Dobrotoljublje III tom

DOBROTOLJUBLJE TOM III

DOBROTOLJUBLJE NEKOLIKO REĈI O "DOBROTOLjUBLjU" - Vladika Atanasije (Jevtić)

4

TOM III PREDGOVOR - Sveti Teofan Zatvornik

8

BLAŢENI DIJADOH Kratko svedoĉanstvo o njemu 8 • UKAZANjE O KRAJNjOJ GRANICI ILI O VRHUNCU OSNOVNIH VRLINA 9 • PODVIŢNIĈKO SLOVO, PODELjENO NA STO DELATNIH POGLAVLjA, ISPUNjENIH POZNANjEM I DUHOVNIM RASUĐIVANjEM 10 PREPODOBNI OTAC JOVAN KARPATSKI Kratko svedoĉanstvo o njemu • PREPODOBNOG OCA JOVANA KARPATSKOG STO POUĈNIH 1

40

POGLAVLjA MONASIMA KOJI SU MU PISALI IZ INDIJE BLAŢENI AVA ZOSIMA PALESTINSKI Kratko svedoĉanstvo o njemu • RAZGOVORI BLAŢENOG AVE ZOSIME

40

55 56

SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK Kratko svedoĉanstvo o njemu 69 • PODVIŢNIĈKO SLOVO 70 • ĈETIRI STOTINE POGLAVLjA O LjUBAVI: 84 Predgovor Elpidiju 84 STOTINA PRVA 85 STOTINA DRUGA 92 STOTINA TREĆA 101 STOTINA ĈETVRTA 110 • SAGLEDATELjNA I DELATNA POGLAVLjA, IZABRANA IZ SEDAM STOTINA POGLAVLjA GRĈKOG DOBROTOLjUBLjA 119 BLAŢENI AVA TALASIJE Kratko svedoĉanstvo o njemu AVA TALASIJE PREZVITERU PAVLU, O LjUBAVI, UZDRŢANjU I DUHOVNOM ŢIVOTU • STOSLOV PRVI • STOSLOV DRUGI • STOSLOV TREĆI • STOSLOV ĈETVRTI SVETI TEODOR, EPISKOP EDESKI Kratko svedoĉanstvo o njemu • STO DUŠEKORISNIH POGLAVLjA PREPODOBNI TEODOR Kratko svedoĉanstvo o njemu • SAGLEDATELjNO SLOVO

149

149 153 157 162

167 167 181 181

PREPODOBNI OTAC SVETI AVA FILIMON Kratko svedoĉanstvo o njemu • MNOGOKORISNO KAZIVANjE O AVI FILIMONU PREPODOBNI OTAC TEOGNOST 2

187 187

Kratko svedoĉanstvo o njemu • POGLAVLjA O DELATNOM I SAGLEDATELjNOM ŢIVOTU, KAO I O SVEŠTENSTVU

196 196

PREPODOBNI FILOTEJ SINAJSKI Kratko svedoĉanstvo o njemu • 40 POGLAVLjA O TREZVOUMLjU

208 208

ILIJA, PREZVITER I EKDIK Kratko svedoĉanstvo o njemu • CVETNIK

218 218

NEKOLIKO REĈI O "DOBROTOLJUBLJU"

"JevanĊelje Boţije to je poslanstvo Boţije ljudima kroz Sina ovaploćenog, Koji onima koji Mu veruju daruje nagradu - veĉno oboţenje". Ovim reĉima Sveti Maksim

Ispovednik i Sveti Grigorije Palama izraţavaju sadrţaj JevanĊelja Hristovog: veĉno dobro, blage i radosne vesti za svakog od nas ljudi i za ĉitav rod ĉoveĉanski. To i takvo JevanĊelje doţiveli su i u sebi ostvarili Sveti Oci Pravoslavne Crkve Hristove, od Svetih Apostola do Svetog Antonija i Maksima, do Svetoga Save i Grigorija Palame, i do naših dana ţive ga i ostvaruju svi istinski pravoslavni hrišćani, svaki po meri vere" svoje, po "meri dara Hristova". Kao što su Dela Apostolska nastavak JevanĊelja Hristovog, tako su i dela Svetih Otaca nastavak JevanĊelja i Dela i Poslanica Apostolskih. A sve što su Sveti Oci napisali, najpre su sami ispunili i ispunjavajući onda druge nauĉili, kako kaţe Sveti Simeon Novi Bogoslov, potvrĊujući tako jevanĊelsku reĉ Spasiteljevu (Mt.5,19). Jer, Sveti Antonije Veliki je rekao: "Nema većeg bezobrazluka i drskosti nego traţiti od drugih ono što sam nisi ispunio". Zato su Sveti Oci pisali samo ono što su sami u liĉnom i sabornom iskustvu doţiveli i praktiĉno na delu ispunili. Otuda su oni, uz Svete Apostole i Proroke, naši stalni uĉitelji i duhovni oci u Hristu Bogu i Spasu sviju. Knjiga koja je pred nama, a zove se Dobrotoljublje, jeste produţetak i ostvarenje Svetog JevanĊelja Hrista Ĉovekoljupca, jedinog Spasitelja roda ljudskog i veĉnog Oboţitelja ĉoveka. Šta sadrţi Dobrotoljublje? Evo odgovora jednoga od prevodioca Dobrotoljublja na ruski jezik, Svetitelja Teofana Zatvornika: "Dobrotoljublje sadrţi u sebi izjašnjenje (= izlaganje i tumaĉenje) skrivenoga u Gospodu Isusu ţivota (Kol. 3,3). Skriveni u Gospodu našem Isusu Hristu istinski hrišćanski ţivot zaĉinje se, raskriva se, i do savršenstva dohodi, u svojoj za svakoga meri, po blagovoljenju Boga Oca, dejstvom 3

prisutne u hrišćanima (u Crkvi) blagodati Presvetoga Duha, pod voĊstvom samoga Hrista Gospoda, Koji je obećao da će biti sa nama u sve dane neodstupno (Mt.28,20). U Dobrotoljublju je izneto i izraţeno sve što se zbiva u duhovnom ţivotu hrišćanina: Ċavolski napadi i iskušenja, borbe i odolevanja (=pobede), padovi i ustajanja, zaĉinjanja i utvrĊivanja razliĉitih projava duhovnog ţivota, stupnjevi opšteg napredovanja i svojstveno svakom stupnju stanje uma i srca, uzajamno u svemu dejstvovanje slobode ljudske i blagodati Boţije, osećanje blizine i udaljenosti Boţije, osećanje promisaonog svedrţiteljstva Boţijeg i svoga predavanja - konaĉno i nepovratno - u desnicu Gospodnju, sa odlaganjem svih svojih naĉina dejstvovanja, a pri stalnom, usiljenom dejstvovanju (= podvizavanju)". Kako to biva, to jest kako se hrišćanski istitinski ţivi i podvizava, i kako taj ţivot napreduje i usavršava se do mere rasta i visine Hristove shodno Dobrotoljublju? - Pre svega: verom i molitvom, podvigom i dugotrpljenjem, smelom nadom i smernom ljubavlju, umrtvljenjem u sebi i svlaĉenjem sa sebe staroga paloadamovskog ĉoveka i oţivljavanjem u sebi bogolika i oblaĉenjem u novog ĉoveka koji se obnavlja po liku Hristovom (Kol.Z, 5.9.10), blagodaću Duha Svetoga Utešitelja, Koji se u nama moli uzdasima neiskazanim (Rm.8,26). "Ništa silnije od vere, ništa ravno molitvi", veli Sveti Jovan Zlatousti. "Vera je, veli isti Svetitelj, poĉetak i temelj našeg novog bića i ipostasi u Hristu, jer smo njome postali u Hristu i sjedinili se sa Njime", a to sjedinjavanje i jeste istinski hrišćanski ţivot ţivot sa Hristom i u Hristu. Hristos je "Naĉalnik (=3aĉetnik) i Savršitelj vere" naše (Jev.12,2-3), a vera se, po Dobrotoljublju, ispoljava kao ţivot i ţivljenje, kao delo i delanje po Hristu i u Hristu, jer bez podviţniĉkog ţivljenja i delanja vera je mrtva (Jak.2,17-20). Vera, pak, po Dobrotoljublju, ispoljava se prvenstveno kroz molitvu, kao ţivot u molitvi i molitvom. "Moliti se Bogu treba većma negoli disati", veli Sveti Grigorije Bogoslov. A njegov kasniji imenjak, poznati uĉitelj i duhovni voĊ pravoslavnih isihasta na Balkanu u 14. veku (kada je i nastao zbornik svetootaĉkih tekstova koji danas zovemo Filokalija = Dobrotoljublje), Sveti Grigorije Sinait, ovako opisuje šta je molitva Isusova, poznata u Dobrotoljublju kao umnosrdaĉna molitva: "Molitva je kod poĉetnika: kao oganj radosti koji izbija iz srca, a kod savršenih: kao miomirisna delotvorna svetlost. I opet: molitva je propoved Apostola, energija (=delovanje) vere, ili bolje reći sama neposredna vera, osnova i stvarnost onoga u šta se nadamo (Jev.11,1), dejstvujuća ljubav, pokret anĊelski, snaga Bestelesnih Sila, njihova delatnost i radost, JevanĊelje Boţije, uverenje i ispunjenost srca, nada spasenja, znamenje osvećenja, obeleţje svetosti, poznanje Boga, projava svetog Krštenja, banja oĉišćenja, zalog Duha Svetoga, radost Isusova, veselje duše, milost Boţija, znak pomirenja (s Bogom i ljudima), peĉat Hristov, zrak duhovnog Sunca, zvezda Zornjaĉa u srcu, potvrda Hrišćanstva, znamenje izmirenja s Bogom, blagodat Boţija, premudrost Boţija, ili bolje reći poĉetak samomudrosti, Boţije javljanje, delatnost i zanimanje istinskog hrišćanina, a osobito monaha, naĉin ţivljenja tihovatelja (=usamljenika, isihasta), povod molitvenog samovanja i tihovanja, dokaz anĊelskog ţivota na zemlji. I šta još treba mnogo govoriti? Molitva je sam Bog, Koji ĉini sve u svemu (1.Kor.12,6), i Koji sve deluje u Hristu Isusu, jer je jedna energija i dejstvo Oca i Sina i Svetoga Duha" (Dobrotoljublje, Glave o molitvi, 113). Sastavljaĉ i izdavaĉ grĉke Filokalije, Sveti Nikodim Svetogorac, naziva Dobrotoljublje: "riznicom duhovnog bdenja i trezvljenja, ĉuvarem ĉistote uma, mistiĉkom školom umne molitve, knjigom obrazaca prakse i podviga, neobamanljivim voĊom duhovnog sozrecanja, rajem Svetih Otaca, zlatnom pletenicom svetih vrlina, knjigom 4

prepunom Isusovog radovanja i uţivanja, trubom koja nam ponovo doziva blagodat; i zbirno reĉeno: samim organom oboţenja" - blagodaću Duha Svetog (Predgovor Filokaliji). Sveti pisci Dobrotoljublja naglašavaju svuda u svojim spisima, sabranim u ovom ĉudesnom Saborniku-Zborniku rajskih cvetova i plodova: da je vera i molitva, prava (=pravoslavna) vera i iskrena umnosrdaĉna molitva istovremeno delatnost reĉju i mišlju, srcem i umom, dušom i telom, voljom i snagom, "teorijom" {=duhovnim sozercanjem i prozrenjem) i praksom, tj. samoţrtvenim ţivljenjem i podvizavanjem, liĉnom askezom i delatnom ljubavlju, onom koja se ispoljava kao hristoljublje i bogoljublje i onom koja se projavljuje kao delatno bratoljublje i ĉovekoljublje. Jer samo ţivot i delo, u sveţivotonom i sveliĉnom sabornom jedinstvu, ĉine punoću pravoslavnog duhovnog Predanja, zabeleţenog i zasvedoĉenog u Dobrotoljublju. I još nešto: Dobrotoljublje je nastalo u monaškim sredinama, ali nije ni iz daleka namenjeno samo monasima, nego svima hrišćanima, pa ma gde oni bili i ma kojim se poslom bavili. Jer, po Svetom Pismu, svima nam je jedan posao i jedno delo i jedna sluţba: ţiveti, raditi i sluţiti Bogu na slavu i sebi i ljudima na spasenje. Zato je u Pravoslavnoj Crkvi na Istoku, od od Jerusalima do Mesopotamije, od Sirije i Male Azije do Balkana i do pravoslavnog Zapada, od Egipta do Moravske i Zavoloţja, Dobrotoljublje bilo tako saborno, svepravoslavno prihvaćeno i ĉitano i praktikovano, kao primljeno JevanĊelje, kao nauka i praksa Pravoslavlja, kao Ortodoksija i Ortopraksija. Reĉ filokalija (=dobrotoljublje) u hrišćanskoj literaturi sretamo najpre kod Klimenta Aleksandrijskog (2-3 vek,) u njegovom Pedagogu, kojije u stvari oznaĉava Hrista: "Ĉovek

je po prirodi uzvišeno i delatno ţivo biće koje ţeljno traţi dobro, jer je stvorenje Dobroga (Boga), i zato je istinskom dobrotoljublju i prelepim zadovoljstvima tuĊ onaj neslavni ţivot u uţivanjima koji mnogi ljude provode" (Pedagog, 3,7). Ljubav, dakle, prema istinski lepom i dobrom jeste dobrotoljublje, jer u grĉkom i slovenskom jeziku lepo i dobro skoro su sinonimi. Istinska lepota uvek je i dobrota, i pravo dobro uvek je i lepo. Najveća Lepota i najveće Dobro i jeste Ljubljeni Sin Boţiji i Sin Ĉoveĉiji, Bogoĉovek Isus Hristos. Zato je On krajnja meta svakog dobrotoljublja. MeĊutim, izraz Dobrotoljublje u znaĉenju zbirke lepih i dobrih tekstova upotrebljen je prvi put od Svetih Kapadokijaca, Vasilija i Grigorija, kada su, polovinom 4. veka, podvizavaući se kraj reke Irisa u Pontu, pravili knjiţevno-bogoslovski izbor iz dela mudrog i uĉenog Origena poletno se uĉeći na dobrotoljubivim delima mladog Aleksandrijca, no vešto izbegavajući potmule jelinske zamke u filosofiji i zablude u nedelatnoj i nespasonosnoj praksi. Filokalija je, dakle, ljubav prema lepom i dobrom. No za Svete Oce Kapadokijce, a onda i za sve kasnije istinske hrišćanske mislioce i podviţnike, kao usotalom i za JevanĊelje Hrista Bogoĉoveka i Njegovih Apostola i Proroka, uvek su nerazdvojno spojeni i sjedinjeni slovensnost delatna i delo slovesno. Zato su za voĊe i uĉitelje hrišćanskog ţivota uzimani, ĉitani, prepisivani i u zbornike sabirani, samo umno-srdaĉni, sozercateljno-praktiĉni podviţnici misli i delatnosti jevanĊelske i pravoslavne, kakvi su bili veliki Oci hrišćanskog Istoka, kako oni uĉeni bogoslovi u svetu, najĉešće na episkopskim sluţbama u narodu Boţijem po gradovima, tako i oni "graĊani pustinje", koji su svojim bogougodnim ţivotom i podvizima pustinju "anĊelima u telu" nastanili i "zemlju onebesili", kao što su bili Sveti Antonije i Makarije i plejade egipatskih, palestinskih, sirijskih, maloazijskih, carigradskih i juţnoitalijanskih podviţnika, sve do sveštenih isihasta Svete Gore i Balkana u 14. veku. Zbornici sliĉni nama danas poznatom Dobrotoljublju nastajali su već u 4. i 5. veku, kao što je Oteĉnik, pa sve do 11. veka, kao što je tada nastali Evergetinos, 5

sastavljen od monaha Pavla, osnivaĉa manastira Bogorodice Evergetide u Carigradu, onog manastira u kojem će kasnije boraviti Sveti Sava Hilandarac, filokalijski molĉalnik koji će postati Arhiepiskop svih Srpkih i Primorskih zemalja i u sebi spojiti pustinju i grad, molitvu i praksu, lepo i dobro, umno delanje i delatno sozercanje. Današnja, pak, Filokalija=Dobrotoljublje, kao bogata zbirka tekstova "svetšenih trezvenjaka", sastavljena je najvećim delom u vreme procvata pravoslavnog isihastiĉkog pokreta u Svetoj Gori i Balkanu, naroĉito posle trijumfa isihazma, i kao pravoslavnog bogoslovlja i kao pravilne podviţniĉke prakse, na velikom saboru u Carigradu 1351. g. O tome svedoĉe brojni svetogorski i drugi grĉki i slovenski rukopisi iz 14. i 15. veka (napr. u Hilandaru i drugde po Svetoj Gori i po bibliotekama Balkana, Rusije i Zapadne Evrope). Ovu zbirku je iz rukopisa prebrao, sabrao i proširio Episkop Korintski Makarije Notaras (1731-1805), pa ju je godine 1777, kada je posetio Svetu Goru, predao tada još mladom no uĉenom i iskusnom podviţniku Nikodimu Svetogorcu (1749-1809) daje on sredi, dopuni i prepisane tekstove uporedi sa svetogorskim rukopisima, te tako pripremi za štampu, što je Sveti Nikodim i uĉinio u toku svega dve godine. Potom je tako sreĊeni Zbornik Sveti Nikodim vratio Svetom Makariju Korintskom, a ovaj je, sretnuvši u Smirni blagoĉestivog kneza Moldovlahije Joanisa Mavrokordata, uspeo da od njega dobije saglasnost i novac, te grĉka Filokalija bude prvi put bude štampana u Veneciji 1782. g. Sa ovog grĉkog izdanja preveo je na slovenski jezik (verovatno koristeći i već postojeće slovenske prevode mnogih svetootaĉkih tekstova koji su ušli u grĉku Filokaliju) ceo zbornik Dobrotoljublja (bez naroĉitih izmena) Sveti Pajsije Veliĉkovski (1722-1794) i štampao ga u Petrogradu 1793. g. Nepun vek kasnije, 1876. g. veliki ruski bogoslov i profesor teologije, episkop i isihasta, Sveti Teofan Zatvornik (Govorov), preveo je na ruski i izdao I tom Dobrotoljublja, i dalje do 1890. svake godine izdavao po jednu knjigu ovog petotomnog proširenog (skraćenjima, izostavljanjima i dodavanjima izmenjenog) kapitalnog dela. (Ukratko: u ruskom Dobrotoljublju, za razliku od grĉkog i slovenskog, skraćena su Poglavlja Maksima Ispovednika; izostavljeni: Petar Damaskin, Silogistiĉke glave Kalista Katafigiota, Praktiĉna i teološka poglavlja Grigorija Palame, itd; ali je zato dodat velik broj dela Jefrema Sirina, Varsanufija i Jovana, Lestviĉnika, Ave Doroteja, Teodora Studita i dr). Naši vredni monasi Hilandarci, krenuli su ovom prvom knjigom, u prevod sa ruskog i izdavanje na srpskom jeziku ovog Teofanovog Dobrotoljublja, ništa manje znaĉajnog i ĉak obimnijeg od grĉkog i sloveskog. Time oci Hilandarci nastavljaju svešteno ţivo predanje svetih Hilandaraca: Svetog Save, Domentijana, Starca Isaije, i drugih Bogu poznatih svetih isihasta i dobrotoljubaca roda našeg krstonosnog i hristoĉeţnjivog. Neka ovo štampano objavljivanje srpskog Dobrotoljublja naših srpskih Svetogoraca, kao ono Svetog Makarija i Nikodima Svetogorca bude na opštu polzu pravoslavnih hrišćana.

Sveti Ilarion Veliki 22. 3. 1996 Man. Tvrdoš Ep. ZHP Atanasije

6

PREDGOVOR Predlaţemo treći tom Dobrotoljublja. Gotovo sva poglavlja koja se nalaze u njemu preuzeta su iz grĉkog Dobrotoljublja. Jedino se dodaje razgovor ave Zosime, koji je ispratio svetu Mariju Egipćanku, te Podviţniĉko slovo prepodobnog Maksima Ispovednika. Sve se nalazi u sledećem poretku: 1. Podviţniĉko slovo blaţenog Dijadoha, episkopa Fotike u sto poglavlja, sa ukazanjem na deset vrhunaca glavnih vrlina, koje mu prethodi. 2. Sto utešnih i pouĉnih poglavlja prepodobnog Jovana Karpatskog. 3. Razgovori ave Zosime. 4. Prepodobni Maksim Ispovednik: Podviţniĉko slovo u pitanjima i odgovorima 400 poglavlja o ljubavi Sagledateljna i delatna poglavlja izabrana iz 700 poglavlja. 5. 400 poglavlja o ljubavi, uzdrţanju i duhovnom ţivotu prepodobnog Talasija. 6. 100 dušekorisnih poglavlja svetog Teodora, edeskog episkopa. 7. Sagledateljno pouĉno slovo drugog Teodora. 8. Mnogokorisna Povest o avi Filimonu. 9. 75 poglavlja o delatnom i sagledateljnom ţivotu prepodobnog Teognosta. 10. 40 poglavlja o trezvoumlju prepodobnog Filoteja Sinajskog. 11. Cvetnik Ilije prezvitera.

Sveti Teofan Zatvornik

7

BLAŢENI DIJADOH, episkop Fotike u Epiru ilirijskom Kratko svedoĉanstvo o njemu O poreklu i ranom ţivotu svetog Dijadoha pre njegovog episkopstva nije ništa poznato. Kao episkop on se proslavio i svetim ţivotom i mudrim uĉenjem. Viktor, episkop Utike (u Africi), u predgovoru knjige Istorija o muĉeništvu od Vandala (Migne PL.58), napisanoj 490. godine, sebe imenuje njegovim uĉenikom, smatrajući da zbog toga poseduje veliku ĉast. On dodaje: "Ovaj blaţeni Dijadoh je dostojan svake pohvale. On je za sobom ostavio mnogo pisanih spomenika pravoslavnog uĉenja o dogmatima i hrišćanskom ţivotu". Iz toga se moţe zakljuĉiti da je ţiveo u drugoj polovini V veka, i da je verovatno doĉekao njegov kraj. Naime, na poslanici epirskih episkopa imperatoru Lavu (457 - 473) nalazi se i njegov potpis. Druge okolnosti njegovog ţivota nisu poznate. Njegovi poznati spisi su: a) Dve besede - jedna na Vaznesenje Gospodnje, sa izloţenim pravoslavnim uĉenjem o Ovaploćenju Boga Slova, a druga protiv arijanaca; b) 100 podviţniĉkih poglavlja o duhovnom ţivotu, kojima prethodi ukazanje o deset vrhunaca glavnih vrlina. Iz tih njegovih spisa delove navodi Sofronije, patrijarh jerusalimski u svojoj okruţnoj poslanici protiv monotelita (Biblioteka patrijarha Fotija, 231). Ĉesto se na njega pozivao i prepodobni Maksim Ispovednik. O njegovim podviţniĉkim poglavljima, koja i mi ukljuĉujemo u zbornik, blaţeni Fotije govori: "Ovo slovo (tj. 100 poglavlja) izuzetno je korisno onima koji se podvizavaju. U njemu za one koji su dugim veţbanjem stekli naviku u delanju, koje vodi ka savršenstvu, nema niĉeg nejasnog. Jer, u tom sluĉaju njihovo znanje, steĉeno iskustvom, lako sledi tragove uĉenja koje predlaţe beseda". Sa svoje strane, sastavljaĉi grĉkog Dobrotoljublja, u svom predgovoru slovu kaţu: "Sveti otac naš Dijadoh je bio muţ mudar u delanju i svetao u sagledavanju, u šta se svako moţe uveriti ukoliko proĉita slovo koje se u celosti saĉuvalo do naših dana, i koje je prekrasno sastavio crpeći duhovnu mudrost iz dugogodišnjeg iskustva i iz boţanstvenih uzleta svoga srca. Podelivši ga na sto poglavlja, on se stara da nam raskrije najdublje tajne ţeljene vrline. On ih je, pri tome, ispunio mnogim svedoĉanstvima Boţanstvenog Pisma i sagledavanjima svog verom prosvećenog razuma. Moţe se reći da je u ovom slovu on svim trezvoumnim i bogonosnim ocima, koji su ga sledili, ostavio primerno uĉenje o sveštenom trezvoumlju i o svim vrlinama. Zbog toga ćeš naći da se mnogi od njih obraćaju tim poglavljima kao najtaĉnijem ukazatelju istine. U svojim spisima o trezvoumlju oni iz njih navode doslovna svedoĉanstva. Tako su, posle sabora odrţanog za vreme Andronika Paleologa, ĉinili Grigorije i Simeon Solunski, Grigorije Sinait, episkop Kalist, i mnogi drugi, svedoĉeći besprekornost njegovog uĉenja". Sveta Crkva spomen svetog Dijadoha poštuje zajedno sa svim svetima koji su se proslavili u podviţništvu, tj. na Siropusnu subotu. Na sluţbi tog dana, u drugoj pesmi se peva: "Pevam i Dijadoha, zajedno sa vrhovnim ocima Evstatijem i Juvenalijem".

8

BLAŢENI DIJADOH, EPISKOP FOTIĈKI UKAZANjE O KRAJNjOJ GRANICI ILI O VRHUNCU OSNOVNIH VRLINA

Boga.

1. Krajnja granica ili vrhunac savršenstva vere jeste bestrasno pogruţavanje uma u

2. Krajnja granica nade je preseljenje uma ka oĉekivanim dobrima. 3. Krajnja granica trpljenja jeste posmatranje umnim oĉima nevidljivog kao vidljivog, uz nepokolebivo drţanje trpljenja. 4. Krajnja granica siromaštvoljublja [nesticanja] jeste ţelja da se ništa nema, kao što drugi ţeli da ima. 5. Krajnja granica razumevanja jeste neznanje za sebe u istupljenju (ili u potpunom ustremljenju) ka Bogu. 6. Krajnja granica smirenoumlja jeste odluĉno zaboravljanje sopstvenih dobrih dela. 7. Krajnja granica negnevljivosti jeste velika ţelja da se ne gnevimo. 8. Krajnja granica ĉistote jeste osećanje koje je neprestano prilepljeno uz Boga. 9. Krajnja granica ljubavi jeste veliko prijateljsko osećanje prema onima koji nas vreĊaju i sramote. 10. Krajnja granica savršenog preobraţaja u sladosnom okušanju Boga jeste prihvatanje teskobe smrti kao radosti.

ISTOG BLAŢENOG DIJADOHA, EPISKOPA FOTIKE U DREVNOM EPIRU ILIRIJSKOM PODVIŢNIĈKO SLOVO, PODELjENO NA STO DELATNIH POGLAVLjA, ISPUNjENIH POZNANjEM I DUHOVNIM RASUĐIVANjEM 1. O trima vrlinama koje kao vodiĉi treba da prethode duhovnom sagledavanju uma1. Duhovnom sagledavanju, braćo, treba da prethode vera, nada i ljubav, a iznad svega ljubav. Jer, one (vera i nada) nas uĉe da prezremo vidljiva dobra, a ljubav samu dušu kroz vrline sjedinjuje sa Bogom, umnim ĉulom dostiţući Nevidljivoga. 2. Kada i kako ĉovek postaje dobar. Po prirodi je blag samo Bog. MeĊutim, i ĉovek moţe biti dobar kroz revnosno staranje o dobroj naravi. Jer, Onaj ko je suštastveno blag njega menja u ono što nije po

1

Ovih naslova nema u grĉkom originalu. Njih je smislio latinski prevodilac. Mi ih preuzimamo, smatrajući da će znatno pomoći da se uĉenje svetog Dijadoha lakše razume i zapamti (Patrol. graecae Migne, t. 65),- prim. prev.

9

prirodi ukoliko duša, kroz marljivo staranje o dobru, prebiva u Bogu, saglasno svojoj ţelji i iskanju. Jer, reĉeno je: Budite dobri i milostivi kao i Otac vaš nebeski (Lk.6,36; Mt.5,48). 3. Kada i kako se zaĉinje greh. Zla nema u prirodi, i nema nikog zlog po prirodi. Jer, Bog nije stvorio ništa zlo. MeĊutim, iako ga nema u prirodi, ono poĉinje da biva kada ĉovek sa pohotom srca u sebe proizvoljno unosi njegov lik. Stoga treba da se sa svim staranjem neprestano sećamo Boga i da izbegavamo uobiĉajene pozive na zlo. Jer, dobro koje postoji po prirodi jeste jaĉe od zla koje u prirodu ulazi spolja, kroz navike. Dobro, naime, postoji, a zlo ne, osim kad se ĉini. 4. Kada i kako dostiţemo podobije Boţije. Svi smo mi [stvoreni] po obrazu Boţijem. Podobije Boţije, pak, postiţu samo oni su iz velike ljubavi svoju slobodu potĉinili Bogu. Jer, ukoliko nismo svoji i ukoliko se odriĉemo sebe, mi bivamo sliĉni Onome koji nas je po svojoj ljubavi pomirio sa sobom. To, pak, niko ne moţe postići ukoliko svoju dušu ne ubedi da se ne povodi za varkama samodovoljnog i samougaĊajućeg ţivota. 5. Šta treba ĉiniti da bi volja bila uvek spremna da ĉini samo dobro. Samovlasnost je proizvoljenje slovesne duše koje se sa gotovošću ustremljuje ka ĉemu god hoće. Proizvoljenje ćemo imati uvek usmereno samo ka dobru ukoliko stalno dobrim mislima istrebljujemo svaku zlu pomisao. 6. Šta je svetlost istinskog poznanja i šta ĉini da se um njome koristi. Svetlost istinskog poznanja jeste nepogrešivo razlikovanje dobra od zla. (Ukoliko postoji takvo razlikovanje i ukoliko se po njemu upravlja celokupan ţivot), pravi put kojim se um uspinje ka Suncu pravde, tj. Bogu, uvodi ĉoveka u bezgraniĉno misleno prosvećenje u kome sa smelošću (verom i nadom) najzad ište samo ljubav. Ono što je pravedno treba uzimati iz ruku onih koji ga poriĉu i omalovaţavaju, premda bez gneva, budući da se revnost iz blagoĉašća ne pobeĊuje (gnevnom) mrţnjom, nego ukorevanjem i ubeĊivanjem (sa ljubavlju). 7. O tome kakav je uĉinak duhovne besede i o tome da pokret ljubavi besedu o Bogu ĉini lakom i obilnom. Duhovna beseda unosi ubeĊenost u umno osećanje. Ona, naime, dejstvom ljubavi ishodi od Boga. Tada se naš um bez napora i teškoća kreće kroz talase bogoslovstvovanja, ne osećajući muĉni i zabrinjavajući nedostatak svetlih pomisli. U tom stanju on se slobodno nosi u mnogoobuhvatnim sagledavanjima, po ţelji dejstva ljubavi. Jer, dobro je delo u razgovoru o Bogu uvek sa verom oĉekivati umno prosvećenje koje se pokreće ljubavlju. Nema, naime, niĉeg ispraznijeg od uma koji se bez Boga laća mudrovanja o Bogu. 8. Kada treba pristupati razgovoru o Boţanstvenim stvarima. Onaj ko nije prosvećen ne treba da se laća duhovnih sagledavanja. MeĊutim, ni onaj ko je bogato obasjan blagodaću Svetog Duha ne treba da se upušta u razgovore o njima. Jer, kod prvih nedostatak svetlih pomisli oblaĉi um u mrak neznanja, a kod drugih njihovo izobilje ne daje da se govori, budući da duša koja se opija Boţijom ljubavlju ţeli da se bezmolvno [tj. u tišini] naslaĊuje slavom Gospoda. Prema tome, ka bogousmerenim reĉima (tj. razgovorima o Bogu) treba pristupati pri srednjoj meri duhovnog uzbuĊenja. Takva mera, naime, pruţa duši neki obraz preslavnih reĉi (koje taĉno i jasno izobraţavaju nevidljive duhovne predmete), dok ţeljeno duhovno obasjanje hrani veru onog koji govori 10

u veri, kako bi onaj ko pouĉava prvi okusio od ploda poznanja koje izliva ljubav. Zemljoradnik koji se trudi treba prvi da okusi od plodova (2.Tim.2,6). 9. O daru poznanja i daru mudrosti: kako svaki od njih prosvećuje i kako se stiĉe. Kao i svi Boţanstveni darovi, i mudrost i poznanje jesu dar Duha Svetog. Svaki od tih darova, kao i svi drugi, ima svoje posebno dejstvo. Stoga i apostol svedoĉi da se jednome daje reĉ mudrosti, ? drugome reĉ znanja (1.Kor.12,8). Poznanje opitno (osetljivo) spaja dušu sa Bogom, premda je ne pokreće na razgovor na tu [temu] ili o drugim duhovnim stvarima. Stoga neki od onih koji sa mudroljubljem provode usamljeniĉki ţivot ne pristupaju razgovoru o Boţanstvenim stvarima, iako su im ĉula prosvećena poznanjem. Ukoliko se nekome i daje zajedno sa poznanjem straha Boţijeg (što retko biva), mudrost sa ljubavlju raskriva najunutrašnjija dejstva poznanja. Jer, (poznanje) obiĉno prosvećuje unutrašnjim dejstvom, a (mudrost) - reĉju. Oni se, pak, stiĉu na sledeći naĉin: poznanje donosi molitva i veliko bezmolvije uz savršenu bezbriţnost, a mudrost - nenadmeno izuĉavanje Reĉi Duha, a pre svega blagodat svedareţljivog Boga. 10. Kada se nalazi u stanju borbe, duša treba da ćuti. Kada se, pak, uspokoji, ona treba da govori, obuzdavajući, ipak, um smirenoumljem. Kada se gnevno pokrene protiv strasti, duša treba da zna da je nastupilo vreme za ćutanje, s obzirom da je i to deo borbe. Primetivši, pak, da je smućenje prošlo (bilo [dejstvom] molitve, bilo milostinje), ĉovek moţe da se preda porivu ljubavi ka boţanstvenim razgovorima, uzdrţavajući, ipak, krila uma, uzdama smirenja. Jer, onaj ko sebe krajnje ne smiri samouniţenjem, ne moţe dostojno govoriti o veliĉini Boţijoj. 11. Duhovna beseda ne vodi u taštinu, dok beseda svetske mudrosti vodi. Zbog ĉega se to dešava? Duhovna beseda dušu ĉuva od taštine. Jer, ispunjavajući sve njene delove osećanjem bogatstva duhovne svetlosti, ona ĉini da duša ne oseća nikakvu potrebu za ljudskom ĉašću. Zbog toga ona i um ĉuva od maštanja, izmenjujući ga (tj. pogruţavajući ga) celog u ljubav Boţiju. Beseda pak, svetske mudrosti stalno navodi ĉoveka na slavoljublje: nemajući mogućnosti da osećanju iskustveno pruţi osećaj dobra od same sebe (koji bi ispunio srce), ona svojim privrţenicima u zamenu daruje ljubav prema ljudskim pohvalama, budući i sama pronalaskom taštih ljudi. Takvo svojstvo Reĉi Boţije i sami ćemo nepogrešivo upoznati ukoliko vreme u kome nemamo potrebe da govorimo provodimo u toplom sećanju na Boga, drţeći se bezbriţnog ćutanja. 12. O samoljublju i bogoljublju: šta je svojstveno samoljubivome, a šta bogoljubivome. Onaj ko ljubi sebe, ne moţe ljubiti Boga. Boga istinski voli onaj ko ne voli sebe usled preizobilnog bogatstva ljubavi Boţije. On više nikada ne traţi slavu za sebe, nego uvek jedino slavu Boţiju. Jer, kao što samoljubivi ĉovek prirodno traţi svoju slavu, tako i bogoljubivi prirodno traţi i ljubi slavu svoga Tvorca. Bogoljubivoj duši, koja je ispunjena osećanjem Boţijim, svojstveno je da, pri ispunjavanju svih zapovesti, traţi samo slavu Boţiju, a za sebe - naslaĊivanje smirenjem. Jer, Bogu priliĉi slava zbog Njegovog veliĉanstva, a ĉoveku - smirenje, preko koga postaje svoj Bogu. Ukoliko imamo sliĉnu ţelju i mi ćemo, po primeru svetog Jovana Krstitelja, radujući se slavi Gospodnjoj, neprestano govoriti: On treba da raste, a mi da se umanjujemo (Jn.3,30). 13. Kada i zašto se dešava da nekome izgleda da ne ljubi Boga onako kako bi ţeleo, premda ga u stvari silno ljubi. 11

Video sam jednog ĉoveka koji se veoma ţalostio i plakao stoga što ne ljubi Boga kako bi ţeleo, premda ga je ljubio tako da je u svojoj duši neprestano imao plamenu ţelju da se u njemu proslavi jedino Bog, a da sam ne bude ništa. On u stvari ne zna kakav je, a pohvale koje mu izgovaraju ne predstavljaju za njega nikakvu nasladu. U velikoj ţelji za smirenjem, on ne shvata sopstvenu vrednost. Sluţeći Bogu, kao što zakon nareĊuje jerejima, on silnim raspoloţenjem za bogoljublje kao da potkrada pomisao o sopstvenom dostojanstvu, negde duboko u svojoj ljubavi prema Bogu u duhu smirenja skrivajući pohvalu koja ga prati. Iz silne ţelje za smirenjem on u sopstvenim mislima uvek izgleda kao nepotrebni sluga, potpuno lišen svake vrednosti koja se od njega zahteva. Tako ĉineći, i mi treba da beţimo od svake ĉasti i slave iz preizobilnog bogatstva ljubavi prema Gospodu, koji nas je toliko zavoleo. 14. O ĉoveku koji u srcu oseća ljubav prema Bogu, i o tome kako on, savršeno se oslobaĊajući ljubavi prema sebi, dolazi do ushićenja u ljubavi prema Bogu. Onoga ko u srcu oseća ljubav prema Bogu i sam Bog poznaje. Jer, koliko ĉovek u svoje srce prima ljubav prema Bogu, toliko i sam prebiva u ljubavi Boţijoj. Zbog toga on ne prestaje da u silnoj ustremljenosti ţeli prosvećenje razuma. On ka njemu stremi tako napregnuto da ponekad oseća potpunu iscrpljenost snage i samih svojih kostiju, te više i ne zna za sebe, već se sav menja, budući progutan ljubavlju prema Bogu. Takav i jeste i nije u ovom ţivotu: još stranstvujući u svome telu, on pokretom duše usled ljubavi neprestano odlazi Bogu i kod Njega nalazi utoĉište. Neprestano u srcu goreći neugasivim plamenom ljubavi, on je po neophodnosti svim srcem prilepljen uz Boga. Zbog te ljubavi prema Bogu on se savršeno oslobaĊa ljubavi prema sebi. Jer, ako smo van sebe, Bogu smo, ? ??o smo prisebni, vama smo (2.Kor.5DZ). 15. Kada ĉovek poĉinje da ljubi bliţnjega i zašto telesna ljubav ubrzo prolazi, a duhovna - nikad. Onaj ko poĉne bogato da oseća ljubav prema Bogu, u duhovnom osećanju zapoĉinje da voli i bliţnjega. I poĉevši, on ne prestaje. Takva je ljubav o kojoj govori celokupno Sveto Pismo. Telesna, pak, ljubav, budući da nije vezana duhovnim osećanjem, lako išĉezava, ĉim se ukaţe makar i beznaĉajan povod. Duhovna ljubav nije takva: ĉak i da se desi da pretrpi ogorĉenje, bogoljubiva duša ne prekida savez ljubavi, budući da stoji pod dejstvom Boţijim. Zagrejavši se toplinom ljubavi prema Bogu, ona se istog trenutka vraća dobrom nastrojenju duha i sa velikom radošću prihvata ljubav prema bliţnjemu, pa makar od njega pretrpela uvredu ili veliku štetu. Jer, gorĉinu nesuglasica potpuno potire sladost Boţija. 16. Kako se stiĉe ljubav prema Bogu koja se oseća u srcu. O savršenoj ljubavi koja je tuĊa oĉišćavajućem strahu Boţijem i o drugoj ljubavi, nesavršenoj, sjedinjenoj sa oĉišćavajućim strahom. Niko ne moţe da zavoli Boga iz sveg srca ukoliko najpre u osećanju srca nije zagrejao strah Boţiji. Jer, duša do delatne ljubavi dolazi tek pošto se oĉisti i omekša delovanjem straha Boţijeg. Strah, pak, Boţiji i navedeni njegov plod niko ne moţe da stekne ukoliko se ne oslobodi svih ţivotnih briga. Jer, strah Boţiji poĉinje spasonosno da deluje tek kad se um uspokoji u potpunom bezmolviju i bezbriţnosti. Tada ga on silnim osećanjem ĉisti od svake zemaljske neosetljivosti, kako bi ga uzdigao do savršene ljubavi prema sveblagom Bogu. Prema tome, strah je svojstvo pravednika koji se još ĉiste i koji su dostigli srednju meru ljubavi. Savršena, pak, ljubav pripada onima koji su već oĉišćeni i u 12

kojima nema straha, budući da savršena ljubav izgoni strah napolje (1.Jn.4,18). I jedno i drugo se dešava samo pravednima koji dejstvom Duha Svetoga upraţnjavaju vrlinski ţivot. Stoga i Pismo na jednom mestu kaţe: Bojte se Boga svi sveti Njegovi (Ps.33,10), a na drugom: Zavolite Gospoda svi prepodobni Njegovi (Ps.30,24). Ono nam daje na znanje da je strah Boţiji svojstven samo pravednicima koji se još ĉiste i koji imaju, kako je reĉeno, srednju meru ljubavi, dok je pravednicima koji su se oĉistili svojstvena savršena ljubav. Kod njih već nema nikakve strašljive pomisli: oni dejstvom Duha Svetoga prebivaju u neprestanom gorenju i prilepljivanju duše ka Bogu, kao što govori prorok: Prilepi se duša moja za tebe i primi me desnica tvoja (Ps. 62,9). 17. Kako bolesna duša poĉinje da se leĉi dejstvom straha Boţijeg i kako malo po malo ljubavlju dolazi do savršenog zdravlja. Rane na telu koje se ne oĉiste i ne pripreme ne prihvataju lekove koje na njih stavlja lekar. Ukoliko se, pak, oĉiste, one osećaju delovanje lekova i na taj naĉin se potpuno isceljuju. Tako je i sa dušom: dok ostaje u lenjosti i dok je pokrivena gubom slastoljublja, ona nije u stanju da oseća strah Boţiji, pa makar joj neprestano govorili o Strašnom i neumitnom sudu Boţijem. Kada, pak, dejstvom pune paţnje prema sebe poĉne da se ĉisti, ona poĉinje da oseća i strah Boţiji, koji je, poput nekog ţivotvornog leka, proţima toplinom. Dejstvo izobliĉavanja je, kao neki oganj, malo po malo ĉisti i najzad dovodi do savršenog oĉišćenja. Pri tome, po meri rasta ljubavi u njoj dolazi do umanjenja straha, sve do pojave savršene ljubavi u kojoj, kako je reĉeno, nestaje strah. U njoj postoji savršeno bestrašće, izazvano dejstvom slave Boţije. Neka i nama najveća pohvala bude najpre strah Boţiji, a zatim ljubav, koja je punota zakona savršenstva u Hristu. 18. Duša koja je sputana svetovnim brigama ne moţe da vo li Boga, niti je u mogućnosti da pravilno sudi o svom stanju. Duša koja se nije oslobodila svetskih briga ni Boga ne moţe iskreno zavoleti, pa ni Ċavola zamrzeti kako treba. Staranje o ovom ţivotu na njoj leţi kao neki teški pokrivaĉ: njen um nikako nije u stanju da samostalno rasuĊuje, niti da u sebi primetno ĉuje nepogrešivu presudu suda (savesti). Stoga je svakako neophodno udaljavanje od sveta. 19. Šta je svojstveno ĉistoj duši. Ĉistoj duši je svojstvena reĉ bez zavisti, nezlobiva revnost i neprekidna ljubav za slavu Gospodnju. (Kada je duša ĉista) i um taĉno ureĊuje svoje tasove (kao što se na terazijama ujednaĉuju tasovi). On tada u svom rasuĊivanju o svemu poĉiva kao na najĉistijem i nepotkupljivom sudištu. 20. Neophodno je sa verom sjedinjavati dela, a sa delima - veru. Vera bez dela i dela bez vere podjednako se lišavaju odobrenja. Da bi onaj ko veruje pokazao svoju veru treba Gospodu da prinese dela. I ocu našem Avraamu ne bi se uraĉunala u pravednost vera da nije prineo i plod vere - sopstvenog sina kao ţrtvu Bogu. 21. Kakva je vera bez dela i kakva je vera koja dejstvuje ljubavlju. Onaj ko ljubi Boga veruje iskreno i prepodobno ĉini dela vere. Onaj, pak, ko samo veruje, ali ne prebiva u ljubavi, u stvari nema ni samu veru. On veruje sa nekakvom lakomislenošću uma, ne noseći u sebi stvarnu teţinu i slavu ljubavi. Samo je vera koja kroz ljubav dela (Gal.5,6) veliko vozglavljenje vrlina. 22. Ne treba znatiţeljno ispitivati dubinu vere. Onaj ko ispituje dubinu vere biva zapljuskivan talasima pomisli. Onaj, pak, ko je sagledava sa prostosrdaĉnim raspoloţenjem ima nasladu u slatkoj unutrašnjoj tišini. 13

Kao voda zaborava, dubina vere ne trpi da je gledaju, ili da je razmatraju radoznalim pomislima. Plovimo po tim vodama u prostoti uma kako bismo dospeli u pristanište volje Boţije. 23. Zbog ĉega duša, i pored silne ţelje, nije u stanju ni osećanjem srca ni ukusom da oseća miomiris nebeskih blaga. Niko ko sam sebe ne ukoreva ne moţe iskreno da voli ili da veruje. Jer, kada je naša savest uznemirena samoosuĊivanjem, umu nije dopušteno da oseća miomiris nadsvetskih dobara. On se tada razdire sumnjama. Na osnovu ranijeg iskustva vere on sa toplom ţeljom stremi ka njima, ali ne moţe sa ljubavlju da ih primi u osećanje srca, usled, kako sam već rekao, ĉeste griţe savesti. MeĊutim, ukoliko se oĉistimo najtoplijom molitvom i paţnjom, ponovo ćemo dobiti ţeljeno blago, okušavajući ga u Bogu sa još većom opitnošću. 24. O dvojakom ĉulu, telesnom i duhovnom, i o tome kako treba pobuĊivati duhovno ĉulo ka okušanju nebeskog. Telesna ĉula nas i nevoljno odvlaĉe ka vidljivim dobrima. Tako nas ka nevidljivim dobrima obiĉno vodi umno-duhovno ĉulo, ukoliko okusi od Boţanstvene dobrote. Sve traţi sebi srodno: duša, kao bestelesna, traţi nebeska blaga, a telo, kao zemaljski prah zemaljske slasti. Prema tome, u stanje da opitno okusimo ono što je neveštastveno dospećemo ukoliko trudovima stanjimo svoje zemaljsko telo. 25. Duševno ĉulo je u stanju nevinosti bilo jedinstveno u svom delovanju. Posle pada u greh ono se razdvojilo, ali ga blagodat Svetog Duha ponovo vraća u prostotu jedinstva. Da je prirodno ĉulo jedinstveno uĉi nas sama ĉinjenica svetog poznanja (tj. razum prosvećen blagodaću). Posle Adamovog prestupa ono se razdelilo na dva dejstva. Ipak, Duh Sveti ga ponovo ĉini jedinstvenim i prostim. To, pak, u sebi niko ne moţe da uvidi ukoliko se u oĉekivanju budućih blaga rado ne odriĉe od dobara ovoga ţivota i uzdrţanjem ne isušuje svaku ţelju telesnih ĉula. Usled potpune bezbriţnosti jedino njegov um zdravo i bodro vrši svoja kretanja. Zbog toga on osećanjem moţe da neizrecivo okuša Boţanstvenu blagost i da, u isto vreme, po meri svog napredovanja, svoju radost saopštava i telu. Svoju obradovanost on [tada] izvesnom bezmernom reĉju u ljubavi izraţava, govoreći: U Njega

se pouzda srce moje, i pomoţe mi, i procveta telo moje, i od volje svoje ispovedaću se Njemu (Ps.27,7). Ta radost, koja se oseća i u duši i telu, jeste nelaţno predosećanje

veĉnog i nepropadljivog ţivota. 26. Um treba ĉuvati od smućenja kako bi verno mogao da pre pozna da li su pomisli [koje se javljaju] od Boga ili od Ċavola. Onaj ko se podvizava treba uvek da svoje misli ĉuva od smućivanja kako bi um pouzdano mogao da razlikuje pomisli koje nailaze. Razlikujući dobre i bogoposlane, on treba da ih slaţe u riznicu sećanja, a nepriliĉne i demonske treba da izbacuje iz prirodnih skrivnica. Kada je mirno, more je za ribolovce providno do svojih dubina. Stoga od njih ne moţe da se sakrije skoro nijedno od ţivih bića koja u njemu ţive. Kada ga, pak, vetrovi uzburkaju, u neprozirnoj mutnoći se skriva sve ono što se za vreme prijatne tišine štedro pruţalo pogledu. Zbog toga u to vreme veština ribolovnog zanata ostaje beskorisna. Sliĉno se dešava i sagledateljnom umu, naroĉito kada se dubina duše uzburka nepravednim gnevom. 27. Zašto je malo onih koji su svesni svojih padova i šta je neophodno da bi se došlo do toga. 14

Veoma je malo onih koji taĉno znaju sve svoje padove i ĉiji se um nikada ne odvaja od sećanja na Boga. Kad su zdrave, naše telesne oĉi mogu sve dobro da vide, ĉak i najsitnije komarce i mušice koje lete vazduhom. Kada su, pak, zaprašene ili prekrivene neĉim vlaţnim, one mogu, premda slabo, da vide samo ono što je krupno i što ĉesto sreću, dok ono što je malo uopšte ne primećuju. Tako je i sa dušom. Kada paţnjom prema sebi izgoni pomraĉenost koja biva usled svetoljublja i kada svoje male padove smatra veoma velikim, ona suze dodaje suzama sa velikom blagodarnošću, skrušavajući se, po reĉenome: Ali će pravedni ispovedati tvoje ime (Ps.139,14). Kada je, pak, opsednuta svetoljubivim raspoloţenjem, ona jedva da još pomalo oseća [prekore savesti] kada izvrši ubistvo ili nešto drugo dostojno kazne, dok druge padove uopšte i ne primećuje. [Naprotiv], ona ih ĉesto, nesretna, ĉak smatra vrlinama, ne stideći se da ih sa ţarom brani. 28. Kako Sveti Duh ĉisti dušu i šta da ĉinimo u tom smislu. Samo je Sveti Duh u stanju da oĉisti um. Jer, ako ne doĊe Najkrepkiji i ne uhvati i sveţe onog grabljivca (Lk.11,22), ono što je oteto nikako neće moći da bude osloboĊeno. Svim vrlinama, a naroĉito duševnim mirom treba u sebi uspokojavati Duha Svetoga, kako bi naš svetilnik razuma uvek svetleo. Jer, kada on neprestano svetli u dubini duše, u umu bivaju oĉigledni i najmanji demonski prilozi. Pored toga, oni postaju nemoćni i nestalni, budući da ih izobliĉava Sveta i preslavna Svetlost. Stoga apostol i govori: Duha ne gasite (1.Sol.5,19), tj. ne ţalostite (Ef.4,30) blagost Svetoga Duha zlim delima ili pomislima, kako se ne biste lišili onog svepobedniĉkog svetilnika. Jer, pri tome se ne gasi uvekprisutni i ţivotvorni Duh, već Njegovo oţalošćenje ili pre - odvraćanje ĉini da naš um ostaje ogorĉen i tuĊ svetlosti poznanja. 29. O jedinstvenosti duševnog ĉula pre greha i njegovoj razdeljenosti posle greha. O tome kada se nerazumne ţelje sjedinjavaju i usaglašavaju sa razumnim. Jedinstveno je, kako sam rekao, prirodno duševno ĉulo (s obzirom da su pet poznatih telesnih ĉula posebna stvar, koja sluţi potrebama tela, kako nas uĉi svesveti i ĉovekoljubivi Duh Boţiji). MeĊutim, ono se danas u projavama pokreta duše razdeljuje na dvoje usled saplitanja na zlo, koje se uz umu prilepilo kroz neposlušnost. Jer, njega ĉas privlaĉi strasni deo duše (zbog ĉega sa sladošću saosećamo sa ovozemaljskim dobrima), ĉas se naslaĊuje sa njenim slovesnim i mislenim pokretima (s obzirom da naš um, dok je celomudren, sa ţeljom stremi ka nebeskim lepotama). Ukoliko steknemo naviku da preziremo ovosvetska dobra, na kraju ćemo moći i da zemaljsku ţelju duše privedemo u saglasnost sa njenim slovesnim nastrojenjem, putem opštenja sa Duhom Svetim, koji u nama domostrojno [deluje]. Jer, ukoliko Njegovo Boţanstvo ne ozari skrivnice našeg srca, mi nećemo biti u stanju da nepodeljenim ĉulom, tj. svecelim raspoloţenjem duše okusimo nebeska blaga. 30. Kada se i kako umnim ĉulom razlikuju istinite utehe od laţnih. Umno ĉulo predstavlja njegov ukus koji taĉno razlikuje [duhovne] stvari. Zdravim telesnim ĉulom ukusa mi nepogrešivo razlikujemo dobro od lošeg, te prijatno ţelimo (a neprijatno odbijamo). Poĉevši da deluje pravilno nastrojen i postavši potpuno bezbriţan za sve prolazno, i naš um stiĉe mogućnost da bogato oseti Boţanstvenu utehu i da se nimalo ne obazire na ono što joj je suprotno. Probajući zemaljske slasti, telo ĉulom stiĉe nepogrešivo iskustvo. Izdigavši se iznad telesnog mudrovanja, i um moţe nelaţno da okuša i razlikuje utehu Svetog Duha, po reĉima: Probajte i vidite da je blag Gospod (Ps.33,9). Po dejstvu ljubavi imajući u sebi nezaboravno sećanje na navedeno okušanje, 15

on nepogrešivo razlikuje bolje, po reĉima svetog apostola: I za to se molim Bogu da ljubav vaša sve više izobiluje u poznanju i svakom rasuĊivanju, da procenite šta je najbolje (Fil.1, 9-10). 31. O laţnoj utesi satane za vreme odmora u snu. Kako je um razgoni toplim prizivanjem Isusovog imena, nagoneći u bekstvo samog satanu. Kada um poĉne da oseća blagodatnu utehu Svetog Duha i satana u dušu ubacuje svoju utehu u obliku prividno slatkog osećanja za vreme noćnog odmora, u trenutku najtananijeg sna (ili usnivanja). Ukoliko um u to vreme bude zauzet toplim sećanjem na sveto ime Gospoda Isusa, te ukoliko presveto i preslavno ime iskoristi kao najvernije oruţje protiv prelesti, lukavi zavodljivac će se odmah udaljiti. Zbog toga će se on, najzad, raspaliti na liĉnu borbu protiv duše. Taĉno prepoznajući varljive prelesti lukavog, um sve više napreduje u iskustvu rasuĊivanja. 32. O dobroj utesi duše dok je budna ili za vreme odmora u snu. Kako satana za vreme sna pokušava da prelesti dušu laţnom utehom. Dobra uteha se dešava ili u budnom stanju tela ili pri pogruţenju u san, tj. kad se [ĉovek] u toplom sećanju na Boga na neki naĉin ljubavlju prilepljuje uz Njega. Varljiva, pak, i laţna uteha, kako sam rekao, uvek biva u vreme kad podviţnik dospeva u tanani dremeţ, ili zaborav, pri posrednom sećanju na Boga. Proishodeći od Boga, dobra uteha oĉigledno privlaĉi duše podviţnika blagoĉašća ljubavi Boţijoj, koja se izraţava silnim izlivanjem osećanja. Varljiva, pak, uteha obiĉno obavija dušu nekakvim vetrom varljive prelesti. Za vreme telesnog sna ona pokušava da osećanja zapleni okušanjem neĉeg prijatnog, bez obzira što je um u izvesnoj meri zdrav u odnosu na sećanje na Boga. Prema tome, ukoliko se, kao što sam rekao, u to vreme bude paţljivo sećao Gospoda Isusa, um će odmah rasejati obmanjivo navodnoprijatno vejanje neprijatelja. On će sa radošću stupiti u borbu sa njim, imajući spremno oruţje (na osnovu blagodati i pohvalne duhovne opitnosti). 33. Kako razlikovati radost u Duhu Svetome od laţne, Ċavolske radosti. Kada Ċavo pristupa obmanjivanju laţnom utehom. Ukoliko duša nepokolebivim i nemaštarskim pokretom usplamti u ljubavi Boţijoj, uvlaĉeći u njenu neizrecivu dubinu na neki naĉin i samo telo u budnom stanju, kao što sam rekao, ili pri pogruţavanju podviţnika u san pod dejstvom svete blagodati (pri ĉemu ne pomišlja ni na šta drugo osim na ono u šta je uvuĉena), prepoznaćemo dejstvo Svetog Duha. Sva prepuna prijatnih osećanja od neizrecive Boţanske sladosti, ona u tom trenutku ne moţe da misli ni o ĉemu drugom, već samo oseća da je obradovana nekom neiscrpnom radošću. Treba, meĊutim, da znamo da uteha pri kojoj um u rasplamsalosti poprima izvesno sumnjivo kolebanje ili neku neĉistu pomisao (koristeći sveto ime Gospodnje radi odbijanja zla, a ne jedino iz ljubavi prema Bogu) dolazi od prevaranta. Tom prilikom je i radost samo prividna. Takva radost se nameće spolja: ona nije svojstvo i postojano raspoloţenje duše. Oĉigledno je da neprijatelj hoće da dušu uvuĉe u preljubu. Videći da um poĉinje da pokazuje pravo iskustvo [u vladanju] svojim ĉulima, on svojim utehama (koje izgledaju kao dobre), pristupa duši oĉekujući da, zaneta tromom i vlaţnom sladunjavošću, neće prepoznati svoje mešanje sa varalicom. Po tim znacima moţemo da razlikujemo duha istine i duha obmane (1.Jn.4,6). Onaj ko se nije uverio da se blagodat naselila u dubinu njegovog uma nije u stanju da je oseti ĉulima. On ni gorĉinu demonsku ne moţe osetno iskusiti ukoliko se zli duhovi ne gnezde negde oko delova srca. Demoni, 16

naravno, nikako ne ţele da ljudi saznaju za tako nešto kako se um protiv njih ne bi naoruţao neprestanim sećanjem na Boga. 34. O dvojakoj ljubavi - prirodnoj i duhovnoj (blagodatnoj), i o njihovim odlikama. Ljubav u duši moţe da bude prirodna. MeĊutim, postoji i ljubav koju izliva Sveti Duh. Ukoliko zaţelimo, prva stupa u odgovarajuće kretanje i našom voljom. Stoga nju lako rasipaju zli duhovi, ukoliko prestanemo da napregnutim usiljem podrţavamo svoje proizvoljenje. Drugo [osećanje], pak, razgoreva dušu ljubavlju prema Bogu, pri ĉemu se svi njeni delovi prilepljuju za neizrecivu sladost Boţanstvene zaljubljenosti u nekoj neizmernoj jednostavnosti raspoloţenja. Jer, um tada kao da je trudan duhovnim (blagodatnim) dejstvom i izliva iz sebe neki obilni potok ljubavi i radovanja. 35. O Boţijoj blagodati i o njenom umiravanju uzbuĊenih pokreta duše. Uzburkano more se obiĉno smirava kada na njega sipaju ulje. Jer, masnoća ulja pobeĊuje silu bure koja podiţe talase. I naša duša se, umašćena blagodaću Svetoga Duha, ispunjava sladosnom tišinom. Prorok kaţe: Najzad, Bogu se povinuj, dušo moja (Ps.61,6). Tada se, na njenu radost, u njoj preseca svaka njena uzburkanost, ustupajući mesto blagosti Duha (koja je osenjuje) i bestrašću (koje se iz nje raĊa). Ma koliko demoni pokušavali da je potresu u tim trenucima, ona prebiva u miru i svakom radovanju. U takvo stanje, meĊutim, ne moţe dospeti onaj ko ne bude neprestano uslaĊivao svoju dušu strahom Boţijim. Jer, strah Gospodnji podviţnicima donosi neku vrstu neporoĉnosti i ĉistote. Strah Gospodnji je ĉist, govori prorok, i prebiva u vekove vekova (Ps.18,10). 36. Kako i kada duša moţe da oseti slavu Boţiju. O laţljivosti Ċavola koji ponekad pokazuje svetlost ili nešto što liĉi na svetlost. Slušajući o ĉulu uma, niko ne treba da misli da mu se slava Boţija javlja na ĉulan [naĉin]. Mi kaţemo da ĉista duša na neki neizrecivi naĉin okuša Boţanstvenu utehu. Doduše, njoj se pri tome ništa nevidljivo ne javlja na ĉulan naĉin. Jer, mi verom hodimo, ? ne gledanjem, kako govori blaţeni Pavle (2.Kor.5,7). Ukoliko mu se javi svetlost, ili neki ognjenovidni zrak, ili glas, podviţnik ni u kom sluĉaju ne treba da ih prihvati kao istinito javljanje. Jer, oĉigledno je u pitanju prelest vraţija. Naime, mnogi od onih kojima se dešavaše [takvo viĊenje] iz neznanja skretahu sa istinitog puta. Mi, meĊutim, znamo, da smo udaljeni od Boga sve dok kao stranci boravimo u truleţnom telu (2.Kor.5,6). Mi, naime nemamo mogućnosti da oĉigledno vidimo ni Njega, niti Njegove divne nadnebeske [stvari]. 37. O snovima koje šalje Bog, i o snovima koje ubacuje Ċavo, te o razlici meĊu njima. Snovi koji se duši javljaju po Boţijoj ljubavi jesu nepogrešivi pokazatelji njenog zdravlja. Oni ne prelaze iz jednog oblika u drugi, ne raĊaju strah, ne izazivaju smeh, niti iznenadnu tugu. Oni duši pristupaju u punoj tišini, ispunjavajući je duhovnom radošću. Stoga duša, i nakon što se telo probudi, svom usrdnošću ište radost koju je osetila u snu. U demonskom maštanju sve biva suprotno. Ona se ne zadrţavaju u istom obliku: njihov izgled ne ostaje dugo bez promena. Naime, oni ne mogu dugo da se koriste onim što nije u njihovom proizvoljenju i što su pozajmili od svoje laţljivosti. Pri tome oni mnogo govore i obećavaju velike [stvari], a još više plaše pretnjama, uzimajući ĉesto vid ratnika. Ponekad duši sa šumnom bukom pevaju ponešto varljivo. Kada je ĉist, um ih brzo prepoznaje. Ponekad on misaonim naporom budi telo, a ponekad rado ostaje u zateĉenom stanju, budući zadovoljan što moţe da prepozna njihovo lukavstvo, izobliĉavajući ih u samom snu, ĉime izaziva njihov veliki gnev. Uostalom, dešava se da ni dobri snovi duši ne donose 17

radost, nego neku sladosnu tugu i bezbolnu suzu. Oni se dešavaju onima koji su već uznapredovali u smirenoumlju. 38. O vrlini neverovanja nikakvim snovima. Izloţili smo kako se razlikuju dobri i loši snovi, oslanjajući se na [reĉi] koje smo ĉuli od iskusnih staraca. Stoga, neka nam bude velika vrlina pravilo da ne verujemo nikakvom snenom maštanju. Jer, snovi najvećim svojim delom nisu ništa drugo do idoli pomisli, igra uobraţenja, ili još, kako sam već govorio, Ċavolsko izrugivanje i zabava. Ukoliko ponekad, pridrţavajući se navedenog pravila, ne primimo snoviĊenje koje nam se šalje od Boga, sveljubeći Gospod Isus se neće progneviti na nas, znajući da snove izbegavamo zbog opasnosti od demonskih zamki. Jer, premda je opisani naĉin razlikovanja snova pouzdan, dešava se da duša, budući neosetno i nevoljno oskvrnjena nekakvim vraţijim nagovorom (što, kako mi se ĉini, niko ne moţe izbeći), gubi trag pouzdanog razlikovanja, te loše snove smatra dobrim. 39. Primer koji pokazuje da Bog ne krivi onoga koji ne veruje snovima koje šalje. Neka nam sledeći sluĉaj posluţi kao dokaz onoga što smo rekli. Posle dugog odsustvovanja gospodar se vratio kući. Stojeći noću pred vratima, on je pozvao slugu da mu otvori. Ne raspoznajući dobro da li se zaista radi o njegovom gospodaru, sluga odluĉno odbija da mu otvori, plašeći se da, obmanut sliĉnošću glasa, ne pusti zloĉinca, te da postane upropastitelj imovine koju mu je gospodar poverio. Kada se razdanilo, gospodar ne samo što se na njega nije naljutio, nego ga je obasuo velikim pohvalama što je njegov glas smatrao za obmanu, ne ţeleći da izgubi bilo šta od njegovog imanja. 40. O viĊenju duhovne svetlosti u sebi. O demonskoj svetlosti. O tome kako da postignemo da, ţiveći u svetu, budemo tuĊi svetu. Naš um sav postaje svetao kad u njemu poĉne primetno da deluje Boţanska svetlost. Ne treba ni najmanje da sumnjamo da on tada obilno vidi svetlost koja u njemu postoji. To se dešava ĉim duša snaţno zagospodari nad strastima. MeĊutim, dešava se da se nešto sliĉno prizraĉno (bilo svetlost, bilo plamen) javlja u umu [pod dejstvom] vraţije zlobe, kao što nas uĉi boţanstveni Pavle kad govori da se i satana ponekad pretvara u anĊela svetlosti (2.Kor.11,14). Zbog toga podviţniĉkom ţivotu ne treba pristupati sa takvom nadom (tj. da se u sebi vidi svetlost), kako satana dušu ne bi zatekao unapred spremnu za prihvatanje prelesti i kako je zaista ne bi uhvatio. Mi na umu treba da imamo samo jedno, tj. da dostignemo ljubav prema Bogu svim ĉulima i punim srdaĉnim osvedoĉenjem - što i znaĉi ljubiti Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim (Lk.10,27). Onaj u kome se reĉeno dešava uz blagodat Boţiju, ţiveći u svetu postaje tuĊ svetu. 41. O poslušanju, koje je najveća meĊu vrlinama. Ono saĉinjava vrata ljubavi i predvodnicu svih vrlina. Kao što se pouzdano zna, poslušanje je prvo dobro meĊu uvodnim vrlinama. Ono odseca nadmenost i u nama raĊa smirenoumlje. Za one koji ga se usrdno pridrţavaju, ono postaje ulazna kapija ljubavi prema Hristu Bogu. Odbacivši ga, Adam je pao u dubinu ada. Zavolevši ga, Gospod je, u skladu sa domostrojem našeg spasenja, bio poslušan svome Ocu ĉak do Krsta i smrti (Fil. 2,8), iako ni u ĉemu nije ustupao Njegovoj veliĉini. Svojim poslušanjem izgladivši krivicu ljudske neposlušnosti, On one koji ţive u poslušanju uznosi ka blaţenom i veĉnom ţivotu. Prema tome, oni koji stupaju u borbu sa Ċavolskom 18

gordošću, pre svega treba da se potrude da steknu tu vrlinu. Ukoliko bude prethodila, ona će im potom nepogrešivo pokazati sve staze vrlina. 42. O tome da uzdrţanje treba primenjivati u svemu kako se ne bi sticale samo telesne vrline, već i one koje ĉiste unutrašnjeg ĉoveka. Uzdrţanje je svojstvo svih vrlina. Stoga podviţnik treba u svemu da se uzdrţava (1.Kor.9,25). Ceo lik ĉoveka se unakazuje ukoliko se od njega udalji makar i najmanji deo tela. Sliĉno tome, ĉovek (iako moţda sam i ne primećuje) razara celokupnu blagoobraznost uzdrţanja ukoliko zanemari makar jednu vrlinu. Stoga treba marljivo prohoditi ne samo telesne vrline, nego i one koje imaju moć da ĉiste našeg unutrašnjeg ĉoveka. Jer, kakva je korist od devstvenog tela, ukoliko duša bludniĉi sa demonom neposlušnosti? Ili, kako će uvenĉati onaj ko se ĉuva od stomakougaĊanja i svake druge telesne pohote, ali pokazuje nemar prema nadmenosti i slavoljublju, ne budući u stanju da pretrpi ni najmanju uvredu. [Treba, meĊutim], znati da će svetlost pravde uravnoteţiti tas (nagrade) sa delima pravde samo kod onih koji su ih obavljali u duhu smirenja. 43. O koristi i naĉinu ĉuvanja uzdrţanja u hrani. Podviţnik treba da zamrzi sve beslovesne pohote. Ta mrţnja kod njega treba da se pretvori u naviku. MeĊutim, uzdrţanje od hrane ne treba da se preobrazi u stanovište da su neka jela mrska. Takvo [stanovište] jeste Ċavolsko delo i nije daleko od kletve. Jer, mi se od nekih jela ne uzdrţavamo stoga što su po prirodi zla (daleko bilo!), nego da bismo unekoliko ukrotili uspaljene udove tela. Drugi razlog uzdrţanja jeste da se hrana koja nam preostane upotrebi za podmirenje nasušnih potreba siromaha, ĉime se projavljuje iskrena ljubav. 44. Šta treba da uĉinimo da bi nam bilo lako da se odreknemo slasti nekih jela i drugih zadovoljstava. Jesti i piti od svega što je predloţeno sa blagodarnošću Bogu nije protivno zakonu poznanja. Jer, svako sazdanje Boţije je vrlo dobro(Post.1,31). MeĊutim, dobrovoljno uzdrţavanje od prejedanja i naslaĊivanja jelima jeste veoma blagorazumno i mudro. Ipak, mi nećemo biti u stanju da se dobrovoljno odreknemo predloţenih slasti ukoliko na samom delu i iskustvu svim ĉulima ne osetimo Boţanstvenu sladost. 45. O izbegavanju preteranog uzdrţavanja kako bi telo bilo dovoljno snaţno za duhovne podvige. Opterećeno mnoštvom jela, naše telo ĉini da je um nekako nemaran i nepokretan. Sa druge strane, ukoliko je izmoţdeno preteranim uzdrţanjem, ono sagledateljni deo duše ĉini tromim i lenjim za pouĉavanje. Stoga treba naĉin telesne ishrane usaglasiti sa stanjem sila i snage tela. Naime, kada je zdravo treba ga po meri pritešnjavati, a kada je nemoćno - donekle mu popuštati. Podviţnik ne treba da se raslabi telesno, već treba da ima dovoljno snage za podvig, kako bi se duša barem telesnim naporima ĉistila. 46. O ublaţavanju uobiĉajene strogosti u uzdrţanju u sluĉaju dolaska bratije ili stranaca. Prilikom dolaska nekoga od bratije ili stranaca pokreće se taština. Koristeći sluĉaj, ona nas nadima svojim otrovom, podstiĉući nas da ne narušavamo svoje pravilo ishrane. Tada je neophodno unekoliko oslabiti uobiĉajenu meru jela. Na taj naĉin ćemo od sebe oterati demona, koji će biti ţalostan zbog bezuspešnosti svoga pokušaja. Ujedno ćemo sa rasuĊivanjem ispuniti i zakon ljubavi. Najzad, popuštanjem mi ćemo i tajnu našeg uzdrţanja saĉuvati od objavljivanja. 19

47. O tome da post i druge telesne vrline bez pravilnog srdaĉnog nastrojenja nemaju vrednosti pred Bogom. Kao oruĊe koje pomaţe onima koji streme ka celomudrenosti, post ima vrednost, premda ne pred Bogom. Stoga podviţnici blagoĉašća ne treba suviše visoko da misle o njemu, već da dostizanje svog cilja oĉekuju samo od vere u Boga. Majstori zanata savršenstvo svoje veštine ne dokazuju vrednošću oruĊa. Naprotiv, oni strpljivo dovršavaju svoje rukodelje, koje već samo sluţi kao pokazatelj mere njihove veštine. 48. O koristi umerenosti u piću za duhovnu plodnost duše. Zemlja koja se umereno navodnjava ĉini da ĉisto seme koje je u nju baĉeno raĊa sa velikim prirastom. MeĊutim, kada je nakvašena suviše obilnim kišama, ona donosi samo trnje i korov. Tako i zemlja srca projavljuje ĉistim svoje prirodno seme ukoliko vino upotrebljavamo sa merom. Tada ona ĉini da i seme koje seje Duh Sveti niĉe bogato lišćem i plodom. Kada je, pak, preko mere ovlaţimo mnogim pićem, ona svim svojim pomislima donosi samo trnje i korov. 49. O neumerenosti u piću koja izaziva sramnu pohotu. Plivajući u talasima mnogog pića, naš um strasno gleda na likove koje mu u snu predlaţu demoni. On tada ĉak i sam od sebe slika neka lepa lica, te se svojim maštanjima, kao nekim ţivim bićima, naslaĊuje i raspaljuje. Jer, ukoliko se detorodni delovi tela raspale od vinske toplote, na um navaljuje potreba da u sebi slastoljubivo predstavlja senke strasti. Stoga treba da, poštujući umerenost, izbegavamo štetu koja dolazi od suviška. U odsustvu slasti koja ga pokreće na izobraţavanje greha, um prebiva slobodan od maštarenja i, što je još više, od naslaĊivanja. 50. O izbegavanju upotrebe veštaĉki pripremljenih napitaka koji razdraţuju glad. Oni koji ţele da ukrote nemirne telesne udove ne treba da koriste veštaĉki pripremljene napitke koje veštaci sliĉnih izuma nazivaju predpićem, s obzirom da mnoštvu jela obiĉno otvaraju put u stomak. Njihovo svojstvo biva na štetu telima podviţnika. Osim toga, i besmislena smeša veštastava koja ulaze u njihov sastav snaţno napadaju bogobojaţljivu savest. Jer, šta nedostaje prirodi vina da bi bilo neophodno smekšavati njegovu silu dodavanjem raznoraznih slasti? 51. Ĉemu je hteo da nas nauĉi Gospod primivši na Krstu sirće iz sunĊera nataknutog na trsku. Naš Gospod i Uĉitelj sveštenog (podviţniĉkog) ţivota, Isus Hristos za vreme svoga stradanja beše iz ruku onih koji su sluţili naredbama Ċavola napojen sirćetom kako bi nam, kako mi se ĉini, ostavio jasan primer raspoloţenja sa kojim treba da prohodimo sveštene podvige. Time On kao da je rekao: "Onaj ko se podvizava protiv greha ne treba da upotrebljava slatka jela i pića, već treba strpljivo da podnosi gorĉinu borbe". Uz sunĊer se moţe dodati znaĉenje isopa, kako bi se jasnije predstavio naĉin našeg oĉišćenja. Kao opor, isop predstavlja svojstvo podviga, a kao predmet koji se koristi prilikom umivanja, sunĊer napominje puno savršenstvo oĉišćenja. 52. Zašto duhovni [ljudi] ne treba da koriste kupanje. Niko ne smatra da je korišćenje kupanja grešno ili nerazumno. Ipak, njegovo izbegavanje radi uzdrţanja ja ću nazvati najhrabrijim i najcelomudrenijim delom. Na taj naĉin se ni naše telo ne izlaţe raslabljivanju slasnim umivanjem, niti se u duši pobuĊuje sećanje na neslavno obnaţivanje Adama (ĉime se izbegava potreba da se, sliĉno njemu, 20

brinemo o lišću kojim bi se pokrila druga sramota obnaţenja). Taj [podvig] je naroĉito neophodan nama koji smo se nedavno oslobodili od pogubne iskvarenosti ovog ţivota. Mi, naime, na svaki naĉin treba da se staramo da prebivamo u nerazluĉnom sjedinjenju sa lepotom celomudrenosti kroz neporoĉnu ĉistotu svog tela. 53. Zašto u opšteţićima treba pozivati lekara radi leĉenja bolesti. Šta u takvim sluĉajevima treba da ĉini onaj ko ţivi usamljeno u pustinji. Ništa nas ne spreĉava da prilikom bolesti pozivamo lekara. Bog je predvideo da će se pojaviti potreba za lekarskom veštinom. On je blagovoleo da se ona na osnovu ljudskog iskustva najzad i uobliĉi. Zbog toga je unapred uloţio lekovita svojstva u ĉitav niz tvari. Ipak, nadu u ozdravljenje ne treba polagati na njih, nego na istinitog našeg Lekara i Spasitelja, Isusa Hrista. Ja, naravno govorim onima koji podviţniĉki ţivot provode u opšteţićima ili u gradovima. Jer, u okolnostima u kojima se nalaze, oni ne mogu uvek da imaju neprekidno dejstvo vere s obzirom da su okruţeni ljubavlju. Osim toga, [oni treba da paze] da ne upadnu u taštinu i Ċavolsko iskušenje, tj. da pred mnogim izjavljuju kako im lekar nije potreban. Onaj, pak, ko provodi otšelniĉki ţivot u pustinjskim mestima sa dvojicom ili trojicom jednomislene braće, treba da se poveri jedinome Gospodu, Iscelitelju svake naše bolesti i nemoći, ma kakve da ga bolesti saletele. U samoj pustinji on od Gospoda ima dovoljno utehe u bolesti. Osim toga, dejstvo vere kod njega moţe da bude neoskudno. Isto tako, pokriven dobrom zavesom pustinje, on nema mogućnosti da istakne svoju vrlinu trpljenja. Radi toga Gospod i naseljava istomišljenike u dom (Ps.67,7). 54. Šta svedoĉi malodušnost u bolesti, a šta blagodušnost. Ukoliko se krajnje opterećujemo zbog rastrojstva zdravlja koje nam se dešava, treba da znamo da nam je duša još uvek porobljena teloljubljem. S obzirom da ţeli veštastvene naslade, ona neće da se odreši od ţitejskih dobara, smatrajući velikom nevoljom nemogućnost da se, zbog bolesti, koristi stvarima koje su prijatne za plotski ţivot. Ukoliko, pak, ona sa blagodarnošću [Bogu] podnosi teskobu koju donosi bolest, oĉigledno je da se ne nalazi daleko od predela bestrašća. Tada ona sa radošću oĉekuje i samu smrt kao vinovnicu stupanja u istinski ţivot. 55. Šta duša treba da [pomišlja] da se ne bi naslaĊivala dobrima ovoga sveta, već da bi više ţelela da se razreši od tela. Duša neće poţeleti da se razreši od tela sve dok ne postane potpuno ravnodušna prema ovom vazduhu (tj. prema svemu ţitejskom i svetskom). Sva telesna ĉula se protive veri, s obzirom da ištu da okušaju samo od onog što je sadašnje, dok vera obećava bogatstvo budućih dobara. Stoga podviţnik nikada ne treba da misli o hladu razvijenih krošnji, o bistrim izvorima, o rascvetalim lugovima, o velelepnim kućama, niti o prijatnim razgovorima sa srodnicima, kao što uostalom ne treba da se podseća ni na bogate darove kojih se nekada udostojio. On, naprotiv, treba sa blagodarnošću da se koristi samo onim što mu je neophodno, te da ovaj ţivot smatra nekom vrstom stranstvovanja koje je tuĊe svakoj plotskoj utesi. Ako na taj naĉin pritesnimo svoju misao, mi ćemo je moći ĉitavu obratiti na stazu koja vodi u ţivot veĉni. 56. Neumereno korišćenje telesnih ĉula ometa sećanje na Boga i Njegove zapovesti. Kako izbeći to zlo. Vid, ukus i ostala ĉula rasejavaju srdaĉno sećanje ukoliko se upotrebljavaju preko mere. O tome nas prva uverava Eva. Jer, sve dok nije slastoljubivo pogledala na zabranjeno drvo, ona je marljivo pamtila zapovest Boţiju. Pokrivana krilima ljubavi Boţije, ona nije videla svoju nagotu. MeĊutim, kada je slastoljubivo pogledala na drvo, dodirnula 21

ga sa velikom pohotom i najzad okusila od njegovog ploda sa nezadrţivom ţeljom, ona je odmah stekla sklonost ka telesnom samonaslaĊivanju. Budući obnaţena i sjedinivši se sa strašću, ona je sve svoje ţuĊenje usmerila na traţenje sadašnjih uteha. Ona je uz to, pod dejstvom prividne privlaĉnosti ploda, svom padu dodala i pad Adamov. Za ljudski um je [od njihovog pada] već postalo teško da se seća Boga i Njegovih zapovesti. Mi, meĊutim, sa neprestanim sećanjem na Boga i gledajući u dubinu svog srca, treba da provodimo ovaj ţivot (koji je sklon prelesti) kao da smo slepi oĉima. Jer, duhovnom mudroljublju je zaista svojstveno da oĉuva nepokretnim poziv koji je u nama prisutan: Prijatan beše za gledanje (Post.3,6). Tome nas uĉi i mnogoiskusni Jov, govoreći: Ako je za oĉima mojima pošlo srce moje... (Jov 31,7). Takvo delanje je siguran znak krajnjeg uzdrţanja. 57. Onaj ko hodi duhom izbegava plotske ţelje, te Ċavo uzalud iskušava njegovu ĉistotu. Onaj ko uvek prebiva u svom srcu dalek je od svih krasnih stvari ovog ţivota. Hodeći duhom, on ne moţe da upraţnjava telesnu pohotu. On svoj put prohodi ograĊen vrlinama. One sluţe kao ĉuvari pri vratima njegovog grada ĉistote. Stoga sve zamke Ċavola protiv njega ostaju bezuspešne, premda strele pohote koja je zajedniĉka svima ponekad dolaze do prozora prirode. 58. Kako proterati uninije koje ponekad napada nakon što se odagnaju telesne pohote. Kada duša najzad prekine da ţudi za krasotama zemaljskih stvari, ĉesto joj se prikrada duh uninija, koji ne dopušta ni da se usrdno potrudi u sluţenju reĉi, ni da ĉvrsto ţeli buduća dobra. Ĉak i privremeni ţivot on joj predstavlja kao krajnje nepotreban, kao lišen vrednih vrlinskih dela. On umanjuje i znaĉaj poznanja, [navodeći] da se daje i mnogim drugim i da nam ne pruţa ništa naroĉito. Tu mlaku i razlenjujuću strast ćemo izbeći ukoliko svoju misao krajnje stesnimo, pazeći jedino na sećanje na Boga. Samo na taj naĉin pronašavši ţar koji mu je svojstven, duh moţe od sebe oterati tu lenjost. 59. Koliko je u duhovnom podvigu velika pomoć od neprestanog pominjanja Isusovog imena u dubini srca. Ukoliko mu sećanjem na Boga zatvorimo sve izlaze, naš um će imati potrebu za nekim delanjem kako bi se zaposlila stalna pokretnost koja mu je svojstvena. Njemu treba dati jedino svešteno ime Gospoda Isusa: neka njime u potpunosti podmiri svoju revnost u dostizanju postavljenog cilja. MeĊutim, treba znati da, po reĉi apostola, niko ne moţe reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor.12,3). Od nas se zahteva da u unutrašnjosti uma (koji se u sebi pritešnjuje) neprestano izgovaramo iskaz (Gospode, Isuse Hriste, i ostalo). Pri tome, on ne treba da skreće ni u kakvo maštanje. Oni koji ovo sveto i preslavno ime neprestano misleno drţe u dubini svoga srca, biće u stanju da vide svetlost svog uma (tj. jasnost misli ili odreĊeno saznanje o svim unutrašnjim pokretima). Osim toga, ukoliko se sa napregnutom briţljivošću drţi u mislima, ovo predivno ime sasvim primetno spaljuje svaku neĉistotu koja se pojavljuje u duši. Jer, po reĉi apostola, Bog naš je oganj koji spaljuje svako zlo (Jev.12,29). Zbog toga Gospod, najzad, dušu dovodi do velike ljubavi prema Njegovoj slavi. Jer, zadrţavajući se u toplom srcu kroz sećanje uma, preslavno i mnogoţuĊeno ime u nama stvara naviku da Njegovu blagost ljubimo bez prepreka. Naime, tada više nema niĉega što bi postavljalo prepreku. To je onaj dragoceni biser koji se stiĉe prodajom celokupnog imanja. I [ĉovek] stiĉe neizrecivu radost što ga je našao (Mt.13,46). 60. O dvojakoj radosti - poĉetnoj i savršenoj, i o suzama izmeĊu njih. 22

Jedno je poĉetna radost, a drugo - završna. Prva moţe biti pomešana sa maštanjima (o sebi), a druga je jaka smirenoumljem. IzmeĊu njih je bogoljubiva tuga i bezbolni plaĉ. Jer, gde je mnogo mudrosti, mnogo je i razuma. Ko umnoţava razum, umnoţava muku (Prop.1,18). Zbog toga najpre treba poĉetnom radošću pozvati dušu na podvig. Potom je treba predati izobliĉenju i proveri istinom Duha Svetoga zbog ranije poĉinjenih grehova, kao i zbog saplitanja u samozaboravu. Kaznio si ĉoveka izobliĉavajući ga za bezakonje, i istopio si kao pauĉinu dušu njegovu (Ps.38,12). Pošto je izobliĉenje Boţije ispita kao u ognju, duša prima dejstvo nemaštarske radosti u toplom sećanju na Boga. 61. O zaboravu Boga i o ponovnom uspostavljanju sećanja na Njega. O uzrocima prvog i o sredstvima kojima se postiţe drugo. O višim projavama sećanja. Kada je duša uzrujana gnevom, ili opterećena preteranim jedenjem, ili pomraĉena teškom tugom, um nije u stanju da se drţi sećanja na Boga, ĉak ni kad bi se podsticao. Sav omraĉen ţestinom tih strasti, um je potpuno otuĊen od sopstvenog ĉula. Zbog surovosti strasti njegovo sećanje potpuno ogrubljuje, usled ĉega ţelja [za sećanjem na Boga] nema na ĉemu da ostavi svoj peĉat (koji bi mu omogućio nezaboravno i neizmenjivo bogomislije). Kada je, pak, duša slobodna od takvih uznemirenja, zaboravu samo na trenutak polazi za rukom da ukrade misao o ljubljenom Gospodu s obzirom da um, sabravši svoje dejstvo i ţivost, odmah opet sa ţarom prihvata mnogoţeljeni i spasonosni ulov svoj. Jer, tada sama blagodat zajedno sa umom bogomisli i kliĉe: Gospode, Isuse Hriste, sliĉno majci koja, uĉeći dete, ĉesto ponavlja reĉ "otac", sve dok ga ne dovede do navike da je jasno izgovara umesto bilo koje druge reĉi, ĉak i u snu. Stoga apostol govori da nam sam Duh pomaţe u našim nemoćima: jer ne znamo kako treba o ĉemu ćemo se moliti, nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim (Rim.7,26). S obzirom da smo kao deca pred savršenstvom te molitvene vrline, mi svakako imamo potrebu za Njegovom pomoći. Kada Njegova neizreciva sladost obuhvati i usladi sve naše pomisli, mi sa punim ţarom moţemo da se damo na sećanje na Boga i Oca našeg i da ga ljubimo. Divni Pavle govori: Njime [tj. Duhom Svetim] viĉemo: Ava, Oĉe (Rim.8,15), kada nas podstakne da prizivamo Boga Oca. 62. Kada i kako moţemo dopustiti gnev. Gnev obiĉno više nego bilo koja druga strast uznemirava i smućuje dušu. MeĊutim, ima sluĉajeva kada joj je on krajnje koristan. Kada se bez smućenja gnevimo na ljude koji se neĉastivo ili bestidno ponašaju sa ciljem da se spasu, ili da se u najmanju ruku postide, mi svojoj duši pruţamo korist koju bi imala i od krotosti. Jer, u takvom sluĉaju sadejstvujemo ciljevima Boţije pravde i dobrote. Osim toga, njega koristimo kada se u duši jave ţenoljubivi pokreti, usmeravajući ga protiv greha, ĉime je ĉesto treznimo i dajemo hrabru silu da im se suprotstavi. Mi ne treba da sumnjamo da i kad se nalazimo u krajnjem duhovnom rastrojstvu moţemo gnevno da zapretimo samom duhu rastrojitelju, uzvisujući se mudrovanjem ĉak i nad uţasima kojima se hvali teskobnost smrti. Ţeleći da nam to pokaţe, Gospod je pri Lazarevom vaskrsenju najpre u duhu zapretio adu i obodrio sebe, a zatim sa nesmetenom voljom (kao i uvek) vratio telu Lazarevu dušu. Stoga meni izgleda da je celomudreni gnev Bog, naš Sazdatelj, našoj prirodi podario više kao oruĊe pravde. Da ga je Eva upotrebila protiv zmije, ne bi potpala pod pogubno dejstvo strasne pohote. Stoga smatram da će se onaj ko se celomudrenim gnevom koristi iz revnosti prema blagoĉašću na terazijama pravedne nadoknade pokazati kao pohvalniji od onoga ko usled 23

nepokretnosti uma nikada ne zapada u gnev. Jer, kod drugog upravitelj ljudskih misli i osećanja ostaje neizveţban, dok prvi, sedeći na konjima vrlina, uvek prebiva u borbi, jureći kroz demonske horde, i neprestano obuĉavajući strahu Boţijem ĉetvoropreg uzdrţanja, koji Sveto Pismo naziva kolesnicom Izrailjevom, kao što nalazimo u opisu uzimanja na nebo boţanstvenog Ilije (2.Car.2,12). Prve je Judejce Bog na mnoge naĉine obuĉavao ĉetirima vrlinama [tj. mudrosti, celomudrenosti, pravednosti i hrabrosti]. Zbog toga je uzet na nebo veliki uĉenik mudrosti. On je, kako mi izgleda, ove vrline imao kao konje kada ga je Duh uzeo u vejanju ognja. 63. Savršenome u duhovnom ţivotu ne priliĉi da se sudi. Onaj ko se udostojio svetog poznanja i ko je okusio sladost Boţiju, ne treba ni da se spori (kada na njega uloţe ţalbu), niti da sam protiv bilo koga podiţe tuţbu, ĉak i da mu skinu odeću koja je na njemu. Jer, pravda vlasti ovog veka jeste niţa od pravde Boţije, ili, bolje reĉeno - nije ništa pred pravdom Boţijom. Deca Boţija se i razlikuju od ljudi ovoga veka neuporedivošću svoje pravde. Stoga se pravda drugih naziva ljudskom, a pravda prvih - Boţijom. I Gospod naš vreĊan, ne uzvraćaše uvredom i stradajući ne prećaše (1.Pt.2,23). Naprotiv, On ne samo da je skidanje odeće pretrpeo ćuteći, nego se (što je neuporedivo više) molio Ocu da oprosti Njegovim zlotvorima. Ljudi, pak, ovoga sveta ne prestaju da se spore sve dok sa dobitkom ne dobiju ono što traţe od onih sa kojima se prepiru: oni ĉak ištu rast na dug. Na taj naĉin njihova pravda ĉesto biva poĉetak velike nepravde. 64. Bolje je, predavši nepravdu Sudu Boţijem, posvetiti se molitvi i ĉuvanju srca, negoli suditi se. Ĉuo sam kako neki blagoĉastivi ljudi govore da ne treba dozvoljavati da svako kome se prohte razvlaĉi ono što imamo za svoje izdrţavanje i uspokojavanje siromaha. [Oni smatraju] da bismo u suprotnom, tj. snishodeći takvome zlu, postali vinovnici greha onih koji nam ĉine nepravdu, naroĉito kada se radi o Hrišćanima. MeĊutim, postupati na taj naĉin znaĉi hteti više spasavati svoje, negoli sebe samog. Ukoliko, ostavivši molitvu i paţnju prema sopstvenom srcu, poĉnem da traţim sud za one koji su me oštetili i da skapavam po sudskim hodnicima, biće oĉigledno da je za mene ono što traţim dragocenije od mog sopstvenog spasenja, da ne kaţem - i od same spasonosne zapovesti. Kako ću se ja pokazati sledbenikom jevanĊelske zapovesti koja govori: Koji tvoje uzme, ne išti (Lk.6,30), ukoliko, po reĉima apostola, ne budem sa radošću podnosio otimanje imovine svoje (Jev.10,34). Jer, ta (zapovest) i onoga ko na sudu dobija ono što mu je uzeto ne oslobaĊa od greha lakomosti? Ono što je propadljivo (privremeno, tj. sudovi koje propadljivi pokreću zbog propadljivih stvari) ne moţe da zameni neiropadljivi Boţiji Sud. Krivac treba da pazi na zakone pod koje potpada njegov sluĉaj i po kojima treba da se brani. Dobro je delo trpeti nasilje od onih koji ţele da nam uĉine nepravdu i moliti se za njih, budući da će im greh lakomosti biti oprošten radi pokajanja, a ne stoga što su nam vratili ono što su oteli. Jer, pravda Boţija hoće da mi samog lakomca (a ne ono što je uzeo) prihvatimo kao slobodnog od greha kroz pokajanje. 65. Prodaj sve i razdaj siromasima. Na to više od svega podstiĉe smirenje. Veoma je prikladno i iznad svega dušekorisno da, poznavši istinski put blagoĉašća, odmah sve svoje rasprodamo i, po zapovesti Gospodnjoj, dobijeno razdelimo siromasima, ne dopustivši sebi da, pod izgovorom ţelje da svagda imamo mogućnost da ispunjavamo zapovest (o pomaganju siromasima), ne poslušamo spasonosnu naredbu (o podeli svega 24

odjednom). [Od ispunjavanja zapovesti] mi ćemo najpre imati dobru bezbriţnost, iz koje proizilazi siromaštvo, koje ne podleţe napadima. Ona misli samo o gornjem. Najzad, ona ne daje povod za nepravedna potraţivanja, budući da nećemo imati ništa što bi moglo raspaliti oganj lakomosti kod lakomih. Tada će nas više od svih drugih vrlina kao nage ogrejati smirenoumlje i uspokojiti u svojim nedrima. Dete po svojoj mladalaĉkoj prostoti skida svoje odelo i odbacuje ga od sebe, po svojoj velikoj nezlobivosti nalazeći da mu je nagota prijatnija od šarene lepote njegovog odela. Tada ga majka uzima u ruke i uspokojava i greje u svom naruĉju. Jer, reĉeno je: Gospod ĉuva odojĉad. Smirih se i spase me (Ps.114,5). 66. Razdati sve predstavlja put ka smirenju. Gospod od nas traţi da poloţimo raĉun o davanju milostinje po onome što imamo, ? ne po onome što nemamo (2.Kor.8,12). Zar ću ja biti prekoren što više ništa nema [da dajem], ukoliko u strahu Boţijem i sa plamenom usrdnošću za kratko vreme, povinujući se zapovesti Gospoda, razdam sve što bih mogao razdavati tokom dugih godina? Moţda će neko reći: "(Ukoliko sve razdamo), odakle će potom dobijati milostinju siromasi koji se sada hrane od naših davanja prema snazi". Takvome treba dati sledeću pouku: "Nemoj da se usuĊuješ da pomiljaš nešto prekorno za Boga da bi prikrio sopstvenu ljubav prema posedovanju. Jer, Bogu neće nedostajati naĉini da briţljivo obezbedi svoje sazdanje, kao što ĉini od poĉetka. Da li su siromasi ostajali bez hrane i odeće pre nego što je ovaj ili onaj bivao pobuĊen na davanje milostinje? Budi, dakle, uveren da je mnogo bolje odmah po poznanju istine rado sve potrošiti na potrebe siromaha, odbacivši nerazumno mudrovanje i nadmenost (na koju nas nagovara pristrasnost prema bogatstvu), te zamrzevši svoje poţude (što i znaĉi - zamrzeti dušu svoju). Jer, potom bismo se, nemajući više povoda za samohvalisavo radovanje zbog postojanog razdavanja imetka, već uniţavali s obzirom da ništa dobro ne ĉinimo. Naime, sve dok izobilujemo bogatstvom, mi se mnogo naslaĊujemo razdavanjem (kada smo raspoloţeni), kao oni koji sa radošću ispunjavaju Boţanstvenu zapovest. Ukoliko, pak, sve potrošimo, mi se ispunjavamo smirenim i skrušenim osećanjima, kao oni koji ništa pravedno ne ĉine. Usled toga se duša u velikom smirenju vraća sebi kako bi se priljeţnom molitvom, trpljenjem i smirenoumljem udostojila onoga što više ne moţe da stiĉe svakodnevnim davanjem milostinje. Jer, reĉeno je: Siromah i ubogi hvaliće ime tvoje Gospode (Ps.73,21). Osim toga, Bog dar bogoslovstvovanja priprema samo onima koji su se najpre rešili da se odreknu svega svoga radi slave JevanĊelja Boţijeg, tj. kako bi bogoprijatnim siromaštvom blagovestili o bogatstvu Carstva Boţijeg. Da razumemo reĉeno pomaţe nam onaj ko je rekao: Pripremio si (je) U dobroti tvojoj siromahu, Boţe, i potom dodao: Gospod će dati reĉ onima koji blagoveste snagom mnogom (Ps.67,11-12)". 67. O daru bogoslovstvovanja, tj. kolika i kakva dobra od njega proizilaze. Svi darovi Boga našeg su vrlo dobri i blagotvorni. Ipak, ni jedan od njih ne razgoreva i ne pokreće naše srce ka ljubavi prema Njegovoj blagosti kao dar bogoslovstvovanja. Kao prvi porod blagosti Boţije, on duši pruţa i prva uzdarja. On nas, najpre, podstiĉe da sa radošću preziremo sve prijatne ţivotne utehe, s obzirom da u njemu umesto prolaznih uteha imamo neizrecivo bogatstvo Reĉi Boţijih. Osim toga, on nekom ognjenom promenom ozaruje naš um, ĉineći ga zajedniĉarem duhova koji sluţe. Pripremivši se dostojno, ljubljeni, potecimo ka toj prekrasnoj i svevidećoj vrlini, koja preseca svaku zemaljsku brigu i koja u ozarenju neizrecive svetlosti um hrani Reĉima 25

Boţijim. I da ne govorim mnogo: [ona je vodi] ka vrlini koja slovesnu dušu preko svetih proroka priprema za neodvojivo opštenje sa Bogom Slovom. Pripremivši bogoumilne pesme u dušama ljudskim (o divnoga ĉuda), ova boţanstvena nevestovoditeljka glasno peva veliĉinu Boţiju. 68. Zbog ĉega naš um nije brz na molitvu kao što je brz na bogoslovsko sagledavanje i koliko je molitva neophodna za napredak u sagledavanju. Naš um većim delom nije mnogo spreman za molitvu, s obzirom da ga vrlina molitve stešnjava i ograniĉava. Bogoslovstvovanju se, pak, radije predaje s obzirom na prostor i neograniĉenost boţanstvenih sagledavanja. Stoga, da ne bismo davali mesta njegovom slobodnom razmatranju i da ne bismo popuštali njegovoj sklonosti da se bezmerno predaje visokoparnim lutanjima, najbolje je da se upraţnjavamo u molitvi, psalmopojanju i ĉitanju Pisma, ne prenebregavajući pritom ni tumaĉenja mudroljubivih otaca, ĉije su reĉi ispunjene istinskim poznanjem vere. Dejstvujući tako, mi mu nećemo dozvoliti da svoje izreke meša sa blagodatnim reĉima, niti da se, podstaknut taštinom, rasejava u lutanjima pod dejstvom samozadovoljstva i priĉljivosti. Naprotiv, mi ćemo se nauĉiti da ga ĉuvamo ĉistim za vreme sagledavanja, sve njegove pomisli uĉinivši suzotoĉnim. Uspokojivši se u ĉasovima bezmolvija i opijajući se sladošću molitve, um ne samo da će se osloboditi od strasnih pokreta o kojima smo govorili, već će se obnoviti i dobiti snagu da lako i bez napora prebiva u boţanstvenim sagledavanjima, napredujući istovremeno i u sagledavanju rasuĊivanja sa velikim smirenjem. Treba, meĊutim, da znamo da je molitva viša od svake sveobuhvatnosti sagledavanja. Ona je svojstvena iskljuĉivo onima koji su u svakom ĉulu i osvedoĉenju preispunjeni svetom blagodaću. 69. Blagodat najpre primetno deluje na dušu. Potom umanjuje svoje dejstvo, ili ga sasvim skriva. O blagotvornosti [takvog dešavanja) za dušu. Blagodat u poĉetku obiĉno vrlo primetno ozaruje dušu svojom svetlošću. Kada, pak, uspesi u duhovnohrišćanskom ţivotu poĉnu da se umnoţavaju, ona već većim delom svoja tajanstvena dejstva u bogoljubivoj duši obavlja neprimetno, kako bi nas nakon (umirenja duše) sa radovanjem uvela na stazu boţanstvenih sagledavanja, iz neznanja nas prizivajući u znanje. Usred podviga ona ţeli da naše duhovno znanje saĉuva od taštine. Nama priliĉi da se umereno podvrgavamo tuzi kad nas blagodat (prividno) napušta, kako bismo se još više smirili i nauĉili da budemo pokorni Gospodnjim opredeljenjima, te da potom blagovremeno pristupamo radosti, okriljujući se dobrom nadom. Jer, bezmerna tuga dušu uvodi u beznaĊe i oĉajanje, a prekomerna radost je dovodi do samomnjenja i nadmenosti. Ja govorim o onima koji su po ţivotu i razumu još uvek deca. Sredina izmeĊu prosvećenja blagodaću i ostavljenosti jeste iskustvo, a izmeĊu tuge i radosti - nada. Jer, kaţe se: Trpeći potrpeh Gospoda i obrati na me paţnju (Ps.39,2), i još: Po mnoštvu bolova mojih, utehe tvoje obradovaše dušu moju (Ps.93,19). 70. Koliko je priĉljivost štetna, a ćutanje blagotvorno za dušu. Ako se vrata kupatila ĉesto otvaraju, unutrašnja toplota će brzo izaći napolje. I duša onog ko mnogo govori, ĉak i o dobrome, kroz vrata reĉi ispušta svoje sećanje (tj. svesno stajanje u poretku duhovnih stvari). Usled toga se um na kraju lišava najĉistijih misli, u neurednoj navali pomisli smeteno vodeći reĉ o predmetu koji se pokrenuo. U tom sluĉaju on već nema Duha Svetoga, koji je ĉuvao našu misao od maštanja. Jer, Blagi Duh, kao tuĊ svakom meteţu i maštanju, beţi od priĉljivosti. Ćutanje je, naprotiv, blagotvorno, budući majka mudrih pomisli. 71. Kako bogoljubiva duša treba da upravlja osećanjem pravednosti. 26

Uĉenje [duhovnog] poznanja nam saopštava da u poĉetku na bogoljubivu dušu (koja je stupila na put bogougaĊanja) napada mnoštvo strasti, naroĉito gnev i mrţnja. Ona se tome podvrgava ne toliko po delovanju zlih duhova, koliko po poretku napredovanja u duhovnom ţivotu. Jer, dok se rukovodi svetskom mudrošću, duša ostaje ravnodušna kad vidi da neko gazi pravdu. Budući zauzeta svojim pohotama, ona ne brine o pravdi Boţijoj. Poĉevši da se uznosi iznad svojih strasti i pohota i oslobaĊajući se od ovdašnjih stvari, te po svojoj ljubavi prema Bogu, ona već ne moţe ravnodušno da posmatra nepravdu, ĉak ni u snu. Ona se gnevi i smućuje protiv zlotvora sve dok ne ugleda kako sami napadaĉi na Boţiju pravdu štite njeno dostojanstvo po dejstvu blagoĉastive pomisli (tj. došavši u strah Boţiji i pokajanje). Na taj naĉin duša prirodno mrzi nepravedne, dok pravedne voli krepkom ljubavlju. Oko duše, naime, ne biva potkradano (tj. odvlaĉeno na nepravilno gledanje) kada je njena zavesa, tj. telo stanjena krajnjim uzdrţanjem. Uostalom, mnogo je bolje oplakivati neosetljivost nepravednih, negoli mrzeti ih. Iako su dostojni mrţnje, uĉenje istine ne odobrava da se bogoljubiva duša smućuje mrţnjom. Jer, u duši u kojoj postoji mrţnja istinsko poznanje nije delatno. 72. Um bogoslov i um znalac. Razgorevan Reĉima Boţijim bogoslovski um se u duši naslaĊuje i dovoljno široko dostiţe svoju meru bestrašća. Jer, reĉi su Gospodnje, kaţe se, reĉi ĉiste, srebro raţeţeno, oĉišćeno od zemlje (Ps.11,7). Oslanjajući se, pak, na opit blagodatnih dejstava, spoznajni um biva iznad strasti. I bogoslov uĉestvuje u saznajnom iskustvu ukoliko u sebi nasadi najsmirenija raspoloţenja, a poznavalac u izvesnoj meri dotiĉe sagledateljne vrline ukoliko rasuĊivaĉka sila njegove duše ide pravim putem. Jer, oba ova dara [ĉovek] ne moţe imati u savršenoj meri. Na taj naĉin se onaj ko ima jedan od njih divi onome ĉime ga drugi nadvisuje, napredujući u smirenoumlju i u revnosti za pravedni ţivot. Stoga apostol kaţe:

Jednome se daje kroz Duha reĉ mudrosti, ? drugome reĉ znanja po istom Duhu (1.Kor.12,8). 73. O glasnoj molitvi i o onoj koja se tvori samo u srcu. Izobilujući svojim prirodnim plodovima, duša glasnije obavlja svoje psalmopojanje, stiĉući raspoloţenje da se moli naglas. Ukoliko, pak, oseti dejstvo Duha Svetoga, ona sa punom radošću i sladošću peva i moli se jedino u srcu. Prvo nastrojenje prati maštarska radost (usled samozadovoljstva), a drugo - duhovne suze i neko bezmolvoljubivo radovanje. Zadrţavajući glas, sećanje ostaje toplo, sazdajući neke suzotvorne samousredsreĊujuće pomisli. U tome se zaista mogu videti semena molitve koja se sa suzama, pa ipak radosno, seju u zemlju srca sa nadom na obilnu ţetvu (Ps.125,5). Uostalom, kada nas pritiska velika tuga, mi moţemo nešto glasnije da obavljamo svoje psalmopojanje, radošću nade potiskujući skorbne vapaje duše, sve dok se teški oblak tuge ne razveje vetrom psalamskog napeva. 74. O prirodnom i o blagodatnom bogoljublju. Dostigavši do poznanja sebe same, duša iz sebe poraĊa neku toplinu i bogoljubivu stidljivost. Neuznemiravana ţitejskim brigama, ona ljubav (prema Bogu) odraţava iz sebe u miru, srazmerno traţeći Boga mira. MeĊutim, sećanje (na Boga koga traţi) se ubrzo rasejava ili stoga što je utisci ĉula potkradaju ili što po svojoj oskudnosti priroda brzo iscrpljuje svoje sopstveno dobro. Stoga grĉki mudraci nisu mogli da postignu kako treba ono što su traţili preko uzdrţanja. Naime, njihov um nije osetio dejstvo veĉne i sveistinite mudrosti. Bogoljubiva, pak, toplina koju Duh Sveti daje srcu jeste mirna i neprekidna. Ona sve delove duše priziva ljubavi prema Bogu. Ona se ne pruţa van srca, nego sama po sebi 27

celokupnog ĉoveka veseli nekom bezmernom ljubavlju i radošću. Oni koji su je upoznali treba da se trude da je dostignu. Jer, prirodna ljubav je znak izvesnog zdravlja prirode zbog uzdrţanja. Ipak, ona nije u stanju da um uzdigne do bestrašća: to postiţe duhovna (blagodatna) ljubav. 75. O svetlonosnom delovanju blagodati na dušu, i o njenom pomraĉenju pod dejstvom mraĉnih sila. Kada duva severni vetar, vazduh koji nas okruţava biva ĉist usled izvesne tananosti i osveţavajućeg dejstva duvanja. Kada, pak, duva juţni vetar, vazduh kao da se zgušnjava i postaje teţak: naime, juţni vetar iz svojih (tj. juţnih) zemalja donosi i po celom svetu raznosi nekakvu suvu maglu. I duša je izvan demonskog pomraĉenja kada prima dejstvo istinskog i Svetog Duha. Kada je, pak, silno obuzme duh prelesti, ona se sva prekriva oblacima greha. Stoga mi svoje stremljenje treba uvek svom snagom da usmeravamo ka oĉišćavajućem i ţivotvornom vejanju Svetog Duha, tj. ka duhu koji je prorok Jezekilj u svetlosti poznanja video iz pravca severa (Jez.1,4). Na taj naĉin će uvek biti ĉist sagledateljni deo naše duše i mi ćemo se udostojiti da nelaţno pristupamo Boţanstvenim viĊenjima, u vazduhu svetlosti gledajući ono što je u svetlosti. To i jeste svetlost istinskog poznanja. 76. Kako Duh istine i duh prelesti dejstvuju u duši pre i posle krštenja. Neki su izmislili da se blagodat i greh, tj. Duh istine i duh prelesti zajedno kriju u umu onih koji se krštavaju. Stoga, kaţu, jedan poziva um na dobro, a drugi na ono što je suprotno. Ja sam, meĊutim, iz Svetoga Pisma i (iskustva) umnog ĉula razumeo da pre krštenja blagodat spolja usmerava dušu na dobro, dok se satana gnezdi u samim njenim dubinama, pokušavajući da umu zagradi sve desne izlaze. Od trenutka, pak, kada se preporaĊamo u krštenju demon izlazi napolje, a blagodat ulazi unutra. Stoga nalazimo da je nekada nad dušom gospodarila prelest, dok posle krštenja nad njom gospodari istina. I nakon toga satana dejstvuje na dušu po preţnjem, a ĉesto i gore nego ranije. Ipak, on nije saprisutan blagodati (daleko bilo), već na neki naĉin stvara dimnu zavesu pred umom preko telesne vlaţnosti i prijatnosti beslovesnih slasti. Sve to biva po popuštenju Boţijem kako bi ĉovek postigao naslaĊivanje dobrom tek pošto proĊe kroz buru, oganj i iskušenje. Jer, reĉeno je: ProĊosmo kroz oganj i vodu i izveo si nas u pokoj (Ps.65,12). 77. Naĉin delovanja Boţije blagodati u duši. Od samog trenutka krštenja, kako rekoh, blagodat poĉinje tajno da prebiva u samoj dubini uma, krijući svoje prisustvo i od samog njegovog ĉula. Onome, pak, ko poĉne da ljubi Boga svim svojim proizvoljenjem, ona na neizreciv naĉin kroz ĉulo uma besedi sa dušom, saopštavajući joj jedan deo svojih dobara. Onaj ko ţeli da zauvek u sebi zadrţi taj pronalazak sa velikom radošću rešava da se odrekne svih sadašnjih dobara. On, naime, hoće da stekne polje na kome je našao sakriveno blago ţivota (Mt.13,44). Naime, onaj ko se odrekne sveg ţivotnog bogatstva u sebi nalazi mesto na kome se sakrila blagodat Boţija. Po meri napredovanja duše i Boţanski dar (blagodati) otkriva u umu svoju blagotvornost. MeĊutim, tada Gospod dopušta da i demoni mogu više da uznemiravaju dušu kako bi je nauĉio da rasuĊujući razlikuje dobro od zla i kako bi je uĉinio smirenijom. Jer, podvrgavajući se takvim iskušenjima, ona se pokriva velikim stidom od sramote zbog demonskih pomisli. 78. Kroz krštenje se Sveti Duh useljava u srce, dok se zli duh izgoni. MeĊutim, time se sklonost ka grehu ne uništava potpuno. 28

Sa obrazom Boţijim u nas je [usaĊen] umni pokret duše. Telo je, pak, na neki naĉin njen dom. MeĊutim, Adamovim prestupom su se oskrnavile ne samo naravstvene crte duše, već je i naše telo postalo podloţno propadanju? Stoga se Svesveti Bog Slovo ovaplotio. Kroz svoje sopstveno krštenje, On nam kao Bog dariva vodu spasenja kojom se preporaĊamo. Jer, mi se preporaĊamo u vodi, dejstvom Svetog i Ţivotvornog Duha. Stoga se odmah oĉišćujemo i po duši i po telu, ukoliko Bogu pristupamo sa punim raspoloţenjem. Pri tome se Duh Sveti useljava u nas, izgoneći greh (ili oca greha), budući da je nemoguće da bi pri jedinstvu i prostoti (koji su osobene crte duše) zajedno prebivaju oba lica, kao što neki misle. Osim toga, gde će se naći mesto za lice lukavog kada se Boţanska blagodat kroz sveto krštenje u nekoj bezmernoj ljubavi spoji sa crtama obraza Boţijeg, [ĉineći] zalog njegovog podobija? Jer, kakvu zajednicu ima svetlost s tamom (2.Kor.6,14). Prema tome, mi koji hodimo stazom sveštenih podviga, verujemo da se banjom netruleţnosti (Tit.3,5) mnogoobliĉna zmija izbacuje iz dubina uma. Ipak, nemojmo se ĉuditi ako i posle krštenja opet zajedno sa dobrim pomislima nailaze i zle. Jer, banja osvećenja skida prljavštinu greha, ali ne uništava dvojstvenost naših ţelja i ne spreĉava demonima da vojuju protiv nas i da nam govore zavodljive reĉi. Mi, naime, treba da silom Boţijom, naoruţavši se oruţjem pravde, saĉuvamo ono što nismo uspeli da zadrţimo dok smo se nalazili u prirodnom stanju. 79. Blagodat deluje preko ĉula uma, a satana preko telesnih ĉula i poţude. Satana se, kako rekoh, svetim krštenjem izbacuje iz duše. Ipak, njemu se, iz navedenih razloga, dopušta da na nju dejstvuje preko tela. Blagodat Boţija se useljava u samu dubinu duše, tj. u um. Jer, reĉeno je: Sva je slava kćeri careve unutra, tj. nevidljiva za demone (Ps.44,14). Prema tome, kada se sa toplinom sećamo Boga, mi osećamo da Boţanstvena ljubav kao potok izbija iz same dubine našeg srca. Naprotiv, zli dusi napadaju telesna ĉula i gnezde se u njima. Oni na one ĉija duša još nije odrasla najlakše deluju preko tela, koje im je dostupno. Na taj naĉin, kako kaţe boţanstveni apostol, naš se um uvek naslaĊuje zakonom Duha, dok se telesna ĉula rado predaju slastoljubivim sklonostima (Rim.7,22). Otuda kod onih koji revnosno napreduju u poznanju, blagodat preko ĉula uma i samo telo raduje neizrecivim veseljem. Ukoliko, pak, naĊu da nemarno i bezbriţno hodimo stazom blagoĉašća, demoni, tj. ubice plene našu dušu preko telesnih ĉula, nasilno je vukući ka onome što ne ţeli. 80. [Reĉ] protiv onih koji govore da blagodat i greh zajedno obitavaju u srcu krštenih. Oni koji govore da dva lica, tj. Duh blagodati i duh greha, zajedno prebivaju u srcima verujućih u potvrdu svog mišljenja uzimaju reĉi jevanĊeliste: Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze (Jn.1,5). Oni izvode zakljuĉak da se Boţanstvena svetlost nimalo ne oskrnavljuje zajedniĉkim prebivanjem sa lukavim, tj. da se Boţanstvena svetlost na neki naĉin pribliţila Ċavolskoj tami. MeĊutim, reĉi istog JevanĊelja ih izobliĉavaju i pokazuju da ne mudruju saglasno sa Svetim Pismom. Bog Slovo, istinita Svetlost je blagoizvoleo da se javi tvorevini u svom Telu. Po svom bezgraniĉnom ĉovekoljublju On je u nama zapalio svetlost svog svetog poznanja, koje mudrost sveta nije obuhvatilo. Ona, naime, nije poznala svetlost Boţiju s obzirom da je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu (Rim.8,7). Zbog toga je Bogoslov i upotrebio sliĉan izraz. Rekavši još nekoliko reĉi, divni muţ navodi: Beše svetlost istinita koja obasjava svakoga ĉoveka koji dolazi u svet. On kao da kaţe da ta svetlost rukovodi i oţivotvorava. U svetu beše, i svet kroz njega postade, i svet ga ne 29

pozna. Svojima doĊe, i svoji ga ne primiše. ? onima koji ga primiše dade vlast da budu ĉeda Boţija, onima koji veruju u ime Njegovo (Jn. 1,9-12). Objašnjavajući reĉ - ne primiše [tj. ne poznaše], premudri Pavle govori: Ne kao da to već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li to dostigao, kao što mene dostiţe Hristos Isus (Fil.3,12). Prema tome,

jevanĊelist ne govori da satana nije poznao svetlost istinitu (ta, on joj je bio tuĊ od samog poĉetka), nego dostojno opovrgava ljude koji zbog svog pomraĉenog srca ne ţele da priĊu svetlosti Boţijeg poznanja, iako slušaju o silama i ĉudima Njegovim. 81. Postoje dve vrste zlih duhova: istanĉani, koji vojuju protiv duše, i grubi, koji više deluju na telo. Uĉenje [duhovnog] poznanja nam saopštava da postoje dve vrste zlih duhova: jedni su istanĉani, a drugi grubo-veštastveni. Istanĉani ratuju protiv duše, dok grubi obiĉno plene telo posredstvom nekih sramnih slasnih pokreta. Stoga se duhovi koji napadaju na dušu uvek protive i onima koji napadaju na telo, premda se podjednako staraju da naškode ljudima. Ukoliko blagodat ne obitava u ĉoveku, zli duhovi se, sliĉno zmiji, gnezde u dubini srca, ne dozvoljavajući duši da se uzdigne i poţeli dobro. Kada, pak, blagodat tajno obitava u umu, oni kao neki tamni oblaci proleću delovima srca, pretvarajući se u grehovne strasti i u raznovrsne privide i maštanja, kako bi putem uspomena i sanjarenja rasejavali um i odvlaĉili ga od opštenja sa blagodaću. Prema tome, kada nas duhovi koji napadaju na dušu raspaljuju na duševne strasti, ponajpre na samomnjenje i gordost (tj. majku svih zala), mi treba da pomišljamo na [predstojeće] raspadanje svoga tela. Na taj naĉin ćemo postideti nadmenost samoljubivog samouznošenja. Sliĉno treba da ĉinimo i kada demoni koji ratuju protiv tela naše srce navode na uskipelost sramnim pohotama. To sećanje silno razara sve napade zlih duhova, [vraćajući] nas na sećanje na Boga. MeĊutim, ukoliko povodom sećanja na smrt demoni poĉnu da nam podmeću misao o ništavnosti ljudske prirode, koja zbog raspadanja u sebi nema niĉeg dobrog (s obzirom da oni vole da uzvraćaju onima koji ih muĉe sliĉnim mislima), mi treba da se setimo ĉasti i slave Carstva nebeskog, ne zaboravljajući, uostalom, da u mislima drţimo strahotu nelicemernog Suda Boţijeg. Na taj naĉin ćemo odbiti i malodušnu beznadeţnost, [u isto vreme] pruţajući ĉvrstinu i snagu za suprotstavljanje našem srcu, koje je sklono lakomislenosti. 82. U srcu onih koji imaju blagodat ne moţe da bude Ċavo. Protiv njih on vojuje posredstvom tela. Gospod nas u Svetom JevanĊelju uĉi da satana, ukoliko pri povratku svoj dom naĊe pometen i ukrašen (tj. besplodno [ljudsko] srce), uzima sedam drugih duhova, gorih od sebe. On tada ulazi u dom i u njemu se gnezdi, ĉineći da je potonje stanje ĉoveka gore negoli prvo (Lk.11,25). Iz toga treba shvatiti da satana ne moţe ući u dubinu duše i u nju se nastaniti sve dok Duh Sveti obitava u nama. I boţanstveni Pavle uĉi istom shvatanju stvari. Na osnovu podviţniĉkog (opitnog) svedoĉanstva videći njenu suštinu (tj. kakva je u punoj istini), on govori: Radujem se zakonu Boţijemu po unutrašnjem ĉoveku, ali vidim

drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma moga, i porobljava me zakonom greha koji je u udima mojim (Rim.7,22-23). O onima, pak, koji su napredovali u ţivotu po duhu, on govori dalje: Nikakve, dakle, sad osude nema onima koji u Hristu Isusu ne ţive po telu nego po duhu. Jer, zakon Duha ţivota u Hristu Isusu oslobodi me od zakona greha i smrti (Rim.8,1-2). Da bi, opet, pokazao da satana iz tela vojuje na dušu koja je postala priĉesna Svetom Duhu, on na drugom mestu govori: Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i obuvši noge u pripravnost za jevanĊelje mira, ? iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strele neĉastivoga, i 30

kacigu spasenja uzmite, i maĉ Duha, koji je reĉ Boţija (Ef.6.14-17). MeĊutim, jedna je

stvar porobljenost, a druga - borba. Prva oznaĉava neko nasilno uzimanje pod vlast, a druga ukazuje na ravnopravno suprotstavljanje. Stoga apostol i govori da Ċavo ognjenim strelama napada na duše koje u sebi nose Hrista Gospoda. Onaj ko ne moţe rukama da dohvati svog protivnika, obiĉno protiv njega koristi strele. Vodeći borbu sa njim izdaleka on hoće da ga povredi letom strele. Budući da zbog prisustva blagodati više ne moţe da se kao ranije gnezdi u umu, satana se gnezdi u telu preko pohotljive vlaţnosti i njenih prohteva, pokušavajući da prevari dušu. Stoga treba isušivati telo, kako se um, povuĉen pohotljivom vlaţnošću, ne bi hvatao na mamac sladostrašća i padao. Iz samih reĉi apostola se moţemo lako uveriti da um podviţnika stoji pod dejstvom Boţanske svetlosti, zbog ĉega sluţi Boţijem zakonu i njime se naslaĊuje. Telo, pak, budući sklono zlu, [prihvata] potĉinjavanje zlim duhovima, usled ĉega biva privuĉeno da sluţi njihovim zlim nagovaranjima. Iz toga je samo po sebi jasno da um nije neko opšte obitavalište za Boga i Ċavola. Jer, kako bih ja mogao umom mojim da sluţim zakonu Boţijem, a telom zakonu grehovnom kad se um moj u potpunoj slobodi ne bi protivio demonima (rado se pokoravajući blagom delovanju blagodati) i kad telo u isto vreme ne bi bilo privlaĉeno prijatnim mirisom beslovesnih slasti usled, kako sam rekao, popuštenja da se u telima podviţnika ugnezdi zao duh? Apostol govori: Jer znam da dobro ne ţivi u meni, tj. u telu mojemu (Rim.7,18). Na taj naĉin, demoni se bore protiv uma onih koji se posredstvom podviga suprotstavljaju grehu (budući da apostol ne govori o sebi), starajući se da telo razneţe i raslabe prijatnim pokretima, navodeći ga na uţivanje. Jer, njima je, po pravednom popuštenju, dopušteno da se sakriju u dubinu tela ĉak i onih koji se krepko podvizavaju protiv greha, budući da se proizvoljenje ljudskog mudrovanja uvek nalazi na probi. Onaj ko još u ovom ţivotu, posredstvom podviţniĉkih trudova, moţe da umre, najzad sav postaje dom Duha Svetoga. On je i pre smrti već vaskrsao. Takav je bio i sam blaţeni Pavle. Takvi su bili i bivaju svi podviţnici koji su se podvizavali savršenim podvigom i koji se podvizavaju protiv greha. 83. Kako se smatra da iz srca izlaze pomisli koje seje satana. Srce iz samog sebe iznosi kako dobre, tako i loše pomisli. Uostalom, zle pomisli ono ne izvodi iz sopstvene prirode: neke od njih ima stoga što se sećanje na zlo kod njega, usled ranijih prelesti, pretvorilo u naviku, dok se veći njihov deo, i pritom najgorih, zaĉinje pod zlim uticajem demona. Mi, meĊutim, osećamo kao da izlaze iz srca. Zbog toga su neki pomislili da u našem umu zajedno prebivaju blagodat i greh. Kao potvrdu [svog mišljenja] oni privode i reĉi Gospoda: ? što izlazi iz usta izlazi iz srca, i ono pogani ĉoveka. Jer, iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, i ostalo (Mt.15,18-19). MeĊutim, oni ne znaju da naš um, pod dejstvom nekog tananog ĉula, usvaja zle pomisli koje u njega ubacuju zli duhovi. I samo telo, sklono ugaĊanju sebi, još više (premda ne znamo kako) na njih nagovara dušu, budući da je sa njom zajedno sraslo. Jer, telo bezmerno voli ugodnosti koje pruţa prelest. Iz tog razloga izgledaju da pomisli koje u dušu ubacuju demoni izlaze iz srca. Mi ih u stvari usvajamo kada ţelimo da se njima nasladimo. Gospod je navedene reĉi i izrekao kao prekor, kako svedoĉi samo Boţanstveno JevanĊelje. Jer, onaj ko se naslaĊuje pomislima koje lukavi satana u njega ubacuje i ko sećanje na njih upisuje u svoje srce, oĉigledno pokazuje da ih potom već poraĊa iz sopstvenog [uma]. 84. Primer iz Svetog Pisma koji pokazuje da blagodat i Ċavo ne mogu zajedno da prebivaju u srcu.

31

Gospod u JevanĊelju govori da jaki ne moţe biti izbaĉen iz svog doma ukoliko ga ne sveţe onaj ko je još jaĉi od njega. Tek on će oteti sve njegovo i izbaciti ga (Mt.12,29). Kako će posle takve sramote onaj ko je izbaĉen moći ponovo da uĊe i da prebiva zajedno sa pravim gospodarem doma, koji sa svojim domom raspolaţe po svojoj volji? I koji car bi tiranina koji je ustao na njega hteo da zajedno sa sobom drţi u carskim odajama? Zar ga neće on odmah poseći, ili vezanog predati svojim vojnicima na zasluţene muke i najstrašniju smrt? 85. Dokaz iste tvrdnje iz iskustva duhovnog ţivota, tj. na osnovu dejstva blagodati u onome ko napreduje. Onaj ko na osnovu toga što mi zajedno pomišljamo i o dobru i o zlu zakljuĉuje da Duh Sveti i Ċavo mogu zajedno da obitavaju u ljudskom umu, treba da zna da se [sliĉna pojava] dešava stoga što još nismo okusili i videli da je blag Gospod (Ps.33,9). Jer, u poĉetku, kako sam već govorio, blagodat skriva svoje prisustvo u krštenima, oĉekujući proizvoljenje duše. Kada se već ĉovek potpuno obrati Bogu, ona neizrecivim nekim ĉulom otkriva srcu svoje prisustvo. I ona ponovo oĉekuje kretanje duše, popuštajući u meĊuvremenu da demonske strele pogaĊaju samu dubinu njenog osećanja kako bi sa toplijim proizvoljenjem i najsmirenijim raspoloţenjem iskala Boga. Ukoliko ĉovek najzad sa tvrdom odluĉnošću poĉne da ispunjava zapovesti i neprestano priziva Gospoda Isusa, oganj svete blagodati će se prostreti i na spoljašnja ĉula srca, vidno istrebljujući trnje na ljudskoj njivi. Usled toga će se i Ċavolski saveti i nagovaranja zaustaviti negde daleko od tog mesta (tj. od srca sa blagodaću), samo lako dotiĉući strasni deo duše. ? kada se ĉovek svojim podvizima obuĉe u sve vrline, i naroĉito u vrlinu nesticanja, blagodat ozaruje celokupno njegovo biće u nekom najdubljem osećanju, razgorevajući u njemu najtopliju ljubav prema Bogu. Tada se i strele Ċavolske gase još pre nego što dostignu do telesnih ĉula. Vejanje Duha Svetog srce ispunjava dubokim mirom, a ognjene Ċavolske strele se gase još dok lete vazduhom. Uostalom, ponekad Bog dopušta da se ĉak i ĉovek koji je dostigao tu meru podvrgava zlom dejstvu demona, ostavljajući njegov um na neko vreme neosvetljenim kako naša samovlasnost [tj. volja] ne bi bila sasvim vezana uzama blagodati, budući da greh treba da se pobeĊuje podvigom i budući da ĉovek još uvek treba da napreduje u duhovnom iskustvu. Jer, ono što se smatra savršenim kod uĉenika (tj. napredak do samog vrha lestvice koja je pokazana Jakovu), ni izdaleka nije savršeno u poreĊenju sa bogatstvom Boga, koji pouĉava ljubavi koja revnuje za napredovanje. 86. Boţije popuštenje koje vaspitava, a Boţije odvraćanje koje kaţnjava. Sam Gospod govori da je satana pao sa neba (Lk.10,18), kako (unakaţeni) ne bi video obitavališta svetih anĊela. Kad on nije dostojan opštenja sa dobrim slugama Boţijim, kako će moći da zajedno sa Bogom obitava u umu ĉoveĉijem? Moţda će neko reći da tako biva po popuštenju. MeĊutim, time se ništa ne dokazuje. Jer, vaspitno popuštenje nikako ne lišava dušu Boţanske svetlosti: blagodat samo, kako sam već govorio, skriva od uma svoje prisustvo da bi se duša zbog Ċavolske gorĉine, tj. njegovih dejstava pokrenula da sa svim strahom i velikim smirenjem potraţi pomoć od Boga. Sliĉno i mati svoje dete, koje se loše ponaša (ne ţeleći da se potĉini potrebi hranjenja mlekom, na kratko vreme ispušta iz svoga zagrljaja. Uplašivši se neobiĉnih nepoznatih ljudi KOJI ga okruţuju, ono u velikom strahu i sa suzama ponovo hrli u majĉin zagrljaj. Tome nasuprot, odvraćanje Boţije dušu (koja ne ţeli da ga ima u sebi) prepušta demonima u ropstvo. MeĊutim, mi verujemo da nismo nedonošĉad, nego istinska ĉeda Boţije blagodati, koja se hrane retkim popuštenjima 32

(iskušenja) i ĉestim utehama. [Mi verujemo] da ćemo pod dejstvom njene dobrote dospeti u ĉoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13). 87. O dejstvu na dušu vaspitnog popuštenja Boţijeg i Boţijeg odvraćanja kojim se kaţnjavamo. O tome kako treba dejstvovati u prvom i u drugom sluĉaju. Vaspitno popuštenje najpre pogaĊa dušu velikom tugom, osećajem poniţenja i izvesnom merom beznaĊa, kako bi se u njoj ugušila taština i ţelja da sobom zadivljuje, i kako bi se privela doliĉnom smirenju. MeĊutim, odmah potom ono u srcu izaziva umilni strah Boţiji i ispovest sa suzama, te veliku ţelju za dobrim ćutanjem. MeĊutim, napuštanje, koje se dešava zbog Boţijeg odvraćanja, dušu prepušta samoj sebi, usled ĉega se ispunjuje oĉajanjem i neverjem, nadmenošću i gnevom. Poznajući i jedno i drugo, tj. popuštenje i napuštanje, mi treba da pristupamo Bogu saglasno sa svojstvima svakog od njih: u prvom sluĉaju treba Bogu da prinosimo blagodarnost i obećanja, s obzirom da neobuzdanost naše naravi milostivo kaţnjava lišavanjem utehe sa namerom da nas oĉinski nauĉi da razlikujemo dobro od lošeg, a u drugom - neprestano ispovedanje grehova, neprekidne suze i veliko usamljivanje, kako bismo, svojim trudom umolili i umilostivili Boga da pogleda, kao ranije, na srca naša. Uostalom, treba znati da se u sluĉaju vaspitnog popuštenja blagodat skriva u duši, na neuhvatljiv naĉin joj pomaţući u njenoj borbi protiv satane prsa u prsa, tako da njenim neprijateljima izgleda da je pobeda nad njima delo nje same. 88. Primerom se objašnjava zbog ĉega se pri blagodati pomišlja i dobro i zlo. I ko se udostojava da pomišlja samo o duhovnom. Onaj ko se u zimsko vreme, stojeći negde na otvorenom prostoru, okrene licem ka istoku u rano jutro, svojom prednjom stranom će biti ogrejan suncem, dok će mu zadnja strana ostati van uticaja sunĉeve toplote. U tom trenutku, naime, sunce nije nad njegovom glavom. Tako biva i sa onima koji se još nalaze na poĉetku duhovnog delanja: njihovo se srce ponekad delimiĉno ogreva svetom blagodaću, usled ĉega njihov um poĉinje da raĊa duhovna razmišljanja. Ipak, spoljašnji delovi njihovog srca još uvek nastavljaju da mudruju po telu. Naime, svi delovi srca još ni izdaleka nisu u dubokom osećanju ozareni svetlošću blagodati. (Oni koji to nisu razumeli izmisliše da se u umu podviţnika nalaze dva lica koja se meĊusobno suprotstavljaju). Eto zbog ĉega se dešava da duša u isto vreme pomišlja i dobro i zlo. Tako u pomenutom primeru ĉovek u isto vreme oseća i hladnoću i toplotu. Jer, od trenutka kada je skliznuo u dvojstvenost poznanja, naš um oseća neku nuţdu da, i bez svoga htenja, u isto vreme pomišlja i dobro i zlo. To se naroĉito [moţe primetiti] kod onih koji su dostigli do tananog rasuĊivanja. Ma koliko se trudio da uvek pomišlja samo dobro, on se uvek seća i lošeg. Jer, od Adamovog pada ljudsko sećanje se nekako razdelilo na dvojaku pomisao. MeĊutim, ukoliko mi sa toplom revnošću poĉnemo da ispunjavamo Boţije zapovesti, blagodat će, osvetljavajući sva naša ĉula u nekom dubokom osećanju, popaliti sva naša grehovna sećanja. NaslaĊujući nas mirom neprestane ljubavi, naše srce će da nas navikava da pomišljamo samo ono što je duhovno, a ne telesno. To se veoma ĉesto dešava onima koji se pribliţavaju savršenstvu i koji neprestano u srcu svome imaju sećanje na Gospoda. 89. Kroz krštenje blagodat obnavlja u nama obraz Boţiji. Podobije, pak, ona izobraţava kasnije zajedno sa naporima ĉoveka koji stiĉe vrline, na ĉijem se vrhu nalazi ljubav, kao najsavršenija crta bogopodobija. 33

U krštenju koje nas preporaĊa sveta blagodat nam daruje dva dobra, od kojih jedno bezgraniĉno prevazilazi drugo. Jedno od njih ona daje odmah: u samoj vodi se obnavljaju i prosvećuju sve crte duše koje saĉinjavaju obraz Boţiji i [ĉovek] se pere od svake grehovne prljavštine. Drugo, tj. podobije Boţije, ona oĉekuje da ostvari zajedno sa nama. Prema tome, kada um sa velikim oduševljenjem poĉinje da okuša dobra Svesvetog Duha, treba da znamo da blagodat poĉinje, da tako kaţem, da na crtama obraza izobraţava crte podobija. Slikari u poĉetku samo jednom skicom ocrtavaju lik ĉoveka, da bi potom, malo po malo, dodavali jednu boju za drugom, predstavljajući obraz onoga koga slikaju, koji je sa njim sliĉan ĉak do pojedinaĉnih vlasi. I sveta blagodat Boţija u poĉetku kroz krštenje u ĉoveku obnavlja crte obraza Boţijeg, postavljajući ĉoveka u stanje u kome je bio kada je bio sazdan. Kada uvidi da mi sa svim proizvoljenjem stremimo ka krasoti podobija Boţijeg, te stojimo nagi i bez straha u njenoj radionici, ona u duši slika vrlinu za vrlinom, uznoseći njen lik iz slave u slavu i dodajući joj crte podobija Boţijeg. Pri tome osećaj pokazuje kako se u nama oblikuju crte podobija. Ipak, savršenstvo podobija prepoznajemo tek kroz prosvećenje. Napredujući u izvesnoj meri i neizrecivom skladu, um osećajem prima sve vrline. MeĊutim, duhovnu ljubav ne moţe steći onaj ko se nije osvedoĉeno prosvetio Duhom Svetim. Ukoliko od Boţanske svetlosti ne primi savršeno podobije, umu će savršena ljubav još uvek ostati nedostupna, pa makar i stekao sve druge vrline. Jer, samo kada se savršeno upodobi Boţijoj vrlini (u meri koja mu je dostupna), ĉovek će poneti i podobije Boţanstvene ljubavi. Kada se pri slikanju portreta skici doda najpodesnija boja, lik ĉak po osmehu postaje sliĉan onome koga portretišu. I Boţanska blagodat, izobraţavajući u nekome podobije, dodaje svetlost ljubavi, pokazujući da je obraz Boţiji sveukupno doveden do blagoljepija podobija. Osim toga, bestrašće duši moţe da dostavi jedino vrlina ljubavi. Jer, ljubav je punota zakona (Rim.13,10). Naš unutrašnji ĉovek se svakodnevno obnavlja u dodiru sa ljubavlju. Ipak, u punotu uzrasta on dolazi samo sa punim savršenstvom ljubavi. 90. U poĉetku se u celini mogu osetiti blagodatne utehe, koje se potom skrivaju. Prvo se dešava da bi se podrţala revnost u podvizima, a drugo - da bi se podviţnik smirio. Potpuno projavljivanje blagodati se ostvaruje u ljubavi... Kako ono biva. Ukoliko ĉovek vatreno zavoli vrlinu Boţiju, Duh Sveti u samom poĉetku podviţništva duši daje da se sa osećajem osvedoĉi u sladost Boţiju kako bi um taĉno i jasno spoznao veliĉinu ploda bogoljubivog truda. MeĊutim, On potom na dugo vreme sakriva bogatstvo ţivotvornog dara kako bismo mi, i pored napredovanja u svim vrlinama, mislili o sebi da smo ništavni, budući da ne vidimo da je sveta ljubav u nama postala stalni deo naše naravi. U to vreme se dešava da demon mrţnje silno navaljuje na duše podviţnika usled ĉega se one mrzovoljno odnose ĉak i prema onima koji ih vole: oni ĉak ni za vreme pozdrava ne mogu da se oslobode pogubnog dejstva mrskosti. Usled toga duša silno tuguje i boluje. Iako u sećanju drţi duhovnu ljubav, ona nije u stanju da je probudi u svom osećaju, usled, kako joj izgleda, nedovoljnog napora u usavršavanju. Stoga treba silom da se teramo na vršenje dela ljubavi, te ćemo moći da je osetimo u svoj njenoj punoti i osvedoĉenosti. MeĊutim, njenom savršenstvu niko od onih koji ţivi u telu ne moţe da priĊe, izuzev svetih koji su se udostojili muĉeništva i savršenog ispovedništva. Jer, onaj ko ih je dostigao, potpuno se preobraţava, te ĉak i hrani nerado prilazi. Uostalom, zar bi onaj ko se hrani Boţanskom ljubavlju mogao još da oseća ţelju za dobrima sveta? Zbog toga premudri Pavle, veliki sasud poznanja, blagovesteći nam o budućim utehama namenjenim pravednicima, iz sopstvenog svedoĉenja govori: Carstvo Boţije nije jelo ni piće, nego 34

pravednost i mir i radost u Duhu Svetome (Rim.14,17), što predstavlja plod savršene

ljubavi. Na taj naĉin, oni koji napreduju u savršenstvu ĉesto i ovde mogu da je okušaju. Ipak, u punom savršenstvu ne moţe da je stekne onaj u kome najpre nije ţivot progutao ono što je smrtno (2.Kor. 5,4). 91. O dejstvu blagodatne ljubavi prema Bogu. Jedan od onih koji nezasito ljube Boga mi priĉaše: "Jednom sam poţeleo da zaista poznam ljubav Boţiju. I Blagi mi je [traţeno] darovao u punom osećanju i sa potpunim osvedoĉenjem. To dejstvo sam osećao sa velikom snagom, usled ĉega je moja duša sa neizrecivom nekom radošću i stremljenjem ţelela da napusti telo i da ode ka Gospodu, te da sasvim zaboravi naĉin privremenog ţivota". Onaj ko je okusio dejstvo te ljubavi ne ljuti se ni na koga, pa makar doţiveo hiljade uvreda i lišavanja: on ostaje u duši prilepljen ljubavlju za onoga ko ga vreĊa i ţalosti. Njegova [revnost] se razgoreva samo protiv onih koji napadaju na siromahe ili protiv Boga govore nepravdu, kako govori Pismo (Ps. 74,6), ili, pak, na neki drugi naĉin ţive u zlu. Jer, onaj ko Boga ljubi mnogo više nego sebe (tj. ko ne ljubi sebe, nego samo Boga) već ne misli o sopstvenoj ĉasti, već ţeli jedino da se poštuje pravednost Onoga koji ga je poĉastvovao veĉnom ĉašću. To on ne ţeli nekom olakom i privremenom ţeljom. Naprotiv, usled savršenog iskustva ljubavi prema Bogu, to raspoloţenje je kod njega postalo nepromenjivo svojstvo naravi. Treba takoĊe znati da onaj ko je Bogom doveden do takve ljubavi biva iznad same vere, u osećanju srca potpunom ljubavlju drţeći Onoga koji se verom poštuje, kao što nam jasno ukazuje sveti Pavle, govoreći: ? sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav (?.?o?.13,13). Jer, onaj ko Boga drţi punim bogatstvom ljubavi, kao onaj ko sav prebiva u ĉeţnji, kako rekoh, biva neuporedivo iznad svoje vere. 92. Radi uspeha u bogoslovstvovanju neophodno je obnavljati narušeni mir sa drugima. Umereno dejstvo svetog poznanja nas, po svom svojstvu, navodi da znatno tugujemo ukoliko svojom razdraţljivošću nekoga uvredimo i naĉinimo ga svojim neprijateljem. Za sliĉan postupak ono ne prestaje da grize našu savest, sve dok posredstvom objašnjenja i izvinjenja ne uspemo da uvreĊenoga vratimo ka preĊašnjem dobrom raspoloţenju prema nama. Takva skrušenost se sa naroĉitom snagom projavljuje kada se neko od ljudi ovoga sveta, makar i nepravedno, naljuti na nas. To nas krajnje opterećuje i ţalosti, budući da smo za njega postali sablazan i uzrok posrtanja. Zbog toga i um naš u tim trenucima više nije sposoban da bogoslovstvuje. Po svojoj prirodi budući u potpunosti ljubavlju, uĉenje [duhovnog] poznanja našoj misli ne dopušta da se uznese do boţanstvenih sagledavanja ukoliko prethodno ne vaspostavi ljubav sa onim ko se nepravedno gnevi na nas. U sluĉaju da on neće [da se izmiri], ili da se udaljio iz naših krajeva, mi treba u duši sa najboljim raspoloţenjem prema njemu da zamislimo njegov lik, u dubini srca ispunjavajući zakon ljubavi. Jer, oni koji ţele da steknu bogopoznanje treba i lica onih koji se nepravedno gneve na njih da zamišljaju u svom umu sa bezgnevnom pomisli. Ukoliko postigne [reĉeno], um će ne samo u oblasti bogoslovlja koraĉati bezbedno i nepogrešivo, već će i sa velikom smelošću uzrastati u ljubavi Boţijoj, sa drugog stepena se penjući na prvi. 93. Put vrline je u poĉetku teţak i gorak, a kasnije postaje lagan i prijatan. Put vrline za one koji tek poĉinju da vole blagoĉašće izgleda surov i strašan. On nije takav sam po sebi, već se priroda ĉoveka od samog izlaska iz majĉine utrobe navikava da 35

ţivi lagodno u uţivanjima. Za one koji su već uspeli da stignu do njegove sredine, on poprima sasvim drugi, veoma blag i prijatan vid. Jer, kada naša zla stremljenja budu potisnuta dobrim navikama, zajedno sa njima išĉezava i samo sećanje na beslovesna uţivanja. Usled toga duša sa velikom radošću koraĉa svim stazama vrline. Stoga Gospod, izvodeći nas na put spasenja, govori da je tesan i pun skorbi put koji vodi u ţivot i da je malo onih koji njime idu (Mt.7,14). Onima, meĊutim, koji su se sa velikom ţeljom ustremili na ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti, On govori: Jaram je moj blag i breme je moje lako (Mt.11,30). Nama predstoji da u poĉetku našeg podviga nasilnim naporom volje ispunjavamo svete zapovesti Boţije, kako bi nam blagi Gospod, uvidevši našu nameru i trud, darovao spremnost da rado sluţimo Njegovoj preslavnoj volji. Jer, od Gospoda se dobija volja (Priĉ.8,35). Posle toga, mi već poĉinjemo sa velikom radošću da neprestano ĉinimo dobro. Tada zaista osećamo da je Bog onaj koji ĉini u nama i da hoćemo i da tvorimo po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). 94. Spoljašnja i unutrašnja iskušenja podviţnika ĉine sposobnim da u sebi odrazi Boţanske krasote. Vosak koji nije zagrejan i omekšan ne moţe dobro da primi peĉat koji se u njega utiskuje. Tako i ĉovek koji nije podvrgnut naporima i bolestima ne moţe da primi peĉat vrline Boţije. Stoga Gospod govori boţanstvenom Pavlu: Dosta ti je blagodat moja; jer se sila moja u nemoći pokazuje savršena (2.Kor.12,9). I sam apostol se hvali govoreći: Zato ću se najradije hvaliti svojim nemoćima, da se useli u mene sila Hristova (2.Kor.12,9). TakoĊe, i u Priĉama je napisano: Jer, Gospod kara onoga koga ljubi, i bije svakog sina koga prima (Priĉ.3,12). Apostol nemoćima naziva napade neprijatelja Krsta, koji su se ĉesto dešavali i njemu i svima svetima kako se ne bi pogordili zbog mnoštva otkrivenja (2.Kor.12,7), već kako bi kroz smirenje prebivali u stanju savršenstva, prepodobno ĉuvajući Boţanski dar putem ĉestih uniţenja. Mi, pak, nemoćima nazivamo lukave pomisli i telesne nepravilnosti. Jer, tada su tela svetih (koji su se podvizavali protiv greha) bila predavana smrtonosnim ranama i raznim drugim mukama, usled ĉega su bila iznad strasti koje su kroz greh ušle u ljudsku prirodu. Danas, pak, kada se u Gospodu umnoţava mir Crkvama, telo podviţnika blagoĉašća treba da se iskušava ĉestim nepravilnostima [tj. bolestima], a duša lukavim pomislima, naroĉito onih koji imaju poznanje koje je praćeno sa svakim osećanjem i osvedoĉenošću, kako ne bi pali u taštinu i rasejanost i kako bi mogli, radi velikog smirenja, u svoja srca da smeste peĉat Boţanske lepote, po reĉima svetog proroka: Znamenova se na nama svetlost lica tvoga, Gospode (Ps.4,7). Stoga treba sa blagodarnošću da trpimo volju Gospodnju. Tada će nam se i bolesti i borba protiv demonskih pomisli uraĉunati kao neko drugo muĉeništvo. Jer, onaj ko je nekada iz usta bezakonih vlastodrţaca govorio svetim muĉenicima: "Odreknite se Hrista i zavolite slavu ovoga veka", i danas isto neprestano ponavlja slugama Boţijim. Onaj ko je tada muĉio tela pravednih i ko je kroz sluţitelje Ċavolskog mudrovanja uţasno vreĊao ĉasne uĉitelje i danas na ispovednike blagoĉašća navodi razna stradanja sa velikim poniţenjima i izrugivanjima, naroĉito ukoliko, radi slave Gospodnje, sa velikim ţarom pomaţu ugnjetenim i siromasima. Zbog svega toga trebalo bi sa svom izvesnošću i trpljenjem da u sebi izgradimo svedoĉanstvo savesti pred licem Boţijim, po [Davidovoj] reĉi: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me paţnju (Ps.39,2). 95. O dvojakom smirenju - tj. smirenju naprednih i smirenju savršenih. Smirenje se ne stiĉe lako. S obzirom da je vrlo uzvišena [stvar], neophodni su veliki napori da bi se dostiglo. Priĉesnicima svetog poznanja ono dolazi na dva naĉina. Kod 36

podviţnika blagoĉašća koji se nalazi na sredini duhovnog puta smirena misao se odrţava ili usled telesne nemoći, ili usled neprijatnosti od strane onih koji ustaju na revnitelje pravednog ţivota, ili usled lukavih pomisli. Kod onoga, pak, ĉiji se um u punom osećaju i osvedoĉenju ozaruje svetom blagodaću, smirenoumlje postaje prirodno raspoloţenje duše. Jer, hranjena i nasićenja blagošću Boţijom, ona ne moţe više da se nadme do uznošenja slavoljublja, ĉak i da neprestano ispunjava zapovesti Boţije. Naprotiv, u opštenju sa Boţanskim snishoĊenjem, ona sebe smatra beznaĉajnijom od svih. Prvo smirenoumlje je uglavnom praćeno tugom i teskobom, a drugo - radošću i svemudrim stidom. Jedno, kako rekoh, dolazi podviţnicima koji su na sredini puta, a drugo se udeljuje ljudima koji se pribliţavaju savršenstvu. Stoga se prvo ĉesto podavljuje ţitejskim uspesima, dok se drugo ne koleba ĉak ni kada bi se [podviţniku] ponudila sva carstva ovoga sveta. Ono ne samo da se ne plaši najstrašnijih strela grehovnih, već ih uopšte i ne oseća. Jer, budući duhovno, ono više nema nikakvog osećaja za telesnu slavu. Podviţnik njega dostiţe tek pošto proĊe kroz prvo smirenje. Jer, ukoliko najpre kroz vaspitnu skorb stradanja ispitivaĉki ne smekša našu samovlasnost [tj. volju], blagodat nam neće dati drugo bogatstvo. 96. O ĉuvanju od praznih loših pomisli i razgovora. JBubitelji uţivanja sadašnjeg veka prelaze od pomisli na pad. Nošeni mnjenjem bez rasuĊivanja, oni skoro sve svoje strasne zamisli sa ţudnjom izraţavaju ili u bezakonim reĉima ili u nepodobnim delima. Oni, pak, koji su odluĉili da vode podviţniĉki ţivot [ostavljaju zla dela i] prelaze ka zlim pomislim, ili ka zlim i štetnim reĉima. Ukoliko vide da se oni predaju osuĊivanju i zloslovljenju drugih, ili da vode isprazne i neumesne razgovore, ili da se nepriliĉno smeju, ili da se bezmerno gneve, ili da ţele ispraznu i nekorisnu slavu, demoni ih odmah u gomilama napadaju. Uzevši slavoljublje kao povod za svoju zloću i uskoĉivši kroz nju kao kroz neka mraĉna vrata, oni pljaĉkaju njihove duše. Stoga oni koji se predaju sticanju vrlina ne treba da priţeljkuju slavu, niti da ištu razgovore sa mnogima, niti da ĉesto izlaze i šetaju se, niti da bilo koga osuĊuju (ĉak i da je dostojan osude), niti da su priĉljivi (makar i govorili samo o dobrome). Jer, priĉljivost znatno rasejava um i ne samo da ga ĉini nesposobnim za duhovno delanje, nego ga još i predaje u ruke demona uninija. Oslabivši ga malo po malo, on ga dalje predaje demonu bezmerne tuge, a na kraju i demonu gneva. Stoga um uvek treba upraţnjavati u ispunjavanju svetih zapovesti i u dubokom sećanju na slavu Gospodnju. Jer, onaj ko poštuje zapovesti, kaţe Pismo, neće poznati lukavu reĉ (Prop.8,5), tj. neće skrenuti ka neumesnim pomislima ili reĉima. 97. Neprestano sećanje na Gospoda i neprestana molitva sa ĉuvanjem uma jesu jedino sredstvo za oĉišćenje srca. Znak da je duša bolno poĉela da mrzi strasti jeste osećaj oštrog bola srca koje prima ubode demonskih strela, pri ĉemu se ĉoveku ĉini da nosi same strele. Ona se tada nalazi na poĉetku svog oĉišćenja. Jer, ukoliko ne pretrpi veliki bol od bestidnosti greha, ona kasnije neće moći bogato da se raduje blagosti pravednosti. Nakon toga, onaj ko ţeli da oĉisti svoje srce neka ga zagreva neprestanim sećanjem na Gospoda Isusa, imajući u njemu jedinstveno pouĉavanje i neprestano delanje. Jer, onaj ko ţeli sa sebe da zbaci sopstvenu gnjilost ne treba samo povremeno da se moli. Naprotiv, on uvek treba da se bavi molitvom i da ĉuva um, pa makar se nalazio i daleko od molitvenog doma. Onaj ko hoće da oĉisti zlato [ne treba] ni za kratko vreme da ostavi ognjište bez vatre, inaĉe će se ruda koju ĉisti ponovo stvrdnuti. Tako ni [podviţnik] ne treba samo povremeno da se seća Boga, tj. da u drugo vreme ne misli o Njemu. Jer, ono što stiĉe molitvom, on će izgubiti kada je prekrati. Ljubitelju vrline je svojstveno da neprestanim sećanjem na Boga ĉisti 37

zemljanost srca. Na taj naĉin će, pri postepenom isparavanju zla pod dejstvom ognja dobrog sećanja, duša u punoj slavi da savršeno doĊe do svoje prirodne prozraĉnosti. 98. U ĉemu se sastoji bestrašće ili ĉistota srca. Bestrašće nije stanje u kome nas ne napadaju demoni. Jer, u tom sluĉaju bi, po apostolu, trebalo izići iz ovoga sveta (?.?o?. 5,10). Bestrašće znaĉi da ostajemo mirni i kada nas oni napadaju. Oni koji su obuĉeni u oklope mogu da se podvrgavaju streljanju protivnika, da ĉuju zvuk strela koje lete i ĉak da vide same strele koje su na njih odapete, pa ipak da ostanu neranjivi usled tvrdoće svoje ratniĉke odeće. OgraĊeni gvoţĊem, oni nisu podvrgnuti ranama za vreme borbe, Mi se, pak, posredstvom ĉinjenja dobrih dela oblaĉimo u oklop svete svetlosti i u šlem spasenja, te razgonimo mraĉne demonske redove. Jer, ĉistotu ne donosi samo prestanak ĉinjenja zla, nego još više velika revnost za dobro, koja na kraju potpuno iskorenjuje zlo. 99. O dva demona koji nas napadaju duţe od svih drugih - demonu prekomerne revnosti i telesne pohote. Kako se boriti protiv njih. Pošto ĉovek Boţiji pobedi skoro sve strasti, ostaju dva demona koji ratuju protiv njega. Jedan od njih muĉi dušu, usled njenog velikog bogoljublja raspaljujući je na preteranu revnost i na nameru da ne dopusti da iko drugi ugodi Bogu više od nje, dok drugi muĉi telo, pobuĊujući ga nekim ognjenim dejstvom na telesnu pohotu. Sa telom se navedeno dešava stoga što je slast svojstvena našoj prirodi, u koju je uloţena radi raĊanja dece (usled ĉega se teško savlaĊuje), a potom i po popuštenju Boţijem. Jer, kada vidi da se podviţnik visoko uznosi zbog umnoţavanja vrlina, Gospod ponekad dopušta da ga uznemiri pogani demon kako bi sebe poĉeo da smatra gorim od svih drugih ljudi. Takav napad strasti ponekad biva nakon uĉinjenih dobra dela, a ponekad i pre njih. Bilo da im prethodi ili da im sledi, pokret ove strasti primorava dušu da se smatra nekorisnom, ma kako inaĉe bila velika dela koja ĉini. Protiv prvog mi treba da se borimo udvajanjem smirenja i ljubavi, a protiv drugog - uzdrţanjem, negnevljivošću i udubljenim sećanjem na smrt. Na taj naĉin ćemo u sebi neprestano osećati dejstvo Svetog Duha i u Gospodu postati viši od strasti. 100. Bogu treba ispovedati i sve nevoljne i neznane grehe. Inaĉe će u ĉasu smrti biti teško. Oni meĊu nama koji su postali priĉesnici svetog poznanja neosporno će morati da daju odgovor i za nehotiĉnu rasejanost uma, kao što govori boţanstveni Jov: Zabeleţio si i kad sam nehotiĉno prestupio (Jov 14,17). I pravedno je. Jer, onaj ko neprestano upraţnjava sećanje na Boga i ko ne prenebregava Njegove svete zapovesti neće pasti ni u nehotiĉni ni u hotimiĉni greh. Treba, dakle, odmah da Vladici prinesemo skrušeno ispovedanje i za nevoljne padove, tj. za kršenje uobiĉajenog [monaškog] pravila (jer, nije moguće da ĉovek ne pada u ljudske grehe), sve dok nam se savest kroz suze ljubavi sasvim ne osvedoĉi da nam je oprošteno. Jer, sveti Jovan je govorio: Ako ispovedamo

grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe, i oĉisti nas od svake nepravde

(1.Jn.1,9). Stoga treba neprestano da pazimo na osećanje skrušenog ispovedanja kako naša savest ne bi na neki naĉin obmanula samu sebe, pomislivši da se već dovoljno ispovedala Bogu. Jer, sud Boţiji je mnogo stroţi od suda naše savesti, ĉak i kad ĉovek kod sebe ne primećuje loše postupke, kao što nas uĉi premudri Pavle, govoreći: Ni sam sebe

ne sudim. Jer ne osećam ništa na svojoj savesti, ali stoga nisam opravdan. ? onaj koji me sudi jeste Gospod (1.Kor.4,3-4). Ukoliko se, dakle, ne budemo kako treba ispovedali za njih, u vreme izlaska naše duše osetićemo u sebi neki neodreĊeni strah. Mi, pak, koji 38

ljubimo Gospoda, treba da ţelimo i da se molimo da u to vreme budemo slobodni od svakog straha. Jer, onaj ko tada bude obuzet strahom, neće slobodno proći mimo knezova tartara. Oni, naime, tu bojaţljivost duše smatraju znakom njenog sauĉesništva u njihovom zlu. Duša, pak, koja je obradovana ljubavlju Boţijom, u ĉas razrešenja od tela sa anĊelima mira leti iznad svih mraĉnih hordi. Ona je na neki naĉin dejstvom duhovne ljubavi dobila krila, s obzirom da je ljubav savršeno ispunjenje zakona. Stoga će oni koji sa takvom smelošću odlaze iz ovog ţivota prilikom Drugog dolaska Gospodnjeg biti uzeti sa svima svetima. Oni, pak, koji u vreme smrti osećaju makar i mali strah biće ostavljeni u gomili svih drugih ljudi, kao podloţni sudu, kako bi bili ispitani ognjem suda i dobili nasleĊe po svojim delima od blagog Boga našeg i Cara Isusa Hrista. Jer, On je Bog pravde i Njegovo je bogatstvo blagosti Carstva Njegovog, koje daje nama koji ga ljubimo u vekove i u sve vekove vekova. Amin. Tumaĉenje svetog Maksima povodom reĉi stotog poglavlja: "Kako bi bili ispitani ognjem suda"... i dalje. "Oni koji su stekli savršenu ljubav prema Bogu i koji su putem vrlina uĉinili da su im se krila duše osnaţila za lak let, bivaju uzneseni, kako kaţe apostol, na oblacima i na sud neće ići. Oni, pak, koji nisu dostigli takvo savršenstvo i koji pored dobrih dela imaju i grehe, ići će na sud, te će kroz ispitivanje dobrih i zlih dela kao ognjem biti oprobani. I ukoliko tas sa dobrim delima prevagne, oni će biti izbavljeni od muĉenja".

PREPODOBNI OTAC JOVAN KARPATSKI Kratko svedoĉanstvo o njemu O svetom ocu Jovanu Karpatskom se ne zna ni ko je bio, ni u koje je vreme delovao, ni gde se podvizavao. Jedino imamo svedoĉanstvo blaţenog Fotija, koji u dvesta prvoj lekciji kaţe: "Proĉitao sam knjigu u kojoj se pored deset definicija osnovnih vrlina i sto poglavlja Dijadoha, episkopa Fotike epirske, te nekoliko spisa prepodobnog Nila, nalaze i spisi Jovana Karpatskog, koje je naslovio Utešna beseda monasima iz Indije koji su ga zamolili da im se javi reĉju podrške i ta beseda se sastoji iz sto poglavlja". Na osnovu pominjanja uz Dijadoha i Nila, moglo bi se zakljuĉiti da ga je Fotije smatrao njihovim savremenicima, tj. da je ţiveo u V veku. Karpat je veliko ostrvo izmeĊu Rodosa i Krita. Sveti Jovan se na njemu rodio ili se na njemu podvizavao. Svojom besedom sveti otac oĉinski ohrabruje ĉitaoce da podnesu tegobe i savladaju iskušenja koja ih susreću.

PREPODOBNOG OCA JOVANA KARPATSKOG STO POUĈNIH POGLAVLjA MONASIMA KOJI SU MU PISALI IZ INDIJE 39

Zemaljskim carevima donoseći prolećno cveće, neki molioci ne samo da nisu bili odbaĉeni, već su bili udostojeni posebnih darova. Sliĉno postupam i ja prinoseći vam, po vašoj ţelji, stotinu korisnih poglavlja. Pozajmivši ih negde, ja ih prinosim vama koji ţivite nebeski ţivot, nadajući se da ćete blagonaklono da ih prihvatite i da ćete me udostojiti dara vaše molitve. 1. Car svega je veĉit i Njegovo Carstvo nema ni poĉetka ni kraja. Utoliko treba da je usrdnije staranje onih koji su rešili da se potrude radi Njega i radi vrlina. Jer, poĉasti ovoga ţivota, ma kako bile blistave, prestaju zajedno sa njim, dok one koje Bog dodeljuje dostojnima ostaju u vekove budući da se daju zajedno sa besmrtnošću. 2. Blaţeni David je ispevao pesmu Bogu u ime celokupne tvorevine. On je pomenuo anĊele i sve nebeske sile. Potom se spustio do zemlje, pomenuvši zveri i stoku, ptice pernate i gmizavce. On je smatrao da je takva pesma u njihovo ime isto što i poklonjenje Onome ko ih je stvorio, poţelevši da svako stvorenje u njemu ima svoj odgovarajući udeo. Kako bi monah, koji se poredi sa sapfirskim zlatom, bilo kada mogao sebi da dozvoli bilo kakvo popuštanje ili lenjost u psalmopojanju? 3. Plamen je nekada obuhvatao kupinu, ali je nije sagorevao. Isto tako vrelina tela ne uznemirava i ne skrnavi ni telo, ni um onih koji su dobili dar bestrašća, ĉak ni ako im je telo veoma teško i vrelo. Jer, glas Gospodnji preseca plamen (Ps.28,7) prirode, a htenje Boţije i Njegova reĉ razdeljuju ono što je po prirodi sjedinjeno. 4. Svojim uvećavanjem i smanjivanjem mesec izobraţava stanje ĉoveka koji ĉas ĉini dobro, ĉas pada u greh, te ponovo kroz pokajanje stupa na put vrline. Um kod onoga koji greši nije propao (kao što misle neki meĊu vama). Ni telo meseca se nije smanjilo, već samo svetlost. Kroz pokajanje ĉovek ponovo vraća svetlost koja mu je svojstvena, kao što se i mesec, posle smanjenja, opet oblaĉi u uobiĉajenu svetlost. Ko veruje u Hrista, ako i umre, ţiveće (Jn.11,25). I videćete da sam ja Gospod: Rekoh i uĉiniću (Jez. 37,25). 5. Ako budeš pobeĊen kada protiv tebe misleno ustane roj neprijateljskih predstava, tj. ako im se predaš, znaj da si se privremeno odvojio od Boţanske blagodati. Stoga si po pravednom sudu i predan u ruke sopstvenog pada. Podvizavaj se, meĊutim, kako te blagodat nikada, ĉak ni na trenutak, ne bi napustila zbog tvog nemara. Kada, pak, prestaneš da se saplićeš, postavši sposoban da preskoĉiš pregradu strasnih pomisli i skvernih priloga Ċavolske lukavosti, koji u gomilama nadiru jedni za drugim, nemoj da se pokaţeš nezahvalnim ne priznajući dar koji ti je dan odozgo. Naprotiv, zajedno sa apostolom ispovedi: Ne ja, nego blagodat Boţija koja je sa mnom (1.Kop. 15,10) izvojeva u meni pobedu, postavivši me iznad neĉistih pomisli koje ustaju na mene. Ona me je izbavila od muţa nepravednog (Ps.17, 40), tj. od Ċavola i starog ĉoveka. Krilima Duha uzdignut u visine i kao razrešen od tela, ja sam mogao da letim iznad demona koji su me gonili. Oni ljudski um obiĉno love u zamku slastoljublja. Onaj ko je izmolio da bude od njih izbavljen, kliĉe: "Onaj ko me je izveo iz Egipatske zemlje, tj. iz dušegubnog sveta, tajnom rukom je ratovao za mene i porazio Amalika. Gospod mi daje nadu da će i ostale narode nepotrebnih strasti istrebiti ispred lica našeg" (Izl.17,1416). Bog naš će dati mudrost i silu. Jer, neki su dobili mudrost, ali ne i silu Duha kojom se pobeĊuju neprijatelji. On će podići glavu tvoju nad neprijateljima tvojim. On će ti dati krila kao golubu kojima ćeš poleteti i poĉinuti kod Boga (Ps.54,7). Gospod će tvoje mišice uĉiniti kao luk metalni, pokazujući te ĉvrstim, brzim i moćnim da se suprotstaviš protivniku. On će baciti pod tvoje noge sve koji ustaju protiv tebe (Ps.17,3540). Uzvrati blagodarnošću Gospodu za oĉuvanje tvoje ĉistote, tj. što te nije predao u ruke pohote tvog tela i krvi i neĉistih i kvarnih duhova, koji preko 40

njih deluju. On te je ogradio desnicom svojom kao zidom. Podigni mu oltar, kao Mojsije nakon što je Amalik nateran u bekstvo (Izl.17,15). I zapevaj mu: Zbog toga ćy te ispovedati i hvaliti Gospode. Imenu tvome ću pevati, veliĉajući silu tvoju (Ps.17,50), budući da si izbavio od propasti ţivot moj i izvadio me iz mreţe i zamke primamljive, mnogolike i sveiskusne zlobe. 6. U nama neĉiste strasti raspaljuju, obnavljaju, uzdiţu i umnoţavaju zli demoni. Naprotiv, razmišljanja o Boţanskoj Reĉi (naroĉito ukoliko su praćena suzama) njih istrebljuju i umrtvljuju, ma koliko bile ukorenjene. Ona malo po malo ĉine da pogubna grehovna duševna i telesna dejstva išĉezavaju. Mi jedino ne treba da se olenjimo da neoslabnom i neodstupnom molitvom i nadom stalno budemo uz Gospoda. 7. Zbog ĉega Hristos iz usta vernih koji su detinjasti zlobom ĉini sebi hvalu? Naravno stoga da bi psalmopojanjem slomio neprijatelja i osvetnika, koji tiraniše preko mere neprijatelja vrline, zlobnog osvetnika, Ċavola. Jer, reĉeno je: Mnoštvom tvoje slave satro si one koji ti se protive (Izl.15,7), i koji vojuju protiv nas. 8. Svako jede od plodova sopstvenog puta: jednu polovinu sada, a drugu u budućem veku. 9. Monah uvek treba da se pridrţava primernog posta, da se ne prelašćuje strastima i da neguje veliko bezmolvije. 10. Mrzitelji naših duša, tj. demoni nagovaraju neke da nas uznesu nekom beznaĉajnom pohvalom, da bi zatim i nas naveli da joj je radujemo. Ukoliko potom, raslabivši se od samomnjenja, dopustimo [da nas obuzme] i taština, našim neprijateljima neće više biti teško da nas sasvim porobe. 11. Neka ti je miliji onaj ko te grdi, negoli onaj ko te hvali. Jer, onaj ko te hvali (po Pismu) niĉim se ne razlikuje od onoga ko te kune (Priĉ.27,14). 12. Ukoliko ti se desi da po slabosti popustiš u isposniĉkom podvigu koji provodiš sa revnošću, sa zahvalnošću i skrušenim srcem obrati se Promislitelju i Sudiji sviju. Ukoliko uvek budeš bio smiren pred Gospodom, nikada se nećeš ni pred kojim ĉovekom uzvisiti. 13. Znajući da je molitva za nas najpobedonosnije oruţje, a za njega [naj]pogubnije, neprijatelj se na svaki naĉin stara da nas od nje rastavi. Ponekad nam on našaptava ţelju da se pozabavimo jelinskom mudrošću, koju smo već napustili. MeĊutim, nemojmo slušati njegova nagovaranja kako se ne bismo udaljili od zakona i poretka našeg duhovnog delanja, i kako umesto smokava i groţĊa ne bismo imali berbu trnja i ĉkalja. Mudrost ovoga sveta je ludost pred Bogom (1.?o?.3,?9). 14. Javljam vam radost veliku, veli anĊeo, koja će biti svemu narodu (Lk.2,10), a ne samo nekima. I još: Sva zemlja neka ti se pokloni i neka ti peva (Ps.65,4), a ne samo deo zemlje. Pevanje nije svojstveno onima koji se sa suzama mole da nešto dobiju, nego onima koji se raduju zbog primanja ţeljenog. Stoga nemojmo oĉajavati, nego provodimo sadašnji ţivot u radosti. Iz reĉenoga mi treba da crpemo pobudu za radost i blagodušnost. Ipak, to radovanje treba da rastvorimo sa strahom Boţijim, kao što se kaţe na drugom mestu: Radujte se Gospodu sa trepetom (Ps.2,11). Tako su ţene, koje su bile sa Marijom, sa strahom i velikom radošću potrĉale od groba (Mt.28,8). Moţda ćemo i mi jednom sa strahom i radošću potrĉati od mislenog groba. Jer, bilo bi ĉudno da budemo bez straha. Naime, niko nije bezgrešan ni Mojsije, ni apostol Petar. MeĊutim, u takvima Boţanska ljubav pobeĊuje i izgoni strah napolje u trenutku ishoda. 41

15. U Pismu imaš svedoĉanstvo da strasnik dobija dar bestrašća ukoliko poveruje od sveg srca i sa svim smirenjem. Danas ćeš biti, govori Gospod blagorazumnom razbojniku, sa mnom u raju (Lk.23,43). Krvotoĉivoj ţeni [opet kaţe]: Vera tvoja spasla te je; idi c mirom blaţenog bestrašća (Mk.5,34). Ima dosta i drugih sliĉnih mesta, kao na primer: Po veri vašoj neka vam bude (Mt.9, 29). 16. [Ponekad] nas sramne pomisli pritešnjuju silnije od demona, iako se strogo odnosimo prema strastima. Tada još više treba da se uĉvrstimo u veri u Gospoda, te da jaĉe budimo u sebi nadu na obećana veĉna dobra. Naši neprijatelji se iz zavisti staraju da nam ih uskrate i da nas udalje od njih. Jer, da dobra nisu velika, demoni ne bi izgarali zavišću, niti bi nas ĉesto obasipali skvernim pomislima. Oni oĉekuju da makar na taj naĉin zadovolje svoju zlobu, misleći da će nas vrgnuti u oĉajanje mnogostrukim i nesnosnim dosaĊivanjem. 17. Neki kaţu da je najistinitije znanje delovanje (u skladu sa spoznatom istinom). Stoga se starajte da više delima pokazujete veru i znanje. Jer, onaj ko se diĉi jedino znanjem [svakako] će ĉuti: Govore da znaju Boga, a delima ga se odriĉu (Tit.1,16). 18. Demoni se staraju da oskrnave podviţnika sramnim maštanjem i isteĉenjem semena uglavnom za vreme praznika i svetih sabranja [tj. Svete Liturgije], naroĉito kada ima nameru da pristupi svetotajinskoj trpezi. Ipak, oni ni time ne mogu poraziti ili raslabiti onoga ko je navikao da sve podnosi strpljivo i hrabro. I neka se ne hvale na naš raĉun savitljivci (tj. sliĉni zmijama) kao da su uspravni. 19. Zbog postojanosti i revnosti neprijatelji se svete duši, udarajući je raznim i neopisivim iskušenjima. Ali, budi hrabar. Tim velikim i nebrojenim nevoljama tebi se plete venac. Osim toga, u nemoći se pokazuje sila Hristova (2.Kor.12,9). I blagodat Duha je navikla da cveta u najţalosnijim uslovima, kako nam svedoĉi reĉ proroka: Zasija u tami svetlost pravednima (Ps.111,4), naravno, pod uslovom da smelo pouzdanje i nadu kojom se hvalimo do kraja nepokolebivo odrţimo (Jev.3,6). 20. Dobro nastrojenje [duše] najviše razara smeh, šale i praznoslovlje. Naprotiv, zastarelu dušu obnavlja i priprema za pribliţavanje Bogu najviše strah Boţiji, dobra paţnja, neprestano pouĉavanje u Reĉima Boţijim, naoruţavanje molitvom i iskanje plodonosnog bdenja. 21. Lako je i istovremeno dušekorisno da se podnosi svaka nevolja, bilo da je priĉinjavaju ljudi, bilo demoni. Jer, mi treba da znamo da zasluţujemo svaku skorb koja nailazi. Za njih ne treba da prekorevamo nikoga, osim sebe same. Onaj ko drugoga prekoreva za svoje nevolje napušta pravilno rasuĊivanje. 22. Dešava se da ĉovek, uprkos svog staranja, skreće sa pravog puta usled iskušenja koja su se namnoţila i kojima, kako govori Pismo, biva progutana sva mudrost njegova i sve umeće njegovo (Ps.106,27). To se popušta da se ne bismo uzdali u sebe (2.Kor.1,9), i da se ne bi pohealio Izrailj govoreći: Ruka me je moja spasla (Sud. 7,2). Ti se, meĊutim, nadaj da ćeš ponovo biti vraćen u svoje preĊašnje divno stanje pošto po Boţijoj naredbi od tebe otpadne i bude prognan zlobnik, koji nas nagoni da sve strasno vidimo i ĉujemo i koji nas nagovara na greh. On opterećuje um nekim gustim oblakom, dok telo oseća neizrecivi pritisak i breme. UroĊenu pomisao, koja je sama po sebi jednostavna i bez lukavosti (kao kod novoroĊenih mladenaca), on ĉini mnogosloţnom i veoma iskusnom u svakom grehu, razvrativši je i dovodeći do bluĊenja levodesno.

42

23. Ĉovek koji iznutra raste i uvećava vrline jeste nešto veliko. Pa ipak, i veliki se boji greha, kao slon miša, tj. da propovedajući drugima sam ne bi bio odbaĉen (1.Kor.9,27). 24. Neće samo pred krajem sveta Ċavo progovoriti protiv Svevišnjeg, kako govori Danilo (7,25), nego se i sada dešava da kroz naše pomisli uznosi teške hule na samo nebo, ruţeći samog Višnjega i Njegova sazdanja i Svete Tajne Hristove. Ĉvrsto stojeći na kamenu poznanja, mi ne treba da se plašimo, niti da se ĉudimo drskosti neĉastivca. Mi treba da se naoruţamo verom i toplom molitvom, te da, udostojivši se višnje pomoći, smelo odgovaramo neprijatelju. 25. Pretnjama i grdnjama neprijatelj drsko napada na dušu koja tek što je napustila telo, pokazujući se kao ljuti i strašni tuţilac i raskrinkavaĉ njenih padova. Ipak, tada se moţe videti i [suprotno]: bogoljubiva i verna duša, premdaje mnogo puta bila povreĊena grehovima, ne oseća strah od njegovih napada i pretnji, nego se pokazuje silna u Gospodu. Ona se okriljuje radošću i nadahnjuje smelošću gledajući kako je prate nebeske sile i kako je svetlošću vere ograĊena kao zidom. On sa velikom smelošću kliĉe protiv zlog Ċavola: "Šta mi imamo sa tobom, tuĊi Bogu? Šta mi imamo sa tobom, svrgnuti sa neba i zli slugo? Ti nemaš nikakve vlasti nad nama. Vlast nad nama i nad svime ima Hristos, Sin Boţiji. Njemu smo mi sagrešili, Njemu ćemo i odgovarati, imajući Njegov ĉasni Krst kao zastupnika Njegovog milosrĊa prema nama i spasenja u Njemu. ? ti, okajani, beţi daleko od nas. Nema ništa zajedniĉko izmeĊu tebe i slugu Hristovih". Zbog tih smelih reĉi Ċavo na kraju okreće leĊa, ispuštajući prodoran krik. On je nemoćan da izdrţi pred imenom Hristovim. Leteći iznad neprijatelja, duša ga udara, kao što ptica koju zovu brzokril udara vranu letu. Nakon toga, nju boţanstveni anĊeli sa radošću prenose u mesto koje joj je odreĊeno na osnovu njenog stanja. 26. I malo iskušenje moţe ponekad po popuštenju Boţijem da bude prepreka duhovnog rasta revnitelja, kao što se moţeš ubediti iz primera ehenisa, tj. ribice, koja samim svojim dodirom moţe da zaustavi laĊu natovarenu ĉitavim tovarom robe, ne dopuštajući joj da se dalje kreće. Seti se i onoga ko o sebi kaţe: Ja, Pavle, nekoliko puta htedoh doći ? vama, i spreĉi me satana (1.Sol,2,18). MeĊutim, nemoj se smućivati, nego se i dalje smelo podvizavaj protiv iskušenja, [znajući] da ćeš dobiti blagodat. 27. [Dešava se] da se bogati vrlinama iz lenjosti udalji od svojih duţnosti. Tada na njega ustaju sile zlog istoka, Amalićani, naroĉito Madijam (Sud.6...), tj. bludoljubiva sila sa svim svojim kamilama, tj. strasnim uspomenama, kojima nema broja. Oni tada uništavaju sve plodove zemaljske, tj. plodove dobrog delovanja i navika. Zbog toga na kraju osiromašuje Izrailj, zapada u malodušnost i biva prinuĊen da zavapi ka Gospodu. Tada mu se odozgo šalje dobra pomisao koja podraţava Gedeona u velikoj veri i smirenoumlju. On je, naime, nekada govorio: Moja je hiljada najgora u Manasiji (Sud.6,15). I on se sa svojih trista nemoćnih ljudi podiţe protiv takvog mnoštva napadaĉa, te uz pomoć blagodati preslavno uzdiţe znamenje pobede nad neprijateljima. 28. Nećeš moći da nastupaš na aspidu i otrovnu zmiju, niti da gaziš lava i zmaja (Ps.90,13) ukoliko dugim molbama nisi od Boga izmolio anĊela pomoćnika, koji će, podigavši te na svojim rukama, uĉiniti da budeš viši od svakog veštastvoljubivog mudrovanja. 29. [Dešava se] da neko od onih koji se silno podvizavaju bude pobeĊen. On tada ne treba da pada duhom, niti da slabi u naravstvenom [pogledu], već treba da je dobrodušan, ispravivši se, podstaknut reĉima Isaije, i pevajući pesmu: Pokorite se silnici, 43

lukavi demoni. Ako se ponovo dignete, ponovo ćete biti pobeĊeni. Gospod he razrušiti svaki dogovor koji sklopite, jer je sa nama Bog (Is.8,910), koji uspravlja pale i koji nagoni naše neprijatelje da se razdiru od muke i tuge zbog našeg pokajanja. 30. Onaj ko se uĉi na iskušenjima nikako ne moţe izbeći ţalost. MeĊutim, kasnije se on udostojava velike radosti, slatkih suza i boţanstvenih pomisli, s obzirom da je bol i skrušenost uzgajio u srcu svome. 31. Ni Isaak koji je hteo. ni Isav koji je trĉao nije dobio ţeljeni blagoslov (Rim.9,16). Jer, Bog miluje, blagosilja i Duhom pomazuje onoga koga je sam odredio za sluţbu sebi pre stvaranja sveta, a ne onoga koga bismo mi hteli. Stoga nikako ne treba da zavidimo, niti da se smućujemo kada vidimo da neki od bratije uspevaju u vrlinama, iako su u svemu neugledni i meĊu poslednjima. Ti si naravno ĉuo šta Gospod govori u priĉi: Podaj mesto ovome (Lk.14,9) da na njega sedne onaj ko je viši od tebe. Stoga se pre zavidimo Sudiji koji je premudro i predivno presudio da najmanji i poslednji bude prvi i predvodnik, a da mi budemo poslednji. premda smo stariji i po podvizima i po godinama. Svaki ĉovek treba da se saobrazi sa merom koju mu je dao Gospod. Ako Duhom ţivimo, po Duhu i da hodimo, kako je napisano (Gal.5,25). 32. [Moţe se desiti] da ti onaj ko je kod tebe na poslušanju kaţe: "Omogući mi da na neko vreme, radi vrline, mogu da mrobam ovo ili ono delo, i da ga obavim tako i tako". Ti nikako nemoj da pristaneš s obzirom da je oĉigledno da onaj ko govori na taj naĉin hoće da ispuni svoju sopstvenu volju, i da odbacuje zavete poslušanja. 33. Telesne i duševne strasti će, ma koliko ih bilo, videćeš, sa vremenom išĉeznuti uz Boţiju pomoć. MeĊutim, milost Hristova nikada neće prestati. Jer, milost je Gospodnja od veka sadašnjeg i do veka budućeg na onima koji ga se boje (Ps.102,17). 34. Carske riznice se pune zlatom, a um istinskih monaha poznanjem. 35. Ponekad se dešava da se uĉitelj predaje bešĉašću i da se podvrgava iskušenjima zbog onih kojima je pruţio duhovnu korist Jer, [apostol] govori: Mi smo prezreni (poniţavani ţaocem u telu) i slabi, a vi ste slavni i jaki u Hristu (1. Kor.4,10). 36. Izvor i oslonac iskvarenosti kroz telo jesu strasne pomisli. MeĊutim, onaj ko se otrezni posle pada, pokajanjem progoni pomisao iz duše. Naime, kaţe se da bi bilo bolje da plaĉete ne bi li se iz vaše sredine izbacio onaj ko vas je nagovorio da uradite to delo, tj. zla i nepodesna pomisao (1.Kor.5,2). Na taj naĉin se plaĉ protivi duhu iskvarenosti. 37. Ko će objaviti onome ko je pritisnut neslavnim stanjem i nemoću za vrline da će ugledati Isusa (i to ne samo u budućem veku, nego i ovde) kako sa silom i velikom slavom ide prema njemu kroz bestrašće? S obzirom da će njegova duša, koja je ostarela u besplodnosti, po obećanju, sliĉno Sari, najzad roditi sina pravde, on će reći: Zasmejao me je Bog, tj. "Pruţio mi je veliku radost, nakon toliko godina provedenih u tuzi zbog mnogostrasnosti", ili, po drugom prevodu: "Podmladio me je Bog", tj. Obnovi se, kao u orla, mladost moja (Ps.102,5). "Jer, iako sam ostarila u gresima i neĉasnim strastima, ja sam se danas ponovo rodila i postala mlada i neţna. Ranije sam bila ogrubela od veštastva, a sada već lako gledam na svetske stvari, primivši prostotu i bezrazliĉnost prema svetskom koja mi je po prirodi svojstvena. Velikom milošću Boţijom moj um je ozdravio, a moje telo je, kao kod Neemana Sirijca, postalo sliĉno telu mladenaca, umivši se u Jordanu poznanja. Sada sam ponovo proste naravi, s obzirom da sam se po blagodati Boţijoj izbavila od zmijinog mudrovanja, i od hordi zlih pomisli, mnogoiskusnih u zlu i mnogoveštastvenih (tj. pogruţenih u ĉulnost)". 44

38. Pretpostavi da ti sam Gospod govori: "U jednom trenutku sam ti oduzeo jedan dar kojim je tvoj um bio zadovoljan i kojim si se uspokojavao. Umesto njega sam ti dao drugi, isto tako znaĉajan dar. Ti si, meĊutim, mislio samo o oduzetome, ne obrativši paţnju na zamenu. Stoga stenješ, jadikuješ i ranjavaš se tugom. Ipak, ja se radujem kad vidim da prihvataš skorb od mene (2.Kor.2,2). Zaista, ja tugu šaljem na korist, starajući se da spasem, a ne da pogubim onoga koga smatram sinom". 39. Uzmi sebi za pravilo da ne jedeš ribu, te posmatraj kako će neprijatelj poĉeti da te neprestano navodi da je ţeliš. Osim toga, i ti sam ćeš neumorno poĉeti da stremiš da jedeš ono što ne bi trebalo ni da ţeliš. Tako ćeš na primeru videti ono što se desilo sa Adamom. Ĉuvši: "Od ovog drveta nemoj da jedeš", on je svu svoju ţelju ustremio baš na zabranjen [plod]. 40. Nekoga Bog spasava poznanjem, a nekoga prostotom i nezlobivošću. Jer, ti treba da znaš da Bog neće odbaciti nezlobivog. 41. Oni koji snaţnije prilegnu na molitvu, podvrgavaju se strašnijim i svirepijim iskušenjima. 42. Ĉak i ako si izabran da se obuĉeš u bestrašće, nemoj se predavati neradu. Naprotiv, staraj se svom svojom snagom da ga dostigneš. Jer, za tim uzdišemo ţeleći da se obuĉemo u svoj nebeski stan... da bi ţivot progutao ono što je smrtno (2.Kor.5,24) ne samo telesno (zajedno sa krajem sveta), nego već ovde misleno (kao zalog). Jer, pobeda proţdre smrt (l.Kop.15,54). U talasima sile koja nam je poslana sa nebesa biće progutani svi Egipćani koji nas progone i skorbe. 43. Ukoliko si zaboravio onoga ko je rekao: Plašim se da propovijedajući drugima ne budem sam odbaĉen (1.Kor.9,27), i: Koji misli da stoji neka pazi da ne padne (1.Kop.10,12), i još: Ĉuvaj sebe (smatrajući se duhovnim) da i ti ne budeš iskušan (Gal.6,1), ukoliko si zaboravio Solomonovo skretanje sa pravog puta i pad u bezakonje posle velike blagodati, ukoliko si predao zaboravu neoĉekivano odricanje velikog Petra, ti moţeš da se uzdaš u svoj razum, da se hvališ svojim ţivotom, dase diĉiš dugotrajnošću svog velikog podviţništva i da daš mesto gordosti. Ipak, brate, nikako nemoj da se olenjiš (izvalivši se poleĊuške), niti se predaj bezbriţnosti. Naprotiv, pre se boj sve dok ima disanja u tvojim nozdrvama, ĉak i da si dostigao Mojsijev uzrast. I moli se govoreći: Gospode, nemoj me odbaciti u vreme starosti. Kada nestane snage moje nemoj me ostaviti Boţe, Spasitelju moj. U tebi je hvalopoj moj svagda (Ps.70,9; 6). 44. Gospod ti, kao Mateju, govori: Hajde za mnom (Mt.9,9). Dok usrdno hodiš za svojim mnogoţeljenim Vladikom po putu ţivota, [moţe se desiti] da se spotakneš svojom nogom o kamen strasti i da neoĉekivano padneš u greh, ili opet da se, nailazeći na mraĉna mesta, nehotice oklizneš i padneš. Ipak, ma koliko puta pao i priĉinio svome telu oštar bol, ti (ponovo ustavši sa preĊašnjom revnošću) hodi za svojim Gospodom, sve dok ga ne stigneš. Tako se u svetoj pomisli javih tebi da vidim silu tvoju (koja me spasava) i slavu tvoju. U ime tvoje podizaNu ruke svoje. Kao od sala i masti nasitiće se duša moja i usnama radosti hvaliće te usta moja, pevajući ti pesmu (Ps.62,36). Velika je za mene ĉast što sam dobio ime Hrišćanina, kao što mi govori Gospod ustima Isaije: Veliko je što si se nazvao mojim slugom (Is.49,6). 45. Na jednom se mestu kaţe da će Otac nebeski dati dobra onima koji mu ištu (Mt.7,11), a na drugom da će dati Duha Svetoga onima koji ištu od Njega (Lk.11,13). Tim reĉima se stavlja do znanja da će se Boţiji molitvenici udostojiti i nebeskih darova, a ne samo oproštenja grehova. U svom iskanju oni se utvrĊuju mišlju da je Gospod blaga 45

obećao grešnicima. a ne pravednicima. Prema tome, moli se neodstupno i sa nesumnjivim raspoloţenjem, ĉak i ako nisi savršen u vrlinskom ţivotu (tj. ako si slab i bezuspešan), te ćeš dobiti mnogo. 46. Neka se neverni ili maloverni seti kako mrav dobija krila, te kako poneki crv dobija mogućnost da leti, tj. kako se mnogo sliĉnih divnih pojava dešava meĊu Boţijim stvorenjima. Neka makar na taj naĉin on ostavi bolest neverovanja i nenadanja, te na kraju okrilati i olista poput drveta sa preslavnim poznanjem. Jer, Gospod govori: Ja uĉinih da ozeleni suho drvo i da suhe kosti oţive (Jez.17,24; 37,4; 9). 47. Nikako ne treba da nam se zbog telesnih potreba desi da budemo ophrvani brigama. Naprotiv, svom dušom treba da verujemo Bogu, kao što je nekada govorio neki dobri ĉovek: "Poverite se Gospodu i On će se poveriti vama", i kao što piše blaţeni apostol Petar: Budite celomudreni i trezveni u molitvama (1.Pt.4,7), i sve svoje brige poloţite na Boga, jer se On stara za vas (?.??.5,7). Ukoliko još uvek sumnjaš i ne veruješ da se On brine o tebi i o tvojoj prehrani, pogledaj na pauka, te razmisli koliko se ĉovek razlikuje od njega, od koga nema ništa slabije i nemoćnije. On ne stiĉe imovinu, nikuda ne izlazi, ne sudi se i ne gnevi se, nema nikakvih zaliha, već u savršenoj krotosti, celomudrenosti i potpunom bezmolviju provodi ţivot. On nije radoznao u vezi sa bliţnjima, već se tiho i bezmeteţno bavi svojim poslom. Njime on i bez govora ljubiteljima nedelanja saopštava da onaj ko ne ţeli da se trudi ne treba ni da jede. Ćutljiv je, pak, on do te mere da je prevazišao i samog Pitagoru (kome se Grci, zbog njegovog podviga uzdrţavanja jezika, dive više nego bilo kom drugom filozofu). Pitagora nije govorio sa svima, već sa samo povremeno tajno obraćao svojim prijateljima. On se, takoĊe, ponekad obraćao bikovima i orlovima, ĉime je ĉinio nešto besmisleno i dostojno podsmeha. Vino uopšte nije upotrebljavao, nego je pio samo vodu. Takvo Pitagorino uzdrţavanje jezika pauk je prevazišao svojim savršenim ćutanjem. On je i njegovo uzdrţavanje od vina prevazišao time što mu nije potrebna ni voda. U tom bezmolvnom stanju prebiva slabi i smireni pauk, koji ne voli da izlazi napolje i luta tamo-amo, niti da se preko mere predaje trudu i naporima. I Onaj koji ţivi na visinama i koji gleda na smirene (a ništa nije smirenije od pauka) ĉak i do njega prostire svoj promisao, svakodnevno mu šaljući po malo hrane, tj. ĉineći da u njegovu mreţu za njegove potrebe uleti poneki mali insekt. 48. Moţda će neko od onih koji robuju sladokuštvu reći: "Ja mnogo jedem, ali se mnogo i trošim, te nikako ne mogu da izbegnem mnoge ovosvetske poslove i brige". MeĊutim, neka i on pogleda na ogromne kitove koji se kreću u Atlantskom okeanu, tj. kako ih Bog hrani u izobilju i nikada ne gladuju, premda svaki od njih pojede ribe koliko ni najnaseljeniji grad za jedan dan ne moţe da potroši. Sve tebe ĉeka da im daš hranu na vreme, peva sveti prorok (Ps.103,27). Prema tome, Bog hrani sve: i onog ko se mnogo trudi, i onog ko se malo trudi. Ĉuvši navedeno, ti (koji imaš široku i prostranu utrobu) sve svoje brige prebaci na Boga i veru, stresavši sa sebe svaku svetsku brigu i mnogobriţni um, te ne budi neveran, nego veran. 49. Ukoliko zaista ţelimo da ugodimo Bogu i da nas zavoli blaţenom ljubavlju, predstavimo mu svoj um potpuno nagim, tj. sa [rešenošću] da ništa od svega ovoga sveta ne vuĉe sa sobom - ni iskustvo, ni sofistiĉko mudrovanje, ni opravdanje, pa ĉak da smo izuĉili svu svetsku mudrost. Jer, Bog se okreće od onoga ko mu prilazi sa samoumišljenom naravi, tj. kao udebljan taštinom i nadmenošću. Neki tumaĉi su dobro sujetno samomnjenje nazvali gojenjem samim sobom i nadimanjem. 46

50. Kako moţemo da savladamo greh koji se već ukorenio u nama? Neophodno je samoprinuĊavanje (tj. da vršimo nasilje nad svojim ţeljama). Jer, reĉeno je: Ĉovek se sa naporom trudi nad sobom i nasilno progoni svoju pogibao (Priĉ.16,26), neprestano se prisiljavajući da uzdiţe svoje pomisli ka svetinji. Zakoni nam ne zabranjuju da nasilje rušimo nasiljem (tj. nasilje greha nasiljem dobrih stremljenja). Kada samoprinuĊavanje unesemo u neko dobro staranje (tj. kada sami sebe nasilno teramo na sprovoĊenje u delo nekog dobrog stremljenja), mi moţemo, sedeći u Jerusalimu, oĉekivati da nam siĊe sila s visine (Lk.24,49), tj. da prebivamo u neprestanoj molitvi i ostalim vrlinama sve dok nam ne doĊe moćna sila, koja ne liĉi na naše slabe napore, već (na naĉin koji je neizreciv telesnim ustima) nadmoćno pobeĊuje i odgoni kako našu grehovnu narav, tako i zlobu demona, te naklonost naših duša ka zlu i sve nepriliĉne pokrete tela. Nastade, kaţe se, šum sa neba kao hujanje silnoga vetra (Dap.2,2), kako bi iz nas pripudno prognao zlo, koje nas stalno nasilno vuĉe ka lošim delima. 51. Postavlja neprijatelj zasedu u skrivenom mestu, kao lav iza ograde svoje (Ps.9,30), krijući od nas zamke i mreţe neĉistih i neĉastivih pomisli. MeĊutim, ukoliko ne spavamo i mi moţemo njemu postaviti još veće i opasnije mreţe, zamke i zasede. Jer, molitva i Psalam, bdenje i smirenoumlje, sluţenje bliţnjima i milost, blagodarenje i slušanje Boţanskih Reĉi predstavlja zasedu i mreţu i jamu i biĉ i klopku i propast za neprijatelja. 52. Dospevši u duboku starost, boţanstveni David je, blagodareći Boga koji ga je izabrao, na kraju svog ispovedanja Boţijih blagoslova rekao: Sada je tvoj sluga stekao [spremno] srce da ti se pomoli ovom molitvom". To je reĉeno da bismo razumeli da je neophodan veliki podvig i da treba mnogo vremena provesti u molitvama kako bi se dostiglo do bezmeteţnog ustrojstva srca, tj. do nekog drugog srdaĉnog neba, gde obitava Hristos, kako govori apostol: Ili ne poznajete sebe daje Isus Hristos u vama (2.Kor. 13,5). 53. Ako nam je Hristos postao premudrost od Boga i pravednost i osvećenje i izbavljenje (1.Kor.1,30), svakako je postao i pokoj. Jer, On kaţe: Hodite ? meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28). Stoga se sa pravom moţe reći da je On za ĉoveka postao subota, tj. odmor. Jer, ljudski rod jedino u Hristu moţe obresti pokoj. 54. Kao što postoji ĉaša pada i ĉaša gneva, tako postoji i ĉaša nemoći. Primivši je od nas, Gospod je u odreĊeno vreme daje u ruke naših neprijatelja kako bi ubuduće onemoćali i padali demoni, a ne mi. 55. U spoljašnjim poslovima postoje menjaĉi, tkaĉi, pticolovci, vojnici, zidari. Tako shvati i za unutrašnja dela, tj. da i meĊu pomislima postoje kockari, trovaĉi, morski razbojnici, zverolovci, bludnici, ubice i tome sliĉno. Njih treba odmah izgoniti napolje blagoĉastivim protivreĉenjem i molitvom. Naroĉito treba izgoniti bludne skvrnitelje, kako ne bi oskrnavili sveto mesto i kako ĉoveka Boţijeg ne bi uĉinili mrskim. 56. Gospod se na darivanje spasenja ne podstiĉe samo reĉju (kao u sluĉaju razbojnika koji mu je vapijao sa krsta), nego i pomišlju. Tako je krvotoĉiva rekla u sebi (tj. pomislila sa verom): Ako se samo dotaknem kraja haljine Njegove, ozdraviću (Mt.9,21). I rob Avramov je u razumu svome govorio Bogu o Reveki (Post.24,15). 57. Uĉinjeni greh skoro istog trenutka sam goni onoga ko se kaje ka Bogu, tj. ĉim oseti njegov smrad, teţinu i besnilo. Onoga, pak, ko neće da se prekloni na pokajanje, greh ne goni ka Bogu, nego ga zadrţava kod sebe i veţe ga nerazrešivim uzama, ĉineći pogubne ţelje još jaĉim i ljućim. 58. Ĉuvaj se ĉaranja Jezaveljinih (4.Car.9,22), od kojih su najgora pomisli nadmenosti i sujetne slave. Ti ćeš se od njih uz blagodat Boţiju izbaviti ukoliko budeš 47

poniţavao i ruţio svoju dušu, pruţajući se pred Gospodom i prizivajući Njegovu pomoć, te ispovedajući da je izbavljenje koje traţiš nebeski dar. Stoga se i kaţe: Ne moţe ĉovek ništa primati ako mu ne bude dano s neba (Jn.3,27). 59. Dešava se ponekad da za vreme skupa bratije sujetna pomisao navaljuje da kaţeš nešto što nije blagovremeno. AnĊelske pomisli, pak, savetuju ti da odagnaš priĉljivu i neblagovremenu pomisao. Ukoliko je, dakle, ne oteraš dobrim ćutanjem, nego joj dozvoliš da se probije na površinu, bićeš nakićen nadmenošću i moraćeš da se suoĉiš sa rĊavim posledicama. Bićeš, naime, pravedno predan ili još većem grehu, ili nekim spoljašnjim nevoljama, ili teškim neprijatnostima od strane bratije, ili mukama u budućem veku. Jer, mi ćemo dati odgovor i za praznu i sujetnu reĉ, izgovorenu zbog neobuĉenosti jezika. Stoga pomno pazi na svoj jezik. 60. Kaţe se da one koje iskušavaju uţivanja, gnev, slavoljublje i druge [strasti], danju prţi sunce, a noću mesec (Ps. 120,6). Stoga se moli da te oseni Boţanstveni oblak koji ispušta rosu, kako bi izbegao neprijateljsku jaru. 61. Nikako ne dozvoljavaj da ti se smelo pribliţavaju ljubitelji pijanstva i robovi neumesnih trpeza, niti oni koji rado govore bestidne reĉi, pa makar ih krasile sede vlasi i makar dugo vreme vodili monaški ţivot. Inaĉe će njihova gnjilost zahvatiti i tebe i ti ćeš biti pribrojan onima ĉija su srca neĉista i neobrezana. 62. Najpre se Petru uruĉuju kljuĉevi, a potom se popušta da se odrekne Hrista Gospoda. Tim padom je on ucelomudrio svoje mišljenje o sebi. Stoga i ti [pazi]. Nemoj se ĉuditi ukoliko padneš u razna iskušenja pošto dobiješ kljuĉeve razumevanja. Naprotiv, proslavi jedinog premudrog Gospoda, koji padovima obuzdava samomnjenje, koje obiĉno dolazi posle boţanstvenog poznanja. Jer, iskušenja su uzda koja, po Boţijem promislu, moţe da obuzda ljudsku nadmenost. 63. Gospod ĉesto od nas uzima dobra, kao na primer bogatstvo Jova. Jer, Gospod ga je dao, Gospod ga je i uzeo (Jov 1,21). Tim pre će iz ruku naših biti uzeto zlo koje je na nas naveo Veĉni. Jer, premudri govori: I dobro i zloje od Gospoda (Sir.11,14). Navodeći na nas zlo, On nam daruje i veĉnu radost sa veĉitom slavom. "Kako sam bdeo, govori Gospod, da bih vas razorio i da vam uĉinim zlo, tako ću i obnoviti i više neću razarati, i nasadiću i više neću ĉupati". Neka zaćuti narodna izreka koja glasi: "Ĉim je krenulo nagore, više se neće popraviti". Jer, Onaj ko je naše poslove izmenio u lošem pravcu, naravno, moţe ponovo da ih vrati i u svetlije stanje. 64. Onaj ko silnije i sa većom ţeljom za pobedom napada na demone uzdrţanjem, ili molitvom, ili drugom nekom vrlinom, i sam dobija duboke rane. Stoga on dolazi ĉak do beznaĊa, podozrevajući da na njegovoj duši leţi osuda duhovne smrti. Zbog toga je prinuĊen da vapije: Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim.7,24). Jer, neprijatelj me i protiv moje volje nagoni da se povinujem njegovim zakonima. 65. Nije sluĉajno nekada bilo napisano kako su neki govorili meĊu sobom: Ustajte da odemo narodu koji ţivi sa nadom, i koji prebiva u spokojstvu (Sud. 18,910), i još: DoĊite, poĊimo u Judeju, i pogovorivši sa njima jezikom lukavim, odvratimo ih k nama od istine (Is.7,56). Tako obiĉno i zli demoni tokom celog ţivota oštre maĉeve iskušenja protiv onih koji su izabrali bezmolvije. One koji su najviše poboţni i bogobojaţljivi oni napadaju sa velikom silom i neizrecivom nametljivošću, nagovarajući ih na greh ĉak i povodom samih blagoĉastivih dela. Oni hoće da ih pobede, te da ih udalje od vere Hristove, od molitve i dobre nade. Ali mi, Gospode, govoreći sa Davidom (Ps.79,19), nećemo odstupiti od tebe sve dok nam ne ukaţeš štedrost i dok se ne udalje od nas oni koji bi da nas progutaju, Mi 48

nećemo odstupiti od tebe sve dok ne narediš da od nas odu oni koji nas iskušavaju i dok se ne obnovimo trpljenjem i ĉvrstim bestrašćem. Jer, celokupni ljudski ţivot je ispit. Ĉesto u odreĊeno vreme sam Podvigopoloţnik popušta da padnemo pod noge tuĊina. Ipak, velikoj i hrabroj duši je svojstveno da ne oĉajava prilikom skorbi. 66. Demon je silan da ĉoveka (koji je skrenuo sa istinskog i prirodnog svog puta) i mimo njegove volje da prikloni sebi i da ga potĉini svojoj volji. Utoliko pre anĊeo (koji u odreĊenom ĉasu primi nareĊenje od Boga) moţe da celokupno raspoloţenje ĉoveka okrene na bolje. Svehladni severni [vetar] je silan da najmekšu prirodu vode pretvori u kamenitu tvrdoću [tj. led]. Šta tek moţe da uĉini najtopliji juţni [vetar]? OhlaĊeni vazduh sve sebi potĉinjava i ispunjava svojom hladnoćom: Naspram lica mraza... ko će opstati (Ps.147.6). Zar neće utoliko pre toplota po svome svojstvu sve preobraziti? Jer, ko će opstati i naspram lica toplote? Stoga verujemo da će i hladni i crni ugalj našeg uma, ranije ili kasnije, postati vreo i svetao od dodira Boţanskog ognja. 67. Postoji i u ovom veku (uz verno svedoĉanstvo i obeleţje) stanje bestrašća koje se pojavljuje u našem skrivenom Josifu. U njemu naš um. izašavši iz Egipta, ostavlja strasne porive i skriveno najsramotnije ropstvo, te sluša jezik koji nije znao: ne jezik demona, neĉisti jezik koji kvari zdravo poimanje, nego sveti jezik anĊela, koji telesni um preobraţavaju u bestelesni, tj. jezik koji prosvećuje prijemĉivu dušu. 68. Neka bratija koji behu teško bolesni telom i koji ne mogahu da drţe post, obratiše mi se sa pitaljem: "Kako da se bez posta izbavimo od Ċavola i strasti". Naima treba odgovoriti da se loši pokreti i oni koji ih izazivaju mogu prognati i istrebiti ne samo uzdrţavanjem od jela, nego i vapajem ka Bogu iz srca. Jer, reĉeno je: Povikaše ka Gospodu kada se muĉahu i iz nevolja njihovih izbavi ih (Ps.106,6). Još je pisano: Iz utrobe adove beše vapaj moj u mu ĉu glas moj: i neka izaĊe iz propadljivosti ţivot moj (Jona 2,3; 7). Stoga ću, kaţe, sve dok ne proĊe bezakonje, tj. nasrtaji greha, prizivati Boga Višnjega (Ps.56,23) da bi mi dao najviše dobroĉinstvo, tj. da svojom vlašću istrebi sam prilog greha i potre idole strasnog uma, pokazavši bezidolnim naše nemoći (koje su prepune idola). Prema tome, ukoliko nisi dobio dar uzdrţanja, znaj da će te Gospod, kada ga prizoveš, uslišiti radi molitve i nade tvoje. Saznavši za namere Gospodnje, nemoj ţaliti zbog nemoći da poneseš podvig posta, nego se postaraj da se izbaviš od neprijatelja molitvom i blagodušnim trpljeljem. ? kada vas pomisli o vašoj nemoći i zlopaćenja poteraju iz grada pošćenja, beţite u drugi (Mt.10,23), tj. u grad molitve i blagodarenja. 69. Faraon je, moleći se, rekao: "Neka ukloni Bog od mene smrt ovu". I bio je uslišen. Demoni su od Gospoda iskali da im ne naredi da idu u bezdan. I oni su dobili ono što su traţili. Zar neće utoliko pre biti uslišen ĉovek Hrišćanin koji se moli za izbavljenje od mislene smrti? 70. [Dešava se da podviţnik] bude [neko vreme] prosvećivan i uspokojavan Boţanskom blagodaću. Ukoliko, pak, on, po njenom povlaĉenju, upada u lutanje uma i nepriliĉne porive, ropĉući ili predajući se beskorisnom uniniju (umesto da hrabro revnuje molitvom da bi u sebi vaspostavio spasonosno nastrojenje), biće sliĉan siromahu koji, dobivši milostinju iz carskog dvora, negoduje što ga nisu uveli unutra i smestili za carskom trpezom. 71. Blaţeni koji ne videše, a verovaše (Jn.20,29). Blaţeni su i oni koji, po umanjenju dejstva blagodati (ne nalazeći utehu u sebi samima, nego naprotiv osećajući uzastopnost nevolja i duboki mrak) ipak ne padaju u beznaĊe, već se krepe verom, hrabro trpeći u uverenju da će videti Nevidljivoga. 49

72. Smirenje koje se onima koji ga ištu daje blagodaću Boţijom, u svoje vreme, posle mnogih podviga, borbe i suza jeste neuporedivo snaţnije i više negoli smirenje kakvo srećemo kod ljudi koji su otpali od vrline. Oni koji su se udostojili prvog zaista su savršeni ljudi. 73. Kada je Ċavo odstupio od Gospoda, pristupiše mu anĊeli i sluţahu mu (Mt.4,11). Prema tome, nije napisano da su za vreme kušanja Gospoda bili prisutni anĊeli. Isto tako, kada mi bivamo iskušavani, anĊeli odstupaju od nas. Po udaljenju, pak, onih koji nas kušaju, oni ponovo prilaze i sluţe nam, pruţajući nam boţanstvene pomisli, uĉvršćenje, prosvećenje, skrušenost, trpljenje, sladost i sve što spasava, krepi i izgraĊuje dušu koja se potrudila u borbi. Natanailu je bilo reĉeno: Od sada ćete videti nebo otvoreno i anĊele Boţije kako uzlaze i silaze na Sina Ĉoveĉijega (Jn.1,51), tj. od sada će se na rod ljudski bogato izliti sluţenje i pomoć anĊela. 74. Sećaj se arhijereja sa ĉije je desne strane stao Ċavo kako bi mu se suprotstavljao (Zah.3,1), tj. [sećaj] se svake desne pomisli, reĉi i dela, kako se ne bi iznenadio kada ti se desi nešto sliĉno. 75. Monah treba da zna šta je nemoć, navedena u reĉima: Pomiluj me, Gospode, jer sam nemoćan (Ps.6,3), i da postoji odstupanje od Boga, tj. bolest Ċavola i njegovih anĊela. 76. GvoţĊe se ne moţe dotaći kada ga dotakne oganj. I ĉeste molitve um ĉine vrlo snaţnim u borbi protiv neprijatelja. Stoga se demoni na svaki naĉin staraju da nas raslabe lenjošću i odvuku od trpeljivog prebivanja na molitvi. Oni, naime, znaju koliko je ona za njih štetna i koliko umu pomaţe u borbi. 77. David je prihvatio usrdnost onih koji su zajedno sa njim izašli iz Sekelaga protiv inoplemenika, iako su, kao premoreni, ostali kod Vosorovog potoka2*). Po povratku iz pobede nad varvarima, on je ĉuo da su neki govorili da ne treba davati deo plena onima koji su zbog iznurenosti sedeli kod potoka. Videvši da su se postideli i da ne znaju šta da kaţu, predobri David ih je uzeo u zaštitu govoreći: "Oni su bili ostavljeni da ĉuvaju stvari". Potom im je da deo plena koji je bio jednak sa onim koji su dobili ratnici koji su se hrabro i smelo borili (1.Car.30,21). Zamisli sada da je neki brat u poĉetku pokazao veliku revnost, a potom unekoliko oslabio u podvizima. Moţda će se njemu vera, pokajanje. smirenje, plaĉ, trpljenje, nada, velikodušnost i ostalo uraĉunati u stvari spasenja, ukoliko bude sedeo pored njih i strpljivo sa njima prebivao, ĉekajući Gospoda Isusa Hrista. Ĉak i da je slab u vidljivim podvizima i on će dobiti neki veĉni dar. 78. Levitima i jerejima su nazvani oni koji su sebe u potpunosti posvetili Bogu, tj. i delanjem i sagledavanjem. Stokom, pak, levitskom se nazivaju oni koji ne slede trag strasti, već pokazuju stremljenje ka vrlinama, neprestano ih ţele i po svojim snagama revnuju za njih, premda zbog rĊavosti ne uspevaju [u nameri], Ipak, kad doĊe vreme i oni će (moţemo se nadati) dobiti dar bestrašća jedino po ĉovekoljublju Boţijem. Jer, reĉeno je: Ţelju siromaha uslišio si, Gospode (Ps.9,38). 79. Javne i tajne udarce koje nam nanosi neprijatelj mi ĉesto osećamo i vidimo. MeĊutim, muke i neprijatnosti koje on od nas trpi kada napredujemo u sticanju vrlina, ili se kajemo za grehe, ili podnosimo uvrede, ili smo blagodušni u nesrećama, ili prebivamo u 2

Druţina koja je pošla iz Sekelaga brojala je oko 600 ljudi. Došavši do Vosorovog potoka njih 200 nisu imali snage da idu dalje. David ih je ostavio di ĉuvaju stvari i pošao dalje sa njih 400. Njihova usrdnost se projavila u njihovom kretanju na pohod, - prim. prev.

50

molitvama mi, po promislu Boţijem, ne vidimo, kako se ne bismo nadimali. Naime, kada vršimo dela blagoĉašća, on se razdire, muĉi, plaĉe i raspada. Jer, pravedno je y Boga, kako govori apostol, da uzvrati muku onima koji vas muĉe (2.Sol. 1,6). 80. Panj koji je ostareo na zemlji ili na kamenu od vodene vlage moţe da potera izdanke, kao nove sadnice. I mi, kada nas oţivi sila Duha Svetoga, moţemo da proklijamo netruleţnost, koju smo primili po prirodi, te da damo plod, kao što ga daju nove sadnice, premda smo i padali u starog ĉoveka. 81. Duši koja oĉajava usled obilja iskušenja i mnogih grehova i koja govori: "Propala je svaka nada. Mi smo ubijeni", Bog (koji ne oĉajava povodom našeg spasenja) govori: Oţivećete i poznaćete da sam ja Gospod (Jez.37,6). Duši koja je u nedoumici odnosno vrlina kojima moţe ponovo da se rodi u Hristu, opet se govori: Duh Sveti doći će na tebe (Lk.1,35). Gde je, pak, prisutan Duh Sveti, nemoj traţiti zakon prirode i obiĉno sledovanje uzroka i posledice. Jer, svemoguć je Sveti Duh kome se poklanjamo: On će i ono što je po prirodi nemoguće u tebi proizvesti svojom silom, usled ĉega ćeš se zadiviti. Osim toga, On će tvoj um uĉiniti pobednikom, iako je ranije trpeo poraz. Jer, Utešitelj koji nam dolazi odozgo jeste viši od svega. On će i tebe uzdići iznad svih prirodnih pokreta ploti i demonskih strasti. 82. Podvizavaj se da saĉuvaš neoštećenom svetlozarnost tvoga vladiĉanskoga uma. Ako poĉneš sa strašću da gledaš na sve, znaĉi da te je Gospod pomraĉio, nabacivši pokrivaĉ na tvoje lice. [Tada] svetlost oĉiju tvojih pije sa tobom (Ps.37,11). Ipak, ĉak i da tako stoje stvari sa tobom, zaboravi na umor i nemoj prestajati da se moliš sa svetim Davidom: Pošalji svetlost tvoju i istinu tvoju jer sam pomraĉen uninijem: [Ti si] spasenje lica moga i Bog moj (Ps.42,35). Kad pošalješ Duha tvoga, opet se izgraĊuju, i (tako) obnavljaš lice zemlje (Ps.103,30). 83. Blaţen je onaj ko ovde danonoćno nenasito jede i pije Psalme i molitve, ukrepljujući se slavnim ĉitanjem Pisma. Jer, takvo priĉešćivanje će duši pruţiti neiscrpnu radost u budućem veku. 84. Svim silama se staraj da ne padaš, budući da krepkom borcu ne dolikuje da pada. Ukoliko se i desi da padneš, brzo ustaj i opet stoj na dobrom podvigu. Ukoliko se sa tobom, usled odstupanja blagodati, mnogo puta desi prvo [tj. padanje], neka nebrojeno bude i drugo, tj. ustajanje. I tako do kraja tvoga ţivota. Jer, pisano je: Ako sedam puta padne pravedni, sedam puta će i ustati (Priĉ.24,16). Sve dok drţiš oruţje svete shime {tj. rešenost da sluţiš Bogu), uz suze i molbe Bogu, ti se ubrajaš u one koji stoje, pa makar i ĉesto padao. Dok ţiviš sa monasima, ti kao smeli vojnik bivaš ranjavan spreda. Stoga ćeš biti pohvaljen, budući da ranjavan nisi popustio i odstupio. Ukoliko, pak, odstupiš od inoka, rane ćeš već dobijati od pozadi, kao plašljivac i begunac, koji se zbunio i napustio redove. 85. Gore je oĉajavati, negoli grešiti. Juda izdajnik je bio malodušan i neiskusan u borbi. Stoga je zapao u oĉajanje. Saletevši ga, neprijatelj je na njega nabacio petlju. Doţivevši strašan pad, meĊutim, Petar (tj. ĉvrsti kamen) beše iskusan u borbi, te nije pao duhom. On se nije predao oĉajanju u velikoj svojoj tuzi, nego je skoĉio i izlio gorke suze iz skrušenog i smirenog srca. Videvši ga, naš protivnik je odmah odskoĉio i pobegao daleko, opaljivan silnim plamenom u lice i ljuto zapomaţući. 86. Monah je duţan da do samog kraja vodi nepomirljivu borbu protiv tri strasti: protiv stomakougaĊanja, protiv taštine i protiv srebroljublja, koje je idolopoklonstvo. 87. Jedan od careva Izrailjevih je pobedio pećinski narod i druge varvare sa njima uz Psalme i pesme duhovne, koje su pevali uz Davidove reĉi i njegovu liru. I ti imaš tvoje 51

pećinske varvare, tj. demone koji se guraju u tvoja ĉula i udove i koji opterećuju tvoje telo raspaljivanjem. Oni te navode da strasno gledaš, slušaš i mirišeš, da govoriš nepriliĉne reĉi, da imaš oĉi pune bluda i da si spolja i iznutra sav smeten na vavilonski naĉin. Pobrini se i ti, najzad, da velikom verom, i Psalmima i duhovnim pesmama istrebiš te pešternike koji zlotvore u tebi. 88. Gospod hoće da se ĉovek spasava preko ĉoveka. Tako se i Ċavo trudi da ĉovek gine preko ĉovek. Stoga se treba kloniti bliskosti sa prezrivim, zlomislećim i priĉljivim ĉovekom, kako zajedno sa njim ne bismo dospeli u pakao. Jer, spasenje jedva postiţe i onaj ko se zbliţi sa pravednim. Onaj ko sa zlim poĉne da opšti bez opreza, kao zarazu ili gubu obrešće brodolom. I ko će ţaliti onoga ko sa radosnim licem prilazi zmaju? Beţi od onih koji se nisu nauĉili da vladaju jezikom, koji seju razdore i koji su smeteni i spolja i iznutra. 89. Onaj ko ţeli da ga nazovu mudrim i razumnim i prijateljem Boţijim, neka se usrdno stara da svoju dušu pred Njega predstavi u stanju u kojem ju je primio, tj. ĉistu, nepovreĊenu, neporoĉnu. Zbog toga će biti uvenĉan na nebesima i ublaţen od strane anĊela. 90. Jedna dobra reĉ je nekada neĉistog razbojnika uĉinila ĉistim i svetim i uvela ga u raj. I jedna loša reĉ je Mojsiju prepreĉila ulaz u obećanu zemlju. Stoga nemojmo smatrati da je priĉljivost beznaĉajna bolest: zloreĉivi i praznoslovci zakljuĉavaju pred sobom Carstvo nebesko. Priĉljivi ĉovek ovde još moţe da ima nekakvog uspeha. MeĊutim, tamo ne moţe imati nikakvog: Zla će ga uloviti u propast (Ps.139,12). Dobro je rekao jedan mudar ĉovek da je bolje pasti sa visine na zemlju, negoli pasti zbog jezika. Stoga bi bilo najbolje da poslušamo svetog Jakova koji piše: Neka bude svaki ĉovek brz ĉuti a spor govoriti (Jak.1, 19). 91. Kako ne bismo lutali i rasejavali se, prelešćujući se taštinom, dobro je da slušamo proroka koji govori: Idite ljudi moji, i uĊite u klet vašu, tj. u klet srca vašeg, sakrivenu od svakog ĉulnog utiska, u bezobrazno obitavalište, obasjano bestrašćem i osenjeno svetom blagodaću, zatvorite vrata svoja od svega vidljivog i sklonite se na kratko (s obzirom da je i ceo ţivot ljudski kratak). Potom on dodaje: Dokle proĊe gnjev Gospodnji (Is.26.20), ili kao što je neko drugi rekao: Dok ne proĊe bezakonje (Ps.56,2). Jer, i bezakonje, pa prema tome i demoni, i strasti, i gresi jesu gnev Boţiji, kako i Isaija govori Bogu: Ti si se razgnevio i mi smo zgrešili (64,5). Taj gnev ĉovek moţe izbeći ukoliko u molitvi neprestano pazi na srce i ukoliko se usrdno stara da bude unutra, u unutrašnjoj svojoj nepristupnoj kleti. Jer, neko govori: Privuci mudrost u unutrašnjost svoju (up. Priĉ.8,12; Sir.45,31; 51,18). Neko drugi, pak, kaţe: Sva je slava kćepi Careve unutra (Ps.44,14), te dodaje: I bi preda mnom trud dok ne uĊoh u svetilište Boţije (Ps.72,P), na goru nasleĊa, u gotovo ţilište (Ps.32,14), koje si saĉinio Gospode, u svetinju koju steĉe desnica tvoja (Is.77,54). 92. Onaj ko zaista ţeli da se odrekne sveta neka podraţava blaţenog proroka Jeliseja. Obuzet velikom ljubavlju prema Bogu, koja se razvila u plamen, on sa sobom nije uzeo ni jednu stvar od svoga imetka. [Podviţnik] sve što ima treba da podeli siromašnima. Uzevši na pleća krst Gospodnji, neka on dragovoljno hodi u smrt, tj. vinovnicu veĉnoga Carstva. 93. Kada osetiš da Amorejac u tebi raste kao hrast, usrdno se moli Gospodu da isuši njegov plod odozgo, tj. greh na delu, kao i njegovo korenje odozdo, tj. neĉiste pomisli. I neka Gospod otera Amorejca od lica tvoga. 52

94. Ne treba da se ĉudite kada vidite [ljude] koji se podsmevaju našem bezmolviju. Oni, naime, sami nisu u stanju da bezmolvstvuju. Bolje je da pevanjem odagnate loš utisak koji su izazvali. Vi ne treba da zlopamtite, već da uvećavate vaše povinovanje Bogu, prizivajući u pesmi: Bogu se povinuj, dušo moja (Ps. 61,6). Jer, umesto da me vole, oklevetaše me, a ja se molih (Ps.108,4) i za moje i za njihovo iscelenje. 95. Ako na moru ne dune silni vetar, neće se pojaviti talasi. Ako na nas ne napadne demon, neće se uznemiriti strastima ni duša, ni telo. 96. Ukoliko te uvek greje molitva i Boţanska blagodat, ti si, po reĉima Boţanstvenog Pisma, obuĉen u oruţje svetlosti. Tvoja je odeća topla, a tvoji neprijatelji su obuĉeni u stid i drhtanje od hladnoće, kao u dvostruku odeću. 97. Drţeći se sećanja na svoje greške, nemoj biti lenj da udaraš u svoje grudi kako bi razbio i smekšao okamenjeno srce. I rudari razbijaju rudonosno tlo. U njemu ćeš naći zlatnu ţilu i obradovaćeš se zbog skrivenog blaga. 98. Plamen ĉeţnje za višim dobrima i svetom pouĉavanju u reĉima Duha neka neprestano gori na ţrtveniku tvoje duše. 99. Ukoliko se uvek budeš starao da obuvaš noge u pripravnost za jevanĊelje mira (Ef.6,15), svakako ćeš dobro urediti i svoj sopstveni dom i dom tvoga bliţnjeg. Ukoliko, pak, postaneš malodušan (u susretu sa neprijatnostima), bićeš nevidljivo popljuvan i po zakonu ćeš naslediti ime bosoga (Pon.25,910). 100. Po Jovanu, Bog je ljubav. Stoga onaj ko voli, prebiva u Bogu i Bog u njemu. Onaj, pak, ko mrzi bliţnjega, razorivši savez ljubavi, oĉigledno umesto ljubavi prihvata mrţnju. Onaj ko mrzi onoga ko je iste prirode sa njim, nalazi se daleko od Boga. Jer, Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu (1.Jn.4,16). Njemu slava i sila u vekove vekova. Amin.

53

BLAŢENI AVA ZOSIMA PALESTINSKI Kratko svedoĉanstvo o njemu Drevni latinski prevodilac Razgovora prepodobnog Zosime donosi sledeći predgovor: "Veoma cenim te razgovore s obzirom da su u njima jasno izloţena istinita svojstva asketskog podviga i s obzirom da su obilno proţeti duhovnim pomazanjem i slatkim miomirisom svetinje. Ništa drugo nisam tako rado prepisivao i ništa drugo nisam sa sliĉnom srdaĉnom sladošću prevodio. Stoga sam i rešio da ispitam ko im je bio autor i u koje vreme je ţiveo, budući da ni jedno ni drugo nije bilo sa izvesnošću poznato, Nije se saĉuvalo mnogo tih razgovora, Zapisivao ih je, oĉigledno, neki usrdni slušalac na osnovu reĉi iz usta samog starca, koji je za vreme svog dugogodišnjeg monaškog ţivota prošao kroz sve stepene hrišćanskog savršenstva i uspeo se na sam vrh svetinje koja je dostupna smrtnom ĉoveku uz pomoć Boţanske blagodati. Autor Razgovora ss zove blaţeni ava Zosima. O onome ko ih je zapisivao zabeleţeno je samo da je bio jedan od njegovih redovnih slušalaca, i verovatno sabrat obitelji u kojoj je ava Zosima ţiveo pored reke Jordana. Ko je, pak, bio ava Zosima? Posle dugog i paţljivog istraţivanja došao sam do zakljuĉka da je autor Razgovora upravo slavni Zosima koji je sviše bio izabran da ĉuje o naĉinu ţivota svete pokajnice Marije Egipatske iz njenih sopstvenih usta. On je potom priĉestio i pogrebao prepodobnu majku".

54

Svoje mišljenje pisac predgovora potvrĊuje time što neke okolnosti iz ţivota ave Zosime koji je izrekao pouke liĉe na detalje iz ţivota ave Zosime koji je video svetu Mariju Egipatsku i koji je o njoj ispriĉao. 1. U Ţitiju svete Marije Egipatske se kaţe da je ava Zosima u mladosti stupio u manastir i u njemu proveo pedeset tri godine. Potom je, po ukazanju sviše, prešao u jedan od manastira uz reku Jordan. Izlazeći iz njega, on je video svetu Mariju. I u Razgovorima se pominje da je ava Zosima, koji ih je vodio, ranije ţiveo u nekom manastiru u Tiru. Osim toga, iz Razgovora ss vidi da je neko vreme bio u Neapolju (u Samariji), te najzad, u Obitelji svetog Gerasima. Poslednja ukazanja oĉigledno objašnjavaju prva. 2. U Ţitiju svete Marije se za avu Zosimu kaţe da je bio bogat duhovnim iskustvom i da su mu se stoga za savet obraćali ne samo ţitelji njegovog, nego i drugih, bliskih i dalekih manastira. On oĉito nije voleo da piše, nego je samo govorio. Ni Ţitije svete Marije nije napisao on, nego ga je predao usmeno. Ono je ostalo meĊu bratijom sve dok ga sveti Sofronije nije zapisao. Da je isti bio i autor Razgovora pokazuje sam vid njihovog izlaganja: njega su pitali, a on je odgovarao. Dvadesetdeveti razgovor se vodi u obitelji svetog Gerasima. Moţe se pretpostaviti da su i drugi voĊeni na istom mestu i da ih je zapisao neko od njegovih najbliţil uĉenika. 3 Ava Zosima, koji govori pouke, voli da navodi izreke otaca. On navodi samo starce praih vremena i to na naĉin koji ukazuje da je sećanje na njih još uvek bilo sveţe. To ukazuje na kraj ĉetvrtog i poĉetak petog veka. Kaţu da je Marija Egipatska poĉinula oko 430. godine. Ava Zosima je prešao u obitelj pored Jordana kada mu je bilo. kako se pretpostavlja, sedamdeset godina. U obitelji je proţiveo trideset godine, a umro je u starosti od sto godina. Za nekoga ko je ţiveo u prvoj polovini petog veka, izreke staraca ĉetvrtog veka su mogle biti sveţe. Mi se moţemo saglasiti sa takvim rasuĊivanjem, odreĊujući autora Razgovora, vreme kada su voĊeni i naĉin njihovog nastanka. Ava je govorio, a uĉenik koji je voleo duhovne pouke je zapisivao. Tako razgovori i poĉinju: "Govorio je", ili "Rekao je", ili "Priĉao je ava Zosima". Moţe se pretpostaviti da je razgovora bilo mnogo i da ih je mnogo bilo i zapisanih. Navedeni predstavljaju samo odlomak, koji je oĉigledno koristio Jovan Mosh, sastavljaĉ Duhovnog luga (Limonarija). Pomen prepodobnog Zosime se vrši ĉetvrtog aprila. U Patrologiji Minjea Razgovori su smešteni u 78. tomu. Oni se mogu naći i u rukopisnom Pateriku iz Obitelji svetog Save Palestinskog, gde su smešteni ka kraj prve glave, kao dodatak. U rukopisu su Razgovori predati kao jedna celina, bez razdeljenja. U štampanoj verziji ih je oznaĉeno ĉetrnaest. pri ĉemu pojedini odeljci sadrţe više od jednog razgovora. Pri prevodu smo smatrali da je prikladnije svaku pouku izdvojiti u poseban odeljak. U štampanoj knjizi svi Razgovori nisu preneti, a neki od štampanih nisu preneti u celini, Tako smo na kraju dobili trideset jedan odeljak.

BLAŢENI AVA ZOSIMA PALESTINSKI RAZGOVORI BLAŢENOG AVE ZOSIME

55

1. Osenivši usta krsnim znakom, blaţeni Zosima je poĉeo da govori: "Ovaplotivši se, Bog Slovo je darovao veliku blagodat onima koji su poverovali i koji veruju u Njega. (I danas moţemo verovati i, ukoliko ţelimo, odmah postaviti poĉetak). Jer, [ĉovek] koji poţeli proizvoljenjem i kome blagodat sadejstvuje, ukoliko ushte moţe ceo svet smatrati ništavnim". Potom je on podigao nešto što je našao, tj. slamku, ili nit, ili nešto drugo beznaĉajno i dodao: "Da li će se neko boriti, sporiti, zlopamtiti ili sekirati zbog ovoga, izuzev ako nije izgubio um? Dakle, ĉovek Boţiji, koji se stalno uzdiţe i napreduje, svakako će i ceo svet smatrati ovakvom slamkom. Jer, kao što uvek govorim, nije štetno imati, nego imati pristrasno. Ko ne zna da je od svega što imamo nama najdraţe naše telo? MeĊutim, ukoliko doĊe ĉas, nama je naloţeno da i njega prezremo. I kad nam je nareĊeno da prenebregavamo samo telo, utoliko pre treba da prenebregavamo ono što je izvan tela. Bez nuţde, tj. naprosto i sluĉajno ne treba ga govorimo o stvarima, niti da se izlaţemo smrti i ginemo, što je inaĉe svojstveno ĉoveku koji je izgubio um. Naprotiv, treba da ĉekamo vreme i da smo spremni". On se setio brata koji je imao povrće, te je dodao: "Nije li on sejao? Nije li se trudio? Nije li sadio i obraĊivao? MeĊutim, on nije ĉupao i nije bacao: on je imao kao da nema [ništa]. Stoga, kada je kod njega došao starac sa namerom da ga isproba, i poĉeo da uništava [povrće], on se izgubio i sakrio. Kada je ostao samo jedan koren, on mu je rekao: "Ako ţeliš, oĉe, ostavi ga da te ugostim". Shvativši da je brat istinski sluga Boţiji (a ne povrća), sveti mu je rekao: "Duh Boţiji je poĉinuo na tebi, brate". Da je bio pristrasan prema povrću, odmah bi se projavila njegova tuga i uznemirenje. MeĊutim, on je pokazao da ga je imao kao da ga nije imao". Ava Zosima je rekao: "I demoni primećuju takvo ponašanje. Videći da se ĉovek prema stvarima odnosi bez strasti, ne uznemiravajući se i ne sekirajući se [zbog njih], oni zakljuĉuju da on hoda zemljom, ali da u sebi nema zemaljsko razmišljanje" 2. On je opet rekao: "Namere pripadaju proizvoljenju. Plameno proizvoljenje za jedan ĉas moţe prineti Bogu više negoli lenjivo proizvoljelje za pedeset godina. Demoni se plaše videći da ĉovek, budući vreĊan, bešĉašćen, oštećen i podvrgnut sliĉnim neprijatnostima, tuguje što sve ne podnosi plemenito, a ne stoga što se zlopati. Oni, naime, vide da je on stupio na put istine i da ima jaku ţelju da hodi po Boţijim zapovestima". On se setio svetog Pahomija koga je stariji brat, na njegovu ţelju da (po Boţanstvenom daru) proširi manastir, ukorio govoreći: "Prestani da se upuštaš u suvišno". Ĉuvši prekor i znajući da ĉini dobro, on je osetio pokret [negodovanja]. Ipak, imajući uzdrţljivo srce, on nije protivreĉio bratu. Kada je nastupila noć, on je otišao u svoj kutak i poĉeo da plaĉe i da se moli, govoreći: "Boţe, u meni je još uvek telesno razmišljanje i još uvek ţivim po telu. Teško meni, s obzirom da ću, po Pismu (Rim.8,13), umreti. Posle podviga i pripremanja srca, mene opet obuzima gnev, makar i radi dobra. Pomiluj me, Gospode, da ne poginem sasvim. Jer, ukoliko me ne utvrdiš i neprijatelj u meni naĊe svoj mali strasni deo, ja ću postati njegov zarobljenik: Jer, koji sav zakon odrţi, a sagreši u jednome, kriv je za sve (Jak.2,10). Ipak, verujem da ću, pomagan velikom štedrošću tvojom, na kraju nauĉiti da hodim putem svetih tvojih, stremeći za onim što je preda mnom (Fil.3,13). Oni su, naime, doliĉno posramili neprijatelja. Ukoliko ga sam najpre ne pobedim, kako ću, Gospode, moći da nauĉim one koje prizoveš da zajedno sa mnom provode ovakav ţivot". U molitvi je on proveo celu noć, sa suzama izgovarajući sliĉne reĉi, 56

sve dok nije nastupio dan. Od znoja se pod njim napravilo blato, s obzirom da beše vreme za ţetvu i da je mesto bilo veoma toplo. Blaţeni je govorio, diveći se: "Njegove suze nisu znale za meru. Kako da Gospod takvom proizvoljenju ne daruje sva blaga? Ja verujem da je iste veĉeri Bog njemu dao sve što je iskao, s obzirom da beše mrtav za sve". 3. On je govorio: "Onaj ko, misleći o ĉoveku koji ga je uvredio, ili mu priĉinio štetu, ili ga oklevetao ili mu uĉinio neko drugo zlo, poĉne da ispreda pomisli protiv njega u stvari zloumišlja protiv samog sebe, sliĉno demonima. Jer, to mu je dovoljno zloumišljanje protiv sebe. I zašto govorim: "Ako ispreda pomisli"? On će se prema njemu nepravedno poneti ukoliko ga se ne bude sećao kao svoga lekara. Jer, on ĉisti ono od ĉega on strada. Stoga je duţan da ga se seća kao lekara koga mu je poslao Hristos - Hrista radi treba da podneseš sve i da ga smatraš dobroĉiniteljem. Ukoliko ne odstupiš od zloće i ukoliko ne poţeliš da odstupiš, Gospod Bog nije kriv. Stradanje je obeleţje bolesne duše: kad ne bi bio bolestan, ne bi ni patio. Stoga si duţan da blagodariš bratu preko koga si poznao svoju bolest, te da njegovo dobroĉinstvo primiš kao dragoceni lek koji ti šalje Isus. Ukoliko, pak, ne samo ne zahvaljuješ, nego još ispredaš pomisli protiv njega, u stvari ti kao da govoriš Isusu: "Neću da me izleĉiš. Ne ţelim da primim tvoje lekove. Hoću da istrulim u svojim ranama. Hoću da budem poslušan demonima". Šta će, dakle, da uĉini Gospod? Budući snishodljiv prema našoj zloći, Gospod nam je dao svete zapovesti koje je ĉiste kao [sredstva za] spaljivanje i ĉišćenje. Stoga onaj ko ţeli i traţi isceljenje i da se oslobodi bolesti treba da pretrpi ono što mu nalaţe lekar. Naravno, bolesnik ne oseća zadovoljstvo kada ga operišu, spaljuJU [ranu] ili je ĉiste. Naprotiv, on ih se seća sa odvratnošću. Ipak, ubedivši se da se bez njih ne moţe osloboditi bolesti, on se predaje u ruke lekara, znajući da će malom odvratnošću izbaviti od silnog rastrojstva i dugotrajne bolesti. Spaljivaĉ Hristov je onaj ko ti priĉinjava štetu. MeĊutim, ukoliko hrabro pretrpiš, on će te osloboditi od lakomosti. Ukoliko, pak, ne pretrpiš, sam sebi ćeš priĉiniti nepravdu. Nemoj osuĊivati brata svoga. Iz iskušenja mi, meĊutim, izbegavajući Hristov lek i ostavljajući samoukorevanje, poĉinjemo da ispredamo pomisli [gneva] protiv našeg dobrotvora, sliĉno ludacima". 4. On je govorio: "Ukini pomisli i neće biti ni jednog svetog. Neko od svetih je govorio: "Onaj ko beţi od korisnog iskušenja u stvari beţi od veĉnog ţivota". Ko je bio uzroĉnik venaca kod svetih muĉenika, ako ne muĉitelji? Ko je svetom Stefanu pruţio slavu, ako ne oni koji su ga zasuli kamenjem". On je ĉesto navodio izreku Evagrija: "Ja ne krivim one koji me grde. Naprotiv, ja ih nazivam dobrotvorima i ne odbacujem Lekara duša, koji taštoj duši nudi lek smirenja. Ja se, naime, plašim da On jednom ne kaţe mojoj duši: Leĉismo Vavilon, ali se ne isceli (Jer.51,9)". On je govorio: "Evagrije se plašio da mu Hristos, prekorevajući ga, ne kaţe: "Evagrije, bio si bolestan taštinom, te sam ti pruţio lek smirenja kako bi se oĉistio. MeĊutim, ti se nisi oĉistio". Mi treba da znamo da o nama govori istinu samo onaj ko nas osuĊuje". On je govorio: "Gospod, koji ispituje srca i bubrege, zna da je sve naše dostojno prekora, srama i popljuvanja, ĉak i da nas svi ljudi hvale i uznose. Ukoliko kaţu: "Uĉinio si jedno ili drugo", ja ću odgovoriti: "Šta je uopšte dobro od svega što sam uĉinio". Niko o meni ne govori laţ osim onih koji me hvale i uznose. I niko o meni ne govori istinu osim onih koji me prekorevaju i poniţavaju. Ĉak ni oni, meĊutim, ne govore potpunu istinu. 57

Ukoliko bi saznali samo jedan deo (a ne i svu puĉinu naših zala), oni bi se okrenuli od naših duša kod od blata, kao do smrada i neĉistog vazduha. Kad bi se svi udovi tela ljudskih pretvorili u jezik da nas prekorevaju, ubeĊen sam da ipak ne bi mogli u potpunosti da izraze sve naše bešĉašće. Jer, onaj ko nas prekoreva i izobliĉava iznosi samo jedan deo [naših zala], ne mogući da kaţe o svemu. Pravedni Jov je rekao: Pun sam bešĉašća (Jov 10,15). Ono što je pupo, pak, u sebe više ne prima dodatka. Šta tek da kaţemo mi, koji smo puĉina zla? Nas je Ċavo smirio sa svakim grehom i mi smo duţni da budemo zahvalni onima koji nas smiruju. Jer, oni koji su blagodarni onima koji ih smiravaju u stvari satiru Ċavola. Sveti oci su rekli da će se smirenje koje se spušta do pakla uspeti do nebesa, i da će se, naprotiv, gordost koja se uzvišuje do nebesa, zbaciti u pakao". On je govorio: "Ko će naterati smirenog da ispreda pomisli protiv bilo koga? Jer, ma šta da pretrpi ili ĉuje, smireni sve koristi kao povod da sam sebe izgrdi i ponizi". On se opomenuo ave Mojsija koji je, kada su ga klirici isterali iz oltara sa reĉima: "Izlazi napolje, Etiopljanine", sam sebe poĉeo da prekoreva reĉima: "Neĉisti crnokošĉe, dobro su sa tobom postupili. Kad nisi ĉovek, zašto se guraš meĊu ljude". 5. On je govorio: "Bilo šta da se desi, smireni odmah pribegava molitvi i sve smatra dobrotvorima. Mi smo, meĊutim, napustili put istine i rukovoĊenje svetih, te ţelimo da otvorimo put koji je u skladu sa našim lukavim prohtevima. Jer, šta je lakše od onoga što ĉujemo od svetog i delatnog nastavnika ave Amona, koji govori: "Pomno pazi na sebe kako bi mogao da oćutiš i da ne progovoriš kada te neko oskorbi u bilo kojoj stvari. Pošto neprestanom molitvom tvoje srce postane krotko, ti zamoli brata za oproštaj". Zaista, onaj ko voli istiniti i prav put, uvek silno prekoreva i izobliĉuje sebe ukoliko se zbog neĉega smuti, govoreći: "Što si se razbesnela, dušo moja? Zašto se smućuješ kao mahnita? Time samo pokazuješ da si bolespa. Jer, kad ne bi bila bolesna, ne bi stradala. Zaboravljajući da prekoriš samu sebe, ti zameraš bratu koji ti je delatno i istinski pokazao tvoju bolest. Nauĉi se zapovestima Hrista, koji vreĊan ne uzvraćaše uvredom i stradajući ne prećaše (1.Pt.2,23). Ĉuješ li šta govori i šta pokazuje delom: LeĊa svoja podmetah

onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me šamarahu. Ne zaklonih lica svoga od ruganja, ni od pljuvanja (Is.50,6). Ti, pak, okajana, zbog jedne psovke i uvrede sediš i

ispredaš nebrojene pomisli, zloumušljajući protiv same sebe, sliĉno demonima. Jer, moţe li demon takvoj duši uĉiniti nešto strašnije od onoga što ona sama sebi ĉini? Gledamo Krst Hristov, svakodnevno ĉitamo o stradanjima koja je pretrpeo radi nas, a sami nismo u stanju da podnesemo ni jednu uvredu. Zaista smo skrenuli sa pravog puta". On je govorio: "Onaj ko ne bude hodio putem kojim su išli svi sveti, tj. ko hrabro ne trpi bešĉašće i štetu, uopšte neće imati nikakav uspeh, pa makar doţiveo i Matusalove godine. Naprotiv, on će samo isprazno potrošiti svoje godine". On je govorio: "Jednom sam bio kod blaţene Dionisije, od koje je jedan brat zatraţio blagoslov. Ona mu je dala koliko je trebalo. MeĊutim, pošto mu je dato manje nego što je traţio, on je poĉeo da je vreĊa, te da protiv nje i mene govori nepriliĉne reĉi. Ĉuvši ga, nju je zabolelo, te je ushtela da mu nekako uzvrati. Videvši njenu [nameru], ja sam joj rekao: "Šta radiš? Zloumišljaš protiv same sebe, s obzirom da ćeš svojoj duši oduzeti svaku vrlinu Jer, šta si dostojno pretrpela za ono što je Hristos pretrpeo za tebe. Znam, gospoĊo, da si razbacala nonac kao Ċubre. MeĊutim, ukoliko se ne potrudiš da 58

stekneš krotost, liĉićeš na kovaĉa koji udara po komadu gvoţĊa, ali ne uspeva da napravi posudu"". On joj je govorio: "Slušaj šta kaţe Ignjatije Bogonosac: "Neophodna je krotost kojom se slama sva sila kneza ovoga sveta". Znak da smo odbacili svet jeste da se ne uznemiravamo ni zbog ĉega. Dešava se, naime, da [ĉovek] prezre mnoga blaga, da bi se potom zbog prilepljivanja za jednu iglu smućivao. Na taj naĉin igla zauzima mesto ĉitavih riznica, te [ĉovek] postaje rob igle, ili kukulje [tj. monaškog pokrivala], ili mantije, ili knjige, prestajući da bude sluga Boţiji. Dobro je rekao neko od mudrih: "Koliko je strasti u duši, toliko je i gospodara". I Gospod govori: Gde je blago vaše, onde he biti i srce vaše (Mt.6,21). Apostol takoĊe kaţe: Jer od koga je ko pobeĊen, tome i robuje (2.Pt.2,19). Saslušavši me, ona me je pogledala zaĉuĊeno i rekla: "Neka bi našao Boga za kojim ĉezneš"". 6. Blaţeni je govorio: "Duša bi htela da se spase. MeĊutim, ţudeći za ispraznim i baveći se njime, ona izbegava napore. U stvari, zapravo nisu teške zapovesti, nego naši lukavi prohtevi. Dešava se da ponekad iz straha od mora ili od razbojnika prezremo sve i bez ustezanja bacamo svoje stvari, videći da nam se smrt pribliţava. Kada već moţemo da prezremo sve ne bi li smo još malo poţiveli na zemlji i kad već smatramo da smo imali sreću ukoliko smo, sve ostalo izgubivši, spasli sebe od razbojnika ili od mora (iako smo se neposredno pre toga srdili već zbog jedne lepte), zbog ĉega ne mislimo na isti naĉin i kada se radi o veĉnom ţivotu? Zbog ĉega strah Boţiji nije snaţan onoliko koliko je snaţan strah od mora, kao što reĉe neko od svetih". Kao potvrdu svojih reĉi, ava je ispriĉao sluĉaj o kome je jednom ĉuo. "Jedan [trgovac] dragim kamenjem i biserjem se ukrcao na brod, zajedno sa svojom decom, imajući nameru da ostvari zaradu. Desilo se zavoli jednog deĉaka iz brodske posade, koji ga je sluţio i koji je uţivao pored njega, jedući zajedno sa njim. Jednog dana je deĉko ĉuo kako se mornari došaptavaju meĊu sobom, dogovarajući se da trgovca bace u more radi njegovog dragocenog kamenja. On je potom sa tuţnim licem pošao kod trgovca da bi ga po obiĉaju usluţio. On ga je zapitao: "Zašto si danas ţalostan". On se, meĊutim, uzdrţao, ništa ne govoreći. Trgovac ga je ponovo pitao: "Reci mi istinu. Šta je bilo". Deĉak je zaplakao i ispriĉao mu šta su mornari odluĉili protiv njega. "Zaista je tako", pitao je trgovac. On je odgovorio: "Da, tako su se dogovorili". Tada je trgovac pozvao svoju decu i rekao: "Sve što vam kaţem uradite bez ustezanja". Potom je rasprostro platno i poĉeo da im govori: "Donesite mi sanduke". Pošto su ih doneli, on je poĉeo da vadi kamenje. Nakon što ih je se rasprostro, on im je rekao: "Zar je to ţivot! Zbog njih sam došao u opasnost da me bace u more i da uskoro umrem, ne uzevši ništa sa sobom". Zatim je naredio deci: "Bacajte sve u more". Po njegovoj reĉi oni su odmah sve bacili u more. Mornari su se zaprepastili, a njihova zamisao je propala". Blaţeni je rekao: "Vidite li kako je, pošto se pokrenula njegova [dobra] pomisao, on odjednom postao mudroljubac i u reĉima i na delu sa ciljem da saĉuva kratki ţivot. I pravedno je postupio. On je rasuĊivao: "Ako umrem, neću imati nikakve koristi od kamenja". Mi, meĊutim, nismo spremni da pretrpimo ni mali gubitak radi zapovesti Hristove. I ukoliko uopšte treba da se ţalostimo, razlog treba da nam bude propast onoga ko nam je priĉinio štetu, a ne gubitak imovine. On, naime, sam sebe izbacuje iz Carstva, budući da nepravednici neće naslediti Carstva Boţijega (1.Kor.6,9). Ti, pak, trpeći nepravdu, primaš ţivot veĉni, kako govori Gospod: Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima (Mt.5,12). 59

Zanemarujući tugu zbog propasti uda Hristovog, mi sedimo i ispredamo pomisli o truleţnim, ništavnim, propadljivim i bezvrednim stvarima. Zaista se pravedno muĉimo. Jer, Bog nas je uzdigao u red udova tela, kome je glava sam Hristos, Bog naš, kako je rekao apostol; Svi udovi jednoga tela, iako su mnogi, jedno su telo (1.Kor.12,12). ? glava svih jeste Hristos (Ef.1,22). Stoga, brat koji te ţalosti u stvari jeste kao ranjena ruka ili kao bolesno oko. Kada osećamo bol, mi ne seĉemo ruku, piti vadimo oko, smatrajući da je njihov gubitak velika šteta. Naprotiv, mi na njih stavljamo najĉasniji Hristov peĉat [tj. krsno znamenje], prozivamo svete da se pomole za nas, umnoţavamo sopstvene priljeţne molitve Bogu i najzad pripremamo masti i obloge radi isceljenja bolesnog uda. Na isti naĉin na koji se, dakle, moliš za oko ili ruku kako bi se izleĉili i prestali da ti priĉinjavaju bol, moli se i za svoga brata. Mi, meĊutim, gledamo kako udovi Hristovi trpe štetu i ne tugujemo zbog njih, već se ĉak i molimo protiv njih, što je svojstveno ljudima koji nemaju milostivu unutrašnjost". On je rekao: "Onaj ko ima milostivu unutrašnjost, ljubav i samilost najpre samome sebi donosi radost i korist, a potom i bliţnjemu. Naprotiv, zloća ranjava i muĉi najpre onoga ko je ima. Premda izgleda da on priĉinjava štetu bliţnjemu ili u odnosu na imovinu, ili na ĉast, ili ĉak na samo telo, on u stvari sam sebe lišava [veĉnog] ţivota". On je naveo izreku: "Ono što nije štetno za dušu, nije štetno ni za ĉoveka". 7. Blaţeni je opet rekao: "Neko mi je jednom rekao: "Avo, postoje mnoge zapovesti. Ĉisto se pomraĉuje um od [nedoumice] koju da ispuni i koju da izostavi". Ja sam mu odgovorio: "Nemoj da se uznemiravaš. Ti samo treba da misliš da ćeš lako steći vrlinu ukoliko se prema stvarima budeš odnosio bez strasti. Ne svaĊajući se zbog njih, ti nećeš biti ni zlopamtljiv"". [On je govorio]: "Kakav napor predstavlja molitva za neprijatelje? Da li kao kopanje zemlje? Ili kao putovanje? Da li zahteva izdatke? Ti zahvaljuj za bešĉašće, pa ćeš biti uĉenik svetih apostola, koji su hodili radujući se što su se udostojili da podnesu sramotu za ime Hristovo (Dap.5,41). Oni su [primili sramotu] za ime Hristovo budući ĉisti i sveti, dok je mi [primamo] radi svojih grehova. Mi smo neĉasni i prokleti, ĉak i kad nas niko ne bešĉasti. Jer, prorok kaţe: Prokleti su koji skreću od zapovesti tvojih (Ps.118,21). Nisu, naime, svi dostojni da trpe bešĉašće za ime Hristovo, već samo sveti i ĉisti, kao što sam rekao. Mi smo, pak, duţni da pokaţemo zahvalnost i da ispovedimo da nas pravedno bešĉaste zbog naših rĊavih dela. MeĊutim, okajana duša zna svoja neĉista dela i da zasluţeno strada, pa ipak sedi i obmanjuje sopstvenu savest, ispredajući pomisli i govoreći: "On mi je to rekao i ponizio me i rugao mi se", zloumišljajući protiv same sebe i zauzimajući mesto demona. I sa dušom se dešava isto što i kod veština. Naime, glavni majstor uĉeniku predaje veštinu, te ga ostavlja da sam radi, nemajući više potrebe da sedi pored njega. On samo povremeno dolazi da pogleda nije li se ulenjio i nije li pokvario rad. Videći pokornu dušu, koja lako prima lukave pomisli, i demoni joj predaju satansku veštinu, nemajući potrebu da sede pored nje. Oni, naime, znaju da ona sama zloumišlja protin sebe, te je samo povremeno posećuju da pogledaju nije li se ulenjila. Ima li šta lakše od ljubavi prema svima i od toga da nas svi vole? I koju utehu ne pruţaju zapovesti Hristove? MeĊutim, naše proizvoljenje ne stremi [njihovom ispunjavanju]. Jer, kad bi stremilo, uz pomoć Boţije blagodati sve bi mu bilo lako. I mala teţnja naše volje privlaĉi Boga u pomoć, kako sam ĉesto govorio. Boţanstveni Antonije uĉi 60

da je za sticanje vrlina neophodna samo naša volja. "Za Carstvo nebesko nije neophodno da putujemo, niti treba da prelazimo mora kako bismo [stekli] vrlinu". I koji pokoj nema krotki i smireni? Zaista, krotki će naslediti zemlju i uţivaće u mnoštvu mira (Ps.36,11)". 8. Blaţeni je opet rekao: "Jednom smo - ja, jedan brat i nekolicina svetovnjaka išli neapoljskim putem i došli do mesta gde je bila carina. Znajući obiĉaj, svetovnjaci su dali porez. MeĊutim, brat koji je bio sa mnom poĉe da protivreĉi, govoreći: "Zar se usuĊujete da traţite od monaha". Ĉuvši ga, ja sam mu rekao: "Šta ĉiniš, brate? Ti kao da govoriš: ,Hteo, ne hteo, poštuj me kao svetoga'. [Druga bi stvar bila) da tn je on, videvši tvoju dobru volju i smirelje, ukazao poštovanje i rekao: ,Oprosti, [tj. proĊi]'. Prema tome, kao uĉenik Krotkog i Smirenog, daj [što traţe] i proĊi s mirom". Drugi put, kada sam bio u svetom gradu, prišao mi je jedan hristoljubac i rekao: "Brat i ja smo imali jedan nesporazum, zbog ĉega ne ţeli da se pomiri sa mnom. Molim te, porazgovaraj sa ljim". Ja sam sa radošću pristao. Pozvavši njegovog brata, ja sam mu govorio ono što moţe da raspoloţi na ljubav i na mir. Izgledalo je da sam ga ubedio, ali mi je posle svega rekao: "Ne mogu da se pomirim sa njim budući da sam se zakleo krstom". Osmehnuvši se, ja sam mu rekao: "Tvoja zakletva znaĉi sledeće: ,3aklinjem se Hriste, tvojim Ĉasnim Krstom da neću poštovati tioje zapovesti, već ću ispunjavati volju tvog neprijatelja, Ċavola'. Mi ne treba da ispunjavamo ono što smo rĊavo odredili. Naprotiv, mi treba da se kajemo i da ţalimo zbog zlih zakletvi, kao što govori bogonosni Vasilije. Jer, da se pokajao i da nije ispunio svoju zakletvu, Irod ne bi upao u veliki greh i obezglavio Hristovog Preteĉu". Na kraju sam mu pokazao mesto iz svetog Vasilija, koji pominje Sveto JevanĊelje, tj. odbijanje svetog Petra da mu Gospod umije noge (Jn.13,8-9)". 9. Blaţeni je opet rekao: "Pitali su me kako [ĉovek] treba da obuzda gnev. Ja sam odgovorio da poĉetak obuzdavanja predstavlja ćutanje u vreme smućenja. Zbog toga se ava Mojsije nije smutio kada su ga ponizili, govoreći: "Šta meĊu nama traţi Etiopljanin [tj. crnac]". [Kasnije] je on rekao: "Premda sam se smutio, ništa nisam rekao". Drugom prilikom on ne samo da je oćutao, već se nije ni smutio. Naprotiv, on je prekoreo sebe, govoreći: "Neĉisti crnĉe, dobro su uradili sa tobom. Šta traţiš meĊu ljudima kad nisi ĉovek". Mi se, pak, nalazimo niţe i od velikog nemara, ne budući u stanju da dostignemo ni poĉetnike, smatrajući da su zapovesti preteške i nedostupne. Jer, ne smućivati se i ne govoriti predstavlja obeleţje poĉetnika, a ne savršenog. Uostalom, veliko je ne smućivati se uopšte, saglasno proroku koji je rekao: Pripremih se i ne smutih se (Ps.118,60). MeĊutim, mi ne ištemo da zapoĉnemo, niti pokazujemo proizvoljenje koje bi moglo da privuĉe blagodat Boţiju da nam pomogne. Proizvoljenje koje najzad naizgled pokaţemo, u stvari je lenjo i mlako, nedostojno da primi bilo kakvo dobro od Boga. Sve što se tiĉe nas liĉi na ono što se dešava sa semenom i raĊanjem. Onaj ko ulaţe proizvoljenje, dobija blagodat. Ratar moţe da poseje malo. MeĊutim, ukoliko Bog blagoizvoli, njegov trud će steći mnogo (sliĉno kao što je napisano za Isaaka da je sijao u onoj zemlji i one godine dobio po sto). Ako, dakle, Gospod blagoizvoli, mi ćemo svojim proizvoljenjem bez stradanja, prinuĊavanja i nespokojstva sve da ĉinimo i sve da postiţemo. Molitva sa trpljenjem i prinuĊavanjem raĊa ĉistu i nesputanu molitvu. Prinudna pripada proizvoljenju, a nesputana blagodati. Kod svih veština vidimo sliĉan sluĉaj. Onaj ko pristupa nekoj veštini sa ţeljom da je nauĉi u poĉetku se trudi, greši i ĉesto ostaje neuspešan. On se, meĊutim, ne ljuti, već opet 61

pokušava. I ako opet izostane uspeh, on ne odustaje, projavljujući proizvoljenje pred majstorom. Ukoliko se, pak, naljuti i odustane, on se niĉemu neće nauĉiti. Mnogo puta ostajući bez uspeha i ne odustajući, već pokazujući upornost u trudu i poslu, on najzad, uz pomoć Boţiju, stiĉe naviku i već radi bez napora i sa lakoćom, uspevajući i da se prehranjuje [od svoje veštine]. Isto je i u duhovnom [ţivotu]. Onaj ko se prinuĊava da ĉini vrlinu ne treba da misli da će odmah uspeti. Tako nešto je nemoguće. On svagda treba da se trudi. Ukoliko ne uspe, on ne treba da odustaje, inaĉe neće postići uspeh. On treba uvek iznova da se trudi, sliĉno onome ko ţeli da nauĉi veštinu. Trpeći mnogo puta i izbegavajući gnev, on navodi Boga da pogleda na upornost njegovog proizvoljenja i da mu da silu da sve ĉini bez prinude. I ava Mojsije je govorio: "Sila onih koji ţele da steknu vrline sastoji se u izbegavaju malodušnosti kada padnu i u ponovnom pokušavanju"". 10. On je rekao: "Svaka vrlina iziskuje i napor i vreme i našu volju. MeĊutim, iznad svega, ona iziskuje Boţije sadejstvo. Jer, ukoliko Bog ne ukazuje sadejstvo našem proizvoljenju, uzalud ćemo se truditi, kao uostalom i zemljodelac kome Bog ne pošalje kišu na seme u polju koje je obradio i zasejao. Boţije pak, sadejstvo ište naše molbe i molitve, kojima privlaĉimo Njegovu pomoć, koja nas podrţava. Ukoliko, meĊutim, zanemarimo molitvu, kako će Bog pogledati na naš trud? Zar ne jednako ravnodušno i rasejano! I ukoliko se brzo naljutimo, kao što uvek govorim, mi se nećemo udostojiti da bilo šta primimo. Jer, Bog pazi na naše proizvoljenje i u skladu sa njim nas dariva. Nije li ranije ava Mojsije bio voĊa razbojnika? Nije li poĉinio mnoštvo prestupa? Nije li ga gospodar oterao zbog beznaravstvenosti? Pa ipak, on se podviţništvu odao sa velikom hrabrošću i vrelim proizvoljenjem, dostiţući visoku meru vrline. U skladu sa piscem njegovog [ţivota], on je ubrojan u izabrane sluge Boţije. Mi, meĊutim, vrelinu koju smo naizgled imali na poĉetku našeg odricanja [od sveta postepeno] gubimo usled svog nerada, vezujući se za stvari koje hlade [revnost] i koje su isprazne i bezvredne u poreĊenju sa ljubavlju prema Bogu i bliţnjemu. Osim toga, mi prisvajamo stvari kao da su naše i kao da ih nismo primili od Boga. MeĊutim, [apostol] govori: Šta li imaš što nisi primio? ? kad si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7)". On je rekao: "Zar je Gospod siromašan ili nemoćan da nam daruje blaga kojima je obogatio svete patrijarhe ukoliko vidi da napredujemo u onome što nam je već darovao? MeĊutim, pošto vidi da mi, usled svoje lakomislenosti, imamo štetu od nevelikih i sitnih darova, On nam kao ĉovekoljubiv ne poverava mnogo, kako ne bismo sasvim propali. Kad bi video da mi napredujemo u neznatnom, On bi nam pruţio i više, kao što sam već rekao. Zaista, ko je nagovorio ljude da svoj novac bace pred noge apostola? Kao što vam ĉesto govorim, Bog nam je kao dobar dao da od svega imamo koristi. MeĊutim, mi kroz svoja pristrašća i zlo upotrebe poništavamo darove Boţije i udaljujemo ih od sebe. Zbog svog zlog nauma mi trpimo štetu od dobrih darova". Op je ĉesto govorio: "Niko ne moţe da naškodi vernoj duši. Bilo šta da pretrpi, njoj se uraĉunava u korist. Neverni se, meĊutim, muĉi zbog svog neverja kao što se radnik muĉi u naporima da bi dobio svoju platu. Kada se napreţe, verni u svom oĉekivanju da primi nagradu za svoje trpljenje ima veliku utehu. Kakvu će, meĊutim, utehu imati neverni, koji ne veruje da će dobiti nagradu od Gospoda? On, zapravo, sedi i raspada se u pomislima. Bilo kako da postrada, on razmišlja: "On mi je rekao, ali i ja imam da mu kaţem". On zlopamti i pomišlja na nemoguće stvari, koje ne moţe da ostvari. Jer, ljudi ne mogu da ostvare ono što zamisle, već samo ono što Bog dopusti, iz uzroka koji su jedino 62

Njemu poznati. Ĉesto [ĉovek] pokušava da priĉini zlo drugome. MeĊutim, ukoliko Bog ne dopusti, njegova namera se osujećuje, pri ĉemu se samo ispituju ljudska proizvoljenja. Mnogi su hteli da uĉine zlo svetim patrijarsima. MeĊutim, Bog nije dopustio i niko nije mogao da im priĉini nikakvu štetu, kao što je napisano: Ne dopusti ĉoveku da im uĉini

nepravdu i zbog njih careve izobliĉi. Ne dotiĉite se pomazanika mojih i prorocima mojim ne ĉinite zla (Ps.104,14-15). Kada zaţeli da pokaţe izobilje svoje moći, Bog na milostivost pokreće ĉak i srca nemilosrdnih, kako je napisano u Danilovoj knjizi: I dade Bog Danilu te naĊe milost i ljubav kod starešine nad evnusima (Dan.1,9). Blaţena je duša koja je sebe iz ĉeţnje za Bogom istinski pripremila da primi Njegove darove Boţije. On je nikada neće ostaviti, već će je u svemu štititi, ĉak i u stvarima koje iz neznanja ne ište. Dobro je rekao premudri: "Mudar ĉovek nalazi zaštitu kod Boga". Zaista, koliko puta je Saul pokušavao da ubije blaţenog Davida? Šta sve nije radio? Šta nije zloumišljao? MeĊutim, Davida je štitio Gospod, usled ĉega se svaka podmuklost Saula osujećivala. Šta više, on sam je ĉesto bio predavan u ruke svetome, koji ga je pošteĊivao s obzirom da nije imao ţestoku i razjarenu zlobu". Jednom su ga pitali: "Moţe li da se ne gnevi onaj koga poniţavaju i zloslove". On je odgovorio: "Onaj ko se smatra ništavnim, neće se smućivati, kao što je rekao i ava Pimen: "Imaćeš spokojstvo ukoliko poniziš sam sebe"". 11. On je rekao: "Jednom od sabraće koji su ţiveli sa mnom ja sam dao shimu i uputio ga na dobro. S obzirom da beše osetljiv, ja sam snishodio njegovoj slabosti. Jednog dana on mi reĉe: "Avo moj, mnogo te volim". Ja sam mu odgovorio: "Još nisam našao ĉoveka koji bi me voleo više nego što ja njega volim. Ti sada kaţeš da me voliš i ja ti verujem. MeĊutim, ukoliko se desi nešto što ti se neće svideti, ti nećeš ostati isti. Mene, meĊutim, ništa me ne moţe otrgnuti od ljubavi prema tebi, ma šta inaĉe pretrpeo". Prošlo je malo vremena te on (ne znam zbog ĉega) poĉe da govori svašta protiv mene, ĉak i sramne reĉi. Ja sam sve ĉuo i govorio u sebi: "On je Isusov spaljivaĉ3*) i poslan je da izleĉi moju taštu dušu. Ukoliko bdi, ĉovek od takvih ljudi moţe da stekne ono što je izgubio zbog onih koji ga hvale. On je moj istinski dobrotvor". I ja sam ga pominjao kao svog lekara i dobrotvora. Onima koji su mi saopštavali [njegove reĉi], ja sam govorio: "On zna samo moju javnu zloću, i to delimiĉno, dok je moja sakrivena [zloća] nemeriva". Posle nekog vremena mi smo se sreli u Kesariji. Po obiĉaju i kao da se ništa nije desilo, on mi je prišao, zagrlio me i poljubio, kao uostalom i ja njega. I premda je nastavljao da govori [protiv mene], prilikom susreta me je toplo grlio. Ja nisam pokazivao ni traga sumnje ili ţalosti, premda sam sve ĉuo. Jednom prilikom on je pao pred mene i obgrlio mi noge, govoreći: "Oprosti mi, moj oĉe, Gospoda radi, što sam mnogo i rĊavo govorio o tebi". Poljubivši ga, ja sam mu neţno rekao: "Seća li se tvoje bogoljublje da si mi rekao da me silno voliš i da sam ti odgovorio da još nisam sreo ĉoveka koji bi me voleo više negoli ja njega, te da nećeš ostati isti ukoliko ti se desi nešto što ti se neće svideti, dok mene ništa ne moţe odvratiti od ljubavi prema tebi? Osvedoĉi se da mi nije promaklo ono što si govorio o meni. Ĉuo sam sve: i gde si i kome si rekao. Ja nikada nisam rekao da nije tako i niko me nije mogao nagovoriti da bilo šta kaţem protiv tebe. Naprotiv, ja sam 3

Na istoku je bio obiĉaj da se rana spaljuje,- prim. prev.

63

govorio da je sve taĉno i da ti govoriš iz ljubavi, smatrajući me svojim. Uopšte nisam prestao da te pominjem u molitvama. Navešću ti i jedan primer ljubavi: jednom me je jako zabolelo oko. Ja sam pomislio sam na tebe, poloţio na oko znamenje ĉasnog krsta i rekao: ,Gospode, Isuse Hriste, isceli me njegovim molitvama'". Istog trenutka sam bio zdrav". Toliko o bratu. Blaţeni je ĉesto govorio: ,,Mi ljudi ne znamo da volimo i da poštujemo jedni druge, budući da smo izgubili razumevanje. Mi treba da pretrpimo brata koji se gnevi ili je ţalostan. Pošto potom doĊe sebi, op će biti zahvalan što smo ga pretrpeli, pokazujući spremnost da i dušu svoju poloţi za nas". 12. Blaţeni se sećao jednog [brata] koji mu je priĉao o svom veoma krotkom avi, koga je radi velikih vrlina i ĉudesa cela zemlja poštovala kao anĊela Boţijeg. "Jednom je, podstaknut neprijateljem, on prišao avi i poĉeo u prisustvu svih da ga teško grdi Starac je stajao i gledao u njegova usta. Najzad je rekao: "U tvojim ustima je blagodat Boţija, brate moj". Razljućen, on vikaše: "Da, rĊava stara izelico, ti govoriš [sa namerom] da se pokaţeš krotak". Starac je odgovorio: "Zaista, brate moj. Taĉno je sve što kaţeš". Kasnije ga je neko pitao: "Zar se uopšte nisi smutio, kaluĊere". On je odgovorio: "Ne, naprotiv. Osećao sam kao da mi Hristos pokriva dušu"". Blaţeni je rekao: "Zaista treba blagodariti takvima [ljudima]. Onaj ko je strastan treba da ih smatra lekarima koji leĉe rane njegove duše i dobrotvorima koji mu otvaraju Carstvo nebesko". Blaţeni je opet rekao: "Dok sam bio u Tirskom manastiru, tj. pre nego što sam otišao, posetio nas je jedan vrlinski starac. Jednom smo uzeli da ĉitamo Izreke staraca. (Blaţeni je, naime, voleo da ĉita. On je disao knjigama, plodonoseći iz njih svaku vrlinu). U ĉitanju smo došli do priĉe o starcu kod koga su došli razbojnici i rekli: "Došli smo da uzmemo sve što se nalazi u tpojoj keliji". Pošto je on rekao: "Uzmite, ĉeda, koliko hoćete", oni su pokupili [skoro] sve i otišli, ostavivši jednu torbu. On ju je uzeo i potrĉao za njima, viĉući: "Ĉeda, uzmite od mene ono što ste zaboravili u vašoj keliji". Diveći se nezlobivosti starca, oni su sve vratili u njegovu keliju. MeĊu sobom su pokajniĉki govorili: "Zaista je ovo ĉovek Boţiji". Po ĉitanju starac mi reĉe: "Znaš li, avo, da mi je ova priĉa donela veliku korist". Ja mu rekoh: "Na koji naĉin, oĉe". On mi odgovori: "Jednom, dok prebivah u mestima pored Jordana, ja je proĉitah i zadivih se starcu. Potom rekoh: ,Gospode, udostoj i mene da idem stopama njegovim kao što si me udostojio da primim i shimu njegovu [tj. monaštvo]'. U meni se ukorenila ta ţelja. I gle, posle dva dana doĊoše razbojnici. Oni pokucaše na moja vrata i ja odmah shvatih da se radi o razbojnicima. Stoga rekoh u sebi: ,Slava Bogu, došlo je vreme da se pokaţem plod moje ţelje'. Otvorivši vrata, ja sam ih srdaĉno primio. Zapalivši svetiljku, ja sam poĉeo da im pokazujem stvari, govoreći: ,Ne sekirajte se. Verujem Gospodu da ništa od vas neću sakriti'. Oni mi rekoše: ,Imaš li zlata'. ,Imam,odgovorih,- tri zlatnika". I podigoh poklopac sa posude u kojoj su bili. Oni uzeše i otidoše s mirom". Ja sam ga, - sa osmehom je priĉao blaţeni, - zapitao da li su se razbojnici vratili, kao što se behu vratili onom starcu. On mi je odmah odgovorio: "Ne dao Bog. Ja nisam ţeleo da se vrate"". On je rekao: "Eto kakva beše ĉeţnja starĉeva i spremnost njegova. Imao je snage ne samo da ne tuguje, već i da se raduje što se udostojio takve stvari". 64

13. On je kazao: "Setih se da sam, razgovarajući ranije, pomenuo da moţemo steći dušu brata ukoliko se uzdrţimo u [trenutku] kada se on smućuje. Sada bih ţeleo da ispriĉam ono što sam ĉuo od blaţenog Sergija, Pedijadskog igumana. On mi je ispriĉao: "Jednom sam bio na putu sa jednim svetim starcem. [Desilo] se da smo zalutali. Ne znajući kuda idemo, nabasali smo na jedno zasejano polje i izgazili nešto useva. Videvši nas, seljak koji je bio na poslu, poĉe silno da viĉe na nas, grdeći nas gnevno: ,3ar ste vi monasi! Zar se ne bojite Boga? Ne biste radili tako nešto kad biste pred sobom imali strah Boţiji'. Sveti nam je odmah rekao: ,Gospoda radi peka niko ništa ne govori'. Potom se krotko obratio seljaku, rekavši: Dobro govoriš, ĉedo. Mi ne bismo uĉinili tako nešto kad bismo imali straha Boţijeg'. Seljak je opet poĉeo gnevno da viĉe. Starac mu je ponovo rekao: ,Istinu kaţeš. Jer, da smo monasi mi ne bismo ĉinili tako nešto. Ipak, Gospoda radi oprosti nam što smo zgrešili'. Veoma se iznenadivši, on je prišao i pao starcu pred noge, rekavši: ,Oprosti mi, Gospoda radi i uzmi me sa vama'"". Blaţeni je rekao: "Eto šta su uz Boţiju pomoć mogli krotost i dobrota svetoga. On je spasao dušu koja je stvorena po obrazu Boţijem i koja je Bogu draţa od hiljade svetova sa njihovim stvarima. Jednom sam se našao kod njega. On mi je rekao: "Proĉitaj nam nešto iz Svetog Pisma". Poĉevši da ĉitam Priĉe [Solomonove], došao sam do mesta gde se kaţe: Kod mnogih drva raste vatra. Gde, pak, nema gneva, prestaje rasprava (Priĉ.26,20). Zapitao sam ga: "Šta znaĉi ova izreka, oĉe". On mi je odgovorio: "Drva su uzrok plamena vatre. Ukoliko ih ne bude dovoljno, vatra će se ugasiti. I strasti imaju svoj uzrok. Ukoliko [ĉovek] ukloni uzroke, strasti će ostati bez dejstva. Naprimer, uzroci bluda su, kao što je govorio ava Mojsije: ‚Neumereno jedenje i pijenje, dugo spavanje, besposliĉenje, zabava, praznoslovlje i ukrašavanje odećom'. Uzroci gneva, kako je isti rekao, jesu: Davanje i uzimanje, tvorenje sopstvene volje, sklonost ka pouĉavanju drugih, smatranje sebe razboritim'. Kod onog ko preseĉe [uzroke] slabi strast, Brat je upitao avu Sisoja: ,3bog ĉega se strasti ne udaljavaju od mene'. On je odgovorio: ,Stoga što je njihov sasud, tj. uzrok u tebi. Vrati im njihov zalog i one će otići'. Dvognevan je onaj u kome se borba ne stišava, tj. onaj kome nije dovoljno prvo razdraţenje, već sam sebe raspaljuje na drugi gnev. Onaj, pak, ko uskipti gnevom, ali odmah doĊe sebi i osudi samog sebe, traţeći oproštaj od brata na koga se rasrdio, ne moţe da se nazove dvognevnim. Pošto se osudio i pošto se izmirio da bratom, u njemu se borba smiruje, kao što sam već rekao. Onaj, meĊutim, ko se gnevi i ne osuĊuje samog sebe, već se sve više raspaljuje i ne kaje se što se razgnevio, nego što nije još više rekao u svom smućenju, [svakako treba] da se nazove dvognevnim. U njemu borba ne prestaje, s obzirom da ga preuzimaju zlopamćenje, tuga i zloba. Neka bi nas Gospod Isus Hristos izbavio udela takvih [ljudi] i udostojio udela krotkih i smirenih"". On je ĉesto govorio: "Neophodni su velika budnost i razboritost da bi se savladale raznovrsne zamki Ċavolske. Jer, [Ċavo] ponekad raspaljuje na smućenje bez ikakvog razloga, dok drugi put navodi i [naoĉigled] opravdane razloge kako bi izgledalo da se sa razlogom ljutimo. MeĊutim, za one koji istinski ţele da hode putem svetih gnev je potpuno tuĊ, kao što govori sveti Makarije: "Monahu je tuĊe da se gnevi. Njemu je tuĊe i da oţalošćuje bliţnjega"". 65

On je rekao: "Jednom sam kod jednog veštog krasnopisca naruĉio nekoliko knjiga. Završivši pisanje, on mi ih šalje i poruĉuje: "Najzad sam završio. Kad izvoliš, pošalji mi [novac] i uzmi ih". Jedan brat je ĉuo [šta se desilo], te je navodno u moje ime otišao kod krasnopisca, isplatio mu raĉun i uzeo knjige. U meĊuvremenu sam i ja, ne znajući šta se dogodilo, poslao sabrata sa pismom i novcem da preuzme knjige. Shvativši da ga je brat koji je uzeo knjige ismejao, krasnopisac se silno smutio. "Otići ću kod njega i izgrditi ga iz dva razloga: što se izrugivao nad bliţnjim i što je uzeo ono što mu ne pripada". Ĉuvši za [njegovu nameru], ja sam poslao da mu kaţu: "Brate moj, ti treba da znaš da knjige stiĉemo da bismo se nauĉili ljubavi, smirenju i krotosti. Ako je, pak, [nabavka] knjiga treba da bude uzrok svaĊe, ja neću da ih imam kako se ne bih svaĊao. Jer, sluga Gospodnji ne treba da se svaĊa (2.Tim.2,24)". Prema tome, zanemarivši knjige, ja sam postigao da brata uopšte nisu uznemirili". 14. Sedeći sa nama i besedeći o [duševnoj] koristi, blaţeni je poĉeo da navodi izreke svetih otaca. On je došao i do izreke ave Pimena po kojoj onaj ko sam sebe osuĊuje u svemu nalazi spokojstvo. On je [pomenuo i] odgovor ava Nitrijske gore na pitanje: "Šta je najveće što si našao na ovom [ţivotnom] putu", naime: "Da krivim i prekorevam uvek sebe samoga". Na njegov odgovor je onaj ko je postavio pitanje dodao: "Drugog puta zaista nema". On je rekao: "Kakvu snagu imaju reĉi svetih! I zaista, oni su govorili iz iskustva, kao što svedoĉi boţanstveni Antonije. Njihove reĉi su snaţne budući da su ih izrekli ljudi koji su ih ostvarili, kao što je rekao neko od mudrih: "Neka tvoje reĉi potvrĊuje tvoj ţivot"". On je ispriĉao: "Jednom sam bio kraće vreme u Lavri ave Gerasima, gde sam imao jednog prijatelja. Jednog dana smo sedeli i razgovarali o [duševnoj] koristi. I ja sam se setio navedenih reĉi ave Pimena i drugog ave. On mi je ispriĉao: "Ja iz iskustva poznajem te reĉi i spokojstvo koje proizilazi iz njihovog ispunjavanja. Jednom sam u lavri imao iskrenog prijatelja jednog Ċakona. Ne znam kako, on je posumnjao u mene, oţalostio se i poĉeo da se hladno odnosi prema meni. Primetivši da je namršten, ja ga pitao za razlog. On mi reĉe: ‚Uradio si tu stvar'. Ne nalazeći u svojoj savesti da sam je uĉinio, ja poĉeh da ga uveravam. On mi, meĊutim, kaţe: ‚Oprosti, ali ne mogu da ti poverujem'. Udaljivši se u svoju keliju, ja sam poĉeo da ispitujem svoje srce [kako bih utvrdio] da li mi se ipak desilo da uĉinim takvu stvar. MeĊutim, ništa nisam nalazio. Videći ga da drţi [sveti] putir i da bratiji predaje (Svetu Priĉest], ja sam mu se zakleo da u svojoj savesti ne nalazim takvu stvar. MeĊutim, on se ni tada nije uverio. Ponovo se udubivši u sebe, ja sam se setio tih reĉi otaca. Verujući u njih, ja sam unekoliko skrenuo svoju misao i rekao u sebi: ,Đakon me iskreno voli. Pokretan ljubavlju on je imao smelosti da mi otkrije ono što se u njegovom srcu nalazilo u vezi sa mnom kako bih bio paţljiv, kako bih se ubuduće ĉuvao i kako tu stvar ne bih uĉinio. Jadna moja dušo, kaţeš da nisi uĉinila tu stvar. MeĊutim, uĉinila si hiljade zlih dela i sve si zaboravila. Gde je ono što si uĉinila juĉe ili pre deset dana? Da li se sećaš? Prema tome, i tu stvar si uĉinila, ali si zaboravila, kao i ostalo' Na taj naĉin sam svoje srce ubedio da sam zaista uĉinio tu stvar, da bih je potom, kao i prethodne, zaboravio. Stoga sam poĉeo da blagodarim Gospoda i Ċakona. Jer, preko njega me je Gospod udostojio da postanem svestan svoga greha i da se za njega pokajem. Sa takvim mislima sam ustao i pošao da traţim oproštaj od Ċakona i da mu zahvalim. MeĊutim, tek što sam zakucao na njegova vrata i tek što mi je otvorio, on je uĉinio metaniju, govoreći: ‚Oprosti mi. Narugali su mi se demoni [nagovorivši me] da 66

posumnjam u tebe u vezi sa onom stvari. Zaista me je uverio Gospod da nemaš nikakve odgovornosti'. On mi nije dozvolio da ga uveravam, rekavši da nema nikakve potrebe"". Blaţeni je rekao: "Eto pravog smirenja. [Vidite li] dokle ono dovodi srce koje ĉezne za njim? On ne samo što se nije sablaznio i oneraspoloţio postupkom Ċakona, koji je najpre posumnjao u njega, a potom odbio da primi uveravanje, već je na sebe uzeo greh i ĉak poĉeo da mu zahvaljuje". On je rekao: "Vidiš li šta ĉini vrlina? Na koji stepen napretka ona uzvodi one koji ĉeznu za njom? Jer, da je hteo, brat je mogao da naĊe hiljadu povoda da preko Ċakona postane demon. MeĊutim, on se ustremio ka vrlini. Vrlina je i obuhvatila njegovo srce i on se nije vreĊao, već je ĉak i zahvaljivao. Kada bismo i mi uspeli da u svoje srce doliĉno posejemo semena krotosti i smirenja, neprijatelj fic bi imao gde da poseje svoje zlo seme. MeĊutim, pošto nas nalazi puste od svake dobre pomisli, ili ĉak kako se raspaljujemo na zlo, on od nas uzima povod da ispuni svoje delo. Sa vrlinama se dešava suprotno. Videći dušino proizvoljenje, tj. da ĉezne da se spase i da usrdno uzgaja dobra semena, on je ne ispunjava svojim "darovima"". 15. Jednom je on pomenuo starca koga je potkradao brat što je ţiveo u susedstvu, On se sećao da je starac znao [šta se dešava], ali da ga nikada nije prekoreo. Naprotiv, on je još više radio, govoreći: "Moţda brat ima potrebu". (Blaţeni] se divio dobroti svetih. On je ispriĉao sledeće: "Za vreme mog boravka u Pedijadi jedan iguman mi je ispriĉao da je blizu opšteţića ţiveo jedan starac preblage duše. U njegovom susedstvu je ţiveo jedan brat. Jednom prilikom, dok je starac bio odsutan, brat je, podigavši se, ušao u njegovu keliju i uzeo sve njegove sasude i knjige. Kada se vratio u svoju keliju, starac nije zatekao svoje sasude. Stoga je krenuo kod brata da ga obavesti. MeĊutim, nasred prostorije on je video svoje stvari, koje brat nije uspeo da skloni. Ne ţeleći da postidi brata, niti da ga prekori, starac je pokazao da ga je navodno [iznenada] zaboleo stomak. Stoga je izašao napolje i zadrţao se dugo, navodno radi nuţde, kako bi brat mogao da skloni stvari. Kada se najzad vratio, poĉeo je razgovor o neĉem sasvim drugom, ne izobliĉivši brata. Posle nekoliko dana kod njega su ipak bile prepoznate starĉeve stvari. Stoga su neki ljudi brata baciš u tamnicu bez znanja starca. Saznavši da je brat u tamnici i ne znajući razlog, starac je otišao kod igumana, kod koga je ĉesto bivao, i [rekao]: "Uĉini mi uslugu i daj mi nekoliko jaja i nešto hleba". On mu je rekao: "Svakako imaš goste danas". On odgovori: "Da". On ih je, meĊutim, uzeo da bi otišao u tamnicu i utešio brata. Ĉim je ušao u tamnicu, brat mu je pao pred noge i rekao: "Zbog tebe sam ovde, avo. Jer, ja sam ukrao tvoje stvari. Tvoja knjiga je kod onoga, a tvoja odeća kod onoga". Starac mu je, pak, rekao: "Neka se umiri tvoje srce, sine. Ja nisam zbog te stvari došao ovamo. Ja ĉak nisam ni znao da si ovde zbog mene. Ĉuvši da si ovde, ja sam se raţalostio i došao da te utešim. Evo jaja i hlepĉića. ? sada ću uĉiniti sve što mogu da te izvuĉem iz tamnice". Otišavši, on je zamolio neke od velikih (kojima je bio poznat po svojoj vrlini). I oni poslaše te ga izvadiše iz tamnice. O njemu su još priĉali kako je jednom krenuo na pijacu da kupi odeću. Davši jedan zlatnik, trebalo je da doplati još nešto sitnine. On je uzeo odeću i poloţio je ispod sebe, poĉevši da odbrojava sitninu na dasku. [U meĊuvremenu je] došao neko i pokušao da [ispod njega] izvuĉe odeću. Primetivši ga, starac se po svojoj dobroti postepeno podizao, navodno se pruţajući mestu gde beše sitnina, sve dok drugi nije izvukao odeću i otišao. I starac ga nije prekorio". 67

Blaţeni je rekao: "Šta je vredela njegova odeća ili stvari koje je izgubio? MeĊutim, njegovo proizvoljenje beše veliko. On je pokazao da je imao kao da ništa nije imao. Naravno, kad su mu ih ukrali on je ostao isti, ne ţaleći i ne smućujući se. Jer, kao što uvek govorim, nije pogubno imati, nego imati sa strašću. Da je imao i ceo svet, on bi se [ponašao] kao da nema ništa. Svime što je uĉinio on je pokazao da je slobodan od svega".

SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK Kratko svedoĉanstvo o njemu Sveti Maksim je bio CarigraĊanin znatnog roda. On je stekao i bogoslovsko i filosofsko i svako drugo obrazovanje, koje je zahtevalo njegovo vreme. Car Iraklije ga je uzeo u dvor za prvog sekretara. Svoju duţnost je obavljao pohvalno i sa uspehom. Kada se podigla monotelitska jeres, u ĉijem nicanju su uĉestvovali car i patrijarh, poĉeli su nemiri i u dvorcu i u gradu i u drugim delovima carstva. Sveti Maksim je nastale okolnosti shvatio kao dovoljan razlog da ispuni svoju svagdašnju ţelju, tj. da napusti svet i stupi u neku obitelj. Ostavivši svoj posao, on se stupio u Hrisopoljski manastir (641. g.), sa svom revnošću predavši se podviţniĉkim naporima po strogom otaĉkom ustavu. On se u svemu i za sve pokazao kao primer dostojan podraţavanja. Stoga su ga svi, po javljanju potrebe za postavljanjem novog igumana, jednodušno izabrali za igumansko sluţenje, koje je on doliĉno obavljao, ne štedeći sebe i izbegavajući ĉovekougaĊanje. Jeres monotelitska je, meĊutim, sve više rasla, podrţavana dvorom i patrijarhom. Sa njom su rasli i neredi. Ne podnoseći nerede, sveti Maksim je ostavio obitelj i uputio se u Rim. Usput se on zaustavio u Kartageni u Africi, gde je na saboru izobliĉio neodrţivost monotelitstva, koje je predstavljao bivši carigradski patrijarh Pir. Potom je otplovio u Rim, gde je takoĊe uzeo uĉešće u saboru protiv monotelita, koji je sazvao sveti papa Martin povodom careve naredbe da se prihvati i potpiše Tipos vere, tj. izloţenje ispovedanja vere koje je sastavio car, u kome je bilo uneseno i monotelitsko zloverje. Na saboru su osudili i 68

prokleli monotelitstvo i carski tipos, kao i sve koji prihvataju jeretiĉko uĉenje. Potom su takvo saborsko opredeljenje poslali po zapadu i istoku. Razgnevljeni car je naredio da uhvate i papu svetog Martina i svetog Maksima i da ih dovedu u Carigrad. Pošto su ih doveli, sveti Martin je, posle strašnih muĉenja, bio poslat u progonstvo u Herson, gde se i upokojio (655, g.). Svetog Maksima su, meĊutim, hteli prevesti na svoju stranu. Usrdno su pokušavali da ostvare svoju kameru najpre u carskim palatama, a potom u tamnici u Carigradu. Nagovaranja su nastavljena u trakijskom gradu Viziju, prvom mestu zatoĉenja svetog stradalnika, a potom ponovo u Carigradu, u Manastiru svetog Teodora, gde je bio smešten, pod sveĉanijim i strašnijim okolnostima. SuĊenje su sprovodili senatori, a ponekad su prisustvovali i arhijereji. Cilj im beše da ubede svetog Maksima da se saglasi sa njihovim uĉenjem, ili da potpiše tipos, ili da barem ćuti. MeĊutim, ništa im nije uspelo. Istina Pravoslavlja u ustima svetog Maksima uvek beše pobedonosna, primoravajući protivnike ne samo da ćute, nego i da prihvate njegove razloge. Hrabrost pobornika istine pokušali su da pokolebaju i obećanjima, i pretnjama, i ukazanjima kako da se neprimetno zaobiĊe istina i najzad, na poslednjem sabranju udarcima. Ništa nije pomoglo. Svetog Maksima su poslali na drugo mesto zatoĉenja preko Selimvrije u Perveru, u brda kod zapadne strane Mramornog mora. MeĊutim, neprijatelji istine nisu spavali: svetog Maksima su opet doveli u Carigrad radi konaĉnih ubeĊivanja. Ona su bila uporna, premda takoĊe bezuspešna. SprovoĊena su u tri navrata: u carskim palatama, u tamnici i opet u palatama, gde je i doneta poslednja odluka - da se stradalnik ostavi meĊu ţivima, ali da se preda muĉenju koje je gore od smrti. Sa tim ciljem su ga predali u ruke gradskog eparha. Neĉoveĉni muĉitelj je zgrabio prepodobnog, svukao ga i rasprostro po zemlji, te poĉeo da ga bije oštrim ţilama. Starca su neĉoveĉno tukli sve dok na njegovom telu nije ostalo ni jedno celo mesto. Sva zemlja pod njim se obagrila krvlju. Potom su starca koji je jedva disao preneli u tamnicu. Ujutru su ga opet izveli na muĉenje i podvrgli još surovijem postupku: odrezali su mu bogoreĉiti jezik koji je izobliĉavao jeres i noţem i maljem mu odsekli desnu ruku koja je pisala pouĉne i polemiĉne knjige. Potom su ga razodevenog i bosog vukli na trg da bi mu se narugali, pokazujući narodu odseĉeni jezik i ruku. Nakon strašnih muĉenja i izrugivanja, svetoga su poslali u daleko izgnanstvo, u Mingreliju, gde je zatvoren u Shemarsku tamnicu. Trpeći veliku nevolju tri godine, sveti Maksim je 662. godine otišao Gospodu, utešivši se pred smrt izvesnim viĊenjem. Spomen svetog Maksima se vrši 21. januara. Sveti Maksim je napisao mnoga dela - dogmatska, polemiĉka, pouĉna i podviţniĉka. U Grĉkom dobrotoljublju se nalaze ĉetristo Poglavlja o ljubavi, sedamsto Poglavlja o Svetoj Trojici i o Ovaploćenju Boga Slova, tj. više o vrlinama i strastima, te Tumaĉenje molitve Gospodnje. Mi ćemo u naš zbornik uneti Poglavlja o ljubavi, u celini, dok ćemo od sedamsto poglavlja naĉiniti izbor jasnih, pouĉnih i podviţniĉkih poglavlja. Umesto izostavljenog mi ćemo po izdanje Minjea prevesti Podviţniĉko slovo. Na taj naĉin od svetog Maksima donosimo sledeće: 1. Podviţniĉko slovo, tj. pitanja uĉenika i odgovore starca. 2. Ĉetiri stotine Poglavlja o ljubavi. 69

3.

Sagledateljna i delatna poglavlja, izabrana iz sedam stotina poglavlja Grĉkog dobrotoljublja.

SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK I PODVIŢNIĈKO SLOVO u pitanjima i odgovorima Brat i starac 1. Brat je upitao starca, govoreći: "Molim te, oĉe, reci mi šta je bio cilj Gospodnjeg Ovaploćenja". Odgovarajući, starac reĉe: "Ĉudim se, brate, da me pitaš, iako svaki dan slušaš Simvol vere. Ipak, reći ću ti da je cilj Gospodnjeg Oĉoveĉenja bio naše spasenje". Brat reĉe: "Kako to misliš, oĉe". Starac odgovori: "Ĉoveka je od poĉetka stvorio Bog i postavio ga u sred raja. MeĊutim, on je prestupio zapovest Boţiju i pao u truleţnost i smrt. Iako je razliĉitim promišljanjem Boţijim rukovoĊen iz roda u rod, on je istrajao napredujući samo u rĊavom, od razliĉitih telesnih strasti voĊen u beznadeţnost ţivota. Zbog toga se jedinorodni Sin Boţiji, preveĉno Slovo, koji je iz Boga Oca, izvor ţivota i besmrtnosti, javio nama koji smo sedeli u tami i seni smrti (Mt.4,16). Ovaplotivši se od Duha Svetoga i Svete Djeve, On je nama pokazao Boţanski naĉin ţivljenja. On nam je dao svete zapovesti, obećavši Carstvo nebesko onima koji po njima budu ţiveli i zapretivši veĉnim muĉenjem onima koji ih budu prestupali. Pretrpevši spasonosno stradanje i vaskrsnuvši iz mrtvih, On nam je darovao nadu vaskrsenja i ţivota veĉnoga. On je poslušanjem razrešio osudu praroditeljskog greha i smrću uništio moć smrti. I kao što u Adamu svi umiru, tako u Njemu svi oţivljavaju (l.Kop.15,22). Uznevši se na nebesa i sevši sa desne strane Oca, On je poslao Duha Svetoga kao obruĉenje novog ţivota, kao prosvećenje i osvećenje duša naših, i kao pomoć u ĉuvanju zapovesti onima koji se podvizavaju radi spasenja. Ukratko reĉeno, to beše cilj Gospodnjeg Oĉoveĉenja". 2. Brat je rekao: "Hteo bih, dakle, oĉe da ĉujem koje zapovesti treba da ispunim da bih se spasao". Starac je odgovorio: "Sam Gospod je posle svoga Vaskrsenja rekao apostolima: Idite, dakle, u nauĉite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, uĉeći ih da drţe sve što sam vam zapovedio (Mt.28,19-20). Prema tome, svaki ĉovek koji je kršten u ime Ţivotvorne i Bogonaĉelne Trojice treba da drţi sve zapovesti koje je dao Gospod. Gospod je sa ispravnom verom spojio drţanje svih zapovesti, znajući da se ĉovek ne moţe spasti ukoliko jednu stranu izostavi. Imajući ispravnu veru, i David je govorio: Po svima zapovestima tvojim upravljah se, svaki put nepravedan omrzoh (Ps.118, 128). Jer, sve zapovesti Gosnodnje su nam darovane protiv svakog puta koji vodi u nepravdu. Ukoliko se prestupi jedna, na njeno mesto svakako stupa put zla, koji joj je suprotan". 3. Brat je rekao: "Ko moţe, oĉe, da ispuni sve zapovesti, s obzirom da ih je mnogo". Starac odgovori: "[Ispuniće ih] onaj ko podraţava Gospoda i sledi za Njim". Brat reĉe: "Ko, pak, moţe da podraţava Gospoda? Jer, Gospod je bio Bog, ĉak i ako je postao ĉovek. MeĊutim, ja sam ĉovek grešan, koji robujem bezbrojnim strastima. Kako, dakle, ja mogu da podraţavam Gospoda". Starac odgovori: "Niko od onih koji robuju veštastvu ovoga sveta ne moţe da podraţavaju Gospoda. Oni, pak, koji mogu da kaţu: Eto, mi smo ostavili sve i za tobom pošli (Mt.19,27) primaju silu da ga podraţavaju i da ispunjavaju sve 70

zapovesti Njegove". Brat reĉe: "Koju silu primaju". Starac odgovori: "Ĉuj Njega samog kako govori: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vraţiju, i ništa vam neće nauditi (Lk.10,19). 4. Primivši tu silu i tu vlast, [sveti] Pavle je govorio: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (l.Kop.11,1). I opet: Nikakve, dakle, sad osude nema onima koji u Hristu Isusu ne ţive po telu nego po duhu (Rim.8,1). I opet: Koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i ţeljama (Gal.5,24). I opet: Meni se razape svet i ja svetu (Gal.6,14). 5. Proriĉući o toj vlasti i pomoći, David je rekao: Koji ţivi u nomoći Višnjega, pod

krovom Boga nebeskoga nastaniće se. Peću će Gospodu: Zastupnik moj jesi ti, i utoĉište moje, Bog moj, i uzdaću se u Njega (Ps,90,2). I nešto dalje: Na aspidu i zmiju otrovnu nastupaćeš, i zgazićeš lava i zmaja... jer će anĊelima svojim zapovediti za tebe, da te ĉuvaju na svim putevima tvojim (Ps.90,13; 11). Oni, pak, koji ugaĊaju telu i vole veštastvo sveta ĉuće: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10,37). I nešto dalje: Koji ne uzme krst svoj i ne poĊe za mnom, nije mene dostojan (Mt.10,37). I: Koji se ne odreĉe svega što ima, ne moţe biti moj uĉenik (Lk.14,33). Onaj, dakle, ko hoće da bude Njegov uĉenik, da ga bude dostojan i da primi silu protiv zlih duhova treba da se odvoji od svakog telesnog odnosa i da se oslobodi od svake veštastvene pristrasnosti, boreći se protiv nevidljivih neprijatelja za Njegove zapovesti. Gospod nam je dao sebe za primer dok je bio kušan u pustinji od njihovog voĊe i u vaseljeni od njegovih slugu". 6. Brat je rekao: "Ipak, oĉe, zapovesti Gospodnje su mnogobrojne. Ko ih moţe sve poznati da bi se podvizavao za njih? Naroĉito je teško meni, maloumnome. Stoga bih hteo da ĉujem kratku reĉ, koju bih mogao da zadrţim u umu i da se sa njom spasem". Starac odgovori: "Iako su mnoge, brate, zapovesti se saţimaju u jednoj reĉi, tj. u reĉenome: Ljubi

Gospoda Boga svoga svom snagom svojom... i svim umom svojom, i bliţnjega svoga kao samoga sebe (Mk. 12,30-31; Lk.10,27). Onaj ko se podvizava da odrţi tu reĉ, ispunjava sve zapovesti zajedno. MeĊutim, onaj ko se nije odvojio od pristrašća prema veštastvenom, kao što je reĉeno, ne moţe istinski voleti ni Boga, ni bliţnjega. Jer, nije moguće ujedno biti privezan za veštastvo i Boga voleti. O tome govori Gospod: Niko ne moţe dva gospodara sluţiti (Mt.6,24), i: Ne moţete sluţiti Bogu i mamonu (Lk.16,13). Jer, um koji je prilepljen za stvari ovoga sveta i koji je njima porobljen zanemaruje Boga i prestupa Njegovu zapovest". 7. Brat je rekao: "Za koje stvari govoriš, oĉe". Starac odgovori: "Za hranu, novce, imanja, slavu, srodnike i sliĉno". Brat reĉe: "Reci mi, oĉe, zar nije Bog sve navedeno stvorio i ljudima dao na upotrebu? Kako onda nareĊuje da se ne vezujemo za njih". Starac odgovori: "Jasno je da je Bog sve navedeno stvorio i ljudima dao na upotrebu. I sve što je od Boga dobro je. Koristeći ih na ispravan naĉin mi treba da zahvaljujemo Bogu. MeĊutim, pošto smo slabi i veštastveni razumom, mi smo veštastveno pretpostavili zapovesti o ljubavi. Prilepljujući se za njega, mi ratujemo protiv ljudi. Mi, meĊutim, treba svemu vidljivome, pa i samome telu svome, da pretpostavimo ljubav prema svakom ĉoveku, koja je znak ljubavi prema Bogu, kao što sam Gospod pokazuje u JevanĊeljima: Ako me ljubite, zapovesti moje drţite (Jn.14,15). On sam govori da ćemo Njega voleti ukoliko ispunjavamo sledeću zapovest; Ovo je zapovest moja: da ljubite jedni druge (Jn.15,12). Vidiš li da meĊusobna ljubav projavljuje i ljubav prema Bogu, koja predstavlja punotu svake zapovesti Boţije? Stoga On i zapoveda da onaj ko ĉezne da bude Njegov uĉenik ne samo da ne treba da se prilepljuje za stvari ovoga sveta, nego i da se odrekne svega imanja svoga". 71

8. Brat reĉe: "Oĉe, ti si rekao da ljubav prema svakome ĉoveku treba da pretpostavljamo vidljivome, pa i samome telu. MeĊutim, kako ja mogu voleti onoga ko me mrzi ili me izbegava? Kako ću voleti onoga ko mi zavidi, ko me ranjava zloslovljenjem, ko mi smišlja spletke i priprema podvale? To mi, oĉe, po prirodi izgleda nemoguće. Jer, strast tuge me prirodno primorava da izbegavam onoga ko me je oţalostio". Starac odgovori: "Gmizavci i zveri, koji se rukovode prirodom, ne mogu da ne uzvraćaju prema svojim moćima onima koji ih napadaju. Oni, pak, koji su stvoreni po obrazu Boţijem, koji se rukovode slovesnošću, koji su se udostojili boţanskog poznanja i koji su primili zakon od Boga, svakako mogu da se ne odvraćaju od onih koji ih ţaloste i da vole one koji ih mrze. Stoga i Gospod govori: Ljubite neprijatelje svoje... ĉinite dobro onima koji vas mrze (Mt.5,44). On reĉeno zapoveda kao nešto moguće, a ne kao nemoguće. U suprotnom On ne bi kaţnjavao onoga ko prestupi zapovest. I sam Gospod svojim delima svedoĉi o reĉenome, kao i svi uĉenici Njegovi, koji su se do smrti podvizavali za ljubav prema bliţnjem, toplo se moleći za one koji su ih ubijali, MeĊutim, mi smo veštastvoljubivi i slastoljubivi, usled ĉega zanemarujemo zapovesti. Stoga mi ne moţemo da volimo one koji nas mrze. Naprotiv, mi se iz istog razloga ĉesto odvraćamo i od onih koji nas ljube, pokazujući se gorim od zveri i gmizavaca. Zbog toga nismo u stanju da sledimo stopama Boţijim, niti da poznamo Njegov cilj, kojim bismo primili silu". 9. Brat reĉe: "Evo, oĉe, ja sam sve ostavio: srodnike, imovinu, raskoš i slavu sveta i u ţivotu nemam ništa osim tela. Pa ipak, brata koji me mrzi i odvraća se od mene ne mogu da volim, premda se i podvizavam da mu ne uzvratim na delu zlom za zlo koje mi je uĉinio. Reci mi, dakle, šta treba da ĉinim da bih mogao od srca da ga volim, kao uostalom i svakoga ko me na bilo koji naĉin ţalosti ili mrzi". Starac je odgovorio: "Onaj ko istinski ne poznaje cilj Gospodnji ne moţe da voli onoga ko ga vreĊa, ĉak iako se odrekao veštastva sveta. Ukoliko mu, pak, Gospod da da ga pozna i ukoliko bude stremio da hodi po njemu, op će moći iz srca da voli onoga ko ga mrzi i vreĊa, kao i apostoli koji su ga poznali". 10. Brat reĉe: "Šta je bio cilj Gospodnji? Molim te da saznam, oĉe". Starac mu reĉe: "Ukoliko hoćeš da saznaš cilj Gospodnji, slušaj razumno. Budući Bog po prirodi, Gospod naš Isus Hristos je iz ĉovekoljublja blagoizvoleo da postane ĉovek. Rodivši se od ţene, On je bio pod zakonom, po boţanstvenom apostolu, kako bi, saĉuvavši zapovest kao ĉovek, uništio staro prokletstvo Adama. Znajući, dakle, da ceo zakon i proroci vise o dve zapovesti zakona: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim... i bliţnjega svoga kao samoga sebe (Mt.22.37; 39), Gospod je od poĉetka do kraja hitao da ih ĉovekodoliĉno saĉuva. Prevarivši ĉoveka od poĉetka, Ċavo je stekao vlast smrti. Videći da je za vreme krštenja o Njemu Otac svedoĉio kao o Sinu, da je kao ĉovek sa neba primio srodnoga Duha Svetoga, koji ga je i odveo u pustinju na kušanje, on je svu svoju borbu usmerio protiv Njega kako bi ga, ukoliko je moguće, naveo da ljubavi Boţijoj pretpostavi veštastvo sveta. Znajući da se oko tri stvari vrti sve ĉoveĉije [staranje], tj. oko jela, novca i slave (kojima svagda ĉoveka nizvodi u bezdan propasti), Ċavo je pokušao da i Njega iskuša u pustinji. Pokazavši se iznad njih, Gospod je zapovedio Ċavolu da ode od Njega. 11. Znak ljubavi prema Bogu, dakle, jeste [biti iznad tih stvari]. Ne mogavši tim obećanjima da ga privoli da prestupi zapovest, Ċavo je kasnije, kada je [Gospod] pošao po vaseljeni, na sve naĉine, delajući kroz bezakone Jevreje, pokušavao da ga navede da prestupi zapovest o ljubavi prema bliţnjemu. Gospod je uĉio putevima ţivota, delom pokazivao nebesko ţivljenje, objavljivao vaskrsenje mrtvih, vernim obećavao ţivot veĉni i Carstvo nebesko, a nevernima pretio veĉnim mukama, svoje reĉi potvrĊujući pokazivanjem 72

preslavnih Boţanskih ĉudesa i sve mnoštvo prizivajući u veru. Stoga je Ċavo nagovarao bezakone fariseje i knjiţevnike na razliĉite podmuklosti protiv Njega sa namerom da ga (po svom umišljaju) navede da, ne izdrţavši iskušenje, padne u mrţnju prema svojim mrziocima. Na taj naĉin je okajani [mislio da] postigne svoj cilj, tj. da ga pokaţe narušiteljem zapovesti o ljubavi prema bliţnjemu. 12. Budući Bog, meĊutim, Gospod je znao njegove zamisli i nije omrzao fariseje koji su delali pod njegovim uticajem (kako bi i mogao kad je po prirodi dobar). Naprotiv, On je ljubavlju prema njima odbijao onoga ko ih je pokretao. Njime, pak, pokrenute (koji nisu bili prinuĊeni da ga slušaju, već su mu se dobrovoljno potĉinili kroz nemar), On je savetovao, izobliĉavao, ukorevao, oplakivao, ne prestajući da im ĉini dobro. Ruţen, On je pokazivao velikodušnost i u stradanju je trpeo, ukazujući im sva dela ljubavi i pobeĊujući podstrekaĉa ĉovekoljubljem prema njime pokrenutima. O, preslavnog li rata! Umesto mrţnje, On pokazuje ljubav i blagošću pobeĊuje oca zla. Pretrpevši od njih [tj. fariseja] mnoga zla, ili bolje reći radi njih, On se ĉovekodoliĉno podvizavao do smrti za zapovest o ljubavi. Odnevši potpunu pobedu nad Ċavolom, On je za nas primio venac vaskrsenja. Na taj naĉin je novi Adam obnovio starog. I boţanstveni apostol govori: Neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu (Fil. 2,5) i ostalo. 13. Cilj Gospodnji, dakle, beše da, sa jedne strane, kao ĉovek bude poslušan Ocu do smrti radi nas, ĉuvajući zapovest o ljubavi, te da, sa druge strane, porazi Ċavola stradajući od njega preko njime pokrenutih knjiţevnika i fariseja. Budući samovlasno pobeĊen, On je pobedio onoga ko se nadao da ga pobedi, izbavljajući svet od njegove nadmoći. Na taj naĉin Hristos raspet bi po slabosti (2.Kor.13,4). Njome je, meĊutim, On umrtvio smrt i satro onoga koji ima moć smrti (Jev.2,14). Na isti naĉin je i Pavle sebe smatrao nemoćnim i hvalio se svojim nemoćima kako bi se u njega uselila sila Hristova (2.?o?.12,9). 14. Izuĉivši naĉin te pobede, sveti Pavle je, pišući Efescima, govorio: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti (Ef-6.12) i ostalo. Onima koji se bore sa nevidljivim neprijateljima on je zapovedio da uzmu oklop pravde, kacigu nade, štit vere i maĉ Duha o koji će moći pogasiti sve ognjene strele neĉastivoga (Ef.6,14-16). Na delu, pak, pokazujući naĉin te borbe, on je govorio: Ja, dakle, tako trĉim, ne kao na

nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar, nego iznuravam telo svoje i savlaĊujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbaĉen (l.Kop.9,26-27), i opet; Do ovoga ĉasa podnosimo i glad i ţeĊ i golotinju i udarce (1.Kor.4,11), i opet: U trudu i naporu, ĉesto u nespavanju, u zimi i golotinji (2.Kor.11,27).

15. Takvu je borbu on vodio protiv demona koji su pobuĊivali telesna uţivanja, odgoneći ih iznuravanjem sopstvenog tela. Osim toga, on nam je delima pokazivao naĉin pobede nad [demonima] koji pokreću na mrţnju (podstiĉući najnemarnije [ljude] protiv poboţnog kako bi ga iskušavali i naveli na mrţnju i prestupanje zapovesti o ljubavi), govoreći: Kad nas grde, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo, kad hule na nas, molimo; postasmo kao smetlište sveta. svima smeNe do danas (l.Kop.4,12-13). Jer, demoni su [ljude] navodili da ga grde, hule i progone kako bi ga pokrenuli na mrţnju prema onima koji ga grde, hule i progone, imajući za cilj da ga navedu na prestupanje zapovesti o ljubavi. Znajući njihove [tj. demonske] zamisli, apostol je blagosiljao one koji su ga grdili, trpeo progonitelje i hulitelje umoljavao da odstupe od demona koji su ih podsticali, te da postanu domaći blagome Bogu. Na taj naĉin je on poraţavao demone koji su [ljude] 73

podsticali na zla, svagda zlo pobeĊujući dobrom, po ugledanju na Spasitelja. On i ostali apostoli su sav svet otrgli od demona i usvojili Bogu, porazima pobedivši one koji su se nadali da ih pobede. Ukoliko, dakle, i ti brate budeš imao taj cilj, moći ćeš da voliš one koji te mrze. Ukoliko ga ne budeš imao, ni na koji naĉin nećeš moći da ih voliš". 16. Brat reĉe: "Uistinu je, oĉe, tako i nikako drugaĉije. Stoga je Gospod, budući ruţen i udaran i trpeći sve što su mu priĉinjavali Judeji, pokazivao saosećanje. Prema njima se On odnosio kao prema neznalicama i prelešćenima, usled ĉega je i rekao na Krstu: Oĉe, oprosti im, jer ne znaju šta ĉine (Lk.23,34). Lukavstvo i prevaru Ċavola i njegovih knezova On je pobedio na Krstu, podvizavajući se do smrti za zapovest o ljubavi, kao što si rekao, i podarivši nam pobedu nad njima. Razrušivši moć smrti, On je podario svoje vaskrsenje u ţivot celom svetu. Ipak, moli se za mene, oĉe, da potpuno poznam cilj Gospodnji i Njegovih apostola, te da budem trezvouman u vreme iskušenja i poznam zamisli Ċavola i njegovih demona". 17. Odgovarajući, starac reĉe: "Ukoliko se stalno budeš pouĉavao u reĉenome, moći ćeš da ih poznaš. Shvativši da sam bivaš iskušavan, shvati da se i tvoj brat iskušava, te mu iskušavanom opraštaj. Kušaĉu, pak, koji hoće da te navede na mrţnju prema iskušavanom bratu, pokaţi protivljenje, ne podajući se njegovom lukavstvu. O tome govori i Jakov, brat Boţiji u Sabornoj poslanici: Pokorite se, dakle, Bogu, ? usprotivite se Ċavolu, i pobeći će od vas (Jak.4,7). Ukoliko se, dakle, kao što je reĉeno, trezvoumno i neprestano budeš pouĉavao u reĉenome, moći ćeš da poznaš cilj Gospodnji i Njegovih apostola, te da, sa jedne strane, voliš druge i saosećaš im kada greše, i sa druge strane, da se neprekidno ljubavlju protiviš lukavim demonima. Ukoliko smo, pak, raspušteni, bezbriţni i nemarni, svoju pomisao predajući telesnim uţivan,ima, mi se ne borimo protiv demona, nego protiv sebe i protiv braće. Boreći se sa ljudima, mi u stvari ugaĊamo demonima". 18. Brat reĉe: "Tako je, oĉe. Zbog moje nemarnosti demoni uvek uzimaju povoda [da ustaju] protiv mene. Molim te, oĉe, da mi kaţeš kako treba da steknem trezvoumlje". Starac odgovori: "Potpuna bezbriţnost u odnosu na zemaljsko i neprekidno pouĉavanje u Boţanstvenom Pismu privodi dušu u strah Boţiji, koji potom privodi trezvoumlju. Tada duša poĉinje da vidi demone koji je napadaju kroz pomisli i poĉinje da se brani, po reĉima Davida: Na neprijatelje moje pogleda oko moje (Ps.53,7). PobuĊujući uĉenike na borbu i vrhovni apostol Petar je rekao: Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, Ċavo, kao lav riĉući hodi i traţi koga da proţdere. Njemu se protivite utvrĊenom verom (1.Pt.5,8-9). I Gospod [je rekao]: Bdite i molite se da ne padnete u napast (Mt.26,41). TakoĊe, i propovednik govori: Ukoliko te napadne duh vladatelja, nemoj ostavljati svoga mesta (Prop.10,4). Mesto, pak, uma jeste vrlina, znanje i strah Boţiji. Veoma trezvoumno i hrabro se podvizavajući, divni apostol govori: Jer, ţiveći u telu, ne vojujemo po telu. Jer oruţje našeg

vojevanja nije telesno, nego silno Bogom za rušenje utvrĊenja, obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Boţijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu. Te smo gotovi kazniti svaku neposlušnost (2.Kor.10,3-6). Ukoliko se, dakle, budeš

ugledao na svetitelje i sa naporom poĉineš po Bogu, bićeš trezvouman". 19. Brat reĉe: "Šta treba da ĉini, oĉe, onaj ko hoće da poĉine po Bogu". Starac odgovori: "Nije moguće da umom u potpunosti poĉine po Bogu onaj ko ne steke tri vrline: ljubav, uzdrţanje i molitvu. Jer, ljubav ukroćuje gnev, uzdrţanje isušuje pohotu, a molitva odvaja um od svih misli i postavlja ga nagog pred Boga. Te tri vrline u sebi sadrţe sve ostale i bez njih um ne moţe da poĉine po Bogu". 74

20. Brat reĉe: "Molim te, oĉe, da me nauĉiš na koji naĉin ljubav ukroćuje gnev". Starac odgovori: "Ljubav [u sebi] sadrţi milost i dobroĉinstvo prema bliţnjemu, dugotrpljenje i podnošenje svega što od njega dolazi, kao što smo više puta rekli. Sadrţeći ih u sebi, ljubav ukroćuje gnev onoga ko ju je stekao". Brat reĉe: "Nisu mala dela njena. MeĊutim, blaţen je onaj ko je u stanju da je stekne. Ja sam, pak, uistinu daleko od nje. Ipak, molim te, oĉe, da mi kaţeš šta je dugotrpljenje". 21. Starac odgovori: "[Dugotrpeljiv je onaj] ko je istrajan u nevoljama, ko podnosi zlo i ĉeka kraj iskušenja, ko se ne gnevi olako, ko ne govori nerazumno, ko ne podozreva i ko ne misli opo što ne priliĉi blagoĉastivome, kao što govori Sveto Pismo: Dugotrpeljivi

privremeno trpi da bi mu se potom dala radost. On privremeno sakriva svoje reĉi i usta vernih ispovedaće njegovu razumnost (Sir.1,23-24).

22. To su, dakle, odlike dugotrpljenja. Osim toga, svojstvo dugotrpeljivosti je smatrati sebe uzrokom iskušenja. ? moţda tako i jeste. Jer, mnogo toga nam se dogaĊa radi našeg vaspitanja, ili radi oĉišćenja prošlih grehova, ili radi ispravljenja sadašnje nemarnosti, ili radi spreĉavanja budućih grehova. Onaj, dakle, ko pomišlja da mu se iskušenje desilo iz navedenih uzroka, neće negodovati kada prima rane, pogotovu ukoliko je svestan svojih grehova. On neće okrivljavati onoga kroz koga je došlo iskušenje. Jer, kroz njega ili kroz nekog drugog trebalo da on ispije ĉašu sudova Boţijih. Naprotiv, on upire pogled Bogu i zahvaljuje Onome ko je dopustio [la postrada], okrivljujući sebe samog. On rado prima prekor, kao i David od Semeja (2.Car. 16,5-10) i Jov od ţene (Jov 2,9-10). Nerazboriti, meĊutim, ĉesto od Boga ište samilost, da bi je potom odbio, s obzirom da nije došla kao što je on ţeleo, već kako je Lekar duše smatrao za korisno. Zbog toga je on malodušan i smućuje se, ĉas se gneveći na ljude, ĉas huleći na Boga. Na taj naĉin on pokazuje neblagodarnost i ne prima [urazumljenje] OD ţezla [karanja]". 23. Brat reĉe: "Dobro si rekao, oĉe. Molim te, reci mi na koji naĉin uzdrţanje isušuje pohotu". Starac odgovori: "Ono ĉini da se ĉovek udaljuje od svega što nije neophodno, već samo izaziva uţivanje, da uĉestvuje samo u onome što je neophodno za ţivot, da ne juri za prijatnim, već samo za korisnim, da sa merom upotrebljava hranu i piće, da telu ne pruţa suvišnu teĉnost, da jedino odrţava ţivot tela, ĉuvajući ga slobodnim od pohotnih stremljenja. Na taj naĉin uzdrţanje isušuje pohotu. Naprotiv, uţivanje i obilje jela i pića razgara stomak i upaljuje silnu ţelju za sramnom pohotom, gurajući [ĉoveka] kao ţivinu na [telesno] mešanje. Tada su oĉi bestidne, ruke neobuzdane, dok jezik govori ono prija ušima, uvo sluša isprazne reĉi, um prezire ono što je Boţije, a duša, razumom vršeći preljubu, priziva telo na bezakona dela". 24. Brat reĉe: "Vaistinu, oĉe, tako je. Molim te, nauĉi me i o molitvi, tj. kako odvaja um od svih pomisli". Starac odgovori: "Naše pomisli su pomisli o stvarima. Neke od stvari su, pak, ĉulne, a neke mislene. Kad je zauzet njima, um ih prebira u sebi, Blagodat, pak, molitve um spaja sa Bogom. Spajajući ga sa Bogom, ona ga odvaja od svih pomisli. I nag od njih, um u razgovoru sa Bogom postaje bogolik. Postavši bogolik, on već od Njega moli samo ono što priliĉi i nikada ne greši u svojoj prozbi. I apostol zapoveda: Molite se bez prestanka (1.S'ol.5,17), da bismo, sjedinjujući stalno um svoj sa Bogom, postepeno odbacili pristrasnost prema veštastvenom". 25. Brat reĉe: "Kako, meĊutim, um moţe neprestano da se moli? Jer, ukoliko pevamo, ili ĉitamo, ili razgovaramo, ili sluţimo, mi ga rasejavamo mnogim pomislima i predstavama". Starad odgovori: "Boţansko Pismo ne zapoveda ništa nemoguće. I sam apostol je pevao i ĉitao, i sluţio i neprestano se molio. Jer, neprestana molitva znaĉi: imati 75

poboţan um, imati ĉeţnju koja je prilepljena uz Boga i nadu koja stalno visi na Njemu, imati uzdanje u Njega u svim delima i dogaĊajima. Nalazeći se u takvom stanju, apostol je rekao: Ko će nas odvojiti od ljubavi Hristove? Ţalost ili teskoba (Rim.8,35) i ostalo. I nešto kasnije: Jer sam uveren da nas ni smrt, ni ţivot, ni anĊeli (Rim.8,38) [ne mogu odvojiti od Njega], I opet: Svaĉim smo ugnjetavani, ali ne potišteni, zbunjivani, ali ne oĉajni,

progonjeni. ali nismo ostavljeni, oboreni, ali ne pogubljeni, svagda noseći na telu umiranje Gospoda Isusa, da se u ţivot Isusov na telu našem pokaţe (2 Kor.4, 8- 10).

26. Sa takvim raspoloţenjem apostol se neprestano molio. Jer, kao što je reĉeno, u svakom delu i dogaĊaju njegova nada se oslanjala na Boga. I svi sveti su se uvek radovali u nevoljama kako bi došli do stanja Boţanske ljubavi. Stoga je i govorio apostol: Zato ćy ce najradije hvaliti svojim nemoćima, da se useli u mene sila Hristova (2.Kor.12,9). I nešto posle: Kada sam slab onda sam silan (2.Kor. 12,10). Ali, teško nama okajanima koji smo napustili put svetih otaca i ostali nagi od svakog duhovnog dela". 27. Brat reĉe: "Zašto, oĉe, ja nemam umiljenja". Starac odgovori: "Zato što nema straha Boţijega pred oĉima našim i što smo postali smestište svakog zla. Usled toga strašne Boţije pretnje preziremo kao proste pojmove. Jer, ko neće steći umiljenje slušajući Mojsija koji u ime Boţije govori grešnicima: Jer se razgore gnjev moj kao oganj i dospeće

do dubine ada, spaliće zemlju i rod njezin i popaliće temelje gora. Zgrnuću na njih zla i strele moje usmeriću na njih (Izl.32,22-23), i opet: Izoštriću kao munju maĉ moj, uzeće sud ruka moja, uzvratiću osvetu neprijateljima svojim i uzvratiću onima koji me mrze (Izl.32,41), ili Isaiju koji uzvikuje: Ko će vam objaviti da oganj gori? Ko će vam objaviti veĉno mesto (Is.33,14), i opet: Idite u svetlost ognja svojega i u vatru koju raspaliste (Is.50,11), i opet: Izlaziće i gledaće kosti ljudi koji su mi prestupili. Crv njihov neće umreti i oganj njihov se neće ugasiti. I 6uće na videlu svakom telu (Is.66,24), i Jeremiju koji govori: Proslavite Gospoda Boga vašeg pre nego što se smrkne i pre nego što se spotaknu noge vaše na mraĉnim gorama (Jer.13,16), i opet: Slušaj narode nerazumni i bez srca: imate oĉi ? ne vidite, imate uši ? ne ĉujete. Mene li se nećete bojati, veli Gospod i preda mnom nećete li biti poboţni, jer ja postavih moru granicu od peska veĉnom naredbom koju neće prestupiti (Jer.5,21-22), i opet: Otpadanje tvoje pokaraće te i zloća tvoja izobliĉiće te. Poznaj i vidi da ti je gorko što si me ostavio, veli Gospod... Ja nasadih vinograd rodan i istinit. Kako si se pretvorio u gorĉinu i tuĊi vinograd (Jer.2,19-21), i opet: Nisam sedeo na skupu igraĉa, nego se bojah od lica ruke tvoje. Sedeh usamljen, jer se ispunih gorĉinom (Jer.15,17)? Ko se neće uţasnuti slušajući Jezekilja koji govori: Izliću gnjev svoj na tebe,

dovršiću ljutnju svoju na tebi, sudiću te po putevima tvojim, daću na tebe sve gadosti tvoje... neće ţaliti oko moje, niti ću se smilovati... Tada ćeš poznati da sam ja Gospod

(Jez.7,3; 9). Ko neće steći umiljenje slušajući Danila koji opisuje Dan strašnoga suda, govoreći: Ja, Danilo gledah kako se postavljahu preostali i kako Stari danima sede. Odelo

mu beše belo kao sneg i kosa glave Njegove kao vuna ĉista. Presto Njegov [beše kao] plamen ognjeni, toĉkovi Njegovi kao vreli oganj. Reka ognjena tecijaše pred Njim. Hiljade hiljada sluţahu mu i mnoštvo stajaše pred Njim. Sud zasede i knjige se otvoriše (Dan.7,910), tj. [spisak] svaĉijih dela, ili opet: Videhu noćnom viĊenju i gle, beše kao Sin Ĉoveĉiji koji ide na oblacima nebeskim i doĊe do Starog danima, te mu se privede, i dade mu se vlast i ĉast i carstvo. I cvu narodi, plemena i jezici sluţiće mu, Njegova vlast je veĉna vlast i Njegovo carstvo je veĉno carstvo. I uzdrhta duh moj u meni, u Danilu, i viĊenja glave moje me uznemiravahu (Dan.7,13-15). 76

28. Ko se neće uplašiti, slušajući Davida koji govori: Jednom govoraše Bog, ovo dvoje ĉuh: da je moć Boţija, i tvoja je, Gospode, milost, jer ćeš ti uzvratiti svakome po delima njegovim (Ps.61,N-12), i propovednika koji govori: Glavno u svemu što si ĉuo jeste: Boj se Boga i zapovesti Njegove drţi. U tome se sastoji ceo ĉovek. Bog će svako delo izvesti na sud, pa i skriveno, bilo dobro ili zlo (Prop.12,13-14). 29. Ko, pak, neće uzdrhtati slušajući apostola koji govori: Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primi svaki ono što u telu uĉini, bilo dobro ili zlo (2.Kor.5,10).

Ko neće zaplakati zbog našeg neverja i zbog oslepljenosti duše naše. Jer, mi smo sve reĉeno ĉuli, pa ipak se ne kajemo i ne plaĉemo gorko zbog svoje velike nemarnosti i lenjosti. Provideći ih, i Jeremija je govorio: Proklet je onaj ko nemarno vrši dela Gospodnja (Jer.48,10). Jer, kada bismo pokazivali brigu za spasenje svojih duša, mi bismo zadrhtali od reĉi Gospodnjih i pohitali da izvršimo zapovesti Njegove, kojima se spasavamo. Iako smo od Gospoda ĉuli: UĊite na uska vrata... što vode u ţivot (Mt.7,13-14), mi smo više zavoleli širok i prostran put, koji vodi u propast. Stoga ćemo, kad doĊe sa neba da sudi ţivima i mrtvima, od Njega ĉuti: Idite od mene, prokleti, u oganj veĉni koji je pripremljen Ċavolu i anĊelima njegovim (Mt.25,41). 30. I mi ćemo reĉeno ĉuti stoga što smo bili nemarni za dobra dela i što nismo voleli bliţnje, a ne stoga što smo zlo ĉinili. Kako ćemo, meĊutim, podneti onaj Dan ukoliko smo i zlo ĉinili i ukoliko smo pokazali veliki nemar? Osim toga, starima je preko Mojsija bilo reĉeno: Ne ĉini preljube, ne ukradi, ne ubij i ostalo. Znajući, meĊutim, da Hrišćaninu nije dovoljno da se Drţi samo reĉenoga da bi bio savršen, Gospod je rekao: Jer vam kaţem da,

ako ne bude pravda vaša eeća nego pravda knjiţevnika i fariseja, nećete ući u Carstvo nebesko (Mt.5,20). Zbog toga je u oba sluĉaja kao pravilo postavio osvećenje duše (kroz

koju se i telo osvećuje) kao i iskrenu ljubav prema svim ljudima, kojom moţemo da steknemo i ljubav prema Njemu. Kao obrazac dao nam je samog sebe sve do smrti i svoje uĉenike, kao što je više puta reĉeno. 31. Koje ćemo, dakle, opravdanje imati u onaj Dan s obzirom da smo, imajući sliĉan obrazac, ipak pokazivali nemar. Oplakujući nas koji smo se udostojili blagodati, pa ipak ostajemo u nemaru, ispunjeni svakog zla, prorok Jeremija je rekao: Ko će dati vodu glavi mojoj i izvor suza oĉima mojim da oplakujem narod ovaj danju i noću (Jer.9,1), ? ĉujem i Mojsija koji o nama govori: Jede Jakov i nasiti se i odvrţe se ljubljeni. Napunio se

salom, udebljao se, raširio se i ostavio Boga koji ga je stvorio, odstupivši od Boga Spasitelja svoga (Izl.32,15), i Miheja koji plaĉući govori: Avaj, dušo, nesta poboţnog sa zemlje i onoga ko ispravlja nema meĊu ljudima. Svaki ţalošću oţalošćuje bliţnjega svoga i na zlo pripremaju ruke svoje (Mih.7,2), i psalmopojca, koji sliĉno govori o nama: Spasi me, Gospode, jer nesta prepodobnoga, jer se umanjiše istine od sinova ljudskih (Ps.11,1) i ostalo.

32. Proriĉući, i apostol nas je oplakivao, govoreći: Nema ga koji ĉini dobro, nema baš ni jednoga. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varahu, otrov je aspidin pod usnama njihovim. Usta su im puna kletve i gorĉine. Noge su im brze da prolivaju krv, Pustoš i beda je na putevima njihovim i puta mirnog ne poznaše. Nema straha Boţijega pred oĉima njihovim (Rim.3,12-18). ProviĊajući buduće, tj. naše sadašnje rĊavo ţivljenje, on piše Timoteju: Ali ovo znaj da će u poslednje dane nastati teška eremena. Jer će ljudi biti samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni roditeljima, neblagodarni, nepoboţni, bezosećajnu, nepomirljivi, klevetnici, neuzdrţljivi, surovi, 77

nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti (2.Tim,3,M) i ostalo. Stoga teško nama s obzirom da

smo stigli do kraja u zlu. Jer, ko od nas, reci mi, ne uĉestvuje u nabrojanim zalima? Nije li se na nama ispunilo proroštvo? Nismo li svi stomakougodnici? Nismo li svi slastoljupci? Nismo li svi lakomi i veštastvoljubivi? Nismo li svi gnevljivi? Nismo li svi svadljivi? Nismo li svi zlopamtljivi? Nismo li svi izdajnici svake vrline? Nismo li svi opadaĉi? Nismo li svi podrugljivi? Nismo li svi drski? Nismo li svi bratomrsci? Nismo li svi razmetljivi? Nismo li svi oholi? Nismo li svi gordeljivi? Nismo li svi sujetni? Nismo li svi licemerni? Nismo li svi podmukli? Nismo li svi zavidljivi? Nismo li svi nepokorni? Nismo li svi lenjivi? Nismo li svi kolebljivi? Nismo li svi bezbriţni? Nismo li svi nemarni za Spasiteljeve zapovesti? Nismo li sni ispunjeni svakom zloćom? Nismo li umesto staništa Duha Svetoga, postali obitalište idola? Ne nazivamo li mi izveštaĉeno Boga svojim Ocem? Nismo li umesto sinova Boţijih, postali sinovi geene? Nismo li mi koji nosimo veliko ime Hristovo postali gori od Jevreja? Niko, pak, slušajući istinu, ne treba da uznegoduje, sliĉno njima koji su, iako bezakoni, govorili: Jednoga Oca imamo - Boga (Jn.8,41), da bi od Spasitelja ĉuli; Vaš je otac Ċavo, i ţelje oca svoga hoćete da ĉinite (Jn.8.44). 33. Kako, dakle, da i mi, budući prestupnici Njegovih zapovesti, ne ĉujemo sliĉno od Njega? Jer, i apostol naziva sinovima Boţijim one koji su voĊeni Duhom, govoreći: Jer, koje vodi Duh Boţiji oni su sinovi Boţiji (Rim.n,14). Kako, dakle, i mi, voĊeni smrću, moţemo da ĉujemo da se nazivamo sinovima Boţijim? Jer je telesno mudrovanje smrt (Rim.8,6). MeĊutim, oni koji su voĊeni Duhom postaju oĉigledni po plodovima Duha. ? poznati su plodovi Duha: ? plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdrţanje (Gal.5,22-23). Da li ih mi imamo u sebi? Ili imamo sve suprotno? Kako, dakle, moţemo slušati da se zovemo sinovima Boţijim, a ne pre protivnika? Jer, ono što je roĊeno svakako je sliĉno sa onim od koga je roĊeno. To pokazuje i Gospod govoreći: ? šmo je roĊeno od Duha, dyx je (Jn.3,6). Mi smo, pak, postali plot koja ţeli protiv Duha, usled ĉega ćemo sa pravom ĉuti od Njega: Neće duh moj prebivati sa ovim ljudima jer su plot (Post 6,3). Kako se, dakle, moţemo nazivati Hrišćanima, nemajući u sebi ništa Hristovo? 34. Ali, reći će, moţda, neko: "Imam veru. Meni je za spasenje dovoljna vera u Njega". Takvome odgovara apostol Jakov, govoreći: I Ċavoli veruju i drhte (Jv.k.2,19), i opet: Vera, ako nema dela, mrtva je sama po sebi (Jak.2.17.20), kao uostalom i dela bez vere. Kako mi uopšte verujemo kada ne pokazujemo veru u ono [što govori] o prolaznim i sadašnjim [stvarima], s obzirom da smo privezani za veštastveno i da po telu ţivimo, vojujući protiv Duha. Oni, pak, koji su istinski verovali u Hrista i koji su ga celog uselili u sebe kroz drţanje zapovesti, govorahu: ? ţivim - ne više ja, nego ţivi u meni Hristos; ? što

sada ţivim u telu, ţivim verom Sina Boţcjega, koji me zavole i predade sebe za mene

(Gal.2. 20). Stradajući za Njega i radi spasenja snih, kao pravi Njegovi podraţavaoci i istinski ĉuvari Njegovih zapovesti, oni govorahu: Kad nas grde, blagosiljamo, kad nas gone, trpimo, kad hule na nas, molimo (l.Kop.4,12-13), c obzirom da su Njega ĉuli da govori:

Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, ĉinite. dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vreĊaju i gone (Mt.5,44) i ostalo. I u njihovim reĉima i u delima

pokazivao se Hristos, koji je u njima delovao. Mi, pak, delamo suprotno svim Njegovim zapovestima, usled ĉega smo ispunjeni svakom neĉistotom. Stoga smo i postali dom trgovine umesto hrama Boţijeg, pećina razbojniĉka umesto doma molitve, narod grešan umesto svetog naroda, narod prepun grehova umesto naroda Boţijeg, seme zlo umesto 78

svetog semena, i sinovi bezakonja umesto sinova Boţijih. Jer, mi smo ostavili zapovesti Gospodnje i robujemo zlim dusima kroz neĉiste strasti, prognevljujući Sveca Izrailjeva. 35. Oplakujući nas i ţeleći da nam pomogne u našem padu, veliki Isaija uzvikuje:

Zbog ĉega još ranjavate sami sebe, do· dajući bezakonje? Sva je glava u bolu i svo srce u tuzi. Od nogu do glave nema zdravog mesta, već samo rana i modrica, i rana pozleĊena, neoĉišćena, neomekšana uljem, nezavijena (Is.1,5-6). I šta nakon toga? Ostaviće se kći Sionska kao koliba u vinogradu, kao skladište noepća u bašti za krastavce, kao grad opkoljeni (Is.1,8). Pokazujući opustošenje duše naše, i apostol je rekao: I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da ĉine što je nepriliĉno, njih koji su ispunjeni svake nepravde, bluda, zloće, lakomstva, nevaljalstva, puni zavisti, ubistva, svaĊe, lukavstva, zloćudnosti, došaptaĉi, opadaĉi, bogomrsci, nasilnici, gordeljivci, hvalisavci, izmišljaĉi zala, nepokorni roditeljima, nerazumni, nevere, neosetljivi, nepomirljivi, nemilostivi. Oni, poznavši pravdu Boţiju, da koji to ĉine zasluţuju smrt, ne samo da ĉine to, nego i odobravaju onima koji to ĉine, Zato ih predade Bog u ţeljama njihovih srca u neĉistotu, da se bešĉaste telesa njihova meĊu njima samima (Rim. 1,28-32; 24). I šta nakon toga? Otkriva se gnev Boţiji s neba na svaku bezboţnost i nepravdu ljudi (Rim.1, 18). 36. Oznaĉavajući takvo opustošenje duše, i Gospod je govorio: Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane tebi, koliko puta htedoh da saberem ĉeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htedoste! Eto će vam se ostaviti kuća vaša pusta (Mt.23,37-38). Gledajući nas, navodne monahe, koji obavljamo samo telesna sluţenja i preziremo duhovna, usled ĉega smo još i oholi, Isaija opet govori:

Ĉujte reĉ Gospodnju, starešine Sodomske, pazite na zakon Boţiji, narode Gomorski. Šta će mi mnoštvo ţrtava vaših? Sit sam ţrtava paljenica od ovnova i sala od jaganjaca. Neću više krvi junĉije i jarĉije. Jer, ko je traţio tako nešto od ruku vaših? Nećete više gaziti po mome dvorištu. Uzalud je da mi prinesete i najtananije brašno. I tamjan mi je odvratan. Mladine vaše i subote i dan veliki ne podnosim. Post i nedelanje i praznike vaše mrzi duša moja. Nasitio sam vas se i ne mogu vas više podnositi. Kad pruţite ruke vaše ? meni odvratiću oĉi moje od vas. Zašto? Jer, ruke vaše su, govori, pune krvi (Is. 1,10-15). Jer, svaki koji mrzi brata svoga jeste ĉovekoubica (1.Jn.Z,15). Zbog toga svaki podvig koji ne sadrţi

ljubav postaje tuĊ Bogu. 37. Izobliĉavajući iz daleka naše licemerje, [On] je rekao: Narod ovaj me poštuje ustima, dok mu je srce daleko od mene. Stoga me uzalud poštuju (Is.29,13) i ostalo. Ono što je Gospod naš govorio, oplakujući fariseje, primenjivo je i na nas, sadašnje licemere, koji smo se udostojili velike blagodati, ali se pokazujemo gorim od onih. Ne tovarimo li i mi teška i nesnošljiva bremena na ramena ljudi, ne hoteći prstom svojim da ih se prihvatimo (Lk.11,46)? Ne ĉinimo li i mi sva dela naša da bismo se pokazali ljudima (Mt.6,5)? Ne volimo li i mi zaĉelje na gozbama i prva mesta u zbornicama, da nas ljudi zovu: "Uĉitelju, uĉitelju", i ne gonimo li do smrti one koji nam ne ukazuju [ĉast]? Nismo li i mi uzeli kljuĉ od znanja i ne zatvaramo li Carstvo nebesko pred ljudima, drugima ne dajući da uĊu i sami ne ulazeći? Ne prohodimo li i mi more i zemlju da bismo dobili jednog sledbenika? I kad ga dobijemo, ne ĉinimo li ga sinom paklenim dvostruko većim od sebe? Nismo li i mi voĊi slepi, koji komarca oceĊujemo, a kamilu proţdiremo? Ne ĉistimo li i mi ĉašu i zdelu spolja, dok smo unutra puni grabeţi i lakomstva, a naroĉito neuzdrţanja? Ne dajemo li i mi desetak od kima i metvice i svakog povrća, dok prestupamo sudove Boţije i ljubav 79

Njegovu? Nismo li i mi kao okreĉeni grobovi, pokazujući se spolja preda ljudima kao pravedni, iako smo unutra puni licemerja i bezakonja i svake neĉistote? Ne podiţemo li i mi grobove muĉenicima i ne ukrašavamo li spomenike apostolima, premda smo sliĉni onima koji su ih pobili? Ko da ne zaplaĉe nad nama koji se nalazimo u takvom stanju? Ko da ne zarida nad nama zbog takvog našeg zarobljeništva? Zbog toga nas, ĉasne sinove Boţije, smatraju za lonĉarske sudove. Stoga je potamnelo zlato i izmenilo se dobro srebro (Plaĉ.4,1-2). Zbog toga su nazoreji Siona, koji su blistali više od snega, postali kao Etiopljani. Oni koji behu belji od mleka, potamneše više od crnila. Stoga se naš izgled pomraĉi više od ĉaĊi. Odnegovani u raskoši, obukosmo se u neĉistotu. Umnoţi se bezakonje naše više od bezakonja Sodomljana. Stoga smo od sinova dana i svetlosti postali sinovi noći i tame (1.Sol.5,5). Od sinova Carstva postali smo sinovi pakla. Stoga iako sinovi Višnjega, mi umiremo kao ljudi, i padamo kao jedan od knezova (Ps.81, 6-7). Mi smo predani u ruke bezakonih neprijatelja, tj. divljih demona, i caru nepravednome i lukavijem od svih na zemlji, tj. njihovom knezu stoga što sagrešismo i bezakonovasmo, prestupivši zapovesti Gospoda Boga našega (Dan.3,31-32), pogazivši Sina Boţijega i Krv Novoga Zaveta drţeći za nesvetu (Jev.10, 29). Ipak, nemoj nas ostaviti do kraja, Gospode, radi imena tvoga, nemoj razoriti Zavet svoj i nemoj udaljiti milost svoju od nas (Dan.3,34-35) radi štedrosti svoje, Oĉe naš, koji si na nebesima, i radi milosti Duha tvoga Svetoga. Ne spominji naša stara bezakonja, neka

nas brzo preduhitre milosti tvoje jer osiromašismo veoma. Pomozi nam Boţe, Spasitelju naš, radi slave imena tvoga. Gospode, izbavi nas i oĉisti grehe naše radi imena tvoga

(Ps.78,8-9), opomenuvši se prvine naše, Gospode, koju je od nas iz ĉovekoljublja primio jedinorodni Sin tvoj, i koju radi nas ima na nebesima kako bi nam dao izvesnu nadu spasenja i kako radi oĉajanja ne bismo postali gori. [Pomozi nam] radi Ĉasne Krvi Njegove, koju je izlio za ţivot sveta, radi Njegovih svetih apostola i muĉenika, koji su radi imena Njegova prolili sopstvenu krv i radi svetih proroka, otaca i patrijaraha, koji su se podvizavali da ugode svetom imenu tvome. Nemoj prevideti molitvu našu, Gospode, niti nas ostavi do kraja. Jer, mi se ne uzdamo u pravdu svoju, nego u milost tvoju, kojom se brineš za rod naš. Preklinjemo i molimo tvoju Svetinju da nam ne bude na sud Tajna koju je udomostrojio Sin tvoj jedinorodni za naše spasenje. Nemoj nas odbaciti od lica tvoga. Nemoj se zgaditi na našu nedostojnost, već nas pomiluj po velikoj milosti svojoj. Po obilju štedrosti svoje otpusti grehove naše kako bismo neosuĊeno došli pred svetu slavu tvoju, kako bismo se udostojili pokrova tvoga jedinorodnog Sina i kako zbog njih ne bismo bili odbaĉeni kao zle sluge. Da, Vladiko, svemogući Gospode, ĉuj moljenja naša, jer osim tebe drugoga [Boga] ne znamo. Mi ime tvoje imenujemo, jer ti ĉiniš sve u svemu i svi od tebe traţimo pomoć. Pogledaj, dakle, sa neba, Gospode i vidi iz doma svete slave tvoje. Gde je revnost tvoja i moć tvoja? Gde je obilje milosti tvoje i milosrĊa tvoga, jer si trpeo pad naš? Jer, ti si Otac naš. Avraam nas nije znao, i Izrailj nas nije poznao. Ti, Gospode, Oĉe naš, izbavi nas, jer je od poĉetka na nama ime tvoje sveto i tvog jedinorodnog Sina i Duha tvoga Svetoga. Zašto smo, Gospode, zabludeli sa puta tvoga? Nemoj nas kaţnjavati palicom sudova tvojih. Zašto su otvrdnula srca naša, te se ne boje tebe? Ostavio si nas samozakonju zablude. Povrati, Gospode, sluge tvoje radi Svete Crkve tvoje i radi svih od veka svetitelja tiojih da bismo unekoliko nasledili svetu goru tvoju. Protivnici naši pogaziše svetinju tvoju. Postadosmo 80

kao u poĉetku, dok još nisi vladao nad nama i dok se još ne prizivaše ime tvoje nad nama (Is.63,15-19). 38. Ukoliko otvoriš nebo, trepet će obuzeti gore od tebe i rastopiće se kao vosak na domaku ognja. Oganj će popaliti protivnike i strašno će biti ime tvoje protivnicima [tvojim]. Kada budeš uĉinio preslavna dela, trepet će obuzeti gore od tebe. Od veka ne slušasmo, niti oĉi naše videše Boga osim tebe. Dela koja ćeš uĉiniti onima koji ĉekaju milost susrešće one koji ĉine pravdu i sećaju se puteva tvojih. Gle, ti si se razgnevio i mi sagrešismo. Bolje reĉeno, mi sargešismo i ti si se razgnevio. Stoga zalutasmo i postasmo svi kao neĉisti. Jer, sva naša pravda je kao krpa od neĉiste [ţene]. Mi otpadosmo kao lišće zbog bezakonja naših zbog ĉega će nas vetar odneti. I nema nikoga ko priziva ime tvoje i koji bi se setio da te se drţi. Okrenuo si lice svoje od nas i predao si nas zbog grehova naših. I sada, Gospode, ti si Otac naš, a mi smo blato i svi delo ruku tvojih. Nemoj se gneviti suviše na nas i nemoj se u [ono] vreme setiti grehova naših. I sada pogledaj, jer smo svi mi narod tvoj. Grad svetoga Siona tvoga postade pust, kao pustinja posta Jerusalim. Proklet posta dom sveti naš, i slava koju blagosloviše oci naši bi spaljena ognjem, te sva slavna naša [dela] padoše. I sve si trpeo, Gospode i ćutao. I smirio si nas veoma (Is.64,6-12). 39. Sve se reĉeno obrazno desilo starom narodu, a sada se na nama istinski ispunjava. Postadosmo rug susedima našim, demonima, podsmeh i poruga onima oko nas (Ps.78,4). Ipak, pogledaj sa neba i vidi i spasi nas radi svetoga imena svoga. I pokaţi nam lukavstva protivnika naših i izbavi nas od zamki njihovih. Nemoj udaljiti od nas pomoć svoju, jer mi nismo sposobni da pobedimo one koji napadaju na nas. Ti si moćan da nas spaseš od svih protivnika. Spasi nas, Gospode, od skorbi ovoga sveta po blagosti tvojoj kako bismo ĉistom savešću prebrodili puĉinu ţivota, neporoĉni i bez mane predstali strašnom prestolu tvome i udostojili se veĉnoga ţivota". 40. Ĉuvši sve reĉeno i skrušivši se veoma, brat sa suzama reĉe starcu: "Kako vidim, oĉe, nema meni nade na spasenje. Jer, bezakonja moja prevaziĊoše glavu moju (Ps.37,4). Ipak, molim te da mi kaţeš šta treba da ĉinim". Odgovarajući, starac reĉe: "Spasenje po ĉoveĉijim [silama] nije moguće. MeĊutim, za Boga je sve moguće, kao što je rekao sam Gospod (Mt.19,26). Preteknimo lice Njegovo u ispovedanju. Poklonimo se i pripadnimo Njemu i plaĉimo pred Gospodom Stvoriteljem našim. Jer je On Bog naš (Ps. 94,2; 6)? Ĉujmo ga kako govori kroz Isaiju: Kad se obratiš i uzdahneš, spašćeš se (Is.30,15), i opet:

Zar ruka Gospodnja ne moţe da spase? Ili je oteţalo uho Njegovo te ne moţe ĉuti? Naprotiv, gresi naši su stalno izmeĊu nas i Boga. Zbog grehova naših okrenuo je [On] lice svoje da nas ne pomiluje (Is.59,1-2). [On opet] govori: Umijte se i budite ĉisti. Odvojte lukavstva od duša vaših pred oĉima mojom, nauĉite dobro ĉiniti, traţite suda, izbavite onoga kome se ĉini nepravda, dajte pravicu siroĉetu i opravdajte udovicu, te doĊite da pogovorimo, veli Gospod. I ako gresi vaši budu kao skerlet, ubeliću ih kao sneg, i ako budu kao crvena tkanina, ubeliću ih kao vunu. I ako hoćete u poslušate me, ješćete dobra zemaljska. Jer. usta Gospodnja govoriše ovo (Is. 1,16-19). I opet preko Joilja (O? govori]: Obratite se meni svim srcem svojim u postu i u plaĉu i u ridanju. Razderite srca svoja, ? ne haljine svoje, jer je milostiv i štedar Gospod i izglaĊuje zlobe (Joil. 2.12-13). I Jezekilju opet [On] veli: Sine ĉoveĉiji, reci domu Izrailjevu: Vi govorite i kaţete - Prestupi naši i bezakonje naše na nama su i u njima ginemo. I kako da ţivi budemo? Reci im: Ţiv sam ja, govori Gospod, i neću smrti grešnika, 81

nego da se obrati od puta svoga i bude ţiv. Obraćenjem obratite se od puteva vaših. Zbog ĉega da pomrete, dome Izrailjev (Jez.ZZ, 10-11). Pokazujući izobilje Boţije blagosti, i Treća knjiga o carevima iznosi: Nalazeći se u Navutejevom vinogradu, koji je prisvojio ubivši ga, nagovoren od Jezavelje, [car] Ahav je ĉuo Iliju, koji mu je rekao: Ovako govori Gospod: Nisi li ubio i nisi li nasledio. Na mestu

gde su psi lizali krv Navuteja, i tvoju će lizati. ? Jezavelju će psi pojesti u predgraĊu Jezraela. ? kada ĉu ove reĉi, Ahav razdera haljine svoje, priveza kostret oko tela svoga, i posti i usnu u kostreti. I bi reĉ Gospodnja Iliji, zoeopeću: Vide li da se raskajao Ahav od lica moga? Stoga neću pustiti zla u dane njegove (Z.Car.21,19; 23; 27; 29). I David govori: Greh moj poznadoh, i bezakonje moje ne sakrih. Rekoh: Ispovediću protiv sebe bezakonje moje Gospodu, i ti si oprostio bezboţnost srca moga. Za to će se pomoliti tebi svak prepodobni u vreme pogodno. Ali pri potopu voda mnogih, neće mu se [one] pribliţiti (Ps.31,5-6). U JevanĊelju, pak, Gospod govori: Pokajte se, jer se pribliţilo Carstvo nebesko (Mt.4,17). Na pitanje Petra: Koliko puta na dan, ako mi zgreši brat moj, da mu oprostim? Do sedam li puta, kao blag po prirodi i neizmeran u blagosti [On] odgovara: Ne velim ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam (Mt.18,22). Šta se moţe sravniti sa takvom

blagošću? Šta da se uporedi sa takvim ĉovekoljubljem? 41. Poznavši, dakle, strah Gospodnji i Njegovu blagost i ĉovekoljublje iz Starog i iz Novog Zaveta, obratimo mu se sa svim srcem svojim. I zašto da ginemo, braćo? Oĉistimo ruke grešnici, oĉistimo srca svoja dvojedušni, pomuĉimo se, tugujmo i plaĉimo za grehe svoje. Prestanimo sa zlim delima svojim, poverujmo u štedrosti Gospodnje, ubojmo se Njegovih pretnji, saĉuvajmo Njegove zapovesti, zavolimo jedan drugog iz sveg srca. I onima koji nas mrze i koji nas vreĊaju recimo: "Vi ste braća naša", kako bi se proslavilo ime Gospodnje i kako bi se pokazala radost Njegova. Dajmo oproštaj jedni drugima za uzajamna iskušavanja, s obzirom da protiv nas vojuje zajedniĉki neprijatelj. Usprotivimo se svojim pomislima, prizivajući Boga za pomoćnika, te ćemo prognati lukave i neĉiste duhove. Potĉinimo telo duhu, pritešnjujući ga i vaspitavajući ga svakim zlopaćenjem. Oĉistimo sebe od svake prljavštine tela i duha. PobuĊujmo jedni druge na napredovanje u ljubavi i dobrim delima. Nemojmo zavideti jedni drugima, niti se razdraţujmo kad nam zavide. Naprotiv, pokazujmo saosećanje jedni drugima i smirenoumljem leĉimo jedni druge. Nemojmo ogovarati jedni druge, niti se uzajamno podsmevajmo, jer smo udovi jedni drugima. Odbacimo lenjost i nemarnost i stojmo hrabro boreći se protiv duhova zla, imajući Zastupnika kod Oca - Isusa Hrista Pravednika: On je pomirenje za grehe naše. Pomolimo mu se, dakle, ĉistim srcem iz sve duše svoje i oprostiće nam grehe naše. Jer, Gospod je blizu svima koji ga prizivaju u istini (Ps.144,18). Stoga i govori: Prinesi Bogu ţrtvu hvale i

izvrši Višnjemu zavete svoje. Prizovi me u dan ţalosti tvoje i izbaviću te, i proslavićeš me (Ps. 49,14-15). I Isaija opet [govori]: Razreši svaku svezu nepravde, raskini uţad prinude, otpusti

potlaĉene, i svaki ugovor nepravedni pocepaj. Razdeli gladnima hleb ceoj u siromahe bez krova uvedi u kuću svoju. Ukoliko vidiš nagoga, odeni ga, i od semena doma svoga nemoj se kriti. Tada će granuti ujutru svetlost meoja u ozdravljenje tvoje brzo će zasijati. I ići će pred tobom npavda mvoja, u slava Gospodnja obuzeće te. I šta potom? Tada ćeš zavikati i Bog će me ĉuti. Još dok budeš govorio, On će ti reći: Evo me. Tada će zasijatnu u tami svetlost tvoja, i tama će tvoja biti kao u podne. I biće Bog uvek sa tobom, i nasitiće se 82

duša tvoja po ţelji (Is.58,6-10). Vidiš li da ćemo, razrešivši svaku svezu nepravde od srca

svoga, razvezavši svako uţe prisile zlopamćenja u razmenama našim, i ţureći da ĉinimo dobro bliţnjemu iz sve duše, mi biti obasjani svetlošću poznanja, osloboditi se od strasti bešĉašća, ispuniti se svake vrline, prosvetiti se slavom Boţijom i osloboditi se svakog neznanja. Moleći se Hristu, bićemo uslišeni, Boga ćemo imati uvek sa sobom i ispunićemo se ţeljama po Bogu. 42. Zavolimo, dakle, jedan drugog i voleće nas Bog. Trpimo jedni druge i On će dugotrpeti gresima našim. Nemojmo vraćati zlo za zlo i nećemo primiti po gresima našim. Oproštaj grehova naših naći ćemo u opraštanju braći. Milost Boţija je skrivena u našem milosrĊu prema bliţnjem. Stoga je Gospod kazao: Opraštajte, i oprostiće vam se (Lk.6,37), i: Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski (Mt.6,14), i opet: Blaţeni milostivi, jer će biti pomilovani (Mt. 5,7), i: Kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti (Mt. 7,2). Eto, Gospod nam je darovao naĉin spasenja. On nam je dao veĉnu vlast da budemo ĉeda Boţija (Jn.1,12). U volji našoj, dakle, jeste spasenje naše. 43. Dajmo, dakle, sebe svecelo Gospodu da bismo ga primili svecelog. Postanimo Njime bogovi. Budući po prirodi Bog i Vladika, On je stoga i postao ĉovek. Pokorimo se Njemu i slušajmo ga, i On će neumorno odbijati neprijatelje naše. Da je narod moj poslušao mene, govori [On], da je Izrailj hodio putevima mojim, do ništavila bih neprijatelje njegove ponizio, i na tlaĉitelje njihove stavio bih ruku moju (Ps.80,14-15). Svu nadu svoju poloţimo samo na Njega. Svu svoju brigu bacimo na Njega i od svake nevolje će nas izbaviti: celog ţivota našeg On će nas ĉuvati. Svakog ĉoveka zavolimo od duše, ali ni na jednog ne polaţimo svoju nadu. Jer, dok nas Gospod ĉuva, prijatelji nam ĉine usluge i neprijatelji iznemogavaju pred nama. MeĊutim, ako nas Gospod ostavi, i svi prijatelji nas napuštaju, a neprijatelji jaĉaju protiv nas. Onaj ko se uzda u sebe samog, pašće padom velikim, a onaj ko se boji Gospoda, biće uznesen. Stoga je i David rekao: Jer se ne uzdam

u luk svoj, i maĉ moj neće. me spasti. Jer si nas ti spasao od tlaĉitelja naših, i mrzitelje naše posramio si (Ps.43,6-7).

44. Nemojmo trpeti pomisli koje umanjuju grehe naše i koje nas ubeĊuju da će nam se oprostiti. OgraĊujući nas, Gospod je o njima rekao: Ĉuvajte se od laţnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovĉijem, ? iznutra su vuci grabljivi (Mt.7,15). Sve dok se naš um uznemirava grehom, mi još nismo dobili oproštaj, budući da još pismo doneli plodove dostojne pokajanja. Plod pokajanja jeste bestrašće duše, a bestrašće je istrebljivanje greha. Mi još nemamo savršeno bestrašće, budući da se ponekad uznemiravamo strastima, a ponekad ne. Prema tome, mi nismo dobili potpuni oproštaj grehova. Jer, od praroditeljskog greha smo se oslobodili kroz sveto krštenje. Od greha, pak, na koji smo se drznuli posle krštenja, mi se oslobaĊamo kroz pokajanje. 45. Pokajmo se, dakle, stvarno da bismo, oslobodivši se strasti, zadobili oproštaj grehova. Prezrimo privremeno da ne bismo, boreći se zbog njega sa ljudima, prestupali zapovest o ljubavi i otpali od ljubavi Boţije. Po Duhu hodimo i pohotu telesnu nemojmo ĉiniti (Gal.5.16). Bdimo, budimo trezvoumni, odbacimo san lenjosti. Ugledajmo se na svete podviţnike Spasiteljeve i podrţavajmo podvige njihove. Zaboravljajmo ono što je za nama i stremimo za onim što je pred nama. Podraţavajmo njihov neumorni put, njihovo vruće raspoloţenje, istrajnost uzdrţanja, svetost celomudrenosti, smelost trpljenja, nepokolebivost dugotrpljenja, ţalost saosećanja, nepomućenost krotosti, vrelinu revnovanja, nelicemerje ljubavi, visinu smirenoumlja, jednostaviost nesticanja, hrabrost, blagost, snishodljivost. 83

Nemojmo popuštati uţivanju, nemojmo se raslabljivati pomislima, nemojmo prljati savest. Imajmo mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev.12,14). Zbog svega toga beţimo, braćo, od sveta i kneza njegovog. Ostavimo telo i telesno. UziĊimo na nebesa i na njima neka bude naše ţivljenje. Podraţavajmo boţanstvenog apostola, dostignimo Naĉelnika ţivota i okusimo od Izvora ţivota. Sa anĊelima slavimo, sa arhanĊelima pevajmo Gospoda našega Isusa Hrista, kome peka je slava i moć zajedno sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin".

SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK II ĈETIRI STOTINE POGLAVLjA O LjUBAVI Predgovor Elpidiju Uz Slovo o podviţniĉkom ţivotu, šaljem tvome prepodobiju, oĉe Elpidije, i Slovo o ljubavi u ĉetiri dela (po sto poglavlja), podraţavajući broju JevanĊelja. Ono, moţda, nikako ne odgovara tvome oĉekivanju, ali nije ni ispod mojih sila. Uostalom, neka zna tvoja svetost da poslato nije plod moga uma. Proĉitavši knjige svetih otaca i izvukavši ono što se odnosi na naš predmet, ja sam njihovu opširnost saţeo u vidu izreka radi lakšeg pamćenja i misaone preglednosti, te ih šaljem tvome prepodobiju, moleći te da ih ĉitaš sa dobrim raspoloţenjem, traţeći samo korist i previĊajući ruţnoću reĉi. Osim toga, moli se za mene nedostojnog, jer sam lišen svake duhovne koristi. Isto tako, molim te da napisano ne shvataš kao breme, budući da sam ja samo ispunio ono što mi je nareĊeno. Naime, danas nas je mnogo koji reĉima obremenjujemo savesti, dok je vrlo malo onih koji delima uĉe ili se na delima uĉe. Potrudi se usrdno da pronikneš u svako poglavlje. Jer, ĉini mi se da nisu sva za svakoga lako razumljiva. Za mnoga, naime mnogi moraju da uloţe mnogo truda, iako izgleda da su vrlo prosto izreĉena. Jer, moţe biti da će ono što je otkriveno u njima biti i dušekorisno. Svakako će se takvim i pokazati uz blagodat Boţiju onome ko ih ne bude ĉitao iz radoznalosti, već sa strahom Boţijim i ljubavlju. Onaj, pak, ko ovu ili bilo koju drugu knjigu poĉne ĉitati da bi ulovio reĉ na ukor piscu, te da bi sebe pokazao mudrijim od njega (a ne radi duhovne koristi), nigde, nikada i ništa korisno neće otkriti.

STOTINA PRVA 1. Ljubav je dobro raspoloţenje duše po kome ništa od postojećeg ne pretpostavlja poznanju Boga. Nije moguće da je zadobije onaj ko ima pristrašće prema bilo ĉemu zemaljskom. 2. Ljubav se raĊa od bestrašća, bestrašće od nade u Boga, a nada od trpljenja i dugotrpeljivosti. One se raĊaju od sveobuhvatnog uzdrţanja, uzdrţanje od straha Boţijeg, a strah od vere u Gospoda. 3. Onaj ko veruje u Gospoda, boji se ada, a ko se boji muĉenja uzdrţava se od strasti. Onaj ko se uzdrţava od strasti trpeljivo podnosi nevolje. Onaj ko trpi nevolje imaće nadu u Boga. Nada, pak, u Boga oslobaĊa od zemaljske pristrasnosti. Um koji je osloboĊen od pristrasnosti imaće ljubav prema Bogu. 84

4. Onaj ko ljubi Boga poznanje Boga pretpostavlja svemu stvorenome od Njega. Kroz ĉeţnju, on je neprestano prilepljen uz njega. 5. Sve što postoji stvoreno je kroz Boga i za Boga i Bog je bolji od svega što je stvorio. Stoga onaj ko ostavlja Boga i zanima se lošijim, pokazuje da Bogu pretpostavlja ono što je kroz Njega postalo. 6. Onaj ĉiji je um prilepljen uz ljubav prema Bogu, sve vidljivo, pa i samo telo svoje, prezire kao tuĊe. 7. Ukoliko je duša bolja od tela, i ukoliko je Bog nesravnjeno bolji od sveta koji je stvorio, onda se onaj ko telo pretpostavlja duši, te stvoreni svet Bogu ni po ĉemu ne razlikuje od idolopoklonika. 8. Onaj ko je odvojio um od ljubavi i privrţenosti prema Bogu i privezao ga za ĉulno, duši pretpostavlja telo i Bogu Tvorcu Njegova stvorenja. 9. Ukoliko je ţivot uma svetlost poznanja, koju raĊa ljubav prema Bogu, onda je dobro reĉeno da nema niĉeg većeg od Boţanske ljubavi. 10. Um koji se sa ljubavnom ĉeţnjom uznosi Bogu ne oseća ništa od postojećeg. Jer, obasjavan Boţanskom i beskrajnom svetlošću, on je bezosećajan za sve od Boga stvoreno, sliĉno ĉulnom oku [koje ne primećuje] zvezde kada se rodi sunce. 11. Sve vrline sadejstvuju umu u sticanju Boţanske ljubavi, a iznad svega ĉista molitva. Njome uznošen ka Bogu, um biva izvan svega postojećeg. 12. Kada kroz ljubav bude obuzet Boţanskim poznanjem, um istupa izvan postojećeg i, osetivši Boţansku beskrajnost, sliĉno boţanstvenom Isaiji, od ushićenja dolazi u osećanje smirenja, sa skrušenošću govoreći reĉi proroka: O kukavni ja, jer se skruših, jer

budući ĉovek i imajući neĉiste usne i ţiveći u narodu koji ima neĉiste usne videh Cara, Gospoda Savaota svojim oĉima (Is.6,5). 13. Onaj ko ljubi Boga, ne moţe a da ne voli svakoga ĉoveka kao samoga sebe, prema i negoduje zbog strasti onih koji se još nisu oĉistili. Videći, meĊutim, njihovo ispravljanje, on se raduje neizmernom i neizrecivom radošću. 14. Neĉista duša je strasna, budući ispunjena pomislima pohote i mrţnje. 15. Onaj ko u srcu svome vidi trag mrţnje prema ma kom ĉoveku za ma kakvu pogrešku potpuno je tuĊ ljubavi prema Bogu. Jer, ljubav prema Bogu nikako ne trpi mrţnju prema ĉoveku. 16. Ako me ljubite, govori Gospod, zapovesti moje drţite (Jn.14,15). Ovo je zapovest moja: da ljubite jedan drugog (Jn.15,12). Onaj, dakle, ko ne ljubi bliţnjega, ne drţi zapovest, a ko ne drţi zapovest - ne moţe ni Gospoda ljubiti. 17. Blaţen je ĉovek koji sve ljude moţe podjednako da voli. 18. Blaţen je ĉovek koji nije privezan ni za jednu propadljivu ili prolaznu stvar. 19. Blaţen je um koji se, prošavši sve stvari, neprestano naslaĊuje Boţanskom krasotom. 20. Onaj ko staranje o telu dovodi do pohote i ko ima zlopamćenje prema bliţnjem zbog privremenih stvari više sluţi tvari, negoli Tvorcu. 21. Onaj ko telo svoje ĉuva od uţivanja i od bolesti stiĉe satrudnika u sluţenju boljem. 22. Onaj ko beţi od svih svetskih pohota postaje viši od svakog svetskog veštastva. 85

23. Onaj ko ljubi Boga neizostavno ljubi i bliţnjega. On ne moţe da ĉuva imanje, već njime bogodoliĉno raspolaţe, dajući svakome ko zaište. 24. Onaj ko ĉini milostinju podraţavajući Boga ne vidi razliku u telesnim potrebama izmeĊu dobroga i rĊavoga, pravednoga i nepravednoga, već svakome podjednako razdeljuje prema potrebi, premda zbog dobrog proizvoljenja vrlinskoga pretpostavlja poroĉnome. 25. Po prirodi blag i bestrasan, Bog sve podjednako voli kao svoja stvorenja, premda vrlinskog proslavlja jer stiĉe poznanje, a poroĉnog po svojoj dobroti miluje i obraća, kaţnjavajući ga u ovome svetu. I ĉovek koji je po svom nastrojenju dobar i bestrasan sve ljude podjednako voli: vrlinskog zbog prirode i dobrog proizvoljenja, a poroĉnog zbog prirode i sastradavanja, milujući ga kao nerazumnoga i kao onoga koji hodi u tami. 26. Raspoloţenje ljubavi se ne prepoznaje samo razdavanjem imetka, nego i predavanjem Reĉi Boţije i telesnim sluţenjem. 27. Onaj ko se istinski odrekao svetskih stvari, te bliţnjemu iz l.ubavi nelicemerno sluţi, ubrzo postaje slobodan od svake strasti i zajedniĉari u Boţanskoj ljubavi i znanju. 28. Onaj ko je u sebi stekao Boţansku ljubav, po reĉima boţanstvenog Jeremije, ne zamara se sledeći Gospoda Boga svog (Jer. 17,16), već hrabro podnosi svaki napor, uvredu i ruţenje, ne misleći zla nikome. 29. Ukoliko te peko uvredi ili u neĉemu ponizi pazi da te pomisao gneva, odvojivši te ţalošću (zbog uvrede) od ljubavi, ne vrgne u oblast mrţnje. 30. Ukoliko te zaboli uvreda ili bešĉašće znaj da si dobio veliku korist, s obzirom da je kroz poniţenje iz tebe isterana taština. 31. Sećanje na vatru ne zagreva telo. Ni vera bez ljubavi u duši ne proizvodi svetlost poznanja. 32. Svetlost sunca privlaĉi zdravo oko. I poznanje Boga prirodno kroz ljubav privlaĉi ĉisti um. 33. Um je ĉist ukoliko se odvojio od neznanja i ukoliko je osvetljen Boţanskom svetlošću. 34. Duša je ĉista ukoliko se oslobodila od strasti i ukoliko se neprestano veseli Boţanskom ljubavlju. 35. Strast je za osudu s obzirom da predstavlja neprirodno kretanje duše. 36. Bestrašće je mirno stanje duše: u njemu duša postaje teško pokretna na zlo. 37. Onaj ko je sa trudom stekao plodove ljubavi ne namerava da se odvoji od nje, makar pretrpeo i hiljade zala. Neka te u [reĉeno] uveri uĉenik Hristov Stefan i sliĉni njemu, te i On sam, s obzirom da se molio za svoje ubice i za njih traţio oproštaj od Oca, budući da nisu znali šta ĉine (Lk.23,34). 38. Ljubavi je svojstveno dugotrpljenje i dobrota (l.Kop.13, 4). Stoga je oĉigledno da postaje tuĊ ljubavi onaj ko se gnevi i ĉini zlo. TuĊ, pak, ljubavi tuĊ je Bogu, budući da je Bog - ljubav (1.Jn.4,7). 39. Nemojte govoriti da ste hram Gospodnji, kaţe boţanstveni Jeremija (Jer.7,4). Ni ti nemoj govoriti da te gola vera u Gospoda našeg Isusa Hrista moţe spasti. Jer, reĉeno nije moguće ukoliko ne stekneš i ljubav prema Njemu kroz dela. Jer, gola vera [ne koristi], budući da i Ċavoli veruju i drhte (Jak.2,19). 86

40. Delo ljubavi saĉinjavaju usrdno dobroĉinstvo bliţnjem, dugotrpeljivost, trpljenje i upotrebljavanje stvari po pravom smislu. 41. Onaj ko voli Boga nikoga ne oţalošćuje i ni na koga se ne ţalosti radi prolaznih [stvari]. On se oţalošćuje i oţalošćuje [druge] spasonosnom samo ţalošću, kakvom se blaţeni Pavle i sam ţalostio i oţalošćavao Korinćane (2.Kor.7,8-I; 2.Kor.2,4). 42. Onaj ko voli Boga ţivi anĊelski ţivot na zemlji: posti i bdi, peva i moli se i o svakom ĉoveku uvek dobro misli. 43. Svako se trudi da dobije ono što ţeli. Boţanstvo je, meĊutim, neuporedivo bolje i dostojnije ţelje od svih dobara i [stvari] koje se mogu ţeleti. Koliko, dakle, samo truda treba mi da pokaţemo da bismo dostigli Onoga ko je po prirodi dobar i poţeljan. 44. Nemoj prljati svoje telo sramnim delima i nemoj skrnaviti dušu zlim pomislima, te će mir Boţiji doći na tebe, donoseći ljubav. 45. Iznuravaj telo svoje gladovanjem i bdenjem i bez lenjosti upraţnjavaj psalmopojanje i molitvu, te će osvećenje celomudrenosti doći na tebe, donoseći ljubav. 46. Onaj ko se udostojio boţanstvenog poznanja i kroz ljubav stekao njegovo prosvećenje nikada neće primiti nadmenost duha taštine. Onaj, pak, ko se nije udostojio da ga stekne, lako se njime zanosi. Ukoliko, meĊutim, u svemu što radi ima pogled obraćen na Boga, sve radi Njega ĉineći, on će lako uz Njegovu pomoć izbeći taštinu. 47. Onaj ko još nije dostigao boţanstveno poznanje koje dela kroz ljubav, visoko umuje o onome što ĉini po Bogu. Onaj, pak, ko ga se udostojio, sa raspoloţenjem govori reĉi patrijarha Avraama (izgovorene prilikom boţanstvenog javljanja): Ja sam zemlja i pepeo (Post 18,27). 48. Onaj ko se boji Gospoda uvek ima smirenoumlje kao sabesednika. Njegovim podsećanjem on dostiţe do Boţanstvene ljubavi i blagodarnosti. Jer, on se seća svog ranijeg svetskog ţivota, raznovrsnih pogrešaka i iskušenja koja su mu se dešavala od mladosti, te kako ga je Gospod od svega izbavio (up. Z.Tim.3,11) i preveo ga iz strasnog ţivota u ţivot po Bogu. Sa tim strahom on prima i ljubav, blagodareći neprestano sa dubokim smirenoumljem Dobrotvora i Upravitelja ţivota našeg. 49. Nemoj prljati um svoj zadrţavajući u sebi pomisli pohote i gneva kako ne bi, otpavši od ĉiste molitve, upao u duh uninija. 50. Um se lišava smelosti prema Bogu ukoliko besedi sa rĊavim i neĉistim pomislima. 51. VoĊen strastima, nerazumni se smućuje pokretima gneva i bez razloga hita da pobegne od bratije. Kada se, pak, raspaljuje pohotom, on, raskajavši se, opet pribegava njima. Razborit, meĊutim, u oba sluĉaja ĉini suprotno: u sluĉaju gneva on seĉe uzroke smućenja, oslobaĊajući se ogorĉenja prema bratiji. U sluĉaju, pak pohote, on se uzdrţava od nerazumnih ĉeţnji i susreta. 52. U vreme iskušenja nemoj napuštati svoj manastir, već hrabro podnosi talase pomisli, naroĉito tuge i uninija. Jer, na taj naĉin ćeš, po promislu budući iskušavan nevoljama, imati tvrdu nadu na Boga (up. 2.Kor.1,6). Ukoliko, pak, ostaviš manastir, pokazaćeš se neiskusan, strašljiv i nepostojan. 53. Ukoliko nećeš da otpadneš od ljubavi po Bogu, nemoj dopusti da brat tvoj zaspi ogorĉen na tebe, niti da ti zaspiš ogorĉen na njega. [Naprotiv], idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda doĊi i sa ĉistom svešću prinesi Hristu dar ljubavi kroz usrdnu molitvu. 87

54. Po reĉima boţanstvenog apostola, onome ko nema ljubavi ništa ne koriste svi darovi Duha (1.Kor.13,3). Prema tome, koliko samo napora treba da uloţimo da bismo je stekli. 55. Ljubav ne ĉini zla bliţnjemu (Rim.13,10). Prema tome, zar onaj ko zavidi bratu, ţalosti se zbog njegovog napretka, porugama kalja njegov ugled ili po nekoj zloj navici potajno radi protiv njega neće sebe uĉiniti tuĊim ljubavi i krivim Veĉnom su DU? 56. Ljubav je punota zakona (Rim.13,10). Zar onaj, dakle, ko ima zlopamćenje prema bratu, pravi mu zamke, kune ga i raduje se njegovom padu nije zakonoprestupnik i zar nije dostojan veĉne muke? 57. Onaj ko ogovara brata i osuĊuje brata svoga, ogovara zakon i osuĊuje zakon (Jak.4,11). Zakon, pak, Hristov jeste ljubav (Jn. 13,34). Zar klevetnik neće otpasti od ljubavi Hristove i samom sebi postati uzrok veĉne muke? 58. Nemoj dati sluha svoga jeziku klevetnika, ni jezika svoga sluhu ogovaraĉa, koji rado govori ili sluša protiv bliţnjega, kako ne bi otpao od Boţanstvene ljubavi i postao tuĊ veĉnom ţivotu. 59. Nemoj primati prekore na oca tvoga, niti podstrekavaj onoga ko ga sramoti da se Gospod ne bi razgnevio na dela tvoja i da te ne bi istrebio iz zemlje ţivih (up. Pon.7,15). 60. Zatvori usta onome koji kleveta u uši tvoje kako sa njim ne bi sagrešio dvojnim grehom, i sam navikavajući na pogubnu strast i njega ne spreĉavajući da zloslovi protiv bliţnjega. 61. A ja vam kaţem, govori Gospod, ljubite neprijatelje svoje, ĉinite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vreĊaju (Mt.5,44). Zašto je tako nešto zapovedio? Da bi te oslobodio mrţnje, ţalosti, gneva i zlopamtljivosti, i da bi te udostojio najvećeg blaga savršene ljubavi. Nju, naime, ne moţe da ima onaj ko sve ljude ne ljubi podjednako po ugledu na Boga, koji sve ljude podjednako ljubi i koji hoće da se svi spasu i da doĊu u poznanje istine (1.Tim.2,4). 62. A ja vam kaţem da se ne protivite zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu

tvom, okreni mu i drugi. I koji hoće da se sudi s tobom u košulju tvoju da uzme, podaj mu u haljinu. I ako te ko potera jednu milju, udu c njim dve (Mt.5,39-41). Zašto? Da bi te

saĉuvao od gneva i smućenja i da bi drugoga vaspitao tvojom nezlobivošću, te da bi obojicu, kao dobar Otac, podveo pod igo ljubavi. 63. Mi u sebi nosimo strasna maštanja o stvarima prema kojima smo nekad bili pristrasni. Onaj, dakle, ko pobeĊuje strasne maštarije, nesumnjivo prezire i stvari od kojih potiĉu. Borba sa sećanjima je, naime, teţa od borbe sa samim stvarima s obzirom da je lakše grešiti razumom, negoli na delu. 64. Jedne od strasti su telesne, a druge duševne. Telesne imaju povode od tela, a duševne od spoljašnjih predmeta. I jedne i druge odsecaju ljubav i uzdrţanje: ljubav duševne, a uzdrţanje telesne. 65. Jedne od strasti pripadaju razdraţajnom delu duše, a druge ţelateljnom. I jedne i druge se pokreću kroz ĉula. Pokreću se, naime, kada se duša nalazi izvan ljubavi i uzdrţanja. 66. Teţe je savlaĊivati strasti razdraţajnog dela duše, negoli ţelateljnog. Stoga je Gospod i dao veći lek protiv njih, tj. zapovest ljubavi. 88

67. Strasti se dotiĉu samo jednog dela duše: ili razdraţajnog, ili ţelateljnog, ili slovesnog (kao u sluĉaju zaboravnosti i neznanja). Uninije, pak, zahvata sve sile duše, pokrećući skoro sve strasti. Stoga je ono teţe od svih ostalih strasti. Dajući lek protiv njega, Gospod je dobro rekao: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19). 68. Nikada nemoj povrediti nikoga od braće, naroĉito bezrazloţno, da se on, ne podnoseći uvredu, ne bi udaljio [iz manastira]. Jer, tada nikada nećeš moći da izbegneš prekor savesti koji će ti uvek izazivati tugu u vreme molitve i um lišavati smelosti prema Bogu. 69. Nemoj trpeti sablazni podozrenja ili ljude koji ti ih [prenose]. Jer, oni koji se na bilo koji naĉin sablaţnjavaju od dogaĊaja koji se dešavaju hotimice ili nehotimice, ne znaju puta mirnog (Rim.3,17), koji svoje ljubitelje kroz ljubav vodi do poznanja Boga. 70. Nema savršenu ljubav onaj ko menja svoje raspoloţenje prema ljudima u skladu sa njihovim osobinama, tj. jednoga voleći, a drugoga mrzeći, ili jednog i istog [ĉoveka] ĉas voleći, ĉas mrzeći iz istih razloga. 71. Savršena ljubav ne razdeljuje jednu prirodu ljudi po razliĉitosti njihovih raspoloţenja. Ona uvek gleda samo na nju i sve ljude podjednako ljubi: vrlinske - kao prijatelje, a poroĉne - kao neprijatelje, ĉineći im dobro, dugotrpeći, podnoseći njihove postupke i uopšte ne misleći o zlu. Ona ĉak i strada za njih, ukoliko nastane pogodno vreme, sve sa [namerom] da ih uĉini prijateljima. Ukoliko i ne uspe, ona ne odstupa od svog raspoloţenja, pokazujući uvek na isti naĉin plodove ljubavi prema svim ljudima. Pokazujući svoju ljubav prema nama, i Gospod i Bog naš Isus Hristos je stradao za celo ĉoveĉanstvo, svima podjednako darujući nadu vaskrsenja, premda svako sebe ĉini dostojnim ili slave ili muĉenja. 72. Onaj ko ne prezire slavu i bešĉašće, bogatstvo i siromaštvo, uţivanje i tugu, još nije stekao savršenu ljubav. Jer, savršena ljubav prezire ne samo navedeno, nego ĉak i ovaj prolazni ţivot i smrt. 73. Ĉuj šta govore oni koji su se udostojili savršene ljubavi: Ko će nas rastaviti od

ljubavi Hristove? Ţalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili maĉ? Kao što je napisano: Radi tebe nas ubijaju vazdan, smatraju nas ovcama za klanje. Ali u svemu ovome pobeĊujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo. Jer sam uveren da nas ni smrt, ni ţivot, ni anĊeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Boţije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim.8,35-39). 74. O ljubavi prema bliţnjemu ĉuj, opet, šta govore: Istinu govorim u Hristu, ne laţem, to mi svedoĉi savest moja Duhom Svetim da mi je vrlo ţao i srce me moje boli bez prestanka jer bih ţeleo da ja sam budem odluĉen od Hrista za braću svoju, srodnike moje po telu koji su Izrailjci (Rim.9,1-4), itd. Sliĉno je govorio i Mojsije (Izl.32,33) i ostali sveti. 75. Onaj ko ne prezire slavu i uţivanje i srebroljublje, koje ih razvija i radi kojih i nastaje, ne moţe da odstrani povode za gnev. Onaj, pak, ko ih ne odstrani ne moţe da zadobije savršenu ljubav. 76. Smirenje i zlopaćenje oslobaĊaju ĉoveka od svakog greha: jedno odseca duševne, a drugo - telesne strasti. Tako je ĉinio i blaţeni David, moleći se Bogu reĉima: Vidi smirenje moje i trud moj i oprosti sve grehe moje (Ps.24,18). 77. Gospod ĉini bestrasnim one koji ispunjavaju zapovesti. Kroz boţanstvene, pak, dogmate On im daruje svetlost poznanja. 89

78. Svi dogmati su odnose ili na Boga, ili na vidljive i nevidljive [stvari], ili na promisao i sud koji se [projavljuje] u njima. 79. Milostinja leĉi razdraţajni deo duše, post pogašuje pohotu, dok molitva oĉišćuje um i priprema ga za sagledavanje postojećeg. Jer, prema silama duše Gospod nam je dao i zapovesti. 80. Nauĉite se od mene, govori Gospod, jer sam krotak i smiren srcem (Mt.11,29) i ostalo. Krotost ĉuva gnev od smućenja, a smirenje oslobaĊa um od nadmenosti i taštine. 81. Postoje dve vrste straha Boţijeg: jedan se u nama raĊa od pretnje muĉenjem. Od njega u nama po redu nastaju uzdrţanje, trpljenje, nada na Boga, bestrašće i ljubav. Drugi je, meĊutim, spojen sa ljubavlju. On duši neprekidno donosi poboţnost kako zbog smelosti ljubavi ne bi došlo do prenebregavanja Boga. 82. Prvi strah savršena ljubav izgoni napolje (1Jn.4,18) iz duše koja ju je stekla i koja se više ne boji muĉenja. Drugi, pak, kao što je reĉeno, ona uvek ima sjedinjen sa sobom. Prvom strahu dolikuju reĉi Pisma: Strahom Gospodnjim svako se uklanja od zla (Priĉ.16,6), i: Poĉetak mudrosti je strah Gospodnji (Priĉ.1,7; Ps. 110,10), a drugom: Strah je Gospodnji ĉist i ostaje u vek veka (Ps. 18,9), i: Nema oskudice onima koji ga se boje (Ps.33,10). 83. Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji: blud, neĉistotu, strast, zlu pohotu, lakomstvo (Kol.Z,5). Zemljom [apostol] naziva telesno mudrovanje, bludom - greh delom, neĉistotom - saglasnost na greh, strašću - strasnu pomisao, zlom pohotom - prosto primanje pohotne pomisli, lakomstvom - veštastvo koje raĊa i uvećava strast. Boţanstveni apostol, dakle, zapoveda da umrtvimo sve navedeno, što saĉinjava delove telesnog mudrovanja. 84. Sećanje najpre unosi u um prostu pomisao. Ukoliko se ona zadrţi, pokreće se strast. Ukoliko se ne istrebi, ona će privoleti um na saglasnost, što već dovodi do greha na delu. Pišući [Hrišćanima] iz neznaboţaca, premudri apostol zapoveda da se najpre uništi posledica greha [tj. greh delom], te da se potom, stupajući obrnutim redom, završi i sa uzrokom greha. Uzrok, pak, koji raĊa i uvećava strasti, kao što je reĉeno, jeste lakomstvo. Po mom mišljenju, njime se oznaĉava stomakougaĊanje, tj. majka i hraniteljka bluda. Jer, lakomstvo je zlo ne samo u odnosu na imanje, već i u odnosu na hranu, kao što je i uzdrţanje dobro ne samo u odnosu na hranu, već i na imanje. 85. Ptica kojoj je vezana noga pri pokušaju da leti pada na zemlju vuĉena uzicom. I um koji još nije stekao bestrašće pri uzdizanju ka poznanju nebeskih [stvari] pada na zemlju vuĉen strastima. 86. Kada se potpuno oslobodi od strasti, um neometano ?O ?? ka sagledavanju bića, idući ka poznanju Svete Trojice. 87. Kada je ĉist, um prima pojmove stvari i preko njih se kreće ka duhovnom sagledavanju. Ukoliko, pak, kroz lenost postane neĉist, on pojmove drugih stvari prosto uobraţava, dok ljudske [pojmove] koje prima pretvara u sramne i lukave pomisli. 88. Ukoliko u vreme molitve tvome umu nikada ne dosaĊuje nikakva svetska pomisao, znaj da nisi iznan granica bestrašća. 89. Kada poĉne da oseća svoje sopstveno zdravlje, duša i snoviĊenja poĉinje da gleda prosto i spokojno. 90. Lepota vidljivih [stvari] privlaĉi ĉulno oko. I poznanje nevidljivih [stvari] privlaĉi ĉisti um. NSVIDJKIVIM, pak, nazivam bestelesne [stvari], 90

91. Veliko je ne biti pristrasan prema stvarima. Mnogo je veće ostajati bestrastan i u maštanjima. Jer, borba sa demonima kroz pomisli je ţešća od borbe kroz stvari. 92. Onaj ko je stekao vrline i obogatio se znanjem, stvari vidi onakvima kakve su po prirodi, te sve ĉini i govori po pravom smislu, uopšte ne praveći pogreške. Jer, mi postajemo vrlinski ili poroĉni sudeći po slovesnoj ili beslovesnoj upotrebi stvari. 93. Znak krajnjeg bestrašća jeste ushoĊenje prostih pojmova o stvarima u srce i u budnom stanju tela i u snu. 94. Kroz ispunjavanje zapovesti um sa sebe svlaĉi strasti. Kroz duhovno sagledavanje vidljivih stvari on ostavlja strasne pojmove o stvarima. Kroz poznanje nevidljivih stvari, on [napušta] sagledavanje vidljivoga. I njega samog [tj. poznanje nevidljivoga] zapostavlja kroz poznanje Svete Trojice. 95. RaĊajući se i obasjavajući svet, sunce pokazuje i samo sebe i stvari koje osvetljava. RaĊajući se u ĉistom umu, i Sunce pravde pokazuje i sebe i smisao svega što je stvorilo i što će uĉiniti. 96. Boga ne poznajemo po Njegovoj suštini, nego po Njegovom veliĉanstvenom delanju i promislu o bićima. Kroz njih kao kroz ogledalo mi vidimo Njegovu bezgraniĉnu blagost, mudrost i silu (up. Rim.1,20). 97. Ĉisti um se nalazi ili u prostim pojmovima ljudskih stvari, ili u prirodnom sagledavanju vidljivog, ili u sagledavanju nevidljivog, ili u svetlosti Svete Trojice, 98. Nalazeći se u sagledavanju vidljivih [stvari], um istraţuje ili njihov prirodni smisao, ili smisao onoga što oznaĉavaju, ili pak sam njihov uzrok. 99. Zanimajući se sagledavanjem nevidljivih [stvari], um istraţuje njihov prirodni smisao, uzrok njihovog postanka i njihove posledice, te promisao i sud o njima. 100. Našavši se u Bogu i raspaljivan ĉeţnjom, um najpre ište smisao Njegove suštine. MeĊutim, u onome što je u Njemu po sebi on ne nalazi utehu: tako nešto je nemoguće i podjednako nesmestivo za svaku stvorenu prirodu. On se teši onim što je oko Njega, tj. veĉnošću, beskrajnošću i neograniĉenošću, blagošću, mudrošću, te tvoraĉkom, promisliteljskom i suditeljnom silom u odnosu prema bićima. Jedino što moţemo da shvatimo o Njemu jeste Njegova beskrajnost i nemogućnost da ga poznamo, kao što su rekli muţevi bogoslovi, Grigorije i Dionisije.

STOTINA DRUGA 1. Ona ko zaista voli Boga moli se bez rasejanosti. Onaj, pak, ko se moli bez rasejanosti zaista ljubi Boga. Bez rasejanosti ne moţe da se moli onaj ko um ima privezan za bilo šta zemaljsko. Prema tome, Boga ne voli onaj ĉiji je um vezan za bilo šta zemaljsko. 2. Um koji se dugo bavi nekom ĉulnom stvari svakako poseduje strast prema njoj, tj. ili pohotu, ili tugu, ili gnev, ili zlopamćenje. Ukoliko ne prezre tu stvar, um neće moći da se oslobodi strasti, 3. Nadvladan strastima, um se privezuje za veštastvene stvari. Odvojivši ga od Boga, one ga navode da se bavi njima. Ljubav Boţija, meĊutim, um odrešuje od okova, ubeĊujući ga da prezire ne samo ĉulne stvari, nego i sam privremeni ţivot. 4. Delo zapovesti je da pojmove o stvarima uĉini prostim, a ĉitanja i sagledavanja da um uĉine neveštastvenim i bezvidnim. Iz njih se, opet, raĊa nerasejana molitva. 91

5. Da bi se um potpuno oslobodio od strasti i da bi se mogao moliti bez rasejanosti nije dovoljan samo put delanja. Neophodna su i razliĉita duhovna sagledavanja. Jer, delanje oslobaĊa um samo od neuzdrţanja i mrţnje, dok ga duhovna sagledavanja izbavljaju od zaboravnosti i neznanja. Tek tada um moţe da se moli kako treba. 6. Postoje dva krajnja stanja ĉiste molitve. Jedno se dešava onima koji se bave delanjem, a druga onima koji se bave sagledavanjem, Prvo nastaje u duši ad straha Boţijeg i dobre nade, a drugo od Boţanske ljubavi i krajnje ĉistote. Obeleţje prvog stepena jeste sabrani um u odnosu na sve svetske pojmove i molitva bez rasejanosti i smetnje kao pred samim Bogom (kao što se zaista i zbiva). Znak drugog stanja jeste um koji u molitvenoj ĉeţnji biva obuzet Boţanskom i beskrajnom svetlošću, te više ne oseća ni sebe, niti išta drugo od postojećeg, osim Onoga koji je ljubavlju u njemu izdejstvovao prosvećenje. Stremeći ka smislovima Boga, um tada stiĉe ĉista i razgovetna otkrivenja o Njemu. 7. [Ĉovek] se prilepljuje za ono što voli. Ne ţeleći da ga se liši, on prezire sve što ga u tome ometa. Onaj ko voli Boga istrajava u ĉistoj molitvi, te iz sebe izbacuje svaku strast koja ga ometa. 8. Onaj ko odbaci majku svih strasti, tj. samoljublje, lako će, uz Boţiju [pomoć] odstraniti i ostale, tj. gnev, tugu, zlopamćenje itd. Onaj, pak, ko je savladan prvom, i od drugih biva ranjavan, makar i ne hteo. Samoljublje je, opet, strast prema telu. 9. Ljudi se meĊusobno vole iz pet uzroka. Od njih su neki dostojni pohvale, a neki osude. Oni se, dakle, vole ili radi Boga (kao što vrlinski [ĉovek] voli sve, i kao što njega voli ĉak i nevrlinski), ili po prirodi (kao što roditelji vole decu i obratno), ili iz taštine (kao što hvaljeni voli onoga koji ga hvali), ili zbog srebroljublja (kao što se voli bogati radi dobitka), ili iz slastoljublja (kao što onaj ko sluţi stomaku i onome što je pod stomakom [voli lica koja mu u tom smislu sluţe]). Prva [ljubav] je pohvalna, druga - srednja, a ostale su strasne. 10. Ukoliko se dešava da jedne mrziš, druge i voliš i mrziš, treće voliš pod meru, a ĉetvrte prekomerno, nejednakost će ti pokazati da si daleko od savršene ljubavi koja podrazumeva da svakog ĉoveka podjednako voliš. 11. Ukloni se od zla i ĉini dobro (Ps.ZZ,14), tj. bori se sa neprijateljima da bi umanjio strasti, a potom se drţi trezvoumlja kako se ne bi umnoţile. I opet, bori se da stekneš vrline, a potom se drţi trezvoumlja kako bi ih saĉuvao. To je ono reĉeno: Delati i negovati (Post.2,15). 12. [Demoni], koji nas po dopuštenju Boţijem kušaju, ili raspaljuju ţelateljni deo duše, ili smućuju razdraţajni, ili pomraĉuju slovesni, ili telo oblaţu patnjom, ili razgrabljuju naše stvari. 13. Demoni nas iskušavaju sami ili protiv nas naoruţavaju ljude koji se ne boje Gospoda. Sami nas iskušavaju kada se udaljujemo od ljudi, kao Gospod u pustinji (Mt.4,310), a preko ljudi kada su oko nas, kao i Gospoda preko fariseja (up. Mt.9,34). Ipak, gledajući na naš obrazac [tj. Gospoda], mi ćemo ih odbiti u oba sluĉaja. 14. Kada um poĉne da napreduje u ljubavi Boţijoj, demon hule poĉinje da ga kuša i da mu ubacuje pomisli. Ljudi takve pomisli ne mogu izmisliti, već samo njihov otac - Ċavo. On to ĉini stoga što zavidi bogoljupcu, hoteći da ga dovede do oĉajanja. Jer, [ĉovek] koji poveruje da sam izmišlja takve pomisli, više neće moći da se usudi da se Bogu uznosi sa uobiĉajenom molitvom. MeĊutim, zloĉinac ne postiţe svoj cilj, nego nas još više utvrĊuje. 92

Jer, kada nas napada i kada se branimo, mi postajemo iskusniji i istinitiji u ljubavi Boţijoj. Maĉ njihov da uĊe u srce njihovo c lukovi njihovi da se polome (Ps.36,15). 15. Posmatrajući vidljive stvari, um ih preko ĉula poima u njihovoj prirodi. Ni sam um nije zlo, ni prirodno poimanje, ni stvari, niti ĉula, s obzirom da su dela Boţija. Šta je, meĊutim, zlo? Oĉevidno, strast [koja proizilazi] iz prirodnog poimanja. Ona moţe da se izbegne pri upotrebi pojmova ukoliko um bdi. 16. Strast je neprirodno kretanje duše ili zbog beslovesne ljubavi ili zbog nerasudne mrţnje prema nekome ili prema neĉemu ĉulnom. Na primer, postoji beslovesna ljubav prema jelima, prema ţeni, novcu ili prolaznoj slavi, ili prema ĉulnim stvarima ili prema neĉemu što ih pruţa. I nerasudna mrţnja se odnosi na nešto od navedenoga, ili na onoga ko ometa pristup ka njima. 17. I opet, zlo je pogrešna upotreba pojmova, za kojom sledi zloupotreba stvari. Na primer, u odnosu na ţenu pravilna upotreba supruţanstva ima za cilj raĊanje dece. Onaj, pak, ko gleda samo na uţivanje greši u rasuĊivanju, smatrajući dobrim ono što nije dobro. On, dakle, opšteći sa ţenom ĉini pogrešnu upotrebu. Sliĉno biva i u odnosu na druge stvari i pojmove. 18. Kada demoni tvoj um udalje od celomudrenosti i opkole ga bludnim pomislima, ti sa suzama govori Vladici: Oni koji me izagnaše, sada me opkoliše (Ps.16,11), i: Radosti moja, izbavi me od onih koji me opkoliše (Ps.31,7), te ćeš se izbaviti. 19. Demon bluda je snaţan i silno napada one koji se bore sa strašću. On je naroĉito snaţan ukoliko je [ĉovek] nemaran u odnosu na [koliĉinu] hrane i razgovor sa ţenama. On najpre um potkrada prijatnošću slasti, a zatim kroz sećanje pristupa [ĉoveku] kad se odmara raspaljujući mu telo i predstavljajući umu razliĉite [sramne] oblike, prizivajući ga na pristanak na greh. Ukoliko hoćeš da se u tebi ne zadrţavaju takve [slike], prigrli post, trud, bdenje i dobro bezmolvije sa upornom molitvom. 20. [Demoni] stalno ištu našu dušu i pokušavaju da je uhvate posredstvom strasnih pomisli, te da je bace u greh razuma ili u greh na delu. MeĊutim, kada vide da um ne prima njihova [iskušenja], oni se postiĊuju i posramljuju (Ps.34,4). Kada ga, pak, naĊu zauzetog duhovnim sagledavanjem, oni se brzo vraćaju nazad veoma postiĊeni (Ps.6,11). 21. Delo Ċakona vrši onaj ko veţba um svoj za sveštene podvige i odgoni od sebe strasne pomisli. Delo prezvitera vrši onaj ko prosvećuje um svoj u poznanju bića i otklanja laţnoimeno znanje. Delo, pak, episkopa vrši onaj ko usavršava um svoj svetim mirom poznanja Svete Trojice kojoj se poklanjamo. 22. Demoni slabe kada se kroz ispunjenje zapovesti u nama umanjuju strasti, a ginu kada one kroz bestrašće duše potpuno išĉezavaju iz nje. Oni [tada] u duši ne nalaze strasti pomoću kojih su se u n.oj drţali i pomoću kojih su vojevali protiv nje. To i znaĉi reĉeno: Iznemoći će i nponašće od lica Tvoga (Ps.9,3). 23. Jedni ljudi izbegavaju strasti iz straha od ljudi, drugi iz taštine, i drugi opet iz uzdrţanja. Neki se, najzad, oslobaĊaju strasti po sudovima Boţijim. 24. Sve reĉi Gospodnje se svode na ĉetiri [stvari]: zapovesti, dogmate, opomene i obećanja. Njih radi i mi podnosimo svaku teskobu ţivota, tj. postove, bdenja, spavanje na goloj zemlji, trudove i zamore u sluţenju [bliţnjima], vreĊanja, bešĉašća, muĉenja, smrti i sliĉno. [Prorok David] kaţe: Radi reĉi usta tvojih ja saĉuvah puteve ţestoke (Ps.16.4). 25. Nagrada za uzdrţanje jeste bestrašće, a za veru - poznanje. Bestrašće, pak, raĊa rasuĊivanje, a poznanje - ljubav prema Bogu. 93

26. Kada postigne delatne vrline, um napreduje u razboritosti, a kada postigne sagledateljnu vrlinu - napreduje u poznanju. [Razboritost] podviţniku pruţa razlikovanje vrline od poroka, a [poznanje] svoga zajedniĉara privodi smislu bestelesnih i telesnih [bića]. Blagodati bogoslovlja, pak, um se udostojava kada na krilima ljubavi prevaziĊe navedeno, te prebiva u Bogu i uz pomoć Duha ispituje Njegov smisao po svojoj mogućnosti. 27. Ţeleći da bogoslovstvuješ, nemoj traţiti smisao [Boga] po sebi s obzirom da njega ne moţe postići ne samo ljudski um, nego ni um bilo kojeg bića posle Boga [tj. ni anĊela]. Naprotiv, ispituj po mogućnosti samo ono što je oko Njega, tj. Njegovu veĉnost, bezgraniĉnost i neograniĉenost, blagost i mudrost, te tvoraĉku, promisliteljsku i sudijsku silu za sva bića. Jer, meĊu ljudima je veliki bogoslov onaj ko, makar i delimiĉno, razotkrije navedeni smisao. 28. Snaţan je ĉovek koji je delanju pripojio znanje. Jer, delanjem on isušuje pohotu i umiruje gnev, a znanjem okriljuje um svoj i uznosi se ? Bogu. 29. Govoreći: Ja i Otac smo jedno (Jn.10,30), Gospod oznaĉava istovetnost suštine. Kada opet kaţe: Ja sam u Ocu i Otac u meni (Jn.14,I), On ukazuje na nerazdeljivost Ipostasi. Prema tome, razdeljujući Sina od Oca triteisti padaju u dvostruku provaliju. Govoreći da je Sin saveĉan Ocu i razdeljujući ga [istovremenoj od Njega, oni su prinuĊeni da govore da nije roĊen od Oca, te padaju [u jeres] koja priznaje tri Boga i tri naĉela. Ili, opet, govoreći da je Sin roĊen od Oca i razdeljujući ga od Njega, oni su prinuĊeni da govore da mu nije saveĉan, te Gospodara vremena potĉinjavaju vremenu. Treba, dakle, po velikom Grigoriju [Bogoslovu] saĉuvati i [veru] u Jednog Boga i ispovedati Tri Ipostasi, svaku sa Njenim [liĉnim] svojstvima. Jer, po njemu, [Sveta Trojica] se "deli", premda "nerazdeljivo" i "sjedinjuje", premda "razdeljivo". Stoga je ĉudesno i razdeljenje i sjedinjenje. Jer, u ĉemu bi se sastojala ĉudesnost kad bi se Sin sa Ocem sjedinjavao i razdeljivao kao ĉovek sa ĉovekom i ništa više? 30. Onaj ko je savršen u ljubavi i ko je dostigao vrhunac bestrašća ne poznaje razliku izmeĊu sebe i drugoga, ili svoga i tuĊeg, ili izmeĊu vernog i nevernog, ili izmeĊu roba i slobodnog, ili ĉak izmeĊu muškog i ţenskog. Stavši iznad tiranije strasti i gledajući na jednu ĉoveĉansku prirodu, on sve smatra jednakim i prema svima je podjednako raspoloţen. Jer, za njega nema više Judejca ni Jelina, nema više roba ni slobodnog, nema više muškog ni ţenskog, nego je sve i u svemu Hristos (Gal.3,28). 31. Povod da u nama pokreću strasne pomisli demoni nalaze u strastima koje se gnezde u duši. Potom oni njima ratuju protiv uma, navodeći ga da se saglasi na greh. Pošto ga pobede, oni ga navode u greh razumom. Kada i u tome uspeju, oni ga kao zarobljenika vuku na greh delom. Opustošivši, dakle, dušu kroz pomisli, demoni se povlaĉe zajedno sa njima, te u umu ostaje samo idol greha, o kome govori Gospod: Kada ugledate gnusobu opustošenja gde stoji na mestu svetome, ko ĉita da razume (Mt.24,15). Sveto mesto i hram Boţiji jeste um ĉoveĉiji. Opustošivši dušu strasnim pomislima, demoni su u njemu postavili idol greha. Isto se desilo i istorijski, u šta ne sumnja niko od onih koji su ĉitali dela Josipa [Flavija], Osim toga, neki govore da će se isto desiti i pri antihristu. 32. Postoje tri pokretaĉa koji nas podstiĉu na dobro: prirodna semena [dobra u nama], svete sile [tj. anĊeli] i dobro proizvoljenje. Prirodna semena nas pokreću da ljudima ĉinimo ono što bismo hteli da oni nama ĉine (Lk.6,31). Osim toga, ona nas pokreću da po prirodi ukaţemo milost ukoliko vidimo da se neko nalazi u teskobi ili nevolji. Svete 94

sile nam pomaţu da, pokretani na dobro delo, naĊemo dobru saradnju i napredujemo. Dobro proizvoljenje nam, pak, pomaţe da razlikujemo dobro od zla i da izabiramo dobro. 33. Tri su, opet, pokretaĉa koji nas navode na zlo: strasti, demoni i zlo proizvoljenje. Strasti [nas pokreću] kada beslovesno ţelimo neku stvar, tj. hranu u nevreme i bez potrebe, ili ţenu bez namere raĊanja dece i nezakonitu, kada se neopravdano gnevimo ili ţalostimo na onoga koji nas bešĉasti ili nam nanosi štetu. Demoni [nas pokreću] kada, uluĉivši zgodno vreme u našem nemaru, iznenada napadnu na nas, sa velikom ţestinom pokrećući navedene strasti i njima sliĉno. Zlo proizvoljenje [nas], meĊutim, [pokreće] kada i pored znanja o dobru pretpostavljamo zlo. 34. Nagrada za napore oko vrline jeste bestrašće i poznanje: njih dvoje su zastupnici za Carstvo nebesko, kao što su strasti i neznanje zastupnici za veĉno muĉenje. Onaj, dakle, ko se ne trudi radi samog dobra, nego radi ljudske slave, ĉuće reĉi iz [Svetog] Pisma: Ištete u ne primate, jer pogrešno ištete (Jak.4,3). 35. ??O?? od onoga što ljudi ĉine jeste po prirodi dobro, premda zbog nekih razloga moţe biti i da nije dobro. Na primer, post i bdenje, molitva i psalmopojanje, milostinja i gostoprimstvo su po prirodi dobra dela. MeĊutim, kada se vrše iz taštine, ona već nisu dobra. 36. U svim našim delima Bog prati nameru, tj. da li sve ĉinimo radi Njega, ili iz nekog drugog razloga. 37. Kada ĉuješ [Sveto] Pismo da govori: Jer ćeš dati svakome po delima njegovim (Rim.2,6), shvati da Bog neće nagraditi dela koja su uĉinjena bez dobrog cilja, premda i izgledaju dobra, nego samo dela koja su uĉinjena sa dobrim ciljem. Jer, sud Boţiji ne gleda na dela, nego na cilj sa kojim se ĉine. 38. Demon gordosti ima dvostruko lukavstvo. On ili ubeĊuje monaha da sve uspehe pripiše sebi, a ne Bogu - Davaocu dobara i Pomoćniku u uspehu, ili ga (ukoliko ne uspe [u prvoj nameri]), nagovara ga da nipodaštava manje savršenu bratiju. Monah koji tako ĉini, meĊutim, ne zna da ga Ċavo ubeĊuje da porekne pomoć Boţiju. Jer, nipodaštavajući one koji još nisu uspeli u dobru, on oĉigledno smatra da je sam svojim silama napredovao. To je, meĊutim, nemoguće, kao što je i Gospod rekao: Bez mene ne moţete ĉiniti ništa (Jn.15,5). Jer, naša nemoć bez Davaoca dobara ne moţe dobro privesti kraju, ĉak i kad je pokrenuta ka njemu. 39. Onaj ko je poznao nemoć ljudske prirode stekao je opit Boţije sile. Nešto stekavši pomoću nje i nešto se trudeći da postigne, on nikada nikoga od ljudi ne nipodaštava. Jer, on zna da je Bog njemu pomogao da se oslobodi od mnogih i teških strasti i da moţe da pomogne svakome drugome, naroĉito onima koji se podvizavaju Njega radi. On po nekim svojim sudovima ne oslobaĊa sve odjednom od strasti, nego kao dobar i ĉovekoljubiv lekar one koji se trude isceljuje u svoje vreme. 40. Gordost se pojavljuje kada strasti prestanu da dejstvuju ili usled nedostatka njihovih uzroka ili usled lukavog odstupanja demona. 41. Skoro svaki greh nastaje radi uţivanja. On se, pak, istrebljuje zlopaćenjem i tugom, bilo voljnom - kroz pokajanje, ili nevoljnom - kroz nevolju koju ustrojava promisao Boţiji. Jer, kaţe se, da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuĊeni? A kad nam Gospod sudi, kara nas, da ne budemo osuĊeni sa svetom (l.Kop. 11,31-32).

95

42. Kada ti doĊe neoĉekivano iskušenje, nemoj kriviti onoga kroz koga je došlo, nego traţi njegov uzrok [u sebi], te ćeš naći ispravljenje. Jer, preko jednog ili preko drugog trebalo je da ispiješ gorku ĉašu sudova Boţijih. 43. Ukoliko si rĊav nemoj odbijati zlopaćenje kako bi se smirio i odbacio gordost. 44. Jedna iskušenja ljudima priĉinjavaju uţivanje, druga - ţalosti, a druga opet telesnu patnju. Jer, saglasno sa uzrocima strasti u duši Lekar duša po svojim sudovima prilaţe i lek. 45. Navale iskušenja na jedne nailaze radi uklanjanja već uĉinjenih grehova, na druge - radi prekraćenja onih koji još traju, a na peke - radi ometanja onih koji bi se tek uĉinili. Uostalom, postoje i iskušenja koja se popuštaju radi ispitivanja, kao kod Jova. 46. Razumevajući celebnost Boţanskih sudova, blagorazuman [ĉovek] sa blagodarnošću podnosi sve nevolje koje ga snalaze, smatrajući da njihov uzrok nije ništa drugo do njegovi gresi. Nerazuman, pak, [ĉovek] ne poznaje premudri promisao Boţiji. Grešeći i bivajući kaţnjavan, on ili Boga ili druge ljude smatra uzrokom svojih nevolja. 47. Postoje sredstva za zaustavljanje delovanja strasti i za spreĉavanje njihovog uzrastanja. Postoje i druga sredstva koja ih ograniĉavaju ili ĉak ukidaju. Na primer, post, trud i bdenje ne dozvoljavaju da pohota uzrasta, dok je otšelništvo, sagledavanje, molitva i ljubav prema Bogu ograniĉavaju i ukidaju. Isto tako, nezlopamtivost i krotost obuzdavaju gnev i ne daju mu da uzrasta, dok ga ljubav, milostinja, blagost i ĉovekoljublje ograniĉavaju. 48. Pohota onoga koji svoj um ima neprestano okrenut ka Bogu postepeno prerasta u boţansku ĉeţnju, dok mu se gnev preobraća u boţansku ljubav. Dugovremenim uĉestvovanjem u boţanskom obasjanju um postaje sav svetlozaran. Potĉinivši sebi stradalni deo [duše], on ga preobraća, kao što je reĉeno, u neuhvatljivu boţansku ĉeţnju i u neprestanu ljubav, svecelo ga prevodeći od zemaljskog ka Boţanskom. 49. [Ima ljudi] koji ne zavide, ne gneve se i koji nisu zlopamtljivi prema onome ko ih je uvredio. Ipak, iz njihovog ponašanja se još ne moţe zakljuĉiti da imaju i ljubav prema njemu. Jer, oni i bez da vole mogu da, po zapovesti (up. Rim.13,17), ne vraćaju zlo za zlo. MeĊutim, bez primoravanja sebe, oni ne mogu da vraćaju dobro za zlo. Jer, da ĉini dobro iz [sveg] raspoloţenja i onima koji ga mrze (Mt.5,44) moţe samo onaj ko ima savršenu duhovnu ljubav. 50. [Ĉovek] koji ne voli nekog drugog ne mora ujedno i da ga mrzi, kao što ni onaj ko ne mrzi drugoga ne mora samim tim i da ga voli. Naprotiv, on prema njemu moţe da se nalazi u srednjem stanju, tj. niti da ga voli, niti da ga mrzi. Jer, raspoloţenje ljubavi izazivaju samo pet pobuda koje su navedene u devetom poglavlju stotine, od kojih je jedna pohvalna, jedna srednja, a tri poroĉne. 51. Videći da se tvoj um sa uţivanjem bavi veštastvenim stvarima i da rado razmišlja o njima, znaj da ih više voli negoli Boga. Jer, gdje je blago vaše, veli Gospod, onde će biti i srce vaše (Mt.6,21). 52. Um koji se sjedinio sa Bogom i u Njemu prebiva molitvom i ljubavlju postaje mudar, blag, silan, ĉovekoljubiv, milostiv, dugotrpeljiv. Prosto reĉeno, on u sebi sadrţi skoro sva boţanska svojstva. Udaljivši se, pak, od Njega i priljubivši se za veštastvo, on postaje slastoljubiv, zveropodoban i sliĉan ţivotinjama, boreći se sa ljudima oko njega. 53. [Sveto] Pismo veštastvene stvari naziva svetom. Svetovnjaci su oni ĉiji se um bavi veštastvenim stvarima i kojima [Sveto] Pismo govori sa opomenom: Ne ljubite svet ni 96

ono što je u svetu... Pohota telesna, pohota oĉiju i nadmenost ţivljenja nije od Oca, nego je od sveta (1.Jn.2,15-16), itd. 54. Monah je onaj ko je um svoj odvojio od veštastvenih stvari i prebiva u Bogu uzdrţanjem, ljubavlju, psalmopojanjem i molitvom. 55. Delatelj je misleni ĉuvar stoke. Jer, naravstveni uspesi mogu biti oznaĉeni kao stoka s obzirom da je Jakov rekao: Ljudi pastiri su sluge tvoje (Post.46,34). Sagledatelj je, meĊutim, pastir ovaca. Ovce, naime, oznaĉavaju pomisli koje um napasa na gori sagledavanja. Zbog toga je svaki pastir ovaca gnusan Egipćanima (Post.46,34), tj. neprijateljskim silama. 56. Poroĉan um sleduje telo koje je raspaljivano sopstvenom ĉulnom pohotom i uţivanjem i slaţe se sa njegovim maštanjem i stremljenjima. Vrlinski um se, pak, uzdrţava i udaljuje od strasnih maštanja i stremljenja, nastojeći da poboljša njegovo ponašanje. 57. Neke vrline su telesne, a neke duševne. Telesne su post, bdenje, spavanje na zemlji, sluţenje [drugima], rukodelje da se ne bi bilo na teretu drugima ili radi davanja [siromašnima], itd. Duševne, pak, vrline su ljubav, dugotrpljenje, krotost, uzdrţanje, molitva itd. Ukoliko se desi da zbog neke nevolje ili telesnog stanja (kao što je bolest ili nešto sliĉno) nismo u stanju da vršimo navedene telesne vrline obrešćemo oproštaj od Gospoda koji zna naše razloge. MeĊutim, ukoliko ne upraţnjavamo duševne vrline pećemo imati nikakav izgovor, s obzirom da ne podleţu sliĉnim smetnjama. 58. Ljubav prema Bogu ubeĊuje onoga ko je poseduje da prezire svako prolazno uţivanje i svako stradanje i ţalost. Neka te uvere u reĉeno svi sveti koji su toliko mnogo stradali radi Hrista. 59. Ĉuvaj se majke svih zala, tj. samoljublja koje predstavlja beslovesnu ljubav prema telu. Od njega se navodno opravdano raĊaju tri prvotne strasne i najopštije bezumne pomisli, tj. stomakougaĊanje, srebroljublje i taština. One kao povod uzimaju navodnu neophodnost telesne potrebe. Iz njih se potom raĊa celokupan spisak zala. Treba, dakle, kao što je reĉeno, biti veoma paţljiv i boriti se protiv njega sa velikim trezvoumljem. Jer, kad se ono odbaci, odbacuje se istovremeno i sve što je od njega. 60. Strast samoljublja nagovara monaha da ima milost prema telu i da mu snishodi preko mere u pogledu hrane, navodno radi [dobrog] staranja i upravljanja. Na taj naĉin, zavoĊen malo po malo, on upada u propast slastoljublja. Svetovnjaka, pak, ona nagovara da se pobrine da ispuni svoju pohotu (up. Rim.13.14). 61. Govore da krajnji stepen molitve predstavlja odvajanje uma od tela i sveta, tj. da bude neveštastven i bezvidan. Onaj ko, dakle, takvo stanje odrţava nenarušivim zaista se moli bez prestanka (up. 1.Sol.5,17). 62. Umirući, teno ce odvaja se od svih stvari ovoga sveta. I um na krajnjem stepenu molitve umire, odvajajući se od svih svetskih pojmova. Ukoliko ne umre takvom smrću, on neće moći da prebiva i ţivi sa Bogom. 63. Monaše, neka te niko ne prevari [tvrdeći] da se moţeš spasti robujući slastoljublju i taštini. 64. Telo greši preko stvari. Telesne vrline, pak, jesu njegov vaspitaĉ kako bi se ucelomudrilo. Tako i um greši strasnim pomislima. Njegov, pak, vaspitaĉ jesu duševne vrline koje mu [pomaţu] da ĉisto i bestrasno posmatra stvari i bude celomudren. 65. Dane nasleĊuju noći i leta zime. Tako i taštinu i uţivanje [nasleĊuju] ţalosti i patnja ili u sadašnjem ili u budućem veku. 97

66. Niko od onih koji greše neće moći da izbegne Budući sud bez ovdašnjih voljnih napora ili nevoljnih beda. 67. Govore da Bog zbog pet razloga dopušta da nas napadaju demoni. Prvi je razlog, kaţu, da budući napadani i braneći se, shvatimo razliku vrline i zla; drugi - da bismo borbom i trudom stekli vrlinu koja će biti ĉvrsta i neizmenjiva; treći - da napredujući u vrlini ne bismo visoko mislili o sebi već se nauĉili smirenoumlju; ĉetvrti - da bismo iz iskustva upoznali zlo i omrzli ga savršenom mrţnjom (Ps.139,22); i peti, povrh svih - da ne bismo, postavši bestrasni, zaboravili svoje slabosti ili silu Onoga ko nam je pomagao. 68. Um onoga ko je gladan mašta o hlebu, a onoga ko je ţedan - o vodi. Tako i um stomakougodnika mašta o raznovrsnim jelima, slastoljupca - o ţenskim oblicima, taštoga · o ljudskim poĉastima, srebroljupca - o dobicima, zlopamtljivca - o odmazdi uvrediocu, zavidnika - o ĉinjenju štete onome kome zavidi. Sliĉno je i kod ostalih strasti. Jer, um koji je uznemiravan strastima prima strasne pojmove i pri budnom stanju tela i u snu. 69. Kada pohota uzraste um u snovima mašta o stvarima koje dostavljaju uţivanje. Kada, pak, naraste gnev on [u snu] vidi stvari koje izazivaju strah. I neĉisti demoni usiljavaju i raspaljuju strasti, uzimajući za saradnika našu nemarnost. Njih, pak, umanjuju sveti anĊeli, pokrećući nas na delanje vrlina. 70. Ukoliko je ĉesto nadraţivan, ţelateljni deo duše u dušu usaĊuje duboku naviku slastoljublja. Isto tako, ukoliko je stalno uznemiravan, razdraţajni deo um ĉini strašljivim i nemuţevnim. Prvi [deo] se leĉi podvigom dugog posta, bdenja i molitve, a drugi blagošću, ĉovekoljubljem, ljubavlju i milostinjom. 71. Demoni nas napadaju ili preko stvari ili preko strasnih misli o samim stvarima. Preko stvari napadaju one koji se nalaze meĊu stvarima, a preko misli one koji su odvojeni od stvari. 72. Koliko je lakše grešiti razumom negoli delima, toliko je teţe boriti se sa mislima negoli sa stvarima. 73. Stvari se nalaze van uma, a misli o njima - u njemu. Prema tome, od njega zavisi da li će ih koristiti dobro ili rĊavo. Jer, zloupotreba stvari ide za pogrešnom upotrebom misli. 74. Um prima strasne misli na tri (naĉina): preko ĉula, preko sastava tela i preko sećanja. Um se, dakle, pokreće na strasne pomisli preko ĉula na koja deluju stvari prema kojima imamo strast. Opet, on se pokreće na strasne pomisli ili na ustajanje protiv promisla [Boţijeg] preko sastava tela, koji se menja usled neumerenosti u jelu, ili pod dejstvom demona, ili zbog neke bolesti. Najzad, on se pokreće na strasne pomisli i kroz sećanje koje donosi misli o stvarima prema kojima smo imali strast. 75. Od stvari koje nam je Bog dao na upotrebu neke se nalaze u duši, neke u telu, a neke opet izvan tela. U duši se nalaze njene sile, u telu - ĉula i drugi udovi, a izvan tela hrana, imetak i ostalo. Dobro, dakle, ili rĊavo korišćenje njima i onim što od njih proishodi pokazuje nas vrlinskima ili poroĉnima. 76. Od onoga što proishodi iz stvari nešto se nalazi u duši, nešto u telu, a nešto izvan tela. U duši su znanje i neznanje, zaboravnost i sećanje, ljubav i mrţnja, ţalost i radost itd. U telu su uţivanje i bol, osetljivost i neosetljivost, zdravlje i bolest, ţivot i smrt i sliĉno. Izvan tela su deca i bezdetnost, bogatstvo i siromaštvo, slava i neslavnost itd. Nešto od toga ljudi smatraju dobrom, a drugo zlom. MeĊutim, ništa od toga nije zlo po svom zamislu, već postaje zlo ili dobro u zavisnosti od upotrebe. 98

77. Znanje je po prirodi dobro, kao uostalom i zdravlje. MeĊutim, mnogima je više koristilo ono što je suprotno. Jer, poroĉnima znanje ne biva na dobro, premda i jeste po prirodi dobro, kao što je reĉeno. Sliĉno tome, [njima ne biva na dobro] ni zdravlje, ni bogatstvo, ni radost, budući da ih ne upotrebljavaju na korist sebi. Nije li za njih onda korisnije suprotno? Prema tome, ni ono suprotno po svom smislu nije zlo, premda se i misli da je zlo. 78. Nemoj zloupotrebljavati pojmove [o stvarima] da ne bi po nuţdi zloupotrebio i stvari. Jer, onaj ko najpre ne sagreši u razumu, nikada neće sagrešiti na delu. 79. Obliĉje zemaljskoga jesu glavni poroci, tj. nerazumnost, strašljivost, razuzdanost i nepraviĉnost, a obliĉje nebeskoga su glavne vrline, tj, blagorazumnost, hrabrost, celomudrenost i praviĉnost. No, kao što nosimo obliĉje zemaljskoga, tako ćemo nositi i obliĉje nebeskoga (l.Kop. 15,49). 80. Ukoliko hoćeš da naĊeš put koji vodi u ţivot (Mt.6, 14), traţi ga u Putu koji je rekao: Ja sam put i istina i ţivot (Jn.14,6). Tamo ćeš ga naći. MeĊutim, traţi ga sa velikim trudom, s obzirom da ih je malo koji ga nalaze (Mt.7,14), kako ne bi otpao od onih "malo" i našao se sa mnogima. 81. Duša prestaje da greši iz pet [razloga]: iz straha od ljudi, iz straha od Suda [Boţijeg], zbog buduće nagrade, iz ljubavi prema Bogu, ili, najzad, zbog griţe savesti. 82. Neki govore da zlo u suštini ne bi postojalo da nema neke druge sile koja nas vuĉe ? njemu. Ta sila nije ništa drugo do nemar prema prirodnoj delatnosti uma. Stoga oni koji pokazuju marljivost uvek ĉine dobro i nikada zlo. Ukoliko, dakle, hoćeš, i ti moţeš odagnati od sebe nemarnost, te ćeš ujedno proterati i zlo, koje predstavlja pogrešnu upotrebu misli, kojoj sledi zloupotreba stvari. 83. U prirodi našeg slovesnog dela je da se potĉinjava Boţanstvenom Slovu i da upravlja našim beslovesnim delom. Ukoliko se taj poredak saĉuva u svemu, zla neće biti u bićima, niti će se naći ono što vuĉe na njega. 84. Neke pomisli su proste, a neke sloţene. Proste pomisli su bestrasne, a sloţene su strasne s obzirom da se sastoje iz strasti i misli. Stoga mi moţemo videti kako mnoge proste pomisli prate sloţene, kada poĉnu da se kreću prema grehu u razumu. Navedimo [primer] zlata. Nekome je došla u sećanje strasna pomisao o zlatu. On se u razumu ustremio da ga ukrade i tako uĉinio greh u umu svome. Zajedno sa sećanjem o zlatu išlo je i sećanje o novĉaniku, o ladici, o riznici i dr. I dok je sećanje na zlato bilo sloţeno (s obzirom da je u sebi imalo strast), dotle je sećanje na novĉanik, ladicu i drugo bilo prosto (budući da prema njima um nije imao strast). Sliĉno biva i sa svakom drugom pomisli, tj. o taštini, o ţeni, i svemu ostalom. Jer, nisu strasne sve pomisli koje prate strasnu pomisao, kao što je pokazao primer. Na taj naĉin, dakle, moţemo poznati koje su misli strasne, a koje proste. 85. Neki govore da demoni u snu dotiĉu [detorodne] udove [našeg] tela, pokrećući strast bluda. Pokrenuta strast potom kroz sećanje privodi oblik ţene u um. Drugi, pak, govore da se demoni u umu javljaju sa izgledom ţene, te da, dotiĉući udove tela, pokreću ţudnju i izazivaju maštarije. Neki, opet, govore da strast kojom je opsednut demon koji se pribliţava pokreće strast [u ĉoveku], raspaljujući dušu prema pomislima i donoseći kroz sećanje [razne] oblike. I za druge strasne maštarije govore sliĉno, tj. da se sa jednim dešava na jedan naĉin, a sa drugim na drugi. MeĊutim, ukoliko je u duši prisutna ljubav i uzdrţanje, ni na Jedan od navedenih naĉina demoni ne mogu da pokrenu ni jednu strast, ni u budnom stanju tela, ni u snu. 99

86. Neke od zapovesti Zakona [tj. Starog Zaveta] treba ispuniti i telesno i duhovno, a neke samo duhovno. Tako zapovesti: Ne ĉini preljube, ne ubij, ne kradi i druge sliĉne (Izl.20,13-15) treba saĉuvati i telesno i duhovno trojakim naĉinom. Obrezivati se (Lev.12,3), pak, ĉuvati subotu (Izl.31,13), klati pashalno jagnje, jesti sa beskvasnim hlebovima i gorkim zeljem (Izl.12,8; 23,15) i sliĉno treba ispunjavati samo duhovno. 87. Postoje tri opšta naravstvena stanja kod monaha: prvo - uopšte ne grešiti na delu, drugo - ne zadrţavati u duši strasne pomisli i treće - izgled ţena i uvredilaca bestrasno posmatrati u razumu. 88. Nesticateljan [tj. siromaštvoljubiv] jeste onaj ko se odrekao svega što je imao i ko na zemlji nema ništa osim tela. On je ĉak i prema njemu raskinuo svaki odnos, staranje o sebi predavši Bogu i poboţnim [ljudima]. 89. Od onih koji stiĉu [bogatstvo] jedni postupaju bestrasno (zbog ĉega se ne ţaloste kada ga se liše, kao i oni koji su otimanje svoje imovine podnosili sa radošću (Jev.10,34), dok drugi postupaju strasno (zbog ĉega postaju preţalosni kada treba da ga se liše, kao bogataš iz JevanĊelja koji je otišao ţalostan (Mt.19, 22). Ukoliko ga se, pak, i liše oni do smrti ţale za njim. Prema tome, lišavanje bogatstva pokazuje raspoloţenje bestrasnog i strasnog. 90. Vrhunske molitvenike demoni napadaju [sa ciljem] da ne primaju proste pomisli o ĉulnim stvarima, znalce [tj. srednje, sa ciljem] da u sebi zadrţavaju strasne pomisli, a one koji se podvizavaju u delanju [tj. poĉetnike, sa ciljem] da ih nagovore na greh delom. Na svaki naĉin se, dakle, okajani bore protiv svih [sa ciljem] da ljude odvoje od Boga. 91. Oni koji se po promislu Boţijem u ovom ţivotu trude u poboţnosti ispituju se sa tri iskušenja: ili darivanjem prijatnoga, tj. zdravlja, lepote, dece, imanja, slave i sliĉnog, ili navoĊenjem neprijatnoga, tj. gubljenjem dece, imanja i slave, ili onim što telu priĉinjava patnju, tj. bolestima, muĉenjima i sliĉno. Prvima govori Gospod: Koji se ne odreĉe svega što ima, ne moţe biti moj uĉenik (Lk.14,33), a drugima i trećima: Trpljenjem svojim spasavajte duše vaše (Lk.21,19). 92. Govore da ĉetiri uzroka menjaju sastav tela, izazivajući u umu bilo strasne bilo, bestrasne pomisli: anĊeli, demoni, vetrovi i hrana. AnĊeli, vele, izmenjuju [sastav tela] reĉju, demoni - dodirom, vetrovi - svojim promenama, a ishrana - kakvotom jestiva i pića, te njihovim obiljem ili nedovoljnošću. Osim reĉenog, do izmena dolazi i sećanjem, slušanjem i gledanjem, tj. pošto duša najpre postrada od ţalosnih ili radosnih utisaka koje prima u sebe. Postradavši od njih, duša menja sastav tela, nasuprot ranije reĉenome, tj. da se najpre menja sastav tela koji potom u umu izaziva pomisli. 93. Smrt u pravom smislu jeste odvajanje od Boga. Ţalac, pak, smrti jeste greh (LKop.15,56). Primivši ga u sebe, Adam je istovremeno bio prognan i od drveta ţivota, i iz raja, i od Boga (Post.Z), ĉemu je po neophodnosti usledila i smrt tela. Ţivot, meĊutim, u pravom smislu jeste Onaj ko je rekao: Ja sam ţivot (Jn.11,25). Pretrpevši smrt, On je umrlog [ĉoveka] ponovo priveo u ţivot. 94. Onaj ko piše slovo ima [za cilj] ili da se podseća, ili da koristi drugima, ili i jedno i drugo. On, opet, piše ili da bi štetio nekima, ili da bi se pokazao ili stoga što je prinuĊen. 95. Zeleno mesto (Ps.22,2) jeste delatna vrlina, a voda odmora (Ps.22,2) poznanje onog što postoji. 100

96. Senka smrti (Mt.4,16) jeste ĉoveĉji ţivot. Onaj ko je sa Bogom i sa kim je Bog smelo moţe da kaţe: Ako i poĊem posred senke smrti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom (Ps.22,4). 97. Ĉist um pravilno posmatra stvari, uveţbana reĉ viĊeno dovodi pred oĉi [drugih], a jasan sluh ga prima. Onaj, pak, ko je lišen svih troje ruţi onoga ko je rekao. 98. Sa Bogom je onaj ko poznaje Svetu Trojicu i Njeno delo stvaranja i promisao, te onaj ko je stradalni deo duše uĉinio bestrasnim. 99. Govore da štap oznaĉava Sud Boţiji, a palica - promisao. Onaj ko je stekao njihovo poznanje moţe da kaţe: Štap mvoj u palica tvoja me utešiše (Ps.22,4). 100. Kada se um oslobodi od strasti i kada se prosveti sagledavanjem bića, moći će da se sjedini sa Bogom i da se moli kao što treba.

STOTINA TREĆA 1. Blagoslovena upotreba pojmova i stvari raĊa celomudrenost, ljubav i poznanje, a beslovesna - razuzdanost, mrţnju i neznanje. 2. Pripremio si preda mnom trpezu (Ps.22,5), itd. "Trpeza" oznaĉava delatnu vrlinu, koju je pripremio Hristos pred onima koji nas vreĊaju. "Ulje", opet, koje pomazuje um, oznaĉava sagledavanje onoga što postoji. "Ĉaša Boţija" jeste poznanje Boga, a "milost" Njegova jeste Slovo Njegovo i Bog. Jer, svojim Ovaploćenjem On nas "prati nas u sve dane", sve dok ne zadobije sve one koji se spasavaju, kao [nekad] Pavla (up. Fil.3,12). "Dom" pak, oznaĉava Carstvo [Boţije], u koje će dospeti svi sneti. "Za duge dane" oznaĉava veĉni ţivot. 3. Zloća se projavljuje zbog zloupotrebe duševnih sila, tj. ţelateljne, razdraţajne i slovesne sile. Zloupotreba slovesne sile jeste neznanje i nerazboritost, a razdraţajne i ţelateljne - mrţnja i razuzdanost. Pravilna, pak, njihova upotreba jesu znanje i razboritost, ljubav i celomudrenost. Ako je tako, onda ništa od Bogom sazdanih bića i dogaĊaja nije zlo. 4. Nisu jela zla, već stomakougaĊanje, niti raĊanje dece - već blud, niti novac - već srebroljublje, niti slava - već taština. Ako je tako, onda u bićima ništa nije zlo. [Zlo] se sastoji u njihovoj zloupotrebi do koje dolazi zbog nemarnosti uma za prirodno rukovanje. 5. Po blaţenom Dionisiju [Areopagitu] u demonima postoji sledeće zlo: beslovesan gnev, bezumna ţelja, nepromišljeno maštanje. Beslovesnost, bezumlje i nepromišljenost kod slovesnih bića predstavljaju lišenost slovesnosti, uma i promišljenosti. Ta lišenost je poznija od posedovanja. Prema tome, oni su ranije imali i slovesnost i um i blagoĉastivu promišljenost. Ako je tako, onda ni demoni nisu po prirodi zli. Naprotiv, oni su postali zli od zloupotrebe [svojih] prirodnih sila. 6Neke strasti raĊaju samo razvratnost, neke - samo mrţnju, a neke i razvratnost i mrţnju. 7. Prejedanje i sladokuštvo jesu uzrok razvratnosti, a srebroljublje i taština - mrţnje prema bliţnjemu. Njihova, pak, majka, tj. samoljublje jeste uzrok i jednog i drugog. 8. Samoljublje je strasna i beslovesna ljubav prema telu, kojoj se protive ljubav i uzdrţanje. Onaj ko poseduje samoljublje svakako ima i sve ostale strasti. 101

9. Niko nikad ne omrznu na svoje telo (Ef.5,29), govori apostol, ali ga iznurava i savlaĊuje (1.Kor.9,27), ne dajući mu ništa osim hrane i odeće (1.Tim.6,8), i to u meri neophodnoj za ţivot. Prema tome, na taj naĉin ga [ĉovek] bestrasno voli kao slugu Boţanstvenog, pruţajući mu negu koja odgovara njegovim potrebama. 10. Svako nastoji da sluţi onome koga voli. Onaj, dakle, ko voli Boga svakako nastoji da ĉini ono što mu je ugodno. Onaj, pak, ko voli telo ĉini ono što mu ugaĊa. 11. Bogu je ugodna ljubav, celomudrenost, sagledavanje i molitva, a telu stomakougaĊanje, razvratnost i ono što ih uvećava. Otuda, koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu (Rim.8,8), a koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i ţeljama (Gal.5,24). 12. Ukoliko se okrene prema Bogu, um telo drţi za slugu i ne daje mu ništa osim neophodnog za ţivot. Ukoliko se, pak, okrene telu, on postaje rob strastima i staranje o njemu pretvara u pohote (Rim.13,14). 13. Ukoliko hoćeš da savladaš pomisli pazi na strasti. Tada ćeš ih lako proterati iz uma. Kod pomisli bluda, na primer, posti, bdi, trudi se, samuj. Kod pomisli, pak, gneva i tuge preziri slavu i bešĉašće i veštastvene stvari. Kod pomisli zlopamćenja treba da se moliš za onoga ko te je uvredio, pa ćeš se izbaviti. 14. Nemoj uporeĊivati sebe sa najslabijim ljudima, nego pre uzrastaj u skladu sa zapovešću o ljubavi. Jer, uporeĊujući se sa najslabijima, upašćeš u propast visokoumlja. Uzrastajući, pak, u ljubavi popećeš se na visinu smirenoumlja. 15. Ako stvarno drţiš zapovest o ljubavi prema bliţnjem zbog ĉega pokazuješ gorĉinu prema onome ko te ţalosti? Nije li oĉigledno da njoj pretpostavljaš prolazne stvari i da se boriš protiv njega s obzirom da nastojiš da ih stekneš? 16. Ljudi ne cene zlato zbog neke potrebe, već stoga što omogućuje da se doĊe do mnogih uţivanja. 17. Postoje tri uzroka ljubavi prema bogatstvu: slastoljublje, taština i neverje. Najgori od njih jeste neverje. 18. Jer, slastoljubac voli srebro da bi ţiveo u uţivanju, tašt [ĉovek] - da bi se n,ime proslavio, a nevernik - da bi ga sakrio i ĉuvao, bojeći se gladi, ili starosti, ili bolesti, ili stranstvovanja, više se uzdajući u njega negoli u Boga Tvorca svake tvari i Promislitelja i o poslednjim i najsitnijim ţivotinjama. 19. Ĉetiri vrste ljudi sabiraju bogatstvo: trojicu smo napred pomenuli, a ĉetvrti je domoupravitelj. Oĉigledno je da samo on pravilno sabira [sa namerom] da svakom deli po potrebi i da mu nikad ne nestane. 20. Sve strasne pomisli ili nadraţuju ţelateljni [deo duše] ili uznemiruju razdraţajni [deo], ili pomraĉuju slovesni [deo]. Otuda se dogaĊa da um oslepi za duhovno sagledavanje i molitveno ushoĊenje. Stoga monah, a osobito bezmolvnik, treba da taĉno pazi na svoje pomisli, da prepoznaje njihove uzroke i da ih odseca. [Op] treba da zna da ţelateljni deo duše nadraţuju strasna sećanja na ţene. Uzrok, pak, [sećanja] jeste neumerenost u jelu i piću, kao i ĉesto i nerazumno opštenje sa ţenama. Njih saseca glad, ţeĊ, bdenje i povlaĉenje. Razdraţajni [deo duše], opet, uznemiruju strasna sećanja na uvredioce. Njihovi uzroci su slastoljublje, taština i veštastvoljublje. Jer, ostrašćeni se ţalosti zbog njih, tj. ili stoga što ih se lišio, ili stoga što nije uspeo [da ih stekne]. Njih odseca ljubav prema Bogu, s obzirom da raĊa prezir i omalovaţavanje prema njima. 102

21. Bog poznaje samoga sebe. On poznaje i sazdanja svoja. I svete sile znaju Boga i sazdanja Boţija. Ipak, one ne znaju Boga i Njegova stvorenja kao što Bog zna sebe i svoja stvorenja. 22. Bog zna samoga sebe po svojoj blaţenoj suštini, a svoja stvorenja po svojoj mudrosti, kojom je i u kojoj je sve stvorio. Svete, pak, sile znaju Boga po zajedniĉarenju, iako je On iznad svakog zajedniĉarenja. Njegova, opet, stvorenja poznaju poimanjem i sagledavanjem. 23. Sazdanja su izvan uma. Ipak, on u sebe prima sagledavanja o njima. MeĊutim, nije tako i u odnosu na veĉnog, bezgraniĉnog i neopisivog Boga, koji je stvorenjima darovao i biće, i blagobiće i veĉnobiće. 24. Slovesno i misleno biće zajedniĉari u Svetome Bogu i svojim bićem i svojom sposobnošću za blagobiće, tj. za svetost, mudrost, i svojim veĉnobićem po blagodati. Time ono i poznaje Boga. Njegova, pak, stvorenja, kao što je reĉeno, [poznaje] poimanjem i sagledavanjem tvoraĉke mudrosti koja se nalazi u njima. Ona se u umu nalazi kao jednostavna i bezliĉna. 25. Svojom krajnjom blagodaću privodeći u biće slovesnu i mislenu suštinu, Bog joj je predao ĉetiri boţanstvena svojstva koja je odrţavaju, ĉuvaju i spasavaju: biće, veĉnobiće, blagost i mudrost. Prva dva je predao suštini, a druga dva, tj. blagost i mudrost - volji, kako bi ono što je On po suštini, tvar postala po zajedniĉarenju. Stoga se kaţe da smo postali po obrazu i po podobiju Boga. Mi smo, dakle, biće po obrazu Onoga koji jeste, i veĉnobiće (ne bespoĉetno, premda beskrajno) po obrazu Onoga koji veĉno postoji. I opet, mi smo po blagodati blagi po podobiju Blagoga ? o prirodi, i po blagodati mudri po podobiju Mudroga po prirodi. Prema tome, svako slovesno biće ima obraz Boţiji, a podobije - samo blagi i mudri. 26. Sva slovesna i mislena suština deli se na dvoje, tj. na anĊelsku i ljudsku prirodu. I sva anĊelska priroda deli se opet na dve opšte volje i grupe: svete i neĉiste, tj. na svete sile i neĉiste demone. I sva ljudska [priroda] se takoĊe deli na samo dve opšte volje, tj. na poboţne i bezboţne. 27. Kao samopostojanje, samoblagost i samomudrost, ili, istinitije reĉeno, budući iznad svega navedenoga, Bog nema ništa sebi suprotno. Sve, pak, tvari imaju svoje postojanje kroz zajedniĉarenje i blagodat. Slovesna i mislena bića, koja imaju mogućnost blagosti i mudrosti, imaju i svoje suprotnosti: postojanje kao suprotnost ima nepostojanje, a mogućnost za blagost i mudrost - zlo i neznanje. Njihovo veĉno postojanje ili nepostojanje jeste u vlasti Tvorca, dok zajedniĉarenje [u blagosti i mudrosti] stoji u njihovoj volji. 28. Govoreći da suština [stvorenih] bića od veĉnosti sapostoji sa Bogom, te da su od Njega dobili samo svojstva, grĉki filosofi u stvari vele da [njihova] suština nema ništa sebi suprotno, već da suprotnosti imaju samo svojstva. Mi, pak, kaţemo da samo Boţanska suština, kao veĉnopostojeća i beskonaĉna, nema ništa sebi suprotno. Ona [jedina] daruje veĉnost i drugim [bićima]. Suština, pak, [stvorenih] bića kao svoju suprotnost ima nebiće. Njeno veĉnobiće ili nebiće stoji u vlasti Gospodstvenopostojećeg. MeĊutim, s obzirom da se Bog ne raskajava za svoje darove (Rim.11,29), ona postoji veĉno i postojaće, drţana svedrţiteljskom silom, premda i ima nebiće za [svoju] suprotnost, kao što je reĉeno, budući da je iz nebića izvedena u biće, te budući da u Njegovoj volji ima svoje biće ili nebiće. 103

29. Zlo je odsustvo dobra i neznanje - odsustvo znanja. Tako je i nebiće odsustvo bića, premda ne Gospodstvenopostojećeg (koje nema suprotnosti [tj. ne moţe da ne postoji]), nego bića koje postoji zajedniĉarenjem sa Gospodstvenopostojećim. I dok prva dva odsustva [tj. dobra i znanja] zavise od volje [stvorenih] bića, dotle se odsustvo drugog [tj. samog postojanja bića] nalazi u volji Tvorca, koji po [svojoj] blagosti uvek hoće da stvorenja postoje i da im veĉno blagotvori. 30. Od svih stvorenja neka su slovesna i mislena (prijemĉiva za suprotnosti, tj. vrline i poroke, znanje i neznanje), a neka raznovrsna tela (sastavljena od suprotnosti, tj. od zemlje, vazduha, vatre i vode). I dok su jedna potpuno bestelesna i neveštastvena (iako ih ima i udruţenih sa telom), dotle su druga sastavljena samo iz veštastva i oblika. 31. Sva tela su po prirodi nepokretna. Ona se pokreću dušom: jedna - slovesnom [tj. ljudi], druga - beslovesnom [ţivotinje], a neka bezosećajnom [biljke]. 32. Od duševnih sila neke hrane i uzrastaju [telo], druge [izazivaju] maštanja i nagone, a treće [omogućuju] slovesnost i mišljenje. Biljke zajedniĉare samo u prvoj, beslovesne ţivotinje uĉestvuju i u drugoj, dok ljudi zajedniĉare u sve tri. Prve dve sile su propadljive, dok se treća pokazuje kao netruleţna i besmrtna. 33. Jedne drugima predajući prosvećenje, svete sile i ljudskoj prirodi predaju ili od svoje vrline ili od svoga znanja. Ta vrlina je bogopodobna blagost, kojom blagotvore i same sebi i jedne drugima i niţim od sebe, ĉineći ih bogolikima. One takoĊe predaju i neko više znanje o Bogu, kao što se govori [u Psalmu]: A ti si Višnji do veka, Gospode (Ps.91,9), ili neko dublje znanje o telima, ili taĉnije znanje o bestelesnima, ili odreĊenije znanje o promislu, ili jasnije znanje o Sudu. 34. Neĉistota uma jeste prvo - laţno znanje, drugo - nepoznavanje opšteg (govorim o ljudskom umu, s obzirom da anĊelu nije svojstvo da ne zna nešto od pojedinaĉnog), treće - posedovanje strasnih pomisli i ĉetvrto - saglašavanje na greh. 35. Duša je neĉista kada ne deluje po prirodi. Iz toga se u umu raĊaju strasne pomisli. Ona, pak, deluje po prirodi kada njene stradalne sile, tj. razdraţajna i ţelateljna, ostanu bestrasne pri dejstvu stvari i misli koje im odgovaraju. 36. Neĉistota tela predstavlja greh na delu. 37. Bezmolvije voli onaj ko je nepristrasan prema svetskom. Sve ljude, opet, voli onaj ko ne voli ništa ljudsko. Poznanje Boga i Boţanskog ima onaj ko se niĉim ne sablaţnjava - ni [ljudskim] gresima, ni podozrivim pomislima. 38. Veliko je ne biti pristrasan prema stvarima, ali je mnogo veće ostati bestrasan i prema mislima o njima. 39. Ljubav i uzdrţanje um ĉine bestrasnim i prema stvarima i prema mislima o njima. 40. Um bogoljupca ne ratuje ni protiv stvari, ni protiv misli o njima, nego protiv strasti koje su povezane sa mislima. Prema tome, on ne ratuje protiv ţene, niti protiv uvredioca, niti protiv maštanja o njima, nego protiv strasti koja je sa maštanjima povezana. 41. Sva borba monaha protiv demona sastoji se u odvajanju strasti od misli, budući da drukĉije ne moţe bestrasno posmatrati stvari. 42. Drugo je stvar, a drugo misao, a drugo strast. Stvar je na primer ĉovek, ţena, zlato i ostalo. Misao je na primer jednostavno sećanje na nešto od navedenoga. Strast je 104

na primer beslovesna ljubav ili nerasudna mrţnja prema navedenom. Monahova borba je usmerena protiv strasti. 43. Strasna misao je pomisao koja je sloţena od strasti i misli. Odvojimo strast od misli i ostaće prosta pomisao. Njih pak, ako hoćemo odvajamo duhovnom ljubavlju i uzdrţanjem. 44. Vrline odvajaju um od strasti, duhovna sagledavanja ga odvajaju od jednostavnih misli, a ĉista molitva ga uznosi ka samom Bogu. 45. Vrline postoje radi poznanja stvorenja, znanje - radi onoga ko saznaje, a onaj koji saznaje - radi Onoga koji se nesaznajno saznaje i koji je iznad [svakog] saznanja. 46. Preizobilni Bog stvorenja nije priveo u biće iz neke potrebe, nego da bi uţivala zajedniĉareći u Njemu saobrazno [svojoj prijemĉivosti], i da bi se radovao zbog dela svojih (Ps.104,31), gledajući kako se vesele i kako se veĉito nenasito nasićuju opim ĉime se ne mogu nasititi. 47. Svet ima mnogo siromašnih duhom, premda ne kao što dolikuje, i mnogo onih koji plaĉu, premda zbog štete u bogatstvu ili gubljenja dece, i mnogo krotkih, ali prema neĉistim strastima, i mnogo gladnih i ţednih, ali u odnosu na otimanje tuĊega i nepravednu korist, i mnogo milostivih, ali prema telu i telesnom, i ĉistih srcem, ali radi taštine, i mirotvoraca, koji, meĊutim, dušu potĉinjavaju telu, i mnogo prognanih, premda zbog svoje nepristojnosti, i mnogo vreĊanih, ali zbog sramnih grehova. MeĊutim, blaţeni su samo oni koji navedeno ĉine i trpe radi Hrista i po Hristu. Zbog ĉega? Jer je njihovo Carstvo nebesko i jer će Boga videti (Mt.5,3-12). Prema tome, oni nisu blaţeni stoga što navedeno ĉine ili podnose (s obzirom da i pomenuti isto ĉine), nego stoga što radi Hrista i po Hristu reĉeno ĉine i podnose. 48. U svemu što ĉinimo, kao što je mnogo puta reĉeno, Bog traţi cilj, tj. da utvrdi da li delamo radi Njega ili radi neĉega drugog. Kada, dakle, hoćemo da uĉinimo dobro, cilj ne treba da nam bude ĉovekougaĊanje, nego Bog. Uvek gledajući u Njega, mi sve treba da ĉinimo Njega radi. Inaĉe ćemo i trud podneti i nagradu izgubiti. 49. Za vreme molitve izbaci iz uma svoga ĉak i jednostavne misli o ljudskim stvarima i sagledavanje svega stvorenoga kako maštajući o manje znaĉajnom ne bi otpao od Onog koji je nesravnjivo bolji od svega postojećeg. 50. Ukoliko zaista zavolimo Boga, ljubav će nam pomoći da odbacimo strasti. A ljubav prema Njemu se sastoji u pretpostavljanju Njega svetu i duše telu, u preziranju svetskih stvari, u posvećivanju Njemu kroz svagdašnje uzdrţanje, ljubav, molitvu, psalmopojanje i ostalo. 51. Ukoliko se Bogu posvećujemo dugo vreme i ukoliko brinemo o stradanom delu duše, nećemo više zastranjivati zbog napada pomisli. Naprotiv, taĉnije ćemo poimati njihove uzroke i odsecati ih, postajući obazriviji. Na nama će se ispuniti [reĉ proroka]: I

pogleda oko moje na neprijatelje moje, u uho moje ĉuće o lukavima koji ustaju protiv mene (Ps.91,12).

52. Kada primetiš da se tvoj um poboţno i pravedno bavi mislima koje se odnose na svet, znaj da je i telo tvoje ĉisto i bez greha. Ukoliko, pak, vidiš da se um bavi gresima u razumu i ne preseĉeš ga, znaj da ni tvoje telo neće zadocniti da padne u njih. 53. Kao što telo ima svet stvari, tako i um ima svet misli. I kao što telo bludniĉi sa telom ţene, tako i um bludniĉi sa mišlju o ţeni maštarijama sopstvenog tela. Jer, on u razumu vidi oblik svoga tela kako se sjedinjuje sa oblikom ţenskog [tela]. Isto tako, on se 105

oblikom svoga sopstvenog tela u razumu sveti obliku onoga ko ga je uvredio. Sliĉno biva i sa ostalim gresima. Jer, ono što ĉini telo delom u svetu stvari, um ĉini u svetu misli. 54. Zar ne treba da se uţasnemo, da ustreptimo ili doĊemo izvan razuma [kada ĉujemo] da Bog i Otac ne sudi nikoga, nego je sav sud dao Sinu (Jn.5,22), te da Sin uzvikuje: Ne sudite, da vam se ne sudi (Mt.7,1), i: Ne osuĊujte i nećete biti osuĊeni (Lk.6,37), ili kada apostol sliĉno veli: Ne sudite ništa pre vremena, dokle ne doĊe Gospod (l.Kop.4,5), i: U ĉemu sudiš drugome, sebe osuĊuješ (Rim. 2,1). Naprotiv, ostavivši plaĉ zbog svojih grehova, ljudi su uzeli sud od Sina, te sami, kao bezgrešni, sude i osuĊuju jedni druge. I dok se zbog toga nebo uţasava, a zemlja trese, oni se kao neosetljivi ne stide, 55. Onaj ko se bavi tuĊim gresima ili iz podozrenja sudi brata, još nije postavio poĉetak pokajanja, niti ispitivanju i poznanju svojih grehova, koji su vaistinu teţi od gomile olova. On još nije saznao kako ĉovek postaje teškosrdan, voleći sujetu i traţeći laţ (Ps.4,3). Zbog toga on kao nerazuman i kao onaj ko hodi u tami ostavlja svoje grehe i mašta o tuĊim, bilo stvarnim, bilo zamišljenim iz podozrenja. 56. Samoljublje, kao što je mnogo puta reĉeno, jeste uzrok svih strasnih pomisli. Jer, iz njega se raĊaju tri glavne pomisli ţelje, tj. stomakougaĊanje, srebroljublje i taština. Iz stomakougaĊanja se raĊa pomisao bluda, iz srebroljublja - pomisao lakomstva, a iz taštine - pomisao gordosti. Za jednom od njih tri slede sve ostale strasne pomisli, tj. pomisao gneva, tuge, zlopamćenja, uninija, zavisti, ogovaranja itd. Te strasti vezuju um za veštastvene stvari, svlaĉeći ga na zemlju. One ga pritiskaju kao najteţi kamen iako je po prirodi lakši i pokretniji od ognja. 57. Poĉetak svih strasti jeste samoljublje, a kraj - gordost. Samoljublje, pak, jeste beslovesna ljubav prema telu. Onaj ko ga je odsekao, ujedno je odsekao i sve strasti koje istiĉu iz njega. 58. Telesni roditelji su pristrasni prema svojoj deci. I um je prirodno privrţen svojim mislima. Pristrasnim roditeljima deca izgledaju najpristojnija i najlepša, ĉak iako su dostojna podsmeha. I nerazboritom umu njegove pomisli izgledaju najpametnije, iako su najruţnije. Mudrom, pak, [ĉoveku] njegove misli ne izgledaju tako. Ĉak i kada je potpuno uveren da su istinite i dobre, on ne veruje svome sudu. Naprotiv, on postavlja druge mudrace za sudije svojih reĉi i misli da kako ne bi trĉao uzalud (Gal.2,2), te od njih prima potvrdu. 59. Kada pobediš neku od bešĉasnih strasti, kao na primer - stomakougaĊanje ili blud, ili gnev ili lakomost, odmah te napada pomisao taštine. A ako i nju pobediš, prihvata te pomisao gordosti. 60. Sve neĉasne strasti koje vladaju dušom izgone iz nas pomisao taštine. Kada, pak, budu pobeĊene, one ponovo u dušu vraćaju taštinu. 61. Taština raĊa gordost, bilo da se izgoni iz duše, bilo da ostaje u njoj. Ukoliko se izagna, izaziva nadmenost, a ukoliko ostane - razmetljivost. 62. Taštinu izgoni tajno delanje [tj. molitva], a gordost - pripisivanje Bogu [svih] uspeha. 63. Onaj ko se udostojio poznanja Boga i ko je bogato okusio sladost koja se u njemu nalazi prezire sva uţivanja koje se raĊaju u ţelateljnom [delu duše]. 64. Onaj ko ţeli zemaljsko ţeli ili jela, ili ono što ugaĊa podstomaĉnim [udovima], ili ljudsku slavu, ili imanja, ili bilo šta drugo što je povezano sa njima. I ukoliko um ne na!je 106

nešto bolje na šta bi preneo svoju ţelju, nikada se neće usuditi da ih prezre. Neuporedivo, pak, bolje od svega jeste poznanje Boga i Boţanskog. 65. Oni koji preziru uţivanja pokrenuti su ili strahom, ili nadom, ili poznanjem ili ljubavlju prema Bogu. 66. Poznanje Boţanskog bez "strasti" nikada neće ubediti um da potpuno prezre veštastveno, već će da liĉi na jednostavnu pomisao o ĉulnoj stvari. Zbog toga se mogu naći mnogi ljudi koji imaju veliko znanje, ali se ipak valjaju u telesnim strastima kao svinje u blatu. Jer, oĉistivši se unekoliko revnovanjem i stekavši nešto znanja, oni su potom postali nemarni i sliĉni Saulu, koji se udostojio carstva da bi potom, zbog nedostojnog ţivota, sa strašnim gnevom bio odbaĉen. 67. Kao što jednostavna pomisao o ljudskim stvarima ne prinuĊuje um da prezre Boţansko, tako ni jednostavno poznavanje Boţanskog ne ubeĊuje um da konaĉno prezre ljudsko. Jer, istina sada postoji u senci i zagoneci. Stoga je neophodna blaţena "strast" svete ljubavi koja um povezuje sa duhovnim sagledavanjima i ubeĊuje ga da veštastvenom pretpostavlja neveštastveno i ĉulnom - misleno i Boţansko. 68. Onaj koje odsekao strasti i pomisli uĉinio jednostavnim, nije ih samim tim obratio Boţanskome. Naprotiv, moţe se desiti da [ĉovek] nema strast ni prema ljudskom, ni prema Boţanskom, što se i dešava delateljima, koji se nisu udostojili znanja. Oni, naime, izbegavaju strasti ili iz straha od muĉenja ili zbog nade na Carstvo. 69. Verom hodimo, a ne gledanjem (2.Kor.5,1) i znanje imamo kao u ogledalu i zagonetki. Stoga je neophodno da se mnogo bavimo njime kako bismo dugotrajnim izuĉavanjem i upraţnjavanjem stekli neuklonjivu naviku u sagledavanju. 70. [Dešava se] da za neko vreme odseĉemo uzroke strasti i [poĉnemo] da se bavimo duhovnim sagledavanjima. MeĊutim, ukoliko se ne budemo uvek njima bavili, imajući ih kao svoje zanimanje, lako ćemo se opet okrenuti telesnim strastima, nemajući drugi plod izuzev jednostavnog znanja sa nadmenošću, ĉiji kraj jeste postepeno pomraĉenje poznanja i potpuno okretanje uma ka veštastvenom. 71. Strast ljubavi je za osudu ukoliko se um zanima veštastvenim stvarima, ali je za pohvalu kada se um sjedinjuje sa Boţanskim. Jer, um, se obiĉno pruţa ka stvarima na kojima se zadrţava. Ka onome, pak, ka ĉemu se pruţa, on okreće svoju ĉeţnju i ljubav, tj. ili prema Boţanskom i mislenom (koje mu je srodno), ili prema telesnim stvarima i strastima. 72. Bog je stvorio nevidljivi i vidljivi svet. On je, svakako, stvorio i dušu i telo. I kad je vidljivi svet toliko divan, koliko je tek nevidljivi? I ako je nevidljivi bolji od vidljivoga, koliko je tek iznad oba Bog koji ih je stvorio? Ako je, dakle, Tvorac svega dobrog bolji od svega stvorenog, zbog ĉega um ostavlja Boljeg od svega i bavi se onim što je gore od svega, tj. telesnim strastima? Svakako stoga što se od roĊenja susreće sa njima i privikava na njih, dok savršeno iskustvo Onoga koji je bolji od svega i koji je iznad svega još nije stekao. Ukoliko, dakle, dugim podvigom uzdrţavanja od uţivanja i pouĉavanja u Boţanskom postepeno poĉne da kida veze sa njima, on će poĉeti da se pruţa ka Boţanskom, postepeno napredujući i poznajući svoje dostojanstvo. On će najzad svu svoju ĉeţnju preneti na Boţansko. 73. Onaj ko bestrasno govori o gresima brata [svakako ima u vidu jedan od] dva razloga: ili da ga ispravi, ili da drugome koristi. Onaj, pak, ko govori o njima bilo njemu, bilo drugome mimo dva navedena razloga u stvari ga ismeva ili poniţava. Stoga on neće 107

izbeći ostavljenost od Boga, tj. svakako će upasti ili u isti ili u drugi greh. Tada će se, izobliĉen i naruţen od drugih, i sam posramiti. 74. Jedan isti greh na delu ne ĉine svi ljudi iz istog uzroka. Naprotiv, uzroci mogu biti razliĉiti. Jedno je, dakle, grešiti po navici, a drugo - iznenadno. Jer, poslednji ni pre ni posle greha nije pomišljao o njemu. Osim toga, on veoma tuguje zbog dela. Onaj, pak, ko greši po navici, ĉini obratno. Jer, on ni pre greha nije prestajao da greši u razumu. Osim toga, i posle dela on ima isto raspoloţenje. 75. Onaj ko ĉini vrline iz taštine svakako će i znanje iskati iz taštine. On oĉigledno ništa ne ĉini i ne govori radi nazidanja [drugih], nego se u svemu trudi da ulovi slavu od onih koji gledaju ili slušaju. Ta strast će se pokazati ukoliko neki od navedenih poĉnu da kude njegova dela i reĉi. Naime, on će poĉeti da se veoma ţalosti, i to ne stoga što nisu stekli nazidanje (s obzirom da mu tako nešto nije ni bilo cilj), nego stoga što je sam poniţen. 76. Strast srebroljublja se utvrĊuje po radosti sa kojom [ĉovek] prima, i ţalosti pri davanju. Takav ne moţe biti gospodar. 77. Neko ko strada i pokazuje trpljenje [svakako ima u vidu] ili ljubav Boţiju, ili nadu na nagradu, ili strah od muĉenja, ili strah od ljudi, ili prirodu, ili uţivanje, ili dobit, ili taštinu ili neophodnost. 78. Jedno je ukloniti se od pomisli, a drugo - osloboditi se od strasti. Dešava se da se neko mnogo puta uklanja od pomisli ukoliko nisu prisutne stvari koje izazivaju strast. Strasti se, meĊutim, skrivaju u duši. Pri pojavi stvari one se odmah pokazuju. Treba, prema tome, paziti na um u odnosu na stvari kako bi se saznalo prema kojoj ima strast. 79. Pravi prijatelj jeste onaj ko ţalosti i nevolje u [raznim] okolnostima i nesreće u vreme iskušenja bliţnjeg podnosi kao svoje sopstvene, premda bez buke i smućenja. 80. Nemoj prezirati savest koja ti uvek savetuje ono što je najbolje. Jer, ona ti predlaţe Boţanske i anĊelske savete, oslobaĊa od tajnih oskrnavljenja srca i daruje smelost prema Bogu u vreme ishoda. 81. Ukoliko hoćeš da imaš poznanje, da postaneš umeren i da ne robuješ strasti nadmenosti, uvek u stvarima traţi ono što je sakriveno od tvog znanja. I naći ćeš mnoge i razliĉite stvari koje su ti izmicale, te ćeš se zaĉuditi svome neznanju, umeravajući svoje mišljenje. Poznavši sebe, ti ćeš razumeti mnoge, velike i divne stvari. Jer, mišljenje da se zna ne dopušta da se napreduje u znanju. 82. Zaista ţeli da se spase onaj ko ne odbacuje lekove lekara. Ti lekovi su patnje i ţalosti koje nas postiţu preko raznih nevolja. Onaj, pak, ko im se protivi ne zna šta će njima steći, niti kakvu će korist od njih imati u [vreme] svog odlaska. 83. Taština i srebroljublje se raĊaju jedna od druge. Jer, tašti se bogate, a bogati su tašti. Tako je kod svetovnjaka. MeĊutim, monah je taštiji kad nema ništa. Naime, on krije srebro (ukoliko ga ima), stideći se što ima stvar koja ne priliĉi njegovom ĉinu. 84. Svojstvo taštine monaha jeste da se uznosi vrlinom i onim što je prati, a svojstvo gordosti jeste da se nadima uspesima i da uniţava druge, uspehe pripisujući sebi, a ne Bogu. Svojstvo, pak, taštine i gordosti svetovnjaka jeste da se uznosi i nadima lepotom i bogatstvom, snagom i pameću. 85. Uspesi svetovnjaka jesu padovi za monahe i uspesi monaha jesu padovi za svetovnjake. Uspesi, na primer, svetovnjaka jesu bogatstvo, slava, moć, naslaĊivanje, ugodnost tela, mnoštvo dece i sliĉno. Monah, pak, koji dospe do navedenoga - gine. 108

Uspesi, meĊutim, monaha jesu nesticanje, nepoznatost, nemoć, uzdrţanje, zlopaćenje i sve što ih prati. Svetoljubac koji nevoljno upadne u njih, smatraće ih velikom nesrećom. Ĉesto je on ĉak u opasnosti da sebi namakne omĉu [na vrat], (što su neki i uĉinili). 86. Jela su stvorena iz dva razloga: radi ishrane i leĉenja. Oni koji ih upotrebljavaju mimo tih [razloga] biće osuĊeni kao slastoljupci s obzirom da zloupotrebljavaju ono što je Bog dao za [pravilnu] upotrebu. Zloupotreba jeste greh i u svim [drugim] stvarima. 87. Smirenoumlje je neprestana molitva sa suzama i bolom. Neprekidno prizivajući Boga u pomoć, ono ne dopušta da se [ĉovek] nerazborito uzda u svoju silu i mudrost, niti da se uznosi nad drugima, što je [izraz] ljute bolesti strasti gordosti. 88. Jedno je boriti se sa jednostavnom pomišlju kako ne bi pokrenula strast, a drugo je boriti se sa strasnom pomišlju kako se ne bi desilo saglašavanje. Oba, pak, vida borbe [pokušavaju] da spreĉe zadrţavanje pomisli. 89. Tuga se udruţuje sa zlopamćenjem. Kada um sa tugom zamišlja lice brata, oĉigledno je da ima zlopamćenje irema njemu. Putevi, pak, zlopamtljivaca [vode] u smrt (Priĉ.12,28), s obzirom da je svaki zlopamtljivac zakonoprestupnik (Priĉ.21,24). 90. Ukoliko imaš zlopamćenje prema nekome, moli se za njega i zaustavićeš kretanje strasti. Molitvom ćeš udaljiti tugu od sećanja na zlo koje ti je uĉinio. Ispunivši se ljubavlju i postavši ĉovekoljubiv, potpuno ćeš ukloniti strast iz duše. Ukoliko drugi ima zlopamćenje prema tebi, postani blagonaklon i smiren i odnosi se dobro prema njemu, te ćeš ga osloboditi od strasti. 91. Ţalost onoga koji ti zavidi sa mukom ćeš zaustaviti. Jer, on smatra svojom nesrećom ono u ĉemu ti zavidi. Tu zavist nije moguće zaustaviti drukĉije do skrivanjem od njega. MeĊutim, koju ćeš stranu prenebregnuti ukoliko [tvoja vrlina] mnogima koristi, a njega ţalosti? Treba, dakle, pretpostaviti korist mnogih, a po mogućnosti ni njega ne prenebregnuti. Pri tome, ne [treba da dopustiš] da i sam budeš ulovljen od lukave strasti i da se pokaţeš kao onaj ko se bori protiv strasnika, a ne protiv strasti. Stoga sa smirenoumljem smatraj njega većim od sebe, u svako vreme, na svakom mestu i u svakoj stvari dajući mu prednost. Svoju, pak, zavist moţeš zaustaviti ukoliko poĉneš da se raduješ onome ĉemu se raduje onaj kome zavidiš i da se ţalostiš zbog onoga zbog ĉega se on ţalosti, ispunjavajući [zapovest] apostola: Radujte se sa radosnima i plaĉite sa onima koji plaĉu (Rim.12,15). 92. Naš um se nalazi izmeĊu dvojice, tj. izmeĊu anĊela i Ċavola, od kojih svaki ĉini [tj. savetuje] ono što mu je svojstveno, naime - jedan vrlinu, a drugi zlo. MeĊutim, um ima vlast i silu da sleduje ili da odbaci ono što hoće. 93. Svete sile nas podstiĉu na dobro, a prirodna semena i dobro proizvoljenje nam pomaţu. Demonskim napadima, pak, pomaţu strasti i zlo proizvoljenje. 94. Ponekad sam Bog pristupa ĉistom umu i pouĉava ga. Ponekad mu dobro predlaţu svete sile, a ponekad priroda stvari koju sagledava. 95. Um koji se udostojio poznanja treba da saĉuva bestrasne pojmove o stvarima, nepokolebiva sagledavanja i nepomućeno stanje molitve. Ipak, on, ne moţe uvek da odrţi navedeno, budući kao dimom pomraĉavan telesnim isparenjima koje raspaljuju demoni. 96. Mi se ne gnevimo na sve ono radi ĉega se ţalostimo, s obzirom da je više onoga što priĉinjava ţalost od onoga što izaziva gnev. Na primer, nešto se razbilo, nešto se izgubilo, neko je umro. U takvim [sluĉajevima] se samo ţalostimo, a u drugim - i ţalostimo i gnevimo, nalazeći se [u stanju] nemudroljublja. 109

97. Um koji prima misli o stvarima prirodno se saobraţava svakoj misli. Sagledavajući [stvari] duhovno, on se razliĉito preobraţava, saglasno svakom sagledavanju. Našavši se, pak, u Bogu, on postaje potpuno bezobliĉan i bezvidan. Sagledavajući Jednoobraznog, um i sam postaje jednoobrazan i potpuno svetlovidan. 98. Savršena je duša ĉija se stradalna sila u potpunosti okrenula Bogu. 99. Um je savršen ukoliko je istinitom verom nadsaznajno spoznao Nadsaznajnoga, ukoliko je sagledao Njegova stvorenja uopšte i ukoliko je, po meri dostupnoj ljudima, od Boga dobio sveobuhvatno znanje o promislu i Sudu koji se odnosi na njih. 100. Vreme se deli na tri dela. Vera se prostire na sva tri dela, nada - na jedan, a ljubav - na dva. Vera i nada [se prostiru] do izvesne [granice], a ljubav ostaje u beskonaĉne vekove. Budući sjedinjena sa Nadbeskonaĉnim, ona veĉito uzrasta. Zbog toga je od njih najveća ljubav (1.Kor.13,13).

STOTINA ĈETVRTA 1. Um se najpre divi poimajući bezgraniĉnost Boţanskog u svemu, te mnogoţeljenu bezobalnu puĉinu [Boţiju]. Potom se on ĉudi [naĉinu] na koji je [Bog] iz nebića priveo u biće sve što postoji. MeĊutim, kao što veliĉanstvu Njegovom nema kraja (Ps.144, 3), tako je i mudrost Njegova nepostiţna. 2. Jer, kako da se on ne divi sagledavajući neizmernu i natĉudesnu puĉinu blagosti? Ili kako da se ne ushićuje pomišljajući kako i otkuda je proizašla slovesna i umna priroda i ĉetiri sastojka od kojih su nastala tela, s obzirom da nikakvo veštastvo nije pretpostojalo njihovom stvaranju? I koja sila je sve pokrenula u dejstvo i sve privela u biće? MeĊutim, sinovi Jelina [tj. neznabošci] ne prihvataju [da je Bog sav svet stvorio iz niĉega], budući da ne poznaju [Njegovu] svemoćnu blagost i delotvornu i nadumnu mudrost i znanje. 3. Budući Tvorac od veĉnosti, Bog kada ushte stvara jednosušnim Slovom [svojim] i Duhom po bezgraniĉnoj blagosti [svojoj]. I nemoj reći: "Iz kog razloga je sad stvorio [sve] kada je oduvek blag". Jer, i ja ću ti reći da se neispitiva mudrost beskonaĉne Suštine ne podvodi pod ljudsko znanje. 4. Kada je ushteo, Tvorac je osuštinio i projavio od veĉnosti u Njemu pretpostojeće znanje o bićima. Jer, neumesno je sumnjati da li svemogući Bog moţe osuštiniti ono što hoće kada ushte. 5. Istraţuj iz kog uzroka je Bog [sve] stvorio, budući da je [takvo] znanje moguće. MeĊutim, kako i zbog ĉega [je sve stvorio] tek nedavno, nemoj ispitivati, s obzirom da [znanje o tome] ne moţe stati u tvoj um. Jer, nešto od Boţanskog je shvatljivo, a nešto nije dostiţno ljudima. Po reĉima jednog svetitelja, "neobuzdano sagledavanje moţe da gurne u provaliju" [up. Sveti Grigorije Bogoslov, Slovo 45]. 6. Neki govore da stvorenja veĉno postoje sa Bogom. To je, [naravno], nemoguće. Jer, kako mogu po svemu ograniĉena [stvorenja] veĉno sapostojati Onome ko je po svemu beskonaĉan? I kako bi uopšte bila stvorenja kad bi bila saveĉna Tvorcu? Ta misao, naravno, pripada Jelinima koji Boga ne smatraju tvorcem suštine bića, već samo [njihovih] svojstava. Mi, pak, [Hrišćani], koji Boga poznajemo kao svemogućeg, govorimo da je Tvorac ne [samo] svojstava, nego i suštine sa njenim svojstvima. Ako je tako, onda stvorenja nisu od veĉnosti sapostojeća Bogu. 110

7. Boţanstvo i Boţanstveno je u neĉemu poznato, a u neĉemu nepoznato. Poznato je u onome što se oko Njega sagledava, a nepoznato u onome što je samo po sebi. 8. U jednostavnoj i bezgraniĉnoj suštini Svete Trojice nemoj traţiti da naĊeš [raznovrsna] svojstva i mogućnosti kako je ne bi uĉinio sloţenom po uzoru na stvorenja. Jer, tako nešto misliti o Bogu jeste neumesno i nedozvoljivo. 9. Jedino bezgraniĉna Suština [tj. Bog] jeste jednostavna i jednoobrazna i beskakvotna i mirna i bezmeteţna i svemoguća i svestvaralaĉka. Svaka, pak, tvorevina jeste sloţena iz suštine i svojstava i uvek ima potrebu za Boţanskim promislom, s obzirom da nije slobodna od promena. 10. Svaka umna i ĉulna suština je, [u trenutku] kada ju je Bog privodio u biće, dobila sile da shvata stvorenja: umna sila da prima misli, a ĉulna - osećaje. 11. Bog samo saopštava, a tvar i prima i saopštava. Tvar uĉestvuje u biću i dobrobiću, a predaje samo dobrobiće. MeĊutim, drugaĉije predaje telesna, a drugaĉije bestelesna suština. 12. Bestelesna suština dobrobiće predaje i kad govori i kad dela i kad je sagledavaju, a telesna - samo kad je sagledavaju. 13. Veĉnobiće ili nebiće slovesne i mislene suštine nalazi se u volji Onoga koji je sve vrlo dobro stvorio. MeĊutim, da li će [stvorenja] biti dobra ili zla po proizvoljenju zavisi od njihove volje. 14. Zlo se ne sagledava u suštini stvorenja, nego u [njihovom] pogrešnom i beslovesnom pokretu. 15. Duša se kreće blagosloveno ukoliko se njen ţelateljni [deo] odlikuje uzdrţanjem, ukoliko je njen razdraţajni [deo] prilepljen uz ljubav, kloneći se mrţnje, i ukoliko njen slovesni [deo] stremi Bogu molitvom i duhovnim sagledavanjem. 16. Savršenu ljubav i duboko poznavanje Boţanskog promisla još nema onaj ko u vreme iskušenja nije dugotrpeljiv u nevoljama koje mu se dešavaju, nego odseca sebe od ljubavi prema duhovnoj braći. 17. Cilj Boţanskog promisla jeste da pravom verom i duhovnom ljubavlju sjedini one koji su na razne naĉine zlom razdeljeni. Jer, Spasitelj je i stradao [sa ciljem] da rasijanu decu Boţiju sabere ujedno (Jn.11,52). Stoga onaj ko neće da prihvati teškoće, da podnese ţalosti, niti da pretrpi bol [u stvari] luta izvan Boţanske ljubavi i cilja promisla. 18. Ako ljubav dugo trpi i ako je blagotvorna (l.Kop.13,4), onda od cilja Boţanskog promisla otpada onaj ko je malodušan zbog neprijatnih dogaĊaja i ko se ozlobljuje na one koji su ga oţalostili, odsecajući se od ljubavi prema njima. 19. Pazi na sebe [i utvrdi] da li se u tebi, a ne u bratu, nalazi zlo koje te odvaja od njega. Stoga poţuri da se izmiriš sa njim (up. Mt.5,24) kako ne bi otpao od zapovesti o ljubavi. 20. Nemoj prezreti zapovest o ljubavi s obzirom da ćeš njome postati sin Boţiji. Ukoliko je, pak, prestupiš, pokazaćeš se kao sin geene. 21. Od ljubavi prema prijatelju odvaja sledeće: ukoliko zavidimo ili nam zavide, ukoliko ĉinimo štetu ili nam ĉine štetu, ukoliko bešĉastimo ili nas bešĉaste, te pomisli podozrenja. Nisi li i ti uĉinio ili postradao od neĉeg sliĉnog, te se odvajaš od ljubavi prema prijatelju? 111

22. [Pretpostavimo] da ti se desi iskušenje od [strane] brata i da ţalost povede ka mrţnji. MeĊutim, nemoj biti pobeĊen mrţnjom, već mrţnju pobedi ljubavlju. Pobedićeš, pak, tako što ćeš se iskreno za njega moliti Bogu, što ćeš od njega primiti objašnjenje, što ćeš mu se sam izviniti, smatrajući sebe vinovnikom iskušenja i najzad - dugotrpljenjem dok ne proĊe oblak. 23. Dugotrpeljiv je onaj ko ĉeka kraj iskušenja i prima pohvalu za istrajnost. 24. Dugotrpeljiv muţ poseduje veliki razum (Priĉ.14,29), s obzirom da sve što se dogodi upućuje na kraj. U oĉekivanju njega, on podnosi [sve] nevolje. Kraj, pak, po boţanstvenom apostolu, jeste ţivot veĉni (Rim.6,22). A ovo je veĉni ţivot da poznaju tebe jedinoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista (Jn. 17,3). 25. Nemoj biti brz da odbaciš duhovnu ljubav budući da ljudima drugi put spasenja nije ostavljen. 26. Zbog mrţnje koja se danas u tebi pojavila pod uticajem lukavog nemoj juĉerašnjeg vrlinskog duhovnog brata smatrati poroĉnim i zlim, već dugotrpeljivom ljubavlju izbaci iz duše današnju mrţnju, sećajući se juĉerašnjih dobara. 27. Onoga koga si juĉe hvalio kao dobrog i slavio kao vrlinskog nemoj danas zlosloviti kao poroĉnog i zlog stoga što si ljubav promenio u mrţnju, osuĊivanje brata nudeći kao opravdanje svoje zle mrţnje. Naprotiv, iako si još obuzet ţalošću, ostani pri pohvalama kako bi se lako vratio spasonosnoj ljubavi. 28. Radi skrivene u tebi ţalosti [prema bratu], nemoj menjati svoje uobiĉajene pohvale o njemu u razgovoru sa ostalom bratijom, mešajući neprimetno sa svojim reĉima prekorevanje, Naprotiv, u susretima govori o njemu ĉistu pohvalu i iskreno se moli za njega kao za samoga sebe, te ćeš se brzo osloboditi pogubne mrţnje. 29. Nemoj reći: "Ja ne mrzim brata", ukoliko se odvraćaš od sećanja na njega. Naprotiv, ĉuj Mojsija koji govori: Nemoj mrzeti brata svoga u razumu svome. Prekorom pokaraj brata svoga i zbog njega nećeš biti uvuĉen u greh (Lev.19,17). 30. Budući iskušavan, brat moţe da je uporan i da te zloslovi. Ipak, ti nemoj izlaziti iz stanja ljubavi, premda te i uznemirava u razumu isti lukavi demon. Ti, pak, nećeš izaći iz stanja ljubavi ukoliko budeš blagosiljao kad te grde (l.Kop.4,12), ukoliko budeš dobro mislio o okome ko ti misli zlo. To je put mudroljublja po Hristu. Onaj ko njime ne ide neće se nastaniti zajedno sa Njim. 31. Nemoj smatrati blagorazumnim one koji ti prenose reĉi koje izazivaju ţalost i mrţnju prema bratu, ĉak i kad ti izgledaju istinite. Naprotiv, okreći se od njih kao od smrtonosnih zmija kako bi i njih zaustavio u zloslovljenju i kako bi dušu svoju izbavio od lukavstva. 32. Nemoj ranjavati brata zagonetnim reĉima da ti ne bi vratio istom merom, što će, opet, iz obojice isterati raspoloţenje ljubavi. Naprotiv, sa smelošću koju ljubav daje idi i pokaraj ga (Mt.18,15) kako bi uklonio uzroke oţalošćenja i obojicu oslobodio smućenja i ogorĉenja. 33. Ispitaj svoju savest sa svakom taĉnošću [i utvrdi] da li je moţda tvojom krivicom brat odbio da se pomiri sa tobom. Nemoj, dakle, prezreti savest koja zna ono što je sakriveno u tebi, koja te moţe osuditi u ĉas tvoga ishoda i koja ti u vreme molitve postaje smetnja.

112

34. U vreme mira nemoj se sećati onoga što ti je brat rekao u vreme ţalosti (bilo da ti je uvreda reĉena u lice, bilo preko drugog koji ti je preneo) kako se ne bi, prihvativši pomisao zlopamćenja, vratio pogubnoj mrţnji prema bratu. 35. Slovesna duša koja gaji mrţnju prema bilo kom ĉoveku ne moţe biti u miru sa Bogom, koji je dao zapovest: Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš nebeski neće oprostiti vama sagrešenja vaša (Mt.6,15). Ukoliko, pak, on neće da se pomiri, ti se ĉuvaj mrţnje, moleći se iskreno za njega i ne zlosloveći ga ni pred kim. 36. Neizrecivi mir svetih anĊela zasniva se na dva raspoloţenja: na ljubavi prema Bogu i jednog prema drugome. Isto vaţi i za sve svetitelje svih vekova. Svedobro je, dakle, naš Spasitelj rekao da o ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci (Mt.22,40). 37. Nemoj biti samodopadljiv da ne bi bio bratomrzac, i nemoj biti samoljubiv da bi bio bogoljubiv. 38. Ukoliko ţeliš da ţiviš zajedno sa duhovnom [braćom], svoje prohteve ostavi pred [njihovim] vratima. U suprotnom nećeš biti u miru ni sa Bogom, ni sa saţiteljima. 39. Onaj ko je uspeo da stekne savršenu ljubav i da ceo ţivot svoj uredi prema njoj zaista Duhom Svetim moţe reći da je Isus Gospod (up. 1.Kor.12,3). Iz suprotnog oĉigledno biva suprotno. 40. Ljubav prema Bogu voli da um uvek okriljuje boţanstvenim razgovorom, a ljubav prema bliţnjemu ĉini da se uvek o njemu dobro misli. 41. Onaj ko još uvek voli taštinu i koji je privezan za neku od veštastvenih stvari svakako će se ţalostiti na ljude zbog prolaznih [stvari], biti zlopamtljiv, imati mrţnju prema njima i robovati sramnim pomislima. Bogoljubivoj duši sve navedeno jeste tuĊe. 42. Ukoliko ne govoriš i u razumu ne ĉiniš ništa sramno, ukoliko nisi zlopamtljiv prema onome ko ti je priĉinio štetu i rĊavo govorio o tebi i ukoliko za vreme molitve uvek imaš neveštastven i bezvidan um, znaj da si dostigao meru bestrašća i savršene ljubavi. 43. Nije mali podvig osloboditi se od taštine. Nje, se [ĉovek] oslobaĊa tajnim delanjem vrlina i ĉestom molitvom. Znak, pak, osloboĊenja jeste prestanak zlopamćenja prema onome koji je zlo govorio ili govori [o nama]. 44. Ukoliko hoćeš da si pravedan, svakom delu u sebi, tj. duši i telu, daj ono što mu priliĉi. Slovesnom delu duše [pruţi] ĉitanje, duhovno sagledavanje i molitvu, razdraţajnom [delu] - duhovnu ljubav, koja se suprotstavlja mrţnji, a ţelateljnom [delu] celomudrenost i uzdrţanje. Telu, pak, [daj] hranu i odelo, tj. samo ono što je neophodno (1 Tim.6,8). 45. Um dejstvuje po prirodi kada su mu strasti pokorene, kada sagledava smisao bića i kada prebiva u Bogu. 46. Zdravlje i bolest se odnose na telo ţivih [bića], a svetlost i tama - na oĉi. Tako se i vrlina i porok odnose na dušu, a znanje i neznanje - na um. 47. Hrišćanin upraţnjava mudroljublje u tri [stvari]: u zapovestima, u dogmatima i u veri. Zapovesti um odvajaju od strasti, dogmati ga uvode u znanje bića, a vera - u sagledavanje Svete Trojice. 48. Jedni podviţnici samo odbijaju strasne pomisli, a drugi odsecaju i same strasti. Strasne pomisli se odbijaju ili psalmopojanjem, ili molitvom, ili uznošenjem [misli], ili nekim drugim dostupnim zanimanjem. Strasti se, pak, odsecaju preziranjem stvari koje su ih izazvale. 113

49. Stvari prema kojima stiĉemo strasti jesu - ţena, novac, slava itd. Ţena se moţe prezreti jedino ukoliko se posle udaljavanja [od sveta] telo bude doliĉno isušilo uzdrţanjem. Novac se moţe prezreti ukoliko svoju misao ubedimo da u svemu bude zadovoljna onim što ima. Slava se, pak, moţe prezreti ukoliko se zavoli tajno ĉinjenje vrline, poznato jedinome Bogu. Na isti naĉin treba postupati i u odnosu na druge strasti. Onaj koji sve navedeno prezre nikad neće doći do bilo kakve mrţnje. 50. Onaj ko se odrekao stvari, tj. ţene, novaca i ostalog, uĉinio je monahom spoljašnjeg ĉoveka, ali ne i unutrašnjeg. Ko se, pak, odrekao i samih strasnih misli o njima, uĉinio je monahom i unutarnjeg ĉoveka, tj. um. Spoljašnjeg ĉoveka svako ko hoće lako moţe uĉiniti monahom. Naprotiv, da bi se unutrašnji ĉovek uĉinio monahom neophodan je veliki podvig. 51. Ko je, dakle, onaj ko se u našem rodu potpuno oslobodio strasnih misli i udostojio ĉiste i neveštastvene molitve, što i predstavlja obeleţje unutrašnjeg monaha? 52. Mnoge strasti su skrivene u našim dušama. One se pokazuju tek kada se pojave stvari [koje ih izazivaju]. 53. Onoga ko je stekao delimiĉno bestrašće strasti ne napadaju u odsustvu stvari. MeĊutim, ukoliko se pojave stvari, strasti odmah uznemiruju um. 54. Nemoj misliti da imaš savršeno bestrašće [ukoliko si miran] kada odsustvuju stvari [koje izazivaju strasti). Ukoliko, pak, pri pojavi [stvari] ostaneš nepokretan [u odnosu na strast], a potom i mišlju o njoj, znaj da si stupio u granice bestrašća. Ipak, ni tada nemoj biti nemaran. Dugotrajna vrlina umrtvljuje strasti. MeĊutim, ukoliko se ona zanemari, one opet ustaju. 55. Onaj ko voli Hrista, svakako ga i podraţava prema [svojim] silama. Hristos ljudima nije prestajao da ĉini dobro. On je bio dugotrpeljiv i kada je izostala blagodarnost kod ljudi i kada su hulili. I kada su ga tukli i kada su ga ubijali On je trpeo, nikome uopšte ne misleći zlo. To troje saĉinjava delo ljubavi prema bliţnjemu. Onaj ko njih nema, a govori da voli Hrista ili [se nada] da će naslediti Njegovo Carstvo - u stvari sebe vara. Jer, Gospod je rekao: Ćeće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko, no koji ĉini volju Oca moga (Mt.7,21), i opet: Ako me ljubite, zapovesti moje drţite (Jn.14,15) i ostalo. 56. Sav cilj zapovesti Spasitelja jeste da um [ĉoveka] oslobodi od neuzdrţanja i mrţnje, te da ga uvede u ljubav prema sebi i bliţnjemu. Jer, iz nje se raĊa svetlost po dejstvu svetog znanja. 57. Udostojivši se izvesnog znanja od Boga, nemoj zanemarivati ljubav i uzdrţanje. Oni, naime, oĉišćuju stradalni deo duše i neprekidno ti otkrivaju put ka poznanju. 58. Put ka poznanju, pak, jesu bestrašće i smirenje, bez kojih niko neće videti Gospoda (Jev.12,14). 59. Znanje nadima, a ljubav izgraĊuje (1.Kop.8,1). Stoga znanju pridruţi ljubav i postaćeš skroman i duhovni domostroitelj, koji izgraĊuje i sebe i sve koji mu se pribliţuju. 60. Ljubav izgraĊuje stoga što ne zavidi, što se ne ogorĉava na one koji zavide, što ne istiĉe predmet koji [moţe izazvati] zavist, što ne smatra da je dostigla savršenstvo (up. Fil.3,12), što se ne stidi da prizna svoje neznanje. Na taj naĉin, dakle, ona um ĉini skromnim i neprekidno priprema napredovanje u poznanju. 61. Nekako je prirodno da znanje prati visokoumlje i zavist, naroĉito kod poĉetnika. Visokoumlje [biva] samo iznutra, a zavist - i iznutra i spolja: iznutra - prema onima koji imaju znanja, a spolja - od onih koji imaju znanje. Ljubav, meĊutim, uništava sve troje: 114

visokoumlje - budući da se ne nadima, unutrašnju zavist - budući da ne zavidi, a spoljašnju - budući da dugo trpi i da je blagotvorna. Onaj, dakle, ko ima znanje treba da stekne i ljubav kako bi um u svemu saĉuvao neranjivim. 62. Onaj ko se udostojio blagodati znanja i [u isto vreme] ima ogorĉenje, ili zlopamćenje ili mrţnju prema [nekom] ĉoveku, liĉi na onoga ko trnjem i bodljom bode [svoje] oĉi. Stoga je znanju svakako neophodna ljubav. 63. Nemoj sve svoje staranje posvetiti samo telu. Naprotiv, njemu odredi podvig po svojoj snazi, a sav svoj um usmeri na unutrašnje. Jer, telesno veţbanje za malo je korisno, a poboţnost je korisna u svemu (1.Tim.4,8). 64. Onaj ko se neprekidno trudi oko unutrašnjeg (postaje) celomudren, dugotrpeljiv, blagotvoran i smirenouman. Osim toga, on sagledava i bogoslovstvuje i moli se. O tome i govori apostol: Po Duhu hodite (Gal.5,16), i ostalo. 65. Onaj ko ne ume da hodi duhovnim putem ne vodi brigu o strasnim pomislima, već svo staranje posvećuje telu, te ili ugaĊa stomaku i ţivi neuzdrţljivo, ili se ţalosti, gnevi i zlopamti, pomraĉujući svoj um. [On se, takoĊe, druge strane] predaje neumerenom podvigu, pomućujući razum. 66. [Sveto] Pismo ne odbacuje ništa od onoga što nam je Bog dao na upotrebu, već kaţnjava neumerenost i ispravlja beslovesnost. Ono ne zabranjuje da se jede, niti da se raĊaju deca, niti da se poseduje novac i da se pravilno upotrebljava. Ono zabranjuje stomakougaĊanje, blud i ostalo. Ono takoĊe ne zabranjuje ni da se misli o navedenome (s obzirom da je radi toga i nastalo), nego da se o njemu strasno misli. 67. Od onoga što ĉinimo po Bogu nešto vršimo po zapovesti, a nešto nezavisno od zapovesti, tj. kako bi neko rekao, kao dobrovoljno prinošenje. Tako, po zapovesti volimo Boga i bliţnje, volimo neprijatelje, izbegavamo preljubu i ubistvo i ostalo. Kada [nešto od navedenoga] prestupimo primamo osudu. Nezavisni od zapovesti jesu devstvenost, bezbraĉnost, nesticanje, otšelništvo i ostalo. Oni imaju znaĉenje darova. Naime, ukoliko neku od zapovesti po slabosti ne moţemo da ispunimo, mi tim darovima umilostivljujemo našeg blagog Vladiku. 68. Onaj ko ceni bezbraĉnost ili devstvenost svakako treba da ima bedra opasana uzdrţanjem i svetiljke zapaljene molitvom, sagledavanjem i duhovnom ljubavlju (Lk.12,35). 69. Neki od bratije smatraju da nemaju darove Duha Svetoga. Oni usled nemarnosti za vršenje zapovesti ne znaju da onaj koji ima neiskvarenu veru u Hrista u sebi ima sve Boţanske darove. S obzirom da smo zbog svoje lenjosti daleko od delatne ljubavi prema Njemu (kojom se otkrivaju boţanstvene riznice u nama), nama opravdano izgleda da smo tuĊi Boţanskim darovima. 70. Ako se, po boţanstvenom apostolu, Hristos verom useljuje u srca naša (Ef.3,17), i ako su u Njemu sakrivena sva blaga mudrosti i znanja (Kol.2,3), onda su u našim srcima skrivena sva blaga mudrosti i znanja. Ona se u srcu svakoga otkrivaju saobrazno sa [merom] oĉišćenja kroz zapovesti. 71. Eto blaga sakrivenog u polju (Mt.1Z,44) srca tvoga, koje još nisi pronašao zbog lenjosti. Jer, da si ga našao, prodao bi sve kako bi kupio polje [u kome se oko nalazi]. Ostavivši ga, pak, ti radiš okolo njega, nalazeći samo na trnje i bodlje. 72. Spasitelj kaţe: Blaţeni ĉisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Oni će videti Njega i blaga u Njemu ukoliko ljubavlju i uzdrţanjem sebe oĉiste. I utoliko će ga više [videti], ukoliko više uzrastaju u oĉišćenju. 115

73. On opet govori: Prodajte sve što imate i dajte milostinju... i gle sve će vam biti ĉisto (Lk.12,33; 11,41), tj. nemojte se više baviti stvarima koje se tiĉu tela, već poţurite da

od mrţnje i neuzdrţanja oĉistite um (koga Gospod naziva srcem - Mt.15,19). Jer, oni prljaju um i ne dozvoljavaju mu da vidi Gospoda, koji se u njemu nastanio kroz blagodat svetog krštenja. 74. [Sveto] Pismo vrline naziva putevima. Ljubav je, pak, istaknuta kao najveća od svih vrlina. Stoga i apostol govori: Pokazaću vam još uzvišeniji put (l.Kop.12,31) koji nas ubeĊuje da prezremo veštastvene stvari i da ništa privremeno ne pretpostavljamo veĉnome. 75. Ljubav prema Bogu se protivi pohoti, ubeĊujući um da se uzdrţava od uţivanja. Ljubav, pak, prema bliţnjemu protivi se gnevu, dovodeći do prezira slave i bogatstva. To su dva dinara koja je Spasitelj dao gostioniĉaru (Lk.10,35) da se pobrine o tebi. MeĊutim, nemoj se pokazati nezahvalnim, pridruţujući se razbojnicima, kako ponovo ne bi bio izranavljen. Jer, tada već nećeš biti polumrtav, već [sasvim] mrtav. 76. Oĉisti um svoj od gneva, zlopamćenja i sramnih pomisli, te ćeš prepoznati useljenje Hrista u sebi. 77. Ko te je prosvetio verom u Svetu, oboţavanu i jednosušnu Trojicu? Ili, ko te je upoznao sa domostrojem [spasenja], tj. sa Ovaploćenjem Jednoga od Svete Trojice? Ko te je nauĉio smislu bestelesnih sila ili stvaranja i svršetka vidljivog sveta, ili vaskrsenja mrtvih i veĉnog ţivota, ili slave Carstva nebeskog i Strašnog suda? Nije li [sve navedeno uĉinila] blagodat Hristova koja se uselila u tebe i koja je zalog Duha Svetoga? Šta je veće od te blagodati? Ili, šta je bolje od te mudrosti i znanja? Ili, šta je uzvišenije od tih obećanja? I ukoliko smo [i pored svega] lenjivi i nemarni i ne ĉistimo sebe od prljavština i strasti koje oslepljuju um (smetajući nam da gledamo smisao koji je jasniji od sunca), treba da krivimo sami sebe, a ne da odriĉemo useljenje blagodati. 78. Obećavši ti veĉna blaga (up. Tit.1,2) i davši ti zalog Duha u srce (2.Kor.1,22), Bog ti je zapovedio da se brineš o ţivotu, tj. da unutrašnji ĉovek, oslobodivši se od strasti, još odavde poĉne da se naslaĊuje veĉnim blagima. 79. Udostojivši se boţanstvenih i uzvišenih sagledavanja, veoma se trudi u ljubavi i uzdrţanju, da bi, saĉuvavši stradalni [deo duše] neuzburkanim, u duši imao neprestanu svetlost. 80. Razdraţajni [deo] duše obuzdavaj ljubavlju, ţelateljni [deo] isušuj uzdrţanjem, a slovesni [deo] okriljuj molitvom, te svetlost uma [tvoga] nikad neće potamneti. 81. Ljubav razaraju bešĉašće, šteta, klevetanje ili vere ili ţivota, batine, rane i ostalo, bilo da se dogaĊaju [ĉoveku] liĉno, bilo nekome od njegovih srodnika ili prijatelja. Onaj ko ljubav izgubi zbog nekih od navedenih uzroka još nije poznao cilj Hristovih zapovesti. 82. Koliko god moţeš, staraj se da voliš svakog ĉoveka. Ukoliko ne moţeš [da sve voliš], makar se postaraj da nikog ne mrziš. MeĊutim, ni u tome nećeš uspeti ukoliko ne prezreš sve stvari u svetu. 83. [Recimo] da je neko pohulio. Ti, meĊutim, nemoj mrzeti njega, nego hulu i demona koji ga je podstakao na huljenje. Ukoliko, pak, omrziš onoga koji je pohulio, omrzao si ĉoveka i prestupio zapovest. Ono što je on uĉinio reĉju, ti ĉiniš delom. Ako, pak, ĉuvaš zapovest, pokazaćeš [dela] ljubavi. Naime, ukoliko moţeš pomozi mu kako bi ga odvratio od zla. 116

84. Hristos neće da imaš ni mrţnju, ni ogorĉenje, ni gnev, ni zlopamćenje prema bilo kom ĉoveku, na bilo koji naĉin i radi bilo koje prolazne stvari. To svima gromoglasno trube ĉetiri JevanĊelja. 85. Mnogi od nas govore, a malo nas dela. MeĊutim, zbog svoje nemarnosti niko ne treba da kvari Reĉ Boţiju. Naprotiv, svako treba da prizna svoju nemoć, a ne da sakriva Boţiju istinu kako sa prestupanjem zapovesti ne bi bio osuĊen i za krivo tumaĉenje Reĉi Boţije. 86. Ljubav i uzdrţanje oslobaĊaju dušu od strasti, ĉitanje i sagledavanje izbavljaju um od neznanja, a stanje molitve molitvenika postavlja pred samog Boga. 87. Kada vide da preziremo stvari u svetu kako zbog njih ne bismo mrzeli ljude i otpali od ljubavi, demoni na nas podiţu klevete kako bismo, ne podnoseći ţalost, omrzli klevetnike. 88. Nema teţeg bola za dušu od klevete, bilo da se kleveta [naša] vera ili ţivot. I niko ne moţe ostati ravnodušan na klevetu ukoliko ne gleda na Boga, koji jedini moţe da izbavi iz nevolja (kao što je i Suzanu izbavio), da ljudima otkrije [istinu] (kao i o njoj) i da dušu utešiti nadom. 89. [Po meri tvoje] molitve iz [sve] duše za onoga ko te je oklevetao, Bog će otkriti i pravu [istinu o tebi] onima koji su se sablaznili. 90. Po prirodi blag je samo Bog (Mt.19,17), dok je po nastrojenju [volje] dobar samo onaj ko podraţava Boga. Njegov cilj je da zle [ljude] sjedini sa Onim ko je no prirodi blag kako bi i oni postali dobri. Zbog toga on blagosilja kada ga [zli] grde, trpi kada ga gone, moli se kada hule (up. 1.?or.4,12-13) i moli se za one koji ga ubijaju. Sve [navedeno on] ĉini [samo] da ne bi otpao od cilja ljubavi. 91. Zapovesti Gospodnje nas uĉe da se blagosloveno koristimo srednjim stvarima. Blagoslovena, naime, upotreba srednjih [stvari] ĉini da je stanje duše ĉisto. Ĉisto, pak, stanje raĊa rasuĊivanje, iz koga se raĊa bestrašće, iz koga se raĊa savršena ljubav. 92. Bestrašće još nema onaj ko u ĉasu iskušenja nije u stanju da previdi manu prijatelja, bilo da je stvarna ili samo umišljena. Jer, uzburkane strasti koje leţe u duši njemu oslepljuju um, ne dozvoljavajući mu da vidi svetlost istine niti da razlikuje bolje od gorega. On, dakle, nije stekao savršenu ljubav, koja napolje izgoni strah od Suda (up. 1.Jn.4,18). 93. Vernom prijatelju nema cene (Sir.6,15), budući da nesreće prijatelja smatra svojim, stradajući zajedno sa njim i zlopateći se ĉak do smrti. 94. U vreme blagostanja mnogo je prijatelja (up. Priĉ.19,4). U vreme, pak, iskušenja, jedva ako ćeš jednoga naći. 95. Svakog ĉoveka treba da volimo iz [sve] duše, dok nadu treba da polaţemo jedino na Boga, sluţeći mu iz sve snage. Jer, ukoliko nas On ĉuva, svi prijatelji će nam biti na usluzi i svi neprijatelji će biti nemoćni. MeĊutim, ĉim nas On ostavi, svi prijatelji se okreću od nas i svi neprijatelji jaĉaju u odnosu na nas. 96. Postoje ĉetiri opšta naĉina bogoostavljenosti: prvi predstavlja domostroiteljnu [ostavljenost] (kao sa Gospodom - kako bi prividnim ostavljenjem bili spaseni oni koji su [zaista] ostavljeni), drugi predstavlja [ostavljenost] radi ispitivanja (kao sa Jovom i Josifom - kako bi se jedan pokazao stub hrabrosti, a drugi stub celomudrenosti), [treći] predstavlja [ostavljenost] radi duhovnog vaspitanja (kao sa apostolom [Pavlom] - kako bi se smirenoumljem saĉuvalo izobilje blagodati), a [ĉetvrti) predstavlja [ostavljenost] radi 117

odvraćanja [Boţijeg] (kao što je bilo sa Jevrejima - kako bi se, budući kaţnjavani, obratili pokajanju). Svi naĉini [ostavljenosti] jesu spasonosni budući da su ispunjeni Boţanskom blagošću i ĉovekoljubljem. 97. Samo strogi ĉuvari zapovesti i istinski tajnici sudova Boţijih ne napuštaju prijatelje koji se iskušavaju po popuštenju Boţijem. Naprotiv, preziratelji zapovesti i neposvećeni u tajne sudova Boţijih uţivaju sa prijateljem koji je u blagostanju, ali ga napuštaju u [vreme] kad se zlopati u iskušenju. Dešava se ĉak i da staju na stranu [njegovih] protivnika. 98. Prijatelji Hristovi sve [ljude] istinski vole, premda njih ne vole svi. Prijatelji, pak, sveta ne vole sve, kao što ni njih ne vole svi. Prijatelji Hristovi do kraja zadrţavaju neprekidnost u ljubavi, a prijatelji sveta - samo dok se meĊusobno ne sukobe oko neĉega svetskog. 99. Veran prijatelj je moćna zaštita (Sir.6,14). Naime, on je u blagostanju prijatelja dobar savetnik i jednodušni saradnik, a u zlopaćenju - istinski zastupnik i najsastradalniji zaštitnik. 100. Mnogi su dosta toga kazali o ljubavi. MeĊutim, ukoliko je potraţiš, naći ćeš je jedino meĊu uĉenicima Hristovim. Jer, jedino oni imaju istinsku Ljubav kao uĉiteljicu ljubavi. O njoj su govorili: Ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, a ljubavi nemam, ništa sam (l.Kop.13,2). Onaj, dakle, ko je stekao ljubav, stekao je samoga Boga: Jer Bog je ljubav (1.Jn.4,8). Njemu slava u vekove. Amin!

SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK III SAGLEDATELjNA I DELATNA POGLAVLjA, IZABRANA IZ SEDAM STOTINA POGLAVLjA GRĈKOG DOBROTOLjUBLjA 1. Jedan je Bog beznaĉalni, nepostiţni, koji u potpunosti ima silu bića, koji savršeno iskljuĉuje svaku misao o kada i kako, s obzirom da je za sve nedostupan i da ga nikakva tvorevina ne moţe poznati u Njegovoj prirodi. 2. Sve postojeće se naziva mislivim, poznatljivim: za njegovo poznanje postoje dokazna naĉela. Bog se, meĊutim, imenuje nemislivim. Ipak, na osnovu poznatljivog i mislivog se veruje da On jeste. 3. Poznanja stvorenih stvari kao svoj dokaz imaju svoje sopstvene osnove (koje se stiĉu prirodnim putem). Njima se ona prirodno i odreĊuju. O Bogu se, meĊutim, uz pomoć osnova koje se nalaze u tim stvarima, samo veruje da jeste. On blagoĉastivim daje ispovedanje i veru (tvrĊu od svakog dokaza) da sam jeste. Vera je istinsko poznanje koje ima nedokaziva naĉela, budući uverenje o stvarima koje prevazilaze um i slovo. 4. Bog je naĉelo, sredina i kraj svega što postoji: poĉelo kao Tvorac, sredina kao Promislitelj, kraj kao Završitelj. Jer, kao što govori Pismo, od Njega i kroz Njega i radi Njega je sve (Rim.11,36). 118

5. Najdostojnija poštovanja jeste duša koja je po prirodi razumna. Kao blag, Bog svaku dušu sazdaje po svom obrazu, privodeći je u biće kao samopokretnu (slobodnu). Stoga svaka [duša] po svom proizvoljenju ili izabira ĉast, ili svojim delima samovlasno sakuplja bešĉašće. 6. Bog je, kao što je napisano, Sunce pravde (Mal.4,2), koje sve podjednako obasjava zracima svoje blagosti. Po svome nastrojenju, duša obiĉno biva ili vosak (kao bogogubiva) ili blato (kao veštastvoljubiva). Blato se po svojoj prirodi suši od sunca, dok vosak od njega po prirodi smekšava. Tako i svaka veštastvoljubiva i svetoljubiva duša, koja po svom nastrojenju ne prima i odbacuje urazumljujuće napomene Boţije, ogrubljuje kao blato, te sama sebe, sliĉno faraonu, baca u pogibao. Naprotiv, svaka bogoljubiva duša se pri tome smekšava, kao vosak primajući peĉat likova Boţanstvenih stvari, u duhu postajući stanište Boga. 7. Onaj ko je svoj um obasjao Boţanstvenim razumevanjem, ko je svoje reĉi Boţanstvenim pesmama priuĉio da neprestano poštuju Tvorca i ko je ĉula osvetio neporoĉnim gledanjem na sve - na prirodno dobro bića po obrazu dodaje blagobiće po podobiju proizvoljnim dobrim nastrojenjem. 8. Svoju dušu ĉuva neoskrnavljenom onaj ko svoj um prinuĊava da misli jedino na Boga i Njegova savršenstva, ko reĉ postavlja kao njihovog pravilnog tumaĉa i razjasnitelja, a ĉula vaspitava da blagoĉastivo gledaju na vidljivi svet i na sve što je u njemu, te da duši saopštavaju veliĉinu razuma koji je u njemu sakriven. 9. Oslobodivši nas od gorkog ropstva tiranima - demonima, Bog nam je darovao ĉovekoljubivo breme bogopoštovanja, tj. smirenje kojim se ukroćuje sva sila Ċavolska. Oni koji prime njegovo breme mogu da doĊu do svakog dobra i da ga saĉuvaju neukradivim. 10. Onaj ko veruje boji se Boga. Onaj ko se boji Boga prihvata smirenje. Onaj ko se smirava postaje krotak, primajući nastrojenje koje je nedostupno za neprirodne pokrete gneva i pohote. Krotki ĉuva zapovesti. Onaj ko ih ĉuva - ĉisti se. Onaj ko se oĉistio ozaruje se. Onaj ko se ozario leţe sa Ţenikom Slovom u skrivnici tajni. 11. Zemljodelac koji obilazi polje i gleda koje drveće je pogodno za presaĊivanje ponekad nailazi na blago. I svaki smireni i nepatvoreni podviţnik, koji ima ravnomerno duševno nastrojenje, tuĊe korovu zemaljskih strasti, sliĉno najblaţenijem Jakovu na oĉevo pitanje o naĉinu brzog uspeha (Kad brţe naĊe, sine) moţe da odgovori: Gospod Bog tvoj dade, te izaĊe pred mene (Post.27,20). Bog nam [ponekad] i bez našeg truda daje mudra sagledavanja svoje mudrosti, usled ĉega mi pomišljamo da smo obreli duhovno blago. Iskusni i opitni podviţnik jeste duhovni zemljodelac koji divlje drvo koje je ugledao ĉulima meĊu vidljivim stvarima presaĊuje na duhovno polje i pronalazi blago, tj. blagodatno viĊenje projavljivanja Boţije mudrosti u stvorenim stvarima. 12. Onaj ko ište poznanje radi pokazivanja i ko ga ne dostiţe neka ne zavidi bliţnjemu i neka se ne satire tugom. Bolje je da on proĊe pripremni trud za poznanje, tj. trud delatne vrline. Trudoljubivo ispunjavajući najpre telom [vrlinu], on će dušu pripremiti za primanje poznanja. 13. Oni koji se pravo sa blagoĉastivom namerom staraju da poznaju stvari, izbegavajući svako pokazivanje pred drugima, susreću presvetla sagledavanja. Oni će naći ukazanje za najvernije samopoznanje. Takvima govori zakon: Ušavši u zemlju obećanu, nasledite velike i dobre gradove koje niste gradili, domove pune svakih dobara, koje niste zidali, iskopane izvore, koje niste kopali, vinograde i masline, koje niste sadili (Pon.6,10119

11). Jer, onaj ko ţivi za Boga a ne za sebe, postaje ispunjen Boţanstvenim darovima koji nisu uvek primetni zbog pretećeg napada strasti. 14. Licemer je spokojan i ćuti sve dok misli da ga nisu odgonetnuli, budući zadovoljan slavom koju stiĉe od pravednog izgleda. Ako ga otkriju, on izriĉe uvredljive reĉi. misleći da vreĊanjem drugih sakrije svoju sramotu. UporeĊujući ga sa porod aspidinim, reĉ Pisma mu kao lukavom nareĊuje da rodi rod dostojan pokajanja, saglasno sa onim što izgleda, preobrazivši i skriveno nastrojenje srca. 15. Onaj ko se sa ciljem da povredi bliţnjega pretvara da je prijatelj jeste vuk koji ovĉijom koţom pokriva svoj zloĉin. Susrevši prostosrdaĉnu narav, ili nešto što je hrišćanski jednostavno reĉeno i uĉinjeno, on ih hvata i proţdire. Potom koristi bezbrojne uvrede protiv onih ĉije reĉi i naravi napada, [nabeĊujući ih] da uhode slobodu njegovu, koju ima u Hristu Isusu (Gal.2,4). 16. Onaj se sa zlim ciljem pretvara da je ćutljiv priprema zamku svom bliţnjem. Ukoliko, pak, ne uspe, on odlazi, te svojoj strasti dodaje trzanje srca. Onaj, meĊutim, ko ćuti radi koristi umnoţava druţeljubivost, te odlazi sa radošću s obzirom da je dobio prosvećenje koje razgoni tamu. 17. Onaj ko na sabranju bratije namerno prekida slušanje besede ne krije da je bolestan od slavoljublja. Ulovljen njime, on iznosi mnoge vezane i nevezane reĉi o predmetu besede, ţeleći da pokvari njen tok. 18. Mudar [ĉovek] i pouĉavajući i uĉeći ţeli da se uĉi i da uĉi jedino korisno. Navodni, pak, mudrac i kada pita i kada ga pitaju iznosi jedino ono što hrani znatiţelju. 19. Onaj ko je priĉesnik dobara blagodati po Boţijem blagovoljenju, i drugima treba da ih predaje, po reĉi Gospodnjoj: Na dar ste dobili, na dar i dajite (Mt.10,8). Onaj ko u zemlju sakriva dar kleveće Darodavca kao tvrdog (Mt.25,24), te napušta vrlinu radi poštede tela. Onaj, pak, ko neprijateljima prodaje istinu biva osuĊen. Kao slavoljubivi ne podnevši bešĉašće, on prihvata davljenje. 20. Oni koji se još boje borbe protiv strasti i straše napada nevidljivih neprijatelja treba da ćute, tj. u borbi za vrlinu ne treba da upotrebljavaju protivreĉenje, već da se obraćaju molitvi, predavši Bogu staranje o sebi i svoju zaštitu. Njima se u knjizi Izlaska govori: Gospod će se boriti za vas, a vi ućutite (Izl.14,14). Oni, pak, koji po porazu neprijatelja koji ih gone zatraţe da, sa osećanjem blagodarnosti, shvate koju vrstu vrline da zapoĉnu, treba samo da otkrivenim srdaĉnim uhom paze na reĉi Gospodnje, kao što je i Izrailju bilo nareĊeno: Poĉuj, Izrailju (Pon.6,4). Onome, najzad, ko nakon oĉišćenja srca nezadrţivo poţeli Boţanstveno poznanje priliĉi poboţna smelost zbog koje će mu biti reĉeno: Zašto viĉeš ka meni (Izl.14,15). Prema tome, onome kome je radi straha naloţeno ćutanje priliĉi pribegavanje ka Bogu. Onome kome se nareĊuje da sluša priliĉi spremnost za slušanje i ispunjavanje Gospodnjih zapovesti. Onaj, pak, ko je dostigao duhovno razumevanje, treba u molitvi neprestano da vapije, ištući izbavljenje od zla i izjavljujući blagodarnost zbog dobijenih dobara. 21. Duša se nikada ne moţe pruţiti ka poznanju Boga ukoliko je se sam, po blagom snishoĊenju, ne kosne i ne uzvede k sebi. Ni um ljudski nikada ne bi mogao poteći gore i primiti neko Boţanstveno ozarenje kad ga sam Bog ne bi oduševljavao (po meri njegovih mogućnosti) i prosvećivao Boţanstvenim obasjanjima. 22. Onaj ko veruje, po JevanĊelju, pomera goru (Mt.17,19) greha ţivotom delatnog dobra, ĉupajući iz sebe ranije pristrašće prema ĉulnim stvarima, koje su nepostojane i promenjive. Onaj, pak, ko je uzmogao da postane uĉenik, komadima hleba duhovnog 120

poznanja koje je irimio iz ruku Slova nasićuje hiljade, delima pokazujući umnoţavajuću silu Slova (Mt.15,32). Najzad, onaj ko je uzmogao da bude apostol isceljuje od svake bolesti i svake nemoći i izgoni neĉiste duhove (Mt.10,1). Izgonjenje duhova [oznaĉava] proganjanje dejstva strasti, isceljivanje od bolesti - uzvoĊenje uz pomoć nade ka blagoĉastivom nastrojenju onih koji su ga se lišili, leĉenje od nemoći - buĊenje i ukrepljivanje raslabljenih od lenjosti reĉju o sudu. Onaj, opet, ko je dobio vlast da staje na zmije i skorpije (Pk. 10,19) iskorenjuje poĉetak i kraj greha. 23. Apostol i uĉenik je uvek i verujući. Uĉenik, opet nije uvek apostol, premda i jeste verujući. Verujući, pak, nije ujedno i uĉenik i apostol. Uostalom, ţivotom i sagledavanjem i on moţe da doĊe do ĉina i dostojanstva (uĉenika), a [uĉenik] do ĉina i dostojanstva (apostola). 24. [Bića] koja nastaju u vremenu rastu do pune mere, a zatim se zaustavljaju, s obzirom da se prekida njihov prirodni rast. MeĊutim, ono što Boţija blagodat stvara po poretku vrlinskog ţivota ne prestaje da uzrasta ni kad dostigne savršenstvo. Jer, kraj jednoga, postaje poĉetak drugoga. Onaj ko je delatnom vrlinom presekao truleţne strasti koje ţive u njemu ujedno zapoĉinje druga Boţanstvena preobraţenja iz slave u slavu (2.Kor.3.18). Uostalom, Bog koji u njemu dela ne prestaje da tvori dobro. Svojstvo svetlosti je da svetli, a svojstvo Boga je da ĉini dobro. Po zakonu, koji odgovara stanju privremenih stvari, koje se raĊaju i umiru, poštuje se subota kao presecanje delanja. Po JevanĊelju, meĊutim, koje odgovara stanju duhovnih i mislenih stvari, subota se praznuje ĉinjenjem dobrih dela. Poneki na to negoduju, s obzirom da ne razumeju da je subota radi ĉoveka, a ne ĉovek radi subote i da je Sin Ĉoveĉiji Gospodar i subote (Mk.2,27-28). 25. Da bi duša okusila duhovnu radost nije dovoljno samo da pobedi strasti. Ona treba da stekne i vrline kroz ispunjavanje zapovesti. Ne radujte, govori Gospod, što vam se duhovi, tj. dejstva strasti pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima, tj. što ste po blagodati usinovljenja radi vrlina upisani u mesto bestrašća. 26. Sve dok se umom do [stepena] ĉistote ne izdvojimo od svoje prirode i svega što je nakon Boga mi ne moţemo da smatramo da smo stekli nepromenjivu naviku u vrlini. Tek kad se u nama ljubavlju ustanovi takvo nastrojenje mi ćemo poznati silu Boţanstvenog obećanja. Jer, savršena nepodviţnost dostojnih zasniva se, kao što treba verovati, na ljubavnom ukorenjenju sile uma. Onaj ko nije izašao iz sebe i svega što se moţe misliti i ko se nije utvrdio u ćutanju koje prevazilazi svako mišljenje (u prekidu svih umnih pokreta) nikako ne moţe biti slobodan od izmenjivosti. 27. Pošto je postavio šator svoj izvan naselja, tj. pošto je svoje srce i svoj um ĉvrsto ustanovio izvan svega vidljivog, veliki Mojsije poĉinje da se poklanja Bogu. Pošto je stupio u primrak, tj. u bezvidno i bespredmetno mesto viĊenja, on prebiva u vršenju najsveštenijih tajinstava (Izl.33,20-21). 28. U Svetom Pismu moţe da se razlikuje telo i duh, kao da je neki duhovni ĉovek. Ne bi grešio pred istinom onaj ko bi rekao da je bukva Pisma njegovo telo, a njegov smisao - duh ili duša. Jasno je da je mudar onaj ko ostavlja telo, kao nešto truleţno, i sav se prilepljuje duhu, kao neĉem netruleţnom. 29. Onaj ko zakon ispunjava ţivotom i vladanjem uzdrţava se od strasnih dela, prinoseći Bogu na ţrtvu dejstvo beslovesnih strasti. To je njemu po njegovoj duhovnoj detinjatosti dovoljno za spasenje. 30. Onaj koga proroĉka reĉ vaspitava da odbaci strasna dela prilaţe i izbegavanje saosećanja i slaganja sa njima (što se inaĉe odvija u duši) kako, pokazujući se uzdrţljivim 121

od greha lošijim delom, tj. telom, ne bi skriveno grešio sa neuzdrţljivošću boljim delom, tj. dušom. 31. Onaj ko je iskreno prihvatio jevanĊelski ţivot, odsecajući u sebi poĉetak i kraj greha, svaku vrlinu vrši i delom i umom, prinoseći Bogu ţrtvu hvale i ispovedanja zbog izbavljenja od stvarnih napada strasti. On je slobodan od mislene borbe sa njima. Nenasita sladost njegovu dušu hrani nadom budućih dobara. 32. Osećanje ĉulnih utisaka prati delatelja koji se trudi nad vršenjem vrlina. Naprotiv, neosetljivost ili nekolebanje ĉulnim utiscima svojstveno je sagledatelju, koji je svoj um usredsredio u Bogu, otrţući ga od tela i sveta. Jedan se delatnim trudom na dobrom putu podvizava da dušu odvoji od prirodnih veza saosećanja telu, zbog ĉega ĉesto oseća umor i slabljenje svog dobrog nastrojenja. Drugi zanose tog saosećanja istrţe upraţnjavanjem i prebivanjem u sagledavanju. On više niĉim ne moţe da bude zarobljen i zadrţan, postavši ĉist od onog ĉime su ga obiĉno ranjavali i zadrţavali oni koji su ţeleli da njime ovladaju. 33. Plod neposlušanja jeste greh, a plod poslušanja jeste vrlina. Za neposlušanjem sledi prestupanje zapovesti i prekid saveza sa Onim ko je dao zapovesti. Za poslušanjem, pak, sledi ispunjenje zapovesti i prisnije sjedinjenje sa Onim ko ih je zapovedio. Onaj ko kroz poslušanje izvršava zapovest ujedno ispunjuje i pravdu, ĉuvajući nerazrušivim i jedinstvo ljubavi sa Onim ko ih je zapovedio. Onaj, pak, ko kroz neposlušanje prestupa zapovest, ĉini greh i sebe odvaja od jedinstva ljubavi sa Onim ko ih je zapovedio. 34. Onaj ko posle raskidanja saveza zbog prestupa opet ide ka sjedinjenju najpre se udaljava od strasti, zatim od strasnih pomisli, potom od prirode i svega prirodnog (tj. od veštastvenog sveta), zatim od mislenih stvari i znanja o njima (tj. od duhovnog sveta). Prešavši, najzad, raznovrsnost planova promisla (tj. toka dešavanja), on se na nepoznat naĉin pribliţava samoj Jedinici, u kojoj jedinoj vidi svoju postojanost, te se raduje radošću neiskazanom (1.Pt.1,8), kao onaj ko je obreo mir Boţiji, koji prevazilazi svaki um (Fil.4,7). On onoga ko ga se udostoji neprestano ĉuva od pada. 35. Strah od geene one koji se uvode na ovaj put (tj. poĉetnike) navodi da izbegavaju greh. Ţelja za dobijanjem dobara dodaje usrĊe onima koji napreduju u vršenju vrlina. Tajna, pak, ljubavi uzdiţe um iznad svega tvarnog, ĉineći ga slepim za sve što je nakon Boga. Jer, samo one koji su slepi za sve što je nakon Boga, Gospod umudruje, pokazujući im ono Boţanstveno (Ps.145,8). 36. Svako zdanje dobara zidajući na Gospodu, kao na nekoj osnovi vere, polaţimo zlato, srebro i drago kamenje, tj. ĉisto i nepomešano bogoslovlje, svetao i slavni ţivot, boţanstvene pomisli, biserolika sagledavanja, a ne drva, seno i slamu (1.Kor. 3,12), tj. idolosluţenje ili pristrašće prema ĉulnome, nerazumni ţivot, strasne pomisli koje su lišene zrelog klasja (tj. mudrih razumevanja). 37. Onaj ko se posvetio poznanju treba da utvrdi stope svoje duše pred Gospodom, kao što je Bog rekao Mojsiju: Ti ovde stani sa mnom (Izl.34,2). Treba, meĊutim, znati da i meĊu onima koji stoje pred Gospodom postoji razlika. [To će primetiti] mudroljubac koji ne ĉita tek usput [reĉi]: Ima neki meĊu ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide Carstvo Boţije da je došlo u sili (Mk.9,1). Jer, Gospod se onima koji stoje pred Njim ne javlja uvek u slavi: onima koji se tek uvode na put ka Njemu (poĉetnicima) On dolazi u vidu sluge, a onima koji su moćni da idu za Njim na ushoĊenje na visoku goru Njegovog Preobraţenja, On se javlja u obrazu Boţijem, tj. kao što je bio pre stvaranja sveta. Prema 122

tome, jedan isti Gospod se ne javlja podjednako onima koji mu pristupaju: saglasno sa verom svakoga On menja i viĊenje. 38. Za onog ko prohodi delanje kaţe se da privremeno ţivi u telu kao stranac koji ima cilj da vršenjem vrlina od duše odseĉe saosećanje prema telu i da se odvoji od veštastvenih prelesti. Za sagledatelja se, pak, kaţe se da je stranac u samoj vrlini, sagledavajući istinu kao u ogledalu i zagoneci. Jer, on još nije video licem u lice pravi izgled oĉekivanih dobara. Svaki svetitelj u odnosu na buduća dobra hodi kao u slici, vapijući: Ja sam kao došljak kod tebe i prolaznik, kao i svi oci moji (Ps.37,7;13). 39. Dobro je iskati Boga, od svega se uvek udaljujući, kao što nam je zapoveĊeno (Ps.45,11; 104,4). Po svojstvu sadašnjeg ţivota mi u svom iskanju Njega ne moţemo doći da granica dubine Boţije. Ipak, moţda ćemo dostići neznatnu dubinu Njegovu, ugledavši Svetinju nad svetinjama i duhovnost nad duhovnošću. Arhijerej reĉeno obrazno pokazuje kada iz Svetinje (prvog dela šatora), koja je svetija od predvorja, ulazi u Svetinju nad svetinjama, koja je svetija od Svetinje. 40. Sin Boga i Oca, Bog Slovo je postao Sin Ĉoveĉiji i ĉovek da bi ljude naĉinio bogovima i sinovima Boţijim. Stoga treba da verujemo da ćemo biti tamo gde je sada sam Hristos kao glava celog tela (Kol.1,18), koji je kod Oca postao Preteĉa po telu. U saboru bogova, tj. spasenih u sredini će stajati Bog, deleći dostojanstva tamošnjeg blaţenstva. Dostojni neće biti udaljeni mestom jedni od drugih. 41. Onaj ko ispunjava strasne prohteve tela ţivi u Haldejskoj zemlji kao sluţitelj i saĉinitelj idola. Ukoliko, pak, zdravo rasudivši, unekoliko doĊe do poznanja naĉina ţivota koji mu priliĉi (te stekne saosećanje prema njemu), on ostavlja Haldejsku zemlju i ide u Haran mesopotamijski (Post.I,28-31), tj. u stanje koje se nalazi na granici izmeĊu vrline i greha i koje još nije ĉisto od ĉulne prelesti. Ukoliko preĊe granice srednjeg ĉulnog razumevanja dobra, on stupa u dobru zemlju, tj. u stanje koje je slobodno od svakog greha i neznanja. Nelaţno Bog [takvo stanje] pokazuje i obećaje kao nagradu za vrlinu onima koji ga ljube. 42. Onaj ko revnuje za mudroljublje u duhu blagoĉašća i ko staje u borbeni red protiv nevidljivih sila treba da se moli da uz njega ostanu i prirodno razlikovanje (dobra i zla - ĉija svetlost nije velika) i prosvećujuća blagodat Duha. Prvo vaspitava telo u delatnoj vrlini, a druga ukazuje umu da svemu pretpostavlja ţivot sa mudrošću (Mud.8,2), kojom se ruše utvrĊenja zla i svaka oholost, koja ustaje protiv poznanja Boţijega (2.Kor.10,4). To pokazuje i Isus Navin koji je u molitvi iskao da sunce stane prema Gavaonu, tj. da se u njemu saĉuva nezalazna svetlost poznanja Boga na gori mislenog sagledavanja, i mesec prema dolini (Is.10, 12), tj. da prirodno razlikovanje dobra i zla, koje leţi nad telesnom nemoći, ostane neizmenjivo u odnosu na vrline. 43. Gavaon je visoki um, a dolina je telo smireno smrću. Sunce je Slovo koje prosvećuje um, koje mu daje silu za sagledavanja i koje ga izbavlja od svakog neznanja. Mesec je, pak, prirodni zakon koji obavezuje telo da se po zakonu pokori duhu i primi breme zapovesti. Mesec se prihvata kao simvol prirode s obzirom na njegovu promenjivost. Uostalom, kod svetih priroda nije promenjiva usled stamene navike u vrlini. 44. Oni koji traţe Gospoda treba da ga ištu u samima sebi verom koja se posvedoĉuje delima. Blizu ti je reĉ, govori apostol, u ustima tvojima i u srcu tvome, tj. reĉ vere (Rim.10,8). Jer, iskanje reĉi vere i jeste iskanje samog Hrista. 45. Pomišljajući o visini Boţije bezgraniĉnosti, mi ne treba da oĉajavamo [misleći] da Boţije ĉovekoljublje neće dostići do nas. Pomišljajući na bezmernu dubinu našeg pada 123

kroz greh, mi ne treba da sumnjamo u mogućnost ustajanja vrline koja je umrtvljena u nama. I jedno i drugo je moguće za Boga. On moţe da siĊe i naš um prosveti poznanjem, kao što moţe opet da podigne vrline u nama, uzvisivši nas sa sobom, posredstvom dela pravde. Da ne reĉeš u srcu svome, govori apostol: Ko će se popeti na nebo. Tojest, da svede Hrista. Ili: Ko će sićiu bezdan? Tojest, da izvede Hrista iz mrtvih (Rim.10,6). 46. Oni koji, sliĉno ţivotinjama, ţive jedino za ĉula zlo upotrebljavaju tvorevinu Boţiju na ugaĊanje strastima. Ne shvatajući oĉiglednu reĉ mudrosti kako bi poznali i proslavili Boga iz Njegove tvorevine i ne razumevajući otkuda smo mi, šta smo, kakvom kraju idemo i za koje stremljenje smo, posredstvom vidljivog, sazdani, oni lutaju u tami ĉitav svoj vek i jedino neznanje o Bogu obuhvataju obema rukama. 47. Oni koji paze jedino na bukvu Pisma i koji telesnim sluţenjem zakonu vezuju dostojanstvo duše misle da ţrtvama beslovesnih ţivotinja mogu ugoditi Bogu. Kod njih se moţe naći velika briga o telu i njegovom spoljašnjem oĉišćenju. O krasoti duše, koja je unakaţena ranama greha, oni ne pomišljaju, premda je radi nje stvoreno svo mnoštvo vidljivih stvari, te predan sav zakon i sva Boţanstvena Reĉ. 48. [Reĉeno je] da Gospod leţi da mnoge obori i podigne u Izrailju (Lk.2,34). Ako se i jedno i drugo uzme sa dobre strane, [reĉeno] će znaĉiti: [On leţi] da bi se u vernima oborile strasti i zle pomisli i podigle vrline i sve bogoljubive pomisli. 49. I dok su vrata bila zatvorena, gde se behu uĉenici Njegovi sakupili zbog straha od Judejaca... (Jn.20,19). Oni koji su se iz straha od duhova zlobe u oblasti otkrivenja i na visini Boţanstvenih sagledavanja tvrdo uĉvrstili, zakljuĉavši ĉula sliĉno vratima, primaju na neznani naĉin Boga Slova koji dolazi i javlja im se mimo naĉina ĉulnih javljanja. On im kroz [pozdrav]: Mir vam, daje bestrašće, a kroz duvanje - zajednicu Duha Svetog, pruţajući im i vlast nad zlim duhovima i pokazujući im simvole svojih tajni. 50. Haldejska zemlja jeste strasni ţivot, u kome prave grehovne idole i klanjaju im se. Mesopotamija je naĉin ţivljenja koji naginje ĉas na jednu, ĉas na drugu stranu. A obećana zemlja predstavlja stanje (duha) koje je ispunjeno svim (duhovnim) dobrima. Onaj ko, sliĉno drevnom Izrailju, bude nemaran prema dobrom nastrojenju, opet upada u ropstvo strasti i lišava se slobode koja mu je darovana. 51. Moţe se primetiti da niko od svetih nije dobrovoljno odlazio u Vavilon. Jer, neumesno je i nerazumno da oni koji ljube Boga izabiraju zlo umesto dobra. Poneki od njih su, meĊutim, zajedno sa narodom bili tamo odvedeni. Pod njima mi razumemo one koji radi spasenja onih koji imaju potrebu za rukovodstvom, pod posebnim okolnostima i ne sami po sebi, ostavljaju visoku reĉ poznanja i prelazi na uĉenje o strastima. Zbog istih okolnosti je i veliki apostol smatrao da je bolje da ostane u telu, tj. da produţi da uĉenicima predaje naravstveno uĉenje, premda je imao ţelju da se odvoji od naravstvenog uĉenja i bude sa Hristom kroz nadsvetsko i prosto duhovno sagledavanje (Fil.1,23). 52. Svirajući u harfu, blaţeni David je uspokojavao Saula, koga je davio zli duh (1.Car.1b,23). Tako i svaka duhovna reĉ (sladosna zbog mislenih sagledavanja koja je proniĉu) uspokojava razdeljeni um, oslobaĊajući ga od zle savesti koja ga davi. 53. SmeĊ sa dobrim oĉima, sliĉno velikom Davidu (1.Car. 16,12), jeste onaj ko pri svetlosti ţivota po Bogu ima i svetlozarnu reĉ poznanja, koja mu je svojstvena. Kod takvih se dobro delanje povezuje sa sagledavanjem, te prvo sija raznim vidovima vrlina, a drugo blista boţanstvenim pomislima. 54. [Ĉovek] se moli sa dobije nasušni hleb. Ipak, on ga ne prima onakvim kakav jeste, već po meri svoje prijemĉivosti. Kao ĉovekoljubiv, Hleb ţivota (Jn.6,35) sebe daje 124

svima koji ištu. Ipak, On se ne daje svima podjednako. Onima koji su uĉinili velika dela pravde, On se daje više, a onima koji su oskudniji u njima - manje: svakome po meri njegovog dostojanstva (ili nastrojenja) njegovog uma. 55. Gospod se posredstvom vrlina nalazi pored onoga ko prohodi delatelja. MeĊutim, On je daleko od onoga ko vrline ne raĉuna ni u šta. Opet, On se posredstvom istinskog poznanja stvari nalazi pored sagledatelja. Od onoga, pak, ko u tome greši u izvesnoj meri, On ostaje daleko. 56. U poĉetku vaspitanja ljudi u blagoĉastivosti obiĉno se ĉitava stvar usmeruje samo na telo. Na prvim koracima pristupanja ka bogoĉašću mi govorimo više po bukvi, negoli po duhu. Pristupajući postepeno ka duhu i telesnost izreka stanjujući duhovnim sagledavanjima, mi već ĉisto postojimo u ĉistom Hristu po meri dostupnoj ljudima. Mi već moţemo da govorimo kao apostol: Ako i poznasmo Hrista po telu, no sada ga (u slavi Njegovoj) više ne poznajemo (2.Kor.5,16). To se [dešava] usled prostog (ili ĉistog) pristupanja uma Slovu bez pokrova, s obzirom da smo uspeli da od telesnog razumevanja Slova preĊemo ka gledanju slave Njegove, kao Jedinorodnoga od Oca (Jn.1,14). 57. Onaj ko je zapoĉeo da ţivi ţivotom u Hristu prevazilazi i zakonsku i prirodnu pravdu, kako nam nagoveštava i boţanstveni apostol, govoreći: U Hristu Isusu niti obrezanje što pomaţe niti neobrezanje (Gal.6,15). Reĉju obrezanje on oznaĉuje zakonsku pravdu, a reĉju neobrezanje podrazumeva sliĉnu pravdu po zakonu prirode. 58. Slovo Boţije je put (Jn.14,6) za one koji, provodeći delatni ţivot, verno i ĉvrsto hode poprištem vrlina, ne skrećući ni na desno iz taštine, ni na levo saplitanjem na strasti, već po Bogu upravljajući svoje stope. Asa, car judejski (3.Car.15,23) nije uspeo do kraja da [postupa na taj naĉin]: on se razboleo, kao što se o njemu govori, pod starost nogama, oslabivši i onemoćavši da ide dalje putem ţivota po Bogu. 59. Ja sam vrata, rekao je Gospod (Jn.10,9). One koji su dobro prošli sav put vrlina u neporoĉnom hodu svog delatnog ţivota, On uvodi u oblast poznanja i kao svetlost um pokazuje presvetle riznice mudrosti. On je ujedno i put, i vrata, i kljuĉ i Carstvo. On je put kao Vodiĉ, kljuĉ kao Onaj ko dostojnim otkljuĉava ulaz u Boţanstvene riznice, vrata kao Uvoditelj, Carstvo kao Onaj ko nasleĊuje i koji po uĉestvovanju postoji u svima. 60. Gospod se naziva svetlošću, ţivotom, vaskrsenjem, istinom. Svetlošću [se imenuje] kao obasjanje duša, kao razgonitelj tame neznanja, kao prosvetitelj uma u razumevanju neshvatljivih stvari i pokazatelj tajni koje su dostupne jedino ĉistima; ţivotom - kao podatelj odgovarajućeg kretanja u oblasti Boţanstvenih stvari dušama koje su ga zavolele; vaskrsenjem - kao buditelj uma od mrtvog pristrašća prema veštastvenom i kao njegov oĉistitelj od svake truleţnosti i mrtvosti; istinom - kao darivalac neizmenjivog raspoloţenja za dobra dela onima koji su dostojni. 61. Boga u sebi ne proslavlja onaj ko ga samo reĉima poboţno poštuje, već onaj ko radi Njega i zapovesti strpljivo podnosi stradanja i trudove. Takvog i Bog obratno proslavlja slavom koju ima u sebi. On u sebi nosi blagodat bestrašća kao nagradu za vrlinu po zajedniĉarenju. Onoga ko u sebi proslavlja Boga stradanjima za vrlinu u svom delatnom ţivotu, sam Bog proslavlja kroz bestrasno ozarenje Boţanstvenim zracima u stanju sagledavanja. Idući na dobrovoljno stradanje, Gospod je rekao: Sada se proslavi Sin

Ĉoveĉiji, i Bog se proslavi u Njemu. Ako se Bog proslavi u Njemu, i Bog će Njega proslaviti u sebi, i odmah će ga proslaviti (Jn.13,3132). Otuda je jasno da posle stradanja radi vrlina dolaze Boţanstveni darovi blagodati.

125

62. Sve dok vrši prelaţenje iz sile u silu i iz slave u slavu, tj. uzrastanje iz vrline u vrlinu i od poznanja ka poznanju, duša ostaje došljakinja, po reĉenome: Mnogo obitavaše duša moja (Ps.119,6). Jer, ona treba da preĊe veliko rastojanje i mnoštvo stepena poznanja da bi prošla kroz mesto šatora divnog, do doma Boţijeg, s glasom radosti i ispovedanja odjeka praznujućeg (Ps. 41,5), svagda dodajući glas glasu i duhovni glas duhovnom glasu, napredujući u duhovnim sagledavanjima sa radošću zbog umom ugledanih stvari, sa veseljem i odgovarajućom blagodarnošću. Takvo praznovanje obavljaju svi koji su dobili blagodat Duha koji viĉe u srcima njihovim: Ava, Oĉe (Gal.4,6). 63. Mesto šatora divnog, jeste bestrasno i nepokolebivo dobro nastrojenje prema vrlinama, zbog koga Bog Slovo ukrašava dušu raznim krasotama vrlina kao šator. Dom Boţiji jeste poznanje koje se sastoji iz mnogih i raznih sagledavanja, zbog kojih Bog posećuje dušu i ispunjava je mnoštvom mudrosti. Glas radosti jeste poskakivanje duše pri pogledu na mnoštvo vrlina. Ispovedanje jeste blagodarenje za slavno nasićenje ili ispunjenje mudrošću. Odjek jeste neprestano tajanstveno slavoslovlje koje se sastoji iz spoja i jednog i drugog - i radovanja i ispovedanja. 64. Onaj ko je hrabro savladao telesne strasti, ko je odneo dovoljno pobeda nad neĉistim dusima i ko je njihove pomisli izagnao iz oblasti svoje duše treba da se moli da mu se da ĉisto srce i da se u njegovoj unutrašnjosti obnovi pravi duh, kako bi se blagodaću savršeno oĉistio od rĊavih pomisli i ispunio se boţanstvenim pomislima. 65. Onaj ko je svoje srce uĉinio ĉistim ne samo da poznaje smisao i znaĉenje drugostepenih stvari koje postoje nakon Boga, već na neki naĉin, prošavši sve njih, gleda i samog Boga. U tome se i sastoji krajnja granica dobra. Posetivši takvo srce, Bog u njemu Duhom piše svoja slova, kao na Mojsijevim tablicama, saglasno sa merom uzrasta u dobrom delanju i sagledavanju, po zapovesti koja tajanstveno zapoveda: Rasti i mnoţi se (Post.35,11). 66. Sveti primaju um Hristov, po reĉenome: Mi imamo um Hristov (1.Kor.2,16). On nas ne lišava naše umne sile, niti suštastveno i liĉnosno prelazi u naš um (tj. na njegovo mesto). On svojim osobinama osenjuje silu našeg uma i povezuje u jedno dejstvo. Po meni, um Hristov ima onaj ko o svemu misli u Njegovom duhu, i koga sve privodi ka misli o Njemu. 67. Mi se telom Hristovim (po reĉi apostola: A vi cme telo Hristovo, i udovi ponaosob - 1.Kop, 12,27) ne nazivamo stoga što se lišavamo svojih tela ili što On liĉno prelazi u nas, razdeljujući se u udove, već stoga što se i naše telo, kao i Njegovo, oslobaĊa grehovne truleţnosti. Jer, Hristos je po prirodi kao ĉovek bio bezgrešan i telom i dušom. I mi, koji verujemo u Njega i koji smo se Duhom obukli u Njega, proizvoljenjem moţemo u Njemu biti bez greha. 68. Sve dok se nalazi u ovom ţivotu, [ĉovek] ima samo delimiĉno poznanje i proroštvo i zalog Svetoga Duha, ma koliko da je savršen po ovdašnjem stanju u delanju i sagledavanju. To stanje će jednom dostići savršenstvo, kada će se dostojnim istina pokazati licem u lice, tj. kakva je samo po sebi. Tada oni neće imati samo deo punote, već će samu punotu nositi u sebi po zajedniĉarenju. Jer, apostol govori da će tada svi (tj. spaseni) dostići u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13), u kome su sakrivena sva blaga premudrosti i znanja (Kol.2,3). Po njenom pojavljivanju će prestati ono što je delimiĉno (l.Kop. 13,10). 69. Poneki ištu [da saznaju] kakvo će biti stanje onih koji će dostići savršenstvo u Carstvu Boţijem. Da li će, naime, i tamo postojati napredovanje i prelazak (ka sve boljem), 126

ili će se odrţavati nepromenjivo stanje koje je ustanovljeno? Kakva će tada biti tela i duše i kako da se o tome misli? Ako se razmisli, na to bi se moglo reći sledeće. U odnosu na telesni ţivot, hrana ima dvojako znaĉenje: ona sluţi i za rast i za odrţavanje onih koji se hrane. Sve dok ne postignemo meru telesnog uzrasta, mi se hranimo radi rašćenja. Kada se, pak, zaustavi u rašćenju, telo se već hrani radi odrţavanja. I u odnosu na dušu hrana ima dvojako znaĉenje. Dok napreduje, ona se hrani vrlinama i sagledavanjima, prolazeći sve postojeće i hodeći ka meri rasta punote Hristove. Dospevši do nje, ona se zaustavlja u napredovanju i uzrastanju navedenim sredstvima, hranjena neposredno već netruleţnom hranom na naĉin koji prevazilazi razumevanje (koji je moţda baš zbog toga viši i od uzrastanja). Ona hranu već prima samo radi odrţavanja danog joj bogovidnog savršenstva i radi izjavljivanja bezmerne sladosti koja dolazi od nje. Dobijajući od nje svagda jednako blagobiće, ona postaje bog po priĉešću Boţanstvenom blagodaću, prestajući sa svim umnim i ĉulnim dejstvima. Ona ujedno ĉini da se prekidaju i sva prirodna dejstva tela, koje se oboţuje zajedno sa njom u meri koja mu je dostupna. Jer, kroz dušu i telo prosijava jedino Bog, koji preobiljem slave savlaĊuje njihova prirodna obeleţja. 70. Oni koji vole da idu do kraja ištu da [poznaju] u ĉemu će se sastojati razlika veĉnih staništa i obećanog nasleĊa, tj. da li u mestu, ili u koliĉini i kakvoti duhovnih savršenstava. I jednima izgleda jedno, a drugima drugo. Onaj, pak, ko je poznao šta [znaĉi]: Carstvo Boţije unutra je u vama (Lk. 17,21), te: U kući Oca moga stanovi su mnogi (Jn.14,2), [svakako] će stati na stranu drugog. 71. Carstvo Boga i Oca po svedrţiteljstvu pripada svima koji veruju, a po blagodati onima koji se u potpunosti odbacili bilo kakvo raspoloţenje prema prirodnom ţivotu i duše i tela, tj. onima koji su stekli duhovni ţivot i koji mogu da govore: A ţivim · ne više ja, nego ţivi u meni Hristos (Gal.2,20). 72. Onaj ko trudovima vrline uspe da umrtvi udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5), te da ispunjavanjem zapovesti Slova pobedi svet koji postoji u njemu, više neće imati nikakve skorbi s obzirom da je ostavio svet i poĉeo da prebiva u Hristu, Pobedniku strasnog sveta i Darodavcu svakog mira. Jer, onaj ko nije ostavio pristrasnost prema veštastvenome, svakako će imati skorb, menjajući se u osećanjima zajedno sa izmenom onoga što je promenjivo po prirodi. Onaj ko je poĉeo da ţivi u Hristu ni pod kakvim vidom neće već osetiti promenu u veštastvenom, ma kakva inaĉe bila. Stoga Gospod govori: Ovo

sam vam kazao, da u meni mir imate. U svetu ćete imati ţalost; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn.16,33). Tj. u meni, u Slovu ćete imati mir, budući izbavljeni od

prevrtljivosti i smetenosti zemaljskih stvari i strasti. U svetu, tj. u pristrasnosti prema veštastvenome ćete imati skorb usled neprestane promene jednog u drugo. Skorb će imati i jedan i drugi, tj. i onaj ko dejstvuje vrlinski (usled truda koji je sa njima povezan) i onaj ko voli svet (usled gubitka i lišavanja u veštastvenom). Ipak, kod jednog je ona spasonosna, a kod drugog razorna i pogubna. I za jednog i za drugog Gospod jeste pokoj: za prvog stoga što mu posle truda vrlina daje odmor bestrašća u stanju sagledavanja, a za drugog stoga što mu kroz pokajanje oduzima pristrašće prema truleţnom. 73. Mi treba ne samo da smo ubice telesnih strasti, već i istrebitelji strasnih duševnih pomisli, podraţavajući svetog koji govori: Izjutra sam ubijao sve grešnike zemlje kako bih iz grada Gospodnjeg istrebio sve koji ĉine bezakonje (Ps.108,8), tj. telesne strasti i duševne bezakone pomisli. 74. Onaj ko sa blagoĉastivim i pravim poznanjem put vrlina saĉuva pravim, ne skrećući na suprotnu stranu, shvatiće posetu Boţiju koja će mu se desiti usled bestrašća, 127

kao što uverava isti sveti prorok, govoreći: Pevaću u razumeću na putu neporoĉnom kada ćeiu doću k meni (Ps.100,2). 75. Onaj ko se uvodi na put blagoĉašća ne treba samo blagošću da se rukovodi na ispunjavanje zapovesti. On i sećanjem na strogost sudova Boţanstvene pravde ĉešće treba da se podstiĉe na podvig. Tako će on ljubavlju ţeleti Boţanstveno, a strahom se uzdrţavati od rĊavog. Zbog toga [psalmopojac] kaţe: Milost i sud neeaćy ti, Gospode (Ps. 100,1), svedoĉeći da onaj ko se naslaĊuje ljubavlju molitveno besedi sa Bogom, a onaj ko se krepi strahom Njemu uzašilje pesmu. 76. Jedno je prebespoĉetno i nadsuštastveno blago Biće, Triipostasna Jedinica, Otac, Sin i Duh Sveti, bezgraniĉno sasuštastvo Trojice. Bilo kakvo razumevanje Njegovog Bića, tj. kako jeste, šta jeste ili kakav je - za stvorene umove ostaje nedostupno. Ono izmiĉe svakom razumevanju umnih, ne izlazeći iz svoje prirodne skrivenosti. Ono bezmerno prevazilazi svako poznanje. 77. Jedan je Bog Otac, Jedinog Sina Roditelj i Jedinog Duha Svetog Ishoditelj: neslivena Jedinica i Trojica nerazdeljiva, bespoĉetni Um, Jedini Roditelj Jedinog, suštinski bespoĉetnog Slova i Jedinog veĉnog Ţivota, tj. Duha Svetog Istoĉnik. 78. Jedan je Bog, Jedinica beznaĉelna i nadpostojeća, koja nema delova i koja je nerazdeljiva. Jedan isti je i Jedinica i Trojica. 79. Hristos Bog se raĊa. Sa primanjem tela koje ima razumnu dušu postaje ĉovek On koji je iz nebića darovao biće svemu što postoji. Njega je natprirodno rodila Djeva, ne lišivši se ni jednog znamenja devstvenosti. On je postao ĉovek, ne izmenivši prirodu i ne pretvarajući sile. On i onu koja ga je rodila ĉini Majkom i ĉuva Djevom. On ĉudom ukazuje na ĉudo, u jednom prikrivajući drugo. Bog je po svojoj prirodi uvek tajanstveno sakriven. Ukoliko ponekad i izlazi iz svoje prirodne skrivenosti, Njegovo pojavljivanje je ĉini još skrivenijom. Na taj naĉin On (u svom ĉoveĉanskom RoĊenju) Djevu ĉini Majkom koja raĊa, pri ĉemu samo RoĊenje uze devstvenosti ĉini nerazrušivim. 80. Mi sa verom treba da gledamo na tajnu Boţanstvenog Ovaploćenja. Mi bez znatiţelje treba da proslavljamo Onoga ko je blagoizvoleo da doĊe meĊu nas. Jer, ko bi mogao, nadajući se na silu ispitivanja svoga razuma, reći kako se zaĉinje Bog Slovo? Kako se bez semena obrazuje Njegovo telo? Kako je Majka ona koja je i posle roĊenja ostala Djeva? Kako je Onaj ko je iznad svakog savršenstva napredovao u uzrastu (Lk.2,52)? Kako je Ĉisti primio krštenje? Kako je nasićavao Onaj ko je sam bio gladan? Kako je Onaj ko se sam zamarao pruţao silu? Kako je Onaj ko je stradao delio iscelenja? Kako je oţivotvoravao Onaj ko je sam umro? I kako je, da prvo kaţemo na kraju, Bog postao ĉovek? Još tajanstvenije je [pitanje o naĉinu] prisustva ipostasi Slova u telu, premda je istovremeno po prirodi ipostasno u Ocu. Kako je Onaj ko je Bog po prirodi postao ĉovek po prirodi, ne odrekavši se ni od jedne prirode: ni od Boţanske (po kojoj je Bog), ni od naše (po kojoj je posao ĉovek)? Sve te tajne prima jedino vera koja ispoveda postojećim stvari koje su iznad reĉi i razuma (Jev.11,1). 81. Prekršivši zapovest, Adam je poznao da roĊenje naše prirode ima poĉetak u ĉulnom uţivanju. Izgoneći je iz prirode, Gospod nije smatrao da je umesno da se sam rodi od semena. Prestupivši zapovest, ţena je pokazala da roĊenje naše prirode poĉinje patnjama. Odgoneći ih od prirode, Gospod pije dozvolio da pri Njegovom raĊanju ona koja ga je rodila pretrpi kvarenje. Time On proizvoljno uţivanje i neproizvoljne patnje (koje su od njega nastale) iskljuĉuje iz prirode (postavši Istrebitelj onoga što sam nije stvorio) i ujedno uĉi da u duhu tajanstveno treba da se zaĉinje drugi ţivot, koji se moţda obrazuje u 128

patnji i skorbima, ali se svakako okonĉava boţanstvenim uţivaljem i beskonaĉnim radovanjem. Onaj ko je stvorio ĉoveka postaje ĉovek i raĊa se kao ĉovek da bi spasao ĉoveka. Iscelivši strasti stradanjem, On postaje Umrtvitelj naših strasti, svojim natprirodnim telesnim lišavanjima ĉovekoljubivo obnavljajući naša duhovna raspoloţenja. 82. Za vrlinu je blagotvorno da se [ĉovek] podvizava usred bolnih napora. U takvom sluĉaju ona kao nagradu za blagodušno trpljenje donosi bestrašće duše. Ljubavlju sjedinjena sa Bogom, duša se bestrašćem odvraća od raspoloţenja prema telu i svetu. Iscrpljivanje tela predstavlja ukrepljenje duše. 83. Prevareni ĉulnim uţivanjem, mi smo istinskom ţivotu pretpostavili smrt. Podnesimo blagodarno telesnu patnju koja ubija uţivanje kako bismo, pošto se njegovom smrću uništi i smrt koja je kroz njega došla, primili ţivot koji se vraća u nas. On je ranije prodan za uţivanje, a sada se opet kupuje za neznatnu patnju tela. 84. Kada je telo zdravo i podmireno, obiĉno raste sila greha. Oĉigledno je, meĊutim, da se i sila vrlina podmlaĊuje kada je ono u oskudici. Hrabro nosimo zlopaćenje tela da bismo se oĉistili od duševnih skverni i da bismo se udostojili buduće slave. Stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18). 85. Lekari koji leĉe telo ne predlaţu isti lek svima. I Bog koji leĉi duševne bolesti zna više naĉina koji su prigodni za sve: On svakoj duši pruţa ono što joj je neophodno, vršeći iscelenje. Mi treba da mu zahvalimo što nas leĉi, ĉak i kad osećamo muku. Jer, kraj će biti blaţen. 86. Ništa toliko ne izobliĉava nastrojenje duše kao nemir izmoţdenog tela. Ako mu se ona poda, pokazaće da telo voli više negoli Boga. Ukoliko, pak, ostane nepokolebiva pred takvim napadima, obnaruţiće da vrlinu poštuje više negoli telo. Stoga će ona primiti Boga kao saţitelja. On je radi nje stradao našom prirodom. On i njoj kao nekada uĉenicima uzvikuje: Ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn.16,33). 87. Svi sveti su bili udeonici u vaspitnom kaţnjavanju. Budimo i mi zajedno sa njima blagodarni kada se vaspitno kaţnjavamo kako bismo se udostojili da budemo uĉesnici i u njihovoj slavi. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima (Priĉ.3.12; Jev.12,6). 88. Primivši rebro (tj. ţenu iz rebra) koje mu je predloţilo uţivanje, Adam je ĉoveštvo izbacio iz raja. Blagoizvolevši da kopljem bude proboden u rebro, Gospod je razbojnika uveo u raj. Zavolimo skorbno premaranje tela i omrzimo njegova uţivanja. Takvo [ponašanje], naime, uvodi u raj i ĉini da postajemo njegovi zajedniĉari. Uţivanja, meĊutim, izgone iz njega i lišavaju nas njegovih dobara. 89. Postavši ĉovek, Bog strada telom. Neće li se zbog toga radovati onaj ko strada, s obzirom da ima Boga za sauĉesnika u stradanju? Jer, stradanje sa Njim postaje uzrok [sticanja] Carstva. Istinit je, naime, onaj ko je rekao: Sa Njim stradamo da se s Njim i proslavimo (Rim.8,17). 90. Svakako je neophodno da podnosimo patnju usled uţivanja koju je naš praroditelj rastvorio sa našom prirodom. Stoga hrabro nosimo privremenu patnju koja pritupljuje ţaoku uţivanja i izbavlja nas od veĉnih muka koje ono donosi. 91. Kraj svih dobara jeste ljubav, s obzirom da ona sve koji hode u njoj vodi, privodi i pribliţuje vrhovnom dobru - Bogu, Vinovniku svakog dobra. Ona je uvek verna, nikada ne otpada i svagda ostaje nepromenjiva. Kao tvrdi temelj istine, vera je osnova nade i ljubavi, koje slede za njom. Nada je krepost ljubavi i vere, koje sa desne i leve 129

strane stoje pored n.e. Ona i jednoj i drugoj pokazuje vernost (Onoga u koga se veruje) i dostojnost ljubavi (Onoga ko se voli), sama uĉeći putu ka Njemu. Ljubav je njihovo ispunjenje, s obzirom da cela obuhvata ono što je predmet poslednje ţelje i da daruje uspokojenje u Njemu. Umesto vere u ono što jeste i nade u ono što će biti, ona sobom (i u sebi) uvodi u Njegovo posedovanje kao sadašnjeg i okušanje kao prisutnog. 92. Postoje tri najveća i naĉelna zla koji su praroditelji svakog zla: neznanje, samoljublje i mrţnja. Oni su meĊu sobom srodniĉki povezani i podrţavaju jedno drugo. Jer, od neznanja Boga [se raĊa] samoljublje, a od njega - mrţnja u odnosu na saprirodne. I niko ne protivreĉi da ih lukavi izaziva i budi u nama, uĉeći nas da zloupotrebljavamo svoje sile - slovesnost, ţelju i dejstvenost. 93. Ka Bogu treba da se uznosimo slovesnošću i poznanjem (zamenjujući) neznanje. Njega treba da ištemo sa ĉeţnjom, ĉisteći je od strasti samoljublja. Mi treba da se samo prema Bogu ustremljujemo sa svom ţeljom i snagom, odvojivši je od mrţnje. Mi treba da nastojimo da steknemo jedino Boga i da u sebi sazdamo Boţanstvenu i blaţenu ljubav koja sjedinjuje sa Bogom i koja bogoljupca ĉini bogom. Ona je, dakle, od njih (tj. bogopoznanja i bogoĉeţnje) i oni su radi nje. 94. Kada odbacimo samoljublje (koje je, kao što sam rekao, poĉetak i majka svih zala) ujedno ćemo odbaciti i sve što je od njega. Jer, kada njega više ne bude bilo, nikakav vid ili trag zla ne moţe da se ustali u nama. 95. Mi sami sebe i jedni druge treba da poštujemo i volimo po primeru samog Hrista, koji je blagovoleo da postrada za nas. 96. Dejstvo i dokaz savršene ljubavi prema Bogu jeste iskreno i dobro raspoloţenje prema bliţnjemu. Jer, boţanstveni Jovan govori: Koji ne ljubi brata svoga koga vidi, kako moţe ljubiti Boga, koga nije video (1.Jn.4,20). 97. Eto dveri kojima onaj ko ulazi stupa u Svetinju nad svetinjama, udostojavajući se da postane gledalac nepristupne krasote Svete i carstvene Trojice. 98. Mi ne moţemo da se sprijateljimo sa Bogom sve dok protiv Njega buntujemo strastima, dok rado plaćamo danak greha zlom tiraninu i upropastitelju duša naših i dok odluĉno ne ustanemo u rat protiv lukavoga. Sve dotle smo mi neprijatelji i protivnici Bogu, bez obzira što prisvajamo ime verujućih: sve dotle mi samovoljno robujemo strastima bešĉašća. Mi nećemo imati nikakve koristi od svetskog mira s obzirom da nam duša ima rĊavo nastrojenje, te ustaje protiv svog Tvorca, izbegavajući da stane pod Njegovu carsku vlast. Naprotiv, ona se prodaje bezbrojnim zlim gospodarima koji je guraju u grehe, laţljivo je uĉeći da umesto spasonosnog puta bira put koji vodi u pogibao. 99. Bog nas je sazdao da bismo postali priĉesnici Boţanske prirode (2.Pt.1,4) i priĉesnici Njegove veĉnosti i da bismo mu postali podobni (1.Jn.3,2) po blagodatnom oboţenju. Radi toga je sve što postoji sazdano i postoji, a nepostojeće se još privodi u biće i raĊa. 100. Ukoliko hoćemo da se nazivamo i budemo Boţiji, prihvatimo podvig da Slovo ne predajemo stradanju (sliĉno Judi). te da se ne odriĉemo od Njega (sliĉno Petru). Odricanje od Slova jeste odbijalje da se ĉini dobro usled nekog straha, a izdajstvo jeste namerno grešenje delom i samovoljni poriv ka sagrešenju. 101. Otrgnuvši ljude jedne od drugih i krivo protumaĉivši zakon, samoljublje i telesno mudrovanje je raseklo jednu prirodu (jednoprirodnih) na mnoge delove, donevši surovost koja je obuzela sve i naoruţavši prirodu protiv same sebe (tj. ljude jedne protiv 130

drugih). Onaj, pak, ko zdravim smislom i blagorodnim mudrovanjem uspe da uništi takvo nastrojenje prirode, najpre samome sebi ukazuje milost. Jer, on svome srcu daje nastrojenje koje odgovara prirodi. On se takvim nastrojenjem i samom Bogu pribliţuje, pokazujući na sebi šta znaĉi biti po obrazu i kako je blagoljepno Bog na poĉetku sazdao našu prirodu podobnu sebi. Ona je prejasno u sebi odraţavala Njegovu blagost, s obzirom da ju je u svemu sazdao sliĉnom sebi, tj. bistrom, mirnom, nesmutljivom. Ona beše sa Bogom i sa samom sobom tesno vezana ljubavlju po kojoj Boga grlimo sa ĉeţnjom (tj. kao ţeljeno dobro), a jedni druge sa saosećanjem (s obzirom da smo jedne prirode). 102. Ĉovekoljubivi Bog je postao ĉovek da bi ljudsku prirodu (tj. sve ljude) sabrao sebi i zaustavio njenu sklonost ka zlu, kojom sama sebe razdeljuje i kojom sama na sebe ustaje, nemajući nikakvog zastoja usled nepostojane pokretljivosti (izmenjivosti) raspoloţenja u odnosu na druge. 103. Odrecimo se po svojim silama uţivanja sadašnjeg ţivota od straha zbog njegovih teskoba, te ćemo se u potpunosti izbaviti od svake strasne pomisli i od svake demonske zamke. Jer, mi radi uţivanja volimo strasti i radi patnje beţimo od vrlina. 104. Prelest i strast greha obiĉno išĉezavaju zajedno sa ispunjenjem uslova kojima se oni vrše. Sam opit ukazuje da posle svake grehovnog uţivanja sledi skorbna patnja. Stoga [grešni] ĉovek ima puno stremljenje ka strastima i punu odvratnost prema neprijatnosti i patnji, smatrajući (iako je nemoguće) da ih moţe odvojiti meĊusobno. Hoteći da svoje samoljublje naslaĊuje jedino uţivanjem i ne trpeći nikakvu patnju, on (po obiĉaju zaslepljen strašću) zaboravlja da grehovna slast nikada ne biva bez gorĉine nezadovoljstva. Jer, sa grehovnim uţivanjem je po prirodi rastvorena gorĉina patnje. Oni koji je okušaju zaboravljaju [tu ĉinjenicu] usled obuzetosti strasnom slašću. Slast obuzima svu njihovu paţnju, usled ĉega je od njihovih ĉula sakriveno ono što potom sledi. Iz samoljublja stremeći za slastima i starajući se da na svaki naĉin izbegnemo gorĉinu, mi u sebi raĊamo bezbrojne propadljive strasti. 105. Takvo osećanje slasti i gorĉine ne doţivljava onaj ko se, oslobodivši se od svake telesne sklonosti, sjedinjuje ili pre prilepljuje umom za Boga, koji je uistinu najdraţe, najdragocenije i najviše dobro. 106. Bogu niko ne moţe da sluţi ĉisto ukoliko u potpunosti ne oĉisti dušu. Niko ni tvari ne moţe da sluţi ukoliko ne ugaĊa telu. Vršeći propadljivo telesno sluţenje kao slastoljubiv, ĉovek neprestano doţivljava i uţivanje i patnju, kušajući od drveta neposlušnosti, u kome je u isto vreme rastvoreno poznanje dobra i zla koje se ĉulima opaţa na samom delu. 107. Gde ne vlada razum obiĉno je prisutna vlast ĉula, sa kojom je nekako rastvorena sila greha koja kroz slast dušu vuĉe ka ţaljenju tela, koje joj je srodno po prirodi. Usled toga ona na sebe uzima strasno i slastoljubivo staranje o telu (kao neko svoje prirodno delo), koje ĉoveka odvodi od pravog prirodnog ţivota i navodi ga da postane tvorac zla koje nema samostalno postojanje. 108. Zlo za slovesnu dušu jeste zaborav njenih prirodnih dobara, koji nastaje zbog strasnog odnosa prema telu i svetu. Ukoliko postane rukovoditelj, um ga uništava svojim poznanjem duhovnih poredaka. On kako priliĉi tumaĉi nastanak i prirodu sveta i tela, navodeći dušu u duhovnu oblast koja joj je srodna i u koju više ne ulazi zakon greha, s obzirom da mu nedostaje ĉulo koje bi moglo da mu posluţi kao most kojim bi ga doveo do uma (ili do umne duhovne oblasti). Svi raniji odnosi tog ĉula prema duši su razrušeni i svi 131

ĉulni prizori su mimoiĊeni, usled ĉega ih um uopšte ne oseća, postavši im tuĊ kako po nastrojenju, tako i po prirodi. 109. Drţeći strasti u svojoj vlasti, um ĉula ĉini oruĊima vrlina. Drţeći, pak, um u svojim rukama, strasti ĉula usmeravaju ka grehu. Stoga duša treba trezvoumno da gleda i rasuĊuje o naĉinu dobrog vida dejstvovanja, kako bi ono što je ranije koristila pri vršenju greha [sada] upotrebljavala za raĊanje i utvrĊivanje vrlina. 110. Sveto JevanĊelje donosi odricanje od telesnog ţivota i prihvatanje duhovnog ţivota. Ja govorim o onima koji uvek umiru (l.Kop.15,31) po ĉoveku, tj. po ljudskom telu u svetu ovog ţivota. Oni, po boţanstvenom apostolu, ţive samo za Boga Duhom. Oni više ne ţive svojim ţivotom, nego u njima ţivi Hristos (Gal.2,20). Na taj naĉin se mrtvi telom smatraju i oni koji u ovom svetu imaju velike skorbi, muĉenja, teskobe, ali sa radošću trpe gonjenja i iskušenja svake vrste. 111. Svaka strast se sastoji i raĊa iz spoja neĉeg ĉulnog sa ĉulom pri skretanju prirodnih delatnih sila, tj. razdraţajne (ili ţelateljne) sile od ispravnog i prirodnog naĉina njenog dejstva. Ukoliko um, uvidevši cilj spajanja ĉulnog predmeta, ĉula i prirodne delatne sile koja u njemu uĉestvuje, svojim rasuĊivanjem uspe da svakoga posebno prizove u njemu svojstveno stanje, svakoga sagledavajući samog po sebi (tj. ĉulni predmet bez odnosa sa ĉulom, ĉulo bez njegovog srodstva sa ĉulnim predmetom i delatnu silu koja u tome uĉestvuje )na primer, ţelju, ili neku drugu) bez strasnog raspoloţenja prema ĉulnom predmetu ili osećanju), spoj strasti će se zdrobiti i rasejati kao i tele koje su nekada izlili Izrailjci (Izl.32,20). On će se rasuti po vodi poznanja, pri ĉemu će se potpuno uništiti i najtananije pomišljanje na strasti, pošto se stvari koje je izazivaju vrate u stanje koje im je svojstveno po prirodi. 112. Ţivot koji je isprljan mnogim grehovnim padovima zbog telesnih strasti jeste opoganjena haljina (Jd.23). Jer, naĉinom svog ţivota, kao nekom odećom, svaki ĉovek obiĉno projavljuje kakav je - pravedan ili nepravedan. Jedan ima ĉistu odeću, tj. vrlinski ţivot, a drugome je sa ţivot isprljan zlim delima. Ili bolje, haljina opoganjena od tela jeste unutrašnje nastrojenje i raspoloţenje duše. U duši se uobliĉuje obraz po savesti (ili pred savešću) na osnovu sećanja na rĊave pokrete i dejstva koji proizilaze od tela. Videći neprestano na sebi takvu odeću, ona se proţima smradom strasti. Od duha se kroz razumno meĊusobno spajanje vrlina u duši obrazuje netruleţna odeća. Kad se obuĉe u nju, duša postaje dobra i slavna. Od tela se, opet, kroz propadljivost raznih strasti i njihovog meĊusobnog srodstva stvara neka neĉista i opoganjena odeća za dušu, pokazujući njene osobine i nalaţući na nju drugi obraz i podobije umesto Boţanstvenog. 113. Tvrda i verna osnova nade na oboţenje ljudske prirode jeste Oĉoveĉenje Boga, po kome ĉovek postaje bog u meri u kojoj je Bog postao ĉovek. Jer, oĉigledno je da Onaj ko je postao ĉovek bez greha moţe i prirodu da oboţi, uopšte je ne pretvarajući u Boţanstvo. On, naime, moţe da je uzvisi do sebe u meri u kojoj se sam smirio ĉoveka radi. Tajanstveno nas tome pouĉavajući, veliki apostol govori da će se u vekovima koji dolaze pokazati preveliko bogatstvo blagodati Boţije (Ef.2,7). 114. Neĉistotom uţivanja kao rĊom pokrivenu dušu ĉisti bolna patnja. Kada ona na delu pozna štetu od naklonosti prema veštastvenome, bolna patnja sasvim iskorenjuje u njoj svaku sklonost prema uţivanju. Stoga Bog po pravednom sudu popušta Ċavolu da ugnjetava ljude muĉnim skorbima. 115. Uţivanje i patnja, te ţelja i strah koji ih slede nisu u poĉetku bili stvoreni zajedno sa ljudskom prirodom. U suprotnom bi oni pripadali broju crta koje je odreĊuju. 132

Govoreći u skladu sa uĉenjem velikog Grigorija Niskog, oni su uvedeni nakon gubitka savršenstva, koje je bilo svojstvenoj našoj prirodi. Oni su pripojeni uz najbeslovesniji deo paše prirode. Odmah posle prestupanja zapovesti preko njih se odmah oĉigledno i jasno pokazala naša sliĉnost sa beslovesnim ţivotinjama, [koja kao da je zamenila] blaţeno podobije Boţije. Jer, trebalo je da, po pomraĉenju dostojanstva slovesnosti, ljudska priroda pravedno trpi kaznu od onoga ĉime je usvojilo crte beslovesnosti. Bog je premudro ustrojio da ĉovek na taj naĉin shvata prednost slovesnosti. 116. I strasti postaju dobre u rukama revnitelja za dobro i spasonosni ţivot. Mudro ih odvojivši od telesnog, oni ih upotrebljavaju za sticanje nebeskog. Naime, ţelju ĉine ĉeţnjivim kretanjem duhovnog stremljenja ka Boţanstvenim dobrima, slastoljublje - ţivim radovanjem pod dejstvom ushićenja uma Boţanstvenim darovima, strah - predupreĊujućim staranjem da se ne podvrgnu budućem muĉenju zbog sagrešenja, tugu - kajanjem usmerenim na ispravljanje sadašnjeg zla. Ukratko reĉeno, oni se strastima sluţe da bi uništili ili odbili sadašnje ili oĉekivano zlo, kao i da bi stekli i saĉuvali vrline i poznanja. Sliĉno i mudri lekari uništavaju ili odbijaju već postojeću povredu ili štetu koja će se pojaviti u telu od otrova otrovnice. 117. Zakon Prvog Zaveta delatnim mudroljubljem ĉisti našu prirodu od svake skverni. Zakon Novog Zaveta sagledateljnim tajnovodstvom misleno uzvodi um od telesnog ka prizorima mislenih stvari, koje su mu srodne. 118. Sveto Pismo samo poĉetnike i one koji se još nalaze u predverju Boţanstvenog doma vrlina naziva strašljivima (tj. onima koji se rukovode strahom). One koji su stekli srazmernu naviku u razumevanju i u naĉinu vršenja vrlina obiĉno naziva naprednima. One, pak, koji su se duhovnim razumevanjem popeli na sam vrh istinskog poznanja vrlina ono naziva savršenima. Prema tome, onaj ko se odvojio od vethog prebivanja u strastima i ko je sve svoje raspoloţenje, po dejstvu straha, predao Boţanstvenim zapovestima neće biti lišen ni jednog dobra koje priliĉi poĉetnicima, premda i nije stekao naviku u vrlinama i premda nije postao priĉesnik mudrosti o kojoj se govori meĊu savršenima (1.Kor.2,6). Isto tako ni onaj koji napreduje neće biti lišen ni jednog dobra koje priliĉi njegovom stepenu, premda još nije stekao zrelo poznanje Boţanstvenih stvari koje je svojstveno savršenima. Savršeni, pak, tajanstveno se udostojivši sagledateljnog bogoslovlja i svoj um naĉinivši ĉistim od svakog veštastvenog maštanja, usaĊuju u sebe Boţanstvenu ljubav koja bez ikakvog nedostatka nosi puno podobije obraza Boţanstvene krasote. 119. Strah moţe biti dvostruk: ĉisti i neĉisti. Strah koji se raĊa usled greha pod dejstvom oĉekivanja muka jeste neĉist. On kao svoj uzrok ima greh koga smo svesni. On nije trajan, s obzirom da išĉezava kada kroz pokajanje išĉezne greh. Postoji i ĉisti strah koji je stalan u duši. On nikada ne odlazi: ni kad nema plašljivog nespokojstva koje izazivaju gresi. On je nekako svagda prisutan pored Boga, tj. kao neki danak od strane tvari, koji projavljuje svima prirodno strahopoštovanje pred Njegovom veliĉinom, koja nadmašuje svako carstvo i silu. 120. Duh Sveti jeste u svima: On sve obuhvata, o svima promišlja i kod svih pokreće prirodna semena (dobra). U onima koji su pod zakonom On se uglavnom pokazuje kao ukazatelj prestupa zapovesti i prosvetitelj predskazanog Hristovog obećanja. U svima koji su u Hristu On, osim reĉenog, sprovodi usinovljenje. Kao davalac mudrosti, pak, On ni u jednom od navedenih lica ne postoji prosto i bezuslovno: On je samo u onima koji su se, razumevajući delo i ţiveći bogopodobno, uĉinili dostojnim Njegovog Boţanskog useljenja. 133

Jer, onaj ko ne ĉini volju Boţiju ima nerazumno srce (ĉak i da je verujući), u kome delaju zle pomisli, i telo obeleţeno gresima, s obzirom da je uvek puno neĉistim strasnim pohotama. 121. Bog koji ţeli da se svi ljudi spasu i koji je gladan njihovog oboţenja, nadmenost i taštinu isušuje prokletstvom, kao besplodnu smokvu (Mt.21,19), hoteći da oni pravu pravednost pretpostavljaju pokaznoj pravednosti, skidajući sa sebe licemerni hiton dobronaravne spoljašnjosti. Boţanstvena Reĉ hoće da oni iskreno pristupaju vrlini, te da ostalo vreme provode u blagoĉastivom ţivotu, starajući se da više pred Bogom drţe dobro raspoloţenje duše, negoli da pred ljudima pokazuju spoljašnji dobronaravni izgled. 122. Đavo je i neprijatelj Boţiji i osvetnik. On je neprijatelj kada iz mrţnje prema Njemu pokazuje prevarnu i pogubnu ljubav prema ljudima, pobuĊujući razne strasti. On slašću kojom od njih oĉekujemo vara naše proizvoljenje koje privremena dobra pretpostavlja veĉnom blagu. Njima on potpuno obuzima raspoloţenje duše, odvajajući nas od Boţanstvene ljubavi i ĉineći nas proizvoljnim neprijateljima našeg Tvorca. Pošto je na nas izlio svu svoju mrţnju, on postaje i osvetnik kada traţi našu kaznu, s obzirom da smo mu se kroz greh potĉinili. Jer, Ċavo iznad svega voli da vidi kako se ĉovek kaţnjava. Kada mu je dozvoljeno, on sliĉno buri naleće na one nad kojima je, po popuštenju Boţijem, dobio vlast. On izmišlja razna neproizvoljna stradanja (zbog proizvoljnih strasti) ne radi ţelje da ispuni naredbu Boţiju, već radi nasićenja svoje strasne mrţnje prema nama. On [ţeli] da duša, iznemogavši pod teţinom skorbi i nevolja, odbaci svaku nadu na Boţanstvenu pomoć, te da nailazak muĉnih sluĉajnosti umesto urazumljenja kod nje izazove gubitak vere u samo postojanje Boga. 123. Bez Boţijeg popuštenja ni sami demoni ni u ĉemu ne mogu da sluţe Ċavolu. Jer, Bog zna kako da sa odgovarajućim ĉovekoljubivim i blagim promišljanjem dopušta Ċavolu da kroz svoje sluge vrši razna kaţnjavanja za ono u ĉemu smo sagrešili. Pismo nam o tome jasno svedoĉi u pripovesti o Jovu. U njoj se kaţe da Ċavo Jovu nije mogao da uĉini savršeno ništa bez Boţanstvenog dopuštenja. 124. Kao blag i ţeleći da iz nas u potpunosti išĉupa seme zla, tj. slastoljubivu pohotu koja um lišava Boţanstvene ljubavi, Bog dopušta Ċavolu da na nas navodi patnju i stradanja, kako bismo gorĉinom oĉistili dušu od otrova ranijih pohota i prihvatili mrţnju i potpunu odvratnost prema novim, koje samo prelašćuju ĉulnost. [Kroz patnju ĉovek vidi] da mu one pri ranijem uţivanju ni u ĉemu nisu koristile (osim što su donele muĉne posledice). Na taj naĉin Bog samu muĉnu i ĉovekomrzaĉku silu neprijatelja ĉini uzrokom povratka ka vrlini onih koji su proizvoljno grešili protiv nje. 125. Onaj ko strada zbog gaţenja blagodati nevolju koja mu se dešava prihvata sa blagodarnošću i radošću ukoliko shvati cilj Boţanstvenog promišljanja koje ga leĉi, te rado ispravlja greh zbog koga se kaţnjava. Onaj, pak, ko ostaje neosetljiv prema isceliteljskim namerama, biva pravedno lišen blagodati koja mu je data. On se predaje smetenosti strasti, budući prepušten ostvarivanju onoga ka ĉemu ima unutrašnje raspoloţenje i stremljenje. 126. Onaj ko sa blagodarnošću ne prima muĉnu patnju koja kroz nevoljna iskušenja na njega nailazi po Boţijem dopuštenju radi njegovog ispravljalja i ko no pokajanju ne odbaci samomnjenje, po kome sam sebi izgleda pravedan - biće predan u plen, trpeće lance i uze, glad, smrt i maĉ i sasvim se proterati iz svoje zemlje s obzirom da se protivio Boţanstvenim opredeljenjima pravednih sudova i samovoljno odbijao da se sloţi da po Boţanstvenoj naredbi bude pod jarmom vavilonskog cara. Sve to i mnogo Drugo trpi 134

i onaj ko se izvodi (kao iz svoje zemlje) iz blagog nastrojenja i navike u duhu vrlina i poznanja, te usled gordosti i sujetnog mišljenja o sebi odbija da, radi oĉišćenja svojih grehova, dobrovoljno proţivi u nevoljama, u gonjenjima, u teskobama, kako kaţe boţanstveni apostol (2.Kor.12,10; 6,4). Veliki apostol je znao da spoljašnje uniţenje kroz telesnu nevolju ima svojstvo da u duši ĉuva Boţanstvene riznice. On ih je trpeo dobrovoljno i za sebe i za one kojima je kroz sebe trebalo da projavi obrazac vere i vrline. Na taj naĉin su oni, stradajući zbog neke svoje krivice (sliĉno Korinćaninu koji se podvrgao epitimiji - 1.Kor.12.4), pred sobom kao utehu i primer za podraţavanje imali onoga ko nevino strada. 127. Boţanstveni apostol razna dejstva Svetoga Duha naziva raznim darovima. Njih saopštava isti Duh (1.Kor.12,4). Javljanje Duha se daje po meri vere koja se nalazi u svakome i po uĉestvovanju u izvesnom daru. Naime, svako od verujućih prima dejstvo Duha u skladu sa verom i sa duševnim nastrojenjem koje postoji u njemu. Ono mu daje dovoljno raspoloţenje i silu da ispunjava zapovesti. 128. Jedan [ĉovek] dobija reĉ mudrosti, drugi reĉ znanja, drugi - veru, a drugi neki od ostalih darova koje nabraja veliki apostol (1.Kop.12,8-12). Jedan po meri kroz Duha dobija dar savršene i neposredne ljubavi prema Bogu koja nema niĉega veštastvenog, drugi kroz istog Duha prima dar savršene ljubavi prema bliţnjemu, a drugi - neki drugi dar od istog Duha, kao što sam rekao. Svako ima neki dar koji u njemu deluje. Jer, svako delatno i silno raspoloţenje za ispunjavanje zapovesti apostol naziva darom Duha. 129. Vera je sila koja svu unutrašnjost drţi u dobrom nastrojenju. Ona je, zapravo, samo dobro nastrojenje koje pruţa natprirodno, neposredno i savršeno sjedinjenje verujućeg sa Bogom u koga veruje. 130. Sastojeći se iz duše i tela, ĉovek podleţe dejstvu dva zakona - zakona tela i zakona duha. Zakon tela ima ĉulno dejstvo, a zakon duha - misleno ili duhovno. Delujući ĉulno, zakon tela obiĉno vezuje sa veštastvom, a zakon duha, dejstvujući misleno ili duhovno, neposredno sjedinjuje sa Bogom. Biće stoga savršeno prirodno da onaj ko ne posumnja u srcu svome (Mk.11,23), tj. ne preseĉe neposredno sjedinjenje sa Bogom koje se ostvaruje kroz veru, kao bestrasni (ili još pre kao onaj ko je postao bog zbog sjedinjenja sa Bogom kroz veru) kaţe gori ovoj: PreĊi odavde tamo, i da ona preĊe (Mt.17,20). Tom reĉju se kao prstom ukazuje da su mudrovanje i zakon tela zaista teški i teškopokretni, a za naše prirodne sile - i sasvim nepokretni i nepomerljivi. 131. Kroz ĉulnost se u ĉovekovu prirodu ukorenila sila beslovesnog stremljenja prema ţivotu ili ţivotnosti. Stoga mnogi smatraju da ĉovek nije ništa drugo do telo koje ima jedino sposobnost za naslaĊivanje sadašnjim ţivotom. 132. Rekavši: Ištite najpre Carstvo Boţije i pravdu njegovu (Mt.6,33), tj. pre svega poznanje istine i potom delatno upraţnjavanje u sticanju prepodobne naravi, Gospod je oĉigledno pokazao da verujući treba da ištu jedino Boţanstveno poznanje i vrline, kojima se ono ukrašuje. 133. Mnogo toga verujući treba da ištu radi bogopoznanja i vrline: osloboĊenje od strasti, trpljenje iskušenja, shvatanje vrlina i naĉina delanja koji im odgovaraju, izgnanje pristrašća duše prema telu, odstranjivanje raspoloţenja ĉula prema ĉulnome, savršeno odvajanje uma od svega tvarnog. Uopšteno reĉeno, bezbrojno je mnoštvo stvari koje su neophodne za udaljenje od greha i neznanja, te sticanje poznanja i vrlina. Stoga je Gospod i rekao: I sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete (Mt.21,22). On saopštava da blagoĉastivi sa razumom i verom treba da ištu i traţe sve što pomaţe sticanje 135

bogopoznanja i vrlina, i samo to. Jer, to je spasonosno za nas i Gospod ga uvek daje onima koji traţe. 134. Miris ţivota za ţivot (2.Kor.2,16) beše apostol kako svojim primerom koji je sve verne podsticao da delatno streme ka sticanju miomirisa vrlina, tako i kao propovednik poslušnosti reĉi blagodati koja od ĉulnog ţivota privodi duhovnom ţivotu. Miris smrti za smrt, pak, beše za one koji su od smrti neznanja skliznuli u smrt neverja, omogućivši im da osete osudu koja ih oĉekuje. 135. Postoje tri sile u duši: slovesna, razdraţajna i ţelateljna. Mislenom mi ištemo da znamo šta je dobro, ţelateljnom - ĉeznemo za spoznatim dobrom, a razdraţajnom se podvizavamo i borimo za njega. Oni koji ljube Boga njima streme ka Boţanstvenoj vrlini i poznanju, jednom ištući, drugom ţeleći, a trećom se podvizavajući. Oni primaju netruleţnu hranu i poznanje Boţanstvenih stvari koje puni um. 136. Sazdavši ljudsku prirodu, Bog je sa bićem koje joj je darovao po svojoj volji spojio i silu da ispunjava doliĉno. Pod tom silom podrazumevam suštinski poloţeno u našu prirodu kretanje (stremljenje) ka vršenju vrlina, koje se svesno projavljuje na delu po volji onoga ko ga ima. 137. Ukoliko se bude drţao jedino ĉulnog razlikovanja stvari na osnovu prijatnosti i neprijatnosti koja je svojstvena telu, ĉovek će, prestupivši Boţanstvenu zapovest, okusiti od drveta poznanja dobra i zla, tj. od ĉulne beslovesnosti ili nerazumnosti. On će umeti jedino dobro da razlikuje ono što sluţi za odrţanje celovitosti tela. Stoga će prijatno prihvatati kao dobro, dok će neprijatno izbegavati kao zlo. MeĊutim, ukoliko se bude u potpunosti drţao jedino umnog rasuĊivanja, koje dobro razlikuje vremensko od veĉnog, on će, oĉuvavši Boţanstvenu zapovest, okusiti od drveta ţivota, tj. mudrosti (koje se izgraĊuje u umu). [Na taj naĉin], on će dobro umeti da razlikuje ono što sluţi na spasenje duše, primajući slavu veĉnih dobara za dobro, dok će truleţnost vremenskih dobara odbacivati kao zlo. 138. Dobro za um jeste bestrasno raspoloţenje za duhovno, a zlo - strasna sklonost prema ĉulnome. Za ĉula dobro predstavlja strasno kretanje prema telu, po nagovoru slastoljubive pohote, a zlo - neprijatno stanje izazvano njegovim lišavanjem. 139. Vinograd daje vino, vino izaziva pijanost, a pijanost - istupljenje (tj. privremeni zli gubitak svesti). I ţivi um (koji se moţe uporediti sa vinogradom) raĊa poznanje (kada se obraĊuje vrlinama), a poznanje raĊa dobro istupljenje, koje um vadi iz ĉulnih uza. 140. Zajedno sa pomislima o ĉulnim stvarima lukavi zlobno [u nas] polaţe i uobrazilju o njihovim spoljašnjim izgledima i oblicima, ĉime obiĉno pobuĊuje strasne ţelje. [On u tome uspeva] kada se naša slovesna delatnost zaustavlja u svom prelaţenju ka mislenom i duhovnom posredstvom ĉula. Na taj naĉin neprijatelj uspeva da pokvari dušu, gurajući je u strasni nemir. 141. Slovo Boţije jeste svetlost i oganj s obzirom da osvetljuje prirodne pomisli i spaljuje neprirodne. Ono razgoni mrak ĉulnog ţivota kod onih koji kroz ispunjavanje zapovesti streme ka oĉekivanom boljem ţivotu, dok one koji se samovoljno iz ljubavi prema telu drţe tamne noći (ĉulnog) ţivota kaţnjava ognjem suda i osude. 142. Sila našeg uma je po prirodi sposobna da spoznaje telesna i bestelesna bića. Poznanje, pak, o Svetoj Trojici ona prima jedino po blagodati. Ona samo veruje da Ona postoji, ne usuĊujući se da pita šta je po prirodi, kao što (ĉini) demonski um. 136

143. Onaj ko je ĉistim okom vere ugledao lepotu budućih dobara rado prihvata da se povinuje naredbi koja nalaţe da izaĊe iz svoje zemlje, od svojih srodnika, i doma oĉevog, ostavljajući svako saosećanje i pristrašće prema telu, osećanju i svemu ĉulnome. Ukoliko se desi neko iskušenje sa te strane, on pokazuje [misao koja ide] iznad prirode, s obzirom da prirodi 1fetiostanl,a njen uzrok, sliĉno velikom Avraamu koji je Boga pretpostavio Isaaku (Post.22,1). 144. Onaj ko se stara da prohodi vrlinu i da izuĉava Boţanstvena Pisma nemajući u vidu slavu, niti lakomost, niti laţ, niti ĉovekougaĊanje, niti pokazivanje (1.Sol.2,3-5), sa razumom hodi putem istine. On sve dela i govori i pomišlja radi Boga. 145. Onaj ko posti i uzdrţava se od svake hrane koja raspaljuje strasti i ĉini mnogo toga drugog što moţe da pomogne u izbavljenju duše od grehovnih stremljenja, priprema put o kome se kaţe: Pripravite put Gospodnji (Lk.3,4). Onaj, pak, ko navedeni naĉin ţivota ne uzima radi bogougaĊanja, već radi taštine ili lakomosti, radi laţi i ĉovekougaĊanja ili radi neĉeg drugog, u stvari Boţije staze ne ĉini pravim. On će poneti trud u pripremi puta, ali se neće udostojiti da Bog zajedno sa njim hodi po njemu. 146. Onaj ko se posvetio istinskom ţivotu zna da svaka skorb (i proizvoljna i nevoljna) jeste smrt za roditeljku smrti - pohotu (Jak.1,15). Stoga on svako susretanje oštrih nevoljnih iskušenja prima sa radošću i veseljem, trpljenjem ĉineći da skorbi postanu lagan i gladak put ka nagradi nebeskoga prizvanja (Fil.3,14), koju dobijaju oni koji nezabludivo i blagoĉasno prohode boţanstveno putovanje. Jer, smrt pohote jeste skorb, bilo da je proizvoljna, bilo da nailazi mimo naše volje. 147. Onaj ko mnogokrivu i mnogosastavnu pohotu (koja se mnogoobrazno splela sa svim ĉulnim) uspe da podavi uzdrţanjem, krive puteve će naĉiniti pravim. Onaj, pak, ko nesnosne i ţestoke skorbi koje nailaze potre trpljenjem oštre puteve će naĉiniti glatkim. Kao nagradu za vrlinu i za trud radi nje, tj. zbog njihovog dobrog i zakonitog prihvatanja, on će, po pisanome, ugledati spasenje Boţije (Is.40,5). On je pohotu pobedio ţeljom vrlina, a patnju skorbi je podavio ljubavlju prema istini, jednim i drugim hrabro vršeći boţanstvene podvige. 148. Onaj ko uzdrţanjem ispravlja nakrivljenost (tj. neuravnoteţenost i razvaline) proizvoljnih strasti (tj. pokreta pohote) i ko trpljenjem izglaĊuje oštre sluĉajnosti neproizvoljnih iskušenja (tj. razne vidove skorbi), ĉineći ih ravnim putem, po pravdi će ugledati spasenje Boţije. Jer, on je postao ĉist srcem kojim, usled vrlina i poboţnih sagledavanja, gleda Boga na kraju borbi i podviga, po reĉi Gospodnjoj: Blaţeni ĉisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Zbog trudova u vršenju vrlina on prima blagodat bestrašća bez koje niko neće videti Boga. 149. Sve dok u sebi ima ţivo sećanje na Boga, um ište Gospoda kroz sagledavanje (Ps.26.4; 8), premda ne prosto, nego u strahu Gospodnjem (2.Dnev,26,5), tj. sa ispunjavanjem zapovesti. Jer, onaj ko ište Gospoda neće uspeti da ga naĊe ukoliko se ne drţi tog ispunjavanja, s obzirom da ga nije traţio u strahu Gospodnjem. Njemu će Gospod pomoći, s obzirom da pomaţe svakome ko sa poznanjem ĉini ono što je neophodno. On će ga nauĉiti raznim vrlinama, otkrivajući mu istinsko znaĉenje stvorenih stvari. 150. Bez vere, nade i ljubavi se ništa rĊavo do kraja ne moţe istrebiti, kao što se ni ništa dobro u potpunosti ne moţe utvrditi u nama. Vera um koji se bori ubeĊuje da pribegava Bogu i pobuĊuje ga na hrabrost, uveravajući ga da su za njega spremna razna duhovna oruţja. Nada je za njega neobmanjivi jemac Boţanstvene pomoći, obećavajući mu savlaĊivanje suprotnih sila. Ljubav ga, pak, ĉini teško odvojivim, ili bolje reĉeno 137

neodvojivim od srodnog spajanja sa Boţanstvenim, ĉak i u vreme same borbe, prilepljujući svu silu njegovog raspoloţenja ĉeţnji ka Boţanstvenom. 151. Vera teši um koji se bori, bodreći ga [oĉekivanjem] nesumnjive pomoći. Stavljajući pred oĉi pomoć kojoj se veruje, nada odbija napad protivnika. Ljubav, pak, za bogoljubivi um ĉini mrtvim (ili nedelatnim) napad neprijatelja, savršeno ga razoruţavajući ĉeţnjivim ustremljenjem ka Bogu. 152. Obraćanje Bogu samo po sebi jasno svedoĉi o punom srdaĉnom prihvatanju Boţanstvene nade, bez koje nikada, ni kod koga i ni po ĉemu ne biva ustremljenja ka Bogu. Jer, nadi je svojstveno da pred oĉima predstavlja budućnost kao sadašnjost, te da one koje napada neprijateljska sila uverava da od njih ne odstupa Bog koji ih pokriva. Za Njega i radi Njega svetima i predstoji borba. Jer, bez oĉekivanja neĉeg što se teško ili lako ispunjava niko se ne okreće ka dobru. 153. Svaki um, koji je opasan Boţanstvenom silom u vidu nekakvih starešina ili knezova, ima: slovesnu silu, u kojoj se raĊa razumna vera, koja uĉi da uvek sagledavamo Boga kao neizrecivo prisutnog i da se naslaĊujemo nadom budućih dobara kao da su sadašnja; ţelateljnu silu, u kojoj se ukorenjuje Boţanstvena ljubav koja proizvoljenje prilepljuje uz ĉeţnju za najĉistijim Boţanstvom i koja ĉini da imamo neodvojivo raspoloţenje prema Ţeljenome, i razdraţajnu silu, u koju se silno nastanjuje Boţanstveni mir, koji sve pokrete ţelja ustremljuje ka ljubavi prema Boţanstvu. Svaki um ove sile ima kao pomoćnike u iskorenjivanju zla i u nasaĊivanju i ĉuvanju vrlina. 154. Onaj ko se najpre nije oĉistio od strasti ne treba da se upušta u razmatranje prirodnih stvari, s obzirom da obrazi ĉulnih stvari mogu njegov um uvući u strast, budući da ih se nije potpuno oslobodio. Iz ugaĊanja ĉulnosti dugo se zadrţavajući u svojim maštanjima na vidljivosti ĉulnih stvari, um stvara neĉiste strasti, te ostaje bez snage da kroz sagledavanje preĊe na mislene stvari, koje su mu srodne. 155. Onaj ko za vreme ustajanja strasti hrabro zakljuĉa ĉula u potpunosti izgoni maštanje i sećanje na ĉulne stvari, te potpuno davi prirodne pokrete uma koji se usmeravaju na ispitivanje onoga što je van njega. Uz pomoć Boţanstvene blagodati, on će pobedonosno posramiti zlo, tiransko nasilje strasti i Ċavola koje na njega ustaje. 156. Kada je um bezuman, gnev nezadrţiv, a pohota skotska, dospeva se do neznanja i svojevoljnosti, te sramni pokreti ovladavaju dušom. Tada grehovna navika nastupa sa silom, pomešavši se sa raznim ĉulnim slastima. 157. Um koji je nauĉio da razumno izbegava nevidljive sukobe i borbe {sa nevidljivim neprijateljima) u vreme napada zlih sila ne treba da pristupa prirodnom rasuĊivanju, niti bilo ĉemu drugom. On treba samo da se moli, da trudom zamara telo, da sa svim staranjem preseca veštastveno mudrovanje, te da ĉuva zidine grada, tj. temeljne duševne vrline ili naĉine ĉuvanja vrlina - uzdrţanje i trpljenje. [U suprotnom] će neprijatelj desnim [prilozima] da prelasti dušu, ulovivši njenu volju na svoju stranu i udaljivši je od Boga, pojeći je mutnom teĉnošću (Av.2, 15). [Na taj naĉin] on navodnim dobrom navodi na zlo srca koja ištu dobro. 158. Onaj ko je rasudljivim i sveobuhvatnim uzdrţanjem i trpljenjem hrabro zakljuĉao ĉula, te duševnim silama pregradio ulaz ĉulnih obraza u um, sa lakoćom ruši sve zle zamke Ċavola, terajući ga nazad sa stidom istim putem kojim je i došao (4.Car. 19,33). 159. Onaj ko se za vreme iskušenja uzdrţava od pomišljanja na stvari i sa usredsreĊenošću uma na sebe i na Boga ostaje priljeţan u molitvi [odvajajući se] od svega - ubija grehovnu sklonost, te ĉini da se Ċavo sa stidom vraća nazad. On se duši pribliţio sa 138

uobiĉajenom drskošću, nadajući se na pomenutu sklonost i pomislima gordosti ustajući na istinu. Poznavši, postradavši i uĉinivši reĉeno, veliki David je, [iznoseći] svoj opit poretka mislene borbe, rekao: Kad ustane grešnik naspram mene postadoh gluvonem i ponizih se i ućutah od dobara (Ps.38,2-3). Posle njega je i boţanstveni Jeremija nareĊivao narodu da ne izlazi na njive i ne hodi po putu dok maĉ neprijateljski kruţi naokolo (Jer.6,25). 160. Prirodne ţelje i zadovoljstva ne podleţu prekoru s obzirom da su neophodne posledice ustrojstva naše prirode. Jer, oni nam i mimo naše volje po prirodi pruţaju zadovoljstvo: hrana zadovoljava prethodeću glad, piće utoljuje muku ţeĊi, san obnavlja sile koje su istrošene budnim stanjem, kao i sve drugo što biva kod nas po prirodnim potrebama, neophodno radi blagostanja naše prirode i korisno za sticanje vrlina kod onih koji revnuju za njih. Sve je to umesno kod onih koji izbegavaju grehovno saplitanje i koji [se drţe] razumne mere, ne dopuštajući da se podvrgnu ropstvu proizvoljno nastalim prekornim i protivprirodnim strastima, koje u nama kao jedini uzrok imaju nerazumno upravljanje kretanja prirodnih potreba i ţelja. Oni, uostalom, u nama nisu ureĊeni da bi nas pratili i u besmrtan i dugoveĉni ţivot. 161Najviša blagost je uĉinila da boţanstvene i bestelesne prirode mislenih stvari odraţavaju neizrecivu Boţansku slavu: one su, saglasno sa svojom prirodom, sposobne da prihvataju svo neshvatljivo blagoljepije nepristupne krasote. Ĉak su se i u ĉulnim tvarima (koje su u mnogome iza mislenih bića) zapeĉatili oĉigledni tragovi njene veliĉine. Ljudski um koji se u njih udubljuje, oni mogu upravno da prenose ka Bogu, uzdiţući ga iznad svega vidljivog i uvodeći ga u oblast vrhovnog blaţenstva. 162. Delatno mudroljublje delatelja ĉini višim od strasti, a sagledateljno mudroljublje znalca postavlja iznad svega vidljivog, uzvodeći njegov um ka predmetima koji su mu srodni. 163. Onaj ko sa delanjem sjedinjuje poznanje i sa poznanjem delanje jeste presto Boţiji i podnoţje nogu Njegovih: presto po poznanju i podnoţje po delanju. Onaj ko bi nazvao nebom um koji je oĉišćen od svakog maštanja o veštastvenom i koji je uvek zauzet, ili pre ukrašen izvuĉenim mislima o Boţanstvenom, ne bi otišao, ĉini mi se, daleko od granica istine. 164. Poĉelo kretanja svake strasti obiĉno jeste ĉulni predmet koji joj je srodan. Jer, bez predmeta koji posredstvom nekog ĉula sebi privlaĉi sile duše, strasno kretanje se nikada ne bi porodilo. Naime, strast se ne moţe obrazovati bez ĉulnog predmeta. Kad ne bi bilo ţena, ne bi bilo ni bluda; kad ne bi bilo jela, ne bi bilo ni stomakougaĊanja; kad ne bi bilo zlata, ne bi bilo ni zlatoljublja. Prema tome, kao poĉelo svakog strasnog kretanja naših prirodnih sila sluţi ĉulni predmet, ili demon koji preko njega dušu raspaljuje na greh. 165. IzmeĊu Boga i ĉoveka stoje ĉulni predmeti i predmeti koji se umom sagledavaju. Ţeleći da proĊe do Boga, ljudski um ne treba da se porobi ĉulnim predmetima u delatnom ţivotu, niti da se zadrţava na mislenim predmetima u sagledateljnom ţivotu. 166. Gnev Boţiji jeste bolno osećanje onih koji se vaspitavaju. Ono se izaziva navoĊenjem nevoljnih neprijatnosti u ţivotu kojim Bog ĉesto privodi skromnosti i smirenju um koji se predao nadmenosti usled vrline ili znanja. Njima mu se omogućuje da pozna sam sebe i svoju nemoć. Osetivši je, on odbacuje sujetno nadimanje srca. 167. Gnev Gospodnji predstavlja skraćivanje ili prekidanje udeljivanja Boţanskih darova. Ono se dešava na korist svakog uma koji visoko i mnogo o sebi misli i koji se hvali dobrima koja mu je dao Bog kao da su plod njegovih vlastitih vrlina. 139

168. MeĊu stvarima po Boţanskom promislu zaista postoji pravilo i zakon koji ĉini da se oni koji su se pokazali neblagodarni za dobra koja su primili kaţnjavaju suprotnim [tj. skorbima] kako bi postali zahvalni, te kako bi stekli iskustvo poznanja Boţanske sile koja ĉini dobro. Jer, kad bi nam promislom bilo dopušteno da se nesmetano nadimamo onim što je u nama dobro, mi bismo sasvim upali u bogoprotivnu gordost, uzmaštavši da vrline i znanja stiĉemo sopstvenim prirodnim silama, a ne blagodaću. 169. Onaj ko misli da je već dostigao vrh vrlina uopšte neće stati da traţi istoĉni uzrok dobra, samome sebi pripisujući silu da napreduje u dobru i sam sebe lišavajući utvrĊenja i utemeljenja spasenja - tj. Boga. Onaj, pak, ko u sebi oseća prirodnu oskudicu sila za dobro, ne prestaje da ţurno hodi ka Onome ko moţe da dopuni ono što mu nedostaje. 170. Gnev pravedno posećuje um koji visoko misli o sebi. On se, naime, ostavlja sam sebi, pri ĉemu se popušta da trpi napade od demona i u delanju i u umovanju kako bi osetio svoju prirodnu nemoć i stekao poznaše sile i blagodati koja pokriva i njega i svako dobro u njemu i kako bi se smirio, udaljujući daleko od sebe neprirodnu i tuĊu nadmenost. Inaĉe će na njega naići drugi gnev - gnev oduzimanja ranije uruĉenih darova. 171. Onaj ko se nije urazumio prvim vidom gneva, tj. ostavljenošću, i ko se nije smirio priznavši ga dobrim uĉiteljem blagodarnosti, susreće drugi gnev koji od njega oduzima dejstvo ranijih darova i lišava ga sile koja ga je dotle ĉuvala. Tako govori Bog o neblagodarnom Izrailju, predstavljajući ga u obrazu vinograda: Oduzeću njegovu ogradu i

6uće razgrabljen. Razoriću njegov zid i biće razrušen. Ostaviću moj vinograd i više se neće obrezivati, niti kopati. U njemu će kao na ledini nuću trnje. Zapovediću oblacima i na njega neće izliti kišu (Is.5,5-6).

172. Postoji još jedan put koji vodi neĉastivosti: neosetljivost prema gubitku vrlina. Jer, onaj ko je navikao da pokazuje neposlušnost Bogu (prestupanjem zapovesti), odreći će se i samog Boga pri odreĊenim okolnostima (koje će pretiti smrću za ispunjavanje zapovesti). On, naime, telesni ţivot pretpostavlja Bogu i telesna zadovoljstva u osećanju srca ima iznad svih Boţijih zapovesti. 173. [Ponekad se dešava da] bogoljubivi i vrlinski ĉovek, sliĉno Jezekiji, razumpo se opasavši silom protiv demona, iskusi napad zlih duhova koji sa njime nevidljivo u umu zapodevaju bitku. Radi molitve, njemu se odozgo od Boga šalje anĊeo, tj. velika reĉ mudrosti, te on ruši i razvejava svo Ċavolsko zborište. Ukoliko, pak, uzrok pobede i spasenja ne pripiše Bogu, već samome sebi, on neće mu uzvratiti po Njegovom uzdarju (2.Dnev. 32,25), niti će sa veliĉinom spasenja izjednaĉiti mnoštvo blagodarnosti, On svoje dobro raspoloţenje neće uravnoteţiti sa dobroĉinstvom Onoga ko ga je spasao. 174. Prosvetimo um Boţanstvenim razumevanjem, a telo ukrasimo naĉinima uzdrţanja koji mu odgovaraju. Odbacivanjem strasti telo uĉinimo razumnom radionicom vrlina. Jer, ukoliko su upravljane razumom, strasti (koje su uroĊene telu) nemaju ništa prekornog. One izazivaju prekor kada se dozvoli da se kreću bez njegovog ograniĉenja. Stoga se kaţe da treba da odbacujemo prirodne strasti ukoliko se neprirodno upotrebljavaju, izmakavši upravljanju razuma. 175. Onaj ko se naduo srcem zbog dobijenih darova i pao u visokoumlje [pomislivši] da nije primio (1.Kor.4,7) [primljeno], doĉekuje gnev koji nailazi na njega s obzirom da Bog dopušta Ċavolu da se sa njim splete misleno, te da pokoleba njegove delatne poretke vrlina i pomraĉi njegova umna svetla razumevanja kako bi osetio svoju nemoć i shvatio odakle dolazi sila koja jedina moţe da pobeĊuje strasti u nama, te kako bi 140

se pokajao i smirio, odbacivši nadmenost samomnjenja. Na taj naĉin će on umilostiviti Boga da od njega odvrati gnev koji obiĉno nailazi na nepokajane i koji oduzima blagodat koja ĉuva dušu, ostavljajući praznim neblagodarni um. 176. Onaj ko telo nije osvetio vrlinama i ko dušu nije prosvetio istinskim poznanjima ne moţe da istinski blagosilja Gospoda. Raspoloţenje za vrline predstavlja lice sagledateljnog uma, podignuto na visinu istinskog poznanja kao na nebo. 177. Blaţen je onaj ko je zaista spoznao da Bog u nama kao u oruĊima vrši svako delo i sagledavanje, vrlinu i poznanje, pobedu i mudrost, dobrotu i istinu, pri ĉemu mi od sebe ne doprinosimo ništa osim raspoloţenja koje ţeli dobro. Imajući ga, veliki Zorovavelj je, obraćajući se Bogu, rekao: Blagosloven si [Boţe], koji si mi dao mudrost. Tebe

ispovedam, Gospode Boţe otaca naših. Od tebe je pobeda, od tebe je mudrost i tvoja je slava. Ja sam sluga tvoj (2.Jezd.4,59-60). Kao istinski blagodarni sluga, on je sve preneo

na Boga, koji je sve darovao. On Njega primivši, on je imao mudrost. Ispovedajući ga, on mu je pripisao svu silu darovanih dobara: svezu pobede i mudrosti, vrline i znanja, delanja i sagledavanja, dobrote i istine. Kada se spoje jedne sa drugima, one ispuštaju zrake jedne slave i svetlozarnosti Boţije. 178. Sva savršenstva svetih su oĉigledno bila darovi Boţiji. Niko nije imao ništa osim darovanog dobra koje Bog, kao Vladika svega, odmerava saglasno sa stepenom blagodarnosti i raspoloţenja onoga ko ga prima. I [ĉovek] ovladava jedino onim što posvećuje Bogu. 179. Svako od nas po meri vere koja je u nama stiĉe oĉigledno dejstvo Duha. U stvari, svako sam za sebe postaje udelitelj blagodati. Stoga niko od dobromislećih neće stati da zavidi drugome, koji obiluje blagodaću. Jer, i u njemu samom leţi mogućnost da stekne raspoloţenje koje uslovljava primanje Boţanstvenih dobara. 180. Uzrok razlike u razdavanju Boţanstvenih dobara leţi u meri vere svakoga (Rim.12,6). Saobrazno sa verom mi imamo i revnosnu gotovost da dejstvujemo u duhu vere. Prema tome, onaj ko dela merom svoje delatnosti pokazuje meru vere, primajući i blagodat po meri vere. Onaj, pak, ko ne dela merom nedejstvenosti pokazuje meru neverja, trpeći i nedostatak blagodati po meri neverja. Stoga ne ĉini dobro onaj ko zavidi onome ko ĉini dobro, s obzirom da je oĉigledno da u njegovim (a ne u tuĊim) rukama stoji umnoţavanje vere i dela, te primanje blagodati, koja dolazi po meri vere (i dela koja joj odgovaraju). 181. I poĉinuće na njemu, govori Isaija, Duh Boţiji, Duh mudrosti i razuma, Duh saveta i kreposti, Duh poznanja i umeća i ispuniće ga Duh straha Boţijeg (Is.11,2-3). Tim darovima odgovaraju i drugi darovi: strahu - uzdrţavanje od zlih dela, kreposti - ĉinjenje dobrih dela, savetu - razlikovanje onoga što je suprotno obavezama, umeću - nepogrešivo viĊenje neophodnog, poznanju - na delu postizanje slovesnosti koja je skrivena u vrlinama, razumu - savršeno raspoloţenje duše prema spoznatome, mudrosti - neshvatljivo sjedinjenje sa Bogom koje priĉesnika ĉini bogom po zajedniĉarenju. 182. Duh straha Boţijeg jeste uzdrţavanje od zlih dela. Duh kreposti jeste usrdno stremljenje i kretanje ka odluĉnom ispunjavanju zapovesti. Duh saveta jeste navika razlikovanja (dobra i zla), na osnovu koje razumno ispunjavamo zapovesti, odvajajući dobro od rĊavog. Duh umeća jeste nepogrešivo znanje naĉina vršenja vrlina, na osnovu koga nikada ne odstupamo od zdravog rasuĊivanja razuma. Duh poznanja jeste ispravno shvatanje zapovesti i njihovih razumnih osnova pa kojima stoje obrazi vrlina. Duh razuma jeste slaganje sa obrazima i osnovama vrlina (tj. rešenost da se ispune prvi i da se 141

dejstvuje po drugima) ili, bolje reĉeno, preobraţavanje (sebe po njima) na osnovu ĉega se vrši rastvaranje prirodnih sila sa obrazima i osnovama zapovesti. Duh mudrosti jeste ushićenje Uzrokom duhovnih uvida koji postoje u zapovestima i sjedinjenje sa Njim. Usled tog sjedinjenja mi se, po meri dostupnoj ljudima, na nepoznati naĉin posvećujemo u razumevanje stvari (koje postoji u Bogu), te ga saopštavamo i drugim ljudima reĉju koja izlazi iz srca kao iz nekog istoĉnika. 183. Slepu veru ima onaj ko ne ispunjava zapovesti Boţije po veri. Ako su zapovesti Boţije svetlost, oĉigledno je da će bez Boţanstvene svetlosti ostati onaj ko ih ne ispunjava. Jer, on poseduje samo glasovno, a ne istinsko boţanstveno zvanje. 184. Niko ko greši ne moţe da navede nemoć tela kao opravdanje za greh. Jer, jedinstvo sa Bogom Slovom je, razrešenjem od kletve, u sili obnovilo svu prirodu, uĉinivši da skretanje našeg proizvoljenja prema strasti ostaje bez izvinjenja. Boţanstvo Slova, koje je po blagodati uvek saprisutno sa onim ko veruje u Njega, zaglušuje zakon greha koji postoji u telu (Rim.8,2). 185. Znanje koje nije obuzdano Boţanstvenim strahom proizvodi nadimanje. Ono onoga ko se nadima nagovara da smatra sopstvenim ono što mu je darovano. Delatnost, meĊutim, koja se umnoţava zajedno sa Boţanstvenom ljubavlju ne prima znanje preko potrebne mere, što delatelja privodi smirenoumlju. 186. Nebesko stanište jeste bestrasna vrlinska navika i znanje koje nema nikakve zablude koja bi mogla da smućuje misli. 187. Prvo bestrašće jeste savršeno uzdrţanje od zlih dela, koje se primećuje kod poĉetnika. Drugo bestrašće jeste potpuno odbacivanje pomisli o mislenom slaganju na zlo, koje je svojstveno onima koji sa razumom prohode put vrlina. Treće bestrašće jeste nepokretnost strasne ţelje koje se moţe naći kod onih koji od vidljivih stvari ushode ka mislenim sagledavanjima. Ĉetvrto bestrašće jeste savršeno oĉišćenje i od najprostijeg i golog maštanja, koje nastaje u onima koji su kroz viĊenje i sagledavanje svoj um uĉinili ĉistim i jasnim ogledalom Boga. Prema tome, onaj ko se oĉistio od strasnih dela, ko se oslobodio od mislenog slaganja sa njima, ko je presekao pohotno kretanje ka njima i um oĉistio ĉak i od prostog pomišljanja na njih (tj. onaj ko ima ĉetiri glavna bestrašća) - izlazi iz oblasti veštastvenih stvari i stupa u boţanstveni i mirni ĉin mislenih bića. 188. Prvim bestrašćem se naziva pokret tela koji se ne pomera sa mesta prema stvarnom grehu (tj. nepokretnost i pored postojanja pobude). Drugo bestrašće jeste savršeno odbacivanje duševnih strasnih pomisli (kojima moţe da se prlja pokret [naveden kod] prvog bestrašća), usled ĉega se izbegava pobuĊivanje njihovog dejstva. Treće bestrašće jeste savršena nepokretnost pohote prema strastima (kojom se ostvaruje i drugo bestrašće, ostvarivano kroz ĉistotu pomisli). Ĉetvrto bestrašće jeste savršeno odbacivanje svih ĉulnih maštanja u mislima (na osnovu koga je zapoĉeto i treće, koje izbegava slikanje predstava strasti). 189. Poĉetak i kraj spasenja svakoga jeste mudrost koja na poĉetku raĊa strah, a na kraju ljubav. Ili bolje, u poĉetku ona sama jeste strah koji svog ljubitelja zadrţava od zla, da bi se potom na kraju sama po sebi prirodno pokazala kao ljubav, ispunjavajući duhovnim radovanjem one koji su ţivotom sa njom zamenili posedovanje svih vidljivih dobara. 190. Svako ispovedanje smiruje dušu. Sa jedne strane je uĉi da prizna da je opravdana blagodaću, a sa druge - da shvati da je sama kriva za svoja sagrešenja zbog svog nemara. 142

191. Ispovedanje moţe biti dvojako po sadrţaju: jedno se ostvaruje u osećanjima blagodarnosti zbog darovanih dobara, a drugo u osećanjima samoizobliĉavanja i svesti o onome što je rĊavo uĉinjeno. Jer, ispovedanjem se naziva i blagodarno pominjanje dobro proţivljenih Boţijih dobroĉinstava i otkriveno saznanje o rĊavim delima onih koji su za njih krivi. I jedno i drugo postaje majka smirenja. Jer, obiĉno se smirava i onaj ko zahvaljuje za dobra, i onaj ko sebe kaţnjava za pregrešenja. Jedan se smatra nedostojnim darovanih dobara, a drugi moli za oproštaj pregrešenja. 192. Strast gordosti se sastoji iz dva neznanja ili neshvatanja. Spojivši se, oni ĉine jedno sliveno (gordo) mudrovanje. Jer, gord je jedino onaj ko ne priznaje ni Boţansku pomoć, ni ljudsku nemoć. Na taj naĉin je gordost lišenost Boţanskog i ljudskog znanja. 193. Taština je odstupanje od cilja po Bogu i pristupanje drugom cilju, koji nije po Bogu. Jer, tašt je onaj ko se brine o vrlini radi svoje, a ne radi Boţije slave. On ima u vidu jedino da svojim trudovima prikupi nepostojane ljudske pohvale. 194. Ĉovekougodnik se stara samo o pokazivanju svog spoljašnjeg ponašanja i o zasluţivanju dobre reĉi od laţljivca. Time on kupuje gledanje i slušanje od onih koji se naslaĊuju ili dive samo vidljivom i ĉuvenom, odreĊujući vrlinu samo opim što lokazuju ĉula. ĈovekougaĊanje je, prema tome, pokazivanje pred ljudima i radi ljudi dobre naravi i reĉi. 195. Licemernost je pritvorno prijateljstvo, ili mrţnja prikrivena druţevnošću, ili neprijateljstvo koje dejstvuje pod maskom dobronamernosti, ili zavist koja oponaša crte ljubavi, ili ţivot koji se prekriva laţnim izgledom vrline, a ne stvarnom vrlinom, ili izigravanje pravednosti koja se vrši samo na pokaz, ili obmana koja ima izgled istine. Sve to ţure da ostvare oni koji iskvarenom naravstvenošću oponašaju zmiju. 196. Uzrok svih tvari i svih dobara koja se u njima nalaze jeste Bog. Onaj ko se nadima vrlinom ili znanjem i sa merom vrline, tj. napredovanja u njoj uz pomoć blagodati (ne zadrţavajući svest o svojoj nemoći) oĉigledno nije izbegao zlog duha gordosti. Radi sopstvene slave ĉineći dobro, on je sebe pretpostavio Bogu, budući zakaĉen udicom taštine. On tvori vrlinu ili govori o njoj samo da ga ljudi vide (Mt.23,5), postavljajući ljudsko odobravanje iznad Boţanskog i bolujući od ĉovekougaĊanja. Onaj, pak, ko svoje ponašanje ukrašava ĉasnim izglednom vrlina sa zlom namerom da obmane i ko vidljivošću poboţnosti pokriva rĊavo nastrojenje srca trguje vrlinom iz licemerne zloće. Oĉigledno je da je niko od njih svoj cilj nije usmerio pa Uzrok svega, nego na nešto drugo. 197. Demoni ne mrze ni celomudrenost, ne gnušaju se posta, kao ni razdavanja imanja, ni gostoprimstva, ni psalmopojanja, ni usrdnosti za ĉitanje, ni usamljenosti, ni visokih sagledavanja, ni spavanja na goloj zemlji, ni bdenja, niti bilo ĉega drugog što odlikuje ţivot po Bogu, samo ako je njegov cilj postavljen u nešto što se njima dopada. 198. Demoni koji napadaju [ljude] koji nemaju vrline jesu oni koji uĉe bludu i pijanstvu, srebroljublju i zavisti. Demoni. pak, koji napadaju [ljude] koji imaju vrline jesu oni koji uĉe samomnjenju, taštini i gordosti, ĉime preko desnog sakriveno u nas seju levo. 199. Duhovi zlobe nam nevidljivo pristupaju noseći prevarni izgled duhovnog prijateljstva sa namerom da nam dobrom donesu grehovnu smrt (Rim.7,13) i govore: I mi ćemo zajedno sa vama da gradimo (2.Jez.5,65). O kada bismo i mi njima odgovorili: Nećete vi sa nama zidati dom Gospodu Bogu našem. Mi sami ćemo ga sagraditi Gospodu Bogu Izrailjevom (2.Jez.5,68). Mi smo već izbegli duhove koji napadaju na one koji nemaju vrline. Mi i sada hoćemo da smo sami da nas vi ne biste iskušavali da se uznesemo zbog njenog obilja, te da ne bismo pali padom koji je mnogo pogubniji od prvog. Jer, tada je nada na podizanje bila veća s obzirom da smo se ubrajali u one kojima se zbog nemoći 143

snishodljivo prašta. Sada bismo, pak, bili omraţeni zbog gordosti. I opet, mi nismo sami stoga što imamo svete anĊele kao pomoćnike u dobru, pa najzad i samog Boga koji nam se javlja delima pravde i koji nas izgraĊuje u sveti hram, slobodan od svake strasti. 200. Reĉeno je: Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika (Jak.5,16). Ona biva dvostruko potpomagana. Prvo, (kad je molitvenik sam pravedan) i kad uznosi molitvu Bogu imajući dela po zapovestima. Zbog toga se ona ne sastoji samo iz reĉi i ne prinosi se samo praznim zvukom. Ona nije prazna i bez osnove, već dejstvena i ţiva, oţivljavana delima po zapovestima. Jer, sila i snaga molitve zavise od ispunjavanja zapovesti kroz tvorenje vrlina. Drugo, kad onaj ko ište molitve od pravednika i sam ĉini dela molitve, obećavajući da će da se ispravi i zaista ispravljajući raniji ţivot. Svoji dobrim obraćenjem, on molitvu pravednog ĉini silnom i mnogomoćnom. 201. Onaj ko se više naslaĊuje grešnim delima negoli vrlinama nema nikakve koristi ukoliko pribegava molitvi pravednog. Nekada je i veliki Samuilo oplakivao Saula koji je grešio, ali nije bio u stanju da za njega umilostivi Boga. Jer, kao pomoć svome plaĉu on nije imao odgovarajuće ispravljenje grešnika. Stoga je Bog zaustavio svog slugu od beskorisnog plaĉa, govoreći mu: Dokle ćeiu plakati zbog Saula? Ja ga odbacih da ne caruje više nad Izrailjem (1.Car.16,1). 202. Ni najsaosećajniji Jeremija nije bio uslišen kad se molio za Judejski narod, koji se do bezumlja prilepio za demonsku prelest. Jer, njegova molitva nije bila potkrepljenja obraćenjem bezboţnih Judejaca od prelesti. I njega zaustavljajući od neprestane beskorisne molitve, Bog govori: Nemoj se moliti za te ljude i nemoj traţiti da ih pomilujem. Nemoj iskati i nemoj pristupati meni za njih, jer te neću uslišiti (Jer.7,16). 203. Znak velikog neznanja (da ne kaţemo bezumlja) jeste kad onaj ko se u srcu naslaĊuje pogubnim delima ište spasenje molitvama svetih, i kad moli oproštaj, premda se u isto vreme sa samohvalisanjem u mislima i ĉulima stvarno oskrnavljuje. Onaj ko ište molitvu pravednoga ne treba sebi da dozvoljava da je ĉini besplodnom i nedejstvenom, ukoliko zaista mrzi zlo. On treba da je okriljuje svojim vrlinama, ĉineći je dejstvenom i moćnom da dospe do Onoga ko moţe da da ostavljenje pregrešenja. 204. Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika (Jak.5,16), potpomagana ili pravednikom, koji je tvori, ili onim ko moli pravednika da je ĉini. Sa strane pravednika nju potpomaţe smelost koju ima pred licem Onoga ko ispunjava molbe pravednih. Sa strane onoga ko je ište od pravednog, nju potpomaţe napuštanje ranije rĊave naravi i svesrdno okretanje vrlini. 205. Slovo istine poznaje dvostruku tugu. Jedna se u duši izgraĊuje nevidljivo, a druga se vidljivo ustrojava u ĉulnom poretku. Jedna obuzima svu dubinu duše, budući da je izazvana biĉevima savesti, a druga oblaţe ĉulnost, zadrţavajući je od prirodnog razlivanja teţinom skorbnih nevolja. 206. Reĉ istine poznaje dve ţalosti i dve vrste iskušenja. Jedne nastaju pobuĊivanjem rĊavih ţelja u oblasti proizvoljenja, a druga nailaze mimo proizvoljenja u vidu nevoljnih neprijatnosti, skorbi i nevolja. Prva postaju uzrok duševne ţalosti, a druga ĉulne ţalosti. 207. Iskušenje koje se obrazuje u oblasti proizvoljenja [tj. volje] duši priĉinjava tugu, dok ĉulnosti pruţa zadovoljstvo. Naprotiv, nenamerno iskušenje (koje se razumno susreće) teši dušu, dok telo obremenjuje ţalošću. 208. Mislim da je Gospod i Bog naš, uĉeći svoje uĉenike kako treba da se mole, reĉima: I ne uvedi nas u iskušenje (Mt.6,13) podsticao da izbegavamo iskušenja koja 144

nastaju u oblasti proizvoljenja, tj. od razbuktale pohote koja koleba dobra raspoloţenja i namere. Naprotiv, veliki Jakov, koji se imenuje i bratom Gospodnjim, one koji se podvizavaju za istinu uĉi da ne budu savladani iskušenjima koja nailaze. Govoreći: Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u razliĉna iskušenja (Jak.1,2), on je imao u vidu neproizvoljna iskušenja, tj. ona koja dolaze mimo naše volje, izazivajući skorbi i teskobe. To jasno pokazuju i reĉi koje slede za njima. Jer, Gospod dodaje: No izbavi nas od zloga, a veliki Jakov navodi: Znajući da kušanje vaše vere gradi trpljenje, a trpljenje neka usavršuje delo, da budete savršeni i potpuni bez ikakvog nedostatka (Jak.1,3-4). 209. Savršen je onaj ko se sa proizvoljnim iskušenjima bori uzdrţanjem, a neproizvoljna [tj. nevoljna] podnosi sa trpljenjem. Potpun je, pak, onaj ko delanje vrši sa poznanjem, a sagledavanje ne ostavlja nedejstvenim. 210. Prirodna dejstva uma i osećanja su meĊusobno suprotna s obzirom na krajnju razliĉitost i neshodnost njihovih predmeta. On za svoje predmete ima mislena i bestelesna bića, koja opaţa bestelesno, a ona - ĉulne i telesne prirode, koje opaţa ĉulno. 211. Ĉim ĉula poĉne da smatra svojom prirodnom silom, um odmah, zaplevši se vidljivošću ĉulnih stvari, postaje pronalazaĉ telesnih zadovoljstava. On usled pristrasnog raspoloţenja prema osećanjima nema snage da se podigne iznad prirode vidljivih stvari. 212. Spasonosnim uţivanjem se naziva radost duše zbog vrlina. Dušekorisnom, pak, patnjom se naziva skorb tela zbog vrlina. Stoga onaj ko se strasno predaje ĉulnim dobrima svoje stremljenje obraća na ono što nije ispravno. I onaj ko izbegava sluĉajnosti koje dovode do lišavanja tih dobara beţi od onoga od ĉega ne bi trebalo da se udaljava. 213. Bez sunĉeve svetlosti oko ne moţe da opaţa ĉulno. Ni bez duhovne svetlosti ljudski um nikada ne moţe da opaţa duhovno sagledavanje. Jer, ĉulna svetlost prirodno osvetljava ĉula radi opaţanja ĉulnih stvari, a duhovna svetlost obasjava um radi sagledateljnog shvatanja natĉulnog. 214. Izmišljanje proizvoljnih teškoća i nailaţenje nevoljnih, iscrpljuju pohotu i presecaju njeno snaţno kretanje. Ipak, oni ne uništavaju silu ili sposobnost za raĊanje, koja leţi u našoj prirodi kao zakon. Jer, dobrovoljno mudroljublje obiĉno poraĊa bestrašće volje, a ne prirode. Zbog bestrašća volje um posećuje blagodat Boţanstvene sladosti. 215. Nije moguće da Gospod (koji je po prirodi mudar, pravedan i svemoguć) kao mudar ne zna naĉin iscelenja (naše grehom bolesne prirode), da kao pravedan neće nekako vlasno da izdejstvuje spasenje ĉoveka (koji je voljno pao pod breme i krivicu greha), i da kao svemoguć ne moţe da izvrši ono što je neophodno za naše izleĉenje. 216. Premudrost Boţija se projavljuje u Njegovom istinskom suštastvenom postajanju ĉovekom. Njegova pravda [se projavljuje] u Njegovom prihvatanju prirode (kroz roĊenje), koja je sposobna da strada sliĉno nama. Njegova svemoć [se najzad, projavljuje] u Njegovom ustrojstvu (kroz stradanja i smrt) neprestanog ţivota i neizmenjivog bestrašća za našu prirodu. 217. Zavideći Bogu i nama, Ċavo je prevarno ĉoveku saopštio da mu Bog zavidi. Time ga je on i naveo na prestupanje zapovesti. On Bogu zavidi, [ne ţeleći] da postane oĉigledna zaista sveopevana Njegova sila koja ĉoveka ĉini bogom. Ĉoveku, pak, on zavidi [jer ne ţeli] da zbog vrline oĉigledno postane priĉesnik Boţanske slave. Pakosnik, dakle, ne zavidi samo nama zbog naše slave kod Boga usled vrlina, već i Bogu zbog projavljivanja Njegove sveopevane ljubavi koja se pokazuje u našem spasenju. 145

218. Jedino po bezgraniĉno moćnom htenju svoje blagosti Bog obuhvata i odrţava sve - i anĊele i ljude, i dobre i zle. Oni, meĊutim, nisu podjednako priĉesni Bogu. On bez zadrţavanja prohodi kroz sve, saobrazno sa njihovim nastrojenjem. 219. Mi u Hristu ne priznajemo razliku lica, s obzirom da je Trojica ostala Trojica i nakon što se Slovo ovaplotilo. Ovaploćenjem se, naime, Svetoj Trojici nije dodalo novo lice. U Njemu priznajemo razliku priroda kako se telo po prirodi ne bi ispovedalo jednosušno Slovu. 220. Krivokletnik je onaj ko se laţno zaklinje imenom Gospodnjim, tj. obećaje Bogu da će da ţivi vrlinski, da bi potom sve svoje staranje okrenuo na ono što je tuĊe zavetu koji je izrekao sopstvenim ustima. On neispunjavanjem zapovesti prestupa zavetno obećanje blagoĉastivog ţivota. Kratko reĉeno, izabravši ţivot po Bogu i ne postavši potpuno mrtav za sadašnji ţivot, on se pokazuje kao laţov i kletvoprestupnik. On nije ispunio zakletvu Bogu da će neporoĉno ići putem bogougodnih podviga. 221. Onaj ko nailazak nevoljnih iskušenja podnosi sa nepokolebivim mišljenjem (sliĉno blaţenom Jovu i hrabrim muĉenicima), postaje silni svetilnik koji, silom primljenom od Gospoda, ĉuva neugasivu svetlost spasenja. I onaj ko, osvetljen svetlošću poznanja, prepoznaje zamke lukavog i poznaje naĉin sukobljavanja u nevidljivoj borbi postaje svetilnik drugima. Sliĉno velikom apostolu, on moţe dostojno da kaţe: Jer nam njegove namere nisu nepoznate (2.Kor.2,11). 222. Svetilnik bez ulja ne moţe da ostane stalno upaljen. Ni svetlost duhovnih darova ne moţe da se saĉuva bez dobrog nastrojenja koje je prešlo u naviku i koje hrani unutrašnju dobrotu odgovarajućim reĉima, delima i naravima, kao i osećanjima i mislima koje su mu priliĉne. Jer, svaki duhovni dar iziskuje odgovarajuću naviku (ili nastrojenje) koja mu neprestano doliva (po primeru ulja) neko misleno veštastvo. Na taj naĉin, on na osnovu dobrog nastrojenja onoga ko ga je primio ostaje celovit. 223. Bog se naziva i jeste Otac po blagodati samo onih koji vrlinskom naravi svedoĉe o svom blagodatnom roĊenju u duhu od Boga. U toj naravi, koja saĉinjava lice duše i u vrlinama koje ih odraţavaju, vide se oĉigledne crte Boga koji ju je rodio. Oni koji ih poseduju podstiĉu one koji ih vide na proslavljanje Boga. Oni svoj ţivot predstavljaju podraţavanju, kao najbolji obrazac vrlina. Jer, Bog se obiĉno ne proslavlja golim reĉima, već delima pravde, koja mnogo više negoli reĉi objavljuju veliĉinu Boţiju. 224. Onaj ko u sebi pokazuje poznanje koje se ostvaruje delanjem, i delanje koje oţivljuje poznanje, pronašao je naĉin istinskog dejstva Boţijeg u nama. Onaj, pak, ko navedene crte ima razdvojene - ili je poznanje uĉinio pukom maštom, ili je delanje pretvorio u bezdušnog idola. Jer, nedelatno poznanje se niĉim ne razlikuje od maštanja, nemajući potvrdu svoje delatnosti. I opet, neosmišljena delatnost je isto što i idol, s obzirom da nema poznanje koje je oţivljava (oduševljava). 225. Zaista je nadmenost prokleta strast. Ona se sastoji iz spajanja dva zla gordosti i taštine. Gordost odriĉe Tvorca vrlina i prirode, a taština krivotvori i prirodu i samu vrlinu. Jer, gordi ništa ne ĉini po Bogu, a kod taštog ništa ne biva po prirodi. 226. Strahom spreĉavajući nepravdu, pisani zakon uĉi pravdi. Vremenom navika raĊa pravdoljubivo raspoloţenje, koje ĉini da je nastrojenje za dobro ĉvrsto. Ono, opet, ĉini da se prethodna poroĉnost zaboravlja. 227. Obrezanje u duhovnom smislu predstavlja savršeno odsecan,e sklonosti prema telesnim pohotama. 146

228. Subota je upokojenje kretanja strasti ili njihova savršena nedejstvenost. 229. Bog nije zapovedio da se poštuje subota, novi mesec i praznici sa namerom da ljudi poštuju dane kao dane. Jer, to bi znaĉilo uzakoniti sluţenje tvari više negoli Tvorcu (Rim.1,25), sa mišlju da su, navodno, dani sami po sebi prirodno dostojni poštovanja i poklonjenja. Naprotiv, kroz ustanovljenje poštovanja dana, On je simvoliĉki naredio da poštuju Njega samog. Jer, On sam jeste Subota, kao poĉinak od znoja i ţitejskih briga i od trudova na delima pravde. On sam jeste i Pasha, kao oslobodilac drţanih na gorkom poslu greha. On je i Pedesetnica, kao poĉetak i kraj svega. 230. Duhovnim ţrtvama smatramo ne samo umrtvljenje strasti, koje se kolju maĉem Duha, koji je reĉ Boţija (Ef.6,17), već i posvećivanje svih prirodnih sila Bogu, koje se ognjem blagodati Duha Bogu prinose kao svepaljenica. 231. Vlast greha ili plotsko mudrovanje se preseca blagodaću svetog krštenja, dok ga delatno povinovanje Boţanstvenim zapovestima sasvim umrtvljuje maĉem Duha, 232. Strast stomakougaĊanja je slastoljubivom pomisli, kao maĉem, obezglavila mnoge vrline. Ona semena celomudrenosti ubija neuzdrţanjem, zakonitost pravde kvari lakomošću, prirodne sveze ĉovekoljublja preseca samoljubljem. Kratko reĉeno, strast stomakougaĊanja istrebljuje sav porod vrlina. 233. Svaki revnitelj spasenja prileţe i uz dela vrline i uz svete pomisli. Jer, bez vrlina i poznanja još niko nikada nije uspeo da stekne spasenje. Delo vrline jeste privoĊenje u poredak telesnih pokreta, zdravim rasuĊivanjem kao uzdom iskusno ih zadrţavajući od neumesnih saplitanja. Delo, pak, poznanja jeste dobro promišljanje i razumno rasuĊivanje kako treba dejstvovati i potom se trud na ostvarivanju zakljuĉenog. 234. Onaj ko je umrtvio udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5), ko je ugasio svo svoje telesno mudrovanje, ko je odsekao svako saosećanje prema njemu tako da sa blaţenim apostolom Pavlom moţe da kaţe: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rim.8, 35), dolazi [u poloţaj] da je bez oca i bez majke i bez ostale rodbine, sliĉno velikom Melhisedeku (Jev.7,3). Zbog potpunog sjedinjenja sa duhom, koje se desilo kod njega, oni nemaju ĉime da zadrţavaju njegovo telo i prirodu. 235. Kraj sadašnjeg ţivota nije pravedno, kako mi se ĉini, nazivati smrću. Pre bi ga trebalo nazvati izbavljenjem od smrti, udaljenjem iz oblasti truleţnosti, osloboĊenjem od ropstva, prestankom uznemirenja, presecanjem borbe, izlaskom iz tame, odmorom od trudova, smirivanjem kljuĉanja, skrivanjem od stida, beţanjem od strasti, i uopšte - od granice svih zala. Ispravivši se kroz slobodno samoumrtvljavanje, sveti su sebe uĉinili tuĊima i strancima za ovaj svet. Hrabro se boreći sa svetom i telom i sa izdancima koji iz njih izrastaju, oni su u sebi saĉuvali neokrnjeno dostojanstvo duše, izbegavši saosećanje prema ĉulima koja poraĊaju prelest. 236. Sveti su bili blagi i ĉovekoljubivi, neţni i milosrdni, pokazujući podjednako raspoloţenje ljubavi prema celom rodu. Uz njegovu pomoć, oni su ĉitav ţivot ĉuvali najbolje od svih dobara - smirenje (tj. ĉuvarku dobara i rušiteljsku zla koje im je suprotno), ostajući neulovljivi za sva iskušenja koja nas opterećuju, kako proizvoljna (koja su od nas), tako i neproizvoljna (koja nisu od nas). Prva su oni podavljivali uzdrţanjem, a druga odbijali trpljenjem.

147

BLAŢENI AVA TALASIJE Kratko svedoĉanstvo o njemu Prepodobni otac naš Talasije je bio u punoj snazi u prvoj polovini sedmog veka. On beše prezviter i starešina jednog manastira u Libijskim pustinjama. Sa ljubavlju prema poboţnosti blaţeni ava je sjedinio staranje za duhovno prosvećenje. On se mnogo bavio izuĉavanjem Svetog Pisma. Bio je savremenik svetog Maksima Ispovednika, sa kojim je bio u duhovnom opštenju. Postoji nekoliko pisama koje je sveti Maksim njemu uputio. Njemu je posvećena i cela knjiga u kojoj sveti Maksim objašnjava teško razumljiva mesta Svetog Pisma. Sveti Maksim ga je veoma cenio: U jednom od pisama ga ĉak naziva svojim uĉiteljem. Njegova konĉina je verovatno bila oko 660. godine. Predlaţemo ĉetiri stotine izreka o ljubavi, uzdrţanju i duhovnom ţivotu, koje su prepune pouĉnosti. One su prevashodno naravstveno-asketskog sadrţaja, Ima, uostalom, i onih koje sadrţe dogmatske misli, koje je koristio sveti Damaskin u svom Izloţenju vere. Ako se redom ĉitaju poĉetna slova izreka u originalu dobiće se odreĊena misao [akrostih], koja i stoji na poĉetku svakog stoglava.

BLAŢENI AVA TALASIJE AVA TALASIJE PREZVITERU PAVLU, O LjUBAVI, UZDRŢANjU I DUHOVNOM ŢIVOTU STOSLOV PRVI ĉiji akrostih glasi:

Duhovnom bratu i ljubljenome goslodinu Pavlu, Talasije, naizgled bezmolvnik, a u stvari delatelj sujete. 1. Ljubav koja je potpuno ustremljena ka Bogu vezuje one koji vole sa Bogom i jedne sa drugima. 2. Um koji je stekao duhovnu ljubav o bliţnjem ne misli ništa što ne priliĉi ljubavi. 3. Onaj ko ustima blagosilja, a srcem poniţava pod vidom ljubavi skriva licemerje. 4. Onaj ko je stekao ljubav bez smućenja podnosi sve skorbno i neprijatno što mu priĉinjavaju neprijatelji. 5. Samo ljubav spaja tvar sa Bogom i jednu sa drugom u jednomisliju. 6. Istinsku ljubav je stekao onaj ko protiv bliţnjega ne dopušta ni podozrenje, ni [rĊavu] reĉ. 7. Ĉastan je pred Bogom i ljudima onaj ko ne preduzimaništa što bi moglo naškoditi ljubavi. 8. Nelicemernoj ljubavi je svojstvena istinita reĉ od savesti dobre (1.Tim.1,5). 9. Onaj ko bratu prenosi prekore koje su drugi izrekli,pod vidom dobronamernosti u stvari krije zavist. 10. Telesne vrline privlaĉe slavu od ljudi, a duhovne - od Boga. 148

Boga.

11. Ljubav i uzdrţavanje ĉiste dušu, dok um obasjava ĉista molitva. 12. Silan je ĉovek koji delom i znanjem odgoni zlo. 13. Onaj ko je stekao bestrašće i duhovno razumevanje, našao je blagodat kod

14. Ako hoćeš da se izbaviš od strasnih pomisli, stekni uzdrţanje i ljubav prema bliţnjem. 15. Saĉuvaj se od neuzdrţanja i mrţnje, pa nećeš nailaziti na prepreke za vreme molitve. 16. Kao što se u gnojnoj jami ne mogu naći aromati (mirisi), tako se ni u duši koja pati od zlopamćenja ne moţe naći miomiris ljubavi. 17. Smelo obuzdavaj gnev i pohotu, pa ćeš se uskoro izbaviti od rĊavih pomisli. 18. Taština se istrebljuje skrivanjem dobrih dela, a gordost se progoni ukoliko nikoga ne poniţavamo. 19. Taštini su svojstveni licemerje i laţ, a gordosti - samomnjenje i zavist. 20. Vlastelin je onaj ko ima vlast nad sobom, tj. ko je dušu i telo potĉinio slovesnosti. 21. Iskrenost prijatelja se poznaje u iskušenju, tj. ukoliko uĉestvuje u našoj nevolji. 22. Zatvori ĉula posredstvom bezmolvnog usamljivanja i podvrgavaj strogom sudu pomisli koje se raĊaju u srcu. 23. Pomisli koje se odnose na bolne uvrede susreći bez zlopamćenja, dok se prema slastoljubivim odnosi neprijateljski. 24. Bezmolvno usamljivanje, molitva, ljubav i uzdrţanje jesu ĉetvoropreg koji um uznosi na nebesa. 25. Iznuri svoje telo pošćenjem i bdenjem, pa ćeš prognati muĉnu slastoljubivu pomisao. 26. Neĉiste pomisli nestaju od straha Boţijeg kao što se topi vosak pred licem ognja (Ps.67,3). 27. Za razumnu dušu je veliko zlo kad dugo prebiva u sramnoj strasti. 28. Strpljivo podnosi udarce ţalosnih i poraznih sluĉajnosti. Njima Boţiji promisao hoće da te oĉisti. 29. Napustivši imovinu i odrekavši se sveta, odrekni se, na kraju, i zlih pomisli. 30. Umu priliĉi da se uvek pouĉava u Reĉima Boţijim. 31. Boţije je delo da upravlja vaseljenom, a dušino - da upravlja telom. 32. Sa kakvom nadom ćemo sresti Hrista sve do sada robujemo telesnim uţivanjima? 33. Patnja i tuga (bilo da su dobrovoljni, bilo da ih šalje promisao) izgone uţivanje. 34. Srebroljublje je hrana strasti, budući da podrţava i Ċubri sveobuhvatno samoljubivo uţivanje. 35. Neuspelost uţivanja raĊa tugu, a uţivanje je povezano sa svakom strašću. 36. Bog će ti meriti merom koju ti upotrebljavaš prema svom telu (Mt.7,2). 37. Boţanski sudovi su nagrada za dela koja su uĉinjena posredstvom tela. 38. Vrlina i poznanje raĊaju besmrtnost. Njihov nedostatak je majka smrti. 149

39. Tuga po Bogu uklanja uţivanje, a uklanjanje uţivanja jeste vaskrsenje duše. 40. Bestrašće je nepokretnost duše na zlo. Ono se ne moţe steći bez blagodati Hristove. 41. Hristos je Spasitelj duše i tela. Onaj ko ide Njegovim stopama oslobaĊa se svakog zla. 42. Ukoliko ţeliš da obreteš spasenje, odrekni se uţivanja i usvoj uzdrţanje, ljubav i molitvu. 43. Bestrašću je svojstveno istinsko rasuĊivanje, kojim se sve ĉini sa pravom merom. 44. Gospod naš i Bog jeste Isus Hristos. Um koji ide za Njim neće ostati u tami. 45. Saberi svoj um i prati pomisli. Ako naĊeš da su neke strasne, postaraj se da ih savladaš. 46. Postoje tri izvora iz kojih dolaze pomisli: ĉula, sećanje i izobilje sokova u telu. Najupornije su one koje dolaze iz sećanja. 47. Onaj kome je darovana mudrost poznaje smisao bestelesnih, te zna kakav je poĉetak i kraj sveta. 48. Nemoj biti lenj u delu koje ti priliĉi, te će se prosvetiti tvoj um. Jer, takvima je obećano: Daću ti blago tajno i bogatstvo sakriveno (Is.45,3) 49. Onaj ko se oslobodio strasti dobio je blagodat od Boga.Onaj ko je udostojen poznanja stekao je veliku milost. 50. Um koji se oslobodio od strasti postaje svetlovidan, budući da se neprestano obasjava sagledavanjem svega postojećeg. 51. Svetlost duše je poznanje. Lišen nje, nerazumni koraĉa u tami. 52. Nerazumni provodi ţivot u tami, obuhvaćen mrakom neznanja. 53. Onaj ko voli Isusa, izbaviće se od zla. Onaj ko ga sledi, videće istinsku svetlost. 54. Oslobodivši se strasti, um vidi istanĉane pomisli ikada je telo u budnom stanju i kada se pogruţava u san. 55. Dostigavši viši stepen ĉistote, um se oseća pritešnjen tvorevinom i ţeli da bude daleko od svega stvorenog, 56. Blaţen onaj ko je dostigao bezgraniĉnu bezgraniĉnost. Nju moţe da dostigne samo onaj ko je prešao sve ograniĉeno. 57. Onaj ko poštuje Boga ispituje Njegove reĉi, a onaj koga istinski ljubi pronalazi [njihov smisao]. 58. Um koji se ispravno kreće nalazi istinu. Onaj ko je pokretan bilo kakvom strašću neće je videti. 59. Bog je nesaznatljiv u svojoj suštini i neizmeriv u svojoj veliĉini. 60. Biću koje nema ni poĉetak ni kraj ne moţemo opredeliti ni prirodu. 61. Spasenje svake tvari jeste sveblagi promisao njenog Sazdatelja. 62. Gospod po svom milosrĊu podrţava sve koji padaju i podiţe sve koji su nagnuti. 63. Hristos je Sudija ţivih i mrtvih i pravedno uzvraća za svako delo (Dap. 10,42; Ps.61,13). 150

64. Ukoliko hoćeš da zapovedaš svojoj duši i telu, postaraj se da najpre ukloniš uzroke strasti. 65. Spoj duševne sile sa vrlinama, te će se svako strasno stremljenje od njih odvezati. 66. Stremljenja pohote obuzdavaj uzdrţanjem, a stremljenja gneva - duhovnom ljubavlju. 67. Bezmolvno usamljivanje i molitva su najjaĉa oruĊa vrline. Ĉisteći um, oni ga ĉine prozorljivim. 68. Koristan je samo duhovan razgovor. Svakom drugom treba pretpostaviti ćutanje. 69. Od pet vrsta razgovora, tri upraţnjavaj, u ĉetvrtoj nemoj uĉestvovati, a od pete se uzdrţi. 70. Bezmolvije voli onaj ko je slobodan od pristrašća prema bilo ĉemu svetskom. Sve ljude voli onaj ko ne voli ništa ljudsko. 71. Uĉitelj istine je savest. Onaj ko je sluša izbegava saplitanje. 72. Savest ne okrivljuje samo one koji su dostigli vrhunac vrline i one koji su pali do samog dna zla. 73. Savršeno bestrašće raĊa ĉiste pomisli. Savršeno poznanje nas, pak, postavlja pred lice Nedostiţnog. 74. Ţalošću koja se ne moţe pohvaliti ţalosti se onaj ko nije uspeo da postigne uţivanje. Onaj, pak, ko ga je prezreo prebiva izvan svake ţalosti. 75. Tuga je, uopšte, nedostatak uţivanja - bilo po Bogu,bilo po svetu. 76. Carstvo Boţije su dobrota i mudrost. Onaj ko ih je stekao ţivi na nebesima. 77. Okajan je ĉovek koji duši pretpostavlja telo, a Bogu - svet. 78. Podjednaku ljubav prema svima stekao je onaj ko ne zavidi onima koji uspevaju u dobru i ţali one koji su nemarni za njega. 79. Upravljanje [drugima] uistinu priliĉi onome ko je kao zakon duši i telu postavio zahteve vrline. 80. Dobri duhovni trgovac je onaj ko se radi budućeg podjednako odrekao i od uteha i od ţalosti ovog ţivota. 81. Dušu krepe ljubav i uzdrţanje, a um - ĉista molitva i duhovno sagledavanje. 82. Slušajući korisno slovo, nemoj suditi onoga ko govorikako se ne bi lišio dušekorisne pouke. 83. Zlo srce pomišlja zlo. Krivim tumaĉenjem postupaka bliţnjega ono i njegovih dobre strane pretvara u loše. 84. Nemoj verovati pomisli koja osuĊuje bliţnjega, budući da onaj ko ima zlu riznicu pomišlja zlo. 85. Dobro srce iz sebe iznosi dobre pomisli. Jer, njegove pomisli su saobrazne sa njegovom riznicom. 86. Pazi na svoje pomisli i beţi od zla kako ti se um nebi pomraĉio i kako ne bi stao da gleda na stvari na izopaĉen naĉin. 87. Razmišljaj o Judejcima i ĉuvaj se od njihovih dela. Budući oslepljeni zavišću, oni su Gospoda i Boga hulno nazivali Veelzevulom. 151

88. Zla podozrivost pomraĉuje razum i ĉini da ispravno vidi kao naopako. 89. Blizu svih vrlina izvire i zloba. Stoga lukavi ljudi imaju sklonost da vrline tumaĉe kao zloću. 90. Ukoliko um dugo ostaje u stanju uţivanja ili tuge, brzo će upasti u strast uninija. 91. Ĉista savest oduševljava dušu, a neĉista savest je baca na dno ada. 92. Pokrenuvši se, strasti progone taštinu. Kada, pak, budu prognane, ona se ponovo vraća. 93. Ukoliko hoćeš da se izbaviš od svih strasti zajedno, usvoji uzdrţanje, ljubav i molitvu. 94. Um koji molitveno prebiva u Bogu ĉak i stradalni [deo]duše oslobaĊa od strasti. 95. Davši postojanje tvarima, Bog ih svojim promislom obuhvata sve zajedno. 96. Iako Vladika svega, On je blagoizvoleo da postane sluga, pokazavši najviši stepen svog promisla o tvorevini (Fil.2,7). 97. Nepromenjivo se ovaplotivši, Bog Slovo se telom sjedinio sa celokupnom tvorevinom. 98. Divno je ĉudo na nebu i na zemlji [ĉinjenica] da je Bog na zemlji i ĉovek na nebu. 99. [Cilj tog dogaĊaja] jeste sjedinjenje ĉoveka sa anĊelima i ujedno darivanje oboţenja celokupnoj tvorevini. 100. Osvećenje i oboţenje anĊela i ljudi jeste poznanje Svete i Jedinosušne Trojice. 101. Oproštaj grehova jeste osloboĊenje od strasti. Onaj ko ih se uz blagodat nije izbavio, još nije dobio oproštaj.

STOSLOV DRUGI ĉiji akrostih glasi:

Moli se za mene, brate najĉasniji, budući da po delima mog proizvoljenja oĉekujem velike nevolje, duševne ţalosti i telesne skorbi. 1. Ţeliš li da se odjednom oslobodiš strasti? Odreci se majke svih strasti samoljublja. 2. Zdravlje duše je bestrašće i poznanje. Njih ne moţe da stekne onaj ko je porobljen telesnim uţivanjima. 3. Uzdrţanje sa trpljenjem i ljubav sa velikodušnošću iskorenjuju i telesno i duševno slastoljublje. 4. Uzrok duševne zloće jeste samoljublje. Samoljublje, pak, jeste teloljublje (ili samosaţaljenje). 5. Osobina slovesne sile jeste potĉinjavanje [sebe] slovesnosti, i potĉinjavanje i porobljavanje [sebi] tela. 6. Sramno je da se slovesno potĉinjava beslovesnome, i da se misli iskljuĉivo o podmirivanju bestidnih pohota. 152

7. Lukavo delo slovesne duše jeste da ostavi svog Tvorca i da oboţava telo. 8. Tebi je zapoveĊeno da ti telo bude sluga, a ne da se protivprirodno staviš u ropstvo njegovim uţivanjima. 9. Rastrgni veze prijateljstva sa telom i [tom] sluzi nemoj davati ništa osim krajnje nuţnog. 10. Zatvori ĉula u tvrĊavu bezmolvne usamljenosti, kako um ne bi nagovarala na pohote koje su im svojstvene. 11. Najjaĉa oruţja onoga ko trpeljivo bezmolvstvuje jesu uzdrţavanje, ljubav, molitva i ĉitanje. 12. Um ne prestaje da kruţi oko uţivanja sve dok se, potĉinivši plot, ne preda sagledavanju. 13. Podvizavamo se u ispunjavanju zapovesti kako bismo se oslobodili od strasti. Podvizavajmo se i u ĉuvanju Boţanskih dogmata kako bismo se udostojili poznanja. 14. Besmrtnost duše dolazi od bestrašća i poznanja. Nju ne moţe da stekne onaj ko je porobljen uţivanjima. 15. Potĉinjavaj sebi telo, uklanjajući njegove slastoljubive [ţelje], pa ćeš se izbaviti teškog ropstva. 16. Ti si sazdan kao slobodan i prizvan na slobodu. Stoga nemoj dozvoliti da robuješ neĉistim prilozima. 17. Tugom i uţivanjima, ţeljama i bojaznima demoni privezuju dušu za ĉulnost. 18. Strah Boţiji spreĉava pohotu, a tuga po Bogu odgoni slastoljublje. 19. Ţelja za mudrošću prezire bojazni, a sladost poznanja progoni tugu. 20. Sveto Pismo sadrţi ĉetiri (stvari): zapovesti, dogmate, opomene i obećanja. 21. Pohotu zaustavljaju uzdrţanje i trud, a iskorenjuju je - bezmolvno usamljivanje i Boţanstvena ljubav. 22. Nemoj ranjavati brata zagonetnim podozrivim reĉima,s obzirom da ih ni sam nećeš podneti ukoliko ti se upute. 23. Velikodušnost i nezlobivost zaustavljaju gnev, a ljubav i samilost ga uništavaju. 24. Onaj kome je dano poznanje poseduje umnu svetlost. Onaj, pak, ko je obešĉasti, videće tamu. 25. Ispunjavanje zapovesti raĊa bestrašće, a bestrašće duše ĉuva poznanje. 26. Ĉulno sagledavanje prevedi na umno, pa ćeš ĉulo uzdići iznad ĉulnog. 27. Ĉulna [tj. vidljiva] ţena oznaĉava delatnu dušu. Sjedinivši se sa njom, um raĊa vrlinu. 28. Izuĉavanje Reĉi Boţijih pouĉava poznanju Boţijem onoga ko ga istinski, revnosno i poboţno traţi. 29. Što je svetlost za one koji gledaju i za ono što gledaju, to je Bog za one koji misle i za predmet mišljenja. 30. Ĉulni nebeski svod oznaĉava svod vere na kome, sliĉno[nebeskim] svetilima, sijaju svi sveti. 31. Jerusalim je nadnebesno poznanje bestelesnih. U njemu se sagledava viĊenje mira. 153

32. Nemoj biti nemaran prema delanju. Inaĉe će se umanjiti i poznanje. Jer, tada ćeš se, usled gladi koja nastupi, spustiti u Egipat (Post.26,1-2). 33. Duhovna sloboda je osloboĊenost od strasti. Nju niko ne dostiţe bez milosti Hristove. 34. Obećana zemlja jeste Carstvo nebesko. Mi ga postajemo dostojni kroz bestrašće i poznanje. 35. Misleni Egipat je mrak strasti, u koji se niko ne spušta ukoliko najpre ne postrada od gladi. 36. Ispunjavaj uho svoje duhovnim reĉima, te ćeš svoj um udaljiti od neĉistih pomisli. 37. Po prirodi je blag i mudar samo Bog. I um koji se postara moţe po priĉešću biti sliĉan. 38. Sputavaj stomak, san, gnev i jezik, te se neće o kamen spotaći noga tvoja (Ps.90,12). 39. Staraj se da podjednako zavoliš svakog ĉoveka, te ćeš odjednom prognati sve strasti. 40. ViĊenje ĉulnog zajedniĉko je umu i ĉulu. Poznanje, pak, mislenog svojstveno je samo umu. 41. Um ne moţe da poĉne da se bavi mislenim [stvarima] ukoliko najpre ne preseĉe sklonost ka ĉulima i ĉulnome. 42. Ĉulo je prirodno pristrasno vezano za ĉulnost. Rasejavajući se njime, ono rasejava i um. 43. Predaj ĉulo u sluţbu umu i nemoj mu davati vremena da ga rasejava. 44. Kada se desi da um skrene paţnju na ĉulne [stvari], preduhitri njegovo rasejavanje ĉulima time što ćeš ga uzdići ka umom razumevanju predmeta. 45. Znak da se um bavi mislenim [stvarima] jeste prezir prema svemu što laska ĉulima. 46. Stremeći mislenom sagledavanju, um ima neodstupnu sladost. 47. Um koji se obogatio poznanjem Jedinoga, svakako će sebi potĉiniti ĉula. 48. Nemoj dozvoljavati svome umu da kruţi oko ĉulnih [stvari], kako se ne bi nakupio i uţivanja i tuge koji su im svojstveni. 49. Kod onih ĉiji je um uvek zauzet Boţanstvenim predmetima, i stradalni [tj. ţelateljni i razdraţajni] deo duše postaje boţanstveno oruţje. 50. Um ne moţe da se ispuni poznanjem ukoliko se pre toga stradalni [tj. ţelateljni i razdraţajni] deo duše ne ukrasi vrlinama koje su mu svojstvene. 51. Um postaje stran svetu kada savršeno odbaci vezu sa ĉulnim. 52. Osnovna osobina slovesnog dela duše treba da bude stalna zauzetost poznavanjem Boga, a stradalnog [tj. ţelateljnog i razdraţajnog] dela - ljubav i uzdrţanje. 53. Um ne moţe uvek biti zauzet neĉim ĉulnim ukoliko za njega nije vezan strašću. 54. Savršen je um koji je ispunjen poznanjem. Duša je, pak,savršena ukoliko se uĉvrstila u vrlini. 55. Sklonost uma ka ĉulnome ĉini da postaje rob telesnih uţivanja. 154

56. Um napušta mesto poznanja kada se stradalni [tj. ţelateljni i razdraţajni] deo duše udalji od svojih vrlina. 57. Mi smo primili vlast da budemo ĉeda Boţija (Jn.1,12). MeĊutim, to ne moţemo postati ukoliko sa sebe ne svuĉemo strasti. 58. Neka niko ne misli da je na delu postao ĉedo Boţije ukoliko u sebi nije stekao boţanstvene crte. 59. Upodobljavanje dobroj ili zloj naravi ĉini nas sinovima Boga ili satane. 60. Mudar ĉovek je onaj ko pazi na sebe i ţuri da se oĉisti od svake prljavštine. 61. Okorela duša ne oseća ĉak ni kad je biĉuju. Ona ni prema dobrotvoru svome nema saosećanja. 62. Onaj ko je obuĉen u neĉisto ruho biva izbaĉen sa svadbe Boţije i postaje zajedniĉar tame najkrajnje (Mt.22,12-13). 63. Onaj ko se boji Boga stara se za svoju dušu i izbegava zlo društvo. 64. Ne moţe primiti milost Boţiju onaj-ko ga je napustio da bi sluţio uţivanjima. 65. Reĉ Isusa Hrista je da niko ne moţe dva gospodara sluţiti (Mt.6,24), bez obzira što mi moţda i nećemo da joj verujemo. 66. Duša koja se oskrnavila od strasti postaje gruba. Bez paljenja i odsecanja ona neće biti sposobna za veru. 67. Ogrubelima su potrebne strašne muke, s obzirom da bez jakih bolova ne mogu smekšati. 68. Razuman ĉovek brine o svojoj duši i posredstvom dobrovoljnih muka izbegava nevoljne muke. 69. Briga o duši jesu zlopaćenje (podvizi samoumrtvljavanja) i smirenje, radi kojih Bog oprašta sve grehe. 70. Pohota i gnev umnoţavaju grehe, dok ih uzdrţanje i smirenje brišu. 71. Tuga po Bogu srce ĉini skrušenim. Nju poraĊa strah od adskih muka. 72. Tuga po Bogu ĉisti srce i udaljava ga od neĉistih uţivanja. 73. Trpljenje je trudoljubivost duše. Ukoliko postoji trudoljubivost, nestaje slastoljubivost. 74. Svaki greh se ĉini radi uţivanja. Svako praštanje biva zbog zlopaćenja i tuge. 75. Promislom Boţijim se neproizvoljnim bolovima podvrgava onaj ko ne namerava da se pokaje i podvrgne proizvoljnim bolovima. 76. Hristos je Spasitelj celog sveta. On je ljudima darovao pokajanje na spasenje (Mt. 4,17). 77. Pokajanje raĊa ispunjavanje zapovesti, a ispunjavanje zapovesti ĉisti dušu. 78. Oĉišćenje duše je osloboĊenje od strasti. OsloboĊenje od strasti, pak, raĊa ljubav [prema Bogu]. 79. Ĉista duša voli Boga. Ĉist je i um koji se oslobodio neznanja. 80. Za zapovesti Boţije se podvizavaj ĉak do smrti. Jer, oĉistivši se kroz njih, ti ćeš ući u ţivot. 81. Koristi se telom kao slugom zapovesti, pazeći da je,po mogućnosti, neslastoljubivo i bez bolesti. 155

82. Pobuna tela se dešava zbog nemara u molitvi, uzdrţanju u hrani i dobrom bezmolviju. 83. Dobro bezmolvije raĊa dobra ĉeda - ljubav, uzdrţanje i ĉistu molitvu. 84. Ĉitanje i molitva ĉiste um, a ljubav i uzdrţanje ĉiste stradalni [tj. ţelateljni i razdraţajni] deo Duše. 85. Drţi se uvek istog uzdrţanja kako kroz neravnomernost ne bi upao u ono što mu je suprotno. 86. Odredivši sebi pravilo, nemoj potom biti neveran.Jer, onaj ko ga krivo tumaĉi [izbegavajući da ga sprovodi], sam sebe vara. 87. Strasne duše su misleni zapadi. Jer, u njima je već zašlo Sunce pravde. 88. Sin Boţiji je onaj ko se Bogu upodobio u blagosti,mudrosti, sili i pravdi. 89. Bolest duše je zla sklonost. Njena smrt, pak, jeste greh koji se izvrši na delu (Rim. 5,12). 90. Misleno nesticanje je savršeno bestrašće. U njemu se um udaljava od svega što je ovdašnje. 91. Poštuj sve što je vezano za duševnu vrlinu: time se donosi plod pravde. 92. Sagledavanje mislenih [stvari] jeste, kako kaţu, bestelesno, s obzirom da je potpuno strano veštastvu i svakom obliku. 93. Ĉetiri sastojka se sastoje iz veštastva i oblika. Iz njih se sastoje i tela koja su iz njih sastavljena. 94. Slovo koje je iz ĉovekoljublja postalo telo (Jn. 1,14) nije izmenilo ono što je bilo, niti promenilo ono što je postalo. 95. Za jednog Hrista govorimo da se [sastoji] iz Boţanstva i ĉoveštva i da je u Boţanstvu i u ĉoveštvu, te da je iz dve prirode i u dvema prirodama. 96. Jednu Ipostas ispovedamo u Hristu, nerazdeljivo sjedinjenu iz dve prirode. 97. U Hristu slavimo jedinstveno i nerazdeljivo Lice i ispovedamo nesliveno sjedinjenje dveju priroda. 98. Poklanjamo se jedinstvenoj triipostasnoj suštini Boţanstva i ispovedamo jednosušnu Svetu Trojicu. 99. Tri Ipostasi imaju [tri] osobenosti: Oĉinstvo, Sinovstvo, ProishoĊenje. Zajedniĉki su im, pak: suština, priroda, Boţanstvo i blagost.

STOSLOV TREĆI ĉiji akrostih glasi:

Zlom ne treba smatrati ono što opterećuje plot, a ĉisti dušu, nego ono što ranjava savest, a naslaĊuje telo. 1. O Onome ko je po prirodi dobar, dobro umuj, i o svakom ĉoveku pomišljaj dobro. 2. Na Dan suda ćemo dati odgovor pred Bogom za reĉi, dela i pomisli. 3. Naviknutost na vrlinu ili zlo nagoni nas da govorimo i ĉinimo dobro ili zlo. 156

4. Um koji je zahvaćen strastima pomišlja nepriliĉnosti: njegove misli se otkrivaju u reĉima i delima. 5. Zloj misli prethodi strast, uzrok strasti su ĉula, a uzrok njihovog rĊavog korišćenja jeste, oĉigledno, um. 6. Zatvaraj ĉula, bori se protiv pomisli i oruţjem zapovesti uništavaj svoje strasti. 7. Staro zlo zahteva dugotrajan podvig. Jer, ukorenjena navika se ne pomera brzo sa svog mesta. 8. Trajan podvig uzdrţanja i ljubavi, trpljenja i bezmolvija uništava [strast] koja se nalazi u nama. 9. Ĉešće pokreći um na molitvu, pa ćeš rasterati pomisli koje se vrzmaju oko srca. 10. Podviţništvo zahteva trpljenje i hrabrost. Jer, slastoljublje se moţe prognati jedino dugotrajnim zlopaćenjem. 11. Napore podviţništva lakše ćeš ispuniti ukoliko sve budeš radio sa merom i po pravilu. 12. Drţi uvek istu meru u podvizima i bez velike nuţde ne narušavaj ustanovljeno pravilo. 13. Ljubav i uzdrţanje ĉiste pomisli, a sagledavanje i molitva obaraju svaku oholost koja ustaje (2.Kor.10,5). 14. Ĉista savest je delo podviţniĉkih napora, tj. posta, bdenja, trpljenja, velikodušnosti. 15. Onaj ko blagodušno trpi udare nevoljnih iskušenja postaje smirenouman, iskusan i krepak u nadi. 16. Trpljenje se duševna ţelja za naporima. Ono se sastoji u prihvatanju proizvoljnih napora i nevoljnih iskušenja. 17. Podnošenje nevolja rastapa zlo, a trpljenje do kraja ga potpuno iskorenjuje. 18. Napori ĉine da osećanja zlopate, a tuga koje se usled njih raĊa izgoni slastoljubivost. 19. Postoje ĉetiri osnovne strasti koje premudri promisao koristi jednu protiv druge. 20. Slastoljublje se uništava dolaskom tuge, a strah od adskih muka ĉini da vene pohota. 21. Blagorazumni um uĉi veţba svoju dušu, a telo navikava na svaki podvig. 22. Revnuj da monahom pokaţeš ne samo svog spoljašnjeg, nego i unutrašnjeg ĉoveka. To ćeš [postići] kroz oĉišćenje obojice od strasti. 23. Prvo odricanje jeste oslobaĊanje od stvari [tj. imovine], a drugo i treće oslobaĊanje od strasti i neznanja. 24. Onaj ko ţeli, lako će se oslobaĊa stvari. MeĊutim, neophodan je veliki trud da bismo se oslobodili misli o njima. 25. Onaj ko je obuzdao pohotu, izaći će na kraj i sa gnevom. Jer, u njoj je uzrok gnevnog razdraţenja. 26. Šta, dakle? Jesmo li se oĉistili od strasnih pomisli i jesmo li okusili ĉistu i neveštastvenu molitvu? 27. Um je veliki ukoliko se oslobodio od strasti, ukoliko se uklonio od svega postojećeg i ukoliko prebiva u Bogu. 157

28. Onaj ko napreduje mudruje o tri [stvari]: o zapovestima, o dogmatima i o veri u Svetu Trojicu. 29. Um koji se oslobodio od strasti kreće se u istanĉanim pomislima, u sagledavanju bića i u samoj svetlosti. 30. U našim dušama se kriju najgore strasti. One se projavljuju kada se izobliĉe njihova dela. 31. Dešava se da je um ponekad neuznemiren usled sticanja izvesnog stepena bestrašća. Ipak, on ostaje neiskusan, usled odsustva stvari [delatnog upraţnjavanja]. 32. Strasti se pokreću pod dejstvom tri [stvari]: od sećanja [na predmete sa kojima su vezane], od sastava [telesnih sokova] i [delovanjem] ĉula, kao što je reĉeno. 33. Um koji zatvori ĉula i uravnoteţi telesni sastav ima samo jednu borbu, tj. protiv sećanja. 34. Pokreti strasti dolaze kroz ĉula ukoliko nema uzdrţanja i duhovne ljubavi. 35. Umereni post, bdenje i pevanje Psalama uravnoteţuju telesni sastav. 36. Tri stvari oĉigledno kvare dobar sastav tela: odsustvo reda u uzimanju hrane, promena vazduha i napad demona. 37. Strasna sećanja slabe od molitve, ĉitanja, uzdrţanja i ljubavi. 38. Najpre ĉula zatvori bezmolvijem, a potom se protiv sećanja bori oruţjem vrlina. 39. Zlo razuma je zloupotrebljavanje pojmova, a delatni greh jeste zloupotrebljavanje stvari. 40. Zloupotreba pomisli i stvari je njihovo neĉastivo i nepravedno korišćenje. 41. Nepriliĉne strasti su lanci kojima se um vezuje za ĉulne stvari. 42. Savršeno bestrašće ima onaj ko nije strasno vezan niti za stvari, ni za sećanja na njih. 43. Dobra duša ĉini dobro bliţnjemu. Ukoliko naiĊe na nezahvalnost, ona se pokazuje velikodušnom, te strpljivo podnosi ĉak i stradanje od [onoga kome ĉini dobro]. 44. Zle pomisli su pravo zlo. Onaj ko ih se nije odrekao,neće se nauĉiti poznanju. 45. Onaj ko sluša Hrista hodi u svetlosti, a onaj ko ga podraţava stiĉe ispravljenje. 46. Zlopamćenje je guba duše. Ono nastaje ili usled bešĉašća, ili štete, ili pomisli podozrenja. 47. Gospod oslepljuje um zavidljivca stoga što se nepravedno ţalosti zbog dobra bliţnjega. 48. Duša sklona kleveti ima trorezni jezik, budući da ranjava i sebe, i onoga ko sluša, a ponekad i oklevetanoga. 49. Nezlopamtiv je onaj ko se iskreno moli za nanosi oca uvrede. Od zlopamćenja se, pak, izbavlja onaj ko ne štedi darove svome neprijatelju. 50. Mrţnja prema bliţnjemu jeste smrt za dušu. Eto šta ima i šta sebi priĉinjava duša klevetnika. 51. Uninije dolazi od nemara duše. Nemarna je, pak, duša koja je bolesna slastoljubljem. 52. Onaj ko voli Isusa odaje se naporima. Postojanost u njima izgoni uninije. 53. Duša jaĉa u podviţniĉkim naporima. Ĉineći sve sa merom, ona progoni uninije. 158

54. Onaj ko je zagospodario nad stomakom isušuje pohotu. Njego i um ne robuje bludnim pomislima. 55. Um uzdrţljivoga jeste hram Svetoga Duha, a um stomakougodnika - stanište gavranova. 56. Prejedanje raĊa pohotu za raznim jelima, a glad i prost hleb ĉini slatkim. 57. Od zavisti se izbavlja onaj ko se u sebi raduje sa onim kome zavide. Druge, pak, izbavlja od zavisti onaj ko skriva ono zbog ĉega mu se moţe zavideti. 58. Udaljavaj se od onoga ko ţivi nemarno, makar ga mnogi smatrali velikim. 59. Neka ti trudoljubiv ĉovek bude prijatelj, te ćeš sebi naći zaštitu. 60. Nemarni je sebe prodao mnogim gospodarima. On ţivi kako ga oni vode. 61. Nemarnost se u vreme mira prema tebi odnosi kao prijatelj, a za vreme iskušenja ustaje na tebe kao neprijatelj. 62. Pre nego što se podignu strasti, ona je spremna da za tebe poloţi dušu svoju. Kada, pak, navale strasti, ono ti uzima dušu. 63. Zapuštena zemlja zarasta u trnje, a nemarna duša se puni neĉistim strastima. 64. Blagorazumni um obuzdava svoju dušu, iznuruje telo i potĉinjava strasti. 65. Vidljivi pokreti ukazuju na unutrašnje. kao što plodovi obelodanjuju nepoznato drvo. 66. Reĉi i dela izobliĉuju licemera. Oni obnaruţavaju i skrivenog laţnog proroka. 67. Beslovesni um ne vaspitava svoju dušu: on je udaljava od ljubavi i uzdrţanja. 68. Uzrok nepriliĉnih pojmova jeste loša narav, podrţavana gordošću i nadmenošću. 69. Navedenome su još svojstveni licemerje i zloća, kao i podlost, podsmešljivost i najrĊavija laţ. 70. Takvi ljudi robuju i zavisti, drskosti, gnevu, tuzi i zlopamćenju. 71. Takav je put onih koji ţive u nemarnosti i takve se riznice kriju u meni. 72. Zlopaćenje i smirenje spasavaju dušu i oslobaĊaju je od pomenutih strasti. 73. Znak razumnog uma jeste korisna beseda, a znak dobre duše - vrlinsko delo. 74. Prosvećen um iznosi mudre reĉi, a ĉista duša u sebi uzgaja boţanstvene pomisli. 75. Pomisli revnitelja se pouĉavaju u premudrosti: njegove reĉi prosvećuju slušaoce. 76. Duša u koju su zaloţene vrline uzgaja blage pomisli. Duša, pak, u koju su zaloţene zle sklonosti raĊa nepriliĉne pomisli. 77. Strasna duša je radionica zlih pomisli i iz svoje riznice iznosi zlo (Mt.12,35). 78Dobra riznica je vrlinska navika i dobar um iz nje iznosi blaga. 79. Um koji je pokretan Boţanskom ljubavlju uzgaja dobre misli o Bogu. Onaj pak, koji je pokretan samoljubljem raĊa sve suprotno. 80. Um koji je pokretan ljubavlju prema bliţnjem, neprestano o njemu misli dobro (1.Kor.13,5). Onaj pak, koji je pokretan suprotnim, uvek u njemu pretpostavlja nešto loše. 81. Vrline su uzrok dobrih pomisli, uzrok vrlina su zapovesti, a uzrok njihovog ispunjavanja jeste proizvoljenje. 159

82. Vrline i poroci, koji postoje u duši ili koji je napuštaju izazivaju dobro ili loše raspoloţenje, pokrećući je na pomisli koje su suprotne jedne drugima. 83. Uzrok zlih pomisli jesu strasti, uzrok strasti jeste neposlušnost zapovestima, uzrok neposlušnosti jeste prelest ĉula, a prelesti - nepaţnja uma na delu ĉuvanja ĉula. 84. Kod onih koji napreduju dobra raspoloţenja još uvek mogu da budu smenjena suprotnim. Kod savršenih, pak, ta raspoloţenja su nepromenjiva. 85. Snaga duše se sastoji u neizmenjivoj vrlinskoj navici. Onaj ko ju je stekao je govorio: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rim.8,35). 86. Prethodnik svih strasti jeste samoljublje. Nakon svih dolazi gordost. 87. Tri glavne pohotne pomisli imaju svoj izvor u strasti samoljublja. 88. Te tri pomisli jesu: stomakougaĊanje, taština i srebroljublje. Iz njih izlaze sve ostale strasne pomisli, premda ne sve zajedno. 89. StomakougaĊanju sleduje blud, a taštini - gordost. Ostale idu za njima trima. 90. Za svim trima, dakle, idu: tuga, gnev, zlopamćenje, zavist, uninije i ostale... MOLITVA 91. Vladiko svih, Hriste, izbavi nas i od pogubnih strasti i od pomisli koje raĊaju. 92. Tebe radi smo sazdani, da u tebi budemo blaţeni, nastanivši se u raj koji si zasadio. 93. Sadašnje bešĉašće smo sami navukli na sebe, blaţenoj sladosti pretpostavivši pogubnu. 94. Stoga smo sami u sebi primili kaznu, umesto veĉnog ţivota nasledivši smrt. 95. Kao što si uvek gledao na nas, Vladiko, i do kraja [milostivo] gledaj na nas. Kao što si blagovoleo da se ovaplotiš nas radi, tako nas i spasi sve. 96. Jer, ti si došao da spaseš nas propale. Nemoj nas odvajati od udela onih koji su se spasli. 97. Vaskrsni duše i spasi tela, ĉisteći nas od svake skverni. 98. Raskini lance strasti koji nas sputavaju, kao što si rasterao vojske neĉistih demona. 99. I izbavi nas njihove tiranije, kako bismo posluţili tebi jedinome, Svetlosti veĉnoj. 100. Tada ćemo, po vaskrsenju iz mrtvih, sa anĊelima ĉiniti jedinstven blaţeni i veĉno nerazrušivi hor.

160

STOSLOV ĈETVRTI ĉiji akrostih glasi:

Nego, moli se usrdno Bogu našem da se izbavimo kako od pravog, tako i od umišljenog zla. 1. Onaj ko je svoj um izbavio od ljubljenja i milovanja tela, Ţivotvornim Duhom je umrtvio dela telesna (Rim.8,13). 2. Nemoj misliti da ćeš se osloboditi od sklonosti ka telesnom ukoliko se tvoj um još bavi onim što je svoj^veno telu. 3. Telu su svojstvena ĉula i sve što je ĉulno. I duši su svojstveni um i ono što je misleno. 4. Odvoji svoju dušu od ĉula i ĉulnoga, pa će tvoj um poĉeti da prebiva u Bogu, te da se bavi duhovnim predmetima. 5. Bogu su srodna umna bića, koja se samo umom spoznaju.Ĉula i sve ĉulne stvari su, pak, stvoreni da sluţe umu. 6. Neka ti ĉula i ĉulne stvari sluţe za duhovno sagledavanje, a ne za zadovoljavanje telesnih pohota. 7. NareĊeno ti je da umrtviš dela telesna kako bi kroz naporne podvige vaskrsao svoju dušu umrtvljenu telesnim uţivanjima. 8. Neka Bog bude tvoj gospodar, a ti gospodari nad ĉulima. Budući dobar, nemoj davati da nad tobom vlada ono što je gore od tebe. 9. Bog je veĉan, beskrajan i neograniĉen. On je onima koji ga slušaju obećao veĉna, beskrajna i neiskaziva blaga. 10. Umu je svojstveno da prebiva u Bogu i da umuje o Njemu, o Njegovom promislu i o Njegovom Strašnom sudu. 11. Ti imaš vlast da izabereš jedno ili drugo. Budi nastrani boljega, pa ćeš sebi potĉiniti lošije. 12. Kao tvorevine blagoga Boga, dobra su ĉula i dobro je ono što je ĉulno. Ipak, oni nikako ne mogu da se uporede sa umom i onim što je umno. 13. Vladika se stvorio slovesno i umno biće, koje je sposobno za poznanje svega i Njega samog. Ĉula i ono što je ĉulno On je sazdao da bi sluţilo u te svrhe. 14. Neumesno da nepotrebni sluga sebi potĉini dobrog gospodara. Tako je neumesno i da se slovesni um potĉinjava truleţnom telu. 15. Ukoliko ne vlada nad ĉulima, um će preko njih pasti u greh. Prelešćen ĉulnim uţivanjem, on obiĉno raĊa nepriliĉnost. 16. Drţeći u vlasti svoja ĉula, ĉvrsto zatvaraj i sećanje. Jer, utisci koja su dobijeni posredstvom ĉula putem sećanja ponovo pokreću strasti. 17. Zamaraj telo i ĉešće se moli, pa ćeš se uskoro osloboditi neutemeljenih pomisli. 18. Neprestano se pouĉavaj u Reĉima Boţijim. Trudoljubivo upraţnjavanje te vrste iskorenjuje strasti. 19. Od lutanja meĊu strastima um izbavljaju ĉitanje, bdenje, molitva i psalmopojanje. 161

smrt.

20. 21. 22. 23.

Proleće budi biljke u ţivot. I bestrašće podstiĉe um na poznanje postojećeg. Ispunjavaj zapovesti, pa ćeš steći mir. Zavoli Boga,pa ćeš dobiti poznanje. Ti si osuĊen da hleb poznanja jedeš u bolnom naporu i u znoju svog lica. Nemar je praoca doveo do pada. Lišivši ga rajskih uteha, on ga je osudio na

24. I ti svojoj Evi naredi da se ĉuva zmije kako ti, prelešćena, ne bi dala da okusiš od zabranjenog ploda. 25. Duša po prirodi oţivljava telo. I dušu oţivljavaju vrlina i poznanje. 26. Onaj ko misli da je mudar liĉi na bezvodni oblak, koga nose vetrovi taštine i gordosti. 27. Beţeći od sujete, ĉuvaj se i bluda, kako ne bi, izbegavajući poĉasti, pao u bešĉašće. 28. Izbegavajući taštinu, pogledaj ka Bogu, kako ne bi zapao u samomnjenje ili blud. 29. Taštini je svojstveno da deluje radi pokazivanja, a gordosti da poniţava druge i da se gnevi. 30. Izbegavajući stomakougaĊanje, ĉuvaj se ĉovekougaĊanja koje se lukavo trudi da pokaţe bledilo tvoga lica. 31. Divan je post koji se raduje skromnom jelu, koji je zadovoljan oskudnom trpezom i koji izbegava ĉovekougaĊanje. 32. Posteći do veĉeri, nemoj se presićavati kako ne bi ispalo da zidaš ono što si tek razrušio. 33. Uzdrţavajući se od vina, nemoj piti mnogo ni vode, inaĉe ćeš svejedno bludu pruţiti veštastvo [tj. hranu]. 34. Gordost nas nagovara da ne traţimo Boţiju pomoć, dase uzdamo u sebe i da se uznosimo nad ljudima. 35. Na raspoloţenju su dva sredstva protiv gordosti. Ukoliko se ona ne iskoriste, nevoljno će naići treće, koje je veoma surovo. 36. Gordost progone molitva sa suzama, izbegavanje da se bilo ko ponizi i nevoljne skorbi. 37. Urazumljavanje kroz iskušenja jeste duhovni ţezal: on uĉi smirenoumlju onoga ko se uznosi u svojoj nerazumnosti. 38. Umno je ne potĉiniti se pomisli onoga ko nas tajno nagovara protiv bliţnjega. 39. Baštovan koji ne brine o korovu guši rast povrća. I um koji ne ĉisti pomisli, gubi plodove podviţniĉkog truda. 40. Razuman je onaj ko sluša savet, naroĉito kada ga po Bogu daje duhovni otac. 41. Onaj ko je umrtvljen strastima ne moţe da razume savet, niti je sposoban da se potĉini duhovnom rukovodstvu. 42. Onaj ko ne prima savet ne koraĉa pravim putem, nego stalno luta preko strmina i provalija. 43. Monah jeste um koji se odrešio od ĉulnoga i koji slastoljubivoj pomisli ne dozvoljava da mu izaĊe na oĉi. 44. Lekar je um koji je sam sebe izleĉio, te onim ĉime je izleĉio sebe leĉi i druge. 162

45. Traţi vrlinu, a potom se staraj da je ne izgubiš, kako ne bi ţiveo sramno i umro nemilosrdno. 46. Gospod naš Isus Hristos je svima darovao svetlost. MeĊutim, oni koji mu ne veruju sami sebe drţe u mraku. 47. Nemoj smatrati da je mala stvar lišiti se vrline: na taj naĉin je smrt ušla u svet. 48. Poslušno ispunjavanje zapovesti jeste vaskrsenje mrtvih, budući da je ţivot prirodna posledica vrline. 49. Za umrtvljivanjem uma kroz prestupanje zapovesti nuţno ide i smrt tela. 50. Prestupivši zapovest, Adam je potpao pod smrt. Spasitelj je, budući poslušan, umrtvio smrt. 51. Umrtvi greh kako ne bi vaskrsao mrtav i kako iz male smrti ne bi prešao u veliku. 52. Spasitelj se ovaplotio zbog Adamovog prestupa, tj. da bi, razrešivši kletvu, sve vaskrsao. 53. Iz ovog ţivota u veĉni prelazi onaj ko je umrtvio strasti i oslobodio se neznanja. 54. Prouĉivši Pismo naći ćeš zapovesti. Ispunivši reĉeno, oslobodićeš se od strasti. 55. Ispunjavanje zapovesti ĉisti dušu. Oĉistivši se, ona postaje priĉesnica svetlosti. 56. Drvo ţivota jeste poznanje Boga. Priĉestivši se njim, ĉisti ostaje besmrtan. 57. Poĉetak delatnog ţivota jeste vera u Hrista, a kraj - ljubav prema Bogu. 58. Isus Hristos je Gospod i Bog naš, koji nam je darovao veru u Njega radi zadobijanja veĉnog ţivota. 59. On nam se javio, sjedinivši Boţanstvo sa dušom i telom, kako bi, kao Bog, izbavio od smrti i dušu i telo. 60. Steknimo veru kako bismo dospeli do ljubavi, iz koje se raĊa svetlost poznanja. 61. Po sticanju vere sledi strah Boţiji, uzdrţanje oduţivanja, trpljenje bola, nada u Boga, bestrasnost, ljubav. 62. Iz iskrene ljubavi raĊa se prirodno poznanje. Posle njega nastupa ispunjenje vrhovne ţelje, tj. blagodat bogoslovlja. 63. Um strasti obuzdava silom straha Boţijeg, verujući u Boga i u Njegove opomene i obećanja. 64. Od onoga kome je darovana vera oĉekuje se uzdrţanje.Utvrdivši se, ono raĊa trpljenje, koje podrţava trudoljubive navike. 65. Znak trpljenja jeste ljubav prema naporima. Oslanjajući se na njih, um stiĉe nadu da će dobiti ono što je obećano i izbeći ono ĉime se preti. 66. Oĉekivanje budućih dobara sjedinjuje um sa oĉekivanim. Ţiveći u tom spoju, on zaboravlja na sadašnja dobra. 67. Onaj ko je okusio od oĉekivanog, napušta sadašnje. Tada, naime, on sve svoje ţelje predaje tome što je probao. 68. Buduća dobra je obećao sam Bog. Onaj ko mu je poverovao ţeli buduće kao da je sadašnje. 69. Znak da um ţivi u oĉekivanim dobrima jeste pokušaj da u sebi utvrdi potpuni zaborav sadašnjih stvari i da napreduje u poznanju budućih blaga. 163

70. Dobro je bestrašće kome nas uĉi Bog istine, odasvud o njemu uveravajući bogoljubivu dušu. 71. Dobra koja su pripremljena naslednicima obećanja jesu preveĉna, pre svih vekova i iznad svakog uma i reĉi. 72. Saobrazimo se sa pravilima blagoĉašća kako bismo se udaljili od strasti i kako ne bismo otpali od nade. 73. Isus Hristos je jedan od Svete Trojice. Njegov sunaslednik treba i ti da budeš. 74. Onaj koga je Bog nauĉio poznanju postojećeg neće imati teškoća da veruje Pismu u onome što predskazuje. 75. Nalazeći um osloboĊen od strasti, Sveti Duh ga srazmerno tajno uvodi u poznanje oioga ĉemu se nadamo. 76. Saglasno sa oĉišćenjem uma, duša se rukovodi i ka poznanju Boţanskih Reĉi. 77. Onaj ko je doliĉno uredio telo svoje i ko se upraţnjava u Boţanstvenom poznanju, samim poznanjem se sve više i više ĉisti. 78. Um koji poĉinje da se bavi mudroljubljem o Boţanskim stvarima, zapoĉinje od vere. Krećući se i hodeći meĊu tim stvarima, on opet dolazi do vere, premda više. 79. Primetili smo da poĉetak mudroljublja o Boţanstvenom prati strah, dok njegov kraj predupreĊuje ljubav, 80. Um koji poĉinje da se bavi mudroljubljem polazi od paţljive vere i dostiţe do bogoslovlja, koje se prostire iza granica svakog uma i koje odreĊuju kao nezaboravnu veru i sagledavanje skrivenih stvari. 81. Reĉi o Bogu, koje sagledavaju sveti, ne odnose se na ono što je On, nego na ono što je oko Njega. 82. Sve reĉi o Bogu mogu biti ili potvrdne ili odriĉne. 83. Tako se suština, Boţanstvo, blagost i druge sliĉne reĉi izriĉu potvrdno, a bespoĉetno, beskrajno, neograniĉeno i sliĉne odriĉno. 84. S obzirom da je Sveta Trojica suština koja je iznad svakog uma i reĉi, tj. skriveno Boţanstvo, sve što moţe da se misli o Njoj ima navedeni [tj, odriĉni karakter]. 85. Kao što se veruje u jedinstveno Boţanstvo Svete Trojice, tako se ispovedaju i Tri Lica jedinstvenog Boţanstva. 86. Potvrdni i odriĉni navedeni [izrazi] odnose se uopštena Tri Lica Svete i Jedinosušne Trojice. Potvrdni [izrazi] su većinom vezani za posebna svojstava svakog Lica, a odreĉni za zajedniĉku [suštinu]. 87. Liĉna svojstva Boţanskih Ipostasi su Oĉinstvo, Sinovstvo i ProishoĊenje, i druga koja se pripisuju pojedinaĉnom. 88. Ipostas odreĊuju kao suštinu sa liĉnim svojstvima.Tako svaka Ipostas ima i ono što je zajedniĉko suštini i ono što je svojstveno njoj samoj. 89. Ono što se izriĉe kao opšte u Svetoj Trojici po odricanju prosuĊuje se kao vaţnije. U odnosu na svojstva Ipostasi nije tako. MeĊu njima, kako je već reĉeno, neka su potvrdna, adruga odreĉna, kao naprimer neroĊenost i roĊenost, i sliĉna. NeroĊenost oznaĉava da se Otac nije rodio, a roĊenost znaĉi dase Sin rodio.

164

90. Izrazi i imenovanja se koriste da bi se razjasnilo ono što se sagledava oko suštine Svete Trojice, kao što je reĉeno (up. 81.). Ono što se tiĉe [same suštine] jeste nespoznatljivo umu i neiskazivo reĉima: to zna jedino sama Trojica. 91. Kao što se jedna suština Boţanstva naziva triipostasnom, tako se Sveta Trojica ispoveda jednosušnom. 92. Otac se sagledava kao bespoĉetni i kao poĉetak. Bespoĉetan je kao neroĊen, a poĉetak kao Roditelj Sina i Ishoditelj Duha Svetog, koji su proizašli od Njega po suštini i koji preveĉno postoje u Njemu. 93. Uzdiţući se do Trojice, jedinica ostaje jedinica, i Trojica, svodeći se do jedinice, ostaje Trojica. To i jeste zaĉućujuće! 94. Sin i Duh Sveti se ne ispovedaju kao bespoĉetni, premda su veĉni. Oni nisu bespoĉetni budući da se prema Ocu odnose kao prema poĉetku i izvoru. Veĉni su, opet, jer od veĉnosti sapostoje Ocu, jedan roĊenjem, a drugi ishoĊenjem. 95. Jedinstveno Boţanstvo Svete Trojice drţe nerazdeljivim i ĉuvaju neslivenim Tri Ipostasi jedinstvenog Boţanstva. 96. Liĉno svojstvo Oca jeste neroĊenost, Sina - roĊenost, Duha Svetoga ishoĊenje. Naĉelo Sina i Svetoga Duha koje se pominje ne smatra se vremenskim. Ta i kako bi? Naprotiv, hoće dase istakne Naĉelo iz koga (kao svetlost iz sunca) imaju veĉno postojanje. Jer, Oni iz Njega proizilaze po suštini, premda i nisu posle Njega. 97. Liĉna svojstva Ipostasi se uvek sagledavaju kao nepokretna i neizmenjiva, dok je opšta suština ili Boţanstvo - nerazdeljno. 98. Ispovedamo Jedinicu u Trojici i Trojicu u Jedinici,tj. kao nerazdeljivo razdeljivu i razdeljivo sjedinjenu. 99. Jedan se poĉetak u Boţanstvu sagledava, tj. Otac, kao poĉetak Sina i Duha, Roditelj i veĉni, beskrajni, bezgraniĉni, jednosušni i nerazdeljivi izvor saveĉnih. On je Tvorac, Promislitelj i Sudija svih tvari, kroz Sina u Svetom Duhu. Jer, reĉeno je da je sve od Njega, kroz Njega i radi Njega (Rim.11,36). Njemu slava u vekove. Amin. 100. Sina i Svetoga Duha ispovedamo saveĉnim, ali ne i sabespoĉetnim Ocu. Oni su saveĉni stoga što sapostoje sa beskrajnim Ocem. Oni, pak, nisu bespoĉetni budući da nisu bezuzroĉni, s obzirom da iz Njega proizilaze, kao svetlost iz sunca, premda i nisu posle Njega, kao što rekosmo. Oni se nazivaju bespoĉetnim kada se misli na poĉetak u vremenu, kako se ne bi pomislilo da podleţu vremenu Oni od kojih proizilazi vreme. Oni, dakle, nisu bespoĉetni u odnosu na Uzrok, ali su bespoĉetni u odnosu na vreme, s obzirom da no stoje pre svakog vremena i veka, s obzirom da su iznad svakog veka i vremena, s obzirom da je od Njih proizišao svaki vek i vreme, kao i sve što sadrţe vek i vreme i s obzirom da su, kao što smo rekli, saveĉni sa Ocem. Njemu zajedno sa Njima pripada slava i sila u vekove vekova. Amin.

165

SVETI TEODOR, EPISKOP EDESKI Kratko svedoĉanstvo o njemu Teodor je sin molitava i viĊenja svojih roditelja, stanovnika Edese. Kada je poĉeo da se školuje, on nije pokazivao sposobnost za uĉenje, Stoga se molio Bogu da mu otvori razum. Jednom se za vreme Liturgije sakrio pod svetu trpezu, gde mu je neki deĉak, nahranivši ga saćem, usladio usamljenost. Saznavši za dogaĊaj, episkop koji je sveštenodejstvovao posvetio je Teodora za ĉteca. I on je ostao u obitelji, gde je lako i slobodno izuĉavao tadašnji krug nauka kod opšteg nastavnika Sofronija. Sa osamnaest godina on je ostao bez roditelja. Potom je podelio svoje imanje siromašnima, ostavivši jedan deo sestri. Sa dvadeset godina je otišao u Obitelj svetoga Save koja se nalazi blizu Jerusalima, gde je dvanaest godina proveo u opšteţiću. Zatim je dvadesetĉetiri godine proveo kao zatvornik. Iz njegovog zatvora su ga izveli po zahtevu patrijarha Antiohije i patrijarha Jerusalima. Potom je bio rukopoloţen za episkopa grada Edese. Kada je stigao u Edesu, sve svoje snage je upregao na dobro Crkve i vernika. MeĊutim, njegovi napori su nailazili na velike prepreke od strane muslimana koji su vladali gradom, te jeretika, koji su bili glavni ţivalj. Videći uzaludnost svojih napora. pa ĉak i opasnost za svoj ţivot, sveti Teodor je krenuo u Bagdad, kod kalifa Mavije, da moli za milost. Izleĉivši kalifa od bolesti, on ga je nagovorio da izda zapovest Kilikiji, Siriji i Mesopotamiji, da vrate Edeskoj Crkvi njenu imovinu i da ne ometaju obraćanje u Pravoslavlje. Kada se vratio u Edesu, pravoslavna pastva ga je radosno doĉekala. Ona se potom mnoţila, zahvaljujući obraćanjima jeretika. Revnosni, Bogom voĊeni pastir je blagotvorno upravljao njome. Osetivši da mu se pribliţava smrt i ţeleći da poĉine u svojoj preĊašnjoj usamljeniĉkoj keliji, on je otišao u Palestinu. Na mestu svojih pustinjaĉkih podviga on je uskoro i usnuo u Gospodu, 9. jula, kada se i slavi njegov spomen. U Carigradu je tada, u IX veku vladao Mihail sa majkom Teodorom. Paţnji ĉitalaca predlaţemo sto dušespasonosnih poglavlja koje je on sastavio na molbu staraca obitelji, dok je još ţiveo kao zatvornik. O njima sastavljaĉi grĉkog Dobrotoljublja pišu: "Ne moţemo sa sigurnošću kazati da li je sveti Teodor ostavio za sobom i neke druge spise. Sto poglavlja koja je trudoljubivo sastavio mi smeštamo zajedno sa drugim spisima otaca koji su posvećeni trezvoumlju. On je dobro opisao delo sveštenog trezvoumlja. Ona mogu doneti bogatu duhovnu korist onima koji ih sa dostojnom paţnjom budu ĉitali".

PREPODOBNI I BOGONOSNI OTAC NAŠ TEODOR, VELIKI PODVIŢNIK I EPISKOP EDESE STO DUŠEKORISNIH POGLAVLjA 1. Pošto smo se blagodaću blagog Boga, odrekavši se satane i njegovih dela, sjedinili sa Hristom u poĉetku u banji preporoda, a potom ponovo u monaškim zavetima, [potrudimo se] da ispunjavamo Njegove zapovesti. Od nas se navedeno traţi ne samo zbog dvostrukog obećanja, nego i zbog prirodnog duga. Bog nas je, naime, u poĉetku 166

sazdao veoma dobrim. Stoga smo duţni da i budemo dobri. Greh je ušao u nas zbog naše nepaţnje i u nama proizveo ono što je protivprirodno. Ipak, po svojoj velikoj milosti, Bog nas je ponovo prizvao i kao Bestrasni obnovio svojom strašću. Iskupljeni cenom Krvi Hristove, mi se izbavljamo od drevnog prestupa praoca. Prema tome, neće biti ništa veliko ukoliko postanemo pravedni. Naprotiv, ukoliko otpadnemo od pravednosti, bićemo dostojni ţalosti i osude. 2. Dobro delo koje je lišeno ispravne vere jeste potpuno mrtvo i nedejstveno. I sama vera bez pravednih dela ne spasava nas od veĉnog ognja. Jer, Gospod govori: Ako me neko ljubi, zapovesti moje drţaće (Jn.14,23). Stoga, ukoliko ljubimo Gospoda i verujemo u Njega, ispunjavajmo Njegove zapovesti kako bismo dobili veĉni ţivot. Ukoliko, pak, prezremo ispunjavanje naredbi kojima se pokorava sva tvorevina, mi sebe ne moţemo nazvati vernima, premda smo poĉastvovani iznad svake tvari. U tom sluĉaju ćemo se jedini od svih pokazati kao neposlušni naredbama Tvorca i kao nezahvalni Dobrotvoru. 3. Ispunjavajući Hristove zapovesti, mi ništa ne ĉinimo za Njega, kome ništa nije potrebno i koji, zapravo, daje sva dobra. Naprotiv, mi sami sebi ĉinimo dobro budući da njima dobijamo veĉni ţivot i naslaĊivanje neizrecivim blagima. 4. Onaj ko nas ometa u ispunjavanju zapovesti Boţijih, makar bio i otac, ili mati, ili bilo ko, treba da nam postane odbojan i mrzak. Inaĉe ćemo i mi ĉuti: Koji ljubi oca ili mater, ili bilo koga od ljudi, većma nego mene, nije mene dostojan (Mt.10,37). 5. Prinudimo se koliko god moţemo da ispunjavamo zapovesti Gospodnje kako ne bismo bili vezani nerazrešivim uzama zlih pohota i dušegubnim uţivanjima. Inaĉe će i na nas da se primeni osuda koja je izreĉena besplodnoj smokvi: Poseci je! Zašto i zemlju da slabi (Lk.13,7). Jer, kaţe, svako ko dobra roda ne raĊa seĉe se i u oganj baca (Lk.3,9). 6. Onaj ko biva pobeĊivan pohotama i uţivanjima i kreće se u svetu, ubrzo će upasti u mreţe greha. Greh koji je jednom uĉinjen jeste isto što i vatra u suvoj travi, ili kamen koji se kotrlja sa brda, ili vodeni tok koji se širi ulivanjem novih pritoka. Sve to na svaki naĉin vodi pogibli onoga ko ţivi grešno. 7. Dok ţivi protivprirodno [usled greha], duša postaje divlja, ispunjavajući se trnjem uţivanja. Ona postaje stanište neobiĉnih zveri, kao što je reĉeno: Onde će se

upokojiti onokentauri, onde će jeţ podizati mladunĉad i demoni će se susretati sa onokentaurima (Is.34,14-15), što predstavlja razliĉite neĉasne strasti. Kada se, pak, povrati

u svoje prirodno stanje (što zavisi od njene volje sve dok je vezana za telo), duša pripitomljava sebe marljivim trudoljubljem i ţivotom u skladu sa zakonom Boţijem. Zveri koje su se gnezdile u njoj će se razbeţati da bi joj prišli ĉuvari našeg ţivota, tj. anĊeli, praveći od njenog obraćenja dan veselja. I blagodat Svetoga Duha će sići na nju, uĉeći je poznanju da bi se oĉuvala u dobru i da bi ga uvećala. 8. Molitvu oci nazivaju duhovnim oruţjem bez koga ne treba izlaziti u borbu, kako ne bismo bili zarobljeni i odvedeni u neprijateljsku zemlju. MeĊutim, ĉistu molitvu ne moţe da stekne onaj ko se nije priljubio uz Boga sa ispravnim srcem. On, naime, daje molitvu onome ko se moli i ĉoveka uĉi poznanju. 9. Od nas ne zavisi da li će strasti uznemiravati dušu i izazivati borbu. MeĊutim, od nas zavisi da li će se strasne pomisli zadrţavati u nama i pokretati strasti. Prvo je bezgrešno, s obzirom da ne zavisi od nas. Drugo nam, meĊutim, donosi vence (ukoliko se smelo suprotstavimo i pobedimo), ili nas podvrgava mukama (ukoliko iz ošamućenosti i strašljivosti budemo poraţeni). 167

10. Postoje tri opšte strasti iz kojih se raĊaju sve ostale: slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje. Njih slede pet drugih duhova zlobe. Od njih se, najzad, raĊa veliko mnoštvo strasti i svi vidovi mnogoobrazne rĊavosti. Onaj ko je pobedio tri naĉelnika i voĊe, ujedno je savladao i drugih pet, a za njima pokorava i sve strasti. 11. Kada se sećamo onoga što smo uĉinili pod dejstvom strasti, duša se iznova muĉi. Ukoliko se strasne uspomene sasvim izbrišu iz srca i više ga ne izazivaju znaĉiće da su nam preĊašnji gresi oprošteni. Jer, sve dok se duša strasio kreće oĉigledna je vlast greha. 12. Telesne i veštastvene strasti obiĉno slabe i venu usled telesnih zlopaćenja, dok se duševne i nevidljive uništavaju smirenoumljem, krotošću i ljubavlju. 13. Strasnu pohotu isušuje uzdrţanje i smirenoumlje, plameni gnev ukroćuje ljubav, a pomisli koje lutaju sakuplja usredsreĊena molitva zajedno sa sećanjem na Boga. Na taj naĉin se ĉiste tri dela duše. Ispravljajući ih, i boţanstveni apostol govori: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje ni?o neće videti Gospoda (Jev.12,14). 14. Neki se nalaze u nedoumici da li da kaţu da pomisao pokreće strasti, ili da strasti pokreću pomisao. Jer, jedni kaţu jedno, a drugi drugo. Ja, pak, smatram da pomisli dolaze od strasti. Jer, da u duši nema strasti, ni strasne pomisli je ne bi uznemiravale. 15. Demoni koji neprestano ratuju protiv nas imaju obiĉaj da nas ometaju u vrlinama koje moţemo da vršimo s obzirom da su po meri naših snaga, i da nas nagovaraju da se prihvatamo onih koje nadmašuju naše snage i koje nisu blagovremene [tj. za koje nismo dorasli]. One koji napreduju u poslušanju oni nagovaraju da se late dela bezmolvnika, a bezmolvnicima i otšelnicima došaptavaju da se drţe opšteţiteljnog pravila. Na isti naĉin oni postupaju i kada su u pitanju druge vrline. MeĊutim, nama ne treba da su nepoznate njihove podvale. Mi, naime, znamo da je dobro ono što se ĉini u svoje vreme i sa merom, te da je štetno sve što je neumereno i neblagovremeno. 16. One koji se kreću u svetu i susreću sa predmetima strasti, demoni napadaju i nagovaraju na grešna dela. One, pak, koji ţive u pustinjama u kojima su retki [navedeni] predmeti, oni uznemiravaju pomislima. Drugi [vid] borbe je mnogo teţi od prvog. Jer, za borbu koja biva sa predmetima neophodni su i vreme, i mesto, i ostale povoljne okolnosti. Naprotiv, um se lako kreće i teško zagraĊuje [od spoljašnjih uticaja]. Kako bismo se suprotstavili u netelesnoj borbi data nam je ĉista molitva i naloţeno nam je da u njoj neprestano prebivamo. Ona jaĉa um za podvig koji se vrši i bez uĉešća tela. 17. Ukazujući na potpuno umrtvljivanje strasti, apostol govori: A koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i ţeljama (Gal.5,24). Jer, tek kada umrtvimo strasti, uništimo pohote i mudrovanje tela potĉinimo duhu, mi uzimamo na sebe krst i idemo za Hristom. Udaljavanje [od sveta] nije ništa drugo do umrtvljivanje strasti i javljanje ţivota sakrivenog u Hristu. 18. Oni koji stradaju od pobune tela smrti (Rim.7.24) i napuštaju neprestanu borbu sa njim, ne treba da osuĊuju telo, nego same sebe. Jer, da mu nisu davali snage i pobrinuli se da zadovolje njegove pohote, oni ne bi toliko stradali. Ili moţda ne vide one koji su raspeli svoje telo sa strastima i pohotama, i koji na smrtnom telu svome nose umiranje Isusovo. Oni ga imaju kao pomoćnika u dobru, a ne kao protivnika: ono je, naime, pokorno i upravlja se zakonom Boţijim. Neka i oni postupaju na sliĉan naĉin, te će i oni uţivati u istom miru. 19. Svako slaganje pomisli sa bilo kojom zabranjenom pohotom, tj. naginjanje ka uţivanju predstavlja greh za monaha. Jer, u poĉetku pomisao pomraĉuje um preko 168

stradalnog dela, a potom se duša slaţe sa uţivanjem, podleţući u borbi. To je, dakle, slaganje koje je, kako rekosmo, greh. Ukoliko se navedeno stanje produţi, rodiće se takozvana strast koji malo po malo dovodi do greha na delu. Zbog toga prorok hvali one koji razbijaju o kamen decu vavilonsku (Ps.136,9). Znaĉenje reĉenoga je jasno za onoga ko je razuman i razborit. 20. Kao sluţitelji ljubavi i mira, anĊeli se raduju našem pokajanju i napredovanju u vrlini. Stoga se oni staraju da nas ispune duhovnim sagledavanjima, pomaţući nam u svakom dobru. Naprotiv, kao pronalazaĉi gneva i zlobe, demoni se raduju kada se smanjuje vrlina. Njihov trud predstavlja uvlaĉenje naših duša u sramna maštarenja. 21. Vera je dobro blagog raspoloţenja. Ona u nama raĊa strah Boţiji, koji nas uĉi ispunjavanju zapovesti, tj. delanju. Iz delanja, opet, niĉe ĉasno bestrašće. Ĉedo bestrašća, najzad, jeste ljubav koja i predstavlja ispunjenje svih zapovesti, vezujući ih i drţeći ih sve zajedno. 22. Kada je zdravo, telesno ĉulo oseća bolest koja ga zahvata. Onaj, pak, ko je ne oseća, pati od bezosećajnosti. I um ĉija je delatnost nepovreĊena poznaje svoju snage i vidi otkuda na njega nadiru najmuĉnije strasti. On stoga u tom smeru upravlja svoje najjaĉe suprotstavljanje. Strašno je, meĊutim, ukoliko svoje dane provodi u bezosećajnosti, sliĉno onome ko se protiv neprijatelja bori noću usled ĉega ne vidi njegove pokrete. 23. Naše sile će dejstvovati u skladu sa svojom prirodom ukoliko se slovesna [sila] duše uporno usmeri na sagledavanje vrlina, ukoliko se ţelateljna sila veţe za navedeno sagledavanje i za Onoga ko nam ga pruţa, tj. za Hrista Gospoda, i ukoliko se razdraţajna sila naoruţa protiv demona. 24. Prema svetom Grigoriju Bogoslovu, slovesna duša se sastoji iz tri dela. On je vrlinu slovesne sile nazvao razboritošću, razumnošću i mudrošću. Vrlinu razdraţajne sile je nazvao hrabrošću i trpljenjem, dok je vrlinu ţelateljne sile oznaĉio kao ljubav, celomudrenost i uzdrţanje. Pravednost je, pak, raširena u svima, uĉeći ih da dejstvuju na odgovarajući naĉin. Razboritošću se, dakle, [duša] suprotstavlja protivnim silama, braneći vrline, celomudrenošću bestrasno gleda na stvari, ljubavlju ĉinn da volimo sve ljude kao same sebe, uzdrţanjem ograniĉuje svako uţivanje, a hrabrošću i trpljenjem se naoruţava za nevidljivu borbu. Takvo je blagozvuĉno sazvuĉje duševne svirale. 25. Onaj ko se trudi oko celomudrenosti i ko ĉezne za blaţenom ĉednošću (koja bez pogreške moţe da se nazove bestrašćem), neka zlopati i porobljuje telo, prizivajući smirenoumno Boţanstvenu blagodat, te će dobiti ţeljeno. Onaj, pak, ko hrani svoje telo ne uzdrţavajući se u jelu i piću napatiće se od duha bluda. Mnogo vode gasi plamen. I glad, tj. uopšte reĉeno, svako uzdrţavanje sa duševnim smirenjem gasi raspaljenost tela i sramna maštarenja. 26. Neka od tvoje duše, hristoljupĉe, sasvim odstupi strast zlopamćenja. Nikako nemoj dozvoliti da se u tebi nastani bilo kakvo neprijateljstvo. Jer, zlopamćenje koje se gnezdi u srcu liĉi na vatru koja tinja u slami. Naprotiv, ti treba da se usrdno moliš za onoga ko te je uvredio i da mu ĉiniš dobro koliko i ĉime moţeš, kako bi svoju dušu izbavio od smrti i kako se ne bi lišio smelosti u molitvi. 27. U dušama smirenih poĉiva Gospod, a u srcu gordih - strasti bešĉašća. Jer, najviše moći protiv nas njima pruţaju visokoumne pomisli. Naprotiv, blaţeno smirenje u najvećoj meri iz duše zajedno sa korenom ĉupa njihov korov. Stoga je ono opravdano nazvano strastoubicom. 169

28. Neka se tvoja duša ĉisti od zlih uspomena i neka se prosvećuje dobrim pomislima, drţeći uvek na umu izreku da u vreme izlaska [iz tela] slastoljubivo srce predstavlja tamnicu i lance, a trudoljubivo - otvorena vrata. Jer, ĉiste duše, po izlasku iz tela, prate anĊeli, rukovodeći ih ka blaţenom ţivotu. Naprotiv, duše koje su se uprljale i koje se nisu oĉistile pokajanjem, avaj, preuzimaju demoni. 29. Prekrasna je glava koja je ukrašena dragocenom dijademom sa blistavim indijskim kamenjem i biserom. MeĊutim, neuporedivo je lepša duša koja je bogata poznanjem Boga, koja je prosvećena svetlim sagledavanjima i koja u sebi ima Presvetog Duha. Ko moţe dostojno da opiše lepotu takve blaţene duše! 30. Nemoj dozvoliti da se gnev i jarost nastane u tvojoj duši. Jer, reĉeno je: Jarostan muţ je ruţan (Priĉ.11,25), dok u srcu krotkih poĉiva mudrost (Priĉ. 14,33). Ukoliko strast gneva zavlada tvojom dušom, oni koji ţive u svetu će se pokazati kao bolji od tebe. Ti ćeš, pak, biti pokriven sramotom kao neiskusan monah. 31. U svakom iskušenju i u svakoj borbi neka ti molitva bude nepobedivo oruţje. Na taj naĉin ćeš pobediti blagodaću Hristovom. Ipak, ona treba da bude ĉista, kako nam zapoveda naš premudri uĉitelj, govoreći: Hoću, dakle, da se muţevi mole na svakom mestu, podiţući svete ruke bez gnjeva i dvoumljenja (1.Tim.2,8). Prema tome, onaj ko je nemaran prema molitvi, biće predan iskušenjima i strastima. 32. Napisano je da vino veseli srce ĉoveka (Ps.103,15). Ti si, meĊutim, obećao da ćeš plakati i ridati. Stoga udalji od sebe takvo veselje, pa ćeš biti obradovan duhovnim darovima. Ukoliko se, pak, budeš uveseljavao vinom, provodićeš ţivot zajedno sa sramnim pomislima i mnogo tugovati. 33. Nemoj misliti da praznici postoje radi pijenja vina. Naprotiv, oni [su ustanovljeni] radi obnove uma i duševne ĉistote. Puneći utrobu jelima i pićima, u stvari ćeš progneviti Onoga kome je praznik posvećen. 34. Nama je zapoveĊeno da stalno bdijemo u psalmopojanju, molitvama i ĉitanju, naroĉito u dane praznika. Monah koji bdi, istanĉava svoj razum radi dušekorisnih sagledavanja, dok neumereno spavanje ogrubljuje um. MeĊutim, pazi da se za vreme bdenja ne upuštaš u prazne povesti i lukave pomisli. Jer, bolje je da spavaš, negoli da bdiš u ispraznim razgovorima i pomislima. 35. Smrt će obresti i onaj ko u svome krilu hrani zmiju i onaj ko gaji zle pomisli u svom srcu. Jedan će umreti od otrovnog ujeda u telo, a drugi od smrtonosnog otrova koji je primio u dušu. Mi bez odlaganja ubijamo rod otrovnice. Isto tako ne bi trebalo da dozvolimo zlim pomislima da se raĊaju u srcu, kako se potom ne bismo gorko napatili. 36. Ĉista duša opravdano moţe da se nazove izabrani sasud, i zatvoreni vrt (Pes.4,12) i presto osećanja (Priĉ. 12,23). MeĊutim, duša koja je oskrnavljena neĉistotom jeste prepuna smrdljive prljavštine. 37. Od iskusnih i delatnih staraca sam ĉuo da se lukave pomisli u duši raĊaju od ukrašavanja u odeći, od presitog trbuha i štetnih razgovora. 38. Pohlepa za imovinom ne treba da se nastani u duši podviţnika. Jer, monah sa mnogim imanjem jeste brod koji ??opušta vodu, koji premeću talasi mnogih briga i koji na kraju tone u dubinu ţalosti. Bolest srebroljublja raĊa mnoge strasti, zbog ĉega je sa pravom nazvana korenom svih zala. 39. Nesticanje i ćutanje su dve riznice sakrivene na polju monaškog ţivota. Idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, te ćeš steći to polje. Iskopavši blago, potrudi se da 170

ga paţljivo saĉuvaš kako ti ga ne bi ugrabili. Na taj naĉin ćeš se obogatiti neukradivim bogatstvom. 40. Pošto si poĉeo da ţiviš zajedno sa duhovnim ocem, i pošto si osetio korist od njegove blizine, nemoj dopustiti da te bilo ko udalji od ljubavi prema njemu i od ţivota sa njim. Nemoj ga osuĊivati ni za što i nemoj govoriti o njemu loše, makar te grdio, pa ĉak i tukao. Zatvori uvo svoje za one koji poĉnu da govore protiv njega. Ni u kom sluĉaju se nemoj druţiti sa onim ko ga grdi, kako se na tebe ne bi naljutio Gospod i kako te ne bi izbrisao iz knjige ţivih. 41. Podvig poslušanja se zasniva, kako smo upoznati, na odricanju od svega. Onaj ko mu se posvetio treba da se ogradi sa tri oruţja: sa verom, nadom i sveuvaţavanom i Boţanstvenom ljubavlju. Zaštićen njima, on će uspešno moći da se podvizava dobrim podvigom i da stekne vence pravde. 42. Nemoj biti sudija postupaka svog [duhovnog] oca, već ispunjavaj njegove zapovesti. Jer, demoni imaju obiĉaj da ti ukazuju na njegove nedostatke, kako bi zatvorili tvoje uši za njegove pouke. Na taj naĉin će te ili udaljiti sa [podviga) kao slabog i plašljivog borca, ili raslabiti pomišlju neverovanja i razlenjiti za svaki vid vrline. 43. Onaj ko ne sluša zapovesti oca prestupa najznaĉajnije svoje zavete. Onaj, pak, ko je stekao poslušanje i odsekao svoju volju noţem smirenoumlja ispunjava (u meri koja zavisi od njega) ono što je pri mnogim svedocima obećao Hristu. 44. Pošto smo mnogo razmatrali, jasno smo uvideli i uverili se da onima koji se podvizavaju u poslušanju ocima veoma zavide neprijatelji našeg ţivota, tj. demoni. Oni na njih škrguću zubima i smišljaju najrazliĉitije zamke. Šta sve ne ĉine, šta sve ne podmeću kako bi ih odvojili od otaĉkih nedara? Oni im nalaze naizgled opravdane povode [za neposlušanje], stvaraju nezadovoljstvo, pobuĊuju mrţnju prema ocu, njegove pouke predstavljaju kao zamerke, a njegove zamerke kao oštre strele koje se zabadaju u srce. "Zašto si, kaţu, budući slobodan, izabrao da budeš rob pod vlašću nemilosrdnog despota? Dokle ćeš da trpiš uze, ne videći svetlost slobode". Potom mu podmeću pomisli [o vrednosti] gostoprimstva, sluţenja bolesnicima i staranja o siromasima. Najzad, oni preterano hvale podvig bezmolvija i potpunog usamljivanja, sejući korov svake druge vrste u srce podviţnika blagoĉašća sa [namerom] da ga izmame iz duhovnog okrilja otaĉkog. Ukoliko ga izvuku iz tihog pristaništa, oni ga bacaju u more koje je razjareno dušegubnom burom. Uzevši ga pod svoju vlast kao zarobljenika, oni ga teraju da deluje po njihovim lukavim prohtevima. 45. Nalazeći se u poslušanju [duhovnome] ocu, nikad nemoj da smetneš sa uma lukavost neprijatelja i protivnika tvojih. Nemoj zaboravljati ni obaveze, ni obećanja koja si dao pred Bogom. Neka te ne pobede poruge, neka te ne uplaši izobliĉavanje, podsmeh i grdnja, neka te ne savlada mnoštvo lukavih pomisli. Nemoj se uklanjati od oĉinske strogosti, nemoj prezreti blagi jaram smirenja drskim samodopadanjem i osorošću. Naprotiv, poloţivši u srce reĉ Gospodnju da će se spasti onaj ko pretrpi do kraja (Mt. 10,22), sa trpljenjem hitaj u podvig koji ti predstoji, gledajući na Isusa, Naĉelnika u Savršitelja vere (Jev.12,1-2). 46. Stavljajući zlato u topionicu, zlatar ga ĉini ĉistijim. Predajući se podvizima potĉinjavanja i ţeţen nevoljama ţivota po Bogu, monah poĉetnik se sa trudom i velikim trpljenjem uĉi poslušanju. Spalivši u sebi lošu narav, on se ispunjava smirenjem i postaje svetao i dostojan nebeskih blaga, tj. netruleţnog ţivota i blaţenog kraja u kome je ukloljena svaka patnja i uzdisaj i u kome je neprestana radost i veselje. 171

47. Ispravna i duboko usaĊena vera raĊa strah Boţiji. Strah Boţiji nas uĉi ispunjavanju zapovesti. Jer, reĉeno je: "Ispunjavanje zapovesti postoji samo pri prisustvu straha". Iz ispunjavanja zapovesti se i sastoji delatna vrlina, koje je poĉetak sagledateljne. Plod, pak, njihov jeste bestrašće. Kroz bestrašće se u nama raĊa ljubav. O ljubavi, najzad, ljubljepi uĉenik govori: Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu (1.Jn.4,1b). 48. Monaški ţivot je zaista prekrasan i dobar. On je zaista prekrasan i dobar ukoliko se provodi u granicama i zakonima koje su mu postavili njegovi naĉelnici i predvodnici, nauĉeni Duhom Svetim. Jer, Hristov vojnik treba da bude bez veštastava, te da nije zaokupljen nikakvim svetskim zamislima i delanjima, kao što govori apostol: Nijedan se vojnik ne upliće u poslove obiĉnog ţivota, da bi ugodio vojvodi (2.Tim.2,4). 49. Monah, dakle, treba da bude bez stvari, da je bestrasan, da je daleko od svake lukave pohote, da nije sladokusac, da se ne opija, da nije lenj, ni srebroljubiv, slastoljubiv, ni slavoljubiv. Onaj ko se ne udalji od svega navedenoga neće moći ispravno da vodi anĊelski ţivot. Za one, pak, koji postupaju shodno navedenim pravilima, monaški ţivot je blagi jaram i lako breme, s obzirom da boţanstvena nada sve ĉini lakim. Sladak je taj ţivot, prijatna su njegova dela, dobro je njegov udeo: on se neće oduzeti od duše koja ga je stekla. 50. Ukoliko si se odrekao svetskih briga i primio monaški podvig, nemoj da ţeliš bogatstvo navodno radi davanja milostinje. Jer, i ta [namera] je prelest Ċavolska koja vodi taštini. Ona, naime, nagovora um na bavljenje mnogim poslovima. Jer, ĉak da imaš samo hleb i vodu, ti moţeš da stekneš nagradu za gostoprimstvo. Najzad, da ni njih nemaš, ti ćeš zasluţiti nagradu za gostoljublje ukoliko gosta doĉekaš u dobrom raspoloţenju i pruţiš mu reĉ utehe. U JevanĊelju je, naime, Gospod posvedoĉio da je siromašna udovica sa svoje dve lepte umnogome prevazišla proizvoljenje i ţelju bogatih. 51. Reĉeno se odnosi na one koji ţive u bezmolviju. Oni, pak, koji se nalaze u poslušanju kod [duhovnog] oca treba samo jedno da imaju na umu, tj. da ni u ĉemu ne odstupaju od njegovih zapovesti. Jer, ispunjavajući ih kako treba, oni ispunjavaju sve što se od njih traţi. U suprotnom, oni koji odstupaju od taĉnog ispunjavanja svog duga [kao poslušnika] ostaju neiskusni za bilo koji vid vrline i duhovnog ţivota. 52. Evo ti moga saveta, hristoljupĉe: zavoli stranstvovanje, izbegavajući brigu o zbivanjima u svojoj zemlji. Nemoj se vezivati brigama o roditeljima i ljubavlju prema roĊacima. Beţi od boravljenja u gradu i strpljivo sedi u pustinji, govoreći sa prorokom: Udaljih se beţeći i nastanih se u pustinji (Ps.54,8). 53. Traţi mesta koja su usamljena i udaljena od sveta. Nemoj se bojati ukoliko u njima vlada nedostatak i odsustvo najneophodnijih stvari. Ukoliko te neprijatelji okruţe kao pĉele ili ljute ose, napadajući te svim mogućim pomislima, nemoj se strašiti, nemoj im okretati uho svoje, i nemoj napuštati poprište borbe. Naprotiv, sve hrabro pretrpevši, ponavljaj i govori: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me paţnju, i usliša moljenje moje (Ps.39,2). Na taj naĉin ćeš ugledati velika dela Boţija, zastupništvo, staranje i svako drugo spasonosno promišljanje. 54. Prijatelji treba da su ti, hristoljupĉe, ljudi koji su korisni i koji potpomaţu [napredak] tvog ţivota. Jer, Pismo govori da ti prijatelji budu mirni muţevi, duhovna braća, sveti oci, za koje je Gospod rekao: Ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati (Mt.12,50). 172

55. Nemoj ţeleti razliĉita i skupa jela i nemoj se njima naslaĊivati. Jer, kazano je:

Ona koja se odala nasladama, ţiva je umrla (1-Tim.5,6). Ako je moguće, izbegavaj da jedeš do sita ĉak i prosta jela. Jer, pisano je: Nemoj da te zavede nasićivanje stomaka

(Priĉ.24,15). 56. Ako si izabrao bezmolvniĉki ţivot, nemoj sebi dozvoliti da ĉesto boraviš van kelije. [Boravak van kelije] je veoma štetan s obzirom da oduzima blagodat, pomraĉuje razmišljanje i slabi ĉeţnju. Stoga je i reĉeno: Obmana pohote menja nezlobivo srce (Mud.4,12). Prekini odnose sa mnogima kako ti um ne bi postao mnogobriţan, narušavajući poredak bezmolvija. 57. Sedeći u keliji, nemoj svoje delo obavljati beslovesno, provodeći vreme u neradu. Jer, kako kaţu, onaj ko putuje bez cilja uzalud se trudi. Naprotiv, stekni naviku dobrog delanja, sabiraj svoj um, pred oĉima imaj uvek poslednji, tj. smrtni ĉas, misli o taštini sveta (tj. kako je privlaĉna, premda - nestalna i ništavna), pomišljaj o nevolji strašnog davanja odgovora (tj. o ljutim tuţiocima koji će predstavljati naša dela, reĉi i misli koje su nam nudili i koje smo prihvatali), razmišljaj o paklenim muĉilištima (u kojima će biti zatvorene duše), predstavi sebi veliki i strašni dan (tj. dan opšteg vaskrsenja, i našeg stajanja pred Bogom i konaĉne odluke nelaţnog Sudije), zamisli buduće muke grešnika (tj. njihov stid i griţu savesti, udaljavanje od Boga i guranje u veĉni oganj, neuspavljivog crva i tamu bez svetlosti, gde su plaĉ i škrgut zuba) i u misli prizovi i sva druga muĉilišta, ne prestajući da stenješ i suzama zalivaš svoje lice, odeću i mesto na kome sediš. Ja sam, naime, video da su sliĉnim mislima mnogi sticali obilni plaĉ i na divan naĉin ĉistili sve sile svoje duše. 58. Pomišljaj, takoĊe, na dobra koja su pripremljena pravednicima, na stojanje sa desne strane Hrista, na blagosloveni glas Vladike, na nasleĊivanje Carstva nebeskog, na dar koji prevazilazi svaki um, na najslaĊu svetlost, radost bez kraja koju ne prekida nikakva tuga, na nebeske obitelji, na ţivot sa anĊelima i na sve drugo što je obećano onima koji se boje Gospoda. 59. Te pomisli treba da te hrane, da leţu i da ustaju zajedno sa tobom. Gledaj da ih nikada ne zaboravljaš. Ma gde se nalazio, svoj um nemoj odvajati od sećanja na njih. Na taj naĉin će lukave pomisli beţati od tebe, a boţanstvene utehe će ispunjavati tvoju dušu. Duša koja nije ograĊena takvim mislima ne moţe da postigne bezmolvije. Jer, izvor u kome nema vode uzalud nosi svoje ime. 60. Naĉin, pak, ţivota bezmolvnika treba da je sledeći: post (koliko god snage dozvoljavaju), bdenje, spavanje na goloj zemlji i svako drugo zlopaćenje radi budućeg pokoja. Jer, kako govori Pismo, stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18). Naroĉito je neophodna ĉista, neprestana i neprekidna molitva: ona je ĉvrst bedem, tiho pristanište, ĉuvar vrlina, istrebljenje strasti, dobro nastrojenje duše, oĉišćenje uma, pokoj umornih, uteha onih koji plaĉu. Molitva je razgovor sa Bogom, sagledavanje nevidljivog, osvedoĉenje u traţeno, anĊelski ţivot, napredovanje u dobru, potvrda nade. Tu caricu vrlina, podviţniĉe, potraţi i svim se silama postaraj da je zadrţiš kod sebe: moli se dan i noć, bilo da si tuţan, bilo da si radostan. Moli se sa strahom i trepetom, sa bodrošću i trezvoumljem kako bi Gospod primio tvoju molitvu. Jer, Pismo kaţe: Oĉi su Gospodnje na pravednima i uši Njegove na molitvu njihovu (Ps.ZZ,1b). 61. Neko od drevnih je umesno i veoma taĉno rekao da od demona koji nas napadaju u borbu najpre stupaju oni kojima su poverene ţelje stomakougaĊanja i koji nas 173

nagovaraju na srebroljublje i na taštinu. Svi ostali, idući pozadi, preuzimaju one koje su prvi ranili. 62. I zaista, na osnovu posmatranja mi smo poznali da se ne dešava da ĉovek upadne u greh ili strast ukoliko ga prethodno nije ranio jedan od navedene trojice. Stoga je na ove tri pomisli Ċavo navodio i Spasitelja. MeĊutim, budući iznad njih, Gospod je naredio Ċavolu da se udalji, i nama, kao blagi i ĉovekoljubivi Vladika, darujući pobedu nad njim. On se, naime, obukao u telo po svemu sliĉno našem, ali bez greha (Jev.4,15), i pokazao nam nezabludivi put bezgrešnosti. Idući njime, mi u sebi oblikujemo novog ĉoveka, koji se obnavlja prema liku Onoga koji ga je sazdao (Kol.Z,10). 63. Reĉ Davidova nas uĉi da demone mrzimo savršenom mrţnjom, s obzirom da su neprijatelji našeg spasenja. Ona je veoma prikladna u delu sticanja vrlina. Ko je, dakle, onaj ko savršenom mrţnjom mrzi neprijatelje? Onaj ko ne greši ni na delu, ni razumom. Sve dok su njihovi omiljeni sasudi (tj. uzroci strasti) u nama, mi nećemo uspeti da ih zamrzimo. Slastoljubivo srce u sebi ne moţe da drţi mrţnju prema njima. 64. Svadbeno ruho je bestrašće slovesne duše koja se udaljila od uţivanja, odrekla svih neumesnih prohteva, i potpuno se posvetila bogoljubivim mislima i najĉistijim sagledavanjima. MeĊutim, ĉim popusti bešĉasnim strastima i poĉne da se njima bavi, ona se lišava ruha celomudrenosti i oblaĉi u iscepane i prljave rite. U JevanĊelju je potvrĊeno da je onaj kome su vezane ruke i noge i koji je baĉen u tamu najkrajnju (Mt.22,13) imao ruho satkano od pomisli i dela koje je Slovo [Gospodnje] smatralo nedostojnim boţanstvene i netruleţne svadbe. 65. Neko od mudrih je taĉno rekao da pomisao samoljublja kao neki tiranin (koje sve mrzi) jeste prva u strašnoj [unutrašnjoj] borbi. Za njom slede tri, a za njima pet koje plene naš um. 66. Bilo bi neobiĉno da onaj ko jede do sitosti stekne bestrašće. Uostalom, ja bestrašćem ne nazivam udaljavanje od greha na delu (što predstavlja uzdrţanje), nego presecanje u korenu izlaţenja iz razuma strasnih pomisli (što predstavlja ĉistotu srca). 67. Lakše je oĉistiti dušu koja nije ĉista, negoli vratiti zdravlje duši koja se jednom oĉistila, pa se potom ponovo prekrila ranama (strasti). Oni koji su se skoro odrekli svetskog meteţa lakše dostiţu bestrašće (ma u kakve inaĉe grehe upadali). Oni, pak, koji su već okusili dobru Reĉ Boţiju (Jev.6,5) i hitali putem spasenja teško postiţu bestrašće ukoliko ponovo skrenu ka grehu. Njih, naime, [spreĉavaju] rĊava navika i zao obiĉaj, kao i demon tuge koji se smešta kod zenice oka, neprestano predstavljajući idole greha. MeĊutim, revnosna i trudoljubiva duša moţe da obavi ono što je teško u sadejstvu sa Boţijom blagodaću, koja je ĉovekoljubivo milostiva prema nama i koja nas stalno poziva na pokajanje. One koji se vraćaju ona štedro i milostivo prima, kao što smo nauĉili iz jevanĊelske priĉe o bludnom sinu. 68. Napade i zamke Ċavolske niko od nas nije u stanju da izbegne sopstvenim snagama, već samo sa nepobedivom silom Hristovom. Stoga se isprazno varaju oni koji se nadimaju hvaleći se da sopstvenim podvizima i samovlasnošću [tj. snagom svoje volje] mogu da savladaju greh, koji se u stvari savlaĊuje samo blagodaću Boţijom. I svetilnik Crkve, Jovan Zlatousti, govori da ljudska namera nije dovoljna ukoliko joj ne doĊe pomoć odozgo. I obrnuto, neće biti nikakve koristi od pomoći odozgo ukoliko ne bude [liĉnog] napora. Reĉeno se pokazuje na primeru Jude i Petra. Primivši veliku pomoć, jedan nije imao nikakve koristi s obzirom da nije dodao i svoju volju i napor. Petar je, meĊutim, pokazao revnost, ali je pao s obzirom da nije osetio pomoć odozgo. Prema tome, vrlina je 174

spletena iz oba [sastojka]. Stoga vas molim da ne bacite sve na Boga i da se prepustite spavanju, niti da revnujući pomislite da ćete sve uĉiniti sopstvenim trudom. 69. Bog neće da smo bezdelatni usled ĉega ne obavlja sve sam. Sa druge strane, On ne ţeli da se nadimamo, usled ĉega nije sve prepustio nama. Uklanjajući sa obe strane ono što je štetno, On je ostavio samo korisno. Dobro nas uĉi psalmopojac, govoreći: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se trude oni koji ga zidaju (Ps.126,1). Nije, naime, moguće da ĉovek nastupa na aspidu i otrovnu zmiju i gazi lava i zmaja (Ps.90,12) ukoliko se najpre po svojim silama ne oĉisti i dobije snagu od Onoga ko je rekao apostolima: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vraţiju (Lk.10,19). Stoga nam je i naloţeno da u molitvi Vladici govorimo: Ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga (Mt.6,13). Ukoliko se silom i pomoću Hristovom ne izbavimo od ognjenih strela neĉastivog i ne udostojimo bestrašća, mi se uzalud trudimo misleći da ćemo nešto postići sopstvenom snagom ili staranjem. Prema tome, onaj ko ţeli da se odrţi protiv lukavstva Ċavolskog, da ga uĉini bezuspešnim i da postane priĉesnik slave Boţije treba danonoćno sa suzama, uzdisajima, nezasitom ţeljom i vrelom dušom da traţi Boţiju pomoć i Boţansko zastupništvo. Onaj ko ţeli da ih stekne treba da svoju dušu oĉisti od svakog svetskog sladostrašća i od svih strasti i pohota. O takvim dušama je govorio Bog: Useliću se u njih, i ţiveću u njima (2 Kor.6,16). I Gospod je govorio uĉenicima: Ako me neko ljubi, reĉ moju

drţaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti

(Jn.14,23). 70. Jedan od drevnih [staraca] je izrekao veoma oštroumno i pojmljivo slovo o pomislima: "Proveri pomisli na pragu srca, [tj. utvrdi] da li su naše, ili neprijateljske. Naše i dobre uvedi u unutrašnje odaje duše i ĉuvaj ih kao u nekom bezbednom skrovištu. Protivniĉke, pak, kazni biĉem slovesnog razuma i odmah izbaci, ne dajući im da se skrase ĉak ni u blizini tvoje duše. Najbolje je da ih sasvim poseĉeš maĉem molitve i boţanstvenim pouĉavanjem, kako bi istrebljenjem razbojnika strah zahvatio i njihovog poglavara". Onaj ko paţljivo ispituje pomisli jeste istinski ljubitelj [ispunjavanja] zapovesti. 71. Onaj ko se trudi da preseĉe [pomisli] koje ga napadaju i smućuju, neka naoruţa mnoštvo saboraca za borbu. Saborci zapravo jesu duševno smirenje, telesni trud i svako drugo podviţniĉko zlopaćenje, naroĉito molitve iz skrušenog srca sa mnogo suza, kao što peva David: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehe moje (Ps.24,18), i: Suze moje nemoj prećutati (Ps.38,13), i: Biše mi suze moje hljeb moj dan i noć (Ps.41,4), i najzad: Piće svoje sa plaĉem mešah (Ps.101,10). 72. Suparnik našeg ţivota, tj. Ċavo raznim pomislima pokušava da u našim oĉima umanji naše grehe, ĉesto ih pokrivajući zaboravom. I ukoliko se opustimo u naporima, mi više nećemo misliti na oplakivanje svojih padova. Mi, meĊutim, braćo, nemojmo dozvoliti da zaboravimo svoje padove, ĉak ako nam izgleda da nam je već oprošteno zbog našeg pokajanja. Naprotiv, uvek mislimo na svoje grehe i nemojmo prestajati da ih oplakujemo. Na taj naĉin ćemo, stekavši smirenje kao dobrog saţitelja, izbeći mreţe taštine i gordosti. 73. Niko neka ne misli da sopstvenom snagom podnosi napore i uspeva u vrlini. Jer, uzroĉnik svakog našeg dobra jeste Bog, kao što je uzroĉnik sveg zla - Ċavo, koji zavodi naše duše. Stoga, ukoliko uĉiniš nešto dobro, zablagodari njegovom Uzroĉniku. Ukoliko te, pak, sustigne neko zlo, dovedi ga u vezu sa njegovim poglavarom. 74. Onaj ko je sa poznanjem spojio delanje jeste zemljodelac dostojan pohvale, s obzirom da duševnu njivu napaja sa dva najĉistija izvora. Poznanje, naime, okriljuje umnu suštinu sagledavanjem najboljeg, a delanje umrtvljuje udove koji su na zemlji: blud, 175

neĉistotu, strast, zlu pohotu (Kol.3,5). Pošto se oni umrtve, niĉu prekrasni cvetovi vrline, i donose obilne plodove Duha, tj. ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost, uzdrţanje (Gal.5,22-23). Pošto je razapeo telo sa strastima i pohotama, i celomudreni podviţnik će zajedno sa bogonosnim propovednikom moći da kaţe: A ţivim ne više ja, nego ţivi u meni Hristos; a što sad ţivim u telu, ţivim verom Sina Boţijega, koji me zavoli i predade sebe za mene (Gal.2,20). 75. Još nešto, hristoljupĉe, ne treba da zaboravljaš. Strast koja je u tebi našla mesto i ukorenila se putem navike, u istu obitelj dovodi i ostale strasti. Strasti su suparnice meĊu sobom, kao uostalom i njihovi uzroĉnici, tj. demoni. MeĊutim, kada se radi o našoj propasti, one su sloţne. 76. Onaj ko ĉini da cvet tela uvene podvizima i ko odseca svaki njegov prohtev zapravo nosi rane Hristove na umrtvljenom telu svome (Gal.b,P). 77. Kraj podviţniĉkih napora jeste pokoj bestrašća, dok je završetak razliĉitih sladosti - strast bešĉašća. 78. Nemoj da pomišljaš da dugotrajnost tvog monaškog ţivota nešto znaĉi i nemoj da se zarobiš samopohvalom zbog trpljenja u pustinji i surovosti podviga, već na umu drţi reĉ Vladike da si nepotrebni sluga i da još nisi ispunio zapovest. Zaista, sve dok se nalazimo u ovom ţivotu mi nismo izbavljeni iz progonstva. Naprotiv, mi još uvek sedimo na rekama vavilonskim, još se muĉimo u pravljenju egipatskih cigli i još nismo ugledali obećanu zemlju, s obzirom da sa sebe nismo skinuli starog ĉoveka koji propada u varljivim ţeljama. Mi, naime, još ne nosimo sliku nebeskog, nego - sliku zemljanog. Prema tome, nema razloga da se hvalimo. Bolje bi bilo da plaĉemo i molimo se Onome koji moţe da nas spase od okajanog ropstva gorkom faraonu, da nas oslobodi od njegove strašne tiranije i uvede u blagu obećanu zemlju, gde ćemo na kraju steći pokoj u svetilištu Boţijem i gde ćemo biti udostojeni da stanemo sa desne strane veliĉanstvenosti Višnjega. Mi se dobara koja prevazilaze svaki um moţemo udostojiti jedino po beskrajnoj milosti Boţijoj, a ne zbog nekih naših navodnih pravednih dela. Stoga nemojmo prestati da dan i noć prolivamo suze, podraţavajući onoga ko je rekao: Umorih se u uzdisanju mome, svaku noć kvasim odar svoj, suzama svojim postelju svoju oblivam (Ps.6,7). Jer, koji su sejali sa suzama, poţnjeće u radosti (Ps.125,5). 79. Daleko oteraj od sebe duha priĉljivosti s obzirom da se u njemu kriju svezlobne strasti. Od njega dolazi laţ, drskost, ismejavanje, šaljivost, sramni govor, bulaţnjenje. Uopšte, reĉeno je: Priĉljivost ne moţe izbeći greha (Priĉ.10,19). Muţ ćutljivi je, meĊutim, presto ĉula (Priĉ.12,23). Najzad, i Gospod je rekao da ćemo dati odgovor za svaku praznu reĉ (Mt.12,36). 80. ZapoveĊeno nam je da onima koji nas zloslove, ili grde, ili na neki drugi naĉin napadaju ne odgovaramo na isti naĉin nego, naprotiv, da o njima dobro govorimo i da ih blagosiljamo. Jer, kada smo u miru sa ljudima, mi ratujemo protiv demona. Naprotiv, kada imamo zlopamćenje prema bratiji i kada ih napadamo, mi smo u miru sa demonima. MeĊutim, nama je reĉeno da njih treba da mrzimo savršenom mrţnjom i da se nepomirljivo borimo protiv n.ih. 81. Izbegavaj da saplićeš bliţnjega lukavim govorom kako sam ne bi bio sapleten svelukavim. Poĉuj, naime, proroka koji vapije: Ĉoveka krvnika i lukavog gnuša se Gospod (Ps.5,7), i još: Uništiće Gospod sva usta lukava i jezik velereĉivi (Ps.11,4). Osim toga, izbegavaj da osuĊuješ brata kada padne, kako se ne bi udaljio od dobrote i ljubavi. Jer, onaj ko nema dobrote i ljubavi prema bratu nije poznao Boga. Bog je ljubav, kako uzvikuje 176

Jovan, sin gromova i ljubljeni Hristov uĉenik (1.Jn.4,8). Kad je Hristos i Spasitelj svih dušu svoju poloţio za nas, i mi smo duţni da polaţemo duše za braću (1.Jn.Z,16). 82. Ljubav se opravdano naziva majkom vrlina, glavom zakona i proroka. Prionimo na svaki napor da bismo dostigli prepodobnu ljubav kojom ćemo otrgnuti tiraniju strasti, uzneti se na nebesa, nošeni na krilima vrline, i ugledati Boga po meri ljudske prirode. 83. Bog je ljubav. Stoga onaj ko je stekao ljubav u sebi ima Boga. Ukoliko je, pak, nemamo, sve nam je beskorisno. U tom sluĉaju ne moţemo da kaţemo da volimo Boga. Jer, sveti Jovan govori: Ako ko reĉe: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laţa je (1Jn.4, 20), i opet; Boga niko nikada nije video: ako ljubimo jedni druge, Bog u nama prebiva, i ljubav je Njegova savršena u nama (1.Jn.4,12). Oĉigledno je da je ljubav stvar koja sadrţi sva dobra (pa i najveće) koja se pominju u Svetom Pismu. Svaka vrsta vrline koja zbliţava i spaja ĉoveka sa Bogom zavisi od ljubavi i od nje proizilazi, budući na neiskaziv naĉin njome obuhvatana i ĉuvana. 84. Primajući bratiju koja nam dolazi u posetu, mi ne treba da smatramo da nas ometaju ili da prekidaju naše bezmolvije, kako ne bismo narušili zahtev ljubavi. Osim toga, ukazujući im gostoprimstvo mi ne treba da smatramo da im ĉinimo uslugu, već pre treba da smatramo da se nama ĉini usluga. [Gledajući na gostoprimstvo] kao na obavezu, mi treba da ih ugošćavajmo sa molbom i radosnim licem, po primeru patrijarha Avraama. I Bogoslov nas uĉi, govoreći: Deĉice moja, ne ljubimo reĉju ni jezikom, nego delom i istinom. I po tome znamo da smo od istine (1.Jn.3,18-19). 85. Imajući gostoprimstvo kao svoje stalno delanje, patrijarh je sedeo pred svojim šatorom i pozivao prolaznike. On je trpezu nudio svima, i neĉastivima i varvarima, uopšte ne praveći razliku. Stoga se i udostojio divnog gostoljublja, tj. da ugosti anĊele i Vladiku svih. I mi treba da se sa svom usrdnošću i spremnošću pobrinemo za gostoprimstvo kako bismo primili anĊele, pa i samoga Boga. Jer, Gospod kaţe: Kad uĉiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni uĉiniste (Mt.25,40). Svima treba ĉiniti dobro, naroĉito onima koji ne mogu da nam uzvrate (Lk. 14,14). 86. Onaj koga srce ne prekoreva u narušavanju zapovesti Boţijih, ili u nemaru, ili u saglašavanju sa protivnom mišlju, jeste ĉist srcem i dostojan da ĉuje: Blaţeni ĉisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). 87. Postarajmo se da vaspitamo ĉula, naroĉito vid, sluh i jezik, tj. da ništa ne gledamo, ne slušamo, niti govorimo sa strašću, već sve radi [duševne] koristi. Jer, ti organi se najlakše klizaju na greh ukoliko nisu slovesno vaspitani. I obrnuto, oni su najspremniji za delo spasenja ukoliko su slovesno upravljani, usmeravani i voĊeni. Jer, ukoliko oni postanu neuredni, ĉulo mirisa se opušta, ĉulo pipanja se pruţa sa drskošću i navaljuje nebrojeno mnoštvo strasti. Ukoliko su, naprotiv, slovesno usmeravani, u svemu vlada veliki mir i nepomućena tišina. 88. Ĉak i kada se zatvori u posudu, dragoceno miro svojim miomirisom ispunjava vazduh doma, pruţajući uţivanje ne samo onima koji stoje blizu, nego i onima koji su udaljeni. I miomiris vrlinske i bogoljubive duše se rasprostire iz svih ĉula tela, pokazujući onima koji gledaju unutrašnju vrlinu. Onaj ko vidi da jezik ne izgovara ništa neumesno i nepristojno, već samo dobro i korisno slušaocima, da su oĉi skromne, da sluh ne prima nikakve nepristojne melodije ni reĉi, da noge stupaju priliĉio, da se lice ne krivi od smeha, već je pre spremno za suze i plaĉ, svakako će prepoznati obilan miomiris vrline koji je smešten unutra. Stoga i Spasitelj govori: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,16). 177

89. Put koji je u JevanĊelju nazvao tesnim, Hristos i Bog naš kasnije je imenovao blagim jarmom i lakim bremenom (Mt.7, 14; 11,30). Kako, dakle, mogu da se spoje stvari koje izgledaju protivreĉne? Naime, po svojoj prirodi put je surov i uzlazan, dok je po proizvoljenju onih koji ga sprovode i po dobroj nadi - ţeljen i voljen. Za vrlinoljubive duše on pre pruţa uţivanje, negoli skorb. Stoga moţeš da vidiš da oni koji su izabrali tesni i skorbni put idu sa većom odluĉnošću, negoli oni koji idu po širokom. Ĉuj i blaţenog Luku koji kaţe da su apostoli, pošto su ih izbili, iz sinedriona otišli sa radošću (Dap.5,40-41), nasuprot prirodi biĉeva. Oni, naime, ne priĉinjavaju uţivanje i radost, nego patnju i bol. Biĉevi radi Hrista su, meĊutim, izazivali uţivanje. Neće biti ĉudno ako radi Njega i drugo zlopaćenje i potĉinjavanje tela izazove isti [uĉinak]. 90. Muĉeni u ropstvu strasti, mi smo ĉesto u nedoumici zbog uzroka našeg stradanja. Treba, naime, da znamo da nam se ropstvo dešava zbog udaljavanja od sagledavanja Boga. Dušu onoga ko svoj um nerasejano prilepi uz Vladiku i Boga našeg, verni Spasitelj svih će izbaviti iz svakog strasnog ropstva, kao što govori prorok: ProviĊah Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem (Ps.15,8). Šta je, meĊutim, slaĊe i bezbednije od [okolnosti] da se Gospod uvek nalazi sa naše desne strane, štiteći nas, ograĊujući nas i ne dozvoljavajući da posrnemo? Od nas, uostalom, zavisi da li ćemo reĉeno postići. 91. Dobro su i neporecivo oci rekli da ĉovek ne moţe naći pokoja ukoliko duboko u sebi ne stekne misao da u svetu postoji samo Bog i on, ukoliko um njegov ne prestane da se prelašćuje bilo ĉime, i ukoliko ne ĉezne samo za Njim, samo uz Njega se prilepljujući. Takav će zaista naći pokoj i osloboĊenje od tiranije strasti. Prilepi se duša moja uz tebe, kaţe psalmopojac, a mene prihvati desnica tvoja (Ps.62,9). 92. Samoljublje, slastoljublje i slavoljublje iz duše izgone sećanje na Boga. Kada prestane sećanje na Boga samoljublje raĊa nezamisliva velika zla, te u nas ulazi meteţ strasti. 93. Onaj ko iz sebe iskoreni samoljublje lako će, uz sadejstvo Gospodnje, pobediti i ostale strasti. Jer, iz samoljublja se raĊa gnev, tuga, zlopamćenje, slastoljublje i drskost. Onaj ko je savladan samoljubljem, neizbeţno će podleći i ostalim strastima. A samoljubljem nazivamo strasno raspoloţenje i ljubav prema telu i ispunjavanje telesnih prohteva. 94. [Ĉovek] ţeli neprestano i neprekidno da bude sa onim što voli i odvraća se od svega što ga spreĉava da bude u dodiru sa njim. Oĉigledno je da i onaj ko voli Boga ĉezne da stalno bude sa Njim i sa Njim razgovara. To se postiţe ĉistom molitvom. 0 njoj treba da pobrinemo svom snagom s obzirom da nas ona po prirodi zbliţava sa našim Vladikom. Takav je bio onaj koji je izrekao: Boţe, Boţe moj, ? tebi jutrenjujem. Oţedne tebe duša moja (Ps.62,2). Zaista, Bogu je poranio onaj ko je udaljio svoj um od svega zlog, budući neizleĉivo ranjen Boţanstvenom ljubavlju. 95. Nauĉili smo da se od uzdrţanja i smirenja raĊa bestrašće, a od vere - poznanje. Njima duša uzrasta u rasuĊivanju i ljubavi. Oni, pak, koji su u svoja nedra uselili Boţanstvenu ljubav, na krilima ĉiste molitve neprestano se uspinju ka samom njenom vrhu, sve dok ne dostignu poznanje Sina Boţijega i dok ne uzrastu u ĉoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4, 13). 96. Delatnom vrlinom se pobeĊuje pohota i obuzdava gnev, a poznanjem i sagledavanjem um dobija krila. Uznevši se nad svim veštastvenim, on se odvaja ka Bogu i dostiţe istinsko blaţenstvo. 178

97. Prvi naš podvig se sastoji u smanjivanju strasti i njihovom savlaĊivanju po meri sila. Drugi podvig je sticanje vrlina kako svoju dušu ne bismo ostavili praznom i bez delanja. Treći podvig duhovnog puta je trezvoumno ĉuvanje plodova naših vrlina i napora, budući da nam je zapoveĊeno ne samo da trudoljubivo delamo, nego i da budno negujemo (up. Post.2,15). 98. Gospod govori: Neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene (Lk.12,35). Dobro opasivanje bedara, uz ĉiju pomoć postajemo spremni i pokretni za rad, predstavlja uzdrţanje i smirenje srca. Pod uzdrţanjem ja podrazumevam udaljavanje od svih strasti. Duhovna svetiljka je, meĊutim, ĉista molitva i savršena ljubav. Oni koji su se pripremili na opisani naĉin, zaista liĉe na ljude koji ĉekaju svoga Gospodara. Kada On doĊe i zakuca na vrata, oni će odmah otvoriti. Došavši zajedno sa Ocem i Svetim Duhom, On će se naseliti u njima. Blago slugama onim koje gospodar došavši naĊe budne (Lk.12,36-37). 99. Monah treba svim srcem i svim razumom kao sin da voli Boga. S druge strane, on kao sluga pred Njim treba da oseća strahopoštovanje i da mu se potĉinjava, sa trepetom ispunjavajući Njegove zapovesti. On treba da gori duhom, da bude obuĉen u sveoruţje Svetoga Duha, da izvršuje sve što mu je zapoveĊeno kako bi postigao sladost veĉnog ţivota, da je trezvouman i da ĉuva svoje srce od zlih pomisli, da ima dobre misli i da se drţi boţanstvenog pouĉavanja, da svakodnevno sudi svoje pomisli i dela, dopunjavajući ono što nedostaje. On radi svojih uspeha ne treba da se uznosi, nego da se smatra nepotrebnim slugom, koji je izostavio mnogo toga što je trebalo da uradi. On za sve treba da blagodari Svetoga Boga i da mu pripisuje uspehe svoga ţivota. On ništa ne treba da ĉini iz taštine ili ĉovekougaĊanja, već da sve tvori tajno, oĉekujući pohvalu samo od Boga. Pre svega i iznad svega, on treba da dušu ogradi Pravoslavnom verom u sve dogmate Saborne Crkve, koje su nam predali bogopropovednici, apostoli i sveti oci. Jer, one koji ţive na navedeni naĉin oĉekuje velika nagrada, neprolazan ţivot i nerazrušivo stanište kod Oca i Sina i Svetoga Duha, Jedinosušnog i Triipostasnog Boga. 100. Glavno u svemu što si ĉuo jeste: Boj se Boga i zapovesti Njegove drţi. U tome se sastoji ceo ĉovek, govori propovednik (Prol.12,13). "Ukratko i saţeto,kaţe on,ukazujem ti na put spasenja: Boj se Boga i zapovesti Njegove drţi". [On ne govori] o poĉetnom strahu od muka, nego o savršenom, koji usavršava [ĉoveka] i koji smo duţni po ljubavi prema Onome koji ga je zapovedio. Jer, ukoliko mi greh ne ĉinimo samo stoga što se plašimo muka, jasno je da bismo, imajući greholjubivo proizvoljenje, grešili kad ne bi postojala kazna. Ukoliko se, meĊutim, od zla ne uzdrţavamo iz straha od kazne, nego zbog odvratnosti prema grehu, mi već vršimo vrline iz ljubavi prema svome Vladici, bojeći se da ne skrenemo. Plašeći se da ne propustimo neku od zapovesti, mi imamo ĉist strah, koji biva radi samog dobra. On duše ĉini ĉednim, budući da je ravnosilan sa savršenom ljubavlju. Onaj ko ga ima i ko poštuje zapovesti jeste celovit, tj. savršen ĉovek, kome ništa ne nedostaje. Znajući, dakle, reĉeno, bojmo se Boga i zapovesti Njegove ispunjavajmo kako bismo bili savršeni i potpuni bez ikakvog nedostatka (Jak.1,4), imajući smireno razmišljanje i skrušeno srce i neprestano uznoseći Gospodu molitvu boţanstvenog Arsenija Velikog: "Boţe moj, nemoj me ostaviti. Ništa dobro nisam uĉinio pred tobom. Ipak, daj mi da po samilosti tvojoj postavim dobar poĉetak". Jer, sve naše spasenje zavisi od štedrosti i ĉovekoljublja Boga. Njemu slava i sila i poklonjenje. [Amin].

179

PREPODOBNI TEODOR Kratko svedoĉanstvo o njemu Sagledateljno slovo je dostojno da zauzme mesto meĊu drugim asketskim spisima zbog mudrih objašnjenja unutrašnjih pojava u našem duhovnom ţivotu i odgovarajućih zakljuĉaka za podviţnike. Nije poznato ko je bio autor slova. U naslovu je imenovan prepodobni Teodor. MeĊutim, nije jasno ko je on bio. Videći u tekstu misli koje su shodne sa onima koje su sadrţane u poglavljima svetog Teodora Edeskog, sastavljaĉi grĉkog Dobrotoljublja su ih pripisali njemu i smestili ih odmah iza njegovih sto poglavlja. MeĊutim, preosvećeni Filaret Ĉernigovski piše ("Uĉenje o ocima", § 277, 10) da se slovo moţe pripisati svetom Teodoru Edeskom samo u vidu pretpostavke. I zaista, samo slovo za pretpostavku ne daje nikakvog dokaza. Ostavljajući svakome slobodu da prizna autorstvo slova svetom Teodoru Edeskom i smatrajući da je korisno svima koji traţe korist od ĉitanja. mi ga, sledeći grĉko Dobrotoljublje, smeštamo odmah iza poglavlja svetog Teodora Edeskog.

PREPODOBNI OTAC NAŠ TEODOR SAGLEDATELjNO SLOVO 1. Vrlo je velik podvig raskinuti ĉvrste lance i osloboditi se poklonjenja veštastvu, te steći naviku u dobru. Udaljavanje od veštastvenog zaista zahteva hrabru i smelu dušu. 2. Naše staranje ne treba da bude posvećeno samo oĉišćenju od strasti (što u stvari ne predstavlja vrlinu, nego pripremu za vrlinu). Oĉišćenju od loših navika treba dodati i sticanje vrlina. 3. Oĉišćenje duše za slovesni deo (po bogoslovskom odreĊenju) podrazumeva izmenu i potpuno napuštanje niskih i varljivih crta, tj. ţivotnih briga i nemira, zlih sklonosti i neumesnih navika, za ţelateljni deo - izbegavanje stremljenja ka veštastvenom i odvraćanje od ĉulnog, tj. pokoravanje slovesnosti, a za razdraţajni deo - izbegavanje uzbuĊivanja zbog onog što se dešava. 4. Posle oĉišćenja i umrtvljenja ili podešavanja najrĊavijih sila, neophodno je i ushoĊenje i oboţenje. Jer, pošto se udalji od zla, [ĉovek] treba da ĉini dobro (Ps.33,15). Pri tome, on najpre treba da se odrekne samog sebe, tj. da uzme krst i da ide za Vladikom ka krajnjem stanju oboţenja. 5. Šta predstavlja ushoĊenje i oboţenje? Za um ono je najsavršenije poznanje postojećeg i Onoga ko je iznad svega postojećeg, po meri dostupnoj ljudskoj prirodi. Za voljni deo ono je potpuno i neprestano stremljenje i kretanje ka prvom dobru. Za razdraţajni deo ono je najdelatniji, najuporniji i neopozivi pokret ka ţeljenom, kome nikakve nevolje ne mogu zasmetati u napredovanju, koji je nezadrţiv i koji se ni^oda ne okreće natrag. 180

6. Pokret duše ka dobru treba da bude utoliko jaĉi od pokreta ka zlu, ukoliko misaone lepote prevazilaze ĉulne. Njeno staranje o ploti ne treba da prelazi obezbeĊenje neophodnog radi zadovoljavanja osnovnih potreba za podrţavanje ţivota, kako se organizam ne bi doveo do nasilnog rastrojstva. MeĊutim, lako je doneti reĉenu odluku, ali je veoma teško sprovesti je u delo. Jer, bez velikog napora se ne mogu iskoreniti stare navike duše. 7. Uĉenje bilo koje veštine se ne moţe zamisliti bez znoja. I napregnuta usmerenost ka blaţenoj prirodi [tj. Bogu] dostiţe se mnogim i dugotrajnim naporima, pri ĉemu volja najzad stiĉe naviku stremljenja. Pri tome je neophodno veliko protivljenje uma ĉulnosti, koja ga vuĉe naniţe. Bitka i borba protiv ploti ne prekida se sve do smrti. Doduše, ponekad izgleda da se ona smiruje, usled kroćenja gneva i pohote i potĉinjavanja ĉula višem poznanju uma. 8. Treba, meĊutim, primetiti da neprosvećena duša, koja obiĉno ne koristi pomoć Boţiju, ne moţe zaista da se oĉisti, niti da se uspne ka Boţanstvenoj svetlosti, kao što je reĉeno. Jer, reĉeno se odnosi samo na verne. Pošto reĉeno zahteva bolje razjašnjenje, objasnimo ukratko razliku u poznanju. Od ovdašnjih znanja, jedno je prirodno, a drugo natprirodno. Drugo će biti jasno iz prvog. 9. Prirodnim se naziva znanje koje duša stiĉe prouĉavanjem i istraţivanjem tvorevine uz korišćenje prirodnih sredstava i sila, po meri koja joj je dostupna s obzirom da je vezana za veštastvo. Jer, delatnost uma slabi usled njegove veze i mešanja sa telom, kao što je reĉeno u vezi sa ĉulima, maštom i umom. Um, naime, ne moţe biti u neposrednom dodiru sa misaonim izgledima, već mu je za umovanje neophodna mašta, ĉija priroda, meĊutim, jeste idolska, tj. kao i grubih i prostornih veštastava. Da bi mogao da shvati reĉeno, um koji se nalazi u ploti ima potrebu za odgovarajućim predstavama. Znanje koje um moţe da postigne prirodnim naĉinom mi nazivamo prirodnim. 10. Natprirodno znanje, pak, um stiĉe putem koji prevazilazi njegova prirodna sredstva i sile, pri ĉemu [predmet] umovanja prevazilazi um koji vezan za plot. Ono je, zapravo, znanje koje je svojstveno bestelesnom umu. Njega daje Bog, kada vidi da je um oĉišćen od svake veštastvene pristrasnosti i proţet Boţanstvenom ljubavlju. 11. Na taj naĉin se deli ne samo znanje, nego i vrlina. Jer, neke vrline ne premašaju prirodu i sa pravom se nazivaju prirodnim, dok druge proizilaze od Prvog Dobra, koje nadvisuje naše prirodne sile i stanje, te treba da budu nazvane natprirodnim. 12. Prirodno poznanje i prirodnu vrlinu moţe da ima i neprosvećen, ali natprirodne - nikako. Jer, kako bi mogao da ih ima kad ne uĉestvuje u njihovom Uzroku? Prosvećeni, pak, moţe da ima oboje. 13. Zapravo, natprirodne vrline se ne mogu steći ukoliko se prethodno ne steknu prirodne, dok se natprirodno znanje moţe steći i bez prirodnog. Treba, uostalom, znati i sledeće: ĉula i maštu imaju i beslovesne [ţivotinje), premda mnogo niţe i manje od ĉoveka. Sliĉno je i u odnosu na prirodne vrline i znanja kod neprosvećenog i prosvećenog: kod prosvećenog se oni nalaze u mnogo boljem i višem [stanju], nego kod neprosvećenog. 14. Osim toga, i znanje koje se naziva prirodnim, tj. koje se bavi vrlinama i suprotnim stremljenjima takoĊe moţe biti dvojako: prosto (kada onaj ko mudruje nema iskustva o raspoloţenjima, usled ĉega se ĉesto dvoumi), i delatno (ili oduševljeno, kada je znanje potvrĊeno iskustvom u raspoloţenjima, usled ĉega se nikada ne koleba i ne dozvoljava sumnju). 181

15. Potom, postoje ĉetiri [stvari] koje se suprotstavljaju umu prilikom sticanja vrlina. Prvo, posedovanje navika koje su joj suprotne, koje usled dugotrajnosti vuku um da se prikloni zemaljskome. Drugo, delovanje ĉula koja projavljuju ĉulnu lepotu i um povlaĉe za sobom. Treće, slabljenje umnog delanja kao posledica njegove povezanosti sa telom. Jer, um prema mislenome se ne odnosi kao vid prema viĊenome i uopšte kao ĉulo prema ĉulnome (pri tome govorim o umu duše koja je još uvek u telu; naprotiv, bestelesni umovi se delatnije dodiruju sa mislenim, negoli ĉulo vida sa viĊenim). Oštećeno ĉulo vida ne vidi jasno i razgovetno ono što po prirodi moţe da vidi, već oblike vidljivih stvari izobraţava netaĉno i nekako sliveno. I um naš shvata mislene [predmete], ali ne moţe zaista da sagledava mislene lepote. On stoga ne moţe ni da ĉezne za njima, budući da mera ţelje zavisi od mere poznanja. On se, naime, priklanja ĉulnim lepotama budući da ih gleda sa većom jasnoćom. On ima potrebu da se ispunjava onim što izgleda lepo, bilo da se radi o neĉem suštinskom ili ne. Najzad, [ĉetvrto], iskušenja ĉovekomrznih i neĉistih duhova. Oni rasprostiru zamke, avaj, za duše po svim putevima. Nije moguće izreći njihov broj i raznovrsnost, oblik i naĉin, kroz ĉula, reĉi i um, u svemu što postoji. I kada Onaj ko je uzeo na pleća svoja zabludelu ovcu svojim bezmernim staranjem ne bi uĉinio da i oni koji su u Njega uprli svoje oĉi budu iznad svih njih, nijedna duša nikako ne bi mogla da ih izbegne. 16. Da bismo ih izbegli, neophodne su nam tri [stvari]. Prvo i najveće je da svoje oĉi svom dušom obratimo Bogu, da ištemo pomoć iz Njegove ruke, da svu nadu polaţemo na Njega i da smo iskreno ubeĊeni da ćemo neizbeţno biti privuĉeni suprotnim ukoliko se On ne zauzme. Drugo je da neprestano hranimo um poznanjem (što, kako pretpostavljam, sluţi kao uzrok i prvog). Pod poznanjem ja podrazumevam sagleDavanje svega što postoji, i ĉulnog i mislenog, kakvo je samo po sebi i kakvo je u odnosu prema Prvom Uzroku, budući da od Njega i radi Njega postoje, a zatim i sagledavanje Uzroka svega postojećeg, po meri dostupnosti, na osnovu onoga što je oko Njega. Jer, ispitivanje prirode bića nas ĉisti od strasnog raspoloţenja prema njima i varljivosti kojima su obavijena, vodeći nas ka njihovom poĉelu i omogućavajući nam da u prelepom, ĉudesnom i veliĉanstvenom kao u ogledalu vidimo još lepše, ĉudesnije i veliĉanstvenije, ili, bolje reĉeno, ono što prevazilazi svaku lepotu, ĉudesnost i veliĉanstvenost. Moţe li razum koji je uvek okrenut ka reĉenome da ne poţeli istinsko dobro? Jer, kad on stremi ka neĉemu stranom, utoliko pre će stremiti ka svome. Zar će duša koja zavoli reĉeno dozvoliti sebi da se veţe uz nešto nisko, što je obiĉno odvaja od Ljubljenoga? Naprotiv, ona će biti nezadovoljna ĉak i samim ţivotom u telu, koji joj postavlja prepreke ka sticanju dobra. Reĉeno je da um nejasno vidi mislenu lepotu u veštastvu. Pa ipak, i mali delić iz puĉine te lepote i slabašna pojava njenog zraĉenja moţe da ubedi um da preleti preko svega nemislenog i da se ustremi samo ka njoj, ne dopuštajući sebi ni najmanje da odstupi od naslade njome, makar morao da podnese i mnogu gorĉinu. Treće, pak, jeste umrtvljenje naše supruge - ploti. Inaĉe je nemoguće jasno i razgovetno ugledati [mislenu krasotu]. Plot se, dakle, umrtvljuje postom, bdenjem, spavanjem na goloj zemlji, grubom i samo najneophodnijom odećom, bolom i naporom. Na taj naĉin se plot umrtvljuje ili, bolje reĉeno, saraspinje Hristu. Postavši tanka i ĉista, laka i lakopokretna, ona bez teškoća i suprotstavljanja prati pokrete uma i uspinje se zajedno sa njim ka onome što je visoko. Bez reĉenoga, svako naše staranje se pokazuje uzaludnim. 17. Ova ĉasna trojica, ukoliko se usaglase, u duši raĊaju skup blaţenih vrlina. U onima koji su zaista ukrašeni ovom trojicom ne moţe da se naĊe ni trag zloće ili nedostatak neke od vrlina. Moguće je da slovesnost trpi skorb zbog odbacivanja novca i 182

preziranja slave. Jer, sve dok je vezana za njih, duša se ranjava mnogim strastima. Ja, meĊutim, tvrdim sa velikom izvesnošću da je nemoguće da se duša uzdigne gore ukoliko je privrţena bogatstvu i slavi. Isto tako, duša koja se dovoljno dugo podvizavala u navedenim trima [duhovnim delanjima] i koja ih je usvojila kao naviku ne moţe da se vezuje za [bogatstvo i slavu]. Ukoliko zna da ništa nije istinski dobro osim Vrhovnog [Dobra], i ukoliko smatra da je i od ostalih bića najbolje ono koje najviše liĉi na Prvu Lepotu, kako će duša da voli i prihvata zlato i srebro, ili bilo šta drugo od donjih stvari? Isto moţe da bude reĉeno i za Slavu. 18. Iz reĉi nećemo izostaviti ni [ţivotne] brige, koje u najvećoj meri povlaĉe naniţe. Jer, o ĉemu bi mogao da brine onaj ko ni za šta od ovdašnjeg nije vezan strašću ili stremljenjem? Oblak briga se sastoji od isparenja glavnih strasti - slastoljublja, srebroljublja i slavoljublja. Onaj ko se njih oslobodio, oslobodio se i briga. 19. Onome što smo rekli ne treba da nedostaje ni razboritost, koja predstavlja drugi vid mudrosti i silno uzvodi uvis. Znanje o vrlinama sastoji se od taĉnog razlikovanja dobra i onoga što mu je suprotno. Za tako nešto je neophodna razboritost. Naĉin njenog korišćenja će pokazati iskustvo u borbi sa telom. 20. U našoj reĉi ne treba da izostane ni strah. Jer, po meri uvećanja ljubavi, raste i strah. Kolika je nada da se stekne blago, toliki je i strah da se ono ne izgubi. [Nada obiĉno] mnogo više pogaĊa dušu onih koji su ranjeni ljubavlju, negoli pretnje bezbrojnim mukama. I kao što njegovo sticanje predstavlja blaţenstvo, tako i njegovo gubljenje predstavlja najveću nesreću. 21. Kako bi se produţila naša reĉ, treba da ispitamo i svrhu. Jer, sve što postoji od svoje svrhe dobija razlikovanje svojih delova i njihove meĊusobne odnose. Svrha našeg ţivota jeste blaţenstvo ili Carstvo nebesko ili Carstvo Boţije. Ono ne obuhvata samo gledanje Carstvene Trojice, nego i primanje Boţanskog izlivanja, tj. trpljenje oboţenja. Tim izlivanjem se dopunjava ono što nam nedostaje i usavršava nesavršeno. Dopunjavanje nedostajućeg Boţanskim izlivanjem i jeste hrana mislenih [bića]. [U reĉenome] je prisutno neprestano kruţno kretanje, koje poĉinje na istom mestu gde i završava. Jer, po meri mišljenja se javlja i ĉeţnja, a po meri ĉeţnje - naslaĊivanje. Mera, pak, naslaĊivanja pojaĉava meru mišljenja, te ponovo zapoĉinje nepokretni pokret, ili nepokretna nepokretnost. 22. Prema tome, svrha je, koliko je dostupno [našem shvatanju], takva. Razmotrimo sada kako da je dostignemo. Slovesne duše su umna suštastva koja unekoliko zaostaju za umom anĊela. Ovdašnji ţivot, tj. ţivot u telu jeste podvig i borba. Njegova nagrada jeste opisano stanje, tj. dar koji je dostojan Boţanske blagosti (s obzirom da bezmerno prevazilazi svaki napor) i Boţanske pravde (s obzirom da se stiĉe znojem). Osim toga, i sama sposobnost da ĉinimo dobro predstavlja dar [Boţiji]. 23. U ĉemu se sastoji ovdašnji podvig? Slovesna duša je spojena sa telom sliĉnim ţivotinjskom, koje ima zemaljsko poreklo i teţi naniţe. Duša i telo, premda su suprotni [sastojci], u ujedinjenju predstavljaju jedno [biće], bez pretvaranja ili mešanja delova (daleko bilo). Naprotiv, od dva [dela], od kojih svaki nosi ono što mu je po prirodi svojstveno, stvorena je jedna ipostas sa dve savršene prirode. Na taj naĉin, ĉovek, tj. mešovito ţivo biće, koje je sastavljeno iz dve razliĉite prirode, deluje u skladu sa obe prirode. Telu je prirodno da ţeli ono što mu je sliĉno. Ĉeţnja za sliĉnim je prirodna svim bićima, s obzirom da, putem saţivljenja za srodnim i naslaĊivanja kroz ĉula, navodno odrţava samo njihovo postojanje. Osim toga, s obzirom da je teško, telu je drag i odmor. 183

To je prirodno i poţeljno našoj ţivotinjolikoj prirodi. Slovesnoj, pak, duši, kao mislenom suštastvu, prirodno je i drago misleno naslaĊivanje, koje upraţnjava na odgovarajući naĉin. Pre i iznad svega, u nju je prirodno usaĊena ljubav prema Bogu. Ona prirodno hoće da se naslaĊuje Njime i ostalim mislenim [bićima], iako ima smetnji. 24. Prvi ĉovek je mogao bez prepreka da ĉulima prima ĉulno i umom umno, i da se naslaĊuje njima. I njegova obaveza beše da se više bavi onim što je bolje, negoli onim što je lošije. Jer, on je imao sposobnost za oboje: i da se nalazi u mislenom pomoću uma, i u ĉulnom pomoću ĉula. Ne kaţem da Adam nije trebalo da koristi svoja ĉula, s obzirom da mu nije uzalud bilo dato telo. MeĊutim, nije trebalo njime da nadvlada ĉulno naslaĊivanje. Naprotiv, shvatajući lepotu tvorevine, trebalo je da se uznosi ka njenom Uzroku. Trebalo je da se sa divljenjem naslaĊuje Njime, imajući dvostruki razlog da se divi Tvorcu. Nije trebalo da se on prilepi uz ĉulno i da se divi njemu, a ne Tvorcu, zapostavljajući mislenu lepotu. Sa Adamom je, dakle, tako. 25. MeĊutim, s obzirom da je rĊavo upotrebio ĉula, on je poĉeo da se divi ĉulnoj lepoti. Videvši plod prekrasan za oko i dobar za jelo, on ga je okusio i ostavio naslaĊivanje mislenim. Stoga ga je pravedni Sudija smatrao nedostojnim sagledavanja Boga i svega postojećeg. On ga je odvojio od njega, s obzirom da ga je i sam Adam prezreo, spustivši tamu kao pokrivalo sebi i svim netvarnim suštastvima. Jer, neĉistome nije trebalo ostavljati dostup ka svetome. Bog mu je dopustio naslaĊivan,e onim što je zavoleo, ostavivši ga da ţivi ĉulima, sa malim tragovima umnoga. 26. Od tada je naš podvig u odnosu na njih postao teţak. Jer, u našoj vlasti nije da se mislenim naslaĊujemo onako kako se ĉulima naslaĊujemo ĉulnim, iako nam krštenje, koje nas ĉisti i uznosi, u velikoj meri pomaţe. MeĊutim, mi i dalje treba da se bavimo mislenim (a ne ĉulnim) koliko nam je dostupno, diveći mu se i ţeleći ga. Naprotiv, niĉemu ĉulnom ne treba da se divimo, niti da ţelimo da se naslaĊujemo njime. Jer, zaista u poreĊenju sa mislenim, ono nema nikakve vrednosti. Kao što je [mislena] suština dostojnija divljenja od ĉulne, tako je i lepota [mislenog] dostojnija divljenja od lepote [ĉulnoga]. Ţeleti sramno više negoli plemenito i nisko više negoli ĉasno zaista prevazilazi svako bezumlje! Tako je sa ĉulnim i mislenim tvorevinama. No, šta da se kaţe kada i Onome ko je iznad svega, pretpostavljamo ruţnu i bezobliĉnu tvar? 27. Naš podvig se, dakle, sastoji u revnosnom staranju da se uvek naslaĊujemo samo mislenim, napravljajući ka njemu um i stremljenja. Mi ne treba da dozvolimo da nas pokrade ĉulno, tj. da nas kroz ĉula navede da mu se divimo po sebi. Ukoliko treba da koristimo ĉula, koristimo ih da bismo kroz tvorevinu shvatili Tvorca, videći Njega u njoj, kao sunce u vodama. Jer, u postojećem postoje obrazi [tj. ikone] prvog Uzroka svega, po meri prijemĉivoj za tvorevinu. 28. U tome se sastoji postignuće. Treba, meĊutim, da razmislimo i kako da ga ostvarimo. Kao što je reĉeno, telo ţeli da se naslaĊuje u [stvarima] koje su mu svojstvene posredstvom ĉula. I ukoliko je jaĉe, utoliko više ţeli. Duša, pak, stremi suprotnome. Stoga prva briga duše treba da bude da svim ĉulima postavi uzdu, kako se ne bi naslaĊivala ĉulnim [stvarima], kao što je već reĉeno. S obzirom da telo silnije teţi ka svome ukoliko je snaţnije i da ga je teţe zadrţati ukoliko silnije teţi, duša treba da se, [kao drugo], postara da ga umrtvi postom, bdenjem, stajanjem, spavanjem na goloj zemlji, nepranjem i raznim drugim zlopaćenjem. Jer, pošto uvenu njegove sile, ono će biti poslušno i lako će je pratiti u duhovnom delanju. To je postignuće koje treba da ostvarimo. MeĊutim, lakše je obećati, negoli ispuniti. Jer, i pored velike paţnje propusti su mnogobrojniji od postignuća. Najzad, i 184

ĉula nas ĉesto varaju. Zbog svega toga je smišljen i treći lek, tj. molitva i suze. Molitva sadrţi blagodarenje za darovana dobra, iskanje oproštaja grehova, te udeljivanje snage za ubuduće. Jer, bez Boţije pomoći, kako je već reĉeno, duša uopšte ne moţe napredovati. Osim toga, molitva omogućuje sjedinjenje sa Onim koga duša ţeli, naslaĊivanje Njime i potpuno usmeravanje volje ka Njemu. Zapravo, najveće naše postignuće jeste da ubedimo volju da prema svojim snagama ţeli navedeno. Osim toga, i suze imaju veliku moć. One umilostivljuju Gospoda za naše grehove, ĉiste naravstvenu prljavštinu kojom smo se uprljali putem ĉulnog uţivanja i jaĉaju ţelju za gornjim. Tako je sa time. 29. Postignuće se, dakle, sastoji u sagledavanju mislenog i u potpunoj ĉeţnji za njime. Za njegovo ostvarivanje je neophodno potĉinjavanje tela, uz korišćenje posta, celomudrenosti i ostalog sa istim ciljem. Da bi se postiglo reĉeno, uza sve ostalo neophodna je i molitva. Svako od delanja se, meĊutim, moţe razloţiti na mnogo delova. Kao što su oni neophodni za drugo, tako su i za njih neophodne druge [stvari]. 30. Neka niko ne misli da se slavoljublje i srebroljublje tiĉu tela. Telesno je samo slastoljublje, ĉiji lek predstavlja zlopaćenje tela. Ostale dve pomenute [strasti] jesu ĉeda neznanja. Ne iskusivši suštinska dobra i ne upoznavši misleno [dobro], duša je izmislila laţna [dobra], misleći da će se bogatstvom utešiti zbog svog nedostatka. Osim toga, ona se o bogatstvu stara radi slastoljublja i slavoljublja, ali i radi njega samog, smatrajući ga nekim dobrom. Moţe se reći da je navedeno plod nepoznavanja suštinskih dobara. Slavoljublje, pak, ne biva podsticano telesnim nedostatkom, budući da se njime ne zadovoljava ništa telesno. Naprotiv, njegov uzrok jeste nepoznavanje Prvog Dobra i istinske slave. 31. Uzrok, dakle, i koren slavoljublja, ali i svih ostalih zala, jeste neznanje. Jer, nije moguće da onaj ko je doliĉno poznao prirodu stvari, tj. otkuda dolaze i kuda zalaze, zanemari sopstvenu svrhu i ustremi se ka zemnom. Jer, duša ne ţeli prividno dobro. Ĉak i da je nasilno vuĉe navika, ona će smoći snage da je pobedi. Dok još nije bilo navike, ona je bila prevarena neznanjem. Prema tome, prvo staranje treba da bude sticanje ispravnog znanja o postojećem. Potom treba usmeriti volju ka Prvome Dobru i prezreti sve sadašnje, uviĊajući njegovu potpunu ispraznost. 32. Šta nama pomaţe u našoj svrsi? Da bih sve saţeo u jednu reĉ, reći ću da slovesna duša u telu ima samo jedno delo, tj. da ţeli da ostvari svoju svrhu. Pošto je delatnost volje bez mišljenja zakoĉena, mi primamo mislenu delatnost. Mišljenje, dakle, postoji ili radi volje, ili radi sebe samog i volje, što izgleda taĉnije. Zaista, blaţenstvo (koje i prouzrokuje i izobraţava ovdašnji ţivot podviţnika) sadrţi obe delatnosti - i mišljenje i volju, tj. i ljubav i uţivanje. Da li je, meĊutim, vaţna samo jedna delatnost ili, naprotiv, obe, neka mudruju oni koji hoće. Mi prihvatamo obe delatnosti, od kojih jednu nazivamo sagledavanjem, a drugu delanjem. I nije moguće da jedna od ove dve najvaţnije delatnosti postoji bez druge. Ostale potonje delatnosti mogu da postoje [samostalno]. Ono što ometa ove delatnosti ili vodi ka suprotnome, mi zovemo zlom, a ono što im pomaţe i što odstranjuje smetnje imenujemo vrlinom. Delatnost vrlina mi nazivamo postignućem, a delatnost zla - sagrešenjem ili grehom. Obeleţje svake delatnosti (bilo da je usmerena ka rĊavom, bilo prema dobru) jeste [upravljenost] ka krajnjoj svrsi. Ona, pak, jeste sloţena delatnost koja obuhvata mišljenje i volju.

185

PREPODOBNI OTAC SVETI AVA FILIMON Kratko svedoĉanstvo o njemu Otaĉki letopisi nam ne govore o vremenu ţivota prepodobnog oca našeg Filimon, koji se meĊu bogonosnim ocima istakao velikim trezvoumljem i obilnim suzama. On beše muţ izuzetne poboţnosti i velikog iskustva i ljubljaše bezmolvije više nego bilo koji od staraca, kao verni sledbenik Velikog Arsenija, u šta se moţemo uveriti iz sledećeg slova. Prebivajući trpeljivo dan i noć u molitvama i prozbama u svojoj pustinjskoj pećinici, gde je neprestanim izvorom suza i najslaĊeg plaĉa umivao svoju dušu, i gde se bogoljubivo uzdigao iznad svega ĉulnog i mislenog kako bi kao gluv i nem stalno stajao pred Bogom, on se udostojio predivnog prosvećenja Boţanstvenom blagodaću. U svom krajnjem bezmolviju i ćutanju on se, kao od sunĉevog zraĉenja, obogatio darom ne samo da razmatra i rasuĊuje, nego i da predviĊa i prorokuje. O reĉenome verno svedoĉi slovo koje donosimo. U njemu je smešteno i njegovo uĉenje o sveštenom trezvoumlju, kako sa njegove delatne, tako i sa sagledateljne strane, zasnovano na njegovom sopstvenom dugotrajnom iskustvu. Dakle, onaj ko ţeli da sa sebe zbaci mrsku i prljavu odeću strasti, ili, što je isto, da skine starog ĉoveka i da se obuĉe u svetle odeţde bestrašća i blagodati, naime, u novog ĉoveka u Hristu Isusu, neka se ĉesto obraća uĉenju starca. Ukoliko nauĉeno bude po meri svojih snaga ispunjavao, on će lako postići svoj cilj.

PREPODOBNI OTAC SVETI AVA FILIMON MNOGOKORISNO KAZIVANjE O AVI FILIMONU 1. O avi Filimonu, otšelniku, priĉahu da se zatvorio u nekakvu pećinu koja se nalazila u blizini Lavre, zvane Romijeva. Tu se on predao podviţniĉkim borbama, ponavljajući u sebi ono što je, po predanju, govorio Arsenije Veliki: "Filimone, zašto si došao ovamo". U toj pećini je proveo dosta vremena. Njegovo delo je bilo pletenje uţadi i kotarica, koje je predavao ekonomu, od koga je, opet, primao hlepĉiće kojima se hranio. Ništa drugo nije jeo sem hleba sa solju, pa i to ne svaki dan. Oĉevidno, o telu se gotovo nije ni brinuo, ali je stoga, upraţnjavajući se u sagledavanju, boravio u boţanskom prosvećenju. Udostojavajući se neopisivih viĊenja tajni, on napredovaše u duhovnom obrazovanju. Subotom i nedeljom bi odlazio u crkvu sam, udubljen u sebe, ne dozvoljavajući nikome da mu se pribliţi, kako mu se um ne bi otrgao od svoga delanja. U crkvi bi stajao u uglu, sa pognutom glavom, prolivajući more suza. Stalno je tugovao, drţeći u umu srdaĉno sećanje i lik svetih otaca, osobito Arsenija Velikog, trudeći se da ide njegovim stopama. 2. Kada se u Aleksandriji i njenoj okolini pojavila jeres, on se udaljio, otišavši u Nikanorovu Lavru. Primivši ga, bogoljubivi Pavlin mu je dao svoje usamljeno mesto i omogućio mu savršeno bezmolvije. U toku cele godine nije nikome dozvolio da se vidi sa njim. Ĉak mu ni sam nije dosaĊivao, odlazeći do njega samo kad je trebalo da mu preda potrebni hleb. Došlo je vreme svetog Hristovog Vaskrsenja. Kada su se tim povodom sreli, poveo se meĊu njima razgovor u kome su se dotakli i pustinjaĉkog ţivljenja. Iz razgovora 186

je Filimon shvatio da i ovaj veoma poboţni brat Pavlin ima predivnu naklonost [ka pustinjaĉkom ţivotu], te ga bogato nahrani podviţniĉkim poukama, pisanim i nepisanim, pokazujući preko svih njih da bez potpune usamljenosti nije moguće ugoditi Bogu, kao što mudro govori bogoprosvećeni otac Mojsije, iznoseći: "Bezmolvije raĊa podvig, podvig raĊa plaĉ, plaĉ - strah, strah - smirenje, smirenje - prozrenje, prozrenje - ljubav, a ljubav, pak, ozdravljuje dušu i ĉini je bestrasnom. Tada ĉovek stiĉe poznanje da nije daleko od Boga". 3. Filimon mu govoraše: "Putem bezmolvija treba savršeno da oĉistiš um i da mu daš neprestano duhovno delanje. Usmerene na ĉulne predmete, telesne oĉi se dive onome što vide. Tako se i ĉisti um, usmerivši se na misleno, ushićuje onim što duhovno sagledava do mere koja ĉini da ga je od njega nemoguće odvojiti. Ukoliko se on putem bezmolvija oslobaĊa od strasti i ĉisti, utoliko se udostojava poznanja (duhovnih stvari). Um postaje savršen kada okusi suštastveno poznanje i sjedini se sa Bogom. Imajući carsko dostojanstvo, on više ne oseća siromaštvo i ne privlaĉe ga niţe ţelje, ĉak i ako mu se ponude sva carstva. I tako, ako ţeliš da stekneš reĉena dobra, što brţe moţeš beţi od sveta i sa usrĊem hodi putem svetih: odbaci brigu o svom spoljašnjem izgledu, odelo neka ti bude siromašno i pokućstvo skromno. Zavoli ţivot u oskudici i bezbriţnosti. Narav neka ti bude jednostavna, reĉ bezazlena, hod bez sujete, glas bez pretvaranja. Zavoli da ţiviš u oskudici i da te svi prenebregavaju. Iznad svega se pobrini o ĉuvanju uma i trezvoumlju, budi trpeljiv u svim teskobama, i na svaki naĉin se trudi da već steĉena duhovna dobra ostanu nepovreĊena i neokrljena. Marljivo pazi na sebe i ne primaj ni jednu slast koja ti se tajno prikrada. Bezmolvije, doduše, ukroćuje duševne strasti. MeĊutim, one obiĉno postaju još svirepije ukoliko im se dozvoli da se raspale i izoštre, da bi, zatim još jaĉe i silnije vukle u greh. I telesne rane postaju neisceljive ukoliko se povreĊuju i otiru. Ĉak je i jedna reĉ, potpomagana demonima i imajući saglasnost ĉula, u stanju da um udalji od sećanja na Boga. Veliki je podvig i teret - uspeti saĉuvati dušu. Prema tome, treba da se potpuno udaljiš od sveta. Otrgnuvši dušu od svakog saţaljenja prema telu, treba da prihvatiš beskućništvo, oskudicu, nesrebroljublje i nesticanje, bezmeteţnost, usamljenost, neveštost za ljudska dela, smirenost, sastradalnost, blagost, krotost, tihu narav, spremnost za primanje urazumljenja u srcu od boţanskog poznanja. Jer, na vosku se ne moţe pisati ukoliko se prethodno ne izbrišu slova koja su ranije na njemu napisana, kako nas uĉi [sveti] Vasilije Veliki. Takvi su bili sveti, koji su se, potpuno se udaljivši od svih svetovnih obiĉaja i nepomućeno ĉuvajući u sebi nebesku mudrost, prosvetili boţanskim zakonima i zablistali poboţnim delima i reĉima, uzdrţanjem, strahom Boţijim i ljubavlju umrtvivši udove koji su na zemlji. Neprestana molitva i pouĉavanje u Boţanskim Pismima otvaraju umne oĉi srca da vide Cara sila. Tako biva radost velika i u duši se silno zapaljuje nezadrţiva boţanska ĉeţnja. Dejstvom Duha Svetoga i telo postaje zajedniĉar ushićenja, tako da sav ĉovek postaje duhovan. Eto ĉega se udostojavaju delatelji blaţenog bezmolvija i teskobnog podviţniĉkog ţivota, koji, udaljivši se od svake ljudske utehe, neprestano razgovaraju jedino sa nebeskim Vladikom". 4. Ĉuvši ga, bogoljubivi brat bi u duši ranjen boţanskom ljubavlju, te napusti svoje mesto boravka i zajedno sa njim otputova u skit, u kome su najveći meĊu ocima prohodili put blagoĉašća. Nastanili su se oni u Lavri prepodobnog Jovana Kolova. Brigu o sebi su prepustivši ekonomu Lavre, budući da su sami ţeleli da borave u bezmolviju. I, blagodaću Boţijom, boravljahu oni u savršenom bezmolviju. Subotom i nedeljom su odlazili na zajedniĉka crkvena sabranja, dok su ostale dane provodili u usamljenosti. Pri tome, svaki od njih je zasebno vršio molitvu i sluţbe. 187

5. Sveti starac (Filimon) je imao sledeće pravilo sluţenja: noću je ĉitao ceo Psaltir i pesme4*) bez ţurbe i sujete. Onda je ĉitao jedno zaĉalo iz JevanĊelja, a zatim sedao i u sebi govorio: Gospode pomiluj, sa punom paţnjom i priliĉno dugo, sve dok se ne bi umorio od prizivanja. Najzad bi sebi dopustio da zaspi. U zoru bi otpevao Prvi ĉas, a onda seo na svoju stolicu, licem okrenut prema istoku i naizmeniĉno ĉitao (Psalme) ili, po izboru, iz Apostola i JevanĊelja. Tako je on provodio ceo dan, neprestano pevajući, moleći se i naslaĊujući se sagledavanjem nebeskih stvari. Njegov um je ĉesto bio plenjen sagledavanjem, tako da nije znao da li se nalazi na zemlji. 6. Videvši kako se on sveusrdno trudi u molitvenom sluţenju i kako se ponekad potpuno menja od boţanskih pomisli, brat ga upita: "Zar ti, oĉe, nije teško da u starosti toliko umrtvljavaš i pokoravaš svoje telo". On mu odgovori: "Veruj mi, Bog je u moju dušu poloţio usrdnost i ljubav prema molitvenom sluţenju i ja nisam u stanju da joj udovoljim u njenom stremljenju. Telesnu, pak, nemoć pobeĊuje ljubav prema Bogu i nada na buduća dobra". Na taj naĉin je sva njegova ţelja bila umno usmerivana ka nebesima ne samo u vreme [molitve], već i za vreme jela. 7. Jednom ga upita neki brat koji je ţiveo sa njim: "Kakve su tajne sagledavanja". Videvši njegovu upornost i iskreno traţenje pouke, on mu reĉe: "Kaţem ti, ĉedo, da onome ĉiji je um postao savršeno ĉist, Bog otkriva viĊenje samih sluţebnih ĉinova i (anĊelskih) sila". 8. Upitao ga je on i o sledećem: "Zašto ti, oĉe, od svih Boţanstvenih Pisama najviše voliš Psaltir, i radi ĉega liĉiš na ĉoveka koji razgovara sa nekim kada ga ĉitaš". On odgovori: "Bog je u moju dušu urezao silu Psalama gotovo kao u dušu samoga Davida. Ja prosto ne mogu da se odvojim od sladosti sagledavanja koja su u njima skrivena. Jer, oni u sebi obuhvataju svo Boţanstveno Pismo". Reĉeno je on sa velikim smirenjem posle dugog navaljivanja priznao onome koji ga je pitao radi njegove koristi. 9. Neki brat po imenu Jovan, od primorja doĊe svetom i velikom ocu Filimonu. Zagrlivši mu noge, on reĉe: "Šta da radim, oĉe, da bih se spasao? Um mi luta gde ne priliĉi". Poćutavši kratko, on reĉe: "Ta (duševna) bolest priliĉi onima koji su spoljašnji i u njima prebiva. Ona je i kod tebe prisutna stoga što još uvek nisi stekao savršenu ljubav prema Bogu i što nisi zadobio toplinu ljubavi i bogopoznanja". Tada mu brat reĉe: "Pa, šta da radim, oĉe". On mu odgovori: "Idi, stekni skrivenu pouku u srcu svom koja će ti oĉistiti um". Pošto nije bio posvećen u ono o ĉemu mu je govorio, brat reĉe starcu: "Šta predstavlja skrivena pouka, oĉe". On mu reĉe: "Idi, stekni trezvoumlje u srcu svome. U misli svojoj trezvoumno govori sa strahom i trepetom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Tako poĉetnicima savetuje i blaţeni Dijadoh". 10. Brat je otišao i donekle se, sadejstvom Boţijim i molitvama oca, uspokojio, usladivši se pouĉavanjem. MeĊutim, potom ga je sladost ostavila, te više nije bio u stanju da trezvoumno upraţnjava delanje i da se moli. Stoga je on ponovo otišao kod starca i ispriĉao mu šta mu se dogodilo. Starac mu reĉe: "Sada si upoznao put bezmolvija i umnog delanja i okusio sladost koja se od njega raĊa. Svagda ga upraţnjavaj u srcu svome, jeo ili pio, razgovarao sa nekim ili se nalazio na putu, ili sedeo u keliji. Nemoj prestajati da se trezvoumnom mišlju i sabranim umom moliš reĉenom molitvom, da pevaš i da se pouĉavaš u molitvama i Psalmima. Ĉak ni pri obavljanju najneophodnijih svojih potreba nemoj dozvoliti umu svome da bude prazan, nego ga primoraj da se tajno moli i pouĉava. Tako 4

Tj. devet pesama koje se nalaze u Psaltiru,- prim. prev.

188

ćeš uspeti da shvatiš dubinu Boţanstvenih Pisama i u njima skrivenu silu, te da umu pruţiš neprestano delanje, kako bi ispunio apostolsku reĉ koja zapoveda: Molite se bez prestanka. Marljivo pazi na sebe i ĉuvaj srce svoje od rĊavih ili bilo kakvih nekorisnih i sujetnih pomisli. Naprotiv, uvek, i kada spavaš, i kada ustaješ, i kada jedeš, i kada piješ, i kada razgovaraš, neka se srce tvoje u tajnosti misleno pouĉava u Psalmima ili se drţi molitve: Gospode Isuse Hriste, Sine Boţiji, pomiluj me! Osim toga, pazi da ti usta ne govore jedno, a da se pomisao bavi drugim dok budeš jezikom pevao Psalme". 11. Brat mu je opet rekao: "Za vreme sna vidim mnogo praznih maštanja". Starac mu reĉe: "Nemoj biti lenj i malodušan. Da bi te primio Bog, pre no zaspiš dugo se moli u srcu svom i suprotstavi se pomislima i pokušajima demona da te vodi kuda hoće. Koliko je u tvojoj moći, potrudi se da uvek zaspiš sa Psalmima na usnama i sa umnim delanjem. Nikad nemoj dozvoliti umu da, zbog svoje nemarnosti, prima tuĊe pomisli. Naprotiv, na odar se spuštaj sa pomislima koje si imao na molitvi kako bi i u toku sna bile prisutne u tebi, i kako bi, i kad se probudiš, razgovarale sa tobom. Izgovaraj, takoĊe, i sveti Simvol Pravoslavne vere pre nego što zaspiš. Jer, pravoslavstvovanje o Bogu jeste izvor i zaštita svih dobara". 12. Brat ga je još pitao: "Uĉini ljubav, oĉe, i reci mi kakvo delanje ima tvoj um? Nauĉi me da bih se i ja spasao". On mu odgovori: "Zašto si radoznao". Brat ustade i zagrli mu noge. Celivajući ih, on umoljavaše svetoga da mu kaţe. Poćutavši dugo vremena, starac najzad reĉe: "Ti još nisi u stanju da to poneseš. Svakom osećanju pruţati odgovarajuće delo u stanju je samo onaj ko je navikao da se neprestano kreće u dobrima pravde. Onaj koji nije postao potpuno ĉist od sujetnih pomisli sveta ne moţe da se udostoji toga dara. Ukoliko zaista hoćeš da postigneš tako nešto, drţi se skrivenog pouĉavanja u ĉistom srcu. Jer, ukoliko se budeš neprestano molio i pouĉavao u Pismima, otvoriće ti se oĉi duše i u njoj će se roditi velika radost i neko neopisivo i silno osećanje, zagrevano Duhom i telom, od koga ceo ĉovek postaje duhovan. Prema tome, ukoliko te Bog udostoji da se noću ili danju nerasejano pomoliš ĉistim umom, ostavi svoje molitveno pravilo i pokušaj da se, koliko ti je god više moguće, prilepiš uz Njega. I On će prosvetiti srce tvoje za duhovno delanje, koga si se prihvatio". Potom je dodao: "Došao je jednom kod mene neki starac. Kada sam ga upitao o nastrojenju njegovog uma, on mi reĉe: "Dve godine sam stajao pred Bogom, usrdno se moleći svim srcem da mi daruje da se neprestana i nerasejana molitva ureţe u moje srce, sliĉna onoj koju je predao svojim uĉenicima. Videći moj trud i trpljenje, izobilni u darovima Gospod mi je podario ono što sam traţio"". On mu je još govorio: "Pomisli o sujetnim stvarima, koje nastaju u duši, jesu bolest duše koja je zaljubljena u ono što je ništavno i koja je predana neradu i lenjosti. Stoga je neophodno, kao što kaţe Sveto Pismo, da sa svakom budnošću ĉuvamo svoj um, da razumno pevamo bez rasejanosti i da se molimo ĉistim umom. Prema tome, brate, Bog hoće da pokaţemo usrdnost prema Njemu, i ?o najpre u naporima (podviţništva i vrlinovanja), a potom i u ljubavi i neprestanoj molitvi. Samo tako će nam On otkriti put spasenja. Oĉevidno je da nema drugog puta koji uzvodi na nebo, osim potpunog udaljenja od svega što je zlo i sticanja svega što je dobro, te savršene ljubavi prema Bogu i obitavanja sa Njim u svetosti i pravdi. Onaj koji sve to stekne, brzo će se pribrojati nebeskom zboru [svetih]. Pri tome, svako ko ţeli da se uspne na visinu, treba najpre da umrtvi udove koji su na zemlji. Jer, duša koja se usladi sagledavanjem istinskog dobra, više nema potrebu da se vraća ni jednoj strasti koju podstiĉe grehovna slast. Naprotiv, 189

omrznuvši svako telesno sladostrašće, ona sa ĉistom i neuprljanom mišlju prima javljanje Boga. Neophodna nam je, dakle, velika budnost, mnogo telesnih podviga i oĉišćenje duše kako bi se Bog uselio u srca naša, kako bismo ubuduće bezgrešno ispunjavali Njegove Boţanske zapovesti i kako bi nas sam nauĉio da se ĉvrsto drţimo Njegovih zakona, izlivajući na nas svoja dejstva, kao sunĉane zrake, zapretana u nama blagodaću Duha. Podvizima i iskušenjima mi treba da oĉistimo obraz po kome smo bili stvoreni kao slovesna bića, sposobna da primaju svako znanje i upodobljenje Bogu, imajući ĉula oĉišćena od svake prljavštine kroz kaljenje u ognju iskušenja i sticanje carskog dostojanstva. Bog je ljudsku prirodu stvorio sa sposobnošću da uĉestvuje u svakom dobru, kadrom da misleno sagledava likovanje anĊela slave, gospodstava, sila, naĉala, vlasti, te svetlost nepristupnu i presvetlu slavu. MeĊutim, pazi da se tvoja pomisao ne pogordi nad bratom ukoliko postigneš neku vrlinu. Gordost se zaĉela u tebi ukoliko pomisliš da si je ti postigao, a da se on olenjio. Boreći se protiv neke strasti, pazi da ne padneš u uninije ili malodušnost zbog upornosti napada. Naprotiv, pokreni se i padni pred lice Boţije, vapijući iz sveg srca zajedno sa prorokom: Sudi, Gospode, onima koji mi ĉine nepravdu (Ps.34,1), jer sam nemoćan pred njima. Videvši tvoje smirenje, On će ti brzo poslati svoju pomoć. Kada putuješ sa nekim, nemoj voditi prazne razgovore, nego umu pruţi duhovno delanje koje je imao, kako bi se u njemu saĉuvala dobra navika i zaborav svetskih slasti, i kako on bi izašao iz pristaništa bestrašća". Pouĉivši brata takvim i mnogim drugim poukama, starac ga otpusti. 13. Nije prošlo mnogo vremena, a on opet doĊe. Zapoĉevši razgovor, on upita: "Šta da radim, oĉe? Prilikom mog noćnog sluţenja pritiska me san i ne dozvoljava mi da se trezvoumno molim ili da duţe vremena bdim. I dolazi mi da se, dok pevam, prihvatim rukodelja". Starac mu reĉe: "Kad moţeš da se moliš trezvoumno, izostavi rukodelje, a kad te spopadne dremeţ, prihvati rukodelje, pobunivši se protiv pomisli". On ga opet upita: "Zar tebi samome, oĉe, ne dosaĊuje san za vreme [noćnog] sluţenja". Starac mu odgovori: "Nije baš lako. Ipak, kad me ponekad spopadne dremeţ, ja se malo podignem i poĉnem od poĉetka da ĉitam JevanĊelje po Jovanu, uzdiţući oko uma ? Bogu: i tog trenutka on išĉezava. Na sliĉan naĉin se odnosim i prema pomislima. Naime, pomisao koja naiĊe na mene ja srećem kao oganj, tj. sa suzama, te ona išĉezava. Ti, pak, još nisi spreman da se na taj naĉin boriš sa njima. Stoga se što više drţi skrivenog pouĉavanja i revnosno vrši ono što su ustanovili sveti oci, tj. dnevna molitvoslovlja - treći, šesti, deveti ĉas i veĉernju, a takoĊe i noćne sluţbe. Svim silama se trudi da ništa ne radiš iz ĉovekougaĊanja. Uz to se ĉuvaj zavade sa bilo kojim od braće, da se ne bi odvojio od Boga svoga. TakoĊe se postaraj da ti misao ostane nerasejana i sverevnosna u straţenju nad unutarnjim pomislima. Imajući nameru da se priĉestiš Svetim Hristovim Tajnama, nemoj izlaziti iz hrama sve dok ne zadobiješ potpuni mir. Stani na jedno mesto i ne pomeraj se sa njega sve do otpusta. U sebi pomišljaj da se nalaziš na nebu i da zajedno sa svetim anĊelima stojiš pred Bogom kao onaj koji ima da ga primi u svoje srce. Pripremaj se za taj [dogaĊaj] sa strahom i trepetom, kako ne bi bio nedostojni sapriĉesnik svetih sila". Pošto je na taj naĉin dobro naoruţao brata, i pošto ga je predao Gospodu i Duhu Njegove blagodati, starac ga otpusti. 14. Brat koji je ţiveo sa njim još je kazivao. Sedeći jednom pored njega, on ga je pitao da li su ga demoni napadali iskušenjima dok je ţiveo u pustinji? On je rekao: "Oprosti, brate, ĉini mi se da ti ne bi mogao izdrţati gorĉinu iskušenja koja sam pretrpeo kada bi Bog popustio da na tebe naiĊu. Imam sedamdeset godina, ili nešto malo niše i 190

mnogo sam podneo iskušenja, ţiveći u raznim pustinjama u punom bezmolviju. Onima koji još ne znaju šta je bezmolvije nije korisno govoriti o gorĉini koju sam pretrpeo i doţiveo od demona. Za vreme takvih iskušenja, ja sam uvek postupao na sledeći naĉin: polagao sam svoju nadu na Boga, kome sam davao i zavete odreĉenja, i On me je odmah izbavljao od svake nevolje. Stoga ja, brate, uopšte više ne brinem o sebi. Znajući da se On brine o meni, ja veoma lako podnosim iskušenja koja nailaze na mene. Jedino što mu od sebe prinosim jeste - neprestana molitva. Pri tome, od ne male pomoći je i nada da će biti veći venci ukoliko su veće tegobe i nevolje koje se trpe. Jer, kod pravednog Sudije postoji ravnoteţa izmeĊu toga dvoga. Znajući to, brate, nemoj se predavati malodušnosti. Ušao si u sredinu bitke, pa se bori, potkrepljujući se saznanjem da je onih koji se bore za nas protiv neprijatelja Boţijih mnogo više nego neprijateljskih pukova. Uostalom, zar bismo smeli mi da se suprotstavimo tako strašnom protivniku roda našega, kad nas moćna desnica Boga Slova ne bi drţala, ograĊivala, i pokrivala? Zar bi bila u stanju ljudska priroda da izdrţi njegove napade? Jer, kao što kaţe Jov: Koje spreda otkrio odeću njegovu? ?

ĉeljustima njegovim ko će pristupiti? Iz usta mu izlaze luĉevi, i iskre ognjene skaĉu. Iz nozdrva mu ishodi dim peći u kojoj gori ognjeni ugljen. Duša mu je kao uglevlje i plamen ishodi iz njegovih usta. Na vratu mu je sila i pred njim hodi pogibao. Srce mu je tvrdo kao kamen i stoji nepodviţno kao nakovanj. On ĉini, te vri dubina kao lonac, more se muti kao u stupi, ? tartar bezdanicu drţi kao suţnja. Što je god visoko prezire i car je nad svim zverinjem u vodi (Jov 41,4; 10; 15; 22; 25). Eto, protiv koga ratujemo, brate! Eto kakvim

je Reĉ Boţija naslikala toga tiranina! I pored svega toga, njega lako pobeĊuju oni koji provode usamljeniĉki ţivot kao što treba (s obzirom da u sebi nemaju niĉega što bi mu pripadalo), oni koji se odriĉu od sveta, oni koji imaju visoke vrline i oni koji imaju Onoga ko se bori za njih. Jer, reci mi, ĉija se priroda nije preobrazila po pristupanju Gospodu i po primanju straha Njegovog u um, ili ko nije dušu svoju uĉinio svetlom i sposobnom da sija boţanskim shvatanjima i pomislima pošto se obasjao sebe boţanskim zakonima i delima? Takav nikad neće dozvoliti da mu duša bude bezdelatna, imajući u sebi Boga koji podstiĉe um da nenasito stremi ? svetlosti. Duh duši koja je pod takvim neprestanim dejstvom ne dozvoljava da se razneţuje strastima, nego ih kao neki car, koji diše strašnim gnevom i pretnjom, nepoštedno saseca. Takav se nikad više ne vraća nazad, već sa delanjem (vrlina), rukama uzdignutim prema nebu i umnom molitvom odnosi pobedu u borbi". 15. Isti brat je još pripovedao da je ava Filimon, pored drugih, imao i sledeću vrlinu: on nije mogao podneti prazne razgovore. Ako bi se neko zaboravio i poĉeo da priĉa nešto što se nije ticalo duhovne koristi, on uopšte nije obraćao paţnju. "Kad bih odlazio po nekom poslu, on nikad nije pitao: "Zašto ideš". Kad sam se vraćao, on nije pitao: "Gde si bio", ili: "Šta si radio". Jednom sam, tako, otplovio u Aleksandriju po potrebi, a zatim i do Carigrada radi nekog crkvenog posla. Slugu Boţijeg o tome uopšte nisam obavestio. Pošto sam tamo proveo dosta vremena, posetivši tamošnju poboţnu braću, ja se vratih k njemu u skit. Videvši me, starac se veoma obradovao. Posle uobiĉajenog pozdrava se pomolio i seo. MeĊutim, savršeno ni o ĉemu me nije pitao, nego je ostao zauzet svojim uobiĉajenim umnim delanjem". 16. "Ţeleći da ga isprobam, jednom mu nekoliko dana nisam davao da jede hleba. On, meĊutim, niti hleba traţaše, niti bilo šta reĉe. Poklonivši mu se, ja ga upitah: "Uĉini ljubav, oĉe, i reci da li si se uvredio što ti nisam po obiĉaju doneo da jedeš". On reĉe: "Oprosti, brate! Ĉak ako mi i dvadeset dana ne doneseš hleba da jedem, ja ti neću zatraţiti. Jer, sve dok budem trpeo dušom, trpeću i telom". Toliko je on bio zauzet sagledavanjem istinskog dobra". 191

17. On je još govorio: "Od kako sam došao u skit, svojoj pomisli nisam dozvolio da izaĊe van zidova kelije. U svoje misli nisam primio nikakve druge pomisli osim straha Boţijeg i Sudišta budućeg veka, drţeći u sećanju Sud koji preti grešnicima, oganj veĉni i tamu najkrajnju. Pomišljao sam na ţivot duša grešnika i pravednika, na dobra pripremljena pravednicima, i na dobijanje nagrade po trudu: za podviţniĉke trudove, za milostinju i nelicemernu ljubav, za nesticanje i potpuno bezmolvije, za krajnje poslušanje, za tuĊinovanje. Imajući reĉeno u mislima, ja nikakvoj drugoj pomisli ne dozvoljavam da dejstvuje u meni. Ja više ne mogu da budem sa ljudima i da im posvećujem svoj um, kako se ne bih udaljio od boţanstvenih pomisli". 18. On je dodao i kazivanje o nekom usamljeniku, koji je bio postigao bestrašće i iz anĊelske ruke primao hranu i hleb. MeĊutim, zbog nemarnosti (tj. oslabele paţnje), on se lišio takve ĉasti. Jer, u duši u kojoj oslabi razborita i napregnuta paţnja uma nastaje noć. Gde ne sija Bog, sve se razliva kao u mraku. Tada duša više nije u stanju da pogleda na Boga jednoga niti da zadrhti od Njegovih reĉi. Ja sam Bog koji se pribliţuje, govori Gospod,

? ne Bog koji je daleko. Moţe li se ko sakriti na tajno mesto da ga ne vidim? Ne ispunjavam li ja nebo i zemlju (Jer. 23,23-24). Starac je napominjao i o mnogim drugima,

koji su na sliĉan naĉin nastradali. Naveo je i pad Solomona, koji je imao mudrost zbog koje su ga svi savili. On je kao jutarnja zornjaĉa sve obasjavao svetlošću mudrosti, ali je zbog male slasti izgubio svoju slavu. I tako, strašno je popuštati lenjosti. Treba da se neprestano molimo kako neka druga pomisao ne bi naišla i odvojila nas od Boga, i kako se našem umu ne bi podmetnulo nešto drugo umesto Njega. Samo ĉisto srce, koje je postalo obitalište Svetoga Duha, u sebi moţe ĉisto, kao u ogledalu, da vidi samoga Boga svega. 19. "Slušajući sve ovo, priĉao je brat koji je ţiveo sa avom Filimonom, i gledajući na njegova dela, shvatio sam da su u njemu već sasvim prestale da dejstvuju telesne strasti, i da je bio revnosni ljubitelj svakog savršenstva. Moglo se svagda videti kako se preobraţava Boţanskim Duhom (iz slave u slavu), kako uzdiše neizrecivim uzdisajima, razgovarajući sam sa sobom i stalno sebe vaţući (drţeći se u ravnoteţi kao na vazi), na sve naĉine se trudeći da ništa ne doĊe i ne pomuti ĉistotu njegovog uma, ili da se bilo kakva prljavština neprimetno prilepi za njega. Gledajući ga i podstiĉući se na revnosno podraţavanje njegovog naĉina ţivota, ja sam mu se usrdno obraćao sa molbom, govoreći: "Kako da, sliĉno tebi, steknem ĉistotu uma". On bi mi govorio: "Idi i trudi se. Jer, za to je neophodan trud i bol srca. Duhovna dobra, dostojna revnosnog iskanja i truda, ne zadobijaju se leţanjem na odru i spavanjem. Bez truda se ni zemaljska blaga ne mogu steći. Ko ţeli da postigne napredak, pre svega treba da se oslobodi svojih prohteva i da stekne neprestani plaĉ i nesticanje. On ne treba da obraća paţnju na pogreške drugih, nego samo na svoje, oplakujući ih dan i noć, te da ne gaji sujetnu druţbu ni sa kim od ljudi. Jer, duša koja tuguje zbog svog bednog stanja i koja je ranjena sećanjem na preĊašnja sagrešenja, postaje mrtva za svet, kao što i svet umire za nju. Tada telesne strasti postaju nedelatne i ĉovek prestaje da bude njihov rob. Osim toga, onaj ko se odrekao sveta i sjedinio sa Hristom, i ko boravi u bezmolviju, u stvari voli Boga, ĉuva Njegov obraz i bogati se Njegovim podobijem. Jer, on od Njega sviše prima Duha i postaje dom Boţiji, a ne dom demona, prinoseći mu pravedna dela. Postavši ĉista po ţivotu, slobodna od prljavštine tela i bez ikakve mrlje i poroka, duša se, najzad, uvenĉava vencem pravde i sija lepotom vrline. Onaj u ĉije se srce na samom poĉetku odricanja [od sveta] nije uselio plaĉ, duhovne suze, sećanje na muke bez kraja, istinsko bezmolvije, neprestana molitva, pevanje Psalama i pouĉavanje u Boţanstvenim Pismima, te ko nije stekao naviku u stalnom bavljenju vrlinama (kojima se um potkrepljuje, ĉak i kad nije voljan), kome u duši ne 192

gospodari strah Boţiji u stvari još uvek ţivi u zajedno sa svetom i nije u stanju da u molitvi ima ĉist um. Jer, samo poboţnost i strah Boţiji ĉiste dušu od strasti i um ĉine slobodnim, uvodeći ga u sagledavanje koje mu je prirodno, i dajući mu mogućnost da se dotakne bogoslovlja, koje prima u vidu blaţenstva (blaţeni ĉisti srcem jer će Boga videti). Onaj ko ih se udostoji, ima zalog (budućih dobara) i stiĉe nepokolebivo (duhovno ustrojstvo). Stoga se svim silama potrudimo u delanju (vrlina i podviga), kojim se stiĉe poboţnost, tj. mislena ĉistota, ĉiji je plod - bogoslovsko sagledavanje, koje je prirodno umu. Jer, delanje jeste ushoĊenje ka sagledavanju, kao što kaţe pronicljivi i bogomudri um (svetog Grigorija Bogoslova). Ukoliko zanemarimo delanje, ostaćemo tuĊi svakom mudroljublju. Ĉak i onaj ko je postigao vrhunac vrline, ima potrebu za podviţniĉkim trudom (koji obuzdava nemirna stremljenja tela) i strogim ĉuvanjem pomisli. Jedva ćemo uz sve napore postići da se Hristos useli u nas. Jer, ukoliko se umnoţava naša pravednost, utoliko uzrasta i duhovna hrabrost. Najzad, postigavši savršenstvo, um se sav pripija uz Boga i biva obasjan Boţanskom svetlošću. Njemu se otkrivaju neizrecive tajne i on istinski saznaje gde je mudrost, gde sila, gde razum za poznanje svega, gde dug ţivot, gde svetlost oĉiju i mir. Jer, dok god je zauzet borbom sa strastima, on nije u stanju da se naslaĊuje navedenim. Naime, i vrline i strasti ĉine um slepim: vrline ga ĉine slepim za vrline, a strasti slepim za poroke. MeĊutim, kad u njemu utihne borba, i kada se udostoji duhovnih darova, on sav postaje svetlozaran i nepomerivo ukotvljen u sagledavanju duhovnih stvari, budući pod neprestanim dejstvom blagodati. On više nije privezan ni za šta ovdašnje, nego je prešao iz smrti u ţivot. Onaj ko se prihvati navedenog ţivota, koji je dostojan podraţavanja i koji revnuje da se pribliţi Bogu, treba da poseduje neporoĉno srce i ĉista usta, kako bi reĉ (budući ĉista iz ĉistih usta) mogla dostojno da proslavlja Boga. Jer, duša koja se pripila uz Boga, neprestano sa Njim razgovara. Poţelimo, braćo, visinu vrline i prestanimo gmizati po zemlji, prilepljujući se za strasti. Onaj ko se podvizava i ko je dostigao blizinu Boţiju, ko se priĉestio Njegovom svetom svetlošću i ko je ranjen ljubavlju prema Njemu, naslaĊuje se u Gospodu nekim nepostiţivim duhovnim radovanjem, kao što kaţe boţanstveni Psalam:

Nasladi se Gospodom, i daće ti molbe srca tvoga. I izvešće kao svetlost pravdu tvoju, u sud tvoj kao podnevlje (Ps.36,4; 6). Ima li silnije i nezadrţivije ljubavi od ljubavi koju Bog

uliva u dušu koja se oĉistila od svakoga zla? Duša tada sa istinskim raspoloţenjem srca govori: Ranjena sam ljubavlju (Pes.2,5). Neizreciv je i neobjašnjiv sjaj Boţanstvene lepote! Blistanje zvezde danice, svetlost meseca ili sjaj sunca jesu beznaĉajni u poreĊenju sa njenom slavom. U poreĊenju sa istinitom svetlošću oni su siromašniji nego najdublja noć ili najmraĉnija magla u odnosu na sunĉano podne. Sliĉno nam saopštava i divni meĊu uĉiteljima, [sveti] Vasilije Veliki, koji se nauĉio iz liĉnog opita"". 20. Još mnogo sliĉnoga priĉaše brat koji je ţiveo sa avom. Ko se, meĊutim, neće kod njega diviti i sledećem dokazu njegovog velikog smirenja? On se veoma rano udostojio prezviterskog ĉina. MeĊutim, pošto se istinski i ţivotom i razumom dotakao nebeskog, on je na sve naĉine, kao veliko opterećelje, izbegavao sluţenje Boţanstvene Liturgije. Stoga on u toku mnogih godina svog podviţništva veoma retko pristupaše za svetu trpezu (radi sluţenja). Bez obzira na oprezan ţivot, on se ĉak ni Boţanskim Tajnama nije priĉešćivao kad god bi se desilo da doĊe u opštenje i u razgovor sa ljudima, premda nikada nije razgovarao o zemaljskim stvarima, već samo o duhovnoj koristi za one koji iskahu da sa njim pogovore. Kada je imao nameru da se priĉesti Boţanskim Tajnama, on je uvek najpre dugo dosaĊivao Bogu, umilostivljavajući ga molitvama, pevanjem Psalama i ispovedanjem. Njega je obuzimao strah i trepet kad bi ĉuo sveštenikove reĉi: "Svetinje svetima". "Jer, u 193

tom trenutku, govoraše on, crkvu ispunjuju sveti anĊeli, a sam Car sila se, izvršivši tajinstveno sveštenodejstvo, i pretvorivši hleb i vino u svoje Telo i Krv, preko Svetog Priĉešća useljava u srca naša". "Stoga, dodavaše on, treba ĉisti i neporoĉni, kao izvan tela i bez ikakvog kolebanja i sumnje da se osmelimo da pristupimo Svetom Priĉešću preĉistim Hristovim Tajnama. Na taj naĉin ćemo postati zajedniĉari prosvećenja koje se njima daruje. Mnogi od svetih otaca su se udostojili viĊenja svetih anĊela koji su ih ĉuvali (od svega nepriliĉnog). Stoga su se i sami drţali dubokog ćutanja, ni sa kim ne razgovarajući". 21. Brat je još govorio: "Ponekad se dešavalo da je sam starac prodavao svoje rukodelje. Da ne bi došao do neke laţi, zaklinjanja, suvišne reĉ, ili neke druge vrste greha (koji je vezan za trgovaĉke razgovore), on je stajao praveći se suludim. Stoga je svako ko je hteo da kupi njegovo rukodelje sam uzimao ono što mu je trebalo i ostavljao koliko je hteo. On je pravio kotarice. Ono što su mu davali za njih, kao muţ prepun mudrosti, on je primao sa blagodarnošću, ništa ne govoreći".

194

PREPODOBNI OTAC TEOGNOST Kratko svedoĉanstvo o njemu Prepodobni Teognost, otac predloţenih poglavlja, verovatno beše Aleksandrijactumaĉ, koga pominje Fotije u svom 106. poglavlju, a moţda i neko drugi. Mi ne moţemo taĉno reći ko je bio i u koje je vreme ţiveo. MeĊutim, pošto se po plodu poznaje i drvo, moţemo reći da je pripadao onima koji su dobro ţiveli vrlinom i duhovnim poznanjem i koji su se zbog ĉistote ţivota udostojili blagodati Svetog Duha. Prosvećen u umu Njegovom svetlošću, i nadahnut Njegovim ţivotvornim dahom, prepodobni Teognost je ispevao sveštenu pesmu, tj. predloţena nadahnuta poglavlja. Blagodaću koja iz njih zraĉi naslaĊuje se sluh i um ĉitalaca, pobuĊujući ih na ţivu revnost ka ţivotu u skladu sa njegovim poukama. Jer, u njima je verno izloţen naĉin delatnog ţivota MeĊutim, istovremeno je taĉno ukazano na put uzlaska ka sagledateljnom ţivotu. Pored toga, onaj ko ţeli moţe da se pouĉi kakav treba da bude i kako treba da deluje onaj ko je uzvišen u ĉin sveštenika. I uopšte, onima koji ih budu trudoljubivo ĉitali, ova poglavlja će dati bogatu naravstvenu pouku i verno rukovodstvo u spasonosnom trezvoumlju.

PREPODOBNI OTAC NAŠ TEOGNOST POGLAVLjA O DELATNOM I SAGLEDATELjNOM ŢIVOTU, KAO I O SVEŠTENSTVU ĉiji akrostih glasi:

Prepodobnim ocima Lazaru i Varlaamu, u svemu siromašni Teognost, najnedostojniji od svih ljudi koji ţive u ovom svetu. 1. Moţeš da pomišljaš da si stekao istinsku vrlinu tek ukoliko postaneš savršeno ravnodušan prema svemu zemaljskom i ukoliko uvek imaš srce spremno da se sa ĉistom savešću preseli ka Gospodu. I ukoliko ţeliš da te Bog pozna, neka te, koliko je moguće, ne poznaju ljudi. 2. Ĉuvaj se suvišnih telesnih uteha i izbegavaj ih, kako ti ne bi oduzele nešto od tvojih napora. Jer, pre sticanja bestrašća mesto napora je zauzimala lagodnost. Gubitkom nemoj smatrati lišavanje od uţivanja, nego gubitak onog boljeg, koji se javlja usled naslaĊivanja. 3. Svim osećanjem svojim smatraj sebe mravom i crvom kako bi postao bogostvoreni ĉovek. Jer, ukoliko ne bude prvog, neće uslediti ni drugo. I koliko se spustiš, toliko ćeš se uzdići. Smatrajući sebe ništavnim pred licem Gospoda, sliĉno psalmopojcu (Ps.38,6), ti ćeš na tajanstven naĉin od malog postati veliki. I kada budeš mislio da nemaš ništa i da ne znaš, bićeš bogat i delanjem i poznanjem, koji u pohvalni pred Gospodom. 4. Skrši mišicu grešnika i lukavoga (tj. slastoljublja i zlobe), od kojih se raĊa svako zlo. Skrši ih, naime, uzdrţanjem i smirenom nezlobivošću. Tada u vreme ispitivanja tvojih 195

grehova kod tebe se neće naći ništa. Jer, gresi se brišu kada zamrznemo uzroke koji ih izazivaju i borimo se protiv njih, prvi poraz zamenjujući poslednjom pobedom. 5. Nema niĉega boljeg od ĉiste molitve iz koje, kao iz izvora, istiĉu vrline, tj. razumnost, krotost, ljubav, uzdrţanje i suze, koje dovode Boţansku pomoć i utehu. Njena lepota se sastoji u prilepljivanju razuma za ono što se izgovara i misli, te u nezasitoj svakidašnjoj ţelji da se postigne Boţansko. Pokušavajući da u sagledavanju postojećeg naĊe tragove svoga Vladike, um sa plamenom ĉeţnjom ţudi da naĊe Nevidljivog. MeĊutim, susrevši tamu koja ga prikriva, on se ponovo sa poboţnim smirenjem vraća u sebe. On se zadovoljava onim što mu je otkriveno u sagledavanju i teši nje njime. Ipak, on prebiva u nadi da konaĉno dostigne ţeljeno kada se razreše senkovita maštanja i završi viĊenje kao u ogledalu, u zagonetki, te nastane ĉisto i neprestano viĊenje licem u lice (1.Kor.13,12). 6. Nemoj se usuĊivati na uzvišena sagledavanja ukoliko još nisi dostigao krajnje bestrašće. Nemoj ţuriti za onim što prevazilazi tvoje snage. Ukoliko ţeliš, govorio je neko, da postaneš bogoslov i sagledatelj, uspni se svojim ţivotom i ĉistim stekni ĉisto [bogoslovlje]. Pomenuvši bogoslovlje, podsetiću te da paziš da se ne uspinješ preko mere u njegove visine. Znaj da nama, koji se još uvek hranimo mlekom vrlina, ne priliĉi da pokušavamo da uzletimo u njegove visine, kako ne bismo izgubili perje, kao što biva sa mladim pticama, premda znam da med poznanja silno privlaĉi našu ţelju. Posle oĉišćenja celomudrenošću i suzama mi moţemo, poput Ilije ili Avakuma, da se otrgnemo od zemlje, pre roka delimiĉno okušajući uznošenje koje će jednom biti na oblacima. Nalazeći se kao van ĉula, sagledateljnom, ĉistom i nerasejanom molitvom potraţimo Boga. Tada ćemo, moţda, unekoliko dotaći bogoslovlje. 7. Ukoliko ţeliš da se udostojiš boţanstvenih viĊenja i ozarenja razuma, najpre zavoli miran i bezmolvniĉki ţivot. Poĉinuvši, poznaj sebe i Boga. Nakon toga, ništa ti više neće smetati da, kao u tananom [nejanju] vetra, pri ĉistom nastrojenju i neuznemiravan bilo kojom strašću, umno vidiš onoga ko je za sve Nevidljiv, kako ti neposrednijim bogopoznanjem najavljuje spasenje. 8. Posle munje se odmah oĉekuje i grom. I posle obasjanja boţanstvenog milosrĊa sleduje stišavanje bure strasti. U onoga kod koga se reĉeno desilo, useljava se i zalog onostranog blaţenstva. MeĊutim, u duši koja voli svet više nego Tvorca, koja je strasno vezana za vidljivo i koja je potpuno prilepljena za telesna uţivanja i naslade nema ni Boţije milosti, ni nade na bestrasnost. 9. Nemoj traţiti da umom saznaš šta je Boţanstvo i gde se nalazi. Jer, Ono je nadsuštinsko i nije obuhvaćeno nikakvim prostorom, budući da je iznad svega. Naprotiv, kao u ogledalu po meri mogućnosti posmatraj samo opisivog [posle Ovaploćenja] Boga Slova, koji zraĉi svetlošću svoje Boţanstvene prirode. Moţe da se smatra da On zauzima odreĊeno mesto, iako po neopisivosti svoga Boţanstva prebiva svuda i na svakom mestu. Uostalom, bićeš udostojen ozarenja po meri svog oĉišćenja. 10. Ukoliko ţeliš istinito poznanje i osvedoĉenje u spasenje, umudri se najpre da raskineš strasne veze duše sa telom. Kad se ogoliš od pristrasnosti prema tvarnom, siĊi u bezdan smirenja i naći ćeš besceni biser spasenja, skriven u bogopoznanju kao u školjci. On će ti dati da predokusiš i svetlost Carstva Boţijeg. 11. Onome ko je prošao podvig duhovnog poslušanja, pokorivši telo duhu, nije neophodno da pristupi potĉinjavanju ĉoveku. Jer, on je u poslušanju Reĉi Boţijoj i zakonu, kao blagodarni sluga. Oni, pak, u kojima još bukti rat i borba tela protiv duše, trebalo bi da se potĉinjavaju i steknu voĊu i upravitelja, koji će sa poznanjem da krmani i da ih 196

snabdeva oruţjem, kako ih ne bi odveli u ropstvo misleni protivnici i kako ih zbog njihovog neiskustva ne bi potopile strasti. 12. Kada te više ne bude uznemiravala nikakva strast, kada boţanstvena ĉeţnja naraste u tvome srcu, kada smrt budeš poĉeo da smatraš za san, kada budeš prestao da je se plašiš i kada zapravo budeš ţeleo razrešenje [od tela], ti ćeš steći zalog spasenja i u sebi nositi Carstvo nebesko, radujući se neiskazivom radošću. O sveštenstvu 13. Ako si se udostojio boţanstvenog i ĉasnog sveštenstva, treba najpre samog sebe da prinosiš na ţrtvu umrtvljavanjem strasti i uţivanja. Tek potom moţeš da se usudiš da pristupaš ţivotvornoj i strašnoj Ţrtvi, naravno ukoliko ne ţeliš da kao lako zapaljivo veštastvo budeš spaljen Boţanstvenim ognjem. Jer, kad se serafim nije usudio da bez klješta priĊe boţanstvenom ugljenu (Is.6,6), kako ćeš ga se ti dotaći nemajući bestrašće? Preko njega ćeš, meĊutim, i jezik imati osvećen, i usta oĉišćena i dušu ĉednu zajedno sa telom. Osim toga, i ruke će ti biti blistavije od zlata, s obzirom da sluţe nadsuštastvenom ognju i Ţrtvi. 14. Shvati dobro silu reĉenoga, budući da svakodnevno gledaš "spasenje Boţije" (Lk.2,30). Samo jednom ga videvši, starac Simeon se zadivio i zaiskao otpuštanje [od ţivota]. Ukoliko, pak, nemaš potvrdu od Duha Svetoga da si blagoprijatan i ravnoanĊelski posrednik izmeĊu Boga i ljudi, nemoj se riziĉno usuĊivati na sveĉedno i strašno sveštenodejstvovanje Boţanstvenih [Tajni], koje i anĊeli poštuju i od kojih su se svepoboţno uzdrţavali mnogi od svetih, kako ne bi, poput Uze, bili istrebljeni zbog onog što im se ĉinilo dobrim (2.Car.6,6-7). 15. Neko je rekao: Pazi na sebe (1.Tim.4,16). Uvek najpre obavljaj prinošenje za svoje grehe kako bi tvoja ranija ili sadašnja neĉistota koja proizilazi iz slabosti bila uništena Boţanskim ognjem. Na taj naĉin ćeš, kao izabrani sasud, koji je pogodan, ĉist i dostojan za takvu ţrtvu, moći da glinene ili drvene [sasude] pretvaraš u srebrne ili ĉak i zlatne, naravno ukoliko ti Bog radi tvoje smelosti bude snishodljiv. Jer, ukoliko je Bog spreman da usliši, ne postoje prepreke da od niţeg postane više. 16. Nemoj zaboraviti da si udostojen ravnoanĊelske ĉasti. Stoga se staraj da prebivaš neporoĉan na visini na koju si prizvan, sa svakom vrlinom i ĉistotom. Ti znaš sa koje visine u koju dubinu je dopao pali svetlonosac radi gordosti. Nemoj i ti da postradaš, maštajući o svojoj veliĉini, nego sebe smatraj zemljom, pepelom i Ċubretom. Uvek plaĉi s obzirom da si udostojen da budeš prizvan na Boţanstveno Priĉešće i srodstvo, te da obavljaš strašno sveštenodejstvo Svetih Tajni, po bezmernom ĉovekoljublju i neizrecivoj dobroti Boţijoj. 17. Onaj ko se primio sveštenstvo treba da je ĉist od svih strasti, a naroĉito od bluda i zlopamćenja, od kojih ne bi trebalo da ima ni najmanju maštu. Inaĉe će biti omrznut i odvratan kao gubavac ili neko ko se ĉaĊu izmazao, te se usudio da dodirne carevo telo. 18. Svetim Tajnama prilazi tek pošto potocima suza postaneš belji od snega. Sa savešću izbeljenom od ĉistote, dodirni Svetinju kao svet, spoljašnjim anĊelskim likom projavljujući unutrašnju lepotu duše. Pazi da se pri boţanstvenom sveštenosluţenju ne osvedoĉuješ samo ljudskim predanjima, već neka sa tobom bude i blagodat, koja te na skriven i tajanstven naĉin uĉi višim [istinama]. 197

19. Zavolevši netruleţnost i besmrtnost, sa poštovanjem, poboţnošću i verom pristupaj ţivotvornim i netruleţnim Tajnama, ţeleći istovremeno preseljenje iz ovdašnjosti, s obzirom da si kroz veru postao savršen. Ukoliko se, pak, bojiš smrti, znaĉi da se još nisi ljubavlju sjedinio sa Hristom, iako si se udostojio da iz sopstvenih ruku prinosiš i jedeš Njegovo Telo. Inaĉe bi ti ţurio da odeš kod svog Ljubljenog, smatrajući ništavnim i ţivot i telo. 20. Ti si kroz Priĉešće postao ţrtvoprinositelj i zajedniĉar Tela Boţijeg. Na sliĉan naĉin bi trebalo da postaneš zajedniĉar i sa oblikom smrti Njegove, te da ne ţiviš sebi, nego, kako kaţe apostol, Onome ko se raspeo i umro za tebe (2.Kor.5,15). Ţiveći, pak, strasno radi tela i sveta, pripremi se da posle smrti preĊeš u veĉne muke, ukoliko pre nego što umreš dobrovoljno ne prestaneš da obavljaš Beskrvnu Ţrtvu. Jer, mnogi od onih koji su nedostojno sveštenodejstvovali behu uzeti odavde iznenadnom smrću i poslani u tamošnja pravedna [muĉilišta]. 21. Jedan jeromonah je bio poznat po svojoj poboţnosti. Mnogi su ga po spoljašnjem izgledu smatrali ĉasnim. MeĊutim, on je skriveno bio pohotan i skveran. Vršeći jednom Boţanstvenu i Sveštenu Liturgiju i došavši do Heruvimske pesme, on je po obiĉaju savio vrat pred svetom trapezom i poĉeo da ĉita: "Niko [od vezanih telesnim pohotama i slastima] nije dostojan"... I najednom se srušio mrtav, pošto ga je duša ostavila u tom poloţaju. 22. Ništa nije prikladnije od ispravne reĉi i poznanja. Jer, od njih se raĊa strah Boţiji i ĉeţnja prema Bogu. Strah potom oĉišćava poboţnošću i pritešnjavanjem, dok ĉeţnja usavršava svetlim raspoloţenjem i rasuĊivanjem, tananim sagledavanjima i ushoĊenjem ĉineći da um uzleće. MeĊutim, nije moguće da se [ĉovek] bez straha upravi ka Boţanstvenoj ljubavi, niti da [mimo nje] uzleteti ka nadanome i uspokoji se kod njega. 23. Eto, ĉuj me ti, koji sa ţarom i neumorno ţeliš spasenje: trĉi sve dok ne dostigneš cilj, traţi uporno, išti neprestano, kucaj strpljivo, sve dok ne uspeš, postavivši kao ĉvrstu osnovu nepokolebivu veru i smirenje. I nemoj smatrati da si dostigao ţeljeno kada dobiješ oproštaj grehova, nego kada prestaneš da se smućuješ, da se bojiš navale strasti i kada budeš spreman da bez straha i smelo izaĊeš iz tela. 24. Sa mnogim suzama traţi osvedoĉenje da si spasen, premda ne pre smrti ukoliko si smirenouman. Inaĉe ćeš postati bezbriţan i prenebregnuti [delo spasenja]. Naprotiv, [traţi da taj dar dobiješ] kada budeš blizu odlaska, te da bude nepokolebiv kako se ne bi osmelio budući prevaren nadmenošću i izgubivši ono za ĉim ĉezneš kada doĊe nadani ĉas. Jer, kuda ćeš tada poći, jadniĉe, bez zaloga i nesumnjivog osvedoĉenja u spasenje, koje daje Duh [Sveti]? 25. Ukoliko ţeliš bogotvorno bestrašće, steći ćeš ga poslušanjem i smirenjem. Nemoj ići ? njemu drugim putem jer ćeš se namuĉiti. Bestrašće ne moţe imati onaj koga povremeno obuzimaju strasti, a povremeno je miran i spokojan. Njega ima onaj ko se njime neprestano naslaĊuje, te ostaje nepokretan i kada su prisutne strasti i njihovi uzroci. Njega ĉak ni pomisli na strasti ne smućuju. 26. Kada duša izlazi iz tela, neprijatelj joj drsko pristupa, napadajući je i grdeći je kao gorki i strašni tuţilac zbog njenih padova. Tada se, meĊutim, moţe videti da bogoljubiva duša, premda je ranije ĉesto bivala ranjavana mnogim grehovima, nema nimalo straha pred njegovim napadima i pretnjama. Hrabreći se u Gospodu, ona se okriljuje radošću i ispunjava nadom videći svete sile koje je prate. Zaštićena svetlošću vere, ona bez ikakve bojazni govori Ċavolu: "Šta mi imamo zajedniĉko, zli slugo i 198

pobunjeniĉe sa neba? Nemaš ti nikakvu vlast nad nama. Nad nama, kao nad svime, vlast ima Hristos, Sin Boţiji. Njemu smo zgrešili, Njemu ćemo i odgovarati, imajući kao zastupnika, i kao zalog Njegovog milosrĊa i našeg spasenja u Njemu, Njegov Ĉasni Krst. ? ti, bedniĉe, beţi dalje od nas. Ti nemaš šta da traţiš sa slugama Hristovim". Posle smelih reĉi duše, Ċavo okreće leĊa u bekstvo i viĉe sa plaĉem, ne mogavši da izdrţi pred imenom Hristovim. I pošto je viša, duša poleće naniţe i udara neprijatelja, kao jastreb gavrana. Potom, punu veselja, dušu boţanstveni anĊeli prenose u pripremljeno joj mesto, koje odgovara njenom stanju. 27. Stremljenje ka truleţnim stvarima ne moţe da te vuĉe ka zemlji ukoliko maštaš o nebeskom. Ukoliko te, pak, već veţe neko pristrašće prema zemaljskom, znaj da si sliĉan orlu koji je ulovljen u mreţu za kandţu, te ne moţe da poleti uvis. Stoga ti sve smatraj tricama (Fil.3,8), nadajući se boljem. Kada doĊe vreme, zbaci i samo telo, te poĊi za anĊelom Boţijim koji te vodi. 28. Novĉić koji na sebi nema carskih crta ne moţe se zajedno sa ostalim obiĉnim novcima uneti u carsku riznicu. Ni bez pravog poznanja i bestrašća [ĉovek] ne moţe da primi zalog tamošnjeg blaţenstva, da sa smelošću i osvedoĉenjem izaĊe odavde ka nadanome, niti da se pridruţi izabranima. Poznanjem, pak, ne nazivamo mudrost, nego nevarljivo znanje Boga i Boţanstvenog, kojim se bogoljubac, neopterećen strastima, blagodaću Svetog Duha uzvisuje ka oboţenju. 29. Ĉak i kada proĊeš sav podvig delanja, nemoj se uzdati u sebe, [misleći] da si dostigao bestrašće i da moţeš bezbriţno da se krećeš u svetu. Jer, nakupivši se strasnih obraza po povratku moţeš imati teškoću. Naprotiv, uvek se, pod starateljstvom straha, usrdno staraj o svojoj prevrtljivoj i promenjivoj prirodi. Sa mudrošću se udaljuj od uzroka strasti. Jer, potpuno neizmenjivo bestrašće pripada samo onima koji su dostigli savršenu ljubav, koji se neprestanim sagledavanjem drţe iznad snega ĉulnog, i koji su prevazišli uniţeno telo. Njih više ne dodiruje plamen strasti, jer ga je presekao glas Gospodnji. Oni su se već preobrazili u netruleţnost. 30. Nemoj ţeleti bestrašće pre vremena, kako ne bi postradao kao prvosazdani, koji je prevremeno okusio od drveta poznanja. Naprotiv, trudi se da trpljenjem, svestranim uzdrţanjem i neprestanom molitvom, samoprekorevanjem i krajnjim smirenoumljem saĉuvaš ono što si ostvario. Potom u pogodno vreme oĉekuj i blagodat bestrašća, tj. posle bura i uznemirenja oĉekuj pristanište pokoja, Jer, Bog nije nepravedan: On će u pogodno vreme pred onima koji ispravno hode otvoriti vrata bestrašća. 31. Idi ? mravu, lenjivĉe (Priĉ.6,6) i neiskusni, te sa svojom beznaĉajnošću i ništavnošću nauĉi da Bog nema potrebe za našim dobrom. On ne oskudeva ni u ĉemu i izobiluje svime, te bogato blagotvori i spasava po blagodati zahvalne po proizvoljenju, premda po svom ĉovekoljublju prima uĉinjeno po meri snage. Prema tome, dobro ĉiniš i nisi daleko od milosti Boţije ukoliko se trudiš kao duţnik dobara koja ti je ranije darovao. Ukoliko, pak, misliš da ćeš Boga zaduţiti nekim dobrom koje navodno ĉiniš, zalutao su sa pravog puta. Kako dobrotvor moţe da bude duţnik? Uostalom, trĉi i kao najamnik, te ćeš, malo po malo napredujući, po milosti Boţijoj doći do traţenoga. 32. Hoćeš li da ti pokaţem i drugi put ka spasenju, ili, bolje reĉeno, ka bestrašću? Prisiljavaj svoga Tvorca molitvama prema svojim silama kako se ne bi udaljio od svoga cilja, predlaţući kao zastupnike pred Njim nebeske sile i sve svete, zajedno sa Presvetom Bogomajkom. Nemoj traţiti bestrašće, budući nedostojan, pego uporno moli za spasenje. Na taj naĉin ćeš steći i bestrašće. Jedno liĉi na srebro, a drugo na ĉisto zlato. Nemoj 199

propuštati skriveno delanje, tj. sluškinju Boţiju, kao ni reĉi skrivenih tajni upućenih Njemu, koje te bogotvore, koje mu odgovaraju i kojima se moţe prikloniti. 33. Podvizavaj se da zalog spasenja primiš unutra u svome srcu kao nesumnjivo osvedoĉenje kako u vreme izlaska ne bi neoĉekivano susreo strah i trepet. Smatraj da si ga dobio ukoliko te tvoje srce više ne bude osuĊivalo ni za kakav nedostatak, ukoliko te savest ne muĉi zbog gneva, ukoliko ti se blagodaću Boţijom potĉinila divlja priroda zverskih strasti, ukoliko ti teku suze utehe, ukoliko ti se um moli ĉisto i bez rasejanosti, i najzad, ukoliko ti srce spremno i sa radošću oĉekuje smrt, koja je za mnoge strašna i koju ţele da izbegnu. 34. Reĉi veĉnoga ţivota, koje po posvedoĉenju vrhovnog apostola (Jn.6,68) ima Bog Slovo, jesu reĉi o Njegovim delima. Onaj ko se, kao ĉist, njima tajnovodi ka Njemu, još ovde stiĉe veĉni ţivot, zalog Duha i nepostidnu nadu na spasenje. MeĊutim, reĉenoga se neće udostojiti onaj ko telo pretpostavlja duši i ko ima pristrašće i vezu sa zemaljskim. 35. Slovesan nije onaj ko govori razgovetno (jer, takvi su [skoro] svi ljudi), nego onaj ko slovesnom silom traţi i pokušava da naĊe Boga. On, meĊutim, nikada neće naći suštinu Nadsuštinskog. ?o nije moguće ni jednoj [stvorenoj] prirodi. Kućegraditelj se poznaje po delu ruku svojih. I Savršeni Umetnik se moţe prepoznati i videti po mudrosti stvaranja bića, kao i po promišljanju, upravljanju, povezivanju, usmeravanju i oĉuvanju [bića]. 36. Doliĉno nesticanje nećeš steći bez bestrašća, niti bestrašće bez ljubavi, niti, pak, ljubav bez straha [Boţijeg] i ĉiste molitve, kao ni njih bez vere i bezbriţnosti. Stekavši njih, um ostavlja svako donje razmišljanje i leti ka visinama i uzvišenom, traţeći svoga Vladiku. 37. Zavoli ĉednost [tj. ĉistotu] kao zenicu oka kako bi bio hram Boţiji i Njegovo ţeljeno stanište. Jer, bez celomudrenosti ne moţeš se pribliţiti Bogu. Nju raĊa ĉeţnja prema Bogu, bespristrasnost i udaljavanje od sveta. Nju, pak, ĉuvaju: smirenoumlje, uzdrţanje, neprestana molitva, duhovno sagledavanje i bezgnevlje sa neprestanim suzama. Krasotu, pak, rasuĊivanja nećeš dobiti bez bestrašća. 38. Neka te niko ne prevari, brate, [tvrdeći], nasuprot apostolu, da se bez svetosti [tj. ĉistote] moţe videti Bog. Kao sveĉedan i iznad svake ĉistote, Gospod ne ţeli da se javlja onome ko je neĉist. Njega je nedostojan onaj ko više nego Njega ljubi oca i majku, ili kćer i sina. Njega je nedostojan i onaj ko ljubavi Gospodnjoj pretpostavlja bilo šta privremeno i tvarno, a naroĉito mrski i smrdljivi greh. Bog se odvraća od onoga ko se ne odvraća od neĉistote, budući da raspadljivost ne nasleĊuje neraspadljivost (1.Kor.15,50). 39. Nećeš se udostojiti Boţanstvene ljubavi ukoliko nemaš poznanja, niti poznanja ukoliko nemaš vere. Pri tome, ja ne mislim na prostu veru, nego na veru koja se raĊa iz ispunjavanja vrlina. Istinsko umiljenje ćeš postići kada uzdrţanjem, bdenjem, molitvom i smirenjem budeš isušio uroĊeno uţivanje tela, razapevši se zajedno sa Isusom, i više ne ţiveći strasno, nego drţeći se Boţanstvenog Duha i sa nadom se usaglašavajući sa višnjim prizvanjem i izborom (2.Pt.1,10). 40. Vapij ka Bogu: Po tome poznadoh da si me hteo, jer se ne obradova neprijatelj moj nada mnom (Ps.40,12), do kraja me muĉeći i nasilujući strastima. Naprotiv, pre kraja izbavi me iz ruku njegovih i daj mi da poţivim duhovno, kako ti je ugodno, udostojivši me da posle dobre konĉine kao spasen stanem pred tvoj presto, po milosti tvojoj odavde noseći zalog spasenja i nesumnjivo osvedoĉenje. U suprotnom će u ĉas izlaska biti nespreman, te će nevolja izgledati nepodnošljiva, ljuća i strašnija od same smrti i pakla. 200

41. Vera i nada nisu proste i sluĉajne stvari. Vera zahteva ĉvrstu dušu, a nada ispravno proizvoljenje i srce. Osim toga, kako će lako poverovati nevidljivom onaj ko nema blagodati? Zar će onaj ko nije imao nikakvog jasnog iskustva Gospodnjih darova (iz koga bi se mogao osvedoĉiti o budućnosti kao o sadašnjosti) imati nadu u neoĉiglednu budućnost? Za obe je neophodna i vrlina i znak i pomoć Boţija. Bez njih, mi se uzalud trudimo. 42. Porod istinske vrline jeste ili poznanje, ili bestrašće, ili oboje. Ukoliko njih nema, mi se uzalud [trudimo] i naša vrlina nije prava. Jer, u suprotnom bi ona imala plodove, a ne samo lišće. MeĊutim, pošto je podstaknuta ĉovekougaĊanjem, ili samougaĊanjem, ili neĉim drugim neugodnim Bogu, ona je laţna, a ne bogoljubiva. Ukoliko, pak, ispravimo njen uzrok, nesumnjivo ćemo se pribliţiti ne samo koristi, već i blagodati blagog Boga, koja će nam u svoje vreme i u pogodnoj meri doneti poznanje i bestrašće. 43. Prosvećenjem blagodati poznaj zamisli neprijatelja (2.Kor.2,11) i sa plaĉem padaj niĉice pred Boga, iznoseći svoje slabosti i smatrajući se ništavnim, ĉak i ako te obmanjivaĉ Ċavo nagovara da misliš da si neko [znaĉajan]. Nemoj traţiti nagrade i darove kojih nisi dostojan i koji ne donose spasenje i ne ĉuvaju smirenoumlje. Naprotiv, traţi znanje koje ne nadima i koje je uzrok bogopoznanja. TakoĊe, išti da ne budeš do kraja podvrgnut nasilju strasti, već da se od tela razrešiš u bestrašću, ili, nešto smirenije, u ţaljenju zbog grehova. 44. Bez krila niko ne moţe poleteti uvis. Ni onaj ko još ovde ne dobije nesumnjivo osvedoĉenje, ne moţe da postigne ţeljeno. Ono, pak, [nastaje] iz krajnjeg smirenoumlja ili od blagodati Svetog Duha u onima koji su se savršeno izmirili sa Bogom. Njima je, naravno, svojstveno i bestrašće (bilo delimiĉno, bilo savršeno), koje odgovara njihovom izmirenju ili oĉišćenju. Oni, pak, koji bez [osvedoĉenja] izlaze iz tela, tj. kao u zimu strasti ili u subotu (tj. prazni od vrlina), podleţu Sudu i ispitivanju u vreme kada će se svakome bude dati [po delima]. 45. Spasavajući se na dar, blagodari Boga Spasitelja. Ukoliko ţeliš da mu i darove izneseš, prinesi zahvalnost od svoje obudovele duše, tj. dve lepte - smirenje i ljubav. Ja znam da će ih On primiti radije negoli mnoštvo vrlina koje mnogi ubacuju u riznicu spasenja. Ukoliko, pak, kao Lazar, imaš potrebu da oţiviš, pošto si umro od strasti, njih kao prave sestre pošalji za zastupnice pred Njim, te ćeš svakako steći ţeljeno. 46. Upraţnjavajući delanje, nećeš moći da dostigneš bestrašće, kojim bi se molio ĉisto i bez rasejanosti, ukoliko se i um ne upraţnjava u duhovnom sagledavanju prosvećujućeg poznanja i poimanja postojećeg. Njima se um okriljuje, prosvećuje i celovito uznosi u visine sa ljubavlju istinite molitve, pruţajući se ka srodnoj svetlost gornjih netvarnih ĉinova, odakle po meri dostupnosti, pristupa i velikoj svetlosti trosunĉane Bogonaĉelne Trojice. 47. U budućem [veku] nećemo biti kaţnjeni stoga što smo grešili, niti ćemo biti osuĊeni stoga što smo dobili nestalnu i promenjivu prirodu. Naprotiv, mi ćemo biti osuĊeni stoga što se posle sagrešenja nismo pokajali, ili što se sa zlog puta nismo okrenuli ka Gospodu, iako smo imali vlast i vreme za pokajanje, koje je trebalo da pokaţemo blagom (kao što i jeste) a ne pristrasnom Bogu, ĉak i ako se ponekad [opisuje] kao osvetoljubiv i gnevljiv. Takav je on, uostalom, samo u odnosu na zlo, a ne u odnosu na nas, prema kojima iskljuĉuje svaku strast i svaku osvetoljubivost, ĉak i ako se govori da prema nama biva onakav kakva su naša dela i raspoloţenja, tj. kao ogledalo, svakome uzvraćajući saglasno sa njegovim ţivotnim delima. 201

48. Nemoj se smućivati kada otpadneš od svog dobrog stanja, nego se ispravi i poţuri da se vratiš u preĊašnje ustrojstvo putem tuge, sumornosti, oštrog samoukorevanja, izlivanja suza i skrušenosti duha. Njima ćeš ustati od pada koji ti se desio i dospeti u dolinu spasonosnog radovanja, obećavajući da ćeš ubuduće, po svojim mogućnostima, ĉvrsto stajati kako ponovo, prognevivši Sudiju, ne bi imao potrebu za suzama oĉišćenja. Jer, ukoliko ovde toga ne bude, u budućem [veku] svakako nećemo izbeći muke. O sveštenstvu 49. Opet ćemo nešto reći o ĉasnom sveštenstvu, tj. o anĊelskom ustrojstvu i ĉistoti koje zahteva, kao i o opreznosti i celomudrenosti, koji treba da su još veći nego ranije. Jer, kad neĉisto treba da se oĉisti, zar će se ĉisto skrnaviti? Inaĉe, ukoliko pomešamo mrak sa svetlošću i smrad sa miomirisom, nasledićemo, avaj, propast, tj. krivicu za svetogrĊe, sliĉno Ananiji i Sapfiri. 50. Od izgubljenog i nepotrebnog sasuda ti si postao izabrani sasud Gospodnji, kao što kaţe apostol, ĉak i ako ti se ĉini da si zbog neznatne svoje ĉistote dostojno stupio u anĊelsko i nebesko sveštenstvo. Stoga ĉuvaj neukaljanu ĉast koje si se udostojio, pazeći na Boţanstveni dar kao na zenicu oka, kako ne bi, priĉestivši se nepaţljivo, bio zbaĉen sa visine u bezdan, iz koga ćeš teško naći izlaz. 51. Kao razborit shvati da niko ne moţe osuditi onoga koga Bog opravdava (Rim.8,33-34). Ukoliko si, dakle, prizvan i ukoliko si stupio u nadsvetsku boţanstvenu svešteniĉku blagodat, nemoj se uznemiravati zbog preĊašnjeg ţivota, ĉak ako si i imao mrlja, nego se odmah uz Boţiju [pomoć] i svoj [napor] oĉisti i ispravi. Nakon toga, pokaţi staranje i trezvoumlje kako ne bi pomraĉio blagodat i kako bi onaj ko nepromišljeno osuĊuje tvoje rukopoloţenje zbog tvojih preĊašnjih [mrlja] ĉuo Boţiji glas koji mu govori: Što je Bog oĉistio, ti ne pogani (Dap.10,15). 52. Svešteniĉko dostojanstvo je lagano i blag je njegov jaram, premda samo za onoga ko je odmah, pošto ga je primio, poĉeo da ga vrši kako treba, i ukoliko, naravno, nije bilo pokušaja da se blagodat Boţanskog Duha dobije za novac. Ukoliko je, meĊutim, neizvodljivo ostvareno ljudskim staranjem i propadljivim darom, prizvanje neće biti odozgo i breme će biti veoma teško, s obzirom da ne oslanja na dostojnog i da prevazilazi snage. Ukoliko se ne oduzme od onoga ko ga nosi, njegov jaram će biti veoma oštar i slamati njegov vrat i snagu, sve dok ga potpuno ne istroši i izmoţdi. 53. Ukoliko si se smelo podmetnuo pod jaram sveštenstva, neka tvoji putevi budu pravi, te pravo upravljaj reĉju istine, gradeći spasenje svoje sa strahom i trepetom (Fil.2,12). Jer, Bog naš je oganj koji spaljuje (Jev. 12,29). Ukoliko ga dodirneš kao zlato ili srebro, nećeš se bojati od opekotina, kao ni vavilonski mladići u peći. Ukoliko si, meĊutim, kao trava i trska, tj. kao lakozapaljiva graĊa, budući da si zemljouman, treba da treptiš da ne budeš spaljen nebeskim ognjem, osim ukoliko se, kao Lot, ne ukloniš od gneva uzdrţanjem od strašnih [Tajni]. Moţe biti, ne znam, da neki mali gresi (koje imamo usled nemoći) išĉezavaju pred Boţanstvenim ognjem sluţenja, zbog ĉega i ti ostaješ neopaljen i nedirnut, kao nekada slaba biljka kupine. 54. Kako se usuĊuješ, jadniĉe, da dodiruješ ono što je i za anĊele neprikosnoveno kad već nisi mogao da odstupiš od strasnog raspoloţenja usled dugotrajne navike? Ili se, dakle, zbog straha uzdrţi od boţanstvenog sveštenodejstvovanja (umilostivljujući Boţanstvo), ili kao bezosećajan i nepopraviv oĉekuj da upadneš u gnev i u ruke Boga 202

ţivoga, koji ti neće ukazati ĉovekoljublje, nego će te nemilosrdno kazniti budući da opoganjene duše i odeće besramno pristupaš carskoj svadbi, premda nisi dostojan ni ulaska, niti sedenja [za trpezom]. 55. Znao sam jednog posvećenog koji se usuĊivao da nedostojan pristupa Boţanstvenom [tajnodejstvovanju], tj. pavši u bludnu strast. Pavši u tešku i neizleĉivu bolest, on je već pribliţio smrti. Iako je iskoristio sva sredstva, nije bilo koristi, budući da zlo nije prestajalo, već se pojaĉavalo. Najzad je on došao do osećanja da umire stoga što je nedostojan liturgisao, te se pod kletvom odrekao [sluţenja] Sveštene Liturgije. I odmah je usledilo izleĉenje, pri ĉemu od bolesti nije ostalo ni traga. 56. Svešteniĉko dostojanstvo i odeţda su blistavi, ukoliko i duša [posvećenog] iznutra blista ĉistotom. Ukoliko se, pak, ona oskrnavi nepaţnjom, prezirući savest koja svedoĉi o sramoti, svetlost postaje tama, najavljujući veĉni mrak i oganj. [Njih ćemo izbeći] ukoliko, dakle, napustimo [navedeni] put koji je strm sa obe strane, i izaberemo drugi, tj. put vrline i smirenja, koji bezbedno vodi u Carstvo Boţije. 57. Spasenje se postiţe vrlinom i dobroĉinstvom, a ne slavnim sveštenstvom, koje zahteva ravnoanĊelski ţivot. Stoga ili postani bestrasan kao anĊeli, sa razmišljanjem izvan sveta i tela uspinjući se uz nebesku lestvicu, ili postani svestan svoje slabosti i ustraši se visine koja nesposobnima preti velikim padom, te se vrati ţivotu zajedniĉkom većini, koji pribliţuje Bogu u istoj meri. Jer, ukoliko se i desi da padneš, u njemu ćeš, milošću i blagodaću Boţijom, lakše ustati pokajanjem. 58. Telo i krv ne mogu naslediti Carstva Boţijega (1.Kop.15,50). Zbog ĉega ti, premda se priĉešćuješ Telom i Krvlju Boga, ne postaješ sutelesan sa Njim i ne rastvaraš se sa Njegovom Krvlju (ĉime bi već u sebi imao Carstvo nebesko), već se još okruţuješ strastima tela i krvi? Plašim se da u tebi neće ostati Duh Sveti, budući da si telesan, da ćeš u vreme Suda biti preseĉen napola, da će se od tebe (kao nedostojnog blagodati) oduzeti sveĉasno sveštenstvo i da ćeš biti poslan na veĉite muke. 59. Ukoliko nemaš straha Boţijeg pred svojim oĉima, tebi će izgledati beznaĉajnim nedostojno sveštenodejstvovanje, s obzirom da si zaveden samoljubljem, koje ti došaptava da je Boţanstvo dobro. Na isti naĉin su davno postradali Datan i Aviron, da bi ih najzad progutala zemlja. I ti se uţasni od strašnoga i razmišljaj o veliĉini stvari [tj. sveštenodejstvovanja], te ili budi dostojan i ĉist, da ne kaţem - ravnoanĊelski u upraţnjavanju boţanstvenog sveštenstva, ili kao razuman odstupi od strašnog sluţenja. Inaĉe ćeš, prezirući reĉeno i obmanjujući savest koja te raskrinkava, u [vreme] kada sve bude suĊeno i usmeravano, sa patnjom kao osuĊen zavapiti: Ĉega se bojah doĊe na mene i ĉega se strašah zadesi me (Jov.3,25). 60. Sa trezvoumljem i bolom najpre za samog sebe sa skrušenošću i suzama prinesi svetospasonosnu Sveštenu Ţrtvu za umilostivljenje. Jer, posle tvoje smrti, ko će potruditi o tebi i prinositi Ţrtvu za tebe? Stoga, kao razborit [ĉovek], pominji sebe kao da si već sahranjen, kao posredništvo za svoje spasenje predlaţući Bogu Svetinju sa svete trapeze, sećajući se Njegovog vlasnog i ĉovekoljubivog [samopredavanja na] zaklanje. 61. Neizrecivo i neiskazivo uţivanje [oseća] duša koja se od tela odvaja sa osvedoĉenjem [u svoje spasenje], odlaţući ga kao odeću. Jer, već postigavši ono ĉemu se nada, ona bez tuge ostavlja telo, mirno idući prema radosnom i veselom anĊelu koji silazi odozgo. Potom ona zajedno sa njim bez zastoja prolazi vazduh, neuznemiravana duhovima zlobe, te smelo i radosno uzleće sa zahvalnim poklicima, sve dok ne dostigne da se pokloni 203

Tvorcu. Najzad se njoj izriĉe odluka o ukljuĉivanju u red onih koji su joj sliĉni i jednaki po vrlini, gde će saĉekati sveopšte vaskrsenje. 62. Reći ću ti nešto neobiĉno, ali nemoj da se ĉudiš. Ukoliko i ne dostigneš bestrašće (verovatno usled muĉnih predrasuda), ti ćeš se uzneti iznad oblaka ne manje negoli bestrasni ukoliko se u vreme izlaska budeš našao u bezdanu smirenja. Riznica bestrasnih predstavlja zbir svih vrlina. Ipak, dragoceni kamen smirenja ih sve prevazilazi po vrednosti. Onome ko ga je stekao on obezbeĊuje ne samo milost Boţiju, nego i ulazak zajedno sa izabranima u braĉne odaje Njegovog Carstva. 63. Umilostivljujući Boga za svoje grehove, proslavi ga zbog nezlopamtljivosti i nezlobivosti Njegove, starajući se iz sve snage da izbegneš voljna sagrešenja. Iako i za njih moţeš da ga umilostivljuješ svakog dana sve do same smrti, ipak se nemoj pokazati nezahvalnim lako grešeći sa znanjem, Ukoliko, meĊutim, kamenom dobre nade daleko odgoniš psa oĉajanja, trpeljivo i neodstupno ga umoljavajući, oprostiće ti se mnogi gresi kako bi i sam kao duţnik zavoleo Mnogomilostivog i Preblagog u budućem veku. 64. Kada, po dejstvu blagodati Boţije, u molitvi budeš stao pred Njega sa suzama, padni niĉice, prostri se krstoobrazno na zemlji i, udarajući glavom, moli da ti otpuštanje odavde bude osloboĊenje od truleţnosti i izbavljenje od iskušenja, premda ne po tvojoj volji, nego po Njegovom blagovoljenju u odnosu na vreme i mesto. TakoĊe, već od sada treba da ţeliš da izaĊeš [iz tela], da sa ljubavlju izaĊeš pred Gospoda sa suzama i bezdanom smirenja kako bi bezbriţno utolio ţeĊ svoje ĉeţnje i iskanja. Ipak, ti treba da prihvataš i privremeno odgaĊanje, ukoliko Bog predvidi nešto bolje. Uporno i neprestano traţi samo jedno: da ne otpadneš od Boga ma šta ĉinio, govorio, nameravao i zapoĉinjao. 65. Kao telonosac, nemoj pokušavati da ispituješ misleno po sebi, premda te misleni [deo] duše usled ĉistote i navodi na tako nešto. Sve dok se ne oslobodi od debljine [tvari] i ne pribliţi se umnim [silama], bestelesna [duša] (koju ometa disanje i krv) ne moţe doliĉno da pomišlja o njima i da ih shvati. Prema tome, spremajući se da napustiš tvar kao drugu mraĉnu majĉinu utrobu, i da stupiš u svetlo netvarno [postojanje], budi vedar, slaveći Dobrotvora, koji nas kroz smrt privodi oĉekivanome. Neprestano budi trezvouman zbog neĉistih demona koji neprestano kruţe oko nas i neprestano smišljaju šta da urade protiv naše dobrobiti, lukavo pazeći na našu petu sve do kraja ţivota. Sve do svog izlaska odavde drhti za sebe zbog neizvesnosti budućnosti, s obzirom da si zbog samovlašća [tj. slobode] stvoren sa otvorenošću za nepostojanost i promenjivost. 66. Neprijatelj nas napada strašnim i surovim iskušenjima ukoliko oseti da se duša pribliţila višim stepenima vrline. Reĉeno se zakljuĉuje iz reĉi molitve i pokušaja da se uznesemo iznad tvarne dvojice, tj. ploti i ĉula. Tada nas ĉovekomrzac iskušava sa velikom zlobom usled ĉega dolazimo u nedoumicu i za ţivot. MeĊutim, kukavac ne zna da nam prouzrokuje veliko dobro, ĉineći da kroz trpljenje postajemo iskusniji i pletući nam svetle vence. 67. Nema većeg podviga od podviga celomudrenosti i devstvenosti. Onome ko se ĉasno drţi bezbraĉnosti dive se anĊeli. Njegov venac neće biti manji od muĉeniĉkog. Koliki se samo napor i znoj zahteva od onoga ko je vezan sa telom i krvlju, a stara se da ĉednošću [tj. ĉistotom] uvek podraţava netvarnost besplotnih? I zaista, postignuće je toliko veliko i uzvišeno da, kao natprirodno, gotovo izgleda nemoguće. Ono bi i bilo nemoguće da Bog odozgo ne projavljuje svoje zastupništvo, snaţeći slabost i nemoć prirode, na neki naĉin je uzdiţući iznad zemlje svojom Boţanskom ljubavlju i nadom na buduću nagradu. 204

68. Kada preteranom hranom i spavanjem omlitavi, telo postaje velika prepreka celomudrenosti. Istinska celomudrenost, meĊutim, i u maštanjima u snu ostaje nepokolebiva. Jer, prikalanjanje uma uz njih u snu predstavlja znak da u svojoj dubini nosi bolest strasti. Ako se, pak, blagodaću udostoji da u snu razgovara sa Bogom bez posredstva tela, um postaje nedodiriv, te budno ĉuva dušu i telo, koji stiĉu mir. On tada liĉi na psa koji ih trezvoumno ĉuva, nevarljivo odgoneći podmukle vukove. 69. Reći ću ti nešto neobiĉno, ali se nemoj ĉuditi. Postoji sakrivena tajna izmeĊu Boga i duše. Ona pripada najvišim stepenima savršene ĉistote, ljubavi i vere, tj. kada se ĉovek, potpuno se izmenivši, sjedinjuje sa Bogom putem oroĊavanja, neprestane molitve i sagledavanja. [Dospevši do njih], Ilija je zakljuĉao nebo i izazvao beskišje, te nebeskim ognjem spalio ţrtvu. Mojsije je, opet, presekao more i uzdizanjem ruku Amalika oterao u bekstvo. Jona se, najzad, izbavio od kita i morske dubine. Onaj ko se udostojio reĉenoga, kao da prinuĊava ĉovekoljubivog Boga da vrši njegovu volju. Iako je još nalazi u telu, on je već prevazišao meru propadljivosti i smrtnosti, prihvatajući smrt kao obiĉan san, koji ga na njegovu radost prenosi ka nadanome. O sveštenstvu 70. Pokazujući strahopoštovanje pred stradanjima Vladike, pred umanjenjem za nas Boga Slova, pred Ţrtvom i mešanjem sa nama ţivotvornog i Boţanskog Tela i Krvi (kojih nisi samo udostojeni priĉesnik, nego i sveštenosluţitelj), smiri sebe kao ovca koju vode na zaklanje, smatraj da su svi drugi zaista bolji od tebe i na svaki naĉin se staraj da ne povrediš bilo ĉiju savest, naroĉito ne bezrazloţno. Bez osvećenja nemoj da se usuĊuješ da se dotiĉeš Svetih [Tajni] kako ne bi izgoreo poput sena od Boţanstvenog ognja i kako se ne bi razlio kao vosak koji se topi. 71. I zaista, ukoliko budeš doliĉno obavljao boţanstveno, sveĉasno i strašno sveštenodejstvo i ukoliko te savest ni u ĉemu ne prekoreva, imaćeš [najizvesniju] nadu na spasenje. Jer, od njega ćeš imati više koristi negoli od bilo kog drugog delanja ili sagledavanja. Ako, pak, nije tako, teško tebi. Bolje bi bilo da se, svestan svoje slabosti, odrekneš visine sveštenstva, negoli da ga obavljaš kao nesavršen i neĉedan, mnogima se pokazujući kao visok, premda se zbog svoje nedostojnosti nalaziš u padu koji je dostojan oplakivanja. 72. Sluţba ĉasnog sveštenstva i umilostivljavanje i moljenje Boţanstva prevazilazi svako psalmopojanje i molitvu kao što sunce nadilazi zvezde. Jer, mi prinosimo na ţrtvu, predlaţemo i iznosimo radi umoljavanja samog Jedinorodnog, koji se iz ĉovekoljublja na dar dao na zaklanje za grešnike. I mi se ne molimo samo za oproštenje grehova, nego i za svaku [duhovnu] korist, naravno, ukoliko nam savest ostaje ĉista. Telo koje je sjedinjeno sa Boţanstvom kao neki ţar spaljuje svaku graĊu bezakonja i prosvećuje srca onih koji prilaze sa verom, dok Boţanstvena i Ĉasna Krv, više negoli svaki isop, umiva i ĉisti svaku neĉistotu i mrlju onih koji se osmeljuju da Svetim [Tajnama] pristupe sa najvećom ĉistotom i ĉednošću. Gde se moţe dobiti išta sliĉno? 73. Neki od svetih je rekao da se na ţrtvu ne prinosi Telo koje silazi sa neba, Telo Boga Slova koji se vazneo. Naprotiv, hleb i vino se pretvaraju u Telo i Krv Hristovu kada Boţanstvenu sluţbu sa verom, strahom, ĉeţnjom i poboţnošću obavljaju oni koji su se udostojili boţanstvenog sveštenstva. Pretvaranje se dešava dejstvom i nailaskom Svetoga Duha. I postaje Telo koje nije razliĉito od Vladiĉinog Tela: [hleb] se pretvara u isto to Telo, pruţajući nepropadljivost budući da je nepropadljivo. Kakvu, dakle, samo ĉistotu i svetost 205

treba da ima jerej koji dodiruje Boţanstveno Telo! I koliku smelost treba on da ima, budući da je posrednik izmeĊu Boga i ljudi i da za samolitvenike i sasluţitelje ima Preĉistu Bogomajku, nebeske anĊelske sile i sve svete! Meni izgleda da kao što ima anĊelsko ili arhanĊelsko dostojanstvo, on treba da ima i oroĊenost [sa Bogom]. 74. Pisinije, zabeleţi još da posle Simvola vere Svetinje koje uskoro treba da budu osvećene leţe nepokrivene na svetoj trapezi budući da se na neki naĉin mole za one koji ih prinose i neiskazivim glasovima uzvikuju ka Onome ko je na nebesima. Jer, gledajući ih, On ih ne previĊa, i posmatrajući ih On ih ne prezire, sećajući se dobrovoljnog umanjenja za grešnike, neiskazivog silaska i ĉovekoljubivog zaklanja. On nam svojim stradanjem nije darovao izbavljenje i spasenje kao pravednicima, već nas je, kao dobar i nezlobiv, pomilovao i prizvao iako smo bili neprijatelji. 75. Ĉak i da se staraš o ĉistoj molitvi (koja na netvarni naĉin netvarni um sjedinjuje sa Bogom) i da si postigao da kao u ogledalu vidiš ono što ti je pripremljeno posle završetka ovdašnjeg ţivota (tj. da si primio zalog Duha i svim osećanjem i osvedoĉenjem stekao Carstvo nebesko unutar sebe), ipak nemoj sebi da dozvoliš da se odrešiš od tela bez predznanja smrti. Naprotiv, treba da se usrdno moliš i da imaš dobru nadu da ćeš ga se udostojiti pre odlaska odavde, ukoliko ti bude korisno. Neprestano se pripremaj za njega, odbacujući svaku bojaţljivost. Na taj naĉin ćeš moći da proĊeš vazduh i mimoiĊeš duhove zlobe, te da smelo i bez straha uĊeš u nebeske oblasti. Postavljen pored anĊelskih ĉinova i pribrojan pre svih vremena izabranim pravednicima, ti ćeš po meri dostupnosti moći da gledaš Boga, tj. da primaš dobra koja dolaze od Njega i da gledaš Boga Slova koji svojim zracima obasjava svo nadnebesje. Njemu i Njegovom Preĉistom Telu, zajedno sa Ocem i Svetim Duhom klanjaju se jedinstvenim poklonjenjem sve nebeske vojske i svi sveti. Amin.

206

PREPODOBNI FILOTEJ SINAJSKI Kratko svedoĉanstvo o njemu Prepodobni naš otac Filotej je bio iguman slovesnog monaškog stada na Sinaju. Otuda su ga prozvali Sinajski. Nije poznato u koje je vreme ţiveo i kada je umro. Njegova beseda je podeljena na ĉetrdeset poglavlja. Prekrasno sastavljena, ona je ispunjena neopisivo velikom duhovnom mudrošću na spasenje duše. Bilo bi sasvim nepravedno kada bismo je iskljuĉili iz sabranja otaĉkih spisa o trezvoumlju. Ona zahteva veliku paţnju. Onaj ko bi je nazvao taĉnim tumaĉenjem i vernim pravilom trezvoumlja, ĉuvanja uma i ĉistote srca. ne bi rekao ništa protivno istini.

PREPODOBNI OTAC NAŠ FILOTEJ SINAJSKI 40 POGLAVLjA O TREZVOUMLjU 1. U nama postoji mislena borba, koja je mnogo teţa negoli ĉulna. Delatelj blagoĉašća treba da trĉi i da svome umu postavi za cilj da u svoje srce kao biser ili dragoceni kamen savršeno urizniĉi sećanje na Boga. Mi treba sve da sve odbacimo, ĉak i telo, te da prezremo i sam ţivot kako bismo u svome srcu stekli jedino Boga. Jer, sveti Zlatoust je rekao da umno bogoviĊenje iskorenjuje demone. 2. Oni koji vode mislenu borbu treba sa svom usrdnošću da sebi izaberu duhovno delanje iz Boţanstvenih Spisa i da ga poloţe u svoj um kao neki lekoviti oblog. Od ranog jutra, kako je neko rekao, on treba smelo i nepokolebivo da stoji kod vrata srca, stalno misleći o Bogu i sa neprestanom molitvom Isusu Hristu u duši. Tom misaonom straţom on treba da ubija sve grešnike zemlje. Naime, napregnutim i nadahnjujućim sećanjem na Boga mi, radi Gospoda, odsecamo glave silnih pomisli, koje zapoĉinju svaku neĉistu borbu, budući da nam je poznato da u mislenom podviţništvu postoji izvestan boţanstveni poredak i delanje. Na taj naĉin treba da se prinuĊavamo sve dok ne doĊe vreme odreĊeno za obed. Potom, blagodarivši Gospoda, koji nas ĉovekoljubivo hrani dvojakom hranom, duhovnom i telesnom, treba ostalo vreme da provedemo u sećanju i razmišljanju na smrt. I sledećeg [dana] treba ponovo snaţno da se prihvatimo svog jutarnjeg dela. Ipak, i uz svakodnevno delanje, mi ćemo jedva uspeti da u Gospodu izbegnemo sve mreţe mislenog neprijatelja. MeĊutim, ukoliko se u nama uĉvrsti, delanje raĊa tri vrline: veru, nadu i ljubav. Vera nas, naime, priprema za istinski strah Boţiji, dok nada, prevazišavši ropski strah, ĉoveka privodi ljubavi Boţijoj. Ukoliko nada ne postiĊuje [Rim.5,5], obiĉno raĊajući dvojaku ljubav, o kojoj vise zakon i proroci, utoliko ljubav nikad ne prestaje. Njome onaj ko je poseduje u ovom veku ispunjava Boţija zakopoloţenja. Ona ga, uostalom, ne [ostavlja] ni u budućem [ţivotu]. 3. Retko se mogu susresti oni koji slovesno bezmolvstvuju. Oni, naime, koriste sva raspoloţiva sredstva da bi privukli Boţiju blagodat i da bi se ispunili utehama koje iz nje proizilaze. Prema tome, ukoliko ţelimo da putem ĉuvanja uma i trezvoumlja upraţnjavamo misleno delanje, tj. Hristovo mudroljublje, poĉnimo put uzdrţavanjem od suvišnih jela, rešivši da jelo i piće uzimamo u najmanjoj mogućoj meri. Trezvoumlje je sa iravom 207

nazvano putem s obzirom da vodi u Carstvo: i ono koje se nalazi u nama, i ono buduće. Ono se naziva se i umnim delanjem budući da obraĊuje i ubeljuje naravstvenost uma, te ono što je strasno preobrće u bestrasno. Ono je takoĊe sliĉno svetlarniku kroz koji se Bog, spustivši se do nas, javlja umu. 4. Smirenje i sećanje na Boga, koje je praćeno trezvoumljem i paţnjom, kao i ĉestom molitvom usmerenom protiv neprijatelja, predstavlja mesto Boţije, tj. srdaĉno nebo. U njemu demonske rulje ne smeju da stoje s obzirom da u njemu obitava Bog. 5. Ništa toliko ne izaziva smućenje kao mnogoslovlje, niti štetu - kao neuzdrţanje jezika, koje moţe da naruši [mirno] stanje duše. Jer, ona ruši ono što mi svakog dana zidamo. Ono što sa mukom skupljamo, duša kroz priĉljivost rasipa. Ima li iĉega goreg od [od neuzdrţljivog jezika]? On je neobuzdano zlo. Treba da mu postavimo ogradu, da ga obuzdamo i stesnimo, te, reći ću, da ga nateramo da sluţi samo u krajnjoj potrebi. Ko, uostalom, moţe da iskaţe svu duhovnu štetu koja proistiĉe od [neuzdrţljivog] jezika? 6. Prva.kapija koja uvodi u misleni Jerusalim, tj. paţnju uma, jeste ćutanje usta sa znanjem, ĉak iako um još ne bezmolstvuje. Druga kapija je umereno uzdrţanje u jelu i piću. Treća je - neprestano sećanje i razmišljanje o smrti, koje ĉisti um i telo. Upoznavši jednom (umom, a ne oĉima) njenu lepotu, te budući ranjen i osetivši sladost, ja sam poţeleo da je steknem kao suprugu za ceo svoj ţivot. Naime, ja sam se zaljubio u njen izgled i skromnost, s obzirom da je smirena, radosnotuţna, zamišljena, puna straha od Budućeg pravednog suda, bojeći se ujedno i produţenja [zemaljskog] ţivota. Iz njenih ĉulnih oĉiju obiĉno lije lekovita ţivotodavna voda, a iz mislenih oĉiju - obilni izvor mudrih misli, koji svojim ţuborenjem i poskakivanjem veseli razum. Tu kćer Adamovu, tj. sećanje na smrt, kako rekoh, oduvek ţeleh da imam za ţivotnu saputnicu, naime, da sa njom spavam i da sa njom razgovaram o onome što će biti kada se napusti telo. MeĊutim, u [mojoj nameri] me je ĉesto ometala pogibeljna zaboravnost, tj. mraĉna kćer Ċavolova. 7. Postoji borba u kojoj duhovi zlobe na skriven naĉin napadaju dušu posredstvom pomisli. Duša je nevidljiva. Stoga, zle sile, u saglasnosti sa njenom suštinom, protiv nje podiţu nevidljivu borbu. I moguće je i kod njih i kod duše videti oruţja i planove [dejstava], obmane lukavstva i strašan rat, i divlji sukob i pobede i poraze sa obe strane. U nevidljivoj borbi koju opisujemo nedostaje samo jedna [stvar] u poreĊenju sa ĉulnom borbom, tj. vremenska objava rata. U ĉulnoj borbi najĉešće se odreĊuje vreme i postoji [izvestan] poredak. Mislena, pak, borba se bez ikakve objave rasplamsava oko samih dubina srca. Zamkama koje je prigotovio osvojivši kljuĉno [mesto], neprijatelj najzad posredstvom greha ubija dušu. Zbog ĉega i sa kakvim ciljem se protiv nas vodi borba i sukob? Stoga da se na nama ne bi ispunila volja Boţija, o kojoj se molimo govoreći: Neka u nama bude volja tvoja (Lk.11,2), tj. neka [vršimo] zapovesti Boţije. O reĉenome će iz opita saznati onaj ko trezvoumljem u Gospodu zaustavi lutanja svoga uma, paţljivo sledeći za upadima [u srce] nevidljivih neprijatelja i za sukobima koji se dešavaju u mašti. Usmeravajući svoje [delanje] protiv demona zlobe, i kao Bog predvidevši njihove zamisli, Gospod je protiv njihovih ciljeva postavio svoje zapovesti, preteći onima koji ih narušavaju. 8. Ukoliko steknemo izvesnu naviku u uzdrţanju i udaljavanju od vidljivih zala (koja deluju kroz pet ĉula), mi ćemo moći da, zajedno sa Isusom, ĉuvamo svoje srce. On će nas iznutra prosvećivati i davati da sa izvesnom toplom ĉeţnjom umno uţivamo Njegovu dobrotu. Zapovest da ĉistimo srce smo, naime, primili upravo stoga da bismo, pošto neprestanom paţnjom oblaci zla budu isterani i razvejani iz srca, kao u vedar dan mogli 208

ĉisto da ugledamo Sunce pravde, tj. Isusa, te da se u umu prosvetimo smislom Njegove veliĉine. Jer, obiĉno se on ne otkriva svima, nego samo onima koji oĉiste svoj razum. 9. Mi svakodnevno treba da budemo u stanju u kojem bi trebalo da se pojavimo pred licem Boga. Jer, prorok Osija govori: Ĉuvaj milost i sud i uvek se pribliţuj Bogu svome (Os. 12,6-7). I Malahija u ime Boţije govori: Sin poštuje oca i sluga gospodara svoga. Ako

sam ja Otac, gde je ĉast moja? I ako sam Gospodar, gde je strah moj, govori Gospod Svedrţitelj (Mal.1,6). I apostol [govori]: Oĉistimo sebe od svake neĉistote tela i duha (2.Kor.7,1). I mudrost [poziva]: Iznad svega ĉuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi ţivot (Priĉ.4,23). I sam Gospod Isus Hristos zapoveda: Oĉisti najpre iznutra ĉašu i zdelu da budu i spolja ĉiste (Mt.23,26).

10. Plod neblagovremenih [praznih] razgovora ponekad jeste mrţnja onih koji nas slušaju, ponekad - prekor i podsmeh (kada primete nerazumnost naših reĉi), ponekad prljanje savesti, a ponekad - osuda od Boga i oţalošćenje Duha Svetoga (što je strašnije od svega). 11. Onaj ko u Gospodu ĉisti svoje srce i sa korenom iz njega ĉupa greh, nastoji da stekne boţanstveno poznanje i uspeva da umom vidi ono što je za mnoge nevidljivo. On. meĊutim, ni u kom sluĉaju ne bi trebalo da se smatra višim od bilo koga. Jer, šta je meĊu tvarima ĉišće od bestelesnog, ili ko zna više od anĊela? Pa ipak, s obzirom da se predao nadmenosti, on je bio zbaĉen sa neba kao munja. Njegovo visokoumlje Bog je smatrao za neĉistotu. Poznato je kako rade oni koji iz zemlje vade zlato 5*). 12. Apostol govori: Svaki koji se bori od svega se uzdrţava (1.Kor.9,25). Sa stomakom punim hrane ne moţe se voditi borba protiv naĉelstava i protiv nevidljivih zlobnih sila. Naime, plot je teška i njene ţelje su protiv duha. Carstvo Boţije nije jelo ni piće (Rim.14,17). Jer, telesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Boţijem, niti pak moţe (Rim.8, 7). [Telo] ne moţe da mu se pokorava oĉigledno stoga što je zemljano, sastavljeno od sokova, krvi i vlage, te svagda stremi ka donjem, pokazujući strasne sklonosti ka zemljanom i naslaĊujući se pogibeljnim uţivanjima sadašnjeg veka. Telesno mudrovanje je smrt... i koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu (Rim.8,6; 8). 13. Ukoliko u Gospodu hoćemo da ĉuvamo um svoj, imamo potrebu za velikim smirenjem, najpre prema Bogu, a zatim i prema ljudima. Uvek i na svaki naĉin smo duţni da skrušavamo svoje srce, ištući ono što ga moţe smiriti. Naše srce, kao što je poznato, skrušava i smirava sećanje na preĊašnji ţivot u svetu, ukoliko ga se detaljno sećamo. Osim toga, i podsećanje na sve grehe koje smo izvršili od mladosti i njihovo pojedinaĉno razmatranje (izuzev kada se radi o telesnim gresima, s obzirom da bi se izazvala šteta) obiĉno smirava i navodi na suze, pokrećući nas na srdaĉnu blagodarnost prema Bogu. Isto (dejstvo] ima i svakidašnje i delatno sećanje na smrt, s obzirom da raĊa slatki plaĉ, praćen radošću i trezvoumljem. MeĊutim, naše razmišljanje ponaroĉito smirava i navodi da oĉima ponikne prema zemlji sećanje na stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista. Podrobno razmišljanje i sećanje na njih izaziva suze. Najzad, dušu uistinu smiruju velika Boţija dobroĉinstva koja su nam ukazana, ukoliko ih podrobno nabrajamo i sagledavamo. Jer, naša borba je protiv gordih demona. 14. [Pazi] da iz samoljublja ne izbegavaš navedene spasonosne duševne lekove. Inaĉe više nećeš biti uĉenik Hristov, niti ćeš podraţavati Pavla, koji govori: Nisam dostojan 5

Zapravo, da bi došao do zlata poznanja, ĉovek treba da bude pod zemljom smirenja,prim. prev.

209

nazvati se apostol (1.Kor.15,9), i opet: Mene, koji sam ranije bio hulnik i gonitelj i prkosnik

(1.Tim.1.13). Vidiš li, gordeljivĉe, da sneti ne zaboravlja svoj preĊašnji ţivot? Uostalom, i svi sveti su se, od stvorenja sveta do danas, oblaĉili u poslednju svetu odoru Boţiju [tj. smirenje]. Iako nepostiţan, nesaznatljiv i neizreciv Bog, Gospod Isus Hristos je, ţeleći da pokaţe put u veĉni ţivot i svetost, tokom celokupnog svog ţivota u telu bio obuĉen u smirenje. Stoga je ispravno sveto smirenje nazivati Boţanstvenom vrlinom i Vladiĉanskom zapovešću i odorom. Osim toga, i anĊeli i sve svetle boţanstvene sile drţe i upraţnjavaju istu vrlinu, znajući kakvim je padom pao satana koji se uzgordio. On je, naime, anĊelima i ljudima dat kao primer radi straha od pada. Zbog svoje gordosti zloĉastivac leţi u bezdanu, pokazavši se pred Bogom kao najneĉasniji od sve druge tvari. Najzad, mi još znamo kakvim je padom pao Adam zbog svoje gordosti. Imajući pred oĉima primere mnogokorisne vrline duše, na svaki naĉin se starajmo da se smiravamo, sa svom silom koristeći [pomenute lekove]. Smiravajmo se i dušom i telom, i razmišljanjem, i voljom, i reĉima, i razumom, i izgledom, tj. i spoljašnjim i unutrašnjim. Naroĉito se treba pobrinuti da Onaj ko je za nas, tj. Isus Hristos, Sin Boţiji i Bog, ne bude protiv nas. Jer, Gospod se gordim suprotstavlja, a smirenima daje blagodat (Priĉ. 3,34). Mrzak je Gospodu onaj ko ima ponosito srce (Priĉ.16,5). Jer, koji sebe ponizuje, uzvisiće se (Lk.18,14). Nauĉite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt. 11,29). Stoga treba da pazimo. 15. Pazite na sebe, govori Spasitelj naš, da srca vaša ne oteţaju prejedanjem, i ostalo... (Lk.21,34). I svaki koji se bori, od svega se uzdrţava (1.Kor.9,25). Znajući sve što je reĉeno u Boţanstvenom Pismu, provodimo svoj ţivot u uzdrţanju. Pre svega, ostavivši mnoga jela, naviknimo svoje telo na red i vrlinski obiĉaj, dajući mu umerenu hranu. Na taj naĉin će se pokreti ţelateljnog [dela duše] lakše ukrotiti i potĉiniti vlasti slovesnog [dela], A ako hoćemo da kaţemo punu istinu, njemu će se na taj naĉin pokoriti i pokreti razdraţajnog [dela]. [Uzdrţanjem u hrani], naime, mi se lakše udaljujemo i od drugih sagrešenja. Oni koji se trude da iskuse vrlinu, svestrano uzdrţanje, tj. izbegavanje svakog vida zla, smatraju vrlinom. Jer, uzrok ĉednosti [tj. ĉistote] najpre jeste Bog (koji je izvor i davalac svih dobara), a potom - svakodnevno i umereno uzdrţanje od mnogih jela. 16. Satana se protivi Bogu, tj. [nastoji] da se ne ispuni Njegova volja [zapretana u zapovestima]. Stoga on preko nas vojuje protiv Boga, pokušavajući da joj se suprotstavi. Ţeleći, pak, da ispunimo Njegovu presvetu volju, tj. kako sam već rekao, Boţanstvene i ţivotvorne zapovesti, Bog preko nas svojim migom ruši pogubne namere lukavog. Bezumnu ţelju neprijatelja da mu se suprotstavi navoĊenjem na prestupanje Njegovih zapovesti, Bog sam poraţava kroz ljudsku slabost. Pogledaj, naime, nije li kao što [rekosmo]. Sve zapovesti Boţanstvenog JevanĊelja postavljaju zakone trodelnoj duši, sa namerom da je onim što zapovedaju uĉine zdravom. Njima ona ne samo da izgleda, već i jeste zaista zdrava. Ali, protiv trodelne duše danonoćno vojuje Ċavo. Vodeći borbu protiv trodelne [duše], satana u stvari vojuje protiv zapovesti Hristovih. Jer, Hristos u zapovestima postavlja zakon za trodelnu [dušu], tj. za razdraţajnu, ţelateljnu i slovesnu [njenu silu]. Pazi, naime. [Opomena]: Svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što, biće kriv sudu (Mt.5,22), i zapovesti koje joj slede u stvari predstavljaju lekove razdraţajnog [dela]. Tu zapovest i ono što je u vezi sa njom neprijatelj pokušava iznutra da naruši posredstvom pomisli pobedoljubivosti, zlopamćenja i zavisti. Protivnik Boţiji, naime, zna da je upravitelj razdraţajnog [dela] naša slovesna [sila], Stoga on najpre na nju pušta svoje strele posredstvom pomisli, kao što već rekoh, sumnjiĉavosti, zavisti, pobedoljubivosti, svadljivosti, podlosti i taštine. On pokušava da nagovori slovesnu silu da odustane od svojstvene joj vlasti, te da preda uzde u ruke razdraţajnom [delu], tj. da ih ostavi bez 210

ikakvog upravljanja. Zbacivši svoga upravitelja, razdraţenje kroz usta iznosi reĉi koje su ranije bile ubaĉene u srce, tj. neprijateljske pomisli koje su u njemu, pri lenjosti uma, bile nagomilane. Srce je ispunjeno zlobom, a ne Duhom Boţijim, niti boţanstvenim pomislima. Jer, kao što govori Gospod: Usta govore iz suviška srca (Lk.6,45). Brat koga lukavi navede da poĉne reĉima da izbacuje ono što je ranije tajno pomišljao u unutrašnjosti svome bratu već neće reći samo "raka" [tj. bezumniĉe] ili "budalo", nego i mnoge psovke, a moţe da doĊe i do ubistva. Navedeno lukavi koristi s obzirom da je Bog dao zapovest da se ne gnevimo bez razloga. [I zaista, ĉovek] je mogao da ne doĊe do psovki i onog što im sledi da je u trenutku uvrede molitvom i unutrašnjom paţnjom iz srca isterao [pomisli koje ga razdraţuju], Na taj naĉin okajani dostiţe svoj cilj samo ukoliko naĊe [ĉoveka] koji je spreman da, na osnovu pomisli koje primi u srce, prekrši Boţansku zapovest. 17. Šta je, meĊutim, Boţanstvena i Vladiĉanska zapovest predvidela za ţelateljni deo duše? Koji pogleda na ţenu sa ţeljom za njom, već je uĉinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28). Videći šta nam je zadato, zlotvor u umu plete mreţu protiv zapovesti. Prenoseći borbu na udaljenost od predmeta koji raspaljuju [pohotu], on ulazi unutra [u ĉoveka]. Stoga se moţe primetiti da ţivopiše i utiskuje u um bludne slike i izobraţenja. Dešava se ĉak da se ĉuju i reĉi koje uzbuĊuju strast. Dešavaju se još i druge [stvari], koje poznaju oni koji imaju iskustva u umnoj borbi. 18. Koja, na kraju, zapovest, odreĊuje pravila slovesnoj sili? A ja vam kaţem: Ne kunite se nikako... Neka bude reĉ vaša: da, da; ne, ne (Mt.5,34; 37). I još: Svaki od vas koji se ne odreĉe svega što ima, ne moţe biti moj uĉenik (Pk. 14,33). I: UĊite na uska vrata (Mt.7.13). Takve su zapovesti koje se odnose na slovesni deo. Ţeleći sebi da potĉini i slovesnu silu (kao nekog slavnog vojvodu), naš suparnik je posredstvom pomisli stomakougaĊanja i ravnodušnosti udaljuje od slovesnosti. Izvrgavajući je ruglu (kao nekog pijanog vojskovoĊu) i udaljujući je od vlasnosti, aţdaja je tera da ispunjava njene ţelje, upotrebivši kao pomoćnike gnevljivost i pohotu. Te dve sile, tj. razdraţajna i ţelateljna, osloboĊene od slovesne sile, koriste naših pet ĉula kao pomoćnike u ĉinjenju otvorenih grehova. O kojim se padovima radi? Kada ih um iznutra ne obuzdava, oĉi postaju radoznale, uši vole da slušaju taštinu, ĉulo mirisa se razmazuje, usta postaju neuzdrţljiva, a ruke dodiruju ono što ne treba. Za takvim [drţanjem] umesto pravednosti sledi nepravda, umesto razboritosti - bezumlje, umesto celomudrenosti - razuzdanost, umesto hrabrosti - plašljivost. Kada su zdrave, ove ĉetiri opšte vrline, tj. pravednost, razboritost, celomudrenost i hrabrost upravljaju trodelnom dušom. Kada se, pak, sa tri dela [duše] dobro upravlja, ĉulima se ne dozvoljava da upadnu u neumesnost. Prebivajući u tišini, s obzirom da se njegovim silama upravlja po Bogu i s obzirom da su mu poslušne, um lako pobeĊuje u mislenoj borbi. Ukoliko, pak, nepaţnjom dozvoli da se druge sile smetu, on biva nadvladan prilozima Ċavolskim i prestupa Boţije zapovesti. Sagrešenju, pak, sledi ili pokajanje, ili muĉenje u budućem [veku]. Prema tome, veoma je dobro stalno se drţati trezvoumlja. Nalazeći se preko njega u svom prirodnom stanju, on moţe da bude istinski ĉuvar Boţijih zapovesti. 19. [Greholjubivu] dušu su lukavi duhovi ozidali, ogradili i vezali lancima mraka. Usled mraka koji je okruţava ona nije u stanju da se moli kako bi trebalo: ona je skriveno vezana, budući slepa unutrašnjim oĉima. Ukoliko, pak, poĉne da se moli Bogu, ona pomoću molitve stiĉe trezvoumlje. Molitvom će se ona osloboditi i tame koja je okruţuje. Uostalom, ona se na drugi naĉin ne moţe osloboditi. Na taj naĉin stiĉe poznanje da se unutra u srcu vodi druga borba, skriveno suprotstavljanje, drugi rat pomisli, koji vode duhovi zlobe, kako svedoĉi Sveto Pismo. Ono govori: Ukoliko te napadne duh vladatelja, 211

nemoj ostavljati svoga mesta (Prop.10,4). Mesto, pak, uma jeste nepokolebivo stojanje u vrlini i trezvoumlju. Jer, postoji istrajnost i u vrlini i u zloći. Pismo, naime, kaţe: Blaţen ĉovek koji ne ide na veće bezboţnih, i na put grešnih ne stade (Ps.1,1). I apostol uĉi: Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom (Ef.6,14). 20. Drţimo Hrista u sebi iz sve snage, budući da se mnogi neprestano trude da ga izbace iz naše duše. Nemojmo dozvoliti da se Isus udalji zbog mnogog pomisli na onome mestu, tj. u duši (Jn.5,13). MeĊutim, Njega je nemoguće zadrţati bez duševnog bola. Pouĉavajmo se u Njegovom ĉoveĉanskom ţivotu, kako bismo svoj ţivot provodili smireno. Ĉuvajmo u svom sećanju Njegova stradanja kako bismo, revnujući zajedno sa Njim, trpeljivo podnosili svaku nevolju. Okusimo od Njegovog neizrecivog domostroja koji je pun snishoĊenja prema nama, kako bismo se na osnovu slatkog zalogaja duše uverili da je blag Gospod (Ps.33,9). Zajedno sa svime, ili pre svega verujmo bez ikakvog kolebanja svemu što govori, svakodnevno oĉekujući ono šta nam je spremio Njegov promisao. Sve što se desi mi treba da primamo sa zahvalnošću, radošću i spremnošću kako bismo se nauĉili da imamo pogled okrenut ka Bogu, koji svime upravlja no Boţanskim zakonima svoje mudrosti. Ostvarivši sve navedeno, nećemo biti daleko od Boga. Blagoĉašće je, naime, savršenstvo kome nema kraja, kao što je rekao neko od bogonosnih i u Duhu savršenih muţeva. 21. Onaj ko ispravno ţivi i neprestano poĉiva [imajući na umu] znaĉenje smrti i sećanje na smrt, mudro izbavlja svoj um od strasti. On stalne nalete demonskih priloga obiĉno vidi jasnije od onoga ko svoj ţivot provodi bez sećanja na smrt, nadajući se da će srce oĉistiti samo dejstvom znanja, tj. bez stalne plaĉevne misli. Onaj ko misli da [svojom sposobnošću] drţi sve pogubne strasti, ne vidi da je zarobljen jednom (i to najgorom): nemajući Boga [u sebi] on, naime, pada u visokoumlje. On treba veoma da se potrudi u trezvoumlju kako se, zbog uznošenja, ne bi lišio pameti. Jer, kako govori apostol Pavle (1.Kor.8,1), duše koje skupljaju znanja sa raznih strana obiĉno se nadimaju pred onima koje su, kako im izgleda, niţe. U njima, kako mi izgleda, nema ni iskre ljubavi koja izgraĊuje (1.Kop.8,1). Onaj, pak, ko se pouĉava i svako veĉe seća na smrt bolje vidi, negoli onaj ko [ne brine o smrti]: on jasno primećuje napade demona i odgoni ih. 22. Sladosno sećanje na Boga, tj. Isusa, zajedno sa srdaĉnim gnevom i spasonosnim ogorĉenjem, obiĉno uspeva da razruši sve ĉari pomisli, misli, pojmove, maštanje, mraĉne predstave, ukratko reĉeno - sve ĉime se naoruţava i ĉime drsko napada okajani, koji gleda kako će progutati duše. Isus, meĊutim, na naš poziv, sve lako spaljuje. Jer, mi nemamo drugog spasenja osim Hrista Isusa. I sam Spasitelj je rekao: Bez mene ne moţete ĉiniti ništa (Jn.15,5). 23. Svakog ĉasa i svakog trenutka ĉuvajmo naše srce od pomisli koje zamagljuju ogledalo duše, u kome treba da se izobrazi i svetlopiše sam Isus Hristos, koji je mudrost i sila Boga Oca. Neprestano traţimo unutar srca Carstvo nebesko. Ukoliko oĉistimo oko uma svoga, mi ćemo na tajanstven naĉin u sebi naći i zrno, i biser, i kvasac i sve ostalo. Gospod naš Isus Hristos je rekao: Carstvo Boţije unutra je u vama (Lk.17,21), imajući u vidu Boţanstvo koje prebiva u srcu. 24. Trezvoumlje ĉisti savest do pravog blistanja. Kada je, pak, oĉišćena, savest iz unutrašnjosti izgoni veliku tamu, kao svetlost sa koje se skine pokrov. Pošto je tama proterana, savest koja ostaje pri neprestanom i istinskom treznoumlju, ponovo otkriva ono što je bilo zaboravljeno ili skriveno. Ona se posredstvom trezvoumlja obuĉava nevidljivoj borbi i slovesnom protivljenju, tj. naĉinu bacanja koplja u sukobima, uspešnom 212

odapinjanju strela [dobrih] pomisli, te spreĉavanju da njihove strele pogaĊaju um, sklanjajući ga pod okrilje Hrista, koji je ţeljena svetlost, a ne pogubna tama. Onaj ko ju je okusio zna o ĉemu govorim. Njen ukus još više raspaljuje glad duše koja se njome hrani: ona se nikada ne nasićuje. Što je više jede, ona je gladnija. Privlaĉeći um sebi, kao sunce oĉi, svetlost ostaje neobjašnjiva: ona se ne moţe objasniti reĉima. Naprotiv, ona se objašnjava iskustvom onoga ko prima njeno dejstvo, ili, taĉnije, onog ko biva njome ranjen. Ona mi je zapovedila da ćutim, premda bi um i dalje hteo da se naslaĊuje reĉima koje navode: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev.12,14), tj. da steknete ljubav i ĉednost. Naime, oni i jesu mir i svetinja. 25. Gnevom se treba naoruţati iskljuĉivo protiv demona, koji preko pomisli ratuju protiv nas i gaje gnev protiv nas. Poĉuj stoga i primeni naĉin borbe koja se svakog ĉasa odvija u nama. Sa trezvoumljem, naime, spoji molitvu. Jer, trezvoumlje ĉisti molitvu, a molitva trezvoumlje. Neprestano pazeći, trezvoumlje primećuje [pomisli] koje pokušavaju da uĊu. Spreĉavajući ih da uĊu, ono u isto vreme priziva u pomoć Gospoda Isusa Hrista, tj. da protera lukave ratnike. Pri tome, paţnja zagraĊuje ulaz koristeći protivreĉenje, dok Isus, koga prizivamo, progoni demone i njihove maštarije. 26. Ĉuvaj svoj umom sa velikom taĉnošću. Ĉim primetiš pomisao, odmah joj se suprotstavi, ţurno prizivajući Hrista da te podrţi. Još dok budeš govorio, najslaĊi Isus će reći: "Evo me da te zaštitim". Ti, meĊutim, i nakon što molitvom svi neprijatelji utihnu, produţi da usrdno paziš na um. Jer, doći će ponovo talasi [pomisli], brojniji od preĊašnjih i jedni preko drugih, u kojima duša pliva. Ipak, probuĊen od uĉenika Isus ponovo, kao Bog preti zlim vetrovima [pomisli]. Našavši priliku na ĉas ili na tren, ti proslavi Onoga ko te je spasao i pomišljaj na smrt. 27. Prohodimo put svoj sa svakom paţnjom srca i osećanjem duše. Ukoliko su svakodnevno zajedno upregnute, paţnja i molitva idu sliĉno kao Ilijina ognjena kolesnica, podiţući na nebesku visinu onoga ko ih ima. I šta govorim? Kod onoga ko se uĉvrstio u trezvoumlju ili se stara oko njega, ĉisto srce postaje misleno nebo, sa svojim suncem, mesecem, zvezdama: ono postaje mesto nesmestivog Boga, saglasno tajanstvenom sagledavanju i ushoĊenju. Onaj ko ima ljubav prema boţanstvenoj vrlini treba da se stara da uz pomoć Gospoda sa najvećom revnošću reĉi pretvara u dela. Onaj ko sa izvesnim naporom zadrţava svojih pet ĉula, kojima se obiĉno povreĊuje duša, umu mnogo olakšava srdaĉni podvig i borbu. Prema tome, gledaj da izvesnim dosetkama preduprediš sve spoljašnje [utiske], dok se protiv pomisli koje se od njih raĊaju unutar duše bori bestelesnim i boţanstvenim naĉinom. Trudom bdenja udaljuj uţivanja, budi uzdrţljiv u jelu i piću, isuši svoje telo kako bi sebi olakšao srdaĉnu borbu. Navedenim ćeš dobro uĉiniti sebi, a ne drugome. Pomišljanjem na smrt muĉi svoju dušu, a sećanjem na Hrista Isusa sabiraj svoj rasejani um. On naroĉito noću biva ĉist i svetao, jasnije sagledavajući Boga i sve Boţansko. 28. Nemojmo zapostavljati ni trudove telesnog podviţništva. Jer, iz zemlje izrasta pšenica, a iz n,ih - duhovna radost i iskustvo u dobru. Nemojmo smatrati da je savest neumesna kad nam predlaţe ono što je spasonosno i što treba uraditi, kad nas neumorno podseća na ono što treba i što smo duţni da ĉinimo, naroĉito ukoliko je oĉišćena ĉistim, delatnim i istanĉanim trezvoumljem. Zbog svoje ĉistote ona u tom sluĉaju obiĉno iznosi razgovetan i pouzdan sud, koji iskljuĉuje svako kolebanje. Nemojmo je, dakle, izigrati, s obzirom da u nama objavljuje bogougodan ţivot. Ukoliko se duša ponekad unakazi 213

grehom, ona je strogo izobliĉava, ukazujući joj i naĉin na koji moţe da ispravi sagrešenja. Ona palom srcu predlaţe da se pokaje, ukazujući mu na lek sa radosnim podsticanjem. 29. Dim koji izlazi iz zapaljenih drva jeste teţak za oĉi. MeĊutim, potom se pokazuje svetlost koja raduje one koji su pre toga bili podvrgnuti ţalosti. I neprestana paţnja izaziva zamor. MeĊutim, kada doĊe Isus, koga prizivamo u molitvi, prosvećuje se srce. Jer, sećanje na Njega, zajedno sa obasjanjem [unutrašnjosti], pruţa nam najveće meĊu dobrima [tj. samog Gospoda]. 30. Neprijatelj naš je navikao da iskrivljuje naš um, ţeleći da nas nagovori da se zajedno sa njim hranimo zemljom, te da, premda smo stvoreni po obrazu Boţijem puţemo na trbuhu. Stoga je Bog rekao: Mećem neprijateljstvo izmeĊu tebe i njega (Post.3,15). Mi uvek treba da uzdišemo ka Bogu kako bismo se svakog dana saĉuvali od rana od raspaljenih strela Ċavolskih. Naime, govori se: Pokriću ga jer je poznao ime moje (Ps.90,14). I još: Ali je spasenje Njegovo blizu onih koji ga se boje (Ps.84,10). 31. Blaţeni apostol i izabrani sasud Boţiji, koji je govorio u Hristu, imaĊaše veliko iskustvo o nevidljivoj, mislenoj borbi koja se dešava u našoj unutrašnjosti. On je u Poslanici Efescima rekao: Ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12). Apostol Petar takoĊe govori: Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš Ċavo, kao lav riĉući hodi i traţi koga da proţdere. Njemu se protivite utvrĊeni verom (1.Pt.5,8-9). Govoreći o razliĉitim nastrojenjima sa kojima se slušaju reĉi JevanĊelja, sam Gospod naš Isus Hristos je rekao: Potom dolazi Ċavo i uzima reĉ iz srca njihovoga (vršeći kraĊu putem zlog zaborava) da ne veruju i da se ne spasu (Lk.8,12). I ponovo apostol Pavle govori: Jer se radujem zakonu

Boţijemu po unutrašnjem ĉoveku, ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma moga, i porobljava me (Rim.7,22-23). Sve navedeno je reĉeno da bismo

nauĉili ono što nam je sakriveno. 32. Na neki naĉin je prirodno da se znanje nadima, misleći da je više od mnogih drugih, naravno, ukoliko mu nedostaje samoukorevanje i smirenje. Imajući poznanje svoje nemoći, mi treba da razmišljamo onako kako je razmišljao onaj ko je rekao: Braćo, ja za

sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak ĉinim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom, i trĉim prema cilju radi poĉasti nebeskog prizvanja Boţijega u Hristu Isusu (Fil.3.13-14). I opet: Ja. dakle, tako trĉim. ne kao na nepouzdano; tako se borim. ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlaĊujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbaĉen (1.Kop.9,26-27). Vidiš li veliĉinu smirenja i u isto vreme stremljenje ka vrlini? Vidiš li smirenje velikog i svetog Pavla? Hristos, kaţe on, doĊe u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja (1.Tim.1,15). Mi, pak, treba da se smiravamo s obzirom da posedujemo nesavršenu prirodu. Jer, šta je nesavršenije od blata? Mi u svom sećanju treba da imamo Boga s obzirom da smo radi Njega stvoreni. Najzad, mi treba da se podvizavamo u uzdrţanju kako bismo lakše trĉali za našim Gospodom. 33. Nije moguće da onaj ko se predaje zlim pomislima bude ĉist od grehova po spoljašnjem ĉoveku. Nije moguće da se zle pomisli, koje se ne iskorenjuju iz srca, ne projave u zlim delima. Uzrok preljubnog gledanja leţi u [ĉinjenici] da je unutrašnje oko već uĉinilo preljubu i pomraĉilo se. TakoĊe, uzrok ţelje da se slušaju sramni razgovori leţi u spremnosti da duševnim ušima slušamo ono što nam skverni demoni našaptavaju na našu propast. Stoga treba u Gospodu da se ĉistimo iznutra i spolja. Svako treba da ĉuva svoja ĉula i da ih svakodnevno ĉisti od strasnih i grehovnih dejstava. Nekada smo se, u dane 214

našeg neznanja, kretali svetom vezani za tašte pomisli našeg uma, svim umom i svim ĉulima radeći kao robovi za grehovnu prevaru. Stupivši, pak, u ţivot po Bogu, mi treba svim umom i svim ĉulima da radimo za ţivog i istinitog Boga, za Boţiju pravdu i volju. 34. Najpre biva prilog, zatim spajanje, potom slaganje, najzad porobljenje. Na kraju se javlja strast koja postaje navika i stvar ponavljanja. Eto pobede nad nama u borbi koja se vodi protiv nas. Sveti oci na taj naĉin odreĊuju ono što se dešava. 35. Prilog je, kako kaţu, prosta pomisao ili slika neke nove stvari, koja se rodila u srcu i pojavila u umu. Spajanje je strastan ili bestrasan razgovor sa predmetom koji se javio. Slaganje je naginjanje duše sa uţivanjem prema predmetu koji posmatra. Porobljenje je nasilno i nevoljno odvoĊenje srca [u ropstvo], njegovo zadrţavanje i saţivot sa predmetom o kome je reĉ, usled ĉega se gubi naše dobro stanje. Strast je, opet, nešto što se dugotrajno strasno ugnezduje u dušu. Od svega navedenog, prvo je bezgrešno, drugo ne sasvim, a treće zavisi od stanja podviţnika. Borba, pak, jeste uzrok ili venaca ili muka. 36. Porobljenje je drugaĉije za vreme molitve, a drugaĉije kada se ne molimo. Strast nesumnjivo iziskuje ili odgovarajuće pokajanje, ili buduću muku. Onaj ko se suprotstavlja ili se bestrasno odnosi prema prilogu, jednim mahom oslobaĊa se svega sramotnog. Takva je borba zlih demona protiv monaha i protiv onih koji nisu monasi, u kojoj se dešavaju i pobede i porazi, kao što rekosmo. Pobednici primaju vence, a oni koji padaju i ne kaju se - kaznu. Podvizavajmo se misleno kako zle neprijateljske savete ne bismo ostvarivali u grehovnim delima. Odsecajući greh od srca u sebi ćemo naći Carstvo nebesko. Zahvaljujući takvom prekrasnom delanju, mi ćemo saĉuvati ĉistotu srca i dugotrajno umiljenje pred Bogom. 37. Mnogi od monaha ne poznaju prelest uma koju trpe od demona. Trudeći se oko delanja, oni ne brinu o umu budući da su prosti i neuveţbani. Oni provode ţivot, ĉini mi se, ne okusivši ĉistotu srca i ostajući nesvesni tame unutrašnjih strasti. Oni koji ne znaju za borbu o kojoj govori [sveti] Pavle, nisu se uĉvrstili u dobru iz iskustva. Oni padovima smatraju samo grehe na delu, uopšte ne raĉunajući mislene poraze i pobede. Njih, naime, oko ne moţe da vidi s obzirom da su skriveni: za njih zna samo Podvigopoloţnik Bog i savest podviţnika. Za takve je izgleda u Pismu reĉeno: Govore: "Mir je", a mira ne beše (Jez.13,10). Za braću koja se u navedenom stanju nalaze zbog svoje prostote, treba se moliti i pouĉavati ih da se po mogućnosti ĉuvaju od rĊavih dela. Drugo je, meĊutim, delanje Hristovo i drugo tajinstvo kod onih koji imaju boţanstvenu ţelju da oĉiste duševno oko. 38. Delatno sećanje na smrt zaista sadrţi mnogo vrlina. Ono raĊa plaĉ, pobuĊuje na svestrano uzdrţanje, podseća na pakao, postaje majka molitve i suza, ĉuva srce, [uĉi] nepristrasnosti prema blatu s obzirom da smo blato, postaje izvor oštroumlja i rasuĊivanja. Njegova ĉeda, tj. dupli strah Boţiji i oĉišćenje srca od strasnih pomisli - sadrţe u sebi [poštovanje] mnogobrojnih Vladiĉanskih zapovesti. U njemu se podiţe. teţak neprestani podvig, koji predstavlja svu brigu mnogih boraca Hristovih. 39. Neki neoĉekivani dogaĊaj ili napast obiĉno rasipaju paţnju razuma. Udaljujući um od pretpostavljanja uzvišenog vrlinskog i dobrog stanja, oni ga uvlaĉe u grešnu sklonost ka sporovima i raspravama. Uzrok navedene pogubne nevolje jeste odsustvo brige o nesrećama koje nam se dešavaju. 40. Ni jedna od nevolja koje nam se svakodnevno dešavaju neće ni da nam naškodi, niti da nas oţalosti ukoliko jedanput shvatimo da su neizbeţne, stalno se 215

pouĉavajući u [njihovoj neophodnosti]. Stoga boţanstveni apostol Pavle govori: Stoga sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u nevoljama (2.Kor.12,10). I još: Svi koji hoće da ţive poboţno u Hristu Isusu buće gonjeni (2.Tim. 3,12). Njemu slava u vekove vekova. [Amin].

216

ILIJA, PREZVITER I EKDIK Kratko svedoĉanstvo o njemu Nije poznato da li je Ilija prezviter, koga takoĊe nazivaju i Ekdikom, zaista Ilija Kritski, tumaĉ bogoslovskih beseda svetog Grigorija Bogoslova. Sudeći po poglavljima koja slede, on beše znatno mudar muţ, kako spoljašnjom tako i duhovnom mudrošću. Njegova reĉ beše snaţna i izraţajna, premda ponegde donekle nejasna. Stoga mislimo da neće biti preterano ako Cvetnik (kako su nazvana poglavlja mudrog Ilije), uporedimo sa duhovnim vrtom ispunjenim ne samo cvetnim biljem, nego i plodonosnim drvećem. Nećemo se stideti da u taj raj pozovemo one koji traţe duhovnu utehu, budući da smo potpuno sigurni da će sva njihova duhovna ĉula - i vid i miris i ukus, naći bogato podmirenje. Naslov poglavlja Ilije prezvitera Cvetoslovlje ili Cvetnik navodi na pomisao da su bila sastavljena prilikom ĉitanja svetih otaca, tj. da se sastoje iz misli koje je starac Boţiji usvajao i zapisivao, ţeleći da ih saĉuva za sebe, izraţavajući ih ponekad reĉju otaca, a ponekad svojom sopstvenom. Stoga su ĉitaoci u njima mogli da vide odraz ĉas jednoga, ĉas drugog od otaca, pa ĉak i da ih pripisuju pojedinima od njih, kako se i ĉinilo na zapadu. U vatikanskom kodeksu svetog Maksima, ta poglavlja su i pripisana njemu. I nedavni izdavaĉ dela svetih otaca - Migne, smestio ih je meĊu spise svetog Maksima, tj. posle njegovih Sedamsto sagledateljnih i delatnih glava, pod zaglavljem: "Druge glave, uzete iz vatikanskog kodeksa dela svetog Maksima" (Patrologiae graecae, t. HS). Smatramo da je sastavljaĉima Grĉkog Dobrotoljublja bilo lakše da ustanove kome ih treba pripisati. Stoga ćemo se povesti za njima i priznati ih za delo Ilije prezvitera. Stavljamo na znanje da su u grĉkom Dobrotoljublju poglavlja podeljena na dva dela (109-140). U izdanju Migne poglavlja su u jednom jedinstvenom nizu, od poĉetka do kraja. Toga ćemo se i mi pridrţavati. Ĉitalac će primetiti da u našem prevodu numeracija ne ide redom, tj. da se pojavljuju propusti. Ti propusti znaĉe da su i poglavlja koja im odgovaraju ispuštena zbog nedovoljne razumljivosti. Njih, uostalom, nema mnogo.

ILIJA, PREZVITER I EKDIK CVETNIK koji je sastavio Ilija, najmanji meĊu prezviterima i Ekdik 1. Hrišćanin koji ispravno veruje u Boga ne treba da je nemaran, nego uvek treba da oĉekuje iskušenja i da bude spreman da se sa njima suoĉi, kako se ne bi ĉudio i zbunio kada naiĊu. On treba blagodarno da pretrpi nevolju, imajući na umu reĉ proroka u Psalmu: Ispitaj me, Gospode, i okušaj me (Ps.25,2). U drugom Psalmu on nije rekao: Karanje tvoje satre me, već - ispravi me do kraja (Ps.17,36).

217

2. Poĉetak dobra je strah Boţiji, a kraj - ĉeţnja za Njim. Poĉetak svakog dobra je delatna slovesnost i slovesno delanje. Jer, niti je delanje bez slovesnosti dobro, niti je slovesnost bez dela uspešna. 3. Delanje tela jeste post i bdenje, a delanje usta - psalmopojanje, molitva i ćutanje koje je dragocenije od reĉi. Delanje ruku jeste obavljanje [posla] bez roptanja, a nogu - pokretanje na prvi mig. Delanje duše jeste uzdrţanje u prostoti i prostota koja uzdrţano deluje. Delanje, pak, uma jeste molitva u sagledavanju, i sagledavanje u molitvi. 4. Svemu tome prethode milost i istina, ĉiji porod jeste smirenje, od koga, po svetim ocima, dolazi moć rasuĊivanja, bez koga nijedna (od navedenih vrlina) ne moţe da vidi (tj. dostigne) svoj kraj. 5. Delanje koje prezire breme slovesnosti sliĉno je junici koja beskorisno luta tamoamo. Slovesnost, pak, koja odbaci ĉasni hiton delanja, ne izgleda pristojno, ma koliko se trudila da se upristoji. 6. Hrabra duša, sliĉno ţeni, drţi dve upaljene svetiljke (tj. delatnu i sagledateljnu) i celog ţivota radi ono što joj priliĉi. Sasvim je suprotno sa dušom koja je razmaţena uţivanjima. 7. Da bi se duša potpuno oslobodila od greha, nije dovoljno samo da se proizvoljno zlopati. Neophodno je da bude pretopljena i u raspaljenoj peći nevoljnih stradanja. 8. Ukoliko ne preĊe kroz oganj i vodu, tj. kao neki maĉ, naime proizvoljne i nevoljne napore, duša neće moći ostati nepovreĊena kada na nju naiĊu neprijatna dešavanja. 9. Za hotimiĉna iskušenja postoje tri glavna uzroka: zdravlje, bogatstvo i slava. I za nevoljna iskušenja takoĊe postoje tri uzroka: gubici, bolesti i klevete. ? sve to biva jednima na pouku, a drugima na pogibao. 11. Vrlinski ĉovek ima dobro duboko u sebi usaĊeno, dok ga sujetan ĉovek ima samo u mislima. Zlo, opet, revnitelja [vrlina] dodiruje samo po površini, dok ga slastoljubac ima u dubini. 12. Onaj ko mrzi zlo retko i nenamerno pada. Onaj, pak, ko je još uvek privezan za uzroke zla, pada ĉesto i hotimiĉno. 13. Oni koji nisu voljni da se kaju, ĉešće i greše. Oni, pak, koji greše nehotiĉno, savesno se kaju. Uostalom, oni za kajanjem reĊe imaju potrebu. 14. Osećanja i savest treba da prate izreĉene reĉi, kako mirotvorno i Boţanstveno Slovo, nalazeći se meĊu njima, ne bi moralo da se stidi zbog drskosti i neumesnosti onog što se govori. 15. Onaj ko svoju dušu ne oštećuje delima, nije istovremeno slobodan i od oskrnavljenja reĉima. Isto tako, onaj ko ju je saĉuvao ĉistu od reĉi, nije istovremeno slobodan i od oskrnavljenja pomislima. Jer, greh nastaje ma tri naĉina. 16. Nećeš moći dobro da vidiš lik vrline sve dok sa nasladom sebi predstavljaš izgled greha. On će ti izgledati mrzak tek kada ukus otuĊiš od pohotnog naslaĊivanja i gledanje - od [poţudnih] oblika. 17. Demoni u poĉetku napadaju dušu pomislima, a ne stvarima. Stvari je napadaju same po sebi. Uzrok napada sa strane stvari su sluh i vid, a uzrok napada pomisli su navika i demoni. 218

18. Deo duše koji greši jeste trostruk i pokazuje se u delima, reĉima i pomislima. Dobro, pak, negrešenja se sastoji iz šest delova. Naime, mi treba da ĉuvamo od pada pet ĉula i izgovaranu reĉ. Sveti Jakov govori: Ako neko u reĉi ne greši, taj je savršen ĉovek, moćan je zauzdati i sve telo (Jak.3,2), i ostale delove duše. 19. Beslovesni deo duše se deli na šest delova: na pet ĉula i organ govora. Kad je bestrasan, on ostaje nerazdeljiv od strasnika, a kada je strastan - projavljuje njegovu zloću. 20. Telo ne moţe da se oĉisti bez posta i bdenja, ni duša bez milosti i istine, kao uostalom ni um bez razgovora sa Bogom [tj. bez molitve] i sagledavanja. U nizu parova poslednji je najznaĉajniji. 21. Krećući se u krugu navedenih vrlina, duša ĉini da je njena tvrĊava, tj. trpljenje, nedostupno iskušenjima. Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje, govori Gospod (Lk.21,19). U suprotnom, ona će, sliĉno gradu koji nije okruţen bedemima, od dalekog treska i šuma biti silno potresana udarima straha. 22. Nisu svi koji su razboriti u reĉima u isto vreme razboriti i u pojmovima. Ni svi koji su razboriti u pojmovima nisu razboriti u spoljašnjim ĉulima. Jer, ĉula od svih uzimaju porez, premda ne od svih u istoj meri. Neki iz naivnosti ĉak sasvim odbijaju da daju cenu koju ona traţe. 23. Razboritost je po prirodi nerazdeljiva. Ipak, ona se deli na razne udele, budući da se jednome daje u većoj, a drugome u manjoj meri. Navedeno se dešava sve dok, prateći opšte vrline, ne uzraste delatna vrlina, ispunjavajući dobro koje odgovara svakoj od njih. Jer, većina prima manju meru razboritosti, koja odgovara nedovoljnosti delatnog ţivota. 25. Satrapeznici blagoslovenog ćutanja jesu vreme i mera. Njegova trapeza, pak, jeste istina. Zbog nje otac laţi koji prilazi duši strankinji [koja se od svega ustranila] ne nalazi ništa od onoga što obiĉno traţi. 26. Istinski milostiv nije onaj ko dobrovoljno deli od svoga suviška, nego onaj ko grabiteljima rado ustupa i najneophodnije. 27. Jedni veštastvenim bogatstvom stiĉu neveštastveno uz pomoć milostinje, a drugi zbog neveštastvenog bogatstva odbacuju veštastveno, stekavši osećaj za nepropadljivo. 28. Svi ţele da budu bogati u dobru. Ţali, meĊutim, onaj ko se obogatio u Boţanstvenom, ali ne moţe duţe da mu se raduje. 30. Nemoj se ljutiti na onoga ko te je protiv tvoje volje operisao [svojim izobliĉenjima], Naprotiv, gledajući na izbaĉenu neĉistotu, oplakuj sebe i ublaţi onoga koji ti je, po domostroju Boţijem, doneo korist. 31. Nemoj padati u oĉajanje suoĉivši se sa rĊavošću svoje [duhovne] bolesti. Naprotiv, ţeleći da pobrineš o zdravlju svoje duše, upotrebi snaţne lekove trudoljublja i udalji se od nje. 33. Ukoliko jaĉe osećaš svoje bolesti, utoliko više budi zahvalan onome ko ti je na njih ukazao svojim izobliĉavanjem. Jer, time je on za tebe postao vinovnik savršenog oĉišćenja, bez koga um ne moţe da uĊe u ĉistu oblast molitve. 34. Kada nas izobliĉavaju, treba ili da ćutimo ili da se krotko branimo od tuţioca, premda ne stoga da bismo se opravdali, već da bismo ispravili grešku tuţitelja koji optuţuje iz neznanja. 219

36. Kao što visokoumni ne zna svoje nedostatke, tako i smirenoumni ne zna svoje dobre osobine. Jednoga, naime, pokriva rĊavo neznanje, a drugoga - bogougodno. 38. Ukor dušu ĉini ĉvrstom, a pohvala je slabi i ĉini lenjivom za delanje dobra. 39. Osnova bogatstva je zlato, a vrline - smirenje. Onaj ko nema zlata jeste siromašan, iako spolja ne mora imati izgled siromaha. Tako i podviţnik bez smirenja ne moţe imati vrline. 40. Trgovac bez zlata nije trgovac, makar bio i veoma sposoban za trgovinu. I onaj ko se podvizava bez smirenoumlja neće videti dobre plodove vrline, makar se i mnogo uzdao u svoju pamet. 43. Onaj ko se plaši da se ne pokaţe neprikladan za goste na braĉnoj veĉeri trebalo bi da se trudi na ispunjavanju svih zapovesti, te da se sve dublje i dublje pogruţava u smirenoumlje. 44. Prostoti dodaj uzdrţanje i sa smirenoumljem spoj istinu, te ćeš postati gost za trpezom u društvu pravednosti, sa kojom vole da jedu sve ostale vrline. 46. Blaga narav svedoĉi o lepoti vrline, a pristojnost udova o miru duše. 47. Prvo dobro je da se ni u ĉemu ne greši. Drugo [dobroj je ne stideti se otkrivanja greha, ali i ne biti besraman u grehu. [Ĉovek], naprotiv, treba da se drţi smirenja, te da se i sam ukoreva kada ga drugi ukorevaju, rado primajući epitimiju. Ukoliko toga nema, ni jedan prinos Bogu nema vrednosti. 48. Pored voljnih zlopaćenja, treba prihvatati i nehotiĉna, koja dolaze od Ċavola, gubitaka i bolesti. Onaj ko nevoljna [zlopaćenja] ne prima sa blagim [raspoloţenjem], već sa odbojnošću, sliĉan je onome ko ne ţeli da svoj hleb jede sa solju, već jedino sa medom. On uţivanje nema uvek za svog saputnika, ali stoga ima sitost. 49. Na sebe prima obliĉje sluge (premda je gospodar) onaj ko poboţnim reĉima umiva uprljanu odeţdu [duše] bliţnjega, te pocepanu - podšiva i krpi. Ipak, on treba da se ĉuva taštine kako ne bi, lišivši se nagrade, izgubio i svoje gospodstvo. 51. Gospod će ĉuvati ulazak tvoj i izlazak tvoj (Ps.120,8) putem uzdrţanja u jelu i ĉuvanja jezika. Jer, onaj ko je uzdrţan u jelima (koja ulaze) i u upotrebi reĉi (koje izlaze) izbegava pohotu oĉiju i kroti nerazumni gnev. Podviţnik iznad svega treba da se stara da oko takvog uzdrţanja i da ga stiĉe. Njime, naime, delanje dobija snagu, a sagledavanje ĉvrstinu. 52. Poneki marljivo paze na ulazak hrane, ali ne brinu o izlasku reĉi. Oni, po reĉima propovednika, ne umeju da iskorenjuju gnev iz srca i pohotu iz tela (Prop.11,10) ĉime, inaĉe, Duh koji nas obnavlja, naše srce ĉini ĉistim. 54. Neka tvoji bubrezi [tj. središte pohote] izgaraju od oskudnosti jela, te neka se tvoje srce [tj. središte gneva] saţima od uzdrţavanja jezika, pa će tvoja ţelateljna i razdraţajna [sila duše] uvek biti spremna da sluţi dobru. 56. Podviţnik treba da zna kada i kakvim jelima treba da hrani telo kao neprijatelja, kada treba da ga krepi kao prijatelja, a kada da mu pruţa utehu kao nemoćnom kako mu greškom ne bi predloţio prijateljski obrok kada je neprijatelj, ni neprijateljski kada je prijatelj, niti opet neprijateljski kada je nemoćno. U suprotnom će ga sablazniti, te će u vreme iskušenja biti na strani onih koji nas napadaju. 57. Onoga ko hranjivost jela pretpostavlja nasladi koju ono pruţa posećuje blagodat suza i poĉinje da ga teši, usled ĉega zaboravlja na svaku drugu slast, budući potpuno zasićen neuporedivom sladošću suza. 220

58. Kod onoga ko ide širokim putem presušuju suze, dok kod onoga ko voli tesan put one izobilno izviru. 59. Bez tuge nisu ni grešni ni pravedni. Ipak, jedan tuguje stoga što se još nije sasvim udaljio od greha, a drugi što još nije dostigao savršenstvo. 60. Molitva i ćutanje su vrline koje zavise od nas, dok post i bdenje delimiĉno zavise od nas, a delimiĉno od našeg telesnog sastava. Podviţnik stoga treba da odabere ono što lakše moţe da ispuni. 61. Dom duše je trpljenje, s obzirom da se njime ograĊuje. Njeno, pak, imanje jeste - smirenje, budući da se njime hrani. 63. Nemoj dozvoliti da budeš vezan malim, pa te neće zarobiti ni veliko. Jer, ne dešava se da se veliko zlo obrazuje pre malog. 66. Onaj u kome caruju milost i istina poseduje i sve ostale bogougodne osobine. Jer, prva nikoga ne sudi bez milosti, a druga nije ĉovekoljubiva bez istine. 67. Onaj ko prostotu rastvori uzdrţanjem moći će da nasluti tamošnje blaţenstvo. 68. Nećeš moći da se oslobodiš strasti koje te napadaju ukoliko najpre ne prestaneš da obraĊuješ zemlju iz koje one izvlaĉe hranu. 69. Jedni se trude da oĉiste samo telo, a drugi - i dušu. Jedni su, naime, stekli snagu da se uzdrţavaju samo od grehovnih dela, a drugi - i od strasti. Sasvim je, pak, malo onih koji imaju snage da se uzdrţavaju i od ţelje. 70. Strastan je onaj ko ima jaku teţnju ka grehu u pomislima, ĉak i kad ne greši na delu. Sladostrastan je onaj ko ĉini greh pomisli, premda i strada iznutra. Pristrastan je onaj ko je bliţi slobodi, iako je još porobljen iznutra. Bestrasan je onaj kome su takva [grehovna stanja] nepoznata. 71. Strasnost se iz duše izgoni postom i molitvom, sladostrašće - bdenjem i ćutanjem, a pristrasnost - bezmolvijem i paţnjom. Bestrašće se, pak, stiĉe sećanjem na Boga. 72. Iz usta bestrašća, kao iz mednog saća, kaplju reĉi veĉnog ţivota. Ko će se, dakle, udostojiti da dodirne njegova usta svojim ustima, da se smesti na njegove grudi i da se nasladi miomirisom njegovih odeţdi, tj. da se naslaĊuje zakonima vrline koji mirišu lepše negoli bilo koji ĉulni miris (Pes.4,10-11). 73. Od vidljivog će se osloboditi svaka duša. Od telesnog, pak, greha oslobodiće se duša koja se neznatno nasladila slastima ovdašnjeg ţivota. 74. Svi ţivi će jednom umreti, Mrtvi za greh će, meĊutim, biti samo oni koji su ga svim raspoloţenjem zamrzeli. 78. Slovesna duša se nalazi na granici ĉulne i mislene svetlosti. Posredstvom jedne ima mogućnost da vidi i dela telesno, a pri pomoći druge - duhovno. MeĊutim, u njoj se pomraĉila mislena svetlost, dok je ĉulna postala jasnija usled prvobitne navike. Ona nije u stanju da usredsreĊeno gleda na Boţanstveno ukoliko se za vreme molitve u potpunosti ne sjedini sa mislenom svetlošću. Po nevolji ona se najĉešće nalazi na granici izmeĊu tame i svetlosti, u jednoj se krećući po navici, a u drugoj - u mašti. 79. Strastan um ne moţe da proĊe kroz tesna vrata molitve ukoliko najpre ne napusti brigu koju izaziva veza [sa ĉulnim], U suprotnom on će se uvek muĉiti krećući se u njenom predverju. 221

80. Molitva treba da je neprestano u umu kao što je zrak u suncu. Bez nje staranja za ĉulno kao bezvodni oblaci kruţe oko uma i onemogućavaju ga da projavi svoj sjaj. 82. Ukoliko ne odbaci svako suvišno staranje o ĉulnom, um nikada neće moći sa lakoćom da se uznese uvis, niti će ikada shvatiti svoje dostojanstvo. 83. Snaţna molitva ĉini da ĉovek voljno prihvata lišavanje u hrani. Snaţna glad, opet, ĉini da ne gleda niti sluša bilo šta svetsko, osim onoga što je sasvim neophodno. Onaj ko o tome ne promišlja, nije uĉvrstio zdanje svoga posta, usled ĉega i zdanje molitve puca svuda unaokolo. 84. Zbog svoje vidljivosti, post je simvol dana, a molitva - noći, s obzirom da je nevidljiva. Onaj, dakle, ko upraţnjava i post danju i molitvu noću susrešće ţeljeni grad u kome nema bolesti, tuge, ni uzdisaja (Is.51,11). 85. Duhovno delanje moţe da postoji i da stoji bez telesnog napora. Blaţen je onaj ko veštastvenom delanju pretpostavlja bolje, tj. neveštastveno delanje. On, naime, njime nadopunjuje odsustvo spoljašnjeg delanja, ţiveći skrivenim ţivotom molitve koji je otkriven za Boga. 86. Boţanstveni apostol nas poziva da trpimo sa verom, da se radujemo sa nadom, te da istrajavamo u molitvi kako bi u nama prebivala krasota radovanja. Ako je tako, onda onaj ko nema trpljenje nema ni vere, i ko nema radovanja nema ni dobru nadu, budući da je odbacio uzrok radosti - tj. molitvu i da ne prebiva u njoj (Rim.12,12; Kol.4,2; Jev.12,1). 88. Udaljivši se nekada od svog staništa, um je zaboravio njegovo preslavno blistanje. Tako i sada treba da se, zaboravivši na sve ovdašnje, molitvom ponovo ustremi ka njemu. 89. Molitva koja umu ne pruţa utehu jeste što i suhe majĉine grudi za dete. Ukoliko je drukĉija, um postaje sliĉan detetu koje od sladosti usniva u majĉinom naruĉju. 91. Ne moţe da se zdruţi sa molitvom onaj ko se nije odrekao svega veštastvenog. 93. Ostavi sve osim ţivota i disanja ukoliko ţeliš da u molitvi ostaneš samo sa umom. 94. Nemaju svi isti cilj u molitvi: jedni imaju jedan, a drugi - drugi. Jedan se moli da njegovo srce, koliko je moguće, uvek bude sa molitvom. Drugi se moli da je prevaziĊe, a treći se moli da ga ne ometaju pomisli. Svi se, meĊutim, mole da se saĉuvaju u dobru ili da ne budu uvuĉeni u zlo. 95. Niko od molitve ne odlazi nesmiren, budući da je svako ko se moli skrušen i smiren. Stoga je jasno da se ne moli onaj ko spolja pokazuje drskost. 96. Ukoliko, podvizavajući se u molitvi, pred oĉima budeš imao udovicu koja je bestidnog sudiju pokrenula da pravedno presudi, nećeš se obeshrabriti ukoliko se ne ispune odmah blaga obećanja [Boţija]. 97. Molitva neće ostati sa tobom ukoliko se u sebi zadrţavaš na pomislima ili u ispraznim razgovorima spolja. Naprotiv, ona će se vratiti onome ko radi nje većinu toga odbacuje. 98. Ukoliko reĉi molitve ne uĊu u naruĉje duše, ni suze neće umiti njene obraze. 100. Kljuĉ Carstva nebeskog jeste molitva. Onaj ko se nje pridrţava kako treba videće blaga koja su obećana njenim prijateljima. Onaj, pak, ko nije stekao smelosti u njoj, gleda samo na postojeće. 222

101. Ukoliko se u ţelji za boljim nije oslobodio bojaţljivosti, lenjosti, mnogog spavanja i sladokuštva (od kojih dolaze padovi), um za vreme molitve ne moţe smelo da kaţe pred Bogom: Raskovao si okove moje. Tebi ću prineti ţrtvu hvale (Ps.115, 17). 102. Onaj ko luta mislima za vreme molitve stoji izvan prve zavese. Onaj ko upraţnjava nerasejanu molitvu ulazi iza zavese. U Svetinju, pak, nad svetinjama proniĉe samo onaj ko, stekavši mir prirodnih pomisli, ispituje ono što prevazilazi svaki um (Fil.4,7), udostojavajući se izvesnog bogojavljenja. 103. Umirivši se u odnosu na sve spoljašnje i sjedinivši se sa molitvom, duša njome biva okruţena kao plamenom, kao gvoţĊe ognjem. Tada ona sva postaje oganj. I premda ostaje ista, duša postaje nedodiriva, sliĉno usijanom gvoţĊu. 106. Nad onima koji pravilno upraţnjavaju delatnu [vrlinu], molitva ponekad, sliĉno oblaku, pravi senku, ponekad udaljuje raspaljene pomisli, a ponekad ih kropi kapima suza, pokazujući im duhovna sagledavanja. 114. Um proishodi odozgo. Ipak, on se ne vraća gore sve dok kroz boţanstveno bavljenje potpuno ne prezre sve donje. 117. Kada svoj um oslobodiš od svakog sladostrašća u odnosu na tela, jelo i novac, Bog će svaki tvoj dar koji mu prineseš primiti kao ĉist. U [ime] nagrade, tebi će se otvoriti oĉi srca, te ćeš se jasno pouĉavati u reĉima Boţijim koje su u njemu upisane i koje će tvom umnom grlu, po sladosti koja izlazi iz njih, izgledati slaĊe od meda i saća. 118. Nećeš moći da uĉiniš da tvoj um bude iznad pohote prema telima, novcu i jelu ukoliko ga ne uvedeš u ĉistu zemlju pravednika. U njoj će sećanje na smrt i Boga uništiti svaku klicu zemaljskih pohota. 119. Nema ništa strašnijeg od sećanja na smrti, i prekrasnijeg od sećanja na Boga. Jedno u nas uvodi spasonosnu tugu, a drugo nas ispunjava veseljem. Jer, prorok David peva: Setih se Boga i obradovah se (Ps.76,4), a premudri uĉi: Opominji se svoje konĉine te nikada nećeš sagrešiti (Sir.7,39). 120. Sve dok otkrivenim licem um ne odrazi slavu Gospodnju (2.Kor.Z,18), duša neće moći sa osećanjem da kaţe: Ja ću se radovati Gospodu (Ps.103,34), niti: Obradovaćemo se spasenju tvome (Ps.19,6). Jer, u suprotnom pokrivalo samoljublja leţi na njenom srcu, što joj smeta da joj se otkriju temelji vaseljene, tj. smisao dešavanja. To pokrivalo se, inaĉe, ne moţe skinuti bez voljnih i nevoljnih zlopaćenja. 121. VoĊa Izrailja je udostojen da ugleda obećanu zemlju, tj. bestrašće tek nakon što je proboravio u pustinji, koja izobiluje delima i pokretima zla, šaljući kao izvidnicu svoju viĊenja i sagledavanja, a ne odmah posle bekstva iz Egipta, tj. greha na delu i ne posle prelaska Crvenog mora, tj. ropstva ĉulnome. 122. Oni koji idu kroz pustinju, tj. oni koji ne upraţnjavaju strasti, samo na osnovu slušanja znaju o blaţenoj zemlji i njenim dobrima. Njeni izvidnici su stekli izvesnu jednostavnu sliku putem sagledavanja vidljivog. Oni, pak, koji su se udostojili da uĊu u nju nasitili su se svim ĉulima [dobrima] koja izviru u njoj kao medom i saćem (Izl.3,8). 123. Onaj ko još uvek ima prirodne pokrete u telu nije se saraspeo Hristu. Sa Njim, isto tako, nije pogreben onaj ko u sebi nosi zla duševna sećanja. Kako će, prema tome, on ustati sa Njime da bi hodio u novom ţivotu (Rim.6,4)? 138. Drevni su imali zapovest da u hram donose prvine od svoje letine i muljaonice (Izl.22,29). Mi, danas, pak, kao prvine delatne vrline treba Bogu da prinosimo uzdrţanje i 223

istinu, a kao prvine sagledateljne vrline - ljubav i molitvu, jednima odbacujući beslovesne pohote i nastupe gneva, a drugima - tašte pomisli i podmuklosti naših bliţnjih. 139. Poĉetak delatnog [ţivota] jesu uzdrţanje i smirenje, sredina - celomudrenost i smirenoumlje, a kraj - mir pomisli i osvećenje tela. 140. Delanje [vrline] ne podrazumeva samo ĉinjenje dobra, nego i priliĉnost njegovog ĉinjenja, tj. uzimanje u obzir [pravog] vremena i mere. 142. Delanje bez sagledavanja nije izvesno, ni sagledavanje bez delanja nije istinito. I delanje treba da je smisleno i sagledavanje delatno kako kod jednog zlo ne bi imalo sile i kako bi kod drugog bila snaţna vrlina sa raspoloţenjem za milostivost. 143. Granica delatnog podviga jeste umrtvljenje strasti, a kraj sagledateljnog [ţivota] - viĊenje vrline. 145. Na trkalištu delatne vrline trĉe svi, a jedan dobija nagradu (1.Kor.9,24), tj. onaj ko se trudi da cilj dostigne uz pomoć sagledavanja. 147. Delatelj nema sile da dugo boravi u duhovnom sagledavanju. On liĉi na putnika koji je primljen u goste i koji uskoro treba da napusti dom. 148. Kada se mole, delatelji kao da ulaze na vrata zapovesti Boţijih, dok sagledatelji, pevajući [duhovne] pesme, kao da ulaze u dvorište vrlina. Jedni se zahvaljuju što su se izbavili iz okova, a drugi što su zarobili one koji su ih napali. 150. Veslaĉima mislene galije smatraj poboţne pomisli, a veslima - ţivotne sile duše, tj. razdraţajnu i ţelateljnu [silu], volju i proizvoljenje. Delatelj uvek ima potrebu za njima, a sagledatelj povremeno. 155. Zbog mnoštva znanja o ĉulnim stvarima i veze sa njima, kod delatelja za vreme molitve na srcu leţi pokrov koji ne moţe da se podigne. Nemajući takve veze, sagledatelj sa nepokrivenim licem moţe delimiĉno da vidi slavu Boţiju. 158. Predverje slovesne duše jeste ĉulo, hram je razum, a arhijerej - um. U predverju, dakle, stoji um koga ometaju neblagovremene pomisli, u hramu stoji onaj ko je zauzet blagovremenim pomislima, dok se ulaska u Boţanstveno svetilište udostojava onaj koga ne ometa ni jedno i drugo. 159. U domu delatne duše prebiva plaĉ i naricanje i kuknjava (Jez.2,10) usled teškoće napora, dok se u sagledateljnoj duši ĉuje glas radosti i ispovedanja (Ps.41.5) usled poznanja. 162. Sagledavanje mislenih [stvari] jeste raj. U njega sa molitvom znalac ulazi kao u dom svoj. Naprotiv, delatelj liĉi na prolaznika koji ţeli da svrati, ali ne moţe s obzirom da je ograda oko doma viša od njegovog duhovnog uzrasta. 164. Delatelj ne moţe da se uzdigne iznad naravstvene krasote ukoliko, kao patrijarh Avraam, ne izaĊe iz svoje zemlje (tj. prirodnog zakona) i svog roda (tj. ţivota koji ga povezuje sa ĉulnim). Na taj naĉin će i on kao peĉat dobiti obrezanje polnog uţivanja (Post.17,11; Rim.4,11), koje je krivo što na nama od roĊenja leţi pokrivaĉ koji nam ne dozvoljava da primimo savršenu slobodu. 166. Za ţivotne sile delatnog ţivota post i bdenje predstavljaju opasana bedara, a za spoznajne sile sagledateljne vrline ćutanje i molitva jesu upaljene svetiljke (Lk.12,35). 167. Nesavršenom umu nije dozvoljeno da ulazi u plodonosni vrt molitve. Njemu se, kao siromahu, daju samo vinogradni ostaci (Pon.24,21), tj. pevanje Psalama. 224

168. Za carski sto se ne pozivaju svi koji imaju opštenje sa carem. Isto tako, samo neki od onih koji imaju sreću da [pristupe] molitvi dospevaju do sagledavanja koje ona pruţa. 169. Uzda gnevu je blagovremeno ćutanje, beslovesnoj pohoti - uzdrţljivost u hrani, a nezadrţivim pomislima - jednoobrazna molitva. 170. Onaj ko ţeli da siĊe u dubinu i da izvuĉe ĉulni biser neće postići [svoj cilj] ukoliko sa sebe ne skinu odeću. Ni onaj ko ţeli da siĊe u dubinu poznanja da bi izvukao misleni biser neće uspeti ukoliko ne napusti sve ĉulno. 171. Um koji se za vreme molitve nalazi u svom razumu liĉi na mladoţenju koji se sa svojom nevestom nalazi u loţnici, dok onaj ko ne moţe da uĊe u njega liĉi na mladoţenju koji stoji izvan braĉnih odaja i uzvikuje stenjući: Ko će me uzvesti u grad ograĊeni (Ps.59,11), i ko će me uputiti da za vreme molitve ne gledam na sujetnosti i manije laţne (Ps.39,5). 172. Molitva bez skrušenosti za um jeste ono što je za grlo hrana bez soli. 173. Duša koja još uvek traţi molitvu liĉi na ţenu koja se muĉi pri poroĊaju, dok duša koja ju je našla liĉi na ţenu koja je rodila i koja je stoga ispunjena radošću (Jn.16,21). 174. Nekada je Amorej koji je ţiveo na gori poraţavao one koji su navaljivali da idu navrh gore (Broj.14,44-45; Pon.1.44). I sada zli zaborav odgoni one koji pokušavaju da izaĊu na sam vrh proste molitve pre nego što su postigli ĉednost. 176. Jednostavna molitva jeste hleb koji okrepljuje molitvenike. Molitva koja je sjedinjena sa sagledavanjem jeste ulje kojim se namašćuje glava. Bezvidna, pak, molitva jeste blagouhano vino koje one koji ga nenasitno piju dovodi do istupljenja (Ps. 103,15). 178. Podviţnik treba da se ograniĉi na jednu vrstu hrane, a svom umu da [pruţa] jednoobraznu molitvu. Izbavljajući se na taj naĉin od strasti, on će za vreme molitve da se uznosi Gospodu. 179. Onaj ko štapom preti psima, razdraţuje ih protiv sebe. Onaj, pak, ko se trudi da se ĉisto moli, razdraţuje demone. 182. Ukoliko se neprekidnim upraţnjavanjem u molitvi u srce utisnu reĉi Psalama, molitvenik će kao neka dobra zemlja iz sebe poĉeti da proizrasta ĉas ruţe sagledavanja bestelesnih, ĉas ljiljane sagledavanja lepote telesnog, ĉas ljubiĉice sagledavanja raznolikih i skrivenih sudova Boţijih. 184. Duša koja se savršeno odrekla sebe i koja se potpuno predala molitvi iz oblasti u kojoj lebdi iznad tvorevine ne silazi kada sama ushte, nego kada odluĉi Onaj ko sa vagom i merom raspolaţe svime što je naše. 191. Kada se završi borba, ratnik odlaţe oruţje, a sagledatelj odlaţe pomisli kada se odreši ka Gospodu. 192. VojskovoĊa se rastuţuje ukoliko u ratu ne dobije plen, a delatelj se ţalosti ukoliko se ne udostoji duhovnog sagledavanja u molitvi. 193. Jelen ţuri ka izvorima ĉulne vode (Ps.41,2) kada ga ujede zmija, a duša koja je ranjena najslaĊom strelom molitve stremi ka bestelesnim ozarenjima. 195. Sa izlaskom sunca zvezde se sakrivaju, a pomisli prestaju kada se um vrati u svoje carstvo. 225

197. Silazeći sa visine neba prinuĊen potrebama prirode, sagledateljni um moţe da kaţe isto što i onaj ko je uzviknuo: "Ima li išta ĉudesnije od Boţanske lepote? I koja je misao radosnija od pomišljanja na velikoljepije Boţije? I koja ĉeţnja je snaţna i neodoljiva kao ljubav koju Bog razgoreva u duši oĉišćenoj od svakog zla, koja sa svim raspoloţenjem govori: Ranjena sam ljubavlju (Pes.2,5; 5,8)". 198. Zapali se srce moje u meni i u razmišljanju mome razgore se oganj (Ps.38,4) jeste reĉ koja priliĉi onome ko se ne umara da molitvom ide za Bogom i koji nije poţeleo da vidi dan ĉoveĉiji (Jez.17,16). 199. Kada ostavi sve svoje zlo i kada zli demoni i pomisli poĉnu da je nagovaraju da ponovo gleda na sujetnosti i manije laţne (Ps.39,5), delatna duša treba da odgovori kao nevesta iz Pesme nad pesmama: Svukla sam haljinu svoju - kako ću je obući? Oprala sam noge svoje - kako ću ih isprljati (Pes.5,3). 200. Bogoljubiva duša ima smelost da kaţe Bogu: Kaţi mi, Pastiru dobri, gde paseš ovce svoje i gde u podne daješ poĉinak ovnovima svojim kako, idući za njima, ne bih lutala meĊu stadima prijatelja tvojih (Pes.1,6). 201. Delatna duša ište da stalno drţi reĉ molitve. Ukoliko ne uspe, ona sliĉno nevesti iz Pesme nad pesmama moţe da govori: Na postelji svojoj noću traţih Onoga koga zavole duša moja. Traţih ga i ne naĊoh ga. Dozivah ga u ne ĉu me. Ustaću sa napornom molitvom i obići ćy grad. Po trgovima i po ulicama traţiću Onoga koga zavole duša moja (Pes.3,1-2). I moţda ću naći Onoga koji je u svemu i van svega postojećeg i nasitiću se kad ugledam slavu Njegovu (Ps. 16,15). 204. Onaj ko u svoj dom primi cara postaje znaĉajan i svetao, ispunjavajući se svakom radošću. Šta tek treba da oseća duša koja je, nakon što se oĉistila, primila u sebe Cara careva, kao što je sam nelaţno obećao (Jn.14,23)? MeĊutim, takva duša treba da se ogradi velikom poboţnošću, izgoneći iz sebe sve što mu nije ugodno i unoseći ono što mu je ugodno? 205. Onaj ko oĉekuje da ujutro bude primljen kod cara brine samo o tome da smisli reĉi koje će mu biti ugodne. Duša koja se tako [ponaša u odnosu na Boga] neće biti nespremna za dolazeći sud. 206. Blaţena je duša koja, u svakodnevnom oĉekivanju Gospodnjeg dolaska, ne mari za napore dana i noći. Ona, naime misli samo o tome kako će, ĉim nastupi jutro, On biti pred njom. 207. Bog vidi sve nas. Boga, meĊutim, vide samo oni koji za vreme molitve ne vide ništa drugo. One koji ga vide, On i uslišuje. Oni, pak, koje ne uslišuje, Njega i ne vide. Blaţen je onaj ko veruje da ga Bog vidi budući da noge njegove neće skliznuti sa puta bogougaĊanja (Ps.72,2). 208. Blaga carstva koje je u nama (koja oko koje ljubi [ovdašnju] lepotu nije videlo, za koja ĉastoljubivo uho nije ĉulo, i kojima se srce lišeno Duha Svetoga nije pribliţilo) jesu zalog drugih dobara koja će pravednicima biti darovana u budućem Carstvu Boţijem. Onaj ko se ne naslaĊuje njima, kao plodovima Duha, ni budućim neće moći da se naslaĊuje. 209. Pomisli delatelja liĉe na jelene. Oni se neko vreme u strahu od lovaca kriju po vrhovima gora da bi potom sišli u doline u ţelji za onim što se u njima moţe naći. Tako ni oni, usled svoje nemoći, ne mogu postojano da budu u duhovnom sagledavanju, niti, pak, 226

da se stalno drţe prirodnog sagledavanja, s obzirom da ne traţe uvek odmor. Pomisli, pak, sagledatelja postaju nadmene u odnosu na niţa sagledavanja. 212. Teţe je zaustaviti stremljenje uma da se rasipa po vidljivome i usredsrediti ga u molitvi ka nebeskome i njemu srodnome, negoli pregraditi put reci koja teĉe nizbrdo, iako mu je potonje prirodno, a prvo protivprirodno. 217. Zarobljenik koji se oslobodio dugog ropstva radosno stupa. Još radosnije ka nebeskom kao ka sebi srodnom stremi um koji se oslobodio od vezanosti [za ĉulno]. 218. Za onoga ko je rasejan u molitvi, tj. ko se ne moli sa paţnjom, Psalam kao da je na stranom jeziku. I on sam za Psalam jeste kao stranac. Demoni se takvome izruguju. 219. Nisu isti oni kojima se svet razapeo i oni koji su se raspeli svetu. Za jedne su ekseri - post i bdenje, a za druge - nesticanje i samoumanjivanje. Osim toga, bez drugoga, napori prvih nemaju koristi. 220. Ne moţe se ĉisto moliti onaj ko je obuzet strašću prema lepoti i poĉastima. Jer, takva vezanost i tašte pomisli koje su joj srodne njega sputavaju kao konopci. Um koji pokušava da se uzdigne u vreme molitve oni vuku naniţe sliĉno vezanoj ptici. 221. Um ne moţe biti miran u molitvi ukoliko najpre ne postane prijatelj sa uzdrţanjem i ljubavlju. Jer, jedno se podvizava da uništi neprijateljstvo tela protiv duše, a drugo - neprijateljstvo prema bliţnjemu Boga radi. Tada dolazi mir koji prevazilazi svaki um (Fil.4,7) obećavajući da će se [u takvome] nastaniti (Jn.14,23). 222. Delo pravde onoga ko se podvizava da uĊe u Carstvo Boţije treba da izobiluje u dobrima: u milostinji koja daje od sirotinje svoje (Mk.12,44; Lk.21,23), u naporima radi mira i trpljenju u Gospodu. 226. Jedne strasti su telesne, a druge duševne... Onaj ko odbija napade prvih, dok o drugima ne brine, liĉi na ĉoveka koji je postavio visoku i jaku ogradu radi zaštite od zveri, dok pticama bezbriţno pušta da kljucaju grozdove mislenog groţĊa. 230. Ĉula se svakako moraju otvarati, kao što se moraju otvarati i gradske kapije. MeĊutim, treba da pazimo da sa onim što je neophodno ne prodru i narodi koji hoće ratove (Ps.67,31) i postanu uzrok borbe. 234. Mnogi se penju na krst zlopaćenja [tj. dobrovoljnih telesnih lišavanja], ali su malobrojni oni koji primaju klince [tj. stalno se pribijaju na krst]. Mnogi poslušno prihvataju proizvoljne napore i nevolje. MeĊutim, nevoljne [skorbi] prihvataju samo oni koji su potpuno umrli za ovaj svet i njegov pokoj. 240. Kod onoga u kome strah Boţiji ne prethodi svemu što ĉini pomisli su smućene kao ovce koje nemaju pastira. Gde, pak, on prethodi ili prisustvuje, one su usredsreĊene kao ovce u staji. 241. Strah Boţiji je sin vere. On je, ujedno, nadzornik ispunjavanja zapovesti. Onaj, pak, ko nije stekao njegovu majku, neće biti udostojen da postane ovca pastve Gospodnje.

227