuvara je bilo premalo. Nove su zatvorenike zvali »ribe« i bili su prepušteni sami sebi. No, Barr je bio u vojsci, pa je doţivio nešto manji kulturni šok nego što bi to inače bio slučaj. Preţivio je dva sata kao »riba«, a zatim su ga odveli u sobu za razgovor. Rekli su mu da ga ondje čeka odvjetnik. Pronašao je stol i dva stolca ugrađena u pod u kvadratnoj prostoriji bez prozora. Na jednom je stolcu sjedio čovjek kojeg se odnekud nejasno sjećao. Na stolu je bio diktafon. Pomalo je nalikovao walkmanu. »Ime mi je David Chapman«, rekao je čovjek. »Odvjetnik sam kaznenog prava. Advokat. Vaša sestra radi u mojoj tvrtki. Zamolila nas je da vam pomognemo.« Barr nije rekao ništa. »Pa, evo me«, rekao je Chapman. Barr nije rekao ništa. »Snimam ovaj razgovor«, rekao je Chapman. »Zabiljeţit ću ga na vrpcu. Smeta li vam to?« Barr nije rekao ništa. »Mislim da smo se već sreli«, rekao je Chapman. »Na našoj boţićnoj zabavi jedne godine?« Barr nije rekao ništa. Chapman je pričekao. »Jesu li vam objasnili optuţbe protiv vas?« upitao je. Barr nije rekao ništa.

»Optuţbe su vrlo ozbiljne«, rekao je Chapman. Barr je ostao tih. »Ne mogu vam pomoći ako si sami ne pomognete«, rekao je Chapman. Barr je samo zurio u njega. Jednostavno je sjedio, miran i tih, nekoliko dugih minuta. Zatim se nagnuo prema diktafonu i progovorio prvi put od prethodnog poslijepodneva. Rekao je: »Imaju pogrešnog čovjeka«. »Imaju pogrešnog čovjeka«, ponovio je Barr. »Onda mi recite nešto o pravom čovjeku«, odmah je rekao Chapman. Bio je dobar taktičar u sudnici. Znao je kako uspostaviti ritam. Pitanje, odgovor, pitanje, odgovor. Tako se osoba počinje otvarati. Upadne u ritam i na kraju sve ispriča. No, Barr se samo povukao natrag u tišinu. »Budimo jasni«, rekao je Chapman. Barr nije odgovorio. »Poričete li zločin?« upitao ga je Chapman. Barr nije rekao ništa. »Poričete li?« Bez odgovora. »Svi dokazi su tu«, rekao je Chapman. »Bojim se da su nepobitni. Sad se ne moţete praviti glupi. Moramo razgovarati o tome zašto ste to učinili. To će nam pomoći.« Barr nije rekao ništa. »Ţelite li da vam pomognem?« upitao je Chapman. »Ili ne?« Barr nije rekao ništa. »Moţda su kriva ratna iskustva«, rekao je Chapman. »Ili PTSP. Ili neki mentalni poremećaj. Moramo se usredotočiti na razlog.« Barr nije rekao ništa. »Nije pametno poricati«, rekao je Chapman. »Dokazi su tu.« Barr nije rekao ništa. »Poricanje ne dolazi u obzir«, rekao je Chapman. »Pozovite mi Jacka Reachera«, rekao je Barr. »Koga?« »Jacka Reachera.«

»Tko je on? Prijatelj?« Barr nije rekao ništa. »Netko koga poznajete?« upitao je Chapman. Barr nije rekao ništa. »Netko koga ste poznavali?« »Samo ga pozovite.« »Gdje je on? Tko je on?« Barr nije rekao ništa. »Je li Jack Reacher liječnik?« upitao je Chapman. »Liječnik?« ponovio je Barr. »Je li liječnik?« upitao je Chapman. No, Barr više nije govorio. Samo je ustao od stola, prišao vratima i udarao po njima dok ih čuvar nije otvorio i odveo ga natrag u njegovu pretrpanu ćeliju. Chapman je dogovorio sastanak s Rosemary Barr i tvrtkinim istraţiteljem u svojem uredu. Istraţitelj je bio umirovljeni policajac čije je usluge koristila većina odvjetničkih tvrtki u gradu. Sve su ga zapošljavale honorarno. Bio je privatni detektiv, s dozvolom. Ime mu je bilo Franklin. Nije bio nalik privatnim detektivima iz TV serija. Sav je posao obavljao iz ureda, pomoću telefonskih imenika i računalnih baza podataka. Nije radio na terenu, nije imao pištolj niti šešir. No bio je najbolji za brzu provjeru i pronalaţenje osoba, a još uvijek je imao i mnogo prijatelja u policiji. »Dokazi su čvrsti poput stijene«, rekao je. »Tako sam čuo. Istragu vodi Emerson, a on je prilično pouzdan. Rodin također, ali iz drugog razloga. Emerson je ukočen, a Rodin je kukavica. Nijedan ne bi govorio ono što govore da zaista nemaju dokaze.« »Ne mogu vjerovati da je to učinio«, rekla je Rosemary Barr. »Pa, u svakom se slučaju čini da poriče«, rekao je Chapman. »Koliko sam ga mogao razumjeti. Traţio je nekog po imenu Jack Readier. Poznaje ga ili ga je poznavao. Jeste li ikad čuli to ime? Znate li tko je on?« Rosemary Barr je samo odmahnula glavom. Chapman je napisao ime Jack Reacher na komad papira i gurnuo ga

Franklinu. »Pretpostavljam da bi mogao biti psihijatar. Gospodin Barr ga je spomenuo nakon što sam rekao da su dokazi čvrsti. Moţda bi nam taj Reacher mogao pomoći oko ublaţavanja kazne. Moţda je ranije liječio gospodina Barra.« »Moj brat nikad nije bio kod psihijatra«, rekla je Rosemary Barr. »Potpuno ste sigurni u to?« »Nikad.« »Koliko dugo ţivi ovdje?« » Ĉetrnaest godina. Otkad se vratio iz vojske.« »Jeste li bili bliski?« »Ţivjeli smo u istoj kući.« »Njegovoj kući?« Rosemary Barr je klimnula glavom. »No, više ne ţivite tamo.« Rosemary Barr je skrenula pogled. »Ne«, rekla je. »Odselila sam se.« »Moţda je vaš brat posjećivao psihijatra nakon toga?« »Rekao bi mi.« »Dobro, no što je s vremenom dok je bio u vojsci?« Rosemary Barr nije rekla ništa. Chapman se ponovo okrenuo Franklinu. »Moţda je Reacher bio njegov liječnik u vojsci«, rekao je. »Moţda ima informacije o staroj traumi. Mogao bi nam mnogo pomoći.« Franklin je uzeo komadić papira. »U tom ću ga slučaju pronaći«, rekao je. »Ionako ne bismo trebali razgovarati o ublaţavanju kazne«, rekla je Rosemary Barr. »Trebali bismo govoriti o opravdanoj sumnji. O nevinosti.« »Dokazi su vrlo jaki«, rekao je Chapman. »Pucao je iz vlastite puške.« Franklin je proveo tri sata pokušavajući pronaći Jacka Reachera. Najprije je pretraţio udruge psihijatara. Bez rezultata. Zatim je na internetu potraţio skupine za podršku veteranima Zaljevskog rata. Ni traga. Pregledao je i arhiv Lexis-Nexis te sve informativne organizacije. Ništa. Zatim se

vratio na početak i ušao u bazu podataka Nacionalnog arhiva sluţbenog osoblja. U njemu su bili upisani svi bivši i sadašnji pripadnici vojske. Tu je lako našao ime Jacka Reachera. Reacher je pristupio vojsci 1984. i časno je otpušten 1997. godine. James Barr je pak bio unovačen 1985., a izašao je 1991. godine. Dakle, preklapanje od šest godina. No, Reacher nije bio liječnik. Ni psihijatar. Bio je vojni policajac. Ĉasnik. Bojnik. Moţda visoki istraţitelj. Barr je dogurao samo do specijalista razine E-4. U pješaštvu, a ne u vojnoj policiji. Koja je bila točka kontakta bojnika u vojnoj policiji i E-4 vojnika u pješaštvu? Nešto što bi moglo pomoći, očito, inače Barr ne bi spomenuo to ime. Ali što? Nakon tri sata Franklin je shvatio da to nikad neće saznati jer je Reacher nestao s vidika nakon 1997. godine. U potpunosti. Nigdje mu nije bilo ni traga. Prema administraciji socijalnog osiguranja još je bio ţiv. Prema Nacionalnom središtu za informiranje o zločinima nije bio u zatvoru. No, nestao je. Nije imao kreditne kartice. Nije bio zaveden kao vlasnik nekretnina, niti automobila, niti plovila. Nije imao dugova. Nije imao zajmova. Ni adrese. Ni broja telefona. Ni neriješenih naloga, ni presuda. Nije bio suprug. Nije bio otac. Bio je duh. * * * James Barr je ta ista tri sata proveo u ozbiljnoj nevolji. Sve je počelo kad je izašao iz svoje ćelije. Skrenuo je desno prema telefonskim govornicama. Hodnik je bio uzak. Udario je u drugog zatvorenika, rame u rame. Tada je učinio tešku pogrešku. Podigao je pogled, pogledao drugog zatvorenika u oči i ispričao se. Bila je to teška pogreška jer »riba« ne moţe pogledati drugog zatvorenika u oči. To je značilo nepoštovanje. Bilo je to nepisano zatvorsko pravilo. On ga nije znao. Drugi zatvorenik bio je Meksikanac. Imao je tetovaţe pripadnika bande, no Barr ih nije prepoznao. Još jedna teška

pogreška. Trebao je vratiti pogled na pod, nastaviti hodati i nadati se najboljem. Ali nije. Umjesto toga je rekao: »Oprostite.« Zatim je podigao obrve i napola se nasmiješio, kao da kori sebe i kaţe: Kakvo je ovo mjesto! Teška pogreška. Pretpostavka prisnosti i bliskosti. »Što gledaš?« rekao je Meksikanac. U tom je trenutku James Barr razumio u potpunosti. Što gledaš? To je bilo standardno otvaranje. Vojarne, barovi, ulični uglovi, uske uličice, nigdje niste ţeljeli čuti tu frazu. »Ništa«, rekao je i shvatio da je situaciju učinio još lošijom. »Kaţeš mi da sam ništa?« Barr je spustio pogled na pod i krenuo dalje, no odavno je bilo prekasno. Osjetio je kako Meksikanac zuri u njega s leda i odustao od telefonskog poziva. Govornice su bile u hodniku sa samo jednim izlazom, a nije se ţelio osjećati kao u zamci. Hodao je u širokom krugu, suprotnom od smjera kazaljke na satu, i vratio se u ćeliju. Stigao je do nje bez problema. Nije nikoga pogledao, nije govorio. Legao je na leţaj. Oko dva sata kasnije osjećao se dobro. Smatrao je da se moţe nositi s macho razmetljivcima. Uostalom, bio je veći od Meksikanca. Bio je veći od dva Meksikanca. Ţelio je nazvati sestru. Ţelio je provjeriti je li dobro. Ponovo se uputio prema govornicama. Stigao je do njih neometan. Prostor je bio skučen. Na zidu su bila četiri telefona, četvorica zatvorenika su razgovarala, a iza njih su se pruţala četiri reda onih koji su čekali. Buka, premetanje nogu, nervozni smijeh, nestrpljivost, frustracija, ustajao zrak, smrad znoja, prljave kose i mokraće. Uobičajena zatvorska scena, prema unaprijed stvorenim zaključcima Jamesa Barra. A tada scena više nije bila uobičajena. Ljudi ispred njega su nestali. Jednostavno ih nije bilo. Kao da su se pretvorili u zrak. Oni koji su razgovarali spustili su slušalice usred rečenice i prošli pokraj njega. Oni koji su

čekali u redu, naglo su se raspršili. Prepun se i bučan hodnik u pola sekunde pretvorio u napušten i prazan. James Barr se okrenuo. Vidio je Meksikanca s tetovaţama. Meksikanac je u ruci drţao noţ, a iza njega je stajalo dvanaest prijatelja. Noţ je bio plastični drţak četkice za zube, omotan ljepljivom vrpcom i zašiljen, poput malog bodeţa. Prijatelji su mu bili niski i širokih ramena. Svi su imali iste tetovaţe. Svi su imali kratku kosu s izbrijanim zamršenim uzorcima. »Ĉekajte«, rekao je Barr. No, Meksikanci nisu čekali i osam minuta kasnije Barr je bio u komi. Pronašli su ga još kasnije, kako potpuno prebijen leţi na podu, uboden na više mjesta, napukle lubanje i s ozbiljnim krvarenjem ispod moţdane ovojnice. Kasnije se u zatvoru pričalo da je dobio što je zasluţio. Pokazao je nepoštovanje prema latinosima. No, pričalo se i da nije otišao tiho. Osjećao se i tračak divljenja. Meksikanci su također pretrpjeli svoje, no ni pribliţno kao James Barr. Ambulantnim je kolima prevezen u bolnicu gdje su ga zašili i operirali kako bi smanjili pritisak na otekli mozak. Tada su ga smjestili na intenzivnu njegu, pod straţom. Bio je u komi. Liječnici nisu bili sigurni kad će se ponovo probuditi. Moţda za jedan dan. Moţda za jedan tjedan. Moţda za jedan mjesec. Moţda nikad. Liječnici zapravo nisu znali, a zapravo ih nije bilo ni briga. Svi su ţivjeli u okolici. Kasno te večeri upravitelj zatvora nazvao je Emersona i rekao mu što se dogodilo. Emerson je nazvao Rodina i rekao njemu. Rodin je nazvao Chapmana i rekao njemu. Naposljetku je Chapman nazvao Franklina i rekao njemu. »Što će se sad dogoditi?« upitao je Franklin. »Ništa«, rekao je Chapman. »Stvar je na ledu. Ne moţe se suditi čovjeku u komi.« »Što kad se probudi?« »Ako s njim bude sve u redu, vjerojatno će nastaviti postupak.« »Ako ne bude dobro?«

»Onda neće nastaviti. Ne moţe se suditi biljci.« »Što ćemo mi sad?« »Ništa«, rekao je Chapman. »Ionako to nismo shvaćali ozbiljno. Barr je kriv do pakla i natrag i nitko ne moţe učiniti mnogo za njega.« Franklin je nazvao Rosemary Barr i rekao joj, jer nije bio siguran hoće li se itko drugi potruditi. Saznao je da nitko i nije. Stoga joj je sam rekao novosti. Rosemary Barr naizgled nije burno reagirala. Samo je postala vrlo tiha. Kao da je doţivjela svojevrsno emocionalno preopterećenje. »Mislim da bih trebala otići u bolnicu«, rekla je. »Ako ţelite«, rekao je Franklin. »Nevin je, znate. Ovo je tako nepošteno.« »Jeste li ga vidjeli jučer?« »Mislite, mogu li mu dati alibi?« »Moţete li?« »Ne«, rekla je Rosemary Barr. »Ne mogu. Ne znam gdje je bio jučer. Niti što je radio.« »Posjećuje li neka mjesta redovito? Kina, barovi, nešto takvo?« »Baš i ne.« »Ima U prijatelje s kojima se redovito druţi?« »Nisam sigurna.« »Djevojke?« »Već dugo ne.« »Posjećuje li ostale članove obitelji?« »Samo smo nas dvoje. On i ja.« Franklin nije rekao ništa. Nastala je duga stanka. »Što će se dogoditi sada?« upitala je Rosemary Barr. »Ne znam točno.« »Jeste li pronašli osobu koju je traţio?« »Jacka Reachera? Ne, bojim se da nisam. Nema tragova.« »Hoćete li nastaviti traţiti?« »Zapravo ne mogu ništa više učiniti.« »U redu«, rekla je Rosemary Barr. »Onda ćemo se morati snaći bez njega.« No, još dok su razgovarali telefonom, u subotu kasno noću, Jack Reacher je već bio na putu k njima.

2. POGLAVLJE Reacher je išao k njima zbog ţene. Petak navečer proveo je u South Beachu, u Miamiju, u salsa baru s plesačicom s putničkog cruisera. Brod je bio iz Norveške, kao i djevojka. Reacher je pretpostavio da je previsoka za balet, no bila je prave veličine za sve drugo. Upoznali su se na plaţi, tog poslijepodneva. Reacher je radio na svom tenu. Osjećao se bolje kad bi potamnio. Nije znao na čemu je ona radila, no osjetio je njezinu sjenu kako mu je pala preko lica, a zatim otvorio oči i ugledao je kako zuri u njega. Ili moţda u njegove oţiljke. Što je bio tamniji to su se više isticali. Bijeli, očiti i opaki. Bila je svijetle puti, u crnom bikiniju. Malom crnom bikiniju. Pretpostavio je da je plesačica mnogo prije nego što mu je to rekla. Vidjelo se to iz njezina drţanja. Završili su na kasnoj zajedničkoj večeri. Salsa klub u South Beachu ne bi bio Reacherov prvi izbor, no vrijedilo je otrpjeti zbog njezina društva. Bilo je zabavno s njom. Naravno, sjajno je plesala. Bila je puna energije. Izmorila ga je. U četiri ujutro odvela ga je u svoj hotel da ga još malo izmori. Hotel je bio mala zgrada u secesijskom stilu blizu oceana. Uprava brodske linije očito se dobro odnosila prema svojim zaposlenicima. To je u svakom slučaju bilo mnogo romantičnije odredište od Reacherova motela. I mnogo bliţe. U sobi je bila kabelska televizija, čega u Reacherovoj sobi nije bilo. Probudio se u osam ujutro čuvši plesačicu kako se tušira. Uključio je televizor traţeći ESPN. Ţelio je vidjeti izvješća s utakmica američke lige od petka navečer. Nije stigao do njih. Vrtio je kanale, a zatim naglo stao na CNN-u jer je čuo šefa policije negdje u Indiani kako izgovara poznato ime: James Barr. Slika je prikazivala tiskovnu konferenciju. Mala prostorija, jarka svjeda. Na vrhu zaslona je bio natpis: ustupio NBC. Na traci pri dnu je pisalo: Masakr u petak navečer. Sef policije ponovio je ime, James Barr, a zatim predstavio detektiva Emersona iz odjela za umorstva.

Emerson je izgledao umorno. Ponovio je ime i treći put: James Barr. Zatim, kao da je predvidio pitanje u Reacherovom umu, pročitao je njegovu kratku biografiju. Četrdeset ijedna godina, ţivi u Indiani, specijalist u pješaštvu američke vojske od 1985. do 199L, veteran iz Zaljevskog rata, nije se ţenio, trenutačno nezaposlen. Reacher je gledao ekran. Emerson se doimao konciznim. Bio je saţet. Nije bilo sranja. Završio je izjavu i kao odgovor na pitanje novinarke odbio navesti je li i što James Barr rekao tijekom ispitivanja. Zatim je predstavio okruţnog tuţitelja. Njemu je ime bilo Rodin i on nije bio koncizan. Niti saţet. Govorio je mnogo sranja. Deset minuta je pokušavao sebi pripisati ono za što je bio zasluţan Emerson. Reacher je znao kako to funkcionira. I sam je bio neka vrsta policajca trinaest godina. Policajci rade, a tuţitelji pokupe svu slavu. Rodin je još nekoliko puta rekao James Barr, a zatim rekao i da će drţava moţda traţiti smrtnu kaznu. Za što? Reacher je čekao. Uslijedila je lokalna novinarka po imenu Ann Yanni. Ponovila je događaje od prošle večeri. Umorstvo snajperom. Besmisleni pokolj. Automatsko oruţje. Javna garaţa. Gradski trg. Zaposlenici na putu kući nakon dugog radnog tjedna. Petero mrtvih. Osumnjičeni je uhićen, no grad je i dalje u ţalosti. Reacher je pomislio da je u ţalosti Ann Yanni. Emersonov uspjeh skratio je njezinu priču. Odjavila se i CNN je prešao na političke vijesti. Reacher je isključio TV. Plesačica je izašla iz kupaonice. Bila je ruţičasta i mirisna. I gola. Ručnike je ostavila unutra. »Što ćemo raditi danas?« upitala je, uz širok norveški osmijeh. »Ja idem u Indianu«, rekao je Reacher. *

*

*

Hodao je po vrućini na sjever, do autobusnog kolodvora u Miamiju. Zatim je pregledao zaprljani red voţnje i isplanirao rutu. Put neće biti lak. Prva etapa će biti od Miamija do Jacksonvillea. Zatim od Jacksonvillea do New Orleansa. Zatim od New Orleansa do St. Louisa. Zatim od St. Louisa do Indianapolisa. Zatim vjerojatno lokalni autobus, na jug, u provinciju. Pet odredišta. Vremena dolazaka i odlazaka nisu se dobro poklapala. Od početka do kraja trajat će više od četrdeset i osam sati. Bio je u iskušenju da ide avionom ili unajmi auto, no nije baš imao novca, više je volio autobuse i pretpostavljao je da se preko vikenda ionako neće dogoditi mnogo toga. Preko vikenda se dogodilo to da je Rosemary Barr nazvala istraţitelja svoje tvrtke. Mislila je da će od Franklina čuti napola neovisno mišljenje. Nazvala ga je kući, u nedjelju u deset sati ujutro. »Mislim da bih trebala uzeti drugog odvjetnika«, rekla je. Franklin nije rekao ništa. »David Chapman misli da je kriv«, rekla je Rosemary. »Zar ne? Već je odustao.« »Ne mogu to komentirati«, rekao je Franklin. »On je jedan od mojih poslodavaca.« Sada Rosemary Barr nije rekla ništa. »Kako je bilo u bolnici?« upitao je Franklin. »Grozno. Na intenzivnoj je njezi, s hrpom drugih zatvorenika. Lisicama je vezan za krevet. U komi je, za ime Boţje. Što misle, kako će pobjeći?« »Koji mu je pravni status?« »Uhićen je, no još nije optuţen. U nekoj vrsti sivog područja je. Pretpostavili su da ne bi bio pušten uz jamčevinu.« »Vjerojatno su u pravu.« »Tvrde da, pod ovim okolnostima, zapravo nije dobio jamčevinu. Dakle, njihov je. U sustavu je. Poput zone sumraka.« »Što biste ţeljeli da se dogodi?«

»Ne bi trebao biti u lisicama. I trebao bi barem biti u bolnici za vojne veterane. No, to se neće dogoditi dok ne pronađem odvjetnika koji mu je spreman pomoći.« Franklin je zastao. »Kako objašnjavate sve dokaze?« »Poznajem svog brata.« »Odselili ste se od njega, zar ne?« »Iz drugih razloga. Ne zato što je manijakalni ubojica.« »Blokirao je parkirno mjesto. Planirao je ovo unaprijed.« »I vi mislite da je kriv.« »Radim s onim što imam. A to što imam ne izgleda dobro.« Rosemary Barr nije rekla ništa. »Ţao mi je«, rekao je Franklin. »Moţete li preporučiti drugog odvjetnika?« »Moţete li vi donijeti tu odluku? Jeste li njegov pravni zastupnik?« »Mislim da se to podrazumijeva. On je u komi. Ja sam mu najbliţi rod.« »Koliko novca imate?« »Ne mnogo.« »Koliko ga ima oni« »U kući ima nekih vrijednosti.« »To neće izgledati dobro. Bit će to poput šamara tvrtki za koju radite.« »Ne mogu se brinuti o tome.« »Mogli biste izgubiti sve, uključujući svoj posao.« »Izgubit ću ga ionako, ako ne pomognem Jamesu. Ako ga osude, otpustit će me. Bit ću na zlu glasu. Podsjećat ću na njega. Sramotit ću ih.« »Imao je vaše pilule za spavanje«, rekao je Franklin. »Dala sam mu ih. On nema zdravstveno osiguranje.« »Zašto su mu potrebne?« »Ima problema s nesanicom.« Franklin nije rekao ništa. »Mislite da je kriv«, rekla je Rosemary. »Dokazi su silno jaki«, rekao je Franklin. »David Chapman se zapravo ni ne trudi, zar ne?« »Morate razmotriti mogućnost da je David Chapman u pravu.«

»Koga da nazovem?« Franklin je zastao. »Pokušajte s Helen Rodin«, rekao je. »Rodin?« »Ona je tuţiteljeva kći.« »Ne znam za nju.« »Ima ured u centru. Upravo je otvorila tvrtku. Nova je u poslu i vrlo revna.« »Je li to etično?« »Zakon to ne brani.« »Bila bi to borba oca i kćeri.« »Trebao ga je braniti Chapman, a Chapman vjerojatno poznaje Rodina bolje nego njegova kći. Dugo je nije bilo.« »Gdje je bila?« »Fakultet, postdiplomski i rad za suca u Washingtonu.« »Je li dobra?« »Mislim da će biti.« Rosemary Barr nazvala je Helen Rodin na broj u uredu. Bila je to neka vrsta testa. Ako je nova u poslu i revna, trebala bi biti u uredu u nedjelju. Helen Rodin bila je u uredu u nedjelju. Odgovorila je na poziv za svojim radnim stolom. Stol je bio rabljen i bio je ponosno smješten u gotovo praznom dvosobnom uredu u istom crnom neboderu na čijem je drugom katu bila podruţnica NBC-a. Ured je unajmila jeftino, preko jedne od poslovnih subvencija koje je grad bacao uokolo poput konfeta. Ideja je bila brzo pokrenuti obnovljeno središte grada, a zatim vratiti novac zdravim prihodom od poreza. Rosemary Barr nije trebala govoriti Helen Rodin o slučaju, jer se sve zbilo ispod prozora njezinog novog ureda. Dio je vidjela i sama, a ostalo je kasnije pratila na vijestima. Uhvatila je sva pojavljivanja Ann Yanni. Znala ju je iz viđenja, iz hodnika zgrade i dizala. »Hoćete li pomoći mom bratu?« upitala je Rosemary Barr. Helen Rodin je zastala. Pametan bi odgovor bio nema šanse. Znala je to. Trebala je reći nema šanse, zaboravite, jeste li poludjeli*. Za to su postojala dva razloga. Prvo, znala je da je sukob s ocem neizbjeţan, no je li joj potreban sada?. Drugo,

znala je da odvjetnika definiraju rani slučajevi. Smjer u kojem krenu s vremenom postaje ustaljen. Završiti kao hraniteljica zločinaca koju pozivaju kad sve drugo propadne bilo bi u redu, pretpostavljala je, kad se sve uzme u obzir. No, početi sa slučajem koji je povrijedio cijeli grad bila bi marketinška katastrofa. Ta umorstva čak nisu shvaćali ni kao zločin. Smatrali su ih zvjerstvom. Protiv čovječnosti, protiv cijele zajednice, protiv napora da se obnovi centar grada, protiv cijele ideje ţivljenja u Indiani. Kao da je L. A., New York ili Baltimore došao u unutrašnjost, a biti osoba koja će to pokušati opravdati ili objasniti bilo bi fatalna pogreška. Poput Kainova obiljeţja. Pratilo bi je cijeli ţivot. »Moţemo li tuţiti zatvor?« upitala je Rosemary Barr. »Zato što su dopustili da strada.« Helen Rodin ponovo je zastala. Još jedan dobar razlog za odbijanje. Klijent s nerealnim zahtjevima. »Moţda kasnije«, rekla je. »Trenutačno ne bi izazvao mnogo suosjećanja kao tuţitelj. Također je teško odrediti nanesenu štetu, ako će ionako biti osuđen na smrtnu kaznu.« »Onda vam ne mogu puno platiti«, rekla je Rosemary Barr. »Nemam novca.« Helen Rodin zastala je treći put. Još jedan dobar razlog za odbijanje. Bilo je na početku karijere, prerano za razmišljanje o radu pro bono. Ali. Ali. Ali. Optuţeni je imao pravo na pravnog zastupnika. To jamči Povelja o pravima. Također, bio je nevin dok se ne dokaţe da je kriv. Ako su dokazi doista bili tako porazni kao što je tvrdio njezin otac, sve skupa bilo bi tek nešto više od nadgledanja postupka. Neovisno bi provjerila koliko je optuţnica jaka. Zatim bi mu savjetovala da prizna krivnju. Zatim bi gledala za njim dok ga njezin otac provlači kroz stroj. To je bilo sve. Moglo bi se na to gledati kao na obavljanje duţnosti. Provođenje ustava. Nadala se. »U redu«, rekla je. »On je nevin«, rekla je Rosemary Barr. »Sigurna sam u to.«

Uvijek to kaţu, pomislila je Helen Rodin. »U redu«, rekla je ponovo. Tada je rekla svojoj novoj klijentici da dođe u njezin ured sutra u sedam ujutro. Bio je to svojevrstan test. Sestra koja zaista vjeruje u nevinost svoga brata doći će na ranojutarnji sastanak. *** Rosemary Barr došla je na vrijeme, u ponedjeljak u sedam ujutro. I Franklin je bio tamo. Vjerovao je u Helen Rodin i bio je spreman odgoditi naplatu svojih računa dok ne vidi u kojem smjeru puše vjetar. Helen Rodin je pak bila za svojim stolom već puni sat. U nedjelju poslije podne obavijestila je Davida Chapmana o promjeni pravnog zastupnika te od njega dobila vrpcu sa snimkom njegova prvog razgovora s Jamesom Barrom. Chapman je bio sretan predati slučaj drugom i oprati ruke. Preslušala je vrpcu desetak puta u nedjelju navečer i desetak puta toga jutra. To je bilo sve što je itko uspio izvući iz Jamesa Barra. Moţda i sve što će itko ikad izvući iz njega. Stoga je slušala vrlo paţljivo i izvukla neke rane zaključke. »Slušajte«, rekla je. Pripremila je vrpcu na staromodnom uređaju veličine kutije za cipele. Pritisnula je gumb za pokretanje te su se začuli šum, zvuk disanja i uobičajeni zvukovi u prostoriji, a zatim i glas Davida Chapmana: Ne mogu vam pomoći ako si sami ne pomognete. Uslijedila je duga stanka, s puno šuma, a zatim je James Barr progovorio: Imaju pogrešnog čovjeka. Imaju pogrešnog čovjeka, ponovio je. Helen je zatim provjerila brojač na uređaju i premotala vrpcu do trenutka kad je Chapman rekao: Poricanje ne dolazi u obzir. Zatim se čuo Barrov glas: Pozovite mi Jacka Reachera. Helen je premotala prema naprijed do Chapmanova pitanja: Je li on liječnik? no s vrpce se dalje čuo samo zvuk Barrovog udaranja po vratima sobe za razgovore. »U redu«, rekla je Helen. »Mislim da zaista vjeruje da nije to učinio. Toliko je bar rekao, no onda je postao frustriran i

prekinuo razgovor jer ga Chapman nije shvaćao ozbiljno. To je jasno, zar ne?« »I nije to učinio«, rekla je Rosemary Barr. »Jučer sam razgovarala s ocem«, rekla je Helen Rodin. »Zaista imaju sve dokaze. Bojim se da ipak jest počinio zločin. Morate prihvatiti mogućnost da sestra moţda ne moţe poznavati svog brata koliko bi htjela. Ili ako ga nekoć jest poznavala, da se on iz nekog razloga promijenio.« Nastala je duga stanka. »Govori li vam otac istinu o dokazima?« upitala je Rosemary. »Mora«, rekla je Helen. »Ionako ćemo ih sve vidjeti. Postoji postupak razotkrivanja. Davat ćemo iskaze pod zakletvom. Ne bi imalo smisla blefirati u ovoj fazi.« Nitko nije progovorio. »No ipak moţemo pomoći vašem bratu«, rekla je Helen, nakon šutnje. »On vjeruje da nije to učinio. Sigurna sam u to, nakon što sam preslušala vrpcu. Što znači da pati od sumanutosti. Odnosno da je patio u subotu. Stoga je moţda patio od sumanutosti i u petak.« »Kako mu to moţe pomoći?« pitala je Rosemary Barr. »To je opet priznanje zločina.« »Posljedice će se razlikovati. Ako se oporavi. Kazna i liječenje u sanatoriju bit će mnogo bolje od kazne bez liječenja u zatvoru maksimalne sigurnosti.« »Ţelite da ga proglase ludim?« Helen je kimnula. »Medicinska obrana nam je najbolja prilika. Ako to utvrdimo odmah, to moţe poboljšati način na koji će se prema njemu odnositi do suđenja.« »Mogao bi umrijeti. To su liječnici rekli. Ne ţelim da umre kao zločinac. Ţelim sprati ljagu s njegova imena.« »Još mu nije suđeno, dakle nije ni osuđen. U očima zakona još uvijek je nevin.« »To nije isto.« »Ne«, rekla je Helen. »Vjerojatno ipak nije.« Uslijedila je još jedna duga stanka.

»Sastanimo se opet ovdje u deset i trideset«, rekla je Helen. »Osmislit ćemo strategiju. Ako ţelimo da ga prevezu u drugu bolnicu, valja početi što prije.« »Moramo pronaći tog Jacka Reachera«, rekla je Rosemary Barr. Helen je kimnula. »Dala sam njegovo ime Emersonu i svom ocu.« »Zašto?« »Zato jer su Emersonovi ljudi pretraţili kuću vašeg brata. Moţda su pronašli adresu ili broj telefona. Ocu sam morala reći jer ţelimo tog Reachera na svom popisu svjedoka, a ne na popisu svjedoka optuţbe. Jer moţda bi nam mogao pomoći.« »Moţda mu moţe dati alibi.« »U najboljem je slučaju stari prijatelj iz vojske.« »Ne vidim kako«, rekao je Franklin. »Razlikovali su se po činu i po vojnoj sluţbi.« »Moramo ga pronaći«, rekla je Rosemary Barr. »James ga je traţio, zar ne? To mora značiti nešto.« Helen je klimnula glavom. »I ja bih ga svakako voljela pronaći. Moţda ima nešto za nas. Moţda ima oslobađajuće podatke. Ili barem vezu do nečeg što moţemo iskoristiti.« »Nikako ne moţemo doći do njega«, rekao je Franklin. Reacher je bio udaljen dva sata, u straţnjem dijelu autobusa iz Indianapolisa. Putovanje je bilo sporo, no prilično ugodno. Subotnju noć proveo je u New Orleansu, u motelu blizu autobusnog kolodvora. Nedjeljnu je noć proveo u Indianapolisu. Spavao je, jeo i istuširao se. No, većinu je vremena proveo drmusajući se u autobusima, drijemajući ili prateći scene u prolazu, promatrajući kaos Amerike te prebirući po sjećanjima na Norveţanku. Ţivot mu je bio takav. Mozaik fragmenata. Pojedinosti i kontekst izblijedjeli bi te bi ih se neprecizno sjećao, no osjećaji i iskustva ispleli bi se tijekom vremena u tkanje jednako ispunjeno dobrim i lošim. Još nije znao gdje će završiti Norveţanka. Trenutačno

je mislio o njoj kao o propuštenoj prilici. No, ionako bi uskoro otplovila. Intervencija CNN-a skratila je stvari, iako moţda neznatno. Autobus se kretao brzinom od 90 km/h na cesti br. 37, u smjeru juga. Zaustavio se u Bloomingtonu. Šestero ljudi je izašlo. Jedan od njih ostavio je novine kupljene u Indianapolisu. Reacher ih je uzeo i pogledao sportsku stranicu. Na istoku su i dalje vodili Yankees. Zatim je okrenuo prvu stranicu i pogledao najnovije vijesti. Vidio je naslov: Osumnjičeni snajperist ozlijeđen u zatvoru. Pročitao je prva tri paragrafa: ozljede mozga, koma, nesigurne prognoze. Novinar se činio rastrgan između osude Odbora za zatvorske ustanove Indiane zbog bezakonja koje vlada u njihovim ustanovama i čestitki Barrovim napadačima što su obavili svoju građansku duţnost. Ovo bi moglo zakomplicirati stvari, pomislio je Reacher. U kasnijim je paragrafima bio ponovo opisan zločin uz nadopunu biografskih podataka i poneku novu činjenicu. Reacher je pročitao sve. Barrova sestra odselila se iz kuće nekoliko mjeseci prije incidenta. Ĉinilo se da novinar smatra kako je to uzrok ili posljedica Barrove očite nestabilnosti. Ili oboje. Autobus je krenuo iz Bloomingtona. Reacher je sklopio novine i naslonio glavu na prozor, gledajući cestu. Cesta je bila crna vrpca, mokra od nedavne kiše i odmotavala se prolazeći kraj njega. Isprekidana crta u sredini bljeskala je poput poruke Morseovim kodom. Reacher nije bio siguran što mu poruka govori. Nije ju mogao pročitati. Autobus je ušao u natkriveni kolodvor i Reacher je izašao na svjetlo dana te se našao pet blokova zapadno od mjesta gdje je podignuta autocesta skretala iza stare kamene zgrade. Vapnenac iz Indiane, pretpostavio je. Originalni. Pomislio je da je to banka ili sudnica, moţda i knjiţnica. Iza nje je bio neboder prekriven crnim staklom. Vrijeme je bilo dobro. Bilo je hladnije nego u Miamiju, no još uvijek je bio dovoljno

juţno da zima ostane na sigurnoj udaljenosti. Neće morati obnoviti garderobu zbog vremena. Nosio je bijele pamučne hlače i svijetloţutu košulju. Oboje je bilo staro tri dana. Pretpostavljao je da moţe prevaliti još jedan dan u njima. Tada će morati kupiti novu odjeću, jeftinu. Na nogama je imao smeđe cipele za jedrenje. Bez čarapa. Osjećao se odjevenim za šetnju uz more te je svojim izgledom zasigurno odskakao u gradu. Pogledao je na sat. Devet i dvadeset ujutro. Stajao je na pločniku okruţen dizelskim ispušnim plinovima. Protegnuo se i osvrnuo. Grad je bio jedno od onih mjesta u unutrašnjosti koja nisu ni velika ni mala, ni stara ni nova. Nije cvao, no nije ni propadao. Vjerojatno je imao neku povijest. Vjerojatno trgovina ţitom i sojom. Moţda i duhanom. Moţda i stokom. Vjerojatno je u blizini bila rijeka ili ţeljeznica. Moţda je bilo i industrije. Grad je imao mali centar. Vidio ga je ispred sebe, prema istoku. Zgrade su bile više, neke od kamena a neke od cigle, bilo je i jumbo plakata. Pretpostavio je da je crni neboder zgrada od najveće vaţnosti. Nije bilo razloga izgraditi ga bilo gdje osim u samom središtu grada. Krenuo je prema neboderu. U toku su bili brojni radovi. Popravci, obnova, rupe u cesti, hrpe šljunka, svjeţi beton, teški kamioni koji se sporo kreću. Prešao je ulicu ispred jednog od njih i ušao u bočnu ulicu te izašao sa sjeverne strane nedovršenog proširenja garaţe. Sjetio se kako je Ann Yanni grozničavo ponavljala svoju veliku vijest i pogledao uz građevinu, a zatim prema gradskom trgu. U središtu trga bila je prazna fontana sa štrcaljkom vodoskoka koja je zaboravljena stršala u sredini. Između fontane i niskog zida bio je uski prolaz. Prolaz je bio ukrašen improviziranim pogrebnim ukrasima. Bilo je cvijeća, sa stabljikama zamotanim u aluminijsku foliju. Plastificirane fotografije, male plišane ţivotinjice i svijeće. Od ostataka pijeska podizala se prašina. Pijesak je upio krv, pretpostavio je. Vatrogasna kola nose kutije s pijeskom, za mjesta

automobilskih nesreća i zločina. Nose i lopate od nehrđajućeg čelika, za skupljanje dijelova tijela. Pogledao je natrag prema javnoj garaţi. Manje od trideset pet metara, pomislio je. Vrlo blizu. Stajao je mirno. Trg je bio tih. Cijeli grad je bio tih. Doimao se ošamućeno, poput uda paraliziranog nakon snaţnog udarca. Trg je bio epicentar. Tu je došlo do udarca. Bio je poput crne rupe, emocije su bile toliko čvrsto natiskane na njemu da nisu mogle pobjeći. Hodao je dalje. Stara zgrada od vapnenca bila je knjiţnica. To je u redu, pomislio je. Knjiţničari su prijazni ljudi. Reći će ti, ako ih upitaš. Pitao je za ured okruţnog tuţitelja. Tuţna i potištena ţena za stolom za posudbu knjiga uputila ga je. Nije to bila duga šetnja. Grad nije bio velik. Krenuo je na istok pokraj nove uredske zgrade na kojoj su bili znakovi Ministarstva prometa i vojnog centra za novačenje. Iza nje je bio blok trgovina jeftine odjeće, a zatim nova zgrada sudnice. Bila je to obična zgrada ravnog krova, standardnog dizajna s vratima od mahagonija i izrezbarenog stakla. Mogla je to biti i crkva, neke čudne vjere s dareţljivom, ali siromašnom pastvom. Zaobišao je glavni ulaz. Nastavio je hodati uz zgradu dok nije došao do uredskog krila. Pronašao je vrata na kojima je pisalo Okruţni tuţitelj. Ispod toga je, na odvojenoj bakrenoj pločici, pisalo Rodinovo ime. Izabrani sluţbenik, pomislio je. Koriste zasebnu pločicu kako bi bilo jeftinije zamijeniti je kada se tuţitelj promijeni svakih nekoliko godina u studenom. Rodinovi inicijali bili su A. A. Bio je diplomirani pravnik. Reacher je ušao kroz vrata i obratio se recepcionarki za stolom. Traţio je da vidi samog A. A. Rodina. »Vezano uz što?« upitala je recepcionarka, tiho, ali pristojno. Bila je srednjih godina, očito se brinula o sebi, bila je dotjerana, u čistoj bijeloj bluzi. Izgledala je kao da cijeli ţivot radi za tim stolom. Iskusna birokratkinja. No, bila je pod stresom. Izgledala je kao da na leđima nosi sve nedavne nevolje svoga grada.

»Vezano uz Jamesa Barra«, rekao je Reacher. »Vi ste novinar?« upitala je recepcionarka. »Ne«, rekao je Reacher. »Mogu li reći g. Rodinu na koji ste način povezani sa slučajem?« »Poznavao sam g. Barra u vojsci.« »To mora da je bilo prije dosta vremena.« »Bilo je davno«, rekao je Reacher. »Moţete li mi reći svoje ime?« »Jack Reacher.« Recepcionarka je okrenula broj i počela razgovarati. Reacher je pretpostavio da razgovara s tajnicom, jer je i njega i Rodina spominjala u trećem licu, kao apstraktne pojmove. Moţe li razgovarati s g. Rodinom 0 slučaju? Ne o slučaju Barr. Samo o slučaju. Razgovor se nastavio. Zatim je recepcionarka pokrila slušalicu, pritisnuvši je uz prsa, ispod vrata, a iznad lijeve dojke. »Imate li informacije?« upitala je. Tajnica na katu moţe čuti kako ti srce udara, pomislio je Reacher. »Da«, rekao je. »Informacije.« »Iz vojske?« upitala je. Reacher je klimnuo glavom. Recepcionarka je ponovo prislonila slušalicu uz uho i nastavila razgovor. Potrajalo je. Gospodin A. A. Rodin imao je učinkovit par čuvarica vrata. To je bilo jasno. Nije bilo moguće proći kraj njih bez hitnog i opravdanog razloga. To je također bilo jasno. Reacher je provjerio sat. Devet i četrdeset ujutro. No, nije mu se ţurilo, ne u ovim okolnostima. Barr je bio u komi. Sutra će biti dovoljno brzo. Ili preksutra. Moţda je mogao doći do Rodina uz pomoć onog policajca, ako bude potrebno. Kako se ono zvao? Emerson? »Pođite gore«, rekla je. »G. Rodin je na trećem katu.« Počašćen sam, pomislio je Reacher. Recepcionarka je zapisala njegovo ime na propusnicu za posjetitelje i umetnula je u plastičnu omotnicu. Reacher je pričvrstio propusnicu na košulju i krenuo prema dizalu. Dizalom je stigao do trećega kata. Treći kat je imao niske stropove i unutarnje hodnike

osvijetljene fluorescentnim cijevima. Vidio je troja vrata od obojene iverice, koja su bila zatvorena, i jedna dvostruka vrata od ulaštenog drva koja su bila otvorena. Iza njih se za stolom nalazila tajnica. Druga čuvarica vrata. Bila je mlađa od dame u prizemlju, no vjerojatno joj je bila nadređena. »G. Reacher?« upitala je. Kimnuo je, a ona je ustala od stola i povela ga prema uredima s velikim staklenim prozorima. Na trećim je vratima pisalo A. A. Rodin. »Što znači A. A.?« pitao je Reacher. »Sigurna sam da će vam to g. Rodin reći, ako bude ţelio«, rekla je tajnica. Pokucala je na vrata i Reacher je čuo kako netko iznutra odgovara baritonom. Otvorila je vrata i stala u stranu kako bi Reacher mogao proći pokraj nje. »Hvala«, rekao je. »Nema na čemu«, rekla je ona. Reacher je ušao. Rodin je već bio na nogama, za svojim stolom, spreman za doček posjetitelja, pun refleksne pristojnosti. Reacher ga je prepoznao s televizije. Imao je oko pedeset godina, bio je prilično vitak i u dosta dobroj formi. Kosa mu je bila sijeda i kratko podšišana. Uţivo je izgledao sitnije. Bio je nešto niţi od 180 cm i imao nešto manje od 90 kg. Bio je odjeven u ljetno, tamnoplavo odijelo. Imao je plavu košulju i plavu kravatu. Oči su mu bile plave. Plava je bila njegova boja, u to nije bilo sumnje. Bio je besprijekorno obrijan i namirisan. U svakom pogledu sređen. Za razliku od mene, pomislio je Reacher. Bili su poput studije kontrasta. Pokraj Rodina Reacher je izgledao poput zapuštenog diva. Bio je 15 cm viši i 25 kg teţi. Kosa mu je bila 5 cm dulja, a odjeća tisuću dolara jeftinija. »G. Reacher?« rekao je Rodin. Reacher je kimnuo. Ured je bio tipičan drţavni, no uredan. U njemu je bilo hladno i tiho. Pogled s prozora nije bio naročit. Samo krovovi jeftinih trgovina i ureda ministarstva prometa, prepuni raznih cijevi. U daljini se vidio crni

neboder. Na nebu je sjalo slabo sunce. Okomito na prozor, a iza radnog stola, nalazio se zid s trofejima na kojem su visjele fakultetske diplome i fotografije Rodina s političarima. Bili su tu i uokvireni novinski naslovi koji su javljali da je okrivljeni osuđen, za sedam različitih slučajeva. Na suprotnom je zidu bila fotografija djevojke svijetle kose odjevene u fakultetsku togu, s diplomom u ruci. Bila je lijepa. Reacher ju je gledao za trenutak predugo. »To je moja kći«, rekao je Rodin. »I ona je pravnica.« »Doista?« rekao je Reacher. »Upravo je otvorila svoj ured, ovdje u gradu.« U njegovu glasu nije bilo prizvuka. Reacher nije bio siguran je li Rodin ponosan ili negoduje. »Mislim da ćete je uskoro upoznati«, rekao je Rodin. »Da?« rekao je Reacher. »Zašto?« »Ona je hraniteljica Jamesa Barra.« »Vaša kći? Je li to etično?« »Zakon to ne brani. Moţda nije baš razumno, no ne krši etička načela.« Naglasio je riječ razumno, u kojoj se dalo naslutiti više značenja. Nije pametno biti branitelj u zloglasnom slučaju, nije pametno da se kći suprotstavlja ocu, nikome nije pametno suprotstaviti se A. A. Rodinu. Zvučao je kao vrlo kompetitivna osoba. »Stavila je vaše ime na svoj preliminarni popis svjedoka«, rekao je. »Zašto?« »Misli da imate informacije.« »Kako je došla do mog imena?« »Ne znam.« »Je li ga dobila iz Pentagona?« Rodin je slegnuo ramenima. »Nisam siguran. No, nekako ga je dobila. Stoga vas neki ljudi već traţe.« »Zbog toga sam mogao ući k vama?« Rodin je klimnuo glavom. »Tako je«, rekao je. »Upravo to je razlog. Obično ne odobravam sastanke bez prethodnog dogovora.«

»Ĉini se da je vaše osoblje vrlo dobro upoznato s tom politikom.« »Nadam se da je tako«, rekao je Rodin. »Sjednite, molim vas.« Reacher je sjeo na stolac za posjetitelje, a Rodin za svoj stol. Prozor je bio Reachera s lijeva, a Rodinu zdesna. Nijednom od njih svjetlo nije išlo u oči. Bio je to ravnopravan raspored namještaja. Za razliku od ureda nekih tuţitelja koje je Reacher poznavao. »Kavu?« upitao je Rodin. »Svakako«, rekao je Reacher. Rodin je telefonom zatraţio kavu. »Naravno, zanima me zašto ste najprije došli k meni«, rekao je. »Hoću reći, k tuţitelju umjesto k branitelju.« »Ţelio sam vaše osobno mišljenje«, rekao je Reacher. »O čemu?« »O tome koliko je jaka vaša optuţnica protiv Jamesa Barra.« Rodin nije odmah odgovorio. Uslijedila je kratka tišina, a zatim je ušla tajnica s kavom. Nosila je prepuni srebrni pladanj. Posudu s kavom, dvije šalice, dva tanjurića, posudu sa šećerom, mali vrč sa šlagom i dvije srebrne ţličice. Šalice su bile od finog porculana. Ne standardne drţavne, pomislio je Reacher. Rodin voli da kava bude pripravljena i posluţena kako valja. Tajnica je stavila pladanj na rub stola, tako da je bio točno na pola puta između stolca tuţitelja i stolca posjetitelja. »Hvala«, rekao je Reacher. »Nema na čemu«, rekla je i izašla iz prostorije. »Posluţite se«, rekao je Rodin. »Molim vas.« Reacher si je natočio punu šalicu, bez šlaga i bez šećera. Mirisala je tamno i snaţno. Kava kako valja. »Optuţnica protiv Jamesa Barra izrazito je jaka«, rekao je Rodin. »Očevici?« upitao je Reacher. »Nema ih«, rekao je Rodin. »No, svjedočenje očevidaca nije uvijek kvalitetno. Gotovo da mi je drago što nema očevidaca.

Umjesto toga imamo izrazito dobre fizičke dokaze. Znanost ne laţe niti se zbunjuje.« »Izrazito dobre?« rekao je Reacher. »Cjelovit trag vrlo čvrstih dokaza koji povezuju čovjeka i zločin.« »Koliko čvrstih?« »Koliko mogu biti. Najbolji koje sam vidio. U potpunosti sam uvjeren.« »Već sam čuo tuţitelje da to govore.« »Ovoga niste, g. Reacher. Vrlo sam oprezan čovjek. Ne podiţem optuţnice u velikim slučajevima ako nisam siguran u ishod.« »Biljeţite rezultate?« Rodin je pokazao iznad i iza sebe na svoj zid s trofejima. »Sedam od sedam«, rekao je. »Sto posto.« »U kojem razdoblju?« »U tri godine. James Barr bit će osmi od osam, ako se ikad probudi.« »Što ako se probudi s oštećenjem mozga?« »Ako se probudi s bilo kakvim moţdanim funkcijama, sudit ćemo mu. To što je učinio ne moţe se oprostiti.« »Dobro«, rekao je Reacher. »Što dobro?« »Rekli ste mi što sam ţelio znati.« »Rekli ste da imate informacije. Iz vojske.« »Zasad ću ih zadrţati za sebe.« »Bili ste vojni policajac, zar ne?« »Trinaest godina«, rekao je Reacher. »Poznavali ste Jamesa Barra?« »Nakratko.« »Recite mi nešto o njemu.« »Ne još.« »G. Reacher, ako imate oslobađajuće informacije ili bilo što dodati slučaju, zaista mi to trebate reći.« »Da?« »Saznat ću to ionako. Od svoje kćeri. Traţit će nagodbu.« »Što značit. A.1« »Kako, molim?« »Vaši inicijali.« »Aleksej Aleksejevič. Moja se obitelj doselila iz Rusije. No, još davno. Prije Oktobarske revolucije.« »Ali sačuvali su tradiciju.« »Kao što vidite.« »Kako vas zovu?« »Alex, naravno.« Reacher je ustao. »Hvala vam za vaše vrijeme, Alex. I za kavu.«

»Hoćete li se sada sastati s mojom kćeri?« »Ima li smisla? Doimate se prilično samouvjereni.« Rodin si je dopustio samozadovoljni osmijeh. »To je stvar procedure«, rekao je. »Ja sam sluţbenik suda, a vi ste na popisu svjedoka. Imam obvezu upozoriti vas da ste obvezni posjetiti je. Sve drugo bilo bi neetično.« »Gdje je ona?« »U crnom neboderu koji moţete vidjeti kroz prozor.« »U redu«, rekao je Reacher. »Valjda bih mogao svratiti.« »I dalje mi trebaju informacije koje imate«, rekao je Rodin. Reacher je odmahnuo glavom. »Ne«, rekao je. »Zaista vam ne trebaju.« *** Vratio je propusnicu za posjetitelje ţeni na recepciji i krenuo natrag prema gradskom trgu. Stao je na suncu i okrenuo se za puni krug, upijajući atmosferu mjesta. Svi su gradovi isti i svi su različiti. Svi imaju boju. Neki su sivi. Ovaj je bio smeđ. Reacher je pretpostavio da su cigle izrađene od lokalne ilovače te su donijele boju nekadašnjih oranica na gradske fasade. Ĉak je i kamen imao smeđe mrlje, kao da su na njemu tragovi ţeljeza. Tu i tamo su se vidjeli tamnocrveni akcenti, poput starih štagljeva. Bilo je to toplo mjesto, ne naročito zaposleno, ali preţivljavalo je. Oporavit će se od tragedije. Osjećao se napredak, optimizam i dinamičnost. Radovi koji su se odvijali posvuda to su dokazivali. Mnogo zona radova i svjeţeg betona posvuda. Mnogo planova, mnogo renoviranja. Mnogo nade. Novo proširenje garaţe nalazilo se na sjevernom kraju glavne ulice. Ukazivalo je na porast trgovine. Nalazilo se juţno i blago zapadno od zone paljbe. Vrlo blizu. Izravno na zapadu i moţda na dvostrukoj udaljenosti nalazila se podignuta autocesta. Zavijala je kroz otvoreni prostor prije skretanja iza knjiţnice. Zatim se malo izravnavala i prolazila iza crnog nebodera. Neboder je bio sjeverno od trga. Pokraj vrata bio je znak NBC-a, na komadu

crnoga granita. Tu je radila Ann Yanni, pretpostavio je Reacher, baš kao i Rodinova kći. Istočno od trga bila je uredska zgrada s uredima ministarstva prometa i uredom za novačenje. Otuda su izašle ţrtve. Nahrupili su kroz vrata. Što je ono rekla Ann Yanni ? Na kraju dugog radnog tjedna? Uţurbano su išli na zapad preko trga, prema svojim parkiranim automobilima ili autobusnoj stanici, no naletjeli su na noćnu moru. Uski prolaz ih je usporio te su morali hodati jedan za drugim. Kao da gađaš ribe u bačvi. Reacher je hodao cijelom duljinom prazne fontane do rotirajućih vrata na ulazu u neboder. Ušao je i potraţio popis ureda u hodniku. Pronašao je crnu pustenu ploču s naborima u koju su bila umetnuta bijela slova, prekrivenu staklom. NBC je bio na drugom katu. Neki su uredi bili prazni. Reacher je pretpostavio da ostali često mijenjaju vlasnike, pa se popis sa slovima koja se umeću najviše isplatio. Pravni ured Helen Rodin bio je naveden na četvrtom katu. Slova nisu bila dobro poravnata, a ni razmaci nisu bili kako valja. Nije baš Rockeffellerov centar, pomislio je Reacher. Ĉekao je dizalo u redu od dvoje ljudi, on i zgodna plavuša. Pogledao ju je i ona je pogledala njega. Kad je izašla na drugom katu, shvatio je da je to bila Ann Yanni. Prepoznao ju je s televizije. Pomislio je da mora upoznati još samo Emersona iz lokalne policije i vidjet će uţivo sve osobe iz priloga vijesti. Pronašao je ured Helen Rodin. Bio je s prednje strane zgrade. Prozori su dakle gledali na trg. Pokucao je. Ĉuo je prigušeni odgovor i ušao. Prostorija je bila prazna čekaonica sa stolom za tajnicu. Za stolom nije bilo nikog. Stol je bio rabljen, no dugo nije bio korišten. Još nema tajnice, pomislio je Reacher. Rani dani. Pokucao je na vrata unutarnjeg ureda. Ponovo je čuo isti glas. Ušao je i našao Helen Rodin za još jednim rabljenim radnim stolom. Prepoznao ju je s očeve fotografije. No, uţivo je izgledala još bolje. Vjerojatno joj nije bilo više od trideset godina, bila je visoka i lake tjelesne građe. Vitka na sportski

način. Ne anoreksična. Trčala je ili igrala nogomet ili je imala veliku sreću s metabolizmom. Imala je dugu plavu kosu i očeve plave oči. U njima se odraţavala inteligencija. Bila je odjevena u crno odijelo s hlačama i pripijenom bluzom ispod kaputića. Lycra, pomislio je Reacher. Nema boljeg od toga. »Zdravo«, rekla je. »Ja sam Jack Reacher«, rekao je on. Zurila je u njega. »Šalite se. Vi ste zaista Jack Reacher?« Kimnuo je. »Uvijek sam bio i uvijek ću biti.« »Nevjerojatno.« »Zapravo i nije. Svatko je netko.« »Mislim, kako ste znali da trebate doći ? Nismo vas mogli pronaći.« »Vidio sam vijesti na televiziji. Ann Yanni u subotu ujutro.« »Pa, hvala Bogu za TV«, rekla je. »I hvala Bogu što ste stigli.« »Bio sam u Miamiju«, rekao je. »S plesačicom.« »Plesačicom?« »Bila je Norveţanka«, rekao je. Došao je do prozora i pogledao van. Bio je na četvrtom katu i glavna ulica s trgovinama vodila je ravno od njega na jug, nizbrdo, povećavajući tako visinu na kojoj se nalazio. Duga strana fontane bila je postavljena uz samu ulicu. Zapravo, bila je na ulici, no ulicu su blokirali kako bi napravili trg. Neki povratnik koji je dugo izbivao začudio bi se kad bi zatekao veliki bazen tamo gdje je nekoć bila cesta. Fontana je bila mnogo duţa i uţa nego što se činilo s razine da. Izgledala je tuţno i prazno, samo s tankim slojem blata i prljavštine na crnim pločicama. Iza nje i blago udesno nalazilo se novo proširenje garaţe. Bila je malo nizbrdo od trga. Razlika je bila moţda pola kata. »Jeste li bili ovdje?« upitao je Reacher. »Kad se to dogodilo?« »Da, bila sam«, rekla je tiho Helen Rodin. »Jeste li vidjeli samu pucnjavu?« »Ne ispočetka. Ĉula sam prva tri pucnja. Slijedili su vrlo brzo. Prvi, pa kratka stanka, a zatim druga dva. Zatim još

jedna stanka, malo dulja, ali tek djelić sekunde. Ustala sam na vrijeme da vidim zadnja tri. Uţasno.« Reacher je kimnuo. Hrabra djevojka, pomislio je. Čula je pucnje i ustala. Nije se zavukla pod stol. Zatim je pomislio: Prvi pucanj pa kratka stanka. To je bio zvuk uvjeţbanog strijelca koji gleda gdje je pogodio prvim, hladnim hicem. Mnogo je varijabli. Hladna cijev, udaljenost, vjetar, ciljanje, nišan. »Jeste li vidjeli kako ljudi umiru?« upitao je. »Jesam, dvoje«, rekla je, stojeći iza njega. »Bilo je grozno.« »Tri hica i dvoje ljudi?« »Jednom je promašio. Ĉetvrtim ili petim hicem, nisu sigurni. Pronašli su metak u fontani. Zato nema vode u njoj. Ispraznili su je.« Reacher nije rekao ništa. »Metak je dio materijalnih dokaza«, rekla je Helen. »Povezuje pušku sa zločinom.« »Jeste li poznavali nekog od ubijenih?« »Ne. Bili su to obični ljudi, pretpostavljam. Na pogrešnome mjestu u pogrešno vrijeme.« Reacher nije rekao ništa. »Vidjela sam bljesak hitaca«, rekla je Helen. »Tamo preko, u sjeni, u mraku. Mali plameni jezici.« »Bljesak iz cijevi«, rekao je Reacher. Okrenuo se od prozora. Ispruţila je ruku. »Ja sam Helen Rodin«, rekla je. »Ispričavam se, trebala sam se predstaviti kako dolikuje.« Reacher joj je stisnuo ruku. Bila je topla i čvrsta. »Samo Helen?« rekao je. »Ne Helena Aleksejevna ili nešto takvo?« Opet je zurila u njega. »Kako ste, dovraga, to znali?« »Upoznao sam vašeg oca«, rekao je i pustio joj ruku. »Da?« rekla je. »Gdje?« »U njegovom uredu. Maloprije.« »Išli ste u njegov ured. Danas?« »Upravo dolazim odande.« »Zašto ste išli u njegov ured? Moj ste svjedok. On se ne bi trebao nalaziti s vama.« »Bio je vrlo raspoloţen za razgovor.« »Što ste mu rekli?«

»Ništa. Umjesto toga postavljao sam pitanja.« »Kakva pitanja?« »Ţelio sam znati koliko je čvrsta njegova optuţnica protiv Jamesa Barra.« »Ja zastupam Jamesa Barra i vi ste svjedok obrane. Trebali biste razgovarati sa mnom, a ne s njim.« Reacher nije rekao ništa. »Naţalost, optuţnica protiv Jamesa Barra vrlo je čvrsta«, rekla je. »Kako ste došli do mog imena?« upitao je Reacher. »Rekao nam je James Barr«, odgovorila je. »Kako drukčije?« »Rekao vam je Barr? Ne vjerujem.« »Pa, poslušajte«, rekla je. Okrenula se od stola i pritisnula tipku na staromodnom kaseto-fonu. Reacher je čuo glas koji nije poznavao kako kaţe: Poricanje ne dolazi u obzir. Helen je dodirnula tipku za zaustavljanje i zadrţala prst na njoj. »Njegov prvi odvjetnik«, rekla je. »Jučer smo promijenili pravnog zastupnika.« »Kako? Jučer je bio u komi?« »Tehnički je moj klijent njegova sestra. Najbliţi rod.« Zatim je pustila gumb i Reacher je čuo zvukove prostorije i šum vrpce, a zatim i glas koji nije čuo četrnaest godina. Bio je upravo onakav kakvoga se sjećao. Dubok, napet i grub. Glas čovjeka koji rijetko govori. Rekao je: Pozovite mi Jacka Reachera. Ostao je stajati, zapanjen. Helen Rodin zaustavila je vrpcu. »Vidite?« rekla je. Zatim je pogledala na sat. »Deset i trideset«, rekla je. »Ostanite i pridruţite se konferenciji s klijentima.« Razotkrila ga je poput mađioničara na pozornici. Kao zeca iz šešira. Prvi je ušao čovjek za kojeg je Reacher odmah pretpostavio da je bivši policajac. Helen ga je predstavila kao Franklina, ugovornog istraţitelja koji radi za odvjetnike. Rukovali su se. »Teško vas je pronaći«, rekao je Franklin.

»Pogrešno«, rekao je Reacher. »Nemoguće me je pronaći.« »Hoćete li mi reći zašto?« u Franklinovim očima odmah su se vidjela pitanja. Policijska pitanja. Na primjer, od kolike će koristi ovaj čovjek biti kao svjedok? Što je on? Zločinac? Bjegunac? Hoće li biti vjerodostojan svjedok? »To mi je samo hobi«, rekao je Reacher. »Osobni izbor.« »Dakle, hladni ste?« »Mogli biste klizati na meni.« Tada je ušla ţena. Bila je u srednjim ili kasnim tridesetima, vjerojatno, odjevena za posao, pod stresom i neispavana. No, iza iscrpljenosti nije bila neprivlačna. Izgledala je kao dobra i pristojna osoba. Ĉak i lijepa. No, očito je bila sestra Jamesa Barra. Reacher je to znao i prije nego što ju je Helen predstavila. Imala je istu boju puti i mekšu, feminiziranu i četrnaest godina stariju verziju istog lica. »Ja sam Rosemary Barr«, rekla je. »Drago mi je što ste nas pronašli. Ĉini se kao djelo providnosti. Osjećam da napokon napredujemo.« Reacher nije rekao ništa. U odvjetničkom uredu Helen Rodin nije bilo konferencijske sobe. Reacher je pretpostavio da će to doći kasnije. Moţda. Ako bude uspješna. Stoga su se svi četvero nagurali u ured. Helen je sjedila za stolom. Franklin je sjeo za kut stola. Reacher se naslonio na prozorski okvir. Rosemary Barr je nervozno hodala. Da je u uredu bilo saga, izbušila bi rupe u njemu. »U redu«, rekla je Helen. »Obrambena strategija. U najmanju ruku ćemo pokušati s prizivom iz medicinskih razloga. No, ciljat ćemo i više od toga. Koliko ćemo visoko stići ovisit će o više čimbenika. Vezano uz to, sigurna sam da svi ţelimo čuti što g. Reacher ima za reći.« »Mislim da ne ţelite«, rekao je Reacher. »Što?« »Ĉuti što imam za reći.« »Zašto ne?« »Zato što ste naprečac i pogrešno zaključili.« »Što smo zaključili?«

»Što mislite, zašto sam najprije posjetio vašeg oca?« »Ne znam.« »Zato što nisam došao pomoći Jamesu Barru.« Nitko nije progovorio. »Došao sam ga pokopati«, rekao je Reacher. Svi su zurili. »Ali zašto?« upitala je Rosemary Barr. »Jer je već jednom učinio to isto. A jednom je bilo dovoljno.« 3. POGLAVLJE Reacher se pomaknuo i naslonio na staklo prozora, okrenuvši se bočno da vidi trg. Mogao je vidjeti i svoju publiku. »Je li ovaj razgovor povjerljiv?« upitao je. »Da«, rekla je Helen Rodin. »Jest. Konferencija s klijentom. Automatski je zaštićeno. Ništa što kaţemo ne smije se ponoviti.« »Je li etično ako vam kaţem loše vijesti, u pravnom smislu?« Nastala je duga stanka. »Hoćete li dati dokaze optuţbi?« upitala je Helen Rodin. »Mislim da neću trebati, s obzirom na okolnosti. No, učinit ću to ako bude potrebno.« »Tada bismo ionako čuli loše vijesti. Prije suđenja bismo dobili vašu izjavu. Kako zajamčeno više ne bi bilo iznenađenja.« Opet šutnja. »James Barr bio je snajperist«, rekao je Reacher. »Nije bio najbolji kojeg je vojska ikad imala, niti najgori. Samo dobar, sposoban strijelac. Prosječan na gotovo svaki način.« Zatim je zastao, okrenuo glavu i spustio pogled u lijevo. Na jeftinu novu zgradu u kojoj je bio ured za novačenje. Vojska, mornarica, zrakoplovstvo, marinci. »Vojsci pristupaju četiri vrste ljudi. Prvima, kao što sam ja, to je obiteljsko zanimanje. Drugi su domoljubi koji ţele sluţiti domovini. Treći su ljudi kojima je potreban posao. A četvrti su ljudi koji ţele ubijati druge ljude. Vojska je jedino mjesto gdje je to dopušteno. James Barr bio je četvrta vrsta. Duboko u sebi mislio je da bi bilo zabavno ubijati.« Rosemary Barr skrenula je pogled. Nitko nije progovorio

»No nikad nije dobio priliku«, rekao je Reacher. »Bio sam vrlo savjestan istraţitelj dok sam bio u vojnoj policiji i saznao sam sve o njemu. Proučavao sam ga. Obučavao se pet godina. Pročitao sam njegov dosje. Ponekad bi ispalio i do dvije tisuće metaka tjedno. Sve u obične mete ili mete s ljudskim siluetama. Izračunao sam da je u karijeri ispalio gotovo četvrt milijuna hitaca, no nijednom na neprijatelja. Nije išao u Panamu 1989. Tada smo imali vrlo veliku vojsku, a trebali smo samo malen broj postrojbi, pa je većina bila izostavljena. To ga je pogodilo. Zatim se 1990. dogodila akcija Pustinjski štit. Poslali su ga u Saudijsku Arabiju. No, nije bio u Pustinjskoj oluji 1991. To je bila gotovo u potpunosti oklopna kampanja. James Barr ju je prosjedio u Saudijskoj Arabiji, čisteći pijesak iz puške i ispaljujući dvije tisuće metaka tjedno radi vjeţbe. Nakon završetka Pustinjske oluje poslali su ga u grad Kuwait u operaciju čišćenja. »Što se tamo dogodilo?« upitala je Rosemary Barr. »Pukao je«, rekao je Reacher. »To se dogodilo. Sovjetski Savez se raspao, Irak je bio stjeran u kut. Pogledao je ispred sebe i vidio da je rat gotov. Obučavao se šest godina, a nikad nije ispalio metak u bijesu niti će to ikad učiniti. Velik dio obuke temeljio se na vizualizaciji. Na tome da zamišlja kako postavlja nišan na medullu oblongatu, u dnu mozga gdje se leđna moţdina širi. Kako diše sporo i pritišće okidač. O djeliću sekunde dok je metak u letu. O oblačiću ruţičaste izmaglice koji izbija iz pozadine glave. Sve je to vizualizirao. Mnogo puta. No, nikada to nije vidio. Nijednom. Nikad nije vidio ruţičastu izmaglicu. A zaista je ţelio.« Tišina u sobi. »Stoga je jednog dana izašao sam«, rekao je Reacher. »U Kuwaitu. Zauzeo je poloţaj i čekao. A zatim je ustrijelio četvoricu ljudi koji su izlazili iz stambene zgrade.« Helen Rodin zurila je u njega. »Pucao je iz javne garaţe«, rekao je Reacher. »S druge razine. Nalazila se točno nasuprot ulaza u stambenu zgradu.

Pokazalo se da su ţrtve bile američki dočasnici. Bili su na izlasku za vikend, civilno odjeveni.« Rosemary Barr odmahivala je glavom. »To ne moţe biti istina«, rekla je. »Jednostavno ne moţe. On to ne bi učinio. Da i jest, išao bi u zatvor. No dobio je časni otpust. Odmah nakon Zaljevskog rata. I odličje za sudjelovanje. To se nije moglo dogoditi. To ne moţe biti istina.« »Upravo zbog toga sam ovdje«, rekao je Reacher. »Došlo je do ozbiljnog problema. Sjetite se redoslijeda događaja. Imali smo četvoricu poginulih i od toga smo krenuli. Na kraju smo slijedili trag sve do vašeg brata. No, bio je to vrlo teţak put. Mnogo smo puta krivo skrenuli. Tako smo jednom prilikom saznali svašta o četvorici mrtvaca. Stvari koje zapravo nismo ţeljeli znati. Jer radili su ono što nisu smjeli.« »Što to?« upitala je Helen Rodin. »Grad Kuwait bio je vraško mjesto. Prepun bogatih Arapa. Ĉak su i siromašni imali Rolexe, Rolls Royceve, kupaonice u mramoru i zlatne slavine. Mnogo ih je privremeno izbjeglo, za trajanja rata. No, sve su svoje stvari ostavili za sobom. Neki su ostavili i obitelji. Ţene i kćeri.« »I?« »Naša četiri mrtva dočasnika radili su ono što osvajači rade, baš kao i Iračani prije njih. Tako su to oni shvaćali, pretpostavljam. Mi smo to shvaćali kao silovanje i oruţanu pljačku. Pokazalo se da su tog dana u toj zgradi za sobom ostavili velik nered. I u drugim zgradama drugih dana. U njihovim smo ormarićima pronašli dovoljno blaga da otvore podruţnicu Tiffanyja. Satove, dijamante, prijenosne stvari. I donje rublje. Zaključili smo da su pomoću donjeg rublja biljeţili broj ţena i kćeri.« »I što se dogodilo?« »U slučaj se, neizbjeţno, umiješala politika. Obaviještene su visoke razine. Zaljevski je rat trebao biti naš veliki, svijetli uspjeh. Sve je trebalo biti 100% divno i 100% čisto.

Kuvajćani su bili naši saveznici i tako dalje. Naposljetku nam je rečeno da prikrijemo što su ta četvorica činila. Rečeno nam je da zakopamo priču. To smo i učinili. Naţalost, to je značilo i da moramo pustiti Jamesa Barra na slobodu. Jer glasine su se proširile i znali smo da će ih njegov odvjetnik iskoristiti. Zapravo smo se bojali ucjene. Da smo sudili Barru, njegov bi odvjetnik uzvratio da su umorstva bila opravdana. Rekao bi da je Barr na grub i nagao način stao u zaštitu časti vojske. Istodobno bi se sve saznalo. Rečeno nam je da to ne riskiramo. Ruke su nam bile vezane. Bila je to pat pozicija.« »Moţda je to i bilo opravdano umorstvo«, rekla je Rosemary Barr. »Moţda je James zaista znao sve vrijeme.« »Gospođice, nije znao. Vrlo mi je ţao, ali nije. Nikad prije nije bio ni blizu tih dočasnika. Nije nikad čuo za njih. Kad sam ga uhvatio, nije mi ništa rekao o njima. Nije bio dugo u Kuwaitu. Nedovoljno dugo da bi znao išta o tome. Samo je ubijao ljude. Iz zabave. Priznao je to meni osobno, prije nego što se drugo saznalo.« Tišina u sobi. »Stoga smo sve zataškali i otpustili ga iz vojske«, rekao je Reacher. »Rekli smo da su četvoricu ubili Palestinci, što je bilo moguće u gradu Kuwaitu 1991., ali jedva. Bio sam pomalo bijesan zbog svega. Nije to bila najgora situacija koju sam vidio, ali nije bila ni najbolja. James Barr izvukao se nekaţnjen za umorstvo jer je imao sreće. Stoga sam ga posjetio prije nego što je otišao i rekao mu da svoju veliku sreću opravda time što više nikad neće prijeći granicu, nikada, cijeli ostatak ţivota. Rekao sam mu da ću ga pronaći ako to učini te da će poţaliti.« Tišina u sobi trajala je minutama. »To su zasigurno zaštićeni podaci«, rekla je Helen Rodin. »Nije ih moguće koristiti. Došlo bi do velikog skandala.« Reacher je klimnuo glavom. »Strogo su zaštićeni. Nitko izvan Pentagona ne zna za to. Zbog toga sam pitao je li ovaj razgovor povjerljiv.«

»Bili biste u velikoj nevolji da progovorite o tome.« »Već sam bio u velikim nevoljama. Došao sam ovamo provjeriti moram li se ponovo naći u nevolji. Kako stvari stoje, čini mi se da ne moram. Mislim da vaš otac moţe spremiti Jamesa Barra u zatvor bez moje pomoći. No, moja je pomoć uvijek na raspolaganju, ako mu bude potrebna.« Tada je Helen shvatila. »Došli ste izvršiti pritisak ne mene«, rekla je. »Zar ne? Govorite mi da ćete mi izvući do pod nogama ako se budem previše trudila.« »Došao sam odrţati svoje obećanje«, rekao je Reacher. »Obećanje Jamesu Barru.« * * * Zatvorio je vrata i ostavio ih ondje, troje tihih i razočaranih ljudi u prostoriji. Zatim je sišao dizalom. Ann Yanni opet je ušla na drugom katu. Na trenutak je pomislio provodi li ona sve svoje vrijeme vozeći se dizalom, nadajući se da će je netko prepoznati. Nadajući se da će netko od nje zatraţiti autogram. Ignorirao ju je. Izašao je zajedno s njom u predvorju i odmah krenuo prema vratima. Na trenutak je zastao na trgu, odlučujući što će. Medicinsko stanje Jamesa Barra kompliciralo je sve. Nije ţelio čekati da se on probudi. Moglo bi potrajati tjednima, ako se uopće dogodi. Reacher se nije volio zadrţavati. Volio je biti u pokretu. Dva dana na jednom mjestu bila su gornja granica. No, nije imao alternative. Nije mogao ništa natuknuti Alexu Rodinu. Nije mu mogao dati broj na koji ga moţe nazvati ako ga zatreba. Kao prvo, nije imao telefon. Kao drugo, ako bi nešto i natuknuo nekom uštogljenom i opreznom kao što je bio Rodin, ovaj ne bi prestajao razbijati glavu time sve dok nešto ne bi saznao. Lako bi povezao stvar s Pentagonom. Reacher ga je čak i upitao je li dobila moje ime iz Pentagona} To je bila bezobzirna pogreška. Alex Rodin bi naposljetku zbrojio dva i dva. Zaključio bi tu ima još nešto, a to mogu saznati u Pentagonu. Pentagon bi ga ignorirao, naravno. No,

Rodinu se to ne bi svidjelo. Obratio bi se medijima. Vjerojatno Ann Yanni. Bila bi spremna za još jednu ekskluzivnu priču. Naposljetku, Rodin bi bio dovoljno nesiguran zbog mogućeg poraza, da bi jednostavno morao znati. Ne bi odustao. Reacher nije ţelio da priča izađe u javnost. Ne, osim ako bi to bilo apsolutno nuţno. Veteranima Zaljevskog rata ionako je bilo dovoljno teško zbog kemikalija kojima su bili izloţeni i trovanja uranom. U njihovu je korist išla samo reputacija pravednog rata bez mrlje. Nije im trebalo ocrnjivanje putem povezivanja s ljudima kao što su bili Barr i njegove ţrtve. Ljudi će reći, svi su oni to činili. A nisu svi to činili, Reacher je to znao iz iskustva. Bila je to dobra vojska. Stoga nije ţelio da priča izađe u javnost, osim ako bi to bilo apsolutno nuţno, a o tome je ţelio sam prosuditi. Dakle, neće ništa natuknuti Alexu Rodinu niti mu reći da ga pozove ako zatreba. Pa... što točno učiniti? Odlučio je ostati dvadeset i četiri sata. Moţda će do tada dati jasniju prognozu Barrova stanja. Moţda bi nekako mogao doći do Emersona i steći vlastiti dojam o materijalnim dokazima. Moţda bi se osjećao dovoljno uvjereno da ostavi stvar u rukama ureda Alexa Rodina, kao na nekoj vrsti forenzičkog autopilota. Ako naknadno dođe do problema, moţda pročita nešto o tome u novinama, negdje u budućnosti, na plaţi ili u baru. Tad bi se mogao opet vratiti. Dvadeset i četiri sata u malom gradu u unutrašnjosti. Odlučio je pogledati ima li grad rijeku. Rijeka je bila tu. Široka i spora vodena masa koja je tekla sa zapada na istok, u području juţno od centra. Vjerojatno pritoka moćnog Ohia, pretpostavio je. Sjeverna je obala bila izravnata i ojačana masivnim kamenim blokovima u duljini od tristo metara. Svaki od blokova bio je teţak moţda pedeset tona. Bili su besprijekorno isklesani i stručno

postavljeni. Tvorili su dokove. Molo. U blokove su bili ugrađeni veliki komadi čelika, nalik gljivama, za koje su se pomoću uţadi vezali brodovi. Molo je prema rijeci bio popločan velikim kamenim komadima i visok devet metara. Cijelom njegovom duljinom pruţale su se visoke drvene nadstrešnice, otvorene prema rijeci i otvorene prema ulici. Ulica je bila popločana kockama granita. Stotinu godina ranije tu bi bili vezani veliki riječni brodovi koji bi se istovarivali. Uokolo bi radilo mnoštvo ljudi. Posvuda bi se čulo kloparanje konja i kola po kamenim kockama. No, sada nije bilo ničega. Potpuni mir i sporo protjecanje vode. Mrlje od hrđe na ţeljeznim gljivama, busenje korova između kamenih ploča. Na nekim su nadstrešnicama još uvijek bili vidljivi izblijedjeli nazivi. McGinty — nekvarljiva roba. Sjemenara Allentoivn. Nabava Parker. Reacher je prošetao svih tristo metara i sve ih pogledao. I dalje su stajale, čvrste i četvrtaste. Spremne za renoviranje, slutio je. Grad koji je na središnji trg postavio fontanu zasigurno će urediti i dokove. Bilo je to neizbjeţno. Po gradu su posvuda bili radovi. Krenut će i prema jugu. Nekom će dati poreznu olakšicu da otvori kafić uz rijeku. Moţda i bar. Moţda s glazbom uţivo, od četvrtka do subote. Moţda i mali muzej u blizini, o povijesti riječne trgovine. Okrenuo se da se vrati i našao se licem u lice s Helen Rodin. »Nije vas baš tako teško pronaći«, rekla je. »Očito«, rekao je on. »Turisti uvijek dolaze na dokove.« Nosila je odvjetničku torbicu za spise. »Mogu li vas pozvati na ručak?« upitala je. * * * Odvela ga je pješice natrag na sjever, do mjesta gdje je počinjao uređeni dio grada. U razmaku od samo jednog, radovima prekopanog bloka, grad se promijenio iz starog i istrošenog u novi i svjeţe obojeni. Trgovine su se prometnule

iz prašnjavih obiteljskih dućana u čijim su izlozima bile vrećice za usisivače i cijevi za perilice u nove salone koji su nudili haljine vrijedne stotine dolara. Ili cipele, kapučino za četiri dolara i predmete izrađene od titanija. Hodali su pokraj takvih mjesta, a zatim ga je Helen Rodin uvela u zalogajnicu. Već je vidio takva mjesta. Bila je to vrsta mjesta kakva je obično izbjegavao. Zidovi su bili bijeli, ponegdje se vidjela cigla, stolovi i stolci bili su od aluminija, a kombinacije u salatama neobične. Nasumično nabacani sastojci, što bi se zatim nazivalo inovativnim. Odvela ga je do stola u straţnjem kutu. Neki energični klinac donio je svakom po jedan jelovnik. Helen Rodin je naručila nešto s narančama, orasima i gorgonzolom. I šalicu biljnog čaja uz to. Reacher je odustao od čitanja jelovnika i naručio isto što i ona, ali s kavom, običnom, crnom. »Ovo mi je omiljeno mjesto«, rekla je Helen. Kimnuo je. Vjerovao joj je. Izgledala je kao kod kuće. Duga ravna kosa, crna odjeća. Mladenački sjaj. On je bio stariji i dolazio je iz drukčijeg vremena i s drukčijeg mjesta. »Ţelim da mi objasnite nešto«, rekla je. Sagnula se i otvorila torbu za spise. Iz nje je izvadila stari kasetofon. Paţljivo ga je smjestila na stol. Pritisnula je tipku za pokretanje. Reacher je čuo kako prvi odvjetnik Jamesa Barra kaţe: Poricanje ne dolazi u obzir. Zatim je čuo kako Barr kaţe: Pozovite mi Jacka Reachera. »Već sam to čuo«, rekao je. »Ali zašto bi to rekao?« upitala je Helen. »To ţelite da vam objasnim?« Kimnula je. »Ne mogu«, rekao je. »Logično bi bilo da ste zadnja osoba koju bi ţelio pozvati.« »Slaţem se.« »Je li moguće da nije bio siguran u vaš stav? Prije četrnaest godina?« »Sumnjam. Bio sam prilično jasan.« »Zašto bi vas onda sad ţelio pozvati?«

Reacher nije odgovorio. Hrana je stigla i počeli su jesti. Naranče, orasi, gorgonzola, razne vrste salate i ocat od maline. Nije bilo loše. I kava je bila u redu. »Dajte da čujem cijelu snimku«, rekao je. Spustila je vilicu i pritisnula tipku za vraćanje vrpce. Zadrţala je ruku u tom poloţaju, svaki prst na jednoj tipki, poput pijanistice. Imala je duge prste. Bez prstenja. Manikirane i lakirane nokte. Pritisnula je tipku za pokretanje i ponovo uzela vilicu. Reacher na trenutak nije čuo ništa, dok nije prošao prazni početak vrpce. Potom je čuo zatvorske zvukove. Odjeci, metalni zvukovi u daljini. Ĉovjek kako diše. Zatim je čuo otvaranje vrata i potmuli zvuk sjedanja drugog čovjeka. Nije se čulo struganje stolca po betonskom podu. Zatvorski stolac, pribijen za pod. Odvjetnik je počeo govoriti. Bio je star i bilo mu je dosadno. Nije ţelio biti tamo. Znao je da je Barr kriv. Neko vrijeme je pokušao banalno ćaskati. Postao je frustriran zbog Barrove šutnje. Zatim je rekao, ogorčeno: Ne mogu vam pomoći ako si ne pomognete sami. Nastala je duga stanka, a zatim se začuo Barrov glas, uzrujan i blizu mikrofona: Imaju pogrešnog čovjeka. Ponovio je to. Zatim je odvjetnik ponovo započeo, ne vjerujući mu, govoreći da su svi dokazi tu, traţeći razlog iza nepobitne činjenice. Zatim je Barr zatraţio da pozovu Reachera, dvaput, zatim je odvjetnik upitao je li Reacher liječnik, dvaput. Tada je Barr ustao i izašao. Ĉuo se zvuk udaranja po zatvorenim vratima, a zatim više ništa. Helen Rodin pritisnula je tipku za zaustavljanje. »Zašto, dakle?« upitala je. »Zašto reći da to nije učinio, a zatim pozvati čovjeka koji zasigurno zna da takvo što već jest učinio?« Reacher je samo slegnuo ramenima i nije rekao ništa. No, u Heleninim je očima vidio da ona ima odgovor. »Vi nešto znate«, rekla je. »Moţda ne znate da to znate. No, tu nečega mora biti. Nečega za što on misli da mu moţe pomoći.«

»Zar je to vaţno? U komi je. Moţda se nikad neće probuditi.« »Vrlo je vaţno. Mogao bi dobiti bolji tretman.« »Ne znam ništa.« »Jeste li sigurni? Je li 1991. obavljena psihijatrijska procjena?« »Nismo ni stigli do te faze.« »Je li tvrdio da je bio neuračunljiv?« »Ne, tvrdio je da je postigao savršen rezultat. Ĉetiri od četiri.« »Mislite li da je bio lud?« »To je velika riječ. Je li bilo ludo ubiti četvoricu ljudi iz zabave? Naravno da jest. Je li bio pravno ludi Siguran sam da nije.« »Sigurno znate nešto, Reachera«, rekla je Helen. »To mora biti negdje u vama. Morate to izvući na površinu.« Nekoliko trenutaka je šutio. »Jeste li sami vidjeli dokaze?« upitao je. »Vidjela sam saţetak.« »Koliko je loše?« »Grozno je. Nema sumnje da je on počinitelj. Ovdje se radi samo o ublaţavanju kazne, ničemu više. I njegovom psihičkom stanju. Ne mogu dopustiti da smaknu neuračunljivu osobu.« »Onda pričekajte da se probudi i provedite testiranja.« »To neće vrijediti. Moţe se probuditi potpuno šašav i optuţba će reći da je to uzrokovano udarcem u glavu tijekom tučnjave u zatvoru. Reći će da je duševno bio potpuno zdrav kad je počinio zločin.« »Je li vaš otac pravedna osoba?« »Ţivi za pobjedu.« »Kakav otac, takva kći?« Zastala je. »Donekle«, rekla je. Reacher je dovršio svoju salatu. Lovio je zadnji orah vilicom po tanjuru, a zatim odustao i uzeo ga prstima. »Što ţelite reći?« upitala je Helen.

»Samo manja pojedinost«, rekao je. »Prije četrnaest godina imali smo vrlo teţak slučaj, s jedva dovoljno forenzičkih dokaza. A on je priznao. Ovaj put forenzički dokazi pretvaraju slučaj u zicer. No, on poriče.« »Što to znači?« »Ne znam.« »Razmislite o onome što znate«, rekla je Helen. »Molim vas. Sigurno znate nešto. Morate se zapitati zašto je rekao vaše ime? Mora postojati razlog za to.« Reacher nije rekao ništa. Klinac koji ih je posluţio vratio se i odnio tanjure. Reacher je pokazao na svoju šalicu s kavom, pa se klinac vratio još jednom i dopunio je. Reacher ju je uzeo u obje ruke i pomirisao toplu tekućinu. »Mogu li vam postaviti osobno pitanje?« upitala ga je Helen Rodin. »Ovisi o tome koliko osobno«, rekao je Reacher. »Zašto vas je bilo tako teško pronaći? Ljudi kao što je Franklin obično mogu pronaći bilo koga.« »Moţda nije toliko dobar kao što mislite.« »Vjerojatno je bolji nego što mislim.« »Neke ljude nije moguće pronaći.« »Slaţem se, no vi ne izgledate kao da spadate u tu kategoriju.« »Bio sam dio stroja«, rekao je Reacher. »Cijeli ţivot. Tada se stroj nakašljao i ispljunuo me. Pomislio sam, dobro, ako sam vani, vani sam. U potpunosti. Bio sam pomalo ljutit i to je vjerojatno bila nezrela reakcija. No, naviknuo sam se na to.« »Poput igre?« »Poput ovisnosti«, rekao je Reacher. »Ovisan sam o tome da budem izvan svega.« Klinac je donio račun. Helen Rodin je platila. Tada je vratila kasetofon u torbu, pa su ona i Reacher izašli zajedno. Hodali su na sjever, pokraj radova u dnu Prve ulice. Ona je išla u svoj ured, a on je išao potraţiti hotel. Ĉovjek po imenu Grigor Linsky gledao ih je dok su hodali. Sjedio je nisko u parkiranom automobilu. Znao je gdje čekati. Znao je gdje ona jede kad ima društvo.

4. POGLAVLJE Reacher se prijavio u hotel Metropole Palace u centru, dva bloka od Prve ulice, otprilike u razini s glavnom zonom trgovina. Platio je samo za jednu noć, unaprijed i gotovinom, te se upisao kao Jimmy Reese. Odavno je iskoristio sve predsjednike i potpredsjednike te je sada koristio hvatače na drugoj bazi New York Yankeesa u sezonama kada nisu bih prvaci. Jimmy Reese igrao je prilično dobro tijekom dijela 1930. i prilično loše tijekom dijela 1931. godine. Stigao je niodakle i prešao u St. Louis za dio sezone 1932., a zatim se povukao. Umro je u Kaliforniji, u 94. godini. No, sada se vratio i uzeo sobu s kupaonicom u hotelu Metropole Palace, samo za jednu noć. Trebao se odjaviti do sutra u 11 ujutro. Metropole Palace bio je tuţan, poluprazan, izblijedio i star hotel. No, nekoć je bio veličanstven. Reacher je to vidio. Mogao je zamisliti trgovce ţitom prije stotinu godina kako hodaju uzbrdo s riječnih dokova i prenoćuju ovdje. Pretpostavljao je da je predvorje nekoć izgledalo poput saloona na Divljem zapadu, no sad je bilo donekle dotjerano modernističkim detaljima. Bilo je tu i obnovljeno dizalo. Vrata soba otvarala su se provlačenjem kartica, a ne ključevima. No, pretpostavio je da se sama zgrada nije mnogo promijenila. Njegova je soba u svakom slučaju bila staromodna i sumorna. Madrac se doimao kao da je bio dio izvornog inventara. Legao je na njega i stavio ruke iza glave. Razmišljao je o Kuwaitu od prije više od četrnaest godina. Svi gradovi imaju boje, a Kuwait je bio bijel. Bijele štukature, bijeli mramor, u bijelo obojen beton. Bijelo nebo od jačine sunca. Ljudi u bijelim haljama. Javna garaţa iz koje je pucao James Barr bila je bijela i zgrada nasuprot nje bila je bijela. Zbog blještavila sva su četvorica ubijenih nosila zrakoplovne naočale za sunce. Svi su bili pogođeni u glavu, no nijedne se naočale nisu razbile. Samo su spale. Pronađena su sva četiri

metka i pomoću njih je slučaj riješen. Bila su to zrna za posebnu preciznost, teţine 11 g, s košuljicom i suţenim krajem. Nisu imala šuplji vrh zbog Ţenevske konvencije. Bili su to meci američkih snajperista, vojnih ili marinaca. Da je Barr koristio bojnu pušku, automat ili pištolj, Reacher ga nikad ne bi pronašao. Za sve vatreno oruţje osim snajperskih pušaka koristilo se standardno streljivo NATO saveza, što bi svakako bila preširoka kategorija jer je u Zaljevu bio gotovo cijeli NATO savez. No, smisao Barrova čina bio je upravo korištenje vlastitog, specijalističkog oruţja, samo jednom, ali taj put za pravo. Naposljetku su ga ta četiri metka od 13 centi odala. No bio je to teţak, teţak slučaj. Moţda i Reacherov najveći uspjeh. Koristio je logiku, dedukciju, izvješća, rad na terenu, intuiciju te naposljetku postupak eliminacije. Na kraju te staze nalazio se James Barr, čovjek koji je napokon vidio ruţičastu izmaglicu i bio zapanjujuće miran prilikom uhićenja. Priznao je. Priznanje je bilo dobrovoljno, brzo i potpuno. Reacher ga nije ni dodirnuo. Barr je prilično otvoreno govorio o cijelom događaju. Zatim je postavljao pitanja o istrazi, kao da je bio fasciniran tim procesom. Očito nije očekivao da će biti uhvaćen. Ni u snu. Istodobno je pokazivao znakove razočaranja i divljenja. Ĉak i naznake saţaljenja kad ga je politička zavrzlama oslobodila. Kao da mu je bilo ţao što je Reacherov hvalevrijedan trud bio nizašto. Ĉetrnaest godina kasnije nije priznao. Postojala je još jedna razlika između nedavnog i ranijeg događaja. No, Reacher nije mogao točno utvrditi o čemu je riječ. Bilo je vezano uz vrućinu u Kuwaitu. * * * Grigor Linsky je mobitelom nazvao Zeka. Zek je bio čovjek za kojeg je radio. Ne zek. Već Zek. Bila je to stvar poštovanja. Zek je imao osamdeset godina, no još je uvijek lomio ruke

ako bi nanjušio nedostatak poštovanja. Bio je poput starog bika. Još je imao snagu i stav. Doţivio je osamdeset godina zbog svoje snage i stava. Bez njih bi umro s dvadeset. Ili kasnije, s trideset, kad je izgubio razum i naposljetku zaboravio svoje pravo ime. »Odvjetnica se vratila u ured«, rekao je Linsky. »Reacher je skrenuo na istok iz Prve ulice. Povukao sam se i nisam ga slijedio. No, nije išao prema autobusnom kolodvoru. Moţemo dakle pretpostaviti da će ostati u gradu. Nagađam da se prijavio u Metropole Palace. U tom smjeru nema ničeg drugog.« Zek nije odgovorio. »Trebamo li što poduzeti?« upitao je Linsky. »Koliko će dugo ostati ovdje?« »Ovisi. Očito je na misiji iz milosrđa.« Zek nije rekao ništa. »Trebamo li što poduzeti?« ponovo je upitao Linsky. Nastala je stanka. Šum mobitela i zvuk starčeva disanja. »Moţda bismo mu trebali skrenuti paţnju«, rekao je Zek. »Ili ga obeshrabriti. Ĉuo sam da je bio vojnik. Stoga će se vjerojatno ponašati na predvidiv način. Ako je odsjeo u Metropole Palaceu, večer neće provesti u hotelu. Ne u tom hotelu. Tamo nema zabave za vojnika. Izaći će nekamo. Vjerojatno sam. Moglo bi doći do incidenta. Upotrijebi maštu. Neka to bude velik scenarij. Nemoj koristiti svoje ljude. I neka sve izgleda prirodno.« »Ozljede?« »Barem slomljene kosti. Moţda i ozljeda glave. Moţda završi u komi, na intenzivnoj njezi pokraj svog prijatelja Jamesa Barra.« »A što ćemo s odvjetnicom?« »Nju ostavi na miru. Za sad. S njom ćemo se pomučiti kasnije, ako baš budemo morali.« Helen Rodin provela je jedan sat za svojim stolom. Primila je tri poziva. Prvi je bio Franklinov. Izvlačio se. »Ţao mi je, ali izgubit ćete«, rekao je. »A ja sam poslovan čovjek. Ne mogu u ovo uloţiti još neplaćenih sati.«

»Nitko ne voli beznadeţne slučajeve«, rekla je Helen, diplomatski. Bit će joj opet potreban u budućnosti. Nema smisla prisiljavati ga. »U svakom slučaju ne pro bono beznadeţne slučajeve«, rekao je Franklin. »Ako dobijem sredstva, hoćete li se ponovo uključiti?« »Svakako«, rekao je Franklin. »Samo me nazovite.« Tada su završili razgovor. Oboje su poštovali pravila pristojnosti i njihov je odnos bio sačuvan. Sljedeći je poziv stigao deset minuta kasnije. Bio je to njezin otac koji je zvučao vrlo zabrinuto. »Znaš, nisi trebala prihvatiti taj slučaj«, rekao je. »Nisam ga prihvatila iz koristoljublja«, rekla je Helen. »Poraz bi mogao biti pobjeda, ako me razumiješ.« »I pobjeda bi mogla biti pobjeda.« »Ne, pobjeda će biti poraz. To moraš shvatiti.« »Jesi li ti ikada namjerno izgubio slučaj?« Njezin otac nije rekao ništa. Zatim je krenuo loviti u mutnom. »Je li te Jack Reacher pronašao?« upitao je, što je značilo: Trebam li se brinuti? »Pronašao me«, rekla je, ne mijenjajući boju glasa. »Je li bio zanimljiv?« Što je značilo: Trebam li se jako brinuti? »Svakako mi je dao povoda za razmišljanje.« »Pa, trebamo li razgovarati o tome?« Što je značilo: Molim te, reci mi. »Sigurna sam da hoćemo, uskoro. Kada dođe vrijeme za to.« Ćaskali su još minutu i dogovorili se za večeru. Pokušao je ponovo: Molim te, reci mi. Nije mu rekla. Tada su završili razgovor. Helen se nasmiješila. Nije lagala. Ĉak nije ni blefirala. No, osjećala je da je sudjelovala. Pravo je bila igra te je, kao i svaka igra, imala psihološku komponentu. Treći je poziv bio od Rosemary Barr iz bolnice. »James se budi«, rekla je. »Iskašljao je cijev za disanje. Izlazi iz kome.« »Govori li?« »Liječnici kaţu da bi sutra mogao progovoriti.«

»Hoće li se sjećati ičega?« »Liječnici kaţu da je moguće.« Sat kasnije Reacher je izašao iz svog hotela. Ostao je s istočne strane prve ulice i krenuo na sjever prema trgovinama jeftine robe koje je vidio uz sudnicu. Trebala mu je odjeća. Nešto lokalno. Moţda ne baš jednodijelni kombinezon, ali svakako nešto prikladnije od kompleta iz Miamija. Naime, činilo mu se da bi mu sljedeća postaja mogao biti Seattle. Zbog kave. A nije mogao hodati po Seatleu u jarkoţutoj košulji. Pronašao je trgovinu i kupio par hlača na čijoj je naljepnici pisalo taupe, no on je tu boju zvao maslinastom. Pronašao je i košulju, gotovo iste boje. Uz to i donje rublje. Uloţio je i u par čarapa. Presvukao se u kabini i staru odjeću bacio u koš za smeće već u samoj trgovini. Ĉetrdeset dolara za odjeću za koju je pretpostavljao da će mu trajati četiri dana. Ekstravagantno, no njemu je deset dolara dnevno bila prihvatljiva cijena za to da ne mora nositi torbu. Izašao je i krenuo na zapad prema popodnevnom suncu. Košulja je bila predebela za vremenske uvjete, no mogao je to regulirati zavrtanjem rukava i otkopčavanjem drugog dugmeta. Bila je u redu. Bit će dobra za Seatde. Izašao je na trg i vidio da je fontana ponovo pokrenuta. Bazen se punio, vrlo polako. Blato na dnu bilo je duboko nekoliko centimetara i pomicalo se u sporim vrtlozima. Neki su ljudi stajali i gledali. Drugi su hodali No, nitko nije išao kraćim putem, pokraj pogrebnih buketa, preko mjesta gdje su poginule Barrove ţrtve. Moţda više nitko niti neće. Umjesto toga svi su zaobilazili fontanu duljim putem, prolazeći pokraj znaka NBC-a. Instinktivno, iz poštovanja, zbog straha, Reacher nije bio siguran. Paţljivo je prošao između cvijeća i sjeo na niski zid, sa zvukom fontane iza sebe i javnom garaţom ispred. Jedno mu je rame bilo toplo na suncu, a drugo hladno u sjeni. Pod nogama je osjećao ostatke pijeska. Pogledao je ulijevo i vidio vrata zgrade ministarstva prometa. Pogledao je udesno i vidio automobile na podignutoj autocesti. Prolazili su kroz

zavoj, visoko u zraku, jedan iza drugog, u jednom nizu, kao da autocesta ima samo jednu traku. Nije ih bilo mnogo, iako je u Prvoj ulici već nastajala poslijepodnevna prometna guţva. Ponovo je pogledao ulijevo i vidio Helen Rodin kako upravo sjeda pokraj njega. Bila je zadihana. »Bila sam u krivu«, rekla je. »Ipak vas jest teško pronaći.« »No, ipak ste uspjeli«, rekao je. »Samo zato jer sam vas vidjela kroz prozor ureda. Trčala sam cijelim putem dolje, nadajući se da nećete odlutati. To je bilo pola sata nakon što sam nazvala sve hotele u gradu i saznala da niste prijavljeni ni u jednom.« »Sto hoteli ne znaju, ne moţe im škoditi.« »James Barr se budi. Sutra će moţda progovoriti.« »Ili moţda neće.« »Znate li što o ozljedama glave?« »Samo o onima koje sam uzrokujem.« »Ţelim da mi učinite uslugu.« »Kakvu?« upitao je. »Moţete mi pomoći«, rekla je. »Oko nečeg vaţnog.« »Mogu li?« »A moţete pomoći i sebi.« Nije odgovorio. »Ţelim da budete moj analitičar za dokaze«, rekla je. »Za to imate Franklina.« Odmahnula je glavom. »Franklin je previše blizak sa starim prijateljima iz policije. Neće biti dovoljno kritičan. Neće se truditi opovrgnuti dokaze.« »A ja hoću? Ţelim da Barr bude osuđen, sjećate se?« »Upravo tako. Baš zato biste to i trebali učiniti. Ţelite potvrditi da imaju neslomljivu optuţnicu. Tada moţete otići iz grada i biti sretni.« »Kad bih pronašao rupu u dokazima, bih li vam to rekao?« »Vidjela bih vam to u očima. A znala bih i po tome što sljedeće učinite. Ako odete, optuţnica je jaka. Ako ostanete, slaba je.« »Franklin je odustao, zar ne?« Zastala je, a zatim klimnula glavom. »Ovo je gubitnički slučaj, na sve načine. Radim ga pro bono. Jer nitko drugi to ne ţeli. Ali Franklin je poslovan čovjek.«

»Znači, on neće raditi besplatno, ali ja hoću?« »Vama je potrebno da to učinite. Mislim da ionako to planirate učiniti. Zato ste najprije otišli mom ocu. On je pouzdan, svakako. I sami ste to vidjeli. No, ipak ţelite baciti pogled na dokaze. Bili ste savjestan istraţitelj. Sami ste to rekli. Perfekcionist ste. Ţelite otići iz grada znajući da je sve pokriveno, prema vašim vlastitim standardima.« Reacher nije rekao ništa. »Ovo će vam omogućiti da temeljito pregledate dokaze«, rekla je. »To je njihova ustavna obveza. Moraju nam pokazati sve. Obrana ima pravo na potpuno razotkrivanje.« Reacher nije rekao ništa. »Nemate izbora«, rekla je. »U suprotnom vam neće pokazati ništa. Ne pokazuju dokaze strancima s ulice.« Dobro pregledati dokaze. Otići iz grada i biti sretan. Nema izbora. »U redu«, rekao je Reacher. Pokazala je prstom. »Idite četiri bloka na zapad i jedan blok na jug. Policijska postaja je tamo. Ja ću iz ureda nazvati Emersona.« »Učinit ćemo to odmah?« »James Barr se budi. Moram to što prije riješiti. Veći dio sutrašnjeg dana provest ću pokušavajući pronaći psihijatra koji će raditi besplatno. Ublaţavanje kazne iz medicinskih razloga još uvijek nam je najbolja šansa.« Reacher je hodao četiri bloka na zapad i jedan blok na jug. Prošao je ispod podignute autoceste i stigao do ugla. Policijska je postaja zauzimala cijeli blok. Zgrada je zauzimala veći dio, a ostatak je bilo parkiralište u obliku slova L, namijenjeno policijskim vozilima. Bilo je tu crno-bijelih patrolnih kola, međusobno parkiranih pod pravim kutom, neoznačenih automobila za detektive kao i forenzičarski kombi te kamionet specijalne jedinice. Sama je zgrada bila od glazirane smeđe cigle. Imala je ravan krov prepun cijevi za ventilaciju i klimatizaciju. Na prozorima su bile šipke. Tu i tamo vidjela se bodljikava ţica.

Ušao je, pitao za smjer i pronašao Emersona kako ga čeka za svojim stolom. Reacher ga je prepoznao s pojavljivanja na televiziji u subotu ujutro. Isti čovjek, blijed, tih, sposoban, ni krupan ni sitan. Uţivo je izgledao kao da je od rođenja bio policajac. Moţda i od trenutka začeća. To mu je bilo u porama, u samoj DNK. Nosio je sive flanelne hlače i bijelu košulju kratkih rukava. Raskopčanu. Bez kravate. Na naslonu stolca nalazio se kaputić od tvida. Lice i tijelo bih su mu pomalo bezoblični, kao da su bili oblikovani stalnim pritiskom. »Dobro došli u Indianu«, rekao je. Reacher nije rekao ništa. »Mislim to«, rekao je Emerson. »Zaista. Volimo kad se stari prijatelji optuţenih pojave kako bi uništili naš rad.« »Ovdje sam kao zaposlenik njegove odvjetnice«, rekao je. »Ne kao prijatelj.« Emerson je kimnuo. »Sam ću vas upoznati sa slučajem«, rekao je. »Zatim će vam moj forenzičar pokazati sve detalje. Moţete vidjeti baš sve što ţelite i moţete pitati baš sve što ţelite.« Reacher se nasmiješio. I sam je bio neka vrsta policajca dugih trinaest godina, na teškim zadacima, pa je znao jezik i sve njegove dijalekte. Poznavao je ton i razumio nijanse. Način na koji se Emerson izraţavao mnogo mu je govorio. Rekao mu je da je, unatoč početnoj nenaklonosti, tom čovjeku potajno drago što se susreo s kritičarom. Jer je bio posve siguran da ima neoboriv slučaj. Ĉisti zicer. »Dobro ste poznavali Jamesa Barra, zar ne?« upitao je Emerson. »Jeste li vi?« odvratio je Reacher pitanjem. Emerson je odmahnuo glavom. »Nikada ga nisam vidio. Nije bilo znakova upozorenja.« »Je li imao dozvolu za pušku?« Emerson je kimnuo. »Bila je registrirana i nije imala preinaka. Kao i sve druge njegove puške.« »Je li lovio?«

Emerson je ponovo odmahnuo glavom. »Nije bio član Nacionalne udruge vlasnika pušaka niti nekog kluba. Nikad nije išao u lov. Nikad nije bio u nevolji. Bio je građanin niskog profila. Zapravo građanin bez profila. Bez ikakvih znakova upozorenja.« »Jeste li već vidjeli takvo što?« »Previše puta. U broju umorstava po glavi stanovnika Indiana je na šesnaestome mjestu od pedeset i jednog, ako ubrojite i Washington DC. Gore od New Yorka, gore od Kalifornije. Ovaj grad nije najgori u drţavi, no nije ni najbolji. Stoga smo već sve vidjeli. Ponekad ima znakova upozorenja, a ponekad ih nema, no u oba slučaja znamo što radimo.« »Razgovarao sam s Alexom Rodinom«, rekao je Reacher. »Impresioniran je.« »I trebao bi biti. Obavili smo dobar posao. Sredili smo vašeg prijatelja samo šest sati nakon prvog hica. Bio je to slučaj za udţbenike, od početka do kraja.« »Bez ikakve sumnje?« »Reći ću to ovako. Izvješće sam napisao u subotu ujutro i više nisam razmišljao o tome. To je gotova stvar. Među najgotovijim stvarima koje sam vidio, a vidio sam ih mnogo.« »Ima li uopće smisla da pregledavam dokaze?« »Naravno da ima. Imam forenzičara koji se očajnički ţeli malo praviti vaţan. Dobar je čovjek. Zasluţuje svoj trenutak slave.« Emerson je odveo Reachera do laboratorija i predstavio ga kao istraţitelja obrane, a ne kao Barrova prijatelja. To je donekle popravilo atmosferu. Zatim ga je ostavio ondje. Forenzičar je bio ozbiljan četrdesetjednogodišnjak po imenu Bellantonio. Ime mu je bilo ţivopisnije od njega samog. Bio je visok, taman, mršav i pogrbljen. Mogao je biti i mrtvozornik. Pretpostavljao je da će James Barr priznati krivnju. Mislio je da neće dobiti svoj dan na sudu. To je bilo jasno. Izloţio je

niz dokaza u logičnom slijedu na dugim stolovima u zatvorenoj policijskoj garaţi, kako bi za posjetitelje mogao izvesti predstavu koju neće moći izvesti za porotu. Stolovi su bili nalik onima u vojnim kantinama, s nogama u obliku slova X, i pruţali su se u neprekinutom nizu duţ zidova garaţe. Na zidu iznad njih bile su ploče prekrivene plutom na kojima su bile pričvršćene stotine ispisanih listova papira. Listovi su bili u prozirnim plastičnim omotnicama i odnosili su se na fizički dokaz koji se nalazio izravno ispod njih. Unutar pravokutnika koji su tvorili stolovi nalazio se svijetlosmeđi Dodge Caravan Jamesa Barra. Garaţa je bila čista i jarko osvijetljena fluorescentnim cijevima, a kombi je izgledao ogromno i strano. Bio je star i prljav te se iz njega širio miris benzina, ulja i gume. Straţnja klizna vrata bila su otvorena, a Bellantonio je postavio svjetiljku tako da osvjetljava unutrašnjost. »Sve ovo izgleda dobro«, rekao je Reacher. »Najbolja scena zločina na kojoj sam ikad radio«, rekao je Bellantonio. »Provedite me onda.« Bellantonio je počeo od prometnog cunja. Ĉunj je stajao na stolu, na komadu papira u kakav zamataju meso u mesnicama. Izgledao je veliko i neobično. Očito nije pripadao ovamo. Reacher je vidio ostatke praha za uzimanje otisaka na njemu, pročitao bilješke iznad njega. Barr ga je dirao, to je bilo sigurno. Uhvatio ga je desnom rukom, pri vrhu gdje je bio uzak. Više puta. Bilo je otisaka prstiju i otisaka dlana. Otisci su odgovarali savršeno. Bilo je više točaka usporedbe nego što bi to bilo koji sud mogao zatraţiti. Isto je vrijedilo za novčić iz parkirnog automata te za čahuru metka. Bellantonio je pokazao Reacheru laserski ispisane statične slike uzete iz nadzorne snimke garaţe. Na njima se vidjelo kako kombi ulazi malo prije događaja te izlazi malo poslije. Pokazao mu je unutrašnjost kombija, pokazao mu je djeliće saga u kombiju koje su našli na golom betonu garaţe, pokazao mu je dlake psa, pokazao mu je vlakna iz hlača i

ogrtača. Pokazao mu je kvadratni komad saga uzet iz Barrove kuće te vlakna koja su mu odgovarala, pronađena na mjestu zločina. Pokazao mu je pustinjske čizme, kao i to da je gruba guma najbolje sredstvo za prenošenje. Pokazao mu je da mali komadići gume pronađeni na mjestu zločina odgovaraju svjeţim ogrebotinama na đonovima, pri vrhu, kod noţnih prstiju. Pokazao mu je tragove cementne prašine pronađene u Barrovoj kući, u njegovoj garaţi, podrumu, kuhinji, dnevnoj sobi i spavaćoj sobi. Pokazao mu je uzorak koji su za usporedbu uzeli iz javne garaţe te laboratorijsko izvješće da uzorci odgovaraju. Reacher je pregledao transkripte poziva na 911 i radijskih razgovora između policijskih patrolnih kola. Zatim i protokol rada na mjestu zločina. Prvotni pregled koji su obavili uniformirani policajci, forenzički pregled koji su obavili Bellantonijevi ljudi te Emersonovo nadahnuće s parkirnim automatom. Tada je pročitao izvješće o uhićenju. Bilo je ispisano i izvješeno zajedno sa svim ostalim. Upad specijalnog odreda, uspavani osumnjičenik, identifikacija prema vozačkoj dozvoli pronađenoj u novčaniku u dţepu hlača. Medicinski pregled. Hvatanje psa koje su obavili policajci iz odreda sa psima. Odjeća u ormaru. Cipele. Puške u podrumu. Pročitao je izvješća svjedoka. Marinac iz ureda za novačenje čuo je šest hitaca. Mobilni operater dostavio je snimku. Uz nju je bio i grafikon. Siva mrlja zvuka sa šest oštrih šiljaka. S lijeva na desno su bili poredani u nizu koji je odgovarao onome što je Helen Rodin rekla da je čula. Jedan, dva-tri, stanka, četiri-pet-šest. Okomita os na grafikonu predstavljala je glasnoću. Pucnjevi su na snimci bili tihi, ali jasni. Vodoravna os je predstavljala protok vremena. Šest hitaca u manje od četiri sekunde. Ĉetiri sekunde koje su promijenile grad. Barem na neko vrijeme. Reacher je pogledao pušku. Bila je u prozirnom, zapečaćenom plastičnom omotu. Pročitao je izvješće pričvršćeno iznad nje. Springfield Ml A Super Match, sa spremnikom za deset metaka, četiri su metka još bila

unutra. Barrovi su otisci bili posvuda. Ogrebotine na prednjem dijelu odgovarale su strugotinama laka pronađenima na mjestu zločina. Netaknuti metak pronađen u fontani. Izvješće balističkog laboratorija koje potvrđuje da metak odgovara cijevi. Još jedno izvješće koje potvrđuje da čahura odgovara mehanizmu za izbacivanje. Zicer. Slučaj zatvoren. »U redu, dosta je«, rekao je Reacher. »Dobri dokazi, zar ne?« upitao je Bellantonio. »Najbolji koje sam ikada vidio«, rekao je Reacher. »Bolji od stotinu očevidaca.« Reacher se nasmiješio. Forenzičari su oboţavali to govoriti. »Ima li nečega čime niste zadovoljni?« upitao je. »Sve je sjajno«, rekao je Bellantonio. Reacher je pogledao svoj odraz u zatamnjenom staklu kombija. Zbog crnog stakla košulja mu je izgledala sivo. »Zašto je ostavio prometni čunj?« rekao je. »Lako ga je mogao ubaciti u kombi.« Bellantonio nije rekao ništa. »I zašto je platio parkiranje?« upitao je Reacher. »Ja sam forenzičar«, rekao je Bellantonio. »Nisam psiholog.« Zatim se Emerson vratio i čekao Reacherovu predaju. Reacher je odustao, bez oklijevanja. Rukovao se s njima i čestitao im na dobro obavljenom poslu. Hodao je natrag, jedan blok na sjever i četiri bloka na istok, ispod podignute autoceste, prema crnom neboderu. Prošlo je pet sati i sunce mu je bilo iza leđa. Stigavši na trg vidio je da se fontana još uvijek puni te da se površina podigla za još nekoliko centimetara. Ušao je prošavši pokraj znaka NBC-a i odvezao se dizalom na četvrti kat. Ann Yanni nije se pojavila. Moţda se pripremala za vijesti u šest sati. Našao je Helen Rodin za njezinim rabljenim stolom. »Gledajte me u oči«, rekao je. Pogledala ga je. »Sami izaberite klišej«, rekao je. »Ĉvrsto poput stijene, čisto poput zlata, pravi zicer. Kao Willie Mays na visokoj loptici.« Nije rekla ništa.

»Vidite li ikakvu sumnju u mojim očima?« upitao je. »Ne«, rekla je. »Ne vidim.« »Počnite dakle zvati psihijatre. Ako to zaista ţelite učiniti.« »On zasluţuje pravnog zastupnika, Reacheru.« »Prešao je granicu.« »Ne moţemo ga jednostavno linčovati.« Reacher je zastao. Zatim je klimnuo glavom. »Psihijatar bi trebao razmisliti o parkirnom automatu. Tko plaća deset minuta parkiranja, čak i ako ne ubija ljude? To se doima neobičnim. Riječ je o vrlo savjesnom poštivanju zakona, a to kao da daje takav predznak cijelom događaju. Moţda je ovaj put zaista bio lud. Moţda nije znao što čini.« Helen Rodin je zapisala bilješku. »Svakako ću to spomenuti.« »Hoćemo li na večeru?« »Na suprotstavljenim smo stranama.« »Ručali smo zajedno.« »Samo zato jer sam ţeljela nešto od vas.« »Svejedno moţemo biti pristojni.« Odmahnula je glavom. »Večerat ću s ocem.« »I on je na suprotnoj strani.« »On mi je otac.« Reacher nije rekao ništa. »Jesu li policajci bili u redu?« upitala je. Reacher je kimnuo. »Bili su prilično gostoljubivi.« »Sigurno im nije bilo drago što vas vide. Ne razumiju zašto ste zapravo ovdje.« »Ne moraju brinuti. Skupili su sjajne dokaze.« »Nije gotovo dok debela dama ne zapjeva.« »Pjeva još od petka u pet. Prilično glasno.« »Moţda moţemo popiti piće nakon večere«, rekla je. »Ako se uspijem izvući na vrijeme. Tri bloka odavde nalazi se sportski bar. U ponedjeljak navečer to je gotovo jedino mjesto u gradu koje radi. Svratit ću i vidjeti jeste li tamo. No, ništa ne mogu obećati.« »Ne mogu ni ja«, rekao je Reacher. »Moţda ću biti u bolnici, isključivati Barrove aparate za odrţavanje ţivota.«

Spustio se dizalom i zatekao Rosemary Barr kako ga čeka u predvorju. Pretpostavljao je da se upravo vratila iz bolnice te je nazvala Helen Rodin koja joj je rekla da on upravo silazi. Pa ga je pričekala. Nervozno je hodala, s jedne strane na drugu, uvijek iznova prelazeći put između glavnih vrata i dizala. »Moţemo li razgovarati?« upitala je. »Vani«, rekao je on. Poveo ju je kroz vrata i preko trga do juţnog zida fontane koja se još uvijek sporo punila. Voda je pljuskala i prskala. Sjeo je na isto mjesto kao i ranije, s pogrebnim ukrasima kraj nogu. Rosemary Barr stajala je ispred njega, okrenuta prema njemu, vrlo blizu, gledajući ga u oči, a ne prema dolje, u cvijeće, svijeće i fotografije. »Morate biti otvorenog uma«, rekla je. »Moram U?« upitao je. »James je ţelio da dođete, stoga ne moţe biti kriv.« »To je velik skok.« »Logičan je.« »Upravo sam pregledao dokaze«, rekao je. »Više su nego dovoljni za bilo koga.« »Neću vam proturječiti o onom što se dogodilo prije četrnaest godina.« »Niti ne moţete.« »No, ovaj put je nevin.« Reacher nije rekao ništa. »Razumijem kako se osjećate«, rekla je Rosemary. »Mislite da vas je iznevjerio.« »I jest.« »No što ako nije? Što ako je poštivao sve vaše zahtjeve, a sve ovo je pogreška? Kako biste se osjećali tada? Što biste učinili za njega? Ako ste spremni boriti se protiv njega, ne biste li trebali biti spremni boriti se i za njega.« »To je previše hipotetično za mene.« »To nije hipotetično. Samo vas pitam. Ako se pokaţe da ste u krivu, da nije to učinio, hoćete li uloţiti jednaku energiju u to da mu pomognete?«

»Ako se pokaţe da sam u krivu, neće mu biti potrebna moja pomoć.« »Hoćete li?« »Da«, rekao je Reacher, jer je bilo lako dati takvo obećanje. »Dakle, morate biti otvorenog uma.« »Zašto ste se odselili?« Zastala je. »Stalno je bio ljut. Nije bilo zabavno ţivjeti s njim.« »Na što je bio ljut?« »Na sve.« »Moţda biste vi trebali biti otvorenog uma.« »Mogla sam izmisliti razlog, ali nisam. Rekla sam vam istinu. Ne ţelim ništa skrivati. Moram vas navesti da imate povjerenja u mene, da vjerujete. Bio je nesretan, moţda i poremećen. No, nije učinio ovo.« Reacher nije odgovorio. »Hoćete li biti otvorenog uma?« upitala je. Reacher nije odgovorio. Samo je slegnuo ramenima i otišao. Nije otišao u bolnicu. Nije isključio aparate za odrţavanje ţivota Jamesa Barra. Umjesto toga je otišao u sportski bar, nakon što se istuširao u Metropole Palace. Hodajući šest blokova na sjever od crnog nebodera ponovo je prošao ispod podignute autoceste i zašao u zaleđe grada. Obnovljeni dio imao je granicu prema jugu, kao što je već vidio. Sada je vidio i granicu prema sjeveru. Bar je bio malo iza nje. Bila je to obična pravokutna zgrada koja je izvorno mogla biti bilo što. Moţda trgovina stočne hrane, moţda salon automobila, moţda i biljarska sala. Imala je ravan krov i zazidane prozore, a na mjestima gdje se iz začepljenih oluka izlijevala voda, rasla je mahovina. Unutra je bilo nešto bolje, ali vrlo tipično. Izgledalo je poput bilo kojeg drugog sportskog bara u kojem je ikad bio. Jedna visoka prostorija s cijevima klimatizacijskog sustava na stropu, obojenim u crno. Sa zidova i stropa visjelo je više od trideset TV ekrana. Posvuda su bili ukrasi uobičajeni za sportski bar. Uokvireni potpisani dresovi zaštićeni staklom, kacige za američki nogomet na policama, hokejski štapovi, košarkaške lopte, bejzbolske palice, stari programi utakmica. Za stolovima su posluţivale isključivo konobarice,

odjevene kao navijačice, a za šankom su posluţivali muškarci, odjeveni u prugaste odore sportskih sudaca. Na svim je televizorima bio američki nogomet. Neizbjeţno, pomislio je Reacher, u ponedjeljak navečer. Neki su televizori bih obični, neki plazma, a neki projektori. Isti se događaj prikazivao mnogo puta, uz različitu boju i fokus. Neki su ekrani bili veliki, neki mali, neki svijetli, neki tamni. Bilo je mnogo gostiju, no Reacher je pronašao stol za sebe. U kutu, što mu se sviđalo. Zaposlena konobarica mu je prišla, a on je naručio pivo i cheeseburger. Nije gledao jelovnik. U sportskim barovima uvijek su imali pivo i cheeseburger. Gledao je utakmicu jedući i pijući. Vrijeme je prolazilo i dolazilo je sve više ljudi, guţva i buka su rasli, no nitko nije odlazio za njegov stol. Reacher je imao takav učinak na ljude. Sjedio je ondje sam, u mjehuru tišine, s jasnom porukom: Ostavite me na miru. Tada je netko ignorirao poruku i pridruţio mu se. Djelomično je to bila njegova krivnja. Skrenuo je pogled s ekrana i ugledao djevojku koja je stajala u blizini. Nosila je bocu piva i pun tanjur tacosa. Svojim bi izgledom privukla svačiju paţnju. Imala je valovitu crvenu kosu i crvenu košulju s kariranim uzorkom, raskopčanu na vratu i vezanu u razini pupka. Nosila je pripijene hlače koje su izgledale poput jeansa, no sigurno su bile od lasteksa. Bila je široka u grudima i bokovima, a uska u struku. Povrh svega, nosila je sjajne čizme od gušterove koţe. Potraţite izraz »country djevojka« u enciklopediji i naći ćete njezinu sliku kako zuri u vas. Izgledala je premlada za pivo. No, prošla je pubertet. To je bilo sigurno. Gumbi na košulji bili su napeti. Usto, ispod pripijenih hlača nije se vidio rub gaćica. Reacher ju je gledao sekundu predugo i ona je to shvatila kao poziv. »Mogu li vam se pridruţiti?« upitala je, s udaljenosti od jednog metra. »Svakako«, rekao je.

Sjela je. Ne nasuprot njemu; već na stolac do njegovog. »Hvala«, rekla je. Povukla je gudjaj iz boce i nastavila ga gledati. Zelene oči, sjajne, širom otvorene. Napola se okrenula prema njemu, savivši se u dnu leđa. Na košulji su joj bila otkopčana tri gumba. Moţda 75 D, prema Reacherovu mišljenju, push-up grudnjak. Vidio mu je rub. Bijela čipka. Nagnula se blizu njega. Zbog buke. »Sviđa li ti se?« upitala je. »Što?« rekao je on. »Američki nogomet«, rekla je. »Pomalo«, rekao je on. »Jesi li igrao?« Jesi li igrao, a ne igraš li. Osjećao se starim zbog toga. »U svakom slučaju si dovoljno krupan«, rekla je. »Pokušao sam igrati za vojsku«, rekao je. »Kad sam bio na West Pointu.« »Jesi li ušao u tim?« »Samo jednom.« »Bio si povrijeđen?« »Bio sam prenasilan.« Napola se nasmiješila, nesigurna šali li se on. »Ţeliš li tacol« rekla je. »Upravo sam jeo.« »Ja sam Sandy«, rekla je. Baš kao u petak na plazi, pomislio je on. »Kako je tebi ime?« upitala je. »Jimmy Reese«, rekao je. Vidio je bljesak iznenađenja u njezinim očima. Nije znao zašto. Moţda je nekoć imala momka koji se zvao Jimmy Reese. Ili je bila veliki oboţavatelj New York Yankeesa. »Drago mi je što smo se upoznali, Jimmy Reese«, rekla je. »I meni«, rekao je i nastavio gledati utakmicu. »Nov si u gradu, zar ne?« rekla je. »Obično«, rekao je. »Znaš što«, rekla je. »Ako baš ne voliš američki nogomet, moţda bi me ţelio odvesti nekamo drugdje.« »Kamo, na primjer?«

»Nekamo gdje je manje bučno. Moţda gdje ima manje ljudi.« Nije rekao ništa. »Imam auto«, rekla je. »Jesi li dovoljno stara da ga voziš?« »Dovoljno sam stara za mnoge stvari. A u nekima sam prilično dobra.« Reacher nije rekao ništa. Ona se pomakla na svome stolcu. Izvukla ga je malo ispod stola. Okrenula se prema njemu i spustila pogled. »Sviđaju li ti se moje hlače?« upitala je. »Mislim da ti vrlo dobro pristaju.« »I ja. No, problem je što su previše uske da bih nosila nešto ispod njih.« »Svatko nosi svoj kriţ.« »Misliš li da previše otkrivaju?« »Nisu prozirne. Meni je to dovoljno.« »Zamisli da ih skidaš.« »Ne mogu. Sumnjam da bih ih mogao obući.« Zelene su se oči suzile. »Jesi li ti peder?« »Jesi li ti prostitutka?« »Ni slučajno. Radim u trgovini autodijelovima.« Zatim je zastala i, činilo se, opet promislila. Predomislila se. Smislila je bolji odgovor. A taj je bio da je skočila sa stolca, vrisnula i ošamarila ga. Bio je to glasan vrisak i glasna pljuska, pa su se svi okrenuli prema njima. »Rekao mi je da sam kurva«, zavrištala je. »Gad mi je rekao da sam kurva!« Stolci su zaškripali i momci su brzo ustali. Krupni momci, u jeansu, radnim čizmama i kariranim košuljama. Momci sa sela. Petorica. Svi isti. Djevojka se pobjednički nasmiješila. »To su moja braća«, rekla je. Reacher nije rekao ništa. »Upravo si me nazvao kurvom pred mojom braćom.« Petorica momaka, svi zure. »Rekao mi je da sam kurva«, jaukala je djevojka. Prvo pravilo, budi spreman i na nogama. Drugo pravilo, pokaţi im s kim se petljaju. Reacher je polako ustao. Visok 195 cm, teţak više od 100 kg, smirenih očiju, ruku opuštenih uz tijelo.

»Rekao mi je da sam kurva«, ponovo je zajaukala djevojka. Treće pravilo, pronađi vodu. Bilo ih je petorica. Svaka petorka imat će jednog vodu, dva odlučna sljedbenika i dva neodlučna sljedbenika. Ako srušiš vođu i oba zagrijana kompanjona, gotovo je. Neodlučna dvojica odmah će pobjeći. Stoga pet na jednog i ne postoji. Nikad nije gore od tri na jednog. Četvrto pravilo: voda je onaj koji se pokrene prvi. Prvi se pokrenuo krupan dvadesetogodišnjak, doimao se snaţan i glup, bujne ţute kose i okruglog crvenog lica. Napravio je korak naprijed, a ostali su se poredali iza njega u formaciji strelice. I Reacher je zakoračio prema njima. Loša strana stola u kutu jest ta što moţete ići samo prema naprijed. No, to je bilo u redu. Jer peto je pravilo: nikad ne odstupaj. Ali je šesto pravilo: nemoj slomiti namještaj. Ako slomite namještaj u baru, vlasnik počne razmišljati o svojoj polici osiguranja, a osiguravajuća društva zahtijevaju policijska izvješća. Prvi je pak instinkt policajca baciti sve u zatvor i stvar razriješiti kasnije. To obično znači: Okrivi stranca. »Rekao mi je da sam kurva«, ponovila je djevojka molećivo. Kao da joj je srce slomljeno. Stajala je sa strane, gledajući Reachera, pa petoricu momaka, pa opet Reachera. Okretala je glavu poput gledateljice na teniskom meču. »Izađi«, rekao je krupni momak. »Najprije plati svoj račun«, rekao je Reacher. »Platit ću kasnije.« »Nećeš moći.« »Misliš?« »To je razlika između nas dvojice.« »PŠ?« »Ja mislim.« »Previše se praviš pametan.« »To ti je najmanja briga.« »Nazvao si moju sestru kurvom.« »Radije spavaš s djevicama?«

»Izađi ili ću te srušiti ovdje.« Sedmo pravilo: ne reagiraj, nego djeluj. »U redu«, rekao je Reacher. »Izađimo.« Krupni se momak nasmiješio. »Nakon vas«, rekao je Reacher. »Ostani tu, Sandy«, rekao je krupni momak. »Ne smeta mi vidjeti krv«, rekla je. »Siguran sam da to voliš«, rekao je Reacher. »Jedan tjedan od četiri tako doţiviš olakšanje.« »Izađi«, rekao je krupni. »Odmah.« Okrenuo se i usmjerio ostale prema vratima. U nizu jedan po jedan hodali su između stolova. Njihove su čizme odzvanjale na drvenom podu. Djevojka po imenu Sandy ih je slijedila. Ostali posjetitelji razmicali su se ispred njih. Reacher je stavio dvadeset dolara na stol i bacio pogled na utakmicu. Netko je gubio, netko je pobjeđivao. Slijedio je djevojku po imenu Sandy. Slijedio je plave lasteksice. Svi su ga čekali na pločniku. Bili su okupljeni u plitkom polukrugu. Ţute ulične svjetiljke nalazile su se dvadeset metara sjeverno i juţno od njih, a s druge strane ulice još jedna. Svi su zbog toga imali po tri sjene. Ispred bara je bila neonska reklama koja je punila sjene plavom i ruţičastom bojom. Ulica je bila prazna. I tiha. Nije bilo prometa. Nije bilo buke, osim zvukova iz bara, prigušenih zatvorenim vratima. Zrak je bio blag. Ni vruć, ni hladan. Osmo pravilo: vaţnost procjene. Krupni momak bio je zaobljen, gotovo okrugao, i teţak. Poput tuljana. Vjerojatno je bio u kasnim dvadesetima. Nos mu nije bio slomljen, nije imao oţiljaka oko obrva ni izobličenih zglavaka prstiju. Dakle, nije bio boksač. Vjerojatno je igrao američki nogomet. Znači, borit će se kao hrvač. Najprije će pokušati srušiti protivnika. Jurnut će naprijed spuštene glave. To je bila Reacherova pretpostavka.

Pokazalo se da je Reacher bio u pravu. Krupni se momak iznenada pokrenuo, jurnuvši naprijed spuštene glave. Ravno prema Reacherovim prsima. Ţelio ga je gurnuti natrag, izbaciti ga iz ravnoteţe i srušiti ga. Nakon toga bi ostala četvorica mogla nahrupiti te ga izudarati nogama koliko ţele. Pogreška. Jer deveto pravilo kaţe: ne jurišaj glavom naprijed na Jacka Reachera. Ne kada on to očekuje. Jer to je kao zaletjeti se u hrast. Krupni je momak navalio, a Reacher se blago okrenuo u stranu i malo savio koljena te pravovremenim pokretom, odgurnuvši se nogom postavljenom straga, usmjerio svu teţinu uvis i naprijed kroz svoje rame, izravno u lice krupnog momka. Kinetička enegija je predivna stvar. Reacher jedva da se pomaknuo, no krupni se momak snaţno odbio, ošamućeno je zateturao unatrag na ukočenim nogama, očajnički pokušavajući ostati uspravan; najprije je jednom nogom opisao spori polukrug u zraku, a zatim i drugom. Zaustavio se dva metra dalje, stopala čvrsto prikovanih uz do i raširenih nogu, poput velikog, glupog slova A. Lice mu je bilo krvavo. Sada je imao slomljeni nos. Sruši vodu. Reacher je prišao i udario ga između nogu, ali lijevom nogom. Da je udario desnom, izbio bi mu komadiće zdjelične kosti kroz nos. Tvoje veliko, meko srce, jednom mu je rekao stari vojni instruktor. Jednog ćeš dana nastradati zbog njega. Ali ne danas, pomislio je Reacher. Ne ovdje. Krupni je momak pao. Srušio se na koljena, a zatim prevrnuo prema naprijed na lice. Nakon toga je postalo zaista lako.

Sljedeća dva momka napala su zajedno, rame uz rame. Reacher je srušio jednog udarcem glavom, a drugog udarcem laktom u vilicu. Obojica su se srušila i ostala leţati. To je bio kraj, jer su preostala dvojica pobjegla. Zadnja dvojica uvijek pobjegnu. Djevojka po imenu Sandy trčala je za njima. Ne brzo. Uske hlače i čizme visokih peta su je ometale. No, Reacher ju je pustio. Okrenuo se i nogom okrenuo trojicu njezine braće na bok. Provjerio je dišu li još uvijek. Pregledao im je dţepove. Pronašao je novčanike. Pregledao je vozačke dozvole u njima. Zatim ih je ispustio i ustao, jer je čuo kako se iza njega zaustavlja auto. Bio je to taksi. Taksi iz kojeg je izlazila Helen Rodin. Bacila je novčanicu vozaču koji je brzo krenuo, gledajući pred sebe, namjerno ne okrećući glavu lijevo ili desno. Helen Rodin mirno je stajala na pločniku i zurila. Reacher je bio tri metra od nje, s tri neonske sjene i tri nepokretna oblika na tlu iza njega. »Koji se to vrag događa?« upitala je. »Vi recite meni«, rekao je. »Vi ţivite ovdje. Vi poznajete ove vraţje ljude.« »Sto to znači? Sto se dogodilo?« »Prošećimo«, rekao je. Hodah su na jug, brzo, skrenuli za ugao i uputili se na istok. Zatim ponovo na jug. Zatim su malo usporili. »Imate krvi na košulji«, rekla je Helen Rodin. »Ali nije moja«, rekao je Reacher. »Što se tamo dogodilo?« »Sjedio sam u baru i gledao utakmicu. Gledajući svoja posla. Tada mi se počela nabacivati neka maloljetna crvenokosa droljica. Nisam prihvatio njezinu igru, pa je pronašla razlog da me ošamari. Tada su petorica momaka skočila na noge. Rekla je da su joj to braća. Stvar smo riješili vani.« »Petorica?« »Dvojica su pobjegla.« »Nakon što ste prebili prvu trojicu?« »Branio sam se. To je sve. Minimalnom primjenom sile.« »Ošamarila vas je?« »Posred lica.«

»Što ste joj rekli?« »Nije vaţno što sam joj rekao. Bila je to namještaljka. Stoga vas pitam, zabavljaju li se tako ljudi u ovom kraju? Napadajući strance u barovima?« »Treba mi piće«, rekla je Helen Rodin. »Došla sam s vama popiti piće.« Reacher se zaustavio. »Vratimo se onda.« »Ne moţemo se vratiti. Moţda su pozvali policiju. Ostavili ste trojicu da leţe na pločniku.« Pogledao je preko ramena. »Pokušajmo u mom hotelu«, rekao je. »Moţda u predvorju imaju bar.« Hodali su u tišini, mračnim i tihim ulicama, četiri bloka na jug. Ostali su istočno od trga i prošli pokraj sudnice. Reacher je pogledao zgradu. »Kako je bilo na večeri?« upitao je. »Moj je otac lovio u mutnom. Još uvijek misli da ste moj svjedok.« »Jeste li mu rekli?« »Ne mogu mu reći. Vaše su informacije povjerljive. Hvala Bogu.« »Pa ste ga pustih da se kuha.« »Ne kuha se. Potpuno je samouvjeren.« »I trebao bi biti.« »Dakle, odlazite sutra.« »Naravno da odlazim. Ovaj grad je čudan.« »Neka vam se djevojka nabacivala. Zašto to mora biti velika zavjera?« Reacher nije rekao ništa. »To ne bi bilo nečuveno«, rekla je. »Zar ne? Nov muškarac u gradu, u baru, posve sam, zašto se neka djevojka ne bi zainteresirala? Niste baš odbojni, znate?« Reacher je samo hodao. »Što ste joj rekli prije nego što vas je ošamarila?« »Nisam pokazivao interes, a ona se nastavljala nabacivati. Upitao sam ju je li prostitutka. Nešto takvo.« »Kurva? Za to ćete u Indiani dobiti šamar. A njezina će braća biti vrlo ljuta.« »Helen, bila je to namještaljka. Budimo realni. Lijepo je od vas što to govorite, ali nisam tip za kojim ţene jure, znam to, u redu? Dakle, to je bila namještaljka.« »Nikada prije vam se nije nabacivala neka ţena?«

»Pobjednički se nasmiješila. Kao da je pronašla način i isporučila me. Kao da je uspjela u naumu.« Helen Rodin nije rekla ništa. »A oni dečki joj nisu bili braća«, rekao je Reacher. »Bili su više-manje istih godina i imali su različita prezimena, pregledao sam njihove vozačke dozvole.« »Aha.« »Dakle, sve je bilo namješteno. Sto je čudno. Takvo što radi se samo iz dva razloga. Radi zabave ili novca. Ĉovjek u baru imat će nekoliko dolara, ali to je malo. Dakle, izveli su to iz zabave. Sto je čudno. Dvostruko je čudno što su izabrali mene. Morah su znati da će dobiti batina.« »Bila su petorica. Petorica nikad ne misle da će dobiti batina od jednog. Naročito ne u Indiani.« »Moţda sam bio jedini stranac u gradu.« Pogledala je pred sebe, niz ulicu. »Odsjeli ste u Metropole Palace"*.« Kimnuo je. »Ja sam jedan od rijetkih.« »Zvala sam ih i rekli su da niste prijavljeni kod njih. Zvala sam sve hotele traţeći vas, danas poslijepodne.« »Koristim laţna imena u hotelima.« »Zašto, zaboga?« »Samo loša navika. Rekao sam vam. To mi je sad već automatski.« Zajedno su se popeli prednjim stepenicama i prošli kroz teška bakrena vrata. Nije bilo kasno, no sve je bilo tiho. Predvorje je bilo potpuno prazno. U pokrajnjoj prostoriji bio je bar. Bio je prazan, osim barmena naslonjenog na kasu. »Pivo«, rekla je Helen Rodin. »Dva«, rekao je Reacher. Sjeli su za stol pokraj prozora prekrivenog zavjesom, a barmen je donio dvije boce piva, dva ubrusa, dvije ohlađene čaše i zdjelu s raznim vrstama oraščića. Reacher je potpisao račun i dodao broj svoje sobe. Helen Rodin se nasmiješila. »Dakle, što u Metropole Palace misle? Tko ste?« »Jimmy Reese.« »Tko je on?«

»Pričekajte«, rekao je Reacher. Bljesak iznenađenja u njezinim očima. Nije znao zašto. Drago mije što smo se upoznali, Jimmy Reese. »Djevojka je traţila mene osobno«, rekao je. »Nije traţila bilo kojeg usamljenog stranca. Traţila je upravo Jacka Reachera.« »Zaista?« Kimnuo je. »Pitala me kako se zovem. Rekao sam Jimmy Reese. To ju je na trenutak izbacilo iz ravnoteţe. Bila je iznenađena. Kao da je mislila, ti nisi Jimmy Reese već Jack Reacher, upravo su mi to rekli. Zastala je, no brzo se pribrala.« »Inicijali su isti. Jimmy Reese i Jack Reacher. Ljudi to katkad čine.« »Bila je brza«, rekao je. »Nije bila glupa kao što je izgledala. Netko joj je pokazao na mene i nije namjeravala odustati. Večeras je trebalo obraditi Jacka Reachera, a ona se trebala pobrinuti da se to dogodi.« »Tko je, dakle, bio taj netko?« »Tko zna moje ime?« »Policija. Danas ste bili kod njih.« Reacher nije rekao ništa. »Što?« rekla je Helen. »Zar su to bili policajci? Koji štite svoj slučaj?« »Nisam ovdje da bih napao njihov slučaj.« »Oni to ne znaju. Oni misle da ste tu upravo zbog toga.« »Njihov slučaj nije potrebno štititi. Ĉvrst je poput stijene. Uostalom, nisu izgledah kao policajci.« »Tko još ima motiv?« »Rosemary Barr. Ona ima motiv, zna moje ime i zna zašto sam ovdje.« »To je smiješno«, rekla je Helen. Reacher nije rekao ništa. »To je smiješno«, ponovo je rekla Helen. » Rosemary Barr je tajnica u pravnoj tvrtki, mali uredski miš. Ona ne bi pokušala nešto takvo. Ne bi znala kako. Ni u kom slučaju.« »Bio je to vrlo amaterski pokušaj.« »U odnosu na što? Bila su petorica. To je za većinu ljudi dovoljno.« Reacher nije rekao ništa. »Rosemary Barr bila je u bolnici«, rekla je Helen. »Otišla je nakon konferencije klijenata i ostala tamo cijelo

poslijepodne. Kladim se da je i sada tamo. Jer njezin se brat budi. Ţeli biti s njim.« »Dajem jedan naprama deset da ima mobitel.« »Ne smije koristiti mobitel na odjelu intenzivne njege. Uzrokuju smetnje.« »Onda je zvala s telefonske govornice.« »Previše je zauzeta.« »Spašavanjem brata.« Helen Rodin nije rekla ništa. »Ona je vaša klijentica«, rekao je Reacher. »Jeste li sigurni da ste nepristrani? »Ne razmišljate ispravno. James Barr je traţio vas. Ţelio je da dođete. Stoga i njegova sestra ţeli da budete tu. Ţeli da ostanete toliko dugo dok ne smislite kako moţete pomoći. A ona zna da moţete pomoći, jer zašto bi vas njezin brat inače zvao?« Reacher nije rekao ništa. »Prihvatite to«, rekla je Helen. »Rosemary Barr vam nije smjestila. U njezinom je interesu da budete tu. Ţivi i zdravi te sposobni za razmišljanje.« Reacher je ispio dug gutljaj piva. Zatim je kimnuo. »Očito su me večeras slijedili do bara. Odavde. Sto znači da su me slijedili i ovamo. Nakon ručka. Ako je Rosemary jutros otišla ravno u bolnicu, nije imala vremena sve to organizirati.« »Znači, vraćamo se na nekoga tko misli da moţete naškoditi slučaju. Zašto ne policija? Mogli bi vas slijediti bilo kamo. Mnogo ih je i svi su povezani radiom.« »Murjaci započinju nevolje licem u lice. Ne trebaju im djevojke da to učine za njih.« »Moţda je i djevojka policajka.« Reacher je odmahnuo glavom. »Premlada. Preslobodna. Previše kose.« Helen je izvadila olovku iz torbice i napisala nešto na svoj ubrus za koktel. Gurnula ga je preko stola. »Broj mog mobitela«, rekla je. »Moţda će vam zatrebati.« »Mislim da me nitko neće tuţiti.« »Ne brinem se da će vas netko tuţiti. Brinem se da će vas uhititi. Ĉak i ako je policija iza svega, moţda su poslali

patrolu u bar. Moţda ih je pozvao vlasnik. Moţda su ih zvali iz bolnice. Ona tri momka su zasigurno završila u bolnici. Djevojka sada zna vaš pseudonim. Dakle, mogli biste se naći u nevolji. Ako se to dogodi, pričekajte da vam pročitaju vaša prava, a zatim me nazovite.« Reacher se nasmiješio. »Nadate se dobroj zaradi?« »Samo se brinem za vas.« Reacher je uzeo ubrus. Stavio ga je u straţnji dţep. »U redu«, rekao je. »Hvala vam.« »Još uvijek namjeravate otići sutra?« »Moţda da, a moţda i ne. Moţda ostanem i razmislim o tome tko bi nasiljem pokušao zaštititi ionako siguran slučaj.« Grigor Linsky mobitelom je nazvao Zeka iz svog auta. »Nisu uspjeh«, rekao je. »Jako mi je ţao.« Zek nije rekao ništa, što je bilo gore od tirade. »Neće ih povezati s nama«, rekao je Linsky. »Hoćeš li se pobrinuti za to?« »Svakako.« Zek nije rekao ništa. »Nema štete, nema ni uvrede«, rekao je Linsky. »Osim ako smo time samo isprovocirah vojnika«, rekao je Zek. »To bi moglo izazvati štetu. Moţda i znatnu štetu. Na kraju krajeva, on je prijatelj Jamesa Barra. Ta će činjenica imati implikacije.« Ovaj put Linsky nije rekao ništa. »Neka te vidi još jednom«, rekao je Zek. »Još malo dodatnog pritiska moţe pomoći. No, nakon toga, nemoj mu više dopustiti da te vidi.« »A onda?« »Onda prati situaciju«, rekao je Zek. »Pobrini se da ni u kom slučaju ne prijeđe iz lošeg u gore.« Reacher je otpratio Helen Rodin do taksija, a zatim otišao u svoju sobu. Skinuo je košulju i stavio je u umivaonik u kupaonici, da se namače u hladnoj vodi. Nije ţelio mrlje od krvi na odjeći staroj jedan dan. Tri dana staroj, moţda. No, ne na posve novoj.

Pitanja. Bilo je mnogo pitanja. No, kao i uvijek ključno je pronaći ono osnovno. Zašto bi netko nasiljem pokušao zaštititi ionako siguran slučaj? Prvo pitanje: je li slučaj već siguran? Vrtio je događaje toga dana u glavi i čuo Alexa Rodina kako govori: Ne moţe biti bolji. Najbolji koji sam vidio. Emerson je rekao: To je najgotovija stvar koju sam vidio. Bellantonio, koji je sličio na mrtvozornika, rekao je: Najbolja scena zločina na kojoj sam ikad radio. Sve je sjajno. Svi oni su imah profesionalni interes, naravno. Ticalo se to i ponosa, a i ţeljeli su što prije privesti slučaj kraju. No, i Reacher je vidio plodove Bellantonijeva rada. Rekao je: Čvrsto poput stijene, čisto poput zlata, pravi zicer. Kao Willie Mays na visokoj loptici. Je li tako i bilo ? Da, bilo je. Kao Lou Gehrig s punim bazama. Najbliţe sigurnosti što ljudski ţivot nudi. No, to nije bilo temeljno pitanje. Isprao je košulju pa iscijedio vodu iz nje i raširio je na sobnom grijaču. Vani nije bilo buke. Samo tišina. Ovo nije bio New York. Zvučalo je kao da u devet sati zatvaraju i pločnike. Bio sam u Indiani, no bili su zatvoreni. Legao je na krevet. Ispruţio se. Vlaţna toplina izlazila je iz njegove košulje i ispunila sobu mirisom mokrog pamuka. Koje je bilo temeljno pitanje? Temeljno je pitanje bila audiovrpca Helen Rodin. Glas Jamesa Barra, dubok, grub, frustriran. Njegov zahtjev: Pozovite mi Jacka Reachera. Zašto bi to rekao? Tko je bio Jack Reacher u očima Jamesa Barra? U osnovi? To je bilo temeljno pitanje. Najbolja scena zločina na kojoj sam radio. Najbolje što sam vidio. Zastoje platio parking? Hoćete li biti otvorenog uma? Pozovite mi Jacka Reachera. Jack Reacher zurio je u strop svoje hotelske sobe. Pet minuta. Deset. Dvadeset. Tada se okrenuo na jednu stranu i

izvukao ubrus iz straţnjeg dţepa hlača. Okrenuo se na drugu stranu i birao zapisani broj. Helen Rodin se javila nakon što je telefon zazvonio osam puta. Zvučala je pospano. Probudio ju je. »Ovdje Reacher«, rekao je. »Jeste li u nevolji?« »Ne, ali imam neka pitanja. Je li se Barr probudio?« »Ne, ah blizu je. Rosemary je ponovo otišla u bolnicu. Ostavila mi je poruku.« »Kakvo je bilo vrijeme u petak u pet?« »Vrijeme? U petak? Pomalo sumorno. Oblačno.« »Je li to uobičajeno?« »Ne, zapravo i nije. Obično je sunčano. Ili pada kiša. U ovo doba godine ih je jedno ili drugo. Ĉešće je sunčano.« »Je li bilo toplo ili hladno?« »Nije bilo hladno, no nije bilo ni vruće. Mislim da je bilo ugodno.« »Kako ste bili odjeveni?« »Što je ovo? Prljavi telefonski poziv?« »Samo mi recite.« »Isto kao i danas. U odijelo s hlačama.« »Bez kaputa?« »Nije mi trebao.« »Imate li auto?« »Auto? Da, imam, ali na posao idem autobusom.« »Sutra idite autom. Doći ću u vaš ured u osam sati ujutro.« »O čemu se radi?« »Sutra«, rekao je. »U osam sati. Sada se vratite na spavanje.« Spustio je slušalicu. Ustao je s kreveta i provjerio košulju. Bila je topla i vlaţna. No, do jutra će biti suha. Nadao se da se neće stisnuti. 5. POGLAVLJE Reacher se probudio u šest. Dugo se tuširao hladnom vodom, jer je u sobi bilo vruće. No, njegova je košulja bila suha. Bila je tvrda poput daske i još uvijek prave veličine. Nije bilo posluge u sobu. Izašao je van na doručak. Ceste su bile pune kamiona koji su prevozili šljunak ili pijesak i miješali beton,

braneći apetit zone radova. Zaobišao ih je i krenuo na jug, prema dokovima. Preko granice zone obnove. Pronašao je radničku zalogajnicu s osnovnom ponudom. Pio je kavu i jeo jaja. Sjedio je kraj prozora i promatrao ulicu, traţeći osobe koji besciljno stoje u veţama ili sjede u parkiranim automobilima. Ako su ga pratili prošle večeri, logično je pretpostaviti da će ga pratiti ponovo. Stoga je drţao oči otvorenima. No, nije vidio nikog. Zatim je prošao cijelu Prvu ulicu, hodajući na sjever. Sunce mu je bilo s desne strane. U staklima izloga provjeravao je slijedi li ga tko. Mnoštvo je ljudi hodalo istim smjerom kao i on, no nitko od njih nije ga pratio. Pretpostavio je da ga onaj koji ga prati vjerojatno već čeka na trgu, spreman potvrditi ono što je očekivao: Svjedok je došao u ured odvjetnice. Fontana se i dalje punila, već je bila gotovo napola puna. Pogrebni ukrasi još uvijek su bili tamo, uredno posloţeni, stariji jedan dan, još malo više blijedi i uveli. Pretpostavio je da će biti tamo oko tjedan dana. Dok ne prođe pogreb zadnje ţrtve. Tada će ih ukloniti, diskretno, moţda usred noći, a grad će krenuti dalje. Sjedio je nakratko na monolitu NBC-a, leđima okrenut neboderu, kao da je stigao prerano, pa čeka da prođe vrijeme. To je i bila istina. Bilo je tek sedam sati i četrdeset dvije minute. Bilo je i drugih u istoj situaciji. Stajali su uokolo, sami ili u grupama od dvoje ih troje, pušeći zadnje cigarete, čitajući jutarnje novine, opuštajući se prije dnevnih napora. Reacher je najprije traţio ljude koji su stajali sami, čitajući novine. To je bila uobičajena maska za praćenje. No, smatrao je da će je uskoro zamijeniti maska pušača protjeranog iz zatvorenih prostora. Ljudi koji stoje kraj vrata i puše bili su novi nevidljivi. Ili oni koji razgovaraju mobitelom. Mogli biste vječno stajati s Nokijom prislonjenom uz uho i nitko ne bi ništa posumnjao. Naposljetku se odlučio za čovjeka koji je pušio i razgovarao na mobitel. Bio je nizak i imao oko 60 godina, moţda i više. Ĉovjek s tjelesnim oštećenjem. Način na koji se drţao odavao

je trajnu napetost i iskrivljenost. Moţda stara ozljeda kraljeţnice. Ili slomljena rebra koja su prije mnogo godina bila pogrešno namještena. Ma što bilo, zbog toga mu je bilo neudobno i to ga je činilo mrzovoljnim. Nije bio vrsta čovjeka koji bi vodio duge, vesele razgovore. No, stajao je ondje i samo govorio u telefon, besciljno. Imao je rijetku sijedu kosu, nedavno podšišanu, ah na staromodan način. Nosio je skupo strano odijelo. Bilo je četverokutno, poput kutije i predebelo za vremenske prilike. Poljsko moţda. Ili mađarsko. Svakako istočnoeuropsko. Lice mu je bilo blijedo, a oči tamne. Nijednom nije pogledao u Reacherovom smjeru. Reacher je pogledao na sat. Sedam i pedeset i pet. Skliznuo je sa sjajnog granita i ušao u predvorje nebodera. Grigor Linsky prestao se pretvarati i nazvao pravi broj s mobitela. »Ovdje je«, rekao je. »Upravo je otišao gore.« »Je li te vidio?« upitao je Zek. »Jest, siguran sam da jest.« »Neka to bude zadnji put. Od sada ostaješ u sjeni.« Reacher je zatekao Helen Rodin za njezinim stolom. Doimala se kao da je već dugo bila tu. Nosila je isto crno odijelo, ali drugu bluzu. Jednostavnu, stegnutu oko vrata, ne pripijenu. Bila je plave boje i savršeno je odgovarala njezinim očima. Kosa joj je bila vezana u dugi rep. Stol je bio prekriven pravnim knjigama. Neke su bile okrenute licem prema dolje, a druge licem prema gore. Sve su bile otvorene. Imala je već oko osam stranica bilješki u svom bloku. Reference, bilješke o slučajevima, presude, presedani. »James Barr je pri svijesti«, rekla je. »Rosemary me nazvala jutros u pet.« »Govori li?« »Samo s liječnicima. Još nikoga ne puštaju k njemu. Ĉak ni samu Rosemarv.« »Što je s policijom?« »Ĉekaju. No, ja moram biti tamo prije. Ne mogu dopustiti da razgovara s policijom bez odvjetnika.« »Što govori liječnicima?«

»Da ne zna zašto je tamo. Da se ne sjeća ničega što je radio u petak. Liječnici kaţu da se to moglo i očekivati. Amnezija je česta kod ozljeda glave te moţe obuhvaćati i nekoliko ranijih dana. Ponekad i nekoliko tjedana.« »U kakav vas to poloţaj stavlja?« »Stvara mi dva velika problema. Kao prvo, mogao bi glumiti amneziju. Zapravo je jednako teško dokazati da glumi kao i da ne glumi. Morat ću pronaći liječnika specijalista koji će mi dati mišljenje o tome. Ako ne glumi, u pravom smo sivom području. Ako je sada duševno zdrav, a bio je to i prije, no izgubio je jedan tjedan, kako moţe dobiti pravedno suđenje? Neće moći sudjelovati u vlastitoj obrani. Ne ako nema pojma o čemu svi ostali govore. A drţava ga je dovela u taj poloţaj. Oni su dopustili da nastrada. To je njihov zatvor. Ne mogu to učiniti, a zatim mu suditi.« »Sto će o tome misliti vaš otac?« »Borit će se svim snagama, naravno. Nijedan tuţitelj ne moţe si priuštiti priznanje da bi amnezija mogla otkazati suđenje. Inače bi se svi odmah uhvatili toga. Svi bi traţili priliku da ih prebiju u pritvoru. Iznenada se nitko ničega ne bi sjećao.« »To se zasigurno već dogodilo.« Helen je klimnula glavom. »Jest.« »Pa, što kaţu pravne knjige?« »Upravo ih čitam. Kao što vidite. Dusky protiv Sjedinjenih Drţava, Wilson protiv Sjedinjenih Drţava.« »I?« »Mnogo je tu ako i ali.« Reacher nije rekao ništa. Helen ga je pogledala ravno u oči. »Stvar se otima kontroli«, rekla je. »Sad ćemo imati suđenje o suđenju. Problem je takav da će moţda morati ići sve do Vrhovnog suda. Nisam spremna za to. I ne ţelim to. Ne ţelim biti odvjetnica koja oslobađa ljude pomoću neobičnih tehničkih pojedinosti. Nisam takva i trenutačno si ne mogu priuštiti takvu etiketu.« »Onda mu recite da prizna krivnju i k vragu sve.«

»Kad ste me sinoć nazvali mislila sam da ćete jutros doći ovamo i reći da je nevin.« »Samo vi sanjajte«, rekao je Reacher. Skrenula je pogled. »Ah«, rekao je. Vratila je pogled. »Postoji ali?« Kimnuo je. »Naţalost.« »Koji ali?« »Nije onoliko kriv koliko sam mislio da jest.« »Kako to?« »Uzmite auto, pa ću vam pokazati.« Dizalom su se spustili do podzemne garaţe, namijenjene samo zaposlenicima u neboderu. Bilo je tu reportaţnih kola s oznakom NBC-a te kamioneta i terenskih vozila raznih marki i godišta. Bio je tu i novi plavi Mustang kabriolet, s naljepnicom NBC na vjetrobranu. Vjerojatno je pripadao Ann Yanni, pomislio je Reacher. Pristajao bi joj. Slobodnim danima bi vozila spuštenog krova, a radnim danima podignutog, da ne pokvari frizuru za kamere. Ili je moţda koristila mnogo laka za kosu. Auto Helen Rodin bio je mali zeleni osobni automobil, toliko anoniman da Reacher nije znao ni koje je marke. Moţda Saturn. Nije bio ni opran ni nov. Bio je to auto za postdiplomski studij, kakav vozite dok ne dođe prva plaća i moţete dići kredit. Reacher je znao sve o kreditima. Tijekom prijenosa bejzbola na TV-u bilo je mnogo reklama. Na polovici svake izmjene i prije zagrijavanja bacača. »Kamo idemo?« upitala je Helen. »Na jug«, rekao je Reacher. Pomaknuo je sjedalo prema natrag i čuo zvuk guţvanja raznih stvari u prostoru za noge iza sebe. Njezino je sjedalo bilo blizu volanu, iako nije bila niska. Stoga ju je gledao gotovo straga. »Sto znate?« upitala je. »Ne radi se o tome što ja znam«, rekao je. »Već o tome što zna James Barr.«

»O čemu?« »O meni.« Izašla je iz garaţe i krenula na jug ulicom paralelnom s Prvom. Bilo je tek osam ujutro, pa je promet još uvijek bio gust. U suprotnom smjeru od poslijepodnevne guţve, nagađao je. »Što James Barr zna o vama?« upitala je. »Nešto zbog čega je ţelio da dođem«, rekao je. »Trebao bi vas mrziti.« »Siguran sam da me i mrzi. No, ipak je ţelio da dođem.« Vukli su se na jug, prema rijeci. »Nikada se prije nismo sreli«, rekao je Reacher. »Nismo se vidjeli ni poslije. Poznavali smo se tri tjedna, prije više od četrnaest godina.« »Znao vas je kao istraţitelja. Nekoga tko je riješio teţak slučaj.« »Slučaj za koji je on mislio da ga neće biti moguće riješiti. Gledao me kako to radim, pratio svaki moj korak. Bio je u najboljem poloţaju za to. Stekao je mišljenje da sam istraţiteljski genije.« »Zato je ţelio da dođete ovamo?« Reacher je kimnuo. »Prošlu sam noć proveo pokušavajući opravdati to mišljenje.« Prešli su rijeku preko dugog čeličnog mosta rešetkaste konstrukcije. Sunce je bilo s lijeve strane. Dokovi su bili s desne. Siva je voda ravnodušno tekla pokraj njih. »Sada skrenite na zapad«, rekao je Reacher. Skrenula je desno pa na okruţnu cestu s dvije trake. Na obali rijeke nalazile su se trgovine ribolovnog pribora i kućice u kojima su prodavali roštilj, pivo i drobljeni led. »Ali ovaj slučaj je već bio riješen«, rekla je. »Znao je to.« »Ovaj je slučaj bio riješen samo do pola«, rekao je Reacher. »To je znao.« »Do pola?« Reacher je klimnuo glavom, iako je bio iza nje.

»Emerson nije shvatio što je sve vezano uz ovaj slučaj«, rekao je. »Barr je ţelio nekog tko to moţe razumjeti. No, njegov je prvi odvjetnik bio lijen. Nije bio baš zainteresiran. Zbog toga je Barr bio toliko frustriran.« »Što još?« »Pokazat ću vam.« »Mnogo?« »Mislim da jest.« »Zašto nije odmah iznio činjenice, ma kakve bile?« »Nije mogao. A i nitko mu ionako ne bi vjerovao.« »Zašto? Što se, do vraga, tu dogodilo?« Ispred njih je bila petlja autoceste, baš kao što se nadao. »Pokazat ću vam«, rekao je ponovo. »Krenite autocestom na sjever.« Ubrzala je na prilazu i mali se auto stopio s prometom na autocesti. Mješavina raznih vozila kretala se prema sjeveru. Tegljači, kamioni, kamioneti, automobili. Cesta je prelazila rijeku preko betonskog mosta. Dokovi su bili vidljivi u daljini, na istoku. Središte grada bilo je desno ispred njih. Autocesta se blago počela podizati na svojim potpornjima. Helen je vozila dalje dok su krovovi niskih zgrada na rubu grada promicah s lijeva i zdesna. »Pripremite se da skrenete na odvojak koji prolazi kraj knjiţnice«, rekao je Reacher. Bit će to skretanje u desno. Unaprijed je najavljeno znakom. Isprekidana linija koja je odvajala desnu traku od središnje postala je puna. Zatim se puna crta počela širiti. Glavnina prometa nastavljala je lijevo od nje. Izlazna traka blago je skretala u desno. Ostali su na njoj. Puna crta postala je trokutasto polje ispunjeno debelim kosim crtama. Sprijeda su se nalazili ţuti prometni cilindri. Prošli su pokraj njih i ušli na odvojak koji će ih odvesti iza knjiţnice. Reacher se okrenuo i pogledao kroz straţnje staklo. Iza njih nije bilo nikog. »Vozite sporo«, rekao je. Dvije stotine metara ispred njih odvojak je počinjao skretati, najprije iza knjiţnice, a zatim i iza crnog nebodera. Odvojak

je bio dovoljno širok za dvije trake. No, zavoj je bio preoštar da bi se u njemu moglo sigurno voziti u dvije trake velikom brzinom. Stoga su prometni inţenjeri smislili rješenje. Označili su blaţu putanju. U zavoju je bila ucrtana samo jedna traka. Bila je nešto šira nego što je uobičajeno, radi kompenzacije pogrešnih procjena. Počinjala je s lijeve strane a zatim prešla na desnu, sijekući zavoj pod blaţim kutom. »Sada skroz usporite«, rekao je Reacher. Auto je usporio. Daleko ispred njih s lijeve strane bio je ucrtan velik polukruţni oblik ispunjen kosim crtama. Desno od njih počinjao je izduţeni bijeli trokut, ispunjen na isti način. Samo boja na asfaltu, no ljudi su slijedili te oznake i tako vozili sigurnije. »Stanite«, rekao je Reacher. »Tu, s desne strane.« »Ne smijem tu stati«, rekla je Helen. »Kao da vam je pukla guma. Samo stanite. Upravo ovdje.« Naglo je zakočila, okrenula volan i skrenula desno na iscrtani prostor. Osjetih su kako kotači poskakuju na debelom sloju boje. Drhtavi ritam. Usporavao je kako je i ona usporavala. Stala je. »Vratite se malo«, rekao je Reacher. Pomaknula je auto unatrag, kao da parkira bočno uz niski betonski zid. »Sada naprijed za jedan metar«, rekao je Reacher. Prešla je jedan metar i stala. »U redu«, rekao je Reacher. Spustio je prozor. Prometni trak s lijeve strane bio je čist i gladak, no iscrtani prostor na kojem su se nalazili bio je pun sitnog šljunka, prljavštine i raznih komadića koje su nabacali auti u prolazu. Bilo je tu limenki i boca, otkinutih gumenih blatobrana, sitnih djelića razbijenih farova i zaštitne plastike, preostalih od davnih prometnih nezgoda. Daleko s lijeve strane čuo se zvuk glavnine prometa koji je nastavljao na sjever preko zasebnog mosta. Tamo je promet bio stalan. No, sjedili su cijelu minutu prije nego što je netko

prošao pokraj njih. Bio je to usamljeni kamionet, koji ih je zatresao svojim prolaskom. Zatim je odvojak opet utihnuo. »Nije baš guţva«, rekao je Reacher. »Nikad nije«, rekla je Helen. »Ovo ne vodi ni do jednog mjesta do kojeg ljudi trebaju ići. Obično bacanje novca. No, uvijek moraju graditi nešto.« »Pogledajte prema dolje«, rekao je Reacher. Autocesta je bila podignuta na visokim potpornjima. Kolnik je bio moţda i 12 metara iznad da. Zid na rubu bio je visok gotovo metar. Iza njega, ispred i zdesna, bio je gornji kat zgrade knjiţnice. Imala je mnogo ukrasa na fasadi, izrezbarenih u vapnencu, i kosi krov. Doimala se vrlo blizu, na dohvat ruke. »Što?« upitala je Helen. Reacher je pokazao palcem, a zatim se skroz spustio u sjedalo kako bi vidjela preko njega. S desne strane pruţao se neometan pogled na gradski trg, savršeno poravnat s uskim grlom između fontane i zida trga. Ravno iza njega, točno na istoj crti, bila su vrata ureda ministarstva prometa. »James Barr bio je snajperist«, rekao je Reacher. »Ni najbolji, ni najlošiji, ali bio je naš i obučavao se više od pet godina. Obuka ima svrhu. Ljudi koji nisu nuţno pametni nakon nje se doimaju pametni, jer im je usađen osnovni smisao za taktiku. Sve dok ne postane instinktivan.« »Ne razumijem.« »Ovo je mjesto s kojeg bi pucao obučeni snajperist. Ovdje na autocesti. Ovako bi njegove mete hodale izravno prema njemu, u koloni. Jedan po jedan, niz usko grlo. Odredio bi točku gađanja i više je ne bi trebao mijenjati. Njegove bi mete same dolazile do nje, jedna za drugom. Pucati sa strane mnogo je teţe. Mete se kreću s desna na lijevo, relativno brzo, pa mora kompenzirati njihovo kretanje i pomicati pušku nakon svakog hica.« »Ali nije pucao odavde.« »Upravo tako. Trebao je, a nije.« »Pa?«

»Imao je kombi. Trebao ga je parkirati ovdje gdje smo mi sada. Na istom ovom mjestu. Prešao bi straga i otvorio klizna vrata. Trebao je pucati iz samog kombija, Helen. Imao je zatamnjena stakla. Rijetki auti koji prolaze ne bi vidjeli ništa. Trebao je ispaliti svojih šest hitaca, uz mnogo lakše ciljanje. Svih šest čahura ostalo bi u kombiju. Zatim bi zatvorio vrata, vratio se na vozačko mjesto i odvezao se. Bio bi to mnogo bolji poloţaj za pucanje, a za sobom ne bi ostavio apsolutno ništa. Nikakve fizičke dokaze, jer ništa ne bi dodirivao, osim što bi gume kombija dodirivale cestu.« »Ovo je dalje. Pucao bi s veće udaljenosti.« »Udaljenost je oko sedamdeset metara. Barr je bio pouzdan na peterostruko većim udaljenostima. Kao i svaki vojni snajperist. S puškom MIA Super Match sedamdeset metara jednako je neposrednoj blizini.« »Netko bi zapamtio broj tablice. Uvijek prolazi barem netko. Sjetili bi se da je bio ovdje.« »Tablice su bile prekrivene blatom. Vjerojatno namjerno. Ovo bi bilo sjajno mjesto za bijeg. Za pet minuta bio bi kilometrima daleko. Mnogo bolje nego da se vuče kroz gust promet na gradskim ulicama.« Helen Rodin nije rekla ništa. »Očekivao je da će biti sunčano«, rekao je Reacher. »Rekli ste mi da obično jest. U pet sati poslije podne sunce bi bilo na zapadu, iza njega. Pucao bi iz smjera sunca. To je osnovni uvjet za svakog snajperista.« »Ponekad pada kiša.« »I to bi bilo u redu. Ispralo bi tragove njegovih guma iz ove prljavštine. U oba slučaja bi trebao biti ovdje, u svom kombiju. Svaki mogući razlog govori da je trebao biti ovdje, u kombiju.« »Ali nije bio.« »Očito.« »Zašto nije?« »Vratimo se u vaš ured. Tamo trebate biti sada. Ĉeka vas mnogo rada na strategiji.«

Helen Rodin sjela je za svoj stol. Reacher je otišao do prozora i pogledao na trg. Potraţio je iskrivljenog čovjeka u četverokutnom odijelu. Nije ga vidio. »Kakva strategija?« upitala je Helen. »Barr je odabrao odakle će pucati, to je sve. Izbor nije bio sjajan, tvrdite vi i četrnaest godina stara vojna teorija koju je vjerojatno zaboravio čim je istupio iz vojske.« »Ne zaboravljaju«, rekao je Reacher. »Nisam uvjerena.« »Zato je samo otišao od Chapmana. Ni Chapman ne bi bio uvjeren. Zato je traţio mene.« »A vi jeste uvjereni ?« »Pred sobom imam situaciju u kojoj obučeni snajperist propušta sjajnu lokaciju i odabire mnogo lošiju.« »U Kuwaitu je pucao iz javne garaţe. Sami ste to rekli.« »Jer je to bila dobra lokacija. Bila je točno u ravnini s vratima stambene zgrade. Ĉetvorica koju je ubio hodala su izravno prema njemu. Pali su poput domina.« »Prošlo je četrnaest godina. Više nije toliko dobar koliko je bio. To je sve.« »Ne zaboravljaju«, ponovio je Reacher. »No dobro, ali kako ga to čini manje krivim?« »Tako što, ako netko odabere grozno loš B umjesto sjajnog A, za to mora postojati dobar razlog. A razlozi imaju implikacije.« »Koji je bio njegov razlog?« »Morao je biti zaista dobar, zar ne? Jer postavio se u zgradu, kao u zamku, na uličnoj razini, u području zagušenom prometom, odakle je mnogo teţe ciljati, i to na mjestu koje je po samoj svojoj naravi omogućilo najbolju scenu zločina koju je Emerson, veteran s dvadeset godina iskustva, ikad vidio.« »U redu, recite mi zašto bi to učinio?« »Jer se doslovno trudio ostaviti što je više materijalnih dokaza mogao.« Zurila je u njega. »To je suludo.« »Bilo je to sjajno mjesto zločina. Svi su bili toliko sretni zbog toga što je tako dobro da nisu ni shvatili da je predobro. Uključujući i mene. Sve je bilo poput prve lekcije iz postupka na mjestu zločina. Takvo što su vjerojatno dali Bellantoniju

prvog dana na faksu. Bilo je predobro da bi bilo istinito, stoga i nije bilo istinito. Sve je zapravo krivo. Na primjer, zašto je nosio kišni ogrtač? Bilo je toplo i nije padala kiša. On je bio u autu, a ni kasnije nije izlazio na otvoreno. Nosio ga je da bi na stupu ostavio jedinstvene tragove vlakana. Zašto bi nosio one glupe cipele? Kad ih pogledaš, jednostavno znaš da će skupiti sve s poda. Zašto je pucao iz mraka? Da bi ljudi vidjeli bljesak hica i zapamtili lokaciju te da bi kasnije policija otišla tamo i našla sve druge tragove. Zašto bi ogrebao pušku na zidu? Ta puška košta 2500 dolara. Zašto nije ponio prometni čunj sa sobom? Bilo bi mu lakše ubaciti ga u kombi nego ga ostaviti tamo.« »Ovo je ludost«, rekla je Helen. »Dva su faktora presudna«, rekao je Reacher. »Zašto je platio parkiranje? To me mučilo od početka. Mislim, tko to radi? Ali on je učinio. A učinio je to samo zato da bi ostavio još jedan trag. Ništa drugo nema smisla. Ţelio je u automatu ostaviti novčić na kojem su njegovi otisci. Kako bi se sve lijepo povezalo u cjelinu. Kako bi se otisak prsta mogao povezati s onim na čahuri koju je također vjerojatno ostavio namjerno.« »Upala je u utor.« »Mogao ju je izvaditi. Uokolo je bilo mnogo komada ţice, prema Bellantoniovom izvješću. Trajalo bi sekundu i pol.« Helen Rodin je zastala. »Koji je drugi faktor?« »To je lako, kada počnete gledati s prave strane nišana. Ţelio je gledati prema fontani s juga, ne sa zapada. To je bilo ključno. Ţelio je gledati prema njemu uzduţno, a ne bočno.« »Zašto?« »Jer nije promašio, Helen. Namjerno je ispalio metak u fontanu. Ţelio je poslati metak tamo, po dugoj dijagonalnoj osi i pod niskim kutom, baš kao u balističkom laboratoriju, kako bi ga kasnije pronašli neoštećenog. Kako bi mogli povezati cijev puške sa zločinom. Bočno ne bi bilo dobro. Metak se ne bi kretao kroz vodu dovoljno daleko. Prejako bi udario u zid i oštetio bi se.« »Ah zašto bi, do vraga, učinio sve to?«

Reacher nije odgovorio. »Griţnja savjesti? Zbog onog od prije četrnaest godina? Da ga mogu pronaći i kazniti ?« Reacher je odmahnuo glavom. »Priznao bi čim su ga našli. Osoba koju grize savjest ţeljela bi priznati.« »Zašto je onda sve to učinio?« »Jer ga je netko natjerao da to učini, Helen. Jednostavno zato.« Zurila je u njega. »Netko ga je prisilio na to«, rekao je Reacher. »Prisilili su ga da to učini i preuzme krivnju. Rekli su mu da nakon zločina ode kući i čeka uhićenje. Zato je uzeo pilulu za spavanje. Vjerojatno je bio silno nervozan, sjedeći i čekajući da ga uhite.« Helen Rodin nije rekla ništa. »Natjerah su ga da to učini«, rekao je Reacher. »Vjerujte mi. To je jedino logično objašnjenje. To nije slučaj usamljenog strijelca luđaka. Zato je i rekao Imaju pogrešnog čovjeka. To je bila poruka. Nadao se da će je netko shvatiti. Ţelio je reći da bi trebalo traţiti drugog čovjeka. Onoga koji ga je na to natjerao. Za kojeg smatra da snosi veću odgovornost.« Helen Rodin nije rekla ništa. »Onoga koji vuče konce«, rekao je Reacher. Reacher je ponovo pogledao kroz prozor na trg. Fontana je bila oko dvije trećine puna. Vodoskok je veselo pljuskao. Sunce je sjalo. Na vidiku nije bilo nikog tko bi besciljno stajao. Helen Rodin ustala je od stola i samo ostala stajati. »Trebala bih nešto poduzeti«, rekla je. »I dalje stoji da je ubio petero ljudi.« »Ali ako ga je netko zaista prisilio da to učini, to bi mu moglo pomoći.« Reacher nije rekao ništa. »Sto mislite, o čemu se radilo? Neka vrsta dvostrukog izazova? Potraga za uzbuđenjem?«

»Moţda«, rekao je Reacher. »Ali sumnjam da je tako. James Barr čini se dvadeset godina prestarim za takve izazove. To rade klinci. A ionako bi to učinili s autoceste. Ţeljeli bi preţivjeti da to mogu učiniti ponovo.« »Dakle, o čemu je riječ?« »O nečem posve drugom. O nečem ozbiljnom.« »Da sve kaţemo Emersonu?« »Ne«, rekao je Reacher. »Mislim da bismo trebah.« »Nema razloga za to.« »Na primjer?« »Kao prvo, Emerson je dobio najbolji slučaj koji je vidio. Neće sad provjeravati drţe li šavovi. Nijedan policajac to ne bi učinio.« »Što bismo, dakle, trebah učiniti?« »Trebamo si postaviti tri osnovna pitanja«, rekao je Reacher. »Tko, kako i zašto. To je bila transakcija. Moramo saznati tko je od nje imao koristi. Jer James Barr zasigurno nije.« »To je onaj tko je poslao onu petoricu na vas sinoć. Sviđalo mu se kako se transakcija odvijala i nije ţelio da neki pridošlica uskomeša stvari.« »Upravo tako«, rekao je Reacher. »Dakle, trebam potraţiti tu osobu.« »Ne bih vam to preporučio.« »Zašto ne?« »Vaš bi klijent mogao biti ubijen«, rekao je Reacher. »On je u bolnici, pod straţom je i noću i danju.« »Vaš klijent nije James Barr, već Rosemary Barr. Promislite o tome kakva bi prijetnja natjerala Jamesa Barra da učini ono što je učinio. Ĉeka ga doţivotna kazna bez mogućnosti pomilovanja, u najboljem slučaju. Smrtonosna injekcija u najgorem. Znao je to unaprijed. Zašto bi onda pristao na takvo što? Zašto bi poslušno ušetao u takvu situaciju? To je morala biti vrlo učinkovita prijetnja, Helen. A što bi James Barr mogao izgubiti? Nema ni ţene ni djece, nijednog člana obitelji. Osim sestre.« Helen Rodin nije rekla ništa. »Rekli su mu da ne govori ništa, do samoga kraja. Očito. Zato je traţio mene. Bila je to neka vrsta šifrirane komunikacije. Jer marioneta ne moţe govoriti o onom koji povlači konce, ni sad ni kasnije, jer prijetnja je još uvijek stvarna. Mislim da je vjerojatno mijenjao svoj ţivot za

sestrin. Što vama stvara velik problem. Ako vas onaj koji vuče konce vidi da njuškate oko njega, znat će da je marioneta progovorila. Zato se ne moţete obratiti Emersonu.« »Ali marioneta nije progovorila. Vi ste shvatili o čemu se radi.« »Mogli bismo dati obavijest u novinama. Mislite li da bi itko povjerovao?« »Što bih trebala učiniti?« »Ništa«, rekao je Reacher. »Ne moţete učiniti ništa. Jer što više pokušavate pomoći Jamesu Barru, sve je veća vjerojatnost da će Rosemary Barr biti ubijena zbog toga.« Helen Rodin šutjela je jedan dugi trenutak. »Moţemo li je zaštititi?« upitala je. »Ne«, rekao je Reacher. »Ne moţemo. Samo smo dvoje. Trebali bismo najmanje četvero ljudi i sigurnu kuću. To bi koštalo mnogo novca.« Helen Rodin odmaknula se od stola, zaobišla ga i stala pokraj Reachera, pogledavši kroz prozor. Stavila je prste na prozorsku dasku, lako, poput pijanistice na tipke. Zatim se okrenula i naslonila na staklo. Mirisala je. Miris je podsjećao na čistoću, pomalo nalik na sapun. »Vi biste ga mogli potraţiti«, rekla je. »Mogao bih?« odgovorio je, bez prizvuka u glasu. Klimnula je glavom. »Napravio je pogrešku. Dao vam je razlog koji nije vezan uz Jamesa Barra. Ne izravno. Poslao je onu petoricu na vas. Stoga imate opravdani razlog pronaći njihovog poslodavca. Neovisan razlog. Mogli biste ga pokušati pronaći i on ne bi nuţno zaključio da je James Barr progovorio.« »Nisam ovdje da bih pomogao obrani.« »Gledajte na to kao da pomaţete optuţbi. Ako je dvoje ljudi uključeno u to, oboje zasluţuju kaznu. Zašto bi pao samo pijun?« Reacher nije rekao ništa. »Gledajte na to kao da pomaţete meni«, rekla je Helen.

Grigor Linsky je nazvao mobitelom. »Opet su u njezinom uredu«, rekao je. »Vidim ih oboje na prozoru.« 6. POGLAVLJE Reacher se dizalom odvezao do najvišega kata nebodera i pronašao stepenište za odrţavanje koje je vodilo do krova. Izašao je kroz metalnu kućicu trokutastog oblika koja se nalazila pokraj spremnika s vodom i mehanizma za podizanje i spuštanje dizala. Krov je bio prekriven sivom ljepenkom preko koje je bio nasipan šljunak. Visina je bila petnaest katova, što nije bilo mnogo u usporedbi s nekim gradovima. No, doimalo se poput najviše točke u Indiani. Vidio je rijeku na jugu. Na jugozapadu je vidio mjesto gdje se razdvajala podignuta autocesta. Došao je do sjeverozapadnog kuta gdje ga je dočekao nalet vjetra, pripivši mu košulju uz tijelo i hlače uz noge. Točno ispod njega odvojak autoceste skretao je iza knjiţnice i nebodera te nastavljao na istok. U daljini je vidio kako drţavna autocesta nastavlja na sjever i petlju u izmaglici, udaljenu oko tri kilometra. Od petlje pa natrag prema mjestu gdje se nalazio vodila je duga ravna cesta. Zapamtio je taj poloţaj, jer to je bila cesta koja mu je trebala. Spustio se dizalom do predvorja i počeo hodati. Na ulici je zrak bio topao i miran. Krenuo je na sjeverozapad, što je značilo da je prošao jedan blok dalje od sportskog bara. Cesta koju je upamtio vodila je s juga, pod blagim kutom, te je skrenuo na nju. Bila je ravna i široka. Imala je četiri trake. Na kraju najbliţem centru bile su oronule radnje. Bila je tu trgovina oruţjem, s gustom metalnom mreţom na prozorima. Bila je tu i brijačnica s natpisom: Svi stilovi — 7 dolara. Zatim staromodni motel s parkiralištem koji je nekoć vjerojatno bio na rubu grada. Slijedilo je kriţanje, a nakon njega su zgrade postale novije. Svjeţe trgovinsko područje. Nije bilo postojećih zakupa, ništa nije trebalo rušiti. Nekoć je to bila djevičanska zemlja, a sada je bila popločana.

Nastavio je hodati i nakon kilometar i pol prošao je pored drive-through restorana brze hrane. Zatim kraj trgovine autoguma. Četiri nove radijalne gume za 99 dolara! Zatim kraj podruţnice za prodaju maziva i salona malih korejskih automobila. Najbolje jamstvo u Americi! Gledao je daleko pred sebe, jer je pretpostavio da se pribliţava. Jesi li ti prostitutka? Ni slučajno. Radim u trgovini autodijelovima. Ne u bilo kojoj trgovini autodijelovima. Moţda jedinoj ili barem glavnoj. Najvećoj. Ona se u svakom gradu nalazi na istoj cesti kao i trgovine autoguma, saloni automobila i dućani s mazivima. A to je u svakom gradu nova široka cesta blizu petlje autoceste. Svi gradovi su različiti, ali su i svi isti. Deset minuta je prolazio pokraj Fordovog zastupništva u kojemu je oko tisuću novih kamioneta bilo poredano jedan uz drugi, s podignutim prednjim kotačima. Iza njih je bio golem gorila na napuhavanje vezan uz do debelim kabelima. Za kabele su bile pričvršćene sjajne šarene zastavice. Iza novih kamioneta bih su stari. Zamijenjeni »staro za novo«, nagađao je Reacher, a sad su traţili nove vlasnike. Iza toga je bio poţarni put. A onda trgovina autodijelovima. Bila je to podruţnica. Niska i duga zgrada, uredna i čista. Nov asfalt na parkiralištu, reklamne poruke na prozorima. Jeftini filtri za ulje, jeftin antifriz, dijelovi za kočnice s jamstvom, kamionske kočnice za velika opterećenja. Parkiralište je bilo jednu četvrtinu puno. Bile su tu nisko spuštene Honde sa širokim ispušnim cijevima, plavim farovima i širokim gumama na kromiranim kotačima. Bilo je i kamioneta polomljenih amortizera, nagnutih na jednu stranu. Bilo je i istrošenih osobnih automobila, koji su prešli već 300.000 km. Na kraju su stajala dva izdvojena automobila. To su bila vozila zaposlenika, pretpostavljao je Reacher. Nije im bilo dopušteno parkirati na najboljim pozicijama, no ţeljeli su da njihovi ljubimci budu ondje gdje su ih mogli vidjeti kroz prozor. Jedan je bio Chevrolet s četiri cilindra, a drugi mali Toyo-tin dţip. Chevrolet je imao

kromirane ţenske siluete na blatobranima, što je značilo da je Toyota auto crvenokose djevojke. Barem je tako Reacher zaključio. Ušao je. Klima-uređaj je bio postavljen na vrlo nisku temperaturu i osjećao se snaţan miris kemikalija. Bilo je nekoliko kupaca koji su hodali uokolo i gledali robu. U prednjem dijelu trgovine bih su izloţeni stakleni i kromirani dijelovi. Ukrasni dodaci, pretpostavljao je Reacher. Straga su bih nizovi artikala u crvenim kartonskim kutijama. Pločice kvačila, podlošci kočnica, cijevi za hladnjake, takve stvari. Dijelovi. Nikad nije montirao dijelove na auto. U vojsci su to za njega radili drugi, a nakon vojske nikad nije imao svoj auto. Između glamurozne i dosadne robe bio je prostor za posluţivanje koji se sastojao od četiri pulta postavljena u obliku kvadrata. Na njima su se nalazile kase, računala i debeli priručnici. Za jednim računalom stajao je visok momak u ranim dvadesetima. Reacher ga nije vidio prije. Nije bio jedan od petorice iz sportskog bara. Samo neki dečko. Ĉinilo se da je tu glavni. Nosio je crveni kombinezon. Uniforma, pretpostavljao je Reacher. Djelomice praktična, a djelomice je podsjećala na odjeću kakvu nose i mehaničari u boksovima na utrci Indy 500. Poput simbola. Poput impliciranog obećanja brze pomoći u svemu vezanom uz automobile. Momak je bio upravitelj, nagađao je Reacher. Nije bio vlasnik podruţnice. Ne ako je vozio Chevrolet s četiri cilindra. S lijeve strane grudi na uniformi mu je bilo izvezeno ime: Gary. Izbliza je izgledao mrko i neprijazno. »Trebam razgovarati sa Sandy«, rekao mu je Reacher. »Crvenokosom.« »Trenutno je straga«, rekao je momak po imenu Gary. »Da uđem ili ćeš je pozvati?« »O čemu se radi?« »Osobno je.« »Ona je ovdje da bi radila.« »Riječ je o pravnoj stvari.« »Vi niste policajac.« »Radim za odvjetnika.«

»Najprije trebam vidjeti vašu iskaznicu.« »Ne, Gary, ne trebaš. Trebaš otići po Sandy.« »Ne mogu. Nema me tko zamijeniti.« »Nazovi je telefonom. Ili joj pošalji poruku.« Momak po imenu Gary samo je mirno stajao. Nije učinio ništa. Reacher je slegnuo ramenima, zaobišao pultove i uputio se prema vratima na kojima je bio natpis Zabranjen ulaz nezaposlenima. Bio je to ured ili blagovaonica, pretpostavljao je, a ne skladište. U ovakvim se trgovinama roba istovarivala izravno na police. Nije bilo skrivenih zaliha. Reacher je znao kako funkcionira moderna maloprodaja. Ĉitao je novine koje su ljudi ostavljali u autobusima ili zalogajnicama. Bio je to ured, malen, moţda tri puta tri metra, kojim je dominirao velik bijeli stol pun masnih otisaka ruku. Za njim je sjedila Sandy, odjevena u crveni kombinezon. Njezin je izgledao mnogo bolje od Garyjeva. U struku je bio stisnut remenom. Kod vrata je bio otvoren oko dvadeset centimetara. Ime joj je bilo izvezeno s lijeve strane, mnogo izraţenije od Garyjeva. Da je Reacher bio vlasnik podruţnice, Sandy bi radila za pultom, a Gary u uredu, bez sumnje. »Opet se susrećemo«, rekao je. »Zar ne?« Sandy nije rekla ništa. Samo je podigla pogled prema njemu. Radila je s računima. Jedna hrpa računa bila je s lijeve strane, a druga s desne. Jedan je račun bio u njezinim rukama, zamrznut u zraku dok ga je prebacivala s jedne hrpe na drugu. Doimala se sitnija nego što je se Reacher sjećao, tiša, manje energična. Splasnula. »Moramo razgovarati«, rekao je. »Zar ne?« »Vrlo mi je ţao zbog onoga što se dogodilo«, rekla je. »Nemoj se ispričavati. Nisam se uvrijedio. Samo me zanima kako je došlo do toga.« »Ne znam.« »Znaš, Sandy. Bila si tamo.«

Nije rekla ništa. Samo je stavila račun na vrh hrpe sa svoje desne strane i prstima ga poravnala s ostalima. »Tko je sve organizirao?« upitao je Reacher. »Ne znam.« »Moraš znati tko je tebi rekao za to.« »Jeb«, rekla je. »Jeb?« »Jeb Ohver«, rekla je. »Radi ovdje. Ponekad se druţimo.« »Je li danas tu?« »Ne, nije došao na posao.« Reacher je kimnuo. Momak po imenu Gary je rekao: Nema me tko zamijeniti. »Jesi li ga vidjela ponovo sinoć? Kasnije?« »Ne, samo sam pobjegla.« »Gdje ţivi?« »Ne znam. Negdje s majkom. Ne poznajem ga toliko dobro.« »Što ti je rekao?« »Da mu mogu pomoći s nečim što treba učiniti.« »Je li zvučalo zabavno?« »Sve zvuči zabavno ponedjeljkom navečer u ovom gradu. Gledati travu kako raste zvuči zabavno.« »Koliko ti je platio?« Sandy nije odgovorila. »Takvo što nitko ne radi besplatno«, rekao je Reacher. »Stotinu dolara«, rekla je. »Sto je s ostalom četvoricom?« »Isto i njima.« »Tko su oni bili?« »Njegovi prijatelji.« »Tko je smislio plan? To da su ti oni braća?« »Bila je to Jebova ideja. Trebali ste me početi pipati. No, niste.« »Vrlo si dobro improvizirala.« Nasmiješila se blago, kao da je to bio malen, nepredviđeni uspjeh u ţivotu u kojem ih nije bilo mnogo. »Kako ste znali gdje ćete me naći?« upitao je Reacher. »Kruţili smo u Jebovom kamionetu. Uokolo. U nekakvom stanju pripravnosti. Tada je primio poziv na mobitel.« »Tko ga je zvao?«

»Ne znam.« »Bi li njegovi prijatelji znali?« »Mislim da ne bi. Jeb voli znati stvari koje drugi ne znaju.« »Hoćeš li mi posuditi svoj auto?« »Moj auto?« »Ţelim potraţiti Jeba.« »Ne znam gdje ţivi.« »To moţeš prepustiti meni. No, treba mi prijevoz.« »Ne znam.« »Dovoljno sam star da vozim«, rekao je Reacher. »Dovoljno sam star za mnoge stvari. A u nekima sam prilično dobar.« Ponovo se napola nasmiješila, jer je ponavljao njezine riječi od prethodne večeri. Skrenula je pogled, a zatim ga ponovo pogledala, posramljena, ali znatiţeljna. »Jesam li bila dobra?« upitala je. »Sinoć, sa svojom malom predstavom?« »Bila si sjajna«, rekao je. »Bio sam zauzet drugim stvarima, inače bih odmah odustao od gledanja utakmice.« »Koliko će vam dugo trebati moj auto?« »Koliko je ovaj grad velik?« »Baš i nije.« »Onda ga neću trebati baš dugo.« »Je li ovo velika stvar?« »Ti si dobila stotinu dolara. Kao i ostala četvorica. To je pet stotina dolara odmah na početku. Pretpostavljam da je Jeb zadrţao još petsto za sebe. Netko je, dakle, platio tisuću dolara da bi me spremio u bolnicu. To je srednje velika stvar. Barem za mene.« »Voljela bih da se nisam miješala u to.« »Ispalo je dobro.« »Jesam li u nevolji?« »Moţda«, rekao je Reacher. »No, moţda i nisi. Moţemo se dogovoriti. Moţeš mi posuditi svoj auto i ja ću sve zaboraviti.« »Obećavate?« »Ako nema štete, nema ni problema«, rekao je Reacher. Sagnula se i podigla torbicu s poda. Malo je traţila po njoj, a zatim izvukla ključeve. , »Moj auto je Toyota«, rekla je. »Znam«, rekao je Reacher. »Na kraju reda, pokraj Garyjevog Chevroleta.«

»Kako ste znali?« »Intuicija«, rekao je. Uzeo je ključeve, izašao i zatvorio vrata za sobom te se uputio natrag prema pultovima. Gary je razgovarao telefonom zbog neke narudţbe. Reacher je čekao u redu ispred njega. Došao je do kase za oko dvije minute. »Trebam adresu Jeba Olivera«, rekao je. »Zašto?« upitao je Gary. »To je pravna stvar.« »Ţelim vidjeti vašu iskaznicu.« »Iz tvoje trgovine je vodena zločinačka zavjera. Da sam na tvom mjestu, ţelio bih što manje znati o tome.« »Ţelim vidjeti nešto.« »Moţda bi ţelio vidjeti unutrašnjost kola hitne pomoći? To je sljedeće što ćeš vidjeti, Gary, ako mi ne daš adresu Jeba Olivera.« Momak je zastao na trenutak. Pogledao je iza Reacherova ramena na red koji se stvarao. Očito nije ţelio započeti tučnjavu koju ne moţe dobiti dok ga toliko ljudi gleda. Stoga je otvorio ladicu, izvukao dokument i s njega prepisao adresu na papirić istrgnut iz bloka dobivenog od proizvođača filtra za ulje. »Sjeverno odavde«, rekao je. »Oko osam kilometara.« »Hvala«, rekao je Reacher i uzeo papirić. Toyota crvenokose krenula je iz prve. Reacher je pustio motor da radi i pomaknuo sjedalo unatrag te namjestio retrovizor. Vezao je pojas i postavio papirić s adresom na ploču s instrumentima. Tako nije mogao vidjeti brzinomjer, no ionako ga nisu zanimale informacije koje taj brojčanik prikazuje. Zanimalo ga je samo koliko goriva ima u spremniku, a činilo se da ga ima više nego dovoljno za osam kilometara tamo i osam natrag. Adresa Jeba Olivera bila je samo broj kuće na seoskoj cesti. To je bilo lakše pronaći nego prometnicu s imenom, kao na

primjer Ulica Brijestova ih Avenija Javora. Reacher je iz iskustva znao da neki gradovi imaju više ulica s imenima drveća nego samog drveća. Izašao je s parkirališta i krenuo na sjever, prema petlji. Naišao je na uobičajenu šumu znakova. Vidio je broj ceste koja mu je trebala. Bit će to zavojit put. Najprije desno, pa lijevo. Na istok, pa na sjever. Mali je dţip radio dobro. Bio je visok za svoju širinu, pa se u zavojima doimao nestabilno. No, nije se prevrnuo. Imao je mali motor koji je naporno radio. Unutrašnjost je mirisala na parfem. Dio puta na istok tvorila je glavna okruţna cesta. No, nakon skretanja lijevo, kolnik se suzio, a na rubovima je bio oštećen. S lijeva i zdesna bile su poljoprivredne površine. Neka vrsta usjeva bila je posijana u golemim krugovima. Rotirajuće prskalice za navodnjavanje sporo su se okretale. Kutovi do kojih prskalice nisu dolazile nisu bili zasijani te su bili puni kamenja. Takvim sijanjem u krugovima gubilo se više od 21% zemljišta, no Reacher je pretpostavio da je to prihvatljivo u kraju gdje poljoprivrednih površina ima u izobilju, a mehanizacije za navodnjavanje nema toliko. Vozio je još šest kilometara kroz polja i prošao pokraj nekoliko seoskih staza na čijim su krajevima bili poštanski sandučići. Na sandučićima su bih brojevi, a staze su vodile na istok ili zapad, do malih, oronulih seoskih kuća udaljenih dvjestotinjak metara od ceste. Pratio je brojeve i usporio prije nego što je stigao do kuće Oliverovih. Imali su poštanski sandučić kao i svi ostali. Nalazio se na stupu izrađenom od dva betonska bloka uspravno postavljena jedan na drugi. Broj je bio napisan bijelom bojom na istrošenoj pravokutnoj dasci, pričvršćenoj ţicom za beton. Staza je bila uska, s dvije blatnjave kolotečine između kojih je bio uzdignuti dio zarastao u korov. U blatu su se vidjeli jasni tragovi guma. Nove gume, široke, agresivne, od velikog kamioneta. Ne od one vrste guma kakve se kupuju po četiri komada za 99 dolara.

Reacher je skrenuo i Toyota se spustila na stazu, uz blagi udar. Na kraju staze vidio je drvenu kuću iza koje je bio štagalj i sjajan crveni kamionet. Bio je parkiran prednjim dijelom prema naprijed, pa se vidjela masivna kromirana prednja rešetka. Dodge Ram, zaključio je Reacher. Parkirao je ispred njega i izašao. Kuća i štagalj bili su stari oko stotinu godina, a kamionet oko mjesec dana. Imao je veliki motor Hemi, straţnju kabinu, pogon na sva četiri kotača i goleme gume. Vjerojatno je vrijedio više od kuće koja je bila loše odrţavana i samo ju je jedna zima dijelila od ozbiljnih nevolja. Štagalj nije bio ništa bolji. No, na vratima su bih novi čelični zasuni, zaključani velikim lokotom za motocikle u obliku slova U. Nije se čuo nikakav zvuk osim udaljenog šuma vode, dok su se prskalice navodnjavanje sporo okretale u poljima. Nigdje nikakve aktivnosti. Na cesti nije bilo prometa. Nije se čuo laveţ pasa. Zrak je bio miran i pun oštrog mirisa umjetnog gnojiva i zemlje. Reacher je stigao do prednjih vrata i dvaput pokucao dlanom. Nitko nije odgovarao. Pokušao je još jednom. Bez odgovora. Obišao je kuću i našao ţenu kako sjedi na klupi za ljuljanje na verandi. Bila je mršava i ţilava, odjevena u izblijedjelu šarenu haljinu. U ruci je drţala bocu ispunjenu nečim zlatne boje. Vjerojatno joj je bilo pedeset godina, no mogla bi proći i kao sedamdesetogodišnjakinja, ili četrdesetogodišnjakinja kad bi se okupala i dobro naspavala. Jednu je nogu savila ispod sebe, a drugom se polako ljuljala, naprijed-natrag. Nije nosila cipele. »Što ţelite?« upitala je. »Traţim Jeba«, rekao je Reacher. »Nije tu.« »Nije ni na poslu.« »Znam.« »Pa gdje je onda?« »Kako bih to znala?« »Jeste li mu vi majka?«

»Jesam. Zar mislite da ga skrivam tu negdje? Slobodno provjerite.« Reacher nije rekao ništa. Ţena je zurila u njega, njišući se naprijed-natrag, naprijed-natrag. Boca joj je leţala u krilu. »Insistiram«, rekla je. »Ozbiljno. Pretraţite vraţju kuću.« »Vjerovat ću vam na riječ.« »Zašto?« »Jer ako me pozivate da pretraţim kuću, on sigurno nije u njoj.« »Kao što sam rekla. Nije tu.« »A u štaglju?« »Zaključan je izvana. Postoji samo jedan ključ koji je kod njega.« Reacher nije rekao ništa. »Otišao je«, rekla je ţena. »Nestao.« »Nestao je?« »Samo privremeno, nadam se.« »Je li to njegov kamionet?« Ţena je kimnula. Povukla je sitan gutljaj iz boce. »Dakle, otišao je pješice?« upitao je Reacher. »Prijatelj ga je povezao.« »Kada?« »Kasno sinoć.« »Kamo su otišli?« »Nemam pojma.« »Pokušajte pogoditi.« Ţena je slegnula ramenima, još jednom se odgurnula nogom, otpila malen gutljaj. »Vjerojatno daleko«, rekla je. »Ima prijatelje posvuda. Moţda Kalifornija. Ili Arizona. Ili Teksas. Ili Meksiko.« »Je li to bio planirani put?« upitao je Reacher. Ţena je obrisala grlić boce rubom košulje, a zatim mu je pruţila. Odmahnuo je glavom. Sjeo je na stepenicu verande. Staro je drvo zaškripalo pod njegovom teţinom. Klupa se nastavila njihati, naprijed-natrag. Bila je gotovo nečujna. Gotovo, ali ne posve. Ĉuo se tihi zvuk mehanizma na kraju svakog zamaha, a zatim bi pri početku povratka jedna daska blago zaškripala. Reacher je osjetio miris plijesni iz jastuka i bourbona iz boce. »Karte na stol, ma tko da si, do vraga«, rekla je ţena. »Jeb je sinoć došao kući hramajući. Nos mu je bio razbijen. Mislim da ste vi taj koji mu ga je razbio.«

»Zašto?« »Tko bi ga drugi došao traţiti? Valjda je započeo nešto što nije mogao završiti.« Reacher nije rekao ništa. »Pa je pobjegao«, rekla je ţena. »Pičkica.« »Je li zvao koga sinoć? Ih tko njega?« »Kako bih to mogao znati? Zove tisuću puta dnevno i tisuću puta dnevno zovu njega. Mobitel mu je glavna stvar u ţivotu. Nakon kamioneta.« »Jeste li vidjeh tko je došao po njega?« »Netko u automobilu. Ĉekao je na cesti. Nije dolazio stazom. Nisam vidjela mnogo. Bio je mrak. Bijela svjetla sprijeda i crvena straga. Ah, to imaju svi automobili.« Reacher je klimnuo glavom. Vidio je samo jedan trag guma u blatu, trag velikog kamioneta. Auto koji je čekao na cesti vjerojatno je bio osobni, prenizak za voţnju po stazi. »Je h rekao kad se vraća?« Ţena je samo odmahnula glavom. »Je li bio uplašen?« »Bio je utučen. Splasnuo.« Splasnuo. Kao i crvenokosa u trgovini. »U redu«, rekao je Reacher. »Hvala vam.« »Odlazite?« »Da«, rekao je Reacher. Vratio se hodajući istim putem, slušajući zvuk njihanja klupe, šum vode iz prskalica. Vozio je unatrag do ceste, a zatim okrenuo Toyotu i uputio se prema jugu. Parkirao je Toyotu pokraj Chevroleta i ušao u trgovinu. Gary je još uvijek bio za kasom. Reacher ga je ignorirao i krenuo ravno prema vratima kroz koja je bio zabranjen ulaz. Crvenokosa je još uvijek bila za stolom. Gotovo je završila s računima. Hrpa zdesna bila je visoka, a s lijeva je ostao samo još jedan list papira. Nije ništa radila s njim. Sjedila je naslonjena u stolcu, bez volje da završi, bez volje da se vrati kupcima. Ili Garyju.

Reacher je stavio ključeve automobila na stol. »Hvala za posudbu«, rekao je. »Jeste li ga pronašli?« upitala je. »Nema ga.« Nije rekla ništa. »Izgledaš umorno«, rekao je Reacher. Nije rekla ništa. »Kao da nemaš energije. Bez volje. Bez entuzijazma.« »Pa?« »Sinoć si bila vrlo vrckava.« »Sad sam na poslu.« »I sinoć si bila na poslu. Plaćah su ti.« »Rekli ste da ćete to zaboraviti.« »I hoću. Uţivaj u ţivotu, Sandy.« Gledala ga je neko vrijeme. »I ti, Jimmy Reese«, rekla je. Okrenuo se, izašao i zatvorio vrata te se uputio prema sunčevom svjetlu. Počeo je hodati prema jugu, natrag do grada. Kad je stigao u ured Helen Rodin, ondje je bilo četvero ljudi. Helen i tri stranca. Jedan od njih bio je u skupom odijelu. Sjedio je u Heleni-nom stolcu, za njezinim stolom. Ona je stajala pokraj njega, spuštene glave, razgovarajući. Hitna konferencija, činilo se. Preostalo dvoje stranaca, muškarac i ţena, stajalo je kraj prozora, kao da čekaju, kao da su sljedeći na redu. Ţena je imala dugu tamnu kosu i naočale. Muškarac nije imao ni kose ni naočala. Oboje su bili leţerno odjeveni. Oboje su imali pločice s krupno ispisanim imenima. Kod ţene je pisalo Mary Mason, a ispred toga hrpa slova, zasigurno medicinske titule. Muškarcu je pisalo Warren Niebuhr, s istom hrpom slova. Liječnici, zaključio je Reacher, vjerojatno psihijatri. Zbog pločica s imenima izgledali su kao da su odvučeni s neke konferencije. No, nisu izgledali nesretni zbog toga. Helen je podigla pogled usred rasprave. »Ljudi, ovo je Jack Reacher«, rekla je. »Moj se istraţitelj povukao, pa je g. Reacher pristao preuzeti njegovu ulogu.«

To je i meni novost, pomislio je Reacher. No, nije rekao ništa. Zatim je Helen ponosno pokazala prema čovjeku u svojem stolcu. »Ovo je Alan Danuta«, rekla je. »Odvjetnik, stručnjak za slučajeve s vojnim veteranima. Iz Washingtona je. Vjerojatno najbolji na svom području.« »Brzo ste stigli«, rekao mu je Reacher. »Morao sam«, odgovorio je čovjek. »Danas je ključan dan za g. Barra.« »Svi ćemo ići u bolnicu«, rekla je Helen. »Liječnici nas tamo očekuju. Nadala sam se da ću se čuti s Alanom telefonom ili elektronskom poštom, ali on je odmah stigao avionom.« »Tako mi je lakše«, rekao je Danuta. »Ne, imala sam sreće«, rekla je Helen. »A zatim još više sreće jer u Bloomingtonu cijeli tjedan traje psihijatrijska konferencija. Dr. Mason i dr. Niebuhr odmah su stigli autom.« »Moja specijalnost je gubitak pamćenja«, rekla je dr. Mason. »Moja je djelovanje pod prisilom«, rekao je dr. Niebuhr. »Pitanje ovisnosti o drugima u umu zločinaca i tako dalje.« »To je, dakle, naš tim«, rekla je Helen. »Što je s njegovom sestrom?« upitao je Reacher. »Već je s njim.« »Moramo razgovarati.« »U četiri oka?« »Samo na trenutak.« Ispričala se ostalima izrazom hca i povela Reachera u vanjski ured. »Jeste li što uspjeli?« upitala ga je. »Djevojku i još četvoricu drugih unovačio je zajednički prijatelj po imenu Jeb Oliver. Svakom je platio sto dolara. Pretpostavljam da je još petsto zadrţao za sebe. Bio sam u njegovoj kući, no otišao je.« »Kamo?« »Nitko ne zna. Netko je došao po njega autom.« »Tko je on?« »Radi s crvenokosom u trgovini autodijelovima. Ali je također i sitni diler droge.« »Zaista?« Reacher je kimnuo. »Iza njegove kuće je štagalj s novim lokotom. Moţda laboratorij za drogu, moţda skrovište.

Mnogo razgovara mobitelom. Ima kamionet koji vrijedi dvije godišnje plaće radnika u trgovini. I ţivi s majkom.« »Što to dokazuje?« »Dileri drogom najčešće ţive s majkom. Pročitao sam to u novinama.« »Zašto?« »Obično imaju manje ranije prekršaje, pa ne mogu proći provjere kakve stanodavci često provode.« Helen nije rekla ništa. »Svi su bili drogirani sinoć«, rekao je Reacher. »Svih šestero. Vjerojatno speed, sudeći po tome kako crvenokosa izgleda danas. Bila je drukčija. Vrlo utučena, kao da ima mamurluk od amfetamina.« »Bili su drogirani? Onda ste imali sreće.« Reacher je odmahnuo glavom. »Ako se ţelite tući sa mnom, najbolje bi vam bilo uzeti aspirin.« »Gdje smo, dakle, sada?« »Pogledajmo to iz perspektive Jeba Olivera. Radio je nešto za nekog. Dijelom posao, dijelom uslugu. Platili su mu tisuću dolara. Sigurno za nekog s više razine jednog od hranidbenih lanaca kojima pripada. Vjerojatno ne za svog šefa u trgovini autodijelovima.« »Znači, mislite da je James Barr imao neke veze s narkomafijom?« »Ne nuţno da je imao veze s njima, no da ga je netko od njih moţda prisilio iz nepoznatih razloga.« »To podiţe uloge«, rekla je Helen. »Ponešto«, rekao je Reacher. »Što bismo trebali učiniti?« »Trebamo otići u bolnicu. Pustiti dr. Mason da sazna laţe li Barr glede amnezije. Ako laţe, onda bi najbrţi put bio vršiti pritisak na njega dok nam ne kaţe istinu.« »A ako ne laţe?« »Tada će biti nuţan drugi pristup.« »Na primjer?« »Kasnije«, rekao je Reacher. »Ĉujmo najprije što će reći psihijatri.«

Helen Rodin vozila je do bolnice u svom Saturnu, dok je pokraj nje sjedio Alan Danuta, a Reacher se raširio na straţnjem sjedalu. Mason i Niebuhr slijedili su ih u Taurusu koji su unajmili tog jutra u Bloomingtonu. Dva su automobila parkirali jedan pokraj drugog na velikom parkiralištu za posjetitelje i svih petero ljudi je izašlo te su se nakon nekoliko trenutaka uputili prema glavnom ulazu u zgradu. Grigor Linsky gledao ih je kako hodaju. Bio je 15 metara dalje na parkiralištu, u Cadillacu koji je majka Jeba Olivera vidjela u mraku noć ranije. Motor auta je i dalje radio, a on je pozvao broj na mobitelu. Zek se javio nakon prvog zvona. »Da?« rekao je. »Vojnik je vrlo dobar«, rekao je Linsky. »Već je bio u dečkovoj kući.« »I?« »Ništa. Dečko više nije tamo.« »Gdje je dečko?« »Distribuiran.« »Pobliţe?« »Glava i šake su mu u rijeci. Ostatak je ispod osam metara drobljenog kamena u novom kolniku Prve ulice.« »Što se sada događa?« »Vojnik i odvjetnik su u bolnici. S još troje. Još jednim odvjetnikom i dvoje liječnika, pretpostavljam. Vjerojatno savjetnik specijalist i stručni svjedoci.« »Jesmo li opušteni?« »Trebali bismo biti. Moraju pokušati. Takav je ovdje sustav, kao što znate i sami. Ali neće uspjeti.« »Pobrini se da tako i bude«, rekao je Zek. Bolnica je bila na vanjskom rubu grada te je stoga bila prilično prostrana. Ovdje očito nije bilo ograničenja glede nekretnina. Samo ograničenja okruţnog proračuna,

pretpostavljao je Reacher, koja su ograničila zgradu na obični beton i šest katova. Beton je i izvana i iznutra bio obojen bijelo, a strop je na svim katovima bio nizak. No, osim toga, bolnica je izgledala kao i svaka druga. I vonjala je kao svaka druga bolnica. Bolest, propadanje i sredstvo za dezinfekciju. Reacher nije baš volio bolnice. Slijedio je njih četvero niz dugačak, jarko osvijetljen hodnik koji je vodio do dizala. Dvoje psihijatara išli su prvi. Doimah su se kao kod kuće. Helen Rodin i Alan Danuta bili su odmah iza njih. Hodali su jedno uz drugo, razgovarajući. Psihijatri su stigli do dizala i Niebuhr je pritisnuo dugme. Iza njega se stvorila mala kolona. Tada se Helen Rodin okrenula i zaustavila Reachera prije nego što ih je sustigao. Prišla mu je blizu i progovorila tiho. »Znači li vam išta ime Eileen Hutton?« »Zašto?« »Otac mi je faksirao novi popis svjedoka. Dodao je njezino ime.« Reacher nije rekao ništa. »Ĉini se da je pripadnica vojske«, rekla je Helen. »Poznajete li je?« »Bih li trebao?« Helen je prišla bliţe i okrenula se od ostalih. »Moram znati što ona zna«, rekla je tiho. To bi moglo zakomplicirati stvari, pomislio je Reacher. »Bila je tuţiteljica«, rekao je. »Kada? Prije četrnaest godina?« »Da.« »Pa koliko zna?« »Mislim da je sad u Pentagonu.« »Koliko zna, Reachera?« Skrenuo je pogled. »Zna sve«, rekao je. »Kako? Slučaj nije bio ni blizu sudnice.« »Svejedno.« »Kako?« »Jer sam spavao s njom.«

Zurila je u njega. »Recite mi da se šalite.« »Ne šalim se.« »Rekli ste joj sve?« »Bili smo u vezi. Naravno da sam joj rekao sve. Bili smo na istoj strani.« »Dvoje usamljenih ljudi u pustinji.« »Imali smo dobru vezu. Tri sjajna mjeseca. Bila je dobra osoba. Vjerojatno je još i uvijek. Zaista mi se sviđala.« »To je više informacija nego što mi je potrebno, Reachera.« Nije rekao ništa. »Ovo se sada potpuno otelo kontroli«, rekla je Helen. »Ona ne moţe iskoristiti ono što zna. Još i manje nego što to mogu ja. To je još uvijek vojna tajna, a ona je još uvijek u vojsci.« Helen Rodin nije rekla ništa. »Vjerujte mi«, rekao je Reacher. »Zašto je onda na vraţjem popisu?« »Moja greška«, rekao je Reacher. »Spomenuo sam Pentagon vašem ocu jer nisam znao kako je došao do mog imena. Vjerojatno je njuškao uokolo. Pretpostavljao sam da bi to mogao učiniti.« »Ako ona progovori, gotovo je i prije nego što počne.« »Ne smije progovoriti.« »Moţda smije. Moţda će to i učiniti. Tko, k vragu, zna što će vojska učiniti?« Zvonce dizala je zazvonilo i mala se skupina pribliţila vratima. »Morat ćete razgovarati s njom«, rekla je Helen. »Doći će dati iskaz. Morat ćete saznati što će reći.« »Sada je vjerojatno već generalica. Ne mogu je natjerati da mi kaţe nešto.« »Pronađite način«, rekla je Helen. »Iskoristite stare uspomene.« »Moţda to ne ţelim. Ona i ja smo još uvijek na istoj strani, sjećate li se? Barem što se tiče Jamesa Barra, specijalista u pješaštvu razine E-4.« Helen Rodin se okrenula i ušla u dizalo.

Vrata dizala otvorila su se na šestom katu. Hodnik je bio potpuno prazan, osim što su se na obojenom betonskom zidu nalazila metalna vrata sa staklima zaštićenim rešetkama putem kojih se ulazilo u međuprostor s čuvarom. Iza njega je Reacher mogao vidjeti smjerokaze za odjele intenzivne njege, dva izolacijska odjela, jedan muški i jedan ţenski, te porodiljni odjel. Reacher je pretpostavljao da cijeli šesti kat financira drţava. Nije to bilo ugodno mjesto. Savršena kombinacija zatvora i bolnice, a nijedan sastojak nije bio baš zabavan. Ĉovjek u odori zatvorskog čuvara dočekao ih je na stolu za prijam. Sve ih je pretraţio i svi su morali potpisati izjavu o odricanju od odgovornosti. Tada se pojavio liječnik koji ih je odveo do male čekaonice. Liječnik je bio umoran čovjek od tridesetak godina, a u čekaonici su bili stolci od metalnih cijevi i zelene plastike. Izgledah su kao da su izvađeni iz Chevroleta iz 1950-ih. »Barr je budan i relativno lucidan«, rekao je liječnik. »Vodimo ga kao stabilnog, ah to ne znači da je zdrav. Danas smo stoga ograničili broj posjetitelja na najviše dvoje odjednom te ţelimo da posjeti budu što kraći.« Reacher je vidio kako se Helen Rodin smiješi i znao je zašto. Policajci dolaze u parovima, a Helen bi kao pravni zastupnik bila treća. Što je značilo da joj je bolnica poklonila dan samo za obranu. »Trenutačno je s njim njegova sestra«, rekao je liječnik. »Rekla je da bi ţeljela da pričekate kraj njezinog posjeta prije nego što uđete.« Liječnik ih je ostavio u čekaonici, a Helen je rekla: »Ja ću ići prva, sama. Moram mu se predstaviti i zatraţiti njegov pristanak da ga zastupam. Mislim da bi ga nakon toga trebala vidjeti dr. Mason. Na temelju njezinih zaključaka vidjet ćemo što ćemo učiniti sljedeće.« Govorila je brzo. Reacher je shvatio da je malo nervozna. Malo napeta. Svi su to bili, osim njega. Nitko osim njega još nije vidio Jamesa Barra uţivo. Barr je za sve njih, na

različite načine, postao nepoznato odredište. Bio je Helenin klijent, iako ga ona zapravo nije ţeljela. Za Masonovu i Niebuhra bio je predmet proučavanja. Moţda predmet budućih znanstvenih radova, pa i slave i ugleda. Moţda će njegovo stanje dobiti vlastiti naziv. Barrov sindrom. Isto je vrijedilo za Alana Danutu. Moţda je za njega sve to bio presedan koji čeka da ga se obrani na vrhovnom sudu. Poglavlje u udţbenicima. Kolegij na postdiplomskom studiju. Indiana protiv Barra. Barr protiv Sjedinjenih Drţava. Svi su ulagali u čovjeka kojeg još nisu ni vidjeli. Svaki je sjeo u jedan zeleni plastičan stolac. Mali je hodnik mirisao po kloru i u njemu je vladala tišina. Nije se čulo ništa osim tihog protjecanja vode u cijevima i elektroničkog pulsa s uređaja u susjednoj prostoriji. Nitko nije govorio, no činilo se da svi znaju da ih čeka dug i spor proces. Nije bilo smisla biti nestrpljiv od početka. Reacher je sjeo nasuprot Mary Mason i počeo je promatrati. Bila je relativno mlada za stručnjakinju. Ĉinila se prijazna i otvorena. Odabrala je naočale s velikim okvirima tako da joj sugovornici jasno vide oči. Oči su joj izgledale pune blagosti, prihvaćanja i potpore. Koliko je to bilo stvarno a koliko dio pristupa radu s pacijentima, Reacher nije mogao znati. »Kako to radite?« upitao ju je. »Procjenu?« rekla je. »Počnem od pretpostavke da je amnezija vjerojatno stvarna. Oštećenja mozga dovoljno jaka da izazovu dvodnevnu komu, gotovo uvijek uzrokuju i amneziju. To je odavno utvrđeno. Tada samo promatram pacijenta. Oni koji zaista pate od amnezije vrlo su nemirni zbog svog stanja. Dezorijentirani su i uplašeni. Vidi se da se zaista pokušavaju sjetiti. Ţele se sjetiti. Oni koji glume ponašaju se drukčije. Očito izbjegavaju govoriti o danima o kojima je riječ. Skreću pogled od njih, u mentalnom smislu, ponekad i doslovno. Ĉesto je prisutan i jasan govor tijela.« »Zvuči pomalo subjektivno«, rekao je Reacher. Mason je kimnula. »U osnovi je subjektivno. Vrlo je teško dokazati da netko glumi. Pomoću skeniranja mozga moguće je

dokazati drukčiju moţdanu aktivnost, no samo značenje rezultata skeniranja i dalje je subjektivno. Ponekad se koristi i hipnoza, no od nje sudovi općenito zaziru. Dakle, da. Moj posao je tek izraţavanje mišljenja, ništa više.« »Koga uzima optuţba?« »Ljude baš kao što sam ja. Radila sam za obje strane.« »Dakle, vaţno je tko što kaţe?« Mason je ponovo kimnula. »Obično se svodi na to tko ima više slova ispred imena. Porota na to reagira.« »Vi imate mnogo slova.« »Više nego većina njih«, rekla je Mason. »Koliko toga je zaboravio?« »Najmanje nekoliko dana. Budući da je do traume došlo u subotu, bila bih iznenađena kad bi se sjećao ičeg nakon srijede. Prije toga će biti otprilike jednako dugo razdoblje nejasnoće iz kojeg će se nekih stvari sjećati, a nekih ne. Ali to je minimalno. Vidjela sam slučajeve u kojima su ljudi zaboravih i više mjeseci, ponekad i samo nakon potresa mozga, bez kome.« »Hoće h se čega naknadno sjetiti?« »Iz prvog, nejasnog razdoblja vjerojatno hoće. Moći će se vratiti unatrag, od stvari koje se posljednje sjeća pa kroz dane koji tome prethode. Moći će se prisjetiti nekih događaja. Prema naprijed će biti mnogo više ograničen. Ako je zadnje čega se sjeća ručak, moţda se jednom sjeti večere. Ako se sjeća da je bio u kinu, moţda se sjeti povratka kući. No, negdje će biti granica koju neće moći prijeći. Obično je to odlazak na spavanje zadnjeg dana kojeg se sjeća.« »Hoće li se sjećati događaja od prije četrnaest godina?« Mason je klimnula glavom. »Dugotrajna memorija ne bi mu trebala biti oštećena. Ĉini se da različite osobe imaju različite unutarnje definicije dugotrajne memorije. Pretpostavlja se da je razlog doslovna kemijska migracija iz jednog mozga u drugi, a ne postoje dva identična mozga. Biološka pozadina toga ne razumije se dovoljno dobro. Ljudi danas vole koristiti računalne metafore, no to je pogrešno. To nije kao tvrdi disk i RAM memorija. Mozak je u potpunosti

organski. Kao da bacite vreću punu jabuka niz stepenice. Neke će se oštetiti, neke neće. No, mislim da je razdoblje od prije četrnaest godina gotovo svakome već u dugotrajnoj memoriji.« Ĉekaonica je utihnula. Reacher je slušao udaljeni elektronski puls. Bio je to sinusoidni ritam, pretpostavljao je, s uređaja koji prati otkucaje srca ili ih izaziva. Brzina mu je bila oko sedamdeset udaraca u minuti. Bio je to umirujući zvuk. Sviđao mu se. Zatim su se otvorila vrata sobe na polovici hodnika i iz njih je izašla Rosemary Barr. Bila je istuširana i uredne kose, ah izgledala je mršavo, iscrpljeno i neispavano. Kao da je od prethodnog dana ostarjela deset godina. Zastala je na trenutak, pogledala desno pa lijevo, a zatim krenula prema čekaonici. Helen Rodin je ustala i uputila se prema njoj. Srele su se na pola puta i zastale, tiho razgovarajući. Reacher nije mogao čuti o čemu govore. Dvosmjerno izvješće, nagađao je, najprije medicinsko a zatim pravno. Potom je Helen uzela Rosemary za ruku i povela je prema skupini. Rosemary je pogledala dvojicu psihijatara, Alana Danutu pa Reachera. Nije rekla ništa. Zatim je sama krenula prema stolu osiguranja. Nije se osvrtala. »Izbjegavanje«, rekao je Niebuhr. »Svi smo mi ovdje da bismo ispitivali i ispipavali njezinog brata. Fizički, mentalno, pravno, metaforički. To je agresivno i neprivlačno. Priznati nas značilo bi priznati da joj je brat u opasnosti.« »Moţda je samo umorna«, rekao je Reacher. »Idem sada k njemu«, rekla je Helen. Otišla je niz hodnik i ušla u sobu iz koje je Rosemary maloprije izašla. Reacher je gledao za njom dok nije čuo kako se vrata zatvaraju. Zatim se ponovo okrenuo Niebuhru. »Jeste li već vidjeh ovakvo što?« upitao ga je. »Prisilu? Jeste li vi to ikad vidjeh?« Reacher se nasmiješio. Svaki psihijatar kojeg je upoznao volio je na pitanja odgovarati pitanjima. Moţda su ih tome učili prvog dana u školi za psihijatre.

»Viđao sam to često«, rekao je. »Ali?« »Obično postoji bolji dokaz snaţne prijetnje.« »Prijetnja protiv sestre nije snaţna? Uvjeren sam i da ste sami već došli do te hipoteze.« »Nije oteta. Nije ničiji zatvorenik. Mogao je organizirati zaštitu za nju. Ili joj reći da ode iz grada.« »Upravo tako«, rekao je Niebuhr. »Moţemo samo zaključiti da mu je naloţeno da ne učini ništa od toga. Očito mu je rečeno da je ostavi na otvorenom, u neznanju i ranjivu. To pokazuje koliko je prisila vjerojatno bila snaţna. A pokazalo je i njemu koliko je snaţna. Uz to mu je pokazalo i koliko je on nemoćan, u usporedbi. Svakog dana. Vjerojatno je ţivio u velikom strahu i osjećaju bespomoćnosti, kao i krivnje zbog svoje poslušnosti.« »Jeste li ikada vidjeli da je racionalna osoba toliko uplašena da učini to što je on učinio?« »Jesam«, rekao je Niebuhr. »I ja«, rekao je Reacher. »Jednom ili dvaput.« »Onaj koji mu je prijetio mora da je pravo čudovište. Iako očekujem da će biti i drugih čimbenika koji su pojačali cijelu situaciju. Vjerojatno neko novo poznanstvo, neka vrsta ovisnosti, očaranosti, ţelje da se udovolji, ostavi dojam, bude cijenjen i voljen.« »Ţena?« »Ne, nitko ne ubija ljude da bi impresionirao ţene. To obično ima suprotan učinak. Ovo će biti muškarac. Zavodljiv, ali ne na seksualan način. Neodoljiv, u određenom smislu.« »Alfa muţjak i beta muţjak.« »Upravo tako«, ponovo je rekao Niebuhr. »Svaka preostala neodlučnost na kraju je otklonjena prijetnjom sestri. Moţda g. Barr nije bio ni siguran je li prijetnja samo šala ili je zbiljska. No, odlučio je ne iskušavati to. Ljudska je motivacija vrlo sloţena. Većina ljudi ne zna zašto čine ono što čine.« »To je sigurno.«

»Znate li vi zašto činite ono što činite?« »Ponekad«, rekao je Reacher. »U drugim pak slučajevima nemam pojma. Moţda biste mi vi mogli reći.« »Obično sam vrlo skup. Zato si mogu priuštiti da ovakve stvari radim besplatno.« »Moţda bih vam mogao plaćati pet dolara tjedno, poput najamnine.« Niebuhr se nesigurno nasmiješio. »Hm, ne«, rekao je. »Mislim da to ne bi išlo.« U čekaonici je nakon toga ponovo zavladala tišina, koja je potrajala još deset dugih minuta. Danuta je drţao noge ispruţene i radio na papirima u otvorenoj aktovki koju je drţao na koljenima. Mason je zatvorila oči te je mogla i spavati. Niebuhr je zurio pred sebe. Njih troje očito su bili navikli na čekanje. Baš kao i Reacher. Trinaest je godina bio vojni policajac, a njihov je pravi moto bio Poţuri, pa pričekaj, a ne Pomozi, zaštiti, obrani. Usredotočio se na elektronske otkucaje srca i pustio vrijeme da prolazi. Grigor Linsky okrenuo je auto i u retrovizoru promatrao vrata bolnice. Kladio se sam sa sobom da se ništa neće dogoditi barem šezdeset minuta. Barem šezdeset, ah ne više od devedeset. Zatim je uvjeţbavao redoslijed prioriteta u slučaju da ne izađu svi zajedno. Koga ignorirati, a koga pratiti? Naposljetku je odlučio pratiti onoga tko bude otišao sam. Pretpostavljao je da će to vjerojatno biti vojnik. Odvjetnici i liječnici vjerojatno će krenuti natrag u ured. Oni su bih predvidljivi. Vojnik to nije bio. Helen Rodin izašla je iz sobe Jamesa Barra petnaest minuta nakon što je ušla. Odmah se uputila do čekaonice. Svi su je pogledali. Ona je pogledala Mary Mason. »Vi ste na redu«, rekla je. Mason je ustala i krenula niz hodnik, Bez torbe, bez papira, bez olovke. Reacher ju je gledao

dok se vrata Barrove sobe nisu zatvorila za njom. Tada se ponovo naslonio, bez riječi. »Svidio mi se«, rekla je Helen, nikome posebno. »Kako je?« upitao je Niebuhr. »Slab je«, rekla je Helen. »Slomljen je. Kao da ga je udario kamion.« »Ima li smisla ono što govori?« »Priseban je, ah ne sjeća se ničega. Mislim da ne glumi.« »Koliko je dugo razdoblje zaboravio?« »Ne znam. Sjeća se da je slušao prijenos bejzbolske utakmice na radiju. Mogla je biti prošli tjedan ili prošli mjesec.« »Ih prošle godine«, rekao je Reacher. »Je li prihvatio da ga zastupate?« upitao je Danuta. »Samo usmeno«, rekla je Helen. »Ne moţe ništa potpisati. Lisicama je vezan za krevet.« »Jeste li mu rekli koje su optuţbe i dokazi protiv njega?« »Morala sam«, rekla je Helen. »Ţeho je znati zašto mislim da mu treba odvjetnik.« »I?« »Pretpostavlja da je kriv.« Na trenutak je zavladala tišina. Zatim je Alan Danuta zatvorio svoju aktovku i spustio je na pod. Brzo se uspravio u stolcu. Sve u jednom tečnom pokretu. »Dobrodošli u siva područja«, rekao je. »Tu se stvara dobro pravo.« »Nema tu ničeg dobrog«, rekla je Helen. »Bar zasad.« »Ni u kom slučaju ne smijemo dopustiti da mu sude. Vlada je svojim nemarom dopustila da ga ozlijede, a sad ga još ţele osuditi na smrt? Ne bih rekao. Ne čak ni ako se ne sjeća samo dana kad je počinjen zločin. Kakvu bi obranu mogao imati?« »Moj će otac biti izvan sebe.« »Naravno. Morat ćemo ga isključiti. Morat ćemo ići izravno na savezni sud. To je ionako pitanje vezano uz povelju o pravima. Savezni, zatim prizivni sud i naposljetku vrhovni. To je postupak.« »To je dug postupak.«

Danuta je klimnuo glavom. »Tri godine«, rekao je. »Ako budemo imali sreće. Najbliţi presedan je slučaj Wilson koji je trajao tri i pol godine, gotovo četiri.« »A nemamo nikakvog jamstva da ćemo pobijediti. Moţemo izgubiti.« »U tom ćemo slučaju ići na suđenje nakon toga i dati sve od sebe.« »Ja nisam kvalificirana za to«, rekla je Helen. »Intelektualno? Ĉuo sam suprotno.« »Taktički i strateški. I financijski.« »Postoje udruge veterana koje mogu pomoći s novcem. G. Barr je, napokon, sluţio svojoj zemlji. I to časno.« Helen nije odgovorila na to. Samo je bacila pogled u Reacherovu smjeru. Reacher nije rekao ništa. Samo je okrenuo glavu i zurio u zid. Zar će se opet izvući nekaţnjen za umorstvo? pomislio je. Dvaput? Alan Danuta pomaknuo je stolac. »Postoji alternativa«, rekao je. »Nije baš pravno uzbudljiva, no postoji.« »Koja je?« upitala je Helen. »Izručite ocu onoga koji vuče konce. Pod ovim okolnostima, pola je bolje nego ništa. A ionako će dobiti bolju polovicu.« »Bi li pristao na to?« »Pretpostavljam da ga poznajete bolje od mene, no bio bi budala da ne pristane. Ĉeka ga barem tri godine priziva prije nego što uopće dobije g. Barra u sudnicu. Uz to, svaki tuţitelj koji nešto vrijedi ţeli uhvatiti veću ribu.« Helen je ponovo pogledala prema Reachera. »Zasad je to s marionetom samo teorija«, rekla je. »Nemamo ništa ni blizu dokazima.« »Moţete birati«, rekao je Danuta. »No, kako god bilo, ne moţete dopustiti da sude Barru.« »Korak po korak«, rekla je Helen. »Najprije ćemo čuti što misli dr. Mason.«

Dr. Mason se vratila dvadeset minuta kasnije. Reacher ju je gledao kako hoda. Duljina njezina koraka, izraz u očima i čvrstoća vilice rekli su mu da je došla do čvrstog zaključka. Nije bilo nesigurnosti. Nije bilo ni rezerviranosti ni sumnje. Nimalo. Ponovo je sjela i izravnala suknju. »Trajna retrogradna amnezija«, rekla je. »Potpuno stvarna. Najjasniji slučaj koji sam vidjela.« »Trajanje?« upitao je Niebuhr. »To će nam reći bejzbolska liga«, rekla je. »Sjeća se određene utakmice Cardinalsa. No, vjerojatno tjedan ili više, od danas unatrag.« »Sto obuhvaća i petak«, rekla je Helen. »Bojim se da je tako.« »Dobro«, rekao je Danuta. »To je to.« »Sjajno«, rekla je Helen. Ustala je, a za njom i drugi, svi su se okrenuli i stali licem prema izlazu, svjesno ih ne, Reacher nije bio siguran. No, bilo je jasno da je Barr iza njih. Doslovno i figurativno. Više nije bio čovjek, već medicinski uzorak i pravno pitanje. »Vi samo krenite«, rekao je. »Ostat ćete ovdje?« upitala je Helen. Reacher je kimnuo. »Posjetit ću starog prijatelja«, rekao je. »Zašto?« »Nisam ga vidio četrnaest godina.« Helen se odmaknula od ostalih i prišla mu. »Ozbiljno pitam, zašto?« rekla je tiho. »Ne brinite se«, rekao je. »Neću mu isključiti aparate za odrţavanje ţivota.« »Nadam se da nećete.« »Ne mogu«, rekao je. »Nemam baš neki alibi, zar ne?« Na trenutak je ostala na mjestu. Nije rekla ništa. Zatim se vratila korak unatrag i pridruţila ostalima. Svi su otišli zajedno. Reacher ih je gledao kako se odjavljuju kod čuvara na pultu, a čim su izašli kroz metalna vrata okrenuo se i uputio niz hodnik do sobe Jamesa Barra. Nije kucao. Samo je na trenutak zastao, a zatim je pritisnuo kvaku i ušao. 7. POGLAVLJE

Soba je bila pregrijana. U njoj bi se moglo peći piliće. Širok prozor bio je prekriven bijelim ţaluzinama koje su štitile od sunca. Soba je bila ispunjena blagim bijelim svjetlom. Medicinska oprema bila je posvuda. Respirator, isključen i nečujan. Postolja za infuziju, EKG zasloni. Cijevi, vrećice i ţice. Barr je leţao na leđima u krevetu u sredini sobe. Bez jastuka. Glava mu je bila smještena u udlagu. Kosa mu je bila izbrijana, a preko rupa koje su mu izbušili u lubanji bili su zavoji. Lijevo mu je rame bilo zamotano u zavoje koji su sezali sve do lakta. Desno mu je rame bilo golo i bez ikakvih tragova. Koţa je bila blijeda i tanka te su se kroz nju vidjele kapilare. Grudi i bokovi također su mu bili u zavojima. Pokrivač mu je bio presavijen u visini struka. Ruke su mu bile ispruţene uz tijelo i Ušicama vezane za šipke kreveta. U lijevu ruku bile su mu zabijene igle za infuziju. Na srednjem prstu desne ruke nalazila se hvataljka koja je sivom ţicom bila povezana s kutijom. Na grudima su ispod zavoja izlazile crvene ţice. Vodile su do uređaja sa zaslonom. Zaslon je prikazivao pokretni grafikon otkucaja srca koji je Reachera podsjećao na zapis pucnjeva dobiven od mobilnog operatera. Oštri vrhovi i mnogo dulje, gotovo ravne pauze. Stroj je ispuštao tihi, visoki zvuk svaki put kad bi se na zaslonu prikazao vrh. »Tko je to?« upitao je Barr. Glas mu je bio slab, hrapav i spor. I uplašen. »Tko je to?« upitao je ponovo. Glava mu je bila u udlazi, pa mu je vidno polje bilo ograničeno. Oči sumu se micale. Lijevo-desno i gore-dolje. Reacher je prišao bliţe. Nagnuo se nad krevet. Nije rekao ništa. »Ti«, rekao je Barr. »Ja«, rekao je Reacher. »Zašto?« »Znaš zašto.«

Barrova desna ruka je zadrhtala. Od pokreta se zanjihala i ţica pričvršćena za kaţiprst. Lisice su se pomaknule na šipki. Pa se začuo tihi metalni zvuk. »Izgleda da sam te iznevjerio«, rekao je. »Izgleda da jesi.« Reacher je gledao Barrove oči jer je to bio jedini dio tijela koji je mogao pomicati. Nije bio sposoban za govor tijela. Glava mu je bila imobilizirana, a veći dio ostatka tijela bio je umotan poput mumije. »Ne sjećam se ničega«, rekao je Barr. »Jesi U siguran?« »Sve mi je prazno.« »Znaš U što ću ti učiniti ako laţeš?« »Mogu pretpostaviti.« »Utrostruči to«, rekao je Reacher. »Ne laţem«, rekao je Barr. »Jednostavno se ne mogu sjetiti ničega«. Glas mu je bio tih, bespomoćan, zbunjen. Nije to bila obrana niti prituţba. Niti isprika. Samo iznošenje činjenice, poput jadikovke, molbe ili jauka. »Pričaj mi o utakmici«, rekao je Reacher. »Bio je prijenos na radiju.« »Ne na televiziji?« »Draţi mi je radio«, rekao je Barr. »Zbog starih vremena. Tako je uvijek bilo. Kad sam bio klinac. Radioprijenosi utakmica čak iz St. Louisa. Iz takve daljine. Ljetne večeri, toplo vrijeme, zvuk bejzbola na radiju.« Utihnuo je. »Jesi li dobro?« upitao je Reacher. »Jako me boli glava. Mislim da su me operirali.« Reacher nije rekao ništa. »Ne volim bejzbol na TV-u«, rekao je Barr. »Nisam tu da bih raspravljao o tvojim medijskim preferencama.« »Gledaš li ti bejzbol na TV-u?« »Nemam TV«, rekao je Reacher.

»Zaista? Trebao bi ga kupiti. Moţeš ga dobiti za sto dolara. I za manje, ako je malen. Pogledaj u ţutim stranicama.« »Nemam telefona. Ni kuću.« »Zašto ne? Nisi više u vojsci.« »Kako ti to znaš?« »Nitko više nije u vojsci. Ne iz onog doba.« »Neki ljudi jesu«, rekao je Reacher, misleći na Eileen Hutton. »Ĉasnici«, rekao je Barr. »Nitko drugi.« »I ja sam bio časnik«, rekao je Reacher. »Trebao bi se sjećati takvih stvari.« »Ali ti nisi bio kao ostali. To sam htio reći.« »Kako sam se razlikovao?« »Ti si zaradio svoju plaću.« »Pričaj mi o utakmici.« »Zašto nemaš kuću? Ide li ti dobro u ţivotu?« »Sad si zabrinut za mene?« »Ne volim kad ljudima ne ide dobro.« »Dobro mi ide«, rekao je Reacher. »Vjeruj mi. Ti si taj koji ima problem.« »Sad si murjak? Tu? Nisam te vidio u okolici.« Reacher je odmahnuo glavom. »Običan sam građanin.« »Odakle?« »Niodakle. Izvana, iz svijeta.« »Zašto si ovdje?« Reacher nije odgovorio. »O, da«, rekao je Barr. »Da me središ.« »Pričaj mi o utakmici.« »Igrali su Cubsi i Cardinalsi«, rekao je Barr. »Izjednačena utakmica. Cardinalsi su pobijedili krajem devete, poveli su i pobijedili.« »Home run?« »Ne, pogreška. Ĉetiri loše bačene loptice, ukradena baza, zatim je jedan udarac izbačen, a trkač je stigao na treću bazu. Zatim meko spuštena kratka loptica, provjera trkača, bacanje na prvu bazu, ah je loptica otišla izvan terena pa su bodovi osvojeni na pogrešku protivnika. To je bila pobjednička izmjena, bez ijednog udarca palicom o lopticu.« »Prilično se dobro sjećaš.« »Pratim Cardinalse. Uvijek sam ih pratio.«

»Kad je bila ta utakmica?« »Ne znam ni koji je danas dan.« Reacher nije rekao ništa. »Ne mogu vjerovati da sam učinio ono što kaţu«, rekao je Barr. »Jednostavno ne mogu to vjerovati.« »Imaju mnogo dokaza«, rekao je Reacher. »Pravih dokaza?« »Nesumnjivih.« Barr je zatvorio oči. »Koliko ljudi?« upitao je. »Petero.« Barrove su se grudi počele pokretati. Iz zatvorenih očiju krenule su mu suze. Otvorena usta izgledala su poput ispucanog ovala. Plakao je, s glavom u škripcu. »Zašto sam to učinio?« rekao je. »Zašto si to učinio prvi put?« rekao je Reacher. »Onda sam bio lud«, rekao je Barr. Reacher nije rekao ništa. »Nije to izgovor«, rekao je Barr. »Tada sam bio drukčija osoba. Mislio sam da sam se promijenio. Bio sam siguran da jesam. Bio sam dobar nakon toga, zaista sam se trudio. Prošlo je četrnaest godina, rehabilitirao sam se.« Reacher nije rekao ništa. »Ţelio sam se ubiti«, rekao je Barr. »Znaš, prošli put. Nakon toga. Nekoliko sam puta bio vrlo blizu. Bilo me je tako sram. No, pokazalo se da su oni momci iz Kuwaita bili zli. To mi je bila jedina utjeha. Drţao sam se toga, kao neke vrste iskupljenja.« »Zašto imaš onoliko pušaka?« »Nisam ih se mogao odreći. To su mi podsjetnici. One su me odrţavale normalnim. Bez njih je previše lako ostati normalan.« »Koristiš li ih ikad?« »Ponekad. Ne često. Tu i tamo.« »Kako?« »Na streljani.« »Gdje? Murjaci su provjeravali.« »Ne ovdje. Idem preko granice u Kentucky. Tamo ima jeftina streljana.«

»Znaš h trg u centru?« »Svakako. Ţivim ovdje.« »Reci mi kako si to učinio.« »Ne sjećam se da sam to učinio.« »Onda mi reci kako bi to učinio. Teoretski. Kao izvješće nakon izviđanja.« »Tko bi bile mete?« »Pješaci koji izlaze iz zgrade ministarstva prometa.« Barr je ponovo zatvorio oči. »Njih sam ustrijelio?« »Da, njih petero«, rekao je Reacher. Barr je ponovo počeo plakati. Reacher se odmaknuo i povukao stolac uz zid. Okrenuo ga je naslonom prema krevetu i sjeo na nj. »Kada?« rekao je Barr. »U petak poslije podne.« Barr je dugo šutio. »Kako su me uhvatili?« upitao je. »Ti ispričaj priču.« »Jesam li pucao iz vozila zaustavljenog u prometu?« »Zašto bi?« »Ĉekao bih dok ne bude kasno. Moţda odmah nakon pet. Tada ima mnogo ljudi. Zaustavio bih kombi na odvojku autoceste iza knjiţnice. Tamo gdje je podignut. Sunce je na zapadu, iza mene, nema odbljeska od optičkog nišana. Otvorio bih suvozački prozor, naciljao, ispraznio spremnik i krenuo dalje. Mogli bi me uhvatiti samo ako bi me prometnik zaustavio zbog prebrze voţnje i vidio pušku. No, mislim da bih bio svjestan toga. Zar ne? Mislim da bih sakrio pušku i vozio polako, a ne brzo. Zašto bih riskirao ističući se?« Reacher nije rekao ništa. »Što?« rekao je Barr. »Moţda se prometnik zaustavio dok sam pucao, misleći da mi treba pomoć. Je U tako bilo? Dok sam bio parkiran? Moţda je mislio da mi je pukla guma ih da sam ostao bez benzina.« »Imaš li prometni čunj?« upitao je Reacher. »Što?« »Prometni čunj.« Barr je zaustio da kaţe ne, no zaustavio se.

»Mislim da imam jedan«, rekao je. »No, nije baš moj. Polagao sam asfalt na prilaz kući. Na pločnik su stavili čunj kako nitko ne bi prolazio. Morao je biti tamo tri dana. Nikad nisu došli po njega.« »Što si učinio s njim?« »Stavio sam ga u garaţu.« »Je li još uvijek tamo?« »Mislim da jest. Gotovo sam siguran.« »Kad su bili ti radovi na prilazu?« »Mislim, početkom proljeća. Prije nekoliko mjeseci.« »Imaš li račune?« Barr je pokušao odmahnuti glavom. Trgnuo se od pritiska udlage. »Bio je to rad na crno«, rekao je. »Asfalt su ukrali od grada. Vjerojatno prilikom početka radova na Prvoj ulici. Platio sam gotovinom. Brzo i prljavo.« »Imaš h prijatelja?« »Nekoliko.« »Tko su?« »Obični momci. Jedan ih dva.« »Novih prijatelja?« »Ne bih rekao.« »Ţene?« »Ne vole me.« »Pričaj mi o utakmici.« »Već jesam.« »Gdje si bio? U autu? Kod kuće?« »Kod kuće«, rekao je Barr. »Jeo sam.« »Sjećaš se toga?« Barr je trepnuo očima. »Psihijatrica je rekla da bih se trebao pokušati sjetiti okolnosti. Tako se moţda sjetim više toga. Bio sam u kuhinji i jeo piletinu. Hladnu. S čipsom. Sjećam se toga. Ali to je najdalje što mogu.« »Jesi li pio što? Pivo, sok, kavu?« »Ne sjećam se. Samo se sjećam da sam slušao utakmicu. Imam Bose radio. U kuhinji je. Imam i TV u kuhinji, ali

uvijek samo slušam prijenose, ne gledam ih. Kao kad sam bio dijete.« »Kako si se osjećao?« »Osjećao?« »Sretno? Tuţno? Normalno?« Barr je ponovo na trenutak zašutio. »Psihijatrica me to isto pitala«, rekao je. »Odgovorio sam joj da sam se osjećao normalno, ah mislim da sam zapravo bio sretan. Kao da me čeka nešto dobro.« Reacher nije rekao ništa. »To sam svakako upropastio, zar ne?« rekao je Barr. »Pričaj mi o svojoj sestri«, rekao je Reacher. »Baš je bila tu. Prije odvjetnice.« »Kakvi su tvoji osjećaji prema njoj?« »Ona je sve što imam.« »Kako bi daleko išao da je zaštitiš?« »Učinio bih bilo što«, rekao je Barr. »U kojem smislu bilo što?« »Priznat ću krivnju ako mi to dopuste. Morat će se preseliti, moţda i promijeniti ime. No, pokušat ću joj što više olakšati. Kupila mi je radio. Za bejzbol. Poklon za rođendan.« Reacher nije rekao ništa. »Zašto si došao?« upitao je Barr. »Da te pokopam.« »Zasluţio sam to.« »Nisi pucao s autoceste. Pucao si iz nove javne garaţe.« »Na Prvoj ulici?« »Da, na sjevernom kraju.« »To je suludo. Zašto bih pucao odande?« »Od svog si prvog odvjetnika traţio da me pronađe. U subotu.« »Zašto bih to učinio? Ti bi trebao biti zadnja osoba koju ţelim vidjeti. Znaš za Kuwait. Zašto bih ţelio da se to spomene?« »Koja je bila sljedeća utakmica Cardinalsa?« »Ne znam.« »Pokušaj se sjetiti. Moram shvatiti okolnosti u kojima si bio.« »Ne mogu se sjetiti«, rekao je Barr. »Nema ničeg. Sjećam se tog pobjedničkog kruga i to je sve. Komentatori su bili izvan

sebe. Znaš kakvi su. Nisu mogli vjerovati. Mislim, to je zaista glup način da se izgubi utakmica. Ah to su Cubsi, zar ne? Za njih se kaţe da uvijek nadu način da izgube.« »Sjećaš li se nečeg prije utakmice? Ranije tog dana?« »Ne sjećam se.« »Sto bi obično radio?« »Ne mnogo. Ne radim baš mnogo toga.« »Što se dogodilo u prethodnoj utakmici Cardinalsai« »Ne sjećam se.« »Ĉega se sljedećeg sjećaš?« »Nisam siguran. Asfaltiranja prilaza?« »To je bilo prije više mjeseci.« »Sjećam se da sam išao nekamo«, rekao je Barr. »Kada?« »Nisam siguran. Nedavno.« »Sam?« »Moţda s ljudima. Nisam siguran. Nisam siguran ni kamo.« Reacher nije rekao ništa. Samo se nagnuo unatrag u stolcu i slušao tihe zvukove iz uređaja za praćenje rada srca. Ritam je bio prilično brz. Lisice na objema rukama su zveckale. »Što je u infuzijama?« upitao je Barr. Reacher je zaškiljio gledajući prema svjetlu i pročitao natpis na vrećicama s infuzijom. »Antibiotici«, rekao je. »Ne lijekovi protiv bolova?« »Ne.« »Valjda misle da ih ne zasluţujem.« Reacher nije rekao ništa. »Mi se već dugo znamo, zar ne?« rekao je Barr. »Ti i ja?« »Baš i ne«, rekao je Reacher. »Nisam mislio da smo bili prijatelji.« »Tu si u pravu.« »No, bili smo povezani.« Reacher nije rekao ništa. »Zar ne?« upitao je Barr. »Na neki način«, rekao je Reacher. »Hoćeš li učiniti nešto za mene?« upitao je Barr. »Kao uslugu?« »Što?« rekao je Reacher. »Izvuci mi igle od infuzije iz ruke.«

»Zašto?« »Da dobijem infekciju i umrem.« »Ne«, rekao je Reacher. »Zašto ne?« »Još nije vrijeme«, odvratio je Reacher. Ustao je, gurnuo stolac do zida i izašao iz sobe. Odjavio se kod čuvara te prošao kroz sigurnosnu komoru, spustio se dizalom i izašao na ulicu. Auta Helen Rodin nije bilo na parkiralištu. Već je otišla. Nije ga čekala. Stoga je krenuo pješice. Cijelim putem od ruba grada. Prošao je pokraj deset blokova građevinskih radova i najprije otišao u knjiţnicu. Bilo je već kasno poslijepodne, no knjiţnica je još radila. Tuţna ţena za pultom rekla mu je gdje drţe stare novine. Počeo je s hrpom prošlotjednih izdanja istih novina koje je čitao u autobusu putujući iz Indianapolisa. Ignorirao je nedjelju, subotu i petak. Počeo je s četvrtkom, srijedom i utorkom te pogodio već s drugim novinama koje je uzeo. Chicago Cubs igrali su niz od tri utakmice u St. Louisu, počevši od utorka. Prva je utakmica završila onako kao što ju je Barr opisao. Krajem devete izmjene, četiri loše loptice, ukradena baza, izbačen udarac i pogreška. Pojedinosti su bile u jutarnjim novinama od srijede. Pobjednički krug bez ijednog udarca u lopticu. Oko deset navečer, u petak. Barr je čuo izbezumljene krikove komentatora samo šezdeset i sedam sati prije nego što je otvorio vatru. Nakon toga Reacher se vratio cijelim putem do policijske stanice. Ĉetiri bloka na zapad i jedan blok na jug. Nije ga brinulo radno vrijeme. Izgledalo mu je kao da rade 24 sata dnevno i sedam dana u tjednu. Otišao je ravno do stola za recepciju i zatraţio da, kao savjetnik pravnog branitelja, ponovo vidi dokaze. Policajac na recepciji nazvao je Emersona, a zatim pokazao Reachera da moţe ići ravno u Bellantoniovu garaţu.

Bellantonio ga je dočekao i otključao vrata. Nije bilo mnogo promjena, no Reacher je primijetio nekoliko novih dodataka. Novi listovi papira u plastičnim omotnicama, pričvršćeni iznad ili ispod izvornih stranica na pločama prekrivenim plutom, kao fusnote, dodaci ili privici. »Nadopune?« upitao je. »Uvijek ih ima. Mi nikad ne spavamo.« »Sto je dakle novo?« »Ţivotinjska DNK«, rekao je Bellantonio. »Dlaka pronađena na mjestu zločina pripadala je Barrovom psu.« »Gdje je pas sada?« »Uspavan je.« »To je bešćutno.« »To je bešćutno?« »Vraţji pas nije bio ništa kriv.« Bellantonio nije rekao ništa. »Sto još?« upitao je Reacher. »Još testova vlakana, još balističkih testova. U svemu smo više nego sigurni. Streljivo Lake City relativno je rijetko. Potvrdili smo da ga je Barr kupio prije godinu dana. U Kentuckvju.« »Išao je u tamošnju streljanu.« Bellantonio je kimnuo: »Saznali smo i to.« »Još nešto?« »Prometni čunj pripada gradskom uredu za izgradnju. Ne znamo kako ni kada je Barr došao do njega.« »Još nešto?« »Mislim da je to sve.« »Sto je s lošim stranama?« »Kakvim lošim stranama?« »Govorite mi samo dobre vijesti. Sto je s pitanjima na koje nemate odgovora?« »Mislim da nije bilo takvih.« »Jeste h sigurni u to?« »Siguran sam.« Reacher je paţljivo pogledom prešao preko svih plutenih ploča. »Igrate li poker?« upitao je. »Ne.« »Dobra odluka. Grozno loše laţete.« Bellantonio nije rekao ništa. »Počnite se brinuti«, rekao je Reacher. »Ako se izvuče, tuţit će vas zbog psa.«

»Neće se izvući«, rekao je Bellantonio. »Da«, rekao je Reacher. »I ja mislim da neće.« Ispred vrata ga je čekao Emerson. U odijelu, bez kravate. U očima mu se ogledala frustracija, kao što je to često slučaj s murjacima kad se zapletu u pravna pitanja. »Jeste li ga vidjeli?« upitao je. »U bolnici?« »Ne sjeća se ničeg nakon utorka«, rekao je Reacher. »Ĉeka vas bitka.« »Sjajno«. »Zatvori bi trebali biti sigurniji.« »Rodin će dovesti stručnjake.« »Njegova kći je to već učinila.« »Postoje presedani.« »Ima ih i u korist druge strane.« »Zar ţelite da se to smeće vrati na ulicu?« »Vi ste zeznuli«, rekao je Reacher. »A ne ja.« »Vaţno je da ste vi sretni.« »Nitko nije sretan«, rekao je Reacher. »Još ne.« Izašao je iz policijske stanice i hodao sve do crnog nebodera. Helen Rodin bila je za svojim stolom i proučavala list papira. Danuta, Mason i Niebuhr su otišli. Bila je sama. »Rosemarv je pitala brata za Kuwait«, rekla je. »Ispričala mi je to kad je izašla iz njegove sobe u bolnici.« »I?« upitao je Reacher. »Rekao joj je da je sve istina.« »To vjerojatno i nije bio naročito zabavan razgovor.« Helen Rodin odmahnula je glavom. »Rosemarv je slomljena. Kaţe da je i James. Ne moţe vjerovati da je to ponovo učinio. Ne moţe vjerovati da je odbacio zadnjih četrnaest godina.« Reacher nije rekao ništa. U uredu je nastala tišina. Zatim je Helen pokazala Reacheru list papira koji je čitala. »Eileen Hutton je brigadna generalica«, rekla je. »Onda joj je dobro išlo«, rekao je Reacher. »Bila je bojnica kad smo se poznavali.« »Što ste bili vi?«

»Satnik.« »Zar to nije protuzakonito?« »Tehnički jest. Za nju.« »Bila je vojna odvjetnica.« »I odvjetnici mogu kršiti zakon. Baš kao i svi ostali.« »Još uvijek je vojna odvjetnica.« »Naravno. Nije prolazila obuku iznova.« »Radi u Pentagonu.« »Tamo drţe pametne ljude.« »Bit će ovdje sutra.« Reacher nije rekao ništa. »Dolazi dati izjavu«, rekla je Helen. Reacher nije rekao ništa. »Davanje izjave je dogovoreno za četiri sata poslije podne. Vjerojatno će stići avionom ujutro i uzeti sobu u hotelu. Jer morat će prenoćiti ovdje. Bit će prekasno za povratak.« »Traţit ćete da je izvedem na večeru?« »Ne«, rekla je Helen. »Neću. Zamolit ću vas da je izvedete na ručak. Prije nego što se sastane s mojim ocem. Moram unaprijed znati zbog čega je tu.« »Uspavah su Barrovog psa«, rekao je Reacher. »Bio je star.« »To vam ne smeta?« »Zar bi trebalo?« »Pas nije nikome učinio ništa naţao.« Helen nije rekla ništa. »U kojem će hotelu odsjesti Hutton?« upitao je Reacher. »Nemam pojma. Morat ćete je dočekati u zračnoj luci.« »Koji let?« »Ne znam ni to. No, nema izravnog leta iz Washingtona. Vjerojatno će presjedati u Indianapolisu. Neće biti tu prije jedanaest ujutro.« Reacher nije rekao ništa. »Ispričavam se«, rekla je Helen. »Rekla sam Danuti da nemamo dokaza za teoriju marionete. Zvučalo je grubo.« »Bih ste u pravu«, rekao je Reacher. »Nismo ni imah dokaze. Tada.« Pogledala ga je. »Ali?« »Sada imamo.« »Što?« »U policijskoj su postaji dodatno dotjerivah svoj rad. Imaju nove dokaze o vlaknima, balističke testove, DNK psa, račun

od kupnje streljiva čak iz Kentuckyja. Utvrdili su da prometni čunj pripada gradu. Imaju svakakve dokaze.« »Ali?« ponovila je Helen. »Ah nemaju snimku Jamesa Barra kako postavlja čunj u garaţi.« »Jeste li sigurni?« Reacher je klimnuo glavom. »Dosad mora da su već desetak puta pregledah vrpce. Da su ga pronašli, pričvrstili bi fotografije medu ostale dokaze, tako da ih svi mogu vidjeti. No, nema ih, što znači da ih nisu pronašli. A to znači da James Barr nije ranije ušao u garaţu i ostavio čunj.« »Što znači da je to učinio netko drugi.« »Onaj koji vuče konce«, rekao je Reacher. »Ili neka druga njegova marioneta. U neko doba nakon utorka navečer. Barr misli da je čunj još uvijek bio u njegovoj garaţi u utorak.« Helen ga je ponovo pogledala. »Onaj tko je postavio čunj mora biti na snimkama.« »Upravo tako«, rekao je Reacher. »No, mora da su snimljene stotine automobila.« »Moţete malo suziti izbor. Traţite osobni auto. Prenizak da bi se mogao spustiti na seosku stazu.« »Ĉovjek koji vuče konce zaista postoji, zar ne?« »Nema drugog objašnjenja za to što se dogodilo.« »Alan Danuta vjerojatno je u pravu«, rekla je Helen. »Moj će otac zamijeniti Barra za osobu koji vuče konce. Bio bi budala da ne pristane na to.« Reacher nije rekao ništa. »A to znači da će Barr biti oslobođen«, rekla je Helen. »To razumijete, zar ne? Nema alternative. Optuţba ima silne pravne probleme.« Reacher nije rekao ništa. »Ni ja nisam sretna zbog toga«, rekla je Helen. »No, za mene je to samo problem u odnosima s javnošću. Mogu se izvući iz toga. Bar se nadam da mogu. Mogu za sve okriviti upravu zatvora. Mogu tvrditi da ga nisam ja oslobodila.« »Ah?« rekao je Reacher.

»Što ćete vi učiniti? Došli ste ga pokopati, a on će odšetati slobodan.« »Ne znam što ću učiniti«, rekao je Reacher. »Koje su mi mogućnosti?« »Samo dvije koje me plaše. Prva je da biste mi mogli prestati pomagati u pronalaţenju osobe koja vuče konce. Ne mogu to učiniti sama, a Emerson ne bi ţelio ni pokušati.« »A druga?« »Mogli biste sami izravnati račune s Barrom.« »To je sigurno.« »Ali ne moţete to učiniti. Osudili bi vas na doţivotnu robiju, ako biste imali sreće.« »Ako me uhvate.« »Ulovili bi vas. Ja bih znala da ste to učinili.« Reacher se nasmiješio. »Zar biste me odah?« »Morala bih«, rekla je Helen. »Ne, ako biste bili moja odvjetnica. Ne biste smjeli reći ni riječ.« »Nisam vaša odvjetnica.« »Mogao bih vas zaposliti.« »Znala bi i Rosemary Barr, a ona bi vas odala bez razmišljanja. Franklin također. I on je čuo priču.« Reacher je kimnuo. »Ne znam što ću učiniti«, rekao je ponovo. »Kako ćemo pronaći pravog krivca?« »Kao što ste rekli, zašto bih to ţelio?« »Jer mislim da niste osoba koja pristaje na polovična rješenja.« Reacher nije rekao ništa. »Mislim da ţelite istinu«, rekla je Helen. »Mislim da vam se ne sviđa kad vas pokušavaju obmanuti. Ne volite da prave budalu od vas.« Reacher nije rekao ništa. »Osim toga, cijela ova situacija smrdi«, rekla je Helen. »Ovdje je bilo šest ţrtava. Pet ih je mrtvo, a šesta je sam Barr.« »To je malo preširoko poimanje ţrtve za moj ukus.« »Dr. Niebuhr očekuje da postoji neko poznanstvo. Vjerojatno novo. Neki novi prijatelj. Mogli bismo pokušati u tom smjeru.«

»Barr mi je rekao da nema novih prijatelja«, rekao je Reacher. »Samo jednog ili dva stara.« »Je li govorio istinu?« »Mislim da jest.« »Je h, dakle, Niebuhr u krivu?« »Niebuhr nagađa. On je psihijatar. Sve što čine je nagađanje.« »Mogla bih pitati Rosemary.« »Bi li ona poznavala prijatelje svoga brata?« »Vjerojatno. Prilično su bliski.« »Neka vam sastavi popis«, rekao je Reacher. »Nagađa li dr. Mason također?« »Naravno, ali mislim da je u ovom slučaju u pravu.« »Ako Niebuhr griješi glede novog prijatelja, što ćemo?« »Bit ćemo proaktivni.« »Kako?« »Zasigurno me je netko slijedio sinoć, a znam da me je netko slijedio jutros. Vidio sam ga na trgu. Kad ga sljedeći put vidim, porazgovarat ću s njim. Reći će mi za koga radi.« »Samo tako?« »Ljudi mi obično kaţu što ţelim znati.« »Zašto?« »Jer ih lijepo zamolim.« »Ne zaboravite lijepo zamoliti Eileen Hutton.« »Vidimo se«, rekao je Reacher. Hodao je na jug, prošavši svoj hotel, i pronašao jeftino mjesto gdje je večerao. Zatim je krenuo na sjever, hodajući polako, preko trga, pokraj crnog nebodera, ispod autoceste, pa sve do sportskog bara. Ukupno je bio na ulici gotovo jedan sat, no nije vidio nikog iza sebe. Nije bilo iskrivljenog čovjeka u neobičnom odijelu. Niti ikog drugog. Sportski je bar bio poluprazan, a na svim je televizorima bio bejzbol. Pronašao je stol u kutu i gledao Cardinalse protiv Astrosa u Houstonu. Bila je to nevaţna utakmica, kasno u sezoni između dvije ekipe koje nisu konkurirale za naslov. Tijekom pauza za reklame promatrao je vrata. Nije vidio

nikog. Utorkom navečer bilo je čak i mirnije nego ponedjeljkom, ovdje u unutrašnjosti. Grigor Linsky je birao broj na mobitelu. »Ponovo je u sportskom baru«, rekao je. »Je li te vidio?« upitao je Zek. »Ne.« »Zašto je opet u sportskom baru?« »Bez razloga. Trebalo mu je odredište, to je sve. Paradirao je uokolo gotovo sat vremena, pokušavajući me navesti da se pokaţem.« Tišina na trenutak. »Ostavi ga tamo«, rekao je Zek. »Dođi. Razgovarat ćemo.« Alex Rodin nazvao je Emersona kod kuće. Emerson je jeo kasnu večeru sa svojom ţenom i dvije kćeri te nije bio oduševljen pozivom. No, preuzeo ga je. Izašao je u hodnik i sjeo na predzadnju stepenicu, nagnut prema naprijed, s laktovima na koljenima i telefonom koji je drţao između ramena i uha. »Moramo nešto učiniti s tim Jackom Reacherom«, rekao mu je Rodin. »Ne vidim da on predstavlja veliki problem«, rekao je Emerson. »Moţda bi to ţelio, no ne moţe učiniti da činjenice nestanu. Imamo više nego dovoljno činjeničnih dokaza protiv Barra. « »Ovdje se više ne radi o činjenicama«, rekao je Rodin. »Radi se o amneziji. Radi se o tome koliko će obrana inzistirati na tome.« »To ovisi o tvojoj kćeri.« »On loše utječe na nju. Ĉitao sam zakone i presedane relevantne za slučaj. To je zaista sivo područje. Zapravo se ne radi o tome sjeća li se Barr tog dana. Radi se o tome razumije li sada, danas postupak koji se vodi protiv njega te imamo li dovoljno dokaza da ga osudimo bez njegovog svjedočenja.« »Rekao bih da imamo.« »I ja. No, Helen to mora shvatiti. Mora se sloţiti s tim. Ali taj momak stalno stoji nad njom, okreće joj glavu. Poznajem je. Neće prihvatiti stanje dok ne uklonimo njega.«

»Ne vidim što moţemo učiniti.« »Ţelim da ga privedeš.« »Ne mogu«, rekao je Emerson. »Ne bez razloga.« Rodin je utihnuo. »Pa, drţi ga na oku«, rekao je. »Ako samo pljune na pločnik, ţelim da ga privedeš i učiniš nešto s njim.« »Nismo na Divljem zapadu«, rekao je Emerson. »Ne mogu ga jednostavno otjerati iz grada.« »Uhićenje bi moglo biti dovoljno. Treba nam nešto što će razbiti njegovu magiju. On gura Helen tamo gdje ona ne ţeli ići. Poznajem je. Sama će odustati od Barra, bez sumnje.« Linskv je osjećao bol vraćajući se do auta. Na nogama je mogao podnijeti najviše jedan sat. Prije mnogo vremena kosti u njegovoj kraljeţnici metodički su slamane čekićem kruţne glave. Jedna za drugom, počevši od trtične kosti prema gore, kroz sve donje kralješke, i to ne u brzom nizu. Obično bi pustili da prethodna kost zacijeli prije nego što bi slomili sljedeću. Kad bi posljednja zacijelila, počeli bi iz početka. Zvali su to »sviranje ksilofona«. Sviranje ljestvica. Naposljetku je prestao brojati koliko su ljestvica odsvirali na njemu. No nikad nije govorio o tome. Zek je prošao još i gore. Sjedalo Cadillaca bilo je meko i predstavljalo olakšanje kad je sjeo u njega. Auto je imao tih motor i dobar radio, a voţnja je bila udobna. Cadillac je bio jedna od onih stvari koje su činile Ameriku tako divnim mjestom, uz lakovjerno stanovništvo i policiju čije su ruke uglavnom bile vezane. Linskv je ţivio u više drţava i za njega uopće nije bilo sumnje koja je najbolja. Drugdje je hodao ili puzao kroz prljavštinu ili ručno vukao kola i sanjke. Sada je vozio Cadillac. Dovezao se do Zekove kuće koja se nalazila 12 kilometara sjeverozapadno od grada, pokraj njegova postrojenja za drobljenje kamena. Postrojenje je bilo staro četrdeset godina i bilo je izgrađeno na bogatom nalazištu vapnenca otkrivenom ispod poljoprivrednog zemljišta. Kuća je bila

velika, raskošna palača izgrađena za bogatog trgovca nekvarljivom robom prije stotinu godina, dok je okolna priroda bila još netaknuta. Bila je burţoaska i pretjerana u svakom smislu, ali bila je udobna na isti način na koji je i Cadillac bio udoban. Najbolje je od svega bilo što se nalazila na osami, okruţena s mnogo hektara ravnice. Nekoć su tu bili divni vrtovi, ali Zek je srušio drveće i posjekao grmove kako bi dobio neometan pogled svuda uokolo. Ograda nije bilo, jer kako bi Zek mogao podnijeti da ţivi ma još i jedan dan iza ţice? Iz istog razloga nije bilo ni dodatnih brava, ni zasuna ni rešetki. Otvorenost je bila Zekov poklon samom sebi. No, kuća je ipak imala vrhunsku zaštitu. Posvuda su bile nadzorne kamere. Nitko nije mogao neopaţeno prići kući. Po danu su posjetitelji bili jasno vidljivi barem dvjesto metara od kuće, a kad bi pao mrak, oprema za noćno snimanje detektirala bi ih na tek nešto manjoj udaljenosti. Linskv je parkirao te skliznuo iz auta. Noć je bila tiha. Postrojenje za drobljenje kamena prestajalo je s radom u sedam svake večeri te je bilo nepokretno i nečujno sve do zore. Linskv je pogledao u tom smijeru, a zatim krenuo prema kući. Prednja su se vrata otvorila i prije nego što im je prišao. Toplo se svjetlo prosulo van i mogao je vidjeti da je sam Vladimir sišao dočekati ga, što je značilo da će gore biti i Chenko, što je značilo da je Zek okupio najbolje ljude, što je pak značilo da je Zek bio zabrinut. Linsky je duboko udahnuo, no ušao je bez oklijevanja. Nakon svega, ne mogu mu učiniti ništa što već nije bilo učinjeno. Vladimiru i Chenku bilo je drukčije, no za ljude Linskvjevih godina i iskustva ništa više nije bilo nezamislivo. Vladimir nije rekao ništa. Samo je ponovo zatvorio vrata i slijedio Linskog na gornji kat. Kuća je imala tri kata. Cijelo prizemlje koristilo se samo za nadzor. Sve su prostorije bile potpuno prazne osim jedne u kojoj su bila četiri TV zaslona na dugom stolu, a na njima su bile prikazane širokokutne ţive snimke prostora sjeverno, istočno, juţno i zapadno od

kuće. Ispred njih je vjerojatno sjedio Sokolov, gledajući ih. Ili Raskin. Izmjenjivali su se u smjenama od po dvanaest sati. Na drugom je katu bila kuhinja, blagovaonica, dnevna soba i ured. Na trećem su katu bile spavaće sobe i kupaonice. Sav se posao obavljao na drugom katu. Linsky je čuo Zekov glas kako ga doziva iz dnevne sobe. Odmah je ušao, ne kucajući. Zek je sjedio u fotelji, drţeći objema rukama šalicu čaja. Chenko se izvalio na kauču. Vladimir se progurao iza Linskog i sjeo pokraj Chenka. Linskv je stajao i čekao. »Sjedni, Grigore«, rekao je Zek. »Nitko nije ljut na tebe. Za neuspjeh je kriv dečko.« Linskv je klimnuo glavom i sjeo u fotelju, nešto bliţe Zeku od Chenka. Tako je odrţana odgovarajuća hijerarhija. Zeku je bilo osamdeset godina, a Linskome više od šezdeset. Chenko i Vladimir bili su u svojim četrdesetima. Obojica su bez sumnje bili vaţni ljudi, ali u usporedbi s njima tek mladići. Nisu imali prošlost koju su dijelili Zek i Linsky. Ni izdaleka. »Ĉaja?« upitao je Zek na ruskom. »Svakako«, rekao je Linsky. »Chenko«, rekao je Zek. »Donesi Grigoru šalicu čaja.« Linsky se nasmiješio u sebi. To što mu je Chenko morao donijeti čaj bio je znak najveće vaţnosti. Primijetio je i da Chenko nije to učinio nevoljko. Samo je ustao, otišao do kuhinje i vratio se s šalicom čaja na malom srebrnom pladnju. Chenko je bio vrlo sitan, nizak i mršav, nije imao veliku tjelesnu masu. Imao je grubu crnu kosu koja je stršala na sve strane, iako ju je šišao vrlo kratko. Vladimir je bio drukčiji. Vladimir je bio vrlo visok i krupan te je imao svijetlu kosu. Bio je nevjerojatno snaţan. Bilo je lako moguće daje Vladimir imao njemačke gene iz dalje prošlosti. Moţda ih je njegova baka pokupila 1914., poput zarazne bolesti. »Razgovarah smo«, rekao je Zek. »I?« upitao je Linsky. »Očito nemaju snimku Barra kako postavlja čunj«, rekao je Zek. »Očito.« »No, hoće li to biti problem?«

»Koje je vaše mišljenje?« pitao je Linsky pristojno. »Vaţnost je u oku promatrača«, rekao je Zek. »Detektiva Emersona i tuţitelja Rodina neće biti briga za to. To je manja pojedinost i neće se truditi istraţivati je dalje. Zašto i bi? Ne ţele upropastiti vlastiti slučaj. A nijedan slučaj nije sto posto savršen. Znaju to. Stoga će to otpisati kao neobjašnjivu pojedinost. Moţda čak uvjere i sami sebe da je Barr koristio drugo vozilo.« »Ali?« »Ali to ostaje nerazjašnjeno. Ako vojnik počne njuškati oko toga, moţda otkrije nešto.« »Dokazi protiv Bara su neoborivi.« Zek je kimnuo. »To je istina.« »Neće li im to biti dovoljno?« »Za njih bi svakako bilo. No, moguće je da Barr više ne postoji. U smislu da više nije pravna osoba dostupna njihovom pravnom sustavu. Ima trajnu retrogradnu amneziju. Moguće je da mu Rodin neće moći suditi. U tom će slučaju biti vrlo frustriran. Vjerojatno će se od njega očekivati da potraţi utješnu nagradu. Ako se naposljetku pokaţe da je utješna nagrada zapravo veća od samog Barra, kako bi to Rodin mogao odbiti?« Linskv je otpio malen gutljaj čaja. Bio je vruć i sladak. »Sve to iz videovrpce?« upitao je. »To u potpunosti ovisi o vojniku«, rekao je Zek. »Ovisi o njegovoj upornosti i imaginaciji.« »Bio je vojni policajac«, rekao je Chenko na engleskom. »Jeste li to znali?« Linsky je pogledao Chenka. Chenko je rijetko govorio engleski u kući. Imao je savršen američki naglasak i Linskom se ponekad činilo da ga je zbog toga sram. »To ne ostavlja nuţno dojam na mene«, rekao je Linsky, na ruskom. »Niti na mene«, rekao je Zek. »No, moramo taj faktor uzeti u obzir.« »Ako ga sada utišamo, to će privući paţnju«, rekao je Linsky. »Zar ne?«

»Ovisi o tome kako bismo to učinili.« »Koliko je mogućih načina?« »Mogli bismo ponovo upotrijebiti crvenokosu djevojku«, rekao je Zek. »Od nje ne bi bilo koristi protiv vojnika. On je pravi div i gotovo sigurno dobro obučen u samoobrani.« »No, već ima uspostavljen odnos s njom. Nekoliko ljudi zna da mu je pokušala smjestiti da ga prebiju. Moţda bi je mogli pronaći teško ozlijeđenu. U tom bi slučaju vojnik bio očiti glavni osumnjičeni. Policija bi ga ušutkala za nas.« »Ona bi znala tko ju je napao«, rekao je Vladimir. »Znala bi da to nije bio vojnik.« Zek je kimnuo s odobravanjem. Linsky ga je promatrao. Već je navikao na Zekove metode; on je volio izmamiti rješenje iz ljudi, poput Sokrata iz davnina. »Moţda bi onda bilo najbolje da ne bude u mogućnosti nikome ništa reći«, rekao je Zek. »Mrtva?« »To je oduvijek bio najsigurniji način, zar ne?« »No, moguće je da ima mnogo neprijatelja, a ne samo njega«, rekao je Vladimir. »Moţda voli draţiti muškarce.« »Stoga treba ojačati njihovu vezu. Moţda bi mogla biti pronađena na sugestivnom mjestu. Moţda ju je pozvao da zajedno izađu i obnove svoje poznanstvo.« »U svoj hotel?« »Ne, mislim izvan hotela. Ali u blizini. Gdje je moţe pronaći još netko osim vojnika i pozvati policiju dok ovaj još spava. Tako će biti laka meta.« »Zašto bi njezino tijelo bilo izvan hotela?« »Očito ju je udario, ona je otišla posrćući, a zatim se i srušila, ne stigavši daleko.« »Metropole Palače«, rekao je Linsky. »Tamo je odsjeo.« »Kada?« upitao je Chenko. »Kad god ţelite«, rekao je Zek. Astrosi su pobijedili Cardinalse 10-7 nakon loše obrambene igre s obje strane. Mnogo jeftinih pogodaka, mnogo

pogrešaka. Loš način za pobjedu i još gori za poraz. Reacher je već na pola prestao pratiti utakmicu. Umjesto toga počeo je razmišljati o Eileen Hutton. Ona je bila dio njegova mozaika. Vidio ju je jednom u SAD-u, prije Zaljevskog rata, samo nakratko u prepunoj sudnici, dovoljno da registrira njezin dobar izgled. Pretpostavio je da je to prvi i zadnji put što je vidi i zaključio da je to baš šteta. No, tada se pojavila u Saudijskoj Arabiji kao dio duge i spore pripreme operacije Pustinjski štit. Reacher je bio ondje gotovo od početka, kao nedavno degradirani satnik. Prva faza bilo koje strane kampanje u kojoj nema prethodno stacioniranih trupa uvijek je podsjećala na rat bandi. Zaraćene strane bile su snage vojne policije i trupe koje su stigle zajedno s njima. No, nakon mjesec i pol situacija bi se obično smirila, a Pustinjski štit po tome se nije razlikovao. Nakon mjesec i pol uspostavljena je vojna struktura, a ona je u smislu provođenja vojnog zakona zahtijevala da na licu mjesta budu prisutne sve razine, od čuvara zatvorenika do sudaca, pa se Hutton pojavila kao jedan od tuţitelja koje su poslali. Reacher je pretpostavio da se dobrovoljno prijavila, što mu je bilo drago, jer je to vjerojatno značilo da nije udana. Nije bila udana. Kad su prvi put naletjeli jedno na drugo, pogledao joj je lijevu ruku i na njoj nije vidio prsten. Zatim joj je pogledao ovratnik i vidio čin bojnice. To će biti izazov, pretpostavio je, naročito za nedavno degradiranog satnika. Tada ju je pogledao u oči i vidio da će izazov biti vrijedan truda. Oči su joj bile plave, pune oštroumlja i vragolija. I obećanja, činilo mu se. I avanture. On je upravo navršio trideset jednu godinu i bio je spreman na bilo što. Vrućina u pustinji je pomogla. Temperatura je uglavnom bila iznad 40 °C te je, osim redovitih vjeţbi za slučaj napada bojnim plinom, odora uglavnom bila svedena na kratke hlače i potkošulje bez rukava. Reacher je iz iskustva znao da blizina gotovo golih muškaraca i ţena i visoke temperature

skoro uvijek vode do nečeg dobrog. Bolje nego sluţiti u studenome u Minnesoti, to je bilo sigurno. Naravno, početni je pristup bio oteţan razlikom u činu. Kad je došlo do toga, on je pomalo zabrljao, no spasilo ga je to što je i ona bila jednako zainteresirana kao i on te se nije bojala pokazati to. Nakon toga sve je teklo glatko, tri duga mjeseca. Dobra vremena. Zatim su stigle nove naredbe, kao i uvijek, prije ili kasnije. Nije joj rekao ni zbogom. Nije dobio priliku. Nikad je više nije ni vidio. Vidjet ću je opet sutra, pomislio je. Ostao je u baru dok ESPN nije počeo ponavljati saţetke utakmica. Zatim je podmirio račun i izašao na pločnik, u ţuti sjaj uličnih svjetala. Odlučio je ne vraćati se u Metropole Palace. Odlučio je da je vrijeme za promjenu. Bez pravog razloga. Bio je to njegov uobičajeni nemirni instinkt. Ostani u pokretu. Nikad nemoj biti predugo na istome mjestu. Uz to, Metropole je bio sumorno i oronulo mjesto. Neugodno čak i prema njegovim niskim standardima. Umjesto toga je odlučio pokušati u motelu. Onom uz brijačnicu. Svi stilovi — 7 dolara. Moţda bi se mogao ošišati prije nego što Huttonica dojuri u grad. Chenko je otišao iz Zekove kuće u ponoć. Poveo je i Vladimira sa sobom. Ako crvenokosu valja prebiti na smrt, Vladimir će to morati učiniti. Sve je trebalo izgledati kako valja, u forenzičkom smislu. Chenko je bio prenizak da bi nanio ozljede kakve bi mogao nanijeti bivši vojnik visok 195 cm i teţak više od 100 kg, ako ga se isprovocira. No, Vladimir je bio druga priča. On bi to vjerojatno mogao učiniti samo jednim udarcem, što bi izgledalo dobro u mrtvozornikovu izvješću. Odbijanje, prigovaranje, seksualno izazivanje, krupan bi čovjek mogao udariti jednom, malo jače nego što je namjeravao. Obojica su poznavali djevojku. Sreli su je i ranije, zbog njezine povezanosti s Jebom Oliverom. Jednom su čak i svi zajedno radili. Znali su gdje je ţivjela, a to je bio unajmljeni stan s vrtom, u zgradi na osami u sjeni autoceste, blizu

mjesta gdje se ova počinjala podizati, jugozapadno od grada. Znali su i to da ondje ţivi sama. Reacher je besciljno hodao tri bloka uokolo prije nego što je prišao motelu. Koračao je tiho i osluškivao neće li čuti šum sjene iza sebe. Nije čuo ništa. Nije vidio ništa. Bio je sam. Motel je praktički bio antikvitet. Nekoć je zacijelo bio vrlo moderan, najnovija stvar na trţištu. No, neumoljivi protok vremena i promjena mode ostavili su ga za sobom. Bio je dobro odrţavan, ali ne i renoviran. Upravo je takva mjesta volio. Prenuo je recepcionara iz tankog sna i platio gotovinom samo za jednu noć. Prijavio se kao Don Heffher, što je bilo ime hvatača na drugoj bazi s prosjekom .261 tijekom slabe sezone Yankeesa 1934. Recepcionar mu je dao veliki bakreni ključ i pokazao mu prema sobi s brojem osam. Soba je bila izblijedjela i pomalo vlaţna. Pokrivač na krevetu i zavjese na prozorima doimali su se kao dio izvornog inventara. Baš kao i kupaonica. No, sve je radilo i vrata su se čvrsto zatvarala. Kratko se istuširao te vrlo paţljivo presavio hlače i košulju i stavio ih ispod madraca. To je bilo najbliţe što je dolazio glačanju. To će ujutro izgledati u redu. Obrijat će se i istuširati vrlo paţljivo, a nakon doručka otići će u brijačnicu. Nije ţelio obezvrijediti uspomene koje je Eileen sačuvala. Pod pretpostavkom da ih je uopće sačuvala. Chenko je parkirao istočno od autoceste pa su on i Vladimir prošli ispod nje pribliţavajući se djevojčinoj zgradi straga, neprimijećeni. Drţali su se blizu zida i obišli zgradu te došli do njezinih vrata. Chenko je rekao Vladimiru da se makne s vidika. Tada je blago pokucao. Nije bilo odgovora, što nije bilo sasvim neočekivano. Bilo je kasno i ona je vjerojatno već bila u krevetu. Stoga je Chenko pokucao ponovo, malo glasnije. Pa još jednom, najglasnije što se usudio. Na prozoru je vidio kako se pali svjetlo. Ĉuo je tihe korake unutra. Ĉuo je i njezin glas, kroz pukotinu gdje su se spajala vrata i dovratak. »Tko je to?« upitala je.

»Ja sam«, rekao je. »Što hoćeš?« »Moramo razgovarati.« »Spavala sam.« »Ţao mi je.« »Vrlo je kasno.« »Znam«, rekao je Chenko. »No, ovo je hitno.« Nastala je stanka. »Pričekaj malo«, rekao je. Chenko je čuo kako hoda natrag prema spavaćoj sobi. Zatim tišina. Onda se vratila. Vrata su se otvorila i ona se pojavila u ogrtaču. »Sto?« upitala je. »Moraš poći s nama«, rekao je Chenko. Vladimir je izašao iz sjene. »Zašto je on ovdje?« upitala je Sandy. »Večeras mi on pomaţe«, rekao je Chenko. »Sto ţelite?« »Moraš izaći s nama.« »Ovakva? Ne mogu.« »Slaţem se«, rekao je Chenko. »Moraš se odjenuti. Kao da ideš na spoj.« »Spoj?« »Moraš izgledati zaista dobro.« »No, morat ću se istuširati i napraviti frizuru.« »Imamo vremena.« »Sastanak s kim?« »Samo trebaš biti viđena. Kao da si spremna za sastanak.« »U ovo doba noći? Cijeli grad spava.« »Ne spava cijeli grad. Mi smo budni, na primjer.« »Koliko ću dobiti?« »Dvije stotine«, rekao je Chenko. »Jer je vrlo kasno.« »Koliko će to trajati?« »Samo minutu. Samo trebaš biti viđena kako hodaš.« »Ne znam.« »Dvije stotine dolara za jednu minutu nije loše.« »Trajat će dulje od minute. Trebat će mi cijeli sat da se pripremim.« »Onda dvjesto pedeset«, rekao je Chenko. »Dobro«, rekla je Sandy.

Chenko i Vladimir čekali su u dnevnoj sobi. Osluškujući kroz tanke zidove čuli su zvuk tuša, zatim zvuk sušila za kosu, zatim kako zadrţava dah dok stavlja Šminku, elastične zvukove donjeg rublja, šapat tkanine na koţi. Chenko je vidio daje Vladimir nemiran i da se znoji. Ne zbog zadatka koji ga je čekao, već zbog toga što je u obliţnjoj sobi bila razodjevena ţena. Vladimir je bio nepouzdan u nekim situacijama. Chenku je bilo drago što je tu i nadzire ga. U suprotnom bi plan zasigurno pošao ukrivo. Sandy je ušla u dnevnu sobu nakon sat vremena i izgledala je, kao što bi rekli Amerikanci, poput milijun dolara. Nosila je tanku crnu bluzu koja je bila gotovo prozirna. Ispod toga je imala crni grudnjak koji joj je grudi oblikovao u neuvjerljiv oblik polukugli. Imala je i crne pripijene hlače koje su završavale odmah ispod koljena. Biciklističke hlačice ? Capri hlačice ? Chenko nije bio siguran kako se zovu. Nosila je crne cipele s visokim petama. Blijede puti, crvene kose i zelenih očiju izgledala je poput slike iz časopisa. Šteta, pomislio je Chenko. »Moj novac?« upitala je Sandy. »Kasnije«, rekao je Chenko. »Kad se vratimo.« »Ţelim ga vidjeti.« »U autu je.« »Pođimo ga pogledati«, rekla je Sandy. Hodali su u koloni. Chenko je išao prvi. Za njim je išla Sandy. Vladimir je bio zadnji. Prošli su ispod autoceste. Auto je bio neposredno ispred njih. Bilo je hladno i na njemu se kondenzirala vlaga. U njemu nije bilo novca. Uopće. Chenko je to znao. Stoga se zaustavio dva metra ispred njega i okrenuo se. Klimnuo je Vladimiru. »Sad«, rekao je. Vladimir je posegnuo prema naprijed desnom rukom i stavio je odostraga na Sandyno desno rame. Okrenuo je bočno gornji dio njezina tijela a zatim je udario lijevom šakom u desnu sljepoočnicu,

malo iznad i ispred uha. Bio je to silan udarac. Eksplozivan. Glava joj se grubo trznula bočno i zakrenula, a noge su joj popustile i pala je na pod okomito, poput praznog odijela koje pada s vješalice. Chenko je čučnuo pokraj nje. Pričekao je na trenutak da se tijelo smiri, a zatim opipao vrat traţeći puls. Nije ga bilo. »Slomio si joj vrat«, rekao je. Vladimir je kimnuo. »Sve ovisi o mjestu udarca«, rekao je. »Glavni je smjer, naravno, bočni, ali uvijek treba pokušati postići i malo rotacije. Stoga to zapravo i nije slamanje, već više torzijska sila. Poput omče za vješanje.« »Je li ti ruka dobro?« »Bit će osjetljiva sutra.« »Dobro obavljeno.« »Dajem sve od sebe.« Otključali su auto i podigli straţnji naslon za ruku te poloţili tijelo preko straţnjeg sjedala. Bilo je taman dovoljno prostora, od jednog do drugog kraja. Djevojka je bila sitna. Nije bila visoka. Zatim su sjeli naprijed i odvezli se. Napravili su veliki polukrug s istočne strane i straga prišli hotelu Metropole Palace. Zaobišli su prostor gdje je bilo nagomilano smeće i pronašli bočnu uličicu. Zaustavili su se pokraj poţarnog izlaza. Vladimir je skliznuo iz auta i otvorio straţnja vrata. Izvukao je tijelo za ramena i ostavio ga gdje je palo. Zatim je ponovo ušao. Chenko je pokrenuo, a zatim zaustavio auto nakon pet metara i okrenuo se. Tijelo je leţalo uz dalji zid uličice. Točno nasuprot poţarnog izlaza. Pobjegla je iz vojnikove sobe u sramu i panici, odlučila ne čekati dizalo, sjurila se niz poţarne stepenice i izašla u noć. Moţda je tada posrnula i pogoršala ozljedu koja joj je bila nanesena. Moţda je pri padu udarila u zid te do kraja slomila već napuknuti vratni kraljeţak. Chenko se ponovo okrenuo prema naprijed i ponovo krenuo, ni brzo, ni sporo, ne privlačeći pozornost, ne ističući se, cijelim putem natrag do Zekove kuće.

8. POGLAVLJE Reacher se probudio u sedam ujutro i izašao provjeriti prati li ga tko te potraţiti ljekarnu. Hodao je u cik-cak liniji gotovo cijeli kilometar, no nije vidio nikoga iza sebe. Ljekarnu je pronašao dva bloka istočno od motela te kupio kavu u kartonskoj šalici za van, paketić britvica za jednokratnu uporabu, pjenu za brijanje i novu pastu za zube. Kupljeno je donio natrag u hotel, hodajući okolnim putem, vratio odjeću pod madrac, sjeo na krevet i popio kavu. Zatim se istuširao i obrijao, slijedeći cijelu svoju rutinu od dvadeset dvije minute. Dvaput je oprao kosu. Zatim se ponovo odjenuo i izašao na doručak na jedino mjesto koje je mogao naći, a to je bio drive-through koji je vidio dan prije. Unutra je bio mali pult. Uzeo je još kave i englesko pecivo punjeno okruglim komadom šunke i nečim što je nekoć moglo biti jaje, no zatim je bilo osušeno i pretvoreno u prah, prije nego što je upotrijebljeno. Njegov prag kulinarske prihvatljivosti bio je vrlo nizak, no tom je prilikom osjetio da moţda iskušava svoju osobnu donju granicu. Nakon toga je pojeo komad pite od limuna, kako bi dobio dozu šećera. Bila je bolja od peciva, pa je uzeo još jedan komad i još jednu šalicu kave. Zatim je otišao na jug do brijačnice. Ušao je kroz vrata i sjeo na stolac točno u osam i trideset. * * * Dotad je policijska istraga ispred hotela Metropole Palace trajala već tri sata. Tijelo u uličici je u pet i trideset pronašao čistač koji je dolazio na posao. Ĉistač je bio sredovječni muškarac iz Hondurasa. Nije ni dirnuo tijelo. Nije provjeravao ima li znakova ţivota. Način na koji je leţalo ondje rekao mu je sve što je trebao znati. Mlitava praznina smrti prepoznatljiva je bilo gdje. Brzo je ušao unutra i sve rekao portiru. Zatim je ponovo otišao kući jer nije imao zelenu kartu i nije ţelio biti blizu policijske istrage. Noćni je portir nazvao broj hitne sluţbe s telefona na

recepciji, a zatim izašao kroz poţarna vrata pogledati o čemu je riječ. Vratio se unutra trideset sekundi kasnije, nimalo veseo. Za osam minuta su se pojavila dva policijska automobila i kola hitne pomoći. Bolničari su potvrdili smrt i hitna pomoć je otišla. Policajci su zatvorili uličicu i poţarni izlaz, a zatim uzeli izjavu od noćnog portira. Rekao je da je izašao na svjeţi zrak i sam pronašao tijelo, kako bi zaštitio ilegalnog useljenika iz Hondurasa. Bilo je to blizu istine. Policajci nisu imali razloga sumnjati u njegovu riječ. Jednostavno su stali sa strane i pričekali Emersona. Emerson je stigao u šest i dvadeset pet. Doveo je i pomoćnicu, ţenu po imenu Donna Bianca, gradskog mrtvozornika te Bellantonija koji će rukovoditi radom forenzičara na mjestu zločina. Prvih su trideset minuta zauzeli tehnički poslovi. Mjerenje, fotografiranje, prikupljanje fizičkih dokaza. Zatim je Emerson dobio odobrenje da se pribliţi tijelu i odmah naišao na prvi veliki problem. Djevojka nije imala torbice ni dokumenata. Nitko nije imao pojma tko je ona. Ann Yanni se pojavila iza hotela Metropole Palace u sedam i petnaest. S njom je bila i reportaţna ekipa NBC-a koja se sastojala od kamermana i ton-majstora s mikrofonom na dugoj dršci. Mikrofon je imao sivu, čupavu zaštitu od vjetra i tri metra dugu dršku. Tonac je stao uz ţutu policijsku traku i ispruţio ruke što je više mogao te je uspio čuti Emersonov glas u slušalicama. Emerson je razgovarao s Biancom o prostituciji. Mrtvozornik je provjerio djevojčine ruke i bedra, kao i mjesta između noţnih prstiju, no nije pronašao tragove igle. Dakle, nije bila tu zbog droge. Moţda je bila prostitutka. Tko bi drugi izašao kroz pokrajnja vrata hotela u centru, usred noći i odjeven kao ona? Bila je mlada i još uvijek je dobro izgledala. Stoga ne bi bila jeftina. Dakle, vjerojatno je nosila veliku torbicu punu novčanica od dvadeset dolara koje je neki poslovni čovjek tek nešto ranije podigao na bankomatu.

Naletjela je na nekog tko ju je čekao. Nekoga tko je čekao baš nju ili djevojku poput nje. Tko god bio, zgrabio joj je torbicu i udario je u glavu, nešto jače nego što je bilo potrebno. Otisci prstiju dvadesetogodišnjakinje koja nije bila ovisnica vjerojatno nisu bih u bazi podataka, osim ako je već bila osuđivana zbog prostitucije. Emerson nije baš računao na to, pa nije ni očekivao da će na taj način otkriti njezin identitet. Očekivao je da će to otkriti u samom hotelu ili od noćnog portira koji ju je uveo u hotel i pustio van ili od mušterije koju je posjetila. »Nitko ne smije otići«, rekao je Bianci. »Razgovarat ćemo sa svim gostima i sa svim zaposlenicima redom. Pronađite neku sobu za razgovor. Recite svim patrolama da traţe muškarca s previše novih novčanica od dvadeset dolara.« »Krupnog muškarca«, rekla je Bianca. Emerson je kimnuo. »Zaista krupnog muškarca. To je bio strašan udarac.« Mrtvozornici su odvezli tijelo u mrtvačnicu, a Donna Bianca je organizirala ispitivanje u hotelskom baru te su do osam i trideset ujutro dvije trećine razgovora već bile obavljene. Brijač je bio star i sposoban te je vjerojatno šišao ljude na istu frizuru gotovo pedeset godina. Bila je to tipična vojnička frizura. Ostavio bi centimetar i pol na vrhu, a zatim strojem za šišanje skraćivao sa strane i straga u skladu s tim. Zatim bi smanjio duljinu šišanja na stroju te uredio zaliske i dlačice na vratu. Reacher je bio dobro upoznat s tom frizurom. Nosio ju je veći dio ţivota, osim u razdobljima kad je bio previše lijen da bi ga bilo briga te tijekom nekoliko razdoblja od šest mjeseci kad je preferirao kratko izbrijanu kosu po cijeloj glavi. Brijač je uzeo ručno ogledalo i pokazao Reacheru kako izgleda straga. »Jeste li zadovoljni?« upitao je. Reacher je klimnuo glavom. Izgledalo je u redu, osim što je posvuda ostao rub, širok oko centimetar, gdje mu je koţa bila

potpuno bijela. U Miamiju je imao dulju kosu, pa tu nije potamnio. Brijač je uklonio ostatke kose s ovratnika, a zatim skinuo ručnik. Reacher mu je platio sedam dolara i ostavio jedan dolar napojnice. Zatim je obišao blok. Nitko ga nije slijedio. Otključao je svoju sobu i umio se, a zatim ponovo obrijao ispod zalisaka. Tamo je ostalo nešto kratkih dlačica, Brijačev stroj za šišanje bio je malko tup. Razgovori u Metropoleu završili su u devet i dvadeset, a Emerson iz njih nije dobio apsolutno ništa. Noćni se portir zakleo da nema pojma o djevojci. Bilo je samo jedanaest gostiju, a nijedan nije obećavao kao sumnjivac. Emerson je bio iskusan i talentiran detektiv, pa je znao da ljudi ponekad govore istinu. Znao je da je prihvaćanje istine vaţan dio profesionalnog arsenala svakog detektiva u postupku otklanjanja laţi. Nakon razgovora s Donnom Biancom oboje su zaključili da su protratili tri sata na pogrešan trag. Tada je nazvao momak po imenu Gary iz trgovine autodijelovima. Gary je stigao na posao u osam i shvatio da ima zaista premalo zaposlenika. Još nije bilo ni traga Jebu Oliveru, a ni Sandy se nije pojavila. Isprva je bio ljut. Zvao ju je kući, no nitko se nije javljao. Na putuje, pretpostavio je. Kasni. No, nije se pojavila. Stoga ju je zvao svakih pola sata. U devet i trideset je ljutnja ustupila mjesto brizi, pa je počeo razmišljati o automobilskim nesrećama. Nazvao je policiju traţeći informacije. Policajac na centrali mu je rekao da tog jutra nije bilo prometnih nesreća. Uslijedila je napeta šutnja, a zatim je policajac, činilo se, uzeo u obzir i drugu mogućnost te zatraţio ime i opis. Gary je dao sljedeće podatke: Alexandra Dupree, poznata kao Sandy, devetnaest godina, bjelkinja, niska, zelenih očiju i crvene kose. Deset sekundi nakon toga Gary je razgovarao s detektivom Emersonom putem njegova mobitela. Gary je pristao zatvoriti trgovinu za taj dan, a Emerson je poslao patrolna kola po njega. Najprije su se zaustavili u mrtvačnici. Gary je identificirao tijelo te je bio blijed i vrlo

potresen kad je stigao u Emersonov ured. Donna Bianca ga je smirila, a Emerson ga je paţljivo promatrao. Statistike su govorile da ţene najviše ubijaju supruţnici, pa zatim dečki, braća, poslodavci i suradnici, silaznim redoslijedom, mnogo prije nego što se na popisu vjerojatnih počinitelja pojave stranci u prolazu. Ponekad dečko i suradnik mogu biti ista osoba, no Emerson je znao da Gary nije kriv. Bio je previše potresen. Nitko nije mogao glumiti tu vrstu šoka i iznenađenja zbog nečeg što je znao već osam ili deset sati. Stoga je Emerson počeo blago, s uobičajenim policijskim pitanjima. Kad si je zadnji put vidio? Znaš li što o njezinom privatnom ţivotu? Obitelj? Dečki? Bivši dečki? Neobični telefonski pozivi? Je li imala neprijatelja? Problema? Novčanih poteškoća? A zatim neizbjeţno: je li se tijekom proteklih dana dogodilo nešto neobično? Tako je do deset i petnaest Emerson znao sve o strancu koji je dan ranije došao u trgovinu. Vrlo visok, krupne grade, agresivan, zahtjevan, odjeven u maslinaste hlače i košulju. Vodio je dva tajnovita razgovora se Sandy u straţnjem uredu, posudio je njezin auto, prijetio kako bi dobio adresu Jeba Olivera koji je također nestao. Emerson je ostavio Garyja s Donnom Biancom te izašao na hodnik i mobitelom nazvao Alexa Rodina u ured. »Danas je tvoj sretan dan«, rekao je. »Imamo devetnaestogodišnju ţrtvu umorstva. Netko joj je slomio vrat.« »Zašto sam zbog toga sretan?« »Zadnji neobjašnjeni kontakt imala je jučer, na radnom mjestu, s muškarcem čiji opis odgovara našem prijatelju Jacku Reacheru.« »Zaista?« »Dobili smo vrlo dobar opis od njezinog šefa. Vrat joj je slomljen jednim udarcem u sljepoočnicu, što nije lako, osim ako si građen poput Reachera.« »Tko je bila djevojka?«

»Crvenokosa iz trgovine autodijelovima na cesti prema autoputu. Još jedan momak iz iste trgovine je nestao.« »Gdje se to dogodilo?« »Iza hotela Metropole Palače.« »Je li tamo Reacher odsjeo?« »Nije prijavljen tamo.« »Je li osumnjičen ili nije?« »Trenutačno se čini kao vrlo dobar kandidat za to.« »Kad ćeš ga privesti?« »Ĉim ga nađem.« »Nazvat ću Helen«, rekao je Alex Rodin. »Ona će znati gdje je.« * * * Rodin je lagao svojoj kćeri. Rekao joj je da Bellantonio ţeli vidjeti Reachera kako bi ispravio mogući nesporazum oko nekih materijalnih dokaza. »Kojih?« pitala je Helen. »Nešto o čemu su razgovarali. Vjerojatno nije vaţno, no igram vrlo oprezno. Ne ţelim ti dati osnove za priziv.« Prometni čunj, pomislila je Helen. »Na putu je za zračnu luku«, rekla je. »Zašto?« »Kako bi pozdravio Eileen Hutton.« »Poznaju se?« »Očito.« »To nije etično.« »Poznavati se?« »Utjecati na njezino svjedočenje.« »Sigurna sam da to neće učiniti.« »Kad će se vratiti?« »Nakon ručka, mislim.« »Dobro«, rekao je Rodin. »Pričekat ćemo.« No, naravno, nisu čekali. Emerson je odmah krenuo u zračnu luku. Dvaput je uţivo razgovarao s Reacherom i mogao ga je prepoznati u gomili. Donna Bianca je pošla s njim. Zajedno su ušli u područje s ograničenim pristupom i pronašli ured osiguranja iz kojeg se kroz jednosmjerno staklo mogao nadzirati cijeli prostor za dolaske. Paţljivo su pregledali lica onih koji su čekali. Ni traga Reachera. Još nije stigao. Stoga su sjeli i počeli čekati.

9. POGLAVLJE Reacher nije otišao u zračnu luku. Znao je da nema potrebe. Viši vojni časnici provodili su mnogo vremena u malim letjelicama, bilo da su to bili zrakoplovi ili helikopteri, no nisu ih voljeli. Najčešći uzrok smrti vojnog osoblja izvan borbe bile su avionske nesreće. Stoga pametna brigadna generalica, kao što je Eileen Hutton, ne bi odabrala lokalni let iz Indianapolisa. Rado bi doletjela velikim mlaţnjakom iz Washingtona, ali ne bi ni razmišljala završni dio putovanja prijeći avionom s dvostrukim propelerima. Ni slučajno. Unajmila bi auto. Stoga je Reacher otišao pješice na jugozapad do knjiţnice. Upitao je potištenu ţenu za pultom gdje stoji poslovni imenik. Otišao je kamo mu je pokazala prstom i izvukao knjigu na stol. Otvorio je slovo H, kao »hoteli« i počeo traţiti. Neki vojnik u uredima korpusa vojnih sudaca i odvjetnika gotovo sigurno je učinio nešto slično, ali na daljinu, vjerojatno putem interneta. Huttonova mu je rekla da joj rezervira sobu u hotelu. Trudio bi se ugoditi joj, pa bi najprije pogledao kartu grada i pronašao sudnicu i cestu koja dolazi sa sjevera. Nakon toga bi odabrao pristojno mjesto u blizini jednog i drugog. Mjesto s parkiralištem, za unajmljeni auto. Vjerojatno poznati lanac s popustom za vladine sluţbenike, dostupnim na unos šifre. The Marriott Suites, pomislio je Reacher. Tamo je krenula. Sići će s autoceste, krenuti na jug prema gradu, skrenuti lijevo na istok i tamo je. Noćenje i doručak, tri bloka sjeverno od sudnice, tek kratka šetnja. Uredski vojnik vjerojatno je ispisao upute za voţnju s interneta i umetnuo ih u njezin itinerar. Trudio se ugoditi joj. Huttonova je imala taj učinak na ljude. Zapamtio je broj hotela Marriot i odloţio knjigu. Zatim je izašao u hodnik i nazvao broj iz telefonske govornice. »Ţelio bih potvrditi rezervaciju«, rekao je. »Na koje ime?« »Hutton.« »Da, imamo je. Apartman za jednu noć.«

»Hvala vam«, rekao je Reacher i spustio telefon. Krenut će ranim letom iz Washingtona. Nakon dva desetljeća u odori ustat će već u pet, biti u taksiju u šest, a u zrakoplov ući u sedam. U Indianapolis će stići najkasnije u devet. Auto će unajmiti u devet i trideset. Voţnja je trajala oko dva i pol sata. Stići će u podne. Za jedan sat. Izašao je iz knjiţnice, prošao preko trga te se uputio na sjeveroistok kroz slabu guţvu, prošavši pokraj udaljenog dijela ureda za novačenje, a zatim i iza sudnice. Lako je pronašao Marriott te sjeo za stol u kutu u njihovu kafiću i počeo čekati. Helen Rodin nazvala je Rosemary Barr na posao. Nije je bilo. Recepcionarka je zvučala malo posramljeno zbog toga. Helen je stoga pokušala s Rosemarynim brojem kod kuće. Rosemary se javila nakon drugog zvona. »Jesu li te otpustili?« upitala je. »Neplaćeni godišnji odmor«, rekla je Rosemary. »Sama sam ga traţila. Svima je bilo neugodno biti blizu mene.« »To je grozno.« »To je ljudska priroda. Moram sastaviti plan. Moţda ću se morati preseliti.« »Trebam popis prijatelja tvoga brata«, rekla je Helen. »Nema ih. Pravi test prijateljstva je nevolja, zar ne? Nitko ga nije posjetio. Nitko nije ni pokušao. Nitko nije zvao i pitao kako je.« »Mislila sam prije«, rekla je Helen. »Moram znati koga je viđao, s kim se druţio, tko ga je dobro poznavao. Naročito novi poznanici.« »Nije imao novih poznanika«, rekla je Helen. »Ne koliko ja znam." »Jesi li sigurna?« »Prilično sigurna.« »A stari prijatelji?« »Imate li velik komad papira?« »Imam cijeli blok.«

»E, pa neće vam trebati. Bit će vam dovoljan mali papirić. James je vrlo samodovoljna osoba.« »Mora imati neke prijatelje.« »Moţda par njih«, rekla je Rosemary. »Mike iz susjedstva. Razgovaraju o travnjaku i bejzbolu. Muški razgovori.« Mike, zapisala je Helen. Muški razgovori. »Još tko?« Nastupila je duga stanka. »Netko po imenu Charlie«, rekla je Rosemary. »Pričaj mi o Charlieju«, rekla je Helen. »Ne znam mnogo o njemu. Nikada ga nisam zapravo upoznala.« »Koliko ga dugo James poznaje?« »Već godinama.« »Uključujući i vrijeme kad si ti ţivjela s njim?« »Nikad nije dolazio dok bih ja bila kod kuće. Vidjela sam ga samo jednom. Odlazio je kad sam ja dolazila. Pitala sam Jamesa tko je to, a on je rekao da je to Charlie, stari prijatelj.« »Kako izgleda?« »Nizak je. Ima čudnu kosu. Poput crne četke za WC.« »Je li odavde?« »Mislim da jest.« »Kako su se upoznali?« Još jedna duga stanka. »Imaju zajednički interes«, rekla je Rosemary. »Oruţje.« Charlie, napisala je Helen. Oruţje. Donna Bianca provela je neko vrijeme razgovarajući mobitelom te je saznala raspored letova između Washingtona i Indianapolisa. Već je znala da letovi iz Indianapolisa kreću svaki puni sat i traju trideset pet minuta. Pretpostavljala je da osoba koja mora biti u sudnici u četiri sata, neće stići iza dva i trideset pet. To je značilo da mora krenuti iz Indianapolisa u dva, što je značilo da mora biti tamo najkasnije u jedan i trideset, kako bi mogla presjesti s jednog zrakoplova na drugi. To je pak značilo da mora krenuti iz Washingtona u jedanaest i trideset ili najkasnije u dvanaest. A to nije bilo moguće. Zadnji izravni let iz Washingtona za Indianapolis bio je u devet i trideset. Bilo je jutarnjih i večernjih letova, no ništa između. »Stići će u dvanaest i trideset pet«, rekla je.

Emerson je pogledao na sat. Petnaest minuta do dvanaest. »Znači da će Reacher uskoro stići«, rekao je. U deset minuta do podneva dostavljač je donio Helen Rodin šest velikih kartonskih kutija u kojima su bile kopije dokaza što ih je za obranu izradila optuţba. Bio je to postupak razotkrivanja koji su jamčila načela pravičnog postupka. Prema tumačenju povelje o pravima. Dostavljač je nazvao iz predvorja, a Helen mu je rekla da dođe gore. Kutije je morao dva puta dovoziti ručnim kolicima. Naslagao ih je u praznoj prostoriji za tajnicu. Otišao je nakon što je Helen potpisala primitak. Ona je zatim otvorila kutije. U njima je bila mnogo papira i desetak fotografija. I jedanaest novih VHS kaseta. Na naljepnicama su bili uredno upisani brojevi koji su se nalazili i na ovjerenom dokumentu koji je pak potvrđivao da je riječ o vjernim i potpunim kopijama nadzornih snimki iz javne garaţe izrađenim u neovisnom videostudiju. Helen ih je sve izvadila i sloţila ih zasebno. Morat će ih odnijeti kući i pogledati na vlastitom videorekorderu. Nije imala videorekorder u uredu. Ni televizor. U kafiću u Marriottu imali su televizor. Nalazio se visoko, na pomičnom crnom stalku ugrađenom u kut. Zvuk je bio isključen. Reacher je gledao reklamu u kojoj je mlada ţena u prozirnoj haljini trčala kroz polje puno cvijeća. Nije znao koji se proizvod reklamira. Moţda haljina ili šminka ili šampon ili lijek protiv alergije. Tada se pojavila najava vijesti. Podnevno izvješće. Reacher je pogledao na sat. Bilo je točno podne. Pogledao je prema recepciji u predvorju. Imao je dobar vidik. Ni traga od Huttonove. Ne još. Stoga je ponovo pogledao prema televizoru. Govorila je Ann Yanni. Ĉinilo se da je na lokaciji, u centru, na ulici. Ispred hotela Metropole Palace. Na trenutak je govorila ţustro, iako bez zvuka, a tada su se pojavili kadrovi snimljeni u jutarnjem polusvjetlu. Uličica zagrađena policijskim trakama. Bezoblična masa ispod bijele plahte. Zatim se slika ponovo promijenila. Ovaj put se vidjela slika s vozačke dozvole. Svijetla put. Zelene

oči. Crvena kosa. Odmah ispod brade bio je prikazan natpis: Alexandra Dupree. Alexandra. Sandy. Sada su otišli predaleko, pomislio je Reacher. Protrnuo je. Zaista predaleko. Zurio je u TV zaslon. Sandyno lice je još uvijek bilo ondje. Zatim se slika ponovo promijenila. Natrag na jutarnje snimke, na krupni plan Emersona. Snimljeni intervju. Yanni mu je gurnula svoj mikrofon pod nos. Govorio je. Yanni je povukla mikrofon natrag k sebi i postavila pitanje. Emerson je još malo govorio. Oči su mu bile bezizraţajne, prazne i umorne te ih je štitio od jakog svjetla na kameri. I bez zvuka Reacher je znao što govori. Obećavao je punu i potpunu istragu. Uhvatit ćemo ga, govorio je. »Vidjela sam te s recepcije«, rekao je glas. Zatim je rekao: »Pomislila sam da znam tog momka.« Reacher je maknuo pogled s televizora. Eileen Hutton stajala je ispred njega. Kosa joj je bila kraća. Nije bila preplanula. Oko očiju je imala sitne bore. No, osim toga izgledala je isto kao i prije četrnaest godina. Jednako dobro. Srednje visine, vitka, samouvjerenog drţanja. Dotjerana. Mirisna. Ţenstvena k'o sam vrag. Nije se udebljala ni kilogram. Nosila je civilnu odjeću. Kaki hlače, bijelu majicu i otvorenu plavu košulju preko toga. Mokasine, bez čarapa, bez šminke, bez nakita. Bez vjenčanog prstena. »Sjećaš li me se?« upitala je. Reacher je kimnuo. »Zdravo, Huttonice«, rekao je. »Sjećam te se. Naravno da te se sjećam. Dobro je vidjeti te opet.« U ruci je drţala torbicu i karticu za otvaranje vrata. Uz noge joj je bio kovčeg s kotačićima i dugom drškom za vučenje. »Dobro je vidjeti i tebe opet«, rekla je. »Ali molim te, reci mi da se slučajno srećemo. Molim te, reci mi to.« Ţenstvena kao sam vrag, ali ipak je bila ţena u muškom svijetu, pa ste mogli vidjeti i čeličnu stranu, ako ste znali kamo gledati. A to je značilo u njezine oči. Kao da su

odašiljale poruke. Toplo, toplo, prijazno, prijazno, a zatim povremeni bljesak: Zezaj se sa mnom i iščupat ću ti pluća. »Sjedni«, rekao je Reacher. »Ručajmo.« »Ručajmo?« »To ljudi rade u vrijeme ručka.« »Očekivao si me. Ĉekao si me.« Reacher je klimnuo glavom. Ponovo je pogledao prema televizoru. Na zaslonu je ponovo bila fotografija sa Sandyne vozačke dozvole. Huttonova je slijedila njegov pogled. »Je li to mrtva djevojka?« pitala je. »Ĉula sam na radiju, dok sam vozila. Ĉini se da bih ovdje trebala biti plaćena za rad u ratnoj zoni.« »Sto su rekli na radiju? Ovdje nema zvuka.« »Umorstvo. Kasno sinoć. Netko je slomio vrat lokalnoj djevojci. Jednim udarcem u desnu sljepoočnicu. U uličici pokraj hotela. Nadam se da to nije bio ovaj hotel.« »Ne«, rekao je Reacher. »Nije bio ovaj hotel.« »Brutalno.« »Vjerojatno imaš pravo.« Eileen Hutton sjela je za stol. Ne preko puta njega. Na stolac pokraj njegova. Baš kao Sandy u sportskom baru. »Izgledaš sjajno«, rekao je. »Zaista.« Nije rekla ništa. »Drago mi je što te vidim«, rekao je opet. »I meni isto«, rekla je. »Ne, zaista to mislim.« »I ja to mislim. Vjeruj mi, da smo na koktel zabavi i ja bih bila nostalgična, očiju zamagljenih od suza. Moţda će tako i biti, čim saznam da nisi ovdje zbog onoga zbog čega mislim da jesi.« »Koji bi to razlog mogao biti?« »Da odrţiš svoje obećanje.« »Sjećaš se toga?« »Pričao si o tome cijelu jednu noć.« »A ti si ovdje jer je ministarstvo obrane dobilo sudski poziv.« Hutton je kirrinula. »Od nekog tuţitelja idiota.« »Rodin«, rekao je Reacher. »To je on.« »Moja pogreška«, rekao je Reacher. »Isuse«, rekla je Hutton. »Sto si mu rekao?« »Ništa«, rekao je Reacher. »Nisam mu

rekao ništa. No on je meni nešto rekao. Rekao mi je da je moje ime na popisu svjedoka obrane.« »Svjedoka obrane?« Reacher je kimnuo. »To me iznenadilo, naravno. Pa sam se zbunio. Pitao sam ga jesu li moje ime našli u nekom starom dokumentu iz Pentagona.« »Ne u ovom ţivotu«, rekla je Hutton. »To sam i ja saznao«, rekao je Reacher. »No, rekao sam magične riječi. Spomenuo sam Pentagon. Znao sam da će čovjek kao što je on početi njuškati. Vrlo je nesiguran. Voli da mu optuţnice budu čvrste poput stijene. Ţao mi je.« »I trebalo bi ti biti. Sada moram provesti dva dana u zabiti i lagati pod zakletvom od sada do doručka.« »Ne moraš to učiniti. Moţeš se pozvati na nacionalnu sigurnost.« Hutton je odmahnula glavom. »Raspravljali smo o tome, dugo i ţestoko. Odlučili smo izbjegavati sve što privlači paţnju. Priča o Palestincima vrlo je tanka. Ako se to razotkrije, razotkrit će se sve. Stoga sam ovdje kako bih se zaklela da je James Barr bio uzoran vojnik.« »To ti ne smeta?« »Znaš kakva je vojska. Više nitko nije čist. Radimo što je dobro za misiju, a misija je sačuvati tajnost događaja u Kuwaitu.« »Zašto su odabrali tebe?« »Tako će ubiti dvije muhe jednim udarcem. Nema smisla slati nekog drugog, kad ja već znam istinu. Ovako više nikad neću moći govoriti o tome. Jer time bih priznala da sam jednom prilikom počinila krivokletstvo u Indiani. Nisu glupi.« »Ĉudi me što ih je uopće briga. To je praktički davna povijest.« »Koliko dugo nisi u vojsci?« »Sedam godina.« »Očito nisi pretplaćen na Army Times.« »Što?« »Ili moţda nisi ni znao.« »Što nisam znao?« »Dokle je to stiglo u zapovjednoj hijerarhiji.«

»Do razine divizije, pretpostavljam. No, moţda ne do samog vrha.« »Stalo je na radnom stolu jednog pukovnika. On je bio taj koji je sve poništio.« »I?« »Njegovo je ime Petersen.« »I?« »Bojnik Petersen sada je general pukovnik Petersen. Ima tri zvjezdice. I veze u Kongresu. Uskoro će dobiti četvrtu zvjezdicu i biti imenovan donačelnikom glavnog stoţera kopnene vojske.« To bi moglo zakomplicirati stvari, pomislio je Reacher. »Razotkrivanje bi ga osramotilo«, rekao je. »Moţeš se kladiti da bi ga osramotilo«, rekla je Hutton. »Stoga mi vjeruj, ova priča neće izaći u javnost. Moraš to imati na umu. Ma što ţelio učiniti glede svog obećanja, ne moţeš govoriti o onome što se dogodilo. Ništa više od mene. Pronašli bi način da te se dočepaju.« »Nijedno od nas ne treba pričati o tome. Stvar je riješena.« »Drago mi je što to čujem.« »Mislim.« »Misliš?« »Pitaj me kako su dobili moje ime?« »Kako su dobili tvoje ime?« »Od samog Jamesa Barra.« »Ne vjerujem.« »Ni ja nisam vjerovao. Ali sada vjerujem.« »Zašto?« »Trebali bismo ručati. Zaista trebamo razgovarati. Jer mislim da još netko zna.« *** Emerson i Bianca odustali su u dvanaest i pedeset. Reacher se nije pojavio. Let iz Indianapolisa stigao je na vrijeme. Iz aviona nije izašao nitko ni nalik brigadnoj generalici iz Pentagona. Pričekali su da se sala za dolaske isprazni i utihne. Nakon toga su sjeli u auto i krenuli natrag prema gradu.

Reacher i Huttonova su ručali. Konobarica koja ih je posluţivala bila je vesela što napokon ima posla i za stolom u kutu. Jelovnik je bio uobičajen i jednostavan. Reacher je naručio topli sendvič sa sirom i kavu. Hutton je uzela salatu Caesar s piletinom i čaj. Jeli su i dugo razgovarali. Reacher joj je iznio pojedinosti slučaja, a nakon toga i svoju teoriju. Perverzan odabir lokacije, pretpostavljenu prisilu. Rekao joj je i za Niebuhrovu teoriju o novom, vrlo uvjerljivom prijatelju. Rekao joj je da Barr tvrdi kako nema novih prijatelja te da ima vrlo malo starih. »Ionako ne moţe biti novi prijatelj«, rekla je Huttonova. »Jer ovo je višeslojna namještaljka. Imamo suvremene dokaze i povijesne paralele. Druga razina javne garaţe prije četrnaest godina u Kuwaitu, druga razina javne garaţe ovdje i sada. Gotovo ista puška. Snajperski meci sa suţenim krajem. Također i pustinjske čizme. Nisam ih ni vidjela prije Pustinjskog štita. Sugestivne su. Tko god je osmislio cijelu stvar, znao je za njegovu prošlost. To znači da nije riječ o novom prijatelju. Ne moţe ni biti. Morale su proći godine prije nego što je Barr odlučio podijeliti s nekim ono što se dogodilo u Kuwaitu.« Reacher je klimnuo glavom. »No, očito je to naposljetku učinio. Zbog toga sam i rekao da još netko zna.« »Moramo pronaći tu osobu«, rekla je Huttonova. »Misija je sačuvati tajnu o tome što se dogodilo.« »To nije moja misija. Nije me briga hoće li taj Petersen dobiti četvrtu zvjezdicu.« »Ali te briga hoće li reputacija četvrt milijuna veterana biti okaljana. Skandal bi ih sve ocrnio. A radi se o dobrim ljudima.« Reacher nije rekao ništa. »Međutim, neće biti teško«, rekla je Hutton. »Ako James Barr nema mnogo prijatelja, nećeš morati dugo traţiti. Jedan od njih mora biti taj.« Reacher nije rekao ništa.

»Dvije muhe jednim udarcem«, rekla je Hutton. »Ti ćeš doći do osobe koja vuče konce, a vojska će se moći opustiti.« »Pa zašto to vojska ne učini umjesto mene?« »Ne smijemo privlačiti pozornost.« »Imam operativnih problema«, rekao je Reacher. »Nemaš jurisdikciju?« »Gore od toga. Namjeravaju me uhititi.« »Zbog čega?« »Zbog umorstva one djevojke iza hotela.« »Što?« »Onom koji vuče konce nije drago što sam ovdje. Već je pokušao nešto u ponedjeljak navečer, a ta je djevojka bila mamac. Stoga sam je jučer posjetio, dvaput. Ubili su je, a zadnji neobjašnjeni kontakt je imala sa mnom, siguran sam u to.« »Imaš li alibi?« »Ovisi o točnom vremenu umorstva, ali vjerojatno ne. Policija me sigurno već traţi.« »To je problem«, rekla je Hutton. »Samo privremeni«, rekao je Reacher. »Znanost je na mojoj strani. Ako joj je vrat slomljen jednim jedinim udarcem u desnu sljepoočnicu, znači da joj se glava malo zarotirala u smjeru suprotnom od kazaljke na satu, a to pak znači da je udarac zadala ljevoruka osoba. Ja sam dešnjak. Da sam je udario u desnu sljepoočnicu sigurno bi se onesvijestila, no ne bih joj slomio vrat. To bih morao učiniti naknadno.« »Jesi li siguran?« Reacher je kimnuo. »Policijske istrage su mi bile posao.« »No, hoće li ti vjerovati? Ili će misliti da si dovoljno snaţan da to učiniš i slabijom rukom?« »Neću riskirati i čekati da to saznam.« »Pobjeći ćeš?« »Ne, ostat ću u blizini. No, morat ću im se maknuti s puta, a to će me malo usporiti. Zapravo, usporit će me mnogo. Zato sam i rekao da imam operativnih problema.« »Mogu li pomoći? Reacher se nasmiješio. »Dobro je vidjeti te, Huttonice«, rekao je. »Zaista jest.« »Kako mogu pomoći?«

»Pretpostavljam da će te nakon što daš iskaz dočekati policajac po imenu Emerson. Pitat će te o meni. Samo se pravi da ništa ne znaš. Reci da se nisam pojavio, da me nisi vidjela, da ne znaš gdje sam i tome slično.« Nakratko je zašutjela. »Ljut si«, rekla je. »Vidim to.« Kimnuo je. Protrljao je lice, kao da se umiva bez vode. »Nije me briga za Jamesa Barra«, rekao je. »Ako mu je netko ţelio smjestiti da bude kaţnjen kao što je trebao biti prije četrnaest godina, to je u redu što se mene tiče. No, ovo s djevojkom je drukčije. Pretjerali su. Bila je samo slatka, blesava klinka. Nije mislila ništa loše.« Hutton je još trenutak bila tiha. »Jesi li siguran za prijetnju Barrovoj sestri?« upitala je. »Ne vidim kako bi ga drukčije prisilili.« »No, nema nikakvog znaka prijetnje. Kao tuţiteljica, ne vidim kako bih to mogla podnijeti kao zasebnu optuţbu.« »Zašto bi inače Barr učinio ono što je učinio?« Hutton nije odgovorila. »Hoćemo li se vidjeti kasnije?« upitala je. »Imam sobu nedaleko«, rekao je. »Bit ću u blizini.« »U redu«, rekla je. »Osim ako već ne budem u zatvoru.« Konobarica se vratila, pa su naručili desert. Reacher je zamolio još kave, a Hutton je naručila još čaja. Nastavili su razgovarati. Nasumične teme, nasumična pitanja. Morali su nadoknaditi četrnaest godina. Helen Rodin pretraţila je svih šest kutija dokaza i pronašla jasnu fotokopiju komada papira pronađenog pokraj telefona Jamesa Barra. Bilo je to najbliţe adresaru što je imao. Na papiru su bila tri telefonska broja, zapisana urednim i paţljivim rukopisom. Dva su bili brojevi njegove sestre Rosemary, jedan kod kuće, a drugi na poslu. Kraj trećeg je broja pisalo »Mike«. To je bio susjed. Ništa o nekome tko bi se zvao Charlie. Helen je nazvala Mikeov broj. Telefon je zvonio šest puta, a zatim se javila automatska sekretarica. Ostavila je broj svog ureda i zamolila da joj uzvrate poziv zbog nečeg vrlo vaţnog.

Emerson je proveo jedan sat s policijskim crtačem te je dobio prilično dobar portret Jacka Reachera. Crteţ su zatim skenirali i obojili u računalu. Svijetlosmeđa kosa, ledenoplave oči, srednje taman ten. Emerson je zatim upisao ime, procijenio visinu na 195 centimetara, teţinu na 120 kg, a starost između trideset pet i četrdeset pet godina. U dnu je napisao broj policijske postaje. Zatim je crteţ svima poslao e-poštom te ispisao dvjesto kopija u boji. Rekao je vozačima patrolnih kola da ih podijele svakom hotelskom recepcionaru i svakom barmenu u gradu. Zatim je dodao: i svim restoranima, zalogajnicama, sendvič-barovima te fast food trgovinama. Mike, prijatelj Jamesa Barra, nazvao je Helen u tri poslije podne. Pitala ga je za adresu i nagovorila ga na razgovor licem u lice. Rekao je da će ostatak dana biti kod kuće. Ona je stoga pozvala taksi i krenula. Mike je ţivio u istoj ulici kao i James Barr, dvadeset minuta voţnje od centra. Iz Mikeova dvorišta vidjela se Barrova kuća. Obje su kuće bile slične. Obje su bile iz 1950-ih, izgrađene u rančerskom stilu, duge i niske. Helen je nagađala da su isprva sve kuće u ulici bile identične. No, nakon pola stoljeća dograđivanja te popravaka krovova i zidova, kao i uređenja okoliša, sada su se razlikovale izgledom. Neke su bile dotjerane, a neke su još uvijek bile u izvornom obliku. Barrova je kuća izgledala trošno, a Mikeova besprijekorno. Mike je bio umoran pedesetogodišnjak koji je radio u jutarnjoj smjeni kao prodavač boje na veliko. Njegova je ţena stigla kući još dok se Helen predstavljala. I Ona je bila umorna pedesetogodišnjakinja. Ime joj je bilo Tammy, što joj nije pristajalo. Radila je dva dana u tjednu kao medicinska sestra u zubarskoj ordinaciji u centru. Uvela je Helen i Mikea u dnevnu sobu i otišla pripraviti kavu. Helen i Mike su sjeli i razgovor započeli neugodnom šutnjom koja je trajala nekoliko minuta. »Sto vam, dakle, mogu reći?« upitao je Mike naposljetku.

»Bili ste prijatelj g. Barra«, rekla je Helen. Mike je pogledao prema vratima dnevne sobe. Bila su otvorena. »Samo susjed«, rekao je. »Njegova mi je sestra rekla da ste bili prijatelji.« »Imali smo dobrosusjedski odnos. Neki bi ga mogli nazvati prijateljskim.« »Jeste li provodili vrijeme zajedno?« »Nakratko bismo porazgovarali ako bi prošao pokraj moje kuće dok bi šetao psa.« »O čemu?« »O dvorištima«, rekao je Mike. »Ako je nešto uređivao, pitao bi me koju boju koristim. Ja sam ga pitao tko mu je stavio asfalt na prilaz. Takve stvari.« »O bejzbolu?« Mike je kimnuo. »I o tome smo razgovarali.« Tammy je stigla s tri šalice kave na pladnju. Uz njih je bio i šlag, šećer te mali tanjurić keksa, kao i tri papirnata ubrusa. Stavila je pladanj na niski stolić i sjela pokraj Mikea. »Posluţite se«, rekla je. »Hvala lijepa«, rekla je Helen. Svi su se posluţili i nakratko je nastala tišina. »Jeste li ikad bili u kući g. Barra?« upitala je Helen. Mike je pogledao svoju ţenu. »Jednom ili dvaput«, rekao je. »Nisu bili prijatelji«, rekla je Tammy. »Jeste li se iznenadili?« upitala je Helen. »Kad ste čuli što je učinio?« »Da«, rekla je Tammy. »Jesmo.« »Onda se ne morate osjećati krivim što ste se druţili s njim prije toga. Nitko nije mogao predvidjeti što će se dogoditi. Takvi incidenti uvijek predstavljaju iznenađenje. Susjedi nikad ne znaju unaprijed.« »Pokušavate ga osloboditi krivnje.« »Zapravo ne pokušavam«, rekla je Helen. »No, imamo novu teoriju da nije djelovao sam. Samo ţelim osigurati da i ta druga osoba bude kaţnjena.« »To nije bio Mike«, rekla je Tammy.

»Ni ja ne mislim da je to bio on«, rekla je Helen. »Zaista. Ni na trenutak. Ne sada kad sam ga srela. No, ma tko bio taj drugi čovjek, vi ili Mike ga moţda poznajete ili ste čuli za njega ili ste ga moţda čak i vidjeli kako dolazi ili odlazi.« »Barr zapravo nije imao prijatelja«, rekao je Mike. »Nijednog?« »Nijednog o kojem bi meni govorio. Ţivio je sa svojom sestrom dok se nije odselila. To mu je valjda bilo dosta.« »Znači li vam što ime Charlie?« Mike je samo odmahnuo glavom. »Što je g. Barr radio kad je imao posao?« »Ne znam«, rekao je Mike. »Nije radio već godinama.« »Ja sam vidjela čovjeka u njegovoj kući«, rekla je Tammy. »Kada?« »Tu i tamo. Povremeno. Dolazi i odlazi. U svako doba dana i noći, baš kao što bi to činio prijatelj.« »Od kada?« »Otkad smo se doselili ovamo. Provodim više vremena kod kuće nego Mike. Stoga i primjećujem više.« »Kad ste zadnji put vidjeli tog čovjeka?« »Prošli tjedan, mislim. Nekoliko puta.« »U petak?« »Ne, ranije. Moţda u utorak i srijedu.« »Kako izgleda?« »Nizak je. Ima čudnu kosu. Crnu, nalik psećoj dlaci.« Charlie, pomislila je Helen. Eileen Hutton brzim je hodom prešla tri bloka na jug od hotela Marriott i stigla u sudnicu točno minutu prije četiri. Tajnica Alexa Rodina sišla je pred nju i otpratila je na treći kat. Izjave su se davale u velikoj sobi za konferencije, jer je većina svjedoka dovodila svoje odvjetnike i zapisničare. No, Huttonova je bila sama. Sjela je sama s jedne strane velikog stola i nasmiješila se dok su ispred nje stavljali mikrofon i fokusirali joj lice videokamerom. Tada je došao Rodin i predstavio se. Doveo je sa sobom mali tim. Pomoćnika, tajnicu i zapisničarku. »Molim vas, recite svoje puno ime za zapisnik«; rekao je. Huttonova je pogledala u kameru. »Eileen Ann Hutton«, rekla je. »Brigadna generalica iz korpusa vojnih sudaca i odvjetnika vojske Sjedinjenih Drţava.«

»Nadam se da ovo neće dugo trajati«, rekao je Rodin. »Neće«, rekla je Hutton. I nije. Rodin je plovio nepoznatim morem. Bio je poput čovjeka u mračnoj sobi. Mogao je samo nasumce gađati, nadajući se da će nešto pogoditi. Nakon šest pitanja shvatio je da u tome neće uspjeti. Pitao je: »Kako biste opisali vojnu sluţbu Jamesa Barra?« »Uzorna, no ne i izuzetna«, rekla je Hutton. Pitao je: »Je li ikad bio u nevolji?« »Ne, koliko ja znam«, rekla je Hutton. Pitao je: »Je li ikada počinio zločin?« »Ne, koliko ja znam«, rekla je Hutton. Pitao je: »Znate li za nedavne događaje u ovom gradu?« »Znam«, rekla je Hutton. Pitao je: »Ima li nešto u prošlosti Jamesa Barra što bi moglo rasvijetliti vjerojatnost njegove umiješanosti u te događaje?« »Ne, koliko ja znam«, rekla je Hutton. Naposljetku je pitao: »Postoji li neki razlog zbog kojega bi Pentagon obraćao veću pozornost na Jamesa Barra nego na druge veterane?« »Ne, koliko ja znam«, rekla je Hutton. Tada je Alex Rodin odustao. »U redu«, rekao je. »Hvala vam, generalice Hutton.« Helen Rodin hodala je trideset metara i nakratko se zaustavila na ulici ispred kuće Jamesa Barra. Preko dvorišnog ulaza bile su postavljene policijske trake, a razbijena vrata bila su zagrađena pribijenom daskom. Kuća je izgledala zaboravljeno i prazno. U njoj nije bilo ničeg za vidjeti. Stoga je mobitelom pozvala taksi koji ju je odvezao u okruţnu bolnicu. Kad je stigla već su prošla četiri sata poslije podne i sunce je bilo na zapadu. Zgradu od bijelog betona osvijetlilo je blagim nijansama ruţičaste i narančaste. Dizalom se popela do šestoga kata, prijavila se kod čuvara na recepciji te pronašla umornog tridesetogodišnjeg liječnika i upitala ga za stanje Jamesa Barra. Liječnik zapravo i nije odgovorio. Nije ga baš zanimalo stanje Jamesa Barra. To je

bilo jasno. Stoga je Helen samo prošla pokraj njega i otvorila vrata Barrove sobe. Barr je bio budan, još uvijek je bio lisicama vezan za krevet. Glava mu je još uvijek bila u udlazi. Oči su mu bile otvorene i zurio je u strop. Disao je tiho i sporo, a zvuk EKG-a čuo se manje od jednom u sekundi. Ruke su mu blago drhtale, pa su lisice udarale o okvir kreveta, stvarajući tih i tup metalni zvuk. »Tko je to?« upitao je. Helen je prišla i nagnula se u njegovo vidno polje. »Brinu li se dobro o vama?« upitala je. »Nemam primjedbi«, rekao je. »Pričajte mi o svom prijatelju Charlieju.« »Je li on ovdje?« »Ne, nije ovdje.« »Je li Mike došao?« »Mislim da posjeti nisu dopušteni. Osim za članove obitelji i odvjetnike.« Barr nije rekao ništa. »Jesu li to vaši jedini prijatelji?« pitala je Helen. »Mike i Charlie?« »Valjda jesu«, rekao je Barr. »Mike je više susjed.« »Sto je s Jebom Oliverom?« »S kim?« »Radi u trgovini autodijelovima.« »Ne poznajem ga.« »Jeste li sigurni?« Barrove su se oči micale, a usne stisnule, kao u čovjeka koji pretraţuje svoja sjećanja, pokušava biti od koristi, ţeljan odobravanja. »Zao mi je«, rekao je. »Nikad nisam čuo za njega.« »Uzimate li drogu?« »Ne«, rekao je Barr. »Nikad. Ne bih to učinio.« Nakratko je zašutio. »Zapravo općenito ne radim baš mnogo toga. Jednostavno ţivim. Zbog toga mi sve ovo nema smisla. Proveo sam četrnaest godina u miru sa svijetom. Zašto bih to sada odbacio?« »Pričaj mi o Charlieju«, rekla je Helen. »Druţimo se«, rekao je Barr. »Zajedno radimo neke stvari.« »Obuhvaća li to i oruţje?« »Ponekad.« »Gdje Charlie ţivi?« »Ne znam.«

»Koliko ste dugo prijatelji?« »Pet godina, moţda šest.« »I ne znate gdje ţivi?« »Nikad mi nije rekao.« »On je bio kod vas.« »Pa?« »Vi nikad niste bili kod njega?« »On je umjesto toga dolazio k meni.« »Imate li njegov broj telefona?« »On samo dođe, tu i tamo, ponekad.« »Jeste li bliski?« »Prilično bliski. »Koliko je to?« »Slaţemo se.« »Dovoljno da mu kaţete što se dogodilo prije četrnaest godina?« Barr nije odgovorio. Samo je zatvorio oči. »Jeste li mu rekli?« Barr nije rekao ništa. »Mislim da ste mu rekli«, rekla je Helen. Barr nije ni zanijekao ni potvrdio. »Iznenađena sam što ne znate gdje vam ţivi prijatelj. Naročito dobar prijatelj kao što mi se čini da je to Charlie.« »Nisam navaljivao«, rekao je Barr. »Bio sam sretan što uopće imam prijatelja. Nisam to ţelio upropastiti pitanjima.« *** Eileen Hutton ustala je od stola za davanje iskaza u uredu Alexa Rodina i rukovala se sa svima. Zatim je izašla u hodnik i našla se licem u lice s čovjekom za kojeg je pretpostavila daje policajac po imenu Emerson. Onaj na kojeg ju je upozorio Reacher. Potvrdio je to tako što joj je dao posjetnicu sa svojim imenom. »Moţemo li razgovarati?« upitao ju je. »O čemu?« uzvratila je pitanjem. »O Jacku Reacheru«, rekao je Emerson. »Što s njim?« »Poznajete ga, zar ne?« »Poznavala sam ga prije četrnaest godina.« »Kad ste ga zadnji put vidjeli?« »Prije četrnaest godina«, rekla je. »Bili smo zajedno u Kuvajtu. Tada je on dobio premještaj. Ili ja. Ne sjećam se više.« »Niste ga vidjeli danas?« »On je u Indiani?« »U gradu je. Ovdje, sada.« »Svijet je baš malen.« »Kako ste došli ovamo?«

»Avionom do Indianapolisa, a onda sam unajmila auto.« »Prenoćit ćete ovdje?« »Imam li izbora?« »Gdje?« »U Marriottu.« »Reacher je sinoć ubio djevojku.« »Jeste li sigurni?« »On nam je jedini osumnjičeni.« »Te bi bilo vrlo neobično za njega.« »Nazovite me ako ga vidite. Broj postaje je na mojoj posjetnici. I moj izravni broj. I moj broj mobitela.« »Zašto bih ga vidjela?« »Kao što ste rekli, svijet je malen.« *** Crno-bijelo policijsko vozilo vuklo se na sjever kroz sve veću guţvu. Prošlo je pokraj trgovine oruţjem. Pa pokraj brijačnice. Svi stilovi — sedam dolara. Zatim je usporilo i skrenulo desno na parkiralište motela. Policajac sa suvozačkog mjesta je ustao i otišao do recepcije. Dao je letak recepcionaru. Stavio ga je na pult, okrenuo i gurnuo preko. »Pozovite nas ako se ovaj momak pojavi, u redu?« rekao je policajac. »Već je tu«, rekao je recepcionar. »No, ime mu je Heffher, a ne Reacher. Smjestio sam ga u sobu broj osam, sinoć.« Policajac je stao. »Je li sad u sobi?« »Ne znam. Odlazio je i vraćao se nekoliko puta.« »Na koliko je dana uzeo sobu?« »Platio je za jednu noć, no još nije vratio ključ.« »Dakle, planira se vratiti večeras.« »Valjda.« »Osim ako već nije tu.« »Tako je«, rekao je recepcionar. Policajac je koraknuo unatrag, do vrata recepcije. Dao je znak partneru koji je zaustavio motor, zaključao auto i došao do njega. »Soba osam, pod laţnim imenom«, rekao je prvi policajac. »Je li sad unutra?« pitao je njegov partner. »Ne znamo.« »Saznajmo.« Sa sobom su poveli i recepcionara. Rekli su mu da stoji podalje. Zatim su izvukli oruţje i pokucali na vrata sobe broj osam. Bez odgovora. Pokucali su ponovo. Bez odgovora.

»Imate li rezervni ključ?« upitao je prvi policajac. Recepcionar mu je dao ključ. Policajac ga je stavio u bravu, paţljivo, jednom rukom. Polako ga je okrenuo. Otvorio je vrata jedan centimetar, zastao, a zatim ih snaţnim udarcem otvorio i ušao u sobu. Njegov je partner ušao odmah za njim. Cijevima pištolja prošarali su prostoriju, lijevo i desno, gore i dolje. Brzo, nasumično i napeto. Soba je bila prazna. U njoj nije bilo ničeg osim zaboravljenog niza proizvoda za osobnu higijenu poredanih na polici iznad umivaonika. Nov paketić jednokratnih britvica, otvoren, s jednom iskorištenom britvicom. Nova pjena za brijanje, sa sasušenim mjehurićima oko štrcaljke. Nova pasta za zube, dvaput pritisnuta. »Ovaj momak putuje sa zaista malo prdjage«, rekao je prvi policajac. »No, nije se odjavio«, rekao je njegov partner. »To je sigurno. Što znači da će se vratiti.« 10. POGLAVLJE Reacher je tonuo u san na krevetu u sobi 310 u hotelu The Marriott Suites. Leţao je na leđima, poput mrtvaca. On i Huttonica razgovarali su u kafiću toliko dugo da je ona gotovo zakasnila na sud. Pogledala je na sat u pet do četiri, dobacila mu karticu za otvaranje vrata i zamolila ga da joj odnese torbu u sobu. Zatim je istrčala ravno na ulicu. Pretpostavljao je da je kasnije trebao predati karticu na recepciji. No, nije to učinio. Nije nigdje trebao ići. Ne tada. Stoga je smjestio torbu u sobu i ostao ondje. Soba 310 baš mu se i nije sviđala, kad se sve uzme u obzir. Nalazila se na trećem katu, što je oteţavalo eventualan bijeg kroz prozor. Soba osam u motelu bila je bolja. Mnogo bolja. Prizemlje, okruţeno starim, isprepletenim uličicama, pruţalo je dobru priliku za bijeg. Otvori prozor, izađi, potraţi uličicu ili vrata ili drugi prozor. To je bilo dobro. Ovo je bilo loše. Bio je na trećem katu. Prilično visoko. A nije ni bio

siguran mogu li se prozori u Marriottu uopće otvoriti. Moţda ne mogu. Moţda su se odvjetnici u središnjici plašili moguće odgovornosti. Moţda su predvidjeli da bi djeca mogla stalno ispadati kroz prozor, na asfalt parkirališta. Ili je to moţda bilo ekonomsko pitanje. Moţda su troškovi preklopnih zglobova i kvaka bili veći od dodatnih troškova klimatizacije. Kako god bilo, to nije bila dobra soba za boravak. Ni u kojem slučaju. Ne na dulje vrijeme. No, na kraće je vrijeme bila u redu. Pa je zatvorio oči i utonuo u san. Spavaj kad moţeš, jer nikad ne znaš kad ćeš spavati ponovo. Bilo je to staro vojničko pravilo. Emersonov plan bio je prilično jednostavan. Stavio je Donnu Biancu u sobu sedam. Patrolnim je policajcima rekao da auto ostave tri ulice dalje te da se vrate i čekaju u sobi devet. Svoj je auto postavio dvije ulice iza motela, još jedan četiri bloka sjeverno, kod trgovine autodijelovima te još jedan ili dva bloka juţno. Rekao je recepcionaru da ostane budan i gleda kroz prozor te nazove Biancu u sobu devet čim vidi da dolazi čovjek kojeg je poznavao kao Heffnera. Eileen Hutton vratila se u Marriott u četiri i trideset. Na recepciji je nije čekala kartica za otvaranje vrata. Niti poruka. Stoga je otišla dizalom do trećega kata, slijedila strelice do sobe 310 i pokucala na vrata. Nastala je kratka stanka, a zatim su se vrata otvorila i Reacher ju je pustio da uđe. »Kakva je moja soba?« upitala je. »Krevet je udoban«, rekao je. »Trebala bih nazvati Emersona ako te vidim«, rekla je. »Hoćeš li?« »Ne.« »Krivokletstvo i skrivanje bjegunca«, rekao je. »Sve u jednom danu.« Pretraţila je torbicu i izvukla Emersonovu posjetnicu. »Ti si im jedini osumnjičeni. Dao mi je tri telefonska broja. Doima se vrlo ozbiljno.«

Uzeo je posjetnicu od nje. Stavio ju je u straţnji dţep, pokraj ubrusa s brojem mobitela Helen Rodin. Pretvarao se u hodajući telefonski imenik. »Kako je prošlo s Rodinom?« upitao je. »Jednostavno«, odgovorila je. Nije rekao ništa. Ona je hodala uokolo, razgledavajući apartman. Kupaonica, spavaća soba, dnevna soba, čajna kuhinja. Uzela je torbu i uredno je prislonila uza zid. »Ţeliš li ostati?« upitala je. Odmahnuo je glavom. »Ne mogu«, odgovorio je. »U redu«, rekla je. »No mogao bih se vratiti poslije, ako ţeliš.« Zastala je na trenutak. »U redu«, rekla je. »Vrati se poslije.« Alex Rodin vratio se u svoj ured, zatvorio vrata i nazvao Emersona. »Jesi li ga uhitio?« upitao je. »To je samo pitanje vremena«, rekao je Emerson. »Posvuda ga traţimo. Nadziremo i njegovu sobu. U starom je motelu. Pod laţnim imenom.« »To je zanimljivo«, rekao je Rodin. »To znači da je moţda i u Metropole Palaceu koristio laţno ime.« »Provjerit ću«, rekao je Emerson. »Pokazat ću sliku recepcionaru.« »Moţda bismo ga zaista mogli srediti«, rekao je Rodin. Spustio je slušalicu razmišljajući o dva nova uokvirena naslova na svom zidu. Najprije Barr, a zatim Reacher. Reacher je izašao iz Huttoničinog apartmana i spustio se stepenicama umjesto dizalom. U prizemlju je krenuo u suprotnom smjeru od predvorja i pronašao straţnji hodnik s poţarnim vratima na kraju. Otvorio je poţarna vrata i zadrţao ih otvorena nogom. Izvukao je Emersonovu posjetnicu iz dţepa i poderao je po duljini, a zatim četiri puta presavio dio s imenom. Palcem je gurnuo jezičac u bravi poţarnih vrata prema unutra i blokirao ga presavijenim kartonom. Paţljivo je zatvorio vrata i dlanom ih izravnao s dovratkom. Zatim je krenuo, prošavši pokraj kanti za smeće

te preko parkirališta za osoblje, van na ulicu, pa na sjever. Pločnici su bili puni prolaznika, a u prometnim su se trakama počeli stvarati zastoji. Hodao je normalnim korakom, a svoju je visinu koristio za motrenje ima li u blizini patrolnih kola ili policajaca na uglovima. Dan je još uvijek bio topao. No, osjećalo se nadolazeće nevrijeme. Bilo je blizu. Tlak zraka bio je visok, pritiskao je prema dolje i prigušivao miris vlaţne zemlje i dušičnog umjetnog goriva. Došao je do podignute autoceste i skrenuo na zapad, u njenu sjenu. Kolnik se pruţao u daljinu, na stupovima visokim dvanaest metara. Zemljište ispod njega bilo je neuredno. Bilo je praznili parcela, odlagališta smeća, starih zgrada od cigle s tamnim staklima na krovnim prozorima, novih metalnih kućica s autolimarskim radionicama i autolakirnicama. Prošao je iza crnog nebodera te ostao u sjeni autoceste. Upravo se spremao proći iza knjiţnice. Iznenada je stao, sagnuo se i počeo petljati po cipeli. Kao da mu je u nju ušao kamenčić. Pogledao je unazad ispod ruke, no nije vidio nikoga iza sebe. Nitko ga nije pratio. Nastavio je hodati. Nakon knjiţnice nalazilo se četrdesetak metara otvorenog prostora. Trg je bio na istoku. Na trenutak je zastao ispod mjesta na kojem je, pretpostavljao je, Helen Rodin dan ranije zaustavila auto te na kojem je u petak trebao stati i James Barr. Nalazio se dvanaest metara niţe pa se pogled razlikovao, no geometrija je bila ista. Vidio je uvenule bukete uz juţni zid fontane. Izgledali su poput malih mrljica blijede boje. Iza njih su bila vrata ministarstva prometa. Ljudi su izlazili po jedno ili dvoje. Pogledao je na sat. Deset minuta do pet. Nastavio je dalje, na otvoreno i došao do sjevernoga kraja Prve ulice. Hodao je zaobilazno jedan krug na jug i tri bloka na istok te sa zapada došao do javne garaţe. Došao je do ulaza i pronašao objektiv sigurnosne kamere. Bio je to samo malen krug prljavog stakla na običnoj crnoj kutiji pričvršćenoj na spoju dviju betonskih greda. Mahnuo je prema njoj. Zapravo je bila previsoko. Trebala je biti niţe, na razini registarskih tablica. No, svi su stupovi bili izgrebani ispod razine struka. Na njima je bila prava duga od tragova raznih boja.

Vozači su bili neoprezni. Da je bila postavljena niţe, kamera bi trajala dan i pol. Moţda i kraće. Popeo se kolnim prilazom na drugu razinu. Krenuo je na sjeveroistok, prema udaljenom straţnjem kutu. Garaţa je bila mirna i tiha, ali puna. Mjesto na kojem je parkirao James Barr takoĎer je bilo zauzeto. U jagmi za parkiranje u centru grada nije bilo mjesta za sentimentalnost. Ni za odavanje počasti poginulima. Granica izmeĎu stare garaţe i novog proširenja bila je označena trostrukom barijerom od plastičnih traka, razvučenih izmeĎu stupova. Bila je tu standardna ţuto-crna graĎevinarska traka s natpisom Pozor! Ulaz zabranjen, a iznad i ispod nje plavo-bijela policijska traka s natpisom Policija — zabranjen prolaz. Rukom je podigao sve tri trake, sagnuo se i samo prošao ispod njih. Nije se trebao spuštati na jedno koljeno. Nije trebao ogrebati hlače o tlo i ostaviti hrpu vlakana. Čak ni netko petnaest centimetara viši od Barra, čak ni uz još jednu traku, postavljenu petnaest centimetara ispod one na koju je naišao Barr. Doslovno se trudio ostaviti što više materijalnih dokaza. Reacher je nastavio hodati u polumraku. DograĎeni dio bio je pravokutnog oblika. Dimenzija oko četrdeset metara u pravcu sjever-jug i dvjesto metara u pravcu istok-zapad. To je značilo da je Reacher stigao do novoga sjeveroistočnog kuta nakon trideset pet koraka. Stao je šest metara od zida te pogledao dolje i desno. Imao je savršeno dobar vidik. Nije se trebao naslanjati na stup. Nije se trebao valjati po tlu poput konja na livadi usred ljeta. Stajao je i gledao. Ljudi su u sve većem broju izlazili iz drţavnih ureda. Protok je bio priličan. Neki su se zaustavili i zapalili cigarete čim su izašli na zrak. Drugi su se odmah uputili na zapad, neki brzo, neki sporo. Svi su skretali i zaobilazili fontanu sa sjeverne strane. Nitko nije hodao putem kojim su išle Barrove ţrtve. Pogrebni buketi su ih poticali na to. Podsjećali ih. Zbog toga je bilo teško prosuditi kako je izgledala scena u petak. Teško, ali ne i nemoguće. Reacher je gledao ljude koji su hodali i u svom ih umu naveo da ne skrenu u desno iz poštovanja prema ţrtvama. Naveo ih je da nastave ravno. Usporili bi ulazeći u usko grlo, ali ne previše. TakoĎer, bili bi blizu. Kombinacija srednje brzine i blizine povećala bi kut skretanja oruţja. To bi oteţalo posao. Bilo je to osnovno načelo ciljanja oruţjem s dugom cijevi. Ptica koja proleti pokraj vas na udaljenosti od stotinu

metara laka je meta. Ptica koja proleti istom brzinom na udaljenosti od dva metra, nemoguća je meta. Zamislio je ljude kako prolaze zdesna na lijevo. Zatvorio je jedno oko, ispruţio ruku i pokazao prstom. Klik, klik-klik, klik-klik-klik. Šest ciljanih hitaca. Četiri sekunde. Brzo. Zahtjevna geometrija. Napetost, izloţenost, ranjivost. Šest pogodaka, uključujući i namjerni promašaj. Vrhunsko gaĎanje. Ne zaboravljaju. Spustio je ruku uz tijelo. Bilo je hladno u tami. Protrnuo je. Zrak je bio vlaţan, ljepljiv i pun mirisa vapna. U Kuwaitu je bilo vruće. Zrak je treperio i bio pun mirisa sprţene prašine i pustinjskog pijeska. Reacher je ondje stajao u garaţi i znojio se. Ulica ispod njega bila je zasljepljujuća. Vrućina ubitačna. Poput peći. U Kuivaitu je bilo vruće. Četiri hica tamo. Šest hitaca ovdje. Stajao je i gledao ljude kako izlaze kroz vrata ministarstva prometa. Bilo ih je mnogo. Deset, dvanaest, petnaest, dvadeset. Skretali su i zaobilazili fontanu na sjever, a zatim ponovo skretali i nastavljali na zapad između fontane i znaka NBC-a. Bili su razmaknuti, no da su prolazili kroz usko grlo bili bi skupljeni u gomilu. Bilo bi ih napretek. Šest hitaca u četiri sekunde. Gledao je ima li koga tko se ne miče. Nije vidio nikog. Ni policiju, niti ikog u neobičnom, pravokutnom odijelu. Okrenuo se i vratio istim putem. Ponovo je podignuo trake i spustio se niz kolni prilaz. Kliznuo je van na ulicu i skrenuo na zapad, prema sjenama ispod autoceste. Prema knjiţnici. Prošao je četrdeset metara otvorenog prostora i prišao blizu zidu knjiţnice, a zatim ušao kroz ulaz za invalide. Morao je proći pokraj glavnog pulta, no nije se brinuo zbog toga. Ako je Emerson počeo dijeliti tjeralice, najprije će ih odnijeti u

pošte, barove i hotele. Proći će mnogo vremena prije nego ih počne nositi u knjiţnice. Bez problema je stigao u hodnik i prišao telefonskim govornicama. Izvadio je ubrus iz dţepa i birao broj Helen Rodin. Javila se nakon petog zvona. Zamislio ju je kako pretraţuje torbu, gleda zaslon, pedja po tipkama. »Jeste li sami?« upitao ju je. »Reacheru?« »Da, ja sam«, rekao je. »Jeste li sami?« »Jesam«, rekla je. »Ali vi ste u nevolji.« »Tko vas je nazvao?« »Otac.« »Vjerujete li mu?« »Ne.« »Dolazim k vama.« »U predvorju je policajac.« »To sam i mislio. Doći ću kroz garaţu.« Spustio je slušalicu i opet prošao pokraj pulta, pa van na sporedni izlaz. Natrag pod autocestu. Ostao je skriven ispod nje dok se nije našao nasuprot straţnjem dijelu crnog nebodera. Nasuprot prilazu garaţi. Provjerio je lijevo pa desno, a zatim sišao niz njega. Pokraj NBC-jevih kamiona, pokraj Mustanga za koji je pretpostavljao da pripada Ann Yanni, do dizala. Pritisnuo je dugme i čekao. Pogledao je na sat. Pet i trideset. Većina ljudi sada izlazi iz zgrade. Dizalo na putu prema dolje sigurno će stati u predvorju. Dizalo na putu prema gore, moţda i neće. Nadao se. Dizalo je stiglo i iz njega su izašle tri osobe. Reacher je ušao. Pritisnuo je dugme s brojem četiri i koraknuo unatrag. Dizalo je stalo na sljedećoj razini. Bilo je to predvorje. Vrata su se rastvorila poput kazališne zavjese. Policajac je bio ondje, vrlo blizu, ni metar i pol od dizala, i gledao u drugu stranu. Stajao je raširenih nogu, s rukama na bokovima. Reacher ga je gotovo mogao dodirnuti. U dizalo je ušao muškarac. Nije govorio. Samo je klimnuo glavom. Pozdrav dvojice muškaraca u dizalu. Reacher mu je uzvratio. Ĉovjek je pritisnuo tipku s brojem sedam. Vrata su ostala otvorena. Policajac je promatrao ulicu. Pridošlica je protresao tipku. Policajac se pomaknuo. Skinuo je kapu s glave i provukao

prste kroz kosu. Vrata su se zatvorila. Dizalo je krenulo gore. Reacher je izašao na četvrtom katu i prošao kroz malu skupinu ljudi koji su krenuli kući. Helen Rodin drţala je vrata otvorena. Ušao je u njezin ured, a ona ih je zatvorila za njim. Nosila je kratku crnu suknju i bijelu bluzu. Izgledala je mlado. Poput školarke. Izgledala je i zabrinuto. Poput osobe u sukobu sa sobom. »Trebala bih vas prijaviti«, rekla je. »Ali nećete«, rekao je Reacher. »Ne«, rekla je. »Trebala bih, ali neću.« »Radi se o tome da mi se ta djevojka sviđala«, rekao je Reacher. »Bila je slatka klinka.« »Smjestila vam je.« »Nisam se uvrijedio.« »Nekome se nije sviđala.« »Ne znamo to. To nije imalo veze s naklonošću. Bila je potrošna, to je sve. Sredstvo za postizanje cilja.« »Osoba koja vuče konce zaista vas ne ţeli u blizini.« Reacher je kimnuo. »To je sigurno. Ali nema sreće, jer sada neću otići. Upravo si je to zajamčio.« »Je li sigurno ostati ?« »Dovoljno je sigurno. No, ovo s djevojkom će me usporiti. Sto znači da ćete vi morati obaviti većinu posla.« Povela ga je u unutarnji ured. Sjela je za svoj stol. On se drţao podalje od prozora. Sjeo je na pod i naslonio se na zid. »Već sam počela«, rekla je Helen. »Razgovarala sam s Rosemary i s Barrovim susjedima. Zatim sam se vratila u bolnicu. Mislim da traţimo čovjeka zvanog Charlie. Nizak, s oštrom crnom kosom. Zanima ga oruţje. Dobila sam dojam da je tajnovit. Mislim da će ga biti teško pronaći.« »Koliko se dugo poznaju?« »Ĉini se pet ili šest godina. On je jedini trajni prijatelj kojeg je bilo tko od njih spomenuo. I jedini kojeg Barr priznaje kao takvog.« Reacher je ponovo kimnuo. »To je u redu, što se mene tiče.« »Osim toga, Barr ne poznaje Jeba Olivera i ne uzima drogu.« »Vjerujete li mu?« »Da«, rekla je Helen. »Zaista. Trenutačno vjerujem sve što kaţe. Proveo je četrnaest godina mijenjajući svoj ţivot i sada

ne moţe vjerovati da se vratio na staro. Mislim da je uznemiren zbog toga kao i svi drugi.« »Osim ţrtava.« »Popustite malo, Reacheru. Nešto se neobično događalo.« »Zna li taj Charlie za događaje u Kuwaitu?« »Barr nije ţelio reći. Ali mislim da zna.« »Gdje ţivi?« »Barr to ne zna.« »Ne zna?« »Viđaju se tu i tamo. Charlie se samo pojavi s vremena na vrijeme. Kao što sam rekla, bit će ga teško pronaći.« Reacher nije rekao ništa. »Jeste li razgovarali s Eileen Hutton?« upitala je Helen. »Ona ne predstavlja opasnost. Vojska je odlučila sve zadrţati u tajnosti.« »Jeste li pronašli čovjeka koji vas je pratio?« »Ne«, rekao je Reacher. »Nisam ga više vidio. Vjerojatno su ga povukli.« »Dakle, nismo stigli nikamo.« »Bliţe smo nego što smo bili. Stvar počinje dobivati obrise. Riječ je o najmanje četvorici. Jedan je stariji čovjek u odijelu. Drugi je Charlie. Treći je netko krupan i vrlo snaţan te ljevoruk.« »Zašto on?« »On je sinoć ubio djevojku. Onaj u odijelu je prestar, a čini mi se da je Charlie presitan. Fizički dokazi ukazuju na to da je udarac zadao ljevak.« »Ĉetvrti je onaj koji vuče konce.« Reacher je ponovo kimnuo. »Negdje u sjeni, planira, vuče poteze. Moţemo pretpostaviti da ne ide uokolo i sam obavlja takve poslove.« »No, kako ćemo mu se pribliţiti? Ako je povukao onoga koji te pratio, moţemo pretpostaviti daje povukao i Charlieja. Pritajili su se.« »Postoji drugi put. Širok i ravan.« »Gdje?«

»Propustili smo nešto vrlo očito«, rekao je Reacher. »Proveli smo sve vrijeme gledajući s krive strane cijevi. Gledali smo samo tko je pucao.« »Što smo trebali učiniti?« »Trebali smo bolje razmisliti.« »O čemu?« »James Barr pucao je četiri puta u Kuwaitu. Ovdje je pucao šest puta.« »U redu«, rekla je Helen. »Ovdje je ispalio dva metka više. Što s tim?« »Ali nije«, rekao je Reacher. »Zapravo nije. Ne ako gledate s prave strane. Istina je da je ovdje ispalio četiri metka manje.« »To je apsurdno. Šest je za dva veće od četiri. Ne manje za četiri. »U Kuwaitu je bilo vruće. Sredinom dana bi bilo nepodnošljivo. Morali biste biti ludi da izađete. Ulice su uglavnom bile prazne.« »Pa?« »Pa, u Kuwaitu je James Barr ubio sve ljude koje je vidio. Jedan, dva, tri, četiri i gotovo. Ulice su bile prazne, osim njih četvorice. Jedino su oni bili dovoljno glupi da budu na toj vrućini. A Barr ih je sve pobio. Nije nikog ostavio na ţivotu. Tada mi je to imalo smisla. Ţelio je vidjeti ruţičastu maglicu. Palo mi je na pamet da bi moţda mogao biti zadovoljan da je vidi samo jednom, no očito nije bio. Također je imalo smisla da će, ako već nije stao samo na jednoj osobi, pucati dok ima meta. To je i učinio. U Kuwaitu mu je ponestalo meta.« Helen Rodin nije rekla ništa. »Ali ovdje mu nije ponestalo meta«, rekao je Reacher. »U tom uskom prostoru zasigurno je bilo više od deset ljudi, moţda i petnaest. U svakom slučaju ne manje od deset. A u spremniku je imao deset metaka. No, stao je nakon šest. Jednostavno je stao. Još su četiri metka ostala u pušci. Navedeni su ovdje u prijepisima iz Bellantoniove cirkuske točke. Na to sam mislio. U Kuwaitu je pucao koliko je mogao,

a ovdje je ispalio četiri metka manje nego što je mogao. To je potpuno druga psihologija. Ovdje nije pobio sve koje je mogao. Zašto?« »Ţurilo mu se?« »Imao je automatski punjač. Na snimci s glasovne pošte čuje se šest pucnjeva u četiri sekunde. To znači da je mogao ispaliti deset u manje od sedam sekundi. Tri sekunde mu ne bi predstavljale nikakvu razliku.« Helen nije rekla ništa. »Pitao sam ga«, rekao je Reacher. »Kad sam bio kod njega u bolnici. Pitao sam ga kako bi to učinio, teoretski. Kao izvješće nakon izviđanja. Razmislio je o tome. Poznaje područje. Rekao je da bi parkirao na autocesti. Iza knjiţnice. Rekao je da bi otvorio prozor i ispraznio spremnik.« Helen nije rekla ništa. »Ali nije ispraznio spremnik«, rekao je Reacher. »Prestao je štucati nakon šest metaka. Jednostavno je stao. Hladno i staloţeno, što cijelu dinamiku čini drukčijom. To nije bio luđak koji terorizira grad zbog izazova. Nije gurnut u to samo zbog uţitka u krvoproliću. Ovo nije bilo nasumično, Helen. Nije bilo psihotično. Iza toga je bila određena, ograničena, jasna svrha. A to okreće fokus. Trebali smo to vidjeti. Trebali smo shvatiti da su u svemu ovom ključne ţrtve, a ne počinitelj. To nisu bili samo ljudi koji nisu imali sreće, pa su se našli na krivome mjestu u krivo vrijeme.« »Bili su mete?« pitala je Helen. »Paţljivo odabrane«, rekao je Reacher. »Ĉim je bio siguran da ih je srušio, Barr je otišao, iako su mu ostala još četiri metka. Nasumična psihotična epizoda ne bi tako završila. Morao bi pucati dok ne bi začuo zvuk praznog spremnika. Ovo nije bilo masovno ubojstvo. Bio je to atentat.« Tišina u uredu. »Moramo provjeriti tko su bile ţrtve«, rekao je Reacher. »I moramo razmisliti tko bi ih ţelio mrtve. To će nas odvesti tamo gdje trebamo biti.« Helen Rodin nije se pomaknula.

»I moramo to učiniti zaista brzo«, rekao je Reacher. »Jer nemam mnogo vremena i već smo protratili skoro tri dana gledajući sve naopako.« Umorni tridesetogodišnji liječnik na šestom katu okruţne bolnice završavao je poslijepodnevnu vizitu. Jamesa Barra ostavio je za kraj. Djelomično zbog toga što nije očekivao dramatičnu promjenu u njegovu stanju, a djelomično i zbog toga što ga ionako nije bilo briga. Liječiti šest lopova i prevaranata bilo je dovoljno loše, no liječiti masovnog ubojicu bilo je apsurdno. Dvostruko apsurdno, jer čim Barr ustane na noge, vjerojatno će ga polegnuti na klupu za smaknuće smrtonosnom injekcijom te će doći neki drugi liječnik i ubiti ga. No, etičke je obaveze teško ignorirati. Kao i naviku. Kao i duţnost, rutinu i strukturu. Stoga je liječnik ušao u Barrovu sobu i podigao njegov karton. Izvadio je olovku. Pogledao je prema uređajima. Pogledao je prema bolesniku. Bio je budan. Oči su mu se kretale. Budan, zapisao je liječnik. »Jeste li zadovoljni?« upitao je. »Ne baš«, rekao je Barr. Odgovara na pitanja, zapisao je liječnik. »Silno mi je ţao«, rekao je i spremio olovku. Lisice na Barrovoj desnoj ruci stvarale su tihi metalni zvuk dok su udarale o šipku kreveta. I desna šaka mu se tresla i bila pomalo skupljena, a palac i kaţiprst bili su u stalnom pokretu, kao da njima vrti zamišljenu kuglicu. »Prestanite to raditi«, rekao je liječnik. »Što?« »To s rukom.« »Ne mogu.« »Je li se to tek pojavilo?« »Prije godinu ili dvije.« »Ne otkad ste se probudili?« »Ne.«

Liječnik je pogledao na karton. Dob: četrdeset i jedna godina. »Pijete li?« pitao je. »Ne baš«, rekao je Barr. »Ponekad samo gutljaj, da lakše zaspim.« Liječnik mu automatski nije vjerovao pa je u kartonu potraţio toksikološki nalaz i nalaze funkcije jetara. No, toksikološki je nalaz bio čist, a jetra su bila zdrava. Ne pije. Nije alkoholičar. Ni blizu. »Jeste li bili kod svog liječnika u skorije vrijeme?« upitao je. »Nemam osiguranje«, rekao je Barr. »Ukočenost u rukama i nogama?« »Pomalo.« »Je li vam i s drugom rukom tako?« »Ponekad.« Liječnik je ponovo izvadio olovku i napisao u dnu kartona: Primijećen tremor desne ruke, nije posttraumatski, primarna dijagnoza alkoholizma nije vjerojatna, prisutna ukočenost u udovima, moguća rana faza PA? »Sto ne valja sa mnom?« pitao je Barr. »Zaveţi«, rekao je liječnik. A tada je, obavivši svoju duţnost, pričvrstio karton natrag na mjesto u dnu kreveta te izašao iz sobe. Helen Rodin pretraţila je kutije s dokazima te pronašla formalnu specifikaciju optuţbi protiv Jamesa Barra. Uz brojna tehnička kršenja zakona drţave Indiane bilo je navedeno i peterostruko umorstvo prvog stupnja uz oteţavajuće okolnosti. Nakon toga su, prema pravilima postupka, bili navedeni podaci ţrtava. Ime, spol, dob, adresa i zanimanje. Helen je pregledala stranicu i prstom prešla stupac, traţeći adresu i zanimanje. »Ne vidim očitu vezu izmeĎu njih«, rekla je. »Nisam mislio da su svi bili mete«, rekao je Reacher. »Vjerojatno samo jedno od njih. Najviše dvoje. Ostali su bili samo ukras. Atentat prikazan kao masovno ubojstvo. To su moja nagaĎanja.« »Bacit ću se na posao«, rekla je. »Vidimo se sutra«, rekao je on. Izašao je poţarnim stepenicama umjesto dizalom te se neprimijećen vratio u garaţu. Poţurio je uz prilaz i preko ulice te se ponovo našao ispod autoceste. Nevidljivi čovjek. Ţivot u sjenama. Nasmiješio se, a zatim stao. Odlučio je potraţiti telefonsku govornicu. Pronašao je jednu na bočnom zidu male trgovine namirnicama po imenu Martha's, dva bloka sjeverno od trgovine jeftinom odjećom u

kojoj je bio. Govornica je gledala na nešto širu uličicu koja se koristila kao parkiralište. Bilo je tu šest kosih parkirnih mjesta i sva su bila puna. Iza njih je bio visok zid od cigle, sa slomljenim staklom na vrhu. Uličica je skretala pod pravim kutom iza trgovine. Pretpostavljao je da negdje ponovo skreće na jug te izlazi na ulicu. Dovoljno sigurno, pomislio je. Izvukao je Emersonovu poderanu posjetnicu iz dţepa. Odabrao je broj mobitela i nazvao ga. Naslonio se na zid promatrajući oba kraja uličice odjednom i slušao zvuk zvona u slušalici. »Da?« javio se Emerson. »Pogodi tko je?« rekao je Reacher. »Reacher?« »Pogodak iz prve.« »Gdje si?« »Još sam u gradu.« »Gdje?« »Nisam daleko.« »Znaš da te traţimo, zar ne?« »Čuo sam.« »Dakle, moraš se predati.« »Mislim da neću.« »Onda ćemo te potraţiti«, rekao je Emerson. »Misliš da moţete?« »Bit će lako.« »Znaš li čovjeka po imenu Franklin?« »Naravno da znam.« »Pitaj ga koliko će biti lako.« »To je bilo drukčije. Mogao si biti bilo gdje.« »Priredili ste zasjedu u motelu?« Uslijedila je stanka. Emerson nije rekao ništa. »Zadrţi ljude tamo«, rekao je Reacher. »Moţda se vratim, ; moţda i ne.« »Pronaći ćemo te.« »Nemate šanse. Niste dovoljno dobri.« »Moţda uĎemo u trag ovom pozivu.« »Uštedjet ću vam trud. Nalazim se kod trgovine Martha's.« »Trebao bi doći u postaju.« »Dogovorimo razmjenu«, rekao je Reacher. »Saznaj tko je po stavio čunj u garaţu, pa ću razmisliti o dolasku.« »Barr je stavio čunj.« »Znaš da nije. Njegov kombi nije na snimkama.« »Koristio je drugo vozilo.« »Nema drugo vozilo.« »Onda ga je posudio.«

»Od prijatelja?« upitao je Reacher. »Moţda. Ili je moţda prija telj tamo stavio čunj umjesto njega. Kako god bilo, naĎi tog prijatelj i razmislit ću o tome da doĎem na razgovor.« »Na snimkama su stotine automobila.« »Ima dovoljno ljudi«, rekao je Reacher. »Ne bavim se razmjenama«, rekao je Emerson. »Mislim da mu je ime Charlie«, rekao je Reacher. »Nizak, če kinjaste crne kose.« »Ne bavim se razmjenama«, rekao je Emerson ponovo. »Ja nisam ubio djevojku«, rekao je Reacher. »To kaţeš ti.« »SviĎala mi se.« »Srce mi se slama.« »Znaš da prošle noći nisam bio u Metropoleu.« »Zato si je i ostavio tamo.« »Osim toga, nisam ljevoruk.« »Ne pratim te.« »Reci Bellantoniju da razgovara s mrtvozornikom.« »Pronaći ćemo te«, rekao je Emerson. »Nećete«, rekao je Reacher. »Još nitko nije.« Tada je spustio slušalicu i ponovo izašao na ulicu. Prešao je na drugu stranu, vratio se pola bloka na sjever i sakrio iza hrpe neiskorištenih betonskih blokova na praznoj parceli. Čekao je. Šest minuta kasnije dva su se policijska auta zaustavila ispred trgovine. S rotacijskim svjetlima, ali-bez sirena. Izašla su četiri policajca. Dvojica su ušla u trgovinu, a dvojica su otišla prema telefonskoj govornici. Reacher ih je gledao kako se pregrupiraju na pločniku. Zatim ih je gledao kako pretraţuju uličicu i gledaju iza njenog ugla. Gledao ih je kako se vraćaju. Gledao ih je kako priznaju poraz. Gledao je kako jedan od njih ulazi u auto i kratko razgovara putem radija, uz puno defanzivnog govora tijela. Podignuti dlanovi, slijeganje ramenima. Tada je razgovor završio i Reacher se iskrao na istok, natrag prema Marriottu. Zek je na svakoj ruci imao samo palac i još po jedan prst. Na desnoj je to bio batrljak kaţiprsta, pocrnio i nagrizen od ozeblina. Jednom je proveo tjedan dana vani, zimi, odjeven samo u staru vojnu jaknu. Njen prethodni vlasnik nosio je čuturicu za vodu na opasaču te je ona više istrošila tkaninu na desnom dţepu nego na lijevom. O takvim je trivijalnim razlikama ovisilo preţivljavanje. Lijeva mu je ruka bila

spašena, a desna izgubljena. Dopustio je da mu odumru svi prsti, od malog prema unutra. Izvadio je ruku iz dţepa i pustio je da se smrzne tako da je više nije osjećao. Tada je odgrizao umrtvljene prste prije nego što se gangrena proširila. Sjećao se kako ih baca na do, jednog po jednog, poput smeĎih grančica. Na lijevoj mu je ruci ostao mali prst. Nedostajala su tri srednja prsta. Dva mu je vrtlarskim škarama amputirao jedan sadist. Trećeg je Zek uklonio sam, naoštrenom ţlicom kako ne bi mogao raditi u odreĎenoj radionici. Nije se sjećao pojedinosti, ali se sjećao uvjerljive glasine da je bolje ostati bez još jednog prsta nego raditi na tome mjestu. Nešto vezano uz nadzornika. Uništene ruke. Samo dva od mnogih suvenira iz drugog vremena i s drugog mjesta. Više ih i nije bio toliko svjestan, ali oteţavali su ţivot u suvremenom svijetu. Mobilni su telefoni postali prokleto mali. Linskyjev broj imao je deset znamenki, a birati ih bilo je grozno. Zek nikad nije imao jedan mobitel dovoljno dugo da bi se isplatilo pohranjivati broj na njega. To bi bilo ludilo. Naposljetku je završio s biranjem broja, pa se koncentrirao i malim prstom lijeve ruke pritisnuo gumb za pozivanje. Zatim je prebacio mobitel u drugi dlan i pribliţio ga uhu. Nije ga trebao drţati posve blizu. Sluh mu je još uvijek bio sjajan, što je već samo po sebi bilo čudo. »Da?« javio se Linsky. »Ne mogu ga pronaći«, rekao je Zek. »Nisam ti trebao reći da ga prestaneš pratiti. Moja pogreška.« »Gdje su ga traţili?« »Posvuda. Prošlu je noć proveo u motelu. Postavili su zasjedu tamo, no siguran sam da se neće vraćati. Imaju i čovjeka u odvjetničinom uredu. Inače, tapkaju u mraku.« »Što ţelite da učinim?« »Ţelim da ga pronaĎeš. Povedi Chenka i Vladimira. Ja ću ti poslati Raskina. Radite zajedno. PronaĎite ga noćas, a zatim me nazovite.« Reacher se zaustavio dva bloka prije Marriotta. Znao je što će Emerson učiniti. Trinaest godina je i sam bio Emerson. Ići će redom po popisu koji ima u glavi. Mjesta koja će vjerojatno posjećivati, osobe s kojima bi se mogao druţiti. U ovo doba dana bilo je vjerojatno da će posjetiti neko od mjesta gdje posluţuju jelo. Stoga će

Emerson slati patrolna kola u obilazak restorana, zalogajnica i kafića, uključujući i mjesto gdje je jeo salatu s Helen Rodin te sportski bar. Tada će prijeći na osobe' s kojima bi se mogao druţiti, što je više-manje bilo ograničeno na^samu Helen Rodin. Reći će policajcu iz predvorja da ode na četvrti kat i pokuca na vrata ureda. Nakon toga će okušati sreću s Eileen Hutton. Stoga se Reacher zaustavio dvije ulice prije Marriotta i potraţio mjesto za čekanje. Pronašao ga je iza trgovine cipela. Tamo se nalazio plastični kontejner za smeće s tri strane zaštićen od pogleda zidom od cigle visokim do ramena. Reacher je ušao u ograĎeni prostor i utvrdio da moţe vidjeti dio prednjih vrata Marriotta širok jedan metar, ako se nasloni na kontejner. Nije mu bilo neudobno. Bilo je to najmirisnije smetlište na kojem je ikad bio. Mirisalo je na svjeţi karton i nove cipele. Mnogo bolje od onog što se moţe naći iza ribarnice. Pretpostavio je da će morati čekati manje od trideset minuta ako je Emerson učinkovit. Manje od dvadeset minuta ako je vrlo učinkovit. Ako je prosječan, negdje oko sata. Naslonio se na smeće i čekao da vrijeme proĎe. Nije bilo kasno, ali ulice su bile tihe. Vani je bilo vrlo malo ljudi. Promatrao je i čekao. Zatim mu je miris nove obuće iz kutija skrenuo paţnju. Počeo je razmišljati o obući. Moţda bi trebao otići u trgovinu i kupiti novi par. Ispruţio je nogu i spustio pogled. Cipele za jedrenje koje je nosio bile su meke i lake, a donovi su bili tanki. Bile su dobre za Miami, ali ne baš i za trenutačnu situaciju. Mogao je predvidjeti vrijeme kad će mu trebati deblja obuća. Zatim je ponovo spustio pogled. Nagnuo se unatrag i skupio noge, a zatim ponovio korak prema naprijed. Zatim je stao. Pokušao je isto s drugom nogom, pa opet stao. Kao zaustavljena slika čovjeka u hodu. Zurio je prema dolje, a nešto mu je bilo u pozadini svijesti. Nešto iz Bellantoniovih dokaza. Nešto iz onih stotina ispisanih stranica. Zatim je ponovo podigao pogled jer je krajičkom očiju registrirao kretanje ispred vrata Marriotta, dva bloka dalje. Vidio je poklopac motora patrolnih kola. Ušao je u njegovo vidno polje te se zatresao kad je auto zakočio i stao. Potom su se pojavila dva policajca u odorama, hodajući prema hotelu. Pogledao je na sat. Dvadeset i tri minute. Nasmiješio se. Emerson je bio dobar, ali ne fantastičan. Policajci su ušli kroz vrata. Razgovarat će pet minuta s recepcionarom. On će im bez opiranja dati broj Huttoničine sobe. Recepcionari u hotelima

malih gradića u unutrašnjosti uglavnom nisu aktivisti pokreta za graĎanska prava. Uz to, gosti će otići sutra, a policija je uvijek tu. Policajci će nakon toga otići u Huttoničinu sobu. Pokucat će na njezina vrata. Ona će ih pustiti da uĎu. Nije imala što skrivati. Policajci će malo njuškati uokolo, a zatim otići. Najviše deset minuta, od početka do kraja. Reacher je ponovo pogledao na sat i čekao. Policajci su se vratili za osam minuta. Zaustavili su se ispred vrata. Sitne siluete u daljini. Jedan je spustio glavu i putem radija javio da ništa nisu pronašli, čekajući novo odredište. Sljedeće mjesto koje bi Reacher mogao posjetiti. Sljedeću osobu s kojom se druţio. Obična rutina. Zabavite se večeras, momci, pomislio je Reacher. Jer ja hoću, to je sigurno. Gledao ih je kako odlaze i pričekao još minutu za slučaj da su krenuli u njegovom smjeru. Zatim je izašao iz ciglom ograĎenog prostora i krenuo prema Eileen Hutton. *** Grigor Linsky čekao je u svom autu na poţarnom putu parkirališta supermarkets, naslonjen na prozor kroz koji se mogla vidjeti samo golema narančasta reklama za mljevenu govedinu po vrlo povoljnoj cijeni. Stara i pokvarena, pomislio je Linsky. Ili puna salmonele. Zek i ja bismo nekoć ubili samo da pojedemo takvo što. Doslovno ubili. Linsky nije imao iluzija. Nimalo. Zek i on bili su loši ljudi koje su okolnosti učinile gorima. Patnje koje su dijelili nisu ih učinile dostojanstvenima i plemenitima. Upravo suprotno. Ljudi koji su u takvim situacijama naginjali dostojanstvu i plemenitosti umirali su u roku od nekoliko sati. No, Zek i on su preţivjeli, poput kanalizacijskih štakora, odbacujući sve inhibicije, boreći se i grebući, izdajući one jače od sebe, a dominirajući onima slabijima od sebe. I naučili su. Što funkcionira jednom, funkcionira uvijek. Linsky je gledao u retrovizor i vidio Raskinov auto kako mu prilazi. Bio je to Lincoln Town Car, u starom, pravokutnom stilu, crn i prašnjav, nagnut na jednu stranu poput bojnog broda probušenog trupa. Stao je izravno iza njega i Raskin je

izašao. Izgledao je poput drugorazrednog moskovskog kriminalca, a upravo to je i bio. Kockaste grade, ravnog lica, tupih očiju, odjeven u jeftinu koţnu jaknu. Star četrdesetak godina. Linsky ga je smatrao glupim, no preţivio je zadnju ofanzivu Crvene Armije u Afganistanu, a to je moralo nešto značiti. Mnogi ljudi pametniji od Raskina nisu se vratili cijeli ili se nisu vratili uopće. Raskin je dakle znao preţivjeti, a tu je kvalitetu Zek cijenio iznad svih. Raskin je otvorio straţnja vrata i skliznuo unutra, na mjesto iza Linskog. Nije govorio. Samo je predao četiri kopije crteţa Reachera. Isporuka od Zeka. Linsky nije bio siguran kako je Zek došao do crteţa, no mogao je pretpostaviti. Crteţi su bili prilično dobri. Sličnost je bila velika. Posluţit će svrsi. »Hvala«, pristojno je rekao Linsky. Raskin nije odgovorio. Chenko i Vladimir stigli su dvije minute kasnije, u Chenkovu Cadillacu. Chenko je vozio. Chenko je uvijek vozio. Parkirao je iza Raskinova Lincolna. Tri velika crna auta u nizu. Pogrebna povorka za Jacka Reachera. Linsky se nasmiješio sam sebi. Chenko i Vladimir izašli su iz svojih automobila i krenuli naprijed, jedan nizak i taman, drugi visok i svijetao. Ušli su u Linskyjev Cadillac, Chenko sprijeda a Vladimir straga, pokraj Raskina. Gledajući u smjeru kazaljke na satu raspored je bio sljedeći: Linsky za volanom, pa Chenko, pa Vladimir, pa Raskin. Instinktivno su se rasporedili prema hijerarhiji. Linsky se ponovo nasmiješio i podijelio im kopije crteţa. Jednu je zadrţao za sebe, iako mu nije bila potrebna. Već je mnogo puta vidio Jacka Reachera. »Počet ćemo iznova«, rekao je. »Od samog početka. Moţemo pretpostaviti da je policiji nešto promaklo.« Reacher je otvorio vrata poţarnog izlaza, izvadio komadić kartona iz brave i spremio ga u dţep. Ušao je i pustio da se vrata zatvore za njim. Straţnjim je hodnikom stigao do dizala i popeo se na treći kat. Pokucao je na Huttoničina

vrata. U glavi mu je bila rečenica Jacka Nicholsona u ulozi opakog pukovnika marinaca u nekom filmu o mornaričkim odvjetnicima: Ništa nije bolje od ţene kojoj ujutro moraš salutirati. Huttonici je trebalo neko vrijeme da otvori vrata. Pretpostavljao je da se opustila nakon što su policajci otišli. Nije očekivala da će je ponovo uznemiravati tako brzo. Bila je u ogrtaču. Upravo je izašla ispod tuša. Svjetlo iza nje stvaralo joj je auroeolu na rubovima kose. Hodnik je bio u polumraku, a soba je izgledala toplo i kao da ga je pozivala. »Vratio si se«, rekla je. »Zar si mislila da neću?« Ušao je u apartman, a ona je zatvorila vrata za njim. »Policajci su upravo bili ovdje«, rekla je. »Znam«, rekao je. »Promatrao sam ih cijelo vrijeme.« »Gdje si bio?« »Na smetlištu dva bloka dalje.« »Trebaš li se oprati?« »Bilo je to vrlo čisto smetlište. Iza trgovine cipelama.« »Ţeliš li izaći na večeru?« »Radije bih poslugu u sobu«, rekao je. »Ne ţelim hodati uokolo više nego što moram.« »U redu«, rekla je. »To ima smisla. Moţe posluga u sobu.« »Ali ne još.« »Da se odjenem?« »Ne još.« Zastala je na trenutak. »Zašto ne?« upitala je. »Nedovršen posao«, odgovorio je. Nije rekla ništa. »Dobro je vidjeti te ponovo«, rekao je. »Vidjeli smo se prije tri sata«, rekla je. »Mislio sam danas«, rekao je. »Općenito. Nakon tako dugog vremena.« Zatim joj je prišao i dodirnuo joj lice. Provukao joj je prste kroz kosu kao nekad i palcima pratio crte njezinog lica. »Moţda ne bismo trebali«, rekla je. »Zar ne ţeliš?« »Prošlo je četrnaest godina«, rekla je. »To je poput voţnje bicikla«, rekao je on. »Misliš li da će biti isto?« »Bit će bolje.«

»Koliko bolje?« upitala je. »Uvijek nam je bilo dobro«, rekao je. »Zar ne? Koliko bolje moţe biti?« Ostala je mirna dugi trenutak. Zatim je stavila ruke iza njegove glave. Povukla ga je, a on je spustio glavu i poljubili su se. Zatim ponovo, jače. Zatim ponovo, dulje. Ĉetrnaest godina rastopilo se u trenutku. Isti okus, isti osjećaj. Isto uzbuđenje. Izvukla mu je košulju iz hlača i brzo je počela otkopčavati, od dna prema gore. Kad je otkopčala i zadnji gumb prešla mu je dlanovima preko prsa, ramena i leđa, pa do struka i naprijed. Lako je skinuo cipele. I čarape. Bacio je hlače preko sobe i razvezao pojas ogrtača. Ogrtač se otvorio. »K vragu, Huttonice«, rekao je. »Nisi se nimalo promijenila.« »Nisi ni ti«, rekla je. Tada su se uputili prema krevetu, posrćući u ţurbi, spojeni zajedno, poput nezgrapne četveronoţne ţivotinje. Grigor Linsky pretraţivao je juţni dio grada. Provjerio je restoran sa salatama, a zatim otišao do dokova. Okrenuo se i počeo kruţiti uskim ulicama, pokrivajući tri strane svakog bloka, zaustavljajući se na skretanjima kako bi provjerio pločnik na četvrtoj strani. Cadillac je klizio. Servoupravljač je šuštao na svakom uglu. Bio je to spor posao i zahtijevao je strpljenje. No, grad nije bio velik. Nije bilo uţurbanosti ni guţve. Nitko se ne moţe zauvijek skrivati. Grigor Linsky znao je to iz iskustva. Poslije je Hutton leţala u Reacherovu naručju i vrhovima prstiju sporo pregledavala tijelo koje je poznavala tako dobro. Promijenilo se u četrnaest godina. On je rekao nisi se nimalo promijenila, a ona mu uzvratila ni ti, ali znala je da su oboje bili velikodušni. Nitko ne ostaje isti. Reacher kojeg je poznavala u pustinji bio je mlađi i vitak od vrućine, bio je skladan i graciozan poput hrta. Sada je bio krupniji, s mišićima tvrdim poput starog mahagonija. Oţiljci kojih se sjećala izravnali su se i izblijedjeli, a zamijenili su ih novi tragovi. Imao je bore na čelu i oko očiju. Ali nos mu je još

uvijek bio ravan i još nije bio slomljen. Još je imao svoje prednje zube. Poput trofeja. Spustila je ruku do njegovih i opipala mu zglavke prstiju. Bili su veliki i tvrdi, poput ljuski oraha prekrivenih oţiljcima. Još uvijek je borac, pomislila je. Još uvijek mu stradavaju ruke, a ne nos i zubi. Podigla je prste do njegovih prsa. Imao je rupu u njima, lijevo od sredine. Probijeni mišić, udubljenje dovoljno veliko za vrh njezina prsta. Rana od metka. Stara, ali nova za nju. Vjerojatno kalibar .38. »U New Yorku«, rekao je Reacher. »Prije mnogo godina. Svi pitaju.« »Svi?« »Svi koji ga vide.« Huttonica se privukla bliţe. »Koliko ga je ljudi vidjelo?« Nasmiješio se. »Pa znaš, na plaţama i slično.« »A u krevetu?« »U svlačionicama«, rekao je. »I u krevetu«, rekla je ponovo. »Nisam redovnik«, rekao je. »Je li te boljelo?« »Ne sjećam se. Bio sam u nesvijesti tri tjedna.« »Pogodio te točno iznad srca.« »Bio je to mali revolver. Vjerojatno slabo streljivo. Trebao je gađati u glavu. To bi bilo bolje.« »Za njega. Ne za tebe.« »Imam sreće. Oduvijek sam imao i uvijek ću imati.« »Moţda. Ali trebao bi bolje paziti.« »Dajem sve od sebe.« Chenko i Vladimir zajedno su pretraţivali sjeverni dio grada. Drţali su se podalje od motela. Pretpostavljali su da policajci vladaju tom situacijom. Stoga su se najprije zaustavili u sportskom baru. Ušli su i obišli ga. Unutra je bilo mračno i nije vladala prevelika guţva. Moţda tridesetak gostiju. Nijedan od njih nije odgovarao crteţu. Nijedan od njih nije bio Reacher. Vladimir je ostao blizu vrata, a Chenko je provjerio zahod. Jedna su vratašca bila zatvorena. Chenko je pričekao dok nije čuo zvuk vode iz vodokotlića, a zatim je čovjek izašao. Nije bio Reacher, već netko posve običan. Stoga se Chenko ponovo

pridruţio Vladimiru pa su se zajedno vratili u auto. Počeli su kruţiti ulicama, sporo, pokrivajući tri strane svakog bloka i zaustavljajući se na skretanjima kako bi provjerili pločnik na četvrtoj strani. Huttonova se nalaktila i odozgo pogledala Reacherovo lice. Oči su mu još uvijek bile iste. Moţda malo više uvučene i u sjeni, ali sijale su plavom bojom poput leda pod arktičkim suncem. Poput zemljovida u boji, s dva jezera visoko u planinama, nastala otapanjem snijega. Ali njihov se izraz promijenio. Prije četrnaest godina bile su obrubljene crvenom bojom od pustinjskih oluja i zamućene nekom vrstom gorkog cinizma. Bile su to vojničke oči. Oči policajca. Sjećala se kako bi sporo i lijeno njima prelazio preko prostorije, a pogled im je bio poput svjetlećeg metka koji juri k cilju. Sada su bile jasnije. Mlade. Više nevine. Bio je stariji četrnaest godina, no ponovo je imao pogled djeteta. »Upravo si se ošišao«, rekla je. »Jutros«, rekao je on. »Zbog tebe.« »Zbog mene?« »Jučer sam izgledao poput divljaka. Rekli su mi da dolaziš. Nisam htio da pomisliš da sam skitnica.« »Zar nisi?« »Pa i jesam neka vrsta, valjda.« »Koja vrsta?« »Dobrovoljna vrsta.« »Trebali bismo jesti«, rekla je. »Zvuči kao dobar plan«, rekao je on. »Što ţeliš?« »Što god donesu tebi. Podijelit ćemo. Naruči velike porcije.« »Moţeš naručiti svoje ako ţeliš.« Odmahnuo je glavom. »Na kraju mjeseca neki će sluţbenik u ministarstvu obrane pregledavati tvoje troškove. Bolje za tebe ako vide jedan obrok, a ne dva.« »Brineš se za moju reputaciju?« »Brinem se za tvoje sljedeće promaknuće.« »Neću ga dobiti. Ostat ću brigadna generalica.« »Ali sada ti taj Petersen duguje veliku uslugu.« »Ne mogu reći da bi dvije zvjezdice bile loše.« »I ja bih to volio«, rekao je Reacher. »Mnogo su me puta jebali generali s dvije zvjezdice. Bilo bi zabavno znati da sam barem jednom od njih vratio istom mjerom.« Ona je napravila grimasu. »Hrana«, rekao je Reacher.

»Ja volim salate«, rekla je. »Netko mora i to, valjda.« »Ti ne voliš?« »Uzmi salatu Caesar s piletinom za početak i odrezak nakon toga. Ti pojedi hranu za zečeve, ja ću pojesti odrezak. Za kraj naruči neki veliki desert. I mnogo kave.« »Ja volim čaj.« »Ne mogu«, rekao je Reacher. »Na neke kompromise nisam spreman čak ni zbog ministarstva obrane.« »Ali ţedna sam.« »Donijet će vodu s ledom. Uvijek donesu.« »Imam viši čin od tebe.« »Oduvijek si imala. Jesi li ikad vidjela da zbog toga pijem čaj?« Odmahnula je glavom i ustala iz kreveta. Gola je prešla preko sobe do stola. Pogledala je meni i birala broj na telefonu. Naručila je salatu Caesar s piletinom, odrezak i veliku pitu sa sladoledom. I kave dovoljno za šest šalica. Reacher joj se nasmiješio. »Dvadeset minuta«, rekla je. »Idemo pod tuš.« Raskin je pretraţivao središte grada. Hodao je s crteţom u ruci i popisom u glavi. Restorani, barovi, zalogajnice, sendvič-barovi, trgovine namirnicama, hoteli. Počeo je od Metropole Palacea. Predvorje i bar. Nije imao sreće. Prešao je na kineski restoran dva bloka dalje. Ušao je i izašao, brzo i diskretno. Smatrao se dobrim za ovakve poslove. Nije ga bilo lako primijetiti. Nije bio pamtljiv. Bio je prosječne visine, prosječne teţine, neupadljiva lica. Poput rupe u zraku, što je ponekad izazivalo frustraciju, no ponekad je predstavljalo veliku prednost. Ljudi su ga gledali, ali ga zapravo nisu vidjeli. Samo bi očima prešli preko njega. Reachera nije bilo u kineskom restoranu, ni u sendvič-baru, ni u irskom baru. Stoga se Raskin zaustavio na pločniku i odlučio skrenuti na sjever. Mogao bi provjeriti odvjetničin ured, a zatim krenuti prema Marriottu. Linsky je rekao da su ondje ţene. Raskin je iz iskustva znao da se momci koji nisu samo rupe u zraku druţe sa ţenama više od prosjeka. Nakon tuširanja Reacher je posudio Huttoničinu četkicu, pastu za zube i češalj. Zatim se obrisao ručnikom te počeo skupljati odjeću po

apartmanu. Već je bio odjeven i sjedio je na krevetu kad je začuo kucanje na vratima. »Posluga u sobu«, rekao je strani glas. Huttonica je provirila iz kupaonice. Bila je već odjevena, no upravo je sušila kosu. »Ti otvori«, rekao je Reacher. »Ja?« »Moraš potpisati račun.« »Ti moţeš upisati moje ime.« »Za dva sata policajci me neće pronaći i vratit će se ovamo. Bolje je ako recepcionar ne zna da nisi ovdje sama.« »Nikad se ne opuštaš, zar ne?« »Što se manje opuštam, to više sreće imam.« Hutton je poravnala kosu i uputila se prema vratima. Reacher je čuo škripanje kolica, zveckanje tanjura i zvuk olovke na papiru. Zatim je čuo kako se vrata zatvaraju, pa je ušao u dnevnu sobu i pronašao stolić na kotačima postavljen na sredini. Konobar je stavio jedan stolac pokraj njega. »Jedan noţ«, rekla je Hutton. »Jedna vilica. Jedna ţlica. Nismo razmišljali o tome.« »Izmjenjivat ćemo se«, rekao je Reacher. »Bit će romantično.« »Izrezat ću ti odrezak na komadiće, pa moţeš jesti prstima.« »Mogla bi me ti hraniti. Trebali smo naručiti groţĎe.« Nasmiješila se. »Sjećaš li se Jamesa Barra?« upitao ju je. »Previše je vremena prošlo«, rekla je. »Ali jučer sam ponovo pročitala njegov dosje.« »Koliko je dobar strijelac bio?« »Ne najbolji kojeg smo imali, ah ne ni najlošiji.« »Toga se sjećam i ja. Maloprije sam bio u javnoj garaţi i pogledao uokolo. Bilo je to izvrsno gaĎanje. Zaista izvrsno. Ne sjećam se da je bio toliko dobar.« »Imaju mnogo dokaza protiv njega.« Klimnuo je glavom. Nije rekao ništa. »Moţda je naporno vjeţbao«, rekla je. »U vojsci je bio pet godina, no vani je skoro tri puta dulje. Moţda se kasno razvio.« »Moţda«, rekao je. Pogledala ga je. »Nećeš ostati, zar ne? Namjeravaš otići nakon večere. Zbog ovog s policijom. Misliš da će se vratiti u sobu.« »Vratit će se«, rekao je Reacher. »Moţeš računati na to.« »Ne moram ih pustiti da uĎu.«

»U ovakvom gradu policija uglavnom radi što ţeli. Ako me pronaĎu ovdje, u nevolji si.« »Ne ako si nevin.« »Nemaš pravno valjanog načina reći jesam li nevin ili ne. To će ti reći.« »Ja sam odvjetnica«, rekla je Hutton. »A ja sam bio policajac«, rekao je Reacher. »Znam kakvi su. Mrze bjegunce. Bjegunci ih izluĎuju. Uhitit će te zajedno sa mnom i stvar riješiti sljedeći mjesec. Do tada će tvoja druga zvjezdica već biti u kanalizaciji.« »Pa kamo ćeš?« »Nemam pojma. Ali smislit ću nešto.« Glavna vrata crnog nebodera bila su zaključana. Raskin je dvaput pokucao. Čuvar za stolom je podigao pogled. Raskin je mahnuo crteţom prema njemu. »Dostava«, naglašeno je oblikovao riječ usnama. Čuvar je ustao, došao do vrata i otvorio ih ključem iz hrpe na lancu. Raskin je ušao. »Rodin«, rekao je. »Četvrti kat.« Čuvar je kimnuo. Toga je dana bilo mnogo dostava za odvjetnički ured Helen Rodin. Kartonske kutije, dostavljači s ručnim kolicima. Moglo se očekivati da će ih biti još. To nije bilo veliko iznenaĎenje. Vratio se do stola bez komentara, a Raskin je otišao do dizala. Ušao je i pritisnuo broj četiri. Prvo što je vidio na četvrtom katu bio je policajac koji je stajao ispred vrata odvjetničina ureda. Raskin je odmah znao što to znači. To je značilo da ured još uvijek predstavlja ozbiljnu mogućnost. A to je značilo da Reacher nije unutra te da nije pokušao ući u skorije vrijeme. Stoga se Raskin okrenuo nekoliko puta, kao da ga zbunjuje raspored hodnika, pa se uputio prema uglu. Zatim je zastao na trenutak i vratio se u dizalo. Presavio je crteţ i spremio ga u dţep. U predvorju je mahnuo čuvaru kao da je obavio posao te izašao natrag u noć. Skrenuo je lijevo i uputio se na sjeveroistok prema Marriottu.

Šest šalica kave bilo je previše čak i za Reachera. Odustao je nakon pete. Huttonici nije smetalo. NagaĎao je da je smatrala kako pet od šest opravdava njegovo inzistiranje. »Posjeti me u Washingtonu«, rekla je. »Hoću«, rekao je. »Sigurno. Kad sljedeći put budem tamo.« »Nemoj da te ulove.« »Neće«, rekao je. »Ne ovi momci.« Zatim ju je samo gledao na trenutak. Spremajući je u sjećanje. Dodajući još jedan fragment u svoj mozaik. Poljubio ju je jednom u usne i otišao do vrata. Izašao je na hodnik i uputio se prema stepenicama. U prizemlju je krenuo u suprotnom smjeru od predvorja te ponovo izašao na poţarna vrata, Zatvorila su se za njim, a on je duboko udahnuo te izašao iz sjena i uputio se prema pločniku. Raskin ga je odmah vidio. Bio je udaljen trideset metara, hodajući brzo prema Marriottu sa straţnje strane. Vidio je odbljesak uličnog svjetla na staklu. Poţarna vrata kako se otvaraju. Vidio je visokog muškarca kako izlazi i zastaje. Zatim je hidraulički mehanizam zatvorio vrata, a on se okrenuo prema njima. U tom mu je trenutku odbljesak nakratko prešao preko lica. Na djelić sekunde, poput ručne svjetiljke koja se njiše. Poput stroboskopa. Ne mnogo. Ali dovoljno da Raskin bude siguran. Čovjek koji je izašao kroz poţarna vrata bio je čovjek na crteţu. Jack Reacher, sigurno, bez sumnje. Visina je odgovarala, teţina je odgovarala i lice je odgovaralo. Raskin je dugo i naporno proučavao pojedinosti. Stoga je odmah zastao i koraknuo unatrag u sjenu. Gledao je i čekao. Vidio je Reachera kako gleda lijevo, pa desno, a zatim kreće ravno, na zapad, brzo i opušteno. Raskin je ostao na mjestu i u glavi brojao jedan, dva, tri. Zatim je izašao iz sjene, prešao preko parkirališta, ponovo se zaustavio i provirio iza ugla u smjeru zapada. Reacher je bio dvadeset metara ispred njega. Još uvijek je hodao, još uvijek je bio opušten. Još nije bio svjestan da je otkriven. Hodao je sredinom pločnika, dugim koracima, dok su mu se ruke ljuljale pokraj tijela. Bio je krupan. To je bilo sigurno. Moţda čak koliko i Vladimir. Raskin je ponovo izbrojao do tri i pustio Reachera da se udalji na četrdeset metara. Zatim ga je krenuo slijediti. Drţao je oči na svojoj meti te izvukao mobitel iz dţepa. Brzim je biranjem pozvao broj

Grigora Linskog. Reacher je hodao dalje, četrdeset metara ispred njega. Raskin je prislonio mobitel na uho. »Da?« rekao je Linsky. »Pronašao sam ga«, šapnuo je Raskin. »Gdje?« »Hoda. Zapadno od Marriotta. Sad je u razini sudnice. Tri bloka sjeverno.« »Kamo ide?« »Pričekajte«, šapnuo je Raskin. »Samo malo.« Reacher je zastao na uglu. Pogledao je lijevo i skrenuo desno prema sjenama ispod podignute autoceste. Još uvijek opušten, Raskin ga je gledao s prazne parcele, preko hrpe smeća visoke do struka. »Skrenuo je na sjever«, šapnuo je. »Prema?« »Ne znam. Moţda prema sportskom baru.« »U redu«, rekao je Linsky. »Idemo na sjever. Ĉekat ćemo pedeset metara od sportskog bara, niz ulicu. Nazovi me za točno tri minute. U međuvremenu ga ne ispuštaj iz vida.« »U redu«, rekao je Raskin. Prekinuo je vezu, no zadrţao je telefon uz uho i pošao prečicom preko prazne parcele. Zastao je uz zid od cigle i provirio iza ugla. Reacher je još uvijek bio četrdeset metara ispred njega, još uvijek na sredini pločnika, još uvijek hodajući brzo, dok su mu se ruke njihale. Samouvjeren čovjek, pomislio je Raskin. Moţda i previše samouvjeren. Linsky je prekinuo vezu s Raskinom i odmah nazvao Chenka i Vladimira. Rekao im je da što prije dođu na mjesto sastanka pedeset metara sjeverno od sportskog bara. Zatim je nazvao Zeka. »Pronašli smo ga«, rekao je. »Gdje?«

»Sjeverno od centra.« »Tko ga prati?« »Raskin. Na ulici su, hodaju.« Zek je bio tih na trenutak. »Pričekajte da se negdje zaustavi«, rekao je. »A zatim neka Chenko nazove policiju. On ima naglasak. Moţe reći da je barmen ili recepcionar ih bilo što.« Raskin je ostao na razmaku od četrdeset metara. Ponovo je nazvao Linskog i ostavio vezu otvorenom. Reacher je nastavio hodati. Istom brzinom, istim koracima. Odjeća mu je bila tamna i bilo ju je teško vidjeti u noći. Vrat i ruke bih su mu potamnjeli od sunca, no bih su malo vidljiviji. Uz rub svjeţe ošišane kose pruţala se uska traka svjetlije koţe, sablasno blijede u mraku. Raskin je usredotočio pogled na to. Bio je to bijeli sjaj u obliku slova U, 190 cm iznad da i naizmjenično se podizao i spuštao kako je Reacher hodao. Idiot, pomislio je Raskin. Trebao je to namazati pastom za cipele. To bismo mi učinili u Afganistanu. A zatim je pomislio: Ali nismo imali pastu za cipele. Niti smo se šišali. Tada se zaustavio jer je i Reacher to učinio, četrdeset metara ispred. Raskin se vratio u sjenu, a Reacher je pogledao desno i skrenuo lijevo, u poprečnu ulicu, te nestao s vidika iza zgrade. »Ponovo je skrenuo na zapad«, šapnuo je Raskin u mobitel. »Je li to još uvijek dobar smjer za sportski bar?« upitao je Linsky. »To ili motel.« »Oboje nam odgovara. Pribliţi mu se malo. Nemoj ga sad izgubiti.« Raskin je potrčao deset koraka i usporio kod skretanja. Naslonio se uza zid zgrade i provirio iza ugla. I širom otvorio oči. Problem. Ne s pogledom. Poprečna je ulica bila duga, široka i ravna, a na kraju nje nalazila se dobro osvijetljena cesta s četiri trake koja je išla na sjever prema autocesti. Imao je sjajan pogled. Problem je bio što u njemu više nije bilo Reachera. Nestao je. U potpunosti. 11. POGLAVLJE

Reacher je jednom pročitao da je cipele za jedrenje izumio jedriličar koji je ţelio obuću koja bolje prianja na skliskim palubama. Uzeo je obične sportske cipele glatkog Ďona i u njih britvom urezao sitne utore. Eksperimentirao je dok nije došao do gustih i valovitih poprečnih crta. Taj se uzorak, nalik površini minijaturne auto gume, pokazao uspješnim. Pojavila se cijela nova industrija. Taj je stil s jedrilica prešao na molove, marine, šetališta uz more te naposljetku na sve pločnike ljeti. Sada su cipele za jedrenje bile posvuda. Reacheru se nisu naročito dopadale. Bile su tanke, lagane i krhke. Ah bile su tihe. Vidio je čovjeka u koţnom kaputu čim je izašao kroz vrata Marriotta. Bilo bi teško ne vidjeti ga. Udaljen trideset metara, gotovo ispred njega, prilično dobro osvijetljen uličnim svjetiljkama. Pogled mu je kli-znuo ulijevo i vidio ga je prilično jasno. Vidio ga je kako reagira. Vidio ga je kako zastaje. Time je vidio i kako se identificira kao protivnik. Reacher je krenuo ravno pred sebe, proučavajući sliku koja mu je ostala titrati pred očima u mraku. Kakav je to bio čovjek? Reacher je zatvorio oči i koncentrirao se, dva ili tri koraka. Tipični bijelac, srednje visine, srednje teţine, crvenog lica i svijetle kose koja je bacala narančast i ţuti odsjaj od ulične rasvjete. Policajac ili ne? Ne. Zbog jakne. Bila je pravokutna, podignutih ramena, s dvostrukim kopčanjem naprijed i izraĎena od koţe boje kestena. Po danu bi zasigurno bilo crvenosmeĎa. Imala je i sjaj. Definitivno je bila sjajna. Nije bila američka. Čak ni iz trgovina u kojima se koţna odjeća prodaje za četrdeset devet dolara. Bila je stranog kroja. Istočnoeuropska, baš kao i odijelo koje je nosio iskrivljeni čovjek na trgu. Nije bila jeftina, samo drukčija. Ruska, bugarska, estonska, negdje iz tog dijela svijeta. Dakle, nije bio policajac. Reacher je hodao dalje. Pazio je da mu koraci budu tihi te se usredotočio na zvukove četrdeset metara iza sebe. Kraći koraci, deblji Ďonovi, zvuk koţe na asfaltu, tiho struganje, zatim udarac debele gumene pete. To nije bio Charlie. Ovog momka nitko ne bi nazvao sitnim. Ni krupnim, ali nikako ni sitnim. Nije imao ni crnu kosu. TakoĎer nije bio ni onaj koji je ubio djevojku. Za to nije bio dovoljno krupan. Dakle, valja dodati još jednog u skupinu. Nije ih bilo četiri nego pet. Najmanje. Moţda i više.

Plan? Je h bio naoruţan? Vjerojatno, ali samo pištoljem. Nije nosio ništa veće, a Reacher je bio optimističan glede svojih izgleda kao pokretne mete četrdeset metara ispred nekog s pištoljem. Pištolji su oruţje za gaĎanje na drugi kraj prostorije, a ne drugi kraj ulice. Prosječna udaljenost za uspješan okršaj pištoljem je oko četiri metra. On je bio deset puta dalje. Uz to, čuo bi zvuk napinjanja oruţja. Imao bi vremena reagirati. Kakav je, dakle, bio plan? Bio je u iskušenju da se zatrči natrag i sredi ga. Tek toliko, za zabavu. I u znak odmazde. Reacher je volio odmazdu. Najprije se pobrini za odmazdu, bio je njegov moto. Pokaţi im s kim imaju posla. Moţda. Ili moţda ne. Moţda kasnije. Hodao je dalje, još uvijek pazeći da hoda tiho. Odrţavao je korak ujednačenim. Pustio je da njegov pratitelj uĎe u ritam. Poput hipnoze. Lijeva, desna, lijeva, desna. Izbacio je sve iz uma osim dalekih zvukova koraka iza sebe. Usredotočio se na njih. Bili su tamo, tihi ali čujni. Škrip, škrip, škrip, škrip. Lijeva, desna, lijeva, desna. Poput hipnoze. Čuo je kako bira broj na mobitelu. Deset sitnih elektroničkih zvukova, vrlo tihih, gotovo nečujnih, doprlo je do njega na povjetarcu u nasumičnom nizu. Nasumce je skrenuo i nastavio hodati. Lijeva, desna, lijeva, desna. Ulice su bile napuštene. Centar grada bio je prazan nakon završetka radnog vremena. Ovaj grad mora još mnogo proći prije nego što postane ţiva, urbana zajednica. To je bilo sigurno. Hodao je dalje. Ĉuo je tiho šuškavo šaputanje četrdeset metara iza sebe. Mobitel. S kim razgovaraš, stari? Hodao je dalje. Zatim je stao na sljedećem uglu. Pogledao je lijevo i skrenuo desno, u široku poprečnu ulicu u zaklon visoke četverokatne zgrade. Zatim je potrčao. Pet koraka, deset, petnaest, dvadeset, brzo i tiho, preko ulice na desni pločnik, pokraj prve uličice koju je vidio, a zatim u drugu. Ĉučnuo je u sjenu, u praznoj sivoj veţi s dvostrukim vratima. Poţarni izlaz, moţda iz kazališta ili kina. Legao je potrbuške na pod, potpuno se ispruţivši.

Njegov je pratitelj bio navikao na uspravnu metu. Instinktivno će gledati oko dva metra iznad da. Oblik nisko na zemlji manje će mu značiti. Reacher je čekao. Ĉuo je korake na pločniku s druge strane. Onaj kome su pripadali vidio ga je kako oštro skreće s lijevog pločnika jedne ulice na lijevi pločnik poprečne ulice, pa će se podsvjesno koncentrirati na lijevu, a ne na desnu stranu. Prva će mu pomisao biti da traţi uspravne oblike u uličicama i veţama s lijeve strane. Reacher je čekao. Koraci su i dalje dolazili. Sada su već bili blizu. Zatim ga je Reacher ugledao. Bio je na lijevom pločniku. Hodao je polako. Izgledao je neodlučno. Gledao je pred sebe, pa lijevo pa desno. Uz uho je drţao mobitel. Stao je. Na mjestu. Osvrnuo se preko desnog ramena, prema uličicama i vratima s druge strane ulice. Treba li provjeriti? Da. Kretao se bočno i unatrag, poput raka, okrenut prema ulici ispred sebe, a istodobno pretraţujući pločnik s desne strane. Izašao je iz Reacherova vidnog polja poput filma koji se vrti unatrag. Reacher je tiho ustao i povukao se dublje u uličicu, u potpuni mrak na njenom kraju. Našao je širok ventilacijski vod, vjerojatno iz neke kuhinje, i zavukao se iza njega. Ĉučnuo je i čekao. Potrajalo je, a zatim su se koraci vratili. Na pločnik. U uličicu. Spori, tihi, paţljivi. Onaj koji ga je pratio očito je hodao na prstima. Nije se čuo zvuk potpetica. Samo struganje koţnih donova po asfaltu. Hodao je tiho i jedva čujni odjek odbijao se od zidova uličice. Prilazio je bliţe. I bliţe. Došao je toliko blizu da ga se moglo namirisali. Losion, znoj, koţa. Zaustavio se jedva više od metra ispred Reacherova skrovišta i beznadno zurio u mrak. Reacher je pomislio: Još jedan korak i gotov si. Još samo jedan i za tebe je igra završena. No, ovaj se okrenuo i vratio natrag do ulice.

Reacher je ustao i krenuo za njim, brz i tih. Obrat situacije. Sad sam ja iza tebe. Vrijeme je za lov na lovce. Reacher je bio krupniji od većine ljudi te u nekim slučajevima prilično nespretan. No, mogao je biti laka koraka kad je to bilo potrebno i oduvijek je bio dobar u prikrivenoj potjeri. Tu je vještinu stekao dugom praksom. Uglavnom se sluţio oprezom i predviđanjem. Trebalo je znati kad će onaj kojeg pratite usporiti, kad će se zaustaviti, kad će se okrenuti i provjeriti iza sebe. Ako niste znah, pogreške su morale biti u korist opreza. Bolje se sakriti i povećati razmak za još deset metara nego se odati. Ĉovjek u koţnom kaputu pretraţio je svaku uličicu i svaki ulaz s obje strane ulice. Ne baš dobro, ali adekvatno. Nakon pretraţivanja krenuo bi dalje, kao ţrtva pogreške koju čine svi tek adekvatni ljudi: Još nisam pogriješio. Još je negdje ispred mene. Dvaput je razgovarao mobitelom. Tiho, ali s jasnom nervozom u šaptu. Reacher je prelazio iz sjene u sjenu iza njega jer su jarka svjetla na kraju ulice postajala sve bliţa. Pretraţivao je sve brţe i površnije. Istodobno beznadno i panično. Došao je na gotovo pet metara od sljedećeg skretanja kad je iznenada stao na mjestu i ostao nepomičan. A onda je jednostavno odustao. Stajao je na sredini pločnika slušajući glas iz mobitela, zatim nešto odgovorio i spustio ruke uz tijelo. Sva ukočenost prikrivanja nestala je iz njegova tijela. Malo se pogrbio i krenuo ravno naprijed, brzim i velikim, glasnim koracima, bez skrivanja, poput nekoga kome je jedini cilj doći od točke A do točke B. Reacher je pričekao kako bi bio siguran da se ne radi o triku. Zatim je krenuo za njim, prelazeći tiho iz sjene u sjenu. Raskin je prošao pokraj vrata sportskog bara i nastavio niz ulicu. Vidio je Linskyjev auto u daljini. I Chenkov. Dva su Cadillaca bila parkirana jedan iza drugog uz pločnik,

čekajući ga. Ĉekajući promašaj. Ĉekajući rupu u zraku. Pa evo me, pomislio je. No, Linsky je bio korektan. Uglavnom zbog toga što bi kritizirati Zekove podređene značilo kritizirati samog Zeka, a to se nitko ne bi usudio. »Vjerojatno je pogrešno skrenuo«, rekao je Linsky. »Moţda uopće nije namjeravao ući u tu ulicu. Vjerojatno se vratio kroz uličice. Ili se otišao pomokriti u neku od njih, zadrţao se i izašao iza tebe.« »Jesi h provjerio iza sebe?« upitao je Vladimir. »Naravno da jesam«, lagao je Raskin. »Pa što sad?« upitao je Chenko. »Nazvat ću Zeka«, rekao je Linsky. »Bit će jako ljut«, rekao je Vladimir. »Gotovo smo ga imali.« Linsky je birao broj na mobitelu. Prenio je loše vijesti i poslušao odgovor. Raskin mu je promatrao lice. No, lice Linskog nikad nije bilo moguće pročitati. Vještina rođena iz duge prakse i ţivotne nuţnosti. Uz to je poziv bio kratak. Kratak odgovor. Nerazgovijetan. Samo tihi plastični zvukovi u slušalici. Linsky je spustio slušalicu. »Nastavljamo traţiti«, rekao je. »U radijusu od jednog kilometra od mjesta gdje ga je Raskin zadnji put vidio. Zek nam šalje Sokolova. Kaţe da ćemo petorica sigurno uspjeti.« »Ništa nije sigurno«, rekao je Chenko. »Osim velike gnjavaţe i nimalo sna noćas.« Linsky mu je pruţio telefon. »Onda nazovi Zeka i reci mu to.« Chenko nije rekao ništa. »Ti idi na sjever, Chenko«, rekao mu je Linsky. »Vladimir na jug. Raskine, ti se vrati na istok. Ja ću na zapad. Sokolova ćemo poslati gdje bude potreban kad stigne.« Raskin je krenuo natrag na istok, istim putem kojim je i došao, što je brţe mogao. Vidio je smisao u Zekovu planu. Zadnji je put vidio Reachera prije petnaestak minuta, a bjegunac koji se oprezno kreće nije mogao prijeći ni

kilometar u petnaest minuta. Elementarna je logika stoga nalagala gdje Reacher mora biti. Negdje je unutar kruga promjera oko kilometar i pol. Pronašli su ga jednom. Mogu ga pronaći opet. Otišao je skroz do široke i ravne poprečne ulice, a zatim skrenuo na jug prema podignutoj autocesti. Vraćao se istim putem. Prošao je kroz sjenu ispod autoceste i uputio se prema praznoj parceli na sljedećem uglu. Drţao se blizu zidu. Skrenuo je. A onda se zid srušio na njega. Barem je osjećaj bio takav. S leđa ga je pogodio zastrašujući udarac te je odmah pao na koljena i pred očima mu se smračilo. Uslijedio je još jedan koji ga je onesvijestio te se srušio naprijed na lice. Posljednja stvar koju je osjetio prije gubitka svijesti bila je ruka u njegovu dţepu kako mu krade mobitel. Reacher se uputio natrag pod odvojak autoceste s još toplim mobitelom u ruci. Naslonio se ramenom na stup širok poput motelske sobe te se pomicao sve dok mu tijelo nije bilo u sjeni, a ruke osvijetljene svjetiljkom sa stupa visoko iznad njega. Izvukao je poderanu posjetnicu s Emersonovim brojevima na njoj i nazvao njegov broj telefona. »Da?« rekao je Emerson. »Pogodi tko je«, rekao je Reacher. »Ovo nije igra, Reacheru.« »Samo zato jer ti gubiš.« Emerson nije rekao ništa. »Koliko me je lako pronaći?« upitao je Reacher. Bez odgovora. »Imaš li papir i olovku?« »Naravno da imam.« »Poslušaj onda«, rekao je Reacher. »I biljeţi.« Pročitao je brojeve registracijskih tablica dvaju Cadillaca. »Pretpostavljam da je jedan od tih automobila bio u garaţi prije petka i ostavio prometni čunj. Provjeri registracijske brojeve, pogledaj nadzorne vrpce, raspitaj se. Pronaći ćeš

organizaciju od barem šest članova. Ĉuo sam i neka imena. Raskin i Sokolov, koji se doimaju kao niţe rangirani. Zatim Chenko i Vladimir. Vladimir je odgovarajuće građe da bi mogao ubiti onu djevojku. Velik je poput kuće. Tu je i neki niţi šef čije ime nisam čuo. Ima šezdesetak godina i staru ozljedu kraljeţnice. Razgovarao je s glavnim šefom i zvao ga Zek.« »To su ruska imena.« »Misliš?« »Osim Zek. Kakvo je to ime Zek.« »To nije ime nego riječ, ali koristio ju je kao ime.« »Što to znači?« »Provjeri. Pročitaj koju knjigu iz povijesti.« Uslijedila je stanka. Zvuk pisanja. »Trebao bi doći u postaju«, rekao je Emerson. »Da razgovaramo u četiri oka.« »Ne još«, rekao je Reacher. »Obavi svoj posao i razmislit ću o tome.« »Radim svoj posao. Lovim bjegunca. Ti si ubio djevojku. Ne neki čovjek čije si ime navodno čuo i velik je kao kuća.« »Još jedna stvar«, rekao je Reacher. »Mislim da onoga koji se zove Chenko također zovu i Charlie te da je prijatelj Jamesa Barra.« »Zašto?« »Zbog opisa. Nizak je, taman, crne kose koja strši poput četke.« »James Barr ima prijatelja Rusa? Ne prema našoj istrazi.« »Kao što sam rekao, obavi svoj posao.« »Radim ga. Nitko nije spomenuo prijatelja Rusa.« »Govori poput Amerikanca. Mislim da je bio umiješan u ono u petak, što znači da su moţda umiješani svi.« »Kako umiješani?« »Ne znam, no namjeravam saznati. Nazvat ću te sutra.« »Sutra ćeš biti u zatvoru.« »Kao što sam sad u zatvoru? Samo sanjaj, Emersone.« »Gdje si? »Blizu«, rekao je Reacher. »Lijepo spavaj, detektive.« Prekinuo je vezu i spremio Emersonov broj natrag u dţep te

izvadio broj Helen Rodin. Nazvao ju je i pomaknuo se uz stup duboko u sjenu. »Da?« odazvala se Helen Rodin. »Ovdje Reacher.« »Jeste li dobro? Pohcajac sad stoji ispred mojih vrata.« »Meni to odgovara«, rekao je Reacher. »Vjerujem da odgovara i njemu. Vjerojatno će dobiti četrdeset dolara na sat za prekovremeno.« »Prikazali su vaš crteţ na vijestima u šest. Velika priča.« »Ne brinite za mene.« »Gdje ste?« »Na slobodi i na sigurnom. Napredujem. Vidio sam Charlieja. Dao sam Emersonu njegovu registraciju. Napredujete li vi?« »Zapravo i ne. Imam samo pet nasumičnih imena. Ne mogu pronaći razlog zbog kojega bi netko rekao Jamesu Barru da ubije nekog od njih.« »Treba vam Franklin, za istraţivanje.« »Ne mogu si priuštiti Franklina.« »Pronađite mi adresu u Kentuckvju.« »U Kentuckvju?« »Adresu streljane u koju je James Barr odlazio gađati.« Reacher je čuo kako odlaţe telefon i pretraţuje papire. Zatim je ponovo uzela slušalicu i pročitala mu adresu. Nije mu ništa značila. Cesta, grad, drţava, poštanski broj. »Kakve veze ima Kentucky sa svim ovim?« upitala je Helen. Reacher je čuo auto na ulici. Blizu, njemu s lijeva, debele gume koje se sporo okreću. Dva policajca naprijed, isteţu vratove, gledajući desno pa lijevo. »Moram ići«, rekao je. Isključio je telefon i ostavio ga pri dnu stupa. Emerson je vidio broj, a lokaciju svakog mobitela moguće je pronaći putem impulsa za prepoznavanje koji šalje mreţi svakih petnaest sekundi, točno poput sata. Stoga je Reacher ostavio mobitel u prašini i krenuo na zapad, dvanaest metara ispod povišenog kolnika. Deset minuta kasnije nalazio se iza crnog nebodera, u sjeni ispod autoceste, okrenut prema ulazu u garaţu. Uz pločnik je bio parkiran prazan policijski auto. Izgledao je nepomično

i hladno. Mirno. Kao da je ondje već dulje vrijeme. Policajac ispred Heleninih vrata, pomislio je Reacher. Prešao je ulicu i spustio se niz prilaz u podzemnu garaţu. Betonski je zid bio prljavobijele boje, a svakih pet metara nalazila se neonska svjetiljka. Svijetla područja izmjenjivala su se s mračnima. Reacher se osjećao kao da izlazi na niz jarko osvijetljenih pozornica. Strop je bio nizak. Debeli pravokutni stupovi drţali su zgradu poviše njih. Cijeli je prostor bio hladan i tih te dubok oko četrdeset metara, a širok moţda tri puta više. Dubok četrdeset metara. Jednako kao i nadogradnja javne garaţe u prvoj ulici. Reacher je prišao prednjem zidu i naslonio se leĎima na njega. Hodajući je prešao sve do straţnjeg zida. Trideset i pet koraka. Okrenuo se poput plivača na kraju bazena i vratio se. Trideset i pet koraka. Otišao je dijagonalno do udaljenog kuta. Garaţa je ondje bila mračna. Provukao se izmeĎu dva NBC-jeva kombija i pronašao plavi Ford Mustang za koji je nagaĎao da pripada Ann Yanni. Bio je čist i sjajan. Nedavno ulašten. Imao je male prozore, zbog pomičnog krova, i kosi vjetrobran zatamnjenog stakla. Pokušao je otvoriti suvozačka vrata. Zaključana. Zaobišao je auto sprijeda i pokušao isto s vozačevim vratima. Ručica se pomaknula. Otključana. Osvrnuo se i otvorio vrata. Nije bilo alarma. Posegnuo je unutra i dodirnuo dugme za otključavanje. Čuo je tri tiha zvuka dok su se vrata i prtljaţnik otključavali. Zatvorio je vozačeva vrata i otišao do prtljaţnika. Rezervna je guma bila ispod razine poda. Unutar kotača nalazila se dizalica i metalna cijev koja je sluţila za otpuštanje vijaka na kotaču i pokretanje dizalice. Izvadio je cijev i zatvorio prtljaţnik. Prešao je na suvozačku stranu auta, otvorio vrata i ušao u auto. Unutra je mirisalo na parfem i kavu. Otvorio je odjeljak za rukavice i pronašao snop autokarata te malu koţnu fasciklu. Unutra je bio listić osiguranja i registracija, oboje izdani na ime Janine Loma Ann Yanni na lokalnoj adresi. Vratio je fasciklu i zatvorio odjeljak za rukavice. Pronašao je odgovarajuću ručicu te spustio sjedalo do kraja. Zatim se nagnuo unatrag što je više mogao, a to nije bilo mnogo. Stoga je pomaknuo cijelo sjedalo unatrag kako bi dobio što više prostora za

noge. Izvukao je košulju iz hlača i stavio cijev u krilo, a zatim legao na sjedalo. Ispruţio se. Trebao je čekati oko tri sata. Pokušao je spavati. Spavaj kad moţeš bilo je staro vojničko pravilo. Emerson se najprije javio telefonskoj kompaniji. Ondje su mu potvrdili da je broj s kojeg je primio poziv pripadao mobitelu. Ugovor je bio izdan na ime tvrtke koja je djelovala pod nazivom Specijalne usluge Indiane. Emerson je detektivu početniku dao zadatak da pronaĎe tvrtku, a od telefonske kompanije zatraţio da pronaĎu telefon. Isprva su rezultati bili mješoviti. Tvrtku Specijalne usluge Indiane nije bilo moguće pronaći jer je njen vlasnik bio fond sa sjedištem na Bermudskom otočju te nije imala lokalnu adresu. No, telefonska je kompanija javila da mobitel nije u pokretu te da ga registriraju tri odašiljača istodobno, što je značilo da je zasigurno u središtu grada pa će ga biti lako pronaći. Rosemary Barr uspjela je nagovoriti čuvara na šestom katu bolnice da joj dopusti posjet bratu izvan vremena predviĎenog za to. No, kad je stigla u njegovu sobu, našla ga je kako duboko spava. Uzalud se umiljavala čuvaru. Sjedila je u sobi oko trideset minuta, no njezin se brat nije budio. Pratila je monitore. Otkucaji srca bili su mu snaţni i pravilni. Disao je dobro. Još je bio lisicama vezan za krevet i glava mu je uvijek bila u udlazi, no tijelo mu je bilo potpuno mirno. Pogledala je njegov karton da provjeri brinu li se dobro o njemu. Vidjela je bilješku koju je upisao liječnik: moguća rana faza PA? Nije imala pojma što to znači, a budući da je već bila večer nije mogla pronaći nikog tko bi joj objasnio. Telefonska kompanija označila je lokaciju mobitela na karti grada velikog omjera i faksirala je Emersonu. Emerson ju je izvukao iz ureĎaja i gledao je pet minuta, pokušavajući shvatiti što prikazuje. Očekivao je da će se tri strelice presijecati kod nekog hotela, bara ih restorana. Umjesto toga presijecale su se na praznoj parceli ispod podignute autoceste. Nakratko je u mislima vidio Reachera kako spava na otvorenom u kartonskoj kutiji. Nakon toga je zaključio da je mobitel ostavljen, što je deset minuta kasnije potvrdio i patrolni auto koji je poslao da to provjeri.

Nakon toga je radi formalnosti uključio računalo i unio brojeve registracija koje mu je dao Reacher. Pripadali su novijim modelima Cadillaca Deville. Oba su bila crna i bila su registrirana na tvrtku Specijalne usluge Indiane. Napisao je pogrešan trag na papirić i spremio ga u dosje. Reacher se probudio svaki put kad je čuo da se motor dizala pokreće. Zvuk se spuštao niz okno po kabelima, a zatim se čulo brujanje automobila na odlasku. Prva tri puta uzbuna je bila laţna. Samo nepoznati ljudi koji odlaze kući nakon dugog dana na poslu. Svakih četrdesetak minuta sišli bi sami i umorno otišli do svojih automobila, pa se odvezli. Tri puta je do njega došao miris hladnih ispušnih plinova, tri puta je garaţa ponovo utihnula i tri puta se Reacher vratio na spavanje. Ĉetvrti je put ostao budan. Ĉuo je kako dizalo kreće i pogledao na sat. Jedanaest i četrdeset pet. Vrijeme je za akciju. Pričekao je, a zatim čuo kako se vrata dizala otvaraju. Ovaj put to nije bio usamljeni čovjek u odijelu. Bila je to velika skupina. Osam ili deset ljudi. Bili su bučni. Bila je to cijela ekipa NBC-jeve emisije vijesti u jedanaest sati. Reacher se spustio niţe u Mustangovo sjedalo i sakrio cijev za mijenjanje guma ispod košulje. Bila je hladna na koţi njegova trbuha. Zurio je u strop automobila presvučen tkaninom i čekao. Krupan čovjek u dţins hlačama s naramenicama prošao je kroz mrak oko metar i pol od prednjeg Mustangova branika. Imao je čupavu sijedu bradu i nosio majicu grupe Grateful Dead ispod poderane vunene veste. On zasigurno nije radio ispred kamere. Vjerojatno je upravljao njome, kao kamerman. Otišao je do kamioneta srebrne boje i ušao u njega. Iza njega je slijedio čovjek u odijelu koje se sjajilo, lica prekrivenog puderom. Imao je uređenu frizuru i bijele zube. On je pak sigurno radio ispred kamere. Moţda vremenska prognoza ili sport. Prošao je s druge strane Mustanga i ušao u bijeli Ford Taurus. Nakon njega su išle tri ţene, mlade,

leţerno odjevene, moţda voditeljica studija, direktorica smjene i mikserica slike. Provukle su se između Mustangova prtljaţnika i reportaţnih kola. Auto se zatresao tri puta dok su prolazile. Zatim su se razdvojile i uputile svaka prema svom autu. Iza njih je išlo još troje ljudi. A onda Ann Yanni. Reacher je nije primijetio dok nije stavila ruku na vrata svog automobila. Zastala je na trenutak i doviknula nešto nekom od ostalih. Dobila je odgovor, rekla nešto drugo, a zatim otvorila vrata. Ušla je straţnjicom prema naprijed, saginjući se i spuštajući glavu. Nosila je stare traperice i novu svilenu bluzu koja je izgledala skupo. Reacher je pretpostavljao da je kamera snima samo u sjedećem poloţaju, od struka prema gore. Kosa joj je bila kruta od laka. Spustila se u sjedalo i zatvorila vrata. Zatim je bacila pogled udesno. »Budite vrlo tihi«, rekao joj je Reacher. »Ih ću vas ustrijeliti.« Gurnuo ju je ţeljezom za mijenjanje guma koje je drţao ispod košulje. Bilo je široko nešto manje od centimetra, dugo i ravno. Izgledalo je uvjerljivo. Zurila je u šoku. Uţivo i s udaljenosti od pola metra izgledala je mršavije i starije nego na televiziji. Oko očiju je imala sitne bore koje su bile pune šminke. Ah bila je vrlo lijepa. Imala je nemoguće pravilne crte lica, izrazite i ţivopisne, gotovo nadnaravne, kao i većina ljudi s TV-a. Nosila je bluzu s formalnim ovratnikom, no gornja tri dugmeta bila su joj otvorena. Istodobno je bila čedna i seksi. »Stavite ruke gdje ih mogu vidjeti«, rekao je Reacher. »U krilo.« Nije ţelio da pritisne trubu. »Ključeve stavite na konzolu.« Nije ţelio ni da pritisne gumb za paniku. Novi Fordovi koje je vozio imali su malo crveno dugme na ključu za daljinsko zaključavanje. Pretpostavljao je da se njime uključuje alarm. »Samo sjedite mirno«, rekao je. »Mirno i tiho. Bit ćemo u redu.« Pritisnuo je gumb sa svoje strane i zaključao auto. »Znam tko ste«, rekla je. »Znam i ja«, rekao je on.

Drţao je šipku na mjestu i čekao. Yanni je sjedila mirno, s rukama u krilu, dišući s naporom, izgledajući sve više uplašena kako su njezini kolege pokretali svoje automobile, posvuda oko njih. Odlazili su, jedan po jedan. Nisu se osvrtali. Kraj dugog dana. »Budite vrlo tihi«, rekao je Reacher ponovno, kao podsjetnik. »I sve će biti u redu.« Yanni je pogledala lijevo, pa desno. Tijelo joj je bilo napeto. »Nemojte to učiniti«, rekao je Reacher. »Nemojte učiniti ništa ih ću povući okidač. Pogodit ću vas u trbuh ih u bedro. Trebat će vam dvadeset minuta da iskrvarite. Vrlo je bolno.« »Što ţelite?« upitala je Yanni. »Ţelim da budete tihi i sjedite mirno još samo nekoliko minuta.« Stisnula je zube i zašutjela te ostala mirno sjediti. Odvezao se i zadnji auto. Bijeli Taurus. Muškarac s frizurom. Najavljivač vremenske prognoze ih sportskih vijesti. Gume su zaškripale dok je skretao, a motor zaurlao dok se penjao na ulicu. Tada su ti zvukovi nestali u daljini i garaţa je opet utihnula. »Što ţelite?« upitala je Yanni ponovo. Glas joj je bio slab. Oči su joj bile ogromne. Tresla se. Na pamet joj je vjerojatno padalo silovanje, umorstvo, mučenje, masakriranje. Reacher je uključio svjetlo na stropu automobila. »Ţelim da dobijete Pulitzerovu nagradu«, rekao je. »Što?« »Ili Emmy, ili što već dodjeljuju vama TV novinarima.« »Što?« »Želim da poslušate priču«, rekao je. »Koju priču?« »Pogledajte«, rekao je Reacher. Podigao je košulju. Pokazao joj je cijev za mijenjanje guma naslonjenu na trbuh. Zurila je u nju. Ih u njegov oţiljak od šrapnela. Ih u oboje. Nije bio siguran. Podigao je cijev dlanom i pribliţio je svjetlu. »Iz vašeg prtljaţnika«, rekao je. »Nije pištolj.« Pritisnuo je gumb na vratima i otključao auto.

»Moţete slobodno ići«, rekao je. »Kad god poţelite.« Stavila je ruku na kvaku. »Ah ako odete, odlazim i ja«, rekao je Reacher. »Više me nećete vidjeti. Propustit ćete priču. Dobit će je netko drugi.« »Cijelu večer emitiramo vašu sliku«, rekla je. »A policajci su oblijepili cijeli grad njome. Ubili ste djevojku.« Reacher je odmahnuo glavom. »Zapravo nisam i to je dio priče.« »Koje priče?« rekla je ponovo. »Prošli petak«, rekao je Reacher. »To nije bilo ono što se činilo da jest.« »Izaći ću iz auta«, rekla je Yanni. »Ne«, rekao je Reacher. »Ja ću izaći. Ispričavam se ako sam vas uznemirio. No treba mi vaša pomoć, a vama treba moja. Stoga ću ja izaći. Vi zaključajte vrata, pokrenite auto, drţite nogu na kočnici i otvorite prozor za koji centimetar. Razgovarat ćemo kroz prozor. Moţete se odvesti kad god poţelite.« Nije rekla ništa. Samo je zurila pred sebe kao da će on nestati ako ga ne bude gledala. Otvorio je svoja vrata. Izašao je, okrenuo se i paţljivo spustio metalnu šipku na sjedalo. Zatim je zatvorio vrata i ostao stajati. Gurnuo je košulju u hlače. Ĉuo je kako se vrata zaključavaju. Pokrenula je motor. Svjetla za kočenje bljesnula su crveno. Vidio je kako je isključila svjetlo na stropu. Lice joj je nestalo u sjeni. Ĉuo je kako miče mjenjač iz poloţaja za parkiranje. Svjetla za voţnju unatrag bljesnula su bijelo dok je pomicala ručicu kroz poloţaj za natrag u poloţaj za naprijed. Tada su se svjetla za kočenje ugasila, motor je zaurlao i ona je odvezla brz i široki krug kroz garaţu. Gume su cviljele. Guma koja dobro prianja na glatkom betonu. Cviljenje je odzvanjalo. Izravnala je auto prema izlazu i naglo ubrzala. Zatim je stala na kočnicu. Mustang se zaustavio s prednjim kotačima tik uz početak uzbrdice. Reacher je prišao autu, pognut kako bi mogao vidjeti kroz mali straţnji prozor. Nije drţala mobitel u ruci.

Samo je sjedila, zureći pred sebe, s rukama na volanu. Svjetla kočnica blještala su crveno, toliko snaţno da su ga oči boljele. Dva ispuha su brujala, izbacujući bijele plinove. Iz njih su padale kapi vode i stvarale dvije sitne lokvice blizanke. Reacher je prišao njezinu prozoru i ostao na udaljenosti od metra. Spustila je staklo za četiri centimetra. On je čučnuo kako bi joj mogao vidjeti lice. »Zašto mi je potrebna vaša pomoć?« upitala je. »Jer je petak prebrzo završio za vas«, rekao je. »No, moţete ga vratiti. Postoji još jedna razina. Priča je jako velika. Osvojit ćete nagrade. Dobit ćete bolji posao. CNN će vas zvati dok ne pristanete.« »Zar mislite da sam toliko ambiciozna?« »Mislim da ste novinarka.« »Što bi to trebalo značiti?« »Da novinari u konačnici vole priče. Vole istinu.« Zastala je, na gotovo cijelu minutu. Zurila je pred sebe. Auto je pucketao kako se zagrijavao. Reacher je osjećao naprezanje praznog hoda na kočnicama. Zatim je vidio kako spušta pogled, pomiče ruku i stavlja ručicu u poloţaj za parkiranje. Mustang se pomaknuo petnaestak centimetara unatrag i zaustavio se. Reacher se pomaknuo bočno kako bi ostao u razini s prozorom. Yanni je okrenula glavu i gledala ravno u njega. »Dakle, ispričajte mi priču«, rekla je. »Recite mi istinu.« Ispričao joj je priču i rekao joj je istinu. Sjedio je prekriţenih nogu na betonskom podu, kako bi izgledao nepomično i manje prijeteći. Nije ništa izostavio. Rekao joj je za sve događaje, sve zaključke, sve teorije, sva nagađanja. Na kraju je samo prestao govoriti i čekao njezinu reakciju. »Gdje ste bili kad je djevojka ubijena?« upitala je. »Spavao sam u motelu.« »Sami?« »Cijele noći, soba osam. Spavao sam vrlo dobro.« »Nemate alibi.«

»Ĉovjek nikad nema alibi kad mu je potreban. To je univerzalni zakon prirode.« Gledala ga je jedan dugi trenutak. »Što ţelite da učinim?« upitala je. »Ţelim da istraţite pozadinu ţrtava.« Zastala je. »Mogli bismo to učiniti«, rekla je. »Imamo istraţitelje.« »Ne dovoljno dobre«, rekao je Reacher. »Ţelim da unajmite čovjeka po imenu Franklin. Helen Rodin će vam reći o njemu. Ona je u ovoj zgradi, dva kata iznad vas.« »Zašto ne unajmi sama tog Franklina?« »Ne moţe si ga priuštiti. Vi moţete. Pretpostavljam da imate proračun. Tjedan Franklinova vremena vjerojatno stoji manje od frizure vašeg najavljivača vremenske prognoze.« »A što onda?« »Tada ćemo sastaviti sve djeliće.« »Koliko je sve to veliko?« »Dovoljno veliko za Pulitzera. Dovoljno veliko za Emmy. Dovoljno veliko za nov posao.« »Kako to znate? Niste u ovom poslu.« »Bio sam u vojsci. Nagađam da je ovo vrijedno odličja Brončane zvijezde. To je vjerojatno gruba usporedba. No, bolja je od uboda u oko oštrim štapom.« »Ne znam«, rekla je. »Trebala bih vas prijaviti.« »Ne moţete«, odvratio je on. »Izvucite telefon i izjurit ću na ulicu. Neće me pronaći. Pokušavaju cijeli dan.« »Zapravo me nije briga za nagrade«, rekla je. »Učinite to onda iz zabave«, rekla je. »Učinite to radi profesionalne zadovoljštine.« Nagnuo se u stranu i izvadio ubrus na kojem je bio broj Helen Rodin. Pruţio joj ga je kroz otvoren prozor. Yanni ga je uzela, paţljivo, pokušavajući izbjeći dodir s njegovim prstima. »Nazovite Helen«, rekao je Reacher. »Odmah sad. Ona će jamčiti za mene.« Yanni je izvadila mobitel iz torbice i uključila ga. Gledala je zaslon i pričekala da bude spreman, a zatim birala broj. Vratila je ubrus. Slušala je glas iz mobitela.

»Helen Rodin?« rekla je. Tada je podigla prozor, pa Reacher nije čuo razgovor. Riskirao je, nadajući se da zaista razgovara s Helen. Bilo je moguće da je gledala u ubrus i birala potpuno drugi broj. Ne 911 jer je utipkala deset znamenki. No, moţda je nazvala broj policijske stanice. Novinarka bi taj broj mogla znati napamet. No, na liniji je bila Helen. Yanni je ponovo spustila prozor i dodala mu telefon kroz otvor. »Je h ovo za ozbiljno?« upitala je Helen. »Mislim da se još nije odlučila«, rekao je Reacher. »No, moglo bi upaliti.« »Je h to dobra ideja?« »Ima potencijala. Moglo bi biti korisno da nam mediji paze na leđa.« »Dajte mi je opet.« Reacher je vratio telefon kroz prozor. Ovaj put je Yanni ostavila prozor otvoren, pa je Reacher čuo njezin dio razgovora. Isprva je zvučala skeptično, pa neutralno, a zatim pomalo uvjereno. Pristala je na sastanak na četvrtom katu, odmah ujutro. Zatim je spustila telefon. »Pred njezinim je vratima policajac«, rekao je Reacher. »Rekla mi je to«, odvratila je Yanni. »Ali oni traţe vas, a ne mene.« »Što ćete učiniti?« »Još nisam odlučila.« Reacher nije rekao ništa. »Najprije moram razumjeti odakle dolazite«, rekla je Yanni. »Očito vam nije stalo do samog Jamesa Barra. Ĉinite li ovo zbog njegove sestre? Zbog Rosemary?« Reacher je vidio da ga promatra kao ţena, kao novinarka. »Djelomično i zbog Rosemary«, rekao je. »Ah?« »Ali uglavnom zbog onoga koji vuče konce. Sjedi u pozadini i misli da je silno pametan. Ne sviđa mi se to. Nikad mi se nije sviđalo. Ţelim mu pokazati što zaista znači biti pametan.«

»Nešto poput izazova?« »Dao je ubiti tu djevojku, Yanni. Bila je samo slatka i blesava klinka koja je traţila malo zabave. Povukao je pogrešan potez. Zasluţuje uzvratni udarac. To je izazov.« »Jedva ste je poznavali.« »Zbog toga nije ništa manje nevina.« »U redu.« »U redu što?« »NBC će unajmiti Franklina. Vidjet ćemo kamo će nas to odvesti.« »Hvala vam«, rekao je Reacher. »Zaista.« »I trebali biste mi zahvaljivati.« »Još jednom se ispričavam. Sto sam vas uplašio.« »Gotovo sam umrla od straha.« »Jako mi je ţao.« »Još nešto?« »Da«, rekao je Reacher. »Moram posuditi vaš auto.« »Moj auto?« »Vaš auto.« »Za što?« »Kako bih u njemu spavao, a zatim se odvezao u Kentucky.« »Sto je u Kentuckvju?« »Dio slagalice.« Yanni je odmahnula glavom. »Ovo je ludo.« »Paţljiv sam vozač.« »Pomagala bih zločincu u bijegu.« »Nisam zločinac«, rekao je Reacher. »Zločinac je netko osuđen za zločin nakon što je izveden pred sud. Stoga nisam ni bjegunac. Nisam uhićen ni optuţen. Samo sam osumnjičeni, to je sve.« »Ne mogu vam posuditi svoj auto nakon što sam cijele večeri prikazivala vašu sliku.« »Moţete reći da me niste prepoznali. To je crteţ, a ne fotografija. Moţda nije precizan.« »Kosa vam je drukčija.« »Eto vidite. Ošišao sam se jutros.« »No, prepoznat ću vaše ime. Ne bih posudila auto strancu kojem ne znam ni ime.«

»Moţda sam vam dao laţno ime. Sreli ste nekog s drukčijim imenom tko baš i nije nalikovao crteţu, to je sve.« »Kojim imenom?« »Joe Gordon«, rekao je Reacher. »Tko je on?« »Hvatač na drugoj bazi za Yankeese 1940. Bih su treći te sezone. Joe nije bio kriv za to. Imao je pristojnu karijeru. Igrao je točno tisuću utakmica i imao točno tisuću udaraca.« »Znate mnogo.« »Znat ću još više sutra, ako mi posudite svoj auto.« »Kako ću doći kući večeras?« »Ja ću vas voziti.« »Znat ćete gdje ţivim.« »I sad znam gdje ţivite. Pogledao sam u vašu prometnu dozvolu. Ţelio sam provjeriti je li auto vaš.« Yanni nije rekla ništa. »Ne brinite«, rekao je Reacher. »Da sam vam ţelio nauditi već bih to učinio, ne mislite li tako?« Nije rekla ništa. »Paţljiv sam vozač«, rekao je ponovo. »Sigurno ćete stići kući.« »Pozvat ću taksi«, rekla je. »Za vas je bolje tako. Ulice su prazne, a ovo je prepoznatljiv auto. Policajci znaju da je moj. Stalno me zaustavljaju. Tvrde da sam vozila prebrzo, no zapravo ţele autogram ili ţele poviriti u moj dekolte.« Ponovo je okrenula broj telefona i rekla vozaču da dođe po nju u garaţu. Zatim je izašla iz auta i ostavila motor da radi. »Parkirajte u mračni kut«, rekla je. »Sigurnije je ako ne krenete prije jutarnje guţve.« »Hvala«, rekao je Reacher. »Učinite to odmah«, rekla je. »Lice vam je bilo na vijestima, a vozač taksija ih je sigurno gledao. Barem se nadam da je gledao. Gledanost mi je potrebna.« »Hvala«, ponovo je rekao Reacher. Ann Yanni je otišla i stala pri dnu prilaza, kao da čeka autobus. Reacher je skliznuo u njezino sjedalo, vratio ga unatrag te se autom odvezao natrag, duboko u garaţu. Zatim se okrenuo i parkirao prema naprijed u udaljeni kut.

Zaustavio je motor i stao gledati u retrovizor. Pet minuta kasnije zeleno-bijeli Crown Vic sišao je u garaţu i Ann Yanni je ušla na straţnje sjedalo. Taksi se okrenuo i izašao na ulicu, a garaţa je utihnula. Reacher je ostao u Mustangu Ann Yanni, ali nije ostao u garaţi ispod crnog nebodera. Preopasno. Ako se Yanni predomisli, bit će laka meta. Mogao ju je zamisliti kako se predomišlja zbog straha ih griţnje savjesti, uzima telefon i zove Emersona. Spava u mom autu u kutu garaţe ispod nebodera. Upravo sada. Stoga je tri minute nakon što je njezin taksi otišao ponovo pokrenuo auto, izašao van i odvezao se do garaţe na Prvoj ulici. Bila je prazna. Popeo se na drugu razinu i parkirao na mjestu koje je koristio James Barr. Nije stavljao novac u parkirni automat. Samo je izvukao hrpu autokarti što ih je Yanni imala u autu, isplanirao put, a zatim se odgurnuo od upravljača, spustio sjedalo i vratio se na spavanje. Probudio se pet sati kasnije, prije zore, i krenuo na jug, prema Kentuckvju. Vidio je tri policajca prije nego što je izašao iz grada. No oni nisu obraćali paţnju na njega. Bili su previše zauzeti lovom na Jacka Reachera da bi gubili vrijeme gnjaveći zgodnu spikericu.

12. POGLAVLJE Zora se pojavila daleko na istoku, sat vremena nakon što je krenuo. Nebo se iz crnog pretvorilo u sivo pa u ljubičasto, a zatim se iznad obzora pojavilo narančasto Sunčevo svjetlo. Reacher je isključio svjetla. Nije volio voziti s upaljenim svjetlima nakon izlaska sunca. Bilo je to podsvjesno, zbog prometnika koji su čekali uz rub ceste. Upaljena svjetla nakon zore sugeriraju svašta, na primjer brzi noćni bijeg od nevolje u mjestima udaljenim stotinama kilometara.

Mustang je ionako već bio provokativan. Bio je glasan i agresivan, a uz to i vrsta auta koji se često krade. No, prometnici koje je Reacher vidio ostali su uz rub ceste. Vozio je 110 km/h, kao čovjek koji nema što skrivati. Pritisnuo je gumb CD playera na ploči s instrumentima. Zauzvrat je iz zvučnika zapjevala Sheryl Crow iz srednjeg razdoblja, što mu uopće nije smetalo. Pustio je neka svira. Svaki dan je zavojita cesta, rekla mu je Sheryl. Znam, pomislio je. Pričaj mi 0 tome. Prešao je rijeku Ohio preko dugog čeličnog mosta, dok mu je sunce bilo nisko slijeva. Na trenutak je pretvorilo sporu vodu u tekuće zlato. Svjetlo se reflektiralo prema njemu odozdo, pa je unutrašnjost automobila bila neprirodno svijetla. Rešetke mosta jurile su pokraj njega poput stroboskopa. Efekt je dekoncentrirao. Zatvorio je lijevo oko i tako ušao u Kentucky škiljeći. Nastavio je voziti na jug po otvorenoj cesti, čekajući da dođe do rijeke Blackford. Prema autokartama Ann Yanni to je bila pritoka rijeke Ohio koja je tekla od jugoistoka prema sjeverozapadu. Blizu svog izvora tvorila je savršen istostranični trokut s dvije seoske ceste. Prema informacijama Helen Rodin, omiljena streljana Jamesa Barra bila je negdje unutar tog trokuta. No, pokazalo se da je streljana bila taj trokut. Odmah nakon što je mostom prešao rijeku Blackford Reacher je vidio kako s lijeve strane ceste počinje ţičana ograda. Pruţala se pet kilometara, sve do sljedećeg raskriţja, a na svakom četvrtom stupu nalazio se znak Ne prilazi! Paljba bojevim streljivom. Zatim je skretala pod kutom od šezdeset stupnjeva i nastavljala se još pet kilometara. Reacher ju je slijedio, a na mjestu gdje je ponovo dolazila do rijeke pronašao je ulazna vrata, čistinu prekrivenu šljunkom ispred njih i kompleks niskih kućica iza njih. Vrata su bila zatvorena lancem. Na njima se nalazio znak na kojemu je bilo rukom ispisano: Otvoreno od 8 ujutro do mraka.

Pogledao je na sat. Uranio je pola sata. S druge strane ceste nalazio se malen restoran, a ispred njega pošljunčano parkiralište. Skrenuo je i zaustavio Mustang ispred samih vrata restorana. Bio je gladan. Ĉinilo se kao da je od odreska u Marriottu prošlo mnogo vremena. Polako je doručkovao za stolom uz prozor i promatrao prizor preko puta. Do osam sati su ispred vrata streljane bila tri kamioneta koja su čekala da uđu. U pet minuta iza osam pojavio se čovjek u crnom vojnom terencu koji se gestikulacijom ispričavao što kasni, a zatim je otvorio vrata. Stao je sa strane i propustio mušterije da uđu prvi. Zatim se vratio u svoj terenac i krenuo za njima. Opet je prošao istu gestikulaciju na vratima glavne kućice, a zatim su sva četvorica ušla i nestala s vidika. Reacher je zatraţio još jednu šalicu kave. Odlučio je pustiti da prođe ranojutarnja navala, a zatim se prošetati preko i porazgovarati. Uz to, kava je bila dobra. Predobra da bi se propustila. Bila je svjeţa, vrela i vrlo jaka. U osam i dvadeset začuli su se prvi pucnjevi. Potmuli zvukovi kojima su glasnoću i snagu oduzimali udaljenost, vjetar i zemljani nasipi. Pretpostavljao je da su udaljeni oko dvjesto metara te da se puca prema zapadu. Ritam pucnjeva bio je spor i ujednačen, zvuk ozbiljnih strijelaca koji gađaju središte mete. Zatim je čuo niz tiših prasaka, iz pištolja. Neko je vrijeme slušao poznate zvukove, a zatim ostavio dva dolara na stolu i platio račun od dvadeset dolara na kasi. Izašao je i vratio se u Mustang, prešao parkiralište, izašao na cestu, prešao je i ušao ravno kroz otvorena vrata streljane. Vozača vojnog terenca našao je za pultom u glavnoj kućici. Izbliza je izgledao starije nego iz daljine. Stariji od pedeset, mlađi od šezdeset godina, prosijede kose, izboran, ah savršeno uspravnog drţanja. Imao je vrat opaljen suncem i širi od glave te oči koje bi odavale bivšeg dočasnika marinaca čak i da nije imao tetovaţe na podlakticama i suvenire na

polici iza sebe. Tetovaţe su bile stare i izblijedjele, a suveniri su uglavnom bili zastavice i oznake jedinica. No u sredini je bila poţutjela papirnata meta, uokvirena i prekrivena staklom. Imala je zgusnutu skupinu od pet rupa od metaka kalibra .300 u središnjem krugu i jednu malo izvan, na njegovom rubu. »Mogu li vam pomoći?« upitao je čovjek. Gledao je preko Reacherova ramena, kroz prozor, prema Mustangu. »Došao sam riješiti sve vaše probleme«, rekao je Reacher. »Zaista?« »Ne, šalim se. Došao sam vam postaviti nekoliko pitanja.« Ĉovjek je zastao. »O Jamesu Barru?« »Dobro ste pogodili.« »Ne.« »Ne?« »Ne razgovaram s novinarima.« »Ja nisam novinar.« »Ono vani je Mustang s petlitarskim motorom i nekoliko dodataka. Što znači da nije policijski i nije unajmljen. Ima registraciju Indiane i NBC-jevu naljepnicu na vjetrobranu. Stoga pretpostavljam da ste novinar koji pokušava napraviti televizijski prilog o tome kako je James Barr vjeţbao u mojoj streljani te se pripremao za zločin.« »Je li to istina?« »Rekao sam vam da ne ţelim razgovarati.« »Ali Barr jest dolazio ovamo, zar ne?« »Neću razgovarati«, ponovio je čovjek. Bez zlobe u glasu. Samo odlučnost. Bez neprijateljskog stava. Samo samouvjerenost. Ne ţeli razgovarati. Kraj priče. U kućici je zavladala tišina. Nije se moglo čuti ništa osim paljbe vatrenog oruţja u daljini i tihog šuma iz susjedne prostorije. Moţda hladnjak. »Nisam novinar«, ponovio je Reacher. »Samo sam posudio auto od novinara. Kako bih se dovezao ovamo.« »Što ste onda?«

»Samo poznanik Jamesa Barra od prije mnogo godina. Ţelim saznati više o njegovom prijatelju Charlieju. Mislim da ga je Charlie naveo na pogrešan put.« Ĉovjek nije pitao: Koji prijatelj? Nije pitao: Tko je Charlie? Samo je odmahnuo glavom i rekao: »Ne mogu vam pomoći.« Reacher je prebacio pogled na uokvirenu metu. »Je h to vaše?« upitao je. »Sve što vidite ovdje je moje.« »S koje udaljenosti ste pucali?« upitao je. »Zašto?« »Jer mislim da ste dobar strijelac ako je udaljenost bila šesto metara. Ako je bila osamsto onda ste vrlo dobri, a ako je bila tisuću onda ste nevjerojatni.« »I vi gađate?« upitao je čovjek. »Nekoć jesam«, odgovorio je Reacher. »Vojska?« »Da, prije mnogo vremena.« Ĉovjek se okrenuo i skinuo okvir sa zida. Spustio ga je paţljivo na pult i okrenuo ga prema Reacheru. Pri dnu papira je bio rukom pisani, izblijedjeli natpis: 1978. Korpus marinaca SAD-a. Natjecanje s pozivnicom u gađanju na 1000 metara. Narednik Samuel Cash, treće mjesto. Iza toga su slijedila tri potpisa troje članova ocjenjivačkog suda. »Vi ste narednik Cash?« upitao je Reacher. »U mirovini, ali još se ne dam«, odgovorio je čovjek. »Baš kao i ja.« »Ali niste bili u marincima.« »Dovoljno vam je pogledati nekog da biste to znali?« »Da, bez problema.« »Kopnena vojska«, rekao je Reacher. »Ah otac mi je bio marinac.« Cash je klimnuo glavom. »Znači da ste napola čovjek.« Reacher je prešao prstom preko stakla, iznad rupa od metaka. Lijepa grupa od pet pogodaka i jedan samo malo dalje. »Dobar rezultat«, rekao je. »Danas bih bio sretan da tako gađam na upola manjoj udaljenosti.« »Ja također«, rekao je Reacher. »Vrijeme čini svoje.«

»Ţelite reći da ste u svoje vrijeme bili toliko dobri?« Reacher nije odgovorio. Zapravo je pobijedio na natjecanju s pozivnicom korpusa marinaca, točno deset godina nakon što je Cash osvojio treće mjesto. Sa svih šest hitaca je pogodio samo središte mete i napravio nepravilnu rupu kroz koju se mogao provući palac. Pobjednički je pehar drţao na polici u raznim uredima u kojima je radio tijekom narednih dvanaest mjeseci. Bila je to izuzetna godina. Bio je na svojevrsnom vrhuncu, fizički, duševno, na svaki mogući način. Te godine nije mogao promašiti, ni doslovno ni metaforički. No, sljedeće godine nije branio naslov, iako su njegovi nadređeni u vojnoj policiji to ţeljeli. Kad je kasnije razmišljao o tome shvatio je da je ta odluka označila dvije stvari: početak njegova dugog i sporog odvajanja od vojske te početak njegova nemira. Početak ţelje da uvijek ide dalje i ne osvrće se. Početak ţelje da nikad ništa ne učini dvaput. »Tisuću metara je velika udaljenost«, rekao je narednik Cash. »Otkad sam otišao iz marinaca nisam sreo nikog tko bi uopće mogao pogoditi metu.« »Ja sam moţda mogao pogoditi njen rub«, rekao je Reacher. Cash je uzeo uokvirenu metu u ruke, okrenuo je i ponovo je objesio na zid te je izravnao palcem. »Ovdje nemam streljanu od tisuću metara«, rekao je. »Bilo bi to bacanje streljiva, a i mušterije bi se osjećale loše kad ništa ne bi pogodili. No, imam zgodnu od tristo metara koja je jutros slobodna. Moţete se okušati na njoj. Onaj tko moţe pogoditi rub mete na tisuću metara trebao bi biti prilično dobar na tristo.« Reacher nije rekao ništa. »Ne mislite li tako?« rekao je Cash. »Valjda«, rekao je Reacher. Cash je otvorio ladicu i izvadio novu papirnatu metu. »Kako vam je ime?« »Bobby Richardson«, rekao je Reacher. Robert Clinton Richardson, imao je prosjek .301 godine 1959., 141 pogodak u 134 utakmica, no Yankees su ipak bili tek treći.

Cash je izvadio penkalu iz dţepa košulje i na papir napisao R. Richardson, 300 metara te datum i vrijeme. »Vodite evidenciju«, rekao je Reacher. »Navika«, odvratio je Cash. Zatim je upisao znak X u središnji krug. Bio je visok manje od centimetra, a zbog nagnutog rukopisa još i nešto manje širok. Ostavio je metu na pultu i otišao u prostoriju iz koje se čula buka hladnjaka. Izašao je malo kasnije noseći pušku. Bila je to Remington M24 s optičkim nišanom Leupold Ultra i stativom sprijeda. Izgledala je kao da se često koristi, ali bila je u sjajnom stanju. Cash ju je stavio bočno na pult. Izvadio je spremnik i pokazao Reachera da je prazan. Povukao je ručicu i pokazao mu da je i komora prazna. Refleks, rutina, oprez, profesionalna uviđavnost. »Moja je«, rekao je. »Nišan je ugođen na točno 300 metara. Ja sam to osobno učinio.« »To je dovoljno dobro«, rekao je Reacher. A to je bila istina. Bivšem marincu koji je 1978. bio treći najbolji strijelac na svijetu moglo se vjerovati u takvim stvarima. »Jedan hitac«, rekao je Cash. Izvadio je metak iz dţepa. Podigao ga je. Bio je to metak Winchester, kalibra .300, posebne klase. Postavio ga je uspravno preko znaka X na papirnatoj meti. U potpunosti ga je prekrio. Tada se nasmiješio. Reacher je uzvratio osmijeh. Razumio je izazov. Razumio ga je u potpunosti. Pogodi X i razgovarat ću s tobom o Jamesu Barru. Barem nije borba prsa o prsa, pomislio je Reacher. »Hajdemo«, rekao je. Vani je zrak bio miran, ni hladan ni topao. Savršeno vrijeme za gađanje. Bez podrhtavanja zraka, bez opasnosti od termalnog podizanja ili zračnih strujanja ili loma svjetla zbog vrućine. Bez vjetra. Cash je nosio pušku i metu, a Reacher je nosio metak u dlanu. Zajedno su ušli u Cashov terenac i Cash je krenuo uz glasnu buku dizelskog motora. »Sviđa vam se ovaj auto?« upitao je Reacher, nadglasavajući

buku. »Zapravo i ne«, rekao je Cash. »Bio bih zadovoljniji običnim osobnim autom. Ali to je stvar imidţa. Mušterijama se sviđa.« Oko njih su bili niski breţuljci prekriveni travom i niskim drvećem. Netko je bagerom na njima načinio široke ravne staze. Staze su bile međusobno udaljene stotinama metara i duge isto toliko i sve su bile paralelne. Svaka je staza bila zasebna streljana. Svaka je streljana bila odvojena od ostalih prirodnim brdima i ojačana visokim nasipima od zemlje koju su iskopali bageri. Sve skupa je izgledalo poput nedovršenog igrališta za golf Zeleno i prošarano širokim prugama gole crvene zemlje. Staze su bile omeđene bijelo obojenim kamenjem i trupcima. Neke su bile namijenjene za vozila, a neke za pješačenje. »Ova zemlja je odavno pripadala mojoj obitelji«, rekao je Cash. »Streljana je bila moja ideja. Mislio sam da bih mogao raditi kao što rade profesionalni igrači golfa i tenisa. Nakon što se prestanu aktivno baviti sportom, počnu podučavati.« »Je li upalilo?« pitao je Reacher. »Zapravo i nije«, rekao je Cash. »Ljudi dolaze ovamo pucati, ali navesti nekog od njih da prizna kako zapravo nije dobar u tome gotovo je nemoguće.« Reacher je vidio tri kamioneta parkirana ispred tri zasebne streljane. Ljudi koji su čekali kod vrata u osam već su se dobrano uţivjeli u svoje jutarnje gađanje. Svi su leţali na strunjačama. Pucali bi, načinili stanku, provjerili pogodak pa zatim pucali iznova. »Mogu ţivjeti od toga«, rekao je Cash, odgovarajući na pitanje koje Reacher nije postavio. Zatim je sišao terenskim vozilom s glavne staze i odvezao se tristo metara niz praznu streljanu. Izašao je i pričvrstio papirnatu metu za okvir, okrenuo terenac i uputio se natrag. Parkirao je i zaustavio motor. »Sretno«, rekao je.

Reacher je na trenutak sjedio mirno. Bio je nervozniji nego što bi trebao biti. Udahnuo je i zadrţao dah, osjećajući kofein u ţilama. Samo sitni drhtaj. Brzo ispijanje četiri šalice jake kave nije bilo najbolji način pripreme za precizno gađanje na daljinu. No, udaljenost je bila samo tristo metara. Tristo metara s dobrom puškom, po vremenu ni vrućem ni hladnom, bez vjetra. Više-manje isto kao pritisnuti cijev na sredinu mete i povući okidač. Mogao je to učiniti zatvorenih očiju. Problem nije bio u vještini gađanja. Problem je bio u ulogu koji je bio u igri. Ţelio je uhvatiti osobu koja je vukla konce u Barrovu slučaju mnogo više nego što je ţelio pobijediti na natjecanju marinaca prije mnogo godina. Mnogo više. Nije znao zašto je tako, ali to je bio uzrok problema. Ispustio je dah. Bilo je to samo tristo metara. Ne šesto, ni osam-sto, pa ni tisuću. Ništa strašno. Iskliznuo je iz terenca i uzeo pušku sa straţnjeg sjedala. Ponio ju je preko neravne zemlje do strunjače. Paţljivo ju je postavio na stativ, metar udaljenu od ruba. Sagnuo se i napunio je. Stao je iza nje, poravnao se i čučnuo, pa kleknuo, a zatim i legao. Prislonio je kundak na rame. Polako je okrenuo glavu lijevo i desno, gledajući oko sebe. Osjećao se kao da je sam usred ničeg. Spustio je glavu. Zatvorio je lijevo oko, a desno primaknuo nišanu. Lijevom je rukom uhvatio cijev te ju je pritisnuo dolje i natrag. Sada je imao stativ s tri točke uporišta, dvjema noţicama ispod cijevi i njegovim ramenom. Čvrsto. Ispruţio je i noge i stopala na strunjači. Lijevu je nogu primaknuo malo prema gore i pritisnuo potplat cipele o strunjaču, tako da je sama teţina udova učvrstila njegov poloţaj. Opustio se i raširio. Znao je da vjerojatno više izgleda poput čovjeka koji je pogoĎen nego nekog tko se sprema gaĎati. Pogledao je kroz nišan. Vidio je vrlo oštru sliku, pokazatelj vrhunske optike. Naciljao je metu. Izgledala je toliko blizu da bi je mogao dodirnuti. Postavio je nišan na mjesto gdje su se spajale dvije crte znaka X. Blago je pritisnuo okidač, dok nije osjetio otpor. Opustio se. Ispustio zrak iz pluća. Mogao je osjetiti kako mu srce udara. Kao da se otimalo u njegovim prsima. U ţilama mu je šumio kofein. Nišan je

plesao posvuda oko znaka X. Poskakivao je i trzao se, lijevo-desno i gore-dolje, u malom nasumičnom krugu. Zatvorio je desno oko. Voljom primirio rad srca. Ispustio je zrak iz pluća i ostavio ih praznim, jednu sekundu, pa dvije. Zatim ponovo, udah, izdah, zadrţavanje. Usmjerio je svoju energiju prema dolje, u ţeludac. Pustio je da mu se ramena opuste, a zatim i mišići. Pustio je da mu se cijelo tijelo smiri. Ponovo je otvorio oko i vidio da nišan miruje. Zurio je u metu. Osjećajući je. Ţeleći je. Povukao je okidač. Puška se trgnula i zagrmjela, a udar iz cijevi podigao je oblak prašine iz strunjače koji mu je zaklonio pogled. Podigao je glavu, zakašljao jednom, a zatim ponovo pogledao kroz nišan. Pun pogodak. Znaka X više nije bilo. Kroz njegovo je središte bila probijena savršeno okrugla rupa koja je ostavila vidljivim samo četiri točkice. Po jednu na vrhu i po jednu na dnu svake crte. Ponovo se nakašljao, povukao se unatrag i ustao. Cash se spustio na njegovo mjesto kako bi provjerio rezultat. »Dobro gaĎanje«, rekao je. »Dobra puška«, rekao je Reacher. Cash je repetirao pušku i ispraţnjena čahura pala je na strunjaču. Spustio se na koljeno, pokupio je i spremio u dţep. Zatim je ustao i odnio pušku natrag prema terencu. »Jesam li se kvalificirao?« doviknuo je Reacher za njim. »Za što?« »Za razgovor.« Cash se okrenuo. »Mislite da je ovo bio test?« »Iskreno se nadam da jest.« »Moţda vam se neće svidjeti što ću vam reći.« »Iskušajte me«, rekao je Reacher. Cash je klimnuo glavom. »Razgovarat ćemo u uredu«. Najprije su se odvezli do kraja streljane kako bi Cash uzeo metu. Zatim su se okrenuli i vratili se do kućica. Prošli su pokraj strijelaca koji su stigli kamionetima. I dalje su pucali. Cash se parkirao, ušli su, a zatim je Cash spremio Reacherovu metu pod R, kao Richardson. Potom se prstima vratio do B, kao Barr, te izvukao debeo snop papira. »Ţelite dokazati da vaš stari prijatelj nije počinio zločin?« upitao je. »Nije mi bio prijatelj«, rekao je Reacher. »Poznavao sam ga nakratko, to je sve.« »I?«

»Ne pamtim ga kao toliko dobrog strijelca.« »Na TV vijestima su rekli da je udaljenost bila vrlo mala.« »S pokretnim metama, gledanim bočno.« »Na TV-u su rekli da su dokazi vrlo jasni.« »Jesu«, rekao je Reacher. »Vidio sam ih.« »Pogledajte ovo«, rekao je Cash. Podijelio je spremljene mete poput snopa karata, po cijeloj duljini pulta. Zatim ih je postavio jednu uz drugu i poravnao ih kako bi napravio mjesta za još. Potom je započeo drugi red, odmah ispod prvog. Na kraju je imao posloţena trideset i dva lista papira. Dva duga reda opetovanih koncentričnih krugova, a svi su bili označeni s J. Barr, 300 metara te vremenom i datumima koji su sezali unatrag tri godine. »Gledajte i plačite«, rekao je Cash. Na svakoj je meti bio vrhunski rezultat. Reacher je zurio u njih, jednu za drugom. Svaki je unutrašnji krug bio prepun savršeno okruglih rupa. Bile su gusto grupirane, velike i očite. Trideset dvije mete, deset metaka na svakoj, ukupno 320 metaka i svi točno u unutrašnjem krugu. »Ovo je sve što je pucao kod vas?« pitao je Reacher. Cash je kimnuo. »Kao što ste rekli, vodim evidenciju.« »Kojom puškom je pucao?« »Svojom vlastitom, Super Match. Sjajna puška.« »Jesu li vas policajci zvali?« »Da, detektiv po imenu Emerson. Bio je prilično pristojan. Naime, moram misliti na sebe, jer je Barr ovdje vjeţbao. Ne ţelim naškoditi svojoj profesionalnoj reputaciji. Uloţio sam cijeli ţivot u ovo mjesto, a sad bi moglo doći na loš glas.« Reacher je još jednom prešao pogledom preko meta. Sjetio se kako je rekao Helen Rodin: Ne zaboravljaju. »Sto je s njegovim prijateljem Charliejem?« upitao je. »Charlie je bio beznadan slučaj.« Cash je skupio mete Jamesa Barra na hrpu i vratio ih natrag pod slovo B. Zatim je otvorio drugu ladicu, došao prstima do S i izvadio još jedan list papira.

»Charlie Smith«, rekao je. »Po njegovom bih izgledu rekao da je i on bio u vojsci. No, dugoročno ulaganje drţave u njega nije se isplatilo.« Ponovio je isti postupak, postavljajući Charliejeve mete na pult u dva reda. Njih trideset i dvije. »Uvijek su dolazili skupa?« upitao je Reacher. »Kao maslac i pekmez«, rekao je Cash. »Zasebne streljane?« »Zasebni planeti«, rekao je Cash. Reacher je klimnuo glavom. U smislu numeričkih bodova, Charliejeve mete bile su mnogo gore od Barrovih. Mnogo gore. Govorile su o vrlo lošem strijelcu. Na jednoj su bila samo četiri pogotka, sva četiri izvan vanjskog kruga, po jedan u svakom kutnom kvadrantu. Na sve trideset dvije mete imao je samo osam pogodaka u unutarnji krug. Jedan je bio točno u samu sredinu. Sreća ili nalet vjetra ili pak termalna struja. Sedam ih je bilo uz sam rub crnog. Osim toga, Charlie je bio posvuda. Većinom metaka je promašio cijelu metu. Najviše je pogodaka imao u bijelom, izvan dva vanjska kruga. Malo, malo bodova. No, pogoci nisu bili posve nasumični. Bila je tu neka neobična konzistentnost. Ciljao je, ali je promašivao. Moţda neka vrsta astigmatizma. »O kakvom se čovjeku radi?« upitao je Reacher. »Charlie?« rekao je Cash. »Charlie je poput praznog papira. Uopće ga nisam mogao pročitati. Da je bio bolji strijelac, bio bi blizu toga da me plaši.« »Nizak je, zar ne?« »Sitan. Ima čudnu kosu.« »Jesu h mnogo razgovarali s vama?« »Baš i ne. Bili su samo dvojica prijatelja iz Indiane koji vole pucati iz puške. Mnogo takvih dolazi ovamo.« »Jeste li ih gledali kako pucaju?« Cash je odmahnuo glavom. »Naučio sam ne gledati nikog dok puca. Ljudi to shvaćaju kao kritiku. Puštam ih da mi se sami obrate, no nitko to ne čini.« »Barr je ovdje kupovao streljivo, zar ne?« »Lake City. Skupo.«

»Ni puška mu nije jeftina.« »On je zavrjeđuje.« »Iz čega je Charlie pucao?« »Iz iste takve. Poput kopije. U njegovom je slučaju to bila komedija. Kao da debeljko kupi trkaći bicikl od grafitnih vlakana.« »Imate li posebne streljane za pištolje?« »Imam jednu u zatvorenom. Koriste je kad pada kiša. Inače im dopuštam da pucaju vani, gdje god ţele. Nije me briga za pištolje. Za njih nije potrebna vještina.« Reacher je kimnuo a Cash je skupio Charliejeve mete na hrpu, pazeći da ne poremeti redoslijed datuma. Zatim ih je sloţio i vratio u ladicu pod S. »Smith je često prezime«, rekao je Reacher. »Zapravo, mislim da je to najčešće prezime u Americi.« »Bilo je pravo«, rekao je Cash. »Prije učlanjivanja svatko mi mora pokazati vozačku dozvolu.« »Odakle je zapravo?« »Po naglasku? Negdje sa sjevera.« »Mogu li uzeti neku od meta Jamesa Barra?« »Zašto, k vragu?« »Kao suvenir«, rekao je Reacher. Cash nije rekao ništa. »Neću je dati nikome«, rekao je Reacher. »Neću je prodati na internetu.« Cash nije rekao ništa. »Barr se neće vratiti«, rekao je Reacher. »To je sigurno. Ako se zaista ţelite zaštititi, ionako biste ih sve trebali baciti.« Cash je slegnuo ramenima i ponovo se okrenuo prema ladici. »Zadnju koju imate«, rekao je Reacher. »To bi bilo najbolje.« Cash je prošao kroz snop i izvukao jedan list. Pruţio ga je preko pulta. Reacher ga je uzeo, paţljivo ga presavio i stavio u dţep košulje. »Sretno s vašim prijateljem«, rekao je Cash. »Nije mi prijatelj«, rekao je Reacher. »No, hvala vam na pomoći.«

»Nema na čemu«, odvratio je Cash. »Jer znam tko ste. Prepoznao sam vas kad ste legli iza puške. Nikad ne zaboravljam oblik nečijeg poloţaja za gađanje. Pobijedili ste na natjecanju marinaca deset godina nakon što sam ja sudjelovao. Gledao sam vas, iz publike. Vaše pravo ime je Reacher.« Reacher je kimnuo. »Lijepo od vas«, rekao je Cash. »Što to niste spomenuli nakon što sam vam rekao da sam bio samo treći.« »Imali ste jaču konkurenciju«, rekao je Reacher. »Deset godina kasnije bila je samo hrpa bezveznjaka.« * * * Zaustavio se na zadnjoj benzinskoj crpki u Kentuckvju i napunio spremnik Yanninog auta. Zatim je nazvao Helen Rodin iz javne govornice. »Je li policajac još uvijek tamo?« upitao je. »Dvojica su«, rekla je. »Jedan je u predvorju, a drugi ispred mojih vrata.« »Je li Franklin počeo raditi?« »Odmah ujutro.« »Ima li rezultata?« »Ništa. Bilo je to pet vrlo običnih ljudi.« »Gdje je Franklinov ured?« Dala mu je adresu. Reacher je pogledao na sat. »Vidimo se tamo u četiri sata.« »Kako je bilo u Kentuckvju?« »Zbunjujuće«, rekao je. Ponovo je prešao rijeku Ohio na istom rešetkastom mostu, dok mu je Sheryl Crow ponovo govorila da je svaki dan zavojita cesta. Pojačao je glazbu, skrenuo lijevo i zaputio se na zapad. Karte Ann Yanni pokazivale su da se 60 km ispred njega nalazi petlja autoceste. Ondje bi mogao skrenuti na sjever i za nekoliko bi sati prošao pokraj grada, 12 metara u zraku. Ĉinilo mu se to mnogo boljom idejom nego da iskušava sreću na gradskim ulicama. Nagađao je da će

Emerson postati ozbiljno frustriran, a zatim i ozbiljno bijesan, kasnije tijekom dana. I Reacher bi se osjećao tako na njegovu mjestu. Reacher je trinaest godina bio na Emersonovu mjestu i u ovakvoj bi situaciji vršio silan pritisak na sve, pokrivajući ulice uniformiranim ljudima, pokušavajući sve. Pronašao je petlju i uključio se u promet na autocesti u smjeru sjevera. Zaustavio je CD kad je opet počeo svirati ispočetka te se opustio za laganu voţnju. Mustang se doimao prilično dobro pri 110 km/h. Grmio je s mnogo snage, bez ikakvih finesa. Reacher je razmišljao kako bi stavljajući taj pogon u neki stari, izubijani osobni auto dobio vozilo po svojoj mjeri. Bellantonio je radio u svom laboratoriju od sedam ujutro. Uzeo je otiske s mobitela pronađenog ispod autoceste, no nije našao ništa vrijedno. Zatim je kopirao ispis poziva. Zadnji pozvani broj bio je mobitel Helen Rodin. Predzadnji je bio Emersonov mobitel. Očito je oba poziva uputio Reacher. Zatim je slijedio dug niz poziva upućen na razne mobitele registrirane na tvrtku Specijalizirane usluge Indiane. Moţda je Reacher uputio i njih, a moţda i nije. To se nije moglo saznati. Bellantonio je sve upisao u izvješće, ali znao je da Emerson neće poduzeti ništa. Jedina dostupna točka pritiska bio je poziv Helen Rodin, a Emerson ni u kom slučaju neće gnjaviti pravnu hraniteljicu zbog razgovora sa svjedokom, bio on osumnjičeni ih ne. To bi bilo trošenje daha. Stoga je prešao na snimke nadzorne kamere iz javne garaţe. Bilo ih je iz razdoblja od četiri dana, devedeset šest sati, gotovo tri tisuće prolazaka vozila ispred kamere. Njegovo osoblje sve ih je popisalo. Od njih su bila samo tri Cadillaca. Indiana je bila nalik većini saveznih drţava u unutrašnjosti. Ljudi su najviše kupovali kamionete, zatim terence, pa sportske aute i kabriolete. Obični osobni auti zauzimah su tek malen dio trţišta, a uglavnom su to bile Toyote, Honde ili domaći auti srednje veličine. Limuzine su bile vrlo rijetke, a njihove vrhunske marke najrjeđe.

Prvi Cadillac na snimci bio je bijeli Eldorado. S dvama vratima, star nekoliko godina. Parkiran je prije deset ujutro u srijedu i ostao tako pet sati. Drugi Cadillac je bio novi STS, moţda crveni ih sivi, moţda i svijetloplavi. Bilo je to teško reći na tamnoj crnobijeloj slici. No, bio je parkiran ubrzo nakon ručka u četvrtak te je ostao u garaţi dva sata. Treći je Cadillac bio crni Deville. Snimljen je kako ulazi u garaţu odmah nakon šest ujutro u petak. Crni petak, tako ga je zvao Bellantonio. U šest ujutro garaţa bi uglavnom bila potpuno prazna. Snimka je prikazivala kako se Deville uspinje prilazom, brzo i samouvjereno. A zatim i kako izlazi nakon samo četiri minute. Dovoljno dugo da postavi čunj. Vozač nijednom nije bio jasno vidljiv. Bio je samo siva mrlja iza vjetrobrana. Moţda je to bio Barr, a moţda i nije. Bellantonio je sve to unio u izvješće za Emersona. Zapamtio je da mora ponovo provjeriti i vidjeti jesu h četiri minute bile najkraće zadrţavanje u garaţi, od svih na vrpcama. Pretpostavljao je da vjerojatno jesu. Zatim je pročitao izvješće o forenzičkom pretraţivanju stana Alexandre Dupree. Na zadatak je postavio niţeg forenzičara, jer to nije bilo mjesto zločina. Ondje nije bilo ničeg interesantnog. Zaista ničeg. Osim otisaka prstiju. Pronađen je pravi kaos otisaka, kao i u svakom stanu. Većinom su pripadali djevojci, no bile su tu još četiri vrste otisaka. Tri od njih nije bilo moguće identificirati. Ĉetvrti su pripadah Jamesu Barru. James Barr je bio u stanu Alexandre Dupree. U dnevnoj sobi, u kuhinji, u kupaonici. Nije bilo sumnje. Jasni otisci koje je lako usporediti. Nepogrešivo. Bellantonio je sve to unio u izvješće za Emersona. Zatim je pročitao izvješće koje je upravo stiglo od medicinskog istraţitelja. Alexandra Dupree bila je ubijena jednim snaţnim udarcem u desnu sljepoočnicu koji je zadala ljevoruka osoba. Pala je na šljunak u kojem je bilo organskih tvari kao što su zemlja i trava. No, pronađena je u uličici

popločanoj vapnencem. To je značilo da joj je tijelo bilo premješteno, barem na malu udaljenost, između nastupanja smrti i pronalaţenja. I drugi fiziološki dokazi to su potvrđivali. Bellantonio je uzeo novi list papira i zapisao dva pitanja za Emersona: Je li Reacher ljevoruk? Je li imao pristup vozilu? Zek je proveo jutarnje sate odlučujući što učiniti s Raskinom. Raskin ga je iznevjerio tri puta. Prvi put kad je izgubio Reachera dok ga je pratio, zatim kad je napadnut straga i naposljetku kad je dopustio da mu mobitel bude ukraden. Zek nije volio ljude koji griješe. Nimalo. Najprije je razmišljao da samo povuče Raskina s ulice i ograniči mu duţnosti na rad u nadzornoj sobi u prizemlju kuće. No, zar ţeli povjeriti nadzor svoje sigurnosti nekom tko često griješi? Tada je nazvao Linsky. Traţili su već četrnaest sati bez prestanka i nisu pronašli ni traga vojniku. »Trebali bismo početi pratiti odvjetnicu«, rekao je Linsky. »Na kraju krajeva, bez nje se ništa ne moţe dogoditi. Ona je ţiţa svega. Ona je ta koja povlači poteze.« »Time se povisuje ulog«, rekao je Zek. »Već je prilično visok.« »Moţda je vojnik otišao zauvijek.« »Moţda i jest«, rekao je Linsky. »No, vaţno je ono što je ostavio za sobom. U odvjetničinoj glavi.« »Razmislit ću o tome«, rekao je Zek. »Javit ću ti se.« »Da nastavimo traţiti?« »Umoran si?« Linsky je bio potpuno iscrpljen i kralješnica ga je uţasno boljela. »Ne«, lagao je. »Nisam umoran.« »Onda nastavite traţiti«, rekao je Zek. »Ali pošalji Raskina k meni.« Reacher je usporio na 80 km/h na mjestu gdje se autocesta podizala. Ostao je u srednjoj traci i pustio da odvojak koji je skretao iza knjiţnice prođe s njegove desne strane. Nastavio je voziti na sjever još tri kilometra te sišao na petlji koja je

vodila do ceste s četiri trake na kojoj je bila trgovina autodijelovima. Skrenuo je na istok po okruţnoj cesti, a zatim ponovo na sjever, na seosku cestu Jeba Olivera. Ubrzo je zašao duboko u tih ruralni krajolik. Prskalice za navodnjavanje sporo su se okretale, a Sunce je u kapljicama vode stvaralo minijaturne duge. Unutrašnjost. Tamo gdje su tajne. Zaustavio se pokraj Oliverova poštanskog sandučića. Mustang se nikako nije mogao spustiti na prilaz kući. Središnja izbočina strgnula bi sve dijelove s dna. Ovjes, ispušni sustav, osovinu, diferencijal, sve što je bilo dolje. Ann Yanni ne bi bila nimalo zadovoljna. Stoga je skliznuo van i ostavio auto gdje ga je parkirao, niskog i blještavo plavog na suncu. Krenuo je niz stazu, osjećajući svaki kamenčić kroz tanke cipele. Crveni Dodge Jeba Olivera nije bio pomican. Nalazio se točno gdje i prošli put, prekriven tankim slojem smeđe prašine i prošaran osušenom rosom. Stara je kuća bila tiha. Štagalj je bio zatvoren i zaključan. Reacher je ignorirao prednja vrata. Zaobišao je kuću i krenuo prema straţnjoj verandi. Jebova majka bila je na svojoj klupi. Bila je jednako odjevena, ah nije imala boce. No, imala je širom otvorene oči kojima je manično zurila. Jedna noga bila je savijena ispod nje, a drugom je ljuljala klupu dvostruko brţe nego prošli put. »Zdravo«, rekla je. »Je li se Jeb vratio?« upitao je Reacher. Samo je odmahnula glavom. Reacher je čuo sve zvukove koje je čuo i prije. Šum navodnjavanja, cviljenje klupe, škripanje daske na podu verande. »Imate li pušku?« upitao je. »Ne volim vatreno oruţje«, odgovorila je. »Imate li telefon?« upitao je on. »Isključen je«, rekla je. »Dugujem im novac. Ali ni ne treba mi. Mogu koristiti Jebov mobitel.« »Dobro«, rekao je Reacher. »Kako je to dobro, kvragu? Jeb nije ovdje.«

»Upravo je to dobro. Provalit ću u vaš štagalj i ne ţelim da pozovete policiju dok to činim. Niti da me ustrijelite.« »To je Jebov štagalj. Ne moţete ući u njega.« »Ne vidim kako me moţete spriječiti.« Okrenuo joj je leđa i produţio niz stazu. Pomalo je zavijala i vodila izravno do dvostrukih vrata štaglja. Vrata su kao i sam štagalj bila izrađena od dasaka koje je stotinu ljeta i stotinu zima naizmjenično grijalo i smrzavalo. Reacher ih je dotaknuo zglavcima prstiju i osjetio da su suhe i šuplje. Lokot je bio potpuno nov. Bio je to veliki motociklistički lokot u obliku slova U, kakve su koristili gradski dostavljači. Lokot je prolazio kroz dva obruča od crnog čelika koji su bili zabijeni u daske vrata. Reacher je dotaknuo lokot. Protresao ga. Teţak čelik, topao od sunca. Bio je prilično čvrst. Nije ga bilo moguće prerezati niti slomiti. No, lokot je bio čvrst samo koliko i ono za što je bio pričvršćen. Reacher ga je primio za ravni dio, pri dnu oblika U. Povukao ga je, najprije blago, a zatim jače. Vrata su se savila prema njemu i stala. Stavio je dlan na drvo i gurnuo ga natrag. Dasku je gurao ispruţenom lijevom rukom, a lokot vukao desnom. Obruči su popustili, ali ne mnogo. Reacher je pretpostavio da je Jeb ispod matice s druge strane postavio pločice, moţda i vrlo široke. One su širile opterećenje. Pomislio je: U redu, još opterećenja. Uhvatio je ravni dio lokota objema rukama i nagnuo se natrag poput skijaša na vodi. Snaţno je povukao i zabio petu u drvo ispod obruča. Noge su mu bile dulje od ruku, pa je bio pogrbljen i udarac nije bio vrlo snaţan. No, bio je dovoljno snaţan. Staro je drvo napuklo i nešto je popustilo za jedan centimetar. Ponovo se namjestio i pokušao još jednom. Nešto je još više popustilo. Daska u vratima s lijeve strane potpuno se rascijepila te su se iz nje izvukla dva vijka. Reacher je postavio lijevu ruku na vrata, a desnu zavukao u otvor, čvrsto uhvativši vanjsku polovicu. Udahnuo je, nabrojao do tri i snaţno povukao. Ispao je i zadnji vijak, cijeli je lokot pao na

pod, a vrata su se polako otvorila prema njemu. Reacher je koraknuo unatrag i u potpunosti otvorio vrata, prislonivši ih skroz uza zid te pustivši sunčevo svjetlo da ude u štagalj. Očekivao je da će vidjeti laboratorij za sintezu droge, moţda s radnim stolovima, posudama, vagama i plinskim grijačima te hrpom novih vrećica spremnih za pakiranje proizvoda. Ili veliku zalihu spremnu za daljnju distribuciju. Nije vidio ništa od toga. Jarko svjetlo ulazilo je kroz procjepe između svijenih dasaka. Unutarnja površina štaglja bila je moţda dvanaest puta šest metara. Pod je bio od gole utabane zemlje, poravnate i pometene. Štagalj je bio potpuno prazan osim rabljenog kamioneta koji je bio parkiran točno u njegovoj sredini. Kamionet je bio Chevy Silverado. Star nekoliko godina. Bio je smeđe boje, poput pečene ilovače. Bilo je to radno vozilo. Nije imalo posebnih specifikacija. Osnovni model. Plastična sjedala, čelični kotači, obične gume. Prostor za teret bio je prazan i čist, ali izgreben i udubljen. Nije imao registarskih tablica. Vrata su bila zaključana, a nigdje na vidiku nije bilo ključa. »Što je to?« Reacher se okrenuo i vidio majku Jeba Olivera iza sebe. Rukom se čvrsto drţala za dovratak, kao da ne ţeli prijeći prag. »To je kamionet«, rekao je Reacher. »Vidim to i sama.« »Je li Jebov?« »Još ga nikad nisam vidjela.« »Sto je vozio prije onog crvenog?« »Ne ovo.« Reacher je prišao kamionetu i provirio kroz prozor s vozačeve strane. Ručni prijenos. Skorena prljavština. Mnogo prijeđenih kilometara. No, nije bilo smeća. Kamionet je bio nečiji vrijedni sluga. Korišten, ali ne i zloupotrebljavan. »Još ga nikad nisam vidjela«, ponovo je rekla ţena. Ĉinilo se daje kamionet tu već dugo. Gume su bile gotovo prazne. Nije se osjećao miris benzina ni ulja. Bio je hladan, nepokretan, prekriven prašinom. Reacher se spustio na

koljena i provjerio ispod. Ništa. Samo okvir, prekriven starim sasušenim blatom, punim kamenčića i šljunka. »Koliko je već dugo ovo tu?« upitao je s poda. »Ne znam.« »Kad je stavio lokot na vrata?« »Moţda prije dva mjeseca.« Reacher se ponovo uspravio. »Što ste mislili da ćete pronaći?« upitala ga je ţena. Reacher se okrenuo prema njoj i pogledao je u oči. Zjenice su joj bile goleme. »Još onoga što ste imali za doručak«, rekao je. Nasmiješila se. »Mislili ste da Jeb tu kuha?« »Zar nije tako?« »To mu donosi poočim.« »Udani ste?« »Više ne. Ali još uvijek donosi.« »Jeb je bio drogiran u ponedjeljak navečer«, rekao je Reacher. Ţena se ponovo nasmiješila. »Majka moţe dijeliti sa svojim djetetom. Zar ne? Ĉemu inače majka sluţi?« Reacher se okrenuo i još jednom pogledao kamionet. »Zašto bi drţao stari kamionet ovdje, a novi na otvorenom?« »Nemam pojma«, rekla je ţena. »Jeb uvijek sve radi na svoj način.« Reacher je izašao iz štaglja te zatvorio jedna po jedna vrata. Zatim je palčevima gurnuo vijke natrag u rupe pune iverja. Teţina lokota izvukla ih je dopola. Namjestio ih je što je bolje mogao, a zatim sve ostavio i krenuo u suprotnom smjeru. »Hoće li se Jeb ikad vratiti?« doviknula je ţena za njim. Reacher nije odgovorio. Mustang je bio okrenut prema sjeveru, pa je Reacher krenuo na sjever. Glasno je pustio glazbu i nastavio voziti petnaest kilometara po potpuno ravnoj cesti, prema obzoru koji nikad nije stizao. Raskin je sam iskopao svoj grob bagerom. Bio je to isti stroj pomoću kojeg je raščišćen Zekov posjed. Imao je pedeset centimetara široku grabilicu s četiri čelična zuba. Grabilica

je sporim i dugim pokretima uzimala velike komade meke zemlje i stavljala ih sa strane. Motor bi zagrmio pa usporio, zagrmio pa usporio, a oblaci dizelskih para ispunjavali su nebo Indiane. Raskin je bio rođen u sovjetskoj eri i vidio je mnogo toga. Afganistan, Cečenija, nezamisliv ustanak u Moskvi. Netko bi na njegovu mjestu bio mrtav već mnogo puta, a ta je činjenica u spoju s urođenim ruskim fatalizmom učinila da bude ravnodušan prema svojoj sudbini. » Ukaz«, rekao je Zek. Naredba apsolutnog autoriteta. »Ničevo«, odvratio je Raskin. Ništa zato. Stoga je bez pogovora radio bagerom. Odabrao je mjesto koje je površina kuće skrivala od pogleda iz postrojenja za drobljenje kamena. Iskopao je rov pravilnog oblika, širok pedeset centimetara, dug dva metra i dubok dva metra. Iskopanu je zemlju gomilao s desne strane, prema istoku. Poput barijere između sebe i domovine. Kad je završio, odmaknuo je stroj unatrag od rupe i zaustavio motor. Izašao je iz kabine i čekao. Nije mogao pobjeći. Nije bilo smisla bjeţati. Da je pobjegao, ionako bi ga pronašli, a tada mu ne bi trebao grob. Upotrijebili bi vreće za smeće, njih pet ili šest. Ţicom bi vezali pojedine dijelove njegova tijela u hladnu crnu plastiku. U vrećicu bi zajedno s njegovim mesom stavili cigle i bacili vrećice u rijeku. Vidio je već da se takvo što događa. U daljini je Zek izašao iz svoje kuće. Nizak i širok čovjek, prastar, pogrbljen, hodao je srednjom brzinom isijavajući moć i energiju. Hodao je po neravnom tlu, bacajući pogled prema dolje, pa prema naprijed. Pedeset metara, sto. Došao je blizu Raskina i stao. Stavio je svoju uništenu ruku u dţep i izvukao mali revolver. Palcem i batrljkom kaţiprsta drţao ga je za štitnik okidača. Pruţio ga je Raskinu koji ga je uzeo. »Ukaz«, rekao je Zek. »Ničevo«, odvratio je Raskin. Kratak, samoprijekoran zvuk, kao de rien na francuskom, de nada na španjolskom ili prego na talijanskom. Molim. Na zapovijed.

»Hvala ti«, rekao je Zek. Raskin se udaljio do uţeg kraja rova. Otvorio je cilindar revolvera i vidio da je u njemu jedan metak. Zatvorio je cilindar ponovo i okrenuo ga dok metak nije bio ispravno poravnat. Zatim je zategnuo udarac i stavio cijev u usta. Okrenuo se leđima prema rovu, tako da gleda prema Zeku. Pomaknuo se unatrag do ruba jame. Stajao je nepomično i ravno, uravnoteţeno i smireno, poput olimpijskog skakača u vodu koji se priprema za teţak skok unatrag s najviše daske. Zatvorio je oči. Povukao je okidač. Više od kilometra uokolo crne su se vrane bučno podigle u zrak. Krv, djelići mozga i komadići kosti poletjeli su kroz sunčevu svjetlost u savršenoj paraboli. Raskinovo je tijelo palo nazad te sletjelo ispruţeno i ravno na dno rova. Vrane su se primirile spustivši se na do, a tih zvuk strojeva za drobljenje kamena u daljini ponovo se vratio i doimao se poput tišine. Tada se Zek popeo u kabinu bagera i pokrenuo motor. Sve su ručice na krajevima imale kugle veličine biljarskih te je bilo lako upravljati dlanovima. Reacher se zaustavio dvadeset pet kilometara sjeverno od grada i parkirao Mustang na šljunkom prekrivenom prostoru oblika velikog slova V na mjestu gdje su se spajala dva kruţna polja. Polja su bila posvuda, sjeverno, juţno, istočno i zapadno, jedno za drugim u neprekinutim redovima i stupcima. Svako je imalo svoju prskalicu za navodnjavanje. Svaka se prskalica okretala istim sporim, strpljivim tempom. Zaustavio je motor i skliznuo sa sjedala. Uspravio se, protegnuo i zijevnuo. Zrak je bio pun izmaglice iz prskalica. Prskalice su izbliza izgledale poput golemih industrijskih strojeva. Poput izvanzemaljskih svemirskih brodova, tek sletjelih. U sredini svakog polja stajala je okomita uspravna cijev, poput visokog metalnog dimnjaka. Prskalica se iz nje pruţala vodoravno i ispuštala vodu kroz stotine mlaznica, postavljenih cijelom njenom duljinom. Na vanjskom je kraju

imala okomitu noţicu koja je podrţavala njenu teţinu. Noţica je na dnu imala kotač s gumom. Bio je velik poput kotača zrakoplova. Neprekidno se kretao ukrug, dobro utabanom stazom. Reacher je gledao i čekao da mu se kotač na najbliţem polju pribliţi. Zatim mu je prišao i počeo hodati uz njega, odrţavajući korak. Kotač mu je sezao gotovo do struka. Sama je prskalica bila visoko iznad njegove glave. Kotač mu je bio s desne strane i on ga je pratio kroz njegov dugi krug u smjeru kazaljke na satu. Hodao je kroz izmaglicu sitnih kapljica. Bila je hladna. Prskalica je glasno šištala. Kotač se penjao i spuštao na neravnom terenu. Bio je to vrlo dug krug. Prskalica je bila duga oko četrdeset pet metara, pa je krug koji je opisivala bio dulji od tristo metara. Promjer puta pi. Površina je bila pi puta polumjer na kvadrat, što je u ovom slučaju iznosilo više od sedam tisuća i osamsto kvadratnih metara. Više od jednog i pol hektara. Što je značilo da su prazni kutovi zauzimali gotovo dvije tisuće i dvjesto kvadratnih metara. Više od dvadeset jedan posto. Više od petsto kvadratnih metara u svakom kutu. Poput oblika kutova na meti. Mustang je bio parkiran na jednom od kutova, proporcionalno jednake veličine kao i rupa od metka. Poput jedne od Charliejevih rupa od metaka u kutu papira. Reacher je stigao na mjesto s kojeg je krenuo, pomalo mokar i blatnjavih cipela. Odmaknuo se od kruga i stao na šljunak, okrenut prema zapadu. Daleko na obzoru iznenada se podigao oblak vrana, a zatim se spustio natrag na do. Reacher se vratio u auto i okrenuo ključ kako bi dao kontakt. Pronašao je drţače na šipki iznad vjetrobrana i sklopku na ploči s instrumentima i spustio krov. Pogledao je na sat. Imao je još dva sata do sastanka u Franklinovom uredu. Stoga se spustio na sjedalo i pustio da mu sunce osuši odjeću. Izvadio je metu iz dţepa i dugo je gledao. Pomirisao ju je. Podigao ju je prema suncu i pustio da sunčeve zrake prolaze kroz savršeno okrugle rupe. Zatim ju je ponovo

spremio u dţep. Pogledao je prema gore i vidio samo nebo. Zatvorio je oči zbog sjaja sunca i počeo razmišljati o egu i motivu, iluziji i zbilji, krivnji i nevinosti te o istinskoj naravi nasumičnosti. 13. POGLAVLJE Emerson je pročitao Bellantoniova izvješća. Vidio je da je Reacher zvao Helen Rodin. Nije bio iznenađen. Bio je to vjerojatno samo jedan od mnogo poziva. Odvjetnici i njuškala zajedno pokušavaju promijeniti povijest. To nije bilo veliko iznenađenje. Zatim je pročitao dva Bellantoniova pitanja: Je li Reacher ljevoruk?Je li imao pristup vozilu? Odgovori: Vjerojatno i vjerojatno. Ljevaci nisu rijetki. Od dva-desetoro ljudi, njih četiri ih pet bit će ljevoruko. A Reacher je sada imao pristup vozilu, u to je bio siguran. Nije bio u gradu i nije otišao autobusom. Stoga je imao vozilo i vjerojatno ga je imao sve vrijeme. Zatim je Emerson pročitao završni list: James Barr bio je u stanu Alexandre Dupree. O čemu se tu, kvragu, radilo? Prema autokartama Ann Yanni Franklinov je ured bio usred zbrke ulica u samom srcu grada. To nije bilo idealno odredište. Ni u kom slučaju. Radovi, početak poslijepodnevne guţve, spor promet na gradskim ulicama. Reacher će morati uloţiti mnogo povjerenja u zatamnjena stakla tvrtke Ford. To je bilo sigurno. Pokrenuo je motor i ponovo podigao krov. Zatim je izašao na cestu i krenuo na jug. Nakon dvanaest minuta ponovo je prošao kraj Oliverove kuće, skrenuo na zapad na okruţnoj cesti, zatim ponovo na jug, i onda je krenuo prema gradu po cesti s četiri trake. *** Emerson se vratio na Bellantoniovo izvješće o pozivima s mobitela. Reacher je zvao Helen Rodin. Imali su posla. Imali su stvari o kojima su trebali razgovarati. Vratit će se k njoj,

prije ili kasnije. Ili će ona otići k njemu. Podigao je telefon i obratio se policajcu na centrali. »Pošalji neoznačeni automobil pred ured Helen Rodin«, rekao je. »Ako izađe iz zgrade, neka je prate.« Reacher je prošao pokraj motela. Spustio se nisko u sjedalo i bacio pogled u stranu. Nije vidio nikakvih aktivnosti. Nikakvog očitog nadzora. Prošao je pokraj brijačnice i trgovine oruţjem. Promet ga je usporio kako se pribliţavao podignutoj autocesti. Zatim ga je usporio još i više, na brzinu hoda. Lice mu je bilo jedva metar od prolaznika s desne strane i jednako toliko od vozača zaglavljenih u prometu s lijeve strane. Ĉetiri trake prometa, dvije prema gradu u kojima se kretalo sporo, dvije izlazne u kojima je promet stajao. Ţelio se maknuti od pločnika. Uključio je ţmigavac i progurao se u traku s lijeve strane. Vozač iza njega nije bio sretan. Ne pretjeruj, pomislio je Reacher. Naučio sam voziti u vojnom kamionu. Nekoć bih samo prošao preko tebe. U lijevoj se traci promet kretao malo brţe. Reacher se vukao pokraj automobila sebi zdesna. Pogledao je prema naprijed. Tri auta ispred njega bilo je policijsko vozilo. U desnoj traci. U daljini je vidio zeleno svjetlo. Auti u lijevoj traci sporo su mu se pribliţavali. Auti u desnoj traci pribliţavali su mu se još sporije. Svaki je automobil zastao prije raskriţja, a zatim prošao kroz njega. Nitko ga nije ţelio blokirati. Sada je Reacher bio dva auta iza policajca. Usporio je. Uzrujani vozač iza njega je zatrubio. Reacher se pomaknuo naprijed. Sad je bio jedan auto iza policajca. Svjetlo se promijenilo u narančasto. Auto ispred Reachera je pojurio. Svjetlo se promijenilo u crveno. Policajac se zaustavio ispred semafora, a Reacher odmah uz njega. Stavio je lakat na konzolu i naslonio glavu na ruku. Raširio je ruke i pokrio lice što je više mogao. Zurio je pred sebe,

prema gore, gledajući u semafor i ţeleći da se svjetlo promijeni. Helen Rodin spustila se dva kata dizalom i susrela s Ann Yanni u prostoru NBC-jeve recepcije. NBC je plaćao Franklina pa je bilo pošteno da i Yanni bude prisutna na konferenciji. Zajedno su se spustile do garaţe i ušle u Helenin Saturn. Popele su se prilazom na ulicu i izašle na svjetlo. Helen je pogledala desno i skrenula lijevo. Nije registrirala sivu Impalu koja se odvojila od pločnika dvadeset metara iza nje. Svjetlo je ostalo crveno grozno dugo. Zatim se pretvorilo u zeleno, vozač iza Reachera je zatrubio i policajac je okrenuo pogled prema njima. Reacher je jurnuo kroz njegovo vidno polje i nije se osvrtao. Ugurao se u traku za skretanje u lijevo i policijski je auto prošao pokraj njega u desnoj traci. Vidio je kako se opet zaustavlja u guţvi dalje naprijed. Nije ţelio ponovo završiti uz njega, pa je skrenuo lijevo. Ponovo se našao u ulici u kojoj je bila i trgovina Martha's. Bila je zakrčena sporim prometom. Pomaknuo se na sjedalu i provjerio dţep hlača. Opipavajući je pretraţivao kovanice. Našao je novčić od četvrt dolara. Raspravljao je sa sobom dvadeset metara, trideset, četrdeset. Da. Zaustavio se na malom parkiralištu trgovine. Ostavio je motor da radi te skliznuo iz auta i zaobišao ga sprijeda kako bi došao do javnog telefona na zidu. Ubacio je novčić u automat i izvadio poderanu Emersonovu posjetnicu. Nazvao je broj centrale u stanici. »Mogu li vam pomoći?« upitao je policajac na centrali. »Je li to policija?« upitao je Reacher. »Recite, gospodine.« Reacher je govorio brzo i tiho, uţurbano i prigušeno. »Onaj momak kojeg traţite, s crteţa koji ste dijelili...« »Recite, gospodine.« »Ovdje je, upravo sad.« »Gdje?«

»U mom drive-through restoranu, na cesti s četiri trake, pokraj trgovine autogumama, sjeverno od grada. Upravo sad je tu, za pultom. Jede.« »Jeste li sigurni da je to on?« »Izgleda kao onaj s crteţa.« »Ima li auto?« »Veliki crveni kamionet Dodge.« »Kako vam je ime, gospodine?« »Tony Lazzeri«, rekao je Reacher. Anthony Michael Lazzeri imao je prosjek od .273 u 118 utakmica na drugoj bazi u sezoni 1935. Završili su na drugom mjestu. Reacher je shvatio da će uskoro morati prijeći na sljedeću bazu. Yankees nisu imali dovoljno hvatača na drugoj bazi. Ili dovoljno sezona kad nisu bili prvaci. »Na putu smo, gospodine«, rekao je policajac. Reacher je spustio slušalicu i vratio se u Mustang. Sjedio je dok nije čuo policijske sirene kako jure na sjever. Helen Rodin bila je na pola Druge ulice kad je u retrovizoru vidjela pomutnju. Siva Impala tri auta iza nje izjurila je iz trake te se suludo okrenula kroz promet i odjurila u smjeru kojim je došla. »Kreten«, rekla je. Ann Yanni okrenula se u sjedalu. »Policijski auto«, rekla je. »Vidi se po antenama.« Reacher je s deset minuta zakašnjenja stigao do zgrade u kojoj se nalazio Franklinov ured. Bila je to dvokatnica od cigle. Donji je kat izgledao poput industrijskog pogona i bio je napušten. Na vratima i prozorima bile su čelične rolete. No, prozori na katu imali su ţaluzine iza kojih je gorjelo svjetlo. Do gornjih je vrata vodilo otvoreno stepenište. Na vratima je bila ploča od bijele plastike: Istraţitelj Franklin. Ispred zgrade je bio prostor za parkiranje, samo komad asfalta dovoljno dug za jedan auto, a širok za otprilike šest. Zeleni Saturn Helen Rodin bio je tamo, a uz njega i plava Honda Civic i crni Chevy Suburban, tako dug da je virio na

pločnik cijelih trideset centimetara. Suburban je bio Franklinov nagađao je Reacher. Honda je moţda pripadala Rosemary Barr. Prošao je ne usporavajući i obišao cijeli blok. Nije vidio ništa što nije ţelio vidjeti. Stoga je parkirao Mustang pokraj Saturna, izašao iz njega i zaključao ga. Potrčao je uza stepenice i ušao kroz vrata ne kucajući. Našao se u kratkom hodniku s čije je desne strane bila čajna kuhinja, a s lijeve vjerojatno kupaonica. Ispred sebe je čuo glasove u velikoj prostoriji. Ušao je i zatekao Frankhna za stolom, Helen Rodin i Rosemary Barr kako potiho razgovaraju, svaka zgurena u svojom stolcu, i Ann Yanni koja je kroz prozor gledala svoj auto. Svi četvero su se okrenuli kad je ušao. »Jeste li upoznati s medicinskom terminologijom?« upitala ga je Helen. »Na primjer?« »P. A.«, rekla je. »Liječnik je to napisao. Neka kratica.« Reacher ju je pogledao, a zatim Rosemary Barr. »Da pogodim«, rekao je. »U bolnici su to dijagnosticirah Jame-su Barru. Vjerojatno blagi slučaj.« »Na početku«, rekla je Rosemary. »Ma što bilo.« »Kako ste to znali?« upitala je Helen. »Intuicija«, rekao je Reacher. »Što je to?« »Kasnije«, rekao je Reacher. »Učinimo ovo po redu.« Okrenuo se Franklinu. »Recite mi što Znate o ţrtvama.« »Pet nasumičnih ljudi«, rekao je Franklin. »Nema povezanosti između nijednog od njih. Nikakve prave veze ni s čim. Sigurno nema nikakve veze s Jamesom Barrom. Mislim da ste bili potpuno u pravu. Nije ih ustrijelio iz nekog svog razloga.« »Ne, bio sam potpuno u krivu«, rekao je Reacher. »Radi se o tome da ih James Barr uopće nije ustrijelio.« Grigor Linsky zakoračio je unatrag u sjenu veţe i nazvao broj s mobitela. »Slijedio sam intuiciju«, rekao je. »Pojasni«, rekao je Zek.

»Budući da su policajci u odvjetničinom uredu, pretpostavio sam da se vojnik neće moći tamo sastati s njom. No, očito još uvijek imaju zajedničkih poslova. Stoga sam pomislio da će moţda ona otići k njemu. A to je i učinila. Slijedio sam je. Upravo sad su zajedno u uredu privatnog detektiva. I sestra je tu. I ona ţena s TV vijesti.« »Jesu li ostali s tobom?« »Pokrili smo cijeli blok. Istok, zapad, sjever i jug.« »Ostanite tu«, rekao je Zek. »Javit ću vam se.« *** Helen Rodin je upitala: »Moţete li objasniti tu izjavu?« »Dokazi su čvrsti poput stijene«, rekao je Franklin. Ann Yanni se nasmiješila. Priča. Rosemary Barr je samo zurila. »Kupili ste bratu radio«, rekao joj je Reacher. »Marke Bose. Za slušanje utakmica. Rekao mi je to. Jeste li mu ikad kupili još što?« »Kao na primjer?« »Na primjer odjeću.« »Ponekad«, rekla je. »Hlače?« »Ponekad«, rekla je. »Koji broj?« »Broj?« ponovila je, ne shvaćajući. »Koji broj hlača nosi vaš brat?« »Trideset i četiri u struku, duljina nogavica trideset i četiri.« »Upravo tako«, rekao je Reacher. »Prilično je visok.« »Kako nam to pomaţe?« pitala je Helen. »Znate li što o igrama brojeva?« upitao ju je Reacher. »Staromodne ilegalne igre brojevima, drţavne lutrije, Loto, takve stvari?« »Što s njima?« »Što je najteţe u njima?« »Pobijediti«, rekla je Ann Yanni. Reacher se nasmiješio. »Iz perspektive igrača, svakako. Ali za organizatore je najteţe izabrati istinski slučajne brojeve. Ljudi vrlo teško mogu postići nasumičnost. Nekoć su u igrama brojevima koristili poslovne stranice u novinama. Dogovorili bi se unaprijed, na primjer druga stranica s cijenama dionica, drugi stupac, zadnje dvije znamenke u prvih šest navedenih cijena. Ili zadnjih šest, ili srednjih šest, što god. To je bilo blizu istinskoj slučajnosti. Danas za velike

lutrije koriste sloţene strojeve. No, ima matematičara koji dokazuju da rezultat nije zaista slučajan. Jer su te strojeve izradili ljudi.« »Kako nam to pomaţe?« rekla je Helen. »To je samo slijed misli«, rekao je Reacher. »Sjedio sam cijelo poslijepodne u autu gđice Yanni, uţivajući u suncu, razmišljajući o tome koliko je teško ostvariti istinsku nasumičnost.« »Taj slijed misli ide u krivom smjeru«, rekao je Franklin. »James Barr je ustrijelio petoro ljudi. Dokazi su neumoljivi.« »Bili ste policajac«, rekao je Reacher. »Bili ste u opasnim situacijama. Zasjede, uhićenja, situacije visokog pritiska, trenuci izrazitog stresa. Što ste prvo učinili nakon toga?« Franklin je pogledao prema ţenama. »Otišao sam na WC«, rekao je. »Točno«, rekao je Reacher. »Ja također. No, James Barr nije. Bellantoniovo izvješće pokazuje da su našli cementnu prašinu u garaţi, u kuhinji, u dnevnoj sobi, u spavaćoj sobi i u podrumu. Ali ne i u kupaonici. Dakle, došao je kući, no nije išao na WC dok se nije presvukao i istuširao. I kako se uopće tuširao, ako nije ušao u kupaonicu?« »Moţda je stao uz put.« »Nikad nije ni bio tamo.« »Bio je tamo, Reachera. Što je s dokazima?« »Nema dokaza koji kaţu da je bio tamo.« »Jeste li ludi?« »Postoje dokazi da je tamo bio njegov kombi, njegove cipele, njegove hlače, njegov ogrtač, njegova puška, njegovo streljivo i njegov novčić, ali nema ničega Što kaţe da je on bio tamo.« »Netko se prerušio u njega?« upitala je Ann Yanni. »Do posljednje pojedinosti«, rekao je Reacher. »Vozio je njegov auto, nosio je njegove cipele i odjeću, koristio je njegovu pušku.« »Ovo je fantazija«, rekao je Franklin.

»To objašnjava kišni ogrtač«, rekao je Reacher. »Velik i prostran odjevni predmet koji prekriva sve osim traperica? Zašto bi inače nosio kišni ogrtač po toplom vremenu?« »Tko?« pitala je Rosemarv. »Gledajte«, rekao je Reacher. Uspravio se i učinio korak naprijed. »Moje hlače imaju duljinu nogavica trideset sedam«, rekao je. »Prešao sam novi dio garaţe u trideset pet koraka. James Barr nosi broj trideset četiri, što znači da je on to trebao učiniti u trideset osam koraka. No, Bellantonio u svom izvješću navodi da su izbrojali četrdeset osam koraka. »Vrlo niska osoba«, rekla je Helen. »Charlie«, rekla je Rosemarv. »I ja sam to pomislio«, rekao je Reacher. »No, tada sam otišao u Kentucky. Isprva zato što sam ţelio provjeriti nešto drugo. Mislio sam da James Barr moţda nije bio dovoljno dobar strijelac da bi počinio taj zločin. Otišao sam na mjesto zločina i vidio da je gađanje bilo vrlo zahtjevno. Barr je prije četrnaest godina bio dobar, ali ne i sjajan. Kad sam ga vidio u bolnici, na desnom ramenu nije imao modrica. Da bi se gađalo onako dobro kao što je on to navodno učinio, valja vjeţbati. Onaj tko mnogo vjeţba gađanje ima modricu ili zadebljanje na koţi desnog ramena. On to nije imao. Zaključio sam da će prosječni strijelac s vremenom postajati samo lošiji. Naročito ako ne vjeţba mnogo. To je logično, zar ne? Moţda je postao toliko loš da nije ni mogao učiniti ono u petak. Jednostavno zato jer nije imao dovoljnu vještinu. To je bio moj slijed razmišljanja. Stoga sam otišao u Kentucky da provjerim koliko je lošiji postao.« »I?« upitala je Helen. »Postao je bolji«, rekao je Reacher. »Mnogo bolji. Ne lošiji. Pogledajte ovo.« Izvadio je metu iz dţepa košulje i raširio je. »Ovo je njegovo zadnje gađanje od trideset i dva tijekom protekle tri godine. Ovo su mnogo bolji rezultati nego što ih je imao u vojsci prije mnogo godina. A to je čudno, zar ne? U zadnje tri godine ispalio je samo tristo dvadeset hitaca i

sjajan je? A dok je pucao dvije tisuće tjedno bio je samo prosječan?« »Pa što to znači?« »Svaki put je na streljanu odlazio s Charliejem. Vlasnik streljane je u svoje vrijeme bio najbolji strijelac u marincima. Uz to je i bolesno pedantan. Ĉuva sve iskorištene mete. Što znači da je Barr svaki put imao barem dva svjedoka svoga gađanja.« »I ja bih ţelio svjedoke«, rekao je Franklin. »Da gađam tako.« »Nije moguće postati bolji strijelac bez vjeţbanja«, rekao je Reacher. »Mislim da je istina da je zapravo postao vrlo loš i da njegov ego to nije mogao podnijeti. Svaki strijelac je kompetitivan. Znao je da više nije dobar, nije se mogao nositi s tim, pa je ţelio sve prikriti. Ţelio se razmetati.« Franklin je pokazao na metu. »Meni ovo ne izgleda loše.« »To je krivotvorina«, rekao je Reacher. »Predajte to Bellantoniju i on će vam to dokazati.« »Kako je krivotvoreno?« »Kladim se da je to učinjeno pištoljem. Devetmilimetarskim, iz neposredne udaljenosti. Ako Bellantonio izmjeri rupe mislim da će utvrditi da su sto petnaest tisućinki centimetra veće od rupa napravljenih kalibrom .308. Ako testira papir, na njemu će pronaći ostatke baruta, jer mislim da se Barr odšetao niz streljanu i napravio ove rupe s udaljenosti od nekoliko centimetara, a ne tristo metara. I tako svaki put.« »To je nategnuto.« »To je jednostavna metafizika. Barr nikad nije bio ovoliko dobar. Valja pretpostaviti da je samo postajao lošiji. Da je postao malo lošiji, pomirio bi se s tim. Budući da se nije pomirio, moţemo pretpostaviti da je postao mnogo lošiji. Dovoljno loš da mu zbog toga bude vrlo neugodno. Moţda toliko loš da uopće nije mogao pogoditi metu.« Nitko nije progovorio. »To je teorija koja sama sebe dokazuje«, rekao je Reacher. »To što je krivotvorio rezultate da se ne osramoti dokazuje

da više nije dobro gađao. Ako više nije dobro gađao, nije mogao počiniti zločin u petak.« »Samo nagađate«, rekao je Franklin. Reacher je klimnuo glavom, »Nagađao sam. Ali više ne. Sada sam siguran. Ispalio sam jedan metak u Kentuckyju. Vlasnik me nagovorio na to, kao neku vrstu inicijacije. Imao sam mnogo kofeina u krvi. Tresao sam se kao lud. Sad znam da bi Jamesu Barru bilo još mnogo teţe.« »Zašto?« upitala je Rosemary. »Jer ima Parkinsonovu bolest«, odgovorio je Reacher. »i? A. znači Paralysis agitans, a tako liječnici zovu Parkinsonovu bolest. Bojim se da vam se brat razbolio. Trese se i trza. Ne postoji način da s Parkinsonovom bolesti precizno gađate iz puške. Smatram da ne samo da nije počinio zločin u petak, već ga ni u kom slučaju nije mogao počiniti.« Rosemary je utihnula. Dobre vijesti i loše vijesti. Bacila je pogled prema prozoru, a zatim pogledala u pod. Bila je odjevena poput udovice. Crna svilena bluza, crna suknja, crne najlonke i crne koţne cipele s niskim potpeticama. »Moţda je zato bio stalno ljut«, rekla je. »Moţda je osjećao da mu se bolest bliţi. Osjećao je da je bespomoćan i da nema kontrolu. Tijelo ga je počelo izdavati. Mrzio bi da mu se to dogodi. Svatko bi.« Zatim je pogledala ravno u Reachera. »Rekla sam vam da je nevin«, rekla mu je. »Gospođice, ispričavam se bez rezerve«, odvratio je Reacher. »Bili ste u pravu. Rehabilitirao se. Odrţao je svoj dio pogodbe. Zasluţuje pohvalu i ţao mi je što je bolestan.« »Sad mu morate pomoći. Obećali ste.« »Pomaţem mu. Od ponedjeljka navečer ne radim ništa drugo.« »Ovo je ludo«, rekao je Franklin. »Ne, ovo je ono što je oduvijek i bilo«, rekao je Reacher. »Netko je Jamesu Barru smjestio umorstvo. No nisu ga natjerali da to učini, već su sve uredili da izgleda kao da je to učinio. To je zapravo jedina razlika.« »No, je li sve to moguće?« upitala je Ann Yanni.

»Zašto ne? Razmislite o tome. Prođite kroz sve.« Ann Yanni je to i učinila. Uvjeţbavala je pokrete, sporo, promišljeno, poput glumice. »Odijeva se u Barrovu odjeću i cipele, negdje pronalazi novčić, u staklenci ih nekom dţepu. Stavlja rukavice kako ne bi uništio Barrove otiske prstiju. Već je uzeo čunj iz Barrove garaţe, moţda dan ranije. Uzima pušku iz podruma. Već je napunjena, napunio ju je Barr, ranije. Vozi do grada u Barrovom kombiju. Ostavlja sve tragove. Prekriva se cementnom prašinom. Vraća se u kuću, ostavlja sve i odlazi. Brzo, bez zaustavljanja u kupaonici. Zatim se James Barr kasnije vraća kući i ulazi u zamku za koju ni ne zna da je tamo.« »Upravo tako to i ja vidim«, rekao je Reacher. »Ali gdje je Barr bio za to vrijeme?« upitala je Helen. »Vani«, odgovorio je Reacher. »To je zgodna koincidencija«, rekao je Franklin. »Mislim da nije bila«, rekao je Reacher. »Mislim da su organizirali nešto kako bi ga maknuli s puta. Sjeća sa da je izašao nekamo, ranije. I sjeća se da je bio optimističan, kao da će se nešto dobro dogoditi. Mislim da su mu namjestili nekog. Mislim da su pripremili slučajan susret koji bi doveo do nečeg višeg. Mislim da je u petak imao spoj.« »S kim?« »Vjerojatno s crvenokosom. Poslali su je na mene. Moţda su je poslali i na njega. Bio je dobro odjeven u petak. U izvješću se vidi da su novčanik pronašli u finim hlačama.« »Tko je onda zapravo počinio zločin?« upitala je Helen. »Netko hladan kao led«, rekao je Reacher. »Tko nakon svega nije morao ni na WC.« »Charlie«, rekla je Rosemary. »Mora biti on, jednostavno mora. Nizak je. Ĉudan je. Poznaje kuću. Zna gdje sve stoji. Pas ga je poznavao.« »Također je i grozan strijelac«, rekao je Reacher. »To je drugi razlog zbog kojeg sam išao u Kentucky. Ţelio sam testirati tu teoriju.« »Pa tko je onda bio?« »Charlie«, rekao je Reacher. »I njegovi su pogoci krivotvoreni, ali na drukčiji način. Rupe u njegovim metama

bile su posvuda. No, nisu bile zaista, posvuda. Distribucija nije bila u potpunosti nasumična. Pokušavao je prikriti koliko je zapravo dobar. Gađao je nasumično odabrane točke na papiru i pogađao ih, točno i svaki put, vjerujte mi. Povremeno bi mu dosadilo, pa bi jednim metkom pogodio u unutarnji krug. Ili bi odabrao kvadrant izvan vanjskog kruga i pogodio ga. Jednom je prilikom izbušio sva četiri kuta. Radi se o tome da nije vaţno kamo gađate, ako to pogodite. Središnji krug s deset bodova gađamo samo zbog konvencije. Jednako je dobra vjeţba gađati bilo koju drugu točku. Ĉak i nešto izvan mete, na primjer drvo. To je Charlie radio. Bio je vrhunski strijelac koji naporno vjeţba, ali se pokušavao prikazati kao da stalno promašuje. No, kao što sam rekao, ljudi ne mogu postići potpunu slučajnost. Uvijek postoje pravilnosti.« »Zašto bi to učinio?« upitala je Helen. »Zbog alibija.« »Kako bi ljudi mislili da je loš strijelac?« Reacher je kimnuo. »Primijetio je da vlasnik streljane čuva iskorištene mete. Charlie je ledeno hladni profesionalac koji o svemu razmišlja unaprijed.« »Tko je on?« upitao je Franklin. »Pravo mu je ime Chenko i druţi se s hrpom Rusa. Vjerojatno je veteran Crvene armije, Vjerojatno jedan od njihovih snajpera. A oni su zaista dobri. Oduvijek su bili.« »Kako ćemo doći do njega?« »Preko ţrtava.« »Krivo. Ţrtve nas ne vode nikamo. Morat ćete smisliti nešto bolje.« »Njegov se šef naziva Zek.« »Kakvo je to ime?« »To je riječ, a ne ime. Stari sovjetski sleng. Naziv za zatvorenika radnog logora bio je zek. U gulagu, u Sibiru.« »Ti logori su davna prošlost.« »Što znači da je Zek vrlo star čovjek. Ali vrlo čvrst stari čovjek. Vjerojatno mnogo čvršći nego što mi to uopće moţemo zamisliti.«

Zek je bio umoran nakon rada bagerom. No, navikao je biti umoran. Bio je umoran već šezdeset tri godine. Bio je umoran otkad je časnik za novačenje stigao u njegovo selo, u ranu jesen 1942. Njegovo je selo bilo više od šest tisuća kilometara udaljeno od bilo čega, a časnik je bio moskovski Rus kakvog još nitko nije vidio. Bio je odrješit i samouvjeren. Nije dopuštao prepiranje. Ni rasprave. Svi muškarci između šesnaest i pedeset godina morali su poći s njim. Zek je tada imao sedamnaest godina. Isprva su ga previdjeli jer je bio u zatvoru. Spavao je sa ţenom starijeg muškarca, kojeg je zatim teško pretukao kad mu je ovaj prigovorio. Prebijeni je zatraţio da ga izuzmu iz novačenja zbog tjelesnog stanja, a zatim ispričao časniku o nasilniku koji se nalazi u zatvoru. Ĉasnik je ţelio ispuniti svoju normu, pa su Zeka izvukli iz ćelije i rekli mu da stane u vrstu s ostalima na seoskom trgu. Učinio je to s veseljem. Pretpostavljao je da je dobio besplatnu voţnju do slobode. Pretpostavio je da će biti stotinu prilika da jednostavno ode. Prevario se. Novaci su bili zaključani u kamionu, a zatim u vlaku, tijekom putovanja koje je trajalo pet tjedana. Formalno pristupanje Crvenoj armiji obavljeno je na putu. Izdali su im uniforme, debelu vunenu odjeću i kapute, uz to i podstavljene čizme i platnu knjiţicu. Ali plaću nisu dobili. Ni oruţje. Ni obuku, osim kratkog Zaustavljanja na snijegom prekrivenom kolodvoru gdje je komesar uvijek iznova urlao na zaključani vlak kroz metalni megafon. Ponavljao je jednostavan govor od četrnaest riječi, kojeg se Zek uvijek kasnije sjećao: Sudbina svijeta odlučuje se u Staljingradu, gdje ćete se do posljednjeg boriti za domovinu. Petotjedno putovanje završilo je na istočnoj obali Volge, gdje su novake istovarili poput stoke i natjerali ih da trče ravno do male skupine riječnih trajekata i izletničkih brodova. Gotovo kilometar dalje, na suprotnoj strani, bila je vizija iz pakla. Grad, veći od ičega što je Zek ikad vidio, bio je u ruševinama iz kojih su sukljah vatra i dim. Rijeka je gorjela

i posvuda po njoj rasprskavali su se projektili minobacača. Nebo je bilo prepuno aviona koji su ulazili u formaciju za napad, a zatim ponirali, bacajući bombe i ispaljujući metke. Posvuda su bili leševi, dijelovi tijela i ranjenici koji su vrištali. Zeka su natjerali u mah čamac koji je imao prugastu tendu veselih boja. Bio je prepun vojnika. Nitko se nije mogao ni pomaknuti. Nitko nije imao oruţje. Ĉamac se otisnuo u ledenu rijeku, a avioni su se survali na njega kao muhe na govno. Prijelaz je trajao petnaest minuta, a po njegovom je završetku Zek bio prekriven krvlju svojih suputnika. Istjerah su ga na uski drveni molo, zatim ga primorali da stane u red s ostalima i počne trčati prema gradu, zaustavljajući se uz put na mjestu gdje se odigrala druga faza njegove vojne obuke: dva logistička časnika dijelila su napunjene puške i rezervno streljivo u beskrajnom izmjeničnom nizu i skandirala riječi koje su se Zeku kasnije doimale poput poezije, poput pjesme ih himne do potpunog i krajnjeg ludila. Ponavljah su ih uvijek iznova, bez zaustavljanja: Onaj s puškom puca, Onaj bez puške ga prati. Kad onaj s puškom pogine, Onaj koji ga prati uzima pušku i puca. Zek je dobio rezervno streljivo, ne pušku. Gurnuli su ga naprijed, a on je slijepo pratio čovjeka ispred sebe. Skrenuo je iza ugla. Prošao je ispred mitraljeskog gnijezda Crvene armije. Najprije je pomislio da prva linija mora biti blizu. No, tada je komesar sa zastavom i megafonom zagrmio na njega: Nema povlačenja! Ako se vratite makar jedan korak, ustrijelit ćemo vas. Stoga je Zek potrčao, skrenuo iza sljedećeg ugla i zakoračio u kišu njemačkih metaka. Zaustavio se, napola okrenuo te su ga pogodili tri puta, u ruke i noge. Srušio se i ostao leţati na razbijenim ostacima zida od cigle, a za nekoliko je minuta bio prekriven sve većom hrpom leševa.

Osvijestio se četrdeset osam sati kasnije u improviziranoj bolnici i prvi se put upoznao sa sovjetskim vojnim pravosuđem: strogim, zamršenim, ideološkim, ali potpuno dosljednim vlastitim, tajnovitim pravilima. Problem je bio u tome što se napola okrenuo. Je li mu rane nanio neprijatelj domovine ili se povlačio prema mitraljezima na svojoj strani? Zbog nejasnoće nije osuđen na smaknuće već na rad u kaţnjeničkoj bojni. Tako je počeo njegov proces preţivljavanja koji je do sada trajao šezdeset i tri godine. A on ga je namjeravao nastaviti. Birao je broj Grigora Linskog. »Moţemo pretpostaviti da vojnik govori«, rekao je. »Sto god on znao, sad znaju svi. Stoga je vrijeme da si nabavimo policu osiguranja.« Franklin je rekao: »Zapravo uopće nismo napredovali, zar ne? Emerson neće prihvatiti ništa od toga ako mu ne damo nešto više od onoga što imamo sada.« »Poradite na popisu ţrtava«, rekao je Reacher. »To bi moglo potrajati zauvijek. Pet ţivota, pet ţivotnih priča.« »Usredotočimo se onda.« »Super. Sjajno. Samo mi recite na koju ţrtvu da se usredotočim.« Reacher je kimnuo. Sjetio se kako je Helen Rodin opisala ono što je čula. Najprije hitac, zatim kratka stanka, zatim sljedeća dva. Pa još jedna stanka, nešto duha, ah zapravo samo djelić sekunde, a zatim zadnja tri. Zatvorio je oči i u glavi vizualizirao Ballantoniov grafikon snimke s govorne pošte mobitela. Prisjetio se i svoje vlastite nijeme si-mulacije u proširenju javne garaţe, s desnom rukom ispruţenom poput puške: klik, klik-klik, klik-klik-klik. »Ne prva ţrtva«, rekao je. »Ne, s prvim, hladnim pucnjem. Nema jamstva da će njime išta pogoditi. Stoga je prva ţrtva bila besmislena. Samo fasada, ukras. Niti zadnje tri. To je

bilo samo bum-bum-bum. Namjerni promašaj i još ukrasa. Posao je do tada već bio gotov.« »Dakle druga ili treća ili oboje.« Klik, klik-klik. Reacher je otvorio oči. »Treća«, rekao je. »Tu postoji ritam. Prvi, hladni pucanj, zatim uvodni, pa glavni pucanj, u metu. Zatim stanka. Gleda kroz optički nišan, provjerava je li meta pogođena. Vidi da jest, pa ispaljuje zadnja tri.« »Tko je bio treći?« upitala je Helen. »Ţena«, rekao je Franklin. Linsky je nazvao Chenka, zatim Vladimira, a zatim i Sokolova. Objasnio im je zadatak i naredio im da priđu bliţe. Franklinov ured nije imao straţnji ulaz, samo izloţeno stepenište. Auto njihove mete bio je parkiran ispred. Bit će lako. Reacher je rekao: »Pričajte mi o toj ţeni.« Franklin je promiješao svoje bilješke i poredao ih prema novom prioritetu. »Zvala se Oline Archer«, rekao je. »Bjelkinja, udana, bez djece, trideset sedam godina, ţivjela je zapadno od grada, u predgrađu.« »Radila je u zgradi ministarstva prometa«, rekao je Reacher. »Ako je ona bila meta, Charlie je morao znati gdje je i kad će izaći.« Franklin je kimnuo. »Radila je baš za ministarstvo prometa. Bila je tamo godinu i pol.« »Što je točno radila?« »Bila je poslovođa u uredu. Radila je što već tamo rade.« »Znači, bilo je vezano uz posao?« pitala je Ann Yanni. »Predugo čekanje na šalteru?« rekao je Franklin. »Loša fotografija na vozačkoj dozvoli? Sumnjam. Provjerio sam federalne baze podataka. Zaposlenike ministarstva prometa ne ubijaju njihove mušterije. Takvo što se jednostavno ne događa.« »A što je s osobnim ţivotom?« pitala je Helen Rodin.

»Ništa što bi se isticalo«, rekao je Franklin. »Bila je samo obična ţena. No, nastavit ću traţiti. Otići ću još nekoliko razina dalje. Nečega mora biti.« »Učinite to brzo«, rekla je Rosemary Barr. »Zbog mog brata. Moramo ga izvući.« »Za to nam je potrebno mišljenje liječnika«, rekla je Ann Yanni. »Ovaj put običnih liječnika, ne psihijatara.« »Hoće li NBC to platiti?« pitala je Helen Rodin. »Ako je vjerojatno da će upaliti.« »Trebalo bi«, rekla je Rosemary. »Zar ne? Parkinsonova bolest je zbiljska stvar. Ih je ima ili je nema.« »Moglo bi upaliti na suđenju«, rekao je Reacher. »Uvjerljiv razlog zbog kojega James Barr nije mogao počiniti zločin, a uz to i uvjerljiva priča o tome da ga je počinio netko drugi. Tako se obično stvara osnovana sumnja.« »Uvjerljivo je velika riječ«, rekao je Franklin. »A osnovana sumnja je riskantan koncept. Bolje bi bilo da Alex Rodin u potpunosti odbaci optuţbe. A to znači da najprije valja uvjeriti Emersona.« »Ja ne mogu razgovarati ni s jednim od njih«, rekao je Reacher. »Ja mogu«, rekla je Helen. »Ja mogu«, rekao je Franklin. »A ja mogu u svakom slučaju«, rekla je Ann Yanni. »Svi moţemo, osim vas.« »Ali moţda nećete ţeljeti«, rekao je Reacher. »Zašto ne?« pitala je Helen. »Razmislite«, rekao je Reacher. »Vratite se malo. Umorstvo Sandy i događaj u sportskom baru, zašto su se te dvije stvari uopće dogodile?« »Kako bi se vas onemogućilo da naškodite slučaju.« »Točno. Dva pokušaja, isti cilj, ista svrha, isti počinitelj.« »Očito.« »A ono u ponedjeljak navečer počelo je time što su me slijedili od hotela. Sandy, Jeb Oliver i ostali njegovi prijatelji kruţili su uokolo, u stanju pripravnosti, čekajući da im netko

kaţe gdje ću završiti. Dakle, zapravo je počelo time što me netko pratio do hotela. Mnogo ranije tog dana.« »Sve smo to već prošli.« »Ali kako je onaj koji vuče konce dobio moje ime ? Kako je uopće znao da sam u gradu? Kako je znao da je stigao čovjek koji bi mogao izazvati probleme?« »Netko mu je rekao.« »Tko je sve znao, rano u ponedjeljak?« Helen je zastala na trenutak. »Moj otac«, rekla je. »Od ponedjeljka ujutro, a zatim i Emerson, vjerojatno. Ubrzo nakon toga. Sigurno su razgovarali o slučaju. Odmah bi kontaktirah jedan drugog na svaku naznaku da je slučaj u opasnosti.« »Točno«, rekao je Reacher. »Zatim je jedan od njih dvojice nazvao onog koji vuče konce. Prije ručka u ponedjeljak.« Helen nije rekla ništa. »Osim ako jedan od njih nije baš taj koji vuče konce«, rekao je Reacher. »Zek vuče konce, sami ste to rekli.« »Rekao sam da je on Charliejev šef. To je sve. Ne moţemo znati je li on zaista na vrhu hijerarhije.« »U pravu ste«, rekla je Helen. »Uopće mi se ne sviđa taj smjer razmišljanja.« »Netko im je javio«, rekao je Reacher. »To je sigurno. Ili vaš otac ili Emerson. Moje je ime bilo poznato na ulici dva sata nakon što sam izašao iz autobusa. Znači da je jedan na suprotnoj strani, a drugi nam neće pomoći jer mu se slučaj sviđa ovakav kakav jest.« Prostorija je utihnula. »Moram se vratiti na posao«, rekla je Ann Yanni. Nitko nije progovorio. »Nazovite me ako bude novosti«, dodala je Yanni. U prostoriji je zavladala tišina. Reacher nije rekao ništa. Ann Yanni je prešla preko prostorije i zaustavila se pokraj njega. »Ključevi«, rekla je. Zavukao je ruku u dţep i predao ih joj. »Hvala vam na posudbi«, rekao je. »Zgodan auto.«

Linsky je gledao kako Mustang odlazi na sjever. Glasan motor i glasan ispuh. Ĉulo ga se cijeli jedan blok. Zatim je ulica ponovo utihnula i Linsky je birao broj na svom mobitelu. »Ţena s televizije je otišla«, rekao je. »Privatni detektiv će ostati na poslu«, rekao je Zek. »Što ako ostali izađu zajedno?« »Nadam se da neće.« »Ali što ako ipak izađu zajedno?« »Zgrabite ih sve.« Rosemary Barr je pitala: »Ima li lijeka? Za Parkinsonovu bolest?« »Ne«, rekao je Reacher. »Nema ni lijeka ni prevencije. No, moţe je se usporiti. Postoje lijekovi za to. Fizioterapija također pomaţe. I mnogo sna. Simptomi nestaju kad bolesnik spava.« »Moţda je zato traţio pilule. Kako bi pobjegao od bolesti.« »Ne bi trebao previše pokušavati pobjeći. Društveni kontakt pomaţe.« »Trebala bih otići u bolnicu«, rekla je Rosemary. »Objasnite mu«, rekao je Reacher. »Recite mu što se zaista dogodilo u petak.« Rosemary je kimnula. Prešla je prostoriju i izašla kroz vrata. Minutu kasnije Reacher je čuo kako njezin auto kreće i odlazi. Franklin je izašao u čajnu kuhinju skuhati kavu. Reacher i Helen Rodin ostali su sami u uredu. Reacher je sjeo na stolac na kojemu je prije sjedila Rosemary Barr. Helen je prišla prozoru i pogledala ulicu ispod. Bila je leđima okrenuta prostoriji. Bila je odjevena jednako kao i Rosemary Barr, crna košulja, crna suknja, crne koţne cipele. No nije izgledala poput udovice. Izgledala je kao da je upravo stigla iz New Yorka ili Pariza. Potpetice su joj bile više, a noge duge, gole i potamnjele. »Ti ljudi o kojima govorimo su Rusi«, rekla je. Reacher nije rekao ništa. »Moj otac je Amerikanac«, rekla je.

»Amerikanac po imenu Aleksej Aleksejevič«, rekao je Reacher. »Naša se obitelj doselila ovamo prije Prvoga svjetskog rata. Nema nikakve povezanosti. Kako bi moglo biti? Ljudi o kojima govorimo su sovjetske ništarije.« »Što je vaš otac radio prije nego što je postao okruţni tuţitelj?« »Bio je pomoćnik okruţnog tuţitelja.« »A prije toga?« »Oduvijek je radio tamo.« »Pričajte mi o njegovom servisu za kavu.« »Što s njime?« »Koristi šalice od porculana i srebrni pladanj. To mu sigurno nije kupila drţava.« »Pa?« »Pričajte mi o njegovim odijelima.« »Odijelima?« »U ponedjeljak je nosio odijelo od tisuću dolara. Ne nosi mnogo javnih sluţbenika takva odijela.« »Ima skup ukus.« »Kako si to moţe priuštiti?« »Ne ţelim razgovarati o tome.« »Još jedno pitanje.« Helen nije rekla ništa. »Je li vršio pritisak na vas da ne uzmete slučaj?« Helen nije rekla ništa. Pogledala je lijevo. Pogledala je desno. Zatim se okrenula. »Rekao mi je da bi poraz mogao biti pobjeda.« »Brinuo se za vašu karijeru?« »Mislila sam da je tako. Još uvijek to mislim. Pošten je čovjek.« Reacher je kimnuo. »Vjerojatnost da ste u pravu je pedeset posto.« Franklin se vratio s kavom. Bila je slaba i ne baš kvalitetna, posluţena u tri različite keramičke šalice od kojih su dvije bile okrhnute, na pladnju prekrivenom plutom, s otvorenim kartonskim pakovanjem mlijeka za kavu, ţutom kutijicom šećera i samo jednom metalnom ţličicom za sve. Stavio je pladanj na stol, a Helen Rodin je zurila u njega kao da dokazuje ono što je Reacher ţelio reći: Ovako se servira kava u uredu. »David Chapman također je znao vaše ime u ponedjeljak«, rekla je. »Prvi odvjetnik Jamesa Barra. On zna za vas od subote.«

»Ah nije znao hoću li uopće doći«, rekao je Reacher. »Pretpostavljam da mu nitko nije rekao.« »Ja sam znao vaše ime«, rekao je Franklin. »Moţda bih i ja trebao biti u kombinaciji.« »Ali vi ste znali pravi razlog zbog kojega sam tu«, odgovorio je Reacher. »Vi ne biste organizirah napad na mene. Poslali biste mi sudski poziv.« Nitko nije odvratio. »Bio sam u krivu glede Jeba Olivera«, rekao je Reacher. »Nije diler droge. U njegovom je štaglju samo stari kamionet.« »Drago mi je da moţete biti u krivu u vezi s nečim«, rekla je Helen. »Jeb Oliver nije Rus«, rekao je Franklin. »Nije. Tipični je Amerikanac«, odvratio je Reacher. »Znači, ti momci rade s Amerikancima. To ţelim reći. Dakle, mogao bi biti i Emerson. Ne mora biti tuţitelj.« »Vjerojatnost je pedeset posto«, rekao je Reacher. »Još nikoga ne optuţujem.« »Ako ste uopće u pravu.« »Loši dečki navalili su na mene prilično brzo.« »Nemam dojam da su to učinili Emerson ili tuţitelj. Poznajem ih obojicu.« »Moţete reći njegovo ime«, rekla je Helen. »Ime mu je Alex Rodin.« »Mislim da nije nijedan od njih dvojice«, rekao je Franklin. »Vraćam se na posao«, rekla je Helen. »Hoćete li me povesti?« pitao je Reacher. »Izaći ću ispod autoceste.« »Ne«, rekla je Helen. »Zaista nisam raspoloţena za takvo što.« Uzela je torbicu i sama izašla iz ureda. Reacher je mirno sjedio i slušao zvukove s ulice. Ĉuo je kako se vrata otvaraju i zatvaraju. Motor kako se pokreće. Auto kako odlazi. Uzeo je gutljaj kave i rekao: »Ĉini se da sam je naljutio.« Franklin je kimnuo. »Ĉini se da jeste.« »Ti momci očito imaju nekog unutra. To je jasno, zar ne? To je činjenica. Moramo moći razgovarati o tome.«

»Više ima smisla da je riječ o policajcu nego o tuţitelju.« »Ne slaţem se. Policajac kontrolira samo svoje slučajeve. Tuţitelj na kraju kontrolira sve.« »I meni bi bilo draţe da je. tako. Ja sam bio policajac.« »Bio sam i ja«, rekao je Reacher. »Moram priznati da Alex Rodin odbacuje mnogo slučajeva. Ljudi govore da je to zbog opreza, no moglo bi biti i zbog nečeg drugog.« »Analizirajte kakve slučajeve odbacuje.« »Kao da nemam i previše posla.« Reacher je klimnuo glavom. Spustio je šalicu. Ustao. »Počnite od Oline Archer«, rekao je. »Od ţrtve. Ona je sada najvaţnija.« Tada je prišao prozoru i pogledao na ulicu. Nije vidio ništa. Stoga je kimnuo Franklinu i uputio se niz hodnik, pa kroz vrata izašao na vrh vanjskih stepenica. Zaustavio se na vrhu stepeništa i protegnuo na toplom zraku. Zavrtio je ramenima, razgibao ruke i duboko udahnuo. Bio je ukočen od voţnje i cjelodnevnog sjedenja te opterećen od skrivanja po cijeli dan. Osjećao se dobro stojeći mirno i ne radeći ništa, visoko gore, izloţen. Na otvorenom, po danu. Ispod njega i lijevo, svi su automobili već otišli osim crnog Suburbana. Ulica je bila tiha. Pogledao je desno. Guţva u smjeru sjever-jug je rasla. S lijeve je strane bila manja. Pretpostavljao je da će najprije krenuti na zapad. Ali daleko na zapad, jer policijska postaja je bila u blizini. Morat će je zaobići. Nakon toga će krenuti na sjever. Sjeverno od centra ulice su bile najgušće. Ondje se najbolje osjećao. Krenuo je niz stepenice. Kad je stao na pločnik začuo je korak pet metara iza sebe. Korak u stranu. Tanki donovi na vapnencu. Tihi. A zatim nepogrešivi dvostruki zvuk repetiranja sačmarice. Zatim glas. Rekao je: »Stani gdje jesi.«

Američki naglasak. Tih, ali jasan. Negdje daleko sa sjevera. Reacher je stao. Stao je na mjestu i zurio pred sebe u prazni zid preko ceste. Glas je rekao: »Zakorači udesno.« Reacher je zakoračio udesno. Dug korak u stranu. Glas je rekao: »Sad se okreni, vrlo polako.« Reacher se okrenuo, vrlo polako. Drţao je ruke podalje od tijela, dlanova okrenutih prema van. Vidio je nisku siluetu pet metara dalje. Isti čovjek kojeg je vidio noć ranije, iz sjene. Nije bio viši od stotinu i šezdeset centimetara. Imao je najviše šezdeset pet kilograma. Mršav, blijed, kratke crne kose koja je stršala na sve strane. Chenko. Poznat i kao Charlie. U desnoj ruci je čvrsto poput stijene drţao skraćenu sačmaricu, s drškom kao na pištolju. U lijevoj je ruci drţao nešto crno. »Hvataj«, rekao je Charlie. Bacio je crnu stvar ispod ruke. Reacher je gledao kako se okreće i sjaji u zraku, ravno prema njemu, a u podsvijesti je čuo: Nije granata. Pa ju je uhvatio. S obje ruke. Bila je to cipela. Ţenska koţna cipela. Crna, s potpeticom. Još je bila malo topla. »Sad je baci natrag«, rekao je Charlie. »Baš kao Što sam ja učinio.« Reacher je zastao. Čija je to bila cipela? Zurio je prema dolje, u nju. Niska potpetica. Rosemary Barr? »Baci je natrag«, doviknuo je Charlie. »Fino i polako.« Procjeni situaciju. Reacher je bio nenaoruţan. U rukama je drţao cipelu. Ne kamen, niti komad stijene. Cipela je bila lagana i nije bila aerodinamična. Ne bi nikog ozlijedila. U zraku bi se okretala i usporila, a Charlie bi je samo skrenuo s puta. »Baci je natrag«, ponovio je Charlie. Reacher nije učinio ništa. Mogao je otrgnuti potpeticu i baciti je poput strelice. Poput projektila. Ali Charlie bi ga ustrijelio još dok bi podizao ruku, pripremajući se za bacanje. Charlie je bio udaljen pet metara, u čvrstom, uravnoteţenom stavu, ne trepćući i drţeći pušku u rukama

čvrsto poput stijene. Bio je preblizu da bi promašio, a predaleko da bi ga mogao napasti. »Posljednja šansa«, rekao je Charlie. Reacher je lagano bacio cipelu natrag. Dugo bacanje odozdo, s visokom parabolom. Charlie ju je uhvatio jednom rukom i sve je izgledalo kao da se scena odvrtjela unatrag. »Ona je na ubrzanom tečaju«, rekao je Charlie. »Shvati to tako. Upoznat će se sa ţivotnim činjenicama. Poradit će na svom svjedočenju. O tome kako je njezin brat sve planirao unaprijed. O tome kako joj je odao što namjerava učiniti. Bit će sjajna svjedokinja. Osigurat će osudu. Jasno ti je to?« Reacher nije rekao ništa. »Dakle, igra je završena«, rekao je Charlie. Reacher nije rekao ništa. »Korakni dvaput unatrag«, rekao je Charlie. Reacher je načinio dva koraka unatrag. Došao je točno do rub-nika. Sada je Charlie bio udaljen više od šest metara. I dalje je drţao cipelu. Smiješio se. »Okreni se«, rekao je. »Ustrijelit ćeš me?« upitao je Reacher. »Moţda.« »Trebao bi.« »Zašto?« »Ako to ne učiniš, pronaći ću te i poţalit ćeš.« »Prazne riječi.« »Nisu samo riječi.« »Moţda ću te ustrijeliti.« »Trebao bi.« »Okreni se«, rekao je Charlie. Reacher se okrenuo. »Sad ostani miran«, rekao je Charlie. Reacher je ostao miran, okrenut prema ulici. Oči je drţao otvorenima. Zurio je dolje u asfalt. Bio je poloţen preko starih uličnih kocki. Bio je pun malih uzvišenja pravilnog rasporeda. Počeo ih je brojki, kako bi ispunio sekunde koje bi mu mogle biti posljednje u ţivotu. Na-pregnuo se da čuje zvukove iza sebe. Pokušavao je čuti šuštanje odjeće dok Charlie podiţe ruku, tihi metalni zvuk dok se okidač pomiče kroz prvi djelić centimetra. Hoće li Charlie pucati? Zdrav

razum je govorio da neće. Nakon umorstava je uvijek slijedila istraga. Ah ovi su ljudi bih ludi. A postojala je i vjerojatnost od pedeset posto da su imali lokalnog policajca na svojoj strani. Ih da je on imao njih. Tišina. Reacher se naprezao da čuje zvukove iza sebe. No, nije čuo ništa. Ništa se nije dogodilo. Baš ništa. Jedna minuta. Dvije. Onda je dvjesto metara dalje u smjeru istoka čuo sirenu. Samo dva kratka zvuka dok su se policajci probijali kroz prometnu guţvu. »Ostani miran«, ponovo je rekao Charlie. Reacher je ostao miran. Deset sekundi. Dvadeset. Trideset. A tada su dva policijska automobila istodobno ušla u ulicu. Jedan s istoka i jedan sa zapada. Oba su se kretala brzo. Motori su im urlah. Gume su cviljele. Zvukovi su odzvanjali od okolnih cigli. Naglo su se zaustavili. Vrata su se otvorila, a kroz njih su izjurili policajci. Reacher je okrenuo glavu. Charlieja više nije bilo ondje.

14. POGLAVLJE Uhićenje je bilo brzo i učinkovito te je proteklo na uobičajeni način. Pištolji, povici, prava na odvjetnika i šutnju. Reacher je šutio cijelo vrijeme. Znao je da mu je bolje ne govoriti. Bio je policajac trinaest godina i znao je u kakvu se nevolju uhićeni moţe uvaliti ako počne govoriti. I kakvo kašnjenje to moţe izazvati. Ako nešto kaţete, policajac mora zastati da bi to zapisao. A Reacher si nije mogao priuštiti da bilo tko zastane. Ne sad. Put do postaje bio je milostivo kratak. Ne više od četiri bloka. Reacher je pretpostavljao da ima smisla da bivši policajac kao što je bio Franklin odabere ured u četvrti na koju je navikao. Vrijeme voţnje iskoristio je za smišljanje strategije. Pretpostavio je da će ga odvesti ravno Emersonu, što mu je davalo pedeset posto izgleda da bude u prostoriji s lošim momkom.

Ili s dobrim momkom. No, na kraju je bio sto posto siguran da je u prostoriji s lošim momkom, jer su ondje bili i Emerson i Alex Rodin. Reachera su izvukli iz patrolnih kola i odgurali ravno do Emersonova ureda. Emerson je sjedio za stolom. Rodin je bio ispred njega. Ne mogu reći ni riječi, pomislio je Reacher. Ali ovo mora biti zaista brzo. Tada je pomislio: Koji? Rodin? Ili Emerson? Rodin je bio u odijelu. Plavo, ljetno, skupo, moţda isto koje je nosio u ponedjeljak. Emerson je bio samo u košulji. Igrao se olovkom. Lupkao je njome po bloku. Najprije jednom stranom, pa drugom. Počnimo već jednom, pomislio je Reacher. »Nije te bilo tako teško pronaći«, rekao je Emerson. Reacher nije rekao ništa. Još uvijek je bio u lisicama. »Pričaj nam o noći kad je djevojka ubijena«, rekao je Rodin. Reacher nije rekao ništa. »Reci nam kakav je to bio osjećaj«, rekao je Emerson. »Kad joj je vrat pukao.« Reacher nije rekao ništa. »Porota će vas mrziti«, rekao je Rodin. Reacher je rekao: »Telefonski poziv.« »Ţeliš odvjetnika?« upitao je Emerson. Reacher nije rekao ništa. »Tko vam je odvjetnik?« upitao je Rodin. »Vaša kći«, rekao je Reacher. »Ţeliš da je pozovemo?« pitao je Emerson. »Moţda. A moţda ţelim da pozovete Rosemary Barr.« Promatrao im je oči. »Barrovu sestru?« rekao je Rodin. »Ţeliš da pozovemo Barrovu sestru?« rekao je Emerson. Jedan od vas zna da se neće javiti, pomislio je Reacher. Koji? Ništa u njihovim očima. »Pozovite Ann Yanni«, rekao je. »S televizije?« pitao je Rodin. »Zašto?« »Imam pravo na poziv«, rekao je Reacher. »Ne moram objašnjavati ništa. Rekao sam koga, a vi birajte broj.« »Sigurno se priprema za javljanje uţivo. Lokalne vijesti su u šest.«

»Onda ćemo pričekati«, rekao je Reacher. »Imam sve vrijeme na svijetu.« Koji od vas zna da to nije istina? * * * Ĉekali su, no pokazalo se da nisu trebali čekati dugo. Emerson je nazvao NBC i rekao pomoćnici Ann Yanni da je policija uhitila Jacka Reachera te da on zahtijeva njezinu prisutnost, iz nepoznatih razloga. Bila je to bizarna poruka. No, Yanni je bila u Emersonovom uredu za manje od trideset minuta. Novinarka na tragu priče. Znala je da je sutrašnji prilog za cijelu mreţu vaţniji od današnjeg lokalnog. »Kako vam mogu pomoći?« upitala je. Imala je dobar nastup i bila je zvijezda u svom poslu. Uz to, bila je iz medija. I Emerson i Rodin su izgledali pomalo ustrašeno. Ne njome kao osobom, već onim što je predstavljala. »Ţao mi je«, rekao je Reacher. »Znam da nećete to ţeljeti i znam da sam obećao da neću nikome reći, ali s obzirom na okolnosti morat ćete potvrditi moj alibi. Bojim se da nemam izbora.« Pogledao ju je. Vidio je kako prati njegove riječi. Vidio je kako joj zbunjenost prelazi preko lica. Nije reagirala. I dalje ju je gledao u oči. Bez reakcije. Pomozi mi, djevojko. Jedna sekunda. Dvije sekunde. Bez reakcije. Reacher je zadrţao dah. Uključi se u vraţji program, Yanni. Još jedna sekunda i sve će se raspasti. Bez reakcije. Tada je klimnula glavom. Uhvatila je nit. Reacher je ispustio zrak. Dobra procjena. Profesionalna vještina. Bila je osoba navikla da u slušalici čuje najnoviju vijest, a zatim je pola sekunde kasnije ponovi uţivo pred kamerama, kao da je cijeli ţivot zna. »Koji alibi?« rekao je Emerson. Yanni ga je pogledala, a zatim i Rodina.

»Mislila sam da se radi o Jacku Reachera«, rekla je. »I radi se«, rekao je Emerson. »Ali ovo je Joe Gordon«, rekla je ona. »Ih je barem tako rekao meni.« »Rekao vam je da se zove Gordon?« »Da, kad smo se upoznali.« »Kada je to bilo?« »Prije dva dana.« »Prikazivali ste njegov crteţ u svojoj emisiji.« »To je bio njegov crteţ? Uopće ne sliči na njega. Kosa je potpuno drukčija. Nema nikakve sličnosti.« »Kakav alibi?« ponovo je upitao Emerson. »Za kad?« upitala je Yanni. »Za noć kad je djevojka ubijena, o tome govorimo.« Yanni nije rekla ništa. Rodin je rekao: »Gospođice, ako nešto znate, morate nam to sada reći«. »Radije ne bih«, rekla je Yanni. Reacher se nasmiješio u sebi. Način na koji je to rekla jamčio je da će je Rodin i Emerson za samo minutu preklinjati da im ispriča sve što zna. Stajala je ondje, kao po naredbi pocrvenjela sve do sljepoočnica, ukočenog drţanja i s tri otkopčana dugmeta na košulji. Bila je doista sjajna glumica. Reacher je nagađao da su moţda svi najavljivači vijesti takvi. »Radi se o pravnom dokazu«, rekao je Emerson. »Očito«, odvratila je Yanni. »No, zar mi ne moţete samo vjerovati na riječ?« »Vezano uz što?« »Da on to nije učinio.« »Trebaju nam pojedinosti«, rekao je Rodin. »Moram misliti na svoju reputaciju«, rekla je Yanni. »Vaša izjava neće biti objavljena, ako odbacimo optuţbe.« »Moţete li jamčiti da ćete odbaciti optuţbe?« »Ne prije nego što čujemo vašu izjavu«, rekao je Emerson. »Znači, kvaka 22«, rekla je Yanni. »Bojim se da je tako.«

Ne pretjeruj, pomislio je Reacher. Nemamo vremena. Yanni je uzdahnula. Pogledala je u pod. Zatim je podigla pogled ravno u Emersonove oči, posramljena, bijesna, fantastična. »Proveli smo tu noć zajedno«, rekla je. »Vi i Reacher?« »Ja i Joe Gordon.« Emerson je pokazao prstom. »Ovaj čovjek?« Yanni je kimnula. »Taj čovjek.« »Cijelu noć?« »Da.« »Otkada do kada?« »Od jedanaest sati i četrdeset minuta navečer, kad su vijesti završile, do jutra kad sam primila poruku da ste pronašli tijelo.« »Gdje ste bili?« Reacher je zatvorio oči. Prisjećao se razgovora prethodne noći u garaţi ispod nebodera. Prozor automobila, otvoren nekoliko centimetara. Je li joj rekao? »U motelu«, rekla je Yanni. »U njegovoj sobi.« »Recepcionar nije rekao da vas je vidio.« »Naravno da me recepcionar nije vidio. Moram paziti na takve stvari.« »Koja soba?« Je li joj rekao? »Soba broj osam«, rekla je Yanni. »Nije izlazio iz sobe tijekom noći?« »Ne, nije.« »Uopće?« »Ne.« »Kako moţete biti sigurni?« Yanni je odmah skrenula pogled. »Zato jer ni trenutka nismo spavali.« U uredu je zavladala tišina. »Moţete li nekako potkrijepiti te tvrdnje?« pitao je Emerson. »Kao na primjer?« odvratila je Yanni pitanjem. »Neki posebni znakovi na tijelu? Koje sada ne moţemo vidjeti, ali bi to netko u vašem poloţaju mogao?« »Molim vas...« »To je posljednje pitanje.« Yanni nije rekla ništa. Reacher se sjećao kako je uključio svjetlo na stropu Mustanga i podigao košulju kako bi joj

pokazao šipku za mijenjanje guma. Pomaknuo je ruke u lisicama i postavio ih preko struka. »Bilo što?« rekao je Emerson. »Vaţno je«, rekao je Rodin. »Ima oţiljak«, rekla je Yanni. »Nisko na trbuhu. Ogroman je i grozan.« Emerson i Rodin su se obojica okrenuli i pogledali prema Rea-cheru. Reacher je ustao. Uhvatio je nabor tkanine s obje ruke i izvukao košulju iz hlača. Podignuo ju je. »U redu«, rekao je Emerson. »Što je to bilo?« upitao je Rodin. »Dio vilice narednika marinaca«, rekao je Reacher. »Liječnici pretpostavljaju da je bio teţak oko stotinu grama. Letio je brzinom od 150 metara u sekundi iz epicentra eksplozije TNT-a. Samo je klizio na udarnom valu, dok me nije udario.« Ponovo je spustio košulju. Nije se trudio ugurati je u hlače. Lisice bi mu to oteţale. »Jeste li sada zadovoljni?« upitao je. »Jeste li dovoljno osramotili damu?« Emerson i Rodin su se pogledali. Jedan od vas dobro zna da sam nevin, pomislio je Reacher. A nije me briga što misli drugi. »Gđica Yanni će morati sastaviti pismenu izjavu«, rekao je. »Vi je otipkajte, ja ću je potpisati«, rekla je Yanni. Rodin je pogledao ravno u Reachera. »Moţete li vi potkrijepiti priču?« »Kako?« »Nešto slično vašem oţiljku, ali vezano uz gđicu Yanni.« Reacher je kimnuo. »Mogao bih, ali neću. A ako me to ponovo upitate, sasut ću vam zube u grlo.« Tišina u uredu. Emerson je prekopao svoj dţep i pronašao ključ lisica. Naglo se okrenuo i bacio ih odozdo. Reacherove su ruke bile u lisicama, ali pazio je da krene desnom rukom. Uhvatio je ključ desnim dlanom i nasmiješio se. »Razgovarao si s Bellantoniom?« rekao je. »Zašto si rekao laţno ime gđici Yanni?« pitao je Emerson.

»Moţda nisam«, rekao je Reacher. »Moţda je Gordon moje pravo ime.« Bacio je ključ natrag, ispruţio ruke i čekao da Emerson otključa lisice. Zek je primio poziv dvije minute kasnije. Poznat glas, prigušen i uţurban. »Nije upalilo«, rekao je glas. »Imao je alibi.« »Pravi?« »Vjerojatno ne, ali nećemo ulaziti u to.« »Sto je onda sljedeće?« »Samo budite mirni. Vjerojatno je udaljen samo korak. Sto znači da će uskoro doći po vas. Stoga se dobro pripremite da ga dočekate.« »Nisu se baš opirali«, rekla je Ann Yanni. »Zar ne?« Pokrenula je motor Mustanga još i prije nego što je Reacher zatvorio vrata. »Nisam to ni očekivao«, rekao je. »Nevini zna da je slučaj ionako bio slab. Krivi zna da ću na ulici biti jednako učinkovito izbačen iz igre kao i u ćeliji.« »Zašto?« »Zato jer imaju Rosemary Barr i znaju da ću doći po nju. Stoga će me čekati, spremni. Bit ću mrtav prije jutra. To je novi plan. Jeftinije je od zatvora.« Odvezli su se ravno natrag do Franklinova ureda, popeli se vanjskim stepenicama te pronašli Franklina kako sjedi za svojim stolom. Svjetla su bila ugašena i lice mu je bilo osvijetljeno sjajem s računalnog monitora. Zurio je prazna pogleda u njega, kao da mu ne govori ništa. Reacher mu je rekao za Rosemary Barr. Franklin je ostao vrlo miran i pogledao prema vratima. Zatim i prema prozoru. »Bili smo ovdje«, rekao je. Reacher je kimnuo. »Nas troje. Vi, ja i Helen.« »Nisam čuo ništa.«

»Ni ja«, rekao je Reacher. »Zaista su dobri.« »Sto će joj učiniti?« »Natjerat će je da svjedoči protiv svoga brata. Da ispriča neku izmišljotinu.« »Hoće li je ozlijediti?« »Ovisi o tome koliko će brzo popustiti.« »Neće popustiti«, rekla je Yanni »Ni za milijun godina. Zar ne vidite to? Potpuno se posvetila tome da spere ljagu s bratovog imena.« »Onda će je ozlijediti.« »Gdje je ona?« upitao je Franklin. »Koliko moţemo pretpostavljati.« »Gdje god su oni«, rekao je Reacher. »Ah ne znam gdje je to.« Bila je u dnevnoj sobi na katu, ljepljivom trakom vezana za stolac. Zek je zurio u nju. Fascinirale su ga ţene. U jednom razdoblju nije vidio ţenu dvadeset sedam godina. U kaţnjeničkoj bojni kojoj se pridruţio 1943. bilo ih je nekoliko, no bile su u velikoj manjini i umirale su brzo. Nakon pobjede u Velikom ratu za domovinu počela je njegova noćna mora u gulagu. Godine 1949. vidio je seljanku blizu Bjelomorskog kanala. Bila je stara, pogrbljena i krupna i bila je udaljena dvjesto metara, u polju repe. Zatim ništa sve dok 1976. nije vidio medicinsku sestru kako se saonicama u koje su bila upregnuta tri konja vozi kroz smrznutu sibirsku pustoš. U to je doba radio u kamenolomu. Izašao je iz rupe zajedno sa stotinu drugih zekova. Vraćah su se u logor u dugoj isprekidanoj koloni niz dugu ravnu cestu. Sanjke medicinske sestre pribliţavale su se cestom koja ju je presijecala pod pravim kutom. Tlo je bilo ravno, prazno i prekriveno snijegom. Ništa nije priječilo vidik zekovima. Stajali su i gledah medicinsku sestru kako se vozi više od kilometra. Zatim su kao jedan okrenuli glave dok je prolazila preko raskršća i gledali za njom još toliko. Te su im večeri čuvari uskratili hranu, kao kaznu za neovlašteno zaustavljanje. Ĉetvorica su umrla, ah ne i Zek. »Je h vam udobno?« upitao je.

Rosemary nije rekla ništa. Onaj po imenu Chenko vratio joj je cipelu. Ĉučnuo je ispred nje i obuo joj je, poput zaposlenika u trgovini cipela. Zatim se udaljio i sjeo na kauč pokraj onog po imenu Vladimir. Onaj po imenu Sokolov ostao je u prizemlju, u prostoriji punoj opreme za nadzor. Onaj po imenu Linsky hodao je po sobi, blijed od boli. Nešto mu nije bilo u redu s leđima. »Odgovorite kada vas Zek nešto pita«, rekao je onaj po imenu Vladimir. Rosemary je skrenula pogled. Vladimir ju je plašio. Više nego ostali. Bio je ogroman i oko njega se širilo ozračje izopačenosti. »Razumije li ona svoj poloţaj?« upitao je Linsky. Zek mu se nasmiješio, a Linsky mu je uzvrati osmijehom. Bila je to njihova interna šala. Na svaki zahtjev za ostvarenjem prava ili humanim postupkom u logorima uvijek se odgovaralo pitanjem: Razumiješ li svoj poloţaj? Nakon pitanja je uvijek slijedio odgovor: Nemaš poloţaja. Za domovinu si ništa. Kad je Linsky prvi put čuo to pitanje, namjeravao je odgovoriti, ah Zek ga je odvratio. Zek je do tada već imao osamnaest godina iskustva i takva intervencija nije bila uobičajena za njega. No, očito je vidio nešto u tom sirovom mladcu. Uzeo ga je pod svoju zaštitu. Od tada su uvijek bili zajedno, na cijelom nizu lokacija kojima nijedan od njih nije znao ime. Mnoge su knjige napisane o gulazima, otkriveni su i dokumenti, sastavljeni su i zemljovidi, no ironija je bila u tome što oni koji su bili zatvoreni u njima, nisu imah pojma gdje su bili. Nitko im to nije rekao. Logor je bio logor, sa ţicom, barakama, beskrajnom šumom, beskrajnom tundrom i beskrajnim poslom. Kakvu bi razliku činilo ime? Linsky je bio vojnik i lopov. U zapadnoj Europi ili u Americi bi završio u zatvoru. Dvije godine tu, tri godine tamo, no u Sovjetskom Savezu krađa je predstavljala ideološki prijestup. Ukazivala je na neodgojeno i protudruštveno preferiranje privatnog vlasništva. Na to se odgovaralo brzim i trajnim uklanjanjem iz civiliziranog društva. U

Linskijevom slučaju to je uklanjanje trajalo od 1963. do raspada civiliziranog društva, kada je Gorbačov ispraznio gulage. »Razumije svoj poloţaj«, rekao je Zek. »Sada slijedi prihvaćanje.« Franklin je nazvao Helen Rodin. Deset minuta kasnije bila je opet u njegovom uredu. Još je bila ljuta na Reachera. To je bilo jasno. No, bila je previše zabrinuta za Rosemary Barr da bi dizala buku oko toga. Franklin je ostao za svojim radnim stolom, s jednim okom na računalnom monitoru. Helen i Ann Yanni sjedile su zajedno za stolićem. Reacher je zurio kroz prozor. Nebo se mračilo. »Trebali bismo nazvati nekog«, rekla je Helen. »Koga, na primjer?« upitao je Reacher. »Mog oca. On nije zlikovac.« Reacher se okrenuo. »Pretpostavimo da jest. Što ćemo mu reći? Da imamo nestalu osobu? Jednostavno će pozvati policiju, što drugo moţe učiniti? Ako je Emerson zlikovac, policija neće učiniti ništa. Ĉak i ako Emerson nije zlikovac, policija opet neće ništa učiniti. Zbog ne-stalih odraslih osoba nitko se ne uzbuđuje. Previše ih je.« »Ali ona je ključna za slučaj.« »Slučaj se odnosi na njezinog brata. Policija će zaključiti da je logično što je pobjegla. Brat joj je zloglasni zločinac i nije mogla podnijeti tu sramotu.« »Ali vidjeli ste kako je otimaju. Vi biste im mogli reći.« »Vidio sam cipelu. To je sve što mogu reći. Osim toga, nemam nikakav kredibilitet u ovom gradu. Dva dana sam igrao šašave igrice.« »Što onda moţemo učiniti?« Reacher se ponovo okrenuo prema prozoru. »Moţemo sami to riješiti«, rekao je. »Kako?«

»Treba nam samo lokacija. Istraţimo ţenu koja je ubijena, pronađemo imena, pronađemo kontekst, a zatim i mjesto. A onda odemo tamo.« »Kada?« upitala je Yanni. »Za dvanaest sati«, rekao je Reacher. »Prije zore. Sastavit će raspored. Najprije će se htjeti riješiti mene, onda će početi obrađivati Rosemary Barr. Moramo doći do nje prije nego što izgube strpljenje.« »Ah to znači da ćete se pojaviti, baš kao što očekuju.« Reacher nije rekao ništa. »Ušetat ćete u zamku«, rekla je Yanni. Reacher nije odgovorio na to. Yanni se okrenula Franklinu i rekla: »Kaţite nam više o ţeni koja je ustrijeljena.« »Nema se što reći«, rekao je Franklin. »Prošao sam sve pojedinosti, bila je vrlo obična.« »Obitelj?« »Svi su na istočnoj obali, odakle je stigla.« »Prijateljice?« »U osnovi dvije. Kolegica s posla i susjeda. Nijedna nije zanimljiva. Nijedna nije Ruskinja, na primjer.« Yanni se okrenula Reachera. »Moţda ste u krivu. Moţda treći hitac nije bio usmjeren prema glavnoj meti.« »Morao je biti«, rekao je Reacher. »Zašto bi zastao nakon njega? Ţelio je provjeriti je li pogodio.« »Zastao je i nakon šestog. Za stalno.« »Ne bi čekao toliko dugo. Dotad je već sve moglo biti izvan kontrole. Ljudi su već mogli skakati jedni po dragima.« »Ali nisu.« »Nije to mogao predvidjeti.« »Slaţem se«, rekao je Franklin. »Nešto takvo ne obavlja se prvim ni zadnjim hicem.« Zatim su mu oči izgubile fokus. Gledao je u zid kao da ga ne vidi. »Pričekajte«, rekao je. Pogledao je monitor. »Nešto sam zaboravio«, rekao je. »Što?« upitao je Reacher. »Ono što ste rekli za Rosemary. Nestale osobe.«

Ponovo se okrenuo tipkovnici i mišu te počeo klikati i tipkati. Zatim je pritisnuo tipku enter i nagnuo se prema naprijed. Kao da će njegova blizina ubrzati postupak. »Zadnja šansa«, rekao je. Reacher je znao iz TV reklama da računala rade brzinama od više gigaherca i pretpostavljao je da je to vrlo brzo. Ipak, Franklinov je monitor ostao prazan vrlo dugo. U kutu je bila sličica koja se sporo okretala. Ukazivala je na detaljno i strpljivo pretraţivanje goleme količine podataka. Vrtjela se minutama. Zatim je stala. Iz monitora se začulo krckanje elektrostatičkog naboja, a na zaslonu se iscrtao dokument gusto ispisan običnim računalnim slovima. Reacher ih nije mogao pročitati sa svoga mjesta. U uredu je zavladala tišina. Ranklin je podigao pogled. »U redu«, rekao je. »Evo ga. Napokon nešto neuobičajeno. Napokon smo dobili priliku.« »Što je?« upitala je Yanni. »Oline Archer prijavila je nestanak svog supruga prije dva mjeseca.« 15. POGLAVLJE Franklin je povukao stolac unatrag kako bi napravio mjesta, a ostali su se okupili oko zaslona. Reacher i Helen Rodin našli su se rame uz rame. Više nije bilo animoziteta. Samo uzbuđenje potjere. Većinu dokumenta zauzimala su šifrirana zaglavlja i podaci o izvoru. Slova, brojke, vrijeme, porijeklo. Sadrţajna je poruka bila kratka. Dva mjeseca ranije gđa Oline Anne Archer prijavila je nestanak svoga supruga. Ime mu je bilo Edward Stratton Archer. Otišao je na posao jednog ponedjeljka, kao i obično, no nije se vratio do kraja radnog vremena u srijedu, kad je izvješće i sastavljeno. »Je li još uvijek među nestalima?« pitala je Helen. »Da«, rekao je Franklin. Pokazao je na slovo A zatrpano u kodu pri vrhu stranice. »Još uvijek je aktivno.«

»Pođimo porazgovarati s Olininim prijateljicama«, rekao je Reacher. »Potreban nam je kontekst.« »Sada?« rekao je Franklin. »Imamo samo dvanaest sati«, odgovorio je Reacher. »Nemamo vremena za gubljenje.« Franklin je zapisao imena i adrese kolegice i susjede Oline Archer. Predao je papir Ann Yanni, jer ga je ona plaćala. »Ja ću ostati ovdje«, rekao je. »Provjerit ću pojavljuje h se suprug u bazama podataka. Ovo bi mogla biti koincidencija. Moţda ima po jednu suprugu u svakoj drţavi. Ne bi bilo prvi put.« »Ne vjerujem u koincidencije«, rekao je Reacher. »Stoga nemojte uzalud trošiti vrijeme. Pronađite broj telefona umjesto toga. Ĉovjek po imenu Cash. Bivši marinac. Vlasnik je streljane u koju je odlazio James Barr. U Kentuckvju. Nazovite ga.« »Koja je poruka?« »Recite mu moje ime. Recite mu da dođe svojim vojnim terencem. Neka dođe još večeras. Da imamo novo natjecanje s pozivnicom. « »Natjecanje s pozivnicom?« »Razumjet će. Recite mu da ponese svoju M24. S noćnim nišanom. I što god drugo ima.« Reacher je slijedio Ann Yanni i Helen Rodin niz stepenice. Ušli su u Helenin Saturn, ţene sprijeda, a Reacher na straţnje sjedalo. Reacher je pretpostavljao da bi svi radije išli Mustangom, no u njemu su bila samo dva sjedala. »Kamo najprije?« upitala je Helen. »Tko je bliţe?« odvratio je Reacher pitanjem. »Kolegica s posla.« »U redu, onda idemo najprije k njoj.« Promet je bio spor. Ceste su bile prekopane, a kamioni i strojevi ulazili su u zone radova te izlazili iz njih. Reacher je usmjerio pogled u prostor između svoga ručnog sata i prozora. Dnevno svjetlo je blijedilo. Vrijeme teče.

Kolegica je ţivjela u predgrađu istočno od grada, tipičnom za unutrašnjost. Bilo je ispunjeno mreţom ravnih ulica. Sa svake su strane bili nizovi skromnih kuća u rančerskom stilu. Kuće su imale mala dvorišta, zastave na jarbolima, koševe iznad garaţnih vrata, satelitske antene na dimnjacima od cigle. Na drveću uz cestu ponegdje su bile zavezane ţute trake koje su već izblijedile. Reacher je pretpostavljao da simboliziraju solidarnost s vojnicima razmještenim u inozemstvu. Nije bio siguran o kojem je ratu riječ. Niti je imao pojma koja je bila svrha vrpci. Veći dio svoje trinaestogodišnje sluţbe bio je razmješten u inozemstvu i nikad nije sreo nikoga kome bi bilo vaţno što je kod kuće vezano oko drveća. Dokle god su stizale plaće, hrana i voda te streljivo, a ţene ostajale vjerne, dečki su uglavnom bih zadovoljni. Sunce je zalazilo iza njih, a Helen je vozila sporo, glave spuštene naprijed, da bolje vidi brojeve na kućama. Ugledala je onu koju su traţili, skrenula na prilaz i zaustavila se iza malog osobnog automobila. Bio je nov. Reacher je prepoznao marku koju je vidio tijekom šetnje cestom s četiri trake: Najbolje jamstvo u Americi! Kolegica Oline Archer bila je umorna i izmučena tridesetpetogodišnjakinja. Otvorila je vrata, a zatim izašla i zatvorila ih za sobom kako bi prigušila buku od, činilo se, barem desetero djece koja su unutra stvarala nered. Odmah je prepoznala Ann Yanni. Ĉak je i pogledala iza nje, traţeći kamermana. »Da?« rekla je. »Ţelimo razgovarati o Oline Archer«, rekla je Helen Rodin. Ţena nije rekla ništa. Izgledala je kao da se bori sa sobom. Znala je da bi trebala misliti kako je neukusno razgovarati o ţrtvama tragedije s novinarima, ali očito je zvjezdani status Ann Yanni nadjačao njezino oklijevanje. »U redu«, rekla je. »Što ţelite znati? Oline je bila divna osoba i svima nam u uredu silno nedostaje.«

Tako je to s nasumičnosti, pomislio je Reacher. U nasumičnim umorstvima uvijek stradavaju ljudi koje kasnije opisuju kao divne. Još nitko nikad nije rekao: Bila je ruţna gadura i drago mije što je mrtva. Tko god ju je ubio svima nam je učinio uslugu. To se nikad nije dogodilo. »Zanimaju nas informacije o njezinom suprugu«, rekla je Helen. »Nikad nisam upoznala njezinog supruga«, rekla je ţena. »Je li vam Oline pričala o njemu?« »Pomalo, valjda. Tu i tamo. Mislim da mu je ime Ted.« »Ĉime se bavi?« »Vodi svoj posao, ali nisam sigurna kakav.« »Je li Oline spominjala da je nestao?« »Nestao?« »Prijavila je njegov nestanak prije dva mjeseca.« »Znam da se doimala vrlo zabrinuto. Mislim da je imao problema s poslom i to je trajalo već godinu ih dvije. Zato je Oline ponovo počela raditi.« »Nije uvijek radila?« »Nije. Radila je prije, no dala je otkaz. Ali morala se vratiti. Zbog okolnosti. Nisu im baš cvjetale ruţe.« »Prije bi se reklo da su im ventile«, rekao je Reacher. »Da, tako je«, rekla je. »Trebao joj je posao, financijski. Mislim da je zbog toga osjećala sram.« »Je li spominjala kakve pojedinosti?« pitala je Ann Yanni. »Bila je vrlo povučena osoba«, rekla je ţena. »Ovo je zaista vaţno.« »Ponekad bi se doimala odsutno. To joj nije bilo nalik. Tjedan dana prije nego što je ubijena nije je bilo veći dio poslijepodneva. Ni to joj nije bilo nalik.« »Znate li što je radila tada?« »Ne, zaista ne znam.« »Bilo što čega se moţete sjetiti o njezinom suprugu bi nam pomoglo.« Ţena je odmahnula glavom. »Ime mu je Ted. To je sve što mogu reći sa sigurnošću.« »U redu, hvala vam«, rekla je Helen.

Okrenula se i pošla natrag prema autu. Yanni i Reacher krenuli su za njom. Ţena pred vratima razočarano je gledala za njima, kao da nije prošla audiciju. Ann Yanni je rekla: »Prvi promašaj. Ali ne brinite, uvijek je tako. Ponekad pomislim da bismo jednostavno trebali preskočiti prvu osobu na popisu. Nikad ne znaju ništa.« Reacheru je bilo neudobno na straţnjem sjedalu. Dţep hlača zavukao se pod njega, pa ga je novčić u njemu ţuljao, zabijajući mu se rubom u bedro. Promeškoljio se i izvukao ga. Bila je to kovanica od četvrt dolara, nova i sjajna. Gledao ju je na trenutak, a zatim je premjestio u drugi dţep. »Slaţem se«, rekao je. »Trebah smo je preskočiti. Moja pogreška. Postoji razlog zbog kojega kolegica ne zna previše. Ljudi su na poslu obično zatvoreni. Naročito bogati ljudi koje sustignu teška vremena.« »Susjeda će znati više«, rekla je Yanni. »Nadajmo se«, rekla je Helen. Našli su se u gradskoj guţvi. Išli su iz istočnog predgrađa u zapadno i voţnja je bila silno spora. Reacher je ponovo usmjerio pogled u prostor između svoga ručnog sata i prozora. Sunce je bilo nisko na obzoru ispred njih. Iza njih je već bio sumrak. Vrijeme teče. Rosemary Barr se pomaknula u svojem stolcu i pokušala otrgnuti vrpcu kojom su joj bile vezane ruke. »Znamo da je Charlie počinio umorstva«, rekla je. »Charlie?« ponovio je Zek. »Takozvani prijatelj mog brata.« »Chenko«, rekao je Zek. »Ime mu je Chenko. I da, on je to učinio. Cijeli taktički plan je bio njegov. Učinio je to vrlo dobro. Naravno, njegova mu je fizionomija pomogla. Mogao je nositi svoje cipele unutar cipela vašeg brata. Morao je zavrnuti nogavice i rukave kišnog ogrtača.« »Ali mi znamo«, rekla je Rosemary. »Ali tko zna? I što oni točno mogu učiniti?« »Helen Rodin zna.«

»Otpustit ćete je kao odvjetnicu. Raskinut ćete pravno zastupanje. Neće smjeti ponoviti ništa što je saznala dok je vaš odnos bio privilegiran. Linsky, jesam h u pravu?« Linsky je kimnuo. Bio je dva metra dalje, na kauču, nagnut u stranu kako bi odmarao leđa. »Takav je zakon«, rekao je. »Ovdje u Americi.« »Franklin zna«, rekla je Rosemary. »I Ann Yanni.« »Rekla-kazala«, odvratio je Zek. »Teorije, nagađanja i insinuacije. Nemaju nikakvih uvjerljivih dokaza. Niti kredibiliteta. Privatni istraţitelji i televizijski novinari upravo su vrsta ljudi koja širi smiješna alternativna objašnjenja ovakvih događaja. To se moţe očekivati. Izostanak toga bio bi neobičan. Navodno je u ovoj drţavi prije više od četrdeset godina ubijen predsjednik, a ljudi kao što su oni još uvijek tvrde da prava istina nije otkrivena do danas.« Rosemary nije rekla ništa. »Vaš će iskaz biti konačan«, rekao je Zek. »Otići ćete Rodinu i pod zakletvom svjedočiti kako je vaš brat planirao ta umorstva. Kako vam je rekao što namjerava učiniti. Detaljno. Vrijeme, mjesto, sve. Izrazit ćete svoje iskreno i vječno ţaljenje što ga niste shvatili ozbiljno. Nakon toga će neki jadni izgovor za javnog pravobranitelja jednom pogledati dokaze, izjaviti da vaš brat priznaje krivnju i sve će biti gotovo.« »Neću to učiniti«, rekla je Rosemary. Zek je pogledao ravno u nju. »Učinit ćete«, rekao je. »Obećavam vam to. Za dvadeset i četiri sata ćete nas preklinjati da to učinite. Bit ćete ludi od straha da bismo se mogli predomisliti i ne dopustiti vam da to učinite.« U prostoriji je zavladala tišina. Rosemary je pogledala Zeka kao da ţeli nešto reći, no tada je skrenula pogled. No Zek joj je ipak odgovorio. Ĉuo je njezino pitanje jasno i glasno. »Ne, nećemo biti s vama na davanju iskaza«, rekao je. »Ali znat ćemo što ste im rekli. U roku od nekoliko minuta. I ni ne pomišljajte da odete na autobusni kolodvor umjesto u

sudnicu. Kao prvo, ubit ćemo vam brata. Kao drugo, nema drţave na svijetu u kojoj vas ne moţemo pronaći.« Rosemary nije rekla ništa. »U svakom slučaju, nemojmo se prepirati«, rekao je Zek. »To je kontraproduktivno i besmisleno. Reći ćete im što vam mi kaţemo da im kaţete. Zaista. Vidjet ćete. Očajnički ćete to ţeljeti učiniti. Zalit ćete što vam nismo dogovorili raniji sastanak. U sudnici. Vrijeme dok budete čekali provest ćete na koljenima, moleći za priliku da nam dokaţete kako ste sve naučili, od riječi do riječi. Tako se to obično događa. Vrlo smo dobri u onome što radimo. Učili smo od najboljih.« »Moj brat ima Parkinsonovu bolest«, rekla je Rosemary. »Kada mu je dijagnosticirana?« pitao je Zek, jer je znao odgovor. »Počela se razvijati.« Zek je odmahnuo glavom. »Previše subjektivno da bi pomoglo. Tko moţe reći da to stanje nije izazvano iznenada, njegovom nedavnom ozljedom? Osim toga, tko moţe reći da to stanje uopće predstavlja hendikep? Pri gađanju iz tako male daljine? Ako javni branitelj dovede stručnjaka, Rodin će dovesti njih troje. Pronaći će liječnike koji će se zakleti da je mala Annie Oakley patila od Parkinsonove bolesti od dana kad je rođena.« »Reacher zna«, rekla je Rosemary. »Vojnik? Vojnik će biti mrtav do jutra. Mrtav ili u bijegu.« »On neće pobjeći.« »Zato će biti mrtav. Doći će po vas noćas. Dočekat ćemo ga spremni.« Rosemary nije rekla ništa. »Ljudi su i prije noću dolazili po nas«, rekao je Zek. »Mnogo puta, na mnogo raznih mjesta. Ipak, još uvijek smo tu. Da, Linsky?« Linsky je ponovo klimnuo glavom. »Još uvijek smo ovdje«, rekao je. »Kad će doći?« pitao je Zek. »Ne znam«, rekla je Rosemary.

»U četiri sata ujutro«, rekao je Linsky. »Amerikanac je. Naučeni su da je četiri sata ujutro najbolje vrijeme za iznenadni napad.« »Iz kojeg smjera?« »Sa sjevera bi bilo najsmislenije. Postrojenje za drobljenje kamena omogućilo bi mu da se prikrije, pa bi trebao prijeći samo dvjesto metara otvorenog prostora. No, mislim da će nas pokušati zavarati. Izbjegavat će sjever, jer zna da je to najbolji smjer za napad.« »Neće ni sa zapada«, rekao je Zek. Linsky je odmahnuo glavom. »Slaţem se. Neće doći niz prilaz. Previše je ravan i otvoren. Doći će s juga ili s istoka.« »Pošalji Vladimira k Sokolovu«, rekao mu je Zek. »Reci mu da dobro prate što se događa na jugu i istoku, ali da drţe na oku i sjever i zapad. Sva četiri pravca valja trajno nadzirati, za svaki slučaj. Zatim postavi Chenka s puškom u hodnik na katu. Bit će spreman zauzeti poloţaj na kojem god prozoru bude potrebno. Chenku će jedan hitac biti dovoljan.« Zatim se okrenuo prema Rosemary Barr. »U međuvremenu ćemo vas staviti nekamo na sigurno«, rekao je. »Vaše će lekcije početi čim vojnik bude zakopan.« Vanjsko zapadno predgrađe bilo je samo spavaonica za ljude koji su radili u gradu, pa je promet bio gust cijelim putem. Kuće su bih grandioznije nego na istoku. Sve su bile dvokatnice, sve su bile različite, sve su bile dobro odrţavane. Sve su imale velika dvorišta, bazene i ambiciozno uređene travnjake prekrivene zimzelenim biljkama. Iza njih su sjale zadnje zrake sunca u zalasku, pa je sve zajedno izgledalo poput slike iz brošure. »Uštogljena srednja klasa«, rekao je Reacher. »Tome svi teţimo«, rekla je Yanni. »Neće biti raspoloţeni za razgovor«, rekao je Reacher. »To nije njihov stil.« »Progovorit će«, rekla je Yanni. »Svi razgovaraju sa mnom.« Polako su prošli pokraj kuće Archerovih. Ispod poštanskog sandučića na lancu je visio znak od ljevanog metala: Ted i Oline Archer. Iza njega se na velikom travnjaku nalazila

kuća, zatvorena, tamna i tiha. Bilo je velika, sagrađena u tudorskom stilu. Tamnosmeđe strehe i svijetlosmeđe fasade. S garaţom za tri auta. Nikog nema kod kuće, pomislio je Reacher. Susjeda koju su traţili ţivjela je s druge strane ulice, jednu kuću sjevernije. Njezina je kuća bila iste veličine kao i kuća Archerovih, ah u talijanskom stilu. Kameni ukrasi, mah tornjići s kruništima, tamnoze-lene tende na juţnim prozorima u prizemlju. Večernje je svjetlo bivalo sve slabije, pa su se iza prozora s navučenim zavjesama palila svjetla. Cijela je ulica izgledala toplo, mirno, tiho i samozadovoljno. Reacher je rekao: »Spavaju sigurno u svojim krevetima jer su grubi muškarci noću spremni na nasilje protiv onih koji bi im mogh nauditi«. »Ĉitali ste Georgea Orwella?« upitala je Ann Yanni. »Završio sam fakultet«, rekao je Reacher. »Tehnički gledano, "West Point je fakultet.« Yanni je rekla: »Postojeći društveni poredak je prijevara, a vrijednosti koje cijeni uglavnom su iluzije.« »Ĉovjek koji misli svojom glavom ne moţe ţivjeti u društvu kao što je naše, a ne ţeljeti ga promijeniti«, rekao je Reacher. »Sigurna sam da su to posve fini ljudi«, rekla je Helen. »No, hoće li razgovarati s nama?« »Razgovarat će«, rekla je Yanni. »Svi progovore.« Helen je skrenula na dugi prilaz popločan vapnencem i parkirala šest metara iza uvoznog terenca s velikim kromiranim kotačima. Prednja su vrata kuće bila izrađena od stare sive hrastovine, s metalnim okvirom u kojem su se vidjele glave klinova velike poput loptica za golf. Ĉinilo se kao da kroz njih moţete zakoračiti izravno u renesansu. »Vlasništvo je krađa«, rekao je Reacher. »Proudhon«, rekla je Yanni. »Vlasništvo je poţeljno i predstavlja pozitivno dobro u svijetu.« »Abraham Lincoln«, rekao je Reacher. »U prvom godišnjem obraćanju Kongresu.«

Na vratima je bila čelična alka, koja se nalazila u ustima lavlje glave također izrađene od čelika. Helen ju je podigla i njome pokucala na vrata. Zatim je pronašla diskretno smješteno zvonce te je pritisnula i njega. Nisu čuli odgovor iz kuće. Teška vrata, debeli zidovi. Pokušala je ponovo pritisnuti zvonce, a prije nego što je skinula prst s njega, vrata su se povukla unatrag na bakrenim šarkama otpornim na koroziju i otvorila se poput trezora. Na njima je stajao muškarac s rukom na unutrašnjoj kvaki. »Da?« rekao je. Bio je u četrdesetima, postojan, imućan, vjerojatno član golf-kluba, moţda i član Reda jelena, moţda i Rotarijanac. Nosio je hlače od samta i pulover s uzorkom. Bio je od one vrste ljudi koji se rutinski presvuku u drugu odjeću čim stignu kući. »Je li vam supruga kod kuće?« upitala je Helen. »Ţeljeli bismo razgovarati s njom o Oline Archer.« »O Oline?« rekao je čovjek. Gledao je u Ann Yanni. »Ja sam odvjetnica«, rekla je Helen. »Što se ima reći o Oline?« »Moţda više nego što mislite«, rekla je Yanni. »Vi niste odvjetnica.« »Ovdje sam kao novinarka«, rekla je Yanni. »Ali ne na tračerskoj, ljigavoj priči. Moţda je došlo do pogrešne primjene prava. O tome se radi.« »Kakve pogrešne primjene?« »Moţda su zbog umorstva uhitili i optuţili pogrešnog čovjeka. Zato sam ovdje. Svi smo zato ovdje.« Reacher je promatrao čovjeka. Stajao je drţeći vrata, pokušavajući se odlučiti. Na kraju je samo uzdahnuo i koraknuo unatrag. »Radije uđite«, rekao je. Svi progovore. Poveo ih je kroz slabo osvijetljen ţuti hodnik do dnevne sobe. Bila je prostrana i besprijekorna. Namještaj presvučen baršunom. Stolići od mahagonija, kameno ognjište. Bez

televizije. Vjerojatno imaju posebnu sobu za nju. Neku vrstu kućnog kina. Ili moţda ne gledaju televiziju. Reacher je vidio kako Ann Yanni procjenjuje koliki su im izgledi. »Pozvat ću suprugu«, rekao je. Vratio se malo kasnije, sa zgodnom ţenom nešto mlađom od sebe. Nosila je traperice i majicu ţute boje, jednake onoj na zidovima hodnika. Na nogama je imala mokasine, bez čarapa. Imala je skupu frizuru, uređenu tako da joj kosa izgleda neobavezno i nošena vjetrom. Bila je srednje visine i vitka, na način koji je govorio o dijeti i mnogo vremena provedenog na aerobiku. »O čemu se radi?« upitala je. »O Tedu Archeru«, rekla je Helen. »O Tedu? Suprug mi je rekao da se radi o Oline.« »Mislimo da bi mogla postojati veza. Između njegove i njezine situacije.« »Kako bi mogla postojati veza? To što se dogodilo Oline bilo je potpuno neočekivano.« »Moţda i nije.« »Ne razumijem.« »Sumnjamo da je Oline bila meta koju su pokušah prikriti zbrkom s još četiri ţrtve.« »Zar to nije stvar policije?« Helen je zastala. »Trenutačno se policija čini zadovoljnom onime što ima.« Ţena je pogledala supruga. »Onda nisam sigurna ţelim li razgovarati o tome«, rekla je. »Uopće?« pitala je Yanni. »Ili samo sa mnom?« »Nisam sigurna ţelim li biti na televiziji.« Reacher se nasmiješio u sebi. Druga strana medalje. »Ovo je samo ispitivanje pozadine priče«, rekla je Yanni. »O vama ovisi hoće h se vaša imena spominjati.« Ţena je sjela na kauč, a njezin je suprug sjeo uz nju, vrlo blizu. Reacher se ponovo nasmiješio u sebi. Podsvjesno su zauzeh standardnu pozu para na kauču kakva se najčešće koristi u televizijskim intervjuima. Dva lica jedno pokraj drugog, idealno za krupni plan. I Yanni je to shvatila, pa je sjela u naslonjač nasuprot njima, na sam rub, nagnuta

naprijed, s laktovima na koljenima te iskrenim i otvorenim izrazom lica. Helen je sjela na stolac. Reacher se odmaknuo do prozora. Prstom je pomaknuo zavjese u stranu. Vani je već bila noć. Vrijeme teče. »Pričajte nam o Tedu Archeru«, rekla je Yanni. »Molim vas.« Jednostavan zahtjev, samo sedam riječi, ali ton njezina glasa je govorio: Mislim da ste dvoje najzanimljivijih ljudi na svijetu i voljela bih da mi budete prijatelji. Na trenutak je Reacher pomislio da je Yanni promašila profesiju. Bila bi sjajna policajka. »Ted je imao problema s poslom«, rekla je ţena. »Je li zbog toga nestao?« pitala je Yanni. Ţena je slegnula ramenima. »To je Oline isprva pretpostavljala.« »Ali?« »Naposljetku je odbacila to objašnjenje. Mislim da je imala pravo. Ted nije bio takva osoba, a ni njegovi problemi nisu bili takve vrste. Ĉinjenica je da ga je netko besramno prevario i bio je silno ljut zbog toga. Borio se. Ljudi koji se bore ne odlaze samo tako, zar ne?« »Kako su ga prevarili?« Ţena je pogledala supruga. On se nagnuo naprijed. Muški razgovori. »Njegov primarni klijent prestao je kupovati kod njega. To se događa. Moć na trţištu raste i pada. Stoga je Ted ponudio ponovne pregovore. Ponudio je sniţenje cijene. Bez rezultata. Pa je ponudio još niţu cijenu. Pričao mi je da je došao do točke kada bi zapravo radio besplatno. I dalje ništa. Jednostavno nisu htjeh kupiti.« »Što se po vašem mišljenju događalo?« pitala je Yanni. Nastavite govoriti, gospodine. »Korupcija«, rekao je čovjek. »Poticaji ispod pulta. Bilo je to potpuno očito. Jedan od Tedovih konkurenata nudio je mito. Pošten čovjek ne moţe se nositi s tim.« »Kad je to počelo?«

»Prije dvije godine. Bio je to velik problem za njih. Financijski su se vrlo brzo našli u škripcu. Dotok gotovine je prestao. Ted je prodao auto. Oline je morala početi raditi. Mjesto u ministarstvu prometa bilo je sve što je mogla naći. Za mjesec dana je postala nadzornica.« Blago se nasmiješio, ponosan na svoju klasu. »Još godinu dana i bila bi glavna u uredu. Bila bi poslovođa.« »Što je Ted radio? Kako se borio?« »Pokušavao je saznati o kojem se konkurentu radi.« »Je li saznao?« »Ne znamo. Dugo je pokušavao, a zatim je nestao.« »Nije li Oline spomenula to kad je prijavila nestanak?« Ĉovjek se ponovo naslonio, a njegova se ţena nagnula naprijed. Odmahnula je glavom. »Oline to nije ţeljela. Ne uda. Ništa nije bilo dokazano. Sve su to bila nagađanja. Nije se htjela razbacivati optuţbama. Nije to bilo sve povezano. Kada sad govorimo o tome, sve se čini mnogo očitijim nego što je tada bilo. Mislim, Ted nije bio Sherlock Holmes. Nije se bavio time cijelo vrijeme. I dalje je obavljao uobičajene poslove. Samo je razgovarao s ljudima kad je mogao, uspoređujući bilješke, uspoređujući cijene, pokušavajući sve povezati. Bilo je to razdoblje od dvije godine. Povremeni razgovori, telefonski pozivi, raspitivanje i tome slično. U svakom slučaju, nije se doimalo opasnim.« »Je li to Oline ikad spomenula nekome? Moţda kasnije?« Ţena je kimnula. »Sve je to kuhalo u njoj tijekom dva mjeseca nakon njegovog nestanka. Razgovarale smo. Stalno se predomišljala. Naposljetku je zaključila da mora postojati veza. Sloţila sam se s njom. Nije znala što će. Rekla sam joj da bi se trebala obratiti policiji.« »Je li to učinila?« »Nije ih zvala, otišla je osobno. Smatrala je da će je ozbiljnije shvatiti ako s njima bude razgovarala osobno. Očito nisu. Ništa se nije dogodilo. Kao da je bacila kamen u bunar i nikad nije čula pljusak.« »Kada je otišla?«

»Tjedan dana prije onoga što se dogodilo u petak.« Nastupila je tišina. Zatim je Ann Yanni obzirno i blago postavila očito pitanje: »Niste posumnjali da tu postoji neka veza?« Ţena je odmahnula glavom. »Zašto bismo? Ĉinilo se kao potpuna koincidencija. Umorstva su bila nasumična, zar ne? I sami ste to rekli. Na vijestima na televiziji. Ĉuli smo kako to kaţete. Pet nasumičnih ţrtava koje su se našle na krivom mjestu u krivo vrijeme.« Opet tišina. Reacher se okrenuo od prozora. »Kojim se poslom bavio Ted Archer?« upitao je. »Oprostite, pretpostavio sam da znate«, rekao je muškarac. »Vlasnik je kamenoloma. Veliko postrojenje, oko šezdeset kilometara sjeverno od grada. Cement, beton, drobljeni kamen. Vertikalno integrirano poduzeće, vrlo učinkovito.« »A tko je bio klijent koji se povukao?« »Grad«, rekao je čovjek. »Velik klijent.« »Najveći mogući. Svi ovi radovi koji su trenutačno u tijeku su poput poklona za ljude u tom poslu. Grad je prodao devedeset milijuna u obveznicama oslobođenim od poreza samo da pokrije prvu godinu. Dodajte neizbjeţna povećanja troškova i to je zlatni rudnik od devet znamenki za nekog.« »Koji je auto Ted prodao?« »Mercedes Benz.« »Sto je vozio nakon toga?« »Koristio je kamionet s posla.« »Jeste li ga vidjeli?« »Svaki dan tijekom dvije godine.« »Koje marke?« »Chevrolet, mislim?« »Stari smeđi Silverado? S običnim metalnim kotačima?« Ĉovjek je zurio. »Kako ste to znali?« »Još jedno pitanje«, rekao je Reacher. »Za vašu suprugu.« Pogledala ga je.

»Nakon što je Oline bila kod policije, je li vam rekla s kim je razgovarala? Je li bila kod detektiva po imenu Emerson?« Ţena je već odmahivala glavom. »Rekla sam joj da ode u postaju ako ne ţeli zvati telefonom, ah rekla je da joj je to predaleko jer nikad nije dobivala tako dugu pauzu za ručak. Rekla je da će umjesto toga otići okruţnom tuţitelju. Njegov je ured mnogo bliţe uredima ministarstva. Oline je ionako bila takva. Najradije je razgovarala izravno s onima na vrhu. Stoga je otišla samom Alexu Rodinu.« Helen Rodin bila je potpuno tiha tijekom voţnje natrag do grada. Toliko tiha da se tresla. Usne su joj bile čvrsto stisnute, obrazi uvučeni, a oči širom otvorene. Zbog njezine šutnje nisu mogli govoriti ni Reacher ni Yanni. Ĉinilo se kao da je iz kabine automobila isisan sav zrak i ostala je samo crna rupa tišine, toliko glasne da je boljela. Vozila je poput robota, korektno, ni sporo ni brzo, mehanički poštujući oznake na cesti, prometne znakove i semafore. Parkirala je ispred Franklinova ureda, ostavila motor da radi i rekla: »Vas dvoje samo idite. Ja jednostavno ne mogu ovo.« Ann Yanni je izašla i otišla do stepeništa. Reacher je ostao u autu i nagnuo se naprijed preko sjedala. »Bit će sve u redu«, rekao je. »Neće.« »Helen, izvuci ključeve i penji se gore. Sluţbenica si suda i klijentica ti je u nevolji.« Zatim je otvorio vrata i izašao iz auta. Dok je obišao auto straga ona ga je već čekala u dnu stepeništa. Franklin je bio za svojim računalom, kao i uvijek. Rekao je Reachera da Cash stiţe iz Kentuckyja te da nije postavljao pitanja. Rekao mu je i da se Ted Archer ne pojavljuje ni u jednoj dragoj bazi podataka. Zatim je primijetio tišinu i napetost. »Što se događa?« upitao je. »Udaljeni smo jedan korak«, rekao je. »Ted Archer bio je dobavljač betona, no iz svih novih radova u gradu ga je

isključio konkurent koji je nudio mito. Pokušao je to dokazati i vjerojatno je došao vrlo blizu tome da uspije, jer ga je konkurent uklonio.« »Moţete li to dokazati?« »Samo logički. Nikad nećemo pronaći njegovo tijelo ako opet ne prekopamo Prvu ulicu. Ali znam gdje je njegov kamionet. U štaglju Jeba Olivera.« »Zašto tamo?« »Olivera koriste za ono što ne mogu učiniti sami. Kada se ne ţele ili ne mogu pokazati. Archer ih je vjerojatno poznavao, pa im ne bi ni prišao. Ali Oliver je bio samo lokalni klinac. Moţda je odglumio da mu je pukla guma ili je autostopirao. Archer je vjerojatno ušetao u zamku. Zatim su zlikovci sakrili tijelo, a Oliver je sakrio kamionet.« »Oline Archer nije ništa posumnjala?« »Naposljetku jest«, rekao je Reacher. »Ĉekala je dva mjeseca, a zatim je vjerojatno povezala dovoljno pojedinosti da sve ima smisla. Zatim je pokušala sve to prijaviti i mora da je uzbunila krive ljude, jer je tjedan dana kasnije bila mrtva. Izveli su to kao masovno ubojstvo jer bi nestali suprug i ţena ubijena dva mjeseca kasnije ipak privukli previše paţnje. Ali dokle god izgleda nasumično, svi će to smatrati koincidencijom.« »Kome se Oline obratila? Emersonu?« Reacher nije rekao ništa. »Obratila se mom ocu«, rekla je Helen. Dugi je trenutak vladala tišina. »I što sada?« upitao je Franklin. »Ponovo se primite tipkovnice«, rekao je Reacher. »Tko je dobio ugovor s gradom zapravo se definirao kao zlikovac. Stoga moramo saznati o kome se radi. I gdje im je sjedište.« »Javni arhiv«, rekao je Franklin. »Provjerite ga.« Franklin se okrenuo u tišini i počeo udarati prstima po tipkama. Cijelu minutu je klikao mišem. Tada je došao do odgovora.

»Specijalne usluge Indiane«, rekao je. »Vlasnici su svih trenutačnih gradskih ugovora za cement, beton i drobljeni kamen. Mnogo, mnogo milijuna dolara.« »Gdje se nalaze?« »To je bila dobra vijest.« »Koja je loša?« »Nema nikakvih dokumenata. Riječ je o fondu registriranom na Bermudskom otočju. Ne moraju ništa prijavljivati.« »Kakav je to sustav?« Franklin nije odgovorio. »Fond s Bermuda mora imati lokalnog odvjetnika«, rekla je Helen. Glas joj je bio prigušen, tih, rezigniran. Reacher se prisjetio pločice ispred ureda A. A. Rodina: ime, a ispred njega slova koja označavaju pravnu diplomu. Franklin je klikanjem prošao još dva zaslona. »Tu je broj telefona«, rekao je. »To je sve.« »Koji je broj?« upitala je Helen. Franklin ga je pročitao. »To nije broj mog oca«, rekla je Helen. Franklin je kliknuo još nekoliko puta i stigao do imenika za pretraţivanje po telefonskim brojevima. Upisao je broj i zaslon se promijenio te se na njemu ispisalo ime i poslovna adresa. »John Mistrov«, rekao je. »Rusko ime«, rekao je Reacher. »Ĉini se da jest.« »Poznajete h ga?« »Slabo. Radi s oporukama i fondovima. Ima vlastitu tvrtku čiji je jedini zaposlenik. Nikad nisam radio za njega.« Reacher je pogledao na sat. »Moţete li pronaći njegovu kućnu adresu?« Franklin je otišao u obični telefonski imenik, upisao ime i dobio adresu i broj telefona. »Da ga nazovem?« upitao je. Reacher je odmahnuo glavom. »Posjetit ćemo ga. Licem u lice je učinkovitije kad je vremena malo.«

Vladimir je sišao u prostoriju za nadzor u prizemlju. Sokolov je bio u stolcu s kotačićima ispred dugog stola na kojem su bila četiri TV monitora. S lijeva na desno bih su označeni kao sjever, istok, jug i zapad, što je imalo smisla za nekog tko na svijet gleda iz perspektive u smjeru kazaljke na satu. Sokolov je na stolcu lagano klizio uz monitore. Pregledao bi sliku na svakom, a zatim se od zapada do sjevera vratio snaţnim odguravanjem od zida. Sva su četiri monitora bila maglovita i zelena, jer vani je već bio mrak pa se uključilo noćno snimanje. Povremeno bi se u daljini vidjela svijetla točka koja se brzo kreće. Noćne ţivotinje. Lisice, tvorovi, rakuni, mačke ili psi daleko od kuće. Na monitoru sjevera vidio se sjaj postrojenja za drobljenje kamenja. Polako će blijedjeti kako se strojevi budu hladili. Osim toga su sve pozadine bile tamnozelene, jer vani nije bilo ničeg osim pustih kilometara polja, neprekidno natapanih hladnom vodom iz prskalica koje su se okretale bez prestanka. Vladimir je privukao drugi stolac s kotačićima i sjeo Sokolovu slijeva. On će gledati sjever i istok. Sokolov će se koncentrirati na jug i zapad. Tako je svaki bio odgovoran za jedan vjerojatni pravac pristupa i jedan manje vjerojatni. Bila je to pravedna podjela rada. U hodniku na trećem katu Chenko je napunio svoju pušku Super Match. S deset metaka. Lake City .308. Ako Amerikanci nešto prave kako valja, to je streljivo. Otvorio je vrata svih spavaćih soba da ubrza svoj pristup sjeveru, jugu, istoku ili zapadu, prema potrebi. Prišao je prozoru i uključio noćni optički nišan. Namjestio ga je na sedamdeset i pet metara. Pretpostavljao je da će mu javiti kad vojnik bude udaljen stotinu i pedeset metara. To je bilo praktično ograničenje kamera. Zatim će prići prozoru i naciljati metu dok ova još bude udaljena više od stotinu metara. Pratit će njezino kretanje. Pustit će je da dođe k njemu. Kada bude udaljena sedamdeset pet metara, ubit će je. Podigao je pušku, provjerio sliku. Bila je svijetla i jasna. Gledao je kako lisica prelazi preko otvorenog prostora, od

istoka prema zapadu. Dobar lov, mala prijateljice. Vratio se do hodnika, naslonio pušku na zid i sjeo u stolac ravnog naslona, čekajući. Helen Rodin insistirala je da ostane u Franklinovom uredu. Reacher i Yanni stoga su otišli sami, u Mustangu. Ulice su bile mračne i tihe. Yanni je vozila. Ona je bolje poznavala grad. Adresa koju su traţili bila je staro skladište, na pola puta između riječnih dokova i pruge, preuređeno u stambenu zgradu. Yanni je rekla da je to dio nove urbane strategije. Soho dolazi u unutrašnjost. Rekla je da je razmišljala o kupnji stana u toj istoj zgradi. Zatim je rekla: »Netko bi trebao paziti da Helen ne počini samoubojstvo.« »Bit će ona dobro«, rekao je Reacher. »Mislite?« »Prilično sam siguran.« »Što bi bilo da se radi o vašem ocu?« Reacher nije odgovorio na to. Yanni je usporila kad se obris velike zgrade od cigle počeo nadvijati nad njima u mraku. »Najprije ga vi pitajte«, rekao je Reacher. »Ako ne progovori, pitat ću gaja.« »Progovorit će«, rekla je Yanni. »Svi progovore.« Ali John Mistrov nije. Bio je to mršav četrdesetpetogodišnjak. Bio je odjeven poput ţrtve krize srednjih godina koja prolazi kroz razdoblje nakon rastave. Preuske, isprane traperice, crna majica i bez cipela. Zatekli su ga potpuno samog u velikom stanu kako jede kinesku hranu iz kartonskih posuda. Isprva mu je bilo vrlo drago što vidi Ann Yanni. Moţda je druţenje sa zvijezdama bilo dio glamuroznoga ţivotnog stila koji je novouređena zgrada obećavala. No njegov je rani entuzijazam brzo splasnuo. Potpuno je nestao kad je Yanni iznijela svoje sumnje, a zatim insistirala da joj kaţe imena ljudi koji stoje iza fonda. »Ne mogu vam reći«, odvratio je. »Morate razumjeti da se tu radi o povjerljivosti. Morate to razumjeti.«

»Razumijem da su počinjeni ozbiljni zločini«, rekla je Yanni. »To razumijem. To biste i vi trebah razumjeti. Morate odabrati stranu, odmah, brzo, prije nego što sve izađe u javnost.« »Bez komentara«, rekao je Mistrov. »Neće vam se ništa loše dogoditi«, rekla je Yanni, blago. »Ljudi čija imena traţimo bit će već sutra u zatvoru. I neće izaći.« »Bez komentara«, ponovio je Mistrov. »Ţelite li završiti u zatvoru s njima?« upitala je Anni. Oštro. »Kao suučesnik? Ih se ţelite izvući? Vaš izbor. Ovako i onako ćete sutra navečer biti na vijestima. Ih ćete hodati zajedno s ostalim počiniteljima ili ćete stajati sa strane, izgledajući dobro, s izrazom lica Boţe, nisam imao pojma. Odmah sam pomogao kad sam saznao.« »Bez komentara«, rekao je treći put. Glasno, jasno i samozadovoljno. Yanni je odustala. Slegnula je ramenima i pogledala prema Reachera. Reacher je pogledao na sat. Vrijeme teče. Prišao je bliţe. »Imaš h zdravstveno osiguranje?« upitao je. Mistrov je kimnuo. »Imaš li dobrog zubara?« Mistrov je ponovo kimnuo. Reacher ga je udario u zube. Desnom rukom, kratki zamah i snaţan udarac. »Neka ti ovo sredi«, rekao je. Mistrov je zateturao jedan korak unatrag, sagnuo se, a zatim se uspravio iskašljavajući krv. Rasječene usne, rasklimani zubi, uokvireni crvenim. »Imena«, rekao je Reacher. »Odmah. Ih ću te rastaviti, djelić po djelić.« Mistrov je oklijevao. Pogreška. Reacher ga je ponovo udario. Nakon toga je Mistrov izrecitirao šest imena, opise ljudi i adresu, sve to leţeći na leđima, glasom prigušenim i iskrivljenim od usta punih krvi. Reacher je pogledao prema Yanni. »Svi progovore«, rekao je.

U mraku Mustanga, dok su se vraćali, Ann Yanni je rekla: »Nazvat će ih i upozoriti.« »Neće«, rekao je Reacher. »Upravo ih je izdao. Stoga pretpostavljam da će sutra otići na dugi godišnji odmor.« »Nadate se.« »Nije ni vaţno. Već znaju da dolazim. Još jedno upozorenje neće značiti ništa.« »Imate vrlo izravan pristup. Ne spominje se u osnovama novinarstva.« »Mogao bih vas naučiti. Zapravo je vaţno iznenađenje. Ako ih iznenadite, ne morate udariti prejako.« Yanni je Franklinu izdiktirala imena koja im je dao John Mistrov. Ĉetiri su odgovarala imenima koja je Reacher već čuo: Charlie Smith, Konstantin Raskin, Vladimir Shumilov i Pavel Sokolov. Peto je bilo Grigor Linsky. Reacher je pretpostavljao da je to iskrivljeni čovjek u četverokutnom odijelu, jer je šesto ime glasilo jednostavno Zek Chelovek. »Zar niste rekli da je Zek riječ?« upitao je Franklin. »I jest«, rekao je Reacher. »Chelovek je također riječ. To je transliteracija njihove riječi za čovjeka. Zek Chelovek znači »Ĉovjek Zatvorenik«. »Ostali ne koriste nadimke.« »Vjerojatno ga ne koristi ni Zek. Moţda je to sve što mu je ostalo. Moţda je zaboravio svoje pravo ime. Moţda bismo svi zaboravili svoje ime u gulagu.« »Zvučite kao da ga ţalite«, rekla je Yanni. »Ne ţalim ga«, rekao je Reacher. »Samo ga pokušavam razumjeti.« »Nije spomenuo mog oca«, rekla je Helen. Reacher je klimnuo. »Zek vuče konce. On je na vrhu hijerarhije.« »Što znači daje moj otac samo zaposlenik.« »Ne brinite o tome sada. Usredotočite se na Rosemary.« Franklin je pomoću internetskog zemljovida pronašao adresu koju je odao Mistrov. Bilo je to postrojenje za

drobljenje kamena, pokraj kamenoloma dvanaest kilometara sjeverozapadno od grada. Zatim je pretraţio porezni registar i potvrdio da je registrirani vlasnik tvrtka Specijalne usluge Indiane. Zatim je ponovo pretraţio registar i ustanovio da je za fond registrirana još samo jedna nekretnina, kuća pokraj postrojenja. Yanni je rekla da poznaje to područje. »Ima li tamo još čega?« upitao ju je Reacher. Odmahnula je glavom. »Ničeg osim poljoprivrednih površina kilometrima uokolo.« »U redu«, rekao je Reacher. »To je to. Tamo drţe Rosemary.« Pogledao je na sat. Deset navečer. »Što sad?« upitala je Yanni. »Sad čekamo«, rekao je Reacher. »Što?« »Da Cash stigne iz Kentuckyja. A zatim čekamo još malo.« »Što?« Reacher se nasmiješio. »Gluho doba noći«, rekao je. Ĉekali su. Franklin je skuhao kavu. Yanni je pričala priče s televizije, o ljudima koje je upoznala, o stvarima koje je vidjela, o ljubavnicama guvernera, o ljubavnicima ţena političara, o namještenim izborima, o pokvarenim sindikatima, o plantaţama marihuane koje rastu okruţene visokim kukuruzom na rubovima polja u Indiani. Zatim je Franklin pričao o svojim godinama u policiji. Zatim je Reacher pričao o godinama nakon vojske, o lutanju, istraţivanju i nevidljivom ţivotu bez korijena. Helen Rodin uopće nije govorila. Točno u jedanaest sati čuli su zvuk velikog dizelskog motora kako odzvanja od zida ispred ureda. Reacher je pogledao kroz prozor i vidio Cashov terenac kako se zaustavlja na parkiralištu. Preglasan je, pomislio je. Ne moţemo ga iskoristiti. Ili moţda moţemo. »Stigli su marinci«, rekao je.

Ĉuo je Cashove korake na vanjskom stubištu. Ĉuo je kako kuca na vrata. Reacher je izašao u hodnik otvoriti vrata. Cash je ušao, ţustar, čvrst, ulijevajući povjerenje. Bio je odjeven potpuno u crno. Crne hlače i crna vjetrovka. Reacher ga je upoznao sa svima. Yanni, Franklin, Helen Rodin. Svi su se rukovali i Cash je sjeo. Za dvadeset minuta se upoznao sa svim pojedinostima i postao član ekipe. »Ubili su devetnaestogodišnju djevojku?« pitao je. »Svidjela bi ti se«, rekao je Reacher. »Imamo li plan?« »Sad ćemo ga skovati«, rekao je Reacher. Yanni je otišla u auto po karte. Franklin je sklonio šalice od kave i raščistio prostor na stolu. Yanni je odabrala odgovarajuću kartu i raširila je. »Teren izgleda poput goleme šahovske ploče«, rekla je. »Svaki kvadrat je polje veliko stotinu metara. Ceste su postavljene poput rešetke, u smjeru sjever-jug i istok-zapad, otprilike svakih dvadeset polja.« Zatim je pokazala. Tanak prst, lakirani nokat. »Ali točno ovdje susreću se dvije ceste i na jugozapadu kuta koji stvaraju nalazi se prazan prostor širine tri polja i visine pet polja. Tamo nema poljoprivrednih površina. Na sjevernom je dijelu postrojenje za drobljenje kamena, a kuća je juţno od njega. Vidjela sam je. Udaljena je oko dvjesto metara od ceste, sama usred ničega. Nema uređenog dvorišta, nema ni vegetacije, ali ni ograde.« »Ravno?« upitao je Reacher. »Poput biljarskog stola«, rekla je Yanni. »Tamo je mračno«, rekao je Cash. »Kao u samom paklu«, odvratio je Reacher. »Ako nema ograde, znači da koriste kamere. S nekom vrstom noćnog snimanja. Pomoću infracrvenih zraka.« »Koliko brzo moţeš pretrčati dvjesto metara?« upitao je Cash.

»Ja?« rekao je Reacher. »Dovoljno sporo da mogu poštom naručiti pušku kojom će me ustrijeliti.« »Koji je najbolji put prilaza?« »Pješice sa sjevera«, rekao je Reacher, »Bez sumnje. Ušli bismo u postrojenje izravno s ceste i samo prošetali kroz njega. Zatim bismo se mogli skrivati koliko ţelimo. Bili bismo dobro prikriveni do zadnjeg trena.« »Ne moţemo prići pješke ni iz jednog smjera ako imaju infracrvene kamere.« »O tome ćemo brinuti kasnije«. »U redu, ali predvidjet će dolazak sa sjevera.« Reacher je kimnuo. »Zaobići ćemo sjever. Previše je očito.« »Jug ili istok također su dobar izbor, jer prilaz vodi sa zapada. Vjerojatno je previše ravan i previše otvoren.« »I oni će razmišljati na isti način.« »Znači da smo i mi i oni u pravu.« »Sviđa mi se kolni prilaz«, rekao je Reacher. »Kakav je? Popločan?« »Drobljeni vapnenac«, rekla je Yanni. »Imaju ga na bacanje.« »Bučan je«, rekao je Cash. »Zadrţat će nešto topline od dana«, rekao je Reacher. »Bit će topliji od zemlje. Na infracrvenom monitoru će se vidjeti kao traka boje. Ako kontrast nije baš vrhunski, s obje će strane biti zona sjene.« » Šališ se?« rekao je Cash. »Bit ćeš dvadesetak stupnjeva topliji od okoline. Svijetlit ćeš kao baklja.« »Usredotočit će se na jug i istok.« »Ne isključivo.« »Imaš li bolju ideju?« »Što kaţeš na izravni napad vozilima?« Reacher se nasmiješio. »Ako obavezno mora biti uništeno do jutra, pozovite korpus američkih marinaca.« »Upravo tako«, rekao je Cash. »Preopasno«, rekao je Reacher. »Ne smijemo ih upozoriti ni sekundu ranije i ne smijemo pretvoriti lokaciju u mjesto slobodne paljbe. Moramo misliti na Rosemary.«

Nitko nije progovorio. »Sviđa mi se kolni prilaz«, ponovio je Reacher. Cash je pogledao prema Helen Rodin. »Mogli bismo jednostavno pozvati policiju«, rekao je. »Ako je okruţni tuţitelj zlikovac. Nekoliko timova specijalaca moglo bi biti dovoljno.« »Isti problem«, rekao je Reacher. »Rosemary bi bila mrtva prije nego što bi se pribliţili ulaznim vratima.« »Da im prekinemo dovod struje i isključimo kamere?« »Isti problem. Najavit ćemo svoj dolazak.« »Ti odluči.« »Kolni prilaz«, rekao je Reacher. »Sviđa mi se kolni prilaz.« »Ah što s kamerama?« »Smislit ću nešto«, rekao je Reacher. Prišao je stolu. Zagledao se u autokartu. Zatim se ponovo okrenuo prema Cashu. »Imaš h CD player u terencu?« Cash je kimnuo. »Dio paketa comfort.« »Hoće li ti smetati ako Franklin vozi terenac?« »Franklin ga moţe uzeti. Ja bih radije osobni auto.« »Dobro, tvoj terenac će biti vozilo za prilaz. Franklin nas moţe odvesti tamo, ostaviti nas i odmah se vratiti ovamo.« »Nas?« rekla je Yanni. »Zar svi idemo?« »Naravno da idemo svi«, rekao je Reacher. »Nas četvero tamo i Franklin ovdje. Tu će biti komunikacijski centar.« »To je dobro«, rekla je Yanni. »Trebaju nam mobiteli«, rekao je Reacher. »Ja ga imam«, rekla je Yanni. »I ja«, rekao je Cash. »I ja«, rekla je Helen. »Ja ga nemam«, rekao je Reacher. Franklin je izvadio malu Nokiju iz dţepa. »Uzmite moj«, rekao je. Reacher ga je uzeo. »Moţete li uspostaviti konferencijski poziv? Između četiri mobitela i uredskog telefona? Ĉim se vratite ovamo?«

Franklin je kimnuo. »Dajte mi svoje brojeve.« »I isključite zvonjavu«, rekao je Reacher. »Kada ćemo napasti?« upitao je Cash. »Ĉetiri ujutro je moje omiljeno vrijeme«, rekao je Reacher. »Ali to će očekivati. Naučili smo to od njih. U to je doba KGB kucao na vrata. Tada se nailazi na najmanji otpor. Vezano je uz bioritam. No, iznenadit ćemo ih. Napast ćemo u dva i trideset.« »Ako ih iznenadite, ne morate ih udariti suviše jako?« pitala je Yanni. Reacher je odmahnuo glavom. »Ako ih u ovoj situaciji iznenadimo, oni neće mene udariti suviše jako.« »Gdje ću ja biti?« upitao je Cash. »Na jugozapadnom uglu postrojenja«, rekao je Reacher. »Gledat ćeš jugoistočno prema kući. Moći ćeš puškom istodobno pokrivati sjevernu i zapadnu stranu kuće.« »U redu.« »Sto si donio za mene?« Cash je gurnuo ruku u dţep jakne i izvukao noţ u koricama. Bacio ga je preko sobe. Reacher ga je uhvatio. Bio je to standardni noţ specijalnih postrojbi Navy Seal. Namijenjen preţivljavanju i spašavanju. Ĉelik obrađen ugljikom, drška od crnog polimera, oštrica duga osamnaest centimetara. Nije bio nov. »To je sve?« pitao je Reacher. »To je sve što imam«, rekao je Cash. »Moja puška i taj noţ jedina su dva oruţja koja posjedujem.« »Šališ se.« »Ja sam poslovan čovjek, a ne psihopat.« »Za ime Boga, narednice, ići ću s noţem u okršaj vatrenim oruţjem? Zar ne bi trebalo biti obrnuto?« »To je sve što imam«, ponovio je Cash. »Sjajno.« »Moţeš uzeti pištolj od prvog kojeg središ noţem. Ionako ćeš im morati prići dovoljno blizu da ih dohvatiš noţem, ako ţeliš pobijediti.« Reacher nije rekao ništa. Ĉekali su. Ponoć. Ponoć i trideset. Yanni je nešto petljala oko mobitela i uputila poziv. Reacher je još jednom ponovio plan.

Najprije u glavi, a zatim naglas, dok svima nije sve bilo jasno. Pojedinosti, raspored, finese, prilagodbe. »No moţda ćemo ipak morati sve promijeniti«, rekao je. »Kada dođemo na lice mjesta. Ništa ne moţe zamijeniti pogled uţivo na sam teren.« Ĉekali su. Jedan sat. Jedan i trideset. Reacher si je dopustio razmišljanje o završnici. O onome što će uslijediti nakon pobjede. Okrenuo se Franklinu. »Tko je Emersonov zamjenik?« upitao je. »Ţena po imenu Donna Bianca«, odgovorio je Franklin. »Je li dobra?« »Zamjenica mu je.« »Morat će biti tamo. Nakon svega. Bit će to pravi cirkus. Previše za jedan par ruku. Dovedi Emersona i Donnu Biancu tamo. I Alexa Rodina, naravno. Nakon što pobijedimo.« »Bit će u krevetu.« »Probudite ih onda.« »Ako pobijedimo«, rekao je Franklin. U jedan i četrdeset pet u ljude se počeo uvlačiti nemir. Helen Rodin prišla je Reacheru i čučnula pokraj njega. Podigla je noţ. Pogledala ga. Spustila ga natrag. »Zašto ovo radite?« upitala je. »Jer mogu. I zbog ubijene djevojke.« »Poginut ćete.« »To nije vjerojatno«, rekao je Reacher. »To su starci i idioti. Preţivio sam i gore.« »To samo tako kaţete.« »Ako uspijem ući bez problema, bit će sve u redu. Borba iz prostorije u prostoriju nije teška. Ljudi se jako uplaše kad je u kući uljez. Mrze to.« »Ali nećete ući bez problema. Vidjet će vas kako dolazite.« Reacher je zavukao ruku u lijevi dţep i izvukao novu kovanicu koja ga je mučila u autu. Predao joj ju je. »Za vas«, rekao je.

Pogledala je novčić. »Nešto po čemu ću vas se sjećati?« »Nešto po čemu ćete se sjećati ove noći.« Zatim je pogledao na sat i ustao. »Učinimo to«, rekao je. 16. POGLAVLJE Na trenutak su stajali u sjeni i tišini na parkiralištu ispod Franklinova osvijetljenog prozora. Tada je Yanni otišla po CD Sheryl Crow u svoj Mustang. Dala ga je Cashu. Cash je otključao svoj terenac, nagnuo se unutra i stavio ga u player. Zatim je predao ključeve Franklinu. Franklin je sjeo za volan. Cash je sjeo pokraj njega, s puškom preko koljena. Reacher, Helen Rodin i Ann Yanni stisnuli su se na straţnjem sjedalu. »Uključi grijanje«, rekao je Reacher. Cash se nagnuo u lijevo i postavio grijač na najvišu temperaturu. Franklin je pokrenuo motor. Izašao na ulicu. Okrenuo je volan i krenuo na zapad. Zatim je skrenuo na sjever. Motor je bio bučan, a voţnja neudobna. Grijanje se počelo osjećati, a ventilator je puhao svom snagom. U unutrašnjosti je postalo toplo, a zatim i vruće. Skrenuli su na zapad, pa na sjever, pa na zapad, pa na sjever, poravnavajući se s rešetkom ceste koja prolazi kroz polja. Voţnje je bila niz dugih, monotonih dionica koje su prekidala nagla skretanja pod pravim kutom. Zatim su skrenuli na zadnjem zavoju. Franklin se izravnao za volanom i naglo ubrzao. »To je to«, rekla je Yanni. »Ravno ispred nas, oko pet kilometara.« »Pusti muziku«, rekao je Reacher. »Pjesma broj osam.« Cash je pritisnuo dugme. Svaki dan je zavojita cesta. »Glasnije«, rekao je Reacher. Cash je pojačao glazbu. Franklin je vozio dalje, stotinu kilometara na sat. »Tri kilometra«, doviknula je Yanni. Zatim: »Dva«. Franklin je nastavio voziti. Reacher je zurio kroz prozor sa svoje desne strane. Gledao je kako polja promiču u mraku.

Tu i tamo farovi bi ih osvijetlih. Prskalice su se okretale toliko sporo da se činilo kao da stoje. Zrak je bio pun izmaglice. »Duga svjetla«, doviknuo je Reacher. Franklin ih je upalio. »Glazba na najglasnije«, doviknuo je Reacher. Cash je okrenuo gumb do kraja. SVAKI DAN JE ZAVOJITA CESTA. »Osamsto metara«, zaurlala je Yanni. »Prozori«, zavikao je Reacher. Ĉetiri su prsta pritisnula četiri gumba i četiri su se prozora spustila za nekoliko centimetara. Vrući zrak i glasna glazba sukljali su u noć. Reacher je gledao u desno i vidio taman obris kuće kako je projurio pokraj njih. Izolirana, daleka, pravokutna, čvrsta, postojana, slabo osvijetljena iznutra. Oko nje je bilo ravno zemljište. Prilaz od drobljenog vapnenca bio je blijed u noći, vrlo dug i ravan poput strijele. Franklin je nastavio pritiskati gas. »Znak STOP za četiristo metara«, zaurlala je Yanni. »Pripremite se«, zavikao je Reacher. »Vrijeme je za akciju.« »Stotinu metara«, urlala je Yanni. »Vrata«, viknuo je Reacher. Troja su se vrata otvorila nekoliko centimetara. Franklin je naglo zakočio. Stao je ispred samog znaka. Reacher, Yanni, Cash i Helen su iskočili. Franklin nije oklijevao. Jurnuo je ponovo, kao da se radilo o uobičajenom zaustavljanju na znak STOP usred noći. Reacher, Yanni, Helen i Cash otresli su prašinu sa sebe i okupili se uz cestu, gledajući na sjever sve dok se svjetla farova, buka motora i ritam glazbe nisu izgubili u daljini i mraku. Sokolov je uočio toplinski trag terenca na juţnom i zapadnom monitoru još dok je ovaj bio gotovo kilometar udaljen od kuće. Bilo bi ga teško ne primijetiti. Veliko i moćno vozilo koje se brzo kretalo i za kojim su se vukli dugi tragovi toplog zraka kroz otvorene prozore. To se nije moglo previdjeti. Na monitoru je auto izgledao poput modela rakete

koji leti bočno. Zatim ga je i čuo, fizički, kroz zidove. Velik motor, glasna glazba. Vladimir je pogledao u njegovom pravcu. »Prolaznik?« upitao je. »Vidjet ćemo«, odvratio je Sokolov. Auto nije usporavao. Projurio je pokraj kuće i nastavio prema sjeveru. Na monitoru je ostavljao trag poput kapsule koja ulazi u atmosferu. Pri prolasku su kroz zidove čuli Dopplerov efekt u zvuku glazbe, kao u sireni ambulantnih kola. »Prolaznik«, rekao je Sokolov. »Neki seronja«, rekao je Vladimir. Zvuk je čuo i Chenko na drugom katu. Prošao je kroz praznu spavaću sobu do prozora okrenutog na zapad i pogledao van. Vidio je veliki crni oblik kako juri oko stotinu kilometara na sat, upaljenih dugih svjetala, jarkih straţnjih svjetala i toliko glasne glazbe da je s udaljenosti od dvjesto metara čuo kako se svijaju ploče na vratima. Protutnjao je pokraj kuće. Nije usporavao. Chenko je otvorio prozor te se nagnuo van i promatrao mjehur svjetla kako nastavlja u daljinu prema sjeveru. Zašao je za rešetkaste obrise strojeva u postrojenju za drobljenje kamena. No, i dalje je bio vidljiv sjaj koji se iznad njega kretao zrakom. Nakon četiristo metara, sjaj je promijenio boju. Više nije bio bijel nego crven. Svjetla za kočenje, zbog znaka STOP. Sjaj je zastao na trenutak. Crvena boja je nestala i sjaj je opet postao bijel i ponovo krenuo, brzo. Zek je doviknuo s niţega kata: »Je li to bio on?« »Nije«, doviknuo je Chenko natrag. »Samo neki bogati klinac na noćnoj voţnji.« Reacher ih je vodio kroz mrak. Ĉetvero ljudi u redu jedan po jedan, na rubu asfalta, uz visoku ţičanu ogradu postrojenja s lijeve i velika kruţna polja s desne strane, preko ceste. Nakon grmljavine dizelskog motora i zaglušujuće glazbe, tišina se doimala potpunom. Nije se čulo ništa osim šuštanja

vode za navodnjavanje. Reacher je podigao ruku i zaustavio ih na mjestu gdje je ograda pod pravim kutom skretala na istok. Stup ograde na uglu bio je dvostruke debljine i ojačan potpornjima. Trava i korov uz cestu na tom su mjestu bili vrlo visoki. Prišao je stupu i provjerio vidik. Nalazio se točno dijagonalno od sjeverozapadnog ugla kuće. Imao je jednak pregled sjeverne i zapadne fasade, pod kutom od četrdeset pet stupnjeva. Zbog dijagonale udaljenost je bila oko tristo metara. Vidljivost je bila vrlo slaba. Bilo je nešto slabe mjesečine iza oblaka, ah osim toga nije bilo nikakvog izvora svjetla. Koraknuo je unatrag. Pokazao je na Casha, a zatim na podnoţje stupa na uglu. »To je tvoj poloţaj«, šapnuo je. »Isprobaj ga.« Cash se pomaknuo naprijed i kleknuo u korov. S udaljenosti od dva metra bio je nevidljiv. Uključio je noćni nišan i podigao pušku. Pomaknuo ju je lijevo-desno, a zatim gore-dolje. »Dva kata, prizemlje i podrum«, šapnuo je. »Vrlo kosi krov prekriven sindrom, daske na zidovima, mnogo prozora, jedna vrata vidljiva na zapadnoj strani. Nema nikakvog zaklona uopće, ni u jednom smjeru. Sve su izravnah bagerom, na sve strane. Ništa ne raste. Izgledat ćeš poput bube na plahti.« »Kamere?« Puška se pomaknula ravnomjerno s lijeva na desno. »Ispod strehe. Jedna sa sjeverne strane, jedna sa zapadne. Moţemo pretpostaviti da je isto na stranama koje ne vidimo.« »Koliko su velike?« »Koliko velike ţeliš da budu?« »Dovoljno velike da ih moţeš pogoditi.« »Smiješan si. Odavde bi ih mogao pogoditi i da se radi o špijunskim kamerama ugrađenim u upaljač.« »U redu. Poslušajte«, šaptao je Reacher. »Ovako ćemo. Zauzet ću početni poloţaj. Zatim ćemo svi pričekati da se Franklin vrati i uspostavi konferencijski poziv. Onda ću krenuti. Ako mi se učini da stvari ne idu dobro, reći ću ti da

pogodiš te kamere. Kad kaţem riječ, ti ih skini. Dva pucnja, bum, bum. To će ih usporiti, moţda na deset ih dvadeset sekundi.« »Ne pristajem«, rekao je Cash. »Neću pucati bojevim streljivom u drvenu strukturu u kojoj se nalazi civilni talac.« »Ona će biti u podrumu«, rekao je Reacher. »Ih na tavanu.« »Gađat ćeš u strehu.« »Upravo tako. Ona je na tavanu i kad začuje pucnjeve bacit će se na pod, upravo tamo kamo budem pucao. Strop jednog čovjeka drugom je pod.« »Poštedi me«, rekao je Reacher. »Preuzmi taj rizik.« »Ne. Neću to učiniti.« »O Boţe, narednice, stvarno si pravi uštogljeni marinac!« Cash nije odgovorio. Reacher je ponovo koraknuo naprijed i provirio iza ugla ograde. Dobro pogledavši, vratio se. »U redu«, rekao je. »Novi plan. Gledaj samo prozore na zapadu. Ako vidiš bljesak iz cijevi puške, počni pucati u sobu iz koje dolazi paljba. Moţemo pretpostaviti da talac neće biti u istoj prostoriji u kojoj je i snajper.« Cash nije rekao ništa. »Hoćeš li učiniti barem to?« upitao je Reacher. »Ti bi već mogao biti u kući.« »Pristajem na taj rizik. Dobrovoljno prihvaćanje rizika, u redu? Helen moţe biti svjedokinja mog pristanka. Ona je odvjetnica.« Cash nije rekao ništa. »Nije ni čudo što si bio tek treći«, rekao je Reacher. »Moraš se opustiti.« »U redu«, rekao je Cash. »Ako vidim neprijateljsku paljbu, uzvratit ću paljbom.« »Ni ne moţeš vidjeti drugu paljbu osim neprijateljske, zar ne? Dao si mi samo prokleti noţ.« »Kopnena vojska«, rekao je Cash. »Uvijek se bune zbog nečeg.« »Što ja trebam učiniti?« upitala je Helen.

»Novi plan«, rekao je Reacher. Dodirnuo je ogradu dlanom. »Drţi se nisko, slijedi ogradu iza ugla i zaustavi se nasuprot kuće. Ostani uz do. Budem li trebao diverziju, reći ću ti da malo potrčiš prema kući, a zatim opet natrag. Cik-cak ili u krug. Tamo i natrag. Vrlo brzo. Tek toliko da vide mrljicu na zaslonu. Nećeš biti u opasnosti. Dok pomaknu snajperista na pravu stranu, ti ćeš već biti natrag kod ograde.« Klimnula je glavom. Nije govorila. »A ja?« upitala je Ann Yanni. »Ti ostani s Cashom. Ti si etička policija. Ako se predomisli i ne ţeli mi pomoći, prebij ga. U redu?« Nitko nije odgovorio. »Svi spremni?« upitao je Reacher. »Da«, rekli su, jedno za drugim. Reacher je prešao cestu i nestao u tami. Nastavio je hodati, sišao s asfalta, prešao travu uz cestu, a zatim i kameni rub polja te ušao u polje, naprijed, sve do sredine nasada koji su se natapali. Ĉekao je da se prskalica sporo okrene i dođe do njega. Zatim se okrenuo za devedeset stupnjeva i krenuo prema jugu, zajedno s njom, točno ispod nje, odrţavajući korak, puštajući da mu voda koja nije prestajala liti namoči kosu, koţu i odjeću. Prskalica je nastavila dalje, slijedeći svoju kruţnu stazu, a Reacher je nastavio ravno na tangenti i samo prešao u sljedeće polje. Ponovo je pričekao da prskalica stigne do njega, a zatim hodao ispod nje, usklađujući brzinu, podiţući ruke visoko i široko kako bi se što više smočio. Zatim je i ta prskalica skrenula od njega, a on je nastavio hodati do sljedeće. Potom opet do sljedeće i sljedeće i sljedeće. Kad se naposljetku našao nasuprot kolnog prilaza, jednostavno je hodao u krug, ispod zadnje prskalice, čekajući da mu mobitel zavibrira, poput čovjeka koji je uhvaćen u monsunu. Cashu je mobitel zavibrirao na boku te ga je povukao i javio se. Ĉuo je Franklinov glas, tih i oprezan. »Javite se«, rekao je. Cash je čuo Helen kako kaţe: »Ovdje.«

Yanni je rekla: »Ovdje«, sa svog mjesta jedan metar iza njega. Cash je rekao: »Ovdje«. Zatim je čuo Reachera kako kaţe: »Ovdje«. Franklin je rekao: »U redu, sve vas jasno čujem i vi ste na potezu.« Cash je čuo Reachera kako kaţe: »Narednice, provjeri kuću.« Cash je podigao pušku i prešao njome s lijeva na desno. »Bez promjene.« Reacher je rekao: »Krećem«. Zatim je uslijedila tišina. Deset sekundi. Dvadeset. Trideset. Cijelu minutu. Dvije minute. Cash je čuo Reachera kako pita: »Narednice, vidiš li me?« Cash je ponovo podigao pušku i nišanom pretraţio cijeli prilaz sve do kuće. »Ne. Ne vidim te. Gdje si?« »Oko trideset metara od ceste.« Cash je pomaknuo pušku. Procijenio je koja je točka udaljena trideset metara od ceste i zurio kroz noćni nišan. Nije vidio ništa. Apsolutno ništa. »Dobar posao, vojnice. Samo nastavi.« Yanni je dopuzala naprijed. Šapnula je Cashu u uho: »Zašto ga ne vidite?« »Zato što je lud.« »Ne, objasnite mi. Imate noćni nišan, zar ne?« »Najbolji koji postoji«, rekao je Cash. »Registrira toplinu, baš kao i njihove kamere. Ah pretpostavljam da je Reacher hodao kroz polja. Namočio se vodom koja dolazi izravno iz sustava za navodnjavanje i ledena je. Trenutačno mu je tjelesna temperatura blizu temperature okoline. Ja ga ne mogu vidjeti, ni oni ga ne mogu vidjeti.« »Pametno«, rekla je Yanni. »Hrabro«, rekao je Cash. »Ali zapravo glupo. Jer se suši svakim korakom. I postaje sve topliji.«

Reacher je hodao kroz mrak, po zemlji tri metra juţno od kolnog prilaza. Ni brzo, ni sporo. Cipele su mu bile potpuno mokre i lijepile su se u blatu. Pri svakom bi mu koraku gotovo spale s nogu. Bilo mu je toliko hladno da je snaţno drhtao. A to je bilo loše. Drhtanje je tjelesna reakcija čija je svrha brzo zagrijati tijelo. A on nije ţelio da mu tijelo bude toplo. Ne još. Vladimir je ušao u ritam. Gledao je u monitor istočne kamere četiri sekunde, a zatim tri sekunde u monitor sjeverne kamere. Istok, dva, tri, četiri, sjever, dva, tri. Istok, dva, tri, četiri, sjever, dva, tri. Nije pomicao stolac. Samo se malo nagnuo u jednu stranu, a zatim u drugu. Pokraj njega je Sokolov na sličan način pratio jug i zapad. No intervali su mu bih malo drukčiji. Nisu bih savršeno sinkronizirani. Ah bih su jednako dobri, pretpostavljao je Vladimir. Moţda čak i bolji. Sokolov je provodio mnogo vremena prateći monitore nadzornih kamera. * * * Reacher je hodao dalje. Ni brzo ni sporo. Na karti je kolni prilaz izgledao dug oko dvjesto metara. No uţivo se doimao poput avionske piste. Potpuno ravan. Širok. I dug, dug, dug. Hodao je čitavu vječnost, a nije bio ni na pola puta do kuće. Hodao je dalje. Samo je nastavio. Gledao je ispred sebe cijelo vrijeme, prateći zatamnjene prozore daleko naprijed. Shvatio je da mu s kose više ne kapa voda. Dodirnuo je jednu ruku drugom. Suha. Nije bila topla, ali više nije bila ni hladna. Hodao je dalje. Bio je u kušnji da potrči. Tako bi stigao brţe, ah bi se i zagrijao. Pribliţavao se točki s koje nema povratka. Nalazio se usred ničije zemlje i više nije drhtao. Podigao je telefon. »Helen«, šapnuo je. »Treba mi diverzija.«

Helen je skinula cipele i uredno ih sloţila jednu pokraj druge u dnu ograde. Na jedan apsurdni trenutak osjećala se poput osobe koja slaţe odjeću na plaţi prije nego što ude u more kako bi se utopila. Zatim je stavila ruke na do, poput sprintera, i jurnula naprijed. Samo je trčala kao luda pet, deset, petnaest metara, a zatim stala na mjestu i ostala okrenuta prema kući, raširenih ruku, poput mete. Ustrijelite me, pomislila je. Molim vas, ustrijelite me. Zatim se uplašila da je to moţda zaista i mislila pa je potrčala natrag u širokom cik-cak luku. Potom se bacila na do i ponovo puzala uz ogradu, dok nije pronašla cipele. Vladimir ju je vidio na monitoru sjeverne kamere. Ništa prepoznatljivo. Samo kratki bljesak, mutan zbog naravi infracrvene tehnologije. No, ipak je pribliţio glavu monitoru i zurio u zaostalu sliku. Sekundu, dvije. Sokolov je osjetio prekid ritma te je pogledao u njegov monitor. Tri sekunde, četiri. »Lisica?« upitao je Vladimir. »Nisam je vidio«, rekao je Sokolov. »Ali vjerojatno.« »Pobjegla je.« »U redu onda.« Sokolov se okrenuo natrag svojem para monitora. Pogledao je na zapad, provjerio jug i vratio se svom ritmu. Cash je imao vlastiti ritam. Pomicao je svoj noćni nišan brzinom za koju je pretpostavljao da odgovara čovjeku u hodu. No, svakih pet sekundi bi ga naglo pomaknuo naprijed i natrag, za slučaj da je pogriješio u procjeni. Tijekom jednog od tih brzih pomaka uočio je nešto što je izgledalo poput blijedozelene sjene. »Reacheru, vidim te«, šapnuo je. »Vidim te, vojniče.« Reacherov je glas odgovorio: »Koji nišan imaš na toj svojoj puški?« »Litton«, rekao je Cash. »Skup je, zar ne?«

»Tri tisuće sedamsto dolara.« »Sigurno je bolji od pišljive infracrvene kamere.« Cash nije odgovorio. Reacher je rekao: »Barem se nadam da je tako.« Hodao je dalje. To je vjerojatno najneprirodnija stvar koju čovjek moţe učiniti. Sporo hodati prema zgradi u kojoj se vjerojatno nalazi puška upravljena ravno prema njemu. Ako je Chenko imalo pametan, čekat će i čekati, sve dok njegova meta ne dođe posve blizu. A činilo se da je Chenko prilično pametan. Pedeset metara bi bilo dobro. Ili trideset pet, kao udaljenost s koje je pucao u javnoj garaţi. Chenko je bio prilično dobar na udaljenosti od trideset pet metara. To je bilo vrlo jasno. Hodao je dalje. Izvadio je noţ iz dţepa, izvukao ga iz korica i drţao ga u desnoj ruci, nisko i lako. Prebacio je mobitel u lijevu ruku i pribliţio ga uhu. Ĉuo je kako Cash kaţe: »Sada si potpuno vidljiv, vojnice. Sjaš poput Sjevernjače. Kao da goriš.« Još četrdeset metara. Trideset devet. Trideset osam. »Helen?« rekao je. »Ponovi ono.« Ĉuo je njezin glas: »U redu«. Hodao je dalje. Zadrţao je dah. Trideset pet metara. Trideset četiri. Ispustio je zrak iz pluća. Hodao je dalje, uporno. Još trideset metara. Ĉuo je dahtanje u uhu. Helen trči. Ĉuo je kako Yanni pita, iz daljine: »Koliko je blizu?« Ĉuo je kako Cash odgovara: »Nedovoljno.« Vladimir se nagnuo naprijed i rekao: »Evo ga opet«. Stavio je prst na monitor, kao da bi mu dodir mogao nešto reći. Sokolov se okrenuo prema njemu. Sokolov je proveo mnogo više sati ispred monitora od Vladimira. Nadzor je bio njegov primarni zadatak. Njegov i Raskinov. »To nije lisica«, rekao je. »Preveliko je.«

Gledao je još pet sekundi. Svijetla se mrlja kretala lijevo-desno, na samom rubu dometa kamere. Prepoznatljiva veličina, prepoznatljiv oblik, neobjašnjivo kretanje. Ustao je i otišao do vrata. Objema se rukama uhvatio za dovratak i nagnuo se van u hodnik. »Chenko!« doviknuo je. »Sjever!« Iza njegovih leda, na monitoru zapadne kamere, oblik veličine njegova palca postajao je sve veći. Izgledao je poput lika za bojanje po brojevima ispunjenog fluorescentnim bojama. Svijetlozelen na rubovima, zatim jarkoţuti pojas, pa crvena sredina. Chenko je prošao kroz praznu spavaću sobu i otvorio prozor što je više mogao. Zatim se povukao u mrak. Na taj način nije bio vidljiv odozdo te je bio zaštićen od svega osim hica s trećega kata susjedne zgrade. A susjednih zgrada nije bilo. Uključio je noćni nišan i podigao pušku. Pretraţio je otvoreni teren na udaljenosti od dvjesto metara, lijevo i desno, gore i dolje. Ugledao je ţenu. Trčala je ludo, bosonoga, skrećući sad lijevo, sad desno, kao i naprijed-natrag, kao da pleše ili igra fantomsku nogometnu utakmicu. Chenko je pomislio: Što? Blago je pritisnuo okidač dok nije osjetio otpor i pokušao predvidjeti njezinu sljedeću piruetu. Pokušao je pogoditi gdje će joj biti prsni koš trećinu sekunde nakon što ispali metak. Ĉekao je. Tada se prestala kretati. Stajala je potpuno mirno, okrenuta prema kući, raširenih ruku poput mete. Chenko je povukao okidač. Tada je shvatio. Vratio se u hodnik. »Diverzija!« zaurlao je. »Diverzija!« Cash je vidio bljesak iz cijevi, viknuo: »Ispaljen hitac!« i pomaknuo nišan prema sjevernom prozoru. Donje je staklo bilo podignuto, a gornje fiksno. Nije bilo smisla pucati kroz otvor. Putanja uvis zajamčila bi promašaj. Stoga je pucao u

staklo. Pretpostavio je da bi hrpa razbijenog stakla mogla nekom upropastiti noć. Sokolov je pratio poludjelu infracrvenu sliku na Vladimirovu zaslonu kad je začuo Chenkov pucanj i uzvik upozorenja. Pogledao je prema vratima i okrenuo se prema monitoru za juţnu stranu. Ondje nije bilo ničeg. Zatim je čuo uzvratnu paljbu i razbijeno staklo na katu. Odgurnuo se od stola i prišao vratima. »Jesi li dobro?« doviknuo je. »Diverzija!« viknuo je Chenko. »Sigurno.« Sokolov se okrenuo i provjerio sva četiri monitora, vrlo paţljivo. »Ne«, rekao je. »Nije. Na monitorima nema ničega.« Reacher je dodirnuo zid kuće prekriven starim daskama, prebojenim mnogo puta. Nalazio se tri metra juţno od kolnog prilaza, tri metra juţno od glavnih vrata, pokraj prozora koji je gledao u tamnu i praznu sobu. Prozor je bio visoki pravokutnik s donjim oknom koje se podizalo iza gornjeg. Moţda se i gornje okno moglo spustiti preko donjeg. Reacher nije znao naziv tog stila. Rijetko je ţivio u kući, a nikad nije bio vlasnik neke. Podizni prozor? Dvostruki ovješeni? Nije bio siguran. Kuća je bila mnogo starija nego što je izgledala iz daljine. Moţda i stotinu godina. Stotinu godina stara kuća, stotinu godina star prozor. No, je li na prozoru i dalje bila kvaka stara stotinu godina? Pritisnuo je obraz uz donje okno i škiljeći pogledao uvis. Nije mogao vidjeti ništa. Bilo je previše mračno. Zatim je čuo pucnjeve. Dva. Jedan blizu, jedan daleko. Zvuk razbijenog stakla. Zatim je čuo Casha: »Helen? Jesi li dobro?« Nije čuo odgovor. Reacher je stavio telefon u dţep. Oštricu noţa ugurao je u procijep na mjestu gdje su se gornji i donji okvir preklapali. Pomicao je oštricu s desna na lijevo, polako, oprezno, traţeći

bravu. Pronašao ju je točno u sredini. Blago je lupnuo po njoj. Ĉinilo se da se radi o teškom bakrenom jezičcu. Okreće se za devedeset stupnjeva te ulazi u bravu i izlazi iz nje. Ah u kojem smjeru? Gurnuo ju je s desna na lijevo. Čvrsto. Izvukao je noţ i ponovo ga ugurao dva centimetra lijevo od sredine. Zatim ga je ponovo pomicao prema sredini, dok nije opet pronašao jezičac. Gurnuo ga je, s lijeva na desno. Pomaknuo se. Snaţno ga je gurnuo i izbacio iz brave. Lako. Podignuo je donje okno i uvukao se u sobu. Cash se pomaknuo prema naprijed i okrenuo pušku za devedeset stupnjeva tako da gleda na istok, uzduţ ograde. Zurio je kroz nišan. Nije vidio ništa. Povukao se natrag u zaklon. Podigao je telefon. »Helen?« šapnuo je. Bez odgovora. Reacher je prošao kroz praznu prostoriju i prišao vratima. Bila su zatvorena. Naslonio je uho na njih i počeo napeto osluškivati. Nije čuo ništa. Pritisnuo je kvaku, polako, oprezno. Otvorio je vrata, vrlo sporo. Nagnuo se van. Provjerio je hodnik. Prazan. Iz otvorenih vrata pet metara ispred njega dopiralo je svjetlo. Zastao je. Podigao je jednu po jednu nogu i obrisao donove cipela o hlače. Zatim je obrisao i dlanove. Napravio je jedan korak. Iskušao škripi li pod. Bez zvuka. Krenuo je naprijed, polako, tiho. Cipele za jedrenje. Dobre su bar za nešto. Drţao se blizu zida, gdje je pod najčvršći. Zaustavio se jedan metar prije vrata. Udahnuo je. Nastavio dalje. Stao je na vratima. Vidio je dvojicu ljudi s leda. Sjedili su jedan pokraj drugog za dugim stolom. Gledali su u TV monitore. U sablasno zelene slike tame. Slijeva je bio Vladimir. Zdesna čovjek kojeg još nije vidio. Sokolov? Zasigurno. Desno od Sokolova, na

udaljenosti od jednog metra nalazio se pištolj, na samom rubu stola. Model Smith & Wesson 60. Prvi revolver od nehrđajućeg čelika na svijetu. Cijevi duge sedam centimetara. S pet metaka. Reacher je potiho zakoračio u sobu. Zastao je. Zadrţao dah. Okrenuo je noţ u ruci. Primio je oštricu palcem i kaţiprstom, dva centimetra od vrha. Podigao je ruku iza glave. Zamahnuo je prema naprijed. Bacio noţ. Noţ se zabio pet centimetara duboko u dnu Sokolovljeva vrata. Vladimir je pogledao u desno, prema zvuku. Reacher je već bio u pokretu. Vladimir je pogledao unatrag. Vidio ga je. Odgurnuo se od stola i napola se pridigao. Reacher je vidio kako odmjerava udaljenost do pištolja. Vidio je da je odlučio pokušati ga dohvatiti. Reacher ga je prekinuo u pokretu, sagnuvši se ispod njegova zamaha lijevom rukom, udario ga ramenom u prsni koš, obujmio ga s obje ruke iza leda te ga podigao od da. Samo ga je podignuo i okrenuo od stola. A zatim je stisnuo. Najbolji način da se tiho ubije nekoga krupnog poput Vladimira jest drobiti ga do smrti. Bez udaranja, bez pucnjave, bez lupanja uokolo. Dokle mu ruke i noge ne dotiču ništa čvrsto, neće biti buke. Ni vike, ni urlanja. Samo dugi, teški, jedva čujni zvuk iz pluća dok posljednji dah koji je udahnuo ne izađe iz njega, a sljedeći ga nikad ne zamijeni. Reacher je drţao Vladimira trideset centimetara od da i stiskao svom snagom. Zarobio je Vladimirova pluća medvjeđim zagrljajem toliko opakim, trajnim i snaţnim da ga nijedno ljudsko biće ne bi moglo preţivjeti. Vladimir to nije očekivao. Mislio je da se radi o nekakvom uvodu, a ne glavnom događaju. Kad je shvatio, poludio je od panike. Očajnički je udarao Reachera po leđima i mlatarao nogama prema njegovim potkoljenicama. Glupo, pomislio je Reacher. Samo trošiš kisik. A više ga nećeš dobiti. Budi siguran u to. Pojačao je stisak. Drobio je jače. I jače. I jače, u neumoljivom podsvjesnom ritmu koji je govorio više i više i više. Zubi su mu

zaškrgutali. Srce mu je udaralo. Mišići su mu nabrekli poput riječnih stijena i počeli ga peći. Osjećao je kako se Vladimirov prsni koš pomiče, škripi, razdvaja se, krčka, puca. Posljednji njegov dah curio je iz iscijeđenih pluća. Sokolov se pomaknuo. Reacher je zateturao pod Vladimirovom teţinom. Nespretno se okrenuo na jednoj nozi. Udario je drugom i petom pogodio u drţak noţa. Sokolov se prestao micati. Reacher nije popuštao stisak još punu minutu. Zatim je sporo popustio, sagnuo se i oprezno spustio tijelo na pod. Ĉučnuo je. Duboko je udahnuo. Provjerio je puls. Pulsa nije bilo. Ustao je i izvukao Cashov noţ iz Sokolovljeva vrata i njime prerezao Vladimirovo grlo, od uha do uha. Za Sandy, pomislio je. Zatim se okrenuo i prerezao grlo i Sokolovu. Za svaki slučaj. Krv je potekla po stolu i počela kapati na pod. Nije štrcala. Samo je istjecala. Sokolovljevo srce već je prestalo raditi. Ĉučnuo je i obrisao oštricu o Vladimirovu košulju. Najprije jednu, pa drugu stranu. Izvukao je telefon iz dţepa. Ĉuo je Casha kako kaţe: »Helen?« Šapnuo je: »Što se događa?« Cash je odgovorio: »Jedan hitac dolazne paljbe. Ne mogu dozvati Helen.« »Yanni, kreni lijevo«, rekao je Reacher. »Pronađi je. Frankline, jesi li tamo?« »Franklin je rekao: »Ovdje sam.« »Pripremi se da pozoveš hitnu pomoć«, rekao je Reacher. Cash je pitao: »Gdje si ti?« »U kući«, rekao je Reacher. »Protivnici?« »Neuspješni«, rekao je Reacher. »Odakle je došao pucanj?« »Sa sjevernog prozora na drugom katu. Taktički to ima smisla. Gore je snajper. Mogu ga upućivati prema onome što vide na kamerama.« »Više ne mogu«, rekao je Reacher. Vratio je telefon u dţep. Podigao je pištolj. Provjerio je bubanj. Bio je potpuno

napunjen. Pet metaka Smith & Wesson Special kalibra .38. Izašao je u hodnik s noţem u desnoj ruci i pištoljem u lijevoj. Krenuo je traţiti vrata podruma. Cash je čuo kako Yanni razgovara sama sa sobom dok je odlazila lijevo. Govorila je: »Idem na istok, drţim se blizu da, uz samu ogradu u tami. Traţim Helen Rodin. Znamo da su pucah na nju. Sada se ne javlja na mobitel. Nadamo se da je dobro, ah se brinemo da nije.« Cash ju je slušao sve dok se glas nije izgubio u daljini. Zavrtio je glavom u nevjerici. Zatim je ponovo spustio glavu i nastavio promatrati kuću kroz nišan. Rosemary Barr nije bila u podrumu. Reacheru je trebalo manje od minute da se u potpunosti uvjeri u to. Bio je to širok prostor, zagušljiv i slabo osvijetljen te potpuno prazan osim temelja triju dimnjaka od opeke. Reacher je zastao pokraj razvodne kutije struje. Bio je u kušnji da isključi glavnu sklopku. Ah Chenko je imao noćni nišan, a on nije. Stoga se samo odšuljao natrag uz stepenice. Yanni je pronašla cipele Helen Rodin tako što se doslovce spotaknula o njih. Bile su uredno sloţene jedna pokraj druge u dnu ograde. Visoke potpetice, crna koţa i blagi sjaj na prigušenoj mjesečini. Yanni ih je slučajno udarila nogom i čula zvuk prazne obuće. Sagnula se i podigla ih. Objesila ih je na ogradu za potpetice. »Helen?« šapnula je. »Helen? Gdje si?« Zatim je čula glas: »Ovdje.« »Gdje?« »Ovdje. Samo nastavi dalje.« Yanni je nastavila. Pronašla je crni oblik zguren u dnu ograde. »Ispustila sam telefon«, rekla je Helen. »Ne mogu ga pronaći.« »Jesi li dobro?« »Promašio je. Skakala sam uokolo poput luđakinje. Ah metak je prošao vrlo blizu. Uplašio me. Ispustila sam telefon i potrčala.« Helen je sjela uspravno. Yanni je čučnula pokraj nje.

»Pogledaj«, rekla je Helen. U dlanu je drţala nešto svijetlo. Novčić. Ĉetvrt dolara, novih i sjajnih. »Što je to?« upitala je Yanni. »Novčić od četvrt dolara«, rekla je Helen. »Pa što?« »Reacher mi ga je dao.« Helen se smiješila. Yanni joj je vidjela bijele zube na mjesečini. * * * Reacher se šuljao niz hodnik. Otvarao je vrata i pretraţivao sobe s lijeve i desne strane kako je prolazio. Sve su bile prazne. Nijedna se nije koristila. Zastao je na početku stepenica. Vratio se natrag u prazan prostor veličine šest puta četiri metra koji je nekoć moţda bio salon. Ĉučnuo je, spustio noţ na pod i izvukao telefon. »Narednice?« šapnuo je. Cash je odgovorio: »Opet si s nama?« »Mobitel mi je bio u dţepu.« »Yanni je pronašla Helen. Dobro je.« »Drago mi je čuti. Podrum i prizemlje su prazni. Ĉini se da si ipak bio u pravu. Rosemary mora da je na tavanu.« »Ideš li sada na kat?« »Ĉini se da ću morati.« »Koliko mrtvih?« »Dvojica za sada.« »Znači, gore ih još ima dosta.« »Bit ću oprezan.« »Svakako budi.« Reacher je spremio telefon natrag u dţep i podigao noţ s poda. Ustao je i išuljao se u hodnik. Stubište je bilo u straţnjem dijelu kuće. Bilo je dvokrako, dugo i blagog nagiba. Doimalo se prilično grandiozno. Na pola puta, gdje je mijenjalo smjer, nalazilo se široko odmorište. Prvi je dio stepenica prošao unatrag. To je imalo smisla. Ţelio je vidjeti je li tko u hodniku na prvom katu i gleda li dolje preko ograde. Drţao se blizu zida. Ako stepenice škripe, najviše škripe u sredini. Išao je polako, opipavajući petom, a zatim spuštajući nogu oprezno i promišljeno. I tiho. Cipele za jedrenje. Dobre su bar za nešto. Nakon pet koraka unatrag i

gore glava mu je bila otprilike u razini poda prvog kata. Podigao je pištolj. Napravio još jedan korak. Sada je vidio cijeli hodnik. Bio je prazan. Bio je to tih prostor sa sagom, osvijetljen slabom ţaruljom. U njemu nije bilo ničeg osim šest zatvorenih vrata, po tri sa svake strane. Ispustio je zrak iz pluća i stigao do odmorišta. Pomaknuo se ulijevo i oprezno se popeo drugim dijelom stepenica hodajući naprijed. Stigao je do zadnje stepenice i ušao u hodnik. Što sad? Šest zatvorenih vrata. Tko je gdje? Polako je krenuo prema prednjem dijelu kuće. Osluhnuo je kod prvih vrata. Nije čuo ništa. Krenuo je dalje. Nije čuo ništa ni kod drugih vrata, ali prije nego što je stigao do trećih čuo je zvukove s kata iznad. Zvukove koji su dolazili kroz strop. Zvukove koje nije razumio. Klizanje, struganje i krckanje koje se ponavljalo ritmički, s tihim lupkanjem na kraju svakog niza. Klizanje, struganje, krckanje, lupkanje. Klizanje, struganje, krckanje, lupkanje. Zurio je u strop. Tada su se treća vrata otvorila i Grigor Linsky je izašao u hodnik ispred njega. I stao na mjestu. Nosio je svoje poznato odijelo s dvostrukim kopčanjem. Sivo, s pravokutnim ramenima i manšetama na hlačama. Reacher mu je zabio noţ u grlo. Desnom rukom, trenutačno, instinktivno. Zabio je oštricu i trznuo je u desno. Prerezi dušnik. Da ostane tih. Stao je u stranu kako bi izbjegao vodoskok krvi. Uhvatio ga je straga ispod ruku i odvukao ga natrag u prostoriju iz koje je izašao. Bila je to kuhinja. Linsky je pristavio čaj. Reacher je ugasio vatru ispod čajnika. Stavio je pištolj i noţ na radnu ploču. Sagnuo se i uhvatio glavu Linskog objema rukama te je zavrnuo u lijevo i trznuo u desno. Slomio mu je vrat. Zvuk pucanja bio je dovoljno glasan da se zabrine. Kuća je bila vrlo tiha. Reacher je ponovo uzeo noţ i pištolj te zastao kod vrata osluškujući. Ĉuo je samo klizanje, struganje, krckanje, lupkanje. Klizanje, struganje, krckanje, lupkanje. Izašao je natrag u hodnik. Tada je shvatio. Staklo.

Cash je uzvratio paljbu prema Chenkovu sjevernom poloţaju te je, kao i svi dobri snajperisti, ţelio izazvati maksimalnu štetu jednim hicem. Chenko je pak, kao i svi dobri snajperisti, ţelio odrţati svoju okolinu operativnom. Čistio je slomljeno staklo. Postojala je vjerojatnost od dvadeset pet posto da će ga ponovo usmjeriti prema tom prozoru, pa je ţelio imati čist put kroz prostoriju. Klizanje, struganje, krckanje, lupkanje. Vanjskim rubom stopala gurao je staklo sa strane. Na hrpu. Zatim se pomaknuo naprijed i ponovio to. Ţelio je čist prolaz širine barem pola metra. Bez opasnosti da se posklizne dok hoda. Dokle je stigao? Reacher se odšuljao do sljedećeg stepeništa. Bilo je identično prvom. Široko, slabog nagiba, dvokrako. Penjao se hodajući unatrag i oprezno osluškujući. Klizanje, struganje, krckanje, lupkanje. Prošao je odmorište. Nastavio je hodati, sada prema naprijed. Hodnik na drugom katu izgledao je potpuno isto kao i onaj ispod njega, ah nije bilo saga. Samo gole daske. U sredini hodnika nalazio se uspravan stolac. Sva su vrata bila otvorena. Sjever je bio s desne strane. Reacher je osjećao kako noćni zrak ulazi u kuću. Drţao se blizu zida. Šuljao se dalje. Zvukovi su postajali sve glasniji. Naslonio se uza zid. Udahnuo. Polako se okrenuo i zakoračio lijevom nogom. Pred vrata. Chenko je bio četiri metra od njega. Okrenut na drugu stranu. Prema prozoru. Donje je okno bilo podignuto, iza gornjeg, pa je metak razbio oba. U sobi je bilo hladno. Pod je bio prekriven staklom. Chenko je čistio stazu od vrata do prozora. Ostao mu je još oko jedan metar. Bio je pogrbljen, gledao je prema dolje, koncentrirajući se na ono što radi. To što je radio bilo je vaţno. Da se posklizne na djelić stakla tijekom borbe, izgubio bi dragocjeno vrijeme. Chenko je imao disciplinu. I još deset sekundi ţivota. Reacher je stavio noţ u dţep. Oslobodio je desnu ruku. Savio ju je. Napravio je korak naprijed. Hodao je sporo i tiho po

stazi koju je Chenko očistio. Ĉetiri tiha koraka. Chenko ih je osjetio. Uspravio se. Reacher ga je uhvatio straga jednom rukom. Ĉvrsto ga je stisnuo. Napravio je još jedan dug i brz korak noseći Chenka u ruci, a zatim ga je bacio kroz otvoreni prozor, glavom prema naprijed. »Upozorio sam te«, šapnuo je u tamu ispod sebe. »Trebao si me ubiti kad si imao priliku.« Tada je izvukao telefon. »Narednice?« šapnuo je. »Ovdje sam.« »Vidiš li prozor na trećem katu prema kojem si pucao?« »Vidim ga.« »Ĉovjek je upravo ispao kroz njega. Ako ponovo ustane, ustrijeli ga.« Zatim je spremio mobitel i krenuo traţiti tavanska vrata. Pronašao je Rosemary Barr potpuno neozlijeđenu, kako uspravno sjedi na tavanskom podu. Noge, ruke i usta bili su joj zavezani ljepljivom vrpcom. Reacher je stavio prst na usta. Kimnula je. Oslobodio ju je zakrvavljenim noţem i pomogao joj da ustane. Na trenutak je bila nesigurna na nogama. Zatim se stresla i kimnula. Potom se nasmiješila. Reacher je slutio da su strah koji je osjećala i reakcija na to što joj se događalo bili neutralizirani ţeljeznom odlučnošću da pomogne bratu. Ako ona preţivi, preţivjet će i on. To ju je uvjerenje tjeralo dalje. »Jesu li mrtvi?« šapnula je. »Svi osim Raskina i Zeka«, odvratio je Reacher šaptom. »Ne, Raskin se ubio. Ĉula sam kako razgovaraju. Zek ga je natjerao. Jer je dopustio da mu ukradete mobitel.« »Gdje će Zek vjerojatno biti?« »Većinu vremena provodi u dnevnoj sobi. Na drugom katu.« »Koja vrata?« »Zadnja s lijeva.« »U redu, ostanite ovdje«, šapnuo je Reacher. »Sredit ću ga i odmah se vratiti.« »Ne mogu ostati tu. Izvucite me odavde.« Zastao je. »U redu, ah morate biti zaista tihi. I ne gledajte lijevo ni desno.«

»Zašto ne?« »Ima mrtvih ljudi.« »Drago mi je što su mrtvi«, rekla je. Reacher ju je vodio za ruku do hodnika na drugom katu. Zatim se sam spustio do prvog. Sve je bilo tiho. Zadnja vrata s lijeve strane još su bila zatvorena. Mahnuo joj je da siđe. Zajedno su sišli do prizemlja, a zatim otišli do prednjeg dijela kuće, do prostorije kroz koju je ušao. Pomogao joj je da izađe kroz prozor. Pokazao je prstom. »Slijedite kolni prilaz do ceste«, rekao je. »Skrenite desno. Javit ću ostalima da dolazite. Tamo je čovjek u crnom s puškom. On je na našoj strani.« Stajala je mirno na sekundu, a zatim se sagnula i skinula cipele te je drţeći ih u ruci počela trčati kao da je gone svi vrazi, po goloj zemlji, na zapad prema cesti. Reacher je izvukao mobitel. »Narednice?« šapnuo je. »Ovdje sam.« »Rosemary Barr ide prema vama.« »Izvrsno.« »Okupi ostale i dočekajte je na pola puta. Više nema aktivnih neprijatelja s opremom za noćno gledanje. Nakon toga čekajte. Javit ću vam se.« »Primljeno.« Reacher je spremio mobitel. Vratio se kroz tihu kuću, traţeći Zeka. 17. POGLAVLJE Naposljetku se sve svelo na čekanje. Ĉekaj i dobre stvari će doći k tebi. Loše stvari također. Reacher se odšuljao natrag na prvi kat. Zadnja vrata s lijeva još su bila zatvorena. Ušao je u kuhinju i sagnuo se. Linsky je na podu leţao u lokvi krvi. Reacher je ponovo upalio plamen ispod čajnika. Zatim je izašao na hodnik. Tiho je stigao do prednjeg dijela kuće i naslonio se na zid iza zadnjih vrata slijeva. I čekao.

Voda u čajniku zakuhala je nakon pet minuta. Zviţdanje je isprva bilo duboko i tiho, a zatim su se i ton i glasnoća podigli punom snagom. Za deset sekundi prvim katom kuće odjekivalo je izluđujuće pištanje. Deset sekundi nakon toga, vrata s Reacherove desne strane su se otvorila. Kroz njih je izašao nizak čovjek. Reacher mu je dopustio da učini korak naprijed, a zatim ga okrenuo i snaţno mu pritisnuo cijev Smith & Wessona ispod grla. I zagledao se u njega. Zek. Bio je to širok, prastar, iskrivljen, pogrbljen, isprebijan starac. Više utvara nego čovjek. Bio je prekriven sivim oţiljcima i dijelovima koţe bez pigmenta. Lice mu je bilo izborano, ovješeno i prepuno bijesa, mrţnje i okrutnosti. Nije bio naoruţan. Ĉinilo se da svojim uništenim rukama nije mogao drţati oruţje. Reacher ga je odgurao natraške niz hodnik i u kuhinju. Do peći. Buka čajnika bila je nepodnošljiva. Reacher je lijevom rukom ugasio plamen. Zatim je odvukao Zeka natrag prema dnevnoj sobi. Zviţduk čajnika se utišao, poput sirene koja se zaustavlja. Kuća je ponovo utihnula. »Gotovo je«, rekao je Reacher. »Izgubio si.« »Nikad nije gotovo«, odvratio je Zek. Grub glas, dubok i grlen. »Pogađaj ponovo«, rekao je Reacher. Drţao je pištolj čvrsto uz Zekovo grlo. Preblizu i prenisko da bi ga Zek mogao vidjeti. Povukao je udarac unatrag. Polako i oprezno. Promišljeno. Glasno. Klik-klik. Nepogrešiv zvuk. »Imam osamdeset godina«, rekao je Zek. »Nije me briga da imaš i sto«, rekao je Reacher. »Ipak si gotov.« »Budalo«, odvratio je Zek. »To znači da sam preţivio i gore od tebe. I prije nego što si se ti rodio.« »Nitko nije gori od mene.« »Ne laskaj si. Ti nisi ništa.«

»Misliš?« rekao je Reacher. »Jutros si bio ţiv, a sutra nećeš biti. Nakon osamdeset godina. To me čini prilično posebnim, ne misliš li tako?« Bez odgovora. »Gotovo je«, rekao je Reacher. »Vjeruj mi. Prošao si dug put, to mi je jasno, ah stigao si do njegovog kraja. Moralo se jednom dogoditi.« Bez odgovora. »Znaš h kad mi je rođendan?« pitao je Reacher. »Naravno da ne znam.« »U listopadu. Znaš li kojeg datuma?« »Naravno da ne znam.« »Saznat ćeš to na teţi način. Odbrojavat ću u sebi. Kada dođem do datuma svog rođendana, povući ću okidač.« Počeo je brojati u sebi. Prvi, drugi. Gledao je Zeka u oči. Peti, šesti, sedmi, osmi. Bez reakcije. Deseti, jedanaesti, dvanaesti. »Što ţeliš?« rekao je Zek. Vrijeme je za pregovore. »Ţelim razgovarati«, rekao je Reacher. »Razgovarati?« »Dvanaesti«, rekao je Reacher. »Toliko si dugo izdrţao. Zatim si odustao. Znaš h zašto? Jer ţeliš preţivjeti. To ti je najdublje usađeni instinkt. Očito. Jer kako bi inače doţivio tako duboku starost? To je vjerojatno dublji instinkt nego što ja to uopće mogu razumjeti. Refleks, navika, baci kocku, ostani ţiv, povuci sljedeći potez, ponovo okušaj sreću. To ti je zapisano u DNK. To si H.« »Pa?« »Pa sada imamo natjecanje. Ono što si ti protiv onoga što sam ja.« »A što si ti?« »Ja sam čovjek koji je upravo bacio Chenka kroz prozor drugog kata, nakon što je zdrobio Vladimira golim rukama. Jer mi se nije sviđalo što čine nevinim ljudima. Moraš suprotstaviti svoju snaţnu ţelju za preţivljavanjem mojoj snaţnoj ţelji da te ustrijelim u glavu i popišam se u rupu od metka.«

Bez odgovora. »Jedan hitac«, rekao je Reacher. »U glavu. Svjetla se gase. To je tvoj izbor. Još jedan dan i još jedno bacanje kocke. Ili ne. Kako odlučiš.« Vidio je u Zekovim očima kako proračunava, procjenjuje, špekulira. »Mogao bih te baciti niz stepenice«, rekao je Reacher. »Mogao bi otpuzati i pogledati Vladimira. Poslije sam mu prerezao grlo. Iz zabave. To sam ja. Stoga nemoj misliti da nisam ozbiljan. Učinit ću to i spavati poput bebe ostatak ţivota.« »Što ţeliš?« ponovo je upitao Zek. »Pomoć s problemom.« »Kakvim problemom?« »U zatvorskoj je bolnici nevin čovjek kojeg moram izvući odande. Stoga moraš reći istinu detektivu po imenu Emerson. Istinu, cijelu istinu i ništa osim istine. Moraš reći da je Chenko pucao iz javne garaţe, da je Vladimir ubio djevojku te tko je ubio Teda Archera. I ostalo što si učinio. Cijelu priču. Uključujući i to kako ste ti i Linsky sve organizirali.« Bljesak u Zekovim očima. »Besmislica. Dobio bih smrtnu kaznu.« »Da, bi«, rekao je Reacher. »To je posve sigurno. Ali bi još uvijek bio ţiv sutra. I dan iza toga i dan iza toga. Postupak priziva ovdje traje vječno. Ponekad i deset godina. Moţda ćeš imati sreće. Moţe doći do poništenja suđenja, do bijega iz zatvora, moţda te pomiluju, moţda izbije revolucija ili dođe do potresa.« »Malo vjerojatno.« »Vrlo malo«, odvratio je Reacher. »Ali nisi li ti upravo takav? Ĉovjek koji će prihvatiti i najmanju priliku da bi ţivio još minutu, umjesto nikakve prilike?« Bez odgovora. »Već si mi odgovorio«, rekao je Reacher. »Kad si odustao od igre s rođendanom na dvanaestom u listopadu. To je bilo prilično brzo. Listopad ima trideset jedan dan. Prema

zakonu vjerojatnosti bio bi više-manje siguran do petnaestog ili šesnaestog. Kockar bi čekao do dvadesetog. Ali ti nisi došao ni do trinaestog. Ne zato što si kukavica. Nitko te ne moţe optuţiti za to. Već zato što ţeliš preţivjeti. To si ti. Sada samo ţelim praktičnu potvrdu.« Bez odgovora. »Trinaesti«, rekao je Reacher. »Ĉetrnaesti, petnaesti, šesnaesti.« »U redu«, rekao je Zek. »Razgovarat ću s detektivom.« Reacher ga je pištoljem pritisnuo uza zid. Izvadio je telefon. »Narednice?« »Ovdje sam.« »Dođite, svi. Otvorit ću vrata. Frankline? Probudi ono troje, kako smo se dogovorili.« Telefon se isključio. Franklin je prekinuo konferencijski poziv kako bi mogao birati brojeve. Reacher je vezao Zekove ruke i noge ţicom otrgnutom sa stolnih svjetiljki i ostavio ga na podu dnevne sobe. Zatim je sišao u prizemlje. Pogledao je u sobu za nadzor. Vladimir je leţao na leđima u jezeru krvi. Oči su mu bile otvorene. Kao i grlo. Vidjele su se kosti. Sokolov je bio naslonjen na stol, glavom prema dolje. Njegova je krv bila posvuda. Dio je vjerojatno ušao i u uređaje jer monitor juţne strane nije radio. Preostale tri slike još uvijek su se vidjele. Zelene i sablasne. Na monitoru zapadne kamere vidjele su se četiri figure na kolnom prilazu. Ţuti rub, crvena sredina. Kretale su se brzo, u zgusnutoj skupini. Reacher je ugasio svjetlo i zatvorio sobu. Otišao je niz hodnik i otvorio ulazna vrata. Yanni je ušla prva. Zatim Cash, pa Rosemary pa Helen. Bila je bosa i nosila je cipele u ruci. Bila je prekrivena blatom. Zaustavila se na vratima i čvrsto zagrlila Reachera. Drţala ga je jedan dug trenutak, a zatim otišla dalje. »Kakav je to miris?« upitala je Yanni. »Krv«, rekao je Cash. »I druge tjelesne tekućine raznih vrsta.« »Svi su mrtvi?« »Svi osim jednog«, rekao je Reacher.

Poveo ih je na kat. Zaustavio je Rosemary ispred vrata dnevne sobe. »Zek je unutra«, rekao je. »Ne smeta vam da ga vidite?« Odmahnula je glavom. »Ţelim ga vidjeti«, rekla je. »Ţelim mu postaviti jedno pitanje.« Ušla je u dnevnu sobu. Zek je bio na podu gdje ga je Reacher i ostavio. Rosemary je stala iznad njega, tiha i dostojanstvena, ne naslađujući se. Samo je bila znatiţeljna. »Zašto?« rekla je. »Do neke mjere shvaćam što ste mislili da morate učiniti. Iz vaše izopačene perspektive. Ali zašto Chenko nije jednostavno pucao s autoputa? Zašto ste morali smjestiti mom bratu?« Zek nije odgovorio. Samo je zurio pred sebe, kao da vidi nešto, ali vjerojatno ne Rosemary Barr. »Psihologija«, rekao je Reacher. »Njegova?« »Naša. Psihologija javnosti.« »Kako to?« »Morala je postojati priča«, rekao je Reacher. »Zapravo, priča je već postojala, a on je morao kontrolirati o čemu će priča biti. Ako izruči ubojicu, priča će biti o ubojici. Bez ubojice priča bi bila o ţrtvama. Da je priča bila o ţrtvama, postavilo bi se previše pitanja.« »Pa je ţrtvovao Jamesa.« »To on radi. Postoji dugačak popis.« »Zašto?« »Smrt pojedinca je tragedija, smrt milijuna je statistika.« »Josif Staljin«, rekla je Yanni. Reacher je nogom gurnuo Zeka u stranu i odmaknuo kauč od prozora oko pola metra. Zgrabio je Zeka za ovratnik, podigao ga i bacio ga na jedan kraj kauča. Postavio ga je da sjedi uspravno uz naslon za ruke. »Naš glavni svjedok«, rekao je. Rekao je Cashu da sjedne na rub prozora iza kauča. Rekao je Yanni da ode po tri stolca u kuhinju. Fotelje je gurnuo uza

zid. Yanni se vraćala tri puta, svaki put vukući stolac za sobom. Reacher ih je postavio u jedan red, okrenute prema kauču. Dobio je pravokutni raspored. Stolce nasuprot kauča i fotelje sa strane. Odjeća mu se gotovo osušila. Bila je još vlaţna samo na mjestima gdje su šavovi bili debeli. Prošao je prstima kroz kosu. Poravnao ju je. Pogledao je na sat. Gotovo četiri sata ujutro. Tada je otpor najslabiji. To je stvar bioritma. »Sada ćemo čekati«, rekao je. Ĉekali su manje od trideset minuta. Zatim su čuli automobile na cesti u daljini. Gume na asfaltu, buka motora, zvuk ispušnih cijevi. Zvukovi su postali glasniji. Auti su usporili. Začuo se glasan šum kad su skrenuli na prilaz od drobljenog vapnenca. Bila su četiri auta. Reacher je sišao u prizemlje i otvorio vrata. Vidio je Franklinov crni Suburban. Vidio je Emersona kako izlazi iz sivog Crown Vica. Vidio je nisku i snaţnu ţenu kratke crne kose kako izlazi iz plavog Forda Taurusa. Donna Bianca, pretpostavio je. Vidio je Alexa Rodina kako izlazi iz BMW-a srebrne boje. Zaključao ga je daljinskim upravljačem. Bio je jedini koji je to učinio. Reacher je stao u stranu i pustio ih da se okupe u hodniku. Zatim ih je poveo na kat. Smjestio je Alexa Rodina, Donnu Biancu i Emersona u kuhinjske stolce, tim redom, s lijeva na desno. Frankhna je smjestio u fotelju pokraj Yanni. Rosemary Barr i Helen Rodin bile su u foteljama s druge strane sobe. Helen je gledala svog oca, on je gledao nju. Cash je sjedio na rubu prozora. Reacher se odmaknuo i naslonio na dovratak. »Počni pričati«, rekao je Zeku. Zek je šutio. »Mogu poslati ove ljude odavde«, rekao je Reacher. »Baš kao što sam ih pozvao. A onda ću ponovo početi brojati. Od sedamnaestog.« Zek je uzdahnuo i počeo govoriti. Isprva sporo, a zatim sve brţe. Njegova je priča bila duga, Toliko duga i sloţena da je postala zbunjujuća. Govorio je i o ranijim, nevezanim

zločinima. Zatim je počeo govoriti o natječaju za radove u gradu. Rekao je ime duţnosnika kojeg je potplatio. Ne samo novcem. Bilo je tu i djevojaka koje su u malim skupinama slali u vilu na Karibima. Neke od njih bile su vrlo mlade. Govorio je o bijesu Teda Archera. O njegovoj dvogodišnjoj potrazi i tome kako se pribliţio istini. Opisao je zasjedu, jednog ponedjeljka ujutro. Za to Su iskoristili Jeba Olivera. Platili su mu crvenim Dodge Ramom. Zatim je Zek zastao, odlučio se i krenuo dalje. Opisao je brzu odluku da se riješe Oline Archer dva mjeseca kasnije, kad je postala opasna. Opisao je Chenkovo lukavstvo, ţurno, ali temeljito planiranje, način na koji su namamili Jamesa Barra da im se makne s puta, obećanjem spoja sa Sandy Dupree. Opisao je kraj korisnosti Jeba Olivera. Rekao im je gdje mogu pronaći njegovo tijelo. Rekao im je kako je Vladimir ubio Sandy s ciljem da zaustave Reachera. Sve u svemu, govorio je više od pola sata, ruku vezanih iza leda, a zatim je iznenada stao i Reacher mu je u očima vidio kako kalkulira. Već je razmišljao o sljedećem potezu. Sljedećem bacanju kocke. Poništenju suđenja. Bijegu iz zatvora. Desetogodišnjem postupku priziva. Soba je utihnula. Donna Bianca je rekla: »Nevjerojatno«. Reacher je rekao: »Pričaj dalje.« Zek ga je pogledao. »Nešto si izostavio«, rekao je Reacher. »Reci nam za svog čovjeka unutra. To svi čekamo.« Zek je skrenuo pogled. Najprije je pogledao Emersona, zatim Donnu Biancu, potom Alexa Rodina. Redom, s desna na lijevo. Zatim je ponovo pogledao Reachera. »Ţeliš preţivjeti«, rekao je Reacher. »Ali nisi budala. Neće biti poništenja suđenja. Neće biti bijega iz zatvora. Niti ćeš preţivjeti desetogodišnji postupak priziva jer si star. Sve to znaš. Ali ipak si pristao razgovarati. Zašto?« Zek nije rekao ništa.

»Jer si znao da ćeš prije ili kasnije razgovarati s prijateljem. S nekim tko je tvoj. Koga si kupio i platio. Jesam li u pravu?« Zek je polako klimnuo glavom. »S nekim tko se, zapravo, upravo sada nalazi ovdje.« Zek je ponovo kimnuo. »Jedno me stalno mučilo«, rekao je Reacher. »Od samog početka. Isprva nisam znao jesam li u pravu ili to samo progovara moj ego. Stalno sam se predomišljao. Naposljetku sam zaključio da sam u pravu. Dok sam bio u vojsci bio sam sjajan istraţitelj. Moţda najbolji kojeg su imali. Pristao bih na usporedbu s bilo kim. I znate što?« »Što?« upitala je Helen Rodin. »Nikad mi ne bi palo na pamet isprazniti onaj parkirni automat. Ni u milijun godina. Ne bih se sjetio to učiniti. Stoga sam bio suočen s pitanjem. Je li Emerson bolji istraţitelj od mene ? Ili je znao da je novčić tamo?« Nitko nije progovorio. »Emerson nije bolji nego što sam ja bio«, rekao je Reacher. »To jednostavno nije moguće. Tako sam zaključio.« Zatim se okrenuo Zeku. »Novčić je bio suvišan trag. Vidiš li to sada? Doimalo se neprirodnim. Je li to bila Chenkova ideja?« Zek je kimnuo. »Trebao si reći ne«, rekao je Reacher. Zatim se okrenuo Emersonu. »Ih si ga ti trebao ostaviti u automatu. Nije ti trebao uz onolike dokaze.« »To su sranja«, rekao je Emerson. Reacher je odmahnuo glavom. »Kasnije se mnogo toga poklopilo. Pročitao sam transkripte poziva hitnoj sluţbi i zapise iz patrolnih kola. Odmah na početku si vrlo brzo zaključio o čemu je riječ. Primili ste hrpu smušenih, paničnih poziva, ali za dvadeset sekundi si putem radija govorio svima da je riječ o luđaku s automatskom puškom. Nije bilo osnova za taj zaključak, jer je ispaljeno šest metaka u isprekidanom nizu. Moglo je to biti šest klinaca s pištoljima od kojih je svaki ispalio jedan metak. Ah znao si da nije.«

»To su sranja«, ponovio je Emerson. Reacher je ponovo odmahnuo glavom. »Završni dokaz dobio sam kad sam pregovarao s tvojim šefom, koji sjedi ovdje. Rekao sam mu da će morati ispričati istinu detektivu po imenu Emerson. Mogao sam općenito reći „policiji“ ili okruţnom tuţitelju Alexu Rodinu. Ali nisam. Rekao sam baš tvoje ime, a njemu je u očima bljesnuo mali plamičak. Opirao se još minutu, tek toliko, ali zapravo je vrlo brzo popustio jer je zaključio da će sve biti u redu dokle god ti vodiš slučaj.« Tišina. Zatim je Cash rekao: »Ali Oline Archer otišla je Alexu Rodinu. On je zataškao sve. To ste saznah.« Reacher je ponovo odmahnuo glavom. »Saznali smo da je Oline otišla u ured okruţnog tuţitelja. I ja sam otišao tamo, čim sam stigao u grad. I znate što? Alex na vratima ima dvije prave čelične dame. Znaju da ne voli nenajavljene sastanke. Kladim se da su odbile pustiti Oline da uđe. To je stvar za policiju, rekle su joj. Njezina nam je kolegica ispričala da je nije bilo veći dio poslijepodneva. Pretpostavljam da su je čelične dame poslale u šetnju preko cijelog grada do policijske stanice i da je sjela za Emersonov stol.« Tišina u prostoriji. Zek se počeo otimati na kauču. »Emersone, učini nešto, za ime Boga.« »Ne moţe ništa učiniti«, rekao je Reacher. »Nisam glup. Mislim unaprijed. Sigurno u futroli ispod ruke ima Glock, ah ja sam iza njega s noţem i Smith & Wessonom, a Cash ima snajper skriven iza kauča. Sto bi, uostalom, i mogao učiniti? Mogao bi nas pokušati sve ubiti i reći da je ovdje došlo do nekakvog velikog masakra, ali kako bi se izvukao od NBC-a?« Emerson je zurio u njega. »NBC-a?« ponovio je Cash. »Vidio sam Yanni kako ranije nešto petlja s mobitelom. Pretpostavljam da sve ovo prenosi natrag u studio.« Yanni je izvukla svoju Nokiju.

»Otvoreni kanal«, rekla je. »Digitalno se snima na tri zasebna tvrda diska te na još dvije analogne vrpce, za pričuvnu kopiju. Počeli smo snimati i prije nego što smo krenuli.« Cash je zurio u nju. »Zato si mi postavljala glupa pitanja o noćnom nišanu. I zato si razgovarala sama sa sobom poput sportskog komentatora.« »Ona je novinarka«, rekao je Reacher. »Osvojit će Emmy.« Nitko nije progovarao. Iznenada su svi postali svjesni da ih se snima. »Detektivko Bianca«, rekao je Reacher glasno. »Upravo ste unaprijeđeni u voditelja odjela za teške zločine. Kakav je to osjećaj?« Yanni je napravila grimasu. Reacher je zakoračio prema naprijed i nagnuo se preko naslona Emersonove stolice te mu zavukao ruku ispod kaputa. Izvukao je devetmilimetarski Glock. Predao ga je Bianci. »Morate obaviti neka uhićenja«, rekao je. Tada se Zek nasmiješio, a u sobu je ušao Chenko. Chenko je bio prekriven blatom i desna mu je ruka bila slomljena, ili rame ili ključna kost ili sve troje. Ruku je ugurao u košulju, kao u povez. Ali s lijevom mu je rukom bilo sve u redu. Potpuno u redu. Reacher se okrenuo prema njemu i vidio da u ruci, čvrsto poput stijene, drţi skraćenu sačmaricu. Pomislio je, nevaţno: Odakle mu to? Iz automobila? Jesu li automobili bili parkirani s istočne strane? Chenko je pogledao prema Bianci. »Spustite pištolj, gospođo« rekao je. Bianca je spustila Emersonov Glock na pod. Nije bilo zvuka kad je dodirnuo sag. »Hvala«, rekao je Chenko. Nitko nije progovarao. »Izgleda da sam neko vrijeme bio u nesvijesti«, rekao je Chenko. »Ali moram vam reći da se sada osjećam mnogo bolje.«

»Mi preţivljavamo«, rekao je Zek s druge strane sobe. »To je naš posao.« Reacher nije pogledao prema njemu. Umjesto toga je gledao u Chenkovu pušku. Nekoć je to bila Benelli Nova Pump. Usadnik je bio odsječen iza drške nalik onoj na pištolju. Cijev je bila otpiljena ispred pomičnog dijela za repetiranje. Krupna sačma. Spremnik za četiri patrone. Zgodno oruţje, sada unakaţeno. »Emersone«, rekao je Zek. »Dođi ovamo i odveţi me.« Reacher je čuo kako Emerson ustaje. Nije se okrenuo prema njemu. Samo je napravio mali korak naprijed i u stranu, bliţe Chenku. Bio je trideset centimetara viši i dvostruko širi od njega. »Treba mi noţ«, rekao je Emerson. »Vojnik ima noţ«, rekao je Chenko. »Siguran sam u to, jer sam vidio što se dogodilo mojim prijateljima u prizemlju.« Reacher mu se još malo pribliţio. Krupan momak i sitan momak, licem u lice, udaljeni oko metar, a dobar dio te udaljenosti zauzimala je sačmarica. Reacherov je struk bio u ravnini Chenkovih prsa. »Noţ«, rekao je Emerson. »Dođi po njega«, rekao je Reacher. »Gurni ga po podu.« »Neću.« »Pucat ću«, procijedio je Chenko. »Krupna sačma, ravno u trbuh.« Reacher je pomislio: I što onda? Pumperica nije od velike koristi jednorukom čovjeku. »Pucaj«, rekao je. Osjetio je poglede na sebi. Znao je da ga svi gledaju, da zure u njega. Tišina mu je zujala u ušima. Iznenada je postao svjestan mirisa u sobi. Prašina u sagu, istrošeni namještaj, strah, napetost, vlaţni noćni zrak koji ulazi kroz otvorena vrata u prizemlju i razbijeni prozor na katu i donosi miris bogate zemlje, umjetnoga gnojiva i usjeva koji su tek počeli nicati.

»Hajde«, rekao je. »Pucaj.« Chenko nije učinio ništa. Samo je stajao. Reacher je stajao točno ispred njega. Znao je točan raspored svega u prostoriji. On sam ga je postavio. Vizualizirao ga je u umu. Chenko je bio na vratima, okrenut prema prozoru. Svi su ostali bili okrenuti u suprotnom smjeru. Reacher je bio točno ispred Chenka, licem u lice, dovoljno blizu da ga dodirne. Cash je bio točno iza njega, sasvim na kraju sobe, iza kauča, sjedio je na rubu prozora i gledao pred sebe. Zek je sjedio na kauču, gledajući u istom smjeru. Zatim Emerson u sredini sobe, blizu Zeka, koji je ustajao, neodlučan, i gledao. Zatim Yanni i Franklin te Helen i Rosemary Barr u foteljama uz zidove, okrenutih glava. Zatim Bianca i Alex Rodin na kuhinjskim stolcima, okrenuti u struku, raširenih očiju. Reacher je za svakog znao gdje je i kamo gleda. »Pucaj«, rekao je. »Gađaj mi u pojas. To će biti dobro. Samo naprijed.« Chenko nije učinio ništa. Samo je zurio u njega. Reacher je bio toliko blizu i toliko krupan da je Chenko vidio samo njega. Kao da su samo njih dvojica, kao da u sobi nema nikog drugog. »Pomoći ću ti«, rekao je Reacher. »Brojit ću do tri. Zatim povuci okidač.« Chenko je samo stajao. »Razumiješ li?« rekao je Reacher. Bez odgovora. »Jedan«, rekao je Reacher. Bez reakcije. »Dva«, rekao je Reacher. Zatim se sklonio s puta. Samo je učinio dugačak korak u desnu stranu. Cash je opalio iza kauča u mjesto gdje je Reacherov pojas bio samo djelić sekunde prije nego što su se Chenkova prsa razletjela. Nakon toga je Cash spustio pušku na pod jednako tiho kao što ju je i podigao. Dva policijska auta iz noćne smjene došla su po Zeka i Emersona. Po ţrtve su stigla četvora ambulantna kola.

Bianca je pitala Reachera što se dogodilo s prvom trojicom. Reacher joj je rekao da nema pojma o tome. Uopće. Nagađao je da je moţda došlo do neke interne razmirice. Moţda do kakve svađe među lopovima? Bianca nije inzistirala. Rosemary Barr posudila je Franklinov telefon i njime zvala bolnice u blizini, traţeći sigurno mjesto za svog brata. Helen i Alex Rodin sjedili su blizu jedno drugom, razgovarajući. Narednik Cash je sjedio na stolcu i drijemao. Stara vojnička navika. Spavaj kad moţeš. Yanni je prišla Reacheru i rekla mu: »Grubi muškarci, spremni u noći.« Reacher je iznenada postao vrlo svjestan otvorene telefonske linije. Samo se nasmiješio i rekao: »Obično sam u krevetu prije ponoći.« »I ja«, rekla je Yanni. »Sama. Sjećate li se moje adrese?« Reacher se nasmiješio i kimnuo. Zatim je sišao u prizemlje i izašao na prednju verandu te otišao nekoliko metara na jug preko gole zemlje dok nije vidio nebo na istoku iza kuće. Bliţila se zora. Na obzorju je crna boja prelazila u purpurnu. Okrenuo se i vidio kako stavljaju nosila u zadnja ambulantna kola. Vladimirova posljednja voţnja, činilo se, zaključujući po obliku ispod plahte na nosilima. Ispraznio je dţepove i ostavio Emersonovu poderanu posjetnicu, ubrus s brojem Helen Rodin, veliki mjedeni ključ iz motela, Smith & Wesson te Cashov noţ za preţivljavanje i spašavanje, sve u maloj, urednoj hrpici pokraj prednjih vrata. Zatim je upitao bolničare mogu h ga povesti do grada. Pretpostavljao je da moţe pješice stići od bolnice do autobusnog kolodvora prije nego što sunce posve izađe. U Indianapolisu moţe biti prije ručka. Zatim moţe kupiti nove cipele i biti gotovo bilo gdje prije nego što sunce ponovo zađe. KRAJ 15.06.2010.