Šta znam?
Rasizam FRANSOA DE FONTET Počasni dekan Pravnog i Ekonomskog fakulteta u Orleanu Vanredni profesor Pravnog f...
59 downloads
596 Views
577KB Size
Report
This content was uploaded by our users and we assume good faith they have the permission to share this book. If you own the copyright to this book and it is wrongfully on our website, we offer a simple DMCA procedure to remove your content from our site. Start by pressing the button below!
Report copyright / DMCA form
Šta znam?
Rasizam FRANSOA DE FONTET Počasni dekan Pravnog i Ekonomskog fakulteta u Orleanu Vanredni profesor Pravnog fakulteta u Parizu S francuskog preveo Nikola Bertolino ΠΛΑΤΩ ♦ XX VEK Beograd 1999. Naslov originala François de Fontette, Le racisme © Presses Universitaires de France, Paris, 1985 8. izdanje, 1997 (Que sais-je? br. 1603) Uspomeni na moje drugove sa nastave iz osnova filosofije i matematike u gimnaziji u Orijaku LEVI-LAMBERA i ROZAMBLIJA žrtve nacističkog rasizma Quaecumque est hominis definitio una in omnes valet. Ciceron, De leg., I, X, 29. SADRŽAJ Uvod – Rasizam i rasa I poglavlje - Prvobitni oblici rasizma I. Ropstvo u starom Rimu II. Jevreji i antisemitizam II poglavlje – Predznaci I. Novi svet. II. Teorija o klasama III poglavlje – Rasističke doktrine I. Artur de Gobino II. H. S. Čemberlen III. Vaše de Lapuž i antroposociologija IV poglavlje – Nacionalsocijalizam I. Hitler i »Mein Kampf« 1
II. Rozenberg i »Mit dvadesetog veka« III. Prelazak sa reči na dela V poglavlje – Savremeni vidovi rasizma I. Sjedinjene Američke Države II. »Aparthejd« u Južnoj Africi III. Drugi vidovi rasizma VI poglavlje – Psihosociološko viđenje I. Individualne sklonosti II. Delovanje društva Bibliografija Uvod RASIZAM I RASA Reč rasizam se u naše vreme tako često upotrebljava, da bi se mnogi iznenadili ustanovljujući kako je ona u stvari neologizam. Nje nema u Litreovom rečniku (1863–1877). Larus XX veka (1932) bez sumnje je prvi koji je navodi, dajući joj značenje »opredeljenje, učenje rasista«, a za reč »rasista« kaže da je to »naziv dat nemačkim nacionalsocijalistima što tvrde da predstavljaju čistu nemačku rasu, iz koje su isključeni Jevreji«, itd. Rečnik francuskog jezika Pola Robera prihvata 1962. reč rasizam kao izvedenicu od reči rasa, a njeno značenje daje na sledeći način: »Teorija o hijerarhiji rasa koja se zasniva na verovanju da društveni status zavisi od rasnih osobina i zaključuje da nadmoćnu rasu treba očuvati od ukrštanja sa drugim rasama; ponašanje u skladu sa tom teorijom.« Poučno je pratiti uvođenje termina i razvoj njegove definicije u Malom ilustrovanom Larusu, koji na prilično veran način pokazuje prihvaćenost neke reči u jeziku i čije se novo izdanje pojavljuje svake godine. Reč »rasizam« je u taj rečnik uneta tek... 1946! Definicija, u početku kratka – »Teorija kojom se želi ustanoviti čistota izvesnih rasa« – izmenjena je godine 1948. i tada je glasila: »Teorija kojom se nastoji očuvati čistota rase u nekoj naciji«; ovakva definicija ostaje sve do 1960, kad se menja i postaje određenija. Rasizam je po njoj »sistem kojim se ustanovljuje nadmoć neke rasne grupe nad ostalima, pri čemu se, naročito, zahteva razdvajanje rasnih grupa unutar neke zemlje (rasna segregacija)«, a 1966. tome će biti dodato: »ili čak teži istrebljenju neke manjine (antisemitski rasizam nacista)«; takvu definiciju još uvek nalazimo i u izdanju iz 1980. Godine 1996. te konkretne naznake su nestale i zadržani su samo ideologija i »ponašanje«; no zato drugo navedeno značenje, »sistematsko ispoljavanje neprijateljstva prema nekoj određenoj kategoriji osoba; rasizam usmeren protiv mladih«, predstavlja samo odraz onog načina upotrebe te reči koji je lišen smisla i čiji nestanak valja živo želeti, ukoliko hoćemo da reči zadrže svoje pravo značenje. Činjenica da je pojam rasizma danas opšte poznat zasniva se prvenstveno na svirepostima koje su počinili nacisti tokom drugog svetskog rata: iza izuzetne sudbine te reči koja je postala bogata emocionalnim nabojem nalazi se sistematsko, tako reći na naučnoj osnovi sprovođeno istrebljivanje Jevreja, smatranih predstavnicima jedne naročito štetne rase. Ali i posle poraza hitlerizma, protiv rasizma se dižu optužbe skoro svuda u svetu i pripisuju mu se mnogi sukobi ili tenzije: crnački problem u Sjedinjenim Državama, aparthejd u Južnoj Africi, položaj Jevreja u Sovjetskom Savezu, odnosi između kolonizovanih i kolonizatora, kao i između Jevreja i Arapa na Srednjem Istoku, reagovanja na useljavanje stranih radnika, kojima mnogi prebacuju da »otimaju hleb Francuzima«. To su primeri koji svakome padaju na um, mada u stvari ne znamo da li bi bilo tačnije govoriti o rasizmu, ili pak samo o verskoj netrpeljivosti, jezičkim razlikama, nacionalizmu, ksenofobiji... Gde rasizam počinje? Gde prestaje? Naučno proučavanje rasizma koje želimo da preduzmemo počiva kako na istraživanju činjenica, tako i na razmatranju ideja. Već i sama definicija iz Roberovog rečnika upućuje na tu dvojnu analizu, jer se vrti oko dveju reči, a to su teorija i ponašanje. Iako je rasizam kod nekih 2
»mislilaca« bio predmet apstraktnog i intelektualnog razmatranja, valja imati u vidu da uz teoriju ide i određeno ponašanje, to jest da se rasizam, kao praksa, razlikuje od onoga što predstavlja kao doktrinarna konstrukcija. Već sad moramo poklanjati dužnu pažnju ideji o hijerarhiji rasa; ona je za rasistu datost od fundamentalnog značaja: neka rasa je superiorna, neka druga je pak inferiorna; ni proticanje vremena, ni geografsko premeštanje ne mogu u tome bilo šta izmeniti. Pojedinac predstavlja predmet strogog determinizma samim tim što pripada određenoj rasi. Taj suštinski pesimizam rasističkih doktrina – koje čine svoje neprijatelje nemoćnima, dovodeći ih u bezizlaznu situaciju ne zato što oni za to snose nekakvu individualnu odgovornost, već zato što pripadaju omraženoj grupi – predstavlja osnovni element rasističkog ponašanja. Važno je odmah naglasiti da činjenicu postojanja ljudskih rasa ne treba kao takvu podvrgavati sumnji: ono što rasistu pokreće nije sama konstatacija da te rase postoje. Definisati rasu bez sumnje nije lako; osnovne kategorije, o kojima se nekada učilo već iz udžbenika za osnovnu školu: crna, žuta, bela rasa – zaista postoje. Poricanje samog postojanja rasa predstavlja postupak koji najčešće dovodi u pometnju upravo one (svejedno što je reč o antirasistima) što mu pribegavaju da bi otklonili argumente rasista. S obzirom na opredeljenje hitlerovaca da im jevrejstvo bude izabrana meta, antirasisti su nastojali da dokažu (i to im nije bilo naročito teško) da jevrejska rasa ne postoji kao takva; samim tim antisemitski rasizam postajao je bespredmetan. Od toga pa do tvrđenja da ni rase kao takve ne postoje preostao je samo korak, i neki su ga vrlo brzo i učinili; ali tada su se našli u više nego neugodnom položaju, kad su ih rasisti, okomljujući se najradije na crnce, upitali: zar ipak ne postoji razlika u boji kože, vidljiva već i golim okom, između jednog Kongoanca i jednog Norvežanina? »Ah! koliko bismo mi antirasisti bili srećni kad bi crnci bili beli!!!« šaljivo uzdiše Rože Ikor. Poricanje rase kao činjenice samo po sebi je neodrživ stav, jer se njime u stvari poriče stvarnost, a to je jedno od najvećih zastranjenja duha. Tim je povodom M. L. C. Dan, podnoseći izveštaj za UNESKO, pisao juna 1951: »I antropolog i običan čovek sa ulice savršeno dobro znaju da rase postoje; prvi zato što može da razvrsta varijetete ljudske vrste; drugi zato što ne može da sumnja u ono što mu pokazuju njegova čula.« Pojam rase Prirodne nauke pružaju najbolje polazište za definisanje rase, budući da je do glavne primene tog pojma došlo u životinjskom carstvu: rasa se tu javlja kao niža podela u okviru vrste, a sama vrsta je pak deo roda. U pogledu rase ljudske se grupe uglavnom razlikuju po somatskim osobinama: terminološke zbrke i pogrešne analogije naročito su česte i pogubne u ovoj oblasti. Marselen Bul je imao razloga da tim povodom napiše: »Danas i najeminentniji autori, sa najuglednijim akademskim titulama, kad govore o ljudskim grupama, upotrebljavaju reč rasa u zaista sasvim pogrešnom značenju... Tako ne može biti reči o postojanju bretonske rase, već bretonskog naroda; niti francuske rase, već francuske nacije; niti arijevske rase, već arijevskih jezika; niti latinske rase, već latinske civilizacije.« Iz slične zbrke sa rečima verovatno je proizašao i natpis na poštanskim markama koje je 1937. i 1939. izdala III republika: »Za spas rase« (Katalog Ivera i Telijea, br. 356 i br. 419). Koje rase? Je li reč o zaraznoj navici ove epohe? – Ili, verovatnije, o ravnodušnosti prema rečima i njihovom nepoznavanju... Ljudske su rase sa razlogom definisane kao »prirodne ljudske grupe koje pokazuju izvestan skup zajedničkih fizičkih osobina, bez obzira na to kojim jezikom govore, kakvi su im običaji ili kojoj naciji pripadaju«. Izraz »fizičke osobine« obuhvata kako anatomska, tako i fiziološka, psihološka, pa čak i patološka svojstva, ukoliko su nasledna: tek tada ona imaju antropološku vrednost i određuju neku rasu; ona pak koja odgovaraju nekoj političkoj zajednici određuju neku naciju ili državu; civilizacijska svojstva se u naše vreme označavaju više ili manje srećno nađenim izrazom etnos: tako podela evropskih naroda na Germane, Latine i Slovene – mada sa lingvističkog stanovišta ima stvarni značaj – nema nikakve vrednosti u rasnom pogledu; ni o arijevskoj rasi se ne 3
može govoriti sa više prava, jer taj pridev služi da se njime označi jedan skup jezika koje upotrebljavaju različite rase. Isto tako ne treba govoriti o semitskim rasama, već o semitskim jezicima. 1. Morfološki i merljivi kriterijumi, čiji se značaj već odavno ističe, jesu sledeći: A) Boja kože. – Ona zavisi od toga da li u kožnom tkivu ima više ili manje zrnaca jedne tvari koja je nazvana pigmentom: ako nje ima u velikoj količini, to je karakteristično za crnu rasu; ako se crvena boja krvi koja teče pod kožom meša sa bojom pigmenta, dobijamo žutu boju kože mnogobrojnih stanovnika Azije; najzad, odsustvo pigmenta uzrok je bledoj i ružičastoj boji kože stanovnika severne Evrope; sve ovo omogućuje nam da shvatimo beskonačan broj varijeteta na koje možemo naići. Treba dodati da ne postoji »crvena« rasa: kad su se Evropljani krajem XV veka iskrcali na obalu Novog sveta, dočekali su ih ljudi koji su zbog nekih obreda obojili tela u crveno: američki Indijanci imaju žućkastu ili smeđu kožu, ali nikad crvenu. B) Oblik kose nije bez značaja; kad su vlasi ravne i imaju kružni presek, tipične su za žuta lica; kad su talasaste, gipkije su, i na takve nailazimo prvenstveno u Evropi; kad su kudrave, imaju pri preseku ovalan oblik i kovrčaju se na glavi u veoma gustim uvojcima. C) Visina rasta takođe je jedna od rasnih osobina. Ako kao osnovu uzmemo približnu prosečnu visinu muškog dela čovečanstva (1,65 m), ljudima visokog rasta smatraćemo one koji su viši od 1,70 m, a ljudima niskog rasta one ispod 1,60 m; visina rasta manja od 1,50 m karakteristična je za neke rase koje poznajemo pod imenom pigmeji. D) Oblik glave svrstava pojedinca u neku od kategorija shodno njegovom kefalnom indeksu (to jest, odnosu između širine i dužine njegove lobanje); kod čoveka kod kojega je taj odnos manji od 0,75 imamo dolihokefaliju (δόλιχος, dug), a ako je veći od 0,80, imamo brahikefaliju (βραχύς kratak). Kod čoveka kod kojega je indeks između 0,75 i 0,80 imamo mezokefaliju (μέσος srednji). I drugi činioci mogu sa većom ili manjom skrupuloznošću biti uzimani u obzir: stepen razvoja vilica, proračun nosnog indeksa, oblik otvora očnog luka. Sve te različite osobine uglavnom su spoljašnje i lako uočljive. Na njima – ili na nekima od njih – zasnivaju se najstarije klasifikacije ljudskog roda, one koje su najranije postale tradicionalne: počev od onih iz Starog zaveta, koji je razlikovao potomke Hama, Sema i Jafeta, pa do naučne klasifikacije Linea, po kojoj se Homo sapiens deli na četiri grupe: Europaeus, Asiaticus, Afer, Americanus. Krajem XVIII veka Blumenbah je ukazao na značaj oblika glave i podelio čovečanstvo na pet rasa. Žofroa Sent-Iler (1860) je insistirao na profilu lica, dok je Topinar (1885) prvenstveno uzimao u obzir oblik nosa. Denikerova klasifikacija (1900) obuhvatala je 27 rasa sa 22 pod-rase i poslužila kao osnova za kasnije klasifikacije: tako će Anri V. Valoa pružiti tabelu sa 27 rasa okupljenih u četiri grupe (primitivne, crne, bele i žute). 2. Genetske osobine. – Genetika, relativno nova nauka, unela je u sve ovo dosad nepoznate elemente. Neku ljudsku rasu možemo definisati, piše M. V. Bojd u svom značajnom delu Genetika i ljudske rase, kao »populaciju koja se po nečemu značajnom razlikuje od drugih ljudskih populacija na osnovu učestanosti jednoga ili većeg broja gena koje poseduje«. A) Krvna grupa je prvi element koji se može uzeti u razmatranje. Odmah valja naglasiti – bez obzira na to koliko se mnogo toga afektivnog i romantičnog vezuje za reč krv u ljudskom sećanju kad je u pitanju rasa (čista krv, kraljevska krv, itd.) – da je ovde reč o čisto biološkim datostima (prisustvo ili odsustvo aglutinina i aglutinogena) i o strogo naslednoj osobini. Činjenice na koje se može ukazati na osnovu postojanja ovih grupa, daleko od toga da potvrđuju antipatije ili osećanja rasista, za njih su iznenađujuće, čak i obeshrabrujuće... Evropejca kojemu je potrebna transfuzija može spasiti krv nekog zdravog »crnje« ili Kineza, ukoliko oni imaju istu krvnu grupu kao i on, ali ga krv njegovog vlastitog brala može ubiti, ukoliko je krvna grupa ovog poslednjeg inkompatibilna s njegovom (jednog nacistu esesovca mogla bi u takvim okolnostima spasiti krv jednog Jevrejina!!!). U naše vreme mnogi antropolozi i genetičari smatraju da krvne grupe predstavljaju najbolju osnovu za ustanovljenje rasne klasifikacije. One, naime, imaju izvesne prednosti, među kojima je i činjenica da se, prema Mendelovim zakonima, prenose 4
na sasvim određen način, kao i to da su neosetljive na spoljne činioce; najzad, njihova učestanost u nekoj populaciji predstavlja veoma postojanu osobinu. Dok 43% stanovništva Francuske ima krvnu grupu 0, 42% grupu A, 11% grupu B, 3% grupu AB, dotle Baski, čije se poreklo često smatra izuzetnim, imaju u 57% slučajeva grupu 0, u 41% grupu A, u 1% grupu B, dok grupe AB nema. Gen B je, dakle, tako reći odsutan. Kod nekih grupa procenti učestalosti su naročito visoki: 95% američkih Indijanaca i čak 100% pripadnika plemena Tikuna u Peruu imaju grupu 0. Gen B je posebno rasprostranjen u centralnoj Aziji i u delu Afrike koji obuhvata dolinu Nila, dok je u Evropi relativno redak. Otkrivanje krvnih grupa ne vrši se samo u prostoru, već i u vremenu: tako je ustanovljeno prisustvo gena A i B u egipatskim mumijama, što će reći da se nalazimo pred zasnivanjem neke vrste krvne arheologije. Bojd je 1953. godine, na osnovu veoma podrobnih pregleda izvršenih analiza krvi, ustanovio postojanje pet rasa; Garn ih je 1961. godine predočio devet; a Dobžanski ih je 1962. godine nabrojao čak 34. B) Rezus faktor takođe predstavlja genetsku osobenost. Ako se krv majmuna Macacuc Rhesus ubrizga kuniću, to će u serumu ovog poslednjeg dovesti do proizvodnje antirezusnih aglutinina. A ti su aglutinini u stanju da slepe (»aglutiniraju«) krvna zrnca nekih ljudi: o takvim ljudima kažemo da su nosioci Rezus faktora ili da su Rezus pozitivni; oni predstavljaju oko 85% evropskog stanovništva. Ostali su nazvani Rezus negativnima: dok ih u Evropi ima 15%, u znatnom delu sveta ih nema – na primer, kod američkih Indijanaca ili kod stanovnika Papue i Sijama; negativni Rezus faktor veoma je redak kod Kineza i Japanaca, a relativno čest (30%) kod Baskijaca. C) Okusna osetljivost na tiofenilkarbamid predstavlja još jednu genetsku osobenost, iz koje antropologija tek počinje prikupljati podatke. Reč je o naslednom svojstvu posebne vrste koje se sastoji u »okusnom slepilu« (agustija) u odnosu na ovu hemijsku supstancu. Za neke gorka, ona za druge nema nikakav ukus. Onih što joj osećaju ukus ima u stanovništvu Evrope oko 75%, a kod američkih Indijanaca svih 100%, dok onih što joj ne osećaju ukus ima u Velsu više od 50%. Mogu se navesti još neki genetski faktori, kao što su sekretorni gen, postojanje ili nepostojanje dlaka na drugom članku na prstima, itd. 3. Sveukupna znanja koja su na ovaj način stečena morfološkim ili genetičkim istraživanjima izgleda da ne daju pravo biolozima da potvrde rasističke teze. Bojd je tim povodom pisao: »Genetska klasifikacija rasa objektivnija je i bolje naučno utemeljena nego ranije klasifikacije.« I dodao je, ne bez humora: »U izvesnim delovima sveta neki će pojedinac biti smatran 'nižim bićem' ukoliko ima, na primer, tamnu kožu, ali nigde na svetu neće biti isključen iz visokog društva ako ima gen krvne grupe A, ili čak Rezus negativni gen.« U nameri da se napravi pregled zaključaka do kojih se može doći na osnovu naučnih saznanja biološkog karaktera, u sedištu UNESKO-a u Parizu objavljeno je više deklaracija: treba spomenuti Deklaraciju o rasama iz jula 1950, onu o Rasama i rasnim razlikama iz juna 1951; usledile su Postavke o biološkim vidovima rasnog pitanja koje su eksperti UNESKO-a izneli u Moskvi avgusta 1964, te, najzad, pariska Deklaracija o rasama i rasnim predrasudama (septembra 1967). Te su deklaracije bile predmet značajnih studija gđe Ž. Erš. Ovi tekstovi, uostalom, nisu proisticali samo iz obične i usko shvaćene zaokupljenosti naučnim istraživanjem, već je namera koja ih je usmeravala očigledno bila politička u veoma širokom smislu te reči, ili pak etička: izbeći da se najnovija saznanja biologije i genetike odvrate od svoje svrhe i da budu neumesno primenjivana u korist raznih rasizama koji zloupotrebljavaju ugled nauke. Deklaracija iz 1951. ističe da je ljudska vrsta jedinstvena i da je poreklo svih ljudi zajedničko; insistira na tome da se političke, verske i kulturne grupe ne poklapaju sa rasnim grupama; na taj način umanjuje značaj rasnog podvajanja, budući da je reč o merljivim osobinama; ona nastoji da minimizuje svaku vezu između rasne grupe i utvrđenih psiholoških osobenosti. Iz činjenice da ustanovljene razlike, »u meri u kojoj su mogle bili analizirane«, ne pružaju nikakav argument koji bi govorio u prilog tome da je ova ili ona grupa, uglavnom uzeto, bilo superiorna bilo inferiorna u odnosu na druge, proizlazi i da Deklaracija o ljudskim pravima ne počiva na dovoljno čvrstoj osnovi, zapaža gđa Erš. Njena je zasluga što je na pravi način postavila problem koji više ne zavisi 5
od ovog ili onog biološkog saznanja i koji, zato što je politički, zahteva i izvesnu moralnu i filosofsku pretpostavku. U istom smislu ona ukazuje i na to da boriti se na samom terenu biologije protiv rasističkih predrasuda koje se zasnivaju na pseudonaučnim saznanjima bez sumnje nije najbolji način da se one suzbiju. Moskovske postavke iz 1964. jasnije su i insistiraju na posebnim modalitetima razvoja čovečanstva, naročito naglašujući značaj kulturnih činilaca: »Čovek, od samog svog postanka, raspolaže sve efikasnijim kulturnim sredstvima negenetskog prilagođavanja« i »izgleda da razlike između raznih naroda mogu u celosti biti objašnjene njihovom kulturnom istorijom«. Gđa Erš je uočila da se rasa u svim tim tekstovima posmatra samo sa biološkog stanovišta, dok je sa sociološkog »realan pojam rase onaj kakav stvarno postoji u uobičajenim shvatanjima čoveka sa ulice; upravo taj pojam, ma koliko mutan i nenaučan, predstavlja društvenu realnost i biva taj koji u spletu činjenica dovodi do posledica čiji značaj, kako izgleda, stalno raste«. Mi se u tome s njom slažemo, a kasnije, kad budemo pokušali da objasnimo savremeni rasizam, ponovo ćemo se sresti s tim pojmom. Na pripremi svih prethodnih deklaracija radile su, na zahtev UNESKO-a, grupe eksperata koji su u tome učestvovali kao pojedinci; međutim, Generalna konferencija UNESKO-a, da bi toj vrsti dokumenta dala veći značaj i što svečaniji karakter, zasedajući u Parizu 27. novembra 1978, jednoglasno je i aklamacijom usvojila novu Deklaraciju o rasama i rasnim predrasudama, nastalu kao plod rada eksperata koji su predstavljali vlade više od sto država. Velika vrednost ovog novog teksta je u tome što se u njemu ističe pravo svake ljudske grupe da se razlikuje od drugih, a istovremeno se proklamuje da je ljudski rod jedinstven; partikularizam i univerzalizam, različitost i celovitost, mada na izgled protivrečni, u stvari su komplementarni. Ali rasprava o ovim pitanjima nipošto se ne privodi kraju. U radovima Artura R. Džensena (1969) i Hansa J. Ajzenka (1973) teži se isticanju intelektualne inferiornosti crnaca i insistira se na pretežnom uticaju biološkog faktora u razvoju pojedinca. Nasuprot njima, Žak Rifje (1976) skreće pažnju na veliki udeo proizvoljnosti u ovakvim tezama, budući da se one uglavnom zasnivaju na proučavanju koeficijenta inteligencije, na čiju je nestalnost i nedovoljnu tačnost već ukazao Alber Žakar; ono što valja istaći jeste značaj kulturne sredine, kao i psiholoških i socioloških elemenata. Najzad, 1979. godine, M. R. Grejam je u Sjedinjenim Državama osnovao »banku sperme dobitnika Nobelove nagrade«. Ovaj poduhvat počiva na koliko naivnom, toliko i luckastom verovanju da bi veštačkim osemenjivanjem odabranih žena spermom nobelovaca osetno bio povećan procenat genijalnih umova u njihovom potomstvu... Da nije žalosno, bilo bi smešno. U potpunosti se slažemo sa zaključcima Ž. Rostana: »Zabluda koju valja izbeći... jeste da se naučno proučavanje rasne raznovrsnosti brka sa političkim konstrukcijama rasizma, bilo da se tim proučavanjem žele naći argumenti koji idu u prilog rasističkoj tezi, bilo da se, zbog odbojnosti prema loj tezi rasista, ide čak i do osporavanja stvarnog postojanja rasnih razlika.« *** Sve će ovo omogućiti čitaocu da shvati zašto u ovoj knjizi dajemo toliko mesta istoriji i raznim doktrinama. 1. Istorija se pokazuje kao naročito značajna oblast: odnosi između ljudi različitih rasa i nacionalnosti nisu nekakvi novi i isključivo savremeni fenomeni; način na koji ti odnosi bivaju uređeni, ispoljavanje neprijateljstva, ravnodušnosti ili simpatije koji ih prate, mogu izgledati naročito značajni kad je reč o rasizmu, bilo time što ga najavljuju, bilo time, naprotiv, što odlažu njegovu pojavu. Tako postoje svi izgledi da iz slanja stvorenog kolonizacijom, to jest iz odnosa između kolonizatora i ljudi podvrgnutih kolonizaciji, nastanu odnosi prožeti rasizmom, a čini nam se da je na to naročito dobro ukazano u izvrsnim radovima A. Memija. Ali takvo stanje stvari bez sumnje nije postojalo uvek i svuda: u kolektivnom sećanju ljudi sa Zapada Rimsko se carstvo možda pokazuje kao ostvarenje jedine uspešno izvedene kolonizacije... 2. Doktrine i njihova uloga iz više razloga predstavljaju element od bitnog značaja. One su u 6
početku veoma često bile citirane na brzinu, u aluzivnim referencama na neke autore, kojima su, pošto nisu bili upoznati kako treba, pripisivane ideje koje nisu bile zaista njihove. Te su doktrine, uz to, tesno povezane sa opštom istorijom ljudskog mišljenja: pre renesanse ljudi nisu primenjivali pojam rase na vlastitu vrstu. Tek se razvoj prirodnih nauka pokazao kao neophodna osnova za duhovni poduhvat kojim će ljudski rod pokušati da se podvrgne klasifikacijama i razlikovanjima nalik onima što su se mogli uvesti u zoologiji ili u botanici. Pri proučavanju čoveka – kad je jednom bilo ustanovljeno postojanje glavnih rasa – javljalo se veliko iskušenje da se zbog specifičnosti ljudske vrste izriču vrednosni sudovi o sposobnostima ili mogućnostima svake grupe, te da se uspostave izvesne kategorije jednom zauvek važećih znakova suštinske superiornosti ili inferiornosti. Mogli bismo reći, parafrazirajući Čestertona, da je rasizam proizvod takvog biološkog razvrstavanja koje se otelo zdravom razumu. Bilo je tu povoda za uopštavanja i za lutanja mašte koja ne bi bila opasna da su ostala zatvorena u delima Gobinoa, Čemberlena ili Lapuža, jer je, na kraju krajeva, malo bilo onih koji su se njima služili. Ali do širenja njihove misli, u kojoj nije bilo ničega zaista naučnog, došlo je zahvaljujući vulgarizatorima, a ovi su se, naravno, razmetali nekakvim pretencioznim jezikom i nastojali da svojim spisima daju naučni izgled. Tako se ta lažna nauka raširila u drugorazrednim delima, jeftinim romanima, pamfletima, brošurama, svakojakim škrabotinama; piskarala iz provincijskih središta rado su i sa strašću preuzimala i razvijala rasističke teme, upotrebljavajući nasumce i bilo kojim povodom izraze kao šio su arijevac, semit, indoevropejac, sanskrit, čistota krvi, itd. – rečju, čitav jedan prtljag imenica ili epiteta koje su sa ponosom podastirali pred naivnim pogledom prosečnog čitaoca, ali čiju bi tačnu sadržinu, kao što možemo i mislili, veoma teško mogli da objasne. Zahvaljujući tome, svako se mogao navići na to da olako prezire sve one delove čovečanstva koji se razlikuju od njega; a to je mogao činiti sa utoliko mirnijom savešću i većom sigurnošću ukoliko su se svi ti zbrkani pojmovi kitili sjajem nauke – nauke u čiji se potpuno šarlatanski i obmanjivački karakter nije ni podozrevalo. Stoga nam se čini da je uloga rasističkih doktrina bila od bitnog značaja; doduše, to ne znači da treba zanemariti ono u čemu psihologija i psihoanaliza vide pokretačke pobude rasizma; te su pobude bile često proučavane i izvanredno opisane (u delima autora kao što su Mokor, Memi i Held; Komarmon i Diše; Vare, gđa Gijomen i drugi). Mada je poznavanje tih pobuda neophodno da bi se shvatilo reagovanje pojedinca ili grupe pred fenomenom »drugosti«, ne treba gubiti iz vida da su ljudi sa Zapada već više od stoleća kljukani izvesnim brojem klišea, mitova, besmislenih stereotipa, koji su – proističući svi do jednoga iz već rasprostranjenih i stalno širenih rasističkih doktrina – veoma ozbiljno uticali, izazivajući mnogobrojne rasističke reakcije koje su bile posledica dugog, kolektivnog i pogubnog trovanja duhova. I poglavlje PRVOBITNI OBLICI RASIZMA Već iz davnašnjih antičkih vremena imamo jedno precizno, mada usamljeno svedočanstvo o pridavanju pažnje boji kože. Reč je o steli koja je po nalogu faraona Sezostrisa III podignuta u XIX veku pre Hr. na jugu Egipta: »Prelazak ove granice kopnenim ili vodenim putem, na brodu ili sa stadima, zabranjuje se svim crncima, izuzimajući samo one koji žele da je pređu kako bi u nekoj trgovini nešto prodali ili kupili. Sa ovim poslednjima biće postupano na gostoljubiv način, ali zauvek se zabranjuje svim crncima, u svim slučajevima, da silaze brodom niz reku (Nil) dalje od Heha.« Ova mera, međutim, možda je više bila izazvana preokupacijama političke vrste nego rasnom odbojnošću. Treba reći da su podaci kao što je ovaj prilično retki. Bilo je dosta ratova vođenih s takvom okrutnošću i svirepošću da su ponekad ličili na ono što bi danas bilo nazvano genocidom: ksenofobija je nesumnjivo postojala, ali mržnju iz rasnih razloga ne nalazimo. Grci su ime Βάρδαροι davali svima koji su živeli izvan kruga Helade: ta reč, međutim, u početku nije imala ono pogrdno značenje koje će kasnije dobiti kao sinonim okrutnosti ili surovosti. Herodot je ne bez 7
izvesne malicioznosti zapazio da »Egipćani zovu varvarima sve one koji ne govore istim jezikom kao oni« (svako je, dakle, nečiji varvarin...), dok je Tukidid napominjao da bi se »iz mnogih drugih pojedinosti dalo videti kako je svet starih Grka živeo na način sličan onome na koji živi današnji varvarski svet«. Kod Aristotela bez sumnje nalazimo elemente jedne teorije o prirodnoj utemeljenosti ropstva, ali filosof je tim povodom daleko od toga da bude kategoričan, i ne izgleda da se poziva na pojam rase. Čini se da je ideja o rasi tuđa grčkom načinu mišljenja – a kao i ona, takvi su, a fortiori, i zaključci o superiornosti i inferiornosti koji se iz nje mogu izvući. Herodot nije krio svoje divljenje prema stanovnicima Etiopije (među kojima je veoma verovatno bilo i crnaca): »Ljudi su tamo viši rastom, lepši i duže žive.« U Rimu ćemo naći iste takve, izrazito univerzalističke ideje – ako je verovati Ciceronu, prema čijim se rečima »ljudi razlikuju po znanju, ali ne i po sposobnosti da znaju; nema te rase koja ne bi mogla postići duhovnu moć, samo ako je vodi razum«. Razume se, kod ponekog antičkog autora može se naići i na razmišljanja koja otkrivaju egoizam, neprijateljstvo prema onome što je drukčije od uobičajene i bliske stvarnosti, ali izgleda da malo ima tragova ideje prema kojoj bi neki ljudi – zbog toga što pripadaju nekoj rasi – jednom zauvek i suštinski bili inferiorni u odnosu na druge. No to ne znači da ne bi trebalo pomno razmotriti dva stanja: najpre ropstvo, a potom i položaj Jevreja i prve tragove onoga što će biti nazvano antisemitizmom. Mislimo da su to dva »antecedentna« oblika rasizma, a izrazu »antecedens1« dajemo ovde njegovo puno i prvobitno značenje činjenice koja prethodi nekoj drugoj. Hronološki sled je neosporan, a to je takođe i osobenost antičkog ropstva kao činjenice nekakve »druge« vrste, jer ono nije dugo sačuvalo naglašeno rasni karakter, a kao objašnjenje za neprijateljsko ponašanje izazvano antisemitizmom služili su drukčiji motivi nego što su rasne razlike, koje ne samo da nisu postojale, već se tada nije moglo ni zamislili da bi jednog dana mogle biti otkrivene. I. Ropstvo u starom Rimu Na Istoku i u Sredozemlju položaj robova u Starom veku bio je veoma različit, u zavisnosti od toga o kojem je dobu ili narodu reč; njegovo podrobnije proučavanje izašlo bi iz okvira ove knjige. To, međutim, ipak ne znači da ne možemo izreći zanimljivu primedbu povodom jedne od onih institucija u okviru robovlasničkog sistema koje najbolje poznajemo: a to je institucija ropstva u starom Rimu. Ne želeći da poričemo da je ropstvo u starom veku bilo »blage« vrste, što će reći da je donosilo blažu sudbinu zarobljenicima koji su na taj način izmicali smrti, moramo reći da je tačno i to da je rob, u početku, bio po definiciji stranac u starom Rimu. Otprilike pre četrdeset godina Anri Levi-Bril se potrudio da dokaže – verujemo, sa uspehom – da je u starom Rimu: 1) svaki rob bio stranac; 2) svaki stranac bio rob. Zadovoljićemo se time što ćemo naglasiti činjenicu da je rimski građanin mogao u antičkoj zajednici postati rob samo izvan Rima (trans Tiberim), a da se stranac izlagao velikoj opasnosti da u tom gradu bude pogubljen ako bi u nj ušao bez pisama sa preporukom koja su mu omogućavala da postane nečiji štićenik. U ovome, bez sumnje, ne dolazi do izražaja rasno razlikovanje, ali je zato A. Levi-Bril pisao 1931: »Tragovi shvatanja po kojemu rob nije mogao biti sunarodnik, već je u zajednici u kojoj je živeo nužno morao biti strana osoba, održali su se sve do modernih vremena. U dobu u kojemu je ropstvo predmet oštrih napada, ono se više ne toleriše sem ukoliko rob fizički ne izgleda drukčiji od sunarodnika, to jest ukoliko etnička različitost nije svakome vidljiva. Tako je ropstvo koje se u srednjem veku najduže održalo bilo ropstvo Arapa, a u XIX veku to je slučaj sa ropstvom crnaca u Evropi i Americi. Kao što se često dešava, i u ovom slučaju institucija ropstva, u njegovom suštinskom vidu, najbolje pokazuje svoju vitalnost.« Ovakvo je shvatanje u starom Rimu bilo zamenjeno viđenjem ropstva kao društvenog pada. 1
Za francusku imenicu antécédents (pl.) ne postoji odgovarajuća u našem jeziku. Ona označava prošlost, ranije događaje u životu ili postojanju nekoga ili nečega. No zato su imenica antecedens i pridev antecedentan ušli u naše rečnike stranih reči, te samim tim i u tekuću upotrebu. (Prim. prev.)
8
Time je ono postajalo kazna, koja je mogla pogodili čak i građane Rima ukoliko bi počinili izvesne prestupe. No u svakom slučaju, M. Lanžel je s punim pravom pisao: »Institucija ropstva bila je prvi izraz nejednakosti među ljudskim grupama. Tu nejednakost ništa nije moglo sprečiti da postane ono što bismo danas nazvali rasizmom.« II. Jevreji i antisemitizam 1. Jevreji u prehrišćanskom starom veku. A) U Bibliji se govori o tome da je Adamovo potomstvo ponovo objedinjeno u Noju, čija su tri sina – Sem, Ham i Jafet – nastanila čitavu Zemlju. Kad je jevrejski narod, u vremenima Avrama, Isaka, Jakova i 12 plemena, najzad stekao svoja specifična životna obeležja, on samim tim još nije postao poseban etnos, već samo verska zajednica za koju je bila karakteristična izrazito monoteistička vera. Neko je skrenuo pažnju na to da se već u Izlasku javlja ono što će u kasnijim vremenima biti obavezno postupanje rasizma: optuživanje neke manjine za sve moguće zločine, kako bi se olakšala represija; ali u ovoj prilici, rane zadobijene u Egiptu pokazale su se blagotvornima za Jevreje. U mržnji Egipćana prema Jevrejima nalazila se barem jedna verska komponenta; zar Mojsije nije rekao faraonu: »Žrtve koje mi prinosimo Jahvi, Bogu svome, za Egipćane su svetogrđe. Kad bismo, dakle, na njihove oči prinosili žrtve koje su Egipćanima svetogrdne, zar nas ne bi kamenovali?« (Izlazak, VIII, 22). Bez obzira na to kakva se istorijska vrednost može pripisati knjizi o Esteri, u motivima koje je Haman morao navesti kako bi ubedio Ahasvera da treba da pristupi istrebljivanju Jevreja već je sasvim vidljiva njihova nedopustiva osobitost: »U svim pokrajinama tvoga kraljevstva ima jedan narod razasut među drugim narodima i od njih odvojen. Njegovi su zakoni drugačiji od zakona u svih ostalih naroda.« (Estera, III, 8). A u naredbi koju je Haman dobio od kralja navedeno je mnoštvo zamerki o neoprostivoj samosvojnosti i zločinačkoj prirodi Jevreja: »Ustanovili smo dakle da je samo taj narod neprekidno u sukobu sa svim ljudima, da se ističe načinom života što odstupa od zakona, da zbog neslaganja s našim naumima počinja najgora nedjela tako te se kraljevstvo ne može učvrstiti.« (Grčko izdanje Knjige o Esteri, III, 5.) Međutim, kad su Ezra i Nehemija odlučili da Jevrejima zabrane sklapanje braka sa strancima, to nisu učinili zbog nekakvog osećanja rasne superiornosti, već iz želje da se odupru mogućoj asimilaciji koja bi dovela u opasnost integritet i čistotu monoteističke vere. B) Grci. – U ratu koji je u II veku pre Hr. poveo Antioh IV Epifan došlo je do izražaja izuzetno, sasvim svesno neprijateljstvo usmereno protiv jevrejske religije: po sredi je bilo stvarno proganjanje, u ime helenističke civilizacije koja je u to vreme ispoljavala sve osobine antisemitizma. Josif Flavije optužiće Seleukida da je bio »namerno nepravičan, i bogohulan i bezbožan«, dok će Tacit reći tim povodom: »Kralj Antioh je nastojao da Jevreje liši njihovog praznoverja i da ih navikne na grčke običaje, ali ga je rat protiv Parćana sprečio da poboljša taj grozni narod«... Pod Antiohom VII Sidetom, oko 130. god. pre Hr., protiv Jevreja su se čak pojavile optužbe da su neprijatelji ljudskog roda, gubavi, beskorisni... U delu Apiona nesumnjivo nalazimo sveukupne zamerke i optužbe koje će postati uobičajeni antisemitski »klišei« i lajtmotivi...: Jevreji su izrodeći Egipćani, gubavi, slepi i hromi; njihova verska samosvojnost predstavlja stalnu političku opasnost, oni obožavaju glavu magarca, upuštaju se u ritualna ubistva (»Jevreji bi se dočepali nekog putnika Grka, tovili ga godinu dana... prinosili njegovo telo na žrtvu shodno svojim obredima, jeli njegovu utrobu i zaklinjali se, žrtvujući Grka, da će ostati neprijatelji Grka«); pojavio se mit o sveopštoj jevrejskoj zaveri, itd. C) Rimljani. – U Rimskom carstvu Jevreji se nisu nalazili u položaju progonjenog naroda. Pošto ih je njihova verska samosvojnost izolovala, javno mnjenje je prema njima nesumnjivo bilo neprijateljski nastrojeno, a kod nekih autora nalazimo i odjeke nedobronamernih glasina i kleveta. Međutim, mada su zauzeće Jerusalima 70. godine i gušenje pobune na čijem je čelu bio Bar Košba 135. godine bili bolni i okrutni za Jevreje, ti događaji nisu bili nekakvo rasističko reagovanje 9
Rimljana, kao ni bilo koji vojni pohod koji su oni preduzimali protiv Jevreja. Među latinskim paganskim autorima, Ciceron je o Jevrejima neblagonaklono govorio braneći Flaka, ali to je prvenstveno bila advokatska smicalica. No zato je Tacit bio ubeđeni antisemit, pa je prikupljao i širio sve klevete do kojih je mogao da dođe: te Izrael vodi poreklo od gubavca, te sabat je za svaku kritiku, te oni obožavaju magareću glavu, te to je grozan narod, itd. On je, sa sebi svojstvenom konciznošću, iskazao jednu od najsažetijih antisemitskih sentenci: »Kod njih je profano sve što je kod nas sveto; no zato je kod njih dopušteno sve ono što nas užasava«, a u Analima, komentarišući to što je 4000 oslobođenih robova ukaljanih egipatskim i židovskim praznoverjem prognano na Sardiniju, dodao je tome i sledeće reči: »Ukoliko su tamo, zbog nezdrave klime, postali žrtve pomora, to baš i nije neki gubitak.« Zar bi i sam Ajhman to bolje rekao? Međutim, sve ovo nas navodi da postavimo pitanje o odnosu između antisemitizma i rasizma. Skloni smo mišljenju da se antisemitizam tog doba, u odsustvu nekih vidnih rasnih, ekonomskih i društvenih uzroka, može objasniti uglavnom verskim razlozima. Veliki rabin Kaplan pisao je povodom otpora koji je pružen Antiohu Epifanu: »Time što su se Jevreji jedini suprotstavili grčkom paganstvu, odbijajući ga, oni su sebe u izvesnom smislu odstranili iz tadašnjeg civilizovanog sveta. Smatrali su ih nekakvim posebnim stvorenjima, i upravo od tada potiče optužba koja se protiv njih izriče da su 'neprijatelji ljudskog roda'... Jevrejima iz tog vremena svet duguje kasniju duhovnu usmerenost čovečanstva. Tek sto šezdeset sedam godina posle početka tog proganjanja u Palestini će se rodili Isus.« 2. Pojam antisemitizma. – Istorija antisemitizma ne prestaje pojavom hrišćanstva – daleko od toga, avaj! Kad i otkada antisemitizam dobija oblike rasizma? To je pitanje koje se sad pred nas postavlja i koje zahteva da – pre nego što priđemo izlaganju činjenica – pobliže razmotrimo pojam antisemitizma. Sama ta reč je veoma loše izabrana i puna dvosmislenosti. Ali u stvarnosti, reč koja se pojavila u Nemačkoj oko 1880. dobila je opšteprihvaćeno i specifično značenje neprijateljstva prema Jevrejima, pa ćemo je u tom uobičajenom smislu i mi upotrebljavati. Treba, međutim, razlikovati antisemitizam od antijudaizma ili, kao što se ponekad ističe, od antirabinizma, pošto ova dva poslednja termina uglavnom izražavaju neprijateljstvo na verskoj osnovi: tako su hrišćanski teolozi isticali, da bi ih kritikovali, tendencije bliske judaizmu u nekoj oblasti duhovnosti ili u nekoj jeresi. Racionalizam takođe dospeva do veoma žestokog antijudaizma, čak i ako se proglašava deističkim. Volterov antisemitizam može se objasniti samo veoma čvrstom utemeljenošću na antijudaizmu, a narodni poslanik Nake, Jevrejin, izjavljujući u Skupštini maja 1895: »Ako bi se antisemitizam sastojao samo u tome da se dogma i glavne ideje jevrejske religije podvrgnu raspravi i odbace, sasvim otvoreno vam kažem da bih i ja sam bio antisemita«, tom rečenicom dobro je ukazivao na to kako se između ta dva pojma može praviti razlika. Šta je onda antisemitizam? Bernar Lazar je u svom čuvenom delu Antisemitizam, njegova istorija i njegovi uzroci (1894) pokušao da odgovori na to pitanje: »Pošto neprijatelji Jevreja pripadaju najrazličitijim rasama..., trebalo bi, dakle, da se glavni uzroci antisemitizma nalaze u samom Izraelu, a ne kod onih koji se protiv njega bore.« Ovoj primedbi, nespretnoj po načinu na koji je formulisana (jer biće na gnusan način korišćena za vreme okupacije), treba pripisati u zaslugu (ili u peh?) to što je povezala antisemitizam s jednim jedinim narodom, narodom Izraela: antisemitizam bi, dakle, bio činjenica koja proističe iz posebnosti, jedinstvenosti Izraela, činjenica pri čijem se objašnjavanju oni što smatraju da je narod Izraela u verskom pogledu odabran, narod s duhovnom vokacijom, ugodnije osećaju nego oni što odbacuju bilo kakvo razmišljanje te vrste. Ali uprkos svemu, reči Bernara Lazara pre su konstatacija nego definicija. Ukoliko savremeni antisemitizam u većini slučajeva dobija oblik rasizma, u kom se trenutku on kao takav pojavio? Ovo je pitanje tim značajnije što je genocid koji su počinili nacisti naveo istaknute istoričare da se upitaju o genezi i istoriji anisemitizma: između ostalih, tim su problemima posvetili značajna razmišljanja Žil Isak, Blumenkranc, Ikor, Poljakov, Lovski. Ovde ne može biti 10
reči o tome da iscrpnije proučimo antisemitizam kao takav (njemu su posvećene dve druge knjige iz ove kolekcije2), već da proverimo, imajući u vidu samo period pre renesanse, je li fenomen antisemitizma nekakva podvrsta rasizma, ili pak to nije. 3. Činjenice. A) Antisemitizam podvajanja. – Do prvih suprotstavljanja Jevreja i hrišćana došlo je očigledno iz verskih razloga: svaka je religija želela da kod svojih vernika očuva čistotu vere, a zazirala je od prozelitizma one druge. Ono što je F. Lovski, kako nam se čini, veoma prikladno nazvao antisemitizmom podvajanja, u želji da time označi stav hrišćana iz prvih vekova, u suštini je antijudaizam. Odluka koju je – u skladu sa idejama Pavla i Varnave – doneo »Jerusalimski sabor«, da se paganima koji se preobraćaju u hrišćanstvo više ne nameću obrezivanje i neki zakonski propisi judaizma, predstavljala je izdaju u očima jevrejskih vlasti: one će se protiv hrišćanske jeresi energično boriti uglavnom većom teološkom krutošću: u Palestini su »izopštile« prve vernike koji su bili Jevreji a postali hrišćani. U očima ortodoksnih Jevreja hrišćani su bili otpadnici, a hrišćanstvo im je izgledalo kao najgore otpadništvo od judaizma. Doduše, to neprijateljstvo nije bilo jednosmerno, jer je »na rabinovska proklinjanja hrišćanski antisemitizam uzvraćao svojim kletvama« (M. Simon). Crkva, naravno, nije htela da se s njom postupa kao s jeretičkom jevrejskom sektom, već je, naprotiv, smatrala sebe krajnjim i najvišim izrazom Izraela: Izraela kao duhovne vrednosti. Hrišćanski se antijudaizam veoma sporo pretvarao u antisemitizam. Jevreji su, prema rečima sv. Avgustina, bili svedoci, pa je trebalo da budu zaštićeni: Necessarii sunt credentibus gentibus. Tu teološku konstrukciju, teoriju o narodu-svedoku, često je preuzimala hrišćanska apologetika, koja ne samo da nije imala ništa protiv toga da jevrejski narod istrajava, već je to ponekad i zahtevala: Jevreji su svedočili svojom razbacanošću i svojom patnjom. Jovan Hrizostom je bio onaj koji je u proklinjanju Jevreja išao znatno dalje od svih drugih, a za njega su neprestana stradanja Jevreja nalazila svoje objašnjenje u optužbi za bogoubistvo. Sve je pogodovalo prelasku od prvobitnog antijudaizma na antisemitizam. Među neposrednim uzrocima valja istaći ogorčenost hrišćana pred odbijanjem Jevreja da prihvate Jevanđelje i pred mršavim uspehom hrišćanskih propovedi... Od toga, pa do žigosanja te ustrajnosti u zabludi i slepilu, preostao je samo korak (kasnije će Sinagoga biti prikazivana kao lik vezanih očiju). Treba, međutim, istaći – i to je bitno za naše izlaganje – da u vaskolikom tom neprijateljstvu (a time svakako ne opravdavamo njegove konkretne i opake vidove) ne nalazimo ni najmanji trag rasnog preziranja ili suprotstavljanja. Osobenost rasne inferiornosti je da se ona pokazuje u nepopravljivom i fatalnom vidu. Ovde to nikako nije slučaj: zbog nade u preobraćenje ništa ne izgleda kao svršena stvar, a budućnost nosi u sebi sve mogućnosti. Početkom franačkog perioda pesnik Venans Fortunat će pisati: »Runo ovaca biće kršteno svetim uljem... voda krštenja ukloniće opori miris jevrejske vere.« Jevreji su preobraćenjem postajali hrišćani, kao i svi drugi – ili, tačnije, hrišćani kakvi su bili apostoli i Hristovi učenici koji su se rodili kao Jevreji. Oni iz svoje prošlosti nisu morali ništa da poreknu, već samo da joj dodaju. A to nije rasizam. B) Antisemitizam zasnovan na nastanjenosti hronološki pada u franački period i u srednji vek. Konstantinovim i Klovisovim preobraćenjem država je prestala da se neprijateljski odnosi prema crkvi, pa su nesuglasice između zahteva svetovnog i duhovnog postale tako reći neizbežne. Jedna od prvih posledica uzmicanja, a potom i skoro potpunog nestanka paganizma, bila je to što su hrišćani ostali oči u oči sa Jevrejima. Od trenutka kad su pagani postali hrišćani, ovi poslednji nisu više bih tertium genus: našli su se, dakle, u iskušenju da utoliko lakše prihvate argumente pagana protiv Jevreja ukoliko je neprijateljstvo ovih poslednjih protiv hrišćana nužno postajalo »mržnja protiv celog ljudskog roda«. Antisemitizam će se uskoro zasnivati na socijalnim, ekonomskim ili političkim motivima – što će reći da će težiti gubljenju prvobitnog vida u kojemu se ispoljavao, a to je versko neprijateljstvo. 2
Istorija antisemitizma, br. 2039; Sociologija antisemitizma, br. 2194.
11
a) Međutim, verske preokupacije još uvek objašnjavaju izvestan broj mera ili postupaka: 1. Zabranjeno je sklapanje braka između hrišćanke i Jevrejina, a potom i između Jevrejke i hrišćanina; prava pobuda za taj postupak nije bio rasizam, već strah od preobraćenja na štetu crkve, to jest bojazan da će hrišćanski član supružanskog para postati otpadnik; 2. Obnovljena je i širena optužba za bogoubistvo. Tema o narodu koji je ubio Boga postala je deo zajedničkih narodskih verovanja hrišćanskog sveta: da bi se priznalo i istaklo kako Hrista nije raspeo jevrejski narod, već su to učinili gresi svih ljudi, bilo je ipak potrebno malo prefinjenije versko promišljanje; 3. Naglašeno neprijateljstvo prema Jevrejima moralo je da dođe do izražaja i u liturgiji: jedna od molitava izgovaranih u obredima na Sveti petak bila je namenjena Jevrejima (što je bilo dobro), ali u njenom tekstu bile su i reči oremus et pro perfidis Judaeis i aludiralo se na perfidia judaica (što već nije bilo tako dobro). Prema Ademaru de Šavanu, u Tuluzi je postojao običaj da prilikom svakog uskršnjeg praznika bude ošamaren jedan Jevrejin, a oko hiljadite godine taj postupak »kolafizacije« izvršavan je s takvom žestinom da su – ako je verovati hroničaru – mozak i oči nesrećnika vrcali iz glave i padali na zemlju (cerebrum... et oculos... ad terram effudit)!... 4. Najzad, pri antisemitizmu podvajanja kleveta o ritualnom ubistvu nije imala prođu; hrišćani, protiv kojih su tu optužbu dizali pagani, nisu hteli da je i sami ponove protiv Jevreja, jer su bili u položaju da na svojoj koži sasvim dobro uvide svu njenu ispraznost. Protiv Jevreja je ta opasna optužba prvi put podignuta tek u XII veku; pape kakvi su bili Inoćentije IV i Grgur X uzalud su nastojali da stanu nakraj toj zlokobnoj legendi, koja je sa nepokolebljivom postojanošću stalno ponovo iskrsavala i svedočila o strašnoj ostrvljenosti. b) Ekonomski motivi. – Ali položaj jevrejskih zajednica znatno je pogoršan kad su počeli krstaški ratovi: budući da Jevreji usred hrišćanskog sveta nisu bili hrišćani, morali su da obavljaju neke poslove koji su hrišćanima bili zabranjeni; u izvesnoj meri, naime, »ekonomska oblast bila je oblikovana duhovnom«. Ovome treba dodati i neku vrstu predispozicije za poslove trgovine i razmene, kakvu poseduju narodi koji su raspršeni unutar drugih nacija. Jevreje je, pod teretom nekih običaja, pritiskala i zabrana da poseduju nekretnine. No zato im je ipak omogućavano da budu vlasnici vinograda, zemlje ili kuća, jer su iznenadne pretnje progonstvom, koje su ponekad i ostvarivane, pružale snevanu priliku da se konfiskuju njihova dobra. Da li je onda za čuđenje to što su se Jevreji veoma često bavili samo onim poslovima koji su omogućavali da se lako umakne sa dragocenostima koje su se mogle odneti: što su, dakle, bili krznari, draguljari, menjači, pozajmljivači, itd. Povodom složenog problema jevrejskog zelenaštva koji se time postavlja, valja napomenuti da se u srednjem veku pod zelenaštvom podrazumevalo plaćanje bilo kakvog interesa od strane zajmoprimca, ma kako minimalna bila njegova stopa. Jevrejin zelenaš javlja se, dakle, kao tvorevina srednjovekovnog društva, pa je Ašil Lišer s razlogom pisao: »Umetnost guljenja Jevreja pretvorila se u instituciju, u redovni izvor prihoda za krunu.« Tako je, iz razloga koji više nisu bili isključivo verski, ovaj antisemitizam, zasnovan na nastanjenosti, izazvao pojavu novih uzroka antisemitizma koje će rasisti kasnije radosno prihvatiti i ovekovečiti. Biće potrebno ništa manje nego da izraelski poljoprivrednici učine plodnom pustinju Negev, da bi neki ljudi priznali kako su Jevreji, na kraju krajeva, ipak sposobni da se posvete i delatnostima drukčijim od onih u koje su ih antisemitski rasisti hteli da zatvore. c) Znaci poniženja i izopštenosti. – Među njima postoje dva koja su naročito čuvena i efikasna, pa zaslužuju da budu spomenuta, a to su žuta zvezda i geto. 1. Obavezu nošenja žute zvezde nametnuo je Jevrejima IV lateranski koncil 1215. godine, u želji da Jevreji budu potpuno odvojeni od hrišćana: ta je mera primenjivana na veoma elastičan način i s velikom raznovrsnošću. Ali i u ovom slučaju srednjovekovni motivi nisu bili rasistički: jer znake za raspoznavanje nosili su muslimani, gubavci, prostitutke; reč je dakle bila o oznaci koja se nosila bilo da bi se izbegao promiskuitet, bilo da bi se upozorilo protiv onih opštenja koja su se smatrala opasnim po veru. 12
2. Geto, koji će postati opšta pojava tek posle renesanse, proisticao je u početku iz iste te želje za odvajanjem, a uz to je omogućavao jevrejskoj zajednici da učvrsti veze u vlastitom društvenom i verskom životu. Možemo, doduše, žaliti zbog takvih mera, koje nam izgledaju ponižavajuće i diskriminatorske, ali – ma koliko ih groznima smatramo – moramo reći da one nisu ni prineti onima koje su preduzimali nacisti; duh rasizma tada još nije postojao. Dobar primer za to je jedna propoved koju je krajem XIV veka održao sv. Vensan Ferije: »A vi, nalazite li vi olakšanje u preobraćenju nekog Jevrejina? Ima dosta hrišćana koji su toliko ludi da ga ne nalaze. Trebalo bi da takve ljude zagrle, da ih poštuju i vole; naprotiv, oni ih preziru zato što su bili Jevreji. Ali Jevreje ne treba prezirati, jer je i Isus Hrist bio Jevrejin, a i sveta Djeva Marija bila je Jevrejka pre nego što je postala hrišćanka. Veliki greh čini onaj ko ih ponižava.« M. Lovski je pisao: »Bila je to netrpeljivost, a nipošto rasizam«. Ističući egzogamski karakter jevrejskog statuta u Meklemburgu, koji je pogodovao sklapanju mešovitih brakova kako bi deca postala hrišćani, isti autor je bio u pravu kad je zaključio: »Meklemburg iz 1813. više se razlikuje od onoga iz 1933. nego Recesvind od Blihera.« C) Nov pojam: čistota krvi. – Jevrejski će problem u Španiji sredinom XV veka prvi put biti obojen rasizmom. To još nije bio čist rasizam; u pitanju su bili samo predznaci. Još uvek se, naravno, nije govorilo o jevrejskoj rasi, ali razlika između Jevreja i ostalih nije više bila isključivo u religiji, budući da voda krštenja više nije bila dovoljna da »ukloni opori miris jevrejske vere«. Premnogo je bilo preobraćenih Jevreja (conversos) koji – činilo se – nisu jednom zauvek raskinuli sa svojom dotadašnjom verom; mnogi među njima, »loše kršteni«, ili su bili preobraćeni na silu, ili su katoličku veru prihvatili iz interesa i nalazili se na visokim položajima. I jedni i drugi su se u tajnosti i dalje držali hebrejskih obreda. Narod, koji je prema njima bio surevnjiv i prezirao ih zbog te dvostruke pripadnosti, mrzeo ih je više nego prave Jevreje i nazivao ih marranos, marani. Prema opštem mišljenju, trebalo je kao »nove hrišćane« posmatrati ne samo one koji su se preobratili, već i sve njihove potomke. Zato su »stari hrišćani« bili oni koji su mogli da pruže dokaz o svojoj limpieza de sangre (čistoti krvi), to jest da dokažu da niko od njihovih predaka nije bio konvertit (converso). Za ljude iz nižih staleža to je bio jeftin način da sebi stvore izvesnu aristokratiju, utoliko pre što su mnoge španske velmože mogle u sebi imati poneku kap jevrejske krvi, a u tom pogledu će se u XVII veku široko rasprostraniti sumnjičavost koja će dobiti razmere opsesije. Prvi propis o čistoti krvi bio je donet 1499. u Toledu, posle pobune izazvane prevelikim poreskim zahtevima kraljevske vlasti: prema njemu, conversos su proglašeni nedostojnima da obavljaju »privatne ili javne službe« u gradu Toledu i na čitavoj teritoriji pod njegovom jurisdikcijom. Mada je sve to moralo dovesti do načelnog progonstva Jevreja iz Španije 1492. godine, ipak je još uvek ostalo dovoljno marana da bi 1547. godine, opet u Toledu, propisom o čistoti krvi ponovo bila zvanično zahtevana limpieza. Ta ideja – za koju se žestoko zalagao nadbiskup Siliseo, a protiv koje se nadahnuto i vatreno borio francuski franjevac Anri Moroa – izazivala je sve oštrije raspre, o kojima je pisao A. Sikrof. Mržnja protiv marana preuzela je ulogu antisemitizma, unoseći u nj jednu novu, rasnu komponentu. U to vreme postojala je težnja da iz sumnje izazvane mogućnošću lažnog preobraćenja nastane jedno novo, rasističko shvatanje jevrejskog pitanja: to je bio predznak promena do kojih će kasnije doći. II poglavlje PREDZNACI Krajem srednjeg veka svet je doživeo preobražaj čiji su uzroci bili mnogobrojni i raznovrsni; u prvi plan dolaze geografska otkrića koja će, razumljivo, izazvati postavljanje mnogih pitanja: jesu li ta uspravna dvonožna bića koja otkrivamo tamo s one strane mora – ljudi, ili nisu? Pripadaju li ljudskoj vrsti? Ako pripadaju, nisu li oni, u okviru te iste vrste, predstavnici nižih rasa, sa svim onim što to znači? Eto jednog nepredviđenog vida u kojemu se javlja dotad neslućena različitost. 13
Kroz preobražaje prolazi i Evropa, gde »srednjovekovno hrišćanstvo« propada i nestaje: umesto dotadašnjeg verskog i jezičkog jedinstva javljaju se lokalne različitosti i nacionalne suprotnosti. Zemlja koja se uvećala, jezici koji su postali raznovrsni, domovine koje ne trpe jedna drugu, sve je to navelo ljude da se počnu upoređivati, ocenjivati i razvrstavati: zašto bi razum naveo životinju koja je njime obdarena da izmakne pravljenju klasifikacija i izricanju hipoteza o njenom poreklu i njenoj sudbini? U razbijenom ogledalu u kojemu se tada odražava slika ljudskog roda neki će odbiti da iza vidljivih različitosti vide jedinstvo: te će različitosti biti jedine pamćene i slavljene, kako bi se mogla veličati nadmoć ove ili one rase. I. Novi svet 1. Indijanci. – Posle osvajanjâ čiju istoriju ovde ne treba da prepričavamo, papa Aleksandar VI je u buli Inter Cetera odobrio špansko prisvajanje Novog sveta. Na osnovu toga prišlo se organizovanju – koje je nadzirala Casa de Contratatión de las Indias de Sevilla – čitavog jednog sistema za legalizovanje »podele Indijanaca kao najvrednijeg plena stečenog osvajanjem«. Protiv toga se gromoglasno pobunio dominikanac fra Antonio Montesinos u propovedi održanoj u crkvi u San Domingu poslednje nedelje adventa 1511. godine: »Zbog svoje okrutnosti prema jednoj nevinoj rasi svi ste vi u stanju smrtnoga greha. Zar i oni nisu ljudi?« Neposredna posledica ove propovedi, oko koje se u ono vreme podiglo mnogo prašine, bilo je izvesno ublažavanje stava prema domorocima. Jedan od slušalaca Montesinosa, Bartolome de Las Kazas, nekadašnji seljak-kolon koji je upravo trebalo da postane sveštenik, pojaviće se u ulozi predvodnika borbe za dostojanstvo Indijanaca i tvrdokornog branioca njihovih prava. Ovo je prilika da se spomenu dve od najčuvenijih disputationes o ponašanju španskih kolonizatora i o sudbini koju su oni namenjivali domorocima. U prvoj, 1519. godine, pred novim carem Karlom V, suočili su se Las Kazas i Kevedo, biskup iz Darijena u Kolumbiji. Ovaj poslednji nije oklevao da izjavi kako su »Indijanci niža bića, robovi po prirodi«, preuzimajući u ovim poslednjim rečima distinkciju kojoj je pribegao Aristotel u Politici. U odgovoru Las Kazasa nije bilo ništa manje odlučnosti: »Naša je vera namenjena svim narodima na svetu... ona nijedan od njih ne lišava slobode, pod izgovorom da su njihovi pripadnici robovi po prirodi.« U sve ovo se energično uplela i sama papska vlast; bulom Sublimis Deus iz 1537. papa Pavle III je obznanio da su Indijanci pravi ljudi (veros homines) i sposobni da prime veru, uprkos onima koji imaju smelosti da tvrde kako ih valja držati u ropstvu, ut bruta animalia. Las Kazas je činjenicu da su i oni potomci Adama navodio kao jemstvo da su reducibles a toda ley de razón y convertibles a nuestra santa fe católica. Sepulveda, kanonik iz Kordobe i prevodilac Aristotela, objavio je u Rimu raspravu posvećenu upotrebi sile protiv američkih domorodaca; u njoj je tvrdio da su ratovi koje su vodili Kortes i njegovi suparnici bili legitimni, navodeći kao glavni dokaz za to činjenicu da su Indijanci varvari i robovi po prirodi, te da su prinosili ljudske žrtve. Avgusta 1550. sastao se u Valjadolidu skup od četrnaest teologa da bi saslušao argumente kojima se Sepulveda suprotstavio Las Kazasu. Mada rasprava – odložena da bi bila nastavljena sledećeg proleća – nikad nije zvanično zaključena, ipak je okončana pobedom nerasističkih teza koje je branio Las Kazas: ratovi u cilju novih osvajanja bili su obustavljeni, argumenti o varvarstvu i idolopoklonstvu odbačeni, a uticaj zaštitnika Indijanaca dolazio je do izražaja čak i u predavanjima koja je Domingo de Soto držao sledećih godina na Univerzitetu u Salamanki: »Nametati veru silom znači činiti je mrskom... ni u kojoj prilici nije dopušteno činiti zlo da bi iz toga proizašlo dobro.« Poslednje godine Las Kazasa, koji je umro kad mu je bilo 92 godine, svedoče o netaknutoj energiji čoveka koji je napisao: »Ne postoji na svetu nijedan narod, ma kakvi bili varvarstvo, svirepost ili iskvarenost njegovih običaja, koji jednog dana ne bi mogao postati uljuđena nacija čiji se članovi ponašaju na način kakav dolikuje čoveku i koji je u skladu sa razumom.« Ovu rečenicu citi ra Hanke koji piše: »Ovaj će iskaz nadživeti sva stoleća i biće jedan od velikih doprinosa Španije 14
čovečanstvu«, i upoređuje je sa nekim pasusima iz deklaracije koju je 1950. usvojio UNESKO. Utoliko nas više iznenađuje napomena da je Las Kazas u mladosti tražio da se crni robovi šalju u Ameriku. Ta nam je činjenica poznata na osnovu tvrđenja samog Las Kazasa, koji je u svojoj knjizi Historia de las Indias saopštio da je bio prvi koji je tražio dozvolu za uvoz crnih robova. Uz to je pisao: »Kasnije sam shvatio da je ono što je nepravično prema Indijancima isto tako nepravično prema afričkim crncima.« Dodao je da nije uvideo svu nepravičnost načina na koji su Portugalci pretvarali crnce u robove, i priznao kako »nikad nije bio siguran u to da će mu neznanje u kojemu je živeo poslužiti kao opravdanje pred Božjim sudom«. Nije, dakle, Las Kazas taj koji je izmislio ropstvo crnaca: Portugalci su ga već ranije bili uveli, a postojalo je i među crncima u Africi, ali trgovina crnim robljem nastaće i razvijati se tek sa otkrićem Novog sveta. 2. Trgovina crnim robljem. – Trgovina crnim robljem, koja je neraskidivo vezana za pomorski saobraćaj između Evrope, Afrike i Amerike, doživela je svoj vrhunac u XVIII veku. U knjizi ovako malog obima ne možemo pomišljati na to da govorimo o načinu na koji je ona obavljana i o njenom ukidanju, ali hteli bismo ipak pokušati da odgovorimo samo na dva pitanja: 1. Koliko je crnaca na taj način deportovano s jednog kontinenta na drugi? Izvesno je da je veoma teško dati bilo kakav odgovor u ciframa, a »ukupan broj, koji važi za čitav svet, kreće se, u zavisnosti od temperamenta pisaca i njihovih rasnih ili političkih sklonosti, od 3 do 50 miliona«. Na osnovu procena koje je u svom značajnom delu Istorija trgovine crnim robljem izneo A. Dešan, može se smatrati da je od 1450. godine ukupna trgovina robljem u svetu obuhvatila najmanje 14 miliona crnaca, a »najmanje 20 miliona može se rasporediti na dvadesetak vekova, s tim što se više od polovine tog broja odnosi samo na poslednja dva veka«. 2. Zašto su crnci, i praktično samo oni, predstavljali skoro sveukupnu robovsku radnu snagu? Rasisti bi una voce odgovorili da je to zato što su oni niža rasa. A. Dešan navodi neke druge moguće razloge: počev od trenutka kad su beli (slovenski3) robovi primili hrišćanstvo, počelo se sa traženjem drugih robova, pa su oni nadeni u crnoj Africi; kako je rastao značaj Amerike, tako se povećavao i broj robova, a crnci, naviknuti na tropsku klimu, radili su na plantažama u egzotičnim predeli ma bolje od drugih: ropstvo je postojalo već u Africi, jer su ratni zarobljenici pretvarani u robove, pa se to pretvorilo u »naviku koja je sve više zloupotrebljavana«. No u stvarnosti postoji jedan argument koji se skoro i ne navodi, budući da svojom jednostavnošću pomalo podseća na Kolumbovo jaje: zašto baš crnci? pa zbog boje! U Rimu je, već prema mogućnostima, u roba pretvaran stranac, a kasnije paganin: on je, dakle, bio neko ko je drukčiji. Među belim ljudima (nezavisno od spoljnih obeležja samog gospodara) boja kože će postati pretpostavka za ropstvo; jednom crncu biće mnogo teže da sa nekakvim izgledima na uspeh pokuša da pobegne. Kao najvidljivija rasna oznaka, boja kože će brzo dobiti rasističko značenje. U vidnom polju belaca crni rob se u doslovnom smislu reči javlja kao mrlja... A uz to, je li on zaista čovek? ili neka razvijenija životinja? I sam Jevrejin krštenjem postaje hrišćanin; njegovo »judejstvo« predstavlja duhovnu osobinu bez koje on može ostati, dok crnac ne može da promeni kožu. Predstavu o tome koliku je korist izvukao stari kontinent iz gnusne trgovine koju smo upravo opisali pružio nam je V. Sombart napisavši: »Mi smo se obogatili zato što su zbog nas poumirale čitave rase, čitavi narodi; zbog nas su opusteli čitavi kontinenti.« II. Teorija o klasama Kao posledica sve izrazitije svesti o razlikama među nacijama pojavili su se i sve nepomirljiviji partikularizmi: počev od XVI veka ta svest je dovodila do isticanja posebnih vrednosti svake grupe, a često i do toga da pojedine grupe budu proglašavane nadmoćnima u odnosu na druge. Tako su nacionalni jezici jačali i ulazili u upotrebu na račun latinskog, koji je sve više postajao samo liturgijski jezik – ili pak jezik jednog uskog kruga humanista. Italijani su bili skloni da 3
Reč sclavus (rob), iz srednjovekovnog latinskog, potiče od imena Slavus (Sloven, Slaven), pošto su mnogobrojni pripadnici slovenskih plemena bili pretvoreni u robove. (Prim. prev.)
15
smatraju Francuze varvarima, dok su se Francuzi ponosili originalnošću i dostojanstvenošću svog nacionalnog jezika. Tacitova Germanija korišćena je s one strane Rajne za slavljenje nemačkih vrlina, a Kristof Šojrl je u svom delu Libellus de laudibus Germaniae pisao: »Ne vidim da imamo išta zajedničko sa Francuzima: naša snaga, naš jezik, naš način ratovanja, sve je drukčije. Drukčiji je, najzad, i način na koji smo privrženi svojim obavezama i na koji poštujemo veru kojoj smo se zakleli.« »Ništa nije zajedničko; sve je drukčije« – veličalo se ono što razdvaja, dok je ono što bi moglo da ujedini bilo poricano ili prećutkivano. Fransoa Otman trsio se da dokaže kako je kraljevski apsolutizam u suprotnosti s nacionalnom tradicijom. Zato je napisao knjigu Franco-Gallia, »Francuska Galija«: Gali su bili braća Germana, ali su, za razliku od njih, imali tu nesreću da su se našli pod rimskom okupacijom. Ovde još nije bila reč o teoriji o rasama, već samo o njenoj najavi: iza teorije o klasama krila se etnička teza. Krajem XVII veka, pristalice shvatanja o rasnoj istovetnosti Gala i Franaka imali su za protivnika jednog izuzetnog čoveka, Lajbnica, koji je toj temi posvetio raspravu De origine Francorum. On je tu tvrdio da njihova metoda proističe iz želje, a ne iz rasuđivanja (haec optantis sunt, non ratiocinantis). Sve će ovo naći ako ne konačan, a ono veoma razrađen i naglašen oblik u jednom posthumno objavljenom spisu Anrija de Bulenvilijea, Istoriji nekadašnje vladavine u Francuskoj. Franci su, po njemu, osvajajući Galiju, postavili prave temelje države: »Gali su postali podanici, Franci su bili gospodari i vlastelini. Osvojivši zemlju, Franci koji su to bili po rođenju postali su jedino prav o plemstvo i jedini su bili sposobni da to budu.« Vojvoda de Sen-Simon bio je presrećan što može da navede slične argumente, naglašavajući da su kmetovi postali od Galo-Romana. Govoreći isto što i Otman, Bulenvilije je takođe zastupao teoriju o klasama: plemići su zahtevali vlast po pravu stečenom rođenjem, pošto su bili potomci germanskih osvajača. Jedna tako isključiva teza morala je izazvati žestoka suprotstavljanja: opat Dibo ju je pobijao u svojoj Kritičkoj istoriji uspostavljanja francuske monarhije u galskim zemljama (1734) sa stanovišta upravo suprotnog onome što ga je zastupao Bulenvilije: kraljevska vlast i građanstvo tu su prikazani kao nešto što je proizašlo iz starog galsko-rimskog društva; Franci su, uostalom, došli u Galiju kao saveznici Rimljana, a Francuska duguje veličinu svojim rimskim korenima, još uvek veoma žilavim. Jedan tako uravnotežen duh kao što je Monteskje nije mogao a da ne ukaže da obe ove teze idu sasvim u krajnost. On je pisao: »Svaki od njih dvojice, i g. grof de Bulenvilije i g. opat Dibo, stvorio je svoj sistem, od kojih jedan izgleda da predstavlja zaveru protiv trećeg staleža, a drugi zaveru protiv plemstva.« Ova ocena nije sprečila kasnije pisce da se sa žarom svrstavaju iza jednog od dvojice protagonista, dovodeći njihove teze do još većih krajnosti: Sjejes se, na primer, u svojoj čuvenoj brošuri Šta je to treći stalež? pokazao kao nastavljač Diboa; on je nedvosmisleno isticao svoje divljenje prema staroj rimskoj jednakosti. Zauzvrat, opat Mabli je u svojim Razmišljanjima o istoriji Francuske već 1765. usvojio teze Bulenvilijea... zamenjujući, međutim, plemstvo trećim staležom! Germanofilija je svoj vrhunac dosegla sa gđicom de Lezardijer (Teorijska osnova političkih zakona francuske monarhije, 1790) koja je borbu između Franaka i Rimljana prikazivala kao nepoštedan rat, u čijim se okvirima germansko slobodarstvo hvatalo ukoštac sa rimskim despotizmom: slom ovog poslednjeg obezbedio je trijumf slobode. Monlozije će pak nastaviti pravcem kojim je išao Bulenvilije, dok je Ogisten Tjeri u XIX veku preuzeo suprotstavljanje dvaju elemenata, jednog koji je bio plemićki i germanski, i drugog, proleterskog i galo-romanskog. U tom pogledu naročito rečit izgleda naslov knjižice koju je 1829. objavio prirodoslovac Vilijam Edvards: O fiziološkim osobenostima ljudskih rasa, posmatranim u njihovoj povezanosti sa istorijom. Ne treba li u isti red staviti i Viktora Kurtea, čiji je značaj tek nedavno osvetljen i koji se po mnogo čemu pokazuje kao prvi teoretičar hijerarhije rasa i preteča Gobinoa? On je 1837. objavio delo čiji je naslov sam po sebi program: Nauka o politici zasnovana na nauci o čoveku, ili Studija o ljudskim rasama u njihovom filosofskom, istorijskom i socijalnom vidu. 16
Teorija o klasama kojom su se one – klase – poklapale sa različitim etničkim poreklima, i koja je, zavisno od toga ko joj je bio autor, čas slavila, a čas omalovažavala germanski ili rimski element, navikavala je duhove na to da pojedinci budu razvrstavani shodno rasi kojoj pripadaju. Rasističke su doktrine, dakle, crple građu iz tog zajedničkog nasleđa autora koji su, iako nisu poznavali antropologiju, ipak u svojim političkim i nacionalnim sporenjima pružili neku vrstu istorijske osnove prividnoj perspektivnosti rasizma. III poglavlje RASISTIČKE DOKTRINE I. Artur de Gobino 1. Ko je bio Gobino? Grof Žozef-Artur de Gobino, rođen 14. jula 1816. u Vil-d'Avreu, pripadao je nižem provincijskom plemstvu. Pošto njegova porodica nikad nije zaboravljala svoje daleko normansko poreklo, to će kasnije omogućiti Gobinou da s više nego diskutabilnom verodostojnošću proglasi Vikinge svojim precima, pišući Povest o Otaru Žarlu, norveškom gusaru, čiji je on navodno bio potomak. Pošto ga je vaspitavala majka, njegovo rano usamljeničko obrazovanje očuvalo je u njemu izvestan himerični idealizam, ali ga je udaljavalo od svega stvarnog i konkretnog. U njegovoj 14. godini majka mu se nastanila u mestu Bjen, gde je on, ovaj put u koležu, pohađao nastavu na nemačkom; tu se upoznao i sa latinskom i grčkom starinom, a naročito sa istočnim jezicima koji su ga, izgleda, svojim složenim pismom i gramatičkim teškoćama oduševili i probudili u njegovom duhu i srcu, pored ljubavi za Nemačku, i ljubav za Istok. U Pariz je stigao tokom onog perioda koji je nazvan renesansom Istoka i slušao je predavanja Silvestrade Sasija, Birnufa, Katremera. Od presudnog značaja za njegovu budućnost bio je susret sa Tokvilom (bez sumnje kod Arija Šefera) koji mu je omogućio da izađe iz osrednjosti i da sebi obezbedi vreme i dokolicu za stvaranje opusa iz kojega ćemo se ovde pozabaviti samo Esejom o nejednakosti ljudskih rasa. Najpre je za Tokvila obavio neka istraživanja. Veza uspostavljena između te dvojice ljudi vremenom je postajala sve čvršća, budući da je Tokvil, postavši 1849. godine ministar inostranih poslova, postavio Gobinoa na mesto šefa svog kabineta. Bez obzira na to što je ministar kratko ostao na toj funkciji, vrata diplomatije bila su za Gobinoa time odškrinuta, pa ga je novembra iste godine general Opul, postavši posle Tokvilove ostavke vršilac dužnosti ministra inostranih poslova, imenovao za prvog sekretara Ambasade Francuske u Bernu. Tako je Gobino definitivno stupio na put »pravljenja karijere«. Esej o nejednakosti objavljen je u četiri knjige 1853. i 1855. U međuvremenu, Gobino je predstavljao Francusku u Hanoveru i Frankfurtu; njegova se diplomatska karijera nastavila do 1877, a posle toga je živeo u Rimu. Otišavši u Torino, u tom gradu je oktobra 1882. iznenada i u samoći umro. 2. Problemi viđeni očima Gobinoa Gobino već od samog početka postavlja sebi pitanja o kraju civilizacija: zašto i kako one umiru? Nakon što je odbacio sve već ponuđene odgovore (uticaj institucija, religijâ, klimatskih činilaca) i pokazao da oni sami po sebi ne mogu predstavljati zadovoljavajuće objašnjenje, pružio je jedan nov ključ, predlažući sistem koji uglavnom počiva na pojmu rase. Mada se rasa javlja kao istinski činilac promena u društvima, valja naglasiti da kod njega nije reč o nekakvoj nepomičnoj rasi, umrtvljenoj u stalnom odupiranju spoljašnjim uticajima. Civilizacije propadaju zbog izopačavanja njihovih naslednih osobina, a do tog izopačavanja dolazi mešanjem rasa; ali civilizacija se razvija samo tako što jedna nacija potčinjava neku drugu; prema tome, nije preterivanje ako se kaže da je mešanje rasa civilizacijski činilac, te da je jedino ono omogućilo čoveku da izađe iz stanja varvarstva. 17
Tako nailazimo na jednu suštinsku protivrečnost koje je Gobino savršeno svestan, pa je za njega mešanje rasa, kao i jezik za Ezopa, u isti mah i nešto najbolje i nešto najgore: ljudska je vrsta potčinjena »dvostrukom zakonu privlačenja i odbijanja... koji je, u svom prvom delu, istovremeno i znak spremnosti neke rase da primi civilizaciju i uzrok propadanja te civilizacije«. Zakon odbijanja, o kojemu odmah pomišljamo da bi mogao predstavljati osnovu za neku rasističku doktrinu, u očima Gobinoa, naprotiv, za svaku je osudu: zbog svoje odbojnosti, primitivni ljudi nikad neće biti civilizovani: »Jedan deo čovečanstva je istovremeno žrtva nemoći da ikad bude civilizovan, čak i u prvom stepenu, pošto je nesposoban da savlada prirodnu odbojnost koju čovek, kao i životinje, oseća prema ukrštanju.« Zakon odbijanja se utoliko lakše može prevladati što postoji i zakon privlačenja, koji je svojstvo snažnih naroda; »izrazito elitni narod, kao što je onaj koji ispoljava naglašenu sklonost ka mešanju sa nekom drugom krvlju« predstavlja element koji će spajanjem sa nekom nižom i pobeđenom rasom zasnovati »novu rasu..., ispoljavajući pri tom neke naročite osobine koje proističu iz samog tog mešanja i koje su nepoznate obema roditeljskim porodicama«. Na nesreću, na jednoj takvoj padini nema zaustavljanja, pa će se kroz sva ta ukrštanja i mešanja dospeti i do izopačenja: »To je ono što je rušilo i najveće; reč je o nevolji koju ništa ne može da otkloni niti da nadoknadi.« Trebalo je da mešanje ostane diskretno i neznatno, homeopatski dozirano. Valja još objasniti kakvim je to intelektualnim i psihološkim stranputicama Gobino dospeo do toga da iskonstruiše ovu antinomiju. U njegovu dobronamernost ipak ne bi trebalo sumnjati; on je sam, u predgovoru za drugo, post mortem objavljeno izdanje Eseja (1884), dovoljno ukazao na kontingentnost i subjektivnost svoje teze: »Moja teorija, takva kakva jeste, sa svojom slabošću i snagom, onim što je u njoj tačno i onim što je plod zablude, slična je svim drugim čovekovim prorokovanjima.« A samim tim, u meri u kojoj prorokovanje ne zavisi od razuma, biva isključena svaka »naučna« pretenzija. Štaviše, »ta knjiga... je izraz instinkata koje sam ja samim svojim rođenjem doneo na ovaj svet« i »nisam smatrao da mogu upoznati sebe ako ne znam kakva je sredina u kojoj mi je palo u deo da živim i koja je, s jedne strane, budila moju najstrastveniju i najnežniju simpatiju, a s druge strane, bila mi je odvratna i ispunjavala me mržnjom, prezirom i užasavanjem«. Ovi izrazi čak izgledaju blagi u poređenju sa onima koje je upotrebio 1877. u jednom nacrtu za predgovor, gde je pisao da je teorija o rasama »prirodna posledica užasavanja i gađenja kakve osećam prema demokratiji«. Nije mogao potpunije priznati subjektivizam svoje teorije: unutarnju dramu čoveka, iz koje je, od Avgustina do Paskala, izvirao najpotresniji ljudski krik, Gobino razrešava rasnim sukobom. 3. Različitost ljudskih rasa A) Tri osnovne rase. – Ne bez oklevanja, Gobino usvaja podelu na tri velike porodice – crnu, žutu i belu – kakva je u njegovo vreme bila uobičajena. Mada je zanemarivao uticaj sredine, izgleda da je predosetio da je boja kože sasvim sporedna osobina, koja bi u stvari mogla proisticati iz temperature ili iz stepena osunčanosti. Crnci predstavljaju »najmanje cenjenu« podvrstu koja se »nalazi na dnu lestvice«. Ona se nikad neće osloboditi najveće intelektualne ograničenosti. Za razliku od crnaca, ljudi žute rase ispoljavaju samo slabost želja i težnju da u svemu budu osrednji. Ljubav prema korisnom, poštovanje pravila, rečju praktični um, to je ono na šta se svodi osobenost žutih ljudi. Osobine bele rase nisu toliko jasne, ali to je bez sumnje zato što se »lepo ne može tako lako sagledati«... Ono specifično što belog čoveka navodi na delovanje jeste čast. Autor Eseja na kraju peva pravu slavopojku belom čoveku: »Pokazujući već u početku da poseduje bodru i moćnu inteligenciju, bela rasa nadmašuje druge, neuporedivo mnogobrojnije, ne zbog prevlasti koju je stekla nad tim poniženim suparnicama, budući da ni do kakvog kontakta nije ni došlo, već zbog nadmoći svoje civilizatorske sposobnosti, kojom se uzdiže nad ništavilom te mnogobrojnosti.« Tu dakle imamo tri osnovna elementa spremna da se na zemaljskoj kugli podudare početkom istorijskih vremena: do rasprostiranja crne rase dolazi na Jugu (Afrika, južna Azija), žuta rasa preplavljuje Kinu i Evropu; beli ljudi, koji su živeli u Hindukušu, šire se po čitavom svetu, a prva mešanja do kojih će doći zauvek će odrediti kakve će biti osobine onih ljudskih rezervoara iz kojih će nići mo 18
derne nacije. B) Prva mešanja belaca i crnaca i njihove posledice po civilizaciju. Među belim ljudima sa visoravni centralne Azije, Gobino ističe tri glavne porodice: Hamite, Semite i Jafetide (za koje je zadržao biblijska imena članova Nojeve porodice). a) Vladanje nad narodima. – Hamiti i Semiti pružaju nam uvid u dramatični sažetak ili aniticipaciju onoga u šta će se pretvoriti žalosna istorija Zapada. Kad su se beli Hamiti pojavili među crncima, ovi su ih videli kao bogove, a došljaci se nisu bunili (Homo hpominis deus, to isto će kasnije doživeti i španski osvajači Amerike); prvi sistem vladavine bio je teokratija, pošto je beli čovek bio Bog. Ali zakon privlačenja, »sa svojim dvostrukim žalosnim i nasmešenim licem«, učinio je svoje, pa je došlo do ukrštanja. Samim tim semitski talas nije mogao biti smatran božanskim, jer su se pred njim našli podanici u kojima je bilo bele krvi: vladavina, umesto svešteničke i monarhijske kakva je bila dotad, postala je aristokratska i republikanska. b) Umetnost. – Izvor iz kojega su ponikle umetnosti tuđ je civilizatorskim instinktima. On se krije u krvi crnih ljudi. Moć kojom umetnost deluje na mase uvek će neposredno zavisiti od količine crne krvi koja se u njima može naći. Eto nečega zaista iznenađujućeg! Gobino je i sam svestan na koliko se neočekivan način može dojmiti njegov sasvim nedvosmislen zaključak, pa ne može a da ne napiše: »Neko će reći da sam na nakaznu glavu crnca stavio zaista lepu krunu...« Ali umetnički genije je iskrsnuo »tek nakon što je sklopljen brak između belaca i crnaca«. Klica koja se nalazi u crnoj krvi nije mogla sama po sebi doći do izražaja – za to je bilo potrebno da dođe do spoja sa belim čovekom. C) Arijanci. – Iz središnje Azije došli su Jafetidi, to jest treći ogranak tamošnje porodice belih ljudi. Gobino, koji bi hteo da izbegne svako brkanje sa Arijevcima, pristalicama Arijeve jeresi, pisaće Arijanci, a ne Arijevci; proučavajući njegove teorije, upotrebljavaćemo i njegovu terminologiju. Fizički izgled ljudi te rase povod je za prave ditirampske hvalospeve. Gobino piše da je »ta rasa, po svom fizičkom sklopu, bila najlepša od svih o kojima su se ikada pronosile priče... oni što su svojim fizičkim izgledom nadahnuli vajare Pitijskog Apolona, Atinskog Jupitera, Miloske Venere, predstavljali su najlepšu vrstu ljudi koji su svojim likom mogli da raduju zvezde i zemlju«. Tolika telesna lepota objašnjava i duhovnu nadmoć Arijanaca, kojima je uz to »bila na raspolaganju ogromna količina životnosti i energije«. Politička je vlast bila tako organizovana da odgovara društvu slobodnih i ravnopravnih ljudi, a njen je sistem bio najpotpunije razrađen u Indiji, gde su oni, vođeni željom da održe najvišu vlast u rukama bele rase, izmislili državu sa hijerarhijski uređenim društvom shodno razini inteligencije: kaste. Tako je, prema rečima samog Gobinoa, »nađeno idealno rešenje problema...«, ali taj je sistem primenjen prekasno, pa će udarac koji će mu zadati budizam za nj biti koban. D) Ljudi žute rase. – Gobino ih slika na proizvoljan i ne baš laskav način: »Nos, usta, sitne oči, gube se na širokim i pljosnatim licima«, »tvorac je očigledno hteo da napravi samo skicu«; a upadljiva crta u tom liku je to što je kosa kod većine tih plemena retka. No zato je ona, i tako reći zauzvrat (sic!! ), užasno obilata kod nekih drugih, pa im se spušta čak do leđa.« 4. Gobinoovo viđenje istorije Zapada A) Grčka. – Arijansko pleme Helena zauzelo je severni deo Balkanskog poluostrva i potčinilo etnički raznovrsno starosedelačko stanovništvo u kojemu je, pored ljudi žute rase, bilo i crnačkih i semitskih elemenata. Ti junaci prehomerskih vremena pripremali su buduću veličinu makedonske države. Ali ubrzo je došao do izražaja štetan uticaj crne krvi na politička svojstva belih ljudi: »Bez obzira na to da li joj je na čelu bio tiranin ili ne, vladavina nad grčkim gradovima-državama bila je dostojna prezira, sramna... zato što je od davnina bila – sasvim izvesno, mada neopazice – ukorenjena u nedostojnom shvatanju kakvo crne rase imaju o vlasti.« Svuda na jugu Grčke razvoj je bio usmeren ka demokratskom uređenju: »Semitska krv preovladavala je u udžericama; ali je osvojila i dvorce.« 19
Ako imamo u vidu da se moderne demokratije manje ili više pozivaju na helenske primere, shvatićemo koliko je značajna ova primedba: potrebno je imati »izopačen duh nadrinaučnika i nedobronamernost glagoljivih teoretičara« da bi se »kao primer za ugled našim društvima preporučivala atinska demokratija«. B) Kelti. - Prvobitni stanovnici severne Evrope bili su ljudi žute rase koji su došli iz Amerike preko Aljaske. Kelti su bili bela naplavina koja je prekrila tu žutu podlogu. Preistorija belog čoveka obojena je, dakle, žutom bojom na Severu, kao što je bila crnom na Jugu; ta belo-žuta mešavina predstavlja etničku osnovu zapadne Evrope; sklonost žutih ljudi ropstvu dugo će ostati uočljiva: iz nje je nastalo današnje stanovništvo francuskog sela: »Neki žitelji donje Bretanje, sa svojim kratkim i zbijenim stasom, svojom krupnom glavom, četvrtastim i ozbiljnim licem, očima često suženim i uzdignutim u spoljašnjim uglovima, otkrivaju... neospornu prisutnost povelike doze finske krvi.« Kasnije će Broka dati ime Kelta crnomanjastim ljudima srednjeg rasta sa visoravni u centralnoj Francuskoj i iz alpskih oblasti. U francuskim seoskim područjima mogla se videti i jedna sasvim posebna, pretežno mongolska rasa, samim svojim poreklom nedostupna savremenoj civilizaciji koja je u suštini germanska... C) Rim. – Dok su rani Rim nastanjivali razni beli narodi, ali svi pomešani sa žutom rasom, semitski Rim bio je proizvod mešanja nastalih osvajanjem. Takvo je stoga i ono rimsko carstvo koje je predmet Gobinoove žestoke odbojnosti: »Ta nacija koja to nije, ta gomila naroda koji nose zajedničko ime, ali ne pripadaju zajedničkoj rasi«, a njegov imaginarni portret Rimljanina iz doba carstva dat je u nimalo privlačnim bojama: »Taj čovek srednjeg rasta, kržljav, vidljivo preplanuo od sunca, u žilama ima pomalo krvi od svake rase koja se može zamisliti... bezočan, podao, neznalica, lupež, razvratnik, spreman je da proda sestru, ženu, svoju zemlju i svog gospodara, a u vlasti je besprimernog straha od siromaštva, patnje, umora i smrti... sve u svemu, i bez ikakvog preterivanja, skoro sve što je u carskom Rimu vredelo potiče iz germanskog korena.« D) Germanski Arijanci. – Oni su, pod imenom Asi ili Arijanci, u VIII veku pre Hr. živeli u jednoj državi koja se nalazila u današnjoj centralnoj Rusiji, a čija je prestonica bila Asgard4. Potom su se raširili po Evropi. U V veku pre Hr. bili su najezdom Huna potisnuti do Atlantika. Ali vremenom će romanska komponenta »rastočiti onu što ju je nadvladala, kao što talasi rastaču stenu«, i na kraju će je nadživeti. Mada su se germanske nacije malo-pomalo raspale u ostacima raznih rasa koje su nastanjivale Evropu, svi tragovi arijanske krvi ipak nisu iščezli. E) Moderne nacije. – Uzrok svih značajnih pokreta u modernim društvima bilo je lagano apsorbovanje Germana u ranije postojećim, i po pretpostavci inferiornim etničkim slojevima. U poređenju sa Skandinavijom, čijih stanovnika više nema u dovoljno velikom broju, ali čiji su kraljevi, poput Gustava-Adolfa ili Karla XII, bili dostojni svog arijanskog porekla, Rusija je dobila veoma prezrivu ocenu. Nju je samo prisutnost mnogobrojnih stranaca u njenim vladajućim krugovima mogla primorati da igra nekakvu ulogu u Evropi. Oni koji u Rusiji vide novu, netaknutu zemlju, nekakvu buduću silu, samo su «zabludeli duhovi«; u stvari, »među porodicama nacija teško da ima takve koja je tako ostarela, toliko iscrpena, toliko izmešana, toliko degenerisana kao što su to Sloveni«. Nemojmo biti toliko okrutni da ironišemo o tome kako oštar smisao dobija Gobinoovo proročanstvo... u poređenju sa onim što je rekao Tokvil. U Italiji pak, pred romanskim elementom u usponu morala je da ustukne lombardijska krv; renesansa će još jednom pokazati koliko je otrovan uticaj Rima na duhove, a Francuska će se pojaviti u žalosnoj ulozi nastavljača tog rada na izjednačavanju i rastakanju: »Ona je bila upravljač i glavni izvršilac posla na apsorbovanju onoga što je najvrednije u društvu u jednu ogromnu zbrku svih etničkih elemenata, koji su joj svojom nepovezanošću i izdeljenošću bili prepušteni na milost i nemilost.« Zanimljivo je da Nemačka nije prošla ništa bolje od Francuske, jer se i ona u znatnoj meri degenerisala, pa razlog tome što je »moderni nemački jezik preuzeo od latinskog izraz schreiben (pi4
Ovaj podatak pripada mitologiji, a ne istoriji. Asi su bogovi (jedna od dveju božanskih loza) iz germanske mitologije, a Asgard je njihovo prebivalište, neka vrsta germanskog »Olimpa«. Njihovim premeštanjem u VIII vek pre Hr. i u centralnu Rusiju očigledno se želelo dati istorijsko »pokriće« germanskom mitu. (Prim. prev.)
20
sati) jeste to što Nemci u suštini nisu Germani«. Da bi ga sa one strane Rajne blagonaklono primili, Gobino će za ovo tvrđenje morati da dobije oproštaj. No zato je Engleska zadržala ako ne čiste, a ono bar dosta očuvane arijanske osobine. »Od svih naroda koji potiču sa Skandinavskog poluostrva, Anglo-Saksonci su jedini sačuvali izvestan vidljiv deo arijanskog bića. No to ipak ne znači da romansko more nije zapljuskivalo i obale Velike Britanije. 5. Bilans »Eseja« A) Zaključci. – Razmatranjem dela više se iznose na videlo kvaliteti poetske imaginacije nego istinska sposobnost naučnog proučavanja. Pošto je Gobino po zemaljskoj kugli rasprostro crnu rasu na jugu, a žutu na severu, i pošto svekolika civilizacija po pretpostavci proizlazi iz priliva bele krvi, iz jednog od tih mešanja proizaći će preterana strast, anarhija, despotizam, a iz drugoga preteran razum, lišen ideala, i isključivo zadovoljavanje materijalnih interesa. U istorijskom razdoblju nema nijednog naroda koji u svojoj krvi nije imao, u promenljivim srazmerama, nešto malo od svakog tog elementa. Stoga će tumačenje istorije biti prilično uprošćeno: to što na jugu prevlast imaju opaljena koža i žestoka strast, a na severu hladan um i svetla koža, proizlazi iz jednog opšteg mesta. Za Gobinoa Esej je predstavljao priliku – barem je on tako verovao – da njegova politička opredeljenja i antipatije budu i naučno potkrepljeni. Psihologija Gobinoa dolazi do izražaja u opštoj atmosferi dela: ono je prožeto neospornim pesimizmom. To je uočljivo i na kraju Eseja, u onih nekoliko redaka čije slike i forma nisu lišene književne lepote, a u kojima se najavljuje budućnost čovečanstva onako kako je pisac vidi: »Ljudska stada, pod teretom svoje sumorne dremljivosti, živeće tada obamrla u svojoj ništavnosti, poput bivola što preživaju u ustajalim baruštinama pontskih močvara... Žalosno je predviđanje da to još nije smrt, da je to izvesnost kako ćemo do te smrti doći uniženi; a možda bi nas ta sramna sudbina koja čeka naše potomke mogla čak ostaviti i ravnodušnima, da s potajnim užasom već ne osećamo na sebi grabljive ruke sudbine.« Ovo viđenje jednog estete, lišenog iluzija ili nade, objašnjava se time što je Gobino svestan da je igra okončana i izgubljena, te da na svetu nema takve sile koja bi rasama mogla vratiti njihovu prvobitnu čistotu i sjaj. Ali ta nemoć da se bilo šta izmeni predstavlja »srećnu nemoć«, kao što ćemo još imati prilike da istaknemo. B) Sudbina »Eseja«. - Delo nije odmah privuklo pažnju istoričara. Prva kritika koju vredi spomenuti bila je iz pera prirodnjaka Katrefaža koji je Gobinou s pravom zamerio da su njegovi antropološki pogledi u Eseju previše uprošćeni. U trenutku pojave Eseja najkarakterističnija i najzanimljivija reagovanja doći će od Tokvila, koji je Gobinou »napravio« karijeru i koji je mu je i dalje bio prijatelj. Tokvil je nastojao da njegovo shvatanje sveta podvrgne zahtevima religije i filosofije, u ovom slučaju hrišćanstva i humanizma. Gobinoova doktrina, međutim, nije hrišćanska. Tokvil mu to i piše: »Hrišćanstvo je očigledno težilo tome da svi ljudi budu braća i jednaki među sobom, dok vaša doktrina od njih u najboljem slučaju čini rođake koji zajedničkog oca imaju tek na nebu«, i opominje ga: »Zar ne vidite da iz vaše doktrine prirodno proizlaze sva zla koja se rađaju iz stalne nejednakosti – oholost, nasilje, prezir prema bližnjem, tiranija i beščašće u svim svojim oblicima?« Tri godine kasnije upozorio ga je da njegovo delo biva korišćeno na način koji on nije ni hteo ni predvideo: »I to od čije strane? Od strane vlasnika crnaca i u korist večitog ropstva koje se zasniva na suštinskoj različitosti rasa... Velika većina hrišćana u svetu ne može da oseća ni najmanju simpatiju prema vašim tezama.« Na sve ovo Gobino je odgovarao da je on samo savesno tražio istinu, a ako ta istina nije u skladu s moralom, on tu ništa ne može. Tokvil je zaključio da je za Esej bila srećna okolnost u tome što se u Francusku vratio preko inostranstva, prvenstveno preko Nemačke. Izvesno je da je s one strane Rajne, između 1870. i 1914, Gobinoovo delo imalo velikog uspeha. Značaj koji je u njemu pridat Germanima i kult plavokosog Arijanca morali su tamo naići na dopadanje, ali ne treba prikrivati jednu od onih protivrečnosti koje u arijanizmu najviše iznenađuju. Videli smo da je Gobino koristio svaku priliku da porekne istovetnost tih herojskih Germana i modernih Nemaca; uprkos tome, vulgarizacija njegovog dela, kojoj je još pridodata i idealizacija tevtonskog mita, znatno je doprinela porastu »rasnog« ponosa u Nemač21
koj. Gobino se u Frankfurtu sprijateljio sa grofom Prokešom Ostenom, predsednikom Bundestaga; stekao je naklonost Riharda Vagnera, koji je od njega zatražio članak za Bayreuther Blätter i postao revnosni propagator njegovog dela; Ludvig Šeman je 1894. osnovao Gobineau Vereinigung – a iz svega ovoga se vidi na koliko je dobar prijem naišao u Nemačkoj. Šeman, koji je postao neka vrsta izvršitelja njegovog književnog testamenta, napisaće 1917. Gobineau der ist unser i staviti ga rame uz rame sa Hindenburgom. C) Mesto Gobinoa. – Treba li u Gobinou videti tvorca prve rasističke doktrine? On je prvi, u knjizi sa izazovnim naslovom, izneo hipoteze i izrazio uopštena mišljenja kojima je morao ohrabriti kasnije autore. Stoga je uglavnom smatran jednim od tvoraca rasizma. Gđa Buensod piše da je on »bio jedan od onih ljudi, a možda upravo onaj čovek koji je u modernim vremenima najsnažnije doprineo veličanju svesti o rasi«. Međutim, ipak mu se ne može pripisati neposredna odgovornost za užasan način praktične primene rasističke doktrine: i on bi sam time nesumnjivo bio preneražen – on koji je Jevreje smatrao »slobodnim, snažnim, inteligentnim narodom koji je... dao svetu skoro isto toliko doktora koliko i trgovaca«, on koji je verovao da je mešanje rasa potrebno kao neophodan ferment civilizacije. Ocena koju je tim povodom izrekao H. S. Čemberlen dovoljno je rečita; on zapaža da su se među njegovim ličnim protivnicima »oni najpromućurniji dosetili domišljato nađenog načina da diskredituju moje ideje: poistovetili su ih sa idejama grofa de Gobinoa«. Čemberlen, naime, nije, poput francuskog autora, čovek ispunjen gorčinom i lišen iluzija; on je nepokolebljivi optimist: po njegovom se mišljenju sve još može spasti, a značajna je i velika zamerka koja se pojavila pod njegovim perom, da »Gobinoova doktrina isključuje svaku praktičnu primenu ideja o rasi«. No mada se preterivalo u oceni veličine Gobinoovog uticaja, i mada je o njegovoj misli, kao što je pronicljivo zapazio Ž. Gomje, izrečeno dosta besmislica, ipak treba poći upravo od nje, shvaćene onakvom kakva je zaista bila: »Nemački profesori i državnici... proglasili su Gobinoa značajnom ličnošću u istoriji mišljenja XIX veka. U istoriji ideja često se manje značaja pridaje njihovoj istinitosti nego uticaju koji su izvršile.« Nesreća koja je posmrtno zadesila Gobinoa bila je u tome da je jedna knjiga koja je sva u znaku proizvoljnosti, skepse i negativnog pristupa, mogla biti smatrana naučnim delom koje budi velike nade; Gobinoovo je delo, to je izvesno, poslužilo kao polazna tačka onima koji su došli posle njega. II. - H. S. Čemberlen 1. Autor. – Hjuston Stjuart Čemberlen nije ni u kakvom srodstvu sa trojicom engleskih državnika koji su se prezivali kao i on. Unuk engleskog diplomate i sin admirala, rodio se u Portsmautu 1855. godine. Detinjstvo je proveo u Versaju, a studirao je najpre u Čeltnem Koledžu, potom u švajcarskim školama, te najzad na jednom nemačkom univerzitetu. Tako su mu te tri zemlje – Francuska, Engleska i Nemačka – omogućile da se s velikom lakoćom snalazi u filosofiji Zapada. Nastanivši se jednom zauvek u Nemačkoj, Čemberlen se tu oženio najmlađom ćerkom Riharda Vagnera i tako postao njegov posmrtni zet. Tu su njegova estetička shvatanja do kraja uobličena u njegovim prvim esejima, objavljenim u listu Bayreuther Blätter; tu je pisao i članke za PolitischAnthropologische Revue i učlanio se u Gobineau Vereinigung. Njegovu najznačajniju knjigu, Die Grundlagen des neunzehnten Jahrhunderts (1899), preveo je 1913. godine na francuski Rober Gode, pod naslovom Geneza XIX veka (sam je autor sugerisao da naslov bude tako preveden). Njegova je osnovna misao da treba očuvati germansku krv boreći se protiv elemenata koji su tuđi rasnom germanstvu: a to znači, protiv rimokatoličkog duha i protiv judaizma. Tokom prvog svetskog rata verovao je da Nemačka može pobediti; toliko je želeo tu pobedu, da je 1917. prešao u nemačko državljanstvo. Govorio je o božanskoj misiji Nemačke, sreo se 1927. u Bajrojtu sa Hitlerom i predosetio kakva će biti sudbina bivšeg slikara. Umro je 1927, a Hitleru je bilo stalo da lično prisustvuje njegovoj sahrani. 2. Teorija o rasi. – Čemberlen ne uzima u obzir očigledne osobine (plavu boju kose, opšti 22
oblik lica), kao što ne uzima u obzir ni antropološka merenja. Ona se tiču neke date ljudske grupe, te prema tome vrede samo za nju. Istinski kriterijum kojim se određuje rasa biće isključivo psihološke prirode. Svako bi od nas, već na prvi pogled, pronicljivo i sigurno, morao biti u stanju da prepozna rase, s veštinom koja je u znaku najčistijeg subjektivizma (nije li to slučaj sa odgajivač em stoke koji s voljom i nadarenošću obavlja svoj posao?). Ovo utoliko pre izaziva nedoumicu što Čemberlen tim povodom priča anegdotu o devojčicama koje »počinju da vrište čim im se približi neki čistokrvni Jevrejin ili Jevrejka... dovoljan je i jedan bezazlen pogled da poput zraka sunca obasja istinu«. Anegdota je iskonstruisana – reč je u stvari bila o jednoj prerano sazreloj mladoj antisemitkinji koja je u parku Monso u Parizu odbijala da se igra s decom svojih godina ukoliko je znala da su to Jevreji; ona se na taj način strogo držala uputstava o netrpeljivosti koja je dobijala kod kuće. Naime, osećanje rasne pripadnosti, suprotno onome što kaže Čemberlen, daleko od toga da kod dece bude urođeno, nametnuto im je od strane društva: dokaz za to pruža ona osamnaestomesečna pariska beba koja pripada najčišćoj beloj rasi, a koja pruža ruke prvom Afrikancu prekrasne crne puti koji se sagne nad njenu kolevku, i pri tom mu viče: »Tata!« To je slučaj koji sasvim nedvosmisleno protivreči rasističkim tvrđenjima (ali uprkos svemu, ipak treba zazirati od toga da se »slučajevi« koriste kao dokazi). Kriterijumi koji određuju rasnu pripadnost duhovni su i moralni. Zadatak čijeg se izvršenja latio Čemberlen bio je da istraži prošlost kako bi osvetlio budućnost. Tako je za njega milanski biskup Ambrozije čistokrvniji nego biskup iz Hipona, a tako isto su za njega Sloveni, zbog svoje narodne poezije, u stvari Germani... Štaviše: svako od nas ko je dosegao izvestan stepen kulturnog razvoja moći će ne samo da prepozna rasnu pripadnost drugoga, nego i da se izjasni o vlastitom etničkom poreklu. »Onaj ko bez predubeđenja i sasvim prostodušno upita majku prirodu... može biti siguran da će dobiti odgovor kakav bi majka dala sinu: odgovor koji nije uvek strogo logičan, ali koji je u suštini tačan, razumljiv i koji teži dobru onoga ko ga je zatražio. Takav je slučaj i sa pitanjem o smislu rasne pripadnosti, jednim od najznačajnijih, možda i od najveće životne važnosti od svih pitanja koja se postavljaju o čoveku. Ako svoju rasnu pripadnost imamo u vlastitoj svesti, to nas zacelo na neposredniji način uverava nego sva umovanja. Pripadnost nekoj određenoj rasi, nekoj čistoj rasi, doživljava se svakodnevno... rasa do te mere čini čoveka različitim od pojedinca koji potiče iz nekakve haotične mešavine najraznovrsnijih naroda, da ga uzdiže iznad njega samog, daje mu izuzetne, umalo ne rekoh natprirodne sposobnosti.« Upravo zato što sve ovo osećamo s nekom vrstom skoro mistične izvesnosti, od malog su značaja »naučna istraživanja kojima se želi ustanoviti da li zaista postoje različite rase, da li rasna pripadnost ima neku vrednost«. »Vratimo stvari na njihova mesta i kažimo: sasvim je očigledno da rase postoje; već i samim neposrednim iskustvom ustanovljuje se činjenica da kvalitet rasne pripadnosti predstavlja vrednost od presudnog značaja.« A pošto su sve današnje evropske nacije nastale temeljitim mešanjem koje traje dve hiljade godina, mogli bismo pomisliti da čista rasa ne postoji, te da niko nije u opasnosti da čuje odgovor Majke Prirode. No o tome nema ni govora. Za razliku od Gobinoa, koji nema iluzija, Čemberlen ne vidi moderno čovečanstvo kao »bivole što preživaju u ustajalim baruštinama pontskih močvara« – on je, avaj! optimist, hrabar i konstruktivan. Pad neće proći bez iskupljenja, propadanju rase ima leka; čistota krvi se u nekoj ljudskoj grupi može obnoviti, pod uslovom da se za to nađe pravi način. Od onog vremena kad je Gobino utvrdio da čovečanstvo definitivno propada, biološka nauka je znatno napredovala. Darvin je pokazao da se ukrštanjem otklanjaju specifične osobine rasa: Free crossing obliterates characters. To se odigrava već i kod životinja; kod njih, razume se, na fizičkom planu, ali Čemberlen dodaje: »To je tačno i kad je reč o moralnom stanju; ima veoma lukavih pasa mešanaca, ne znamo za takve među njima koji bi zasluživali puno poverenje; uvek su to hulje.« Osim toga, »rasa postaje plemenita malo-pomalo, a taj proces oplemenjivanja može u svakom trenutku biti ponovo započet«. Ljudske rase, koje naočigled nama tako često propadaju, mogu se, dakle, obnoviti. »Disciplina rase« zahteva primenu »pet prirodnih zakona« od kojih svaki predstavlja preduslov za nastanak plemenitih rasa. a) Sirovina izvrsnog kvaliteta neosporno predstavlja osnovni preduslov. Ali tek što je izrekao 23
taj zahtev, Čemberlen dodaje, s nedoslednošću koje – kako izgleda – čak nije ni svestan: »Ali ako bi me neko upitao odakle potiče ta sirovina, odgovorio bih mu da o tome nemam ni pojma, i da sam u tom pogledu ista takva neznalica kao i kad bih bio najveći naučnik.« b) Praktikovanje endogamije u dužem trajanju: potomstvo treba da nastaje samo iz odnosa među najbližim srodnicima iz iste rase, pa će se rasa umnožavati unutar sebe same; to je endogenični režim (Insucht). c) Selekcija treba da unutar tog režima odigra svoju ulogu: njome se elementi koje valja reprodukovati odvajaju od onih koje valja ukloniti. Kod ovoga, razume se, prisno poznavanje načela uzgoja kakvom se veštački podvrgavaju biljke i životinje omogućuje i bolje razumevanje zakona selekcije. d) Neophodnost mešanja, prilično iznenađujuća pod perom Čemberlena, predstavlja četvrti zakon: već je Gobino uvideo koliko je mešanje rasa potrebno da bi se dospelo do civilizacije; Čemberlen se poziva na primer starih Grka i... pasa sa Nove Zemlje: »Pravi rasni pas sa Nove Zemlje nastao je ukrštanjem eskimskog psa i običnog francuskog džukca; potom su, kao posledica dugotrajne endogenije, postignute ustaljenost i čistota ove vrste... i najzad je vrsta... dostigla, putem selekcije, najviši stupanj plemenitosti.« »Nemamo ama baš nikakvog razloga da ljudsku vrstu smatramo nekakvim izuzetkom... a pošto... nismo u mogućnosti da eksperimentišemo sa čovekom, treba da izvučemo pouku iz pokušaja obavljenih na životinjama i biljkama.« e) Mešanje rasa mora da bude sasvim određeno i ograničeno. Neka ukrštanja oplemenjuju rasu, ali ne sva; ima i takvih koja, naprotiv, uništavaju obe rase što u njemu učestvuju. Potrebno je, dakle, da okolnosti budu tačno i strogo utvrđene. S druge strane, ukrštanja moraju biti vremenski ograničena, što će reći da se uticaj nove krvi mora ostvariti što je moguće brže, pa prestati: »Dugotrajnije mešanje vodi jaču rasu u propast.« U drugoj polovini XX veka ne možemo bez izvesne nelagodnosti čitati sledeće rečenice: »Nismo u mogućnosti da zatvorimo izvestan broj ljudi i da ih podvrgnemo eksperimentima koje bi trebalo obavljati tokom više generacija... Nemojmo ipak biti ništa manje sigurni u to da bismo, kad bi nam bilo moguće da osnujemo veštačka uzgajališta ljudi, u njima takođe postigli ogromne različitosti, kako one u telesnom pogledu, tako i razlike u dimenzijama, proporcijama, dlakavosti, itd.« Tu nemogućnost, koju je – bez sumnje sa žaljenjem – ustanovio Čemberlen, nekoliko decenija kasnije otklonili su nacisti. 3. Istorijska perspektiva rasa A) Geneza jevrejskog naroda. – Ta će se geneza pokazati kao primena pet navedenih zakona. Ako se uzme da je doba u kojemu živimo »jevrejsko«, njome se postavlja jedan savremen i neposredan problem. Jevreji zavređuju Čemberlenovo divljenje umešnošću kojom koriste zakon krvi da bi proširili svoju prevlast: »Osnovni koren ostaje bez mrlje, u nj ne može da prodre nijedna kap tuđe krvi.« Kćeri Jevreja mogu se udati za nekoga ko nije Jevrejin, ali sinovi se ne mogu ženiti kćerima stranaca. Jevreji se pokazuju »kao poseban i potpuno tuđ element u našem životu«. Njihov uticaj u istoriji Evrope »nije zanemarljiv i zacelo je po mnogo čemu štetan«; oni snose »odgovornost... za mnoge strahote u istoriji, za propadanje mnogih herojskih i snažnih naroda«. Jevreji su nastali iz ukrštanja među sasvim različitim ljudskim vrstama. Ali jevrejska rasa postala je svesna svoje iskonske mane; naime, u tim ukrštanjima, koja su dovela do izrođavanja, postoji »zločin prljanja krvi, zločin protiv prirode«; postojanje jevrejskog naroda samo po sebi je »greh, njegovo postojanje je zločin protiv svetih zakona života... čitav narod, a ne pojedinac, trebalo bi da bude opran od greške koja nije počinjena svesno, već nesvesno«. U svakom slučaju, ovo je prilika da primetimo kako su Jevreji ovde predstavljeni kao narod koji prvenstveno pripada jednoj rasi, a ne u prvom redu jednoj religiji. Daleko smo od onog srednjovekovnog antisemitizma zasnovanog na religiji ili čak na ekonomiji. Daleko smo čak i od propisa iz Toleda... Rasna ideologija koja je karakteristična za XIX vek izolovala je Jevreje. Tusnel ih je prikazivao kao »kraljeve epohe«, a pedeset godina kasnije, malo pre Čemberlena, Drimon je slikao njihov fizički portret koji je daleko prevazilazio srednjovekovne karikature: »Glavna obeležja po ko24
jima se Jevrejin može prepoznati jesu, dakle: onaj famozni povijeni nos, škiljave oči, stisnuti zubi, klempave uši, nokti koji nisu zaobljeni poput badema već četvrtasti, predugačko poprsje, ravni tabani, obla kolena, gležnjevi neobično istureni u spoljašnju stranu, mekušna, migoljava ruka licemera i izdajice. Jedna im je ruka često kraća od druge.« Diring ih je već 1880. smatrao »koliko nepodnošljivom, toliko i pogubnom rasom«. Bio je to zaista jedan nov vid antisemitizma; on je izgubio svoju originalnost i od tada je smatran samo jednim elementom šire celine: rasizma. B) Etnički haos. – Reč je o svim narodima što ih obuhvata nekadašnji geografski prostor onoga što se zvalo Imperium Romanum. Poričući da su Grci pokazali bilo kakvu hrabrost u bici kod Salamine, Čemberlen bez oklevanja suprotstavlja semitsko-helensku okrutnost iranskoj blagosti. Doduše, grčka umetnost i filosofija su postojale, bilo je u njima i remek-dela, ali koliko su Gete ili Rihard Vagner iznad njih! Rimljani su, naravno, imali izrazit smisao za pravo, ali i ono je sa Justinija nom i njegovim saradnicima postalo sklerotično. Samo se po sebi razume da je pad civilizacije bio ubrzan ediktom Karakale (Karakale, tog sirijsko-punskog krvožednog čudovišta!), kojim je 212. godine rimsko državljanstvo dato svim stanovnicima carstva: od tada više neće biti građanâ, biće samo podanikâ. Pisac Lukijan iz Samosate sažeo je u svojoj osobi sve mane svog vremena, i po tome može da se uporedi sa Hajneom! (Znamo da su nacisti spaljivali na lomačama knjige ovog poslednjeg.) Ostavši hrišćanin, mada na svoj način, Čemberlen gaji izvesnu simpatiju za crkvu iz prvih vekova; iako joj zamera zbog njenog prestrogog asketizma, on za nj ubrzo pruža objašnjenje zasnovano na rasnim razlozima: hrišćanski pustinjaci odbijaju da stvaraju potomstvo zato što ti pronicljivi duhovi, prozrevši tajnu svog vremena, žele izbeći da krv koja je uprljana tolikim mešanjem bude još jednom preneta: »Plemenita bića su se sa osećanjem mučnine uklanjala iz tog groznog sveta... mučila svoju put i činila pokoru. Potom su nestajala, ne ostavljajući decu za sobom.« Renesansa je bila period ponovne pojave etničkog haosa, koji je u srednjem veku bio prikriven pod tankim germanskim slojem nastalim tokom invazija u V veku. Haos je u XVI veku bio ovaploćen u čoveku kakav je bio Ignacije Lojola: nadahnuće kojim je prožeto njegovo delo rđavo je, jer je on Baskijac, ne pripada čistoj rasi!... »U ličnosti Ignacija Lojole, dakle, predstavljam čitaocu tipičnog Antigermana.« Zanimljivo je uporediti Čemberlenova tvrđenja sa mišljenjem besomučnog antisemite kakav je bio E. Drimon, koji je u delu Jevrejska Francuska pisao: »Jezuita je, uostalom, sušta suprotnost Jevrejinu, Ignacije Lojola je čist arijevac.« Ne iznenađuje ni to što je Napoleon »izaslanik haosa«; može se smatrati da se on, kao nova personifikacija antigermanizma, potpuno nadovezuje na Ignacija Lojolu. Iz svega se može izvući očigledan zaključak da je »neka zemlja uto liko manje civilizovana ukoliko je manje germanska. Preći iz Londona u Rim... znači takođe preći iz najprefinjenije civilizacije i iz visoke kulture u poluvarvarstvo: u prljavštinu, neznanje, lažljivost i bedu«. C) Germani. – Čemberlenovo shvatanje germanstva šire je od Gobinoovog. Njegovo je etničko osećanje u većoj meri srednjoevropsko (mitteleuropäisch), a u manjoj skandinavsko, ali u redove Germana on prihvata samo prave Slovene. Što se tiče Kelta, oni su viđeni u još lepšem svetlu; njima se apostol Pavle, u poslanici Galaćanima (poreklom Keltima), obraćao sasvim drukčijim tonom nego što je onaj kome je pribegavao prema izopačenim Rimljanima. U srednjem veku, poezija bretonskog ciklusa bila je bliska germanskoj duši. Dobri predstavnici Kelta u teologiji bili su Duns Skot i Abelar. Francuska je u XVIII veku još bila arijevska, budući da je Volter, u kojemu je ona imala svoj tipičan intelektualni izraz, po svom antikatolicizmu bio čist German. Ali Deklaracija o pravima čoveka bila je, razume se, izraz buržoazije i haosa u koji su dospeli narodi. Čemberlen govori o Germanima sa istim onim oduševljenjem koje je Gobino ispoljavao prema svojim Arijancima. O etničkom haosu iz doba poznog carstva: »Nad tim degenerisanim svetom blistala je samo jedna zvezda. Ona je došla sa Severa. Ex septentrione lux.« Čemberlenom su se pangermanisti mogli da koriste na lakši i neposredniji način nego Gobinoom: oni su ga sledili bez okolišenja i oklevanja, utoliko pre što je proučavanjem verskih sposob25
nosti triju rasa bio ojačan rasistički mesijanizam. 4. Versko mišljenje triju evropskih rasa. – Ono što je od prvenstvene važnosti jeste kakav je Weltanschauung, kakvo viđenje i shvatanje sveta propoveda svaka etnička grupa. A) Jevrejska monolatrija. – Sredinom XIX veka većina istoričara religija bila je čvrsto uverena da je jevrejski narod više od ostalih bio obdaren izrazitom verskom sposobnošću. Čemberlen, međutim, već na početku svog dela nedvosmisleno tvrdi suprotno: »U tom pogledu nikad nije bilo ljudskih bića koja su na žalosniji način lišena religije nego što su to Semiti, a naročito njihova polubraća Jevreji... a mi, robovi koji smo dobrovoljno dali da nas Jevreji osakate, vučemo se za Jehovinim zavetnim kovčegom!« U poređenju sa arijevskim rasama, jevrejski je narod krajnje jalov na verskom planu. B) Etnički haos i religija. – Ne čudi to što Čemberlenova strogost u ovom slučaju ide tako daleko i što on stanovnike Sredozemlja, s obzirom na njihovo shvatanje sveta, stavlja ispod Jevreja. »Što se pak tiče rulja Afrikanaca, Egipćana i drugih mešanaca koji su pomogli da se izgradi hrišćanska crkva, o njima ne treba ni da se govori.« »Francuz se koleba između iscrpljujućeg skepticizma, koji ga ipak ne čuva od netrpeljivosti, i surovog klerikalizma koji ga na nju podstiče,... stanovnici Juga Evrope zapali su u neprikriveno idolopoklonstvo i time sebe isključili iz kruga kulturnih naroda.« Ali budući, kao gentleman, uvek spreman da za svoje protivnike ispolji žarku simpatiju, Čemberlen rado odaje priznanje upravljačkoj sposobnosti crkve, »jer savršenstvo metode organizovanja, moć tradicijskog činioca, poznavanje ljudske duše, jesu stvari zbog kojih je Rim veći i dostojniji divljenja nego što bi se na prvi pogled reklo«. C) Verska harizma Germana. – Kad imamo u vidu Čemberlenov neprijateljski i prezriv stav prema Jevrejima, mora nam izgledati čudno to što se upravo u Palestini rodio Hrist, osnivač religije koju će on, u njenom čistom obliku, smatrati specifično arijevskom. Stvar je u tome što Hrist nije bio Jevrejin! Očigledan dokaz da on to nije bio predstavlja govor Galilejaca, a »toliko je verovatno da Isus u svojim žilama nije imao ni jednu jedinu kap jevrejske krvi, da se ta verovatnoća skoro izjednačuje sa izvesnošću«. Uz to, dok se Hrist, zbog mnogih svojih stavova, može smatrati arijevcem, dotle su se Germani pokazali naročito podobnima da prime hrišćansku poruku: »U ličnosti Isusa Hrista na svetu se pojavio apsolutni verski genije; a niko kao German nije bio tako sposoban da čuje taj božanski glas...« Međutim, sve je to moralo biti zadugo izbrisano, »religija nikad nije bila u stanju da sa sebe zbaci ludačku košulju koju su joj, još u doba kad su Germani stupili u istoriju sveta, navukle nedostojne ruke, izrodi etničkog haosa«. Stoga je Gete imao razloga da peva iz sveg srca: »O sine Nemačke, imaš pravo da se ponosiš što si zamrzeo hrišćanstvo!« Nemačka, dakle, verna svom dubokom pozvanju i svom zadatku, treba da pripremi i raširi jednu novu religiju: »Hrišćanstvo koje bi za nas bilo prihvatljivo nije u stvari ni postojalo, a sad je najzad postalo mogućno.« Ukoliko se ta mogućnost ne ostvari, Rim, koji ima »prirodne saveznike u svim neprijateljima germanstva«, ubrzo će trijumfovati. »Ako uskoro među nama ne dođe do snažnog preporoda... ako nam ne uspe da skinemo sa svog hrišćanstva sav onaj tuđi lažni sjaj kojim se ono kinđuri«, ako ne budemo u stanju da stvorimo »religiju tačno prilagođenu samom biću našeg germanskog tipa... onda očekujmo da vidimo kako u mraku budućnosti iskrsava neki novi Inoćentije III, sa nekim novim Lateranskim koncilom, očekujmo da vidimo kako se ponovo pale lomače Inkvizicije«. Manje od deset godina posle Čemberlenove smrti ustoličena je jedna rasistička religija: sve ove eksplozivne i mutne teme pružale su nacističkim glavešinama osnovu za njihovu političku akciju i predstavljale suštinu onih mudrovanja na koja se ta akcija oslanjala. Mada lomače Inkvizicije nisu bile ponovo upaljene, dim iz peći krematorijuma pomračio je nebo nad ljudima. III - Vaše de Lapuž i antroposociologija 1. Temelji antroposociologije A) Metoda i političke ideje Vašea de Lapuža. – Francuz kao i Gobino, Vaše de Lapuž je iz 26
otvorenih predavanja koja je držao na Univerzitetu u Monpelijeu izvukao građu za tri knjige: Društvene selekcije (1896), Arijevac i njegova društvena uloga (1899), Rasa i društvena sredina (1909). On će biti tvorac i jedan od najistaknutijih predstavnika antroposociološke škole. Po njoj, sve počiva na »naučnim«, merljivim podacima, sve u suštini zavisi od kefalnog indeksa koji je u osnovi podele ljudi na brahikefalne (veći brojevi, široke glave) i dolihokefalne (manji brojevi, duguljaste glave). Vrednost i sposobnosti neke rase ili neke populacije nastoje se odrediti na osnovu procenta njenih brahikefalnih i dolihokefalnih pripadnika. Kažimo odmah da se rezultat pokazuje kao hvalospev plavom dolihokefalnom čoveku. Što se tiče političkih ideja, Lapuž se gnuša jednakosti koja putem demokratizacije sve više teži da se ukoreni u društvu. Fikcijama pravde, jednakosti, bratstva, politika zasnovana na nauci pretpostavlja stvarnost sila, zakona, rasa. B) Društvena Greška! Nevažeća referenca hiperveze. Broka je govorio o »društvenoj« selekciji, da bi istakao kako u grupi proces prirodne selekcije biva dopunjen ili zamenjen društvenim kriterijumima zasluge ili uspeha. Svaki od njih razvija osobine korisne pojedincu, koji biva posmatran čas kao član neke vrste, a čas kao član nekog društva. U našim modernim društvima selektivno delovanje društvene sredine igra najveću ulogu, ali ono ne mora da bude usmereno ka poboljšanju rase. Priroda je ta koja jača i poboljšava vrstu; društvenom selekcijom, pak, prečesto biva obezbeđena premoć osrednjih. Lapuž je nazivom »unutarnja selekcija« označavao uspehe koje pojedinci ili grupe postižu u društvenoj sredini, a pod »intersticijalnom« selekcijom podrazumevao je upad stranih elemenata u grupu, kojim bivaju pogoršane njene osobine. Tako su na groblju u Monpelijeu, kod umrlih tokom XVII i XVIII veka, lobanje iz grobova koji su pripadali višim klasama imale indeks 74,8, a one iz običnih grobova indeks 78,3. Za njega je to bio znak uspeha koji su u unutarnoj selekciji postigli dolihokefalni pojedinci, i mada je Lapuž u tome video ispoljavanje neke vrste prirodne pravde u društvenom životu, morao je priznati da je pri tom i uloga intersticijalne selekcije bila delotvorna, ali kobna, jer je kao posledicu imala sve veću brahikefalizaciju Francuza. To ga je moralo dovesti do neke vrste pesimizma sličnog onom Gobinoovom, pošto su više dolihokefalne klase u zapadnoj Evropi svakodnevno gubile tle pod nogama. 2. Zakoni antroposociologije A) Klasifikacija evropskih rasa. – a) Homo europaueus. – Visok, plav, dolihokefalan sa duguljastim licem (na britanskim ostrvima i u severozapadnoj Evropi), on je, sa psihološkog stanovišta, neko ko teži gospodarenju, samopouzdan, ambiciozan. Hrabar je, preduzetan, a od države traži samo da poštuje njegovu delatnost; po verskom opredeljenju je protestant, jer njegov nezavisni duh ne može da se prilagodi autoritetu crkve: on je rođak »arijanca« kakvog je zamišljao Gobino. b) Homo alpinus. – Niskog rasta, smeđ, okrugle glave i lica, on je brahikefalni tip kakav predstavljaju stanovnik Overnje i... Turčin. Ima prevagu u Francuskoj, Italiji i u balkanskim zemljama. Privržen je tradiciji, spor u radu, i daleko od toga da bi pokušavao biti prvi, nastoji da se sakrije iza svog suseda. U političkom pogledu on je »savršen rob, savršen kmet... a u republikama kao što je naša najbolje viđen građanin, jer dopušta sve zloupotrebe«. Katolik je, voli osrednjost i boji se napretka. On je taj na kome su utemeljene grčka i rimska civilizacija, kao i Zapadna Evropa. c) Homo mediterraneus je smeđ i dolihokefalan. Njegove sasvim odgovarajuće tipove nalazimo u Napolitancu i Andalužaninu. Ali budući da postoji bezbroj njegovih varijeteta, Lapuž se na toj kategoriji malo zadržava. B) Amonov zakon i urbana dolihokefalnost. – Ovaj zakon, čiji je tvorac nemački naučnik Amon, jedan od osnivača antroposociologije, naziva se i zakonom o urbanoj koncentraciji dolihokefalnih ljudi. Do ovog zakona se došlo na osnovu proučavanja vojnih regruta u Badenu 1886. godine. Otkrivena je razlika između seoskog i gradskog stanovništva kad je reč o boji očiju i kose, a naročito o obliku glave. Dok se kefalni indeks u Manhajmu, Hajdelbergu, Karlsrueu, kretao oko 80, on je kod okolnog seoskog stanovništva iznosio oko 85. Regruti iz gradova imali su izduženiju i užu gla27
vu od onih sa sela, a to zapažanje poklapalo se sa onim što je na sličan način ustanovljeno u Francuskoj ili Italiji. Iz toga se morao izvući zaključak o izvesnim selektivnim procesima: u gradove su se iseljavali oni najambiciozniji i najenergičniji seljaci, oni koji su među seoskim stanovništvom bili naijzrazitije dolihokefalni; na taj način, nekom vrstom kumulativnog dejstva, stanovništvo gradova postaje sve više dolihokefalno (a u njegovim okvirima, stepen dolihokefalnosti vladajućih klasa je viši nego kod ostalih), dok na selu, razume se, stopa brahikefalnosti teži da se uveća. Tako se između 1888. i 1900. antroposociološka škola dala u istraživanja u kojima su izmerene na hiljade lobanja. Urbanu grupu Amon je dalje delio na tri kategorije: urbano stanovništvo u pravom smislu reči (građane koji su rođeni kao deca građana), poluurbano stanovništvo (građane koji su deca seljaka), poluseosko stanovništvo (seljake koji su se iselili u grad), a trudio se da dokaže da je dolihokefalnost ovih poslednjih izrazitija nego kod onih što su ostali da obrađuju zemlju. C) Lapužovi osnovni zakoni. – Ima ih jedanaest, i svi proističu iz Amonovog zakona, pa ćemo ukazati samo na dva. Zakon o urbanim indeksima. – Kefalni indeks gradskog stanovništva manji je od onog kod seoskog stanovništva koje ga neposredno okružuje. Do konstatacija ove vrste došlo se u okolini Monpelijea u Averonu, kao i na zapadu Francuske i u Nemačkoj. Zakon o intelektualcima. – Lobanja je kod intelektualaca razvijenija u svim dimenzijama, a naročito u širini. Kod njih navodno dolazi do proširivanja prednjeg dela lobanje, koje može potrajati čitavog života; čuven primer za to pruža Gledston, a Lapuž tvrdi da je tu pojavu zapazio i na sebi samom... 3. Kritika antroposocioloških zakona A) Zakon urbane koncentracije dolihokefalnih ljudi. – Osnovni uzrok činjenice da su duguljaste glave relativno češće u francuskim i nemačkim gradovima istorijske je prirode; ljudi alpskog tipa kasno su dospeli u zapadnu Evropu i nastanili se uglavnom u višim predelima, kao što su Vogezi, Savoja ili Overnja. Gradovi na koje ukazuju Amon i Lapuž (oni iz doline Rajne, kao i Monpelije sa okolinom) nalaze se u blizini oblasti nastanjenih brahikefalnim ljudima. Ti gradovi, koji su u početku bili relativno »dolihokefalni«, težili su da doseljavanjem postanu »brahikefalni«, ali su to bili u manjoj meri nego obližnji planinski kraj. Uz to, u onome što tvrdi antroposociološka škola postoji jedna protivrečnost: kaže se da su ljudi dolihokefalnog tipa oni što se doseljavaju u gradove, ali u tim se gradovima u stvari sve više nastanjuju brahikefalni ljudi. To se jasno vidi iz tabelarnih pregleda koje je objavio Lapuž, naročito kad je reč o departmanu Averon; tu je prosečni kefalni indeks 85,5: od 70.000 iseljenika, 26.736 ih je otišlo u departman Sena, čiji je kefalni indeks 81,5, a 18.191 u departman Ero, gde je kefalni indeks 82,5. Jasno je da su odlazili u one departmane čiji je kefalni indeks manji od onoga u Averonu. Pogrešno je, dakle, tvrditi da tevtonski tip teži skitničenju i iseljavanju, a da brahikefalni tupoglavci ostaju na selu... Treba primetiti i to da je razlika među indeksima neznatna; ona je, na primer, kod 300.000 regruta koje je u Italiji proučio Livi, manja od jedinice. Analiza statističkih tabela koje je sastavio Amon u celini je zadovoljavajuća i upućuje na zaključke koji su u skladu sa onim što je že leo autor. No da li je kefalni indeks dovoljan da bi se na njemu zasnivala jedna tako bespogovorna teza? B) Zakon socijalne stratifikacije ili tobožnja superiornost dolihokefalnih ljudi. – Visoki plavokosi čovek, tevtonskog ili nordijskog porekla, često se sreće u višim klasama, a kefalni indeks se stupnjevito umanjuje, najpre od klase seljaka do one zanatlijske, a potom od ove poslednje do klase pripadnika slobodnih profesija – to su zaključci do kojih je došla antroposociološka škola; no ona je ipak pošteno priznala da je veoma zbunjena onim što je nazvano »zakonom o intelektualcima«, zakonom po kojemu intelektualci, kao posebna klasa, ispoljavaju tendenciju da imaju široku i okruglu glavu (čime bi bila potvrđena narodna izreka »Velika je to glava!«). »Kod intelektualca postoji težnja da mu lobanja, uz dužinu kakva odgovara njegovoj kategoriji, ili je čak i veća, bude i znatno šira... zvaćemo ga evrikefalom, lažnim brahikefalom«, pisao je Lapuž tim povodom. Ali taj argu28
ment nije bio nekakav dokaz, a nemoć u koju se time dospelo da se tvrdi kako je fizička ili intelek tualna nadmoć posledica dolihokefalnosti, ili pak plave kose i očiju, morala je zadati ozbiljan udarac tezama škole. Neko je skrenuo pažnju na to da bi »crnje«, budući da su među svim narodima najizrazitije dolihokefalni, morali biti na vrhuncu napretka, dok je, međutim, arijevac taj o kojemu je Lapuž pisao 1899: »Njemu pripada prevlast u umetnosti, industriji, trgovini, nauci i književnosti; on je veliki pokretač napretka.« Kritikujući Lapuža, dr Uze, belgijski antropolog, reći će 1906. godine o tom arijevcu da je on, »kao etnički tip, dete koje su pronašli lingvisti; antroposociologija mu je poslužila kao utočište«. Učenje antroposociološke škole pružalo je snažnu podršku rasnoj aroganciji, kultu plavog i dolihokefalnog čoveka sa Severa, mitu o pangermanizmu i tevtonskom šovinizmu. Lapuž je imao u vidu isključivo kefalni indeks, pa je već 1887. pisao: »Ubeđen sam da će se u sledećem veku milioni ljudi međusobno zatirati zbog toga što im je kefalni indeks za jedan ili dva stepena veći ili manji; ljudi će se prepoznavati po tom znaku, kojim će biti zamenjeni biblijski šibolet5 i jezičke srodnosti... poslednji sentimentalci moći će da prisustvuju neobuzdanom istrebljivanju čitavih naroda.« Manje od šezdeset godina kasnije, čitavo čovečanstvo imalo je priliku da se uveri koliko je ovo mračno proročanstvo bilo tačno. IV poglavlje NACIONALSOCIJALIZAM Sa nacionalsocijalizmom dolazimo do trenutka kad rasističke doktrine bivaju primenjene na tako efikasan način da je teško odvojiti teoriju od prakse. Treba dodati da Mein Kampf nije pisan sa namerom da to bude doktrinarna knjiga, već knjiga koja zove u akciju, u »borbu«, i da u njoj nalazimo već ranije smišljene teme o inferiornim rasama, uglavnom loše svarene od strane jednog samouka koji je bio genijalni čovek akcije. Alfred Rozenberg i F. K. Ginter pokazuju se kao »intelektualci« svoje partije, a u poređenju sa Mein Kampfom, kao učeni autori što žele da budu dubokoumni mislioci, ali koji će u očima izvesnih ljudi to uspeti da budu jedino stoga što su svoje rasističke strasti izrazili na teško razumljiv i mutan način. I. Hitler i »Mein Kampf« Hitler je napisao Mein Kampf 1924. godine u tvrđavi Landsberg am Leh; to pozamašno delo u dve knjige, koje je trebalo da bude Biblija nacionalsocijalizma i čijemu se prevođenju autor suprotstavljao, predstavlja plod namerno simplifikatorskog uma jednog čoveka koji nije mnogo toga pročitao; on želi da pokaže kako raspolaže običnim zdravim razumom, a njegovi argumenti treba da na prosečnog čitaoca ostave utisak svojom preteranom jednostavnošću. U ovom gradivu Hitler je nesumnjivo prošao kroz dobru školu, jer izgleda da je u Beču revnosno čitao časopis Ostara koji je oko 1905. uređivao Jorg Lanc fon Libenfels, onaj isti što je na svom zamku Vertenštajn isticao (već tada!) zastavu s kukastim krstom...; u mnogim pisanijama u kojima se ezoterizam nadmeće sa glupošću, čak i sa lakrdijaštvom, Libenfels je sebi postavljao cilj da osnuje »jedan muževni red arijevskih junaka pozvanih da u krvavoj borbi sa nižim polutanskim rasama stvore avangardu plavokosih i plavookih gospodara«. U to isto vreme kružila su dela svojevrsne literature s tezom, književnosti niže vrste, za kakvu je tipičan roman Artura Dintera Greh protiv krvi, delo u kojemu je ono što treba zapamtiti sledeće: neka devojka, nakon što je imala intimne odnose sa Jevrejinom, rodila je dete – koje, uostalom, nije ostalo u životu; potom se udala za arijevca, a dete koje je s njim imala ličilo je na ono prvo kao prava karikatura Jevrejina. Time se ukazivalo na tobožnje nasleđivanje uticajem (telegoniju), pretpostavku koja je nastala iz čiste fantazije, a koju su zastupali mnogi odgajivači do5
Reč je o prepoznavanju čoveka koji ne pripada vlastitom plemenu; v. Knjiga o sudijama, 12, 6: »Onda mu rekoše: reci: Šibolet. A on reče: Sibolet, ne mogući dobro izgovoriti. Tada ga uhvatiše i zaklaše na brdu Jordanskom.« (Prim. prev.)
29
maćih životinja. Čisti rasizam nikad nije bio s tolikom doslednošću propovedan kao osnova i pokretačka sila jedne politike. Možda Hitlera – upravo stoga što se on u svojim formulacijama nije libio najvećih krajnosti – mnogi izvan Nemačke nisu shvatili ozbiljno, pa su mislili da je tu po sredi, u krajnjoj liniji, samo flatus vocis, da su to krajnja preterivanja koja nikad neće biti pretvorena u praksu. Nikad dotad u istoriji Jevrejin nije igrao takvu ulogu žrtvenog jarca. Hitler je u Beču, u svojoj mladosti, postao svestan štetne uloge koju igraju Jevreji: »Postoji li neka prljavština, postoji li – naročito u društvenom životu – neko nečasno delo, u bilo kom obliku, a da u tome nije sudelovao barem jedan Jevrejin?« Štampa, umetnost, književnost, film, pozorište, to su oblasti u kojima mladi Hitler razotkriva Jevreje koji »deluju kao najgori bacili i truju duše«. Tu se javlja i tema koju će preuzeti, proširiti i rasprostraniti nacistička propaganda: tema o podudarnosti i šurovanju jevrejstva i marksizma; time što proglašava jednakost i premoć mnogobrojnijih, a poriče značaj rase, »jevrejska doktrina marksizma« protivi se »večnoj prirodi i značila bi kraj svakog poretka zamislivog ljudskom duhu«. Na taj način, »braneći se od Jevrejina, ja se borim da bih odbranio delo Gospoda«, zaključuje budući Firer... Pozivanje na prirodu, naime, predstavlja polaznu tačku pomalo nadrinaučničkog i veoma didaktičkog izlaganja kojim Hitler obrazlaže rasizam: »Bezbrojni oblici koje u prirodi dobija volja za životom potčinjavaju se jednom osnovnom i tako reći neprikosnovenom zakonu... svaka se životinja pari samo sa pripadnikom iste vrste: senica sa senicom, zeba sa zebom, roda sa rodom... vuk sa vučicom.« Zato se sama priroda suprotstavlja mešanju više rase sa nižom. Ukrštanje rasa je »greh protiv volje Večnoga, našega Stvoritelja«. Što se pak tiče ideje da je želja da se pobedi priroda svoj stvena čoveku, to je »specifično jevrejska primedba, koliko komična toliko i glupa«. Narodi koji se mešaju s drugima već su pobeđeni i izbrisani sa mape nacija, ili će to neizostavno biti; to neće biti nikakva nepravda, već ponovno uspostavljanje pravičnosti, jer je »greh protiv krvi i rase istočni greh ovog sveta i donosi propast onom delu čovečanstva koji mu se prepusti«. A pokazaće se da je diabolus ex machina upravo Jevrejin, onaj što kvari čistotu arijevske rase, uzročnik fizičkog i duhovnog propadanja: »Mladi crnokosi Jevrejin, lica ozarenog satanskom radošću, satima vreba devojku nesvesnu opasnosti... Isto tako sistematično kao što kvari žene i devojke, on ne preza da u velikim razmerama ruši pregrade što ih krv postavlja među narodima. Jevreji su bili – i još uvek su – ti što na Rajnu dovode crnce, uvek sa istom potajnom mišlju i očiglednim ciljem: uništiti, putem izopačavanja koje proističe iz mešanja, tu belu rasu koju mrze.« Saučesništvo i saglasnost interesa što postoje između Jevreja i crne rase, sa ciljem da se nesrećni evropski kontinent izopači i uništi, predstavljaju temu kojoj se Hitler često vraća, a velikog krivca za to on vidi u Francuskoj: »Taj narod, koji sve više pada na nivo crnaca, ugrožava postojanje bele rase u Evropi podrškom koju pruža Jevrejima u ostvarenju njihove težnje ka dominaciji nad svetom.« Jer, dok je Jevrejin po Hitlerovom mišljenju neprijatelj, crnac je zaista niže biće, a sledeći je pasus upravo karakterističan i tipičan za rasističko mišljenje koje se izražava toliko nesvesno – ne usuđujemo se reći s tolikom bezazlenošću – da smatramo korisnim da ga u celini navedemo: »Do koje je mere čovečanstvo u ovom trenutku zabasalo na pogrešan put pokazuje sledeći primer... Ilustrovane novine s vremena na vreme predočavaju našim prostodušnim nemačkim građanima portret crnca koji je na tom i tom mestu postao advokat, profesor ili pastor, pa čak i tenor, osoba koja se pojavljuje u glavnim ulogama, ili nešto slično. Dok se naši glupavi građani dive čudesnom učinku takvog dresiranja i dok su obuzeti poštovanjem za rezultate koje postiže moderna pedagogija, lukavi Jevrejin otkriva u tome nov argument u prilog svojoj teoriji koju želi da usadi u duh naroda, a koja narode proglašava jednakima. To građanstvo, zahvaćeno dekadencijom, ni ne sluti greh koji se time čini protiv razuma; jer zločinačka je ludost dresirati biće koje je po svom poreklu polumajmun tako da ga počnu smatrati čak i advokatom, dok milioni predstavnika najcivilizovanije rase moraju vegetirati u za njih nedostojnim situacijama. Greši se protiv volje Stvoritelja kad se stotine hiljada najobdarenijih ljudi ostavljaju da se guše u baruštini današnjeg proletarijata, dok se Hotentoti i Kafri dresiraju za bavljenje slobodnim profesijama. Jer tu je reč samo o dresuri, 30
nalik na onu kakvoj se podvrgavaju pudlice, a ne o nekakvoj naučnoj 'kulturi'. Kad bi se isti trud i ista briga poklonili rasama koje su obdarene inteligencijom, bilo koji njihov predstavnik bio bi hiljadu puta sposobniji da postigne slične rezultate.« Za rasističku državu, razume se, iz svega ovoga moraju proizaći izvesne obaveze. Reč je prvenstveno o pridavanju većeg značaja braku; u tom cilju, on treba da bude izvučen »iz jadnog stanja u koje je doveden neprestanim izopačavanjem rase i valja mu vratiti svetost institucije čija je namena da stvara bića po liku Gospodnjem, a ne čudovišta koja su nešto između čoveka i majmuna«. Valja, dakle, bdeti nad čistotom krvi (a treba li uopšte napominjati da je reč krv ovde uzeta u svom uobičajenom značenju skupa naslednih činilaca, a ne u biološkom smislu krvnog tkiva). Stoga je u eugenetički plan, usmeren ka poboljšanju rase, uključena i sterilizacija bolesnih ili slaboumnih osoba. Srećom, sve se ipak ne svodi samo na taj negativni i žalosni vid borbe protiv degenerisanosti; tu je i zadatak koji oduševljava i budi tolike nade – zadatak izgradnje jedne rasističke države! Biće razvijan kult tela i sportskih aktivnosti: da ćudi mode nisu u naše vreme potisnule u drugi plan telesnu lepotu, »stotine hiljada devojaka ne bi dopustile da ih zavedu odvratni krivonogi jevrejski izrodi«. Tu fizičku lepotu, kao i plemenitost karaktera, čovek može postići pobedom nad samim sobom, tako da ovde sve odiše sasvim čemberlenovskim optimizmom: »Ljudi se tada više neće truditi da uzgajanjem poboljšaju rase pasa, konja ili mačaka; nastojaće da poboljšaju ljudsku rasu.« To je do te mere tačno, da »u jednom dobu kad rase bivaju zagađene, država koja ljubomorno bdi nad očuvanjem najboljih elemenata vlastite rase treba da jednog dana postane gospodar Zemlje«. To je pretposlednja rečenica Mein Kampfa. II. Rozenberg i »Mit dvadesetog veka« Alfred Rozenberg, poreklom sa Baltika (Estonija), rodio se 1893. kao ruski podanik, pa je, kao i Čemberlen, bio naturalizovani Nemac; delovao je, uz Hitlera, kao aktivist njegovog pokreta u Minhenu i 1923. godine učestovao u pobuni; 1930. izabran je za poslanika u Rajhstagu, a iste godine objavio je svoje najvažnije delo Der Mythus des zwanzigsten Jahrhunderts. Godine 1941. imenovan je za ministra Rajha za okupirane teritorije na Istoku; na suđenju u Nirnbergu osuđen je na smrt i obešen u tom gradu 16. oktobra 1946. Mada su Rozenberga često smatrali za zvaničnog ideologa Partije, Hitler je njegovim Mitom XX veka bio tek umereno oduševljen: priznavao je, uostalom, da ga je tek površno pročitao, nalazeći da je previše nejasan, pa je sa zadovoljstvom i malicioznošću isticao da je njegovu prodaju ubrzalo prvenstveno to što su ga osudili kardinal Faulhaber i Katolička crkva. Tema rase i čistote krvi dominantna je i u tom delu, ali ono izgleda brižljivije građeno i strukturisano nego Hitlerova knjiga, koja pomalo liči na papazjaniju. Sve što je nordijsko (Rozenberg, izgleda, više voli taj termin nego »arijevsko«) za njega je samim tim i vredno; na suprotnoj je pak strani »haos rasa« iz kojega je, kao njegov najizrazitiji plod, proizašao Jevrejin, to biće bez korena. Rozenberg je, s jedne strane, bio mnogo temeljnije antikatolički i antihrišćanski nastrojen nego Hitler, a s druge strane, obarao se na sve pokrete koji su dobili univerzalan karakter: na masone, jezuite, socijaliste, marksiste, optužujući ih da u suštini hoće da zagospodare nemačkom rasom i dušom. Kao i Gobino i Čemberlen pre njega, Rozenberg se prvenstveno posvetio proučavanju istorije sa rasnog stanovišta: namera mu je bila da izdvoji najistaknutiju vrednost rase i podredi joj sve ostale. Opšta istorija sveta omogućila mu je da u prvi plan, onakav kakav je on video, stavi pojam rase. Pošto je prihvatio hipotezu o Atlantidi, nordijskom centru sveta, on vidi kako se »rasa plavokosih i plavookih ljudi iz nje širi po čitavoj Zemlji, određujući kakvo će biti duhovno lice sveta«. Helenska plemena sa Severa dopustila su da ih iskvari pobeda demokratije: »Tuđinski varvari postali su Atinjani, kao što će kasnije Jevreji sa Istoka postati Nemci.« Uostalom, Sokrat nije bio Grk, već »međunarodni socijaldemokrata tog doba«, prirodi je suprotstavljao razum, najavljivao je neka31
kvo apstraktno čovečanstvo, a njegovo propovedanje o razumnom i dobrom teklo je »uporedo sa rastakanjem grčke rase i duše« iz kojega će nastati prezreni Graeculi iz doba poznog rimskog carstva. Stari Rimljani Katonovog kova bili su pravi Germani, ali rimski ološ i haotično mešanje naroda veoma su brzo iskvarili te visokorasne vrednosti, utoliko pre što je hrišćanstvo, sa učenjem o istočnom grehu i teorijom o milosti, donelo pojmove sa-svim suprotne rasističkim idejama. Svoj prikaz istorije Evrope Rozenberg završava sledećim biserom, govoreći o Francuskoj: »Čitave oblasti na jugu te zemlje uglavnom su zamrle, i već se sada, kao nekad Rim, naseljavaju afričkim urođenicima. Tulon i Marsej neprestano šire po njenoj unutrašnjosti nove klice izrođavanja. Uokolo crkve Notr-Dam u Parizu vrvi sve iskvarenija populacija. Crnci i melezi šetaju ruku pod ruku sa belim ženama, podignut je čisto jevrejski kvart, sa novim sinagogama. Odvratni polutanski skorojevići zagađuju rasu još uvek lepih žena koje iz čitave Francuske bivaju privučene u Pariz.« Zlo je uglavnom u univerzalizmu, »prerušenom u ruho rimske teokratije ili masonskog humanizma«. Naime, od raznovrsnih vidova Rozenbergove misli, među najmanje zanimljive zacelo ne spada onaj o saučesništvu koje on ustanovljuje između rimske crkve, slobodnih zidara, judaizma i marksizma, koji svi predstavljaju jednog te istog proteiformnog neprijatelja prevlasti germanske rase. Katolička formula »jedno jedino stado, jedan jedini pastir« bila je sama po sebi objava rata germanskom duhu. Hrišćanske vrednosti kao što su poniznost, samoodricanje, žrtvovanje, biće preuzete i dalje širene od strane masonstva, koje je – uprkos prividno neprijateljskom odnosu prema crkvi, a u stvari u dubokom skladu s njom i pod izgovorom milosrđa i humanosti – širilo »univerzalizam bez granica«. »Humanističko brbljanje« i učenje o jedna-kosti ljudi naneli su civilizaciji neprocenjivo zlo: »Zahvaljujući njima, bilo kakav Jevrejin, crnac ili melez može da postane građanin neke evropske države... Zahvaljujući humanosti, crnci i Jevreji mogu se venčavati ženama iz nordijske rase.« To je posledica zapadnjačke estetike iz jednog humanističkog doba, koje je uveliko grešilo tražeći čoveka uopšte, a ne Grka, Jevrejina, Germana ili Kineza. Na kraju ponovo nailazimo na trojno saučesništvo Jevreji-crnci-Francuska, na koje je već Hitler upirao prstom: »Francuska politika stavila je crnu rasu u istu ravan sa belom; kao što je pre sto četrdeset godina preduzela inicijativu za emancipaciju Jevreja, Francuska danas isto tako prednjači u preuzimanju odgovornosti za zagađivanje Evrope crncima; ukoliko se to nastavi, nju skoro više nećemo ni moći da smatramo evropskom državom, već pre nekakvim dodatkom Afrike kojim upravljaju Jevreji.« Što se pak tiče dobra, ono se očigledno sastoji u svemu što se čini za procvat nordijske rase. Žena, kojoj su posvećeni dugi pasusi ispunjeni izrazitom mizoginijom, ipak se smatra čuvarkom života; njoj će, dakle, pasti u deo fundamentalni zadatak da očuva čistotu rase: »Ukoliko se Sirijac sa Kurfirstendama i dalje bude uporno smatrao građaninom i muškarcem s kojim se može stupiti u brak«... tada ćemo dospeti do opšteg izopačenja rase. A nju treba očistiti i poboljšati: svaki zdravi Nemac treba da sa gnušanjem odbaci papsku encikliku iz 1931. o hrišćanskom braku, prema kojoj nije dopušteno ugrožavati integritet ljudskih tela sposobnih da budu u bračnom odnosu. Deo minimalnog poželjnog programa jeste hirurška sterilizacija bolesnika i zločinaca recidivista, kao i zabrana sklapanja braka – ili čak stupanja u obične polne odnose – između Nemaca i Jevrejki. To su, u stvari, obične profilaktičke mere. Moraće biti stvorena i nova religija, jer ona stara, religija sirijsko-judejsko-istočnjačke crkve, preprečuje »put organskim silama naroda u čijim žilama teče nordijska krv«, budući da su Rozenbergove predstave o religiji, ma koliko to moglo izgledati čudnovato i neočekivano, savršeno povezane sa rasizmom: stoga on tvrdi da »tako zvanom Starom zavetu treba jednom zauvek ukinuti svojstvo verske knjige«, jer to je jedini način da se spreči davnašnji pokušaj judaizacije Nemaca. Treba preraditi Jevanđelja, od Hrista zadržati samo one njegove vidove koji su u znaku borbe i slave; tako će raspeće, simbol slabosti i trpljenja, biti zamenjeno drugim znacima; uz to, Jevanđelje više ne sme da bude doktrina kukavičluka. Rečju, ideal ljubavi prema bližnjem valja podrediti idealu nacionalne časti; ne sme se nikad gubiti iz vida da svoje trajne vrednosti hrišćanstvo duguje germanskom karakteru, a uvek se treba pitati da li postojeće forme religije snaže ili slabe rasnu strukturu nacije. 32
Sve je to čist rasizam; prikupili smo ovde one njegove formule što najviše bodu oči i što mogu izazvati čuđenje onih koji su ih možda zaboravili, ili onih koji su previše mladi da bi ih mogli poznavati; dodajmo im još i ovu: »Samoodbrana... je ključ nemačkog 'krstaškog rata' protiv Jevrejina, crnca, 'Sidija'6, Sirijca, i protiv svake druge krvi čijim se unošenjem Nemačka može samo iskvariti.« Ta je rečenica uzeta iz knjižice koja nosi naslov Rat Jevrejima i koja nosi potpise zastrašujuće četvorke: Hitlera, Rozenberga, Gebelsa i Štrajhera. To je delce objavio na francuskom, u Parizu, 1938. godine, »Centar za dokumentaciju i propagandu«. III. Prelazak sa reči na dela Za razliku od svega što je dotad bilo moguće da se dogodi, ljudi pod čijim su perima nastajale ove iracionalne pisanije naći će se na čelu jedne države. Njihovi odgovorni politički položaji pružili su im, dakle, priliku da sa teorije pređu na praksu, sa reči na delo. Nije naša namera da ovde u pojedinostima opisujemo praktičnu primenu hitlerovskih rasističkih ideja, već samo da navedemo njene glavne vidove, kako bismo pokazali da se, po svemu sudeći, teško može dalje dopreti u užasu, a naročito u sistematičnoj i unapred smišljenoj nameri da se sprovede rasno istrebljenje, što ostaje najkarakterističnija i najstrašnija osobina tog sistema. Doduše, kad vojska u toku borbi vrši pokolj civilnog stanovništva, to je užasno i ničim se ne može opravdati; ali to su trenuci u kojima ratovi dostižu paroksizam i koji se, avaj, pokazuju kao ono što te ratove neizbežno prati, a ne kao postupci koji su unapred hladno smišljani i dugo pripremani. Ono što u hitlerovskom rasističkom istrebljivanju užasava jeste, kako je rekao Rože Ikor, »bestijalnost mašine«, ili, kao što je pisao Fransoa Morijak, to što ono predstavlja »najsveobuhvatniji, najtemeljnije sprovođen, najpotpunije smišljan zločin: administrativni, naučni, svesni pokolj, onakav kakav može da bude pokolj kad ga organizuju Nemci«. 1. Zakonske mere. – Zakon od 14. jula 1933, čiji je cilj bio da »osobe koje pate od naslednih bolesti budu sprečene da dobijaju potomstvo«, posebno je zanimljiv među ostalim zakonima koji su objavljeni tog istog dana. To je sasvim tipična imperativna eugenetička mera: njome se propisuje da bolesnici koji pripadaju određenim kategorijama budu sterilisani, makar i protiv njihove volje. Kao što neki odgajivač ne dopušta razmnožavanje onim životinjama koje su lošije od drugih pripadnika njihove vrste, tako je i Treći rajh svojim umno obolelim građanima oduzeo pravo da imaju porod. Do pozivanja na takav jedan zakon, razume se, moralo je doći i u okviru njegove primene u rasističke svrhe: njegova će pretnja biti uperena protiv obojenih ljudi. Crni vojnici koji su pripadali francuskim okupacionim trupama na levoj obali Rajne 1919. i 1920. godine, kao i u Rurskoj oblasti 1923, ostavili su tu izvestan broj vanbračne dece, rođene iz njihovih odnosa sa nemačkim ženama (njihovi su beli drugovi nesumnjivo radili to isto, ali su plodovi takvog bratimljenja već bili teže uočljivi). 8. februara 1934. pojavio se u listu Deutsche Zeitung članak pod naslovom Nasleđe crne sramote. U njemu je Hans Šreder zahtevao da polutanski izrodi budu sterilisani. Godine 1933. nemačke su vlasti popisale sto četrdeset petoro takve dece, a pitanje o njihovoj sterilizaciji već je bilo otvoreno. Marta 1935. taj je problem proučavala komisija od 20 osoba; Hitler je, međutim, sve to prekratio, naredivši 18. aprila 1937. ministru unutrašnjih poslova da učini ono što je potrebno kako bi »crnačka kopilad« bila sterilisana. Iz Vilhelmštrase, međutim, u nastojanju da se pokaže kako je ta mera nezakonita, reagovalo se oklevanjem i strahovanjima, pa je sam Hitler morao 7. maja uputiti Ministarstvu unutrašnjih poslova neopozivu naredbu »da njegov nalog od 18. aprila bude smesta izvršen, te da mu to bude i potvrđeno«.7 Što se pak tiče Jevreja – da ni ne pominjemo bojkot, koji je zvanično organizovan 1. aprila 1933 – zakonom o popunjavanju mesta u javnim službama, donetim 7. aprila iste godine, uklonjeni su iz administracije svi elementi koji su ocenjeni kao nepoželjni; samo se po sebi razume da su se 6
Sidi, od arapske red koja znači »gospodin«, ili »gospodar«, pogrdni je naziv za severnoafričke Arape nastanjene u Francuskoj. (Prim. prev.) 7 Eliahu Ben Elissar, La diplomatie du IIIe Reich et les Juifs, Pariz, 1969, str. 155.
33
prvi na udaru našli nearijevci: to je prvi rasni zakonski propis u Trećem rajhu. Drugim propisima, donetim istog meseca, Jevreji su isključeni iz redova advokata, potom su praktično uklonjeni iz lekarske službe, a broj Jevreja među gimnazijalcima i studentima ograničen je tako da bude srazmeran učešću Jevreja u stanovništvu Nemačke. Sve su to, međutim, bili tek prvi koraci jedne svesno rasističke politike koja je do punog izražaja došla u po zlu čuvenim nirnberškim zakonima. Rajhstag, koji se septembra 1935. izuzetno okupio u tom gradu povodom zasedanja NSDAP (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei) izglasao je, pre svih ostalih, zakon o državljanstvu Rajha; tim je propisom ustanovljena bitna razlika između običnih građana i državljana Rajha: samo su ovi poslednji uživali sva politička prava. Time je u stvari samo ozakonjena tačka 4 programa nacističke partije iz februara 1920: »Da bi neko bio nemački državljanin, mora biti nemačke krvi; veroispovest je u tome od sporednog značaja. Nijedan Jevrejin, dakle, ne može biti nemački državljanin.« Istog dana donet je i drugi zakon, »o zaštiti nemačke krvi i časti«, koji je iz onog prvog izvlačio konkretne zaključke, zabranjujući brakove, pa čak i vanbračne odnose, između Jevreja i nemačkih državljana. Propisi o primeni pokazali su se kao primeri genetičkog ludila samozvanih stručnjaka za pitanja rase: nemačku će decu rađati samo Nemci i Nemice; ukoliko u dalekom potomstvu i preostane nešto malo »jevrejske krvi«, ona će biti preplavljena talasom »nemačke krvi«. Isti taj zakon iz 1935, kojim se Jevrejima zabranjuje da za kućne pomoćnice uzimaju građanke nemačke krvi mlađe od 45 godina (čl. 3) i da ističu nacionalnu zastavu Rajha (čl. 4), objavljuje, međutim, da im je dopušteno isticati zastave jevrejskih boja, pa se ne libi da tome doda: »postupanje shodno ovom odobrenju zaštićeno je od strane države«. Ako se nađemo u iskušenju da se osmehnemo pred ovakvim budalaštinama, brzo će nas proći volja za takvim reagovanjem, jer, prema veoma sugestivnom naslovu Davida Rusea, »Pajacu nije do smeha«. Za zločin protiv rase (Rassenschande), koji je već bivao veoma oštro kažnjavan, sledovala je posle 1939. smrtna kazna. U više od 250 antijevrejskih rasističkih mera preduzetih pre 1939. uzeti su u obzir najraznovrsniji vidovi društvenog života; u njima su sa zastrašujućom birokratskom preciznošću razmotrene najpodrobnije pojedinosti; pošto se, naime, nečistim smatralo sve što se nalazilo u bilo kakvoj, bliskoj ili dalekoj, vezi sa Jevrejima, mnogo toga je zakonski postalo pravi tabu: tako je Jevrejima zabranjeno da se pojavljuju u nekim ulicama ili na nekim javnim mestima; mnogobrojnim lokalnim propisima zabranjivano im je čak i da privode svoje krave ili koze opštinskim priplodnim bikovima ili jarcima!... U spisu koji je nađen u arhivu nacističkog Ministarstva pravde, a potiče iz aprila 1943, saopštava se da treba pokrenuti postupak protiv jedne Jevrejke koja je po rođenju svog deteta, prikrivši kojoj rasi pripada, prodala svoje maternje mleko jednom pedijatru; to je označeno kao prevara, »jer se mleko jedne Jevrejke ne može smatrati hranom za nemačku decu«. Čuvenu Kristallnacht iz novembra 1938. majstorski su pripremili Gebels i njegovi pomoćnici; u njoj je možda bilo samo 35 ubijenih; ali ona je bila poslednji znak za uzbunu što je Jevreje, kojima je to još bilo moguće, upozoravao da pobegnu iz zemlje koja će za njih postati pakao. Jer kad je izbio drugi svetski rat, nije više bilo potrebe za stavljanjem bilo kakve maske; sistem koncentracionih logora počeo je da radi punom snagom, kao ogromna mašina čija je svrha bila da unizi, degradira, obeščasti koliko je moguće, a najzad i da istrebi niže rase, pretvarajući ih malo-pomalo u malčice dima i u kamione pepela koji je istovarivan u Vislu…. 2. Poduhvat u cilju istrebljenja. – Nema više mnogo toga da se kaže o sistematskom istrebljivanju čitavog jednog ogranka ljudskog roda, u koje se upustio nacistički Treći rajh, jer svaki vrednosni sud, svaka osuda, svaki ružni epitet, ma kakvi oni bili, ostaju znatno ispod istine. Napomenućemo samo ovo: A) Sistematska potraga za Jevrejima u cilju njihove deportacije predstavljala je samo primenu čuvenog »konačnog rešenja« o kojemu je odluka doneta u Berlinu, 20. januara 1942, u toku »konferencije na Vanzeu«. Tako je po zlu čuvena ostala racija u Parizu 16. jula 1942, nazvana po Zimskom velodromu. Deportovanja su tekla u čitavim železničkim kompozicijama, pa čak ni deca nisu bila pošteđena progona: njih 4.000, uzrasta između 2 i 12 godina, bilo je bez roditelja deportovano u 34
Dransi. Kad je nadbiskup iz Tuluze, monsinjor Salijež, u pastirskom pismu od 30. avgusta odlučno protestovao protiv takvog postupanja, Rober Brazilak mu je sa okrutnom ironijom odgovorio da ni on ne odobrava takva odvajanja, »jer se od Jevreja treba odvajati đuture i ne zadržavati decu« (u nedeljniku Je suis partout, 25. septembra 1942). U Dransiju je maja 1944. jedno jevrejsko dete bilo uneto u spisak sa sledećom napomenom: »Dečak, 18 meseci, terorista.« B) Sistematsko istrebljivanje započinjalo je u Nemačkoj neumoljivom selekcijom koja je obavljana pri silasku iz voza: muškarci koji su ocenjeni kao zdravi i sposobni za rad imali su da se upoznaju sa paklenim uslovima života u koncentracionom logoru; žene, deca mlađa od 15 godina, bolesne i stare osobe, smesta su upućivani u gasne komore: leševi su u početku bacani u masovne grobnice, dok su kasnije spaljivani na lomačama, a na kraju su prolazili kroz peći krematorijuma. »Maksimalni broj usmrćenih gasom i spaljenih u toku dvadeset četiri sata u svim delovima logora u Aušvicu dosegao je nešto više od 9.000«, izjavio je Rudolf Hes, komandant logora (tek uvedena upotreba gasa Ciklon B omogućila je strahovito ubrzanje ovakvog jednog posla). C) Prikupljanjem tobožnjih medicinskih zbirki počeli su se baviti izvesni nemački »lekari« (?!) kao što je dr Hirt koji se, smestivši se na Medicinskom fakultetu u Strazburu, žalio da mu nedostaju jevrejske lobanje, pa je dodavao: »Rat na Istoku sad nam pruža priliku da popunimo tu prazninu. Kad je reč o židovsko-boljševičkim komesarima, na kojima su vidljiva odvratna, ali karakteristična obeležja jedne degenerisane vrste ljudi, u mogućnosti smo, budući da raspolažemo njihovim lobanjama, da ostvarimo konkretan naučni nalaz.« Zarobljenik, nakon što bi bio uhvaćen živ i potom podvrgnut raznim antropološkim merenjima, bio bi usmrćen, pa bi mu glava bila odsečena od tela i poslata u Strazbur... »Glava ne sme da bude oštećena«, pisao je dr Hirt, »naš će izaslanik odvajati glave od trupa i slati ih na odredište u hermetički zatvorenim kutijama od belog lima. U tim će se kutijama nalaziti tečnost koja će održavati glave u savršenom stanju. Pomoću fotografija, izvršenih merenja, te najzad, pomoću same lobanje, moći ćemo da obavimo korisna rasna i uporedna anatomska istraživanja, kao i ona koja se tiču patoloških promena oblika lobanje i oblika i veličine mozga.« Ali lobanje uskoro više nisu bile dovoljne Hirtu, koji je počeo tražiti čitave kosture, i to ne samo one od židovsko-boljševičkih komesara. Pošto su dobijeni leševi bili previše mršavi, a logor u Aušvicu nije bio u mogućnosti da na prikladan način pripremi kosture, dopremljeno je 87 živih Jevreja koji su podvrgnuti merenjima i sterilizacionim eksperimentima; esesovci su ih avgusta 1943. usmrtili gasom pod »lekarskim nadzorom«...! Sedamnaest leševa, kao i mnogobrojni delovi seciranih tela, nadeni su prilikom oslobođenja u strazburškom Anatomskom institutu. Treba naglasiti da ovakvi eksperimenti nisu vršeni samo u Nacvajler -Štrutofu, već i u mnogim drugim logorima, kao i da nisu obavljani samo na Jevrejima nego i na arijevcima koji su zbog svog nepovoljnog zdravstvenog stanja, neprijateljskog političkog stava ili pripadnosti nekoj od omrznutih grupa, bili smatrani ništa boljim od životinja (kao što je bio slučaj sa nesrećnim Poljakinjama koje su u Ravensbriku služile kao »kunići«, ili sa ćopavcima u Lođu, ili sa blizancima i kepecima dr-a Mengelea u logoru Aušvic-Birkenau). Najzad, valja spomenuti i prilično tajanstvenu ustanovu Lebensborn, kao i delatnost Visokog ureda za pitanja rase i naseljavanja (Rasse und Siedelungshauptamt, RuSHA); cilj kojemu se težilo bilo je uspostavljanje i jačanje istinski čiste arijevske rase; za to su korištena uglavnom dva sredstva: bilo stroga selekcija osoba koje će da obavljaju reprodukciju, bilo oduzimanje, u okupiranim zemljama, one maloletne dece na kojoj su bile vidljive neosporne osobine germanske rase. D) Cigani su 1938. godine bili predmet jednog memoranduma kojim se zahtevalo posebno »nacionalsocijalističko« rešenje ciganskog pitanja, jer je »opšte poznato da su Cigani nasledno opterećeni, da su to okoreli kriminalci koji predstavljaju parazitsko telo u okviru našeg naroda, kojemu mogu samo da nanose ogromne štete, dovodeći u veliku opasnost čistotu krvi seoskog stanovništva i njegov način života«. Već tada je počelo otpremanje Cigana u koncentracione logore. Na Krimu, u oblasti Simferopolja, božićne večeri 1941. ubijeno je više od 800 Cigana; Pavelićeve ustaše su ih u Hrvatskoj pobile oko 28.000. Kao što tvrdi Rudolf Hes, Himler je navodno želeo 35
postići da po svaku cenu budu sačuvana dva glavna ciganska plemena, koja je smatrao direktnim potomcima davnašnje indogermanske rase: ta bi plemena bila povlašćena na osnovu zakona o »zaštiti istorijskih spomenika« i bila bi smeštena u neku vrstu rezervata, gde bi mogla biti »naučno« proučavana... Godine 1942. i ti su Cigani upućeni u Aušvic II-Birkenau, gde ih je u proleće 1943. već bilo 16.000, a samo u noći između 31. jula i 1. avgusta 1944. usmrćeno je gasom 4.000 Cigana. Drugi su iz Aušvica upućivani u Štrutof, gde su služili u eksperimentisanju u vezi sa tifusom i otpornošću na gasove. Mada je iznošenje procena u brojevima skopčano sa izuzetno velikim teškoćama, L. Poljakov navodi broj od najmanje 200.000 žrtava. Iako »cigansko biće« nije omogućavalo da se stvori mit sličan mitu o Jevrejinu, valja naglasiti da je Cigane njihova osobenost »asocijalnog naroda« izložila rasističkom proganjanju koje je, pored onoga čije su žrtve bili Jevreji, bilo jedini primer masovnog istrebljivanja čiji je cilj bio da bude i potpuno. E) Broj žrtava bio je takav da je stvoren sumorni neologizam genocid. Pri izračunavanju korišteno je više načina; g. Lečinski je zapazio da je procenat poginulih u evropskoj jevrejskoj zajednici znatno veći nego kod onih naroda koji su bili najteže pogođeni ratom. Procenjujući jevrejske gubitke u odnosu na celokupno jevrejsko stanovništvo u svakoj od evropskih zemalja, došao je do broja od 5,978.000 nestalih od ukupno 8,301.000 ljudi, što znači gubitak od 72%. Procenu o ukupno 6 miliona Jevreja istrebljenih od strane nacista prvi je izneo zlokobni Adolf Ajhman, onaj isti Ajhman o kojemu je njegov prijatelj Visliceni rekao pred međunarodnim sudom u Nirnbergu kako je izjavio »da bi skočio u grob smejući se, jer utisak da na savesti ima 6 miliona žrtava predstavlja za nj izvor neizmernog zadovoljstva«; ti su podaci uneti i u presudu, ali broj koji je ustanovljen na tako nesavršen način može biti podložan sumnji. L. Poljakov, na osnovu jednog izveštaja šefa esesovske statističke nadzorne službe, u kojemu se saopštavalo kako stoje stvari sa »konačnim rešenjem« krajem 1942, naveo je broj od 4 miliona dotad istrebljenih Jevreja; novih 700.000 žrtava predstavljaće mađarski Jevreji i oni iz poljskih geta, a lov na Jevreje biće još dve godine nastavljen u čitavoj Evropi. Drugi postupak sastoji se u zbrajanju minimalnih brojeva sa svih mesta gde se vršilo istrebljivanje. Najverovatnija hipoteza vrti se oko već »klasičnog« broja od 6 miliona. F) Vrhunac užasa. – Ono što je sad pred nama nije više običan antisemitizam (ma koliko i on bio za osudu), već su to otrovni plodovi rasističkog ludila. Imajući u vidu postojeću razliku između tih dveju stvari, s obzirom na to do čega one dovode, Luj-Ferdinan Selin je već 1938. bio u stanju da napiše: »Dvoje ih izađe na vrata, a 36.000 ih se vrati kroz prozor. A tek polujevreji? zašto onda ne i polumikrobi? Treba znati šta se u stvari želi: hoćemo li da se otarasimo Jevreja, ili hoćemo da oni ostanu? Ako zaista hoćemo da se otarasimo Jevreja, onda se okanimo 36.000 sredstava, 36.000 grimasa! Rasizam! Jevreji se boje samo rasizma. Ne zarezuju oni antisemitizam. Sa antisemitizmom uvek mogu da izađu na kraj. Nacionalizam je tu kratkog daha! kao i pokrštavanje! Rasizam! Rasizam! Rasizam! I ne samo malčice rasizma, kao od bede, već u celosti! potpuno! neumoljivo! poput savršene Pasterove sterilizacije.«8 Jevreji su, naime, bili neopozivo osuđeni, nisu više mogli da umaknu svojoj jevrejskoj sudbini, jer je u rasističkom viđenju »jevrejstvo« isto tako neizbrisivo kao i »crnaštvo« kod nekog Afrikanca (ostaje, doduše, da se vidi kako definisati Jevrejina: tako su lažne krštenice omogućile da u Francuskoj budu spaseni mnogi progonjeni ljudi), i to je ono na šta je osetljiv Elijahu Ben Elisar kad ističe »suštinsku razliku između tradicionalnog antisemitskog zakonodavstva, koje je prestajalo da progoni Jevrejina čim bi on promenio veru, i nirnberškog rasnog zakonodavstva«. Postoje dva tipična reagovanja na istrebljivanje Jevreja, koja su suprotna po svom smislu, ali koja – oba – svedoče koliko je ono bilo nemilosrdno i koliko je teško bilo u nj poverovati. Pričajući o tome kako su na Himlerov poziv mnogobrojni moćnici iz vrhova NSDAP i oficiri SS dolazili u Aušvic da prisustvuju istrebljivanju Jevreja, Rudolf Hes, komandant logora, dodaje: »Na sve njih to je ostavljalo dubok utisak. Neki od njih, koji su prethodno sa mnogo žara propovedali takvo uništa8
L'Ecole des cadavres, Pariz, 1938, str. 264.
36
vanje, bili su užasnuti, pa su se, nakon što su prisustvovali tom 'konačnom rešenju problema', povlačili u ćutanje. Svaki put su me pitali kako to da moji ljudi i ja možemo tako dugo da podnosimo taj prizor.« Zaista neočekivano reagovanje ljudi koji su u stvari saučesnici dželata. Gđa Latur, u delu posvećenom Jevrejskom pokretu otpora u Francuskoj, priča kako su dvojica nesrećnih Jevreja kojima je uspelo da umaknu iz pakla Aušvica dočekani s nevericom u Nici, 1943, u jednom od komiteta za pomoć izbeglicama, u bulevaru Dibušaž. Dok su opisivali strahote logora, gasne komore, peći krematorijuma, sistematično istrebljivanje logoraša, sve je to izgledalo neverovatno i ludo njihovim slušaocima, koji su, međutim, bili Jevreji i učesnici u pokretu otpora: oni su stanje duha tih nesrećnika ocenili toliko poremećenim, da se jedan od njih nekoliko puta značajno kucnuo kažiprstom po čelu. A autorka knjige dodaje: »Onima koji su videli taj pakao nije se poverovalo. Ali, pitam vas, ko bi u to mogao da poveruje?« Kad tako reaguju prijatelji žrtava, to nam danas izgleda zapanjujuće... Takva žudnja za istrebljivanjem kakvu je, činilo se, mogao zaustaviti samo nestanak poslednjeg Jevrejina, omogućuje nam da shvatimo zašto je proces rasističke eliminacije delovao tako slepo, tako mehanički, funkcionišući bez razloga, ili, tačnije, s jednim jedinim razlogom: propter nomen judaïcum. Jer sve je rečeno u posveti koju je 1948. Žil Isak stavio u zaglavlje svoje knjige Isus i Izrael: »Mojoj ženi, mojoj kćeri, mučenicama koje su Nemci ubili samo zato što im je prezime bilo Isak.« V poglavlje SAVREMENI VIDOVI RASIZMA I. Sjedinjene Američke Države Dok se Vaše de Lapuž pokazao dobrim prorokom za Evropu, istim takvim uspehom biće sa one strane Atlantika potvrđeno predviđanje koje je izneo V. E. Diboa pišući: »Suštinski problem XX veka jeste problem razgraničenja po boji (color line).« Svakako da ima i većih paradoksa nego što je činjenica da se rasistički problem postavlja s tolikom oštrinom upravo u zemlji koja bi htela da bude – i koja u izvesnom smislu i jeste – najveća demokratija u svetu. Taj se problem, naravno, javlja kao nasleđe ropstva čije ukidanje (1) nije bilo dovoljno za nastajanje bratstva između crnog i belog stanovništva Amerike, jer je veoma brzo uspostavljena zvanična segregacija (2), a ona će dovesti do pravnog i činjeničnog stanja iz kojega će se pokušavati da nađe izlaz (3). 1. Ukidanje ropstva i posledice do kojih je ono dovelo. – Sjedinjene Države su i posle sticanja nezavisnosti zadržale ropstvo, kao deo nasleđa iz doba britanske vladavine. Tvorci Ustava iz 1787. nisu mislili da treba da ukinu ropstvo, smatrajući da će ono malo-pomalo zastarevati i na taj način nestati. No činjenice će ubrzo opovrgnuti taj njihov preveliki optimizam; ropstvo ne samo da nije nestajalo, već se sve više širilo: u državama Juga, monokultura pamuka čija je proizvodnja munjevito rasla zahtevala je sve veću radnu snagu, uz to i sposobnu da podnosi velike fizičke napore u uslovima tople i vlažne klime, a na sreću vlasnika, tim potrebama su u potpunosti odgovarali upravo crnci, tako da se broj robova, od 750.000 u trenutku proglašenja nezavisnosti, popeo na 2 miliona u 1830. i na 4 miliona u 1860. U severnom delu države počela se rađati svest o tome koliko je protivrečno da se institucija koja je u drugim delovima sveta nestala zadrži upravo u zemlji koja sebe želi da smatra domovinom slobode (bez obzira na to što je i na Severu, već tada, u praksi postojala segregacija – koja doduše, nije tako nazivana). Izvanredan uspeh što ga je doživeo čuveni roman gđe Harijet Bičer-Stou, Čiča Tomina koliba, bio je već sam po sebi dovoljan znak nelagodnosti koja je tim povodom vladala u američkom javnom mnjenju. Nećemo ići tako daleko da tvrdimo kako je upravo borba protiv ropstva bila uzrok američkog građanskog rata, ali niko nije poricao ni to da je ona bila jedan od njegovih glavnih razloga. Bilo kako bilo, Linkoln je u toku samog rata, 1863. godine, dao slobodu crncima iz pobunjenih država, a 1865. godine XIII amandman na Ustav potvrdio je ukidanje ropstva. Sledeće godine, Civil Rights Act dao je crncima ista prava kao i belcima, a XIV amandman pružio je svakoj osobi koja je rođena ili naturalizovana u 37
Sjedinjenim Državama svojstvo »državljanina Sjedinjenih Država i države u kojoj ima prebivalište«. To je bio potpuno suprotan stavu odnosu na onaj iz Dred Scott Case, u kojemu je Vrhovni sud 1857. godine izrazio mišljenje da federalna vlada – budući da crnac sa stanovišta Ustava nije državljanin – nema prava da izvan određenih granica zabranjuje ropstvo. Najzad je 1870. godine bio ratifikovan i XV amandman, kojim se predviđalo da »pravo glasa koje imaju građani... neće biti ukidano ili ograničavano od strane Sjedinjenih Država, ili od strane bilo koje države, ni pod kojim izgovorom, bilo da je reč o rasnoj pripadnosti, boji kože, ili ranijem ropstvu«. Zakoni o primeni ovih odredaba izglasavani su do 1875, a cilj im je bio da pravo glasa učine stvarnim, štiteći crnce od svih pokušaja zastrašivanja. Taj period relativne slobode crnaca, koji se podudario sa vremenom rekonstrukcije Juga, kratko je potrajao. Moglo se pomisliti da je problem rešen; ali istorija i sociologija upućuju pravnike na smernost, budući da i najbolji propisi ostaju mrtvo slovo ako ih društveno telo ne prihvati kao pravno pravilo. Rasizam je isteran kroz vrata da bi se odmah vratio kroz prozor, jer crnci, koji su koliko juče bili prezreni i korišteni kao robovi, nisu mogli kao dejstvom čarobnog štapića postati prihvaćeni kao ravnopravni belim ljudima. Reagovanje Ku-Klux-Klana protiv carpet-baggersa, belih pripadnika Republikanske stranke pristiglih sa Severa da politički obrazuju crnce, svedočilo je o snažnom neprijateljstvu koje je deep South gajio prema merama što ih je preduzimala omrznuta federalna vlada. Kad su južne države 1877. godine vratile autonomiju i lily white (belu kao krin) demokratsku administraciju, postavilo se pitanje na kakvim će temeljima, nakon što je ropstvo iščezlo, biti organizovana neizbežna koegzistencija sa crncima. 2. Segregacija i prva polovina dvadesetog veka. – Ako na osnovu Vudvardovih radova pretpostavimo da je segregacija počela kasnije nego što se uglavnom misli, to bi značilo da su prve mere u tom smislu preduzete krajem XIX, ili na samom početku XX veka. Više od 700.000 crnaca upisano je u biračke spiskove, ali su im mnoge tipično rasističke restriktivne mere, uz saučesništvo Vrhovnog suda, onemogućile da koriste glasačko pravo; uslovi vezani za prebivalište, nepismenost, razuzdan život i loše navike, klauzula o dedu, razumevanje Ustava... to su bili samo neki od izgovora korištenih da bi se sprečilo učešće crnaca u izborima. U Lujzijani je broj crnih birača pao sa 130.000 u 1896. na 3.000 u 1904. U to vreme su se pojavili prvi Jim Crow Laws (Džim Krou, Jakov Gavran ili Vrana, bio je narodski i pogrdni naziv za crnca; cfr. u Francuskoj nadimak Žak Bonom9). Po ugledu na Tenesi, gde je 1875. izglasan prvi zakon kojim se propisivalo rasno razdvajanje u vozovima i tramvajima, sve države Juga uvele su segregaciju u železničkom saobraćaju (natpisi White only ili Colored, koji su se tada pojavili, u stvari su samo potvrdili već postojeće stanje); sklapanje brakova među ljudima različitih rasa bilo je zabranjeno, a seksualni odnosi te vrste bili su kažnjavani različitim kaznama; razdvajanje je, na osnovu propisa, postalo obavezno u bolnicama, zatvorima, na grobljima, a na osnovu običaja – u hotelima, pozorištima, bibliotekama, pa čak i u liftovima i crkvama... Najbolnija je segregacija bila u školstvu, jer tu je pred crncima dizala prepreku od najpresudnijeg značaja za njihovu budućnost. Proizlazila je iz čuvenog načela separate but equal (razdvojeni ali ravnopravni), koje je Vrhovni sud ustanovio 1896. godine u parnici Plesi protiv Fergusona. Ta rasna diskriminacija bila je obeležena i nasiljem; linčovanja crnaca bila su zaista mnogobrojna: između 1890. i 1901. dogodilo ih se više od 1.300, u većini slučajeva usled lažnih optužbi belih žena da su bile silovane. To je, razume se, dovodilo do veoma žestokog reagovanja crnaca, tako da su izbijale rasne pobune kao što su one u Nju Orlienzu (1900), Stejtsborou (1904), Atlanti (1906), Springfildu (1908). Sve se ovo poklapalo sa počecima američkog imperijalizma, tako da je ono što je Vudvard nazvao »kapitulacijom pred rasizmom«, a crni pisac Logan »nadirom«, bilo prirodno praćeno uspehom rasističkih ideja i teorija; u vreme kad su se omiljene teme Čemberlena i Lapuža širile po Evropi, izdavačka kuća American book and Bible House je za svoje istomišljenike objavila knjigu The Negro, A beast (1900)10. Otprilike u isto vreme, u kraniometrijskim zaključcima R. B. Bina, do 9 Jacques Bonhomme – »dobričina Žak«; ali takođe, pejorativno, Žak naivčina, dedak. (Prim. prev.) 10 Fabre, Les Noirs américains, Pariz, 1967, str. 24. Izdavača ne treba brkati sa veoma poznatom ženevskom kućom
38
izražaja je došao i biološki rasizam, a pojavio se i poseban oblik čisto američkog rasizma, pod izgovorom da novi kontinent treba zaštititi od nekontrolisanog useljavanja; Medison Grant, autor knjige The Passing of the great Race (1916), pisao je: »Mešanjem dveju rasa na kraju se stvara rasa koja znači povratak na neku raniju, nižu vrstu«, pa je zato osudio mešovite brakove (belci-crnci, belci-Hindusi, belci-Jevreji). Prvi pokušaji borbe crnaca protiv segregacije mogu se vezati za tri imena: B. T. Vašington, V. Di Boa, M. Garvi. Buker Vašington (1856–1915), rođen kao rob, sin belog oca i crne majke, samouk, bio je prvi među osnivačima Instituta u Taskegiju, specijalizovanog za pružanje tehničkog obrazovanja. Činilo se da u tome ima tako malo opasnosti, da su i sami belci bili umireni apolitičnošću i stručnim karakterom poduhvata: taj »gradualizam«, budući da je pretpostavljao veoma dugotrajno kolektivno obrazovanje, nije izgledao kao razlog za nespokojstvo. Takvom umirujućem pristupu naročito se suprotstavljao Vilijam Di Boa (1868–1963), koji je u svom delu The souls of black folk zamerao Vašingtonu da njegov program predstavlja »jevanđelje Rada i Novca koje očigledno navodi na to da se zaborave uzvišeni ciljevi života«, a njegova se politika zasnivala na tri osnovna zahteva: pravu glasa, životu bez segregacije, istim uslovima obrazovanja za sve. Godine 1905. on je kod Nijagarinih vodopada, sa kanadske strane, okupio 29 crnih intelektualaca koji su osnovali pokret »Nijagara«, a za nj je Di Boa sastavio programsku deklaraciju koja nije ostavljala mesta bilo kakvoj sumnji u njihov revolucionarni duh. Belci koje je ogorčilo linčovanje u Springfildu pozvali su ih da im se pridruže na proslavi stogodišnjice Linkolnovog rođenja u Njujorku, gde je 1909. osnovan NAACP (National Association for the Advancement of Coloured People) u kojemu je Di Boa postao direktor izdavačke delatnosti. Delatnošću NAACP, koja se odvijala uglavnom na pravnom planu, postignut je poneki zaokret u pravnoj praksi Vrhovnog suda (ukidanje klauzule o dedu, poništenje obaveze nametnute crncima da žive u određenim gradskim četvrtima, itd.). No uprkos tome, segregacija je i dalje ostajala veoma snažno ukorenjena, pa se čak i dalje pobedonosno širila, dok je crno stanovništvo Sjedinjenih Država prolazilo kroz mnoga iskušenja koja su sve više zaoštravala crnački problem: 1. Došlo je do masovnog preseljavanja na sever, a potom i na zapad; 2. To je kao posledicu imalo i fenomen sve veće urbanizacije, tako da je 1960. godine u gradovima živelo 14 miliona crnaca, prema 5 miliona koliko ih je bilo na selu; 3. Onih 100.000 crnih vojnika koji su u prvom svetskom ratu bili u Francuskoj videli su kako izgledaju odsustvo bilo kakve diskriminacije i »neočekivano, neshvatljivo zadovoljstvo da se na istoj kafanskoj terasi na kojoj su i belci može slobodno popiti čaša piva, a u tramvajima sesti na bilo koje sedište« (F. Šel). Taj će kontrast postati još suroviji kad međurasni sukobi pretvore leto 1919, kad je već uveliko bio mir, u »krvavo leto«, tokom kojega je linčovano više od 80 crnaca, među njima i priličan broj vojnika u uniformi. Lako je bilo uporediti ovo sa činjenicom da su se crnci prihvatili oružja kad je Vilson uputio zahtev save the world for democracy; a kriza iz 1929. godine na okrutan će način pokazati crncima da su, u slučaju smanjenja obima posla, bili prvi otpuštani, mada su poslednji dobijali posao. Ovim se objašnjava pojava jednog radikalnijeg pokreta: onoga na čijem je čelu bio Markus Garvi (1887–1940). Bio je to crnac sa Jamajke koji je lirskim evociranjem minule veličine Etiopije i Tombuktua umeo bolje od ikoga da dirne duše crnih ljudi. On je osnovao UNIA (Universal Negro Improvement Association) koja je kupovala brodove za Black Star Line (suparničko preduzeće u odnosu na White Star) i imala svoju zastavu. Zalagao se za povratak u Afriku, i mada je pokret brzo propao, on zbog toga ipak nije ostao lišen izvesnog profetskog značenja. 3. Borba protiv segregacije i crnački pokreti. – Za vreme drugog svetskog rata bilo je potrebno zapretiti čak i maršom na Vašington, na čijem je čelu trebalo da bude Filip Randolf, da bi Ruzvelt 1941. godine izdao naređenje br. 8802, kojim se pri zapošljavanju radnika zabranjuje svaka diskriminacija zasnovana na rasnoj pripadnosti ili boji kože. Segregacija je ipak bila ukinuta samo u nekim rodovima oružja, službe američkog Crvenog krsta i dalje su uporno stavljale krv crnaca i krv Maison de la Bible.
39
belaca u različite boce, a crni vojnici su ponekad mogli videti nemačke zarobljenike kako jedu u vagon-restoranima u koje su njima, »crnčugama«, pristup zabranjivali Jim Crow Laws. Tek su posle rata, sa dosta oklevanja i uz mnoge poteškoće, preduzimani koraci u borbi protiv segregacije, što je urodilo ponekim uspehom, ali sporo i skupo ostvarivanim, budući da ništa nije toliko teško promeniti kao kolektivni mentalitet. Pravo crnaca na političku ravnopravnost bilo je veoma sporo priznavano: H. Truman je 1946. imenovao komisiju u čijem se izveštaju preporučivalo da im se daju veća građanska prava; no tek 1964, dok je predsednik bio Džonson, Kongres je izglasao veoma značajan Civil Rights Act, a potom su, 1965, doneti zakoni kojima su uvedeni federalni funkcioneri zaduženi da se svuda gde je postojala očigledna diskriminacija staraju o slobodnom upisivanju crnaca u biračke spiskove. Godine 1968, od 5 miliona crnih birača u državama Juga bilo je 3,100.000 upisanih u spiskove, ili 62%, dok je 1960. broj neupisanih bio 3,500.000. Naročito je značajno ovo pitanje bilo u oblasti školstva; presudom Vrhovnog suda od 7. maja 1954 (Brown v. Board of Education), u kojoj se isticalo da »u uslovima školovanja postoji izrazita neravnopravnost«, unet je preokret u celokupnu sudsku praksu posle 1896. Uvođenje ovog načela nije išlo bez teškoća, pošto je federalna vlada, suočena s tvrdokornošću guvernera Fobasa, morala poslati trupe u Litl Rok da bi devetoro crne dece moglo pohađati Centralnu gimnaziju. Kad je Džejms Meredit 1962. došao na Univerzitet u Misisipiju, to je praćeno neredima u kojima je bilo dvoje poginulih. No šire gledano, napredak je ostvaren u drugim oblastima; integracija je privedena kraju u Vašingtonu (gde je 1970. od 756.000 stanovnika bilo 537.000 crnih, odnosno 71%); sve je manje bilo diskriminatorskih natpisa, ali u oblasti stanovanja, na primer, još je u igri bio tokenism11 (to jest, poboljšavanje koje proističe samo iz pojedinačnih slučajeva). Sav ovaj napredak nije ostvaren nimalo lako; trebalo je za to mnogo suza i krvi, a postizanje ravnopravnosti bilo je cilj uporne borbe crnačkih organizacija. One su se pak javljale uglavnom u tri vida: I - NAACP, koji je hteo da se revolucionarni preokret izvede isključivo zakonskim putem, pokazao se kao daleko najumereniji pokret, i više je predstavljao interese crne buržoazije nego što je bio prihvaćen u narodu. Odigrao je veliku ulogu u borbi protiv segregacije u školama: on je zaslužan za odluku iz 1954. Ali ograničavanje borbe na pravni plan i pridržavanje strogo poštovanih legalnih puteva izgledali su kao prevaziđeni stavovi: »Skorašnji događaji«, piše Luis Lomaks, »uništili su našu veru u to da se legalnim putem može postići oslobođenje.« II - Sloboda odmah, Freedom now, bila je formula s kojom su nastupile pristalice trenutnog postizanja integracije. Naslov dela Martina Lutera Kinga, Why we can't wait, rečito govori o tom stanju duha. Francuski prevod tog naslova, Révolution non violente (Revolucija bez nasilja), kad već nije tačan, ima tu dobru stranu što iznosi na videlo drugi jedan aspekt ovog pokreta: odbijanje da se upotrebi sila, ili barem da se njoj da prednost pred drugim sredstvima. U Montgomeriju, 1955, posle incidenta do kojega je došlo zbog rezervisanja mesta u autobusu isključivo za belce, mirni bojkot autobuske kompanije okončan je uspehom kojim se proslavio dvadeset sedmogodišnji pastor Martin Luter King. On se predstavljao kao učenik Gandija, velikog pobornika nenasilja; okupio je studentsku omladinu u Student Non Violent Coordination Committee (skraćeno SNCC – ili, uobičajeno, SNICK). Godine 1942, Hauser, čije je delo nastavio Džejms Farmer, osnovao je CORE (Congress of Racial Equality), koji je takođe koristio miroljubive načine borbe: sit-ins (zauzimanje – sedenjem – mesta zabranjenih za crnce kao što su restorani, bazeni, trgovine, pozorišta, itd.); Freedom Riders, marševe za slobodu, kojima se htelo pomoći crncima u borbi protiv rasizma pružanjem podrške »desegregaciji« u javnom prevozu i pri upisivanju u biračke spiskove (1961). Ali to je i trenutak kad počinje nasilje: tri belca, učesnika u maršu za slobodu, bila su 1964. ubijena u državi Misisipi; bomba bačena u jednoj crkvi u Bermingemu (Alabama) ubila je četiri devojčice. 11 Izv. od token (znak, simbol): praksa primanja ograničenog broja crnaca u škole ili na posao, radi simboličnog poštovanja propisâ o ravnopravnosti građanâ. (Prim. prev.)
40
Leta 1964. crnački kvart u Njujorku Harlem postao je poprište pustošenja i pokolja, a 1965, pobuna u Vatsu, delu Los Anđelesa, izbila je sa silovitošću kakva je retko vidana pri izlivima rasne mržnje. Zbog svega toga možda bi se moglo reći da je novo držanje Lutera Kinga, koji će 4. aprila 1968. u Memfisu (Tenesi) biti ubijen hicem posred lica, bilo već prevaziđeno. Njega je na čelu SNICK-a 1966. zamenio Stokli Karmajkl koji je izmislio slogan Black Power (Crna moć). III - Pojavila se, naime, mnogo nasilnija, separatistička, nacionalistička tendencija, koja je, istorijski gledano, išla smerom što ga je naznačio Garvijev pokret, a to je tendencija koju su zastupali Black Muslims ili Crni muslimani. Mada ga je već 1930. godine osnovao Drju Ali, taj će pokret doći do izražaja tek posle drugog svetskog rata nastojanjem Elajdže Muhamada: njegovo je članstvo više volelo da se zatvori u sebe i organizuje nekakav poseban svet nego da se bori za iluzornu integraciju i ispraznu ravnopravnost; ono nije videlo rešenje u nekakvoj nemogućoj asimilaciji, već ga je bez oklevanja nalazilo u teritorijalnoj podeli Sjedinjenih Država, čiji bi jedan deo postao nezavisna crnačka republika. Tako je barem mislio Malkolm X 12. On je zapadao u neku vrstu uzvratnog rasizma izjavljujući pred Lomaksom: »Do integracije neće doći. Pretpostavka za nju je da te dve rase, crna i bela, budu jednake... A one to nisu. Beli čovek je po svojoj prirodi demon i mora da bude uništen. Crni čovek će naslediti zemlju. On će je ponovo staviti pod svoju vlast, vraćajući se na mesto koje mu je pripadalo pre toliko vekova, u vreme kad su beli demoni četvoronoške puzali po špiljama Evrope.« (!!...) Njega su 21. februara 1965. ubili u jednoj dvorani u Harlemu, za vreme sastanka »Organizacije afričko-američkog jedinstva« koju je osnovao nakon što ga je sam Elajdža Muhamad krajem 1963. isključio iz organizacije Black Muslims. Black Panthers, organizacija koja je osnovana 1966. u Ouklendu u Kaliforniji, i čiji su uzori bili Mao Cedung, Fidel Kastro i Če Gevara, primenjivala je taktiku uznemiravanja civilnih vlasti i policije metodama urbane gerile: ona je, dakle, pokušavala da u nasilju nađe rešenje problema što ih je postavljao rasizam. Drugi pak, a prvenstveno intelektualci, krenuli su putem jednog marksizma u koji su unete izmene i korekcije, naročito one Markuzeove; takav je slučaj sa Endželom Dejvis koja je 1970. bila optužena za saučesništvo u ubistvu jednog kalifornijskog sudije. Niko nije u stanju da predvidi kakvu će sudbinu doživeti taj crnački aktivizam, ali bilo bi čudno da ne dođe do novih incidenata, jer mada je rana koju rasno pitanje predstavlja na telu Amerike možda zalečena, ona je daleko od toga da bude sasvim isceljena. Tako su 3. novembra 1979, u Grinsborou u Severnoj Karolini, četiri antirasistička aktivista ubijena tokom jedne manifestacije članova Kju Kluks Klana koji su godinu dana kasnije oslobođeni odgovornosti; a 17. i 18. maja 1980. došlo je do žestokih nereda u Majamiju u Floridi, usled presude kojom su oslobođena četiri bela policajca, optužena da su, zbog navodno počinjenog prekršaja, na smrt pretukla crnca Mek Dafija; u neredima je bilo petnaestak mrtvih i više od 200 ranjenih. Oktobra 1983. u američkom Senatu izglasana je odluka da se počev od 1986. rođendan Lutera Kinga slavi kao praznik. U Los Anđelesu, međutim, oslobođena su četiri bela policajca koji su »propustili kroz šake« jednog crnog automobilistu; zbog toga su 29. aprila 1992. izbili neredi u kojima je bilo 47 mrtvih i 2.328 ranjenih. II. »Aparthejd« u Južnoj Africi U Americi su Jim Crow Laws iščezavali jedan za drugim; pošto je ravnopravnost s pravnog stanovišta bila postignuta, započinjala je borba protiv faktičke segregacije; u Južnoj Africi ta ista segregacija pravno je uvedena 1948. i postala još i izrazitija pod imenom aparthejd. 1. Etnički elementi. – Oni se mogu podeliti na četiri grupe: belci (njih oko 4,979.000) su bilo Englezi, bilo Holandani – Buri ili Afrikaneri koji govore afrikaans, dijalekt nastao od holandskog jezika – a tu su i potomci iseljenih francuskih hugenota. Coloured, ili melezi, nastali su mešanjem belaca sa starijim podjarmljenim malezijskim i hotentotskim stanovništvom (oko 3,168.000 ljudi); 12 Pravo ime ovog crnačkog lidera je Malkolm Litl, a muslimansko El-Hadž Malik el Šabas. (Prim. prev.)
41
oni žive uglavnom u oblasti Kap, dok u Natalu ima najviše Indijaca (941.000) koji su se doselili u XIX veku. Najzad, crnci (21,500.000), koji su najpre dobili naziv Kafri, a potom Natives na engleskom ili Naturelle na afrikaansu (što znači urođenici), čine najmnogobrojniju grupu. Navedene procene su iz 1989. Pravi urođenici – a to su, prema Afrikanerima, Hotentoti i Bušmani (ili Bošimani) – skoro su potpuno iščezli i nisu crnci. Sami crnci traže da ih zovu Afrikancima, ali tu reč Buri su uzeli da imenuju sebe. Stoga zvanični naziv crnaca glasi Bantu (reč koja u govoru crnaca sa juga Afrike znači »čovek«). Ti su crnci podeljeni na tri otprilike jednake trećine, tako da jedni žive u bantustanima (teritorijama rezervisanim za Bantu crnce), drugi u oblastima belih ljudi, gde rade kao poljoprivredni radnici, i najzad, treći, u gradovima koji su po svemu evropski. Iz svega ovoga očigledno proizlazi veoma složen rasni mozaik; uz to, belci koji su se nastanili u Južnoj Africi, gde predstavljaju peti deo stanovništva, smatraju da se baš kao i crnci nalaze u svojoj zemlji, pa ni ne pomišljaju da bi je mogli napustiti. Politika koja je vođena prema crncima proisticala je iz nedovoljno jasnih kompromisa: do drugog svetskog rata nije izgledalo da problemi traže hitna rešenja, jer je broj urbanizovanih crnaca bio malen, pa segregacija, ukoliko je stvarno i postojala, ipak još nije bila uneta u zakone i propise. Uspeh Nacionalističke stranke na izborima 1948. bio je, izgleda, posledica rastućeg nespokojstva belaca pred neprestanim povećavanjem broja crnaca u gradovima. U tom trenutku, suprotno opštim razvojnim tokovima u ostalom delu sveta, vlada na čijem je čelu bio dr Malan uvela je sasvim jasno usmerenu politiku kojoj je dato ime aparthejd. Tu će politiku tvrdoglavo nastavljati Malanovi naslednici Strejdom, dr Fervurd i Forster; svi oni su nastojali da reč aparthejd protumače kao »odvojen razvoj«, a ne kao »segregacija«, iako ona u doslovnom smislu zaista znači odvajanje, a ne razvoj. Jedino bi politika aparthejda omogućila povratak na nekadašnje stanje u kojemu su belci i oni koji to nisu živeli odvojeni jedni od drugih. Kad bi dovela do teritorijalne podele Južne Afrike, ona bi, prema Nacionalističkoj stranci, predstavljala rešenje kojemu se u moralnom i intelektualnom pogledu ništa ne bi moglo prigovoriti. (Veoma je zanimljivo primetiti da je ovo rešenje blisko – mada iz dijametralno suprotnih razloga – onome koje su u Sjedinjenim Državama zamišljali najveći ekstremisti među crncima). No ono je politički neostvarljivo, najviše zato što je privreda belaca zavisna od neevropske radne snage. Eto zašto je nastavak dominacije belaca, po priznanju samih južnoafričkih vlastodržaca, suštinski cilj politike aparthejda: »Nije dovoljno da belci 'vode' ili 'upravljaju'; potrebno je da oni vladaju, da imaju prevlast... ukoliko imamo u vidu želju naroda da belci i dalje budu u mogućnosti da se brane održavanjem vlastite dominacije... tvrdimo da takav ishod može biti postignut odvojenim razvojem«, izjavljivao je 1963. predsednik vlade Fervurd. 2. Sprovođenje politike »aparthejda« bilo je u znaku izvesnog broja restriktivnih mera ili zabrana. Takav je bio jedan zakon iz 1950, Suppression of Communism Act, čije će tumačenje biti krajnje široko i omogućiti suzbijanje nenasilnih manifestacija i građanske neposlušnosti kad god bi neevropljani uznastojali da »pozivanjem na pobunu ili nerede dovedu do promena u političkom, industrijskom, socijalnom ili ekonomskom životu Unije«; takav je bio i Sabotage Act iz juna 1962, kojim je uveden nov prestup, »sabotaža«, vršena s političkim ciljevima. Sve je ovo omogućilo da bude ućutkan Albert Lutuli, dobitnik Nobelove nagrade za mir, kao i Nokve, Dankan i mnogi drugi. Prohibition of mixed marriages act zabranio je 1949. godine sklapanje međurasnih brakova (taj se propis činio zaista suvišnim ako se ima u vidu da je 1946. godine, na 28.000 brakova između belih ljudi, dolazilo svega 75 »mešovitih« brakova), a Immorality Acts iz 1950. i 1957. zabranili su seksualne odnose među pripadnicima različitih rasa. Segregacija je sprovođena u javnom obrazovanju, jer se samo po sebi razume da nastava treba da bude prilagođena specifičnim potrebama svake rase, pa je tome bio posvećen Bantu education act iz 1953; godine 1959, Extension of University Education Act zabranio je da se na dotad višerasne univerzitete upisuju studenti koji nisu beli. Svemu ovome treba najzad dodati i to da je zakon iz 1950. o grupisanju po oblastima (Group 42
Areas Acf) bio osnova za nasilno vezivanje stanovnika za određeni geografski sektor, u zavisnosti od njihove rasne pripadnosti. On je uz to davao vladi ovlašćenje da »čak i silom« udaljuje Afrikance, Indijce ili meleze iz gradskih centara ili trgovačkih četvrti, rezervisanih isključivo za belce. Lična isprava (reference book) koju je morao imati svaki nebelac predstavljala je neku vrstu unutrašnjeg pasoša. Time je zamenjen raniji sistem sa propusnicama (passes) koji je Lutuliju izmamio čuvene uzvike negodovanja. Ta je isprava omogućavala da svaki čovek iole zagasitije boje kože bude u svakom trenutku podvrgnut kontroli: bolje ćemo shvatiti koliko je muka i briga ona zadavala ljudima ako imamo u vidu da je između 1951. i 1960. bilo 3,500.000 osuda čiji su razlog bili samo passes; tome možemo dodati da je u sudskom godištu 1973–1974. broj presuda izrečenih zbog kršenja pass latos dostigao 500.000. Najzad, odluka da se nametne obavezno učenje afrikaansa u srednjem školstvu izazvala je pobunu u Sovetu (od 16. do 25. juna 1976: bilo je 176 ubijenih, od kojih 2 belca); juna 1980. obeležavanje četvorogodišnjice pobune mladih crnaca u Sovetu bilo je povod za dramatične nemire u kojima je samo u Keptaunu bilo šezdesetak mrtvih, a ovaj put crncima su se u pobuni pridružili i melezi. Uza sve ove mere razdvajanja došlo je i osnivanje bantustana (zvanih i homelands), to jest teritorija unutar kojih je trebalo da crnci, odvojeni od belaca, u potpunosti uživaju svoja politička prava. Prvi bantustan je Transkej, osnovan 1963; on je, uz saglasnost Pretorije, stekao nezavisnost, ali nju nije priznala nijedna država u svetu, a Generalna skupština Ujedinjenih nacija smatra je ništavnom. Drugi homeland, Bofutacvana, postao je nezavisan 6. decembra 1977, ali valja naglasiti da od avgusta 1976. šestorica bantustanskih poglavica odbijaju da im cilj bude takva nezavisnost, smatrajući je iluzornom. 3. Posledice »aparthejda«. – Mada se vođe južnoafričkih belaca bune da su im namere čiste i veoma glasno objavljuju da crncima žele samo dobro, mora se konstatovati da je njihova politika zasnovana na veoma duboko ukorenjenom uverenju o urođenoj nadmoći bele rase, a treba dodati da takvo njihovo uverenje crni Afrikanci u potpunosti odbacuju. Malo ima belaca koji idu dotle da predlažu potpuno ukidanje aparthejda; valja, međutim, spomenuti roman Alana Patona, Cry, my beloved country, koji je preveden na mnoge jezike i postao veoma poznat. Mada je segregaciju odobrila Dutch Reformed Church koja uglavnom okuplja Afrikanere, možemo reći da je ona jedina crkva koja je tako postupila, jer su sve druge jednodušno protiv aparthejda. Anglikanska crkva, kako u ličnim izjavama biskupa iz Johanesburga i Keptauna, tako i u kolektivnom izjašnjavanju svog biskupskog zbora, bila je izričita: 1957. godine je izjavljivala da je »aparthejd, u bilo kakvom obliku, pogrešna praksa koja proističe iz duha zla«. Metodisti, kongregacionalisti, prezviterijanci i baptisti takođe su se suprotstavili aparthejdu. Što se pak tiče »rimske« opasnosti, predstavnici Dutch Reformed Church su na nju mnogo puta ukazivali, a neki sveštenici ove crkve zatražili su da svim katolicima bude zabranjen ulaz u Republiku... Rimokatolička hijerarhija, naime, zauzela je odbojan stav prema aparthejdu, budući da je njena biskupska konferencija saopštila 1952: »Rasna diskriminacija je protivna pravima ljudskog bića«, pa se aparthejdu stoga suprotstavljao katolički nadbiskup iz Keptauna, a i papa je na mesto biskupa nove dioceze u Natalu imenovao jednog Zulua. Papa Pavle VI, obraćajući se 28. oktobra 1977. biskupima iz Afrike, i dalje je ukazivao na »mučno stanje rasne diskriminacije koje još uvek predstavlja živu ranu na izvesnim afričkim zemljama«. Na međunarodnom planu, politika aparthejda je posle pucnjave u mestima Šarpvil i Langa dovela do povlačenja Unije iz Komonvelta, nakon čega je maja 1961. usledilo proglašenje republike. Treba ukazati i na to da međunarodna zajednica smatra aparthejd flagrantnim kršenjem načela iz Povelje OUN. Južnoafrička vlada očigledno smatra Ujedinjene nacije nenadležnim, ali Generalna skupština ipak ne propušta da stalno iznova razmatra pitanje aparthejda, upozoravajući Pretoriju na njene obaveze i zahtevajući od država članica da protiv afrikanerske vlade preduzimaju mere, prvenstveno prekidanjem trgovinskih veza i diplomatskih odnosa sa južnom Afrikom. Te su veze po nestanku aparthejda ponovo normalno uspostavljene. 4. Nestanak »aparthejda«. – Ima već nekoliko godina kako je na delu jedna promišljena politika ublažavanja, a potom i ukidanja aparthejda. Tako su 1985. ukinuti Immorality Act iz 1957. i 43
Prohibition of Mixed Marriages Act iz 1949, a 1986. došli su na red i zakoni o unutrašnjim pasošima. Predsednik de Klerk, koji je izabran 1989, ubrzao je ritam »desegregacije«; najpre je njegovom odlukom (11. februara 1990) oslobođen Nelson Mandela koji će 5. jula 1991. postati predsednik Afričkog nacionalnog kongresa (ANC); zatim je, 15. oktobra 1990, postigao da bude izglasano ukidanje zakona o odvojenosti na javnim mestima, donetog 1953, a 5. juna 1991. ukinuti su Group Areas Act iz 1950. i zakoni o posedovanju zemlje (Land Acts); najzad, 17. juna 1991, uklonjen je i zakon o klasifikaciji stanovništva iz 1950 (Population Registration Act), pa se na osnovu toga već moglo misliti i nadati da aparthejd pripada prošlosti; u prilog tome govorilo je i ukidanje ekonomskih sankcija od strane mnogih zemalja, a 1993. Nobelova nagrada za književnost dodeljena je Nadini Gordimer, beloj Afrikanki, aktivnom borcu za prava crnih ljudi. Nobelova nagrada za mir dodeljena je 1993. De Klerku i Mandeli; ovaj poslednji postao je 10. maja 1994. predsednik Južnoafričke Republike, a Ustav je u svom konačnom obliku usvojen 8. maja 1996. III. Drugi vidovi rasizma Francuska, kao nacija, nije u većoj meri rasistička od bilo koje druge; ona je takva nesumnjivo čak i nešto manje od ostalih. Mada je iznedrila Gobinoa, ona je ukinula ropstvo, dala je sva građanska prava svojim Jevrejima, a smatra i da su crnci ravnopravni belcima; u Drajfusovoj aferi ona je sa žarom branila pravičnost, više nego što je to Amerika činila u aferi Rozenberg; širokogrudo je sprovela obimne mere dekolonizacije, a njen doprinos pomoći koja se pruža nerazvijenim zemljama srazmerno je veći nego onaj što ga daje većina drugih zapadnih zemalja. Francuzi ipak mogu da budu rasisti, ne više od drugih naroda, ali zacelo ne ni manje; izvanredno teški problemi zajedničkog življenja postavljaju se naročito zbog prisustva useljenih radnika u Francuskoj; ono je čak dalo povoda da se govori o antiarapskom rasizmu (posebno u vreme reagovanja koje je usledilo nakon što je leta 1973. u Marseju jedan Alžirac, duševni bolesnik, ubio jednog vozača autobusa). U Kurnevu, 9. jula 1983, u jednom »velikom stambenom kompleksu« ubijen je mali Tufik Uanes; sledećeg novembra u vozu Bordo-Ventimilja ubijen je i izbačen kroz prozor jedan mladi Alžirac... Mada rasizam postoji, on nije raširena pojava i vezan je za neke ekonomske i strukovne vidove života na koje ćemo se još vratiti. Već odavno se u Francuskoj zahtevalo uspostavljanje zakonskih sredstava za suzbijanje rasizma; Ustav iz 1946, kad je reč o pravima pojedinca, bez sumnje je u svojoj preambuli odbacivao svako pravljenje razlike na osnovu rasne pripadnosti, verovanja ili veroispovesti, a onaj iz 1958. se na to pozivao, ali to su bili samo apstraktni uopšteni stavovi. Doduše, postojao je i »Maršandoov zakon« (u stvari, dekret od 2. aprila 1939) o vređanju na rasnoj osnovi, ali pokazalo se da on ima očigledne manjkavosti; Francuska je uz to 28. jula 1971. pristupila međunarodnoj konvenciji o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije, usvojenoj 1966. od strane OUN, ali sve ovo zajedno pokazalo se nedovoljnim za borbu protiv rasizma. Dolazilo je do sve češćih incidenata koji su imali odjeka u štampi: do ponižavanja, do raznih oblika diskriminacije kao što je odbijanje, u jednoj kafani u Latinskom kvartu, da se poslužuju crnci, itd. Najzad je obznanjen jedan jasan, u stručnom pogledu dobro sastavljen propis, plod uspešne saradnje parlamenta i vlade: reč je o zakonu od 1. jula 1972 »koji se tiče borbe protiv rasizma«. Taj je zakon pre svega omogućio svakoj organizaciji koja se bori protiv rasizma da se koristi pravima priznatim privatnoj stranci u slučajevima rasističkih prestupa (presuda Vrhovnog suda u aferi s prodajom grotesknih i karikaturalnih lutaka sa natpisom »Jevrejin, 25,30 F« u Dižonu); pravo da se obrate i drugim instancijama stekla su kako fizička lica, tako i antirasističke organizacije koje su započele žestoku kampanju za stavljanje tačke na rasnu diskriminaciju, naročito u zapošljavanju. Taj je zakon bio upotpunjen zakonima od 3. januara 1985. i od 13. jula 1990. Među organizacijama koje se u Francuskoj uporno i efikasno bore protiv rasizma zaslužuju da budu spomenute: LICRA (Ligue internationale contre le Racisme et l'Antisémitisme13) koju je 1928. osnovao Bernar Lekaš, a čiji je predsednik od 1968. do 1993. bio Ž. 13 Međunarodni savez proliv rasizma i antisemitizma. (Prim. prev.)
44
Pjer-Blok i koja objavljuje Le Droit de Vivre14; MRAP (Mouvement contre le Racisme, l'Antisémitisme et pour la Paix15) koji je 1949. osnovao Pjer Paraf, a čija je publikacija Droit et Liberte16 (dva poslednja slova skraćenice njegovog naziva danas treba da se čitaju na sledeći način: et pour l'Amitié entre les Peuples17); najzad, S.O.S. Racisme, koji je osnovao Arlem Dezir. Treba spomenuti i sramni atentat na sinagogu u Ulici Kopernika u Parizu, 3. oktobra 1980, tačno na četrdesetogodišnjicu uredbe o Jevrejima koju je donela vlada u Višiju; taj napad, u kojemu je bilo 4 mrtva i 20 ranjenih, izazvao je duboko i opravdano zgražanje, ali njegovi počinioci ni do danas nisu otkriveni. Zatim je došlo i do krvoprolića u Ulici de Rozje u Parizu (u restoranu Goldenberg, gde je 8. avgusta 1982. bilo 6 mrtvih); u Briselu (4 ranjena 18. septembra); u sinagogi u Rimu (9. oktobra, ubijeno dvogodišnje dete i ranjene 34 osobe). Tome treba dodati i gnusno ubistvo 23 turska Jevrejina u sinagogi u Istambulu, 6. septembra 1986. Pravljenje spiska zemalja u kojima rasizam s vremena na vreme diže glavu bilo bi jalov posao; pomenućemo ipak neke od tih pojava: – Postojanje jevrejskog problema u SSSR-u, koje bez sumnje nije posledica rasizma u pravom značenju te reči, već se javlja kao nasleđeni antisemitizam koji je delimično skriven iza novijeg anticionizma. – Jevrejsko-arapske razmirice ne izgledaju kao prevashodno rasni sukob. Političkih, verskih, jezičkih, geografskih i istorijskih razloga za taj sukob ima toliko, da 10 čini uzaludnim pokušaj da se stvar obja-sni u nekoliko redaka. – S vremena na vreme zavrti nam se u glavi kad čujemo za poneka reagovanja: tako je predsednik Ugande, general Idi Amin Dada, ukoliko su vesti novinskih agencija tačne18, navodno izjavio da je »Hitler ispravno postupio spalivši 6 miliona Jevreja u toku drugog svetskog rata« (sic). Ostajemo zatečeni tolikim odsustvom savesti – da ne kažemo nešto gore; i da stvar nije toliko žalosna, mogli bismo se i malčice nasmejati videći kako čovek kojega bi Firer smatrao polumajmunom slavi krematorijume namenjene podljudima. A kad jedan egipatski novinar napiše da je »Hitler bio u pravu, i da su peći krematorijuma imale svoje opravdanje«19, preneraženi smo. »Prljavi Sidi« nisu u očima gospodarâ Rajha bili ništa bolji od »gadnih Židova«... Posle pojave prvog izdanja ove knjige, u Generalnoj skupštini OUN izglasan je jedan zaprepašćujući dokument, u kojemu se »cionizam ocenjuje kao oblik rasizma i rasne diskriminacije« (rezolucija br. 3379 od 10. novembra 1975) 20. Generalni sekretar Kurt Valdhajm smatrao je potrebnim da odmah izjavi kako je »duboko svestan ozbiljnosti situacije«, a to glasanje je širom sveta izazvalo veliko uzbuđenje. Čini se, u najmanju ruku, da upotreba reči više ne odgovara njihovoj definiciji, čak i ako je cilj ovakvog političkog poteza bio samo u izolaciji i žigosanju izraelske države. Prilično je, naime, čudnovato prebacivati onima koji su preživeli najveći holokaust u istoriji, ili njihovim potomcima, da rade tako reći isto ono što su radili njihovi krvnici. Jedno je smatrati politiku izraelske države imperijalističkom ili nacionalističkom (o tome se, uostalom, može raspravljati povodom politike bilo koje države), a nešto sasvim drugo je tvrditi, pribegavajući nekoj vrsti paradoksa, da i sam cionistički pokret – koji je nastao u vreme Drajfusove afere, a kasnije se raširio usled antisemitskog rasizma – takođe predstavlja rasizam... Rezultat takvog glasanja moglo je biti samo oživljavanje i buđenje solidarnosti sa Izraelom u svakom Jevrejinu iz dijaspore, zauzimanje još nepomirljivijih stavova na obe strane, te odlaganje »zadovoljavajućeg rešenja bliskoistočnog problema, u svim njegovim vidovima«. Do toga je, uostalom, i došlo, budući da se Izrael, kao država, sve više nalazio 14 15 16 17 18 19 20
Pravo na život. (Prim. prev.) Pokret protiv rasizma, antisemitizma i za mir. (Prim prev.) Pravo i sloboda. (Prim. prev.) i za prijateljstvo među narodima. (Prim. prev.) Le Figaro, Le Monde, 12. oktobra 1973. Le Monde, 21. avgust 1973. Tačno – u dan – na trideset sedmu godišnjicu Kristallnacht. Rezolucija je izglasana sa 72 glasa za, 35 protiv, uz 32 uzdržana. Predstavnici triju država bili su odsutni.
45
u ne mnogo zavidnoj ulozi kakva je pripadala Jevrejinu u Evropi iz prve polovine XX veka. Ali 16. decembra 1991. u OUN je velikom većinom izglasano ukidanje rezolucije od 10. novembra 1975. VI poglavlje PSIHOSOCIOLOŠKO VIĐENJE Preostaje da se razmotri ono što bi se moglo nazvati uobičajenim rasističkim stavom naših savremenika. Reč je o pojavama koje su veoma rasprostranjene, iako ne spadaju u okvire normalnog; one su utoliko značajnije što se iz njih može munjevito razviti virulentni i agresivni rasizam, kao što od zapuštenog čira može nastati sepsa. Izlaganje koje ćemo im posvetiti biće relativno kratko, iz dvostrukog razloga: najpre zato što nas skučenost prostora obavezuje na sažetost; a zatim – i prvenstveno – zato što su ovo teme za razmišljanje koje su već bile predmet mnogih, i to izvrsnih studija. Analizom rasističkog ponašanja uočavaju se dve vrste elemenata: jedni se odnose na psihologiju pojedinca, dok drugi proističu iz društvenog okvira. I. Individualne sklonosti Alberto Memi je u nekim svojim zaista briljantnim radovima predložio sledeću definiciju: »Rasizam je uopšteno i definitivno vrednovanje razlika, stvarnih ili izmišljenih, u korist tužioca a na štetu njegove žrtve, sa ciljem da se opravdaju njegove privilegije ili njegov napad.« Čini nam se da ova formula više objašnjava psihološki ili moralni karakter rasizma nego što stvarno pruža njegovu definiciju. Omnis definitio periculosa, zaista, ali ukoliko – etimološki gledano – definisati znači označiti međe, bojimo se da je Memijeva definicija preširoka, te da navodi na to da se u područje rasizma uvedu stavovi ili delovanja kod kojih nema nimalo mesta za uzimanje u razmatranje same rase. Počinili bismo anahronizam ako bismo moderna shvatanja pokušali projicirati u one istorijske periode u kojima bi ona bila neshvatljiva savremenicima. Eto zašto radije ostajemo pri spoljašnjim definicijama, kao što su one koje su već navedene u ovoj knjizi21. No zato nam se Memijeva analiza čini izvanredno dragocenom zbog mogućnosti koju pruža da se iznutra shvati psihološko ponašanje rasiste: u osnovi njegove optužbe, naime, nalazi se odbijanje da se drugi prihvati kao različit: kako se može biti Persijanac? Rasističkim postupanjem ta će razlika neizbežno biti naglašena ili uvećana; nebitno je da li je ona stvarna ili izmišlj ena, velika ili neznatna; budući da je već ustanovljena i preuveličana, samo se po sebi razume da ona od strane rasiste biva i iskorišćena; što više štete i sramote ona nanosi žrtvi, to bolje će poslužiti njenom izumitelju; pri tom, naravno, mora biti uopštena, jer nije jedan Arapin taj koji je lenj (što se i može dogoditi), već su svi Arapi takvi; nije jedan Jevrejin škrt, već svi, itd. A to u isti mah omogućuje svakom rasisti (reč je o poznatom fenomenu) da ima svog dobrog Jevrejina ili svog dobrog Arapina. Rasista nastoji da čitavim ovim mehanizmom opravda u vlastitim očima svoje držanje, jer on ne može da ima rđavu savest, budući da se pripadnici rasa koje su proglašene nižima već nalaze u situaciji socijalne inferiornosti; rasista pak sebe stavlja u lakši položaj, jer se ne obara na moćne; time se objašnjava čuveni rasizam »malog belog čoveka« koji na taj način dolazi do kompenzacije za svoju osrednjost i do prilike da sebi uz malu cenu izgradi iluzorni pijedestal. Ovo takođe omogućava da se shvati zašto psihoanalitičko objašnjenje ponašanja rasiste često dovodi do toga da se ono dovodi u vezu sa ličnošću koja je autoritarna – koja, dakle, sumnja u sebe: taj tip čoveka, koji je konformist, podložan moći grupe, i kojemu je potrebna spoljašnja podrška, naći će u pretpostavljenoj inferiornosti drugoga razlog više za samopoštovanje. Rasističko ponašanje je bolest koja proističe iz istog stanja duha kao i nezakonito nošenje odlikovanja. II. Delovanje društva 21 Cf. supra, str. 6-8
46
1. Iako dete ne reaguje spontano rasistički, izvesno je da porodičnoj sredini i obrazovanju pripada velika uloga u širenju predrasuda. Mali Evropljanin, kojemu su u severnoj Africi pretili da će »dovesti Arapina« ukoliko uveče brzo ne zaspi, imao je, postavši odrastao, znatne izglede da gaji teško objašnjivo, ali sasvim veštačko neprijateljstvo prema narodu koji mu je bio prikazivan kao nekakav strahoviti bauk. Misli koje se čuju za porodičnom trpezom, od onih: »Ti ljudi nisu kao mi«, ili prezrivo tikanje domoroca, kao i mnoga druga iskustva stečena u svakodnevici i u krugu porodice, utiču na to da se dete kasnije počne ponašati rasistički. Dok je kolonijalna sredina, kao što je pokazao A. Memi, naročito pogodna za nastajanje rasističkih mitova, u metropoli uloga od suštinskog značaja pripada u tom pogledu i obrazovanju. 2. Obrnuta situacija u odnosu na onu koja postoji u kolonijama jeste ona u kojoj se ne samo u Francuskoj, već i u mnogim drugim zapadnoevropskim zemljama nalaze useljeni radnici. Radna snaga, kao u nekoj vrsti centripetalnog vrtloga, pritiče iz zemalja Juga, siromašnih ili nerazvijenih, a koje većinom pripadaju »trećem svetu«. U razvijenim zemljama sve više ima mučnih, prljavih, zatupljujućih poslova i službi, izuzetno teških rintanja, kakvih ne žele da se prihvate čak ni oni pripadnici domaćeg naroda koji se nalaze na dnu društvene lestvice. U Francuskoj su u prošlom veku dimničari, vodonoše, prodavci uglja ili devojke za sve poslove dolazili iz Savoje, Overnje ili Bretanje; danas je domaća služinčad često iz Španije ili Portugalije, barem u Parizu; severnoafrikanci ili crnci su manuelni radnici (pribegavajući sramežljivoj antifrazi, nazivaju ih »specijalizovanim radnicima, S. R.«... specijalizovanim?... za šta?), čistači ulica, smetlari: useljenici nalaze radna mesta samo u najneunosnijim poslovima kojih se radnici iz metropole nastoje osloboditi. Pošto se ovo najčešće događa u urbanoj sredini, useljeniku prvu brigu predstavlja mučno traženje stana – a ono pak ubrzo dovodi do stvarne segregacije i do stvaranja sirotinjskih naselja, kako bi se, koliko god je to mogućno, izbegla čudovišna grabežljivost »trgovaca spavaonicama« koji po preteranim cenama izdaju pretesne i nezdrave sobičke, čak i podrume, grupama od 8 ili 10 nesrećnika, za samo nekoliko sati dnevno... Kad je neko obojen ili Arapin, pa još radi na poslu niže vrste, koji je k tome prilično nestalan, to su dve činjenice koje jedna drugu čine još izrazitijom i gorom. To je kao neka vrsta kumulativnog procesa; uz to, radnici iz metropole često strahuju da će se useljenici u odnosu sa vlastima pokazati previše poslušnima ili predusretljivima. Ne treba gubiti iz vida da za te nove proletere – koji su po definiciji stranci, što će reći da nisu birači – svi oni što bi po tradiciji morali podržavati prvenstveno njihove zahteve pokazuju sasvim osrednje interesovanje (osim, razume se, onda kad mogu da ih koriste kao sredstvo u političkim obračunima). Isto tako i sindikati, koji su se borili za ostvarenje izvesnih prednosti u ovoj ili onoj oblasti, ne gledaju baš blagonaklono na pristizanje useljenika, smatrajući da bi ono moglo ići nauštrb radnika iz metropole. To, doduše, još nije svesni rasizam, ali mi jednostavno želimo da ukažemo na svu složenost problema. Kad je u oblasti zapošljavanja potražnja veća od ponude, useljenici su prvi koje pogađa nezaposlenost, i to mnogo surovije nego ostale, ali to u očima mnogih izgleda tek kao sasvim relativna nepravda, ukoliko se ne smatra i skoro zasluženom kaznom... Na taj se način socijalni položaj useljenika pokazuje izrazito inferiornim i pruža rasističkom ponašanju izvanrednu metu: kad neko ima lice zagasitije boje, govori drukčijim jezikom, kad je potčinjen i radi na poslovima koje drugi odbijaju, kad je siromašan ili živi u bedi, tu je sve što je potrebno da bi on na sebe navukao prezir onih koji žele (možda i nesvesno) da uvek imaju nekoga ispod sebe; koliko god je istina da novac ide onome ko ga već ima, toliko je tačno i to da poniženost i gorčina ne pošteđuju one koji su već do grla u njima. Sociolozi su često proglašavali nepoželjnim da učešće useljenika u lokalnom stanovništvu prevaziđe izvesnu stopu – koja je, po njima, negde oko 10%. Imajući to u vidu, g. Švarcenbah je 1970. u Švajcarskoj pokrenuo postupak u okviru inicijative kojom se išlo na to da se broj stranaca što žive na švajcarskoj teritoriji smanji do desetog dela autohtonog stanovništva. Ta je inicijativa odbačena mršavom većinom22. Inicijativa nazvana »Zaštita Švajcarske«, kojom se išlo na to da se u roku od deset godina procenat stranaca u zemlji smanji od 15,3% na 12,5%, odbačena je 13. marta 22 Taj će rezultat biti potvrđen i poboljšan prilikom glasanja od 20. oktobra 1974.
47
1977. sa 70% glasova. Inicijativa »za smanjenje godišnjeg broja naturalizacija« odbačena je istog dana ogromnom većinom glasova. Da h je onda rasističko divljanje nešto neminovno, nešto čemu nema leka? *** I u ovome, kao i u nekoj bolesti, potrebno je razlikovati više stupnjeva u razvoju, budući da postoji više varijeteta rasizma. Krajnji vid rasizma je očito onaj agresivni i rušilački rasizam kakav je bio nacistički: on se sastoji u uklanjanju pripadnika omrznute rase masovnim istrebljivanjem, kao kad se upotrebljava insekticid radi uništenja komaraca. A kad se dođe dotle... Stupanj što tome prethodi jeste segregacija kojom se među pripadnicima različitih rasa uspostavljaju zakonske barijere: taj rasizam toleriše postojanje rasa, ali ozakonjuje inferioran položaj nekih među njima. Postoje i slučajevi kada te barijere pucaju, kao u Sjedinjenim Državama, gde je rasističko zakonodavstvo postepeno ukidano. No to nije dovoljno, jer postoji i jedan drukčiji stepen rasizma, a to je onaj njegov oblik kakav se nalazi u difuznom stanju u zemljama gde nije uvedeno nikakvo zakonsko razlikovanje među rasama, pa čak i u onima gde je rasizam suzbijan. U njima se borba protiv rasizma može voditi na više načina: putem zakona i propisa (ali njihovo je dejstvo samo u odvraćanju); poznavanjem rasističkih doktrina kojim se razotkriva njihov pseudonaučni karakter, ali ne samo to, već se iznosi na videlo i sva njihova intelektualna beda – tolika da od njih ništa ne može biti ozbiljno uzeto u razmatranje. Međutim, i kad je reč o rasizmu, kao i o bilo čemu drugom, treba se čuvati preterivanja. Held i Deem su dobro zapazili zamku u koju upada antirasist koji, nastojeći da brani stav tačno suprotan onome što ga zastupaju rasističke doktrine, uopšteno smatra da su crnci inteligentniji od belaca, pa ide i dotle da misli kako taj i taj pojedinac ne može biti lenj, zato što je Arapin, te da je pogrešno tvrditi da su Arapi lenji... Opasnosti od neispravnog uopštavanja uvek su iste, ma sa koje strane ih posmatrali. Moguće je – čak i verovatno – da u svakome, ma ko to bio, postoji uspavani rasista; sve je u tome da se on ne probudi! Pravi rasista ne oseća stid; čuvena izreka »Ja nisam rasista, ali...« podložna je mnogim tumačenjima, a od njih je najmanje neprikladno ono po kojemu osoba što to kaže samim tim otkriva osećanja kojih se stidi, pa se ne usuđuje da ih izloži takva kakva jesu; već i sa-mom tom uzdržanošću ukazuje se poštovanje moralnoj ispravnosti... A. Memi izjavljuje da je »rasističko iskušenje upravo ono kojemu se najteže odoleva«. Taj način govora, koji skoro da pripada nekom teologu, ili barem moralistu, prilično odgovara stvarnom stanju stvari. Ne možemo a da ne budemo iznenađeni značajem koji izvesni ljudi danas pridaju partikularizmima, i to, razume se, u ime antirasizma, a ne zapažajući pri tom da je preterano isticanje razlika upravo postupak koji se nalazi u samoj osnovi rasizma. Ono što je od bitne važnosti, naime, to je da drugoga treba poštovati i umeti ga prihvatiti kao različitog. Uključivati se u ljudsku zajednicu, uzimajući pri tom u obzir samo ono što razdvaja, a na štetu onoga što ujedinjuje, predstavljalo bi paradoks. »Crnaštvu«, bretonskom folkloru ili korzikanskoj posebnosti može se ukazivati poštovanje samo zato što crnac, Bretonac i Korzikanac imaju ljudsku prirodu kao ono što im je svima zajedničko. Antička misao, judeohrišćanska tradicija i filosofija doba prosvećenosti u ovome su saglasni, u okviru jednog humanizma koji u drugoj polovini XX veka skoro u čitavom svetu biva na čudnovat način podrivan. Hladna tehnokratija, koja se prema čoveku odnosi kao prema mravu, ne pokazuje prema njemu mnogo manje prezira nego što je to činio hitlerovski rasizam. Ako je sve dopušteno, ako više nema ni dobra ni zla, u ime čega će se onda odolevali iskušenju rasizma? BIBLIOGRAFIJA23 23 Ukoliko mesto objavljivanja nije navedeno, podrazumeva se da je to Pariz.
48
Pored sledećih dela iz kolekcije »Šta znam?«: J. Bloch, Les Tsiganes (br. 580). C. David, Hitler et le nazisme (br. 624). C. Fohlen, Les Noirs aux Etats-Unis (br. 1191). O. Guitard, L'apartheid (br. 2046). M. Lengelle, L'esclavage (br. 667). J.-A. Lesourd, La République de l'Afrique du Sud (br. 463). M. Mahn-Lot, La conquête de l'Amérique espagnole (br. 1584). R. Rémond, Histoire des Etats-Unis (br. 38). J. Rostand, L'hérédité humaine (br. 550). E. Schreider, La biologie humaine (br. 1156). A. Tunc, Le Droit des Etats-Unis (br. 1159). mogu se takođe pogledati: 1. O POJMU RASIZMA I NJEGOVIM PSIHOSOCIOLOŠKIM VIDOVIMA • Le racisme devant la science, Unesco, prvo izd. 1960; drugo izd. 1973. • F. Batailler-Demichel, Eléments sociologiques du racisme en France, in Revue des Droits de l'Homme, 1972, V, 1, str. 99-130. • A. Bejin i J. Freund, Racismes, antiracismes, 1986. • J. Bernard i J. Ruffie, Hématologie géographique, 1966. • D. Buican, Histoire de la génétique et de l'évolutionnisme en France, 1984. • W C. Boyd, Génétique et races humaines, 1962. • P. Dehem, De quelques écueils de l'antiracisme, in Esprit, 1965, str. 553-562. • C. Delacampagne, L'invention du racisme. Antiquité et Moyen Age, 1983. • Th. Dobzhansky, Le droit à l'intelligence; génétique et égalité (prev. na fr.), 1978. • C. Duchet i E de Comarmond, Racisme et société, 1969. • Etiemble, Racismes, 1986. • H. J. Eysenck, L'inegalité de l'homme (prev. na fr.), 1977. • J. Gritti, Déraciner les racismes, 1982. • W Gueydan de Roussel, A l'aube du racisme, 1940. • C. Guillaumin, L'idéologie raciste. Genèse et langage actuel, Pariz-Hag, 1972. • E Guiral i E. Temime, L'idée de race dans la pensée politique française contemporaine, 1977. • F. Hankins, La race dans la civilisation, 1955. • J.-E Hébert, Race et intelligence, 1977. • J. Hersch, Sur la notion de la race, in Diogène, 1967, 59, str. 125-142. • A. Jacquard, Eloge de la différence. La génétique et les hommes, 1978. • P.-H. Maucorps, A. Memmi, J.-H. Held, Les Français et le racisme, 1965. • A. Memmi, L'homme dominé, 1968. • – Racisme, in Encyclopaedia Universalis, 1972, knj. XIII, str. 915-916. • – Le racisme, 1985. • E Paraf, Le racisme dans le monde, 1964. • E. Pittard, Les races et l'histoire, 1953. • L. Poliakov, Hommes et bêtes. Entretiens sur le racisme, 1975. • – Le racisme, 1976. 49
• • • • • • • • •
J. Ruffie, De la biologie à la culture, 1976. Sociological theories: race and colonialism, Unesco, 1980. T. Sowell, Race, politique et économie, 1986. E A. Taguieff, La force du préjugé. Essai sur le racisme et ses doubles, 1988. – Face au racisme (2 knj.), 1991. E Tort, Misère de la sociobiologie, 1985. G. Varet, Racisme et philosophie, 1973. O. von Verschuer, Manuel d'eugénique et d'hérédité humaine (prev. G. Montandon), 1943. M. Wieviorka, L'espace du racisme, 1991. 2. O ANTISEMITIZMU
• • • • • • • • • • •
J. Isaac, Jésus et Israël, 1948. – Genèse de l'antisémitisme, 1956. – L'enseignement du mépris, 1962. F. Lovsky, Antisémitisme et mystère d'Israël, 1955. – L'antisémitisme chrétien, 1970. J. Maritain, Le mystère d'Israël et autres essais, 1965. L. Poliakov, Histoire de l'antisémitisme: knj. I, Du Christ aux Juifs de cour, 1955; knj. II, De Mahomet aux marranes, 1961; knj. III, De Voltaire à Wagner, 1968; knj. IV, L'Europe suicidaire (1870–1933), 1977. – Le mythe aryen, 1971. J. N. Sevenster, The roots of pagan antisemitism in the ancient world, Lajden, 1975. M. Simon, Verus Israël, 1964. R Sorlin, L'antisémitisme allemand, 1969. 3. O RASISTIČKIM DOKTRINAMA
• J. Boissel, Victor Courtet (1813–1876), premier théoricien de la hiérarchie des races, 1972. • J. Buenzod, La formation de la pensée de Gobineau et l'Essai sur l'inégalité des races humaines, 1967. • A. Combris, La philosophie des races du comte de Gobineau et sa portée actuelle, 1937. • R. Dreyfus, La vie et les prophéties du comte de Gobineau, b. d. • M. Lange, Le comte Arthur de Gobineau, Strazbur, 1924. • E. Seillière, Le comte de Gobineau et l'aryanisme historique, 1903. • – H. S. Chamberlain, 1917. • Th. Simar, Etude critique sur la formation de la doctrine des races, 1922, Belgijska kraljevska akademija, Odeljenje za književnost, Memoari, 2. serija, XVI. • A. Smith, Gobineau et l'histoire naturelle, Ženeva, 1984. 4. O NACISTIČKOM RASIZMU • L'Allemagne nazie et le génocide juif, 1985. • R. Cecil, Il mito della razza nella Germania nazista. Vita de Alfred Rosenberg (prev. na ital.), Milano, 1973. • E. ben Elissar, La diplomatie du IIIe Reich et les Juifs (1933–1939), 1969. • S. Friedlander, L'antisémitisme nazi, histoire d'une psychose collective, 1971. • P Grosclaude, Alfred Rosenberg et le mythe du XXe siècle, 1938. 50
• • • •
M. Hillel, Au nom de la race, 1975. F. Neumann, Béhémoth. Structure et pratique du national-socialisme, 1987. W. Hofer, Le national-socialisme par les textes, 1963. B. Perotti, La notte dei cristalli, L'Inizio della persecuzione antisemita nel terzo Reich (9-10 novembre 1938), Milano, 1977. • L. Poliakov, Bréviaire de la haine 1951. • L. Poliakov i J. Wulf, Le IIIe Reich et les Juifs, 1959. • E. Vermeil, Doctrinaires de la Révolution allemande (1918–1938), 1948. 5. O CRNAČKOM PROBLEMU • • • • • • • • • • • • • • • • • • •
L'Apartheid, ses effets sur l'éducation, la science, la culture et l'information, Unesco, 1972. M. Banton, Sociologie des relations raciales, 1971. A. Bockel, De l'apartheid à la conquête du pouvoir, 1986. A. J. Bullier, Géopolitiques de l'apartheid. Stratégie ethnique de Prétoria, 1982. Burns, Le préjugé de race et de couleur, 1949. S. Carmichael i C. Y Hamilton, Le black power, 1968. G. Chaliand, Où va l'Afrique du Sud?, 1968. M. Cornevin, L'Afrique du Sud en sursis, 1977. H. Deschamps, Histoire de la traite des Noirs de l'Antiquité à nos jours, 1971. C. Fohlen, La société américaine, 1973. M. Gordon, L'esclavage dans le monde arabe, VIIe–XXe siècle, 1987. W H. Grier i P M. Cobbs, La rage des Noirs américains, 1970. Lewis, Race et couleur en pays d'Islam, 1982. L. E. Lomax, Les Black Muslims, 1964. F. Masnata, Pouvoir blanc, révolte noire, 1968. M. Merle, L'anticolonialisme européen de Las Cases à Marx, 1969. F. Renault i S. Daget, Les traites négrières en Afrique, 1985. H. Santa Cruz, La discrimination raciale, Ujedinjene nacije, 1971. F. L. Schoell, Les tensions raciales dans l'Union sud-africaine et leurs incidences internationales, Ženeva-Pariz, 1956. • – Histoire de la race noire aux Etats-Unis du XVIIe siècle à nos jours, 1959. • I. i J.-L. Vissière, La traite des Noirs au siècle des Lumières (témoignages de négriers), 1982. • Zorgbibe, Les derniers jours de l’Afrique du Sud, 1986.
51