Biblioteka • SLUČAJ • [15] Glavni i odgovorni urednik Miličko Mijović Urednik Gojko Tešić Umetnička oprema Tode Rapaić ...
212 downloads
859 Views
792KB Size
Report
This content was uploaded by our users and we assume good faith they have the permission to share this book. If you own the copyright to this book and it is wrongfully on our website, we offer a simple DMCA procedure to remove your content from our site. Start by pressing the button below!
Report copyright / DMCA form
Biblioteka • SLUČAJ • [15] Glavni i odgovorni urednik Miličko Mijović Urednik Gojko Tešić Umetnička oprema Tode Rapaić Tehnički urednik Jasmina Živković
Ilustracija na koricama: Salvador Dali: „Istrajavanje sećanja", 1931, detalj
UMBERTO E K O
RAZGOVOR 0 KRAJU VREMENA
Narodna knjiga / Alfa Beograd, 2001.
Naslov originala Umberto Eco CONVERSATION ABOUT THE END OF TIME Knjigu priredili Catherine David, (Katrin David), Frederic Lenoir, (Frederik Lenuar), Jean-Philipe de Tonnac (Žan-Filip de Tonak) S engleskog prevele Vanja Lesić Mirjana Đukić Vlahović
Copyright © za Jugoslaviju NARODNA KNJIGA, 2001. ISBN 86-331-0311-7
Ova publikacija u celini ili u delovima ne srne se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržava autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.
UVOD
One koji su pratili Umberta Eka na njegovom intelektualnom putovanju proteklih godina, neće iznenaditi što se autoru Imena ruže postavlja pi tanje o značenju fenomena koji bi se s pravom mogao nazvati „kraj vremena". Ko je pozvaniji da postavi dijagnozu bolesti - koja, izgleda, sve vi še pritiska Zapad kako se približavamo 2000. od ovog putujućeg profesora, šefa katedre za semiologiju na Univerzitetu u Bolonji, koji život provodi na aerodromima i za koga se s pravom sumnja da putuje ne samo da bi izbegao razne daveže nego i da bi mogao da piše. S ta mislite da radi ovaj uvek budni um kada se vrati kući? Bri ne o sudbini čovečanstva? Ni najmanje. Udobno zavaljen ispred kompjutera u svom milanskom stanu, šezdesetšestogodišnji naučnik kreće nedo kučivim i manje poznatim stazama Interneta čim padne noć, da bi u tim vremenskim koridorima davao dijagnoze o mentalnom stanju planete. Učenik i prijatelj Rolana Barta, baca se na po sao da bi primenio ono što je autor Mitologija na5
zvao „instinkt semiologa": sposobnost da identifikuje poruke tamo gde laik vidi samo pokrete, da opazi znakove tamo gde je lakše uočiti samo predmete. Metod koji Eko primenjuje na prouča vanje celog niza znakova koje emituje savremeno društvo, doprineo je stvaranju žanra „teoretskih skica", o kojima je bilo mnogo zabavnih raspra va i u italijanskoj štampi; oni su svoju literarnu i humorističku kulminaciju dosegli u njegovoj knji
zi Kako sam putovao s lososom. Naš sagovornik je dobro upoznat s delom sv. Tome Akvinskog i srednjovekovnu zapadnu civilizaciju vidi kao re zime težnji i muka ljudskog uma, samim tim i kao nepresušni izvor interpretativnih mogućnosti. Zato on ima mnogo toga da kaže o televiziji, o Plejbojevom sajtu, o mobilnim telefonima i osta lim čudnim zadovoljstvima savremenog sveta. Ne
iznenađuje
njegova
tvrdnja
da je
svet
„otvoren" u tom smislu da svaki pojedinac može da ga ponovo stvara kroz sopstvenu interpretaci ju; i da je naše uverenje da živimo u najopasni jem od svih vremena - u pogledu budućnosti na še vrste - morbidno stanje kroz kakvo su prošle manje-više sve ljudske zajednice u skoro svim epohama. Dakle, Eko profesor gleda da dobije na vremenu i trudi se da odvrati pažnju čovečanstva od pojava koje ga okružuju i da ga natera da sa gleda sebe kao subjekt lišen sposobnosti da zdra-
vo prosuđuje. A Eko etnolog, koji proučava naše vreme, na stranicama koje slede koristi svoju in tuiciju semiologa na najbolji mogući način i ot kriva nam, po recima Roberta Mađorija, „iskre in teligencije u zbrci konfekcijskih mišljenja, predra suda i stereotipnog jezika." • Ovde u Parizu, blizu centra Bobur, imamo veliki sat koji iz sekunde u sekundu odbrojava vreme koje nas deli od 2000. godine. Da li mislite da ljudi na Zapadu imaju neku dublju svest o tom odbrojavanju? Ništa ne upućuje na to da su ljudi zabrinuti zbog nastupanja trećeg milenijuma. Štampa, i sa mo štampa, insistira na stvaranju takve psihoze. Ljudi uglavnom ne obraćaju pažnju na taj doga đaj; možda će neko i poželeti raskošniji doček od uobičajenog tako što će rezervisati hotelsku sobu na ostrvu Samoa ili Fidži. Ne, nemam utisak da u društvu postoji, uopšteno govoreći, bilo kakva zabrinutost zbog 2000. godine. Na uglu Pete ave nije uvek neko maše plakatom na kome piše „Kraj je blizu". Oduvek je bilo i biće ljudi koji očekuju da će svet propasti. Imamo prirodnu sklo nost da neke neobične događaje povezujemo s dvehiljaditom; takvi događaji su se mogli zbiti i u neko drugo vreme koje nije povezano sa ovim datumom.
7
MIT I PANIČNI STRAH OD 1000. GODINE
• Šta kažete za 1000. godinu?
Kako je rekao Stiven Džej Guld, u devetnae stom veku je mnogo rečeno o poslednjoj noći pr vog milenijuma i o skupinama preplašenog naro da koji je plakao u crkvama. U međuvremenu se pokazalo da ne postoji ni jedan jedini dokument koji bi potkrepio ovu hipotezu. Imao sam dvade set godina kada sam pročitao knjigu Henrija Fosijona Godina 1000. i dobro se sećam svog zaprepašćenja kad sam otkrio da nije bilo straha od 1000. godine. Bilo je napada milenijumske pani ke pre kraja ili na samom početku novog mileni juma, ali ne baš tog dana. Guld, međutim, navo di nedavna istraživanja Ričarda Lendisa koja su navela naučnike da ponovo razmotre takve tvrd nje. Lendis veruje da je manifestacija straha tu i tamo bilo, da su ga podsticale jeretičke sekte, ali nemamo pisanih dokaza koji bi to potvrdili zato šio je crkva (drugim recima, zvanična kultura onog vremena) izbrisala sve tragove tog fenome8
na, da ga tako nazovemo. Te sporadične epizode nisu bile zabeležene da bi se sprečili nemiri u ši roj zajednici. Kao što reče Žan Delimo, crkva je na svaku manifestaciju milenarističkog uzbuđenja odgovori la prihvatanjem briljantnog rešenja sv. Avgustina. Period od hiljadu godina sreće na Zemlji o kome govori Knjiga otkrovenja - željno očekivan i od svih milenarističkih pokreta nasilnim sredstvima požurivan dolazak - već je počeo! Da bi sprečio raspravu o tome, Avgustin je tumačio da broj 1000 ne treba shvatiti bukvalno i da on samo označava jedan veoma dug period. Da, Hristos će doći, ali ne žurite se. Ne provodite život u stra hu. Tim majstorskim trikom Avgustin je uspeo da uništi konceptualnu osnovu svake milenarističke utopije.
• Zašto tumačenje sv. Avgustina nije uspelo da zauvek eliminiše milenarističke pokrete?
Recimo da je sv. Avgustin izvojevao pobedu na nivou zvanične teologije, ali njegovo tumače nje nije bilo u stanju da smiri društvene tenzije ili da ukroti emocionalne reakcije društva u celini. Sto je isto kao da kažemo da milenarizam ni je ni teološki ni egzegetički problem...
9
• Stiven Džej Guld je takođe doveo u vezu milenari stičke tenzije i socijalne probleme.
Sasvim pravilno. Milenarizam je oduvek bio narodni pokret. Nikad nije postojao milenaristički car. Milenaristi su oduvek bili ljudi koji su, ne zadovoljni postojećim stanjem stvari, želeli da ga promené. Apokaliptički pokreti su u svojoj biti re volucionarni i zato crkva i vlasti nikada nisu ima li poverenja u njih, do te mere da su sprečavali njihove manifestacije i, kao 1000. godine, prećutali njihovo postojanje. Dao bih ovde kraći ko mentar za koji verujem da je zabavan, a da bih to učinio, vratiću se na debatu o prvom milenijumu. Grupa američkih stručnjaka za tu oblast, sa stala se 1996. na konferenciji u Bostonu. Mene je pozvao Ričard Lendis lično, jer sam jednom pri likom nešto radio u vezi sa Apokalipsom sv. Beatusa od Liebana. Nagrnuo je tamo i izvestan broj novinara, mislili su da će istoričari govoriti o stra hu od 2000. godine. Pokušali smo da im objasni mo da je tema konferencije prethodni milenijum i da ne postoje pravi dokazi ni da je tada bilo straha. Ali oni su postavljali ista pitanja kao i vi: postoji li strah od 2000. godine? Moj odgovor je bio isti: ne, taj strah je imaginaran, ljudi za to ne daju ni pet para! Novinari su bili očajni. Ako ne ma straha koji je na neki način povezan s prela skom u treći milenijum, nema ni senzacionalnih
K)
vesti, ničega što bi se velikim slovima moglo na pisati na prvim stranicama sutrašnjih novina. Pre ostalo im je jedino da nešto izmisle. Pouka priče je zanimljiva. Verovatno da kraj prvog milenijuma nije prošao bez sporadičnih re akcija straha, makar i sasvim marginalnih, ali je crkva, kao čuvar ideologije i pamćenja, učinila sve da se o njima ne govori. Na kraju drugog mi lenijuma očigledno je da takvih strahova nema, osim kod nekih marginalnih grupa. Ali mediji, današnji čuvari ideologije i pamćenja, ulažu mno go truda da se o strahovima priča. Zbog nedostat ka arhivskog materijala, verovali smo da takvog straha nije bilo u noći 31. decembra 999. godine. Iz obilja arhivskog materijala koji mi ostavljamo, naši potomci će možda poverovati da je celo čovečanstvo bilo zahvaćeno užasom u noći 31. de cembra 1999...
• Otkud tolika razlika?
Zato što je naredba crkve bila: „Bez publiciteta!". Imperativ medija je: „Sto više publiciteta!"
11
PARANOIČNE VIZIJE
• Zar nema čudne koincidencije između sadašnje kri ze u kojoj se nalazi čovečanstvo i prelaska u novi mi lenijum? Kraj milenijuma je prilika da razmislimo o svojoj istoriji. Kad čovek oseti da stari, počinje da razmišlja o testamentu, osvrće se na svoj ži vot i pravi retrospektivu. Kraj milenijuma je za nimljivo vreme, pruža nam izgovor da svedemo račune, da procenimo situaciju, baš kao što je pre jednog veka putovanje u Australiju primoravalo ljude da srede svoje papire. Godina 2000. nas po ziva da se preispitamo; to je memory prompt ko ji će nam dozvoliti da saznamo u kom trenutku smo se razboleli i čime treba da se lečimo. • U mnogim epohama se verovalo da se baš tada ži ve poslednji dani civilizacije... Kraj veka je uvek praćen osećanjem iscrplje nosti. Kad god se približavamo datumu koji ima dve nule, književnost iznenada preplavljuju su morna osećanja. Setite se dekadentnih pokreta krajem devetnaestog veka, osećanja da se bliži 12
kraj Austrougarskoj carevini, Ničea koji proglaša va smrt Boga... To je moć dve nule. Ukazao bih Žan-Klodu Karijeru na to da svaka generacija ima svoju Kali Yugu. • Ovoga puta u pitanju je magija tri nule! Tri nule su bolje čak i od tri šestice, 666, go dine Zveri. Praznik za numerologe! • Teško je nabrojati knjige u kojima se današnji do gađaji smatraju znakovima vremena i dovode u vezu sa nastupajućim katastrofama. Da pomenemo samo jednu, Biblijski kod Majkla Drosnina. Poslali su mi rukopis te knjige s molbom da napišem
ono
što
Amerikanci
zovu
„reklamni
tekst", tj. kraći tekst za unutrašnju stranu omota, koji
će
hvaliti
knjigu.
Izdavač
očigledno
nije
shvatio da je poenta mog romana Fukoovo klatno bila da ismejem baš tu vrstu knjiga i ljude koji u svemu vide neko značenje. Uzgred budi rečeno, nedavno sam pročitao da je neko primenio isti kôd na drugi tekst i dobio jednako zapanjujuće rezultate. Očigledno je da uvek možete postići da brojevi znače ono što vi želite. Nije me, u stva ri, toliko zapanjilo što je neko napisao ili izdao knjigu Biblijski kod, već što je autor, ili izdavač, moje Fukoovo klatno koje, moram priznati, govo-
13
ri o okultizmu, pročitao kao delo o okultizmu! Tako nešto se dešava češće nego što možete pret postaviti. Oni koje sam u toj knjizi nazvao „dijaboličarima" pročitali su to i pohitali da mi poša lju sopstvena delà. • Moglo se očekivati da će vas „dijaboličan", kroz koje vi javno žigošete ono što nazivate „interpretativnom paranojom", na kraju videti kao simpatizera. Očigledno, inače ne bih govorio o interpretativnoj paranoji u njihovom slučaju! Ali taj feno men sam naveo da bih pokazao da je čak i po vezivanje zemljotresa sa 2000. godinom simptom interpretativne paranoje. Znate li koliko je zem ljotresa bilo tokom poslednjeg milenijuma, čak i u godinama koje se ne završavaju s dve nule? • Naše doba obiluje znacima dramatičnih promena. „Dijaboličan" objavljuju brojne rasprave u kojima najavljuju kraj sveta. Upitajte se: da li je uzrok takvog ponašanja 2000. godina ili pad Berlinskog zida? U trenutku nestanka velikih ideologija, čovek, koji je po de finiciji religiozna životinja, može da izabere samo jednu od četiri mogućnosti. Može zauzeti filozof ski stav - to je aristokratsku rešenje; može se čvr sto držati zvanične religije ili se priključiti nekoj 14
sekti... Nedostatak religije je u tome što ona uglavnom prepušta vama odluku da li ćete sledi ti njena pravila, pogotovo danas. Na čudan način, ona pruža manje zaštite od ideologija kao što su nacizam ili marksizam u staljinističkoj ili maoističkoj varijanti, koje regulišu svaki trenutak u va šem životu. S druge strane, sekta vam dozvolja va da odustanete od svoje slobodne volje i pod redite se volji gurua da biste svoj ego utopili u njegov. U takvim krugovima se najviše priča o kraju vremena i svitanju novog doba. Ali ja bih ponovo upitao: da li smo sigurni da je taj feno men povezan s krajem milenijuma? Čini mi se da je sve veći broj sekti danas, u stvari, rezultat pro pasti velikih ideologija.
• Koja je četvrta opcija?
Neka vrsta nerepresivne sekte, manje zahtevne od religije i zabavnije od filozofije: Nju ejdž (New Age), potpuno sinkretički pokret koji pri hvata kao verodostojno svako gledište ne tražeći racionalnu garanciju ili teološki obrazac. Sve se prihvata, leteći tanjiri kao i makrobiotika, budi zam kao i pranoterapija. Vi samo treba da izabe rete svoj lični meni. To je „uradi sam" religija. Ali i nju pripisujem propasti ideologije više nego 2000. godini. 15
• Šta upućuje na vezu između poraza ideologije i raz voja Nju ejdž pokreta? Kad je utopizam iz 1968. upao u krizu, kad je dat znak za „crveni" terorizam u Nemačkoj i Italiji, kad je najzad došlo do perestrojke, police do tada pune marksističke literature i revolucio narne mitologije (s posterima Če Gevare itd.), preplavile su knjige o fenomenu tada nazvanom Nju ejdž. U jednoj njujorškoj knjižari pronašao sam među njima čak i sv. Avgustina! To je od lika revolucionara iz 1968, koji su prešli u misti cizam: pošto se pokazalo da više ne možemo da menjamo svet, svaki dokaz o postojanju drugači jeg oblika stvarnosti biće dobrodošao (loše po buržoaski zahtev za koherencijom: slobodno ćemo udružiti radikalno različite stvari). Sve to nam go vori nešto i o načinu na koji su mnogi šezdesetosmaši doživeli revoluciju koja je ostala na nivou virtuelnosti. Možemo li biti sigurni da je povra tak misticizmu posledica krize 1968, ili su doga đaji
iz
1968. bili prvi
znaci
krize „naučnog"
marksizma i samim tim predstavljaju prvo po glavlje Nju ejdž pokreta? • To je neočekivani preokret u odnosu na uobičajeno tumačenje. Ako potražite korene pokreta iz 1968. i Kaliforniji, naći ćete u njima sve elemente Nju ej-
16
dža: značaj cveća, pejotl, Kastanedin Don Huan... Mnogi pripadnici te generacije danas su budisti ili njuejdžeri; neki su ponovo postali katolici. Na Svetoj Gori sam upoznao jednog kaluđera-bibliotekara koji je odlično govorio francuski; malo smo pričali o pravoslavnoj veri, a onda o Parizu. Odmah me je pitao da li je Julija Kristeva još u braku s Filipom Solersom. Kad sam ga upitao ot kud njemu takve informacije, rekao mi je da je bio na Sorboni u maju 1968, da je zatim otišao u Damask, a kasnije postao kaluđer na Svetoj Go ri. Malo sam ga zadirkivao zbog pravoslavne li turgije. „Vi ste intelektualac", rekao sam, „savr šeno dobro znate da ikone koje ljubite za vreme službe božje nisu stvarne relikvije." Odgovorio je da problem nije u tome: „Ako ikone ljubite s verom u srcu, onda čete zaista osetiti njihov sveti miris." Nije zaboravio svoje filološko obrazovan je; nije pokušavao da mi dokaže da su ikone au tentične, rekao je jednostavno da su one prave za onoga ko oseća duh njegove vere; što ne znači da su autentične. Pitam se da li ga je isti entuzija zam odveo najpre na barikade u Pariz, a potom i na Svetu Goru (ovde „entuzijazam" koristim u njegovom religioznom smislu, u značenju „rev nost").
17
SVI LJUDI SU SMRTNI
• U razgovoru s kardinalom Martinijem rekli ste da je „preokupacija smakom sveta" danas više odlika se kularnog nego hrišćanskog sveta. „Hrišćanski svet je tu misao pretvorio u objekat meditacije, a laici poku šavaju da je ignorišu, iako ih ona očigledno progan ja." Možemo li govoriti o laičkoj apokalipsi? U svojoj apokalipsi, Jovan vidi da se more pretvara u krv, da zvezde padaju s neba, da ska kavci nadolaze iz jame bez dna, da se grupišu ar mije Goga i Magoga, da se Zver podiže iz vo de... Jasno je da ovakav opis ne može ganuti da našnji sekularni svet; nas dotiče jadno stanje u kome se nalazi jedan deo čovečanstva, zatim ki sele kiše, rupe u ozonskom omotaču, sve veća ko ličina nuklearnog otpada, promena klime, otapanje glečera, istrebljenje pojedinih vrsta, neverovatan razvoj nauke itd. Prema religijskom načinu mi šljenja, kraj sveta je samo jedna epizoda, obred na putu koji vodi do blistavog grada, nebeskog Jerusalima. Za svetovni način mišljenja to je kraj svega, zato ljudi teže da potisnu misao o tome.
18
To je šteta, jer bi meditacija o smrti trebalo da bude centralna tema svake filozofije; mi se najče šće zaustavljamo kod „Carpe diem"! „Jedi, pij i veseli se, jer sutra ćemo umreti." Ako danas u Italiji započnete razgovor o smrti sa običnim lju dima, oni će reći: „Nemojmo o tome!" Ali zašto ne? Ja sam slučajno filozof; moj posao je da raz mišljam o smrti! Zašto ne bih govorio o onome za šta sam stručan? U jednom od mojih pisama kardinalu Martiniju ispričao sam priču o svom su sretu s jednim starim komunistom. U to vreme sam bio mladi katolik i svakodnevno sam se na gradskom trgu u šest po podne sretao s tim mno go starijim čovekom, koji je bio ortodoksni ko munista. Obično smo dugo i prijateljski, ali vatre no raspravljali. Jednog dana sam ga provokativno upitao kako bi on, kao ateista, mogao pridavati nekakav značaj smrti. Odgovorio je: „Tako što bih zatražio da moja sahrana ne bude verska ce remonija. Na taj način ću umreti, ali ću iza sebe ostaviti poruku za druge." Veoma sam se divio tom čoveku zato što je imao naglašenu svest o kontinuitetu istorije, kao i osećaj za zajednicu. Njegova sopstvena smrt imala je u njegovim očima jedino značaj poruke - hteo je da drugima prenese nešto vredno. To je izvanredan primer nereligioznog pristupa smrti. U svetovnom društvu takav ideal morate tražiti me-
19
đu obrazovanima. S druge strane, čak i najskrom nije obrazovani među vernicima, poverovaće da smrt nije ništa drugo do tranzicija. Judeo-hrišćanstvo je napravilo od istorije putovanje i u toj istoriji manje pažnje se posvećuje kraju svih stvari nego nizu tranzicija. Jedino što će u potpunosti nestati kad dođe Sudnji dan jeste čistilište. A ni time nećemo mnogo izgubiti jer je, prema istoričaru Žaku le Gofu, čistilište izum novijeg vreme na! • Koja je specifična uloga Knjige otkrovenja u hri-
šćanskoj misli o kraju vremena?
Uloga Knjige otkrovenja nije da govori o pro pasti sveta. Ona ne opisuje Jerusalim na zemlji, već pre onaj nebeski Jerusalim. Sva razmišljanja o smaku sveta potiču iz jeretičke interpretacije Knjige otkrovenja. Ova knjiga govori o tome ka kav će biti kraj sveta, ali to nije knjiga o kraju sveta. Iako se u tekstu postavljaju pitanja o bu dućnosti zemaljskog Jerusalima, njena glavna po ruka je da je nebeski Jerusalim već ovde. Da je uvek bio s nama. Knjiga otkrovenja ima dvosmi sleno značenje i može pobuditi i očajanje i nadu.
20
• Danas je veoma popularan novi žanr koji povezuje tragične događaje našeg vremena s nekim delovima Knjige otkrovenja, kao što ste vi to učinili u romanu Ime ruže. U svakoj epohi bilo je događaja koji su ka snije tumačeni u svetlu tog apokaliptičkog teksta: o pojavama kao što su komete ili krave sa dve glave govorilo se kao o predznacima dramatičnog dana za ljudsku vrstu - Sudnjeg dana. Stručnjaci su toga svesni i o tome pišu, ali svet, uopšteno govoreći, odbija da poveruje. Recimo da treba da utešite prijatelja koga je napustila žena. Čovek vam kaže: „Ne mogu ovako dalje." „Ma hajde", reći ćete, „svako od nas je doživeo da bude na pušten, bar jednom u životu. To se svima doga đa." Tim argumentom nikada nećete utešiti lju bavnika. On veruje da je njegov problem najteži. Na isti način, argument da su svi ljudi smrtni ni je utešan za čoveka koji umire! „Ti umireš, stari druže, ali budi razuman, to se događa svima!" Ako mu je preostalo još malo snage, on će vas ošamariti. Kako ćete onda ljude koji veruju da se bliži kraj sveta ubediti da su i pre njih to doživele sve prošle generacije? Reći ćete da je to vr sta sna koji se ponavlja, poput onog da nam zu bi ispadaju ili da smo se iznenada našli goli na sred ulice? Ne, odgovoriće oni, ovoga puta je sve drugačije.
21
• Otkud ta potreba da se razmišlja o smaku sveta?
To je neka vrsta optičke iluzije vezane za svest o tome da su ljudi smrtni. Ljudi jesu smrt ni, ali mora li zato i svet da bude smrtan? Ljud ska bića su jedine životinje koje znaju da će mo rati da umru. Nikad nisam sreo psa koji je bio u stanju da kaže kako su svi psi smrtni. Covek tu osnovnu ideju projektuje na svemir. Ako umre čovek koji je moj otac, zar neće umreti i svet u kome ja živim? To je intuitivna reakcija na koju se ne može racionalno uticati, koja se ne može sprečiti, iz vrlo jednostavnog razloga: iskustvo nas uči da su svi ljudi smrtni i da ćemo jednom svi umreti. Ali sa svemirom nemamo isto iskustvo jer niko nije doživeo kraj svemira. Cak i ako je svet samo skup smrtnih bića, to ne znači da je i sam smrtan. Prenošenje našeg sopstvenog iskustva na sve mir logička je greška o kojoj je Kant dosta govo rio: mi stvaramo predstavu o svetu, o Bogu ili o slobodi kao da je to nešto što prevazilazi naše čul no iskustvo, ali činimo grešku što o njima razmi šljamo u kategorijama validnim samo u granicama našeg čulnog iskustva. Ne mogu se na svet primeniti zakoni koje je taj svet nametnuo svemu što na njemu postoji. Zavedeni smo grčkom idejom (to me podseća na Platona) da je svemir jedna velika
22
životinja. Uzgred budi rečeno, šta je drugo Adam Kedmon iz kabale? Svaka kozmogonija počinje od personifikacije konstitutivnih elemenata svemira, za koji se smatra da je velika životinja. Ali sve mir nije životinja (odnosno, životinja je koliko je i mineral). Životinje mogu izumreti bez određenog „egzistencijalnog uslova" koji je, u jednom trenut ku, i sam prestao da postoji. • Astrofizičari kažu da svemir traje oko trinaest hilja da miliona godina i da će verovatno trajati nekoliko stotina hiljada miliona godina. Mi smo još na počet ku. Kako je Žan-Klod Karijer rekao, kraj sveta ne znači i kraj vremena. Vi i ja moramo umreti; mo žda će izumreti i ljudska rasa ako se Sunce uga si, a s njim i galaksije koje su nam poznate. Ali sve to ne znači da će svemir nestati. To je za me ne pozitivna poruka Knjige otkrovenja: uvek će postojati nova neba i nove zemlje. U svakom slu čaju, naše ideje o svemiru još su veoma nepreci zne. Iako znamo praktično sve o ljudskom telu, ne znamo gotovo ništa o stvarnim dimenzijama svemira, o njegovoj starosti ili o broju tela od ko jih se sastoji. Zato se okrećemo mitologiji i okult nim teorijama, a to su sve iracionalni pristupi pro blemu.
23
• U potrazi za poreklom svega postojećeg, nauka sve više pomera naše intelektualne horizonte. Podsetili ste nas na to da svako ljudsko društvo pravi svoj projekat o životu unutar određenih vremenskih i prostornih granica koje sebi odredi. Zar nam takve granice ne nedostaju danas? Moramo biti spremni da odrastemo. Ako je ovaj svemir bez početka i bez kraja, i ako nema preciznih granica, onda je skoro nemoguće razmi šljati o njemu u antropološkom smislu. Verovatno da ćemo se tada osloboditi opsesivne ideje da svemir mora da radi isto što i mi, tj. da se rodi i da umre. • Ali nauka nam je otkrila i istorijsku dimenziju sve mira. Zvezde se rađaju i umiru. I svemir će nestati. Ovo je smisao onoga što je naučnik lija Prigogin sta vio sebi u zadatak: da rehabilituje koncept koji su kla sični fizičari odbacili, da je vreme nepromenljivo. Ne želim da ulazim u teme koje su izvan mo je kompetencije, ali imam utisak da reći da se vreme kreće u nekom smeru nije isto što i reći da ono ima kraj. Beskonačna evolucija se može zamisliti. Problem beskonačne evolucije je veoma blizak starom problemu beskonačnosti sveta, o kome se diskutovalo u srednjem veku. Sveti To ma Akvinski, ukoliko je bio svetac, imao je ne sporan interes da pokaže da svet nije večan, jer 24
bi u suprotnom to moglo značiti da je Bog kao stvaralac gotovo nepotreban. Ali zato što je bio svetac (ili, u svakom slučaju, naučnik od integri teta), bio je primoran da zaključi kako ne posto ji racionalan način da se dokaže da svet nije večan. Čovek u to mora verovati (kaže sv. Toma) zbog vere. Ne može se dokazati. Ja sam došao do istog zaključka kao i sv. Toma: ne može se do kazati da vreme ima svoj kraj.
25
VREME JE IZUM HRIŠĆANSTVA
• U dva vaša romana i u nekim esejima bavite se te mom „bolesne interpretacije". Dobija se utisak da is tražujete neku vrstu odnosa između uzroka i posledice, što može imati veze s problemom „strele vreme na". Da li je sklonost ka istraživanju značenja na ne ki način povezana sa odnosom koji Zapad ima prema linearnom vremenu koje rađa anksioznost? Upravo tako. Ne tvrdim da postoji samo jed na strela vremena. Možda ih ima više nego što mislimo. Isto tako, ne bih tvrdio da postoji samo jedna, Euklidova geometrija jer ima i drugih. Je dino što tvrdim jeste da se, kad treba da okači mo sliku na zid, moramo pridržavati Euklidove geometrije, a ne Lobačovljeve; ili: kad pitamo u koje vreme brzi voz, koji je iz Pariza krenuo u sedam, stiže u Lion, prinuđeni smo da razmišlja mo o vremenu u onom smislu u kome ga poka zuje naš sat, a ne u smislu Bergsonove svesti o unutrašnjem vremenu. Svaka težnja ka interpretativnoj paranoji - i sledstveno tome svaka ezote rična ili okultna misao, misao koja sebe smatra
26
clelom Velike tradicije, ili bilo koja njuejdžovska anti-moderna misao (koja se ponekad naziva postmodernom) - odbija da prihvati stvarnost strele vremena, iako svoje svakodnevne obaveze regulišemo verujući u nju. Okultna misao je stvorila te oriju o podudarnostima, o ponovnom rođenju, o inverziji smera uzroka i posledica. Dante je bio rozenkrojcer zato što su njegova delà jasno predskazala dolazak rozenkrojcerskih pokreta koji će se pojaviti tri veka nakon njegove smrti! Okultisti odbijaju da uzmu u obzir činjenicu da su pri padnici Ružinog krsta jednostavno čitali Dantea. Oni su stalno u potrazi za događajima koji su se već zbili i zato se mnogi okultisti pozivaju na is točnjački način razmišljanja koje streli vremena ne pridaje isto značenje kao mi. Ja očigledno ni sam stručnjak za istočnjačku filozofiju kao Karijer, ali ne mislim da jedan Indus ili Japanac ima ju rezon koji nalazimo u Fedrusovoj basni o vu ku i jagnjetu, u kojoj se kaže da jagnje, koje pi je nizvodno od vuka, ovog uznemirava jer on pi je uzvodno. Stvar je u tome što su za neke istoč njačke religije i filozofije odnosi između uzroka i posledice fenomen bez dubljeg značaja, koji ne ma nikakve veze s metafizikom večnog ciklusa ili večnog povratka. U redu, ali zapadna okultna mi sao tu indiferentnost prema streli vremena primenjuje i na sam fenomen, što meni izgleda su27
ludo i navodi me na zaključak: jagnje ne može da zamuti vodu koju vuk pije. Savremena nauka je kći judeo-hrišćanske vizije sveta. Ta vizija je možda pogrešna, ali to je to. Priče o tome kako su nauka i taoizam kompatibilni zvuče veoma lepo, ali dozvolite mi, molim vas, da budem poma lo skeptičan u vezi s tim. • Možete li malo detaljnije da objasnite u kom smi slu je savremena nauka judeo-hrišćanska? Bilo bi dovoljno reći da je rođena u toj sre dini. Da je rođena na Uskršnjem ostrvu, mogli bi smo uzeti u obzir i druge uticaje. Ali ne šalimo se s tim; ili, još bolje, ne budimo s tim u vezi ni previše ozbiljni ili previše strogi. Jevrejska mesi janska misao (očekivanje nečega ili nekoga ko treba da dođe i promeni sudbinu Izraela) primo rala je hrišćansku misao da izmisli istoriju. Strela vremena ne postoji u drevnoj mitologiji. • Znači, hrišćani su odapeli strelu vremena? Strela vremena je zaista izum hrišćanstva, ali samo u meri u kojoj je hrišćanstvo naslednik tra dicionalnog judaizma. Mada je za hrišćane Mesi ja već došao, to nije dovoljno: moramo da razmi šljamo u kategorijama bliskim zemaljskoj istoriji
28
(koja ide od sadašnjosti u budućnost, bez mogu ćeg povratka) posle koje će, nakon drugog Hristovog dolaska, početi nebeska istorija. I to je po ruka Knjige otkrovenja. Hegel i Marks se ne mo gu zamisliti bez sv. Jovana Bogoslova. Nasuprot tome, ezoterična misao koja se pojavljuje ponovo posle renesanse, prihvata ideju o večnom povrat ku. Prema ovom konceptu, sve što bi moglo biti rečeno već je rečeno u veoma dalekoj prošlosti i samo je pitanje ponovnog otkrića zakopane drev ne mudrosti. Nije bilo napretka u znanju. • S obzirom na dominaciju zapadne civilizacije, zar ta vizija istorije koju je započelo hrišćanstvo nema uticaja na sve ljude na svetu? Nisam siguran. Pogledajte fenomen kargo-kulta u Polineziji i Melaneziji. Kad su se prvi evrop ski brodovi pojavili na horizontu noseći nepozna tu robu, urođenici su mislili da će se jednog da na s njih iskrcati božanstva da bi im donela sre ću. To je, po mom mišljenju, tipično milenaristički stav. Mit kargo-kulta ne ukazuje na to da je sta novništvo Melanezije i Polinezije počelo da veruje u verziju istorije kao procesa stalnog napretka. Za drevne Meksikance, na primer, Kortez i njego vi vojnici su očigledno bili inkarnacija bogova ko ji su došli preko mora, jer je, po njihovoj mitolo-
29
giji, trebalo da bogovi dođu iz tog pravca. Kortez je iskoristio lakovernost Meksikanaca i nemilosrd no razorio Montezuminu civilizaciju. Ali ta civili zacija je umrla zbog
sopstvenih milenarističkih
iluzija, a ne zato što je gajila ideju o napretku ko ju su pregazili Kortezovi vojnici. Drevni Meksi kanci nisu imali predstavu o napretku. • Ali savremenost je izgrađena na ideji o napretku: to je njen veliki mit. Da li je ovaj mit u procesu pro padanja kako se vek bliži kraju? Rekao sam da je naša zapadna civilizacija ro đena sa idejom o usmerenom kretanju istorije, ko ja je bila blisko povezana sa idejom o napretku. Ali postoje dva načina na koja se može razumeti napredak. Jedan je da nikad ne izdamo sami se be, da je transformacija zakon prirode kao i kul ture, i da, čak i kad se osvrćemo na svoju pro šlost, naše razmišljanje o tome proizvodi nešto novo. Drugi način razumevanja napretka predsta vlja mišljenje da je sve što dolazi bolje od onog što je bilo. Ta dva načina nisu ista. Radeći nešto drugačije nego što se radilo u prošlosti, neko mo že i da proizvede čudovišta. Devetnaesti vek je proglasio božanskom ideju o napretku kao o bes konačnom i ireverzibilnom poboljšanju. Možda je ideja hegelovaca o kumulativnom progresu velika
30
greška savremene civilizacije. Naše doba je shva tilo da napredak nije nužno konstantan niti kumu lativan, da može imati faze uspona i padova. De vetnaesti vek su obeležila dva momenta: prvi u kome je naveliko slavljena ideja o stalnom na pretku, i drugi koji je označio početak duboke krize morala. On je izneo u prvi plan neku vrstu fundamentalizma u odnosu na napredak od koga moramo pobeći. Možda savremena ekologija naj bolje i najadekvatnije predstavlja tu sumnju u ide ju napretka.
31
MILENIJUMSKA BUBA
• Šta mislite o „apokalipsi informativne tehnologije" koja preti svim kompjuterima na svetu 1. januara 2000? Stvarni problem nije kako naći rešenje. Kao što smo videli, to je pitanje novca. Ono što me baca u najdublji očaj jeste činjenica da se tako nešto uopšte moglo dogoditi; kako su tako grubu grešku mogli napraviti geniji koji su izumeli sa dašnju informativnu tehnologiju, ljudi koji su ra dikalno promenili naš način mišljenja, rada i ko municiranja. To nisu bili pećinski ljudi s neja snom koncepcijom sadašnjosti i budućnosti, već naši savremenici koji su znali istoriju, koji su na učili da vekovi obično dolaze jedan za drugim. Kako je moguće da nisu shvatili, a nisu u pitanju dve hiljade godina nego manje od trideset (samo trideset!), dakle, kako je moguće da pre tridese tak godina nisu shvatili da njihov softver neće funkcionisati kad nastupi 2000. godina? Moguća su samo dva objašnjenja. 32
Prvo je da su oni savršeno dobro znali šta ra de, ali da im je osnovna briga bila ne koje će probleme ljudi imati uoči 2000. godine, nego ka ko da prodaju proizvod koji odgovara osamdese tim godinama. Kako su memorije tadašnjih kom pjutera bile ograničenijeg kapaciteta od današnjih, a dve brojke zauzimale manje mesta od četiri, oni su doveli do „bube" zato što nisu razmišljali o budućnosti. Vremenski raspon od dvadeset godi na bio je nesrazmeran njihovoj investiciji (men talnoj i finansijskoj). Pretpostavimo da nam neko kaže: „Pazite kako investirate, jer ako investirate u dolarima, može se dogoditi da kroz hiljadu go dina dolar neće vredeti ništa." Mi bismo na to od govorili da nam je najvažnije šta će biti s našom decom ili, ako ih imamo, unucima, a ne šta će biti kroz hiljadu godina. Za kratkoročnu investici ju dvadeset godina je kao hiljadu godina.
• Znači, niko nije verovao da će te mašine potrajati do trećeg milenijuma. Koje je vaše drugo objašnjenje? Stručnjaci za informatiku su do te mere navi kli na ekonomiju zasnovanu na kratkoročnoj pro izvodnji, da nisu verovali da će ono što je bilo na tržištu početkom osamdesetih biti aktuelno i u decembru 1999. Pošto su bili ubeđeni da će se
33
mašine zamenjivati svake dve godine, nisu se po trudili da razmisle šta će biti s kalendarom! Ako su zaista tako mislili, onda su napravili fatalnu grešku. Zaboravili su da se sav hardver i sav soft ver može zameniti, ali da memorijske komponen te ostaju iste, bez obzira da li je u pitanju datum bombardovanja Hirošime ili dan kad sam na svoj račun u banci uplatio deset funti. Od osamdesetih godina do danas banke su nekoliko puta promenile mašine i softverske programe, ali svaki novi program je morao da proguta onaj prethodni. Oni su, dakle, prevideli činjenicu da se u prethodnoj memoriji nalazi originalni računarski sistem koji su oni ugradili.
• Govorite, znači, o nesposobnosti da se misli na du ži rok. Zar se ne bi moglo reći da ta nesposobnost nije ništa novo?
Tačno. Zar nije čin najveće gluposti taj što je Napoleon prodao Lujzijanu da bi finansirao svo ju ekspediciju u Rusiju? Da nije prodao Lujzija nu, danas bi Sjedinjene Države bile francusko go vorno područje. Osim toga, Lujzijana je bila dr žava u kojoj je obrađivanje zemljišta bilo najzastupljenije i nije se ograničavala samo na dana šnju državu Lujzijanu nego se prostirala ćelom dužinom Misisipija. Ali ova priča nam jedino do-
34
pušta da zamerimo Napoleonu što nije predvideo da će Sjedinjene Države postati najveća sila na svetu. Problem s milenijumskom bubom deluje mi drugačije. Ona je postala simbol teškoća u odno su između pamćenja kao riznice prošlosti i buduć nosti za koju smatramo da smo odgovorni. Ako postoji problem s kojim se treba suočiti na pragu 2000, onda se on odnosi na gubitak istorijskog pamćenja.
35
FUNES ILI PAMĆENJE
• Kako možete da govorite o gubitku pamćenja u tre nutku kad nam Internet stavlja na raspolaganje neku vrstu globalne ljudske memorije nalik na ogromnu virtuelnu biblioteku? Ovo je prilika da načnem temu o pojavi koju sam opisao kao savremenu krizu pamćenja. Vra timo se na trenutak ideji napretka. Vekovima smo imali utisak da je naša kultura određena nepreki nutom akumulacijom znanja. Naučili smo Ptolomejev solarni sistem, zatim Galilejev, pa Keplerov itd. Ali to nije tačno! Istorija civilizacije je niz ambisa u koje propadaju tone znanja. Već Grci nisu bili u stanju da obnove matematičko znanje Egipćana; to je dovelo do procvata okult ne misli zasnovane na ideji o obnavljanju izgu bljene drevne mudrosti. Zatim se u srednjem veku izgubila grčka nauka, sve od Platona (osim jednog dijaloga) i pola Aristotela... Ako bismo dalje nabrajali, uverili bismo se da se u svakom istorijskom razdoblju izgubilo nešto znanja.
36
• Da li hoćete da kažete da je svaki posao kome pri stupamo samo ponovno otkrivanje zaboravljenog? N e ! Naprotiv! Mada je ponekad moguće ob noviti neke fragmente izgubljenog znanja, najče šće to nismo u stanju da postignemo. Hoću da ka žem da je uloga kolektivnog pamćenja da deluje kao filter, a ne da nešto čuva. Ponekad odobra vamo to filtriranje (osim ako se ne bavimo istorijom nauke, nećemo biti nesrećni zbog gubitka mesopotamske matematike, ako je uopšte postoja la); u drugoj prilici to doživljavamo kao čin cen zure, bez obzira da li ga je izvela inkvizicija, staljinisti ili sledbenici doktrine političke korektnosti, koji se trude da iz udžbenika istorije eliminišu sve što bi bilo uvredljivo za rasu koja je u manjini, na primer. U svakom slučaju, funkcija pamćenja, individualnog ili kolektivnog, nije sa mo da čuva nego i da filtrira.
• Znači, kultura se sastoji kako iz pamćenja tako i iz zaborava? U pitanju je veoma suptilna dijalektika, nima lo jednostavno balansiranje. Počnimo s pamće njem. Bez pamćenja nema opstanka. Da vas ne ko jako udari po glavi i ošteti delove mozga ko ji upravljaju vašim pamćenjem, više ne biste ima li identitet. Iz tog razloga su se društva uvek 37
oslanjala na pamćenje, počevši od najstarijeg čoveka u plemenu koji bi, sedeći uveče pod drvetom, pričao o junačkim delima svojih predaka. On je te legende prenosio na mlađe generacije; tako je grupa čuvala svoj identitet. Svaka civilizacija otkriva svoj identitet kad jedan veliki pesnik speva njen osnovni mit. Kada se nekim činom cen zure izbriše deo kolektivnog pamćenja, društvo doživi krizu identiteta. Dozvolite da ponovim: kad bi zbog preterane političke korektnosti putovanje Kristofora Kolumba bilo izbrisano iz istorijskih udžbenika (zato što bi priča o „otkriću Amerike" bila uvreda za domoroce), onda bi deo pamćenja bio odsečen kao amputacijom i otuđen. Pamćenje se mora poštovati, čak i kad je surovo. • Ali vi ste rekli da je pamćenje umetnost pomiren ja sećanja i zaborava. Da. Pamtiti znači birati. Kad bih pamtio sve što se dogodilo juče, kad bih bio kao Borhesov lik Funes... • Koji se seća svakog lista na svakom drvetu koje je video u životu, svakog slova svake rečenice iz svih knjiga koje je pročitao... To bi bilo previše. Kao što se sećate, Funes više ne može da delà, ne može čak ni da se kre-
38
će. Ono što karakteriše prenos pamćenja jeste fil triranje. S njim dolazi uopštavanje. Upravo sam se vratio iz Istambula i imam nekoliko uspomena na to putovanje u svom pamćenju. Ali kad bih pokušao da ispričam sve što mi se dogodilo na tom putu, primetio bih da sam mnogo toga već zaboravio. Srećom, dopustio sam da izbledi sve što nisam smatrao vrednim pažnje. Uopštavao sam, izdvajao neke delove. Zadržao sam neke ve oma precizne detalje, ali i neke nejasne utiske. Na primer, sećam se da sam se nekoliko puta vozio taksijem. Kad bih se sećao svake vožnje po gra du, nosio bih težak prtljag. Sećam se samo dve vožnje, jedne s vozačem koji nije mogao da na đe ulicu koju sam tražio, a druge kad mi je tak sista naplatio više nego što je trebalo, što sam ka snije shvatio. To je sve. Verovatno da u toku psi hoanalize isplivaju sadržaji iz podsvesti, oni koji su bili potisnuti ali ne i izbrisani. Ali podsvest za to i služi; to je korpa za otpatke u koju bacamo ono što nam trenutno ne koristi. Društvo i kultu ra čine to isto. Bila bi ludost da je u knjizi rim ske istorije zabeleženo sve što je Julije Cezar ra dio pre nego što je otišao u Senat onoga dana kad su ga ubili.
39
4M*
• To je, dakle, priroda Funesove bolesti: on ničega 1 ne može da se oslobodi.
Tu ću vas zaustaviti, jer je Internet ili World-Wide-Web (ili će uskoro biti) već jedan ogromni Funes. Do sada je društvo filtriralo sadržaje za
. | •
nas kroz udžbenike i enciklopedije. Zahvaljujući Internetu, na raspolaganju su nam sva moguća znanja i informacije, čak i one najbeznačajnije. Odatle i pitanje: ko vrši filtriranje? Ja koristim dva programa za istraživanje na Internetu, Altavistu i Yahoo. Osnovna razlika između njih je u to me što Yahoo filtrira informaciju, a Altavista vam daje sve, bez selekcije. Zamislite da tražite informaciju o gajenju kafe. Ako otkucate „kafa" na Yahoo programu, on će vam dati filtriranu informaciju (sasvim odgo varajuću za kafu!) o svim sajtovima na kojima se o kafi govori na stručan način. S druge strane, Al tavista vam daje listu od četrnaest miliona sajtova u kojima se pominje reč „kafa". Program ko ji će postati dominantan u budućnosti verovatno
,
je Altavista, a ne Yahoo; naše društvo se brzo
,
kreće ka modelu elektronskog mozga po ugledu
\
na onaj kakav je imao Funes el memorioso. Ne sposobnost filtriranja sadrži u sebi nemogućnost da se napravi razlika. Po mom mišljenju, ako imam četrnaest miliona sajtova, isto je kao Ja ne mam nijedan, jer nisam u stanju da odaber ;m. Bi40
ću zatrpan memorijom svega što je rečeno o kafi. Mi smo povećali kapacitet skladištenja memo rije, ali još nismo našli nove parametre za filtri ranje. • Znači, vi ste za povratak zaboravu?
Do izvesne mere da, ali vi ste dotakli delikat nu temu. Jednom sam napisao jedan polušaljiv esej
o
mogućnosti
uvođenja
ars
oblivionalis,
umetnosti zaboravljanja (to je problem koji doti čem i u Fukoovom klatnu) u naš život. Uskoro sam shvatio da nije moguće izmisliti tehniku za boravljanja zato što to nije voljni čin. Postoji čak knjiga iz vremena renesanse o umetnosti pamćen ja - Đezualdova Plutosofija - u kojoj jedno po glavlje govori o sredstvima za zaboravljanje: to je zaista smešno. Uopšteno govoreći, zaboravljanje je slučajno i nenamerno. Može biti prouzrokova no prevelikim brojem informacija koje treba klasifikovati. Ako vam tokom nekog prijema pred stave pedesetak ljudi, veoma brzo ćete zaboraviti njihova imena. To znači da je zaboravljanje ve zano za slučaj i da se ne može programirati. Želim da zapamtim vaše ime, počinjem tako što ga ponovim nekoliko puta u sebi, i verovatno ću uspeti da ga zapamtim. Ali ako želim da ga za boravim i stalno sebi ponavljam da želim da ga
41
zaboravim, onda ću ga sasvim sigurno zapamtiti. Pouka ove priče je sledeća: kada se suočite s In ternetom, vi nemate na raspolaganju ni pravila za izbor informacija ni pravila za zaboravljanje sadr žaja koji nisu vredni pamćenja. Imate samo kriterijum za selekciju ukoliko ste intelektualno pri premljeni za sva iskušenja koja donosi serfovanje po Internetu. Objasniću šta želim da kažem. Prošlog leta sam bio u svojoj biblioteci na se lu i bile su mi potrebne neke informacije o Emanuelu Kantu. Na Internetu sam otkrio neverovatan broj informacija o njemu. Pošto dobro pozna jem oblas f filozofije, bio sam u stanju da eliminišem ekscentrike, fanatike, sajtove koji su dava li informaciju na srednjoškolskom nivou; uspeo sam da odaberem deset sajtova koji su sadržava li korisne informacije. Ali ja sam manje-više zna lac i ceo život sam proveo učeći. Šta se događa drugima, svim onim neupućenim ljudima koji pre tražuju sajtove ne bi li našli ono što je važno o Emanuelu Kantu? Oni se osećaju izgubljeno, više nego dečačić u nekom seocetu kome je na raspo laganju samo stara istorija filozofije koju je našao u kući mesnog župnika, a koju je napisao jezuit ski kaluđer u osamnaestom veku.
42
• Zar pozicija koju ste stekli ne ohrabruje ljude da podnesu izvestan stepen ideološke cenzure, bilo reli giozne ili političke? Lično ne podržavam tu vrstu cenzure, ali mo gu da razumem da će u odsustvu jake političke partije ili jake crkve, ljudi potražiti utočište u sek tama, da bi tamo našli autoritet koji će za njih filtrirati informacije. Sloboda izbora u odnosu na veliki broj informacija pozitivna je za one koji su bogati (ovde mislim na intelektualno bogate, na one koji su sposobni za kritičku selekciju), ali ne i za siromašne. Tako se krećemo ka novoj dife rencijaciji klasa koja nije zasnovana na novcu ne go na sposobnosti kritičkog razmišljanja i selek cije informacija. • Kako da izađemo na kraj s tom globalizacijom me morije? Šta vi predlažete? Za početak to bi mogla biti neka vrsta trenin ga - učili bismo kako da napravimo selekciju; go vorim o jednoj sasvim novoj disciplini koju tek treba osmisliti. Za sada predviđam neugodnu si tuaciju na koju se svi moramo pripremiti. Suoče ni sa totalnom informacijom tipa Funes, svako od nas će morati da napravi selekciju. U prošlosti se znalo da za to postoje privilegovani načini: kato lički, marksistički, reakcionarni itd. Moglo se
43
predvideti kako će informacija biti odabrana, za visno od toga koji tekst je poslužio kao referent na tačka - da li Biblija, Didroova Enciklopedija, Marksov Kapital, Sosirov Kurs opšte lingvistike... Danas svako od nas bira na sasvim ličan i ne predvidljiv način. Pet milijardi stanovnika na ovoj planeti proizvešće pet milijardi različitih ideolo ških procedura selekcije. Dobili bismo društvo sa stavljeno od niza individualnih identiteta (što se meni čini kao znak napretka), bez posredovanja grupa (što se meni čini kao opasnost). Ne znam da li bi takvo društvo moglo da funkcioniše na pravi način. Ostaje pitanje da li je određeni stepen društvenosti ipak neophodan... • Da ne govorimo o činjenici da pojedinci zahtevaju kriterijume i hijerarhiju da bi svojoj viziji sveta dali koherentnost. Apsolutno! Niko nije u stanju da u svom pri vatnom životu izgradi takve kriterijume. Zato po hvatamo filter koji nam obezbeđuje kolektivno pamćenje. Zato što nam to pomaže. Zamislite da zatraže od nas da zaboravimo sve što smo ikada naučili o astronomiji. Svako od nas bi u tom slu čaju imao zadatak da rekonstruiše planetarni si stem posmatrajući putanju Sunca; to bi bila lu dost! Potrebna su nam iskustva ranijih kultura ko-
44
je su to znanje profiltrirale i koje su nam dale ko herentan opis planetarnog sistema. Čak i da je la žan, to nije najhitnije. Živeli smo milenijumima verujući u Ptolomejev sistem; zemlja je nastavlja la da se okreće, a mi da živimo. Stvari su manje-više funkcionisale. Od pojave Galileja shvatili smo nešto više i to nam je omogućilo da putuje mo čak do Meseca. Ali savršeno dobro smo ži veli i s lažnim sistemom, sve dok je bio koheren tan. Generacija za generacijom ga je prihvatala uz mala kritička podešavanja i dodavanje epicikla. Nezamislivo je tražiti od pojedinca da u toku svog života izgradi takav sistem! Pod pretpostav kom da je svakom od nas dato sveukupno memorisano znanje i da je svako od nas sposoban da za sebe izgradi sopstvenu memoriju usred ovog lavirinta, takva memorija bi opet bila inferiorna u odnosu na kolektivnu memoriju i na kraju bismo imali društvo od pet hiljada miliona neadekvatnih memorija. To je isto kao da kažemo da ćemo imati društvo s pet milijardi različitih jezika, od kojih je svaki mešavina više jezika! • Bila bi to Vavilonska kula!
Još gore! Možda se nekome neće dopasti ovo što ću reći o autodidaktima. Poznavao sam i po znajem velike umetnike i intelektualce koji su sa-
45
mouki. Među njima je bilo istinskih genija, ali uvek im je nešto nedostajalo. Otkrili biste, na pri mer, da su znali sve o Servantesu, ali ne i u kom veku je živeo, na primer, Lope de Vega. Neko ko se redovno školovao znao bi bar gde da smesti Lope de Vegu, čak i ako ništa o njemu ne zna. Smisao redovnog obrazovanja, uz svu ponekad drakonsku selektivnost, jeste da nam obezbedi ne ku vrstu Mendeljejeve tabele elemenata, s pregra dama u koje odmah razvrstavamo informacije ko je primamo. U Vavilonskoj kuli govorilo se se damdeset jezika; taj problem bi se mogao resiti uz pomoć tima dobrih prevodilaca. Ali Internet bi mogao postati kula koja će proizvesti milione raz ličitih enciklopedija. • Dakle, civilizacija se razvija iz nekoliko opštepo-
znatih stavova.
Daću vam primer koji je možda ekstreman, ali čini mi se adekvatan. U kontekstu savremenih pri stupa pisanju istorije, kakva je razlika između revizioniste i negatora? Revizionista se uopšteno slaže
sa opšteprihvaćenim
sudom o istorijskim
događajima, ali bi da ispravi pojedine detalje. Po njegovom viđenju, nije bilo šest miliona žrtava u koncentracionim logorima nego pet i po; on proverava da li je u određenom logoru uopšte posto-
46
jala gasna komora itd. Ima revizionistički pisanih istorija koje se ne bave holokaustom, već drugim događajima, građanskim ratom u Španiji, recimo. Revizionista ne poriče događaje niti Frankovu od govornost; on samo drugačije procenjuje njegovu ulogu: tako, Franko nije bio fašista nego antikomunista... polemika na osnovu činjenica i kriterijuma koje prihvataju obe strane u sporu, može da traje doveka. S druge strane, negator je neko ko je u pot punosti izvršio „reviziju" Drugog svetskog rata. On ne prihvata opšteprihvaćen sud o njemu; on ga kategorično poriče. On poriče postojanje gasnih komora. Ako mu istorijska zajednica predo či dokumente, on tvrdi da način utvrđivanja validnosti pomenutih dokumenata nije isti kao nje gov i zaključuje da istorijska zajednica greši ili je izmanipulisana. To znači da on sve elemente ko ji se mogu naći u istorijskoj enciklopediji pove zuje na svoj način, jedne odbacuje, a drugima pri daje veći značaj nego što zaslužuju; on ne sledi kriterijume istorijske zajednice, već svoje sopstvene. Ta perverzna logika, koja je dosad bila samo logika nekolicine fanatika, mogla bi jednog dana postati logika Interneta. Svako bi stvarao sopstvene kriterijume za odabir informacija. To bi bila istorija a la carte... Onoga dana kad nestane sva ka zajednička norma zato što je svako u prilici da 47
sam tumači istorijske događaje i naučna dostignu ća, nestaće zajednička osnova za stvaranje istori je ljudske vrste. • Da se vratimo na pitanje pamćenja: danas je aktuelan i problem skladištenja i čuvanja materijala kojeg svakog dana ima sve više. Pretpostavimo da uprkos Internetu uspemo da proizvedemo standardnu memoriju u pristupač nom formatu: enciklopediju nad enciklopedijama. Kako bismo je sačuvali za buduće generacije? U obliku knjige? Ne, to je bilo moguće u Didroovo vreme, ali ne i pola veka kasnije, iz jednostavnog razloga što su polovinom devetnaestog veka po čeli da proizvode papir od drveta i celuloze, zbog čega se javlja problem aciditeta. Ukratko, prve štampane knjige iz petnaestog veka još su kao no ve, kao da su upravo izašle iz štamparije; danas vek trajanja knjige ne prelazi sedamdesetak godi na - da ne pominjemo knjige štampane četrdese tih i pedesetih godina dvadesetog veka, koje se već raspadaju kao hostije za pričest! Kako da sa čuvamo informacije koje se nalaze u našim bibli otekama? Snimajući ih na mikrofilmove? To bi bilo veoma skupo; trebalo bi svaku knjigu snimi ti stranicu po stranicu, a postoje biblioteke u ko jima ima na milione knjiga. Čak i kad bismo
48
uspeli da sve te stranice prenesemo na mikrofilm, pretpostavljam da ne bi bile pristupačne javnosti; koristili bi ih naučnici, dovoljno hrabri da čitaju sa mikrofilmova. Drugo rešenje vidim u hemijskoj obradi, ali i to je veoma skupo i opet bi tre balo tretirati stranicu po stranicu. Jedno od rešenja bilo bi i skeniranje: prenos knjige na mag netski medijum. Ali, nema garancije da su mag netski medijumi večni; naprotiv, poznato je da su osetljiviji od papira i zato bi podatke trebalo po staviti tako da se mogu ponovo prebaciti u neki „svežiji" medijum. Najzad, ni sa ovim tehnikama ne bi bilo moguće obraditi sve knjige, pa se nu žno postavlja pitanje selekcije. Kome poveriti taj zadatak? Kako izabrati komitet koji bi o tome od lučivao? Ko bi se usudio da donese odluku da Smit Dž. treba da preživi, ali da Smit K. treba da bude uništen? U svakom slučaju, selekcija bi bi la veštačka. Pravo filtriranje memorije o kome sam upravo govorio, sledi ritam godišnjih doba i generacija; društvo u celini diskutuje o raznim pojavama i na kraju odlučuje šta treba da opsta ne. Zbog svega ovoga ne mogu da spavam, a ne zbog predskazanja da će svet propasti u prvih ne koliko dana godine 2000!
49
MIT NAZVAN
TABULA
RATA
• Zar se ne plašite da će nas akumulacija svih ovih banaka memorije sprečiti da dođemo do novih načina razmišljanja? Naprotiv! One nam mogu biti korisne tako što će sačuvati neke orijentire i što će nas sprečiti da upadnemo u iluziju o apsolutnoj novini. Ne po stoji apsolutna novina. Ne možete transformisati francuski jezik od danas do sutra, ali čak i kad biste mogli, ljudi vas ne bi razumeli. Možete da uradite samo ono što obično rade umetnici i pi sci u svojim delima: da izmislite neku novu reč ili novu sintaksičku konstrukciju, a onda će, vek ili dva kasnije, neko primetiti da je došlo do pro mené. Ali ta promena može biti opšteprihvaćena samo ako se nastavi s predavanjem tradicionalne gramatike u školama. Tačno je da su nadrealisti bez okolišenja predložili promené u upotrebi fran cuskog jezika, ali šta bi se dogodilo da su u ško lama predavali jezik nadrealista van konteksta tra dicionalne upotrebe francuskog? Kad bi neko iz nenada izložio novu viziju sveta koja bi bila glo50
balno primenjena na celokupno znanje, ne bismo mogli da je asimilujemo. Znanje je reformističko, nije revolucionarno. Ono napreduje kroz diskret ne promené, uz manja podešavanja tu i tamo, dok celina ostaje stabilna. Inovativni deo umetnosti i nauke ne srne gubiti vezu s tradicijom. U nauci ne postoji Oktobarska revolucija, ni tabula raza. • Ipak, na kraju ovog veka, imamo osećaj da je u to ku preispitivanje ukupnog znanja nasleđenog iz prote klih vekova. Imate utisak da neko seče granu na kojoj sedite; ali vi razmišljate samo na jednom nivou. Ne poričem da su ideološki preokreti koji se događa ju veliki, ali niko ne preispituje hemijski sastav aspirina!
Podstiču nas da verujemo da se Big
Bang [primarni prasak, prim, prev.] možda nikad nije dogodio, ali niko ne sugeriše da je solarni si stem organizovan drugačije nego što su ga opisa li astrofizičari. • Ali, nismo li nesigumiji u svakom pogledu od svo jih predaka iz prethodnih vekova? Nisam siguran da je tako. U sedamnaestom veku ljudi su bili nesigumiji nego mi danas. Za evropske intelektualce rušio se ceo svet, bar što se astronomije, matematike, hernije i medicine ti-
51
če. Nije slučajno što su umetnost i literatura po stali barokni, a arhitekte počele da oblikuju pro store i zidove koji su izgledali kao da će se sru šiti. Ali ono što se nama danas dešava je druga čije: u ono vreme razočaranje su osećali samo na učnici i intelektualci. Svesno ili ne, seljaci i po povi nisu znali ništa o šteti koja je naneta starom poretku. Znači, bilo je vekova koji su bili u nepovoljnijem položaju nego naš. • Ali tada se još verovalo da je nebo postojalo odu vek, da su oblaci besmrtni, da će okean večno uda rati o stene. Neke stvari su izgledale trajne. I danas je tako! Postoje neke izvesnosti koje većina nas podržava. Izostavimo ekscentrike i re volucionarne sekte: znamo da je naš način gra đenja kuća pouzdan jer odolevaju vremenu i jedi no ih zemljotresi mogu srušiti. Osim toga, niko još nije predložio pisanje nota na nov način... • Stiven Džej Guld nas je podsetio da su u osamna estom veku naučnici shvatili da se istorija sveta mo ra računati ne u hiljadama nego u milionima ako ne i u milijardama godina. Vidite, naš vek nije jedini koji je iskusio ru šenje zdanja koje nazivamo znanjem. U našem slučaju, tvrdim vam, sve se odvija brže. Krajem 52
pedesetih godina ovog veka radio sam u jednoj izdavačkoj kući koja je priredila popularnu knji gu o istoriji pronalazaka. Sećam se da sam sla gao tekst stranice na kojoj je pisalo da čovek po stoji već četrdeset hiljada godina. Guld sada go vori o dve stotine hiljada godina. Eto kako se br zo kreće znanje!
53
„DA SAM SLON, IMAO BIH KLJOVE"
• Žan-Klod Karijer nam je skrenuo pažnju na nesta nak nekih gramatičkih vremena. Da li i vi u tome vi dite znak da se vremena menjaju? Veoma mi se dopala njegova analiza glagol skih vremena. Posebno sam osetljiv na problem postojanja ili nepostojanja imperfekta u raznim je zicima. Već četrdeset godina razmišljam o Silvi Žerara de Nervala - to je tekst mog života - i nedavno sam pregledao nekoliko engleskih prevoda. Silvi se zasniva na neprestanom prelazu iz perfekta u imperfekt i obrnuto. Kako neko može da prevede tu oscilaciju na engleski, jezik koji ima samo imperfekt? Žan-Klod Karijer daje pri mer: Je lui disais" na engleski je prevedeno kao „/ was telling him" - „govorio sam mu"; a ne „/ told him" - „rekao sam mu"; što je perfekt: Je lui dis". „Trajnost" i „učestalost" imperfekta na engleskom se ne izvodi morfološki pomoću konjugacije glagola nego upotrebom različite sintaksičke konstrukcije. Zato čak i jezici bez imperfek54
ta mogu da izvedu ovu prilično neodređenu vrstu temporalnosti,
koju
je
veoma
mnogo
koristio
Prust. Više me zabrinjava problem konjuktiva. Ima nekoliko jezika u kojima on izgleda odumi re. Vi Francuzi više ne upotrebljavate one divne glagole koji se završavaju na „ussent" ili „assent". Čim mi se ukazala prilika, usudio sam se da je dan od njih upotrebim na nekom večernjem pri jemu - svi su u mene gledali kao u čudo! I u italijanskom se ti glagoli sve manje koriste, ali se „se io andassi" - „kad bih išao" - još kaže u konjuktivu. Na francuski se to prevodi kao „si j'allais", a ne „si j'allasse", kao u dobrom starom francuskom iz osamnaestog veka. Indikativ se ko risti, a konjuktiv se izgubio. U engleskom ga i dalje koriste, izuzev možda novijih imigranata. Nove generacije gube osećaj za nijanse kojih ima u prelazu iz konjuktiva u kondicional.
• Zašto mislite da je gubitak konjuktiva tako ozbiljna
stvar?
Zato što samo konjuktiv izražava vreme hipo tetičnog, mogućeg, nerealnog. „Kad bih večeras otišao u Pariz, išao bih u Komedi Fransez." „Kad bih otišao" mora biti priznato kao konjuktiv. Za pravo ne idem, ali bih mogao. Kad bi taj uslov postojao, onda, kako zatim kaže kondicional, išao 55
bih u Komedi Fransez. Upotrebom konjuktiva, moja misao je privremeno odložena u virtuelnost. Da sam slon, imao bih kljove. Ova tvrdnja je tačna, čak i ako ja nisam slon. Konjuktiv je potre ban da naglasi tu mogućnost. Moć konjuktiva je u tome što nam dozvoljava da utvrdimo razliku u govoru između virtuelnog i stvarnog. U tom smi slu, odumiranje konjuktiva preti da tu razliku još više oslabi. Možda idem predaleko, ali pitam se: da se to ne podudara s rastućom tendencijom na šeg doba informativne tehnologije: da se virtuelno brka sa stvarnim. Bepe Grilo, jedan duhoviti italijanski pevač, neka vrsta Savonarole, rekao je nedavno, rugaju ći
se savremenoj
civilizaciji:
„Zamislite samo,
ima ljudi koji koriste svoje kreditne kartice da bi masturbirali preko telefona uz glas koji dolazi iz Vajominga; kad bi se samo potrudili da bace po gled preko terase, videli bi devojku koja godina ma čeka na njihov znak i koja bi došla trčeći." Ako je seksualno uzbudljivije masturbirati uz po moć kreditne kartice nego se udvarati devojci iz susedstva, onda smo dostigli tačku dramatičnog mešanja virtuelnog i stvarnog. Ne želim da bu dem moralista i da kažem da je to tragedija ovog vremena, postojao je i u ranijim epohama rasko rak između imaginarnog i stvarnog. Grci i Rim ljani su mešali stvarnost i fikciju, bez jasne lini-
56
je razgraničenja između njih; oni su u šumama i rekama videli drijade i najade. U srednjem veku su ljudi u šumama viđali jednoroge i tako čvrsto verovali u veštice da su se one zaista i pojavile. Ali, s vremenom naučili smo da povučemo jasnu liniju između imaginarnog i stvarnog. • Da li ste vi jedan od onih koji veruju da ljudi na kraju prestanu da primećuju razliku između virtuelne i „stvarne" realnosti? Komplikovanije je nego što mislite. Daću vam primer. Jedna od mojih studentkinja napisala je članak o jednom japanskom fenomenu: o dvade setogodišnjoj devojci Joko koja je postala slavna u ćelom Japanu. Joko ne postoji: nju je proizveo kompjuter imajući u vidu najviše estetske standar de. Joko se pojavljuje na televiziji i ćaska s dru gim gostima. Ljudi ponekad kažu kako osećaju da nije stvarna, recimo kad igra. Ali ona sasvim mo že da prođe kao stvarna. Ona je veoma popular na i mnogi joj pišu. Ja bih tvrdio da su, sa izu zetkom nekoliko luđaka, ljudi veoma svesni da Joko ne postoji, ali su odlučili da je shvate ozbi ljno, da se prave kao da ona postoji. Mogu da na slutim vašu primedbu: zar među nama nema obožavalaca Stendala koji na svojim sastancima diskutuju o Matildi de la Mol i grofici Sanseverini
57
kao da su one stvarne osobe? Zar obožavaoci Džemsa Džojsa ne idu u Dablin da bi prešli put, iz ulice u ulicu, kojim je Leopold Blum išao 16. juna 1904? To je činjenica; ipak, ono što se u slu čaju Joko smatra virtuelnim nije kolektivna ili ro mantična imaginacija, kako se to u prošlosti na zivalo. Dokaz je da niko nije pisao pisma Moli Blum (ili pak Crvenkapici), ali ljudi pišu pisma Joko. Mislim da kriza konjuktiva ima veze s tim. • Nije li televizijsko nasilje deo istog problema?
Ne; to nije stvar mešanja virtuelnog i stvar nog, već imitiranja. Ako se jednog dana na na slovnoj strani objavi vest o dva samoubistva. svi znaju da će se sutradan dogoditi treće. Budistič kog sveštenika koji se polije benzinom i zapali na trgu, svakako će slediti nekoliko imitatora. Tele vizijsko nasilje deluje zavodljivo i zauzvrat stva ra neku vrstu mimetičkog nasilja. Ali, ako televi zija prikazuje stvarno nasilje ili bar ono koje ta ko deluje, onda nas verovatno neće zavesti, niti ćemo poverovati da nema nikakvih posledica. N o , postoji i druga vrsta nasilja, ono virtuelno koje već godinama kvari decu i koje mene veoma za brinjava. Govorim o nasilju u crtanim filmovima u kojima gledamo glavne junake (Tom i Džeri, na primer) kako padaju s oblakodera, kako leže smr-
58
skani pod teškim teretom, razbijeni u paramparčad ili istanjeni kao list hartije, a dve sekunde ka snije ustaju kao da se ništa nije dogodilo, kao da nijedna od hiljadu smrti kroz koje su prošli nije ostavila traga. Tu su zaista izbrisane granice iz među virtuelnog i stvarnog, kao, a fortiori, u vi deo igricama, u kojima ljude ubijaju, a onda ih odmah vaskrsavaju samo da bi ih ponovo ubili. • Kad je neko javna ličnost, kao vi, zar on takođe ne ulazi u neku vrstu virtuelnog sveta?
Ne preterujmo! Moja slava se ne može uporediti s popularnošću neke filmske ili televizijske zvezde, ili glumca koga mogu poistovetiti sa ulo gom koju igra. Možda je neko video moju foto grafiju na koricama knjige, ili u novinama, a po vremeno učestvujem kao autor u programu Bernara Pivoa, ali to je sve. Istina je, međutim, da mi je ta skromna slava donela neka zanimljiva is kustva koja sam opisao u jednom članku. Kad me prepoznaju na ulici, u vozu ili u ne kom kafiću, ponekad glasno komentarišu: „Vidi, eno ga Umberto E k o ! " To kažu i kad prođu po red mene, potpuno svesni da mogu da ih čujem. Ali, čudno, ne misle da su nevaspitani i nije im neprijatno da o meni govore preda mnom. Ovaj stav nije u skladu s pravilima koja su naučili u
59
detinjstvu (ne smeš pokazivati prstom na onog gospodina, ne smeš govoriti o njegovom smešnom šeširu ako on može da te čuje). Oni se, da kle, ponašaju isto kao što bi se ponašali prema li ku za koji veruju da je istovremeno i stvaran i imaginaran, odnosno, prema onome ko je stvaran ali ima i odlike fiktivnog. Obratite pažnju! Ovo je inverzija fenomena Joko. U njenom slučaju se lik - izmišljen i zato ne stvaran - tretira kao da jeste stvaran. U ovom slučaju se osoba - koja je stvarna i o kojoj se zna posredstvom medija - tre tira kao da je nestvarna, kao da nije ništa više od slike. Ako vas znaju zahvaljujući medijima, to na izvestan način znači da već pripadate virtuelnom svetu.
60
VREME KAJANJA
• Da pričamo malo o veku koji se bliži kraju. U če mu se on razlikuje od onih pre njega? Posebno, zar nije naš vek smrtonosniji od prethodnih? Ostaće utisak da u vek i u svemu proti vrečim, ali ne mislim da je naš vek krvožedniji od osta lih, uprkos velikim zločinima koji su počinjeni holokaust, nuklearna apokalipsa ili bakteriološki rat. Tokom proteklih vekova, na mnogo prozaič niji način ubijeno je više ljudi, s manje emocija i manje grize savesti. Ako proučite brojčano stan je svetske populacije u određenom dobu, zapazićete, na primer, da su antijevrejski pogromi u do ba ulaska krstaša u Jerusalim bili mnogo užasni ji masakri od onih u dvadesetom veku. Ono što nas pogađa u vezi s masakrima u našem veku je ste
industrijska
efikasnost
njihove
organizacije,
kao i činjenica da još postoje ljudi koji tvrde da o tome nisu imali pojma, da nisu direktno odgo vorni i da su se bavili samo papirima. U prošlo sti
su
masakri
zahtevali
mnogo
direktniji
vid
okrutnosti; morao si nekome da gurneš ruke u
61
utrobu, da budeš poprskan krvlju. U našem veku upoznali smo drugačiju okrutnost - usuđujem se da kažem, kukavičku, u kojoj nema ničeg veličan stvenog. To je sve. Sekspir nije čekao naš vek da bi definisao život kao „priču koju je ispričao idi ot, punu praznih, pukih reči". Iskreno govoreći, ne mogu sebe da ubedim da je Vartolomejska noć bila
manje okrutna od bombardovanja napalm
bombama. S druge strane, opet govoreći protiv opšteprihvaćenog mišljenja, tvrdim da je naš vek moral niji od mnogih drugih. Imati osećaj za moral, ne znači da ćemo izbeći da činimo zlo: to znači da čovek zna da je neko delo zlo i da bi bilo bolje da ga ne izvrši. U tom smislu je licemerje kon stantna odlika moralne savesti, jer se ona sastoji od prepoznavanja i poštovanja dobrog, čak i ako ta osoba istovremeno čini neko zlo. Naš vek je možda bio licemeran, ali je istovremeno bio i mo ralan. U ovom veku se prvi put razvio osećaj za globalnu solidarnost; i kad ga ne poštuju, ljudi znaju da im je to dužnost. Između ostalog, veliki rituali savremene grize savesti na neki način svedoče o ovakvoj svesti. U prošlosti su ljudi uče stvovali u masakrima, ali nisu se zbog toga kajali.
62
• Zar jedan od izvora savremenih strepnji nije u osećanju da je čovečanstvo sada u stanju da samo sebe uništi? U našem veku mnogo se razmišlja o počinje nim zločinima. Verujem da je svako od nas spre man da prizna da su zloupotreba dece i genocid zločini. Ipak, jedna velika opasnost za budućnost - mislim na moć da uništimo planetu, koju mi, ljudska bića, imamo prvi put u svojoj istoriji - te ma je koja, mada izaziva različite reakcije u me dijima, ne remeti uistinu ničiji san. Ko je od nas spreman da se odrekne svog automobila? Imam utisak da je osećanje kajanja, tako karakteristično za naš vek, samo izgovor koji nas sprečava da preuzmemo odgovornost za pretnje koje su se nad vile nad budućnošću. Društvo u celini ne raz mišlja o takvim problemima. • Izgleda da vas više zabrinjava ekološki problem ne go nuklearna opasnost. Shvatili smo da se atomski sukob ne bi ispla tio i zato nacije koje raspolažu atomskim oružjem čine sve da smanje rizik od nuklearnog rata. Što se ostalog tiče, moramo se pouzdati u zdrav ra zum državnika (kažem to sa izvesnim fatalizmom, mada sam učestvovao u velikim bitkama za nu klearno razoružanje pedesetih i šezdesetih godina 63
ovog veka). Iako izgleda da se predsednik Sjedinjenih Država trudi da smanji rizik od nuklearnog konflikta, on istovremeno ohrabruje i finansijski pomaže industrije u njegovoj zemlji koje prête da ugroze ekološku ravnotežu na planeti. Čovečanstvo kao da nije shvatilo šta se, u stvari, događa; ili, ako i jeste, onda je spremno da se bori za ne ke čisto simbolične ciljeve. Pušenje je zabranjeno svuda u Sjedinjenim Državama, ali verujem da mnogo više ljudi umire od srčanog udara zbog gojaznosti nego od raka pluća. • Da li ležernost vidite kao samoubilački oblik pona šanja?
Samoubistvo je, kao pojedinačni čin, nešto što je svako od nas, manje ili više, u stanju da za misli. Čak i ako nemam nameru da izvršim sa moubistvo, tačno znam kako se to radi. Ali go voriti o planetarnom samoubistvu podrazumeva postojanje kolektivne volje. Bilo bi logično da uništenje planete ne predstavlja voljni čin nego tragičnu posledicu menjanja prirode, bez dogovo ra s njom. Nesrećni slučaj, ne samoubistvo.
64
ZA ETIKU PREGOVARANJA
• Razumne životinje poseduju sredstva za menjanje, dakle i uništenje sveta u kome žive, kreću se i bitišu. Proces uništavanja čovekove sredine počeo je otkrićem vatre, ili još ranije, prvim udarcem u kremen u nameri da se promeni njegov oblik. Kad je u ovom svetu čovek počeo da delà, počeo je da ga deformiše i polako uništava. Zato sam protiv sva ke radikalne ekološke misli koja smatra da i čoveka treba eliminisati da bi se spasla Gea, Zemlja. Zemlja je planeta zajedno sa svim vrstama ko je na njoj žive: pčelama koje grade svoje košnice, kao i ljudima koji grade svoje nebodere. Naravno, razlika između pčela i nas je veoma jasna; plane ta je imala na raspolaganju milione godina da se navikne na pčele i njihovu tehniku gradnje, dok mi, ljudska bića, menjamo tehniku gradnje svake sezone i imamo dosadnu tendenciju da s tim ni kad ne prestanemo. Kako da sklopimo savez s na šom planetom? Pošto nam je ona potrebna (ne možemo s nje da siđemo), moramo eksperimenti65
sati da bismo otkrili šta sve može da izdrži. Zato moramo da se dogovaramo: pre svega s ćelom Zemljom, a onda među sobom. Dobro je sakriti miris znoja upotrebom dezodoransa u spreju, ali ako taj sprej stvara rupu u ozonskom omotaču, on da moramo naći drugo sredstvo da izbegnemo ne prijatne mirise. Navodim jednostavan slučaj; svi znaju da je bilo moguće dogovoriti se da se dezodorans u spreju zameni dezodoransom u stiku i da smo se, malo-pomalo, na kraju u tome složili. • Možete li navesti neki primer pregovaranja koji se nije zav-Sio dogovorom?
Svi ostali! Kola na benzin, na primer. Oči gledno je da nas ona ubijaju (ne samo Zemlju ne go i nas). To saznanje bi trebalo da nas pokrene da bez odlaganja pređemo na vozila na električni pogon. Ništa jednostavnije; potrošači više ne tra že brze motore, proizvođači odustaju od moćnih i skupih trkačkih kola, i cela petrohemijska indu strija počinje da se prestrojava i proizvodi nešto drugo. Ali, to je i danas naučna fantastika. Niko nije spreman da pregovara. Uzmite kao primer ova dva kasetofona (Umberto Eko pokazuje na
naša dva kasetofona na niskom stoliću u njego voj dnevnoj sobi); napravljeni su tako da ne tra ju dugo, možda godinu ili dve.
66
Nadajmo se da će potrajati bar do kraja ovog razgovora... Planirano je, takođe, da budu brzo zamenjeni novim modelima koje će pustiti u prodaju kroz šest meseci. Ako se i oni pokvare, popravka će biti
skuplja od kupovine novog kasetofona. U
stvari, uopšte nema potrebe proizvoditi nove mo dele. Vi ste zadovoljni ovim koji imate i on vam vrši posao. Sad zamislite sve one hiljade miliona starih kasetofona koji će samo otežavati ekološku ravnotežu planete... Bilo bi lako odlučiti da se proizvode kasetofoni koji traju dvadeset i više go dina! Hajde da svi posedamo oko stola, inženje ri, proizvođači i potrošači, i da razumno pregova ramo o rešenju koje će svi morati da poštuju. Još i sad imam negde stari „telefunken" radio koji je moja porodica kupila 1938: to dokazuje da je mo guće proizvesti radio-aparate koji rade šezdeset godina. Zašto se onda današnji radio-aparati kva re posle godinu ili dve i zašto se njihove kompo nente raspadaju u paramparčad?
• Možda oni koji proizvode potrošnu robu misle su više kratkoročno.
To nas vraća na problem milenijumske bube. Inženjeri projektanti ovih kompjutera koji ne mo gu da funkcionišu posle 2000. godine, znali su da 67
je njihov izum kratkog daha, kao i svi izumi dva desetog veka. Ali zašto se princip kratkoročnosti, koji se primenjuje na kompjutere zato što oni zastarevaju usled razvoja informativne tehnologije, zašto se, dakle, taj princip primenjuje i na kasetofone? Neki oblik dogovora zasnovanog na zdra vom razumu morao bi rezultirati stavom da su sve odluke čiji je cilj opšte smanjenje zagađenja kori sne za sve zainteresovane strane, uključujući i pro izvođače kasetofona. Istina je da se tako u ovom trenutku rizikuje manja prodaja rezervnih delova, ali to može da nas natera da za njih plaćamo vi še - mala uteha - jer će aparati biti solidniji. Te ško je voditi ovakvu vrstu pregovora koja od in dustrijalaca zahteva da pokažu malo dalekovidosti.
• Teško je tražiti od čoveka koji svake večeri prebro java svoj novac da pokaže malo dalekovidosti.
Pregovori ove vrste idu protiv naših najnižih impulsa. Uzmite klasični primer vatre. U pozorištu izbije požar i narod pohrli prema izlazima za slu čaj opasnosti. Pošto svako pokušava da izađe pre onog
drugog,
nastaje
neopisiva
gužva
u
kojoj
osamdeset odsto ljudi gine. Da su stali u red i, su očeni s katastrofom, pokazali veću solidarnost, iza šli bi jedan po jedan iz zapaljenog pozorišta i sko ro svi se spasli; broj žrtava ne bi bio veći od 5%.
68
Zašto izabrati neuporedivo veći rizik od 80% u odnosu na jedva 5%? Iz jednog suštinskog razlo ga: svako se nada da će sreća biti na njegovoj stra ni i da će biti u manjini koja će se spasti. To je iracionalno, ali to je ljudski. Kada je opasnost tre nutna i smrtna, pregovor izgleda nemoguć i svako veruje da je lukaviji od ostalih. Nadam se da će novi milenijum doneti i novu etiku pregovaranja. • Možemo li se nadati da će privreda izaći na kraj s nekom vrstom ambijentalnog marketinga? Bilo bi u interesu industrije da proizvodi robu koja ne ugroža va životnu sredinu. Moguće je, nisam sasvim pesimista. U izvesnim slučajevima razmišljanje intelektualaca i pri tisak od strane medija mogu pomoći da do pro mena dođe. Moja generacija ne poštuje drveće kao današnja deca koja su u tom duhu odgojena. Oni imaju drugačiji stav prema cigaretama, bun dama itd. Ovde u Italiji ljudi se trude da smeće odlažu u tri različita kontejnera: za plastiku, za papir i za staklo. U Francuskoj još nije obavezno, ali i to je pitanje vremena. Biće teško, biće kole banja, odstupanja i nezgoda, ali možda će ljudi uskoro zaključiti da je bolje platiti više za kasetofon koji duže traje. Najzad, ta opsesija novim stvarima ne traje duže od pedeset godina. Imamo
69
razloga da verujemo da postajemo manje rasipni, što ne znači da će ovaj trend potrajati. Vidite, vraćamo se jednom od naših ranijih pitanja: mo ramo prihvatiti ideju da napredak nije linearan. Zar društvo ne bi trebalo da ustanovi izvestan broj zabrana o kojima se ne bi pregovaralo? Ali i zabrane su rezultat dugotrajnih pregovo ra! Na primer, do zabrane incesta je došlo kada su ljudi shvatili da veza između osoba u krvnom srodstvu ima štetne posledice - osim ako su bile rezultat jednog od božjih hirova... Čak i prorok koji je svom narodu zabranio da jede svinjetinu, govorio je u kontekstu pregovora koji su se već odigrali. To ne znači da se svi pregovori završa vaju dogovorom, jer u tom slučaju ne bi bilo raz voda braka ni ratova. • Na koji način pregovaranje može da postane osnov ni princip?
U mojoj novoj knjizi, Kant i Ornithorhynchus, pokušao sam da svoju raspravu o tom principu proširim izvan domena komercijalnog, političkog i religijskog. Mislim da ćemo od sada pregovara ti i o samom značenju reči i jezika koji koristi mo; i način na koji koristimo jezik kojim govo rimo o svetu, zasnovan je na pregovaranju, baš kao i način na koji prepoznajemo predmete i sta70
nje sveta kao takvog. Ovde je reč o ugovornoj stvarnosti. Možemo pregovarati i o načinu na ko ji se kaže „pada kiša". U principu, ako proturim ruku kroz prozor i ona se ovlaži, imam empirij sku osnovu da tvrdim da pada kiša, ali potrebno je pregovarati unutar opšteg meteorološkog siste ma da bismo znali da li je u pitanju kiša, rosa ili možda neko, na četvrtom spratu iznad mene, zaliva cveće. Možemo takođe pregovarati o stepenu prihvatljive tolerancije u izgovaranju fonema. Da nas vi pregovarate sa mnom, odnosno, dozvolja vate mi da vam predočim francuske foneme i do izvesne mere ih prihvatate. Sa svoje strane, ja moram veoma da se trudim da se ,,nom" ne iz govara kao da je napisano „nome" nego ,,non". Nekoliko puta sam rekao „nome", ali kako smo mi u pregovorima, vi ste to prihvatili. Da ste di rektor Komedi Fransez, reagovali biste drugačije.
• To bi zavisilo od uloge koju tumačite!
Sinoć sam gledao Ibzenove Gospođe iz mora, u produkciji Boba Vilsona i
adaptaciji
Suzan
Zontag. Predstava je bila na italijanskom, ali dvo je glavnih glumaca, Filip Leroj i Dominik Sanda bili su Francuzi. Govorili su dosta dobro italijanski, ali moglo se osetiti da nisu Italijani; postoja la je opasnost da zvuče pomalo komično, kao kad 71
biste igrali Fedru s korzikanskim akcentom. Šta je uradio Vilson da bi resio taj problem? Angažovao je glumce, Italijane, i naterao ih da govo re na pomalo mehanički i izveštačen način. Tako je Dominik Sanda govorila kao i ostali. To mi se čini kao dobar primer fonetske nagodbe. • Da li biste rekli da je dvadeseti vek stvorio povolj ne uslove za pojavu novih načina mišljenja? Ili je to samo vek trijumfa nauke? Ponovo ću ići protiv opšteusvojenog gledišta: mislim da osim atomske energije i televizije, sva velika otkrića za koja znamo (radio, električna energija, avijacija i automobil naravno) datiraju iz vremena pre dvadesetog veka, bar kad su osnov ni principi u pitanju. Već u devetnaestom veku bilo je moguće nazreti pojavu društva zasnovanog na tehnologiji. Sadašnja tehnološka revolucija mo že se razumeti samo kao nastavak tendencija za početih u devetnaestom veku. Uistinu, velika revolucija našeg veka nije teh nološka nego društvena. U ovom veku pojavio se novi tip odnosa medu ljudima - dokaz za to je da se na rasizam i netolerantnost danas popreko gleda. U ovom veku su potpuno promenjeni me đuljudski odnosi. U devetnaestom veku izmišljeni su avion, automobil i električna energija, a odno72
si između očeva i sinova, kao i muževa i žena bi li su manje-više kao i u srednjem veku. Deca su i tada radila isto onako mnogo kao u jedanaestom veku. Obrazovanje je bilo dostupno samo bogati ma. I dok je u zemljama zapada već počeo teh nološki bum, englesko društvo je i dalje sudilo Oskaru Vajldu zbog homoseksualnosti. Dakle, ni je bilo stvarne promené u ponašanju. Činjenica da jedan crnac danas može postati gradonačelnik Njujorka, sama je po sebi pokaza telj društvenog preokreta. To što u Ujedinjenim nacijama Republika Bongo - Bongolend
uživa
ista prava kao Sjedinjene Američke Države, bar načelno, tipičan je fenomen našeg vremena. U drugačijem kontekstu, činjenica da se pedofili jav no žigošu ukazuje na zreliji osećaj za dostojan stvo deteta nego u doba Sokrata koji je bio pedofil i nije ni pokušavao da to sakrije. • Ali sama briga za prava čoveka može se nac'i već u spisima filozofa osamnaestog veka.
Lokova Pisma o toleranciji datiraju iz sedam naestog veka. Ali Lok je, kao i filozofi narednog veka, pristupao tom pitanju na apstraktan način i isključivao je iz diskusije sve ljude čije se mi šljenje smatralo opasnim po dobrobit države. Voi ler je bio veoma tolerantan, ali da li ste znali da 73
je njegovo bogatstvo bilo uloženo u trgovinu ro bljem? Otkriće da je Volter bio trgovac robljem ne iznenađuje više od činjenice da jedna savreme na evropska država zarađuje velike sume novca prodajom oružja Trećem svetu. Razlika je u tome što danas štampa može da upre prstom u protivrečnosti našeg društva. Za Volterovog života ni kome nije padalo na pamet da mu kaže da nje gova pohvala toleranciji nije u skladu s njegovim ulaganjima u trgovinu robljem. Tačno je da je de vetnaesti vek bio vek Komunističkog manifesta Marksa i Engelsa ali, vidite, u to vreme bio je potreban krik revolta, nečuveni akt provokacije, da bi se obelodanile patnje radnika i proklamovala njihova prava, dok su danas takve vrednosti postale univerzalne i nesporne. To bi mogao biti jedan od razloga poraza komunizma: marksizam je u krizi ne zbog toga (ili ne samo zbog toga) što je na neadekvatan način primenjen na Istoku, nego zato što zahtevi na koje se poziva više ni su šokantni za Zapad.
• Znači, vi tvrdite da se u dvadesetom veku afirmiše princip solidarnosti?
Globalna opasnost koja se nadvila nad našim životima razvila je osećanje za solidarnost i dala nam osećaj da plovimo skupa, na istom brodu. 74
Ovaj osećaj je apsolutno nov. Osećaj da svi lju di imaju isto pravo na dostojanstvo jeste nov; on nije postojao u devetnaestom veku. Ali, ponav ljam, pojava nove moralne svesti nije nužno pra ćena i odgovarajućim ponašanjem; uvek postoji jaz između vrednosti koje se javno proklamuju i svakodnevne prakse. Ipak, kad bi neko sudio o ci vilizacijama po takvim iskoracima, morao bi da konstatuje da hrišćanstvo nije promenilo moralnu svest Zapada jer ljudi još ubijaju svoje susede, još kradu, još ne poštuju supruge svojih suseda itd.
• Ideološka podela nestala je padom Berlinskog zida. Da li društvo danas može da opstane bez ideologije?
Ono i danas živi sa ideologijom, ako taj ter min uzmete u njegovom najširem značenju, kao skup ideja koje nam nude pravac delovanja i od ređenu viziju sveta. Naš vek je svedok pada ve likih ideologija koje su imale odlučujuću ulogu u izgradnji društva. To je uzrok zbunjenosti mnogih mladih ljudi, ali i razlog masovnog povratka reli giji, bilo zvaničnoj ili jeretičkoj, u težnji da po novo otkriju ono osećanje zajedničke sudbine. Uzmite, na primer, skup pod nazivom Svetski da ni mladosti u Parizu, koji je na Papinu inicijati vu održan tokom leta 1997. Ne verujem da je taj 75
događaj bio inspirisan dubokim religioznim osećanjem. Polovina od tih mladih ljudi koji su do šli u Pariz mogla je isto tako da ode na neki dru gi skup. Ali ovde su dobili priliku da izraze svo ju podršku nekim prihvatljivim idejama i da se okupe u neku vrstu bratskog saveza. Uzgred bu di rečeno, mnogi naši savremenici traže nove ob like angažovanja kroz dobrovoljni rad, još jedan veoma značajan fenomen kraja ovoga veka. Ne moguće je poreći da generacija rođena šezdesetih godina sada prolazi kroz veoma duboku krizu. Oko mene ima ljudi koji se „raspadaju" u svojim tridesetim ili četrdesetim godinama. Ništa od ono ga što su uradili ne daje smisao njihovom životu, a nemaju neki viši raison d être zasnovan na zajedništvu s drugima, što bi ih sprečilo da padnu u ambis. To je užasna kriza. Ima li ona veze sa 2000. godinom? Ja bih rekao: ne. Ali pošto 2000. zvuči kao poziv da se razmišlja o kraju veka, haj de da iskoristimo tu situaciju.
• Da li je naše doba u potrazi za novim utopijama?
Pre bih rekao da se naše doba plaši novih uto pija. Kao što znate, ja sam jedan nezasiti čitalac klasičnih utopija, od Tomasa Mora do Sarla Furijea, i verujem da je činjenica da se o tim uto pijama razmišljalo u vreme kada nije bilo uslova 76
za njihovu primenu u praksi, interesantna s filo zofskog ili političkog stanovišta. Nesreća našeg veka nije samo u tome što smo pokušali da te utopije pretvorimo u stvarnost nego smo to učini li na naučnoj osnovi, u najvećoj mogućoj meri. Gradovi-modeli koje su napravili arhitekti bili su promašaj, a savršena komunistička društva su pro pala... ali sve se to već moglo naći u knjigama utopističkih pisaca. Pročitajte ponovo Utopiju od Tomasa Mora i zamislite kako bi ona izgledala u praksi: dobijate Orvelovu 1984. Živeti u takvom društvu prava je mora. Dvadeseti vek je doba industrijalizacije utopi je. Ono što holokaust čini posebno strašnim jeste činjenica da je to bio deo globalnog utopističkog plana. Govorio sam o pogromima za vreme krstaških ratova, ali krstaši nisu imali teoriju ni plan uništenja; oni su sledili impuls neke vrste primi tivnog
antijevrejstva,
uz
neuvažavanje
ljudskog
života uopšte. Njihovi mali eksperimenti genoci da bili su nezgode na putu za Jerusalim, ponekad izazvani jedino potrebom da se dođe do hrane. S druge strane, nacistički genocid nad Jevrejima bio je integralni deo plana da se stvori savršeno dru štvo, „očišćeno" društvo.
77
TRAGIČNI OPTIMIZAM
• Naše doba je doživelo kraj nade u hrišc'anstvo, a zatim kraj ovozemaljske nade u blistavu budućnost. Imamo li ikakvih razloga da u budućnost gledamo s nadom ili treba da se odreknemo te ideje? Moje celokupno religiozno i filozofsko stano vište može se ukratko rezimirati jednom frazom Emanuela Munijea, čoveka koji je tridesetih go dina razvio doktrinu personalizma, a koji je veo ma mnogo uticao na mene dok sam bio mlad. On je govorio o „tragičnom optimizmu". Mi živimo sa čitavim nizom Damoklovih mačeva koji nam vise nad glavama. Mirno čekamo da dođe do atomskog rata između Indije i Pakistana ili da za gađenje
ubije
deset
miliona
Evropljana.
Ipak,
stvari idu svojim tokom... Za Munijea je nada bi la povezana s verom, što nije i moje iskustvo. Ali ja gajim i dalje specifičan optimizam malih kora ka i malih poboljšanja, zasnovan na poverenju u ljudsku zajednicu. Zašto pisati knjige kad se ne zna da li će kroz hiljadu godina biti ikoga da ih čita? Zašto imati decu kad se ne zna da li će i 78
ona imati svoju decu? Zato je rizik od planetar nog razaranja zaista najveći rizik. Pesimizam, ko ji je mnogo tragičniji, počinje u trenutku kad ne ko poveruje da može doći dan kada će ljudi pre stati da postoje. • Šta smo mi, prvo i pre svega? Naslednici velike tra dicije ili primitivni narodi koji žive u svitanje velike istorije? Sve što smo do sada zaključili jeste da se naš identitet zasniva na dugom kolektivnom pam ćenju. • Paleontolog Iv Kopan govori o prelazu iz nežive u živu materiju, iz žive u misleću materiju, a izgleda da smatra da posle toga dolaze neke nove faze... To je teorija Tejara de Šardena o procesu na stanka čoveka. • Mislite li da je čovečanstvo tek sada počelo da uči kako da koristi moćno oruđe - misao, i da ceni nje nu moć? N e ! Čovečanstvo je naučilo kako da koristi misao već u vreme Tutmozisa. Produžili smo ži votni vek čoveka i proizveli nove hemijske pro teze koje mogu da ga učine višim. Danas ima ve79
rovatno više kultivisanog sveta nego ikada ranije. Mozak prosečnog vozača taksija učeniji je od moz ga seljaka iz drevne Mesopotamije. S tog stano višta postoji napredak, baš kao što su današnji sportisti sposobni da obore rekorde i postave no ve, koji su početkom veka bili nezamislivi. U kvantitativnom smislu, vidljiv je porast ljudskih mogućnosti. Ali pogledajte samo koliko je Aristo tel razumeo ovaj svet bez naših učila i naših en ciklopedija. Zaista imamo razloga da budemo im presionirani kapacitetom jednog jedinog mozga! Razlika između prošlog i ovog vremena jeste u tome što je nekada sticanje znanja bilo stvar po jedinačnih genija, a danas je pristupačno većem broju ljudi. Za njih bi se moglo reći isto što i za sportiste: oni se bolje hrane i bolje su obučeni.
• Znači, ne verujete u napredak u filozofiji?
Tomisti su već rekli da nema napretka u me tafizici, ali samo u tom smislu da nije moguće na ći bolje odgovore na metafizička pitanja od onih koje je dao Toma Akvinski. Filozofija, međutim, nema nikakve veze sa odgovorima: njen zadatak je da formuliše pitanja na koja postoje precizni odgovori (ili nema jednostavnih i direktnih odgo vora). U tom smislu, slažem se, velika filozofska pitanja uvek su ista.
80
• Hegel je rekao da je cela zapadna civilizacija ko mentar na Platona i Aristotela. Da li se slažete s tim? Potpuno. Ne bih mogao da navedem nijedan problem koji je od tada postavljen. Današnja bioetika otvara mnoga pitanja. Da li stvarati klonove ili ne? Tražeći odgovor, okrećemo se mitovi ma prirode, govorimo o dobrom i lošem, o dobru i zlu. Problemi su uvek isti! Iz drugih razloga se danas postavljaju pitanja, i to je jedino što se piomenilo. Beskonačni napredak ne postoji niti, ka ko bi tradicionalisti želeli da veruju, postoji krug po kome ćemo zauvek kružiti. Suočavamo se sa spiralnim oblicima ili eksplozijama. • Složili smo se s konstatacijom da je godina 2000. bila izgovor za svođenje računa. Možete li nam u najopštijim crtama dati svoju ocenu dve hiljade godina hrišćanstva? Pomenuli ste moja pisma kardinalu Martiniju. U jednom od njih govorili smo o činjenici da i oni koji nisu vernici mogu imati etičke principe. Ako sam vernik, smatram uzvišenim činom to što je Bog tražio od svog jedinog sina da se žrtvuje za celo čovečanstvo. To je specifično za hrišćanstvo, ne činjenica da je ono provelo 700 ili 800 godina raspravljajući - da li je Hristos obdaren samo božanskom ili samo ljudskom prirodom, ili
81
obema, ili koliko je osoba i vođa on personifikovao. Čini mi se da su takva pitanja deo ispraznih teoloških igara, a da se, u stvari, radi o razumevanju jedne misterije: kako je Bog mogao to da učini za nas? Ali, ako mislim da Bog ne postoji, onda pitanje postaje još uzvišenije: moram se upi tati kako je deo čovečanstva imao dovoljno ma šte da stvori Boga koji će zatim postati čovek i sebi dozvoliti da umre za ljubav čovečanstva. Činjenica da je čovečanstvo imalo imaginaciju za tako uzvišenu i paradoksalnu ideju zasnovanu na njegovoj bliskosti s božanstvom, ispunjava me ve likim divljenjem. Nema sumnje da je isto to čo večanstvo učinilo neke užasne stvari, ali je umelo i da stvori tu zaista izuzetnu priču, čak i ako Bog ne postoji. U prošlosti je čovečanstvo izmišljalo bogove koji su jeli sopstvenu decu, bogove koji su vršili preljubu ili bili zli, bulimična božanstva koja su jela ljudska bića. Zatim je stvorilo ideal o žrtvo vanju iz ljubavi. To uopšte nije loše! U tom smi slu je hrišćanstvo zgodno opravdanje za našu vr stu i njeno pravo na postojanje. Zato se činjeni ce da su neke pape bile svinje, da su hrišćani po klali više nevernika nego nevernici hrišćana ili da su spaljivali jeretike, moraju shvatiti kao neke od neizbežnih pratećih pojava. Kako sam već rekao,
82
uvek postoji raskorak između onoga što mislimo da treba da uradimo i onoga što zaista uradimo. Predlažem sada našim čitaocima da odigramo jednu igru koju još nismo igrali u ovoj knjizi: da ne govorimo o kraju sveta i činjenici da se taj spektakl neće odigrati, nego da govorimo o ne kim fenomenima koji nemaju veze s teorijom zavere i koje bi samo logika slučajnosti mogla pro izvesti u vekovima koji dolaze - možda čak i pre 2100. godine. 1. Kraj Evrope sastavljene od nacionalnih drža va. Nacionalna država je, kad se sve uzme u obzir, skorašnji
izum
(nekoliko
vekova
za
Francusku i Spaniju, vek i po za Italiju i Nemačku). Manje stabilne evropske države već su u stanju rasula. U telematskom univerzu mu koji je stvoren, dva grada, ma koliko bi la udaljena jedan od drugog, u neposrednom su kontaktu; tako će biti uspostavljena stalna trgovinska i kulturna razmena u sva četiri ugla Evrope, s mrežom udruženih gradova, dok će jedinica koju predstavlja nacionalna država progresivno gubiti moć. 2.
Uzrok i simultana posledica ove evolucije bi će kraj bele Evrope. Evropa će biti „obojeni" kontinent. Zašto bi onda građanin Barselone smatrao da pripada drugačijoj porodici nego građanin Berlina, ako su obojica „obojeni"? 83
Kad kažem „obojeni", ne mislim (ili ne mi slim samo) na boju kože; moguće su i „obo jene" religije. Zašto ne sunitsko hrišćanstvo, anglikanski avicenizam, budistički sufizam? 3.
Kraj eksperimenta s bratstvom. Da bismo se suprotstavili rastu svetske populacije, biće po trebne mere poput onih koje su preduzeli Ki nezi: samo jedno dete po porodici. Ideje kao što su sestra i brat biće sačuvane u pamćenju, otprilike kao vile i neman iz bajki koje smo slušali u detinjstvu. Da ne govorimo o figuri dadilje - koje je današnje dete srelo dadilju? Bratstvo će, naravno, preživeti kao metafora, ali biće teško objasniti detetu šta to znači imati sestru ili brata.
4.
Kraj reprezentativne demokratije. Lider koji je
vest
u komunikaciji biće izabran da vlada sva
kom velikom „globalnom teritorijom"; moćne grupe će podržavati kandidate koji imaju pot puno iste kvalitete i isti program kao protiv nički kandidat; tako će glas građanina (koji će biti
motivisan ne političkim izborom nego
zahtevima društva vizuelnog spektakla) posta ti formalnost koja ništa ne rešava (pomalo sumnjam da smo dotle već dospeli). 5.
Kraj etike. Svaka moralna doktrina sastoji se od predloženog modela ponašanja koji ostali treba da oponašaju; otuda „model" uloge sve-
84
ca, mudraca, gurua, heroja... Televizija sve vi še nastoji da kao modele predlaže normalne ljude, pa nije teško imitirati ih. Savršeni pri mer je slučaj princeze Dajane. Danas je cilj da se u svetu medija istakne sopstvena normalnost. Tako etički uspeh (Dobro) uskoro vi še neće imati nikakve veze s težnjom ka vr lini, već samo s borbom da se bude viđen. Nedavno je testirana jedna grupa mladih Italijanki koje su se prijavile za takmičenje za mis Italije i ispostavilo se da je dobar deo tih devojaka smatrao da je Monika Levinski mo del pozitivne uloge zato što je uspela da bu de viđena u medijima isto koliko i predsednik Sjedinjenih Država. Ja nisam Nostradamus i ne nudim nikakvu ga ranciju da će ova vizija postati stvarnost tokom narednog milenijuma. Ali pošto sposobnost da se odaberu izazovi sudbine spada u svetovne vrline, zašto ne počnemo da se pripremamo za ono što bi mogli biti značajni datumi u trećem milenijumu, umesto što se bavimo pitanjem kraja sveta? Razgovor vođen u Parizu i Milanu, 16. novembra 1997. i 8. juna 1998.
85
SADRŽAJ
Uvod Mit i panični strah od 1000. godine
5 ... 8
Paranoične vizije
12
Svi ljudi su smrtni
18
Vreme je izum hrišćanstva
26
Milenijumska buba
32
Funes ili pamćenje
36
Mit nazvan Tabula raza
50
„Da sam slon, imao bih kljove"
54
Vreme kajanja
61
Za etiku pregovaranja
65
Tragični optimizam
78
87
Umberto Eko RAZGOVOR 0 KRAJU VREMENA 2001. Izdaje NARODNA KNJIGA ALFA Beograd. Šafarikova 11 Za izdavača Snežana Mijović Lektor-korektor Mirjana Jošić Plasman Svetislav Zarić Virmanska prodaja 011/848-70-31, 848-70-34. 848-70-35 Velimir Milićević Klub čitalaca 011/3229-158 Ruža Vasiljević Marketing 011/3223-910 Vida Basara Tiraž 1000 primeraka Štampa ALFA - Beograd Batajnićki drum 293
CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije. Beograd 529:82 Eko Y. (047/.53) E K O , Umberto Razgovor o kraju vremena / Umberto E k o ; [knjigu priredili Katrin David ... et al ; s engleskog prevele Vanja Lesić, Mirjana Đukić-Vlahović]. Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 2001 (Beograd : Alfa). 87 str. ; 21 cm. (Biblioteka „Slučaj") Prevod delà: Conversation about the End of Time / Umberto Eco. a) E k o , Umberto (1932-) - „Razgovor o kraju vremena" ID=92757260