Medjunarodne organizacije

Obrad Račić, Vojin Dimitrijević MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE

1

UVOD 1. POTREBA ZA MEĐUNARODNIM ORGANIZACIJAMA Međunarodne organizacije su tvorevine novijeg vremena i odgovor na zahteve savremenog sveta. Sazrevanje svesti o potrebi međunarodne saradnje u tesnoj je vezi s ekonomskim i tehnološkim razvojem, u stvari je uslovljeno njime. Samo je veoma nizak stupanj razvitka proizvodnih snaga dopuštao potpunu autarhičnost države — ako se uopšte u to vreme moglo govoriti o državi u pravom smislu reči. Svaki dalji korak bio je skopčan s potrebom da se višak nepotrebnih dobara zameni za sirovine ili proizvode koji su se nalazili u inostranstvu. Bez obzira da li se radilo o miroljubivoj razmeni ili nasilnom prisvajanju, postojanje prostora i ljudi van uže zajednice imalo se uzimati u obzir pa su se i na stalan način morali uređivati odnosi s ostalim državama. Dvostrani odnosi, od povremenih dodira do stalnog uzajamnog predstavljanja putem diplomatskih izaslanika, mogli su da zadovolje potrebe u doba umerene međunarodne razmene i slabih sredstava veza. Industrijska revolucija i s njome povezane društvene promene oživljavaju dodire između država do te mere da im rascepkanost dvostrane saradnje više ne odgovara. Međudejstva država, koja se ponavljaju na pojavno istovetan ili sličan način, ne samo da se moraju pouzdano i široko regulisati, što se postiže sklapanjem mnogostranih međunarodnih ugovora, nego se i ne mogu prepustiti spontanom i neusklađenom delovanju pojedinih učesnika. Na njih se mora proračunato i svesno uticati, moraju se preduzimati mere upravljene na poboljšanja, drugim rečima, moraju se donositi zajedničke odluke, koje se sastoje u svesnom izboru između različitih spoznatih mogućnosti. Donošenje takvih odluka pretpostavlja niz prethodnih i potonjih radnji, od utvrđivanja činjenica i saglašavanja o tehničkim postupcima pa do nadzora nad poštovanjem pravila i preduzimanja konkretnih fizičkih mera. U odsustvu svetske vlade, ovakvim zadacima mogla je da odgovori samo ustanova koja omogućava da države, ostajući ravnopravne i ne priznajući nikakvu višu vlast, zajednički donose pomenute odluke i obezbede izvršenje svih pratećih radnji. Tako su nastale međunarodne organizacije kao sredstvo stalne saradnje radi postizavanja interesa koji su zajednički udruženim državama. I pored njihovog usavršavanja i umnožavanja, međunarodne organizacije su i danas u suštini iste. One imaju svoje organe i svoju posebnu ličnost, ali ne postoje samo zato da utvrđuju svetske ili opštečovečanske interese, nezavisne od država članica, i da ih ovima nameću, već su upućene na traženje podudarnih mesta, zajedničkog imenitelja, u težnjama svih ili velike većine država članica. Potpuno izdvajanje savremene države od postojećih međunarodnih organizacija nemoguće je. Međunarodne organizacije i njihova pravila i službe toliko su proželi savremeni svet da se svaka država želeći da se upusti u neku iole značajnu delatnost susreće s postojanjem organizacije, kome se u svom interesu mora da prilagodi. Putem međunarodnih organizacija rešena je protivrečnost između postojanja niza suverenih država i zahteva onih ljudskih delatnosti koje imaju svetske ili regionalne razmere i traže osnovu širu od teritorije bilo koje države. Neophodnost međunarodnih organizacija — bez obzira na njihove mane i nesavršenosti — postaje opipljiva i za čoveka koji malo misli o problemima savremenog sveta. Ni on ne bi morao mnogo da napreže maštu da bi sebi predstavio paralizu u međunarodnim odnosima, pa i nered u obavljanja mnogih „unutrašnjih“ funkcija, koji bi nastali iznenadnim obustavljanjem delatnosti svih međunarodnih organizacija. Svet bi time bio vraćen skoro dva veka unazad. S obzirom na sve ovo, ustrojstvo, delatnost i rezultati rada međunarodnih organizacija nisu više predmet interesovanja i proučavanja uskoga kruga specijalista. Kao što se vidi, sve važnije ljudske delatnosti imaju svoju međunarodnu komponentu i ne mogu se uspešno razvijati bez međunarodne saradnje, koja opet nije potpuna ako je ne prate međunarodne ustanove. Bez poznavanja mogućnosti koje pruža postojanje međunarodnih organizacija i pravila i postupaka koje od njih potiču, mnogi poduhvati mogu da budu otežani, neracionalni i lišeni velikog dela svoga učinka. Obilje međunarodnih organizacija, iskustva nagomilana u toku njihovog razvoja i stalna težnja da se one osposobe da u najvećoj mogućoj meri ispunjavaju svoje funkcije, doveli su, pored niza specifičnih rešenja, i do svima njima zajedničkih osobina, Jak interes, koji je u naučnim krugovima od početka postojao za međunarodno organizovanje, izrazio se u postojanju niza radova, koji mogu poslužiti kao osnova opšte 2

teorije međunarodnih organizacija. Njen je zadatak da naročito proučava opšta obeležja takvih organizacija, da stvori pregledan sistem, da utvrdi načela na osnovu kojih deluju, da ustanovi zakonitosti njihovog razvitka i da kritikuje postojeće organizacije s gledišta istinskih potreba međunarodne saradnje i težnje za ostvarivanjem pravih čovečanskih vrednosti.

2. PREGLED RAZVOJA MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA A. Duhovne preteče. — Uviđanje potrebe za međunarodnom saradnjom u obliku stalnih ustanova, opisano u prethodnom odeljku, nije bilo lako ni slobodno od lutanja i zabluda. Može se reći da su načela i oblici koji odlikuju savremene međunarodne organizacije nalaženi i razvijani bez neke vizije o budućnosti, više u nastojanju da se reše neposredna pitanja I da se postigne kompromis između protivrečnih zahteva. Ideja međunarodnog organizovanja ima svoje pobornike u misliocima srednjeg i ranog novog veka, koji su najviše bili obuzeti željom da se izbegnu iracionalni sukobi između naroda ili da se uklanjanjem podvojenosti između evropskih („hrišćanskih“) država ojača njihov otpor prema protivnicima van kontinenta. Razvoj ovakvih zamisli može se pratiti u delima i nacrtima Pjera Diboa (Pierre Dubois, 1250-1323), češkog kralja Jiržija Pođebradskog (1420-1471), u stvari njegovog savetnika Marinija, Emerika Krisea (Emeric Cruce, 1590-1648), francuskog kralja Anrija IV (1553-1610), tj. njegovog ministra, vojvode Silija (Sully, 1559-1641), Viljema Pena (William Penn, 1644-1718), opata od Sen-Pjera (de Saint-Pierre, 1658-1743), Žan-Žaka Rusoa (Jean-Jacques Rousseau, 1112-1778), Džeremi Bentama (Jeremy Bentham, 1748-1832). Imanuela Kanta. (Immanuel Kant, 1724-1804), i drugih. Prostor ne dozvoljava da se ulazi u podrobno izlaganje svih ovih pogleda na povezivanje država: svaki pokušaj da se ovi umni i dalekovidi planovi opišu u nekoliko rečenica naneo bi nepravdu njihovim tvorcima i ne bi bio ni od kakve koristi za čitaoca, koji se radi potpunog upoznavanja s pretečama međunarodnih organizacija mora obratiti originalnim delima ili bar opširnim studijama, posvećenim isključivo tom predmetu. Pa ipak, bez opasnosti od suvišnog pojednostavljenja i greške, može se zaključiti da su sve te ideje stremile, bilo stvaranju federacije postojećih država, bilo njihovom čvrstom savezu, usmerenom protiv mogućeg protivnika spolja. Od značaja je, međutim, i to što je mnoge od tvoraca ovakvih planova opsedala i potreba kolektivne bezbednosti (ma koliko da se razlikovala od konačnog značenja toga pojma), koja se ne može ostvariti bez postojanja međunarodnog središta, organizacije koje će bdeti nad održavanjem mira i preduzimati mere da se spreče ili otklone napadi na njega. B. Međunarodni kongresi. — Kretanja koja su vodila ka stvaranju međunarodnih organizacija, ili njihovih praoblika, imala sa dva osnovna pravca. Ranije je započeo i duže je trajao proces uobličavanja organizacija za očuvanje bezbednosti i održavanje mira, kome su duhovni prethodnici međunarodnog organizovanja posvetili toliku pažnju. S druge strane, tek se u XIX veku, pod uticajem naglog razvitka proizvodnih snaga, osetila jaka potreba za stvaranjem stalnih koordinacionih središta radi olakšavanja onih društvenih delatnosti koje su prevazilazile državne granice, što je srazmerno brzo dovelo do stvaranja tzv. međunarodnih upravnih saveza i odatle do međunarodnih organizacija u oblasti saobraćaja, komunikacija, zdravstva itd. Organizacije za rešavanje političkih pitanja proistekle su Iz postepenog prihvatanja višestrane diplomatije, oličene u međunarodnim kongresima, koji se nisu, kao ranije, svodili na dvostrano pregovaranje, već su značili istovremeno prisustvo i međudejstvo predstavnika više zainteresovanih država. Prvi takav kongres, znamenit po svojim posledicama, bio je onaj koji se pri kraju tridesetogodišnjeg rata održao u vestfalskim gradovima Minsteru i Osnabriku i doveo 1648. godine do sklapanja dva velika višestrana ugovora, poznata pod nazivom Vestfalski mir. Na Vestfalskom kongresu nije bilo plenarnih skupova ni glasanja; nije bilo ni predsedavajućeg ni odbora. Štaviše, retke su bile i prilike kada su punomoćnici pregovarali u grupama većim od članova dveju delegacija. Međutim, Minster i Osnabrik, kao i put između njih, bili su neutralizovani i u njima su se u isto vreme nalazile stotine izaslanika željnih da utiču na ishod dugotrajnog i rasprostranjenog rata. Glavni aktivni činioci bili su posrednici, koji su imali dodira sa svim delegatima i tako postepeno doprinosili oblikovanju za sve prihvatljivog rešenja, koje je ušlo u ugovore. Sledeći značajan korak predstavljali su pregovori o miru u Sremskim Karlovcima, 1699. godine. Njima je u evropsku višestranu diplomatiju bila uvedena dotle izolovana sila, Turska, a prihvatanjem Engleske i Holandije kao posrednika primljene su na pregovore i države neumešane u prethodni sukob. Rešivši na originalan način 3

(probijanjem četvoro vrata na prostoriji za konferenciju) pitanje prvenstva, skup u Sremskim Karlovcima imao je i zajedničke sednice predstavnika svih zainteresovanih strana (Austrije, Turske, Poljske i Venecije). Ovi postupci razvijeni su u pregovorima o miru u Utrehtu (Holandija) 1712-1713. godine, koji su već doveli do žučnih rasprava o proceduri (usmena ili pismena) i u ličnosti engleskog punomoćnika, koji je bio svešteno lice i održao uvodnu reč, dobili nezvaničnog koordinatora skupa. Bečki kongres (1814-1815. godine) natkrilio je sve ranije skupove značajem odluka koje je doneo, obimom političkih, socijalnih i ekonomskih pitanja kojima se bavio, brojem učesnika u novinama u postupku, koji ga čine prvom u nizu modernih međunarodnih konferencija. Za razliku od prethodnih, Bečki kongres nije bio mirovna konferencija već je trebalo da, posle završetka napoleonovskih ratova, stabilizuje iz temelja uzdrman evropski poredak. U licu austrijskog ministra inostranih poslova Meterniha (Metternich), Kongres je imao i svog predsednika, dok je diplomat iste zemlje, Fridrih fon Genc (Friedrich von Gentz) bio prvi šef sekretarijata jednog međunarodnog skupa, imajući za zadatak da osigura njegov tok i da pripremi zapisnike. Na Kongres su bile pozvane, kako bivše zaraćene, tako i neutralne države. Pokazala se i potreba za obrazovanjem odbora za pojedina pitanja, kojih je bilo deset. Naročit je značaj imala statistička komisija, čijom je delatnošću nagoveštena kasnija značajna uloga međunarodnih organizacija u nepristrasnom pribavljanju podataka. Bečki kongres je čak i sadržao zametak užeg organa, sastavljenog od uticajnih učesnika. Prema dogovoru glavnih Napoleonovih protivnika, Rusija, Pruska, Velika Britanija i Austrija trebalo je da zadrže nadzor nad svim konačnim odlukama Kongresa. Francuska se svim silama trudila da se umeša među njih i veštim potezima uspela je da postigne da se mnoga važna pitanja razmatraju u grupi od osam sila, u kojoj su, pored nje i pomenute četiri, bile još i Španija Švedska i Portugalija. Završna faza barbe protiv Napoleona dovela je i do uspostavljanja četvornog saveza između Velike Britanije, Rusije, Austrije i Pruske, koji je imao da traje i posle sklapanja mira. Saveznici su se sporazumeli da se u tu svrhu povremeno sastaju njihovi suvereni ili ministri „da bi se savetovali o zajedničkim interesima i razmatrali mere koje bi u datom trenutku bile najkorisnije za spokojstvo i blagostanje naroda i za održavanje mira * u Evropi“. U isto vreme vladari navedenih sila, uz izuzetak britanskog kralja, sklopili su i ugovor o Svetom savezu, kojim su, u vidu borbe za načela hrišćanske vere, uzeli sebi pravo da silom sprečavaju promene društvenog poretka u evropskim zemljama. Kongresi sila pobednica i Francuske, održani u Ahenu, Opavi, Ljubljani i Veroni, nazivaju se stoga skupovima Svetog saveza, mada to u osnovi nije tačno, jer Velika Britanija nije bila članica Saveza i protivilase predlozima, iznošenim na poslednja tri kongresa, da se interveniše protiv građanskih revolucija u Italiji i Španiji. Kongresi četvornog saveza uveli su običaj periodičnog sastajanja glavnih evropskih sila u vreme mira, zasnovan na potrebi ovih poslednjih da svesno održavaju ravnotežu između sebe i na uverenju da je „evropski koncept“, kako je grupa najmoćnijih počela da se naziva, ovlašćen da kaže poslednju reč o svakom značajnijem pitanju na kontinentu. Kada su se raspali savezi proistekli iz rata protiv Francuske, veliki skupovi evropskih sila nastavili su da se održavaju, ne u unapred određenim razmacima, već prema potrebi. Takav sistem savetovanja trajao je sve do prvog svetskog rata, čije je izbijanje, između ostalog, na rečit način pokazalo da sporo, neredovno i neelastično višestrano pregovaranje između evropske elite treba da ustupi mesto stalnoj organizaciji. Sve ovo ne znači da se postupak na kongresima nije usavršavao: u tom pogledu naročito je značajan Berlinski kongres od 1878, godine, na kome se prvi put pojavljuju međunarodni sekretarijat i stalne tehničke komisije. Haške mirovne konferencije od 1899. i 1907. godine značile su prelaz od užih savetovanja evropskih velikih sila, u osnovi posvećenih rešavanju sukoba interesa između njih, ka širim svetskim skupovima s ciljem da se trajno utvrde opšta dobra i način njihove zaštite i unapređivanja. One su se pokazale veoma uspešne pri kodifikovanju pravnih pravila (rešavanje sporova, humanizacija rata), ali nisu postigle značajna politička rešenja, naročito ne u pogledu razoružanja, radi koga su bile sazvane. Na Prvoj haškoj konferenciji ustaljen je i učinjen pristupačnijim sistem međunarodne arbitraže time što je osnovan Stalni arbitražni sud, koji — iako nije bio sud u pravom smislu reči — u vidu svog Upravnog odbora i Ureda dobija prave međunarodne organe. Pokušaj da se na Drugoj

*

Čl. VI Ugovora o četvrtom savezu, Pariz, 20. novembra 1815.

4

konferenciji obrazuje stalni međunarodni sud propao je zbog nesuglasica oko izbora i * položaja sudija. C. Rečne komisije. — Specijalizovane organizacije s ograničenim i praktičnim ciljevima mogu svojim najranijim prethodnicima smatrati tzv. rečne komisije. Srazmerno se rano uvidelo da se transport dobara rekama, koji je u odsustvu drugih oblika saobraćaja bio naročito povoljan i uvek ostao izvanredno ekonomičan, teško obavlja kada vodeni tok preseca granice ili deli teritorije više zemalja. Iako je načelo slobode plovidbe međunarodnim rekama počelo da se potvrđuje još Vestfalskim mirom, prevozioci su bili izloženi neusklađenim i nepredvidljivim preprekama prilikom svakog prelaska granice. Krajem XVIII veka na reci Rajni su, npr., samo između Strazbura i holandske granice bile 32 stanice za naplatu raznih dažbina. Pošto se francuska revolucija na veoma oštar način obračunavala i sa privilegijama feudalnih poglavara malih državica na Rajni, Francuska i Nemačko carstvo potpisali su 1804. godine sporazum o toj reci, koji je važan i po tome što je njime stvoreno mesto prvog međunarodnog službenika u istoriji. Generalni direktor (kako se i danas zovu šefovi sekretarijata mnogih međunarodnih organizacija) nadzirao je izvršenje ugovora i naplatu taksa, a potpisnice su ga zajednički postavljale i plaćale. Bečki kongres potvrdio je načelo slobodne plovidbe Rajnom i drugim međunarodnim rekama, a do obrazovanja Komisije za Rajnu došlo je 1831. godine, Ugovorom u Majncu. Njime su Komisiji data značajna normativna i upravna ovlašćenja, s tim što je ona mogla da buđe, umesto nacionalnih sudova, nadležna za žalbe povodom odluka o naplati dažbina. Pored glavnog inspektora, koji je zauzeo mesto generalnog direktora, i članovi Komisije, koji su inače radili po instrukcijama vlada, postojali bi međunarodni funkcioneri u trenutku kada bi pristupali rešavanju sporova. Kao arbitri oni su istupali u ličnom svojstvu. Komisija za Rajnu poznaje već i načelo odmeravanja glasova, koje još Viljem Pen predviđao u svom nacrtu evropske organizacije država. Prilikom izbora glavnog inspektora, Pruska je raspolagala trećinom svih glasova, Francuska šestinom, Holandija šestinom, dok su ostale nemačke državice (Baden, Hesen, Bavarska i Nasau) raspolagale preostalom trećinom. Pod uticajem Bečkog kongresa stvaraju se međunarodne komisije za Elbu (1821), Duro (1835), Po (1849) i Prut (1866), ali je od najvećeg značaja, kako privrednog tako i organizacionog, bilo uspostavljanje međunarodne kontrole nad Dunavom, na Pariskom kongresu 1856. godine. Pariskim ugovorom bile su zapravo osnovane dve komisije, od kojih je jedna, tzv. Evropska komisija, sastavljena od Velike Britanije, Austrije, Francuske, Rusije, Sardinije, Turske i kasnije Rumunije, proširila svoj delokrug i uticaj na račun druge, koju je trebalo da sačinjavaju priobalne države. Oslabljeni položaj Turske i vazalni status zemalja na donjem toku Dunava omogućili su Evropskoj komisiji da bude prva međunarodna organizacija s naddržavnim obeležjima, koja se ogledaju u njenom pravu da nezavisno donosi pravilnike, neposredno obavezne za pojedince, pa čak i da ove kažnjava za prekršaje. Evropska komisija imala je svoju zastavu, a njeni službenici, koji su u pravom smislu reči bili međunarodni, nosili su posebne oznake. Komisija je sama određivala i prikupljala dažbine i imala isključivo pravo da daje ovlašćenja za plovidbu i pilotiranje. D. Upravni savezi. — Druga polovina XX veka je vreme kada se uveliko stvaraju međunarodni upravni savezi (administrativne unije), koji daju odlučujući pečat međunarodnom organizovanju do kraja prvog svetskog rata. Ovakav savez je u stvari koordinaciono središte upravnih organa država članica, koje na osnovu međunarodnog ugovora (statuta) i na povremenim sastancima, utvrđuju mere koje treba preduzeti u konkretnoj oblasti, uključujući tu i predlaganje izmena i dopuna osnovnog ugovora. U sedištu organizacije radi i malobrojni sekretarijat, koji uglavnom služi za pripremu sednica i kao posrednik za uzajamna saopštenja članica. Službenici nisu regrutovani na međunarodnoj osnovi, već su po pravilu državljani zemlje domaćina, u stvari državni službenici koji obavljaju posao za račun organizacije. Najstarija organizacija ove vrste stvorena je 1865. godine, sklapanjem Međunarodne telegrafske konvencije, kojom je posle mnogih odlaganja uspostavljen red u međunarodnom telegrafskom saobraćaju. Osnivanjem Međunarodnog ureda telegrafskih uprava, tri godine kasnije, prvi upravni savez dobio je i svoj konačni oblik. Uredom je upravljala Švajcarska, ali su troškove snosile sve članice. Ured je na početku imao samo da olakšava primenu konvencije, ali je ubrzo dobio i zadatak da priprema konferencije članica, sačinjava zapisnike i cirkuliše predloge amandmana. Načelo jednoglasnog odlučivanja, svojstveno svim upravnim savezima, bilo je već 1872. godine unekoliko * Zanimljivo je da je sličan pokušaj iste godine uspeo na regionalnoj osnovi u vidu Centralno-američkog suda, koji je od 1907. do 1918. delovao kao prvi međunarodni sud.

5

ublaženo time što je usvojeno pravilo, prema kome se smatralo da nacionalne uprave, koje se u roku od četiri meseca ne izjasne o nekom predlogu, prećutno pristaju na njega. Kao što se vidi, potreba za nesmetanim odvijanjem međunarodne saradnje brzo je dovela dotle da države pristanu da budu obavezane odlukama na koje nisu dale formalnu saglasnost. Ova organizacija značajna je po tome što je prerasla evropske okvire i bila otvorena svim državama sveta. Po uzoru na Međunarodni telegrafski ured osnovana je 1874. godine Opšta poštanska unija, koja je već sadržala sve razvijenije oblike upravnog saveza. Periodične konferencije članica nisu više diplomatski kongresi već skupovi stručnjaka. Neke odredbe Statuta mogle su se menjati dvotrećinskom većinom. Sekretarijat organizacije, tzv. Međunarodni ured, ima pravo da na zahtev daje mišljenja članicama u sporu, da podnosi predlog za poboljšanje administrativnih pravila, a ubrzo stiče i pravo da obračunava i prebija dugove između poštanskih uprava. Proglašavanjem teritorija članica za jedinstvenu poštansku zonu u kojoj vlada potpuna sloboda tranzita poštanskih pošiljaka i regulisanjem plaćanja poštarine na mestu odašiljanja, i to na osnovu težine a ne pređenog puta, stvoreni su preduslovi za stvarni međunarodni poštanski saobraćaj, koji se dotle odvijao uz današnjem čoveku nezamislive teškoće i zakašnjenja. Organizacija je 1878. promenila naziv: pod tada uzetim imenom Svetskog poštanskog saveza ona postoji i danas, kao specijalizovana ustanova Ujedinjenih nacija. Svetski karakter poslednjih dveju organizacija postao je rano uočljiv: univerzalna saradnja dobila je time podsticaj šireg značaja no što oblast delatnosti pomenutih upravnih saveza ukazuje. Uz izvesno nepoznavanje podataka, beogradska Politika pisala je još 12. januara 1904. „Ove godine proslavlja 30 godina svoga opstanka najveće udruženje na svetu, koje danas broji na 1102 miliona članova. Jedino stanovnici Abisinije, Avganistana, Arapske, Beludžistana, Ladahana, Maroka i Kine ne pripadaju tome kolosalnom udruženju. Udruženje se zove — poštansko-telegrafski savez“. Međunarodne organizacije opisanog tipa osnivaju se u oblasti standardizacije mera i tegova (1875), zaštite industrijske svojine (1883), i autorskih prava (1886), zdravstva (1902), poljoprivrede (1905) itd. Stvaranjem, 1902. godine, Stalne međunarodne komisije za šećer, javlja se prvi u nizu tzv. robnih saveta, koji treba da regulišu cene, izvozne i uvozne kvote, kao i kvalitetne standarde važnih i osetljivih proizvoda kao što su još čaj, pšenica, kalaj, guma, drvo, vuna, kafa, pamuk itd. Komisija za šećer istovremeno je i prva organizacija koja svom glavnom organu daje pravo da većinom glasova donosi odluke, obavezne za sve članice. E. Društvo naroda. — Tek su pouke prvog svetskog rata dovele do stvaranja prve međunarodne organizacije opštepolitičke prirode, zasnovane na ispravnom shvatanju kolektivne bezbednosti. Revolucionarna ideja stalne svetske organizacije, povezane sa zabranom primene sile u odnosima među državama i sa sankcijama protiv napadača, našla je izraz u Društvu naroda, osnovanom 1919. godine. On je, na žalost, bila pomešana s predratnim navikama i načinom mišljenja. Pored opšteg organa, Skupštine, uspostavljen je i uži Savet, u kome su bila obezbeđena stalna mesta tadašnjim velikim silama. Rešavanje sporova ratom bilo je otežano, ali ne i onemogućeno. Odluke su se u načelu imale donositi jednoglasno. Iako to Pakt Društva naroda nije predviđao, organizacija je sticajem okolnosti ostala evropska i dugo vreme ideološki isključiva. Izolacionisti u Kongresu SAD sprečili su pristupanje te države organizaciji, a ova se od samog početka odbojno postavila u odnosu na SSSR. Primljen tek kada je Društvo naroda osećalo svoju nemoć da se odupre osvajačkim prohtevima Japana, Italije i Nemačke, Sovjetski Savez bio je jedina država koja je, ubrzo, isključena iz organizacije. I pored toga što se pokazalo nesposobnim da očuva mir što je tokom svog dvadesetogodišnjeg aktivnog postojanja (formalno je raspušteno tek 1946. godine) patilo od slabosti i kompromisa, Društvo naroda je, ukupno uzevši, značilo ogroman korak unapred, a njegov rad je riznica iskustava bez koje se ne može zamisliti bujanje međunarodnih organizacija posle drugog svetskog rata. Za njega je vezana pojava prvog stalnog međunarodnog sekretarijata, sastavljenog od međunarodnih službenika raznih državljanstava. Ono je prvi koordinator delatnosti više međunarodnih organizacija, specijalizovanih za različita područja međunarodne saradnje. Ono preuzima neposrednu ili posrednu upravu nad spornim teritorijama. Iako nema posebne organe s tom svrhom, Društvo naroda bavi se ekonomskim, socijalnim i kulturnim pitanjima, naoko dalekim od međunarodne bezbednosti, i tako doprinosi sagledavanju dubljih uzroka međunarodnih sukoba. Iz opsežnih studija, preduzetih u krilu organizacije, potekla je i njena obimna izdavačka delatnost, stalni izvor pouzdanih podataka za sve države sveta. Sedište Društva 6

naroda, Palata nacija u Ženevi, postalo je stalno diplomatsko stecište, pružajući prilike za nezvanične dodire i zvanične pregovore, kakvih nikada ranije nije bilo. U doba Društva naroda pada i osnivanje prvog svetskog međunarodnog suda, sastavljenog od stalnih nezavisnih sudija i nadležnog za sve pravne sporove među državama, koji je (pod imenom Stalnog suda međunarodne pravde počeo da radi u Hagu od 1920. godine. Brodolom Društva naroda nije bio izazvan toliko strukturom organizacije i odredbama njenog Pakta, koliko nespremnošću velikih sila da iskreno poveruju u prednost kolektivne bezbednosti nad sistemom ravnoteže snaga. Kada je 1945. godine stvarana nova svetska organizacija, Ujedinjene nacije, naglasak je više bio na novom duhu saradnje nego na novim oblicima. Ne poričući brojna usavršavanja, Povelja Ujedinjenih nacija mnogo duguje tvorcima Pakta Društva naroda i ljudima koji su, po prvi put u istoriji, zamisao o svetskoj političkoj organizaciji sprovodili u delo, sukobljavajući se sa stvarnošću, grešeći i učeći pri tom. F. Najnoviji period. — Osnivanjem Društva naroda završava se prvi period razvitka međunarodnih organizacija. On je, doduše, obeležen slabo integrisanim tvorevinama, mada su u njima u zametku sadržane skoro sve osobine potonjih, širih i delatnijih organizacija. Zajedno s Društvom naroda, istim ugovorima o miru, osniva se i Međunarodna organizacija rada, koja prevazilazi dotadanju tehničku i političku sferu međunarodne saradnje da bi se bavila socijalnim pitanjima u unutrašnjoj nadležnosti država. Njome se istovremeno probijaju i okviri međunarodne saradnje, strogo ograničeni na predstavnike vlada; pored njih, u novoj organizaciji kao donosioci najvažnijih odluka zauzimaju mesto i predstavnici društvenih grupa, radnika i poslodavaca. Između dva svetska rata međunarodne organizacije nisu delovale u naročito povoljnim uslovima. Dvadeset godina do izbijanja drugog svetskog rata brzo je prošlo u trzavicama izazvanim privrednim krizama i neprekidnim kršenjima mira. Pokušaj Društva naroda da bude središte u kome će se usklađivati rad svih međunarodnih organizacija nije uspeo. Strašna svetska katastrofa od 1939. do 1945. godine, upućivala je na neminovnost stvaranja univerzalne međunarodne organizacije bez nedostataka Društva naroda i sa podrškom koju ovo nije uživalo. Još pre no što su SAD ušle u rat protiv sila osovine predsednik Ruzvelt (Roosevelt) pohitao je da ispravi istorijsku grešku američkog Kongresa time što je s britanskim premijerom Čerčilom (Churchill) 14. avgusta 1941. proklamovao Atlantsku povelju, u kojoj su bila navedena demokratska načela budućeg mira. Ovaj dokumenat je 1. januara 1942. godine prihvatilo 26 država u Deklaraciji Ujedinjenih nacija, gde se naziv „Ujedinjene nacije“ prvi put zvanično upotrebljava. Deklaraciji je kasnije prišla još 21 država. Kao što je to potvrđeno na Moskovskoj konferenciji vodećih antihitlerovskih sila, 30. oktobra 1943, Ujedinjene nacije su od ratnog saveza imale da prerastu u organizaciju za obezbeđenje pravednog mira. Potpisivanjem Povelje Ujedinjenih nacija na konferenciji u San Francisku (april-juni 1945) i njenim stupanjem na snagu 24. oktobra 1945. godine takva organizacija počela je da postoji. Pored toga što su Poveljom i kasnijom praksom proširile svoju delatnost na polja veoma udaljena od rešavanja međunarodnih političkih odnosa, Ujedinjene nacije uspele su da podstaknu na osnivanje novih i oživljavanje i jačanje postojećih međunarodnih organizacija u posebnim oblastima međunarodne saradnje. Mnoge takve organizacije univerzalne prirode povezale su se s Ujedinjenim nacijama u tzv. sistem ili porodicu Ujedinjenih nacija, u koju, pored specijalizovanih ustanova Ujedinjenih nacija (kao što su npr. Svetski poštanski savez, Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo, Organizacija UN za prosvetu, nauku, i kulturu — UNESCO, Svetska zdravstvena organizacija itd.) spadaju i druge sa svetskom organizacijom tesno povezane organizacije, kao što su Međunarodna agencija za atomsku energiju i Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT). Regionalno političko organizovanje, dotle poznato samo američkim državama, dobija posle drugog svetskog rata polet u ostalim delovima sveta. Arapska liga stvara se još pre Ujedinjenih nacija. Organizacija američkih država postaje složenija i čvršća, ali se teško oslobađa dominacije SAD. Regionalno povezivanje država ide najdalje u zapadnoj Evropi, gde 1951. godine dolazi do osnivanja Evropske zajednice za ugalj i čelik, prve međunarodne organizacije s jako naglašenim naddržavnim obeležjima, po čijem se uzoru * stvaraju Evropska ekonomska zajednica i Evropska atomska zajednica (Euratom). U istočnoj Evropi osniva se, kao pandan, Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV), koji *

Vidi podrobnije u Prvoj glavi, III.

7

je instrumenat tesne ekonomske saradnje i podele rada između socijalističkih zemalja. Regionalizam, u kome Povelja Ujedinjenih nacija vodi potporu svetskom sistemu kolektivne bezbednosti, dobija usled ideološkog i političkog sukoba između vodećih saveznika i neželjene vidove. U doba hladnog rata obrazuje se niz vojnih saveza, koji su u suštini vraćanje natrag, na politiku sile i ravnoteže snaga, ali koji prihvataju iskustva međunarodnog organizovanja te ne ostaju samo na sistemu ugovornih obaveza nego stvaraju čvrste vojno-blokovske organizacije s integrisanim komandama i zajedničkim osobljem, kao što je to npr. slučaj s organizacijama Severnoatlantskog pakta (NATO) i Varšavskog ugovora. Iz sličnih razloga, Evropa i Azija još uvek nisu obuhvaćene jedinstvenim regionalnim organizacijama, dok afričke zemlje, oslonjene na zajedničke tradicije borbe protiv kolonijalizma i nastale u doba potvrde politike nesvrstavanja, uspevaju da stvore svoju Organizaciju afričkog jedinstva. U svetu danas deluje oko 250 međunarodnih organizacija. Prednosti njihovog postojanja i povezivanja sveta sve brojnijim i složenijim nitima iziskuju stalno osnivanje novih. Era međunarodnih organizacija, započeta pre sto osamdeset godina, danas je u punom razmahu. G. Savremeno trajno okupljanje država. — Povremeno organizovanje međunarodnih kongresa i konferencija, na kojima može uzeti učešće velik broj država, nije nikako prestalo u dvadesetom veku. 1 u današnje vreme se oni intenzivno koriste kao oblici višestranog pregovaranja, bilo da bi se rešio neki krupan politički problem (npr. Indokina, Bliski istok, Vijetnam), bilo da se postigne dogovor u nekoj oblasti od značaja za međunarodnu saradnju (npr. bezbednost vazdušne plovidbe, pravo mora, zaštita čovekove okoline itd.). Rezultati takvih konferencija po pravilu su dogovori o ponašanju, koji najčešće imaju pravni oblik višestranih ugovora, Većina ovakvih skupova su jednokratni, mada jedna konferencija može biti podeljena u više sesija ili sastanaka. Obavivši posao, skup se rastura. Ima, međutim, konferencija, koje se ne usredsređuju samo na uža pitanja, rešiva jednim dogovorom, već se suočavaju sa složenijim i trajnijim pojavama. One stoga podrazumevaju izvestan kontinuitet i čvršće veze između svojih učesnika, što dovodi do njihovog redovnog okupljanja, pa i do stvaranja nekih organizacionih oblika, koji ih unekoliko približavaju međunarodnim organizacijama. Na ovom ćemo mestu razmotriti dva takva vida okupljanja, pokret nesvrstanosti i Konferenciju o evropskoj bezbednosti i saradnji. a. Pokret nesvrstanosti. — Suočene s blokovskom podelom sveta i hladnim ratom, mnoge zemlje — a pretežno one koje su bile stekle nacionalnu nezavisnost u periodu posle drugog svetskog rata — stale su na stanovište da garantije njihove slobodne budućnosti i nezavisnog razvitka ne leže u priključenju nekoj od postojećih grupacija. Štaviše, one su u postojanju blokovske podele videle ogromne opasnosti po mir i sudbinu celoga čovečanstva, što ih je navelo da, umesto pasivnog nepripadanja blokovima, zauzmu delatan stav u prilog aktivne miroljubive koegzistencije i da tako svetu u celini ponude alternativu, koja se ne bi sastojala u politici saveza i sile, već u zajedničkim naporima da se obezbede mir, međunarodna bezbednost i razvoj svih naroda. Kao posledica ovakvoga stava i inicijative koja je potekla od tri najuglednija državnika iz kruga ovih zemalja, Josipa Broza Tita, Džavaharlala Nehrua i Gama Abdela Nasera, održana je u Beogradu od 1. do 6. septembra 1961. godine Prva konferencija šefova država i vlada vanblokovskih zemalja. Na tome skupu utemeljen je trajni vid saradnje između jedne, stalno rastuće, grupe država i nacionalno-oslobodilačkih pokreta, koji je ubrzo dobio naziv pokret nesvrstanosti. Posle beogradske održano je još sedam konferencija šefova država i vlada nesvrstanih zemalja. Dok je prva Konferencija imala 25 punopravnih učesnika i 3 posmatrača, osma, održana 1986. godine u Harareu (Zimbabve), okupila je 99 punopravnih učesnika, 19 posmatrača i 35 gostiju. Nesvrstani pokret nije hteo da se postavi kao nekakav novi, treći blok. On isto tako nije hteo da se suprotstavi postojećoj svetskoj organizaciji za osiguranje mira i bezbednosti, Ujedinjenim nacijama, već, naprotiv, da stvori uslove za njeno stvarno delovanje. Iz tih i drugih razloga nesvrstane zemlje nisu bile za to da se njihov pokret konstituiše kao međunarodna organizacija, a pogotovu ne kao savez. S obzirom, pak, da su sastanci šefova država i vlada nesvrstanih zemalja postali redovni, s obzirom na potrebu da oni budu dobro pripremljeni i da u periodima između takvih skupova na vrhu postoji izvesna koordinacija u pokretu, kao i zbog naraslog broja pripadnika pokreta, i u njegovim okvirima morala su se rešavati neka pitanja, karakteristična i za međunarodne organizacije. Ukazaćemo na najvažnija od njih. S obzirom da se skupovi nesvrstanih zemalja održavaju redovno, moraju biti utvrđena i trajna merila u pogledu učešća na njima. Drugim rečima, analogno članstvu u 8

međunarodnim organizacijama, postavlja se pitanje pripadništva pokretu nesvrstanih. Koja se država ili drugi subjekt mogu smatrati nesvrstanim? U ovom pogledu trajno su važenje zadržali kriteriji, koji su još juna 1961. godine utvrđeni za pozivanje država na prvu konferenciju u Beogradu. Prema njima, učesnik skupova nesvrstanih, dakle, pripadnik pokreta nesvrstanosti: treba da prihvata nezavisnu politiku, zasnovanu na koegzistenciji država s različitim političkim i društvenim sistemima i nesvrstanosti, ili da pokazuje tendenciju vođenja takve politike, treba trajno da podržava pokrete za nacionalnu nezavisnost, ne sme biti član multilateralnog vojnog saveza zaključenog u kontekstu sukoba velikih sila, ukoliko ima dvostrani vojni sporazum s nekom velikom silom ili je član regionalnog odbrambenog pakta, ovi ne smeju biti zaključeni u kontekstu sukoba velikih sila i ukoliko je nekoj stranoj sili ustupio vojne baze, to ne sme biti učinjeno u kontekstu sukoba velikih sila. I pored razumljivih teškoća oko primene ovih merila na pojedinačne slučajeve, koje su iskrsavale prilikom upućivanja poziva za učestvovanje na skupovima nesvrstanih zemalja onim zemljama koje dotle na njima nisu bile zastupljene, ova su se merila održala zbog svoje elastičnosti. Toj gipkosti doprinela je i okolnost što skupovima nesvrstanih, pa i konferencijama na vrhu, mogu, pored punopravnih učesnika, prisustvovati posmatrači i gosti. Važno je napomenuti da pokret nesvrstanosti, ne budući međunarodna organizacija, nije imao teškoća da u svoj red uklopi i subjekte koji nisu države. U skladu sa svojim zalaganjem za nacionalno oslobođenje, pokret je od samog početka kao punopravne članove prihvatao privremene vlade i oslobodilačke organizacije iz zemalja pod stranom vlašću. Tako su i na poslednjoj Konferenciji u Harareu u tom svojstvu učestvovali Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) i Organizacija naroda jugozapadne Afrike (SWAPO). Kao posmatrače i goste organizatori su pozivali i međunarodne organizacije, pa čak i organe takvih organizacija. Na istoj Konferenciji posmatrači su bile — pored Arapske lige, Organizacije islamske konferencije, Organizacije afričkog jedinstva — i Ujedinjene nacije. Kao gosti, međutim, prisustvovali su i predstavnici sledećih organa Ujedinjenih nacija: Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku, Ekonomska i socijalna komisija za Aziju i Pacifik, Komitet ad hoc za Indijski okean, Konferencija UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD), Organizacije UN za industrijski razvoj (UNIDO), Program UN za razvoj (UNDP), Komesar i Savet UN za Namibiju, Specijalni odbor za aparthejd, Visoki komesar UN za izbeglice, Komitet za vršenje neotuđivih prava palestinskog naroda i Specijalni komitet za dekolonizaciju. Drugi skup pitanja, koji pokret nesvrstanosti rešava slično međunarodnim organizacijama, tiče se oblika okupljanja predstavnika pripadnika pokreta. Kako pokret nije međunarodna organizacija, on nema svoje organe, ali se, s obzirom na trajnost, susreti nesvrstanih zemalja i delatnost nesvrstanih ne ostvaruju samo kroz početni oblik. U sadašnjoj fazi razvoja ovoga pokreta razvijeni su sledeći oblici okupljanja. Pre svega, to je konferencija šefova država ili vlada (sastanak na vrhu ili tzv. „samit“). Iako se, prema nazivu, očekuje da pripadnike pokreta predstavljaju šefovi država ili predsednici vlada, pripadnice su slobodne da akredituju i druge ličnosti. Po sebi se razume da pripadnici, koji nisu države, ne mogu imati šefove država ili vlada, ali se one zastupaju analognim ličnostima. Konferencija donosi najvažnije principijelne odluke, koje odražavaju usaglašene stavove celoga pokreta. Odluke opštije prirode se nazivaju deklaracijama, dok se odluke o bliže određenim predmetima nazivaju rezolucijama. U poslednje vreme se ustalio običaj da se konferencije održavaju svake tri godine. Između konferencija na vrhu mogu se odražavati konferencije ministara nesvrstanih zemalja, na kojima su takođe zastupljeni svi pripadnici pokreta. Na konferencijama ministara inostranih poslova se razmatraju aktuelna pitanja međunarodnih odnosa te se prema njima zauzima stav u skladu s platformom koju su nesvrstani prihvatili na prethodnoj konferenciji šefova država i vlada. Pored toga, ova konferencija priprema naredni sastanak na vrhu. I ona donosi odluke u obliku deklaracija i rezolucija. Kako plenarni skupovi nesvrstanih ne mogu biti česti a postoji potreba za stalnom koordinacijom delatnosti u pokretu, od Četvrte konferencije šefova država i vlada, održane 1973. godine u Alžiru, postoji u pokretu nesvrstanosti i Koordinacioni biro. Njegov položaj i ovlašćenja precizno su određeni odlukom Pete konferencije u Kolombu, 1976. godine. Prema njoj, Koordinacioni biro „predstavlja organ nesvrstanih zemalja 9

kome je povereno usklađivanje njihovih zajedničkih delatnosti, usmerenih na sprovođenje odluka i programa donesenih na konferencijama na vrhu, ministarskim konferencijama, skupovima grupa nesvrstanih zemalja u Ujedinjenim nacijama i ostalim skupovima * nesvrstanih zemalja“. Prema istoj odluci, Biro je imao 25 članova, ali je taj broj na šestoj konferenciji podignut na 36. Imajući u vidu demokratsku prirodu nesvrstanog pokreta, obraća se naročita pažnja na sastav Koordinacionog biroa kao jedinog trajnog oblika okupljanja („organa“) u kome nisu zastupljeni svi pripadnici pokreta. Prema usvojenom rešenju, 17 članova Biroa moraju biti iz Afrike, 12 iz Azije, 5 iz Latinske Amerike, 1 iz Evrope, dok jedno preostalo mesto dele jedan član iz Afrike i jedan iz Evrope tako što u Birou provode po polovinu trajanja normalnog mandata, koji je tri godine. Koordinacioni biro sastaje se u dva vida. Sastanak na nivou ministara inostranih poslova ili specijalnih vladinih predstavnika mora se održati bar jednom godišnje. U ostalim prilikama Biro se sastaje na nivou stalnih predstavnika nesvrstanih zemalja u Ujedinjenim nacijama, po pravilu jednom mesečno. Sastanke Biroa saziva i njima predsedava predsednik Biroa, koji je predstavnik zemlje domaćina prethodne konferencije šefova država ili vlada. Pored ovih oblika okupljanja, pokret nesvrstanosti poznaje i druge, koji su više vezani za saradnju u pojedinim poljima. To mogu biti radne grupe ili skupovi koordinatora, obrazovani na konferencijama na vrhu ili ministarskim konferencijama. Trajni oblici saradnje mogu se uspostaviti i povezivanjem ustanova, kao npr. u Zajednici („pulu“) novinskih agencija nesvrstanih zemalja. Isto tako, mogu se sazivati konferencije nesvrstanih zemalja o posebnim pitanjima, kao što su npr. bile Konferencija o problemima ekonomskog razvoja (Kairo, 1962) ili Konferencija o saradnji nesvrstanih i drugih zemalja u razvoju u oblasti ribarstva (Nju Delhi, 1978). Pravilo je da se odluke na svim skupovima nesvrstanih donose usaglašavanjem (konsensusom). b. Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS). — Usled drugog svetskog rata i sukoba velikih sila posle njegovog završetka, evropski kontinent dugo je živeo s nizom nerešenih pitanja, koja su bitno zadirala u vitalne interese evropskih naroda i ugrožavala bezbednost svih država u Evropi. Kao celina, Evropa nije bila region u kome je bila razvijena višestrana saradnja, već je linijom blokovske podele bila odvojena na Istok i Zapad, u čijim su se okvirima stvarale posebno organizacije. Nesvrstane i vanblokovske zemlje bile su i ostale u manjini. Da bi se rešavanje ovih osnovnih pitanja pokrenulo s mrtve tačke i da bi se uspostavili temelji saradnje svih evropskih zemalja, početkom osme decenije prihvaćena je inicijativa za sazivanje jedne konferencije svih evropskih zemalja, koja bi imala u osnovi karakter velikog evropskog kongresa. Takav je skup konačno sazvan pod nazivom Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji i na njemu su uzele učešća sve evropske zemlje (osim Albanije) kao i SAD i Kanada, koje su pozvane zbog specifične uloge u ostvarivanju evropske bezbednosti, iako nisu evropske zemlje. Konferencija je radila od 1973. do 1975. godine u tri faze, u Helsinkiju, Ženevi i opet u Helsinkiju. U ovom mestu je i zaključena usvajanjem Završnog dokumenta, 1. avgusta 1975. godine. Ovaj značajni akt treba da posluži kao osnova za odnose u Evropi u nizu oblasti: on nije samo sporazum o sankcionisanju postojećeg stanja, već podrazumeva niz obaveza za buduće ponašanje i predviđa proces kojim bi se prevazišle teškoće u odnosima između evropskih zemalja. Prirodno je, onda, što se u toku konferencije pokretalo pitanje njenoga kontinuiteta, pa i izvesne institucionalizacije. Naime, smatralo se da se posao ne može smatrati obavljenim jednom konferencijom, već da su za nadzor i usmeravanje njome izazvanog procesa potrebni ponovni skupovi, pa i koordinacioni organi. Kako nije postojalo raspoloženje kod većine učesnika, kontinuitet konferencije nije u potpunosti ostvaren, a predlog za stvaranje koordinacionog organa, za koji je bila i Jugoslavija, nije usvojen. Konferencija nije predviđena kao trajna, ali u Završnom dokumentu potpisnice izražavaju svoju rešenost da „nastave multilateralni proces započet Konferencijom“ pored ostalog i time što će organizovati sledeći sastanak svojih predstavnika, koji, opet, može zakazati druge. Kao što se vidi, sistem okupljanja, ustanovljen ovako, privremen je i ide od sastanka do sastanka. Na osnovu odluke, sadržane u Završnom dokumentu, održan je, od 4. oktobra 1977. do 8. marta 1978, sastanak učesnika Konferencije u Beogradu. Na ovom sastanku odlučeno je da sledeći sastanak bude u Madridu. Ovaj sastanak, koji se održao u doba izuzetno zaoštrenih odnosa između blokova, trajao je skoro tri godine, od 11. novembra 1980. do 9. septembra 1983. godine. Pa ipak, odlučeno je da sledeći sastanak počne u Beču 4. novembra 1986. godine. On još uvek traje, ali se održava u boljoj atmosferi. Konferencija *

Peta konferencija nesvrstanih zemalja u Kolombu, dokumenti, Beograd 1977, str. 78.

10

može odlučiti o sazivanju skupova posvećenih posebnim pitanjima. Najvažniji je svakako bio onaj u Stokholmu, posvećen merama za stvaranje poverenja i bezbednosti i za razoružanje u Evropi, koji je trajao od 17. januara 1984. do 19. septembra 1986. godine i doneo važne odluke. Sastanci posvećeni saradnji u Sredozemlju održani su u Valeti (Malta) 1979. i Veneciji (Italija) 1984. godine. Kao što se vidi, proces započet Konferencijom o evropskoj bezbednosti i saradnji nastavlja se, ali ne na pouzdanoj, trajnoj osnovi. Iz njega mogu proizaći redovni vidovi sastajanja, ali, s druge strane, kako stvari sada stoje, svaki sastanak učesnika KEBS može biti i njihov poslednji skup.

3. POJAM MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE (KONSTITUTIVNI ELEMENTI) A. Definicija Postojeće definicije pojma „međunarodna organizacija“ pokazuju da među teoretičarima još uvek ne postoji dovoljna mera saglasnosti — kako o njenoj sadržini tako i o mogućnosti davanja takve definicije uopšte. U našoj literaturi, na primer, prof. Avramov ističe da je „u sadašnjem trenutku vrlo teško dati užu sintetičku definiciju, s obzirom da ne postoji jedan jedinstven tip međunarodnih organizacija“. Ipak, ona smatra da „međunarodne organizacije, u najširem smislu reči, predstavljaju formalne, institucione oblike međunarodnih odnosa, zasnovane na dobrovoljnoj osnovi“, s tim da je proces nastanka i stepen organizovanosti međunarodnih organizacija u celini pragmatički. Neslaganja posebno dolaze do izražaja među piscima koji međunarodnim organizacijama pristupaju, pre svega, sa stanovišta međunarodnog prava i onih koji im prilaze sa stanovišta međunarodnih političkih odnosa. Naravno, u okviru i jednog i drugog pristupa postoje izvesne razlike. Najjednostavnija je definicija po kojoj se međunarodne organizacije „osnivaju međunarodnim ugovorom, koji se ratifikuje saglasno ustavnom postupku država članica, i imaju svoje statute (Koževnikov); po takvoj definiciji konstitutivni elementi bi se sveli na „državu“ i „međunarodni ugovor“ koji sadrži statut organizacije. Po jednoj drugoj definiciji, međunarodna organizacija osnovana je međunarodnim ugovorom, ostvaruje međunarodnu saradnju radi zadovoljenja nekog zajedničkog interesa i neposredno je podređena propisima međunarodnog prava (Monako — Monaco) — čime se, kao konstitutivni elemenat, dodaje ostvarenje saradnje u određenoj oblasti. Veći broj definicija, međutim, uzima u obzir još jedan konstitutivni elemenat pojma „međunarodna organizacija“ — postojanje stalnih organa. Tako se tvrdi da je međunarodna organizacija „oblik saradnje suverenih država, zasnovan na mnogostranom međunarodnom ugovoru, koji obuhvata srazmerno stabilan krug učesnika i čija je osnovna karakteristika postojanje stalnih organa sa određenim nadležnostima i ovlašćenjima radi delovanja na sprovođenju zajedničkih ciljeva“ (Moravjecki — Morawiecki). Veći broj definicija pojma „međunarodna organizacija“, međutim, unosi kao konstitutivne elemente „pravnu ličnost“ i (ili) posebnu „volju“ te organizacije, oko čega se, u stvari, teoretičari dosta spore. Po jednoj od njih, međunarodne organizacije su „na ugovorima zasnovane i organizirane suradnje unutar samostalnih institucionaliziranih skupnosti, koje mogu posjedovati subjektivitet, eventualno i formalno priznati međunarodnopravni subjektivitet“ (Ibler); po drugoj, koja je izričitija u pogledu međunarodnog statusa, izraz „međunarodna organizacija“ znači „kolektivitet država osnovan ugovorom, sa statutom i zajedničkim organima, koji ima identitet različit od identiteta država članica i koji je subjekt međunarodnog prava sa sposobnošću zaključivanja ugovora“ (Ficmoris — Fitzmaurice); po trećoj „međunarodna organizacija je udruženje država osnovano ugovorom, koje poseduje statut i zajedničke organe i ima pravnu ličnost različitu od ličnosti država članica“ (El Erian). Od definicija koje uzimaju u obzir posebnu „volju“, mogu se navesti sledeće: međunarodne organizacije su „kolektivni organi, osnovani od strane više država, čijom je zajedničkom izjavom volje, izraženom saglasno međunarodnom pravu, na taj kolektivitet preneta i određena nadležnost što, između članova, proizvodi određene pravne posledice (Anciloti — Anzilotti); ili, još jasnije: izraz „organizacija“ znači da je reč o grupi koja je u stanju da na stalan način manifestuje svoju „volju“, različitu od volje država članica (Reter — Reuter). Najzad, niz pisaca smatra da međunarodna organizacija — bez obzira na pitanje posedovanja posebne pravne ličnosti ili volje — mora imati „zajedničke ciljeve“ (Magarašević) ali i da ti ciljevi moraju da se ostvaruju saglasno „opštepriznatim načelima međunarodnog prava“ (Morozov). 11

Polazeći od bitnih elemenata sadržanih u definicijama koje nudi savremena teorija, kao i od preovlađujućih institucionalnih rešenja koja prihvataju današnje međunarodne organizacije, moguće je doći do definicije koja, verujemo, određuje predmet nauke o međunarodnim organizacijama a, istovremeno, može da posluži u cilju razgraničenja ovog fenomena savremenih međunarodnih odnosa od drugih oblika multilateralnog opštenja država, s jedne strane, i od raznorodnih oblika međunarodne saradnje čiji nosioci nisu države nego fizička i pravna lica sa državljanstvom različitih država, s druge. Međunarodne organizacije su višestranim ugovorima osnovani trajni oblici institucionalizovanog opštenja tri ili više država, s posebnim statusom i stalnim organima, u okviru kojih se, na način predviđen statutima i drugim osnovnim dokumentima organizacija, odvijaju procesi multilateralnog pregovaranja i zajedničkog odlučivanja država-članica u odgovarajućim oblastima međunarodne saradnje.

B. Konstitutivni elementi Ova definicija sadrži nekoliko bitnih — konstitutivnih — elemenata, koji zahtevaju nešto podrobnija obrazloženja. a. Država. — Kako osnivači, tako i članice međunarodnih organizacija su države. „Država“ je konstitutivan elemenat definicije i na osnovu njega se „međudržavne“ — tj. organizacije koje identifikujemo sa terminom „međunarodne organizacije“ — * razlikuju od transnacionalnih organizacija. Pošto se iz ovog pojma isključuju bilateralni oblici saradnje, najmanji broj država koji osnivaju i sačinjavaju međunarodnu organizaciju može biti tri. Po pravilu, međunarodne organizacije okupljaju suverene države; pa ipak, članstvo u međunarodnoj organizaciji tu suverenost — na osnovu izričito date saglasnosti izražene kroz ratifikaciju statuta organizacije — u datoj meri ograničava. No, i pored toga — kao i bez obzira na izvesne elemente „naddržavnosti“ u malom broju organizacija — suverena država (suverena ne u apsolutnom smislu nego u onom smislu i obimu koji joj daje postojeći stepen razvoja međunarodnih odnosa) bitan je konstitutivni elemenat pojma „međunarodna organizacija“. Izuzetno, u članstvu međunarodnih organizacija mogu biti i jedinke koje nisu ** suverene, kao i druge međunarodne organizacije. Države u međunarodnim odnosima nisu jednake — ni po kvantitetu ni po kvalitetu. Postoje manje i srednje države čiji se najveći broj danas, kroz pokret nesvrstanih zemalja, bori za afirmaciju i ravnopravno učešće u međunarodnim odnosima i, posebno, u međunarodnim organizacijama; postoje, istovremeno, velike i razvijene države koje, na osnovu svog ljudskog, ekonomskog, vojnog, finansijskog, tehnološkog i dr. potencijala nastoje da sačuvaju poseban status. S druge strane, postoje države sa različitim društveno-ekonomskim sistemima koje se, izvesno, u međunarodnim odnosima i, posebno, u međunarodnim organizacijama bore za različite vrednosti i ciljeve. Po nekima, zbog toga, valja razlikovati socijalističke od kapitalističkih međunarodnih organizacija — a ove od „mešovitih“, u čijem se članstvu nalaze države i jednog i drugog društveno-ekonomskog sistema. Izvesno je da uvek valja držati na umu da države različitog kvaliteta unose u međunarodne organizacije suštinski drugačije vrednosti i dugoročne ciljeve, kao i da države različite po osnovu kvantiteta u međunarodnim organizacijama mogu da polaze od različitih kratkoročnih i dugoročnih ciljeva i opredeljenja. Međutim, sa stanovišta nauke o međunarodnim organizacijama — koja se usredsređuje na strukturu i institucionalizovane procese multilateralnog pregovaranja i odlučivanja — mi u oba slučaja govorimo o suverenoj državi (bez obzira na kvalitet i kvantitet) koja u današnjim međunarodnim organizacijama, u okvirima borbe za demokratizaciju međunarodnih odnosa uopšte, treba da ima ista prava i institucionalne mogućnosti za zastupanje sopstvenih interesa (kako ih, naravno, vidi vladajuća klasa). b. Međunarodni ugovor. — Višestrani i mnogostrani međunarodni ugovor instrument je kojim države osnivaju međunarodnu organizaciju, određuju organe, nadležnost, oblasti i cilj delovanja. Da bi stupio na snagu, a time stupila u život i međunarodna organizacija, ugovor mora biti ratifikovan saglasno ustavnim propisima država; tako države, u krajnjoj liniji, izražavaju suverenu volju o svom učestvovanju u tom obliku saradnje. Nazivi ugovora kojima se osnivaju međunarodne organizacije veoma se razlikuju. Kao zajednički izraz upotrebljavaju se „osnovni ugovor“, „ustav“, „statut“ i *

Videti dole, Uvod, 4. Videti Drugu glavu, I, 1..

**

12

sl. S obzirom na potrebu odvajanja od unutrašnjepravnih pojmova, izgleda da je izraz „statut“ najcelishodniji. Pošto se, za razliku od običnih multilateralnih ugovora, statutima osnivaju posebni mehanizmi za njihovo sprovođenje — naročito organi koji dobijaju izvesna prava donošenja odluka — države su veoma obazrive prilikom utvrđivanja svojih prava i obaveza prema organizaciji koju osnivaju. Zbog toga se predviđaju i posebno otežani uslovi za izmene i dopune statuta međunarodnih organizacija. Ovom prilikom, imajući u vidu karakteristike međunarodnih odnosa u posleratnom periodu, valja naročito istaći navedene karakteristike statuta međunarodnih organizacija; njih usvajaju države-osnivači, i to veoma brižljivo. Revizija statuta je, najčešće veoma otežana — tako da do nje relativno teško dolazi. U međuvremenu (naročito s obzirom na proces dekolonizacije u proteklom periodu), međunarodnim organizacijama pristupaju mnoge članice koje u stvaranju statuta nisu učestvovale. (Kao najizrazitiji primer ovakve situacije mogu se navesti Ujedinjene nacije: Povelju je 1945. godine usvojilo 50 država — većinom evropskih i američkih — dok se danas u članstvu Ujedinjenih nacija nalazi 159 država; dve trećine članstva današnje Organizacije, dakle, prihvatilo je Povelju onako kako je u San Francisku usvojena). U takvim uslovima, statuti međunarodnih organizacija — za razliku od običnih multilateralnih ugovora — bivaju izmenom okolnosti, i bez formalne revizije, na odgovarajući način tumačeni i, porastom broja sličnih odluka odgovarajućih organa, postepeno menjani i prilagođavani saglasno osnovnim tendencijama u datoj oblasti međunarodnih odnosa. Zbog svega toga, valja držati na umu da statuti međunarodnih organizacija predstavljaju kategoriju multilateralnih ugovora koji. su podložniji tumačenju date većine nego što su to obični multilateralni ugovori za čije sprovođenje nisu potrebne naknadne odluke nadležnih organa (koji se ovde, uostalom, ni ne predviđaju). Najzad, treba reći da u malom broju slučajeva — kao što su to Međunarodni savet za istraživanje mora, Azijsko-afrički konsultativni pravni komitet, Savet za tehničku saradnju u Južnoj i Jugoistočnoj Aziji, Međunarodni hidrografski biro — statut u pravom smislu reči (multilateralni ugovor) ne postoji, ili bar u prvo vreme nije postojao. Izuzetno, dakle, umesto multilateralnog ugovora može postojati i neki drugi oblik saglasnosti država — kao što je to rezolucija neke konferencije pa, čak, i usmeni dogovor. c. Stalni organi. — Organi zaduženi za sprovođenje u život odredaba statuta međunarodnih organizacija jesu bitni elemenat razlike između međunarodne organizacije i kongresa i konferencija, koji se povremeno održavaju radi rešavanja posebnih pitanja međunarodnih odnosa, s jedne strane, i multilateralnih međunarodnih ugovora legislative ili druge prirode, čije sprovođenje obezbeđuju same države potpisnice bez posredstva nekog posebnog osnovanog organa, s druge. Međunarodni kongresi i konferencije imaju dodirnih tačaka sa međunarodnim organizacijama utoliko što pripadaju fenomenu multilateralne diplomatije. U oba slučaja reč je o ukupnosti pregovora, javnih i privatnih, i raznorodnih dodira između valjano opunomoćenih predstavnika više država, sa ciljem da se rešavaju sporovi, usklađuju interesi i, gde je to moguće, postižu zajednički ciljevi. Međutim, razlike između kongresa i konferencija, s jedne strane, i međunarodnih organizacija, s druge, su bitne — a najbolje se uočavaju po kriterijumu nepostojanja, odnosno postojanja, stalnih organa. Međunarodni kongresi i konferencije održavaju se povremeno; po usvajanju inicijative, u toku pripremnih radova, utvrđuju se krug učesnika, mesto i vreme održavanja, dnevni red, poslovnik i način rada. Po završetku rada, kongres ili konferencija prestaje da postoji — ostavljajući istoriji da oceni postignute rezultate. Sasvim suprotno, međunarodna organizacija, zahvaljujući kontinuitetu delovanja stalnih organa, radi u dugom vremenskom periodu (međunarodne organizacije, naime, teško „umiru“). Inicijativa za zasedanje stalnog organa nije potrebna. Statutom (ili poslovnikom) utvrđeni su mesto i vreme održavanja redovnih zasedanja; takođe, poznat je krug učesnika koji sudeluju u radu stalnih organa; poslovnik i način rada su unapred dati (iako, naravno, podložni povremenim revizijama), kao i način stavljanja na dnevni red pitanja koja interesuju države članice međunarodne organizacije. Stalnost organa može biti obezbeđena ili periodičnim sastajanjem ili, pak, kontinuiranim zasedanjem. Najčešće dolazi do kombinacije: povremena zasedanja glavnih organa, sastavljenih od predstavnika država članica, uz neprekidan rad administrativnih organa. d. Oblast delatnosti. — Države zaključuju multilateralni ugovor, koji postaje statut organizacije, i na tom osnovu obrazuju stalne organe radi obavljanja predviđene delatnosti od zajedničkog interesa. Mada se često govori o „cilju“ ili „funkcijama“ 13

organizacije, izgleda da izraz „oblast delatnosti“ najbolje pokazuje što ovaj konstitutivni elemenat znači. Oblast delatnosti, dalje, u znatnoj meri opredeljuje i karakter same organizacije. Naravno, u oblast delatnosti međunarodne organizacije ulaze pitanja od međunarodnog interesa, s tim da se taj krug pitanja, u zavisnosti od razvijanja međunarodne saradnje i jačanja međuzavisnosti država, postepeno širi. e. Poseban status. — Međunarodna organizacija, najčešće statutom, ali i drugim dokumentima, pa i praksom, dobija svojstvo pravnog lica — što je neophodno kako bi mogla da stupa u pravne poslove u skladu sa unutrašnje pravnim poretcima država-članica. Međutim, svojstvo pravnog lica imaju i transnacionalne organizacije. Ono što međunarodnu organizaciju razlikuje od ovih jeste poseban status, koji znači više od priznavanja organizaciji svojstva pravnog lica. Ne ulazeći na ovom mestu u pitanje * međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija, valja reći da taj posebni status uključuje, između ostalog, pravo zaključivanja međunarodnih ugovora kao i sistem privilegija i imuniteta, kako predstavnika država-članica koji učestvuju u radu međunarodne organizacije, tako i same međunarodne organizacije i njenih službenika (što kod transnacionalnih organizacija, naravno, ne postoji).

4. TRANSNACIONALNE ORGANIZACIJE Do međunarodnog povezivanja ljudi, grupa i udruženja može da dođe i bez posredstva država. Udruživanje s ciljem da se postigne zajednički cilj ili ostvari zajednički interes redovna je pojava unutar država, gde tako nastale tvorevine imaju po pravilu status pravnih lica. Takva udruženja mogu održavati i međunarodne veze, ali u biti ostaju nacionalna sve dok se međunarodno ne organizuju u novi, međunarodni subjekt. Do takvog organizovanja može — iako ređe — doći i neposrednim povezivanjem ljudi u međunarodnu tvorevinu, bez postojanja nacionalnih udruženja. Iako su ovakve organizacije u svojevrsnim vidovima postojale još u srednjem veku (npr. crkve), njihov broj raste u najnovije vreme, pri čemu deluju isti uzroci koji dovode i do porasta broja i značaja međunarodnih (međuvladinih) organizacija. Da bi se razlikovale od takvih, internacionalnih organizacija, u koje su učlanjene države, ove se organizacije nazivaju transnacionalnim jer okupljaju unutardržavne subjekte (pravna i fizička lica) preko i iznad državnih granica. Nekada se nisu pravile razlike između pojedinih vrsta transnacionalnih organizacija pa su se sve one po pravilu svodile na međunarodne nevladine („privatne“) organizacije. Ispostavlja se, međutim, da su različiti interesi koji takvim međunarodnim organizovanjem i delatnošću žele da se ostvare takvi da daju suštinska obeležja u ustrojstvu i radu ovih organizacija i dovode, sledstveno, do znatnih razlika između njih. Stoga je potrebno posebno se pozabaviti pojedinim njihovim vrstama.

A. Nevladine („privatne“) međunarodne organizacije Ovim se nazivom označava najšira grupa transnacionalnih organizacija, u koju spadaju sve one organizacije, u koje su neposredno učlanjena udruženja, ustanove ili pojedinci iz različitih zemalja radi ostvarenja zajedničkih interesa koji nisu lukrativni, tj. ne sastoje se u sticanju imovinske dobiti. Otuda je i broj ovakvih organizacija vrlo velik i prema poslednjim raspoloživim podacima iznosi blizu tri hiljade. On ostaje upečatljiv i onda kada se ima u vidu da su neke od ovih organizacija fiktivne ili sasvim nejake, dok su druge u stvari prestale da deluju ili okupljaju sasvim mali broj ljudi, koje se iz ličnih razloga izdaju za predstavnike transnacionalnih grupa. S obzirom da se ovakve organizacije mogu slobodno osnivati i da ne postoje međunarodna merila za njihovo priznavanje, međunarodnom privatnom organizacijom smatra se svaka ona tvorevina koja uspe da se kao takva registruje u nekoj državi zadovoljavajući zahteve njenog zakonodavstva. Nešto su pouzdaniji postojanje i značaj onih organizacija koje priznaju međunarodne javne organizacije. One to obično čine dajući im savetodavni status, što znači da im dopuštaju da učestvuju u njihovom radu podnošenjem predloga i dokumenata, ili čak istupanjem u debati. Najuglednije su svakako one privatne organizacije koje imaju takav status pri Ekonomsko-socijalnom savetu * Ujedinjenih nacija ili pri specijalizovanim ustanovama UN. *

Videti Prvu glavu, I. Sredinom 1986. godine savetodavni status pri Ekonomskom i socijalnom savetu UN imale su ukupno 762 organizacije. Od toga 34 je bilo u kategoriji I, 267 u kategoriji II, dok su ostale bile u tzv. registru (roster). Savetodavni status I kategorije daje pravo predstavnicima nevladine organizacije da istupaju pred Savetom povodom svih pitanja na dnevnom redu; status II kategorije daje to pravo povodom pitanja za koje je nevladina organizacija posebno zainteresovana. Organizacije u „registru“ imaju *

14

Najveći broj ovakvih organizacija okuplja ljude iste profesije. Njihov cilj može da bude samo staleški, ali je skoro uvek povezan sa težnjom da se unapredi i struka kojom se članovi bave, da se razmene iskustva i da se u celom svetu koriste dostignuća do kojih su neki članovi došli. Takav dvojni cilj imaju Međunarodni savez prevodilaca, Evropska federacija javnih službenika, ili Nordijsko udruženje muzičara. Vrlo su slične organizacije koje se pretežno ne staraju o zajedničkim staleškim interesima svojih članova već o usavršavanju delatnosti kojom se ovi bave. To može biti neka grana nauke (Međunarodni savez za čistu i primenjenu hemiju), jedna uža disciplina (kardiohirurgija), ili grana sporta (Međunarodna federacija fudbalskih udruženja — FIFA). Ovakve organizacije imaju uticaja na delatnost svojih članova, pa i na rad svih onih koji se bave istim poslom, ne samo zato što se na njihovim skupovima potvrđuju ili odbacuju predlozi za nove postupke i metode, već i zato što one često propisuju pravila takvih delatnosti, koja postaju obaveza za svakog ko hoće da se njima bavi u međunarodnoj konkurenciji. Obaveznost i uticaj takvih pravila nisu svuda isti, ali je njihovo prisustvo nesumnjivo i ona su često veoma efikasna, iako ih ne prati nikakva prinuda. U tom pogledu kao dobra ilustracija mogu poslužiti međunarodni sportski savezi, bez kojih se međunarodna takmičenja u mnogim sportskim oblastima ne bi mogla ni zamisliti, zato što oni propisuju opštevažeća pravila igre, organizuju ili kontrolišu sve važne međunarodne susrete i priznaju postignute rezultate, naročito ako ovi pretenduju na svojstvo tzv. „rekorda“. Međutim, ni ozbiljnija takmičenja unutar država ne odvijaju se mimo međunarodnih pravila. Dalje, ovakve organizacije mogu zastupati interes veoma širokog kruga ljudi, koji nije obeležen samo njihovom delatnošću, već svojstvom. Pol je obeležje koje udružuje Međunarodni savez žena. Uzrast odlučuje o članstvu u međunarodnim omladinskim organizacijama. Međunarodni sindikalni savezi smatraju se za predstavnike radničke klase, odnosno svih posloprimaca. Razne katoličke međunarodne nevladine organizacije imaju posebne ciljeve, ali okupljaju ljude jedne veroispovesti. Svetski jevrejski kongres istupa u ime pripadnika jedne etničke grupe koja se nalazi u specifičnom položaju. Međunarodne privatne organizacije ne moraju se, međutim, vezivati za osobenosti svog članstva već težiti nekom opštem cilju. Takav cilj može biti sprečavanje surovosti prema životinjama (Međunarodno društvo za zaštitu životinja), unapređivanje jednog međunarodnog jezika (Sveopšte udruženje za esperanto), podrška Ujedinjenim nacijama i ideji međunarodne saradnje (Svetska federacija udruženja za Ujedinjene nacije), borbi protiv proganjanja političkih protivnika (Međunarodna amnestija), pa sve do stvaranja svetske države (Međunarodni federalisti). No, ne bi bilo tačno kada bi se u organizacije s opštim ciljevima svrstale samo one koje su tako očigledno označene jer se za njih zalažu, i to veoma živo i uspešno, i neke organizacije koje smo ranije pominjali. Organizacije boraca, omladine, studenata, žena, pravnika, politikologa, fizičara itd. ne bave se samo statusom svojih članova ili unapređenjem svoje profesije nego nastoje da doprinesu da se ostvare važne međunarodne vrednosti kao što su mir, međunarodna saradnja itd., ili se upuštaju u ideološku borbu, zalažući se za ovu ili onu organizaciju sveta i društva. Iz ovog poslednjeg razloga mnoge su se takve organizacije, naročito u doba hladnog rata, podelile u više novih tako da još i danas ima više rivalskih međunarodnih omladinskih, studentskih, sindikalnih i pravničkih organizacija, koje imaju opšte ali različite ciljeve i izražavaju oprečne poglede na svet. Svaka nevladina organizacija je u najširem smislu ne samo interesna grupa nego i grupa za pritisak zato što bar delimično želi da utiče na međunarodnu zajednicu i na države kako bi se položaj njenih članova poboljšao i interes za koji se ona zalaže unapredio. Međutim, neke međunarodne nevladine organizacije samo su javni, vidljivi delovi značajnih grupa za pritisak, koje u celini nemaju takav oblik pa mogu imati i ciljeve koje obično nemaju nevladine organizacije. Ovo se svojstvo nekada prikriva da bi efikasnost delovanja osnovne grupe za pritisak bila veća, dok se nekada može videti već iz samog naziva nevladine organizacije. Tako npr. katolička crkva osniva i objedinjava niz nevladinih organizacija, od kojih svaka ima svoje posebne uže ciljeve i polja delatnosti, kao npr. Međunarodni katolički biro za decu, Međunarodna katolička komisija za migraciju, Međunarodna katolička milosrdna konferencija i Međunarodni savez katoličke štampe.

manja ovlašćenja. Status I i II kategorije može dati samo Ekonomski i socijalni savet, dok se u „registar“ mogu uvrstiti organizacije i odlukom Generalnog sekretara ili na osnovu činjenice da imaju takav status pri nekoj specijalizovanoj organizaciji ili drugom telu UN. UN dok. E/1986/INF/8, 19. septembar 1986.

15

Kao što privatna međunarodna organizacija može da bude eksponent neke prikrivene grupe za pritisak, ona može pasti pod uticaj neke države i služiti joj kao sredstvo za ostvarivanje svojih, a ne međunarodnih ciljeva. Iz samog imena i statuta organizacije ovo se lako ne vidi, ali će proučavanje njenog rada pokazati dosledno podržavanje politike jedne sile, pa čak i karakteristične nagle obrte radi prilagođavanja novoj političkoj liniji. Politički ciljevi nisu u skladu sa delatnošću takvih organizacija i oni su u svakoj od njih u manjoj ili većoj meri prisutni. Međutim, u doba oštrih ideoloških i političkih sukoba u svetskim razmerama došlo je stoga do rascepa u mnogim privatnim organizacijama, prilikom koga se pokazalo da je politička lojalnost bila jača od potrebe za zajedničkom akcijom radi postizanja užeg cilj organizacije. Mnoge organizacije razdvojile su se u toku hladnog rata na „proistočno“ i „prozapadno“ krilo. Tako se, na primer, svetski sindikalni pokret pocepao na Svetsku sindikalnu federaciju (pod uticajem Istoka, što je i dokazano isključivanjem predstavnika Saveza sindikata Jugoslavije posle rezolucije Kominforma). Međunarodnu konfederaciju slobodnih sindikata (nastalu izdvajanjem iz prve) i Međunarodnu konfederaciju hrišćanskih sindikata (čije ime nagoveštava i karakter). Svaka privatna (nevladina) organizacija ima svoja pravila, na osnovu kojih radi. Pravila se donose na osnivačkom skupu, kome prisustvuju zainteresovani pojedinci ili nacionalna udruženja, i ona određuju dalji rad organizacije. Kao što je već rečeno, pravila ne potvrđuje nikakva druga instanca, mada se ona obično podnose na odobrenje organima države u kojoj je sedište organizacije, jer jedino na taj način organizacija može dobiti svojstvo pravnog lica po zakonima te države. Nadležni organi se ne upuštaju u način na koji organizacija deluje već uglavnom samo cene da li su njeni ciljevi u skladu s javnim poretkom te države. Pravila ovih organizacija su raznovrsna, ali važnije međunarodne privatne organizacije uglavnom imaju sledeće crte. Manje organizacije ove vrste učlanjuju neposredno pojedince, dok veće obrazuju nacionalne ogranke, koji su u stvari nacionalna udruženja s istim ciljem. Jugoslovensko udruženje za međunarodno pravo je, na primer, nacionalni ogranak Svetskog udruženja za međunarodno pravo, mada se u njega mogu učlaniti i lica iz zemalja u kojima nema nacionalnog udruženja za međunarodno pravo. Neke organizacije primaju u članstvo samo nacionalna udruženja. Pravila Svetske federacije udruženja za UN dopuštaju isključivo prijem nacionalnih udruženja za UN, i to samo po jednog iz jedne zemlje. Postoje, međutim, i međunarodne privatne organizacije, čiji su članovi ustanove ili preduzeća, kao npr. Savez međunarodnih sajmova, Međunarodni pozorišni institut, Udruženje međunarodnih biblioteka i Međunarodno udruženje za vazdušni prevoz (IATA). Kako neke od ovih ustanova mogu biti državni organi, ili državna i poludržavna preduzeća, ove međunarodne nevladine organizacije predstavljaju prelaz ka međuvladinim organizacijama, iako nisu zasnovane na međunarodnim ugovorima. Takvo posredno učestvovanje država može se zapaziti i kod drugih organizacija. Državni organi imaju, recimo, velik uticaj na sastav nacionalnih olimpijskih komiteta. Možda je ipak najupadljiviji primer ove vrste Međunarodna organizacija krivične policije (Interpol), koja se smatra nevladinom, lako su u nju učlanjeni samo državni organi! Vrhovni organi međunarodnih privatnih organizacija su skupštine, kongresi ili konferencije, na kojima se okupljaju svi članovi ili delegati nacionalnih udruženja-članova. Oni se povremeno sastaju i donose najvažnije i dugoročne odluke. Između ovih skupova poslove organizacije obično vodi neko uže telo (izvršni odbor, savet itd.), čiji se članovi biraju na opštem skupu. Glavni časnici organizacije su predsednik i generalni sekretar. Dok je predsednik obično istaknuta ličnost, čiji ugled koristi organizaciji i daje mu autoritet u njoj, on se njoj potpuno ne posvećuje i nema velikih samostalnih ovlašćenja. Generalni sekretar vodi svakodnevnu delatnost organizacije i stara se o izvršenju njenih odluka te je u nekim organizacijama najuticajniji pojedinac. Njemu je to ne retko i jedino zanimanje, a u većim i bogatijim organizacijama on ima na raspolaganju i službenike u radnom odnosu s organizacijom. Organizacije sa skromnim sredstvima nemaju profesionalnog generalnog sekretara pa čak ni poslovne prostorije u pravom smislu reči. Pravilo je da se međunarodne privatne organizacije izdržavaju od članarina, bilo da one dolaze neposredno od članova ili od nacionalnih udruženja. S obzirom na velike izdatke koje ovakve organizacije imaju, naročito ako deluju u celom svetu, ovi prihodi mogu biti nedovoljni. Otuda se same organizacije, ili nacionalni ogranci, obraćaju za pomoć državama, međunarodnim javnim organizacijama, zadužbinama i drugim institucijama. Sredstva koja se na ovaj način dobijaju najčešće se mogu trošiti samo na 16

određene, zajednički odobrene projekte i akcije, čime se, naravno, utiče na rad organizacije.

B. Transnacionalne privredne organizacije (multinacionalna preduzeća) Na osnovnu razliku između ove vrste transnacionalnih organizacija i međunarodnih nevladinih organizacija ukazali smo onda kada smo pomenuli materijalnu dobit kao cilj delovanja. Dok se prethodna grupa transnacionalnih organizacija ne zasniva na profitu, materijalnoj koristi, svojoj i svojih članova, transnacionalne privredne organizacije su u stvari kapitalistička privredna preduzeća koja deluju međunarodno, na teritorijama više država s isključivim ciljem da postignu najveći mogući profit za svoje vlasnike. Kako su to po pravilu akcionarska društva (korporacije) u svakodnevnom govoru su ovi subjekti poznati kao multinacionalne kompanije. Put ka savremenim multinacionalnim kompanijama dolazi iz dva pravca. Još u XVIII i XIX veku su se u najrazvijenijim zemljama počela pojavljivati velika i veoma moćna preduzeća, koja su, iako nacionalna, ispoljavala faktičku nezavisnost od sopstvene države i od njenih interesa. U Velikoj Britaniji, na primer, preduzeća kao što su Istočno-indijska kompanija, Kompanija za Hadsonov zaliv i Kraljevska afrička kompanija, bila su nosioci kolonijalne ekspanzije, prodirući pre zvaničnih britanskih organa na područja na drugim kontinentima radi eksploatacije jeftinih sirovina i radne snage. Ova su preduzeća u stvari i upravljala takvim područjima, raspolažući i sopstvenim oružanim službenicima. Organe samih kompanija zamenjivali su zatim britanski državni organi te su takva područja stavljana pod vlast britanske krune. Slična preduzeća u SAD mnogo su duže istupala odvojeno od vlade SAD, težeći da u područjima koja su eksploatisala postavljaju i održavaju režime, čija će dužnost biti da održavaju uslove pogodne za nesmetan rad kompanije. Po tome je naročito ostala poznata američka kompanija United Fruit, koja je do skora vršila stvarnu vlast u mnogim zemljama Srednje Amerike. I u ovom slučaju državni aparat zemlje u kojoj je bilo sedište preduzeća bio je spreman da joj priskoči u pomoć: kao što je poznato, oružane snage SAD su intervenisale u latinoameričkim zemljama kadgod su tamošnje političke snage pokušale da uvedu reforme koje bi ugrozile privilegovan položaj američkih preduzeća. To se onda tumačilo kao napad na interese građana SAD. Poreklo modernih transnacionalnih preduzeća treba, takođe, tražiti i u kartelima, koji su predstavljali i još uvek predstavljaju specifične dogovore između nekoliko krupnih nacionalnih preduzeća u jednoj oblasti poslovanja. Međunarodnim kartelom takva preduzeća, koja zajedno kontrolišu proizvodnju i promet jednog artikla u celom svelu, sporazumevaju se o međusobnoj podeli svetskog tržišta, o cenama proizvoda i o ukupnom iznosu svetske proizvodnje. Time ona stiču izuzetan, monopolistički položaj i mogu da diktiraju uslove celokupnoj svetskoj privredi. Savremeno transnacionalno preduzeće (multinacionalna kompanija) predstavlja sistem kapitalističkih privrednih jedinica koje su raspoređene u više država i podređene jednom centru. Sedište preduzeća je u jednoj od razvijenih kapitalističkih država, a delovi koji su van nje mogu biti ili ogranci (branše) samog tog preduzeća, nad kojima ono ima potpunu vlast, ili njegove filijale, koje ono kontroliše kao glavni akcionar. Ne postoji opšteusvojena tehnička definicija multinacionalne kompanije, ali se uglavnom traži da to bude preduzeće koje ima delove u više stranih država, dok nije dovoljno da ono obavlja samo međunarodni promet, makoliko on velik bio. Ovakvo preduzeće, osim toga, počiva na kapitalu poreklom iz više država, ima međunarodno tržište i zapošljava ljude različitih državljanstava. Raspoređenost transnacionalnih elemenata u postojećim multinacionalnim kompanijama nije ravnomerna. U pogledu kapitala i rukovodećeg kadra one su pretežno vezane za najrazvijenije države, u kojima im je sedište. U te države i u ruke njihovih državljana sliva se i ogroman deo profita ovih preduzeća. Najveći broj multinacionalnih kompanija, među kojima su i one najkrupnije (General Motors, Exxon, Ford Motors, General Electric, IBM, Mobil Oil itd.) nalazi se u SAD. Preduzeća sa sedištem u ovoj zemlji raspolažu jednom trećinom svih postojećih inostranih ogranaka i filijala. Centri većine ostalih multinacionalnih kompanija nalaze se u Velikoj Britaniji, SR Nemačkoj i Nemačkoj. Van zemlje sedišta se po pravilu nalaze sirovine, koje ova preduzeća prerađuju i preprodaju, radna snaga i velik deo njihovih tržišta, te odatle i pritiču njihovi najvažniji prihodi, Tako se na manje očit i prefinjen način produžava eksploatacija manje razvijenih područja u korist najrazvijenijih zemalja. Pri tome postoji privid o velikom doprinosu koji ovakva preduzeća daju opštem razvoju, pa i ekonomskom napretku zemalja u razvoju. 17

Naime, multinacionalne kompanije investiraju u ovim poslednjima i zapošljavaju njihovu radnu snagu, na šta su vlade tih zemalja često prinuđene da pristanu nemajući drugih izvora za investicije. Ubrzo se, međutim, pokazuje da multinacionalna kompanija izvlači u korist svojih vlasnika u državi sedišta mnogo više no što je uložila. Tako su npr. transnacionalna preduzeća sa sedištem u SAD u toku 1971. godine uputila iz zemlje na ime investicija 4,8 milijardi dolara, dok im je iste godine od njihovih delova u * inostranstvu pritekao iznos od oko 9 milijardi dolara. Najveća transnacionalna preduzeća su veoma moćna i dobro organizovana. O njihovoj privrednoj moći svedoči činjenica da mnoge od njih raspolažu većim finansijskim sredstvima od prosečne države. Svaka od deset vodećih multinacionalnih kompanija ostvaruje novu vrednost koja je veća od društvenog bruto proizvoda osamdeset zemalja u svetu. Na takvoj moći zasniva se i politički uticaj, koji ovakva preduzeća koriste za to da bi na područjima na kojima deluju obezbedila najbolje uslove za svoj rad. Kao što su to pokazale istrage u vezi s predizbornim aferama u SAD, one u zemlji sedišta podržavaju konzervativne političke snage i političare, koji će ih zaštititi od kontrole napredne javnosti, oporezivanja i antimonopolističkih mera. U zemljama u razvoju, čija bogatstva iskorištavaju, one se svim sredstvima bore protiv revolucionarnih promena ili reformi. Poznata je uloga koju su imale takve kompanije, među kojima se naročito isticala Međunarodna telefonska i telegrafska korporacija (ITT), u naporima da se spreči dolazak na vlast predsednika Aljendea (Allende) u Čileu, u „destabilizaciji“ njegovog režima i u njegovom konačnom uklanjanju. Formalnopravno, transnacionalna preduzeća podvrgnuta su poretku države na čijoj teritoriji deluju. Međutim, ona su tako ustrojena da bi izbegla stvarnu kontrolu i povinjavanje opštim interesima. Iako imaju velike srodnosti sa državama sedišta i često su u sprezi s njihovim vladama, one uspevaju da izbegnu primenu onih mera na koje su te vlade inače primorane pod pritiskom naprednih političkih snaga i organizovanog radničkog pokreta. U drugim zemljama, one se povezuju sa grupama kojima pomažu do povlašćenog položaja i koriste svojstvo glavnih raspoloživih investitora. Sve ovo mnoge posmatrače navodi na zaključak da su multinacionalne kompanije glavni i najmoćniji predstavnici savremenog kapitalizma, da predstavljaju pokušaj buržoazije da prevaziđe nacionalnu podeljenost. Naime, visoko centralizovano i savršeno organizovano transnacionalno preduzeće, čiji rukovodioci dolaze na svoje položaje i deluju bez ikakve demokratske kontrole, uvek je u prednosti kada je suočeno s nizom različitih država i razjedinjenih predstavnika društvenih interesa, kao što su npr. sindikati. Nesvrstane zemlje i zemlje u razvoju, pa čak i izvestan broj razvijenih zemalja, uočile su opasnosti nastale po svetske interese nekontrolisanim i neobuzdanim radom transnacionalnih privrednih preduzeća. U Ekonomskoj deklaraciji četvrte konferencije šefova država i vlada nesvrstanih zemalja u Alžiru, 1973. godine, učesnici su osudili „neprihvatljivu praksu kompanija koje ugrožavaju suverenitet zemalja u razvoju i krše principe nemešanja i prava naroda na samoopredeljenje“ i preporučili „da se preduzmu mere kako bi se povela zajednička akcija nesvrstanih zemalja prema transnacionalnim kompanijama u okviru globalne strategije sračunate na kvalitativno i kvantitativno menjanje sistema ekonomskih i finansijskih odnosa, koji potčinjava zemlje u razvoju * industrijskim zemljama“. Iz ovoga je navoda jasno da se delatnost transnacionalnih preduzeća ne može usaglasiti s međunarodnim interesima ako se ne izmene uslovi koji rađaju ovakve tvorevine. Širi plan na kome se odvijaju ovakva nastojanja jeste borba za novi međunarodni ekonomski poredak, a glavni nosioci te borbe i istovremeno oni subjekti koji imaju mogućnosti da nadziru delatnost transnacionalnih privrednih preduzeća jesu međunarodne organizacije.

C. Transnacionalni politički pokreti Napomenuli smo da nevladine organizacije mogu imati i političke ciljeve. Najčešće, međutim, za njih, to nisu glavni i jedini ciljevi. Čak i kada su veoma izraziti, oni nisu dovoljno široki već su pre svega konkretni i privremeni. Međutim, internacionalizacija ideologija i političkih uverenja dovodi do toga da u svetu postoje velike grupe ljudi, koji žive u različitim zemljama, različitih su nacionalnosti, ali ih povezuju istovetna ili veoma slična ideološka i politička opredeljenja. To je razumljivo jer se ona rađaju iz sličnog društvenog položaja i stepena razvoja svesti. Samo postojanje velikog broja istomišljenika, raspoređenih u celom svetu, ne znači, naravno, da već postoji i transnacionalna organizacija. Ako ljudi sličnih pogleda * *

Dokumenat VN ST (ECA) 190 (1971) str. 15.

Skupovi nesvrstanih zemalja, Beograd, izd. Međunarodna politika, 1974, str. 206.

18

deluju pretežno pojedinačno i neusklađeno, njihovi stavovi predstavljaju, svakako, značajnu okolnost, koja najpre dolazi do izražaja u javnom mnenju, nacionalnom i međunarodnom, ali oni kao grupa nisu društvena snaga koja se može lako identifikovati. Kada pak dođe do izvesnog stepena organizovane i koordinisane delatnosti, može se govoriti o postojanju pokreta koji preduzima svesne i celishodne akcije. Ako je stvorena potpuna organizacija na svetskom ili bar regionalnom stupnju, može se već govoriti o transnacionalnim političkim organizacijama (internacionalama). Transnacionalni oblici povezivanja političkih snaga imaju uslova da budu značajni subjekti međunarodnih odnosa zato što stupanj zainteresovanosti i odanosti ljudi — njihovih članova može biti vrlo visok. Ovo je lako uočljivo ako se lojalnost člana jedne nevladine organizacije uporedi s lojalnošću pripadnika jednog međunarodnog političkog pokreta. Dok su kod prvog u pitanju značajni profesionalni i slični interesi, drugoga mogu pokretati suštinska idejna i životna opredeljenja, kojima je spreman da služi i da se čak za njih žrtvuje. Sasvim je onda razumljivo što pripadnici eksploatisanih klasa osećaju — i pored nacionalne solidarnosti — jaču vezanost za transnacionalni politički pokret nego za „svoju“ državu. Transnacionalni oblici političkog organizovanja su u današnje vreme po pravilu na stupnju međunarodnih političkih pokreta, čiju organizacionu osnovu čine nacionalno organizovane političke snage, u vidu političkih partija. Ove partije povremeno ili redovno stupaju u dvostrane i višestrane dodire, ili čak organizuju regionalne ili svetske skupove, na kojima pretresaju zajednička pitanja i pokušavaju da usklade svoj rad radi ostvarenja opštih interesa. Saglasnost volja, koju tada postižu, i koja ostaje zabeležena u obliku zajedničkih izjava, saopštenja i manifesta, ne predstavlja, međutim, obavezu za učesnike, niti se stvaraju zajednički organi koji bi mogli donositi obavezne odluke. Stoga ne može biti reči o postojanju transnacionalnih. političkih organizacija u pravom smislu reči. Najveća iskustva u pogledu transnacionalnog organizovanja imaju politički pokreti radničke klase. Internacionalizam proletarijata, opšti ciljevi za kaji se on bori i njegova težnja da prevaziđe državu kao klasnu tvorevinu osnovni su razlozi ranog nastanka i brzog razvoja ovog oblika međunarodne delatnosti, poznatog pod nazivom međunarodni radnički pokret. Još za Marksovog života i pod njegovim vođstvom stvorena je tzv. prva radnička internacionala, s imenom Međunarodno udruženje radnika (1864). Zbog sukoba s anarhistima, čiji se stav suprotstavljao svakom obliku organizovanja i svakoj disciplini, Udruženje je prestalo da postoji osam godina kasnije. U međuvremenu ojačale socijalističke partije obrazovale su 1889. godine Drugu internacionalu, koja nije bila čvrsto organizovana već je bila samo savez samostalnih nacionalnih stranaka i pokreta. Socijaldemokratske i nacionalističke tendencije u pojedinim moćnim socijalističkim partijama dovele su dotle da neke od njih u prvom svetskom ratu stanu na stranu svojih buržoaskih vlada, čime se Druga internacionala diskreditovala i zato ubrzo prestala da postoji. Pod uticajem oktobarske revolucije došlo je u mnogim zemljama do otcepljivanja revolucionarnih delova socijalističkih stranaka i do stvaranja komunističkih partija, koje 1919. godine, na Prvom međunarodnom komunističkom kongresu u Moskvi, stvaraju treću, Komunističku internacionalu (Kominterna), čiji se organizacioni oblici zaokružuju naredne godine. Kominterna je bila prava transnacionalna politička organizacija jer je bila zamišljena kao svetska partija radničke klase, dok su komunističke partije u pojedinim zemljama bile samo njene sekcije. Vrhovni organi Kominterne imali su prava da daju naloge svojim sekcijama, da iz njih isključuju pojedince i grupe, pa čak i da ih raspuštaju. Ovakav oblik organizovanja je imao smisla u period posle prvog svetskog rata, koji je značio oštro sukobljavanje s kontrarevolucionarnim snagama u celom svetu, ali je posle počeo da ispoljava svoje slabosti. Centralizovano rukovođenje nije moglo da vodi računa o specifičnostima klasne borbe u pojedinim sredinama. Kako se ono sve više usredsređivalo u rukama izvršnih, profesionalizovanih organa, daleko od mesta događaja, ova je osobina postajala sve uočljivija. S druge strane, zbivanja u Sovjetskom savezu u staljinističkom periodu odrazile su se i na Kominternu. Izuzetan položaj, koji su SSSR i njegova Komunistička partija (SKP /b/) imali iskorišćen je radi postepenog pretvaranja Kominterne u oruđe državne politike Sovjetskog saveza. Sledeći, sa svim zaokretima i iznenađenjima, takvu politiku, Komunistička internacionala i komunističke partije koje su se odano držale njenog kursa počinili su mnoge greške, doživeli teške poraze i razočarali i otuđili mnoge komuniste u celom svetu. Konačno, Staljin je s Kominternom postupio u istom duhu kada ju je jednostavno raspustio u toku drugog svetskog rata, nalazeći da mu više nije od koristi i ne nailazeći na otpor njenih nesovjetskih funkcionera, od kojih je većina pre toga, za vreme velikih čistki, podelila 19

tužnu sudbinu starih boljševika. Nastojeći da u doba hladnog rata opet stavi pod nadzor komunističke partije, staljinističke snage u SSSR obrazuju nov, prividno manje čvrst oblik njihove transnacionalne saradnje u obliku Informacionog biroa komunističkih partija (Kominforma), 1947. godine. Ovaj pokušaj propada jer se iz ponašanja Kominforma prema Jugoslaviji i njenoj Komunističkoj partiji, izraženog u poznatoj Rezoluciji od 1948. godine, jasno videlo da nije reč ni o kakvom stvarnom obliku saradnje ravnopravnih radničkih stranaka. U okviru prevazilaženja staljinističke politike i Kominform biva 1956. godine likvidiran. Tada se, međutim, uviđa — i to dolazi do izražaja u Beogradskoj deklaraciji od iste godine — kako su oblici saradnje u međunarodnom radničkom pokretu koji podrazumevaju rukovođenje iz jednog centra i sleđenje jedinstvenog i nepromenljivog puta u socijalizam prevaziđeni. Naravno, sukobljavanje između starih i novih tendencija nije time okončano jer i posle 1956. godine dolazi do povremenih skupova komunističkih partija, koji teže da budu svetski. Na nekima od njih opet se ispoljava težnja da se partijama nameće čvrsti zajednički kurs i da se pojedine od njih osuđuju ili isključuju iz zajedničkog pokreta. Takvi pokušaji, koji su u nekoliko mahova bili usmereni i prema Savezu komunista Jugoslavije, ne uspevaju i sve je jače uverenje kod većine komunističkih partija da su njihovo uspešno delovanje i borba za socijalizam mogući samo na osnovu načela postavljenih u Beogradskoj deklaraciji i ponovljenih i proširenih na regionalnoj Konferenciji evropskih komunističkih i radničkih partija, održanoj u Berlinu 29. i 30. juna 1976. godine. Što se više ide desno u političkom spektru, uslovi za međunarodno političko povezivanje sve su slabiji. Socijalističke i socijaldemokratske stranke nastojale su da sačuvaju tradicije Druge internacionale i njen reformistički karakter. Posle neuspelih i nejakih pokušaja između dva svetska rata, obrazuje se, 1951. godine, Socijalistička internacionala, u koju je učlanjeno preko pedeset stranaka. Na skupovima ove Internacionale ne usvajaju se nikakvi obavezni zaključci, ali se u poslednje vreme oseća jača težnja pojedinih članica i njihovih rukovodilaca da istupaju koordinisano u odnosu na međunarodna zbivanja. Ovakvim akcijama doprinosi činjenica što su stranke — članice Druge internacionale na vlasti u nekim najrazvijenijim zemljama Evrope. Postoje i vidovi svetskog ili bar regionalnog (mahom evropskog) okupljanja liberalnih i demohrišćanskih stranaka, ali oni ostavljaju slabog traga. Krajnja desnica, koja je po pravilu nacionalistički obojena, teško može da organizuje međunarodnu saradnju, sem u vidu zavereničkih i terorističkih grupa, o kojima se malo pouzdano zna.

D. Transnacionalne verske organizacije (crkve) Kao najstariji oblik ispoljavanja zaokruženih ideologija, religija ima uticaja na međunarodne odnose i spoljnu politiku. Iako ovaj uticaj u najnovije vreme opada, još uvek postoje spone koje preko državnih granica povezuju ljude istih verskih ubeđenja. Kao i kod političkih, tako i ova ubeđenja izazivaju težnju ka transnacionalnom organizovanju, čime bi uticaj pojedinih religija na međunarodnom planu bio usklađeniji i jači. Većina religija nema, međutim, izrazite crte transnacionalnih pokreta ili organizacija. Oni se mogu zapaziti samo u njihovoj hrišćanskoj skupini, gde prednjači katolička crkva, koja je još iz srednjeg veka — kada je bila činilac koji se za primat borio i s državom — sačuvala čvrstu hijerarhijsku organizaciju, na čelu sa svojim poglavarom, papom. Iako nije više svetovni vladar (mada to formalno ostaje kao poglavar Vatikanskog grada), papa ima najviši autoritet u katoličkoj crkvi: njemu je potčinjen ceo katolički kler a odluke pape i drugih najviših organa katoličke crkve imaju znatnog uticaja na ponašanje katoličkih vernika, kojih po nekim procenama u svetu ima oko 600 miliona. Pored svoje složene hijerarhije, a ona dopire do najudaljenijih i najmanjih mesta, ova crkva deluje i preko drugih organizacija, koje je osnovala ili se s njima povezala. Kao što smo napomenuli, u međunarodnim razmerama to mogu biti nevladine organizacije. Uz to, Sveta stolica se smatra za subjekt međunarodnog prava (gde se održava fikcija da je Vatikan država) te stupa u ugovorne odnose s državama, zajedno s njima učestvuje na međunarodnim kongresima i konferencijama i s njima razmenjuje diplomatske predstavnike. Organizacije pod okriljem katoličke crkve postoje i unutar država: u političkom smislu su tu najznačajnije tzv. klerikalne stranke. Druge hrišćanske crkve, pravoslavna i one koje su nastale kao posledica reformacije katoličke crkve, samo su nacionalno organizovane. Neke od njih održavaju oblike međunarodnog sastajanja i savetovanja iz kojih ne proističu nikakve obavezne odluke ili uputstva. U nastojanju da se prevlada rascepkanost hrišćanskih crkava u periodu kada religija uopšte gubi značaj, stvoren je Svetski savet crkava, koji okuplja 20

protestantske, pravoslavne i starokatoličke crkve iz devedesetak zemalja. On, međutim, ima oblik međunarodne nevladine organizacije. Međunarodno povezivanje nehrišćanskih religija nije nimalo razvijeno. Tako je npr. islam, koji je veoma uticajan u nekim državama, od ukidanja kalifata prestao da ima privid transnacionalne crkve. lako se organizuju međunarodni skupovi islamskih zemalja, to su konferencije predstavnika država čije je stanovništvo pretežno muslimansko ili gde je islam državna vera. To važi i za Organizaciju islamske :konferencije, koja je međunarodna organizacija islamskih država (u nekom od pomenutih značenja) a nije, kako se često pogrešno misli, transnacionalna verska organizacija.

5. KLASIFIKACIJA MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA Međunarodne organizacije moguće je klasifikovati na osnovu različitih merila. Najpoznatija su sledeća: širina članstva; stepen otvorenosti za stupanje u članstvo; trajnost; oblast delovanja; ovlašćenja organizacije. A. Na osnovu širine članstva, međunarodne organizacije se mogu podeliti na * univerzalne, regionalne i organizacije posebno zainteresovanih država. Univerzalne organizacije obuhvataju države iz svih delova sveta, odnosno, u idealnom i danas nepostojećem slučaju, sve države. I pored toga što se kaže da su Ujedinjene nacije i mnoge specijalizovane ustanove univerzalne organizacije, one to u punoj meri nisu. Iako su se, uz Ujedinjene nacije (sa 159 država-članica danas), Međunarodna unija za telekomunikacije, Svetski poštanski savez Svetska meteorološka organizacija i još niz specijalizovanih ustanova Ujedinjenih nacija veoma približile potpunoj univerzalnosti članstva, neki nerešeni politički problemi — potencirani osnovnim protivrečnostima današnje međunarodne zajednice — otežavaju puno ostvarenje te univerzalnosti. Dugo su Ujedinjene nacije poštovale prećutni sporazum da se tzv. podeljene države ne primaju u članstvo. Ne tako davno, međutim, DR Nemačka i SR Nemačka istovremeno su primljene u članstvo Organizacije, dok je narod Vijetnama revolucionarnom borbom okončao svoju dugotrajnu podeljenost i stupio u članstvo Ujedinjenih nacija. Problem podeljenih država, na taj način, sveo se na pitanje prijema u Organizaciju NDR Koreje i Republike Koreje. U ostalim univerzalnim organizacijama — gde pravo veta na prijem u članstvo nije postojalo, „podeljene države„ Imale su drugačiji tretman; dugo su, naime, u članstvu niza specijalizovanih ustanova bile samo one koje su se čvršće vezale za zapadne sile, dok su DR Nemačka, DR Vijetnam i NDR Koreja bile diskriminisane. Danas su te anomalije, uglavnom, otklonjene. Kada se govori o univerzalnim međunarodnim organizacijama, dakle, treba shvatiti da je reč, u stvari, o organizacijama sa tendencijom ka univerzalnosti članstva. Danas ta tendencija, ipak, ima izgleda da vodi punoj univerzalnosti ovog tipa međunarodnih organizacija, uporedo sa sve širim prihvatanjem ideje o neophodnosti učestvovanja svih država u njihovom radu, bez obzira na podele koje među njima postoje. Interesantno je, s tim u vezi, istaći da Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima s međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera (potpisana 14. marta 1975. godine u Beču) izbegava da da preciznu definiciju takve organizacije. U članu 1. te Konvencije, naime, kaže se sledeće: „izraz, međunarodna organizacija univerzalnog karaktera, podrazumeva Organizaciju Ujedinjenih nacija, njene specijalizovane ustanove, Međunarodnu agenciju za atomsku energiju i sve slične organizacije čiji su sastavi i nadležnosti svetskih razmera“. Regionalne organizacije obuhvataju uži krug država, s tim da su državne teritorije njihovih članica u jednom geografskom regionu. Povelja Ujedinjenih nacija, koja je prihvatila činjenicu postojanja regionalnih organizacija, nije dala ni definiciju ni elemente po kojima bi se utvrdio pojam „regionalna organizacija“. Karakteristično je da je na konferenciji u San Francisku ostao bez odziva predlog definicije po kojoj bi se za „regionalne aranžmane“ smatrale „organizacije stalnog karaktera koje okupljaju više država jedne geografske oblasti, koje zbog svog susedstva, zajedničkih interesa ili kulture, istorijske ili duhovne bliskosti, uzimaju zajedničku odgovornost za mirno rešavanje sporova koji među njima nastaju, za održanje mira i bezbednosti u toj oblasti, kao i za obezbeđenje svojih interesa i razvoja svojih ekonomskih i kulturnih odnosa“. Najpoznatiji primeri regionalnih organizacija su Organizacija afričkog jedinstva, Organizacija američkih država i Arapska liga. *

Za razliku od ovog, pretežno geografskog opredeljenja, neki pisci skloni su da vrše klasifikaciju i na osnovu preovlađivanja određenog društveno-ekonomskog sistema, i dele međunarodne organizacije na organizacije socijalističkih država, organizacije kapitalističkih država i organizacije sa uporednim učešćem jednih i drugih.

21

Od regionalnih organizacija treba razlikovati pomoćna regionalna tela koja obrazuju neke univerzalne organizacije. Ekonomska komisija UN za Evropu, Ekonomska komisija UN za Aziju i Daleki istok itd., kao i regionalni centri Svetske zdravstvene organizacije, samo su deo mehanizma odnosnih univerzalnih organizacija. Regionalne organizacije, nasuprot tome, jesu nezavisne ustanove sa svim konstitutivnim elementima pojam „međunarodna organizacija“. Organizacije posebno zainteresovanih država su obično užeg članstva i mogu okupljati države bilo po načelu „sub-regionalnog“ kriterijuma (npr. Balkanski savez) ili zainteresovanosti za neku posebnu oblast saradnje (npr. Organizacija zemalja izvoznica petroleja). B. Po stepenu otvorenosti za stupanje u članstvo treba razlikovati otvorene i zatvorene organizacije. Potpuno otvorena organizacija bila bi ona sa tzv. automatskim prijemom u članstvo; to je do 1974. godine bio Svetski poštanski savez, gde se status člana Organizacije dobijao samo na osnovu izjave zemlje koja želi da stupi u članstvo a da nisu bili propisani ni uslovi ni posebna procedura prijema. Danas međunarodne organizacije propisuju i uslove i postupak prijema u članstvo. Ipak se, u širem smislu, „otvorenim“ organizacijama mogu nazvati one koje, uz države-osnivače, primaju sve druge države, koje to žele, pod istim uslovima i bez diskriminacije. „Zatvorene“ organizacije, pak, rezervišu mogućnost stupanja u članstvo za određene kategorije država * ili za one koje organizacija „pozove“. C. Po trajnosti, međunarodne organizacije moguće je podeliti na stalne i privremene. U najvećem broju slučajeva osnivaju se stalne međunarodne organizacije, što proizilazi bilo iz statuta ili namera država osnivača. Takve organizacije teže ostvarenju trajne međunarodne saradnje ili je, pak, za postizanje cilja za koji su obrazovane potreban neodređeno dug vremenski period. Privremene organizacije osnivaju se bilo izričitom odredbom na unapred utvrđeni period ili njihova privremenost potiče iz prirade zadatka koji im je poveren (npr. Organizacija UN za pomoć i obnovu UNRRA — osnovana je sa ciljem da pomaže državama opustošenim u ratu dok se ne ublaže neposredne posledice razaranja). D. Po oblasti delovanja, međunarodne organizacije se klasifikuju kao opšte i specijalizovane, s tim da je moguća i podela organizacija po specifičnom području delovanja, Opšta međunarodna organizacija je ona čija oblast delovanja obuhvata širok spektar pitanja od međunarodnog interesa (mada još uvek ne postoji organizacija koja bi obuhvatala sveukupnost međunarodnih odnosa). Najbolji primer ovakve organizacije jesu Ujedinjene nacije, koje deluju u političkoj, ekonomskoj, socijalnoj pa i nizu tehničkih oblasti u veoma širokom smislu. Postoje i regionalne organizacije koje su po oblasti delovanja opšte (npr. Organizacija afričkog jedinstva, Organizacija američkih država). Ipak, univerzalna međunarodna organizacija je ona koja može biti opšta po oblasti delovanja u najpotpunijem smislu reči. Specijalizovane organizacije su one koje su statutom ovlašćene da deluju u jednoj užoj, specijalizovanoj oblasti. Specijalizovane ustanove su najbolji primer ovakvih organizacija; jedna deluje u oblasti poštanskog saobraćaja, druga na razvijanju zdravstvene saradnje, treća na unapređenju prosvetne, naučne i kulturne saradnje, četvrta u oblasti međunarodnog pomorskog saobraćaja, peta u oblasti međunarodnog vazdušnog saobraćaja, itd. Naravno, i organizacije užeg članstva su najvećim delom Specijalizovane po oblasti delovanja (npr. Evropska organizacija za nuklearna istraživanja, Dunavska komisija, Afrički poštanski savez, Međunarodni komitet za čaj, Međunarodni savet za kalaj, Organizacija za razvoj turizma u Africi, itd.). Međunarodne organizacije moguće je po specifičnom području delovanja svrstati u sledeće grupe: (I) opšte-političke (npr. Ujedinjene nacije, Organizacija afričkog jedinstva); (II) ekonomske i finansijske (npr. Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu, Međunarodna banka za obnovu i razvoj, GATT); (III) ekonomsko-integracione (npr. Evropska ekonomska zajednica), (IV) vojno-blokovske (npr. NATO, Varšavski ugovor); (V) tehničke (npr. Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo, Međunarodni institut za patente); (VI) socijalne i humanitarne (npr. UNESCO, Svetska zdravstvena organizacija, Međunarodni biro za prosvetu, Međuamerička komisija za žene). E. Prema ovlašćenjima kojima raspolažu, mogu se razlikovati deliberativne, operativne i naddržavne međunarodne organizacije.

*

Vid. Drugu glavu, III, 4.

22

Deliberativne organizacije (na koje otpada daleko najveći broj današnjih međunarodnih organizacija) pre svega su orijentisane na razmatranje pitanja od zajedničkog interesa i usmerene na traženje široke mere saglasnosti koja će biti izražena u preporuci upućenoj državama-članicama. Ovaj tip međunarodnih organizacija, zbog toga, prevashodno se oslanja na procese multilateralnog pregovaranja — bez obzira na to da li je reč o razrešavanju spornih pitanja ili organizovanja akcija radi postizanja onoga o čemu postoji saglasnost suverenih država-članica. Akt koji predstavlja odraz postignute saglasnosti učesnica u procesu pregovaranja zbog toga je, najčešće, preporuka, tj. rezolucija lišena pravne obaveznosti i čije izvršavanje, samim tim, zavisi od toga u kojoj meri zaista odgovara izraženoj volji država-članica. Zbog često dugotrajnog procesa multilateralnog pregovaranja, koji, opet, završava usvajanjem pravno neobaveznog akta, međunarodnim organizacijama deliberativnog karaktera često se pripisuje neefikasnost; pri tome se, ponekad, zaboravlja da današnje međunarodne organizacije počivaju na principu suverene jednakosti — a da se suverenost država-članica i efikasnost međunarodne organizacije u velikoj meri isključuju. Kao primer organizacija pretežno deliberativnog karaktera treba navesti Ujedinjene nacije, Organizaciju afričkog jedinstva, Organizaciju američkih država itd. Operativne organizacije su novijeg datuma (npr. Evropska agencija za kosmos, INTELSAT). Statutom se stvara organizaciona struktura i obezbeđuje redovan priliv finansijskih sredstava, tako da sama organizacija neposredno radi na izvršavanju konkretnih projekata (počevši od planiranja, zaključivanja ugovora sa preduzećima o izradi pojedinih radova, izgradnji i eksploataciji sistema). Na osnovu politike i opštih načelnih rešenja koja usvajaju predstavnici država, operativna organizacija, dakle, samostalno posluje u svim pojedinostima izvršavanja poverenih joj projekata. Naddržavne organizacije — čija je pojava vezana za stvaranje Evropskih zajednica (pre svega Evropske zajednice za ugalj i čelik, koja je dosad jedina sa izrazom „nadnacionalna“ u statutu) — razlikuju se od prethodnih po tome što njihovi organi dobijaju statutom ovlašćenja da u određenim slučajevima donose odluke koje će se neposredno sprovoditi na teritorijama država članica. Ove organizacije imaju izvesnu „zakonodavnu“, „izvršnu“ i „sudsku“ vlast. Ova ovlašćenja nadnacionalnog karaktera, naravno, utvrđena su statutom i ograničena na tačno definisane oblasti; s druge strane, predviđeni sistem glasanja, bar u odnosu na najvažnija pitanja, omogućuje državama članicama da očuvaju suverena prava odlučivanja. Organizacije naddržavnog karaktera — čiji se razvoj sa interesom prati kao sasvim nova pojava — stoje, u stvari, na granici između međunarodne organizacije i konfederacije (ili, čak, federacije). Kada je reč o bilo kojoj od navedenih klasifikacija, treba voditi računa o tome da su međunarodne organizacije izvanredno složene i međusobno različite ustanove tako da podelu po tih pet osnova treba uzeti uslovno i sa izvesnim rezervama.

6. NASTANAK MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE Za razliku od država, koje nastaju čim se ostvare određeni faktički uslovi (teritorija, stanovništvo, vlast) — i gde priznanje od strane ostalih država nema konstitutivan nego samo deklaratoran karakter — međunarodna organizacija nastaje sticanjem pravnih i faktičkih uslova. Kao što to sledi iz navedenih konstitutivnih elemenata pojma „međunarodna organizacija“, pravni uslov je stupanje na snagu multilateralnog međunarodnog ugovora (čije su potpisnice države), a faktički stvaranje statutom predviđenih organa koji počinju da deluju u određenim oblastima. Sem retkih izuzetaka, stvaranje međunarodne organizacije počinje sazivanjem konferencije opunomoćenika država na kojoj se, posle obavljenih pregovora, potpisuje statut organizacije. Ovakvim konferencijama može da prethodi izvestan vremenski period u kome se države dogovaraju o bitnim pitanjima buduće organizacije. To mogu da budu dodiri putem diplomatskih kanala, ili pregovori na jednom ili više prethodnih sastanaka uz učešće svih ili dela budućih osnivača organizacije. Tako je Povelja Ujedinjenih nacija, posle usvajanja Londonske deklaracije (1941), Atlantske povelje (1941) i Deklaracije Ujedinjenih nacija (1942) postepeno uobličavana na Moskovskoj konferenciji (1943) i Konferenciji u Dambarton Ouksu (1944, gde je usvojen nacrt Povelje) da bi, najzad, konačni tekst bio potpisan na Konferenciji u San Francisku (1945), uz učešće svih država-osnivača Ujedinjenih nacija. Statut Međunarodne organizacije može da bude usvojen na međunarodnoj konferenciji sazvanoj radi rešavanja drugih pitanja (tako je Pakt Društva naroda bio deo Ugovora o miru kojim je okončan prvi svetski rat) ili, pak, na konferenciji čiji je isključivi zadatak usvajanje statuta organizacije (npr. Konferencija u San Francisku 1945. godine; 23

konferencija u Hot Springsu, 1943. godine, na kojoj je usvojen i potpisan statut Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu; konferencija u Breton Vudsu, 1944. godine, na kojoj su usvojeni statuti Međunarodne banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda). Najzad, statut međunarodne organizacije može biti usvojen posredstvom međunarodne organizacije i na konferenciji, čije je sazivanje ona u tu svrhu podstakla (npr. Stvaranje Međunarodne agencije za atomsku energiju u Beču, 1956. godine; Međunarodne finansijske korporacije i Međunarodnog udruženja za razvoj, 1955. odnosno 1960. godine). Bez obzira na okolnosti, međutim, statut potpisuju za to ovlašćeni predstavnici država. Potpisivanjem statuta, međutim, još uvek nisu ispunjeni formalni uslovi za stvaranje međunarodne organizacije. Da bi se oni stekli, potrebno je da statut bude ratifikovan: ratifikovanje se, naravno, vrši saglasno s ustavnim propisima svake države. Statut organizacije stupa na snagu kada bude ratifikovan od strane unapred određenog broja država. Statuti organizacija ograničenog članstva obično stupaju u život kada ih ratifikuju sve države potpisnice (npr. statuti evropskih zajednica). Međutim, taj uslov je kod organizacija šireg članstva, naročito onih sa tendencijom ka univerzalnosti, teško postići; u tom slučaju, stupanje na snagu statuta uslovljava se ratifikacijom određenog broja ili procenta država potpisnica. Tako je, npr. stupanje na snagu statuta UNESCO bilo uslovljeno ratifikacijom 20, a Svetske zdravstvene organizacije 26 država potpisnica; stupanje na snagu statuta Organizacije afričkog jedinstva bilo je uslovljeno ratifikacijom 2/3 potpisnica, a Međunarodne banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda ratifikacijom država koje ukupno raspolažu sa 75% kapitala odnosne organizacije. Postoje i slučajevi gde se stupanje statuta na snagu uslovljava ratifikacijom određenog broja država, s tim da u tom broju budu zastupljene države sa posebnim značajem u određenoj oblasti. Tako je Povelja Ujedinjenih nacija stupila na snagu pošto ju je ratifikovala polovina potpisnica, uključujući tu pet velikih sila. Stupanjem statuta na snagu ispunjeni su pravni uslovi za nastanak međunarodne organizacije. Da bi ona ušla u život, potrebno je da bude ostvaren i faktički uslov — obrazovanje organa koji će delovati u statutom predviđenoj oblasti. Normalno je da posle stupanja na snagu statuta u razumnom roku dođe do zasedanja najvišeg organa — tada počinju da se obrazuju i ostali statutom predviđeni organi. Ipak, u slučajevima gde se smatra neophodnim da organizacija počne odmah sa radom, moguće je i pre stupanja na snagu stvoriti privremen organizam (npr. Privremena organizacija za međunarodno civilno vazduhoplovstvo), koji će delovati sve do konačnog uspostavljanja mehanizma predviđenog statutom.

24

PRVA GLAVA MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA KAO SUBJEKT PRAVA I UČESNIK U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA I. PRAVNI SUBJEKTIVITET MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE Međunarodna organizacija, osnovana međunarodnim ugovorom, sa sopstvenim organima koji, unapred utvrđenim postupkom, usvajaju odluke potrebne za ostvarenje zajednički utvrđenih ciljeva organizacije, predstavlja jedinku različitu od država članica koje je sačinjavaju. Svoje delovanje, pak, međunarodna organizacija treba da vrši saglasno sopstvenom statutu ali, istovremeno, i u skladu sa postojećim pravnim poretkom. Drugim rečima, ta posebna jedinka postaje nosilac prava i dužnosti koje postojeći pravni poredak uređuje.

1. Međunarodna organizacija kao pravno lice Statuti međunarodnih organizacija po pravilu sadrže odredbe kojima se reguliše i njihov pravni status. Formulacije kojima se to čini, međutim, u izvesnoj se meri razlikuju, ostavljajući teoriji i praksi da utvrde da li se radi o suštinski različitim pristupima. Najuopšteniju formulaciju — koju preuzima i UNESCO — sadrži član 104 Povelje Ujedinjenih nacija. Ne definišući Organizaciju kao pravno lice, ovde se, uopšteno, kaže da će ona „na teritoriji svake države članice imati pravnu sposobnost (legal capacity, capacite juridique) potrebnu za vršenje svojih funkcija i ostvarivanje svojih ciljeva“. U suštini iste odredbe sadržane su u statutima niza specijalizovanih ustanova (Svetska meteorološka organizacija, čl. 27; Svetska zdravstvena organizacija, čl. 66; Međunarodna agencija za atomsku energiju, čl. 15) ali i nekih regionalnih organizacija (kao Organizacija američkih država, čl. 103; Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć, čl. 13). U izvesnom su smislu određenije odredbe statuta onih organizacija koje izričito kažu da organizacija ima status pravnog lica i da, saglasno tome, može da vrši akte upravljene na ostvarivanje svojih ciljeva (Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu, čl. 16; Evropska organizacija za nuklearna istraživanja, čl. 9). Treba, međutim, zaključiti da uopštene odredbe navedenih statuta uključuju ono što se, nešto ređe i izričito kaže, a naime da međunarodna organizacija ima status pravnog lica i da, između ostalog, ima pravo zaključivanja ugovora, posedovanja i raspolaganja pokretnom i nepokretnom imovinom kao i sposobnost vođenja pravnih postupaka, uključujući mogućnost da tuži i bude tužena (kao što to izričito kažu statuti Međunarodne banke za obnovu i razvoj, čl. 7; Međunarodnog monetarnog fonda, čl. 9; Međunarodne organizacije rada, čl. 39; Evropske organizacije za izgradnju uređaja za lansiranje kosmičkih letelica, čl. 20). Statuti izvesnog broja međunarodnih organizacija — za razliku od napred navedenih — izričito vezuju status pravnog lica za unutrašnje pravne sisteme država članica, bilo da utvrđuju da će se taj status priznati u skladu sa zakonodavstvom države sedišta (kao statut Dunavske komisije, čl. 14) ili da će pravna sposobnost organizacije biti ista kao i drugih pravnih lica odnosne države (statuti Evropske ekonomske zajednice, čl. 210—211; Evropske zajednice za ugalj i čelik, čl. 6; EURATOM-a, čl. 184-185). I pored toga što odredbe statuta pojedinih međunarodnih organizacija pokazuju izvesne razlike, izgleda da se radi o verbalno ali ne i suštinski različitim rešenjima. S jedne strane, u slučajevima gde se generalno govori o „pravnoj sposobnosti“ ili statusu „pravnog lica“, često dolazi do toga da se ova uopštenost docnije precizira bilo u sporazumima o sedištu organizacije ili u sporazumima o privilegijama i imunitetima. Ovakvim postupkom, i uopštena odredba čl. 104. Povelje Ujedinjenih nacija dopunjena je Konvencijom o privilegijama i imunitetima UN, gde se, u čl. 1, izričito kaže da je Organizacija pravno lice i da, saglasno tome, može zaključivati ugovore, posedovati i raspolagati pokretnom i nepokretnom imovinom i istupati pred sudovima kao tužilac ili tuženi. S druge strane, u onoj meri u kojoj je reč o organizaciji kao o pravnom licu, ona je načelno podvrgnuta unutrašnjim pravnim sistemima država članica — bilo države sedišta ili države u kojoj se obavlja određena delatnost Organizacije. S druge strane, unutrašnja zakonodavstva država, na čijim se teritorijama nalaze sedišta međunarodnih organizacija, obično sadrže odredbe o njihovom statusu. Tako, na primer, Zakon o imunitetima međunarodnih organizacija (koji je 1945. godine usvojio Kongres SAD) sadrži odredbu po kojoj međunarodna organizacija u kojoj 25

učestvuju SAD ima sposobnost (1) da zaključi ugovore, (2) da stiče nepokretnu i pokretnu imovinu i njima raspolaže, i (3) da pokreće pravne postupke. Štaviše, sudska praksa pokazuje da unutrašnji sudovi obično priznaju svojstvo pravnog lica i onim međunarodnim organizacijama čiji statuti ne sadrže odgovarajuće odredbe pa, štaviše, i onda kada takve odredbe ne sadrže ni odgovarajuća nacionalna zakonodavstva. Danas nije sporno da međunarodna organizacija ima status pravnog lica u skladu s unutrašnjim pravnim sistemima država članica, potreban za obavljanje njenih funkcija i ostvarivanje njenih ciljeva, što, naravno, uključuje sposobnost zaključivanja ugovora, posedovanja i raspolaganja imovinom i istupanja pred sudovima. Uostalom, pored fizičkih lica, unutrašnji pravni sistemi država već dugo poznaju instituciju pravnih lica — bilo domaćih ili stranih. Ono što, međutim, postavlja posebne probleme jeste pitanje međunarodne organizacije kao pravnog lica, ne unutrašnjeg, nego međunarodnog prava. Pitanje subjektiviteta međunarodnih organizacija, naime, otvoreno je činjenicom da njihovi statuti — pored priznavanja statusa pravnog lica — govore i o privilegijama i imunitetima međunarodnih organizacija (čega, inače, nema u odnosu na strana pravna lica). Prema tome, međunarodne organizacije jesu pravna lica po unutrašnjim pravnim sistemima država članica, ali i nešto više; lica kojima se priznaje poseban tretman, bilo da je predviđen samim statutom, konvencijom o privilegijama i imunitetima ili sporazumom sa državom sedišta. Samim tim, međunarodna organizacija dovedena je u vezu s međunarodnopravnim poretkom a da, istovremeno, statuti međunarodnih organizacija izbegavaju da izričito reše pitanje međunarodnopravnog subjektiviteta organizacija koje stvaraju.

2. Međunarodna organizacija kao subjekt međunarodnog prava A. Opšta razmatranja. — Predviđajući da međunarodne organizacije imaju status pravnog lica na teritorijama svojih članica, statuti, istovremeno — odgovarajući realnim potrebama — izuzimaju međunarodne organizacije od nacionalnih upravnih, zakonodavnih i sudskih zahvata. Kao što je to predviđeno već u st. 4. i 5. člana 7. Pakta Društva naroda: „Predstavnici članica Društva i službenici Društva u toku bavljenja poslovima Društva uživaće diplomatske privilegije i imunitete. Zgrade i druga imovina u posedu Društva, ili njegovih službenika, ili predstavnika koji prisustvuju sednicama, biće nepovredivi“. O međunarodnopravnom subjektivitetu Pakt Društva naroda — kao uostalom, i statuti docnije stvorenih međunarodnih organizacija — ne sadrži ništa izričito. Za razliku od statuta, međutim, izričito priznanje međunarodnopravnog subjektiviteta izuzetno malog broja međunarodnih organizacija može se naći u nekim sporazumima zaključenim između organizacije i države sedišta. Modus vivendi od 1926. godine, koji je regulisao status Društva naroda na teritoriji države domaćina (Švajcarske), sadržao je izričito priznanje u tom smislu u čl. 1. i to na taj način što je proklamovao da Društvo naroda, koje poseduje međunarodnopravni subjektivitet, ne može biti tuženo pred švajcarskim sudovima bez njegovog izričitog pristanka. Slično priznanje međunarodnopravnog subjektiviteta sadrži čl. 2. Sporazuma između Švajcarske i Svetske meteorološke organizacije, zaključenog 10. marta 1955. Usvajanje Povelje Ujedinjenih nacija — organizacije o čijem se međunarodnopravnom subjektivitetu najčešće raspravlja — neće dovesti ni do kakvog napretka u ovom pogledu. Činjenica da je u San Francisku ignorisan predlog Belgije, po kome je Ujedinjenim nacijama trebalo dati „međunarodni status zajedno sa pravima koje on pretpostavlja“ ilustracija je nespremnosti država da na ovom stepenu razvoja međunarodnih organizacija izričito priznaju njihov međunarodnopravni subjektivitet. Članovi 104. i 105. Povelje mnogo šta ostavljaju tumačenju. S jedne strane, „Organizacija će uživati na teritoriji svakog svog člana pravnu sposobnost koja je potrebna za vršenje njenih funkcija i ostvarenje njenih ciljeva“; s druge, „Organizacija će uživati na teritoriji svakog svog člana privilegije i imunitete potrebne za ispunjavanje njenih ciljeva“, dok će predstavnici država članica i službenici Organizacije uživati slične privilegije i imunitete „koji su potrebni za nezavisno vršenje njihovih funkcija u vezi s Organizacijom“. Nisu samo privilegije i imuniteti Organizacije, njenih službenika i predstavnika država članica najbitniji razlog za razmatranje pitanja međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija. Jer, dok statuti velikog broja međunarodnih organizacija regulišu pitanje privilegija i imuniteta bilo u samom tekstu statuta ili tako što predviđaju donošenje posebnog akta, oni u velikom broju slučajeva, idu korak dalje i daju pravo organizaciji da prema potrebi zaključi međunarodne ugovore bilo sa državama ili drugim međunarodnim organizacijama. Baš ta sposobnost zaključivanja međunarodnih ugovora — i saglasno tome, preuzimanja prava i dužnosti po međunarodnom pravu — za mnoge je 26

pisce polazna tačka u razmatranju međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija. Ipak, trebalo je dosta vremena da stanovište o međunarodnim organizacijama kao subjektima međunarodnog prava postane preovlađujuće. Znatan deo teorije međunarodnog prava još uvek taj subjektivitet priznaje uz rezerve. Noviji udžbenici međunarodnog prava u nas održavajući, uostalom, stanje u teoriji međunarodnog prava uopšte — dosta različito tretiraju pitanje međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija. To bi se, možda, u manjoj meri moglo tvrditi u odnosu na prihvaćene definicije međunarodnog prava, a više u pogledu delova u kojima se govori o subjektima međunarodnog prava. Kada je reč o definicijama, valja navesti sledeće: Po Andrassy-u, „Međunarodno pravo je sustav pravila koja uređuju odnose u međunarodnoj zajednici priznatih subjekata“. Avramov smatra da „Međunarodno pravo predstavlja jedan specifičan normativni poredak, koji reguliše određene društvene odnose i procese u međunarodnoj zajednici, a sankcionisan je od strane država i međunarodnih organizacija“. Prema Jankoviću, „Međunarodno javno pravo reguliše odnose svojih subjekata putem pravnih pravila“. Po shvatanju Magaraševića, „Međunarodno pravo čini skup i sistem pravnih pravila koja uređuju: (a) uzajamne odnose država; odnose međunarodnih organizacija, gde spadaju pravila o osnivanju, nadležnostima i funkcionisanju međunarodnih organizacija, o uzajamnim odnosima međunarodnih organizacija, i njihovim odnosima sa državama“. Ovome valja dodati i to da Ibler konstatuje dva shvatanja: po jednom, međunarodno pravo je „naziv za skup pravnih pravila koja uređuju međunarodne odnose, razumevajući pod međunarodnim odnosima one odnose koji redovno postoje ... između država i nekih organizacija ...“ a, po drugima, međunarodno pravo je „pravo kojim se uređuju odnosi između subjekata međunarodnog prava“. Kada je reč o definicijama, dakle, možemo konstatovati nastojanje da se utvrde one koje će biti dovoljno široke da u subjekte međunarodnog prava uključe i one jedinke koje nisu države. Pregled shvatanja autora naših udžbenika, međutim, pokazuje nešto manje slaganja u pogledu toga ko su sve subjekti međunarodnog prava. S obzirom na to da smatra da je „subjekt međunarodnog prava ili osoba svako ko je po odredbama međunarodnog prava nosilac prava i dužnosti, deluje izravno po propisima tog prava i izravno je podvrgnut međunarodnopravnom poretku“, moguće je zaključiti da Andrassy prihvata mogućnost da su i međunarodne organizacije subjekti međunarodnog prava. Janković je, čini se, određeniji: „Subjekti su u međunarodnom pravu nosioci prava i dužnosti u međunarodnim odnosima. Države su neosporni nosioci prava i dužnosti, ali ne i jedino države. Subjekti mogu biti i međunarodne organizacije. Danas se može govoriti više o stepenu prava i dužnosti koje imaju pojedini subjekti međunarodnog prava nego o različitoj prirodi pravnih subjekata.“ Magarašević je nešto uzdržaniji. Navodeći konstitutivne elemente (a. sposobnost da budu nosioci međunarodnih prava i obaveza; b. da neposredno ostvaruju svoja međunarodna prava; c. da neposredno odgovaraju za neizvršavanje svojih međunarodnih obaveza; d. da raspolažu pravno-stvaralačkom sposobnošću) koje je potrebno ispuniti da bi se moglo govoriti o međunarodnopravnom subjektivitetu, on zaključuje: „Samo su države osnovni i glavni subjekti međunarodnog prava i pored svih promena u savremenom međunarodnom pravu do kojih je došlo zbog njegove institucionalizacije kroz osnivanje i delatnost međunarodnih organizacija. Države su danas prvobitni (originalni) subjekti međunarodnog prava, a međudržavne organizacije izvedeni (derivativni) subjekti međunarodnog prava...“. Štaviše, on smatra da punom pravnom i poslovnom sposobnošću u međunarodnopravnom poretku raspolažu samo države, dok međunarodne organizacije — iako je njihov međunarodni subjektivitet sličan međunarodnom subjektivitetu država — tu sposobnost u punoj meri nemaju. Avramov zastupa sledeći stav: „Pod subjektom jednog pravnog poretka podrazumeva se jedinka koja je sposobna da uzme aktivnog učešća u određenom pravnom odnosu, da bude neposredni nosilac prava i obaveza, sposobna da ostvari svoja prava kroz svoju parničnu sposobnost“. Na osnovu toga, ona zaključuje, prvo, da se države pojavljuju kao izvorni subjekti, kao prvenstvene ličnosti međunarodnog poretka i, drugo, da se na međunarodnom planu pojavljuju postepeno i druge ličnosti, konkretno međunarodne organizacije, različite po obliku i organizaciji od država, ali sposobne da uđu u pravne odnose sa ostalim članovima međunarodne zajednice. Ipak, Avramov smatra da bi bilo nepravilno doneti jedan uopšten zaključak i tvrditi da su sve međunarodne organizacije subjekti međunarodnog prava. „Subjektivitet država ima svojih osobenosti u odnosu na 27

ostale ličnosti u međunarodnoj zajednici. Samo su države suverene jedinke koje raspolažu izvornom vlašću; autoritet međunarodnih organizacija je izveden i one raspolažu onim obimom prava koga države na njih prenesu. Nadalje, države su teritorijalne organizacije, što nije slučaj sa međunarodnim organizacijama. Konačno, subjektivitet država se podrazumeva, dok se kod međunarodnih organizacija mogu dokazivati, na osnovu ugovora o njihovom osnivanju“. Na taj način, i naša teorija priznaje jednu novu realnost u međunarodnim odnosima i međunarodnom pravu — postojanje brojnih i sve aktivnijih međunarodnih organizacija — i nastoji da im definiše mesto u međunarodnopravnom poretku, zadržavajući, pritom, veće ili manje rezerve. Teorijske teškoće koje je trebalo savladati proizilaze, dobrim delom, iz onih sa kojima se suočavalo i samo međunarodno pravo. Mnogi autori, naime, polazeći od davno datih definicija unutrašnjih pravnih sistema država, nisu uspevali da u takve definicije prava uklope i jednu noviju granu — međunarodno pravo; mnogi su, stoga, smatrali potrebnim da negiraju pravnu prirodu međunarodnog prava. Što se tiče subjektiviteta međunarodnih organizacija, situacija je bila dosta slična. Polazeći od vekovima poznatih subjekata međunarodnog prava — država — mnogima je bilo teško da priznaju subjektivitet novih tvorevina koje, naravno, imaju drukčije osobine. Ukoliko bi se od svih subjekata međunarodnog prava tražilo da poseduju teritoriju, stanovništvo i suverenu vlast — bilo bi nemoguće u takvu definiciju uklopiti međunarodne organizacije. S druge strane, to poistovećivanje države i međunarodnopravnog subjektiviteta stavilo je teoriju i pred teškoće političke prirode: izvestan broj pisaca, naime, smatrao je da bi priznanje međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija značilo, ujedno, prihvatanje njihove državnosti ili, štaviše, naddržavnost, čime se unapred stavio u položaj odricanja bilo kakvog subjektiviteta međunarodnih organizacija. S druge strane, smatralo se da bitne razlike u stvaranju država i međunarodnih organizacija onemogućavaju priznavanje međunarodnopravnog subjektiviteta novih jedinki. Jer, države nastaju na osnovu opšteg međunarodnog prava onim momentom kada se ispune određeni faktički uslovi (teritorija, stanovništvo, vlast); priznanje države, pri tome, nema konstitutivni nego samo deklaratorni značaj. Što se tiče međunarodnih organizacija, one ne nastaju na bazi opšteg međunarodnog prava kada su ostvarene određene činjenice, nego putem međunarodnog ugovora koji sadrži njihov statut. Najzad, za neke autore, kao posebna teškoća, postavlja se pitanje postojanja volje međunarodne organizacije, kojom bi ona kao subjekt međunarodnog prava prihvatila i sticala prava. Naravno, ako se insistirana „suverenoj“ volji kao konstitutivnom elementu pojma subjektiviteta međunarodne organizacije, teško je reći da ga ona poseduje u onom smislu kao država. Međutim, teško je sporiti da međunarodna organizacija ima „volju“ koju izražava na način predviđen statutom — posredstvom nadležnog organa — i da je ta volja različita od one koju može da ima, u odnosu na konkretan slučaj, jedna država članica, ili, pak, grupa država članica. To je još očiglednije onda kada se — kao što je to danas većinom slučaj — odbaci načelo jednoglasnosti i prihvati mogućnost usvajanja odluka većinom; na taj način, u različitim konkretnim situacijama, volja organizacije se razlikuje od volje ne samo pojedine države članice nego i kolektiviteta država članica. čak i ako se ne radi o suverenoj volji — što je očigledno — radi se o volji koja može, kako je to u praksi dokazano, stvarati prava i dužnosti, ne za države članice, nego za organizaciju kao takvu. Povećanje broja međunarodnih organizacija i njihov rastući značaj u međunarodnim odnosima doveli su do postepenog priznavanja izvesnog međunarodnopravnog subjektiviteta nekih međunarodnih organizacija. U međunarodnim odnosima, usled malobrojnosti individualnih slučajeva, nema onako apstraktnih tipova i pojmova kao u unutrašnjem pravu, koje se odnosi na milione pojedinaca. Međunarodno pravo, koga se tiče daleko manji broj jedinki, mnogo je bliže predmetu svog proučavanja i u stanju je da uočava postojeće razlike te uzima u obzir nejednakost pravnih subjekata, čije ponašanje reguliše. Tako je međunarodno pravo počelo ozbiljno da računa i sa subjektivitetom međunarodnih organizacija. Sa praktične strane posmatrano, da bi međunarodne organizacije mogle igrati svoju ulogu u međunarodnim odnosima, one moraju delati. Za tu svoju delatnost, naravno, one moraju imati odgovarajuću pravnu osnovu. Znači, da bi se jednoj organizaciji omogućilo efektivno delanje, kao i da bi učinjeni akti mogli da se pripišu organizaciji koja tu delatnost obavlja, mora joj se priznati određen stepen međunarodnopravnog subjektiviteta. Kao što se može očekivati, neslaganja počinju onda kada se pokušaju pobliže odrediti elementi koji čine sadržinu međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija. 28

Po jednom mišljenju, međunarodnopravni subjektivitet međunarodne organizacije određen je njenom sposobnošću da kao posebna jedinka nastupa prema državama, uključujući tu pravo na pregovaranje i zaključivanje sporazuma kao i pravo na prijem i odašiljanje diplomatskih predstavnika. Po drugima, dovoljno je da statut međunarodne organizacije daje njenim organima ovlašćenje da vrše izvesne funkcije u odnosu na države članice, i posebno, da zaključuju međunarodne ugovore kojima utvrđuju prava, dužnosti i kompetencije odnosne zajednice država. Ovom shvatanju pridružuje se i savetodavno mišljenje Međunarodnog suda o šteti pretrpljenoj u službi Ujedinjenih nacija, dato 1949. godine, u kome se ustanovljava da su Ujedinjene nacije subjekt međunarodnog prava, što znači da su sposobne da nose međunarodna prava i dužnosti, kao i da se o tim pravima staraju podnošenjem međunarodnih zahteva. Istovremeno, Međunarodni sud naglašava da prava i dužnosti jedinke kao što je Organizacija, moraju zavisiti od njenih ciljeva i funkcija kako je to predviđeno ili implicirano njenim ustavnim dokumentima i * razvijeno u praksi. Ovome treba dodati i shvatanje jedne grupe pisaca da se međunarodnopravni subjektivitet može priznati samo onim organizacijama čija je organizaciona struktura, kao i delatnost, u skladu s opšteprihvaćenim načelima međunarodnog prava. Izgleda nam da Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima s međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera daje dodatne argumente u prilog stanovišta o međunarodnopravnom subjektivitetu međunarodnih organizacija, i to zbog toga što: (a) polazi od postojanja odnosa između navedenih subjekata; (b) izričito priznaje pasivno pravo poslanstva međunarodnih organizacija (kod kojih se misije akredituju); (c) stavlja u dužnost međunarodnim organizacijama da pomažu misijama država-članica u realizaciji svih olakšica i daje joj one koje spadaju u njihovu nadležnost; i (d) otvara mogućnost međunarodnim organizacijama da učestvuju u rešavanju eventualnih sporova između države odašiljanja i države sedišta međunarodne organizacije. Ako bi se želeli sintetizovati zajednički imenitelj shvatanja koja danas preovlađuju, trebalo bi reći da sledeći elementi opredeljuju sadržinu pojma međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija: a) posedovanje prava i obaveza saglasno međunarodnom pravu; b) samostalno delovanje u odnosu na treće; i c) autonomija organizacije prema državama članicama, koja se izražava u raspodeli nadležnosti između članica i organa organizacije i u pripisivanju dejstva akata organizacije samoj organizaciji a ne državama koje je sačinjavaju. Već navedeno mišljenje Međunarodnog suda stalo je na stanovište da „pedeset država, koje predstavljaju veliku većinu članova međunarodne zajednice, može da saglasno međunarodnom pravu obrazuje jedinku koja poseduje objektivni međunarodno-pravni subjektivitet, a ne samo subjekt koji samo one priznaju“. Ovo mišljenje, dato 1949. godine u odnosu na Ujedinjene nacije, treba, s jedne strane, posmatrati u svetlosti činjenice da se njihovo članstvo u daljem razvoju veoma povećalo. S duge strane, ono može biti od značaja i za problem subjektiviteta ostalih, pa i užih međunarodnih organizacija. U uslovima kada se opšte priznaje izvestan stepen subjektiviteta pojedinih međunarodnih organizacija, postavlja se jedno suštinsko pitanje; da li međunarodnopravni subjektivitet međunarodne organizacije zavisi od ugovornog prava (što znači da je strogo definisan odredbama statuta) ili pak, proizilazi iz međunarodnog običajnog prava (što znači da ga jednom osnovana međunarodna organizacija poseduje bez obzira na odredbe statuta). Ovo pitanje je od posebnog značaja za manje međunarodne organizacije ali, s druge strane, i za krug prava koje međunarodnopravni subjektivitet svake organizacije pretpostavlja. Po najstarijem, i najrestriktivnijem shvatanju — po tzv. teoriji delegiranih ovlašćenja — međunarodna organizacija, za razliku od države kao subjekta međunarodnog prava, može vršiti samo one akte na koje je izričito ovlašćena statutom, što znači da ima ona ovlašćenja koja su na nju prenele države članice. Praksa međunarodnih organizacija, međutim, zahtevala je izmenu navedenog shvatanja; brojne međunarodne organizacije, naime, u praksi su počele da vrše i akte na koje statutima nisu bile izričito ovlašćene. Na osnovu toga, mnogi pisci usvajaju tzv. teoriju impliciranih ovlašćenja, čime priznaju međunarodnim organizacijama pravo da vrše i one međunarodne akte za koje se smatra da se podrazumevaju pojedinim odredbama statuta ili, štaviše, funkcijama datim odnosnoj međunarodnoj organizaciji; samim tim, pisci se razlikuju u odnosu na priznanje obima međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija već po *

ICJ Reports, 1949, p. 215.

29

tome sa koliko gipkosti pristupaju tumačenju statuta ili, čak, pripremnih radova konferencije na kojoj je odnosna organizacija ustanovljena. Po sasvim suprotnom shvatanju — po tzv. teoriji inherentnih ovlašćenja — jednom stvorena međunarodna organizacija ima međunarodnopravni subjektivitet koji joj priznaje već stvoreno međunarodno običajno pravo; znači, radi utvrđivanja obima međunarodnopravnih akata na koje je organizacija ovlašćena nije potrebno konsultovati njen statut. Po tom mišljenju, svaka međunarodna organizacija koja udovoljava merilima opšteg međunarodnog prava, ipso facto je opšti subjekt međunarodnog prava u tom smislu da, kao i država, ima inherentnu sposobnost da vrši svaki međunarodnopravni akt koji je u praktičnoj mogućnosti da vrši, uz rezervu izričitih ograničenja sadržanih u statutu. Sa tog — čisto pravnog — stanovišta posmatrano, međunarodne organizacije su, na isti način kao i države, opšti subjekti međunarodnog prava; glavna razlika između jednih i drugih je faktička: najveći broj međunarodnih organizacija nije u praktičnom položaju da ispoljava inherentnu međunarodnopravnu sposobnost u istom obimu kao što to čine države, a s obzirom na činjenicu da nemaju sopstvenu teritoriju ni stanovništvo. Saglasno doktrinarnom shvatanju za koje se zalažu, pisci različito opredeljuju međunarodnopravni subjektivitet međunarodnih organizacija. Ipak, to još uvek ne daje odgovor na to koliki je obim tog subjektiviteta i u kojoj se meri odnosi na različite međunarodne organizacije. Imajući u vidu postojeće razlike, neki pisci govore o „izvesnom stepenu“ tog subjektiviteta, drugi ističu da međunarodnopravni subjektivitet međunarodnih organizacija nije isti kao subjektivitet država, treći navode „specifičan“ subjektivitet međunarodnih organizacija, dok neki smatraju da su one „sekundarni“ ili „netipični“ subjekti međunarodnog prava. Možda je najbolje zaključiti da je koncepcija međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija danas čvrsto postavljena, ali i promenljiva. Zbog toga, pitanje subjektiviteta svake međunarodne organizacije treba posebno posmatrati, polazeći od utvrđivanja vrste i značaja međunarodnopravnih akata na čije je vršenje ovlašćena statutom i njegovim tumačenjem koje daje teorija međunarodnog prava i praksa svake organizacije ponaosob. U svakom slučaju, treba poći od sledeće, dosta široko prihvaćene definicije, po kojoj su subjekti međunarodnog prava nosioci međunarodnih prava i obaveza, koji neposredno ostvaruju svoja prava u međunarodnim odnosima i neposredno su odgovorni za neizvršenje svojih međunarodnopravnih obaveza. Prednost ovakve definicije je u tome što, nastojeći da obuhvati sve jedinke koje mogu pretendovati na određen stepen međunarodnopravnog subjektiviteta, ima trajan karakter. S druge strane, ne govoreći posebno o državama — i ne tražeći nepotrebne sličnosti ovih subjekata sa međunarodnim organizacijama — ovakva definicija izbegava nategnuto povezivanje pojma međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija sa pojmovima „državnosti“ ili „naddržavnosti“; priznanje međunarodnopravnog subjektiviteta, naime, sasvim je druga stvar od priznavanja naddržavnosti međunarodnih organizacija. Sem toga, ovakav način definisanja međunarodnopravnog subjektiviteta omogućuje da se on ne traži uzaludno u izričitim odredbama statuta koje bi to pitanje regulisale, nego u ukupnosti rešenja o strukturi, nadležnosti i ovlašćenjima organizacije i njenih organa. Međunarodne organizacije, kao subjekti međunarodnog prava, sposobne su — u stepenu koji se razlikuje od organizacije do organizacije — da poseduju sledeća prava i dužnosti. B. Posebni vidovi subjektiviteta — a. Privilegije i imuniteti. Začeci privilegija i imuniteta međunarodnih organizacija nalaze se još u XIX veku, a vezuju se, naročito, za Dunavsku komisiju i Stalni arbitražni sud. Pakt Društva naroda predstavlja prvi značajan korak u pravcu opšteg prihvatanja koncepcije privilegija i imuniteta međunarodnih organizacija. Međutim, za razliku od statuta današnjih međunarodnih organizacija — koji, ujedno, svedoče o definitivnom usvajanju privilegija i imuniteta — Pakt daje predstavnicima članica Društva i njegovim službenicima diplomatske privilegije i imunitete. Za razliku od diplomatskih privilegija i imuniteta — u odnosu na koje je tukom vremena bilo dosta teorijskih rasprava o osnovu na kome se zasnivaju — karakter potrebne zaštite međunarodnih organizacija od zahvata upravnih, zakonodavnih i sudskih vlasti država ovde je srazmerno brzo doveo do saglasnosti o osnovi privilegija i imuniteta međunarodnih organizacija. S obzirom na to da međunarodne organizacije nemaju sopstvenu teritoriju, njihove privilegije bilo je nemogućno vezivati za funkciju eksteritorijalnosti. Pošto nisu suverene, bilo je očigledno da se ne baziraju ni na teoriji reprezentacije. Nasuprot tome, već se usvajanjem Povelje Ujedinjenih nacija ukorenila funkcionalna teorija privilegija i imuniteta međunarodnih organizacija. Privilegije i 30

imuniteti, naime, priznaju se u cilju zaštite nezavisnog vršenja funkcija poverenih međunarodnim organizacijama. Sem teorijskih, postoje i praktične potrebe razlikovanja privilegija i imuniteta međunarodnih organizacija od onih koji se daju državama. Dok se u diplomatskim odnosima država privilegije i imuniteti daju prvenstveno radi zaštite od zahvata vlasti države prijema — s tim da diplomatsko osoblje ostaje u potpunosti pod jurisdikcijom sopstvene države — dotle je kod međunarodnih organizacija neophodno da se ustanova privilegija i imuniteta proširi i na zaštitu osoblja međunarodnih organizacija i od njihovih sopstvenih država. Dosta se često, naime, spominje, da je — u cilju nezavisnog obavljanja funkcija — međunarodnim službenicima više potrebna zaštita od sopstvene negoli od trećih država. Druga značajna razlika proizilazi iz toga da međunarodne organizacije — s obzirom na nepostojanje reciprociteta kao u diplomatskim odnosima između država — ne poseduju efikasnu sankciju za obezbeđenje prihvaćenih privilegija i imuniteta. Treća bitna razlika, pak, rezultat je činjenice da su diplomatski odnosi među državama bilateralni, dok u slučaju međunarodnih organizacija razni oblici predstavljanja — sem multilateralnih crta — uključuju trostrani odnos: država članica — međunarodna organizacija — država sedišta. Danas je uobičajeno da statuti međunarodnih organizacija uopšteno predviđaju da će organizacija uživati privilegije i imunitete potrebne za vršenje svojih zadataka, dok će predstavnici država i službenici međunarodnih organizacija, sa svoje strane, imati privilegije i imunitete potrebne za nezavisno obavljanje poslova u vezi s organizacijom. Ovakve formulacije, iako ne doslovno, nalaze se u čl. 105. Povelje Ujedinjenih nacija i u statutima većeg broja specijalizovanih ustanova, ali i u statutima nekih regionalnih organizacija (kao, npr. Organizacija američkih država i Evropskog saveta). Detaljnije regulisanje tih privilegija i imuniteta, pak, ostavlja se za sporazume koji će docnije biti zaključeni. Drugi način — kome su pribegle Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica, EURATOM, Evropsko udruženje za slobodnu trgovinu (EFTA) i Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) — sastoji se u tome da se privilegije i imuniteti podrobno regulišu u protokolu pridodatom statutu odnosne organizacije, čime se ove odredbe, ujedno, podižu na rang osnovnog ustavnog dokumenta. Najdalje u tom pogledu otišli su Međunarodna banka za obnovu i razvoj, Međunarodni monetarni fond, Međunarodna finansijska korporacija i Međunarodno udruženje za razvoj: privilegije i imuniteti regulišu se podrobno već u njihovim statutima, a posebno izuzeće od jurisdikcije država, pravna sposobnost, imunitet od sudskog postupka, nepovredivost imovine i arhiva, izuzeće imovine od restriktivnih mera, olakšice za komunikacije, obim oslobađanja od fiskalnih mera kao i privilegije i imuniteti službenika. Saglasno tome, privilegije i imuniteti međunarodnih organizacija po pravilu imaju osnovu u samom statutu. Pa ipak, odredbe statuta obično se dopunjavaju naknadnim instrumentima — opštim konvencijama, sporazumima i protokolima, i, drugo, sporazumima o sedištu organizacija koji se zaključuju s vladama država sedišta. Opšta konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija, koju je Generalna skupština odobrila 13. februara 1946, podrobno uređuje ovo pitanje; iza nje dolazi do usvajanja Konvencije o "privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova, koju je Generalna skupština odobrila 21. novembra 1947. godine. Jugoslavija je pristupila obema konvencijama. Van sistema organizacija Ujedinjenih nacija, posebne konvencije o privilegijama i imunitetima zaključene su posebno u okvirima niza značajnih međunarodnih organizacija kao npr. Arapske lige (1953), Organizacije američkih država (1947) i Evropskog saveta (1949). U okviru NATO — gde se s obzirom na karakter organizacije postavljaju i specifični problemi — pitanje privilegija i imuniteta regulisano je dodatnim sporazumima: Sporazumom o statusu NATO, predstavnika država i međunarodnih službenika (1951), Protokolom o položaju međunarodnih vojnih sedišta (1952) i Sporazumom između SAD i Sedišta Vrhovne savezničke komande (1953). U svim tim međunarodnim instrumentima — uz nebitne razlike — na sličan se način podrobno regulišu: imunitet od jurisdikcije država, nepovredivost prostorija i arhiva, zaštita imovine, privilegije u odnosu na valutna ograničenja, fiskalni imuniteti, olakšice u pogledu komunikacija i međunarodnih putnih isprava (laissez-passer), imuniteti predstavnika država članica, sloboda govora u okviru organizacija i položaj međunarodnih službenika. U posebnim slučajevima, zavisno od karaktera i oblasti delatnosti organizacije, uređuje se položaj interparlamentarnih tela (u slučaju evropskih zajednica), sudija i oružanih snaga (u slučaju NATO). 31

Sporazumi o sedištu, koji se zaključuju između međunarodne organizacije i vlade država domaćina danas su uobičajena praksa. Značaj im je za obim privilegija i imuniteta međunarodnih organizacija nesumnjiv. U njima se, pored detaljnih odredaba o privilegijama i imunitetima, nalaze i konkretni propisi o slobodi pristupa sedištu lica koja putuju po poslovima u vezi sa organizacijom, ali i druga pitanja kao policijska zaštita i pravo koje se primenjuje na prostorije sedišta. Ujedinjene nacije su 1947, odnosno 1966. godine zaključile sa vladom SAD sporazum o glavnom sedištu i dopunski sporazum, u kojima je, uz privilegije i imunitete, tačno utvrđena granica teritorije na kojoj se nalazi sedište Organizacije. Vlada Švajcarske, na čijoj se teritoriji nalaze sedišta velikog broja međunarodnih organizacija, zaključila je sporazume o sedištu sa Ujedinjenim nacijama. Međunarodnom organizacijom rada, Svetskom zdravstvenom organizacijom, Svetskom meteorološkom organizacijom, Međunarodnom unijom za telekomunikacije i Svetskim poštanskim savezom. Isto tako, Francuska je zaključila ugovor o sedištu s UNESCO, Italija s Organizacijom UN za ishranu i poljoprivredu, Kanada s Međunarodnom organizacijom za civilno vazduhoplovstvo, Velika Britanija s Međuvladinom pomorskom konsultativnom organizacijom, a Austrija sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju. Praksa zaključivanja sporazuma o sedištu proširuje se i na regionalne organizacije: Organizacija američkih država zaključila je sporazum o sedištu s vladom SAD, Evropski savet sa Francuskom, a Međuvladin komitet za evropske migracije, Evropska organizacija za nuklearna istraživanja i Centralni međunarodni ured za železnički transport sa Švajcarskom. Zanimljivo je da praksa zaključivanja sporazuma o sedištu ide i dalje. Tako su Ujedinjene nacije zaključile sporazume o sedištima i za svoje regionalne ekonomske komisije: sa Čileom zaključen je sporazum o sedištu Ekonomske komisije za Latinsku Ameriku, s Tajlandom o sedištu Ekonomske komisije za Aziju i Daleki istok, a s Etiopijom o sedištu Ekonomske komisije za Afriku. Tu praksu prihvata i izvestan broj organizacija koje za potrebe svoje delatnosti osnivaju regionalne urede. Tako je Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo zaključila ugovore o sedištu svojih regionalnih ureda sa Peruom, Francuskom i UAR, a Međunarodna organizacija rada sa Meksikom, Nigerijom i Turskom. Najzad, pitanja privilegija i imuniteta dotiču se i u nizu sporazuma o pružanju tehničke pomoći, kao i pojedinim aranžmanima za održavanje međunarodnih konferencija. I vlada Jugoslavije zaključila je niz sporazuma s Ujedinjenim nacijama i specijalizovanim ustanovama o tehničkoj pomoći, u kojima se regulišu i neka pitanja privilegija i imuniteta organizacija pružalaca pomoći. Isto tako, Jugoslavija je s Ujedinjenih nacijama zaključila 1965. godine sporazum o održavanju seminara o pravima čoveka, a godinu dana ranije i sporazum o aranžmanima za Svetsku konferenciju o stanovništvu, koja je održana u Beogradu 1965. godine. Radi se o tipiziranim sporazumima koji obezbeđuju primenu Opšte konvencije o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija i na ove posebne delatnosti; takođe, obično se ističe da će se smatrati da su prostorije u kojima se odnosna konferencija održava „prostorije Ujedinjenih nacija“ i da će pristup u njih, naravno u toku održavanja konferencije, biti pod „kontrolom“ Ujedinjenih nacija. Slično tome, nedavno održana zasedanja Generalne konferencije UNESCO i Odbora guvernera Međunarodne banke u Beogradu odvijala su se na osnovu odgovarajućih sporazuma zaključenih između SFRJ i ovih međunarodnih organizacija — sporazuma koji su sledili odgovarajuće tipske sporazume bazirane na odredbama Konvencije o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova Ujedinjenih nacija. Treba napomenuti da se izvestan broj odredaba o privilegijama i imunitetima međunarodnih organizacija nalazi i u unutrašnjim zakonskim propisima mnogih država članica. Na osnovu svih tih instrumenata, privilegije i imuniteti mogu se sažeto prikazati u okviru sledećih grupa: povlastice (I) međunarodnih organizacija, (II) službenika međunarodnih organizacija i (III) predstavnika država pri međunarodnim organizacijama. (I) Privilegije i imuniteti međunarodnih organizacija: — Privilegije i imuniteti samih međunarodnih organizacija, kao subjekata međunarodnog prava, obuhvataju sledeće oblike: imunitet od jurisdikcije; nepovredivost prostorija i arhiva; fiskalne i valutne privilegije; slobodu komunikacija: Imunitet od jurisdikcije jedan je od neophodnih elemenata za nezavisno delovanje međunarodnih organizacija. Razlozi za priznavanje ove institucije leže u tome da — za razliku od država koje se merama reciprociteta mogu braniti od pristrasnih postupaka ili neopravdanog mešanja vlasti drage države — međunarodne organizacije 32

mogu biti zaštićene od proizvoljnih postupaka države samo međunarodnopravnim garantijama ove vrste. Zbog toga je i uobičajeno da se međunarodnim organizacijama i njihovoj imovini, bez obzira na to gde se nalazila i ko je drži, daje „imunitet od svih * oblika pravnih postupaka“. Međunarodna organizacija može u konkretnom slučaju da se odrekne imuniteta od jurisdikcije: odricanje, međutim, mora biti „izričito“. Ono, međutim, ne znači i pristanak na prinudno izvršenje sudske odluke. Prihvatanje imuniteta od jurisdikcije dobrim je delom olakšano najnovijim razvojem u toku kojeg je došlo do stvaranja obaveze međunarodne organizacije da obezbedi međunarodni postupak kojim bi se obezbedila pravna sigurnost na jednom drugom nivou. U tom smislu, sa izvesnim razlikama u odnosu na pojedine organizacije, predviđa se nekoliko postupaka. Prvo, predviđa se da međunarodna organizacija sarađuje sa odgovarajućim vlastima država članica kako bi se olakšalo ostvarenje pravde, poštovanje policijskih pravilnika i sprečile zloupotrebe privilegija i imuniteta međunarodne organizacije. Drugo, predviđa se da organizacija obezbedi pogodne načine rešavanja sporova koji proizilaze iz ugovora ili drugih sporova privatnopravnog karaktera, kao i onih koji se odnose na nekog službenika organizacije koji uživa imunitet, naravno ukoliko nije došlo do odricanja od imuniteta. Treće, što se tiče službenika i stručnjaka organizacije, proklamuje se pravo, ali i dužnost, glavnog administrativnog službenika da se odrekne imuniteta u slučajevima gde bi, po njegovom mišljenju, očuvanje imuniteta sprečilo tok pravde, a to odricanje ne bi štetilo interesima organizacije. Nepovredivost prostorija i arhiva bez sumnje nalazi koren u diplomatskim i konzularnim privilegijama i imunitetima. Potrebe za ovom institucijom proizilaze iz neophodnosti zaštite slobode razmatranja pitanja kojima se organizacija bavi, očuvanja tajnosti poverljivih pregovora i prepiske i omogućavanju da međunarodni službenici obavljaju svoje funkcije potpuno nezavisno od mešanja vlasti van organizacije. Nepovredivost prostorija i arhiva organizacije obično se načelno proklamuje u sporazumima o privilegijama i imunitetima, dok se detalji ostavljaju sporazumima o sedištu, S jedne strane država sedišta obavezna je da obezbedi nesmetan rad organizacije, što znači da je dužna da preduzima mere da se prostorije sedišta zaštite od svih spoljnih uticaja koji bi mogli negativno da deluju. Ona mora voditi računa o tome da je imovina organizacije imuna od pretrage, konfiskacije, eksproprijacije i drugih oblika ometanja, bez obzira da li je reč o upravnim, sudskim ili zakonodavnim merama. Najzad, arhiva organizacije, kao i sva njena dokumenta, nepovrediva je bez obzira na to gde se nalazi. Naravno, sve ovo ima za cilj da obezbedi delovanje organizacije, uključujući i sve oblike višestrane diplomatije koji se u njenim okvirima odvijaju, bez mešanja bilo koje spoljne vlasti. S druge strane, pošto vlasti države sedišta ne mogu ući u prostorije organizacije izuzev u slučaju saglasnosti i pod uslovima koje postavi odgovorno lice organizacije, ostaju otvoreno pitanje nadležnosti u krivičnim stvarima kao i problem pružanja azila. Što se tiče krivičnog postupka, međunarodne organizacije, naravno, nemaju krivičnu jurisdikciju niti krivičnosudsku organizaciju koja bi mogla da izriče i izvršava krivične sankcije; sem toga, krivična dela do kojih bi moglo doći u prostorijama međunarodne organizacije u najvećem broju slučajeva ne bi imala mnogo veze s pravom države sedišta. Što se tiče prava azila, sporazumi o privilegijama i imunitetima obično ne sadrže određene odredbe; samo izvestan broj sporazuma o sedištu odnosi se na ovaj problem, s tim što — kao u slučaju sporazuma o sedištu između Ujedinjenih nacija i SAD — obavezuje organizaciju da ne postane utočište za lica koja nastoje da izbegnu propise države domaćina, ekstradiciju koju bi država domaćin trebalo da izvrši ili da onemoguće normalan tok pravnih postupaka u toj zemlji. Iako se obično međunarodna organizacija obavezuje da sarađuje sa vlastima države-domaćina u cilju omogućavanja pravnih postupaka koji ne bi štetili interesima organizacije, pitanja krivične jurisdikcije i azila ostaju dobrim delom otvorena. Eventualni sukob između interesa apsolutne nepovredivosti prostorija organizacije i opravdanih interesa države domaćina, na taj način, može da se reši jedino službenim dodirima koji će nastojati da pomire oba interesa. Fiskalne i valutne privilegije proizilaze iz potrebe da se sredstva organizacije — koja su nekada, imajući u vidu osnovnu delatnost, kao u slučaju Međunarodne banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda, ili poslove u vezi sa tehničkom pomoći, pre svega Ujedinjenih nacija i velikog broja specijalizovanih ustanova, znatna — zaštite od mera koje bi mogle ograničiti njihovu pokretljivost i od eventualne finansijske *

Ovo pitanje se nešto drukčije postavlja u međunarodnim organizacijama integracionog karaktera — kao u slučaju tri evropske zajednice, gde Sud evropskih zajednica ima široku jurisdikciju u odnosu na pitanja regulisana statutima.

33

kontrole države sedišta nad fondovima koje su obezbedile države članice za odgovarajuće svrhe. Po Opštoj konvenciji o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija, čije odredbe u načelu slede i instrumenti drugih međunarodnih organizacija, „Ujedinjene nacije mogu držati fondove, zlato i valutu bilo koje vrste i voditi račune u bilo kojoj valuti“ i slobodne su da „obavljaju transfer fondova, zlata ili valute iz jedne zemlje u drugu ... bez ograničenja koja mogu postavljati finansijska kontrola, pravilnici ili moratorijumi ma koje vrste“. Sem toga, fiskalni imuniteti međunarodnih organizacija obuhvataju izuzeće od direktnog oporezivanja; izuzeće od carina i uvoznih zabrana i ograničenja, i izuzeće od posrednih poreza u onoj meri u kojoj je to izvodljivo. Sloboda komunikacija, s obzirom na širinu međunarodnih organizacija u geografskom smislu, ali i u odnosu na nadležnosti, neophodna je za međunarodne organizacije kao i za diplomatske odnose između država. Gotovo svi sporazumi o privilegijama i imunitetima međunarodnih organizacija, kao i sporazumi o sedištima, saglasno toj opšte priznatoj potrebi slede odredbe Opšte konvencije o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija. Saglasno tim instrumentima, međunarodne organizacije uživaju imunitet od svakog oblika cenzure službene prepiske i drugih oblika zvaničnih komunikacija; imaju pravo upotrebe šifre i diplomatske valize, s tim da će tretman biti isti kao i u diplomatskom pravu; najzad, organizacija uživa na teritorijama država članica, u odnosu na svoje službene komunikacije, ne manje povoljno postupanje od onog koje se daje vladama država, uključujući i njihove diplomatske misije, u pogledu prioriteta i cena za poštu, telegrame, radiograme, telefoto i telefonske usluge ili bilo koji drugi oblik komunikacija. Ipak, treba imati u vidu da neki sporazumi, uključujući Sporazum o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova, predviđaju da ove odredbe neće sprečiti usvajanje pogodnih „mera bezbednosti“ od strane države u odnosu na upotrebu šifre i diplomatske valize, ali koje će se utvrditi sporazumom između države i odnosne međunarodne organizacije. (II) Privilegije i imuniteti službenika međunarodnih organizacija. — Međunarodni službenici su lica koja, saglasno osnovnim principima međunarodnih organizacija, treba da — iako su državljani pojedinih članica organizacije — deluju isključivo u interesu same organizacije. Da bi svoje funkcije mogli vršiti nezavisno od uticaja vlada država — bilo onih čiji su državljani, države sedišta organizacije ili pak, drugih — njima se priznaju privilegije i imuniteti i to, kako se izričito kaže, radi obezbeđenja vršenja njihovih funkcija. Postojeći međunarodnopravni instrumenti, iako se negde razlikuju po formulacijama, sadrže u suštini slične odredbe. One su, naravno, posledica saglasnosti država u pogledu obima i načina zaštite koja se službenicima međunarodnih organizacija daje radi obezbeđenja nezavisnog vršenja dužnosti. Osnovni problem u statutima međunarodnih organizacija rešava se slično čl. 100. Povelje Ujedinjenih nacija; u vršenju svojih dužnosti Generalni sekretar i osoblje neće tražiti niti primati instrukcije bilo koje vlade ili neke vlasti van Organizacije; s druge strane, svaki član se obavezuje da će poštovati isključivo međunarodni karakter odgovornosti Generalnog sekretara i osoblja i neće težiti da utiče na njih u toku vršenja njihovih dužnosti. Iako je ovo načelo opšte prihvaćeno, u praksi postoje izvesne teškoće — koje se ogledaju u nedovoljno ujednačenim odredbama sporazuma o privilegijama i imunitetima i ugovora o sedištu pojedinih organizacija. Glavni problemi ne proizlaze toliko iz nespremnosti država da međunarodnim službenicima zajemče privilegije i imunitete, koliko iz činjenice da teško prihvataju izuzeće iz jurisdikcije i poreske privilegije sopstvenih državljana. Imunitet od jurisdikcije priznaje se, po pravilu, najvišim službenicima međunarodnih organizacija (šefovima administrativnih organa, njihovim zamenicima i pomoćnicima) i to u punoj meri — tako da su, u suštini, veoma blizu onom koji se, na osnovu međunarodnog prava, priznaje diplomatskim predstavnicima država. Što se tiče ostalih službenika administrativnih organa međunarodnih organizacija, imunitet od jurisdikcije nešto je ograničeniji u pogledu suštine. Bitna razlika između imuniteta od jurisdikcije najviših službenika i ostalih, međutim, ne vezuje se toliko za krug zagarantovanih imuniteta koliko na onu koja se odnosi na to da li je delo počinjeno u bilo kom periodu ili, pak, u toku obavljanja službenih funkcija. Imunitet od jurisdikcije, naime, štiti najviše službenike međunarodnih organizacija bez obzira na to da li se kreću u domenu službenih dužnosti ili ne; ovaj imunitet ostalih službenika administrativnih organa, međutim, štiti ih samo dok se kreću o domenu njihovih službenih obaveza. Konkretno: najviši službenici administrativnih organa međunarodnih organizacija ne mogu biti pozvani na odgovornost pred organima države u kojoj se nalaze bez obzira na to 34

da li su eventualni prekršaj, ili krivično delo, učinili u toku vršenja službenih obaveza ili u slobodno vreme (npr., u vreme rekreacije u toku vikenda); niži službenici, međutim, pokriveni su imunitetom samo u vreme dok obavljaju službene dužnosti. Problem se još više komplikuje time što sporazumi o sedištima ne regulišu jednoobrazno ovu materiju; negde se, naime, preuzimaju odredbe važećih sporazuma o privilegijama i imunitetima (kao u slučaju sporazuma Ujedinjene nacije — Švajcarska ili Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo — Kanada) ili, pak, ostavlja ovaj problem otvorenim (kao u slučaju sporazuma o sedištu Ujedinjene nacije — SAD) i, time, otvara put raznolikim tumačenjima. Uostalom, da situacija nije najbolje regulisana — kao i da praksa pokazuje neujednačena ponašanja — pokazuje i rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija usvojena na njenom XLI zasedanju: Rezolucijom ovog organa 41/205, naime, sa zabrinutošću je konstatovano da postoji tendencija porasta povreda privilegija i imuniteta službenika Ujedinjenih nacija, specijalizovanih ustanova i sa njima povezanih organizacija i, zbog toga, upućuje se apel državama-članicama da striktno poštuju privilegije i imunitete službenika međunarodnih organizacija. Izuzeće od oporezivanja plata i drugih naknada koje službenici međunarodnih organizacija primaju za svoj rad privilegija je koja se, slično rešenju prihvaćenom u konvencijama o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija i specijalizovanih ustanova, prihvata i u znatnom delu ugovora o sedištima međunarodnih organizacija. Dobrim delom ona ima za cilj da izbegne da se deo sredstava koja sve članice ustupaju organizaciji za pokriće njenih troškova preliva državi domaćinu. Izuzeci od ovog načela su sporazumi o sedištu između Ujedinjenih nacija i SAD, gde se o ovoj privilegiji ništa ne govori, sporazum o sedištu između Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo i Kanade, gde se ova privilegija izričito isključuje u odnosu na državljane zemlje sedišta, i sporazum o NATO u kome se omogućava sklapanje dvostranih sporazuma po kojima pojedina država plaća sopstvene državljane upošljene u toj međunarodnoj organizaciji i time bitno dovodi u pitanje koncepcija položaja međunarodnih službenika. Kada je reč o službenicima međunarodnih organizacija, onda i u pitanjima koja — kao problem oporezivanja prihoda — mogu izgledati periferna, postoji potreba da se problem jedinstveno reši; pri tome nema sumnje da je izbegavanje diskriminacije između službenika-državljana zemlje sedišta i onih ostalih država članica, neophodno. Možda je rešenje prihvaćeno u okviru evropskih zajednica najbolji put: prema protokolima o privilegijama i imunitetima Evropske ekonomske zajednice i EURATOM-a, naime, predviđa se izuzeće od oporezovanja prihoda međunarodnih službenika od strane država, ali i mogućnost da njihovi prihodi budu oporezovani, saglasno odluci nadležnog organa, od strane organizacije i u njenu korist. Početkom ove decenije, Administrativni komitet za koordinaciju Ujedinjenih nacija i specijalizovanih ustanova preduzeo je korake u pravcu iznalaženja sličnog rešenja koje bi, zatim, bilo jednoobrazno prihvaćeno od strane ovih organizacija. Izuzeće od obavezne nacionalne službe (vojna obaveza i sl.) predstavlja još sporniji vid privilegija i imuniteta službenika međunarodnih organizacija. Dok Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija bez ograničenja predviđa da će službenici Ujedinjenih nacija biti izuzeti od ove obaveze u odnosu na sopstvenu državu, Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova daleko je manje kategorična i dozvoljava da se obaveze nacionalne službe samo odgode, i to na zahtev odnosne ustanove i na osnovu njenih potreba. Dok ovaj primer sledi Arapska liga, niz regionalnih organizacija, posebno evropskih (Evropski savet, evropske zajednice, NATO) ostavlja to pitanje otvorenim. Ovoj šarolikosti doprinose i različite odredbe ugovora o sedištima međunarodnih organizacija. Dok, s jedne strane, sporazum između Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo i Kanade izgleda da je jedini koji predviđa potpuno izuzeće od nacionalne službe bez izuzetaka, čak i u odnosu na državljane Kanade, ostali to ne čine; u njih se obično uklapa izuzetak u odnosu na državljane zemlje sedišta, i to u smislu načela sadržanog u Konvenciji o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova. Izgleda da je problem zaštite službenika međunarodnih organizacija od vlasti sopstvene države najveći u oblasti privilegija i imuniteta. Ako se uzme kao tačno da je cilj imuniteta službenika međunarodnih organizacija obezbeđenje njihovog potpuno nezavisnog delovanja — nezavisnog u odnosu na svaku vlast, pa i državnu, van organizacije — onda oni moraju da uključuju i zaštitu od vlasti njihovih sopstvenih država. 35

Međunarodne putne isprave službenika međunarodnih organizacija (laissez-passer) spadaju delom u problematiku privilegija i imuniteta; cilj im je da olakšaju službena putovanja službenika međunarodnih organizacija po teritorijama država članica i to bez nacionalnih putnih isprava (pasoša i viza). Prvi pokušaj, koji u praksi nije doveo do očekivanih rezultata, potiče još od Društva naroda. Prema Konvenciji o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija, ove svojim službenicima mogu da izdaju putne isprave koje će vlasti država članica priznati kao valjane putne dokumente i, na osnovu njih, blagovremeno izdavati vize. Slična mogućnost postoji i za službenike specijalizovanih ustanova. Sporazumi o sedištima međunarodnih organizacija, međutim, različito tretiraju pitanje međunarodnih putnih isprava. U praksi, još uvek ne postoji opšte prihvaćeno rešenje po kome bi međunarodne putne isprave na teritorijama država članica potpuno zamenile pasoše i vize. Ipak, one olakšavaju dobijanje diplomatskih i službenih viza i, samim tim, primenu privilegija i imuniteta službenika međunarodnih organizacija. (III) Privilegije i imuniteti predstavnika država članica. — Privilegije i imuniteti predstavnika država pri međunarodnim organizacijama delom spadaju u diplomatsko pravo — s obzirom na to da je reč o jednoj vrsti diplomatskog predstavljanja, ali ne kod druge države, nego pri međunarodnoj organizaciji. Međutim, oni delom počivaju na potrebi nesmetanog obavljanja funkcija koje su poverene organizaciji. Važna razlika proizilazi iz potrebe da se — za razliku od diplomatskih odnosa između država — posebno zaštiti sloboda predstavnika država članica da iznose stavove u okviru organizacije, uključujući i one protiv interesa države sedišta. U odnosu na krug subjekata na koje se odnose, za razliku od diplomatskih odnosa koji su isključivo dvostrani, ovde iskrsavaju specifični problemi vezani za trostranost odnosa: država sedišta — međunarodna organizacija — država članica organizacije. Time se, automatski, postavljaju pitanja zaštite države domaćina od eventualnih zloupotreba (koja su u diplomatskim odnosima država regulisani ustanovom persona non grata) kao i pitanje predstavnika država članica koje ne priznaje vlada države domaćina. Uobičajeno je da se predstavnicima država članica pri međunarodnim organizacijama priznaju, između ostalog, sledeće privilegije i imuniteti: imuniteti od hapšenja ili zatvaranja kao i od uzapćenja ličnog prtljaga; potpun imunitet od bilo kakvog postupka u odnosu na dela i reči u vezi s funkcijom koju vrše; nepovredivost arhive; pravo korišćenja šifre, diplomatskih kurira i diplomatske valize; izuzeće od ograničenja u vezi s ulaskom na teritoriju države domaćina; u pogledu valutnih restrikcija, carine i poreskih obaveza postupa se kao prema diplomatskim predstavnicima odgovarajućeg ranga. Rešenja u odnosu na zaštitu države domaćina od eventualnih zloupotreba privilegija i imuniteta razlikuju se, bar na papiru. S jedne strane, kao u slučaju Opšte konvencije Ujedinjenih nacija o privilegijama i imunitetima, pitanje proglašenja predstavnika države članice pri međunarodnoj organizaciji za nepoželjno lice ostavlja se otvorenim. S druge, kao u slučaju Konvencije o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova, država domaćin ne može da postupi ovako u slučaju gde se radi o delima predstavnika država izvršenim u toku vršenja službenih dužnosti; međutim, ako se radi o povredi privilegija i imuniteta van službenih dužnosti — tj. aktima koje država domaćin ne smatra prijateljskim — vlade države domaćina može da zatraži da predstavnik napusti njenu teritoriju u skladu s postupkom prihvaćenim u savremenim diplomatskim odnosima. Položaj predstavnika država sa kojima država-domaćin ne održava diplomatske odnose ili ih, štaviše, ne priznaje, obično se reguliše sporazumima o sedištu organizacije. Ovaj problem se, pre svega, pojavljuje kod organizacija sa tendencijom ka univerzalnosti članstva. Sporazumi o sedištu zaključeni između Švajcarske i Međunarodne organizacije rada i Austrije i Međunarodne agencije za atomsku energiju bez ograda prihvataju obavezu prijema predstavnika i onih država sa kojima vlade u pitanju ne održavaju diplomatske odnose. Sporazum zaključen između Ujedinjenih nacija i SAD, međutim, sadrži izvesna ograničenja: po njemu nisu ograničeni dolazak predstavnika država sa kojima vlada SAD ne održava diplomatske odnose u sedište Organizacije niti njihove privilegije i imuniteti; međutim, pravo kretanja predstavnika tih država ograničeno je na sedište Organizacije, njihovu rezidenciju i urede, kao i tranzit između ovih mesta. Ovo srazmerno zadovoljavajuće rešenje prihvata se i u drugim slučajevima. Teškoće, međutim, nastaju u vezi s održavanjem konferencija koje veći broj organizacija sa univerzalističkim težnjama povremeno održava; poznat je slučaj otkazivanja jednog zasedanja Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Aziju i Daleki istok, koje je trebalo da se održi u Pakistanu; isto tako došlo je do otkazivanja i jedne sednice Komiteta eksperata Međunarodne organizacije rada koja je trebalo da se održi u Tunisu. U oba slučaja, vlade država 36

domaćina nisu želele da omoguće prisustvo predstavnika država sa čijom se politikom u oštroj meri nisu slagale. Praksa je, zato, da se zaključuju sporazumi sa vladom države domaćina ovakvih konferencija u kojima se, između ostalog, reguliše i problem učešća svih članova organizacije. Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera pruža značajan doprinos kodifikaciji ove materije. Iako se stalne misije pri međunarodnim organizacijama akredituju, naravno, kod tih organizacija, Konvencija polazi od toga da je država sedišta organizacije ta koja misijama daje sve olakšice potrebne za obavljanje njihovih funkcija — kao, uostalom, i one potrebne za rad delegacija u organima međunarodnih organizacija i onih koje učestvuju u radu konferencija sazvanih pod okriljem tih organizacija. To je, uostalom, jedini moguć i logičan način realizovanja trostranog odnosa o kome je bilo reči: država-članica — međunarodna organizacija — država sedišta organizacije. Privilegije i imuniteti predstavnika država pri međunarodnim organizacijama — saglasno odredbama Konvencije — obuhvataju oblasti koje su već poznate: nepovredivost prostorija misije, arhiva i dokumenata; nepovredivost stana i imovine šefa misije i članova diplomatskog osoblja; slobodu opštenja sa vladom odašiljanja, njenim stalnim diplomatskim misijama, konzularnim nadleštvima, stalnim posmatračkim misijama, specijalnim misijama, delegacijama i posmatračkim delegacijama ma gde se one nalazile (uključujući kurire i šifrovane poruke); oslobođenje od fiskalnih dažbina, ličnu neprikosnovenost, imunitet od jurisdikcije za misiju i diplomatsko osoblje; i, najzad, privilegije koje se odnose na oslobođenje od propisa socijalnog osiguranja, oslobođenje od poreza i taksa, ličnih davanja i carine. Uočljiva je — uz određene razlike — sličnost sa tradicionalnim privilegijama i imunitetima koje od davnina poznaju diplomatski odnosi. Trostranost odnosa — karakteristična za ovu oblast — zahtevala je posebna rešenja: bez štete po njihove privilegije i imunitete, sva lica koja ih uživaju, dužna su da poštuju zakone i propise države domaćina — kao i da se ne mešaju u unutrašnje stvari ove države. U slučaju da lice koje uživa privilegije i imunitete to prekrši, postoje dve mogućnosti: odricanje od privilegija i imuniteta ili, pak, opoziv lica u pitanju. Konvencija određuje da nijedna odredba ovog člana (čl. 77) ne može biti tumačena tako da zabranjuje državi domaćinu da preduzme mere potrebne za njenu vlastitu zaštitu. U slučaju spora, primenjuje se postupak konsultacije između država u pitanju i, na zahtev ma koje strane, odgovarajuće organizacije; ako se spor na ovaj način ne reši, pribegava se mirenju (podrazumevajući da po jednog člana komisije za mirenje imenuju strane u sporu, a trećeg sporazumno — s tim da u odsustvu saglasnosti, trećeg člana imenuje „najviši funkcioner organizacije“ u pitanju). (IV) Posebni slučajevi. — Praksa — u skladu s karakterom, funkcijama i nadležnošću pojedinih međunarodnih organizacija — nametnula je i potrebu posebnog regulisanja privilegija i imuniteta pojedinih kategorija službenika i predstavnika država. Ti posebni slučajevi obuhvataju regulisanje privilegija i imuniteta (a) nevladinih predstavnika u Međunarodnoj organizaciji rada; (b) sudija međunarodnih sudova i tribunala; (c) članova organa međunarodnih organizacija u kojima deluju članovi nacionalnih parlamenata; (d) pripadnika međunarodnih oružanih snaga (posebno u slučaju Vanrednih snaga Ujedinjenih nacija, Operacija UN u Kongu, Snaga UN na Kipru). U regulisanju privilegija i imuniteta ovih kategorija lica nalaze se specifičnosti koje u izvesnoj meri mogu odstupati od rešenja prihvaćenih u odnosu na službenike međunarodnih organizacija i predstavnika država članica pri međunarodnim organizacijama. b. Sposobnost zaključivanja ugovora. — Još tridesetih godina ovog veka ugovori koje bi zaključile međunarodne organizacije smatrani su za instrumente sui generis zbog njihovog „abnormalnog karaktera“ i teškoća pri utvrđivanju opštih pravila, koja bi se na njih primenila. Tridesetak godina docnije, u toku rada Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno pravo na kodifikaciji pravila ugovornog prava, stalo se na stanovište da je „nemoguće ignorisati ovu vrstu ugovora niti ih smatrati za abnormalan elemenat međunarodnih odnosa“. Ubrzo zatim, 1986. godine, usvojena je Konvencija o pravu ugovora između država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih organizacija — čime je pitanje prava zaključivanja ovih ugovora definitivno skinuto s dnevnog reda na taj način što je ono međunarodnim organizacijama definitivno priznato — i, kao takvo, međunarodnopravno regulisano. Do ovog zaokreta došlo je, u stvari, razvojem samih međunarodnih organizacija. Sve do završetka drugog svetskog rata i naglog porasta broja međunarodnih organizacija, ugovori koje su one zaključivale bili su retkost. Pa ipak, prvi takvi ugovori 37

javljaju se još u XIX veku. „Konvencija“ između Međunarodnog biroa za tegove i mere i Francuske, zaključena 4. oktobra 1875. godine, izgleda da je najstariji takav ugovor, koji je još uvek na snazi. Pakt Društva naroda još uvek nije sadržavao izričite odredbe o sposobnosti te organizacije da zaključuje međunarodne ugovore; pa ipak, to nije smetalo da u praksi do ovakvih ugovora dođe. Danas su međunarodni ugovori u kojima je međunarodna organizacija strana ugovornica sasvim uobičajena pojava — počevši od sasvim malih organizacija, kao što je to Haška konferencija o međunarodnom privatnom pravu (koja je sa vladom Holandije zaključila ugovor o sedištu), pa do Ujedinjenih nacija, čija je ugovorna praksa veoma bogata i obuhvata veoma raznoliku problematiku. Sposobnost zaključivanja ugovora nije jedinstveno predviđena u statutima međunarodnih organizacija. Pre svega, dobar broj međunarodnih organizacija nema statutarnih ovlašćenja za zaključivanje ugovora. Oni statuti koji utvrđuju sposobnost zaključivanja ugovora međusobno se razlikuju: od sasvim uopštenih ovlašćenja na zaključivanje ugovora pa do podrobnog predviđanja vrsta ugovora koje je organizacija ovlašćena da zaključuje. Statuti Međunarodne banke za obnovu i razvoj, Međunarodnog monetarnog fonda i Međunarodne organizacije rada sasvim uopšteno predviđaju sposobnost organizacija da „zaključuju ugovore“; statuti Evropske ekonomske zajednice, EURATOM-a i Evropske organizacije za izradu uređaja za lansiranje kosmičkih letelica znatno su određeniji: ove organizacije, naime, mogu preuzimati obaveze putem zaključivanja ugovora ili konvencija s „trećom državom, zajednicom država ili međunarodnom organizacijom“, predviđajući, istovremeno, da se ugovor koji bi podrazumevao izmenu statuta može zaključiti samo nakon dovršenog postupka njegove revizije; statut Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu, pak, predviđa mogućnost zaključivanja ugovora s međunarodnim organizacijama i državama članicama, dok statut Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo govori o „ugovorima“ s međunarodnim organizacijama i „drugim aranžmanima“ za olakšanje rada organizacije; u izvesnim slučajevima, pak, kao što je to učinjeno u statutima UNESCO, Svetske zdravstvene organizacije i Evropskog saveta, predviđena je mogućnost zaključivanja sporazuma samo s drugim međunarodnim — vladinim i nevladinim — organizacijama. Za razliku od statuta navedenih organizacija, Povelja Ujedinjenih nacija ne vezuje mogućnost zaključenja ugovora za svojstvo saugovornice (međunarodna organizacija ili država) nego predviđa niz oblasti u kojima organizacija, radi uspešnog delovanja, može da zaključuje odgovarajuće ugovore. Ujedinjene nacije, saglasno odredbama Povelje, mogu zaključivati finansijske i budžetske „aranžmane“ sa specijalizovanim ustanovama (čl. 17); „specijalne sporazume“ o stavljanju na raspolaganje Savetu bezbednosti oružanih snaga potrebnih za održanje međunarodnog mira i bezbednosti (čl. 43); „sporazume“ sa specijalizovanim ustanovama u cilju usaglašavanja njihove delatnosti (čl. 63); „sporazume“ o teritorijama koje se stavljaju pod sistem starateljstva (čl. 75, 77, 79. i 83); i „konvencije“ o privilegijama ili imunitetima (čl. 105). Na osnovu ovih i sličnih odredaba statuta veliki broj međunarodnih organizacija zaključio je veoma raznolike ugovore. Ostavljajući po strani aranžmane sa nevladinim organizacijama, ovi ugovori, saglasno svojstvu druge strane ugovornice, mogu se podeliti na dve grupe: ugovori zaključeni između međunarodnih organizacija međusobno i ugovori između međunarodnih organizacija i država. Među prvima, posebnu grupu čine sporazumi zaključeni između Ujedinjenih nacija, s jedne strane, i svake od 17 specijalizovanih ustanova, s druge. Cilj ove mreže sporazuma jeste usaglašavanje politike i delatnosti specijalizovanih ustanova od strane Ujedinjenih nacija kao središne organizacije. Pregovori vođeni između predstavnika ovih organizacija ukazali su, kako je to istaknuto, na. nov činilac u međunarodnim odnosima — „suverenu svest“ međunarodnih organizacija koje insistiraju na zaštiti sopstvene samostalnosti. Zanimljivo je da u većini slučajeva uvodne odredbe ovih, sporazuma ističu da su se strane ugovornice „saglasile“ o tekstu sporazuma koji sledi, ističući na taj način saglasnost volja strana ugovornica. Takođe, ovi sporazumi pridržavaju se uobičajene sheme međunarodnih ugovora: sem naslova, tu se nalaze uvodne odredbe, dispozitivni deo i završne odredbe u kojima se predviđa postupak odobravanja sporazuma od strane najvišeg organa svake organizacije, što se može shvatiti kao poseban oblik „ratifikacije“ ugovora zaključenih između međunarodnih organizacija. Mada je u teoriji jedno vreme bila sporna priroda ovih sporazuma, izgleda da treba prihvatiti stanovište da se ovde radi o međunarodnim ugovorima, i to iz sledećih 38

razloga: prvo, ovde nesumnjivo postoje formalni elementi za priznanje postojanja međunarodnog ugovora a, drugo, iako se njihova sadržina razlikuje od one koja se nalazi u međudržavnim ugovorima, to ne treba da bude razlog za zauzimanje suprotnog stava. Jer, u ovim sporazumima sadržana su određena prava i obaveze, neka od njih recipročna a neka jednostrana. Što se ona po sadržini razlikuju od ugovora čije su strane države, uslovljeno je činjenicom da se radi o sporazumima između međunarodnih organizacija koje, razumljivo, imaju različite interese i nadležnosti. Sem ovih, niz međunarodnih organizacija zaključio je ugovore koje mnogi nazivaju ugovorima „prijateljstva i dobre volje“. U njima se predviđaju oblici saradnje — bilo opšte ili sasvim konkretne, kao što su to pružanje tehničke pomoći ili korišćenje zajedničkih službi. U ovoj grupi nalaze se sporazumi zaključeni između pojedinih specijalizovanih ustanova Ujedinjenih nacija (kao, npr. sporazumi između Međunarodne organizacije rada i UNESCO. Međunarodne organizacije rada i Međunarodne pomorske organizacije, UNESCO i Svetske zdravstvene organizacije) a, u drugoj, sporazumi između ovih organizacija i pojedinih regionalnih organizacija (npr. sporazumi između Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu i Organizacije američkih država, Međunarodne organizacije rada i Evropskog saveta, Međunarodne organizacije radu i Arapske lige itd.). Druga grupa ugovora obuhvata one u kojima je jedna strana međunarodna organizacija a druga država članica (izuzetno država nečlanica). Tu se, pre svega, nalaze brojni ugovori o sedištima organizacija zaključeni sa državama domaćinima. Zatim, tu je velika grupa ugovora zaključenih između jedne ili više organizacija i jedne ili više država u cilju pružanja tehničke pomoći. Njima treba pribrojati one ugovore kojima se oživotvoruje osnovni cilj delovanja organizacije (kao, sporazumi Međunarodne banke za obnovu i razvoj, Međunarodnog monetarnog fonda, Međunarodnog udruženja za razvoj i Međunarodne finansijske korporacije o pružanju zajma državi članici ili telu pod njenom jurisdikcijom). Najzad, tu su sporazumi koje međunarodna organizacija može zaključiti sa državama u kojima treba da se održe međunarodni skupovi pod njenim okriljem; njima se regulišu sve pojedinosti, uključujući privilegije i imunitete. Izuzev ugovora o sedištu (s obzirom da se na njenoj teritoriji ne nalazi sedište nijedne međunarodne organizacije) Jugoslavija je zaključila brojne ugovore o tehničkoj pomoći, zajmovima i održavanju međunarodnih skupova s mnogim međunarodnim organizacijama, uključujući Ujedinjene nacije, Međunarodnu banku za obnovu i razvoj, Organizaciji UN za ishranu i poljoprivredu, Međunarodnu organizaciju za civilno vazduhoplovstvo, Međunarodnu organizaciju rada, UNESCO; takvi sporazumi, štaviše, zaključivani su i sa pojedinim telima Ujedinjenih nacija (kao, npr. UNICEF). Sporazumi u vezi s tehničkom pomoći i saradnjom su, u stvari, jedan od najvažnijih elemenata razvoja sposobnosti zaključivanja ugovora međunarodnih organizacija. Oni posebno daju pečat delatnosti Ujedinjenih nacija i specijalizovanih ustanova, ali ih postepeno prihvataju i druge međunarodne organizacije. Treba zapaziti da u najvećem broju slučajeva ne postoji ovlašćenje u statutu za zaključivanje ovog tipa sporazuma — što se naročito može uočiti u Povelji Ujedinjenih nacija, koja, inače, predviđa vrste ugovora koje Organizacija može zaključiti, ali među njima ne navodi one o tehničkoj po moći i saradnji. Ipak, može se tvrditi da pravo na zaključenje ovakvih sporazuma implikacijom proizlazi iz odnosnih statuta, polazeći od toga da se predviđa široka delatnost organizacije u oblasti ekonomske i socijalne saradnje. Sporazumi u vezi sa tehničkom pomoći između međunarodnih organizacija i država mogu se, najgrublje, podeliti u dve grupe. Najpre, treba voditi računa o tipiziranim ugovorima o tehničkoj pomoći (koji se tokom vremena revidiraju). Oni u prvom redu proizilaze iz odluke nekoliko organizacija da zajednički nastupe u ovoj oblasti (prvi takav slučaj nalazimo 1950. godine, s tim da su zajednički nastupile Ujedinjene nacije, Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu, Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo, Međunarodna organizacija rada, Svetska zdravstvena organizacija i UNESCO). Ovakvi ugovori, uz neznatne varijacije, na osnovu „saglasnosti“ organizacija i vlade uređuju oblike pružanja tehničke pomoći, udeo vlade države kojoj se pruža pomoć, administrativne i finansijske obaveze strana ugovornica, privilegije i imunitete organizacija i lica angažovanih na pružanju tehničke pomoći, i, u okviru završnih odredaba, utvrđuju način stupanja na snagu ugovora, postupak izmene ugovora i njegovog prestanka. Druga vrsta ovih sporazuma, pak, odnosi se na pojedine projekte u čijem sprovođenju učestvuju međunarodne organizacije. U njima se, naravno, na podrobniji način predviđaju oblici učešća organizacije i vlade države kojoj se pruža pomoć; odredbe načelnijeg karaktera, međutim, ne razlikuju se od onih već navedenih. 39

Ugovori o sedištima međunarodnih organizacija takođe spadaju u red onih na čije su sklapanje međunarodne organizacije retko izričito ovlašćene; i ovde treba pretpostaviti da nesmetan rad organizacije pretpostavlja i zaključenje odnosnih sporazuma. U delu o privilegijama i imunitetima već je ukazano na izvestan broj ugovora * o sedištu. Ovde treba dodati samo to da ovi sporazumi u velikoj meri liče na one koje međusobno zaključuju države; naročito su ilustrativne odredbe o odobravanju sporazuma od strane najviših organa (s tim da se u praksi ovakvo odobrenje nekada daje i unapred) i ratifikaciji države domaćina, o rešavanju sporova u vezi s tumačenjem i primenom tog ugovora, stupanju na snagu ugovora, kao i o izmenama, dopunama i otkazivanju. Sporazumi o snagama Ujedinjenih nacija za održanje mira predstavljaju, u izvesnom smislu, dokaz elastičnosti u shvatanju implicitnih sposobnosti međunarodne organizacije na zaključenje ugovora. Sporazumi o kojima je reč, naime, ne spadaju u red onih koje Savet bezbednosti može sklapati shodno članu 43. Povelje (ova odredba, uzgred rečeno, ostala je mrtvo slovo na papiru). Do njihovog zaključenja došlo je na osnovu političke odluke. U najpoznatijem primeru — odašiljanju Vanrednih snaga Ujedinjenih nacija — došlo je do zaključenja ugovora, izvršenog razmenom pisama između Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i ministra inostranih poslova UAR. Što se tiče Ujedinjenih nacija, ovlašćenje Generalnog sekretara sadržano je u rezoluciji Generalne skupštine 1001 (ES-1), a tekst sporazuma odobren je rezolucijom istog organa 1126 (XI). Po odredbama tog sporazuma, Vanrednim snagama UN dat je položaj „pomoćnog organa“ Ujedinjenih nacija kao i privilegije i imuniteti potrebni za obavljanje njihovih funkcija na teritoriji UAR. Takođe je posebno uređen položaj imovine i sredstava država članica koje su učestvovale u ovoj akciji. Sporazum sadrži i podrobne odredbe o kretanju snaga na teritoriji UAR, nadležnosti u građanskim i krivičnim stvarima, komunikacijama, upotrebi zastave Ujedinjenih nacija itd. S tim u vezi, treba napomenuti da su zaključeni i sporazumi s Libanom (o centru Ujedinjenih nacija za korišćenje odsustva) i o radu tranzitnog centra na međunarodnom aerodromu u Bejrutu. Mada nije neposredno u vezi s radom Vanrednih snaga Ujedinjenih nacija, može se navesti i to da su Ujedinjene nacije i vlada UAR 1967. godine zaključile poseban sporazum o čišćenju Sueckog kanala, čime bi se otklonio deo posledica ranijih neprijateljstava. Kao što se može videti, bogata i raznovrsna praksa zaključivanja ugovora međunarodnih organizacija — bilo sa drugim organizacijama ili državama — delom se zasniva na izričitim odredbama statuta ali je pošla i dalje od pisanog teksta. Bez obzira na statutarna ovlašćenja, teorija je dosta rano u vezi s međunarodnopravnim subjektivitetom međunarodnih organizacija postavlja pitanje osnove na kojoj se to ovlašćenje može zasnivati. S obzirom na shvatanje da sposobnost zaključivanja ugovora proizilazi iz suverenosti država, tražio se osnov po kome međunarodne organizacije, koje naravno nisu suverene, mogu da zaključuju ugovore čiji bi nastanak, dejstvo i prestanak neposredno regulisalo međunarodno pravo. Pri tome, ne osporava se sama sposobnost međunarodne organizacije da zaključuje ugovore. Čak i pisci koji su, inače, veoma oprezni u priznavanju međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija kao i njihove sposobnosti da zaključuju ugovore, dozvoljavaju da neke međunarodne organizacije (pre svega Ujedinjene nacije) mogu zaključivati takve ugovore; ipak, oni ističu da je ta sposobnost međunarodnih organizacija „posebnog“ karaktera. Od tridesetih godina ovog veka, kada su ugovori koje bi zaključile međunarodne organizacije smatrani za instrumente sui generis zbog njihovog „abnormalnog“ karaktera, do posleratnog perioda, kada je Komisija Ujedi-

*

Prva glava, I, 1, B, a.

40

njenih nacija za međunarodno pravo u toku rada na kodifikaciji ugovornog prava stala na stanovište da je nemoguće ignorisati ovu vrstu sporazuma ili ih smatrati za abnormalni element međunarodnih odnosa, pa do danas — pređen je, barem u pogledu ove materije, dug i ubedljiv put. Iako se Bečka konvencija o pravu ugovora primenjuje samo na ugovore između država, interesantno je, iz nekoliko razloga, citirati njen član 3: „Činjenica da se ova konvencija ne primenjuje na međunarodne sporazume zaključene između država i drugih subjekata međunarodnog prava ili između tih drugih subjekata međunarodnog prava ... ne ide na štetu“ (a) pravne valjanosti tih sporazuma; (b) primene na te sporazume svih pravila sadržanih u ovoj Konvenciji; i (c) primene Konvencije na odnose između država što su regulisani međunarodnim sporazumima čije su strane takođe drugi subjekti međunarodnog prava. Treba podvući: Konvencija, prvo, ne dira u pravnu valjanost tih sporazuma a, drugo, govori o sporazumima čija je jedna ili obe strane drugi subjekt međunarodnog prava. Izgleda da je ovime izričito priznat subjektivitet međunarodnih organizacija — što je, danas veoma retka pojava u međunarodnopravnim instrumentima. Da se pod „drugim subjektima međunarodnog prava“ mislilo na međunarodne organizacije, ubeđuje nas komentar sadržan uz član 3. Nacrta. Dok je Konvencija o pravu ugovora, možda, otvarala mogućnost različitih interpretacija — Konvencija o pravu ugovora između država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih organizacija (Beč 1986. g.) sasvim je izričita u odnosu na pravo međunarodnih organizacija da zaključuju međunarodne ugovore kao i u pogledu pravnih dejstava tih ugovora. Ova Konvencija polazi od nekoliko premisa, izraženih u preambuli, a koji su od velikog značaja kako za ocenu prava međunarodnih organizacija da zaključuju međunarodne ugovore, tako i njihovog međunarodnopravnog subjektiviteta. Strane ugovornice Konvencije, naime, svesne su da „kodifikacija i progresivni razvoj pravila koja se primenjuju na ugovore između država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih organizacija predstavljaju sredstvo za Učvršćenje pravnog poretka u međunarodnim odnosima i da služe ciljevima Ujedinjenih nacija“. One su, takođe, svesne „povezanosti između ugovornog prava između država, s jedne strane, i prava ugovora između država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih organizacija s druge“. Posebno valja naglasiti od strane ugovornice Konvencije imaju u vidu „poseban karakter ugovora čije su strane međunarodne organizacije koje se kao subjekti međunarodnog prava razlikuju od država“ i ističu „da međunarodne organizacije uživaju sposobnost zaključivanja ugovora koja im je potrebna za vršenje njihovih funkcija i postizanje njihovih ciljeva“. Saglasno Konvenciji o pravu ugovora između država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih organizacija, izraz „ugovor„ označava međunarodni sporazum koji je regulisan međunarodnim pravom i zaključen pismeno. Ova definicija, naravno, znači da se na ugovore između država i međunarodnih organizacija kao i na one koje su međusobno zaključile međunarodne organizacije neposredno primenjuju odredbe međunarodnog prava. Ovo valja posebno istaći i zbog toga što je, saglasno definicijama mnogih pisaca, jedan od bitnih elemenata za priznanje međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih organizacija upravo to da je odnosni entitet neposredno podvrgnut međunarodnopravnom poretku. U odnosu na proces pregovaranja koji vodi zaključenju međunarodnog ugovora, kao i na pristupanje ugovoru, države i međunarodne organizacije su izjednačene. One su, takođe, izjednačene i u pogledu načina izražavanja pristanka da budu obavezane ugovorom. Jer, kako pristanak države tako i pristanak međunarodne organizacije da bude vezana ugovorom izražava se na isti način: potpisivanjem, razmenom instrumenata koji sačinjavaju ugovor, prihvatanjem, odobravanjem ili pristupanjem — ili na neki drugi ugovoreni način. Jedina razlika je terminološke prirode: dok država svoj pristanak izražava aktom poznatim od davnina — ratifikacijom — međunarodna organizacija to čini „aktom formalne potvrde“. Države i međunarodne organizacije izjednačene su i u odnosu na stupanje ugovora na snagu. „1. Ugovor stupa na snagu na način i na dan koji su utvrđeni njegovim odredbama ili sporazumom između država i organizacija ili, zavisno od slučaja, između organizacija koje su učestvovale u pregovorima. 2. Ukoliko ne postoje takve odredbe ili takav sporazum, ugovor stupa na snagu čim sve države i sve organizacije ili, zavisno od slučaja, sve organizacije koje su učestvovale u pregovorima, budu dale pristanak da budu vezane ugovorom“ (čl. 24. Konvencije). U odnosno na poštovanje ugovora, važe 41

opštepoznata načela: „Svaki ugovor na snazi vezuje strane i one treba da ga izvršavaju u dobroj veri“ (čl. 26. Konvencije), a ni države ni međunarodne organizacije ne mogu se pozivati na odredbe svog unutrašnjeg prava (države) odnosno na pravila. međunarodne organizacije (međunarodne organizacije) da bi opravdale neizvršenje ugovora (čl. 27). Imajući u vidu ranije slučajeve zaključivanja međunarodnih ugovora koji su vezivali međunarodne Organizacije, valja istaći, kao zaista značajnu novinu, „opšte pravilo o trećim državama i trećim organizacijama“ — koje potvrđuje već poznato načelo međunarodnog prava — da ugovor ne stvara obaveze ni prava za treću državu ili treću organizaciju bez pristanka te države ili te međunarodne organizacije. U skladu s tim, za razliku od ranije prakse — a posebno u odnosu na Bečku konvenciju o predstavljanju država u njihovim odnosima s međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera — Konvencija o pravu ugovora između država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih organizacija otvorena je na potpis kako „svim državama“ tako i „međunarodnim organizacijama pozvanim da učestvuju na Konferenciji Ujedinjenih nacija o pravu ugovora“. Saglasno tome, Konvencija podleže ratifikaciji od strane država i aktima formalne potvrde međunarodnih organizacija. Danas se, upravo pozivanjem na odredbe Konvencije o pravu ugovora između država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih organizacija može izvući nekoliko zaključaka. Izvesno je, barem u oblasti koju Konvencija reguliše, da su međunarodne organizacije izravno podvrgnute međunarodnopravnom poretku i da, saglasno tom poretku, neposredno ostvaruju svoja prava i odgovaraju za svoje obaveze. Imajući u vidu odredbe Konvencije o rešavanju sporova o njenom tumačenju ili primeni, može se tvrditi da međunarodne organizacije svoja prava mogu ostvariti i posredstvom svoje parnične sposobnosti. Štaviše, s obzirom na buduću ulogu međunarodnih organizacija u zaključivanju međunarodnih ugovora, one dobijaju i „pravno-stvaralačku sposobnost“. Države i međunarodne organizacije izjednačene su u postupku koji vodi zaključivanju međunarodnog ugovora, konačnom usvajanju ugovora i stupanju ugovora na snagu. I u odnosu na međunarodne organizacije potvrđeno je načelo da međunarodni ugovor ne stvara obaveze ni prava za treću organizaciju bez njenog pristanka (što je, ranije, bilo izričito priznato samo u odnosu na treće države). Izričito je priznata sposobnost međunarodnih organizacija da zaključuju međunarodne ugovore. Za razliku od ranije zaključene Konvencije o predstavljanju država u njihovim odnosima s međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera, Konvencija o pravu ugovora ne ograničava primenu na određenu kategoriju međunarodnih organizacija. Sposobnost međunarodne organizacije da zaključuje međunarodne ugovore regulišu „pravila“ organizacije. Dakle, ne statut, nego pravila organizacije. Izvesno, reč je o ukupnosti odluka i prakse razvijane na način generalno predviđen statutom, i uz većine u njemu predviđene. „Pravila“ organizacije, dakle, valja shvatiti u dinamičnom smislu. Po mišljenju jedne grupe pisaca, međunarodnopravni subjektivitet međunarodne organizacije posledica je njene sposobnosti da zaključuje ugovore; ukoliko je, naime, organizacija statutom na to ovlašćena, njoj je, samim tim, priznato i svojstvo subjekta međunarodnog prava. Prema drugima, stvar je upravo obrnuta: iz međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodne organizacije proizilazi i njena sposobnost zaključivanja međunarodnih ugovora; po tom mišljenju, dakle, ukoliko se međunarodnoj organizaciji priznaje subjektivitet, ovlašćenje na zaključivanje ugovora ne mora biti izričito sadržano u statutu. Po trećima, sposobnost zaključivanja ugovora ne može se zasnivati na samoj činjenici postojanja međunarodnopravnog subjektiviteta; ta sposobnost, naime, može počivati samo na postojanju dokaza da se međunarodnoj organizaciji želeo dati takav subjektivitet, koji će uključivati sposobnost zaključivanja međunarodnih ugovora. Očigledno, valja odbaciti najstarije, i najrestriktivnije, shvatanje — teoriju delegiranih ovlašćenja — po kome međunarodna organizacija može zaključivati samo one ugovore na koje je izričito ovlašćena svojim statutom. Istovremeno, nije moguće prihvatiti teoriju inherentnih ovlašćenja — prema kojoj je međunarodna organizacija stvorena saglasno postojećim pravilima međunarodnog prava ipso facto subjekt tog prava u najširem smislu reči i ima urođenu sposobnost da vrši svaki međunarodnopravni akt, uključujući zaključivanje međunarodnih ugovora, koje je u praktičnoj mogućnosti da vrši. Najprihvatljivija je, svakako, teorija implicitnih ovlašćenja — po kojoj se međunarodnim organizacijama priznaje pravo da vrše i one akte za koje se smatra da podrazumeva manje ili više elastično tumačenje odredaba njihovih statuta, pa, štaviše, i 42

funkcija datih odnosnoj međunarodnoj organizaciji. Uostalom, u prilog tome govori i izraz „pravila“ organizacije sadržan u Konvenciji o pravu ugovora između država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih organizacija ali i — u uvodnim odredbama istaknuto — shvatanje da „međunarodne organizacije uživaju sposobnost zaključivanja ugovora koja im je potrebna za vršenje njihovih funkcija i postizanje njihovih ciljeva“ (podvukli pisci). Ugovor u ime međunarodne organizacije zaključuje organ koji je na to statutom ovlašćen; u slučaju nepostojanja izričite odredbe o zaključivanju ugovora, ili o organu nadležnom za njegovo zaključivanje, pribegava se tumačenju statuta. Po pravilu, najviši organ daje ovlašćenje za otpočinjanje pregovora o zaključenju ugovora — u kojima, inače, neposredno ne učestvuje — i daje konačno odobrenje potrebno za stupanje ugovora na snagu. Zaključeni ugovor proizvodi dejstvo saglasno međunarodnom pravu; njegovo tumačenje, takođe, vrši se u skladu s odgovarajućim pravilima tog prava. Ugovor ne obavezuje neposredno države članice organizacije, nego samo organizaciju. Naravno, ugovor ne vezuje samo organ koji ga je zaključio nego sve organe — saglasno podeli ovlašćenja i nadležnosti unutar organizacije. c. Jurisdikcija. — Međunarodne organizacije nemaju sopstvenu teritoriju ni stanovništvo. Iako je teritorijalni obim njihovog delovanja jednak zbiru teritorija država članica, isključivu jurisdikciju imaju same države članice. Zadatak je međunarodne organizacije da omogući saradnju među državama članicama, da podstiče usvajanje rešenja o pitanjima za koja je nadležna, s tim što sprovođenje odluka na teritorijama država članica ostaje na njihovim vladama, shodno ustavnim propisima svake zemlje. Onog trenutka kada bi međunarodna organizacija dobila jurisdikciju nad teritorijama i stanovništvom država članica, ona bi prestala da bude međunarodna a postala naddržavna organizacija ili bi se pretvorila u neki oblik konfederacije ili federacije. Samim tim, pojam međunarodne organizacije donekle protivreči ovlašćenjima koja podrazumeva teritorijalna i personalna jurisdikcija. Ovo, naravno, važi za tzv. „tipične“, „tradicionalne“ ili „koordinacione“ međunarodne organizacije — što znači za najveći broj postojećih međunarodnih organizacija. Onde gde — kao u slučaju evropskih zajednica — međunarodne organizacije dobiju ovlašćenja da usvajaju akte koji se neposredno mogu primenjivati na teritorijama država članica, uz odgovarajuću nadležnost posebnog suda organizacije, može se, zavisno od obima tih ovlašćenja, govoriti o obeležjima naddržavnosti. Pa ipak, izvesni elementi jurisdikcije — mada u sasvim drukčijem obimu — mogu se naći i kod organizacija koje ne poseduju naddržavna obeležja. (I) Teritorijalna jurisdikcija. — Teritorijalna jurisdikcija međunarodnih organizacija može imati dva vida: jurisdikcija nad prostorom gde se nalazi sedište organizacije i, drugo, jurisdikcija nad teritorijama van sedišta. Jurisdikcija u odnosu na prostor gde se nalazi sedište Organizacije jeste pitanje koje poznaje svaka međunarodna organizacija. Jer, čim su dati privilegije i imuniteti samoj organizaciji (naročito nepovredivost prostorija i arhiva) jasno je da ta, makar sasvim mala teritorija, iako se nalazi na teritoriji države domaćina, ima poseban režim. Sigurno je da je međunarodnim organizacijama, koje treba da rade u interesu svih država članica — pri čemu je interes države domaćina jednak ostalima — neophodno obezbediti mesto (deo teritorije) na kome će moći nesmetano da rade. Radi obezbeđenja tog rada, potrebno je pak da same međunarodne organizacije vrše izvesnu regulatornu — bar administrativnu funkciju. Polazeći od načelnih odredaba statuta o potrebi nezavisnog delovanja organizacija i instrumenata kojima se regulišu privilegije i imuniteti, pojedinosti se obično nalaze u ugovorima o sedištu organizacije. Ograničena prava teritorijalne jurisdikcije u odnosu na sedište, međutim, daju se i bez obzira na postojanje izričitih odredaba statuta. Način na koji su rešena ovlašćenja Ujedinjenih nacija u odnosu na njihovo njujorško sedište pokazuje — u načelu — kako se danas prilazi ovom pitanju. Prema ugovoru o sedištu zaključenom između Ujedinjenih nacija i SAD, vlada zemlje domaćina obavezuje se da preduzme sve potrebne mere kako bi se obezbedila svojina organizacije nad stvarima u sedištu, ali se, s druge strane, Ujedinjene nacije obavezuju da, bez saglasnosti vlade SAD, neće raspolagati niti otuđivati zemljište sedišta. Naravno, Ujedinjene nacije time ne dobijaju nikakva suverena prava nad teritorijom sedišta; međutim, sporazum o sedištu jemči trajnost poseda Organizacije, s obzirom na odredbu prema kojoj sedište Ujedinjenih nacija može biti premešteno samo uz saglasnost Organizacije. 43

U načelu, savezno, državno i lokalno zakonodavstvo SAD primenjuje se i na sedište Organizacije — ukoliko nije drukčije predviđeno Opštom konvencijom o privilegijama i imunitetima ili samim Ugovorom o sedištu. Uz istu tu rezervu, savezni, državni i lokalni sudovi SAD nadležni su za akte i poslove koji se obavljaju u sedištu. Međutim, kada sudovi SAD rešavaju o slučajevima koji se vezuju za dela učinjena ili transakcije obavljene u sedištu, oni će uzeti u obzir pravilnike koje usvoje Ujedinjene nacije. Ti pravilnici, sa važnošću u sedištu, mogu se ticati svih uslova potrebnih za normalno delovanje Organizacije. Ukoliko dođe do nesaglasnosti između tih pravilnika, s jedne strane, i saveznih, državnih ili lokalnih propisa SAD, s druge, ovi poslednji se, u onoj meri u kojoj postoji nesaglasnost, neće primenjivati na teritoriju sedišta Organizacije. Moguće sporove treba da rešava poseban arbitražni sud. Najzad, po samom ugovoru o sedištu, teritorija sedišta je nepovrediva: savezni, državni i lokalni organi vlasti SAD, bez obzira na to da li se radi o upravnim ili sudskim, neće u teritoriju sedišta u cilju vršenja službene dužnosti, sem uz pristanak Generalnog sekretara i pod uslovima o kojima se s njim postigne saglasnost. U znaku uzajamnosti, Ujedinjene nacije obavezuju se da neće dozvoliti da sedište postane utočište za lica koja izbegavaju hapšenje za prestupe predviđene saveznim, državnim ili lokalnim propisima države domaćina. To je, u stvari, osnov kompromisa koji se postiže između međunarodne organizacije i države sedišta. Organizacija dobija teritoriju sedišta na trajno korišćenje i pravo da donosi pravila o normalnom delovanju organizacije na toj teritoriji ali, za uzvrat, priznaje jurisdikciju države sedišta za akte koji nisu vezani za redovno delovanje organizacije. Saglasno tome — a imajući u vidu da međunarodne organizacije nemaju jurisdikciju ni u krivičnim ni u građanskim stvarima — vlast koju međunarodne organizacije vrše u sedištu može biti samo administrativna i, delom, policijska. Zbog toga, kada je reč o teritorijalnoj jurisdikciji u sedištu organizacije, izraz „jurisdikcija“ mora se veoma uslovno shvatiti. S pitanjem jurisdikcije nad teritorijom van sedišta organizacije suočio se do sada veoma mali broj međunarodnih organizacija — pre svega Ujedinjene nacije i, ranije, Društvo naroda. U stvari, Pakt Društva naroda, zajedno sa nekoliko odredaba Versajskog ugovora (čl. 40—45. i 100—108) ukazao je na mogućnost vršenja teritorijalne jurisdikcije od strane međunarodne organizacije. Njime je, naime, bila predviđena nadležnost Društva naroda u odnosu na područja pod mandatom (naravno, posredstvom država mandatorki) ali i funkcije u Saru (posredstvom sopstvenog Upravnog odbora) i Dancigu (posredstvom svog Visokog komesara), koje su dosta ličile na vremenski ograničenu teritorijalnu jurisdikciju. Čl. 81. Povelje UN otvara mogućnost da Ujedinjene nacije, saglasno odgovarajućem sporazumu, postanu administrativna vlast u starateljskoj teritoriji. U praksi takvih slučajeva nije bilo. S obzirom na to da se nadzor Ujedinjenih nacija nad razvojem starateljskih teritorija (kojima upravljaju države starateljke) teško može nazvati teritorijalnom jurisdikcijom, mogućnost da Ujedinjene nacije takvu jurisdikciju vrše kao starateljska vlast ostala je neiskorišćena. Međutim, bilo je pokušaja da se Ujedinjenim nacijama daju prava nad određenim teritorijama, što bi značilo zasnivanje teritorijalne jurisdikcije bez izričitih ovlašćenja u Povelji. U stvari, radilo se o nastojanju da se olakša rešavanje izvesnih teritorijalnih sporova. U prvom slučaju na osnovu Aneksa Ugovora o miru s Italijom od 1947. godine, Savet bezbednosti je prihvatio 10. januara 1947. da vrši izvesne ograničene funkcije u odnosu na Slobodnu Teritoriju Trsta. Iste godine, usvojen je i plan o deobi Palestine, kojim je trebalo da Ujedinjene nacije preuzmu određene funkcije u odnosu na grad Jerusalim, kao teritoriju pod „posebnim međunarodnim režimom“. Guverner Ujedinjenih nacija, koga je trebalo da postavi Starateljski savet, imao bi upravna ovlašćenja, uključujući tu i pitanja spoljnih poslova. Ni u jednom slučaju nije došlo do sprovođenja u život tih odluka, tako da je problem vršenja teritorijalne jurisdikcije ostao i dalje teorijski. Ipak, u najnovije vreme, na osnovu sporazuma između Holandije i Indonezije od 1961. godine, došlo je do privremene uprave Ujedinjenih nacija nad teritorijom Zapadnog Irijana. Međutim, kada je reč o teritorijalnoj jurisdikciji međunarodne organizacije valja voditi računa o novim značajnim tendencijama — koje su rezultat proglašavanja nekih prostora van jurisdikcije država za „zajedničku baštinu čovečanstva“. Konvencija Ujedinjenih nacija o pravu mora (1982. godine) proglasila je morsko dno van jurisdikcije država za zajedničku baštinu čovečanstva i poverila novostvorenoj međunarodnoj organizaciji — nazvanoj „Vlast“ — pravo upravljanja nad 44

tim ogromnim prostranstvima. U okviru Vlasti i pod njenim nadzorom, njen organ — nazvan „Preduzeće“ — ovlašćen je da neposredno obavlja delatnosti u Zoni koja je proglašena za zajedničku baštinu čovečanstva, uključujući „prevoz, preradu i marketing ruda dobijenih iz Zone“ Ovo naravno, može da se smatra za izuzetnu pojavu koja nije od šireg značaja za teoriju međunarodnih organizacija — i koja znači samo to da države mogu, ako se o tome saglase, stvoriti i takvu međunarodnu organizaciju koja će imati i teritorijalnu jurisdikciju, različitu od teritorijalne jurisdikcije ostalih međunarodnih organizacija. Naravno, takva organizacija stvara se međunarodnim ugovorom — i može se raspustiti saglasno odredbama datog međunarodnog ugovora ili po opštim pravilima međunarodnog prava. Slično Konvenciji UN o pravu mora, Sporazum o delatnosti država na Mesecu i drugim nebeskim telima (1979. godine) proglašava odnosna nebeska tela, kao i orbite oko njih, za „zajedničku baštinu čovečanstva“. Za razliku od Konvencije UN o pravu mora — razumljivo već s obzirom na vremensku udaljenost mogućnosti komercijalne eksploatacije bogatstava Meseca i drugih nebeskih tela sunčevog sistema — Sporazum o delatnosti država na Mesecu i drugim nebeskim telima ne stvara posebnu međunarodnu organizaciju koja bi imala jurisdikciju nad tim objektima. Međutim, s obzirom na odredbe Sporazuma o stvaranju posebnog međunarodnopravnog režima za ovaj segment „zajedničke baštine čovečanstva“ ne bi trebalo biti iznenađujuće ako bi se, u budućnosti, stvorila i posebna međunarodna organizacija pod čiju bi se jurisdikciju stavila nebeska tela sunčevog sistema (izuzev Zemlje, naravno). U svakom slučaju, ostaje da poglavlje „teritorijalna jurisdikcija međunarodnih organizacija“ u budućnosti bude dopunjeno. Danas se ne može govoriti o pravu međunarodnih organizacija da vrše teritorijalnu jurisdikciju. Ako je reč o teritoriji sedišta, vlast međunarodne organizacije svodi se na administrativno uspravljanje na neodređeno vreme; ako je reč o usamljenim slučajevima upravljanja teritorijama van sedišta, radilo se, s jedne strane, o ograničenoj jurisdikciji koja je, s druge, trajala, i mogla da traje, samo u vremenskom periodu koji je utvrđen međunarodnim sporazumom, postignutim bez neposrednog učešća organizacije. (II) Personalna jurisdikcija. — Međunarodne organizacije nemaju sopstvene državljane. Zbog toga njihova personalna jurisdikcija ima posebno značenje. U stvari, jedini krug lica u odnosu na koje se može postaviti pitanje jurisdikcije, jesu službenici administrativnih organa međunarodnih organizacija. Postavljanje službenika obično se vrši na osnovu ugovora između njega i organizacije. Šef administracije zaključujući takav ugovor deluje u ime organizacije kao pravnog lica. Pri tome, pitanja kao lični položaj, priroda ugovora i plata su kontraktualni elementi, dok su delovi koji se odnose na obavljanje međunarodne službe statutarni; prvi krug pitanja može se menjati ugovorom, dok se drugi može izmeniti samo aktom nadležnog organa. U toku rada, službenik međunarodne organizacije, iako ostaje državljanin sopstvene zemlje, podvrgnut je vlasti organizacije; u izvesnom smislu, naime, organizacija vrši nad njim ovlašćenja koja delom spadaju u kategoriju „personalne jurisdikcije“. Ova ovlašćenja organizacije iscrpljuju se, prvo, u disciplinskim merama i, drugo, prekidom radnog odnosa sa službenikom. Disciplinske mere uključuju pismeni ukor, suspenziju, i otpuštanje. Izvestan broj međunarodnih organizacija pribegava i sudskom postupku za rešavanje sporova u vezi sa službenicima. Dok je ova vrsta „personalne jurisdikcije“ međunarodnih organizacija uobičajena, Ujedinjene nacije načele su nova pitanja time što su u nekoliko navrata pribegle stvaranju snaga za održanje mira. Problem je sasvim specifičan, i tiče se samo Ujedinjenih nacija. U drukčijem obliku pojavljuje se u vojno-blokovskim organizacijama, gde se javlja potreba regulisanja jurisdikcije nad pripadnicima vojnih kontingenata na teritoriji drugih država. Stavljanje nacionalnih kontingenata država članica na raspolaganje Ujedinjenim nacijama u cilju očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti — do čega je došlo u nekoliko navrata — postavlja i pitanje jurisdikcije nad licima koja su u sastavu snaga. Do danas se u tom pogledu iskristalisalo nekoliko načelnih rešenja: pre svega, komandant (lice koje na taj položaj postavi nadležni organ) ima punu vlast zapovedanja snagama, uključujući raspored i angažovanje jedinica koje su mu poverene. On određuje sve zadatke članova Komande i, preko komandne hijerarhije, svih pripadnika snaga. Pa ipak, i pored ovih ovlašćenja, odgovornosti za preduzimanje disciplinskih mera u nacionalnim kontingentima imaju komandanti tih kontingenata — znači oficiri država koje ustupaju kontingente. Izveštaji o disciplinskim merama dostavljaju se Komandantu 45

snaga, koji tim povodom može konsultovati komandanta nacionalnog kontingenta i, ako je potrebno, organe odnosne države. Dalje, pripadnici snaga podvrgnuti su krivičnoj jurisdikciji svojih država; vršenje ove jurisdikcije ostaje na vlastima odnosne države, kao i na komandantima nacionalnih kontingenata. Najzad, pripadnici snaga ostaju podređeni vojnim pravilima i propisima svojih država; ipak, oni se ne mogu osloboditi ni obaveze koje imaju kao pripadnici snaga Ujedinjenih nacija — koje se, pak, određuju posebnim pravilnicima organizacije. I u slučaju personalne jurisdikcije, dakle, mora se voditi računa o tome da lica u službi međunarodne organizacije ostaju državljani svoje zemlje i, samim tim, podvrgnuti njenim propisima. Dok je državljanstvo trajna veza čoveka s državom, službovanje u međunarodnoj organizaciji je privremene prirode, a ne zasniva se ni na kakvoj drugoj sponi sem na ugovoru o radu i pravilnicima usvojenim saglasno opštim ovlašćenjima organizacije. U svakom slučaju, kada je reč o „personalnoj jurisdikciji“ međunarodnih organizacija treba — sem vremenski i funkcionalno određenog karaktera — voditi računa i o tome da je svaka vlast van disciplinske izuzetak od uobičajenog stanja. d. Ostali elementi subjektiviteta. — U većoj ili manjoj meri, u zavisnosti od značaja, karaktera i funkcija međunarodna organizacija može posedovati i sledeća obeležja koja se podrazumevaju pod pojmom međunarodnopravnog subjektiviteta. (I) Aktivno i pasivno pravo poslanstva, do početka XX veka isključivo pravo suverenih država, počinje postepeno da se vezuje i za međunarodne organizacije. S prvim koracima. Društva naroda počinje i uspostavljanje predstavništava država članica pri toj organizaciji — čime se priznaje pasivno pravo poslanstva. I pored toga što je u periodu između dva svetska rata ta praksa postala gotovo opšta, u Povelji Ujedinjenih nacija ovo pitanje se posebno ne reguliše. Jedina odredba Povelje na kojoj se može zasnovati stalno predstavljanje država članica pri Ujedinjenim nacijama sadržana je u članu 28: „Savet bezbednosti biće tako organizovan da može delovati kontinuirano. Svaki član Saveta bezbednosti će u tom cilju stalno biti predstavljen u sedištu Organizacije“. Stalno predstavljanje država članica u sedištu Organizacije — ne samo u glavnom sedištu nego i u sedištu u Ženevi — međutim, prevazilazi odredbu ovog člana; stalne misije država članica pri Ujedinjenim nacijama akreditovane su naime kod same organizacije. Uostalom, ni statuti niza drugih organizacija kod kojih se razvilo stalno predstavljanje država članica ne sadrže odredbe u tom smislu. Izuzeci su Evropska ekonomska zajednica i EURATOM, gde je u protokolima, pridodatim statutima, predviđeno da će „države članice na čijoj teritoriji Zajednica ima sedište dati uobičajene diplomatske privilegije i imunitete misijama trećih zemalja akreditovanim kod Zajednice“. Štaviše, kod izvesnih međunarodnih organizacija predstavljanje nije ograničeno samo na članice; i države nečlanice — kao u slučaju Ujedinjenih nacija — uspostavljaju predstavništva u sedištu Organizacije radi praćenja njenih delatnosti. Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima s međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera nesumnjivo potvrđuje pasivno pravo poslanstva tih međunarodnih organizacija. Jer, to treba da bude opšte pravilo, „države članice mogu, ako to dozvoljavaju pravila organizacije, uspostaviti stalne misije za obavljanje funkcija navedenih u članu 6“ — a te funkcije, između ostalog, sastoji se u obezbeđenju predstavljanja države odašiljanja kod organizacije“. Šefa stalne misije država odašiljanja akredituje kod međunarodne organizacije (s tim da je, kao i u diplomatskim odnosima, moguće akreditovati isto lice kod više međunarodnih organizacija), koje podrazumevaju da, po pravilu, akreditivna pisma šefa misije izdaje šef države, šef vlade ili ministar inostranih poslova. Notifikacija se šalje međunarodnoj organizaciji, s tim da ona (a ne država odašiljanja) dostavlja odgovarajuće obaveštenje državi sedišta međunarodne organizacije. Time su, izvesno, postignute dve stvari: izbegavaju se neugodnosti prouzrokovane eventualnim nepostojanjem diplomatskih odnosa između države odašiljanja misije i države sedišta organizacije ali se, istovremeno, na širem planu, priznaje činjenica da je reč o odnosima između država i međunarodnih organizacija (dok je u tom odnosu država domaćin samo faktički prisutna). Aktivno pravo poslanstva međunarodnih organizacija nešto je manje razvijeno. Obično se ne radi o zvaničnim predstavništvima međunarodnih organizacija akreditovanim kod vlada država članica, nego o specifičnim oblicima posrednog predstavljanja. Kao takvi mogu se navesti informacioni centri Ujedinjenih nacija u mnogim zemljama (koji mogu da ističu zastavu Ujedinjenih nacija), predstavnici Programa Ujedinjenih nacija za razvoj u zemljama u kojima deluje, „delegacije“ ili „predstavnici“ Svetske zdravstvene organizacije u izvesnom broju zemalja (i, ranije, predstavnici Međunarodne organizacije za izbeglice). Stalna misija Evropske zajednice za 46

ugalj i čelik u Londonu — u državi koja dugo nije bila, član organizacije — možda se najviše približava pravom predstavništvu. (II) Pravo sazivanja međunarodnih konferencija i učešća u radu tih konferencija, takođe je u razvoju. — Ovde se ne radi o zasedanjima pojedinih tela same organizacije — što je inače regulisano statutom i poslovnicima — nego o posebnim konferencijama opunomoćenih predstavnika država, sazvanim radi rešavanja značajnih problema; obično je reč o potrebi usvajanja međunarodnopravnih instrumenata koji podležu ratifikaciji. Ranije, takve konferencije sazivale su pojedine države; i danas je praksa da, ukoliko neka nevladina međunarodna organizacija (npr. Međunarodni crveni krst) inicira međunarodnu konferenciju, pozive ne šalje ona nego država sedišta. Međutim, pravo izvesnog broja međunarodnih organizacija da same sazovu međunarodnu konferenciju opunomoćenih predstavnika vlada, iako najčešće nije sadržano u statutima, danas je dosta čvrsto postavljeno. Poznato je da Ujedinjene nacije sazivaju ovakve konferencije radi usvajanja nacrta međunarodnih konvencija, koji su izrađeni u okviru Komisije UN za međunarodno pravo. S druge strane, neke specijalizovane međunarodne organizacije takođe mogu osetiti potrebu da sazovu takvu konferenciju; među poznatijima je konferencija koju je sazvala Međunarodna agencija za atomsku energiju radi usvajanja konvencije o standardima za građanskopravnu odgovornost za nuklearnu štetu. S druge strane, još nije došlo do punopravnog učešća međunarodnih organizacija na međunarodnim konferencijama; i kada su na takve konferencije pozvane, njima se daje status posmatrača. Ima, međutim, mišljenja da već danas postoje razlozi da neke međunarodne organizacije punopravno učestvuju na nekim konferencijama; kao primer se navodi potreba učešća Ujedinjenih nacija na konferencijama za reviziju Ženevskih konvencija o ratnom pravu, s obzirom na to da ova pravila treba da regulišu i primenu prinudnih mera. Ujedinjenih nacija na koje je organizacija ovlašćena u cilju održanja međunarodnog mira i bezbednosti. Međutim, nakon usvajanja Konvencije o pravu ugovora između država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih organizacija (1986. godine) — i pošto bude stupila na snagu — može se očekivati ne samo šire učešće međunarodnih organizacija na odgovarajućim međunarodnim konferencijama nego i češća pojava sazivanja međunarodnih konferencija od strane zainteresovanih međunarodnih organizacija. Za razliku od ranije prakse, gde su najčešće bile u statusu posmatrača na pojedinim međunarodnim konferencijama — valja očekivati da će sada, sve češće, međunarodne organizacije biti učesnici u procesu pregovaranja i odlučivanja. (III) Članstvo međunarodne organizacije u drugoj organizaciji danas je izuzetna pojava. Kao primer navodi se punopravno članstvo Međunarodne agencije za atomsku energiju u Međunarodnom regionalnom centru za radioizotope. Ovaj centar, kao posebno pravno lice, osnovali su Međunarodna agencija za atomsku energiju i neke arapske zemlje 1963. godine. Samim tim, Međunarodna agencija ima puna prava članice uključujući i pravo da njen predstavnik bude član Upravnog odbora centra pa čak i da bude predložen (pa i izabran) za predsednika. Što se tiče daljeg razvoja, neki pisci skloni su da predviđaju da će Evropska ekonomska zajednica postati članica GATT-a, Evropske organizacije za ekonomski razvoj i nekih drugih organizacija ili, pak, da će Ujedinjene nacije, koje već imaju odgovarajuće sopstvene službe, postati članica Svetskog poštanskog saveza i Međunarodne unije za telekomunikacije. Pa ipak, s obzirom da statuti ovih organizacija ne govore o takvim mogućnostima, teško je verovati da bi punopravno članstvo međunarodnih organizacija u drugim takvim organizacijama u bliskoj budućnosti postalo uobičajena pojava. (IV) Odgovornost međunarodnih organizacija posledica je mogućnosti da one stiču prava i obaveze kao subjekti međunarodnog prava. Ipak, ona je ograničena utoliko što međunarodne organizacije nemaju sopstvenu teritoriju ni svoje državljane, što bi dovelo do svih onih problema koje postavlja međunarodna odgovornost država. Drugo, treba razlikovati odgovornost organizacije kao pravnog lica unutrašnjeg prava država članica od one koju ima kao subjekt međunarodnog prava. Stvaranjem organizacija operativnog karaktera, kao i davanjem elemenata operativnosti i nekim koordinacionim međunarodnim organizacijama — međunarodna odgovornost organizacija doživljava zanimljiv razvoj. Kao posledica konkretnih potreba, u članu 7. Konvencije o slobodnom moru od 1958. godine rečeno je da prethodne odredbe „ne prejudiciraju pitanje brodova koje u službene svrhe koristi neka međuvladina organizacija i koji viju zastavu organizacije“. Zatim je, na zasedanju diplomatske konferencije o pomorskom pravu u Briselu 1962. godine — gde je usvojena Konvencija o odgovornosti brodara nuklearnih brodova — došlo do insistiranja nekih država da se 47

pristup Konvenciji dozvoli i međunarodnim organizacijama koje ovakve brodove koriste. Ipak, do rešenja nije došlo: konstatovano je da je jednostavnije da međunarodna organizacija koja koristi nuklearne brodove postigne sporazum po kome će vijati zastavu neke države. Razvoj istraživanja i korišćenja kosmosa — i stvaranje nekoliko međunarodnih organizacija operativnog karaktera (INTELSAT, Evropska organizacija za kosmička istraživanja, Evropska organizacija za izradu uređaja za lansiranje kosmičkih letelica) — ponovo je postavio i pitanje odgovornosti međunarodnih organizacija. Ugovor o načelima koja regulišu delatnost država na istraživanju i korišćenju kosmosa, uključujući Mesec i druga nebeska tela, koji je stupio na snagu 10. oktobra 1967. predviđa u čl. VI sledeće: „Strane ugovornice snosiće međunarodnu odgovornost za nacionalne delatnosti u kosmosu... bilo da ih obavljaju vladine agencije ili nevladina tela... U slučaju da delatnost u kosmosu, uključujući Mesec i druga nebeska tela, vrši neka međunarodna organizacija, odgovornost za udovoljavanje odredbama ovog Ugovora snosiće ta međunarodna organizacija, kao i one strane ugovornice koje su članice te organizacije“. Kako se vidi, Ugovor o kosmosu ostao je na pola puta u odnosu na utvrđivanje međunarodne odgovornosti međunarodnih organizacija. Konvencija o međunarodnoj odgovornosti za štetu prouzrokovanu kosmičkim objektima (usvojena od Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 29. novembra 1971. s preporukom članicama da je potpišu i ratifikuju) dalji je korak u priznavanju odgovornosti međunarodnih organizacija. Saglasno usvojenom tekstu, odredbe Konvencije — izuzev pojedinih slučajeva gde se izričito formuliše suprotno rešenje — odnose se ne samo na države nego i na one međunarodne vladine organizacije koje se bave aktivnostima na istraživanju i korišćenju kosmosa, i to pod dva uslova: (a) da organizacija prihvati prava i obaveze sadržane u Konvenciji i (b) ako je većina država-članica te međunarodne organizacije pristupila Konvenciji o odgovornosti i Ugovoru o načelima koja regulišu delatnost država na istraživanju i korišćenju kosmosa, uključujući Mesec i druga nebeska tela. U slučaju da štetu prouzrokuje međunarodna organizacija, predviđa se da odgovornost snose kako organizacija tako i njene države-članice koje su prihvatile Konvenciju o odgovornosti; u svakom slučaju, zahtev za naknadu štete podnosi se najpre međunarodnoj organizaciji, pa tek, ako ona ne plati odštetu u roku od šest meseci, onim članicama te organizacije koje su pristupile Konvenciji o odgovornosti. Iako ovo rešenje predstavlja kompromis između stanovišta da međunarodnim organizacijama treba priznati isti položaj u pogledu međunarodne odgovornosti i onih koji to ne žele, Konvencija o međunarodnoj odgovornosti za štetu prouzrokovanu kosmičkim objektima ukazuje na dalji razvoj u oblasti odgovornosti međunarodnih organizacija uopšte. U ovom konkretnom slučaju logično je da, ukoliko se međunarodnim organizacijama priznaje pravo da se ovom delatnošću bave (Sporazum o spasavanju kosmonauta u slučaju udesa to pravo međunarodnim organizacijama priznaje), prihvati i dalja konsekvenca — odgovornost za štetu koja iz određenih aktivnosti može da proizađe (što Konvencija o odgovornosti za štetu velikim delom i čini). O aktivnom i pasivnom procesnom pravu međunarodnih organizacija, koje je jedan od elemenata međunarodnopravnog subjektiviteta, biće reči u Petoj glavi.

II. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA KAO UČESNIK U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA 1. Međunarodna organizacija kao subjekt međunarodnih odnosa Ukazali smo već na značaj koji međunarodne organizacije imaju u savremenom svetu. On se ne može objasniti samo njihovim pravnim subjektivitetom, niti se njihova uloga može opisati samo na osnovu analize njihovih statuta. Međunarodne organizacije su novi subjekti međunarodnih odnosa, što znači da među činiocima koji utiču na te odnose zauzimaju posebno mesto onih tvorevina koje na te odnose deluju svesno i voljno, s težnjom da postignu postavljene ciljeve. Osnova njihovog subjektiviteta je upravo ta sposobnost da se postavljaju ciljevi i traže sredstva za njihovo postizanje. Ovo znači da su međunarodne organizacije sposobne da nešto hoće, tj. da imaju svoju volju. Ova volja nije prost zbir volja njihovih članica — čije su želje različite pa i protivrečne — nego rezultanta takvih težnji. Ni ovo, međutim, nije dovoljno objašnjenje, jer bi međunarodne organizacije svelo samo na forume gde se države pogađaju i koji uspešno deluju ako se postigne obični kompromis. Takva vrsta pogađanja mogla se obavljati i bez novih subjekata. Najvažnije je potražiti osnov za rešenja koja se nalaze u međunarodnim organizacijama, koji je istovremeno objašnjenje za njihovu potrebnost i povećani broj. 48

Odgovor se može naći u pojačanoj međuzavisnosti svih ljudi i grupa ljudi u savremenom svetu i u postojanju opštečovečanskih vrednosti i interesa. Da bi se te vrednosti sačuvale i da bi se o takvim interesima ispravno povelo računa, važno je da postoje mesta na kojima će se odlučivati sa opšteg a ne sa parcijalnog stanovišta o merama koje treba preduzimati da bi se svetski procesi nesmetano i kontrolisano odvijali i da bi se izbegli loši, pa i katastrofalni, ishodi do kojih bi doveli sebičnost, zaslepljenost, jednostranost i nesporazumevanje. Kao subjekti međunarodnih odnosa, međunarodne organizacije se bitno razlikuju od država. Njihov supstrat nisu međusobno bliske grupe ljudi koje obitavaju na određenoj teritoriji, već su to države, koje su njihovi tvorci i članice. Naravno, u međunarodne organizacije su posredno uključena i stanovništva svih država članica, sa svojim posebnim obeležjima i interesima, kao i unutrašnjim sukobima i protivrečnostima. Ne treba, međutim, zaboraviti da se rad međunarodnih organizacija ne odvija samo u znaku jednosmernog uticaja država članica na organizaciju. Pored članica, na rad organizacije utiču i drugi subjekti, kao što su transnacionalne organizacije, druge međunarodne organizacije i međunarodni pokreti. One se, isto tako, nalaze izložene dejstvu svetskih strujanja u obliku ideologija, naučnih saznanja i opšte društvene svesti. Ovo omogućava međunarodnim organizacijama da povratno deluju i na svoje članice. Obim nezavisnosti međunarodnih organizacija i njihove sposobnosti da određuju i zadovoljavaju opšte interese nije nepromenljiv i zauvek dat. On zavisi od opšteg stanja u međunarodnim odnosima i razvojne faze u kojoj se nalazi međunarodna zajednica. Poznato je, na primer, da su se u doba blokovske podeljenosti i nesputane primene politike sile mnoge međunarodne organizacije našle pod dominacijom pojedinih država ili grupa država, dok je rad drugih bio umrtvljen neprekidnim i nerešivim sukobima. Iako velike sile i blokovske grupacije i dalje nastoje da ostvare odlučujući uticaj nad međunarodnim organizacijama i da ih podrede svojim posebnim političkim ciljevima, s porastom broja nezavisnih zemalja i njihovim opredeljivanjem za politiku nesvrstanosti ovakvi se uticaji prevazilaze tako da odluke najvećeg broja međunarodnih organizacija, naročito onih univerzalnih, sve više odražavaju želje i objektivne interese većine čovečanstva te nisu svodljive ni na ikakve pojedinačne ili grupne interese. Ni ovaj proces, naravno, ne prolazi bez smetnji i otpora; ovi se naročito očituju u težnji sila koje su uspevale povremeno da kontrolišu međunarodne organizacije da im sada umanje efikasnost, da ih liše sredstava za sprovođenje njihovih odluka, čime bi one ostale forumi na kojima se formulišu značajni ciljevi i smernice, bez mogućnosti da se stvarno i sprovedu. U okvir takvih nastojanja spadaju i pokušaji velikih sila da neka najvažnija pitanja, kao npr. razoružanje, „iznesu“ iz međunarodnih organizacija i da ih rešavaju u neposrednim pregovorima. Ova poslednja napomena ukazuje i na to da su međunarodne organizacije jedan od važnih puteva za demokratizaciju međunarodnih odnosa. One, naime, omogućavaju da se osnovna pitanja savremenog čovečanstva, koja su nedeljiva i tiču ga se u celini, rešavaju pod uticajem predstavnika što većeg broja ljudi i naroda. Ovo se u prvom redu postiže ravnopravnim učešćem predstavnika svih država sveta, bez obzira na veličinu, moć ili stupanj privredne razvijenosti. Međutim, takvo nastojanje dovodi i do demokratizacije unutar država jer međunarodna organizacija u suštini ne može da priznaje predstavljanje naroda od režima koji ne odražavaju njegove prave težnje i mišljenja te u najnovije vreme nalazi sve više načina da takvu situaciju izmeni.

2. Međunarodna organizacija kao tribina i stecište Druga važna uloga međunarodne organizacije u tome je što omogućava redovne i stalne veze između članica. Služeći se nešto težim rečnikom, međunarodna organizacija može se nazvati sistemom institucionisanih međudejstava između jednog kruga subjekata međunarodnih odnosa. Međunarodna saradnja i međuzavisnost nagone države da stupaju u dodire kako bi ispitale različite interese, uskladile ih, sprečile ili rešile sukobe i, što je najvažnije, bile u stanju da razumno predvide posledice svojih postupaka. U doba pojačanih međunarodnih veza klasična diplomatija ne može da odgovori u potpunosti ovome zadatku iz dva osnovna razloga. Ona je pre svega dvostrana i podrazumeva pregovaranje u parovima, dok je, s druge strane, opšta, nedovoljno stručna za niz posebnih pitanja koja treba regulisati. Tzv. višestrana diplomatija, pod kojom se podrazumevaju međunarodni kongresi i kоnferencije, skopčana je opet sa složenim i drugim pripremama, ponovnim otvaranjem u svakoj prilici pitanja postupka (koja bi se inače mogla jednoobrazno rešiti) i odsustvom kontinuiteta. Kao što su to pokazala 49

zbivanja pred prvi svetski rat, u napetim trenucima krize teško je sazvati skup koji nije povezan s ispunjenjem nekih prethodnih uslova. Rasprava u organima međunarodne organizacije, bez obzira da li vodi odluci ili uopšte to može, ima blagotvorno dejstvo na pregovore, kako u pogledu zainteresovanih tako i u pogledu dalekih i ravnodušnih država. To dejstvo najbolje je izraženo kod univerzalnih organizacija. Prisustvo nezainteresovanih država doprinosi smirivanju i potrebi boljeg argumentisanja — tribina organizacije uz to smanjuje neravnotežu između pregovarača. Pregovori se ne svode na suprotstavljanje interesa — oni se uticajem stranih činilaca u izvesnoj meri objektiviziraju. S druge strane, raste odgovornost članica koje nisu neposredno umešane u pregovore: bez postojanja organizacije one ne bi morale da se izjasne pa ni da se upoznaju sa situacijom, ni da shvate svoju konačnu zavisnost od dalekih događaja. Međunarodna organizacija je ustanova koja na nebrojane načine olakšava dodire između država članica, pa čak i van njihovog kruga. Ne samo što su pogodnim pravilima otklonjene teškoće postupka, protokola, pristupa itd., nego postojanje organizacije znači i niz materijalnih olakšica, koje nikako ne treba potcenjivati, kao što su prostorije, pomoćne službe (sekretari, prevodioci, dokumentacija, biblioteke) itd. Sedište međunarodne organizacije povremeno ili stalno privlači predstavnike država i ostale učesnike u odlučivanju, koji se sastaju ne samo zato da bi donosili odluke organizacije već i da. bi pregovarali. Zahvaljujući postojanju organizacije broj dodira i međudejstva između članica znatno se povećava, što dovodi do njihove bolje obaveštenosti i sledstveno do većih izgleda da se izbegnu sporovi i sukobi. Posledice ovakve funkcije međunarodne organizacije ispoljavaju se u aktima koji s organizacijom nemaju formalne veze. Najpoznatiji od njih su ugovori između država nastali bilo na osnovu radova organizacije, projekata njenih organa i službi, i sklopljenih na konferencijama sazvanim od organizacije, ili pak omogućenih dodirima u organizaciji. Ugovor o zabrani nuklearnih opita u atmosferi, nadvazdušnom prostoru i pod vodom od 1963. godine i Ugovor o sprečavanju širenja nuklearnog oružja od 1968. godine nisu odluke Ujedinjenih nacija, niti su one stranka u tim ugovorima, ali se bez prisustva ove organizacije teško može zamisliti njihovo sklapanje. Pored toga, niz je zategnutih situacija okončan zahvaljujući dodirima predstavnika zainteresovanih država u sedištu svetske organizacije. U takva rešenja spada npr. sporazum Džesap (Jessup) — Zorin, kojim je 1949. godine dignuta blokada Berlina, jedna od najtežih posleratnih kriza u odnosima između dveju super sila. Ujedinjene nacije nisu bile u stanju da donesu odluku o berlinskom pitanju ali su svojim postojanjem olakšale sporazumevanje. U vezi s ovim primerom treba napomenuti da su u najtežim godinama hladnog rata Ujedinjene nacije i neke druge univerzalne organizacije odigrale važnu mirotvornu ulogu time što su se preko njih održavali dodiri između suprotstavljenih blokova, čak i onda kada ih na drugim mestima uopšte nije bilo.

3. Posrednička uloga međunarodne organizacije Dejstvo koje međunarodna organizacija ima na odnose između svojih članica može se pojačati aktivnim uključivanjem njenih predstavnika u pregovaranje. Da bi se ova uloga ispunjavala nije dovoljno samo prisustvo organizacije — ovde je neophodna njena posebnost, koja, doduše, ne dolazi do izražaja u konačnom sporazumu, ali se ispoljava u nepripadanju njenog predstavnika nijednoj pregovaračkoj strani, pa ni nekoj trećoj državi. Ako za primer uzmemo rešavanje sporova, organizacija u najvećoj meri očituje svoju nezavisnu ličnost time što donosi odluku (naredbu, presudu, preporuku), kojom nalaže ili savetuje strankama određene postupke. S druge strane, stranke same mogu rešiti spor koristeći organizaciju kao sastajalište, kao pasivno sredstvo za olakšavanje neposrednog pregovaranja. Na sredini između ova dva postupka nalazi se posredovanje organizacije (njenog organa ili funkcionera), gde je organizacija u stvari veza između stranaka, kanal sporazumevanja, ali može delovati i samostalno, predlažući zainteresovanim stranama najpovoljnija rešenja. Sporazum koji se tako postigne nije odluka organizacije ali je u njega utkan rad njenog predstavnika. U tom pogledu je naročito uočljiv doprinos sposobnih šefova sekretarijata, kojima ništa ne stoji na putu da se kao posrednici umešaju i u pitanja koja nisu na dnevnom redu organa organizacije. Njima je to štaviše i dužnost. Kao najnoviji primeri posredovanja predstavnika Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija radi rešavanja nekih vrlo teških pitanja, koje organi UN nisu bili u stanju da efikasno rasprave, mogu se navesti njihove misije povodom situacije na Kipru, nastale sukobom između pripadnika grčke i turske nacionalne zajednice na tom ostrvu i intervencijom oružanih snaga Turske 1974. godine, ili u Avganistanu, u kome besni 50

unutrašnji sukob sve od ulaska sovjetskih trupa u tu zemlju 1979. godine. Oba ova problema imaju jaku međunarodnu komponentu, jer su garanti nezavisnosti Kipra, pored Turske, Grčka i Velika Britanija, a sukob u Avganistanu, pored posredno upletenih država, naročito oseća Pakistan, u kome se nalazi skoro tri miliona avganistanskih izbeglica.

4. Međunarodna organizacija kao grupa zainteresovanih ljudi Razmatrajući uloge međunarodnih organizacija u međunarodnim odnosima ne treba nikada smetnuti s uma da u njihovo ime istupaju ličnosti, koje nisu isključivo vezane za organizaciju već duguju odanost i drugim subjektima, pre svega državi čiji su državljani. Kao što jedna država može ostvariti prekomeran uticaj u organizaciji time što će dominirati nad ostalim članicama prilikom donošenja načelnih odluka, ona, ili koji drugi subjekt, mogu težiti da ospore samostalnost Organizacije kontrolom nad svakodnevnom delatnošću, koju obavljaju njoj odani ljudi. O ovoj okolnosti se, kao što će se u daljem toku izlaganja videti, vodi računa prilikom regrutovanja osoblja sekretarijata kao i prilikom izbora ličnosti koje će privremeno obavljati funkcije za račun organizacije. Praviиna geografska raspodela, koja teži tome da se u organizaciji ne nagomila preteran broj državljana nekih država, prihvata se kao najčešće rešenje, mada se time mogu prevideti mnogo skrivenije niti koje ljude vezuju za jake međunarodne grupe za pritisak. Uz sve to, postoji i težnja funkcionera i službenika organizacije da sebe poistovete s njom i da svoje interese tumače kao njene. Neke međunarodne organizacije bliže se ogromnim birokratskim ustanovama, koje putem svojevrsne konzervativnosti, inercije, težnje kao proširenju sporednih delatnosti mogu da obeshrabre ili otupe mnogu stvarnu novinu. Imajući svoj interes u opstanku organizacije i proširenju njenih poslova, međunarodni birokrati ne dopuštaju da se spozna prava slika stvari i teže da onemoguće odluke koje bi dovele u opasnost osnovne izvore prihoda organizacije, iz kojih se i oni izdržavaju. Kao što je to zakon kod birokratije, u nekim organizacijama vlada lažna prezaposlenost, koja se ispoljava u teško preglednim, pa prema tome i neupotrebljivim, brdima papira. Druga je posledica težnja ka otvaranju novih radnih mesta, na kojima se ne retko obavljaju nepotrebni poslovi, mistifikovani tipično birokratskim žargonom. Retka je npr. međunarodna organizacija koja nema razvijeno propagandno odeljenje radi popularisanja organizacije i njenih ciljeva. Knjige, časopisi, brošure, filmovi i slični tako nastali proizvodi često se bave istim pitanjima i svedoče o potrebi bolje koordinacije. Razume se, postoji mala sklonost zainteresovanih lica da ispitaju u kojoj meri je njihov rad, iako je dobronameran, iako je čak i naporan — efikasan i zaista potreban. Finansijska kriza u kojoj su se od 1980. godine našle neke međunarodne organizacije, a naročito Ujedinjene nacije, podstakla je njihovo samoispitivanje. Grupe nezavisnih stručnjaka i predstavnika država izradile su niz predloga o racionalizaciji rada, smanjenju broja zaposlenih i poboljšanju njihovog sastava. U tom duhu od 1986. godine Generalni sekretar UN, Havijer Peres de Kueljar (Perez de Cuellar) preduzeo je vrlo energične i oštre mere, kojima je takoreći prepolovljen broj visokih funkcionera uz praktično onemogućavanja zapošljavanja novih službenika.

5. Prevelik broj međunarodnih organizacija? Posebnost međunarodnih organizacija dolazi, dakle, do izražaja u raznim vidovima, od kojih svi ne moraju biti racionalni ni poželjni. Naučni skupovi koje one organizuju ili studije koje one preduzimaju mogu biti izvori inspiracije i podataka od neocenjive vrednosti i imaju autoritet zbog svoje nepristrasnosti. Ako se žele takve dobre posledice, mora se biti trpeljiv prema nizu promašenih pokušaja i truditi se da se svede na najmanju meru rutinsko trošenje sredstava i energije, izraženo u nizu nepotrebnih putovanja, jalovih „simpozija“ i nepročitanih „materijala“. Svaka pojava ima svoje naličje, svako dobro rešenje preti da postane navika, univerzalni lek. Neophodnost međunarodnih organizacija i njihova korisnost doveli su dotle da se one olako osnivaju, bez pravog uvida u potrebe, čak i onda kada su uobičajene veze među državama dovoljne radi obavljanja uspešne saradnje ili čak i kada već postoji organizacija kojoj ne bi bilo teško da preuzme još jednu dopunsku funkciju. Otuda se, imajući pri tom u vidu i bezbroj privatnih međunarodnih organizacija nastalih u poslednje vreme, govori o hipertrofiji međunarodnih organizacija. Ova je opaska tačna. Vodeći računa o njoj moramo umeti da razlikujemo nekorisne i nepotrebne međunarodne organizacije od onih koje su sastavni i nezamenljivi deo savremenog sveta.

51

III. „NADDRŽAVNA“ OBELEŽJA KOD MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA 1. Ideje o „svetskoj vladi“ Međunarodna organizacija kakvu poznajemo sredstvo je saradnje među državama i funkcioniše u svetu podeljenom na suverene države. Pokret za međunarodno organizovanje oduvek je, pak, bio praćen željom da se u osnovi anarhični odnosi između država poprave uspostavljanjem jakog središta iznad država, kome bi ove poslednje dugovale pokornost, sličnu potčinjenosti pojedinca svojoj nacionalnoj vlasti. Krajnji ideal se u stvari video u ukidanju suverenih država i njihovom zamenjivanju „svetskom vladom“, koja bi bila u neposrednom odnosu sa ljudima, a ne s državama. U osnovi ovakvih razmišljanja je naivno uverenje da je pravo uzrok a ne posledica društvenih odnosa i da države ne poštuju svoje međunarodne obaveze zato što su suverene, a ne da su suverene zato što ne mogu biti primorane da ispunjavaju tuđu volju. U isto vreme predstave o „svetskoj vladi“, koje su veoma privlačne za dobronamerne ali neobaveštene ljude, idealizuju državu i ne vode računa o tome da postojanje nominalne centralne vlasti u mnogim državama ne otklanja krvave sukobe i ne znači bespogovorno poštovanje svih odluka te vlasti samo zato što je ona ustavom proglašena za suverenu.

2. Težnje ka integraciji Dok napred opisane krajnosti i u očima njihovih zagovornika izgledaju praktično neostvarljive, pokušaji integrisanja izvesnih delova sveta spadaju u političku stvarnost. Ovde je reč o težnji da se regioni u kojima ima velik broj malih i srednjih država povežu do te mere da postanu veoma čvrste zajednice, iako ne i nove države. Nije čudo što su ovakve misli zaokupljale najviše Evropu, tj. Zapadnu Evropu, posle drugog svetskog rata. Bio je tu pre svega utisak da su suprotnosti između velikog broja država na srazmerno malom prostoru isuviše često dovodile do nepotrebnih sukoba i da su se zbog toga dva najteža rata u istoriji mahom vodila na evropskom tlu. Pored toga, evropske zemlje su počele da gube svoj uticaj i svoje posede pa su i one nekada najmoćnije bile svedene na svoju evropsku teritoriju i na njen potencijal. Takva Evropa je povrh toga bila suočena sa SAD i SSSR, dvema državama s ogromnim prostranstvom i brojem stanovnika, prema kojima se svaka evropska država počela da oseća kao privredni i vojni patuljak. Otuda uverenje da u svetskoj utakmici Evropa može zadržati značaj samo ako prevaziđe rascepkanost i predstavi se kao celina. Panevropska ideja, začeta već posle prvog svetskog rata, pozvana je u Zapadnoj Evropi posle drugog u pomoć i iz veoma posebnih političkih razloga. Pre svega, razjedinjena Zapadna Evropa nije bila dovoljno pouzdan saveznik SAD u suprotstavljanju SSSR i s njime povezanim istočno evropskim državama. Iz toga razloga, a delimično i zato što su Amerikanci uvek pokazivali sklonost da svoje ustanove, kao najbolje, nameću drugima, pomoć SAD za obnovu Zapadne Evrope bila je uslovljena stvaranjem čvršćih opštih institucija, pa čak i pothranjivanjem ideje o „Sjedinjenim Evropskim Državama“. S druge strane, žrtve hitlerovske agresije uvidele su da se ponovni uspon Nemačke ne može sprečiti mirnim sredstvima i smatrale su da se putem evropskog integrisanja nemačka energija može „svariti“ i okrenuti u željenom pravcu. Pri tom je znatnu ulogu igrao strah od Sovjetskog Saveza, koji je nalagao da nemačka vojna i ekonomska snaga jača ali i da se istovremeno nad njom zadrži nadzor Zapada. Prvi integracioni planovi u Zapadnoj Evropi odnosili su se na tzv. političku integraciju i u stvari su težili federaciji zapadnoevropskih država. U tom smislu bili su stvoreni planovi za Evropsku političku zajednicu i Evropsku odbrambenu zajednicu, kojima je „nadnacionalnim“ organima trebalo poveriti odlučivanje o pitanjima od životnog značaja za države članice. Dok prvi plan nije ni bio razmatran od zapadnoevropskih vlada, ugovor o Evropskoj odbrambenoj zajednici imao je velikih izgleda da bude usvojen. Prema njemu, trebalo je sprovesti znatnu integraciju oružanih snaga zapadnoevropskih zemalja, potčinjenih „nadnacionalnom“ Komesarijatu i Savetu, sastavljenom od predstavnika članica. I jedan i drugi organ mogli bi odlučivati većinom. Iako je nosio ime francuskog državnika Plevena, plan o odbrambenoj zajednici propao je usled odbijanja francuske Narodne skupštine da ratifikuje ugovor. Francuski parlamentarci su u stvari prvi jasno izrazili strah od poveravanja velikih ovlašćenja ustanovama koje mogu pasti pod vlast stranih sila. Od te, 1954. godine, otpor federalističkoj ideji postaje sve jači i u drugim zapadnoevropskim zemljama i ide dotle da se i izraz „nadnacionalnost“ počinje izbegavati. 52

Kao oznaku tipa međunarodne organizacije, reč „nadnacionalnost“ („supranacionalnost“) prvi put je upotrebio francuski ministar spoljnih poslova Rober Šuman (Schuman) u svom planu o stvaranju Evropske zajednice za ugalj i čelik. Ugovor kojim je ova Zajednica osnovana 18. aprila 1951. godine jedini je statutarni tekst koji sadrži ovakvu oznaku (čl. 9). U stvari, ova Zajednica je prototip organizacije zasnovane na funkcionalnoj integraciji, koja je ostala prihvatljiva za Zapadnu Evropu, što se vidi iz osnivanja, 1957. godine, Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju. Funkcionalna integracija teži objedinjavanju i stavljanju pod kontrolu međunarodnog središta samo nekih državnih delatnosti, čime se postižu bolje uviđanje zajedničkih interesa i veća efikasnost saradnje, ali se ne dira u društvene oblasti gde se mešanje međunarodnih centara ne može trpeti, ili koje još nisu „zrele“ za integraciju. Ova poslednja napomena pokazuje da je stvaranje zajednica proces koji traje i treba da obuhvata nova i nova polja delatnosti. Uz to se svaka postojeća zajednica postepeno razvija ka sve većem stupnju integrisanosti. Važan korak u tom pravcu učinjen je sklapanjem Jedinstvenog evropskog akta od 1986. godine, koji je stupio na snagu 1. jula 1987. godine. Njime se predviđa obrazovanje potpune evropske unije do kraja 1992. godine, što znači ne samo stvaranje jedinstvenog tržišta svih zemalja članica, nego i njihovu pojačanu političku saradnju. Prema nekim predviđanjima evropske zajednice postaće tako vrlo slične složenoj državi.

3. Pojam „naddržavnosti“ O pojmu „naddržavnosti“ nije plodno raspravljati uopšteno. On je sada vezan za postojeće zajednice, koje se tako nazivaju. Sam po sebi, izraz sugeriše postojanje pravila i odluka koji su „iznad“ države, kojima su države dužne da se pokoravaju. Strogo uzev, ovakve „naddržavnosti“ je bilo otkad postoji međunarodno pravo: dovoljno je setiti se običnih pravnih pravila, a naročito međunarodnog sudstva. Označavati pak i takve pojave „naddržavnošću“ značilo bi dozvoliti nepotrebnu terminološku pometnju. Bez obzira je li srećno izabran, izraz „naddržavnost“ („nadnacionalnost“) ima široko usvojeno uslovno značenje, koje se ustanovilo uopštavanjem osobina postojećih evropskih zajednica. U stvari je tačnije reći da te organizacije imaju sledeća „naddržavna“ obeležja. Pre svega, neki njihovi izvršni organi nezavisni su od članica jer su sastavljeni od ličnosti koje deluju bez instrukcija vlada. Drugo, organi ovih organizacija ovlašćeni su da donose i neke odluke koje obavezuju članice i bez njihovog pristanka. I treće, zajednica ima suvereno pravo da neposredno reguliše izvesne odnose na teritoriji država članica: njene odluke stvaraju prava i obaveze za fizička i pravna lica. Nijedna od ovih osobina nije u potpunosti nova za međunarodne organizacije. Službenici i sudije su u svim međunarodnim organizacijama „nadnacionalni“; mnogim međunarodnim organizacijama poznato je većinsko donošenje obaveznih odluka, već u XIX veku rečne komisije neposredno su regulisale i kontrolisale ponašanje privatnih lica. Kvalitet „nadnacionalnosti“ dobija se u stvari sabiranjem i pojačavanjem pomenutih obeležja. Njime se ostvaruje delimična fuzija nacionalnih ovlašćenja, koja mnoge navodi na pomisao o ograničavanju suverenosti. Tačno je da se ovlašćenja članica sužavaju, ali one i dalje ostaju potčinjene samo međunarodnom pravu. Tek ako bi ostavljene kompetencije postale sasvim beznačajne, moglo bi se govoriti o gubljenju suvereniteta i stvaranju države, koja obuhvata teritorije članica zajednice. O mogućnosti da zajednice na opisan način prevaziđu države članice za sada ne može biti govora. Ne samo što su „naddržavna“ obeležja u statutima kasnije osnovanih zajednica slabije izražena nego kod Evropske zajednice za ugalj i čelik, već se i u praksi ispoljava niz ograničenja. Savet evropskih zajednica, u kome zasedaju predstavnici država, uticajniji je organ od „naddržavne“ Komisije. Pored toga što u mnogim slučajevima mora da odlučuje jednoglasno, Savet se usteže da donosi većinske odluke i onda kada na to ima pravo, u strahu da ne otuđi neke članice od zajednice. Evropski parlamenat, sastavljen od neposredno izabranih poslanika, tek se potvrđuje kao činilac od stvarnog značaja. Prelaz između „tipične“ i „naddržavne“ međunarodne organizacije nije prema tome tako nagao kao što u prvi mah može izgledati. Mora se pak priznati da je ovim poslednjim organizacijama stvoren tešnji oblik saradnje između država koje su imale dovoljno sličnosti i zajedničkih interesa da se dobrovoljno upuste u poduhvat koji ostavlja sve većeg traga na njihova društva, pre svega na njihovu privredu. U okviru Evropske ekonomske zajednice već je ostvarena potpuna carinska unija i zakoračilo se ka ostvarivanju zajedničkog tržišta, što između ostalog pretpostavlja: uvođenje zajedničke valute, zajedničku kontrolu investiranja, omogućavanje potpuno slobodnog kretanja radne 53

snage, uspostavljanje jedinstvene transportne tarife, zabranu državnih subvencija itd. Ovakvu zajednicu teško je raskinuti bez ozbiljnijih posledica po sve članice. Organizacije s naddržavnim obeležjima se kritikuju kao nedemokratske jer prenošenjem na zajednice ovlašćenja države dolaze u ruke organa koji nisu izabrani od stanovništva država članica: njih sačinjavaju stručnjaci o čijem su se naimenovanju sporazumele vlade. Da bi se otklonio ovaj nedostatak trebalo bi uspostaviti „nadnacionalne“ parlamente sa velikim ovlašćenjima, čime bi se zajednica pretvorila u federaciju. S druge strane, smatra se da u postojećim uslovima zajednice, ovakve kakve su, najbolje prevazilaze nacionalnu sebičnost. Ravnoteža između demokratičnosti i efikasnosti nalazi se u ograničavanju funkcija „naddržavnih“ zajednica — one nisu Sposobne da donose osnovne političke odluke, ali treba da sprovode od članica utvrđenu načelnu politiku zanemarujući posebne interese.

IV. FINANSIRANJE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE Finansiranje, s jedne strane, predstavlja praktičan problem održavanja normalnog delovanja organizacije; s druge, ono može da se posmatra kao načelno pitanje samostalnosti međunarodne organizacije u odnosu na države članice i druge subjekte međunarodnih odnosa. Finansiranjem treba da se obezbede sredstva za delovanje organizacije i pokriće troškova širih akcija koje organizacija obavlja saglasno odluci nadležnog organa. S ovim ciljevima načelno je povezano i pitanje opravdanosti nastojanja da se obezbede izvori prihoda koji bi organizaciju u većoj meri osamostalili u odnosu na države članice.

1. Redovni budžet U najvećem broju slučajeva, finansiranje same organizacije vrši se uplatama država članica njenom redovnom budžetu. Polazna tačka je sledeća: članice organizacije treba sopstvenim doprinosom da. omoguće delatnost koja im donosi koristi. Veoma rano se postavilo pitanje na koji način utvrditi udeo države članice u snošenju troškova organizacije. Jer, s jedne strane, države su veoma nejednake s obzirom na veličinu teritorije, stanovništvo i ekonomsku moć a s druge, ni korist koju imaju od organizacije nije ista (s obzirom na to da u različitom obimu učestvuju u delatnosti koje pojedine organizacije unapređuju). Posle dužih lutanja i manje ili više oštrih diskusija o problemu pravičnog udela u troškovima organizacije, danas se iskristalisalo nekoliko načina na koji se troškovi organizacije raspodeljuju na države članice. Pri tome, sistem jednakih finansijskih doprinosa država članica organizaciji (kakav je, npr. prihvaćen u Dunavskoj komisiji) ustupa mesto načelu proporcionalnog učešća. Veoma je rasprostranjen sistem po kome se, na osnovu načelne odredbe sadržane u statutu, najvišem organu daje ovlašćenje da utvrđuje proporcije po kojima će države članice uplaćivati svoje doprinose redovnom budžetu. Ovaj sistem prihvatilo je Društvo naroda 1924. godine za obezbeđenje svojih

54

redovnih troškova, koji su se u periodu od 1920. do 1939. godine kretali u skromnom proseku od 5,4 miliona dolara SAD. Kao osnovu za izračunavanje srazmernog doprinosa redovnom budžetu, Skupština Društva naroda uzela je kombinaciju tri elementa: stanovništvo, ukupan nacionalni dohodak i dohodak po glavi stanovnika (per capita). Ujedinjene nacije prihvataju sličan princip. Po članu 17. Povelje, Generalna skupština usvaja budžet organizacije, a „troškove organizacije snose članice onako kako ih raspodeli Generalna skupština“. Od osnivanja Ujedinjenih nacija pa do 1955. godine vodile su se ozbiljne rasprave o načinu raspodele troškova Organizacije: od 1956. godine na dalje, raspodela troškova postaje manje-više rutinska stvar. Danas se za osnovu utvrđivanja doprinosa država članica redovnom budžetu Ujedinjenih nacija uzimaju sledeći činioci: (a) ukupan nacionalni dohodak; (b) dohodak po glavi stanovnika; i (c) načelo da procenat učešća ne može biti manji od 0,01% ni veći od 25%. Redovni budžet Ujedinjenih nacija, s obzirom na mnogobrojne zadatke i funkcije Organizacije, kao i na složeni mehanizam za njihovo rešavanje i ostvarivanje, srazmerno je visok, mada daleko zaostaje za budžetima država, pa čak i nekih velikih gradova. Počev od 1946. godine, kada je iznosio oko 50 miliona SAD dolara za godinu dana, budžet Ujedinjenih nacija stalno raste: 1970. godine utrošeno je 168,5 miliona SAD dolara, da bi za dvogodišnji period 1978—1979. porastao na preko milijardu SAD dolara (znači oko 500 miliona dolara godišnje). Za budžetsku 1984—1985. godinu predviđene su sledeće stavke (u SAD dolarima): 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Politička pitanja, upravljanje i koordinacija Politička pitanja, bezbednost i operacije za održanje mira Politička pitanja, starateljstvo i dekolonizacija Ekonomske, socijalne i humanitarne aktivnosti Javne informacije Pravne aktivnosti i Međunarodni sud Zajedničke službe Specijalni izdaci Izdaci za osoblje Investicioni izdaci

39,960.500 90,759.700 23,052.300 512,959.000 71,649.400 23,799.200 570,719.500 16,769.100 224,869.600 12,621.500

UKUPNO 1.587,159.800 Po usvojenoj skali doprinosa za 1984—1985. godinu, najmanji doprinos iznosio je 0,01% a najveći 25% ukupnih sredstava. Nekoliko ilustracija: Doprinos od 0,01% razrezan je, između ostalih, na Albaniju, Burundi, Gambiju, Ruandu, Togo, Vanuatu, Zambiju. Najveći doprinos razrezan je na SAD — 25% od ukupnih sredstava. Za njima slede: SSSR 10,54% (čemu treba dodati doprinose za Bjelorusku SSR u iznosu od 0,36% i Ukrajinsku SSR 1,32%); Japan 10,32%; SR Nemačka 8,54%; Francuska 6,51%; Velika Britanija 4,67%. Interesantno je primetiti da zajednički udeo velikih sila — stalnih članova Saveta bezbednosti — relativno opada: 1971. godine one su zajedno doprinosile redovnom budžetu Ujedinjenih nacija u visini od 63,97% da bi 1976. njihov ukupan udeo bio smanjen na 51,93% — a 1984—1985. čak, pao ispod polovine ukupnih sredstava, na 47,60%. Istovremeno, rastu doprinosi Japana i SR Nemačke — dve ekonomski snažne zemlje koje, naravno, nisu stalni članovi Saveta bezbednosti — i to u sledećim ciframa: dok je Japan 1980. doprinosio budžetu Ujedinjenih nacija po stopi od 9,58%, ona se već 1984. popela na 10,32%; što se tiče SR Nemačke, odgovarajući iznosi su 8,31% odnosno 8,54%. Udeo SFR Jugoslavije u redovnom budžetu Ujedinjenih nacija ima, takođe, tendenciju porasta: razrezana stopa iznosila je 1961. godine 0,35%, 1976. se penje na 0,38%, 1980. na 0,42% — da bi se 1984. popela na 0,46%. Zanimljivo je da Ujedinjene nacije očekuju i od nekih država-nečlanica da učestvuju u izdacima Organizacije. Ovo se zasniva na činjenici da te države učestvuju u nekim aktivnostima Ujedinjenih nacija i koriste, naravno, usluge Organizacije. Tako su za period 1984—1985. određeni sledeći doprinosi za države-nečlanice: DNR Koreja 0,05%, Vatikan 0,01%, Lihtenštajn 0,01%, Monako 0,01%, Nauru 0,01%, Republika Koreja 0,18%, San Marino 0,01%, Tonga 0,01%, i Švajcarska 1,10%.

55

Sistem raspodele sredstava za redovni budžet na države članice izražen u procentima, prihvata i niz specijalizovanih ustanova. Naravno, s obzirom na razlike u članstvu, obim aktivnosti, a i neke posebne okolnosti, brojke nisu svugde iste. Ilustracije radi, navodimo primer Jugoslavije koja je 1984. godine bila zadužena za doprinose redovnim budžetima nekih međunarodnih organizacija: Ujedinjene nacije 0,46% (cca 3,6 miliona SAD dolara) Međunarodna organizacija rada 0,46% (cca 586.000 SAD dolara) Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu 0,56% (cca 550.000 SAD dolara) UNESCO 0,45% (cca 380.000 SAD dolara) Svetska zdravstvena organizacija 0,47% (cca 1,1 miliona SAD dolara) Međunarodna pomorska organizacija 0,6.1% (cca 68.000 SAD dolara). Treba napomenuti da su redovni budžeti specijalizovanih ustanova znatno manji od budžeta Ujedinjenih nacija; u stvari, ukupni budžeti specijalizovanih ustanova iznose približno onoliko koliko iznosi redovni budžet Ujedinjenih nacija. Isti sistem, dalje, prihvata i niz regionalnih međunarodnih organizacija; Organizacija afričkog jedinstva i Organizacija američkih država, na primer, primenjuju skalu doprinosa Ujedinjenih nacija, prilagođenu, naravno, znatno manjem broju država članica i užem obimu delatnosti. Sistem „kvota“ koju koriste neke međunarodne organizacije svodi se, u krajnjoj analizi, na izračunavanje srazmernog doprinosa. U Međunarodnoj uniji za telekomunikacije, na primer, najmanja kvota iznosi 1/8 a najveća 30. Najmanju kvotu plaćali su, na primer, Avganistan, Čad, Džibuti i Sijera Leone — a najveću, naravno SAD. Jugoslovenska kvota iznosi 1 (cca 200.000 SAD dolara). Krajnji rezultat, u osnovi, je isti. Zbog toga se ne treba čuditi što je Svetska meteorološka organizacija koja je, ranije, primenjivala sistem kvota — prešla na sistem koji primenjuju Ujedinjene nacije i većina specijalizovanih ustanova. Najzad, najstariji i najmanje rasprostranjen je sistem „klasa“ koji od početka do danas primenjuje Svetski poštanski savez, a koji je Društvo naroda napustilo još 1924. godine. Po ovom sistemu, sve države-članice podeljene su u klase, podrazumevajući da pripadnost određenoj klasi pretpostavlja i određen finansijski doprinos. Godine 1984, na primer, najniža klasa bila je „1“ a najviša „50“. Naravno, u prvu su spadale najnerazvijenije zemlje — a u najvišu SAD. Jugoslavija je bila u Klasi „5“. U ovom sistemu dozvoljeno je da država izabere višu klasu od one kojoj po objektivnim kriterijumima pripada. iako je i ovde reč o — nešto grubljoj — primeni načela srazmernog doprinošenja redovnom budžetu organizacije, ovom sistemu se ređe pribegava već zbog sasvim nepopularnog rangiranja država prema „klasama“. Konačno, neke, malobrojne organizacije same se izdržavaju. Ovaj princip „samofinansiranja“ primenjen je u Međunarodnom monetarnom fondu, Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj, Međunarodnoj finansijskoj korporaciji, Međunarodnom udruženju za razvoj u Banci za međunarodna plaćanja. U početku, države saglasno utvrđenoj srazmeri stavljaju takvoj organizaciji na raspolaganje kapital. Od toga trenutka, međutim, ove organizacije — delujući slično bankama — vode svoje poslovanje po ekonomskim merilima tako da ostvaruju prihode dovoljne za pokrivanje troškova same organizacije; štaviše, moguće je da ostvare i čist prihod koji se vraća članicama ili koristi za proširenje delatnosti. U svoje vreme je, kao sasvim izuzetnu pojavu, trebalo navesti Evropsku zajednicu za ugalj i čelik koja se izdržavala nezavisno od doprinosa država članica. Potpuno odstupajući od ove prakse, ovoj organizaciji dato je pravo da oporezuje odgovarajuća preduzeća na teritorijama svojih država članica, nezavisno od njihovih vlada. Ovaj porez, izuzev u slučaju posebnog odobrenja Saveta, nije mogao preći iznos od 1% od prosečne vrednosti proizvoda odnosnih preduzeća. Ostale dve organizacije koje potpadaju pod Evropske zajednice — Evropska ekonomska zajednica i Evroatom — finansirale su se duže vreme na „klasičan“ način — doprinosom svojih država-članica. Međutim, 1970. godine usvojena je odluka da se klasičan sistem napusti i da se sve tri organizacije finansiraju nezavisno od doprinosa vlada država-članica. Po toj odluci — koja je postala operativna 1980. godine — sve tri organizacije Evropskih zajednica finansiraju se delom poreza na uvoz poljoprivrednih proizvoda i određenim procentom od carina ubranih na „spoljnim granicama“ Evropskih zajednica a koje se odnose na proizvode koje pokriva zajednička carinska tarifa. Time su Evropske zajednice krenule putem potpunog samofinansiranja i, u još jednom segmentu, odvojile se od „tipičnih“ međunarodnih organizacija. 56

2. Šira delatnost Pokriće troškova za šire akcije, koje organizacija može da preduzme saglasno svom statutu i odluci nadležnog organa, postavlja nešto drukčiji skup pitanja. U načelu, ovde se odstupa od uobičajenog sistema obezbeđivanja sredstava za redovni budžet organizacije i pribegava pregovorima o načinu finansiranja svakog takvog projekta ili se, pak, donosi odluka o njegovom dobrovoljnom finansiranju. Finansiranje ovakvih projekata lakše je rešiti ukoliko je statutarno ovlašćenje za njihovo preuzimanje nedvosmisleno, dok može predstavljati veliki problem ako je reč o akcijama u čiju je legalnost moguće sumnjati. Praksa Ujedinjenih nacija — već s obzirom na širinu nadležnosti Organizacije i veoma uopštene odredbe Povelje o ovlašćenjima pojedinih organa — veoma je ilustrativna. Ujedinjene nacije su od svog osnivanja pa do danas preduzimale niz širokih programa u oblasti ekonomske i socijalne saradnje. Dovoljno je podsetiti se na rad UNICEF-a, Visokog komesara za izbeglice, Agencije za obnovu Koreje, Agencije za pomoć palestinskim izbeglicama na Bliskom istoku i, naročito, Programa UN za razvoj, da bi se sagledali širina poduhvata i, samim tim, obim potrebnih sredstava. Jer, još od 1949. godine ukupan iznos sredstava za finansiranje ovih projekata prevazilazio je iznos redovnog godišnjeg budžeta Ujedinjenih nacija, da bi već 1962. godine bio od njega dva i po puta veći. Uz izvesne izuzetke u pojedinim periodima, danas je prihvaćeno načelo dobrovoljnog finansiranja navedenih projekata. Ne isključujući upućivanje apela, vlade su potpuno slobodne da odrede iznos koji će izdvojiti za neki projekat. I pored toga što se može smatrati da je ovaj sistem nedovoljan i uprkos povremenim teškoćama finansijske prirode, ostaje činjenica da doprinosi država članica postepeno rastu, naročito u pogledu programa opštijeg karaktera. Pitanja su mnogo teža ako je reč o poduhvatima širih razmera koji, iako preduzeti u skladu s osnovnim ciljevima organizacije, mogu biti izloženi prigovoru da nisu preduzeti saglasno odredbama o nadležnosti pojedinih organa. Sukobi do kojih je došlo u vezi s izdržavanjem Vanrednih snaga Ujedinjenih nacija i Operacija Ujedinjenih nacija u Kongu toliko su se zaoštrili da se govorilo ne samo o „finansijskoj“ nego i „ustavnoj“ krizi Organizacije. U pitanju, naravno, nije bila toliko visina sredstava — a troškovi nisu bili mali — koliko nesaglasnost pojedinih država o načinu na koji je do obrazovanja ovih snaga, pa i njihovog delovanja, došlo. Preovladalo je stanovište — u neskladu s načelom dobrovoljnosti finansiranja projekata ekonomskog i socijalnog razvoja — prema kome Generalna skupština, saglasno čl. 17. Povelje, ima pravo da izvrši raspodelu troškova na države članice. S obzirom na značajnu opoziciju — u kojoj su se našli i SSSR i Francuska, dva stalna člana Saveta bezbednosti — odlučeno je da se zatraži savetodavno mišljenje Međunarodnog suda. U * svom poznatom mišljenju * Sud je stao na stanovište da troškovi u pitanju predstavljaju troškove Organizacije i da ih Generalna skupština može raspodeliti na države članice shodno odredbi člana 17. Povelje. Mišljenje, međutim, nije ubedilo opoziciju — što je s obzirom na njene političke a ne pravne pobude bilo logično očekivati. Stvoreno je posebno pomoćno telo sa zadatkom da pronađe način za finansiranje tih i budućih operacija za održanje mira; no, ni predstavnici vlada nisu do danas uspeli da dođu do zadovoljavajućeg rešenja. Mišljenja su zaista raznolika: jedni, u skladu sa savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda, smatraju da ove akcije treba finansirati na način primenjen za redovni budžet Organizacije; drugi da ove troškove treba raspodeliti na drukčiji način, s tim da glavni teret treba da podnesu pet velikih sila, prvenstveno odgovornih za održanje međunarodnog mira i bezbednosti; treći zauzimaju stanovište da troškove za ovakve akcije treba da plati agresor, što znači država zbog čijih je protivpravnih postupaka bilo neophodno pribeći akcijama ovakvih razmera; četvrti zastupaju načelo dobrovoljnosti finansiranja itd. Zbog toga, nije za čuđenje što je u nedavno usvojenoj rezoluciji Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 41/179, pod naslovom „Finansiranje privremenih snaga UN u Libanu“ odlučeno, između ostalog, da se „kao ad hoc aranžman, i ne prejudicirajući načelne stavove koje članice mogu imati u odnosu na aranžmane Generalne skupštine o finansiranju operacija za očuvanje mira, iznos od 16,579.00 SAD dolara raspodeli na države članice u skladu sa shemom izloženom u rezoluciji Generalne skupštine 33/14 ... i u skladu s procentima utvrđenim za doprinose za godine 1986, 1987. i 1988“. Istovremeno, ponovljen je apel da države nastave sa dobrovoljnim prilozima u novcu, isporukama materijala i uslugama. *

ICJ Reports, 1962, p. 151.

57

Sve ovo, naravno, svedoči da se političkim konsensusom u Ujedinjenim nacijama, na ad hoc osnovi nalaze konkretna rešenja za pojedine operacije UN za očuvanje mira — ali da još uvek nedostaje saglasnost o trajnoj osnovi finansiranja ovih vanrednih aktivnosti Ujedinjenih nacija.

3. Finansiranje i samostalnost Pitanje osamostaljivanja međunarodnih organizacija u odnosu na države članice može se sa stanovišta finansiranja njihove delatnosti posmatrati dvojako. Prvo, kao pitanje manje-više automatskog razrezivanja troškova na države članice za sve projekte i akcije koje organizacija preduzima. Drugo, u današnjem trenutku teško zamislivo, kao pitanje mogućnosti obezbeđenja finansijskih sredstava za organizaciju van doprinosa država članica. Rutinsko razrezivanje troškova za finansiranje na države članice danas je dosta široko prihvaćen metod — ali samo u odnosu na redovan budžet organizacije. Drugim rečima, države su prihvatile ovakvo rešenje za one troškove organizacije, koji su se, uz razumno širenje delatnosti, mogli predvideti prilikom njenog stvaranja. Za šire poduhvate — koji se zasnivaju na odredbama statuta, ali im se konkretan oblik određuje odlukom nadležnog organa — ovakvo razrezivanje troškova nije prihvaćeno; najčešće, tu se traži poseban dogovor država o načinu finansiranja ili se, pak, finansiranje ostavlja dobroj volji država. Za akcije čija se legalnost može osporavati — ako ne sa stanovišta ciljeva organizacije, a ono imajući u vidu raspodelu nadležnosti unutar Organizacije ili način njihovog sprovođenja — metod razrezivanja troškova izgleda još manje prihvatljiv. Ceo problem postaje još složeniji ako postoji raskorak (što je čest slučaj) između ravnopravnosti članica pri glasanju i velikih razlika u pogledu finansijskih doprinosa, koji se utvrđuju u skladu s ekonomskom i drugom snagom država članica. S obzirom na sve to, teško je verovati da će u bliskoj budućnosti doći do prihvatanja obaveznog učestvovanja u izdacima svih članica (bez obzira na to da li su za određeni projekt ili akciju glasale za ili protiv) za sve poduhvate koje preduzmu organizacije na osnovu načelnih ovlašćenja sadržanih u njihovim statutima. Mogućnost obezbeđivanja finansijskih sredstava za međunarodne organizacije nezavisno od doprinosa članica pitanje je još dalje budućnosti. To, uostalom, pokazuju i do danas dati predlozi. Polazeći od shvatanja da delatnost međunarodnih organizacija pruža koristi, kako državama, tako i njihovim pravnim i fizičkim licima, zastupa se stanovište da one treba da budu ovlašćene da ubiraju naknadu za pružene usluge. Tako bi, na primer, Svetska zdravstvena organizacija ubirala naknadu za međunarodne zdravstvene isprave, Međunarodna unija za telekomunikacije izdržavala bi se od naknada za korišćenje telekomunikacionih uređaja, Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo i Međunarodna pomorska organizacija nalazile bi prihode kod učesnika u međunarodnom vazdušnom odnosno pomorskom saobraćaju. štaviše, mogu se čuti i predlozi o ustanovljavanju neposrednog oporezivanja pravnih i fizičkih lica u korist međunarodnih organizacija — slično sistemu prihvaćenom u Evropskoj zajednici za ugalj i čelik. S druge strane, polazeći od činjenice da neki prostori (Antarktik, slobodno more, kosmos) nisu pod suverenitetom država, postoje i predlozi da bi međunarodne organizacije — misleći pre svega na Ujedinjene nacije — mogle preduzeti nadzor nad tim oblastima, i, na osnovu toga, davati koncesije za njihovo komercijalno eksploatisanje, naravno uz odgovarajuću naknadu. Dosadašnji razvoj međunarodnih organizacija, međutim, daje malo ohrabrenje zastupnicima ovih i sličnih predloga. Sem veoma retkih slučajeva, pravilo je da same države članice (a ne njihova fizička ili pravna lica) izdržavaju međunarodne organizacije. Postoji, naravno, praksa izvesnih organizacija da obezbede određena sredstva van doprinosa država. Na primer, Ujedinjene nacije su u za 1984—1985. godinu predvidele sopstveni prihod (van doprinosa država članica) u iznosu od 283,892.800 SAD dolara a na ime prodaje maraka, sopstvenih publikacija, turističkog prometa u sedištu, prihoda od kamata, izdavanja prostorija, naknada na ime usluga osoblja Sekretarijata, itd. Očigledno, radi se o malom udelu u snošenju troškova Organizacije. No, bez obzira na pitanje ostvarljivosti predloga o postizanju finansijske samostalnosti međunarodnih organizacija, valja ispitati i poželjnost takvog razvoja. Ne treba sumnjati da bi međunarodna organizacija sa dovoljnim finansijskim sredstvima do kojih dolazi nezavisno od volje svojih država članica mogla, bar u početku, efikasnije da deluje. S obzirom na to da je načelo jednoglasnosti (uz određene izuzetke) napušteno, to znači da bi statutom predviđena većina — obična ili kvalifikovana — mogla usvojiti 58

odluke za preduzimanje akcija za koje se, sa manje ili više slobode pri tumačenju, može smatrati da su u okviru ovlašćenja sadržanih u statutu. S obzirom da bi postojala potrebna finansijska sredstva, opozicija određenog kruga država — bez obzira na njenu težinu i ulogu u međunarodnim odnosima kao i na pravne, ekonomske ili političke razloge suprotstavljanja — ne bi mogla da taj poduhvat spreči. Dugoročno posmatrano, međutim, izgleda da bi međunarodna organizacija koja bi ovakav sistem prihvatila više izgubila nego dobila; štaviše, moglo bi doći i do njenog propadanja. Osnovna linija razmišljanja mora, i ovom prilikom, poći od toga da međunarodne organizacije zavise od podrške država članica — političke, moralne pa i finansijske. Ako nisu naddržavne — a daleko najveći broj to nije — one, po definiciji, zavise od stepena saglasnosti država članica. Pošto se radi o „živim organizmima“, ta saglasnost mora postojati u trenutku osnivanja organizacije, prilikom usvajanja odluka o preduzimanju značajnih poduhvata, projekata, akcija, kao i u toku njihovog sprovođenja. Prema tome, postepeno finansijsko osamostaljivanje međunarodnih organizacija može da bude samo jedan od elemenata njihovog daljeg razvoja; polazeći od najširih interesa međunarodnih organizacija, njihovo institucionalno učvršćivanje, uključujući tu i finansijski vid, treba da bude posledica zbližavanja država članica.

59

DRUGA GLAVA

ČLANSTVO U MEĐUNARODNIM ORGANIZACIJAMA I. OSOBINE ČLANICA 1. Suverena država kao tipična članica Po samoj definiciji, javne međunarodne organizacije, kojima se nauka o međunarodnim organizacijama isključivo ili pretežno bavi, nisu samo tvorevine država, već ove jedino mogu biti njihove članice. Ne postoji nijedna međunarodna organizacija bez članica, mada je moguće zamisliti međunarodne ustanove koje bi bile takve. Ukoliko bi, npr. međunarodna organizacija ili grupa država osnovale kakav međunarodni institut, ili biblioteku, ili školu i t. sl., koji bi zatim postojali sasvim nezavisno od osnivača tako što bi imali samostalne izvore prihoda i što bi njima upravljali organi na koje države ne bi imale nikakvog uticaja, radilo bi se o međunarodnoj ustanovi bez članica. Nije isključeno da dođe do osnivanja ovakvih ustanova. Pravilo da samo država može biti članica pretpostavlja se kod svake međunarodne organizacije, bez obzira da li je to u njenom statutu izričito rečeno. Moguće je, međutim, da organizacija prima u članstvo i tvorevine koje nemaju sva obeležja države, ali je to izuzetak, koji se ne može pretpostaviti već u statutu mora biti predviđen. Ovakvi izuzeci izazvani su u prvom redu prirodom i delokrugom rada organizacije. Ukoliko su oni takvi da nije bitno da članice mogu samostalno da vrše sve funkcije države, već samo one koje su od značaja za oblast međunarodne saradnje kojom se organizacija bavi, dozvoliće se, pa čak i podsticati, učlanjenje nesamoupravnih teritorija, kao što su npr. kolonije ili teritorije pod starateljstvom. Prema čl. 3, stavovi d do f, Konvencije o Svetskoj meteorološkoj organizaciji, u Organizaciju se mogu učlaniti teritorije ili grupe teritorija koje nisu samostalne u vođenju spoljne politike, ali imaju sopstvenu meteorološku službu. Neke druge organizacije, kao npr. Svetska zdravstvena organizacija, primaju nesamoupravne teritorije kao pridružene članice. Učlanjenjem tvorevina koje nisu nezavisne u međunarodnim odnosima mogu se, međutim, postizavati i drugi ciljevi. Kod organizacija koje imaju politički karakter na ovaj se način posredno utiče na raspored snaga time što se državi koja donosi spoljnopolitičke odluke u ime takvih tvorevina daje mogućnost da se ispolji i kao ona sama i kao sve članice koje su od nje u potpunosti zavisne. Tako su prilikom stvaranja Društva naroda i njegovo članstvo bili, pored Britanskog carstva, primljeni i ondašnji britanski dominioni Kanada, Australija, Južna Afrika, Novi Zeland i Indija. Da bi se ublažio podređeni položaj u kome bi se Sovjetski Savez s malobrojnim zemljama narodne demokratije našao u novoosnovanim Ujedinjenim nacijama u odnosu na mnoge članice koje su politički pripadale Zapadu, među članove — osnivače UN upisane su i dve sovjetske federalne jedinice, Belorusija i Ukrajina. Iako je izmenama u Ustavu SSSR sovjetskim republikama dato pravo da stupaju u međunarodne odnose, one nisu time stekle svojstva suverenih država te na taj način Sovjetski Savez u stvari raspolaže sa tri glasa u Generalnoj skupštini UN. U novije vreme počinje da se raspravlja i o članstvu međunarodnih organizacija u međunarodnim organizacijama. Poznato je već da predstavnici drugih međunarodnih organizacija mogu biti zastupljeni u pojedinim organima međunarodne organizacije. Tako u Međuagencijski savetodavni odbor Programa UN za razvoj (UNDP), koji je organ Ujedinjenih nacija, ulaze Generalni sekretar UN i šefovi administracija specijalizovanih ustanova UN (koje su posebne organizacije, iako povezane s Ujedinjenim nacijama) i generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Ovo, naravno, ne znači učlanjenje drugih organizacija, već organizaciono rešenje uslovljeno potrebom da se uskladi rad srodnih organizacija u jednoj oblasti od zajedničkog interesa. Međutim, Organizacije s naddržavnim obeležjima, s obzirom na poodmakli proces integracije njihovih članica, počinju da traže pravo da budu ugovornice u međunarodnim ugovorima, ako se njima regulišu odnosi koji nisu više u samostalnoj nadležnosti članica. Mada je u tom pogledu bilo sumnji, Evropskoj ekonomskoj zajednici je već bilo dopušteno da, pored svojih članica, kao poseban subjekat potpiše neke višestrane ugovore. Ako se sada, pak, takvim ugovorom osniva i nova organizacija, postaviće se pitanje da li je i organizacija ugovornica njen član. Ovo, treba reći, nije više samo teorijsko pitanje. 60

Saglasno odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravu mora (1982. g.) osniva se nova međunarodna organizacija — Vlast za morsko dno i podmorje — organizacija sa značajnim ovlašćenjima u odnosu na upravljanje odgovarajućom teritorijom. U skladu s odredbama Aneksa IX, međunarodna organizacija može potpisati ovu Konvenciju ako je većina njenih država članica to isto učinila. Isto tako, međunarodna organizacija može položiti svoj instrument o formalnoj potvrdi (izraz koji odgovara pojmu „ratifikacija“ kada je reč o državi) ili o pristupanju Konvenciji ako većina njenih članica dostavi svoje instrumente o ratifikaciji ili pristupanju. Najzad, instrument o formalnoj potvrdi ili o pristupanju međunarodne organizacije mora da sadrži obavezu u pogledu prihvatanja prava i obaveza po osnovu Konvencije — naravno, u odnosu na oblasti koje su države članice prenele u nadležnost date međunarodne organizacije. Na taj način, ponovo se otvara, na veoma konkretan način, pitanje učlanjenja međunarodne organizacije u međunarodnu organizaciju (u ovom slučaju Vlast za morsko dno i podmorje osnovanu Konvencijom UN o pravu mora). Danas se može reći da ništa ne stoji na putu učlanjenja jedne međunarodne Organizacije u drugu, ako to delatnost organizacije zahteva, ali da se pri tome mora voditi računa da ostale države, koje nisu u organizaciji-članici, ne dospeju u neravnopravan položaj. To se npr. može desiti ako u organima učlanjena organizacija ima poseban glas, povrh glasova koje imaju njene članice.

2. Članstvo u međunarodnoj organizaciji i priznanje države Priznanje države povezuje se s članstvom u međunarodnim organizacijama na dva načina. Prvo je pitanje: znači li prijem u organizaciju priznanje nove članice od strane onih drugih članica, koje je dotle nisu priznavale? Pošto se u stvari radi o odnosima država izvan međunarodne organizacije, ovim se problemom bavi međunarodno javno pravo. Na ovom je mestu dovoljno napomenuti da treba imati u vidu karakter odnosa između članica i način stupanja u međunarodnu organizaciju. Kako su, pak, retke organizacije koje ne traže uzajamno ispunjavanje obaveza između članica, teško je meriti ispravno funkcionisanje organizacije s odnosima između članica koje se međusobno ne priznaju kao države. S druge strane, može se tvrditi da je akt priznanja izraz suverene volje i da se ne može pretpostaviti kada nije izričito ispoljen. Činjenica je da su arapske države i Izrael zajedno učlanjeni u mnoge međunarodne organizacije, ali da one prve i * dalje ne priznaju pravno postojanje jevrejske države na teritoriji Palestine. U svakom slučaju, u organizacijama gde se o prijemu novih članica odlučuje glasanjem, članice koje su glasale za prijem ne mogu poricati da je takav njihov postupak predstavljao u isto vreme i faktičko priznanje nove članice. Kolebanja povodom odnosa članstva i priznanja države dobijaju drukčiji vid i imaju teške posledice prilikom razmatranja učlanjenja novih država u organizaciju. Ako samo države mogu biti članice i samo od država može poteći inicijativa za učlanjenje njenih delova ili nesamoupravnih teritorija (gde je to predviđeno statutom), šta će biti ako neke članice, ili čak većina njih, ospore kandidatu za učlanjenje svojstvo države, zato što tu tvorevinu ne priznaju. One tada ne ulaze uopšte u pitanje da li ta tvorevina ispunjava oslove za učlanjenje, nabrojane u Statutu, već uopšte neće da priznaju postupak za učlanjenje, jer nije reč o državi. Jasno je da, s druge strane, mogu postojati članice, koje takvu državu priznaju te za njih nema nikakvih teškoća. U vezi s maločas pomenutom mogućnošću da se učlanjenje protumači i kao priznanje, postoji dopunski strah kod članica koje ne priznaju državu — kandidata, strah da učlanjenjem de facto ne priznaju tu državu. Teorijski stavovi u pogledu prirode priznanja država ne daju međunarodnim organizacijama pouzdane putokaze za praktična rešenja. Ukoliko se prihvati shvatanje o konstitutivnom karakteru priznanja, država nastaje tek kada je priznata od drugih država, što znači da postoji za članice organizacije koje je priznaju a ne postoji za one koje to odbijaju da učine. Kada se, pak, za osnovu uzme savremenija teorija, po kojoj akt priznanja ima samo deklaratoran značaj, država je uspostavljena čim je jedna zajednica stvarno stekla potrebna svojstva, bez obzira da li to druge države priznaju ili ne. Pitanje je, dakle, da li postoje neke činjenice, tj. da li je stanovništvo na jasno omeđenoj teritoriji podvrgnuto nezavisnoj središnoj vlasti. Međutim, arbitra, koji bi pouzdano utvrdio da li su se stekli ovi uslovi, u međunarodnoj zajednici nema te ne preostaje ništa drugo do da države to same ocenjuju. Posledica njihove ocene je odluka o priznanju, koja nema pravni smisao pridat joj od konstitutivne teorije, ali zadržava praktičan značaj jer nema više instance koja bi umesto države ustanovila činjenice za koje ova tvrdi da ne postoje. *

Jedini izuzetak je Egipat.

61

II. POLOŽAJ ČLANICA Prava i dužnosti članica podrobno se regulišu statutom međunarodne organizacije. Postoje, međutim, izvesna svima njima zajednička prava i dužnosti bez kojih se ne može zamisliti članstvo države u međunarodnoj organizaciji.

1. Pravo na učešće u radu organizacije Smisao članstva sastoji se u uticanju članice na rad organizacije na način predviđen statutom. Nemogućnost učestvovanja po pravilu znači okončanje članstva, ukoliko nije sankcija zbog neispunjavanja obaveza (suspenzija). Osnovni načini učestvovanja članica u radu organizacije su sledeći. A. Uticaj na sastav organa. — Sve članice imaju pravo da učestvuju u određivanju sastava glavnih organa međunarodne organizacije, bilo da to čine neposrednim sporazumom ili u onom organu u koji samim svojim učlanjenjem ulaze. Kao što se vidi, ovo je učestvovanje važno prilikom sastavljanja organa koji imaju manji broj članova nego što je ukupan broj članica organizacije. U zavisnosti od statutarnih odredaba odluka o tome koje će države ili ličnosti ući u sastav nekog takvog užeg organa može biti donesena na razne načine (jednoglasno ili većinom), ali je bitno da u njenom donošenju učestvuju sve članice. Sloboda prilikom utvrđivanja sastava može biti ograničena na razne načine no * ipak ne tako da ono konačno ne zavisi od članica. B. Učešće u radu organa. — Svaka članica mora biti član bar jednog organa organizacije, i to onoga u koji se ne ulazi izborom, već samim učlanjenjem. Nema organizacije koja nema bar jedan takav organ, bez obzira kakva su njegova ovlašćenja. Isto tako, svaka članica može da istakne svoju kandidaturu za članstvo u ostalim organima koji se sastoje od predstavnika država. Pošto organi izražavaju volju organizacije, ovo je pravo u stvari pravo na učešće u stvaranju te volje.

2. Pravo na pristupanje ugovorima izrađenim u okvira organizacije Ukoliko je delatnost međunarodne organizacije takva da uključuje i izradu međunarodnih ugovora, koji se podnose na ratifikaciju i pristupanje državama, takvi ugovori ne mogu biti zatvoreni ni za jednu članicu.

3. Zabrana mešanja organizacije u stvari koje su u unutrašnjoj nadležnosti članica Stupanjem u međunarodnu organizaciju država prihvata jedan oblik međunarodne saradnje i čini za to potrebne ustupke, ali ne ulazi ni u kakvu složenu državu koja bi bila ovlašćena da se upliće u društvene odnose na njenoj teritoriji. Stoga sva ona pitanja koja izričito nisu prenesena u nadležnost organizacije ostaju u isključivoj nadležnosti države članice. Granicu Između međunarodne i unutrašnje nadležnosti na ovaj je način lako opisati, ali nesravnjeno je teže utvrđivati je u pojedinačnim slučajevima, jer ovlašćenja međunarodne organizacije ne zavise samo od statuta, već i od međunarodnih ugovora, opšteg međunarodnog prava i prakse same organizacije. Otuda su sporovi oko razgraničenja u životu međunarodnih organizacija srazmerno česti. U najnovije vreme postoji težnja da se nadležnost država suzi ukoliko se radi o vrednostima koje imaju opštečovečansku prirodu i čija se povreda u okviru jedne države može odraziti nepovoljno na međunarodne odnose, tj. na delatnost organizacije. Tako npr. organi Ujedinjenih nacija već godinama raspravljaju o rasnoj segregaciji (apartheid) u Južnoafričkoj Republici, iako bi se po klasičnim shvatanjima odnos vlade prema jednom delu stanovništva imao smatrati unutrašnjom stvari te države. S druge strane, ova u suštini nužna tendencija zloupotrebljava se zato da bi se međunarodna organizacija od strane dominirajuće grupe država koristila kao sredstvo za intervenciju. SAD su u više mahova koristile Organizaciju američkih država radi uplitanja u unutrašnju politiku latinoameričkih država (Kuba, Dominikanska Republika).

4. Pravo na samostalno određivanje predstavnika Jedan od najvažnijih vidova u kome se ispoljava suverenost države u odnosu na međunarodnu organizaciju čija je članica, jeste pravo države da je u organizaciji zastupaju * predstavnici koje ona sama odredi. Pošto država ostvaruje svoje članstvo putem ljudi — predstavnika (delegata), jedino svedočanstvo o tome da je oni stvarno predstavljaju i da je * *

Vid. Treću glavu, II, 2. A. Za izuzetak vid. Treću glavu, II, 1, A.

62

**

njihovi glasovi obavezuju jeste punomoćstvo izdato od njenog nadležnog organa. U radu međunarodnih organizacija retko se dešava da se pojavljuju lica koja nemaju uredna punomoćja ili da se predstavnicima koji su uredno opunomoćeni prigovara da to iz drugih razloga (npr. državljanstvo, lične osobine itd.) ne bi mogli biti. Češće su pak sumnje u valjanost punomoćja s obzirom na sam organ koji ga je izdao, a to je u daleko najvećem broju slučajeva vlada. Drugim rečima, ovako se na rad međunarodnih organizacija odražava pitanje priznanja vlada. U duhu načela o nemešanju u unutrašnje stvari članica, međunarodna organizacija ne sme da ispituje zakonitost vlade države članice, tj. da raspravlja o pitanju je li ona došla na vlast u skladu s ustavom svoje zemlje. Za nju treba da važi načelo efektiviteta, prema kojoj odlučuje samo činjenica da vlada stvarno vrši vlast na teritoriji države, bez obzira kako je nastala i kakvu politiku vodi. Kao što se vidi, i ovde je, nalik na priznanje država, odgovor premešten s pravnog na faktički teren. Stoga ostaje moguće da se ocene članica organizacije o efektivnosti vlade razilaze. Kada postoji više „vlada“, od kojih je svaka politički bliska nekoj od uticajnih grupa članica organizacije, različitost ocena nije plod nepristrasnog ispitivanja činjenica, već drugih pobuda. Većina tako može da nametne svoje gledište, ne samo u situacijama gde je utvrđivanje istine otežano, već i onda kada u tom pogledu nema nikakve sumnje. Primer je istrajnost s kojom se u Ujedinjenim nacijama održavala fikcija prema kojoj je vlada Čang Kaj Šeka na Tajvanu jedina predstavljala Kinu u ovoj Organizaciji. U toku 1979. godine Šesta konferencija šefova država i vlada nesvrstanih zemalja i Generalna skupština Ujedinjenih nacija bile su suočene s činjenicom da su Kampućiju htele da predstavljaju dve vlade. Jedna od njih bila je vlada Demokratske Kampućije, na čelu s predsednikom države Kije Sampanom, dok je druga proglašena posle upada vijetnamskih trupa na teritoriju ove zemlje i uz pomoć tih trupa imala faktičku kontrolu većeg dela teritorije. Generalna skupština Ujedinjenih nacija prihvatila je većinom punomoćja prve, legalne vlade, dok na skupu nesvrstanih zemalja nije mogla biti doneta konačna odluka, jer se zbog načela usaglašavanja (konsensusa) ona nije mogla doneti većinom, a domaćin skupa, Kuba., budući da ne priznaje vladu Demokratske Kampućije, nije dozvoljavao njeno učešće bez postojanja jasne odluke u tom smislu. Tako je na Konferenciji mesto delegacije Kampućije ostalo prazno. Čak i kada postoji samo jedna vlada, mogu se osporiti od nje izdata punomoćja zato što ona ne predstavlja većinu stanovništva. Ovo je izraz pomenute težnje za demokratizacijom, koja iziskuje da postoji stvarni mandat naroda. Ovakav stav potpuno je suprotan načelu efektivnosti, koje u izvesnim slučajevima preti da se pretvori u cinično ozakonjenje nasilja i mešanja sa strane. S obzirom, pak, na velike ideološke razlike, koje se ispoljavaju u različitim predstavama o stvarnoj demokratiji, pri zamenjivanju načela efektiviteta načelom demokratskog predstavljanja do sada se postupalo veoma oprezno i uz izvesne potrese u međunarodnim organizacijama. Najodlučniji otpor je pružan vladama koje počivaju na otvorenom primenjivanju rasne diskriminacije, kojom se većina stanovnika Isključuje iz svakog političkog života. Generalna skupština Ujedinjenih nacija tako je u više mahova odbijala da prihvati punomoćja delegacije Južnoafričke Republike. Ispočetka je to ostajao formalan protestni gest, jer iz njega nisu proisticale nikakve stvarne posledice, ali je na XXIX zasedanju ovoga organa, 1974. godine, usvojeno tumačenje prema kome delegacija bez punomoćja nema prava da učestvuje u radu. Pored ovih okolnosti, više puta je kao razlog iznošena sumnja da vlada nije autohtona jer se održava uz pomoć stranih sila. Takve optužbe dovodile su ponekad od nepriznavanja punomoćja, ali ne i do mera kao što su ove što su pogodile delegate Južnoafričke Republike.

5. Dužnost članice da savesno i lojalno ispunjava svoje obaveze prema organizaciji Pojedine dužnosti članice nabrojane su u statutu organizacije. Pošlo je statut međunarodni ugovor, i za njega važi načelo pacta sunt servanda, prema kome se obaveze u njemu imaju izvršavati u dobroj meri. Pravilan odnos člana prema međunarodnoj organizaciji podrazumeva sledeće osnovne obaveze. A. Zabrana zloupotrebe glasa. — Učešće članice u donošenju odluka treba da bude isključivo motivisano uspešnim ostvarivanjem zadataka organizacije. Članica ne bi smela da koristi forume organizacije radi postizavanja ciljeva koji su protivni organizaciji niti da daje svoj glas u zamenu za protivusluge na drugoj strani. Nepridržavanje ovog pravila nema na žalost nikakve sankcije, verovatno zato što je teško povući granicu **

Vid. Cetvrtu glavu, I, 1 i VI.

63

između zloupotrebe i uobičajenog pridobijanja pristalica za neki predlog. Zabrana zloupotrebe naročito se odnosi na opstrukciju, koja predstavlja otvoreno ometanje rada organa od strane članica koje uviđaju da će ostati u manjini, najčešći slučaj opstrukcije, poznat i u parlamentarnom životu, sastoji se u odlaganju glasanja beskrajnim govorima čija sadržina nekada nema nikakve veze s predmetom diskusije. B. Poštovanje odluka organizacije. — članica je dužna da izvršava obavezne odluke organizacije i da poštuje njene preporuke. Priroda odluke, način njenog izvršenja i sankcije u slučaju neizvršenja propisani su statutom i ostvaruju se prema okolnostima i uz izmene koje donese praksa, ali uvek važi pravilo da članica duguje svim odlukama poštovanje, treba da ih ozbiljno uzima u razmatranje, da ih ne nipodaštava i da im se na stalan način ne opire. Ova je dužnost još naglašenija kada se ima u vidu da nijedna međunarodna organizacija, pa čak ni one ikoje imaju naddržavna svojstva, ne poseduje svoje, od članica nezavisne, organe za izvršavanje najvećeg dela svojih odluka. Sem kada se radi o unutrašnjoj upravi organizacije i pružanju neposrednih tehničkih usluga (npr. tehnička pomoć), organizacija za izvršenje koristi svoje članice. Ako one sistematski odbijaju da izvršavaju odluke, organizacija gubi svrhu jer se samo izuzetno (npr. u slučaju agresije) mogu ovlastiti druge države da, umesto nepokorne članice i na njenoj teritoriji, sprovedu odluke organizacije. C. Dužnost ponašanja u skladu s ciljevima organizacije. — Članice organizacije moraju biti dosledne svom članstvu i u delatnosti koja nije neposredno izvršavanje odluka organizacije. One ne smeju u svojim odnosima van organizacije raditi protivno njoj ili njenim ciljevima.

III. UČLANJENJE Država može postati članica međunarodne organizacije samim osnivanjem organizacije, pristupanjem, prijemom ili po pozivu.

1. Članice — osnivači Prve članice jedne međunarodne organizacije jesu one države koje su učestvovale u njenom stvaranju, tj. potpisale i ratifikovale njen statut. To je obično onaj isti krug država koji je, spojen zajedničkim interesima, učestvovao na međunarodnoj konferenciji, gde je odlučeno da se osnuje organizacija. Takve članice, nazvane osnivačima, predstavljaju jezgro organizacije. Pošto države — osnivači ne ratifikuju statut u istom trenutku, a organizacija stvarno počinje da postoji tek kada je deponovan statutom predviđen broj ratifikacija, neke od njih biće članice od samog početka rada organizacije, a one koje kasnije deponuju svoje ratifikacione instrumente odložiće time svoje stupanje u članstvo ali neće izgubiti svojstvo članice — osnivača. Prema čl. 15. Statuta UNESCO, ova organizacija počela je da postoji prihvatanjem Statuta od strane dvadeset potpisnica; potpisnice koje su kasnije prihvatile Statut postajale su članice samim činom prihvatanja. Konvencija o Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) odredila je da ova Organizacija počne da postoji 30. septembra 1961, ukoliko je dotle ratifikuje bar 15 potpisnica, no stvorena je mogućnost da se početak rada pomeri unapred ako sve potpisnice Konvencije i pre navedenog datuma deponuju svoje ratifikacione instrumente. U svakom slučaju, svojstvo osnivača zadržavaju sve potpisnice, bez obzira na trenutak stupanja u OECD — države koje nisu potpisnice mogu, međutim, postati članovi tek na osnovu poziva (čl. 14, st. 3. i čl. 16). Može se desiti da same potpisnice pozovu statutom neke države da mu pristupe dajući im svojstvo članica — osnivača (npr. čl. 1. Pakta Društva naroda). U većini međunarodnih organizacija položaj država — osnivača ne razlikuje se od položaja kasnije učlanjenih država. Međutim, u statutu može biti razlika koje nisu odmah uočljive. Npr. prema čl. 53. i 107. Povelje Ujedinjenih nacija dozvoljene su izvesne izuzetne mere protiv neprijateljskih država, koje se definišu time što se u drugom svetskom ratu bile u neprijateljstvu s nekom od članica — osnivača, a ne s kojom bilo članicom. Organizacije, čije je članstvo ograničeno samo na države osnivače, spadaju u zatvorene organizacije. S obzirom da bi potpuna zatvorenost značila da se ni izuzetno ne može primiti nova članica, većina organizacija dopušta mogućnost učlanjenja na jedan od načina koje prikazujemo u narednim odeljcima. Međutim, dešava se da i tada osnivači žele da zadrže nadzor nad učlanjenjem i da se onda oni u tom pogledu razlikuju od ostalih, kasnije primljenih članica. To se dobro vidi na primeru Organizacije država izvoznica nafte (OPEC), u koju se nove članice primaju uz saglasnost tri četvrtine postojećih članica, među kojima moraju biti sve članice — osnivači (čl. 7, c Statuta). 64

Postavlja se, na kraju, pitanje kako treba postupati kada statut organizacije uopšte ne pominje učlanjenje novih članica. U duhu već napomenutoga, odgovor bi bio da je organizacija zatvorena, što znači da se učlanjenje mora prethodno regulisati posebnom odlukom; ova, pak, predstavlja izmenu statuta te mora biti donesena u odgovarajućem * postupku

2. Pristupanje Kod najotvorenijih međunarodnih organizacija dovoljno je da država u skladu sa svojim ustavnopravnim propisima pristupi statutu. Čak i onda kada se postavljaju i drugi uslovi, reč je o pristupanju sve dotle dok ni jedan organ organizacije ne odlučuje da li će država biti primljena ili ne, već se učlanjenje ostvaruje jednostranim aktom države. Dok su upravni savezi bili otvoreni svim državama, danas su potpuno otvorene međunarodne organizacije veoma retke. Npr. Svetska zdravstvena organizacija i UNESCO predviđaju slobodno pristupanje svih država— članica Ujedinjenih nacija; ostale države moraju tražiti prijem. Ukoliko su osobine koje država treba da ima teško uočljive, mogućan je spor između članica organizacije, koji dovodi do praktičnog izjednačenja pristupanja s prijemom, jer o postojanju takvih osobina mora da se izjasni neki organ. Kada regionalne organizacije traže da članica geografski pripada jednom delu sveta teškoće su srazmerno male, mada se može postaviti pitanje da li posedovanje kolonija znači i pripadanje regionu, npr. ako bi Velika Britanija pristupila Organizaciji američkih država na osnovu svojih poseda u zapadnoj hemisferi. Kada pak Pakt Arapske lige dopušta pristupanje svake „nezavisne arapske države“, arapsko svojstvo mnogo je lakše utvrditi od stvarne * nezavisnosti. Ovakve teškoće su, kako je već pokazano, moguće i bez izričitog ** naglašavanja nezavisnosti samim tim što se pristupaocu može osporiti svojstvo države.

3. Prijem O prijemu u međunarodnu organizaciju govori se onda kada država stupa u članstvo tek pošto se o njenom zahtevu povoljno izjasni statutom određeni organ. U današnje vreme to je pravilo kod većine organizacija. Najvažnije pitanje koje se ovom prilikom postavlja svodi se na ulogu organa nadležnog da odlučuje o prijemu: da li je on samo dužan da utvrdi ispunjava li država-kandidat uslove za prijem, postavljene u statutu, ili je prijem njegovo diskreciono pravo? Politički odnosi u koje stupaju članice jedne međunarodne organizacije govore protiv obaveze prijema na strani organizacije. Osim toga, nijedna međunarodna organizacija ne predviđa instancu koja bi rešavala o sporu između organa nadležnog za prijem i odbijene države. S obzirom da o prijemu u svakom slučaju odlučuje i organ u kome su zastupljene sve članice, pravo na prijem značilo bi nametanje članstva protivno volji većine članica. Stanje je manje jasno u onim slučajevima kada je postupak prijema takav da omogućava jednoj članici ili manjoj grupi članica da onemoguće pozitivnu odluku. Da bi, npr., država bila primljena u Ujedinjene nacije, potrebna je odluka Generalne skupštine, doneta na preporuku Saveta bezbednosti, u kome pak svaka stalna članica može da spreči donošenje bilo kakve suštinske odluke, pa prema tome i davanje preporuke za prijem. U toku hladnog rata SSSR je sprečavao prijem u Ujedinjene nacije nekih zemalja ne tvrdeći pri tom da one ne ispunjavaju uslove navedene u čl. 4. Povelje, već uslovljavajući glasanje za njihov prijem istovremenim primanjem u članstvo njegovih saveznika, čijem se učlanjenju protivila prozapadna većina. Povodom toga od Međunarodnog suda zatraženo je savetodavno mišljenje. Većina sudija je 1948. godine stala na stanovište da se odbijanje prijema ne sme zasnivati na drugim razlozima sem na neispunjavanju uslova predviđenih * Poveljom. Ovo mišljenje nije, međutim, moglo da utiče na učlanjenje država kojima se protivio SSSR. Do prijema je došlo tek u „paketu“, kada su zajedno primljene države bliske obema stranama u hladnom ratu. Mišljenje Međunarodnog suda odnosilo se na jedan poseban slučaj. Na sve međunarodne organizacije koje predviđaju učlanjenje prijemom bolje se odnosi stav sudija toga Suda, koje su 1948. godine ostale u manjini. Prema njima, prijem je *

Vidi dole, Šestu glavu, I. Dodatkom Paktu utvrđeno je da je pravno, Palestina nezavisna država i odlučeno je da Savez lige odredi „jednog arapskog delegata“ iz Palestine da učestvuje u radu Lige sve dok Palestina ne bude uživala „stvanu nezavisnost“. ** Vidi gore, I, 2. * ICJ Reports, 1948. p. 57. *

65

diskreciona odluka, samo se tom prilikom ne sme postupati nesavesno: sloboda ** odlučivanja ne sme preći u samovolju. One međunarodne organizacije, koje ostvaruju veliku povezanost država, a takve su obično organizacije s malim brojem članica, po samoj svojoj prirodi iziskuju prilagođavanje cele organizacije i svih članica stanju koje nastaje prijemom još neke države u članstvo. Stoga, pored potrebe da se s prijemom saglase sve članice — bilo jednoglasnom odlukom organa u kome su sve zastupljene, bilo međunarodnim ugovorom — dolazi dotle da se uslovi za prijem ne predviđaju opštom odredbom statuta, već se od strane organizacije određuju za svaki slučaj. Prema čl. 237. Ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice, o zahtevu za prijem prethodno odlučuje jednoglasno Savet, ali do stvarnog prijema dolazi tek kada se posebnim ugovorom između Zajednice i nove članice utvrde uslovi za prijem i potrebne izmene u statutu. Ovaj ugovor moraju da ratifikuju sve članice. U većini međunarodnih organizacija odluku o prijemu donosi organ u kome su zastupljene sve članice, i to kvalifikovanom većinom.

4. Poziv Međunarodne organizacije koje se zasnivaju na savezništvu ili političkoj bliskosti članica najčešće su zatvorene. Čak a kada predviđaju postupak za prijem novih članica, on je takav da inicijativu ne prepušta kandidatu već organizaciji, Ova poslednja naime odlučuje da pogodnu državu pozove da se učlani. Kao i kod drugih oblika prijema radi se o dvostranom aktu, samo je redosled promenjen: dok u drugim slučajevima država-kandidat daje ponudu, koju organizacija prihvata, ili, ne prihvata, kod poziva ponuda potiče od organizacije a do učlanjenja dolazi njenim prihvatanjem od države. Prijem pozivom predviđaju npr. Organizacija Severnoatlanskog pakta (čl. 10) i Evropski savet (čl. 4. Statuta). U stvarnosti se ovaj način prijema bitno ne razlikuje od drugih. Država će i onda kada je reč o pozivu diplomatskim kanalima staviti do znanja organizaciji i njenim članicama svoju želju za učlanjenje, koja će dovesti do pokretanja postupka za poziv. Organi organizacije, po pravilu neće upućivati poziv u slučaju kada nije verovatno da će ga pozvana država prihvatiti.

5. Učlanjenje i sukcesija država Na pitanje da li novonastala država automatski stiče članstvo u međunarodnoj organizaciji ukoliko je sukcesor države članice praksa međunarodnih organizacija odgovara odrečno. Ako se, dakle, država članica raspadne na više novih država ili se od nje otcepi deo u kome se obrazuje nova država, članstvo zadržava samo ona država kod koje postoji kontinuitet. Smatra se da statuti međunarodnih organizacija predstavljaju političke i lične ugovore koji se ne prenose na sukcesore. Stoga je posle podele indijskog potkontinenta Indija zadržala članstvo u Ujedinjenim nacijama, dok je Pakistan morao da zatraži prijem. isto se desilo posle odvajanja Sirije od Ujedinjene Arapske Republike. Iako je pre povezivanja sa Egiptom u UAR Sirija bila članica Ujedinjenih nacija, sada je bilo potrebno da bude iznova primljena u Organizaciju. Moguće je, pak, za države predvideti olakšano učlanjenje u organizaciju, To je činjeno u odnosu na Nemačku posle drugog svetskog rata, kojoj je, npr., u Svetskom poštanskom savezu i Međunarodnoj uniji za telekomunikacije omogućeno da na osnovu predratnog članstva Nemačkog Rajha pristupi umesto da se podvrgne postupku prijema. Ovi su primeri, međutim, ostali nejasni zbog toga što postoji nesaglasnost o tome da li su SR Nemačka i Nemačka DR sukcesori Rajha, kako to tvrdi Nemačka DR, ili je SR Nemačka očuvala kontinuitet s predratnom nemačkom državom, kakvo mišljenje preovladava u zapadnoj Nemačkoj i njoj bliskim državama. Ponudom se u stvari koristila samo SR Nemačka jer akt o pristupanju Nemačke DR nije bio uzet u obzir zbog njenog nepriznavanja od strane većine članica pomenutih organizacija.

IV. OGRANIČENJE ČLANSKIH PRAVA — SUSPENZIJA Kao sankcija za neispunjavanje izvesnih članskih obaveza, u statutima mnogih međunarodnih organizacija predviđa se privremeno gubljenje nekih članskih prava. Ovakvo ograničenje predstavlja pritisak na članicu da se ponaša u skladu s odredbama statuta i da daje svoj neophodni doprinos funkcionisanju organizacije

**

Vidi dole, Četvrta glava, V.

66

Suspenzija je najčešće povezana s neispunjenjem finansijskih obaveza. Ako članica, na primer, duguje organizaciji iznos veći od doprinosa, koje je ona imala da uplati u toku poslednje dve godine, ostaće u članstvu, ali bez mogućnosti da vrši sva prava članice. Suspenzija može nastupiti bez ikakve posebne odluke, automatski, ili je može na osnovu pomenutih propusta članice, izreći nadležni organ. U navedenom primeru bi, u slučaju automatske suspenzije, bilo dovoljno da članica do određenog dana nije uplatila predviđeni iznos pa da izgubi izvesna članska prava. U drugom slučaju, koji se može nazvati permisivnom suspenzijom, neuplata samo daje organu pravo da Suspenduje članicu, koje on može, ali ne mora, iskoristiti. On tako dobija diskreciono ovlašćenje te neće proglasiti suspenziju ako smatra da bi to za organizaciju bilo necelishodno. Doduše, razlike između jednog i drugog vida suspenzije ublažavaju se time što kod automatske suspenzije po pravilu postoji mogućnost da nadležni organ prekine suspenziju, ako nađe da su propusti članice neskrivljeni, tj. izazvani okolnostima izvan njene moći (npr. ekonomska kriza, prirodne katastrofe itd.). Tada suspenzija postoji samo od trenutka kada su se stekle potrebne okolnosti pa do trenutka, kada se donese odluka o njenom dizanju, što je praktično pravno permisivnoj suspenziji, osim što nadležni organ ne raspravlja o tame hoće li izreći suspenziju, već o tome da li će je skinuti. Prema Statutu Međunarodne agencije za atomsku energiju (čl. 19), članica koja duguje organizaciji iznos ravan ili veći od dvogodišnjeg doprinosa gubi pravo glasa, ali joj Opšta konferencija može dozvoliti da glasa ukoliko se uveri da je zaduženje prouzrokovano okolnostima na koje članica nije imala uticaja. Primer za permisivnu suspenziju nalazimo u Statutu Evropskog saveta (čl. 9): u ovom slučaju nije određena visina duga koja dovodi do suspenzije, već je Komitetu ministara dozvoljeno da članu „koji ne ispunjava svoje finansijske obaveze“ oduzme prava da učestvuje u radu Komiteta i Savetodavne skupštine. U situacijama koje su sporne ili nejasne dolaze do izražaja mane automatske suspenzije. Članica koja nije ispunila obaveze trebalo bi da izgubi pravo glasa „automatski“, ali do toga samo po sebi ne može da dođe ako je članstvo organizacije podeljeno u oceni činjeničnog stanja, tj. oko toga jesu li uslovi za suspenziju ispunjeni ili ne. Kako nema organa koji bi doneo odluku o tome, ili bi ona pala u deo predsedavajućem, pa čak i tehničkom osoblju, moguće su opasne krize. U senci takve jedne krize proteklo je XIX zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Tada je jedan dao članova zastupao stanovište da nisu ispunile svoje finansijske obaveze ni one članice koje su bile odbile da učestvuju u širim troškovima Organizacije, što je, opet, * trebalo da dovede do suspenzije SSSR, Francuske i nekih drugih članica. Pošto nije bilo instance kaja bi rešila ovaj spor (a ni dovoljno spremnosti da se on reši), izlaz je nađen u tome što se na ovome zasedanju uopšte nije glasalo! Do narednog zasedanja širi troškovi pokriveni su na drugi način te se pomenute zemlje nisu više nalazile u docnji. Suspenzija može biti i posledica kršenja nekih drugih obaveza, kao što su npr. neizvršavanje odluka organizacije ili nepoštovanje odredaba statuta u odnosima s drugim članicama ili na svojoj teritoriji. Pošto je utvrđivanje ovakvih činjenica teže no kada se radi o finansijskim obavezama, suspenzija je u ovakvim slučajevima redovno permisivna. Tako npr. Skupština Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo oduzima pravo glasa članici za koju se utvrdi da ne poštuje pravila organizacije o rešavanju sporova (čl. 88. Statuta). Pored ublažene automatske suspenzije članica zaostalih s uplatom, Povelja Ujedinjenih nacija predviđa i pravo Generalne skupštine da na predlog Saveta bezbednosti suspenduje članicu protiv koje je ovaj poslednji preduzeo neku meru prinude ili predohrane zbog ugrožavanja ili narušavanja mira lili agresije (čl. 5). Prava pogođena suspenzijom poglavito su ona koja se tiču učestvovanja u donošenju odluka organizacije. Najblaža i najčešća posledica suspenzije jeste obustavljanje prava članice da učestvuje u glasanju, ali ne i u diskusiji koja prethodi glasanju. Potpuna zabrana učestvovanja u radu organa, koju smo maločas zapazili kod Evropskog saveta, predstavlja oštriju meru. Najoštriji vid suspenzije svakako je obustavljanje svih prava i povlastica članice. Suspendovana članica se tada nalazi u težem položaju od nečlanica jer u odnosu na organizaciju ima samo obaveze. Povelja Ujedinjenih nacija predviđa teži i lakši oblik suspenzije. Prvi se primenjuje, kao što se iz prethodnog stava vidi, prema državama koje su se ogrešile o međunarodni mir i bezbednost a drugi, po čl. 19, prema finansijski neurednim članicama, koje ne mogu glasati u Generalnoj skupštini. U Međunarodnom savetu za pšenicu lakši oblik suspenzije je automatski a teži permisivan, iako se oba zasnivaju na neispunjavanju finansijskih obaveza. *

Vidi gore, Prva glava, IV, 2 i dole, Četvrta glava, V.

67

Suspenzija je privremena i traje dotle dok suspendovana članica ne ispuni svoje obaveze. Treba pretpostaviti da se automatska suspenzija, čim se obaveze izvrše, automatski i skida. U drugim slučajevima potrebna je bar odluka nadležnog organa kojom se konstatuje izvršavanje obaveza. Može se, međutim, tome organu ostaviti mogućnost da suspenziju prekine i po svom slobodnom nahođenju, kao što npr. Savet bezbednosti može uspostaviti prava i povlastice članice Ujedinjenih nacija prema kojoj je Generalna skupština primenila opisani teži oblik suspenzije.

V. PRESTANAK ČLANSTVA Članstvo u međunarodnoj organizaciji prestaje istupanjem, isključenjem i gubljenjem svojstva države.

1. Istupanje Do prestanka članstva u međunarodnoj organizaciji može doći voljom same članice. Međunarodne organizacije su po pravilu stvorene radi trajne i stabilne saradnje svojih članica i radi ispunjavanja dugoročnih funkcija te je istupanje pojava koja slabi organizaciju i predstavlja potres u njenom radu. Otuda se kod velike većine međunarodnih organizacija može zapaziti težnja da se istupanje oteža. Organizacije, koje — kao Međunarodna banka za obnovu i razvoj i Međunarodni monetarni fond — dozvoljavaju lako i brzo istupanje, spadaju u izuzetke. U interesu svih članica i radi pružanja prilike novoj organizaciji da se uhoda srazmerno je česta statutarna odredba koja utvrđuje dužinu početnog perioda u kome članice ne mogu napuštati organizaciju. Dok kod većine takvih organizacija to prvo razdoblje — koje treba da spreči lakomisleno istupanje — traje nekoliko godina u Organizaciji UN za ishranu i poljoprivredu 4 godine, u Međunarodnom savetu za šećer 3 godine, ono statutom može biti produženo u meri da praktično zabranjuje izlazak iz organizacije. Članice Evropske zajednice za ugalj i čelik obavezale su se npr. da u njoj ostanu 50 godina. Drugo ograničenje pri istupanju vezuje se za zahtev da odluka o istupanju bude izazvana nekim dozvoljenim razlogom. Statut već pomenutog Međunarodnog saveta za šećer ulazi npr. veoma detaljno u navođenje takvih razloga. Članica može istupiti ako zbog istupanja druge članice po njenom mišljenju dođe do poremećaja u oblasti koju Savet treba da reguliše, ako se ne ostvari očekivana stabilizacija na tržištu šećera a Savet ne preduzme ništa da se stanje popravi i ako nekoj novoprimljenoj članici Savet odobri izvoznu tonažu koju članica ne smatra opravdanom. Kao što se vidi, reč je o promenama koje su nastale u odnosima u kojima dela organizacija i o uverenju o njenom neuspehu. Ko je ovlašćen da ceni opravdanost razloga? Preovladava mišljenje da je dužnost države da navede razloge — moralne prirode, sem ako nije izričito rečeno da ce neki organ organizacije ispitati opravdanost njenih navoda. U svakom slučaju, međutim, činjenica na koju se članica koja istupa poziva mora da postoji, iako njene posledice ne moraju da budu takve kakvim ih ona prikazuje. Najposle, neke međunarodne organizacije žele da obeshrabre istupanje članica time što u statutu uopšte ne pominju taj vid prestanka članstva. Zadatak je opšte teorije o međunarodnim organizacijama da rasvetli stanje koje na taj način nastaje, Praksa nije pružila nedvosmislene odgovore zato što nijedan poznat slučaj istupanja iz takvih organizacija nije bio doveden do kraja. Iz Ujedinjenih nacija, čija Povelja nigde ne pominje mogućnost istupanja, do sada je zaželela da istupi samo Indonezija. Krajem 1964. godine indonežanski predsednik Sukano zapretio je da se njegova zemlja neće smatrati članicom Organizacije, ako Malezija, s kojom je Indonezija tada bila u veoma lošim odnosima, bude izabrana za nestalnog člana Saveta bezbednosti. Pošto je ovo ipak učinjeno, Sukarno je izjavio da Indonezija istupa iz članstva UN, o čemu je Generalni sekretar januara 1965. godine bio i pismeno izvešten. Dvadeset godina pre toga, prilikom stvaranja Ujedinjenih nacija jedna od komisija Konferencije u San Francisku odobrila je izveštaj, prema kome nije preporučljivo unositi odredbe o istupanju u Povelju, mada članice zadržavaju pravo da istupe usled izuzetnih okolnosti, uz koje su pomenuti i neostvarivanje ciljeva organizacije, promena Povelje protiv volje članica ili neratifikovanje usvojene promene Povelje. U svom odgovoru indonežanskoj vladi Generalni sekretar skrenuo je pažnju na odsustvo odgovarajuće odredbe u Povelji i na postojanje pomenutog izveštaja i izrazio nadu da će Indonezija još jednom razmotriti svoju odluku. Rasprava koja je zatim nastala ukazala je na postajanje tri mišljenja: jednog, prema kome nema istupanja sem putem posebnog sporazuma svih članica, drugoga, koje je bilo vezano za zahtev da se istupanje stvarno 68

zasniva na nekoj od okolnosti navedenih u izveštaju iz San Franciska, i trećeg, prema kome država ima suvereno pravo da istupi i da je sankcija zbog nepridržavanja navedenih uslova samo moralne prirode. U Indoneziji je pak ubrzo, 1966. godine, došlo do unutrašnjih promena a nova vlada je obnovila saradnju s Ujedinjenim nacijama. Sudeći po tome što nije pokrenut postupak za njen ponovni prijem, ova država se očigledno sve vreme smatrala članicom Organizacije. Ovakve neodređene situacije umele su da traju i duže. SSSR je 1949. godine napustio Svetsku zdravstvenu organizaciju; tadašnji Generalni direktor mu je odgovorio da u odsustvu odredbe o istupanju ne može smatrati da je notifikacija SSSR dovela do prestanka članstva. Za razliku od Ujedinjenih nacija, za osnivanje Svetske zdravstvene organizacije nije bio vezan nikakav dokument sličan opisanom izveštaju sa Konferencije u San Francisku. SSSR je uspostavio saradnju s ovom Organizacijom tek sedam godina kasnije i nije se protivio rešenju prema kome je u tom intervalu smatran „neaktivnim članom“. Isto se to desilo i s Poljskom, Mađarskom i Čehoslovačkom, koje su pod sličnim * uslovima napustile UNESCO i vratile se u tu Organizaciju. Jedini zaključak koji se iz ovih slučajeva može izvesti jeste potreba da se, u slučaju da statut ne govori o istupanju, na drugi način ustanovi volja osnivača. Ako to nije moguće, treba smatrati da postoji pravo na is onda kada je nastupila okolnost koja bitno menja položaj članice. Nesumnjivo je da članica ima pravo da istupi kada je statut organizacije izmenjen protiv njene volje. To se dešava onda kada se izmene mogu sprovoditi većinskom odlukom. Članica, koja je bila protiv izmena, bila bi, dakle, primorana da i dalje ostane u organizaciji na čije opšte ustrojstvo nije mogla da utiče. Važno je napomenuti da odluka o promeni mora stvarno da bude doneta, a ne samo da postoji mogućnost da se ona donese. Statuti nekih organizacija izričito predviđaju ovakvu mogućnost istupanja (npr. čl. 19, st. 3. Pakta Arapske lige i čl. 18. D Statuta Međunarodne agencije za atomsku energiju). Neprihvatanje izmena je nekad čak i razlog za isključenje, o čemu će biti reči u sledećem odeljku. Po pravilu postoji vremenski razmak između izjave o istupanju i stvarnog napuštanja organizacije, čime se omogućava prilagođavanje novonastaloj situaciji. Prema Statutu Međunarodne organizacije rada otkazni rok od 2 godine teče od predaje pismene notifikacije o istupanju (čl. 1. st. 5). Istupanje iz Evropskog saveta, najavljeno u toku prvih devet meseci, stupa na snagu krajem tekuće godine, a kasnije se odlaže tek za kraj naredne godine (čl. 7. Statuta). Pored toga, ne retko se postavlja izričit uslov da istupajuća članica izmiri sve svoje finansijske obaveze prema organizaciji (npr. čl. 112. Statuta Organizacije američkih država). Pakt Društva naroda išao je i dalje i tražio da članica pre istupanja ispuni sve svoje međunarodne obaveze, uključujući tu i one iz Pakta (čl. 1. st. 3). Ova se odredba u praksi nije poštovala jer su Društvo napuštale i države prema kojima je ono, kao npr. prema Italiji, počelo da preduzima mere zbog agresije. Ne postoji nijedna međunarodna organizacija koja je spojila države za večita vremena. Zabrani istupanja (doduše privremenoj) najviše se približavaju organizacije zasnovane na vojnim savezima koje po samoj prirodi računaju na trajniju uzajamnu odanost članica. Ugovori koji čine njihovu osnovu sklopljeni su na duže vreme i periodično se automatski obnavljaju. Trenuci kada ističu prvobitan i kasniji rokovi jesu jedini kada članice mogu da istupaju time što neće obnoviti ugovor. Varšavski pakt sklopljen je na 20 godina i automatski se obnavlja na po 10 godina. Nije potrebno naročito naglašavati da nijedna organizacija ne raspolaže sredstvima da prinudno zadrži bilo koju članicu. Istupanje iz organizacije protivno statutu povlači za sobom jedino međunarodnu odgovornost za štetu koja je tako nastala za organizaciju i ostale članice, kao i sve političke i moralne posledice koje odatle proističu.

2. Isključenje Isključenje države iz međunarodne organizacije jeste prestanak članstva po odluci organizacije i najčešće predstavlja sankciju zbog grubog kršenja statuta. Pogodnost isključenja zavisi od prirode međunarodnih interesa za koje se organizacija zalaže. Ne treba zaboraviti da je isključenje mera koja je u prvom redu izazvana politikom vlade a može da pogodi stanovništvo isključene zemlje, koje i samo trpi zbog postojanja takve vlade. S druge strane, smatra se da će isključenje iz međunarodne organizacije osamiti *

U međuvreraenu je Statut UNESCO izmenjen tako da dopušta istupanje. Rezolucija II, 1. 1. od 8. decembra 1954.

69

pogođenu vladu i ubrzati potrebne promene. U svakom slučaju, međunarodna organizacija se rešavajući o isključivanju nalazi pred osetljivom odlukom čije posledice mora tačno da odmeri. U uverenju da je prisustvo u međunarodnoj organizaciji korisnije od prkosne usamljenosti isključene države, mnoge organizacije, koje teže univerzalnosti radi potpunijeg ostvarenja svojih ciljeva, ne znaju za isključenje članica (npr. Međunarodna organizacija rada, Svetska zdravstvena organizacija, Međunarodna agencija za atomsku energiju itd.). Tamo gde je predviđeno, isključenje predstavlja važnu odluku u kojoj mora učestvovati i glavni organ organizacije. Kao što je napomenuto, ono mora biti vezano za teško kršenje obaveza članice. Iz Ujedinjenih nacija se može isključiti članica koja uporno narušava načela Povelje i to odlukom Generalne skupštine na preporuku Saveta bezbednosti. Ova mogućnost do sada nije bila korišćena. Isključenju, kao opomena, može prethoditi suspenzija, koja se u slučaju izmenjenog ponašanja ukida, a u suprotnom slučaju pretvara u isključenje, kao što je to npr. u Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj (čl. 6, st. 2). Ova je mera obično povezana s pozivom članici da istupi iz organizacije, čime se prestanak članstva formalno pripisuje volji same članice. Ako pak ova ne postupi po takvoj preporuci, doneće se odluka da je njeno članstvo prestalo, kao što to može da učini Komitet ministara Evropskog saveta. Ovakav je postupak primenjen prilikom isključenja Čehoslovačke iz Međunarodnog monetarnog fonda 1953. godine zbog toga što je ona, pozivajući se na razloge bezbednosti, odbila da pruži organizaciji izvesna finansijska obaveštenja od kojih je po shvatanju Odbora guvernera zavisilo poslovanje Fonda. Za vreme desne „pukovničke“ diktature Grčka je u Evropskom savetu bila optužena za kršenje vladavine prava i osnovnih ljudskih prava i sloboda. Predosetivši odluku kojom bi bila pozvana da istupi iz te organizacije, grčka vlada je 12. decembra 1969. godine sama napustila Savet, tobože zbog iznošenja lažnih optužbi protiv nje. Isključenje dobija automatski karakter onda kada se neki propusti članice tumače kao istupanje. Za članice Evropske organizacije za zaštitu bilja (čl. 22. b Ugovora) ili članice Ureda za vinovu lozu i vino, koje ne uplate dva godišnja doprinosa, smatra se da su istupile iz članstva (čl. 8. Sporazuma). U načelu, ovakvo „samoisključivanje“ nije preporučljivo kao statutarna odredba. Kao što smo već ukazali povodom automatske * suspenzije , može doći do nesaglasnosti oko činjeničnog stanja, do različitog tumačenja toga stanja i do podele članica organizacije na one koje državu u pitanju i dalje smatraju članicom i one koje drže da se ona svojim postupkom isključila. S obzirom da važne izmene u statutu mogu promeniti organizaciju u toj meri da je valja smatrati suštinski, iako ne i pravno, novom, logično je da članica koja ne pristaje na izmenu dolazi u odnosu na druge u neprirodan položaj, koji može povući za sobom isključenje. Kako se unapred ne može znati koje izmene imaju takav značaj, automatsko isključenje usled neprihvatanja revizije statuta predstavlja izuzetak (npr. čl. 26. Pakta Društva naroda). Razumnije rešenje je ono kojim se plenarnom organu ostavlja da proceni značaj izmene i da odluči da li članica koja je nije prihvatila u određenom roku može ostati u organizaciji, kao što se postupa u Međunarodnoj organizaciji za civilno vazduhoplovstvo (čl. 94. b Konvencije) i Međuvladinoj pomorskoj konsultativnoj organizaciji (čl. 52. Konvencije). Kod tesno povezanih organizacija, čije se delatnosti uzajamno dopunjavaju, isključenje iz jedne može automatski dovesti do prestanka članstva u drugoj organizaciji. Gubljenje članstva u Ujedinjenim nacijama tako se odražava na članstvo u UNESCO (čl. 2. st. 5. Statuta). U nekim slučajevima gubitak članstva u drugoj organizaciji ne mora da bude neminovan — država koja je isključena iz Međunarodnog monetarnog fonda isključuje se i iz Međunarodne banke za obnovu i razvoj, ali se kvalifikovanom većinom može odlučiti da članstvo u Banci zadrži. U organizacijama s naglašenom političkom bliskošću okupljenih država postoji težnja da se članici koja se temeljno izmeni onemogući opstanak u organizaciji bez obzira na odredbe statuta. Poznato je isključenje Kube iz OAD, čiji statut ne dozvoljava isključenje, koje se pravdalo opasnošću njenog režima po bezbednost zapadne hemisfere. Odluka o isključenju Albanije iz Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć, nije donesena, ali se ona od 1961. godine ne poziva na sastanke ove organizacije, što je bar ravno suspenziji.

*

Vidi gore, IV.

70

Ovakvi slučajevi zaoštravaju pitanje da li je dozvoljeno isključenje i onda kada ga statut ne predviđa. Odgovor mora biti odrečan jer se ne znaju ni dovoljni razlozi za isključenje ni način na koji treba doneti odluku.

3. Gubljenje svojstva države Samo se po sebi razume da država koja prestane da postoji ne može dalje da bude članica međunarodne organizacije. Okolnosti pod kojima je država nestala prosuđuju se prema pravilima međunarodnog prava. Treba naglasiti da se u organizaciji mogu pojaviti sporovi oko utvrđivanja važnih činjenica i tumačenja njihovog značaja, kao što je to npr. bio slučaj u Društvu naroda posle italijanskog osvajanja Etiopije i njenog priključivanja Italiji. Pitanja koja pri tom iskrsavaju veoma su slična onima o kojima se * raspravlja prilikom učlanjenja države koju neke članice ne priznaju.

VI. PRIDRUŽIVANJE TREĆIH DRŽAVA Iako sve države koje nisu učlanjene u organizaciju ostaju za ovu nečlanice, lako je zapaziti da su u stvarnosti one u različitim, bližim ili daljim, odnosima s organizacijom. Geografsko susedstvo, politička bliskost, privredna međuzavisnost i drugi činioci dovode do pojačanih međudejstava između nekih država i organizacije, do veza koje se bliže uređuju, pa čak i institucionišu. Pojačane veze najčešće se nazivaju pridruživanjem (asocijacijom). Kada se pak bliže pogleda, ispostavlja se da ova oznaka podrazumeva veoma različite sadržine, koje se grubo mogu grupisati na sledeći način. Pre svega, sam statut organizacije može predviđati ustanovu pridružene članice. Pored toga, ugovorom se treća država može u izvesnoj meri pridružiti organizaciji, time što će se stvoriti posebni (zajednički) organi za tu vezu ili što će se nečlanici dopustiti da učestvuje u radu nekih organa organizacije kao njihov član ili kao posmatrač.

1. Pridružene članice Izraz „pridružena članica“ upotrebljava se mahom u neočekivanom značenju članice organizacije bez svih članskih prava, o kojoj, strogo uzev, ne bi trebalo da se raspravlja na ovom mestu. To se ipak čini zato što je ova zbunjujuća oznaka široko prihvaćena. U većini slučajeva, status pridružene članice je rešenje koje se nalazi za nesuverene teritorije (protektorate, kolonije, teritorije pod starateljstvom itd.), uključene u rad organizacije kao jedinke odvojene od država koje ih predstavljaju prema inostranstvu. Tako npr. čl. 8. Statuta Svetske zdravstvene organizacije dopušta prijem takve teritorije kao pridružene članice, čija će prava i dužnosti određivati Skupština. Konvencija o Međuvladinoj pomorskoj konsultativnoj organizaciji određuje i položaj pridruženih članica time što im u načelu priznaje sva prava i dužnosti članica, sem bitnog ograničenja, koje se sastoji u tome što ne mogu glasati u Skupštini i ne mogu biti birane za članove Saveta i Odbora za bezbednost plovidbe (čl. 10). U istom smislu je SR Nemačka, dok je još bila pod kontrolom okupacionih sila, mogla da bude samo pridružena članica Evropskog saveta i kao takva npr. nije bila zastupljena u Savetu ministara. Prema tome, status pridružene članice ne odnosi se u načelu na države van organizacije, kako to naziv sugeriše. Stoga se opravdano kritikuje izbor termina i kao pogodniji predlaže naziv „izvanredna članica“, „nepunopravna članica“ i t. sl. Treba, međutim, napomenuti da se u praksi Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT) naziv pridružene članice daje državama koje, potpisivanjem zajedničke deklaracije, otpočnu da se približavaju ostalim članicama time što daju obećanje, nevezano ni sa kakvim tačno određenim pravima i obavezama, da će nastojati da se pridržavaju načela Sporazuma, da će u tom smislu blagonaklono razmatrati sugestije članica GATT. S druge strane, članice GATT nastojaće da na carinska i količinska ublaženja, koja u odnosu na uvezenu robu bude primenjivala pridružena članica, odgovore svojim ustupcima i da isto tako sa razumevanjem razmatraju predstavke pridružene članice. I pored naziva, pridružena članica nije ni u najmanjoj meri uključena u strukturu organizacije, već se radi o periodu prilagođavanja koji bi trebalo da dovede do još bližih veza, obeleženi uzajamnim pravima i obavezama. Ovaj put prešla je i Jugoslavija, koja je od 1959. do 1962. godine bila pridružena članica GATT, u stvari bila s članicama organizacije u dosta labavoj ugovornoj vezi. Na ovde naziv pridružene članice nije opravdan.

*

Vid. gore, I, 2.

71

2. Ugovori o pridruživanju A. Pridruživanje uz učešće u radu organa organizacije. — Ovaj oblik pridruživanja ne sučeljava organizaciju, kao celinu, s pridruženom državom, koja u punom smislu ostaje van njene strukture, već nečlanici dopušta da se delimično uključi u svakodnevnu delatnost organizacije i da u izvesnoj meri učestvuje u donošenju njenih odluka. Ugovorima između organizacija i pridružene članice utvrđuje se obim sadejstva nečlanice time što se određuju organi u kojima će učestvovati, pitanja o kojima će saodlučivati i položaj njenih predstavnika. Status pridružene države javio se, najpre, zbog potreba nekih međunarodnih organizacija, pretežno nepolitičkog karaktera (kao, npr. Svetski poštanski savez, Međunarodna unija za telekomunikacije) — a, naime, da se omogući učešće u radu nekadašnjih kolonija koje, s obzirom na to da nisu bile suverene, nisu mogle biti primljene u organizacije u statusu punopravne članice. Docnije, razvojem procesa dekolonizacije ovaj razlog za pridruživanje polako nestaje — ali se javljaju drugi. Danas, naime, niz država ne želi, ili ne može, da stupi u članstvo pojedinih međunarodnih organizacija, posebno ako su one ekonomsko-integracionog tipa ili, pak, ako su ideološki „obojene“. Međutim, imperativ međunarodne saradnje — ekonomske, socijalne, političke i druge — podstiče kako pojedine države tako i neke međunarodne organizacije da, radi obostranog interesa, iznađu mogućnosti adekvatne saradnje. Izlaz se nalazi u instituciji pridruženog članstva. Modaliteti pridruživanja, učešća u saradnji sa specijalnim statusom, ugovorni oblici saradnje i sl. su i danas u fazi prilagođavanja tekućim potrebama. Kao zemlja koja se ustezala da se učlanjuje u regionalne evropske organizacije zbog njihove političke i ideološke boje, a i zbog specifičnosti svoga društveno-ekonomskog sistema, Jugoslavija je — naročito u privrednoj oblasti — težila pridruživanju postojećim organizacijama, koje bi u punoj meri vodilo računa o njenim osobenostima i njenoj politici nesvrstanosti. Tako, Jugoslavija učestvuje u radu Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) — koja okuplja zemlje Zapadne Evrope, SAD i Kanadu — u specijalnom statusu; poseban položaj, takođe, ima i u Savetu za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) čije su članice SSSR, socijalističke zemlje Istočne Evrope, Kuba, Mongolija i Vijetnam. * Prema sporazumu Jugoslavija — OECD od 28. oktobra 1961 , naša zemlja, pre svega, ima pravo da šalje na sednice Saveta i svih pomoćnih organa Organizacije, sem onih koji su užeg sastava, posmatrače koji učestvuju u debati. Međutim, Jugoslavija je ravnopravna s članicama u radu pomoćnih organa, kada oni razmatraju godišnje izveštaje o ekonomskoj politici, pitanja poljoprivrede i ribarstva, saradnju na naučnom i tehničkom polju i saradnju u oblasti tehničke pomoći i produktivnosti. U akcijama Organizacije na industrijskom, poljoprivrednom, socijalnom, naučnom i tehničkom polju. Jugoslavija učestvuje kao da je članica, što znači da doprinosi i njihovom finansiranju. Pored svega toga, Jugoslavija može da uzme učešće u donošenju drugih odluka i u sprovođenju ostalih akcija, ukoliko se o tome posebno sporazume s Organizacijom. Za odnose Jugoslavije i SEV važi Sporazum zaključen 17. septembra 1964. ** godine. Po njemu, Jugoslavija sarađuje sa Savetom radi rešavanja pitanja od zajedničkog interesa. Ona učestvuje u radu nekih stalnih komisija (za spoljnu trgovinu, za monetarne i kreditne poslove, za gvožđe i obojene metale, za mehaničke konstrukcije, za hemijske proizvode i za usklađivanje naučnih i tehničkih istraživanja). Kada su na dnevnom redu predmeti koji je se tiču, Jugoslavija sudeluje i u radu glavnih organa SEV a odluke koje pogađaju njene interese ne mogu se donositi bez njene saglasnosti. Na sednicama ostalih organa Jugoslavija je zastupljena samo posmatračima. U univerzalnim organizacijama, pridruživanje ima često oblik učešća nečlanica u pomoćnim regionalnim organima, koji ne bi u punoj meri mogli da razviju svoju delatnost ako nemaju prilike da se stalno savetuju s predstavnicima ostalih država odgovarajućeg dela sveta. Tako postupaju Ujedinjene nacije u pogledu ekonomskih komisija Ekonomskog i socijalnog saveta za Evropu i za Aziju i Daleki istok. B. Pridruživanje uz stvaranje naročitih organa. — Ostajući nečlanica organizacije, država se može pridružiti organizaciji tako što će s njom (ili sa svakom od njenih članica) sklopiti ugovor o pridruživanju, kojim će se tačno definisati odnosi organizacije i pridružene države i stvoriti zajednički organi radi ostvarivanja saradnje i nadzora nad njom. Tipični primeri ovakve vrste pridruživanja postoje između evropskih *

Službeni list FNRJ, Dodatak, 6/1962. Službeni list SFRJ, Dodatak, 6/1965.

**

72

zajednica i nekih drugih evropskih zemalja. Postojeći ugovori te vrste teže da pripreme pridružene države za članstvo u zajednicama (npr. nekadašnji ugovori Evropske ekonomske zajednice s Turskom ili Grčkom) ili da povedu računa o posebnom položaju i međunarodnim obavezama pridružene države (npr. nekadašnji ugovor Evropske zajednice za ugalj i čelik s Velikom Britanijom). Sadržinski, ovakvi ugovori idu od dogovora o redovnom konsultovanju pa do utvrđivanja tačnih prava i obaveza. Svima njima je zajedničko to što se stvara tzv. odbor asocijacije, u kome su na ravnopravnoj osnovi zastupljene i organizacija i pridružena država. Izvesne razlike postoje u zajedničkom organu, predviđenom u ugovoru o pridruživanju Finske Evropskom udruženju za slobodnu trgovinu (EFTA): u njemu su, pored Finske. zastupljene i sve članice Udruženja, pa čak postoji mogućnost da nadglasaju Finsku u onim retkim slučajevima gde Konvencija EFTA dopušta većinsko odlučivanje. Sasvim drukčije ciljeve ima sporazum između Evropske ekonomske zajednice i 18 afričkih država, kojim su ove poslednje pridružene Zajednici. Sve su one pre sticanja nezavisnosti bile neke vrste „pridruženih članica“ kao prekomorske teritorije članica Zajednice. Nova veza, koja ne počiva na istim statutarnim odredbama kao i pridruživanje evropskih država, u stvari je težnja članica Zajednice da bivše kolonije zadrže kao tržište i sirovinsku bazu, pružajući ovima za uzvrat izvesne oblike pomoći u razvoju. Industrijski proizvodi afričkih država uvoze se u zemlje Zajednice bez carina, dok se proizvodi ovih poslednjih prilikom uvoza u pridružene države mogu cariniti, ali bez diskriminacije. Što se pak tiče, za afričke zemlje mnogo važnijih primarnih proizvoda, teži se svođenju postojećih povlašćenih cena na niže, svetske cene, s tim što će Zajednica pomoći pridruženim afričkim zemljama da se oslobode zavisnosti od izvoza sirovina diversifikacijom proizvodnje. Asocijacija Evropske ekonomske zajednice i afričkih zemalja ima četiri posebna organa, Savet, Komitet, Parlamentarnu konferenciju i Arbitražni sud.

3. Različita sadržina pojma pridruživanja Pokazani primeri dovoljni su da uvere kako se sadržina i oblik pridruživanja ne mogu opisati na opšti način. Postoje čak i vidovi pridruživanja koji se ne mogu svrstati ni u jednu od navedenih opštih grupa, kao npr. ranije pomenuti odnos Nemačke DR i SR * Nemačke s Unijom za međunarodni železnički transport , gde se pridruživanjem želeo ostaviti po strani spor oko statusa pomenutih dveju zemalja. Pored toga što odjednom pridružuje dve države i to čini bez njihovog pristupanja statutu, ovaj slučaj ima i neke druge specifičnosti. Moglo bi se navesti mnogo takvih, veoma osobenih primera, koji uz sve drugo ukazuju i na upadljive terminološke razlike (kao npr. postojanje „privremenog članstva“ u Opštem sporazumu o carinama i trgovini). Mora se, dakle, priznati da pridruživanje nije sasvim tačno određen pojam. Kako je reč o pojedinačnim slučajevima, razlike su znatne i vode računa o položaju države koja je upućena na blisku saradnju s organizacijom, ali neće ili ne može da postane njena članica.

*

Vid. gore, I, 2.

73

TREĆA GLAVA STRUKTURA MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE I. OPŠTI POJMOVI Raznovrsnost današnjih međunarodnih organizacija. — s obzirom na krug članica, oblast delatnosti i ovlašćenja — uslovila je raznovrsnost njihovog ustrojstva. Počinjući sa Ujedinjenim nacijama, koje imaju šest glavnih organa i veliki broj pomoćnih tela (od kojih neka uživaju visok stepen autonomije) pa završavajući, recimo, sa Evropskom konferencijom ministara transporta, koja ima samo jedan organ — lepeza institucionalnih rešenja veoma je široka. Ukoliko se imaju u vidu i novine koje uvode, s jedne strane, operativne međunarodne organizacije, a, s druge, ekonomsko-integracione, slika je daleko od toga da bude jednoobrazna. Već se na prvi pogled može zapaziti da struktura međunarodnih organizacija polazi od poznate sheme organizacije vlasti u unutrašnjim sistemima država. Uz organ koji se može nazvati „najviši“, „plenarni“ ili, čak, „zakonodavni“, u međunarodnim organizacijama postoje i „izvršni“ organi, odnosno „organi ograničenog sastava“, zatim „administrativni“ organi ili, po zvaničnim tekstovima „sekretarijati“ a, ponegde, i poseban „sud“. Ovo poređenje dozvoljeno je samo ako se struktura međunarodnih organizacija posmatra površinski. Iole dublja analiza pokazuje da se radi o sasvim drukčijim pojavama. Suverena država, sa svojom zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću, kao i monopolom fizičke prinude, bitno se razlikuje od međunarodnih organizacija koje — pored izvesnih odstupanja, pre svega u pogledu tendencija ka naddržavnosti — predstavljaju udruženju suverenih država, nad kojima monopola fizičke prinude nema niti će ga, bez obzira na preuranjene predloge o stvaranju „svetske vlade“, uskoro biti. Struktura međunarodnih organizacija — pod čime se podrazumevaju organi, njihov međusobni odnos i nadležnost — naime, treba da obezbedi dva uslova: prvo, ona treba da omogući smišljeno delovanje organizacije i, drugo, da očuva još uvek veliki stepen slobode odlučivanja suverenih država članica. Nužnost međunarodne saradnje, s jedne strane, i postojanje suverenih država sa različitim interesima, s druge — u sklopu postojećih suprotnosti u međunarodnim odnosima — daju okvire kako organizacionom postavljanju tako i delovanju međunarodnih organizacija. Bez obzira na rešenja usvojena u pojedinim organizacijama, države su uvek te koje u krajnjoj liniji donose odluke o konkretnim pitanjima međunarodne saradnje. Ovo se najbolje vidi u postavljanju organa — kako najviših tako i izvršnih i — određivanju njihove nadležnosti u statutima međunarodnih organizacija. Najviši organi, koje sačinjavaju predstavnici svih država članica, utvrđuju politiku i delatnosti organizacije u okvirima odredaba statuta. Izvršni organi, najčešće sa užom nadležnošću koja se proteže između zasedanja najviših organa, opet su sastavljeni od predstavnika država članica. U oblasti odlučivanja, dakle, države zadržavaju sva prava za sebe. Jedini organi međunarodnih organizacija gde se isključuje predstavljanje država jesu administrativni organi; međutim, oni ne donose odluke koje bi obavezivale države nego nasuprot, izvršavaju odluke onih organa u kojima su predstavljene države. Drugim rečima, organi međunarodnih organizacija koji donose odluke sastavljeni su od predstavnika država, znači lica koja primaju instrukcije od svojih vlada. U izlaganju strukture, najpre će biti reči o tipičnim međunarodnim organizacijama (kojih je daleko najviše) a, zatim, o organizacijama s obeležjima naddržavnosti.

II. TIPIČNE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE Analiza strukture međunarodnih organizacija pokazuje da se ona, u grubim linijama, svodi na sledeće organe: najviši, izvršni, administrativni, pomoćni, i, eventualno, * organ za rešavanje sporova .

1. Najviši organi U teoriji se ovim organima daju različiti nazivi: najviši, zakonodavni ili plenarni organi. Izraz „zakonodavni organ“ nepodoban je zbog toga što, polazeći od *

O poslednjima, vid. Petu glavu, III.

74

unutrašnje pravne problematike, pridaje ovim organima ovlašćenja koja oni ne mogu imati; izraz „plenarni organ“, iako tačan, treba odbaciti zato što onemogućava razlikovanje između dva tipa organa u regionalnim i, uopšte, organizacijama užeg članstva: tu su, naime, i „najviši“ organi i „izvršni“ po sastavu plenarni i okupljaju, mada na različitim nivoima, predstavnike svih država članica. Najviši organi imaju najširi sastav i nadležnost; sastavljeni od predstavnika svih država članica a nadležni da utvrđuju politiku i delatnost organizacije. A. Sastav. — Najviši organi su, u suštini, diplomatske konferencije svih država članica koje se održavaju u unapred određenim vremenskim intervalima, s tim što je otvorena mogućnost sazivanja i vanrednih zasedanja. Na njima učestvuju lica koja poseduju punomoćja svojih vlada na osnovu kojih mogu punopravno da obavezuju državu koju predstavljaju. Najčešće, države članice samostalno odlučuju o licima koja će ih predstavljati u najvišim organima. U delegacijama, koje po pravilu sačinjava više lica, obično se nalaze predstavnici vlada, ministarstva spoljnih poslova, ostalih ministarstava (u zavisnosti od oblasti delovanja organizacije) i, najzad, izvestan broj stručnjaka. Delegaciju predvodi lice koje je najviše po rangu. Statuti pojedinih organizacija ili, u izvesnim slučajevima, praksa, doveli su do obavezivanja država članica da u najviše organe postavljaju lica određenih kvaliteta. Radi se o organizacijama u kojima je, s obzirom na oblast delovanja, preovladalo stanovište da će učešće lica koja poseduju tražene kvalifikacije više doprineti radu organizacije nego učešće profesionalnih diplomata. Po statutu UNESCO, vlade država članica dužne su da se prilikom određivanja delegacija savetuju sa svojom nacionalnom komisijom za UNESCO ili, ukoliko takvo telo nije formirano, sa prosvetnim, naučnim ili kulturnim ustanovama svoje zemlje. Slično tome, ali na drugi način, statut Svetske zdravstvene organizacije zahteva da predstavnici država u najvišem organu budu izabrani između najstručnijih lica u oblasti zdravstva, „a najbolje je da predstavljaju zdravstvenu upravu člana“. Statut Svetske meteorološke organizacije ide još dalje: svaka država članica dužna je da za šefa delegacije postavi direktora svoje meteorološke službe. Izvestan broj međunarodnih organizacija, univerzalnih po članstvu, ovim je odstupio od prakse slobodnog odlučivanja država članica o licima koja će ih predstavljati u najvišim organima. Štaviše, ovde je sadržana težnja da se izostave političari, diplomate od karijere i službenici ministarstva spoljnih poslova — koji su, inače, u najvećem broju članovi delegacija država članica u ostalim međunarodnim organizacijama — a da se, naprotiv, na zasedanju upućuju stručnjaci koji, sem toga što su kvalifikovani da o odnosnim specijalizovanim problemima raspravljaju, imaju veliki autoritet i vrše važne funkcije u svojim državama. Naravno, i u ovim slučajevima, ta lica ne obavezuju svoje službe — zdravstvenu, meteorološku sl. — nego vlade država članica koje im, uostalom, izdaju punomoćja. Međunarodna unija za telekomunikacije i Svetski poštanski savez prve su organizacije koje su se suočile s problemom izbora između diplomatskog ili stručnog karaktera najviših organa. Taj je problem rešen jednim zanimljivim kompromisom. Ove organizacije uvode po dva organa koji bi se mogli nazvati najvišim: Konferenciju punomoćnika (Međunarodna unija za telekomunikacije), odnosno Kongres (Svetski poštanski savez), koji pretežno imaju karakter diplomatskih skupova a odražavaju se u dužim vremenskim intervalima sa zadatkom da, po potrebi, izvrše reviziju osnovnih akata. S druge strane, one predviđaju i administrativne konferencije, koje se održavaju u kraćim razmacima i prvenstveno su stručne prirode. Iako postoji razlika u ovlašćenjima između diplomatskih i administrativnih konferencija, teško je oteti se utisku da su se želela, praktično, stvoriti dva najviša organa različitog karaktera. Ipak, Međunarodna organizacija rada jedina je od univerzalnih organizacija koja je uvela revolucionarne izmene u sastav ne samo najvišeg, nego i ostalih organa — i to još 1919. godine. Radi se o „tripartitnom“ sastavu koji zahteva da se o njemu nešto više kaže. Generalna konferencija rada, najviši organ Međunarodne organizacije rada, sastaje se jednom godišnje a sastavljena je od po 4 delegata svake države članice. Od njih, po dva delegata predstavljaju vlade država članica, po jedan poslodavac i po jedan radnik odnosnih država. Nevladini predstavnici postavljaju se uz saglasnost na najreprezentativnije organizacije poslodavca odnosno radnika. Međunarodna organizacija rada ide tako daleko da predviđa i sankcije ukoliko delegacije ne budu sastavljene na način kako to statut traži: punomoćja delegata na Generalnoj konferenciji rada, naime, 75

mogu biti odbačena ukoliko Konferencija smatra da njihovo postavljanje nije sprovedeno po zahtevima statuta. Da bi se još bolje video značaj ovakvog sastava, treba reći da svaki delegat — a ne država članica kao što je to inače slučaj — ima po jedan glas kojim nezavisno raspolaže. Time je, istovremeno, u ovoj organizaciji odbačena praksa po kojoj samo predstavnici vlada odlučuju o pitanjima za čije je rešavanje nadležna organizacija. Na XXIX konferenciji rada, održanoj 1946. godine, bilo je pokrenuto pitanje povećanja uticaja nevladinih delegata u Međunarodnoj organizaciji rada. Tom prilikom predloženo je da srazmera između vladinih, poslodavačkih i radničkih predstavnika ne bude 2:1:1 nego 2:2:2 ili, pak, 3:2:2. Ipak, odluka o izmeni statuta nije doneta ali je rečeno „da se podrazumeva da se to pitanje može ponovo postaviti“. I pored ovih primera, pravilo je da u najvišim organima univerzalnih međunarodnih organizacija vlade država članica samostalno postavljaju delegacije koje će ih zastupati — što im pruža garanciju da će striktno postupati po instrukcijama vlada — dok, u izuzetnim slučajevima, o kojima je upravo bilo reči, one u najmanju ruku saodlučuju u sastavljanju delegacija. Punomoćje vlada, pak, u svakom je slučaju neophodno da bi delegacija punovažno učestvovala u radu bilo kojeg najvišeg organa međunarodnih organizacija. Opšte političke regionalne organizacije sa dosta sličnosti obrazuju svoje najviše organe. Organizacija američkih država i Arapska liga ostavljaju sastav delegacije odluci svake države članice; Evropski savet, međutim, traži da šefovi delegacija budu ministri inostranih poslova, dok Organizacija afričkog jedinstva ide najdalje i u svom najvišem organu predviđa učešće „šefova država ili vlada“. Vojno-blokovske organizacije su u izvesnom smislu, što se strukture tiče, negde između međunarodnih organizacija i vojnih saveza. Njihovi najviši organi, koji se u načelu sastaju po potrebi, obično su sastavljeni od ministara, bilo inostranih poslova ili odbrane ili, jednostavno, „na nivou vlada“. Najzad, organizacije tehničkog karaktera obično prihvataju kombinaciju diplomatskog i stručnog predstavljanja. Zajednička karakteristika najviših organa međunarodnih organizacija jeste u tome da okupljaju predstavnike svih država članica. Ti predstavnici deluju po osnovu ovlašćenja i instrukcija svojih vlada, pa čak i onda kada postoje posebni zahtevi za njihovo postavljanje. Jedini bitan izuzetak nalazi se kod Međunarodne organizacije rada. B. Nadležnost. — Najviši organi imaju najširu nadležnost što, s jedne strani, proizilazi iz odredaba statuta a, s druge, iz činjenice da su u njima predstavljene sve države članice, i to na najvišem nivou. Njihova ovlašćenja nisu u svim slučajevima ista. Ona zavise od prirode organizacije i od oblasti njenog delovanja. Najzad, ovlašćenja najviših organa zavise i od toga šta se, i ona koji način, želeo dati u nadležnost izvršnih organa. U međunarodnim organizacijama na nekoliko se načina reguliše opšta nadležnost najviših organa. Po jednom rešenju, kome se dosta često pribegava, najvišem organu daje se u nadležnost određen krug pitanja ali, uz to, statuti sadrže opštu klauzulu u korist nadležnosti najvišeg organa. Ukoliko statut organizacije prihvata ovakvo rešenje, pretpostavlja se da najviši organ, u slučaju pozitivnog ili negativnog sukoba nadležnosti, ima opšte ovlašćenje raspravljanja i, eventualnog, odlučivanja. Primer ovakvog rešenja nalazi se u Povelji Ujedinjenih nacija. iako postoji podela nadležnosti između organa koji se nazivaju „glavnim“ — tako da svaki od njih ima poseban delokrug — opšta je pretpostavka da najviši organ, Generalna skupština, može razmatrati sva pitanja. Član 10. Povelje je dovoljno jasan: „Generalna skupština može raspravljati o svakom pitanju u okviru ove Povelje ili koje se odnosi na ovlašćenja i funkcije svakog organa predviđenog ovom Poveljom i, uz izuzetak predviđen u članu 12, može upućivati preporuke članovima Ujedinjenih nacija ili Savetu bezbednosti ili i jednima i drugima o svakom takvom pitanju“. Tako je Generalna skupština nadležna, s jedne strane, da raspravlja svako od mnogih pitanja regulisanih poveljom a, s druge, da raspravlja o pitanjima koja se odnose na funkcije i ovlašćenja svakog od organa Ujedinjenih nacija. Radi se o veoma širokom definisanju nadležnosti najvišeg organa koji je jedino ograničen karakterom odluka koje može da donosi. Ovakva opšta nadležnost najvišeg organa može se predvideti i na nešto drukčiji, mada u suštini isti, način. Kada se kaže, kao u slučaju Arapske lige, da najviši organ radi na ostvarivanju ciljeva Lige i vrši nadzor nad izvršavanjem i sprovođenjem odredaba osnovnih sporazuma — onda svakako postoji presumpcija u korist njegove nadležnosti. Isti je slučaj — kao u Organizaciji američkih država — kada se predvidi da je Međuamerička konferencija „vrhovni organ“ koji odlučuje o opštoj politici organizacije, 76

utvrđuje pitanja koja se odnose na prijateljske odnose i saradnju američkih država. Statut Organizacije afričkog jedinstva — kada se radi o nadležnosti najvišeg organa, Skupštine šefova država i vlada — kaže da je on „vrhovni organ“ koji raspravlja o pitanjima od zajedničkog interesa za Afriku, a u cilju utvrđivanja opšte politike Organizacije. Neke evropske organizacije, iako drugim rečima, slično utvrđuju opštu nadležnost najvišeg organa. Evropsko udruženje za slobodnu trgovinu daje svom najvišem organu ovlašćenja saglasno statutu, uključujući tu i nadzor nad primenom njegovih odredaba i razmatranje načina na koje države članice treba da deluju kako bi se postigli ciljevi organizacije. ili, kako to kaže statut Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, najviši organ, tj. Savet, jeste „telo od koga će poticati svi akti Organizacije“. Ovakvim predviđanjem opšte nadležnosti najviših organa priznaje se da samo najviše telo, sastavljeno od predstavnika svih država članica, može da vodi politiku i delatnost organizacije. Taj „vrhovni“ položaj najviših organa negde je još izričitije izražen. Prema rešenju prihvaćenom u Organizaciji afričkog jedinstva, Skupština šefova država ili vlada može revidirati strukturu, funkcije i akte svih organa; ovakvo izričito i dalekosežno ovlašćenje najvišeg organa Organizacije afričkog jedinstva — koje sve ostale organe, u stvari, svodi na pomoćne i podređene — proizlazi iz sastava tog organa. Slično rešenje, (međutim, predviđa i Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu u kojoj najviši organ — koji, svakako, ni izdaleka nije tako visokog nivoa — takođe ima pravo da revidira svaku odluku Saveta, komisija, komiteta ili nekog pomoćnog tela. Suprotno ovim rešenjima, neke organizacije, u suštini, izbegavaju strože razgraničavanje nadležnosti između pojedinih organa, ostavljajući da najviši organ odluči o stvarima koje treba da rešavaju ostali. Takav je slučaj sa četiri finansijske organizacije (Međunarodni monetarni fond, Međunarodna banka za obnovu i razvoj, Međunarodno udruženje za razvoj i Međunarodna finansijska korporacija). Po njihovim statutima, koji su u ovom pitanju gotovo istovetni, najviši organ — odbor guvernera svake od njih — „ima sva prava“. Međutim, odbor guvernera može izvršnom organu delegirati sva prava, izuzev onih koja su statutom izričito rezervisana za najviši organ. No, bez obzira na način na koji je regulisana nadležnost najvišeg organa, u razvoju međunarodnih organizacija iskristalisala su se neka pitanja koja — bez obzira na vrstu organizacije — spadaju u isključivu nadležnost najviših organa. Uz posebna pitanja vezana za oblast delovanja svake organizacije, najviši organi su, po pravilu, nadležni da raspravljaju i odlučuju o sledećim pitanjima: a) Odlučivanje o tome da li će se, i kada, održati vanredno zasedanje. Redovna zasedanja se obično održavaju u vremenskim intervalima koji se kreću između 6 meseci i 5 godina. Vanredno zasedanje, pak, održava se u skladu sa mišljenjem određenog broja država članica o potrebi izuzetnog sastajanja radi rešavanja pitanja čije se postavljanje nije moglo predvideti. Bez obzira na to da li se radi o redovnim ili vanrednim zasedanjima najviših organa, njihova ovlašćenja su uvek ista. b) Biranje časnika — predsednika i jednog ili više potpredsednika —koji rukovode zasedanjem. U nekim slučajevima oni se biraju za svako zasedanje posebno; u drugim, za određeni vremenski period; nekada časnici imaju određene funkcije i do sledećeg zasedanja najvišeg organa, tj. do momenta izbora novih. Funkcije su im uglavnom proceduralne prirode. Nekada poprimaju i reprezentativni karakter, a postoje i slučajevi kada imaju izvesnu ulogu i u procesu postizanja saglasnosti. Izbor časnika, nekada na osnovu odredaba poslovnika a nekada prakse, vrši se tako da se obezbedi rotacija država članica čiji se predstavnici biraju i, što je takođe važno, da dođe do ravnomernog predstavljanja pojedinih geografskih područja ili grupacija država članica. c) Usvajanje poslovnika kojim se detaljno propisuje postupak a koji, u izvesnoj meri, može da dopunjuje odredbe statuta ikoje se odnose na rad organa. Poslovnik se ne usvaja na svakom zasedanju. Usvaja ga prvo zasedanje najvišeg organa, podrazumevajući da se mogu vršiti njegove izmene i dopune. d) Obrazovanje pomoćnih tela za koje se ukaže potreba. Obično se radi o pomoćnim telima samog najvišeg organa. U tom slučaju, on određuje sastav pomoćnog tela, njegovu nadležnost pa, čak, i poslovnik. U pomoćnom telu mogu biti predstavljene sve države članice (kao što je to slučaj s glavnim komitetima Generalne skupštine Ujedinjenih nacija) ili, pak, samo izvestan broj država, koje bira sam najviši organ ili se izbor prepušta predsedniku najvišeg organa, podrazumevajući da on to učini posavetovavši se sa predstavnicima svih država članica ili pak pojedinih grupacija. Pomoćni organi neposredno izveštavaju najviši organ; taj izveštaj sadrži i predloge koje, naravno, može usvojiti samo najviši organ. Po pravilu, najviši organ može da zaduži 77

pomoćno telo samo za ona pitanja koja se nalaze u njegovoj nadležnosti; u slučajevima gde najviši organ ima opštu nadležnost — koja se poklapa sa delokrugom organizacije ili sa funkcijama ostalih organa — njegova ovlašćenja su, u odnosu na druge organe, neograničena. U tom slučaju — a takva praksa je dosta česta — najviši organ može preporučiti drugom organu, a nekada i zahtevati od njega da obrazuje određeno pomoćno telo. e) Izbor članova ostalih stalnih organa — kako izvršnih tako i administrativnih i, ukoliko postoje, organa za mirno rešavanje sporova. To pravo postoji bez obzira na to da li se radi o organima sastavljenim od predstavnika država članica ili od lica koja se biraju u ličnom svojstvu. Ovi izbori naročito su važni u univerzalnim organizacijama, gde se sastav tih organa menja u statutom predviđenim razmacima. Mada se obično određuju merila i, samim tim, posredno predviđa raspodela mesta u organima ograničenog sastava, radi se prevashodno o političkoj odluci najvišeg organa. Politički motivi igraju znatnu ulogu i u slučajevima ikada se radi o izboru organa tehničkog karaktera pa čak i onda kada se organ sastoji od pojedinaca izabranih u ličnom svojstvu. Iako imaju pravo izbora članova u ostale stalne organe, najviši organi ne mogu vršiti pravo opoziva. Razloge, po svoj prilici, treba tražiti u tome što članovi stalnih organa ne odgovaraju za svoj rad najvišem organu; oni su ili predstavnici država članica, to znači da rade po njihovim uputstvima i njima odgovaraju, ili su pojedinci izabrani u ličnom svojstvu, što znači da deluju nezavisno, prema sopstvenom nahođenju. f) Najviši organ ima pravo da pitanja za koja smatra da su zrela za rešavanje upućuje na razmatranje ili na odlučivanje drugim stalnim organima. U tom slučaju nema velike razlike kada se radi o pitanju Iz nadležnosti samog najvišeg organa ili, pak, organa koji se poziva da određeno pitanje stavi na dnevni red. g) Primanje, razmatranje i usvajanje izveštaja, koje im podnose drugi organi, takođe spada u nadležnost najviših organa. Onde gde je hijerarhijski odnos jače izražen, najviši organ može izveštaj odbiti ili, pak, tražiti izmene i dopune. Ovakvih izveštaja ima dve vrste: izveštaji koji se podnose redovno, na osnovu odredaba statuta, poslovnika ili prakse, i, drugo, izveštaji koji se posebno traže za konkretna pitanja. h) Najviši organ ovlašćen je da utvrđuje budžet organizacije. Predlog budžeta obično podnosi šef administrativnog organa, s tim da može, ali ne mora, biti razmotren i u izvršnom organu. Konačnu odluku o predlogu budžeta za naredni period, uključujući i odlučivanje o pojedinim stavkama, donosi najviši organ, Na kraju budžetskog perioda najviši organ razmatra trošenje sredstava i usvaja završni račun. Budžetska prava najvišeg organa dopunjena su time što on, na osnovu utvrđenih kriterijuma, vrši raspodelu troškova na države članice. i) Najviši organ prima nove članove u organizaciju, a, u slučajevima gde je takav postupak predviđen, donosi odluke o suspenziji članskih prava članice koja ne udovoljava preuzetim obavezama, pa čak i isključuje članicu iz organizacije. Negde je za ovakve odluke potrebna saglasnost izvršnog organa. Bez obzira na to da li su postupak prijema u članstvo, suspenzije članskih prava ili isključenja iz organizacije regulisani nekim objektivnim merilima ili su ostavljeni slobodnoj oceni najvišeg organa, radi se o pitanjima od velikog političkog značaja za organizaciju. j) Najviši organi nadležni su za „spoljne odnose“ organizacije. Oni odobravaju sporazume o saradnji sa drugim međunarodnim organizacijama; drugo, odobravaju ugovore sa državom sedišta o regulisanju pitanja vezanih za pravni položaj, privilegije i imunitete organizacije, ali i za rešavanje praktičnih problema; i, treće, odobravaju sporazume koje organizacija može da zaključi sa državama članicama ili sa trećim državama. k) Najviši organi, najzad, nadležni su da razmatraju pitanja vezana za izmene i dopune statuta organizacije. Nekada oni te izmene i dopune mogu usvajati na svojim zasedanjima dok se, češće, za to traži sazivanje posebne diplomatske konferencije država članica. U svakom slučaju, najviši organ ima značajnu ulogu u pripremanju predloga izmena i dopuna, kao i u odnosu na usvajanje konkretnih formulacija. Naravno, posto se radi o međunarodnom sporazumu, izmene i dopune moraju biti ratifikovane saglasno * ustavnim postupcima država članica . Sve su to pitanja koja se, po pravilu, nalaze u nadležnosti najviših organa međunarodnih organizacija. Spisak time nije iscrpljen. Ovde su izložena samo ona pitanja koja se, na današnjem stepenu razvoja međunarodnih organizacija, redovno daju u nadležnost najviših organa. *

Vidi podrobnije u šestoj glavi.

78

Naravno, svaki najviši organ ima posebnu nadležnost, koja mu je data statutom organizacije. Ta je nadležnost, pošto je suštinskog karaktera, najvažnija za rad međunarodne organizacije. Međutim, ona se menja od slučaja do slučaja — u zavisnosti od oblasti delatnosti organizacije i njenih ovlašćenja u odnosu na države članice — tako da se ne može sistematizovati. Najviši organi međunarodnih organizacija imaju niz zajedničkih osobina. Posmatrajući njih, izvestan broj pisaca nalazi sličnost između ovih organa i zakonodavnih tela država. Ta sličnost ogleda se u tome što, prvo, predstavljaju celokupno članstvo organizacije (nešto slično predstavljanju izbornih jedinica u državi), drugo, imaju niz ovlašćenja u odnosu na druge, u izvesnom smislu podređene organe (nešto slično odnosu parlamenta i izvršne vlasti) i, treće, usvajaju odluke glasanjem (kao parlamenti zakone). Sličnost najviših organa sa zakonodavnim telima država samo je prividna. Podrobnije ispitivanje pokazuje da predstavljanje država nema ničeg zajedničkog sa predstavljanjem građana u parlamentima država. Predstavnici država dolaze sa ovlašćenjima vlada i njihova mogućnost zauzimanja stavova i glasanja saglasno toku debate je, usled postojanja striktnih instrukcija koje svaka delegacija dobije od svoje vlade, minimalna. Ovlašćenja najviših organa u odnosu na ostale, takođe ne opravdavaju paralelu sa stanjem u državama. Mada biraju članove izvršnih organa, najviši organi nemaju nikakva dalja ovlašćenja u odnosu na njih. Tamo se nalaze predstavnici država koji, opet, postupaju po instrukcijama svojih vlada a ne u skladu sa željama najvišeg organa. Najzad, odluke najviših organa međunarodnih organizacija isuviše zaostaju po pravnoj snazi za aktima zakonodavnih organa država da bi se moglo ozbiljno pomišljati na poređenje. Prema tome, najviše organe međunarodnih organizacija treba posmatrati kao svojevrsnu instituciju organizovane međunarodne zajednice, onakve kakva je ona na današnjem stepenu razvoja.

2. Izvršni organi Najveći broj međunarodnih organizacija — izuzev onih sa najoskudnijom organizacionom strukturom — ima i izvršne organe. Nazivi su im različiti: izvršni odbor, izvršni komitet, upravni odbor, savet. Načela njihovog delovanja i glavne oblasti nadležnosti su u većini slučajeva slični; ipak, treba imati u vidu i specifičnosti koje proizilaze iz različitog karaktera organizacija. Sem toga, neke međunarodne organizacije imaju više organa koji bi se mogli nazvati „izvršnim“. Potreba za stvaranjem izvršnih organa :proizilazi iz dva razloga. Prvi je, pretežno, tehničkog karaktera: proces pregovaranja i odlučivanja u kojem učestvuje između 120 i 160 država-članica (koliko, otprilike, broje današnje međunarodne organizacije s tendencijom univerzalnosti članstva) isuviše je složen, naročito ako prethodno nisu izvršene pripremne radnje — tehničke i, delom, političke. To je potencirano činjenicom da se na dnevnom redu najviših organa može naći veliki broj složenih problema (na primer, zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, već po tradiciji, broje preko sto tačaka dnevnog reda). U takvoj situaciji, izvršni organ, koji se češće sastaje a okuplja znatno manji broj država članica (između 1/3 i 1/7 ukupnog broja članica Organizacije), preuzima na sebe najveći deo priprema za zasedanja najvišeg organa a, sem toga, ima ovlašćenja da sam rešava o manje važnim pitanjima. Drugi razlog je, pretežno, političkog karaktera: u tipičnim međunarodnim organizacijama odlučivanje, najčešće, počiva na principu jedna država — jedan glas. Imajući u vidu da države imaju različitu „težinu“ u međunarodnim odnosima, prisutna je tendencija da im se prizna nešto bolja pozicija, ako ne u odnosu na glasanje, a ono u procesima pregovaranja u okvirima međunarodnih organizacija. U organima ograničenog sastava — kao što su to izvršni organi — zbog toga, najčešće se posebnim propisima obezbeđuje trajno prisustvo onih država-članica koje imaju najviše interesa za datu oblast međunarodne saradnje; drugim rečima, onih zemalja koje su „velike sile“ u datoj oblasti (vojnopolitičkih u Ujedinjenim nacijama; pomorskih u Međunarodnoj pomorskoj organizaciji, itd.) i od čijeg stava može da zavisi proces pregovaranja, odlučivanja, pa i sprovođenja usvojenih odluka. Trajnim učešćem u izvršnim organima takve članice dobijaju više prostora u procesu pregovaranja, pa i pravo odlučivanja o manje važnim * pitanjima . Izraz „izvršni“ organ ne odgovara u potpunosti i to iz razloga o kojima je već bilo reči: ne postoji, naime, struktura odgovornosti izvršnog organa najvišem. No, i ostali generični nazivi za ove organe imaju znatne nedostatke. Naziv „organ ograničenog *

Videti dole, Četvrta glava, IV, 2, C, e.

79

sastava“ koji potpuno odgovara u univerzalnim organizacijama, nije pogodan za ukazivanje na razliku između najvišeg i ovog organa u regionalnim i organizacijama užeg sastava. Izraz „izvršni“ koristi se ovde sa rezervom, s tim što ovakav organ treba da između zasedanja najvišeg organa vodi delatnosti organizacije, i to na način koji je načelno utvrđen odlukama prethodnog zasedanja najvišeg organa. A. Sastav. — Sastav izvršnih organa regionalnih i organizacija ograničenog članstva ne postavlja posebne probleme; s obzirom na manji broj članica, sve države su, po pravilu, zastupljene u izvršnim organima, s tim da se često određuje nivo, na kome vlade treba da budu predstavljene. Međutim, u univerzalnim organizacijama pitanje sastava izvršnih organa izaziva posebne teškoće. Izvršni organi — čije članove biraju najviši organi — retko se obrazuju bez ikakvih ograničenja. Univerzalne međunarodne organizacije poznaju dve vrste ograničenja: jedno, po kome je najviši organ dužan da određeni broj članova izvršnog organa postavlja saglasno datim, čvršće ili neodređenije postavljenim merilima, i, drugo, po kome je kretanje najvišeg organa ograničeno nekom načelnom odredbom statuta. Veoma retko ostavlja se puna sloboda najvišem organu da sam, po sopstvenom nahođenju, utvrdi sastav izvršnog organa. Ograničenja se nalaze već u samim Ujedinjenim nacijama. U odnosu na dva izvršna organa — Savet bezbednosti i Starateljski savet — Generalna skupština je ograničena u svom pravu izbora, jedino u odnosu na treći — Ekonomski i socijalni savet — ona nije vezana Poveljom. Najstrože ograničenje prava izbora Generalne skupštine odnosi se na Starateljski savet. U ovaj automatski ulaz države starateljke i stalni članovi Saveta bezbednosti (ukoliko nisu već predstavljeni po prvom osnovu. Da bi se postigla ravnoteža između država koje upravljaju starateljskim teritorijama i onih koje takve teritorije nemaju, Generalna skupština bira izvestan broj članova Starateljskog saveta. Što se tiče Saveta bezbednosti, njegov sastav utvrđen je time što je u samoj Povelji odlučeno da će njegovi stalni članovi biti Francuska, Kina, SAD, SSSR i Velika Britanija, dok će deset nestalnih članova (pre izmena u Povelji: šest) birati Generalna skupština „vodeći pri tom računa, na prvom mestu, koliko su članovi Ujedinjenih nacija doprineli održanju međunarodnog mira i bezbednosti i drugim ciljevima Organizacije, a isto tako o pravilnoj geografskoj raspodeli“. Tu, međutim, kao primer, jačanja težnje ka raspodeli mesta prema geografskom merilu, treba navesti rezoluciju Generalne skupštine 1991. (XVIII), gde je, uz povećanje broja nestalih članova Saveta bezbednosti, dato i uputstvo — koje, uzgred budi rečeno, zanemaruje prvi uslov postavljen Poveljom (doprinos održanju mira) — da se ta mesta popunjavaju ovako: 5 mesta pripada zemljama Azije i Afrike, 2 mesta zemljama Latinske Amerike, 1 mesto zemljama Istočne Evrope, 2 mesta zemljama Zapadne Evrope i ostalima. Statut Međunarodne pomorske organizacije, takođe, je veoma. strog u određivanju sastava izvršnog organa — Saveta. Savet sačinjavaju 32 člana, s tim da 8 predstavlja vlade država s najvećim interesom u pružanju međunarodnih brodarskih usluga, 8 vlade drugih država s najvećim interesom za međunarodni pomorski prevoz robe, dok 16 bira najviši organ. Drugim rečima, polovina članova izvršnog organa postavlja se gotovo automatski — na temelju statističkih podataka o bruto-registarskoj tonaži trgovačkih brodova, odnosno tonama prevezene robe u međunarodnom pomorskom saobraćaju. Sličnu odredbu sadrži i Statut Međunarodne agencije za atomsku energiju. Po sistemu, koji je ovde usvojen, u izvršni organ — Odbor guvernera —ulaze: (1) predstavnici 9 najrazvijenijih država u oblasti tehnologije atomske energije, uključujući tu i proizvodnju sirovina; (2) po 1 član iz svake od sledećih geografskih oblasti: Severna Amerika, Latinska Amerika, Zapadna Evropa, Istočna Evropa, Afrika, Bliski istok i Južna Azija, Jugoistočna Azija s Pacifikom i Daleki istok; (3) 20 članova koje bira Generalna * konferencija, polazeći od predviđene geografske raspodele. Po sistemu, usvojenom u Međunarodnoj organizaciji rada, izvršni organ — Upravni odbor — sastoji se od 56 članova, s tim da su polovina ovoga broja predstavnici vlada, a po 14 poslodavaca, odnosno radnika. Najviši organ je u izboru dosta ograničen. Od 28 predstavnika vlada u Upravnom odboru, 10 moraju predstavljati zemlje „glavnog industrijskog značaja“ dok ostale biraju, po svom nahođenju, vladini predstavnici u najvišem organu. Prilikom izbora svojih članova u Upravni odbor, poslodavački odnosno radnički predstavnici nisu toliko sputani: oni, jedino, moraju voditi računa o tome da *

Vidi podrobnije dole, Dodatak, I, 1, B, a.

80

izvestan broj poslodavačkih i radničkih predstavnika bude iz vanevropskih zemalja. Na osnovu toga, u Međunarodnoj organizaciji rada izrađeni su i specifični kriterijumi za određivanje zemalja „od glavnog industrijskog značaja“. Prilikom utvrđivanja koje su te zemlje, naime, vodi se računa o nacionalnom dohotku zemlje, njenom finansijskom doprinosu Organizaciji i njenom ekonomski aktivnom stanovništvu. Četiri pomenute finansijske organizacije imaju svoje sopstvene kriterijume za izbor članova izvršnog organa. Ovde se predviđa da će izvršni organ — koji svuda nosi isti naziv. Izvršni direktori, — biti sastavljen najmanje od 20 članova, s tim da najviši organ ima pravo da u skladu s povećanjem broja članova, taj broj povisi. U izvršni organ automatski ulaze pet predstavnika država članica sa najvećim ulogom u organizaciji, dok preostalih 15 (ili više) podležu izboru u najvišem organu. Ti izbori, pak, svode se u suštini na to da po nekoliko država članica — čije ukupne kvote to omogućavaju — imenuje svog člana u izvršni organ. Uzgred, treba reći da su Izvršni direktori Međunarodne banke za obnovu i razvoj po položaju i Izvršni direktori Međunarodne finansijske korporacije i Međunarodnog udruženja za razvoj. Druga grupa organizacija ne usvaja ovako striktna pravila nego se zadovoljava gipkijim sistemom. U Međunarodnoj organizaciji za civilno vazduhoplovstvo zahteva se da se pri izboru članova izvršnog organa — Saveta — vodi računa o odgovarajućem predstavljanju država „od glavnog značaja u vazdušnom transportu“, država koje, ako već nisu uključene, daju najveći doprinos u „pružanju olakšica za međunarodnu civilnu vazdušnu plovidbu“ i, najzad, da u Savetu budu predstavljene „glavne geografske oblasti sveta“. Druge organizacije usvajaju još blaža merila. Statut Svetske zdravstvene organizacije zahteva da najviši organ pri izboru Izvršnog odbora uzme u obzir „pravičnu geografsku raspodelu“, Statut Međunarodne unije za telekomunikacije predviđa da se izbor Administrativnog saveta vrši „poklanjajući dužnu pažnju potrebi pravičnog predstavljanja svih delova sveta“, dok Statut UNESCO predviđa samo da se vodi računa o „raznolikosti kulture i ravnomernom geografskom predstavljanju“. Treća grupa organizacija, najzad, ostavlja svom najvišem organu potpuno odrešene ruke prilikom izbora izvršnih organa. Ovih organizacija, međutim, nema mnogo. Jedan slučaj odnosi se na izbor Ekonomskog i socijalnog saveta Ujedinjenih nacija; po Povelji Generalna skupština potpuno je slobodna u izbora članova tog organa. Međutim, prilikom odluke o proširenju Ekonomskog i socijalnog saveta, postignuta je saglasnost da od novih mesta 7 pripadnu zemljama Azije i Afrike, a po jedno zemljama Latinske Amerike i zemljama Zapadne Evrope i ostalima. Drugi slučaj predstavlja izbor izvršnog organa Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu. I ovde se, međutim, tokom vremena stvorila prećutna saglasnost o određenoj geografskoj raspodeli mesta u izvršnim organima. U manjem broju slučajeva, najzad, najviši organi međunarodnih organizacija dužni su da, između ostalog. vode računa i o stručnom sastavu izvršnog organa. U slučaju UNESCO, najviši organ treba da nastoji da u Izvršni odbor uključi lica stručna u umetnosti, društvenim i prirodnim naukama, obrazovanju i širenju ideja. Statut Svetske zdravstvene organizacije obavezuje države koje su izabrane u izvršni organ da postave lica stručna u oblasti zdravstva, a Statut Međunarodne unije za telekomunikacije, naravno, traži da to budu stručnjaci iz oblasti telekomunikacija. Statut Svetskog poštanskog saveza još je određeniji: predstavnici država članica u izvršnom organu biće postavljeni od strane poštanskih uprava i treba da budu službenici tih uprava. Najzad, Statut Svetske meteorološke organizacije sasvim jasno kaže da će članovi odbora biti „direktori meteoroloških službi članova Organizacije ili njihovi zamenici“. Opšte obeležje sastava izvršnih organa univerzalnih međunarodnih organizacija jeste nastojanje da se obezbedi a) stalna zastupljenost najzainteresovanijih država, b) predstavljanje pojedinih regiona sveta i, ređe, c) stručnost članova izvršnih organa. Obezbeđenje stalne zastupljenosti određenih država u izvršnim organima međunarodnih organizacija primećuje se čak i onda ako se to odredbama statuta ne traži. Analiza sastava izvršnih organa univerzalnih organizacija od završetka drugog svetskog rata, na ovamo pokazuje da u njima postoji gotovo stalno prisustvo Velike Britanije, SAD i Francuske; u svakoj od ovih organizacija čiji su članovi i te tri zemlje njihovo predstavljanje u izvršnim organizacijama ima osobinu stalnosti. Za njima, računajući po učestalosti prisustva u izvršnim organima, dolaze Indija, Kanada, SSSR, Brazil, Kina, Australija, Belgija, Pakistan, Japan, UAR, Italija, itd. Razloge tome što je SSSR tek iza Indije i Kanade treba tražiti u tome što on nije član nekih od tih organizacija i što, jedno vreme, nije učestvovao u radu onih u koje je učlanjen. 81

Pregled sastava izvršnih organa univerzalnih međunarodnih organizacija ukazuje na izvestan stepen nedemokratičnosti. Sastav izvršnih organa odražava stvarnost postojećih međunarodnih odnosa, tj. činjenicu da države, i pored proglašene ravnopravnosti, nisu politički ni ekonomski jednake. Kao izuzetak treba navesti Svetski poštanski savez koji, jedini, ne dozvoljava nijednoj zemlji da u izvršni organ bude birana tri puta uzastopce, ograničavajući, na taj način, stalno predstavljanje bilo koje zemlje. No, to je veoma usamljen izuzetak. B. Nadležnost. — a. Odnos prema najvišem organu, — Nadležnost izvršnih organa je, po pravilu, uža od nadležnosti najviših — što je razumljivo kada se ima u vidu sastav jednih i drugih. Međutim, postoje znatne razlike — polazeći od jedne krajnosti, gde je izvršni organ gotovo ravnopravan s najvišim, pa do druge, gde se proglašava njegova odgovornost najvišem organu. S obzirom na to, mogu se izdvojiti sledeći modeli: (I) Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija primer je tela koje je teško označiti kao „izvršni organ“, i to ne samo zbog njegovog sastava nego i načina na koji je određena njegova nadležnost. Iako je nadležnost Saveta bezbednosti uža od one kojom raspolaže Generalna skupština, njegova ovlašćenja su u pojedinim pitanjima dalekosežnija. Njemu je, naime, poverena „prvenstvena odgovornost za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti“ te, s tim u vezi, ima određena ovlašćenja u postupku mirnog rešavanja sporova, a ukoliko dođe do narušavanja međunarodnog mira i bezbednosti, ima značajno pravo odlučivanja o primeni mera koje smatra potrebnim, uključujući upotrebu oružane sile. Ne ulazeći ovde u to što on svoja ovlašćenja nije u punoj meri koristio, ostaje činjenica da se ovde radi o „izvršnom organu“ koji nije dužan da izvršava odluke najvišeg organa, što bi možda bilo logično, nego svoje sopstvene. S druge strane, Savet bezbednosti ravnopravno sa najvišim organom — Generalnom skupštinom — bira Generalnog sekretara, sudije Međunarodnog suda a, na njegovu inicijativu, Generalna skupština prima i isključuje iz članstva. Ipak Generalna skupština kao najviši organ, raspolaže opštom nadležnošću i u odnosu na oblasti Saveta bezbednosti i bira nestalne članove tog organa. Treba voditi računa o tome da se ovde radi o veoma specifičnom odnosu „najvišeg“ i „izvršnog“ organa. (II) Po drugom sistemu, prihvaćenom u finansijskim organizacijama, izvršni organi opšte su nadležni da između zasedanja najviših organa rukovode radom organizacije kao i da vrše sva ovlašćenja koja na njih prenese najviši organ. S obzirom na to da — za razliku od većine izvršnih organa drugih organizacija — deluju u stalnom zasedanju u sedištu odnosnih organizacija i sastaju se po potrebi, oni poseduju stvarnu mogućnost da budu izvršni organi. (III) Rešenje kome pribegavaju Međunarodna agencija za civilno vazduhoplovstvo i Međunarodna agencija za atomsku energiju razlikuje se od prethodnog po tome što odbacuje ovako opšte određivanje nadležnosti izvršnih organa. Umesto toga, ovaj sistem počiva na veoma podrobnom i preciznom definisanju pitanja za čije su rešavanje nadležni izvršni organi. (IV) Statuti Svetske zdravstvene organizacije i Svetske meteorološke organizacije — za razliku od ostalih — izričito kažu da su odnosna tela izvršni organi najviših organa. Time je i njihova nadležnost, uz onu koju im izričito daju statuti, određena onim što im stave u zadatak najviši organi. Najvećim delom, ona se odnosi na nadziranje nad sprovođenjem u život odluka prethodnih zasedanja najviših organa ali, s druge strane, i na pripremanje materijala na osnovu koga će raspravljati najviši organi. Ovaj sistem izričitog označavanja ovih organa kao „izvršnih“, što se inače izbegava, omogućen je nepolitičkom prirodom pitanja kojima se te organizacije bave. S druge strane, to je moguće i zato što se radi o organizacijama koje insistiraju da izvršni organi ne budu sastavljeni od diplomata nego, naprotiv, od lica posebno kvalifikovanih u ovim stručnim oblastima. (V) UNESCO univerzalna organizacija, i Organizacija afričkog jedinstva, regionalna organizacija, spadaju u red onih koje su — uz upravo navedene slučajeve — pošle korak dalje i formalno proklamovale odgovornost izvršnih organa, najvišim. U slučaju UNESCO izvršni organ je „po ovlašćenju Konferencije“ odgovoran za izvršenje usvojenih programa, a Predsednik Konferencije po položaju je član izvršnog organa. Što se tiče Organizacije afričkog jedinstva, ovde se formalno proklamuje da je Savet ministara, tj. izvršni organ, „odgovoran Skupštini šefova država i vlada“, s tim da sprovodi odluke koje ona usvoji, Mada se radi o sličnim rešenjima, treba voditi računa i o sledećem: izvršni organ UNESCO sastavljen je od lica koja bira Konferencija, što znači da vlade ne postavljaju neposredno svoje predstavnike. Savet ministara Organizacije afričkog jedinstva sastavljen je od članova vlada afričkih država. Imajući to u vidu 82

moguće je tvrditi da u slučaju UNESCO odgovornost izvršnog organa najvišem nije samo formalna proklamacija. b. Osnovna pitanja u nadležnosti izvršnih organa. — I pored raznolikih sistema koje su međunarodne organizacije prihvatile u cilju utvrđivanja nadležnosti izvršnih organa, mogućno je navesti niz pitanja koja se, po pravilu, nalaze u okviru nadležnosti izvršnih organa. Odmah treba reći da ovde ima više raznolikosti i da je, za razliku od najviših organa, teže doći do opštih zaključaka koji bi važili za izvršne organe svih međunarodnih organizacija. Sledeća pitanja najčešće ulaze u okvir nadležnosti izvršnih organa: (I) Pravo biranja časnika — predsednika. potpredsednika i sl. U nekim slučajevima, sam najviši organ ima izvesna prava u odnosu na njihovo postavljanje. Dosta često; naročito u organizacijama užeg članstva, funkcija predsednika izvršnog organa određuje se rotacijom. (II) Pravilo je, kao i u slučaju najviših organa, da izvršni organ usvaja sopstveni poslovnik koji je, i ovde, dokumenat trajnijeg karaktera. (III) Izvršni organi obično raspolažu pravom osnivanja pomoćnih tela, bilo po sopstvenoj inicijativi na zahtev najvišeg organa. Ukoliko takvo pravo imaju, određuju sastav, zadatke i način izveštavanja pomoćnih tela. Negde se, pak, u samom statutu predviđa koja pomoćna tela moraju da se osnuju pod okriljem izvršnog organa. (IV) Izvršni organi samo izuzetno učestvuju u izboru ostalih organa. Sem Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, to je slučaj sa Savetom Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo (koji postavlja Generalnog sekretara i članove Komisije za vazdušni saobraćaj) i sa izvršnim organima finansijskih organizacija koji postavljaju Predsednika (lice koje delimično obavlja i funkciju Generalnog sekretara organizacije). (V) Izvršni organi često imaju pravo da upućuju zahteve ostalim organima da razmotre određeno pitanje. (VI) Izvršni organ obično prima izveštaje od administrativnog organa. Sam izvršni organ, pak, dužan je da podnosi izveštaje najvišem. (VII) Izvršni organi imaju udela u pripremanju predloga budžeta organizacije za naredni period kao i u trošenju budžetskih sredstava. Međutim, oni ne odlučuju u procesu usvajanja budžeta za naredni period. S druge strane, obično nadziru administrativni organ u pogledu trošenja budžetskih sredstava. (VIII) Samo izuzetno izvršni organi učestvuju u postupku prijema novih članica, suspenzije članskih prava i isključivanja iz organizacije. Međutim, ima slučajeva gde je izvršni organ (npr. u Međunarodnoj organizaciji za civilno vazduhoplovstvo) dužan da izveštava najviši organ u nepoštovanju akta organizacije. Izvršni organi imaju neke specifične funkcije, među kojima treba navesti: (I) Donošenje odluka manjeg značaja u periodu između zasedanja najviših organa i, u slučaju potrebe, stupanja u vezu s vladama država članica o pitanjima koje je moguće rešiti tim putem Ili, pak, staviti na dnevni red sledećeg zasedanja najvišeg organa, (II) Koordiniranje rada pomoćnih tela. (III) Donošenje pravila o uslovima službe osoblja sekretarijata i generalno, nadzor nad radom administracije. (IV) Staranje o sprovođenju programa rada usvojenih na prethodnim zasedanjima najviših organa. Drugim rečima, staranje o sprovođenju politike organizacije. (V) Pripremanje narednog zasedanja najvišeg organa, s tim da se sekretarijat stara o administrativnoj strani, dok izvršni organ priprema suštinsko raspravljanje. Dosta često, izvršni organ može da daje nacrte odluka, predloga i sugestije. (VI) Kod tehničkih organizacija, izvršni organi imaju pravo usvajanja tehničkih standarda. (VII) U operativnim organizacijama (finansijske organizacije, INTELSAT), izvršni organ neposredno rukovodi poslovanjem organizacije. c. Porast važnosti izvršnih organa. — Ukoliko se posmatra evolucija međunarodnih organizacija, naročito tehničkih i operativnih, zapaža se postepeno jačanje izvršnih organa, što je posledica toga što su u njima, iz već opisanih razloga, skoro stalno zastupljene velike sile, bilo da se radi o moćnim državama uopšte ili o velikim silama određene oblasti (pomorskog saobraćaja, vazdušnog saobraćaja, atomske energije, itd.). U organizacijama širokog članstva povlašćen položaj u procesima multilateralnog pregovaranja imaju države koje se mogu nazvati „posebno zainteresovane države“ — samim tim što im je obezbeđeno kontinualno prisustvo u radu izvršnih organa. Pojave jačanja izvršne vlasti“ u odnosu na „parlamentarnu“ — prisutne u brojnim državama — nisu, naravno u specifičnom obliku, mimoišle ni odnos između izvršnih i 83

najviših organa u međunarodnim organizacijama. Razlozi leže, prvo, u trajnom prisustvu određenog broja najznačajnijih država u svim fazama procesa pregovaranja i odlučivanja; drugo u boljim kontaktima predstavnika tih država-članica sa odgovarajućim institucijama u državama-članicama što je najuočljivije kod specijalizovanih međunarodnih organizacija); i treće, u svojevrsnoj sprezi koja se javlja između predstavnika tih država i delova službeničkog aparata međunarodne organizacije. Situacija se usložnjava i time što, veoma često, posebno zainteresovane države obično bivaju birane i u mnoge pomoćne organe — čime je njihovo prisustvo u svim fazama procesa pregovaranja i odlučivanja obezbeđeno. Porast značaja izvršnih organa doveo je dotle da se pitanjima izbora, koje vrše najviši organi, poklanja sve više pažnje. Ilustracije radi, može se navesti ekstreman slučaj s kraja 1979. i početka 1980. godine, kada je u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija održano preko 150 glasanja za izbor jednog nestalnog člana Saveta bezbednosti. U tom pogledu, naročito se opaža težnja pojedinih grupa država, povezanih na geografskoj, ekonomskoj ili ideološkoj osnovi, da u izvršnim organima obezbede svoj uticaj. U tom pogledu naročito je ilustrativno nastojanje novooslobođenih afričkih zemalja — koje je u nekim organizacijama dovelo do značajnih rezultata. O značaju koji države pridaju raspodeli mesta u izvršnim organima upečatljivo govore pregovori koji su vodili usvajanju Konvencije Ujedinjenih nacija o pravu mora (1982. g.) — a u vezi sa sastavom Saveta novostvorene međunarodne organizacije. Saglasno čl. 161. Konvencije UN o pravu mora utvrđeno je sledeće: Savet se sastoji od 36 članova koje bira Skupština „prema ovom redu“: (a) četiri člana između država koje su u poslednjih pet godina za koje su dostupni podaci trošile više od 2% od ukupne svetske potrošnje, ili čiji je čisti uvoz bio viši od 2% ukupnog svetskog uvoza, proizvoda dobijenih od onih kategorija ruda koje potiču iz Zone, s tim da je najmanje jedna država iz istočnoevropskog (socijalističkog) regiona; (b) četiri člana između osam država koje su najviše investirale u pripreme i na aktivnosti u Zoni, uključujući najmanje jednu državu iz istočnoevropskog (socijalističkog) regiona; (c) četiri člana između država koje su glavni neto uvoznici onih kategorija ruda koje potiču iz Zone, uključujući najmanje dve države u razvoju čiji izvoz takvih ruda ima važan uticaj na njihove privrede; (d) šest članova između država u razvoju koje predstavljaju posebne interese (interese država s brojnim stanovništvom, država bez morske obale, država u nepovoljnom geografskom položaju, država koje su glavni uvoznici onih kategorija ruda koje potiču iz Zone, država koje su potencijalni proizvođači takvih ruda, i najmanje razvijenih država); (e) osamnaest članova po principu koji obezbeđuje pravičnu geografsku raspodelu mesta u Savetu u celini, pod uslovom da svaki geografski region bude zastupljen jednim članom izabranim na osnovu ove tačke; geografski regioni su, pak sledeći: Afrika, Azija, Istočna Evropa (socijalistička), Latinska Amerika, Zapadna Evropa i ostale države. Ova komplikovana formula, dalje, dopunjena je odredbama koje treba da obezbede balans između država bez morske obale i ostalih, posebno zemalja u razvoju. U svakom slučaju, reč je o rešenju koje polazi od načela pravične geografske raspodele, ali, istovremeno, to načelo kvalifikuje stepenom ulaganja, zainteresovanosti, razvoja i, naravno, odgovarajućim političkim kriterijumima. Sve ovo navelo je neke autore da se založe za drukčiji pristup sastavljanju izvršnih organa. Polazeći od toga da geografska raspodela mesta ne odgovara već zbog toga što ne odražava i političku podelu sveta, predlaže se rešenje po kome bi u izvršnim organima bile predstavljene, u podjednakoj srazmeri, socijalističke, kapitalističke i nesvrstane zemlje. To bi, po mišljenju predlagača, odražavalo stvarnu snagu pojedinih grupa u današnjem svetu i uz odgovarajući sistem glasanja, osiguralo ispravno delovanje izvršnih organa. Pravična geografska raspodela mesta u dosadašnjoj praksi međunarodnih organizacija, uglavnom se svodi na to da se u organe ograničenog sastava bira određeni broj predstavnika država datog geografskog regiona. Jednom izabran, predstavnik radi, reklo bi se isključivo, u interesu svoje vlade i po njenim instrukcijama — dok je utvrđivanje interesa regiona koji ovde „predstavlja“ obično zanemaren. Sem toga, imajući u vidu da pojedini regioni ne moraju biti homogeni u pogledu stavova koje u međunarodnoj organizaciji valja zauzimati po nizu pitanja — a negde se pojedine države unutar regiona nalaze i na suprotnim ideološkim i drugim pozicijama, dok nije nepoznato ni to da se neke nalaze u oštrim konfrontacijama — ovako primenjivano pravilo ima ozbiljnije nedostatke. Ne samo u pogledu zauzimanja stavova nego i u tome da neke zemlje teško da imaju šanse da budu određene za „predstavnika“ regiona. 84

U tom kontekstu interesantan je razvoj do koga je došio u Međunarodnoj organizaciji za civilno vazduhoplovstvo. Da bi se izbegli napred navedeni problemi u vezi sa izborom članova Saveta ove organizacije, neke zemlje, odnosno grupe zemalja, međusobno se dogovaraju o svom kandidatu i obaveštavaju Skupštinu da on predstavlja određenu grupu država ili region. U mnogim slučajevima države, čak, naglašavaju da su se dogovorile i o stalnoj rotaciji prilikom izbora članova za Savet. Dalje, države koje su se opredelile za pomenutu praksu vrlo često uspostavljaju zajedničko predstavništvo kod Organizacije, dogovaraju se o jedinstvenom istupanju i akcijama njihovog izabranog predstavnika, pa čak i zajednički snose troškove predstavništva. Izvesno je da je na ovaj način moguće direktnije i smišljenije uticati na politiku Saveta (kao organ ograničenog sastava u kome veliku ulogu imaju zemlje sa razvijenim civilnim vazduhoplovstvom, a time i cele Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo. Eventualno napuštanje „regionalnog predstavljanja“ — sa nedostacima na koje je ukazano — i uvođenje pravila koje bi omogućilo određenom broju država sa sličnim interesima da biraju svog predstavnika u sve organe ograničenog sastava, značilo bi poboljšanje: otpale bi političke bitke oko toga koja država treba u datom trenutku da bude birana (naročito ako region nije homogen), države sličnih pogleda i interesa mogle bi se dogovoriti o tome ko će ih u datom razdoblju u određenoj međunarodnoj organizaciji predstavljati; došlo bi se do toga da tako izabrani predstavnici vode računa o interesima cele grupe država; omogućilo bi se bolje kadrovsko predstavljanje, posebno zemalja u razvoju i, jednim delom, olakšao finansijski teret učešća u radu zaista brojnih međunarodnih foruma. No, naravno, reč je o sporadičnoj praksi i idejama koje se iznose na razmišljanje. I dalje ostaje u mnogim statutima zapisano pravilo o geografskom predstavljanju. Zbog toga i nastojanja da se poboljša sastav izvršnih organa mora da se kreću u okvirima svakodnevnih političkih akcija država članica međunarodnih organizacija.

3. Pomoćni organi A. Osnivanje i delatnost. — Posebno mesto u strukturi međunarodnih organizacija zauzimaju pomoćni organi. Pod tim opštim nazivom podrazumeva se veoma širok krug raznih tela — od onih potpuno zavisnih od organa koji ih je obrazovao pa do tela sa visokim stepenom samostalnosti. Pomoćni organi mogu se obrazovati na tri načina. Prvo, njihovim nabrajanjem u samom statutu u kome, manje ili više precizno, mogu biti definisane i njihove funkcije, kao i odnos prema najvišem ili izvršnom organu. Tako, npr. Statut Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo predviđa stvaranje Komisije za vazdušnu plovidbu i Komiteta za međunarodni vazdušni transport; Statut Međunarodne banke za obnovu i razvoj predviđa osnivanje Komiteta za zajmove i regionalnih ureda; Statut Organizacije afričkog jedinstva stvaranje specijalizovanih komisija; Statut Organizacije američkih država stvaranje Interameričkog saveta pravnika, saveta za kulturu itd. Treba reći i to da je postojanje pomoćnog organa izvesnije ukoliko ga predviđa statut; u tom slučaju, naime, ukidanje organa zahteva reviziju statuta. Drugo — a to je najučestalija praksa — statut može manje-više određeno ovlastiti najviše ili izvršne organe da, po potrebi, osnivaju pomoćne organe. To je, na primer, učinjeno u Povelji Ujedinjenih nacija, gde se generalno ovlašćenje za osnivanje pomoćnih organa nalazi u članu 7, s tim da je u članovima 22, 29 i 68. ono posebno dato „glavnim“ organima Ujedinjenih nacija, statuti Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu i Međunarodne agencije za atomsku energiju takođe daju opšte ovlašćenje za stvaranje pomoćnih organa; statut Svetske zdravstvene organizacije daje ovlašćenja za osnivanje „komiteta“ za pomoć najvišem ili izvršnom organu itd. Za razliku od pomoćnih organa čiji su naziv i funkcije navedeni u statutu, osnivanje i ukidanje pomoćnih organa koje organizacija „može“ obrazovati, u potpunosti zavisi od odluke nadležnog organa. Najzad, u trećoj grupi nalaze se pomoćni organi onih međunarodnih organizacija čiji statuti o takvim telima ne govore ništa. Najzanimljivije su, svakako, vojnoblokovske organizacije, čiji su statuti, u tom pogledu, veoma oskudni dok one u praksi stvaraju znatan broj organa koji bi se mogli svrstati među „pomoćne“ (npr.: komiteti Saveta, Vojni komitet u NATO-u). Sudeći po tome, pa i po postupanju drugih međunarodnih organizacija, izgleda da se obrazovanje pomoćnih organa smatra za inherentno pravo najviših, pa i izvršnih organa međunarodnih organizacija. Statuti međunarodnih organizacija ne sadrže definicije izraza „pomoćni organ“. Ukoliko su poimence navedeni u statutu, gde su utvrđene njihove funkcije i sastav, najviši 85

i izvršni organ će, ipak, imati pravo izbora članova pomoćnih organa, kao i mogućnost da, u granicama statuta, bliže odrede njihove funkcije i usmeravaju njihovu delatnost. I za njih je, mada u nešto manjoj meri nego u odnosu na sve ostale pomoćne organe, moguće reći da su to tela obrazovana od strane najviših izvršnih organa s ciljem da im pomažu u radu. Većina pomoćnih organa osnivaju najviši i izvršni organi po sopstvenom nahođenju. Nazivi su im različiti — kao „komisija“, „komitet“, „pomoćni organ“, „pomoćno telo“, „radna grupa“ itd. Glavne karakteristike pomoćnih organa mogu se svesti na sledeće: a) pomoćni organ stvara se od strane, ili pod okriljem, najvišeg ili izvršnog organa, b) članstvo i delokrug rada pomoćnog organa utvrđuje i menja najviši ili izvršni organ; i c) pomoćni organ može biti ukinut odlukom organa koji ga je osnovao. Mada se nigde ne govori o mogućnosti delegiranja ovlašćenja najviših i izvršnih organa pomoćnim, može se reći da je ona, u izvesnoj meri, implicirana. Granicu prenošenja ovlašćenja ipak, postavlja momenat odlučivanja: pomoćni organ se, naime, ne može ovlastiti da donosi odluke koje su u nadležnosti najvišeg ili izvršnog organa. Međunarodne organizacije rado koriste mogućnost obrazovanja pomoćnih organa: u nekim organizacijama, kao što su Ujedinjene nacije, može se, čak, govoriti o pravoj inflaciji (računa se da samo Ujedinjene nacije imaju oko 700 pomoćnih organa — s tim što je tačan broj nemoguće utvrditi zbog toga što u mnogim slučajevima nije izvesno da li pojedini pomoćni organi još postoje ili su odumrli). Sistematizacija tih grana moguća je na osnovu različitih merila. Najgrublja klasifikacija svodi se na sledeće: a) Pomoćni organi obrazovani na regionalnoj osnovi. — Osnivaju ih naročito univerzalne međunarodne organizacije koje im, ujedno, daju u nadležnost razmatranje pitanja vezanih za pojedine delove sveta (npr. Regionalne ekonomske komisije Ujedinjenih nacija; regionalne komisije Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu; regionalne agencije Međunarodne organizacije rada). Treba istaći da su to organi međunarodnih organizacija koje, nikako, ne treba poistovećivati sa regionalnim međunarodnim organizacijama. b) Autonomni organizmi u okviru međunarodnih organizacija. Mogu se naći samo u organizacijama široke nadležnosti i organizacione strukture (npr. Konferencija UM o trgovini j razvoju. Program UN za razvoj, specijalizovane organizacije američkih država). Finansiraju se iz budžeta Organizacije, ali i dobrovoljnim doprinosima članica. Za razliku od pomoćnih organa u užem smislu reči, ovi autonomni organizmi imaju sopstvene organe nadležne za rukovođenje njihovom delatnošću a, negde, i sopstveni administrativni aparat. Ipak, to nisu posebne međunarodne organizacije već zbog toga što nemaju sopstveni statut nego su obrazovane odlukom najvišeg organa koji, ujedno, vrši i * prava nadzora nad njima . c) Ostali pomoćni organi. — Pomoćni organi mogu biti obrazovani radi: i) izvršenja određenog zadatka; ii) stalnog praćenja određene problematike: iii) rada u oblasti mirnog rešavanja sporova, iv) neposredne pomoći najvišem ili izvršnom organu. Njihova samostalnost je najmanja, a funkcije im neposredno određuje organ-osnivač kome, po pravilu, podnose traženi izveštaj. Taj izveštaj sadrži i predloge za rešavanje odnosnih problema, međutim, njegovo usvajanje u potpunosti zavisi od organa osnivača. Ova vrsta pomoćnih organa — koji su to u punom smislu reči — najbrojnija je. B. Sastav. — Sastav pomoćnih organa — ukoliko, izuzetno, nije regulisan statutom — veoma je raznolik. S jedne strane. u pomoćnim organima mogu biti predstavljene sve države članice ili, što je naročito praksa u univerzalnim organizacijama, manji broj izabranih država članica. S druge strane. pomoćni organi mogu biti sastavljeni od predstavnika država, ili, pak, od pojedinaca izabranih u ličnom svojstvu. Nikakve teškoće nisu vezane za sastav pomoćnih organa koji okupljaju celo članstvo organizacije. Problemi, naročito složeni u organizacijama političkog karaktera, nastaju u slučajevima gde se u njih bira određen broj lica — bilo predstavnika država članica ili pojedinaca u ličnom svojstvu. Tehnički posmatrano, izbori u pomoćne organe ograničenog sastava mogu se vršiti u organu-osnivaču glasanjem o pojedincima, glasanjem o državama članicama koje će odrediti svog predstavnika u pomoćni organ; davanjem ovlašćenja predsednika najvišeg ili izvršnog organa da, po savetovanju s državama članica i grupacijama država, utvrdi sastav pomoćnog tela; odlukom da u pomoćni organ uđu određeni funkcioneri organizacije. Suštinski posmatrano, međutim, pitanje se svodi na zastupljenost grupacija država članica u pomoćnim organima, koje se pojavljuje i prilikom izbora u izvršne organe ograničenog sastava. Čak i onda kada je reč o pomoćnim organima sastavljenim od pojedinaca u ličnom svojstvu, jedan od važnih *

Vidi dole, 5.

86

činilaca je državljanstvo. Ovaj problem, svakako najsloženiji je u organizacijama političkog karaktera — naročito u slučaju ikada okupljaju države sa različitim društveno-ekonomskim sistemima i, u skladu s tim, divergentnom ideologijom. Diskusija o načinu sastava pomoćnih organa počela je u Ujedinjenim nacijama, u vezi s obrazovanjem tzv. funkcionalnih komisija Ekonomskog i socijalnog saveta — što znači u relativno manje politički obojenoj oblasti. S jedne strane, tvrdilo se da u pomoćnim organima treba obavezno da budu predstavljeni stalni članovi Saveta bezbednosti a, s druge, da treba poći od pretpostavke da svi članovi doprinose radu Ujedinjenih nacija te da, stoga, treba da budu demokratskim putem birani u pomoćne organe; štaviše, tvrdilo se da čak i zahtev za predstavljanjem geografskih regiona predstavlja nedemokratičan oblik, podrazumevajući da je glasanje bez ikakvih ograničenja najbolji put. Saglasnost, oličena u rezoluciji Centralne skupštine 207 (III), izgledala je ovako: „Ekonomski i socijalni savet, u izboru država članica ovlašćenih da imenuju članove funkcionalnih komisija, i u izborima i aranžmanima za izbor članova ostalih pomoćnih organa, treba da uzme u obzir sve članice Ujedinjenih nacija, poklanjajući dužnu pažnju pravičnoj geografskoj raspodeli“ ali, a tu treba videti ustupak velikim silama, i „posebnom doprinosu svakog člana koji može pružati radu Saveta i njegovoj sposobnost da preduzme efikasne akcije“. Ova kombinacija — posebno učešće velikih sila i pravična geografska raspodela — daje pečat izborima gotovo svih pomoćnih organa Ujedinjenih nacija. Od posebnog je značaja da se o ovome vodi računa i u vezi s pomoćnim organima obrazovanim od pojedinaca u ličnom svojstvu. Diskusija na X zasedanju Generalne skupštine o osnivanju Naučnog komiteta za posledice atomske radijacije — koja se, s jedne strane, smatrala za telo stručnjaka dok se, s druge, govorilo o „širokoj geografskoj raspodeli“ — završena je rezolucijom 913 (X), koja i za telo sastavljeno od stručnjaka izabranih u ličnom svojstvu zahteva odgovarajući geografsku raspodelu, što znači da polazi od potreba i težnji država u prvom redu, a tek u drugom redu od sposobnosti pojedinaca. Izgleda da i načelo pravične geografske raspodele, kada je reč o pomoćnim organima, dobija u novije vreme nešto drukčije tumačenje i da počinje proces njegovog prerastanja u načelo srazmerne geografsko-političke raspodele mesta. Kada je došlo do stvaranja Ad hoc komiteta Ujedinjenih nacija za miroljubivo korišćenje kosmosa, povela se diskusija u kojoj su zauzeta dva oprečna stava: po prvom, trebalo je da taj pomoćni organ svojim sastavom odražava celokupno članstvo Ujedinjenih nacija a, po drugom, podjednaku zastupljenost dve glavne grupacije država, dok bi treća odražavala ravnotežu. Ad hoc komitet, obrazovan rezolucijom Generalne skupštine 1348 (XIII), očigledno nije udovoljio zahtevima koji su uporno postavljani, tako da nije mogao normalno da deluje. Nasuprot tome, Komitet za miroljubivo korišćenje kosmosa izgleda da bolje odražava taj geografsko-politički princip; u stvari, moguće je primetiti tendenciju kod mnogih važnih pomoćnih organa Ujedinjenih nacija da budu srazmerno zastupljene zemlje Istočne Evrope, zapadne zemlje i, kao moderator, određeni broj nesvrstanih (npr. Specijalni komitet za kodifikacije međunarodnopravnih načela o prijateljskim odnosima i saradnji država; Komitet osamnaest zemalja za razoružanje). Problemi ove vrste, po prirodi stvari, u blažem obliku se postavljaju u organizacijama pretežno tehničkog karaktera. Pa, ipak, ova evolucija ne može da zaobiđe ni njih. Jer, radi se o načinu na koji države članice smatraju da mogu, i treba, da učestvuju u radu pomoćnih organa i da na taj način obezbede da prethodne diskusije u njima, kao i predlozi koji tu mogu da budu formulisani, ne ugroze interese koje smatraju važnim.

4. Administrativni organi Administrativni organi — odnosno „sekretarijati“, kako ih nazivaju statuti mnogih organizacija — veoma mnogo se razlikuju od najviših i izvršnih, pa i pomoćnih organa međunarodnih organizacija. Bitne razlike odnose se kako na sastav tako i na funkcije. Što se tiče prvog, u administrativnim organima države nisu predstavljene svojim predstavnicima; štaviše, insistira se na „međunarodnom karakteru“ ovog organa. Kada je reč o funkcijama, treba voditi računa o tome da administrativni organi ne mogu donositi odluke koje bi vezivale bilo druge organe ili države članice; oni, u stvari, sprovode odluke najviših i izvršnih organa. Kada je reč o administrativnim organima, treba razlikovati šefa administracije (koji se najčešće naziva generalni sekretar ili generalni direktor) od osoblja, koje je, najčešće, njegov administrativni i tehnički aparat. Zadatke od najviših i izvršnih organa dobija neposredno šef administrativnog organa; on je pred organizacijom odgovoran za izvršavanje poverenih mu funkcija. Šef administracije — negde uz opšti nadzor izvršnog 87

organa — vrši i prava postavljanja, izricanja disciplinskih mera i otpuštanja službenika, a odgovoran i za organizaciju rada. A. Sastav. — Administrativni organi sastoje se od šefa i potrebnog broja administrativnog, tehničkog i drugog osoblja. šef administrativnog organa po pravilu postavlja najviši organ (negde uz saodlučivanje izvršnog), na period od 4—10 godina, s tim što se pitanje njegovog ponovnog izbora različito rešava. Za postavljanje osoblja, kao i za njihovo otpuštanje i preduzimanje disciplinskih mera nadležan je šef administrativnog organa; obično postoje pravilnici o pitanjima odnosa osoblja prema organizaciji, koji ovu materiju podrobnije regulišu (njih obično donose izvršni organi uz eventualno odobrenje najviših), dok se negde, za postavljanje viših službenika, zahteva i saglasnost izvršnog organa. Statuti međunarodnih organizacija sadrže dva osnovna zahteva u pogledu personalnog sastava administrativnih organa. Prvo, zahteva se da službenici ovih organa zadovoljavaju u pogledu efikasnosti u radu, lične ispravnosti i stručnosti a, drugo, da se regrutuju na najširoj mogućnoj geografskoj osnovi (ili, ako se radi o organizacijama sa manjim brojem država članica, da budu zastupljeni državljani svih članica). Prvi zahtev razumljiv je ako se ima u vidu da administrativni organi treba da obavljaju obiman stručni posao. Drugi zahtev posledica je potrebe da administrativni organi i personalnim sastavom održavaju članstvo organizacije. Ipak, treba napomenuti da i pored proklamovanja „međunarodnog karaktera“ administrativnih organa, države članice smatraju potrebnim da u njima imaju i sopstvene državljane. Naimenovanje šefa administracije smatra se za važno pitanje već zato što on, sa osobljem, predstavlja elemenat stalnosti organizacije. Zbog toga se, prilikom njegovog izbora, vrše obimne konsultacije. Ipak, ovaj izbor šefa administracije postavlja se u različitoj svetlosti, zavisno od toga da li se radi o organizaciji tehničkog ili političkog karaktera. Ako je reč o organizaciji prevashodno političkog karaktera, situacija može da bude veoma delikatna — kao što se to pokazalo u Ujedinjenim nacijama prilikom izbora nekih od dosadašnjih generalnih sekretara. Nedavna iskustva u vezi sa izborom Generalnog direktora UNESCO, takođe, veoma su poučna. Problemi u vezi sa stavom administrativnih organa manje se kreću oko elemenata stručnosti, a više oko pravilne geografske raspodele, Mada su neki skloni da kažu da se radi o teškoćama svojstvenim svakom pokušaju držanja ravnoteže između stručnosti i geografske raspodele, ne može se izbeći ni politički vid celog problema. U prvim posleratnim godinama, naime, u sekretarijatima mnogih organizacija znatan deo otpadao je na državljane zemalja sedišta; imajući u vidu činjenicu da se sedišta univerzalnih organizacija nalaze u Zapadnoj Evropi ili Americi, logično je da je to pitanje, već sa početkom hladnog rata, poprimilo dimenzije značajnog političkog problema. Kada je, pak, došlo do poznate krize u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku — gde je vlada SAD vršila pritisak na Generalnog sekretara da otpusti jedan broj službenika američkog državljanstva optuženih za „subverzivnu“ delatnost, pokazalo se da, i pored priznatog „međunarodnog karaktera“ administrativnog organa, vlada države sedišta ne želi da se odrekne političke kontrole nad svojim državljanima zaposlenim u tom organu. Problem pravilne raspodele mesta u Sekretarijatu Ujedinjenih nacija postavio se već prvih dana, tako da je Generalna skupština već na II zase-

88

danju zatražila „uravnoteženu geografsku raspodelu u sastavu Sekretarijata“ ukazujući, istovremeno, da ona treba da „održava i koristi u najvećoj mogućoj meri tekovine različitih kultura i tehničku stručnost svih država članica“. Kao prvi korak u pravcu poboljšavanja, najpre je usvojen kriterijum određivanja mesta u Sekretarijatu u srazmeri sa finansijskim doprinosom države članice budžeta Organizacije. Ovaj osnov je, s razlogom, došao na udar kritike, tako da je docnije predviđena kombinacija sledeća četiri merila članstvo; stanovništvo; poželjnost da se obezbedi ravnoteža između sedam geografskih regiona u svetu; doprinos redovnom budžetu Organizacije. Nastojanja za poboljšanjem strukture službeničkog sastava Sekretarijata koja su postala naročito aktuelna kada je niz afričkih i azijskih zemalja postigao nezavisnost i pristupio Organizaciji — još nisu konačno skinuta s dnevnog reda. I druge organizacije našle su se u sličnoj dilemi. Tako je na Generalnoj konferenciji UNESCO-a, održanoj 1958. godine, ozbiljno kritikovan način raspodele službeničkih mesta u Sekretarijatu, a naročito zbog toga što je postojala neravnoteža u korist nekoliko zemalja Zapadne Evrope na štetu ostalih regiona, tako da se s pravom tvrdilo da se UNESCO lišio prednosti koje bi mu pružala dobra zastupljenost raznih kultura. Usledilo je usvajanje rezolucije koja je tražila revidiranje sistema regrutovanja službenika, Uz ispravljanje nekih kriterijuma za postavljanje službenika, 1962. godine usvojena je i odluka da Generalni direktor, prilikom postavljanja službenika, daje prednost kandidatima koji su državljani zemalja nedovoljno zastupljenih u Sekretarijatu. I pored toga što države članice smatraju da i njihovi državljani treba da budu zastupljeni u administrativnim organima međunarodnih organizacija, treba istaći da službenici nisu zvanični predstavnici svojih država (koji bi imala punomoćja svojih vlada i primala instrukcije o tome kako treba da postupaju). Administrativni organi obrazovani su od službenika koji, bez obzira na državljanstvo, moraju da deluju isključivo u interesu organizacije. Reč je o „međunarodnom karakteru“ administrativnih organa. Međunarodni karakter administrativnih organa ima osnovu u statutima međunarodnih organizacija koje, sa manjim razlikama u formulacijama, sadrže ideje sadržane u članu 100 Povelje Ujedinjenih nacija, koji glasi: a) Pri vršenju svih dužnosti Generalni sekretar i osoblje neće tražiti niti primati uputstva ni od koje vlade niti od bilo koje vlasti van Organizacije. Oni će se uzdržavati od svakog postupka koji ne bi bio u saglasnosti s njihovim položajem međunarodnih službenika odgovornih jedino organizaciji; b) Svaki član Ujedinjenih nacija obavezuje se da će poštovati isključivo međunarodni karakter dužnosti Generalnog sekretara i osoblja i da neće pokušavati da na njih utiče prilikom vršenja njihovih dužnosti. To znači da bi osoblje zaposleno u administrativnim organima trebalo da zaboravi na pripadnost sopstvenoj državi i da deluje isključivo u interesu same međunarodne organizacije — koja mu, uostalom, daje platu, penziju i obezbeđenje privilegije i imunitete. Ipak praksa zaostaje za idealom; u odnosu na međunarodni karakter administrativnog organa, naime, pokazalo se da je najveći problem u tome kako zaštiti međunarodnog službenika od njegove sopstvene države.

89

B. Funkcije. — Funkcije administrativnih organa mogu se svrstati u sledeće kategorije: administrativne u užem smislu reči, koordinacione, tehničke, finansijske, reprezentativne i političke. Radi se, pre svega, o funkcijama poverenim šefovima administrativnih organa; šefovi dobijaju ovlašćenja, izvršavaju zadatke uz pomoć osoblja i odgovaraju pred organizacijom. a) Administrativne funkcije u užem smislu reči javljaju se, istorijski posmatrano, najranije, zajedno s delovanjem prvih sekretarijata međunarodnih organizacija. To su one koje se svode na obezbeđenje normalnog delovanja celokupnog rada sekretarijata, s jedne strane, i na administrativne predradnje koje prethode zasedanjima ostalih organa, s druge. U tom užem smislu, administrativne funkcije uključuju stalnu prepisku s predstavnicima država članica, prikupljanje obaveštenja i dokumenata, čuvanje arhiva i stavljanje tih materijala na raspolaganje državama članicama. Najzad, one obuhvataju obezbeđenje potrebnog osoblja za sednice ostalih organa. b) Koordinacione funkcije nastaju sa porastom složenosti strukture međunarodnih organizacija i nastojanjem ka povezivanju i usklađivanju rada dve ili više međunarodnih organizacija u oblastima gde im se nadležnosti dodiruju ili prepliću. Koordinacione funkcije unutar same međunarodne organizacije svode se na obezbeđenje administrativnih usluga svim organima — od najviših do pomoćnih — ali obuhvataju i organizovanje administrativnog mehanizma za sprovođenje odluka. Ova funkcija od manjeg je značaja u užim, tehničkim organizacijama, dok je najšira u opšte-političkim. U Ujedinjenim nacijama ove funkcije su najsloženije i kreću se oko administrativne pripreme i izvršavanja odluka velikog broja organa nadležnih za širok krug problema. Koordinacione funkcije na usklađivanju delatnosti više međunarodnih organizacija nastaju iz postojanja više međunarodnih organizacija u jednom geografskom regionu ili postojanja većeg broja univerzalnih organizacija. Što se tiče prvog slučaja, niz zapadnoevropskih organizacija — i to ne samo ekonomsko-integracionih koje imaju zajedničke organe — razradio je postupke za administrativnu koordinaciju. U pogledu univerzalnih, dosadašnji razvoj doveo je do zaključivanja niza bilateralnih sporazuma između Ujedinjenih nacija, s jedne strane, i svake od specijalizovanih ustanova, s druge. Administrativna koordinacija usredsređena je u posebnom organu — Administrativnom komitetu za koordinaciju — u kome, pod predsedništvom Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, zasedaju šefovi administrativnih organa svih specijalizovanih ustanova. c) Tehničke funkcije administrativnih organa takođe su rezultat najnovijeg razvoja međunarodnih organizacija. Ove funkcije obuhvataju izradu stručnih elaborata za potrebe pojedinih organa, i ukoliko se radi o tehničkoj ili operativnoj organizaciji, izvršavanje konkretnih zadataka, počevši od pitanja proceduralne prirode pa do izrade veoma složenih elaborata o izvršavanju usvojenih projekata. Ukoliko je organizacija angažovana na pružanju tehničke pomoći — što je čest slučaj — ove funkcije obuhvataju i celokupnu aktivnost na pružanju te pomoći, tj. odabiranje stručnjaka, njihovo upućivanje u određenu zemlju, zaključivanje sporazuma o uslovima rada tih stručnjaka, itd. d) Finansijske funkcije proizilaze iz ovlašćenja koja šefovi administrativnih organa dobijaju u odnosu na budžetska pitanja. One se kreću

90

od predlaganja budžetskih stavki za naredni period pa do trošenja predviđenih sredstava. Finansijska sredstva pak, odnose se na izdržavanje delatnosti svih organa ali, s druge strane, i na ulaganje u izvršenju predviđenih programa. Administrativni organ vodi celokupno finansijsko knjigovodstvo. e) Reprezentativne funkcije daju se, sasvim izričito, šefu administracije. Šef administracije predstavlja organizaciju kao pravno lice. U skladu s ovlašćenjima, on preduzima mere za zaštitu prava organizacije i za obezbeđenje da ona udovoljava svojim obavezama. U tome, dosta često, on može pokretati pravne postupke. Šef administracije potpisuje međunarodne sporazume organizacije. Onde gde su države članice predstavljene stalnim misijama u sedištu organizacije (a to je slučaj s Ujedinjenim nacijama i nizom drugih organizacija), šef administracije prima akreditivna pisma šefova tih misija, a vrši u odnosu na njih i druge reprezentativne funkcije. Međunarodne organizacije imaju sopstvene ambleme i zastave koje, u određenim slučajevima, imaju pravo da ističu kako organizacija tako i šef administrativnog organa. U okviru reprezentativnih funkcija šef administrativnog organa pregovara s vlastima države sedišta i, po potrebi, zaključuje sporazume o pitanjima vezanim za svakodnevnu delatnost — od realizacije privilegija i imuniteta pa do konkretnih imovinsko-pravnih odnosa. f) Političke funkcije šefa administrativnog organa pojavljuju se u pravom smislu reči tek s Ujedinjenim nacijama, i to ne toliko na osnovu nadležnosti predviđene Poveljom, koliko usled niza teškoća uslovljenih hladnim ratom koje su, na određen način, omogućile istupanje Generalnog sekretara — inače, po Povelji, „glavnog administrativnog službenika Organizacije“. O tome, međutim, postoje mnoga neslaganja — koja nisu toliko načelnog karaktera koliko se vezuju za nezadovoljstvo pojedinim političkim akcijama i ocenama koje su davali dosadašnji generalni sekretari. Začeci političkih funkcija Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija mogu se naći, kako to mnogi smatraju, u odredbi, člana 99, Povelje, gde se kaže da „Generalni sekretar može skrenuti pažnju Saveta bezbednosti na svako pitanje, koje po njegovom mišljenju može da ugrozi održanje međunarodnog mira i bezbednosti“ a, s druge strane, u pravu i dužnosti Generalnog sekretara da prisustvuje sednicama glavnih organa Ujedinjenih nacija, i, štaviše, da im podnosi elaborate i mišljenja. Ovlašćenja šefu administracije da učestvuje u formulisanju politike organizacije (time što će imati pravo podnošenja predloga) daje niz organizacija: Generalni direktor UNESCO i Generalni direktor Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu imaju pravo da dostavljaju predloge drugim organima svojih organizacija; Generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije ima pravo na neposredno opštenje sa nadležnim ministarstvima vlada država članica, dok Generalni direktor Međunarodne organizacije rada može, na zahtev, pružati pomoć vladama u formulisanju zakonskih predloga iz ove oblasti. To su primeri davanja funkcija političkog karaktera koje nisu nailazile na izrazitije teškoće u praksi. Neslaganja u vezi s političkim funkcijama Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija dobila su posebnu težinu zbog toga što je on pod različitim okolnostima — i od strane različitih organa (u kojima su, opet, odluke donesene različitim većinama) — dobijao zadatke koji su se dosta neposredno odnosili na suprotne interese protagonista hladnog rata. Među naročito spornim akcijama bile su mere preduzete u vezi sa sukobom u Koreji. Angažovanje Ujedinjenih nacija u krizama koje su docnije izbile — a naročito odašiljanje snaga Ujedinjenih nacija na Bliski istok, U Kongo i Kipar — kao i posrednička uloga Generalnog sekretara u mnogim situacijama značili su, samim tim, i dalje jačanje političkih funkcija Generalnog sekretara. Te funkcije, ponekad, dolaze u žižu interesovanja svetske javnosti — kao što to pokazuje najsvežiji slučaj kada je Generalni sekretar, odlukom Saveta bezbednosti usvojenom krajem 1979. godine, pozvan da posreduje u Iransko-američkoj krizi, nastalom zauzimanjem ambasade SAD u Teheranu i uzimanjem američkih diplomata za taoce. Ono što je od svih tih primera, možda, važnije, jeste to što su u porastu i one manje publikovane političke funkcije tako da, kao rezultat skupnog razvoja, dolazimo do toga da šef administrativnog organa Ujedinjenih nacija u svojim godišnjim izveštajima o radu Organizacije ulazi i u ocenu međunarodnih političkih pitanja pa, čak i u spoljnopolitičke aktivnosti pojedinih država članica. Političke funkcije šefa administrativnog organa — naročito u smislu onih koje imaju Generalni sekretar Ujedinjenih nacija — još uvek su izuzetne u međunarodnim 91

organizacijama. Stoga ih treba posmatrati kao zanimljiv fenomen, ali ne i kao opštu pojavu.

5. Autonomni organizmi Novija praksa međunarodnih organizacija pokazala je da dosadašnje klasifikacije, pa ni ova, data u prethodnim odeljcima, ne mogu da obuhvate jednu vrstu organa, čije je paradoksalno svojstvo u tome što su osnovani kao pomoćni organi, te se stoga u statutu i ne pominju, ali dobijaju veliku meru samostalnosti, čiji je obim toliki da se ponekad ozbiljno postavlja pitanje, nije li reč o novoj, samostalnoj organizaciji. U nedostatku boljeg izraza, ovakvi se organi nazivaju autonomnim organizmima. Zametke autonomnih organizama treba tražiti u pomoćnim organima, koji su osnivani u uverenju da je zadatak, koji im se stavlja u nadležnost, odista velik, ali da mu u osnovi leži problem privremene prirode. Istovremeno, rešavanje takvih zadataka tražilo je veliku meru koordinacije niza postojećih organizacija, kao i operativno delovanje, koje se nije uklapalo u klasičnu shemu međunarodne organizacije. Primer takvog organa, koji je — ispunivši svoju misiju — nestao, bila je Administracija UN za pomoć i obnovu (UNRRA), koja je posredovala u rehabilitaciji zemalja opustošenih drugim svetskim ratom. Međutim, pokazalo se da neki od ovih zadataka nisu privremeni, tako da su drugi slični organi, kao npr. Fond UN za pomoć deci (UNICEF) i Visoki komesarijat UN za izbeglice, nastavili da žive i da se osamostaljuju. U pogledu osamostaljivanja najdalje se otišlo u kasnijoj fazi, kada su Ujedinjene nacije — pod uticajem nesvrstanih zemalja i zemalja u razvoju — počele da posvećuju više pažnje izmenama u međunarodnom ekonomskom poretku, koje su tražile bolje usklađivanje dejstvovanja postojećih specijalizovanih ustanova pod nadzorom Generalne skupštine UN. Smatralo se da bi osnivanje nove, potpuno izdvojene organizacije, ovu koordinaciju otežalo, umesto da je olakša, te se uobličilo srednje rešenje, po uzoru na donekle već postojeću praksu pomenutih organa i iskustva sa Programom UN za razvoj (UNDP), koji je u početnim vidovima bio samo deo administracije UN da bi kasnije dobio svoje posebne organe, u koje su ulazili, kako predstavnici država, tako i predstavnici specijalizovanih ustanova, pa čak i organa UN, kao što je pomenuti UNICEF. Ustrojstvo autonomnog organizma najbolje će se razumeti na primeru Konferencije UN o trgovini i razvoju (UNCTAD). Generalna skupština UN je svojom rezolucijom 1995 (XIX) od 30. decembra 1964. uspostavila UNCTAD kao svoj organ. I pored toga, ova Rezolucija je „statut u malom“ jednog složenijeg i samostalnijeg organizma. Za razliku od običnog organa, UNCTAD ima sledeće osobine. Pre svega, to su članice, koje nisu istovetne s članicama Ujedinjenih nacija. Članice UNCTAD mogu biti i države, koje su članice neke specijalizovane ustanove UN ili Međunarodne agencije za atomsku energiju. One se, međutim, posebno ne učlanjuju u UNCTAD: samo članstvo u nekoj od tih organizacija znači i učlanjenje u UNCTAD. Drugo, iako je i sama organ Generalne skupštine, UNCTAD ima svoj stalni; uži organ, pod nazivom Odbor za trgovinu i razvoj (TADB). Za razliku od drugih pomoćnih organa UN, pa i pomenutog Programa UN za razvoj, članove ovoga organa UNCTAD ne bira sama Generalna skupština, već članice UNCTAD. Radi toga uspostavljena su merila za izbor, dotle nepoznata u međunarodnim organizacijama. Umesto pozivanja na pravičnu geografsku raspodelu ili na doprinos članica radu organizacije, članice su razvrstane u četiri kategorije, s tim što se ove kategorije i države u njima mogu revidirati odlukom * same UNCTAD . Treće, UNCTAD ima posebnog Generalnog sekretara, koga postavlja Generalni sekretar Ujedinjenih nacija, ali ga mora potvrditi Generalna skupština. Pa ipak, Sekretarijat UNCTAD nije samostalan, već se smatra delom Sekretarijata UN. Isto tako, troškovi UNCTAD podmiruju se iz budžeta Ujedinjenih nacija. UNCTAD ima skroman naziv „konferencije“ i formalno je, kako smo videli, samo „organ“. Osnivajući sledeći autonomni organizam, Organizaciju UN za industrijski razvoj (UNIDO), Generalna skupština je bila izričitija. Prema Rezoluciji 2152 (XXI) od 17. novembra 1966. UNIDO jeste „organ Generalne skupštine“, ali „deluje kao autonomna organizacija u okviru Ujedinjenih nacija“. UNIDO je dobila oblik autonomnog organizma, kao kompromis između onih, koji su radi unapređenja industrijskog razvoja u nerazvijenim delovima sveta, hteli da * Odbor za trgovinu i razvoj ima 55 članova. U grupu A, iz koje se biraju 22 člana, spadaju azijsko-afričke države u razvoju i Jugoslavija; u grupu B, koja daje 18 članova, ulaze razvijene kapitalističke zemlje i ostale evropske države (među njima i Sveta Stolica); u grupi C, iz čijih se redova bira 9 članova, nalaze se latinoameričke zemlje, dok grupu D (6 članova) sačinjavaju članice Varšavskog pakta.

92

osnuju novu specijalizovanu ustanovu UN, dakle, potpuno samostalnu međunarodnu organizaciju, i onih, koji su hteli da to bude prost pomoćni organ Generalne skupštine. Vremenom je, ipak, među članicama UNIDO sazrelo uverenje da organizam treba da preraste u specijalizovanu ustanovu. Na posebnoj diplomatskoj konferenciji u Beču, aprila 1979. godine, izrađen je Ustav UNIDO kao specijalizovane ustanove. Pošto je statut stupio na snagu, i nakon zaključenja sporazuma o odnosima s Ujedinjenim nacijama, UNIDO je prerastao u specijalizovanu ustanovu UN. Na sličan način, i sa sličnim osobinama, Generalna skupština UN osnovala je Fond UN za kapitalni razvoj (UNCDF), 1966. godine, i Program UN za okolinu (UNEP), 1972. godine. Autonomni organizam je, dakle, telo koje se po svojim osobinama i ovlašćenjima nalazi između organa i samostalne međunarodne organizacije. Ono nije osnovano međunarodnim ugovorom, već odlukom organa postojeće međunarodne organizacije. Ova odluka međutim, sadrži statutarne odredbe i može se praktično smatrati statutom. U autonomni organizam se države posebnim postupkom ne učlanjuju, ali on ipak ima svoje članice: to su članice organizacije, koja je uspostavila autonomni organizam, ali i članice drugih organizacija, ukoliko je to odlukom o osnivanju predviđeno. Kako nečlanice osnivačke organizacije nisu učestvovale u odluci o osnivanju, članstvo je za njih samo ponuda, sve dok stvarno ne uzmu učešća u radu autonomnog organizma. I, konačno, autonomni organizam ima svoje organe. Plenarni organ je skup svih članica, bez obzira kako se on zvao. Izvršni organ takođe ima različite nazive, ali njegove članove ne bira uvek skup članica, već se to može činiti i odlukom organa organizacije-osnivača. Konačno, autonomni organizam ima i svoju administraciju, koja je, najčešće deo administracije organizacije-osnivača. I u pogledu finansiranja, autonomni organizmi nisu sasvim nesamostalni. Troškovi oko rada njihovih organa se finansiraju iz budžeta organizacije-osnivača, ali zato autonomni organizmi koji vrše operacionalnu delatnost imaju za to nezavisno obrazovane fondove. Autonomni organizmi u suštini ostaju organi organizacije-osnivača. Njima, kao što smo videli, za potpunu samostalnost nedostaje jedan bitni pravni preduslov: međunarodni ugovor. Krajnja i odlučujuća posledica toga nedostatak vidi se u tome što međunarodna organizacija može prestati da postoji samo na osnovu svoga statuta i voljom svojih članica, dok autonomni organizam može da se ukine isto onako kako je stvoren: odlukom organa koji ga je osnovao.

III. ORGANIZACIJE S OBELEŽJIMA NADDRŽAVNOSTI 1. Nastanak. — U novije vreme, uporedo sa razvojem međunarodnih organizacija, javlja se jedna nova vrsta organizacija — koja je danas negde između međunarodnih organizacija i konfederacije. To su međunarodne organizacije s obeležjima naddržavnosti. Iako pokušaja ovakvih organizacija ima još ponegde, evropske zajednice su te koje danas predstavljaju najčistiji primer takvih međunarodnih organizacija. One, baš zbog toga što teže ostvarivanju ekonomske pa, gledajući dugoročno, i političke integracije svojih članica — i, u izvesnoj meri, stvaranju naddržavnih institucija — imaju specifičnu strukturu, koju je moguće uklopiti u opštu strukturu međunarodnih organizacija. Posleratne ideje o tešnjem organizovanju država Zapadne Evrope dovele su do kompromisa, tj. do osnivanja evropskih zajednica koje danas obuhvataju Evropsku zajednicu za ugalj i čelik (osnovanu 1951. godine), Evropsku ekonomsku zajednicu (ili popularno, Zajedničko tržište, osnovanu 1957. godine), i Evropsku zajednicu za nuklearnu energiju (poznatiju kao EUROATOM, osnovanu 1957. godine). Te tri organizacije danas okupljaju dvanaest država-članica: Belgiju, Dansku, Francusku, Grčku, Holandiju, Irsku, Italiju, Luksemburg, Portugaliju, SR Nemačku, Španiju i Veliku Britaniju. 2. Struktura. — Glavni organi evropskih zajednica su Skupština, Savet, Komisija 1 Sud. Do 1965. godine, Skupština i Sud bili su zajednički organi svih triju zajednica, dok je dotle svaka od njih imala svoj poseban savet i komisiju (koja se u Evropskoj zajednici za ugalj i čelik nazivala Visoka vlast). Te godine stupio je na snagu Ugovor o stvaranju jednoga Saveta i jedne Komisije za sve tri zajednice, čime su svi organi postali zajednički te su ove tri organizacije praktično postale jedna. Otuda i kolebanja u nazivu između izraza „evropske zajednice“ i naziva „Evropska zajednica“. A. Skupština. — I po sastavu i po nadležnosti Skupština evropskih zajednica (Evropski parlament) razlikuje se od najviših organa ostalih međunarodnih organizacija. Ona, naime, ima obeležja zbog kojih liči na najviša predstavnička tela svojih država-članica. Članove skupštine ne delegiraju organi država-članica, ponajmanje njihove 93

vlade, već ih na neposrednim izborima biraju njihovi stanovnici. I ovde su utvrđene proporcije, tako da se, od ukupno 518 članova, po 81 bira u Francuskoj, Italiji, SR Nemačkoj i Velikoj Britaniji, 60 u Španiji, 25 u Holandiji, po 24 u Belgiji, Grčkoj i Portugaliji, 16 u Danskoj, 15 u Irskoj i 6 u Luksemburgu. Statutarna odredba o neposrednom izboru članova Evropskog parlamenta dugo je bila ostala neostvarena: umesto toga parlamenti država-članica delegirali su u njega odgovarajući broj svojih pripadnika, vodeći računa o odnosu političkih stranaka. Konačno su, 10. juna 1979. godine, održani prvi neposredni izbori za članove ovoga organa. Članovi Skupštine evropskih zajednica nisu zamišljeni kao nacionalni, već kao politički predstavnici. Otuda se oni ne grupišu prema državljanstvu, već prema pripadnosti političkim strankama, što se takođe smatra pojačanjem naddržavnih osobina organizacije. Na osnovu neposrednih izbora 1984. godine (pre stupanja u članstvo Portugalije i Španije gde izbori još nisu bili održani) u Evropskom parlamentu su bile zastupljene sledeće stranke: socijalistička 130 poslanika, narodna partija (hrišćanski demokrati) 110 poslanika, evropska demokratska grupa 50 poslanika, komunistička grupa 41 poslanik, liberalna partija 31 poslanik, evropski demokratski savez 29 poslanika, zeleni 20 poslanika, grupa evropske desnice 16 poslanika — dok je 7 poslanika nepovezano u grupe. Sudeći po ovlašćenjima i dosadašnjoj praksi, Skupština nije najviši organ evropskih zajednica. Ona je deliberativan organ i vrši izvestan nadzor nad radom ostalih organa. Tako, na primer, Skupština razmatra godišnje izveštaje Komisije. Ukoliko članovi Skupštine dvotrećinskom većinom izglasaju prigovor izveštaju, on je ravan nepoverenju vladi: članovi Komisije moraju dati kolektivnu ostavku. Ovo se do sada nijednom nije desilo. Na parlamentarnu praksu takođe liči obaveza članova Komisije da odgovaraju na pitanja, postavljena u Skupštini. Skupština, međutim, nema uticaja na postavljanje članova Komisije. Još je manji uticaj Skupštine na najmoćniji organ zajednica, Savet ministara. Pa ipak, u pravu Skupštine da usvaja budžet zajednica krije se moćno oružje. Dok ga ona ranije nije koristila, neposredno izabrani poslanici osetili su se jači: krajem 1979. godine Evropski parlamenat prvi put je odbio predlog budžeta i time izazvao krizu u radu zajednica. B. Savet. — Savet obrazuju predstavnici svih država članica i to na nivou članova vlada. Funkciju Predsednika Saveta na principu rotacije, u trajanju od šest meseci, vrše predstavnici država članica abecednim redom. Sednicu Saveta zakazuje predsednik na sopstvenu inicijativu ili na zahtev jednog člana Saveta ili Komisije. Savetu pomaže Komitet stalnih predstavnika država članica, koji priprema sednice Saveta i obavlja poslove koje mu Savet poveri. Sudeći po sastavu, kao i po nadležnosti, može se zaključiti da je Savet, u stvari, najviši organ evropskih zajednica. Savet, naime, može da donosi obavezne odluke — što je u kontekstu ovih organizacija najvažniji vid delovanja. S obzirom na značaj, postupak glasanja u Savetu je brižljivo regulisan. Pri tom, primenjeni su — u zavisnosti od odluke u pitanju — i sistem jedna država jedan glas i odmeravanje glasova. Kako je predviđeno statutom, „izuzev slučajeva gde je to drugačije predviđeno u ovom Ugovoru, odluke Saveta donose se većinom glasova njegovih članova“. Jednoglasnost je rezervisana za najvažnije odluke, s tim da uzdržavanje od glasanja članova Saveta ne sprečava usvajanje odluka za koje je potrebna jednoglasnost. U slučajevima kada se odluke donose kvalifikovanom većinom glasovi država članica odmereni su na sledeći način: Francuska, Italija, SR Nemačka i Velika Britanija raspolažu za po 10 glasova, Španija ima 8 glasova, Belgija, Grčka, Holandija i Portugalija imaju po 5 glasova, Danska i Irska raspolažu sa po 3 glasa, dok su Luksemburgu odmerena 2 glasa. C. Komisija. — Komisija je Organ koji se ne može uporediti s organima tipičnih međunarodnih organizacija. On nije sastavljen od predstavnika država-članica, već od nezavisnih pojedinaca, koji su njihovi državljani. U tom pogledu ona je slična administraciji i tipičnim organizacijama, ali su ovlašćenja Komisije daleko veća: ona u pravom smislu odlučuje, dok administracija samo sprovodi odluke drugih organa. Komisija EZ sastoji se od 17 članova. Njih sporazumno biraju države-članice, i to na osnovu njihove stručnosti i nezavisnosti. Članovi Komisije mogu biti samo državljani država članica; štaviše, svaka članica mora imati svog državljanina u Komisiji, ali ne više od dvojice. Članovi Komisije moraju delati isključivo u interesu zajednica i ne smeju tražiti ni primati uputstva od bilo koje vlasti van zajednica. Za razliku od tipičnih međunarodnih organizacija, ove odredbe sankcionisane su mogućnošću pokretanja spora pred Sudom evropskih zajednica. 94

Komisija uvek odlučuje većinom glasova. Njena nadležnost proizilazi iz odredaba statuta evropskih zajednica i, opšte uzev, svodi se na staranje o sprovođenju odredaba statuta i odluka donetih na osnovu tih odredaba; formulisanje preporuka ili mišljenja o pitanjima sadržanim u statutima (ukoliko to zahtevaju statuti ili Savet); samostalno donošenje odluka i učestvovanje u usvajanju mera koje spadaju u nadležnost Saveta i Skupštine i vršenje ovlašćenja koja na nju prenese Savet. D. Sud. — Sud evropskih zajednica nadležan je da rešava sporove koji nastanu u toku sprovođenja u život Osnovnih instrumenata evropskih zajednica. Naravno, Sud ne ulazi u ocenu ekonomskih i drugih razloga na osnovu kojih su donete odluke organa evropskih zajednica; svoje presude donosi isključivo na osnovu tumačenja pravnih * pravila. Ukoliko se struktura evropskih zajednica poredi sa onom koja karakteriše tipične međunarodne organizacije, dolazi se do sledećih zaključaka: Savet evropskih zajednica jedini je organ koji je, po sastavu i ovlašćenjima, sličan najvišim organima međunarodnih organizacija. Predstavnici država članica u Savetu razmatraju probleme i usvajaju odgovarajuće odluke u skladu s instrukcijama svojih vlada (čiji su inače, članovi). Skupština se u velikoj meri razlikuje od odgovarajućih organa ostalih međunarodnih organizacija. Te razlike ne potiču toliko iz njene nadležnosti koliko iz sastava: za razliku od odgovarajućih organa ostalih međunarodnih organizacija, u njoj se ne nalaze predstavnici vlada nego poslanici, koji ne glasaju po instrukcijama vlada nego u skladu sa stavovima stranaka kojima pripadaju. Komisija je sasvim specifičan organ. Ona nije administrativni organ (zajednice, naime, imaju poseban sekretarijat) — mada bi na to mogao ukazivati njen sastav. Jer, Komisija raspolaže dosta širokim pravom donošenja sopstvenih odluka, saodlučivanja sa Savetom i, najzad, pravom pokretanja sporova pred Sudom evropskih zajednica, ako smatra da je došlo do povrede odredaba osnovnih instrumenata. Sud evropskih zajednica, s obzirom na širinu nadležnosti, mogućnost da se pred njim pojavljuju i pravna i fizička lica država članica, kao i na izvršnost presuda, ima osobine koje ga odvajaju od ostalih međunarodnih sudova i, posebno, Međunarodnog suda.

*

Vidi dole, Peta glava, III, 2. B.

95

ČETVRTA GLAVA ODLUKE MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA I. VRSTE ODLUKA Pod odlukama međunarodnih organizacija podrazumevaju se, u najširem smislu, svi oni akti u kojima dolazi do izražaja volja same organizacije, a ne njenih članica. Takvi akti mogu imati različite nazive i svojstva i mogu se donositi na raznovrsne načine, ali se kao generički naziv na sve njih može odnositi reč „odluka“, čim se radi o propisu, stavu, izboru ili rešenju koji se mogu pripisati samo organizaciji Ne treba, međutim, gubiti iz vida da se terminologija opšte nauke o međunarodnim organizacijama tek stvara, tako da se izraz „odluka“ može sretati i u drugim značenjima. Najrasprostranjeniji je običaj da se odlukama nazivaju samo oni akti međunarodnih organizacija, koji imaju obaveznu snagu za onoga na koga se odnose, dok se oni, koji takvu snagu nemaju, nazivaju preporukama ili sličnim imenima. Smatramo da je metodološki mnogo korisnije sve takve akte nazivati odlukama, dok za njihove podvrste treba iznalaziti odgovarajuće oznake. Uostalom, u svom redovnom značenju reč „odluka“ ne podrazumeva ničiju obavezu pokoravanja.

1. Priroda odluke Prethodnom terminološkom napomenom nagovešteno je jedno merilo za klasifikovanje odluka međunarodnih organizacija. Već prema statutu organizacije, odluke mogu biti obavezne ili predstavljati stav organizacije o postupanju koje bi bilo korisno s obzirom na izabrani cilj, stav kojim organizacija doduše teži da postigne željeno ponašanje, ali nema sredstava da sve subjekte na koje se odnosi pravno obaveže da se tako ponašaju. Sve međunarodne organizacije poznaju i jedne i druge vrste odluka, ali je odnos između broja obaveznih i neobaveznih veoma različit, s očiglednom dosadašnjom težnjom da ovih drugih bude više. Odluke koje obavezuju subjekte kojima su upućene nazivaćemo obaveznim odlukama, a one koje ih ne obavezuju preporukama.

2. Subjekti kojima su upućene odluke Kao što se moglo videti, odluke međunarodnih organizacija imaju svoje adresate, kojima se nalaže ili preporučuje određeno ponašanje. Odluke se mogu klasifikovati prema adresatima na sledeći način: A odluke koje se odnose na organe i službe same organizacije interne odluke. — Niz odluka međunarodnih organizacija izvršiće se u okviru same organizacije, merama koje na osnovu njih preduzmu njeni organi. Najčešći adresat ovakvih odluka je sekretarijat organizacije, kao administrativni organ, ali je isto tako često nastajanje internih odluka u okviru samoga sekretarijata. Tako npr. plenarni organ donosi opštu odluku o načinu odabiranja službenika organizacije, dok generalni sekretar donosi pojedinačne odluke o postavljenju, razvrstavanju, načinu obavljanja poslova u sekretarijatu itd. Interne odluke su mahom obavezne jer počivaju na hijerarhijskom odnosu između organa i u okviru sekretarijata. Dok se obaveznost u odnosima u sekretarijatu i prema sekretarijatu može smatrati opštim pravilom, prilikom ispitivanja odluka jednog organa upućenih nekom drugom organu treba u svakom slučaju ustanoviti položaj organa prema statutu. B) Odluke upućene članicama. — Na ovakve se odluke najčešće misli kad se govori o odlučivanju u međunarodnim organizacijama. Zajedničko odlučivanje u odnosu na sam krug država u međunarodnoj organizaciji, kojim se usaglašavaju međusobni odnosi i prilagođava ponašanje svake članice, u samoj je suštini međunarodnih organizacija. Donoseći odluke koje se odnose na članice, međunarodne organizacije su do sada obavljale svoju pretežnu delatnost. Klasična međunarodna organizacija obraća se najčešćim i najvažnijim svojim odlukama vladama članica, ostavljajući im da ih one izvrše. Tek u novije vreme nastajanjem operativnih organizacija s naddržavnim obeležjima, porastao je značaj internih odluka i odluka upućenih licima koja nisu države. Suverenost država, strogo poštovana u klasičnim međunarodnim organizacijama, dovela je dotle da je većina odluka koje se odnose na članice takva da ih u načelu pravno ne obavezuje. 96

C) Odluke koje se odnose na države nečlanice. — Statut međunarodne organizacije je za države koje u njoj nisu učlanjene res inter alios acta te na osnovu njega za njih ne nastaju nikakve obaveze. Što se pak tiče prava takvih država, u skladu s dozvoljenošću međunarodnih ugovora u korist trećih, iz statuta se mogu u nekim slučajevima izvesti olakšanja i za nečlanice. Na njih se onda, bar posredno, odnose i odluke kojim se uživanje tih ovlašćenja reguliše. Kao primer može da posluži Dunavska komisija, čije su članice pribrežne dunavske države, ali koja dela na osnovu Beogradske konvencije, kojom se obezbeđuje slobodna plovidba Dunavom brodovima svih država sveta. Već je iz ovoga primera jasno da se korišćenje prava vrši pod uslovima pod kojima je ponuđeno, što podrazumeva i pokoravanje nekim odlukama koje je donela organizacija. Tako se npr., nečlanice Ujedinjenih nacija koje koriste organe UN radi rešavanja svojih sporova s drugim državama moraju obavezati na poštovanje donetih odluka. Povelja UN ide, međutim, i dalje; s obzirom na važnost ciljeva Organizacije i njenu univerzalnost, dato joj je pravo da „nastoji“: da i nečlanice postupaju u skladu s načelima Povelje „ukoliko je to potrebno za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, što znači, u stvari, ovlašćenje za donošenje odluka koje se odnose na nečlanice. Ovo je izuzetak, usvojen prirodom Ujedinjenih nacija i nedeljivošću međunarodnog mira i bezbednosti. Takođe je moguće da međunarodna organizacija sklopi ugovor s državom nečlanicom. Sam ugovor jeste dvostran te se ne može smatrati odlukom organizacije, ali on pretpostavlja odluku nadležnog organa da se ugovor sklopi. Iz ugovora zatim proističu prava i obaveze, kako za nečlanicu tako i za međunarodnu organizaciju. D. Odluke koje se odnose na druge međunarodne organizacije. — Za odnose između dveju međunarodnih organizacija važe napomene u odnosima organizacija i država nečlanica. Treba, međutim, ukazati na težnju da se delatnost nekih međunarodnih organizacija koordiniše s obzirom na zajedničke opšte ciljeve, težnju koja je najviše došla do izražaja u tzv. sistemu ili porodici Ujedinjenih nacija. Specijalizovane ustanove povezane su s Ujedinjenim nacijama ugovorima, koji predviđaju obavezu svake specijalizovane ustanove da u svojim organima pažljivo razmotri preporuke koje joj budu uputile UN. Svojevremeno je Evropskom savetu poverena funkcija da usklađuje rad svih zapadnoevropskih organizacija, što podrazumeva svakako odluke Saveta upućene ovim poslednjima. Ova funkcija Saveta ostala je, međutim, zanemarena. E Odluke upućene subjektima unutar država. — Važna novina u razvoju međunarodnih organizacija sastoji se u snabdevanju nekih od njih ovlašćenjima da donose odluke koje, da bi bile primenjive unutar država, ne zahtevaju nikakve nove akte nadležnih državnih organa, već se neposredno odnose na državljane država članica. Nadležnost za donošenje ovakvih odluka jedno je od osnovnih naddržavnih obeležja nekih savremenih međunarodnih organizacija. Ako je odluka obavezna — a ovakve odluke to najčešće jesu — njome se neposredno stvaraju prava i obaveze za pravna i fizička lica koja nisu subjekti međunarodnog prava.

3. Odluke o suštinskim pitanjima i odluke o pitanjima postupka Za donošenje odluka u međunarodnim organizacijama od značaja je i podela odluke s obzirom na to da li se rešava o suštinskim pitanjima (meritumu) ili o pitanjima postupka (proceduri). Prve odluke tiču se rešenja same stvari koja je na dnevnom redu, a druge se odnose na način njenog rešavanja. Kako način rešavanja može da utiče i na sadržaj (suštinu) odluke, stvarno razlikovanje može se pouzdano izvršiti samo u svakom pojedinačnom slučaju, mada su pravna merila jasna. Organi međunarodnih organizacija postupaju prema svojim poslovnicima, koji predstavljaju opšte odluke na osnovu kojih se odvija proces odlučivanja u dotičnom organu. Poslovnik ostavlja mogućnost donošenja niza pojedinačnih odluka u toku postupka, kao što su stavljanje ili skidanje nekog pitanja s dnevnog reda, sazivanje, prekidanje ili odlaganje sednica, pristupanje glasanju itd. Iz navedenih primera se vidi da se odlukama o postupku može, recimo, onemogućiti donošenje odluke o suštini, što je u nekim slučajevima po posledicama ravno negativnoj odluci. Otuda dolazi do spora o suštinskom ili proceduralnom karakteru odluke. Po pravilu, predsedavajući prvi daje svoje mišljenje o tome u koju kategoriju spada odluka što treba da se donese. Ako se njegovom stavu niko ne usprotivi, organ tako i postupa; ako pak ima protivljenja, organ može da opovrgne predsednikovo rešenje. Odluka o tome, radi li se o suštinskom pitanju ili pitanju postupka — suštinske je prirode. Za njeno donošenje potrebno je ispuniti sve posebne uslove koji se traže za svaku drugu odluku o meritumu. Ovi poslednji uslovi su, ako postoje, redovno teži, iz čega se vidi da je rešenje lakše doneti nego opovrći te predsedavajući ima i srazmerno veći uticaj na donošenje odluka. 97

Uzmimo primer Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, gde se za donošenje suštinskih odluka traži da im se ne protivi nijedan stalni član („pravo veta“), dok se proceduralne odluke mogu donositi ako za njih glasa bar devet, bilo kojih, članova. Velika sila, koja je protiv predložene odluke, mogla bi — kada se prvo ne bi izjašnjavao predsednik — u prvom krugu glasanja da negativnim glasom spreči donošenje odluke po kojoj je pitanje proceduralne prirode pa da zatim, u drugom krugu glasanja, stavi veto i na sam sadržaj odluke (tzv. „dvostruko veto“). U praksi, međutim, predsednik može proglasiti pitanje za proceduralno, pa stalni član ne bi mogao da koristi veto, već mora da prikupi još osam glasova drugih članova Saveta bezbednosti kako bi oborio rešenje predsednika.

II. OBAVEZNE ODLUKE Odluke međunarodnih organizacija koje obavezuju adresate mogu se podeliti na opšte i pojedinačne, prema tome da li na opšti i trajan način propisuju ponašanje adresata ili se odnose samo na pojedinačan slučaj.

1. Opšte obavezne odluke Osnovni opšti propisi o ponašanju članica organizacije i njenih organa nalaze se u statutu, koji, kako je istaknuto, nije odluka organizacije, nego međunarodni ugovor. Na osnovu statuta, pak, mogu kod nekih organizacija postojati ovlašćenja odgovarajućih organa da donose opšte odluke, koje će članice obavezivati u istoj meri kao i statut, iako nisu od njih prihvaćene (ratifikovane) u istoj formi kao i statut. Međutim, statut međunarodne organizacije razlikuje se od ostalih međunarodnih ugovora i po tome što ima ustavni karakter. Njime se stvara nova, posebna ustanova, koja nastavlja da samostalno živi, što znači da se statut mora tumačiti u skladu s razvojem organizacije i sa novonastalim situacijama. O ustavnoj prirodi statuta svedoči i veoma često navođenje u njima osnovnih načela i ciljeva organizacije, koji u odnosu na ostale odredbe dobijaju viši značaj i predstavljaju merila na osnovu kojih će se statut prilagođavati stvarnosti. Glavni tumači statuta su nadležni organi organizacije te se tako njima pruža još jedna mogućnost da donose opšte odluke, čija obaveznost crpe snagu iz statuta. Osim toga, organi organizacije, naročito njen sekretarijat, posluju prema pravilima koja su obavezna za članice, organe i službenike. Prema tome, najvažnije grupe opštih obaveznih odluka su pravilnici kojima organizacije samostalno regulišu izvesne društvene odnose, odluke kojima se na opšti način tumači statut i opšte interne odluke. A. Pravilnici. — Ovlašćenje nekih međunarodnih organizacija da donose pravilnike koji obavezuju njihove članice (pa i druge subjekte) često se naziva i zakonodavnom funkcijom međunarodnih organizacija. Ovaj se izraz može upotrebiti kao pogodna figura da bi se bolje ukazalo na prirodu ovlašćenja, ali ne treba pri tom gubiti iz vida da se danas na međunarodnom planu sa zakonodavstvom može porediti samo sklapanje međunarodnih ugovora, u kome međunarodne organizacije doduše mogu da učestvuju, ali same po pravilu ne stvaraju ugovore. Ovlašćenje međunarodne organizacije da reguliše društvene odnose uvek je sekundarnog karaktera, izvedeno iz međunarodnog ugovora (statuta) i ograničeno njime. Otuda i reč „pravilnik“ (engl. regulation, fra. reglement, nem. Vorschrift). Tamo gde nema sudskog organa, koji bi upoređivao pravilnike sa statutom, u praksi je teško omeđiti funkciju donošenja pravilnika. Pravilnik može tada da poprimi obeležja prave zakonodavne odluke time što će se njime proširivati, dopunjavati i menjati statutarne odredbe. Ovlašćenje međunarodnih organizacija da neposredno regulišu postupanje u oblasti za koju su nadležne nije tako novo kako u prvi mah izgleda. Još je Evropska dunavska komisija donosila pravilnike o plovidbi Dunavom, koji su se ticali čak i obavljanja policijskih funkcija. Pravilnike o plovidbi donosi i današnja Dunavska komisija — oni su istovremeno primer opštih odluka koje se odnose i na nečlanice, pošto im se moraju pokoravati svi brodovi koji plove Dunavom, bez obzira na zastavu. U današnje vreme treba razlikovati pravilnike koje donose tipične međunarodne organizacije od onih koji potiču od organizacija s naddržavnim obeležjima. Prvi obavezuju države članice, mada se mogu ticati i drugih subjekata međunarodnog prava, dok drugi mogu stvarati neposredna prava i obaveze za državljane država članica. a. Pravilnici tipičnih međunarodnih organizacija mahom su tehničke prirode i trude se da obezbede jednoobrazno i optimalno postupanje nadležnih državnih organa u oblasti za koju je organizacija zainteresovana. Tehnička priroda nikako ne umanjuje njihov značaj za međunarodnu zajednicu. Tako npr. Svetska zdravstvena organizacija 98

može da donosi pravilnike koji se tiču sanitarnih karantinskih mera radi sprečavanja širenja zaraznih bolesti; nomenklature bolesti, uzroka smrti i postupaka u oblasti javnog zdravstva; dijagnostičkih postupaka; neškodljivost, čistoći i jačini bioloških, farmaceutskih i sličnih proizvoda u međunarodnom prometu, kao i oglašavanja i označavanja takvih proizvoda (čl. 21. Statuta). Svetska meteorološka organizacija donosi pravilnik o meteorološkoj praksi, a Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo izdaje pravilnike u obliku standarda u pogledu sredstava za komuniciranje, osobina vazduhoplovnih pristaništa, spreme letačkog i pomoćnog osoblja, plovidbenosti vazduhoplova i njihove registracije, vazduhoplovnih dokumenata, carinske procedure itd. (čl. 37. Konvencije). U prethodnim primerima reč je o univerzalnim organizacijama s veoma velikim brojem članica. Neke klasične regionalne organizacije, s malobrojnim i uže povezanim članicama, poznaju pravilnike koji dublje zadiru u političke odnose. Takvu je praksu naročito bila razvila Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju (OEEC), koja je u obliku pravilnika donela tako važan dokumenat kao što je Kodeks o liberalizaciji razmene. Organizacije Severnoatlantskog pakta (NATO) predstavlja organizaciju zasnovanu na vojnom savezu, koja pored internih odluka donosi i pravilnike, obavezne za članice. Jedan od njih je rezolucija Saveta NATO od 13. decembra 1956, koja obavezuje članice da sporove između sebe rešavaju na njome predviđen način. Ova vrsta normativne delatnosti klasičnih međunarodnih organizacija bitno je ograničena brigom o neokrnjenoj suverenosti članica, koja se očituje u tome što se pravilnici, ili donose jednoglasno, ili se, ako to nije slučaj, do isteka određenog roka može odbiti njihova primena. Posledica je, dakle, u tome što članica tipične međunarodne organizacije ne može da bude obavezana pravilnikom na koji nekim svojim postupkom (glasanjem ili prećutnim prihvatanjem) nije pristala. Uticaj, koji svaka članica zadržava na primenu pravilnika prema sebi, naveo je mnoge na zaključak da su pravilnici u stvari međunarodni ugovori, sklopljeni na uprošćen način. Ovo shvatanje ne može se održati zbog bitnih razlika između pravilnika i ugovora koji bi sklopile sve članice organizacije. Te razlike nemaju samo pravne posledice. Pravilnici, pre svega, ne podležu ratifikaciji, te nadzoru parlamentarnih organa. Pošto su predstavnici države u međunarodnoj organizaciji predstavnici vlade, ovoj poslednjoj se pruža prilika da pristane na međunarodne obaveze koje parlamenat ne bi prihvatio. Kako su, povrh toga, lica koja vlada određuje za delegate u tehničkim organizacijama stručnjaci, donošenje pravilnika ide na ruku tehnokratiji, sa svim njenim dobrim i lošim osobinama. Među prve treba ubrojati olakšano sporazumevanje između pripadnika iste profesije, njihovu sklonost da međunarodne vrednosti pretpostave nacionalnim i njihovu nesputanost nestručnom političkom kontrolom, a u nedostatke, pre svega mogućnost da se umanji delokrug demokratski izabranih organa, koji vode računa o širim političkim interesima država članica. Osim toga, pravilnik je u potpunosti vezan za organizaciju i u njemu odsustvuje svaki subjektivni elemenat. Na njemu nema potpisa, on se objavljuje u zbirkama organizacije, a ne u službenim glasilima država, on se ne registruje kod Ujedinjenih nacija a sporovi koji nastanu na osnovu njega ne rešavaju se između država članica, već u organizaciji. Za razliku od sklapanja ugovora, država ne može naknadno da se odrekne glasa svoga predstavnika, makar ga ovaj dao ne poštujući instrukcije svoje vlade. b. Pravilnici organizacija s naddržavnim obeležjima su, kako po svojim posledicama, tako i po oblastima koje regulišu, daleko značajniji. U njima mnogo više dolazi do izražaja nezavisna moć odlučivanja međunarodne organizacije. Integracija državnih funkcija iziskuje da se središte odlučivanja pomeri na gore, tako da ove organizacije više počivaju na zajedničkom regulisanju skupne delatnosti nego na usaglašavanju pojedinačnih akcija članica, što je pravilo kod ostalih organizacija. Ovakve organizacije imaju široka ovlašćenja da svoje statute putem pravilnika dopunjavaju i razvijaju, čim se ustanovi da zajednica nema ovlašćenja potrebna radi ispunjavanja svojih ciljeva. Evropske zajednice poznaju dve vrste pravilnika. Pravilnici u užem smislu, ili uredbe, u potpunosti su obavezni i neposredno važe na teritoriji svake države članice. Druga opšta odluka je smernica, koja je „obavezna za svaku državu članicu, kojoj je upućena, u pogledu cilja koji treba postići, ali državnim organima prepušta izbor oblika i * sredstava“. (Čl. 189. Ugovora Evropske ekonomske zajednice) . *

U ugovoru Evropske zajednice za ugalj i čelik smernice se nazivaju preporukama, što može da zbuni čitaoca, mada je iz čl. 14. st. 3. jasno da se radi o odlukama koje obavezuju samo u..pogledu cilja.

99

Normativna delatnost zajednica o kojima je reč može se predočiti sledećim primerima iz rada Evropske ekonomske zajednice, Član 48. Ugovora EEZ predviđa da se najkasnije do kraja početnog prelaznog perioda mora uspostaviti sloboda kretanja radne snage na teritoriji svih članica Zajednice. Sledećim članom Savet je ovlašćen da u tu svrhu donosi potrebne uredbe ili smernice. Savet je 1964. godine doneo jednu uredbu u tom duhu, u kojoj je izjednačio radnike iz ostalih zemalja članica s domaćim radnicima. Donošenjem uredbe su automatski, bez ikakvih posebnih akata država članica, prestali da važe svi nacionalni propisi kojima se diskriminišu strani radnici, kao i odgovarajući delovi tarifnih ili kolektivnih ugovora. U istoj oblasti Zajednica je donela i smernice da bi članice navela na donošenje potrebnih odluka radi uklanjanja ograničenja u pogledu ulaska i boravka stranaca, kao i usaglašavanje izuzetaka u toj oblasti, izazvanih zaštitom javnog reda, javne bezbednosti i zdravlja. Jasno je da je domašaj uredbe dalji od domašaja smernice, koja je obavezna samo za državu, i to u pogledu ostvarivanja cilja. Uredbe menjaju pravnu situaciju u državama članica bez saradnje njihovih zakonodavaca te na taj način stvaraju neposredna prava i obaveze za državljane svih članica. U gornjem primeru strani radnik bi na osnovu uredbe mogao da pobija svaku diskriminatornu meru kojom je pogođen. Zavisno od svoje sadržine, uredbe će u većoj ili manjoj meri nalagati državama da na osnovu njih donesu određene mere, što je naročito potrebno onda kada uredba, iako je neposredno obavezna, ne može bez dejstva nacionalnog zakonodavca da postigne svoj cilj. Tako je, npr. Uredbom o kartelima od 1967. godine naloženo članicama Evropske ekonomske zajednice da donesu posebne propise iz te oblasti, kojima će se obezbediti njeno izvršenje. B. Odluka kojima se na opšti način tumači statut. — Pravo organa međunarodne organizacije da tumače njen statut samo se po sebi razume i ne mora u statutu biti naglašeno. Nema primene normi bez tumačenja. Na ovom mestu nas, međutim, zanimaju one odluke kojima se statut tumači na opšti način i tako mu se daje značenje koje je obavezno za sve subjekte u odgovarajućoj situaciji. U ovoj oblasti postoji veoma tanano razlikovanje između tumačenja i stvarne revizije statuta, do koje dolazi kada se odredbe statuta u vidu tumačenja menjaju, ili se statutu pripisuju one koje u njemu ne postoje. Prelazi su osetljivi upravo zbog posebnih osobina koje statut međunarodne organizacije ima u poređenju s drugim međunarodnim ugovorima. Organizacija „živi“, te se statut zajedno s njom mora u izvesnoj meri menjati. Koliki je stepen promena dozvoljen, a da pri tome ne dođe do prevage elementa revizije nad elementom tumačenja, predmet je raspravljanja u svakom pojedinačnom slučaju: u načelu se može samo reći da novo u tumačenju ne sme da bude protivno osnovnim načelima i ciljevima organizacije, koji imaju najviša mesta u hijerarhiji statutarnih normi. Članice su podozrive prema smelim tumačenjima statuta zato što se tako izlažu opasnosti da im budu nametnute i obaveze koje bi inače mogle da prihvate samo redovnim postupkom revizije. Kada je tumačenje, što je čest slučaj, proizvod većinskog odlučivanja, članice koje su ostale u manjini suočene su sa odlukama koje po njihovom mišljenju mogu biti ravne izmenama prihvaćenim mimo njihove volje. Odluka o tumačenju postaje suštinski deo statuta te na taj način dobijaju obaveznost i odluke koje na oko tako ne izgledaju, ili potiču od organa kome nije dato pravo da donosi obavezne odluke. Takav je organ npr. Generalna skupština Ujedinjenih nacija, koja je 3. novembra 1950. donela rezoluciju „Ujedinjeni za mir“. Njome je prisvojila ovlašćenja, koja po nekim mišljenjima nema, i trajno postavila članice Ujedinjenih nacija u drukčiju situaciju od dotadašnje. Ova se situacija, međutim, potvrdila time što su i protivnici donošenja ove rezolucije glasali za njenu primenu povodom suecke krize 1956. godine. Generalna skupština je takođe protumačila odredbe Povelje o nesamoupravnim područjima tako da sama Skupština određuje koja se područja u njih ubrajaju. Članice, koje ovim poslednjima upravljaju, imaju otuda, protivno prvobitnoj praksi Ujedinjenih nacija, obaveze i povodom teritorija koje same ne smatraju nesamoupravnim. C. Opšte interne odluke. — Organizacije samostalno uređuju svoj unutrašnji poredak opštim aktima koji se tiču organa, službi i službenika organizacije. Primeri opštih odluka iz ove oblasti su poslovnici, finansijski pravilnici, uslovi pod kojima se postavljaju službenici, pravila službe, kućni red u zgradama, odluke o osnivanju posebnih ustanova, kao što su administrativni sudovi, škole, instituti, biblioteke itd. Ovi se opšti akti u velikoj meri tiču pojedinaca i delova organizacije, ali su njime podvrgnute i članice, naročito u proceduralnim pitanjima. Pojedine grupe ovih internih pravila imaju veliku sličnost s unutrašnjim pravom država, koje reguliše odgovarajuće oblasti. Tako, na primer, pravila 100

koja se tiču oružanih snaga Ujedinjenih nacija umnogome liče na pravila službe za oružane snage zemalja članica

2. Pojedinačne obavezne odluke Kao što se moglo očekivati, u praksi međunarodnih organizacija donošenje pojedinačnih odluka mnogo je češće od donošenja opštih. Mali broj članica međunarodne zajednice i velike razlike između njih čine da na međunarodnoj sceni preovladavaju pojedinačne, jedinstvene situacije nad opštim, tipičnim. Po pravilu, statut sadrži dovoljno opštih propisa te se od međunarodne organizacije očekuje da se posveti njihovoj primeni na pojedinačne slučajeve i rešavanju sporova povodom primene. Otuda su i obavezne pojedinačne odluke mnogo češće: na njihovo donošenje ovlašćene su i one organizacije koje nemaju prava da donose pravilnike opšteg karaktera. U ovu grupu obaveznih odluka spadaju, pre svega. interne odluke, naredbe članicama i odluke kojima se rešavaju sporovi. A. Pojedinačne interne odluke. — Velika većina pojedinačnih odluka, koje se donesu u unutrašnjem životu organizacije, ima obavezan karakter. To su npr. Odluke o prijemu, isključenju ili suspenziji članica, o izboru časnika, o sastavu organa, o određivanju dnevnog reda, o utvrđivanju budžeta, postavljanju, otpuštanju i unapređivanju službenika itd. U novije vreme njima se pridružuju i komande vojne prirode u mirovnim snagama UN. B. Naredbe članicama. — Dok je obaveznost internih odluka svojstvena svim organizacijama, države nisu uvek spremne da organizaciji prepuste i pravo da na osnovu statuta donosi pojedinačne odluke kojima će ih neposredno obavezivati. Nadležnost za donošenje ovakvih odluka potrebna je, međutim, tamo gde stupanj međuzavisnosti i i važnosti ciljeva ne mogu da se zadovolje samo očekivanjem da će članice savesno da ispunjavaju svoje obaveze po statutu tj. gde bi nesavesnost jedne članice ili njeno drukčije poimanje obaveza izazvati krupne poremećaje na štetu većine drugih članica i opštih interesa. Kada je reč o međunarodnom miru i bezbednosti, veliki značaj ima i politički elemenat u odluci, kao što je to slučaj s odlukama koje Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija može da donese na osnovu odredbe Glave VII Povelje UN. On je, pre svega, nadležan da ustanovi u kome konkretnom slučaju postoji pretnja miru, ugrožavanje mira ili akt agresije, što je odluka s ogromnim značajem i posledicama. Na osnovu nje, Savet bezbednosti dalje može narediti članicama da protiv države koja krši Povelju preduzmu dve vrste mera: jednih, koje se sastoje u kidanju diplomatskih, saobraćajnih i trgovinskih veza, i drugih, koje podrazumevaju prinudu. Obaveza sprovođenja prinudnih mera ostala je krnja zbog toga što posebnim sporazumima nije konkretizovana u odnosu na svaku članicu Ujedinjenih nacija, ali je zato obaveza članica da primene prvu vrstu mera nesumnjiva. Ona je prvi put došla do izražaja kada je Savet bezbednosti, 1966. godine, naredio primenu takvih mera prema Rodeziji. U oblasti svetske zdravstvene politike Svetska zdravstvena organizacija ima, npr. pravo da svake godine odlučuje na koje će se opojne droge primenjivati međunarodna kontrola, kao i da utvrđuje količine koje se mogu proizvesti, izvesti ili uvesti. Na sličan način regulišu međusobne odnose i glavni proizvođači i potrošači izvesnih vrsta sirovina putem tzv. robnih saveta. Tako su npr. ovlašćeni da svojim članicama upućuju naredbe, Međunarodni savet za pšenicu i Međunarodni savet za šećer. Naredbe organizacija sa naddržavnim obeležjima razlikuju se od napred opisanih po tome što mogu biti upućene, kako članicama, tako i subjektima unutrašnjeg prava na njihovoj teritoriji. Evropska zajednica za ugalj i čelik može npr. u slučaju krize da odredi kvote koje važe za svako preduzeće iz oblasti proizvodnje uglja i čelika. Preduzeće se mora pridržavati određene kvote; ako to ne čini, Zajednica mu može naložiti da plati novčani iznos do vrednosti nedozvoljeno proizvedene robe (čl. 58. Ugovora). O izvršenju naredbi evropskih zajednica staraju se organi država članica. Ukoliko se tiču subjekata unutrašnjeg prava, one su izvršni naslovi. Državni organ nije ovlašćen da ispituje sadržaj naredbe, već samo njenu autentičnost. C. Odluke kojima se rešavaju sporovi. — Presude međunarodnih sudova i arbitraža su po samoj svojoj definiciji obavezne za stranke. Rešavanje sporova između organizacije i članica, kao i članica između sebe, bave se i organi organizacija koji nisu sudovi, i to poglavito onda kada se radi o tumačenju statuta. Ovi sporovi često nisu pogodni za iznošenje pred opšte međunarodne sudove usled naglašenog političkog, tehničkog ili privrednog obeležja. Takva se funkcija organa međunarodnih organizacija 101

često naziva kvazisudskom, jer je s obzirom na sastav organa i postupak teško ustanoviti koliko se radi o primeni prava a koliko o političkim rešenjima. Npr. sporove između članica i sporove članica s Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj rešava u prvom stepenu Savet direktora. Žalba se može podneti Savetu guvernera, čija je odluka konačna (čl. IX t. a i b Ugovora). Svi robni saveti zadržavaju za sebe nadležnost za rešavanje sporova (npr. čl. 40. Međunarodnog sporazuma o šećeru). U ovim primerima odluke su obavezne, dok se za odluke koje se tiču pretežno političkih pitanja to ne može reći. Savet bezbednosti i Generalna skupština UN imaju široku nadležnost u pogledu rešavanja sporova između članica, ali se ona iscrpljuje u davanju preporuka.

III. PREPORUKE 1. Priroda preporuke Suverenost država učlanjenih u međunarodnu organizaciju uzrok je prevage preporuka u odnosima organizacije i članica. Preporuka je vrsta odluke zajednička svim organizacijama, i tipičnim (gde je pravilo) i naddržavnim (gde ju je lakše doneti od obavezne odluke). Preporuka se često negativno definiše kao odluka koja ne obavezuje onoga kome je upućena. Ova definicija ne kazuje šta jeste preporuka, nego šta ona nije. Znači li to da nema razlike između stanja kada preporuka postoji i stanja kada ona uopšte nije data? Najčešći odgovor ukazuje na to da preporukom nije stvorena pravna obaveza, ali da je državi upućen poziv da postupi na željen način od strane autoriteta koji ona priznaje i da je tako za nju stvorena moralna ili politička obaveza, čija težina opet zavisi od različitih okolnosti, a naročito broja i značaja država koje su preporuku podržale. Pitanje karaktera preporuka međunarodnih organizacija državama-članicama dovelo je, i dovodi, do velike razlike u mišljenjima među teoretičarima. Polazna tačka te diskusije je sledeća: ciljevi međunarodne organizacije, utvrđeni u njenom statutu, ne predstavljaju neodređeni politički program. Oni su, u stvari, obaveze preuzete u odnosu na međunarodnu organizaciju ali i u odnosu na ostale države-članice. Preporuka je glavni instrument saradnje država na ostvarivanju statutom utvrđenih ciljeva i treba da opštim obavezama država da konkretan sadržaj u datim okolnostima. I pored toga, preporuke nisu pravno obavezne; one su izraz zajedničke volje određenog broja država u datom trenutku, utvrđene u nadležnom organu i uz poštovanje statutom predviđenog mehanizma pregovaranja i odlučivanja. Međutim, osporiti preporukama karakter pravno obaveznih odluka ne znači u celini odgovoriti na postavljeno pitanje. Reći da one imaju moralno-političko dejstvo, još uvek ne znači dati potpun odgovor. Teorijska razmatranja o ovom problemu u literaturi se, uglavnom, vezuju za utvrđivanje karaktera preporuka Generalne skupštine Ujedinjenih nacija — ali se, uz izvesne razlike, mogu primeniti i na razmatranje karaktera preporuka međunarodnih organizacija uopšte. Jer, kao što je to slučaj sa Poveljom Ujedinjenih nacija, tako ni statuti najvećeg broja međunarodnih organizacija univerzalnog članstva ne definišu šta preporuka upućena državama-članicama jeste. Neki teoretičari viši ili niži stepen obaveznosti preporuka traže u samoj Povelji, naročito u članu 2, kojom se članice Organizacije obavezuju da „savesno ispunjavaju svoje obaveze iz Povelje“. Ta se obaveza, po njima, proširuje i na pridržavanje preporuka organa Ujedinjenih nacija koje su donete na osnovu postupka predviđenog Poveljom. Po mišljenju Virally-a, prihvatanje preporuke od strane jedne države mora se smatrati kao ispunjavanje obaveza koje je preuzela stupanjem u članstvo; neprihvatanjem preporuka, pak, članica se ogrešuje o organizaciju, izuzev ako ne opravda svoj stav pravno i činjenički valjanim argumentima. U našoj literaturi sličan stav zauzima Magarašević. Oslanjajući svoja razmatranja na član 2. Povelje, on dolazi do zaključka da rezolucije Generalne skupštine, iako imaju karakter preporuka, nisu lišene svakog pravnog dejstva ili obaveznosti; po njemu, postoji obaveza članica da te rezolucije razmotre i primene u dobroj veri, čak i u onom slučaju ako su glasale protiv njih. Druga grupa pisaca, pak, viši ili niži stepen obaveznosti preporuka traži u većinama kojima su usvojene, odnosno u učešću ili neučešću pojedinih članica u datim većinama. Sovjetski teoretičar Koževnikov koji, inače, smatra da rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija nemaju obavezan karakter, zauzima drugačiji stav za slučaj kada su one jednoglasno usvojene. Po njemu, rezolucije usvojene jednoglasno izlaze iz okvira prostih preporuka i dobijaju pravnu snagu. Magarašević, pak, smatra da je pravno 102

dejstvo preporuka nesporno čak i onda ako su u pitanju one usvojene dvotrećinskom većinom. Argumenti koji stoje iza ovakvih shvatanja dvojaki su. Jedni smatraju da preporuke usvojene velikom većinom predstavljaju izraz pravne svesti dovoljno velikog broja članica organizacije što im daje nesumnjivu pravnu snagu. Drugi, pak, veruju da podrška ozbiljne većine obezbeđuje preporukama efikasnost iz koje crpe i pravnu snagu. Kako to kaže Cheever-Haviland, ne radi se toliko o njihovom. Pravnom karakteru koliko o kvantitetu i kvalitetu podrške koja iza njih stoji. Treća grupa pisaca, najzad, povezuje pitanje pravne obaveznosti preporuka sa postojanjem odnosno nepostojanjem sankcija. Ova shvatanja polaze od tvrdnje da ne može biti sankcije ukoliko ne postoji pravna obaveza čije bi nepoštovanje predstavljalo osnov za primenu sankcije. I obrnuto. Na taj način, problem se vraća na pitanje šta je sankcija — i da li je politički pritisak većine u međunarodnoj organizaciji u slučaju neizvršenja preporuka dovoljno ozbiljna stvar da bi se govorilo o postojanju sankcije. Ispitivanje reagovanja država na veliki broj preporuka koje su im uputili organi međunarodnih organizacija zaista pokazuje da odnos prema svima njima nije isti. Države ih se u većoj meri pridržavaju ako su i same glasale za njih, ako su donete jednoglasno ili velikom većinom, ako su donete na predlog ili uz podršku država s kojima su u savezu ili od kojih na neki način zavise i ako ne traže nikakve krupnije promene u ponašanju. Preporuke će biti zanemarene od država koje su glasale protiv njih, naročito ako su donete malom većinom, ili većinom koja ne sadrži moćne države, ili su plod nadglasavanja u politički jako polarizovanom sukobu, gde u manjini ostaje čvrsto povezana grupa članica. U organizacijama koje se pretežno bave političkim pitanjima, preporuke su deo političkog procesa, kojim se beleže i izražavaju pojedina stanja više no što se očekuje da će one izazvati odgovarajuće postupanje. Preporuka može tada da bude samo formulisanje programa, za koji će se većina zalagati i drugim sredstvima. Ne može se, međutim, preporukama odreći svaki pravni značaj. Svaka preporuka oslanja se na statut te podrazumeva obavezu njenog savesnog proučavanja od strane adresata. On je ne mora poštovati, ako se to kosi s njegovim interesima, ali je ne može potpuno ignorisati. Još je važnije ukazati na to da članica organizacije mora da ima ispravan stav prema preporukama u njihovoj ukupnosti. Jer, ako se ima u vidu organizacija koja može da daje samo preporuke, opravdano je zapitati se u čemu se sastoji članstvo ako se mogu prenebreći sve preporuke? Sistematsko nepoštovanje preporuka znači otuđenost od organizacije, ponašanje u neskladu s članstvom, i u svim organizacijama koje poznaju isključenje iz članstva predstavljalo bi razlog za primenu ovakve mere. Shvatanje da se preporukama mora priznati pravni značaj, iako ne i potpuna i neposredna obaveznost, unekoliko potvrđuje i praksa država. U njoj se naročito ističu dve pojedinosti. Pre svega, članice međunarodnih organizacija ne pridaju manju važnost donošenju preporuka od donošenja obaveznih akata. Daleko od toga da budu ravnodušne prema njihovom sadržaju, one se svim silama zalažu da tekst preporuke odrazi njihovo shvatanje, odnosno da onemoguće usvajanje za njih neprihvatljivih preporuka. Pored toga, nepoštovanje preporuka se skoro nikada ne objašnjava njihovom pravnom neobaveznošću, pa se čak po pravilu preporuka ne krši ćutke. Članice osećaju potrebu da pruže objašnjenje za nepoštovanje preporuke i to najčešće čine pozivajući se na pravne argumente, kao što su npr. nesaglasnost sadržine preporuke sa statutom međunarodne organizacije ili s međunarodnim pravom uopšte.

2. Vrste preporuka A. Proste preporuke. — Pored tipične preporuke, koju smo do sada opisivali i koju bismo nazvali prostom preporukom, postoji u bogatoj praksi međunarodnih organizacija i niz preporuka kod kojih su pojedini elementi unekoliko izmenjeni, manje ili više naglašeni. Najvažnije i najčešće takve grupe su sledeće: B. Izrazi želje — Ovakve preporuke zbilja nemaju veći značaj od apelovanja na dobru volju članica. Organ koji ih donosi svestan je da ili nije nadležan da se o njihovoj sadržini autoritativno izražava ili da od država traži postupke kojim bi one morale da idu dalje od obaveza u statutu. Takav karakter preporuke vidi se ili iz naslova („želja“) ili iz upotrebljenih izraza (članicama se npr. „savetuje“). Tačna granica između izraza želje i proste preporuke ne može se, međutim, povući te je potrebno obazrivo ispitivanje u svakom slučaju, C. Preporuke s obavezom izveštavanja. — Obaveza da se izveštava o izvršenju postoji kod svih nižih organa organizacije u odnosu na više, ali to je plod 103

obaveznosti internih odluka, bez obzira što one nekada nose ime preporuke. Statut može, međutim, predvideti i obavezu država članica da izveštavaju o merama koje su preduzele na osnovu preporuka i tako podvući njihovu dužnost da obaveste organizaciju o razlozima eventualnog odstupanja. Ova obaveza može biti skopčana sa svakom preporukom, kao npr. Kod UNESCO (čl. 8. Statuta), Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu (čl. 11. Statuta) ili Nordijskog saveta (čl. 11. Statuta), ili se organu može dati ovlašćenje da zatraži izveštaj povodom ispunjenja nekih preporuka, kao što je to slučaj u Evropskom savetu (čl. 15. st. b Statuta). D. Preporuke s obavezom pokretanja zakonodavnog postupka. — Dužnost članice da ozbiljno razmotri preporuku kod ovakvih preporuka je naglašena time što se razmatranje ne sme zaustaviti kod vlade, tj. izvršne vlasti, koja zastupa državu u međunarodnoj organizaciji, već o njenom sprovođenju mora u određenom roku da se izjasni i zakonodavni organ, koji je po pravilu narodno predstavništvo. Ovakve preporuke najčešće sadrže predloge opštih akata, kao što su nacrti međunarodnih ugovora ili modeli zakona. (npr. Svetska zdravstvena organizacija – čl. 20. Statuta), mada mogu biti i drukčije (npr. Međunarodna organizacija rada – čl. 19. Konvencije, UNESCO — čl. 4, st. 4. Statuta). Preporuka je onda redovno povezana i s dužnošću izveštavanja, gde statuti nekih organizacija traže i navođenje razloga za eventualno odbijanje preporuke. E. Svečane preporuke — deklaracije. — U radu međunarodnih organizacija oseća se potreba da se važnost izvesnih opštih preporuka osobito naglasi time što im se daje ime koje ne nose akti koji se svakodnevno donose. U tom pogledu se naročito ističu Ujedinjene nacije, koje u takvim prilikama koriste reč „deklaracija“. Svesna značaja deklaracija, Generalna skupština UN trudila se da ih donosi tako da postignuta većina bude upečatljiva. Tipična deklaracija je u stvari svečan izraz uverenja donosilaca, koji predstavljaju svetsko javno mnenje, o tome da postoje izvesne pravne norme i načela ili da se one imaju proširiti na jednu novu opštu situaciju. Organ koji donosi deklaraciju ne stvara tu normu ali je važan svedok o njenom postojanju te su deklaracije sredstvo za utvrđivanje običajnih pravila ili bar doprinose njihovom uobličavanju. S obzirom na značaj Generalne skupštine UN, ove se napomene u prvom redu odnose na njene deklaracije, kao što su Sveopšta deklaracija o pravima čoveka, Deklaracija o iskorenjivanju rasne diskriminacije. Deklaracija o davanju nezavisnosti kolonijalnim teritorijama i narodima itd. F. Preporuka kao proceduralni preduslov — Kada je odnos između organa takav da se odluka jednog, obično plenarnog, ne može doneti bez inicijative drugog, obično užeg, preporuka koju drugi organ upućuje prvom u stvari je izraz neophodne saglasnosti za donošenje odluke. Generalna skupština UN ne može, npr. primiti u članstvo državu čiji prijem nije preporučio Savet bezbednosti. Uslov je, dakle, ne samo da preporuka vremenski prethodi odluci, već i da odluka bude u skladu s preporukom. Ne može se, kao što je činjeno, postojanje preporuke uzimati samo kao formalni uslov, bez obzira na njenu sadržinu. U svom savetodavnom mišljenju od 3. marta 1950, Međunarodni sud je odrekao pravo Generalnoj skupštini da prima nove članice i u slučaju * „negativne preporuke“ Saveta bezbednosti. G. Odobrenja. — U preporuke se ubrajaju i odluke kojima međunarodna organizacija odobrava članicama da čine nešto što nije u skladu sa njihovim obavezama. Takve odluke imaju nesumnjiv pravni značaj jer postupanju, koje bi inače bilo protivpravno, daju karakter dozvoljenog. S druge strane izvesni postupci članica mogu biti uslovljeni dobijanjem odobrenja od organizacije. Uslovi sadržani u odobrenju su onda za članicu obavezni. Tako npr. članice Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT) koje žele da stvore carinsku uniju ili zonu slobodne trgovine, odnosno da im se pridruže, moraju da podnesu ostalim članicama svoje planove na odobrenje. Odobrenje GATT može da sadrži upute o izmeni predviđenih sporazuma, koje se moraju poštovati. (Čl. 24. st. 7. Sporazuma). Dok je jasno da organizacija može osloboditi svoju članicu ispunjavanja obaveza iz statuta, preporuka ne može poslužiti kao odobrenje za kršenje međunarodnog prava. Dok je to u praksi regionalnih i tehničkih organizacija očigledno, kod univerzalnih organizacija, a naročito kod Ujedinjenih nacija, postoji prirodna težnja da se mišljenje većine poistoveti s tačnim tumačenjem međunarodnog prava. Kako je Povelja UN pretežno izraz postojećeg međunarodnog prava, koje bi važilo i bez nje, postoji opasnost da preporuka, koja se u suštini svodi na dozvolu kršenja Povelje, ne bude i dozvola za kršenje međunarodnog prava. Tako, recimo, preporuka članicama da primene silu protiv *

ICJ Reports, 1950, str. 4.

104

neke države u stvari je dozvola za kršenje zabrane rata, kojom će se okoristiti članice željne da se posluže takvim sredstvima. Kada za to ne bi postojao nijedan od razloga nabrojanih u Povelji (tj. razloga koje priznaje međunarodno pravo), odobrenje ne bi pravdalo kršenje međunarodnog prava. Tako su, na primer, SAD pokušale da svoju intervenciju u Dominikanskoj Republici 1965. godine legalizuju odobrenjem Organizacije američkih država, ali je to ostala povreda Povelje Ujedinjenih nacija i međunarodnog prava. H. Prividne preporuke su u stvari obavezne odluke, koje se kriju iza naziva preporuke. To je naročito jasno u slučaju kada je, kao kod Evropske zajednice za ugalj i čelik, preporuka već u statutu definisana kao obavezan akt. Češće se stvarna obaveznost nekih preporuka očituje u tome što su predviđene sankcije u slučaju njihovog neizvršavanja. GATT npr. može „preporučiti“ članici da u određenom roku ukine izvesna trgovinska ograničenja. Nepoštovanje preporuke dovodi do oslobađanja ostalih članica svojih obaveza prema prekršiocu. Preporuke postaju obavezne i na osnovu jednostranog akta države ili međunarodnog ugovora. Država se unapred može obavezati da će poštovati preporuku, ili prihvatiti već donesenu preporuku i tako je učiniti obaveznom za sebe. Takva odluka za ostale članice zadržava svojstvo preporuke.

IV. PROCES ODLUČIVANJA Priroda odluka međunarodnih organizacija tesno je povezana s načinom njihovog donošenja. Ne samo što to znači da će se postupak prilagođavati vrsti odluke koju treba doneti, već će i stvarni značaj odluke, bez obzira kako je ona opisana u statutu, zavisiti od okolnosti pod kojima je nastala. Na primere ove povezanosti već smo ukazivali: postupak za usvajanje preporuke biće prostiji od onoga koji se traži za obaveznu odluku; preporuka usvojena jednoglasno imaće drukčije značenje od one prihvaćene neubedljivom većinom. Na proces odlučivanja, koji ostavlja tolikog traga na odlukama, utiču, pored ovoga uzajamnog dejstva, još i mnogi drugi činioci — skoro svi oni koji su prisutni u međunarodnim odnosima uopšte. Za međunarodne organizacije su od naročitog značaja priroda organizacije i predmet same odluke. Organizacije s malim brojem članica mogu da primene postupke — npr. jednoglasnost pri glasanju — koji bi potpuno paralisali mnogočlane organizacije; ako su pak takve organizacije sastavljene od međusobno bliskih država, odluke će, pored toga što češće imaju obavezan karakter, moći da donose i organi nad kojima članice nemaju neposrednu kontrolu. I univerzalne organizacije biće sklone da čisto tehničke odluke prepuštaju stručnjacima, ali će zato put do politički važne odluke, odluke koja može bitno da utiče na osnovne interese članica, biti dug i naporan.

1. Učesnici u odlučivanju Kao u svakom političkom procesu, u donošenju odluka međunarodnih organizacija ne učestvuju samo učesnici naznačeni kao takvi u pravnim dokumentima. Iskustvo nalaže da se obrati pažnja na sledeće učesnike. A. Predstavnici država članica su svakako najvažniji učesnici u donošenju odluka. Oni su u velikoj većini organizacija i jedini pravno ovlašćeni odlučioci u opštim pitanjima i u pojedinačnim slučajevima, sem onih čisto unutrašnje prirode. Predstavnici članica su u stvari predstavnici vlada i ponašaju se prema njihovim uputstvima. To važi i onda kada vlade u svoje delegacije pri međunarodnim organizacijama uključuju i članove parlamenta ili sudije, jer se njima ne ostavlja mogućnost da postupaju protivno nalozima vlade. Samo izuzetno postoje organi sastavljeni od članova nacionalnih predstavničkih tela. Iako parlamentarci tada dolaze u organizaciju u ime države, kao predstavnici vlasti, oni u stvari govore u svoje ime. Tačnije rečeno, članovi parlamenta istupaju u ovom drugom slučaju u ime svojih birača a po nalozima političke stranke kojoj pripadaju, što je naročito vidljivo kada su u opoziciji u odnosu na vladu. Sasvim je usamljen primer Međunarodne organizacije rada, gde u zvanične delegacije članica moraju da uđu i predstavnici društvenih grupa, radnika i poslodavaca. S obzirom da ih vlade imenuju, ali da, s druge strane, sama organizacija ocenjuje njihovu reprezentativnost, nije lako utvrditi jesu li oni predstavnici države, u širem smislu, ili zastupaju nacionalne grupe za pritisak. Ovo treba u svakom pojedinačnom slučaju ispitivati. S obzirom pak, da su u načelu bez vladinih uputstava, smatramo da ih prilikom * klasifikacije ipak treba svrstati u predstavnike nacionalnih grupa za pritisak. *

Vid. dole, odeljak D.

105

Odluke o tome kakav će stav predstavnik države zauzimati u toku odlučivanja u organizaciji donosi samo vlada. Usavršena sredstva veze dovela su dotle da su instrukcije delegatima česte i iscrpne. Iz toga se obično zaključuje da su delegati samo glasnogovornici, koji ne daju nikakav ličan pečat odlučivanju. I zaista, ne dešava se retko, da se obično iznenadnim obrtima sednice važnih organa prekidaju kako bi delegati potražili uputstva od svojih vlada. Pa ipak, ova uputstva ne mogu biti toliko podrobna da delegatu ne ostave nimalo mesta za sopstven izbor. Od njegovog tumačenja opštih načela politike svoje zemlje zavisiće i njegovo ponašanje. Njegova samostalnost će, pored toga, biti utoliko veća što je njegov položaj viši. Ako državu pri odlučivanju predstavlja njen šef, predsednik vlade ili ministar, postoji verovatnoća da će veći broj stavova biti zauzet na licu mesta i da će tzv. „lična jednačina“ igrati veću ulogu. B. Nepristrasne ličnosti. — Niz važnih funkcija u međunarodnim organizacijama poverava se ljudima koji treba da ih obavljaju ne sledeći uputstva nijedne države. Oni takođe treba da potčine svoje druge sklonosti interesima organizacije i pravilima, pravnim ili tehničkim, na osnovu kojih treba da postupaju. Takvi pojedinci igraju posrednu i neposrednu ulogu u donošenju odluka. U posrednoj ulozi nastupaju kao međunarodni službenici koji obavljaju istraživački rad, pribavljaju podatke potrebne za odluku, sačinjavaju predloge i u dodirima s ostalim odlučiocima zastupaju ova ili ona rešenja. Sličan položaj imaju i stručnjaci, koji ne pripadaju organizaciji kao službenici, ali bivaju u svom ličnom svojstvu određeni da doprinesu odlučivanju time što će ispitati činjenice I dati predloge na osnovu njih. Kada, pak, stručnjake ne određuje sama organizacija nego pozove članice da ih same upute, ne radi se više o nepristrasnim ličnostima, već o predstavnicima vlada s naročitim stručnim znanjima (tzv. „vladini eksperti“). U donošenju odluka neposredno učestvuju sve one ličnosti koje ulaze u sastav organa ovlašćenih na odlučivanje. Sudske odluke po pravilu donose sudije međunarodnih sudova, koji se ne biraju kao predstavnici država, niti smeju da odlučuju drukčije no na osnovu prava. Pored toga, izvršni organi naddržavnih organizacija sastavljeni su od osoba koje ne treba da slede instrukcije svojih vlada i koji odlučuju samo na osnovu statuta i svojih ličnih shvatanja. Posebno mesto među ovakvim učesnicima u odlučivanju zauzimaju šefovi administracije, generalni sekretari ili generalni direktori. Oni su neposredni donosioci niza važnih unutrašnjih odluka, koje se poglavito tiču rada sekretarijata. Pored toga što ovakve odluke mogu da imaju šire posledice, šefovima sekretarijata poverava se i sprovođenje važnih načelnih odluka, što podrazumeva donošenje niza pojedinačnih odluka velikog značaja. Kao primer može da posluži uloga Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija u mirovnim operacijama, gde ponašanje snaga UN može bitno da utiče na ishod političkih zbivanja. Posredno učešće šefa sekretarijata, koji često ima i pravo inicijative, takođe je veliko — snažne ličnosti na položajima šefova sekretarijata dale su odlučujući pečat nekim razdobljima u radu međunarodnih organizacija. Nepristrasnost je teško dostižna vrlina. Što god je ona manja, jača uticaj nekog drugog učesnika u odlučivanju, koji „nepristrasnu“ ličnost koristi kao predstavnika. Prva sumnja pada na vladu države kojoj takva ličnost kao državljanin pripada. Takva se pretpostavka prećutno priznaje svuda tamo gde se prilikom sastavljanja kolegija nepristrasnih ličnosti vodi računa o podjednakoj zastupljenosti političkih grupacija država. Rad „nepristrasnih“ ličnosti za neku međunarodnu grupu za pritisak nije tako lako uočljiv, ali je možda češći od nacionalne pristrasnosti. C. Predstavnici međunarodnih grupa za pritisak. — U srazmeri s porastom značaja odluka međunarodnih organizacija jačao je i interes sve širih slojeva ljudi za njihov sadržaj. Crkve, političke internacionale, međunarodne finansijske grupacije, udruženja proizvođača, sindikalni savezi i brojne međunarodne grupe za pritisak obraćaju se na razne načine međunarodnim organizacijama, pokušavajući da utiču na ishod odlučivanja. Učešće međunarodnih grupa za pritisak lakše je ispitivati ako je ono institucionalizovano, tj. ako grupe imaju svoje mesto u postupku time što im se priznaje status savetodavca, koji ima pravo da usmeno ili pismeno iznese svoj stav o pitanju koje ga zanima, što znači da postaje učesnik u debati. Ovakav položaj priznat je u nekim međunarodnim organizacijama (npr. Ujedinjene nacije, UNESCO, Evropski savet itd.) onim međunarodnim grupama za pritisak koje imaju oblik međunarodnih nevladinih organizacija. Uglavnom se sledi primer Ujedinjenih nacija, koje nevladinim organizacijama daju savetodavni status pri Ekonomskom i socijalnom savetu, deleći ih pri tom u tri grupe, prema tome da li ih zanima većina delatnosti Saveta i imaju tesne veze s 106

ekonomskim i društvenim životom delova sveta koje predstavljaju (kategorija I), ili se bave samo nekim od pitanja u nadležnosti Saveta (II) ili pak ne odgovaraju ovim merilima, ali mogu da doprinesu radu Saveta (tzv. „registar“). Razumljivo je da u grupi i ima najmanje, a u registru najviše organizacija, i da širina ovlašćenja i sloboda pristupa * Savetu spadaju idući od prve ka daljim kategorijama. Predstavnici nevladinih organizacija nemaju prava da odlučuju u užem smislu reči, tj. da učestvuju u glasanju. Njihovo se prisustvo najviše oseća u prvom delu debate, onda kada se raspravlja u pomoćnim organima međunarodne organizacije. Pored toga što je korisno za članove navedene organizacije, njihovo učestvovanje je od značaja i za međunarodnu organizaciju jer joj omogućava da upozna stav značajnih međunarodnih grupa bez deformacija koje bi se javile ako bi ih iznosili predstavnici država. Otuda neke vladine organizacije pomažu nevladine organizacije finansirajući njihove aktivnosti koje su od značaja za rad međunarodne organizacije, stavljajući im besplatno na raspolaganje prostorije i uređaje u svojim sedištima itd. Naročito je poznata pomoć koju uživaju nevladine organizacije koje imaju savetodavni status pri UNESCO. Mišljenja o stvarnoj delotvornosti institucionalizovanog učešća nevladinih organizacija u odlučivanju su podeljena. Preovladava utisak da se članovi organa malo obaziru na dopise i izjave predstavnika nevladinih organizacija, smatrajući da su one isuviše ideološki obojene, da više odražavaju mišljenja rukovodstava (pa i samih delegata) nego članstva, da su mnoge organizacije u službi pojedinih vlada itd. S druge strane, nevladine organizacije imaju utisak da ih sputava birokratizam vladinih organizacija, čiji službenici ne vode računa o činiocima iza kojih ne stoji politička moć. Mnogo je teže ispitivati nezvanične, neinstitucionalizovane veze međunarodnih grupa za pritisak s međunarodnim organizacijama. Iako su skoro sve nevladine organizacije grupe za pritisak, mnoge ovakve grupe nemaju oblik nevladinih organizacija. Štaviše, neke veoma uticajne nimalo ne vole svetlo javnosti. Njima se, naročito u pripremnoj fazi, pruža prilika da u dodirima s delegatima, ličnostima i službenicima koji učestvuju u odlučivanju ispolje znatan uticaj. Svedočanstvo o mogućnosti ovakvog uticanja jeste naglo obrazovanje raznih „saveta“, „biroa“ ili „koordinacionih komisija“ s istim sedištem kao i međunarodna organizacija. Utvrđeno je, npr. da je za sedam godina posle osnivanja Evropske zajednice za ugalj i čelik, koja donosi odluke sa znatnim posledicama za poslovne i sindikalne interese u nekim važnim privrednim granama zemalja članica, osnovano oko 60 novih privatnih organizacija za usklađeno zastupanje privrednih i trgovinskih interesa, od kojih je bar polovina imala za glavni zadatak ispoljavanje pritiska na novu organizaciju. Sličan se razvoj mogao pratiti i posle osnivanja Evropske ekonomske zajednice. Pored toga što su postojeća udruženja industrijskih i poljoprivrednih proizvođača usmerila svoju pažnju na rad nove organizacije i pojačale svoje prisustvo u Briselu, stvorena su i neka nova, čija se namena lako vidi i iz imena, kao npr. Industrijski savez Evropske zajednice, Udruženje industrije margarina zemalja EEZ, Komitet za vezu automobilske industrije u zemljama Evropske zajednice itd. Nesumnjivo je, dakle, da međunarodne grupe za pritisak nastoje da utiču na odlučivanje i onda kada im nije obezbeđeno mesto u redovnom postupku. Budući da ovakva delatnost nije javna za sada nije moguće pouzdano opisati mehanizam ovakvog delovanja. Može se, međutim, bez dvoumljenja reći da su putevi uticanja veoma raznovrsni i da ih nikako ne treba gubiti iz vida. D. Predstavnici nacionalnih grupa za pritisak. — Nacionalne grupe za pritisak, kao što su udruženja poslodavaca, radnika, proizvođača, zanatlija, verske i etničke organizacije itd. utiču na rad međunarodnih organizacija u prvom redu putem pritiska na sopstvenu vladu da pri odlučivanju u organizaciji zastupa interese grupe i aktivno se zalaže za njih, kako bi pridobila i druge članice. Poznato je koliko jačina jevrejskih zajednica u pojedinim zemljama utiče na stav vlada u Ujedinjenim nacijama o pitanjima koja se odnose na Izrael ili koliko se države, čiji privrednici imaju razvijene veze s Južnom Afrikom, ustežu da glasaju u prilog prekida ekonomskih veza s tom zemljom. Moguće je, pak, da se nacionalne grupe za pritisak uključe i u proces donošenja odluka u samoj organizaciji, mada će tom prilikom prvenstveno težiti da se, radi boljih izgleda na uspeh, udruže u međunarodnu grupu. Statuti nekih međunarodnih organizacija neposredno uključuju predstavnike takvih grupa u redovan postupak za donošenje odluka. Najpoznatiji je svakako slučaj Međunarodne organizacije rada, gde su predstavnici radnika i predstavnici poslodavaca deo delegacija država članica, ali su nezavisni od vlade *

Vidi gore, Uvod 4a.

107

prilikom odlučivanja. Manje je poznata Međunarodna svilarska komisija, čija je Konferencija sastavljena od petočlanih delegacija država članica s tim da bar jedan član mora pripadati nekom udruženju u oblasti svilarstva. S obzirom da svaki delegat (a ne cela delegacija) ima po jedan glas, predstavnici udruženja nisu vezani vladinim uputstvima (čl. 6. i 10. Konvencije). Mogu se, s druge strane, obrazovati savetodavni organi sastavljeni isključivo od predstavnika nacionalnih interesnih grupa, kao što je to npr. Ekonomski i socijalni odbor Evropske ekonomske zajednice, koji se sastoji od „predstavnika raznih grupa privrednog i društvenog života, naročito proizvođača, zemljoradnika, prevoznika, radnika, trgovaca i zanatlija, slobodnih profesija i opšte javnosti“ (čl. 193. Ugovora). S obzirom, pak, da naimenovanje članova ovakvih savetodavnih tela prolazi kroz dvostruki vladin filter (određivanje kandidata i izbor od strane organa u kome zasedaju predstavnici članica), uticaj nacionalnih grupa za. pritisak može se sprečiti ili deformisati. Jasno je da predstavnici nacionalnih grupa za pritisak koriste sve mogućnosti koje im proces odlučivanja pruža da putem svakovrsnih dodira utiču u prilog usvajanja rešenja povoljnih za sebe. S obzirom na autoritet koji odluke međunarodnih organizacija mogu imati za nacionalnu sredinu nisu retki slučajevi ni da se preko organizacije želi uticati na političko odlučivanje u nekoj zemlji. Predstavnici stanovništva u kolonijama dolaze npr. u Ujedinjene nacije s dvojakim ciljem: oni pre svega traže mere same organizacije u prilog njihovih nastojanja ali očekuju da će ove odluke pomoći onim političkim snagama države metropole koje su sklone da zavisnoj teritoriji omoguće mirno osamostaljenje. Politički protivnici vlade mogu se nadati njenom padu ukoliko pretrpi poraz u organizaciji Predstavnici opozicionih snaga u Grčkoj nastojali su da utiču na Evropski savet da donose odluku o isključenju Grčke iz te organizacije zbog povrede demokratskih načela od strane vlade koja je bila došla na vlast vojnim udarom od 1967. godine. E. Predstavnici država nečlanica. — Bez obzira da li pravno važe za njih ili ne, mnoge odluke međunarodnih organizacija imaju značaja i za nečlanice. Prirodno je stoga što one preduzimaju mere da utiču na njihovu sadržinu. Interes nečlanica priznaje se time što im se daje status posmatrača ili se posebnom odlukom pozivaju na sednice organa kako bi izložile svoj stav bez prava odlučivanja. Dok u drugom slučaju nečlanica može u formalnom postupku da iznosi argumente, u svojstvu posmatrača ona to može da čini samo u neformalnim dodirima i u jednom i u drugom slučaju, njeno prisustvo u organizaciji, pa time i u procesu odlučivanja, olakšano je i ozakonjeno. Neke nečlanice Ujedinjenih nacija održavaju čak i stalne posmatračke misije pri UN. Učešće nečlanica doprinosi i kvalitetu odluka, pogotovu onda kada se ove odnose na oblasti u kojima je uloga nečlanice značajna. Priznavanje ove okolnosti ide i dotle da se nečlanicama * omogućava punopravno članstvo u nekim pomoćnim organima organizacije.

2. Faze u odlučivanju U nastajanju odluke međunarodne organizacije raspoznaje se nekoliko odseka, koji zavise od vrste odluke i strukture organizacije. Pošto su odluke koje donose kolegijalni organi, sastavljeni od predstavnika država članica, najčešće i najvažnije u većini postojećih međunarodnih organizacija, nastanak takvih odluka poslužiće kao osnova za opisivanje toka odlučivanja. Donošenje takvih odluka prolazi kroz tri osnovne faze: pripremu, debatu i glasanje. Delatnosti koje su prvenstveno povezane s jednom od njih mogu se pojaviti i u drugim fazama te prema tome ne treba gubiti iz vida da je podela učinjena imajući u vidu tipične slučajeve. Ona bi se, naravno, mogla izvršiti i na druge načine. A. Pripremna faza. — a. Inicijativa. — Neobično važno razdoblje od začetka predloga odluke pa do njegovog iznošenja na raspravljanje pred organima organizacije ima najlabaviju strukturu. Ni oni poslovnici koji ulaze u najveće tančine ne mogu da predvide i regulišu sve situacije i sve odnose između učesnika u odlučivanju na početku političkog procesa koji dovodi do uobličavanja buduće odluke. On, međutim, može da bude bitan — sporazum koji se postigne u prethodnoj fazi po pravilu daje bitan pečat odluci. Debata i glasanje, iako mnogo upadljiviji, mogu se sastojati samo u formalnom ozakonjenju u suštini već donete odluke. Kao i debata, i pripremna faza je u stvari pregovaranje između učesnika u donošenju odluka. S obzirom na već pomenutu labavu strukturu, u njemu učestvuje najširi krug učesnika, pa i oni koji iz debate i glasanja pravilima postupka bivaju isključeni. Prema tome, ovde nas ne zanima sve ono što se događalo pre trenutka kada je jedan *

Vidi Drugu glavu, V.

108

učesnik odlučio da stupi u vezu s drugima imajući u vidu donošenje određene odluke međunarodne organizacije. Pretpostavljamo, dakle, da postoji inicijativa jednog učesnika. Inicijator može da preskoči celu pripremnu fazu i da svoj predlog neposredno podnese organu nadležnom za debatu i glasanje. Ovo se, međutim, retko čini. Tačnije rečeno, ovakav potez po pravilu ne bi značio želju da se donese odluka sadržana u predlogu, već da se postignu drugi učinci, počev od pokazivanja domaćem javnom mnenju da vlada nastoji na nekom zahtevu pa do pokušaja da se unese razdor među članice organizacije time što će se naterati da se izjašnjavaju o nekom neprijatnom pitanju. Praksa pokazuje da učesnici ne žele da podnose formalne predloge bez ikakvih izgleda na podršku. Pripremna faza treba da posluži inicijatoru da ispita spremnost ostalih učesnika da uopšte raspravljaju o pitanju na koje se inicijativa odnosi, da ustanovi kakav sadržaj i kakav oblik odluke imaju izgleda da budu podržani i da se s onim učesnicima koji su spremni da mu se aktivno pridruže dogovori o najpogodnijim pravcima delovanja (taktici). Ovi poslednji učesnici u stvari i sami postaju inicijatori. Na samom početku, pripremne delatnosti obavljaju se mahom daleko od sedišta organizacije, u uzajamnom dodiru diplomatskih predstavnika država članica ili njihovim konsultacijama s drugim učesnicima. Ova delatnost postaje sve življa što se više približava zasedanje organa koji bi odluku mogao da donese. Tada se niz dvostranih konsultacija počinje da pretvara u višestrano pregovaranje, koje je karakteristično za proces odlučivanja u međunarodnim organizacijama. U sedištu organizacije se stalni predstavnici ili privremeni delegati učesnika sastaju u parovima i manjim ili većim grupama. Većina ovih dodira ima potpuno nezvaničnu prirodu — to mogu biti „slučajni“ susreti u hodnicima zgrade, razgovori za vreme obeda ili na prijemima, na brzinu organizovani sastanci u nekoj slobodnoj prostoriji, gde se na neposredan ili veoma posredan način ispituju raspoloženja. Pri tome je veza između delegata i vlada ili drugih centara odlučivanja veoma pojačana i učestala. b. Udruživanje učesnika radi postizavanja željene odluke može biti privremeno i vezano samo za taj cilj. Posle okončanja postupka odlučivanja savezništvo prestaje da postoji. Grupa aktivnih pobornika jedne inicijative obično se potpisuje pod predlog odluke, koja se u terminologiji većine međunarodnih organizacija naziva nacrtom rezolucije. Predlagači (sponsori) su u stvari formalni inicijatori donošenja odluke. Među njima su i stvarni (prvi) inicijatori, zatim učesnici koji su pristali da se aktivno založe za donošenje odluke, ali i oni koji su se na taj način samo politički оbavezali da glasaju za nju. Stoga se u spisak sponsora mogu upisati članice organizacije sve do samog pristupanja glasanju. Što je širi i reprezentativniji spisak predlagača, to su veći izgledi da će odluka biti usvojena. Samo pristajanje neke članice da bude navedena kao predlagač ima značaja utoliko što će učesnici u odlučivanju koji se osećaju bliski njoj ili koji cene njen ugled imati veće poverenje prema predlogu. Činjenica je, međutim, da postoji i trajna zajednica interesa između nekih članica i da one teže da usklađuju svoje stavove i postupke povodom svih odluka organizacije. One u pripremnoj fazi održavaju redovne sastanke, na kojima razmatraju sva pitanja koja će se rešavati na narednom zasedanju organa organizacije. Ako učesnice na takvom sastanku — koji je neformalan s gledišta zvaničnog poslovnika, ali već ima sasvim čvrstu strukturu — postignu saglasnost, one se u većoj ili manjoj meri obavezuju da podrže odgovarajući predlog ili bar da ne ometaju njegovo usvajanje. Ovakve konsultativne grupe razlikuju se prema učestalosti sastajanja, broju članova i grupnoj disciplini. Postoje grupe koje se tokom zasedanja sastaju svake nedelje s tim što svoju zajedničku političku liniju utvrđuju u kratkim razmacima i na savetovanjima vladinih predstavnika. Neke se grupe sastaju samo pred zasedanje, a neke po potrebi. Neke grupe kao zemlje Beneluksa, imaju samo tri članice, dok su npr. nesvrstane zemlje u velikom broju. Od ovih okolnosti zavisi i to da li će konsultativna grupa raspravljati o svim predlozima ili će birati samo najvažnije. Što je još značajnije, od njih zavisi i glasačka poslušnost — u manjim i čvršće povezanim grupama može se čak govoriti o obavezi jedinstvenog glasanja, dok se kod širih grupa sastajanje u pravom smislu reči svodi na konsultaciju — na uzajamno savetovanje i upoznavanje s pobudama i interesima prijateljskih država. Konsultativne grupe s jakom disciplinom nazivaju se i glasačkim blokovima Kod takvih grupa preteže istovetno glasanje, što znači da svi članovi grupe glasaju na jedinstven način. Blaža jedinstvenost odražava se u solidarnom glasanju, gde se glasovi članica grupe sasvim ne poklapaju, ali nisu međusobno suprotni nego se odstupanje iskazuje uzdržavanjem od glasanja. 109

O radu konsultativnih grupa, koji je poverljiv, ne zna se mnogo. Pouzdani se zaključci mogu donositi samo po rezultatima glasanja. Iz njih se vidi kakve posledice imaju konsultacije pa se otuda i utvrđuje koliki je stepen discipline. Naravno, slično glasanje u većini prilika ne mora da znači povinovanje odluci konsultativne grupe, nego je to objašnjivo reagovanje vlada koje se nalaze u sličnom položaju i imaju slične interese. c. Tok pripremne faze. — Pripremna faza se u načelu odvija bez prisustva javnosti. Pošto njoj slede faze koje su u većini organizacija javne, mane tajnog pregovaranja nisu neotklonjive, sem ako se ne svedu na prosto usvajanje tajno donetih odluka. Poverljiva priroda prethodnog sporazumevanja ima nesumnjive prednosti zbog toga što se o predviđenoj odluci može govoriti otvoreno, kratko i jednostavno, bez potrebe da se politički potezi pravdaju višim načelima, da se vodi računa o prestižu i da se postižu propagandne prednosti. U toj je fazi stoga lakše postići kompromis koji nikoga neće poniziti. Uzajamni ustupci mogu se ticati više odluka — prihvatanje odluka povoljnih za jednu stranu uslovljava se njenim pristankom da glasa za odluke do kojih je stalo drugoj strani. Tada se govori o „paketu“ odluka. Da bi se donele odluke iz „paketa“, mora postojati izvesno poverenje između učesnika — kada njega nema, „paket“ će ostati čvrsto omotan sve do glasanja, time što će se jednim glasom odlučivati o svim povezanim pitanjima. Ne postoji odsečna granica između pripremne faze i debate. Od trenutka kada je predlog zvanično podnet i objavljen pa do početka rasprave o njemu u nadležnom organu, i dalje se radi na predlogu, koji može i da se promeni i da dobije nove zagovornike i pristalice. d. Uloga stručnih službi. — Pored toga što sekretarijat, odnosno stručna služba, može da bude inicijator odluke, od njega će inicijatori tražiti potrebne podatke i pomoć u uobličavanju predloga. Naročito kada se radi o složenim opštim aktima, članice se ograničavaju samo na predlaganje osnovnih političkih rešenja, dok će stručnjacima iz sekretarijata prepustiti njihovu razradu. Ovakva delatnost administracije naročito je jaka u razmacima između dva stupnja odlučivanja — pošto je doneta načelna odluka i pošto su članice u debati ili pismeno dale svoje napomene, sekretarijatu se poverava izrada nacrta konačne, razrađene odluke. On je tada vezan načelnom odlukom, ali ne toliko da pri tom ne bi došli do izražaja shvatanja i naklonosti međunarodnih službenika kao stručnjaka za oblast o kojoj je reč ili kao grupe s posebnim interesima. Iste napomene važe i za stručnjake koji nisu u sastavu sekretarijata ali im se poverava priprema odluka (npr. članovi komisije UN za međunarodno pravo). B. Debata. — a. Pojam. — Druga faza odlučivanja bitno je obeležena raspravom o predlogu u organima, koja se u načelu vodi javno i po pravilima poslovnika. Da bi debata otpočela, potrebno je da predmet odluke bude pitanje koje je uvršćeno u dnevni red. Glavni organi utvrđuju svoj dnevni red samostalno, na osnovu predloga članica ili drugih učesnika u odlučivanju. Pomoćni organi obavezni su da stave na dnevni red pitanja koja im je uputio matični organ, ali zadržavaju izvesnu samostalnost u pogledu redosleda raspravljanja. Iako je sastavljanje dnevnog reda tipičan primer proceduralne odluke, ono može da ima važne suštinske posledice te predstavlja prvu prepreku koju pobornici jedne odluke treba da savladaju. Odbijanje da se raspravlja o nekom pitanju može biti ravno donošenju odrečne odluke ili potvrde postojećeg stanja. Kada je Savet bezbednosti 1954. godine odbio da ponovno raspravlja o oružanom upadu u Gvatemalu, to je značilo da se sudbina gvatemalske vlade predaje u ruke Organizacije američkih država, gde je većina članica pod uticajem SAD s odobravanjem gledala na njeno svrgavanje. Kada su usvojene tačke dnevnog reda, povodom svake od njih mogu se davati predlozi, najčešće u vidu nacrta rezolucije, koju organ treba da donese. Svi ostali članovi organa imaju prava da, u roku i na način koji propisuje poslovnik, podnose amandmane na nacrt. U njima su sadržani tekstovi koji treba da zamene neke delove podnetog nacrta ili da se dodaju predlogu, kao i zahtevi da se neki delovi nacrta u potpunosti izostave. Podnošenje amandmana izgleda kao odobravanje suštine odluke, pod uslovom da se ona delimično izmeni. Ne retko se, pak, kao amandman izdaje pokušaj da se odluka onemogući time što će joj se dati sasvim drukčiji smisao ili što će se „razvodniti“, tj. svesti na beznačajne, nejake i krajnje uopštene fraze. Ovome se sredstvu pribegava onda kada je protivljenje predlogu nepopularno kod domaće i svetske javnosti: on se tada na rečima podržava, ali mu se želi oduzeti svaki stvarni učinak. Veština takvog „miniranja“ predloga razvijena je kod iskusnih delegata: oni uspevaju da u predloge unesu reči i pojmove koji će kasnije omogućiti najrazličitija, pa i kontradiktorna, tumačenja. Kao primer mogu poslužiti razne „oslobađajuće klauzule“, kojima se dozvoljava neizvršavanje odluka kao je to u suprotnosti s „javnim poretkom“, „javnom bezbednošću“ itd. Podrška 110

predlogu jednog drugog tela može se npr. promenom reči „usvaja“ u „prima znanju“, pretvoriti u ravnodušnost. Pravo progonjenog čoveka da dobije azil u drugoj državi, zbog * koga je pokrenuta inicijativa za donošenje Deklaracije Ujedinjenih nacija o pravu azila, pretvoreno je putem amandmana (izmenom reči „da dobije“ u „da traži“) u konstatovanje opštepoznate i opštepriznate činjenice da je dopušteno stranu državu zamoliti za utočište, kao što je, bez prava da se dobije, dopušteno od nje zatražiti bilo šta! Podnosioci predloga su njegovi gospodari sve dok ga organ ne usvoji ili odbaci. Oni ga prema tome mogu u svakom trenutku izmeniti, pa i povući. To podrazumeva i usvajanje amandmana koje su u toku postupka podneli drugi. Ako je pak neki od učesnika nezadovoljan pristajanjem predlagača na amandman, on može u vidu svog amandmana zatražiti ponovno unošenje prvobitnog teksta ili oživeti povučeni predlog u celosti. Debatom u smislu dela procesa odlučivanja ne može se zvati svako istupanje delegata na sednicama organa organizacije, već samo ono koje se odnosi na predloženu odluku. Stoga je i tzv. generalna debata, koja je nekim poslovnicima (kao npr. Generalne skupštine UN) predviđena na početku svakog zasedanja plenarnih organa, samo posredno vezana za proces odlučivanja. U generalnoj debati delegati, naime, iznose svoje opšte stavove, koji su jasni u pogledu nekih najvažnijih pitanja na dnevnom redu, ali ne kazuju ništa određeno u mnogim drugima. Debata je u stvari obrazlaganje stavova učesnika u odnosu na predlog odluke s ciljem da se postigne željeni ishod glasanja (tj. da se utiče na druge odlučioce), da se deluje na prisutnu publiku, na strano javno mnenje i na javno mnenje u svojoj zemlji. b. Značaj. — Iako je u samoj biti debate pridobijanje drugih učesnika za svoj stav, izvesno je da usmeno istupanje delegata na sednici ponajmanje postiže taj učinak. Utisak koji je govor ostavio na druge delegate ima mali značaj zato što delegati istupaju po uputstvima vlade. Uputstva će se verovatnije promeniti usled dobijanja nekog važnog saopštenja poverljivim kanalima nego što će podleći utisku lepog i dobro argumentovanog govora. Osim toga, stavovi većine važnih učesnika poznati su još iz pripremne faze tako da je njihovo javno obrazloženje nezanimljivo za druge delegate, utoliko pre što će nagle promene biti saopštene u privatnim susretima, a ne u vidu dramatičnog javnog istupanja. Ovim se može objasniti odsustvo velikog broja delegata za vreme debate, koja nekada za posmatrača ima izgled dosadnog rituala. I dalje održavanje opširnih govora, koji se kasnije umnožavaju i štampaju da bi stvorili teško preglednu zbirku zapisnika, ima svoje objašnjenje u drugim ciljevima debatiranja. Prisutna publika, koja se umnožava putem sredstava za masovno komuniciranje, donosi svoj sud o politici države na osnovu onoga što je javno saopšteno. Naročito će štampa, radio i televizija jedne zemlje obraćati pažnju na istupanje svojih predstavnika i prenositi ih u celosti ili u iscrpnim izvodima. Mogućnosti koje se tako ukazuju vladi raznovrsne su. U pogledu stranog javnog mnenja, ona može da nastoji da izazove u njemu kretanja koja će uticati na stranu vladu. što se pak tiče domaće javnosti, njoj mogu da budu upućeni objašnjenje nepopularnog stava, dokaz ispravnosti i poštenih namera, opravdanje za poraz itd. U zapisnicima nije nimalo teško naći govore koji su u potpunosti namenjeni domaćoj potrošnji, uključujući tu i one koji svedoče o sasvim privatnom staranju delegata za svoj položaj i sastoje se u veličanju velikodostojnika sopstvene zemlje. Ovakve pobude u debati nazivaju se propagandističkim i za njih se najčešće okrivljuje javnost sednica. Suprotna krajnost, uz tajno pregovaranje, uklonila bi, pak, svaki nadzor javnog mnenja te bi rad međunarodnih organizacija pretvorila u cinično pogađanje profesionalnih diplomata i tehnokrata. Dobro obaveštena javnost predstavlja kočnicu za neprihvatljive nagodbe, koje bi pragmatičarima možda izgledale ostvarljive. Napor delegata da utiču na javnost, makoliko to često bilo činjeno na priprost i nepodoban način, svedoči o svesti o postojanju opštih vrednosti i merila. Kada su političke suprotnosti male, kada odluka ima pretežno tehnički karakter i kada o njoj raspravlja organ koji nije u žiži javnosti, debata se zbilja svodi na iznošenje razloga za i protiv odluke. Pošto delegati u takvim prilikama obično imaju uopštenije instrukcije, stvarne promene i sporazumi događaju se otvoreno, za stolom; debata nije samo svečana repriza pripremne faze. Debata nije rutinska i onda kada organ rešava po hitnom postupku o tek nastaloj situaciji. U takvim se prilikama poverljivi razgovori, karakteristični za pripremnu fazu, prožimaju sa sažetom i živom debatom, koja vezuje pažnju svih učesnika zbog toga što se u svakom trenutku mogu očekivati novi predlozi i amandmani, nastali kao posledica *

Rezolucija GS UN 2312 (XXII) od 14. decembra 1967. godine.

111

sporazuma van sale za sednice ili najnovijih uputstava vlada. Ovakve se debate često prekidaju da bi delegati mogli da stupe u dodir sa svojim vladama ili da bi se u privatnim razgovorima uskladila i približila gledišta. Uz to, i pitanje o kome se raspravlja veoma je dinamično tako da u debati igra ulogu i stalno priticanje vesti o činjeničnom stanju. Ovakav tip debate može se najbolje izučavati u praksi Saveta bezbednosti UN. c. Postupak. — Učesnici u debati istupaju redom kojim su upisani u listu govornika, koju vodi predsedavajući (odnosno službenik sekretarijata koji mu pomaže). Istupanje preko reda dopušteno je samo kada se s tim slože prethodno upisani govornici, ili ako jedan delegat odustane od reči u korist drugog. Izuzetno, reč se može tražiti bez upisivanja u listu govornika, ako se želi dati primedba proceduralne prirode (npr. predlog za prekid sednice, zamerka predsedavajućem u pogledu vođenja sednice itd.) ili dati obaveštenje o činjenicama koje su od neposredne važnosti za odlučivanje npr. ispravka navedenih podataka, hitno saopštenje da je nastupila neka dotle nepoznata okolnost itd.). U mnogočlanim organima preduzimaju se mere da se debata svede na razumno trajanje, bilo time što se ne dopušta ponovno uzimanje reči (sem izuzetaka, kao npr. odgovora na pitanje), bilo tako što se vremenski ograničava istupanje svakog delegata. Poslovnici se u pojedinostima razlikuju između sebe, ali su mahom stvoreni koristeći iskustva parlamenata i međunarodnih konferencija. U slučaju da poslovnik ne predviđa nastalu situaciju, primenjuju se opšta načela parlamentarne prakse, među koja na prvom mestu spada zabrana ometanja, bilo kakvim sredstvima, delegata koji istupa. Govorniku koji krši poslovnik reč može oduzeti samo predsedavajući. Svoje negodovanje, ili čak gnušanje, delegati mogu izraziti jedino napuštanjem sale. U debati po pravilu učestvuje više organa. Ona počinje u pomoćnim organima, u čijoj je užoj nadležnosti razmatranje pitanja na koje se predlog odluke odnosi, da bi zatim došla u glavni organ, koji opet nacrt odluke, usvojen u pomoćnom organu, može da uputi nekom svom odboru na prethodno razmatranje. Kada je za donošenje odluke potrebna saglasnost više organa, debata se vodi u svima njima, istovremeno ili konsekutivno. Debata se završava iscrpljivanjem govorničke liste u organu koji konačno odlučuje ili usvajanjem, u bilo kom trenutku, proceduralne odluke koja ima za cilj da okonča debatu, (kao što je npr. predlog da se pitanje skine s dnevnog reda ili da se odmah pristupi glasanju. Zakasneli vid debate predstavlja objašnjavanje glasanja, koje pojedine delegacije daju pošto su rezultati glasanja poznati da bi naknadno izložile pobude koje su ih opredelile ili da bi označile tačan smisao svoga opredeljivanja. Stenografske beleške ili, češće, sumarni zapisnici sednica, čuvaju se i objavljuju. Govornicima se dozvoljava da u određenom roku unesu ispravke u zapisnike te je prema tome moguće da ovi poslednji verno ne beleže iskazane reči. Zapisnici imaju značaj zbog toga što ostaju kao trajno svedočanstvo o stavovima učesnika u odlučivanju, na koje se u slučaju nedoslednosti drugi mogu pozivati. Još je važniji značaj zapisnika za tumačenje donetih odluka: iz njih se vide namere odlučilaca i smisao koji su oni pridavali odredbama, koje se budu pokazale kao sporne ili nejasne. C. Glasanje. — a. Načini. — Kako su inokosni organi kod međunarodnih organizacija izuzetak, za tipičnu odluku međunarodne organizacije potrebna je saglasnost volja više učesnika. Odluka se smatra usvojenom u trenutku kada su se za nju na propisan način izjasnili učesnici koji su statutom ovlašćeni da je donesu. Glasanjem, kako se naziva takvo izražavanje volje, obrazuje se istovremeno i volja međunarodne organizacije. Usvojena odluka je odluka organizacije; ona nije zbir odluka članica, niti ikakav sporazum između njih, koji one mogu jednostrano ili sporazumno raskidati. Stoga ne treba gubiti iz vida da učesnici u odlučivanju, bili toga svesni ili ne, odlučuju u ime organizacije, obavljaju jednu njenu delatnost. U idealnom slučaju, učesnici bi pri glasanju trebalo da se opredeljuju samo po merilima vezanim za organizaciju, njenim načelima i ciljevima, najboljim načinima za obavljanje njene funkcije. S druge strane, međunarodne organizacije deluju u opštem sistemu međunarodnih odnosa, gde je ostvarljivost svake akcije ograničena delovanjem političkih činilaca, od kojih različite moći država nisu najbeznačajnije. Dakle, glasanje treba da bude ne samo put ka najboljoj ili najispravnijoj odluci, već treba da vodi sprovodljivoj odluci. Odluka koja se ne može izvršiti nije samo beskorisna: veliki broj takvih odluka kompromituje organizaciju predstavljajući je kao nerealističnu i nemoćnu. Ceo postupak odlučivanja treba da bude što je bolje moguće prilagođen opisanim zahtevima. Uticaj procedure na suštinu i kakvoću odluka najviše dolazi do izražaja pri glasanju te joj se stoga u statutima međunarodnih organizacija i u teoriji međunarodnih organizacija posvećuje velika pažnja. 112

b. Suverena jednakost članica pri glasanju. — Dosadašnji razvoj odlučivanja u međunarodnim organizacijama odvija se u znaku staranja o suverenosti i jednakosti članica, koja je naročito naglašena prilikom donošenja odluka, tačnije: glasanja. To su osnovni uslovi pod kojima države stupaju i danas u međunarodne organizacije, mada se njihovo tumačenje Vremenom menjalo i postajalo manje strogo. Iz vremena kada su se međunarodne organizacije u potpunosti izjednačavale s diplomatskim konferencijama država, a njihove odluke s ugovorima, potiče shvatanje prema kome se država može obavezati isključivo svojim izričitim pristankom; za nju bi stoga važila samo odluka za koju je i sama glasala — štaviše, odluka bez pristanka svih članica ne bi ni mogla nastati jer bi se tako pripisala organizaciji, čija je članica i država koja je protiv odluke. Prema takvom shvatanju suverenosti, moguće su samo jednoglasne odluke. Kao što je već napomenuto, između ugovora i ovakve odluke osnovna je razlika u odsustvu ratifikacije. Dosledno sprovedena jednoglasnost ne samo da se sukobila s činjenicom da se glasanjem uobličuje volja organizacije, a ne pogodba između članica, već je u mnogočlanim organizacijama teško opterećivala i odugovlačila proces odlučivanja, dovodeći u pitanje svrhu organizacije. Pribegavanje odlukama za koje je dovoljna podrška izvesnog broja (većine) članica mirilo se sa suverenošću članica koje su glasale protiv njih sledećom pravnom argumentacijom: država je, postajući članica, unapred dobrovoljno pristala na većinsko odlučivanje, pa čak i na to da se pokorava odlukama donetim protiv svoje volje. Ovaj način mišljenja u prvi mah izgleda privlačan, ali u sebi krije odsustvo merila. Kad bi se on dalje razvijao, moglo bi se doći do apsurdnih zaključaka, kao što bi npr. bila tvrdnja da država može „dobrovoljno pristati“ da strani organi postavljaju njenu vladu, a da ipak ostane suverena! Merilo očuvanja suverenosti treba tražiti u nadležnosti organizacije. Ona po pravilu ne može odlučivati o pitanjima koja su u isključivoj nadležnosti članica; ostala su pitanja u međunarodnoj nadležnosti i članica se ne može upuštati u međunarodnu saradnju ako nije spremna da se povinuje opštim interesima, koji mogu da budu protumačeni i različito od njenih gledišta. Ovo se razlikovanje čini pod pretpostavkom da je granica između unutrašnje i međunarodne nadležnosti jasna i da su odluke međunarodnih organizacija u skladu s opštim interesima. Teškoće oko pomenutog razgraničenja su poznate; tek ćemo se upoznati s teškoćama koje su na putu utvrđivanja opšteg interesa — pa ipak, praktične teškoće ne umanjuju ispravnost teorijskog odgovora. I pojedina međunarodna običajna (pravila mogu biti kritikovana kao loši tumači i zaštitnici opštih interesa, ali su države u međusobnim odnosima dužne da im se pokoravaju, iako nisu neposredno učestvovale u njihovom obrazovanju, niti su ih ikad zvanično prihvatile. Tek je u organizacijama s naddržavnim svojstvima primećeno prenošenje odlučivanja o izvesnim vrednostima, koje su dotle bile u isključivoj nadležnosti država, na organe međunarodnih organizacija. Iako je to učinjeno u uskim i tačno određenim oblastima, može se tim povodom govoriti o svođenju suvereniteta na neka njegova bitna obeležja, s obzirom da se još ne može ozbiljno tvrditi da su članice postojećih organizacija s naddržavnim svojstvima nesuverene, niti pak nalaziti smisla u terminu „ograničeni suverenitet“. Jednakost članica međunarodnih organizacija oličava se u njihovoj ravnopravnosti u glasanju. Ravnopravnost nije istovetna s jednoglasnošću, mada, s druge strane, jednoglasno odlučivanje obezbeđuje ravnopravnost. Odstupanja od ravnopravnosti pri većinskom odlučivanju srazmerno su česta i raznovrsna i njima ćemo se posebno * baviti. S obzirom da su sve države pravno jednake kao subjekti međunarodnog prava, iako postoje nesumnjive stvarne razlike između njih, načelo ravnopravnosti osnovna je zaštita društva, organizovanog u državu, od potčinjenosti drugim takvim društvima. Ovo je načelo istovremeno i duboko demokratično. Protiv ove tvrdnje najčešće se ističe prigovor kako je ravnopravnost država u stvari neravnopravnost ljudi, jer stanovnici malih država dobijaju veći uticaj na svetske poslove od onih koji su pripadnici država s velikim brojem državljana. Čovek, međutim, nalazi osnovne pretpostavke za svoj slobodni razvoj u svojoj nacionalnoj zajednici, čija veličina pri tom ne igra ulogu. On živi kao deo svog društva, a ne kao usamljeni pojedinac. Demokratija unutar društva nepotpuna je bez mogućnosti da to društvo kao celina ravnopravno s drugim društvima zastupa svoje specifične interese i brani svoje posebne vrednosti. Inače bi se, u ime numeričke *

Vid. dole, IV, 2, C, e.

113

demokratije koja počiva na pogrešnoj predstavi o svetu kao skupu pojedinaca, pripadnici malih nacija našli u položaju „demokratski nadglasanih manjina, pravno jednaki, a stvarno nejednaki, jer bi bili lišeni grupnih vrednosti. c. Jednoglasnost. U strogom smislu reči, jednoglasno odlučivanje primenjeno je onda kada odluka nastaje tek kada su za nju glasali svi članovi organa koji je nadležan da je donese. Ako postoji ma i jedan glas protiv, ili jedan član iz bilo koga razloga ne glasa, odluke nema — ona nije usvojena. Kao što se vidi, stroga jednoglasnost veoma je kruta i lako može da dovede do oduzetosti cele organizacije. U organizacijama s velikim brojem članica ovi su nedostaci naročito upadljivi. Pored toga što s brojem članica raste mogućnost neslaganja, odlučivanje može da bude onemogućeno i zbog nebitnih okolnosti, kao što je odsustvo delegata, Svaka članica dobija tako i veliku moć, zasnovanu isključivo na postupku, moć koja može biti u oštrom neskladu s njenom stvarnom snagom. Stroga jednoglasnost, usvojena na međunarodnim konferencijama prošloga veka, postepeno se ublažavala porastom broja i aktivnosti međunarodnih organizacija. Praksa je ublažavala strogu jednoglasnost čak i onda kada je bila propisana statutom. Ublažavanje jednoglasnosti se postiže, pre svega, tumačenjem prema kome uzdržavanje učesnika ne predstavlja smetnju za donošenje odluke. Važno je, dakle, da nema nikoga ko je protiv odluke. Ovakvo tumačenje donela je praksa Društva naroda (gde je po Paktu jednoglasnost bila glavni način glasanja), a preuzeto je i u Ujedinjenim nacijama u pogledu glasanja stalnih članova Saveta bezbednosti. Ova se praksa, međutim, kritikuje u najnovije vreme. Ističe se, na primer, da bi tako odluku u Savetu bezbednosti mogla da donese većina od devet nestalnih članica, uz uzdržavanje svih stalnih članica, koje inače treba da budu jednoglasne. Iako je ovo poseban slučaj, zbog toga što se u Savetu bezbednosti jednoglasnost ograničava na uži krug članova, uz kombinaciju s kvalifikovanom većinom, iza ove kritike krije se sledeće osnovno pitanje: dokle se može ići u broju uzdržanih glasova, a da odluka ipak bude donesena „jednoglasno“? Može li se dopustiti krajnost da je valjana odluka za koju je glasao samo jedan član, dok su se svi ostali uzdržali? Ako se pođe od toga da je uzdržavanje u stvari neglasanje, najmanji broj pozitivnih glasova bio bi onaj koji je ravan kvorumu za odlučivanje (a to je, najčešće, bar prosta većina). Time bi se tumačenje jednoglasnosti oslanjalo na pojam većine. Statuti međunarodnih organizacija koji predviđaju jednoglasnost pri odlučivanju ne izjašnjavaju se o ovom pitanju, sem čl. 38. Latinoameričkog udruženja za slobodnu trgovinu (LAFTA), koji propisuje da jednoglasnost u Konferenciji te Organizacije neće biti poremećena uzdržavanjem, ukoliko broj uzdržanih i odsutnih ne premaši trećinu. Ovo ide u prilog gore naznačenom rešenju. Pa ipak, može se prigovoriti da uzdržavanje od glasanja nije u svemu isto što i neučestvovanje u glasanju. Članica organizacije ne učestvuje u glasanju u pravom smislu reči ako njen delegat uopšte ne prisustvuje glasanju ili (što je ređe) jednostavno ne glasa, tj. ne izjavi ni da se uzdržava. Ovakvi se slučajevi podrazumevaju kada se kaže da je član bio odsutan. Ometa li odsutnost donošenje odluke, za koje se inače traži jednoglasnost? Postoji težnja, u praksi organa međunarodnih organizacija i u nekim statutima, ka odrečnom odgovoru. Ona, međutim, nailazi na prigovore, od kojih je svakako najpoznatiji protest SSSR povodom odluka koje je 1950. godine doneo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija u odsustvu njegovih delegata. Tim odlukama Severna Koreja bila je oglašena za napadača, a članicama Ujedinjenih nacija bilo je preporučeno da oružanom silom priteknu u pomoć Južnoj Koreji. Odsustvo i uzdržavanje mogu se izjednačiti ako se uzme da u oba slučaja postoji nezainteresovanost za ishod odlučivanja i ako se želi sprečiti da jedan član organa, bez ikakvog obrazlaganja, jednostavnim izbivanjem parališe rad organizacije. Protiv poistovećivanja uzdržavanja i odsustvovanja govori mogućnost da odsustvo ne bude znak ravnodušnosti, već, na protiv, uverenja da organ postupa protivno statutu jer je, recimo, nenadležan. Uz to, odsutnost delegata može da bude izazvana opravdanim razlozima, pa se čak može pretpostaviti da o sednici zlonamerno ili iz nemarnosti nije bio obavešten. Da bi se izbegle ovakve opasnosti, trebalo bi verovatno usvojiti rešenje poput onoga koje postoji u Statutu organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEC), gde odsustvo ne ometa donošenje jednoglasne odluke, sem ako član koji je bio odsutan blagovremeno ne prijavi da se odluci protivi („čl. 11. C). Odsutnost većine članova najverovatnije će sprečiti odlučivanje jer neće biti kvoruma. Još se više odstupa od stroge jednoglasnosti ako se odustane od traženja jednoglasnosti prilikom glasanja uz uslov da odluka važi samo za one članice koje su se s njom na neki način saglasile. Razlika od stroge jednoglasnosti je u tome što je ovako moguće i bez pristanka svih učesnika doneti odluku međunarodne organizacije, koja, međutim, ima uži domašaj, čime je sačuvana suverenost članica uz obezbeđivanje 114

efikasnosti organizacije. Tako u donošenju odluka Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (gde važi načelo jednoglasnosti) ne učestvuju članice koje izričito izjave da nisu zainteresovane za pitanje o kome se raspravlja, ali ih tako donete odluke ne obavezuju. (Čl. 4. Statuta). Zanimljiv je u tom pogledu čl. 7. st. 1. Pakta Arapske lige: „Jednoglasno donete odluke Saveta obavezuju sve države članice Lige; odluke donesene većinom obavezuju samo države koje ih prihvate“. Posebna vrsta ublaženja jednoglasnosti tiče se odluka kojima se rešavaju sporovi Ako je organ koji donosi odluku sastavljen od država, odnosno njihovih predstavnika, glasovi predstavnika stranaka u sporu ne bi trebalo da se uzimaju u obzir, bez obzira na to da li se organ pretežno bavi rešavanjem sporova ili je takva odluka izuzetna. Ovo je tumačenje jednoglasnosti dao 1925. godine Stalni sud međunarodne * pravde u svom savetodavnom mišljenju o Mosulu. Učešće u odlučivanju zainteresovanih strana suprotno je načelu nepristrasnosti. Kod organa koji nisu sudski pojaviće se, međutim, često nesuglasice oko toga kako odluku treba kvalifikovati — jer, ako je reč o političkom, a ne pravnom sporu, izuzimanje stranaka nije moguće sprovesti. Načelo jednoglasnosti pretvorilo se od pravila u izuzetak. Pored onih organizacija gde je ono prost znak inercije, kao npr. kod Unije za zaštitu industrijske svojine ili Unije za zaštitu književnih i umetničkih dela, jednoglasnost pri odlučivanju zadržava se onda kada je naročito pogodna zbog sastava organizacije i njene nadležnosti. Jednoglasnost, naime, nije smetnja kod organizacija s malim brojem članica ili u organima s malim brojem članova. S druge strane, jednoglasnost je još uvek neophodna kada je organu povereno donošenje obaveznih odluka o pitanjima koja duboko zadiru u najvažnije interese, pa i u unutrašnju nadležnost članica. Otuda je ona pravilo u organizacijama koje počivaju na vojnim savezima, kao što su NATO i Varšavski pakt, kao i prilikom donošenja najvažnijih odluka u organizacijama s naddržavnim obeležjima (npr. zajednički Savet evropskih zajednica). Samo je po sebi razumljivo da se na očuvanju jednoglasnosti više nastoji prilikom donošenja obaveznih odluka, dok u pogledu preporuka način glasanja ima manje praktične posledice. d. Većinsko glasanje. — Kolegijalni organi savremenih međunarodnih organizacija najčešće donose odluke većinskim glasanjem, što znači da nije potrebno da se za odluku izjasne svi učesnici, već samo statutom propisan broj, koji je — bez obzira na posebne uslove, — uvek veći od broja izjašnjenih protiv odluke. Iz prethodnih izlaganja uočljive su prednosti većinskog glasanja za efikasnost rada organizacije. Naravno, ono podrazumeva svest o postojanju minimuma zajedničkih vrednosti i interesa članica, kao i njihovo uzajamno poverenje. Načelo većinskog odlučivanja trpi najveća ograničenja pri donošenju važnih obaveznih odluka; kod takvih odluka koje imaju opšti karakter ono je, * kao što je pokazano još uvek izuzetak. Čim su razlike i suprotnosti između pojedinih grupa članica velike, strah manjine od pritiska većine izazvaće krizu većinskog sistema, koja dovodi ili do njegovog svesnog izbegavanja ili do istupanja manjine iz organizacije. Većina potrebna za donošenje odluke može biti prosta i kvalifikovana. Prosta većina je najbliža prirodnom pojmu većine, što znači da je usvojena ona odluka za koju je pao najveći broj glasova. Ona pak može biti relativna ili apsolutna. Mogućnost usvajanja odluke relativnom većinom pojavljuje se onda kada se može birati između više od dva rešenja, kao npr. prilikom izbora, ili kada se ne vodi računa o učesnicima koji nisu glasali. Ukoliko ima tri ili više kandidata, glasovi između njih mogu se tako podeliti da nijedan ne dobije većinu svih predatih glasova, ali će ipak, ako se usvoji relativna većina, biti izabran onaj koji je dobio njihov srazmerno najveći broj. Apsolutna većina nastaje pak kada broj glasova datih za predlog ili kandidata pređe polovinu svih glasova. Takva većina će se lakše javiti prilikom opredeljivanja za dve alternative (za predlog ili protiv predloga), ali se može tražiti i prilikom izbora između više kandidata. Ako nijedan kandidat ne dobije apsolutnu većinu, glasanje će se ili ponavljati dok ne dođe do odluke, ili će se veštački suziti time što će u sledećem krugu učestvovati samo ona dva kandidata koji su imali najveći broj glasova. Ako se ne uzimaju u obzir odsutni članovi i oni koji su se uzdržali od glasanja, odluka će se usvojiti brojem glasova većim od polovine predatih što omogućava donošenje odluka od strane manjine članova — relativnom većinom: a ako se, pak, uzmu u obzir svi mogući glasovi, onda je potrebno da za odluku bude dat broj glasova koji premaša polovinu broja svih učesnika (apsolutna većina). U Ujedinjenim nacijama se u načelu računa većina prisutnih i glasalih članova. Tako je npr. u Generalnoj skupštini 1965. godine donesena rezolucija o finansiranju snaga UN na Bliskom istoku (UNEF), * *

PCIJ, Serie B, No. 12, A/B No. 17. Vid. gore, II, 1, A, a.

115

iako su za nju glasale 44 delegacije, protiv nje 14, a uzdržale se 45, dok 15 nije bilo prisutno. Kao što se vidi, u ime 118 država, koliko je tada bilo učlanjeno u organizaciju, jednu važnu odluku — koja je povlačila izdatke članica — podržala je samo grupa koja je bila daleko ispod polovine ukupnog broja članica. Kvalifikovana većina, koja se po pravilu traži za donošenje važnijih odluka, polazi od proste većine kao minimuma, pored koga treba da budu ispunjeni izvesni dopunski uslovi. Takvi su uslovi veoma raznovrsni te će se stoga ovde ukazati samo na one koji se najčešće pojavljuju. Obično se pod kvalifikovanom većinom podrazumeva povećanje broja potrebnih glasova. Ono se izražava razlomkom ili — ređe — apsolutnim brojem. U Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija se za odlučivanje o važnim pitanjima traži dvotrećinska većina predatih glasova (čl. 18. st. 2. Povelje). Odluke o povećanju kapitala Međunarodne banke za obnovu i razvoj mogu se donositi većinom od 3/4 svih postojećih glasova (Čl. 2. st. 2. b Sporazuma). Savet bezbednosti UN ne odlučuje drukčije no kvalifikovanom većinom. Za odluke o pitanjima postupka dovoljno je 9 potvrdnih glasova (prosta većina bila bi 8) (čl. 27. st. 2. Povelje). Kada se za odluku Saveta Evropske ekonomske zajednice traži kvalifikovana većina saveta, a postoji predlog Komisije, potreban je 41 potvrdan glas (čl. 148. st. 2. Ugovora). Kvalifikovana većina se, međutim, ne mora svesti samo na aritmetičku razliku: u tom slučaju se, pored broja glasova, ispituje i struktura pozitivnih glasova pa je odluka donesena tek onda kada za nju glasaju poimence nabrojani učesnici ili dovoljan broj predstavnika neke na opšti način opisane kategorije učesnika. Većina, potrebna u Savetu bezbednosti za donošenje odluka o suštinskim pitanjima, dvostruko je kvalifikovana: među 9 potvrdnih glasova moraju — prema Povelji UN — biti glasovi stalnih članova ovoga organa (Francuska, Kina, SSSR, SAD i Velika Britanija) dok je u praksi dovoljno i da se neki od njih uzdrže, ali ne i da glasaju protiv. U međunarodnom savetu za kalaj po pravilu se glasa „raspoređenom prostom većinom, tako da se za odluku mora izjasniti prosta većina svih članica, u kojoj mora da bude sadržana kako većina proizvođača tako i većina potrošača. Nije, dakle, moguće da jedna kategorija članica nadglasa drugu. e. Odstupanje od jednakosti članica pri većinskom glasanju. — Pravna jednakost članica međunarodne organizacije iziskuje da se u svim onim organima, čiji su članovi predstavnici država članica, glasa tako što svaka država ima jednak broj glasova, kako se to izražava poznatom maksimom: jedna država — jedan glas. Na osnovu nesumnjivih razlika među državama, ovo se načelo kritikuje zato što izjednačavanjem u suštini nejednakih subjekata dovodi do stvarne nejednakosti. Makoliko neopravdano bilo razvrstavanje država po njihovoj moći, koja se uostalom teško može meriti i upoređivati, činjenica je da postoji — u užim oblastima — nejednaka zainteresovanost članica za rad organizacije u vidu veće ili manje zavisnosti od odnosa koji se uređuju njenim odlukama. Tada se može govoriti o funkcionalnoj nejednakosti, gde se, dakle, ne misli na deobu članica u više i niže nego se vodi računa o njihovim specifičnim osobinama u odnosu na delatnost organizacije. Sve ovo ne znači da su se izgubila nastojanja da se nejednakost u glasanju sprovede i u organizacijama, koje, kao Ujedinjene nacije, odlučuju i o najvažnijim političkim pitanjima. Ona se potkrepljuju strahovanjem od posledica odluka ikoje bi donele „neodgovorne većine“, sastavljene od država koje ne raspolažu moći da odluku i sprovedu. Ako se pak bliže ispitaju odluke Generalne skupštine UN, gde zaista ravnopravno s velikim silama glasaju i male države, koje imaju i većinu, ispostavlja se da takvih odluka nije bilo jer su predstavnici članica svesni da odlučuju u ime organizacije i uzimaju u obzir sve okolnosti vezane s izvršavanjem odluke. Pored toga, ne treba gubiti iz vida da stvarni uticaj država, a to je u stvari njihova moć, dolazi do izražaja tokom celog procesa odlučivanja, pa i pri glasanju. Drugim rečima, manje države ne opredeljuju se samo prema svojim shvatanjima, već i na osnovu političke situacije u kojoj se nalaze, pri čemu u manjoj ili većoj meri vode računa o svojim odnosima prema velikim silama i o svojoj zavisnosti od njih. Nejednakost u samom postupku glasanja o odlukama međunarodnih organizacija može biti posredna (prikrivana) i neposredna (otvorena). Do posredne nejednakosti dolazi u prvom redu rasporedom nadležnosti na organe, tako što se užem organu, u kome za organizaciju značajnije (ili zainteresovanije) države imaju obezbeđena stalna mesta, poverava donošenje važnih odluka. Stalni članovi užih organa određuju se statutom poimence, kao što je to slučaj u Savetu bezbednosti UN, ili koristeći opšta merila, kao što npr. postupaju statuti Međunarodne pomorske organizacije (po 6 članica sa najvećim interesom za pružanje odnosno korišćenje 116

pomorskog prevoza) i Međunarodne organizacije rada (polovina članica Upravnog saveta moraju biti privredno najvažnije države). Na taj način je svakako obezbeđeno da u odlučivanju merodavno učestvuje „elita“ organizacije. Drugi put za uvođenje posredne nejednakosti pri glasanju ređe se primenjuje i sastoji se u tome što se u organizaciju primaju i delovi država kao posebne članice, iako ovi nemaju prava za vođenje nezavisne spoljne politike. Time se glasačka moć jedne * države u odgovarajućoj meri povećava. Otvorena nejednakost članica pri glasanju postiže se odmeravanjem glasova svakog učesnika (tzv. težinsko glasanje ili ponderacija glasova). Ono se sastoji u tome što članice, doduše, imaju po jednu delegaciju, ali svaka od njih raspolaže različitim brojem glasova, izričito određenim statutima ili odmerenim prema nekom stalnom kriterijumu. Kao primer za prvi, slučaj može da posluži glasanje u Savetu evropskih zajednica (kada se traži kvalifikovana većina), pri čemu Francuska, Italija, SR Nemačka i Velika Britanija imaju po 10 glasova, Španija 8, Belgija, Holandija, Grčka i Portugalija po 5, Danska i Irska po 3, a Luksemburg 2 glasa. Ovo je rešenje najpreciznije, ali ne otkriva razloge zbog kojih je članicama dat upravo toliki broj glasova. Međutim, one su se, s obzirom na njihov mali broj, mogle sporazumeti o svojoj srazmernoj moći, imajući u vidu različite delatnosti evropskih zajednica i uslove pod kojima se one obavljaju. Kada se merilo počne da traži, ispostavlja se da je odmeravanje glasova pogodno samo kod onih organizacija gde se zainteresovanost i učešće članica u radu mogu izraziti uporedivim kvantitativnim pokazateljima. Međunarodne finansijske agencije — specijalizovane ustanove UN — služe se radi odmeravanja visinom uloga članica. Pokazana na primeru Međunarodnog monetarnog fonda, primena ovog merila izgleda ovako: na osnovu samoga članstva u Fondu, svaka država dobija po 250 glasova. Na svakih 100.000 specijalnih prava vučenja koje članica unese u Fond, ona dobija po jedan dopunski glas. Glasačka snaga se otuda znatno razlikuje i zavisi, koliko od finansijskih mogućnosti članica, toliko i od njihove spremnosti da doprinesu Fondu. Prema sadašnjem stanju, SAD su najuticajnija članica Fonda, jer raspolažu sa skoro četvrtinom glasova. Sličan sistem predviđaju i statuti regionalnih banaka za razvoj. U Afričkoj banci za razvoj, na primer, Egipat raspolaže s 3625 glasova a Togo sa 725 (čl. 35. dodatak I Statuta). Doprinos može da bude osnov za odmeravanje glasova i onda kada nema neposredne veze s vrstom njene delatnosti: tako članice Međunarodnog ureda za vinovu lozu i vino imaju po jedan glas na svakih 3.000 uloženih zlatnih franaka (Čl. 5. Aranžmana). Najmanje prigovora može se uputiti odmeravanju glasova u tzv. robnim savetima, jer se zasniva na visini proizvodnje odnosno potrošnje sirovine čiji se međunarodni promet reguliše putem organizacije, te prema tome državama koje su životno vezane za neki proizvod daje i više uticaja na odlučivanje. U ovim savetima članice se razvrstavaju u dve grupe (izvoznice i uvoznice) u okviru kojih dobijaju odmeren broj glasova, s tim što se — kao što se videlo na primeru Međunarodnog saveta za kalaj — ne retko traži da odluka dobije većinu u obe grupe. Ova organizacija je istovremeno primer robnog saveta u kome obe grupe imaju podjednak ukupan broj glasova, naime svaka po 1000. U okviru ovoga broja glasovi se raspodeljuju na osnovu tonaže proizvedenog ili utrošenog kalaja, s tim da nijedna članica nema manje od 5 * glasova niti više od 450 (čl. 4. st. 13. Sporazuma). Na istim načelima počiva odmeravanje glasova i u savetima za šećer i pšenicu. U Međunarodnom savetu za maslinovo ulje povlašćen položaj se daje proizvođačima kao celini. Svaki od njih dobija po jedan glas na hiljadu metričkih tona prosečno proizvedenog maslinovog ulja u poslednje tri sezone, dok uvoznici dobijaju ukupan broj glasova koji je ravan četvrtini svih glasova proizvođača, s tim što glasove međusobno raspodeljuju srazmerno prosečnom trogodišnjem uvozu maslinovog ulja. Pri tome nijedna članica ne može imati manje od jednog glasa, niti se smeju pojaviti razlomci (čl. 28. Sporazuma). Kada nema kvantitativnih pokazatelja, pokušaji odmeravanja glasova sukobljavaju se s velikim teškoćama, kao što se vidi iz niza neprihvaćenih predloga da se odmeravaju glasovi članica Ujedinjenih nacija, pri čemu su kao merila predlagani broj stanovnika, prostranost, stupanj obrazovanja, obim spoljne trgovine, veličina proizvodnje čelika itd., uzeti ponaosob, ili u kombinaciji. Kao što se vidi, odmeravanje glasova tako se u stvari izjednačava s naporima da se meri moć država, koji su do sada ostali neuspešni. Ako bi se kao merilo uzelo stanovništvo, Indija bi imala veću glasačku moć od SAD i

*

Vid. Drugu glavu, I, 1. Ovaj broj se smanjuje ukoliko bude više od 30 članica, jer zbir svih glasova koji se dobijaju samo na osnovu članstva ne sme da premaši 150. *

117

SSSR, a ako bi to bila veličina teritorije, Kanada, Brazil i Australija spadali bi među ** najuticajnije članice Ujedinjenih nacija po broju glasova. Stoga nije verovatno da će se sistem odmeravanja glasova proširiti i na organizacije sa širom nadležnošću, ne samo jer je protivan načelu jednakosti članica, već i zato što ne može da ispuni cilj: da izrazi „stvarnu snagu“ članica. Mogućnost odmeravanja glasova zavisi od funkcije organizacije — postoje stoga organizacije gde je ono, kao npr. kod UNESCO, nezamislivo. Slabosti odmeravanja glasova naročito dolaze do izražaja kada se shvati da su države članice, bez obzira na veličinu i moć, glavni izvršioci odluka međunarodnih organizacija tako da su izgledi za izvršenje mnogo veći ako je iza odluke većina članica, a ne veća težina nekih članica. To se uviđa u praksi finansijskih specijalizovanih ustanova, gde se, ako je to ikako moguće, izbegava izjašnjavanje putem odmerenog glasanja. U evropskim zajednicama vodi se, na primer, računa o tome da „velike“ članice u Savetu ne nadglasaju „male“. U organima sastavljenim od pojedinaca, koji nisu predstavnici vlada, odmeravanje glasova ne bi imalo nikakvog opravdanja, jer bi se time poricali nezavisnost i nepristrasnost takvih odlučilaca. Povećan posredni uticaj država iz kojih potiču takvi pojedinci može da dođe do izražaja u odredbi kojom se utvrđuje različit broj državljana pojedinih država članica koji ulaze u sastav organa. Parlament Evropskih zajednica sačinjava ukupno 518 poslanika, od čega po 81 iz Francuske, Italije, SR Nemačke i Velike Britanije, 60 iz Španije, 25 iz Holandije, po 24 iz Belgije, Grčke i Portugalije, 16 iz Danske, 15 iz Irske i 6 iz Luksemburga. Iako poslanici ne postupaju po instrukcijama, verovatno je da će nacionalni interesi država s većim brojem državljana doći više do izražaja prilikom odlučivanja. Treba opet napomenuti da ni ovde nije jasno merilo po kome je određen broj članova iz pojedinih zemalja. f. „Pravo veta“. — Kada se gleda sa strane učesnika u jednoglasnom donošenju odluka, svaki od njih raspolaže moći da glasanjem protiv odluke spreči njeno donošenje, Stoga se često govori da takvi učesnici imaju pravo veta (od latinskog veto — zabranjujem). Strogo govoreći, o vetu se radi onda kada neki izdvojeni organ mora da da saglasnost na već usvojenu odluku. Njegov je položaj tada drukčiji od ostalih učesnika u odlučivanju. Ovaj se izraz, međutim, najčešće upotrebljava da bi se označila jedna vrsta kvalifikovane većine, kada je uslov usvajanja da za odluku glasaju određeni učesnici. Ako je takvih učesnika više, kao što je slučaj u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, većinsko odlučivanje povezuje se s jednoglasnošću: pet stalnih članova moraju da su jednoglasno za odluku (ili da se uzdrže), ali većinu, za koju je potrebno 9 glasova, ne mogu da postignu bez učešća bar 4 od 10 nestalnih članova. Iako ni ovde pravo veta nije sasvim pravilna oznaka za položaj u odlučivanju stalnih članova, ona ima svrhe jer ukazuje na razliku između učesnika; kada se, međutim, za sve učesnike u jednoglasnom odlučivanju kaže da imaju pravo veta, to je potpuno nepotrebno ponavljanje tvrdnje da se odluke mogu donositi samo jednoglasno. g. Kvorum. — Da ne bi došlo do odluka koje su ostvarile upadljive manjine, poslovnici u nekim slučajevima zabranjuju da se pristupi glasanju ukoliko nije prisutan dovoljan broj učesnika. Traži se, dakle, tzv. kvorum prisutnih. Ako je kvorum suviše nizak, neće dovesti do upečatljivih većina, a ako je pak previsok, pruža se mogućnost malom broju članica da neprisustvovanjem oduzmu organu sposobnost odlučivanja. Većina poslovnika zadovoljava se prisustvom apsolutne većine članova organa. Tamo gde se primenjuje odmeravanje glasova, treba razlikovati broj učesnika od broja glasova * kojima oni raspolažu. Da bi se izbeglo smanjenje autoriteta odluke usled slabog učešća u glasanju (pri velikom broju uzdržanih glasova), ponekad se traži kvorum glasalih, tj. donošenje odluke uslovljava se minimalnim brojem datih glasova, bez obzira da li su „za“ ili „protiv“. Npr. prema čl. 17 st. 3. Statuta Međunarodne organizacije rada, glasanje na Konferenciji je nevažeće ako u njemu nije uzela učešća bar polovina prisutnih delegata.

** Odmeravanje glasova u Ujedinjenim nacijama zagovarali su najviše američki pisci i političari, očigledno smatrajući da su SAD kao velesila potcenjene i ugrožene mogućim koalicijama nejakih država. Međutim, ispitivanjem svih do sada predloženih četrnaest formula odmeravanja pokazalo se da one ne bi dovele, kada bi se primenile na do sada poznata glasanja, do rezultata povoljnijih od onih dobijenih primenom sistema jedna država — jedan glas. Vidi: W. J. Dixon, The evaluation of weighted voting schemes for the United Nations General Assembly, International Studies Quarterly, 1983 (XXVII), str. 295. i dalje. * Savet guvernera Međunarođne banke za obnovu i razvoj može da odlučuje ako je prisutna većina guvernera,

koja raspolaže s najmanje 2/3 ukupnog broja glasova (čl. 5. st. 2d (Sporazuma).

118

h. Tehnika glasanja. — U organima međunarodnih organizacija glasa se po pravilu javno, dizanjem ruku ili drugim pogodnim znakom. Predsedavajući i njegovi pomoćnici prebrojavaju glasove i saopštavaju rezultat. U slučaju sumnje, glasanje može biti ponovljeno. U zapisnik se beleži samo rezultat glasanja, a ne i podatak o načinu glasanja svih članova. Ako neka delegacija posebno nastoji da se tačno ustanovi i zabeleži kako je koji učesnik glasao, tražiće glasanje po prozivci, koje se sastoji u usmenoj izjavi delegata, koju daje kada ga predsedavajući prozove. U novije vreme se, radi uštede vremena, koriste uređaji koji delegatu omogućavaju da glasa pritiskom na dugme, čime šalje impulse u računar, koji sabira glasove i pokazuje rezultat na ploči. U ovakvim slučajevima se osim glasanja po prozivci može tražiti zabeleženo glasanje, što znači da će uređaj pokazati i opredeljenje svakog delegata. Tajno glasanje primenjuje se najčešće prilikom izbora i sastoji se u polaganju ceduljica u za to određene kutije. Moguće je sprovesti i glasanje bez prisustva učesnika, mada je to kod međunarodnih organizacija izuzetak. Kao što se moglo očekivati, glasanje dopisivanjem primenjuje se u intervalima između svetskih poštanskih kongresa (Čl. 27. Svetske poštanske konvencije). D. Odlučivanje bez glasanja (usaglašavanje, konsensus). — Dok načelo jednoglasnosti može da uspori, pa čak onemogući, odlučivanje i daje, u vidu „prava veta“, opasno oružje u ruke svakoj, pa i destruktivno raspoloženoj članici, svi većinski sistemi dovode do nametanja volje većine i tako mogu da ugroze sprovođenje donetih odluka. Kad god se radi o odlukama upućenim članicama — pa i kod važnijih internih odluka — iskustvo pokazuje da najviše izgleda da budu poštovane imaju odluke koje su donete ubedljivom većinom (koja premaša onu predviđenu postupkom), većinom koja se približava jednodušnosti. Ako još odluka nije formalno obavezna, ona jedino na taj način može da pribavi autoritet koji je čini značajnijom od prostog apela članicama, Otuda se, kada organizacija radi u redovnim uslovima i nije — kao što se to dešavalo u vreme „hladnog rata“ — opterećena zategnutim odnosima između grupa svojih članica, učesnici u odlučivanju trude se da ne dođe do nadglasavanja koje bi značilo nečiji „poraz“ i nečiju „pobedu“ znajući da se tako stvaraju mrtvorođene odluke, koje doduše donose nekim članicama kratkotrajne političke ili propagandističke prednosti, ali ugrožavaju uspešno obavljanje funkcija organizacije. U težnji za postizanjem kompromisa može se, naravno, otići u drugu krajnost. Tako stvorene neizrazite i verbalističke rezolucije ipak su manja opasnost od na rečima odlučnih rešenja, koja mnoge članice neće izvršiti pa će ih čak smatrati napadom na svoje interese. Želja da se izbegnu nekorisni sukobi pri odlučivanju dovela je do odlučivanja putem usaglašavanja („konsensusa“), koje se sastoji u tome što predsedavajući (ili izvestilac, ili izvestilačka grupa) po okončanju debate i na osnovu izlaganja svih učesnika sačinjavaju zaključke. Ovi se posle neophodnih ispravki smatraju odlukom, ako se nijedan učesnik ne izjasni protiv njih. Ovakav način odlučivanja primenjuje se već dugo u pomoćnim organima, naročito kod Ujedinjenih nacija, iako poslovnik predviđa većinsko glasanje. U želji da se izbegnu loše posledice odmeravanja glasova, organi finansijskih specijalizovanih ustanova UN u praksi nastoje da donose odluke usaglašavanjem. Prednosti usaglašavanja očite su u onim delatnostima gde uspešno sprovođenje odluka izrazito zavisi od manjine članica. Ono je stoga način odlučivanja predviđen na Konferenciji UN o trgovini i razvoju (UNCTAD), gde zemlje u razvoju svakako raspolažu većinom, ali zato samo razvijene zemlje imaju sredstva za ostvarivanje odluka. Usaglašavanje u UNCTAD postiže se uz pomoć posebnog Komiteta za mirenje, koji se aktivno trudi da dođe do zaključaka, tj. odluka, prihvatljivih za sve članice. Odlučivanju putem usaglašavanja pribegava i Savet bezbednosti UN koji je tako npr. doneo svoje odluke o postavljanju posmatrača UN duž Sueckog kanala i o pozivu državama da sprečavaju i suzbijaju otmice vazduhoplova. Odlučivanje bez glasanja je, još uvek, nedovoljno definisan postupak — kako u praksi pojedinih međunarodnih organizacija tako i u radu pojedinih međunarodnih konferencija. Poznato je, tako, da je Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji radila po strogom konsensusu — što znači da zaključak nije mogao biti donet svet dok i poslednji učesnik (bez obzira na to koliko to bila mala država) nije odustao od bilo kakvog prigovora na ponuđenu formulaciju. S druge strane, konferencije nesvrstanih zemalja su izgleda da rade po nešto elastičnije shvaćenom konsensusu: ovde se zaključak smatra usvojenim i onda kada neke delegacije imaju primedbe na ponuđeni tekst — tako da ostaje otvorena mogućnost da one i formalno iznesu rezerve na zaključke konferencije ne dirajući, time, njihovu valjanost. Sa jedne strane, dakle, imamo striktno shvatanje 119

odlučivanja bez glasanja koje, naravno, isključuje mogućnost stavljanja rezervi na konačni tekst a, s druge, elastično shvatanje ovog načina odlučivanja koje, logično, ostavlja mogućnost iznošenja rezervi. Možda, ovom prilikom, nije na odmet napomenuti da sastanci Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji traju godinama, dok konferencije na vrhu nesvrstanih zemalja završavaju pasle 5-10 dana. U stvari, jedan od prigovora koji se stavlja na odlučivanje bez glasanja i jeste u tome da postupak traje izuzetno dugo (naravno ako je reč o striktnoj primeni i ako se radi o osetljivim pitanjima u čijem rešavanju učestvuju države sa veoma različitim, ako ne i suprotstavljenim, interesima). Drugi prigovor koji se daje ovom načinu odlučivanja sastoji se u tome što konsensus, po definiciji, znači traženje najmanjeg zajedničkog imenitelja saglasnosti. A ako je reč o međunarodnim organizacijama univerzalnog članstva gde se, po prirodi stvari, reflektuju, kako blokovske suprotnosti tako i protivrečnosti između razvijenih i zemalja u razvoju, onda bi taj najmanji zajednički imenitelj mogao da bude isuviše nizak. S druge strane, s pravom se ukazuje na to da odlučivanje bez glasanja ne može — u principu — biti primenjeno na sve oblasti međunarodnog pregovaranja i odlučivanja. Postoje, naime, političke oblasti u kojima ne može biti kompromisa. Ne može se, naime, ići na konsensus o pitanjima kao što su to, na primer, zabrana upotrebe i pretnje silom, neintervencije, dekolonizacije, borbe protiv neokolonijalizma i sl. Odlučivanje bez glasanja, što implicira usvajanje kompromisnih zaključaka, moguće je onde gde je — kao, na primer, u ekonomskoj oblasti — saradnja svih, a naročito razvijenih zemalja, neophodna za realizovanje predviđenih programa. Usaglašavanje je gibak način odlučivanja, koji omogućava da se ispita zrelost stvari i da se postepeno približavaju gledišta. Međutim, ono odgovara samo situacijama gde nema smisla donositi odluke ako nije osigurana podrška svih učesnika. Ono bi — kao i načelo jednoglasnosti — predstavljalo kočnicu u prilikama kada treba brzo i odlučno delovati protiv manjine koja krši statut ili međunarodno pravo. S tim u vezi pomišlja se i na to da je usaglašavanje prikriveno vraćanje načelu jednoglasnosti, što je tačno utoliko što se ne može odlučivati uz odlučno protivljenje manjine. Ako je pak takva manjina neznatna, ili ima primedbe samo na neke delove odluke, u zaključku se mogu navesti odvojeni stavovi pojedinih učesnika, koji će — već prema intenzitetu njihovog protivljenja mišljenju ostalih — biti tumačeni ili kao njihove rezerve ili kao glasovi protiv. Kada su odvojena mišljenja usamljena, to njihovim nosiocima ne daje pravo da osporavaju postojanje odluke. Kao što se vidi, drastične posledice jednoglasnosti (tj. pravo veta jednoga učesnika) izbegnute su. One se, naravno, utoliko lakše otklanjaju ako glasanje postoji kao rezervni način odlučivanja, kome se pribegava u slučajevima kada je odluku neophodno doneti a neznatna manjina ometa usaglašavanje. E. Objavljivanje odluka i njihovo stupanje na snagu. — Kao što je napomenuto, važna formalna razlika između odluka međunarodnih organizacija i ugovora koje sklope njihove članice jeste u tome što odluke ne podležu ratifikaciji, već stupaju na snagu nezavisno od bilo kakve kasnije potvrde činilaca, van organizacije. U pogledu stupanja na snagu važe sledeća opšta pravila. Sem ako to u odluci nije izričito naglašeno, opšta odluka u načelu stupa na snagu objavljivanjem u zvaničnom zborniku odluka organizacija, a pojedinačna time što biva saopštena adresatu. Način objavljivanja reguliše svaka organizacija posebno, bilo tako što izdaje svoj službeni list ili što svim zainteresovanim stavlja na raspolaganje zvanični tekst. Odluke se objavljuju na zvaničnom jeziku odnosno zvaničnim jezicima organizacije. Njihovo tumačenje može se zasnivati samo na tim tekstovima, dok prevodi, bez obzira ko ih je uradio i izdao, imaju karakter nezvaničnih dokumenata.

V. NADZOR NAD ISPRAVNOŠĆU ODLUČIVANJA Kao što je i prirodno, odluke međunarodnih organizacija mogu da izazovu, i izazivaju, nezadovoljstvo onih koji su njima pogođeni ili treba da ih sprovedu. Ukoliko one nisu jednoglasno usvojene, to se nezadovoljstvo može javiti i među samim odlučiocima. Svaka je odluka izbor između više mogućnosti, te se uvek može kritikovati iz političkih, moralnih, logičkih i drugih razloga. Međutim, bez obzira koliko odluka mogla izgledati nerazumljiva, nespretna, preuranjena, netaktična, nerazumna ili neumesna, ona postoji i proizvodi svoja dejstva sve dok se ne promeni ili poništi u odgovarajućem postupku. Po pravilu, organ koji je doneo odluku može je uvek zameniti novom, ali mora da vodi računa o tome da su u periodu važenja prethodne odluke stvorene situacije i stečena prava, čije bi ukidanje moglo da nanese štetu onima koji su postupali u dobroj 120

veri. Za nas su, međutim, zanimljive odluke s manama koje pružaju osnova da se posumnja u važenje odluke, dakle, u samo njeno postojanje. Prema dosadašnjoj praksi međunarodnih organizacija, najvažniji osnovi za nevažnost ili ništavost odluke mogu se svesti na sledeće: Povreda materijalnog prava. — Odluka ne može važiti ako je donesena protivno odredbama statuta međunarodne organizacije. Kako se, međutim, statut svake međunarodne organizacije uklapa u postojeći međunarodno-pravni poredak i oslanja na osnovne norme međunarodnog prava, smatra se da postoji ovakva mana odluke i onda kada je njome povređeno međunarodno pravo. Ne bi, na primer, važila odluka o suspenziji članice iz razloga koji nisu predviđeni statutom. Isto tako, bila bi protivpravna odluka kojom bi se oružanim snagama međunarodne organizacije, iako statut dopušta njihovo obrazovanje i upotrebu, naložilo ili dozvolilo da krše pravila ratnog prava time što bi, na primer, koristile zabranjena oružja. Povreda postupka. — Nevažeće su odluke koje su donete uz kršenje proceduralnog prava međunarodne organizacije. Primeri za proceduralnu manu bili bi odsustvo predloga ovlašćenog organa, ako je ovaj potreban, ili nepostojanje saglasnosti drugoga organa, ukoliko jedan organ ne odlučuje sam. Tako se u Ujedinjene nacije ne može primiti nova članica odlukom Generalne skupštine bez predloga Saveta bezbednosti, niti neko lice može postati sudija Međunarodnog suda, ako na taj položaj ne bude izabrano, kako u Savetu bezbednosti, tako i u Generalnoj skupštini. Moguće su i greške prilikom utvrđivanja kvoruma, zanemarivanje propisa o kvalifikovanoj većini itd. Prekoračenje nadležnosti. — S obzirom na prirodu međunarodnih organizacija, čija je nadležnost ograničena na jedno područje međunarodnih odnosa i prestaje tamo gde počinje unutrašnja nadležnost država (pri čemu je raspoređena na različite organe), naročito su česti prigovori zbog prekoračenja nadležnosti (tzv, odluke ultra vires), u kojima se ističe da organizacija, ili njen organ, uopšte nisu bili nadležni da razmatraju pitanje niti da odlučuju o njemu. Takvi prigovori mogu biti upućeni i odlukama o osnivanju novih organa, kojima se poveravaju zadaci izvan nadležnosti organizacije. Kada su ovi prigovori tačni, odluka se ima smatrati nevažećom. Zloupotreba ovlašćenja. — Organi međunarodnih organizacija mogu imati diskreciono pravo da se, u okvirima svoje nadležnosti i statuta, opredeljuju prema celishodnosti. Ovlašćenje organu da se između više mogućnosti opredeli prema svom najboljem nahođenju dato je u izvesnom cilju, i to ne sme prenebregnuti. U protivnom, diskreciono pravo je zloupotrebljeno i to može biti razlog za ništavost odluke. Do takvih grešaka dolazi, na primer, prilikom postavljanja međunarodnih službenika, gde nadležni organ može zloupotrebiti ovlašćenje ako se prilikom izbora između više kandidata, koji inače ispunjavaju propisane uslove, ne rukovodi interesima organizacije i potrebama posla koji treba obavljati, već irelevantnim razlozima, pa čak i nemoralnim pobudama. Postupak za poništenje odluke. — Navedeni zaključci nemaju nikakvog praktičnog značaja ako se ne raspravi postupak za utvrđivanje nesaglasnosti odluke sa statutom. Najjednostavnije rešenje postoji onda kada je predviđena nadležnost nekog međunarodnog suda, koji ima pravo da ispita odluku organizacije i da je, ako utvrdi nedostatke, proglasi nevažećom. Malo je, međutim, organizacija koje, kao npr. evropske zajednice, imaju svoje sudove, nadležne za nadzor nad većinom njihovih odluka. Kod većine organizacija, sudska nadležnost je izuzetak vezan samo za neke odluke, u prvom redu one koje se tiču službenika. Sudska kontrola se izbegava iz sasvim razumljivih razloga njome bi se malom broju sudija, koji odlučuju bez uputstava država, dala velika moć da nište odluke koje su doneli predstavnici država-članica organizacije. Uostalom, i sudske odluke mogu biti pogrešne, a kod većine međunarodnih sudova nema dvostepenosti. Što se tiče mogućnosti da se pogrešno utvrde činjenice ili primeni materijalno pravo, treba ukazati na pretpostavku da je organ, nadležan da donese odluku, statutom stvoren i opremljen tako da odlučuje ispravno. Ne postoji neki objektivan način za primenu prava, jer ono u svakom slučaju zavisi od spoznajnih mogućnosti i stavova ljudi koji ga primenjuju (inače bi sudske odluke donete većinom bile nedopustive). Iako se ne može isključiti greška, ne može se ni tvrditi da postoji druga instanca koja će biti manje sklona da greši od one posebno stvorene s tom namenom. Pogotovu je sumnjiva procena samih zainteresovanih adresata, kojima je u interesu da obezvrede odluke što im se ne sviđaju. Dozvoliti svakome, pa i državama-članicama, da smatra ništavim i nepostojećim sve odluke za koje on sam proceni da su u nesaglasnosti s pravom oduzelo bi odlučivanju u organizaciji svaku svrhu i smisao. 121

S druge strane, ne sme se zaključiti da je pravna kritika donesenih odluka neumesna, bez obzira da li potiče od zvaničnih ustanova ili kvalifikovanih pojedinaca. Jačina iznesenih argumenata može da spreči nove greške ili da dovede do ispravljanja počinjenih. Tvrdi se da se sve ovo ne odnosi na odluke donete uz prekoračenje nadležnosti, jer se članice organizacije, tj. potpisnice statuta, nisu unapred pomirile s mogućnošću da organ neometano širi svoju nadležnost, već da je slučaj upravo obrnut. Države su suverene te se zato statut mora tumačiti restriktivno: ovlašćenja koja nisu data organizaciji ostala su državama-članicama. Međutim, i ovde bi bilo opasno prepustiti samim adresatima da prosuđuju valjanost odluke, što dokazuje i praksa, jer se pogođene države naročito rado izgovaraju time što se spornom odlukom organizacija navodno meša u njihovu isključivu unutrašnju nadležnost. Može se, nasuprot tome, tvrditi da je stalna praksa dovela do stvaranja običajnog pravila da je svaki samostalni organ organizacije ovlašćen da sam tumači pravila o svome delovanju, pa prema tome i obim svoje nadležnosti. U odsustvu suda, adresati, dakle, nemaju mnogo mogućnosti da pobijaju odluke kojima je prekoračena nadležnost. Članice kaje učestvuju u odlučivanju mogu još u procesu odlučivanja skretati pažnju na nenadležnost organa koji odlučuje. Logično bi bilo da se ovakav stav ispolji i u uzdržavanju od glasanja, jer je i glas protiv predloga upuštanje u pitanje van nadležnosti. Setićemo se, međutim, težnje da se uzdržavanje od glasanja po posledicama više približava odobravanju nego neodobravanju, što položaj učesnika koji sumnjaju u nadležnost čini dvosmislenim. Pošto je odluka formalno doneta, članici organizacije preostaju još tri mogućnosti da pokuša da (legalno) otkloni njenu primenu na sebe. U Ujedinjenim nacijama i s njima povezanim organizacijama, ona može izdejstvovati zahtev za savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda u Hagu. Savetodavno mišljenje Suda ima svakako veliku težinu, ali nije obavezno za organizaciju, niti za njene članice. Izvršenje odluke se, zatim može praktično onemogućiti time što će se odbiti odobrenje za izdatke, koje za organizaciju povlači sprovođenje odluke. Svaka članica može da pokuša da privoli organ nadležan za odobravanje budžetskih rashoda da donese ovakvu negativnu odluku. Ako spada u članice sa značajnim doprinosom budžetu, ona može jednostrano odbiti da finansira spornu aktivnost, ali se time izlaže opasnosti da bude suspendovana. Ovakve mere pogodne su samo za one odluke koje povlače troškove. Pa i onda se mogu naći vanbudžetska sredstva za njihovo sprovođenje. Neke članice UN, od kojih su po visini doprinosa bile najznačajnije SSSR i Francuska, osporavale su legitimnost odluka Generalne skupštine u pogledu operacija snaga UN u Kongu i odbile da učestvuju u njihovom finansiranju, čak i onda kada je Međunarodni sud, 1962. godine, stao na stanovište da su odluke bile valjane. Iako je tako došlo do krize u radu organizacije. koja nije mogla bez rizika da primeni sankcije prema tako važnim članicama, troškovi operacije u Kongu su ipak podmireni na drugi način — zajmom i dobrovoljnim doprinosima članica. I, na kraju, pogođena članica može istupiti iz organizacije. Time je ona efikasno otklonila primenu odluke na sebe, ali nije uspešno osporila njenu valjanost. Pretnja istupanjem znak je ozbiljne povređenosti države te može dovesti do preispitivanja odluke. S obzirom, pak, da nijedna organizacija nema veliku vlast nad članicama, bilo zato što odluke nisu obavezne, bilo zato što nema efikasnih sankcija, nedostatak sredstava za osporavanje odluka kojima je prekoračena nadležnost najčešće ne dira duboko u suverena prava članica, ali omogućava većinama da šire nadležnost organizacija i preko granica koje dozvoljava i najliberalnije tumačenje. Drugim rečima, članica može — ne obzirući se mnogo na formu — odbiti da primeni odluku čije izvršenje zavisi od nje, ali ne može lako sprečiti druge članice da izvršavaju odluke donesene prekoračenjem nadležnosti. Ne treba, međutim, izgubiti iz vida da je prekoračenje nadležnosti omiljeni izgovor za nepoštovanje odluka, protiv kojih bi se inače morali iznositi nepopularni nepravni argumenti. Npr. Južnoafrička Republika odbija da prizna niz odluka Ujedinjenih nacija protiv rasne diskriminacije, usvojenih od 1946. godine pa sve do najnovijeg vremena, tvrdeći da su one donesene ultra vires.

VI. IZVRŠAVANJE ODLUKA 1. Smisao Pravi cilj svakoga odlučivanja jeste da dovede do posledica u realnom svetu. Iako smo konstatovali da najveći broj međunarodnih organizacija spada u one koje nazivamo deliberativnim, zato što se u njima pretežno odlučuje, a ne dela, to nikako ne 122

znači da se pukim raspravljanjem i odlučivanjem iscrpljuje razlog postojanja i funkcije međunarodnih organizacija. Sve ove odluke su upućene nekome, ko mora ili treba da ih izvrši. Postojanje međunarodnih organizacija zasniva se na očekivanju da će njene odluke biti izvršene i da će se tako u međunarodnoj zajednici i u pojedinim društvima stvarati situacije koje su u takvim odlukama prihvaćene kao poželjne i korisne. Otuda svaka organizacija mora da osigura mehanizam za izvršavanje svojih odluka. Bez takvog mehanizma ona je nepotpuna i — u krajnjoj liniji — nepotrebna. Iz istih razloga se o delatnosti međunarodne organizacije ne može suditi samo po pravilima u njenom statutu ili po pravnoj prirodi i sadržaju odluka njenih organa, već tek pošto se ispitaju poštovanje i izvršavanje statutarnih obaveza i donetih odluka. Ovo, naravno, podrazumeva pažljivo proučavanje svake organizacije i njenih osobenosti te ne dozvoljava mnogo uopštenih zaključaka. Stoga se moramo zadovoljiti osnovnim napomenama. Odmah treba istaći da se pitanja, na koja se nailazi povodom poštovanja i izvršavanja odluka međunarodnih organizacija, u osnovi ne razlikuju od onih, koja su skopčana s izvršavanjem svih međunarodnih ugovora, u koje — kako je više puta ponovljeno — spadaju i statuti međunarodnih organizacija. U daljem izlaganju nećemo stoga strogo odvajati izvršenje odluka od izvršenja neposrednih obaveza iz statuta, jer i te obaveze dobijaju svoju konkretizaciju tumačenjem ili pojedinačnom odlukom organa organizacije. Izvršenje je pravni ili fizički akt koji na osnovu odluke međunarodne organizacije preduzima adresat te odluke, tj. subjekt kome je ona upućena. Istovremeno, izvršenje podrazumeva i poštovanje odluke od onih adresata od kojih se, doduše, ne traži da sami preduzimaju neke radnje, ali im se nalaže da ne postupaju protivno odluci (uzdržavanje) i da prihvate odluku i postupke, koje su na osnovu nje učinili drugi subjekti (trpljenje, tolerancija). Ako je odlukom međunarodne organizacije, na primer, naloženo jednoj članici da pojača mere radi sprečavanja ilegalnog izvoza opojnih droga, ona će je izvršiti time što će, između ostalog, pooštriti kontrolu nad domaćim i stranim brodovima u svom teritorijalnom moru, uključujući tu i svoje pravo da van tih voda, u otvorenom moru, goni brodove koji se ne odazivaju pozivu da stanu (pravo progona). Ali, izvršenje ovih odluka tiče se i drugih članica, jer one ne smeju da ometaju takve radnje, niti da im se suprotstavljaju, a najmanje da pomažu delatnost koju međunarodna organizacija hoće ovako da suzbije. U ovom je slučaju adresat bila jedna država članica. Adresat interne pojedinačne odluke je organ organizacije, npr. sekretarijat, koji, recimo, kada se zakaže sednica nekoga drugoga organa, mora da za tu sednicu obezbedi uslove i usluge (prostorije, prevođenje, izrada zapisnika, stručna pomoć itd.). Šef administracije izvršava takvu odluku time što izdaje niz naredbi nižim službenicima, koje, opet, oni moraju izvršiti. Ako su u pitanju opšte odluke izvršenje je u nadležnosti organa svih članica. U takvim odlukama se od svih članica može tražiti pozitivno činjenje, kao npr. u Rezoluciji Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 5–9/2 od 4. maja 1978. Ova rezolucija sadrži Program akcije za podršku samoopredeljenju ,i nacionalnoj nezavisnosti Namibije, kojim se, između ostalog, od članica UN traži da priznaju Narodnu organizaciju jugozapadne Afrike (SWAPO) kao jedinog i pravnog predstavnika namibijskog naroda i da pojačaju podršku i pomoć toj organizaciji. Priznanje, pružanje podrške i pomoći predstavljaju izvršenje ove Rezolucije. Međutim, u istoj odluci može se naći i primer izvršenja putem uzdržavanja; od članica UN, pa čak i od nečlanica, traži se da ne priznaju nikakav režim, koji bi Južna Afrika uspostavila u Namibiji suprotno odlukama Ujedinjenih nacija, i da se uzdrže od saradnje s njim. Sličan je primer i sa rezolucijom Generalne skupštine 33/63 od 14. decembra 1978, u kojoj se sve države pozivaju da afrički kontinent poštuju kao denuklearizovanu zonu i, konkretnije, da se uzdrže od saradnje s Južnom Afrikom u nuklearnoj oblasti te da sprečavaju u tome preduzeća, ustanove i pojedince, koji su pod njihovom jurisdikcijom. Što je opšta odluka apstraktnija, takve vidove izvršenja teže je unapred znati. Ako se njome samo naznačava poželjno stanje, ali ne i mere koje u tom pravcu treba da vode, izvršenje odluke podrazumeva inventivnost i prilagodljivost subjekta, koji odluku izvršava. Tako se, na primer, u Deklaraciji Ujedinjenih nacija o uklanjanju diskriminacije prema ženama od 7. novembra 1967. nalaže da se „preduzmu sve mere u cilju ukidanja postojećih zakona, običaja, pravila i postupaka, koji predstavljaju diskriminaciju prema ženama“ (čl. 2). Koje su to mere, nije tačno naznačeno. Ukidanje zakona se, očigledno, ima izvršiti u skladu sa ustavnim poretkom svake članice Ujedinjenih nacija, ali kojim se merama ukidaju običaji i postupci? Znači li to što dvadeset godina posle Deklaracije u nekoj zemlji još uvek postoje običaji nejednakog postupanja prema muškarcima i ženama da njena vlada nije izvršila 123

Deklaraciju? Ona se može braniti time što je preduzela sve mere, koje je mogla preduzeti, ali bez uspeha. Na prigovor da postoje i druge mere, ona može odgovoriti da one nisu dopuštene njenim ustavom i shvatanjem morala i da su u pitanju složeni društveni procesi, koje stranci, pa ni međunarodna organizacija, ne mogu razumeti bolje od vlade same zemlje. Sve je ovo vrlo često tačno, ali je tačno da se nejasno i neodređeno utvrđene obaveze mogu izigravati prividnim izvršavanjem, što problem izvršenja odluka međunarodnih organizacija i nadzora nad njime čini u mnogim slučajevima vrlo složenim. Dakle, način izvršavanja zavisi od prirode odluke. U tom pogledu, interne odluke, upućene organima i službenicima organizacije, bitno se razlikuju od ostalih. Izvršenje internih odluka ostaje u nadležnosti organizacije i pod njenom punom kontrolom, dok je u drugim slučajevima u rukama organizacije usredsređeno samo odlučivanje, a izvršavanje zavisi od adresata. Organizacija nema svog izvršnog aparata — ona se prvenstveno koristi organima država članica. Međunarodne organizacije nisu savezne države niti nad-vlade, čak i onda kada imaju naddržavna obeležja. Kao što je to pravilo u međunarodnim odnosima, države se ne mogu prinuditi na izvršenje odluka. Čitaocu koji se isuviše ne povodi za pravnim prividima biće jasno da ni država, iako raspolaže aparatom za nasilje, ne uspeva u svakom slučaju da prinudi stanovništvo na poštovanje odluka organa vlasti, bilo zato što se odlukama opiru značajne društvene snage, ili zato što priroda društvenog odnosa ne trpi primoravanje. Kada se napusti pravni teren, ne može se više govoriti u apsolutnim kategorijama. Postoji vrlo velika verovatnoća, ali ne i izvesnost, da će zakonodavni, sudski i upravni akti u savremenoj državi biti poštovani i izvršeni, pored ostalog i zato što postoje srazmerno efikasna sredstva da se poštovanje i izvršenje postignu prinudom, ali ne samo zato. S druge strane, verovatnoća da će odluka međunarodne organizacije biti sprovedena od subjekata kojima je upućena mnogo je manja, jer su članice organizacije drukčije i slabije povezane od pojedinaca i grupa u jednoj državi, a i zato što organizacija raspolaže daleko blažim sredstvima pritiska. Svođenje izvršenja na odnos protivstavljanja organizacije i članice pruža, uostalom, pogrešnu sliku celog problema. Međunarodna organizacija je dobrovoljna skupina država, koje u njenom postojanju i radu vide mogućnost za ostvarivanje svojih interesa putem usklađivanja i saradnje. Proces odlučivanja uređen je tako da najveći deo članica u odluci vidi bar prihvatljiv kompromis te je sprovodi, svesna svih pratećih okolnosti, kao zajedničko rešenje, a ne kao izraz neke više, samostalne volje. Organizacija čije odluke nisu takve prestaće da postoji jer ne ispunjava svoju funkciju. Ako se, pak, manjina članica stalno suočava s odlukama koje joj izgledaju nametnute, težiće da napusti organizaciju, jer joj članstvo donosi više štete no koristi. Duže postojanje organizacije svakako znači da je nađena potrebna ravnoteža i da se većina odluka poklapa s pravilima ponašanja koje bi članice usvojile živeći u međunarodnoj zajednici, gde se države samim svojim postojanjem uzajamno ograničavaju. Time svi problemi izvršenja odluka nisu skinuti s dnevnog reda, jer će neke članice ispoljiti težnju da koriste prednosti članstva, ali da izbegavaju odricanja koje ono traži. Osim toga, razumne odluke međunarodnih organizacija počivaju i na međunarodnim interesima, čija spoznaja nekima može biti uskraćena. Upravo tim poslednjim elementom, koji odluke čini značajnijim od prostih pogodbi među članicama, međunarodna organizacija može da bude pravi činilac napretka. Ona, prema tome, mora da traži puteve kako bi sve članice privolela da poštuju njene odluke.

2. Sankcije Preovlađivanje preporuka među odlukama međunarodnih organizacija svedoči o uverenju da većina odluka može biti izvršena na osnovu slobodnog opredeljenja adresata, na koje se utiče blagim sredstvima: autoritetom i moći pripadnika većine, javnim mnenjem, pretnjom umanjivanja prestiža u organizaciji itd. Opredeljivanjem za obaveznu odluku organizacija pokazuje da je uverena da se opšti cilj ne može postići ako se ne usklade ponašanje i napori svih članica, kao i da je moguće pribeći merama koje će imati osetne posledice po neizvršioce. Drugim rečima, organizacija po pravilu nije sposobna da prinudi na izvršavanje obaveznih odluka, ali raspolaže izvesnim sankcijama u slučaju neizvršenja. Bez obzira da li je to izričito naglašeno u statutu, svaka organizacija ima pravo da nastoji na izvršenju svojih odluka time što će preduzimati sankcije, koje u mnogome zavise od prirode njene delatnosti i od konkretnih okolnosti. U biti takvih sankcija jeste traženje uzajamnosti, odricanje onih prednosti koje su protivteža neispunjenih obaveza. Tačan izgled takvih sankcija ne mora se unapred znati. Npr. Statut Međunarodne organizacije rada ovlašćuje 124

Konferenciju ove organizacije da prema članici koja ne ispunjava izvesne preporuke preduzme mere „koje izgledaju celishodne radi izvršavanja ovih preporuka“ (čl. 33). Od specifičnih sankcija, poznato je isključenje članice, koje joj preti i onda kada se sistematski ne obazire na preporuke organizacije. Blaži oblik je suspenzija izvesnih članskih prava. Sankcije koje treba da dovedu do bolje saradnje s članicom, bez njenog udaljavanja (koje šteti i organizaciji), mogu biti u oslobađanju ostalih članica od izvršavanja svojih obaveza prema članici koja ne poštuje odluke, što se čini prvenstveno u organizacijama privrednog karaktera, kao što su npr. Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT), Evropska ekonomska zajednica i Evropsko udruženje slobodne trgovine (EFTA). Finansijske organizacije, kao npr. Međunarodni monetarni fond, uskratiće sredstva članici koja krši odluke (čl. 4. st. 6, 5, 6, st. 1 i 15 st. 2 Ugovara). Organi Međunarodne agencije za atomsku energiju mogu da povuku već odobrene sirovine i materijal, (čl. 12 Statuta). Ma kako to blago izgledalo, sankciju predstavlja i sama odluka organizacije kojom se ustanovljava prekršaj i osuđuje članica. Objavljivanje takve odluke ima nesumnjivo moralno dejstvo. Potreba za oštrijim i efikasnijim sankcijama uočljiva je kod organizacija koje treba da budu oruđe skupne zaštite nekih najviših dobara međunarodne zajednice, među kojima su svakako mir i bezbednost. Kao što se to vidi na primeru Ujedinjenih nacija, u takvim slučajevima se imaju u vidu i sankcije prema nečlanicama, jer se stvarna međuzavisnost ne svodi samo na odnose između članica, niti su članice u stanju da se izoluju od ostatka sveta. Stoga je u Povelji UN (glava VII) predviđena primena prinude prema državama koje ne poštuju odluke organa Ujedinjenih nacija o obustavljanju akata agresije. Odluka Saveta bezbednosti o preduzimanju kolektivne oružane akcije protiv agresora trebalo je po Povelji da bude i sama obavezna za članice i da se centralizovano izvršava, obezbeđujući organizaciji komandu nad snagama država članica, stavljenim joj na raspolaganje. Ove odredbe Povelje nisu oživotvorene, jer članice nisu sklopile sporazume s UN o pojedinostima, neophodnim za izvršavanje obaveza učestvovanja u operacijama. Savet bezbednosti i dalje može izricati ovakvu sankciju, ali njeno izvršenje zavisi od volje članica. To se pokazalo prilikom napada Severne Koreje na Južnu Koreju, 1950. godine, kada su se pozivu Saveta da se protiv napadača primeni oružana sila odazvale samo SAD (jer je to bio i njihov sopstveni interes) u zajednici s nekoliko svojih saveznika, koji su u operaciji učestvovali samo simbolično. Centralizovano odlučivanje i decentralizovano izvršenje označavaju i drugu vrstu sankcija, kojima raspolaže Savet bezbednosti UN. On, naime, može naložiti „potpun ili delimičan prekid privrednih odnosa i železničkih, pomorskih, vazdušnih, poštanskih, telegrafskih, radiografskih i drugih saobraćajnih sredstava, kao i prekid diplomatskih odnosa“ (čl. 41. Povelje). Primena ovakvih sankcija na Rodeziju i Južnu Afriku posvedočila je da članice same odlučuju hoće li ih izvršiti. Bez obzira na pobude u pomenutom primeru, nedostatak tzv. ekonomskih sankcija u tome je što nejednako opterećuje članice organizacije, jaki privredni partneri kažnjenih zemalja trpeće i sami zbog solidarnosti s organizacijom, dok je za mnoge druge članice prekid privrednih i drugih veza gest koji ozbiljno ne pogađa ni jednu ni drugu stranu. Ako je dozvoljena uopštena ocena, u zaključku se može reći da se odluke međunarodnih organizacija u velikoj meri izvršavaju i da su slučajevi primene sankcija srazmerno retki. Međutim, moraju se izuzeti one odluke, koje se tiču važnih političkih pitanja, čijem se izvršenju opire uverenje pogođenih država da bi pokoravanjem odluci ugrozile svoje životne interese. Ovakva je bila sudbina mnogih odluka Ujedinjenih nacija, koje se uspešno prenebregavaju zahvaljujući blokovskim suprotnostima u savremenom svetu. Ove poslednje onemogućuju jedinstven stav članica prema državi koja odbija da prihvati odluke — ona, štaviše, uvek može da računa na solidarnost svojih saveznika ili na blagonaklonost neke velike sile, koja svojom podrškom želi da je zadrži ili privuče.

3. Nadzor Organi međunarodne organizacije vrše stalan nadzor nad izvršavanjem svojih odluka. Osnovno sredstvo za pribavljanje potrebnih podataka su izveštaji, koje dostavljaju adresati na zahtev organa. U vezi s izveštajem može pak doći do sledećeg spora: služi li on samo za upoznavanje s činjenicama, ili ga organ može koristiti kao osnovu za donošenje suda o ispunjavanju obaveze, koji je, po nekima, već primena sankcija time što može da naškodi ugledu države. Mora se napomenuti da podnošenje izveštaja bez prava organa da ga upotrebi ne bi imalo smisla. U slučaju sumnje u verodostojnost izveštaja, organ se može poslužiti drugim poznatim sredstvima za pribavljanje podataka, kao što su ispitivanje svedoka, odašiljanje nepristrasnih posmatrača ili anketnih komisija itd. 125

Posmatrači obično nadziru sprovođenje odluka u budućnosti, kao npr. prilikom održavanja plebiscita ili na linijama prekida vatre. Anketne komisije treba da prikupe podatke o događajima u prošlosti ili o sadašnjem stanju, kao npr. komisije Ujedinjenih nacija koje su imale da daju izveštaj o rasnoj segregaciji u Južnoafričkoj Republici ili o postupanju Izraela sa stanovništvom teritorija okupiranih posle junskog rata 1967. godine. Države veoma surevnjivo reaguju na naimenovanje ovakvih komisija, u kojima vide znak nepoverenja i potcenjivanja njihovog teritorijalnog suvereniteta — ni u jednom od gornjih primera, pa i u mnogim drugima, komisije nisu dobile dozvolu da uđu na teritoriju države članice. Stoga se pribegava prikupljanju posrednih dokaza putem svedoka ili dokaznog materijala koji se nalazi van zemlje. Kada, posle događaja u Mađarskoj 1956. godine, komisiji Ujedinjenih nacija nije bio dozvoljen pristup u tu zemlju radi ispitivanja optužbi protiv SSSR, ona je sačinila svoj izveštaj na osnovu iskaza izbeglica. Pitanje nadzora nad izvršenjem obaveza iz međunarodnih ugovora i odluka međunarodnih organizacija naročito se zaoštrava u vezi s raznim predlozima za opšte i potpuno razoružanje. Da bi se mogli postupno sprovesti, planovi za razoružanje iziskuju veliku meru uzajamnog poverenja, koga nema i koje bi trebalo pojačati prisustvom posmatrača na licu mesta. Radi sticanja pouzdanih utisaka, ovakvi posmatrači imali bi pristup i na najskrovitija mesta te se, pored već poznatih otpora, iznose i sumnje u njihovu nepristrasnost i poverljivost.

126

PETA GLAVA

MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA I REŠAVANJE SPOROVA Proces usvajanja odluka u međunarodnim organizacijama, po prirodi stvari, svodi se na konkretizovanje nastojanja upravljenih na postizanje statutom postavljenih ciljeva. U lom procesu neophodno je stalno prevazilaženje suprotnosti između članica koje, s jedne strane, mogu proizilaziti iz različito shvaćenih ciljeva organizacije ali, s druge, i njihovih različitih, pa i oprečnih, interesa. Međutim, različiti pristupi rešavanju problema unutar organizacije — svih problema koji se mogu obuhvatiti pod pojmom utvrđivanja politike i delatnosti organizacije — usaglašavaju se višestranim pregovaranjem na način predviđen statutom i poslovnicima. Ovaj, stalan proces pregovaranja unutar organizacije — koji treba da dovede do postizanja saglasnosti o merama koje će se preduzeti — ne svrstava se u kategoriju „sporova“. Pod „sporovima“ unutar organizacije podrazumevaju se one situacije u kojima se članice ili organi, ili i jedni i drugi pozivaju na pravo koje proističe iz statuta organizacije. Najčešće je reč o sporovima o tumačenju ili primeni statuta i drugih dokumenata, koji utvrđuju načela na kojima organizacija deluje, postupak u postizanju zajedničkih ciljeva, raspodelu nadležnosti između organa i njihova ovlašćenja. Mogućnosti za izbijanje sporova utoliko su veće, ukoliko statut sadrži uopštenije odredbe i, samim tim, dozvoljava različita tumačenja a, s druge strane, organi treba svojim odlukama da te često uopštene odredbe primene na postojeću situaciju. Stvar biva još složenija i zato što odredbe statuta treba primenjivati u drugom vremenskom razdoblju i na situacije, koje se mogu znatno razlikovati od onih koje su njihovi tvorci imali na umu. Sem „unutrašnjih“, može doći i do sporova u kojima je jedna od strana samo organizacija kao subjekt međunarodnog prava ili, pak kao pravno lice. Kao druga strana u sporu mogu se pojaviti države ili druge međunarodne organizacije, ali i fizička I pravna lica unutrašnjeg prava. O načinima rešavanja ovih sporova biće reči u ovoj glavi. Međutim, s obzirom na postepeno stvaranje posebnih organa za rešavanje pojedinih kategorija sporova, na kraju će biti reči i o međunarodnim sudovima.

I. SPOROVI UNUTAR ORGANIZACIJA Unutar organizacija može doći do sporova između članica, između ovih i organa, kao i između samih organa. S obzirom na to da države mogu imati različita shvatanja, ne samo o primeni i tumačenju odredaba statuta, nego i o politici same organizacije koja treba da se kreće u okvirima tih odredaba, to sporovi mogu značajno uticati na delovanje organizacije. Finansijska kriza Ujedinjenih nacija, nastala povodom raspoređivanja troškova za mirovne operacije, ili spor u vezi s prihvatanjem poslodavačkih predstavnika nekih socijalističkih država u Međunarodnoj organizaciji rada, sasvim su dovoljni da ilustruju posledice koje iz njih mogu da proizađu. Postoji nekoliko do danas prihvaćenih modela rešavanja sporova koji proizilaze iz tumačenja i primene statuta. Po jednom (prihvaćenom u Međuvladinoj pomorskoj konsultativnoj organizaciji, Međunarodnom monetarnom fondu, Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj, Organizaciji afričkog jedinstva, Evropskom udruženju za slobodnu trgovinu), sporovi o tumačenju i primeni odredaba statuta mogu biti rešavani jedino putem najvišeg organa. Praktično, rešavanje sporova prolazi kroz isti postupak kao i donošenje svake druge odluke. U većem broju organizacija, za rešavanje sporova o tumačenju i primeni statuta predviđa se poseban postupak, koji ima više faza. U okviru ovakvog rešenja razlikuju se, dalje, dve podgrupe. Neke međunarodne organizacije predviđaju da postupak rešavanja sporova teče najpre u najvišem organu, s tim da se, ukoliko tu ne dođe do rešenja, nastavlja pred Međunarodnim sudom ili arbitražom. Od organizacija koje su prihvatile ovo rešenje, neke predviđaju — nakon neuspelog pokušaja rešavanja pred najvišim organom — nadležnost Međunarodnog suda (npr. Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo, Evropska organizacija za nuklearna istraživanja), a druge (npr. Evropska organizacija za izradu uređaja za lansiranje kosmičkih letilica, INTELSAT) nadležnost posebnog arbitražnog suda. U svakom slučaju, odluka Međunarodnog suda ili arbitražnog suda je konačna i pravno obavezna. 127

Druge organizacije, predviđaju različite faze postupka rešavanja sporova, primenjuju nešto drukčiji sistem, naročito u odnosu na prvu fazu. U slučaju spora o tumačenju ili primeni statuta, naime, zainteresovane strane upućuju se na pregovore kojima će rešiti suštinu spora ili se, pak, saglasiti s nekim drugim od postojećih načina mirnog rešavanja sporova. Ukoliko ovaj postupak ne uspe, sledeća faza je obavezno pribegavanje Međunarodnom sudu, koji, naravno, donosi obaveznu odluku (Međunarodna agencija za atomsku energiju, Svetska meteorološka organizacija, Svetska zdravstvena organizacija), ili, pak, arbitraži (Međunarodna unija za telekomunikacije). Izuzetno rešenje — po kome je jedino nadležan sud — prihvataju evropske zajednice, gde je nadležnost Suda evropskih zajednica i u ovom slučaju nesporna. Za razliku od organizacija koje — bilo u prvoj ili drugoj fazi rešavanja sporova o tumačenju ili primeni statuta — predviđaju rešenje pred Međunarodnim sudom ili arbitražom, dakle, korišćenje pravosudnim načinima koji, po definiciji, obezbeđuju konačno rešenje spora, česti su slučajevi gde se rešavanje ovih sporova ostavlja najvišim organima, koji, saglasno svojoj opštoj nadležnosti, nisu ovlašćeni da usvajaju pravno obavezne odluke, Rešenje koje prihvataju Ujedinjene nacije može da posluži kao dobar primer. Ujedinjene nacije, sa svojom složenom organizacionom strukturom — uključujući šest organa koje Povelja naziva „glavnim“ i različitim pristupom pri utvrđivanju nadležnosti i uzajamnog odnosa pojedinih organa, ostavile su problem rešavanja sporova o tumačenju i primeni statuta otvorenim. Postoji mogućnost da Generalna skupština ili Savet bezbednosti — kao i ostali organi Ujedinjenih nacija i specijalizovanih ustanova koje na to ovlasti Generalna skupština — zatraže savetodavno mišljenje Međunarodnog suda „o svakom pravnom pitanju“ saglasno čl. 96. Povelje. Naravno, ova formulacija obuhvata i pitanje tumačenja i primene Povelje — kao što je to bio slučaj sa nekoliko savetodavnih mišljenja koje je zatražila Generalna skupština (naročito: „Nadležnost Generalne skupštine o postupku prijema države u Ujedinjene nacije“ i „Izvesni izdaci Ujedinjenih nacija“). No, savetodavno mišljenje nije obavezno, čak ni za organ koji ga je zatražio, tako da ovaj način rešavanja sporova o tumačenju i primeni ne obezbeđuje konačnu odluku. S druge strane, imajući u vidu nedovoljnu jasnoću Povelje, već i samo traženje savetodavnih mišljenja Međunarodnog suda dovodilo je do „prethodnih“ sporova među državama članicama: često se tvrdilo, naime, da se radi o „političkom“ pitanju, koje je nepogodno za raspravljanje pred Sudom (argument koji se u jednoj političkoj organizaciji, kao što su Ujedinjene nacije, lako može izneti sa manje ili više opravdanja) ili da od Suda ne treba tražiti tumačenje Povelje, s obzirom da to treba da bude funkcija svakog organa u odnosu na sopstvenu nadležnost. Time se, pak, dolazi do posebnog problema — međusobnog odnosa pojedinih organa Ujedinjenih nacija i teškoće u vezi sa njihovim hijerarhijskim poretkom; taj problem, pak, postaje još složeniji imajući u vidu snagu odluka koje najviši organ može da usvoji. U takvoj situaciji — a ona postoji i u drugim organizacijama koje ne preciziraju postupak rešavanja ovakvih sporova — jedino moguće rešenje nalazi se u traženju dovoljno široke političke saglasnosti država članica, podrazumevajući da ta saglasnost, budući politička (što znači da obuhvata usklađivanje interesa članica), može ići dalje od ispravnog tumačenja odredaba statuta; obratno, ukoliko ta saglasnost ne može da se postigne, da se organizacija zadrži u užim okvirima od onih koje joj daju ispravno tumačenje statuta.

II. SPOROVI IZMEĐU ORGANIZACIJA I DRUGIH LICA 1. Sporovi između organizacija i drugih subjekata međunarodnog prava Sporovi između dve ili više organizacija, ili između organizacije i jedne ili više država, spadaju u međunarodne sporove, koji se mogu rešavati načinima predviđenim međunarodnim pravom. Znači, za ovu vrstu sporova ne može se pribegavati sudovima država kao, uostalom, ni administrativnim sudovima, koje su neke organizacije obrazovale. Moguće je zamisliti da se rešavanje ove grupe sporova potraži u pregovorima, pa i dobrim uslugama, posredovanju i mirenju i, posebno, arbitraži i međunarodnim sudovima. Ipak, veoma su retke čiste situacije gde — kao i u evropskim zajednicama — odnosne organizacije imaju parničnu sposobnost (locus standi in iudicio) pred međunarodnim sudom, konkretno Sudom Evropskih zajednica. Statut Međunarodnog suda — „glavnog sudskog organa“ Ujedinjenih nacija, koje pretenduju na univerzalnost — svojstvo parnične strane priznaje, međutim, samo državama. lako su neki autori skloni tvrđenju da je namera Statuta da se iz postupka pred 128

Međunarodnim sudom isključe pojedinci, ipak ostaje dovoljno jasna formulacija čl. 34, po kojoj „samo države mogu biti strane u sporovima pred Sudom“. Organima Ujedinjenih nacija, kao i organizacijama koje na to može ovlastiti Generalna skupština, ostaje jedino mogućnost da od Međunarodnog suda traže savetodavno mišljenje kaje za njih, kao ni za ostale, nije obavezno. S pitanjem rešavanja sporova na međunarodnom planu, Ujedinjene nacije su se suočile veoma rano, u vezi sa pogibijama predstavnika Organizacije na Bliskom istoku. U rezoluciji 258/III Generalna skupština Ujedinjenih nacija zatražila je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pitajući, između ostalog, „da li Ujedinjene nacije, kao organizacija, imaju sposobnost da podnesu međunarodni zahtev (claim) protiv vlade odgovorne de jure ili de facto u cilju da dobiju naknadu štete prouzrokovane Ujedinjenim * nacijama...“. U svom savetodavnom mišljenju , konstatujući da su Ujedinjene nacije subjekt međunarodnog prava, Sud je odgovorio da to znači da je organizacija „sposobna da poseduje međunarodna prava i dužnosti i da je sposobna da se stara o tim pravima podnoseći međunarodne zahteve“. I, dalje, „Jasno je da Organizacija ima sposobnost podnošenja zahteva za naknadu štete. Pošto se zahtev zasniva na kršenju međunarodne obaveze od strane člana koga Organizacija smatra odgovornim, taj član ne može tvrditi da se ta obaveza zasniva na unutrašnjem pravu i Organizacija opravdano daje svom zahtevu karakter međunarodnog zahteva“. Na osnovu toga, Generalna skupština Ujedinjenih nacija rezolucijom 365/IV ovlašćuje Generalnog sekretara da u cilju dobijanja naknade štete podnese međunarodni zahtev protiv vlade države, članice ili nečlanice Organizacije. Koraci koje je preduzeo Generalni sekretar veoma su slični onima koje bi u datoj situaciji preduzele države. U pismu Ministru inostranih poslova Izraela zatraženo je „formalno izvinjenje Ujedinjenim nacijama“ zbog smrti grofa Bernadottea (Bernadot), kažnjavanje odgovornih lica i isplata štete Ujedinjenim nacijama u iznosu od 54.628 dolara; zahtev je bio zasnovan na „opštim pravilima međunarodnog prava“ i na činjenici da odgovorna vlada nije preduzela sve potrebne mere za obezbeđenje oružane pratnje posredniku Ujedinjenih nacija. Spor je okončan izražavanjem „iskrenog žaljenja Ujedinjenim nacijama“ i isplatom odštete. U slučajevima gde vlade koje je Organizacija smatrala odgovornim nisu prihvatile zahtev opet se ponavlja procedura slična međudržavnim sporovima. S obzirom na to da vlade Egipta i Jordana nisu želele da prihvate argumentaciju Ujedinjenih nacija — koja je bila veoma slična onoj u slučaju pogibije grofa Bernadota — Generalni sekretar predlagao je da se sporovi reše putem arbitraže. Pošto ni to nije prihvaćeno, došlo je do bezuspešnih pregovora. Kao što se može videti, međunarodna organizacija danas može — bez izričitih ovlašćenja sadržanih u statutu a na osnovu doktrine implicitnih ovlašćenja — podnositi zahteve, iznositi argumente zasnovane na međunarodnom pravu i predlagati načine rešavanja sporova; naravno, kao i u slučaju sporova među državama, i ovde nema garancije da će spor biti konačno rešen. S obzirom na to da međunarodne organizacije po pravilu ne mogu biti strane u sporu pred međunarodnim sudovima (izuzev pred Sudom evropskih zajednica, koji, međutim, vrši jurisdikciju isključivo u okviru te tri organizacije), predlaže se da se ovo stanje, koje mnogi smatraju nezadovoljavajućim, popravi. Jedno od mogućih rešenja sadržano je u čl. 30. Opšte konvencije o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija: „Ukoliko dođe do spora između Ujedinjenih nacija, s jedne strane, i države članice, s druge, postaviće se zahtev za savetodavnim mišljenjem o pravnom pitanju saglasno čl. 96. Povelje i čl. 65. Statuta Međunarodnog suda. Mišljenje koje da Sud strane će smatrati odlučujućim“. Drugim rečima, pribegava se postupku pribavljanja savetodavnog mišljenja, s tim da će ga strane u sporu prihvatiti kao da se radi o presudi. Sličan postupak predviđen je i u Konvenciji o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova, pa čak i u nekim sporazumima o pružanju tehničke pomoći. Ipak, ova težnja nije nedvosmislena. Usled različitih odnosa članica prema Međunarodnom sudu, dolazi do veoma oprečnih mišljenja o dozvoljenosti prihvatanja savetodavnih mišljenja kao konačnih rešenja sporova. Zbog toga, najnoviji dokument iz ove oblasti, Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa međunarodnim organizacijama, ostaje, u ovom pogledu, nedorečen. Predviđajući, naime, postupak mirenja za rešavanje sporova o primeni i tumačenju Konvencije, uvodi se mogućnost da se preporuči organizaciji, „ako je ona na to ovlašćena, saobrazno Povelji Ujedinjenih nacija, da traži savetodavno mišljenje Međunarodnog suda u pogledu primene ili tumačenja ove Konvencije“ (čl. 85). Naravno,

*

ICJ Reports, 1949, str. 185.

129

kao što se to u nekim slučajevima čini, moguće je predvideti da se prethodno pokuša rešiti spor nekim drugim načinom. Ovim pravcem polazi i Konvencija o pravu ugovora između država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih organizacija, a zaključena 1986. godine. U Aneksu Konvencije, naime, predviđeni su — za slučajeve sporova u pogledu primene ili tumačenja Konvencije — postupci arbitraže i koncilijacije. Za određenu vrstu sporova, pak, saglasno članu 66, predviđena je i mogućnost pribegavanja Međunarodnom sud: države, naravno, mogu pokrenuti postupak za mirno rešavanje sporova — dok međunarodne organizacije mogu, predviđenom procedurom, pokrenuti postupak za dobijanje savetodavnog mišljenja koje će strane, valja naglasiti, „prihvatiti kao odlučujuće“. Izuzev Međunarodnog suda, međunarodne organizacije mogu koristiti sve ostale načine mirnog rešavanja sporova. To znači da, pored diplomatskih načina mirnog rešavanja, mogu pribegavati I drugom pravosudnom načinu — arbitraži. Za razliku od napred navedenih ugovora, izgleda da sporazumi o sedištu međunarodnih organizacija (Ujedinjene nacije — Sjedinjene Države; Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo — Kanada; UNESCO — Francuska) radije predviđaju arbitražu kao glavni način rešavanja sporova, s tim što se ne isključuje ni traženje savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda. S obzirom da međunarodne organizacije ne mogu da budu strane u sporovima pred Međunarodnim sudom, izgleda da kao prihvatljiv način rešavanja sporova između država i organizacija i ovih poslednjih između sebe ostaje arbitraža; naravno, to znači mogućnost osnivanja bilo stalnih arbitražnih tribunala ili njihovo obrazovanje po potrebi (ad hoc).

3. Sporovi između organizacije i njenih službenika Pošto ovde obe stranke u sporu nisu subjekti međunarodnog prava, nego je spor između organizacije, s jedne strane, i privatnih lica koja su s njom u radnom odnosu, s druge, to se i načini rešavanja razlikuju. Zbog toga se ovde pre radi o „unutrašnjim“ sporovima u okviru samih organizacija. S druge strane, ne primenjuje se međunarodno pravo (koje vezuje samo subjekte toga prava), nego „unutrašnje“ pravo organizacije. U tu svrhu niz organizacija ustanovio je posebne administrativne sudove dok manje organizacije mogu stvarati administrativne sudove ad hoc. U najvećem broju slučajeva administrativni sudovi, u stvari, nadležni su da rešavaju tužbe protiv organizacije. Jer, međunarodna organizacija u službeničkim pitanjima može da donosi administrativne akte kojima, naravno, može da zaštiti svoj interes. Administrativni sudovi, stoga, treba da štite interese službenika od samovoljnih akata organizacije. Službenik međunarodne organizacije, ukoliko je podneo tužbu, mora prihvatiti odluku administrativnog suda. On se naravno, ne mora obratiti administrativnom sudu ako to ne želi; u tom slučaju, međutim, preostaje mu da izvrši odluku organizacije ili, u krajnjoj liniji, da s ovom prekine vezu. Pošto se u statutima međunarodnih organizacija obično ne nalazi izričito ovlašćenje za osnivanje administrativnih sudova, došlo je do zahteva da Međunarodni sud odgovori na neka pitanja u vezi sa Administrativnim sudom Ujedinjenih nacija. U savetodavnom mišljenju o dejstvu odluka o naknadi štete koje donosi Administrativni sud * UN. Međunarodni sud najpre je utvrdio da „Administrativni sud nije osnovan kao savetodavni organ ili komitet koji bi bio podređen Generalnoj skupštini, nego kao nezavisan i istinski pravosudan organ koji u okviru svojih funkcija donosi konačne presude bez prava na žalbu“. U skladu s tim, Generalna skupština nema prava ni po kom osnovu da odbije sprovođenje presude Administrativnog suda. Sem ovog mišljenja — koje je od posebnog značaja za ocenu uloge Administrativnog suda u okviru Organizacije, Međunarodni sud smatrao je potrebnim da odgovori i na pitanje da li su Ujedinjene nacije bile ovlašćene da osnuju ovakav sud, s obzirom na to da takva mogućnost nije predviđena Poveljom. Pošto je ovaj stav od interesa i za druge međunarodne organizacije, treba ga navesti: ... ovlašćenje za osnivanje suda koji bi primenjivao pravo u odnosima između Organizacije i njenog osoblja bitno je za obezbeđenje uspešnog rada Sekretarijata, kao i za obezbeđenje najviših standarda efikasnosti, stručnosti i ispravnosti. Sposobnost da se to učini nužno proizilazi iz namera Povelja. Dok se niz pisaca zadovoljava ovakvim obrazloženjem prava međunarodnih organizacija da osnivaju sopstvene administrativne sudove — što znači iznošenjem *

ICJ Reports, 1954, p. 47.

130

praktičnih razloga (efikasnosti) i namere tvoraca organizacije (namera) — drugi su skloni da idu i dalje. Po jednom takvom mišljenju — po svemu sudeći isuviše ekstremnom — prava teorijska osnova ovlašćenja za osnivanje administrativnih sudova koji mogu donositi obavezne presude jeste inherentna i isključiva jurisdikcija koju međuvladine organizacije, kao i države, poseduju nad svojim organima i službenicima kao takvim. Bez obzira na teorijska opravdanja, danas svoje administrativne sudove imaju Ujedinjene nacije, Međunarodna organizacija rada, Organizacija za evropsku saradnju i razvoj, pa i manje organizacije kao što su Međunarodni institut za poljoprivredu (ovaj poslednji na ad hoc osnovi) i Međunarodni institut za unifikaciju privatnog prava. Administrativni sud imalo je i Društvo naroda.

3. Sporovi između organizacije i fizičkih i pravnih lica van organizacije U ovim sporovima takođe se neposredno ne primenjuje međunarodno pravo, ali ni „unutrašnje“ pravo organizacije. To su, u stvari, sporovi privatnopravnog karaktera. Sem Suda evropskih zajednica, koji može da rešava i ovu vrstu sporova, jedino Administrativni sud Međunarodne organizacije rada može — što je neuobičajeno za ovakav sud — rešavati „sporove koja proizilaze iz privatnopravnih ugovora (contracts) u kojima je Međunarodna organizacija rada jedna od strana“. Ostale međunarodne organizacije moraju se poslužiti drugim načinima. Članom 29. Opšte konvencije o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija (kao i Konvencijom o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova i sporazumima o sedištu većeg broja organizacija) predviđa se da će Ujedinjene nacije usvojiti odredbe o odgovarajućem načinu rešavanja (a) sporova koji nastaju u vezi s privatnopravnim ugovorima ili drugim sporovima privatnopravnog karaktera čija je strana Organizacija i (b) sporova koji se odnose na službenike Ujedinjenih nacija koji s obzirom na svoj položaj uživaju imunitet, i to u slučaju ukoliko se Generalni sekretar nije odrekao imuniteta za odnosnog službenika. Pošto ovo pitanje u mnogim organizacijama nije načelno rešeno, koriste se različiti načini. Jedan od njih je arbitraža — naravno, ne javnopravna — a saglasno odredbama odgovarajućeg unutrašnjeg prava (u privatnopravne ugovore, na primer, Ujedinjene nacije često unose klauzulu o rešavanju sporova saglasno pravilima Američkog udruženja za arbitražu). Po drugom, mogu se predviđati posebne komisije za rešavanje sporova privatnopravnog karaktera. Na primer, u Sporazumu zaključenom između Ujedinjenih nacija i UAR povodom boravka vanrednih snaga Ujedinjenih nacija na teritoriji ove zemlje, predviđeno je da se, za razliku od sporova javnog karaktera, sporovi privatnopravnog karaktera upućuju posebnoj Komisiji za zahteve (Claims Commission). Ostaje, naravno, i mogućnost da takve sporove rešavaju unutrašnji sudovi država u skladu s pravilima međunarodnog privatnog prava. Mogućnost za rešavanje sporova privatnopravnog karaktera pred sudovima pojedinih država postoji u nekoliko slučajeva. Prvo, iako organizacija uživa imunitet od jurisdikcije sudova države, ona može ukoliko to ne šteti interesima organizacije, da se toga imuniteta odrekne i pojavi pred sudom određene države; drugo, organizacija može da odluči da sama započne postupak pred sudovima država, s obzirom na to da ima status pravnog lica; treće, postoje slučajevi gde imunitet organizacije nije potpun (npr. evropske zajednice nemaju opšti imunitet od lokalne jurisdikcije; s druge strane, finansijske organizacije mogu u izvesnim slučajevima biti tužene pred lokalnim sudovima), tako da do iznošenja spora pred sud države članice može doći i bez saglasnosti organizacije.

III. MEĐUNARODNI SUDOVI I SUDOVI MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA Sem toga što su dale nov podsticaj nizu načina mirnog rešavanja sporova (pregovori, dobre usluge, istraživanje, posredovanje, mirenje) i uklopile ih u sebi svojstven proces višestrane diplomatije, međunarodne organizacije podstakle su — koliko za sopstvene potrebe toliko i za potrebe članica i drugih država — i stvaranje sudskih i arbitražnih organa. To mogu biti sudovi otvoreni svim državama, sudovi pred kojima se mogu pojavljivati samo članice i organi odnosne organizacije i, najzad, administrativni sudovi. U skladu s tim, to mogu biti međunarodni sudovi u pravnom smislu reči, ali i sudovi pojedinih međunarodnih organizacija.

1. Međunarodni sudovi otvoreni za sve države A. Međunarodni sud, iako po čl. 92. Povelje „glavni sudski organ Ujedinjenih nacija“, nije zamišljen kao sud koji će nadzirati legalnost rada Organizacije (iako u tom 131

pravcu može da govori njegova nadležnost da daje savetodavna mišljenja), koliko organ koji će stajati na raspolaganju svim državama u cilju mirnog rešavanja njihovih sporova. U tom smislu govori i čl. 34. Statuta Suda: „samo države mogu biti strane u sporovima pred Sudom“. Države koje se mogu pojavljivati pored Sudom jesu, prvo, države članice Ujedinjenih nacija koje su ipso facto potpisnice Statuta Suda; drugo, države koje nisu u članstvu Ujedinjenih nacija, ali koje, pod uslovima koje utvrdi Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti, postanu strane Statuta Suda (npr. Švajcarska, Lihtenštajn); i, treće, države nečlanice koje ne pristupe Statutu nego se, pod uslovima koje postavi Organizacija, obrate Sudu radi rešavanja nekog posebnog spora ili određene vrste sporova. Nadležnost Međunarodnog suda u rešavanju sporova počiva na pristanku strana u sporu. Ovaj pristanak može se dati neformalno (vršenje procesnih radnji pred Sudom), posebnim sporazumom za već nastali spor (kompromis), klauzulom o rešavanju određene vrste sporova pred Međunarodnim sudom sadržanom u nekom međunarodnom ugovoru i, najzad davanjem izjave o prihvatanju fakultativne klauzule, kojom „države strane ovog Statuta priznaju kao obaveznu, ipso facto i bez posebnog sporazuma, u odnosu na drugu državu koja prihvati istu obavezu, nadležnost Međunarodnog suda u odnosu na: a) tumačenje ugovora, b) svako pitanje međunarodnog pravca, c) postojanje činjenice koja bi, ako se utvrdi, predstavljala kršenje neke međunarodne obaveze i d) prirodu i obim naknade koju treba dati na ime kršenja međunarodne obaveze“. Inače, Međunarodni sud ne može da otpočne postupak bez saglasnosti strana u sporu. Međunarodni sud dužan je da sporove koje mu strane podnesu rešava na osnovu međunarodnog prava. Kako to čl. 38. Statuta nalaže, Sud primenjuje: „a) međunarodne konvencije, opšte ili posebne, koje postavljaju pravila izričito priznata od strana u sporu, b) međunarodni običaj, kao dokaz opšte prakse prihvaćene kao pravo, c) opšta pravna načela koja priznaju prosvećeni narodi, i d) sudske odluke i učenja najkvalifikovanijih stručnjaka raznih naroda“, podrazumevajući da se ove poslednje smatraju kao „pomoćno sredstvo za utvrđivanje pravnih pravila“. Treba dodati da, ukoliko to strane u sporu zatraže, Sud može rešiti ex aequo et bono. Za razliku od država, međunarodne organizacije ne mogu biti strane u sporovima pred Međunarodnim sudom. Međutim, neke od organizacija mogu tražiti od Suda savetodavno mišljenje o pravnim problemima iz njihove nadležnosti; to, opet, ne mogu činiti države, Presude se moraju izvršiti, dok savetodavna mišljenja nisu obavezna. Saglasno čl. 96. Povelje Ujedinjenih nacija, pravo na traženje savetodavnih mišljenja imaju Generalna skupština i Savet bezbednosti a, po njihovom odobrenju, i neki organi Ujedinjenih nacija (Strategijski savet, Ekonomski i socijalni savet, Komitet za žalbe na presude Administrativnog suda Ujedinjenih nacija) kao i specijalizovane ustanove Ujedinjenih nacija (izuzev Svetskog poštanskog saveza). Da bi se obezbedila nezavisnost Međunarodnog suda — koji svoje presude i savetodavna mišljenja treba da zasniva isključivo na pravu (uz. mogućnost primene pravičnosti, ali na zahtev strana u sporu) — u čl. 2. Statuta Suda predviđeno je da sudije mogu biti „ličnosti uzornih karakternih osobina, koje poseduju kvalifikacije koje su u njihovim zemljama potrebne za postavljanje na najviše sudske funkcije, ili su priznati stručnjaci u oblasti međunarodnog prava“; njihova nezavisnost zajemčena je i time što se plaćaju iz budžeta Ujedinjenih nacija (uključujući i penziju po povlačenju sa dužnosti). Da bi se obezbedilo da Sud deluje kao organ cele međunarodne zajednice, čl. 9. određuje da u sudijskom zboru, kao celini, treba da budu zastupljeni „svi glavni oblici civilizacije i osnovni pravni sistemi sveta“. Time je, istovremeno, pružena i osnova za nastojanja da se, slično kao i u drugim organima Ujedinjenih nacija, insistira na jednoj vrsti „pravične geografske raspodele“ mesta u Sudu pa, čak, i „geografskopolitičke“ raspodele, uključujući i običaj stalnog biranja u Sud državljana stalnih članova Saveta bezbednosti. Ustanova sudija ad hoc takođe može da se shvati kao sumnja u nezavisnost Suda; zašto bi se inače, predviđalo da strana (ili strane) u sporu, koja nema svog državljanina u Sudu, ima pravo da postavi sudiju ad hoc? Činjenica da do danas nijedan sudija ad hoc nije glasao protiv sopstvene države u najmanju ruku je ilustrativna. Međunarodni sud, i formalno i suštinski nezavisan od ostalih glavnih organa Ujedinjenih nacija, uklopljen je u Organizaciju kao njen „integralni deo“. Pripadnost Organizaciji ogleda se, prvo, u tome što se sudije biraju u Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti; iako čl. 4. Statuta nastoji da proces kandidovanja za Sud objektivizuje, izbori za upražnjena mesta u ova dva organa Ujedinjenih nacija u dobroj su meri predmet političkih pogađanja. Druga veza s Ujedinjenim nacijama ogleda se u tome što je, saglasno čl. 94. Povelje, predviđeno pravo (ali ne i dužnost) Saveta bezbednosti da interveniše u slučaju da neka od strana u sporu ne udovolji presudi Suda; teškoće opet, 132

mogu proizaći iz političkih razloga a s obzirom na mogućnost primene „prava veta“. Treći elemenat povezanosti, najzad, ogleda se u tome što određeni organi Ujedinjenih nacija mogu tražiti savetodavno mišljenje Suda. Iako su sve države članice Ujedinjenih nacija ujedno i strane Statuta Međunarodnog suda, danas nešto manje od 50 država prihvata obaveznu nadležnost posredstvom fakultativne klauzule. Niz pojava o prihvatanju obavezane nadležnosti, štaviše, propraćen je dosta širokim rezervama. Ipak, mogućnost rešavanja sporova pred Međunarodnim sudom povećana je time što su u brojnim dvostranim i višestranim ugovorima mnoge države prihvatile nadležnost Suda u odnosu na određenu vrstu sporova. Jugoslavija, koja nije prihvatila obaveznu nadležnost Međunarodnog suda posredstvom fakultativne klauzule, strana je ugovornica većeg broja međunarodnih ugovora koji predviđaju nadležnost Suda za rešavanje izvesnih vrsta sporova. Ograničen pristankom strana u sporu, Međunarodni sud je do danas doneo skroman broj presuda. U proteklom periodu pokrenuta su 52 spora, ali je Sud, pozivajući se na svoju nadležnost, pokretao postupak samo u 30 sporova. Sem njih, Međunarodni sud dao je 16 savetodavnih mišljenja na zahtev Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (uslovi za prijem države u članstvu UN; naknada štete pretrpljene u službi UN; tumačenje mirovnih ugovora s Bugarskom, Mađarskom i Rumunijom; međunarodni položaj Jugozapadne Afrike; tumačenje mirovnih ugovora s Bugarskom, Mađarskom i Rumunijom (drugo mišljenje); rezerve na Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida; dejstvo presuda o naknadi štete Administrativnog suda UN; postupak glasanja o izveštajima i peticijama u vezi s teritorijom Jugozapadne Afrike; dozvoljenost saslušanja podnosilaca peticija od strane Komiteta za Jugozapadnu Afriku; izvesni troškovi UN, pravne posledice koje proističu za države usled trajnog prisustva Južne Afrike u Namibiji; o zahtevima za preinačenje presuda br. 158, 273 i 333 Administrativnog suda Ujedinjenih nacija), jedno na zahtev UNESCO (Presuda Administrativnog suda Međunarodne organizacije rada), jedno na zahtev Međunarodne pomorske organizacije (Sastav Komiteta za pomorsku bezbednost Međunarodne pomorske organizacije) i jedno na zahtev Svetske zdravstvene organizacije (Tumačenje Sporazuma između Svetske zdravstvene organizacije i Egipta). Osnovni razlozi zbog kojih se Međunarodni sud srazmerno malo koristi leže u tome što on, držeći se samo međunarodnog prava, treba da donosi presude između država koje su, sem različitih interesa, često podeljene političkim (Istok—Zapad) i ekonomskim (Sever—Jug) linijama. Suprotnosti ove vrste mogu pogodnije da se razrešuju diplomatskim negoli pravosudnim načinima rešavanja. Osnovne teškoće, na koje se, na teorijskom planu, ukazuje u vezi s rešavanjem sporova pred Međunarodnim sudom, svode se na sledeće: prvo, neke zemlje ističu, kao načelan stav, sporovi treba da se rešavaju među državama a ne posredstvom neke institucije koja bi bila nad njima; drugo, često se smatra da sastav sudijskog zbora ne odražava u odgovarajućoj meri sve interese koji su u međunarodnoj zajednici prisutni; i, treće, niz zemalja, posebno one koje nisu učestvovale u stvaranju klasičnog međunarodnog prava, vezuje mogućnost rešavanja sporova pred Sudom za zadovoljavajući napredak u progresivnom razvoju i kodifikaciji međunarodnog prava. Imajući ovo u vidu, Generalna skupština zatražila je rezolucijom 272/XXV od država-članica, s jedne strane, i Međunarodnog suda, s druge, da dostave mišljenja i sugestije na osnovu kojih bi se izvršile neophodne promene i, time, doprinelo većem korišćenju Međunarodnog suda. Kako se pokazalo u nekoliko navrata u Pravnom komitetu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija — u toku rasprava o tački dnevnog reda „Uloga Međunarodnog suda“ — neslaganja su „uobičajena“; zanemarujući nesaglasnost o samom pitanju da li uopšte postoji potreba da se ovaj problem razmatra, ona se mogu podeliti u dve skupine: prvo, u pogledu načelnog stava o mestu Međunarodnog suda u okviru Ujedinjenih nacija i ocene njegovog dosadašnjeg doprinosa i, drugo, u pogledu opštih činilaca koji utiču na Sud (stanje međunarodne zajednice, sadržina međunarodnog prava i njegova primena, sastav Suda i izbor sudija, obavezna nadležnost Suda i postupak koji on primenjuje). Ponovo se pokazalo — a to će, verujemo, još niz godina ostati osnovno obeležje — da uzrok nedovoljne iskorišćenosti Međunarodnog suda treba tražiti, pre svega, u stavu država prema sudskom rešavanju sporova uopšte, pa tek onda u samom Sudu. Činjenica da je kriza kroz koju prolazi Sud posledica političke situacije, koju obeležavaju poznate protivrečnosti međunarodnih odnosa i, u tom okviru, nedovoljnog poverenja između članica međunarodne zajednice, ukazuje na to da se problemima Međunarodnog suda ne može prilaziti isključivo putem formalno-tehničkih usavršavanja. 133

Valja, dakle, zaključiti da je Međunarodni sud zamišljen kao organ koji će državama, ukoliko one to žele, pomoći u rešavanju sporova; i, drugo, dati doprinos međunarodnim organizacijama u procesu tumačenja i primene njihovih statuta u novonastalim situacijama. U oba slučaja, naravno, uloga suda zavisi od spremnosti država i međunarodnih organizacija da se njegovim uslugama koriste. B. Stalni arbitražni sud osnovan je Haškim konvencijama od 1899. i 1907. godine; njegovo postojanje nije dovedeno u pitanje ni u vreme Društva naroda, kada je došlo do stvaranja Stalnog suda međunarodne pravde, niti posle drugog svetskog rata, kada je stvoren Međunarodni sud. Generalni akt o mirnom rešavanju sporova, usvojen 1928. godine, sadržao je detaljne odredbe o arbitraži; kada je, 1949. godine, usvojen Revidirani generalni akt o mirnom rešavanju sporova, jedine, izmene koje su učinjene bile su one koje su se odnosile na zamenu naziva organa Društva naroda odgovarajućim organima Ujedinjenih nacija. Stalni arbitražni sud se u stvari sastoji od spiska lica koje strane mogu birati za rešavanje sopstvenog spora. Jedini stalni organ jeste Međunarodni ured, tj. „registar“ tog Suda, koji čuva arhivu, stara se o administrativnim pitanjima i deluje kao posrednik između Stalnog arbitražnog suda i njegovih članova. Stalni arbitražni sud — za razliku od Međunarodnog suda gde strane u sporu ne mogu uticati na sastav sudijskog zbora — omogućava državama da dosta slobodno biraju arbitre, kojima će poveriti rešavanje konkretnog spora. Lista arbitara, naime, sačinjava se tako što svaka strana Konvencije dostavlja imena po četiri kvalifikovane ličnosti. Kada dođe do spora i saglasnosti strana u sporu da se ovaj rešava arbitražom, strane mogu slobodno odrediti broj arbitara sa postojeće liste Stalnog arbitražnog suda. U slučaju nesaglasnosti, svaka strana bira po dva arbitra, s tim da samo jedan od njih može biti njen državljanin, a ovi biraju još jedno lice koje će služiti kao predsednik. Sa stanovišta država, dakle, prednost arbitraže pred Međunarodnim sudom jeste u tome da dopušta uticanje na sastav veća koje će doneti odluku; s druge strane, prednost može biti i u tome što arbitražni sud može elastičnije da priđe rešavanju sporova — pa, čak, i da svoje presude donosi na osnovu onih oblasti prava na koje mu strane posebno ukažu. Pa ipak, danas je delatnost stalnog arbitražnog suda manja od one koju obavlja Međunarodni sud. Broj potpisnica odnosnih konvencija je malen, kao i broj slučajeva koji se rešavaju posredstvom Stalnog arbitražnog suda. U svakom slučaju, Stalni arbitražni sud pruža mogućnost svim državama da se, ukoliko to žele , koriste njegovim uslugama.

2. Sudovi pojedinih organizacija A. Evropski sud za prava čoveka, uz Evropsku komisiju za prava čoveka, predstavlja organ stvoren Evropskom konvencijom za zaštitu prava čoveka i osnovnih sloboda (Rim, 4. novembar 1950). Obrazovan je kao deo sistema stvorenog u okviru Evropskog saveta. Evropski sud za prava čoveka sastoji se od onolikog broja sudija koliko članica kna Evropski savet, s tim da jedna država članica ne može imati više od jednog svog državljanina u Sudu. Sudije bira Konsultativna skupština između kandidata koje predlažu države članice. Kao što je za ovakve funkcije uobičajeno, zahteva se da kandidati budu lica visokih moralnih osobina i da poseduju kvalifikacije potrebne za postavljanje na najviše sudijske položaje u svojim zemljama. Nadležnost Evropskog suda za prava čoveka obuhvata „sve slučajeve u vezi s tumačenjem i primenom Konvencije, koje mu visoke strane ugovornice ili Komisija upute“; znači, nadležnost Suda ograničena je okvirima Evropske konvencije za zaštitu prava čoveka. Slično Međunarodnom sudu, i ovde se rešavanje sporova stavlja u zavisnost od saglasnosti strana u sporu. Saglasnost može biti data ad hoc u odnosu na konkretan slučaj ili unapred, posebnom deklaracijom kojom država „priznaje kao obaveznu ipso facto i bez posebnog sporazuma nadležnost Suda“. Posebno, treba istaći da nadležnost Suda pretpostavlja da je konkretan slučaj prethodno bio raspravljen pred Komisijom za prava čoveka (koja, u stvari, ima funkciju mirenja) i da je prošlo tri meseca od podnošenja izveštaja Komisije Komitetu ministara. Sudeći po tome, državama je ostavljena mogućnost da, pre pribegavanja Evropskom sudu za prava čoveka, iscrpi razne oblike diplomatskih načina mirnog rešavanja sporova. S obzirom na ,to da pojedinac nema pravo da se pojavljuje pred Evropskim sudom za prava čoveka — a baš se radi o zaštiti njegovih prava — usvojeno je rešenje po kome se i Komisija pojavljuje u postupku pred Sudom; no, ona se ne pojavljuje kao branilac pojedinca (inače bi njena objektivnost, koja je od posebnog značaja u prethodnom postupku, došla pod sumnju) nego kao telo koje će nastojati da utiče na donošenje 134

pravičnog rešenja. Na taj način, pred Sudom se nalaze, prvo, izveštaj Komisije i, drugo, njen predstavnik, koji uzima učešće u samom postupku pred Sudom. Presuda mora biti obrazložena; donosi se prostom većinom, s tim da, kao i kod Međunarodnog suda, sudije imaju pravo da iznesu svoja odvojena mišljenja. Presuda je konačna, i pravno obavezna, s tim što se u roku od tri godine može tražiti njeno autentično tumačenje, ali i pokrenuti postupak revizije ukoliko se otkriju činjenice koje bi mogle biti od „odlučujućeg značaja“. Ne predviđa se mogućnost podnošenja žalbe Međunarodnom sudu. Presude nisu neposredno izvršne u smislu da poništavaju odluku države za koju se utvrdi da je protivna Konvenciji; na odnosnoj je državi da preduzme potrebne mere u svom unutrašnjem zakonodavstvu. Nad izvršavanjem presuda vrši nadzor Komitet ministara — što, s obzirom na njegov sastav i metode rada, ne predstavlja dovoljno čvrstu garantiju. B. Sud evropskih zajednica, (osnovan 1957. godine) zajednički je sudski organ Evropske zajednice za ugalj i čelik, Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju. Statuti kojima su osnovane ove tri zajednice izmenjeni su 1958. godine Konvencijom o izvesnim zajedničkim ustanovama evropskih zajednica, kako bi se obezbedila istovetnost tekstova koji se odnose na organizaciju Suda. Ipak, ovlašćenja Suda različita su u odnosu na svaku od tri zajednice. * Sud se sastoji od 13 sudija koje države članice jednoglasno biraju i to na period od 6 godina; i ovde, mora se raditi o „licima nesumnjive nezavisnosti koja ispunjavaju uslove potrebne za postavljanje na najviše sudske položaje u njihovim zemljama ili su pravnici opštepoznate stručnosti“. Za razliku od ostalih sudskih organa, Sudu evropskih zajednica pomažu dva „generalna zastupnika“, koja imaju iste lične kvalifikacije kao i sudije, a čija je dužnost da „javno, potpuno nezavisno i nepristrasno, iznose argumentovane zaključke o slučajevima koji se podnose Sudu“. Nezavisnost sudija i generalnih zastupnika obezbeđuje se njihovim izuzećem ukoliko su ranije imali neke veze s predmetom, onemogućenjem da drže političke ili administrativne položaje ili da se angažuju u profesionalnim aktivnostima, davanjem privilegija i imuniteta, kao i platom i penzijom iz budžeta zajednica. Nadležnost Suda evropskih zajednica veoma je složena ne samo zbog toga što on može da deluje u tri svojstva (kao sud svake od tri zajednice) nego i zbog toga postoje različite vrste postupaka. a) Zahtev za poništenjem je postupak kojim se ispituje legalnost odluka izvršnih organa zajednica. U odnosu na Zajednicu za ugalj i čelik, mogu se napasti razmatranja Saveta i Skupštine i odluke i preporuke Komisije; u Ekonomskoj zajednici i EURATOMU svi akti Komisije ili Saveta koji imaju obaveznu snagu, što znači pravilnici, smernice i odluke (ali ne i preporuke); štaviše, može se napasti kako činjenje tako i nečinjenje. Osnovi za osporavanje su: kršenje ugovora ili pravnih odredaba o njihovom sprovođenju, suštinske greške, neovlašćeno delanje i zloupotreba ovlašćenja. Akte zajednica mogu napasti države članice i izvršni organi svake zajednice (što je veoma različito od mogućnosti koje pruža Međunarodni sud). štaviše — a tu se radi o još dalekosežnijem koraku — pravo da ospore odluke imaju i pravna i fizička lica; ona, međutim, moraju dokazati da su neposredno ili posredno pogođena odnosnom odlukom. Interesantno je da su rokovi za podnošenje zahteva za poništenje kratki: jedan mesec (Zajednica za ugalj i čelik) i dva meseca (Ekonomska zajednica i EURATOM). b. Opšta jurisdikcija obuhvata zahteve za ukidanje ili preinačenje sankcija i kazni koje izreknu izvršni organi (po ugovorima, naime, izvršni organi sve tri zajednice mogu izricati kazne članovima i privatnim preduzećima na njihovim teritorijama); postupak za sprovođenje odluka u vezi s odgovornošću zajednica (s obzirom na to da zajednice mogu biti tužene za naknadu štete prouzrokovane delatnošću njihovih organa ili službenika); postupak za izvršenje obaveza zajednica preuzetih privatnopravnim ugovorima (samo ukoliko se ova nadležnost predvidi posebnom klauzulom; inače, ovakve sporove rešavaju unutrašnji sudovi članica). c. Postupanje u svojstvu administrativnog suda takođe je povereno Sudu evropskih zajednica, tako da nema potrebe — kao što je to u nekim drugim organizacijama — da se organizuje poseban administrativni sud za rešavanje sporova u vezi sa službenim pitanjima. Ovo je olakšano time što pred Sudom evropskih zajednica mogu da se pojavljuju i pojedinci.

*

Kada je 1981. godine, Grčka postala članica EZ, bilo je 10 sudija.

135

d. Postupak protiv članova izvršnih i sudskih organa takođe spada u nadležnost Suda. Statutima se predviđa da, na zahtev Saveta ili Komisije, Sud može da povede postupak protiv članova Komisije radi utvrđivanja ispravnosti optužbi da su kršili svoje obaveze prema organizaciji; slično, statut samog Suda predviđa mogućnost otvaranja ovakvog postupka protiv sudija. U slučaju da se optužbe pokažu tačnim, Sud može presuditi da se taj član ukloni sa tog položaja. e) Tužbe protiv država članica mogu podnositi Sudu organi zajednica ili same države članice. U prvom slučaju, naime, ukoliko Komisija stane na stanovište da protiv jedne države članice treba preduzeti sankcije zbog toga što ne poštuje odredbe statuta Zajednice, ona treba da pribavi prethodno odobrenje Suda. U drugom slučaju, Sud evropskih zajednica deluje kao i drugi međunarodni sudovi, a naime, rešava sporove između država članica o tumačenju i primeni statuta. Nadležnost Suda je obavezna u odnosu na sporove o tumačenju i primeni statuta; ukoliko se radi o sporovima „u vezi s ciljevima“ statuta, potrebna je saglasnost strana u sporu. f. Sud evropskih zajednica ima i savetodavnu nadležnost; s obzirom na prethodnu izloženu nadležnost u sporovima, očigledno je da savetodavna funkcija ima drugorazrednu ulogu. Statuti pojedinih zajednica različito predviđaju savetodavnu nadležnost Suda. Po statutu Zajednice za ugalj i čelik, savetodavnom postupku pribegava se u slučaju njegove izmene; statut Ekonomske zajednice zahteva mišljenje Suda o saglasnosti sporazuma koje Zajednica namerava da zaključi s drugim Organizacijama ili državama sa statutom; po statutu EURATOM-a, najzad, nacrti sporazuma između država članica i nečlanica ili međunarodnih organizacija, ukoliko se tiču primene statuta, podnose se na ocenu najpre Komisiji pa onda Sudu. Već prema ovome može se videti da Sud evropskih zajednica — koji je osnovan za potrebe organizacije — ima daleko širu nadležnost od ostalih međunarodnih sudova. Ovome treba dodati i to da su njegove presude izvršne na teritorijama država članica. Na njegove presude nema prava žalbe. Moguć je postupak interpretacije njegovih presuda, koju vrši sam Sud, kao i revizije u slučaju da se otkriju nove činjenice koje mogu da imaju odlučujući značaj za već presuđeni spor.

3. Administrativni sudovi Potreba za administrativnim sudovima javlja se u periodu kada počinje da raste broj službenika međunarodnih organizacija i, samim tim, mogućnost sporova o pitanjima vezanim za njihove odnose. S obzirom na to da ni Stalni sud međunarodne pravde, ni Međunarodni sud ne daju mogućnost pojedincima da budu strane u sporu, kao i to da sudovi država članica nisu pogodni za rešavanje ove vrste sporova, dolazi do stvaranja posebnih, administrativnih sudova. Društvo narada osniva svoj Administrativni sud 1927. godine za potrebe te organizacije i Međunarodne organizacije rada; taj sud danas deluje kao Administrativni sud Međunarodne organizacije rada; ovim Sudom, na osnovu posebnih aranžmana, koristi se i niz specijalizovanih ustanova Ujedinjenih nacija (Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu, Svetska zdravstvena organizacija, UNESCO, Svetska meteorološka organizacija, Svetski poštanski savez, Međunarodna unija za telekomunikacije, Međunarodna agencija za atomsku energiju), pa i neke organizacije van ovog sistema (Evropska organizacija za nuklearna istraživanja). Ujedinjene nacije osnivaju svoj Administrativni sud već 1949. godine. Nadležnost Administrativnog suda Ujedinjenih nacija proširena je i na službenike Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo i Međunarodne pomorske konsultativne organizacije. Slične sudove osnivaju i neke druge organizacije. Administrativni sudovi Ujedinjenih nacija i Međunarodne organizacije rada, pak, posebno su zanimljivi s obzirom na to da ih koristi i niz drugih međunarodnih organizacija. Administrativni sudovi su međunarodni sudovi — iako ne rešavaju sporove između subjekata međunarodnog prava (posto je jedna strana uvek službenik međunarodne organizacije) i, u velikoj meri, primenjuju „unutrašnje pravo“ organizacije. Samim tim, sudije — odnosno „članovi“ — administrativnih sudova moraju biti lica različitih državljanstava. Broj sudija je različit: Administrativni sud Ujedinjenih nacija ima 7, a Administrativni sud Međunarodne organizacije rada ima 3 člana i 3 zamenika; oni ne moraju biti pravnici. Garantuje im se nezavisnost (u Administrativnom sudu Ujedinjenih nacija sudije je moguće ukloniti sa položaja samo uz saglasnost svih ostalih) a imaju i privilegije i imunitete. Postupak ima dve faze: pismenu i usmenu; u toku druge faze dozvoljava se saslušavanje svedoka i istupanje pravnog savetnika — podrazumevajući da se radi o dopuni pismenog materijala. Podnosilac tužbe mora dokazati da pokreće spor protiv 136

konačne odluke administracije koja ga je oštetila; znači, pre obraćanja sudu podnosilac tužbe mora da iscrpe sve pravne lekove koji u okviru njegove organizacije postoje. Naravno, utvrđeni su rokovi u kojima je moguće podneti tužbu. Nadležnost administrativnih sudova u najvećoj meri se odnosi na sporove između službenika organizacije i same organizacije. Sporove mogu pokretati samo lica koja su službenici organizacije, čime je isključena mogućnost da se sudom koriste lica koja su privremeno zaposlena kao stručnjaci, savetnici i sl. U pogledu sadržine spora, situacija je nešto složenija. Po statutu Administrativnog suda Ujedinjenih nacija, naime, „Sud je nadležan da raspravi i donese presudu o tužbama o navodnom kršenju ugovora o upošljenju osoblja Sekretarijata Ujedinjenih nacija ili uslova pod kojima je član osoblja postavljen. Reči ugovor i uslovi postavljanja odnose se na sve pravilnike i odredbe koje su bile na snazi u vreme navodnog prekršaja, uključujući tu i pravilnike o penzijama osoblja“. U suštini, sličnu odredbu sadrži i statut Administrativnog suda Međunarodne organizacije rada. Ovde postoje dve vrste teškoća. Prvo, do koje granice može da ide diskreciono pravo administrativnog organa međunarodne organizacije? I, drugo, koje pravo treba da se primeni na ugovore zaključene između službenika i organizacije? U prvom slučaju radi se o tome dokle Administrativni sud može da ispituje disciplinske mere koje donese šef administracije. Sudeći po dosadašnjoj praksi, Administrativni sud će poništiti takvu odluku šefa administracije ukoliko prilikom njenog donošenja nije poštovan uobičajeni postupak, ukoliko se radi o prekoračenju ovlašćenja od strane šefa administracije ili ako je on svoja ovlašćenja koristio iz nedozvoljenih pobuda ili u cilju koji leži van „interesa Organizacije“. Sem toga, poseban problem proizilazi iz shvatanja u kojoj meri može politički organ — recimo Generalna skupština — menjati pravilnik o osoblju i, time, uticati na prava već zaposlenih službenika. Za razliku od Skupštine Društva naroda, koja je smatrala da ne može derogirati prava koja proizilaze iz ugovora o zapošljenju, Generalna skupština stala je na stanovište da tu treba razlikovati između „ugovornih“ i „statutarnih“ elemenata odnosa između organizacije i osoblja; saglasno tom stavu, Generalna skupština može menjati „statutarne“ elemente tog odnosa. Ovu granicu, međutim, lakše je postaviti u teoriji nego u praksi. Drugi problem — pravo koje administrativni sud primenjuje — postavlja se zbog toga što unutrašnje pravo pojedinih država (recimo, države sedišta organizacije) pa i međunarodno pravo, teško mogu da dođu u obzir. Stoga se razvija „Unutrašnje administrativno pravo“ međunarodnih organizacija, koje obuhvata uslove konkretnog ugovora o upošljenju, pravilnike o osoblju i administrativne instrukcije. U slučaju da se norma ne može naći u ovim izvorima, administrativni sudovi pribegavaju tumačenju statuta, načela koja se primenjuju u unutrašnjim, pravima ili opštih pravnih načela. Administrativni sudovi donose presude. Moguć je zahtev za tumačenje presude kao i obnavljanje postupka, ukoliko se utvrde nove činjenice od odlučujućeg značaja. Postupak revizije presuda administrativnog suda ne poznaju Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj i Sud evropskih zajednica (ni, ranije, Društvo naroda), što znači da su one u ovim slučajevima konačne. Međutim, 1946. godine revidiran je statut Administrativnog suda Međunarodne organizacije Tada tako da je, u izvesnom smislu, ustanovljeno pravo žalbe: Upravni odbor ili Administrativni odbor penzionog fonda te organizacije, naime, mogu zatražiti savetodavno mišljenje Međunarodnog suda o presudi Administrativnog suda, podrazumevajući da će se to mišljenje smatrati obaveznim. Docnije, 1955. godine, isto čine i Ujedinjene nacije: ovde je pravo pokretanja ovakvog „žalbenog“ postupka prošireno, pošto ga mogu započeti ne samo Generalni sekretar nego i svaka država članica; štaviše, osnovano je i posebno telo, Komitet za žalbe o presudama Administrativnog suda, koje prima prigovore i odlučuje da li treba zatražiti savetodavno mišljenje.

137

ŠESTA GLAVA PROMENE U USTROJSTVU I NESTANAK MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE Međunarodne organizacije, s obzirom na delovanje svojih organa, poseduju izvesnu elastičnost. Ona se, u najmanju ruku, ogleda u tome što se u raznim vremenskim periodima, u skladu sa nastojanjem većine država članica, veća pažnja može pokloniti jednoj ili drugoj grupi odredaba statuta. Tako, i ne ulazeći u formalne izmene statuta, može doći i do toga da se manji ili veći deo postojećeg statuta ne primenjuje (kao, na primer, dobar broj odredaba glave VII Povelje Ujedinjenih nacija); naravno, to ne isključuje mogućnost da u pogodnom trenutku organizacija ponovo obrati pažnju ovim odredbama. Najzad, imajući u vidu način donošenja odluka, moguće je da među njima budu i takve, koje se mogu smatrati za faktičku reviziju statuta (na primer, izvestan broj država, kao i neki teoretičari, skloni su da tako kvalifikuju poznatu rezoluciju Generalne * Skupštine Ujedinjenih nacija „Ujedinjeni za mir“). Oživotvoravanje statuta međunarodnih organizacija zahteva kontinuiran rad organa; ti organi, odražavajući interese država članica, po unapred utvrđenom postupku usvajaju odluke; te odluke, pošto se mogu donositi u situacijama bitno različitim od one koja je postojala u vreme usvajanja statuta, mogu biti manje ili više udaljene od slova, ako ne i duha, statuta organizacije. No, to se izgleda mora smatrati za normalan tok života međunarodnih organizacija. Promene o kojima je u ovoj glavi reč, odnose se na reviziju statuta (tj. a bitne promene organizacije), prestanak postojanja organizacije i, s tim u vezi, pitanje sukcesije.

I. REVIZIJA STATUTA Statuti međunarodnih organizacija — već i zato što se ove osnivaju na neodređeno ili pak veoma dugo vreme — sadrže i odredbe o načinu i uslovima za svoju izmenu. Međutim, uslovi koji se propisuju za reviziju i načini na koji će se ona sprovesti, razlikuju se od organizacije do organizacije. Svima je, pak, zajedničko to što se za reviziju statuta uvek postavljaju teži uslovi od onih koji važe za usvajanje odluka; sa tog stanovišta posmatrano, statuti međunarodnih organizacija slični su ustavima država.

1. Nadležnost Postoje dva postupka za usvajanje izmena i dopuna statuta međunarodnih organizacija: redovan postupak i sazivanje posebne konferencije. Neke organizacije (npr. Ujedinjene nacije, Evropski savet) mogu da koriste oba postupka. Redovan postupak za usvajanje izmena i dopuna obeležen je time što se nov tekst odredaba statuta, koje su predmet revizije, izrađuje i usvaja u najvišim organima odnosnih organizacija. Ovaj postupak, na primer, prihvata niz specijalizovanih ustanova, Organizacija afričkog jedinstva, Arapska liga, Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć, itd. Što se tiče Ujedinjenih nacija — gde se ovaj postupak već koristio za izmenu odredaba o sastavu Saveta bezbednosti i Ekonomskog i socijalnog saveta — član 108. predviđa da o izmenama Povelje raspravlja Generalna skupština, s tim da za novi tekst mora glasati 2/3 članova tog organa. Prihvatanjem drugog postupka revizija se otežava zahtevom za sazivanje posebnog skupa; drugim rečima, postupak revizije ne može se vršiti u okviru postojećih organa organizacije. Održavanje „opšte konferencije“ članova Ujedinjenih nacija čl. 109. Povelje vezuje se za takvu odluku Generalne skupštine donetu dvotrećinskom većinom i odluku Saveta bezbednosti donetu većinom koja uključuje potvrdne glasove pet stalnih članova. Po svemu sudeći, Povelja Ujedinjenih nacija, predviđajući oba postupka za reviziju, razlikuje između parcijalnih izmena i dopuna (redovan postupak) i revizije širih razmera (opšta konferencija za reviziju). Neke organizacije, kao Organizacija američkih država i evropske zajednice, predviđaju samo postupak putem konferencije za reviziju statuta. Kao posebna podvrsta može se navesti postupak usvojen u Svetskom poštanskom savezu i Međunarodnoj uniji za telekomunikacije. Kongres, odnosno konferencija punomoćnika, imaju osobine glavnih organa i organa sa posebnim ovlašćenjima. Sastaju se u dugim vremenskim razmacima (između pet i sedam godina) a *

Vidi gore, Četvrta glava, II, 1, B.

138

zadatak im je da, sem sankcionisanja odluka donetih od strane drugih organa, izvrše i izmene i dopune u statutima organizacije koje su, imajući u vidu brz razvoj nauke i tehnologije, u organizacijama ovog karaktera neophodne. Prema tome, postupak predviđen u ove dve organizacije ima dvojna obeležja redovnog postupka usvajanja izmena i dopuna kao i posebne konferencije sazvane u tu svrhu.

2. Pravo inicijative Pravo predlaganja izmena i dopuna retko se bliže određuje samim statutima. Među onima koji to čine, nalaze se i Statut Svetskog poštanskog saveza, koji to pravo priznaje poštanskim administracijama država članica, i statuti Međunarodne agencije za atomsku energiju, Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu, Međunarodne banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda, koji to pravo daju članicama. Po svoj prilici, treba poći od pretpostavke — bez obzira na postojanje izričite odredbe u tom smislu ili ne — da je pravo inicijative za izmene i dopune statuta jedno od nesumnjivih prava koja proizlaze iz samog članstva u međunarodnoj organizaciji. To, uostalom, pokazuju i poslovnici glavnih organa, koji očigledno polaze od pretpostavke da svaka članica organizacije ima pravo takve inicijative. Poslovnici mnogih organizacija, a negde i sami statuti, pravo inicijative za izmene i dopune statuta daju i pojedinim organima. Statuti Međunarodne banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda daju pravo te inicijative i izvršnim direktorima, a Statut Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu izmenjen je tako da ovo pravo inicijative daje i Savetu. Uzimajući u obzir poslovnike glavnih organa pojedinih organizacija, može se zaključiti da se to pravo i dalje proširuje. Saglasno poslovnicima, na primer, pravo inicijative za izmene i dopune imaju i Generalna skupština Ujedinjenih nacija, Međunarodni konsultativni komitet Međunarodne unije za telekomunikacije, pa i Generalni direktor UNESCO. Po svemu sudeći, postoji tendencija u nizu međunarodnih organizacija da se pravo inicijative, sem državama članicama (što je logično i neosporno), dozvoli i pojedinim organima. Naravno, postojanje inicijative ne znači da će postupak za izmene i dopune statuta biti i preduzet. Ako je reč o redovnom postupku, potrebno je da tu inicijativu prihvati većina potrebna za stavljanje takve tačke na dnevni red glavnog organa. Ako je reč o sazivanju posebne konferencije, uslovi su još stroži.

3. Postupak Ako je inicijativa usvojena, u roku koji obezbeđuje normalne pripreme članicama organizacije otvara se postupak usvajanja izmena i dopuna statuta. Taj postupak, kako je rečeno, može se odvijati na sednicama glavnog organa ili, pak, na posebno sazvanoj konferenciji. U svakom slučaju, u radu organa nadležnih za usvajanje teksta izmena i dopuna učestvuju sve članice organizacije — što je, uostalom, načelo koje se priznaje i u slučaju revizije multilateralnih ugovora. Pošto u radu glavnih organa, bez posebnih poziva, učestvuju sve države članice (a taj princip važi i za sazivanje posebnih konferencija), tu verovatno ne može doći do diskriminacije prema izvesnim državama članicama (kao što je to, kako istorija pokazuje, bilo moguće i još uvek je moguće u slučaju revizije višestranih ugovora). Naravno, ovde se mora uzeti u obzir da je u nekim * organizacijama različito utvrđena snaga glasa svake države članice , što u izvesnoj meri opredeljuje i uticaj pojedinih članica na postupak revizije. Međunarodne organizacije napustile su načelo jednoglasnosti, kako u svakodnevnom procesu donošenja odluka, tako i u postupku usvajanja izmena i dopuna statuta. Za usvajanje tih izmena i dopuna, ipak, propisuje se kvalifikovana većina. Za razliku od Društva naroda, čiji Pakt nije poznavao odredbu u tom smislu, statuti današnjih međunarodnih organizacija po pravilu sadrže izričite odredbe o većinama potrebnim za usvajanje izmena i dopuna. Statuti međunarodnih organizacija obično postavljaju uslov po kome se izmene i dopune usvajaju dvotrećinskom većinom glasova članova nadležnog tela — što praktično znači 2/3 članica organizacije (Ujedinjene nacije, većina specijalizovanih ustanova, Arapska liga, Organizacija afričkog jedinstva itd.). Ipak, niz organizacija zadovoljava se većinom koja, teorijski, može biti manja od dve trećine članica organizacije. Tako, statut Međunarodne organizacije rada zadovoljava se dvotrećinskom većinom prisutnih članova, a statut Međunarodne agencije za atomsku energiju istom većinom članova koji su prisutni i koji glasaju. Da bi se izbegli ekstremni slučajevi, negde, kao u Organizaciji UN za ishranu i poljoprivredu, zahteva se „dvotrećinska većina predatih glasova, podrazumevajući da ta većina prevazilazi polovinu *

O tome vid. četvrtu glavu, IV, 2, C, e.

139

država članica organizacije“. Naravno, odredbe ovakve vrste moraju se posmatrati u svetlosti zahteva koji se postavljaju u odnosu na kvorum potreban za pravovaljano * odlučivanje. Postoje slučajevi gde se usvajanje izmena i dopuna statuta čini još težim time što se zahteva da u većini bude zastupljena i određena kategorija država članica (zahtev koji se, inače, rezerviše za potreban broj ratifikacija). Po čl. 52. statuta Međunarodne pomorske organizacije, izmene i dopune usvajaju se dvotrećinskom većinom glasova u Skupštini, „uključujući potvrdne glasove većine članova predstavljenih u Savetu“. U svakom slučaju, otežane uslove za usvajanje izmena i dopuna statuta međunarodnih organizacija ne treba posmatrati odvojeno, nego u svetlosti uslova koji se postavljaju za njihovo stupanje na snagu.

4. Stupanje na snagu Stupanje na snagu izmena i dopuna statuta — kao i u slučaju drugih međunarodnih ugovora — vezuje se za konačan pristanak država članica. Taj pristanak države izražavaju aktom ratifikacije (ili prihvatanja) ali, u nekim organizacijama, i na manje formalan način. Statuti međunarodnih organizacija često zahtevaju da izmene i dopune, usvojene bilo u najvišem organu ili na posebnoj konferenciji, budu ratifikovane „saglasno ustavnim odredbama“ svake zemlje; u nekim slučajevima, pak, zahteva se da budu „prihvaćene“. Pošto između ratifikacije i prihvatanja (sem mogućeg razlikovanja u unutrašnjepravnom sistemu država članica) nema suštinske razlike, dozvoljeno je zaključiti da se, bez obzira na izraz, zahteva da vlade država članica — nakon određenog perioda razmišljanja — posebnim načinom potvrde svoju volju o tome da li žele da budu vezane tim izmenama i dopunama. Da li će međunarodnopravno izražavanje te volje dozvoliti parlamenat, vlada, ili neki treći organ države, sa stanovišta izmena i dopuna statuta međunarodnih organizacija nema posebne važnosti. Da bi izmena ili dopuna statuta stupila na snagu — i time dovela do promene u samoj organizaciji — zahteva se da je ratifikuje određeni deo država članica. Broj potrebnih ratifikacija razlikuje se od organizacije do organizacije pa, čak, i u istoj organizaciji u zavisnosti od karaktera odredaba statuta koje se menjaju. Vezivanje stupanja na snagu izmena i dopuna statuta za ratifikaciju svih država članica polako se gubi kao, uostalom, i načelo jednoglasnosti odlučivanja u međunarodnim organizacijama. Pa, ipak, ponegde se zadržava — bilo u organizacijama gde je broj članova mali, ili u organizacijama šireg članstva, u odnosu na veoma uzak broj najvažnijih pitanja. Od organizacija užeg članstva ratifikaciju svih država članica zahtevaju evropske zajednice i Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV); od organizacija šireg članstva, pristanak svih država članica zahtevaju Međunarodni monetarni fond i Međunarodna banka za obnovu i razvoj, ali u odnosu na vrlo ograničen krug najbitnijih pitanja. Najčešće, izmene i dopune statuta međunarodnih organizacija stupaju na snagu pošto je prikupljen traženi broj ratifikacija. Tu, međutim, postoje dva rešenja. Po jednom, stupanje na snagu izmena i dopuna statuta zavisi jedino od broja ratifikacija — pri čemu se ne prave razlike između značaja pojedinih država članica. Najčešće (npr. u nizu specijalizovanih ustanova, Arapskoj ligi. Evropskom savetu, Organizaciji američkih država) utvrđuje se da izmene i dopune stupaju na snagu kada ih ratifikuju dve trećine država članica. Po drugom rešenju, takođe se zahteva određeni broj ratifikacija ali se, kao dodatni, postavlja i zahtev da tu budu obuhvaćene države članice koje se, sa stanovišta delatnosti organizacije, smatraju posebno važnim. Statuti Međunarodne banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda obezbeđuju to odredbom da izmene i dopune stupaju na snagu kada ih prihvate 3/5 država članica, koje, međutim, raspolažu sa 4/5 ukupne glasačke snage; statut Međunarodne organizacije rada zahteva prihvatanje od strane 2/3 država članica, uključujući tu polovinu od deset država „glavnog industrijskog značaja“; i, najzad, Povelja Ujedinjenih nacija traži ratifikaciju od strane 2/3 država članica, uključujući tu pet stalnih članova Saveta bezbednosti. Pojednostavljen način za stupanje na snagu izmena i dopuna statuta — koji, u stvari, predstavlja novinu u oblasti međunarodnih organizacija — predviđen je u statutima manjeg broja specijalizovanih ustanova. Radi se, u stvari, o postupku izmena i dopuna statuta, za čije stupanje nisu potrebni ni ratifikacija ni posebno prihvatanje država članica. Rešenje, po kome izmene i dopune stupaju na snagu čim ih usvoji nadležni organ, po svoj *

Bliže o glasanju u Četvrtoj glavi, IV, 2, C.

140

prilici, danas je moguće u organizacijama u kojima su politički momenti sekundarnog značaja. Statut Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu predviđa da će izmene i dopune koje ne postavljaju „nove obaveze“ za države članice stupiti na snagu odmah, sem ako sama rezolucija kojom su usvojene ne predviđa drukčije. Statut UNESCO izražava dragim rečima sličnu ideju: izmene i dopune Statuta, naime, stupaju na snagu pošto ih usvoji Konferencija dvotrećinskom većinom; naknadno prihvatanje od strane 2/3 država članica, međutim, potrebno je samo onda ako izmene i dopune „uključuju fundamentalne izmene ciljeva Organizacije ili nove obaveze za države članice“. Znači, statuti ovih organizacija prave razliku između bitnih izmena i dopuna (koje države članice moraju posebno da prihvate) i običnih amandmana, koji stupaju na snagu kada ih usvoji najviši organ. Kao poseban slučaj treba navesti Međunarodnu finansijsku korporaciju gde — bez obzira na značaj izmena i dopuna — „statut može biti izmenjen odlukom tri petine članova Odbora guvernera koji raspolažu sa četiri petine ukupne glasačke snage“. Ipak, treba zaključiti da je postupak ratifikacije ili prihvatanja izmena i dopuna normalan — pošto je reč o reviziji multilateralnih međunarodnih ugovora — dok je „pojednostavljeni“ postupak, predviđen u manjem broju organizacija, još uvek samo izuzetak.

5. Posledice neprihvatanja izmena i dopuna Postupak unošenja izmena i dopuna u statute međunarodnih organizacija je, sem zaista retkih izuzetaka, potpuno odbacio zahtev jednoglasnosti; štaviše, negde se on završava odlukom nadležnog organa usvojenom određenom većinom i, samim tim, nisu potrebni ratifikacija ili pohvatanje država članica. Otuda se, s jedne strane, postavlja pitanje u kojoj meri članice koje se nisu izjasnile za izmene i dopune mogu biti vezane revidiranim statutom a, s drage strane, može li postojati organizacija gde bi jedan deo članica bio vezan starim, a drugi revidiranim statutom. Član 108. Povelje Ujedinjenih nacija odgovara na ta pitanja ovako: „Izmene ove Povelje stupiće na snagu za sve članice Ujedinjenih nacija kada ih prihvate dvotrećinskom većinom članovi Generalne skupštine i ratifikuje, u skladu sa svojim ustavnim postupcima, dve trećine članica Ujedinjenih nacija, uključujući sve stalne članove Saveta bezbednosti“. U nizu drugih organizacija (Međunarodna organizacija rada, Međunarodni monetarni fond, Međunarodna agencija za atomsku energiju, itd.) izmene i dopune statuta takođe stupaju na snagu za sve članice — pošto budu definitivno usvojene predviđenim većinama. Bez obzira na izričitost ovakvih odredaba, može li i treba li suverena država da protiv svoje volje bude vezana revidiranim statutom? Reći da je ona prihvatajući statut uzela na sebe obavezu i da prihvati sve buduće izmene statuta usvojene dovoljnom. većinom — izgleda isuviše smelo. Praviti razliku između manje važnih i vitalnih pitanja, pak, dovodi do teškoća oko povlačenja granice između jednih i drugih. Po svoj prilici, odgovor leži u političkoj odluci države da li će prihvatiti odluku većine ili će, naprotiv, napustiti organizaciju. Onde gde je ta mogućnost predviđena, nema pravnih teškoća (Statut Arapske lige, jedan od retkih koji ovakvu odredbu sadrže, izričito predviđa da država koja ne prihvata izmene i dopune može da se povuče iz članstva). Onde gde mogućnost istupanja nije predviđena, kao što je to slučaj s Poveljom Ujedinjenih nacija, na rešenje će više uticati politički razlozi a manje pravno tumačenje statuta. Druga grupa međunarodnih organizacija prihvata načelo po kome izmene i dopune vezuju samo države koje su se izjasnile za njihovo prihvatanje. Prema čl. 94. Statuta Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo (kome je veoma sličan čl. 52. Statuta Međunarodne pomorske organizacije), u tom slučaju predviđa se „prinudno povlačenje iz članstva“ za države koje u određenom roku ne prihvate izmene i dopune. Naime, „ukoliko je po njenom mišljenju amandman takvog karaktera da opravdava ovu meru, Skupština u rezoluciji kojom preporučuje usvajanje može predvideti da svaka država, kaja u određenom roku po stupanju na snagu ne ratifikuje amandman, prestaje da bude članica Organizacije“. Očigledno, ovakvo rešenje pogodno je sa stanovišta efikasnosti ali, ujedno, daje mogućnost za vršenje znatnih pritisaka većine na manjinu u Organizaciji.

II. NESTANAK MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE Međunarodne organizacije, po pravilu, osnivaju se ona neodređeno vreme. Negde se to izričito kaže (npr. statuti Evropske ekonomske zajednice, EURATOM-a). Međutim, daleko češće statuti ništa ne govore o trajanju organizacije. Jedan od poznatih 141

izuzetaka je Evropska zajednica za ugalj i čelik, u čijem se statutu izričito kaže da je zaključen na 50 godina, računajući od dana stupanja na snagu. Čak i u organizacijama vojnoblokovskog karaktera prisutna je težnja za trajnošću: i NATO i Varšavski sporazum, koji dozvoljavaju povlačenje iz članstva tek po proteku roka od 20 godina, pretpostavljaju produženje, ukoliko države članice izričito ne odluče da se povuku; i u tom slučaju, naravno, statut ostaje na snazi za one države koje se tom klauzulom nisu koristile. Ni ovde, međutim, ne govori se ništa o tome koji je najmanji broj država članica potreban da bi organizacija nastavila sa radom, što je, inače, kriterijum za koji se vezuju neke organizacije. Najvažniji izuzetak od opšte pretpostavke trajnog postojanja organizacije nalazi se kod finansijskih (Međunarodna banka za obnovu i razvoj, Međunarodni monetarni fond itd.) i nekih operativnih (Evropska organizacija za izgradnju uređaja za lansiranje kosmičkih letelica, Evropska organizacija za kosmička istraživanja) organizacija, koje — iako ne utvrđuju vreme postojanja — sadrže odredbe o momentu prestanka, organu nadležnom za raspuštanje organizacije i načinu sprovođenja likvidacionog postupka. S obzirom na to, prestanak međunarodne organizacije — osim u malom broju slučajeva — postavlja niz faktičkih i pravnih pitanja. Pre svega, treba utvrditi trenutak prestanka organizacije. Tamo gde postoji akt najvišeg organa o prestanku organizacije (bez obzira na to da li je statutom na to ovlašćen ili ne), taj se momenat može odrediti. Međutim, takvog akta često nema. Pisci koji su se posvetili proučavanju naoko beznačajnog problema — utvrđivanje broja postojećih međunarodnih organizacija — utvrdili su da je u vremenu od 1815. do 1964. godine prestalo da postoji 65 organizacija. Od posebnog je interesa to što su oni najčešće morali prethodno da utvrde sopstvena merila o prestanku organizacije: jedan, logičan, kriterijum jeste osnivanje druge organizacije, koja je, pravno ili faktički, sukcesor starije; drugi, možda veštački, sastoji se u tome što su pomenuti autori zaključivali da je organizacija prestala da postoji na osnovu činjenice da se najviši organ nije sastao u toku 10 godina. Sudeći po tome, pitanje faktičkog prestanka međunarodne organizacije može da bude predmet spora. Među pravnim pitanjima, najvažnije se tiče organa nadležnog da utvrdi da je organizacija prestala da postoji. Tog problema nema u finansijskim Organizacijama (npr. statut Međunarodne banke za obnovu i razvoj propisuje da raspuštanje Banke može proglasiti većina guvernera koji raspolažu većinom ukupne glasačke snage), kao ni onima gde organizacija prestaje da postoji kada broj članova padne ispod određenog minimuma (npr. Evropska Organizacija za kosmička istraživanja, saglasno čl. XIX Statuta, raspušta se ukoliko broj članica padne na manje od pet). Nadležnost za raspuštanje veoma je sporna kod najvećeg broja međunarodnih organizacija, čiji statuti ne govore ništa ni o trajanju organizacije ni o organu nadležnom za njeno raspuštanje. Članice Društva naroda, čiji statut nije sadržavao ništa o tom pitanju, dok je ono u stvari prestalo da deluje 1939. godine, našle su se u toj situaciji posle drugog svetskog rata — kada su već postale članice Ujedinjenih nacija. Problem je rešen tako što je Skupština Društva naroda (bez odgovarajućeg ovlašćenja u Paktu) 18. aprila 1946. god. usvojila rezoluciju o raspuštanju Društva — ostavljajući da Odbor za likvidaciju reši finansijska i materijalna pitanja. Još je interesantnije što je isti način primenjen i u odnosu na Stalni sud međunarodne pravde — koji je bio nezavisan od Društva naroda! Iako u teoriji postoje mišljenja, po kojima najviši organ međunarodne organizacije, ako nema takvog ovlašćenja u statutu, ne može punovažno da donese odluku o njenom raspuštanju, kao i da takvu odluku mogu da donesu jedino svi potpisnici njenog statuta, izgleda da se pitanje prestanka međunarodne organizacije ne može rešavati samo po pravilima opšteg međunarodnog prava. Ukoliko bi se takvo stanovište usvojilo, prihvatili bismo i fikciju po kojoj danas postoji niz organizacija (uključujući i Društvo naroda), koje su se — sudeći po osnovnom kriterijumu delovanja u oblasti utvrđenoj statutom — ugasile. S druge strane, članstvo u međunarodnim organizacijama je promenljivo — što je, s obzirom na odredbe njihovih statuta o prijemu navih članica kao i isključenju i istupanju iz članstva, normalno — tako da su u manjini organizacije koje su posle dužeg vremenskog perioda delovanja zadržale isti krug država članica. Statuti međunarodnih organizacija razlikuju se suštinski od multilateralnih ugovora po tome što — osnivanjem i delovanjem organa — unose obeležje elastičnosti u svoje sprovođenje, koje, sem pravnih, zavisi i od političkih stavova država članica. Insistiranje na strogim pravilima koja regulišu život međunarodnog ugovora nije u skladu s životom međunarodne organizacije, koja uvek zavisi od postojećeg stepena saglasnosti država članica. Mora se, dakle, priznati da međunarodna organizacija prestaje da postoji u 142

onom momentu kada organ u kome su predstavljene sve države članice donese takvu odluku. Prema tome, prestanak međunarodne organizacije zavisi od odluke najvišeg organa ili od prećutne saglasnosti država da puste organizaciju da odumre. Taj zaključak mora da se prihvati uprkos tome što statuti najvećeg broja međunarodnih organizacija — sledeći iluzije svojih tvoraca — pretpostavljaju njihovo večito postojanje. Kao što je napomenuto, međunarodna organizacija može da prestane da postoji odlukom o osnivanju druge međunarodne organizacije, koja preuzima ili sve njene funkcije, ili bar one najvažnije. Ova je odluka, u stvari, novi međunarodni ugovor, koji ima oblik statuta nove međunarodne organizacije ili posebnog sporazuma uz takav statut, kao npr. kada je, protokolom od 22. jula 1946. godine, zbog osnivanja Svetske zdravstvene organizacije raspušten Međunarodni ured za javnu higijenu. Države, koje osnivaju novu organizaciju ili sklapaju odgovarajući sporazum, ne moraju se u potpunosti poklapati sa članicama stare organizacije i tu može doći do nesporazuma i teškoća. Tako je bilo kada su Dopunskim protokolom uz Dunavsku konvenciju, potpisanim u Beogradu 18. avgusta 1948. godine, raspuštene Evropska dunavska komisija i Međunarodna dunavska komisija. Nepribrežne zemlje, koje — kao Belgija, Nemačka, Grčka i Italija — nisu učestvovale u radu Konferencije u Beogradu, ili su, kao Francuska i Velika Britanija, odbile da potpišu novu Konvenciju zato što su njome gubile svoje privilegije na Dunavu, neko vreme su istrajale na svome tumačenju kako stare komisije i dalje postoje, pozivajući se pri tom i na onu odredbu prethodne Konvencije o Dunavu (od 1921. godine), kojim se za raspuštanje Evropske komisije tražila jednoglasnost potpisnica. Štaviše, održavani su i sastanci stare, Evropske komisije i na jednom od njih, 1953. godine u Rimu, zauzet je stav da će ona postojati sve dok se svi članovi ne izjasne u prilog njenog ukidanja. Pa ipak, ovakva se fikcija nije mogla dugo održati. Prema raspoloživim podacima, stare komisije ne daju znake života od 1956. godine te i oni posmatrači, koji inače poriču mogućnost raspuštanja tih komisija odlukom Konferencije u Beogradu, smatraju da one više ne postoje jer ne funkcionišu. Međunarodna organizacija može prestati da postoji i time što će se iz nje povući njene članice. Kada je — kao što je gore ukazano — statutom propisan minimalan broj članica, onda ovakav slučaj nastupa onda kada toga broja više nema. Ako, pak, statut o tome ne govori, stupa u dejstvo opšte pravilo, prema kome nema međunarodne organizacije bez najmanje tri (po nekima: dve) članice. U oba slučaja, istupanje poslednje članice, kojom je izgubljen potreban broj, znači kraj organizacije. Koristeći ovu okolnost, nova organizacija može posredno okončati staru time što će svojim članicama naložiti da je napuste, kao što je to učinjeno u čl. 8. Statuta Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo. Čak i kada to ne dovede do povlačenja svih članica stare organizacije, vrlo je verovatno da će ona, oslabljena, ubrzo faktički prestati da postoji.

III. SUKCESIJA MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA Pod pojmom sukcesije između međunarodnih organizacija podrazumeva se stanje koje nastaje prestankom stare organizacije i prenošenjem njenih funkcija, prava i obaveza na novostvorenu ili već postojeću međunarodnu organizaciju. Pošto su međunarodne organizacije srazmerno nova pojava u međunarodnim odnosima (naročito u poređenju s državama) i kako je do danas bilo veoma malo slučajeva sukcesije između organizacija, nisu se konačno uobličila pravila koja bi podrobno regulisala ovaj problem. Sem toga, međunarodne organizacije stvaraju se obično na neodređeno vreme, podrazumevajući da saradnja država u njihovim okvirima treba da bude trajna. Pri takvom stanju stvari, ostaje da se izloži način na koji je izvršena sukcesija između dve univerzalne i dve regionalne međunarodne organizacije. Odmah se može reći da se načini na koje je to učinjeno dosta razlikuju. Još u vreme dok se, u toku drugog svetskog rata, razvijala ideja o stvaranju svetske organizacije za održavanje mira — koja bi nadomestila Društvo naroda — moglo se videti da se radilo na stvaranju organizacije koja će naslediti ovu predratnu organizaciju. Međutim, akti usvajani u toku rata, pa ni Atlantska povelja ni predlozi iz Dambarton Oksa, nisu govorili ništa o pitanju sukcesije. Sukcesija je po svoj prilici bila otežana time što se videlo da obe organizacije neće imati identično članstvo; štaviše, dve sile koje će voditi glavnu reč u Ujedinjenim nacijama nisu bile u članstvu Društva naroda kada je ono prestalo da deluje. S druge strane, sukcesija se nametala utoliko što su obe organizacije bile stvorene da bi rešavale sličan krug međunarodnih problema. Imajući sve to u vidu, Privremena komisija za Ujedinjene nacije, odbacivši ideju o generalnom prenošenju funkcija Društva naroda na Ujedinjene nacije, odlučila je 143

da priđe ispitivanju nekih od tih funkcija kako bi se utvrdilo koje će od njih preći ona Ujedinjene nacije. Pošto je Generalna skupština ispitala političke, a Ekonomski i socijalni savet „tehničke i nepolitičke“, preuzimanje pojedinih funkcija izvršeno je rezolucijama Generalne skupštine. Tako je sasvim jednostavno preneta funkcija depozitara međunarodnih ugovora. U drugim slučajevima postupak je bio složeniji. Povodom nekih mnogostranih ugovora, zaključenih pod okriljem Društva naroda, trebalo je da same strane ugovornice izvrše odgovarajuće izmene. U odnosu na funkciju nadzora Društva naroda nad jednim brojem međunarodnih organizacija, saglasno čl. 22. Pakta, nije došlo do sukcesije; Ujedinjene nacije, ikako je predviđeno čl. 57. i 63. Povelje, same su zaključile odgovarajuće sporazume s takvim organizacijama. Mnoga pitanja, međutim, ostala su otvorena, što se najbolje može videti u pogledu mandata. Društvo naroda usvojilo je 18. aprila 1946. godine rezoluciju u kojoj je rečeno da prestaju njegove funkcije u odnosu na mandatne teritorije ali i „konstatovalo da Glave XI, XII i XIII Povelje Ujedinjenih nacija sadrže načela koja odgovaraju onima izloženim u čl. 22. Pakta Društva“. Imajući u vidu tu rezoluciju Društva naroda, kao i praksu Ujedinjenih nacija u odnosu na starateljske teritorije, Međunarodni sud je, u * savetodavnom mišljenju od 11. jula 1950. godine o međunarodnom statusu Jugozapadne Afrike, dao sledeće tumačenje: „Nužnost nadzora i dalje postoji, uprkos nestanku nadzornih organa koji su postojali po sistemu mandata. Nije moguće saglasiti se s tim da dužnost podvrgavanja nadzoru prestaje jedino zato što je prestao da postoji nadzorni organ, kada Ujedinjene nacije imaju jedan drugi organ koji vrši slične, mada ne i identične, nadzorne funkcije“. Zgrade, arhiva, biblioteka i druga imovina Društva naroda preneti su na Ujedinjene nacije saglasno „Zajedničkom planu“, koji je Generalna skupština Ujedinjenih nacija odobrila rezolucijom od 12. februara 1946. Treba napomenuti da se vodilo računa o tome da se ne ošteti Međunarodna organizacija rada koja je, iako osnovana zajedno s Društvom naroda, uživala poseban položaj. Sukcesija Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) u odnosu na raniju Organizaciju za evropsku ekonomsku saradnju (OEEC) sprovedena je drugačije i reklo bi se, jednostavnije. Čitav postupak olakšan je time što su to organizacije s manjim brojem država kao i činjenicom da se u dobroj meri radilo o „rekonstrukciji“ stare organizacije. U čl. 15. Konvencije od 1960. godine, kojom je stvorena Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, izričito je rečeno: „Kada ova Konvencija stupi na snagu, biće izvršeno rekonstruisanje Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju, a njeni ciljevi, organi, ovlašćenja i naziv biće onakvi kako je predviđeno u Konvenciji. Pravna ličnost koju je posedovala Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju nastaviće se u ovoj Organizaciji, ali će biti potrebno da odluke, preporuke i rezolucije Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju budu potvrđene od Saveta da bi imale dejstvo po stupanju na snagu ove Konvencije“ Takve „rekonstrukcije“ međunarodnih organizacija nisu retke. Štaviše (kao što je to slučaj npr. sa „reorganizovanjem“ Centralnoameričke visoke škole za javnu upravu u Centralnoamerički institut za javnu upravu), nekada je teško reći da li je došlo do znatnije revizije stare organizacije ili, pak, do stvaranja nove i primene pravila o sukcesiji. To je, pre svega, slučaj u organizacijama užeg članstva, gde se mnogi formalni problemi mogu prevazići odgovarajućom političkom odlukom članica. Kao što su retki slučajevi regulisanja prestanka međunarodne organizacije, tako je teško naći i primere gde se statutom predviđaju postupak likvidacije i način prenošenja prava i obaveza na neku drugu organizaciju. Međunarodni savet za kalaj jedan je od retkih primera koji zaslužuje da bude zabeležen i zbog sledećih rešenja sadržanih u njegovom statutu: ako se obrazuje organizacija koja će naslediti Međunarodni savet za kalaj, na nju će biti prenete sve arhive, statistički materijal i dokumenti kao i, ako tako odluči Savet, sva ostala imovina“. Međutim, ako se Međunarodni savet za kalaj raspusti, a do stvaranja takve organizacije ne dođe, čl. 20, 4 (d) (i) statuta određuje da će „Savet preneti arhive, statistički materijal i sve druge dokumente Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija ili bilo kojoj drugoj međunarodnoj organizaciji koju on odredi...“. To je, svakako, svojevrsno priznanje Ujedinjenim nacijama kao najvažnijoj organizaciji današnjeg saveta. Međutim, sudeći po malom broju ovako preciznih rešenja i slučajeva sukcesije između međunarodnih organizacija — kao i po različitim načinima na koje je do sada bila ostvarivana — može se zaključiti da se u budućnosti sukcesija neće izvoditi na isti način, nego će se rešenja prilagođavati prilikama konkretnog slučaja. Ukoliko organizacija*

ICJ Reports, 1950, str. 128.

144

-sukcesor ne postoji, treba očekivati da će članice države, učlanjene u trenutku raspuštanja organizacije, doneti posebnu odluku — bez obzira na odsustvo takvog ovlašćenja u statutu — o načinu raspodele imovine, ali i dugovanja, organizacije. Uostalom, ako se drži na umu da je pitanje sukcesije država jedan od najspornijih delova međunarodnog prava, onda je normalno očekivati da će ono biti još složenije kod međunarodnih organizacija; činjenica da međunarodne organizacije upravo doživljavaju pun razvoj, kao i to da velikim delom zavise od „vanpravnih“ činilaca, dovodi, između ostalog, i do teškoća u vezi sa sukcesijom između njih.

145

SEDMA GLAVA SISTEM UJEDINJENIH NACIJA I. UJEDINJENE NACIJE 1. Nastanak. — Povelja Ujedinjenih nacija, kojom je uspostavljena Organizacija, potpisana je u San Francisku (SAD), 26. juna 1945. a stupila je na snagu 24. oktobra 1945. Ideja o potrebi stvaranja svetske organizacije sazrela je u toku drugog svetskog rata, kada je savez zemalja, koji se borio protiv tzv. Sila osovine, uzeo ime „Ujedinjene nacije“ Deklaracijom od 1. januara 1942, usvojenom u Londonu. Iako je za sve to vreme formalno postojalo Društvo naroda, na njegovo oživljavanje nije se moglo misliti iz raznih razloga, od kojih valja pomenuti odbijanje SSSR da sarađuje s organizacijom iz koje je bio isključen, pravne teškoće koje bi vlada SAD imala da stupi u Društvo naroda protivno nekadašnjoj odluci Kongresa i loš psihološki efekat koji je samo ime organizacije imalo kao sinonim neuspešne i kolebljive politike „umirivanja“ Hitlera i Musolinija. Sama Povelja izgrađena je na osnovu predloga o kome su se četiri vodeće savezničke sile (SSSR, SAD, Velika Britanija i Kina) sporazumele na konferenciji u Dambarton Oksu (Dumbarton Oaks — SAD) od 21. avgusta do 7. oktobra 1944. Izvesna sporna pitanja, među kojima se najvažnije odnosilo na položaj samih velikih sila u Organizaciji, rešena su na sastanku vodećih državnika SAD, SSSR i Velike Britanije u Jalti, februara 1945. godine. Konferencija u San Francisku, gde je Povelja dobila svoj konačni oblik, trajala je puna dva meseca i na njoj su došli prvi put do izražaja stavovi manjih i srednjih zemalja. Zbirka dokumenata i zapisnika sa konferencije u San Francisku (poznata pod skraćenicom U.N.C.I.O.) još uvek je dragoceno pomoćno sredstvo za tumačenje Povelje. Konferenciji su prisustvovale delegacije 50 zemalja. One se smatraju članicama — osnivačima Ujedinjenih nacija, ali im se pridodaje još i Poljska, čiji je potpis na Povelji stavljen kasnije, jer u doba Konferencije nije postojala saglasnost o tome koja je vlada ovlašćena da je zastupa. 2. Cijevi. — Ciljevi Ujedinjenih nacija nabrojani su u čl. 1. Povelje. Svi oni se svode na osnovnu svrhu organizacije da osigura svetski mir. Kao i Društvo naroda, Ujedinjene nacije počivaju na ideji kolektivne bezbednosti, koja je bila široko prihvaćena još posle prvog svetskog rata, kao međunarodni poredak koji zajedničkom akcijom svih država treba da onemogući agresivnu politiku svake od njih pojedinačno i da tako zameni sistem rivalskih saveza, koji se pokazao nesposobnim da spreči svetsku katastrofu (tzv. politika „ravnoteže snaga“). Smisao kolektivne bezbednosti je, najprostije govoreći, u sledećem: umesto da se svrstavaju u posebne saveze, sve države sveta (ili jednog njegovog dela) okupljaju se u jedan veliki savez, koji nije uperen protiv neke spoljne države, nego protiv mogućeg napadača iz sopstvene sredine. Drugim rečima, na agresiju protiv jedne države odgovaraju sve ostale države, a ne samo njeni saveznici. Sistem kolektivne bezbednosti podrazumeva postojanje međunarodne organizacije bar iz jednog razloga: potrebno je središte u kome će se utvrditi da li postoji napad i iz koga će se usaglašavati zajedničke mere protiv agresora. U Ujedinjenim nacijama postojanje napada utvrđuje Savet bezbednosti, čije odlučivanje u ovom pogledu dugo nije bilo regulisano nikakvim merilima. Tek krajem 1974. godine, kada Generalna skupština, posle dugotrajnih pregovora, rezolucijom 3314/XXIX usvaja svoju definiciju agresije, dolazi do osnovnih kriterijuma koji treba da objektivišu utvrđivanje napadača — kao preduslov preduzimanja Poveljom predviđenih sankcija. Ipak, diskreciono pravo Saveta bezbednosti — uslovljeno i odgovarajućim političkim pobudama njegovih, naročito stalnih, članova — ostaje znatno s jedne strane, postupak podvođenja konkretnih situacija pod definiciju agresije može biti obojen ideološkim shvatanjima i političkim i drugim interesima a, s druge, član 4. rezolucije kaže da „gornje nabrajanje nije taksativno i Savet bezbednosti može utvrditi da i drugi akti predstavljaju agresiju prema odredbama Povelje“. Sankcije koje može da primeni Savet bezbednosti podrazumevaju i kolektivne oružane mere vojnih snaga država članica pod komandom Ujedinjenih nacija, koju, preko Komiteta vojnog štaba, ima Savet bezbednosti. Ove odredbe nisu u potpunosti sprovedene u delo usled sukoba između SSSR i ostalih velikih sila — osnivača UN. Štaviše, nisu sklopljeni ni posebni ugovori, na osnovu kojih bi se — prema čl. 43. Povelje — bliže odredile obaveze članica da učestvuju u kolektivnim merama protiv napadača. Pored 146

oružanih mera, Savet bezbednosti može da naredi ili preporuči mere pritiska, kao što su potpun ili delimičan prekid privrednih odnosa i železničkih, pomorskih, vazdušnih, poštanskih, telegrafskih, radio i drugih saobraćajnih sredstava, kao i prekid diplomatskih odnosa. Neke od njih su, do sada primenjivane u nastojanju da se vlade Rodezije i * Južnoafričke Republike odvrate od rasističke politike. U novije vreme, kolektivna bezbednost ne iscrpljuje se samo staranjem o tome da se bude u vojnoj prednosti u odnosu na napadača tj. da se silom spreči, odbije ili kazni agresija. Za razliku od Društva naroda, Ujedinjene nacije ustrojene su tako da posvećuju mnogo više pažnje preventivnim merama, upravljanim prema daljim i dubljim uzrocima međunarodnih sukoba. Ostavljajući po strani raspravu o tome šta su sve uzroci rata i kakav je redosled njihove važnosti, očigledno je da je Povelja Ujedinjenih nacija prevazišla čisto moralna ili psihološka objašnjenja. Otuda se među ciljevima Organizacije nalaze i razvijanje prijateljskih odnosa između naroda i postizanje međunarodne saradnje pri rešavanju međunarodnih ekonomskih, društvenih, kulturnih i humanitarnih pitanja i unapređivanju poštovanja prava čoveka i osnovnih sloboda svih ljudi. Delatnost Ujedinjenih nacija u ovoj vrsti predohrane mira bogatija je i uspešnija od primene sankcija. 3. Načela. — Radi ispunjavanja navedenih ciljeva, Povelja Ujedinjenih nacija, kao svoja, usvaja opšta načela savremenog međunarodnog prava, na kojima počiva rad većine postojećih međunarodnih organizacija. Takva su načela suverene jednakosti članica, savesnog ispunjavanja obaveza preduzetih na osnovu Povelje, pomaganja Organizaciji i zabrane mešanja Organizacije u pitanja koja se nalaze strogo u okviru unutrašnje nadležnosti svake države. Iz posebnog karaktera Ujedinjenih nacija kao oruđa kolektivne bezbednosti proističu zabrana upotrebe i pretnje silom, dužnost rešavanja sporova mirnim putem i ovlašćenja Organizaciji da nastoji da se i nečlanice ponašaju u skladu s nabrojanim načelima, ukoliko je to potrebno radi održavanja međunarodnog mira i bezbednosti. 4. Članstvo. — Da bi bila primljena u Ujedinjene nacije, država treba da ispunjava dva uslova: da bude miroljubiva i da je sposobna i voljna da izvršava obaveze po Povelji. Odluku o prijemu u članstvo donosi Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti. Prijem u članstvo bio je otežan za vreme hladnog rata, kada se velike sile nisu ravnale po gore navedenim merilima, već po političkoj opredeljenosti kandidata za prijem. Države nastale oslobađanjem od kolonijalne vlasti lako su primane u Organizaciju — molba za prijem je, štaviše najčešće bivala njihov prvi spoljnopolitički akt. Od 51 potpisnice Povelje, članstvo Ujedinjenih nacija popelo se krajem 1987. godine na 159 država. Posle dugotrajne primene prećutnog sporazuma da se van Ujedinjenih nacija drže „podeljene države“, došlo je do proboja: u članstvo su istovremeno primljene SR Nemačka i Nemačka DR a učlanjen je i ujedinjeni Vijetnam. Ostalo je, međutim, otvoreno „korejsko pitanje“: ni DNR Koreja (severna) niti Republika Koreja (južna) nisu članice UN. Danas je malo nezavisnih država koje su van Ujedinjenih nacija. Pored država o kojima je upravo bilo reči, van Organizacije su neke patuljaste države (San Marino, Lihtenštajn, Vatikan, Monako, Andora) i Švajcarska. Švajcarska sama smatra da, kao stalno neutralna država, ne bi mogla da ispunjava sve obaveze članice (treba zapaziti da je Austrija, iako je stalno neutralna, stupila u članstvo Ujedinjenih nacija). NR Kina dugo se nalazila u posebnoj situaciji. Kina je članica-osnivač Ujedinjenih nacija i njoj su priznata sva prava velike sile. Međutim, posle osnivanja Organizacije, vlada Čang Kaj Šeka, koja je potpisala i ratifikovala Povelju, pretrpela je poraz u revoluciji i bila je primorana da se povuče na ostrvo Tajvan, gde je — pod okriljem snaga SAD — pretendovala da predstavlja vladu cele Kine. Uporedo, u Pekingu postojala je vlada NR Kine, koja je kontrolisala ogromnu kopnenu teritoriju ove zemlje i koja je, kao jedina vlada Kine, bila priznata od najvećeg broja država-članica Ujedinjenih nacija. Pa ipak, u Ujedinjenim nacijama je dugo održavana fikcija da su predstavnici tajvanske vlade pravi delegati Kine u Organizaciji. Rešenje se — nasuprot mnogim zabludama — nije sastojalo u „prijemu“ NR Kine u Ujedinjene nacije gde bi, uzgred rečeno, bilo onemogućeno pravom veta režima sa Tajvana, već u omogućavanju vladi koja ima efektivnu vlast da zastupa ovu zemlju u Organizaciji. Problem se dakle, svodio na utvrđivanje valjanosti punomoćja — o čemu je, s obzirom da je reč o krupnom političkom pitanju sa dalekosežnim posledicama, rešeno da * Rodezija je tada bila britanska kolonija. u kojoj je manjinska belačka vlada proglasila „otcepljenje“ od Velike Britanije. Posle dugotrajne borbe crnačko stanovništvo postiglo je ravnopravnost te danas na istoj teritoriji postoji nezavisna država Zimbabve.

147

se odlučuje kvalifikovanom (dvotrećinskom) većinom u Generalnoj skupštini (gde, naravno, ne postoji pravo veta). Najzad je, 25. oktobra 1971. godine, odlučeno da se uspostave prava NR Kine kao jedinog legitimnog predstavnika te zemlje. Rezolucija Generalne skupštine 2758/XXVI, usvojena sa 76 glasova za, 35 protiv i uz 17 uzdržanih glasova, veoma je precizna: Generalna skupština „odlučuje da uspostavi sva prava Narodne Republike Kine i da prizna predstavnike njene vlade za jedine legitimne predstavnike Kine u Ujedinjenim nacijama, i da odmah isključi predstavnike Čang Kaj Šeka s mesta koja oni nezakonito drže u Ujedinjenim nacijama i u svim sa njima povezanim organizacijama“. Time je definitivno rešen jedan od krupnih problema članstva u Ujedinjenim nacijama; zakoniti predstavnik Kine pojavio se prvi put u Generalnoj skupštini 15. novembra 1971. godine i održao pozdravni govor, čime je obeležen početak učestvovanja NR Kine u radu Ujedinjenih nacija. Povelja Ujedinjenih nacija poznaje suspenziju i isključenje članica, ali ne govori o pravu članice da istupi iz Organizacije. 5. Organi. — Pored šest glavnih organa, postoji mogućnost za osnivanje niza pomoćnih. Glavni organi Ujedinjenih nacija su sledeći: A. Generalna skupština ima najširu nadležnost od svih organa Ujedinjenih nacija, mada nema i najdalekosežnija ovlašćenja jer — ako se zanemare interne odluke — isključivo može da donosi preporuke. Ona ima pravo da se bavi svim pitanjima u okviru Povelje, uključujući i ona koja su u nadležnosti drugih organa. Jedini izuzetak predstavlja pravilo po kome Generalna skupština ne može raspravljati o pitanju iz oblasti zaštite mira i bezbednosti sve dok se ono nalazi na dnevnom redu Saveta bezbednosti. U Generalnu skupštinu ulaze sve članice, koje su zastupljene sa po najviše pet delegata i pet njihovih zamenika. Ona se sastaje svake godine (trećeg utorka u septembru — ako se drukčije ne odluči) na redovna zasedanja, a po potrebi i na vanredna. Na početku svakog zasedanja biraju se predsednik Generalne skupštine i 17 potpredsednika. Napisano je pravilo da se za predsednika nikada ne bira delegat neke velike sile, dok je isto tako običaj da delegati svih velikih sila ulaze među potpredsednike. Generalna skupština radi u plenumu i komitetima. Postoji sedam glavnih komiteta, u kojima su opet zastupljene sve članice Ujedinjenih nacija. Predsednik i potpredsednici Generalne skupštine, zajedno sa predsednicima komiteta, sačinjavaju Generalni komitet (Biro) koji se stara o normalnom odvijanju rada ovog organa i ima velikog uticaja na sastavljanje dnevnog reda. Po pravilu, zasedanje Generalne skupštine počinje generalnom debatom, u kojoj šefovi delegacija iznose opšte spoljnopolitičke stavove svojih vlada i posebno se izjašnjavaju o pitanjima s dnevnog reda koja smatraju najvažnijim. Posao se onda prenosi na komitete, koji preduzimaju podrobniju debatu o tačkama dnevnog reda u svojoj bližoj nadležnosti. Prvi komitet i Specijalni politički komitet bave se pitanjima mira i bezbednosti, uključujući tu i razoružanje. Drugi komitet posvećuje se ekonomskim i finansijskim pitanjima. Treći ima u nadležnosti socijalna, humanitarna i kulturna pitanja. Tačke dnevnog reda koje se tiču teritorija pod starateljstvom spadaju u domen Četvrtog komiteta. Peti komitet bavi se administrativnim i budžetskim pitanjima Organizacije a Šesti pravnim pitanjima. U komitetima se detaljno ispituju pitanja s dnevnog reda i pretresaju predložene odluke. Odluke koje usvoji neki komitet prostom većinom prisutnih i glasalih delegata nisu još uvek odluke Generalne skupštine već nacrti njenih rezolucija, koje Generalna skupština na plenarnoj sednici konačno prihvata ili odbija. Po pravilu, nacrt usvojen u komitetu ima velikog izgleda da bude i konačno usvojen, ali to može da bude neizvesno ako se u plenumu traži kvalifikovana većina. Odluke Generalne skupštine donose se u načelu većinom glasova delegacija koje su prisutne ili glasaju, ali se u „važnim pitanjima“, nabrojanim u Povelji, traži dvotrećinska većina predatih glasova (održanje međunarodnog mira i bezbednosti, izbora članova drugih glavnih organa, prijem, suspenzija i isključenje članica, pitanja koja se odnose na starateljstvo i odluke o budžetu). Generalna skupština može i druge vrste pitanja proglasiti „važnim“, Odluka o tome nije međutim „važna“: ona se donosi prostom većinom. B. Savet bezbednosti je, kako mu i ime nagoveštava, središna tačka sistema kolektivne bezbednosti Ujedinjenih nacija, shvaćene u primarnom smislu regulisanja međunarodne upotrebe sile. Svojim ustrojstvom i svojom nadležnošću ovaj organ je, prema zamisli tvoraca Povelje, imao da odgovori na nekoliko zahteva. On mora da deluje brzo, odlučno i s potrebnim autoritetom, ali i da pri tome obezbedi direktorijum velikih sila i ne naruši ravnotežu između njih. Zato je predviđen srazmerno mali broj članova Saveta: pre izmena Povelje od 1963. godine (koje su stupile na snagu dve godine kasnije) 148

bilo je 11 članova, a posle toga 15. Zato su Savetu data dalekosežna ovlašćenja: to je organ koji u ime Ujedinjenih nacija ima pravo da primenjuje prinudu ili da odobri njenu primenu u međunarodnim odnosima. Da bi Savet imao stvarnu moć, odlučeno je da pet država, koje su se u trenutku potpisivanja Povelje smatrale najmoćnijim, uđu u njega kao stalni članovi, nezavisno ni od čijeg izbora. Stalni članovi nisu, pak, privilegisani samo kao grupa, nego i svaki ponaosob. Odluke, koje nisu proceduralne, mogu se doneti samo uz pristanak svih stalnih članova (po Povelji uz izričitu saglasnost; u praksi i uz prećutnu saglasnost putem uzdržavanja od glasanja). Glas jednog stalnog člana protiv predloga znači njegovo odbijanje („pravo veta“). Kao što se odmah moglo uočiti, očekivanja od Saveta bezbednosti u osnovi su protivrečna te zato ni rešenja nisu mogla biti potpuna. Naročito je u neskladu težnja da se sistem kolektivne bezbednosti za sve članice Ujedinjenih nacija (štaviše, sve države sveta) pomiri s ravnotežom između petočlane elite. Nemogućnost da se protiv volje stalnog člana donese odluka Saveta bezbednosti sprečila je, s jedne strane, donošenje odluka koje bi, s obzirom na moć njima suprotstavljenih država, bile neostvarljive pa čak i opasne, ali je — s druge strane — dovela dotle da Savet bezbednosti deluje stalno se krećući između dve opasne krajnosti. Ukoliko su odnosi između stalnih članova (u stvari SSSR — SAD) izrazito loši, Savet je paralisan: s druge strane, njegov dobar rad je funkcija sporazuma dveju super sila na osnovi ravnoteže te Savet bezbednosti prestaje da bude jemac kolektivne bezbednosti. Iz prethodnih rečenica vidljivo je da Savet bezbednosti još iz jednog razloga ne može da odgovori svojoj nameni. Sve velike sile iz 1945. godine nisu to ostale i kasnije. Dok SSSR i SAD stvarno raspolažu moći da se odupru odlukama većina u pitanjima bezbednosti te njihovo „pravo veta“ nije samo formalna privilegija na osnovu Povelje, neki drugi članovi, kao Velika Britanija i Francuska, tu moć nemaju. Praksa je donekle ublažila ovaj nesklad prava i stvarnosti time što se ova dva člana Saveta bezbednosti veoma uzdržljivo služe mogućnošću da negativnim glasom spreče donošenje odluke, pa i onda Ujedinjene nacije nalaze puta da drugim sredstvima sprovedu suštinski istovetnu odluku. Što se tiče SAD — u vreme stvaranja Ujedinjenih nacija najodlučnijeg pobornika povlašćenog položaja velikih sila — one dugo nisu bile prinuđene da pribegavaju pravu veta, jer su mogle da računaju da će većina uvek glasati u njihovu korist. Porast uticaja nesvrstanih zemalja dovodi do situacije u kojoj te zemlje čine stvarnu većinu u organima Ujedinjenih nacija i, najzad, do situacije u kojoj su i SAD prinuđene da pribegavaju pravu veta (najpoznatiji slučajevi: prijem u članstvo Ujedinjenih nacija NR Angole i SR Vijetnama i niz predloga u kojima se osuđuju postupci Izraela). Za vreme hladnog rata, SAD su pokušavale da izvlače propagandističke prednosti iz poređenja sa SSSR, koji je u Savetu bezbednosti najčešće bio u položaju da negativnim glasom onemogući odlučivanje. Mada to ne važi za sve slučajeve, stav SSSR bio je uslovljen glasačkom nadmoći koju su saveznici SAD dugo imali u Ujedinjenim nacijama u odnosu na SSSR i s njim povezane države. Da nije bilo takve odbrane, SSSR i socijalističke zemlje istočne Evrope svakako bi istupili iz Organizacije. Danas su SAD, SSSR, Francuska i Velika Britanija (NR Kina, iz određenih razloga ima drukčiji stav), odlučni protivnici bilo kakve revizije Povelje koja bi izmenila poseban — povlašćen — položaj velikih sila kada je reč o odlučivanju u okviru Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ustrojstvo i način odlučivanja u Savetu bezbednosti doprinose, dakle, očuvanju autoriteta odluka i univerzalnosti Organizacije, ali zato stalnim članovima, pa i onima između njih koji nemaju stvarne moći, daju u ruke oružje koje se može upotrebiti upravo radi daljeg slabljenja kolektivne bezbednosti. Saveznici stalnih članova mogu se agresorski ponašati znajući da će odluka kojom se oni osuđuju biti sprečena glasom njihovog zaštitnika. Štaviše, ovakvom podrškom, koja veliku silu ništa ne staje, mogu se pridobijati i novi „prijatelji“, čime se može ići na ruku spoljnopolitičkim avanturama vlada malih i srednjih država. Deset nestalnih članova Saveta bezbednosti bira Generalna skupština. Ovaj izbor nije sasvim slobodan jer je istovremeno s povećanjem broja članova određen i regionalni sastav nestalnih članova. Pet od njih moraju biti iz Afrike i Azije, 1 iz istočne Evrope, 2 iz Latinske Amerike i 2 iz zapadne Evrope i ostalih zemalja. Pored vrlina, od kojih je najvažnija uvođenje novooslobođenih i od hladnog rata i njegovih posledica imunih afričkih i azijskih zemalja u ovaj važan organ, ovo rešenje ima i mane, od kojih jedna naročito pogađa Jugoslaviju. Naime, što se tiče Evrope, gornji regioni nisu geografski nego politički. Kako naša zemlja geografski spada u istočnu Evropu, ali politički ne, jer nije članica „socijalističkog lagera“, njeni izgledi da bude izabrana u Savet bezbednosti otežani su. Pa ipak, Jugoslavija je u tri navrata bila nestalna članica Saveta. 149

Savet bezbednosti neprekidno zaseda, što znači da delegati moraju stalno prebivati u Njujorku da bi ih predsednik u najkraćem roku mogao sazvati na sednicu. Predsedništvo prelazi svakog meseca na delegata države koja sledi po abecednom redu. C. Odnos Generalne skupštine i Saveta bezbednosti. — Kao Što je napomenuto, Generalna skupština ima opšta ovlašćenja da raspravlja o pitanjima mira i bezbednosti ali je njeno pravo da rešava pojedinačne slučajeve supsidijarno u odnosu na Savet bezbednosti. Ona to može da čini, naime, tek kada Savet bezbednosti prestane da raspravlja o pitanju i skine ga s dnevnog reda. Paraliza Saveta bezbednosti predstavlja, dakle, paralizu cele Organizacije. Pokušaj da se ova prepreka mimoiđe odlučno je preduzet tek kada je dobio podršku jedne super sile. Savet bezbednosti je 1950. godine proglasio Severnu Koreju za napadača i pozvao članice Ujedinjenih nacija da joj se suprotstave zahvaljujući tome što je sovjetski delegat bio odsutan u znak protesta protiv prisustva kineskog delegata sa Tajvana. Uvidevši da bi u drugom slučaju ovakvo rešenje bilo nemoguće, tadašnja većina u Generalnoj skupštini usvojila je 3. novembra 1950. godine rezoluciju poznatu pod nazivom Ujedinjeni za mir, prema kojoj se u slučaju nesposobnosti Saveta bezbednosti da — usled nejedinstvenosti stalnih članova — dela u odbrani mira i bezbednosti, Generalna skupština može u roku od 24 sata sazvati na hitno izvanredno zasedanje na zahtev većine članica UN ili proceduralnom odlukom Saveta bezbednosti, koja ne podleže „vetu“. Ispitivalo se, međutim, da je rezolucija, bez obzira na prvobitne pobude inicijatora, mogla biti upotrebljena da bi se prevazišle loše posledice „veta“ uopšte. Svi pokušaji u toku oktobra 1956. godine da se u Savetu bezbednosti donese rezolucija kojom bi se Izraelu naložilo da obustavi ratna dejstva i da se povuče sa zaposednute teritorije u UAR propadali su zbog veta Velike Britanije i Francuske, koje su borbe oko Sueckog kanala zatim iskoristile kao izgovor da tamo pošalju svoje trupe kako bi tobože razdvojile sukobljene strane. Na to je Jugoslavija, kao nestalni član Saveta bezbednosti, podnela predlog da se primeni rezolucija Ujedinjeni za mir i da se pitanje prenese u nadležnost Generalne skupštine, koja se 1. novembra 1956. sastala na svoje Prvo hitno izvanredno zasedanje i donela preporuke koje nije mogao da donese Savet Bezbednosti, među kojima i onu o obrazovanju Vanrednih snaga UN. Rezolucija Ujedinjeni za mir sadržala je neke drage delove, koji su ostali neostvareni. Ona je težila da na Generalnu skupštinu prenese i ovlašćenja u pogledu stvaranja oružanih snaga Ujedinjenih nacija, tražeći čak da članice stalno drže pripravne kontingente za stavljanje na raspolaganje Ujedinjenim nacijama, i u sličnom cilju predvidela obrazovanje pomoćnih organa pod nazivom Komitet za kolektivne mere, Komisija posmatrača mira i Odbor vojnih stručnjaka. U biti rezolucija je olakšala Generalnoj skupštini da — ako dođe do paralize Saveta bezbednosti — preuzme pojedinačna pitanja i da preporuči rešenja koja će zavisiti od dobrovoljne podrške članica a nije joj dala jača ovlašćenja koja bi se približila onima predviđenim za Savet bezbednosti. Usled čestih zastoja u radu Saveta bezbednosti uverenje da u većoj meri treba koristiti Generalnu skupštinu raslo je i među antikolonijalističkom većinom, ojačanom u toku sedme decenije ovoga veka. Otuda iz Generalne skupštine, kao demokratičnijeg foruma više sklonog oduševljenju i idealizmu od „uravnoteženog“ Saveta bezbednosti, dolaze odlučujući podsticaji za okončavanje kolonijalizma i važna podrška oslobodilačkim pokretima naroda koji još nisu ostvarili pravo na samoopredeljenje. U najnovije vreme, međutim, usled smanjene zategnutosti u međunarodnim odnosima, velike sile osećaju zajedničku bojazan da bi im prevlast Generalne skupštine mogla svima ugroziti prednosti koje imaju u Organizaciji. One zato nastoje na ponovnom naglašavanju primata Saveta bezbednosti u stvarima mira i bezbednosti i da bi to olakšale pokazuju više spremnosti za saradnju i opreznost pri donošenju odluka. Kako bi se izbeglo korišćenje „veta“, nijedna od velikih sila ne ostaje uporno pri predlozima za koje je u prethodnim savetovanjima utvrdila da su neprihvatljivi za neku drugu stalnu članicu Saveta bezbednosti. D. Ekonomski i socijalni savet. — Uspostavljanje jednog glavnog organa koji će se isključivo baviti unapređivanjem saradnje između država u rešavanju privrednih, društvenih, kulturnih i humanitarnih pitanja predstavlja obeležje koje možda u najvećoj meri razlikuje Ujedinjene nacije od Društva naroda i svedoči o nastojanju da se obezbeđivanje mira shvati na dublji i složeniji način. Kao što je napomenuto, uzroci međunarodnih sukoba nisu do kraja ispitani i ne postoji opšta saglasnost o njihovom pravom uticaju, ali je nesumnjivo da su, između ostalih, glad, beda, nejednakost između država i ljudi, neznanje, predrasude, loša obaveštenost, nesnosan društveni položaj i nezadovoljene nacionalne težnje činioci koji doprinose stvaranju atmosfere povoljne za 150

rat. Ekonomski i socijalni savet treba da rešava ove probleme i, s tim u vezi, da ispunjava raznovrsne funkcije. On sastavlja ili daje inicijativu za sastavljanje izveštaja ili preporuka, saziva međunarodne konferencije, osniva posebne organe, sarađuje s drugim organizacijama i usklađuje rad Ujedinjenih nacija i specijalizovanih ustanova. Pored izveštaja, studija i sopstvenih preporuka, Savet priprema i nacrte međunarodnih ugovora koje podnosi Generalnoj skupštini. Jedan od najvećih uspeha na tom polju je izrada paktova o ljudskim pravima 1966. godine, kojima se — prvi put u istoriji — potpisnice obavezuju da poštuju osnovna prava i slobode svojih sopstvenih državljana i da trpe mešanje Ujedinjenih nacija u toj oblasti, koja se do skora smatrala isključivo u unutrašnjoj nadležnosti države. Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija, s nizom pomoćnih tela, u toj je meri razvio svoju delatnost da se ona ne da na kratkom prostoru pregledno opisati. Ona se može nagovestiti ukazivanjem na najvažnije pomoćne organe Saveta, Pre svega, Savet ima šest tzv. funkcionalnih komisija, određenih prema predmetu rada. One se bave statističkim pitanjima, pitanjima populacije, društvenim razvojem, ljudskim pravima, položajem žena i opojnim drogama. U oblasti ekonomije postoje četiri regionalne komisije: za Evropu, za Aziju i Pacifik, za Latinsku Ameriku i za Afriku. S Ekonomskim i socijalnim savetom su, zatim, tesno povezani UNICEF (Fond za decu UN), Program UN za razvoj, Svetski program ishrane i Konferencija UN o trgovini i razvoju (UNCTAD). Ekonomski i socijalni savet ima 54 člana koje bira Generalna skupština na po tri godine. Čini se napor da u Savetu budu zastupljeni svi delovi saveta a I da se u njima nalaze i privredno najjače zemlje. Iako ne postoji takvo pisano pravilo, stalni članovi Saveta bezbednosti uvek se biraju i u Ekonomski i socijalni savet. Odluke u Savetu donose se prostom većinom predatih glasova. E. Starateljski savet bavi se nadzorom nad izvršenjem ugovoru o starateljstvu, kojima su izvesne nesamoupravne teritorije (bivše kolonije država poraženih u prvom ili drugom svetskom ratu) stavljane pod upravu razvijenih zemalja (država starateljki), kako bi se zadovoljila dva osnovna zahteva. Prvi od njih, naročito aktuelan posle prvog svetskog rata, bila je potreba da se izbegne sukob između pobednica oko podele neprijateljskih kolonija, a drugi je bila humanitarna težnja da se u nerazvijenim područjima što brže ostvari napredak potreban za sticanje pune samostalnosti. Tako je, u obliku mandata, Društvo naroda nominalno postalo nosilac vrhovne vlasti u takvim teritorijama, ali je upravljanje poverilo pojedinim državama. U suštini, sistem starateljstva Ujedinjenih nacija je sličan, mada u njemu pretežu interesi stanovništva teritorija pod starateljstvom nad popuštanjem željama imperijalističkih sila da pod tim vidom prošire svoje kolonijalne posede. O uspehu sistema starateljstva svedoči činjenica da su skoro sve teritorije pod starateljstvom u međuvremenu stekle nezavisnost. Otuda je i Starateljski savet organ Ujedinjenih nacija koji gubi u značaju. Sem toga, dolazi do teškoća prilikom sastavljanja ovoga organa. Prema Povelji, naime, Starateljski savet nema stalno određen broj članova. U njega obavezno ulaze sve države koje upravljaju teritorijama pod starateljstvom i svi stalni članovi Saveta bezbednosti. Generalna skupština bira onoliko članova, koliko je potrebno da se uspostavi ravnoteža između država starateljki i onih članica koje ne upravljaju starateljskim teritorijama. F. Međunarodni sud je „glavni sudski organ“ Ujedinjenih nacija i u odnosu na druge organe ima specifičan položaj, koji se pre svega odlikuje time što ne učestvuje u političkom procesu i nije u hijerarhijskom odnosu ni s kojim drugim organom. Jedini oblik zavisnosti suda od Generalne skupštine i Saveta bezbednosti jeste u tome što ova dva organa biraju sudije. Ovih ima petnaest i biraju se na po devet godina. Sedište Suda je u Hagu (Holandija). Odluke Suda donose se većinom glasova — u slučaju izjednačenog * broja glasova odlučuje glas predsednika, koga biraju same sudije. G. Sekretarijat Ujedinjenih nacija sačinjavaju Generalni sekretar i službenici Organizacije, Generalnog sekretara bira Generalna skupština na predlog Saveta bezbednosti. Poveljom se ne predviđa trajanje njegovog mandata, ali su se dosadašnji generalni sekretari birali na po pet godina. Za razliku od Društva naroda, čiji su generalni sekretari (dva u toku postojanja) bili državljani najvećih u toj organizaciji zastupljenih sila, Francuske i Velike Britanije, u Ujedinjenim nacijama se kandidati za položaj šefa administracije traže među pripadnicima manjih naroda. Do sada su to bili državljani Norveške (Trigve Li — Trygve Lie), Švedske (Dag Hamaršeld — Dag Hammarskjold), Burme (U Tant — U Thant), Austrije — Kurt Valdhajm (Kurt Waldheim) i Perua *

Podrobnije u Petoj glavi, III, 1, A.

151

(Havijer Peres de Kueljar — Javier Perez de Cuellar). I pored toga, svi dosadašnji nosioci ove funkcije bili su, s raznih strana, optuživani zbog pristrasnosti te se čak predlagalo da se na čelu Sekretarijata, umesto jednog čoveka, nađe više ljudi. U toku kongoanske krize sovjetski lider Hruščov dao je predlog, poznat pod popularnim nazivom „trojka“, prema kome je kolektivno rukovodstvo Sekretarijata trebalo da bude sastavljeno od po jednog predstavnika socijalističkih zemalja, zemalja zapadnog bloka i nesvrstanih zemalja. Ovaj predlog nije prihvaćen jer je sadržao nedostatke, od kojih bismo kao najvažnije mogli navesti sledeće. Pre svega, ako administraciju vodi grupa ljudi koja treba jednoglasno da donosi odluke, preti opasnosti od oduzetosti u slučaju međunarodnih kriza, kada je neometano izvršavanje odluka glavnih organa od strane sekretarijata najvažnije. Drugi nedostatak predloga je u tome što bi se tako Ujedinjene nacije, umesto da se bore protiv blokovske podeljenosti, i same blokovski organizovale. Uz sve to — predlog je bio teško praktično primenljiv jer se nije moglo naći merilo na osnovu koga bi se svaka pojedinačna država svrstala u neku od navedenih grupa. Međutim, iako sovjetski predlog nije bio prihvaćen, mnoge druge članice bile su svesne uzroka za uznemirenost. Pored administrativnih funkcija, sekretarijat ima niz * drugih načina da utiče na odlučivanje pa je stoga njegova nepristrasnost važna. Tokom događaja je Generalni sekretar Ujedinjenih nacija dobio naročito značajna politička ovlašćenja jer je postao sprovodilac značajnih političkih odluka, koje povlače i održavanje vojnih snaga, odluka koje nikad nisu mogle da ne budu uopštene i da mu ne ostave prostora za samostalno opredeljivanje. Ne ulazeći sada u motive samih generalnih sekretara, izbor ovog ili onog poteza morao se zainteresovanim državama učiniti kao pristrasan. Dok se još uvek veruje da se može naći ličnost koja ima sve osobine koje traži teška služba Generalnog sekretara, u pogledu službenika sekretarijata, nalaze se različita rešenja, od kojih neka treba da obezbedi njihovu nepristrasnost i isključivu odanost Organizaciji, dok druga polaze od neverovanja u njih. Nezavisnost određivanja sastava administracije od vlada ogleda se u isključivom pravu Generalnog sekretara da vrši postavljanja i u priznatoj dužnosti službenika da ne slede uputstva koja dolaze van organizacije. S druge strane, Generalni sekretar mora da vodi računa o odgovarajućoj geografskoj zastupljenosti u Sekretarijatu. Ipak, u praksi, Generalnom sekretaru je nametnuta kontrola vlada prilikom izbora time što se, posle poznate afere sa službenicima — Amerikancima koje su SAD optužile za komunističke naklonosti, budući službenik bira između kandidata koje je odobrila (u većini slučajeva — predložila) vlada čiji su državljani. Pored toga, u pogledu visokih službeničkih mesta došlo je do otvorenih nagodbi, prema kojima se ona raspodeljuju tako da u Sekretarijatu postoji „ravnoteža“, što znači da se na te visoke funkcionere ne računa kao na međunarodne službenike već kao na eksponente svojih vlada. S obzirom da neki od njih stvarno provedu malo vremena u organizaciji da bi se vratili u službu svoje vlade, postoje i neznatni izgledi da se oni — bez obzira na način naimenovanja — sažive s ulogom i više vežu za Organizaciju. Na osnovu takvog jednog nezvaničnog sporazuma, državljani stalnih članova Saveta bezbednosti uvek zauzimaju mesta najvažnijih pomoćnika Generalnog sekretara. Ova mesta kao i mesta direktora odeljenja, postala su znak važnosti i uticaja tako da se velike sile i ostale države kojima je stalo do prestiža otimaju o njih. 6. Dosadašnja delatnost. — Savet bezbednosti nije do sada ni jednom uputio poziv članicama Ujedinjenih nacija da obavezno primene prinudne mere. U korejskom sukobu od 1950. godine data je preporuka da se pribegne u pomoć Republici Koreji (južnoj) da se odbrani od upada vojnih snaga DR Koreje (severne), preporuka koju su u prvom redu prihvatile SAD, čije su se snage u Koreji borile pod zastavom Ujedinjenih nacija, zajedno sa simboličnim odredima petnaest njima bliskih zemalja. Od pomenute suecke krize 1956. godine vojne snage Ujedinjenih nacija dobijaju drukčiji smisao i namenu. Umesto da se bore na jednoj strani, one treba svojim prisustvom da spreče sukob između strana u sporu, između kojih se — kad god je to moguće — i fizički postavljaju. Prva vojna organizacija ove vrste osnovana je rezolucijom Generalne skupštine od 4. novembra 1956. i nazvana je Vanredne snage UN (UNEF). Njih su sačinjavali vojni kontingenti, dobrovoljno stavljeni na raspolaganje od deset država, među kojima je bila i Jugoslavija. Zadatak UNEF bio je sprečavanje novih sukoba između Izraela i UAR i one su se, po dozvoli ove poslednje države, nalazile na egipatskoj *

Vid. Četvrtu glavu.

152

teritoriji prema Izraelu, koji je odbio prisustvo Snaga. One su na tim položajima provele 11 godina, sve dok na zahtev vlade UAR nisu bile povučene 1967. godine. Po uzoru na UNEF, obrazovane su i snage Ujedinjenih nacija u Kongu (ONUC), na Zapadnom Irijanu (UNSF), na Kipru (UNICYP) i u Libanu. Odnosi sa teritorijalnim državama rešeni su odgovarajućim sporazumima koji, između ostalog, razgraničavaju nadležnost između lokalnih sudova i vojnih sudova država koje su dale kontingente. Ustrojstvo snaga se postepeno uobličilo tako da vrhovnu vojnu komandu ima od strane Ujedinjenih nacija imenovani komandant, dok političku kontrolu vrši Generalni sekretar. Snage su politički neutralne — njihov je zadatak samo da povrate ravnotežu koja je postajala pre sukoba. U snagama ne učestvuju jedinice velikih sila. Podmirivanje troškova pričinilo je najveće teškoće. Prvobitno su troškove koje bi ionako imale kada bi jedinice bile u redovnoj službi snosile same države davaoci kontingenata, a sve troškove preko toga Ujedinjene nacije. Spor oko izvora sredstava za deo koji pada na teret Organizacije doveo je do opasne krize u Ujedinjenim nacijama 1964. i 1965. godine. Iako je Međunarodni sud smatrao da se ovi izdaci podmiruju kao svi drugi redovni troškovi Organizacije, zbog protivljenja grupe država, predvođene SSSR i Francuskom, moralo se pribeći zajmu i dobrovoljnim prilozima. Novije operacije, kao npr. kiparska, finansiraju se na teret zainteresovanih država i dobrovoljnim prilozima. Pored preduzimanja praktičnih mera i nastojanja da se raspravljanjem pred Savetom bezbednosti i Generalnom skupštinom i donošenjem odgovarajućih preporuka reše pojedinačni sporovi i napete situacije. Generalna skupština je naročito bila preduzimljiva kada je trebalo proglasiti izvesna opšta pravila ponašanja koja bi imala da smanje zategnutost i spreče izbijanje ili širenje sukoba. Pored niza poziva članicama da se drže slova i duha Povelje, među ovakvim odlukama ističu se Deklaracija o nedozvoljenosti intervencije ,u unutrašnje stvari država i zaštiti njihove nezavisnosti i suverenosti od 21. decembra 1965. godine i Deklaracija o načelima međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji država u skladu s Poveljom Ujedinjenih nacija, od 24. oktobra 1970. Poslednji dokumenat, u čijem su pripremanju jugoslovenski delegati igrali veliku ulogu, potvrđuje i tačno formuliše široku podršku koju načelo aktivne miroljubive koegzistencije uživaju među članicama Organizacije. U pogledu razoružanja, koje je drugi važan preduslov kolektivne bezbednosti, u samim Ujedinjenim nacijama nije učinjen bitan napredak, ali je zahvaljujući njihovom postojanju došlo do značajnih sporazuma između nuklearnih sila, kao što su Ugovor o zabrani nuklearnih opita u atmosferi, kosmosu i pod vodom (1963) i Ugovor o sprečavanju širenja nuklearnog oružja (1968). Na inicijativu Ujedinjenih nacija Latinska Amerika i Antarktik proglašeni su područjima u koja se ne mogu unositi nuklearno oružje i eksplozivi („denuklearizacija“). Poboljšanju odnosa između država doprineli su i napori Ujedinjenih nacija na polju kodifikacije i progresivnog razvoja međunarodnog prava, o kojima se stara posebno određen organ Generalne skupštine, Komisija za međunarodno pravo. Pod okriljem UN sklopljen je niz važnih ugovora, među kojima se ističu oni kojima su kodifikovani: pomorsko pravo, diplomatsko i konzularno pravo, pravila ugovornog prava, položaj Izbeglica i lica bez državljanstva itd. Postojanje Ujedinjenih nacija imalo je ogromnog uticaja na rešavanje kolonijalnog pitanja Sistem starateljstva, kojima su obuhvaćene bivše kolonije zemalja poraženih u prvom i drugom svetskom ratu, nije se ticao ostalih kolonija, koje se u Povelji nazivaju nesamoupravnim teritorijama. Mada su odredbe Povelje pružale dovoljno osnova za uticaj Ujedinjenih nacija na tok događaja u kolonijama, antikolonijalisitička većina, naročito ojačana novim državama Azije i Afrike, tek je postepeno uspela da se izbori za tačno tumačenje odgovarajućih delova Povelje i da učvrsti nadzor Ujedinjenih nacija nad kolonijalnim silama. Nezadovoljna dotadašnjim razvojem, Generalna skupština je 1960. godine usvojila Deklaraciju o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima i obrazovala specijalni komitet koji se imao starati o što bržoj dekolonizaciji. Ovaj komitet je 1963. godine sačinio listu od 63 nesamoupravne teritorije. Taj se broj u međuvremenu drastično smanjio. Većinu članica Ujedinjenih nacija čine zemlje u razvoju. U ovom trenutku najznačajnije pitanje pred Organizacijom je smanjivanje njihove zaostalosti u odnosu na razvijene zemlje i ubrzavanje njihovog razvoja. Generalna skupština proglasila je razdoblje između 1960. i 1970. godine za deceniju razvoja. Pošto ova nije ispunila očekivanja, 1971. godine počela je druga decenija razvoja. Ujedinjene nacije ne mogu pružati finansijsku pomoć zemljama u razvoju iz svojih sredstava, ali nastoje da se pomoć koju daju razvijene zemlje upućuje preko međunarodne organizacije da bi se tako ona 153

najracionalnije raspodelila i iskoristila i da bi se izbeglo postavljanje političkih uslova od strane zemalja — davalaca. U tom pogledu, Ujedinjenim nacijama pomaže Međunarodna banka za obnovu i razvoj, a naročito njoj pridruženo Međunarodno udruženje za razvoj. Same Ujedinjene nacije su se više usredsredile na pružanje tehničke pomoći, uključujući tu i predinvesticiona ulaganja. U poslednje vreme, najvidniju ulogu na tom polju igra Program UN za razvoj, koji raspolaže sredstvima sastavljenim mahom od dobrovoljnih priloga država. Ovaj program finansira pažljivo izabrane projekte u saradnji s vladama zemalja u razvoju. Stalni predstavnici Programa nalaze se u svim zemljama u razvoju. Radi položaja zemalja u razvoju na svetskom tržištu Generalna skupština sazvala je 1964. po prvi put Konferenciju UN o trgovini i razvoju, koja je iste godine pretvorena u stalni organ i poznata je pod skraćenicom UNCTAD. Zadatak Konferencije je da unapređuje međunarodnu trgovinu radi ubrzanja privrednog razvoja i to naročito trgovinu između zemalja sa različitim stupnjevima razvoja, između zemalja u razvoju i između zemalja s različitim društvenim i ekonomskim uređenjem. U najnovije vreme preovlađuje traženje iz osnova drugačijeg pristupa rešavanja ekonomskih problema koji tište savremeni svet. Suštinski posmatrano — od prvobitnih koraka preduzimanih radi vršenja delimičnih izmena u međunarodnim ekonomskim odnosima i, saglasno tome, uvođenja polumera koje su karakterisale raniju aktivnost Ujedinjenih nacija — delovanje nesvrstanih zemalja dovelo je do toga da se priđe razgovorima o korenitim promenama čitavog sistema međunarodnih ekonomskih odnosa. Oživotvoravanje novog međunarodnog ekonomskog poretka — bez obzira na teškoće koje predstoje — obeležava jedno bitno novo opredeljenje Ujedinjenih nacija u ovoj oblasti: uočavanje stvarnih problema, njihovo rešavanje saglasno utvrđenim prioritetima, na način koji neće značiti samo institucionalno prilagođavanje mehanizma Ujedinjenih nacija za ekonomsku i socijalnu saradnju nego, istovremeno, pristupanje stvarnim izmenama neravnopravnih ekonomskih odnosa. Kvantitet delatnosti Ujedinjenih nacija, i ovom prilikom, prelazi u sasvim nov kvalitet. Od uspeha UN na socijalnom polju treba istaći napore na unapređivanju međunarodne zaštite ljudskih prava, koji su počeli usvajanjem, 1948. godine, istorijske Sveopšte deklaracije o pravima čoveka. Deklaracija, međutim, nije bila obavezna za članice, ona je predstavljala skup ideala kojima one treba da teže. Posle dugotrajnih priprema, 1966. godine usvojeni su paktovi o pravima čoveka, od kojih se jedan tiče građanskih i političkih prava, a drugi ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Paktovi obavezuju potpisnice da ljudima na svojoj teritoriji obezbede uživanje nabrojanih prava i sloboda i u tu svrhu predviđaju mere međunarodnog nadzora. Krajem marta 1987. godine paktove je ratifikovalo devedesetak država, što ne izaziva preterano zadovoljstvo, ali je ipak reč o većini postojećih država. Jugoslavija je ratifikovala oba pakta. Treba, pored toga, imati u vidu da nadležni organi UN, a naročito Komisija za ljudska prava (pomoćni organ Ekonomskog i socijalnog saveta) neposredno primenjuju merila Sveopšte deklaracije o ljudskim pravima kada pozivaju na odgovornost pojedine države zbog „sistematskog i masovnog kršenja ljudskih prava“. Na humanitarnom polju Ujedinjene nacije učinile su značajne poduhvate pomažući izvesnim naročito pogođenim grupama ljudi. Pored opšte pomoći izbeglicama putem Međunarodne organizacije za izbeglice i kasnije Visokog komesara UN za izbeglice, Ujedinjene nacije godinama vode računa o ishrani, zdravlju i školovanju velikog dela palestinskih izbeglica putem za to posebno uspostavljene agencije. Veoma značajnu ulogu odigrao je u ovoj oblasti i Fond UN za decu (UNICEF). Radi borbe protiv trgovine i zloupotrebe narkotika Ujedinjene nacije obrazovale su posebnu Komisiju za opojne droge. Od svega je, međutim, najznačajnije to što je sistem Ujedinjenih nacija, pod čime se razume skupno delovanje glavnih i pomoćnih organa UN, specijalizovanih ustanova UN i drugih s Ujedinjenim nacijama povezanih međunarodnih organizacija, prožeo čitav svet i sve važnije ljudske delatnosti. Mnoge od njih ne bi se uspešno mogle odvijati bez postojanja Ujedinjenih nacija. 7. Današnji problemi. — Ujedinjene nacije, stvorene kao proizvod relativno visokog stepena saglasnosti država antihitlerovske koalicije, dejstvovale su, i dejstvuju, u dva različita perioda: razdoblju „hladnog rata“ i u „eri pregovaranja“. Preživevši prvi period Ujedinjene nacije dolaze, na jedan nov način, u žižu interesovanja kao do danas najdemokratskiji forum za rešavanje životnih problema sveta. Dok su velike sile i formalno-pravno zaštićene u okviru Saveta bezbednosti, a nesvrstane zemlje, kao nova većina u Organizaciji, nastoje da se izbore za novi i 154

demokratski sistem odnosa, postavlja se niz pitanja od čijeg rešenja zavisi budućnost Ujedinjenih nacija. Danas je, po svemu sudeći, osnovno pitanje „efikasnost“ Ujedinjenih nacija. Pri tome se, najčešće, misli na dve stvari: efikasnost samih Ujedinjenih nacija i efikasnost sistema organizacija Ujedinjenih nacija. Usvajanje rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 3349/XXIX, pod naslovom „Potreba ispitivanja predloga o reviziji Povelje Ujedinjenih nacija“, kojom je, istovremeno, obrazovan Ad hoc komitet za Povelju Ujedinjenih nacija, ukazuje na stanovište velike većine članica Organizacije (karakterisano negativnim stavom SAD, SSSR, Francuske i Velike Britanije) da se toj efikasnosti može doprineti i izmenama i dopunama Povelje. Izvesno je da nije moguće poricati valjanost razmišljanja o izmenama i dopunama Povelje — i to iz jednog veoma prostog razloga: Povelju Ujedinjenih nacija stvaralo je 1945. godine 50 država; danas tu istu Povelju treba da primenjuje 159 država članica. Drugim rečima, približavamo se situaciji da je osnovni dokument savremene međunarodne zajednice stvarala svega jedna trećina njenih današnjih članica. Ovome treba dodati i to da je ono što je u krilu Ujedinjenih nacija stvarano otišlo, razumljivo, znatno dalje od zamisli tvoraca Povelje. Međutim, bez obzira na znatno izmenjene okolnosti teško je tvrditi da su one dovele do kvalitativnog novog stanja koje bi zahtevalo reviziju osnovnog kompromisa postignutog 1945. godine u San Francisku. Prvo, i dalje ostaje valjana pretpostavka da akcija upravljena na očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti može da bude efikasna samo onda ako polazi od saglasnosti (ili, bar, odsustva aktivnog suprotstavljanja) najvažnijih država sveta; u skladu s tim te znatno izmenjene okolnosti ne opravdavaju rekonstrukciju Saveta bezbednosti ni ukidanje povlašćenog položaja njegovih pet stalnih članova. Drugo, ostavljajući po strani pitanje koje je „manjina“, i pod kojim okolnostima, ovlašćena da osporava legitimnost stavova „većine“ te znatno izmenjene okolnosti ni izdaleka ne govore u prilog promene načela jedna država – jedan glas u organima Ujedinjenih nacija. Ujedinjene nacije treba da ostanu organizacija suverenih država, s posledicama koje iz toga proizilaze po tok procesa multilateralnog pregovaranja i odlučivanja. Jer, osnovni kompromis, postignut 1945. godine, omogućava dve bitne stvari: prostor za široku političku akciju većine u Generalnoj skupštini i u drugim organima Ujedinjenih nacija, i mogućnost da najmoćnije zemlje utiču na konačno usvajanje odluka o preduzimanju mera u pitanjima održanja međunarodnog mira i bezbednosti. U tim okvirima postoji širok prostor za multilateralno pregovaranje unutar Ujedinjenih nacija; u tom procesu, naravno, moraju se uzeti u obzir kako elementi demokratičnosti međunarodnih odnosa tako i postojeća stvarnost. A saglasnost o usvajanju svake odluke jeste, i treba da bude, rezultat konkretne političke akcije u kojoj su „pravila igre“ na ovaj način data. Razmišljanja o povećanju efikasnosti Ujedinjenih nacija, sem toga, ne treba da zanemare činjenicu da su puna efikasnost bilo koje međunarodne organizacije, pa i Ujedinjenih nacija, i suverenost država-članica, velikim delom nespojivi pojmovi. Razmišljanja o efikasnosti, dakle, ne treba uputiti u pravcu jačanja pravne obaveznosti odluka koje bi određena većina bila u stanju da nametne, već prema poboljšanju procesa multilateralnog pregovaranja i odlučivanja suverenih država. Šira struktura Ujedinjenih nacija — pod kojom se podrazumeva „sistem“ Ujedinjenih nacija, gde ova organizacija treba da usaglašava politiku i delatnost specijalizovanih ustanova — takođe može da bude predmet razmišljanja kada je reč o merama za poboljšanje efikasnosti. Ono što se ponekad kritikuje jeste sistem koji ostavlja specijalizovane ustanove kao potpuno samostalne međunarodne organizacije (što one i jesu, jer se zasnivaju na sopstvenim statutima koje su ratifikovale njihove države-članice, i imaju nezavisne organe koji deluju na temelju tih statuta), na koje Ujedinjene nacije mogu neposredno da deluju samo u veoma blagom obliku. Predlozi za poboljšanje rada ovog složenog mehanizma — bilo da se u njima polazi od zahteva za revizijom sporazuma o odnosima, zaključenih između Ujedinjenih nacija i specijalizovanih ustanova, ili se sugeriše neki drugi put — nesumnjivo su vredni pažnje. Međutim, pojedini predlozi nekada idu isuviše daleko, savetujući da se Ujedinjenim nacijama da, uslovno govoreći, položaj „svetske vlade“, dok bi specijalizovane ustanove dobile položaj „ministarstava“ — zanemarujući bitne pretpostavke na kojima počiva današnja međunarodna saradnja institucionalizovana u okvirima međunarodnih organizacija. Međunarodne organizacije — kako Ujedinjene nacije tako i specijalizovane ustanove — treba posmatrati prvenstveno kao sredstvo koje, polazeći od suverenih država, 155

olakšava ostvarenje njihove saradnje kao članica međunarodne zajednice. Međunarodne organizacije izraz su potreba koje imaju svoje izvore u društveno-ekonomskim procesima savremenog sveta. Razvoj proizvodnih snaga u svetu dostigao je stepen kada se više ne može zadržati isključivo u okviru državnih granica, i doveo do mnogostrukih niti međunarodne saradnje — uključujući i stvaranje međunarodnih organizacija. Međutim, objektivne potrebe za stvaranje svake od njih su različite a, isto tako, i protivrečnosti koje obeležavaju određenu oblast međunarodne saradnje; stoga su i, proces odlučivanja, kao i obaveznost usvojenih odluka, u svakoj od njih različiti. U tom okviru, razmatranje efikasnosti šireg sistema Ujedinjenih nacija treba da polazi od staranja o dva interesa: očuvanja samostalnosti svake međunarodne organizacije u pitanju (i specifičnosti procesa pregovaranja i odlučivanja u njima) i poboljšanja koja bi — imajući u vidu nužnost očuvanja tog interesa — doprinela usavršavanju celokupnog procesa multilateralnog pregovaranja. A tu, s obzirom na podudarnost članstva Ujedinjenih nacija, s jedne strane, i specijalizovanih ustanova, s druge, valja manje računati na formalno-pravne elemente odnosa tih organizacija, a više na svesno političko opredeljenje (uglavnom) istih država-članica.

II. SPECIJALIZOVANE USTANOVE UJEDINJENIH NACIJA I ORGANIZACIJE POVEZANE S UJEDINJENIM NACIJAMA U sistem organizacija Ujedinjenih nacija ulazi 14 specijalizovanih ustanova — međunarodnih organizacija čije se samostalno postojanje zasniva na posebnim statutima. Saglasno čl. 57. i 63. Povelje Ujedinjenih nacija, kao i odgovarajućim članovima statuta svake od ovih ustanova, zaključeni su sporazumi koji podrobno uređuju njihove uzajamne odnose. Na osnovu njih, Ujedinjene nacije dobile su izvesna — iako oprezno formulisana — ovlašćenja da usaglašavaju politiku i delatnost specijalizovanih ustanova. Njihova saradnja konkretizovana je i drugim sporazumima, od kojih su od naročitog značaja oni u vezi s pružanjem tehničke pomoći zemljama u razvoju. Ovoj grupi organizacija treba dodati i Međunarodnu agenciju za atomsku energiju (čiji su odnosi s Ujedinjenim nacijama takođe regulisani posebnim sporazumom) i Opšti sporazum o carinama i trgovini — koji, iako formalno posmatrano nemaju status specijalizovanih ustanova, tesno sarađuju s Ujedinjenim nacijama. Sve su to organizacije sa tendencijom ka univerzalnosti članstva, iako se broj članica u izvesnoj mera razlikuje u pojedinim od njih. Jugoslavija je članica svih tih * organizacija. 1. MEĐUNARODNA AGENCIJA ZA ATOMSKU ENERGLTU (IAEA). — Osnovana na inicijativu Generalne skupštine, koja je 1954. jednoglasno odlučila da grupa članica izradi predlog statuta. Konačan tekst usvojen na Međunarodnoj konferenciji za miroljubivo korišćenje atomske energije, održanoj u Njujorku od 26. septembra do 26. oktobra 1956. Statut stupio na snagu 29. jula 1957., pošto ga je ratifikovalo 18 država, uključujući tri od sledećih: Kanada, Francuska, SAD, SSSR i Velika Britanija. Ciljevi: nastojanje da se ubrza i proširi primena atomske energije za mir, zdravlje i napredak i da se obezbedi da se ta energija ne koristi u vojne svrhe: podsticanje istraživanja u oblasti atomske energije: pomoć u pribavljanju materijala, usluga, opreme i postrojenja za miroljubivo korišćenje atomske energije; razmena naučnih informacija i stručnjaka; utvrđivanje mera obezbeđivanja protiv upotrebe u vojne svrhe kao i standarda za bezbednost rukovanja. Organi: Generalna konferencija (sastavljena od predstavnika svih članica, sastaje se jednom godišnje); Odbor guvernera sastavljen od nestalnog broja članova, prema sledećoj formuli: bivši Odbor guvernera određuje u novi odbor 9 članica s najrazvijenijom atomskom tehnologijom, uključujući tu i proizvodnju sirovina, kao i još toliko članica kako bi u Odbor bile uključene u gornjem smislu najrazvijenije zemlje pojedinih regiona, inače neobuhvaćene u prvih 9 članova; ti su regioni — Severna Amerika, Latinska Amerika, Zapadna Evropa, Istočna Evropa, Afrika, Bliski istok i Južna Azija, Jugoistočna Azija s Pacifikom i Daleki istok; Generalna konferencija bira daljih 20 članova, vodeći računa o tome da Odbor u celini uvek uključuje 5 članova iz Latinske Amerike, 4 iz Zapadne Evrope, 3 iz Istočne Evrope, 4 iz Afrike, 2 s Bliskog istoka i iz Južne Azije, 1 iz Jugoistočne Azije sa Pacifikom i 1 sa Dalekog istoka. — Skupština bira još jednog člana iz zbirnog regiona Bliskog istoka i Južne Azije, Jugoistočne Azije s Pacifikom i Dalekog istoka i još jednog iz zbirnog regiona Afrike, Bliskog istaka i Južne Azije i Jugoistočne Azije s Pacifikom); Sekretarijat. *

Na kraju prikaza svake organizacije navedeno je mesto gde se može naći zvanićan prevod teksta Statuta.

156

IAEA zaključila je s Ujedinjenim nacijama sporazum o odnosima; iako joj formalno nije dat status specijalizovane ustanove UN, njen položaj je veoma sličan položaju tih organizacija. IAEA je zaključila i sporazum o saradnji u oblasti nuklearne energije sa OECD. Sedište: Beč (Austrija). Sl. 1. dod. 1/58. 2. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA RADA (ILO). — Osnovana delovima XIII Versajskog mirovnog ugovora od 28. juna 1919, Senžermenskog ugovora od 10. septembra 1919, Trijanonskog ugovora od 4. juna 1920. i delom XII Nejskog ugovora od 27. novembra 1919. Nacrt statuta izradila je posebna komisija sastavljena od predstavnika vlada, poslodavaca i radnika i on je, posle toga, uvršten u navedene mirovne ugovore. Na međunarodnim konferencijama rada, održanim 1945. i 1946. godine, usvojeni su amandmani koji su stupili na snagu 20. aprila 1948. — čime je stvorena današnja statutarna osnova ILO. Statut je zatim menjan 1953. i 1962. godine. Za razliku od društva naroda — sa kojim je bila tesno povezana — drugi svetski rat nije uticao na život ILO. Ciljevi: nastojanje da se obezbedi puno upošljavanje i podizanje životnog standarda radnika, podsticanje usavršavanja radnika i stvaranje pogodnih uslova za migraciju; nastojanje da se obezbede pravična plata, radno vreme, uslovi rada, pravo na kolektivno pregovaranje, kao i usvajanje mera socijalnog i ekonomskog karaktera, uključujući i proširenje mera socijalnog osiguranja. ILO u tom smislu radi na usvajanju međunarodnih konvencija i preporuka čiji je cilj da se postepeno uvode sve više standardi rada u celom svetu. Organi: Generalna konferencija (koja se sastaje najmanje jadnom godišnje, a sačinjavaju je po 2 predstavnika vlada i po 1 predstavnik poslodavaca odnosno radnika svake članice); Upravni odbor (sačinjavaju ga 56 lica, od kojih jedna polovina predstavlja vlade a druga poslodavce i radnike; od vladinih delegata, polovina moraju predstavljati glavne industrijske zemlje, dok drugu polovinu biraju predstavnici vlada ostalih zemalja); Generalni direktor i osoblje. — Važniji od pomoćnih organa ILO: regionalne konferencije; savetodavni komiteti za pojedine regione, industrijski komiteti koji se bave problemima 8 industrijskih grana; stalna stručna tela. Na osnovu sporazuma zaključenog s Ujedinjenim nacijama, ILO ima status specijalizovane ustanove UN. Između ostalih, sarađuje sa WHO, FAO, UNESCO, IAEA, kao i sa nekim evropskim organizacijama, naročito Evropskim savetom i EEC, ali i vanevropskim, kao OAS. Sedište: Ženeva (Švajcarska). Službene novine 1920, br. 119—A i 1922, br. 224—XXX; Vesnik 19/1951. 3. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA ZA CIVILNO VAZDUHOPLOVSTVO (ICAO), — Osnovana Konvencijom o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu zaključena u Čikagu 7. decembra 1944. koja je stupila na snagu 4. aprila 1947., pošto su je ratifikovale vlade 26 članica. Konvencija je izmenjena 1947. i 1954. godine. U odnosu na strane ugovornice, Konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu zamenila je Parisku konvenciju od 1919. (kojom je osnovana Međunarodna komisija za vazdušnu plovidbu) i Panameričku konvenciju o komercijalnom vazduhoplovstvu od 1928. godine. Pravni komitet ICAO preuzeo je funkciju ranijeg Međunarodnog tehničkog komiteta pravnih stručnjaka za vazduhoplovstvo (na osnovu odluke tog tela donete maja 1947). Ciljevi: razvijanje načela i tehnike na kojima se zasniva vazdušna plovidba i unapređenje međunarodnog vazdušnog transporta; nastojanje da se obezbedi uravnotežen razvoj vazduhoplovstva u svetu i izbegnu štetni oblici konkurencije; sprečavanje diskriminacije među članicama; unapređivanje bezbednosti međunarodne vazdušne plovidbe; usvajanje pravilnika i standarda koji se odnose na tehničke i druge vidove međunarodnog civilnog vazduhoplovstva. Organi: Skupština (sastaje se najmanje jednom u tri godine, a sačinjavaju je predstavnici svih članica), Savet (sačinjavaju ga predstavnici 33 članice koje bira Skupština vodeći računa da budu srazmerno predstavljene države sa najvećim interesom u međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu kao i svi geografski regioni sveta); Komisija za vazdušnu plovidbu (sačinjavaju je 15 lica koja bira Savet između ličnosti koje u tu svrhu predlože članice); Generalni sekretar i osoblje. — Važniji od pomoćnih organa: Komitet za vazdušni transport; Finansijski komitet; Pravni komitet; Održavaju se regionalni i stručni sastanci. ICAO je 13. maja 1947. zaključila sporazum o odnosima s Ujedinjenim nacijama na osnovu čega ima status specijalizovane ustanove UN. Ima razvijene odnose i 157

sa nekim specijalizovanim ustanovama kao i Međunarodnim hidrografskim biroom i Međunarodnim institutom za unifikaciju privatnog prava. Sedište: Montreal (Kanada). S. 1. dod. 3/54, 5/54, 9/61. 4. MEĐUNARODNA UNIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE (ITU). — Osnovana Madridskom konvencijom, potpisanom 9. decembra 1932. koja je zamenila ranije konvencije o radiju i telegrafu i stvorila organizaciju koja je stupila na mesto ranijeg Biroa Međunarodne telegrafske unije (osnovanog 1965. godine). Madridska konvencija revidirana je 1947. i 1949. godine, a današnja Organizacija zasniva se na Međunarodnoj konvenciji o telekomunikacijama, potpisanoj 21. decembra 1959. godine u Ženevi, koja je stupila na snagu 1. januara 1961. Ciljevi: unapređivanje međunarodne saradnje u racionalnom korišćenju telekomunikacija i u tehničkom usavršavanju te službe. ITU raspodeljuje spektar radiofrekvencija na članice i registruje ih kako bi se onemogućilo međusobno ometanje: radi na razvoju i usavršavanju opreme za telekomunikacije naročito u zemljama u razvoju radi čega učestvuje i u pružanju tehničke pomoći; izrađuje studije, daje preporuke i mišljenja o standardima te objavljuje i širi obaveštenja o svim vidovima telekomunikacija. Organi: Konferencija punomoćnika (sastaje se prema potrebi a sačinjavaju je predstavnici svih članica); Administrativna konferencija (sastaje se po potrebi, a sačinjavaju je predstavnici službi telekomunikacija svih članica); Administrativni savet (sastaje se jednom godišnje, a sačinjavaju ga predstavnici 41 članice koje bira Konferencija punomoćnika, vodeći računa o geografskoj raspodeli); Generalni sekretar i osoblje. — Važniji od pomoćnih organa: Međunarodni odbor za registrovanje frekvencija; Međunarodni konsultativni komitet za telegraf i telefon; Međunarodni konsultativni komitet za radio. Saglasno sporazumu zaključenom. s Ujedinjenim nacijama, ITU ima status specijalizovane ustanove UN, između ostalih, sarađuje sa ICAO, WMO, UNESCO, IMCO, kao i sa regionalnim organizacijama za probleme telekomunikacija. Sedište: Ženeva (Švajcarska). Sl. 1. dod. 4/61. 5. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND (TMF). — Osnovan Sporazumom usvojenim na Konferenciji Ujedinjenih nacija za monetarna i finansijska pitanja, održanoj od 1. do 22. jula 1944, u Breton Vudsu (Bretton Woods), SAD. Sporazum stupio na snagu 27. decembra 1945. kada su ga prihvatile države sa ukupnim upisanim kapitalom u visini od 65% predviđenog. Ciljevi: unapređenje međunarodne monetarne saradnje putem stalnog konsultovanja; olakšavanje uravnoteženog razvoja međunarodne trgovine i stabilnosti razmene; doprinošenje stvaranju multilateralnog sistema plaćanja i uklanjanju restriktivnih mera u oblasti trgovine; davanje sredstava na zajam radi olakšavanja prevazilaženja monetarnih teškoća na koje mogu naići članice. Organi: Odbor guvernera (sastavljen od po jednog guvernera i zamenika svake članice, a sastaje se jednom godišnje); Izvršni direktori (6 direktora koje imenuju članice sa najvećim kvotama i najmanje 15 koje biraju ostale; zaseda stalno, i sastaje se prema potrebi u sedištu IMF); Administrativni direktor (koji, sem rukovođenja Sekretarijatom, predsedava Izvršnim direktorima i glasa u slučaju jednake podele glasova) i osoblje. IMF je 15. novembra 1947. zaključio sporazum o odnosima s Ujedinjenim nacijama, koji mu daje status specijalizovane ustanove UN. IMF sarađuje, između ostalih, s IBRD i nizom organa Ujedinjenih nacija (npr. s ekonomskim komisijama UN, UNCTAD i GATT). Sedište: Vašington (SAD). Međunarodni ugovori FNRJ, 1945. sv. 9. 6. MEĐUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (IBRD). — Osnovana Sporazumom usvojenim na Konferenciji Ujedinjenih nacija za monetarna i finansijska pitanja, Održanoj od 1. do 22. jula 1944. u Breton Vudsu (Bretton Woods), SAD. Sporazum stupio na snagu 27. decembra 1945., kada ga je prihvatilo 28 članica sa ukupnim upisanim kapitalom ne manjim od 65% predviđenog. Ciljevi: olakšavanje investiranja kapitala u produktivne svrhe i pomaganje razvoja nedovoljno razvijenih; podsticanje inostranih investicija time što će se garantovati zajmovi privatnih investicija; davanje zajmova iz sopstvenih sredstava; unapređivanje uravnoteženog rasta trgovine; u prvim godinama, IBRD je trebalo da olakša prelaz sa ratne na miroljubivu privredu i otklanjanje posledica rata. 158

Organi: Odbor guvernera (sastavljen od po jednog guvernera i zamenika svake članice, koji se sastaje jednom godišnje); Izvršni direktori (5 direktora koje postavljaju članice sa najvećim ulozima, s tim da ostale biraju još najmanje 15; zasedaju neprekidno, a sastaju se u sedištu IBRD po potrebi); Predsednik (koji, sem rukovođenja Sekretarijatom, predsedava izvršnim direktorima, s tim da glasa samo u slučaju podele glasova) i osoblje. — Pomoćni organi su između ostalih: Savetodavni odbor (bira ga Odbor guvernera, s tim da ga sačinjava ne manje od 7 lica koji predstavljaju bankarske, komercijalne i poljoprivredne interese, na što široj mogućoj geografskoj osnovi); komiteti za zajmove; regionalni uredi (mogu se obrazovati po potrebi). IBRD je zaključila Sporazum o odnosima s Ujedinjenim nacijama koji je stupio na snagu 15. novembra 1947. i daje IBRD status specijalizovane ustanove UN. Tesno sarađuje s IMF, IDA i IFC kao i sa nekim drugim Organizacijama, pre svega Bankom za međunarodne obračune, OAS, OECD. Sedište: Vašington (SAD). Međunarodni ugovori FNRJ, 1945., sv. br. 9. 7. MEĐUNARODNA FINANSIJSKA KORPORACDA (IFC). — Osnovana Sporazumom prihvaćenim u Vašingtonu 25. maja 1955, koji je stupio na snagu 20. jula 1956. kada ga je ratifikovalo 30 vlada članica koje su upisale 75% ukupnog kapitala Korporacije. IFC je osnovana na inicijativu IBRD, i u izvesnom smislu predstavlja filijalu IBRD iako ima posebnu ličnost i sopstvena sredstva. Ciljevi: podsticanje privatnih preduzeća u državama članicama, naročito manje razvijenim, zajedno s privatnim investitorima IFC treba da pomaže finansiranje izgradnje, proširivanja i poboljšavanja produktivnosti privatnih preduzeća i da obezbeđuje sredstva onde gde ne postoji dovoljan finansijski kapital iz privatnih izvora; nastojanje da se stimulišu uslovi koji će privlačiti privatni kapital u ekonomski opravdane investicije. Organi: Odbor guvernera (sastavljen ex officio od guvernera IBRD, a sastaje se jednom godišnje, kada je Odbor guvernera IBRD); Odbor direktora (ex officio Izvršni direktori IBRD; u stalnom zasedanju, a sastaju se po potrebi); predsedavajući (Predsednik IBRD je ex officio Predsedavajući odbora direktora, koji glasa samo u slučaju podele glasova); Predsednik i osoblje. IFC je 14. novembra 1956. zaključila Sporazum o odnosima s Ujedinjenim nacijama, na osnovu kojeg je dobila položaj specijalizovane ustanove UN, najtešnje sarađuje sa IBRD, IDA i IMF. Sedište: Vašington (SAD). Sl. 1. 26/68. 8. MEĐUNARODNI FOND ZA POLJOPRIVREDNI RAZVOJ (IFAD). — Na osnovu odluke Svetske konferencije UN za ishranu održane 1974, osnovan 1976. godine kao poseban organizam Ujedinjenih nacija da bi, uskoro, dobio status speaijalizovane ustanove UN. Ciljevi: pomoć i finansiranje razvojnih programa u oblasti poljoprivrede, kako bi se unapredila ishrana najsiromašnijih naroda. sveta. Organi: Upravni savet (sačinjavaju ga predstavnici svih članica, a sastaje se jednom godišnje); Izvršni odbor (sastoji se od 18 članova i 17 zamenika izabranih na tri godine, s tim da podjednako budu zastupljene tri kategorije članica: industrijalizovane zemlje, zemlje izvoznice nafte, zemlje u razvoju); Odeljenja za ekonomiju i planiranje, za rukovođenje izvođenjem projekata, za opšte poslove. Sedište: Rim. 9. MEĐUNARODNO UDRUŽENJE ZA RAZVOJ (IDA). — Osnovano Sporazumom otvorenim za potpisivanje 1. februara 1960. koji je stupio na snagu 24. septembra 1960. kada su ga prihvatile članice koje su upisale 65% ukupnog kapitala IDA. IDA je osnovana na inicijativu IBRD: nacrt sporazuma izradili su Izvršni direktori IBRD, u skladu sa odlukom Odbora guvernera IBRD, usvojenom 1. oktobra 1959. IDA je, u izvesnom smislu, filijala IBRD, ali ima posebnu ličnost i sopstvena sredstva. Ciljevi: nastojanje na unapređivanju ekonomskog razvoja i povećanju produktivnosti u nedovoljno razvijenim oblastima sveta, naročito finansiranjem potreba njihovog razvoja, i to uz elastičnije uslove od onih koji se obično daju. Organi: Odbor guvernera (guverneri IBRD su ex officio guverneri IDA, a zasedaju jednom godišnje); Izvršni direktori (izvršni direktori IBRD su ex officio članovi ovog organa IDA); Predsednik (Predsednik IBRD je ex officio Predsednik IFC). Na osnovu Sporazuma zaključenog s Ujedinjenim nacijama, IDA ima položaj specijalizovane ustanove UN. Najtešnje sarađuje s IBRD, IFC i IMF. Sedište: Vašington (SAD). 159

Sl l. dod. 13/60. 10. MEĐUNARODNA POMORSKA ORGANIZACDA (IMO). — Osnovana Konvencijom, usvojenom na Pomorskoj konferenciji UN održanoj u Ženevi od 19. februara do 6. marta 1948. Konvencija je stupila na snagu 17. marta 1958. kada ju je ratifikovala 21 država, uključujući 7 sa ne manje od 1.000.000 bruto registarskih tona u brodovima. Ciljevi: obezbeđivanje mehanizma za saradnju vlada na regulisanju tehničkih pitanja brodarstva angažovanog u međunarodnoj trgovini, podsticanje usvajanja najboljih mogućih standarda za bezbednost i efikasnost pomorske plovidbe; uklanjanje daskriminatornih mera i nepotrebnih restrikcija koje se tiču pomorstva kako bi se unapredilo pružanje brodarskih usluga trgovini; razmena informacija. Organi: Skupština (sastavljena od svih članica, a sastaje se jednom u dve godine); Savet (sastavljen od predstavnika 32 članice, i to: 8 članica s najvećim interesom za pružanje međunarodnih brodarskih usluga, 8 s najvećim interesom za međunarodni pomorski trgovinski prevoz i još 16 članica, izabranih od Skupštine, kako bi bilo obezbeđeno prisustvo u Savetu svih glavnih geografskih regiona). Komitet za zaštitu pomorske okoline (sastavljen od predstavnika svih članica); Pravni komitet (sastavljen od predstavnika svih članica); Sekretarijat. — IMO je obrazovala niz pomoćnih organa (između ostalih: za prevoz opasne robe, za zaštitu od požara, za uređaje za bezbednost, za radio komunikacije, za bezbednost plovidbe, za konstrukciju i opremu brodova itd.). Na osnovu Sporazuma, zaključenog 13. januara 1959, s Ujedinjenim nacijama, IMO ima položaj specijalizovane ustanove UN. Sedište: London (Velika Britanija). Sl. 1. dod. 11/60. 11. ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA ZA INDUSTRIJSKI RAZVOJ (UNIDO). — Osnovana 1. januara 1967. godine na osnovu rezolucije Generalne skupštine UN 2089/XX i 2152/XXI kao autonomni organ da bi, 1979, prerasla u specijalizovanu ustanovu Ujedinjenih nacija. Ciljevi: Ubrzati i unaprediti industrijalizaciju zemalja u razvoju i koordinirati napore organizacija sistema UN u postizanju navedenog cilja. Organi; Generalna konferencija (sačinjavaju je predstavnici svih država-članica, a sastaje se jednom u dve godine); Odbor za industrijski razvoj (predstavnici 53 zemlje koje izabere Konferencija, podrazumevajući da 33 budu iz zemalja u razvoju, 15 iz zemalja tržišne privrede a 5 iz zemalja sa centralizovano planiranom privredom; sastaje se jednom godišnje); Komitet za program i budžet (predstavnici 27 zemalja koje bira Konferencija, s tim da 15 budu iz zemalja u razvoju, 9 iz zemalja tržišne privrede i 3 iz zemalja sa centralizovano planiranom privredom); Generalni direktor. Sedište: Beč. 12. ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA ZA ISHRANU I POLJOPRIVREDU (FAO). — Osnovana Ustavom, koji je izradila Privremena komisija, imenovana od strane Konferencije UN za ishranu i poljoprivredu, održane u Hot Springsu (SAD) od 18. maja do 13. juna 1943. Ustav stupio na snagu 16. oktobra 1945. godine. Sporazumom članica bivšeg Međunarodnog instituta za poljoprivredu u Rimu, funkcije i imovina tog tela prenete su na FAO. Ciljevi: (1) prikupljanje, analiza, tumačenje i širenje informacija u vezi s ishranom i poljoprivredom; (2) unapređivanje nacionalne i međunarodne akcije u odnosu na (a) naučno, tehnološko, socijalno i ekonomsko istraživanje, (b) unapređivanje znanja, (c) očuvanje prirodnih izvora i usvajanje naprednih metoda poljoprivredne proizvodnje, (d) poboljšavanje prerade i raspodele hrane i poljoprivrednih proizvoda, (e) utvrđivanje politike o pribavljanju odgovarajućih kredita za poljoprivredu, (f) usvajanje stavova u odnosu na poljoprivredne robne sporazume; (3) pružanje tehničke pomoći na zahtev vlada. Organi: Konferencija (sastavljena od predstavnika svake članice, koja se sastaje u redovna zasedanja jednom u dve godine); Savet (sačinjavaju ga predstavnici 49 članica); Generalni direktor i osoblje; pomoćni organi (najvažniji: Komitet za programiranje, Finansijski komitet; Komitet za statutarna i pravna pitanja; Komitet za robne probleme; Komitet za ribarstvo). Na osnovu Sporazuma, zaključenog 14. decembra 1946. s Ujedinjenim nacijama, FAO ima položaj specijalizovane ustanove UN. Zajedničke aktivnosti vodi, između ostalih, sa WHO, UNESCO, ILO, OAS. Na inicijativu FAO obrazovano nekoliko posebnih međunarodnih organizacija. Sedište: Rim (Italija). 160

Arhiva izbegličke vlade, br. reg. 3. str. 196. 13. ORGANIZACUA UJEDINJENIH NACIJA ZA PROSVETU, NAUKU I KULTURU (UNESCO). — Osnovana Konvencijom, potpisanom 16. novembra 1945. na Konferenciji održanoj u Londonu. Konvencija je stupila na snagu 4. novembra 1946. kada ju je ratifikovalo 20 država. Ci1jevi: doprinošenje održavanju mira i bezbednosti na taj način što će se razvijati saradnja medu državama u prosveti, nauci i kulturi; razvijanje uzajamnog poštovanja i razumevanja među narodima putem sredstava javnih komunikacija i predlaganjem međunarodnih sporazuma; širenje znanja i zaštita kulturnog nasleđa sveta. Organi; Generalna konferencija (sastavljena od predstavnika svih članica koje vlade određuju konsultujući se sa odgovarajućim nacionalnim institucijama; održava zasedanja jednom u dve godine), izvršni odbor (sastavljen od 50 lica, koje bira Generalna konferencija između delegata vlada vodeći računa da ona dobro poznaju pitanja iz oblasti prosvete, nauke i kulture, sastaje se najmanje dva puta godišnje); Generalni direktor i osoblje. Saglasno sporazumu zaključenom s Ujedinjenim nacijama, UNESCO ima status specijalizovane ustanove UN. Ima sporazume o saradnji s organizacijom američkih država (OAS), Arapskom ligom i Evropskim savetom, kao i aranžmane o konsultovanju sa preko 100 nevladinih organizacija. Sedište:Pariz (Francuska). Vesnik 6/51; Sl. 1. 18/51. 14. SVETSKA METEOROLOŠKA ORGANIZACIJA (WMO). — Osnovana Konvencijom otvorenom za potpis 11. oktobra 1947. godine (koji su izradili Direktori bivše Međunarodne meteorološke organizacije). Konvencija je stupila na snagu 23. marta 1950, nakon ratifikacije od strane 30 država. Nastavljač rada Međunarodne meteorološke organizacije osnovane 1878. u Utrehtu, čiji su statuti bili revidirani 1919, 1923, 1929, 1931. i 1935. godine. Međunarodna meteorološka organizacija donela je 4. aprila 1951. odluku da svoju delatnost, sredstva i obaveze prenese na WMO. Ciljevi: olakšavanje stvaranja svetske mreže stanica za meteorološka osmatranja i druga geofizička merenja kao i održavanje meteoroloških centara za pružanje usluga; ostvarenje i održavanje sistema za brzu razmenu informacija o vremenskim prilikama, standardizacija meteoroloških osmatranja kako bi se obezbedilo jednoobrazno objavljivanje podataka i statističkih obaveštenja; unapređivanje primene meteorologije u vazduhoplovstvu, pomorstvu i poljoprivredi. Organi: Svetski meteorološki kongres (sastavljen od direktora meteoroloških službi svih članica, koji se sastaje najmanje jednom u četiri godine); Izvršni komitet (sastavljen od 36 direktora meteoroloških službi članica koje bira Kongres, a sastaje se najmanje jednom godišnje); Generalni sekretar i osoblje. — Najvažniji pomoćni organi: regionalna udruženja; tehničke komisije. Saglasno Sporazumu zaključenom s Ujedinjenim nacijama, WMO ima status specijalizovane ustanove UN. Naročito saradnje s ICAO, IMCO i ITU. Sedište: Ženeva (Švajcarska). Sl. 1. 80/48; Sl. 1. dod. 2/62. 15. SVETSKA ORGANIZACIJA ZA INTELEKTUALNU SVOJINU (WIPO). — Osnovana Konvencijom potpisanom 14. jula 1967. godine u Štokholmu, koja je stupila na snagu 26. aprila 1970. pošto ju je ratifikovalo 10 članica Međunarodne unije za zaštitu industrijske svojine (poznata kao Pariska unija, osnovana 1883) i 6 članica Međunarodne unije za zaštitu književnih i umetničkih dela (poznata kao Bernska unija, osnovana 1886). Ciljevi: unapređivanje i zaštita intelektualne svojine u celom svetu i, u tom pogledu, organizovanje saradnje među državama i, gde je to moguće, međunarodnim organizacijama. Organi: Generalna skupština (sastavljena od članica WIPO koje su, istovremeno, članice Pariske ili Bernske unije); Konferencija (koju sačinjavaju sve članice WIPO bez obzira na to da li su učlanjene u jednu od dve unije); Komitet za koordinaciju (sastavljen od članica WIPO koje su članovi Izvršnog komiteta Pariske unije ili Izvršnog komiteta Bernske unije), Generalni direktor i osoblje. Saglasno sporazumu zaključenom sa Ujedinjenim nacijama, koji je Generalna skupština UN odobrila 17. decembra 1974. WIPO ima status specijalizovane ustanove. Sedište: Ženeva (Švajcarska). 16. SVETSKA ZDRAVSTVENA ORGANIZACIJA (WHO). — Osnovana Statutom, potpisanim 22. jula 1945. godine na Međunarodnoj zdravstvenoj konferenciji 161

održanoj u Njujorku. Statut stupio na snagu 7. aprila 1948. a izmenjen 28. maja 1959. godine. Ciljevi: unapređenje zdravlja u svetu putem međunarodne saradnje i kontaktima sa zdravstvenim upravama članica i profesionalnim organizacijama; stimulisanje mera za iskorenjivanje epidemija; rad na ujednačavanju nomenklatura bolesti, uzroka smrti i zdravstvene prakse i standardizovanju dijagnostičke procedure; posebno staranje o zdravlju majke i deteta. U tom cilju, WHO treba da predlaže usvajanje međunarodnih konvencija, sporazuma i pravilnika i da donosi preporuke. Organi: Svetska zdravstvena skupština (sastavljena od predstavnika svih članica boji treba da imaju odgovarajuće kvalifikacije; sastaje se jednom godišnje); Izvršni odbor (sastavljen od 31 predstavnika država koje bira Skupština, a sastaje se najmanje dva puta godišnje); Generalni direktor i osoblje. — Važniji pomoćni organi: regionalne konferencije; regionalni komiteti, veliki broj stručnih odbora za razne bolesti. Saglasno sporazumu zaključenom u Ujedinjenim nacijama WHO ima status specijalizovane ustanove UN. Posebno sarađuje s ILO, FAO, UNESCO, ICAO, IAEA, kao i sa nekim regionalnim organizacijama (Evropski savet, Arapska liga). Sedište: Ženeva (Švajcarska). Sl. l. 93/47; Sl. l. dod. 9/60. 17. SVETSKI POŠTANSKI SAVEZ (UPU). — Osnovan 1874. godine, kada je potpisana Poštanska konvencija u Bernu: današnji naziv dobio 1878. na Kongresu u Parizu. Današnja organizacija deluje na osnovu Svetske poštanske konvencije, potpisane u Otavi 3. oktobra 1957, koja je stupila na snagu 1. aprila 1959. i Statuta od 10. jula 1964. Ciljevi: unapređivanje poštanskih službi na teritorijama članica i na međunarodnom planu, polazeći od toga da je svet „jedinstvena poštanska teritorija za uzajamnu razmenu pošte“. Organi: Kongres (sačinjavaju ga predstavnici svih članica a sastaje se najmanje jednom u pet godina); Administrativna konferencija (sačinjavaju je predstavnici poštanskih uprava članica, a sastaje se kada to smatra potrebnim dve trećine članica); izvršni komitet (sačinjava ga 40 lica, predstavljajući poštanske uprave svojih zemalja, s tim što je mogućnost ponovnog izbora ograničena; osnovni zadatak mu je da osigura kontinuitet rada između zasedanja Kongresa); Međunarodni biro. Najvažniji od pomoćnih organa je Konsultativni komitet za poštanske studije (stalni organ, sastavljen od predstavnika 30 članica, a stara se o tehničkim, operativnim i ekonomskim problemima poštanske službe). Saglasno sporazumu, zaključenom s Ujedinjenim nacijama, UPU ima status specijalizovane ustanove UN. Naročito sarađuje s regionalnim organizacijama (kao što su Afrički poštanski savez, Arapski poštanski savez). Sedište: Bern (Švajcarska). Sl. l. dod. 2/59; 2/67. 18. OPŠTI SPORAZUM O CARINAMA I TRGOVINI (GATT). — GATT se od ostalih organizacija u sistemu Ujedinjenih nacija, pa i od drugih međunarodnih organizacija, u mnogome razlikuje. U stvari, to je višestrani međunarodni ugovor čije su potpisnice vremenom morale, kroz praksu, da stvore organe i službe karakteristične za međunarodnu organizaciju. Ujedinjene nacije su nameravale da osnuju specijalizovanu ustanovu koja bi se bavila međunarodnom trgovinom, pa je čak 1948. potpisan i njen statut (Havanska Povelja). Usled odbijanja značajnih privrednih sila da ratifikuju statut, ova organizacija, koja je trebalo da nosi ime Međunarodna trgovinska organizacija (ITO), nije stupila u život. Propao je i pokušaj da se osnuje slična Organizacija za trgovinsku saradnju (OTC). Ciljevi: osnovu Sporazuma čini uzajamno davanje najvećeg povlašćenja između svih ugovornica. Isto tako, teži se potpunom ukidanju kvantitativnih ograničenja prilikom uvoza ili izvoza robe. Ograničavaju se državne subvencije, naročito izvozne, i omogućavaju se efikasne mere protiv dampinga. Protokolom od 8. februara 1965. Sporazumu su dodate nove odredbe koje treba da zadovolje potrebe zemalja u razvoju i time što će osigurati tržište za njihove proizvode. Njime se industrijski razvijene ugovornice obavezuju da smanje carine i druga ograničenja koja pogađaju izvesnu robu iz nerazvijenih zemalja. Organi: Opšti sporazum o carinama i trgovini je deo Havanske povelje koji je stupio na snagu u očekivanju da će se stvoriti trgovinska organizacija. Pošto do ovoga nije došlo, GATT je i sam počeo da se oblikuje na odgovarajući način. Sporazum je predviđao da se predstavnici ugovornica povremerao sastaju, iz čega su proizišli redovni (dva puta godišnje) sastanci strana ugovornica koji su se de facto pretvorili u vrhovni organ. 162

Ugovornice su 1960. godine stvorili i Savet predstavnika, čiji članovi nisu izabrani, već svaka ugovornica može poslati predstavnika, ako želi. Na sličan način obrazovani su komiteti, potkomiteti i radne grupe. GATT ima i Stalni sekretarijat na čelu s izvršnim sekretarom. Sedište: Ženeva (Švajcarska). Sl. l. dod. 1/60, 8/63, 6/66, 12/66.

163

DODATAK

165

166

I. IZVODI IZ STATUTA NEKIH MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA 1. POVELJA UJEDINJENIH NACIJA * Glava I CILJEVI I NAČELA Član 1. Ciljevi Ujedinjenih nacija su: 1. Održanje međunarodnog mira i bezbednosti i u tu svrhu: preduzimanje efikasnih kolektivnih mera radi sprečavanja i otklanjanja pretnji miru i suzbijanja akata agresije ili drugih povreda mira, kao i (postizanje mirnim sredstvima, a u skladu s načelima pravde i međunarodnog prava, sređivanja ili rešavanja međunarodnih Sporova ili situacija koji bi mogli dovesti do povreda mira; 2. razvijanje među nacijama prijateljskih odnosa zasnovanih na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda i preduzimanje drugih odgovarajućih mera radi učvršćenja opšteg mira; 3. postizanje međunarodne saradnje rešavanjem međunarodnih problema, ekonomske, socijalne, kulturne ili humanitarne prirode, i unapređivanje i podsticanje poštovanja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru; i 4. da postanu središte za usklađivanje akcija preduzetih radi postizanja ovih zajedničkih ciljeva. Član 2. Organizacija i njeni članovi postupaju u sprovođenju ciljeva navedenih u članu 1. u saglasnosti sa sledećim načelima: 1. Organizacija počiva na načelu suverene jednakosti svih svojih članova; 2. da bi ;se svakome od njih osigurali prava i povlastice koje proističu iz članstva, svi članovi savesno ispunjavaju obaveze koje su preuzeli u saglasnosti s ovom Poveljom; 3. svi članovi rešavaju svoje međunarodne sporove mirnim načinima, tako da međunarodni mir i bezbednost kao ni pravda ne budu povređeni; 4. svi članovi se u svojim međunarodnim odnosima uzdržavaju od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države, ili na svaki drugi način nesaglasan s ciljevima Ujedinjenih nacija; 5. svi članovi daju Ujedinjenim nacijama svaku pomoć u svakoj akciji koju one preduzimaju u skladu s ovom Poveljom, i uzdržavaju se od davanja pomoći svakoj državi protiv koje Ujedinjene nacije preduzimaju preventivnu ili prinudnu akciju; 6. Organizacija obezbeđuje da države koje nisu članovi Ujedinjenih nacija postupaju u skladu s ovim načelima u meri u kojoj je to potrebno radi održanja međunarodnog mira i bezbednosti; 7. ništa u ovoj Povelji ne ovlašćuje Ujedinjene nacije da se mešaju u pitanja koja se po suštini nalaze u unutrašnjoj nadležnosti svake države niti zahteva od članova da takva pitanja iznose na rešavanje na osnovu ove Povelje; ali ovo načelo neće uticati na primenu prinudnih mera predviđenih u Glavi VII.

Glava II ČLANSTVO Član 3. Članovi osnivači Ujedinjenih nacija su države koje, pošto su uzele učešća na Konferenciji Ujedinjenih nacija za međunarodnu organizaciju u San Francisku, ili prethodno potpisale Deklaraciju o Ujedinjenim nacijama od 1. januara 1942, potpišu ovu Povelju i ratifikuju je u skladu s članom 110.

*

Potpisana 26. juna 1945. godine. Stupila na snagu 24. oktobra 1945. gođine.

167

Član 4. 1. Članstvo u Ujedinjenim nacijama otvoreno je svim ostalim miroljubivim državama koje prihvate obaveze sadržane u ovoj Povelji, a po oceni Organizacije su sposobne i voljne da te obaveze izvršuju. 2. Prijem svake takve države u članstvo Ujedinjenih nacija sprovodi se na osnovu odluke Generalne skupštine po preporuci Saveta bezbednosti. Član 5. Članu Ujedinjenih nacija protiv koga je Savet bezbednosti preduzeo preventivnu ili prinudnu akciju, Generalna skupština može na preporuku Saveta bezbednosti privremeno obustaviti vršenje prava i povlastica po osnovu članstva. Vršenje ovih prava i povlastica Savet bezbednosti može ponovo uspostaviti.

Glava III ORGANI Član 7. 1. Kao glavni organi Ujedinjenih nacija osnivaju se: Generalna skupština, Savet bezbednosti, Ekonomski i socijalni savet, Starateljski savet, Međunarodni sud i Sekretarijat. 2. U skladu s ovom Poveljom mogu se osnivati i pomoćni organi za koje se bude smatralo da su potrebni. Član 8. Ujedinjene nacije ne stavljaju nikakva ograničenja u pogledu izbora muškaraca i žena radi učešća u bilo kome svojstvu i na ravnopravnoj osnovi u njihovim glavnim i pomoćnim organima.

Glava IV GENERALNA SKUPŠTINA Sastav Član 9. 1. Generalnu skupštinu sačinjavaju svi članovi Ujedinjenih nacija. 2. Nijedan član nema više od pet predstavnika u Generalnoj skupštini. Zadaci i ovlašćenja Član 10. Generalna skupština može raspravljati o svim pitanjima ili o svim predmetima u okviru ove Povelje ili koji se odnose na ovlašćenja i zadatke svakog organa predviđenog u ovoj Povelji i može, s izuzetkom predviđenim u članu 12, da daje preporuke članovima Ujedinjenih nacija ili Savetu bezbednosti, ili i prvima i drugom, o svim takvim pitanjima ili predmetima. Član 11. 1. Generalna skupština može razmatrati opšta načela saradnje u očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti, uključujući načela na kojima počivaju razoružanje i regulisanje naoružanja, i može u pogledu tih načela da daje preporuke članovima ili Savetu bezbednosti ili i prvima i drugom. 2. Generalna skupština može raspravljati o svim pitanjima održanja međunarodnog mira i bezbednosti koja pred njih iznesu bilo koji član Ujedinjenih nacija ili Savet bezbednosti ili država nečlanica Ujedinjenih nacija u skladu s članom 35, stav 2, i može, s izuzetkom predviđenim u članu 12, da daje preporuke o svakom takvom pitanju zainteresovanoj državi ili državama ili Savetu bezbednosti ili i jednima i drugima. Svako takvo pitanje u kome je potrebno preduzeti akciju Generalna skupština upućuje Savetu bezbednosti pre ili posle razmatranja. 3. Generalna skupština može skrenuti pažnju Savetu bezbednosti na situacije koje bi mogle ugroziti međunarodni mir i bezbednost. 4. Ovlašćenja Generalne skupštine izložena u ovome članu ne ograničavaju opšti domašaj člana 10. 168

Član 12. 1. Dok Savet bezbednosti obavlja u pogledu bilo koga spora ili situacije zadatka koji su mu povereni ovom Poveljom, Generalna skupština ne daje nikakvu preporuku u vezi s tim Sporom ili situacijom, sem ako to ne zatraži Savet bezbednosti. 2. Generalni sekretar, s pristankom Saveta bezbednosti, obaveštava Generalnu skupštinu na svakom zasedanju o svim predmetima koji se tiču održanja međunarodnog mira i bezbednosti kojima se bavi Savet bezbednosti, s tim što isto tako obaveštava i Generalnu skupštinu ili članove Ujedinjenih nacija ako Generalna skupština ne zasedava odmah pošto je Savet bezbednosti prestao da se bavi takvim predmetima. Član 13. 1. Generalna skupština pokreće proučavanja i daje preporuke u cilju: a) unapređivanja međunarodne saradnje na političkom polju i podsticanja progresivnog razvoja međunarodnog prava i njegove kodifikacije; b) unapređivanja međunarodne saradnje na ekonomskom, socijalnom, kulturnom, prosvetnom i zdravstvenom polju, i pomaganja ostvarenja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik, ili veru. 2. Ostale odgovornosti, zadaci i ovlašćenja Generalne skupštine u odnosu na predmete napred navedene u stavu 1b) izloženu su u glavama IX i X. Član 14. Pridržavajući se odredbi člana 12. Generalna skupština može da preporučuje mere za mirno sređivanje svake situacije — nezavisno od njenog porekla — za koju nalazi da može da šteti opštem blagostanju ili prijateljskim odnosima među nacijama, uključujući situacije nastale povredom odredaba ove Povelje koje postavljaju ciljeve i načela Ujedinjenih nacija. Član 15. 1. Generalna skupština prima i razmatra godišnje i posebne izveštaje Saveta bezbednosti; ovi izveštaji sadrže podatke o merama koje je Savet bezbednosti odlučio da preduzme III je već preduzeo radi održanja međunarodnog mira i bezbednosti. 2. Generalna skupština prima i razmatra izveštaje ostalih organa Ujedinjenih nacija. Član 16. Generalna skupština u vezi s međunarodnim sistemom starateljstva izvršava zadatke koji su joj povereni po glavi XII i XIII, uključujući i potvrđivanje ugovora o starateljstvu za područja koja nisu označena kao strategijska. Član 17. 1. Generalna skupština razmatra i odobrava budžet Organizacije. 2. Troškove Organizacije snose članovi prema raspodeli koju izvrši Generalna skupština. 3 Generalna skupština razmatra i odobrava sve finansijske i budžetske sporazume sa specijalizovanim agencijama pomenutim u članu 57. I ispituje administrativne budžete tih specijalizovanih agencija radi davanja preporuka agencijama u pitanju. Glasanje Član 18. 1. Svaki član Generalne skupštine ima jedan glas. 2. Odluke Generalne skupštine o važnim pitanjima donose se dvotrećinskom većinom prisutnih članova koji glasaju. Ova pitanja obuhvataju: preporuke o održanju međunarodnog mira i bezbednosti, izbor nestalnih članova Saveta bezbednosti, izbor članova Ekonomskog i socijalnog saveta, izbor članova Starateljskog saveta u saglasnosti sa stavom l(c) člana 86, prijem novih članova u Ujedinjene nacije; obustavljanje prava i povlastica po osnovi članstva, isključivanje članova, pitanja koja se tiču primene sistema starateljstva i budžetska pitanja. 3. Odluke o ostalim pitanjima, Uključujući tu i određivanje dopunskih kategorija pitanja o kojima će se odlučivati dvotrećinskom većinom, donose se većinom prisutnih članova koji glasaju. 169

Član 19 Član Ujedinjenih nacija koji je u zaostatku s uplatom svoga finansijskog doprinosa Organizaciji ne može učestvovati u Generalnoj skupštini ako je iznos njegovih zaostalih uplata ravan ili veći od iznosa doprinosa koji je bio obavezan da plati za prethodne dve pune godine. Generalna skupština može ipak dozvoliti takvom članu da glasa ako se uveri da je ovo neplaćanje izazvano uslovima koji su izvan kontrole člana. Postupak Član 20. Generalna skupština se sastaje u redovna godišnja zasedanja kao i prema potrebi u vanredna zasedanja. Vanredna zasedanja saziva generalni sekretar na traženje Saveta bezbednosti ili većine članova Ujedinjenih nacija. Član 21. Generalna skupština sama usvaja svoj poslovnik. Ona bira svog predsednika za svako zasedanje. Član 22. Generalna skupština može osnivati one pomoćne organe koji su još potrebni za obavljanje njenih zadataka.

Glava V SAVET BEZBEDNOSTI Sastav Član 23. 1. Savet bezbednosti sastoji se od 15 članova Ujedinjenih nacija. Republika Kina, Francuska, Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske i Sjedinjene Američke Države su stalni članovi Saveta bezbednosti. Generalna skupština bira deset drugih članova Ujedinjenih nacija kao nestalne članove Saveta bezbednosti, vodeći naročito računa, u prvom redu, o doprinosu članova Ujedinjenih nacija održanju međunarodnog mira i bezbednosti i ostalim ciljevima Organizacije kao i o pravičnoj geografskoj raspodeli. 2. Nestalni članovi Saveta bezbednosti biraju se na vreme od dve godine. Prilikom prvog izbora nestalnih članova, posle povećanog broja članova Saveta bezbednosti od jedanaest na petnaest, dva od četiri nova člana biće izabrana za vreme od godinu dana. Član kome je mandat istekao ne može odmah biti ponovo biran. 3. Svaki član Saveta bezbednosti ima jednog predstavnika. Zadaci i ovlašćenja Član 24. 1. Da bi se obezbedila brza i efikasna akcija Ujedinjenih nacija, njihovi članovi poveravaju Savetu bezbednosti prvenstveno odgovornost za održanje međunarodnog mira i bezbednosti i saglašavaju se da Savet bezbednosti deluje u njihovo ime pri sprovođenju svojih dužnosti na osnovu ove odgovornosti. 2. Vršeći ove dužnosti, Savet bezbednosti deluje u saglasnosti s ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija. Specifična ovlašćenja poverena Savetu bezbednosti radi obavljanja ovih dužnosti utvrđena su u glavama VI, VII, VIII i XII.

170

3. Savet bezbednosti podnosi Generalnoj skupštini godišnje, a po potrebi i specijalne izveštaje na razmatranje. Član 25. Članovi Ujedinjenih nacija saglasni su da prihvate i izvršavaju odluke Saveta bezbednosti u saglasnosti s ovom Poveljom. Član 26. U cilju unapređivanja uspostavljanja i održanja međunarodnog mira i bezbednosti, uz što manje rasipanja ljudskih i ekonomskih svetskih izvora na naoružanje, Savet bezbednosti je, uz pomoć Komiteta vojnog štaba predviđenog u članu 47, odgovoran za formulisanje planova koji će se podneti članovima Ujedinjenih nacija radi ustanovljavanja sistema za regulisanje naoružanja. Glasanje Član 27. 1. Svaki član Saveta bezbednosti ima jedan glas. 2. Odluke Saveta bezbednosti o proceduralnim pitanjima donose se potvrdnim glasanjem devet članova. 3. Odluke Saveta bezbednosti o svim ostalim pitanjima donose potvrdnim glasovima devet članova, uključujući usaglašene glasove stalnih članova, s tim da se, pri donošenju odluka na osnovu Glave VI i člana 52, stava 3. strana u sporu uzdrži od glasanja. Postupak Član 28. 1. Savet bezbednosti se tako organizuje da može stalno da vrši svoje zadatke. Radi toga će svaki član Saveta bezbednosti biti u svako doba predstavljen u sedištu Organizacije. 2. Savet bezbednosti održava povremeno sastanke na kojima svaki od njegovih članova može, ako tako želi, da bude predstavljen članom vlade ili nekim drugim Specijalno postavljenim predstavnikom. 3. Savet bezbednosti može održavati sastanke i u takvim mestima izvan sedišta Organizacije koja će mu po njegovoj oceni najviše olakšati rad. Član 29. Savet bezbednosti može da osniva pomoćne organe potrebne za obavljanje njegovih zadataka. Član 30. Savet bezbednosti sam usvaja svoj poslovnik, uključujući i način izbora svog predsednika. Član 31. Svaki član Ujedinjenih nacija koji nije član Saveta bezbednosti može učestvovati, bez prava glasa, u diskusiji o svakom pitanju iznetom pred Savet bezbednosti uvek kad ovaj smatra da su interesi toga člana specijalno u pitanju. Član 32. Svaki član Ujedinjenih nacija koji nije član Saveta bezbednosti, a, isto tako, i svaka država koja nije član Ujedinjenih nacija, ako je strana u sporu koji razmatra Savet bezbednosti, biće pozvani da učestvuju, bez prava glasa, u raspravljanju o tome sporu. Savet bezbednosti postavlja uslove koje smatra pravednim za učestvovanje države koja nije član Ujedinjenih nacija.

Glava VI MIRNO REŠAVANJE SPOROVA Član 33. 1. Stranke u svakom sporu, čije trajanje može da ugrozi održanje međunarodnog mira i bezbednosti, treba da traže rešenje pre svega putem pregovora, istražne komisije, posredovanja, izmirenja, arbitraže, sudskog rešavanja, pribegavanja 171

regionalnim ustanovama ili sporazumima, ili drugim mirnim načinima po svome sopstvenom izboru. 2. Savet bezbednosti, kad smatra potrebnim, poziva strane da svoj spor reše takvim načinima. Član 34. Savet bezbednosti može ispitivati svaki spor ili svaku situaciju koja može dovesti do međunarodnog trvenja ili da se pretvori u spor, kako bi utvrdio da li produžavanje spora ili situacije može da dovede u opasnost održanje međunarodnog mira i bezbednosti. Član 35. 1. Svaki član Ujedinjenih nacija može da skrene pažnju Savetu bezbednosti ili Generalnoj skupštini na svaki spor ili svaku situaciju čija je priroda izložena u članu 34. 2. Država koja čije član Ujedinjenih nacija može da skrene pažnju Savetu bezbednosti ili Generalnoj skupštini na svaki spor u kome je ona jedna od stranaka ako prihvati unapred, u vezi s tim sporom, obaveze na mirno rešavanje predviđeno u ovoj Povelji. 3. Postupanje Generalne skupštine u pitanjima na koja joj je skrenuta pažnja na osnovu ovog člana podleže odredbama članova 11. i 12. Član 36. 1. Savet bezbednosti može preporučiti u svakoj fazi spora čija priroda odgovara članu 33. ili situaciji slične prirode, odgovarajuće postupke ili metode sređivanja. 2. Savet bezbednosti treba da uzme u obzir svaki postupak rešavanja spora koje su stranke već usvojile. 3. Dajući preporuke shodno ovom članu, Savet bezbednosti treba, isto tako, da ima u vidu da bi stranke, po pravilu, trebalo da pravne sporove iznose pred Međunarodni sud u saglasnosti s odredbama Statuta Suda. Član 37. 1. Ako stranke ,u sporu čija je priroda izložena u članu 33. ne uspeju da reše spor načinima označenim u tome članu, one će ga uputiti Savetu bezbednosti. 2. Ako Savet bezbednosti smatra da nastanak spora može stvarno ugroziti održanje međunarodnog mira i bezbednosti, odlučuje da li da postupi po članu 36. ili da preporuči one uslove rešenja koje smatra odgovarajućim. Član 38. Ne dirajući u odredbe članova 33. do 37, Savet bezbednosti može, ako sve stranke u bilo kom sporu to zatraže, da daje preporuke strankama u cilju mirnog rešenja spora.

Glava VII AKCIJE U SLUCAJU PRETNJE MIRU, POVREDE MIRA I AKATA AGRESIJE Član 39. Savet bezbednosti utvrđuje da li postoji pretnja miru, povreda mira ili agresija i daje preporuke ili odlučuje koje će se mere preduzeti u skladu sa članovima 41. i 42, da bi se održali ili vaspostavili međunarodni mir i bezbednost. Član 40. Da bi sprečio pogoršanje situacije, Savet bezbednosti može, pre no što da preporuke ili odluči o merama predviđenim u članu 39, pozvati zainteresovane strane da se povinuju onim privremenim merama za koje on smatra da su potrebne ili poželjne. Takve privremene mere ne smeju uticati na prava, zahteve ili položaj zainteresovanih strana. Savet bezbednosti dužan je da vodi računa o ne. ispunjavanju takvih privremenih mera. Član 41. Savet bezbednosti može odlučiti kakve mere koje ne povlače upotrebu oružane sile treba da se primene u cilju izvršenja njegovih odluka, i može pozvati članove Ujedinjenih nacija da primene takve mere. Ove mogu da sadrže potpun ili delimičan 172

prekid ekonomskih odnosa i železničkih, pomorskih, vazdušnih, poštanskih, telegrafskih, radiografskih i drugih veza, a, isto tako, i prekid diplomatskih odnosa. Član 42. Ako Savet bezbednosti smatra da mere predviđene u članu 41. ne odgovaraju ili se pokaže da su nedovoljne, on može preduzeti takvu akciju vazduhoplovnim, pomorskim ili suvozemnim snagama koja je potrebna radi održanja ili vaspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti. Takva akcija može uključiti demonstracije, blokadu i druge operacije vazduhoplovnim, pomorskim ili suvozemnim snagama članova Ujedinjenih nacija. Član 48. 1. Akciju potrebnu za izvršenje odluka Saveta bezbednosti u svrhu održanja međunarodnog mira i bezbednosti preduzimaju svi članovi Ujedinjenih nacija ili neki od njih, prema odluci Saveta bezbednosti. 2. Takve odluke izvršuju članovi Ujedinjenih nacija neposredno i vođenjem svojih akcija u odgovarajućim međunarodnim ustanovama čiji su članovi. Član 49. Članovi Ujedinjenih nacija se udružuju radi međusobnog pružanja pomoći pri sprovođenju mera koje je doneo Savet bezbednosti. Član 50. Ako Savet bezbednosti preduzme preventivne mere ili prinudne mere protiv bilo koje države, svaka druga država, bila članica Ujedinjenih nacija ili ne, koja se suoči s posebnim ekonomskim problemima nastalim kao posledica tih mera, ima pravo da se savetuje sa Savetom bezbednosti u vezi s rešavanjem tih teškoća. Član 51. Ništa u ovoj Povelji ne umanjuje urođeno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada protiv člana Ujedinjenih nacija, dok Savet bezbednosti ne preduzme mere potrebne za očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti. O merama koje preduzmu članovi pri vršenju ovoga prava na samoodbranu biće odmah izvešten Savet bezbednosti i one neće ni na koji način da dovode u pitanje ovlašćenja i odgovornost Saveta bezbednosti da po ovoj Povelji preduzme u svako doba takvu akciju ako je smatra nužnom radi održanja ili vaspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti.

Glava VIII REGIONALNI SPORAZUMI Član 52. 1 Ova Povelja ničim ne isključuje postojanje regionalnih sporazuma ili agencija koji se bave onim pitanjima održanja međunarodnog mira i bezbednosti koja su podesna za regionalnu akciju pod uslovom da su ti sporazumi ili ustanove i njihova aktivnost u skladu s ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija. 2. Članovi Ujedinjenih nacija koji sklapaju takve sporazume ili osnivaju takve ustanove ulagaće svaki napor da lokalne sporove, pre no što ih podnesu Savetu bezbednosti, reše mirnim putem posredstvom takvih regionalnih ustanova. 3. Savet bezbednosti podstiče razvoj mirnog rešavanja lokalnih sporova posredstvom takvih regionalnih sporazuma ili takvih regionalnih agencija na inicijativu zainteresovanih država ili na poziv Saveta bezbednosti. 4. Ovaj član ni na koji način ne dira u primenu članova 34. i 35. Član 53. 1. Savet bezbednosti, kad god je celishodno, koristi takve regionalne sporazume ili agencije za prinudnu akciju pod svojim rukovodstvom. Ali, bez odobrenja Saveta bezbednosti, neće po regionalnim sporazumima niti preko regionalnih agencija biti preduzeta nijedna prinudna akcija, izuzev mere protiv svake neprijateljske države kao što su one definisane u stavu 2. ovog člana, predviđenih u skladu sa članom 107. ili u regionalnim sporazumima usmerenim protiv obnavljanja agresivne politike bilo koje takve države, sve dok Organizacija ne bude mogla, na traženje zainteresovanih vlada, da preuzme na sebe odgovornost za suzbijanje nove agresije takve države.

173

2. Izraz „neprijateljska država“ kako je upotrebljen u stavu 1. ovog člana primenjuje se na svaku državu koja je u toku drugog svetskog rata bila neprijatelj bilo kog potpisnika ove Povelje. Član 54. Savet bezbednosti mora biti u svako doba potpuno obaveštavan o preduzetim aktivnostima ili onima koje se imaju u vidu na osnovu regionalnih sporazuma ili od strane regionalnih agencija u cilju održavanja međunarodnog mira i bezbednosti.

Glava IX MEĐUNARODNA EKONOMSKA I SOCIJALNA SARADNJA Član 55. U cilju stvaranja uslova stabilnosti i blagostanja koji su neophodni za miroljubive i prijateljske odnose između nacija, zasnovane na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda, Ujedinjene nacije rade na unapređenju: a) povećanja životnog standarda, punog zaposlenja i uslova za ekonomski i socijalni napredak i razvoj; b) rešavanja međunarodnih ekonomskih, socijalnih, zdravstvenih i srodnih problema i međunarodne kulture i prosvetne saradnje; i c) sveopšteg poštovanja i uvažavanja ljudskih prava kao i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru. Član 56. Svi članovi se obavezuju da će preduzimati zajedničku i pojedinačnu akciju u saradnji s Organizacijom radi postizanja ciljeva utvrđenih u članu 55. Član 57. 1. Razne specijalizovane agencije ustanovljene međuvladinim sporazumom i sa širokom međunarodnom odgovornošću, kao što je utvrđeno njihovim osnovnim instrumentima, na ekonomskom, socijalnom, kulturnom, prosvetnom, zdravstvenom i srodnim poljima, povezuju se s Ujedinjenim nacijama u saglasnosti s odredbama člana 63. 2. Ove agencije tako povezane s Ujedinjenim nacijama nazivaju se u daljem tekstu specijalizovanim agencijama. Član 58. Organizacija daje preporuke radi usaglašavanja politike i delatnosti specijalizovanih agencija. Član 59. Organizacija daje, kada tome ima mesta, inicijativu za pregovore između država zainteresovanih za stvaranje svake nove specijalizovane agencije potrebne za ispunjenje ciljeva utvrđenih u članu 55. Član 60. Odgovornost za izvršenje zadataka Organizacije izloženih u ovoj Glavi leži na Generalnoj skupštini i pod njenim okriljem na Ekonomskom i socijalnom savetu koji u tu svrhu raspolaže ovlašćenjima utvrđenim u Glavi X.

Glava X EKONOMSKI I SOCIJALNI SAVET Sastav Član 61. 1. Ekonomski i socijalni savet sastoji se od dvadeset sedam članova Ujedinjenih nacija koje bira Generalna skupština. 2. Uz rezervu u odnosu na odredbe stava 3, devet članova Ekonomskog i socijalnog saveta bira se svake godine za period od tri godine. Članovi koji se povlače mogu odmah ponovo biti izabrani. 3 Na prvim izborima posle povećanja broja članova Ekonomskog i socijalnog saveta od osamnaest na dvadeset sedam, pored članova izabranih umesto šest članova čiji mandat ističe krajem ove godine bira se devet članova. Mandat trojice od ovih devet 174

dopunskih ističe za godinu dana, a mandat ostala tri člana za dve sodine, u saglasnosti s rešenjem Generalne skupštine. 4. Svaki član Ekonomskog i socijalnog saveta ima jednog predstavnika u Savetu. Zadaci i ovlašćenja Član 62 1. Ekonomski i socijalni savet može da vrši ili pokreće proučavanja i da priprema izveštaje o međunarodnim ekonomskim, socijalnim, kulturnim, prosvetnim zdravstvenim i srodnim predmetima i može da daje preporuke o svim tim predmetima Generalnoj skupštini, članovima Ujedinjenih nacija i zainteresovanim specijalizovanim agencijama. 2. On može da daje preporuke u cilju unapređenja poštovanja i uvažavanja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve. 3. On može, o pitanjima iz svoje nadležnosti, da priprema nacrte konvencije radi podnošenja Generalnoj skupštini. 4. On može, u skladu s pravilima koja propišu Ujedinjene nacije da saziva međunarodne konferencije o pitanjima iz svoje nadležnosti. Član 63. 1. Ekonomski i socijalni savet može da sa svakom od agencija navedenih u članu 57, zaključuje sporazume kojima se određuju uslovi pod kojima se agencija u pitanju povezuje s Ujedinjenim nacijama. Takvi sporazumi podležu odobrenju Generalne skupštine. 2. On može da usaglašava delatnost specijalizovanih agencija savetujući se s njima i dajući preporuke takvim agencijama, a, isto tako, dajući preporuke Generalnoj skupštini i članovima Ujedinjenih nacija. Član 64. 1. Ekonomski i socijalni savet može da preduzima odgovarajuće korake radi dobijanja redovnih izveštaja od specijalizovanih agencija. On može da sklapa sporazume sa članovima Ujedinjenih nacija i sa specijalizovanim agencijama radi dobijanja izveštaja o koracima preduzetim u svrhu sprovođenja njegovih sopstvenih preporuka kao i preporuka Generalne skupštine o predmetima koji ulaze u okvir njegove nadležnosti. 2. On može da saopštava svoje primedbe o tim izveštajima Generalnoj skupštini. Član 65. Ekonomski i socijalni savet može da pruža obaveštenja Savetu bezbednosti i pomaže Savetu bezbednosti na njegovo traženje. Član 66. 1. Ekonomski i socijalni savet obavlja takve zadatke koji spadaju u njegovu nadležnost a u vezi su sa sprovođenjem u život preporuka Generalne skupštine. 2. On može, uz odobrenje Generalne skupštine, da vrši usluge na zahtev članova Ujedinjenih nacija i na traženje specijalizovanih agencija. 3. On vrši i druge zadatke nabrojane u drugim odeljcima ove Povelje, ili koje mu odredi Generalna skupština. Glasanje Član 67. 1. Svaki član Ekonomskog i socijalnog saveta ima jedan glas. 2. Odluke Ekonomskog i socijalnog saveta donose se većinom članova koji su prisutni i koji glasaju. Postupak Član 68. Ekonomski i socijalni savet obrazuje komisije za ekonomska i socijalna pitanja i za unapređivanje prava čoveka, kao i druge takve komisije za kojima se ukaže potreba u cilju obavljanja njegovih zadataka. 175

Član 69. Ekonomski i socijalni savet poziva svakog člana Ujedinjenih nacija da, bez prava glasa, učestvuje u njegovom razmatranju svakog predmeta za koji je taj član posebno zainteresovan. Član 70. Ekonomski i socijalni savet može da zaključi sporazume kako bi predstavnici specijalizovanih agencija, bez prava glasa, uzeli učešće u njegovom razmatranju i u razmatranju komisija koje je on obrazovao, kao i da bi njegovi predstavnici uzeli učešća u razmatranju specijalizovanih agencija. Član 71. Ekonomski i socijalni savet može da zaključi potrebne sporazume radi konsultovanja sa nevladinim organizacijama zainteresovanim za pitanja koja ulaze u okvir njegove nadležnosti. Takvi sporazumi mogu se praviti s međunarodnim organizacijama i, kad tome ima mesta, s nacionalnim organizacijama posle konsultovanja sa zainteresovanim članom Ujedinjenih nacija. Član 72. 1. Ekonomski i socijalni savet sam usvaja svoj poslovnik, uključujući način izbora njegovog predsednika. 2. Ekonomski i socijalni savet se sastaje prema potrebi, saglasno svome poslovniku, koji sadrži i odredbu o sazivanju sednica na traženje većine njegovih članova.

Glava XIII STARATELJSKI SAVET Sastav Član 86. 1. Starateljski savet sačinjavaju sledeći članovi Ujedinjenih nacija: a) članovi koji upravljaju teritorijama pod starateljstvom; b) oni članovi poimenično navedeni u članu 23, koji ne upravljaju teritorijama pod starateljstvom, i c) onoliko ostalih članova koje na rok od tri godine izabere Generalna skupština koliko se pokaže potrebnim da bi se obezbedilo da ukupan broj članova Starateljskog saveta bude podjednako podeljen između onih članova Ujedinjenih nacija koji upravljaju teritorijama pod starateljstvom i onih koji to ne čine. 2. Svaki član Starateljskog saveta određuje jedno naročito kvalifikovano lice da ga u njemu predstavlja. Zadaci i ovlašćenja Član 87. Generalna skupština i, pod njenim okriljem, Starateljski savet mogu pri vršenju svojih zadataka: a) razmatrati izveštaje koje podnosi administrativna vlast; b) primati peticije i ispitivati ih savetujući se s administrativnom vlašću; c) vršiti povremene obilaske teritorija pad starateljstvom u vreme u koje se sporazumeju s administrativnom vlašću, i d) preduzimati te i ostale akcije u skladu s odredbama sporazuma o starateljstvu. Član 88. Starateljski savet sastavlja upitnik o političkom, ekonomskom, socijalnom i prosvetnom napretku stanovnika svake teritorije pod starateljstvom, a administrativna vlast svake teritorije pod starateljstvom koja spada u nadležnost Generalne skupštine podnosi godišnji izveštaj Generalnoj skupštini na bazi takvih upitnika. Glasanje Član 89. 1. Svaki član Starateljskog saveta ima jedan glas. 176

2. Odluke Starateljskog saveta se donose većinom članova koji su prisutni i koji glasaju. Postupak Član 90. 1. Starateljski savet sam usvaja svoj poslovnik, uključujući i način izbora svoga predsednika. 2. Starateljski savet se sastaje prema potrebi saglasno svome poslovniku, koji sadrži i odredbu o sazivanju sednica na traženje većine njegovih članova. Član 91. Starateljski savet, kad tome ima mesta, koristi pomoć Ekonomskog i socijalnog saveta, a, isto tako, i specijalizovanih agencija u pitanjima kojima se oni bave.

Glava XIV MEĐUNARODNI SUD Član 92. Međunarodni sud je glavni sudski organ Ujedinjenih nacija. On postupa u skladu s priloženim Statutom, koji je zasnovan na Statutu Stalnog suda međunarodne pravde i čini sastavni deo ove Povelje. Član 93. 1. Svi članovi Ujedinjenih nacija su ipso facto strane Statuta Međunarodnog suda. 2. Država koja nije član Ujedinjenih nacija može da postane strana Statuta Međunarodnog suda pod uslovima koje u svakom pojedinom slučaju određuje Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti. Član 94. 1. Svaki član Ujedinjenih nacija obavezuje se da će se pridržavati odluke Međunarodnog suda u svakom sporu u kome je stranka. 2. Ako jedna stranka u sporu ne ispuni obaveze ikoje na njoj leže prema presudi koju Sud donese, druga stranka se može obratiti Savetu bezbednosti, koji može, ako smatra potrebnim, dati preporuke ili odlučiti o merama koje treba preduzeti da bi se presuda izvršila. Član 95. Ništa u ovoj Povelji ne sprečava članove Ujedinjenih nacija da rešavanje svojih sporova poveravaju drugim sudovima na osnovu sporazuma koji već postoje ili koji mogu biti ubuduće zaključeni. Član 96. 1. Generalna Skupština ili Savet bezbednosti mogu tražiti od Međunarodnog suda da da savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju. 2. Drugi organi Ujedinjenih nacija i specijalizovane ustanove koje Generalna skupština može u. svako doba na to da ovlasti, takođe mogu tražiti od Suda savetodavno mišljenje o pravnim pitanjima koja bi nastala u okviru njihove delatnosti.

Glava XV SEKRETARIJAT Član 97. Sekretarijat sačinjavaju generalni sekretar i ono osoblje koje Organizacija može da zahteva. Generalnog sekretara imenuje Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti. On je glavni administrativni službenik Organizacije. Član 98. Generalni sekretar postupa u tom svojstvu na svim sastancima Generalne skupštine, Saveta bezbednosti, Ekonomskog i socijalnog saveta i Starateljskog saveta, a vrši i sve druge funkcije koje mu povere ovi organi. Generalni sekretar podnosi Generalnoj skupštini godišnji izveštaj o radu Organizacije. 177

Član 99. Generalni sekretar može skrenuti pažnju Savetu bezbednosti na svako pitanje koje po njegovom mišljenju može da ugrozi očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti. Član 100. 1. U vršenju svojih dužnosti generalni sekretar i osoblje ne traže niti primaju uputstva ni od koje vlade niti od neke druge vlasti izvan Organizacije. Oni će se uzdržati od svake akcije koja bi se mogla odraziti na njihov položaj kao međunarodnih službenika odgovornih jedino Organizaciji. 2. Svaki član Ujedinjenih nacija obavezuje se da će poštovati isključivo međunarodni karakter funkcija generalnog sekretara i osoblja i da neće težiti da na njih utiče u vršenju njihovih dužnosti. Član 101. 1. Generalni sekretar imenuje osoblje prema pravilima koje donosi Generalna skupština. 2. Odgovarajuće osoblje biće stalno dodeljeno Ekonomskom i socijalnom savetu, Starateljskom savetu i, ukoliko je potrebno, drugim organima Ujedinjenih nacija. Ovo osoblje čini sastavni deo Sekretarijata. 3. Pri zapošljavanju osoblja i određivanju uslova službe najveća pažnja će se pokloniti potrebi da se obezbedi najviši stupanj marljivosti, stručnosti i neporočnosti. Potrebna pažnja će se obratiti na važnost regrutovanja osoblja na najširoj mogućoj geografskoj osnovi.

Glava XVI RAZNE ODREDBE Član 102. 1. Svaki ugovor i svaki međunarodni sporazum koji zaključi neki član Ujedinjenih nacija posle stupanja na snagu ove Povelje biće što je mogućno pre registrovan u Sekretarijatu i objavljen od njegove strane. 2. Nijedna strana takvog ugovora ili međunarodnog sporazuma koji nije registrovan shodno odredbama stava 1. ovog člana neće se moći pozivati na taj ugovor ili sporazum ni pred jednim organom Ujedinjenih nacija. Član 103. U slučaju sukoba između obaveza članova Ujedinjenih nacija po ovoj Povelji i njihovih obaveza po nekom drugom međunarodnom sporazumu, prevagu će imati njihove obaveze po ovoj Povelji. Član 104. Organizacija uživa na teritoriji svakog svog člana onu pravnu sposobnost koja joj je potrebna da vrši svoje funkcije i postiže svoje ciljeve. Član 105. 1. Organizacija uživa na teritoriji svakog svog člana one povlastice i imunitete koji su potrebni za postizanje njenih ciljeva. 2. Predstavnici članova Ujedinjenih nacija i službenici Organizacije uživaju isto tako povlastice i imunitete koji su potrebni da samostalno obavljaju svoje funkcije u vezi s Organizacijom. 3. Generalna skupština može davati preporuke u cilju određivanja pojedinosti primene stavova 1 i 2 ovog člana ili predlagati u tu svrhu konvencije članovima Ujedinjenih nacija.

Glava XVIII IZMENE I DOPUNE Član 108. Izmene i dopune ove Povelje stupaju na snagu za sve članove Ujedinjenih nacija kad ih usvoje dve trećine članova Generalne skupštine i kada ih, saglasno njihovom ustavnom postupku, ratifikuju dve trećine članova Ujedinjenih nacija, uključujući i sve stalne članove Saveta bezbednosti. 178

Član 109. 1. U cilju revizije ove Povelje može se održati Opšta konferencija članova Ujedinjenih nacija na dan i u mestu koji će se utvrditi glasovima dve trećine članova Generalne skupštine i glasovima ma kojih devet članova Saveta bezbednosti. Svaki član Ujedinjenih nacija na konferenciji imaće jedan glas. 2. Svaka izmena ove Povelje koju Konferencija preporuči dvotrećinskom većinom glasova, stupiće na snagu kad je ratifikuju dve trećine članova Ujedinjenih nacija saglasno svom ustavnom postupku, uključujući i sve stalne članove Saveta bezbednosti. 3. Ako se posle stupanja na snagu ove Povelje takva Konferencija ne održi pre desetog zasedanja Generalne skupštine, predlog za sazivanje takve Konferencije staviće se na dnevni red tog zasedanja Generalne skupštine, a Konferencija će se održati ako to bude odlučeno većinom glasova članova Generalne skupštine i glasovima ma kojih devet članova Saveta bezbednosti.

Glava XIX RATIFIKACIJA I POTPISIVANJE Član 110. 1. Ovu Povelju ratifikovaće države potpisnice u skladu sa svojim odnosnim ustavnim postupkom. 2. Ratifikacije će biti deponovane kod vlade Sjedinjenih Američkih Država, koja će o svakom izvršenom deponovanju obavestiti sve države potpisnice kao i generalnog sekretara Organizacije kad on bude imenovan. 3. Ova Povelja stupa na snagu pošto ratifikacije deponuju Republika Kina, Francuska, Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, Ujedinjena Kraljevina Velike Britanije i Severne Irske, Sjedinjene Američke Države i većina ostalih država potpisnica. Protokol o deponovanju ratifikacijama sastaviće zatim vlada Sjedinjenih Američkih Država, koja će ga u prepisu dostaviti svim državama potpisnicima. 4. Države potpisnice ove Povelje koje je ratifikuju posle njenog stupanja na snagu postaju člamovi osnivači Ujedinjenih nacija na dan deponovanja svojih odnosnih ratifiikacija.

2. KONVENCIJA O MEĐUNARODNOM CIVILNOM VAZDUHOPLOVSTVU* DRUGI DEO ORGANIZACIJA MEĐUNARODNOG CIVILNOG VAZDUHOPLOVSTVA Glava VII ORGANIZACIJA Član 43. Naziv i sastav Ovom Konvencijom osniva se Organizacija čiji će naziv biti Organizacija međunarodnog civilnog vazduhoplovstva. Ova Organizaciju sačinjavaju Skupština, Savet. i sva ostala tela koja budu potrebna. Član 44. Svrhe Organizacija ima za oilj da razvija načela i tehniku međunarodne vazdušne plovidbe, kao i da potpomaže uspostavljanje i podstiče razvoj međunarodnog vazdušnog saobraćaja kako bi mogla da: (a) obezbeđuje uredan i zdrav razvoj međunarodnog civilnog vazduhoplovstva u čitavom svetu; (b) podstiče tehniku izrade i eksploatacije vazduhoplova u miroljubive svrhe; *

Potpisana u Čikagu, 7, decembra 1944. godine. Stupila na snagu 4. aprila 1947. godine.

179

(c) potpomaže razvoj vazdušnih puteva, vazduhoplovnih pristaništa i uređaja za vazdušniu plovidbu namenjenih međunarodnom crvdlnom vazduhoplovstvu; (d) pruža narodima sveta bezbedan, redovan, efikasan i ekonomičan vazdušni saobraćaj koji im je potreban; (e) otklanja privredno rasipanje koje je rezultat neumerene ikonkurencije; (f) osigurava da se prava Drža¥a ugovomica u potpunosti poštuju i da svaka Država ugovornica bude u pravičnoj mogućnosti da eksploatiše preduzeća za međunarodni vazdušni saobraćaj; (g) spreči bilo kakvu diskriminaciju među Državama ugovornicama; (h) doprinosi bezbednosti leta u međunarodnoj vazdušnoj plovidbi; (i) pomaže uopšte razvoj svih vidova međunarodnog civilnog vazduhoplovstva. Član 45. Stalno sedište Organizacija ima svoje stalno sedište u mestu koje će utvrditi na svom poslednjem zasedanju Privremena skupština Privremene organizacije međunarodnog civilnog vazduhoplovstva osnovana Privremenim sporazumom o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu koji je potpisan 7. decembra 1944. godine u Čikagu. Odlukom Saveta ovo sedište može biti privremeno preneto u. neko drugo mesto. Član 47. Pravna sposobnost Organizacija ima, na teritoriji svake Države ugovornice, pravnu sposobnost potrebnu za vršenje svojih zadataka. Njoj se priznaje puni karakter pravnog lica svuda gde joj to Ustav i zakoni odnosne Države dopuštaju.

Glava VIII SKUPŠTINA Član 48. Zasedanje Skupštine i glasanje (a) Skupština će se sastajati jedanput godišnje a sazivaće je Savet u podesno vreme i u podesnom mestu. Vanredna zasedanja ona može da održava u svako doba kada ih sazove Savet ili na zahtev deset Država ugovornica upućen Generalnom sekretaru. (b) Sve Države ugovornice imaju jednako pravo da budu predstavljene na zasedanjima Skupštine, a svaka Država ugovornica ima pravo na jedan glas. Delegati, koji predstavljaju Države ugovornice, mogu uzeti stručne savetnike koji mogu da učestvuju na sastancima ali bez prava glasa. (c) Na sastancima Skupštine potrebna je većina Država ugovornica da bi se obezbedio kvorum. Ukoliko nije ovom Konvencijom drukčije propisano, odluke Skupštine donosiće se većinom datih glasova. Član 49. Prava i dužnosti Skupštine Prava i dužnosti Skupštine su sledeći: (a) da na svakom zasedanju bira svog Predsednika i ostale funkcionere; (b) da, prema odredbama glave IX, vrši izbor Država ugovornica koje će biti zastupljene u Savetu; (c) da razmatra izveštaje Saveta i preduzima mere koje nađe za shodno: da rešava svako pitanje koje joj uputi Savet; (d) da utvrđuje sopstvena pravila procedure i osniva pomoćne komisije koje bude smatrala potrebnim ili korisnim; (e) da donosi godišnji budžet i preduzima sve finansijske mere koje se tiču Organizacije, prema odredbama glave XII; (f) da potvrđuje izdatke i odobrava račune Organizacije: (g) da Savetu, pomoćnim komisijama ili bilo kome drugom telu upućuje svako pitanje iz svoje nadležnosti koje nađe za potrebno da im podnese; (h) da prenosi na Savet sva prava i sva ovlašćenja koja su potrebna ili korisna za vršenje zadataka Organizacije kao i da u svako doba povlači ili menja takva ovlašćenja; 180

(i) da sprovodi odgovarajuće odredbe glave XIII; (j) da razmatra predloge za izmene ili dopune odredaba ove Konvencije, i ako se sa njima saglasi, da ih u smislu odredaba glave XXI preporučuje Državama ugovornicama; (k) da se bavi svakim pitanjem iz nadležnosti Organizacije koje nije izričito stavljeno u zadatak Savetu.

Glava IX SAVET Član 50. Sastav i izbor Saveta (a) Savet je stalni organ koji je odgovoran Skupštini. Njega sačinjavaju dvadeset i jedna Država ugovornica koje Skupština izabere. Izbor će se izvršiti na prvom zasedanju Skupštine, a potom će se ovaj izbor vršiti svake tri godine; tako izabrani članovi Saveta vrše dužnost do narednih izbora; (b) Prilikom izbora članova Saveta Skupština obezbeđuje da u odgovarajućoj meri budu zastupljene: 1) Države od glavnog značaja u oblasti vazdušnog saobraćaja; 2) Države koje nisu zastupljene na drugi način a koje najviše doprinose u pogledu uređaja za međunarodnu civilnu vazdušnu plovidbu; 3) Države koje nisu zastupljene na drugi način a čije imenovanje obezbeđuje da u Savetu budu zastupljeni svi glavni geografski delovi sveta. Skupština, čim to bude moguće, popunjava svako upražnjeno mesto u Savetu; svaka tako izabrana Država ugovornica u Savetu vrši svoje dužnosti do isteka mandata njenog prethodnika; (c) Nijedan predstavnik neke Države ugovornice u Savetu ne može da aktivno učestvuje ili da bude finansijski zainteresovan u eksploataciji nekog međunarodnog vazdušnog saobraćaja. Član 51. Predsednik Saveta Savet bira svog Predsednika na tri godine. Predsednik se može ponovo birati; on nema pravo glasa. Savet bira iz redova svojih članova jednog ili više Potpredsednika koji zadržavaju svoje pravo glasa kad vrše dužnost Predsednika. Predsednik ne mora da se bira iz reda predstavnika članova Saveta; ali ako je izabran neki predstavnik, njegovo mesto smatra se upražnjenim i popunjava se od strane one Države koju je on predstavljao. Predsednik ima sledeće dužnosti: (a) da saziva Savet, Komitet za vazdušni saobraćaj i Komisiju za vazdušnu plovidbu; (b) da dela kao predstavnik Saveta; i (c) da u ime Saveta ispunjava sve dužnosti koje bi mu ovaj dodelio. Član 52. Glasanje u Savetu Odluke Saveta mora da odobri većina članova Saveta. Savet može u vezi sa određenim pitanjem da prenese ovlašćenje na jedan od Komiteta izabranih iz redova njegovih članova. Svaka zainteresovana Država ugovornica može da se žali Savetu na odluke bilo kog njegovog Komiteta. Član 53. Učešće bez prava glasa Svaka Država ugovornica može da učestvuje bez prava glasa u razmatranju od strane Saveta, njegovih Komiteta ili Komisija svakog pitanja koje zadire neposredno u njene interese. Nijedan član Saveta ne može učestvovati u glasanju kada Savet razmatra neki spor u kome je taj član strana učesnica. Član 54. Obavezne funkcije Saveta Savet je dužan da: (a) podnosi Skupštini godišnje izveštaje; 181

(b) sprovodi uputstva Skupštine i ispunjava sve dužnosti i obaveze koje mu nalaže ova Konvencija; (c) utvrđuje svoju organizaciju i svoj poslovnik; (d) imenuje Komitet za vazdušni saobraćaj koji će se sastojati od predstavnika članova Saveta i koji će odgovarati ovom Savetu, i određuje mu njegovu nadležnost; (e) u smisiu odredaba glave X obrazuje Komisiju za vazdušnu plovidbu; (f) upravlja finansijskim poslovanjem Organizacije, u smislu odredaba glave XII i XV. (g) određuje prinadležnosti Predsednika Saveta; (h) imenuje glavnog Izvršnog organa koji će nositi naziv Generalnog sekretara, kao i da preduzima mere za imenovanje sveg ostalog potrebnog osoblja odredaba glave XI; (i) traži, prikuplja, proučava i objavljuje obaveštenja koja se odnose na unapređenje vazdušne plovidbe i eksploataciju međunarodnog vazdušnog saobraćaja, uključujući i obaveštenja o troškovima eksploatacije i subvencijama koje se isplaćuju iz javnih fondova preduzećima za vazdušni saobraćaj; (j) obaveštava Države ugovornice o svakom prekršaju ove Konvencije kao i o svakom neispunjavanju preporuka ili odluka Saveta; (k) obaveštava Skupštinu o svakom prekršaju ove Konvencije, ako neka Država članica ne bi preduzela potrebne mere u razumnom roku od dana kada joj je na taj prekršaj skrenuta pažnja; (1) prihvata, u smislu odredaba glave VI ove Konvencije, međunarodne standarde i preporučene metode; radi lakšeg snalaženja označava ih pod nazivom Priloga ovoj Konvenciji; i obaveštava sve Države ugovornice o preduzetim merama; (m) razmatra preporuke formulisane od strane Komisije za vazdušnu plovidbu, u cilju izmena i dopuna priloga i preduzima mere u smislu odredaba glave XX; (n) razmatra svako pitanje u vezi sa Konvencijom, koje bi mu mogla da ri neka Država ugovornica. Član 55. Fakultativne funkcije saveta Savet može: (a) ako bude umesno i ako se iskustvom pokaže korisnim, da obrazuje pomoćne komisije za vazdušni saobraćaj na regionalnoj ili kakvoj drugoj osnovi i da određuje grupe Država ili preduzeća za vazdušni saobraćaj kojima će moći da se obraća radi olakšanja ostvarenja ciljeva ove Konvencije; (b) da prenosi na Komisiju za vazdušnu plovidbu sva ovlašćenja povrh onih koja su joj data ovom Konvencijom, i da takva ovlašćenja u svako doba opoziva ili menja; (c) da rukovodi istraživanjima u svojim oblastima vazdušnog saobraćaja i vazdušne plovidbe koja su od međunarodnog značaja, da saopštava rezultat svojih istraživanja Državama ugovornicama i olakšava razmenu obaveštenja između Država ugovornica po pitanju vazdušnog saobraćaja i vazdušne plovidbe; (d) da proučava svako pitanje u vezi organizacije i eksploatacije međunarodnog vazdušnog saobraćaja, uključujući i međunarodno vlasništvo i eksploataciju međunarodnog vazdušnog saobraćaja na glavnim pravcima i da podnosi Skupštini predloge u vezi sa tim; (e) da na traženje ma koje Države ugovornice vrši ankete o svakoj situaciji koja bi mogla da predstavlja smetnje za razvoj međunarodne vazdušne plovidbe koje se mogu izbeći i da po završenim anketama objavljuje izveštaje koje bi našla za shodno.

Glava X KOMISIJA ZA VAZDUŠNU PLOVIDBU Član 56. Kandidovanje i imenovanje Komisije Komisija za vazdušnu plovidbu sastojaće se od dvanaest članova koje će imenovati Savet iz redova lica određenih od strane Država ugovornica. Ova lica imaće odgovarajuću sposobnost i iskustvo u pogledu nauke i prakse iz oblasti vazduhoplovstva. Savet će pozvati Države ugovornice da mu podnesu kandidature Predsednika Komisije za vazdušnu plovidbu imenuje Savet. 182

Član 57. Dužnosti Komisije Dužnosti Komisije za vazdušnu plovidbu su sledeće: (a) da razmatra izmene koje treba uneti u priloge ove Konvencije i da Savetu preporučuje njihovo usvajanje; (b) da obrazuje stručne potkomisije u kojima će svaka Država ugovornica, ako to želi, moći da bude zastupljena; (c) da daje savetu mišljenja o centralizaciji i o dostavljanju Državama ugovornicama svih obaveštenja za koje smatra da su potrebna ili korisna po unapređenje vazdušne plovidbe.

Glava XI OSOBLJE Član 58. Imenovanje osoblja Pridržavajući se propisa koje donese Skupština, kao i odredaba ove Konvencije, Savet određuje način imenovanja i otpuštanja, stručno obrazovanje, prinadležnosti i dodatke i uslove rada Generalnog sekretara i ostalog osoblja Organizacije; pored toga, on može da uposli državljane bilo koje Države ugovornice ili da koristi njihove usluge. Član 59. Internacionalni karakter osoblja Predsednik Saveta, Generalni sekretar i ostalo osoblje neće smeti da u vezi sa vršenjem svojih dužnosti traže niti primaju uputstva ma od koje vlasti van Organizacije. Svaka Država ugovornica obavezuje se da će u potpunosti poštovati internacionalni karakter funkcija tog osoblja i da neće pokušavati da utiče ni na kog svog državljanina u vršenju njegovih funkcija. Član 60. Imuniteti i privilegije osoblja Svaka Država ugovornica obavezuje se da će, kolikogod to dozvoljavaju njeni ustavni propisi, priznati Predsedniku, Generalnom sekretaru i ostalom osoblju Organizacije sve privilegije i imunitete priznate odgovarajućem osoblju ostalih javnih međunarodnih organizacija, Ako se zaključi kakav međunarodni opšti sporazum o imunitetima i privilegijama međunarodnih službenika, imuniteti i privilegije koje se priznaju Predsedniku Saveta, Generalnom sekretaru i ostalom osoblju Organizacije, biće imuniteti i privilegije koje priznaje taj međunarodni opšti sporazum.

Glava XII FINANSIJSKO POSLOVANJE Član 61. Budžet i raspodela izdataka Savet svake godine podnosi Skupštini budžet, stanje računa i predviđene iznose svih prihoda i izdataka. Skupština izglasava budžet unoseći u njega sve izmene koje smatra umesnim i, izuzimajući doprinose koji se traže na osnovu glave XV od Država koje na to pristanu, vrši raspodelu izdataka Organizacije na Države ugovornice u srazmeri koju povremeno određuje. Član 62. Obustavljanje prava glasa Skupština može da obustavi pravo glasa u Skupštini i Savetu svakoj Državi ugovornici koja u razumnom roku ne ispuni svoje novčane obaveze prema Organizaciji.

183

Član 63. Izdaci delegacija i ostalih predstavnika Svaka Država ugovornica snosi izdatke svoje sopstvene delegacije u Skupštini, kao i prinadležnosti, putne troškove i ostale izdatke ma koga lica koje je ona imenovala u Savetu odnosno koje je predložila ili odredila za predstavnika u ma kojem pomoćnom Komitetu ili komisiji Organizacije.

Glava XIII OSTALI MEĐUNARODNI ARANŽMANI Član 64. Aranžmani u pogledu bezbednosti Glasanjem Skupštine, Organizacija može, ukoliko se radi o vazduhoplovnim pitanjima iz njene nadležnosti koja se neposredno tiču svetske bezbednosti, da zaključuje specijalne aranžmane sa ma kojom opštom organizacijom koju su osnovale nacije sveta radi održavanja mira. Član 65. Aranžmani sa drugim međunarodnim telima Savet može da u ime Organizacije sklapa sporazume sa drugim međunarodnim telima kako bi se održavale zajedničke službe i preduzimale zajedničke mere u pogledu osoblja i, da uz saglasnost Skupštine sklapa sve ostale aranžmane koji bi mogli da olakšaju zadatak Organizacije.

3. USTAV ORGANIZACIJE UJEDINJENIH NACIJA ZA INDUSTRIJSKI RAZVOJ* Glava I Član 1. Ciljevi Osnovni cilj Organizacije sastoji se u unapređivanju i ubrzavanju industrijskog razvoja zemalja u razvoju s ciljem da se doprinese uspostavljanju novog međunarodnog ekonomskog poretka. Organizacija takođe unapređuje industrijski razvoj i saradnju na svetskom, regionalnom i nacionalnom nivou, kao i na nivou sektora.

Glava II UČEŠĆE Član 3. Članice Članstvo u Organizaciji otvoreno je za sve države koje prihvataju ciljeve i načela Organizacije: (a) Države — članice Ujedinjenih nacija, neke specijalizovane ustanove ili Međunarodne agencije za atomsku energiju učlanjuju se u Organizaciju time što postaju ugovornice ovog Ustava u skladu s članom 24. i članom 25. stav 2; (b) Države koje se ne pominju u alineji a) učlanjuju se u Organizaciju time što postaju ugovornice ovog Ustava u skladu s članom 24. stav 3. i članom 25. stav 2. c), pošto njihovo učlanjenje odobri Konferencija dvotrećinskom većinom prisutnih članica koje i glasaju, na osnovu preporuke Odbora.

*

Prihvaćen na Konferenciji za uspostavljanje Organizacije uiedinjenih nacija za industrijski razvoj u Beću, 8. aprila 1979. Do 15. januara 1980. godine nije stupio na snagu.

184

Član 4. Posmatrači 1. Status posmatrača u Organizaciji biće dostupan, na njihov zahtev, svima onima koji takav status uživaju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, ukoliko Konferencija ne odluči drukčije. 2. Bez obzira na stav 1, Konferencija ima pravo da pozove druge posmatrače da učestvuju u radu Organizacije. 3. Posmatračima je dozvoljeno da učestvuju u radu Organizacije u skladu sa odgovarajućim pravilima postupka i odredbama ovog Ustava. Član 5. Suspenzija 1. Svaka članica Organizacije, čija su članska prava i povlastice u Ujedinjenim nacijama suspendovani, biće automatski suspendovana i u pogledu vršenja prava i korišćenja povlastica članstva u Organizaciji. 2. Svaka članica koja kasni sa uplatom svojih finansijskih doprinosa Organizaciji neće imati pravo glasa u Organizaciji ako iznos zakasnelih uplata bude ravan ili nadmaši iznos propisanih doprinosa koje je trebalo da uplati za prethodne dve fiskalne godine. Međutim, svaki organ može da dopusti takvoj članici da glasa u tom organu, ukoliko utvrdi da je prepuštanje uplate usledilo zbog okolnosti na koje članica nema uticaja. Član 6. Istupanje 1. Članica može da istupi iz Organizacije time što deponuje izjavu o otkazivanju ovog Ustava kod depozitara. 2. Istupanje stupa na snagu poslednjeg dana fiskalne godine koja usledi iza fiskalne godine u toku koje je ova izjava deponovana. 3. Doprinos članice koja istupa za godinu koja usledi davanju izjave o istupanju biće isti kao i onaj određen za fiskalnu godinu u toku koje je izjava data. Članica koja istupa uz to će izvršiti sve bezuslovne finansijske obaveze koje je prihvatila pre deponovanja izjave o istupanju.

Glava III ORGANI Član 7. Glavni i pomoćni organi 1. Glavni organi Organizacije jesu: a) Generalna konferencija (u daljem tekstu: „Konferencija“); b) Odbor za industrijski razvoj (u daljem tekstu: „Odbor“); c) Sekretarijat. 2. Uspostavlja se Komitet za program i budžet koji pomaže Odboru prilikom pripremanja i proučavanja programa rada, redovnog budžeta i operativnog budžeta Organizacije, kao i ostalih finansijskih poslova koji se tiču Organizacije. 3. Mogu se obrazovati drugi pomoćni organi, uključujući tu i tehničke komitete; njih obrazuju Konferencija ili Odbor vodeći računa o načelu pravične geografske raspodele. Član 8. Generalna konferencija 1. Konferenciju čine predstavnici svih članica. 2. a) Konferencija održava redovna zasedanja svake druge godine, ukoliko ne odluči drukčije. Specijalna zasedanja može sazvati Generalni direktor na zahtev Odbora ili većine svih članica. b) Redovna zasedanja održavaju se u sedištu Organizacije, ukoliko Konferencija drukčije ne odluči, Odbor utvrđuje mesto u kome se održava specijalno zasedanje. 185

3. Pored vršenja ostalih funkcija, koje propisuje ovaj ustav, Konferencija: a) Utvrđuje vodeća načela i politiku Organizacije; b) Razmatra izveštaje Odbora, Generalnog direktora I pomoćnih organa Konferencije; c) Odobrava program rada, redovni budžet i operativni budžet Organizacije u skladu s članom 14, utvrđuje skalu doprinosa u skladu s članom 15, odobrava finansijske pravilnike Organizacije i nadgleda stvarno korišćenje finansijskih izvora Organizacije; d) Ima ovlašćenje da dvotrećinskom većinom prisutnih članica koje su glasale usvaja konvencije ili sporazume u svakoj stvari koja je u nadležnosti Organizacije i da daje preporuke članicama u pogledu takvih konvencija i sporazuma; e) Daje preporuke članicama i međunarodnim organizacijama u stvarima koje su u nadležnosti Organizacije; f) Preduzima sve druge odgovarajuće mere da bi omogućila Organizaciji da unapređuje svoje ciljeve i da izvršava svoje funkcije. 4. Konferencija može da prenese na Odbor sva ona ovlašćenja i funkcije, za koje smatra da je to poželjno, osim onih koji su predviđeni u članu 3. stav b), članu 4, članu 8. stavovima 3. a), b) i c), članu 9. stav J, članu 10. stav 1, članu 11. stav 2, članu 14. stav 4. i 6, članu 15, članu 18, članu 23. stav 2. b) i 3. b) i u Dodatku I. 5. Konferencija usvaja svoj poslovnik. 6. Svaka članica ima u Konferenciji jedan glas. Odluke se donose većinom prisutnih članica koje glasaju, ukoliko to nije drukčije određeno ovim Ustavom ili poslovnikom Konferencije. Član 9. Odbor za industrijski razvoj 1. Odbor čine 53. članice Organizacije, koje bira Konferencija imajući u vidu načelo pravične geografske raspodele. Prilikom izbora članica Odbora, Konferencija će poštovati sledeću raspodelu mesta: 33 članice Odbora bira se između država navedenih u delovima A i C, 15 između država navedenih u delu B i 5 između država navedenih u delu D Dodatka I ovome Ustavu. 2. Mandat članica Odbora traje od zaključenja redovnog zasedanja Konferencije, na kome su izabrane, do zaključenja redovnog zasedanja Konferencije četiri godine kasnije, sem što će članice izabrane na prvom zasedanju imati mandat od trenutka izbora a jedna polovina od njih koristiće ga samo do zaključenja redovnog zasedanja dve godine kasnije. Članice Odbora mogu biti ponovo izabrane. 3. a) Odbor održava bar jedno redovno zasedanje u godini u vreme kada odluči. Specijalna zasedanja saziva Generalni direktor na zahtev većine članica Odbora. b) Sednice se održavaju u sedištu Organizacije, ukoliko Odbor drukčije ne odluči. 4. Pored ostalih funkcija koje su određene ovim ustavom ili koje na njega prenese Konferencija, Odbor: a) Po ovlašćenju Konferencije nadzire izvršavanje odobrenog programa rada i s time povezani redovni i operativni budžet, kao i izvršavanje ostalih odluka Konferencije; b) Preporučuje Konferenciji skalu doprinosa redovnom budžetu; c) Izveštava prilikom svakog redovnog zasedanja Konferenciju o delatnosti Odbora; d) Traži od članica obaveštenja o njihovoj delatnosti u vezi s radom Organizacije; e) U skladu sa odlukama Konferencije i imajući u vidu okolnosti koje nastaju između zasedanja Odbora ili Konferencije, ovlašćuje Generalnog direktora da preduzme mere koje Odbor smatra potrebnim radi rešavanja pitanja koja iskrsnu i vodeći računa o funkcijama i sredstvima Organizacije; f) Ako mesto Generalnog direktora postane upražnjeno između zasedanja Konferencije, postavlja vršioca dužnosti Generalnog direktora, koji će u tom svojstvu delati do sledećeg redovnog ili specijalnog zasedanja Konferencije; g) Priprema provizorni dnevni red Konferencije; h) Vrši ostale funkcije potrebne radi unapređivanja ciljeva Organizacije u granicama predviđenim ovim Ustavom. 5. Odbor usvaja svoj poslovnik. 6. Svaka članica Odbora ima jedan glas. Odluke se donose većinom prisutnih članica koje glasaju, ukoliko nije drukčije određeno ovim Ustavom ili poslovnikom Odbora. 186

Odbor poziva svaku članicu koja nije u njemu zastupljena da učestvuje bez prava glasa u razmatranju svake stvari koja je od naročitog interesa za tu članicu. Član 10. Komitet za program i budžet 1. Komitet za program i budžet čini 27 članica Organizacije, koje bira Konferencija vodeći računa o načelu pravične geografske raspodele. Prilikom izbora Komiteta Konferencija će poštovati sledeću raspodelu mesta: 15 članova Komiteta bira se između država navedenih u delovima A i C, 9 između država navedenih u delu B, tri između država navedenih u delu D Dodatka I ovome Ustavu. Određujući svoje predstavnike u ovom Komitetu države vode računa o njihovim ličnim kvalifikacijama i iskustvu. 2. Mandat članova Komiteta traje od zaključenja redovnog zasedanja Konferencije, na kojoj su izabrani, do zaključenja redovnog zasedanja Konferencije dve godine kasnije. Članovi Komiteta mogu biti ponovo izabrani. 3. a) Komitet održava najmanje jednu sednicu godišnje. Dopunske sednice saziva Generalni direktor na zahtev Odbora ili Komiteta. b) Sednice se održavaju u sedištu Organizacije, ukoliko Odbor drukčije ne odluči, 4. Komitet: a) Ispunjava funkcije predviđene u članu 14; b)Priprema nacrt skale doprinosa redovnom budžetu, koji podnosi Odboru; c) Vrši ostale funkcije u vezi sa finansijskim stvarima, koje odrede Konferencija i Odbor; d) Izveštava Odbor prilikom svakog redovnog zasedanja o svim delatnostima Komiteta i podnosi Odboru savete ili predloge u finansijskim stvarima na svoju sopstvenu inicijativu. 5. Komitet usvaja svoj poslovnik. 6. Svaki član Komiteta ima jedan glas. Odluke se donose dvotrećinskom većinom prisutnih članova koji glasaju. Član 11. Sekretarijat 1. Sekretarijat čine Generalni direktor, zamenici Generalnog direktora i ostali službenici potrebni Organizaciji. 2. Generalnog direktora postavlja Konferencija na preporuku Odbora na vreme od 4 godine. On može biti postavljen i za naredne četiri godine, posle čega nema mesta ponovnom postavljanju. 3. Generalni direktor je glavni administrativni funkcioner Organizacije, U skladu s opštim ili posebnim uputstvima Konferencije ili Odbora, Generalni direktor ima opštu odgovornost i ovlašćenja u upravljanju radom Organizacije. Pod okriljem i pod nadzorom Odbora Generalni direktor odgovara za postavljanje, organizovanje i delatnost službenika 4. Vršeći svoju dužnost Generalni direktor i službenici ne mogu tražiti i primati uputstva bilo koje vlade ili bilo koje vlasti van Organizacije, Oni će se uzdržati od svake delatnosti koja može da ima uticaja na položaj međunarodnih službenika odgovornih samo Organizaciji. Svaka članica obavezuje se da poštuje isključivo međunarodni karakter odgovornosti Generalnog direktora i službenika i da neće pokušavati da utiče na njih prilikom vršenja njihovih dužnosti. 5. Službenike postavlja Generalni direktor na osnovu pravilnika koje utvrđuje Konferencija na preporuku Odbora. Postavljenja na nivou zamenika Generalnog direktora mora da odobri Odbor. Uslovi pod kojima se zapošljavaju službenici u najvećoj su meri slični uslovima u celom sistemu Ujedinjenih nacija. Glavno načelo prilikom zapošljavanja službenika I utvrđivanja uslova službovanja jeste potreba da se osigura najviši stepen efikasnosti, sposobnosti i ispravnosti. Vodi se računa o važnosti zapošljavanja službenika na širokoj i pravičnoj geografskoj osnovi. 6. Generalni direktor istupa u tom svojstvu na svim zasedanjima Konferencije, Odbora i Komiteta za program i budžet i vrši druge funkcije koje mu povere ovi organi. On podnosi godišnji izveštaj o delatnosti Organizacije. Pored toga, on podnosi Konferenciji ili Odboru i druge potrebne izveštaje. 187

Glava IV PROGRAM RADA I FINANSIJSKA PITANJA Član 12. Troškovi delegacija Svaka članica i posmatrač snosi troškove svoje delegacije na Konferenciji, Odboru ili drugom organu u čijem radu učestvuje. Član 13. Sastav budžeta 1. Delatnost Organizacije obavlja se u skladu s prihvaćenim programom rada i budžetima. 2. Izdaci Organizacije dele se na sledeće kategorije: a) Izdaci koji se pokrivaju iz utvrđenih doprinosa (u daljem tekstu: „redovni budžet“); i b) Izdaci koji se pokrivaju iz dobrovoljnih doprinosa Organizaciji i iz drugih prihoda određenih finansijskim pravilnicima (u daljem tekstu: „operativni budžet“). 3. U redovnom budžetu utvrđuju se izdaci za administraciju, istraživanja i drugi redovni troškovi Organizacije, kao t izdaci za ostale aktivnosti određene u Dodatku II. 4. Operativnim budžetom utvrđuju se izdaci za tehničku pomoć i ostale s njom povezane delatnosti. Član 14. Program i budžet 1. Preko Komiteta za program i budžet, Generalni direktor podnosi Odboru, u vreme određeno finansijskim pravilnicima, nacrt programa rada za naredni fiskalni period, zajedno s odgovarajućim procenama koje se tiču onih delatnosti koje se finansiraju iz redovnog budžeta. Istovremeno, Generalni direktor podnosi predloge i finansijske procene za one delatnosti koje se finansiraju iz dobrovoljnih doprinosa Organizaciji. 2. Komitet za program I budžet razmatra predloge Generalnog direktora i podnosi Odboru svoje preporuke povodom predloženog programa rada i odgovarajućih procena redovnog budžeta i operativnog budžeta. Za donošenje ovih preporuka u Komitetu potrebna je dvotrećinska većina prisutnih članova koji glasaju. 3. Odbor ispituje predloge Generalnog sekretara zajedno s preporukama Komiteta za program i budžet i prihvata program rada, redovni budžet i operativni budžet s izmenama koje smatra potrebnim, radi njihovog podnošenja Konferenciji na razmatranje i prihvatanje. Za ovo je potrebna dvotrećinska većina prisutnih članica koje glasaju. 4. a) Konferencija razmatra i odobrava program rada i odgovarajući redovni budžet i operativni budžet, koji joj podnese Odbor, odlučujući pri tom dvotrećinskom većinom prisutnih članica koje glasaju. b) Konferencija može da menja program rada i odgovarajući redovni budžet i operativni budžet u skladu sa stavom 6. 5. Kada je to potrebno, dopunske ili revidirane procene redovnog budžeta ili operativnog budžeta pripremaju se i odobravaju u skladu sa stavovima 1. do 4. i sa finansijskim pravilnicima. 6. Konferencija ne može da odobri nikakvu rezoluciju, odluku ili izmenu u vezi sa izdacima, ukoliko one nisu bile razmotrene u skladu sa stavovima 2. i 3, sem ukoliko takvu preporuku ne prati procena izdataka koju je pripremio Generalni direktor. Konferencija ne može da odobri nikakvu rezoluciju, odluku ili izmenu, ako Generalni direktor predviđa izdatke s njima u vezi, ukoliko Komitet za program i budžet i Odbor, koji se moraju sastati istovremeno sa Konferencijom, nisu imali prilike da postupe u skladu sa stavovima 2. i 3. Odbor podnosi svoje odluke Konferenciji. Za odobravanje takvih rezolucija, odluka i promena potrebna je u Konferenciji dvotrećinska većina svih članica. Član 15. Utvrđeni doprinos Izdaci u redovnom budžetu padaju na teret članica u skladu sa skalom doprinosa koju utvrđuje Konferencija dvotrećinskom većinom prisutnih članica koje 188

glasaju, na preporuku Odbora, koju on prihvata dvotrećinskom većinom prisutnih članica koje glasaju, a na osnovu nacrta koji podnosi Komitet za program i budžet. 2. Skala doprinosa zasniva se u najvećoj mogućoj meri na najnovijoj skali koju koriste Ujedinjene nacije. Nijedna članica neće doprinositi redovnom budžetu Organizacija više od dvadeset i pet odsto. Član 16. Dobrovoljni doprinosi Organizaciji U skladu sa finansijskim pravilnicima Organizacije, Generalni direktor može u ime Organizacije prihvatati dobrovoljne doprinose Organizacije, uključujući tu darove, zaveštanja i subvencije od strane vlada, međuvladinih i nevladinih organizacija i ostalih nevladinih izvora, vodeći pri tom računa da uslovi pod kojima se daju takvi dobrovoljni doprinosi budu u skladu s ciljevima i politikom Organizacije. Član 17. Fond za industrijski razvoj Da bi se povećala sredstva Organizacije i da bi se unapredila njena sposobnost da brzo i gipko zadovoljava potrebe zemalja u razvoju, Organizacija ima Fond za industrijski razvoj, koji se finansira dobrovoljnim doprinosima Organizaciji, predviđenim u članu 16, i drugim prihodima predviđenim u finansijskim pravilnicima Organizacije. Fondom za industrijski razvoj upravlja Generalni direktor u skladu s opštim političkim smernicama o operacijama Fonda, koje utvrđuju Konferencija ili Odbor u ime Konferencije, u skladu sa finansijskim pravilnicima Organizacije.

Glava V Član 18. SARADNJA I KOORDINACIJA Odnosi sa Ujedinjenim nacijama Organizacija uspostavlja odnose s Ujedinjenim nacijama kao jedna od specijalizovanih ustanova pomenutih u članu 57. Povelje Ujedinjenih nacija. Svaki sporazum koji se zaključi u skladu s članom 63. Povelje mora da odobri Konferencija dvotrećinskom većinom prisutnih članica koje glasaju, na preporuku Odbora. Član 19. Odnosi s ostalim organizacijama 1. Po odobrenju Odbora i u skladu sa smernicama koje donosi Konferencija, Generalni direktor može: a) zaključivati sporazume kojima se uspostavljaju odgovarajući odnosi s organizacijama iz sistema Ujedinjenih nacija i s drugim međuvladinim i vladinim organizacijama; b) uspostavljati odgovarajuće odnose s nevladinim i drugim organizacijama, čija je delatnost povezana s delatnošću Organizacije. Prilikom uspostavljanja takvih odnosa s nacionalnim organizacijama Generalni direktor se konsultuje s odgovarajućim vladama. 2. U skladu s ovim sporazumima i odnosima, Generalni direktor može da ulazi u radne aranžmane s takvim organizacijama.

Glava VI PRAVNA PITANJA Član 20. Sedište 1. Sedište Organizacije je u Beču. Konferencija može da promeni sedište dvotrećinskom većinom glasova svih članica. 2. Organizacija sklapa sporazum o sedištu sa vladom države domaćina.

189

Član 21. Pravni status, privilegije i imuniteti 1. Organizacija ima na teritorijama svib svojih članica pravni status i privilegije i imunitete koji su potrebni za vršenje njenih funkcija i za ostvarivanje njenih ciljeva. Predstavnici članica i službenici Organizacije uživaju privilegije i imunitete koji su potrebni radi nezavisnog vršenja njihovih funkcija u vezi s Organizacijom. 2. Pravni status, privilegije i imuniteti iz stava 1. određuju se: a) Na teritoriji svake članice koja je pristupila Konvenciji o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija, u pogledu Organizacije na osnovu standardnih klauzula te Konvencije u skladu sa promenama u Dodatku, koji odobri Odbor; b) Na teritorijama onih članica koje nisu pristupile Konvenciji o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova u pogledu Organizacije, ali su pristupile Konvenciji o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija, onako kako određuje ova poslednja Konvencija, sem ukoliko država ne izvesti depozitara prilikom deponovanja instrumenata o ratifikaciji, prihvatanju, odobravanju ili pristupanju da neće primenjivati ovu Konvenciju na Organizaciju; Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija prestaće da se primenjuje u odnosu na Organizaciju 30 dana pošto je država dala odgovarajuću izjavu depozitaru; c) Na osnovu dragih sporazuma koje zaključi Organizacija. Član 22. Rešavanje sporova i traženje savetodavnog mišljenja 1. a) Svaki spor između dve ili više članica, koji se tiče tumačenja ili primene ovog Ustava, uključujući tu i dodatke, a ne bude rešen pregovorima, podnosi se Odboru, ukoliko se stranke u sporu ne sporazumeju o drugom načinu rešavanja. Ako je spor od posebnog značaja za članicu koja nije zastupljena u Odboru, takva članica ima prava da u njemu bude predstavljena u skladu s pravilima koja utvrđuje Odbor. b) Ako spor ne bude rešen na osnovu odredaba stava 1. a), stranka koja nije zadovoljna može da ga podnese, i ako se stranke sporazumeju: (A) Međunarodnom sudu; ili (B) Arbitražnom sudu; ili (ii) ako nema sporazuma, Komisiji za mirenje. Pravila o postupanju i delovanju Arbitražnog suda i Komisije za mirenje utvrđena su u Dodatku III ovom Ustavu. 2. Pod uslovom da dobiju ovlašćenje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Konferencija i Odbor, svaki za sebe, mogu tražiti od Međunarodnog suda savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju koje iskrsne u okviru delatnosti Organizacije. Član 23. Izmene i dopune 1. Svaka članica može da predloži izmene i dopune ovog Ustava u svako vreme posle zaključenja drugog redovnog zasedanja Konferencije. Generalni direktor bez odlaganja dostavlja tekst predložene izmene ili dopune svim članicama a Konferencija ga ne može razmatrati sve dok ne prođe devedeset dana od odašiljanja. 2. Sem u slučajevima, predviđenim u stavu 3. izmena ili dopuna stupa na snagu i postaje obavezna za sve članice: a) kada je Odbor preporuči Konferenciji; b) kada je Konferencija odobri dvotrećinskom većinom svih članica; i c) kada dve trećine svih članica deponuje instrumente o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju izmene ili dopune kod depozitara. 3. Izmena ili dopuna se tiče članova 6, 9, 10, 13, 14. ili 23. ili Dodatka II stupa na snagu i postaje obavezna za sve članice: a) kada je Odbor preporuči Konferenciji dvotrećinskom većinom svih članica Odbora; b) kada je Konferencija odobri dvotrećinskom većinom svih članica; i c) kada tri četvrtine članica deponuje instrumente o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju izmene ili dopune kod depozitara.

190

Član 24. Potpis, ratifikacija, prihvatanje, odobrenje i pristupanje 1. Ovaj Ustav mogu potpisati sve države određene u članu 3. a) do 7. oktobra 1979. godine u Saveznom ministarstvu spoljnih poslova Republike Austrije, a posle toga u sedištu Ujedinjeni nacija u Njujorku do dana stupanja na snagu Ustava. 2. Ovaj Ustav podleže ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju država potpisnica. Instrumenti o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju deponuju se kod depozitara. 3. Posle stupanja ovog Ustava na snagu u skladu s članom 25. stav 1, države određene članom 3. stav a), koje nisu potpisale Ustav, kao i države čije je članstvo odobreno na osnovu stava b) toga člana mogu da pristupe ovom Ustavu deponujući instrument o pristupanju. Član 25. Stupanje na snagu 1. Ovaj Ustav stupa na snagu kada najmanje osamdeset država, koje su deponovale instrument o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju, izveste depozitara da su se, posle međusobnog konsultovanja, složile da ovaj Ustav stupi na snagu. 2. Ovaj Ustav stupiće na snagu: a) za države, koje su dale obaveštenje pomenuto u stavu 1, na dan stupanja na snagu ovog Ustava; b) za države, koje deponuju instrumente o ratifikaciji, prihvatanju i odobrenju pre stupanja na snagu ovog Ustava, ali ne daju obaveštenje pomenuto u stavu 1, onog kasnijeg dana kada obaveste depozitara da ovaj Ustav stupa na snagu u odnosu na njih; c) za države, koje deponuju instrumente o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju posle stupanja na snagu ovog Ustava, na dan deponovanja. Član 26. Prelazne odredbe 1. Depozitar saziva prvo zasedanje Konferencije, koje će se održati u roku od tri meseca po stupanju na snagu ovog Ustava. 2. Pravila i pravilnici organizacije koja je uspostavljena Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 2152 (XXI) važiće za Organizaciju i njene organe sve dok ovi poslednji ne prihvate nove. Član 27. Rezerve Na ovaj Ustav ne mogu se stavljati rezerve. Član 28. Depozitar 1. Depozitar ovog Ustava biće Generalni sekretar Ujedinjenih nacija. 2. Depozitar će o svim stvarima koje se tiču ovog Ustava izveštavati zainteresovane države i Generalnog direktora. Član 29. Autentični tekstovi Autentični tekstovi ovog Ustava izrađeni su na arapskom, kineskom, engleskom, francuskom, ruskom i španskom jeziku. DODATAK I Liste država 1. Ako članica Organizacije postane država koja nije navedena ni u jednoj od sledećih lista, Konferencija će, posle odgovarajućih konsultacija, odlučiti u koju će listu biti uvršćena. 2. Konferencija može u svako doba, posle odgovarajućih konsultacija, promeniti klasifikaciju članice u sledećim listama. 3. Promene u listama, izvršene u skladu sa stavovima 1. ili 2, neće se smatrati izmenama i dopunama u smislu člana 23. 191

Liste (Liste država koje će depozitar uvrstiti u ovaj dodatak istovetne su sa listama koje Generalna skupština Ujedinjenih nacija utvrdi na osnovu odeljka II stava 4. svoje Rezolucije 2152 (XXI), u obliku koji važi na dan stupanja na snagu ovog ustava).

4. KONVENCIJA UJEDINJENIH NACIJA O PRAVU MORA** ODSJEK 4. VLAST PODODSJEK A. OPĆE ODREDBE Član 156. Ustanovljenje vlasti 1. Ustanovljuje se Međunarodna vlast za morsko dno koja djeluje u skladu s ovim dijelom. 2. Sve su države stranke ipso facto članice Vlasti. 3. Promatrači na Trećoj konferenciji Ujedinjenih naroda o pravu mora koji su potpisali Završni akt i koji nisu spomenuti u stavi 1 (c), (d), (e) ili (f) člana 305, imaju pravo sudjelovati u radu Vlasti kao promatrači, u skladu s njenim pravilima, propisima i postupcima. 4. Sjedište Vlasti je u Jamajki. 5. Radi obavljanja svojih nadležnosti Vlast može, ako smatra potrebnim, osnivati regionalne centre ili urede. Član 157. Pravna narav i temeljna načela Vlasti 1. Vlast je organizacija preko koje države stranke u skladu s ovim dijelom organiziraju i nadziru djelatnost u Zoni, posebice radi upravljanja bogatstvima Zone. 2. Vlast ima ona ovlaštenja i zadatke koji su joj izričito povjereni ovom Konvencijom. Vlast ima ona uzgredna ovlaštenja koja su u skladu s ovom Konvencijom i potiču iz ovlaštenja i zadataka vezanih uz djelatnost u Zoni, a potrebna su za njihovo ostvarivanje. 3. Vlast se temelji na načelima suverene jednakosti svih njenih članica. 4. Sve članice Vlasti ispunjavaju u dobroj vjeri obveze koje su preuzele u skladu s ovim dijelom, sa vrhom da se svakoj od njih osiguraju prava i koristi koje proistječu iz članstva. Član 158. Organi Vlasti 1. Ustanovljuju se kao glavni organi Vlasti: Skupština, Vijeće i Tajništvo. 2. Ustanovljuje se Poduzeće kao organ preko kojega Vlast ostvaruje zadatke iz stavka 1. člana 170. 3. Mogu se ustanoviti i pomoćni organi u skladu s odredbama ovog dijela, kada to bude potrebno. 4. Glavni organi Vlasti i Poduzeće odgovorni su za ostvarivanje ovlaštenja i zadataka koji su im povjereni. U ostvarivanju tih ovlaštenja i zadataka svaki se organ uzdržava od poduzimanja bilo kakve radnje koja može ograničiti ili otežati ostvarivanje posebnih ovlaštenja i zadataka povjerenih drugom organu. PODODSJEK B. SKUPŠTINA Član 159. Sastav, postupak i glasanje 1. Skupštinu čine svi članovi Vlasti. Svaki član Vlasti ima jednog predstavnika kojega mogu pratiti zamjenici i savjetnici.

*

Potpisana u Montego Bay, 10. XII 1982. Preuzeto iz: Konvencija Ujedinjenih naroda o pravu mora (redaktor prevoda Davorin Rudolf), u izdanju Pravnog fakulteta Sveučilišta u Splitu, Split 1983.

192

2. Skupština se sastaje na redovitim godišnjim zasjedanjima i na takvim izvanrednim zasjedanjima koje ona odluči sazvati ili ih sazove glavni tajnik na zahtjev Vijeća ili većine članova Vlasti. 3. Zasjedanja se održavaju u sjedištu Vlasti, osim ako Skupština odluči drugačije. 4. Skupština donosi svoj poslovnik. Na početku svakog redovitog zasjedanja bira svog predsjednika i potreban broj funkcionera. Oni obavljaju dužnost dok se novi predsjednik i drugi funkcioneri ne izaberu na slijedećem redovitom zasjedanju. 5. Većina članica Skupštine čini kvorum. 6. Svaki član Skupštine ima jedan glas. 7. Odluke o pitanjima postupka, uključivši i odluke o sazivanju izvanrednih zasjedanja Skupštine, donose se većinom glasova članova koji su prisutni i sudjeluju u glasanju. 8. Odluke o meritornim pitanjima donose se dvotrećinskom većinom članova koji su prisutni i sudjeluju u glasanju, pod uvjetom da takva većina obuhvaća najmanje većinu članova koji sudjeluju na tom zasjedanju. Ako postoji dvojba da li je neko pitanje meritorno, postupa se kao da je meritorno pitanje, osim ako Skupština odluči drugačije većinom potrebnom za odlučivanje o meritornim pitanjima. 9. Kad se meritorno pitanje prvi put stavlja na glasanje, predsjednik može odložiti glasanje o takvom pitanju za vrijeme koje nije duže od pet kalendarskih dana, a dužan je tako postupiti na zahtjev najmanje jedne petine članova Skupštine. Ovo se pravilo može primijeniti samo jednom na određeno pitanje i ne smije se primijeniti tako da se o pitanju ne glasa do završetka zasjedanja. 10. Na pismeni zahtjev upućen predsjedniku, koji je podržala najmanje jedna četvrtina članova Vlasti, a kojim se traži savjetodavno mišljenje o suglasnosti s ovom Konvencijom nekog prijedloga pred Skupštinom u bilo kojoj stvari, Skupština traži savjetodavno mišljenje o tome od Vijeća za sporove o morskom dnu Međunarodnog suda za pravo mora i odlaže glasanje o tom prijedlogu dok ne dobije savjetodavno mišljenje Vijeća. Ako se savjetodavno mišljenje ne primi do posljednjeg tjedna zasjedanja tijekom kojega je zatraženo, Skupština odlučuje kada će se sastati radi glasanja o odloženom prijedlogu. Član 160. Ovlaštenja i zadaci 1. Budući da je jedini organ Vlasti sastavljen od svih članica, Skupština se smatra vrhovnim organom Vlasti kojemu su ostali glavni organi odgovorni na način potanko uređen u ovoj Konvenciji. Skupština je ovlaštena utvrđivati u svakom pitanju ili predmetu u djelokrugu Skupštine opću politiku u skladu s odgovarajućim odredbama ove Konvencije. 2. Pored navedenog, ovlaštenja i zadaci Skupštine jesu: (a) izbor članova Vijeća u skladu sa članom 161; (b) izbor glavnog tajnika između kandidata koje predloži Vijeće; (c) na preporuku Vijeća, izbor članova Upravnog odbora Poduzeća i generalnog direktora Poduzeća; (d) ustanovljenje takvih pomoćnih organa koje smatra potrebnim radi ispunjavanja svojih zadataka u skladu s ovim dijelom. Prilikom odlučivanja o sastavu tih pomoćnih organa s dužnom se pažnjom vodi računa o načelu pravedne geografske zastupljenosti i o posebnim interesima, kao i o potrebi da članovi budu stručni i kompetentni u odgovarajućim stručnim pitanjima kojima se takvi organi bave; (e) određivanje visine prinosa članica za administrativni budžet Vlasti u skladu sa usvojenom skalom razreza, zasnovanoj na skali koja se upotrebljava za redovni budžet Ujedinjenih naroda, dok Vlast ne bude raspolagala sa dovoljno prihoda iz drugih izvora za podmirenje troškova administracije; (f) (i) na preporuku Vijeća, razmatranje i potvrđivanje pravila, propisa i postupaka o pravičnoj raspodjeli financijskih i drugih privrednih dobrobiti dobijenih djelatnostima u Zoni, i plaćanja i doprinosa ostvarenih prema članu 82, uzimajući posebice u obzir interese i potrebe država u razvoju i naroda koji još nisu stekli punu nezavisnost ili drugi samoupravni položaj. Ako Skupština ne odobri preporuke Vijeća, ona ih vraća Vijeću na ponovno razmatranje u svjetlu gledišta izraženih u Skupštini; (ii) razmatranje i potvrđivanje pravila, propisa i postupaka Vlasti, i amandmana na njih, koje je Vijeće privremeno donijelo prema stavku 2 (o) (ii) član 162. Ta pravila, propisi i postupci odnose se na ispitivanje, istraživanje i iskorištavanje Zone, financijsko 193

poslovanje i unutrašnju administraciju Vlasti, a prema preporuci Upravnog odbora Poduzeća i na prijenos fondova od Poduzeća na Vlast; (g) odlučivanje o pravičnoj raspodjeli financijskih i drugih privrednih dobrobiti dobijenih djelatnostima, u Zoni, u skladu s ovom Konvencijom i pravilima, propisima i postupcima Vlasti; (h) razmatranje i odobravanje predloženog godišnjeg budžeta Vlasti koji podnosi Vijeće; (i) razmatranje periodičnih izvještaja Vijeća i Poduzeća i posebnih izvještaja zatraženih od Vijeća ili od drugih organa Vlasti; (j) pokreće proučavanje i davanje preporuka radi unapređivanja međunarodne suradnje u vezi sa djelatnostima u Zoni i poticanja progresivnog razvoja međunarodnog prava na tom području i njegove kodifikacije; (k) razmatranje općih problema u vezi sa djelatnostima u Zoni, posebice država u razvoju, a isto tako i probleme u vezi sa djelatnostima u Zoni koji nastaju zbog njihova geografskog položaja, naročito neobalnih zemalja i država u nepovoljnom geografskom položaju; (1) ustanovljenje sustava naknada ili drugih mjera pomoći u privrednom prilagođavanju, predviđenih u stavku 10. člana 151. na preporuku Vijeća koje se temelji na mišljenju Ekonomsko-planske komisije; (m) suspendiranje, na temelju člana 185, ostvarivanja prava i povlastica iz članstva; (n) raspravljanje o bilo kojemu pitanju ili predmetu iz djelokruga Vlasti i donošenju odluke o tome koji će organ Vlasti razmatrati takvo pitanje ili predmet koji nije posebno povjeren nekom određenom organu. u skladu s podjelom ovlaštenja i zadataka među organima Vlasti. PODODSJEK C. VIJEĆE Član 161. Sastav, postupak i glasanje 1. Vijeće se sastoji od 36 članova Vlasti koje bira Skupština, prema ovome redu: (a)četiri člana među onim državama strankama koje su u posljednjih pet godina za koje se dostupni podaci, trošile više od 2 posto od cjelokupne svjetske potrošnje ili čiji je čisti uvoz bio viši od 2 posto od cjelokupnog svjetskog uvoza proizvoda dobijenih od onih kategorija ruda koje potječu iz Zone, s tim da je najmanje jedna država iz istočnoevropske (socijalističke) regije, kao i da je među njima država koja je najveći potrošač spomenutih proizvoda; (b) četiri člana među osam država stranaka koje su najviše investirale u pripreme i u provođenje djelatnosti u Zoni, bilo izravno bilo preko svojih državljana, uključivši najmanje jednu državu iz istočnoevropske (socijalističke) regije; (c) četiri člana među državama strankama koje su, prema proizvodnji na području pod njihovom vlašću, glavni čisti izvoznici onih kategorija ruda koje potječu iz Zone, uključivši najmanje dvije države u razvoju čiji izvoz takvih ruda ima važan utjecaj na njihove privrede; (d) šest članova među državama strankama u razvoju koje predstavljaju posebne interese. Posebni interesi koji treba da budu predstavljeni uključuju interese država s brojnim stanovništvom, neobalnih država ili država u nepovoljnom geografskom položaju, država koje su glavni uvoznici onih kategorija ruda koje potječu iz Zone, država koje su potencijalni proizvođači takvih ruda i najmanje razvijenih država; (e) osamnaest članova na temelju načela koje osigurava pravednu geografsku zastupljenost mjesta u Vijeću u cjelini, pod uvjetom da svaka geografska regija bude zastupljena jednim članom izabranim na temelju ovog podstavka. U tu svrhu geografske regije su ove: Afrika, Azija, Istočna Evropa (socijalistička), Latinska Amerika i Zapadna Evropa i ostale države. 2. Prilikom izbora članova Vijeća u skladu sa stavkom 1, Skupština osigurava: (a) da su neobalne države i države u nepovoljnom geografskom položaju predstavljene u broju koji je približno razmjeran njihovoj zastupljenosti u Skupštini; (b) da su obalne države, osobito države u razvoju, koje ne ispunjavaju uvjete iz stavka 1 (a), (b), (c) ili (d) predstavljene u broju koji je približno razmjeran njihovoj zastupljenosti u Skupštini; 194

(c) da je svaka grupa država stranaka koja treba da bude zastupljena u Vijeću predstavljena s onim članovima, ako ih im, koje grupa imenuje. 3. Izbori se provode na redovitim zasjedanjima Skupštine. Svaki se član Vijeća bira na vrijeme od četiri godine. Međutim, prilikom prvog izbora članova Vijeća polovina članova iz svake od grupa iz stavka 1. bira se na vrijeme od dvije godine. 4. Članovi Vijeća mogu biti ponovo birani. Međutim, sa dužnom se pažnjom valja odnositi prema poželjnosti rotacije. 5. Vijeće djeluje u sjedištu Vlasti i sastaje se toliko često koliko poslovi Vlasti zahtijevaju, a najmanje tri puta godišnje. 6. Većina članova Vijeća sačinjava kvorum. 7. Svaki član Vijeća ima jedan glas. 8. (a) Odluke o pitanjima postupka donose se većinom glasova članova koji su prisutni i sudjeluju u glasanju. (b) Dvotrećinskom većinom glasova članova koji su prisutni i sudjeluju u glasanju, pod uvjetom da takva većina uključuje većinu članova Vijeća, donose se odluke u meritornim pitanjima koja su nastala u vezi s odredbama: u podstavcima (f); (g); (h); (i); (n); (p); (v) stavka 2. člana 162; člana 191. (c) Tročetvrtinskom većinom glasova članova koji su prisutni i sudjeluju u glasanju, pod uvjetom da takva većina uključuje većinu članova Vijeća, donose se odluke o meritornim pitanjima koja su nastala u vezi sa odredbama u: stavku 1. člana 162; članu 162, stavku 2. podstavcima (a); (b); (c); (d); (e); (1); (q); (r); (s); (t); (u); kad ugovaratelj ili država koja jamči ne poštuje propise; (w) s tim da naređenja izdata na temelju tog podstavka ne mogu obavezivati duže od 30 dana osim ako su potvrđena odlukom donijetom u skladu s odredbom podstavka (d); podstavcima (x); (y); (z) stavka 2. člana 162; stavka 2. člana 163; stavku 3. člana 174; članu 11. Aneksa IV. (d) Konsenzusom se donose odluke o meritornim pitanjima na koja se primjenjuju odredbe: stavka 2 (m) i (o) člana 162. i odredbe o usvajanju amandmana na dio XI. (e) U svrhe podstavaka (d); (f); i (g), „konsenzus“ znači odsustvo bilo kakvog službenog protivljenja. U roku od 14 dana od podnošenja prijedloga Vijeću, predsjednik Vijeća utvrđuje hoće li biti službenog protivljenja usvajanju prijedloga. Ako predsjednik Vijeća utvrdi da bi takvog protivljenja bilo, predsjednik će u roku od tri dana nakon toga formirati i sazvati odbor za mirenje od najviše 9 članova Vijeća zajedno s predsjednikom kao predsjedateljem, radi usuglašavanja razlika i pronalaženja prijedloga koji se može usvojiti konsenzusom. Odbor radi po hitnom postupku i podnosi izvještaj Vijeću u roku od 14 dana od njegova formiranja. Ako odbor nije u stanju preporučiti prijedlog koji se može usvojiti konsenzusom, on će u svom izvještaju iznijeti razloge na kojima se temelji protivljenje prijedlogu. (f) Odluke o pitanjima koja naprijed nisu obuhvaćena a koje je Vijeće ovlašteno donositi na temelju pravila, propisa i postupaka Vlasti ili na drugi način, donose se prema podstavcima ovog stavka koji su naznačeni u pravilima, propisima i postupcima ili, ako u njima nisu označeni, na temelju podstavka koji će odrediti Vijeće konsenzusom, po mogućnosti unaprijed. (g) Kada je sporno da li neko pitanje pripada podstavku (a), (b), (c) ili (d), smatrat će se da pitanje spada u onaj podstavak u kojemu se zahtijeva veća ili najveća većina ili konsenzus, ovisno o slučaju, osim ako Vijeće takvom većinom ili konsenzusom ne odluči drugačije. 9. Vijeće utvrđuje postupak prema kojemu član Vlasti koji nije zastupljen u Vijeću može uputiti predstavnika da prisustvuje sjednici Vijeća kada taj član to zahtijeva, ili ako se razmatra predmet koji je za njega osobito važan. Spomenuti predstavnik ovlašten je sudjelovati u raspravama, ali ne glasa. Član 162. Ovlaštenja i zadaci 1. Vijeće je izvršni organ Vlasti. U skladu s ovom Konvencijom i općom politikom koju utvrđuje Skupština, Vijeće je ovlašteno utvrđivati posebnu politiku koju Vlast provodi u svakom pitanju ili predmetu u nadležnosti Vlasti. 2. Pored toga, Vijeće: (a) nadgleda i usklađuje primjenu odredaba ovog dijela u svim pitanjima i predmetima u nadležnosti Vlasti i upozorava Skupštinu na slučajeve nepoštivanja odredaba; (b) predlaže Skupštini popis kandidata za izbor glavnog tajnika; 195

(c) preporučuje Skupštini kandidate za izbor članova Upravnog odbora Poduzeća i generalnog direktora Poduzeća; (d) osniva pomoćne organe, ovisno o prilikama i vodeći računa o ekonomičnosti i efikasnosti, koji su potrebni za obavljanje zadataka u skladu s ovim dijelom. Prilikom određivanja sastava pomoćnih organa, pažnja se posebno poklanja potrebi da članovi budu stručni i kompetentni u odgovarajućim stručnim pitanjima kojima će se baviti takvi organi, s tim da se osobito vodi računa o načelu pravedne geografske zastupljenosti i o posebnim interesima; (e) donosi svoj poslovnik, uključivši način izbora svog predsjednika; (f) zaključuje u ime Vlasti i u okvirima njene nadležnosti sporazume s Ujedinjenim narodima i drugim međunarodnim organizacijama, podložno odobrenju Skupštine; (g) razmatra izvještaje Poduzeća i dostavlja ih Skupštini sa svojim preporukama; (h) podnosi Skupštini godišnje izvještaje i posebne izvještaje koje Skupština zatraži; (i) daje uputstva Poduzeću u skladu sa članom 170; (j) odobrava planove rada u skladu s odredbama člana 6. Aneksa III. Vijeće uzima u postupak svaki plan rada u roku od 60 dana nakon što ga je Pravna i tehnička komisija podnijela zasjedanju Vijeća, u skladu s ovim postupkom: (i) ako Komisija preporuči odobrenje plana rada, pretpostavlja se da ga je Vijeće odobrilo ako nijedan član Vijeća ne podnese u roku od 14 dana posebno pismeno protivljenje predsjedniku u kojemu je navedeno neudovoljavanje uvjetima iz člana 6. Aneksa III. Ako ima protivljenja, primjenjuje se postupak za mirenje predviđen u stavku 8 (e) člana 161. Ako, nakon što je postupak za mirenje okončan, protivljenje odobrenju plana rada i dalje stoji, smatrat će se da je Vijeće odobrilo plan rada, osim ako ga je Vijeće odbilo konsenzusom svojih članova, isključivši predstavnika države koje su podnijele zahtjev ili jamče za podnosioca zahtjeva. (ii) Ako Komisija preporuči da se plan rada ne odobri ili ako njene preporuke nema, Vijeće može odobriti plan rada tročetvrtinskom većinom glasova članova koji su prisutni i sudjeluju u glasanju, s tim da takva većina uključuje i većinu članova koji prisustvuju zasjedanju. (k) odobrava planove rada koje podnosi Poduzeće u skladu sa članom 12. Aneksa IV, primjenjujući mutalis mutandis postupke predviđene u podstavku (j); (1) nadzire djelatnost u Zoni u skladu sa stavkom 4. člana 153. i pravilima, propisima i postupcima Vlasti; (m) poduzima, na temelju preporuke Ekonomsko-planske komisije, potrebne i prikladne mjere u skladu s podstavkom (h) člana 150, radi zaštite od štetnih ekonomskih posljedica koje se tu navode; (n) daje preporuke Skupštini, na temelju mišljenja Ekonomsko-planske komisije, za sustav naknada ili druge mjere pomoći u prilagođavanju privrede, predviđene u stavku 10. člana 151; (o) (i) preporuči Skupštini pravila, propise i postupke za pravednu raspodjelu financijskih i drugih privrednih dobrobiti koje potječu iz djelatnosti u Zoni i od plaćanja i doprinosa učinjenih na temelju člana 82, uzimajući posebice u obzir interese i potrebe država u razvoju i naroda koji još nisu stekli punu nezavisnost ili drugi samoupravni položaj; (ii) donosi i privremeno primjenjuje, dok ih Skupština ne odobri, pravila, propise i postupke Vlasti i na njih sve stavljene amandmane, uzimajući u obzir preporuke Pravne i tehničke komisije ili drugog pomoćnog nadležnog organa. Ta se pravila, propisi i postupci odnose na ispitivanje, istraživanje i iskorištavanje Zone, te financijsko poslovanje i unutrašnju administraciju Vlasti. Prednost će se dati do nošenju pravila, propisa i postupaka za istraživanje i iskorištavanje polimetalnih nodula. Pravila, propisi i postupci za istraživanje i iskorištavanje drugih bogatstava, koja nisu polimetalni noduli, donijet će se u roku od tri godine od dana podnošenja zahtjeva Vlasti od strane bilo kojeg njenog člana da donese takva pravila, propise i postupke koji se odnose na takva bogatstva. Sva se pravila, propisi i postupci primenjuju privremeno, dok ih ne odobri Skupština ili ih Vijeće ne izmijeni prema gledištima koje je Skupština izrazila. (p) pregleda prikupljanje svih isplata koje treba izvršiti od strane Vlasti ili u njenu korist u vezi s radovima poduzetim u skladu s odredbama ovog dijela; (q) bira podnosioce zahtjeva za dozvole proizvodnje prema članu 7, Aneksa III, kad se takav izbor zahtijeva u toj odredbi; 196

(r) podnosi Skupštini na odobrenje prijedlog godišnjeg budžeta Vlasti; (s) daje preporuke Skupštini o politici u bilo kojem pitanju ili predmetu u nadležnosti Vlasti; (t) daje preporuke Skupštini o suspendiranju ostvarivanja prava i povlastica koja potječu iz članstva na temelju člana 185; (u) u ime Vlasti pokreće postupke pred Vijećem za sporove o morskom dnu zbog neizvršavanja obveza; (v) upoznaje Skupštinu sa odlukom Vijeća za sporove o morskom dnu u postupku koji je pokrenut na temelju podstavka (u) i daje preporuke koje smatra prikladnima u pogledu mjera koje bi trebalo poduzeti; (w) u hitnim slučajevima izdaje naređenja koja mogu uključivati naređenja za obustavljanje ili prilagođavanje radova, kako bi se spriječila ozbiljna šteta morskom okolišu uzrokovana djelatnostima u Zoni; (x) ne odobrava iskorištavanje područja ugovarateljima ili Poduzeću u kojima pouzdani dokazi ukazuju na opasnosti nastajanja ozbiljne štete morskom okolišu; (y) osniva pomoćni organ za izradu nacrta financijskih pravila, propisa i postupaka koji se odnose na: (i) financijsko poslovanje u skladu sa članovima 171. i 175; i (ii) financijske aranžmane u skladu sa članom 13. i stavkom 1 (c) člana 17. Aneksa III; (z) ustanovljuje odgovarajuće strukture radi rukovođenja i nadgledanja osoblja inspektora koji kontroliraju djelatnosti u Zoni ladi utvrđivanja da li se poštuju odredbe ovog dijela i pravila, propisi i postupci Vlasti te modaliteti i uvjeti bilo kojega ugovora zaključenog s Vlašću. Član 163. Organi Vijeća 1. Ustanovljuju se ovi organi Vijeća: (a) Ekonomsko-planska komisija; (b) Pravna i tehnička komisija. 2. Svaka se komisija sastoji od 15 članova koje bira Vijeće među kandidatima koje su imenovale države stranke. Međutim, ako je potrebno, Vijeće može odlučiti da se poveća sastav komisija, vodeći računa o ekonomičnosti i efikasnosti. 3. Članovi komisije imaju odgovarajuće kvalifikacije za područje nadležnosti određene komisije. Države stranke predlažu kandidate najviše stručnosti i moralnog ugleda s kvalifikacijama iz takvih struka da osiguravaju djelotvoran rad komisija. 4. Prilikom izbora članova komisija, uzima se u obzir potreba za pravičnom geografskom zastupljenošću i predstavljanje posebnih interesa. 5. Država stranka ne može imenovati više od jedne osobe za kandidata u istoj komisiji. Nitko ne može biti izabran za rad u više od jedne komisije. 6. Članovi komisija ostaju na dužnosti pet godina. Oni mogu biti ponovo birani za novi mandat. 7. Zbog smrti, nesposobnosti ili ostavke člana komisije prije isteka njegova mandata, Vijeće bira za ostatak mandata člana iz iste geografske regije ili grupe interesa. 8. Članovi komisija ne smiju imati nikakvih novčanih interesa u bilo kakvoj djelatnosti vezanoj uz istraživanje i iskorištavanje Zone. Podložno njihovoj odgovornosti komlsiji u kojoj rade, oni ne smiju ni poslije prestanka svojih funkcija otkrivati nikakve industrijske tajne ili podatke koji su industrijsko vlasništvo, prenijete Vlasti u skladu sa članom 14. Aneksa III ili druge povjerljive informacije koje su saznali zahvaljujući obavljanju svojih dužnosti u Vlasti. 9. Svaka komisija obavlja svoje poslove u skladu s takvim smjernicama i uputstvima kakve usvoji Vijeće. 10 Svaka komisija sastavlja i podnosi Vijeću na odobrenje takva pravila i propise koji su potrebni radi efikasnog obavljanja zadataka komisije. 11. Postupak donošenja odluka Komisije utvrđuje se pravilima, propisima i postupcima Vlasti. Uz preporuke Vijeću, kad je potrebno, prilažu se sažeci različitih mišljenja u komisiji. 12. Svaka komisija u pravilu obavlja svoje funkcije u sjedištu Vlasti i sastaje se prema potrebi radi efikasnog ispunjavanja svojih zadataka. 13. U obavljanju svojih zadataka svaka se komisija može, kad je to pogodno, konzultirati sa drugom komisijom ili bilo kojim nadležnim organom Ujedinjenih naroda i 197

njihovih specijaliziranih ustanova, ili s bilo kojom međunarodnom organizacijom koja je stručna u predmetu o kojemu se obavlja konzultacija. PODODSJEK D. TAJNIŠTVO Član 166. Tajništvo 1. Tajništvo Vlasti čini glavni tajnik i toliko osoblja koliko je Vlasti potrebno. 2. Skupština bira, među kandidatima koje predlaže Vijeće, glavnog tajnika na četiri godine, s tim da može biti ponovo biran. 3. Glavni tajnik je glavni administrativni službenik Vlasti, djeluje u tom svojstvu na svira sastancima Skupštine, Vijeća i pomoćnih organa, i izvršava druge administrativne poslove koje mu povjeri bilo koji od tih organa. 4. Glavni tajnik podnosi Skupštini godišnji izvještaj o radu Vlasti. Član 167. Osoblje Vlasti 1. Osoblje Vlasti se sastoji od kvalificiranih znanstvenika i stručnog i drugog osoblja, potrebnog za obavljanje administrativnih poslova Vlasti. 2. Prilikom odabiranja i zapošljavanja osoblja, te određivanja uvjeta njihove službe, temeljna je briga osigurati najviši stupanj djelotvornosti, sposobnosti i savjesnosti. Podložno udovoljavanju tim uvjetima, valja pokloniti dužnu pažnju važnosti odbiru osoblja na što je moguće široj geografskoj osnovni. 3. Osoblje imenuje glavni tajnik. Način i uvjeti imenovanja, nagrađivanja i otkazivanja u skladu su s pravilima, propisima i postupcima Vlasti. Član 168. Međunarodno svojstvo Tajništva 1. U obavljanju svojih dužnosti glavni tajnik i osoblje niti traže niti primaju upute od bilo koje vlade ili iz nekih drugih izvora izvan Vlasti. Oni se uzdržavaju od svih radnji koje bi se mogle odraziti na njihov položaj međunarodnih službenika koji su odgovorni jedino Vlasti. Svaka država stranka jamči da će poštovati isključivo međunarodno svojstvo odgovornosti glavnog tajnika i osoblja, i da neće pokušavati na njih utjecatl dok obavljaju dužnost. Svaka povreda dužnosti koju počini član osoblja podnosi se na razmatranje odgovarajućem administrativnom sudu, kako je predviđeno u pravilima, propisima i postupcima Vlasti. 2. Glavni tajnik i osoblje ne smiju imati nikakvih novčanih interesa u bilo kojim djelatnostima koje se odnose na istraživanje i iskorištavanje Zone. Podložno njihovoj odgovornosti prema Vlasti, oni ne smiju otkrivati, ni poslije prestanka svojih dužnosti, nikakve industrijske tajne, podatke o industrijskom vlasništvu koji su prenijeti na Vlast u skladu sa članom 14. Aneksa III, ili neka povjerljiva obavještenja koja su saznali uslijed svoje službe u Vlasti. 3. Zbog povreda obaveze člana osoblja Vlasti, predviđenih u stavku 2, a na zahtjev države stranke oštećene takvom povredom ili na zahtjev fizičke ili pravne osobe za koju jamči država stranka kako je predviđeno u stavku 2 (b) člana 153. i koja je oštećena takvom povredom, Vlast pokreće postupak protiv takvog člana osoblja pred sudom koji je određen pravilima, propisima i postupcima Vlasti. Oštećena stranka ima pravo sudjelovati u postupku. Ako sud tako preporuči, glavni tajnik otpušta dotičnog člana osoblja. 4. Pravila, propisi i postupci Vlasti sadrže odredbe potrebne za primjenu ovog člana. Član 169. Savjetovanje i suradnja s međunarodnim i nevladinim organizacijama 1. O pitanjima u nadležnosti Vlasti glavni tajnik s odobrenjem Vijeća zaključuje pogodne aranžmane radi savjetovanja i suradnje s međunarodnim i nevladinim organizacijama koje priznaje Gospodarsko i socijalno vijeće Ujedinjenih naroda. 2. Svaka organizacija s kojom je glavni tajnik zaključio aranžman na temelju stavka 1. može odrediti predstavnike radi prisustvovanja u svojstvu promatrača 198

sastancima organa Vlasti u skladu s poslovnikom svakog takvog organa. Utvrdit će se postupak radi dobivanja mišljenja takvih organizacija u odgovarajućim slučajevima. 3. Glavni tajnik može dostaviti državama strankama pismene izvještaje koje podnesu nevladine organizacije iz stavka 1. o stvarima za koje su one posebno nadležne i koje se odnose na rad Vlasti. PODODSJEK E. PODUZEĆE Član 170. Poduzeće 1. Poduzeće je organ Vlasti koji izravno ostvaruje djelatnosti u Zoni, u skladu sa stavkom 2 (a) člana 153, te transport, preradu i marketing ruda dobivenih iz Zone. 2. Unutar Vlasti kao međunarodnopravne osobe, Poduzeće ima onu pravnu i poslovnu sposobnost koja je određena Statutom, sadržanim u Aneksu IV. Poduzeće djeluje u skladu s ovom Konvencijom i pravilima, propisima i postupcima Vlasti, i u skladu s općom politikom koju je utvrdila Skupština, te po uputama i pod nadzorom Vijeća. 3. Glavno poslovno sjedište Poduzeća je u sjedištu Vlasti. 4. U skladu sa stavkom 2. člana 173. i članom 11. Aneksa IV, Poduzeće raspolaže potrebnim novčanim sredstvima radi izvršavanja svojih zadataka i stječe tehnologiju kako je predviđeno u članu 144. i u drugim odgovarajućim odredbama ove Konvencije. PODODSJEK F. FINANCIJSKO POSLOVANJE VLASTI Član 171. Novčana sredstva Vlasti Novčana sredstva Vlasti obuhvaćaju: (a) određene prinose članica Vlasti u skladu sa stavkom 2 (e) člana 160; (b)sredstva koje Vlast stječe u vezi s djelatnostima u Zoni u skladu sa članom 13. Aneksa III; (c) sredstva prenijeta iz Poduzeća u skladu sa članom 10. Aneksa IV; (d) sredstva pozajmljena u skladu sa članom 174; (e) dobrovoljne doprinose članica i dragih subjekata, i (f) uplate u kompenzacijski fond u skladu sa stavkom 10. člana 151. čije izvore treba da preporuči Ekonomsko-planska komisija. Član 172. Godišnji budžet Vlasti Glavni tajnik priprema i podnosi Vijeću plan godišnjeg budžeta Vlasti. Vijeće razmatra i podnosi Skupštini plan godišnjeg budžeta zajedno sa svim preporukama u vezi s tim. Skupština razmatra i odobrava predloženi plan godišnjeg budžeta u skladu sa stavkom 2 (h) člana 160. Član 173. Troškovi Vlasti 1. Prinosi o kojima je riječ u podstavku (a) člana 171. uplaćuju se na poseban račun radi pokrivanja administrativnih troškova Vlasti, dok ona ne bude raspolagala sa dovoljno sredstava iz drugih izvora da pokrije te troškove. 2. Iz sredstava Vlasti pokrivaju se u prvom redu njeni administrativni troškovi. Izuzevši određene prinose spomenute u podstavku (a) članu 171, sredstava koja preostanu posle isplate administrativnih troškova mogu se, među ostalim: (a) podijeliti u skladu sa članom 140. i stavkom 2 (g) člana 160); (b) upotrijebiti radi snabdijevanja Poduzeća sredstvima u skladu sa odredbom stavka 4. člana 170. i (c) upotrijebiti radi isplate naknade državama u razvoju u skladu sa stavkom 10. člana 151. i stavkom 2 (1) člana 160.

199

Član 174. Ovlaštenje Vlasti da pozajmljuje sredstva 1. Vlast je ovlaštena pozajmljivati sredstva. 2. U svojim financijskim propisima, donijetim prema stavku 2 (f) članu 160, Skupština propisuje granice ovlaštenja Vlasti da pozajmljuje sredstva. 3. Vijeće je nosilac ovlaštenja Vlasti da pozajmljuje sredstva. 4. Države stranke ne odgovaraju za dugove Vlasti. Član 175. Godišnji financijski pregled Dokumenta, knjige i računi Vlasti, uključivši njene godišnje financijske izvještaje, podvrgavaju se godišnjem pregledu koji obavlja nezavisan stručnjak za financije, kojeg imenuje Skupština. PODODSJEK G. PRAVNI POLOŽAJ, POVLASTICE I IZUZEĆA Član 176. Pravni položaj Vlast je međunarodnopravna osoba i ima takvu pravnu sposobnost koja je potrebna radi obavljanja njenih zadataka i ispunjenja njenih ciljeva. Član 177. Povlastice i izuzeća Da bi bila u stanju ostvarivati svoje zadatke, Vlast na području svake države stranke uživa povlastice i izuzeća navedene u ovom pododsjeku. Povlastice i izuzeća Poduzeća navedeni su u članu 13. Aneksa IV. Član 178. Izuzeća od zakonom predviđenog postupka Vlast, njena imovina i aktiva izuzeti su od zakonom predviđenog postupka, osim kad se Vlast izričito odrekne tog izuzeća u određenom slučaju. Član 179. Izuzeće od pretresa i bilo kakvog načina oduzimanja Imovina i aktiva Vlasti, gdje god se nalazili i u čijem god bili posjedu, izuzeti su od pretresa, rekvizicije, konfiskacije, eksproprijacije ili bilo kojeg drugog načina oduzimanja putem izvršnih ili legislativnih mjera. Član 180. Oslobođenje od ograničenja, reguliranja, nadzora i moratorijuma Imovina i aktiva Vlasti oslobođeni su od bilo koje vrste ograničenja, reguliranja, nadzora i moratorijuma. Član 181. Arhiva i službena komunikacija sredstava Vlasti 1. Arhiv Vlasti je nepovrediv gdje god se nalazi. 2. Podaci o vlasništvu, industrijske tajne ili slična obavještenja i podaci o osoblju ne pohranjuju se u arhiv dostupan javnosti. 3. Što se tiče njenih službenih komunikacijskih sredstava svaka država stranka odobrava Vlasti postupak koji nije manje povoljan negoli onaj koji ta država priznaje drugim meрunarodnim organizacijama. Član 182. Povlastice i izuzeća određenih osoba koje su u vezi s Vlašću Predstavnici država stranka koji prisustvuju zasjedanjima Skupštine, Vijeća, ili organa Skupštine ili Vijeća, te glavni tajnik i osoblje Vlasti uživaju na području svake države stranke: 200

(a) izuzeće od zakonom predviđenog postupka zbog radnji koje su poduzeli u obavljanju svojih dužnosti, osim ako se tog izuzeća u određenom slučaju, kad je to prikladno, izričito odrekne država koju predstavljaju ili Vlast; (b) ako oni nisu državljani određene države stranke, ista izuzeća koja ta država stranka priznaje predstavnicima, službenim osobama i službenicima odgovarajućeg ranga drugih država stranaka od imigracijskih ograničenja, zahtjeva za registracijom stranaca i obveza prema nacionalnim službama i iste olakšice koje se tiču ograničenja zamjene novca i isti postupak u pogledu olakšica za putovanje. Član 183. Oslobođenje od poreza i carinskih pristojbi 1. U svojini službenim djelatnostima Vlasti, njena aktiva i imovina, njeni prihodi, te njeni radovi i poslovi, dopušteni prema ovoj Konvenciji, oslobođeni su od svih neposrednih poreza, a uvezena ili izvezena roba za njene službene potrebe svih carinskih pristojbi. Vlast ne zahtijeva oslobađanje od poreza koji se jedino naplaćuju zbog učinjenih usluga. 2. Kad Vlast kupuje robu ili plaća usluge veće vrijednosti potrebne za svoje službene djelatnosti, ili se to čini u njeno ime, a cijena te robe ili usluga uključuje poreze ili pristojbe, države stranke poduzimaju odgovarajuće mjere koje su praktički moguće radi oslobađanja od takvih poreza ili pristojbi ili radi njihove naknade, Roba koja je uvezena ili kupljena uz oslobađanje predviđeno ovim članom ne smije se prodati niti se na drugi način smije njom raspolagati na području države stranke koja je odobrila oslobađanje, osim pod uvjetima koji su dogovoreni sa tom državom strankom. 3. Države stranke ne ubiru porez na plaće i zarade ili bilo koje druge oblike primanja, ili u pogledu takvih primanja, koje Vlast isplaćuje generalnom tajniku i osoblju Vlasti te stručnjacima koji izvršavaju zadatke Vlasti a nisu njihovi državljani. PODODSJEK H. OBUSTAVLJANJE PRAVA I POVLASTICA ČLANICA Član 184. Obustavljanje ostvarivanja prava glasa Država stranka koja je u zaostatku s plaćanjem svojih financijskih prinosa Vlasti, neće moći glasati ako je iznos njenih zaostataka jednak ili veći od iznosa koji ona duguje za prethodne dvije pune godine. Skupština, međutim, može dozvoliti takvoj članici da glasa ako uvaži da je do propusta u plaćanju došlo pod okolnostima koje su izvan utjecaja članice. Član 185. Obustava prava i povlastica iz članstva 1. Skupština, na preporuku Vijeća, može državi stranki koja je grubo i uporno kršila odredbe ovog dijela obustaviti ostvarivanje prava i povlastica iz članstva. 2. Nikakav postupak ne može se poduzeti na temelju stavka 1. prije negoli Vijeća za sporove o morskom dnu utvrdi da je država stranka grubo i uporno kršila odredbe ovog dijela. ANEKS IV STATUT PODUZEĆA Član 1. Svrha 1. Poduzeće je organ Vlasti koji izravno obavlja djelatnosti u Zoni, prema stavku 2 (a) člana 153, kao i prijevoz, preradu i marketing ruda dobivenih iz Zone. 2. U ostvarivanju svojih ciljeva i ispunjavanju svojih zadataka Poduzeće djeluje u skladu s odredbama ove Konvencije i s pravilima, propisima i postup cima Vlasti. 3. U razvoju bogatstava Zone prema stavku 1. Poduzeće, podložno ovoj Konvenciji, obavlja radove u skladu s razboritim privrednim načelima.

201

Član 2. Odnos prema Vlasti 1. Prema članu 170. Poduzeće djeluje u skladu s općom politikom Skupštine i smjernicama Vijeća. 2. Podložno stavku 1, u izvođenju svojih radova, Poduzeće uživa autonomiju. 3. Ništa u ovoj Konvenciji ne čini Poduzeće odgovornim za radnje ili obveze Vlasti, ni Vlast obveznom za radnje ili obveze Poduzeća. Član 3. Ograničenje odgovornosti Ne dirajući u odredbu stavka 3, člana 11. ovog Aneksa, članica Vlasti ne smije se samo zbog njenog članstva držati odgovornom za radnje i obveze Poduzeća. Član 4. Sastav Poduzeće ima Upravni odbor, generalnog direktora i osoblje potrebno za izvršavanje svojih zadataka. Član 5. Upravni odbor 1. Upravni odbor se sastoji od 15 članova koje bira Skupština u skladu sa stavkom 2 (c) člana 160. Prilikom izbora članova Odbora poklanja se dužna pažnja načelu pravične geografske zastupljenosti. Predlažući kandidate među kojima će se birati članovi Odbora. članice Vlasti vode računa o potrebi da se predlažu kandidati najviših sposobnosti, sa kvalifikacijama za odgovarajuća područja, radi osiguranja vitalnosti i uspjeha Poduzeća. 2. Članovi Odbora biraju se na četiri godine i mogu se ponovo birati, s tim što se dužna pažnja poklanja načelu rotacije članova. 3. Članovi Odbora obavljaju svoje dužnosti dok njihovi nastupnici ne budu izabrani. Ako mjesto člana Odbora postane slobodno, Skupština, u skladu sa stavkom 2 (o) člana 160. bira drugog člana za ostatak mandata njegova prethodnika. 4. Članovi Odbora djeluju u osobnom svojstvu. Prilikom obavljanja svojih dužnosti ne smiju tražiti niti primati uputstva ni od jedne vlade ni iz bilo kojeg drugog izvora. Članica Vlasti poštuje autonomno svojstvo članova Odbora i uzdržava se od svakog pokušaja utjecaja na njih za vrijeme dok oni obavljaju svoje dužnosti. 5. Član Odbora prima novčanu naknadu koja mu se Isplaćuje iz fondova Poduzeća. Iznos naknade utvrđuje Skupština na preporuku Vijeća. 6. Odbor redovito djeluje u glavnom uredu Poduzeća i sastaje se onoliko često koliko poslovi Poduzeća zahtijevaju. 7. Kvorum čine dvije trećine članova Odbora. 8. Svaki član Odbora ima jedan glas. O svim predmetima koji se nalaze pred Odborom odlučuje se većinom glasova članova Odbora. Ako su interesi nekog člana Odbora vezani uz predmet koji Odbor razmatra, taj će se član uzdržati od glasanja u tome predmetu. 9. Svaka članica Vlasti može od Odbora tražiti obavještenje o njegovim djelatnostima koje se posebno tiču te članice. Odbor nastoji pružiti takva obavještenja. Član 6. Ovlaštenja i funkcije Upravnog odbora Upravni odbor upravlja poslovima Poduzeća. Podložno ovoj Konvenciji Upravni odbor ima ovlaštenja potrebna radi ispunjavanja ciljeva Poduzeća, uključivši ovlaštenja: (a) da izabere predsjednika među svojim članovima; (b) da donese svoj poslovnik; (c) da izrađuje i podnosi službene pismene planove rada Vijeću u skladu sa stavkom 3. člana 153. i stavkom 2 (j) člana 162; (d) da razvija planove rada i programe obavljanja djelatnosti kako je označeno u članu 170; 202

(e) da pripremi i podnese Vijeću zahtjeve za dozvolu proizvodnje u skladu sa stavkom 2. člana 151; (f) da odobrava pregovore radi stecanja tehnologije, uključivši pregovore predviđene u stavcima 3 (a), (c) i (d) člana 5. Aneksa III i da odobrava rezultate takvih pregovora; (g) da utvrđuje modalitete i uvjete i odobrava pregovore o zajedničkom pothvatu i drugim oblicima zajedničkih aranžmana, kako je predviđeno u članovima 9. i 11, Aneksa III, i odobrava rezultate takvih pregovora; (h) da preporuči Skupštini koji dio čistog dohotka Poduzeća treba zadržati kao njegovu rezervu u skladu sa stavkom 2 (f) člana 160, i članom 10. ovog Aneksa; (i) da odobrava godišnji budžet Poduzeća; (j) da ovlasti nabavku roba i usluga u skladu sa stavkom 3. člana 12. ovog Aneksa; (k) da podnosi godišnji izvještaj Vijeću u skladu sa članom 9. ovog Aneksa; (1) da podnosi Vijeću radi odobrenja Skupštine, nacrt pravila o organizaciji, rukovođenju,. postavljanju i otpuštanju osoblja Poduzeća i da donosi propise radi provođenja tih pravila; (m) da pozajmljuje novčana sredstva i pruži takva akcesorna jamstva i druge garancije koje može odrediti u skladu sa stavkom 2. člana 11. ovog Aneksa; (n) da se upušta u sudske postupke, te sporazume i poslove i poduzima bilo koje druge radnje u skladu sa članom 13. ovog Aneksa; i (o) podložno odobrenju Vijeća, da prenese na generalnog direktora i svoje komisije bilo koja ovlaštenja koja nisu diskrecijske naravi. Član 7. Generalni direktor i osoblje Poduzeća 1. Nakon što ga je Upravni odbor kandidirao a Vijeće preporučilo, Skupština bira generalnog direktora Poduzeća, koje ne smije biti član Odbora. Generalni direktor obavlja svoju dužnost u određenom vremenskom razdoblju koje ne može biti duže od pet godina, i može se ponovo birati na slijedeće mandate. 2. Generalni direktor je zakonski zastupnik Poduzeća i izvršni šef Poduzeća, te je izravno odgovoran Upravnom odboru za vođenje poslova Poduzeća. Odgovoran je za organizaciju, rukovođenje, postavljanje i otpuštanje osoblja u skladu sa pravilima i propisima iz podstavka (1) člana 6. ovog Aneksa. On prisustvuje, bez prava glasa, sastancima Odbora i može prisustvovati, bez prava glasa, sjednicama Skupštine i Vijeća kad ti organi razmatraju predmete koji se tiču Poduzeća. 3. U izbora i postavljenju osoblja i u određivanju uvjeta njihove službe, temeljni zahtjev je u potrebi da se osigura najviša efikasnost i stručna sposobnost. Podložno tome zahtjevu, potrebna pažnja se poklanja važnosti izbora osoblja na pravičnim geografskim osnovama. 4. U obavljanju svojih dužnosti generalni direktor i osoblje ne smiju tražiti niti primati uputstva od bilo koje vlade ili iz bilo kojeg drugog izvora izvan Poduzeća. Oni se uzdržavaju od svake radnje koja bi se mogla odraziti na njihov položaj međunarodnih službenika Poduzeća, odgovornih jedino Poduzeću. Svaka država stranka se obvezuje poštovati isključivo međunarodno svojstvo odgovornosti generalnog direktora i osoblja i neće pokušati utjecati na njih u ostvarivanju njihove odgovornosti. 5. Odgovornosti navedene u stavku 2. člana 168. jednako se primjenjuju na osoblje Poduzeća. Član 8. Smještaj Glavni ured Poduzeća je u sjedištu Vlasti. Poduzeće može osnovati i druge urede i službe na području svake države stranke, uz pristanak te države stranke. Član 9. Izvještaji i finansijska stanja 1. Najkasnije tri mjeseca poslije završetka svake financijske godine Poduzeće podnosi Vijeću na razmatranje godišnji izvještaj koji sadrži obračunski pregledano stanje njegovih računa i u odgovarajućim vremenskim razmacima dostavlja Vijeću sažeto stanje financijskog položaja i stanje dobitaka i gubitaka koji iskazuju rezultate poslovanja Poduzeća. 203

Poduzeće objavljuje svoj godišnji izvješaj i druge izvještaje koje smatra potrebnim objaviti. Svi izvještaji i financijska stanja, navedeni u ovom članu, dostavljaju se članicama Vlasti. Član 10. Raspodjela čistog prihoda 1. Podložno stavku 3. Poduzeće vrši plaćanja Vlasti prema članu 13. Aneksa III ili daje njihov ekvivalenat. 2. Na temelju preporuke Upravnog odbora, Skupština određuje koji će se dio čistog prihoda Poduzeća zadržati kao rezerva Poduzeća. Ostatak se prenosi Vlasti. 3. Tijekom početnog razdoblja potrebnog da se Poduzeće osamostali, a koji ne smije biti duži od 10 godina od početka njegove komercijalne proizvodnje, Skupština izuzima Poduzeće od plaćanja iz stavka i. i ostavlja mu sav čisti prihod za njegovu rezervu. Član 11. Financije 1. Fondovi Poduzeća se sastoje od: (a) sredstava primljenih od Vlasti u skladu sa stavkom a (b) člana 173; (b) dobrovoljnih prinosa država stranaka radi financiranje djelatnosti Poduzeća; (c) sredstava koje je Poduzeće pozajmilo u skladu s odredbama stavaka 2. i 3; (d) prihoda Poduzeća od svojih djelatnosti; (e) ostalih fondova koji SU pristupačni Poduzeću radi njegova osposobljavanja za započinjanje radova što je prije moguće i za ostvarivanje njegovih zadataka. 2. (a) Poduzeće je ovlašteno pozajmljivati sredstva i pružati akcesorna jamstva i druge garancije onako kako odredi. Prije negoli pristupi javnoj prodaji svojih obveznica na novčanim tržištima ili u valuti neke države stranke, Poduzeće je dužno dobiti suglasnost te države stranke. Ukupni iznos zajmova odobrava Vijeće na preporuku Upravnog odbora. (b) Države stranke ulažu svaki razborit napor da podupru zahtjev Poduzeća za zajmove na novčanim tržištima ili od međunarodnih financijskih ustanova. 3. (a) Poduzeće dobiva sredstva potrebna za istraživanja i iskorištavanje jednog rudarskog ležišta, te za prijevoz, preradu i marketing ruda otuda dobivenih, tj. nikla, bakra, kobalta i mangana i za pokriće svojih početnih administrativnih troškova. Iznose navedenih sredstava kao i mjerila i činitelje njihova prilagođavanja, Pripremna komisija uključuje u nacrt pravila, propisa i postupaka Vlasti. (b) Sve države stranke stavljaju na raspolaganje Poduzeću iznos jednak polovini visine sredstava navedenih u podstavku (a) dugoročnim, beskamatnim zajmovima u skladu sa skalom prinosa redovnom budžetu Ujedinjenih naroda. Za dugove Poduzeća, nastale zbog uzimanja druge polovine sredstava, sve države stranke jamče prema istoj skali. (c) Ako je zbir iznosa financijskih prinosa država stranaka manji od sredstava koje treba dobiti Poduzeće prema podstavku (a), Skupština na svojem prvom sastanku razmatra veličinu manjka i konsenzusom donosi mjere radi pokrivanja manjka, uzevši u obzir obveze država stranaka iz podstavka (a) i (b) i preporuke Pripremne komisije. (d) (i) U roku od 60 dana poslije stupanja na snagu ove Konvencije ili 30 dana od dana podnošenja instrumenta ratifikacije ili pristupanja, prema tome što bude kasnije, svaka država stranka polaže kod Poduzeća neopozivu, neprenosivu i beskamatnu vlastitu mjenicu na iznos koji odgovara udjelu te države stranke u beskamatnom zajmu iz podstavka (b). (ii) Što je prije moguće poslije stupanja na snagu Konvencije, i kasnije, u godišnjim ili drugim prikladnim vremenskim razmacima, Odbor priprema raspored prema veličini i vremenu, svojih potreba u sredstvima za podmirenje svojih administrativnih troškova i za ostvarivanje djelatnosti Poduzeća iz člana .170. i iz člana 12. ovog Aneksa. (iii) Poduzeće zatim obavještava preko Vlasti države stranke o njihovim odgovarajućim udjelima u fondovima u skladu sa stavkom 3 (b) koji su potrebni za takve troškove. Poduzeće unovčuje one iznose iz vlastitih mjenica koji su potrebni za podmirenje troškova navedenih u u rasporedu koji se tiče beskamatnih zajmova.

204

(iv) Nakon što su primile spomenuta obavještenja, države stranke stavljaju na raspolaganje svoje odgovarajuće udjele u jamstvu za dug Poduzeća, u skladu sa podstavkom (b). (e) (i) Ako Poduzeće zatraži, država stranka može dati dodatno jamstvo onima koje je dala u skladu sa skalom navedenom u podstavku (b). (ii) Umjesto jamstva duga država stranka može dati Poduzeću dobrovoljni prinos u iznosu koji je jednak dijelu dugova za koji bi inače bila obvezna jamčiti. (f) Vraćanje zajmova s kamatama ima prednost pred vraćanjem beskamatnih zajmova. Beskamatni zajmovi se vraćaju u skladu s rasporedom koji donosi Skupština na temelju preporuke Vijeća i savjeta Odbora. Prilikom izvršenja tog zadatka Odbor se rukovodi odgovarajućim odredbama pravila, propisa i postupaka Vlasti, koji uzimaju u obzir vrhunsku važnost osiguranja djelotvornog rada Poduzeća i, posebice, njegovu financijsku neovisnost. (g) Sredstva koja se stavljaju Poduzeću na raspolaganje moraju biti u slobodno upotrebljivim valutama koje se slobodno nabavljaju i koje se stvarno mogu upotrijebiti na glavnim stranim deviznim tržištima. Te se valute određuju u pravilima, propisima i postupcima Vlasti u skladu sa rasprostranjenom međunarodnom monetarnom praksom. Izuzimajući primjenu stavka 2, države stranke ne smiju održavati ili nametnuti ograničenja Poduzeća u držanju, upotrebi ili razmjeni tih sredstava. (h) „Jamstvo duga“ znači obećanje države stranke vjerovnicima Poduzeća da će platiti pro rata, u skladu s odgovarajućom skalom, financijske obveze Poduzeća pokrivene jamstvom, poslije opomene vjerovnika državi stranki o propustu Poduzeća da isplati te obveze, Postupci za plaćanje navedenih obveza u skladu su s pravilima, propisima i postupcima Vlasti. 4. Fondovi, aktiva i troškovi Poduzeća vode se odvojeno od onih koji pripadaju Vlasti. Ovaj član ne priječi Poduzeće da se sporazumijeva s Vlašću o službama, osoblju i uslugama, te o aranžmanima radi naknade administrativnih troškova koje jedno od njih plati u ime drugog. 5. Dokumentaciju, knjige i račune Poduzeća, uključivši njegove godišnje financijske izvještaje, preispituje jednom godišnje neovisan financijski stručnjak kojega određuje Vijeće. Član 12. Djelatnosti 1. Poduzeće predlaže Vijeću projekte za obavljanje djelatnosti u skladu sa članom 170. Ti prijedlozi uključuju službeni pismeni plan rada za djelatnosti u Zoni u skladu sa stavkom 3. člana 153, i sve druge obavijesti i podatke koji s vremena na vrijeme mogu biti potrebni radi ocjene koju daje Pravna i tehnička komisija i odobrenja Vijeća. 2. Poslije odobrenja Vijeća, Poduzeće ostvaruje projekt na temelju službenog pismenog plana rada iz stavka 1. 3. (a) Ako Poduzeće ne raspolaže robom i uslugama potrebnim za obavljanje svojih radova, ono ih može nabaviti. U tu svrhu ono poziva na licitaciju i sklapa ugovore sa ponudiocem koji nudi najpovoljniju kombinaciju kvaliteta, cijene i roka isporuke. (b) Ako ima više od jedne ponude u kojima se nudi navedena kombinacija ugovor se zaključuje u skladu sa: (i) načelom nediskriminacije zbog političkih ili drugih razloga koji su bez značenja za brižljivo i djelotvorno obavljanje radova; i (ii) smjernicama koje je Vijeće potvrdilo o prednostima koje treba dati robi i uslugama koje potječu iz država u razvoju, uključivši među njima one zemlje koje su neobalne i u nepovoljnom geografskom položaju. (c) Upravni odbor može donijeti pravila kojima se utvrđuju posebne okolnosti u kojima se, u najboljem interesu Poduzeća, može izostaviti poziv na licitaciju. 4. Poduzeće ima pravni naslov na sve izvađene rude i iz njih prerađene tvari koje je ono proizvelo. 5. Poduzeće prodaje svoje proizvode bez diskriminacije. Ono ne daje nekomercijalne popuste. 6. Ne dirajući u bilo koje opće ili posebno ovlaštenje Poduzeća na temelju neke druge odredbe ove Konvencije, ono ima i takva ovlaštenja koja su uzgredno u vezi s njegovim poslovanjem. 7. Poduzeće se ne miješa u političke poslove nijedne države stranke, niti smije na njegove odluke utjecati politički sustav države, stranke, Za njegove su odluke jedino 205

važni komercijalni razlozi i oni se nepristrasno procjenjuju radi postizanje ciljeva iz člana 1. ovog Aneksa. Član 13. Pravni položaj, povlastice i izuzeća 1. Da bi Poduzeće moglo izvršavati svoje zadatke, priznaju mu se na područjima svake države stranke pravni položaj, povlastice i izuzeća navedeni u ovom članu. Radi ostvarivanja tog načela Poduzeća i države stranke mogu, kad god je to potrebno, zaključivati posebne sporazume. 2. Poduzeće ima pravnu i poslovnu sposobnost, potrebnu za izvršavanje svojih zadataka i ispunjavanje svojih ciljeva, a posebno sposobnost: (a) da sklapa ugovore, zajedničke aranžmane ili druge aranžmane, uključivši sporazume sa državama i međunarodnim organizacijama; (b) da ističe, daje u zakup, posjeduje i raspolaže nepokretnom i pokretnom imovinom; (v) da bude stranka u sudskim postupcima. 3. (a) Tužbe protiv Poduzeća mogu se podnijeti samo nadležnom sudu na području svake države stranke u kojoj Poduzeće: (i) ima ured ili slične službe; (ii) imenovanog zastupnika za prijem procesnih podnesaka ili obavijesti! (iii) zaključilo je ugovor radi nabavke roba i usluga; (iv) izdalo vrijednosne papire, ili (v) na dragi se način uključilo u komercijalnu djelatnost. (b) Gdje god se našla i u čijem god posjedu bila, imovina i aktiva Poduzeća izuzeti su od svih oblika zapljene, oduzimanja ili izvršenja prije donošenja konačne sudske odluke protiv Poduzeća. 4. (a) Gdje god se našla i u čijem god bila posjedu, imovina i aktiva Poduzeća izuzeta je od rekvizicije, konfiskacije, eksproprijacije ili bilo kojeg drugog oblika oduzimanja na temelju izvršnih ili zakonodavnih mjera. (b) Gdje god se našla i u čijem god bila posjedu, imovina i aktivna Poduzeća oslobođena je diskriminacijskih ograničenja, propisa, nadzora i moratorijuma bilo koje vrste. (c) Poduzeće i njegovo osoblje, poštuju lokalne zakone i propise u svakoj državi ili području u kojemu Poduzeće, ili njegovo osoblje, može obavljati poslove ili djelovati na drugi način. (d) Države stranke osiguravaju da Poduzeće uživa sva prava, povlastice i izuzeća koja države stranke priznaju subjektima koji vode poslove na njihovim područjima, Ta prava, povlastice i izuzeća koja se daju Poduzeću ne smiju biti ma nje povoljni od onih koja se priznaju subjektima koji se bave sličnim komercijalnim djelatnostima. Ako države stranke predviđaju naročite povlastice za zemlje u razvoju ili za njihove poslovne subjekte, Poduzeće uživa iste takve povlastice na sličnoj osnovi prednosti. (e) Države stranke mogu predvidjeti naročite poticaje, prava, povlastice i izuzeća za Poduzeće, a da nisu u obavezi da takve poticaje, prava, povlastice ili izuzeća predvide i za druge privredne subjekte. 5. Poduzeće pregovara sa zemljama domaćinima u kojima se nalaze njegovi uredi i službe, radi izuzeća od posrednih i neposrednih poreza. 6. Svaka država stranka poduzima potrebne radnje da načela izložena u ovom Aneksu učini djelotvornim u svom pravnom sustavu i izvještava Poduzeće o posebnim radnjama koje je poduzela. 7. Poduzeće se može svojevoljno odreći bilo kojih povlastica i izuzeća koji su mu priznati na temelju ovog člana ili na temelju posebnih sporazuma navedenih u stavki 1.

206

*

5. POVELJA ORGANIZACIJE AFRIČKOG JEDINSTVA Organizacija afričkog jedinstva

Član 1. Visoke strane ugovornice ovom Poveljom osnivaju organizaciju koja će se zvati Organizacija afričkog jedinstva. Organizaciju treba da sačinjavaju afričke kontinentalne države, Madagaskar i sva ostrva koja okružuju kontinent. Ciljevi Član 2. 1. Organizacija će imati sledeće ciljeve: a) da jača jedinstvo i solidarnost afričkih zemalja i Madagaskara, b) da koordinira i pojačava njihovu saradnju i napore za ostvarenje boljih uslova života naroda Afrike, c) da brani njihovu suverenost, teritorijalni integritet i nezavisnost, d) da iskoreni iz Afrike sve forme kolonijalizma, e) da podstiče međunarodnu saradnju imajući u vidu Povelju Ujedinjenih nacija i Opštu deklaraciju o pravima čoveka. 2. Radi ostvarenja tih ciljeva, države-članice će koordinirati i usklađivati svoju opštu politiku, naročito na sledećim poljima: a) politika i diplomatija; b) ekonomija, transport i komunikacije; c) prosveta i kultura; d) zdravstvo, higijena i ishrana; e) nauka i tehnika; f) odbrana i bezbednost. Načela Član 3. Težeći ostvarenju ciljeva izloženih u članu 2, države-članice svečano potvrđuju svoju privrženost sledećim načelima: 1. suverena jednakost svih država-članica; 2. nemešanje u unutrašnje stvari država; 3. poštovanje suverenosti i teritorijalnog integriteta svake države i njenog neotuđivog prava na samostalno postojanje; 4. mirno rešavanje sporova putem pregovora, posredovanja, mirenja ili arbitraže; 5. bezuslovna osuda ubistava iz političkih razloga, kao i subverzivne delatnosti od strane neke susedne države ili bilo koje druge države; 6. odanost bez rezerve afričkim teritorijama koje još nisu nezavisne; 7. potvrda politike neangažovanja u pogledu svih blokova. Članstvo Član 4. Svaka afrička država koja je nezavisna i suverena može da postane član Organizacije. Prava i dužnosti država članica Član 5. Sve države-članice imaju ista prava i iste dužnosti. Član 6. Države-članice se obavezuju da će savesno poštovati načela pobrojana u članu 3. ove Povelje. Član 7. Organizacija će ostvarivati svoje ciljeve, uglavnom preko sledećih organa: 1. Konferencija šefova država i vlada; *

Potpisana u Adis Abebi 25. maja 1963. godine.

207

2. Savet ministara; 3. Generalni sekretarijat; 4. Komisija za posredovanje, mirenje i arbitražu. Konferencija šefova država i vlada Član 8. Konferencija šefova država i vlada je najviši organ Organizacije. Ona će, na osnovu odredaba ove Povelje, proučavati pitanja od zajedničkog interesa za Afriku, sa ciljem da koordinira i uskladi opštu politiku Organizacije. Ona može, pored toga, pristupiti reviziji strukture, funkcija i aktivnosti svih organa i svih specijalizovanih ustanova koje mogu biti stvorene u skladu sa ovom Poveljom. Član 9. Konferenciju sačinjavaju šefovi država i vlada ili njihovi propisno opunomoćeni predstavnici, i ona će se sastajati najmanje jedanput godišnje. Na zahtev bilo koje države-članice, ako taj zahtev podrži dve trećine članica, Konferencija će se sastati na vanredno zasedanje. Član 10. 1. Svaka država-članica ima jedan glas. 2. Sve odluke donosiće se dvotrećinskom većinom država-članica Organizacije. 3. Međutim, odluke o proceduralnim pitanjima donosiće se prostom većinom. Isto se odnosi i na odlučivanje o tome da li je jedno pitanje proceduralno ili ne. 4. Kvorum sačinjavaju dve trećine država-članica. Član 11. Konferencija sama donosi svoj poslovnik. Savet ministara Član 12. Savet ministara sačinjavaju ministri inostranih poslova ili svi drugi ministri koje odrede vlade država-članica. Savet ministara će se sastajati najmanje jedanput godišnje. Na zahtev bilo koje države-članice, koji drže dve trećine članica, Savet ministara će se sastati na vanredno zasedanje. Član 13. Savet ministara je odgovoran Konferenciji šefova država i vlada. Njemu je poverena odgovornost pripremanja zasedanja Konferencije. Savet ministara će razmatrati sva pitanja koja mu uputi Konferencija i izvršavaće njene odluke. Savet ministara će sprovoditi u delo međuafričku saradnju shodno instrukcijama šefova država i vlada u skladu sa odredbom iz člana 2. ove Povelje. Član 14. 1. Svaka država-članica imaće jedan glas. 2. Sve odluke će se donositi prostom većinom članova Saveta ministara. 3. Kvorum za zasedanje Saveta sačinjavaju dve trećine država-članica. Član 15. Savet ministara sam utvrđuje svoj interni poslovnik. Generalni sekretarijat Član 16. Konferencija šefova država i vlada, na predlog Saveta ministara, određuje administrativnog generalnog sekretara Organizacije. Administrativni generalni sekretar će upravljati poslovima Sekretarijata. Član 17. Savet ministara određuje jednog ili više pomoćnika generalnog sekretara, koje će naimenovati Konferencija šefova država i vlada.

208

Član 18. 1. Funkcije i uslovi službe administrativnog generalnog sekretara, pomoćnika generalnog sekretara i drugih nameštenika sekretarijata, regulišu se odredbama ove Povelje i internim pravilnikom koji odobri Savet ministara. 2. U ispunjavanju svojih dužnosti administrativni generalni sekretar i drugo osoblje neće tražiti niti primati instrukcije ni od koje vlade ili vlasti izvan Organizacije. Oni će se takođe uzdržavati od svakog akta koji je nespojiv sa njihovim položajem međunarodnih službenika, i odgovorni su samo prema Organizaciji. Svaki član Organizacije obavezuje se da će poštovati isključivo međunarodni karakter funkcije administrativnog generalnog sekretara i osoblja i da neće nastojati da utiče na njih u izvršenju njihovog zadataka. Komisija za posredovanje, mirenje i arbitražu Član 19. Države-članice se obavezuju da će svoje sporove rešavati mirnim putem. U tom cilju one su se saglasile da osnuju Komisiju za posredovanje, mirenje i arbitražu. Sastav i način rada Komisije biće određeni posebnim protokolom koji će odobriti Konferencija šefova država i vlada. Specijalizovane komisije Član 20. Ustanovljuju se, osim specijalizovanih komisija koje Konferencija može smatrali potrebnim i sledeće komisije: 1. Ekonomska i socijalna komisija; 2. Komisija za prosvetu i kulturu; 3. Komisija za zdravstvo, higijenu i ishranu; 4. Komisija za pitanja odbrane; 5. Komisija za nauku, tehniku i istraživanja. Član 21. Svaka od ovih specijalizovanih. komisija sastavljena je od nadležnih ministara ili drugih ministara ili opunomoćenika koje u tu svrhu odredi njihova vlada. Član 22. Svaka specijalizovana komisija vršiće svoje funkcije saglasno odredbama ove Povelje i internog pravilnika koji je odobrio Savet ministara. Član 23. Budžet Organizacije, koji priprema administrativni generalni sekretar, treba da odobri Savet ministara. Budžet će sačinjavati doprinosi država-članica u skladu sa podacima na osnovu kojih je izračunata skala doprinosa za Ujedinjene nacije. Međutim, doprinos jedne države-članice ne može premašivati 20 odsto redovnog godišnjeg budžeta Organizacije. Države-članice se obavezuju da redovno plaćaju svoje doprinose. Potpisivanje i ratifikovanje povelje Član 24. 1. Ova Povelja je otvorena za potpisivanje svim nezavisnim i suverenim državama Afrike i Madagaskara. Ona će biti ratifikovana od strane država potpisnica u skladu sa njihovom ustavnom procedurom. 2. Originalan dokument sačinjen, ako je moguće, na afričkim jezicima i na engleskom i francuskom, pri čemu su oba teksta podjednako autentična, biće deponovan kod vlade Etiopije, koja će overene kopije ovog dokumenta dostaviti svim nezavisnim i suverenim državama Afrike i Madagaskara. 3. Instrumenti ratifikacije biće deponovani kod vlade Etiopije koja će o svakom deponovanju obavestiti sve države potpisnice.

209

Stupanje na snagu Član 25. Ova Povelja stupa na snagu čim vlada Etiopije primi instrumente ratifikacije dve trećine država potpisnica. Registrovanje Povelje Član 26. Ovu Povelju će, posle propisnog ratifikovanja, vlada Etiopije registrovati kod Sekretarijata Ujedinjenih nacija shodno članu 102. Povelje Ujedinjenih nacija. Tumačenje Povelje Član 27. Svaka odluka u vezi sa tumačenjem ove Povelje treba da bude usvojena većinom od dve trećine članova Konferencije šefova država i vlada Organizacije. Pristupanje i prijem Član 28. 1. Svaka nezavisna i suverena afrička država može u svako doba obavestiti administrativnog generalnog sekretara o svojoj nameri da pristupi ovoj Povelji. 2. Administrativni generalni sekretar će, pošto dobije takvo obaveštenje, dostaviti po jednu kopiju toga obaveštenja svim državama-članicama. O prijemu se donosi odluka prostom većinom država-članica. Razne odredbe Član 29. Radni jezici organizacije i svih njenih institucija su, ako je to mogućno, afrički jezici, i engleski i francuski jezik. Član 30. Administrativni generalni sekretar može, u ime Organizacije, da primi poklone, darove i legate učinjene Organizaciji, pod uslovom da to odobri Savet ministara. Član 31. Savet ministara će doneti odluku o privilegijama i imunitetu koje treba da uživa osoblje sekretarijata na teritoriji država-članica. Prestanak članstva Član 32. Svaka država koja želi da se povuče iz Organizacije obavestiće o tome pismeno administrativnog generalnog sekretara. Po isteku godine dana od takve notifikacije, ukoliko ona bude povučena, Povelja prestaje da se primenjuje na tu državu koja, na taj način, ne pripada više Organizaciji. Dopuna i revizija Član 33. Ova Povelja može biti dopunjena ili revidirana ako u tom cilju jedna država-članica da pismeni zahtev kod administrativnog generalnog sekretara. Konferencija šefova država biće obaveštena o predlogu amandmana, pošto sve države-članice budu o tome obaveštene i protekne rok od godinu dana. Amandman će stupiti na snagu kada bude odobren od najmanje 2/3 država-članica. U potvrdu čega, mi, šefovi država i vlada Afrike i Madagaskara, potpisali smo ovu Povelju.

210

5. STATUT SAVETA ZA UZAJAMNU EKONOMSKU POMOĆ* Član I Ciljevi i principi 1. Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć ima za cilj da udruživanjem i koordinacijom napora zemalja-članica Saveta doprinosi planskom razvitku nacionalne privrede, ubrzanju ekonomskog i tehničkog napretka u tim zemljama, podizanju stepena industrijalizacije zemalja sa manje razvijenom industrijom, stalnom povećanju produktivnosti rada i podizanju blagostanja naroda zemalja-članica Saveta. 2. Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć je osnovan na principima suverene jednakosti svih zemalja-članica Saveta. Ekonomska i naučno-tehnička saradnja zemalja-članica Saveta ostvaruje se u skladu sa principima pune ravnopravnosti, poštovanja suvereniteta i nacionalnih interesa, uzajamne koristi i drugarske uzajamne pomoći. Član II Članstvo 1. članovi-osnivači Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć su zemlje koje su potpisale i ratifikovale ovaj Statut, 2. Prijem u članstvo Saveta otvoren je za druge zemlje koje prihvataju ciljeve i principe Saveta i koje su izrazile saglasnost da na sebe prime obaveze sadržane u ovom Statutu. Prijem novih članova vrši se odlukom Zasedanja Saveta na osnovu zvaničnih molbi zemalja o njihovom prijemu u članstvo Saveta. 3. Svaka zemlja-članica Saveta može da istupi iz Saveta obavestivši o tome depozitara ovog Statuta. Ovo obaveštenje stupa na snagu u toku šest meseci od trenutka kada ga depozitor primi. Po prijemu takvog obaveštenja depozitor će o tome izvestiti zemlje-članice Saveta. 4. Zemlje-članice Saveta su sporazumne: a) da obezbeđuju izvršenje preporuka organa Saveta koje su one usvojile; b) da ukazuju Savetu i njegovim funkcionerima potrebnu pomoć u vršenju njihovih funkcija koje su predviđene ovim Statutom; v) da dostavljaju Savetu materijale i informacije potrebne za izvršenje zadataka koji su mu stavljeni u dužnost, i g) da informiše Savet o toku sprovođenja preporuka usvojenih u Savetu. Član III Funkcije i ovlašćenja 1. U skladu sa ciljevima i principima navedenim u čl. I ovog Statuta, Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć: a) organizacije svestranu ekonomsku i naučno-tehničku saradnju zemalja-članica Saveta radi najracionalnijeg korišćenja njihovih prirodnih izvora i ubrzanja razvoja proizvodnih snaga; b) doprinosi usavršavanju međunarodne socijalističke podele rada koordinacijom planova razvoja nacionalne privrede, specijalizacijom i kooperacijom proizvodnje zemalja-članica Saveta; v) preduzima mere za proučavanje ekonomskih i naučnotehničkih problema od interesa za zemlje-članice Saveta, i g) pomaže zemljama-članicama Saveta u razradi i sprovođenju zajedničkih mera u oblasti: – razvoja industrije i poljoprivrede zemalja-članica, – razvoja saobraćaja radi prioritetnog obezbeđenja rastućeg prometa izvozno-uvoznih i tranzitnih tereta zemalja članica Saveta. – najefikasnijeg korišćenja osnovnih investicija koje zemlje-članice Saveta ulažu u razvoj ekstraktivne i prerađivačke industrije, kao i u izgradnju važnih objekata od interesa za dve i više zemalja, – razvoj razmene roba i usluga zemalja-članica Saveta međusobno i sa drugim zemljama, i *

Potpisan 14. decembra 1959. godine u Sofiji. Stupio na snagu 13. aprila 1960. Izmenjen na XVI i XVII zasedanju Saveta.

211

– razmene naučno-tehničkih dostignuća i savremenog proizvodnog iskustva; d) preduzima ostale akcije potrebne za ostvarenje ciljeva Saveta. 2. Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć u licu svojih organ koji deluju u granicama svojih nadležnosti, ovlašćen je da donosi preporuke i odluke u skladu sa ovim Statutom. Član IV Preporuke i odluke 1. Preporuke se donose u pitanjima ekonomske i naučno-tehničke saradnje. Preporuke se dostavljaju zemljama-članicama na razmatranje. Sprovođenje preporuka koje su zemlje-članice Saveta usvojile vrši se na osnovu odluka vlada ili nadležnih organa tih zemalja u skladu sa njihovim zakonodavstvom. 2. Odluke se donose o organizacionim i proceduralnim pitanjima. One stupaju na snagu, ukoliko drukčije nije predviđeno u njima samim, od dana potpisivanja protokola sa zasedanja odgovarajućeg organa Saveta. 3. Sve preporuke i odluke u Savetu usvajaju se samo uz saglasnost zainteresovanih zemalja-članica Saveta, pri čemu svaka zemlja ima prvo da izrazi svoju zainteresovanost o svakom pitanju koje se razmatra u Savetu. Preporuke i odluke se ne odnose na zemlje koje su izrazile svoju nezainteresovanost za dato pitanje. Međutim, svaka od tih zemalja može naknadno da se pridruži preporukama i odlukama koje su usvojile ostale zemlje-članice Saveta. Član V Organi 1. Za vršenje funkcija i ovlašćenja navedenih u čl. III ovog Statuta Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć ima sledeće osnovne organe: – Zasedanje Saveta – Izvršni komitet – Stalne komisije – Sekretarijat. 2. Ostali organi za kojima može da se ukaže potreba osnivaju se u skladu sa ovim Statutom. Član VI Zasedanje Saveta 1. Zasedanje Saveta je najviši organ Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć. Ono je ovlašćeno da razmatra sva pitanja u nadležnosti Saveta i da usvaja preporuke i odluke u skladu sa ovim Statutom. 2. Zasedanje Saveta se sastoji od delegacija svih zemalja-članica Saveta. Sastav delegacije svake zemlje određuje vlada odgovarajuće zemlje. 3. Redovna zasedanja Saveta sazivaju se najmanje jedanput godišnje sukcesivno u prestonicama zemalja-članica Saveta, pod predsedništvom šefa delegacije zemlje u kojoj se održava zasedanje. 4. Vanredno zasedanje Saveta može biti sazvano na molbu ili uz saglasnost najmanje jedne trećine zemalja članica Saveta. 5. Zasedanje Saveta: a) razmatra: – osnovna pitanja ekonomske i naučno-tehničke saradnje i određuje glavne pravce delatnosti Saveta, i – izveštaj Izvršnog komiteta o delatnosti Saveta. 6. Zasedanje Saveta je ovlašćeno da osniva one organe koje ono nađe za potrebne radi vršenja funkcija koje su dodeljene Savetu. 7. Zasedanje Saveta donosi svoj poslovnik. Član VII Izvršni komitet Saveta 1. Izvršni komitet Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć sastoji se od predstavnika svih zemalja-članica Saveta na nivou zamenika šefova vlada: svak zemlja ima jednog predstavnika. 212

Izvršni komitet je glavni izvršni organ Saveta. Izvršni komitet ima Biro za svodne analize privrednih planova u kome svaku zemlju-članicu Saveta predstavlja zamenik predsednika državnog planskog organa. 2. Izvršni komitet zaseda najmanje jedanput u dva meseca. 3. Izvršni komitet ima pravo da u granicama svojih ovlašćenja donosi preporuke i odluke u skladu sa ovim Statutom. Izvršni komitet može da podnosi zasedanju Saveta predloge za razmatranje 4. Izvršni komitet: a) rukovodi celokupnim radom vezanim za realizaciju zadataka koji stoje pred Savetom u skladu sa odlukama Zasedanja Saveta, vrši sistematsku kontrolu izvršenja obaveza zemalja-članica Saveta koje proizlaze iz preporuka organa Saveta koje su one usvojile; b) rukovodi radom na koordiniranju planova razvoja nacionalne privrede, na specijalizaciji i kooperaciji proizvodnje zemalja-članica Saveta i organizuje razradu osnovnih pravaca racionalne podele rada u najvažnijim granama proizvodnje tih zemalja; v) razmatra predloge zemalja-članica Saveta, stalnih komisija, Biroa Izvršnog komiteta za svodne analize privrednih planova, Sekretarijata Saveta i drugih organa Saveta u oblasti ekonomske i naučno-tehničke saradnje: analizira stanje te saradnje i razrađuje mere za njen dalji razvitak; g) razrađuje osnovne pravce i mere za razvoj: – razmene robe i usluga između zemalja-članica Saveta, i – naučno-tehničke saradnje između zemalja-članica Saveta; d) rukovodi radom Sekretarijata Saveta, stalnih komisija Saveta i određuje osnovna pitanja i pravce delatnosti tih komisija; e) utvrđuje: – broj osoblja i budžet Sekretarijata Saveta i potvrđuje izveštaj Sekretarijata Saveta o izvršenju budžeta, i – potvrđuje odluke o stalnim komisijama, Birou Izvršnog komiteta za svodne analize privrednih planova i Sekretarijatu Saveta; ž) formira kontrolne organe za kontrolu finansijske delatnosti Sekretarijata Saveta; z) vrši druge funkcije koje proističu iz ovog Statuta kao i iz preporuka i odluka Zasedanja Saveta. 5. Izvršni komitet može da osniva one organe za koje on nađe da su potrebni za ostvarenje njegovih funkcija. 6. Izvršni komitet donosi svoj poslovnik. Član VIII Stalne komisije 1. Stalne komisije Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć osniva Zasedanje Saveta radi unapređenja ekonomskih odnosa između zemalja-članica Saveta i organizacije multilateralne ekonomske i naučno-tehničke saradnje u pojedinim oblastima nacionalne privrede tih zemalja. Odluke o stalnim komisijama potvrđuje izvršni komitet Saveta. 2. Svaka zemlja-članica Saveta Imenuje svoje predstavnike u stalne komisije. 3. Stalne komisije imaju pravo da u granicama svoje nadležnosti donose preporuke i odluke u skladu sa ovim Statutom. Komisije mogu takođe da podnose Zasedanju Saveta i Izvršnom komitetu Saveta predloge na razmatranje. 4. Stalne komisije razrađuju mere i pripremaju predloge za ostvarenje ekonomske i naučno-tehničke saradnje navedene u tač. 1. ovog člana; one takođe obavljaju druge funkcije koje proističu iz ovog Statuta i preporuka i odluka Zasedanja Saveta i Izvršnog komiteta Saveta. Stalne komisije podnose Izvršnom komitetu Saveta godišnje izveštaje o izvršenom radu i o njihovoj daljoj delatnosti. 5. Sednice stalnih komisija održavaju se po pravilu u mestu njihovog stalnog sedišta koje određuje Zasedanje Saveta. 6. Radi vršenja svojih funkcija stalne komisije mogu u skladu sa planovima rada, da osnivaju radne organe za pripremu pojedinih pitanja čije razmatranje i usaglašavanje spada u nadležnost komisija; stalne komisije mogu takođe da sazivaju naučno-tehničke konferencije i druga savetovanja. Sastav i zadatke tih organa, konferencija i savetovanja kao i mesto i vreme održavanja njihovih sednica određuju same komisije. 213

7. Funkcije Sekretarijata stalnih komisija obavljaju odgovarajuća odeljenja Sekretarijata Saveta. 8. Stalne komisije donose svoj poslovnik. Član IX Sekretarijat 1. Sekretarijat Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć čine sekretar Saveta, njegovi zamenici i osoblje koje može da bude potrebno za izvršenje funkcija dodeljenih Sekretarijatu. Sekretara Saveta imenuje Zasedanje Saveta, a njegove zamenike Izvršni komitet Saveta. Sekretar Saveta i njegovi zamenici rukovode radom Sekretarijata Saveta. Osoblje Sekretarijata popunjava se iz redova građana zemalja-članica u skladu sa Odlukom o Sekretarijatu Saveta. Sekretar Saveta je glavni funkcioner Saveta. On predstavlja Savet pred zvaničnim licima i organizacijama zemalja-članica Saveta i ostalih zemalja kao i pred međunarodnim organizacijama. Sekretar Saveta može da ovlasti svoje zamenike kao i saradnike Sekretarijata da istupaju u njegovo ime. Sekretar i njegovi zamenici mogu da učestvuju na svim sednicama organa Saveta. 2. Sekretarijat Saveta: a) organizuje pripremanje i doprinosi održavanju sednica organa Saveta i savetovanja koja se održavaju u okviru Saveta; priprema materijalne ili doprinosi pripremi materijala za sednice organa Saveta u skladu sa planovima rada tih organa; b) sastavlja ekonomske informacije i vrši ekonomska istraživanja na osnovu materijala zemalja-članica Saveta, priprema i objavljuje informativne, priručne i druge materijale iz oblasti ekonomske i naučno-tehničke saradnje zemalja-članica Saveta; on takođe priprema i ostale informacije i istraživanja; v) priprema predloge za pojedina pitanja iz rada Saveta za razmatranje u odgovarajućim organima Saveta; g) razrađuje zajedno sa stalnim komisijama Saveta nacrte multilateralnih sporazuma u oblasti ekonomske i naučnotehničke saradnje u skladu sa preporukama i odlukama organa Saveta; d) organizuje i ostvaruje evidenciju izvršenja preporuka i odluka organa Saveta i priprema odgovarajuće predloge za razmatranje Izvršnog komiteta i stalnih komisija Saveta, i e) preduzima ostale akcije koje proističu iz ovog Statuta, iz preporuka i odluka usvojenih u Savetu kao i iz odluke o Sekretarijatu Saveta. 3. Sekretarijat Saveta, njegovi zamenici i osoblje Sekretarijata imaju u vršenju svojih službenih obaveza status međunarodnih funkcionera. 4. Sedište Sekretarijata Saveta je grad Moskva. Član X Učešće drugih zemalja u radu Saveta Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć može da poziva zemlje koje nisu članice Saveta da učestvuju u radu organa Saveta. Uslove pod kojima predstavnici tih zemalja mogu da učestvuju u radu organa Saveta određuje Savet u sporazumu sa odgovarajućim zemljama. Član XI Odnosi sa međunarodnim organizacijama Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć može da uspostavlja i održava veze sa ekonomskim organizacijama Ujedinjenih nacija i drugim međunarodnim organizacijama. Karakter i formu tih veza određuje Savet u sporazumu sa odgovarajućim međunarodnim organizacijama. Član XII Finansijska pitanja 1. Zemlje-članice Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć snose troškove izdržavanja Sekretarijata i finansiranja njegove delatnosti. Kvotu sa kojom svaka zemlja214

-članica učestvuje u tim troškovima utvrđuje zasedanje Saveta, a ostala finansijska pitanja rešava Izvršni komitet Saveta. 2. Sekretarijat Saveta podnosi Izvršnom komitetu Saveta izveštaj budžeta za svaku kalendarsku godinu. 3. Troškove izdržavanja učesnika zasedanja Saveta, sednica Izvršnog komiteta Saveta i stalnih komisija Saveta, kao i savetovanja koja se održavaju u okviru Saveta, snosi zemlja koja šalje svoje predstavnike na ta zasedanja i savetovanja. 4. Troškove vezane za dodeljivanje prostorija kao i tehničkih sredstava potrebnih za sednice i savetovanja navedena u tački 3. ovog člana snosi zemlja u kojoj se održavaju te sednice i savetovanja, izuzev u slučajevima kada se te sednice i savetovanja održava u prostorijama Sekretarijata Saveta. Član XIII Razne odredbe 1. Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć uživa na teritoriji svake zemlje-članice Saveta pravnu sposobnost potrebnu za vršenje njegovih funkcija i za ostvarenje njegovih ciljeva. 2. Savet, a isto tako i predstavnici zemalja-članica Saveta i službena lica Saveta, uživaju na teritoriji svake zemlje članice privilegije i imunitet koji su potrebni za vršenje funkcija i ostvarenje ciljeva predviđenih ovim Statutom. 3. Pravna sposobnost, privilegije i imunitet navedeni u ovom članu određuju se specijalnom Konvencijom. 4. Odredbe ovog Statuta ne zadiru u prava i obaveze zemalja-članica Saveta koji proističu iz njihovog članstva u drugim međunarodnim organizacijama kao i iz međunarodnih ugovora koje one zaključuju. 5. Predstavnici zemalja u Izvršnom komitetu Saveta su u isto vreme stalni predstavnici svojih zemalja u Savetu. Stalni predstavnik zemlje u Savetu ima u sedištu Sekretarijata Saveta zamenika, potreban broj savetnika i drugih saradnika. Član XIV Jezici Zvanični jezici Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć su jezici svih zemalja-članica Saveta. Radni jezik Saveta je ruski jezik. Član XV Ratifikacija i stupanje Statuta na snagu 1. Ovaj Statut podleže ratifikaciji zemalja koje su ga potpisale, u skladu sa njihovom ustavnom procedurom. 2. Ratifikacioni dokumenti biće predati na čuvanje depozitaru ovog Statuta. 3. Statut će stupiti na snagu odmah pošto sve zemlje koje su potpisale ovaj Statut predadu na čuvanje ratifikacione dokumente sa čim će depozitar upoznati te zemlje. 4. U odnosu na svaku zemlju koja saglasno tač. 2. člana II ovog Statuta bude primljena u Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć i ratifikacije ovaj Statut, Statut će stupiti na snagu od dana kad ta zemlja preda na čuvanje dokumenta o ratifikaciji Statuta, o čemu će depozitar izvestiti ostale zemlje-članice Saveta. Član XVI Postupak oko izmene Statuta Svaka zemlja-članica Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć može da podnese predlog o izmeni ovog Statuta. Izmene Statuta koje odobri zasedanje Saveta stupiće na snagu odmah pošto sve zemlje-članice Saveta predaju depozitaru dokumenta o ratifikaciji tih izmena. Član XVII Završne odredbe Ovaj Statut je sačinjen u jednom primerku na ruskom jeziku. Statut će biti predat na čuvanje vladi Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika koja će overene kopije Statuta dostaviti vladama svih ostalih zemalja-članica Saveta; ona će takođe 215

obavestiti te vlade i sekretara Saveta o predaji na čuvanje ratifikacionih dokumenata vladi SSSR-a.

216

II. BIBLIOGRAFIJA* OPŠTA DELA DIMITRIJEVIĆ, V. — PELEŠ, M. — RAČIĆ, O. (ur): Jugoslavija i specijalizovane ustanove Ujedinjenih nacija, Beograd 1987. NINČIĆ, Đ.: Problem suverenosti u Povelji i praksi Ujedinjenih nacija, Beograd 1968. SIMONTITI, I.: Mednarodne organizacije — Priruonik in vodič, Ljubljana 1985. Ujedinjene nacije i savremeni svet, Beograd 1971. ARCHER, C: Key Concapts in Intemational Relations: International Organizations, London 1983. ATHERTON, A. L.: Intemational Organizations: A Guide to Informatioin Sources, Detroit 1976. BENNETT, A.: Intemational Organizations: Princitples and Issues, Englewood Cliffs 1977. BORISOV, K. G.: Meždunairodnye organilzacii, Moskva 1967. BOWETT, D. W.: The Law of International Institutions, London 1975. CHAUMONT, Ch.: Les organisations internationales, Paris 1960—61. CLAUDE, I.: Swords into Plowshares, New York 1971. COLLIARD, C: Institutions des relations internationales, Paris 1985. FAWCETT, J.E.S. — HIGGINS, R.: International Organization: Law in Movement, London 1974. GOODSPEED, S.: The Nature and Function of the International Organization, New York 1963. JACOBSON, H. K.: Networks of Interdependence, New Yonk 1979. FELD, W. — HOR0WITZ, L. — JORDAN, R.: International Organization: A Comparative Approach, New York 1983. JÜTTE — JÜTTE (eds): The Future of Intemational Organization, London 1981. KEOHANE, R. — NYE, J.: Power and Interdependence, Boston 1977. KRIVČIKOVA, E. S.: Osnovi teomii prava mežpraviteljstvenvh organizacii, Moskva 1983. LUARD, E.: Interntaional Agencies, London 1977. L'HUILLIER, F.: Les institutions internationales et transnationales, Paris 1961. MONACO, R.: Lezzioni di organizzazioni internaziOnali, Torino 1961—1965. MORAWIECKI, W.: Funkcije organizacji miedzynarodowey, Warszawa 1971. MORAVVIECKI — MICHALOWSKA — GORYWODA — WOZNOWSKI: Miedzynarodowe organizacje gospodarcze, Warszawa 1974. MOROZOV, G. I.: Meždunarodnye organizacii, Moskva 1974. POTOČNY, M.: Mezinarodni organizace, Praha 1971. POTTER, P. B.: An Introduction to the Study of International Organization, New York 1948. REUTER, P.: Institutions internationales, Paris (više izdanja). SCHERMERS. H.: International Institutfonal Law, I —III, Leiden 1972-1974. SEIDL—HOHENVELDERN, I.: Das Recht der internationalen Organisastionen einchldesslich der supranationalen Gemeinschaften, Köln 1967. SERENI, A. P.: Le organizzazioni internazionali, Milano 1959. ŠIBAEVA, E. A.: Pravo meždunarodnyh organizacii, Moskva 1986. TAYLOR — GROOM (eds): International Organization: A Conceptual Approach, London 1978. * Cilj je bibliografije da uputi čitaoca na razuman broj bibliografskih jedinica koje zaokružuju izlaganja u pojedinim glavama. Bibliografija sadrži iscrpan spisak domaćih dela a dopunjena je odabranim delima objavljenim na svetskim jezicima. Naravno, navedena literatura vezuje se za opšta pitanja izložena u ovoj knjizi, što znači da ne obuhvata napise o pojedinim događajima ili razdobljima života organizacije. Da bi čitaocu bila olakšana početna istraživanja, na kraju su navedena domaća i važnija strana dela o značajnijim međunarodnim organizacijama. Najzad, treba istaći da svi noviji udžbenici međunarodnog javnog, privatnog i privređnog prava, međunarodnih političkih i ekonomskih odnosa sadrže poglavlja posvećena međunarodnim organizacijama.

217

THARP, P.: Regional International Organizations, New York 1971. UZ UVOD

AĆIMOVIĆ, LJ.: Proiblemi bezbednosti i saradnje u Evropi, Beograd 1978. ANDRASSY, J.: Liga naroda, Zagreb 1931. ANDRASSY, J.: Pravni aspaktd organizovanja posleratne međunarodne zajednice, u Zbirci „Nove tendencije u razvoju međunarodnog prava“, Beograd 1961. AVRAMOV, S.: Trideset godina posle Jalte, APF, 5-6/1974. ĆIRKOVIĆ, S.: Jedan pravni pogled na krizu Društva maroda, APDN, 1/1934. DIMITRIJEVIĆ, V.: Opštečovečanske vrednosti i savremena međunarodna zajednica, JRMP, 1-2/1976. DIMITRIJEVIĆ, V.: Postojanje regiona i međunarodne organizacije, MP, 2/1972. ĐUROVIć, R.: Multmacionalne kompanije, Beograd 1977. IBLER, V.: Neke postavke o međunarodnoj zajednici, Zbornik Zagreb, 3-4/1966. JANKOVIĆ, LJ.: Regionalne organizacije kao pogodno sredstvo međunarodne saradnje u oblasti saabraćaja, JRMP, 2/1969. JAZIĆ, Ž.: Nesvrstavanje i Ujedinjene nacije, JRMP, 1-3/1976. MAGARAŠEVIĆ, A.: Međusobni odnosi Organizacije Ujedinjenih nacija i nevladinih organizacija, MP, 4/1950. MANGOVSKI, P.: Regionalizmot vo mednarodnoto pravo, Godišnik na Pravniot fakultet vo Skopje, 1965. MANGOVSKI, P.: Stvaranje Organizacije Ujedinjenih nacija, JRMP, 3/1962. MILOJEVIĆ, M.: Jednakost i ravnopravnost država u međunarodnoj zajednici, APF, 2/1973. MILOJEVIĆ, M.: Konvencija o nevladraim organizacijama, APDN, 2/1987. NINČIĆ, Đ.: Suverenost i međunarodne organizacije, JRMP, 3/1969. PAVLOVIĆ, Z.: Neka razmišljanja o transnacionalnim vidovima multilateralne saradnje, Pravo TP, sept. 1986. PAVLOVIĆ, Z.: Pojam i značaj međunarodnih organizacija, APDN, 3/1983. PETKOVIĆ, R.: Teorijski pojmovi nesvstanosti, Beograd 1974. PINDIĆ, D.: Neke osobenosti u evoluciji regionalizma u sistemu UN, JRMP, 2//1969. POPOVIĆ, Đ.: Liga naroda, Beograd 1930. RAČIĆ, O.: Uticaj naučne i tehnološke revolucije na međunarodne organizacije, MP, 4/1971. RADOJKOVTĆ, M.: Srbija i međtmarodini poiožaj Đerdapa od Pariskog kongresa do svetskog rata, Beograd 1935. SUKIJASOVIĆ, M.: Multinacionalno preduzeće: pravni aspekti, Beograd 1981. ŠAHOVIĆ, M.: Kolektivna bezbednost u Društvu naroda i stav Jugoslavije, u „Zborniku radova“ Sekcije za međunarodno pravo Instituta za međunarodnu politiku i privredu, Beograd 1954. ŠAHOVIĆ, M.: Regionalni sporazumi i regionalne orsranizacije i njihovo razlikovanje, JRMP, 2/1969. ŠEPIĆ, D.: Konferencija Ujedinjenih nacija o međunarodnoj organlzaciji u San Francisku, Naša zakonitost, 4/1965. TADIĆ, B.: Nesvrstanost u teoriji i praksi međunarodnih odnosa, Beograd 1976. TOMŠIĆ, I.: Sveta aliansa in Zveza narodov, Zbornik znanstvenih razprav, 1934/1935. VOJNOVIĆ, M. (ur): Multinacionalne kompanije, Beograd 1974. VOJNOVIĆ, M.: Multinacionalne korporacije, Beograd 1977. VUKADINOVIĆ, R.: Evrapska sigumost i suradnja, Zagreb 1976. BALCH, T. W.: Emeric Crucé, Philadeliphia 1909. BARTOŠ, M.: Legal Force of the United Nations Charter, JRMP. 1/1958. BRIERLY, J.: The Covenant and the Charter, Cambridge 1947. CAPORASO, J. A.: Theory and Method in the Study of International Integration, 10, 2/1971. CONFORTI, B.: Le rôle de l'accord dans le système des Nations Unies, RCADI 218

142/1974. DROUET, J.: L'abbé de Saint-Pierre, Paris 1912. DUBOIS, P.: De recuperatione Terrae Sanctae, Paris 1891. HAAS, E. B.: Beyond the Nation State, Stanford 1964. HENKIN, L.: International Organization and the Rule of Law, 10, 3/1969. HINSLEY, F. H.: International Law and Intemational Organizations in the Development of International Relations Since 18th Century, NILR, 1/1979. JENKS, C. W.: Co-ordinatiori: A New Problem of International Organization RCADI, 77/1950. JENKS, C. W.: The Proper Law of International Organizations, London 1962. JOYCE, J. A.: Story of International Cooperatian, New York 1964. KAN, L: Règles Genéralés du Droit de la Paix: l'ideé de I'organisation internationale dans ses grandes phases, RCADI, 66/1938. KOVALENKO, I. L: Meždunarodnve nspraviteljstvenye organizacii, Moskva 1976. KRYLOV, S. B.: Materialy k istorii Organizacii Obedinnenyh nacii, Moskva, 1954. LADOR — LEDERER: International Non-Governmental Organizations and Economic Entities, Leyden 1963. LANGE, CH.: Histoire de l'internationalisme, Cbristiania, 1919—1963. LAVIELLE, J. M.: La typologie des organisations intemationales, RDISDP, 4/1979. LEDERMANN, L.: Les precurseurs de l'organisation intemationale, Neuchatel 1945. MANGONE, G. J.: A Short History of International Organkation, New York 1954. PATTERSON, S. G. (ed.): L'Etat de euerre et Proiet de Paix perpetuelle, New York 1920. PADILLO, F. H.: The Institutional Arrangements for the International Sea-Bed and Their Impact on the Evolution of International Organisations, RCADI, 188/1984/. PINDIĆ, D.: Some Observations Concerning Regionalism in the Contemporary International Law, Eastern Journal of International Law, 2/1971. POTTER, P. B.: Developpement de l'organisation intematiionale, RCADI, 64/1938. SKJALSBACK, K.: The Growth of International Non-Governmental Organizations in the Twentieth Century, 10, 3/1971. STOŠIĆ, B.: Les arstanisations non goiuvernmentales et les Nations unies, Geneve 1964. STERLING, J.: The Comcept of World Community and the Future of the United Nations, IJIL, 2/1968. VESNITCH, M.: Deux precurseuns frangais du paaifisme et de Farbitrage internationale, Dubois et Cruce, Revue d'histoire dlplomatique, 1911. WALTERS, F.: History of the League of Nations, London 1960. WASILKOWSKI, A.: The Role of International Treaties in the Process of Socialist Economic Integratian, Polish Yearbook of International Law, 6/1974. WILCOX, F.: Regionalism in the United Nations, IO, 3/1965. WILLETTS, P. (ed): Preassure Groops in the Global System, London 1982.

UZ PRVU GLAVU ANDRASSY, J.: Pdkušaj integracije Zapadne Evrope, JRMP, 1/1954. ARSIĆ, D.: SEV — ekonomska integracija soeijalističkih zemalja, Beograd 1963. BABOVIĆ, B.: Neki pravmi aspeikti razvoja mehanizma istočnoevropske integracije, GIMPP, 1964. BABOVIĆ, B.: Pravni aspekti evropskih zajednica, MP, 2/1960. BABOVIĆ, B.: Neki pravni aspefcti zapadnoeviropske integracije, MP, 2—3/1962. BARTOŠ, M.: Pravo Ujedinjenih nacija, APF, 1/1953. BOHTE—MITROVIĆ: Beoka 'konvencija o pravu ugovora izraeđu država i međunarodnih organiizacija ili između međunarodnih organizacija, JRMP 1/1986. DIMITRIJEVIĆ, V.: Subjekti višestrane saradnje u međunanodnim organizaciiama, Pravo TP, saptembar 1986. ĐORĐEVIĆ, A.: Razvitak međunarodnopravnog subjektivdteta međunarodnih organizacija i stav doktrine međunarodnog prava, MP, 4/1962. ĐORĐEVIĆ, A.: Ugovorna sposobnost međunarodnih organizacija i predlog konvencije o pravilima ugovornog prava, JRMP, 1/1963. ĐORĐEVIĆ, B.: O nekim pitanjima nacrta članova o ugovorima zaključenim između država i međunarodnih oiiganizacija ili između dve ili više međunarodnih organdzacija, JRMP, 2—3/1980. JANČA, D.: Novine u procesu stvarainja jedinstvene evropske zajednice u 1965. godini, GIMPP, 1965. JANČA, D.: Osobenosti multilaterajlne saradmje u međunarodnim pirivrednim orga-" 219

TiKacijama initegracionog karaktera, Pravo TP, sqptembar 1986. JAZIĆ, Žv: Evropska zajednica kao oirganizacija regionalne integracije — suve-~~^ TerfDst i suipranacionalnost, JRMP, 1—3/1981. JAZIĆ, Ž.: Evropska zajednica i evropska politička saradnja na putu transforma•* ----ćije'u Evropsku uniju, JRMP, 1/1986. JOVANOVIĆ, B.: Privilegije i imtmiteti predstavnika međunarodnih organizacija i tela u FNRJ, Narodna milicija, 4/1955. LUKAČ, B.: Razmatranja o višestranoj dip'lo-matiji, JRMP, 3/1960. MATES, L.: Finansijsika kriza Ujedinjenih nacija, Socijalizam, 2/1965. PELEŠ, A.: Politički slstem Organizacije Ujedinjenih nacija i međunarodno pra-vo, Pregled, 7—8/1963. PINDIĆ, D.: Stalne misije pri Ujedinjenim nacijama, Beograd 1969. RAČIĆ, O.: O prdblemu finansiranja operaoija Ujedinjenih nacija, MP, 1/1963. RACIĆ, O.: O usrovornoj osnovi odnoisa između UN i specijalizovanih ustanova, JRMP, 2—3/1965. RAČIĆ, O.: Neki problemi nauke o međunarodnim orsanizacijania: međunarod-nopravni aspekti, APF, 5/1986. R,\ČIĆ, O.: Nove tendencije u razvoju međunarodnopravnog subjektiviteta međunarodnih Oirganizacija, JRMP, 1—2/1987. RADIVOJEVIĆ, Z.: Protivustavnost ugovotra međunarodnih oraanizaciia, JRMP, 3/1985. ŠUKOVIĆ, O.: Pitanje finansiranja operacija UN u Kongu i na Bliskom Istoku, JRMP, 3/1964. VUKOVIĆ, Đ.: Privatnopravni subjeiktivitet međunarodnih javnih organizacija, JRMP, 3/1977. ŽTTPAISIJBUAG^D.: Evropska zajednica kat> subjekt međunarodnog prava i međunarodoih odnasa, MP, 2—3/1986. BARTOŠ, M.: Le statut des missions speciales et de la diiplomatie ad hoc, RCADI, 108/1963. BLIŠČENKO, I. P.: K viaprosu o principah otnošenii gosudanstv v meždunarodnimi 'organizaciami, SEMP, 1964—1965. BOBROV, R.: O pravovoi prirode OrganizacM ob'edinennyh nacii, SEMP, 1959. BOGDANOV, O. V.: Immunitet meždunarodnyh organizacii: tendencii razvitia, SGP, 12/1974. BOGDANOV, 0. V.: Privilegii i immuniteti OON, SEMP, 1959. BOURQUIN, M.: A la recherche d'une diplomatie collective, JAIL, 4/1960. BOURQUIN, M.: L'Etat souverain et rorganisatian internatianale, New York 1959. CAHIER, PH.: Etude des accords de siege conclus entre les organisations internatiomales et les Etats ou elles resident, Milano 1959. CLAUDE, I. L. Jr.: Collective Legitimiszation as a Political Function of the United Natioos, 10, 3/1966. CLAUDE, I. L. Jr.: The Management of Power in the Chanaing United Nations, 10, 2/1961. CURTISJVL VVestern European Integration, New Yoric 1965. "TJETTERTTT: The Organs of International Organizations Excerciising their Treaty-Making Power, BYBIL, 1962. DEUTSCH, K.: Political Community at the Intemational Level, New York 1954. DINH, N.: Les prhrileges et iimmuniites des orgaiiismes internatioinauK d'apres les jurisprudences nationales depuis 1945, AFDI, 1957. DOMINICE, C: L'immunite de juridictioin et d'executio.n des organisations internationales, RCADI, 187/1984. GANJUŠKIN, B. V.: Diplomatičeskoe pravo meždunarodnvh organizacii, Moskva 1972. G0Y, R.: Le droit d'acces au siege des organisations internationales RGDIP, 2/ /1962. GR.OSS, L.: Immunities and Privileges of Delegations to the United Nations, 10, 3/1962. HARBRECHT, W.: Die Europaische Gemdnschaft, Stuttgart—New Vork 1978. JENKS, C. W.: Lnternational Imraunities, Lomdon 1961. JENKS, C. W.: Some Constitutional Problems of Intemational Organizations, BYBIL, 1945. JESSUP, PH.: Pairliamentary Diploimacv: An Examinat!ian of the Legal Quality of the Rules of Procedure of Organs of the United Nations, RCADI, 89/1956. KASME, B.: La capacite de l'Organisation des Nations Unies de oonclure les traites, Paos 1960. LASOK —-JBRIDGE: Law and Institutions of the Eiuropean Commuinities, London LUKASUK, I.: Meždunarodnaja organizacia kak storona v meždunarodnj'h doaovorah, SEMP, 1960. MALININ, S. A.: Juridičeskaja priroida i pravovoi status specializiTOvanih učreždenii OON, SGP, 11/1958. MALININ, S. A.: O ipravotvorčesfcoi dejateljnosti mežgQsudarstvenjnyh organizacii, SEMP, 1971. McRAE, D. M.: Legal Obligations and International Organizatians, Canadian Yearbook of International Law, 1973. 220

MEYNAUD, J.: Les groupes de pression internationaux, Lausaiime 1961. MICHAELS, D.: Intemational Privileges and Immunities, The Hague 1971. MOROZOV, G. L: 0 prave meždtmarodnyh organizacii, SGP, 5/1972. MtJNCH, F.: Tatigkeit der Verainten Nationen in Volkerrechtlichen Fragen, AV 1/1971. NICHOLAS, H. G.: The United Nations as a Political Institution, New York 1959. NYE, J.: Oomparative Reaional Intesratian: Concept and Meaissairement, 10, 4/ /1968. PAONE, P.: Diritto e Oirganizzazioni intemaziornali: spunti critici e ricostruttivi, Rivista di diritto internazionale, 3/1975. PARETTI, C. de: Institutdans internationales et bureauoratie, RGDIP, 4/1970. RAJU, G.: Municipal Legal Status of the Specialized Agencies of the U.N., IJIL, 1/1962. ROBERTSON, A.: Legal Problems of Eurapean Integration, RCADI, 91/1957. R0WE, E. T.: Financial Suippoirt for the United Nations: the Evolutioin of Member Contributioos, 10, 4/1972. SCHACHTER, O.: The Relation of Law, Politios, and Action in the United Nations, RCADI, 109/1963. SCHWARZENBERGER, G.: Federalism and Supranationalism in the European Communities, CLP, 1963. SCHWARZENBERGER, G.: Reflections on the Law of Intemational Institutions, CLP, 1960. SEIDL—HOHENVELDERN, I.: The Legal Personality of International and Supranational Organizations, REDI, 1965. SEYERSTAD, F.: International Personality of Intergovemmental Organizations, IJIL, 1/1964. SIMMONDS, K.: The Central American Common Market: An Experiment in Regional Integration, ICLQ, 4/1967. ŠUKOVIĆ, O.: Political Functions of the Secretary-General of the United Nations, JRMP, 2/1962. ŠIBAEVA, E. A.: Pravo mežđunarodnyh organizacii kak otrasl sovremennogo meždiinarodaiogo prava, SGP, 1/1978. ŠIBAEVA, E. A.: Pravovoj status mežpraviteljstvennyh organizacii, Moskva 1972. TUNKIN, G.: The Legal Nature of the United Nations, RCADI, 119/1966. VIRALLY, M.: Le role politique du Secretaire General des NationiS Unies, AFDI, 1958. ZEMANEK, K. (ed): Agreement of •International Orgamzations and the Vienna Convention on the Law of Treaties, Wien 1971.

UZ DRUGU GLAVU AVRAMOV, S.: Pravo dobrovoljnog istupanja iz Ujedinjenih nacija, MP, 2/1965. BABOVIĆ, B.: Problem tzv. mikrodržava u Ujediinjanim nacijama, MP, 1/1971. BABOVIC, B.: Rad OUN na prijemu novih članova, MP, 4/1952. BABOVIĆ, B.: Univerzalnost Ujedinjenih nacija i problem malih država, JRMP, 1—3/1973. DIMITRIJEVIĆ, V.: Ovlašćenja regionalnih iSporazuma u odnosu na bivše neprijateljske države po Povelji UN, JRMP, 2/1969. IBLER, V.: Damaine reserve i Povelja Ujedinjenih naciia, Naša zakonitost, 5/ /1956. JANČA, D.: Pristupanje Austrije Konvenoiji o režimu plovidbe Dunavom, MP, 1/1960. JANĆA, D.: Sporaaumi o pridruživainju Evropskoj ekofnomskoj zajednici, potpi-sani 1963. gođine, u svetlosti međunarodnog prava, GIMPP, 1963. MILENKOVIĆ, S.: Neprihvatanje punomoćja i njegove posledice u spraksi Generalne skupštine UN, JRMP, 1—2/1985. MITROVIĆ, T.: Četvorna jprava i odgovornosti i članstvo dve nemačke države u Ujedinjenim nacijama, JRMP, 3/1975. PAVLOVIĆ, Z.: Pridruženo članstvo u Evrapskoj ekonomskoj zajednici, Zbornik —----NbvT"Sad, X/1976. PELEŠ, A.: Pravni položaj država nečlanica OUN, Goddšnjak Pravnog faikulteta u Sarajevu, 1962. PETKOVIĆ, R.: Neutralnost u političkom i pravnom poretku Ujedinjenih nacija, Beograd 1966. PETRpVIĆ, N.: Odnosi iizmeđu EEZ i 18 pridruženih zemalja Afriike, MP, 2/1970. PINDIcTT?:: Narodna Republika Kina u Ujedinjeniim nacijama, GIMPP, 1971. SUKIJASOVIĆ, M.: Odnosi Jugoslavije i GATT-a u svetlosti međunarodnog prava, Zbomik Zagreb, 3—4/1966. šAHOVIĆ, M.: Piravni asipekt istupanja Indonezije iz Ujedinjenih nacija, MP, 2/ /1965. BELLO, E.: Chinese Representation at tb.e United Nations, RDISDP, 1/1972. BABOVIĆ, 221

B.: Les aspects juridiques ide la cooperation de la Yougoslavie avec les pays du comecon, JRMP, 1—2/1968. BLAIR, P. W.: Le probleme des micro-Etats, Geneve, 1968. CHAUMONT, CH.: Nations Unies et neutralite, RCADI, 89/1956. FEINBERG, N.: L'admission des noveaux memhres a la Societe des Nations ct a l'Organisation đes Nations Unies, RCADI, 80/1952. FtlNBERG, N.: Unilateral Withdrawal fro-m an International Grganization, BYBIL, 1963. FELDMAN, D.: Priznanie gosudarstv i členstvo v meždunarodnyh organizaciah. SEMP, 1961. FISCHER, W.: Austrittsrecht aus den Staatenverbindunaen, Ziirich, 1957. FOSCANEANU, L.: La Republique Populaire de Chi-na a ONU, AFDI, 1974. GUNTER, M. M.: Switzerland and the United Nations, 10, 1/1976. HALBERSTRAM, M.: Excludiing Israel from the General Assembly by a Rejection of its Credentials, AJIL, 1/1984. HUBERT, J. R.: The Behavior of the Ministates in the United Nations, 10, 1/1976. KRYL0V, N. B.: O proistsnovlenii členstva v meždunarodnyh organizaciah sistemy OON, SEMP, 1983. LAZARUS, CL.: Le istatus des mouvements de liberation nationale a l'Organisation des Nations Unies, AFDI, 1974. MOSLER, H.: Die Aufnahme in die internationalen Organisationen, ZAORV, 2/ /1956. NIZARD, L.: Le retrait de l'Iaidonesie des Nations Unies, AFDI, 1965. OKULARCZYK, H.: Czlonkstvvo organizacja wyspecjalizowanych ONZ, Warszawa 1970. ORAISON, A.: La representation de la Chine aux Natioris Unies, RDISDP, 3/1971. OSAKVVE, C: Participation of tbe Soviet Union in Universal International Organizations, Leiden 1972. RUDZINSKI, A.: Admission of New Members: the United Nations and the Leasue of Nations, IC, 480/1952. SINGH, N.: Termination of Membership of International Oraanizations, London 1958. SUY, E.: The Status of Observers in Lnternational Oraanizations, RCADI, 160/ /1978. YOUNG, R.: State of Svria — Oki or New, AJIL, 2/1962.

UZ TREĆU GLAVU AĆIMOVIĆ, LJ.: Odnos Saveta bezbednosti i Generaine skujpštine u mirnom rešavanju sporova, JRMP, 2/1956. ANDRASSV, J.: Odnos između politdčkih organa Ujedinjenih naroda, MP, 3/1953. AVRAMOV, S.: Prošiirenje Saveta bezbednosti i Bkonamskoe i socijalnog saveta UN, JRMP, 2—3/1965. BARTOŠ, M.; Oružane snage UN u Egiptu, JRMP, 3/1956. BLAGOEV, B.: Novi činioci u postupanju s poslodavačkim predstavnicima u Međunarodnbj organizaciji rada, JRMP, 3/1960. BLAGOEV, B.: Problem poslodavačkih predstavnika iz socijalistički-h zemalja u Međunarodnoj organizaciji rada, JRMP, 1/1959. GOZZE—GUČETIĆ, V.: Osnovna pitanja obrazovanja, sastava i dejstva oružanih snaga UN, JRMP, 2—3/1965. JANČA, D.: Konstitucionalni problemi Starateljskog saveta Ujedimjenih nacija, MP, 4/1960. LOPANDIĆ—KAMBER: Evropski iparlament, njegova uloga u Evropskoj zajednici i sprovođenje spoljnjih odnosa EZ, JRMP, 2—3/1986. MANGOVSKI, P.: Pakt Arapske lige u svetlosti Povelje Ujedinjenih nacija, Zbornik Zagreb, 3—4/1966. OBRADOVIĆ, K.: Pitanje sastava glavnih organa UN i mera za poboljšanje metoda rada Generalne skupštine na njenom XVIII zasedanju, GIMPP, 1963. PERAZIĆ, G.: 0 nekim problemima i međunarodnopravnim obeležjima oružanih sna-ga UN, JRMP, 1/1963. RAČIĆ, O.: Neka pitanja predstavljanja država članica u glavnim organima Ujedinjenih nacija i specijalizovanih u!stanova, JRMP, 3/1963. ŠUKOVIĆ, 0.: Načela odabiranja osoblja Sekretarijata UN, JRMP, 2—3/1965. ŠUKOVIČ, 0.: 0 pojmu mirovnih operacija UN, MP, 3/1968. ŠUKOVIĆ, O.: Položaj i uloea Generalnoa sekretara Ujediinienih nacija, Beograd 1967. TINTIĆ, N.: Status međunarodnih službenika i teorija o supranacionalnoj javnoj službi, Zborrailk, Zagreb 3—4/1966. AVERKIN, A. G.: K voprosu ob osobennostjah juridičeskogo statusa JUNKTAD, JUNIDO i PROON, Vestnik Moskovskogo universiteta, serija XII, Pravo, 2/1974. BAILEY, S. D.: General Assembly of the Uniiteđ Nations, New York 1960. BAILEY, S. D.: The Secretariat of the United Nations, New York 1962. BAILEY, S. D.: The „Troika“ 222

and the Future of the UN, IC, 538/1962. BASDEVANT, S.: Les fonctionnaires internatuonaux, Paris 1931. BfiGUIN, B.: ILO and the Tripartite System, IC, 523/1959. BIEBER, R.: Organe der ervveiteren Euroipaischen Gemeinschaften: Das Parlarnent, Baden-Baden 1974. BOGDANOV: K voprosu o pravovom .režime i strukture centralnih učreždenii OON, SGP, 5/1961. BOTHE, M.: Streitkrafte internationaler Oraanisationen, Koln—Berlin 1968. B0WET, D. W.: United Nations Forces, London 1964. BURBAN, J. L.: Le parlament europeen et son election, Bruxelles, 1979. CHAUMONT, C: L'equilibre des orsanes politques des Nations Unies, AFDI, 1965. CONSTANTINESCO, L. J.: Organe der erweiteren Eurapaischen Gemeinschaften: Die Kommission, Baden-Baden 1980. CUELLAR, P. de J.: La role du Secretadre general des Nations Unies, RGDIP, 2/1985. DAGORY, J.: Les rapports entre les instilutions specialises et l'O.N.U, RGDIP, 2/1969. DUPUY, R.: Le droit des relations entre les organisations internationales, RCADI, 100/1960. EFIMOV—FEDOROV: Sastav, struktura glavnvh orgaoov i povišenie efektivnosti OON, SGP, 3/1967. EFIMOV, G. K.: Voprosy pravovogo položenia Generalnoi assamblei OON, SEMP, 1964—1965. EELD—W];LnGEN: Electorial Ambitions and European Intecration, IO, 2/1975. GIRAUD! E.: Le secretariat des institutions internationales, RCADI, 79/1951. GOODRICH, L.: Geographical Distribution of the Staff of the U.N. Secretariat, IO, 3/1962. GOY, R.: L'evolution des Commissions eco,nomiques regionaies des Nations Unies, AFDI, 1974. GUETZKOW, H.: Multiple Loyalties, Princeton 1955. HERMAiL-V^- Direct Electians to the European ParHamentf Coatiiparative Per' --- -spectives, CMLR, 2/1979. LANGROD, C: La fonction publique intemationale, Leyde 1963. LANGROD, C: Problems du Secre tariat international, RGDIP, 3/1957. LEVIE, H.: Some Constitutional Aspects of Selected Regional Organizations: A Comparative Study, CJTL, 1/1966. MERON, T.: The United Nations Secretariat — The Rules and the Practice, Le-xington— Toronto 1977. MERON, T.: Status and Independence of the Interaational Civil Servant, RCADI, 167/1980. MERON, T.: Charter Povers of the U.N. Secretarv-General with Regard to the Seeretariat and the Role of the General Assembly Resolutions, ZAORV, 4/1982. MORAWIECKI, W.: Institutional and Politiical Conditicm'S of Participation of So-cialist Status in International Organizations, 10, 2/1968. MORAVVIECKI, W.: Some Problems Cannected with the Oraans of Intornational Organizatians, IO, 1/1965. MORGENTHAU, H.: The Political Conditions for an International Police Force, 10, 2/1963. NINCIĆ, Đ.: Ouestion of a United Nations Force, JRMP, 2/1960. P0GANY, I.: The Role of the Presiderat of the U.N. Security Counoil, ICLQ, 2/ /1982. RAMACHARAN, B. G.: The Good Offices of the U.N. Secretarv-General in thc Field of Humam Rights, AJIL, 1/1982. RUDZINSKI, A.: Electiom Procedure in the United Nations, AJIL, 1/1959. SCHMITT v. SYD0W, H.: Organe der enveiterten Eurapaischen Geraeinschaften: Das Recht der Eiiroipaischen Gemeinschaften, Baden-Baden, 1977. SCHMITTER, P. C: The „Organizatianal Development“ of Intennational Oraanizations, 10, 4/1971. SEMENOV, V.: Ustav 00N i vopros ob operaciah po poderžaniju mira, SEMP, 1968. SENF MANNO, C: Problems aind Trnds in the Comiposition of Nontplenarv Organs, 10, 1/1965. SEYERSTED, F.: Urnited Nations Forces in the Law of Peace aind War, Leyden 1966. SIOTIS, J.: Essai sur le secretariat international, Geneve 1963. STROHL, P.: The Rapresentation aad Professional Protection of thc International Civil Servant, JDI, 2/1957. ŠIBAEVA, E. A.: Meždunaroidnopravovye formy organizacii i dejateljnosti specializirovanih učreždenii 00N, SEMP, 1964/65. SIBAEVA—POTOČNII: Pravovie vqpnoisi stmkturi i dejateljnosti meždunarodnih organizacid, Maakva 1980. TfiNfiKIDES, G.: The Influence of the Internal Regimes of States on the Structure of International Organizatioins, RCADI, 110/1963. TIMOŠENKO, A. S.: Generalnyi sekretar OON, SEMP, 1973. VALLAT, F.: The Competence of the Unked Nations General Assemblv, RCADI, 223

97/1959.

UZ ČETVRTU GLAVU BALTIĆ, A.: Ratilikacija konvencija Međunarodne organizacije rada, JRMP, 1—3/ /1973. BARTOŠ, M.: Odluke međunarodnih tela u sistemu pravnih izvara, MP, 4/1953. BOŽIĆ, N.: Ekonomske sarikcije u kolektivnoj bezbednosti Draštva naroda i Ujeđinjenih nacija, Beograd 1971. DEGAN, V. Đ.: Rezolucije Generalne skupštine UN i iprogresivini razvoj općeg međimarodnog prava, JRMP, 3—4/1985. DIMITRIJEVIĆ, V.: Nacpomene o zakonodavnoj funkciji Ujedinjenih nacija, MP, 3—4/1985. DIMITRIJEVIĆ, V.: Sankcija kao oblik kontrole u međuinarodnim orsanizacijama, JRMP, 1—3/1982. JANKOVIĆ, B.: Pravo veta u Savetu bezbednosti, Naša stvamost, 8/1953. JAZIĆ, 2.: Značenje konsensusa u Ujedinjenim nacijama i u pokretu nesvrstanosti, Pravo TP, septembar 1986. JOVANOVIĆ, B.: Primena pravila dvotrećinske većine prilikom glasanja u Generalnoj skupštini UN, JRMP, 3/1958. KNEŽEVIČ—ODRIBOŽIĆ—VUCELJIC: Pregled rezolucija Generalne skupštine UN u razdoblju od 1945. do 1984. godine, MP, 3—4/1985. MAGARAŠEVIĆ, A.: O pravmoj obaveznosti rezolucija Goneralne skupštine UN, MP, 2/1957. MAGARAŠEVIĆ, A.: Osnovna obeležja odloka međunarodnih organizacija u međunaro'dnom pravu, APF, 1—3/1972. PAUNOVIČ, M.: Neka zapažanja o konsensusu kao načinu odlučivanja u međunarodnim odnosiima, JRMP, 1—3/1983. PERIŠIĆ, Z.: Nove tendencije u procesu odlučivanja u Ujedinjenim nacijama, JRMP, 1—2/1985. PEŠIĆ, R.: Ratifikacija i primena međunarodnih konvencija rada i preporuka u Jugoslaviji i itieki najvažniji problerni u vezi s 'tim, Zbornik Novi Sad, V/ /1971. PINDIĆ, D.: O pravnoj obaveznosti rezolucija Genaralne skupštine UN, MP, 3/ /1958. PINDIĆ, D.: Priroda deklaracija Generalne skupŠtine UN i njihova uloga u razvoju međunarodnog prava, JRMP, 1—3/1974. SUKOVIĆ, O.: Suverena jednakost i načini donošenja odluka u međimaradnim organizacijama, JRMP, 3/1969. SUKOVIĆ, O.: Načini donošenja odluka u Ujedinjenim nacijama i specijalizovanim ustanovama, Beograd 1980. TASIĆ, Đ.: Društvo naroda i jednaikost država, Srpski književni glasnik, 2 i 3/ /1922. VOJIĆIĆ, B.: Pravo veta u Savetu bezbednosti, Soci jalizam, 9/1980. VUKASOVIĆ, V.: Tehnička pravila međunarodnih organizacija, JRMP, 3/1976. ŽUVELA, I.: Izvršenje odluka međunarodnih organizacija, JRMP, 1/1957. AGRAWALA, S. K.: The Role of General Assenibly Resolutions as Trend-Setters of State Practice, IJIL, 4/1981. ALEKSIDZE, L.: Princip edinoglasia velikih deržav v OON — odin iz osnovnih institutov sovremennogo mežduna.rodnogo prava, Moskva 1950. ALEXANDROWICZ, C. H.r^The Law-Making Functions of the Specdalized Agencies of the United N'ations, Sidnev, 1973. ALKER—RUSSET: World Politics' in the General Assemblv, New Haven, 1965. AYBERK, S.: Le mecanisme de la prise des decisions communautaires en matiere de relations internationales, Bruxe.lles, 3978. BAILEY, S. D.: The Procedure of the U.N. Security Council, Oxford 1975. BOUTROS— GHALI, B.: Le prinoipe de l'egalite des Etats et des organisations internationales, RCADI, 100/1960. BUERGHENTHAL, TH.: Law-Making in the International Civil Aviation OrganizatioB, Svracuse, 1969. BLANCO GAŠPAR, V.: El voto ponderado, Madrid 1981. CASSAN, H.: Le consensus dans la par,tique des Nations Unies, AFDI, 1974. CASTANEDA, J. E.: Legal Effects of United Nations Resolutions, New York 1969. CHARPENTIER, L: Le controle des organisations internationales de l'execution des obligations des Etats, RCADI, 132/1983. COX, R. W.: The Anatomv of Influence: Decision Making In International Organization, New Haven, 1973. DRAGO, R.: Panderaiion dans les organisations internationales, AFDI, 1956. FALK, R.: On the Quasi-Legislative Comipetence of the General Assembly, AJIL, 4/1966. FARAJALLAH, S. B.: Le groupe afroasiatique dans le cadre des Nations Unies, Ganeve 1963. FISCHER—VIGNES: L'inspection internationale, Bruxelles 1976. FLAUSS, J.: Les reserves aux resolutions đes Nations Unies, RGDIP, 1/1981. GOLD, J.: Interpretation by 224

the Intemational Monetary Fund of its Articles of Agreement, ICLQ, 2/1967. GOODRICH—KAY: International Organization: Politics and Process, Madison, 1973. HAAS, E. B.: Consensus Forraation iri the Council of Europe, London 1960. HADWEN—KAUFMANN: How United Nations Decisions Are Made, Leyden 1961. HEXNER, E. P.: The Executive Board of the International Monetary Fond: A Decision Making Instrument, 10, 1/1964. HEXNER, E. P.: Inteuipretation by Public International Organizations of their Basic Instruments, AJIL, 2/1959. HOVET, TH.: Block Politics in the United Nations, Cambridge, Mas.s, 1960. JANOVSKIJ, J.: Sovjetskaja nauka o juridičekoj sile rezoiucii Genei'alnoj asambleji OON, SEMP, 1964—65. JENKS, C. W.: Unanimitv, the Veto, Weighted Voting, Special and Simple Majorltdes and Consensus as Modes of Decisian in International Organizations, Cam'bridge Legal Essavs, 1965. -•*.'JOHNSON, D. H. N.: Effect of Resolutions of the General Assembly of the United Nations, BYBIL, 1955/56. - -"' KAUFMANN, J.: Conference Diplomacy, Leiden 1968. KAUFMANN, J.: United Nations Decision-Making, Levden 1980. KHAN, R.: The Legal Status of the Resolutions of the UJN. General Assembly, IJIL, 4/1979. KOLASA, J.: „One State-One Vote“ Rule in International Universal Organizations, Polish Yearbook of International Law, 1974. KOO, W.: Voting Procedure lin International Political Organizations, New York 1947. LAMORA, S.: Voting in the International Economic Organizations, AJIL, 4/1980. LEVIN, A.: La triade contraignante, une nouvelle proipasition de ponderation des votes aux 'Nations Unies, RGDIP, 2/1984. MERLE, M.: Le pouvoir reslementaire deš institutionis internationales AFDI, 1958. MOLDAVER, A.: Repertoire of the Veto in the Seourity Council 1946— 1956, 10, 2/1957. RICHES, C. A.: Majority Rule in Intemational Organization, Baltimore 1940. OSIEKE, E.: Majority Votirig ,systems in the International Labour Organization and the Intemational Monetarv Fund, ICLQ, 2/1984. ROWE, E.: Changing Patterns in the Voting Success o£ Member States in the United Nations General Assemblv: 1945—1966, 10, 2/1969. RUZIE, D.: Organisatiions internationales et sanctions internationales, Paris, 1971. SABA, H.: L'activite quasi-legislative des institutions :apecialises des Nations Unies, RCADI, 111/1964. SCIIVVEBEL, S. M. (ed.): The Effectiveness of International Decisions, Leyden-Dobbs Ferry 1971. SERIO, M.: Aper^u historique du developpement des isystemes de vote dans les organisations internationales, RDISDP, 3/1985. STOESSINGER, J. G.: The United Natioas and the Superpowers, New York 1970. TAMMES, A. J. P.: Decisions of International Orsans as Source of International Law, RCADI, 94/1958. TIEWUL, S. A.: Binding Recisions of the Security Coiincil Within the Meaning of Article 25 of the U.N. Charter, IJIL, 2/1975. USENKO, E.: O jurddičeskoi prirode rekomendacii Soveta ekonomičeskoi vzaimopomošči, SGP, 12/1963, USAKOV, N.: K voprose o prave „veto“ v OON, SEMP, 1959. VIRALLY, M.: La valeur juridique des recommandations des oreanisations internationales, AFDI, 1956. VAJIĆ, N.: Les resolutions des organisations internationales, JRMP, 4/1980. WEBER, N.: Die Richtlinie im EWG-Vertrag, Hamburg 1974. W00D, R. (ed): The Process of International Organizations, New York 1971. YEMIN, E.: Legislative Povvers in the United Nations Specialized Agencies, Lei-den 1969.

UZ PETU GLAVU ANDRASSY, J.: Međunarodno pravosuđe, Zagreb 1948. ANDRASSY, J.: Oglušna presuda o nadležnosti Međunarodnog suda pravde, APF, 2/1973. AVRAMOV, S.: Tumačenje člana 36/5 Statuta Međunarodnoe suda pravde, JRMP, 1/1961. BAKOTIĆ, B.: Fakultativna klauzula i obvezatna nadležnost Međunarodnog suda, MP, 2/1971. BULAJIĆ, M.: Načelo neintervencdje pred Međunarođnim sudom pravde, JRMP, 225

1—3/1984. DEGAN, V. Đ.: Domašaj i autoritet presedana u pradcsi Međunarodnog suda, Zbornik, Zagreb 3/1972. DEGAN, V. Đ.: Mirno rešavanje sporova u. krilu regionalnih spoirazuma, JRMP, 2/1969. DEGAN, V. Đ : Sud Evropsfcih zajednica, JRMP, 2—3/1965. DtGAN, V. i)".: Sud Evropskih zajednica, Godišnjalk Pravnog fakulteta u Banja—------lw*, VII/1983. DIMITRlJEVIĆ—RAČIĆ: Tendencije prihvatanja nadležnosti Međunarodnog suda ipTartle; u Zbkci „Nove tendencije u razvoju međunarodnog prava“, Beograd 1961. JAZIĆ, Ž.: Sud Evrapske zajednice za ugalj i čelik, JRMP, 1/1955. "KOSTIC7 D.: Pitanje revizije Administrativnog suda UN, JRMP, 1/1955. MAGARAŠEVIĆ, A.: Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o presudama Administrativnog suda Međunaroidne organizacije rada na osnovu žalbi podnetih protiv UNESCO, JRMP, 1/1957. STJEPANOVIĆ, N.: Međunarodno admini&trativno sudstvo, APDN, 2/1952. ŠUKOVIĆ, O.: Aktivnost Međunarodnog suda u periodu 1976—1979, GIMPP, 1979. ŠUKOVIĆ, O.: Aktivnost Međunarodnog suda 1979—1980, GIMPP, 1980. ANDRASSY, J.: Le renforcement de la juridiction de la Cour Internationale de Justice, JRMP, 1/1964. ARECHAGA, E. J.: Judges ad hoc in Advisorv Proceedings, ZAČRV, 4/1971. ARECHAGA, E. J.: The Amendmets to the Rules of Proceđure of the rnternatioiml Court of Justice, AJIL, 1/1973. BASTID, S.: Les tribunaux administratlfs et leur jurisprudence, RCADI, 92/1957. BINDSCHEDLER, R.: Le reglement des differands au statut d'un oraanisme internatkmal, RCADI, 124/1968. BOULOIS, J.: Oour de justice des communautes ©ttroipeeiines, AFDI, 1967. CHARTREJEE, S. K.: The Role of the ad hoc Judge in the International Court of Justice, IJIL, 3/1979. CRAVVFORD, J.: The Legal Effect of Automatic Reservations to the Jurisdiction of the International Court, BYBIL, 1979. FEDOROV, V. N.: Kritika nekotoryh planov peresmotra roli Meždunarodnogo suda OON, SGP, 9/1975. FRANCOIS, A.: Cour permanente d'Arbitrage, RCADI, 87/1955. GOLSONG, H.: Role and Functioning of the International Court of Justice, ZAČRV, 4/1971. GOLSWORTHY, J. P.: Interim Meaissures of Protection in the Internatdonal Court of Justice, AJIL, 2/1974. GROSS, L.: Review of the Role of the Internatianal Court of Justice, AJIL 3/ /1972. GUYOMAR, G.: Le nouveau realement de procedure de la Cour intemnationale de Justlce, AFDI, 1978. HARDY, M.: Claims of International Organizations iin Respect to Iniuries to Their Agents, BYBIL, 1961. HIGGINS, R.: Policy Considerations and the International Judicial Process, ICLQ, 1/1968. IL RO SUH: Voting Behaviour of National Judges dn International Courts, AJIL, 2/1969. ISAIA, H.: Les opioions dissidentes des juges socialistes dans la jurisprudence de la Cour internationale de justice, RGDIP, 3/1975. KNAPP, J.: Jurisprudence du Tribunal adminiistratif de l'Oreanisation internatio-nale de Travail, AFDI, 1971. LAGRANGE, M.: The Eurapean Court of Justice and National Courts, CMLR,

~37T97r~--- •

MALINVERNI, G.: Le reglement des differend dans les organisatioms internationales ecoinomiques, Levden 1974. MANI, V. S.: A Review of the Functionine of the Intej-national Court of Justice, IJIL, 1/1971. MERRILLS, J. G.: The Optional Clause Today, BYBIL, 1979. MOK, ]VL FL : The Interpretation by the European Court of Justice of Special ~~" Conventions Concluded Between the Member States, CMLR, 4/1971. MOSLER— BERNHARDT <ed.): Juditial Settlement of International Disputes: International Court of Justice, other Courts and Tribunals, Arbitration and Conciliation, Heidelberg 1974. PETREN, B. A. S.: Some Thaughts on the Future of the International Court of Justice, Netherlands Yearbook of International Law, 1975. POLJANSKI, N. N.: Meždunarodnij sud, Moskva 1951. ROSSENNE, SH.: The International Court of Justice, 1957. SCHWEBEL, S. M.: Aruthoriizing the Secretary-General of the United Nations to Request Advisoiry Opinioms of the International Court of Justice, AJIL, 4/ 226

/1984. SCHWOB, J.: Tribunal adminiistratif des Nations Unies, AFDI, 1985. SEIDL— HOIIENVELDERN, I.: Der Zugang Internationaler Organisatiionen zum Internationalen Gerichtshof, Friedenswarte, 1/1957. SEYERSTED, F.: Settlement of Internal Diaputes of Intergovernmental Organizations by Internal and External Courts, ZAORV, 1/1964. SHIHATA, I.: The Attitude of New States Towards tlie International Court of Justice, 10, 2/1965. SKUBISZEWSKI, K.: Elements of Custom and the Hague Court, ZAORV, 4/1971. SLYNN,~GTTft5-Court of Justice of the Eurapean Connnundties, ICLQ, 2/1984. SORENSEN, M.: The International Court of Justice: its Role in Gontemporary International Relations, 10, 2/1960. STONE, J.: The International Coort and World Crisis, IC, 536/1962. TANAKA, K.: The Character of World Law in the International Court of Ju&tice, JAIL, 1971. VALENTINE, D. G.: The Court of Justice of the Eurapean Communities, London

UZ ŠESTU GLAVU ANDRASSY, J.: Revizija Povelje i kolektivne mjere, JRMP, 2/1955. ANDRASSY, J.: Reviei'ja Povelje I univerzalnost Ujedinjenih nacija, Zbornik Zagreb, 3/1953. DAVINIĆ, P.: Pitanje revkije Povelje na XXIX zasedanju Generaine skupštine, GIMPP, 1974. DIMITRIJEVIĆ, V.: Dve nemačke države i ranije članstvo Nemačke u međuna-rodnim organizacijama (i višestranim ugovorima, JRMP, 1—3/1966. ĐORĐEVIĆ, S.: Sukcesija država i svojstvo članice UN, JRMP, 2—3/1965. JANČA, D.: Problemi i promene statutamog karaktera u Evrapskim zajednicama od 1961. đo 1971. godine, GIMPP, 1971. JANKOVIĆ, B.: Postuipaik za reviziju Povelje Ujedinjenih nacija, JRMP, 1—2/1976. CHIU, H.: Succession in International Organizations, ICLQ, 1/1965. HAHN, H.: Reeonstitution de l'OECE et sa eontimiation dans l'OECD, AFDI, 1962. KISS, C. A.: Substitution d'une organisation internationaile a une autre, AFDI, 1961. MOCHI—0N0RY, A.: The Nature of Succession between Intemational. Organizations: Functions and Treaties, RHDI, 1—4/1968.

DELA O POJEDINIM MEĐUMARODMIM ORGANIZACIJAMA AĆIMOVTĆ, Lj.: Razvoj pravnog sistema Ujedinjenih nacija u svetloisti teorije međunarodnog prava, Beograd 1959. ALENDAR, B.: Dometi regionalnih ekonomskih integracionih grupacija u Latinskoj Aaremici, MP, 2—3/1986. ANDRASSY, J.: Ujedkijeni narodi 'kao nov oblik međunarodne organizacije, MP, 3 4/1955. ANDRASSY, J.: Organizacija afričkog jedinstva, Odvjetnik, 7—8/1963. BABOVIĆ, BOGDAN: Pravni aapekti ekonomske saradnje u okviru SEV, MP, 2/1964. BABOVIĆ, BUDIMIR: Međunarodnopravni ipoložaj INTERPOL-a, JRMP, 2—4/1986. BALTIĆ, A.: Međunarodna Oirganizacija rada, IRMP, 1/1954. BARTOŠ, M.: Osnovni pojmovi o Ujedinjenim nacijama, Beograd 1953. BLAGOEV, B.: Međunaroidna organizacija rada i njen dqpiiinos međunarodiiom .pravu, JRMP, 1/1969. BLAGOEV, B.: Osvrt na dosadašnji rad i nove zadatke MOR, JRMP, 2—3/1965. BLAGOEV, B.: Učešće socijalističke Jugoslavije u delu Mrđunarodne organizacije rada, JRMP, 2/1961. BLAGOJEVIĆ, N.: Aktivno^sti i neki problemi Organizacije afričkog jedinstva, MP, 1/1966. BOŽOVIĆ, A.: Ujedinjene naoije i proces dekolOinizacije, MP, 4/1963. BRAJIĆ, V.: Neke karakteristike strukture i delatnosti Međunaroidne organizacije rada, JRMP, 1—2/1976. ČALIĆ, D.: Osnivanje, zadaci i razvoj SEV, Zagreb 1969. COK, V.: Dekade Ujedinjenih nacija, Zbomik, Zagreb, 5—6/1985. ĆIRIC, A.: Međunaroidne turističke organizacije, Zbornik Niš, XXIII/1983. DEGAN, V. Dj.: Pravo Ujedinjenih nacija, JRMP, 1—2/1985. DIMITRIJEVIĆ, V.: Međunaroidna zajednica i Ujedinjene nacije, Beograd 1970. DIZDAREVIĆ, R.: Borba za razoružanje i Ujedinjene nacije, Zbo,rnik UN, Beo grad 1985. 227

FEHIMOVIĆ—BOŽIĆ: Jugoslavija i UN, Beograd 1964. GAVRANOV, V.: Princiipi i primena isistema kolaktivne bezbednosti, Beograd 1969. GAZAPI, D.: Međunarodna oirganizacija kriminalističke ipolicije, JRMP, 3/1975. GRLIČKOV, A.: Bkonomski odnosi između socijalistiokih zemalja, Beograd 1973. HAMBRO, E.: Ujedinjene nacije posle trideset gO'dina, JRMP, 3/1975. IBLER, V.: Ujedinjeni narodi i novo ;pravo mora, Zbornik UN, Beograd 1985. JAKOVLJEVIĆ, B.: Aktuelni iproblemi multilateralne saradnje i sistem UN: međunarodna humanitama pomoć, Pravo TP, saptembar 1986. JANKOVIĆ, Lj.: Međunaroidna saradnja u okviru Svetskog poštanskog saveza, JRMP, 2/1955. JAZIĆ, Ž.: Međunaroidnopravni vid delatnosti Evropskog saveta u integraciji Zapadne Evrope, JRMP, 2/1956. JAZIĆ, Ž.: Nesvrstavanje i Ujedinjene nacije, JRMP, 1—2/1976. JAZIĆ, Ž.: Pitanje međunaradne bezbednosti u Generalnoj skupštini UN, JRMP, 2—3/1972. JAZIĆ, ž.: Ujedinjene nacije i kolektivna bezbednost, Zbornik UN, Beograd, 1985. JAZIĆ, Ž.: Ujedinjene nacije i nesvrstanost, JRMP, 1—2/1985. JOVANOVIĆ, J.: Jugoslavija u Ujedinjenim nacijama 1945—1953, Beograd 1985. JOVANOVIĆ, S.: Sporazum o saradnji između SFRJ i EEZ, GIMPP, 1979. KAMBER, J.: Evropska ekonoimska zajednica i pokušaj stvaranja Ewrop9ke unije, " MP7I=-2/1985.

KNEŽEVIĆ, V.: Najnoviji predlozi za poboljšanje mehanizma UN za mirno re šavaaje međunarodnih aporova, MP, 1—2/1985. KOTEVSKI, B.: Ujedinjene nacije u petoj deceniji ipostojanja— za efikasnije. delovanje u odbrani mira, JRMP, 1—2/1985. - :.^---~. '? -. - ; ' ' . :; :-;: .

LAPENNA, L: Ujedinjene nacije, Zagreb 1946.

- . •• .::. [ ':.' . ^.[-ff

TJTPANfDTfi, f) • Evolucija mediteranskih spoirazuma EEZ i aporazuma o saradnji SFRJ i EEZ, JRMP, 1—3/1981. ': MANGOVSKI, P.: Arapska liga, Beograd 1974. MATES, L.: 0 ulozi Ujedinjenih nacija i nekim problemima njihovog delovanja, MP, 3/1965. MATES, L.: Ujeditnjeni narodi su proizvod nuklearne ere, MP, 3—4/1985. MEĐEDOVIć, S.: MOR i zemlje u razvoju, Pregled, 1—2/1965. MIĆIĆ, M.: Svetski poštanski savez i osnovni principi međunaradnOig poštanskog prava, Beogracl 1959. MILETA, V.: Razvojne etape i ekonomska saradnja država članica SEV-a, NT, 11/1979. MITROVIĆ, T.: Koegzistencija i Ujedinjene nacije, JRMP, 1—2/1985. MOJSOV, L.: Jugoslavija, nesvrstani i Ujedinjene nacije, Zbornik UN, Beograd 1985. :....-.....NEŠOVIĆ—.PETRANOVIĆ: Jugoslavija i Ujedinjeni narodi, Beograd 1985. NINCIĆ, Đ.: Jugoslavija i Ujedinjene nacije, APDN, 1—2/1961. NINČIĆ, Đ.: Ujedinjene nacije i regionalne organizacije, JRMP, 2/1969. NOVAKOVIĆ, S.: Koidifikacija i progresivni razvoj prava mora u okviru Ujedinjenih nacija, JRMP, 102/1985. PAJIĆ, Z.: Evropska zajednica kao. pravni poredak, GPES, XXX/1982. PAJlu* Z.r^ jedinstvu pravnog sistema Evropske zajednice JRMP, 3/1985. PAVICEVIĆ, M.: Antikolomijalna revolucija i Ujedimjene aacije, Zbornik UN, v-:

Beograd 1985.

PAVLOVIĆ, P.: UN i kolonijalni problemi, MP, 3—4/1955. PELEŠ, A.: Regionalni sporazurni i pravo na samoodbranu, JRMP, 2/1969. PELEŠ, M.: Ujedinjene nacije i zaštita i unapređenje čovekove sredine, Zbornik UN, Bcograd 1985. : PEŠIĆ, R.: Međunarodna organizacija rada, Novi Sad 1969. PETKOVIć, R.: Dvadeset godina Ujedinjenih nacija, Beograd 1965. PETKOVIĆ, R.: Bezbodnost u političkom i pravnom poretku Ujedinjenih nacija, ::: JRMP, 1—2/1985. PETRIĆ, J.: Ujedinjeni narodi kao centar međunarodne saradnje na svetskom planu, Zbornik UN, Beograd 1985. PINDIĆ, D.: Organizacija Ujedinjenih nacija i Organizacija afričkog jedinstva, JRMP, 2—3/1965. . PINDIć, D.: Problem usklađivanja u sistemu Ujedinjenih nacija, JRMP, 3/1976. PINDIĆ, D.: Vojnobldkavske organizacije i suverenost, JRMP, 3/1976. PINDIĆ, D.: Reforma sistema Ujedinjenih nacija u funkciji novog međunarodnog : ekonomskog poretka, JRMP, 3/1985. : PINDIĆ, D.: Regionalne organizacije zasnovane na Povelji Ujedinjenih nacija, Beograd, 1978. PLEIć,;R.:.UN i isocijalni i humanitarni problemi, MP, 3—4/1955. POPOVIĆ, J.: Delatnoist i aktuelni problemi Međunarodne organizacije rada, MP, 3/1966. RAČIĆ, O.: Odnos između Ujedinjenih naoija i specijalizovanih ustanova, Beograid 1966.

'

-. :..- ..-:.

RAČIĆ, O,: Četvrt veka Ujedinjenih nacija, Socijalizam, 12/1970. RAČIĆ, O.: Osnovni problemi primene odredaba Povelje UN o nesamoupravnim

228

terkorijama, MP, 4/1960. : ;. :: .. RAČIĆ, O.: Problemi daljeg razvoja Ujedinjenih nacija, MP, 3—4/1975. RAČIĆ, O.: Rad Specijalnog konniteta za Povelju Ujedinjenih nacija i jačanje uloge Grganizaoije, GIMPP, 1980. -.- : RAČIĆ, O.: Četrdesetgodišnjica Ujedinjenih nacija — problemi i persektive, MP, :

3—4/1985. '

:-:"..

RAČIĆ, O.: Uloga specijalizovanih agencija Ujedinjenih. nacija u savremenom svetu, Zbornik UN, Beograd 1985. ^ RADOVANOVIĆ, Lj.: Balkanski savez, JRMP, 1/1955. . . .; RADOVANOVIĆ, Lj.: Postanak Severnoatlanskog ugovora, JRMP, 2/1969. -. ; tRAJH, Z.: Značaj i suština Evrapske zajednice za ugalj i čelik, MP, 4/1953. RAJUviC, R.': Nordijski savet i saradnja nprdij&kih zemalja, JRMP, 3/1957. v..;.; Razvoj i perspektive Ujedinjemih naroda, Zagreb 1973. RiSTIĆ, M.: GATT i Jugoslavija, Beograd 1966. ; : :: RISTIĆ, M.: GATT i regionalne ekanomske imtegracije, MP, 2/1965. RISTIĆ, M.: Međunarodna trgovinska politiika i revizija GATT, MP, 2/1973. RISTIĆ, M.: Revizija Opšteg sporazuma o trgovini i carinama i njen značaj MP, 4/1964. .... .,. :.;.. SAMBRAILO, B.: IMCO — njegove furtkcije u međunarodnom pomorstvu i perspektive razvoja, Rijeka 1964. SEKULIĆ, Lj.: Ekonomska delatnost Ujedinjenih nacija, JRMP, 1—2/1976. STANOJEVIĆ, V.: Ideja međunarodne zdravstvene saradnje i postanak Svetske zdravstvene organizacije, Beograd 1960. ; STANOVNIK, J.: Uticaj aktivnosti Ujedinjenih nacija na ekonomskom području na preobražaj svetske privrede, Zbomik UN, Beograd 1985. STOJANOVIC, R.: Univerzalna i regionalna kolektivna bezbednost, JRMP, 2/1969. STOJKOVIĆ, M.: Međunarodnopravni položaj Dunava, Beograd 1970. SUKIJASOVIĆ, M.: Dopuna Qpšteg sporazuma o carinama i trgovini, GIMPP, 1965. SUKIJASOVIĆ, M.: Trgovinski sporazuan između Jugoslavije i Evropslce ekonom"*~ --- marZaje&nce, APDN, 2—3/1971. SVETEK, Lj.: Sporazum Jugoslavije z Evropsko gospodarsko skupnostjo in sočijalilarwrnost jugoslovanskih delavccv, Pravnik, 7—9/1981. . :\ ŠAHOVIĆ, M.: Nuklearna energija i međunarodna pravo, Beograd 1964. ŠAHOVIĆ, M.: Ujedinjene nacije danas, Beograd 1964. ŠAHOVIĆ, M.: Uoči osnivanja Međunarodne agencije za atomsku energiju, MP, 2/1956. ŠAHOVIĆ, M.: Koinferencija o statutu Međunarodne agencije za atomsku energiju, MP, 1/1957. ŠAHOVIĆ, M.: Šesti komitet Genaralne skupštine UN i savremeni razvoj međunarcdnog prava, JRMP, 1—3/1979. ŠAHOVIĆ, M.: Ujedinjene nacije u 1979. godini, GIMPP, 1979. ŠAHOVIĆ, M.: Poyelja Ujedinjenih nacija 1 mogućnosti njene transformacije, JRMP, 1—2/1985. ŠAHOVIĆ, M.: Razvoj međunarodnog prava i Ujedinjene nacije, Zbornik UN. Beograd 1985. ŠUKOVIĆ, O.: Kolonijalno pitanje u Povelji i praksi Ujedinjenih nacija, MP, 3/1965. ŠUKOVIĆ, O.: Pravci razvoja ikolektivne bezbednosti u okviru UN, PM, 2—3/1972. ŠUKOVIC, O.: Napori Ujedinjenih nacija na polju razoružanja, JRMP, 1—2/1985. SULAJA^M.: Ev-rgpski savet I Jugoslavija, JRMP, 3/1985. ŠTIGLIĆ, S.: Regionalne organizacije i pravo na individualnu i koilektivnu samoodbranu, JRMP, 1—3/1982. TASIĆ,, A.: Finansijske apecijalizovane agencije Ujedinjenih nacija, Beograd 1963. TOMŠIČ, V.: UN u borbi za prava žena i rešavanje svetskih socijalnih pitanja, Zbornik UN, Beograd 1985. TUPURKOVSKI, V.: Ujedinjene nacije, kolektivna bezbednost i krizna žarišta, Zbornik UN, Beograd 1985. TuRK, D.: četrdeset godiraa aktivnosti UN aa unapređivanju prava čoveka i pravo na razvoj, JRMP, 1—2/1985. .-.- . ...,., .. . :, TORK, D.: Pravo na razvoj, Zbomik UN, Beograd 1985. : -:-'. ; ;• •:n'. • - ;" TuRK, D.: Neki aspekti prakse Međuoarodnog monetamog fonda i međunarodno pravo, Pravo TP, septembar 1986. : + + + Ujedinjene nacije: Pregled organizacije, funkcija i rada Ujedinjenih nacija i specijalizovaniii agencija, Beograd 1961. VAJIĆ, N.: Ujedinjeni narodi i razvoj svemirskog prava, JRMP, 1—2/1985. VUKADINOVIĆ, R.: Organizacija afričkog jedinstva — izraz napora za ujedkijenje afričkog kontinenta, PM, 1—2/1966. , .VUKADINOVIĆ, R.: Petnaest godina SEV-a, PM, 2/1964, ; /.„ .'.. / : •;-; ' f/V' VUKADINOVIĆ, R.: Pravna struktura Savjeta za uzajamnu ekonomsku DOinoć, PM, 1/1965. VUKADINOVIĆ, R.: Temeljna načela suradnje socijalističkih zemalja SEV-a, JRMP, 1—3/1967. VUKAS, B.: Progresivni razvitak međunarodnog prava i očuvanje mira i

229

sigurnosti, MP, 3—4/1985. VUKASOVIĆ, V.: Standardi međunarodne agencije za atomsku energiju, MP, 4/1984. VUKASOVIĆ, V.: Zaštita čovekove sredine i Ujedinjene nacije, Beograd 1985. VUKMIRICA, V.: Razvitak i saradnja zemalja SEV, Beograd 1965. \ . .;..": . VUKUŠIĆ, B.: PanameričM regianalizam, MP, 3/1957. '' ' : ZAGAJAC, M.: Ujedinjene nacije i dekolonizacija, JRMP, 1—2/1985. ' ADAM, H. T.: Les organismes intematuonaux specialisees, I—IV, Paris, 1965—1977. ALEXANDROWITZ, C. H.: World Economic Agencies, London 1962. ANDRASSY, J.: Uniting for Peace, AJIL, 3/1956. ATKINTAN, S. A.: The Law of International Economic Institutions in Africa, Leiden 1977. BAHOV, A, S.: Pravovve aspekti Varšavskogo dagovora, SEMP, 1964—65. BEDJAOUI, M.: Le reglement pacifique des differends africains, AFDI, 1972. BLOUGH, R.: The Wodd Bank Group, 10, 1/1968. , ... B0R0V — MALININ — ŠKUNAEV: Nekotorye voprosy furtkcionirovania 00N, SEMP, 1975. BORELLA, F.: Le systeme juridique de l'O.U.A., AFDI, 1971. ..... ;. . . BORELLA, F.: L'Uniom des Etats de l'Afrique Centrale, AFDI, 1968. :": BOTHE, M.: Regional Autonomy and Independence: the Consequences for the Legal Order of the Communities, CMLR, 4/1979. BOUTROS—GHALI, B.: La crise de la Ligue Arabe, AFDI, 1968. BOUTROS—GHALI, B.: L'Organisatiion de l'Unite Africaine, Paris 1969. BROCHES, A.: International Legal Aspects of the Operations of the World Bank, RCADI, 98/1959. BISTRICKY, M.: Le idroit de rintegration economique socialiste, Leyden 1979. CHAUDRY, M.: The Southeast Asia Collective Defense Treaty, REDI, 1964. COT—PELLET: La Charte des Nations Unies, Paris—Brixelles 1985. DEGAN. V. Dj.: The Ckjramission of Mediation, Conciliation and Arbitration of the Organization of African Unity, REDI, 1964, DUFTY, N. F.: Organizational Growth and Glohal Structure: The Case Of I.L.O., 10, 3/1972. DURDENEVSKIJ—KRYL0V: Organizacija objeđinjennyh' nacii, Moskva 1956. EL-AY0UTY, Y. (ed.): The Organization of African Unity after Ten Years: Cociparative Perapectives, New York 1975. .-. ' EVANS, L.: Sonie Menagement Problems of UNESCO, 10, 1/1963. : : FISCHEJLG.: EUROATOM, AFDI, 1956. . FISCHER, G.: L'Agence internationale de l'energie atomique, AFDI, 1974. GANJUŠKIN, B. V.: Vsemirnaja organizacia zdravohranenia, Moskva 1959. GILMOUR, D. R.: Tlie World Tourism Organization: Internatlanal Constitutional Law with a Difference, Netherlands Yearbook of International Law, 1971. GILPIN, R.: Integration and Disintegratian on the North American Continent, 10, 4/1974. GOODRICH—HAMBRO—SIMMONDS: The Chaarter of the -Uoited Nations, New York 1969.

OPORMAGHTIGH, J.: European Coal and Steel Community, IC, 503/1955. GROSSTTTfVotmOn the Securitv Council and the PLO, AJIL, 3/1976. JOHNSON, D.: IMCO: The First Four Years, ICLQ, 1/1963. .,,.,; KAMENECKAJA, E. P.: Sotrudničestvo v osvoenii tkomosa i meždunarodnye organizacii, SGP, 7/1980. KELSEN, H.: The Law the Unlted Nations, Lomđon 1950. KLEPACKIJ, Z.: Zapadno-evrapeiskie meždunarodnye organizacii, Moskva 1973. KOHNSTAMM, M.: The European Coal and Steel Community, RCADI, 90/1956. + + + T7EtaFIice"a l'organisation moridiale, Geneve 1973. LAMOREUX—MILINIE: Le Conseil de l'Europe, Paris 1972. . : . i .'. X, , LEHMANN, I.: United Nations Peace-Keaping Operations 'm the 1970's SIPRI Yearbook, 1980. MADL, F.: The Law of the European Economic Community, Budapest 1978. MATIKABADY7 S.: The International Maritime Organization, London 1984. MANKIEWICZ, R.: Organization internationale de l'aviation civile, AFDI 1957. MATECKI, B.: Establishment of the International Finance Co'iporation: A Case Study; 10, 2/1956. MENON, M.: Universal Postal Union, IC, 552/1971. Mežđunarodnye organizacii socialističeskih stran, Moskva 1971. : .": MOROZOV, V. I.: Sovet ekonomičeskoj vzaimopomošči, Moskva 1964. MAMBIAR, K.: The Charter of the Organization of Afrlcan Unity, IJIL, 4/1963. OHLIN, G.: The Grganization for Economic Cooiperation and Develoome-nt, IO, 1/1968. PADELFORD, N.: Cooperation in the Central American Region: the Organizaticn 230

: of Central American States, IO, 1/1957. : PINTO, R.: Les organisations eurapeennes, Paris, 1963. ROBINSON, J.: Metamorphosis of the United Nations, RCADI, 94/1958. ; / ROBERTSON, A.: The Creation of the VVestern Eurapean Union. Annuaire euro-~ peen, 1956. ROZEJMBERG, M. G.: Regulirovanie postavok meždu organizaciami stran — členov SEV, SGP, 7/1975. . -.;-.-, SCHLAUTER, B.: Die Korapetenz der UNCTAD, ZAoRV, 2-4/1972. ^ : ". " SMOUTS, M. C: Le Secrataire general des Nations Unies, Paris 1971. ..-.. • SGRENSEN, M.: Le Conseil nordique, RGDIP, 1/1955. SZAWLOWSKI, R..: The System of the International Organizations of the Communist Countries, Leyden 1976. ŠKUNAEV, V. G.: Meždunarodnana organizacia truda, Moskva 1968. SUKIJASOVIĆ, M.: International Legal Framework oi Trade and Development, Ljufaljana 1971. TABORY, M.: Recent Developments in United Nations Treaty Registration and Publications Practice, AJIL, 2/1982. TUNKIN, G. I.: O nekatorih voprosah međdunarodnogo dogovora v.svjazi s Varšavskim dogovorom, SGP, 1/1956. USENKO, E. T.: Pravovaja priroda mežvedomstvennyh svjazej stran-členov SEV, SGP, 6/1972. UŠAKOV—SEMENEVA: Sovjetskij sojuz i Organizacija objedinjennyb. nacii, SEMP, 1974. VALLEIX, C.:INTERPOL, RGDIP, 3/1984. ; :. ''. '.'','.^,.'':.- - '. "... " • '-. 'y-:, - ' - - ' VELJAMINOV, G. M.: Pravovoe regulirovanie socialističeskoj ekonomičeskoj integracii, SGP, 11/1974. VIRALLY, M.: L'organisation mondiale, Paris 1972. . .. . VVEINTRAUB, S.: Wliat do we Want from the United Nations, 10, 4/1976. ZARB, A.: Les institutions specialises des Nations Unies et leurs membres, Paris 1980.

.

.

.::

231

SKRAĆENICE AFDI AJIL APDN APF AV BYBIL CJTL CLP CMLR CYBIL GIMPP GPFS GYIL IC ICLQ IJ IJIL IO

Annuaire français de Droit International, Paris The American Journal of International Law, Washington Arhiv za pravne i društvene nauke, Beograd Anali Pravnog fakulteta, Beograd Archiv des Völkerrecht, Tübingen The British Year Book of International Law, London The Columbia Journal of Transnational Law, New York Current Legal Problems, London Common Market Law Review The Canadian Yearbook of International Law, Vancouver Godišnjak Instituta za međunarodnu politiku i privredu, Beograd Godišnjak Pravnog fakulteta u Sarajevu, Sarajevo The German Yearbook of Intcrnational Law, Berlin International Conciliation, New York International and Comparative Law Quarterly, London International Journal, Toronto The Indian Journal of International Law, New Delhi International Organization, Boston

JAIL JDI JRMP MP NILR MT

The Japanese Annual of International Law, Tokyo Journal du Droit International, Paris Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, Beograd Međunarodni problemi, Beograd The Netherlands International Law Review, Leyden Naše teme, Zagreb

PM PRAVNIK PRAVO TP PREGLED

Pravna misao, Zagreb Pravnik, Ljubljana Pravo, Teorija i praksa, Novi Sad Pregled, Sarajevo

RCADI

Recueil des Cours, Leyden

RDISDP

Revue de Droit International des Sciences Diplomatiques et Politiques, Geneve

REDI RGDIP RHDI SEMP SGP SIPRI SOCIJALIZAM

Revue Egvptienne de Droit International, Le Caire Revue generale de Droit International Public, Paris Revue Hellenique de Droit International, Athénes Sovetski ežegodnik meždunarodnogo prava, Moskva Sovetskoe gosudarstvo i pravo, Moskva SIPRI Yearbook, Stokholm Socijalizam, Beograd

ZAÖRV

Zeitschrift für Ausländische Öffentliches Recht und Völkerrecht, Frankfurt/M Zbornik Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, Niš Četrdeset godina Ujedinjenih nacija, (Zbornik radova), Beograd

ZBORNIK NOVI SAD ZBORNIK NIŠ ZBORNIK UN ZBORNIK ZAGREB

232

Zbornik radova Pravnog fakulteta u Zagrebu, Zagreb

CIP — KaraAorH3aiJS'HJa y nvGAHKauHJH HapoAHa SnSAHOTeKa Cp6nje, BeorpaA | 341.217 —' ! PAMHR, O6pa,\ - : , ' .^sW#.f Međunarodnc organizacije / Obrad Račić, Vojin Dimitrijević. — 4. izd. — Bcograd: Savremena administracija, 1988. — VIII, 324 crp..; „S^I^M ................................................................................................... .. . .. ... , ; Eti6AHorpa4>n.jii: frp. 307—324. ::'.:\. '^m^m^msmmiimsm mmm,

TSBN 86-387-0062-8 "v"%“„„„S£ii ' 1. AHMPITPHJEBHE, BOJHH . '^''""^^^^^..^ i TIK: a. MebynapoAHe opraHH3aunje

........ ti^!x^^sm“*?*m?'*<

233